Језички и историјски осврт на опус Григорија Божовића у Српском књижевном гласнику 1901-1941. / Урош Д. Микетић, Сања Д. Микетић Суботић

КЊИЖЕВНОСТ
ЕТИКА И ЕСТЕТИКА
Драгиша П. Бојовић, Григорије Божовић и Дреница – нека питања етике и политике | Александра
С. Костић Тмушић, Сара Р. Јекић, Погледи Григорија Божовића и Драгише Бојовића на књижевно
ЕТИКА И ЕСТЕТИКА ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА

дело Светога Саве | Александра Ж. Новаков, Григорије Божовић као ученик и професор Призренске
ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА
богословије и Српске гимназије у Битољу | Александар М. Новаковић, Григорије Божовић – писац из
читанке | Милорад J. Јеврић, Григорије Божовић и Анђелко Крстић | Мишо Дошлић, Путописна
књижевност и Григорије Божовић | Аница М. Радосављевић, Небојша Ј. Лазић, Tрагика и лепота
егзистенције у приповеткама Григорија Божовића | Владимир Р. Димитријевић, Са чиме се срео
игуман Мојсије (Тиваидска напаст Григорија Божовића) | Драгана Р. Станковић, Етика женских
Тематски зборник водећег националног значаја

ликова у збирци приповедака Тешка искушења Григорија Божовића | Ленка Р. Милојевић, Женски Тематски зборник водећег националног значаја
ликови у приповеткама Григорија Божовића | Елизабета М. Каралић, Дерман за гњиланског Моравца
Григорија Божовића | Теодора Д. Бојовић, Грановесни духовници Григорија Божовића | Александра
З. Миљановић, Народна веровања и обичаји у збирци Из Старе Србије Григорија Божовића | Мирјана
Д. Бојанић Ћирковић, Топлица као место поетичког укрштаја путописа Григорија Божовића и Рада
Драинца | Јелена Г. Јевтић, Тијана Ј. Милентијевић, Верска различитост и обред у приповеткама
Суљ-капетан и Као јерарх Григорија Божовића | Маријана Б. Стојковић, Григорије Божовић – жртва
политичке идеологије | Слађана В. Алексић, Путописи о храмовима и духовницима Григорија
Божовића | Биљана С. Солеша, Слика животне трагике у приповеткама Григорија Божовића
ЈЕЗИК
Милош M. Ковачевић, О карактеристичним микро и макростилистичким особинама прича
Григорија Божовића | Ана М. Јањушевић Оливери, Вербализација концепта част у приповијеткама
Григорија Божовића | Јована Д. Бојовић, О приповедачком презенту и његовој дијалекатској под-
лози у Божовићевим наративним текстовима из Ибарског Колашина | Голуб М. Јашовић, Душан
Р. Стефановић, Из антропонимије приповедака Григорија Божовића | Урош Д. Микетић, Сања
Д. Микетић Суботић, Језички и историјски осврт на опус Григорија Божовића у Српском књижев-
ном гласнику 1901–1941. | Јулијана С. Деспотовић, Стилистика беспредикатских јединица у при-
поветкама Григорија Божовића | Бојана M. Вељовић, Нарација у путописима Григорија Божовића:
глаголски облици са претериталном службом | Милица Ј. Дејановић, Емилија Д. Реџић Мирковић,
Слојеви лексике материјалне културе у путописној прози Чудесни кутови Григорија Божовића
ПЕДАГОГИЈА, СОЦИОЛОГИЈА, ИСТОРИЈА,

КОМУНИКОЛОГИЈА И НОВИНАРСТВО
Јасна Љ. Парлић Божовић, Илинка Б. Мушикић Поповић, Импулси моралног и естетског васпи-
тања у путописима Григорија Божовића са посебним освртом на збирку путописа Мој Колашин |
Љубинко М. Милосављевић, Муке с идентитетом у Косовским причама Григорија Божовића |
Урош С. Шешум, Историјска основа приповедака Чудни подвижник, Вујка Белошева и Маниташко
котило Григорија Божовића | Небојша Д. Ђокић, Положај православне и католичке цркве на Косову и
Метохији од Берлинског конгреса до Првог балканског рата | Маја Р. Костадиновић, Новинар Григорије
Божовић као сведок значаја православне цркве за живот српског народа на Косову и Метохији
ISBN 978-86-6349-172-4
Филозофски факултет у Приштини

са привременим седиштем у Косовској Митровици
Културни центар „Стари Колашин“, Зубин Поток
Етика и естетика Григорија Божовића
(Тематски зборник водећег националног значаја)
Издавачи:
Филозофски факултет у Приштини са привременим седиштем
у Косовској Митровици
За издавача:
Проф. др Звездан Арсић, декан
Андријана Живановић, директор
Главни и одговорни уредник издавачке делатности:
Проф. др Звездан Арсић
Председник Програмског одбора:
Проф. др Небојша Лазић
Председник Организационог одбора:
Проф. др Александра Костић Тмушић
Уредили и приредили:
Проф. др Слађана Алексић
Проф. др Небојша Лазић
Секретар:
Аница Радосављевић
Рецензенти:
Проф. др Петар Милосављевић
Проф. др Даница Андрејевић
Проф. др Станислав Станковић
Лектура и коректура:
Александра Арсић
Душан Стефановић
Техничка припрема:
Јасмина Живковић
Штампа:
Графиколор, Краљево
Тираж:
150 примерака
ISBN 978-86-6349-172-4
Тематски зборник водећег националног значаја
Филозофски факултет у Приштини

са привременим седиштем у Косовској Митровици
2021.
УВОДНО СЛОВО
Тематски зборник радова Етика и естетика Григорија Божовића доноси

резултате осветљавања дела Григорија Божовића, поводом 60 година од осни-
вања Филозофског факултета, 140 година од рођења и 75 година од пишчеве
смрти. Зборник Етика и естетика Григорија Божовића настао је у оквиру НИО
– организације Филозофског факултета и представља трокњижје, заокружену
целину са претходним зборницима: Језик и стил Григорија Божовића (2006)
и Поетика Григорија Божовића (2016). У зборнику радова о најзначајнијем
међуратном српском писцу са Косова и Метохије, иновативним приступом
тумачењу дела Григорија Божовића, допринели су проучаваоци књижевности
и језика, лингвисти, педагози, историчари, социолози, комуниколози. Као једна
од најобразованијих и најистакнутијих личности свога времена (друге поло-
вине XIX и прве половине XX века), Григорије Божовић је изнова занимљив у
многим сегментима савремене стварности. У зборнику се осветљавају етика и
естетика у делу Григорија Божовића кроз промишљање тридесет осам аутора
у преко тридесет радова. Радови су груписани према областима проучавања.
Григорије Божовић (1880–1945) један је од најзначајнијих међуратних
српских писаца. О важности његовог књижевног дела које је обимом велико и
разноврсно и које првенствено чине приповетке и путописи, сведоче и студије
у овом зборнику. Живот, професионална, политичка и списатељска активност
Григорија Божовића нераскидиво су повезани са простором Старе Србије. Био
је син проте Вукајла, колашинског кнеза, ђак Призренске богословије и студент
Духовне академије у Москви. Свој просветитељски рад отпочео је још током
похађања Богословије, као учитељ у Дубоком Потоку, а наставио као наставник
Богословије у Призрену и Српске гимназије у Битољу. Пре ослобођења био је
народни представник и члан епархијске управе Рашко-призренске епархије,
а након тога народни посланик, секретар и председник призренске општине,
5
Слађана Алексић, Небојша Лазић
инспектор, окружни начелник, дописник и уредник Политике, сарадник

Српског књижевног гласника.
У зборнику је донето истраживање Божовићевог школовања и деловања
у Призрену и Битољу, осветљена је једна нова страна његове личности, до сада
недовољно истражене. Као главни тематски проблем у делу Божовића уочава
се идентитет, очување вере. Кроз стваралачку делатност Светога Саве из угла
Григорија Божовића у монографији која представља кандидатску дисертацију
Григорија Божовића Сава Немањић – први архиепископ и просветитељ Србије
(2020) и Драгише Бојовића, двојице професора и истраживача, сагледавано је
њихово свеобухватно виђење и културно-историјско позиционирање Светога
Саве, међусобни утицаји ове три личности и њихов значај за српски народ и
српску културу. Анализом неких питања етике и политике указује се на за-
немаривање Божовићевог политичког искуства, поуке које се могу извући из
његових текстова о дреничким Арнаутима, као и на то да пишчево вишеде-
ценијско изгнанство из српске књижевности и културе има бројне негативне
конотације. Истиче се како је идеологија успела да са књижевне сцене одгурне
великог приповедача, истакнутог националног и културног радника, Григорија
Божовића, и да је крајем прошлог века дошло до „скидања забране“ са његовог
дела и личности.
Компарацијом садржајних, поетских и вредносних нивоа приповедака
Григорија Божовића и Анђелка Крстића, осветљени су поетички принципи
који произилазе из њиховог стваралаштва.
Истражен је феномен трагичног у делу Григорија Божовића и анализирана
трагика и лепота егзистенције, егзистенцијална стварност Божовићевих јунака
преобликована оним што чини њихов унутрашњи свет. Осветљена су етичка
својства женских ликова у збирци приповедака Тешка искушења, улога жене и
њен значај у очувању вере и нације. Донета је анализа и књижевноуметничка ка-
рактеризација женских ликова у пишчевој приповедној прози. Интерпретирана
је приповетка Григорија Божовића Тиваидска напаст, у којој се угледни игуман
Ђурђевих Ступова и вођа племена Васојевића, Мојсије Зечевић, суочава са
чулним искушењем.
Донет је преглед народних веровања и обичаја укључених у приповедну
збирку Из Старе Србије Григорија Божовића. У анализираним приповеткама
(Мали девер, Уочи светога, Први корак, Запис) уочава се присуство обичаја
везаних за свадбу и славу, и народних веровања везаних за записе и уроке, али
и посмртне обичаје. Показује се да елементи народних веровања и обичаја који
су уткани у приповедно ткиво учествују у обликовању слике Старе Србије, али
и у обликовању и карактеризацији јунака.
У богатом српском путописном полиморфизму, од житија и ходочашћа,
од путничких писама до медитативне прозе и постмодерне, Божовићев при-
поведно-репортажни путопис је лепа карика тог раскошног колоплета и има
6
Уводно слово
трајну етичку и естетичку вредност. У корпусу међуратног путописа, осветљава

се природа поетичког укрштаја двојице (путо)писаца, Григорија Божовића и
Рада Драинца, блиских по тематско-мотивском опредељењу, времену путопи-
сања Топлице, уверењима, погледу на друштво.
Путописи о храмовима и духовницима књижевноуметничких виђења
Григорија Божовића иницирани су посебним религиозним надахнућем, умет-
ничко-теолошким промишљањем о смислу живота. Мотив те делатности, ње-
гов главни покретач, јесте верска и национална дужност на ходочашћу, на
путу ка Богу, у осветљењу православне духовности, њених храмова и духов-
ника. Ослањајући се на теорију лика у интерпретацији, потврђује се хипотеза
о Григорију Божовићу као књижевнику са значајним умећем портретисања.
Осветљена је посебна категорија књижевних ликова – категорија грановесних
духовника и донет преглед поступака карактеризације и мотивације који пружа
неизбежну симбиозу етичког и естетичког сегмента у портретисању.
Мало је познато да је дело Григорија Божовића, још за његова живота,
било део тадашњих литерарних читанки. Сагледана је могућност да се оно
врати у савремене средњошколске читанке. Осветљени су и импулси моралног
и естетског васпитања у путописима Григорија Божовића са посебним освртом
на збирку путописа Мој Колашин.
Применом лингвoстилистичког метода, издвојени су и описани најзначај-
нији микростилистички и макростилистички поступци у причама Григорија
Божовића. Са аспекта лингвокултурологије и когнитивне семантике испитан
је концепт части у приповеткама Григорија Божовића. Посебна пажња усме-
рена је на употребну диференцијалност две аспекатске варијанте презента као
наративно употребљеног глаголског облика на примеру ексцерпиране грађе
из путописа Григорија Божовића – За робовања и Гредом. Са синтаксостилис-
тичког и синтаксичко-семантичког аспекта, укључујући и психолингвистичке
моменте, издвојен је и објашњен карактер временски транспонованог презента
у обележавању прошлих радњи. Донето је комплетније сагледавање ономастич-
ких категорија којима се за писање приповедака служио Григорије Божовић.
Осветљена је употреба глаголских облика са претериталном службом у поступ-
ку обликовања нарације и анализа неких слојева лексике материјалне културе
у путописној прози Григорија Божовића. Издвојени су структурно-семантички
типови беспредикатских јединица у приповеткама Григорија Божовића, анали-
зирани са лингвостилистичког аспекта, чиме се указује на то да су у његовом
језику уочљиви стилистички поступци карактеристични за модерну српску
прозу, иако је Григорије Божовић писац реалистичке оријентације.
Донет је језички и историјски осврт на опус Григорија Божовића у Српском
књижевном гласнику 1901–1941. Анализирана историјска основа трију припо-
ведака Григорија Божовића, Чудни подвижник, Вујка Белошева и Маниташко
котило, показује да је Божовић мењао имена личности и поједине детаље
7
Слађана Алексић, Небојша Лазић
догађаја које је описивао, али да његова литерарна обрада догађаја које је оп-
исивао суштински не одступа од чињеница. Осветљен је положај православне
и католичке цркве на Косову и Метохији од Берлинског конгреса до Првог
балканског рата, као прилог црквено-културној историји Јужне Србије.
Осветљен је и Божовићев практичан допринос развоју српског нови-
нарства на основу анализе репортажа са Косова и Метохије, објављених у
Политици. У тим репортажама посебно место било је посвећено значају пра-
вославне цркве за живот српског народа на Косову и Метохији.
У зборнику су донети радови проучавалаца значајних научних инсти-
туција: САНУ, Института за српски језик, Матице српске у Новом Саду,
Међународног центра за православне студије у Нишу, филолошких и фило-
зофских факултета у Београду, Нишу, Крагујевцу и Косовској Митровици,
Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања у Београду, Српског
научног центра у Београду и других важних институција у Србији.
Зборник радова Етика и естетика Григорија Божовића доноси нова и за-
нимљива промишљања и отвара нове могућности у сагледавању Божовићевог
света књижевног дела.
Слађана Алексић
Небојша Лазић
8
САДРЖАЈ
Уводно слово . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
Драгиша П. Бојовић
Григорије Божовић и Дреница – нека питања
етике и политике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15
Александра С. Костић Тмушић

Сара Р. Јекић
Погледи Григорија Божовића и Драгише Бојовића
на књижевно дело Светога Саве . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36
Александра Ж. Новаков
Григорије Божовић као ученик и професор Призренске богословије
и Српске гимназије у Битољу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46
Александар М. Новаковић
Григорије Божовић – писац из читанке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
Милорад J. Јеврић
Григорије Божовић и Анђелко Крстић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78
Мишо Дошлић
Путописна књижевност и Григорије Божовић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
Аница М. Радосављевић
Небојша Ј. Лазић
Tрагика и лепота егзистенције у приповеткама
Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108
Владимир Р. Димитријевић
Са чиме се срео игуман Мојсије
(Тиваидска напаст Григорија Божовића) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120
9
Садржај
Драгана Р. Станковић
Етика женских ликова у збирци приповедака
Тешка искушења Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125
Ленка Р. Милојевић
Женски ликови у приповеткама Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141
Елизабета М. Каралић
Дерман за гњиланског Моравца Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155
Теодора Д. Бојовић
Грановесни духовници Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163
Александра З. Миљановић
Народна веровања и обичаји у збирци
Из Старе Србије Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176
Мирјана Д. Бојанић Ћирковић

Топлица као место поетичког укрштаја путописа
Григорија Божовића и Рада Драинца . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
Јелена Г. Јевтић
Тијана Ј. Милентијевић
Верска различитост и обред у приповеткама Суљ-капетан
и Као јерарх Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208
Маријана Б. Стојковић
Григорије Божовић – жртва политичке идеологије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225
Слађана В. Алексић
Путописи о храмовима и духовницима Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . 235
Биљана С. Солеша
Слика животне трагике у приповеткама Григорија Божовића . . . . . . . . . . . 248
ЈЕЗИК
Милош M. Ковачевић
О карактеристичним микро и макростилистичким
особинама прича Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 263
10
Садржај
Ана М. Јањушевић Оливери

Вербализација концепта част у приповијеткама Григорија Божовића . . . . 282
Јована Д. Бојовић
О приповедачком презенту и његовој дијалекатској
подлози у Божовићевим наративним текстовима
из Ибарског Колашина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 299
Голуб М. Јашовић
Душан Р. Стефановић
Из антропонимије приповедака Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 313
Урош Д. Микетић
Сања Д. Микетић Суботић
Језички и историјски осврт на опус Григорија Божовића
у Српском књижевном гласнику 1901–1941. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 322
Јулијана С. Деспотовић
Стилистика беспредикатских јединица
у приповеткама Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 339
Бојана M. Вељовић
Нарација у путописима Григорија Божовића:
глаголски облици са претериталном службом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 348
Милица Ј. Дејановић
Емилија Д. Реџић Мирковић
Слојеви лексике материјалне културе у путописној прози
Чудесни кутови Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 363
ПЕДАГОГИЈА, СОЦИОЛОГИЈА, ИСТОРИЈА,

КОМУНИКОЛОГИЈА И НОВИНАРСТВО
Јасна Љ. Парлић Божовић
Илинка Б. Мушикић Поповић
Импулси моралног и естетског васпитања у путописима
Григорија Божовића са посебним освртом на збирку путописа
Мој Колашин . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 377
Љубинко М. Милосављевић
Муке с идентитетом у Косовским причама Григорија Божовића . . . . . . . . . . 389
11
Садржај
Урош С. Шешум
Историјска основа приповедака Чудни подвижник,
Вујка Белошева и Маниташко котило Григорија Божовића . . . . . . . . . . . . . 402
Небојша Д. Ђокић
Положај православне и католичке цркве на Косову и Метохији
од Берлинског конгреса до Првог балканског рата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 419
Маја Р. Костадиновић
Новинар Григорије Божовић као сведок значаја православне
цркве за живот српског народа на Косову и Метохији . . . . . . . . . . . . . . . . . . 442
12
Драгиша П. Бојовић1 UDK 821.163.41.09 Божовић Г.
Универзитет у Нишу 821.163.41:929 Божовић Г.
Филозофски факултет
Департман за србистику
Григорије Божовић и Дреница – нека

питања етике и политике
Сажетак. Једно од најособенијих подручја на Косову и Метохији, и

у прошлости и данас, свакако је Дреница. Иако некада српска област, и у
Божовићево и у данашње време, углавном је насељена Албанцима односно
Арнаутима. Дреница обухвата предео између Косова, Ибарског Колашина,
Метохијског Подгора, Прекорупља, Лапушника и Подрима. Карактеристична
је и по томе што су у њој многи исламизирани Срби постали национално
опредељени Арнаути.
За Григорија Божовића је Дреница била бар двоструко интересантна:
из политичких и стваралачких разлога. Текстови о Дреници спадају међу
његове прве објављене радове, а читаоцима Политике већ 1910. године по-
нудиће два прилога о дреничким Арнаутима: Дренички бард и Арнаутски
витез. У првој књизи путописа, Узгредни записи (1926), половину текстова
обухватају они из Дренице, док је друга половина насловљена По Расу. По
„гласитости“ арнаутска Дреница скоро да је била равна његовом Колашину и
он јој посвећује, у својим првим путописима, али и у приповеткама, нарочи-
ту пажњу. Посебно је посвећен њеним антропогеографским и етнографским
карактеристикама, као и етичким особеностима Арнаута овог краја. Поред
истицања њихових позитивних особина, Божовић је врстан познавалац и
њихових мана, као и једне и друге стране њиховог менталног склопа. У неким
од текстова, Божовић се бави и политичким питањима, нарочито односом
Арнаута према држави, али и односом државе према њима. Експлицитне
ставове о тим питањима износи нарочито у публицистичким текстовима.
Божовићево вишедеценијско изгнанство из српске књижевности и
културе свакако има бројне негативне конотације. Још теже последице има,
исто толико, занемаривање његовог политичког искуства, као и поуке које
се могу извући из његових текстова о дреничким Арнаутима. Нема сумње да
их је он, од свих српских политичара и интелектуалаца, најбоље познавао.
Кључне речи: Дреница, Арнаути, етика, политика, путописи, припо-

ветке.
1
dragisa.bojovic@filfak.ni.ac.rs
15
Дреница је крај чијим границама су се бавили познати српски истражи-

вачи, међу њима и Татомир Вукановић и Глиша Елезовић. Вукановић каже да
се Дреница „налази између Косова, Ибарског Колашина, Метохијског Подгора,
Прекорупља, жупе Лапушника и Подрима. Већим делом данас Дреница при-
пада гравитационом подручју Косовске Митровице, а мањим делом гравита-
ционом подручју Приштине. Сачињавају је две жупе: једна већа, позната под
именом Доња Дреница, која се налази на западној страни, у горњем сливу реке
Клине, притоке Црног Дрима, и друга, позната под именом Горња Дреница
или као Пашина Дреница, знатно мања од Доње Дренице, која се налази на
истоку око Седларске реке, левог изворног крака реке Дренице, и око реке
Дренице“ (Вукановић, 1998, стр. 6). Иако добар познавалац овог краја, Глиша
Елезовић оквирно одређује његове границе: „Како ју је народ омеђио, она се
простирала између Колашина и Подримља, Прекорупља и Косова“ (Елезовић
I, 1932, стр. 153).
Најпрецизније границе дао је, још 1926. године, управо Григорије Божовић,
њен изузетни познавалац: „Ова валовито брежуљкаста арнаутска нахија, доста
по својем површју слична Шумадији, добила је своје име по реци Дреници,
која извире из Црнољеве, средином просеца крај, пробија Чичавицу Мјекића
клисурсом и на Косову код села Кузмина утиче у Ситницу. Сва чини једну
висораван, нешто уздигнутију од Косова, и једну земљописну целину, ван-
редно добро омеђену. Душу је дала за првобитну племенску уредбу, жупску
државину, одметничку нахију и средиште за дубље покрете. Њене су крајње
тачке Штимља, Зборце на Црнољеви, Мируша, Ђурђевик, Рудник и Змич.
Граниче је целим дужинама планине Чичавица, Голеш, Црнољева, Острозупске
шуме и Дубочак; жупе Острозуб, Прекорупље, Подгор, Колашин, вучитрн-
ски Ортакол и један крај Косова. Готово чини један четвороугаоник, нешто
дужи но шири [...] Државна управа и сад дели Дреницу Приштини, Призрену
и Митровици; само је нешто одузела од Пећи, те ова сад нема ниједно дреничко
село. Река Дреница дели је на Горњу и Доњу Дреницу, или Равну и Брдовиту.
Од Штимље до Лапушника је Равна, а одатле до Рудника Брдовита (Горња)
Дреница. Данашњи Срез дренички чини управо само Горња Дреница. Градова
нема. Тек је сад учињен зачетак у Србици код Лауше“ (Божовић, 2016б, стр.
44–45). Као што се види из претходног текста, Божовић, поред јасног одређи-
вања дреничког простора, показује изузетан политички нерв, који у Дреници
већ тада препознаје могућу побуну Арнаута односно потоњих Албанаца.
Када је реч о пореклу становништва, Божовић је и ту прецизан. Износи
сасвим конкретне податке, наглашавајући при томе српско порекло многих по-
родица и села у овоме крају: „Дреница је готово сва арнаутска, изузевши насеље-
нике и јадне остатке старинаца. Арнаути су дошли из албанских гора, свакако
после велике наше Сеобе. Пећки Махмудбеговићи, призренски Ротуловићи и
приштински Џинићи имају ту заслугу. Али се још добро зна, а и записи постоје,
16
Григорије Божовић и Дреница – нека питања етике и политике
нарочито у манастиру Девичу, да су се многа села дреничка потурчила и по-

арнаутила. Зна се за неке да су као православни Срби дошли из Црне Горе и
Херцеговине. Постоје и српска презимена за читаве засеоке и махале: Пепићи,
Марковићи, Поповићи. Нека се арнаутска братства знаду да су Белопавлићи,
Кучи, Васојевићи и, зачудо, Клименте рачунају у исконе Србе“ (Божовић, 2016б).2
Као пример можемо навести и пишчево сведочење о српском пореклу становни-
ка села Крајмировци. Прича о чувеном крајмировачком барјактару2 најбоља је
прилика да се то нагласи: „Јер се сећао песме о својем селу Крајмировцима, како
је велико и чувено, како је по вери турско бог те питао откада, а опет у њему о
Бајраму пију вино и ракију и... кољу прасиће, „пресин сијут“...
„Аман, бабо, Туркиња сам: Да поднесем Крајмировце!“...
Да. Насмејао би се Зећир Делија при сећању на ову песму, у којој јунакиња,
можда још доцније потурчена, бежи од мужа из Крајмироваца што јој није
доста Турчин, што је приметила да о својем једином празнику хоће по старој
влашкој навици да окуси вина и ракије... А осмехнуо би се највише због тога
што је из предања знао да је у целом крајмировачком барјаку само његова по-
родица била од некуда са Маће, а остали, међутим, обични српски нуријаши
попа Милана Вуковића из села Морине крај манастира Девича. И његови су
овамо дошли и догнали свиње, али су били латинске вере. То је већ у неку руку
2
Барјактар је посебна институција у Дреници и представља неку врсту племенског
старешине. Почетком XIX века у Дреници је било пет барјактара: у Лауши, Клини,
Глоговцу, Плужини и Штутици. Ова институција замире ослобођењем Косова и
Метохије, као и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, када и Дреницу
захватају политичке промене, које су подразумевале избор општинских и среских
органа власти. И поред тога некадашњи барјактари уживају велики углед. Поред
крајмировачког, Божовић је нарочито импресиониран лаушким барјактарем за кога
каже: „Знао сам ја барјактара добро... И зато му о изборима никад нисам досађивао
нити тражио какве услуге, иако је и сад сушта истина: само нека он изусти, па ће цела
Дреница гласати по његовој жељи и под бајонетима!... Послушаће његову полуизрече-
ну жељу као куранску заповед, као шеријатску изречност. Не говорим ово напамет“
(2016б, стр. 132). Божовић је познавао и друге дреничке барјактаре, њихову улогу у
прошлости, али и тада: „Још има барјактаре које уважава и одликује. То су им некад
биле ратне војводе и поглавице. Пет је барјака у крају: Лаушки, Клински, Штутички,
Плужински и Глоговски (Крајсмировачки). Племе Гаш је под лаушким и клинским,
Бериша под плужинским, Тсач под глоговским, а Краснићани и нешто Шаљана под
штутичким барјаком. Сви барјактари имају још четрнаест већника. Барјак се до ис-
траге наслеђује, а у саветништву се чине изузеци: ту сама природа одабира најпамет-
није и најугледније људе. Било је просто легендарних међу њима и по чојству и по
памети, те се њихова дела, њихове пресуде, разлози тих пресуда, преносе с колена на
колено. За имовинске спорове имали су и суд стараца (плећенију), али оштре сукобе
решавали су барјактари и већници на лонџи, врло мудро и доста народски. у наше
време били су чувени поглавари Рам-Љутан, Џемаил Обриња, Хаџи Јахја из Поклека,
Ахмед Делија из Преказа и Фејзулах Љубовчанин. Гашки барјактар Зећир Лауша пева
се као старински јунак, па се песма о њему не слуша као песма, буди и јуначка, него
као молитава...“ (2016б, стр. 45).
17
друго. А ови сви, без изузетка, православни, па се данас поносе као да туркују
читавих пет стотина година. И омаловажавају Србина као каква гурбетина и
дошљака, као последњу веру...“ (Божовић, 2016б).3
И из научне литературе је познато да је ово село некада било српско.
„Према родовској и народној традицији, житељи села Крајмировци су ’јерлијe’
– старинци Срби. Кад су прешли у ислам почетком XIX века Крајмировце је
имало 40 српских кућа. Као што смо рекли прелазак српског становништва из
православне вере у ислам у Крајмировцу и Избици, чини заиста јединствен
етнографски догађај у једном пределу као што је Дреница“ (Вукановић, 1998,
стр. 115). И Вукановић, као и Божовић, бележи фолклорну традицију (песма
Ђули- Стане) у којој се пева како су Арнаути на Бајрам и Рамазан пренели
своје некадашње, српске божићне обичаје да једу прасеће печење и пију ракију
(1998, стр. 126–129).
И када је реч о топонимији Божовић је сасвим јасан сведочећи да су сви
топоними у Дреници српски осим имена села Ћирез, за које сматра да је тур-
ског порекла.4 Татомир Вукановић, међутим, износи податак да се у катастар-
ском попису области Бранковића, из 1455. године, наводи у облику Чиртеш, а
1477. као Чиреж (Вукановић, 1998, стр. 348). Када је реч о присуству српског
језика у овом крају, Божовић каже, имајући у виду српско порекло поарна-
ућеног становништва, да се у њему говорило лепше српски него и у његовом
Колашину: „До пре педесет година у Дреници је живео и српски језик. Села
поред Колашина још га помало чувају: лепши је и звучнији од колашинскога,
који је један од чистих херцеговачких говора. Али од доласка Дервиш-паше на
Косово, муслиманска пропаганда је успела да Арнаути не треба да говоре јези-
ком поробљене раје. Од тога тренутка дренички, као и остали Арнаути, почели
су у свем губити и своје арнаутске одлике и све више турчити своју душу и свој
менталитет. Ту промену сам и сам пратио и опажао. И тај посао и сад бива:
утицај турске чаршије из дана у дан Арнаутина духовно све више приближује
оном косовском мухамеданцу, кога ми називамо Турчином“ (2016б, стр. 46).
Божовић је не само добар познавалац предела већ још више друштвеног
уређења краја, етничког састава становништва, етичких особина и колективне и
индивидуалне психологије Арнаута из Дренице. Он познаје њихове обичаје, шта
се сме а шта не сме чинити у арнаутској кући, добро познаје место мушкарца и
жене у породичној заједници, изврстан је зналац међуетничких односа и добро
памти развој односа турске и српске државе, са једне стране, и Дренице са дру-
ге. Не постоји сличан пример међу српским интелектуалцима и политичарима
да је неко од малих ногу упознао овај крај и враћао му се непрестано, све до
3
Миладин Распоповић Божовића назива „нашим највећим приповедачем конверзије“
(Распоповић, 2016, стр. 69).
4
Види: Божовић, 2016б, стр. 46.
18
почетка Другог светског рата.5 Можемо рећи да му је Дреница прирасла за срце.

Колашин, као свој завичај, волео је изнад свих српских крајева, а Дреници се
враћао непрестано као људском и политичком изазову. Нема сумње да је први
пут дошао у Дреницу као дечак са својим оцем у посету старим кумовима.6
Божовић је и сам са Арнаутима засновао бројна кумства и побратимства,7 али,
изгледа, само је једно старо: „Често сам раније прелазио овај праг, гостовао у овој
кули, проводио врло веселе вечери уз озбиљну арнаутску рапсодију, праћену
гуслама и тамбурама. Био о свадбама и Бајраму и са диванане још измалена учио
се да гађам мете по повијама око села. Као код рођених било ми је увек пријатно
у овој кући за коју ме је везивало старинско породично кумовање“ (Божовић,
2016а, стр. 962). Из пишчевих текстова сазнајемо за његова нова побратимства
и кумства. Побратими су му били Јашаровићи из Ухче, вероватно пореклом
Дреничани, а кум му је био Љуљ-Бинак из Воћника, друг Азема Бејте и Ћазима
Смаке, необичан „песник смрти“, носилац својеврсне „естетике убијања“: „Ни
храбријега ни вештијега човека за арнаутску шуму нисам у веку ни срео ни
видео. Нити да ко лепше од њега носи пушку и погледује у шумарје. Био је леп
као вила. Висок и танак, правилно срезан као атички Бог од мрамора, плав
и са златастим перчином до рамена. Притом насмејан и наизглед чедан као
девојка. Као да никад није погледао човека низ пушчану цев, нити по некима
век ократио. Пушка је била његово перо, шума песма, а кобни сукоби његове
најлепше рапсодије. Прави песник, прави уметник. На приређене заседе и то-
лика убијања гледао је као уметник своје творевине само колико су била лепа,
колико одговарала кроз мрачне векове израђену укусу, законима те страшне
лепоте приређивања те страшне смрти и гледања њој у очи. Невероватно. Но
по истини. Нежно, заносно и са зажареним поносом освртао се он на какав свој
страшни, но по арнаутским законима лепи узмах, као кад би, отприлике, голема
просвећена множина нагнала великога песника да на тргу чита своје чувене
сонете. Не друкчије. Детињски, блажено као млади уметник којега је већ понео
5
У почетку је Божовића по Дреници пратио Вучитрнац Живко Фртунић, за којег га
веже пријатељство, као и са његовим сином Димитријем. Живко је рођен у Вучитрну
1854. године, где је и преминуо 1937. Његовом заслугом отворена је прва српска школа
у Манастиру Девичу 1890. године. За време Првог светског рата тамновао је у логору
у Нежидеру. После ослобођења 1918. године био је председнике општине Вучитрн.
Бавио се и књижевним радом. Видети: Богавац и Ћетковић, 2018, стр. 998–999.
Божовићева дружења и пијанства са Фртунићима у Вучитрну саблазнила су Милана
Јовановића Стоимировића, који је Григорија и Миту прогласио пијаницама. Између
осталог каже: „Живко Фртунић ми рече да су се Мита и Божовић те ноћи страш-
но натрескали и да су од јутрос наставили тамо где су синоћ стали!“ (Јовановић
Стоимировић, 1998, стр. 163).
6
Било је још примера да су Божовићи из Придворице били у кумовским односима са
Албанцима. Видети: Божовић, 1986, стр. 36.
7
Побратиме је имао и у другим крајевима. Међу њима је Шабан Ржана из Пећи. Види:
Бојовић, 2019, стр. 143.
19
глас, он се опијао тим својим делима као други кипом, сликом или романом.
Витези пушке могу се врстати. Друкчији је заточник народни, рајетин; непри-
влачан је силник; суморан убица по дужности; мрачно занет онај који је пошао
за каквим вишим задатком; зликовачки осењен убица лупеж. Али Љуљ-Бинак
није припадао ни једној овој врсти: своје ’романе’ није писао ни као Достојевски
ни као Балзак, но некако слично Анатолу Франсу – био је ’уметник ради умет-
ности’, убијао је што је у том видео своју, арнаутску лепоту...“ (Божовић, 2016б).
Ту врсту „уметности“ није могао да разуме први Божовићев књижевни јунак,
дренички бард, из истоименог текста, па је платио главом своју романтичарску
занесеност конгетар дренички, трагични трубадур нове Провансе.8
Божовић је изузетно поштовао не само своје побратиме и кумове, већ и
друге Арнауте у Дреници. Изванредан је познавалац њихове психологије и
понашања. Знајући за то, Јован Цвијић је са самртничке постеље тражио од
Божовића да за Географски гласник напише један рад о томе (Богуновић, 2019).
Поштујући њихове обичаје и навике, он је избегавао да пише о ономе што би
они сматрали непристојним: „О оној другој кули где чељад живи, ја не могу да
пишем. Још много ће Дреницом протећи воде докле то буде могућно. Додуше
међу Арнаутима имам кумова и побратима, па сам залазио и у њихове куће
и чељад. Али ја поштујем њихове погледе на уљудност и пристојност. Многи
између њих већ знају читати. А ја знам што се не сме ни спомињати, а камоли
описивати. Такву непристојност они не би могли опростити својем земљаку. У
најмању руку би помислили да је прешао у неку седамдесет седму веру, какву
после није видео Балкан“ (Божовић, 2016б).
Када је реч о моралним особинама дреничких Арнаута, Божовић посебно
истиче: гостољубивост9, пристојност и достојанство. На прво место ставља
њихову гостољубивост: „А одиста су Дреничани преко мере гостољубиви људи.
Арнаутин се моли Богу, запиње и ради само да стекне да награди засебну одају,
да је застре, па да може примити свакога ко само покликне са његових вратница.
Без разлике свакога. Он ће и качаковати да одржи такву одају, крашће па чак
и варати, да би сваком намернику могао поставити совру, дати каве и дувана,
прострти му било овчју кожу и покрити га дајбуди каквом отањом шареницом.
У коликој је мери ова њихова особина развијена, човеку се не може приказати
8
Види: Божовић, 2016а, стр. 834–835. Ово је, колико нам је познато, први Божовићев
текст чији је јунак Арнаутин. Настао је 1908. године, помало је романтичарски ин-
тониран. Био је и Божовићев бард и певао му је месец дана: „Певао је нашега Мину
Келемиша и попа Крњака, и много много што је наша сиротиња на Ибровим обалама
могла славнога да избаци“. Писац у нашу литературу Арнауте уводи на велика вра-
та књигом путописа из 1926. године. Путописе из Дренице Божовић је првобитно
објављивао у Политици под заједничким насловом Кроз качачку крајину. У књизи
су сабрани под насловом По Дреници.
9
Гостољубље дреничких Арнаута апострофира и Татомир Вукановић сматрајући да су
„дренички Албанци из планинских региона гостољубивији од албанског равничарског
становништва“ (Вукановић, 1998, стр. 202).
20
докле сам не види, и докле не навикне своје око да ствари сагледује у правој
светлости. Ратне дане не ваља рачунати, јер би се лако човек у закључку прева-
рио. Као што се може преварити виши чиновник при службеном походу, или
човек који по природи нема осећања за туђе нарави и обичаје, па их не поштује
или омаловажава. Арнаутину треба прећи праг уљудно, васпитано, као прост
путник намерник, или обичан знанац, па ћете видети његов срдачан дочек,
његово дворење, његову истинску жељу да задовољни изиђете из његове куће.
И то он не чини само према вама, него према сваком госту; и то не каткад но
свакога дана, само ако му је кућа мало имућнија. Ваистину то нису куће но
гостионице, друмски ханови, те се Арнаутину свако диви како може да издржи
толики терет и галаму, па све са осмехом!...“ (2016б, стр. 58).10
Божовић не пропушта да направи дистинкцију између домаћих Арнаута
и Албанаца из Албаније. Каже да му је покојни Хасан Кећа11 говорио о нељу-
базности и непредусретљивости њихових рођака из „обновљене Скендерије“
илуструјући то речима: „Море, ни у око ти неће духнути сељак Албанац, док не
звекне твоја меџедија, сребрна форинта или петодинарка!...“ (2016б, стр. 49). На
другој страни, каже Божовић, „наш Арнаутин, а нарочито Дреничанин, сачуван
је с те стране потпуно, иако и он горштачки гледа на новац и воли каткад да га
и неправилно стекне. Своју дочекљивост, дивну и чувену, своје гостољубље,
још он указује без накнаде, не тргује с тим“ (2016б, стр. 49).
Међу главне етичке особине дреничких Арнаута убраја пристојност, која
их и чини људима. У том контексту Божовић даје типологију арнаутске речи
човек: „За човека код њих постоје три појма: њери, човек – јединка у људству;
бури, муж, у старијем значењу те наше речи – човек од речи и образа, на при-
лику витез; и трим, јунак, чији су чини мушки и витешки. Да неко буде човечан,
он поред честитости треба да буде и пристојан, увек и свугде. Може Арнаутин
убијати, красти и грабити и опет бити човек, али ако је непристојан – он то
није, буди да је на гласу јунак“ (2016б, стр. 63).
У елементе њихове пристојности убраја и карактер арнаутске јавне кому-
никације. Нарочито истиче избегавање употребе вулгарних израза, а поготову
10
Као добар пример гостољубивости помиње Ису Бољетинца, који је често неприја-
тељски био расположен према Србима. Божовић, међутим, поредећи га са омрзнутим
Аземом Бејтом, Бољетинца и у другим приликама истиче као пример: „Покојни Иса
Бољетинац никога у својој кули није дочекао седећи ни кад је бег постао. Нити је
госту, Србину или Турчину, смео ко од тевабија или послуге дати прву каву: његова је
сопствена рука гуркала џезву уз огањ... Јусуф Елез живео је само од крађе и грабежа.
Али његове су одаје биле властелинске и последњи Мирдит без кошуље испод катрања-
ва копорана јео је код њега печенога меса овнујскога и заслађивао последњи пројин
залогај медом. А такав вам је сваки дренички барјактар, крена, имућнији домаћин.
Не смеш да их помињеш и врсташ: по истини не зна се који је међу њима био први...“
(2016б, стр. 58).
11
Хасан Кећа је 1919. године са 150 Колашинаца учествовао у операцијама против Азема
Бејте и његових качака. Види: Маликовић, 2005, стр. 69.
21
ружење Бога: „Њихов јавни речник је увек пристојан. Срамотне се речи не упо-
требљују, осим само неколиких које су код њих допуштене, као што има случајева
и код других народа или покрајина. Псовке постоје, али се не употребљују и
недостојан је онај ко их изговара, а већ ако их коме упути, онда их плаћа крвљу.
Те псовке смеју само чобанчићи изговарати по шуми. Ружење Бога, вере и све-
таца рачунају за крајње варварство. По својем основном схватању Арнаутин би
Шумадинца сматрао за најбољега човека кад још не би псовао“ (2016б, стр. 63).
Када је реч о односу према женама, и ту писац има речи хвале за њих.
Слободније понашање показују само приликом козања, што су наследи-
ли од Срба: „Опет према женскишу су толико пристојни колико нико дру-
ги на свету. Они су здрав, сиров народ, подмлађен великим укрштањем са
нашим Динарцима. Према томе, њихов полни осећај јачи је но код Срба. Па
опет, Арнаутин неће погледати на туђу жену, неће насрнути, неће јој упутити
двосмислену реч, иако сав гори од пожуде. Јер пази на пристојност, којој су га
код куће научили. Једини је случај, кад се слободније шегаче, при игри козања,
наслеђеном остатку од нас за време Месојеђа. Тад певају надиграној странци
доста јаке ругалице, али опет мушки опоре и у одсуству жена“ (2016б, стр. 65).
Упркос заосталости у многим елементима друштвеног живота, Божовић
их, када је реч о уљудности, ставља на врх светске лествице, а сами Дреничани
су изнад осталих Арнаута. Без обзира што су се мешали са другим народима и
цивилизацијама, они су кроз векове, све до Божовићевог времена, сачували ту
уљудност: „Ако се за Арнауте не рекне да су још полудивљи, оно су свакако народ
сирове природе, још првобитан, нетакнут светском уљуђеношћу, како се она
обично подразумева. Премда их је запљускивао вал римске, византијске, наше
и турске културе, они су опет остали они исти горштачки Шкипи, какви су били
и пре тисућу година. Где-где, можда, и кржљавији. Непросвећени, неписмени,
без књижевности и књижевника, њихова је духовна храна била само самоникла
песма и прича, срочена за разоноду и, чешће, за животно правило. Па опет, покрај
све њихове заосталости и опорости, поред свеколике дивљине и огњене љутине,
Арнаути су, без сумње, најуљуднији народ, најпристојнији горштак између свих
на свету. А Дреничани, поређење је добро проверено, у овом погледу стоје на
првом месту, тако високом и толико завидном“ (2016б, стр. 62).
Дренички Арнаути су на различите начине показивали достојанство, које
се често манифестовало и у односу према Србима. Један од карактеристичних
примера је однос крајмировачког барјактара, Зећира Делије, према пријатељу
Војину Ковачевићу из Брњака, кога је као домаћин заштитио од вербалне
агресије Абаза Трстеничанина. Абаз је у кући барјактаревој, провоцирајући
госта из Колашина, предлагао Брњачанину да пређе у праву веру односно да
прими ислам. Не само да је овај чувени барјактар стао на Војинову страну, већ
су његова врата, од тог ексцеса, за Абаза остала затворена заувек: „Бучно је
проведена ноћ. Лаутари су ударали наизменично у гусле и тамбуре, а певачи
22
китили јунаке и догађаје. Али већ сутрадан пре сумрака Абаз Трстеничанин је
примио на својој кули изасланика Зећир-Делије који му саопшти да од првога
сунчева изласка између двају поглавица неће више постојати пријатељство...“
(2016а, стр. 433). Повремено је арнаутско достојанство ишло толико далеко
да су се светили својим сународницима због убијеног пса њиховог чипчије
Србина. Тако је најмлађи брат од Ајризовића из Котора убио осионог Делију
Али-Марковића из Кошутова светећи се због убијеног пса породице Лазовић.
Иницијатор освете је њихова мајка, иначе сестра Али-Драге из Мојстира. Иако
су били збуњени ставом своје мајке, достојанство им је налагало да освете
пса. Григорије Божовић даје својеврсно етнопсихолошко објашњење статуса
пса код Арнаута: „Овчарски су пси код Арнаута у неку руку неприкосновени
као и жене. Од старина је освештан закон: кад човек чак и у одбрани убије пса
овчарског или везника, шаље његову господару посреднике и покорно моли
за мир као и за обичну крв. Још више ако овчарски пас припада чивчији или
човеку под заштитом. Међутим, Делија је убио Лазовићева пса без потребе, па
није ни помислио да потражи уобичајени опроштај, који се махом даје брзо
и без накнаде“ (2016а, стр. 903). У оквиру теме Крвна освета и умир Татомир
Вукановић такође пише о статусу пса код Дреничана: „Ко убије пса код стада
стоке, тражи се крвнина исто као за човека“ (Вукановић, 1988, стр. 170).
Наравно, Божовић нити идеализује нити мистификује дреничке Арнауте.
Он добро познаје њихове мане и падове. Посебно указује на пољуљану бесу и на
изражени кукавичлук. О пољуљаној беси пише у истоименом путопису. Њено
стање илуструје колашинском крилатицом: Арнаутска беса – трула љеса!...
Наравно, Божовић зна да је у старим временима беса код Арнаута била чврста
и на њу се могло ослонити: „Некада су се Дреничани дали бесу (везали бесу)
да сачувају манастир Девич. Због тога су могли трпети увреде скоро јуродиве
Стојне Девичке и све друго што им се није свидело у манастиру и око њега.
Тако је са прага манастира чувени Стал-Кијева (за Арнауте) односно Сталета
Кијевљанин (за Србе), када је кренуо да бежи у Србију, убио манастирске војво-
де и још једанаест Арнаута. Али манастир није нападнут нити запаљен, јер је
дата беса да се не дира.
Полазећи од лингвистичког објашњења појма,12 он прави изванредну ана-
лизу арнаутске бесе: „Реч беса значи што и наша вера. Буквално пак значи тврда
реч, зарицање, заклетва, обећање, веза, завет. Кад бесу даје појединац, онда он
чини, гради бесу, а кад племе или више њих – онда се беса веже. Код Арнаута по-
стоји од ове речи и глагол – бесојити, што опет тачно одговара нашем – веровати,
само веровати у дату бесу, имати поверења у њу [...]“ (Божовић, 2016б, стр. 142).
Божовић даље објашњава да су само мужеви и јунаци, честити људи, они
који држе бесу, а они су други кукавице и недостојни. Међутим, слабљење
12
Божовић је поседовао и велики лингвистички дар, који повремено испољава у путо-
писима. О томе видети: Бојовић, 2020.
23
бесе је било евидентно, а она се прво изгубила у односу према Србима, јер су
Арнаути почели сматрати да су Срби и хришћани нижи слој људи, па се према
њима не треба ни заклињати.
Анализирајући нове друштвене односе и утицај других народа, Божовић
долази до закључка да је арнаутска беса нарочито ослабила после Првог свет-
ског рата: „Рат је довршио ову ствар. Видевши од чувених европских војсковођа
и генерала како мало вреди дана реч и витештво, они су скупно одлучили, без
скупова и разлагања, да и њиховој беси нема више места у одношају према свима
другима, па чак и према својима. Веома слаби остаци некадање тврде бесе још
помало таворе код Дреничана; свакако више но игде. Ипак и те остатке има да
замени нова свест и нови савремени појмови људске заједнице“ (2016б, стр. 143).
Када је реч о димензији арнаутског менталитета, који прати превртљи-
вост и кукавичлук, Божовић то илуструје на врло ефектан начин. О њиховој
превртљивости, у контексту Божовићеве анализе о појави Азема Бејте, сведочи
један воденичар, а његове речи треба да уђу у сваку историју српско-албан-
ских односа кроз векове.13 На опаску једног српског официра, 1918. године, да
Арнаути радо дочекују српске официре при победничким походима, а пљачкају
их кад су у невољи, овај износи непобитну историјску истину: „Хе, побратиме,
шта ћеш кад нам је то од Бога дано?... Одступали су Турци, ми смо их пљачкали,
а вас дочекивали; одступали сте ви, ми смо вас крвнички пљачкали и тукли,
а дочекивали Немце и Бугаре. Најзад смо и њих при бежању пљачкали и... вас
дочекали. Побратиме! Заклињем ти се вером у којој сам, да сам необично сретан
што те поново видим овако у наступању. Не само то, Но се овако радују и сви
Арнаути. Ми волимо да неко с времена на време одступа, да би други наступао.
Нико нам се, поред свега тога, толико не свиђа као Срби. Али... али заклињем
ти се Богом, да ћемо вас веома радо опет убијати и пљачкати, само ако окренете
леђа низ Качаник... Побратиме, то је истина и то је наш благослов од старина!“
Божовићу је претходна анегдота послужила као пледоаје за објашњење
појаве Азема Бејте: „ Да би могла да се правилно схвати појава уцењена хајдука
Азема Бејте из Дренице, чија шумна извесност већ толико година мучи наше
живце, и којему је ту скоро посвећен у Народној скупштини читав један дан,
ваља најпре осетити сву дубину истине, коју је качанички воденичар рекао
за арнаутску душу, за арнаутски менталитет. Наравно да је то све производ
историјско-социјалних прилика арнаутских и њихове расе. Само, опет један
утанчанији, али не и недокучив проблем, без чијега схватања у свеколикој
његовој дубини и ширини, наш државник нека и не мисли да ће лако решити
питање јавне безбедности, оне просте физичке, и правнога поретка у Јужној
Србији“ (Божовић, 2016а, стр. 930).
13
Татомир Вукановић је у Дреници од Албанаца забележио једну пословицу, која по-
тврђује једну њихову карактерну особину: „У Арнаутина и у змије нема вере!“ (1998,
стр. 204).
24
Поред својеврсних химни које „испевао“ о Арнаутима, неколико Божови-

ћевих текстова доносе и неколико својеврсних „оптужница“, које потписују
сами Арнаути, а свакако највећу једна жена. Најсуровија оптужница је она која
изриче Ђулија Полужа свом мужу, али и целом Арнаутлуку, који је кукавички
побегао од Турака, па је она силом прилика постала наложница војника Турчина.
Скоро у непрекинутом монологу она се и исповеда и оптужује: „Од Арнаута
нема, нема безобразнијега народа. Само да ме лепо разумеш шта хоћу да кажем
и шта је управо част и образ, ваша злосрећна арнаутска бурнија. То је да човек
буде поштен и праведан, да живи за породицу и част, да не чини зулума и да
се до смрти брани од насртаја на све то. Мушки и без трепета. Међутим, ви сте
наџичили на раме по једну пушчетину, заборавили на Бога и душу, па насрћете
на слабе као да нису људи и прежите из бусије подмукло свакога ко лепше носи
ту пушку, или вам је неко за његов живот избројао двадесет лира... Ех, баш ваш
зулум, ваш неред теразија нема!... [...] Истовремено осуђује непослушност др-
жави и индивидуалну и колективну плашљивост: „Сад ћу ти и то рећи. Он зна
шта је време и сила, иде поцепан да би изнео главу и штогод спечалио за своју
кућу... А ви се одмећете од цара. Па кад на ваше куће удари војска, кад осетите
дах Џавидова хата, или крупни корак онога Бошњака Шемсије, ви остављате све
мило и драго и бежите у шуме као зечеви. Ох, туго-туго моја, и ви сте ми неки
јунаци, и ви сте ми за песму... [...] Ту ману је испољио и њен муж, којег је сматрала
најбољим јунаком и најчаснијим човеком показавши се кукавицом као и остали
Арнаути. На крају обраћања долази и најексплицитнија порука: „Слушај, дно
душе ми заповеда да ти у очи изрекнем и ово: од Арнаута нема плашљивијега
народа; ви не треба да носите пушке ни чакшире – одселе Дреничанин ваља да
носи дугу женску кошуљу и да се прихвата само за ручицу од ралице!...“ Гест
који следи уздиже ову жену на пиједестал, који, по природи ствари, припада
мужу. Она, а не он, одлучује да напусти Полужин дом.
Други аспект ове теме односи се на присуство политичких мотива у про-
зи Григорија Божовића из Дренице. Већ смо писали о политичком дискур-
су у Божовићевој путописној прози, али и ова тема намеће потребу враћања
Божовићевој политичкој филозофији. Поготову ова тема, ако имамо у виду и
савремено српско политичко искуство са дреничким Албанцима. Сам Божовић
је сматрао да је политика највећа мудрост и најнасушнија човечанска дисци-
плина, те да политичари и државници могу бити само људи посебног кова
(Бојовић, 2016, стр. 276).
Божовић прави занимљиву анализу српско-арнаутских односа и износи
једну оцену, која се, према нашим сазнањима, скоро не може наћи у историог-
рафији. Он сматра да није било мржње међу Србима и Арнаутима до наших
ослободилачких ратова у другој половини XIX века: „До ратова за ослобођење
1875–1878. Арнаути нису имали према Србима националне мржње. Напротив,
њихови дотадашњи качаци чисте боје узимали су у своју дружину и покојега
25
Србина и уколико су хајдуковали, њихова радња је била ненационална: глобља-

вали су и Србе и муслимане. Они су се крили и по српским селима и тога ради
одржавали пријатељске везе са њима. Али од када избегоше Арнаути из Топлице
поче и национална мржња, и арнаутски качак значио је у исто време и српски
зулумћар, те је све више почео да личи на варошкога исламскога балију или
друмскога кесеџију, на цуба, тј. хајдука – разбојника. Са овим додатком ми смо
затекли стање у косовској области“ (2016б, стр. 1484). Такође је занимљиво ње-
гово опажање да је мржња изражена само тамо где су Срби и Арнаути суседи,
док Арнаути у унутрашњости не испољавају мржњу према Србима: „Чудновата
појава: што је Арнаутин дубље у унутрашњости, све је бољи и човечнији; што
ближи српској средини, све јаче је искључив, лукав, више мрзи и неправеднији
је. То је вероватно услед онога видљивога и невидљивога судара раса, али се ово
почело опажати тек по ослобођењу Ниша и Топлице. Барјактар беше слободан
од ових особина. Иако нешто збуњен у новом времену и новим приликама,
опет чињаше утисак као да је са Србима од рођења имао само пријатне сусрете,
кумовања и побратимства. Једна здрава доброћудна природа, он није у својој
души налазио разлоге да Србе мрзи. Никад му нису ништа рђаво учинили. Ни
он њима, јер су били одвојени. А сад? Е, кад се царства мењају, није баш тако
лако. Вероватно да ће бити боље. Уосталом судбина је, и она је вазда најнеу-
мољивија. Ваља се мирити са њом. Тако и вера прописује...“ (2016б, стр. 60).
Божовић се није бавио само политиком већ је, на основу богатог искуства,
изграђивао сопствену политичку филозофију. У ту филозофију је уграђен и
његов став према Арнаутима, сагледавање њихових хтења и тежњи, односа
према држави,14 као и однос државе према њима. Он је правио и компаративне
анализе грешака које је наша власт правила према Дреници и Македонији,
нарочито у време избора и приликом одабира посланичких кандидата. Свака
власт од 1918. године до данас морала је запамтити његову крилатицу: Ми
по некој коби имамо тешку руку. А врло кратковидне очи. Посебно великом
грешком сматра одбацивање лојалних грађана а пружање подршке сумњивим
појединцима: „Оно што се може и сме радити по другим покрајинама, здрава
памет и државна политика не треба да допусти по Јужној Србији. Нарочито за
изборе и на изборима. Ја ово подвлачим за велике странке, за владине стран-
ке, а нарочито за господу министре и громкија имена нашега јавнога живота.
Ми по некој коби имамо тешку руку. А врло кратковидне очи. Учвршћивање
државе је основна ствар, али тешка и мучна. Она се врши поступно, трпељиво,
чувајући тисуће обзира и пипајући путеве. За те послове ваља тражити људе и
заповедно их одабрати. Утицај на душе претежна је погодба као и свуда од када
свет постоји и од када се почео удруживати. Политика зна само за смер, али
14
И Татомир Вукановић у својој студији рационално закључује да „Дреничани неће да
чују за државну власт“ (1998, стр. 205). Није реч само односу према српској држави,
већ су и раније били неповерљиви према Османском царству.
26
њени начини не смеју бити подозриви, нити средства саблажњива. Нарочито

странке, и при изборима, ваља да пазе на кога се, да речем отворено о Турцима
и Арнаутима, ослањају. Тешка нам је рука: што ваља, што нас воли – одбија се и
обратно, што не ваља што није исправно и истински наклоњено – призивље се
и привија око себе. Маћедонске незгоде имају порекло у овом нашем основном
недостатку: качаци су углавном тако постали, па и Џемијет. Допустили смо да
исправни и одани Арнаути изгину од зликовачке пушке, а после призивали
сумњива обличја да нам буду повереници и чувари јавне безбедности. Предали
смо забораву ваљане муслиманске прваке, а помогли да се издигну они који
нас дубоко мрзе, и код којих једно око гледа на Ангору, а друго на Тирану.
Исповедам гласно да је линију требало одавно подвући и све предати забораву,
али нову кућу зидати са честитима и ваљанима. Јер је највећа јавна саблазан
и у Маћедонији и у Дреници кад се прави пријатељи одбацују, а новопечени
призивљу и гладе по глави (2016б, стр. 424).
Као најтипичнију ситуацију Божовић апострофира одбацивање са избор-
них листа двојице лојалних Арнаута Јусуфа Градинца и Шерифа Воце,15 који су,
поред тога, били радикали: „Вучитрнски срез и Дреница су у огромној већини
радикалски. Она нису ни помишљали да означују своје кандидате Арнауте све
донде, док нису сазнали да влада хоће на својој листи да дадне муслиманима
два места, да би на тај начин јаче тукла опозиционе листе, иако стварно није
требало да имадне тај страх: жандармерија може да изабере посланике у Јужној
Србији чак и мимо вољу саме владе, ако би јој се то прохтело. (Међу нама: при
15
Шериф Воца је био дугогодишњи председник Шаљске општине и бански већник.
Одликован је Орденом Југословенске круне четвртог реда 1930. године (Време, 7.
септембар 1930, стр. 8). Београђанима је нарочито постао познат са свадбе краља
Александра, на коју је донео стотину овнова позлаћених рогова (Време, 15. новембар
1934, стр. 2). На другој страни, оптуживан је од стране Милентија Симовића, школ-
ског надзорника из Вучитрну за разне малверзације, али и да је „пуних 20 година
крио у својој општини оглашене одметнике, који су извршили покољ над Србима у
Колашину“ (Правда, 27. март 1937, стр. 19). Оптужбе је демантовао у Правди, од 4.
априла, исте године, на стр. 23. Убијен је 1941. године.
Григорије Божовић је познавао и његовог оца Бећира Воца, за кога каже да је изузетан
беседник, попут Јосифа Јанића из Брњака: „У нашем крају био је још један тако обдаре-
ни сељак – Бећир Воца из Мељанице. Само је то био човек копаоничкога соја: крупан,
развијених удова и потпуно плав – нека смеша Шаљана и сеоских рудара изнад Трепче.
Док је Јанић прави брђанин са запада или од приморских страна. Обојица су једнаки
беседници, једнако говоре у слици као из ’Горског вијенца’, у стилу. Воца је говорио
само арнаутски, а чича Јосиф и српски и арнаутски као да је из Мертурије. Кад му
није довољан наш обрт, савремен или из песме, он се маша за арнаутски: ’тако је рекла
Малисорка, тако је пресудио Махмудбегозић, тако је изустио барјактар краснићски’. И
вазда са узречицом: ’Да ти кажем, Србине брате!’... (Божовић, 2019, стр. 438). Ни про-
шлост Бећира Воце није била беспрекорна. На суђењу Ферад-бегу Драги, у Косовској
Митровици 1926. године, изнети су подаци да је Воца био полицијски повереник под
Аустријанцима и да је био одговоран за вешање Срба у овог раду. Међутим, никада
није одговарао за ове оптужбе и умро је на миру 1925. године (Правда, 24. 12. 1926, 4).
27
овим сазнањима, иако би жив био сам покојни Пашић, ја бих за наредне изборе
правио споразум пре са заповедником жандармеријскога батаљона, него са са-
мим Пашићем). Али кад је Дреница сазнала за ово, она је заједно са Вучитрном
хтела да владиној листи одреди свога кандидата, а не, рецимо, Ибрахима Черкеза.
Дреница је хтела Јусуфа Градинца или Шерифа Воцу, јер су оба врло утицајни
и врло угледни, са великим везама и код власти у округу и у Београду, а притом
обојица врло виђени радикали и никад џемијетлије. Напротив. Черкез је био
некад виђени џемијетлија, затваран и сумњичен. (Ја кажем како је Дреница о
њему мислила за време избора; друга је ствар што ја о Черкезу не мислим рђаво:
довија се човек). Тек на владину листу није узет ни Јусуф Градинац, ни Шериф
Воца, које је народ хтео, но Ибрахим Черкез, којега ваистину арнаутски гласачки
народ није хтео. Па да је за ово било барем разлога!“ (2016б, стр. 421).
Божовић даље немилосрдно критикује политику која форсира оне
(Ибрахим Черкез), који су шуровали са Ферхатбегом Драгом. Прозрео је и днев-
нополитичке оптужбе против Шерифа Воце, који је поднео засебну изборну
листу са Србима на њој. Влада то није могла да му опрости. О неким аспектима
лоше државне политике, као и о многим лутањима и погрешним потезима го-
ворио је много раније и Михаило Церовић, владин изасланик за Јужну Србију,
који је 1919. године послат на Косово и Метохију ради гушења качачке побуне.16
Овакви промашаји државе у време и мимо избора, као и вешта политика
дреничких качака, створили су уверење код већине Арнаута да државу треба
непрестано саботирати, слабити и, на крају, рушити. Божовић уочава да се „код
Арнаута појавио један особито важан појам о држави: – да је она као таква увек
непријатељ, да јој је право и часно увек чинити могућне сметње, да бегунцу од
ње ваља чинити све могуће олакшице, те се то на крају искристалисало у једну
арнаутску савршену нелојалност према држави, па ма чија она била и ма какву
тенденцију имала. Отуда један солидарни фронт према њој, отуда ореол према
сваком њеном противнику арнаутском, отуда незапамћено, како да се рекне,
бојкотовање сваке државне власти (2016б, стр. 1483). Тако је, у време Азема
Бејте, била „наша држава у очима целе његове околине – једна округла будала...
Чини јој се да смо већ окренули низ Качаник...“ (2016а, стр. 938).
У једној таквој ситуацији не чуди да је и неугледни Азем Бејта из још
неугледније Галице постао национални јунак: „И почеше сукоби. Власти му
рекоше да се то не може трпети и почеше помишљати да га ухвате или убију.
Али беше доцкан. Још неодметнут, он не хоћаше више да напушта Дреницу.
Он уби Кећу Ајризовића и још неколико виђених Арнаута који су му сметали,
а непрестано поручиваше како је веран држављанин. Све што се бојаше власти
појури к њему. И Дреница паде пред њим као освајачем, док за кратко време,
благодарећи својем менталитету и нашој неумешности, Арнаути не рекоше да је
национални јунак, млади цар, кога испред кула почеше дочекивати и са љубављу
16
Види: Маликовић, 2005, стр. 91, 286.
28
и као каквога кнеза“ (2016а, стр. 936). Иако потиче из незнатне породице и из
села које није познато по јунаштву, углед Азема Бејте је непрестано растао.
Божовић то објашњава психологијом Арнаута, која подразумева и резон да се
без лудости и лудих кућа не кући. Такав Бејта постао је „најславнији човек у
Арнаутлуку!“ Боравак у Албанији пробудио је у њему националног радника, а
томе су погодовале слабости српске односно југословенске државе у то време:
„Нечија слабост и неумешност, код других раса ствара националне апетите.
Арнаути су сад озбиљно болесне психе. Треба и нас кривити. Али они мисле
да ће наша слабост бити перманентна и да ће им донети ослобођење. Паметни
људи раде и довијају се за опстанак. Прваке треба чувати. То је начело еконо-
мије народне снаге. Без лудости и лудих, кућа се не скући. Па дај да помогнемо
и овога Бејту, неће бити на одмет. Тако резонују сад Арнаути, и у том је тајна
његова успеха, као и нашег неуспеха: – ни за златне милионе неће се данас наћи
арнаутска пушка да опали на њега! (2016а, стр. 938).17
Григорије Божовић у својим анализама качачког покрета непогрешиво
уочава његове тежње, које се истовремено и тежње свих Арнаута: „Почињу да
верују у једну аутономију, коју би они опет удробили са горњим жељама, да
бисмо имали крај на миру. С друге стране, опет, у задње време подгрејава се код
њих из Албаније идеја о ослобођењу испод наше владавине. Они непрестано
помињу као пример наш први устанак. И мисле кад је Карађорђе с голоруком
рајом могао извојевати од силне царевине парче земље, зашто не би могли и
они, кад су добро наоружани, компактни, који се навикли, а неко их са стране
може помоћи. Тек, качак почиње да се претвара у политичкога одметника и
њему данас стоји на расположењу сва морална и материјална снага арнаутска,
њега почињу ресити ореолом националнога борца. Зато се качак тако множи“
(2016б, стр. 1487). Можда је сувишно рећи да је Божовићево упозорење било
правовремено. Његов страх о јачању антидржавног елемента је био оправдан,
а оправдане су биле и његове сумње да ће држава закаснити са решавањем тог
питања: „Према свему, дакле, качаци су у свима својим радњама опасан анти-
државни елеменат. Не одоцнимо с решењем овога питања, јер је од првореднога
значаја за државу“ (2016б, стр. 1487).
Божовић, наравно, није само етикетирао негативне појаве, нити су његова
запажања било дневнополитичка, већ су имала карактер непрестане бриге за
будућност Косова, Метохије, па и саме Дренице. У њој је он упознао трезвене
17
Тадашња београдска штампа, нарочито Правда и Време исцрпно су извештавали о
побуни Азема Бејте. За Дреницу је и касније владало интересовање. У њој се 1926.
године нашао и писац Станислав Краков. У Времену, од 8. јула 1926. године, око два
месеца од појаве првог Божовићевог текста у Политици, појавио се његов текст, ре-
портерски интониран, У качачкој Дреници. Говорећи о ранијим злоделима Арнаута,
он Дреницу назива „злогласном Дреницом“. Иако не прећуткује арнаутске побуне,
Божовић Дреницу назива „гласитом“ (Божовић, 2016б, стр. 43). Нема сумње да је била
гласита и по добру и по злу.
29
арнаутске лидере, у којима је држава, да је била мудрија, могла имати добре

савезнике. Некадашњи барјактари (крајмировачки и лаушки) свесни су реал-
ности политичког тренутка. Крајмировачки барјактар, иако негде у дубини
душе незадовољан, зна да истакне минимум могућег трпљења, али и поштовања
државе: „Но ја захваљујем богу кад смо живи, кад нам ова држава чува образ,
кад је наша жена светиња и за свакога жандарма. А други зулуми могу да се
поднесу. Хлеба имамо и ко хоће да мирује, може да живи. Ном јеми, ном...“
(2016б, стр. 61). Божовић то објашњава чињеницом да је овог човека „помало
сенчила источњачка преданост судбини, коју му је хоџа ужлебио уз невиђено
арнаутско трпљење, својствено трачко-илирској природи“ (2016б, стр. 61).
Бриљантни Божовићев портрет лаушког барјактара представља неку врсту
апотеозе арнаутском трпљењу, али и једном индивидуалном ставу, који се ретко
среће. Карактеристика тог става је пре свега презир према свима и свему, и према
арнаутским качацима, и према жандармима. Све је апстраховао неком његовом
унутрашњом мирноћом, која не мари за чари овога света. Као да жели да каже
да ће бити оно што мора бити. Наравно, Божовић не испушта да нагласи да није
реч о обичном барјактару, већ о некоме, ко ужива углед у целој Дреници: „Овом
барјактару се све склања с пута, све га поштује као каквога пророка. Јер је чудан
особењак у својој безмерној тузи и јуначком болу, који ником не исказује. Ћути
и подноси. Средњега је стања а отмено живи. Не граби се ни за шта. Могао је
да има све качаке за своје намере, могао је да заповеда Азем-Бејти као кучету, а
према свему, тому имао је само племићку гадљивост. Могао је с пола муке да се
додвори нашим властима, да им се учини неопходним, да вуче велике плате и
почасти, па је опет од свега дигао руке. И качаци и наша власт, и арнаутска лаж,
и сродна им полиција, за њега су врећа и закрпа. Ничега заједничкога са њима
он не жели да има. Плаћа порез, врши обавезе, седи код куће, не дира никога,
не улагује се никому, не мари за громку извесност. Као Римљанин какав који је
извршио своју римску дужност, па отишао на пољско добро да само са собом
остане и тако умре. Кад га видиш у Лауши, заклео би се да само шапуће молитву
да га виша сила сачува и од качака и од безглаве полиције: канда му је испод
поноса да на њих окреће своју пушку...“ (2016б, стр. 131).
Поука, која је на крају једног дружења са Григоријем Божовићем, изговорена
звучи као нека врста политичког тестамента. То је истовремено и одраз животног
и политичког искуства дреничких Арнаута, које су они, током деценија антидр-
жавног деловања, посебно баштинили и чекали другачије околности за друге ме-
тоде политичког и оружаног деловања. У том тренутку лаушки барјактар зна шта
је реалност и зато поручује Божовићу: „Овде је жандарм власт и ја препоручујем
да се само жандарм слуша. Знам ја радикале и демократе и твојега Прибићевића:
гласамо само за онога за кога рекне жандарм. Хе... док ти разабереш у Београду,
отиде наша кожа на распонац!... Кажу људи да сам ја азгин (храбар, силовит). То
је лаж. Више поштујем жандарма ко некад Церовића Михаила... Отвори очи и
30
смири се као што сам се и ја смирио. И слушај жандарма. Тако му је време... Јеси
ли чуо?... Попи каву, јаши коња, па не узимљи Дренице на врат! И ја бих се могао
помамити, али ће други да плаћају... Теби и мени не доликује то: одлази!...“ (2016б,
стр. 132). Иако је, пратећи Божовића преко дреничких планина, истицао да је
држава божја установа и да је треба поштовати, лаушки барјактар је сањао неку
другу слободу, „праву слободу као велику светињу“ (стр. 132). Није заборавио
ни да истакне да Србија има „тешку руку“.
У практичном политичком деловању, које се могло везивати за актуелну
изборну кампању, Божовић није по сваку цену желео дреничке гласове. Био
је свестан да у безобзирну политичку кампању не би улазили ни његови дре-
нички пријатељи. И из тих разлога он истиче своју политичку коректност, која
је, добрим делом, условљена како пишчевом етиком тако и етиком његових
потенцијалних гласача. То се могло видети и приликом једне његове посете
чувеном арнаутском селу Преказе:18 „Оно је постојбина кроз песме опевана
Ахмета Делије, главнога побратима Исе Бољетинца и једнога од првих људи
дреничких и по пушци и по збору. То је једно од највећих арнаутских села и
прво по борбама и јунаштву. Пријаказе махом гласа за муслимане, џемијетско
је и, у последње време, радикално. Као домородац дужан сам да имам извесне
обзире према њему: према кући Ахмета Делије и према садашњем кандидату
који је пореклом баш из тога села. Ахмет Делија, његов син Мурсељ или рођак
Сефер, председник општине, везани предањима арнаутске уљудности, никад не
би дошли у мој Колашин да, било за себе било за другога, против мене потраже
гласове. Обавезно им све то дугујем, те одлучих да не свраћам ни у општину
ни у хан, но се упутих својем старом пријатељу Мемету...“ (2016б, стр. 130).
Наравно, Божовић је свестан да Арнаути лојални држави тешко опстају у
Дреници. Они су непрестано на мети качачких банди или незадовољних поје-
динаца. Зато посебно пажњу он посвећује угледним Дреничанима, који су убије-
ни обављајући државне послове. Тако је завршио Назиф Јахја из Поклека: „Не
беше суђено да преноћимо у Чикатову. Код суднице ми рекоше да је погинуо
мој најбољи знанац овде, Назиф Јахја из Поклека, један од четрнаесторице дре-
ничких већника – поглавара, дреничких сенатора. Јонуз Топи убио га само због
тога што је поглавица саветовао околину да га не прима. Није га убио но га свега
изрешетао да виде Арнаути како се качаци свете свима онима који неће уз њих.
А гласит је био Назиф Јахја, најбољи и најчеститији домаћин дренички. Одмах се
сетих шта треба да значи ово саопштење док сам још у седлу био. Жали Назифа
цела околина и поштује његову успомену: његове куће ради, његова гласа ради
и ради свих њих који су га волели, ред је да му и један овакав српски пријатељ
ода поштовање и изјави родбини своје жаљење. Арнаути на то много полажу
као да нико од њих није сељак но прави властелин и коленовић“ (2016б, стр. 51).
18
Име овог села Божовић пише углавном у ијекавској варијанти. Сигурно је да се у ње-
гово време тако и изговарало, што говори о пореклу становништва, које је ту живело.
31
Од качака је страдао и извесни Бећа, председник једне дреничке општине,

кога су убили Баранци из Клине. Освету је спремио његов син Синан Бећа:
„Баранци из Клине убили му недавно оца зато што је био председник општине
и што није хтео да помаже њихове одметнуте рођаке. А његов отац Бећа био
је толико чувен, имао толико синова и рођака, да се с правом веровало како
Дреница нема пушке која би се на њега сме- ла окренути. Било док су му синови
на броју, јер су чувени по пушци и по својим разгранатим везама, а нарочито
по пажњи државних власти, које су им биле наклоњене за многе услуге. Њихова
је кућа једна у свој Дреници. Да је још мало потрајала турска владавина, она би
свакако наг- нала султана за какав високи чин, како га је добио Цур и Бољетинац.
Па и покрај свега тога Баранци убили Бећу. Није им то доста, но пре десетак
дана убили и најстаријега брата Хасана Бећу, баш овде на путу“ (2016а, стр. 243).
У сличним обрачунима убијен је још један председник општине и његови
синови. Божовића је за њих везивало старо кумство: „У недавнашњем качачком
покрету по Дреници ова је кућа страховито платила своју верност закону и по-
ретку: прво је погинуо отац, председник општине, Љам Зли-Поток, па за њиме
један за другим сва четири његова сина. Кућа истражена, остале само жене и
ситна деца. Ваљало је отићи на жаљење. Требало је видети те љуте сиротице.
Али се задуго није могло, није се указивала прилика за читав дан јежђења кроз
Дреницу, па сам ионако чекао да време ублажи жалост, те да је не видим свежу
и страшну: бојао сам се сусрета са старом кумом Љајлом Љамовом, којој је тако
убрзо срце крваво изрешетано...“ (2016а, стр. 962).19
Упркос јасним арнаутским обичајима који то забрањују, Божовић је запла-
као у кући својих кумова, у коју је долазио још као дечак. Емоције он показује
и у другим приликама. Управо је он у некој врсти непрестано раскорака: ње-
гови рационални политички погледи и закључци боре са његовим несумњи-
вим хуманизмом и емоционалношћу. Он је и волео и поштовао Арнауте, али
је истовремено био свестан да у Дреници може остати без главе и још свеснији
чињенице да је његова држава стално на удару често побуњеничке и, најчешће,
привидно примирене Дренице. Томе треба додати да је одлично знао и за по-
грешне државне потезе, који су у Дреници још више стварали нетрпељивост
19
Овакви и слични обрачуни Арнаута доводили су до освета. Божовић се бави и овом
темом и њеном етичком димензијом. Било је случајева када се освета није извршавала.
И Арнаути се увек не убијају. Божовић каже да „има тренутака кад то њихов неписани
закон забрањује. Ето у таквим случајевима треба посматрати два крвника како се грле
и како су љубазни и пристојни један према другом. Иако је један другоме убио сина,
брата, оца. Ако су на каквој свадби, они се не раздвајају; ако су негде на преноћишту,
спавају један до другога; ако су на путу, иду заједно и чувају један другога од грма, од
теснаца, од трећега. Чак позивљу крвника на свадбу, те би срамота била да не дође;
према оваквом званици је нарочита предусретљивост и љубазност“ (2016б, стр. 64).
Писац наводи примере када се крвници позивају и на свадбе. Било је Арнаута који
су сматрали да ће њихове најмилије осветити краљ. Ту наду изражавају у породици
Јахја из Поклека, као и Љајла Љамова, кума Григорија Божовића.
32
према држави. Упркос свему, Божовић је успео да остане објективни посматрач,

понекад романтичарски настројен и повремено с правом резигниран због по-
ступака својих Арнаута.20 Он их је заиста сматрао својим, као што су и они њега
често и отворено сматрали њиховим. У једном тренутку чак му је и отац, прота
Вукајло, замерио што је од Арнаута примио неке лоше особине, међу њима и
ону да стално навраћа код домаћина, који га је први пут лепо дочекао и угостио.
На једном путовању према Чечеву прота га упозорава: „У неку руку си баш као
Арнаутин. Идеш по њима, изучаваш њихове обичаје, пишеш о њима, па си се
поарнаутио.“ На опаску упућену оцу да прота не мрзи Арнауте, овај ће одгово-
рити: „Истина је, но грдно мрзим једну њихову навику коју си ти, изгледа, при-
мио“ (2019, стр. 465). Реч је управо о навици да не размињује кућу Колашинца,
који га је лепо угостио, у овом случају реч је о кући Мијата Леповића из Чечева.
Божовић је у Дреници боравио у време непрестаних качачких побуна
и злодела, који су они чинили не само у Дреници него и у другим крајевима
Косова и Метохије. Међутим, његови текстови показују да је потпуно ослобођен
мржње према Арнаутима. Напротив, нема ни апсолутног сваљивања кривице
због њиховог антидржавног деловања. Неочекивано благо прекорава и једног
Садика Раму, некадашњег председника општине Ђурђевик а касније једног од
најзначајнијих качачких вођа.21 Знао је он да је Рама био некада поверљив човек
југословенских власти, као што је и знао да је Азем Бејта био српски војвода.
Нико од Божовића није познавао боље арнаутску психологију која је доводила
до оваквих преврата при чему није прећуткивао ни српске грешке.
И данас, након једног века од првих Божовићевих текстова о дреничким
Арнаутима, читалац осећа узбуђење док чита његова запажања и импресије о
њима. Они су, чак и када су критички настројени (публицистички пре свега),
израз Божовићеве љубави према човеку, али и одговорности да се сачува др-
жава, којој је овај Колашинац посветио читав свој живот. Поклек и Преказе
његовог времена били су и пример арнаутске лојалности држави. На крају
прошлог века постали су симбол рушења државе, што је била непрестана ин-
тенција читаве Дренице. И сам Божовић је био свестан тога. Ипак, повремено
је знао да буде лаковеран. Или је био само човек. Само писац непрегледних
хуманистичких хоризоната.22
20
О Божовићевом односу према Арнаутима видети и: Бојовић, 2019.
21
„Сетих се Садика Раме из Ђурђевика, који је данас у Албанији. тај би ми се по читаве
часове жалио красноречиво као какав нови Југурта: и како не ваља срески начелник,
и како га је порезник грубо примио, и како су жандарми охоли, и како му се чини
грдан зулум, а он је заслужан, он воли српски народ – нека знаду то Бог и честити
људи, господа и виши чиновници...“ (Божовић, 2016б, стр. 62).
22
Једно лично запажање у последњој фусноти. Случајно сам после рата, 1999. године, на
копаоничким странама срео једног Колашинца који је после Другог светског рата као
службеник обилазио дреничка села. Рекао ми је да су му у неким кућама показали са-
чуване Божовићеве књиге. Да ли су последњем рату заувек нестале? Да ли су потомци
дреничких барјактара сачували сећање на овог несумњивог пријатеља Дренице?
33
Извори:
Божовић, Г. (2016а). Приповетке (прир. Ј. Ристић). Београд: Завод за уџбенике.
Божовић, Г. (2016б). Путописи (прир. Ј. Ристић). Београд: Завод за уџбенике.
Божовић, Г. (2019). Мој дивни Колашин. Приче и путописи из Старог Колашина (прир.
Д. Бојовић). Зубин Поток: „Стари Колашин“.
Време, 8. јул 1926; 7. септембар 1930,
Правда, 24. децембар1926; 27. март 1937; 4. април 1937.
Литература:
Богавац, М. и Ћетковић, Д. (2018). Срби на Косову и Метохији у 19. и 20. веку, који су
животом и радом значајно обележили време у коме су живели. Београд: Обележја
плус.
Богуновић, С. (2019). Људи Политике. Лексикон сарадника. Београд: Политика.
Божовић, Б. (1986). Братство Божовића. Т. Митровица (у рукопису).
Бојовић, Д. (2016). Политички дискурс у путописима Григорија Божовића. У: Д.
Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића (275–289).
Косовска Митровица – Ниш – Зубин Поток: Филозофски факултет – Филозофски
факултет – Културни центар „Стари Колашин“.
Бојовић, Д. (2019). Сведочанства Григорија Божовића о Кости Пећанцу и његовом
стрицу Авди Мухамеду. Београдски историјски гласник, 10, 139–147.
Бојовић, Ј. (2019). Арнаути у путописној прози Григорија Божовића – од стереотипа
ка афирмацији. У: Стереотипът в славянските езици, литератури и култури.
Сборник с доклади от Четиринадесетите международни славистични четения
София, 26–28 април 2018. г. Том I. Езикознание (139–146). София: Универзитетско
издателство „Св. Климент Охридски“.
Бојовић, Ј. (2020). Лингвистичка запажања Григорија Божовића. Зборник Матице српске
за књижевност и језик, 68 (1), 169–185.
Вукановић, Т. (1998). Дреница. Друга српска Света Гора. Приштина: Музеј у Приштини
– Народна и универзитетска библиотека.
Елезовић, Г. (1932). Речник косовско-метохиског дијалекта, свеска прва. Београд: Српска
краљевска академија.
Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића, књига прва. Зубин
Поток – Приштина: „Стари Колашин“ – Нови свет – Институт за српску културу.
Јовановић Стоимировић, М. (1998). Портрети према живим моделима (прир. С.
Трећаков и В. Шовљански). Нови Сад: Матица српска.
Маликовић, Д. (2005). Качачки покрет на Косову и Метохији 1918–1924. Лепосавић
– Косовска Митровица: Институт за српску културу – Филозофски факултет.
Распоповић, М. (2016). Тематски кругови у приповедачком опусу Григорија Божовића
и коментари. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија
Божовића (63–73). Косовска Митровица – Ниш – Зубин Поток: Филозофски фа-
култет – Филозофски факултет – Културни центар „Стари Колашин“.
34
Dragiša P. Bojović
University of Niš
Faculty of Philosophy
Department for Serbian Language
Grigorije Božović and Drenica

– some questions of ethics and politics
Summary. Drenica has certainly been one of the most special places in Kosovo
and Metohija, in the past and today. Although once a Serbian area, in Božović’s time,
just like today, it was mostly inhabited by Albanians, i.e. Arnauts. Drenica encom-
passes the territory between Kosovo, Ibarski Kolašin, Metohijski Podgor, Prekoruplje,
Lapušnik, and Podrim. Among other things, it is characteristic by the fact that in
it many Islamized Serbs also converted nationally, starting to express themselves as
Arnauts.
For Grigorije Božović Drenica was at least doubly interesting: for political and
creative reasons. Texts about Drenica belong to the group of his earliest works: he
offered readers of “Politika” daily two texts about the Arnauts from Drenica already
in 1910 -- “The Bard from Drenica” and “The Arnaut Knight”. In his first travel book,
“Incidental Writings”, one half of the texts came from Drenica, while the other half
was entitled “Around Ras”. In terms of its fame, Arnaut Drenica almost matched his
Kolašin, and in his first travel books, but also his short stories, he paid particular
attention to it. He was particularly committed to describing its anthropo- geographic
and ethnographic features, as well as the ethnic specifics of the Arnauts from the area
(the pledge of honor known as “besa”, and hospitality). In addition to such expression
of their positive traits, Božović was also well aware of their flaws, i.e. of both sides of
their mindset. In some of his texts, Božović also dealt with political matters, especially
the Arnauts’ attitude to the state, but also the way the state treated them. He provided
his explicit opinions on these questions especially in his journalistic publications.
Many decades of Božović’s banishment from Serbian literature and culture have
certainly resulted in numerous negative connotations. Equally - or even more severe
consequences have resulted from the neglect of his political experience, and of the
lessons that could be drawn from his texts about the Arnauts from Drenica. It is
without question that, from among all Serbian politicians and intellectuals, he was
the one to know them the best.
Keywords: Drenica, Arnauts, ethics, politics, travel books, short stories.
35
Александра С. Костић Тмушић1 821.163.41.09-991 Божовић Г.
Универзитет у Приштини са привременим 821.163.41.09-95 Бојовић Д.
седиштем у Косовској Митровици 821.163.41.09-97 Сава, свети
Катедра за српску књижевност и језик
Сара Р. Јекић2
Универзитет у Приштини са привременим
седиштем у Косовској Митровици
Погледи Григорија Божовића и Драгише

Бојовића на књижевно дело Светога Саве
Сажетак. У раду се разматра стваралачка делатност Светога Саве –

првог српског архиепископа, просветитеља и оца нације, из угла Григорија
Божовића и Драгише Бојовића, двојице професора и истраживача за које
је поменути важио као један од истакнутијих животних узора. На основу
репрезентативних дела, компаративном анализом и упоредно-истраживач-
ким поступком, указаћемо на сличности и разлике у доношењу резултата
и закључака, њиховом свеобухватном виђењу и културно-историјском по-
зиционирању Светога Саве, његовог живота и рада, али и на међусобне
утицаје између ове три значајне личности, које су, свака на свој начин и
својом заслугом, трајно задужиле српски народ и српску културу.
Кључне речи: Свети Сава, Григорије Божовић, Драгиша Бојовић, српска

црквена књижевност, архиепископ.
Говорити о значају Светога Саве, првом архиепископу и просветитељу срп-

ском, његовом животу, црквено-политичкој и књижевно-просветној делатности,
на први поглед делује излишно, као да је све потребно већ одавно речено, иако
није тако. У том погледу и Григорије Божовић и Драгиша Бојовић деле слично
мишљење, о чему ће касније бити више речи. Како је Свети Сава, између осталог,
1
aleksandra.kostic.tmusic@pr.ac.rs
2
sara.jekic@pr.ac.rs
36
Погледи Григорија Божовића и Драгише Бојовића на књижевно дело Светога Саве
био први српски хагиограф, односно зачетник свих средњовековних књижевних

жанрова, сасвим је разумљиво зашто је постао главна личност многих каснијих
житија, али и научних радова и монографија, како оних написаних тако и оних
будућих, на чије објављивање се несумњиво и са нестрпљењем чека.
Научно бављење не само књижевним делом Светога Саве него српским
средњовековним текстовима уопште почиње са XIX веком. Отада, па до да-
нашњих дана, Свети Сава својом разноврсном личношћу и делатношћу зао-
купља многе научне истраживаче из разних културних сфера, те се отуда јавља
и море различитих приступа обраде тема у вези са његовим ликом и делом.
Наравно, сва истраживања била би немогућа уколико не бисмо споменули
прве биографије посвећене Светом Сави3, потекле од Доментијана, Савиног
ученика, и Теодосија, ученика Доментијановог, чији значај критика посматра
као најнужнији услов при проучавању Савиног живота и рада, због свих детаља
и информација којима обилују.
О Светом Сави су писали и српски и руски научници; међу њима је било
и оних који су одлично били упознати са његовим делом, али и оних који су
мислили да су добро потковани чињеницама из Савиног живота, мада су им
његов дух и идеје ипак остали недокучиви. Међу истакнутим именима треба
поменути Андру Гавриловића, Атанасија Јевтића, Владимира Николића, Стојана
Новаковића, браћу Руварац – Илариона и Димитрија, Владимира Ћоровића,
Светислава Вуловића, Ватрослава Јагића итд. Међутим, Бојовић и Божовић
деле мишљење у следећем: Бојовић претпоставља да „вероватно нема личности
из српске историје о којој је више писано од Светога Саве“, али да „на другој
страни, у мноштву написаних текстова скоро нема ниједног о битној суштини
његове личности, о његовом молитвеном животу, којим је он достигао највеће
идеале монаштва и светитељства, али и остварио многе отачаствене циљеве“
(Бојовић, 2002, стр. 5). Тај исти смисао носе и Божовићеве речи које налазимо
при изради његове докторске дисертације под називом Сава Немањић – први
архиепископ и просветитељ Србије:
„Истина је да су о Сави писали многи, тако да данас о њему има-
мо прилично опширну литературу и на српском и нарочито на руском
језику. Али је његова вишестрана делатност изазвала код различитих
истраживача различите тачке ослонца и мишљења, тако да та литера-
тура нема ни органске везе, ни општег уједињујућег низа. Овде треба
додати још и то што су о Сави писали не само научници различитих
професионалних усмерења, већ су они били различити и по религиозним
убеђењима, као католици и православци, при чему су се у тим радовима
ненамерно рефлектовале традиције једне или друге стране приликом
3
Доментијанов Живот Светога Саве (настало око 1243. године) и Теодосијево Житије
Светога Саве (крајем XIII или почетком XIV века).
37
Александра С. Костић Тмушић, Сара Р. Јекић
процене појединих момената Савине делатности, нарочито оне у вези

са католичким Западом и православним Истоком.“
(Божовић, 2020, стр. 58)
Григорије Божовић (1880–1945), као и Драгиша Бојовић, обојица рођени у

Ибарском Колашину, два великана српске књижевности, бавила су се, Бојовић
ће још дуго то чинити, верујемо, Светим Савом, који је у српску књижевност
први увео књижевне жанрове у српску литературу. Књижевно дело Григорија
Божовића, обимом велико и разноврсно, „састоји се првенствено од приповеда-
ка и путописа и настајало је у прилично дугом периоду. Прве његове објављене
приповетке угледале су светло дана још 1904. а задњи записи настали су 1941.
године, што значи да он, не узимајући у обзир велике паузе за време балканских
и Првог светског рата, имао прилично дуг стваралачки век од преко тридесет
пет година, и за то време написао један од најобимнијих приповедних опуса
који броји скоро две стотине приповедака. Циклус његових путописа још је
бројнији, они су сабрани у неколико посебних збирки, али је ван њих остао
велики број путописа, објављених највише у листу Политика, и до данас не-
сабраних на једно место“ (Јеврић, 2016, стр. 16).
У овом раду смо се фокусирали на поменуту монографију, вредну пажње,
која заправо представља кандидатску дисертацију Григорија Божовића4, а која
је објављена 2020. године у издању Међународног центра за православне сту-
дије у Нишу, захваљујући игуману Дионисију Шленову, професору москов-
ске духовне академије, чији је текст рашчитао и превео на српски језик доц.
др Ненад Благојевић, а чији је уредник управо Драгиша Бојовић. Проф. др
Драгиша Бојовић светски је признати професор и историчар књижевности,
за кога Наумов истиче да је „први међу српским истраживачима старе српске
књижевности који се темељно бави њеним комплетним библијско-богослуж-
бено-патристичким коренима и контекстом (до сада је то чињено повремено и
парцијално)“ (Наумов, 2020, стр. 468), а један од аутора овог рада, Александра
Костић Тмушић, тврди „да се појавом истраживања Драгише Бојовића мења
стање у српској медиавистици“ (Костић Тмушић, 2015, стр. 37).
Сада је јасније због чега је правац нашег истраживања усмерен на књи-
жевно стваралаштво Светога Саве и због чега смо се определили за назначени
аспект, а Божовићева докторска дисертација у том мору којим смо запливали,
наш је главни светионик ка коме смо све време били управљени. У прилог томе
говори и ова Божовићева констатација: „Сви се одушевљавају племенитом де-
латношћу Саве; сви су једногласни у ставу да је он најсветлија личност српске
историје, али никога није привлачила његова књижевна делатност“ (Божовић,
2020, стр. 217).
4
„Када је 1905. године на Московској духовној академији одбранио кандидатску дисер-
тацију на тему Сава Немањић – први архиепископ и просветитељ Србије, Григорије
Божовић је имао двадесет и пет година“ (Бојовић, 2020, стр. 5).
38
Међутим, Бојовић подсећа да је нажалост „Божовићево дело до данашњег

дана било непознато научној и широј читалачкој јавности, тако да је српска
наука била ускраћена да се упозна са изузетно занимљивом студијом познатог
српског писца о првом српском архиепископу и књижевнику“, као и да је „први
на њено постојање указао Владислав Пузовић“5 (Бојовић, 2020, стр. 6). Корен
тог проблема назире се већ за време живота Григорија Божовића, пошто, како
сазнајемо, он сам није био у прилици да своје дело приреди за објављивање, а
реализација те идеје није била могућа ни након његове смрти, јер су се наметале
разне идеолошке и друге забране.6
Један од разлога, који је кључан, и због кога се Григорије Божовић опре-
делио за поменуту тему, налазимо у следећим чињеницама:
„Једном речју, упознавши се са литературом о Сави, увидели смо да
одсуствује не само целовита монографија, у којој би била размотрена и
научна делатност и живот Саве са свих страна, већ и целовити поглед на
њега, на правилно упознавање и схватање историјског процеса његовог
времена. Услед такве празнине, наш задатак се и састојао у томе да на
основу познатих извора дамо, по могућности, целовиту биографију Саве,
да је објединимо са својим схватањем историјског значаја и времена Саве,
полазећи од следећих тачака гледишта: историјске, културне и нарочито
богословско-црквене. Јер, по нашем искреном убеђењу, само таква син-
теза може да упути истраживача на исправан пут разоткривања часне
и објективне истине, што и јесте циљ сваког научника и истраживача.“
Виђење овог проблема подударно је са Бојовићевим мишљењем: „У Србији

у то време, као и до тог времена, излазе краћи радови о Светоме Сави или се о
њему пише у оквиру ширих тема или прегледа појединих питања, при чему се
углавном не сагледава укупна улога Светога Саве нити шири дијапазон његових
активности, као ни богословска димензија проблема о којима се расправља“
(Бојовић, 2020, стр. 5). Из предговора ове значајне монографије сазнајемо и да
је већ Божовићев ментор, проф. др Антолиј Алексејевич Спаски, нагласио да
5
Пузовић, В. (2017). Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским ду-
ховним академијама 1849–1917. Београд.
6
„Велики допринос враћању Григорија Божовића у српску литературу дао је Гојко
Тешић својом књигом Утуљена баштина. Затим, на Филозофском факултету у
Косовској Митровици 2005. године организован је и први научни скуп о Григорију
Божовићу под називом Језик и стил Григорија Божовића, док је исти факултет у са-
радњи са Филозофским факултетом Универзитета у Нишу и Културним центром
„Стари Колашин“ из Зубиног Потока, деценију касније, организовао нови научни скуп
посвећен Божовићевој поетици. Панорама у сагледавању Божовићевог литерарног
опуса, осим Филозофског факултета у Косовској Митровици, који је на почетку био
усамљен да би сада имао подршку још две организације за објављивање ове књиге,
прикључио се и Завод за уџбенике из Београда, који је у 2016. години објавио Сабрана
дела Григорија Божовића“ (Костић Тмушић, 2016, стр. XI).
39
питање које је његов кандидат одабрао није ни мало ново и да се њиме бавио,
како смо и сами поменули, читав низ научника: „Они су проучавали не само
биографију Саве већ и оне историјске, културне и друштвене услове, у оквиру
којих се остваривала његова делатност.“ Такође, „наглашава да је аутор тако
ишао већ добро проученим путем“, односно да се „његов задатак састојао у
томе да се упозна са том литературом о Сави, да из ње извуче конкретније
резултате, и, у складу са својим знањима и могућностима, реши спорна пи-
тања. Разматрајући га са те тачке гледишта“, Бојовић сматра да „рад Григорија
Божовића треба признати као рад који у потпуности одговара задатим циље-
вима“ (Бојовић, 2020, стр. 9–10). Оно у чему су Божовић и Бојовић поново са-
гласни то је да је „морало да прође много деценија да српски научници схвате,
још увек не сви, која је полазна тачка у проучавању Савиног књижевног дела.
’Поновићемо још једном да је главни недостатак нашег питања почетка тачка
гледишта – она мора да буде богословска’“ (Божовић, 2020, стр. 22).
Дакле, неоспорна је тврдња да је и пре Саве постојала књижевност; то
се пре свега односи на најстарије сачуване преводе богослужбених књига и
дела светоотачке литературе, којих није било у већем броју, али чији значај
никако не сме бити потцењиван. Али, Бојовић је у праву када каже да сва та
дела „говоре о молитвеном животу код Срба пре Светога Саве“, али да ће „тек
са њим доживети еклисиолошку, литургијску и литерарну пуноћу“ (Бојовић,
2002, стр. 9). Нимало не изненађује Божовићев потез да једно од централних
питања његове дисертације буде посвећено стварању аутокефалне Српске цркве
и избору Светога Саве за првог архиепископа српског. Иако је у оквиру тог пи-
тања разматрао и више мањих тема, оно је за нас значајно, јер је, како Бојовић
запажа „утемељење државе и аутокефалне цркве захтевало од Св. Саве реалност
и прагматичност потеза, што је нашло одраза и у његовом књижевном делу, и
у делима других српских биографа“ (Бојовић, 2004, стр. 11).
Свети Сава је за собом оставио следећа дела позната науци: Писмо
или Уговор са Светогорцима, Карејски типик, Службу Св. Симеону Немањи,
Хиландарски типик, Типик за манастир Студеницу, Житије Светог Симеона,
Номоканон или Крмчију, Упутство за држање псалтира, Писмо студеничком
игуману Спиридону и Грамату о одобрењу успостављања манастира Врањине.
Из приложеног видимо да је корпус Светога Саве не само обиман него
и разноврстан и да не постоји жанр у коме он није опробао свој политички и
књижевни таленат. Међутим, иако сва наведена дела вековима одолевају, гово-
рећи сама за себе, али и о себи, свом аутору и као сведочанства онога времена,
Божовић наглашава да, „све и да Сава ништа више осим житија није написао,
ипак би он у историји остао упамћен као најистакнутији представник старе срп-
ске књижевности“ (Божовић, 2020, стр. 24). Од Савиног ученика, Доментијана,
директно сазнајемо и о карактеру језика којим је говорио његов учитељ; тако
су речи његове духовне и умне, слађе од меда, а језик је његов медословесни.
40
Бојовић под тим Доментијановим исказом и сам верује да „Сава никада није
изговорио празну реч“, већ да је „од младости серафимским гласом преузносио
херувимску песму“ (Бојовић, 2009, стр. 40). Као што је Савина проза неодвојива
од његове поетске природе, тако је и Житије Светог Симеона, његово можда
најзначајније дело, неодвојиво од Службе Светом Симеону, јер се смисао жи-
тија управо њеним постојањем потврђује и допуњује. У оцени Савине прозе,
Бојовић истиче да је она „високо емоционална (Немањини монолози приликом
одрицања од престола и за време болести), појачано експресивна (опис смрти
и слично)“, да је „изражен мисаони и душевни свет главног јунака (кроз мо-
нологе и дијалоге)“, да су „у структури житија присутни поджанрови (поуке,
похвале, молитве, посланица). Присутни су и елементи покајничког, свести о
пролазности живота, јефремовски лирски паралелизми есхатолошке природе“,
и у „односу на обим дела значајно је присуство есхатолошких мотива“ (Бојовић,
2003, стр. 200).
Ипак, треба поменути да је кроз историју критика, не само књижевног
него и црквено-политичког Савиног дела, у очима неких добијала и негативни
контекст. Сам Божовић, у својој докторској дисертацији, наводи примере те
негативне критике, а једна од њих се приписује Димитрију Руварцу7, који је
Саву наводно назвао „више политичарем, него архијерејем, за шта му хвала
и слава!“. Божовић не пропушта да прокоментарише овај Руварчев утисак8:
„Ето изванредног примера недоследности и површности критичара
српске црквене историје, кога треба кривити не због негативног односа
према разним историјским чињеницама, већ због ненаучног и неозбиљ-
ног разматрања истих, тако да човек може нехотице да помисли како
његова научна савест спава мртвим сном.“
Како би неко могао да говори о народном карактеру и државе и цркве,

што је једна од важнијих истакнутих теза истражене монографије, мора и сам
бити јаког карактера, а када је Григорије Божовић у питању, то се нимало не
доводи у сумњу. Оцењујући његово дело као успело, Бојовић наводи све пози-
тивне стране и не избегава да своју оцену прикаже директно, без устручавања
и улепшавања:
„Писца ове дисертације одликује изразити полемички дух, посебан
жар доказивања без којег нема истинског сучељавања аргумената. Као
7
Руварац, Д. (1904). О укинућу Пећске патријаршије и њеном наслеђу. Сремски
Карловци: Српска манастирска штампарија.
8
„На мети његових критичких и аргументованих ставова најчешће су браћа Руварац,
Иларион и Димитрије, затим Владимир Николић и други. Та критика не долази само
због селективног коришћења извора од стране ових аутора, већ и због њиховог ме-
тодолошког приступа и научних концепција“ (Бојовић, 2020, стр. 224–225).
41
историчар, Божовић је на потпуно другој страни од браће Руварац,

као историчар књижевности он је несумњиво под утицајем Стојана
Новаковића, али показује и изузетну самосвојност. Немилосрдан је према
филолозима, који нису разумели дух Савиног времена и његовог дела.
Посебно демистификује оне српске научнике који се ослањају само на
латинске изворе.“
(Бојовић, 2020, стр. 24–25)
Да бисмо схватили контекст ових Бојовићевих речи, приложићемо

Божовићев цитат, као главни кључ при њиховом одгонетању: „О Сави су пи-
сали и млади српски научници који су образовање стекли на Западу и услед
те чињенице су имали потпуно поверење у латинске изворе, више него у срп-
ске, те су зато дошли до сасвим лажних и немогућих закључака и концепција“
(Божовић, 2020, стр. 59).
Међутим, постоји још једна битна тачка без које је немогуће допрети до
суштине у проучавању и разумевању књижевног дела Светога Саве, а то је –
Византија. Као што је она један од одлучујућих чиниоца српске црквене књи-
жевности, која чини суштину њеног настанка и постојања, тако је и један од
одлучујућих чиниоца у целокупном Савином раду и делу. Божовић наглашава
да се већ „током боравка у Ватопеду, у Сави родила срећна мисао да у овој ду-
ховно-књижевној републици створи српски духовни центар, који би, на изво-
рима византијске образованости, могао да у чисто националном духу развија
све оно што је било потребно за развој цркве и државе тог времена и који би
могао да Србији обезбеди образоване људе ради њеног коначног ослобођења,
како политичког тако и културног, од утицаја Запада и Истока“ (Божовић,
2020, стр. 91–92). А као грчком васпитанику и искреном присталици, Сави је
одмах на почетку било јасно да „српски народ мора да има своју културу, раз-
вијену на византијским принципима и мора да преузме из византијске све што
му је потребно и неопходно. Такву културу треба прилагодити српском духу,
ослободивши га од сувише чврсте потчињености и указавши му на исправан
пут његовог самосталног развоја“ (Божовић, 2020, стр. 200). Захваљујући тим
тежњама и јасно дефинисаним циљевима, због огромне љубави и поштовања
коју је гајио према својој отаџбини, јер је константно желео да је учини што
бољим местом за живот, и у истој мери узвраћеној љубави од народа коме је
припадао и чији је представник истовремено био, нема сумње да је заслужио
сваки атрибут који му се приписивао и који му се и дан-данас приписује.9
Као што су Савине тежње и љубав биле очигледне од почетка његове кул-
турно-просветне мисије, Бојовић тврди да исто тако „не треба тражити по-
себне доказе Божовићеве љубави према православној вери и Српској цркви.
9
Архиепископ, народни просветитељ, политичар, просветни и културни прегалац,
књижевник, први српски законодавац, велики хришћанин, апостол љубави и мира,
предани и верни поборник православља, велики пријатељ Истока, учитељ српски, итд.
42
Довољно је само прочитати његове приче и путописе о православним храмови-

ма и духовницима и уверити се да је призренски и московски богослов живео
непрестано оним идејама, које је са жаром, али и са особеним научним духом,
заступао у својој кандидатској дисертацији о Сави Немањићу. Тај особени
пламен Божовић је морао понети из свог завичаја, ојачао га је и обогатио у
Богословско-учитељској школи у Призрену, коју уписује 1893. године, а заврша-
ва, највероватније, 1899. године“ (Бојовић, 2020, стр. 8). Иако се Божовић није
касније бавио поменутим темама из докторске дисертације, значај и величина
Светог Саве нису у потпуности скрајнути, већ се фрагментарно јављају и у
његовим путописима и есејима.
Божовић истиче свест о томе да израђена дисертација није у потпуности
оригинална и свеобухватна, те до краја свога рада остаје скроман и објективан:
„Свесни смо да наш књижевни преглед Савине делатности не може
да буде детаљан, тим пре што за такав подухват немамо ни снаге, ни
времена. Али у крајњој мери сама свест о томе да стојимо на исправној
тачки гледишта и да схватамо суштину ствари нас утешује, и у контексту
других, већ размотрених питања, сматрамо да ће и предстојећи преглед
отклонити, макар у циљу општег утиска, овај крупни недостатак од ве-
ликог значаја.“
Оцењујући успелост дисертације Сава Немањић – први архиепископ и

просветитељ Србије, Бојовић потврђује неоспорну вредност, наглашава њене
позитивне стране, као што су занимљивост, актуелност, научна зрелост и хра-
брост, сасвим убеђен да Божовићев „портрет архиепископа и просветитеља
Саве, настао на почетку прошлог века, може да издржи критеријуме научне
методологије са почетка овога века“, а све „то довољно говори о даровитости
Григорија Божовића“ (Бојовић, 2020, стр. 7). Када је у питању Савина књижевна
делатност, за коју смо констатовали да је дуги низ година остала незаслужено
занемарена, пре свега, зато што Свети Сава није био књижевник у оном кла-
сичном смислу – није имао времена за доколицу, која је најчешће била главно
и плодно тле већине књижевника, него се прихватао пера, како то Божовић
каже, само када је то захтевала насушна потреба:
„У Кареји је био потребан типик и нема никог другог ко би био спре-
ман да га напише, те се Сава прихвата посла; у Хиландару је неред, по-
требан је устав – Сава ће и њега написати, итд. Из тога следи да је он
писао према потребама времена и ако је он поред свега тога стигао још
да буде и оснивач и главни стваралац црквене књижевности, те да буде
испред свих на том пољу, то онда може да послужи као најбољи доказ
његове величине и ширине његовог духа.“
(Божовић, 2020, стр. 221–222)
43
Након свега изнетог, закључујемо да, ако оваква монографија, која је при-
том дуго представљала најобимније и најцеловитије дело једног аутора о Светом
Сави, ипак није донела њену коначну истраженост, то неће моћи ни наш рад.
Међутим, проучавајући књижевни опус Светога Саве, истовремено смо се
осврнули на најзначајније текстове о њему, потекле од Григорија Божовића и
Драгише Бојовића, чији се погледи и закључци умногоме поклапају, те се тако
осветљава важна, а ипак занемарена страна његовог продуктивног књижевног
рада, који би, сасвим смо сигурни, а да су прилике и времена то допуштали,
био и много обимнији и плодотворнији. Оно што је свакако извесно, то је да ће
се о овој теми још много расправљати и писати, јер су српска култура, Српска
црква, историја и просвета, у својој основи прожете ликом и делом великог
светитеља, који је, како рече сам Божовић, „био велики за живота, а такав је
остао и после смрти“ (Божовић, 2020, стр. 263).
Извори:
Бојовић, Д. (2002). Молитвено житије Светога Саве. У: Молитве Светога Саве (5–20).
Ниш – Косовска Митровица: Центар за црквене студије – Филозофски факултет.
Бојовић, Д. (2003). Свети Јефрем Сирин и српска црквена књижевност. Косовска
Митровица – Ниш: Филозофски факултет – Центар за црквене студије.
Бојовић, Д. (2004). Српска есхатолошка књижевност. Косовска Митровица – Ниш:
Филозофски факултет – Центар за црквене студије.
Бојовић, Д. (2009). Трпеза премудрости. Београд–Ниш: Рашка школа – Центар за цркве-
не студије.
Бојовић. Д. (2020). Изузетна студија Григорија Божовића о Светоме Сави. У: Г.
Божовић, Сава Немањић – први архиепископ и просветитељ Србије (5–27). Ниш:
Међународни центар за православне студије.
Божовић, Г. (2020). Сава Немањић – први архиепископ и просветитељ Србије. Ниш:
Међународни центар за православне студије.
Јеврић, М. (2016). Књижевно дело Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић
Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића (15–39). Косовска Митровица – Ниш
– Зубин Поток: Филозофски факултет – Филозофски факултет – Културни центар
„Стари Колашин“.
Костић Тмушић, А. (2015). Истраживање српске рецепције дела Светог Јефрема Сирина.
Црквене студије, 12, 35–42.
Костић Тмушић, А. (2016). Уместо предговора. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.),
Поетика Григорија Божовића (XI–XII). Косовска Митровица – Ниш – Зубин Поток:
Филозофски факултет – Филозофски факултет – Културни центар „Стари Колашин“.
Наумов, А. (2020). Значајан допринос изучавању старе српске књижевности (Драгиша
Бојовић, Српска књижевност и Свето Предање. Истраживања рецепције библијске
и светоотачке књижевности). Црквене студије, 17, 467–468.
44
Aleksandra S. Kostić Tmušić

University of Priština with temporary Head-Office in Kosovska Mitrovica
Department of Serbian Literature and Language
Sara R. Jekić
Views on Saint Sava’s literary work

by Grigorije Božović and Dragiša Bojović
Summary. This paper discusses the creative activity of Saint Sava – the first
Serbian archbishop, educator and father of the nation, from the angle of Grigorije
Božović and Dragiša Bojović, two professors and researchers for whom Saint Sava was
considered one of the prominent role models. Based on representative works, using
comparative analysis and comparative research, we will point out the similarities and
differences in making results and conclusions, their work, and their comprehensive
view and cultural-historical positioning of Saint Sava, his life and work, but also
the mutual influences between these three important personalities, who, each in its
own way and thanks to its own merits, permanently indebted Serbian people and
Serbian culture.
Keywords: Saint Sava, Grigorije Božović, Dragiša Bojović, Serbian Church
Literature, archbishop.
45
Александра Ж. Новаков1 821.163.41:929 Божовић Г.
Матица српска, Нови Сад 271.222(497.11)-754-9(497.115)“1893/1899“
373.5-055.15(497.7)“1907/1909“
Григорије Божовић као ученик

и професор Призренске богословије
и Српске гимназије у Битољу
Сажетак. После завршеног школовања у Русији, Григорије Божовић,

некадашњи ученик Призренске богословије (1893–1899), постао је и њен
суплент (1905–1907; 1909–1913), а предавао је и у Српској гимназији у
Битољу (1907–1909). Уз многе друге ученике ове богословије, и Божовић је
постао значајна личност српског друштва. Као суплент значајно је увећао
књижни фонд богословске школске библиотеке, ученике је подстицао да
слободно мисле и да воле лепу књижевност. Предајући у Битољу деловао је
и национално, а у то доба, када је Османско царство пролазило кроз важне и
судбоносне историјске догађаје (Младотурска револуција), било је важно да
османски Срби не остану искључени из њих. Истраживањем Божовићевог
школовања и деловања у Призрену и Битољу покушаћемо да осветлимо једну
нову страну његове личности, до сада недовољно истражену.
Кључне речи: Григорије Божовић, Богословско-учитељска школа,
Призрен, Битољ, Српска мушка гимназија, Стара Србија, Македонија.
Син надалеко чувеног Вукајла, свештеника, бранитеља и чувара српства

био је Григорије, ученик Призренске богословије, члан Дружине „Братство“,
студент Кијевске духовне академије, кандидат богословља, суплент Призренске
богословије и Српске мушке гимназије у Битољу, публициста, новинар, секре-
тар, али и председник призренске општине, окружни начелник, инспектор,
народни посланик, члан епархијске управе Рашко-призренске митрополије,
члан Српског књижевничког друштва, члан и председник српског ПЕН клуба,
члан разних поверљивих служби, дописник Политике (1923–1941)... И на крају,
али и најважније – највеће књижевно име Старе Србије и Македоније.
Какав би Григорије и могао бити будући да је одрастао у кући колашин-
ских кнезова. Рођен и живео у доба великих историјских превирања, и сам је
био учесник тих догађаја. Отац је бранио и наоружавао српско становништво
1
novakovaleksandrapz@gmail.com
46
Григорије Божовић као ученик и професор Призренске богословије и Српске гимназије...
а син интелектуалац своје иноплеменике бранио је и на други начин, пером и

политичком проницљивошћу.
Основну школу Божовић је учио у Косовској Митровици (I и II разред)
и Дубоком Потоку (III и IV разред).2 Породица кнежева је за свог потомка за
даље школовање одабрала Призрен и Богословију. Тада већ на гласу, три го-
дине пре његовог доласка Богословија је постала шесторазредна Богословско-
учитељска школа и њу су уписивала деца са завршеном основном школом.
Када је Григорије уписивао Богословију, на челу тог завода био је ректор архи-
мандрит Иларион Весић.3 Предавачи су били: Апостол Филиповић4, Василије
Стојановић5, Илија Вучетић6, Јусуф Зија, предавао је турски језик (1893–1903).
Никола Поповић био је наставник Богословије само неколико месеци. Петар
Костић7, Сима Поповић8, Михаило С. Тасић, наставник Богословије (1893–1896)
и Тривун Димитријевић9.
Школске 1883/4. године Божовић је био један од 80 ученика који су уписали
први разред Богословско-учитељске школе. Тај разред је завршило 56 ученика.
Почетком школске године Богословија је имала неприлика с турским властима.
2
Његов учитељ био је Јосиф Спасић, који је похађао Православну српску богословију у
Призрену и о чему је посведочио учитељ Јосиф на прослави 60. годишњици школства
у Ибарском Колашину. Иако већ у позним годинама, учитељ Спасић је изговорио име
Григорија, протиног сина из Придворице, као ученика прве генерације [Јевтовић, 1996,
стр. 26].
3
Иларион С. (Иван), Весић, архимандрит, ректор Богословије (Пепељевац код
Крушевца, 22. X 1852 − Крушевац, 7. VIII 1906). Студирао је Кијевску духовну ака-
демију (1887–1891), функцију ректора Богословије обављао је два пута (1891–1896. и
1904–1906).
4
Апостол Филиповић, наставник Богословије (1883–1907), повремено је заступао ректора.
5
Василије Стојановић завршио је Београдску богословију, био је наставник Богословије
(1894–1897).
6
Илија Вучетић, професор (Велике код Плава, Црна Гора, 28. јул 1854 – Скопље, 19.
октобар 1922), завршио је Херсонску учитељску семинарију (1877) и Теодосијски
учитељски институт (1880) у Русији. Био је наставник Богословије (1881–1895).
7
Петар Костић, професор, ректор, национални и просветни радник (Призрен, 24.
VI 1852 − Скопље, 12. VII 1934) био је наставник и ректор Призренске богословије
(1873–1889), повереник српске владе. О Петру Костићу, који му је предавао само го-
дину дана, у свом делу Знани и незнани Григорије Божовић је констатовао: „На чело
професора без икаквог двоумљења долази Петар Костић из Призрена. И као професор
и као директор, затим као главни саветник у свим нашим митрополијама тај човек
је свагда био на висини положаја и одиста интелектуални вођ Јужне Србије. Иако
без велике стручне спреме, он је опет био наш најбољи професор српског језика по
гимназијама и велики ерудит. Способан, освајачке господске појаве, то је био човек
рођен за првака и вођу“ (Божовић, 2016А, стр. 1524).
8
Сима С. Поповић, наставник, директор (Пљевља, 22. новембар 1866 – Пирот, 29.
септембар 1901). Завршио је Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду,
наставник Богословије био је током једне школске године (1893–1894).
9
Тривун Димитријевић, наставник (Ђаковица, 28. I 1852 – Призрен, 24. VII 1923),
Дугогодишњи наставник Призренске богословије (1883–1923).
47
Уз изговор да се у школи налази сакривено оружје, полиција је с призренским

пашом и председником Вилајетске просветне комисије на челу, без најаве, упала
у школску зграду и ђачки интернат и извршила детаљан претрес. Није пронађено
ништа што би могло да компромитује Богословију, па су почели претрес библи-
отеке, где су видели двадесетак књига на француском језику. Председник про-
светне комисије изјавио је да су поменуте књиге строго забрањене у Османском
царству, јер је њихова садржина уперена против исламске вере и турске владе.
Иако је ректор рекао да је то поклон који је Богословија добила и правдао се да
нико у школи не говори француски, нити се тај језик у њој предавао, муариф
је наредио да се школа затвори. Ректор је одмах обавестио руски конзулат у
Призрену, као и српски конзулат у Скопљу и Српско посланство у Цариграду.
Акцијом српских и руских дипломата Богословија је већ почетком новембра
могла несметано да настави са радом. Тако да се Григорије већ прве године
школовања сусрео са осионошћу турских власти. С друге стране, те године је
Богословија успела да добије званичну дозволу за рад, 12. новембра 1893. године
под именом Православна богословско-учитељска школа, као шесторазредна
школа и потврђен јој је наставни план и програм од царских власти.
Григорије, ученик другог разреда Богословије школске 1894/5, био је сведок
смене наставног кадра. Наиме, Петар Костић је отишао у Солун, где је отворио
Српску гимназију „Дом науке“, а Сима Поповић постављен је за директора
Српске мушке гимназије у Скопљу. За наставнике Богословије постављени
су: Милан Ј. Гајић10, Стеван Стевановић, који је завршио духовну академију у
Русији, а краће време је остао у Призрену и Коста Ј. Лозанић.11 Други разред је
уписало 57, а завршило 48 ученика. Са Григоријем је школске 1895/6. у клупама
седело још 252 ученика. Та година је протекла уредно у односу на претходне
године; трећи разред је похађао 51 ученик, а завршило је 48 ученика и слушали
су 28 часова недељно. Дошли су нови наставници: Данило Недељковић12 и Сава
Јакић.13 Те 1896. године Богословија је обележила 25 година рада, а богослови
су били и сведоци доласка Дионисија (Петровића) за новог рашко-призренског
митрополита, првог Србина, након много година.
10
Милан Гајић, професор, директор (Грабовац, 1869 − Београд, 17. I 1947). Завршио је
Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду. Био је професор богословије
1894–1896. Милан Гајић је у Споменици Растко написао: „Ту скоро Божовић ми је
рекао: да ја нисам дошао у Призрен, он не би био данашњи Божовић“ (Бојовић, 2013,
стр. 114).
11
Коста Лозанић завршио је и Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду,
1894. Био је наставник Богословије у Призрену (1894–1898).
12
Данило Недељковић, архимандрит (Сокобања, 1848 – Манастир Свети Роман, 2. јун
1906). Завршио је Богословију у Београду. За наставника Богословије постављен је у
јануару 1896. Из Богословије је отишао 1898.
13
Сава Јакић, професор, директор (Призрен, 1858 – Београд, 6. XI 1945). Школовао се у
Женеви, био је наставник Богословије у Призрену (1887–1888, 1892–1893, 1895–1897).
48
Нова школска 1896/7. започела је на челу са новим заступником ректора

архимандритом Данилом. Дошла су и два нова наставника: Светозар Павић14
и Михаило Зечевић.15 Те године је избила ђачка побуна. Наиме, ученици с под-
ручја Македоније поднели су тужбу против ученика из Црне Горе у којој су
навели да их називају Бугарима и потурчењацима. Тужени ученици су били
кажњени са пет дана школског затвора. Ученици који су их тужили тиме нису
били задовољни, сматрали су да треба да буду истерани из школе и због тога
су поднели молбу да добију школска уверења и напусте школу. Буна је некако
утишана, али је суревњивост између ученика различитог географског поре-
кла стално постојала. За хришћане у Османском царству година 1897. нимало
није била лака, за Призренце посебно, јер те године Богословија је, као и сви
становници Призрена, била изложена нападу Љумљана.16 Наиме, на Чисти
понедељак ђаци су редовно са наставницима отишли у цркву Светог Ђорђа
на јутрење. Молитва је прекратко трајала и ђаци томе нису могли да се не за-
чуде. Повратак ка Богословији је такође био убрзан. Када су изашли из цркве
„на улици их сачекује лом од треска ћепенка, које трговци и занатлије журно
спуштају, затварајући радње, тек што су их отворили. Из ње до њихових ушију
допире ужаснут глас као одговор на неко питање које нису чули: Љума!17 Кад су
мало даље одмакли, имају шта видети: из побочних улица нагрнули у дивљем
бекству, бледи од ужаса, и Срби и муслимани, вичући уз пут другима, као оба-
вештење: Бежите! Кач’ н’ з! Љума! Тад паника обузима и ученике. Они су сад
схватили и разумели величину опасности: Дивљи љумански Арнаути су, дакле,
пред Призреном!“ Ученици су били забаракадирани у Богословији. Једино је
заступник ректора, архимандрит Данило, хтео да оде из Богословије и да се
бекством спаси од Љумљана. Нису му дозволили ученици на челу са Лазаром
Кујунџићем, потоњим четничким војводом. Ту ноћ Призрен није спавао, нису
14
Светозар Павић, професор (Босанска Дубица, 1868 – Београд, 1947). Завршио је на
Великој школи историјско-филолошки одсек. Наставник Богословије (1896–1899).
15
Михаило Зечевић (Васојевићи – Цетиње, 1907). Завршио је Филозофски факултет у
Русији. Краће време био је наставник богословије у Призрену.
16
„Пре објаве Грчко-турског рата (1897), хоџе и софте у Призрену, као и свуда уоста-
лом, припремају правоверне проповедима у џамијама на освету против хришћана,
што су, божем, Грци поклали на Криту масу муслимана. После тих, душевних предика
[придика, прим. прир.], у сусрету на улици, муслимани почињу крваво да погле-
дају Србе. Нарочито им је трн у оку била Богословија, као ђаурска установа. Међу
њима се проносио глас да је пуна оружја, па чак да располаже и једним топом! Нису
могли да прођу поред а да не шкргућу зубима“! Јовановић, Алекса (б.г.). Саватије
Милошевић и Лазар Кујунџић. Приредили: Урош Шешум и Биљана Вучетић (рукопис
у припреми).
17
Љума је област у данашњој северној Албанији у непосредној близини Призрена.
Житељи ове области били су разбојници на гласу и вековима су представљали страх
и трепет за Призрен и околину и њихове житеље свих конфесија. Бранислав Нушић
оставио је сликовит опис страха од Љумљана у Призрену.
49
ни богослови „премрли од страха, сви дрхте, некима зуби цвокоћу... чекају

непомични“. Дан је донео олакшање. Тих несигурних година, када је Григорије
био у Призрену, није било лако бити ученик Богословије (Јовановић, б.г).18
У таквим околностима је радила Богословија, условима страха и напетости али
из таквих ситуација израсле су жилаве и национално свесне личности.
Следеће школске 1897/8. године постављени су нови наставници: Макарије
Милијановић19, Димитрије Матић20, Михаило Поповић21 и Станко Ивановић.22
У Богословију је дошао и архимандрит Јоаникије Митровић23, као школски ду-
ховник. За новог ректора постављен је Живко Бранковић.24 У почетку школске
1898/9. године уписано је 205 ученика. Григорије Божовић је те године истовре-
мено био на списку ученика Призренске богословије, али и учитељ у Дубоком
Потоку. Наиме, када су то околности налагале и није било довољно учитеља
са завршеном школом, ученици завршних разреда су прекидали школовање и
постајали учитељи у срединама где их није било. Но, иако није био те године ре-
дован ученик, Григорије је знао шта се у Богословији дешава и својим друговима
је давао пуну подршку. Наиме, и та школска година није прошла без буне међу
ђацима Богословије. Узрок побуне био је однос према ученицима и понашање
васпитача Светозара Павића. Васпитач их је називао погрдним именима, делио
их је на Старосрбијанце и остале, чиме је међу ученицима стварао раздор и
међусобно неповерење. У Богословији је владала атмосфера неразумевања и
шпијунаже. Митрополит Дионисије је добио тужбу ученика Богословије против
Павића, али је он ученике позвао на послушност. Ученици су се и даље жалили.
18
„Приликом шетњи кроз Призрен или ван овога муслиманска су деца често физички
нападала наше ученике, малтретирала их, па чак и нож потезала. При таквим су-
сретима, на велико задовољство и увесељење одраслих, наши су се увек спасавали
само бекством“. Јовановић, Алекса (б.г.). Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић.
Приредили: Урош Шешум и Биљана Вучетић (рукопис у припреми).
19
Макарије Милијановић, завршио је Богословију на Халки, био је наставник Богословије
(1897–1900).
20
Димитрије Матић, завршио је Природно-математички одсек Велике школе у Београду.
Из Богословије је био протеран јер је говорио против Краљевине Србије и предлагао
је и унијаћење.
21
Михаило Поповић, завршио је Духовну академију у Русији. Био је наставник
Богословије (1897–1899).
22
Станко Ивановић, протојереј, професор (Цетиње, 1870 – Вис, Далмација, 18. X 1927),
завршио је Кијевску духовну академију, био је и наставник Богословије (1897–1898).
23
Јоаникије Митровић (Јанићије), архимандрит (Босна, 1825 – Призрен, 22. V 1905). Био
је старешина манастира Свете Тројице код Призрена. Када је у Богословији отворена
капела, постављен је за школског духовника.
24
Живко Бранковић (Арсеније), ректор, архимандрит (Пожаревац, 10. II 1847–
Пожаревац, 1916), завршио је у Богословију у Београду. Био је ректор Призренске бо-
гословије (1897–1899). Замонашио се и постао старешина Српског подворја у Москви.
Био је и старешина манастира Раковице и управник монашке школе тог манастира
(1905–1914).
50
Ученик завршног, шестог разреда Арсеније Недић послао је опширно писмо

ректору Живку Бранковићу у коме је наводио конкретне примере Павићевог
понашања.25 Истог месеца ректор Бранковић добио је писмо, сличне садржине,
од матураната. Потписало се 37 ученика, а први потписани био је Григорије
Божовић. У писму се он на неколико места помиње као сведок неких догађаја.
Моралан и карактеран какав је био, желео је да школа коју завршава остане
на добром гласу и био је предводник ученика која су се јавно супротставили и
оптужили васпитача Павића, за недолично понашање. Осим примедби на рад
васпитача Павића (оптужили су га по 37 тачака), са сличним инсинуацијама
говорили су и о Макарију, Павићевом пријатељу. Ученици су недвосмислено
говорили да ова двојица наставника имају „јака леђа“ (вероватно су мислили
на митрополита Дионисија) и да им „готово нико ништа не може“.26 Те њихове
оптужбе нису остале као мртво слово на папиру и ти професори су морали да
оду из Призрена, временом.
Те школске године шести разред је похађао 41 ученик. Завршни испит,
матуру, полагало је 40 ученика шестог разреда. Григорије и његови другови
полагали су завршни испит од 29. маја до 23. јуна.
Од почетка Григоријевог школовања, 1893. године у Богословији се сва-
ке године број ученика увећавао, све до 1899. године, када је он матурирао
(школовало се више од 200 ученика). Тих година највећи број богослова је
похађао Богословију у њеној целокупној историји а и највећи број матураната
завршило Богословију. У Споменици Призренске богословије (1925) наведено
је да је школске 1898/9. матурирало 39 ученика (Споменица..., 1925). Тај број
је заправо био већи и то се да закључити на основу потписника писма које су
матуранти Богословије упутили ректору Живку Бранковићу (1899). Преко 40
ученика је матурирало (било је и оних који су ванредно матурирали) и по томе
судећи никада у школи већи број ученика није матурирао.
Његови генерацијски другови били су познате и важне личности српс-
ког друштва. Међу њима су: Глигорије Т. Којашевић, свештеник (Скадар, 1877
– Београд, 1928), био је капелан Епархије тимочке, водио је хор међу герил-
цима током Топличког устанка; Јеротеј Гавриловић, епископ пећки (Тетово,
Македонија, 2. IX 1872 – ман. Раваница, 20. X 1946); Арсеније, Недић, учитељ,
јунак, носилац Карађорђеве звезде (Кутлово код Крагујевца, 1879 – Пласковац
код Тополе, 1971); Јован Грковић Гапон, учитељ, монах, четник (Ораховац код
Призрена, око 1880 – Драгоманци код Младог Нагоричана, Македонија, 11.
25
По речима ученика Недића: „Павић је као хришћанин учинио велики и тежак грех,
који се сматра испод достојанства човечанског. Овакве грешнике Мојсије осуђива-
ше на смрт (Мој. 20, 13) а Василије Велики на тридесет година одлучења од црквене
заједнице, а међутим Павића за ова његова недела, награђује се“.
26
Архив Србије, Министарство иностраних дела: Политичко-просветно одељење, 1899,
ред 478, Призрен, 4. јуна 1899, 11. јуна 1899. (у даљем тексту: АС, МИД: ППО).
51
X 1912), творац песме Спрем те се, спрем те, четници, коју је спевао одмах
након борбе код села Дренова 1907; Јарго Ј. Поповић, учитељ, гуслар (Чифлук,
1. III 1876 – 1915); Крста Зивгаревић, учитељ, професор Богословије (Велика
Хоча, 1882 – Призрен, 1952); Спира Цапарчевић, јеромонах (Призрен), био је
управитељ основних кочанских школа. Поднаредник 1900. у Тимочкој дивизији;
Стојан Гвоздић учитељ, свештеник, национални радник (Кориљ код Звечана,
1880 – Крушевац, 4. VII 1947), носилац Карађорђеве звезде;
Из само једне генерације страдало је девет личности, притом мислимо и на
Григорија Божовића. Осим њега, због улоге које су имали у друштву, страдали
су и: Аритон, Поповић, вероучитељ, протојереј (Грачаница, 1881 – Владичин
Хан, 1943), за време рата убили су га Немци; Зарија Јоксимовић учитељ, четник,
народни посланик (Берански срез, 1875), убили су га комунисти после Другог
светског рата; Лазар Кујунџић, учитељ и четнички војвода (Ораховац, 1880 –
Велика Хоча, 1905); Лазар Илић, учитељ (Скопље, 1879), убили су га Бугари
(1915); Павле Даниловић, учитељ (Гњилане, 1878), убили га Бугари у Сурдулици
(1916); Сима Маниташевић, свештеник (Велика Хоча, 22. I 1882 – Међуречје,
Краљево 12. X 1942), њега и два сина убили су Немци, у истом дану; Филип П.
Гавриловић, учитељ, свештеник (Орћуш, 1880 – Дуф, 1942), за време Другог
светског рата убили су га локални Албанци и Италијани, као одмазду за једног
убијеног италијанског војника; Тодор Паламаревић, свештеник (Кучевиште,
1872), убили су га Бугари у Сурдулици (1915).
Велики број Григоријевих другова определио се за позив учитеља, а
касније су неки од њих били и рукополагани за свештеника. Међу њима су:
Арсеније Поповић, Гњиланац, учитељ и свештеник; Василије Думић, учитељ из
Нове Вароши; Давид Поповић, учитељ и свештеник из Гостивара; Данило М.
Даниловић, свештеник са Рудника (Горњи Милановац); Милија Миловановић,
свештеник из Гораждевца; Душан Ф. Поповић, учитељ и свештеник из Локвице;
Ђорђе Поповић, свештеник из Злетова; Никола Поповић, учитељ из Пчиње;
Радисав Поповић учитељ из Севца; Лазар Турубатовић, учитељ и свештеник из
Пријепоља; Никола Тонић, свештеник из Приштине; Владислав Пузовић, учи-
тељ из Пљеваља; Јован Поповић, учитељ и свештеник из Грачанице; Димитрије
Поповић, учитељ из Куманова; Драгољуб И. Поповић, свештеник из Бруса;
Никола Поповић, учитељ из Пчиње; Филип М. Протић, учитељ из Присоја код
Андријевице; Стојан Танацковић, учитељ из Средске; Спасоје Петковић учитељ
из Кучевишта; Тома Поповић, свештеник из Новог Пазара; Сима Угаревић, учи-
тељ и протојереј из Призрена; Станоје Секулић, војни свештеник из Грачанице;
Милан Димитријевић, војни свештеник из Кратова; Било је и оних лично-
сти који су завршили Богословију и бавили се неким другим занимањима као
Јован Чолић, железнички чиновник из Битоља и Лука Лалевић, чиновник из
Андријевице (Новаков, 2021).
52
Богословија је школа која је остављала снажан печат на своје ученике. Њих

је повезивала иста идеја а то је ослобођење и национално уједињење српства.
Из школе су излазили храбри и снажни национални делатници, без обзира на
то којим су се послом касније бавили. Ученици Богословије су били пореклом
из многих крајева српства, то је некада стварало јаз између њих, неповерење и
ђачке буне. С друге стране, ученици су упознавали углавном све српске крајеве,
њихове обичаје и навике. Божовић је са многим својим школским друговима био
у контакту и након матуре, поједине од њих представио је као јунаке своје прозре.
Пријатељство са Лазаром Кујунџићем је породично обележило његов живот.
Највећи траг на Григорија су оставили наставници Милан Гајић и Петар Костић.
Последње године школовања у Призрену Григорије је, као што је већ ре-
чени, био учитељ у Дубоком Потоку 1898–1899. Годину дана је био народни
писар код свог оца Вукајла у Колашину. На прелому векова, породичне прилике
младог Григорија су се измениле, отац Вукајло је морао да напусти Стару Србију.
Од српске владе је тражио да финансира школовање његовог сина. Григорије
је наставио школовање (1901) на Духовној академији у Москви, као питомац
Министарства иностраних дела Краљевине Србије и стипендиста Светог си-
нода Руске православне цркве. Дипломирао је 4. јуна 1905, и добио звање кан-
дидата (Пузовић, 2017, стр. 475–476). По повратку у Краљевину Србију обаа-
вестио је Министарство иностраних дела (јула 1905) да је Академију завршио
са степеном кандидата и молио да му се одреди место наставника у једној од
српских гимназија у Османском царству или Призренске богословије „где би
особито желео да ради“ (Јевтовић, 1996, I, стр. 34).
Поново у Призрену,
с друге стране скамије
Григорије Божовић постављен је за суплента Призренске богословије, а

за ректора Богословије Иларион Весић. Богословија је од 1900. године постала
четвороразредна школа у коју су се могли уписати само ученици који су завр-
шили нижу гимназију. За нове наставнике постављени су и Риста Скакаљевић,27
дотадашњи професор Битољске гимназије, Драгомир Јаковљевић, учитељ пе-
вања, Никола Радивојевић, Призренац, Сима Симић, учитељ основне школе
у Призрену и Сава Поповић, такође кандидат Московске духовне академије.
У школи су предавали и: Војислав Катић28 (о коме је Божовић имао високо
27
Риста Скакаљевић, професор, народни посланик (Призрен, 1875 – Београд, 21. X
1960).
28
Војислав С. Катић, свештеник, ректор (Бродац код Бијељине, Семберија, 6. X 1875 –
Београд, 8. V 1952), завршио је Духовну академију у Кијеву, са степеном кандидата
богословља (1901).
53
мишљење), Дамњан Исаиловић29, Милан Чемерикић30, Трифун Димитријевић31,

Сава Стојановић32 и Алекса Станишић33. Лекар у Заводу био је Мехмед Хусеин.
Богословија је тада већ имала предаваче који су били факултетски образовани
и они су чинили српску културну елиту у Призрену. Наставници су добијали
плату која се међусобно значајно разликовала у зависности од образовања
(професори, супленти, учитељи, којима је призната професура) и година стажа.
Григорије Божовић је добијао 1.680 динара, као плату суплента. Те године је
шест пута било промене распореда и предмета, увек када би нови наставник
дошао у Богословију. Сви наставници су тиме били незадовољни и желели су да
се то убудуће не практикује. Григорије Божовић је те године предавао: патрис-
тику, црквено право и руски језик. До доласка предавача Ристе Скакаљевића
предавао је и општу историју у првом разреду и омилитику у трећем и четвртом
(Весић, 1905, стр. 40–43). Иако Григорије није предавао књижевност, имао је
утицај на ученике, посебно преко друштва „Растко“, ученике је подстицао да
слободно мисле и да воле лепу књижевност.
На седници Просветног савета донета је одлука да се за библиотеку
Богословије набаве књиге и да се за тај циљ може утрошити већа сума новца.
За тај посао ангажован је Григорије који је, да би набавио књиге, путовао у
Београд, Загреб, Нови Сад и Сремске Карловце. Добио је писмено овлашћење
и усмене инструкције од ректора Богословије Илариона. У Београд се прво об-
ратио Стојану Новаковићу и Милану Милићевићу. Они су га препоручили како
појединим личностима у Београду тако и у Загребу, Новом Саду и Сремским
Карловцима. У Загребу је посетио председника ЈАЗУ-а Тадију Смичикласа и
друге значајне личности. Академија је понудила Призренској богословији сва
своја издања са 50% попуста, Божовић је изабрао све што је сматрао да је нео-
пходно, а поједина издања добио је и на поклон. Матица хрватска је поклонила
Богословији сва своја издања од 1897. до 1905. године. Божовић је претпла-
тио Богословију на поједина издања Матице хрватске. Стјепан Радић је био
његов домаћин и поклонио му је више часописа и сва своја дела. Светозар
Прибићевић, уредник Србобрана, препоручио га је Српској штампарији од које
29
Дамњан Исаиловић, наставник, свештеник (Ђаковица – Бугарска, 19. IV 1917), завршио
је Кијевску духовну академију, био је наставник богословије (1899–1908).
30
Милан Чемерикић, наставник, новинар, преводилац (Призрен, 12. фебруар 1877 –
Скопље, 11. јануар 1940). Завршио је Галатасарајски лицеј у Цариграду (1892–1898).
Две године је провео на Великој школи у Београду, где је изучавао француски језик и
књижевност (1902–1903). У Богословији је радио од 1900/1. до 1906/7. године.
31
Тривун Димитријевић, наставник (Ђаковица, 28. I 1852 – Призрен, 24. VII
1923). Завршио је Богословију у Београду.
32
Сава Стојановић, професор, адвокат, посланик (Приштина, 1869 – Београд, 12. VII
1941), завршио је Галатасарај и две године Правног факултета у Цариграду.
33
Александар Станишић, професор, министар, народни посланик (Пријепоље, 15. XII
1877 – Бања Врућица, Теслић, 26. VIII 1934). Студирао је педагогију и филозофију у
Лајпцигу и Јени.
54
је добио књиге на поклон. У Сремским Карловцима се сусрео са Иларионом

Руварцем, управником Српске манастирске штампарије, који је са лагера покло-
нио по један примерак свих издања, са напоменом да ће убудуће водити рачу-
на о књигама за Богословију. Руварац је лично поклонио 65 књига. Директор
Карловачке гимназије дозволио је да Божовић сам одабере сва што је сматрао
да је потребно Богословији, из легата Јована Димовића из Трста, који је своје
књиге поклонио Карловачкој гимназији. У Матици српској Божовић се сусрео
са председником Антонијем Хаџићем који је дао налог да се Богословији по-
клони све што Матица има на лагеру. Добио је 50 часописа Летописа Матице
српске, 115 књига из Задужбине Коњовића и 28 других публикација. Председник
Хаџић је наложио да се Богословији редовно шаљу сва издања Матице српске.34
Григорије је свој задатак обавио више него успешно.
Током друге године рада, 1906/7, Григорије је предавао: руски језик, српски
језик и канонско право, а био је и васпитач.35
На почетку школске 1907/8. године Григорије је, октобра 1907, био пре-
мештен за наставника Српске гимназије у Битољу.36 Национални интереси
су били у питању. „Туторство Фонда Симе Игуманова“ које је заправо био
параван Министарству иностраних дела, које је проценило да је неопходно да
Григорије у том тренутку буде у Битољу. Поред албанског и турског говорио је
руски и француски. Био је интелектуалац, човек који промишља, и као такав
је био потребан Српској демократској лиги, која је Србе у Османском царству
извела на јавну парламентарну сцену.
У Битољу (1907–1909)
Битољ, престоница Битољског вилајета и тзв. конзулска престоница,
крајем XIX века био је град где су се многе националне пропаганде утркивале
34
Поклоне је добио и од госпође Анке (Арсе) Пајевић, Миленка Грчића и од Новосадске
гимназије. У Београду је из Краљевске академије наука добио 25 томова академијиних
публикација. Из Задужбине Николе Чупића добио је оне бројеве Годишњице које
богословија није имала. Коларчева задужбина је преко Љубе Ковачевића послала на
дар књиге. Захваљујући Јовану Хаџи Васиљевићу Друштво Свети Сава поклонило је
22 дела, а и сам Јован је поклонио одређени број књига. Прота Алекса Илић је покло-
нио комплет Хришћанског дела. Редакција Дела је поклонила сва дотадашња издања а
Српски књижевни гласник уступљен је у пола цене. Одбор Друштва Књегиња Љубице
поклонио је 40 Требника, 10 Осмогласника и још неколико дела. Министар просвете
и црквених дела Љуба Стојановић је одобрио да се 54 дела дају на поклон богосло-
вији. Књиге су поклонили и Стојан Новаковић (75), Милан Милићевић, готово сва
своја дела, Љуба Ковачевић, Риста Одавић, Милева Вулић, професор Миле Павловић,
студент Борисављевић, а највише је прикупио извесни Петко Краговић. Укупан број
нових књига био је 850 а по томовима 1.587 (Весић, 1905/6, стр. 75–78).
35
АС, МИД ППО, 1906, ред 1755, Призрен, 19. новембар 1906.
36
АС, МИД ППО, 1907, ред 214, Призрен, 13. септембар 1907, 14. октобар 1907, Београд,
19. октобар 1907.
55
и играле политичке утакмице. Учесници нису били само балкански народи

већ и велике силе које су имале своје интересе. У Битољу је просвета била
развијена, многи народи су оснивали ниже и више школе. Тај град је 1897. го-
дине добио још једну националну школу, отворена је четвороразредна Српска
мушка гимназија.
Те десете године рада школе (1907) осим Григорија, постављени су и дру-
ги наставници: Аранђел Јотић,37 дотадашњи наставник српске гимназије у
Солуну; Александар Марић, дотадашњи професор гимназије у Скопљу; суплент
Глигорије Џамбазовић,38 Петар Стаменковић, бивши наставник Српске гим-
назије у Скопљу. У школи су већ предавали: Коста Лозанић, Хакија Достовић,
Риста Николић39 и Тодор Наумовић.40 Заступник директора био је професор
Аранђел Јотић.41
Григорије је предавао филолошке а касније и црквене предмете. Није био
довољно ангажован у настави, и већ у јануару је постављен за васпитача у гимна-
зијском интернату. Предавао је хришћанску науку у Женској раденичкој школи,
са 6 часова, и у мушкој школи, са 15 часова. Примао је плату 1.680 динара.42 После
неколико месеци рада у школи схватио је да просветни ангажман није био једи-
ни разлог његовог доласка у Битољ, већ други важнији национални послови у
захукталим политичким и друштвеним процесима (Јевтовић, 1996, стр. 41–43).
Све српске школе у Османском царству прослављале су Дан Светог Саве
као дан саборности. Након светосавске прославе, 1908. године, Григорије је
у писму читаоцима Цариградског гласника описао како је протекла прослава
Светог Саве и на крају закључио: „Овако је код нас прошла светосавска светко-
вина. Колико се могло чинило се да она одговори својој сврси и да према тому
не носи само тип разоноде ђака и народа него и да се пред странцима покаже
наш културни степен и углађеност. У томе правцу су биле тежње“ (Цариградски
гласник, 1. фебруар 1908).
Током школског распуста Григорије се у Призрену 1908. године оженио
учитељицом Василијом, мајком двоје деце, удовицом Лазара Кујунџића из
Ораховца, који је јуначки погинуо 1905. године у Великој Хочи.43 Наредне школ-
ска године он и његова породица су живели одвојени. Божовићева женидба
је условила промену васпитача у школи. Те године Григорије је предавао само
веронауку. Његове активности су тада биле ваннаставне.
37
Аранђел Ст. Јотић био је директор (1907–1911).
38
Глигорије Џамбазовић био је суплент гимназије у Битољу (1907–1911).
39
АС, МИД ППО, 1908, ред 22, Београд, 21. април 1908.
40
АС, МИД ППО, 1907, ред 1558, Битољ, 25. октобар 1907.
41
АС, МИД ППО, 1907, ред 1434, Битољ, 17. октобар 1907.
42
АС, МИД ППО, 1908, ред 22, Битољ, 21. април 1908.
43
Наиме, Божовић је био школски друг и велики пријатељ Лазара Кујунџића. Није желео
да допусти да његова супруга и двоје деце живе у сиромаштву и зато је решио да их
удоми.
56
За време Младотурске револуције Срби су основали Српску демократску

лигу. Григорије је био истакнута личност лиге и као посланик Српске народне
скупштине представљао је битољску гимназију (Рад народне скупштине ото-
манских Срба, 1910, стр. 17). У Скопљу у току Скупштине Божовић је држао
говор против анексије Босне и Херцеговине и присаједињења источне Румелије
Бугарској осуђујући турску владу која се упустила у преговоре и продају тих
крајева“ (Војводић и Алексић Пејковић, 2014, стр. 306).
Срби су се окупљали у Клубу отоманских Срба али и у гостионици
Београд. Чаршија је била затворена (јула месеца) а народ је био на улицама и
славио је. У гимназијској згради била је одржана свечаност – српска манифе-
стација подршке младотурском режиму. Многи Срби су се окупили у школи
и са војном музиком кренули ка валијиној кући где је Јован Ћирковић одржао
говор а Срби су и одиграли неколико националних музичких игара. Одатле су
Срби отишли у турску војну школу где је било седиште комитета. Официри
су их одушевљено примили, а Григорије Божовић је одржао говор (Војводић и
Алексић Пејковић, 2011, III, 2/1, стр. 507–509).
Наставници гимназије дочекали су у Битољу српске четнике који су се
предали 17. августа 1908. (Трбић, 1996, стр. 168). Увече је била приређена вечера
у Српској гимназији а после ње народно весеље које је трајало до после пола
ноћи (Војводић и Алексић Пејковић, 2011, III, 2/1, стр. 507–509).
У својим путописима Григорије је констатовао да је дуго живео у Битољу
и да је увек пролазећи главном улицом званом Широки сокак носио у џепу
револвер на готовс.44 Тачна Божовићева делатност у Битољу до данас је остала
непознаница, о многим стварима се није писало и постојала су само усмена
саопштења. Његова улога је свакако била већа од оне коју му данас приписује
историја. Због недостатка извора не може се говорити о његовим конспира-
тивним активностима, који су по свим индицијама биле знатне.
44
Сећајући се тих дана Божовић пише: „Имао сам среће да Битољу принесем своје прве
и најбоље године. Тамо су ми се очи отвориле, тамо сам тек сагледао тајну наших ис-
торијских парадокса. Ту сам видео да је Никола Кочијаш већи Србин од мене, јер ме је
спред турскога полицајца изгрдио што му нагваждам турски... Ту сам познао Мустафу
Кемала, Ћирка, Бега Фрашерија. Ту сам проучавао националне испоставе турске, бу-
гарске па и јеврејске. Ту сам познао нације. Руси су давали књиге и вечере жалећи нас
што је тобоже Маћедонија бугарска. Италијанци обратно, знали су да је наша, помагали
Бугаре и нас Турцима жбирски одавали. Сви изреда. Аустријанци су нас мрзели, но
Мађар консул Пошвај био је вите и прави Арпадов потомак Немци су нас презирали
и градили млинове врло савесно. Енглези су за нас били као полулуди. Али када смо
их одвели да виде Јована Бигорскога, Пречисту крај Кичева и показали им безбројне
натписе звали су нас на виски и боксовање да би олакшали тешко англо-саксонско и
српско пиће. Грци су били грекули... Бугари придошлице и најамници – једно округло
и подло и прљавао уображење.“ Божовић је обилазио Битољ између два рата и тада
је схватио „За нашу националну мисао учинила је више бугарска окрутан окупација,
но сва наша власт“. У том правцу говорили су му Битољчани који су да рата били
Бугаромани или како Божовић каже они „који су очекивли сунце из Софије“, 318.
57
Након Младотурске револуције очигледно да није било потребе да

Божовић, остане у Битољу а желео је да се врати у Призрен. Молио је „Главно
туторство“ да му омогући повратак, својим приватним везама допринео је да му
се молба услиши. У молби је навео да му је библиотека Богословије неопходна
за припремање професорског испита (испит никада није положио и заувек је
остао у рангу суплента али се у Призрену посветио књижевном раду).
Поново у Призрену (1909–1912)
Григорије је крајем октобра 1909. стигао у Призренску богословију.

Предавао је црквено право и патрологију и био је деловођа Професорског са-
вета. Био је изненађен стањем библиотеке, наиме, затекао је мањи број књига
него што је Богословија имала пре његовог одласка. Број часописа и новина
које је школа раније добијала био је преполовљен. Користећи своје књижевне
везе и познанства, он је учинио све да се добије већи број часописа. За нове
наставнике постављени су: Петар Иванишевић45 и Стојан Зафировић.46
У Богословији је било 86 ученика, много мање, него у време када је
Григорије био ученик. Те, 1910, у фебруару избила је ђачка буна, догодио се
инцидент, када је ученик, јерођакон Теодосије Симић, назвао ученике из Босне
и Херцеговине „аустријанцима“.47 Повод за сукоб била је организација и руко-
вођење ђачком дружином „Растко“ (промењено име из Братства у Растко).
Наиме, Управни одбор „Растка“ одбио је да прими два писмена рада Нићифора
Лисичића, ученика четвртог разреда. Теодосије је викао: „Докле у овој дру-
жини Растко постоје Срби и Црногорци не дамо власт у руке Аустријанцима.
Живеле аустријске форинте“. С друге стране, један ученик из Босне вређао
је Серафима, унука свештеника Стојана Крстића, националног делатника из
Подгорца код Струге називајући га Бугарашем. Тражећи заштиту ученици
Босанци и Херцеговци свих разреда писмено су се обратили ректору и профе-
сорском савету. Буна је била локализована, професорски савет је донео одлу-
ку да јерођакона Теодосија, Саву Даниловића и Тривуна Јовановића искључе
из Завода с правом да полажу испите, а да двадесет двоје потписника писма,
45
Петар Иванишевић, професор, народни посланик, бан (Пољица Попова код Требиња,
29. III 1878 − Београд, 2. IV 1961). Дипломирао је на Великој школи у Београду, био је
васпитач и наставник у Богословији у Призрену 1908−1912.
46
Стојан Зафировић, професор, стручни писац (Приштина, 16. XII 1884 – Београд, 15.
X 1971). Студирао је педагогију и етику на Великој школи у Београду.
47
Велики број деце из Босне и Херцеговине је уписивало ПБ иако је у њиховој близини
радила Рељевска богословија. У БиХ је било је много празних парохија а у Богословију
су могли да буду примљени само она деца којој су допуштале аустроугарске власти.
Из националних интереса, управа богословије се договорила да народни прваци и
„Просвјета“ препоручују ученике из Босне и Херцеговине за Призренску богословију
[Новаков, 2017].
58
опомену саветском опоменом. Мислећи да је побуна завршена тадашњи ректор

Василије Милић је добио одсуство на месец дана и одредио Григорија Божовића
да га заступа као ректор.48 Недељу дана након одласка ректора Милића, опет
је избила побуна ученика, која је заправо била наставак побуне из фебруара
месеца. Крајем априла, буна је кулминирала и била је једна од најразорнијих.
Не само што је претила реномеу школе него је могла да се одрази и на њену
будућност. Наиме, узрок побуне било је „регионално групаштво међу учени-
цима“, посебно из Босне и Херцеговине. Главни узрок побуне била је борба
око вођства у ђачкој дружини „Растко“. Сви ученици БиХ су иступили из те
дружине, а из тамбурашког друштва „Косово“ избацили су све који се с њима
нису солидарисали и примали су само ученике из Босне и Херцеговине.49 На
седници Професорског савета, 27. априла, донета је одлука да се Милан Бањац
искључи из Завода с правом да испите полаже у септембру, а да се друштво
„Косово“ суспендује док му управа не пропише правила. Ученици из Босне и
Херцеговине добили су документе и у знак протеста због привремене забране
рада музичког друштва „Косово“, напустили су школу и демонстративно оти-
шли у Аустроугарски конзулат по пасоше (30. априла 1910. године 22 ученика
напустила су школу и Призрен и отишли у Београд). Ученици су се писмено
обратили српским властима и изнели проблем који су имали у Богословији.
Министарство иностраних дела је управу саветовало „да ствар на један задо-
вољавајући начин реши како у погледу ауторитета школских власти тако и у
погледу опште националне ствари“. Ученици су се вратили у Призрен 16. маја
и понаособ поднели молбе за поновни упис. Министарство иностраних дела,
званично Главно туторство је наредило управи Богословије да свим ђацима
који су се вратили у Призрен одобри полагање испита у јуну а не у септембру.
Григорије као заступник ректора, био је на челу професорског Савета који је
изрекао велики број дисциплинских мера како васпитачима тако и ученици-
ма и одлучио: „Била би велика саблазан и за ове ученике што су остали и за
потоњи живот у школи кад би се ови ученици поново примили у школу. Тиме
би се створио преседан да свако може без казне напуштати завод и враћати
се“, што није било у складу са наредбом Главног туторства. Поједини ученици
биће примљени у Богословију идуће школске године, с тим да ће полагати
испите, одлучио је Савет. Григорије је написао једно опширно писмо упућено
Министарству иностраних дела. Осим детаљног описа побуне, исказао је и
свој суд о управљању школом, о ректору... Божовић је предложио: „да се за бо-
гословију пропише један специјалан закон, јер од немања таквог закона углед
48
АС, МИД ППО, 1910, ред 575, Призрен, 18. април 1910.
49
Почетком школске 1909/10. године основано је тамбурашко друштво „Косово“.
Друштво није имало правила рада. Није примало све ученике који се желели да буду
његови чланови. Ко ученике Босанце не би подржавао у дружини „Растко“ одмах је
искључиван из друштва „Косово“. На игранкама које су они приређивали нису доз-
вољавали да играју ученицима који нису били чланови друштва.
59
ове школе јако пати и стално се у њој ствара неред...; При изради овога закона
обратити нарочиту пажњу на одредбе о пријему ученика као и на то ко може
бит чланом проф. Савета; Да се пропишу нова правила за унутрашњи ред у
интернату, пошто позитивна правила нису згодна те их се због тога нико не
придржава; Да се згодним путем предочи Просвјети у Сарајеву да одабира оне,
којима даје своје препоруке“.50
Прописане мере као и овај извештај, изазвали су реакцију у Главном ту-
торству и нису били задовољни мерама које су спроведене и сматрали су да је
руководство починило озбиљне грешке и прекршило оквире школског закона.
Због „непослушности тутора“, секретар Министарства просвете предложио
је министру да казни Васу Милића, ректора, и Григорије Божовић, заступник
ректора, са пет дана плате у корист државне касе.51 Ректору Милићу је нало-
жено да поднесе оставку, професорски савет је добио укор. Афера се тиме није
завршила. До краја свог службовања у школи, Божовић, који је сматрао да није
крив, у више наврата се писмено обраћао туторству са жалбама.
Дотадашњи митрополит рашко-призренски Нићифор (Перић) по речима
конзула Милана Ракића, све више je представљао терет политици Краљевине
Србије. Постојао је велики конфликт између турских власти и митрополита око
потврђивања диплома просветних радника. Српским школама је забрањен рад
а митрополит, упркос наговорима из Београда, није пристајао на компромис.
Такође, за ректора Призренске богословије није желео Стевана Димитријевића,
за кога се с разлогом рачунало да је једини способан да заведе ред, који је био не-
опходан. После многих недаћа, српска влада је натерала митрополита Нићифора
да поднесе оставку, што је он и учинио. За администратора Митрополије по-
стављен је Сава Протић који се марта 1911. споразумео са валијом да се српске
школе отворе и да им месне власти не траже дипломе већ да ће их администра-
тор сакупити и предати у року од два месеца валији.52 Интелектуална помоћ
новом администратору били су професори Богословије: Риста Скакаљевић,
постављен за председника Епархијске управе, задужен за општинска и поли-
тичка питања, Стојан Зафировић био је задужен за школска питања, а Григорије
Божовић за црквена питања, при Митрополији у Приштини.53
50
АС, МИД ППО, 1910, ред 45, Призрен, 26. април 1910.
51
АС, МИД ППО, 1910, ред 45, Призрен, 4. јун 1910; Београд, 17. мај 1910.
52
АС, МИД ППО, 1911, ред 254, Приштина, 14. март 1911, 19. април 1911.
53
Григорије Божовић је написао причу Евет неисе, у којој је скицирао архимандрита
Саву, наслов дао по његовој узречици, по којој су га касније многи препознавали.
Веома му је било непријатно да сарађује са администратором Савом, размишљао је
и да одустане од посете али га је конзул Милан Ракић убедио да мора да иде и при
том показао депешу Милована Миловановић који је тражио да баш Божовић буде
део тима који ће организовати Епархијску управу. Приликом првом сусрета архи-
мандрит је био веома љубазан и према Григорију, мада је знао и прочитао ту причу о
себи. Искуство које је имао помогло му је да буде посебно љубазан према Григорију
и да га на тај начин опусти. На крају разговора узео му руку и рекао му је: „Добро си
60
Стеван Димитријевић је дужност ректора Богословије примио 27. маја

1911. године.54 Григорије Божовић (вратио се из Приштине у Призрен), пре-
давао је Свето писмо, црквено право, патристику и историју књижевности и
био је разредни старешина трећем разреду. Те године одликован је Орденом
Светог Саве V степена (1911) за заслуге за време Младотурске револуције али
и за рад у Епархијском одбору.
Суплент у Богословији био је до лета 1912. године када је уочи Првог
балканског рата отишао из Призрена у Куршумлију, где му је отац радио на
прикупљању добровољаца за рат. Тамо је његово ангажовање било неопходно.55
И даље је био на платном списку Богословије са суплентском платом. Ректор
Димитријевић залагао се за повећање његове плате али у томе није имао успеха.
С јесени 1913. Григорије је написао чланак и објавио га у часопису Штампа,
где је критиковао просветну политику Краљевине Србије у новим крајевима,
посебно је негативно писао о министру просвете Љубомиру Јовановићу. Због
тог „инцидента“ министар је наредио да Божовић „по указаној потреби буде
отпуштен из службе“ (Јевтовић, 1996, стр. 50).
Ректор Стева Димитријевић био је приморан да Григорију да отказ. Григорије,
национални и политични делатник, борац за права и бољи живот османских
Срба, остао је без запослења, у Краљевини Србији 1913. године. Остављен без
материјалне егзистенције, отац троје своје деце и двоје Лазареве деце.
Григорије – ученик и суплент

као публициста и књижевник
Григорије је литерарним радом почео да се бави као члан ђачке дружине

„Братство“ Богословско-учитељске школе у Призрену.56 У Дружинској збирци
било је „више рукописа књижевника Григорија Божовића него ма којег другог
бившег ученика богословије“, говорио је Стојан Зафировић. Сам Божовић је
говорио: „Још у школи, у ђачкој дружини, почео сам писати приповетке...“
(Јевтовић, 2016, стр. 9). Текстове је почео да објављује као матурант Богословије
у Цариградском гласнику (1899) и календару Голуб (1899). Сарађивао је у
учинио што дође. Твоје златно перо треба да послужи и народу. Само... малко ваља да
тешемо. Од планина си. Ето, прво твоје шеширче одмах да бациш, не му је време сга.
Па да купиш фешче. И со мене секој пут у хућумат“. Пријатно изненађен Григорије га
је пољуби у руку искрено и са дубоким поштовањем (Божовић, 2016б, стр. 132–135).
54
АС, МИД ППО, 1911, ред 258, Призрен, 25. мај 1911.
55
У балканским ратовима није учествовао због кратковидости, али је обављао разне
позадинске дужности.
56
Мирко Јовановић, ученик, касније и професор Богословско-учитељске школе
у Призрену констатовао је: „сећам се из те збирке почетничких радова Григорија
Божовића, раније врло активног члана дружине а онда све запаженијег приповедача
Старе Србије“ [Споменица..., 1940].
61
листовима и часописима: Нова искра (1905–1907), Српски књижевни гласник

(1906, 1909, 1929), Цариградски гласник (1899, 1908), Дело (1908, 1909–1911),
Вардар (1909–1910), Законитост (1910), Српска школа (1910), Политика (1910,
1912), Голуб, календар (1899, 1911).57 Као суплент Српске гимназије у Битољу
објавио је збирку приповедака Из Старе Србије: св. 1, у Мостару 1908. године.58
Старосрбијански и македонски простор омогућили су му да успешно припо-
веда о многим ликовима и догађајима. У Призрену се посветио књижевним
радом и публицистици. У свом раду Знани незнани, Григорије помиње многе
професоре и другове које су на њега оставили утисак и из времена школовања
а и касније када су постале колеге.
Извори:
Архив Србије (1899, 1906–1908, 1910–1911). Министарство иностраних дела: Поли-
тичко-просветно одељење (1911).
Војводић, М. и Алексић Пејковић, Љ. (прир.) (2011). Документи о спољној политици
Краљевине Србије: 1903–1914, књ. 3, св. 2/1. Београд: САНУ, Одељење историјских
наука.
Војводић, М. и Алексић Пејковић, Љ. (прир.) (2014). Документи о спољној политици
Краљевине Србије 1903–1914, књ. III, св. 4. Београд: САНУ, 2014.
Весић, И. (1905). Извештај о Српској богословији у Призрену за школску 1904–5.
Крушевац.
Весић, И. (1906). Извештај о Српској богословији у Призрену за школску 1905–6.
Крушевац.
57
Објављени радови: Дели поп Павле, Нова искра, 1904, 300–302; На подножју, Нова искра,
1904, 331–332; Немиран дух, Нова искра, 1906, 161–162; На Косову, Нова искра, 1904,
238–239; Два падишахова роба: истинит догађај са Косова, Нова искра, 1905, 196–200;
Evet neise, Нова искра, 1906, 325–329; Мајстор-Церина механа, Нова искра, 1906, 269–274;
Митровачкии потомак Будалине Тала, Нова искра 1905, 263–266; Последњи Мохиканац,
Нова искра 1906, 1–8; Рако Козарац, Нова искра 1907, 65–72; 105–108, 143–146; Уочи све-
тога, Нова искра 1906, 97–103; У земљи без суда, Нова искра 1905, 45–47; Запис: слика са
Косова, Нова искра 1905, 97–101; Призренски социјалист, Законитост, 1910/1, бр. 54–55,
3–5; Парипче, Цариградски гласник, 1908, бр.25, 2; Лукин вир, Српски књижевни гласник,
1909/22, бр. 7, 481–486; Што те нема Богдане, Дело, 1909/14, књ.52, св. 3, 258–267; Чајџија
мхо те, Вардар, 1910, 37, 2–3; Освета, Дело, 1910/15, књ.57, св. 1, 4–12; Даскал Мане, Дело
1910/15, књ.45, св. 1, 58–71; Код Милије глухача, написао је у Призрену на Светог Андрију
1910; Последњи јунак, Српска школа, 1910, бр. 1, 4–9; Мијат Харамбаша, Дело 19010/15,
књ. 54, св. 3, 322–344; Дрениички бард, Политика, 1910/8, бр. 2286, 1; Арнаутски витез,
Политика 1910, бр. 2349, 1–2; Мали кајин, Голуб календар, 1911, 7–15; Госпођо, муж Вас
чека, Дело, 1911/16, књ. 53, 114–115; Пред последњи узмах, Дело, 1911/16, књ. 53, 161–165;
Ултиматум даскал – Манета, Политика, 1912, 10, бр. 297/а, 2–3.
58
Суплент битољске гимназије је одмах по објави прве приповетке дочекао да Јован
Скерлић објави приказ његове књиге у (Григорије Божовић, Из Старе Србије, Српски
књижевни гласник, 21, 12, 1908, стр. 947–948); Престижни Летопис Матице српске је
такође објавио критику (Јован Живојиновић, Григорије Божовић, Из Старе Србије,
Летопис Матице српске, 252, 1908, 191–135).
62
Бојовић, Д. (2013). Призренска богословија и Стари Колашин. У: Историја и значај
Призренске богословије. Ниш: Филозофски факултет – Призренска богословија
Св. Кирила и Методија – Центар за црквене студије.
Божовић, Г. (2016а). Путописи (прир. Ј. Ристић). Београд: Завод за уџбенике.
Божовић, Г. (2016б). Приповетке (прир. Ј. Ристић). Београд: Завод за уџбенике.
Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића. Зубин Поток –
Приштина: „Стари Колашин“ – Нови свет – Институт за српску културу.
Јовановић, А. (б.г.). Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић (прир. У. Шешум и Б.
Вучетић) (рукопис у припреми).
Костић, П. (1925 (1924)). Споменица педесетогодишњице призренске богословско-учи-
тељске школе 1871–1921. Београд: Модерна штампарија В. Ненадића.
Новаков, А. (2017). Стубови српске просвете: Српске средње школе у Османском царству
(1878–1912). Београд: Завод за уџбенике.
Новаков, А. (2021). С обе стране скамије (рукопис у припреми).
Пузовић, В. (2017). Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским ду-
ховним академијама: 1849–1917. Београд: Православни богословски факултет;
Институт за теолошка истраживања; Службени гласник.
Рад народне скупштине отоманских Срба: Од 2 фебруара до 11 фебруара 1909. год.
(1910) Скопље: Издање Прве Српске Штампарије „Вардар“.
Споменица Педесетогодишњег верско-националног и културно-просветног рада богослов-
ско литерарне дружине Растко у Призрену: 1889–1939. (1940). Скопље: „Немања“
бановинска штампарија.
Трбић, В. (1996). Мемоари. Књ. 1, Казивања и доживљаји војводе велешког: (1898–1912).
Београд: Култура.
Aleksandra Ž. Novakov
Matica sprska, Novi Sad
Grigorije Božović as a student and professor of Prizren

theological school and Serbian high school in Bitola
Summary. After graduating from school in Russia, Grigorije Božović, a former

student (1893–1899) of the Prizren Theological School, became its trainee professor
(1905–1907; 1909–1913) and taught at the Serbian High School in Bitola (1907–1909).
Along with many other students of this theological school Božović himself became a
significant figure in Serbian society. As a trainee professor, he significantly increased
the book fund of the theological school library, and encouraged students to think
freely and to love fine literature. Lecturing in Bitola, he also acted nationally, and
at that time, when the Ottoman Empire was going through important and fateful
63
historical events (Young Turk Revolution), it was important that the Ottoman Serbs
did not remain excluded from them. By researching Božović’s schooling and activities
in Prizren and Bitola we have shed light on a new side of Božović’s personality, so far
insufficiently researched in.
As a student of the theological school, he began writing his first works in the
literary society “Bratstvo”. The fruitful period of his work was all the time of his ed-
ucational work in Prizren and Bitola. From that, the so-called Ottoman period, he
drew energy and material to write about the characters and events of, at that time,
southern Serbia in the interwar period as well. His pedagogical work is also important
and fruitful. Extracurricular work, which is not fully perceived by this work either,
is important for the Serbian national action and in its own way helped the “Balkan
match” to end with the victory of the “Serbian national team” in the First Balkan War.
Keywords: Grigorije Božović, Theological-Teacher School, Prizren, Bitola,
Serbian Men’s High School, Old Serbia, Macedonia.
64
Александар М. Новаковић1 821.163.41.09-992 Божовић Г.
Универзитет у Нишу 37.091.64:821-82“1935“
Филозофски факултет 37.091.3::821.163.41
Григорије Божовић – писац из читанке
Сажетак. О Григорију Божовићу се у књижевним критикама пише као о

узорном српском писцу, чија дела, захваљујући својој књижевној вредности,
врло лако могу постати део основношколских и средњошколских читанки.
Истиче се да су кратка прозна форма, садржајност текстова, изражајност и
разноврсност лексике, дидактичност и занимљивост довољни разлози због
којих би текстове овог писца требало уврстити у читанке (и наставне програ-
ме). Но, мало је познато да је дело Григорија Божовића, још за његова живота,
било део тадашњих литерарних читанки. Угледни политичар и књижевник
Јаша М. Продановић је, препознавши значај и вредност Божовићевог књи-
жевног опуса, у своју Читанку за први разред средњих школа унео одломак
из путописа „Уклесани закони“ из 1926. године. Иако скромног дидактич-
ко-методичког обликовања, читанка је представљала антологију ауторских
и народних прозних и поетских текстова. Стога аутор у овом раду сагледава
место и функцију овог текста у Продановићевој читанци, са циљем попу-
ларизације књижевног дела Григорија Божовића и сагледава могућност да
се оно врати у савремене средњошколске читанке. Користећи се техником
анализе садржаја и моделовања, у раду се даје предлог како би поменути
текст могао бити дидактичко-методички обликован.
Кључне речи: Григорије Божовић, Јаша М. Продановић, читанке, пу-
топис, дидактичко-методичко обликовање.
Увод
Читанке представљају саставни део уџбеничког комплета за реализацију

наставе предмета Српски језик и књижевност. Реч је о јединици уџбеничког
комплета којом се ученици уводе у (магични) свет књижевности. Читанке
се користе од тренутка када је књижевност добила своје место у наставним
програмима, задржавајући своју неприкосновену функцију. Са развојем об-
разовања мења се и читанка, посебно њено дидактичко-методичко облико-
вање. Тако се долази до тога да се читанке из различитих раздобља не могу и
1
aleksandar.novakovic@filfak.ni.ac.rs
65
не смеју поредити. Данашње читанке представљају најсавременија наставна

средства која у корак прате развој методичке мисли, али и савремених инфор-
мационо-комуникационих технологија које им дају нешто другачију форму.
Ипак, читанка је увек била (и остала) наставно средство од чијег квалитета
зависи успешност у настави књижевности и, често, неостварива жеља многих
књижевника који стварају у нади да ће се једног дана њихови текстови наћи
у избору за ученике одређеног разреда основне или средње школе. Наравно,
о томе не одлучују они, већ састављачи наставних програма и аутори читан-
ки. Првопоменути то чине законским уредбама и одлукама, а другопомену-
ти поштујући те исте уредбе, свој књижевни укус/суд и савете методичара (и
проучаваоца) српског језика и књижевности, који захваљујући своме знању
и развијеном литерарном сензибилитету проучавају и препоручују дела која
„заслужују“ да буду део наставног програма, односно основношколских и
средњошколских уџбеника за књижевност.
У вези са претходно реченим, Мишо Дошлић у своме раду „Писац за чи-
танку“ образлаже тезу да је приповедачко дело Григорија Божовића идеално
штиво за ученике.2 Наиме, својом „кратком формом, занимљивом фабулом,
узорном композицијом, језиком и стилом, естетски успешним формама при-
поведања“ проза Григорија Божовића „може бити функционално дидактич-
ко-методичко средство за увођење ученика у књижевност, за развијање културе
читања и усавршавања културе говора младих“ (Дошлић, 2006, стр. 39). Зато
изричито прокламује да Божовић, као део културне историје српскога народа,
завређује да уђе у читанке. Међутим, мало је познато да је Григорије Божовић
у периоду између два светска рата нашао своје место у читанци за први раз-
ред гимназија.3 У дигиталном архиву историјских новина пронађен је чланак
„Грешке које нису смеле бити незапажене“ (објављен 5. фебруара 1937. године)
у коме стоји:
„Није чудо што странци не знају где је Југославија или Београд.
Ни ми нисмо далеко одмакли од њих. Ево па цените, Министарство
просвете (под С. Н. бр. 9850/36 г.) одобрило је за употребу у I разреду
2
Дело Григорија Божовића изучава се у студијским програмима националне филологије
на Филозофском факултету у Нишу и у Косовској Митровици.
3
До податка долази Драгиша Бојовић, редовни професор Филозофског факултета у
Нишу и врсни познавалац Божовићевог књижевног дела. Међутим, након писања
овога рада професор Бојовић проналази информацију да постоје још две читанке у
чијим се садржајима налази име и дело Григорија Божовића. У питању су читанке Јаше
М. Продановића и Миливоја Павловића, обе из 1938. године под називом: Читанка
за четврти разред средњих школа (треће издање), односно Читанка са граматиком
српскохрватског језика за четврти разред средњих школа (пето, прерађено издање).
Како је овај чланак већ био написан, аутор даје обећање да ће у наредном раду посебну
пажњу посветити текстовима из поменутих читанки: „Пресуда“ и „Мајка“, чије су
уметничке квалитете и домете препознали и Продановић и Павловић.
66
гимназије читанку у којој на страни 249 пише: Божовић Григорије рођен

је у Колашину – Вардарска бановина. [...] Међутим, Колашин је у Зетској
[...]“ (Време, 1937, стр. 2)
Са циљем проналаска читанке у којој се налази текст Григорија Божовића

и његова кратка биографија, аутор овога рада започео је опсежну претрагу.4
Читанке из међуратног периода за први разред средњих школа (и гимназија) биле
су, у веома кратком року, пронађене и детаљно анализиране. Божјом промишљу
и делањем добрих људи пронађена је читанка у којој се налазио текст Григорија
Божовића. У питању је Читанка за први разред средњих школа из 1935. године,
чији је аутор Јаша М. Продановић, угледна личност тадашње Југославије.
Стога је предмет овога рада сагледавање места и функције Божовићевог
текста Гостопримство у читанци за први разред средњих школа, као и рас-
ветљавање околности под којима се овај текст нашао у избору аутора читанке.
Истраживање се спроводи са циљем популаризације књижевног дела Григорија
Божовића, не би ли се поново нашао у читанци за средњу школу. У складу са
постављеним предметом и циљем истраживања, дефинисани су следећи истра-
живачки задаци: 1) анализирати дидактичко-методичко обликовање Читанке
Јаше М. Продановића; 2) сагледати место и функцију текста Гостопримство
Григорија Божовића; 3) створити модел лекције (о тексту Григорија Божовића)
која би се могла (поново) наћи у читанци за XXI век. У раду се користе техни-
ке анализе садржаја и моделовања. Подељен је на пет делова: након уводних
напомена дају се основна запажања о дидактичко-методичком обликовању
Читанке Јаше М. Продановића. У трећем поглављу сагледава се место и функ-
ција текста Григорија Божовића у читанци за први разред средње школе и даје
модел лекције прилагођен захтевима савремених читанки. У претпоследњем
поглављу изведени су основни закључци, а у последњем предочен је списак
коришћених извора и литературе.
Читанка Јаше М. Продановића

између два светска рата
Читанка за први разред средњих школа Јаше М. Продановића била је у

периоду између два светска рата најкоришћеније наставно средство за извођење
наставе књижевности. На то указују три податка: 1) аутор, који је био једна од
водећих личности тадашњег културног живота у Србији – министар просвете,
академик, политичар, народни посланик, професор, књижевник, књижевни
критичар и приређивач уџбеника; 2) број издања које је читанка доживела
4
Аутор се захваљује на љубазности и на саветима Мелиди Колаковић, која је у својој
докторској дисертацији направила попис свих међуратних читанки, као и особљу
Народне библиотеке Србије.
67
– чак 5 у периоду од само 9 година (према подацима доступним у виртуелној

библиотеци COBISS); 3) мали број објављених читанки за први разред средњих
школа, које се са њом својим обимом, свакако, нису могле мерити. Наиме, поред
читанке Јаше Продановића, постојале су и читанке Милана Шевића (1909; 1920),
Војислава Јовановића (1923), Зоре Вуловић (1926; 1936) и Миливоја Павловића
(1937, осмо издање). Захваљујући ажурности запослених у Народној библио-
теци Србије, аутор је дошао у посед четвртог издања читанке, која је предмет
анализе у овом раду.
Табела 1. Табеларни преглед издања

Читанке за први разред средњих школа Ј. М. Продановића
Издање Година Број страна
I издање 1928. 213
II издање 1932. 258
III издање 1933. 259
IV издање 1935. 259
V издање 1937. 259
Четврто издање Читанке за први разред средњих школа објављено је 1935.

године у Београду од стране Издавачког и књижарског предузећа „Геца Кон“.
Читанка је одобрена одлуком министра просвете 21. априла 1932. године,
а на основу мишљења Главног просветног савета од 26. марта исте године.
Популаран назив ове читанке је Прва читанка, сходно намени коју је имала у
образовном систему тога времена.
Ова читанка се од свих осталих читанки из тадашњег времена најпре раз-
ликује у броју страница. Наиме, док су друге читанке биле скромног обима,
читанка Јаше Продановића имала је чак 259 страница. Сходно броју страница
и број текстова који су се нашли у избору аутора био је импозантан – 142
књижевна дела, с напоменом да је реч искључиво о ауторима са југословенског
простора.5 Другим речима, нема ниједног текста чији аутор долази из стра-
них (нејугословенских) књижевности.6 Ако се погледа најновије издање неке
модерне читанке за први разред средње школе, уочава се далеко мањи број
заступљених текстова – свега 427, што говори о озбиљности и намери аутора
Јаше Продановића да створи читанку која ће ученицима пружити текстове
за уживање и упознавање света књижевности. Зато су у читанци заступљени
5
Мора се имати у виду да је у то време постојала заједничка држава.
6
О томе Продановић пише у директној критици читанке М. Ивковића и В. М.
Јовановића, констатујући да српском детету од 10. до 14. године није потребно да
зна Хига и Ламартина, Гетеа и Сервантеса, јер не зна колико треба ни српске народне
песме и приче, старије и новије српске писце (Продановић, 1913, стр. 428).
7
Аутор намерно избегава да да податак о којој модерној читанци је реч.
68
прозни и поетски текстови, као и краће говорне форме (загонетке, питалице

и пословице). Осим ауторских текстова у садржају ове читанке важно место
заузимају и дела народне књижевности (приповетке, епске и лирске песме и
народне басне). Интересантно је да нема ниједног драмског књижевног дела.
Када се говори о структури анализиране читанке и њеном дидактичко-ме-
тодичком обликовању, било би погрешно тражити ону структуру и оно обли-
ковање које се очекује од модерних наставних средстава. Једном речју, читанка
из 1935. године поседује веома једноставну дидактичко-методичку апаратуру,
те се с правом може рећи да су у питању антологије ауторских и народних
прозних и поетских текстова. Доминантно место заузимају сами текстови
са објашњењима непознатих речи. Управо ова објашњења један су од ретких
елемената дидактичко-методичке апаратуре који се појављује у данашњим чи-
танкама. Притом, аутор је по сопственој процени објашњавао непознате речи,
те би данашњем ученику разумевање већине текстова било ограничено. Тако,
на пример, у тексту Гостопримство Григорија Божовића објашњено је укупно 7
непознатих речи (башлика, бачија, везници, хамбар, кутао, којасити се, увијан-
ка), док би, из данашње перспективе, ученици без сумње пронашли много више
непознатих (између осталих, вратнице, скарати, вајкање, разминути). У вези
са тумачењем непознатих речи аутор даје посебну (за)белешку на крају читанке:
„Тумачења су извршена нека испод текста нека у речнику. Све стране
речи протумачене су изразима нашег књижевног језика. Кад се за страну
реч није могао наћи један израз нашег језика, она је објашњена. У томе
се није ишло до ситница, бар што се тиче страних речи из европских
језика“ (Продановић, 1935, стр. 248).
Управо у овом свом објашњењу, Продановић показује осећај за наставни

рад (пошто је и сам био наставник), истичући важност активног учешћа учени-
ка на часовима књижевности, а све са циљем развоја стваралачког и критичког
мишљења:
„Остављено је наставницима оно што они доиста могу и сами знати.
А наставници треба да траже од ђака извесна тумачења пре него што им
објасне, ако ђаци не би сами знали. Тиме се и у ђака појачава размиш-
љање и расуђивање“ (Продановић, 1935, стр. 248).
Према речима аутора, географски и историјски називи о којима се учи

у појединим разредима нису тумачени. Такође, у читанци нема података да
ли је реч о делима датим у целости или у одломцима. Ова читанка не познаје
текстове за спровођење локализације, односно најоперативнији део дидактич-
ко-методичке апаратуре – питања, радне налоге и задатке.
Међутим, никако се не може рећи да читанка не поседује ништа од са-
времене дидактичко-методичке апаратуре. Тако читалац на самом почетку
69
читанке наилази на две врсте садржаја – један, у коме су текстови предста-

вљени азбучним редом (према самом називу) и, други, у коме су текстови
разврстани према азбучном реду презимена писаца, иако у самој читанци
текстови нису представљени датим редоследом. Са друге стране, на самом
крају читанке, дат је речник мање познатих речи и израза, као и посебне бе-
лешке о сваком аутору, у којима се у кратким цртама дају најважнији подаци
о професионалном раду.
Место и функција прозног текста

Гостопримство Григорија Божовића
У време између два рата није било развијене уџбеничке продукције, што
показује свега пет (горепоменутих) читанки за први разред средњих школа
објављених у периоду од 1914. до 1939. године. Слична ситуација уочљива је и у
опусу читанки за остале разреде гимназија и средњих школа. Стога је Григорије
Божовић искусио (још за живота) оно што многим писцима никада није пошло
за руком – да нађе своје место у читанци за средњошколце. Изузетна је част
наћи се у тако суженом избору дела која ће ученици читати (и проучавати).
Успех постаје још значајнији када се зна да у наставним програмима за средње
школе из међуратног периода није било имена Григорија Божовића у списку
одабраних аутора. То само упућује на чињеницу да је аутор Читанке за први
разред средњих школа Јаша М. Продановић, тада угледни народни првак, раз-
умео значај и вредност његовог књижевног опуса8, „иако је у неколико наврата
у својим програмским текстовима изражавао, не баш благонаклон став према
новим, млађим књижевницима“ (Колаковић, 2015, стр. 115).
Од свих Божовићевих књижевних текстова бира одломак из путописа
„Уклесани закони“, објављеног 1926. године у књизи Узгредни записи, насловља-
вајући га према доминантном мотиву гостопримства – Гостопримство. На
тај начин аутор ствара антологију најлепших ауторских и народних књижев-
них остварења, дајући, како и сам каже, „најбоље књижевне производе српске
књижевности, од најјачих књижевних снага и с најбољим језиком“ ученицима
средњих школа у тадашњој Југославији (Продановић, 1913, стр. 428). Иако је
критикујући читанке из тога времена Продановић истакао тезу да одломци нису
корисни, јер од њих ученици неће много добити, ипак се одлучује за одломак.
Хируршки прецизним резом Продановић из путописа одсеца онај део за који
се може рећи да након ове читанке наставља самосталан књижевни живот.
У овом путопису Продановић проналази слављење живота и моделе здраве,
8
Ако је судећи по запису Медисе Колаковић (2015, стр. 115), Продановић Божовићево
дело увршћује и у Читанку за четврти разред средњих школа, што још једном показује
његово позитивно мишљење о књижевном стваралаштву овога писца.
70
моралне и алтруистичке књижевности.9 Избором овог текста успева да створи

функционалну и кохерентну целину. Наиме, Продановић је још као савреме-
ник препознао квалитет Божовићевог путописа, за који ће каснија књижевна
критика констатовати следеће: „Ма колико Божовићев приповедачки опус био
обиман и разуђен, његова путописна проза тај опус кудикамо надмашује и по
мотивима и по топографском простору“ (Јевтовић, 1998, стр. 283). Из обимног
књижевног опуса Продановић се одлучује за одломак Гостопримство. И сам
наставник, са посебним књижевним уверењима, аутор читанке непогрешиво
проналази само средиште Божовићевог стваралаштва, дело у коме се стапају
пишчева репрезентативна књижевност, инспиративност израза и дидактичност.
Све оно што је Дошлић (2006), деценијама касније, препознао као узорно
у текстовима писца, због којих би и требало да се нађе у читанци за основну
(или средњу) школу, може се пронаћи у тексту (Гостопримство) из тридесетих
и четрдесетих година XX века који се, захваљујући мудрости појединца, већ
нашао у читанци/-кама. Кратка приповедна форма Григорија Божовића пред-
ставља најпогодније штиво за читанку, јер се може изучити на једном часу.
Притом, путопис као књижевна врста није био, нити је, заступљен у наставним
програмима. Налазећи се између „документарног и фикционалног“, често је
остајао „у сенци других литерарних остварења“ (Јаћимовић, 2015, стр. 64).
Међутим, проучавањем путописа ученици се не упознају само са његовим књи-
жевним квалитетима, већ и са новим просторима, књижевностима и људима.
У овом случају путопис Гостопримство је повест о Колашинцима и њиховој
књижевности, у којој Божовић оставља упечатљиве представе о животу у овом
делу српске земље, остајући „веран једном од својих темељних стваралачких
опредељења: да запише и да препише од живота што више, да би други имали
готову, драгоцену грађу“ (Бојовић, 1998, стр. 274). У њему се ученици сусрећу
са причом о: лепим примерима патријархалног живота и морала, постојаности
косовског човека и његовој гостољубивости, правољудским вредностима, па-
тријархалној жени и благородном хумору.
Средишње место овог путописа посвећено је обичају гостопримства.
Користећи се благородним хумором, Божовић кроз слику момака који праве
шалу са девојком из патријархалне породице, кушајући њену гостољубивост,
упознаје своје читаоце са лепим примером чувања патријархалног канона од
9
Никола Вулић је у приказу Божовићеве књиге изрекао следеће: „Приповетке Г. Божовића
спадају у оне књиге које треба да се читају у школи као лектира. Ако школа има да
васпита карактере, ако јој је задатак да оплемењава душу, ето за то изврсна књига. Ти
јунаци, ти витези, те велике душе у стању су да начине човека бољим. Напунимо младо
срце благородним лицима и подвизима, и ми смо га испунили идеалима који стреме
навише и силама које вуку горе. Божовићева књига је требник за васпитање срца. Његове
приповетке утиснуће се дубоко у младу душу, меку као восак. Наше народне песме вас-
питале су у благородству поколења. Божовићева књига пуна је те снаге. Оваква лектира
је омладини потребна данас више но што је икада била“ (Вулић, 1940).
71
стране српског живља у Колашину с почетка двадесетог века. Осим у овом

путопису, Божовић пише о древном обичају гостопримства у приповеткама
„Последње путовање“, „Арнаутин“, „Из душе“, „Кад се царства мијењају“ и
„Стари грмен“.
„И сам путник-намерник, на поднебљу на којем су још увек функ-
ционисали стари, патријархални модели понашања и које у скрајнутим
кутовима није имало организоване институције за збрињавање госта,
неретко је био у прилици да затражи преноћиште и тиме искуша гос-
тољубивост локалног становништва“ (Вучетић, 2013, стр. 83).
Верујући да српска деца морају да савладају народну књижевност и

упознају се са животом народа, ово књижевно дело се у потпуности Про-
дановићу уклопило у концепцију читанке, доносећи потврду ауторовој зами-
сли и концепцији како треба да изгледа тадашња савремена читанка. Кроз лик
једне патријархалне девојке, Божовић слика све девојке и мајке из Колашина,
али и читав српски род.
Поетски језик овога текста још један је разлог због кога се нашао у читан-
ци за први разред средње школе. „Божовићева лексика и дијалекатски израз
допринеће естетичком ужитку читаоца“ (Дошлић, 2006, стр. 41). Често обилује
заборављеним изразима, који се могу наћи само у дијалекатским речницима.
Наставник је захваљујући овом тексту могао да: са једне стране, богати речник
својих ученика кроз тумачења мање познатих речи, односно, са друге стране, да
га користи за извођење лексичких и стилистичких вежби. Пишчев језик и стил
погодни су за читанку, јер их одликује сликовитост и речитост. Реченице су крат-
ке, разумљиве и емоционално обојене, погодне за књижевну или језичку анализу.
Уколико би састављачи наставних програма и читанки поново пожелели да
(ово) Божовићево дело уврсте у своје програме и уџбеничке јединице, ваљало
би понудити практична решења за његово дидактичко-методичко обликовање
у савременој читанци. Росандић (2005, стр. 162) говори о постојању методич-
ког инструментарија у који спадају секундарни текстови, чија је функција
побољшање рецепције књижевног текста: локализација одломака, подаци о
писцу, тумачење непознатих речи, објашњење књижевнотеоријских појмова,
фотографије, илустрације и, најоперативнији део дидактичко-методичке апа-
ратуре, питања, радни налози и задаци. Како се у овом раду пише о одломку
из путописа „Уклесани закони“, неопходан елемент дидактичко-методичког
уређења лекције, који не постоји у Продановићевој читанци, јесте локализација
књижевног текста. Као што је свима познато, функција ове врсте текстова јесте
упознавање ученика са оним подацима који су битни за разумевање књиже-
вног дела. Одломак који се налази у Продановићевој читанци састављен је из
два (несуседна) дела, при чему недостају два кључна податка важна за његово
разумевање: први, да се „радња“ овог путописа одиграва у колашинском селу
72
Кијевцима и, други, да је изостављена анегдота главног протагонисте, који

је неком другом приликом туда пролазио10, те одбио гостопримство чувена
весељака Раденка Мојисиловића пред чијом се кућом (сада) поново задесио.
Штавише, можда би се у модерној читанци сама анегдота могла инкорпорирати
у текст путописа, јер није дуга, а важна је за његово разумевање.
Путопис Григорија Божовића који се налази пред тобом прати путо-
вање путописца (самог Григорија Божовића) и његове пратње који су се
у сумрак задесили у колашинском селу Кијевцима. Имали су жељу до
дођу до кметове куће, која је на самом крају села, и тамо законаче. Но,
надалеко чувени по обичају гостопримства, невеста из прве сеоске куће
(гледано из правца из кога су дошли) их је свраћала на конак. Путописац
кроз хумористички дијалог са невестом из куће њему познатог домаћина
показује лепоту традиционалне српске патријархалне породице.
Подаци о писцу, који су у Продановићевој читанци дати на њеном самом

крају, требало би да буду саставни део лекције, како би се ученици упознали
са основним биографским подацима Григорија Божовића, са којим би се, ве-
роватно, (тек) тада први пут сусрели. Како фотографије представљају неизо-
ставни елемент дидактичко-методичке апаратуре у читанци, идеално би било
ученицима показати портрет Григорија Божовића. Непознате речи би се могле
преузети из Продановићеве читанке, уз обавезну допуну листе оним речима
које (данашњи) ученици неће разумети, јер су се готово изгубиле из употребе:
конак, котао, снебивљиво, увијанка, слемен.
Када се говори о књижевнотеоријским појмовима, као доминантан
појављује се термин путопис. Ученици се током свога образовања упознају са
два класична путописа: Писма из Италије Љубомира Ненадовића и Африка
Растка Петровића (основна школа), односно нетипичним путописима: Живот
и прикљученија Доситеја Обрадовића и Људи говоре Растка Петровића (средња
школа). Из тог разлога би проучавање овог књижевног дела у првом разреду
средње школе имало вишеструку корист: ученици би се бавили проучавањем
путописа који би концепцију наставног програма повукао напред и унео у њу
ведар народни српски дух. Наравно, незаобилазан део дидактичко-методич-
ке апаратуре јесу радни налози, питања и задаци. Овај сегмент би требало
да ученицима помогне да разумеју текст Госторпимство, али и да их заинте-
ресују за друга прозна дела Григорија Божовића. Између осталог, ваљало би
поставити следећа питања: 1) Погледај дефиницију путописа у одељку Речник
књижевнотеоријских термина. Које одлике путописа примећујеш у овом од-
ломку Григорија Божовића? 2) Објасни зашто писац инсистира на обичају
гостопримства у Срба. 3) У којој мери се овај обичај данас поштује? 4) Издвој
главне протагонисте овог путописа. 5) Које особине поседује невеста из куће
10
Путописац се сећа анегдоте која му се десила у оближњем селу Ћешеновићу.
73
на почетку села у коме су се нашли? 6) Са којом књижевном јунакињом бисте

могли да је упоредите? 7) Због чега писац уводи хумористички дијалог? 8) Које
универзалне поруке нам овај текст открива?
У зависности од визуелног печата саме читанке, распоред структурних
елемената лекције о Григорију Божовићу разликовао би се од читанке до чи-
танке. Оно што се несумњиво никада неће разликовати јесте књижевна, умет-
ничка и дидактичка вредност његових текстова. Као што је професор Дошлић
(2006, стр. 45) рекао, Григорије Божовић је одавно ушао у културну историју
српскога народа. Сада остаје нада да ће се убрзо поново наћи и у избору аутора
савремених читанки.
Закључак
Григорије Божовић, приповедач и путописац између два светска рата,

већ дуже време својим књижевним радом интригира књижевне критичаре и
друге познаваоце књижевности. Трудећи се да донесу коначни суд о његовом
делу, пишу научне радове, приказе, књижевне критике, предговоре, поговоре
и организују многобројне научне скупове.11 Међутим, својом разноврсношћу у
обради тема, језиком и стилом непрестано им измиче. Међу њима има и оних
који се питају да ли писац и његово дело заслужују да се нађу у школској (или
домаћој) лектири, односно читанкама, јер у Божовићу препознају узорног писца
чији текстови могу ученике увести у велелепни свет књижевности. Кратка
прозна форма, садржајност текстова, изражајност и разноврсност лексике,
дидактичност и занимљивост довољни су разлози због којих би текстове овог
писца требало увести у наставне програме и читанке.
Но, мало је познато да је дело Григорија Божовића, још за његова живота,
било део тадашњих литерарних читанки. Иако их није било много у периоду
између два светска рата, дело Григорија Божовића било је уврштено у избор
Читанке за први разред средњих школа, коју је саставио тада угледни поли-
тичар, књижевних и министар Јаша М. Продановић. Препознавши вредност
Божовићевог књижевног опуса, одлучује се да у својој читанци нађе место за
одломак из путописа „Уклесани закони“ из 1926. године. Управо за путопи-
се ће каснија књижевна критика констатовати да у нечему чак и надмашује
пишчев приповедачки опус. И по свему судећи, Продановић у свом избору
није погрешио. Овај одломак захвалан је за обраду на једном часу, а ученике
упознаје са моралом и начином патријархалног живљења српског човека, њего-
вом гостољубивошћу, правољудским вредностима, односно са патријархалним
11
Према Библиографији радова о Григорију Божовићу коју су сачиниле Јована и Снежана
Бојовић до 2017. године забележено је чак 375 референци (Бојовић Манић и Бојовић,
2017).
74
женама и благородним хумором. Разноврсна лексика и дијалекатски израз

представљали су (и посебно данас представљају) праву ризницу за извођење
лексичких и стилистичких вежби, те за спровођење језичке анализе.
Како књижевна критика изнова потврђује књижевну вредност Божови-
ћевог књижевног дела, питање је тренутка када ће се његови текстови поново
наћи у читанци/читанкама, с тим што би овога пута дидактичко-методичка
апаратура морала да буде богатија, у складу са захтевима који се постављају
пред савремене уџбеничке комплете. Уколико би се исти текст поново нашао
у читанци, осим објашњења непознатих речи и кратке биографије аутора, сва-
како би имао текстове за спровођење шире и уже локализације, фотографију
писца и описиваних предела, тумачења књижевнокритичких појмова, односно
пажљиво формулисане радне налоге, питања и задатке. Зато се у овом раду даје
модел како би могла да изгледа лекција у читанци посвећена изучавању дела
Григорија Божовића.
Божовићу је пошло за руком оно о чему многи писци потајно сањају – да
постане и дуг временски период буде писац ког ће ученици читати и чије ће
дело тумачити. Штавише, успео је то у време када је у периоду од двадесет го-
дина публиковано свега пет читанки (за први разред средњих школа). Данас
би Божовићево дело продуховило наставне програме, а садржаје читанки оп-
леменило.
Извори:
Божовић, Г. (1998). Мој Колашин (прир. Драгиша Бојовић). Београд–Приштина: Ars
Libri – Нови свет.
Вуловић, З. (1931). Читанка за први разред средњих школа, 2. изд. Београд: Народна
просвета.
Јовановић, В. и Ивковић, М. (1923). Српска читанка: за први разред средњих школа,
12 изд. Београд: Г. Кон.
Матовић, М. (1933). Читанка: за први разред средњих школа у Краљевини Југославији.
Београд: Ј. Џелебџић.
Павловић, М. (1937). Читанка са граматиком српскохрватског језика: за први разред
средњих школа према најновијем програму: са десет уметничких репродукција, 8
изд. Београд: Кредитна и припомоћна задруга професорског друштва.
Продановић, М. Ј. (1928). Читанка: за први разред средњих школа. Београд: Г. Кон.
Продановић, М. Ј. (1935). Читанка: за први разред средњих школа, 4. проширено изд.
Београд: Г. Кон.
Шевић, М. (1920). Српска читанка: за средње школе у Краљевству Срба, Хрвата
и Словенаца. Књ. 1: за 1. разред. Београд: Издање Књижарнице Рајковића и
Ћуковића.
75
Бојовић, Д. (1998). Колашин Григорија Божовића. У: Д. Бојовић (прир.), Мој Колашин
(273–277). Београд – Приштина: Ars Libri – Нови свет.
Бојовић Манић, Ј. и Бојовић, С. (2017). Библиографија радова о Григорију Божовићу.
Ниш: Универзитетска библиотека Никола Тесла.
Вулић, Н. (1940). Григорије Божовић: Приповетке. Правда, 22. 12. 1940, бр. 12.984.
Вучетић, Ј. (2013). Закон гостопримства јачи од смрти. Баштина, 34 (1), 79–91.
Дошлић, М. (2006). Писац за читанку. У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија
Божовића (39–46). Косовска Митровица: Филозофски факултет.
Јаћимовић, С. (2015). Путописи у настави српског језика и књижевности. Иновације у
настави, XXVIII (1), 64–69.
Јевтовић, М. (1998). Григорије Божовић. У: Д. Бојовић (прир.), Мој Колашин (281–284).
Београд: Ars Libri – Нови свет.
Колаковић, М. (2015). Антологије и избори народне књижевности за школску употребу
у Србији од 1914. до 1945. године: књижевно-културолошки аспект (одбрањена
докторска дисертација). Филолошки факултет, Косовска Митровица.
Продановић, М. Ј. (1913). Преглед књига и стручних листова. У: М. Ивковић: Српска
читанка I, 1912; Др. В. Јовановић и М. Ивковић: Српска читанка II, III, IV, 1913 –,
Београд; Наставник: лист професорског друштва, књ. 24, св. 9–12, Београд, 428.
Rosandić, D. (2005). Metodika književnoga odgoja. Zagreb: Školska knjiga.
Aleksandar M. Novaković
University of Niš
Department of Serbian Language
GRIGORIJE BOŽOVIĆ
– WRITER FROM THE TEXTBOOK
Summary. In literary criticism, Grigorije Božović is presented as an exemplary

Serbian writer whose works, thanks to their literary value, can very easily become
a part of primary and secondary school textbooks. It is emphasized that the short
prose form, the content of the texts, the expressiveness and variety of vocabulary, di-
dacticity and interestingness are sufficient reasons why the texts of this writer should
be included in textbooks (and curricula). However, little is known that the work of
Grigorije Božović, even during his lifetime, was part of the literary textbooks of that
time. Prominent politician and writer Jasa M. Recognizing the significance and value
of Božović’s literary work, Prodanović included an excerpt from the 1926 travelogue
“Carved Laws” in his textbook for the first grade of high schools. Although of modest
didactic-methodical design, the textbook was an anthology of authorial and folk prose
76
and poetic texts. Therefore, in this paper, the author considers the place and function
of this text in Prodanović’s textbook, with the aim of popularizing the literary work
of Grigorije Božović, and considers the possibility of returning it to modern high
school textbooks. Using the technique of content analysis and modeling, the paper
proposes how the mentioned text could be didactically-methodically shaped.
Keywords: Grigorije Božović, Jaša M. Prodanović, textbooks, travelogue, didac-
tic-methodical design.
77
Милорад J. Јеврић1 821.163.41.09 Божовић Г.
Универзитет у Приштини са привременим 821.163.41.09 Крстић А.
Григорије Божовић и Анђелко Крстић

(Прилог компаративној поетици)
„Слажем се с тим да је човек

поглавито стваралачка животиња,
одређена да свесно тежи циљу, и
да се бави инжењерском вештином,
то јест да вечито и без прекида
пробија себи пут, куда било.“
Достојевски
Сажетак. Григорија Божовића и Анђека Крстића највише повезује

сродан приповедачки опус, а могу се компарирати и нека друга њихова дела.
Они стварају у исто време, њихов период писања траје готово исто, скоро
четири деценије у првој половини XX века, а највише опсисују робовање под
Османлијама на веома блиским, суседним територијама – Косову у Метохији
и Западној Македонији, бавећи се и савременим темама – догађајима између
два светска рата. У овом раду упоређиваћемо садржајне, поетске и вредносне
нивое њихових приповедака, као и друге структурне феномене осталих дела,
а затим и поетичке принципе који произилазе из њиховог стваралаштва или
аутопоетичких коментара.
Кључне речи: Григорије Божовић, Анђелко Крстић, биографски подаци,

приповетке, компарација, поетика, остала дела.
Први који је повезао ова два писца, Григорија Божовића и Анђелка Крстића,
био је Јован Скерлић и учино је то у својој Историји нове српске књижевности
(1914). Како је Скерлић те године и умро, а стваралаштво ове двојице писаца
1
jevricmilorad@yahoo.com
78
било на самим зачецима, он није ни могао да се темељније бави њиховим вред-

нијим делима. Скерлић је само поменуо њихова имена у контексту просторног
ширења српске књижевности у новоослобођеним крајевима: „У српски кул-
турни и књижевни живот улазе и крајеви који у њему никако нису били пред-
стављени. Још пре рата 1912–1913. почели су се јављати писци из Старе Србије
и Македоније, међу којима заслужују пажњу два приповедача, Старосрбијанац
Григорије Божовић и Македонац из охридског краја Анђелко Крстић“.2 Те две
написане реченице је све што је о њима написао у својој Историји овај велики
историчар српске књижевности, али и то је било довољно да се на њих скрене
критичарска пажња, јер ће њихов каснији књижевни развитак оправдати ова
почетна указивања и вредновања. За Скерлића Божовић је у националном смис-
лу био „Старосрбијанац“, а за Крстића ће рећи да је „Македонац“, остављајући
неразјашњено да ли је под тим појмовима подразумевао само регионалну при-
падност или је, у данашњем смислу, имао на уму чисту националност. Но, с
обзиром на то како се сам Крстић касније изјашњавао и шта је све чинио у
свом животу, ова дилема можда остаје беспредметна, јер се овај писац на више
места изјашњавао као Србин, писао углавном на српском језику и до краја делио
заједничку судбину са српским народом и државом, прелазећи с њом Албанску
голготу и остварујући исте заједничке идеале слободе и културно-просветног
развитка. У сваком случају, Григорија Божовића и Анђелка Крстића повезује
мноштво биографских, историјских, националних и књижевних сродности,
тако да се може говорити о извесној органској и структурној неразлучивости
ова два писца и њиховог књижевног стваралаштва.
Компаративно проучавање у српској књижевности и науци веома је раз-
вијено и на том пољу истраживања наше литературе изнедрен је значајан низ
аутора који су ударили темеље упоредног проучавања наше књижевности. Ту
најпре ваља поменути Зорана Константиновића (Увод у упоредно проучавање
књижевности, 1984.) који је ударио темеље не само српској него и европској
компаративистици. Овоме кругу истраживача свакако припада и Драгиша
Живковић (Европски оквири српске књижевности I, II, III, 1970, 1977, 1982.)
у чијим су књигама установљене и исписане бројне паралеле између писа-
ца српске и многих европских књижевности, посебно оних најразвијенијих.
Koмпаратиста Миодраг Радовић доказао се у формирању појмовног речника
компаративне књижевности: Прегледни речник компаратистичке терминоло-
гије у књижевности и култури (у сарадњи са Бојаном Стојановић Пантовић и
Владимиром Гвозденом, 2011). У паралелном проучавању српско-француских
књижевних веза нарочито се истакао Миодраг Ибровац, успешно преводећи
делове Горског вијенца на француски језик. За компаративно проучавање српске
са осталим југословенским (и другим) књижевностима доказује се и Радомир
Ивановић у више својих књига. Када се тиче двојних веза или рецепције наших
2
Скерлић, Ј. (1953). Историја нове српске књижевности. Београд: Рад, стр. 427–428.
79
писаца на страни, или страних писаца и читавих литерарних епоха код нас, ту
постоји још читав низ дела која се баве утицајима, подстицајима и утицајима
на нашу књижевност, и обрнуто, на чему се посебно нећемо овде задржавати.
Како наука о књижевности у вези са Божовићевим делом напредује, тако се
јављају упоређивања његовог дела са делима наших значајних писаца. Божовић
је назван „косовским Андрићем“ (Даница Андрејевић), што је врло смела и
занимљива паралела, а Јасмина М. Ахметагић3 је на трагу тог поређења ар-
гументовано довела у везу две приповетке, Андрићевог „Мустафу Маџара“
и Божовићевог „Стрико Долгача.“ У Божовићевим приповеткама налажени
су и неки непосредни одјеци стихова Милана Ракића (Миленко Јевтовић) и
других наших писаца, а Славица Дејановић4 је направила и једну кратку пара-
лелу Божовића са Нушићем. Ипак, највише сродности, али и знатних разлика,
Божовић као личност и као писац има са Анђеком Крстићем, које ћемо овде
детаљније приказати. И једна епизода из романа Стевана Дучића (Или Куч)5
обрађује исти лик Сталета Кијевца, као и Божовићева приповетка Стал Кијева.
Такође, у оквирима компаративистичке лепезе изродила се још једна књи-
жевна поддисциплина, имагологија, као наука о супротном, о различитом, о
другоме6, која може бити врло примењива и при проучавању књижевног дела
Григорија Божовића и Анђелка Крстића. Наиме, Божовић је нарочито у стојим
приповеткама, али и путописима, врло често описивао муслиманске Албанце
(или Арбанасе), као народ који је често супротстављен Србима, хришћанима,
мада их није оцртавао потпуно негативно у тим сукобима, већ је знао да истак-
не и њихове часне и јуначке особености и представнике. Сликајући нарочито
њихове жене и њихове витешко-етичке подвиге и ставове, Божовић је примере
њиховог понашања уздизао изнад конкретних закрвљености и сурових суко-
ба. Арбанашка жена зна да подједнако жали и свога погинулог сина и синове
Српкиња, чија су деца погинула у неком боју. То уздизање изнад личног и
3
Ахметагић, М. Јасмина: Григорије Божовић и Иво Андрић: „Стрико Долгач“ и „Мус-
тафа Маџар“, Зборник Поетика Григорија Божовића, Филозофски факултет, Косовска
Митровица, 2016 стр. 191–203
4
Дејановић, М. Славица: „Путописно перо Григорија Божовића (Прилог проучавању
поетике српског путописа)“, Исто, стр. 289–299
5
Албанци су јунака Илију Куча звали Или Куч, па је тако и насловљен овај роман.
А Дучићи су братство на самој граници са албанским братствима Затријепчанима
и Коћима. Валтазар Богишић за Дучиће каже: „Дучићи су Срби и служе крсно
име Митров-дан.“. У: Богишић, Валтазар: Записи о Кучима у Богишићевом архиву у
Цавтату, Приредио: др Радомир Прелевић, Фонд за развој Куча „Марко Миљанов“,
Подгорица, 2016. стр. 43. Од ових Дучића је највероватније и чувени песник Јован
Дучић.
6
Понешто на ту имаголошку тему ралика и супротности садржи се у раду Валентине
Питулић: „Путописна проза Григорија Божовића“, ми /они, на путовању по Старој
Србији и Македонији“, „Научни скупови, књ. 4. том 1. Филозофски факултет, Источно
Сарајево, Пале, 2010.
80
колективног (националног) давало је овим ликовима етичку димензију изу-

зетног антрополошког карактера, својствену свим људима и свим нацијама.
Божовић је убедљиво истицао примере таквих јунакиња и ту достизао високе
уметничке домете своје приповедне литературе. Нешто тако слично знао је да
чини и Анђелко Крстић у својим приповеткама или у роману Трајан.
Григорије Божовић (1880–1945) био је девет година млађи од Анђелка
Крстића (1971–1952) и, док је Крстић умро природном смрћу, Божовић је жи-
вео краће, трагично и неправедно завршивши свој живот пред стрељачким
стројем револуционарне војске, тако да му се ни данас не зна гробно место.
По занимању обојица су били просветари, Крстић учитељ, највише у родном
Лабуништу, Божовић суплент Богословско-учитељске школе у Призрену, а
касније и дописник листа Политика. У току Првог светског рата Божовић због
кратковидости није отишао у војску и није се повлачио са њом кроз албанске
гудуре, већ је отишао у свој родни крај и ту био ухапшен од стране аустро-угар-
ских власти и одведен у логор Нежидер, у Мађарској. Крстић је наставу у школи
изводио на српском језику, а када је Велики рат почео, повлачио се заједно са
српском војском и државом преко Албаније и Грчке и активно учествовао у
борби за ослобођење од Немаца и Бугара. После пробоја Солунског фронта
демобилисан је и поново упућен за учитеља у његовом Лабуништу, где је и
пензионисан (1925). За време трајања Другог светског рата, као седамдесетого-
дишњак, попут Ива Андрића, склонио се у Београд и тамо дочекао ослобођење.
Упркос извесним разликама у годинама, у стваралаштву они су скоро
вршњаци, јер су почели да пишу значајније књижевне радове готово истовре-
мено, јер је Крстић, иако старији, са извесним закашњењем ступио на књи-
жевну сцену. Божовић у Цариградскм гласнику (1908) објављује две своје прве
приповетке, Мали девер и Парипче: у истом гласилу објавио је још 1905. своје
прве приповетке и Крстић (Печалба и Из печалбе) и неке песме, али је овај
рад на поезији убрзо напустио. Да напусти писање песама на њега је највише
утицао др Михаило Вукчевић, окренувши га потпуно ка прози. Под сугестив-
ним утицајем познатог Вукчевића, и сам је на своје песме, које су настајале под
снажним утицајем народне поезије, почео да гледа са подозрењем: „Сад ми се
чини да ми се иза сваке које песме понешто кревељи...“7
Скерлић је у Крстићу и Божовићу видовито препознао расне припове-
даче, Божовић је то и остао до краја своје списатељске каријере, с тим што се
богато остварио и као путописац; Крстић се више развијао и мењао, поставши
и романсијер (Трајан, 1932), и то први прави романсијер на македонском тлу.
Ипак, у историјама македонске књижевности његов Трајан не слови као први
македонски роман, већ је то Село иза седам јасенова (1952) Славка Јаневског,
јер је Крстић свој роман, иако се бави животом македонских људи и крајева,
7
Цитирано према: Костић, К. (1981). Књижевно дело Анђелка Крстића. Приштина:
Јединство, стр. 32.
81
написао на српском језику, а и сам се изјашњавао за Србина и борио за иде-

але српске држве и народа. Трајан је остао једини роман овога писца, после
којег се писац огледао и у писању драме, написавши такође само једну драму
(Заточници, 1937) која има доста сличности са романтично-реалистичком
драмом Македонска крвава свадба Војдана Чернодринског.
Са почетком Другог светског рата значајнија књижевна активност ове
двојице писаца је углавном престала, Божовићев животни и стваралачки пут
је насилно прекинут на самом почетку 1945, а Крстић, иако је после рата живео
још седам година, тада готово ништа није стварао, осим што му је у години
смрти, у преводу на македонски, изашла мала збирчица од свега шест при-
поведака (Нема пазува, 1952). Обимни троделни роман Трајан биће преведен
тек 1987. године.
Оно што повезује животне и стваралачке путеве Божовића и Крстића
у једну целину јесу исте или готово сличне друштвене, историјске, па и гео-
графске особености које су се и те како уткале у њихова дела. Обојица рођени
на просторима Старе Србије, која је тада још била под турском влашћу, они
су са радошћу дочекали 1912. годину и коначан одлазак Турака са ових прос-
тора. Уследио је потом трагичан сукоб са Бугарима (1913), а онда су велика
збивања у току Првог светског рата довела до великих преокрета и створена
је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918), те су се Косово и Метохија,
заједно са Македонијом, нашли у истој држави која је имала изгледа да буде
довољан и повољан државни оквир за већину Јужних Словена. И Крстић и
Божовић почињу да озбиљније делују и књижевно стварају у заједничком др-
жавном окружењу, борећи се за исте националне и социјалне идеале. Божовић
више за националне, а Крстић ипак више за социјалне, што их унеколико чини
поетички различитим. Како су и Божовић и Крстић велики део својих живота
провели под турском окупацијом, то је резултирало да је значајан део њихових
приповедака посвећен антитурском систему и борби народа за ослобођење.
Иако су обојица били ангажовани на остваривању националних идеала,
општи контексти у којима се одвијају њихове активности били су донекле раз-
личити, али су они у својој коначници стремили истом циљу. Крстић делује на
југо-западним пределима Македоније која се тада налази стешњена и у судару
између турског и арбанашког фактора. Јован Цвијић је у својим делима етничку
ситуацију на македонским просторима дефинисао и означавао крајње флуидном,
називајући обичан тамошњи народ „флотантном масом“ која се у свом даљем
развитку могла кретати ка многим етницитетима, српском, бугарском или гр-
чком, или пак ка некој врсти самосталности и националне суверености. Како
је који од ових страних утицаја јачао, тако је било пристутно и повијење (или
отпор) према њему. У почетним стадијумима индивидуалног развитка неки
песници и национални радници су се у таласима опредељивали различито, Григор
Прличев је за време школовања имао грчко име (Георгиос Ставридис), а такође
82
и Рајко Жинзифоф (Ксенофон Sинsиф), па су га тек касније (са препородом и

романтизмом) променили у македонска. Кирил Пејчиновић никада није хтео
да промени своје српско презиме, као што то није учинио ни Анђелко Крстић.
Чак је и Блаже Конески, главни идеолог и научник слободне Македоније, као ђак
гимназије у Крагујевцу носио име Благоје Коневић. Тек су револуционарни пре-
окрети током Другог светског рата прекретнички донели изражену националну
свест, Македонцима дали своју републику, свој језик и македонску књижевност.
Крстић је и тада остао на оним српским коренима и опредељењима за које се
борио током целог свог живота. Свакако, да је на историјској сцени опстала
Краљевина Југославија и да краљ Александар није пао као прва жртва фашизма,
становништво Македоније би данас несумњиво било српско. Али, историја је
кренула неким другим путевима. Ни Крстић ни Божовић нису имали тих диле-
ма у погледу своје националне припадности, Уосталом, Крстићеви преци воде
порекло негде из околине Скадра, а тамо су, знамо, поред Албанаца, живели пре-
тежно Срби. И из тих разлога његово књижевно дело углавном припада српској
књижевности, а нешто у мањем обиму оно је својина и Македонаца.
У погледу на национално опредељење Божовић није имао сличних дилема
као Крстић, није их имао ни Крстић особно, али јесу неки у његовом окружењу;
Григорије је рођен у чисто српском крају (Ибарски Колашин) који више при-
пада Старој Рашкој него Косову, јер како каже Атанасије Урошевић8, Косово
заузима простор од Качаника до Косовске Митровице, а становништво овог
простора никада се није покорило ни Турцима ни Арбанасима, па ни другим
окупаторима који су пролазили овим просторима.
Што се тиче обима стваралаштва, Божовић је као писац био много плоднији,
нарочито у приповеци и путописима, али је Крстић био разновиднији у свом
стваралаштву, јер је поред приповедака, написао и неколико песама (На селу,
У градини, На Јабланици), један познати роман и једну драму. Крстић је укупно
написао око тридесетак приповедака, Божовић много више, око сто седамдесет
пет, што представља један од најобимнијих приповедних опуса у српској књижев-
ности уопште, и у том погледу они се скоро и не могу поредити. Иза Божовића је
такође остало неколико стотина путописа, док их код Крстића практично није ни
било. И Божовићева и Крстићева књижевна активност трајала је по четрдесетак
година, од самих почетака XX века па све до Другог светског рата. Код оба писца
она је у почетку била спорадична, почетничка, без значајних дела. Зрелији период
и интензивно стварање одвијали су се тек између два светска рата.
За Крстића и Божовића је такође заједничко то да нису иза себе оставили
неке потпуније аутопоетичке коментаре и објашњења. Само у ретким прили-
кама, и сасвим летимично, они су проговорили понешто о свом књижевном
делу и начину стварања. Крстић у једном цитату наводи како је у временима
бездушне експлоатације и туђих насртаја на народ: „покушао сам – иако далеко
8
Видети његово најзначајније дело – Урошевић, А. (1965). Косово. Београд: Научно дело.
83
од културних центара и академија – да разнолики живот и делање те средине

ухватим и изнесем какви су уистину били и развијали се...“. Ове поставке јасно
га сврставају у реалистичку поетику, мада код њега, као и код Божовића, има и
обиље романтичарских елемената, као и неких модерних пропламсаја.
Божовић се такође врло ретко изјашњавао о својој поетици и начину рада
на приповеткама. Само у једном разговору са књижевником Бором Ћосићем
исказао је своју експлицитну поетику говорећи да се највише држи српске
народне традиције и Вукових песама.
„Мада сам васпитаван у руској и скандинавској литератури и францу-
ским класицима (Флобер, Балзак, Доде, Мопасан и Франс, овај последњи
због стила и језика) ви видите да сам, поред тога, сав за традицију и у
традицији. Не волим литературу невезану за народ и крај, иако су то-
лико пута други литерарни мотиви узбуњивали моју душу. Зато ценим
Његоша и његов Горски вијенац и верујем да само таквим путем и чу-
вајући та начела наша књижевност може ући у светску са великом речју...
Ја видим да наша традиција није рекла своју последњу реч и да она преко
нас, као покољења за трошак, треба да у новим покољењима избаци не
само велике узмахе, него и велике књижевнике. Баш с тога ја рачунам
да је и мој скромни рад... само припрема за друге, нове.“9
Овим пророчанским речима, може се слободно рећи, Божовић је најавио

великог Андрића. И не само њега. И Божовић и Крстић су се у аутопоетичким
изјавама клонили модернистичке поетике и свега новог, али у томе, нарочито у
књижевној пракси, нису баш увек успевали. Божовић је волео истину и реалне
чињенице, а своја проницљива виђења увек је стављао у службу националног
и социјалног ослобођења, што позиционира део његових приповедака негде
на размеђи романтизма и реализма. Модерни израз, макар декларативно, није
га занимао, али је једном признао: „Не волим литературу невезану за народ
и крај, иако су толико пута други литерарни мотиви узбуњивали моју душу“.
Очигледно, ту се није радило само о неким другим мотивима социјалне или на-
ционалне природе, него и о начину обраде, о силаску у душу својих ликова. Није
случајно енглески књижевни историчар Р. Итон с правом сврстао Божовићеву
приповеку Злате од Слатине у европску антологију под насловом Модерне
континенталне приче. Тамо се сигурно могла наћи и нека Крстићева одабрана
приповетка (Мурџо или Вечито дужни) да ју је Итон познавао.
Ни Крстић није у својим текстовима остављао више простора за комен-
тарисање свога дела, па ни дела других псаца. Развијајући се у време превласти
реалистичке стилске парадигме и њеног постепеног опадања, он је у ретким
коментарима који су сачувани ипак дао неке обрисе своје сксплицитне поетике,
9
Ћосић, Б.: „У разговору с г. Григоријем Божовићем, приповедачем“, Реч и слика, III,
1927. стр. 75.
84
односно начина на који је гледао на литературу. Као национални и социјални пи-

сац у подједнакој мери, Крстић је превласт давао реалистичкој поетици, говорећи:
„Живећи и радећи у тој средини сурових и бездушних господара,
поражених и потлачених наполичара, вредних и родољубивих печалбара
и увек заинтересованих, лако савитљивих варошана, где су се туђински
интереси наметали и долазили до изражаја, покушао сам, – иако далеко
од културних центара и академија, – да разнолики живот и делање те
средине ухватим и изнесем какви су у истини били и развијали се...“10
Из овог навода јасно се види да је он готово подједнаку пажњу посвећи-

вао и националним и социјалним проблемима друштва, али и да није био ни
много заинтересован за нека помодна кретања у литератури, већ да се увек
ослањао на народну и књижевну традицију из које је потекао па се, ослањајући
се на сопствене снаге и виђења, упињао да дấ што реалнију слику живота у
Македонији. Крстић је, као и Божовић, својом литературом настојао да олакша
живот својих савременика и народа у целини, мислећи да је изношње истине
најефикасније средство да се то постигне, а да је форма, односно начин на који
се то чини, нешто мање битна.
Стваралачки период обојице писаца трајао је готово по четрдесетак годи-
на, дакле прве четири деценије XX века, иако је он на својим почецима бивао
спорадичан, са објављивањем с времена на време, али како је време одмицало,
он је постајао све интензивнији, тако да је задња деценија њиховог стваралач-
ког пута била и најинтензивнија и тада су они дали своје најбоље уметничке
резултате. У току Другог светског рата, разумљиво, није било прилике за озбиљ-
нији рад на пољу књижевности, Божовић ће на самом његовом крају смртно
страдати од револуционарне руке, а Крстић, иако је прошао боље и остао жив
све до своје природне смрти (1952), после овог великог светског полома није
ништа озбиљније написао.
Како је Божовић писао углавном само приповетке и путописе, а Крстић
најпре песме, а потом приповетке, један роман и једну драму, за дубљу ком-
паративну анализу међу њима остају нам само приповетке, мада се ни други
књижевни родови и врсте не могу мимоићи, бар у неким аспектима сагледавања
и самеравања њиховог укупног књижевног дела. Поред велике различитости
у броју, а понекад и обиму, ових приповедака (јер је Божовић написао и обја-
вио преко сто седамдесет приповедака, а Крстић око тридесетак)11, из овога се
види да је косовски приповедач био енормно плодотворан у најпопуларнијој
10
Константин Костић: Исто, стр. 7.
11
Много мањи број приповедака од Божовића А. Крстић је написао не само зато што
је живео у забаченом крају Македоније, „далеко од културних центара и академија“,
него и зато што је био под снажним утицајем сажетог писања Лазе Лазаревића, чије
је деловање веома добро познавао, јер се Крстићева радња у Београду налазила тик
до Лазаревићеве куће.
85
реалистичкој врсти српског реализма, приповеци, а да је Крстић у том погледу

био у истој равни, рецимо, са Глишићем који, стварајући на самим почецима
реализма, има готово обимом и бројем исти опус као и наш приповедач са
југо-запада Македоније – укупно тридесетак приповедака.
За упоредну поетику Крстићевог и Божовићевог књижевног стваралаштва
најважније су управо приповетке, јер су једино ову књижевну врсту гајили оба
књижевника. Путописе није писао Крстић, а Божовић јесте, и то у великом оби-
му, док је песме, роман и драму писао само Крстић. Крстић и Божовић у темат-
ским и поетичким самеравањима најближи су у социјалној приповеци, а такође
су блиски један другом на који начин приступају националним проблемима и
борби за ослобађање од вишевековног турског непријатеља. Предмет обраде
Крстићевих социјалних приповедака представља живот печалбара. Печалбари
су радници који су у потрази „трбухом за крухом“ одлазили у суседне, или чак
врло далеке земље (чак до Америке и Аустралије) да би отуда издржавали своју
породицу која је остајала у родном крају. Са те удаљености и повремених или
сасвим ретких долазака у отаџбину, њихов мукотрпни живот одвијао се уз
бројне драме и тешка и трагична разрешења. Неке од тих тематских раскршћа
описивали су и други писци у Македонији који су се бавили социјалном књи-
жевношћу (Васил Иљоски, Антон Панов, Ристо Крле и други). Занимљиво,
ова књижевност се развијала између два светска рата и када је у Македонији,
заслугом српске и црногорске војске, дошло до ослобађања од вишевековног
турског ропства. Сада се национална тематика потискује, а развијају социјална
напетост и описи тешког живота у многим крајевима Македоније.
Већина Божовићевих приповедака тематски се односи на време робо-
вања под Турцима и њиховим слугама и оне у стилском погледу припадају
романтичарско-реалистичкој поетици и српској националној реторици. Те
приповетке су настајале још у раној фази, када су Косово и Метохија били
још под управом Отоманске царевине; он је наставио да их пише и у другој и
трећој фази његовог стваралаштва и може се рећи да их је писао целога свог
стваралачког живота, осим за време бурних ратова и великих светских догађаја,
с тим што се, нарочито у завршној фази – између два светска рата – јављају и
чисти продори социјалне књижевности. Божовић није тежио само ослобађању
Косова и Метохије од Турака, него је заговарао ослобађање и других територија
под туђинском влашћу, те је својим приповеткама захватио тегобан живот у
Македонији, односно Старој Србији, а ту се вишеструко испреплитао са на-
ционалним и социјалним темама које је обрађивао и Крстић.
У свом родољубивом и националном поносу Божовић је проширио поље
својих књижевних интересовања и на друга српска подручја која су чамила под
неким видом туђинске доминације, па је тако у својим приповеткама и путо-
писма захватио живот не само тада већ слободне Црне Горе него и Старе Рашке,
Далмације, Херцрговине, Босне и свих западних крајина српског народа. У тим
86
приповеткама евидентни су пристутво и утицаји народне поезије, сакупљене

од стране Вука Караџића, великог песника Његоша, етике и јунаштва Марка
Миљанова Поповића, али и њему савремених српских реалиста, нарочито
Ј. Веселиновића и његовог Хајдук Станка. У овом кругу националних при-
поведака истичу се приче с почетка стваралаштва, фрагмент приповетке под
називом Дели-поп Павле и У земљи без суда, а ту припада и једна од најбољих
Божовићевих приповедака, Злате од Слатине, писане уочи самих балканских
ратова. Ту је затим и приповетка Оклопник без мане и страха, по наслову слична
Ракићевим стиховима, па затим Мучних дана, са тематиком отимања земље од
стране Арбанаса, по чему је она профетски везана и за данашње време настало
после окупације Косова и Метохије од стране НАТО-пакта.
Знатно дубља и сложенија је нарација у приповеци Стал Кијева, јер у њој је
Божовић овог јунака посматрао не само у спољним друштвеним и историјским
околностима него је сагледан и са његове унутрашње стране, психолошки и егз-
истенцијално. О овом јунаку и лику, Стал Кијеви, говори и једна епозода првог
романа у Црној Гори, писца Стевана Дучића (1874–1918)12 који у роману Или
Куч, написаног 1912. а објављеног тек 1997. године, има једну красну епизоду –
сусрет Илије Куча и Рака Ђурића са овим, изгледа, реалним јунаком и борцем
за слободу дреничких Срба. Драму турчења и исламизације у приповеткама
Божовићевим писац је описивао на заиста импресиван начин, потенцирајући
све оне идејне моменте који су присутни и у Горском вијенцу, са истрагом по-
турица и фанатичним отпором међу православним становништвом. Поред
претходно поменутих, овде се истичу и приповетке Љута неман, Кад мртви
прозборе, Васкрсење, Војводин стриц, Граничарска коб, Љеворечко чојство, Два
су бора напоредо расла, Стана Попова и друге. Радња приповетке Кад мртви
прозборе одвија се у Дечанима и у њој један часни Албанац замера онима који
су се потурчили – да су сада у свом фанатизму гори од Турака. Застрањивања
од етичког ка религиозном фанатизму има и код православаца, где се убија „за
крст часни и слободу златну“. Ту се већ Божовић додирује са приповедањем
С. Ранковића (Богомољац) и са вечним питањем и дилемом – да ли је такво
убиство морално исправно и од Бога одобрено?
Једна од најбољих Божовићевих приповедака са македонског терена, из
круга патриотских и националних збирки, јесте приповетка Стрико Долгач.
Овај лик никако да схвати да свако време није за убијање и освету, макар се
тиме надокнађивало све оно зло које је наношено хришћанима током много
векова потчињености. Стрико Долгач овде израста у борца и осветника каквих
нема у литератури, који по фанатизму и осветљубивости, али и по заумним
идејама и неурачунљивим поступцима, датим од писца, представља обрасце
12
У Дучићевој књизи Разни списи, критика о писцу... (Сабрана дјела, књ. 6. Фонд за
развој Куча „Марко Миљанов“, Подгорица, 2020) између осталих, нарочито завређује
пажњу рад Јован Чађеновића „Роман Стевана Дучића о хајдуку Илији Кучу“.
87
натуралистичке, а можда и модерне књижевности. Наспрам њега писац по-

ставља Дејана Поповића у причи Чудан подвижник, који више води рачуна о
части и образу, него о јунаштву и ту је он на истој равни са узвишеном марко-
миљановском етиком.
Следе потом приповетке национално-романтичарске и реалистичке про-
венијенције као што су Витешки тренутак, Љута православка, У злу, Суђеног
тренутка, Канда Дељина, Маниташко котило, Неда Селогражданка, Необичан
двобој и друге, исписане етиком „чојства и јунаштва“ и пропраћене егзистен-
цијалном муком којој нема краја. У њима су потенцирани и унутрашњи сукоби
и деобе у српском етносу, па се сусрећемо са ситуацијама турчења, арбанашења,
исламизације и одбрамбених реакција локалног становништва, нарочито жена
које су биле већи и доследнији борци за припадност својој вери и нацији него
многи мушкарци.
Пишући своје приповетке са тематиком из далеког и забаченог Дримкола,
долине Црног Дрима – на изворишту из Охридског језера, Крстић је био неупо-
редиво мање плодан него Божовић и готово сваке године, пре и после Великог
рата, објављивао је годишње само по једну приповетку. Тако је у распону од
1922. до 1927. објавио пет својих приповедака. Пре ратних времена настале су
приповетке Сеоски писмоноша, Печалбарева жена и Покојни Алија, лулар, а ње-
гов зрелији период приповедања почиње тек објављивањем приповетке Вечито
дужни (1911) у Српском књижевном гласнику, који су уређивали Богдан Поповић
и Јован Скерлић. Познате приповетке Јове наполичар и Подушје преживелим и
изгладнелим и настале су тих послератних година. У њима је критика упућена
на рачун управних власти у Македонији, али и на рачун црквених кругова
(Без тапије и Оштински ђубретар) због њиховог равнодушног односа према
најсиромашнијим верницима.
Прве приповетке код Крстића биле су фолклорно обележене, тако да неке
од њих личе на народне приче и оне су настајале на оном идејном и програм-
ском таласу везаном за пртореализам. Заокрет да дубљим и сложенијим портре-
тима видимо у причи Прва ноћ у којој има станковићевских лирских штимун-
га (удаја младе и развијене девојке за недозрелог дечака). Неподношљиво
ропство под Турцима било је предмет већег броја Крстићевих приповедака.
У њима се националне и социјалне теме равномерно преплићу. Овде припадају
приче Склаф, Без тапије, Отмица, Јове наполичар, Мурџо и Вечито дужни.
У некима од њих можемо наћи далеке одјеке романтичарске поетике, присут-
не у делима Григора Прличева (Сердар) и Рајка Жинзифова (Крвава кошуља).
Најизразитија међу њима је приповетка Јове наполичар. Јове је приказан као
потпуно уништено људско биће, а сцене његовог мучења и експлоатације дос-
ежу ниво животињских мука, па овде имамо натуралистичке сцене које нису
ништа слабије него код француских натуралиста. Као пандан њему дат је лик
Бешир-паше који представља типичног насилника и готово нељудско биће.
88
Приповетка Мурџо по својој симболици подсећа на Кочићевог Јаблана у свом

отпору страној окупацији, против које се удружују и људи и домаће животиње.
И код Божовића и код Крстића издвајају се ликови и нарације у вези са
муслиманским животом, с том разликом што су код овог првог муслимани
турског или арбанашког порекла, а код Крстића има и Македонаца, па се код
њега јављају идеје о истрази потурица (Његош) и борби против њих без остатка.
Овде имамо у виду већ набројане приповетке, као што су Покојни Алија, лулар,
Општински ђубретар, али и нове (Сеоски писмоноша, Први, На Барјам, Тешко
наслеђе, Оскрнављено братство). У литерарним поступцима оба наша писца
муслиманском свету не приступају поједностављено, црно-белом техником,
него инсистирају на нијансирању особина приказаних актера, потенцирајући
сличности код поробљених и потчињених људи без обзира на веру и нацију.
Снажне социјалне узмахе налазимо у Кристићевим приповеткама Нема
пазухе, Три цванцика, Калеш Димко и Продаје се село. Сада се борба не води
са агама и беговима, мада и тога понекад има, него се тежиште неспоразума и
експлоатације одвија између домаћих представника власти и обичног народа,
између бирократије и сиротиње са села, између осиљених попова и обичне пра-
вославне пастве. Када се сукоб дешава између бирократских кадрова који долазе
из Београда и локалног становништва, онда сукоб није само социјални него и
политички, као у приповеци Подушје преживелим и изгладнелим. Приповетка
Калеш Димко, срмаћеш обрађује проблем пропадања старих заната пред навалом
индустријске производње. У том колоплету изукрштаних веза и утицаја при-
казани су и банкари, зеленаши, полиција и среске управе, па понекад секвенце
ових наративних токова заличе на призоре из Глишићевих приповедака.
У односу на укупан број, Божовићевих социјалних приповедака, код овога
писца је релативно мало, чак мање него и код Крстића. Критика је истакла да их
има само три (Љута неман, Рако Козаревац и Битољски богаљи) и оне су чисто
реалистичке. Преплитање социјалних и националних мотива код Божовића
имамо у причама У очи светога, У земљи без суда и Мали девер. Приповетка Рако
Козаревац је једна од најбољих приповедних дела у Божовићевом стваралаштву,
која поред реалистичке основе, у литерарном поступку садржи и неке обрас-
це модерне књижевности посуђене из скандинавске књижевности (Хенрих
Ибзен), када је посебно обрађивања „тамна страна човекове душе“ (С. Велмар
Јанковић). Битољски богаљи још више приближавају Божовића и Крстића, не
само тематски него и у погледу језика, јер обојица местимично афирмишу и
локалне македонске говоре. Божовић је у овој приповеци био под директним
утицајем Б. Станковића (Божји људи и Стари дани), а није искључен утицај ни
Достојевског (Бедни људи). Божовићева делимично социјална приповетка Роб
незаробљени представља психологију и егзистенцијалну драму издвојеног чове-
ка (Русим Вранчевић) и приказује га као жртву патријархалних стега и њеног
пословног морала. По неким акцентима овај лик донекле подсећа на судбину
89
и побуну Лазаревићеве Аноке из приповетке На бунару, само што је идила

патријархалне заједнице овде потпуно разбијена, те се она јавља као тамница
за њене појединце, што је била потпуна супротност духу Лазаревићевих припо-
ведака и идеологији С. Марковића. Побуна индивидуалца против колективног
морала и његових стега примерена је такође модерној књижевности, ка којој је
Божовић такође инклинирао у једном броју својих приповедака. То значи да је
Божовић са преласком са националног на социјални план постепено напуштао
своју романтичарско-реалистичку поетику и полако се приближавао модерној,
психолошкој литератури.
Заједнички именитељ за Божовића и Крстића јесу, свакако, женски ликови,
којих има доста у њиховим приповеткама. Божовић је дао снажне женске лико-
ве који надмашују мушкарце и по храбрости, и по доследности, и по извесној
верској фанатичности када је у питању њихова припадност православљу и
српском националном бићу.13 Издваја се у Божовићевим приповеткама читав
низ пунокрвних ликова и необичних ситуација: У злу, Канда Дељина, Суђеног
тренутка, Маниташко котоло, Неда Селогражданка, Необичан двобој и друге.
Миља Пресјечанка у првој од набројаних, иако у ранијем животу лака жена,
када је дошао окупатор и страни војник, она по цену живота не пристаје да
подлегне његовим насртајима и насилној обљуби. Има још оваквих прича и
необичних женских ликова код Божовића: Две жене, Ђулија Полужа, Нејуначко
доба, Вујка Белошева, Пустошна девојка, Нахијска прокуда... Најлепша и најпо-
етичнија је, свакако, Тиваидска напаст, где се срећу један човек још у пуној
мушкој снази, игуман Мојсије Зечевић, са непознатом Васојевком, која благо
прекорева стаситог игумана због погрешног газа и брода, уместо да се окре-
нуо њеној чаробној лепоти и голишавости. И када бране своју част и женско
достојанство, и када наговештавају и нуде своју љубав, жене (девојке) су от-
вореније, вештије и храбрије од мушкараца.
Како је број приповедака код Крстића знатно мањи него код Божовића,
пропорционално томе, мањи је и број женских ликова, али су њихов број и
улога у његовом приповедном делу ипак знатни. У погледу женских ликова
код Крстића ваља напоменути да они кореспондирају са типом улога жен-
ских ликова код осталих писаца српског реализма. Глишићева Прва бразда и
Крстићева Печалбарева жена и Из печалбе имају знатно сродности, Лик Мине
и Трајковице из Крстићеве приповетке умногоме подсећају на улогу Мионе
у очувању породичног гнезда и емотивне топлине коју она шири око себе.
Несумњиво је да је Кристићева приповетка Три цванцика писана по угледу
13
За карактеризацију женског бића у целини, а нарочито за њено схватање љубави, ве-
ома је занимљиво и тачно мишљење Достојевског, по којем „за жену, у љубави лежи и
васкрсење и спасење од сваке пропасти и сваки препород који се другачије уопште не
може ни испољити, осим кроз љубав“ (Ф. Достојевски: Записи из подземља, „Новости“,
превела – Бранка Ковачевић, Београд, 2011, стр. 150).
90
на Глишићеву комедију Два цванцика., иако је по драматичности збивања,

унутрашњој напетости и симболици она ближа Кочићевој причи Кроз мећаву.
Такође, тип лика Лазаревићеве Марице (Први пут с оцем на јутрење) одговара
профилу Крстићеве Трпковице.
Божовић се у једном тренутку осетио позваним да повеже Крстића са вели-
ким Бором Станковићем па ће рећи: „Анђелко Крстић је озбиљан дар, највећи
дар са Југа. Већи, дубљи но сви други. Озбиљан и тежак дар. По тој тежини он
је најближи Бори Станковићу.“14 У путописној прози „Код Чокалијског барда“
Божовић не само да описује Крстићев родни крај него даје и портрет овог
писца и јавља се као виспрени критичар његовог дела, погађајући суштинске
уметничке вредности његових приповедака:
„Уметничка вредност приповетке Анђелка Крстића је велика.
Истинитост, дубока психологија, најдубље опажање и по мени, најјачи
опис но у свих наших писаца. Печалбарова жена је дубоко потресна
ствар, Алија лулар савршено изведен, Али у Првој ноћи има једно место
које би пре приличило и Флоберу и Тургењеву. Ту је Крстић дао сву
Маћедонију у свој њеној потресној лепоти и потврдности.“15
И Станковић и Крстић описивали су на сличан начин положај жене у

патријархалном друштву. Крстићева Печалбарева жена и Станковићева
Покојникова жена заједнички везује сличан опис тегобне атмосфере и окова
патријархалног живота који гуше сваку емотивну слободу женских ликова.
„Жене разбуктале страсти, попут Станковићеве Софке, срећу се и код Крстића.
У његовој приповеци Овчарев грех, замамна лепотица Јана као да понашавља
Софкино понашање са малоумним Ванком. Када је у једној пастирској колиби
очарала припростог овчара Пеју, и готово насрнула на његову мушкост, Јана
се у последњем тренутку тргла и вратила своме достојанству, својој трагичној
лепоти којој није било суђено да нађе достојног патрнера“.16
Ако су ликови жена код Божовића више национално мотивисани, код
Крстићевих женских ликова се среће и социјална мотивација, али и дубља
унутрашња драматика и проблематика. Још једна Крстићева приповетка указује
на дубљи утицај Станковића на њега. Крстићева Прва ноћ садржи мотив удаје
зреле девојке и лепотице за малолетног дечака. То је онај исти велики мотив
из Нечисте крви, када раскошну Софку жртвују удајом за малолетног Томчу.
Женски ликови у Божовићевим приповеткама имају у себи више стамености,
чврстине и неког епског поноса, таквих ликова код Крстића је мање и они
су ближе нешто модернијем поимању улоге жене у патријархалном друштву.
14
Божовић, Григорије: „Код чокалијског барда“, „Политика“, XXVI/ 1929. 7546, стр. 11–12
15
Исто, стр. 12.
16
Јеврић, Милорад: Историја српске књижевности – Реализам, II, Филозофски факултет,
Косовска Митровица; „Бесједа“, Бања Лука, 2017. стр. 491.
91
Васпитаван на идејама Светозара Марковића, Крстић стаје у одбрану женског

достојанства, одбране од ретроградних сила, без обзира да ли оне долазе из
редова окупатора или из редова властитог народа.
Божовић није написао свој роман, Крстић јесте (Трајан, 1932), али се и у
погледу романа може правити извесна паралела са Божовићевим приповетка-
ма, јер се темпорално и просторно њихова дела додирују и преплићу у истим
оквирима. Једна важна епизода роман Трајан одвија се у Метохији (дечанско
село Горња Лука), а то је простор који покривају и неке Божовићеве приповетке.
У тој епизоди главни лик романа, Трајан Радевић из села Трпенци (каква симбо-
лика: да се траје, да се ради и да се трпи) као грађевинар на изградњи приватних
кућа, очевидац је крвавог обрачуна два албанска браства (фиса) у којем се они
тамане до последњега. Крстић је у овом роману представио већи број средина,
београдску, метохијску, македонску, румунску, бугарску, грчку... По томе он
није ништа мање значајна од реалисте Сима Матавуља, јер обојица постижу у
својим делима максималну мултирегионалност, што је једна од битних одли-
ка зрелог или развијеног реализма. Крстић је чак описао већи број средина у
једном делу него Матавуљ. У овом лику Крстић је комбиновао и уклопио неке
епизоде из свог живота у живот главног лика. То се види најбоље на примеру
учитеља Дојчина који се школује у Београду, као и писац, а онда се прикључује
српској војсци на њеном страдалном и борбеном путу кроз Албанију и Грчку.
Ако се Крстићев Трајан не може нешто јаче повезивати са Божовићевим
приповеткама (Кад мртви проговоре), може са путописима, којих је код њега
велики број и са разних страна српских земаља. Али постоји још један ро-
ман у српској књижевности, чија се радња највише одвија управо на теренима
Метохије. Имамо у виду први роман у Црној Гори, из пера Стевана Дучића,
Или Куч (1912)17, чија се радња највише дешава у пећком селу Витомирица
(у роману – Витомилица) и приказује борбени пут двојице српских хајдука,
Илије Куча (Из Куча) и Рака Ђурића из села Рудник – на средокраћи пута из-
међу Пећи и Косовске Митровице. Као и главни лик из Крстићевог романа,
и Дучићев Или Куч као јунак пролази све ове просторе, Метохију, Косово,
Македонију, Бугарску, Црну Гору; води борбу против Турака и разгорева код
својих сународника националну борбу против овог вековног окупатора. Тако
се ова наша компаративна поетика, која у првом реду обухвата паралелу између
Крстићевог и Божовићевог дела, сасвим природно и органски може проширити
и на дело Стевана Дучића, дајући тако овоме раду тројну димензију поетичких
испитивања, коју би, свакако, требало детаљније и засебно обрадити у неком
посебном облику.
17
У већ наведеној књизи Стевана Дучића (Разни списи, критика...) налази се и наш рад:
Милорад Јеврић: „Први црногорски роман, Или Куч Стевана Дучића“ (стр. 139–157)
који завређује да се прочита.
92
Ахметагић, Ј. (2016). Григорије Божовић и Иво Андрић: „Стрико Долгач“ и „Мустафа
Маџар“. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића
(191–205). Косовска Митровица – Ниш – Зубин Поток: Филозофски факултет –
Филозофски факултет – Културни центар „Стари Колашин“.
Достојевски, Ф. (2011). Записи из подземља (прев. Б. Ковачевић). Београд: Новости.
Дучић, С. (2020). Разни списи, Критика о писцу, Био-библиографија, Илустрације,
Сабрана дјела, 6. Подгорица: Марко Миљанов.
Живковић, Д. (1982). Европски оквири српске књижевности, III. Београд Просвета.
Ивановић, Р. (2016). Енигме и парадигме у дјелу Михаила Лалића. Подгорица: Медеон.
Јаус, Р. (1978). Естетика рецепцијe. Београд: Нолит.
Јеврић, М. (2017). Историја српске књижевности – Реализам, II. Косовска Митровица
– Бања Лука: Филозофски факултет – Бесједа.
Јевтовић, М. (2006). Личност и дело Григорија Божовића. Косовска Митровица:
Филозофски факултет.
Константиновић, З. (1984). Увод у упоредно проучавање књижевности. Београд: СКЗ.
Костић, К. (1981). Књижевно дело Анђелка Крстића. Приштина: Јединство.
Питулић, В. (2010). Путописна проза Григорија Божовића, однос ми/они, на путо-
вању кроз Стару Србију и Македонију. „Научни скупови“, књ. 4, том 1., Источно
Сарајево, Пале: Филозофски факултет.
Поленаковиќ, Х. (1973). Во екот на народното будење. Скопје: Мисла.
Прелевић, Р. (2016). Записи о Кучима у Богишићевом научном архиву у Цавтату.
Подгорица: Фонд за развој Куча „Марко Миљанов.
Скерлић, Ј. (1953). Историја нове српске књижевности. Београд: Рад.
Цвијић, Ј. (1991). Антропогеографски и етнографски списи. Београд: САНУ – Завод за
уџбенике – Књижевне новине.
Ћосић, Б. (1927). У разговору с г. Григоријем Божовићем, приповедачем. Реч и слика,
III, Београд.
93
Milorad J. Jevrić
Department for Serbian Literature and Language
Grigorije Božović and Anđelko Krstić’s

Contribution to comparative poetics
Summary. In terms of style, the writers Grigorije Božović and Anđelko Krstić
for the most part belong to Serbian realism, whereas thematically and motifically,
they delve into portrayal of life within geographically adjacent areas (Kosovo and
Metohia, West Macedonia), so their heroes’ stories also unfold in these regions, in
virtually the same period. Božović’s short stories contain romanticism to a somewhat
greater extent than Krstić’s, but both of them also exhibit a tendency towards more
modern literary mannerisms, even though they adamantly denied it. Božović wrote
many more short stories (approx. 175), while Krstić published no more than thirty –
though he also wrote a novel (Trayan) in Serbian, the first in the Macedonian regions,
as well as a play (Heroes). Božović is more prolific in narration and travelogues, while
Krstić is more diverse in terms of established literary genres.
Keywords: Grigorije Božović, Anđelko Krstić, biographical data, tales, compar-
ison, poetics, other works.
94
Мишо Дошлић 821.163.41.09-992 Божовић Г.
Универзитет у Приштини са привременим 821.163.41.09-992“18/19“
Путописна књижевност
и Григорије Божовић
Сажетак. Путопис је константа свих књижевних епоха и праваца. То

је стара, богата, перманентна и разноврсна књижевност, чија продукција и
полифоност призивају ажурнији теоријски третман.
Божовићево путописно штиво размотрили смо у дијахронијском и
књижевнотеоријском контексту. Поређењем са савременицима и путопис-
цима који деценијама касније творе путопис о истом ареалу, указали смо на
његов оригинални израз и приповедно-репортажну форму. Ареал му није
велик, али његово око много види, срце филантропски проосећа, радозна-
ли дух интимно доживљава људе и пределе, а перо новинарски ажурно у
песничке слике све претвара и твори уметничко штиво.
У богатом српском путописном полиморфизму, од житија и хо-
дочашћа, од путничких писама до медитативне прозе и постмодерне,
Божовићев приповедно-репортажни путопис је лепа карика тог раскошног
колоплета и има трајну етичку и естетичку вредност.
Кључне речи: жанр, путопис, полиморфизам, књижевнотеоријска де-
финисања и контекст.
Жанровска обележја путописа
Путопис је врло стара и продуктивна књижевна форма. Константа је свих

епоха/праваца, жива и разноврсна врста савремене књижевности.
Па иако путописна дела настају пре Христа, иако је савремени човек у
свакодневној комуникацији са путописом (новинске и ТВ репортаже, фељ-
тони, записи и књиге путника, романи са обиљем путописног садржаја...),
теорија књижевности, мислимо, недовољно ажурно прати ову све обимнију
литературу. Стога се данас многи, па и врло упућени, питају: „Шта је путопис?“
(В. Огњановић), или „Има ли путопис своју теорију?“ (В. Гвозден).
Придружујући се тој запитаности, а уверени да и читаоца интригира
„Појам путописа јуче и данас“ (М. Митровић), указаћемо на основне жанров-
ске особине ове књижевности.
95
Ваља се најпре запитати шта је жанр и које је семантичко поље тога појма.
Лексикографи га дефинишу као: „а. врста, род у књижевности и др. умет-
ностима, б. Начин уметничког стварања, стил“ (Клајн и Шипка, 2007), а струка
прецизира: „[...] књижевни жанр означава књижевна дела која имају извесне
заједничке и само њима својствене особине, при чему се обично не прави раз-
лика да ли је у питању књижевни род или књижевна врста, односно подврста“.
Поентира се да су жанрови једно од најстаријих књижевнотеоријских питања
и да су „постали предмет посебне гране теорије књижевности која тежи да се
осамостали под називом генологија“ (Речник књижевних термина, 1985).
Занимљиво је да нека капитална дела у одредници Путопис/путовање
термин жанр не помињу (Речник књижевних родова и врста, 2010, стр. 850–863),
а да се у другима синонимно употребљава за књижевни род и књижевну врсту
(Макијевич, 1974).
Руска научна литература, међутим, овај термин у духу модерних теорија
жанра, обилато употребљава.
Велек и Ворен имају читаво поглавље о књижевним жанровима и исти-
чу да „Жанр треба [...] схватити као облик груписања књижевних дела“, да је
раније (XVII–XVIII в.) жанр строже схватан, да се већ у XIX веку то схватање
мења, те да се у наше доба „због брзих промена у књижевној моди – књижевни
нараштаји се мењају сваких десет година“, стога, конституише модерна теорија
жанра која је описна и неортодоксна и према којој „Жанр представља, такорећи,
збир расположивих естетичких средстава приступачних писцу и већ схватљи-
вих читаоцу. Добар писац се делимично прилагођава жанру онаквом какав је,
а делимично га растеже“ (Велек и Ворен, 1965, стр. 309).
У нашим старијим уџбеницима (Лебл, Димитријевић) нема термина жанр.
Живковић ће записати да се „за ознаку књижевног рода и књижевне врсте често
употребљава француска реч жанр“ (Живковић, 2007), а Тартаља ће додати да
је „темељнија и боље разрађена подела на књижевне родове и врсте, позната
под заједничким називом књижевни жанрови“ (Тартаља, 2013).
У том смислу о путопису можемо говорити као о књижевном жанру.
Путопис је, као што смо истакли, врло стара и увек жива књижевна фор-
ма која се развијала и мењала са књижевним епохама у којима је настајала.
И стога путописна књижевност, и са историјског и са теоријског аспекта има
специфичне жанровске особине.
У складу са научним изворима, садржајем и структуром, уџбеници теорије
књижевности путопис сврставају у књижевно-научне или мешовите књижевне
врсте.
Велек и Ворен у Књижевним жанровима, које карактерише теоријско-ис-
торијски дискурс с отклоном од сваке нормативности, путопис посебно не по-
мињу, као ни бројне друге књижевне врсте. Половином XX века Димитријевић
га сврстава у „тзв. Књижевно-научне врсте“, које ће Живковић преименовати
у Мешовите књижевне врсте и описно, у складу са степеном интелектуалне
96
Путописна књижевност и Григорије Божовић
пријемчивости средњошколаца, записати: „Путопис се састоји од описа приро-

де, насеља, историје те земље, описа људи и начина њиховог живота, описа до-
гађаја који су се десили писцу у тој земљи и размишљања која је писац поводом
тога имао“ (Живковић, 2007, стр. 148). И Тартаља у Разврставању књижевних
дела путопис увршћује у Књижевност изван песништва и уз све условности
дидактички одмерено истиче неколике његове карактеристике. Његову поет-
ску вредност показује на примеру Дединчевог описа и доживљаја Дурмитора;
подтекстуално средњошколце упознаје са разноликим облицима путописа,
пажњу им усмерава на различиту природу обичног/службеног и путописног
писма, јер прва имају дневни а друга трајан карактер.
Полазећи од ставова да се у наше време све више мешају књижевна проза
и наука, да наша епоха „тежи изразу који уједињује знаност и књижевност,
односно неке видове знаности и неке књижевне врсте“ (Солар, 1976, стр. 174)
М. Солар апострофира блискост путописа и науке.
Консултована литература, као што смо показали, нотира само неке од
битних путописних особина. А њих је знатно више, па ћемо указати на још неке.
Путопис је одувек повезиван с путовањем, које је често тематска основа
бројних књижевних дела различите жанровске припадности, али су између
путописа и путовања најчвршће везе. Путопис је слика са путовања (Хајне).
Сви значајни путописи су настали након остварених путовања, а има их
чија је путописна тематика измаштана (Вујић код нас, Мор и Кампанела и њи-
хова утопијско-романескна путовања по егзотичним и измишљеним земљама,
те Сирано де Бержерак, са духовито-сатиричним описима путовања на Сунце
и Месец или Жил Вернова књижевно-научна фантастика, и сл.).
Путопис и путовање
У оба путописна вида путовање је тематска основа, а путопис је његова

литерарна слика.
Путопис је, дакле, књижевно дело које је у вези са путовањем и у коме се
идентификују уочене географске, антрополошке и друге карактеристике које
су предмет ауторских описа и коментара; путопис је колико слика виђеног и
доживљеног толико и пишчевог асоцијативног размишљања о филозофским,
психолошким, социолошким, историјским, педагошким и другим научним
аспектима путовања. Тај однос виђеног и промишљајућег је различит од дела
до дела, од писца до писца; произилази из ауторовог образовног и поетског
профила, па је код писаца наше модерне (Дучић – Градови и химере...) или
авангарде (Црњански, Р. Петровић) мисаоно преовлађује над виђеним, управо
виђено/доживљено је инспирација блиставим интелектуалним исказима. Стога
су њихова дела лектира најобразованијих читалаца за разлику од савременика
Г. Божовића који пластично дочарава људе, карактере, народе, вере и обичаје,
97
па његов опчињавајући пиктурално-приповедачки слој привлачи већи број

читалаца; компетентан етнолог и карактеролог Божовић стварносну литерарну
слику претпоставља дубокомисаоном слоју. Поносити и трагични Колашинац,
Политикин антологисјки репортер своје путописне утиске и сазнања маес-
трално је уобличио у путописне репортаже.
Његова читалачка публика је бројнија и постојанија; његов књижевни
таленат наткриљује репортерски задатак и новинарски жанр; репортажу вешто
преводи у емотивну литерарну причу. Репортер је у сенци приповедача, јер
задати журналистички текст читалац доживљава с пијететом као естетичко
исходиште. Новинар је преобликован у расног наратора, па његов репортерски
запис читамо као класичну приповетку.
У поређењу с авангардом, чија је епистоларна проза приступачна ужем
кругу интелектуалаца, Божовић језиком, стилским и дијалекатским изразом,
умећем грађења фабуле и ликова постаје омиљена лектира савремене му и
потоње читалачке публике.
Исти суд происходи и из поређења са савременицима који су и сами као
професионални новинари/репортери објавили бројне путописне прилоге и
били врло читани, али су данас заборављени или познати ужем кругу књижев-
них проучавалаца. Станислав Краков је типичан пример те врсте.
Загонетна је тајна Божовићеве дуговечне популарности.
У богатом српском жанровском полиморфизму занимљиве су компарације
путописаца који путују и пишу о истом терену – у различитим путописним
врстама. Тако су, зна се, бројни српски као и европски писци писали о Италији,
али су код нас Ненадовићева Писма из Италије најпознатија и најомиљенија.
Григорије Божовић и Милисав Савић, на пример, пишу о истом простору,
у различито време и у различитим епистоларним под/врстама.
У овом XXI веку, у нашој књижевности високо је вредновано и постало
врло популарно Савићево дело Долина краљева.
Савићев путнички терен је ужи и пут краћи. О том ареалу (Рашка област)
писао је и Божовић раније.
Исти терен, иста географско-историјска па и антрополошка грађа и два
различита путописна лика/жанра.
Божовића доживљавамо примарно као приповедача, Савића као модерног
репортера.
Код Божовића нема ни хронологије ни хронографије, његова проза је са раз-
личитих места и времена; путовање му је неограничено и неповезано. Савићев
књижевни простор је мањи, пут краћи, непрекидан и напоран. Божовић путује
по задатку, Савић из унутрашње потребе да потпуније упозна завичајну ду-
ховност. Путује „из душка“ и бележи безбројна факта; код Божовића су „не-
измишљени ликови“ у гро плану, све остало је у служби грађења лика и уверљи-
вости догађаја/сцене. Савић пак у први план ставља објекте, цркве, црквишта и
98
сличне духовне споменике, а људе које сусреће репортерски помиње. Бележи и

дескриптивно приповеда о архитектури и сликарству; документарност, примар-
на особина класичног путописа, обимна му је и фактографски поуздана, што и
фотографијама појачава; временски и просторни опис путовања су константа
штива. Божовић је распрострт на шири терен, код њега нема хронологије ни
хронографије, у гро плану су људи, па су карактери, сцене чојства са јаким емо-
тивним наносима, естетичке доминанте његовог питког штива.
Савић своју завидну ерудицију и приповедачки дар, своје суверено позна-
вање предмета дескрипције, своју стручност и носталгично-завичајну емпа-
тију исказује постмодерним наративом. Божовић је приповедач реалистичке
провијенције.
Он је добронамерни и емотивни сликар ликова/сцена и његова уметничка
истина је уверљива; Савићева истина је у фактографији, а његова уметничка
снага и лепота происходе из његовог стила и талента.
Божовићеве уметничке доминанте су ликови, а код Савића објекти су ли-
терарни ликови који приповедају историју краја и народа. Из кратког сусрета
израња Савићев сликарски кроки предусретљивог сељака коме се путописац с
емпатијом обраћа и кога као путоказ умеће у своје путописно штиво. Он кичи-
цом вештог сликара даје спољни лик горштака, Божовић нас психоаналитички
упознаје са својим прототиповима. Његови су ликови потпунији, уметнички
снажнији и памтљивији.
Божовић путује да би упознавао људе, да би кроз своје литерарне јуна-
ке приповедао о крајевима и народима, о пределима, топонимима, верама и
обичајима; Савић студиозно, на мањем простору, литераризује своју основну
тему: материјално духовно богатство и његове остатке, цркве и њихову рас-
кошну ликовност, а људи су му иницијални сарадници на студијском путовању.
Божовић путује да би приповедао о људима, па од прототипова ствара снажне
литерарне јунаке.
На новинарском задатку Божовић често у дужем периоду путује по Косову,
Санџаку, Македонији, планинама и доловима, најчешће на коњу. Радознало
и пријатељски упознаје људе, аналитички посматра и записује утиске и ми-
сли о ареалу, о међузависности људи и природе... па иако је на репортерском
задатку снагом приповедачког талента он све то уобличава у песничке слике
и типичности краја. Ликове ваја стилогеном лексиком краја, гестом, ходом,
темпераментом, чојством, оделом, стасом и сл.
Кад знамо да је као репортер по природи посла писао брзо и непосредно
након виђеног и доживљеног, за дивљење је Божовићева способност вајања
литерарних ситуације и јунака, с којима се читалац идентификује, које проосећа
и о којима размишља, често дуго и након читања.
Добронамерност Божовићева такође је доминантна особина, која благо-
родно пулсира из дубине његовог литерарног подтекста.
99
По тој врлини он је сабрат Ненадовићев, за кога је тим поводом већ дав-

но речено да је „човечан човек“, односно да нема доброг књижевног дела без
доброг човека (Недић). Добронамерност је компонента уметничког и људског
поштења и Божовић је неселективно исказује и према иноверцима, као у при-
чи из Васојевића, где из истребљујуће и сурове битке Црногораца и Бошњака,
спашено дете, које из запаљене куле мајка аманетно баца у руке Васојевићима,
који ће га прихватити и као своје, однеговати и које ће, већ као младић, угледни
маркомиљановски домаћин Радош, тешка срца али честита образа и мирне
савести вратити родбини. Сцена Барјамовог растанка са „родбином“ која га од
миља зове Барјо, уметнички је снажна да драматиком подсећа на антологијске
сцене литерарне прозе. За разлику од, на пример, Кочићеве сцене растанка
деде и унука (Кроз мећаву) Божовићева је радосно потресна: „[...] младић под
фесом иде из једног у други женски чисто рођачки загрљај, рони топле сузе и
кроз њих се срећно смеје“. На опомену ујака Мехмеда Мушовића да је време
да крену, Барјо одговара: „Још само мало, дајо, ево сад...“, а домаћин Радош
пријатељски додаје: „Сад ћете Мушовићу, кућо гласовита, сад. Нека и ово моје
робље узме од Барја жељу... Вјероваћеш да и нама није лако...“
Тако Божовић у крвавом боју саставља, а потом у чојству и јунаштву рас-
тавља раније непријатеље, а сад побратиме.
Истакнуте путописне карактеристике двојице класика српске прозе,
Божовића и Савића, који су одрасли поред Ибра и који пишу о истом ареалу,
уметнички су уобличене у различите жанровске облике. Божовић је класични
путописац, Савић је модерни репортер; први репортажу пише као приповетку,
други репортерски твори нови жанр: поетски бедекер.
Компаративно разматрање епистоларне прозе Г. Божовића и његових са-
временика, који су као и он били професионални новинари, довело би, такође,
до занимљивих закључака а основни би био да је сваки од њих на свој начин
разгранавао и обогаћивао српски путописни полиморфизам.
И најстарија, као и данашња, путовања предмет су путописне књижевности.
Дуго, узбудљиво и неизвесно путовање/лутање Одисеја (VII в. п. н. е.),
Хомер ће описати у чувеном епу, који слови као најстарији путопис европске
књижевности.
Постојаност и континуирани развој такође су битне жанровске одреднице
путописа. Грчки поморски прозни путописи јављају се у XI в. п. н. е, а најстарији
intinerarijum (опис пута, станице, даљине) о хришћанском ходочашћу, које ће
бити тема многих потоњих путописа, јесте из IV в. н. е., када настаје Егеријина
хроника „у облику писма – мемоара“ о путу богате Шпањолке у Египат, Свету
Земљу, Месопотамију, Цариград... Ти и слични текстови о ходочашћима су
репрезенти најстарије врсте „тог типа писане књижевности“ и први „водичи“
до Јерусалима.
У нашој књижевности Житија су, такође, са пуно путописног карактера
јер сви, од Саве до Константина Филозофа описују и путовања свог јунака.
100
Следе их Повест Јерусалимским црквам и местом ва пустињах Еугфрату и

Јордану Никонара Јерусалимца (1442), Описаније Јерусалима Гаврила Тадића
Сарајлије (1662), па путописни записи Јована Дамјановића Будимца (1600) и
Арсенија III Чарнојевића (1772), Јеротеја Рачанина и др. А нашем путописном
полиморфизму допринели су и: Герасим Зелић, Христофар Жефаровић, Јован
Рајић, Јоаким Вујић, Алексије Вазалић и Павле Соларић, да бисмо питкије
и литерарно вредније путописно штиво добили у Протиним Мемоарима и
Доситејевом Животу и прикљученију.
Нововековни путопис
Нововековни путопис у прози, књижевној форми у којој и данас у разно-

ликим варијантама живи, иницирао је Марко Поло (XIII в.) а његов Le Milion,
„најчувенији средњовековни извештај с путовања“, писан је на основу бележака
и сећања.
Ренесанса је подстицала радозналост за новооткривене земље, а каснија
научна путовања (Кук, Хумболт, Дарвин), поред стручних извештаја пратили
су и интелектуални записи путописног карактера.
Путописе истраживачких експедиција (XVI–XVII в.) карактеришу нови
мотиви (океанске опасности, арктичке зиме, гладовања, пустоловине...) који
путопис чине вековима омиљеном лектиром и литерарним узором пустолов-
них романа (Робинсон Крусо, 1719; Гуливерова путовања, 1726; Стернов култни
есеј – роман Сентиментално путовање по Француској и Италији, 1768). Стерн
пише на основу дневничких бележака, а Дефоов роман је повест о истинитом
морском путовању. Хајне, нпр. сматра да је путопис најприроднији и најиз-
ворнији облик романа.
Писма с путовања настају с појавом поштанских кола (XVIII в.) и нови
су облик путописне прозе у којој се поред стварносног помаља фикционо-ро-
манескно.
Научни проналасци у природним и техничким наукама подстичу машту
уметника, па се јављају нове путописне форме, као путописно-фантастични
роман (Верн са педесет књига и његов настављач Џ. Велс са Времепловом и Први
људи на Месецу), који је, понекад, претекст нових научних открића.
Развој астрономије и расправе о животу у Космосу разигравају креатив-
ну машту Ф. Голдвина да свог литерарног јунака, у фантастичном контексту,
поведе на дугу морску пловидбу и лет на Месец ваздушним бродом који носе
птице. Опис пута и друштва на Месецу тема је путописног дела Човек на Месецу
(1638), дела које је као врло занимљиво дуго читано и за 130 година, имало 25
издања, што је за оно време импозантно, и што ће имати видног утицаја на
следбенике, међу којима је и Волтер.
101
У XIX и XX веку веома је развијен и популаран путописно-авантурис-

тички роман (К. Мај, М. Рид, Џ. Лондон).
Сваки књижевни правац даје свој обол путописној књижевности; у сваком
следећем она је све развијенија и разноврснија, скоро сви писци су и путопис-
ци. Р. Киплинг, С. Мон, П. Клодел, Ж. Кокто... дали су доживљаје авантура и
егзотичности и – „величанствен опис природе“, а класик – путник М. Твен пу-
тописне слике хуморно је обојио. Ј. В. Гете је, нпр., путописним делом Путовање
по Италији утицао на обликовање путописа интелектуалног карактера.
У другој половини XIX века, појавом часописа, путописне репортаже све
више припадају лепој књижевности.
Савремени путопис
Путописне варијанте су бројне, развојне и константне. „У другој половини

XX века варијанте путописа, како стварне тако и фиктивне, и романи засно-
вани на структури путовања толико су бројни да би и само њихово набрајање
захтевало посебну студију“ (Речник књижевних родова и врста, 2014, стр. 863).
У наше доба путописе, поред угледних писаца, пишу интелектуалци раз-
личитих струка: политичари, амбасадори, новинари...
Неке од тих књига својом инвентивношћу, свежином, занимљивошћу и
богатством садржаја, композицијом, сликовитошћу, језиком и стилом наилазе
на добар пријем читалачке публике.
Путописи су одувек имали велику информативну и друштвену мисију.
Раније више него данас јер модерна комуникациона средства смањују интерес
за штампану књигу. Но, и поред тога путопис је честа форма уметничког из-
раза савремених писаца. Изричу се прогнозе да долази време таквих књига (В.
Огњановић) и тврдње: „Писац мора да путује, мора много да види, да много
доживи“, каже Црњански да би његов путописни рецензент поентирао: „Све
што је написао Милош Црњански је сложено у речи – путопис“ (М. Ј. Вишњић).
Путописци, неретко, своје књиге ближе одређују као белешке или записи
са пута. Нушић ће, нпр., свом путопису С Косова на Сиње море додати подна-
слов Белешке с пута кроз Арбанасе, и то и јесу поуздане путописне белешке с
пута од Приштине до Скадра; то су белешке о крајевима, насељима, рељефу...
али и о људима и њиховом менталитету с намером да се каже „више но што је
код нас казано о Арбанасима“. Ту је обиље топонимског и социо-етнографског
материјала, нарочито оног о словенском пореклу Албанаца – све на нивоу опа-
жајног идентификовања и страсног, али недовољно стручног, коментарисања,
што ћемо у виду доминантног естетичког исходишта имати у, нпр., Јеротићевој
књизи Европа и Европљани (Јеротић, 2007), која ће и сама имати скроман
поднаслов Записи са путовања, при чему потоњи записи, у складу високом
стручношћу и ерудицијом аутора, једноставним стилом саопштавају бројне
102
мудрости. Сто година после Ненадовића Јеротић пише о Паризу, Швајцарској,

Немачкој, Светој Гори, Метеорима, али је то нови високи интелектуални дис-
курс. Неограничен Љубиним панславизмом или Нушићевим наглашеним па-
триотизмом, и код њега је све у знаку љубави према човеку, а изразити преднзак
вере и православља не ограничава га у широкој хуманости: „Мени су људи
свакога народа и чина много добра учинили“ (Јеротић, 2007, стр. 5).
Увид у Андрићево путописно штиво потврђује општепознате високе оце-
не његове прозе, с тим што се у литерарним радовима ове врсте, Андрићевом
стилу и мудрости, овде придружује информативно-сазнајни слој, његов висо-
коинтелектуални дискурс и бриљантна литераризација.
Класични путопис има бедекерског наноса који је у бољим путописима
више повод него предмет дела. Талентован путописац ће нас водити кроз земље
и градове, описиваће сусрете и сазнања о људима, али ће пишчеви оригинални
коментари, његова запажања типичних детаља бити јаки и прави естетички
чиниоци читаочевог ужитка.
Информативни слој у бедекеру је доминантан; он функцијом и стилом
гуши поетски свет за разлику од епистоларне прозе у којој он живо пулсира.
Ненадовић је, примера ради, поводом светске изложбе у Бечу крајем XIX века,
написао бедекерски водич на српском, али га није уврстио у Целокупна дела,
иако је био веома хваљен и брзо распродан.
Тако, иако В. Огњановић експлиците саопштава „Писаћу вам мали извештај
са сваке станице... писаћу вам забелешке с пута“, њен путопис (Огњановић, 2014)
није информативним слојем постао читалачко штиво, већ су га пост/модерна
структура, мудре реплике, инвентивна запажања, стил и језик довели до степена
запаженог и вредног путописног текста који је већ ушао у ђачке читанке. Вида
Огњановић разложно указује на разуђени полиморфизам као путописну карак-
теристику, а њена књига и сама то лепо илуструје, јер се у њој: 1) више есејистич-
ки разматрају књижевнотеоријски проблеми жанра (Путопис или роман, стр.
33–48) и анализира енглеска путописна проза од Дефоа до Б. Четвина, „култног
европског прозаисте друге половине XX века“; 2) прича о припремама, одласку
и путу; 3) на двадесетак страна пише писма Исидори Секулић и обавештава је о
друговању с њеном књигом коју држи на сточићу и у купеу; 4) најмање је оног што
је експлиците најавила: „Писаћу вам мали извештај са сваке станице, писаћу вам
забелешке с пута“ (Огњановић, 2014, стр. 135–136). Зато је тешко класификовати
и дефинисати књигу компоновану истовремено од расправе о књижевнотеоријс-
ким проблемима и приче о баналној свакодневици (припремање за нов положај
и пут), компоновану од есеја и писама и неусклађених форми приповедања. Али
на те формалне, структурално-композиционе чиниоце постмодерна не гледа
ортодоксно, а литерарна вештина, стил и луцидност њени су квалитети.
Григорије Божовић је на репортерском задатку између два рата прокрста-
рио многе крајеве бивше нам земље и забележио масу факата о пределима,
103
људима, верама, обичајима, што је само тематска основа за ванредно извајане

ликове Колашинаца, Косоваца, Арнаута, Санџаклија или Македонаца. Дар те
врсте га је прославио и увек актуелном лектиром учинио. Градове и химере не
памтимо по описима које сугерира наслов већ по Дучићевом раскошном знању
филозофије, социологије, политикологије, психологије и уметности. Књигу пам-
тимо и враћамо јој се жељни сусрета с високоинтелектуалном медитативном
прозом, што и јесте њено доминантно исходиште.
Читалац ће, такође, радознало и с естетичком насладом, ишчитати Симо-
вићево вансеријско путописно дело До Оба и Хуанпуа више због пишчевих
луцидних идеолошких и антрополошких запажања и коментара, као и због
његовог оригиналног есејистичког приступа путописној тематици, него због,
иначе интересантних и нових, сазнања о овим далеким крајевима и људима.
Ова нетипична књига коју чине два путописа Руске цркве и реке (1988) и Кина:
читање спаљених књига (2006) добила је награду Љубомир П. Ненадовић, која
се у Ваљеву додељује од 2014. године. Њен први лауреат био је Милисав Савић
за свеже путописне записе по завичајној рашкој области под насловом Долина
краљева (Савић, 2014).
Две књиге двојице врло популарних савременика и два путописа разли-
читих жанровских одлика. Предмет првог су далеке земље, њихове велике и
трагичне културе о којима, непосредно их упознајући, талентовани писац-пут-
ник есејистички размишља и нуди медитативну путописну прозу. Предмет
другог је завичај, прецизније повратак завичају, страсно и напорно путовање
по беспућима до 65 цркава, манастира или споменичких рушевина, од којих
бројне рођени Рашанин први пут види, знатижељно упознаје и у поетском бе-
декеру о њима топло, стручно (уз изванредно познавање историје уметности)
и талентовано пише. Пијетет и документ су усклађени; стварност и фикција се
допуњују; бројне изванредне фотографије зграда, манастиришта и фресака ви-
зуелно плету путопис у путопису. Аутор их вербално и емотивним песничким
сликама прати: „кубета и зидови Жиче разведре ми кишни дан, а сунчани још
више просветле. И учини ми се, у предвечерњим сутонима, да ноћ овде никад
не пада а ако пада, онда је то звездана ноћ“ (Савић, 2014, стр. 5).
Песник изразитог сликарског порива, задивљен фреском Голе грешнице у
сеоској цркви, записује: „Грешница је друсно, буцмасто, једро девојче. Сеоско
девојче. Нимало не личи на грешницу. Грешно јој је само то буцмасто, кип-
теће тело“ (Савић, 2014, стр. 198). С љубављу и носталгијом, што „бисер гине
у буњиште“, може да пише талентован путописац и врстан зналац уметности.
Књига је оригинално компонована од књижевног текста и фотографија, у њој
је безброј факата (географских, архитектонских, сликарских, градитељских...),
који су путописно опевани – у прози. Документарност је обимна и занимљива,
али је њена поетска интерпретација естетички чинилац који читаоца надахњује
и подстиче да и сам пође у походе тој славној и тужној долини, у којој је некад
104
врвело од људи – којих данас нема, јер „[...] на десетом километру од Рашке
налази се село Трнава. У центру села две цркве...“ – некад саграђене за много
сељана, а Савић по беспућима Голије једва наилази на живу душу и тешко
налази човек да му покаже пут до запуштеног споменика или да му отвори
закључану цркву да види фреске равне или изнад Ђотових!
Синергија научно-документарног и уметничког не оставља равнодушним
читаоца, који у душку, као најзанимљивије романескно штиво чита овај путопис
и с уздахом му даје описну оцену: „Лепо... лепо и тужно.“
Полиморфизам савременог путописа потврђују и најновији награђени
романи европске и српске литературе; критика и ововремене романе чита као
путописно штиво.
За роман Велики пад нобеловца Петера Хандкеа (Хандке, 2019), за при-
повест о једном дану „остарелог глумца који из предграђа метрополе креће у
центар метрополе да му председник државе уручи престижну награду“ и који
се на том кратком и краткотрајном путу сусреће са бескућницима и имигран-
тима – доживљава да га полиција сумњичи као могућег терористу, који потом
у граду наилази на отуђене људе, жртве савремене технологије, за ову кратку
шетњу испуњену дубоким промишљањем о савременом животу, за ту књигу
унутрашњег монолога, књигу саткану од амалгама ауторског коментара и за-
мишљеног дијалога, за књигу без људи, народа и пејзажа/предела, есенцијалних
и класичних путописних компоненти, упућени бележе да је „Велики пад књига
о ходању, то је дневник ходања“, односно да Хандке тематизује ходање и у њу
смешта „све своје текуће догађаје“. И даље: „Овде се ради о читању сценарија, од
стране Глумца који, припремајући се за снимање филма о обневиделом убици,
прижељкује да и сам постане обневидели убица, онако како пише у сценарију
који чита... Ово је, дакле, књига о читању: о доживљавању написаног од стране
читаоца“ (Ракочевић). Критичар, даље наводећи разгранато мотивско стабло
(распад система, Револуција, грађански ратови) остаје запитан: „Није ли Велики
пад Петера Хандкеа и књига о свему томе“ (Знатижељни читалац, онај ретки
који књигу ишчита, и сам ће вишеструко бити запитан). Књига је добила нај-
више оцене („Маестрална анализа нашег доба“ – Ж. Ракочевић; „Ако се на
немачком језику још пише светска књижевност, онда је пише Петер Хандке“
– Петер Хам), али је упитно: је ли Велики пад путопис? Медитативна проза –
јесте. И неупитно је да је њеном појавом обогаћен путописни полиморфизам,
чији потпунији теоријски опис и дефинисање тек предстоје.
Ако додамо да се почетком 2019. године при додели награде за роман Људи
и градови Горану Лазићу у образложењу истиче да је реч о путописном штиву, не
приказујући сличне особине бројних свеже објављених књига у Србији, мислимо
да се може констатовати да је српска путописна књижевност и у првим деценија-
ма XXI века веома продуктивна. Садржајно/тематски богата, стилски и компо-
зиционо разнолика и савремена, неретко, у складу са књижевним токовима и
105
обележјима постмодерне. Аутори су афирмисани интелектуалци и уметници, а

њихова ерудиција плоди путописно штиво које знатижељно читају и они којима
је та лектира средство перманентног образовно-естетског усавршавања.
Од житија и ходочашћа, од Ненадовићевих писама, преко медитативне
прозе наше модерне и авангарде, Божовићевих уметничких репортажа, те
Савићевог поетског бедекера – евидентан је раст српског путописа. У сваком
погледу. Оценама да је Љубомир Ненадовић нашу путописну књижевност
довео на европски ниво, додали бисмо: савремени српски путопис је на ев-
ропском нивоу са свим афирмисаним жанровским особинама и савременим
полиморфизмом.
Велек, Р. и Ворен, О. (1965). Теорија књижевности. Београд.
Живковић, Д. (2007). Теорија књижевности. Београд: Драганић.
Јеротић, В. (2007). Европа и Европљани. Београд: Партенон.
Клајн, И. и Шипка, М. (2007). Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј.
Макијевич, Х. (1974). Наука о књижевности. Београд: Нолит.
Огњановић, В. (2014). Путовање у путопис. Зрењанин: Градска народна библиотека.
Речник књижевних родова и врста (2010). Београд: Службени гласник.
Речник књижевних термина (1985). Београд: Нолит.
Савић, М. (2014). Долина краљева. Београд: Друштво „Рашка школа“.
Солар, М. (1976). Теорија књижевности. Загреб: Школска књига.
Тартаља, И. (2013). Теорија књижевности. Београд: Завод за уџбенике.
Хандке, П. (2019). Велики пад. Београд: Лагуна.
Mišo Došlić, retired

Travel literature and Grigorije Božović
Summary. We have reviewed the read reading by Grigorije Bozovic in a dia-

chronic and literary theory context.
The paper is composed in a few main points.
Genre features of travelogues are dedicated to theoretical aspects, treatment
and defining in the sources and textbooks.
In the part “Travelogue and travels” we have considered the relation in it’s gen-
esis and variants. Descriptions of travel date back to the 11th century B.C., continue
through the Christian pilgrimages in the 4th century B.C. and are present to this day.
106
Travelogues are mostly written after real journeys, but there are also cases of them
being written after made-up ones. In Serbian literature, the beginnings of travelogues
can be found in the biographies of rulers and church heads, and are followed by monk
pilgrimages: “To the Jerusalem churches” (1442) by Nikanor of Jerusalem, Gavrilo
Tadic, Arsenije Carnojevic the Third (1772), J. Racanin, G. Zelic, Z. Zerafovic, J. Rajic,
J. Vujic, and the very informative scriptures by scientists A. Vazalic and P. Solaric,
for this polymorphism to be branched out taken to the next level by the “Memoars”
by P. Nenadovic and “Life and connections” by D. Obradovic, which we read as easy
reading, innovative and more valuable epistolary literature .
Marco Polo (13th century A.C.) is known as the founder of the new-age trave-
logue of the reporting type. Great scientists (Cook, Humboldt, Darwin and our own
Mika Alas) besides the scientific reports of their journeys, also write texts of the
travelogue type. The travelogues of expeditionists with their new thematic quickly
become a favorite reading and an inspiration for travelogues novels (Defoe, Stern),
and scientific inventions become an incentive for the writers’ imagination (Verne,
Wells, Goldwin) and take them all the way to fantastic journeys through the Cosmos.
Travelogue is a constant of all literary epochs and directions. It is old, rich,
permanent and diverse literature, whose production and polymorphism demand a
more up to date treatment.
Great writers point out that the travelogue is the most important novel form
(Heine), that “a writer must travel” (Crnjanski), that “one that does not travel – does
not live” (Njegos).
Grigorije Bozovic was, like many literary predecessors, a great traveler. Unlike
pilgrims or scientists, unlike curious intellectuals – tourists (Nenadovic), he travels
on a journalistic assignment, hence his travelogue is in a shorter repot-narrative
form. His aureole is not big, but many see his eye, the heart feels philanthropically,
the curious spirit experiences people and landscapes intimately and the pen converts
to poetic images and enters artistic reading.
Comparing Bozovic to his contemporaries (Isidora, Crnjanski, Ducic), as well
as those on the same mission (Krakov) brings us to the constatation of Bozovic’s
original expression and travelogue form. And comparisons to homeland travelogue
writers, who will, a couple decades later, travel on the same areal (Savic) points to
his esthetic dominants.
In the rich Serbian travelogue polymorphism are biographies of rulers and
church heads and pilgrimages, from travel letters to meditative prose and postmod-
ern, Bozovic’s narrative reportage travelogue is a beautiful link to that lavish set and
has a permanent literary, esthetical and ethical value.
Keywords: genre, travelogue, polymorphism, literary-theoretical definitions
and context.
107
Аница М. Радосављевић1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Небојша Ј. Лазић2
Универзитет у Приштини са привременим седиштем
Tрагика и лепота егзистенције

у приповеткама Григорија Божовића
Сажетак. Овај рад настао је као покушај да се на једном месту сагледају

само нека од питања која се односе на животну егзистенцију, на иманент-
ном и трансцендентном плану у приповедачкој прози Григорија Божовића.
Вођени мишљенима оних који су темељније и успешније широј читалачкој
публици приближили Божовићев књижевни опус покушаћемо да прикажемо
животну егзистенцију његових јунака. Задатак рада биће да одговоримо на
питање како је егзистенцијална стварност Божовићевих јунака преоблико-
вана оним што чини њихов унутрашњи свет.
Кључне речи: егзистенција, трагика, лепота, Григорије Божовић, јунаци,
Стара Србија, Косово и Метохија, приповетка.
А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде,

да завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети,
и продужи илузију живота и трајања.
Иво Андрић
Косовскометохијски писац, Григорије Божовић3, изразито модеран по стилу

и форми и жанровски строго доследан у својој књижевној мисији, заслужан
1
anica.radosavljevic@pr.ac.rs
2
nebojsa.lazic@pr.ac.rs
3
О томе најбоље сведоче радови и књижевне анализе истакнутих српских мислилаца и
критичара, међу којима су М. Кашанин, М. Богдановић, К. Георгијевић, С. В. Јанковић,
108
Tрагика и лепота егзистенције у приповеткама Григорија Божовића
је за утемељење модерне српске приповетке. Својим књижевним радом ус-

пео је да досегне значајне висине српске књижевне мисли са почетка ХХ века.
Врло брзо по објављивању прве збирке приповедака Из Старе Србије Јован
Скeрлић је написао да је њоме „Григорије Божовић у српску књижевност увео
Стару Србију и у књижевну биографију уписао му заслугу да је проширио нашу
књижевну географију“4 (Јевтовић, 1997, стр. 62). Препознајући у њему будућег
истакнутог српског приповедача, Јован Скерлић га је назвао „Старосрбијанцем“,
сматрајући да је Григорије Божовић писац са чијим приповедачким опусом
„у српски културни и књижевни живот улазе и крајеви који у њему никако
нису били представљени“ (Скерлић, 1953, стр. 427).
„Човек културе, духовне висине, високе душе и сложеног разумевања
живота“ (Бећковић, 1997, стр. 66), како га је једном приликом назвао Матија
Бећковић, Григорије Божовић је писац чија је књижевна мисија била једнос-
тавна: изградња посебног књижевног света, света Старе Србију као подручја
где живе обични али велики људи, различитих верских и националних гру-
па. Обликовао је судбину људи са простора Старе Србије5, односно Косова и
Метохије, у различитим друштвено-историјским околностима, понирујући у
психологију оних који су на том терену живели и опстајали. Своју поетику из-
градио је на архетипу народне свести, косовске легенде и идеологије архаичног
друштва. Наиме, створио је јединствену поетику на идеји микрокосмоса света,
света Косова и Метохије. Небојша Лазић закључује да је Божовић унапред имао
„свест о Косову као мрачном, тајном али и светом повлашћеном простору,
месту где је дух хришћанства материјализован на најуспелији могући начин
у православним манастирима и црквама“ (Лазић, 2016, стр. 41). Живећи и
С. Јовановић, Д. Бојовић и др., који су својим анализама доказали да Божовићев књи-

жевни опус улази у сам врх српске мисли између два рата.
4
У студији Миленка Јевтовића Личност и књижевно дело Григорија Божовића наилазимо
на следеће податке везане за књижевни рад овога писца „Прву збирку приповедака
објавила му је мостарска ’Мала библиотека’ 1908. под насловом Из Старе Србије [...]
После збирке Приповетке коју је 1924. издала ’Народна мисао’, Српска књижевна
задруга му је већ 1926. и то у редовном годишњем колу и орнаменту познате плаве
библиотеке, објавила нову збирку, такође под насловом ’Приповетке’. Признања и
углед које су му донеле те две збирке широм су му отворили врата најугледнијих
међуратних издавача, а његов избор био је гласовити Г. Кон и код њега објавио Робље
заробљено (1930), Тешка искушења (1935), Под законом (1939), Неизмишљени ликови
(1940). Последњу, осму збирку објавила му је Српска књижевна задруга 1940. под
поновљеним насловом Приповетке и поново у плавим корицама редовног годишњег
кола, као избор из приповедачког дела класика српске приповетке“ (Јевтовић, 1996,
књ. 1, стр. 9–10).
5
Ђуро Виловић закључује да је „интересантна наша Стара Србија, а нарочито њене
планине! Она, колевка наше старе државе и старе славе, засејане манастирима и мра-
морима наших старих царева и патрика, као поручена је за човека маште и срца да из
ње створи нашу причу, као што је негда онде стваран наш еп и рађали се бунтовници,
осветници и хајдуци“ (Валовић, 2004, стр. 105–106).
109
Аница М. Радосављевић, Небојша Ј. Лазић
поистовећујући се са својим јунацима и њиховим судбинама, Божовић је ство-

рио друштвени свет са функцијом да открије и представи друштвену стварност
српског народа и његове особености.
Писци који су потекли са косовског тла, међу којима се истичу Анђелко
Крстић, Зарија Поповић и Григорије Божовић, на српску књижевну сцену уводе
малог, провинцијалног човека и његове егзистенцијалне проблеме на тлу Косова
и Метохије. Међутим, не само о косовским људима, Божовић је успешно писао
и о проблемима људи који су живели у једном делу Црне Горе, Македоније и
Старе Србије.6 Уско географски оквир ширином приповедачког дискурса из-
лази из пишчевог пера и постаје део европске литерарне баштине. Управо је
такав приступ разлог због којег овог писца сврставају међу најбоље европске
приповедаче тог времена.7
Нас пре свега интересује животна егзистенција људи из пера овог значај-
ног косовског писца, помоћу које је успео да ослика друштвену стварност на
Косову и Метохији у првим деценијама XX века. Стварни свет и живот који се
обзнањује у његовом приповедном опусу посматраћемо у хоризонту природне,
непосредне егзистенције, кроз реалне и скривене људске судбине. Обиман
приповедачки опус нужно сведочи о најразличитијим представама стварности
различитих вера и националности. Таква ствараност није плод имагинације и
пишчеве уобразиље, већ стварна слика људи и стварног живота са приликама
и неприликама у њему. Браторад Божовић, пишчев син, писао је да све што је
писац пером овековечио „нашао је у стварном животу и узео је из стварног
живота, чак и имена својих јунака. Кратко речено, он на други начин није ни
умео да пише, нити је изван саосећања с људском патњом налазио мотив и
подстицај за своје перо“ (Јевтовић, 1996, књ. 1, стр. 71).
Врстан познавалац живота и дела Григорија Божовића, Миленко
Јевтовић промишља да је овај писац успео да „прикаже сложеност живљења
6
„У временском распону од 1871. године (реч је о седам деценија у развоју књижевног
исказа, посебно приповетке) издавају се три значајна имена и као родоначелниции
као они приповедачи Косова и Метохије који су у правом смислу те речи увели у нашу
књижевност обичног српског човека из овог дела Србије. То су Манојло Ђорђевић –
Призренац (1851–1896), Зарија Р. Поповић (1856–1934) и Григорије Божовић (1880–1945).
И док су прва два имала историјску судбину да стварају далеко од свог завичаја и до
краја се опредељују за оно што треба да их утемељи и томе да припадају косовским
и метохијским просторима, трећи и најмлађи0, Григорије Божовић је на крају свог
насилно прекинутог живота не само нестао, него се и годинама о његовом делу није
смело ни словити“ (Цветановић, 1993, стр. 35).
7
„Амерички историчар Р. Итон објавио је 1927. године у Њујорку антологију модер-
не европске приповетке, у којој је представио двадесет и две европске национлане
књижевности и у свој антологијски избор Најбоље континенталне приче уврсто
ожовићеву приповетку Злате из Слатине из награђене збирке, па се име српског
писца нашло међу именима светских великама као што су Т. Ман, Р. Ролан, М. Горки,
С. Цваг, К. Хамсун и њима равни“ (Јевтовић, 1997, књ. 1, стр. 63).
110
на просторима где се не само укрштају вере и закони, него и посве супротни

и често међусобно неподударни обичаји свакодневнице“ (Јевтовић, 1996, књ.
1, стр. 37). Премда је од почетка своје књижевне мисије Божовић поставио
захтеве да литерарно сагледа и прикаже стварност и живљење људи са датих
простора. Као хроничар једног времена и прилика у њему, Божовић огољено
приказује најразличитије животе и облике друштвене егзистенције, славећи
косовског човека, истичући његово залагање за очување верског, националног
и културног идентитета.
Наравно, када је реч о поетици егзистенцијализма, не можемо говорити о
чистом егзистенцијализму у романсијерској и приповедачкој прози у српској
књижевности. Међутим, психолошка уроњеност у егзистенцију својих јунака
доводи нас до помисли да Божовићев приповедачки опус из данашње перс-
пективе можемо истражити у оквиру закона егзистенцијалне филозофије. Под
егзистенцијом треба посматрати „stvarnost, sa akcentom koji je dao Kjerkegor:
sve što je suštinski stvarno za mene je samo po tome stvarno što sam ja – ja sam.
Mi ne postojimo samo, nego nam je naše postojanje povereno kao mesto i kao telo
ostvarivanja našeg porekla“ (Jaspers, 1956, стр. 37). Јасперс заговара тезу да фи-
лозофија егзистенције није никакав начин мишљења, него захтев да се жи-
вотом сведочи и брани изговорено и мишљено. Управо због потребе да се
ослика драма појединца, лична и вечна драма људске судбине постаје повод
да животе Божовићевих јунака посматрамо кроз призму оне теорије која је
касније у књижевности названа егзистенцијалном филозофијом. Егзистенцију
Божовићевих јунака можемо разматрати на оба њена садржаја: иманентном
и трансцендентном. На иманентном плану егзистенцију његових јунака тре-
ба проматрати као известан модел мишљења и понашања, кроз продирање у
њихове унутрашње светове. На трансцендентном плану егзистенцију треба
сагледавати кроз схватање вере као чврстог темеља људског живота. Пишући
о овом поступку Александар Грандић промишља следеће: „Управо ово су еле-
менти који његовом, у основи реалистичком поступку, дају нов, модеран израз“
(Грандић, 2015, стр. 249).
Божовић обликује иманентну егзистенцију својих јунака кроз апотезу
добра и зла и њихово парадоксално јединство, што се најбоље може видети у
природи и карактеристикама његових јунака. Како промишља Небојша Лазић, у
Божовићевим приповеткама се „као у Апокалипси Св. Јована Богослова одигра-
ва одсудна битна добра и зла“ (Лазић, 2016, стр. 41). Такав паралелизам твори
њихов унутрашњи свет: идеје, побуде, понашања и односе. Божовић испитује
дионизијску повезаност мотива добра и зла8, обликујући свет својих јунака
8
Имануел Кант сматра да се „dobro ili zlo se, u stvari, odnose na radnje a ne na osećajno
stanje osobe; i ako bi nešto trebalo da je apsolutno dobro ili zlo (u svakom pogledu i bez
daljeg uslova), ili da se takvim smatra, onda bi to bio samo način delovanja, maksima volje,
te prema tome sama delatna osoba kao dobar ili zao čovek, a ne neka stvar koja bi tako mogla
111
као свет паралелизма, које творе његово дело и које су и данас задивљујућа
загонетка књижевности. Међутим, ни живот а ни смрт, ни добро а ни зло нису
савршени, јер савршенства не може бити ма како и колико безуспешно трагали
за њим. У његовим приповеткама добро побеђује зло, зло се не остварује већ се
оно чисти и преображава, као у приповеци Доста ако је и за крст, у којој кум
хришћанин убија кума хришћанина спречавајући да зло победи.
Иманентна стварност која се прожима и манифестује оним што чини
унутрашњи свет његових јунака, слика је људске борбе за очување националног
и верског идентитета. Шта то заправо значи? Сагледавање и откривање слике
друштва сачињеног од многобројних верских и националних заједница има за
циљ разоткривање, односно свесно или несвесно припадање одређеној верској
и националној друштвеној групи. Јевтовић закључује да су „демаркационе одре-
днице тога света национални ентитет и верски идентитет“ (Јевтовић, 1996, књ.
2, стр. 36). Испитујући питање идентитета у делу овога писца, Весна Тодоров
мисли да је „друштвени свет који се представља дат у виду мозаика дисконти-
нуираних и оштрих културних разлика“ (Тодоров, 2013, стр. 49).
Разматрајући проблем карактеризације ликова у приповеткама Григорија
Божовића, Марија Јефтимијевић Михајловић сматра да Божовићеву иманентну
стварност чине типови „’бившег човека’“ пропале егзистенције [...] живота
апсолутно посвећеног својој нацији и вери“ (Јефтимијевић Михајловић, 2016,
стр. 124).
Од мотива добра и зла Божовић обликује систем идеолошких и егзистен-
цијалних одлика. На поларитету добра и зла, среће и трагике, заснован је живот
свих његових јунака. Ево неких примера. Зло прати судбину главне јунакиње
Миље Пресечанке, која страда као недужна жртва Сас Матијаш Фрида. У овој
приповеци зло кулминира кроз сцене мучења и тираније над женом.
„Она не врисну и не закука, али кад полупртена и полупамучна ко-
шуља поче да улази у крто месо она се стаде савијати као гуја по жару и
болно јечећи, само све слабије и слабије, док не онесвесну и не обиште
као мртва низа стуб, лелујајући се са подвијеним ногама као недовољно
уздигнута обешеница [...] Наредник грубо на то опсова, измахну бичем
и поче је ударати по леђима или по рукама ...“ (Божовић, 1996, стр. 86)
Зло у њима нагони читаоца на преиспитивање оне људске природе која

нагони човека по речима Сигмунда Фројда на уништење. По мишљењу Фројда,
аутодеструктивно понашање је енергија коју је створио инстинкт смрти, Танатос
(Фројд, 1994, стр. 54). Зато наше читање Божoвићевих приповедака има за
циљ уочавање животне ствараности која се креће између добра и зла, који се
da se nazove [... Ono što treba da nazivamo dobrim mora u sudu svakog umnog čoveka da
bude predmet moći žudnje, a ono što treba da nazivamo zlim, mora u svačijim očima da
bude predmet gnušanja]“ (Kant, 1979, стр. 80).
112
додирују и прожимају, тренутак у коме се онеобличава трагична слика света.

Испитујући проблем егзистенције, Албер Ками износи мишљење да је савре-
мени човек који се побуном бори за своју егзистенцију недвосмислено траги-
чан јер „захтева слободу а тражи нужност, тај противуречан, растрзан човек,
сад већ свестан своје двосмислености и двосмислености историје, тај човек је
савршено трагичан човек“ (Ками, 1975, стр. 393). Божовићева књижевна свест
о борби против зла и трагичном удесу је спознаја трагичне људске судбине.
Григорије Божовић је тумач људске трагике „трагике којом је људска природа
суочена у себи самој и кроз развојне токове друштвених околности“ (Алексић,
2016, стр. 54). Иако свесни трагичног удеса, његови јунаци се одлучују за жи-
вот без страха. Такав стоички живот јунакa је „дужан Србији по срцу и по
обећању“ (Божовић, 1996, стр. 50). Једина жеља им је да животом бране српство,
без српског царства они не постоје „само да се једном живо стигне у Србију у
благословено и слободно царство своје. Јер управо и нема живота без царства
својега“ (Божовић, 1996, стр. 32).
Препознајући трагику на личном али и на колективном плану, Божовић је
у њој, према речима Милана Богдановића, видео неколико дубоких проблема.
„Разлике у расама, провалије међу верама, националне мржње, као и однос
у једноверним и једноименим племенима, сав онај неумитни патријархални
живот ...“ (Богдановић, 2004, стр. 72).
По неки привид лагодног живота стоји наспрам непрестане тегобне борбе
за боље сутра. Слика беде и немаштине присутна је у готово свим његовим
хроникама. „Око ниске округле совре, постављене у кући до самога огњишта,
јер друге светлости није било, шћућурила се као пилад готово полунага деца,
женска и мушка [...] Чехаху још на мајку, да спусти пред њих зделу, па да отпо-
чну вечеру, ону љуту сиротињску превару несите глади“ (Божовић, 1998, стр.
65). Захвални на оскудном животу, његови јунаци са хлебом поступају као са
најпречим даром божијим. „Ту се са хлебом не поступа као у осталом свету за
совром, но просто литургија: мало га и зато је највеће добро и права светиња“
(Божовић, 1998, стр. 43). Без права да на трпези траже нешто више од хлеба,
главице лука и соли, Божовићеви јунаци одгајани су тако да на хлеб гледају
као „најпречи дар божји“ (Божовић, 1998, стр. 65). Таква слика илуструје свет
на чијој се једној страни налазила сељачка српска раја, гола и боса, без права
да на трпези има више од хлеба, лука и соли а са друге стране били су бегови,
аге, који од те исте раје отимају и онде „где сем посне душе више ничега нема“
Осим у малом броју приповедака, највећи број јунака Божовићевих хро-
ника је сиротиња која се бори са немаштином и бедом. Антоније Красовић
из приповетке Крштеник умире од глади у сметовима, верујући и надајући
се добром и бољем животу, јер ни он као ни многи сељани немају „ни оке
жита, ни прашке брашна, ни у тору шта живо, ни у трагу што неотрапљено“
113
(Божовић, 1998, стр. 105). Доведен до руба егзистенције, Антоније не жели да

се понизи пред потурчењаком Скендером и да од њега тражи помоћ за себе и
своју породицу, која гладна дочекује Божић. Умире завејан од глади као прави
хришћанин. Слично Красовићу, и живот Канде Дељине из истоимене припо-
ветке слика је егзистенцијалне пропасти. „Као да хођаше да некако притисне
немилосрдну неман у утроби, која је попут железних клешта болно уједаше по
свеколикој снази. Већ неколико дана није ништа окусила, нити имала шта да
купи“ (Божовић, 2005, стр. 130).
Традиционална веровања и обичаји повезани су са личним потребама
појединца да живи онако како би желео. Божовићеви јунаци тешко живе.
„Рађају се, расту и умиру, а он код оваца, код колибе на планини“ (Божовић,
1998, стр. 54), али они од борбе за бољи и слободнији живот никада не одустају.
Вођен жељом да боље живи, Божовићев јунак чезне „да кућу напуни свачим,
те да једном и његова кривача радоцно засветли, а деца га не гледају више пре-
зриво и прекорно“ (Божовић, 1998, стр. 24). Пишући о Божовићевом јунаку
Раки Козаревцу, Милан Богдановић промишља да је овај јунак тип „пропа-
ле егзистенције, изгубљеног бившег човека, у коме тиња један пламен злобе“
(Богдановић, 2004, стр. 46). Људи бежећи од тешког и чемерног живота ос-
тављају све за собом: „Уместо песме, настаде јаук и кукњава, писка деце, за-
помагање плашљивих жена и стараца [...] Неко узео дете, неко по двоје, неко
шчепао поњаву, а неко заборавио да испусти чак и ибрик, из којега је служио
гостима ракију: неко је пошао у чарапама, а неко са по једним опанком на нози“
Као једно од најважнијих правила егзистенције, Божовићев јунак Сталет,
у приповеци Стал-Кијева, брани животе своје породице и цркву, убијајући
чак четрдесет нападача око манастира Девич. „Убијаше за свој рачун, за друге,
и Србе и Арнауте, увек јављајући братствима – кад је крв вешао на своја вра-
та“ (Божовић, 2005, стр. 28). Потреба да се земља и имање сачувају изнад су
било ког интереса и финансијске сигурности. Везаност за мајку-земљу носи у
себи уверење да се без земље не може и да је она одувек била њихова. Мојсил
Златановић из приповетке Оклопник без страха и мане одбија Арнауте и њи-
хову „помоћ“, јер „не да он земљу, не да је ни за какве паре. И неће да је оста-
ви. Земља му је мајка, држи га она неким чудним благословом, те је готов да
њу натопи крвљу својом и своје деце“ (Божовић, 2005, стр. 19). Иако лично и
друштвено изнемогао и пропао, јунак не да земљу јер продајом земље одлази и
неповратна нада у боље сутра, у слободу и слободну земљу. Мојсил Златановић,
оклопник без страха и мане, „зубима држи комад српске земље да га сачува
Србији и – на новац гледа као кнез Михајло“ (Божовић, 2005, стр. 21). Очување
родне куће и земље важнији су од материјалне сигурности.
На трансцендентном садржају сагледања стварности, Божовић веру својих
јунака поставља као њен темељ. Свим његовим јунацима вера у Бога најважнији
114
је постулат и зарад поштовања небеских закона често проживљавају праву

егзистенцијалну драму. Свесни чињенице да без вере не постоје, они носе у
себи „истинско осећање части које је и могуће само на темељу хришћанства,
јер је хришћанство – откровење о личности“ (Берђајев, 2001, стр. 212). Рађају
се, живе и страдају у име вере. Вера је толико важна за све јунаке јер она зна-
чи живети или не живети као човек. Пишући о значају вере за његове јуна-
ке Миливоје Ристић наводи да вера по њиховом схватању „условљава живот
човека на земљи и његово бивање у вечности, његову чистоту, његову душу,
његово потомство“ (Ристић, 2004, стр. 178). Заправо, важна је вера али је још
важнији начин на који се она брани. Бранећи своју веру, веру православну,
Богдана, из приповетке Љута православка спремна је да убије свог мужа, који
се потурчио, не могући да издржи бреме срамоте због његовог срамотног чина:
„Напоље из куће. Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете ... Куку мени,
што нас овако ојади! ... Што си учинио ту бруку! Са собом, с кућом, с ђететом,
да до вијека останеш као уклин у народу“ (Божовић, 2005, стр. 145).
Потребу да се православље одбрани преточено је и у национални завет.
Божовићева јунакиња, брани веру као основно начело за које се живи и умире.
„Помисли: зар има боље вере од наше? Чиста, лијепа: Божић и Васкрс, пости
и празници, цркве и манастири, сабори и славе, заветине и свадбе, поп и ђак,
причешће и очишћење“ (Божовић, 1998, стр. 126). По речима писца, жене су
те које „чувају веру и кућу“ (Божовић, 1998, стр. 188). Богдана, по мишљењу
Јасмине Ахметагић, „свој верски идентитет потврђује осветом потурченом
мужу (Ахметагић, 2007, стр. 44). Ова приповетка пишчево је сведочанство о
томе како је једино вера православна темељ националног идентитета. Злате из
Слатине такође доказује своју верност вери, јер ни под каквим околностима
не пристаје да веру промени. Бавећи се компаративним истраживањем, Ана
Ђорђевић у тексту Православље као интелектуална и егзистенцијална драма
даје одговоре на питање шта је заједничко и различито у схватању православља
у приповедачкој прози Л. Лазаревића и Г. Божовића. Као основу разлику у
схватању овог проблема Ђорђевић наводи да је Лазаревић „проблем више по-
ставио као интелектуалну, а други као егзистенцијалну и националну драму“
(Ђорђевић, 2007, стр. 60).
Поменути Божовићев јунак Злате из Слатине доказује своју херојску вер-
ност вери не пристајући да је промени ни под притиском силе: „Јер клаће се са
Бугарином кад су сами, али га никако неће издати Турчину. О Злате из Слатине
неће издати крштена човека, па да му је сву децу поклао. Никад!“ (Божовић,
2005, стр. 211). Овом задивљујућом сликом оданог верника Божовић је, по
мишљењу Миленка Јевтовића, успео да ослика „историјску, топографску и ст-
варносну збиљу сировог живота и још сировије и суровије борбе за елементарне
егзистенцијалне ослонце појединца и националних колективитета“ (Јевтовић,
1996, књ. 2, стр. 49).
115
Божовићев јунак Сталет и његов саборац у борби око манастира Девич

убили су чак четрдесет нападача и разбојника и завадили два племена бранећи
веру и манастирска утврђења као најважније заповести које су им генерације пре
њих оставиле као аманет. Гладан и уморан Пера Симић из приповетке Суђенога
тренутка у годинама општег безвлашћа бира да „умре овде и као Пера Симић,
а не тамо где га нико не зна“ (Божовић, 1927, стр. 80). Пера не бежи, и поред свих
опомена испред бугарске најезде. Умреће мирно и без страха, јер ће животом
бранити веру и крсно име. Како промишља Миленко Јевтовић, „Божовићеви
родољубиви ликови из оног социјалног слоја и оног социо-културног миљеа у
чијем је видокругу егзистенција скоро једини животни постулат“ (Јевтовић, 1996,
књ. 2, стр. 69). Божовићеви јунаци бране крсно име и своју православну веру, а
за најважније егзистенцијално питање сматрају управо опстанак на земљи на
којој су они, њихови преци, српска гробља и цркве вековима уназад.
Божовић надасве портретише и неколицину оних потурчењака коју су
зарад бољег и лакшег живота и егзистенцијалне сигурности потурчили, од-
војивши се од националног корена и мислећи спас пронашли у исламу. Хасан
Штавица из приповетке Витешки тренутак, браћа Мирићи из приповет-
ке Суђенога тренутка, Сулејман Лековац из приповетке Љута неман, Љуљ
Мортуња из приповетке Васкрсење, само су неки од примера потурчењака српс-
ког порекла. Ови Божовићеви јунаци жртве су оне силе пред којом је појединац
немоћан. Губећи српски идентитет ови јунаци су „двоструки страдалници, чију
је драму идентитета и дубоке психолошке растројености Божовић уткао у слику
свеукупног историјског страдања“ (Јефтимијевић Михајловић, 2016, стр. 162).
У причи Љута неман, Божовић осликава главног јунака који променом
вере губи лични идентитет. Сима односно Синан бин Мухамед, који је потурчен
мимо своје воље, кога је потурчио стриц потурчењак, промену вере доживљава
као потпуно чупање из националних корена и историје. Како наводи Јасмина
Ахметагић „он промену вере доживљава као расцеп бића [...] Сима односно
Синан бин Мухамед живи између два света, одаје се алкохолу, што у исходишту
доводи до тога да заправо кида везе са обе заједнице и са самим собом [...]“
(Ахметагић, 2007, стр. 39–40). Сима изнад свега жели да сачува чисту душу и
неукаљани образ. Божовићев јунак једноставно не пристаје да живи оно што
није и не може да се помири са насилном потребом да буде неко други.
На крају овог рада, лако закључујемо да је у књижевном свету Григорија
Божовића егзистенција неизвесна и условљена борбом за очување националног,
верског и културног идентитета српског народа. Животи његових јунака слика
су људске патње и непрестаног трпљења. Егзистенција приказана на иманент-
ном и трансцендентном плану доноси сведочанство о трагичном али херојском
моделу живота. Огољено приказана друштвена стварност слика је живота нашег
народа на простору Старе Србије и Косова и Метохије. На нивоу историјских,
културних и верских сукоба Божовић приказује егзистенцију својих јунака као
116
вечну борбу за боље сутра. Управо овај рад је покушај да се укаже на то како
Божовићева приповедачка проза доказује пишчеву умешност у модерном са-
гледању проблема људске егзистенције. Егзистенцијална борба постаје борба
за верски, културни и национални идентитет свих његових протагониста.
Божовић је, слободно можемо закључити, модеран писац, који је успео
да прикаже сву лепоту и трагику живота са простора Старе Србије с почетка
прошлог века. Живећи на простору „крвавога српскога југа“ и поистовећујући
се са судбинама својих јунака, он је успео да заједно са њима проживи праву
егзистенцијалну драму. Управо зато, Григорије Божовић остаје омиљени писац
наше читалачке публике, цељен и вољен због писања који обогаћује душу.
Извори:
Божовић, Г. (1908). Из Старе Србије: приповетке, св. 1. Мостар: Штампарско-
умјетнички завод Пахера и Кисића.
Божовић, Г. (2005). Косовска прича (прир. Гојко Тешић). Политика: Народна књига.
Божовић, Г. (1998) Мој Колашин, приче и путописи из Старог Колашина (прир. Драгиша
Бојовић). Београд–Приштина: Нови Свет.
Алексић, С. (2016). Приповедачки поступак Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А.
Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића (49–63). Косовска Митровица
– Ниш – Зубин Поток: Филозофски факултет – Филозофски факултет – Културни
центар „Стари Колашин“.
Ахметагић, Ј. (2007). Стереотипна представа о другом и проза Григорија Божовића.
Баштина, 22, 31–47.
Бећковић, М. (1997). Григоријев вир времена. У: М. Ђорђевић (прир.), Хроничар српс-
кога југа. Сунце уместо тачке. Приштина: Народна и универзитетска библиотека
– Нови Свет.
Берђајев, Н. (2001). Смисао стваралаштва: покушај оправдања човека. Београд: Бримо.
Богдановић, М. (2004). Античка трагедија модерног времена. У: М. Јевтовић, Григорије
Божовић у међуратној књижевној критици. Лепосавић – Косовска Митровица:
Институт за српску културу – Приштина – Филозофски факултет.
Виловић, Ђ. (2004) Приповедачак наше планине и брђана. У: Григорије Божовић у међу-
ратној књижевној критици, Лепосавић: Институт за српску културу – Приштина,
Косовска Митровица: Филозофски факултет.
Грандић, А. (2015). Слике Косова и Метохије у Првом светском рату у приповеткама
Григорија Божовића. У: С. Грандић, Први светски рат у српској прози: од 1914.
до 1941. године; Бранислав Нушић, Драгиша Васић, Станислав Краков, Растко
Петровић, Бранимир Ћосић, Стеван Јаковљевић, Григорије Божовић. Бања Лука:
Народна и универзитетска библиотека Републике Српске.
Ђорђевић, А. (2007). Православље као интелектуална и егзистенцијална драма: прилог
поетици реализма Лазе Лазаревића и Григорија Божовића. Баштина, 22, 49–61.
117
Jaspers, K. (1956). Filozofija egzistencije. Berlin: Walter de crouyter cd.

Јефтимијевић Михајловић, М. (2016). Психологизација и карактеризација ликова у
приповеткама Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.),
Поетика Григорија Божовића (121–139). Косовска Митровица – Ниш – Зубин
Поток: Филозофски факултет – Филозофски факултет – Културни центар „Стари
Колашин“.
Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића, књ. 1. Зубин Поток
–Приштина: „Стари Колашин“ – Нови свет.
–Приштина: „Стари Колашин“ – Нови свет.
Јевтовић, М. (1997). Григорије Божовић – хроничар крвавога и печалнога српскога југа.
У: М. Ђорђевић (прир.), Сунце уместо тачке. Приштина: Културна манифестација
„Глигорије Глиша Елезовић“ – Народна и универзитетска библиотека – Нови свет.
Kami, А. (1975). O budućnosti tragedije. U: M. Miočinović (prir.), Drama: Rađanje moderne
književnosti (386–393). Beograd: Nolit.
Kant, I. (1979) Kritika praktičnog uma. Beograd: BIGZ.
Лазић, Н. (2016). Одлике приповедачког поступка Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић
и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића (39–49). Косовска
Митровица: Филозофкси факутлет.
Ристић, М. (2004). Народна песма у другој форми. У: Григорије Божовић у међуратној
књижевној критици. Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску кул-
туру – Приштина – Филозофски факултет.
Скерлић, Ј. (1953). Историја нове српске књижевности. Београд: Рад
Тодоров, В. (2013). Историја, мит и ремитизација српског идентитета у прози Григорија
Божовића. Philologia Mediana, 5, 141–153.
Фројд, С. (1994). С оне стране принципа задовољства. Нови Сад: Светови.
118
Anica M. Radosavljević
Nebojša J. Lazić
Tragedy and beauty of existence in short

stories written by Grigorije Božović
Summary. This work was created as an attempt in order to observe some of

the questions related to the life’s existence and immanent as well transcendent plan
in narrative prose of Grigorije Božović. Guided by the opinios of those who in more
successful and detailed way, made wide readership get acquinted with literary opus
of Grigorije Božović, we will try to show the life existence od his heroes. Task od
this will be to answer to the question how is existemtial reality od Grigorije Božović’s
heroes shaped with those things that made their internal world.
Keywords: existence, tragedy, beauty, Grigorije Božović, herors, Old Serbia,
Kosovo and Metohija, short story.
119
Владимир Р. Димитријевић1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Гимназија у Чачку
Са чиме се срео игуман Мојсије

(Тиваидска напаст Григорија Божовића)
Сажетак. Рад се бави приповетком Григорија Божовића „Тиваидска

напаст“, у којој се угледни игуман Ђурђевих Ступова и вођа племена
Васојевића, Мојсије Зечевић, суочава са чулним искушењем при сусрету
са лепом девојком на реци. У тешкој борби против сопственог тела, игуман
предузима радикалне мере обуздавања својих чула, чиме успева да очува
своје достојанство и као монаха и као народног вође.
Кључне речи: телесно искушење, монашки завет, епско, иконично.
Пред нама је прича „Тиваидска напаст“ Григорија Божовића. Јунак приче

је угледан српски калуђер и духовни вођа Васојевића, игуман Мојсије Зечевић,
трудбеник који је обновио Ђурђеве Ступове. Моћан је на дивану и на мегда-
ну, а чува веру свог својих саплеменика и изводи их пред лице Божје. Народ
његовог краја поштује га и због јунаштва, и због дипломатских путовања за
добро племена, али нарочито због његове моралне чистоте и молитве, која
исцељује душевно оболеле и помаже им да поврате равнотежу. Он је прави
јунак и лепотан, и да није калуђер жене би се око њега окретале. Окрећу се оне
и сад, али монах пази на себе. Чува своје достојанство, да би могао остати оно
што јесте – и монах и народни вођ. Монашка иконичност игумана Мојсија је
неодвојива од његовог епског изгледа, који као да је „сакован“ у стародревном
десетерцу. Иако има пиштоље, старешина Ступова их носи са собом у ретким
приликама – рецимо, кад иде на дужи пут. Одликовно оружје световног јунака
старешина Ступова замењује духовним оружјем што га символизује камилавка:
„Грчка, стрехаста камилавка, високаи црна до преливања, улива страхопо-
штовање као и сабља да му звекћео огромну бакрачлију“ (Божовић, 2016, стр.
300). Камилавка замењује не само сабљу него и пиштоље, који почесто остају у
манастиру. Дакле, иако игуман Мојсије има и световни ауторитет племенског
главара, код њега преовладава ауторитет духовника и молитвеника.
1
vladimirdimitrijevic@gmail.com
120
Са чиме се срео игуман Мојсије (Тиваидска напаст Григорија Божовића)
Кад стигне на реку да је преброди, одједном наиђе на огромно искушење

– лепоту девојку која пере рубље. Усамљена, она је делимично обнажена, јер
мисли да је нико не гледа. Не бојећи се Турака, јер би сваки њихов насртај
племе осветило, али ни својих, јер би сваки мушкарац од стида спустио очи и
прошао, она ни не примећује игумана који је, први пут у животу, пао у телесно
искушење. До тада, није му се дешавало ништа слично, мада су многе жене при-
лазиле његовој руци по благослов: „Његови завети су били чврсти као врхови
на Комовима, а крв некако сама по себи била мирна као да струји кроз јагње,
кроз правога измождена испосника“ (Божовић, 2016, стр. 301).
Међутим, сада је осетио у себи силу полног нагона. Оно што је видео од
лепог тела игуман је покушао да заборави, али га је спопала машта, која је у
њему будила пожуду. Домаштавање је, из монашке литературе се зна, кључни
механизам који човека уводи у губитак надзора над собом и својим поступцима.
Пред нама је, аскетским речником говорећи, слика прелести као прекрасног
привида који обмањује човека. Она је често повезана баш са чулном лепотом
(Руси за лепоту кажу да је „прелест“), која човека уљуљкује у координатама
греховне палости. Божовић лепоту која заноси и монаха уводи у заборав под-
вижничких завета описује као сушту биолошку силу, чисто здравље и једрину.
Ипак, та лепота може постати кобна; она није само сунчана, него је и змијска.
У наступу пожуде, игуман Мојсије креће ка младој жени, не могавши да
се уздржи. Хита, али га она пресеца погледом, и каже му да је погрешио место
на коме се прелази река. Њему са главе пада камилавка, а она креће да је хвата
у води и подсмева му се због немоћи. Кад схвати куд је забраздио, Зечевић
пожурује свога коња, да би што пре стигао у манастир и избавио се искушења.
Сусрет са младом женом која га покорава силом своје лепоте што у њему
буди непреображену чулну глад детронизује игумана Мојсија – и као народ-
ног вођу, и као калуђера. На реку он стиже десетерачки, коњ му је у брзоток
ушао „као какав средњовековни мегданџија“2, али га поруга обара чим покаже
своју очараност: млада лепотица му нагласи да на погрешном месту прелази
реку (то јест, греши у поступку, који је недоличан у сваком смислу), и спада
му камилавка, сушти символ завета, па је однесе бујица, материјални знамен
његове чулне понесености. У игумановом уму већ одјекују племенске ругалице
2
Коњ је, свакако, символ јунаштва, али и мушке полне снаге. Игуман ће га, схвативши
куда је забраздио кад га је опила женска лепота, погнати у галоп који подсећа на
бекство од најстрашнијих утвара (као да су га „ваздијаније“ јуриле) само да што пре
стигне у манастирско уточиште. Сетимо се да у Нечистој крви газда Марко, свекар
Софкин, ножем удара свог коња да би, избегавши жуђени телесни однос са снахом,
одбегао од куће на границу према Турској, где ће, касније, тражити и наћи смрт: „Али
изненадном снагом одједном скочи, уседе у седло и ножем алата остраг по сапима
шину. Шикну крв. Алат, бљештећи се у мраку, пропињући се и разривајући калдрму,
одјури са њиме“ (https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/bstankovic-krv_c.
html, приступљено 14. 2. 2021)
121
по којима би камилавка могла да служи да се у њој чувају женске преслице.

Детронизација је, као и интронизација са почетка приче, опет двопланска: као
калуђер и духовник, остаје без камилавке, сведочења завета целомудрености, а
као народни вођа и јунак бива подвргнут познатој „порузи преслице“, познатом
изазову на мегдан уз претњу да ће онај који се не одазове морати изазивачу да
плете „гаће и кошуљу“.
Сусрет игумана Мојсија са његовим помоћником, Пајком Шкипцем, прола-
зи у Шкипчевим претпоставкама о томе шта је калуђера могло да уведе у стање
необичне узнемирености, које личи на лудило. Зечевић не може да изговори
на најосновнију молитву, призив Свете Тројице, него само понавља: „Ва име
Оца...“ Основна претпоставка о томе шта се могло десити је, наравно, епска:
напале су га потурице, Рамусовићи, због чега треба позвати племе да крене
да се свети. Али, монах свом сатруднику каже да се он не боји ни Турака, ни
потурица, него да се срео са много страшнијим искушењем. (За сваког човека
најстрашније искушење је он сам – његова душа, његово тело, који чекају пре-
пуни изненађења; зато учитељ монашке аскезе, Свети Јован Лествичник, и каже
да не треба веровати свом телу док се не легне у гроб). И одлази да се против
свог непријатеља, до тада само привидно укроћеног, бори најсуровијом мером
– уласком у ледени извор, од кога би, каже Шкипац, крепао и бедни Малисорац.
Игуман Мојсије користи свој углед и заповедничку силу да се огради од
сваког оног ко би му могао прићи са стране и лишити га могућности жестоког
обрачуна са собом, својим главним противником: „Кажи калуђеру Максиму
нека гледа манастир. К мени овђе да нико осим тебе није прилазио. Видиш
ли ове пиштоље крај мене? Убићу свакога ко ми се примакне или рекне да
одавле изиђем. Био то војвода из Коњуха, или из Буча... Да те змија није ујела да
друкчије буде!... Ако сјутра, кад сунце зађе за брдо, будем жив и при свијести,
остаћу овђе још... и још док не видим да ми се од ђавола не ваља страшити...“
(Божовић, 2016, стр. 304).
А суштина борбе је у очувању монашког завета: „Хоћу да убијем студеном
водом све ове змије које се, виђу, праћакају по мојим жилама...Једном се само
ријеч даје... Божја је најтврђа: нијесам ја безгрешне власи своје уремио ћивоту
Дечанскога краља, да ми их потлије мрси рука какве гојне Ашанке из Луга! Пази,
соколе, и полумртав калуђер Зечевић можескресати двије целине (опалити из
два пиштоља, нап. прир.), кад се већ учинио крвник тијелу своме поганом!...“
(Божовић, 2016, стр. 304).
Отац Мојсије је „пунокрван“ мушкарац, који, иако је калуђер, у себи има
полни нагон. До тада није уочавао сву његову силину; напротив. Није туњавац
и евнух; биолошки мушкарац у њему није некротизиран. Али, он је „уремио“
(заветовао) своје власи на монашењу Светом Стефану Дечанском, и он хоће
и може да одржи свети завет девствености и чистоте, за који је Господ обећао
највеће награде, а који га издваја међу саплеменицима и као посвећеника
122
Са чиме се срео игуман Мојсије (Тиваидска напаст Григорија Божовића)
подвига и као вођу Васојевића. Схвативши да није успео да савлада пожуду

(иако се она, због његовог духовног живота, до тада није пројављивала), он
решава да се обрачуна са собом тако што ће два дана провести у леденој води
извора, „убијајући змије“ које се гнезде у његовој крви.
Неће му се ругати ни ђаво, ни саплеменици.
О натприродном подвигу
Велики, натприродни хришћански подвиг је монаштво. Монах настоји да

у телу живи као анђели, они који стално служе Богу и немају чулних потре-
ба. Али, како? Тело тражи своје. Једини лек је подвижништво – самонадила-
жење благодаћу Божјом. Монах од природног мора постати натприродно биће.
Задатак се не да извршити својим силама. Јер и монаси се морају борити да би
надишли сва искушења, па и искушење полне привлачности.
Зашто је то тако тешко и захтевно? Сједињење полова у данашњем виду
је природно – оно је последица одевања човека у тзв. „кожне хаљине“, како
се у Светом Предању називају последице прародитељског пада.3 У мушко и
женско тело заложена је сила привлачности без које не би било рађања и ум-
ножавања људског рода. Свако ко се приближава жени налази се под утицајем
те привлачности, и женски ликови, начин на који говоре, топлина и нежност
остављају великог трага на душу мушкараца. С обзиром да је брак природан,
а девство натприродно, монаси који се излажу женском присуству имају пред
собом тежак задатак да надиђу полну привлачност и усмере је ка спасењу у
Христу. Утисци примљени при сусрету са особом супротног пола у почетку
изгледају као споредни, део свагдашње рутине, али кад се подвижник усами,
он, подстакнут својом палом природом и демонским упливима, може да се
нађе у тешкој духовној борби.
Натприродност монаштва састоји се, између осталог, у превазилажењу
пола, али не било којим видом физичког или психичког самоунакажавања у
име чистоте, него очувањем пуноте Богом дарованих потенцијала људске при-
роде која се поново стиче у Христу Духом се мора надићи оно што је телесно.
Знамење те победе је камилавка игумана Мојсија, коју Пајко Шкипац прима
од неког дечака што је доноси у Ступове као нарочиту светињу и оставља је
да се суши, а сам пали кандила у храму, да помогне подвигу свог духовника.
Што се на води обасјаној сунцем десило (искушење, прелесни привид
забрањене сладости) баш у води, леденој, окончава се: разуздана речна сти-
хија, знамен чулности која се отела словесном надзору монашког подвига, бива
3
Више о монашком односу према полности у „Бежите од блуда: Како сачувати чис-
тоту душе и тела“, написао и приредио Књигољубац, Очев дом, Верско добротворно
старатељство Митропиолије београдско-карловачке, Београд, 2019, стр. 311–318.
123
обуздана на извору, чијој ће епитимијској сили старешина Ђурђевих Ступова

подврћи себе, да би опет био заветник Светога Краља Дечанског, духовник и
путеводитељ својих саплеменика.
Шта год се некада дешавало славним тиваидским аскетама, може се десити
и српском калуђеру у Васојевићима: и онда и данас лек је један – покајање и
самонадилажење ради васкрсења у Христу.
Приповедач Григорије Божовић је ову истину уверљиво посведочио.
Божовић, Г. (2016). На хаџилуку – приче и путописи о храмовима и духовницима (прир.
Д. Бојовић). Београд: Службени гласник.
Станковић, Б. Нечиста крв. Преузето са: https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/
proza/bstankovic-krv_c.html
„Бежите од блуда: Како сачувати чистоту душе и тела“, написао и приредио Књигољубац,
Очев дом, Верско добротворно старатељство Митрополије београдско-карловачке,
Београд, 2019.
Vladimir R. Dimitrijević
High School, Čačak
What has abbot Moses encountered with?

(Grigorije Božović: Temptation of Thebaid)
Summary. The article deals with GrigorijeBožović’s story „ Temptation of

Thebaid“ in which eminent abbot of ĐurđeviStupovi Monastery and leader of the
tribe Vasojevići, Moses Zečević, faces with sensual temptation during the encounter
with a beautiful girl by the river. In the difficult fight against his own body, abbot
undertakes radical measures in order to restrain his sensations and keep his dignity
as a monk and a national leader.
Keywords: sensual temptation, monastic vow, epic, iconic.
124
Драгана Р. Станковић1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Етика женских ликова у збирци приповедака

Тешка искушења Григорија Божовића
Сажетак. Аутор у раду проучава и осветљава етичка својства женских

ликова у збирци приповедака Тешка искушења Григорија Божовића (одабра-
ни су најрепрезентативнији примери у односу на дату тему). Сагледава се
која је била улога жене и колики је био њен значај у очувању вере и нације,
традиционалних вредности у тешким временима и искушењима за српски
народ на простору Старе Србије. Осим о српској жени као носиоцу етич-
ких својстава, Божовић је истакао и високу етику женских ликова других
конфесија и националности и њихов вид испољавања и примене морала.
Компаративном методом се указује на примере из литературе и ликове који
се могу довести у везу са Божовићевим јунакињама.
Кључне речи: Григорије Божовић, приповетке, женски ликови, етика,
вера, нација, страдање, трагика.
Дело Григорија Божовића2, „страдалника и највећег писца с југа Србије“

(Божовић, 2006, стр. 30), „косовског Андрића“ (Андрејевић, 2016, стр. 74), како
су га називали, дуги период је било заборављено и неправедно запостављено,
али у последње време привлачи све више пажње и пружа богату грађу за испи-
тивање и тумачење.3
1
dragana.stankovic@pr.ac.rs
2
Григорије Божовић (1880–1945).
3
Нарочити допринос актуализацији Божовићевог лика и дела дали су научни скупови
одржани на Косову и Метохији на којима је окупљен велики број стручњака из области
књижевности, језика, историје, филозофије, социологије и других хуманистичких
наука. Први је био под називом Језик и стил Григорија Божовића (2006) у организацији
Филозофског факултета Универзитета у Приштини и Старог Колашина из Зубиног
Потока и други Поетика Григорија Божовића (2016) у организацији Филозофског
факултета Универзитета у Приштини.
125
Предмет истраживања нашег рада је Божовићева збирка приповедака

Тешка искушења4, односно, етичка својства и примена моралних начела женских
ликова. С тим у вези је било важно сагледати која је била улога жене и колики је
био њен значај у очувању вере и нације, традиционалних вредности у тешким
временима и искушењима за српски народ на простору Старе Србије. Осим о
српској жени као носиоцу етичких својстава, Божовић је истакао и високу етику
женских ликова других конфесија и националности чиме се, такође, бавимо.
Поменута збирка је „својим садржајем проширила, допунила и обогатила
онај књижевни свет који је приповедач започео да гради још од прве припо-
ветке и прве збирке“ (Јевтовић, 1996, стр. 99). У таквом литерарном свету се
наилази на „обиље примера узвишености и етичности“ (Јеврић, 2006, стр. 13)
чиме писац „снажно афирмише етику храбрости и поштења у међуљудским и
међунационалним односима“ (Јеврић, 2006, стр. 16).
Иако је у приповеткама са темама из Старе Србије далеко више мушких
ликова, писац није запоставио ни женске, напротив, приказао их је на такав
начин да у њима „централно место заузима жена, а за најуспелије странице
заслужно је женско начело“ (Матицки, 2010, стр. 282). Томе у прилог говоре и
женски ликови које ћемо ми представити.
Посебне друштвене и историјске околности у којима пребивају Божовићеве
јунакиње одредиле су и условиле њихово обликовање, а временски оквир у који
су смештене наметнуо поштовање патријархалних образаца и наслеђених жи-
вотних норми. Заправо, читава приповедна проза Григорија Божовића о Старој
и Јужној Србији „у великој мери заснована је на особитом моделу патријархалне
културе“ (Матицки, 2010, стр. 282). У таквим околностима је снажно изражено
осећање дужности да се поступи у складу са оним што савест налаже и што је
исправно, а колективно увек има предност у односу на индивидуално и лично.
Српске жене и мајке окупљене су под ореол нације и вере и то је есенцијална
нит која их спаја, а идеја која их води је не издати претке, сачувати језик, веру,
обичаје, остати одан оним начелима који су народ одржали кроз вековна иску-
шења и страдања. Божовић на јединствен и уверљив начин даје морал својих
јунакиња, а самим тим и морал читавог народа у патријархалној заједници те се
може рећи да је скоро свака приповетка „одбрана српства, а то значи одбрана
оног највреднијег у српском бићу: поштења, части, јунаштва, истине, традиције,
вере, Бога, цркве“ (Савић, 2006, стр. 35).
Марија Јефтимијевић Михајловић (2016, стр. 124) запажа да је Божовићева
приповетка „прича о вишем и вечном устројству света, у коме не престаје борба
4
Збирка Тешка искушења објављена је 1935. године у издању Издавачког и књижарског
предузећа Геце Кона у Београду, а садржала је следеће приповетке: Два човека, Војводин
стриц, Васкрсење, А кад друга настаје судија, Чудни подвижник, Две жене, Нејуначко
доба, Циганка, Дукађинка, Кршћеник, Неза сокол, Љута православка, Пустошна де-
војка, Женска одмазда, Колашинска кнегиња, Кона из Међеђега Потока, Из горе вуче,
Брат, У дреничкој тиваиди.
126
Етика женских ликова у збирци приповедака Тешка искушења Григорија Божовића
између земаљског и небеског, телесног и духовног, демонског и божанског, у

људској заједници и у људима самим.“ И у приповеткама које ми издвајамо
могуће је препознати такав дуалитет и судар добра и зла, врлине и греха, мо-
ралног и неморалног. Када писац своје јунакиње доведе до граничне ситуације
и постави их да бирају широк или узак пут, онај који води у пропаст или пак
онај што спасава, оне крећу путем добра и заузимају етички исправан став.
За њих је то посве логичан избор јер из моралне перспективe посматрају свет,
према њој одређују своје поступке и доносе животне одлуке. Њихова морална
исправност се готово не доводи у питање.
У приказаној стварности приповедака жене живе унутар јасно одређе-
ног простора у коме је конкретизовано шта је дозвољено, а шта није. Свака
ситуација означава превагу етичког принципа који је неприкосновен. Ниједна
несрећа која их сналази (смрт чланова породице, неправда, егзистенцијална
угроженост, понижења сваке врсте) не може угрозити опредељеност ка ономе
што је добро и исправно. Такво опредељење њихову судбину готово без изузет-
ка чини трагичном, али оне у тој трагици доживљавају епифанију и проналазе
виши смисао свог страдања.
Григорије Божовић је
„остајући веран српској традицији и њеној високој етичности, улоге
и примере изузетних јунака и животних подвига поверава и обичним
личностима, најчешће женским ликовима. Ти ликови и необични јунаци
замењују мушке, храброст прелази на трпељивије и издржљивије лич-
ности, и отуда у овим приповеткама толико женских јунака и сјајних
примера храбрости, пожртвовања и доследности које не достижу ни
најбољи и најузвишенији примерци мушког рода и српског племена.“
(Јеврић, 2006, стр. 16)
Већина женских ликова сабраних у збирци која је предмет анализе овог

рада сведочи управо о томе.
Љута православка
Жена је у српском народу одувек смaтрана чуварем огњишта. Док је

мушкарац имао доминантну и видну улогу, она је из засенка, скрајнута и го-
тово невидљива, трпељиво и истрајно вршила своје дужности. По врлинама
и унутрашњој снази често је предњачила у односу на мушкарца и остајала
једини бранич народног имена. Како истиче Милорад Јеврић (2016, стр. 25)
„код Божовића епски уздигнути ликови више су жене него мушкарци. Мушкарац
ће се и потурчити, жена никад, мушкарац ће подлећи притиску, жена никад...“
Приповетка Љута православка апострофира и афирмише управо такву идеју.
127
Прича о Богдани, главној јунакињи, и њеној „љутој вери“ почиње једнос-

тавно и на директан начин указује на суштину проблема који ће је ставити
пред тешко животно искушење:
„Још пре двадесет дана суседи су јој донели ту црну вест, у коју она
никако није могла веровати. Калудрани су били у граду једне суботе и
на тргу сазнали од чудно задовољних Арнаута да се њен муж, а њихов
сељанин Милоје Красић потурчио.“ (Божовић, 2016, стр. 486)
Од кобног сазнања како јој је муж од Милоја постао Мустафа и изјавио

да се „одриче од своје слабе вере и хоће јаку турску веру“ (Божовић, 2016, стр.
486), Богдана доживљава егзистенцијални крах и пораз. Пред таквим јадом и
срамотом несрећну жену обузимају ужас и неверица: „Не може то бити овога
свијета, сињој кукавици! – завапила она и скаменила се на месту“ (Божовић,
2016, стр. 487). Сав пређашњи живот нестаје у том потресном тренутку, поро-
дично гнездо се руши, а домаће огњиште гаси. Да би дала одушка своме болу,
као за покојником, кукала је она за живим мужем: „Али од те суботе равно до
друге, Богдана је свако јутро излазила на помол иза куће и у глас нарицала за
својом срећом, за својим домаћином“ (Божовић, 2016, стр. 487).
Тренутак када негдашњи Милоје долази својој кући прати избезумљени
врисак детета: „Турчин!... Не дај, дадо!... Турчин!...“ (Божовић, 2016, стр. 487)
који се пролама кроз тишину летње ноћи. Тај крик невиног детета могући је
предзнак несреће што ће уследити након борбе између новонареченог Мустафе
и Богдане, бранитељке вековног огњишта. Она у тој борби не одустаје одмах
од свог домаћина и попут Марице у приповеци Све ће то народ позлатити5
пружа руку да га подигне из бездна. Подсећа га на пређашњи живот, заклиње
собом и дететом, теши Божијим милосрђем, чини све што може како би га
обратила. Колико само лепоте и поетске снаге има у њеним речима:
„Помисли: зар има боље вјере од наше? Чиста, лијепа; Божић и Васкрс,
пости и празници, цркве и манастири, сабори и славе, заветине и свадбе,
поп и ђак, причешће и очишћење. Умреш и погребу те као раба божија, а
не као стоку... Не бој се, јака је вјера наша, силно је вјеровање сиротиње
раје, моћан је Господ – доћи ће ослобођење, виђећеш што је Србија!...
Боље је с бијелијем образом и раја бити но потурица, но крстов издајник,
Милоје!“ (Божовић, 2016, стр. 490)
Ове речи сублимишу сву етику народних песама и древног обрасца по

којем је сачувати име и веру била најсветија дужност. И Богдана, озарена све-
тилом вере, чини очајнички све што може како би то испунила. Као жена ми-
роносица клечи и залива сузама Милојеве ноге не би ли му спрала грехе, све
прашта и заборавља само да се изгубљена душа покаје и врати на прави пут:
5
Приповетка Лазе Лазаревића.
128
„Јер неда она, Богдана, својега Милоја ђаволу, неда другој вери, туђој и страш-
ној, далеко је од крштеника било!...“ (Божовић, 2016, стр. 490). Одрећи се вере
значило је одрећи се и своје родне груде у коју је она полагала све своје уздање6,
са снажним предосећањем да ће им донети дуго жељену слободу.7
Али узалуд, Милоје више није могао бити онај пређашњи. Унутрашња
подвојеност и располућеност гонила га је у лудило. Дубоко психички растројен,
полусвестан, раздражен пићем и својом немоћи, он физички насрће на Богдану
и последњи пут доказује да је Турчин и да „ће то остати било да се свет преврне“
(Божовић, 2016, стр. 490). Богдана је после тога најзад постала свесна пораза
и изгубљене битке, схватила да је све свршено и да се повратку на старо више
није могла надати. То ју је нагнало на екстреман потез који јој се чинио јединим
исправним у датим околностима. О томе Валентина Питулић пише следеће:
„Борба мушког посрнулог принципа (домаћина који се потурчио) и ре-
лигијски, православно утемељене жене управо се догађа пред огњиштем.
Жена покушава узалуд да врати у веру мужа који се преверио. Изгубивши
ову битку, пред сакралношћу прага и огњишта она пред зору пали дом
приносећи на жртву култно место предака.“ (Питулић, 2006, стр. 152)
Богдана је учинила оно што је осећала да као Српкиња, православка,

супруга и мајка мора учинити. Из најдубљег верског и националног убеђења
определила се на такав чин. Да би се на прави начин вредновала њена одлука
неопходно је познавати друштвеноисторијски контекст у који је прича смеште-
на, „Богданин злочин истргнут из познавања таквог контекста могао би да се
тумачи као крајњи циљ деструкције и насиља“ (Стакић, 2016, стр. 110). За њу
је очување националног бића и наслеђа предака био примарни животни циљ и
у том кључу треба тражити разумевање за њен поступак.8 Јер, у новој пројек-
цији реалности то више није био Милоје, домаћин огњишта, њен муж и отац
њенога детета, већ физички и душевно деформисан „бедан Мустафа, не силни
нови Турчин, но онај прави правцати Мустафа Циганин који по Колашину
6
То се потврђује кроз Богданине речи: „...у нашу милу Србију...“ (Божовић, 2016, стр.
488), „...да бјежимо у Србију...“ (Божовић, 2016, стр. 490), „...доћи ће ослобођење,
виђећеш шта је Србија!“ (Божовић, 2016, стр. 490).
7
Оваква оданост и дубоко осећање припадности отаџбини у потпуности је у складу са
пишчевим погледом на свет који је он транспоновао у своје литерарно дело и ликове у
њему. „Из пишчеве визуре света и живота, базиране на регионалном кодексу, оцрта-
ван је поробљени живот његовога краја, чији живи људи неодољиво теже слободи и
свесрпском уједињењу. Сви погледи и писца и народа о којем он пише били су упрти
у слободну Србију и Црну Гору чије су се државне територије приближиле надомак
старог Колашина и само се чекао повољан тренутак да се и ови крајеви ослободе од
вишевековног поробљивача“ (Јеврић, 2016, стр. 22).
8
„Наиме, спој друштвених прилика српске историје, патријархалног окружења и на-
ционални идентитет остварује се кроз право и сушаствено ортодоксно хришћанство“
(Костић Тмушић и Савић, 2016, стр. 308–309).
129
продаје котарице и проси...“ (Божовић, 2016, стр. 488). Она је бацила угарак
да сачува пређашњег човека, његово људско достојанство и част, а спалила као
на ломачи оно што га је учинило нечовеком и истерала из њега зле силе којима
је био поседнут.
„Боље је с бијелијем образом и раја бити но потурица, но крстов издајник,
Милоје!...“ (Божовић, 2016, стр. 490), то је било начело „љуте православке“ и
свих оних жена у нашој историји и литератури које су пред мушком слабошћу
показале невероватну снагу, остале одане најузвишенијим животним прин-
ципима и сачувале веру и нацију у временима када је све било угрожено и
доведено у питање.
Две жене
Приповетка Две жене у први план ставља племенитост и величину мајке.

Српкиња и Арнаутка, мајка Јаблана Касала и мајка Арслана Кошутана, пред-
стављају израз највише етике, оне женске, дубоке, што је много више од самих
обичаја и прописа у одређеном друштву. Писац кроз њихов однос на величан-
ствен начин афирмише истински хуманизам и оставља сведочанство да „Мајке
различитог национа нигде не показују такво разумевање и солидарност као у
болу за изгубљеним сином...“ (Питулић, 2006, стр. 151). Храбра Арнаутка по-
стаје пример искрене емпатије јер осећа туђу бол као своју, а несрећу другог
доживљава као лични губитак. Занемарује веру и нацију и испред себе види
само мртвог младића и његову ојађену мајку и пред том сликом јој све друго
постаје ирелевантно. Заборавља на законе које мора поштовати и место које
јој као жени припада, она се руководи „искључиво моралним начелима који
су изнад верских сукоба који доводе до померања граница између добра и зла“
(Стакић, 2016, стр. 116).
„Вољу и наредбе мушких чланова породице ломе многе жене и међу
Српкињама и међу Албанкама. Но све у оквирима неког вишег реда и морала у
којем племенско и национално није у несагласности са универзалним и људским“
(Јеврић, 2016, стр. 29). Отуда племенита Арнаутка, и поред свести о могућој
казни због недозвољеног поступка, не уступа и остаје доследна у свом ставу.
Супротставља се мушком начелу у коме нема места за саосећање и пројављује
снагу женског принципа где људско долази испред националног и верског.
Арнаутка је толико велика у својој племенитости да Вујану назива сестром,
а иде још и даље:
„О, сестро, колико би била срећна да мој син лежи место твога
Јаблана!... Да бог да мајка ниједнога код куће не затекла ако је ово лаж!...
А разумем те што не кукаш. Нека ти је просто материнство!... О, о, да
није урока, боже!... Нека је просто, где се чује и где се не чује: нека је
просто!...“ (Божовић, 2016, стр. 462)
130
Она гази на турски обичај и прави неколико корака за покојником, а онда

се окреће и са надљудском снагом обраћа мужу. Проговара гласом правде и
савести и заклиње га пред окупљеним мушким главама да пронађе убицу
Вујаниног сина речима:
„ – О, Каримане Кошутане, допусти ми да прекршим обичај и рекнем
ти неколико речи; родила сам ти пет синова и мислим да имам право!... О,
Каримане! Ти нећеш узети авдес у мојој одаји, нити ће ти моја рука пружи-
ти мушке преобуке докле не пронађеш убицу!...“ (Божовић, 2016, стр. 462)
Неустрашена од зрна које би је могло покосити, не обазирући се на људске
обичаје, достојанствена и горда расте пред нама до неслућених висина, наспрам
„црне срамоте својега мужа“. Највише етичке поруке и универзалне људске
вредности уплетене су у њене речи и поступке.
Две жене у истоименој приповеци спаја позиција мајке са које могу нај-
дубље да осете и сагледају једна другу. Таква емпатија и међусобно зближавање
није могуће међу мушкарцима, Србима и Албанцима, међу њима до катарзе
и помирења не може доћи „јер су цивилизацијски и конфесионални ровови
предубоки“ (Лазић, 2016, стр. 46). А две мајке, „две жене, готово истоветкиње
и тек данас, због овога догађаја праве посестриме...“ (Божовић, 2016, стр. 462),
надрастају трагични тренутак, уздижу се над овоземаљским и успињу ка вечном.
Кона из Међеђега Потока
Кона из Међеђега Потока још једна је у низу трагичних женских судби-

на које Григорије Божовић приказује. Главна јунакиња, Иконија, мученица је
и праведница, „нова Миона и икона храбрости и етике“ (Дошлић, 2006, стр.
43). Након што остаје удовица, без домаћина и заштитника, достојанствено и
храбро наставља живот, посветивши се двогодишњем јединцу и кући која је
на њој остала. Упркос сложености ситуације у којој се нашла, непоколебљива
је у одлуци да сачува брачни завет и остане верна принципу према којем ни
несрећа ни смрт не могу раставити двоје пред Богом сједињених. У таквом
духу свечано изјављује: „ – Овако је од Господа Бога речено, а ја сам се једном
вјенчала и не мијењам прага!...“ (Божовић, 2016, стр. 505). Не само да је успела
да се уздигне над несрећом и сачува свој женски образ, већ је постала светли
пример целој заједници: „од ње је за кратко време постала она жена од које
остају у свима брдима презимена“ (Божовић, 2016, стр. 505).
Описујући односе који владају у породици којој Кона припада и остаје по
смрти мужа, примећујемо да писац са идеализацијом прилази патријархалној
заједници и њеном устројству. Младој удовици се приступа са много саосећања и
разумевања, великодушно јој се даје благослов да не закопава своју младост, док
јој се касније исказује дубоко поштовање и поверење када се истакне својим мо-
ралним принципима и ставовима којима се води у животу и васпитавању сина.
131
Ипак, то као да није било довољно да докаже своју верност и праведност,

живот је ставља пред ново искушење. Сналази је још већа и страшнија несрећа
јер остаје без оног највреднијег у животу, зеница ока и жиле куцавице – без
свог сина јединца. Након што је себе потпуно предала на жртву, целог века
служила у љубави, сина одгојила тако да је постао „понос куће и села“, када је
дошло време да након свих животних напора одахне у својој старости – „овака
коб“ (Божовић, 2016, стр. 506).
Храбра Иконија ни у тој трагедији није клонула и показала слабост. Вера и
трпљење које је пројавила умногоме подсећају на старозаветну причу о Јову и
његово уздање у Бога9: „Како је дао Бог, хвала њему!...“ (Божовић, 2016, стр. 507).
Њен лик је постао испоснички и светачки, онакав какав човеку даје само најдубља
бол. Прихватањем свевишње воље, без роптаја и уздаха, постаје симбол вере која
се доказује када је најтеже. Не препушта се очају и са надземаљском снагом носи
свој крст. Она проналази снаге чак и да опрости онима који су је оставили без
сина (истина, нехотице) и тиме још једном потврђује своју племенитост.
Пошто је свој морал показала и доказала пред људима, била је спремна да
своју напаћену душу преда Господу и оде своме вољеном сину. Сцена у којој је
затичу мртву подсећа на оне из житија светаца:
„Али сутрадан је нађоше мртву у њеној клети. [...] Прострла се она по
хаљинама својега сина које бејаху намештене по поду као на живу човеку.
Подметнула своју десну руку под колир гуња и кошуље, матерински то
загрлила уместо сина и следила се. Мирно и отмено као што је синоћ
изгледала. Кона из Међеђега Потока.“ (Божовић, 2016, стр. 509)
Ова јунакиња представља образ и одраз идеалне патријархалне супруге и

мајке, вечите страдалнице, али оне која у свом страдању проналази један виши,
метафизички смисао. Из хришћанске и моралне перспективе њена награда је
велика зато што је велику жртву поднела. Зато се Кона на крају преображава
пред читаоцима у светило врлине и отелотворење божанског лика у човеку.
Колашинска кнегиња
Григорије Божовић је умео да у својим делима пројектује „потресне људ-
ске драме одређене историјске епохе у којој су се дешавале, као у приповеци
Колашинска кнегиња“ (Башчаревић, 2006, стр. 182). А животна драма приказана
у поменутом делу постала је сведочанство јунаштва српске жене и потврда њене
снаге и разборитости у одсудним тренуцима.
9
Књига о Јову говори о добром и праведном човеку кога Бог ставља на искушења али
он упркос томе не пада у грех већ остаје веран и предан Његовој вољи: „Господ даде,
Господ узе, да је благословено име Господње“ (Књига о Јову, 1–21); „...добро смо при-
мали од Бога, а зла зар нећемо примати“ (Књига о Јову, 2–10).
132
Простор Ибарског Колашина у који је приповетка смештена умногоме је

јединствен, а такво је и становништво настањено у њему.10 На основу тих спе-
цифичности писац је изградио лик протагонисткиње, Иванке Превлачанке.11
Комплексне животне околности колашинску су жену вајале на посебан начин
и челичиле кроз разне недаће. Мучна реалност није могла да пољуља духов-
ну вертикалу којој је тежилa и угрози идеале којима се водила: „Жена је код
Божовића патријархална и борбена, она није само супруга и мајка, она је и
борац и етички принцип који се не ломи никако и који је најчешће јачи од
мушког принципа“ (Јеврић, 2016, стр. 28).
Тако је било и са Иванком, несрећно време је старицу оставило без мужа
кога су Арнаути убили, два сина су јој погинула, један је побегао од зулума,
а мајци остао само четврти, па и он у ланцима и пред лицем смрти. То ју је и
натерало да изађе пред Турчина у чијим је рукама био живот њеног детета, али
и судбина читавог народа у њиховом крају. Бодра и одважна, својом појавом и
ставом одмах привлачи пажњу:
„Паши као да се поче да ведри веома строго чело кад је сагледа онаку
крупну и високу, стару и испоснички суху а крепку и праву какве су само
јасике изнад његова села [...] И пристојно одевену, у запрегама до пета,
старинским, у мрачном гуњу женском, под белом везоглавом ланеном.“
Очврсла после многих несрећа и тешкоћа, без страха и зазора, предала

је старица себе на милост и немилост силнику јер је била свесна да се бори за
оно што је вредније од сопственог живота. Када су народни прваци, кнежеви и
попови били на корак од тога да избегну пред турском руком и оставе вековна
огњишта, појавила се Иванка да их опомене, укори и преузме ствар у своје
старачке руке. Спремна на жртву зарад опште ствари, она успева у ономе што
10
Говорећи о антропогеографским одликама Ибарског Колашина Милисав Лутовац,
између осталог, запажа да су одређене одлике патријархалног живота овде боље са-
чуване него у другим крајевима и наставља: „Колашинци су носиоци свих динарских
етичких особина. То су крупни здрави планинци, отвореног духа и слободних покрета.
[...] Али Колашинце је мучан живот и тежак положај учинио гипкијим него што су
њихови саплеменици у Брдима. Довијали су се на разне начине да се очувају и одбране.
[...] Вера у себе и у свој народ била је увек велика код Колашинаца. Помоћу тога су се
одржали на тако мучном месту...“ (Лутовац, 1954, стр. 62–63).
11
Сам писац је рођен у угледној колашинској породици и у једном интервјуу је пос-
ведочио колико су родно место и људи у њему утицали на његов развој: „ – За моје
развијање у овом правцу несумњиво је важно место где сам се родио. Ја сам угледао
света на крајњој тачки динарског типа према Југу, у Колашину, који је сав изразит
динарски тип, однегован на десетерцу, са богатом усменом литературом, са јужним
дијалектом. [...] гледање шта је радио мој дед и отац (били нахијски кнезови) утицало
је на моје формирање, а борба Колашина као последње српске бране према најезди
Арнаута на север, дала ми је подстрека да тај отпор с поносом гледам за свој ужи
завичај...“ (Ђосић, 2012, стр. 72–73).
133
се чинило немогућим. Тиме постаје истинска „колашинска кнегиња“ те паша с

правом каже: „А ова баба треба Колашину да буде кнез – тако моје поздравље
кнезовима и нахији“ (Божовић, 2006, стр. 502).
Разматрајући Божовићеве приповетке о животу Срба из периода под тур-
ском владавином, Милисав Савић запажа да већина њих сведочи о српском
страдању које је својеврсна одбрана чојства и јунаштва, потврда да се вера,
традиција и име не издају, а „носиоци чојства и јунаштва нису само муш-
карци већ и жене...“ (Савић, 2006, стр. 34). Управо то је својим јуначким делом
потврдила и крепка старица из Колашина, Иванка Превлачанка.
У тренутку искушења, она је постала светли пример своме роду. То што ју
је писац као жену, и, посебно, старицу, издвојио у драматичном моменту међу
свим српским главарима и великодостојницима чини узбудљивим ову припо-
ветку, али је и савршено уклапа у мозаик Божовићевог приповедног света. Тај
свет има прототип у реалности и у српском народу који је од вајкада „носио
страдални крст, навикао да се крепи духом и јача у страдању, да се учвршћује
под угњетачима, да се усред ропства и понижења, трпљењем, чојством и ју-
наштвом избори за истину у Христу“ (Алексић, 2016, стр. 54).
Нејуначко доба
Како је семантизовано у самом наслову, ова приповетка „означава одсуство
витешких времена и превласт прозаичне стварности новога доба“ (Јеврић,
2006, стр. 14), али и много више од тога. Прича је смештена у временски оквир
у ком је положај жене био комплексан и изузетно тежак. Пробуђена и оснажена
свешћу да на земљи ипак мора бити мало правде и саосећања према другом
бићу и да живети у таквом понижењу није достојно човека, изражавала је отпор
иако је унапред знала да ће доживети неуспех.
Тако је замишљен лик Арнаутке Мендије Мендухове, срчане и пркосне,
која је устала у име свих својих сестара по претрпљеном злу и понижењу. Млада
жена, усамљена и остављена, без подршке оца и својих најближих, без разуме-
вања породице која је требало да постане њена удајом, кажњавана је за грехе
које не само да није учинила већ јој ни на ум нису дошле, злостављана је за
оно што би као жена могла да учини јер је зла клица у њој. Трпела је безгрешна
колико је могла, колико су јој свест и савест дозвољавале, а када је зло достигло
кулминацију, устала је против те неправде, устала као каква хероина из грчке
трагедије. Побунила се против оног „што су стари одредили“, а она је целим
својим бићем осећала да не може бити.
Отац ју је учио да ћутке и трпељиво подноси насиље:
„ – Трпи. Твоја снага је његова, а душа само моја. Кад те дотуче, по-
бићу половину Кошутова за тебе. А сад немам што, сине мој, трпи... Тако
су стари одредили, тако су Мухамед и Лека Дукађин установили. Веле.
Немам ти што, трпи...“ (Божовић, 2016, стр. 465)
134
А недужна и напаћена душа то није могла прихватити, јер је знала и за

други закон, онај морални, снажнији од таквог животињског и нечовечног.
Тако је Мендија, када је све било против ње, а насиље постало неподношљиво,
решила да учини очајнички корак и освети се својим душманима:
„А то је, најзад, превазишло њену снагу. Некрива, чиста као светица, а
још мало па ће цело село почети мислити да је неваљала као каква градска
аскеруша. Не, не, за живота њена!... И почела је сновати. Не друго, не как-
во своје избављење, но освету, ону страшну одмазду арнаутску, али такву
каквој примера досле није било, и о којој ће и песма рећи своју, а Али-
Марковић бити најстрахобније осрамоћен...“ (Божовић, 2016, стр. 465)
Како „притисак на егзистенцију и есенцију чини да се у присуству смрти

живи интензивније, да се одлучније решавају проблеми и да се акција човека
екстремније изражава“ (Андрејевић, 2016, стр. 74), у томе је контексту и Мендија,
без икаквог другог заклона и избора, решила да уточиште потражи у Колашину,
код Али-Марковићевих душмана и тако му нанесе незапамћену срамоту.
Свесна да натраг не може, одлази пред Колашинце о којима је слушала
као о јунацима на гласу и, уздајући се у њихову храброст и част, рекла своје:
„На божију бесу12 и вашу тврду уздају, пала сам у ваше руке – рекла она.
– Мучена сам толико да то перо не може сабрати: хоћу за инат, из освете,
да се покрстим и молим да се нађе Колашинац који ће ме узети за жену...
Камен да буде, а не мушко, а ви рекнете да је Колашинац и прилика, ја
ћу поћи за њега, љубићу земљу куда буде спуштао стопала своја и бићу
му до гроба верна и захвална робиња. Беса је божја, здрава сам у памети,
ко је јунак, аман за хајтар божји и глас ваш!...“ (Божовић, 2016, стр. 466)
Онако како поступа само човек који нема шта да изгуби, предаје себе
Мендија Колашинцима, потпуно уверена да ће код њих наћи склониште од
својих невоља. Али се грдно преварила и није ни слутила да су и ту престали
да важе закони части и јунаштва. Зато Мендија разочарано узвикује: „ – Еј, до
бога мени, што нисам знала какве сте кукавице!...“ (Божовић, 2016, стр. 266).
Тиме се морално уздиже над мушкарцима који су заборавили разлику
између онога што је људско и нељудско, погазили лично достојанство и зло-
употребили физичку моћ. Насупрот њиховој суровости и сировости, њена
префињеност, стаситост и свежина биле су још израженије.
Међу свим Колашинцима, Вилотије Бабудовац, неугледан и незграпан
пандур који има дужност да бегуницу после свега преда властима, једини је
остао да сачува част јунака на гласу, на срамоту и прекор својим сународни-
цима. Мендија резигнирано и с презиром каже: „Твоје Кољашин не ваља хич.
12
„Беса је задата тврда реч, она је највећа народна светиња, која се мора одржавати“
(Станковић, 1910, стр. 135).
135
Оно жена, није машкул. Пхи!... Кукавица, опет раја!...“ (Божовић, 2016, стр.
467), а када се пандур сажали над њеном судбином и пушта је да побегне, она
закључује: „Ти једно машкул у Кољашин, паша фети малнине!... (Тако ми велике
вере)“ (Божовић, 2016, стр. 467).
На тај начин Мендија, млада и нејака жена, и Бабудовац, „шлапав и неугле-
дан“, који „ни пушку не уме напунити“, бране све оно што је етичко и витешко,
а на шта се заборавило и остају да сведоче о срамоти „нејуначког доба“ које је
настало.
Дукађинка
„У Божовићевом књижевном свету, баш као и у оном који му је послу-

жио као модел за приповедање, лако се даје свој и узима туђ живот, у њему
су важнији неписани од писаних закона“ (Лазић, 2016, стр. 47). Поштујући
управо такве законе главна јунакиња приповетке Дукађинка устаје да брани
достојанство једног мушкарца онда када он за то нема храбрости и решава да
му осветли образ по цену сопственог живота.
Бјешка Баља, Дукађинка, припада племену којем је припадао и Лека
Дукађин, творац албанског неписаног или обичајног права13 и то одређује њено
деловање и утиче на збивања у приповеци. Њена етика носи специфичности
племена из којег је потекла и у којем су се на посебан начин дефинисала морал-
на начела и дужности човека. Одбранити част14 била дужност свих, скинути
љагу са образа обавеза, а не избор појединца. То објашњава и Бјешкин животни
активизам. Она сама на више места истиче своје порекло и начела која одређују
њено деловање: „Ми у Дукађину то лако свршавамо. Једна пушка и – образ
дође на место“ (Божовић, 2016, стр. 474); „Тако ми неба и земље, и тако ми
крви Језу-Кришта, још је жив Дукађин!...“ (Божовић, 2016, стр. 474); „Дукађин
није Скадар, и није досле поднео срамоте“ (Божовић, 2016, стр. 475); „Само да
13
„U narodnoj predaji u sjevernoj Albaniji ime kanona vezuje se za Leku. Ali ta ličnost je
neodređena, a vrijeme u kojem je Leka živio i, navodno, objelodanio kanon, uglavnom
je nepoznato. Po narodnoj tradiciji taj je kanon poštovan od naroda, jer – »kako je rekao
Leka, tako je ostalo u narodu«. Tako, ipak, narod vezuje Kanon Leke Dukađinija za Leku
Dukađinija, a povijest poznaje nekoliko ličnosti s tim imenom“ (Dečovi, 1986, стр. 13).
14
У седамнаестој глави „Канона Леке Дукађинија“ где се говори о личној части постоје
и следећи чланови:
„595. Ako netko dirne u nečiju čast, za oduzetu čast nema zaloga istarca; kanon kaže: ako
hoćeš, oprosti; ako želiš, operi ocrnjen obraz.
597. »Oduzeta čast nema globe.« – Oduzeta čast nikada se ne prašta.
598. »Oduzeta čast ničim se ne obeštećuje, već ili prolijevanjem krvi ili velikodušnim opra-
štanjem (posredovanjem dobrih prijatelja).«
600. Onaj kome je oduzeta čast, po kanonu, računa se mrtvim.“
Једна од ствари која имплицира одузимање части човеку јесте отимање жене мужу.
(Више о томе видети у: Štjefen Konstantin Dečovi, „Kanon Leke Dukađinija“, Stvarnost,
Zagreb, 1986.)
136
обрадујем господара... Да сам му донела образ на место... Реџу Кућу... Не могу

ни њему људи отимати жене, бар док је Бјешка Барлзеца Баље из Дукађина
жива!...“ (Божовић, 2016, стр. 475).
Мушки став контрастира њеној појави и чини је још необичнијом
(„Стасита плавуша као да је из Беле Русије [...] бејаше наивна и ведра као не-
бесно плаветнило“ (Божовић, 2016, стр. 473)). Задојена схватањима старих
Дукађинаца, који образ бране пушчаним зрном, Бјешка је преузела на себе да
реши оно на шта њен господар Реџ Кући није био спреман. Пре него што пође
да своју намеру спроведе у дело, она се одева на посебан начин и тиме потврђује
значај таквог чина. Одлучна и непоколебљива стоји пред братом своје одбегле
господарице спремна на све:
„ – Али без твоје сестре нећу жива одавде изићи!... Знај да то није лаж,
господару!... Кости мојих отаца који попадоше за образ глодала, ако не
говорим истину!... Немој да се збуниш, ако си човек!... Не учини зло!...
Сестру на средину!...“ (Божовић, 2016, стр. 475)
Када овај на то не пристаје, Бјешка без много размишљања, са необичном

смиреношћу и чудним осмехом, испаљује у његове груди неколико хитаца те
тиме окончава ствар. Њена животна филозофија је посве једноставна, одбегла
жена се мора вратити мужу и друкчије не може бити, то је једини начин да се
скине срамота са образа. Она је „одозго из брда понела собом и све дукађинске
нагоне и она непосредна осећања“ (Божовић, 2016, стр. 472), као и обичаје и
правила утиснуте у генерацијски код.
Завршетак приповетке говори о снази и актуелности закона који упра-
вљају поступцима главне јунакиње јер је одводе на суд не „по турском но по
Лек-Дукађинову кануну: да је с поносом огласи за невину, па још, може бити,
врати и прву жену њеном господару...“ (Божовић, 2016, стр. 475).
Приказани обичаји и предања се данас могу чинити несхватљивим и дале-
ким, штавише, суровим и нехуманим, али треба узети у обзир особеност народа
у којем су похрањени и околности у којима су настали. Једно је поуздано, Бјешка
Баља је испунила дужност, спасила част свог господара и тиме потврдила да је
достојна имена које носи и завета својих предака.
Приповетке Григорија Божовића о којима смо говорили у раду репре-
зентују различите људске судбине, трагику коју носи живот и снагу коју жена
у таквим ситуацијама пројављује, водећи се, пре свега, принципима добра,
истине и правде. Етичност која исијава из ових женских ликова и тако снажно
делује на читаоца потврђује „да сви покушаји људског рода, било религијски
или научни, било уметнички или философски, почињу и теже циљу да се човек
учини човечнијим“ (Јевтић, 2018, стр. 11).
137
Андрејевић, Д. (2016). Жена између Ероса и Танатоса у прози Григорија Божовића. У:
Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића (73–88).
Башчаревић, С. (2006). Особеност књижевног израза Григорија Божовића. У: Д. Бојовић
(ур.), Језик и стил Григорија Божовића (181–186). Косовска Митровица – Зубин
Поток: Филозофски факултет – „Стари Колашин“.
Божовић, Г. (2016). Приповетке: Тешка искушења. Сабрана дела Григорија Божовића
(прир. Ј. Ристић), књига прва. Београд: Завод за уџбенике.
Божовић, М. (2006). Језик рода мога. У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија Божовића
(25–31). Косовска Митровица – Зубин Поток: Филозофски факултет – „Стари
Колашин“.
Библија, Свето писмо старог и новог завета (2007). Ваљево: Глас цркве.
Dečovi, S. K. (1986). Kanon Leke Dukađinija (posthumno delo): sakupio i kodificirao Š. K.
Dečovi. Zagreb: Stvarnost.
Дошлић, М. (2006). Писац за читанку. У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија
Божовића (39–46). Косовска Митровица – Зубин Поток: Филозофски факултет
– „Стари Колашин“.
Јеврић, М. (2006). Григорије Божовић на међи стилских епоха. У: Д. Бојовић (ур.),
Језик и стил Григорија Божовића (9–23). Косовска Митровица – Зубин Поток:
Филозофски факултет – „Стари Колашин“.
Јеврић, М. (2016.) Књижевно дело Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић
Јевтић, А. (2018). Од слободе ка љубави: девет омилија студентима у Ксантију/ Епископ
Атанасије (Јевтић). Призрен: Епархија рашко-призренска – Богословија Св.
Кирила и Методија.
Јевтовић, М. (1996). Григорије Божовић и међуратна књижевна критика. Баштина,
7, 79–103.
Јефтимијевић Михајловић М. (2016). Психологизација и карактеризација ликова у
Колашин“.
Костић Тмушић, А. и Савић, С. (2016). Православље у приповеткама и путописима
Григорија Божовића из Македоније. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.),
138

Колашин“.
Митровица – Ниш – Зубин Поток: Филозофски факултет – Филозофски факул-
тет – Културни центар „Стари Колашин“.
Лутовац, М. (1954). Ибарски Колашин, антропогеографска испитивања (књига LXVII).
Београд: Српска академија наука, Српски етнографски зборник.
Матицки, М. (2010). Модел патријархалне културе у приповедној прози са тематиком
Старе и Јужне Србије. У: Косово и Метохија у цивилизацијским токовима: међуна-
родни тематски зборник (књига 2): Књижевност (277–283). Косовска Митровица:
Питулић, В. (2006). Функција симбола у приповедној прози Григорија Божовића/ ар-
хетипско значење. У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија Божовића (145–155).
Косовска Митровица – Зубин Поток: Филозофски факултет – „Стари Колашин“.
Савић, М. (2006). Документарно, фолклорно и романтичарско у приповеткама Григорија
Божовића. У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија Божовића (33–38). Косовска
Митровица – Зубин Поток: Филозофски факултет – „Стари Колашин“.
Стакић, М. (2016). Психолошки приступ у карактеризацији женских ликова у при-
поветкама Љута православка и Две жене Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић
Станковић, Т. (1910). Путне белешке по Старој Србији (1871–1898): Издање потпо-
могнуто из књижевног фонда Илије М. Коларца. Београд: Штампарија Ђ. Мунца
и М. Карића.
Ћосић, Б. (2012). Десет писаца – десет разговора. Београд: Службени гласник.
139
Dragana R. Stanković
Department for Serbian Literature and Language
The ethics of female characters in the short story

collection Severe temptations by Grigorije Božović
Summary. The author of this paper studies and highlights the ethical charac-
teristics of female characters in the short story collection “Severe Temptations” by
Grigorije Božović (the featured examples are the most representative of the title). The
paper focuses on the role of women and the importance of women in preserving the
faith and the nation, and the traditional values during the hard and trying times for
the Serbian people inhabiting the territories of Old Serbia. Besides depicting Serbian
women as pillars of ethics, Božović also emphasizes the high ethical standards of fe-
male characters of other religious and national backgrounds, and the ways in which
they themselves exhibited and applied their moral values. A comparative method has
been used to demonstrate the examples from literature and highlight other characters
that may relate to heroines in the work of Božović.
Keywords: Grigorije Božović, short story, female characters, ethics, religion,
nation, suffering, tragedy.
140
Ленка Р. Милојевић1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Женски ликови у приповеткама

Григорија Божовића
Сажетак. Григорије Божовић (1880–1945) стварао је на прелазу између

две књижевне епохе – реализма и модерне књижевности. У књижевном
смислу, првенствено приповедач и путописац, његов богат приповедачки
опус обилује мноштвом дивно осликаних женских ликова различите вере
и националне припадности, што потврђује пишчев изванредан књижевни
таленат. Културолошко схватање жене приказано на примерима неколико
приповедака, њен друштвени положај, несвакидашња лепота, ерос и танатос,
јунакиње различите вере и нације проблематизује овај рад.
Кључне речи: приповетка, жена, преображај, вера, ерос, психологија,
мултикултуралност.
Предмет овог рада је анализа и књижевноуметничка карактеризација

женских ликова у приповедној прози Григорија Божовића која ће се заснивати
искључиво на збирци приповедака Робље заробљено (приче о женама), а чији је
избор извршио, приредио и објавио Гојко Тешић у издавачкој кући „Јединство“,
у Приштини 1990. године.2 „Приликом обликовања књиге определио сам се за
1
lenka.milojevic@pr.ac.rs
2
„Књига приповедака Робље заробљено (наслов је према истоименој књизи из које је пре-
узето седам прича) има једну биографску занимљивост: из разговора са Григоријевим
сином Браторадом вођеним октобра 1989. године, сазнао сам да је овај приповедач
по повратку у Београд из Пљеваља где је провео ратне дане (1941–1945) своме сину
говорио и о својим будућим списатељским плановима; намеравао прво сачинити
књигу прича о женама, а потом започети писање романа за које је прикупио огромну
грађу... Ово је нека врста тестаментарне књиге – јединствене у српској књижевности.
Божовићеве јунакиње су из оних простора (македонског, косовско-метохијског и
црногорског) које је он на прави уметнички начин увео у српски књижевни контекст.
Иначе, варијантни наслов за ову књигу био је Тешка искушења, такође према истоиме-
ној Божовићевој књизи прича из које је преузето девет прича... Приликом обликовања
141
потпуно презентовање прича о женама, односно, у Робље заробљено укључене

су све приче у којима су жене главни јунаци/јунакиње. Наравно, све приче нису
антологијске вредности, али имајући у виду пишчеву жељу, учинило ми се да
је најбоља варијанта укључити у наведени склоп све доступне прозне текстове
са женским ликовима у главним улогама“ (Тешић, 1990, стр. 198).
Збирка се састоји из двадесет осам приповедака неједнаког књижевноумет-
ничког набоја и естетске вредности, која се огледа у осветљавању сложености
уобличавања ликова, њиховој психологизацији, карактеризацији, али оно што
се свакако истиче јесте доминација сваке од јунакиња у структуралном делу
приче, било да се она јавља као главни јунак, споредни чинилац, на почетку
приповетке, само као појава са кратким репликама и пажљиво манифестованим
покретима или као неми посматрач кључне ситуације којој на крају пресуђује.
„Збирка Робље заробљено објављена 1930. године, обележила је ту прекретницу
у Божовићевом стварању крупним, плакатским словима барем двоструко: с
једне стране, у књижевни свет бојовника и слободара увела је жену на велика
врата, а с друге стране, у приповедачку галерију пркосника и националних
хероја унела је неколико женских ликова чији ће портрети остати у трајној
баштини српске реалистичке приповетке“ (Јевтовић, 1996, стр. 104).
О припадници било које нације или вере, било да пише о Српкињи,
Арнауткињи, Циганки или потурченици, Божовић са једнако јаким и вештим
књижевним покретом слика доминантне црте карактера и портрета својих ју-
накиња. Неке од приповедака носе наслов, па самим тим и име јунакиње по при-
падности – било мужу, било оцу, нпр. Вујка Белошева, Стана Попова, Стана
Лешњак, Ђулија Полужа, Канда Дељина, неке су насловљене пуним именом и
презименом, нпр. Мирјана Масловарић. Поједине приповетке Божовић је на-
словио по пореклу и националној припадности јунакиња – Неда Селогражданка,
Кона из међеђег потока, Колашинска кнегиња, Дукађинка, Циганка. Код при-
поведака код којих у наслову није присутна властита одредница током читања
из њих извиру чаробна, симболична имена и ликови: Радуна, Богдана, Вукена,
Божана, Вујана, Иконија... „Божовићева жена је паћеница и мученица; она је од
колевке до смрти заточеница окамењеног патријархалног морала и анахроне
патријархалне свести; она је заробљеница породичног и друштвеног статуса
доба у којем живи; она је чак и својина мужа, оца и свекра над којом они имају
неприкосновена права, истоветна правима над било којим материјалним до-
бром... Упркос свему томе, жена у Божовићевим приповеткама има снаге и
куражи да прекорачи сваку од забрана испред себе и сваку од граница које су
књиге определио сам се за потпуно презентовање прича о женама, односно, у Робље
заробљено укључене су све приче у којима су жене главни јунаци/јунакиње. Наравно,
све приче нису антологијске вредности, али имајући у виду пишчеву жељу, учинило
ми се да је најбоља варијанта укључити у наведени склоп све доступне прозне текстове
са женским ликовима у главним улогама“ (Тешић, 1990, стр. 198).
142
Женски ликови у приповеткама Григорија Божовића
око ње подигли петрифицирани морал, архаична духовна и световна традиција,

ригидни породични односи и друштвене норме како етничко-верског, тако
државно-друштвеног колективитета“ (Јевтовић, 1996, стр. 105).
Мајка, старица, вечити чувар огњишта, образа породице и племена код
Божовића заузима посебну улогу. Било којој вери или нацији да припада.
Нимало случајно није чињеница да приповетком под називом Мајка запо-
чиње ова збирка. Ова хероина, мимо свих природних закона стоички под-
носи властити губитак два сина и супруга. Без суза, без нарицања над својом
мртвом децом. Неименована албанска старица, после обављених ритуала над
мртвим синовима плаче и нариче над телом младог Словенца-непријатеља,
човека друге вере.
Куку мени за тобом, бре сине!... Како си и мртав леп, а какав ли си
тек био жив?!... Јадна твоја мајка!... Колико се она поносила тобом, шта
би све дала да те види и помази по дивним образима твојим!... А данас
је далеко, данас не зна да јој ти овако лежиш... Лежиш овде у туђини, у
муци, далеко од своје куће, од својега гробља; далеко од сестара и рођа-
ка, далеко од завичаја... Ех, соколе!... Јадна ја! Нити знам како је по твом
закону, нити умем да те оплачем и ожалим колико си овако млад красан,
заслужио... Куку мени за тобом прво па за мојим синовима! Соколе, пиле
мајчино, јагње гаљено, куку, куку!...
(Божовић, 1990, стр. 8–9)
Корачајући „право“ и „смело“ ка телима мртве деце, у „грубим шалварама

од сеоске вунене тканине“ које јој ход чињаше „више мушким него женским
и старачким“, са дубоко отвореном кошуљом на грудима, јер као мајка на то
полаже пуно право, старица је идентификовала своју мртву децу, оздравила
главу смртно рањеном мужу, покрила марамама лица својих убијених синова
и у том, „за све присутне мучном тренутку осим за њу“, сузбила неукротиву
бол за мртвим породом који само мајка може да осети. Осим обичајних вер-
ских ритуала које је обавила над својом децом, она није заплакала. Ескалација
бола, плача, нарицања и кукања дешава се над телом мртвог младог Словенца.
„И туђој вери и непријатељској народности, Божовић чак са узбуђењем признаје
јунаштво, поштење и доброту“ (Јанковић, 1930, стр. 125). Детаљи физичког
описа ове Арнаутке у потпуном су нескладу са физиономијом њених покрета,
првенствено њеним „бодрим ходом“ и „мушки задобљеним својим срцем“.
Иђаше право и смело, одбацујући често руком своје седе предње,
нешто поткраћене витице. Опанке беше само натукла, те је кламкараху
као папуче. Задња јој запрега мало отишла на кук као свакој старој жени
која не полаже на ношњу, али таман превезач на глави беше пристојно
притегла... Она подними своје слабине и приђе к синовима. Загледа јед-
нога, загледа другога, па их одмери од глава до ногу да види како, мајци,
леже и како су јој лепи самртници. Углови њених набораних усана мало
143
заиграше, очи засјајаше. И ко би погодио да ли је то био грч наврла

вриска или задње мајчино задовољство да јој синови леже по свима про-
писима пушке и окршаја...
(Божовић, 1990, стр. 6–7)
У традиционалним и верским оквирима, приповедач формира слику не-

обичне жене, формира слику жене-човека, снажну и одважну упркос њеним
годинама и њеном тренутном психолошком стању. Старица, утучена болом и
губитком који ју је задесио представљена је као снажна, јака и одлучна жена која
неће закукати над телима мртве деце већ ће и смртно рањеном мужу достојан-
ствено и у духу обичаја „оздравити главу“ и указати му на страховит губитак.
„Његова мајка“ је чудна смеса хероине и самарићанке, љубави и уздржљивости.
Она плаче над туђим сином, који је можда убио њене синове. Осећај матере
иде изнад идеје, вере, свега сем поноса. Своме горштачком поносу она жртвује
гласну тугу и ридање над убијеном децом, жртве међу коју поставља веру и
нацију. Обичаји краја не допуштају да гласно тугује над изгубљенима својима.
Јунацима и оџаковићима доликује бол тихи, уздржљиви, који нико не види.
Овакав тип је тешко схватити пољанину. Он изгледа измишљен, плод маште.
Али он живи, он још постоји такав каквог га је насликао Божовић“ (Ђ, иницијал
досад недешифрован, 1930, стр. 106). Кулминативни моменат у овој приповеци
је нарицање над мртвим Словенцем, незнанцем, који слику ове старице готово
да изједначава са сликама античких трагичних страдалница.
Да Григорије Божовић као приповедач није био верски и национално
пристрасан (иако задојен млеком српске мајке, Колашинке, Православке, од-
растао, васпитаван и школован у духу православља), већ да је као писац у
својим делима превазилазио националне, традиционалне и верске оквире и
тиме своје стваралаштво уврстио у ванвременско, ванпросторно, поштујући
етичке и моралне кодексе и других национа, можда најбоље сведочи приповетка
Две жене у којој је, опет једна од главних јунакиња Арнаутка – жена Каримана
Кошутана, главна представница часног, честитог и етнички-моралног коде-
кса понашања. Она превазилази оквире својих права, обичаја и племенског
реда, свесно ризикујући свој живот за који по закону нико не би одговарао да
би постала антипод свом мужу „старом лисцу“ Кариману Кошутану. Она је
сушта супротност свога мужа. Након вести о мучки убијеном српском младићу
Јаблану (иако је дата беса да ће Јаблан остати заштићен и у животу а та иста реч
је преко ноћи и прекршена те је Јаблан убијен у воденици), мимо свих обичаја
долази на место злочина. Вујану, мајку убијеног младића Арнаутка назива „се-
стром“ а свом мужу, ту, пред светом, проговара тешке речи прекора и заклетве
за које се, по обичају, губи глава.
Баш тога тренутка прилазаше Кариманова жена, средовечна Арнаутка
безуобичајеног покривала и богато, по обичају, одевена. Такође крупна,
144
но боље очувана и негована, та жена беше прекршила обичај, појављујући

се на скуп где су људи, где је чин искључиво мушки. Уозбиљена као каква
древна увређена госпа, бацивши љутит поглед на мужа, она прође кроз
гомилу и клече покрај Јаблана, па познавши му преко лица арнаутски
рубац, плахо га секну и баци, а иза појаса извуче нов и бео, на угловима
златном жицом украшен, и матерински га покри, тихо му изговарајући
покој младој души и гладећи га преко рупца. А кад приведоше кола са
подницима, она при подизању леша ником не допусти Јабланову главу, но
је сама пажљиво спусти, па приђе Вујани и болно је загрли, овлаживши
је нелажним сузама:
- О, сестро, колико би била срећна да мој син лежи место твога Јаблана!
Дабогда мајка ни једнога код куће не затекла ако је ово лаж!... А разумем
те што не кукаш. Нека ти је просто материнство!... О, о, да није урока,
Боже!... Нека је просто где се чује и где се не чује: нека је просто.
Мимо свих обичаја, тамо где је и женском оку забрањено да погледа а камоли
ногом да крочи, жена Каримана Кошутана својим храбрим доласком, опроштај-
ним ритуалима над мртвим српским младићем и „нелажним“ сузама теши стару,
достојанствену Вујану, мајку мучки убијеног Јаблана. Том приликом она изгова-
ра, ту, пред светом, у лице, своме мужу речи које се по неписаним канонима не
би смеле ни помислити. Те речи су јаке, поражавајуће за Каримана, увредљиве:
Арнаутка коракну неколико корака, учини рукама по муслиманском
обичају последњи поздрав покојнику, па се нагло окрене својем мужу:
О, Каримане Кошутане, допусти ми да прекршим обичај и рекнем
ти неколико речи; родила сам ти пет синова и мислим да имам право!...
О, Каримане! Ти нећеш узети авдес у мојој одаји, нити ће ти моја рука
пружити мушке преобуке докле не пронађеш убицу!...
Ћути, кучко! – плану првак. – Види се да си шенула од памети!
Али не и од образа, господару! Рекох ти пред људима. Моја беса је
тврда, а не као твоја, витеже. Збогом!
Кариман Кошутан, „првак“, понижен је ту, пред светом и то од кога!

Сопствене супруге! Поражен је не само делима него и речима. „Стари лисац“
„је шенуо од образа“, његова беса „није тврда“, његова реч не вреди много. Он
је и после јавног прекора „господар“ њеног живота (тако га она назива) али
је, уједно, и човек слабог карактера. Чином издаје он постаје недостојан њене
постеље и њене послушности. Материнством и дугогодишњом послушношћу
Арнаутка је стекла право да прекрши племенске норме, окуражи се, обрука
јавно мужа и заједно са рањеном али пркосном и достојанственом Вујаном
загосподари ситуацијом. Обе одлазе својим путем. Вујана за својим мртвим
сином „нешто мекша, питомија и примиренија“, а жена Арнаутина „за црном
145
срамотом својега мужа, поткошена, као по срцу ударена, као да иде за истин-
ским носилима“. Јасмина Ахметагић о приповеци Две жене истиче следеће: „Две
жене, Српкиња, која савлађује свој бол како се Арнаути не би наслађивали, и
Арнаутка, која озбиљно крши породичне и друштвене норме, ликови су који
надилазе своју средину, једначећи се у људској величини. Обе подређују своје
емоције осећању части и правде, што заправо значи да у тој сфери и налазе
свој лични интерес, да у њиховом личном интегритету значајно место имају
вредности које нису достижне ни на један други начин осим из властитог сре-
дишта“ (Ахметагић, 2012, стр. 80).
И Ђулија Полужа, Арнаутка, јунакиња истоимене приповетке, после претр-
пљеног зулума од стране Турака, понижена, повређена и обешчашћена а без
„мушке заштите“, када је све преживела, умела је храбро да одржи лекцију свом
мужу Џем-Полужи који је побегао пред турском најездом оставивши дом и пород
на немилост турској сили. И није он био једини. То су учинили и остали арна-
утски главари. Она му у лице смело говори да јој је муж „са зечјим јунаштвом“.
Али ја сам Арнаутка и арнаутска кћи, имам и образа и поноса: више
с тобом не могу имати постеље, јер је наш брак прекинут. Уместо ти
мени, ја теби дајем пуштену књигу и идем својем роду. Добићеш је од
кадије. На ово сам стекла право и сунце ме неће више обасјати у твојем
дворишту!... Лаку ноћ, о Џем-Полужа!...
Григорије Божовић са мање жара није писао ни о припадницама других

национа. У оквиру тог корпуса приповедака, можда је најрепрезентативнија
прича под називом Циганка. Приповедач је ову јунакињу својим уметничким
пером насликао као девојку несвакидашњег изгледа и држања. Необичне лепоте,
погледа, чудесних покрета, помало чудновате нарави „мргодна и лепа Циганка
као да су ђаволи били у њој“. Иако живеше у беди и сиромаштву, смело је пр-
косила „својом ђаволском лепотом и гипком снагом“.
А јасно се видело по њеном дивном лицу, по њеним белим рукама да
није кћер онога жмиравога богаља за наковањем, но да је циганска крв
само узаврела неку другу, чистију и господскију, одморенију и доколи-
чарскију...
Ипак, иако циганског порекла, она није желела да буде милосница чуве-
ног моћника Рам Дијела. Иако је његова намера била да је уда за ковача, свог
пријатеља од поверења и да тај брак буде „само пред светом“ (што се и реа-
лизовало), а Циганка Рам Дијелина милосница, она на то није пристала. Иако
„Јеђупка“, „Мађупка“, бедна и сирота, желела је нешто више. Желела је брак
са Рам Дијелом. Или то или повратак у своју животну беду и немаштину али
чиста образа.
146
Али Циганка при првом сусрету као опарена скочила и клекла пред
Рамом:
– „Води ме кући и узми ме за жену!“
– „То не може!“ – одговорио јој Рам.
– „Ја видим да не може. Ти си Арнаутин, ага, а ја црна, у Бога Циганка.
Аман, пусти ме да сиротујем и останем оно што сам била, Циганка, црна
Јеђупка али са белим образом, и да тражим своју срећу као што ми је у
закону, као што ми је од Бога записано!“
– „И то не може. Моја ћеш бити док сам жив!...
Иако нагарављена образа, млада Циганка је сачувала своју част, понос и

поштење. Није хтела да тргује својом чашћу и гараво очинско огњиште замени
свиленим душецима који су јој се нудили у замену за поштење. Приликом
бекства, она, заробљеница и на превару удата за ковача не знајући тада шта је
очекује, убија чувеног бега Рам Дијелу. Ни сведок убиства није хтео да освети
убијеног пријатеља.
Зар Циганку да убијем? И то једну лепоту, опет божију иако циганску,
која је толико образа имала да није хтела бити срамна милосница...
Приповетка Стана Попова нимало случајно није тако насловљена. Писац

је веома вешто успео да иза наслова скрије и за тренутак завара судбину
Црногорке, „високе, висне и снажне планинке“, али потурченице која је своје-
вољно променила веру. Од Стане са кршевитих обронака Таре, кршна и здрава
лепотица постаје Назифа Гаљанова, ватрена Туркиња која је своју срећу или
пак несрећу пронашла у Сјеници. Усрећила је мужа, напунила му је кућу сино-
вима, поштовала веру и често смело и са поносом истицала „Ја сам Туркиња“.
Ипак, судбина је није нимало штедела. Њена кћер, Туркиња по рођењу, удаје се
за Србина, мужа јој убијају а убрзо јој гину и синови. Преживео је само један
син, Нуман, несрећно заљубљен у хоџину кћер. Стана по рођењу, а Назифа
по сопственом опредељењу, на самрти оставља сину аманет да је не сахрани
у турско гробље. Никада се није покајала што је својевољно променила веру,
напротив, чак се и дичила тиме и презриво гледала на све оно што није турско.
Али, шта се то дешава у човеку када му се груди све слабије надимају и ближи
му се крај овоземаљског живота? Пред ког ће Бога изаћи? Ком ће Богу Стана, а
ком Назифа положити рачуне? На самрти, у смирај дана, радује ли се рају или
џенету. То ће остати вечита тајна...
У приповеци Као јерарх црквењак Гапа успева да на веома мудар начин од-
врати младу Српкињу Неранџу Стојкову која је својевољно пошла за Арнаутина
и била чврсто решена да промени веру. Искуство старог црквењака Гапе учи-
нило је да се Неранџа, чврсто решена да се потурчи одбацујући све српско
147
па чак и име, веру, породицу, порекло, преобрати. Мудрошћу, искуством, а

очигледно и добрим познавањем женске психе, Гапа Мојсин је на веома вешт
начин одвратио девојку од своје првобитне замисли. Младост, брзоплетост и
неискуство, жеља за шареним димијама били су само привид који је засенио
Неранџу. Слободно се може рећи да је главни јунак ове Божовићеве приповетке
стари црквењак који је, из богатог животног искуства, умео да каже „ђавоље
женско“ или „женско је ђавоље“. Не силом већ мирно и мудро, Гапа је успео
да изазове преображај у посрнулој српској девојци, представљајући јој све
лепоте Христове вере али и гнев Светаца који би одбацивањем православља
навукла на своју душу. Сликовито јој је дочарао и каква би јој смрт била ако
би прихватила „погану веру“.
„И кад је то Српкиња, и кад је то Арнаутка, и кад је то потурченица, па и кад
је то Циганка, жена је у Божовићевим приповеткама исклесана од најпостоја-
нијег, гранитног материјала и усправљена као античка каријатида“ (Јевтовић,
1996, стр. 105).
Јунакиње Божовићевих приповедака носе непоколебљиву моралну чвр-
стину. То је, можда, најбоље показала и доказала Радуна Шћепова у приповеци
Нахијска прокуда, „жена млада и дивна као вила“, мајка још малене дечице
чији је муж Шћепо, „угледан домаћин, главар, врло виђен у нахији“ оптужен
за велеиздају и тако допао затвора у Сјеници. Радуна, смерна, поштена и у увек
рада гостима са великим задовољством прима на вечеру и конак Шћеповог
побратима Милисава Бралевића који је ову часну и високоморалну жену ите-
како потценио...
Домаћин није код куће...Ваља да посети његову жену и децу и да види
како живе. Та су деца мала, а жена млада и дивна као вила. Ни кроз њене
жиле не струји ваљда вода. У осталом, жени и Турчину само добру заседу,
па се не бој. Од искона је тако. Хљеб и љубав није грешно заискати: ха,
напријед, па јуначка срећа неће изневерити!...
Примивши га у своју кућу као рада госта, пријатеља, заштитника, побрати-

ма њенога мужа, Радуна није ни слутила какво јој се зло спрема. Чак, иако није
домаћин ту, код куће је његов син. Домаћински дочекан, услужен, нахрањен и
напојен, командант Бралевић свесно прелази црту пристојности и пруженог
му гостопримства. Он тражи од младе жене више. Оно што се ни замислити
не може, осим у главама оних обесних који не знају ни за образ ни за поштење,
а ни какав је заиста био „побратим“, командант Милисав Бралевић. Велике су
жене Григорија Божовића! Одважне, поносне, поштене како у души тако и у
телу, храбре и смеле. Велике и величанствене! Као што је и Радуна Шћепова у
прпиповеци Нахијска прокуда. Прозревши намере госта, врло мудро, полако и
спретно, јунакиња ове приповетке не само да успева да сачува своју част већ се
148
и оштро супротставља крвнику, „ђеверу“, вуку у јагњећој кожи. „Наоблачена као

какав наљућени јунак“, она упире пиштољ у команданта Бралевића који покуњен
„као пребивени медвед“ без одеће и разоружан у сваком погледу напушта часну
Радунину кућу. Доведен до зида срама, без части и чојства, узалудна су била
преклињања и молбе које је до тада велики главар упућивао Радуни. Уместо са-
милости и сажаљења добијао је увреде, клетве и претње. Радуна није одустајала
јер је она „Шћепова жена“, „Васојевићка“, хероина и жена чврстих моралних
начела. „Божовићев јунак је насрнуо на Радунин образ, не само у смислу њене
женствености већ и у смислу њеног ауторитета мајке и домаћице, начинивши
озбиљан прекршај обичајног начела. Настојање да злоупотреби њену личну
муку, јер она одржава кућу и децу у тешким неизвесним тренуцима, док јој је
муж у заробљеништву, девалвира Бралевићево јунаштво на војничку вештину,
јер није праћено адекватним моралним начелима“ (Ахметагић, 2012, стр. 105).
По уметничкој снази и лепоти, јачини и етичко моралним кодексима при-
поветка Љута православка не само да не заостаје за причом Нахијска прокуда
већ је у одређеним сегментима и надилази. И док се Радуна храбро бори да
очува част, образ и поштење, Богдана Красић, јунакиња Божовићеве припо-
ветке Љута православка, води тежу битку. Битку против супруга Милоја који
је променио веру па постао Мустафа, води битку за очување православне вере,
не бирајући средства. „Прича о бољем животу под другом вером до које је до-
шао сопственим избором, стаје главе Милоја, односно новопеченог Мустафу“
(Костић, 2018, стр. 96). Узалуд су биле Богданине молбе, преклињања, пре-
коравања, узалуд су биле „сузе вреле и јаке као бујице“ не би ли се сада већ
Мустафа повратио правој вери, рођеној и крштеној. Повратка није било нити
је било у изгледу и да ће га бити. Ни због детета. Потурчењак је остао чврст и
непоколебљив. Мудро и истрајно у својој намери, Богдана свесно чини смртни
грех. Опијеног заспалог супруга закључава у трошну кућу, узима мушко дете
у наручје, пали кућу „у којој је и добра виђела“ и одлази из села са вером у
јединога Бога коме се читавог живота и молила. „Лишити друго људско биће
живота је чин крајње деструкције и насиља. Једна од главних Божјих заповести
хришћанске вере за коју се залаже јунакиња гласи: Не убиј! Григорије Божовић
као да нас суочава са апсурдом и парадоксом... Богдана је после физичког на-
сиља и несвести доживела неку врсту освешћења“ (Стакић, 2016, стр. 108).
Надалеко се прочула „по лепоти и силини“ Вујка из села Љубожде која се
удала и Белаш Радоју подарила два сина. Јунакиња истоимене приповетке не
само да је околину очаравала својом физичком појавом и отменим држањем већ
једрином, здрављем, слободом, гиздавошћу, ђаволастим осмехом који су вешто
скривале Вујкине сензуалне усне. „Крупно око“ Вујкино, свест о сопственој
лепоти давали су овој Божовићевој јунакињи додатну снагу и самопоуздање.
О њој су се певале песме. Али је она била само Белошева љуба. Вредна и хитра
у пољу и кући, уживала је све благодети супружничког живота. Била је вољена
149
и поштована. И Вујка је волела свог супруга. Поштовала и слушала али јој није
било страно ни да понекад прекрши утврђене обичаје па да се у свом пуном
сјају и лепоти „сама упути на сеоски кладенац“, „затура шалу са сваким“, „пева
без умора“, „гиздава као пауница, а поносна као властелинка“. Њено самопо-
уздање је долазило од стране супруга који ју је неизмерно волео, „држао је као
беговицу“ имао поверења у њу и давао јој максималну слободу. Вујка Белошева,
у својој пуној снази и лепоти, занесена лагодним животом вољене жене није
ни слутила да јој опасност вреба од стране Дан Кајтаза, Белошевог побратима
Арнаутина код кога је ова жена будила посебна осећања и „изазивала помаму“.
Она на то није ни помишљала. И при Кајтазовој изјави љубави, Вујка је остала
равнодушна на то. Чак би се, напротив и поигравала са Кајтазовим осећањима.
Јунакињина трагедија се дешава онога тренутка када јој супруга убија непознато
лице. Закукала је. Одузет је не само Белошев већ и Вујкин живот. Решила је
да се свети, тихо, мудро, промишљено, послужила се лукавством. Само је она
знала ко је убица. Обећала је Кајтазу њој немогуће, потврдила своје сумње и на
пијаци пуној света, уочи Бајрама, пресудила злочинцу. Једна је Вујка Белошева.
Кона из Међеђег Потока је приповетка у којој је Григорије Божовић пре-
точио сву трагику једног женског лика. Иконија, смерна и поштена жена, рано
остаје удовица подижући двогодишњег сина. „Висока, стасита лепојка“ и по-
ред савета свекра да се преуда и да „не закопава своју младост“ категорично
одбија ту могућност решена да остане уз свог сина и доживотно поштује сени
свога супруга. „Ја сам се једном вјенчала и не мијењам прага!“ Иконија је била
оличење части, поштења, смирености и послушности. Подизала је свог сина
јединца и чувала свој „женски образ“. Испратила је сина и дочекала га из војске.
Али трагедија се дешава онда када јој син јединац гине несрећним случајем.
Трагедија је била велика. Не само за Кону, како су је од милоште звали већ за
читав крај. И у најдубљем болу ова жалосна мајка измењене физиономије, бледа,
„права а поткошена као од стреле“, остаје отмена, тиха и са дозом филозофског
мира. На свако постављено питање угледних људи који су дошли да саучествују
са болом и мире ситуацију, Иконија је несрећни случај препуштала Божјој вољи
и захваљивала Му се. Сутрадан су је нашли мртву. Прострта по „хаљинама
свога преминулог сина јединца, затекоше је слеђену. Мајчино срце, колико год
лице одавало отменост и мир није издржало бол који ју је несрећну задесио...
Умела је Божовићева јунакиња да храбро и смело ступи пред пашу и онда
када то мушке главе нису смеле заступајући интересе свог народа. Стара „висо-
ка, испоснички суха, а крепка и права“ Иванка Превлачанка. У име „сиротиње
раје“ која трпи сваку невољу и неправду, старица Колашинка се одважила да
изађе пред пашу и упозна га са истином. Иако стара и изнемогла, она постаје
јача и храбрија од свакога мушкарца. Препознавши истину у Иванкиним ре-
чима, паша јавно саопштава да „ова баба треба Колашину да буде кнез“. Отуда
је ова приповетка невеликог обима и понела назив Колашинска кнегиња.
150
У приповедачком стваралаштву, мајка је играла веома важну улогу. Често

тиха, повучена, попут немог посматрача, са сувим штапом у руци, спорог хода
и повијена леђа, она је умела и те како да иступи и проговори онда када је
сматрала да је то неопходно. Мајчина реч је била света. Поштовала се. Некада
тиха и саветодавна, блага а некада и оштра, пресудна, посебно када би се криво
судило. Старица Вукена свог сина судију пред светом удара због његовог гнева.
„Не лаје кучка, но збори мајка!... На крају пресуђује управо она. Приповетка и
носи наслов Њен суд. И у приповеци Мајчин одвојац, приликом братске деобе
имања и неправде према снахи удовици, мајка Божана Влашковић „прави гроб
а никад снажнија“ ступа на сцену и заклетвом обавезује синове, снахе и унуке
да се њена реч не погази. Тихе и мирне, у почетку су само неми посматрачи
догађаја да би када ситуација кулминира, оне, старице, заповеднички изрекле
смело закључну реч која се морала поштовати.
У галерији Божовићевих женских ликова осликане су и жене јаког карактера
и поноса које ни под којим условима, па и по цену смрти нису хтеле да се повинују
актуелној власти и њиховој вољи. Једна од таквих је и јунакиња приповетке У
злу, Миља Пресјечанка. Иако је у раној младости водила блудан и раскалашан
живот, исти завршава трагично и у мукама. Девојка необичне лепоте, изазовног
изгледа, „дивна“, „порасна“, „стасита и витка“, једне ноћи доживљава преображај,
метаморфозу, када је немачки војник спасио. Миљи се те ноћу догодила истин-
ска љубав. Од тада, Миља ставља црну повезачу на главу. Осећала је кривицу,
кајање, решена да се искупи за сав њен дотадашњи раскалашни начин живота.
Ипак, колико код да се повукла и живела у миру, глас о њеном „чувењу“ дошао је
и до ушију помађареног Сас Матијаш Фрида, пијанице и љубитеља жена. Фрид
беше „Риђ као Јуда“ и преке нарави. Наредио је да му доведу чувену Миљу. Али
та девојка није више била као некад. Марија Магдалена, покајница, скрушена и
уплашена није пристајала на уцене, понуде... Чврстина њеног карактера огледала
се и у томе када је трпела неиздрживе батине не би ли пристала да ступи у љу-
бавну везу са моћником Фридом. Снага њеног духа и вере је победила осорног
мучитеља иако је издахнула на рукама ратног жандара Ивана Вуковића. У сам-
ртном часу само се благо осмехнула, отворила своје „крупне очи“ док јој је лице
обасјавала „нека чудна светлост“. Својом мученичком смрћу, Миља Пресјечанка
се откупила за све своје грехе и нечасни живот који је водила у раној младости...
„О унутрашњем човековом преображају говори и прича У злу, која мотивом
преобраћене блуднице Миље Пресјечанке комуницира са новозаветном причом
о Марији Магдалени. Као што се Марији Магдалени опраштају многи греси ’јер
је велику љубав имала’, тако и Божовићева јунакиња умире ’без бола и греха’...
Миља није решавала проблем телесног подавања, већ да је само мучење кроз које
је прошла за њу имало искупитељски карактер“ (Ахметагић, 2012, стр. 115–117).
Ни Канда Дељина, јунакиња истоимене Божовићеве приповетке, „мирна и
добродушна“, која је сахранила троје деце од глади а иста судбина се смешила и
151
њој, није, захваљујући снагом свог карактера посустала и понизила се пред оку-
патором само зато да би преживела. Бугари су јој нудили храну у изобиљу само
да призна да је Бугарка али она то није желела. Није могла. Она је „Србинка“ и
тако ће остати и за живота и у смрти. Иако је гладна дошла Бугарину у Призрен
на ноге да проси, она је опет Призренка, „крштена душа“, „Србинка“ а не нека
Бугарка. Мирна, сирота и гладна, уз обећање да ће се опаметити, отишла је
спокојно својој кући и умрла. Умрла је као Српкиња.
Валентина Питулић је у Зборнику Језик и стил Григорија Божовића сачи-
нила поделу на архетипове жена у Божовићевом приповедачком стваралаштву.
„Пођимо од архетипа жене, који је у делу Григорија Божовића врло комплексан
и који се креће у дијапазону архетипа мајке, љубавнице, одане и неверне жене...
Наиме, код писца су најјаче изражене архетипске представе жене љубавнице,
односно, жене покретача ероса (која се изражава кроз симбол веза)... Други
архетип, који је сасвим супротан овом, јесте архетип мајке, која је израз стои-
цизма и потребе за очувањем части“ (Питулић, 2006, стр. 146).
Водећи се овом констатацијом, већ је доказано да мајка игра и те како
велику улогу у пресудним тренуцима (приповетке Њен суд и Мајчин подвојац).
Верна и одана жена је препознатљива у приповеткама Вујка Белошева, Кона из
Међеђег потока, Нахијска прокуда, али шта је са женама узавреле крви које су
оличење ероса? Ту је свакако незаменљив лик Ленке из Божовићеве приповетке
Кад крв проговара, која је типичан пример такве јунакиње. Млада Гњиланка
Ленка, чији је муж на фронту, дрско, заједно са пониженим и скрушеним
свекром одлази у општину да тражи своја права. „Примала, обла гаравуша, у
затегнутом јелеку, ђаволски очешљана“ сва врца од страсти и ероса. Смело, без
имало стида, срама и страха она „иска мужа“. Њена сексуална жеља и нагон
морају бити задовољени. Она не мари за прекоре старешина, стид и срамоту
коју том приликом доживљава њен свекар. Крв је узаврела, она тражи своје! Чак
се и јавно обраћа свекру Златану Ковачевићу прекоравајући га да је он свему
томе крив јер је оженио сина кога сад нема, а он, иако стар, ужива благодети
брачног живота и постеље.
У приповеци Пустошна девојка, главна јунакиња Стајка Сталетина, рас-
кошне лепоте, бујне грађе „мажена и увек топљена, мајчина пустошница“ у
порти цркве својом сензуалношћу и еросом наводи на грех младог учитеља
Милета са којим је у вези. Када ствари полако почињу да се отржу контроли,
размажена „пустошница“ дрско наступа и одлази решена да „брзо спере свој
невелики грех и са себе и са манастира“.
Млади калуђер Мојсије Зечевић у приповеци Тиваидска напаст прелазећи
реку Лим наилази на младу Васојевићку која је недалеко од њега прала рубље.
Она га није одмах приметила али белина њених обнажених ногу, обнажене руке
до рамена, задигнути скутови, „младост и снажност“ на тренутак су „скамени-
ли“ свештено лице које поче да трља „пламене очи док му кроз снагу не удари
152
бујицом плаха крв, а на очи поче да наилази магла“. И признаје: Ово му се никад
није десило! Да, помисли да је искушење и таман хтеде да призове Божју помоћ
кад се „ђавоља снаша, обневидела од једрине, усправи у златни зрак своје тело,
повуче још више под ремен скутове, па саблажљиво као да је русалка показа
све своје мађијске лепоте“. И калуђер би спреман да, опчињен том телесном
лепотом учини оно што другима саветује да не чине, али коњ изненада подиже
велику буку и шум. Жена га осети, угледа па поносно поскочи низ брзак да јој
вода не однесе „камилавку“ сензуална и свесна своје лепоте и ероса.
Извори:
Божовић, Г. (1990). Робље заробљено (прир. Гојко Тешић). Приштина: Јединство.
Ахметагић, Ј. (2012). Невидљиво збивање – Православна духовност у прози Григорија
Божовића. Приштина–Лепосавић: Институт за српску културу.
Богдановић, М. В. (1924). Време гусала је прошло. У: М. Јевтовић (прир.), Григорије
Божовић у међуратној књижевној критици (62–64). Лепосавић – Косовска
Митровица: Институт за српску културу – Филозофски факултет.
Ђ. (иницијал досад недешифрован). (1930). Приповедач наше планине и брђана. У: М.
Јевтовић (прир.), Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (105–108).
Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу – Филозофски
факултет.
Јанковић, М. (1930). Књижевност која служи своме народу. У: М. Јевтовић (прир.),
Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (123–127). Лепосавић –
Косовска Митровица: Институт за српску културу – Филозофски факултет.
Костић, Д. (2018). Жена из Витине. Приштина – Косовска Митровица: Панорама –
Јединство.
Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића, књ 2. Зубин Поток
– Приштина: „Стари Колашин“ – Нови свет – Институт за српску културу.
Јефтимијевић Михајловић, М. (2016). Слика српског страдања у приповедачкој прози
Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур. и прир.), Век
српске голготе 1915–2015 (93–110). Косовска Митровица: Филозофски факултет.
Језик и стил Григорија Божовића (2006). Зборник са научног скупа одржаног 16. и 17.
фебруара 2005. године у Косовској Митровици и Зубином Потоку (ур. Д. Бојовић).
Зубин Поток – Косовска Митровица: „Стари Колашин“ – Филозофски факултет.
Поетика Григорија Божовића (2016). Тематски зборник водећег националног значаја
(ур. Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић). Косовска Митровица – Ниш – Зубин
Колашин“.
153
Lenka R. Milojević

Female characters in Grigorije Božović’s novels
Summary. Grigorije Božović (1880–1945) was creative during the transition

from realism to modern literature. Literary, as a novelist and travel writer above
all, his rich narrative opus was abundant in multitude of wonderfully portrayed
female characters of different religions and nationalities, which only verified the
writer’s extraordinary talent. The cultural concept of a woman which was exemplified
in several novels, her social position, remarkable beauty, eros and Thanatos, and
heroines with different religious beliefs and nationalities, problematize this paper.
Keywords: novel, woman, metamorphosis, religion, eros, psychology, regret.
154
Елизабета М. Каралић1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Завод за вредновање квалитета образовања
и васпитања, Београд
Дерман за гњиланског Моравца

Сажетак. Гњилански Моравац Мојсил Златановић један је од јунака

Божовићеве прозе засноване на документарној грађи из периода општег
превирања на тлу Старе Србије. У краткој, драматичној причи Оклопник
без страха и мане, чича Мојсил узвикује: „Дерман искам, синови моји!“
Један од синова којима се обраћа је Милан Ракић, тадашњи српски конзул
у Приштини. Дерман је и помоћ и лек и спас који се и данас тражи на прос-
тору Косова и Метохије. Дерман је потребан и Божовићевом књижевном
делу које је из идеолошких разлога било прећуткивано пола века. Полазећи
од те чињенице, у раду реконструишемо старосрбијански свет Григорија
Божовића који још увек тражи своје место у историји српске књижевности.
Кључне речи: Григорије Божовић, дерман, гњилански Моравац, Милан
Ракић, историја књижевности.
Дерман за Григорија Божовића
Књижевно дело Григорија Божовића је завичајно, чврсто везано за простор

Старе Србије (Косово, Метохија, Македонија). Иако је путовао и мењао среди-
не, Божовић није мењао књижевне теме и локације попут Симе Матавуља или
Стевана Сремца. Стога га и називају „приповедачем југа“, „косметским Бором“,
„лирским Андрићем“. Јован Скерлић Божовића смешта у лирске реалисте и
одаје му признање за проширење српске књижевне географије. Јован Пејчић
сматра да Божовић спада у историјски реализам, док Сунчица Денић закључује
да је Божовић спона између српске средњовековне књижевности и модерне
књижевности. Узевши у обзир епску средину из које Божовић потиче, његово
теолошко образовање и књижевне теме, Бојовић (2013) поуздано закључује
да је Григорије Божовић „један од оних ретких српских писаца који нису у
двадесетом веку направили дисконтинуитет према црквеној књижевности и
свештеном језику“. Станислав Винавер (1990) један је од ретких афирмативних
критичара дела Григорија Божовића који је 1924. године написао: „А дужност је
1
ekaralic@ceo.gov.rs
155
целокупне читалачке публике да се најзад истински обавести о лепоти и слави

и јаду свога крвавога и ропскога Југа, и то не из фалсификованих и отужних
извора, већ на моћноме и бистроме врелу које му је, својом књигом, у досад
недоступноме кршу, створио г. Гр. Божовић“. Крајем XX века, шира читалачка
публика могла је да се упозна са Божовићевим дело у знаменитој антологији
Утуљена баштина (1990) Гојка Тешића. Језгровита синтагма „утуљена башти-
на“ односи се на писце који су били скрајнути након Другог светског рата од-
луком комунистичких власти. Монографске студије Миленка Јевтовића (1996)
о личности и делу Григорија Божовића најавиле су повратак прогнаног писца
у српску књижевност, критику и историју.
Архаични свет Григорија Божовића егзотичан је и далек и његовим савре-
меницима и модерним читаоцима. Објавио је четрнаест књига: осам збирки
приповедака, више књига путописа и краћих записа о људима и крајевима,
који су сабрани из Политике, чији је био репортер између два светска рата.
Божовићеви јунаци су Старосрбијанци на простору Старе и Јужне Србије с
почетка XX века, на прагу Првог светског рата. Зависност Божовићевог књиже-
вног дела од историје уочљива је и чврста јер он ствара непосредно након исто-
ријских збивања. Битна тематска одлика српске књижевности, почев о средњег
века је историјска судбина Срба. Деретић (1983) истиче да „историја у односу
на књижевност није била нешто спољашње, чијим се елементима књижевност
може слободно служити, мењати, преобличавати, подвргавати их властитим
циљевима и тежњама, својој унутарњој природи. Она је била чинилац унутар
система, који у књижевне творевине уноси обележја своје властите природе,
а пре свега нефикционалност, претензију на чињеничну истинитост“. Ако је
књижевно дело производ времена, места и историјских околности у тренутку
његовог настанка, онда је контекстуализација Божовићеве прозе пресудна
за њену рецепцију и тумачење. Божовићево књижевно дело настаје из непо-
средног животног искуства током значајних историјских догађаја на Косову и
Балкану; независност и проширење Србије и Црне Горе, младотурска револу-
ција, арбанашке побуне, Балкански ратови. Стога је овај рад конципиран кроз
елаборизацију контекста приповетке Оклопник без мане и страха, а затим и
кроз анализу књижевног јунака Мојсила Златановића.
Дерман за Косовски вилајет
Након Берлинског конгреса 1878. године, Србија постаје суверена држава,

али територија Старе Србије остаје под отоманском влашћу. Цвијић (1906)
територију Старе Србије омеђује границама државе краља Милутина. То су
области у долинама Лима, Ибра и Рашке, затим Метохија, Косово и Вардарска
Македонија. Продирање Албанаца на ове просторе започето је још у XVII веку.
Албанци су били главно оруђе турске политике у сузбијању ослободилачких
156
Дерман за гњиланског Моравца Григорија Божовића
покрета у пограничним крајевима. Постоје бројна сведочанства о насиљу

Албанаца над српским становништвом које се бранило од зулума и исламиза-
ције или пресељењем у Србију или наоружавањем. До 1889. године отворени
су српски конзулати у Скопљу, Солуну, Цариграду, Приштини и Битољу са
задатком да заштите српски народ и националне интересе на територији Старе
Србије и Македоније. Пророчке су Божовићеве речи с почетка приповетке о
мисији конзулата:
„И сами малаксали, готово безнадно али још упорно, ми углавном
свођасмо свој посао на то, да крепимо заосталу снагу једне управо луде
расе на безуман отпор према завојевачу, и да јој уливамо веру да је
Косово њено, иако од свега тога беше још Грачаница, у коју се леско-
вачки мухаџири спремаху да ускоро затварају своју стоку.“ (Божовић,
2005, стр. 17)
Бројни апели српских конзула и посланика у Цариграду нису побољшали

тежак положај Срба на Косову и Метохији. Српски конзулат у Приштини гео-
графски је био у центру Косовског вилајета2, иако су Турци административно
седиште Косовског вилајета преместили у Скопље 1888. године. Сложен положај
Срба између турске самовоље и албанског насиља није било могуће решити
дипломатским путем већ су уследили Балкански ратови. Тада је дошло до при-
друживања јужних покрајина српској матици. Једна од далекосежних после-
дица Балканских ратова је стварање независне државе Албаније. Балканским
ратовима остварено је начело „Балкан балканским границима“, но у границама
којима нико на Балкану није био задовољан.
Године 1911. Григорије Божовић, професор призренске Богословско-
учитељске школе, именован је од стране српске владе за члана Епархијског
одбора. Тако се нашао у Приштини где је у том тренутку било седиште епархије.
Када је седиште епархије враћено у Призрен, Божовића је у Приштини задр-
жао српски конзул Милан Ракић.3 О затеченом стању, Милан Ракић бележи у
конзулском писму: „Нигде ваљда нису животне прилике тако бедне а живот
толико без дражи као овде, а ипак нигде нисам видео да је душа тако слатка као
овде.“ Младотурском револуцијом из 1908. године проглашена је равноправност
свих вера, док је у пракси убрзо укинут сваки језик осим турског језика што
је наишло на снажан отпор код Албанаца. Од 1905. до 1912. године Албанци
дижу низ устанака које су Турци угушили. Чак је и сам султан Мехмед V дошао
на Косово 1911. године, но дочекан је хладно, без присуства свих албанских
првака. На самом почетку приповетке Оклопник без страха и мане, Божовић
2
Вилајет је био највећа административно-територијална јединица у Османском царству.
Границе Косовског вилајета су се мењале, но увек су обухватале територију Косова и
Метохије.
3
Милан Ракић је био на челу Конзулата у Приштини с прекидима од марта 1905. до
средине октобра 1911.
157
описује историјску реалност: „Јер време бејаше страшно. Младо-Турци беху

одлучно наумили да нас излече од косовске бољке. Школе нам се затвараху,
свештеници хапшаху, виђени људи убијаху у рукама власти, а арнаутски зулум-
беше превршио сваку меру“ (Божовић, 2005, стр. 17). Незавидан живот српског
становништва потврђује се даље кроз конкретне примере зулума у приповеци:
„Убијен му син? Одведена заручена кћерка? Извучена снаха из постеље? Отерао
га ага са баштине? Пресекао га на глобу Дин Буријан? Или га оближњи хоџа
позвао да се са целим селом потурчи, пошто другога дермана нема?...“ Наведене
ситуације биле су свакодневица у разговорима у конзулату, те се слично очеки-
вало и приликом доласка Мојсила Златановића.
Дерман за Мојсила Златановића
Оклопник без страха и мане једна је од Божовићевих кратких, драматич-

них прича у којој се ликови остварују дијалогом. Објављена је 1924. године у
збирци Приповетке. Скоро читава приповетка је у дијалогу између Мојсила
Златановића, Григорија Божовића и Милана Ракића. Временска одредница
приповетке дата је у првој реченици. Година је 1911. време пред последњи до-
лазак султана Мехмеда V на Косово. Посета Косовском вилајету уследила је
након два значајна догађаја, паљење зграде османског парламента и устанак
Албанаца. Стога је султан посетио Солун, Скопље и Приштину „да уредбу види
како стоји“. Место дешавања приповетке је зграда позната као „митрополија“
која се налазила преко пута цркве Светог Николе у Приштини. У „митрополији“
је српски конзул Милан Ракић примао српски народ који је долазио у нади да
реши неки проблем. У том простору појављује се Мојсил и дочекују га конзул
Милан Ракић, Григорије Божовић, Риста Скакаљевић и Стојан Зафировић.4
Након успешног посредовања и ослобођења Мојсиловог сина, финале припо-
ветке се из затвореног простора (конзулат, крчма) измешта на Газиместан, где
Ракић рецитује стихове своје истоимене знамените песме. Тиме је заокружена
тема родољубља започета насловом приповетке. Божовићев „оклопник“ Мојсил
Златановић, попут јунака Косовског боја, не преза од свесне жртве за отаџбину.
Мојсил Златановић је обликован по архетипском моделу традиционалне
културе. „Поступак конструисања књижевног јунака за узор у великој је мери
својствену сменој традицијској култури. Суочен с општом кризом националног
идентитета заједнице Григорије Божовић настоји да ојача свест о његовој важ-
ности истичући значај деловања појединца као колективне личности“ (Чолак,
2017, стр. 402). Као што се епски лик индивидуализује типским цртама, тако
4
Српска влада је именовала Божовића, Скакаљевића и Зафировића, тројицу младих
професора призренске Богословско-учитељске школе, за чланове Епархијског одбора
(Јевтовић, 1997, стр. 68).
158
се Мојсил издваја својим речима и поступцима које изазивају страхопошто-

вање. Живописна је дескрипција у функцији портретисања јунака приповетке,
Мојсила Златановића из села Каменице, у Горњој Морави, испод Новога Брда.
Мојсил је виталан старац „некад диван планински плавушан, какве даје само
она наша верига горска од Новога Брда до Сухога Рудишта, само извори Бинич-
Мораве и класичнога Лаба нашега“ (Божовић, 2009, стр. 28). Божовић пореди
старца са Вукашином Мрњавчевићем и налази у њему исту „вољу и крепост“.
Народно предање памти краља Вукашина као узурпатора српског престола
но, позната је историјска чињеница смели подухват краља Вукашина и њего-
вог брата серскога деспота Угљеше трагично окончану бици на Марици 1371.
године. Поређење Мојсила са Вукашином Мрњавчевићем пример је живе везе
за народном епиком, а познато је да Божовић потиче из краја и времена у коме
су се гусле чуле. Мојсил је имућан домаћин са великим имањем и предионицом
конопље. Као такав, био је мета и Турцима и Албанцима. Првог сина је послао
далеко од завичаја да не би служио у турској војсци. Невоља са другим сином
навела га је на долазак у епархију. Другом сину су подметнули да је насрнуо на
Арнауткињу и по кратком судском поступку, са лажним сведоцима, осуђен је на
робију. Мојсил тражи помоћ у конзулату да се обнови суђење. Он не тражи само
спас за сина, он брани породично огњиште и свој завичај, не жели да остане
„пуста земља“ кад дође „мајка Србија“. И поред тешких животних околности,
Мојсил је загледан у будућност:
„Ја сам моју бабовину уватија зубима, ете овако, и жив од ње се не
одвајам. И сад... и сад... не плачите, а да нађемо неког ко ће као ја да легне
снажно на њу, да је ухвати зубима и да тако не испушта док не дође она...
одозго... Дерман искам, синови моји!...“ (Божовић, 2009, стр. 28)
Однос главног књижевног јунака и његове отаџбине je амблематичан у

приповеци. Манифестује се експлицитно на два места. Прво, на почетку при-
поведања Божовић у Мојсиловом поздраву „Здраво-живо сте, синко?“ види и
питање да ли је жива Србија, тј. има ли наде за ослобођење крајева који и даље
живе под Турцима. Друго, да би спасио првог сина, Мојсил га не шаље у Србију,
јер „Србија има доста људи, а ова јој земља (Косово) ваља, а ми смо, викам,
тапија за њу.“ Даље се Србија персонификује: „Кад дође овамо, па никога од нас
не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој – неје
ово твоје“... Грчевита је Мојсилова борба да остане на свом огњишту и дочека
„мајку Србију“ (Божовић, 2009, стр. 28).
Дубоко верско осећање Мојсил исказује и речима и ставом и поступцима.
Он одбија да седи у митрополији јер се у цркви стоји. Уз отпоздрав: „Помози,
Господе, помози и нама“, Мојсил „просветљено мрмори“. Поздрав је уједно
и молитва. Као у средњем веку, реч је од Бога и упућена је Богу, као таква
носи метафизичку одговорност. За разлику од многих којима је била потребна
159
материјална помоћ, Мојсил у конзулату баца на сто кесу са лирама и дукатима

уз речи: „Још пет пута толико ће донесем... и... за друге народске работе... А за
мојега сина нека је арам, ако отиде и једна народна пара!... Крштен је Мојсил, џа-
нум!... (Божовић, 2009, стр. 28). Као што је господствена појава Милана Ракића
збунила све у Приштини, тако су и достојанствена појава Мојсила Златановића
и његов однос према новцу збунили све присутне у епархији.
Поред упечатљивог главног јунака, карактеристика приповетке је и скица
регионалних менталитета: прека нарав Колашинаца, трпељивост Рогожњанина,
фатализам Косоваца, достојанство Мораваца. Гњилански Моравац „зубима
држи комад српске земље да га сачува Србији, и – на новац гледа као кнез
Михајло!“ (Божовић, 2009, стр. 28). Истрајност Гњиланаца, Божовић истиче
и у свом путопису о гњиланском крају: „[...] Гњиланац се ухватио зубима за
завештану баштину, брани је са секирчетом у руци и носи се као најодабранији
са најљућом силом, без издаје, без клецања, без показности али као ни један на
Косову!... Старци високи и испошћени као Прохор Пчињски на међи своје њиве
и окутњице са најљућим зулумћарима разговарају преко пиштоља, тек из торбе
извађена, и жртвују ту своје синове, само да би унучиће осоколили да још трпе и
чекају... Овакви подвизи су нарочита својина гњиланскога краја и његова лепота
у робовању...“ (Божовић, 1935, стр. 13). Такав је и Мојсил Златановић, борац
за очување егзистенцијалног простора, националног и верског идентитета.
Закључак
Иако су уметнички домети Божовићеве прозе често били оспоравани,

његово дело афирмише традиционалне и узвишене вредности родољубља,
православља и људског достојанства. У приповеци Оклопник без страха и
мане истиче се висока моралност Мојсила Златановића у озбиљној ситуацији
када му је угрожен наследник. Већ је запажено да Божовић отвара сасвим нову
културолошку проблематику „угњетаваних а негираних, непостојећих иден-
титета и поред тога што живе на властитој земљи“ (Чолак, 2016, стр. 218). Та
проблематика треба да нађе своје место и школским читанкама. Григорије
Божовић је присутан кроз одломак из приповетке Песма у додатном избору
у Читанци за 8. разред Љиљане Бајић и Зоне Мркаљ из 2006. године. Додатни
избор значи да дело није у обавезном наставном плану и програму, те да се са
њим упознају ученици под два услова, прво, да од десетак актуелних читан-
ки користе поменуту читанку у настави и друго, да су наставници изабрали
Божовићев одломак за обраду. Бавећи се тематиком Косова и Метохије у наста-
ви, Мркаљ (2010) закључује да би „целовитији увид у дело Григорија Божовића
пружио у настави комплекснију слику о животу и обичајима Срба на Косову
и Метохији у прошлости, о суживоту Срба и Албанаца, слици позитивних
160
патријархалних вредности и морала, истицању здравих међуљудских, међувер-

ских и међунационалних односа“.
Као што епска песма има ближе или даље упориште у историјској ствар-
ности, тако и дело Григорија Божовића извире из трагичне реалности Косова и
Метохије с почетка XX века. Почетак XXI века на Косову и Метохији протиче у
истој егзистенцијалној стрепњи коју осећа Мојсил Златановић; и даље се тражи
дерман за Србе на простору Старе Србије. Овај рад је прилог дисконтинуитеној
рецепцији књижевног дела Григорија Божовића, настао у нади да Божовићево
дело нађе своје место и у школској лектири како би се ученици упознали са
„лепотом, славом и јадом“ Старе Србије.
Божовић, Г. (2005). Косовска прича. Београд: Политика – Народна књига.
Божовић, Г. (2006). Гњиланска нахија; Крива река. Православно дело, 3 (11), 36–42.
Бојовић, Д. (2013). Вечни Колашин. Београд: Просвета.
Винавер, С. (1990). Са крвавога и жалнога југа. У: Г. Божовић, Неизмишљени ликови
(избор) (прир. Г. Тешић). Приштина: Јединство.
7, 79–103.
Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића, књ. 2. Приштина:
Институт за српску културу.
Јевтовић, М. (1997). Милан Ракић у прози Григорија Божовића. Баштина, 8, 67–80.
Мркаљ, З. (2010). Тематика Косова и Метохије у књижевним текстовима наставних
програма и читанки за старије разреде основне школе. У: В. Питулић (ур.), Косово
и Метохија у цивилизацијским токовима (463–472). Косовска Митровица:
Ракић, М. (1985). Конзулска писма 1905–1911. (прир. А. Митровић). Београд: Просвета.
Цвијић, Ј. (1906). Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, књ. I.
Београд: Српска краљевска академије Наука.
Чолак, Б. (2016). Слике Срба, Турака и Арнаута у збирци из Старе Србије Григорија
Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија
Божовића. Косовска Митровица – Ниш – Зубин Поток: Филозофски факултет –
161
Elizabeta M. Karalić
Institute for Evaluation of the Quality of Education and Upbringing, Belgrade
Derman for Grigorije Božović, a Moravac from Gnjilan
Summary. Mojsil Zlatanović, a Moravac from Gnjilan, is one of the heroes of

Božović’s prose based on documentary material from the period of general turmoil
on the territory of Old Serbia. In the short, dramatic story “Knight without flaws
and fear”, old man Mojsil exclaims: “I need derman, my sons!” One of the sons he
addresses is Milan Rakić, at the time the Serbian consul in Priština. Derman means
help, cure, and salvation, and is still sought in Kosovo and Metohija. Derman is also
needed for Božović’s literary work, which was silenced for half a century due to ideo-
logical differences. Bearing that in mind, in this paper we reconstruct the old Serbian
world of Grigorije Božović, who is still searching for his place in the history of Serbian
literature. Mojsil Zlatanović is shaped by the archetypal model of traditional culture.
Mojsil’s attitude towards the fatherland is emblematic in the story, as well as the deep
religious feeling he expresses in words, attitude and actions. The Moravians from
Gjilan are heroically described in Božović’s travel journals. This work is a contribution
to the discontinuous reception of the literary work of Grigorije Božović, created in
the hope that Božović’s work will find its place in school textbooks so that students
can get acquainted with the “beauty, glory, and misery” of Old Serbia.
Keywords: Grigorije Božović, derman, Moravac from Gnjilan, Milan Rakić,
history of literature.
162
Теодора Д. Бојовић1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Завод за вредновање квалитета
образовања и васпитања
Међународни центар за православне студије
Београд
Грановесни духовници
Сажетак. Ослањајући се на теорију лика у интерпретацији у нашем

истраживању, потврђује се хипотеза о Григорију Божовићу као књижевнику
са значајним умећем портретисања. Како је мозаик његових јунака разнолик,
у раду смо се усредсредили на посебну категорију књижевних ликова – кате-
горију грановесних духовника. Индиректном карактеризацијом тежиће се
осветљавању њихове грановесне природе. Начин портретисања као, условно
речено, естетичка књижевна категорија, у конкретном случају, преплиће се
са етичком која се назире у анализи мотивације грановесних поступака јуна-
ка краћих приповедних врста узетих за анализу. Дакле, грановесне реакције
и поступања Божовићевих јунака условљене су различитом мотивацијом, а
као доминантне издвајају се социјално-психолошка у оквиру које превласт
заузима национална компонента и биолошко-психолошка мотивација, која
је у вези са природом и карактером јунака. Дакле, циљ рада је покушај да
се пружи преглед поступака карактеризације и мотивације, који пружа не-
избежну симбиозу етичког и естетичког сегмента у поменутим начинима
портретисања грановесних духовника.
Кључне речи: грановест, карактеризација, мотивација, духовници,
Григорије Божовић.
Целокупно књижевно дело Григорија Божовића отвара пред читаоцима

читав мозаик ликова, који показују богатство приповедачког света и пружају
довољно материјала за истраживање пишчеве технике литерарног и психолош-
ког обликовања. У науци о књижевности се већ придавала пажња истраживању
психолошких портрета Божовићевих јунака, а у овом раду осврнућемо се на
посебан скуп ликова који су означени као грановесни.2
1
tbojovic@ceo.gov.rs
2
У Речнику САНУ проналазимо потврду семантичке вредности лексеме грановесан,
-сна, -сно у значењу суманут, сулуд, плах.
163
Како особина може да се дефинише као релативно стабилан или трајан

лични квалитет и представља наративни придев повезан наративном спо-
ном (тј. еквивалент је глаголу бити) (Четмен, према: Римон Кенан, 2007, стр.
51), закључено је да су неки од Божовићевих ликова носиоци особине грано-
вести. Тако, наратор истиче да је „силовит и грановесан Турчин био Хамза
Вукашиновић“ (Наша загонетка, 2016, стр. 344), док је Радојко Краговић такође
„мучан и страхобно грановесан“ (Јутро мојега прадеде, 2016, стр. 626). Са друге
стране, код неких се ликова не уочава поменута спона, већ су читаоци сведоци
њиховог грановесног делања. У формалном смислу, начин њиховог поступања
означен је прилошком одредбом (узвикну грановесно) или поредбеном речи
као (игуман Мојсије Зечевић ће грмети као грановесан). Ликови који нису екс-
плицитно означени као грановесни, могу бити легитимни носиоци те особине,
јер постоје извесне подударности у изгледу и поступцима јунака – оних који
су директно означени грановесним и оних који нису. Циљ овог рада је рекон-
струкција портрета Божовићевих духовника, махом поступцима индиректне
карактеризације, са тежњом осветљавања њихове грановесне природе.
Православна духовност била је како наследно тако и образовно утемељена
у личности Григорија Божовића, те се, природно, рефлектовала и у његовим
делима. Недовољно истицано, а од изузетне важности јесте Божовићево дубоко
интересовање за православне храмове3. Поменути значај је, најмање, двојаке
природе: са једне стране, Божовић је уобличио читав један мозаик портрета
игумана и монаха, документаристичким поступком верног посетиоца, чија је
нога ступила на сваки педаљ манастирске земље коју је пренео на странице
својих књижевних творевина.4 Са друге стране, није био само неми, репортажни
посматрач и увек великодушно дочекани гост, већ и активна подршка у свом
ангажовању (макар пером) да прикаже реалну слику тешког времена и још тежег
бремена које су духовници морали да носе на својим плећима.5 Сведочанства
која је, својом прозом, овај ненадмашни ходочасник оставио будућим генера-
цијама јесу несаломиви споменици, али и подсетници на једно доба државотвор-
не неизвесности, када је једино извесна била вера, непоколебиво утемељена у
божјим храмовима. Дакле, у поменутом свету врхова националне историје, у
свету првих и одабраних, нашли су се и они у најборбенијим редовима одбране
вере и националног идентитета – духовници и подвижници. Осетљивији за не-
правду, природно је њихов зов за одбраном вере и части био јачег интензитета.
3
Двадесети век је снажно обновио интересовање код српских писаца за православне
храмове. У томе је свакако без премца Григорије Божовић, непревазиђени ходочасник
(Бојовић, 2016, стр. 9).
4
„Божовић није могао само проћи поред њих. Сувише их је волео и осећао снагу њи-
ховог духа и значај њихове мисије“ (Бојовић, 2016, стр. 20).
5
„Могу се сви отарасити бриге о наслеђу, он на то нема право, он је протин син и њега
је српство учило и задојило да не заборави оне подвижнике и мученике који су главом
платили оданост Србији и слободи“ (Бојовић, 2016, стр. 13)
164
Грановесни духовници Григорија Божовића
О портретима духовника до сада је било писано, међутим, као што је

већ наглашено – у овом раду усредсредићемо се како на монахе тако и на
свештенике и чудне подвижнике који су били подложни грановесном делању.
У Божовићевом приповедачком свету термин грановест добија нешто шире
значење. Основна семантичка вредност поменутог појма контекстуализује се
у пркосном, праведном, родољубивом животу описаних духовника.
Да би се вршила карактеризација књижевног лика, полази се од означа-
вања књижевног лика као мреже карактерних црта, док се те особине могу,
али и не морају у тексту појављивати као такве. Лик се формира сакупљањем
различитих индикатора карактера који су размештени дуж континуума текста
и извођењем закључака о особинама на основу тих индикатора. Стога, према
Римон Кенан, карактеризација јесте дефинисање тих индикатора (2007, стр.
77). Према Ивену, постоје два типа текстуалних индикатора карактера: непо-
средно дефинисање и посредно представљање (према: Римон Кенан, 2007, стр.
77). У првом случају, особина се именује помоћу придева, именица или целим
исказом, као што смо на почетку наговестили – у конкретном случају: он је
грановесан, док се у другом случају особине не именују, већ се на различите
начине приказују и егземплификују. Индиректно представљање врши се преко
радње, говора, спољашњег изгледа, окружења.
Као што је речено, неки од Божовићевих духовника, експлицитно су означе-
ни као грановесни, док ће се код већине индиректним представљањем дефини-
сати њихова грановесна природа. Индикатори који упућују на грановесну при-
роду Божовићевих духовника (а који су, углавном, својствени и оним ликовима
који су експлицитно означени грановесним) јесу спољашњи изглед, а још више
снажан утисак који одаје и нетипично понашање. Њихова тајанствена природа
каткад открива неочекиване поступке и егзалтиране и махните реакције. Поред
тога, специфичан је начин говора ових јунака. На посредно портретисање ликова
кроз њихове међуодносе у говорним ситуацијама указала је Јована Бојовић у
раду Језичка слика света и друштвеног статуса у приповеци „Два падишахова
роба“ Григорија Божовића (2015). То је учињено путем социолингвистичких
критеријума, односно критеријума „граматике“ друштвеног статуса. „Правила
ове „граматике“ прописана су социјалним, културним и лингвистичким факто-
рима [...]. Основе ове граматике код нас је прописао Милорад Радовановић у
монографији Социолингвистика (Бојовић, 2015, стр. 43). Психосоцијални и се-
мантички чиниоци били су основ преко кога смо дошли до уочавања одређеног
вида комуникације грановесних јунака у говорним интеракцијама. Дошли смо до
закључка да говор Божовићевих грановесних јунака само потврђује такво стање
њихове свести. Стасити, храбри и са одређеном дозом осећаја неуништивости и
неустрашивости, готово сви, својим говором одају утисак великог ауторитета.
Аутентичност и верни приказ изговорених речи, присутних у њима својственом
идиолекту којим се служе, нуде верни одраз њихове специфичне личности.
165
Да бисмо, најпре, у најширем смислу, одговорили на питање ко су и как-

ви су грановесни духовници, послужићемо се Божовићевом типологијом из
приповетке Последњи Мохиканац. У жељи да подробније портретизује попа,
последњег од своје врсте, Божовић представља својеврсну типологију свеште-
ника, вредних помена:
Укратко, првом типу припадале су скромне и побожне душе, одевени у
црно рухо са малим дрвеним крстом, пазили су на народ и веру како су знали
и умели и ни у шта се, осим тога, нису мешали.
Други тип приписује се виђеним поповима, синовима кнежева и кметова.
Не тако скромни као горе поменути, били су образовани, носили скупо рухо
и јахали добре коње.
Напослетку, трећем типу припадали су они који су помагали више пуш-
ком него крстом. Пише Божовић: „Тежак живот особито је био погодан да се
ова врста развије и сталожи и да на дуго времена да неку симпатично-јуначку
мешавину хајдука попа (подвукла Т. Б.), који је врло лако прекидао крштење и
опело и трчао у заседу или да што учини Арнаутину, па тек после тога да дође
и настави оданде, где је прекинуо“.
Одговор на изнад постављено питање можда је највише садржан у син-
тагми симпатично-јуначка мешавина хајдука попа (у наставку рада, не само
свештеника већ и игумана и подвижника). Спој хајдучке и грановесне природе
значи бити нетипичан и одступити од почетне равнотеже и утемељене нор-
ме понашања. Бити грановесан значи имати храбрости стићи и утећи и на
страшном месту постојати. Ако је јуродивост код духовника лудост Христа
ради, грановесност би представљала лудост ради очувања земље, народа, вере и
отаџбине. Свакако, усудићемо се да приметимо да и једно и друго карактерише
неконвенционално понашање, али ради узвишенијих циљева.
Последњој врсти, како наставља приповедач у приповеци Последњи
Мохиканац, припада и поп Томисав Крњак из Црепљуље, стари делија и сер-
хатлија. На самом почетку приповетке, читалац добија слику ђогата и њего-
вог господара. Како они изгледају у тренутку приповедања, супротставља се
контрастна слика онога какви су били у младости: сада – крупна ђогатина,
са длаком као кршеви по Бериму и његов господар, не витез старих добрих
времена већ омален и румен колашински поп.
Упућујемо на индиректну карактеризацију при књижевној реконструцији
грановесних јунака, конкретно на спољашњи изглед попа Крњака: наиме, опис
његових очију и погледа наговештавају сумануто, плахо и махнито искуство
храброг делије, који и у старости не испушта свој пиштољ и јатаган. Очи му иг-
рају као да се по маслу котрљају, а када би му се оштар поглед негде зауставио,
видело би се да је крваво-мутан. Поред тога, указујемо на социолингвистичке
критеријуме и говорну карактеризацију: не мирно и сталожено, већ опоро, гласно
и чврсто ће се овај чудновати поп обраћати како момчету из Рудника, сапутнику
166
тако и свом коњу – Лабуду. Крњак и Лабуд имају специфичан однос. И заиста,
можемо направити аналогију са добро познатим епским ликовима – Марком
Краљевићем и његовим Шарцем. Да је Гете имао прилике да чита о Лабуду, за-
дивио би га исто колико и Шарац. Посебан однос између овог чудноватог попа и
његовог ђогата, окарактерисаће и момак, њихов сапутник, назвавши га забавном
љубави. Као да је коњ над коњима, његов саборац, сапутник и најбољи пријатељ
– Крњак, бодри га, тепа му, обраћа се и поји га. Храбри и одважни, пошли су у
Рудник, јер се добро знало да нико осим њих у том страшном времену неће сме-
ти у то село, усред Арнаута. „Само поп Крњак, веле, и његов Лабуд“ (Последњи
Мохиканац, 2016, стр. 390). Као што је Марко Краљевић, пијући мрко вино, пола
пио – пола Шарцу давао, тако још дубљи однос налазимо код нашег тандема,
јер је најчешћа реченица коју поп упућује свом коњу јесте здравица – Здрав си,
Лабуде! Поменуто потврђује нетипичност, чудноватост и епску димензију наших
ликова. Као што смо на почетку нагласили, једна од најбитнијих карактеристика
грановесних духовника јесте храброст, а можда је прикладније рећи и лудачка
и махнита одважност и неустрашивост да, мотивисани поменутом етичком по-
будом, бране веру и светиње. То је чинио и Крњак, бранећи Девич од Арнаута и
данима пуцао кроз прозор мале црквице, где су биле мошти Јанићија Девичког.
„А ја с игуманом одговарам на арнаутску пуцњаву, наизменице остављајући
пушке и љубећи гроб страшнога свеца... да помогне. И поможе!“ (Последњи
Мохиканац, 2016, стр. 393). И то је само једна од многих грановесних виспрености
ђогатине Лабуда и његовог витеза. За живота је, како приповедач бележи, Крњак
поповао и хајдуковао уједно и тако бранио свој народ, као било ко. Као такав,
задавао је и страх и поштовање. „Овако ћу, бре, док је мене и Лабуда. Здрав си,
Лабуде!“ (Последњи Мохиканац, 2016, стр. 395).
Посебну пажњу завређује прота Дејан Поповић. Почевши од самог на-
слова приповетке, Чудни подвижник, већ се имплицирају неуобичајени и
мистични предели живота овог јунака. На почетку, захваљујући путницима,
упознајемо проту који је оставио своја брда и сишао на Косово. Даље ће тај
контраст брда: (равно) Косово – бити паралелан контрасту – хајдук-прота :
подвижник. Дакле, јасно је којој је од три врсте истакнуте Божовићеве поделе
припадао Дејан Поповић и то јасно дефинише опис који само потврђује због
чега ће овај јунак имплицитном карактеризацијом бити окарактерисан као
грановесан: „А он пркосан, богат и помаман, хајдук и свештеник, заточник и
крвник, од шале убојица и велики витез, увек на хату и с пушком преко крила
[...]“ (Чудни подвижник, 2016, стр. 332). Мотив преображаја је главни мотив
у овој приповеци. Трансформација – од махнитог, плахог, грановесног проте
до подвижника посебне врсте. Ако говоримо о простору где је прота некада
живео и простору који је настанио, боље ћемо разумети и његов душевни пре-
ображај. Сазнајемо да је гласити прота из брда био на челу жупе опкољене
Арнаутима. Била је то жупа стиснута између шарских брда и последња нехарица
167
Турчину. Са друге стране, у тренутку приповедања, настањен је у некој прос-

траној и ниској кући, сишао је „у ову косовску шикару да поново скућава“.
Дакле, настањен је на Косову. Анализа ове приповетке и њеног јунака не би
била потпуна без осврта управо на Косово, без осврта на питање косовског
опредељења. Григорију Божовићу било је јасно оно што је Зоран Мишић кас-
није одлично дефинисао – схватао је да наши национални симболи дакако
јесу довољно универзални да могу стати уз друге општеприхваћене симболе.
И да није зазорно изговорити понеку реч из нашег митолошког речника. „Једна
од таквих речи је Косово“ (Мишић, 1976). Када бисмо се питали шта је то косов-
ско опредељење, одговор бисмо нашли у поетичком изразу овог писца. Косовско
опредељење преноси се и на много његових ликова, јер „косовско опредељење
је опредељење свих оних који су бирали у подвигу смрт, него ли са стидом жи-
вот“ (1976). Један од таквих ликова је Дејан Поповић. Притом, за њега Косово
јесте подручје смирења, посебан манастир, посебна испосница. Закључујемо,
Косово је у овој причи хронотоп.6 Са једне стране, илуструје се живот Старе
Србије и косовског питања у том периоду, што јесте реални хронотоп, док ро-
мантичарски хронотоп илуструје и појачава атмосферу преображаја главног
јунака. Косово је простор који учествује у изградњи лика и оно је посредан
израз његовог душевног стања, стања покајника. Романтичарски хронотоп
почива на косовском миту. Јасмина Ахметагић примећује: „Мит о Косову који
је присутан у овој причи од почетних приповедачевих опсервација – јер прича
започиње предочавањем приповедачевих амбивалентних осећања према Косову
[...] доведен је у везу са Изабраном земљом, чиме је језгровито, увођењем у
старозаветни контекст истакнута страдалничка судбина српског народа на
том терену“ (2012). На почетку приповетке, говорећи о Косову, приповедач
каже: „Често сам се зарицао да нећу да га гледам, колико ни добар Јеврејин ону
жалосну своју долину плача“, Алузијом на долину плача Божовић рекреира
атмосферу страдања и ставља знак једнакости судбина две изабране земље.7
Вративши се на анализу преображаја нашег грановесног духовника, уоча-
вамо да се некадашња силина, страх и трепет једног човека пореди са читавом
ослободилачком војском. У периоду неустрашивости и одважности имао је
неке од поменутих обележја грановесних јунака – попут чувених Маниташа
6
„Михаил Бахтин је сковао термин хронотоп, у којем је повезао „вријеме“ (chronos)
и мјесто (topos), као ознаку за временско-просторни амбијент збивања у роману.
Најзад, он подразумева и општу, супстанцијалну околину у којој живи јунак романа:
религијске, духовне, моралне, социјалне и емоционалне околности живота око њега.
Другим речима, простор (хронотоп) представља све оно што окружује ликове романа
и ствара одређену атмосферу у којој они живе“ (Лешић, 2010, стр. 407).
7
Ова, као и многе друге референце, упућују на значајну тему односа Григорија Божовића
и јеврејског питања. Овај писац разумео је трагику сопственог али и других народа,
тако, алудирајући на Јевреје пише: „И ја сам тад био роб, те није ни мало чудновато
да су се моје очи окренуле према њима“ (Дамјановић, 2016, стр. 505).
168
зелене зле очи8, а никада га није напуштао ни познати једак осмех, док још јед-
но индиректно представљање њега као грановесног јесте чудна појава, док је
нетипичност задржана у суштини његове личности: „Прота Дејан Поповић.
Загонетка. И некад и сад. А највише сад“ (Чудни подвижник, 2016, стр. 338).
Посетиоци су проту Дејана Поповића затекли у пчеланику. При првом
сусрету јасно се предочава поменута трансформација: „Није остарео, али се
преобразио. На њему ни реденика, нити за појасом револвера, који је само
за време службе спуштао на жртвеник. [...] Његово лице смерно, израз доста
мекан [...]“ (Чудни подвижник, 2016, стр. 333). Који је био иницијални трену-
так који је од једног махнитог осветника начинио подвижника и покајника?
Након бугарског ропства и убиства Мет-Фераје у њему се пробудила љубав
према крвнику. Након тога, „од реалног и митског Косова саздао је јединствени
манастир, јединствени простор подвижништва у коме се повремено сусрећу
бивши прота и садашњи покајник“ (Бојовић, 2016, стр. 15).
У путопису Гредом, поп Јеротије, сличан више Старини Новаку, но сељач-
ком попу, овако ће говорити о чудноватој природи, изгледу и понашању попа
Радојице Клицановића из Колашина, некадашњем домаћину манастира у
Дубоком Потоку9: „Махнит је то поп био, али и прави светац“. У овој реченици,
садржана је читава срж личности поменутог колашинског свештеника. Неће се
у својој, прошлости инспирисаној беседи, поп Јеротије уздржати, а да поново
не изговори: „Махнит бјеше, Бог да прости!“ (Гредом, 2016, стр. 433). Радојица,
склон или да се моли или да куне, био је изузетна појава за све које је сусретао.
Попут већине грановесних јунака, одавао је снажан и ауторитативан утисак:
„Бојали смо се од њега као од громовника!“ (Гредом, 2016, стр. 433). Међутим,
био је, исто тако, и подвижник своје врсте – често је користио прилику да из
бисага извади читаву Дубокопоточку Свету Руку10, љубећи је и метанисаћи,
јер је рука Св. Никите била и његова заштитница у свакој невољи.
У оквиру плејаде изабраних, посебно треба издвојити три горопадна ар-
химандрита: Максима Павићевића, старешину Пивског манастира, Серафима
Џарића (манастир Свете Тројице) и игумана Мојсија Зечевића (Ђурђеви
Ступови). Срж њихових личности јесте разоран и непокоран дух ради очувања
8
Чувени Маниташи у приповеци Маниташко котило, такође означени као грановесни
севају својим орловским очима, док приповедач пружа инетересантно поређење када
описује очи једног од Маниташевића, Јована Фанде – „очи зелене и зле као у дивље
бабе“ (2016, стр. 349).
9
У путопису Дубоки Поток, наћи ћемо допуну информација о овом свештенику:
„У дворишту црквеном, на десној страни налази се гроб чувеног попа Радојице, из поп
Ђорђеве породице, који је пуних 60 година служио олтару Божијем и народу свом, као
прави свештеник, опомињући га да верно и као највећу светињу чува аманет својих
старих, а наиме: веру, језик и своје српско име, ради чега је био врло поштован и ува-
жен за живота, а после смрти остао је у успомени као узор-свештеник“ (2016, стр. 34).
10
Цркву Св. Богородице (црква у оквиру манастира Дубоки Поток) народ зове и „Црква
Свете Руке“, прозвана тако по реликвији – руци Св. Никите.
169
националне и верске суверености. Из такве духовне суштине, развиће се мно-

штво сродности ове тројице стамених чувара верских, духовних и национал-
них богатстава. У приказу грановесне природе Максима, Серафима и Мојсија
упутићемо на следеће сегменте њиховог бића: прокоментарисаћемо њихову
припадност у оквиру поменутог типа јуначке мешавине хајдука и архимандрита,
затим ћемо указати на заједничке карактеристике њихове личности (спољашњег
изгледа и унутрашњих маннифестација), а напослетку указати на загонетну
природу њихове личности која својим, наизглед, контрастним и неспојивим
сегментима задивљује читаоца.
Поменути игумани припадају трећем типу Божовићеве класификације.
Документаристичким пером нашег колашинског писца овековечена је херојска
слика нетипичних хајдука у црним одеждама опасаних револверима. Дакле, у
питању су и чувари земље, и чувари вере. Јунаци и хајдуци. Игумани и под-
вижници. Громаде, са етичком и верском, али и епском одговорношћу и пона-
шањем. Од приповедача, нашег путописца и наратора, сазнајемо који и какав
је нагон вукао малог детића преко Косова и Проклетија. Мали Павићевић
(игуман Максим), слушавши о браћи јуначкој (између осталих, и о поменутим
Маниташевићима), пожелео је да буде „нешто друго, нешто веће [...] и да тако
задужи свој народ“ (Архимандрит Максим, 2016, стр. 499). Са друге стране,
сличан зов одјекивао је у јуначким срцима и игумана Серафима и Мојсија.
Вођени светосављем и славном историјом Србије, волели су државу „како је
само ослобођени рајетин може волети“ (Архимандрит Џарић, 2016, стр. 514).
Суштина њиховог призива можда се највише огледа у антологијским речима
архимандрита Џарића:
„Наша држава поникла је у цркви Св. Саве. Кад је умрла, тамо је са-
храњена и чувано њено свето тело. Одатле је она и васкрсла: – она је
света и као таква мора остати светом и безгрешном и мора чувати свој
народ у тој безгрешности!... Ми смо изабрани, само не видимо и нећемо
да осетимо... А главно је да народ не изгуби своју суштину, своју крепост,
свој дух, да не изда старе завете који су га одржали, да се не потвори: – да
не падне у грех према својој освећености и историјском позиву...“ (514)
Као и код већине грановесних ликова, при опису архимандрита Максима

истиче се његова нетипичност: „Око струка испод ћурка велики свилени појас,
за њим револвер, онај ређи у крају, црногорски. Само риђа краћа брада и неви-
сока црна камилавка одавала је у тој особи калуђера“ (Архимандрит Максим,
2016, стр. 500). Не узимајући у обзир присуство Арнаута, шетао се слободно
и поносно, као по Данилову Граду. Загонетног и специфичног изгледа био је и
архимандрит Џарић. Његове очи, „крупне и зелене, биле су испуњене неким
чудним заносом“ (Архимандрит Џарић, 2016, стр. 508), док преко директне
приповедачеве карактеризације сазнајемо да је био плаховити калуђер и огње-
ни Србин, стравичнога темперамента. И сам Џарић ће прокоментарисати:
170
„Ја сам ти данас махнити слуга божји и црквени, не свој, па се ти сачувај од

мене!“ (Архимандрит Џарић, 2016, стр. 509). Огњеност налазимо и у очима
игумана Мојсија Зечевића, а оне су, такође, крупне и пламене. Таква спољашња
карактеризација рефлектује се у понашању гласитог Мојсија, нарочито када се
у приповеци Истоветњаци сусретне са завађеним рођаком, те „знадијаше да су
обојица плахи“ (Истоветњаци, 2016, стр. 154) сукобиће се лудо и бесно, па је с
разлогом њихов окршај упоређен са сусретом Мусе Кесаџије и Марка Краљевића.
Потврду помамне природе добили смо и путем социолингвистичких кри-
теријума и начином на који су јунаци водили разговоре, те се глас архимандрита
Серафима Џарића на занимљив начин пореди са гласом Николаја Охридскога:
„прекоран, пун неке претње, осорљив“ (Архимандрит Џарић, 2016, стр. 508),
готово увек спреман на подизање, на грмљавину. Сваки пут када игуман Мојсије
Зечевић проговара, приповедач ће нагласити јаку и специфичну интонацију
његових речи: „громовно са олтарски врата“, „разјарено викну калуђер“, дакле,
главни господар у свом крају, игуман Мојсије, држаће се свог става, без изузе-
така, и у случају када његов непоколебиви ауторитет треба негативно да се од-
рази и на његовог рођака. Строгост и постојаност види се у свакој изговореној
реченици. Читајући дијалог између Мојсија и његовог рођака Мићуна, као да
нам у ушима заиста одзвања громогласан, разјарен дубоки глас овог калуђера:
„- Јеси ли ти, Мићуне? – грмну игуман с коња и као грановесан трже
пиштоље из кубурлука.
– Ја сам главом, брајо... Благослови и добра ти вечер!...
– А јеси ли чуја да те и по небу тражим?
– Кажевали су ми љуђи...
– Погани од погани!...Што ми братство осрамоти, а мене у гријех наву-
че, да се више до гроба не причестим?... Тржи леденице и умри јуначки,
е сам се заклео!...“ (Истоветњаци, 2016, стр. 153).
Указали бисмо на тајанствену природу њихове личности, чији се мани-

фести тешко могу предвидети. Наизглед неспојиво спаја се у ћуди набројаних
личности, те нам се пригодном чини једноставно и луцкасто поређене при-
поведача, где начине поступака архимандрита Максима карактерише лудим
као у најлуђем роману. Сви архимандрити служили су Косову и целој Јужној
Србији. „Некад као махнит, некад као паметан дипломат, владички намесник
код паша, некад са пушком“ (Архимандрит Максим, 2016, стр. 502), тако је
делао Максим, док је, са друге стране окарактерисан као игуман дивног срца и
мекане добре душе. Архимандрит Џарић, премда огњени, плахи Србин стра-
вичног темперамента, али – „у самој твари необично добар човек [...] дубоко
и тврдокорно побожан и безпогодбени калуђер и старога кова и каљења, ста-
рих завета и предања“ (Архимандрит Џарић, 2016, стр. 511). Зарад правде,
реда и очувања сопственог ауторитета, игуман Мојсије Зечевић, сукобиће се
са својим рођаком: „Ухватише се у коштац јуначки и понеше по трави бесно и
171
лудо [...]. Да је когод наишао, шенуо би: То се Муса и Марко носе по Комовима“
(Истоветњаци, 2016, стр. 155). Међутим, на крају те љуте борбе, један другог
ће искрено благосиљати и наздрављати: „Е, здрав си, а помози Јаки нејацима,
Мићуне!“ „– Бајо, здрав си!“ (156)
На крају, предочићемо портрет, не свештеника нити монаха, али свакако
особе која припада духовном и грановесном свету Божовићевих јунака. Наиме,
читајући путопис о одласку у манастир Девич, сазнајемо да, ако изузмемо зна-
чај поклоњења моштима Светог Јанићија, оно што ходочаснике тамо наводи
јесте највећи утисак који се приписује личности једне жене. Жена – див. Жена
– браник српства и браник православне вере. Жена – јунак и стуб ослонца и
српских, и арнаутских, и муслиманских душевних немира и невоља – Стојна
Девичка.11 Жене у прози Григорија Божовића, као централне јунакиње, често се
појављују као хероине способне да стоички истрпе страдања. Пишући о женама
у прози овога писца, Даница Андрејевић (1991) помиње Стојну и описује је као
лик који најпреданије у себи чува националну етику и оличење је моралног духа
отпора пред удесом свог рода. Окарактерисана као чудна девичка калуђерица,
представља слику једне храбре, стамене и непокорне индивидуе.12 Из директне
карактеризације, читалац сазнаје да је у питању у лицу подбула жена, опорог
изгледа. „Сурова и страшна сељанка“, због својих клетви, код Арнаута је иза-
зивала страх, док њену стаменост нико није могао да поремети: „Цикнула би
она и паши, и кајмакану, и качаку и барјактару!“ (Стојна Девичка, 2016, стр.
447). Стојнин однос према вери био је специфичан и само њој својствен. Умела
је да бди и дању и ноћу на гробу свог свеца Јанићија, а молитве и црквене пес-
ме знала је напамет иако није била писмена. Једина реченица коју је наглас,
готово егзалтирано изговарала, била је: Бог и Свети Јанићије! У тој реченици
лежала је сва моћ, јачина и дубина вере ове подвижнице и том реченицом
благосињала је, клела је, молила је за сопствени народ, а туђи је желела да
преобрати у православну веру. На занимљиво сведочење наилазимо и у при-
повеци „Последњи Мохиканац“: када је чувени поп Крњак од Арнаута бранио
мошти Светог Јанићија Девичког, Стојна се ужасно и лудо крстила, узвикујући
према Арнаутима: „Бог и Свети Јанићије да ве врате на покајаније!“ (Последњи
Мохиканац, 2016 стр. 393). У тренутку писања путописа, приповедач и његов
сапутник одлазе да се поклоне и гробу Стојне Девичке, а прича о њој већ почиње
11
„[...] девојка Стојна, родом из једног села у Дежеви, испод самих Ђурђевих ступова.
Као некада њен кнез Растко Немањић. Премда је до смрти била љута испосница и
подвижница, монаштво јој нису давали нити га је она тражила“ (Стојна Девичка,
2016, стр. 446).
12
„Жене у прози Григорија Божовића су готово увек јаче од сваког бола, од свих невоља
и снажније од сваке песме и њихово величање, идеализовање и духовно предимензи-
онирање, указује на суштинску националну садржину ове литературе“ (Андрејевић,
1991, стр. 74).
172
да личи и на мит и легенду, која ће се вековима препричавати. Неће случајно

путописац на крају прошапутати: „Бог и свети Јанићије и...света Стојна!“13
Нетипичност поступака анализираних Божовићевих духовника условљени
су различитом мотивацијом. Као доминантне издвајамо биолошко-психолош-
ку (карактерна компонента) и социјално-психолошку (етичке и националне
компоненте) (Флакер, 2011, стр 33–46).
Када је реч о биолошко-психолошкој мотивацији, код већине Божовићевих
духовника, грановесна природа и грановесне реакције произилазе из одређених
одлика њиховог карактера. Тако је грановесност последица њихове чудновате
природе, ауторитативне личности и одмалена присутне родољубивости и вере.
Са друге стране, мотивисани социјалном средином и одгојем (као обликом
социјално-психолошке мотивације), јунаци исказују чврст етички став и на-
ционално осећање, што условљава њихове грановесне реакције.
Приликом анализе грановесних личности Божовићевих духовника, јасно
се закључује какав призив се јављао свакоме од њих, не само да крену путем
живота посвећеног Богу, већ и да њихова вера не буде само простор смирено-
умља, већ и простор страсти. Суштина онога што је архимандрита Максима
мотивисало да више не буде обичан Павићевић, већ нешто друго и нешто веће
може да се рефлектује и на све остале духовнике:
„Сазнао у каквим су тешким приликама Дечани и Патријаршија. [...]
Повукло га. Неодољиво. По коби“ (Архимандрит Максим, 2016, стр. 499).
Ако узмемо у обзир речи Матије Бећковића – да је Божовићева естетика

била освештана етиком, јасно је што ће управо етика махом бити окидач за
помамним и грановесним реакцијама анализираних јунака.
Чини се да је обједињујућа нит портрета Божовићевих духовника садржана
у тежњи да своју духовност испољавају на атипичне начине. Другим речима,
често су напуштали оквире смиреноумља и настојали да испуне јуначке и хај-
дучке дужности. Тренутак преображаја од смирених духовника ка страсним
побуњеницима условљавала је њихова грановесна ћуд. Двојна манифестација
њихове природе стапала се у етичким начелима, усмереним, са једне стране –
према Богу, са друге – према свом народу.
13
Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич пре-
подобну подвижницу Ефимију монахињу, у народу познатију под именом блажена
Стојна. Више о монахињи Јефимији прочитати у књизи „Блажена Стојна“ (8. том
сабраних дела), Св. Владике Николаја Велимировића.
173
Извори:
Божовић, Г. (2016). Приповетке. Београд: Завод за уџбенике.
Божовић, Г. (2016). Путописи. Београд: Завод за уџбенике.
Божовић, Г. (2016). На хаџилуку. Београд: Службени гласник.
Абот, П. (2009). Увод у теорију прозе. Београд: Службени гласник.
Андрејевић, Д. (1991). Национална етика и књижевна естетика Григорија Божовића.
Баштина, 2, 71–79.
Ахметагић, Ј. (2012). Невидљиво збивање: Православна духовност у прози Григорија
Божовића. Лепосавић: Институт за српску културу.
Бојовић, Ј. (2015). Језичка слика света и друштвеног статуса у приповеци Два падиша-
хова роба Григорија Божовића, У: С. Словић (ур.), Косово и Метохија у контексту
балканских народа и држава (41–47). Лепосавић: Институт за српску културу.
Бојовић, Д. (2016). Ненадмашни ходочасник. У: Г. Божовић (ур.), На хаџилуку, путо-
писи и приче и о храмовима и духовницима (9–10). Београд: Службени гласник.
Дамјановић, M. (2016). Григорије Божовић и јеврејско питање. У: Д. Андрејевић и
А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића (505–521). Косовска
Лешић, З. (2010). Теорија књижевности. Београд: Службени гласник.
Мишић, З. (1976). Шта је то косовско опредељење? У: Б. Нешић и С. Петровић (ур.
и прир.), Критика песничког искуства (427–430). Београд: Српска књижевна
задруга.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика I–XX. Београд: Српска академија
наука и уметности, 1959–2017.
Римон Кенан, Ш. (2007) Наративна проза: савремена поетика. Београд: Народна књи-
га – Алфа.
Флакер, А. (2011). Период, стил, жанр. Београд: Службени гласник.
174
Teodora D. Bojović
Institute for the Evaluation of the Quality of Education
and Upbringing International Center for Orthodox
Studies Grigorije Božović’s faulty ecclesiastics
Summary. Relying on the character theory in interpretation, the hypothesis of

Grigorije Božović as a writer with significant portrayal skills is confirmed. Since the
mosaic of his characters is multifarious, in this paper we have focused on a special
category of his characters – the category of faulty ecclesiastics. Their faulty nature
will be shown by indirect characterization. The way of portrayal as - conditionally
speaking - aesthetic literary category, in this specific case intertwines with the eth-
ical one that can be observed in the analysis of the motivation of faulty actions of
the protagonists of shorter narrative types that are being analyzed here. Therefore,
the faulty reactions and actions of Božović’s protagonists are conditioned by various
motivations, and the most dominant ones are: social-psychological, within which
the national component takes predominance, and biological-psychological that is
related to the nature and character of the protagonists. Thus, the aim of this paper is
an attempt to provide an overview of the process of characterization and motivation,
which provides an inevitable symbiosis of ethical and aesthetical segments in the
mentioned methods of portrayal of faulty ecclesiastics.
Keywords: faultiness, characterization, motivation, ecclesiastics, Grigorije
Božović.
175
Александра З. Миљановић1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Универзитет у Београду 398.3
Филолошки факултет
Катедра за српску књижевност
са јужнословенским књижевностима
Народна веровања и обичаји у збирци

Из Старе Србије Григорија Божовића
Сажетак. У раду се пружа преглед народних веровања и обичаја укљу-

чених у приповедну збирку Из старе Србије Григорија Божовића. У ана-
лизираним приповеткама (Мали девер, Уочи светога, Први корак, Запис)
понајвише се уочава присуство обичаја везаних за свадбу и славу, те на-
родна веровања везана за записе и уроке, али и посмртне обичаје. Анализа
рада показује како Божовићева проза баштини нарочиту везу са народном
традицијом. Елементи народних веровања и обичаја уткани у приповедно
ткиво учествују у обликовању слике Старе Србије, али и у обликовању и
карактеризацији јунака.
Кључне речи: Григорије Божовић, Из старе Србије, фолклор, народна
веровања, народни обичаји.
У приповедном опусу Григорија Божовића баштини се нарочита веза са

народном традицијом. Фолклор се, у свом најширем значењу, проналази у
Божовићевој прози на вишеструким нивоима. Ови нивои се могу одредити као
интерполација конкретних усмених облика у писани текст, коришћење алузија,
парафраза и перифраза, при чему се призивају елементи народне традиције, и
напослетку, као литерарна стилизација фолклорног фонда на тематско-мотив-
ском и стилско-изражајном плану (Самарџија, 2017, стр. 62–70).
У Божовићевим делима инкорпорирани су сами жанрови усмене књижев-
ности, и то „говорне народне творевине, предања, лирске и епске песме које
представљају пројекцију средине у којој су жанрови и неговани“ (Миљковић,
2016, стр. 238). На тематско-мотивском плану обликује се слика епских градова2,
1
aleksandra.miljanovic1@gmail.com
2
„У овом археолошком поступку он прави епску биографију градова, дајући историјске
податке о градовима и њихову транспозицију у епско наслеђе, као и лични доживљај
176
Народна веровања и обичаји у збирци Из Старе Србије Григорија Божовића
негује се култ епског јунака, фигура гуслара, описују се различити етнографски

чиниоци и елементи обредно-обичајне праксе, при чему писац често залази у
најситније појединости.3 Тако-ђе, удео фолклора уочава се и на стилско-изра-
жајном плану, у употреби епских десете-раца и народних израза, па је „свет
његове прозе непрестано у матици народне песме и њених струја“ (Зуковић,
2006, стр. 129).
У том погледу, веза са народном традицијом образује се као својеврсно
пишчево опредељење, које и сам истиче: „Мада сам сав васпитан у руској и
скандинавској књижевности, и француским класицима (Флобер, Доде, Мопасан
и Франс – овај последњи због стила и језика), ви видите да сам поред тога сав
за традицију и у традицији“ (Ћосић, 1931, стр. 97).
Из Старе Србије
Божовић је прву збирку приповедака објавио у Мостару, 1908. године, под

насловом Из Старе Србије, уводећи у токове српске књижевности дотад не
толико заступљен простор, о чему сведоче речи Јована Скерлића, који при томе
и афирмативно издваја овог писца.4 Већ сам наслов збирке упућује на тематску
усмереност ка просторном оквиру у који ће бити смештени ликови и догађаји:
„Прва његова збирка приповедака Из Старе Србије (1908) тематски
је везана за Стару Србију (Косово и Метохију) и обухвата, углавном,
раздобље XX века, слика нарави хришћана и муслимана, Срба, Турака,
Арбанаса, Бугара као и простор (од Санџака, Копаоника до Јужне Србије
и Македоније), на коме су разни обичаји, вероисповести, закони, сукоби
одупирања наметима“ (Вуковић, 2003, стр. 51)
Приповетке Из старе Србије осликавају свет заједнице и судбине поједи-

наца, које су проткане живом народном традицијом, обичајима и веровањима,
који се творе као суштински оквири живљења.
онога што види. Григорије Божовић маркира епске градове који су опевани у епској
песми“ (Питулић, 2016, стр. 225).
3
„Најпре, у његовим приповеткама је присутно оно што би, строго узев, писац дру-
гачијих амбиција одбацио као сувишно: многобројни кућни обичаји (долазак госта
у кућу, место које му се нуди, здравице и одговори на здравице, односи млађих и
старијих), затим описи саборских весеља, договарања главара, детаљна именовања
одеће, све до њених најситнијих делова, и тако редом“ (Јовановић, 1997, стр. 65–66).
4
„У српски културни и књижевни живот улазе и крајеви који у њему никако нису
били представљени. Још пре рата 1912–1913 почели су се јављати писци из Старе
Србије и Маћедоније, међу којима заслужују пажњу два приповедача, Старосрбијанац
Григорије Божовић и Маћедонац из охридског краја Анђелко Крстић“ (Скерлић, 1914,
стр. 448).
177
Јунаци приповедака изговарају многобројне клетве, заклетве, дају бесе

и обећања5, па се веровање у исказану реч обликује као нарочито важно у
колективу. Такође, неретко се тематизује веровање у урок и урицање. Живот
Божовићевих јунака обавијен је страхом од злих очију, које могу донети несрећу
и учинити оно што је жељено неуспелим:
„Врло добро! Јер су у жена зле очи, па неће запис помоћи“ (Божовић,
2016, стр. 53)
„Купци са бројаницама у рукама већ пошли к Ибру да тамо, седећи
на рогожама, попуше које наргиле и прохладе се од данашње врућине, а
трговци задовољно тару дланове, јер су свели рачуне и видели да је пазар
био – да није злих очију“ (Божовић, 2016, стр. 61)
Веровање у незнатну моћ злог погледа у традицији је наслеђено из далеке

прошлости, а развијање овог мотива у Божовићевим приповеткама додатно
је мотивисано сликом вишенародне заједнице, коју великим делом чине људи
исламске вероисповести.6
Ипак, народни обичаји и веровања нису само декор и етнографска узгред-
ност у Божовићевим приповеткама. Напротив, њихово описивање неретко се
развија као део сложеног приповедног поступка, па поред улоге у аутентич-
ном представљању амбијента, имају својеврсну функцију и у карактеризацији
јунака. Наиме, „писцу су веома битни амбијент и атмосфера у које ће, као у
какав оквир, уметнути приповест о људима“ (Лазић, 2016, стр. 45). За структуру
његове приповетке „карактеристична је радња која се односи на једну људску
судбину или породичну заједницу, у сукобу емоција и савести, страсти и оба-
веза, темперамента и устаљеног реда патријархалне средине. Рађа се из нагона
људске јединке која долази у конфликт са устаљеним редом људских односа.
Конфликт се не догађа само између јединке и средине, него и у јединки самој“
(Алексић, 2016, стр. 53). С тим у вези, елементи фолклора у прози Из Старе
Србије могу се читати и као индикатори7 који имају значајни удео у изградњи
5
„Ништа не знадох шта би ваљало чинити, но се само још једном тврдо зарекох и дадох
бесу да се Гаре до гроба оканити нећу“ (Божовић, 2016, стр. 36).
„Е, добро, куме... тешком ме клетвом закле – немам куд“ (Божовић, 2016, стр. 36).
„Богу сам се заверио да те до гроба не оставим на миру. Никад! [...] Па јoш: кунем ти се.
Младошћу својом да ти никад нећу бити девер, нити могу!“ (Божовић, 2016, стр. 40).
„Беса ти је! Отварај! Јеси л’ мушко да верујеш у бесу?“ (Божовић, 2016, стр. 49).
„Да ми даш тврду турску бесу и да ми се закунеш на твога сина да ником нећеш о
овоме причати“ (Божовић, 2016, стр. 52).
6
„Веровање у рђаве последице од погледа злих очију у нашем народу је, као и свуда
уосталом, једно од наслеђа које му је остало из далеке старине. Колико је ово веровање
било јако међу нашим давнашњим прецима данас је немогуће одредити. Доласком
Турака, доносилаца исламске културе у наше земље, оно је, изгледа, знатно појачано.
Међу исламским народима је веровање у зле очи врло јако“ (Ђорђевић, 1938, стр. 3).
7
Шломит Римон-Кенан у Наративној прози изводи закључак да се лик формира „са-
купљањем различитих индикатора карактера који су размештени дуж континуума
178
лика, што се може илустровати примером неколиких приповедака из збирке

(Мали девер, Уочи светога, Запис, Први корак).
Мали девер
Приповетка Мали девер сва је у знаку свадбених обичаја и обреда, у које

је укључена цела заједница, у складу са колективним карактером свадбе:
„Бројни обичаји показују да склапање брака у нашем патријархал-
ном друштву такође има превасходно колективан карактер: пре се може
окарактерисати као остваривање сродничких веза између две породице
заједнице (куће, задруге) него као веза између двеју јединки. Само тако се
може објаснити она изузетна ангажованост којом обе породице учествују
у сложеном процесу орођавања, а која кулминира у последњој и најва-
жнијој етапи тог процеса – свадбеном ритуалу. По народном схватању,
понашање свих учесника тог ритуала, посебно понашање младенаца,
пресудно је за даљи развој брака, самим тим и за даље односе породица
супружника. Стога се понашање присутних у том критичном моменту
регулише многим правилима и прописима. Између осталог, оно се и
редукује традицијом утврђеним забранама, које се по свом карактеру,
могу сматрати за трагове табуа“ (Бандић, 1980, стр. 345).
У приповеци се аутентично представљају улоге појединих обредних лица8

– младенаца, кума, старог свата, великог и малог девера, при чему се приповеда
и да је нарочито важно које лице где седи при испуњавању свадбених обичаја:
„Пријатељу! – окрену се Јеремија Живку: – Зар не знаш своје место, те
седиш овде, а? – И не знам и нећу да знам! – одговори он. – Волим овде
седети и пити с људима. А у женскадију нека иде кума-Милоје. Млађи је и
то је његово. – Твоје је, куме! – рекох брзо. – Не, Милија, – рече ми Јеремија:
– додуше, то је и твоје и његово. Али он је старији, па нека остане овде, а
ти одмах к невести! Не седи где ти нема места“ (Божовић, 2016, стр. 38-39).
Лик невесте дочаран је углавном у дослуху са посебним правилима и за-

бранама које ова улога остварује у свадбеним обредима и обичајима. Тако,
невеста Гара из Божовићеве приповетке носи превез на лицу, чиме се преноси
веровање да је млада „изложена за време свадбе не сме да изложи своје лице
туђим погледима. Ради тога она се покрива и завија (Бандић, 1980, стр. 348). Она
љуби родбински праг, а по изласку из дома не додирује земљу, већ је изводе и
текста и, када је потребно, извођењем закључака о особинама на основу тих индика-
тора“ (Римон-Кенан, 2007, стр. 77).
8
„Свадба као симболизација социјално-родбинских односа представља род у процесу
његовог преустројавања. Из тога произилази да учесници свадбе и њихове дужности
или улоге имају изузетно важно значење за обредни процес“ (Иванова, 1998, стр. 7).
179
постављају на коња9: „Браћа је изведоше, те пољуби родбински праг и посадише

на мојега зекана“ (Божовић, 2016, стр. 37).
С друге стране, у приповеци је лик младожење готово сасвим потиснут.
Приповетка је усредсређена на лик Милије Чабића, а приповедање у првом
лицу нарочито је изнедрило његову улогу малог девера.
Након неуспеле намере да преко наводаџије (в. Бован, 2004, стр. 51–54)
испроси девојку10, главни јунак ће, како би био у близини несуђене невесте,
одабрати да буде мали девер:
„Е, добро, куме... тешком ме клетвом закле – немам куд. Али овако
да учинимо. Ја да ти дам паре за све што је у обичају и да од оца узмем
коња. Само ти да не водиш другога из своје куће, но мене да узмеш. Паре
ти не дајем на зајам – нека су ти просто и онога и овога света, – само да
ти ја будем мали девер. Ти велики, прстенски, а ја мали, као што је код
нас у обичају...“ (Божовић, 2016, стр. 36).
Вођен својим осећањима, он ће неретко исказивати незадовољство пово-

дом традицијом утврђених правила којима се одређује његова улога свадбеног
лица. Тако, уместо да води коња на којем је невеста11, он ће пожелети да при-
држава младу, што је предвиђено за улогу великог, старијег девера. Међутим,
у светлу традицијских начела, жеља појединца не може превагнути наспрам
принципа колектива:
„Ја одмах приђох са стране да придржим своју несуђену Гару. [...] Док се
наједанпут обрну мој кум Живко: – Хајде ти, куме, води коња. – Води га
ти! – викнух ја без свакога зазора. – То није моје, куме. – Вала није ни моје,
бели! – Како да није кад си ти мали, а ја велики, прстенски девер... Твоје
је, брате, да узмеш поводник и водиш коња, а моје се место зна [...] Још
јаче подузех Гару, готов да умрем и да останем поред ње [...] Но, сватови
чуше и умешаше се. Навалише на мене и објаснише: да велики девер иде
поред невесте, а мали води коња за поводник.“ (Божовић, 2016, стр. 38)
Зато ће се народни обичаји, као и присуство колектива, у свести главног

јунака обликовати као својеврсни терет који га спутава и ограничава:
9
„У свадбеном ритуалу нашег народа готово редовно се тежи да се младенцима онемо-
гући додир са земљом или бар са неким опасним и ’нечистим’ местима. Додир младе
са земљом сматра се много опаснијим, па се редукцији њеног понашања посвећује
већа пажња“ (Бандић, 1980, стр. 349).
10
„Најзад одох њезину зету у Дрсник и обрекох му пет златних лира ако ми је испроси.
Овај обећа, али све узалуд: – после десет дана испроси је Велимир Гаљак из Воћњика
за сина, бољега и јуначнијега од мене“ (Божовић, 2016, стр. 36).
11
„Ниједна Српкиња на Косову није тада појахала коња, ни пре ни после, осим као млада
кад пође на венчање, те су биле неуке да се на коњу саме држе. Зато је ’млађи девер’
водио коња за узде, а ’старији девер’ – ишао поред коња и снашу десном руком држао
за руку изнад паса“ (Поповић, 2007, стр. 64).
180
„Сватови ми се окренуше око главе, магла ми паде на очи и дође ми

да извадим јатаган, па да његовим белим корицама лупим кума, те да
му сасвим поравним оно место где му је нос...“ (Божовић, 2016, стр. 38).
„И опет ми се смрче што ме овај свет не оставља с Гаром насамо, него

се све као заклело да ми смета“ (Божовић, 2016, стр. 39).
Уочи светога
У средишту приповетке Уочи светога налази се лик Милете Прчваре, те

се посредством његових размишљања и осећања, исказаних унутрашњом фо-
кализацијом, обли-кује и представа о слави, тј. прослављању крсног имена у
народној традицији.
Слика колектива, дата на почетку приповетке, послужиће као оквир у који
ће приповедач сместити главног јунака, јер се напослетку сви људи означавају
заменицом то12, а централни лик се својеврсно издваја: „Само Милета Прчвара
из Лозишта иде некако снуждено и лабаво. Греде преко житнога трга расејана
израза, клатећи се као да је пијан, пресамићен као да је у крстима пребивен“
У конституисању главног јунака градацијски ће се усложњавати његова
туга и немоћ због сиромаштва, од расејаности до потпуног клонућа13, и све то
бива мотивисано у једној краткој, али значењски и симболички пуној реченици:
„И сутра му је крсно име, свети Пантелија“ (Божовић, 2016, стр. 62). С тим у
вези, надаље се, кроз тачку гледишта главног јунака, предочава обредно-обичајна
пракса прослављања славе, коју је у свести колектива срамота не прославити:
„Дотле се некако довијао, са дуговима крпарио и славу своју про-
слављао. Није се постидео код сељана, није се осрамотио. Додуше, стоку
је продавао, али је зато славио нимало уличније од других својих суседа“
„Тако ће прославити славу, ако Бог да, а слава неће дужна остати, но
ће се све надокнадити. Запеће још више, своју снагу неће пожалити и ок-
ренуће се набоље. А што је најглавније – биће радостан и задовољан, јер
му се нико неће моћи насмејати да није славио“ (Божовић, 2016, стр. 63).
Милета не жели бити „мимо свет. Не може бити изродом и не прославити

славу“ (Божовић, 2016, стр. 64). Тачније, он не жели да прекрши традицијска
12
„И све то иде по улицама и трговима отворена чела, јер зна куда ће и шта хоће“
13
„И он осети да не може да викне, да не може да стоји нити да ходи, па се сроза на
земљу. Налакти се и згрчи украј пута“ (Божовић, 2016, стр. 62).
181
правила према којима слава има и друштвену улогу у заједници14, а непрос-

лављање представља и један од највећих грехова и начелно је дозвољено само
у изузетним ситуацијама, када је човек заробљен, војник у рату, намерник у
беспућу или убоги сиромах (Недељковић, 1991, стр. 62).
Иако се непрослављање углавном сматра само друштвеним прекршајем
(Бандић, 1980, стр. 192), у дубинским, архаичним слојевима народне традиције
домаћин је, као носилац обредног ритуала, неслављењем славе могао да изазо-
ве „гнев митског претка (свеца, анђела), самим тим и нежељене последице не
само за прекршиоца већ и за кућу и укућане уопште“ (Бандић, 1980, стр. 192).
Поред друштвене и архаичне, митске функције, слава превасходно поседује
и својеврсну привредну функцију:
„Слава подстиче сваку породицу да се стара како ће је што боље
провести, а то значи спремити за светковину све што је потребно – од
поспремања дома и покућства, преко прибављања намештаја и руха, до
добављања намирница и пића ради чазбених угодности. Домаћинска
течевина, циљна штедња и наменска потрошња су привредни циклус
од једне до друге славе“ (Недељковић, 1991, стр. 25).
Узимајући у обзир ову привредну функцију, у свести главног јунака обли-

кују се мисао и жеља о прослављању славе према свим правилима традиције,
које би могао да оствари након што прода стоку:
„Стока пролази добро, те је весело помислио да ће накуповати свега:
и каве и шећера, и вина и ракије; својим дарова и уздарја, а деци својој
још колача и свега онога чим их град може обрадовати. Купиће велику
свећу, какву је виђао код грађана. Купиће домаћици грађене опанке, па
ће чак и попу за колач оставити цео, несломљен шестак. [...] Вино и ра-
кија служиће се само у великим славским чашама које ће он позајмити
од кога у граду и које се износе тек при крају. И господиће он да га све
село чује и молећи се Господу Богу и Светом Пантелији с радошћу и ве-
сељем, а совра се неће дизати равно за три дана и ноћи без престанка...“
Иако је успео да прода стоку и тако прибави новац, жеља главног јуна-
ка се није остварила. Похлепа за новцем оличена у фигури свештеног лица
обликовала је слику о социјалној неправди и деградираности друштва. Тако,
Милетина изопштеност из заједнице, додатно симболизована немогућношћу
да јунак прослави своју славу у ритуалној улози домаћина и према свим тра-
дицијским правилима, отвара и затвара приповетку. Зато ће се у јунаковој
14
„Смисао славе је у повезивању јединке са заједницом, те према томе слава има пре-
васходно друштвену улогу и значај. Поштовање славе, оличене у свецу који важи као
кућни заштитник, састоји се у дељењу жртвеног приноса са другима. Славску тријаду,
према томе, чине домаћин – гост – слава“ (Недељковић, 1991, стр. 62).
182
свести сва неправда слити у слику Митровице, која метонимијски упућује на

заједницу која је Милети окренула леђа, а он ће симболично уперити песницу
ка њој: „Окрену се к Митровици, виде да од ње ни трага ни јава, па се присети
да је овакав глас само нечастиви могао донети. Боно јекну и стиште песницу
пут Митровице“ (Божовић, 2016, стр. 68). Напослетку, Милетин лик ће бити
приказан у светлу хришћанских мотива, те завршна слика упућује на важност
удела вере појединца у славу и свеца, чак и онда када је немогуће испунити
традицијска начела, док се истовремено, наспрам слике града, твори представа
о селу као неисквареној друштвеној заједници:
„Али му се у том десна рука несвесно подиже, направи један велики
крст. И одједном нека тајанствена блаж уђе у његову душу, тихо и ла-
гано као сан. Она му се разли по свима живцима. [...] Кућа му још једа-
ред изиђе пред очи и он тихо, тихо прошапута: „У мојем бар селу нема
поп-Тилка. Тамо још знаду шта је свети...“ – Господе, Господе, помилуј
ме – молим ти се. И пође...“ (Божовић, 2016, стр. 68).
Први корак
Наслов приповетке симболизује догађај главног јунака, једанаестого-

дишњег дечака Недељка. Као и у претходно анализираној приповеци, при-
поведач главног јунака смешта у оквир, одређујући конкретни простор, Нови
Пазар, и маркирајући време уочи празника, а потом га издваја из масе:
„Беше пред сами Митров-дан, кад се радно време свршује и сељак
хита да спреми себи зимницу. Зато и беше огроман број Колашинаца
овога уторника. Једни улазе у град, растоварају донос на житном пазару,
а други врве од Брђана и Шарена Камена. [...] Пред групом пешке иђа-
ше црномањаст малишан у приличном оделу, и снуждена лица гоњаше
пред собом краву с телетом. Беше му око једанаест година. И док остали
весело ћеретаху и причаху један другом кириџијске анегдоте, он иђаше
невесело, често погледајући на своју краву те би човек одмах приметио
по његову лицу да му је она цело имућство“ (Божовић, 2016, стр. 42).
Тематизујући сиромаштво и друштвене неправде, приповедач кроз призму

обликовања главног јунака осветљава и поједине посмртне народне обичаје и
веровања. Први корак је тако јунаково прво закорачење у простор града15, али
и симболични први корак након очеве смрти.
15
„Први пут долази у град, о коме је дотле само снивао, играјући се с друговима по пи-
томим долинама плахога Ибра. Сузе му теку, теку, и он их место рупца брише рукавом
пртене кошуље. Види се да му је тежак први долазак у чувени град [...]“ (Божовић,
2016, стр. 42–43).
183
Приповетка непосредно осликава оно што треба и оно што не треба чи-
нити када је реч о представи смрти и култу покојника у народној традицији.
У народу се верује да је смрт „један од критичних тренутака у животу целе
заједнице (на пример, породице или села). Зато је понашање њених припадника
регулисано бројним традицијом устаљеним прописима. Утврђено је не само оно
што се ’ваља’ већ и оно што ’не ваља’ чинити. Другим речима, забранама или
препорукама санкционише се потреба за избегавањем одређених активности“
(Бандић, 1980, стр. 105).
Тако, јунак долази у град не би ли продао краву како би породица могла
достојно да обележи подушје покојнику четрдесетог дана од дана смрти. 16
Посмртним обредима уочи дана посвећеног покојнику „живи су испуњавали
своју дужност према мртвима, дарујући им све што им треба: храну, пиће,
одећу, светлост или грејање, и то све до оног тренутка када им та помоћ не буде
више потребна“ (Зечевић, 2007, стр. 73), при чему је значајна симболика четр-
десетнице будући да толико траје нарочита веза између покојника, тј. његове
душе и породице, тј. друштвене заједнице. 17
С друге стране, главни јунак ће учинити нешто што се не сме – запеваће,
и тако прекршити табу-пропис везан за уздржавање од испољавања доброг
расположења према ком „за време жалости нико од ближих сродника неће за-
певати или заиграти“ (Бандић, 1980, стр. 144), истовремено нарушивши посебан
положај који као ожалошћени заузима у колективу (Јовановић, 1992, стр. 65).
При томе, колектив има нарочиту улогу у санкционисању кршења прописа, те
ће бројни чланови заједнице осудити дечаково понашање:
„Позната песма зачуди сапутнике. Они се у чуду згледаше и још се
више збунише кад их малишан ведро пресече погледом. – Еј, несрећни
сине! Нека ти на добро изиде! – рече гломазан старац под фесом, на
седелнику. – Гледајте чуда, људи Божји! – рече други па се прекрсти.
– Крстите га, анђели Божји! – рече трећи, примичући се да га удари.
– А што, чика-Васо? – упита дечко, и са неком демонском нервношћу, која
не личаше његову ведру изразу, одмери старца од пете до главе. – Како
што, добро срећниче?! Кућу си готово на катанац затворио, а огањ у њој
тек што се није утулио; ту једну краву имаш и њу данас продајеш, па ти
16
„Сирота Ружа са јетрвом од сваке руке довијала да исхрани сирочад; и кад је прода-
ла све што су Турци деци оставили, посла са најстаријим сином последњу краву на
продају, да купи жита и ракије, како би децу избавила од глади и „поделила подушје“
своме мужу о четрдесетници“ (Божовић, 2016, стр. 44).
17
„Верује се да је боравак душе умрлог на земљи, у близини живих, временски ограничен,
да траје до укопа, односно 40 или годину дана после смрти, те да је непосредна веза
између покојникове душе могућна само за време док се ова налази на земљи, то јест
пре њеног одласка на други свет. Стога се забране и ограничења (табу-прописи) којима
се регулише однос живих према покојнику, односно његовој души, обично примењују
само за време његовог замишљеног боравка на земљи“ (Бандић, 1980, стр. 140).
184
је опет до песме... Нијесу ти стари тако чинили, бескућниче! Закамени,

док те нијесам млатнуо овом мачугом, да ти мозак прсне по калдрми!
Зар баш ’оћеш да искобиш огњиште своје иако нијеси оцу четр’ес дана
давао!... Закамени!...“ (Божовић, 2016, стр. 43)
Под окриљем кршења табу-прописа главног јунака развија се представа о

појединцу који испуњен личним осећањима и доживљајем света не може увек
поступати у сагласју са захтевима и очекивањима колектива. Јунакова песма
заправо представља његов лични исказ туге, јер се рађа из превеликог бола:
„Од муке пјевам, чика-Васо. И пјевам зато што сам дуго плакао и за кућом
и за мојом Сивуљом. И ти још ’оћеш да плачем. А зашто? Зар да ми помогне? Да
ми се отац дигне из гроба? Јок вала!... И више ти му ја, Божја вера, не заплака’...
Плач, виђу, не помаже...“ (Божовић, 2016, стр. 43).
Запис
У средишту приповетке је својеврсна прича о изради записа, као посебне

врсте амајлије18 која у народној традицији поседује изузетну моћ и за коју се
везују многа народна веровања, а како су протагонисти припадници различите
етничке заједнице и вероисповести, приповетка отвара и могућност ка тума-
чењу имагинолошких аспеката.
Наиме, у приповеци се једна Туркиња обраћа главном јунаку (хришћанину)
молећи га да изради запис. У светлу народних веровања, није ретко да се људи
обраћају за бајање и људима који не припадају њиховој етничкој заједници
(Раденковић, 1996, стр. 26), нарочито када је реч о записима, за које се верује
да их хришћани пишу боље од хоџа, те их муслимани често носе (Ђорђевић,
1938, стр. 233–234). Такође, иако је бајање превасходно женски посао, управо
је за записе карактеристично да их израђују особе мушког пола.19
Жена тражи од јунака да напише запис у којем види последњу наду, јер су
готово све врсте бајања биле безуспешне:
„Ево четири дана како се моја јадна Селима, Сејдиагиница, у мукама
мучи и не може од бремена да се одвоји. Што смо знали, све смо чинили:
угљевље смо од злих очију гасили, траве смо јој давали, код хоџа запи-
сивали и воду узимали, видаре и знатаре питали – па не помаже [...] Од
18
„Под хамајлијом ваља разумети предмет или више предмета за које се верује да имају
моћи (mana, orenda) да сами собом, без престанка, уништавају зле утицаје, као што
су утицаји злих очију, злих духова, мађичких радњи и других зала који могу постићи
људе, животиње, биљке, предмете и рад“ (Ђорђевић, 1938, стр. 167).
19
„Бајање је превасходно женска делатност. Када се мушкарци баве бајањем онда они
најчешће бају од змијског уједа, или пак, дају записе и магијске формуле“ (Раденковић,
1996, стр. 16).
185
све муке синоћ позвасмо ч’ивчику Сребру да је упитамо. И она рече да

си ти веома дубок од књига... Био си, рече, на велике школе, и знаш да
запишеш од сваке болештине, па и од овога...“ (Божовић, 2016, стр. 50).
У том погледу, у речима јунакиње преноси се народно веровање у снагу

речи која при бајању има још већу моћ када се запише: „Изналаском писања
дошло се до могућности да се, некада само изговорене речи свештеника и ча-
робника, напишу на хамајлијама и да се тиме снага речи још јаче веже за ха-
мајлије“ (Ђорђевић, 1938, стр. 233).
С друге стране, тачка гледишта главног јунака пружа својеврсни отклон
од народног веровања у запис, па ће његовим речима бити окарактерисан као
лаж и измишљотина: „Не увијам, но не знам никакве записе. Лажу. Нико осим
Бога не зна. То само попови и хоџе раде и лажу [...] Видех да је сасвим забадава
говорити јој и даље како је све то бапска и дервишка измишљотина“ (Божовић,
2016, стр. 51). Ипак, јунак из самилости пристаје да помогне, али ће чин за-
писивања бити готово пародиран, при чему се разобличава веровање у моћ
записа. Тако ће јунак исписати насумичне речи из латинског речника, чиме
жели да обезбеди да нико не увиди да је запис без смисла, а потом ће додати
Соломоново слово20, као својеврстан знак веродостојности:
„Чак се не постарах да дознам смисао ових речи; уосталом баш се и
тражи да буду без свакога смисла. То је најбоље. Још се сетих да треба
написати које Соломоново слово, јер је то увек чинио наш покојни кла-
сик-врачар Даскал-Андра. И у средини записах два повећа Соломонова
слова, пресавих хартˆицу и предадох хануми“ (Божовић, 2016, стр. 52)
***
У приповеткама Из Старе Србије народни обичаји и веровања имају зна-
чајан удео у стварању слике колектива који живи у складу са начелима народне
традиције, поштујући правила и прописе. Ипак, при карактеристичном припо-
ведном поступку, слика колектива је само оквир у који је смештен главни јунак,
појединац који је са својим личним осећањима и хтењима често у сукобу са
захтевима заједнице. Тако, јунаци Божовићеве прозе жртвују сопствене жеље
зарад поштовања обичаја, при чему се традицијска правила неретко обликују
као терет за појединца, али и крше табу-прописе или образују својеврсни от-
клон према појединим народним веровањима.
20
„У записе спада и Соломуново слово, познати пентагон, за који кажу да је био урезан на
печату Соломунова прстена, којим је он могао чинити чудеса [...] У нас се Соломуново
слово употребљава као лек“ (Ђорђевић, 1938, стр. 238).
186
Бандић, Д. (1980). Табу у традиционалној култури Срба. Београд: Београдски изда-
вачко-графички завод.
Бован, В. (2004). Српска свадба на Косову и Метохији. Приштина: Панорама.
Вуковић, В. (2003). Из новије српске књижевности Косова и Метохије. Косовска
Митровица: Филозофски факултет.
Ђорђевић, Т. (1938). Зле очи у веровању Јужних Словена. Београд: Српска краљевска
академија.
Зечевић, С. (2007). Култ мртвих код Срба. Београд: Службени гласник.
Зуковић, Љ. (2006). Трагови народних песама у прози Григорија Божовића. У: Д. Бојовић
Иванова, Р. (1998). Свадба као систем знакова. Кодови словенских култура, 3, 7–13.
Јовановић, А. (1997). Књижевни свет Григорија Божовића. У: В. Цветановић (ур.),
Књижевност Старе и Јужне Србије до Другог светског рата: зборник радова (63–
76). Београд: Институт за књижевност и уметност – Балканолошки институт
САНУ.
Јовановић, Б. (1992). Српска књига мртвих. Танатологике I. Ниш: Градина.
Миљковић, М. (2016). Жанрови народне књижевности у стваралаштву Григорија
Божовића (237–253). Косовска Митровица – Ниш – Зубин Поток: Филозофски
факултет – Филозофски факултет – Културни центар „Стари Колашин“.
Недељковић, М. (1991). Слава у Срба. Београд: „Вук Караџић“.
Питулић, В. (2016). Епски градови у приповедачкој прози Григорија Божовића. У: Д.
Поповић, Ј. (2007). Живот Срба на Косову: 1812–1912. Грачаница: Никанор.
Раденковић, Љ. (1996). Народна бајања код Јужних Словена. Београд: Просвета:
Балканолошки институт САНУ.
Римон-Кенан, Ш. (2007). Наративна проза: савремена поетика. Београд: Народна
књига: Алфа.
Самарџија, С. (2018). Речи у времену: усмено стваралаштво и епохе српске књижев-
ности. Београд: Српска књижевна задруга.
187
Скерлић, Ј. (1914). Историја нове српске књижевности. Београд: Издавачка књижара

С. Б. Цвијановића.
Ћосић, Б. (1931). Десет писаца десет разговора. Београд: Издавачка књижарница Геце
Кона.
Aleksandra Z. Miljanović
University of Belgrade
Department of Serbian Literature with South Slavic Literatures
Folk Beliefs and Customs in the Collection

From the Old Serbia of Grigorije Božović
Summary. The work provides an overview of the folk beliefs and customs that
are included in the narrative collection From the old Serbia of Grigorije Božović.
In the analyzed stories, mostly distincted is the presence of the customs related to
the wedding and patron saint day, then folk beliefs related to the inscriptions and
charms, but also for the posthumous customs. The work analysis shows how Božović’s
narrative inherits the particular connection with the folk tradition. The elements of
the folk beliefs and customs that are interweaved in the narrative tissue, participate
in forming of the image of the Old Serbia, but also in forming and characterisation
of the protagonists.
Keywords: Grigorije Božović, From the old Serbia, folklore, folk beliefs, folk
customs.
188
Мирјана Д. Бојанић Ћирковић1 821.163.41.09-992 Божовић Г.
Универзитет у Нишу 821.163.41.09-992 Драинац Р.
Топлица као место поетичког

укрштаја путописа Григорија Божовића
и Рада Драинца
Сажетак. У корпусу међуратног путописа, значајно место припада

Григорију Божовићу и Раду Драинцу. На фону жанрова међуратног путописа,
наведени књижевни (и не само књижевни) путници деле исто тематско-мо-
тивско интересовање: значајан део својих путописа посвећују Топлици. Рад
осветљава природу поетичког укрштаја двојице (путо)писаца блиских по
тематско-мотивском опредељењу, времену путописања Топлице, уверењима,
погледу на друштво, бунтовништву, па чак и по начину уласка у књижевни
канон наше књижевности (између осталих, афирмацији дела ових писаца
допринео је књижевни историчар и приређивач Гојко Тешић). Анализа дис-
курса Божовићевих и Драинчевих временски блиских путописа о Топлици
открива различито „лице“ Топлице: док су у средишту Божовићевих путо-
писа појединац, обликован у складу са поетиком Божовићевих приповеда-
ка, историја и фактографија, у Драинчевим путописима Топлица постаје
симболички топос – колоплет модре и зелене боје, што је пак у сагласју са
поетиком појединих авангардних -изама и Драинчевим „виђењем“ Топлице
у свом целокупном опусу. Опредељујући се за различите стилске поступке,
ови (путо)писци ипак долазе до суштински идентичних закључака о овој
теми. Након свих питања која се тичу поетичких укрштаја на фону путописа
о Топлици, у раду се истражују и места евентуалних стварних сусрета ових
истих, а различитих побуњеника.
Кључне речи: Топлица, жанрови путописа, периодика, Григорије
Божовић, Раде Драинац.
1
mirjana.bojanic.cirkovic@filfak.ni.ac.rs
189
Путник сам и волим да причам о путовању. Прво.

А после по успутном казивању, које ми је, уоста-
лом, дражије од свих листина, било лажних било не-
патворних.
Григорије Божовић, Војиновићи (1928)
Наши су путописци писали много о туђини; читаве

томове имамо о Италији, Француској, чак о сканди-
навским земљама, а тек да су се који пут споменули
наши питоми и живописни крајеви.
Раде Драинац, Од Шумадије до Топлице (1929)
Увод
„Задњи дан под јужним небом“2 месеца јула давне 1931. године, Драинац
проводи у Скопљу у разговору са Григоријем Божовићем. Два путописца
тадашње Јужне Србије3 су пред Официрским домом разговарала о југу, о
Мијацима, о оном „њиховом Колашину“ који Драинац, током овог путовања
у својству новинара (репортера) листа Правда, „не могаше да обиђе“ (Драинац,
1999, стр. 97). Можемо наслутити да су слична осећања и приврженост, попут
Драинчевих према Колашину, постојала и код Григорија Божовића према селу
Драиновићи на Рогозни, о којој је Божовић топло приповедао и сликовито је
путописао. А нимало не сумњамо да се овакав, али и много значајнији, књижев-
ни и поетички укрштај двојице писаца могао десити у Топлици, Драинчевом
завичају, просторно не тако удаљеном од Божовићевог родног Колашина, а
свакако незаобилазне станице на њиховим путевима и важном мотиву, хро-
нотопу и симболу стваралаштва ових (путо)писаца.
У историји и историји књижевности налазимо још посведочених сусрета
и аналогија између Григорија Божовића и Драинца. Као председник Академије
седам уметности, Григорије Божовић је у фебруару 1941. године уручио награде
Академије ауторима међу којима је био и Раде Драинац. Сви тадашњи лауреа-
ти, осим Радмиле Бунушевац, имали су сличну судбину: Јанко Туфегџић гине
у четничком одреду, Никола Лопичић је стрељан у Лепоглави у Хрватској од
стране усташа, Григорија Божовића су комунисти стрељали почетком 19454,
2
Овo je насловна синтагма Драинчевог путописа објављеног у листу Правда, XXVII/21,
2. 8. 1931, стр. 7.
3
Опредељујемо се за наведени геополитички појам јер је у време о којем пишемо (пе-
риод између два светска рата) био у службеној употреби уместо синтагме Стара
Србија. О наведеним геополитичким појмовима и о њиховој употреби у историји
књижевности в. Бечејски, 2006а, стр. 45–50.
4
Захваљујемо професору Драгиши Бојовићу за подсећање на ове драгоцене податке
из периода Божовићевог руковођења Академијом седам уметности.
190
Топлица као место поетичког укрштаја путописа Григорија Божовића и Рада Драинца
а Раде Драинац завршава живот у сушици, али у складу са својим идеалима;

побуњен, баш на 1. мај 1943. године. Претпостављамо да је сусрета Григорија
Божовића и Рада Драинца највише и било у Београду, захваљујући књижевним
круговима, и у Скопљу, што је посведочено Драинчевим путописом Задњи дан
под јужним небом. Без обзира на место, не сумњамо да је сусрета двојице (путо)
писаца и те како било јер Драинац (1999, стр. 97) Божовића назива својим
пријатељем, а знајући да су Драинчева пријатељства са тадашњим писцима била
раритет, пријатељство са Григоријем Божовићем нарочито добија на значају.
У својим приповеткама, а нарочито у путописима, Божовић је износио
своје политичке ставове, етичка уверења и противио се одређеним друштве-
ним обрасцима.5 Драинчево стваралаштво такође је у знаку бунта, у односу на
Божовићево – ширег, интензивнијег, а парадоксално бенигнијег јер Драинац је
због својих политичких ставова неко време провео у логору на Црвеном крсту у
Нишу, а постоје и сведочанства да му је живот више пута био угрожен6; Божовић
је политички осуђен и стрељан. Пркосна Топлица је тако природно упловила у
тематско-мотивски рукавац Божовићевих путописа, те су и „чудесни кутови“7
природе бунтовног Топличанина Драинца Божовићу били блиски и разумљиви.
У књижевни живот и Григорије Божовић и Раде Драинац враћају се зах-
ваљујући заслузи Гојка Тешића, првог приређивача њихових сабраних дела
1990, односно 1999. године. Уз све наведено, Божовић (Колашинац, како су
га звали) и Драинац (како је Радојко себе назвао по родном месту предака
пре досељавања у Топлицу) остају незаобилазни „суседи“ страница међуратне
српске књижевности, нарочито области књижевног путописа. Стога ово истра-
живање, усмерено на поетички укрштај два књижевна „суседа“ и савременика,
авангардног писца и реалисте (раритета међу модернистима и заступницима
авангардних књижевних покрета) кроз топос Топлице, може допринети пу-
тевима новог читања поетика Рада Драинца и Григорија Божовића. Њихови
путописи о Топлици настајали су у периоду између два светска рата, приближно
истих година: путописе о Топлици, између осталих, Божовић је публиковао
махом у књизи Црте и резе (1928); Драинчеви путописи о Топлици настајали
су у периоду 1923–1933, а први пут су обједињени у књигу Путујем путујем
1999. године од стране приређивача Гојка Тешића.
5
Уп. „Експлицитност политичке мисли само је једна од димензија политичког дискурса
у путописима Григорија Божовића, који се заснива на читавом спектру различитих
средстава и модела политичког изражавања. Божовић је, иначе, био познат по екс-
плицитности својих ставова“ (Бојовић, 2016, стр. 277).
6
Ово се односи на Драинчеве белешке у дневнику Црни дани где неретко истиче да му
у Топлици прети стална опасност од четника, али и на сведочења до којих је дошао
Иван Ивановић (2011, стр. 72–73) о наводним претњама Драинцу од стране попа
Илије, попа Раше Кнежевића и попа Мике, због чега је Драинац више пута бежао из
родног Блаца у Прокупље или у Луковску Бању.
7
Алузија на трећу књигу изабраних дела Григорија Божовића, Чудесни кутови, у којој
је заступљена Божовићева путописна проза. Приређивач овог избора је Гојко Тешић.
191
Интенције путописаца Топлице
Путописи Григорија Божовића о Топлици настају 20-их и 30-их година

ХХ века у листу Политика. Комуникационе околности Божовићевих путо-
писа легитимисале су Божовићеве друштвено-политичке ставове и уверења.
„Условљеност“ медијем у контексту Божовићевих путописа смо с пуним пра-
вом преименовали у „легитимисање“2 јер је посреди лист који је основан као
политички и независан.8 Без обзира на то што су Божовићеви путописи ини-
цијално били условљени некњижевним медијем (дневним новинама), њихово
прештампавање потврђује иницијалну „књижевну“ интенцију Божовићевих
путописа. Ово потврђује и њихов садржај: уз информације о различитим краје-
вима земље, о другим културама, у позадини (или чак испред) друштвено-исто-
ријских и политичких збивања, Божовићеви путописи о Топлици приповедају
о појединцу, обликујући га попут јунака приповедака овог писца. Заправо, стил
и садржина ових путописа упућују на истог приповедача, изниклог на живој
традицији фолклорног приповедања, присутног у Божовићевим приповеткама.
Божовићеви путописи о Топлици (и не само они) носе обележје народног реа-
лизма9 – стваралачког метода којим се у историји књижевности често одређује
опус Божовићевих приповедака.
Интенција Божовићевих путописа о Јужној Србији, а унутар тог корпуса
– и о Топлици, јесте дати „што шаренији мозаик“ (Ристић, 2016, стр. 1509) овог
поднебља. У том настојању, Григорије Божовић није заборавио да путопише
ниједан забачен крај где је било Срба, а са којим је долазио у додир захваљујући
службовању. У том мозаику Божовић „глача карактере“ малог човека, а заправо
„носиоца“ тог поднебља. Овде налазимо прву значајнију разлику Божовићевог
путописања о Топлици у односу на Драинчево: Божовић „малог човека“ (којег
ни Драинчеви путописи не заобилазе) доживљава као покретача и снагу која
обликује историју и „контуре мозаика“ датог поднебља. Божовић и Драинац у
својим путописима о Топлици показују дијаметрално различиту перцепцију
града. Божовић о граду уопште пише афирмативно: „Дужност је нашега поко-
лења да већ почне давати ствари и за град и из града, јер се баш тамо, свакако,
развија један живот пун дивних литерарних мотива“ (Ристић, 2016, стр. 1509).
Драинац путописе о Топлици објављује у листовима Самоуправа, Београдске
новости, Реч, Време и Правда. Лист Самоуправа је превасходно политички (ор-
ган је тадашње Народне радикалне странке), али и економски и књижевни; у
периоду када је Драинац публиковао своје путописе о Топлици (30-е године
8
Уп. „Владислав Рибникар, оснивач и одговорни уредник, када је подносио пријаву
властима навео је да ће новине бити политичке и независне. [...] На самом почетку
позиција листа је идентификована речима Ота Бизмарка: ’Задатак независне штампе
је да слободно претреса сва јавна питања, без гнева и без пристрасности.’“ (https://
sr.wikipedia.org/srec/B5, приступљено 11. 4. 2020)
9
Термин Предрага Палавестре (1985, стр. 251).
192
ХХ века), лист је излазио „сваки дан сем понедељка“.10 Драинчеви биографи

закључују да је овај аутор у листу Самоуправа видео могућност да говори о мо-
дерним тежњама, а то је махом и чинио кроз књижевнокритичке прилоге (нпр.
„О модерним тежњама“, „О будућој прозној уметности“). У путописима о
Топлици који су делом објављени у овом листу углавном нема Драинчевих поли-
тичких коментара. Путописи о Топлици у Самоуправи, без обзира на широке мо-
гућности политичког изражавања (додуше у духу традиционалне оријентације),
оријентисани су ка лирском приказу Топлице. Коментари о просвети у Топлици,
друштву и економији Топлице су спорадични у овом корпусу Драинчевих путо-
писа. За разлику од Божовића, Драинац своје путописе о Топлици (и о другим
крајевима и земљама) није сам сакупио и штампао; то је учинио Гојко Тешић,
приређивач Драинчевих Сабраних дела. Приређивач Драинчевих „путописа
и репортажа“ (Тешић, 1999, стр. 422–423) као највећу потешкоћу припреме
Драинчевих путописа за штампу наводи „акљавост, недоследност и стилску
рогобатност“, где предњаче „неприродне и накарадне инверзије“. Изворни тек-
стови Драинчевих путописа о Топлици и др. отварају могућности за различите
претпоставке о интенцији њиховог осмишљавања и писања.
Форма и стил Божовићевих

и Драинчевих путописа о Топлици
„Разговор са Григоријем Божовићем, приповедачем“, публикован у

Сабраним делима Григорија Божовића (Том 2: Путописи), између осталог пред-
ставља драгоцено сведочанство о утиску који је овај писац остављао на своје
саговорнике: „Поглед иза наочара (цвикера) је проницљив, благ и у исто време
непопустљив, који се зарива у ваш поглед и иде до краја. Тешко да један човек,
којему савес није чиста, може да издржи поглед Г. Божовића, који је и поред
те особине свакако још увек један умилни и питом поглед“ (Ристић, 2016, стр.
1504). Ова запажања се свакако могу приписати и Божовићу – путописцу јер
садржај и стил његових путописа заснован на лирским описима питомих пре-
дела, а прожет идеолошким и филозофским коментарима који, чешће од функ-
ције карактеризације имају реторичку функцију и тенденциозност, као да су
„разливени“ из тог проницљивог, благог и непопустљивог погледа. Путопишчев
поглед је највише био усмерен ка „његовом Колашину“11 и околини, али путо-
писна дела Григорија Божовића сведоче да, сем завичаја, постоји још крајева
које Божовић доживљава као „своје“. Један од њих је топлички крај.
10
Подаци су преузети са сајта Дигиталне Народне библиотеке Србије, https://velikirat.
nb.rs/collections/show/185, 12. 4. 2020.
11
Божовић у разговорима о својој поетици употребљава синтагму „мој Колашин“ (уп.
Ристић, 2016, стр. 1504).
193
Божовићеве путописе са традицијом међуратне путописне књижевности

повезује издвајање универзалног, општег и хуманог из сваке „студије слу-
чаја“, како се метафорички могу назвати путописи овог аутора. Ово тумачење
Божовићеве поетике путописа читаоца може навести на преурањени закључак
о лабавој форми његових путописа. Међутим, као што ћемо у наставку рада
потврдити на примеру путописа о Топлици, Божовићеви путописи имају чврсту
композицију која се састоји од кратког наратива о малом човеку – локалном
јунаку уоквиреног дескрипцијом и рефлексијом. Ти структурни прелази су у
Божовићевим путописима неретко графички означени трима тачкама. Али,
важан (минус) елемент Божовићевих путописа су и места „између редова“, о
којима ће такође бити речи у наставку рада.
Без обзира на Божовићеву мимезу усменог причања која карактерише
и његове приповетке и путописе, Драинчеви путописи о Топлици више од
Божовићевих остављају утисак стварања „на лицу места“. Уводни сегменти
Драинчевих путописа о Топлици имају одлике фокализованог приповедања:
путник запажа мотиве, детаље и боје (заступљене и у Драинчевим стиховима о
Топлици), а о њима „пева“ топло, искрено и увек усхићено (а како и не би, када
се путује ка Драинчевој љубљеној Топлици). Стилски, ови путописи наликују
на Драинчеву поезију, те можемо да претпоставимо да Драинац о Топлици
искључиво пева12 (односно своје описе Топлице и рефлексије поводом пута ка
љубљеној Топлици / кроз љубљену Топлицу) обликује својим „карактеристич-
ним“ стихом. С друге стране, Драинцу који је стално био у беспарици (како
сведоче биографи – због боемског живота), посао новинара (репортера) био је
извор прихода, те су путописања „по задатку / на задату тему“ морала настајати
у одређеном року. Стога се „аљкавост“ Драинчевих путописа може приписати
брзини писања и оптерећености роковима публиковања. Можда управо због
тога Драинац није, попут Божовића, сакупио своје путописе и штампао их као
засебну књигу. Додајемо да је Драинац сам илустровао своје путописе следећим
цртежима: Железнички мост на Топлици, Крчма у Јанковој клисури, Пут којим
увече идем на пошту.
Један од важних задатака својих путописа о Топлици Драинац (1999, стр. 15)
експлицира у тексту Оријент на нашем југу: „Трудим се до свих нијанса душевних
да осетим ове људе и ово поднебље. Подједнако ме занимају њихови обичаји
као и њихове мисли.“13 Овај „задатак“ Драинац остварује у већини путописа о
12
До овог закључка дошли смо у раду „Топлица у делу Рада Драинца“ након опсежне
анализе Топлице као топоса и симбола Драинчевог стваралаштва, нарочито у оном
делу истраживања усмереног на интертекстуалну (и формативну) релацију Драинчевог
романа Наша љубав и збирке песама Лирске минијатуре. В. Бојанић Ћирковић, 2020,
стр. 197–201.
13
Сличне рефлексије о путопису (и задатку путописца) Драинац износи у тексту „Бура
над Топлицом“ (1929): „Кад човек хода да упознаје крајеве и да логиком здравог ра-
суђивања измери на теразијама добра и зла народски живот, довољно је да се не попне
194
Топлици, а ти сегменти су каткад уобличени као дијалектичко разматрање осета,

звука, мириса и свега што се може подвести под „утисак“ путописца при сусрету
са предметом описивања, уз изношење аргументације која сеже од фактографије
до анегдоте која се преноси усменим путем; све то мотивисање читаоца да на
Драинчеве рефлексије одговори размишљањем и својим закључком. Приређивач
Драинчевих путописа оцењује да они „поред своје уметничке вредности имају
и посебну културно-историјску специфичност јер су драгоцени документи и о
књижевном животу 20-их и 30-их година“ (Тешић, 1999, стр. 423), док аутор прве
опсежније студије о Драинчевој путописној прози, Горан Максимовић (2020, стр.
49) додаје да Драинчеви путописи читаоцу нуде „нека болна сазнања о животу и
свеколиким прикљученијима на негдашњим нашим заједничким јужнословен-
ским просторима и новијој нашој прошлости, али и читавој Европи тога доба“.
Поетике путописања Топлице:

укрштаји и мимоилажења Пут у Топлицу
У описивању пута ка Топлици и кроз Топлицу Божовић се опредељује за

презент („Идем уз гласиту Топлицу...“; „Приближујем се Куршумлији.“) који
доприноси не само процесуалности перципиране слике топличког пејзажа,
већ и њеној актуелности јер читалац лако (по)верује да је Топлица и данас тако
живописна, као у Божовићевим путописима. Божовићев утисак о Топлици
сведен је на аудиторну сензацију гласовитости овог поднебља, што кореспон-
дира са Драинчевим путописним опсервацијама бунтовне Топлице. Међутим,
за разлику од Драинчеве симболизације Топлице путем боја, о чему ће бити
речи, Божовић у својим путописима о Топлици користи метонимију суре шајка-
че. Сура шајкача је уједно симбол Гвозденог пука који је „најпоносније носио
ту неугледну суру капу“ (Божовић, 2016, стр. 74). У Божовићевом путопису
Капетан Вукоје налазимо (просторно) мали трактат амбивалентном значењу
шајкаче: за друге, шајкача је „освештана слика срчане, богом допуштене суд-
бинске освете“ нашег народа; за Божовића (2016, стр. 74), шајкача је „прикоја
са ослобођења и уласка [...] у царство своје“. Приповедач овог путописа чак
апострофира неугледну, суру, али милу шајкачу као најсветлији детаљ топлич-
ког магловитог јутра, светлији и од ђурђевског сунца. Путописац Божовић не
скрива своје интенције у вези са путописима о Топлици: повезујући свој долазак
у Топлицу са кишом коју су мештани (пољски радници) дуго прижељкивали,
Божовић имплицира афирмативност своје слике Топлице; уз то, он не скрива
радост због доласка у Топлицу и топлине са којом га мештани дочекују. Овим
сензацијама треба додати и Божовићев (2016, стр. 71) осећај задовољства што
ни сантиметар од земље, и није му потребан Тацит у глави а Тибула у срцу“ (Драинац,
1999, стр. 44).
195
је „сва Топлица“ и даље „под суром шајкачом“. Између ових редова проговара
Божовић националиста, нескривени заговорник политичких идеја због којих је
био осуђен. У односу на Драинчеве путописе о југу у којима се Топлица уздиже
као најмилија, најприснија и најживописнија, Божовић подједнаку присност
осећа према било ком кутку Јужне Србије (односно Старе Србије). Божовић (81)
у својим путописима ово поднебље назива „својом постојбином“, при чему ова
синтагма не упућује само на географски простор Божовићевог родног места,
већ и на његову антејску повезаност са простором Старе Србије. А управо та
антејска нит доприноси идеолошком ублажавању (односно деполитизацији)
Божовићевих коментара; примера ради, захваљујући мотиву нових белих кућа
Божовић приповедање усмерава ка прошлости (борби покорених против ос-
вајача) и ка „каљавој свакидашњици“, али стављањем фокуса на благодат којој
доприносе нове беле куће, Божовић успева да политичке и идеолошке комен-
таре инкорпорира у путопис као узгредне безазлене опсаке.14
Пут ка Топлици (из Срема) Драинац доживљава као „праву линију“; у
Топлицу се улази кроз „тријумфалну“ капију зелених њива (чија боја „мило
улази у зенице“), а истог тренутка пут почиње да вијуга. Доживљај топличких
путева као вијугавих у Драинчевим путописима није само географски условљен;
вијугавост је рефлекс Драинчевог перманентног колебања између жеље за од-
ласком из Топлице и повратком у њу како би се још једном „напојио“ модрим
бескрајем њеног неба. Вијугавост упућује на тајновитост овог предела који
Драинац само наизглед познаје „до сваког кута“. Вијугав пут кроз Топлицу
метафора је њене у историји неизвесне судбине, вихора рата и олује устанка.
Наглашавање вијугавих путева Топлице имплицитно говори и о недостатку
железничке пруге. Говорећи о одсуству железнице у Топлици из економског
и социјалног угла, Драинац полаже велику наду да ће „заковани Прометеј“
(Прокупље) добити свој „пут у свет“. Тако се од (хронолошки) првог Драинчевог
путописа о Топлици (Од Прокупља до Блаца) формира схема којој ће аутор и
у потоњим путописима бити доследан: Топлица је утисак, импресија, рефле-
ксија15, са неколико упечатљивих детаља16 са које год стране јој прилазили, а
чија је „гранична линија“ од осталих суседних крајева модрозелена. Драинчев
путопис о Топлици је дескрипција река, шума, планина, неба и спектра боја које
се укрштају „географским“ слагањем ових детаља, рефлексија о путнику који
мора да оде и повратнику који долази не када жели, већ када мора; каткад се иза
„морања“ крије насушна потреба повратка. Фактографија је заступљена када
14
Уп. „[...] јер ме вазда ова места овеселе и окрепе да ми груба, подла и каљава сваки-
дашњица опет ништа не може јаком као земља веровању“ (Божовић, 2016, стр. 81).
15
Уп. „Нека мистична сета избија из тих светилишта [природе, прим. аут.] и човек,
противу себе, под овим небом, задњих дана, помишља о ефемерности ствари и свега“
(Драинац, 1999, стр. 22).
16
Међу таквим детаљима су модрикастозелени висови Јастрепца, Копаоника, или пак
„го и плав Хисар“ (Драинац, 1999, стр. 7).
196
путописац жели да посведочи утисак пркосне, победоносне, херојске, древне

и светле Топлице. Тада се међу детаљима у најсјајнијем колориту (у зеленом)
указују два бела торња пред црвом Светог Николе, крње куле Југ Богдана и
Топлице Милана, манастир Ајдановац у светлу древног записа из 1492. и велу
предања о Мехмеду Соколовићу као ктитору, манастир Светог Мине у Штави из
1614, зидан у земљи, потом једна од најстаријих и најлепших школа у Топлици17,
државни мост на Блаташници – „један од најлепших мостова у Јужној Србији“18
(Драинац, 1999, стр. 8), бела фасада новосаграђених сеоских кућа које потврђују
нагли развој Топлице и уливају наду у њен даљи просперитет. Иза уводних ро-
мантичних и пикторесних сегмената Драинчевих путописа о Топлици назире се
човек, духовно обликован простором (готово по дефиницији географа Јована
Цвијића из одељака о исконској и научној повезаности човека и тла), али, за
разлику од јунака Божовићевих путописа о Топлици, човек загледан у будућ-
ност. Драинчев путопис о Топлици је пре „огањ мисли“19, наизглед узгредних,
наизглед подстакнутих путовањем друмовима јужним, а заправо неизоставног
„пртљага“ Драинца – ствараоца који и у Топлици трага за одговорима о истини
и животу, али на овим путевима интензивније осећа близину и топлину извора.
Хронотоп и јунаци Божовићевих

и Драинчевих путописа о Топлици
Божовићеве путописе о Топлици отвара текст „Капетан Вукоје“, који уједно

на најбољи начин читаоца уводи у поетику путописа Григорија Божовића чији је
средишњи елемент човек (јунак) датог поднебља. Брижан сељак Топлице, вредан,
измештен у шљивик или на њиву, помаља се већ кроз прве дескриптивне редо-
ве овог Божовићевог путописа. Јунак коме је у Божовићевим путописима дато
највише простора јесте капетан Вукоје (Тодоровић), командант батаљона који је
1896. био деташиран у Куршумлију. Остарелог капетана, како су га ословљавали
мештани Куршумлије, Божовић карактерише у амбијенту старе кафане који је
саставни део свакодневице живља на овом подручју. Путописац свог јунака затиче
у тренутку док чита новине, а овај мотив важан је приповедачу Божовићу за даље
развијање приче о прошлим, херојским временима Топлице. Мотивом руине у
портретизацији капетана Вукоја алудира се на његову саживљеност са вароши-
цом којој је донео слободу. Међутим, Божовићево приповедање о капетану Вукоју
тече ретроспективно, па се у овом путопису нашло места за подсећање на дела
„најзаслужнијег сина Копаоника“ и „некадашњег миљеника војводе Путника“
(Божовић, 2016, стр. 72). У карактеризацији лика капетана Вукоја Божовић се
17
Ово се односи на школу у варошици Блацу (Драинац, 1999, стр. 8).
18
У питању је мост који је пројектовао Недељко Јовановић.
19
Ово је синтагма из Драинчевог путописа Узгредне мисли под вејавицама јужним (1931).
197
служи контрастом (јака и китњаста тврђава – оборен бедем) који кореспондира

са ширим планом сликања временских равни некада и сада.20 Наведене опози-
ције превазилазе се Божовићевим закључком да надимак „капетан“ сведочи да
је Вукоје и даље, на неки начин, остао „војник и ратник“ (Божовић, 2016, стр.
72). Вукојево превазилажење „зуба времена“ мотивисано је његовом природом:
као и сваки Лабљанин, капетан Вукоје је висок, оштар и отресит. Изнад свега,
он је сведок старог значаја, заслуге и сјаја Куршумлије. Након што читаоца свог
путописа упозна са јунаком, Божовић узима улогу сведока и записивача жи-
вог, течног и емоцијама крцатог приповедања капетана Вукоја.21 Приповедање
о прошлости капетана (тачније пуковника) Вукоја тече хронолошки, од сећања
на прадедове и „прве пушке“ (Божовић, 2016, стр. 72) којом су Степан и Стеван
Тодоровић показали отпор према Арбанасима. Божовић не само да кроз своје
јунаке приповеда о важним историјским догађајима којима су они присуство-
вали и чији су сведоци били, већ њихову нарацију разуђује рефлексијама које
се могу приписати и самом аутору; као пример навешћемо Вукојеве (односно
Божовићеве) коментаре о идеји широког народног јединства. Поредећи капетана
Вукоја са Доситејем и Ломоносовим, Божовић настоји да свом јунаку прида већи
значај од локалног. Виђење Топлице кроз појединце, војводе и ратнике, доследно
ће се наставити и у осталим Божовићевим путописима о Топлици. Приповедање
о капетану Вукоју Божовић заокружује понављањем уводних мотива кише и
пркоса који Топличане наводи да и по киши преплаве своја поља.
Драинац у својим путописима подједнаку пажњу посвећује топличким
градовима и варошима, али их не описује (тачније не доживљава и не вред-
нује из друштвеног и културолошког аспекта) све на исти начин. Путописе
о Блацу и Куршумлији Драинац обликује на исти начин: иза сеновитих па-
дина, у срцу модрих шума, на међи епских ширина, указује се личност Косте
Пећанца – обележје тог места, па чак и обележје целе Топлице.22 Међутим,
Драинац „светкује“ и „малог човека“ попут доктора Зарића из Куршумлије,
чија „популарност премашује славу на ловорикама већ уморног и остарелог
Косте Пећанца“ (Драинац, 1999, стр. 22), кафеџије Ђукића, „типичног у отво-
рености и карактеру“ (Драинац, 1999, стр. 19), Мије обућара и Галета кочијаша,
Прокупчана. Без обзира на индивидуализацију „малих људи“ Топлице, (прото)
20
На овој временској равни Божовић сагледава и друштво на простору Јужне Србије.
21
Лик капетана Вукоја из Божовићевог путописа најближи је „неизмишљеним“ (ово је алу-
зија на Божовићеву збирку Неизмишљени ликови, 1940) ликовима „епских горостаса, али
и романтичним типовима чврстог карактера, старинске лепоте дате речи и надљудске
храбрости и јунаштва“ за које „живот вреди онолико колико је частан“ (Јефтимијевић
Михајловић, 2016, стр. 123). Капетан Вукоје близак је и типу јунака бившег времена које
карактерише неспоразум са духом и изазовима новог доба. Јефтимијевић Михајловић
(2016, стр. 123) ове Божовићеве јунаке одређује као „људе чији се дубоко усађени лични
морални закони сударају са моралним димензијама новонасталог времена“.
22
Драинац (1999, стр. 19) бележи да је северни крај Топлице по Кости Пећанцу добио
„име херојства пожртвовања и голготе“.
198
тип Топличана, по Драинцу, јесте „горштак, неук и сиромашан“ (Драинац, 1999,

стр. 26). Сходно Драинчевим насловима и поднасловима, поетику путописа
овог писца можемо назвати „фрагментима о ономе о чему се најређе писало“23,
а уз судбине малих људи, теме ових Драинчевих „фрагмената“ су живот људи
са маргине, непознатих црквених сликара, напуштена (запуштена) гробља и
др. С друге стране, када је у питању приповедање о догађајима на тлу Топлице,
Драинац ће се пре задржати на свакодневици житеља Топлице (свадби), док ће
минуле историјске догађаје износити у виду реминисценција или кроз конста-
тације о њиховом значају. Сличан је и Драинчев поступак увођења споменика у
путописе: Драинац спомен(ик)ом Топлице назива жуту и мутну реку Топлицу
(вечни дом писца Милутина Ускоковића), „црне шамије“ (Драинац, 1999, стр.
19) – симболе угашених домова, па и сам мирис топличког јутра (мирис модрих
шума) који буди оркан (сећања). Међутим, ова сензација у Драинчевим путо-
писима конотира и као мирис буђења (мирис пробуђене, подмлађене земље).
Пробуђена земља носи бразде старих дана (Драинац, 1999, стр. 129), и као
таква она путнику шапуће „о лепшим стварима и новим надама“ (Драинац,
1999, стр. 129). Да ли тај шапат чује још неко, сем овог путописца?
У Драинчевој и Божовићевој „хроници“ југа примећујемо различито
„портретисање“ појединих хронотопа, јунака и мотива. Један од таквих при-
мера јесте приповедање о арнаутском селу, где Драинац у модернистичком
маниру описује еротику ових насеља (уп. Под јужним небом), док се Божовић
усмерава ка приповедању о свакодневном тешком животу људи овог поднебља
и тековинама новог времена које је, између осталог, обележено културолошким,
верским и језичким укрштајима. Наратив у форми анегдоте, хронике или дуже
приповетке саставни је елемент Драинчевог и Божовићевог путописа, те припо-
ведајући о јунацима топличке историје ни Драинац, ни Божовић не заобилазе
хероје Топличког устанка (Косту Пећанца, Косту Војиновића Косовца и др.); али
док се Драинац задржава на типској слици позитивног (светлог) јунака, увек
поштованог и слављеног у свом крају, Божовићево приповедање о истој теми и
јунацима неретко прелази у полемику о историјској истини у вези са њиховим
пореклом и ангажовањем у преломним историјским тренуцима. У том погледу
индикативан је Божовићев (2016, стр. 965) путопис о Војиновићима на које
човек наиђе „куд год се човек окрене на нашој земљи“. Овај путопис поред поле-
мичког тона о духовним вредностима породице Војиновић од њених корена до
данашњих дана (о њиховој честитости, скромности али и осионости), садржи и
занимљиву причу о загонетном пореклу и укрштају Јоксимове и Илијине линије
ове лозе. Отворено место у вези са путевима лозе Војиновића инспирисало је
приповедача Григорија Божовића за писање приповетке Необичан мученик. Тема
ове приповетке је част Војиновића, а она је на испиту путем Ивана Војиновића,
23
Ово је наслов Драинчевог путописа из 1926, објављеном у листу Време (VI/1697, 10.
IX 1926, стр. 4).
199
младог изданка ове херојске лозе из села Воћника на Дреници. Иван Војиновић,
„на гласу човек и јунак и још из чувеније куће“ (Божовић, 2009, стр. 13) на молбу
кнеза и свештеника пристаје на најстрашнију жртву – да се тобоже потурчи
како би могао да дође до информација о плановима турске власти. Колику је
жртву Иван (Сефер) поднео, сведочи његов сусрет са Штавичанином24 Рујом
Луковићем, чији прекор није издржао: „Причају људи да су му се тад низ беле
образе скотрљале две крупне сузе, да је болно поновио Рујову узречицу ’виђи,
да ти кажем!’ па позвао сејмене и одмах отишао у планину. Ни данас се не зна
шта је с њиме даље било...“ (Божовић, 2009, стр. 13).
Топлица – земља малог човека епске ширине
Иако у књижевној критици преовладава закључак о фактографској

заснованости Божовићевих путописа, читајући његове путописе о Топлици
стичемо утисак да су пут и географски простор највише у функцији мотива-
ције Божовићевог приповедања о човеку. Наше запажање кореспондира са
закључцима појединих истраживача о стилској и структурној вишеслојности
Божовићевих путописа, готово доследно сачињених из „наративних, путопис-
них и публицистичких делова“ (Бечејски, 2006б, стр. 243).
Божовић, као и Драинац, приповеда о „малом“ човеку, остављајући чита-
оцу да изнесе закључак о његовом значају за то поднебље. Јунак Божовићевих
путописа често је снажно индивидуализован, попут јунака његових припо-
ведака. Каткад је то „заостали ждрал“ попут Томе Мијајловића из истоимене
приповетке (додуше из Велике Хоче), сведок страхота борбе, ропства и срамоте,
али и даље „стиснутих зуба“, части и „оне дубоке у души заповести“ (Божовић,
2005, стр. 68–72), сав у хтењу да уздахне и јекне прекором према судбини. Избор
„јунака“ Божовићевих путописа условљен је вредностима имплицитног аутора
његових приповедака: путописац Божовић приповеда о угледном домаћину,
мудром сељаку, надасве поносном, часном и достојанственом. Више од пове-
заности човека и поднебља Божовић указује на његово сналажење на прелазу
из феудалног ропства у капиталистичко друштво. И функције Божовићевог
приповедача (тачније Божовића – приповедача) у путописима јесу сведочење
о поробљеном и тек ослобођеном, неснађеном југу, реалистичко приказивање
живота сељака и планинара као у жанру слике, тумачење психологије „малог“
човека у временима великих историјских збивања. На основу овог можемо за-
кључити да су се и у путописима сјединили Божовићево књижевно и политичко
дело. Божовићеве приче о (наизглед) малом човеку и у путописима су уоквирене
језгровитим описима природе, често са мотивским корпусом који најављује
драматичне догађаје. Неке од општих закључака о поетици својих путописа о
24
Штава је планинско село у општини Куршумлија.
200
Југу као синтези пресека вредности прошлог времена и новог доба, Божовић је
изнео у предавању у Удружењу Старосрбијанаца насловљеном „Путеви у Јужној
Србији некад и сад“ (1936). Варијација слике света Старе Србије25, присутна у
Божовићевим приповеткама и путописима, нашла се и на мети критике. Ели
Финци је у одредници Крлежине Енциклопедије Југославије Божовићево ства-
ралаштво назвао монотоном варијацијом на једну исту тему. Међутим, у осврту
на Божовићево укупно стваралаштво, Д. Богутовић (2014) као његову нарочиту
вредност подвлачи „непоновљиву топографску и психолошку панораму Старе
Србије“. Несумњиво да је наведена промена перцепције мотива Божовићевих
дела и његове вредности условљена рехабилитовањем овог писца (18. 5. 2008).
Ако узмемо у обзир студије о политичком дискурсу Божовићевог дела (Бојовић,
2006, стр. 275) које, пак, нису политички условљене, садржај Божовићевих
путописа сведочи да упркос поменутим рефлексијама, Божовић путопише
живот Јужне Србије онако какав он јесте, без идеализације. А сваки детаљ тих
путописа у функцији је Божовићевог спомена овог поднебља.
Топлица је и за Драинца (1999, стр. 19) земља „епске ширине“. Драинца
су на ову рефлексију подстакли румени величанствени брежуљци и заласци,
„живописани“ налик стиховима Јакшићеве „Вечери“, као и непрегледни зелени
обронци (Копаоника) који се „заривају у срце Топлице“. У Драинчевој „песничкој
слици“ Топлице, у сплету бескрајне зелене и „вена“ црвене боје уочавамо обрисе
Косова поља и „чујемо“ ехо епских вихора. Ово запажање се може аргументовати
и Драинчевим „виђењем“ границе Топлице и Косова: уз Мердаре је „тамна коса
некадашње границе“ (Драинац, 1999, стр. 19) – сеновита, релативна, постојећа
само у „тамном трагу“, можда тамнокрвавом или тамномодром, а свакако дубоко
урезаном у историју овог краја и сигурно у његову будућност.
Епитет бунтовна неретко ће се наћи у Драинчевим путописима о Топлици.
Доследно поетичком кључу своје поезије (иако реч доследно углавном не пристаје
Драинчевом поетичком систему), Драинац мотив побуне повезује са експре-
сионистичким мотивом плаве боје. Повезаност је најексплицитнија у путопи-
су „Железница кроз Топлицу“ (1925), где се путописцу чини да небо бунтовне
Топлице подсећа на француски југ око Арла и Тараскона, односно, да бојом
подсећа на плаве венце планина које окружују ову мирну покрајуну Француске
(Драинац, 1999, стр. 26). „Капија“ Топлице је „епска“ –синестезија зелене и „ро-
мантичне“ црвене боје (мостова) и хуке возова која се прижељкује у овом крају.
У Драинчевим путописима о Топлици, као и у песмама о овом крају, топличке
шуме „ужасно су црвене“ (Драинац, 1999, стр. 28). Црвене шуме алузија су на
1917. годину, крваву етапу у историји топличког краја. У ширем контексту, црвене
шуме у Драинчевим путописима у којима су гинули „синови отаца гвозденога
пука [...] са фанатичном народном мишљу (истакла М. Б. Ћ.)“ (Драинац, 1999,
стр. 28) обликоване су и као романтичарски топос. Црвене шуме у Драинцу буде
25
Појам Старе Србије односи се на Рашку и Косово и Метохију (Росић, 2006, стр. 256).
201
реминисценције на „романтичне јунаке“, међу које убраја Југ Богдана. Стојећи

пред рушевинама Југ-Богданове куле на Хисару, путописац се „измешта“ у минула
времена када се живот давао „за крст часни и слободу златну“ (Драинац, 1999, стр.
42), са којих се „поглед“ наставља ка модрим висинама, што читаоца наводи на
закључак да исту борбу и исту слободу, у њеном недостатку међу зидовима који
га окружују (тачније опкољавају јер Драинац употребљава ову лексему), може
наћи само у нади и будућим поколењима које ће изродити ово тло.
Куле су такође мотив Божовићевих путописа. Међутим, кроз сегменте
њима посвећене провејава Божовићев (2016, стр. 71) ламент над Топлицом
која је „поравнала њихова обележја“. Путопишчева очекивања у вези са овим
мотивом се не остварују: оку се не указују сведоци тешког времена26 када је
поробљени путник који је овуда пролазио најпре морао да положи откуп.
У односу на Драинчеве путописе, путник о коме пише Григорије Божовић је
најпре сапатник тешких времена, а потом поражени путник (попут Турака)
коме се затире траг на овим просторима. У виђењу „трага прошлог“ налазимо
још једно мимоилажење двојице путописаца Топлице: за разлику од Драинца
који (иако ретко) пише о споменицима српске победе, Божовић се усмерава ка
траговима тешких страхота освајача и индивидуалних и масовних страдања
Топличана које набраја у путопису „Капетан Вукоје“. Међу детаљима – сведо-
цима прошлог које запажа путописац Божовић јесу похабаност Куршумлије
(као последица рата) и њена тишина27 која упућује на тугу за страдалима, али
и на слику варошице испражњене од људског живља.
Иако би се, сходно једном од наслова његових путописа, Драинац могао
назвати „кроничаром“ југа, његова „кроника“ нипошто није фактографија или
историографија. Драинац – путописац је исти онај песник – путник који ис-
тражује природу човека и племенитост природе. Његов фокус је знаменитост
детаља наизглед истог, а заправо магловитог, сеновитог, мистичног. Јер, шта
би друго Драинца зазивало на оваква путничка стварања?
Топлица између старог и новог
Међу мотивима југа који на Григорија Божовића остављају најснажнији

утисак, јесу нова насеља као „слике нова тек започета живота“ (Божовић, 2016,
стр. 81).28 Описујући јужна места кроз призму сусрета старог и новог, Божовић
се задржава на опису трга, као места најевидентнијег сусрета култура и језика.
26
Ово се односи на турске куле Малаића Чола и Кајтоза Дугодела где су некада биле
„силовите ћесадије“, попут Мусе и Ђема Брђанина.
27
Уп. „Сама Куршумлија нешто похабанија него пре рата... нема...“ (Божовић, 2016, стр. 71).
28
Ова запажања мотивишу Божовићеве идеолошке коментаре. Уп.: „Само своје царство,
само народне путе кроз њега, само такав царствени живот признајем за светињу и
највише добро“ (Божовић, 2016, стр. 81).
202
Описујући подујевски трг, где долазе и Топличани, Личани и Црногорци,

Божовић (2016, стр. 83) међу аудитивне елементе једног „тржног“ дана убраја
и „чудан наш језик: нешто ломљив и смешан“. Закључак да се овакав језик,
настао свакодневним сусретом и прожимањем више култура „осетно“ чује,
такође сведочи о променама југа и доласку новог времена и адета.
Оквир Божовићевог путописа о Топлици Сура капа употпуњен је мотивом
шајкаче која узраста у симбол „нагонске снаге“ (Божовић, 2016, стр. 74) овог наро-
да и страха који буди у другима. Шајкачи сурој Божовић (2016, стр. 77) захваљује
на самом крају путописа Сура капа јер због ње, тачније због оног што представља
топличком народу, Куршумлија „није више пренонац но спонац“. Док напушта
Топлицу, сура шајкача је детаљ који Божовић најјасније види из даљине. Као
најупечатљивију слику са путовања у Топлицу ће Божовић (2016, стр. 75) понети
управо тренутак када је, ходајући планином обавијеном „епском планинском та-
мом“ спазио суру шајкачу закачену о храст.29 Финални оквир путописа Сура капа
садржи и апелацију крвавој Топлици30, при чему ова боја, као и у Драинчевим
путописима, посредно означава страдања. А прошлост, садашњост и будућност
се у Божовићевим путописима, као и у приповеткама, представљају кроз призму
устројства света – непрестане борбе између добра и зла,31 земаљског и небеског,
при чему се овај поларитет очитује и у заједници, и у самим људима.32
У путопису метонимијског наслова Шајкача и ћулав путописац резимира
друштвена и културолошка укрштања живља југа, односно сусрете различите
вере и националности: „Помешали се шајкача са ћулавом, сигави гуњ са белим
арнаутским копораном, кожна о рамену торба са припасаним јарећим тарчу-
гом... па све у једној неодређеној грозници снује тамо – вамо, хитајући у један
нов, тек започети живот труда и печалбе...“ (Божовић, 2016, стр. 78). Ново време
је обуздало „нејасну и нагонску“ природу ових људи. Али, у непосредном додиру
са „доскора арнаутским Лабом“ Божовић (2016, стр. 78) запажа детаље који у
њему изазивају дивљење: „уме она [стара шајкача, прим. аут.] да заплива у море
ћулава и да изазове једно поштовање које је јаче од свакога другога освајачкога
средства“. „Наталожен“ утисак задовољства јер је Мало Косово „наново рођено“
Божовића неће напуштати ни изван ових крајева.
29
У овој слици налазимо антиципацију чувене сцене Ћосићевог романа Време смрти
где се Никола Пашић челом наслања на храст, желећи да упије духовну чврстину у
тренуцима пресудним за историју српског народа.
30
„Здраво да си, крвава Топлице“ (Божовић, 2016, стр. 75).
31
Овај проблем, а превасходно устројство зла истраживала је Јасмина Ахметагић (2016,
стр. 191–203) у компаративној студији „Григорије Божовић и Иво Андрић: Стрико
Долгач и Мустафа Маџар“.
32
Ово је само један укрштај Божовићеве приповедне и путописне поетике. Њихова
прожимања налазимо најпре на тематско-мотивској равни, потом у избору јунака који
су носиоци одређене идеје, у интенцији аутора да путем текста утиче на националну
и историјску свест читалаца и др.
203
Фактографија је Драинцу повод за рефлексије о есенцијалном људском

(човечном). У једном од путописа о Јужној Србији Драинац (1999, стр. 14–15)
пред древним и дивним споменицима прошлости настоји да разуме не само ток
историје, већ да осветли путеве неминовности, храбрости, чистоте душе. Међу
„знаменитим старинама“, како их Драинац назива, највише пажње је посвећено
Немањиним задужбинама у Куршумлији (Манастиру Светог Николе), али и
реминисценцијама „Немањине мисли“ (Драинац, 1999, стр. 27), која се „мани-
фестовала у низу победа Гвозденог пука“ (Драинац, 1999, стр. 27), и која се, како
сведочи овај путописац Топличанин, и даље осећа у даху, речи и песми овог
краја. Иако, попут Драинца, Немањину цркву сматра симболом Куршумлије,
Божовић (2016, стр. 71) је описује кроз свега један утисак да се ова црква „добро
држи, а од Анина манастира ни трага“. Међутим, ово наизглед успутно запа-
жање метафорички сведочи о постојаности „Немањине мисли“ у овом крају.
У „споменике“ прошлог Драинац убраја и путеве досељеника који, заправо,
чине значајан део Топличког краја. У путопис „Црне птице са угљарског крша“
уткано је сећање старца из Дабиноваца, малог села под угљарским кршем о
самом путу („с једне стране на коњу корито и чабрица сира, а с друге стране у
плетеној корпи деца на сиси, натрпана као пакети. Ћораво кљусе, израњаваних
ногу, које је прешло од Црне Горе целу Метохију и Рогозну“, Драинац, 1999, стр.
22) и о првом утиску по доласку на тле Куршумлије, који као да „идентификује“
топлички песник Драинац: „тек мирис шуме и над њом боја кандила“ (Драинац,
1999, стр. 32), чему се додаје и „сеновитост јасенових шума“. Овакви „укрштаји“
доживљаја, иако претендују на опште закључке о Топлици, ипак остају детаљи
Драинчевог фокуса. Драинац Топлицу види (доживљава) не само кроз призму
сећања на детаље које је понео у „коферу“ путника, већ и кроз њен значај за
појединца и историју. Читалац Драинчевих путописа о Топлици стиче утисак
да овај путник друмовима јужним путује жмурећи, са жељом да дах путева
пробуди Топлицу (југ) у Драинцу. Дах земље овде треба разумети као „тајну
земље, тајну плуга“ (Драинац, 1999, стр. 167) која „мучи“ (односно подстиче
песника и путописца Рада Драинца на трагања и стварања. И други детаљи
Драинчевих путописа о Топлици сведоче да њихово запажање и издвајање није
условљено (само) естетским, већ пре свега Драинчевом жељом да разуме душу
(дах) ове земље, да ослушне „ту земљу, ту заборављену родину“ (Драинац, 1999,
стр. 171), да у себи оживи „заборављену песму природе“ (Драинац, 1999, стр.
167); да, ако не може да одгонетне тајне, нађе утеху у лирском, живописном
сну на топличким друмовима и пејзажима. Тако се путописцу чини да су пу-
теви и брегови Топлице „начичкани“ очуваним старинама и траговима ратова
који „болно задиру“ у сваки кутак, а овај утисак у исти мах преноси Драинца
у прошлост, сан и рефлексију; у чежњу за даљинама – растакању у црвеним и
модрим топличким шумама. Топлица својом раскошном природом „магли“ очи
путника и подстиче га да, ронећи дубинама њених модрих боја, бар за тренутак
204
дотакне себе. Тај лирски сан Драинац доживљава лета у Топлици, у истоименом
путопису, кроз „синестезију“ сете, бола и истинске радости. Док га модро небо
и љубичасте шуме опијају, крваве куле Топлице Милана и Југ Богдана, „симбо-
ли овога до срца окрвављеног народа“ тиште путника Драинца (1999, стр. 43).
Закључак
Топлица је и у Божовићевом, и у Драинчевом опусу мотив шире путописне

целине о Јужној Србији. У широј слици југа, Топлица је mise-en-abyme, и сама
у контрасту карактеристичном за Југ.
Евидентан поетички укрштај Божовићевих и Драинчевих текстова о
Топлици налазимо у актуелизовању културних, социјалних и економских про-
блема крајева које су путописали. Избор сличних мотива у путописима двојице
писаца свакако је условљен поднебљем које је предмет путописања. Теме у који-
ма се поетички укрштају Драинчеви и Божовићеви путописи о Топлици јесу
лице и наличје живота у овим крајевима, херојска прошлост Топлице, миграције
становништва, просвета, верски живот, културно-историјски споменици, топос
топличких планина (Копаоника и Јастрепца), механе (кафане). У Драинчевим
путописима о Топлици доста пажње је посвећено дочаравању утиска путни-
ка који се приближава родном, вољеном тлу. У путопису Кроз јужну Србију:
Скопље Драинац (1999, стр. 74) експлицира да су утисци и „раскошне лепоте“
садржај његових путописа о овом поднебљу; међутим, Драинчеви (чулни и
визуелни) описи нипошто нису чисте дескрипције, јер се и у путописима, под
прозирним велом лирских минијатура, назире друштвена ангажованост овог
писца. Поједини Драинчеви путописи о Топлици и носе поднаслов „импресије“
који је индикативан за наше претходно запажање (уп. Од Прокупља до Блаца:
импресије са новинарског пута по Јужној Србији, Импресије с југа). Синтагма
Црте и резе (уједно наслов књиге путописа у којој су и текстови о Топлици)
такође је индикативан у погледу појашњења Божовићеве путописне поетике.
Овакав наслов формира формална очекивања путописа у „лику“ кратке приче
(што они најчешће и јесу), изображене попут дубореза који изабрани предмет
(тему, мотив, јунака) приказује кроз више димензија и детаља.
Склапајући мозаик сегмената Драинчевих путописа о Топлици, кристалише
се реч која би својим значењем и приликом најјасније проговорила о Драинчевом
виђењу Топлице. Топлица је дивота у сваком детаљу, мирису и боји; иако свој
утисак није вербализовао помоћу ове лексеме (јер је сматра „недовољном, банал-
ном речи [...] коју изговарају све шнајдерке и сви људи, који ту реч сматрају за
свечаност своје елоквенције“, Драинац, 1999, стр. 136), она је латентно присутна
у Драинчевим описима Топлице и рефлексијама њоме подстакнутим.
Топлица је такође Божовићева постојбина, крвава (борбена) и сива
(слободна), постојана у интензитету ових „нијанси“ и бистра у оку путника
205
Божовића ма са ког места упирао поглед у њу. Али, Божовићева Топлица има
лице човека, незнатног, а споменом присутног, малог, а подвигом великог који
Драинчеву „Топлицу“, пркосну у речи, бразда пркосом поступака.
Извори:
Божовић, Г. (1928). Војиновићи. Политика, XXX (8853), 8.
Божовић, Г. (2009). Косовске приче. Антологија српске књижевности. Београд:
Учитељски факултет Универзитета.
Божовић, Г. (2016). Путописи: књига трећа (прир. Ј. Ристић). Београд: Завод за уџбе-
нике.
Драинац, Р. (1999). Путујем, путујем: путописи и репортаже (прир. Г. Тешић). Београд:
Завод за уџбенике и наставна средства.
Ахметагић, Ј. (2016). Григорије Божовић и Иво Андрић: Стрико Долгач и Мустафа
Маџар. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића
(191–203). Косовска Митровица – Ниш – Зубин Поток: Филозофски факултет –
Бечејски, М. (2006а). Печалбарство као опседантна тема Анђелка Крстића у роману
Трајан. Баштина, 20, 45–60.
Бечејски, М. (2006б): Културно-историјски споменици у путописној прози Григорија
Богутовић, Д. (2014). „Преки суд за косовског Андрића“. Новости, https://www.novosti.
rs/html:487567-Preki-sud-za-kosovskog-Andrica [15. 11. 2020]
Бојанић Ћирковић, М. (2020). Топлица у делу Рада Драинца. У: Г. Максимовић (прир.),
Књижевно дело Рада Драинца – ново читање (185–203). Ниш – Прокупље: Огранак
САНУ у Нишу – Народна библиотека „Раде Драинац“ – Филозофски факултет.
Бојовић, Д. (2016). Политички дискурс у путописима Григорија Божовића. У: Д.
Дувњак Радић, Ж. (2018). Естетика новинарске путописне репортаже у међуратној
српској књижевности (одбрањена докторска дисертација). Филозофски факултет,
Нови Сад.
7, 79–103.
Колашин“.
206
Максимовић, Г. (2020). Путописна проза Рада Драинца. У: Г. Максимовић (прир.),

Књижевно дело Рада Драинца – ново читање (31–50). Ниш – Прокупље: Огранак
САНУ у Нишу – Народна библиотека „Раде Драинац“ – Филозофски факултет.
Палавестра, П. (1985). Наслеђе српског модернизма – књижевне теме VIII. Београд:
Просвета.
Ристић, Ј. (2016, прир.). Сабрана дела Григорија Божовића: путописи, књига трећа.
Београд: Завод за уџбенике.
Mirjana D. Bojanić Ćirković

University of Niš
Department for Serbian Language
Toplica as a place of poetic crossings between Grigorije

Božović’s and Rade Drainac’s travelogues
Summary. Grigorije Božović and Rade Drainac hold a significant place in the
corpus of interwar travelogues. Against the background of the interwar travelogue
genres, the mentioned literary (and not only literary) travelers share the same motifs
and thematic interests: they dedicate a significant part of their travelogues to Toplica.
This work illuminates on the nature of the poetic crossings between two (travel) writ-
ers, close in regards to motifs and thematic inclinations, time periods of their Toplica
travelogues, beliefs, views on society, rebellion, and even the way they entered the
literary canon of our literature (among others, the literary historian and editor Gojko
Tešić contributed to the affirmation of the works of these writers).An analysis of the
discourse of Božović’s and Drainac’s time-close travelogues about Toplica reveals a
different “face” of Toplica. While at the heart of Božović’s travelogues is the individual,
shaped by the poetics of Božović’s stories, history and facts, in Drainac’s travelogues
Toplica becomes a symbolic topos - a whirl of blue and green - which in turn is in
accordance with the poetics of certain avant-gardisms and Drainac’s views of Toplica
in his entire opus.Deciding on different stylistic procedures, these (travel) writers still
come to essentially identical conclusions on this topic. After all the questions con-
cerning the poetic crossings between the Toplica travelogues, the paper also explores
the places of possible real encounters between these similar and yet different rebels.
Keywords: Toplica, travelogue genres, periodicals, Grigorije Božović, Rade Drainac.
207
Јелена Г. Јевтић1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Тијана Ј. Милентијевић
Верска различитост и обред у приповеткама

Суљ-капетан и Као јерарх Григорија Божовића
Сажетак. Супротстављене верске заједнице са својим различитостима

доводе до мешања обреда, али и сукоба међу јунацима приповедака Григорија
Божовића. Циљ овог рада је да, приликом испитивања мотивских и сижејних
поступака њихових обреда у приповеци Суљ-капетан, утврдимо да управо
истицање разлика открива нераскидиво преплитање и помешаност култура
на овом простору. Укорењеност у верске законитости дате рођењем не бледи,
али друштвене прилике наводе јунаке ове приповетке да промене веру и оду до
њених крајњих граница, притом не изгубивши етичке кодексе који не познају
веру и националност. Покушаћемо и да у приповеци Као јерерх прикажемо
како се вера чува по сваку цену, где њени јунаци користе обредну клетву и
ритуални поступак православне заједнице као средство одбране од нечастивог.
Кључне речи: верска различитост, обред, етички кодекс, клетва.
Након четрдесетогодишњег неправедног изгнанства са српске књижевне

сцене, име и дело Григорија Божовића вратили2 су се на велика врата и коначно
је скинута анатема са биографије знаменитог писца „крвавога и ропскога српског
1
jelenajevtic789@gmail.com
2
Решењем Окружног суда у Београду од 4. априла 2008. године, којим је писац Григорије
Божовић рехабилитован и сматра се неосуђиваним, а пресуда Војног суда Команде
града од 29. децембра 1944. године проглашена неважећом, делимично је исправљена
велика неправда нанета овом писцу и његовом делу (Ристић, 2016, стр. 6).
208
Верска различитост и обред у приповеткама Суљ-капетан и Као јерарх...
Југа“. Узимајући у обзир све што су дотадашњи проучаваоци дела Григорија

Божовића изрекли покушавајући да утврде одреднице епохе коме припада,
Миленко Јевтовић истиче да је „сваки од тих покушаја био хендикепиран или
тиме што је учињен пре него што је књижевно дело завршено или тиме што је
само почетни део његовог књижевног опуса био предмет анализе, или тиме што
су књижевни критичари и историчари тај покушај чинили у оквиру задатка друге
врсте и другачијег циља, а пре свега да је иза њих недовољно проучено књижевно
дело“ (Јевтовић, 1996, стр. 184). Иако жанровски јасно одређено (приповетке и
путописи), књижевно дело Григорија Божовића представља богату скалу идеја
и мотива, трагичних људских судбина, сукоба вера и нација, прошлих, јуначких
времена и неизвесних надолазећих. „То је широка историографска, социјал-
на, национално-верска, етнографска, културолошка и психолошка панорама
топографисаног животног простора у најсудбоноснијем историјском тренут-
ку Старе Србије и Македоније“ (1996, стр. 184). Последњих година Григорије
Божовић централна је тема многих студија, научних скупова и огледа где се са
различитих аспеката приступа његовом делу и тиме откривају нови слојеви и
значења књижевног текста. Насупрот родољубивој приповеци која представља
продужетак епске песме и у којој епске јунаке наслеђују нови хероји, национал-
ни горостаси и љути бојовници, издваја се група приповедака у којој су јунаци
потурчењаци, људи „располућеног бића“. Они су „двоструки страдалници, чију
је драму идентитета и дубоке психолошке растројености Божовић уткао у слику
свеукупног историјског страдања“ (Јефтимијевић, 2016, стр. 162). Божовићеви
јунаци из различитих разлога напуштају правосавље и прелазе у ислам, али им
је заједничко то што губе идентитет. Тиме што су се одрекли старе вере и кре-
нули у потрагу за новим животом, нису успели да се ослободе старог идентитета
нити да пронађу нови, па су тако остали на размеђи оног што су некада били и
онога што су хтели или били принуђени да постану. „Рођени у српској колевци
и одрасли под православним миросаним крстом, дојучерашњи Срби и скороје-
вићи међу потурчењацима српског порекла су се одрекли крштеног имена и
увили чалму око главе, али нису могли на исти начин и истом лакоћом да се
одрекну свега онога што су дотад били, па су им у души и под чалмом остали и
српска колевка и миросани крст и сви други, дубоки и снажни српски коренови“
(Јевтовић, 1996, стр. 77). Божовићеви јунаци који су преобратили вером жртве
су друштвено-историјских околности у којима појединац губи компас и вођен
нагоном опстајања узима маску и име другог, али тиме не престају у потпуности
бити оно што су до јуче били и у том бежању и трагању проживљавају унутрашње
ломове и животне драме. Сулејман Лековац, потоњи Суљ-капетан из истоимене
приповетке потекао је са специфичног простора потурчене Горе, па му Божовић
додаје локалне боје које га разликују од Синана Лековца из приповетке Љута
неман или Милоја из приповетке Љута православка. Да бисмо успели да ос-
ветлимо лик Суљ-капетана и разумели његове поступке, морамо узети у обзир
209
Јелена Г. Јевтић, Тијана Ј. Милентијевић
историјски и друштвени контекст у чије оквире Божовић смешта његов лик, као
и обичаје који владају у потурченој Гори тог периода. У првим вековима турске
владавине Гора се сачувала као етничка целина захваљујући повољном поло-
жају, привреди и становништву које је било компактно. О примању ислама на
овој територији др Милисав Лутовац бележи: “Потискивању Горана са њихове
шире територије допринело је то што су они били православни, а њихови суседи
муслимани, који су, као такви, имали повлашћен положај. Да би се одржали,
и они су почели примати веру својих суседа, и то врло касно, тек после прве
Велике сеобе 1690. године“ (Лутовац, 1955, стр. 269). Као разлози промене вере
истичу се и неометан пролаз сточарским трговцима ако су муслиманске вере
и одсуство свештеника у Гори, што је за последицу остављало некрштену децу
дуг временски период. Ипак, многа насеља су дуго одолевала исламизацији, о
чему сведеоче споменици и записи3, а као последњи истичу су управо Брођани.
На самом почетку приповетке писац нас уводи у амбијент места где ће се радња
приповетке одиграти, потурченог Брода на падинама Шар-планине. Стари ратник
и „горански витез луталица“ Суљ-капетан, вратио се у село посебним поводом,
јер прослава Пантелејице има посебан значај за Брођане:
Остатак њихове хришћанске заветине код цркве Св. Пантелије у Броду.
Одјекују гочеви, а ужурбало се село. Дошли су печалбари из туђине да просвет-
кују по старом обичају. На прекор свих хоџа и улема, Брођани су га одржали.
Освануће сутра Пантелејица, па као у прошлим временима у селу ће се обавити
све свадбе, сва весеља, сви сунети. Поређаће се око извора насред села глада-
ници – момци за женидбу. Доћи ће да захите студене воде накићене гледанице
и бациће киту тек ишчупана босиљка на своје сретне изабранике. Јер тако по-
турчени Горани чувају старе обичаје, каогод и стару ношњу и говор (Божовић,
2016, стр. 141).
Слика прославе Пантелејице јасно говори да су Горани задржали старе
обичаје и након што су примили ислам, упркос противљењу „хоџа и улема“,
како писац наводи. О значају овог празника за Горане др Лутовац је забеле-
жио на терену следеће: „Стари Брођани су ми причали да су се некада исто-
га дана обављала сва венчања и свадбе у Броду, и то на дан славе храма Св.
Пантелејмона 27. јула. Јастребов каже да је такав обичај био свуда у Гори и
3
У свим горанским насељима виде се бар трагови цркава хришћанских предака да-
нашњег становништва. Већа насеља, особито она која су касније примила ислам, нај-
више имају остатка из прошлости. У селу Броду, каже Јастребов, постојале су три
цркве: Св. Димитрија, Св. Пантелије и Св. Николе. Људи од 60–70 година старости
причали су му како су они као деца ишли са својим родитељима у цркву Св. Николе,
палили свеће и делили колаче. Јастребов каже да су цркву разрушили сами Брођани по
наговору неког Сефера из Прилепа. На брду Пантелејици изнад Брода 1857. сахрањена
је последња хришћанка Божана Лековац. Као што се види у Гори је свако село имало
бар по једну, а нека и већи број цркава (Лутовац, 1955, стр. 261–262).
210
Опољу. Као остатак овога он сматра колективно венчање и обрезивање деце

коме је присуствовао на дан 23. августа (Лутовац, 1955, стр. 44).
У центру описа прославе празника је обред, а да бисмо схватили његову
функцију морамо се дотаћи ритуалистичког4 тумачења тескта. Осим доброг по-
знавања фолклорног и црквеног обреда, неопходно је размотрити утицај обреда
на књижевни текст и обрнуто, да би се избегло једнострано тумачење. Д. Ајдачић
у тексту Ритуалистички приступ књижевним текстовима објашњава функцију
овог метода: „У ритуалистичком тумачењу књижевних дела указује се на обредне
елементе у фикционалном тексту, расветљавају се односи обредне и необредне
културе, својства обредних актера, радњи, формула, те тумачи исказани, под-
разумевани или прикривени смисао обреда који је књижевно представљен“
(Ајдачић, 2007, стр. 69). Као одреднице Божовићевог приповедачког поступа
издвајају се вера, менталитет обичног човека, дијалекатски говор и описи обичаја
и веровања, тако да можемо рећи да је писац добро познавао обредно-обичајну
праксу српског народа коју је транспоновао у текст, као што је случај са припо-
ветком Суљ-капетан. Ајдачић објашњава да је „обред увек одређен погледом
на свет етничке или религиозне групе, а у књижевности се овом оквиру могу
прикључити и ставови аутора посредовани поступцима јунака“ (2007, стр. 73).
Празник Светог Пантелеја или Пантелејица, како је Горани називају, представља
укрштање обреда, преплитање вера и обичаја, па се на њему може применити
антитетички модел анализе обреда који се остварује кроз опозицију.5
Посебну групу обреда чине обреди прелаза који су везани за промену
биолошког, породичног или социјалног статуса јединке. Најчешћи обреди пре-
лаза везани су за рођење или смрт, затим свадбени обреди и обреди везани за
одрастање (иницијације). Теорија обреда прелаза јесте једна од најважнијих у
европској етнологији, а творац теорије био је белгијски научник Арнолд ван
Генеп почетком XX века, да би шездесетих година ова теорија доживела рене-
сансу. Ван Генеп је показао да сви ритуали прелаза имају троделну структуру
коју чине сепарација, лиминалност или маргинална фаза ре(агрегација) (Генеп,
2005). У прву фазу која се назива фазом сепарације младенци улазе за време
4
Термини ритуал и обред се у савременој домаћој етнологији/антропологији упо-
требљавајуса извесним значењским разликама. Термин обред углавном се доводи у везу
са религијском сфером, док ритуал има шири значењски садржај, па сходно томе и
применљивост. Он може имати, у већој или мањој мери изражен, религијски карактер,
али и не мора, као на пример секуларни ритуал. У савременој домаћој литературу,
када је реч о свадби као целини, употребљава се синтагма свадбени ритуал, док се о
појединим њеним моментима говори као о обредима, нпр: Зоја Карановић „Свадбени
ритуал као поступак потчињавања моћи жене“. У: Небеска невеста. Београд: Друштво
за српски језик и књижевност Србије, 2010. (Златановић, 2016, стр. 15).
5
Опозиције у обредним религијама и обредним мотивима, поступцима и гестовима,
предметима, бићима и њиховим симболичким ознакама у времену и простору обреда
произлазе из општег система знакова култура (то могу бити биљке, метали, гестови,
дарови итд.) (Ајдачић, 2007)
211
просидбе, а како се свадба приближава она постаје све интензивнија. Друга или
лиминална фаза доживљава кулминацију на самој свадби и у поступцима пре
венчања. Трећа фаза или фаза агрегације почиње од венчања када се прихвата
новостечени статус брачног пара. У приповеци немамо опис саме свадбе, али
имамо радње које претходе свадби, које су код Горана означене као гледање. Како
сваки крај у Србији има своју традицију, ове фазе садрже различите припреме
које обухватају радње пре, после и за време свадбе. Божовић даје само опис
гледана које има функцију упознавања, бирања партнера:
Поређаће се око извора насред села гладаници – момци за женидбу.
Доћи ће да захите студене воде накићене гледанице и бациће киту тек
ишчупана босиљка на своје сретне изабранике (Божовић, 2016, стр. 141)
Ову фазу обреда детаљније објашњену налазимо у монографији Крушево

– Гора:
„Još od svoje trinaeste–četrnaeste godine dječak i djevojčica počinju raz-
mišljati o ženidbi/udaji, tako što u ubraznim promenama koje donosi doba
adolescencije traže svoj identitet, gde se među ostalim nepoznanicama nalazi i
ljubav. Upravo u ovom periodu počinje potraga za svojim budućim partnerom.
Ovaj proces se naziva gledane, a inicijativu uglavnom preuzima dječak koji
preko neke rođake daje signl (šalje cvet ili drugo). Ukoliko djevojčica prihvata
ponudu, ona uzvrati nekim predmetom u znak pozitivnog odgovora. Od tog
trenutka djevojčica počinje izbjegavati kontakte sa članovima porodice dječa-
ka (krije se). Ova faza se naziva sakane (voljenje), a nakon većeg zbližavanja
momak postaje njen gljedanik, a djevojka njegova gljedanica (zagledani su
jedno u drugo).“ (Idrizi, 2020, стр. 261)
Јасно је да ове радње можемо приписати сепарационој фази свадбе, а

пажњу ћемо обратити на обредне елементе, а то су вода и босиљак. У народ-
ној књижевности, а посебно словенској митологији, познато је да вода6 има
различите значењске садржаје – образује границу између људског и нељудског
света, има апотропејску, лустрациону и плодоносну функцију, врши комуни-
кациону и магијску функцију, посебно у комбинацији са биљем (у овом слу-
чају босиљком7) за које се верује да има магијска својства. Веровало се да вода
6
У народним веровањима, један од првих елемената универзума; извор живота и ос-
лонац на коме се држи земља; средство за магично очишћење. Истовремено, водени
простор je осмишљен као граница између земаљског и загробног света, као место
на коме привремено обитавају душе мртвих (док прелазе на „онај“ свет) и средина у
којој бораве нечисте силе. Симболика значења и широка сфера обредног коришћења
воде везани су, с једне стране, за њена природна својства (провидност, свежина, брзо
протицање, способност очишћења), а с друге за представе о води као опасном „туђем“
свету и улазу у онострани свет (Словенска митологија, 2001, стр. 87).
7
Босиљак је биљка која се врло често спомиње у народној књижевности, а њена својст-
ва су вишеструка. Чајкановић истиче да су живот и веровања наших предака били
212
добија посебна чудотворна својства ако се захвати у сакрално време (уочи

Богојављења, Великог четвртка, Ивањдана) или пре изласка сунца, на извору,
пре других људи. „На води, као женском месту (насупрот селу као мушком),
посебно јачају моћи девојке која мами/зачара момка“ (Вукмановић, 2016, стр.
424). Учесници обреда (гледаници) и радње које врше (захватање воде и бацање
босиљка на изабранике) имају магијску функцију и симболизују плодност.
Обреду колективног венчања и гледања које се одржавало на поменути
дан Светог Пантелеја, који представља спону са старом вером, придружио
се нови, обред сунећења, који симболизује прелазак у нову веру и званично
приступање исламској заједници:
„Али су ревносни у вери као ретко ко од преверених скоројевића.
Сунет, право муслиманско крштење, обављају само у овај дан, да би
тој ствари дали што већи значај. Зато се већ по Броду пеку халве, месе
баклаве и разни колачи, какве је само Цариград могао изумети, а Горанин
научити“. (Божовић, 2016, стр. 141)
„Сунет или обрезивање спада у важан сегмент животног циклуса и
део је исламског верског обреда који је у прошлости изводио сеоски хоџа.
Овај свечани тренутак подразумевао је да се деца облаче у народну но-
шњу која се прави специјално за њих. Сам чин сунета и примање дарова
потпуно кореспондирају са извођењем овог обичаја у другим исламским
заједницама. Зурле и тупани су такође неизбежан део прославе, посебно
за имућније породице. Читав догађај пратило је обредно певање старијих
жена које су, као и на свадби и Ђурђевдану, смишљале одговарајуће тек-
стове за дечака за кога се организује сунет“. (Ранковић, 2016, стр. 110)
У поменутом тексту Ритуалистички приступ тумачења књижевних тек-

стова Д. Ајдачић истиче да се приликом анализе обреда у приповеци Суљ-
капетан може применити антитетичка опозиција Ми–Они: „У причи Григорија
Божовића Суљ-капетан на Шари све вере весело славе празник Пантелејицу као
почетак новог циклуса (сунет, лето, гледање)“ (Ајдачић, 2007, стр. 75). На овај
незамисливи без ове биљке: „у башти се прво посеје он па тек онда друге биљке“
(Чајкановић, 1994, стр. 40). Чајкановић бележи гатања босиљком у Речнику српских
народних веровања и обичаја о биљкама: „Девојка ако жели да зна за кога ће се удати,
узме увече уочи Богојављења, два-три струка босиљка, оде на реку, намени сваки струк
понеком момку и пободе струкове поред реке. На којем струку буде иња ујутру, за тога
ће се момка удати“ (Чајкановић, 1994, стр. 40). Босиљак се сматра рајском биљком и
има јаку заштитну функцију у свим фазама живота и обичаја. Стога не чуди чиње-
ница да се помиње у готово свим врстама народне лирике – љубавним, обредним,
обичајним. Босиљак има изузетну улогу у српској народној религији, где му се придаје
особита мистична моћ, а у првом реду заштитна. Босиљком се штити новорођенче,
њиме се ките божићни хлебови, босиљком се гата о удаји. Босиљак има улогу и у култу
покојника. На задушнице жене саде босиљак по гробовима или се њиме кити софра
о задушној суботи (Кулишић, Петровић, Пантелић, 1970)
213
дан граде се мостови који спајају непрелазне јазове између верских заједница:
МИ хришћани, насупрот ЊИМА – мухамеданцима који живе на овој терито-
рији. Културе се мешају са свим својим разликама и накратко постају једно:
„Чудан је Шар са својим гредама и огранцима. Крепак је његов не
само дивљи чар, но и снага која још држи истразане остатке старине
наше. Сточарска насеља с обе стране његова шарена хрбата имају своје
обичаје, нарочите нагоне за одржање. Али свако њихово село има један
дан у години, кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса
и Бајрама, и кад планинци готово неосетно осете да су једно, иако их
ова два празника деле у непомирљиве таборе“. (Божовић, 2016, стр. 141)
Горанска заједница прошла је кроз различите фазе редефинисања иден-

титета8, стварајући свој свет и прихватајући нове обичаје, притом задржавши
остатке старине. Испреплетаност културних елемената из доба које је прет-
ходило хришћанству, затим из саме хришћанске фазе, те на крају из времена
када су Горани примили ислам, доприноси стварању сложеног обредно-оби-
чајног комплекса. Горани прослављају хришћанске празнике, а одржавају
и оне које су део исламске праксе (сунет и Бајрам)“ (Тончева, 2012, стр. 90).
Говорећи о Божовићевом стваралаштву Јовановић опажа: „Божовићеви ли-
кови су двоструко одређени: индивидуалним склоностима и националном
припадношћу. Њих, с једне стране, притискају национални и верски идеали
које треба (и морају) да следе, са друге, потреба за преживљавањем и опстан-
ком, са треће, ирационално и нагонско, што као неки тајни знак носе у себи“
(Јовановић, 1999, стр. 77). Познајући дихотомију хришћанско-исламске праксе
која је карактеристична за горанску област и друштвено-историјске прилике
Божовић гради лик Суљ-капетана, човека „располућеног бића“. Суљ-капетан,
је однедавно потурчењак, потомак је чувене породице Лековац9, чији су сви
преци сахрањени на православном гробљу. Немајући избора, Суљ-капетан се
спрема да сунети сина на Пантелејицу, после година узалудног надања да ће
дочекати избављење од Србије. Разочаран, осећа да нема назад и да је и „сам
већ Турчин“, па кад већ нема избора одлучио је „да покаже Турцима какав може
бити један потур“ (Божовић, 2016, стр. 142). Хтео је да задиви Горане, да покаже
Турцима да је први у селу и да његов син богато одевен свечано прихвати нову
веру. Како није имао новаца, јер је га је расипао „лакше него што га је задобијао“,
Сулејман шаље слугу трговцу Спаси Чемерикићу тражећи помоћ:
8
Детаљније о Горанима и њиховој заједници видети у зборнику који је настао као
продукт интердисциплинарног научног пројекта покренутог од стране Географског
института САНУ „Јован Цвијић“
9
Божовић истиче да је Сулејман синовац чувеног Лазара Ћаје, чији је брат Анастас
прешао у ислам упркос његовом противљењу, те је изгубио живот од потурчених
слугу Анастасових (закључено према: Лутовац, 1955).
214
Ти се поздравил, да му речеш, ага ми Сулејман Лековац со здраво-жи-

во: хата да му испратиш и све ћемере со лири, со алтани, со дукати. Резил
да го не учиниш, зашто – сунет прави детету. Гајле ич да немаш. Само
нема такец-вакец: ја тој, ја глава немаш! (Божовић, 2016, стр. 143)
Чемерикић је сачувао образ Лековцу, а две године након тог догађаја, кара-
ван трговаца, међу њима и Спасу Чемерикића, пресрели су горски разбојници,
на челу са Суљ-капетаном, дервишем. Препознавши Чемерикића, уместо да га
похара и убије, упита га на турском да ли је познавао Суљ-капетана:
Тешко беше један пут и Суљ-капетан во Гора. Резил ће се направеше.
Ама ти му га донесе образ на место. Со јунаштина. Даде му хата за дете
и много ћемери со злато... Таке ли је?
- Па, ага...
- Убаво!... Врати ли ти тој стари потурски пес?
- Вратио ми је све. И паре и коња. Сам је дошао код мене да броји паре,
а његов слуга је донео пуну тепсију баклаве.
- А што ти рече најзад? Мисли убаво па да ми кажеш!
- Рече ми: „Бог турска душа“...
- Не, не!.. Ваке: „Бог потурска душа“...
- „да не ми је земе, море Чемерико, док не ти направим добро!“
- А, таке!... Ете, таке је рекол тој стари пес!... Тој погани потур и тор-
беш10!... Такец!... (Божовић, 2016, стр. 145)
Божовић је био добар познавалац антропогеографских особености овог

подручја, те је верно градио ликове ове приповетке, ослањајући се на њихов мен-
талитет, обичаје и законе. Због тога сви потурчењаци на различите начине про-
живљавају своју животну драму између мржње, очајања, немоћи и разочарња.
„Сулејман Лековац горко и самопрезриво, сам за себе каже да је потурски пес
и у те две речи сублимисано исказује и ко је и шта је и где је откад се потурчио,
шта је и за једне и за друге око себе“ (Јевтовић, 1996, стр. 87). Потурчењаци не
припадају нигде, нису добри ни хришћанима ни мухамеданцима, а најмање
10
Потурчењаке не трпе ни хришћани ни од старине муслимани прави Турци. И једни и
други третирају их и желе да им покажу кад год могу да их сматрају за ренегате А ни
ови не трпе ни Турке ни Арнауте ни хришћане. Већина од њих најмање трпи хришћане
и то због тога што се с овима одржава факат о њиховом ренегатству и потсећа их на
једнакост с њима Многи од њих пристаће да су им стари били и Евреји само не хришћа-
ни њихови суседи Муслимане већина Турака трпи само око турчења У Дебарској у
већини Призренске у Скопљанској и Тиквешкој области зову их Торбешима. О потур-
чивању Торбеша у поменутим областима има у хришћана предање дасу се потурчили,
по једнима за торбу урде а по другима за торбу брашна, и да су по томе и доби пи
име Торбеши. Међутим по објашњењу турских књижевних људи, име торбеш долази од
персијске речи торбекеш, што значи у буквалном смислу торбар торбарење (hausieren).
Према овоме име торбеш за потурчењаке у поменутим областима доводи се отуда што
су се бавили торбарењем продавали по улицама халву, бозу, салеп и др. па се то име
пренело и на остале потурчењаке (Хаџи Васиљевић, 1995, стр. 35).
215
себи јер су изгубили спознају о суштини свог идентитета и бића. Оно што
ипак не смемо превидети, јесте чињеница да Григорије Божовић, изнад верске
припадности одређеној заједници, идваја етичке кодексе које одликују човека,
а који се манифестују кроз поступке његових јунака. Сулејман Лековац или
Суљ-капетан, иако је променио веру, није заборавио добро које му је учинио
Спаса Чемерикић и тиме му сачувао образ пред људима. Свестан чињенице да
је потур, како само себе назива, позива се на Бога и обећање које је дао – да не
напусти овај свет док Чемерикићу не узврати добрим делом. „Одсуство било
које и колике националне и верске мржње, било којег и било каквог и коликог
догматизма, дакле универзални хуманизам и човекољубље“ (1996, стр. 90),
показује Суљ-капетан овим поступком, дарујући на крају приповетке трговцу
свој прстен, да би безбедно прошао кроз опасне горе. Сулејман је можда изгубио
идентитет, њега се стиде његови православни преци, а суседи мухамеданци га
не прихватају, али у њему није умрло човекољубље и хуманизам који не познају
веру и нацију, већ само човека и јунака.
Често су књижевни критичари замерали Божовићу што се умногоме ос-
лања на фолклорну традицију, али је овај поступак, према мишљењу Јевтовића,
заправо у функцији приказивање „социјалне слике“ тадашње Србије и реалис-
тичког приказивања човека у тадашњим тешким временима. „Када је у питању
трагање за духовном култ уром једног народа, онда је, нес умњиво, неопходно
крену ти од онога што нам нуди народна књижевност, која је инкорпорирала
све слојеве колективног памћења. Пошто у усменом стваралаштву фигурира
знак, односно симбол, то се отвара могућност дешифровања матрице на којој
је регистрована психолошка карта једног народа“ (Питулић, 2011, стр. 499).
Божовић је у своја остварања транспоновао бројне елементе традиције, фолк-
лора, жанрова народне књижевности, што доприноси осветљавању човека и
његових веровања као и односа у друштву. Српски народ је у мраку турског
феудализма водио истрајну борбу да не прекине и изгуби обрисе и основе свог
духовног идентитета, иако су за то услови били готово немогући, безрезервно
верујући је „изван јеванђеоске егзистениције све остало незаконито“ (Хамваш,
1999, стр. 45). Основно начело на којем је устројен патријархални свет јесте
колективно добро које се заснива на хармонији и складу. Хармонија је већ
нарушена турском окупацијом, али је заједница успевала да очува законе који
у њој владају, а посебно се чувала духовност, односно вера. Црквењак Гапа, у
приповеци Као јерарх као архетип религиозног човека (homo religiosus11), по
сваку цену покушава да сачува веру код својих суграђана који су изложени што
присилној што добровољној исламизацији:
11
„Укратко, свето je само елемент структуре свести, а не неки ступањ историје те свести.
У најстаријим слојевима културе живеши као људско биће само je по себи религиозни
чин, јер прехрањивање, сексуални живот и рад имају сакраменталну вредност. Другим
речима, бити – или чак, постати – човек значи бити религиозан“ (Елијаде I, 1991, стр. 5).
216
Православни је човек, стари Приштевац, раја Србин, који све-све,

али веру никако не даваше да се гази и да јој се насиље чини. Турци
су освојили царство, господари су. Нека агују и бегују, нека благују и
тефериче. То им је и султан Мурат благоловио. А ми смо раја. Да им
служимо, да им се понизно уклањамо с пута, да им водамо коње, да
им приносимо јеменлије кад хоће да се обују, али опет веру српску да
верујемо. (Божовић, 1996, стр. 113)
„Било који искорак из утврђеног понашања, задовољавање личних или ко-

лективних жеља и потреба науштрб добробити колектива води хаосу. Морални
принципи регулишу ово понашање и враћају пољуљани склад“ (Радојевић-
Секуловић, 2016, стр. 145). Искорак ван оквира православних постулата учини-
ла је млада лепотица Неранџа Стојкова, из Црвене Водице, одлучивши да побег-
не са Арнаутима, да се потурчи, а затим венча. „Божовићева жена је паћеница
и мученица; она је од колевке до смрти заточеница окамењеног патријархалног
морала и анахроне патријархалне свести; она је оличење оне објективисане ст-
варности у којој је све од врха до дна подељено и удешено тако да њој припадају
само забране“ (Јевтовић, 1996, стр. 105). Иако је међу Божовићевим женским
ликовима најдоминантнији архетип мајке и супруге, уочавамо и ликове жена
које делају изван оквира „строго скројених и још строже надзираних постулата
понашања; и по цену голог живота, она има храбрости да се пода „срамотним
страстима“ и забрањеним жељама и да обзнани свима око себе да је биће свесно
себе и да је много дубље, слојевтије и сложеније и путене и психолошке грађе
него што је раван у којој се крећу кћерка, супруга, мајка и снаха“ (1996, стр.
106). Црквењак сматра да се жене умногоме разликују од мушкараца, да се
воде осећањима и да их норме патријархалног друштва не спречавају да учине
онако како су наумиле; водећи се Његошевим стихом о женама: „Стотину ће
промијенит вјерах, да учини што јој срце жуди“ (Његош, 1981, стр. 48):
Човек је нешто друго. Везан је за час, за имање, за место, за страх или
образ. Женско напротив. Иде оно својим путем како је наумило, или
како му је суђено. Не зна оно ни за страх, ни за друге незгоде. И док
човек пази и да уда и ожени без галаме, да му се у то Турчин не умеша,
женско као да је око Приштине Шумадија, кинђури се и хоће за онога
за кога јој срце жуди, па макар се умешали аге и зликовци, макар пола
села изгинуло за њу (Божовић, 2016, стр. 112).
Антитетички модел ритуалистичког тумачења текста можемо применити и

на приповетку Као јерарх, пошто је и у њеном средишту обред. Поново инсисти-
рајући на опозицији МИ–ОНИ, Ајдачић уочава да овде етничка и верска разли-
читост могу бити и језгро заплета или расплета. „Обредном клетвом заједница
спречава преверавања у причи Као јерарх Григорија Божовића. Приповедач
описује опрост и анатему, ритуалне поступке српске заједнице којима девојку
217
хоће најпре да одврате од намере да се потурчи, а затим и одбаце“ (Ајдачић,

2007, стр. 70). Покушавајући да девојку врати на прави пут, прота је платио да
девојку отму и у митрополији је уверава да је погрешила, да су је преварили,
силом отели, омађијали:
- Ама силом су те уграбили Арнаути и запретили ти?
- Несу силом: мужа сам искала, мужа сам нашла!
- Мађије су то, враџбине...
- Сама сам хтела. Момка сам изабрала. Арнаутина мужа хоћу. Онога
што носи пушку, што се никога не боји, а не као моји сељани, као ви...
- Душо моја, дођи к себи, помисли за тај свет; за твоје родитеље...
- Ако...
- За нашу лепу веру, за наше празнике, за наше рухо, лепо и дивно...
- Па лепо видело, од кога ћеш сакрити лице заувек...
- Ако...
- Не заборави наш Божић и Васкрс, па дивне саборе у Грачаници, у
Љипљану... (Божовић, 2016, стр. 114)
У протиним аргументима уочавамо опозицију јер стално истиче епитет

наше: наша вера, наши празници, наше рухо, наш Божић и Ускрс, насупрот
њиховој поганој, душамнској вери коју је Неранџа почела да прихвата и изгле-
дом (мимикријом)12:
На њој димије и плитке кондурице. Нокти на прстима већ обојени
каном као код муслиманака, а од ње заудара мошусом, тим јединим ми-
рисом који су арнаутске младице почеле да употребљавају (Божовић,
2016, стр. 113).
Добар познавалац менталитета ондашњега народа, њихове психологије

и веровања, црквењак Гапа има план којом ће сломити Неранџин пркос, а да
не примени силу, већ да Неранџа одустане сама од суноврата у који је крену-
ла. Прикупвши скупоцене дарове од народа, Гапа показује Неранџи да ипак
њихова вера није тако слаба, да је њихово рухо лепше него што је видела код
Арнаута, што указује на чињеницу да је један од узрока Неранџиног превера-
вања сиромаштво и жеља за богатијим животом. Дарове које је Гапа донео, како
објашњава, народ јој је наменио као самртно рухо, то ће јој обући када умре,
јер ће она ипак умрети као хришћанка, колико год да се турчила:
„А ово ти народ послао на поклон: не дај боже, ако се потурчиш, да
понесеш са собом све дивно и ново, да виде Турци од какве си вере и,
12
У психолошкој литератури поступак промене вере описан је термином „морална ми-
микрија“, а антрополог Цвијић чак описује и поданички психички тип којим означава
процес не само спољашњег саображавња (мимикрије), већ и унутрашњег психичког
преображавања према слици сурових господара, како би се поробљена особа што
више додворила свом деспоту (Требјешанин, 2000, стр. 278)
218
после да те обуку кад умреш у ово српско, јер турчи се ти колико хоћеш,
а душа кад ће да ти испада, ти ћеш опет да се прекрстиш и да рекнеш „Ва
има оца“ (Божовић, 1996, стр. 116).
Девојке и невесте које је Гапа натерао да дођу да се опросте од Неранџе и да

јој донесу дарове, још више су поколобеле младу девојку, а сам чин праштања,
како Божовић истиче, деловао јој је да се поздрављају „као са самртником“,
пољупцем у чело. Нарушени склад и непоштовање друштвених норми захтевао
је казну, а једна од најтежих јесте анатема13, па црквењак представља девојци
каквом ће обреду и казни бити подвргнута:
Али најпре ћемо да те водимо у цркву. По закону је. Да ти прота чита
опроштеније, опело... Како да ћеш да умреш... крштена си душа, закон
је такав...И кад те уведемо у цркву, видеће се шта је. Имаш да целиваш
свеце... Ако је силом, свеци ће одмах да плачу. Свети Никола ће да јекће,
као да је жив. И прота ће да ти чита опроштену, јер сила Бога не моли.
Али ако си пошла вољом из обести, ако ти је омилила погана вера и шу-
гав Арнаутин, свеци божји ће се наљутити. Ти ћеш поћи да их целиваш,
а они ће одмах да избуче очи на тебе страшно, страшно, па ће да летну
с иконе чак горе уврх цркве и да те проклињу. (Божовић, 2016, стр. 116)
Подвргавање анатеми, у хришћанском смислу, подразумева изопштавање

јеретика и непокајаних грешника из црквене заједнице. Због тога црквењак
преодчава Неранџи да ће имати шансу за искупљење, поготову ако су је нате-
рали да промени веру. У супротном, биће проклета.
„Обред анатеме, анатемисања, практикован је у народу као реакција на раз-
личите врсте криминалних делатности. У народном обичајном праву анатема
је спровођена на посебно изабраном месту (на граници села, на раскрсници, на
месту смрти злочинца) и у посебно време (најчешће на велики празник), како
би се нагласио значај ритуала“ (Речник словенске митологије, 2001, стр. 3–4).
13
Реч анатема је грецизам, са основним значењем искључење, удаљавање (из дотадашње
средине), проклетство. У српској култури и традицији израз може имати различито
значења, а користи се у три различита семантичка контекста. С тим у вези анатема
превасходно представља проклетство , чин изопштавања из цркве, затим народни
правни ритуал друштвеног проклињања, али и митско биће застрашујућег изгледа
(Словенска митологија – енциклопедијски речник, 2001, стр. 3–6):
Анатема је, по предању, уклето биће необично велике главе, малих очију, ситних зуба
као зупци у српа: главом задаје страх, очима испија жртву а зубима је прождире.
Анатеме иду у друштву, куда прођу за собом остављају пустош. Када сретну жртву,
одузму јој снагу, поломе кости и попију крв. Оне се претварају у животиње (медведа,
орла и др.). Имају моћ да претворе мушко у женско и обратно. Тако се називају и
сва зла бића (ђаво, ала, вештица, караконџула и др.). „Анатема га било!“ — каже се
у смислу: Однео га ђаво! По црквеним предањима, анатема је безбожник, отпадник
од Бога и свс што је уклето од њега (в. проклетија) (Кулушић, Петрушић, Пантелић,
1970, стр. 13)
219
С обзиром на то да је преступ преверавање, за место извођења обреда анатеми-

сања изабрана је црква, а обреду су по правилу присуствовали сви становници
и тада „би свако бацио по камен и изговорио клетву“:
- „Анатема, анатема!“ – цикнуће они озго у цркви, а прота ће ти про-
читати проклетство да не видиш на земљи белога дана и да изгубиш онај
свет. Па после ће три пута да пита народ:
- „Е народе, опраштате ли Неранџи Стојковој из Црвене Водице да се
потурчи драгом вољом?“
- „Анатема, анатема!“ – три пута ће народ узвикнути (Божовић, 2016,
стр. 116)
Обреду анатеме се приступало ретко, јер након њега појединац престаје

да буде чалн друштва, а преступнику су се упућивале различите клетве, од
тога да „нема порода ни он ни ико његов, призивала се болест, смрт, слепило,
гром“ (Ђорђевић, 1948, стр. 45). Неранџи је за овај преступ, осим прогонства
из друштва и црквене заједнице, запрећено губљењем царства небеског. Већ
смо истакли да је Божовић у своје текстове уносио традиционалне и фолклорне
елементе „усменог стваралаштва у којима уочавамо „исконске слике“14 у облику
анђела, демона, ђавола, патуљака“ (Питулић, 2011, стр. 500). Предочавајући
ток анатемисања које следи, црквењак застрашује Неранџу сценом уклањања
миросаног знака са чела и одузимањем анђела чувара:
- „Анатема, анатема, анатема!“ – рекнуће прота, отрће ти миро са
чела, скинуће невидљиве анђеле с рамена, па ће ти на њихово место
метнути два црна, репата, страшна ђавола – да ђаволским путем отидеш!
Наиме, у словенској и српској митологији и традицији укорењено је веро-

вање да сваки човек по рођењу добија анђела15 чувара који га води кроз живот,
а након смрти прати његову душу до Царства Небеског штитећи је до ђавола:
14
О исконским сликама које су код Јунга означени као архетипови видети детаљније
у К. Г. Јунг Човек и његови симболи, Народна књига, АЛФА, Београд, 1996, или у В.
Питулић Народне умотворине са Косова и Метохије између древних симбола и очувања
идентитета где су традиционални симболи у народним умотворинама тумачени са
циљем дешифровања карактерологије конкретног етноса.
15
Свако дете приликом рођења добије свога анђела чувара, који га прати од рођења до
смрти, стојећи му на десном рамену, учи га добру и одвраћа од зла. Када дете у повоју
почне да се смеје и да посматра своје безгрешне ручице, онда га то анђео забавља;
када дете прохода и иде натрашке, онда се радује ђаво, јер га он тако води, а анђео
плаче. Када човек чини добро, анђео се радује и милује га крилом, а када греши, онда
је тужан, јер је човек прешао у власт ђавола. По једној басми, анђели моле Бога да
дарује болеснику зечју брзину, видрину хитрину и псеће здравље. Анђео невидљиво
долеће самртнику у помоћ. Пошто самртник умре, анђео прати његову душу и брани
је на Божјем суду (Кулишић, Петрушић, Пантелић, 1970, стр. 14)
220
„Aнђео човеку стоји иза десног, а ђаво иза левог рамена. Понекад сматрају да je
иза десног рамена добри, а иза левог зли. Анђео и ђаво свакога човека боре се
један против другог; анђео штити човека од зла, ђаво га упућује на зло“ (Речник
словенске митологије, 2001, стр. 6). Уместо анђела који су је чували, Неранџу
ће преузети ђаволи, које Гапа предстваља као репате, црне и страшне, што
одговара народној представи о ђаволима16: „Ђаво има лик човека, али с малим
роговима на врху чела, са избуљеним и крвавим очима, руњав је по целом телу,
у лицу црн, са шиљастом брадицом унапред повијеном као у јарца, ретким
брковима, а нос му је дугачак и повијен као у орла. Млађи ђаволи имају реп, а
старији су куси, јер им је отпао. Уши и ноге у ђавола су као у козе, на рукама
прсти са орловским ноктима“ (Кулишић, Петрушић, Пантелић, 1970, стр. 128).
И у Гапином сликовитом приказивању разлика између православља и
ислама уочавамо непомирљиву опозицију између двеју вера која Неранџу дод-
води до очајања и слама је:
А чудим ти се Неранџа... Турска вера је погана вера. Они смрде. Знаш
немиросана вера. Сваки човек смрди ако није миросан. Не посте никад,
па заударају. Не верујеш? Хе... да се увериш. Ето сад да те купамо, па ту
твоју воду да изнесемо протином дорији: попиће је сад сву. А пробај кад
се потурчиш. Вежи кобилу за јасли три дана, дај јој зоб и сено, а не поји
је, па јој однеси твоју воду у којој си се окупала. Ако ти је само нањуши,
а већ о пићу и да не кажем. Ех, росо, аџамијо, распашћеш се као трулина,
чим се потурчиш, усмрдећеш се... (Божовић, 2016, стр. 116)
Као последњи адут црквењак чува мајчину клетву17, знајући да Неранџа

неће издржати толики притисак. Патријархално друштво има своју хијерар-
хију, па тако тежина клетве зависи од клетника; најтежом се сматра кумова
клетва, затим оклеветане девојке, па мајке, брата итд. Мајчина клетва сматра
се најтежом и њени мотиви, варијанте као и ритуални поступци који је прате
предмет су многих истраживања.18 „Код мајке постоји јасна свест о ауторитету
16
Црквењак Гапа на почетку и крају приповетке користи синтагму ђавоље женско алу-
дирајући на веровање да је човека створио Бог, а жену ђаво: „Ђаво је представник
деструктивности и сваке негације. Када је Бог створио овај наш свет, онда је ђаво, на-
супрот њему, створио свој ђавољи свет. Бог је створио човека, а ђаво жену“ (Кулишић,
Петрушић, Пантелић, 1970, стр. 129)
17
Клетва је вербални модел са изразито негативном конотацијом. Обредно-обичајно
упориште има у веровању у магију речи, у могућност да клетник речју може утицати
на оностране силе и усмерити њихово деловање. Персонализована сила изазива стра-
дање уклетог/проклетогм (Речник српскога језика, 2007, стр. 1387). Клетвена ефикас-
ност зависи од околности: ауторитета клетника, као и обредно-обичајног контекста у
којем се клетвени израз изриче, а који укључује место и време изрицања клетве, као
и невербалне покрете као део свеукупног ритуала.
18
Видети у: Кулишић, Ш., Петровић, П., Пантелић, Н. (1970). Српски митолошки реч-
ник. Београд: Издавачко предузеће „Нолит“; Словенска митологија, енциклопедијски
речник (2001). Београд: ZEPTER BOOK WORLD.
221
који представља, о тежини речи коју изговара, али и о страшној опасности која
девојци прети“ (Петровић, 2004, стр. 42) а код Неранџе урезана свест и веро-
вање да ће је изречено проклетство стићи, што резултира њеним преплашеним
одустајањем од преверавања.
Божовић је је истицао да је своју поетику градио на традицији и фолкло-
ру „Ја видим да наша традиција није рекла своју последњу реч и да она преко
нас, као покољења за трошак, треба да у новим покољењима избаци не само
велике узмахе, него и велике књижевнике“ (Ћосић, 1927, стр. 75), а уочили смо
да су његови етнографски описи често били у функцији реалног приказивања
социјалне слике тадашње Србије и материјал на коме је градио психолошку
карту једног народа. Обред у приповеци Суљ-капетан представља центар пре-
плитања култура, вера и нација и тло на коме психолошку драму потраге за
идентитетом проживљавају потурчењци попут Сулејмана Лековца. Разапети
између онога што су били и онога што ни(су) сада, ипак поседују етичке ко-
дексе који не зависе од тога да ли се преко пута њих налази мухамеданац или
православац. Да бисмо потврдили функцију обреда у приповеци Као јерарх,
поћи ћемо од става Малиновског да се у свакој људској заједници могу уочи-
ти „два јасно изражена домена: духовни и световни, другим речима – домен
магије и религије и домен науке“ (Малиновски, 1971, стр. 33), на који се може
надовезати Диркемова идеју да у самој „религији постоји нешто вечно, а то су
култ и вера“ (Диркем, 1982, стр. 390). Ритулани поступак анатемисања, пред-
ставља вид „својесврсног система комуникације“ а има и регулативну функ-
цију. „Ограничени код се употребљава економично да пренесе информацију
и да подржи одређену друштвену форму. То je систем контроле, као и систем
комуникације. Слично овоме, ритуал креира солидарност a религијске идеје
имају своје казнене импликације“ (Даглас, 1993, стр. 178). Црквењак користи
анатему као средство којим предочава појединцу његов грех и искорак који
чини из духовне заједнице, а самим тим и као казну која следи. Тиме писац
предочава све недаће са којима се српски народ суочавао и начине на које се
борио, а обред и традиција су један од њих.
Извори:
Божовић, Г. (2016). Приповетке. У: „Сабрана дела Григорија Божовића“ (прир. Ј. Ристић).
Ајдачић, Д. (2007). Ритуалистички приступ књижевним текстовима. У: Славистичка
истраживања (67–81). Београд: ИП „Филип Вишњић“.
Ван Генеп, А. (2005). Обреди прелаза. Београд: Српска књижевна задруга.
Вукмановић, А. (2016). Вода у обредним песмама годишњег циклуса. Гласник
Етнографског института, LXIV (2), 421–432.
222
Даглас, М. (1993). Чисто и опасно. Београд: Плато.

Диркем, E. (1982). Елементарни облици религијског живота. Београд: Просвета.
Златановић, С. (2003). Свадба – прича о идентитету. Етнографски институт САНУ,
47, 11–44.
Idrizi, S. i Idrizi, A. (2020). Kruševo (Gora). Prizren: Utilis.
Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића. Књига 2. Приштина:
Институт за српску културу.
Јефтимијевић, М. (2016). Психологизација и карактеризација ликова у приповеткама
Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија
Јовановић, А. (1999). Приповедачка хроника српског југа. У: Г. Божовић, Косовске приче
(75–79). Београд: СКЗ.
Кулишић, Ш., Петровић, П., Пантелић, Н. (1970). Српски митолошки речник. Београд:
Издавачко предузеће „Нолит“.
Лутовац, М. (1955). Гора и Опоље. Антропогеографска испитивања. Српски етнограф-
ски зборник, LXIX.
Малиновски, Б. (1971). Магија, наука, религија. Београд: Просвета.
Ранковић, С. (2016). Традиционална музика Призренске Горе у сенци Отоманске им-
перије. Музикологија, 101–131.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика. (1975). Књига десета. Београд:
Српска академија наука и уметности, Институт за српскохрватски језик.
Ристић, Ј. (2016). Предговор. У: Сабрана дела Григорија Божовића, књига прва (6–19).
Петровић, С. (2004). Српска митологија III. Антропологија српских ритуала. Ниш:
Просвета.
Питулић, В. (2011). Народне умотворине са Косова и Метохије између древних симбола
и очувања идентитета. Жива реч, 499–511.
Словенска митологија, енциклопедијски речник (2001). Београд: ZEPTER BOOK WORLD;
Тончева, В. (2012). Непозната Гора. София: импресарско-издателска къща „Род“.
Trebješanin, Ž. (2000). Rečnik psihologije. Beograd: Stubovi kulture.
Ћосић, Б. (1927). У разговору са г. Григоријем Божовићем, приповедачем. Реч и слика,
73–83.
Хамваш, Б. (1999). Хришћанство (Scientia sacra II). Београд: Дерета.
Хаџи Васиљевић, Ј. (1995). Муслимани наше крви у Јужној Србији. Приштина: „Григорије
Божовић“.
Чајкановић, В. (1994). Речник српских народних веровања о биљкама, књига четврта.
Београд: Српска књижевна задруга.
223
Jelena G. Jevtić
Tijana J. Milentijević
Religious differences and ritual in short stories

Sulj-kapetan and Kao jerarh written by Grigorije Božović
Summary. Confronted religious communities, with their differences, lead to

the mixing of rituals, as well as to the conflict between Gregorije Bozovic’s short
stories heroes. The aim of this paper is, by researching the motive and plot proce-
dures of their rituals in the short story Sulj-kapetan, to conclude that the emphasis
on differences reveals the unbreakable intertwining and mixing of cultures in this
area. Rootedness to the religious laws, given at birth, does not fade, but social circum-
stances make, the heroes of this short story, to change religion and go to its extreme
limits, while not losing ethical codes that do not recognize religion and nationality.
We will try to show how religion is preserved at all costs in the short story Kao jerarh,
in which heroes use the defensive curse and the ritual procedure of the Orthodox
community, as a means of defense against the devil.
Keywords: religious differences, ritual, ethical code, curse.
224
Маријана Б. Стојковић1 821.163.41:929 Божовић Г.
Григорије Божовић
– жртва политичке идеологије
Сажетак. Овај рад је покушај да се укаже на то како је идеологија ус-

пела да са књижевне сцене, у страну одгурне великог приповедача, такозва-
ног „косовског Андрића“ и истакнутог националног и културног радника,
Григорија Божовића, и како је, крајем прошлог века, дошло до „скидања
забране“ са његовог дела и личности.
Рад осветљава личност Григорија Божовића, вредност и литерарну
зрелост његовог опуса као и неправедно занемаривање, на које је идеоло-
гија владајућих неистомишљеника имала утицаја. Иако са закашњењем,
повратком на књижевну сцену, Григорије Божовић добија заслужено место.
Кључне речи: Григорије Божовић, „косовски Андрић“, идеологија, ре-
хабилитација.
Григорије Божовић (1880–1945) рођен је селу Придворица код Ибарског

Колашина, близу Косовске Митровице. Његов отац, Вукајло Божовић, један је
од оних који су пушком бранили родни крај од турских, албанских и осталих
окупаторских насртаја. Основну школу Григорије Божовић уписао је у Косовској
Митровици, а завршио у Придворицама, родном селу. Потом се школовао у
Призрену на Богословско-учитељској школи, а 1905. године студије завршио
у Москви, студирајући књижевне науке на Духовној академији. Након завр-
шетка студија постаје суплент на Богословско-учитељској школи у Призрену.
Потом ради у Битољу као наставник Српске гимназије. Упознавши учитељицу
Василију, удовицу Лазара Кујунџића, учитеља и истакнутог јунака, жени се њоме
у Призрену. Како Јеврић наводи, Божовић постаје човек од угледа и национални
борац широког знања, активан у многим удружењима, одборима и саветима, те
након ослобођења од Турака постаје председник Призренске општине. После
1
marijanastojkovic1512@gmail.com
225
ратова био је два мандата посланик Уставотворне скупштине Краљевине Срба,

Хрвата и Словенаца. За време ослободилачких ратова (1912–1918), иако због
кратковидости није учествовао у борбама и није се са српском војском повла-
чио преко Албаније, вратио се у родни крај где је ухапшен и одведен у логор
Нежидер, у Мађарској (Јеврић, 2016, стр. 17).
Књижевни рад Григорија Божовића, и поред бројних, различитих дужности
и одговорног националног рада, бива најплодотворнији и најинтензивнији у
међуратном периоду. У току Другог светског рата Божовић ради као сарадник
Политике на чијим страницама редовно говори о актуелним дешавањима у
друштву, односно, на самом почетку, осуђује приклањање тадашњег српског
режима фашистичком Тројном пакту. У новом светском рату, Божовић борави
на Цетињу, а док је био у Пљевљима пише за Пљевљански весник, залажући се
за „учвршћивање слоге међу муслиманима и Србима“. Божовић се „као припад-
ник Демократске странке није придружио комунистичким револуционарима и
њиховој борби већ је у свом опредељењу био ближи четничкој политици пре-
живљавања и чекања да велике силе поразе фашистичку тиранију, па да се онда,
са сачуваним снагама и главама, докопају слободе и наставе са изградњом земље
као заједнице свих југословенских народа“, истиче Јеврић (Јеврић, 2016, стр. 18).
Крај 1994. године доноси моменат неправде који ће оставити трајне, и
далекосежне последице на овог писца и његово дело. Те године Божовића су
партизанске власти ухапсиле, оптужиле за непридруживање Револуцији, то-
божње издајство, колаборацију и стрељале га усред ноћи између 1. и 2. јануара
1945. године. Овај догађај, актуелна политичка идеологија и неистомишљени-
ци, отераће Божовића и његов стваралачки опус у заборав, све до тренутка
када ће, 2013. године на захтев његовог рођака Маринка Божовића, професора
Филозофског факултета у Косовској Митровици, Окружни суд у Београду
поништити безразложну и незаслужену, осветничку пресуду идеолошких не-
истомишљеника и тако рехабилитовати Божовића и вратити „сва достојанства
и права“ (Јеврић, 2016, стр. 18).
О књижевном делу Григорија Божовића
Почетком Божовићевог књижевног рада може се сматрати ангажовање,

односно писање приповедака у школским данима у ђачкој дружини Братство,
основаној 1888. године у Призрену при Богословско-учитељској школи.
Почетнички кораци довели су Божовића до лаганог сазревања путем бројних
радова које је објављивао у Цариградском гласнику и Голубу. Касније, 1904. го-
дине, објављивањем књижевних прилога у часопису Нова Искра (путопис На
Косову и део приповетке На положају), долази и до озбиљније сарадње са Ристом
Одавићем. Управо је та, 1904. година у историји књижевности забележена као
година правог почетка књижевног рада Григорија Божовића.
226
Григорије Божовић – жртва политичке идеологије
Године 1908. Божовић објављује прву самосталну збирку са осам припо-

ведака Из Старе Србије скренувши на себе пажњу књижевне критике. Поред
Јована Живковића2, критичара Летописа Матице српске, вредност ове збирке
уочава и Јован Скерлић 1908. године, наводећи да је Божовић „у описивању
те средине патријархалних и примитивних брђана и варошана под утицајем
турског источњачког живота, један писац који уме да види и може да осети
могао би дати врло лепу комбинацију онога што се налази у књигама Марка
Миљанова и Борисава Станковића“ (Скерлић, 1964, стр. 208).
Након овога, из пера Григорија Божовића уследиле су збирке приповеда-
ка узвишеног националног поноса и родољубља али и оне у којима је, према
мишљењу Станислава Винавера, Божовић успео да се „у једном низу надахну-
тих страница, пуних силне посматрачке снаге и ванредних запажања домаши
до објективности, до једне више уметничке истине [...] Он је ненадмашан и
оштар посматрач. Његови су портрети уочени живо, сликовито, његов је језик
безопштено јасан и горопадно збијен“ (Винавер, 1998, стр. 5–7). То су управо
збирке: Приповетке (1924), Приповетке (1926), Робље заробљено (1930), Тешка
искушења (1935), Под законом (1939), Неизмишљени ликови (1940), Приповетке
(1940). Говорећи о приповедачком поступку Григорија Божовића, Слађана
Алексић износи став да је „аутентична стварност у приповеткама Григорија
Божовића истина о народу који је служио Христу и жудео за правдом у име
Христа“ (Алексић, 2016, стр. 49).
Поред приповедачког, у Божовићевом раду успешно се низао и значајан и
обиман путописни опус, за који, како Јевтовић наводи, критика тврди да је „без
пандана у историји српске прозе“ (Јевтовић, 1996, стр. 10). Овај опус обухвата
четири стотине путописних наслова објављених у књигама: Узгредни записи
(1926), Црте и резе (1926), Чудесни кутови (1930), Са седла и самара (1930)
и Два дана по Гружи (1938). „Стара Србија коју Григорије Божовић описује,
Косово, Нови Пазар, Колашин, то су стари крајеви наши, где нам је пре пет
стотина година био сав државни и народни живот, где се и данас налази наша
најстарија и најчистија раса, свет који нам је данас тако близак и драг, а тако
мало познат“, говорио је Скерлић (Божовић, 1998, стр. 304). Поред тога што је
путописом желео да сачува бројна сведочанства, он их је неретко обогаћивао
политичким дигресијама и ставовима потврђујући и на тај начин репутацију
веома ангажованог интелектуалца, запажа Драгиша Бојовић (Бојовић, 2016, стр.
275). Управо ће тај интелектуалац, „највећи путник међу писцима и највећи
писац међу путницима“, врсни приповедач и путописац, и поред свог плодо-
творног рада и високо вредноване лепезе приповедачког опуса, због политике
и идеологије дуго времена остати под велом заборава.
2
Јован Живковић, критичар Летописа Матице српске, написао је прву критику, ис-
тичући „да је писац имао пред очима стварни живот народа, који непрестано добро
познаје, а то је за уметника данашњега стања наше приповетке већ један корак ка
успеху“ (Живковић, према: Јеврић, 2016, стр. 18).
227
Политичка идеологија и њена жртва
Када говоримо о појму идеологије, можемо истаћи мишљење Карла Маркса

о идеологији као оскупини свести и идеја која истинито објашњавају друштво
и његове законитости и запажање да од ње зависи развој одређених духовних и
културних облика. На размишљање да су људи условљени одређеним развојем
својих производних снага и да су као такви произвођачи својих идеја (Маркс
и Енгелс, 1845, стр. 15), марксисти се надовезују објашњавањем доминације
одређене мисли у неком друштву. Они закључују да су у свакој епохи мисли
владајуће класе истовремено и владајуће мисли. Тачније, класа која представља
владајућу материјалну силу друштва у исти мах представља и његову владајућу
духовну силу. Дакле, владавина одређене класе је владавина одређених, доми-
нантних идеја, што нас доводи и до појма политичке идеологије.
Ако се сложимо са мишљењем Чернишевског и Доброљубовог, о чему гово-
ри Плеханов (Plehanhov, 1959, стр. 20), да се главни значај уметности састојао у
репродуковању живота и изрицању пресуде његовим појавама, намеће се следеће
питање: Зашто је Григорије Божовић, због патриотизма и човечности, изгубио
право на слободу говора а касније и слободу живљења и било каквог помињања
и проучавања његовог књижевног дела? Дакле, ако је управо репродуковање
живота и изрицање пресуде његовим појавама главни значај уметности, промиш-
љамо о томе зашто је једном ствараоцу као што је он то право било ускраћено?
Идеологија тоталитарног комунистичког режима, једног затвореног саста-
ва мишљења, несношљивог према другачијем погледима или теоријама, учинила
је да велики, заслужни и врсни аутор као што је Божовић буде одбачен и забо-
рављен. Управо је овај случај потврда блиске повезаности појма идеологије3 са
политичким деловањем и политичком моћи и његовог, како се чини оправданог
стављања у негативан контекст.
Велики је број примера како је мач политичке идеологије и владајућег
режима имао погубан утицај на уметничко стваралаштво. Фокусирајући се
на послератни период комунистичког револуционарног надахнућа у бившој
Југославији и на књижевност Косова и Метохије, може се рећи да је под па-
лицом тог режима, задуго, књижевност ових простора неправедно бивала
маргинализована и, како Драгомир Костић запажа, најчешће остајала по
страни, усамљена и углавном непризната (Костић, 2000, стр. 9). У предговору
Антологије српске прозе Косова и Метохије Костић наводи да је српска прозна
књижевност на Косову и Метохији после рата поново почела од почетка који
је био необично тежак и мукотрпан, стварајући утисак као да до тада није
3
„Pojam se pojavljuje 1769. u Francuskoj u značenju znanosti o idejama, a skovao ga je
Antonie Destutt de Tracy, koji je ideologiju nastojao uspostaviti kao svojevrsnu nadznanost,
koja se bavi analizom svih ljudskih ideja i nadređena im je drugim znanostima“ (Kennedy,
1978, стр. 45–50).
228
било никаквог књижевног живота, литерарне атмосфере, писаца и књижевних

листова (Костић, 2000, стр. 8). Одбацивањем вековне традиције, настојало се
да се сви традицијски корени ишчупају, док је у таквом амбијенту комунизам
јачао свој утицај тежећи ка томе да безобзирно и немилосрдно, врсне ауторе
и чуваре писане речи ових простора отера у заборав и самоћу.
Тоталитарни пројекат, као што је био комунизам, приказујући се весником
слободе, показивао је своје репресивне мере сваком појединцу који је покушао
да му се супротстави или се на било који начин није уклапао у мишљења и
делања таквог система. Створена је фаза и доба хегемонизма од којег се тешко
могло побећи.
Када је реч о Григорију Божовићу, идеологија тадашњег комунистичког
режима је потпуно овог аутора унизила и дистанцирала од књижевних токо-
ва и књижевне сцене која му је и те како припадала. На тај начин „косовски
Андрић“ неоспорно постаје жртва владајућег режима.
Одлуком Војног суда Команде града Београда, на тајном процесу, 1944.
године Григорије Божовић је осуђен на смрт, а након тога, у ноћи између 1. и 2.
јануара 1945. године, стрељан. У новинама је осванула пресуда у којој је, између
осталог, образложено да је књижевник осуђен на смрт „због тога што је у време
народног устанка у Црној Гори и Санџаку против фашистичко-италијанског
окупатора стао на страну окупатора пружајући му моралну помоћ оснивањем
Националног одбора у Пљевљима“ (Тешић, 1998, стр. 283–294). Њему је ставље-
но на душу и што је „уређивачки издајнички лист Пљевљански весник који су
финансирале италијанске војне власти, а у којем је он писао уводне чланке у
духу непријатељске пропаганде против народног устанка а за ред и мир под
окриљем италијанског окупатора...“ (Тешић, 1998, стр. 283–294). Управо је за-
вист маркирана у идеологију а бес у тобожну народну правду довела до тога да
Божовић, који није био једини међу књижевницима страдалницима4, завршио
пред стрељачким стројем у првим данима устоличења комунистичке власти.
Након трагичног догађаја и након Другог светског рата, у складу са идео-
логијом која је изрекла пресуду, уследило је оно што је само помогло да се писац
андрићевских вредности и његово дело маргинализује из књижевних токова
и стави под забраном. Како истиче, Григорије Божовић није само насилно,
физички нестао него се о његовом делу годинама није проговарало.
Заправо, дело и личност писца „крвавог и жалног југа“ нашло се на мети
појединих, у то доба, истакнутих интелектуалаца који су покушали су да умање
његову вредност. Ели Финци је у Крлежиној Енциклопедији Југославије запи-
сао, за педесете године уобичајен ликвидаторско-идеолошки суд и о човеку и
писцу Божовићу:
4
О тим писцима страдалницима, чија су не само тела него и дела пре седам деце-
нија гурнута у раку заборава, СКД је 2014. године припремило трибину под називом
Стрељани писци.
229
„У свом делу, које у основи представља низ монотоних варијација на

једну те исту тему, износио је патријархалне обичаје и чудне нарави,
примитивних, заосталих крајева, приказивао муслимаски, арбанашки,
македонски живаљ, величао древне српске (углавном православне) це-
ремоније и ритуале са конвенционално-конзервативних позиција, чак са
неприкривеном великосрпском тенденцијом и монархистичким ставом
[...] За време другог светског рата сарадник италијанског окупатора,
секретар четничког Националног комитета за Пљевља и срез који је
основао италијански фашистички генерал Еспосито са циљем да ради
на ’општој ликвидацији комуниста’. Уређивао окупаторски Пљевљански
вјесник, и у њему објавио низ денунцијантских напада на ослободилачки
покрет и његове руководиоце у том крају. Стрељан као издајник.“
(Тешић, 1998, стр. 178)
Указујући на поразну чињеницу да су пресуде овом писцу покушали да

оправдају и неки истакнути интелектуалци обезвређивањем његовог дела, Гојко
Тешић, књижевни историчар, истицао је да су „овакви књижевни судови били
сасвим довољни, и пресудни, за скоро све потоње тзв. књижевне критичаре, да
се одрекну читања Божовићеве литературе [...] Недопустиво је да политичка
анатема истовремено прерасла и у литерарну анатему“ (Тешић, 1998, стр. 178).
Овај и њему слични поступци, довели су до насилног кидања књижевног кон-
тинуитета. Међутим, чак и после толико времена, више од две деценије, доћи
ће до исправљања неправде и покушаја да се на Божовића, жртву идеологије
комуниста, одржи живо сећање.
У писму упућеном Тешићу, 31. децембра 1989. године, Божовићев син
Браторад је убедљиво демантовао основне оптужбе на рачун његовог оца, наво-
дећи да он никако није могао бити секретар Националног комитета у Пљевљама,
како је наведено у „доказном поступку“, јер за време рата такав комитет у том
граду није ни постојао. Пљевљански вјесник је био шапрографисан лист од две
странице и растурен само у Пљевљима и ближој околини. Његов уводник на
првој страни је био непотписан. Комунистички истраживачи тврдили су да
га је писао Божовић, али то никада није доказано. „Не може му се ставити на
грбачу што је свој последњи јавни акт, уводник у Политици, поводом 27. марта,
где слави народни отпор према фашистичком завојевачу и због кога је, између
осталог, био приморан да се скрива од немачке полиције током окупације, није
завршио са ’Живео Председник Републике’. Моји закључци су сада јасни: ничег
озбиљног није могло бити због чега би мој отац био стрељан. Његова ликвида-
ција је коначно одлучена у вишим партијским круговима. Некоме је сметало то
што је био национални лидер косовског краја а као такав није могао послужити
интересима дневне политике за тај део земље. Григорије је некоме био кост у
грлу. Нисам далеко од помисли (а немам непобитне, писане доказе) да је у томе
значајну улогу одиграла ’кухиња’ Ђилас–Зоговић“ – речи су Браторада, сина
Григорија Божовића (Тешић, 1998, стр. 283–294).
230
У Утуљеној баштини Гојко Тешић је написао да „идеолошко једноумље,

осветнички дух, примитивизам идеолошких чистунаца који су се утркивали у
свом подаништву зарад каријеристичке похотности исписујући најбезумније
пресуде о књижевном стваралачком чину такозваних издајника револуције,
сасвим сигурно чине црне мрље наше књижевне културне историје. Писци су
писцима изрицали и оптужнице и пресуде: чинили су то са страшћу, ликовало
се што су неки најзначајнији српски интелектуалци завршили пред стрељачким
стројем а да им кривица није доказана, а понеки је, нажалост, нису ни имали.
А они који су исписивали оптужнице без покрића каткада и фалсификоване
чинили су то у име победника, нове идеологије, а пре свега зарад своје каријере
и лагодног живота“ (Тешић, 1990, стр. 226).
Дакле, Григорију Божовићу је суђено и пресуђено на основу измишљене
оптужбе што је дало значајан прилог историји револуционарног бешчашћа.
У том контексту, сложићемо се са промишљањем Весне Станковић Пејановић
да је „vladajućoj eliti lakše upravljati zavisnim nego nezavisnim pojednincima pa
je u kriznim periodima lakše upravljati i manipulisati masama i odugovlačiti sa
odlukama, jer se na taj način lakše može plasirati namera i umanjiti kritika javnosti,
a s druge strane stvoriti takve oklonosti u kojima će velika populacija građana verovati
u ispravnost političkih odluka“ (Stanković Pejanović, 2015, стр. 406).
Уметност Григорија Божовића служи његовоме народу. То је њему дос-
та. А једаред ће доћи и пуно признање и хвала. Никад није доцкан. Ни
после смрти – писала је пророчки Милица Јанковић далеке 1930. године.
Време Григорија Божовића тек долази.
(Тешић, 1996, стр. 197)
Након Јована Скерлића, Станислава Винавера и Гојка Тешића, вредност

Григорија Божовића, његовог стваралачког опуса уочио је и дугогодишњи про-
учавалац његовог животног пута и стваралаштва, Миленко Јевтовић. Он је
успео да пре две деценије дође до у потпуности сачуваног досијеа о тајном
суђењу Григорију Божовићу, уочивши том приликом неколико парадоксалних
чињеница. Наиме, цела оптужница била је заснована на сведочењу извесног
Милутина Томића који је, према белешци потпуковника Павла Пекића, за време
прве офанзиве Италијана на Црну Гору приказивао родољубље и комунисте
због чега су многи од њих страдали. Још у почетку устанка осуђен је на смрт као
италијански шпијун, али је успео да побегне у Београд. После двадесет година
чини се све да се исправи нанета неправда и да се Григорије Божовић уврсти
тамо где и припада, међу најзначајније српске међуратне писце. Тако је маја
2008. године одељење Окружног суда у Београду усвојило захтев за рехабили-
тацију и поништило пресуду изречену 1944. године. Тиме је приповедачко дело
Григорија Божовића постало „доступно проучавању, улажењу у тананије слојеве
и аналитичнија осветљавања значењских нијанси која су у њему садржана“, али
231
и отимању од заборава, „којим управљају књижевноуметнички а не идеолошки

разлози“ (Ахметагић, 2012, стр. 12).
Дајући осврт на двотомну монографију Миленка Јевтовића Личност и дело
Григорија Божовића, Ана Мумовић запажа да сам аутор истиче да поменута мо-
нографија представља „први прилог за будуће анализе Божовићеве приповедачке
и путописне прозе“ (Јевтовић, 1996, стр. 12). Личност и дело Григорија Божовића
осветљава живот и рад писца, великог хуманисте који је настојао да на просто-
рима сукоба зближи припаднике различитих верских заједница и различите
народе, Србе, Муслимане, Албанце, Роме, Македонце и Бугаре (Мумовић, 2016,
стр. 344), док Марковић и Вуковић сматрају да је ова монографија у критици
вреднована као „свеобухватна аналитичко-критичка студија о ретком примеру
склада између филозофије живота и филозофије књижевног дела све док је
књижевно дело настајало“ (Марковић и Вуковић, 1996, стр. 1).
Важно је истаћи да је 16. и 17. фебруара 2005. године у Косовској Митровици
и Зубином Потоку одржан научни скуп Језик и стил Григорија Божовића.
У прилог томе да се Божовић помиње и да се о њему слови говори податак да
је 2007. године, Весна Тодоров на Филозофском факултету у Новом Саду од-
бранила магистарску тезу Проблем националног идентитета и етницитета
у приповеткама Григорија Божовића, а 2011. године, такође на Филозофском
факултету у Новом Саду и докторску дисертацију Деконструкција националних
карактера у стваралаштву Григорија Божовића.
Године 2015. навршило се 135 година од рођења заборављеног и са књи-
жевне сцене неправедно скрајнутог плодотворног књижевног ствараоца, те
је њему у част одржан и други научни скуп на Филозофском факултету у
Косовској Митровици под називом Поетика Григорија Божовића. Међу пода-
цима наведеним у уводном поглављу Зборника истакнуто је да је учешће на
скупу пријавило преко педесет еминентних стручњака из земље и иностранства.
Расветљујући дело Григорија Божовића са лингвистичког, књижевно-историјс-
ког, књижевно-религијског, филозофског, историјског, социолошког, педагошког
и других аспеката, учесници су допринели успешној реализацији скупа као и
томе да се Григорије Божовића са својим делом на велика врата уведе и истакне
на књижевној сцени.
Након тога су се низали новински чланци, документарне телевизијске еми-
сије и трибине о овом значајном аутору, а данас, 2020. године, у припреми је и
трећи научни скуп на Филозофском факултету у Косовској Митровици, који ће
употпунити проучавање Божовићевог живота и дела и у великој мери помоћи да
потоње генерације пронађу ослонац за нека будућа промишљања и истраживања.
232
Закључна разматрања
У раду смо једним освртом на трагичну личност Григорија Божовића по-

кушали да покажемо како је политичка идеологија и механизам тоталитарног
режима успео да неправедно осуди и забрани човека, његово дело и слободу.
Дуго је због такве одлуке врховних власти дело Григорија Божовића остало
по страни, без могућности да у правом светлу засија и да се његова вредност
покаже. За једне је он био издајник, док су га други називали патриотом, али
ипак, његов истински значај остао је прикривен оку савременог читаоца. Њему
је суђено из политичких и идеолошких разлога, па је те 1944. године, Божовић
проглашен сарадником окупатора.
У овом случају, на датом примеру, не можемо порећи однос и међусобну
везу идеологије и књижевности. Идеологија прожима књижевност, све слојеве
друштва и у њима дејствује. Књижевност се у овом случају није нашла изван
идеологије, нити се идеологија нашла изван књижевности. Бавећи се узро-
цима и разлозима који су за последицу имали примере попут Божовића, са
сигурношћу можемо закључити да су политика и владајући истакнути поједин-
ци начинили потез који ће бити кобан по Божовића и његово стваралаштво.
Расветљавањем истине, потврђивањем да је Григорије Божовић био жртва
политичког режима, и рађањем новог живота за њега, макар на овај начин
назиремо трачак наде да је правда спора али достижна, јер како Кант рече, реч
је о слободи, која увек може да прекорачи сваку постављену границу.
Ахметагић, Ј. (2012). Невидљиво збивање: православна духовност у прози Григорија
Божовића. Приштина–Лепосавић: Институт за српску културу.
Божовић, Г. (1998). Чудесни кутови. Прилози за биографију Григорија Божовића (прир.
Гојко Тешић). Приштина: Григорије Божовић.
Божовић, Г. (1998). Чудесни кутови (путописна проза) (прир. Г. Тешић). Приштина:
Григорије Божовић.
Винавер, С. (1998). Са крвавог и жалног југа. Предговор. У: Г. Тешић (прир.), Неизмиш-
љени ликови. Приштина: Григорије Божовић.
Јевтовић, М. (1996). Личност и дело Григорија Божовића, књ. 1. Приштина: Институт
за српску културу.
233
Kennedy, E. (1978). A Philosophe in the Age of Revolution: Destutt de Tracy and the Origins
of “Ideology”. Philadelphia: American Philosophical Society.
Костић, Д. (2000). Свила у пепелу. Антологија српске прозе Косова и Метохије 1945–2000
(2000). Приштина–Подгорица: Институт за српску културу – Друштво књижев-
ника Косова и Метохије – Културно-просветна заједница Подгорице.
Marks – Engels. (1945). Nemačka ideologija. Beograd: Izdavačko preduzeće „Rad“.
Марковић, С. и Вуковић, В. (1996). Из рецензије. Ин М. Јевтовић, Личност и књижевно
дело Григорија Божовића. Приштина: Институт за српску културу.
Мумовић, А. (2016). Личност и дело Григорија Божовича (Миленко Јевтовић као књи-
жевни историчар). У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија
Plehanov, V. G. (1959). Umetnost i društveni život. Beograd: Izdavačko preduzeće „Rad“.
Скерлић, Ј. (1964). Писци и књиге. Београд: Просвета.
Stanković Pejanović, V. (2015). Kriza identiteta u procesu izgradnji novog poretka. У: А.
Петровић и М. Кнежевић (ур.), Политика, идентитет, традиција. Косовска
Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини, Косовска Митро-
вица.
Тешић, Г. (1990). Антологија приповедака. Утуљена баштина. Београд: КИЗ Доситеј.
Marijana B. Stojković
Grigorije Božović – a victim of political ideology
Summary. This work is an attempt to point out how ideology manogel to push
the great narrator, the so-called „Kosovo Andrić” and a prominent national and
cultural worker, Grigorije Božović from the literary scene, and how, at the end of this
last century, the removal took place „prohibition” from his deeds and personalities.
The work sneds light on the personality of Grigorije Božović, value and liter-
aty maturity of his work, as well as the in just neglect, which was influenced by the
ideology of the ruling dissidents. Althought with a dealy, returning to the literary
scene Grigorije Božović got a.
Keywords: Grigorije Božović, „Kosovo Andrić“, ideology, rehabilitation.
234
Слађана В. Алексић1 821.163.41.09-992 Божовић Г.
Међународни центар за православне студије, Ниш
Путописи о храмовима и духовницима

Сажетак. Путописи о храмовима и духовницима књижевноуметничких

виђења Григорија Божовића иницирани су посебним религиозним надах-
нућем, уметничко-теолошким промишљањем о смислу живота као Царству
Божјем на земљи. Најдрагоценији од свих дарова, дар речи, Божовић као
кандидат богословља Духовне академије у Москви, најексплицитније развија
на темељу увида духовног живота, духовном речи која допире до људских
срца. Мотив те делатности, његов главни покретач јесте верска и нацио-
нална дужност на ходочашћу, на путу ка Богу, у осветљењу православне
духовности, њених храмова и духовника. У раду се осветљава књижевно
ангажовање Григорија Божовића међу синовима православља који држи
закон православни и ходи путем оца свога Светог Саве.
Кључне речи: Григорије Божовић, православно ходочашће, боготра-
житељ, путописна текстуалност.
Спремао сам се на пут [...]

На један присни хаџилук [...]
Први путопис написао је грчки писац и географ Паузаније из друге по-

ловине другог века. У свом карактеристичном облику путопис се јавља још
у XI веку н. е. Жанр путописа у старој српској књижевности води порекло
од проскинитариона (προσκυνητάριον) – водича за поклонике и путнике у
Свете земље. Проскинитариони, који иначе не улазе у област уметничке књи-
жевности, на грчком нису старији од VI века (Трифуновић, 1990, стр. 296).
1
sladjana.aleksic@pr.ac.rs
235
Проскинитариони се обично тумаче као православни приручници за ходо-

чашће по Јерусалиму и Светој земљи и сагледавају у оквиру поклоничког пу-
тописног жанра. Остало је неуочено да они не исказују само идеју о телесном,
него и о духовном ходочашћу. Идеја о духовном ходочашћу уобличена је већ у
средњовековној хришћанској култури, а у основи се заснивала на схватању да
је телесно путовање на поклоњење местима Свете земље могуће заменити пу-
товањем у срцу (Тимотијевић, 2010, стр. 213).2 Настанак овог типа рукописних
књига се, на основу сачуваних примерака, може пратити од XVII века, мада је
њихово уобличавање започело раније. Биле су то књижице џепног формата,
стандардног садржаја и илустрација. Обично су их преписивали ходочасници
током боравка у Јерусалиму и Светој земљи, додајући им при том лична запа-
жања и белешке.3 У каснијој поклоничкој култури долази до све наглашенијег
истицања субјективног чина ходочашћа, што постепено доводи по појаве по-
себне аутобиографске путописне ходочасничке литературе.4
Ходочасништву и ходочасничкој литератури посвећено је доста пажње у
православним срединама. Њихово повезивање са путописним белешкама почи-
вало је на чињеници да за поклонике Свете земље није постојала разлика између
телесног и духовног ходочашћа. Она су се чврсто прожимала, а крајњи исход су
биле молитве на светим местима.5 Као књижевно-научна врста путопис се развио
2
Оваква намена проскинитариона, сходно схватањима мнемоничке праксе, довела је до
њиховог илустровања, а она се још доследније исказује са појавом штампаних издања.
Бакрорезна књига Христофора Џефаровића Описаније Јерусалима, објављена у Бечу
1748, представља једну од преломних етапа у развоју овог жанра. Џефаровић, дослед-
но идеји духовног ходочашћа, уобличава специфичну вербално/визуелну структуру
књиге, која ће постати узор већини потоњих издања све до првих деценија XIX века
(Тимотијевић, 2010, стр. 213).
3
Такав је, примера ради, Проскинитарион Гаврила Тадића из Сарајева, настао у
Јерусалиму 1661/2, где се и данас налази. Потоњи истраживачи су више пажње по-
клањали личним путописним белешкама, док су проскинитариони скоро по правилу
остајали запостављани. То је временом створило утисак о њима као о секундарном
делу ходочасничког путописног жанра. Угледу овог жанра у ширим читалачким кру-
говима допринела је штампа. Од последњих деценија XV века, када се појављују први
штампани ходочаснички путописи у Јерусалим и Свету земљу, њихова популарност у
ширим европским оквирима непрестано расте. Изучавању проскинитариона се увек
изнова замера да нису оригинални и да понављају познате стереотипе (Тимотијевић,
2010, стр. 214–215).
4
Појам ходочашће долази од грчке речи ходос – пут и односи се на одлазак верника у
одређена света места. Вршећи ходочашће, религиозни човек дословно и симболично
путује у свето обиталиште, чиме потврђује свој идентитет припадника једне специ-
фичне религијске традиције. Ходочашће повезује личност с друштвом, локално и
регионално с универзалним, савремено са историјским, појединца или малу групу
са ванпросторном заједницом. Типично старословенске синтаксичке конструкције,
реч путешествије, једина те врсте, изговара се тако уз евоцирање времена и прилика
у којима је она код нас била употребљавана у књижевности (Грицкат, 1969, стр. 26).
5
Овакво схватање се уобличава већ у почетку ходочасничких путовања у Свету земљу,
а није се променило ни у потоњим временима. У том смислу могуће је указати на
236
Путописи о храмовима и духовницима Григорија Божовића
и нарочито неговао у XVIII и XIX веку (Димитријевић, 1969, стр. 275). Путопис
припада поретку прозних књижевних радова који се темеље на тематском мо-
дусу у којем су унутрашњи елементи приповедања подређени расправи коју
води приповедач. „Поред тог, путописац може да излаже, у крупним потезима,
историју земље кроз коју путује, политичке и социјалне прилике у њој, њене
обичаје и веровања, природне лепоте и уметничке споменике, становнике те
земље и путнике које сусреће у њој“ (Богдановић и Лебл-Албала, 1930, стр. 11).
У ширем, алегоријском схватању путовања, појам задобија додатне димен-
зије и односи се не само на физичко путовање већ и на духовно. Духовна насла-
да овде увек има предност у односу на фактографско, чиме се указује на основне
разлике између књижевног путописа и путописа фељтона. Владимир Гвозден у
књизи Српска путописна култура 1914–1940, путовање осветљава као проме-
ну места у простору, времену и друштвеној хијерархији, а књижевни путопис
као „(онај који није путопис фељтон), споран, ’тежак род’, ’готово нешто немо-
гуће’, јер се у њему види како књижевност учествује у расподелама видљивог
и представљивог света [...]“ (Гвозден, 2011, стр. 17). Александар Костадиновић
у тексту Аксиолошки статус путописа: између сублитерарног и паранаучног
феномена наглашава да се путопис нашао у својеврсном аксиолошком процепу
захваљујући својој начелној двогубости, тј. напоредности сазнајне и естетске
функције, чија се заступљеност и однос у сваком конкретном тексту реализују
на другачији начин (Костадиновић, 2016, стр. 27).
Данијел Дојчиновић сматра да путопис као књижевни „жанр“ и путописна
биљешка Прва напомена која се по правилу придодаје уз помен путописа као
жанра јесте она о његовој флуидности, неухватљивости, отворености форме,
лабавости структуре, нејасне одређености и сл. (Дојчиновић, 2015, стр. 337).
Дојчиновић уочава да би се, при процењивању путописности неког дела пре-
ма критеријуму намене, путописна дела могла сврстати у два типа: функцио-
нално путописање и „естетски компонован опсерванс о путовању“, старији и
новији, према варирању двају елемената: функционалности (утилитарности)
и естетичности (Дојчиновић, 2015, стр. 339–340). У тексту Путничка пројек-
ција интиме (Путописна прича Милана Јовановића Морског) Костадиновић
указује на познату критичарску тезу о књижевној инфериорности путописа
или о недостатку „литерарне енергије“ (како то формулише Етјен Рабате), из
два разлога: документарна заснованост овог жанра и његова начелна тематска
двојну структуру ових рукописа, променљиву – личну, и сталну – општу, од којих је
свака имала властите путеве развитка. Број проскинитариона који обухватају само
општи – стални део, са описом светих места Јерусалима и Свете земље, није био мали.
Они се уобличавају у Јерусалиму, а потом се преписивањем шире у остале области
православног света, где добијају другачију намену. Прекретницу у стандаризовању и
популаризовању овог типа проскинитариона одиграла је појава штампаних издања.
Током друге половине XVIII века њихов број се непрестано повећава, тако да се старе
рукописне форме постепено повлаче и нестају (Тимотијевић, 2010, стр. 215–216).
237
неограниченост. „Посебност и оригиналност одређеног путописног састава

не огледа се само у стилској нијанси, тј. у селекцији језичких јединица, већ и у
избору аспеката којима ће бити представљени путовање као активност и сам
простор кроз који се путује“ (Костадиновић, 2012, стр. 208–209).
Јован Дучић инсистира на осећајној и интелектуалној „преживљености“
путописца и то показује у путопису Писмо из Палестине, у доживљају срцем и
умом Јерусалима и Христа, и каже да ако је ико овамо дошао безбожан, вратио
се кући побожан. И помиње првог архиепископа све српске земље, Светог Саву,
и његово чувено путовање у Свету земљу, првог „од свих Срба који је овуда про-
шао својом краљевском ногом. Све што данас овде блиста на сунцу вечности,
огледало се у плавим немањићким очима, очима тог нашег мудраца и писца,
политичара и светитеља, без којег вероватно наша херојска нација или не би
данас уопште постојала, или бар не са њеним данашњим овако изразито расним
одликама“ (Дучић, 2005, стр. 224). Дучић назива поступком, „ништа нежнијег
на свету“ Јосифа из Ариматеје, којем су дали тело Спаситеља, да га окупа у ми-
рису и завије у бело платно, и положи овде у гроб. „То је било после помрачења
сунца и после страшних катаклизма којим је небо одговорило земљи за злочин
над сином Божјим. Плиније и сам уверава да је онај земљотрес из Августовог
доба, о коме и Свето писмо тврди да је био у дане смрти Христове, био највећи
који је запамтио свет до његовог времена. Дванаест важних азијских градова
пало је том приликом у прах и пепео“ (Дучић, 2005, стр. 222).
Интересовање српских писаца за православне храмове, снажно је обновље-
но у XX веку. У литератури је оцењено да је путописни жанр у европским
књижевностима доживео врхунац између два светска рата. Владимир Гвозден
осветљава да су се у овом раздобљу значајни ствараоци српске књижевности
„потврђени на пољу поезије, приповетке или романа, као никада пре или кас-
није бавили и путописањем, што је допринело усложњавању и јачању књи-
жевног поља; осим њих, у пољу се јавља и низ других аутора који, иако нису
толико познати и признати, доприносе његовој разуђености“ (Гвозден, 2011,
стр. 6). Путопис постаје живи жанр у којем се потврђује субјективност, изра-
жавају и препознају интелектуалне, културне, литерарне, политичке тежње и
противречности епохе (Гвозден, 2011, стр. 9).
У дневном листу Политика Григорије Божовић је објавио прву књигу
путописне прозе Узгредни записи (1926). Објављена је и друга књига Црте и
резе (1928) и још три књиге путописа у низу Са седла и самара, Чудесни кутови,
Урезане истине (1930). За прву књигу путописа, Божовић је добио књижевну
награду Српске краљевске академије. Милан Кашанин снагу Божовићевих
путописа кроз Топлицу и Стару Србију види у њеној идеологији као надахну-
тој визији будућности и осећању прошлости, али и као документарну вред-
ност непосредног опажања и личних доживљаја: „Са изванредним позна-
вањем народних људи и земље, упоредо иду мајсторство причања, богат језик
238
и оригиналан стил“ (Кашанин, 2004, стр. 96). Миодраг М. Пешић о стилу и

језику Божовићевих путописа каже да је то његова снага, његов жиг то је цео
– он: „Исти дух провејава кроз њих, дух извора; исти језик сочан и блистав,
огњени језик душа нетакнутих“ (Пешић, 2004, стр. 103). Категорију доживље-
ности, анализом граматичких јединица у прози Григорија Божовића, осветљава
Јована Бојовић: „Може се рећи на основу објављених радова, као и на основу
сопственог увида, да је за језик Григорија Божовића карактеристична употреба
доживљених глаголских облика [...] Зато аутор углавном користи глаголске
облике код којих је присутан ’семантички моменат’ доживљености, а то су
аорист и имперфекат“ (Бојовић Манић, 2016, стр. 458).
Јасна Парлић Божовић у тексту Педагошки значај књижевног опуса и
просветни рад Григорија Божовића уочава следеће: „У путописима о Косову
и Метохији јасно се види да је писац темељно познавао ово подручје и људе,
њихов карактер, њихову историју, овдашњу природу и најзад, патријархални
модел васпитања. Посебно се кроз путописе бавио староседеоцима као ’најпер-
гаментнијим писмом за нас’ и од њих је најчешће преузимао елементе васпитних
чиниоца“ (Парлић Божовић, 2016, стр. 474). Реалистички елементи су видни
у сликању једног света који је до тада био непознат у српској књижевности
(Савић, 2016, стр. 601).
Путописна ходочашћа Григорија Божовића се посматрају као приче о су-
сретима путописца (приповедача) са духовницима и храмовима, насталих на
основу стварног путовања. Писац путује и сусреће свештенике и монахе, људе,
крајолике, манастире и упознаје чувене архијереје. „Он је у врањскоме крају,
сретао оне старице које ће деценију после њега сретати отац Јустин: побожне,
смирене [...]“ (Бојовић, 2017, стр. 14). Као питомац Духовне академије у Москви,
Божовић је испољио већ тада страст за путовањима и у време школовања оби-
шао је све знамените и славне руске градове.6 Путописна ходочасничка грађа
уобличена је у форму дескриптивног меморијског наратива у коме се догађај
чврсто повезује са местом збивања. Место је иницирајући носилац сећања на
догађај. Детаљан опис места требало би да читаоцу створи осећај да се налази
пред њим, што је привидно изједначавало „телесно“ и „духовно“ ходочашће.
„Опис топоса заснован је на двојној вербално/визуелној структури. Вербални
опис прати визуелна представа, што у свести читаоца олакшава стварање мен-
талне слике о месту/догађају“ (Тимотијевић, 2010, стр. 225). Драгиша Бојовић у
тексту Ненадмашни ходочасник уочава Божовићеву љубав према светињама до
којих је често морао прећи пешице или на коњу, на простору од Македоније до
Крајине, од пелагонијских поља до далматинских кршева, од Вардара до Цетине.
„Божовића највише занима историја манастира, али и њихова архитектура и
сликарство, тешко читљиви натписи, остаци библиотека, археолошки налази,
6
Види: Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића, књ. 2. Зубин
Поток – Приштина: „Стари Колашин“ – Нови свет – Институт за српску културу, стр. 31.
239
начин и методе обнове“ (Бојовић, 2017, стр. 11). Божовић је упознао особене
духовнике и свештенике, монахе подвижнике, и у својим путописима сведочио
о живој вери православној.
Григорије Божовић у путопису употребљава све уобичајене и традицио-
налне технике приказивања простора. Традиционално, вербално представљање
простора назива се хипотипоза или evidentia. Владимир Гвозден наводи Екову
типологију која се ослања на традиционалне изворе и по којој постоји пет
могућих начина хипотипозе, односно вербалног изражавања простора: дено-
тација, подробан опис, набрајање, акумулација, описивање које се ослања на
лична искуства примаоца. И да је најважније, како истиче Еко, имати меру у
излагању детаља (Гвозден, 2011, стр. 25). У књизи Простор и време у уметнич-
ким делима Павел Флоренски наводи „три слоја и појма простора: геометријски,
физички и психофизички, који се логички приближавају конкретном просто-
ру, то јест нашем животном искуству. Али, сви они, иако у различитој мери,
разликују се од естетског простора, те схеме у којој се кристалише искуство
уметника [...] Естетски простор представља самосталан слој општег појма
о простору“ (Флоренски, 2013, стр. 268). Стварност се налази у времену, као
што се у времену налазимо и ми сами. Са временом је повезано свако наше
опажање и процена стварности. Дакле, свака стварност простире се координа-
том времена и простире по свакој од три координате простора. „Сваки обра-
зац стварности, чим се стварно опажа или стварно прихвата, има своју линију
времена, и свака тачка његовог апстрактно статистичког пресека у суштини
је тачка-догађај“ (Флоренски, 2013, стр. 155). Сваки путопис конструише спе-
цифичан свет међусобно повезаних елемената, времена, простора и сусрета,
обухваћених Бахтиновом категоријом хронотоп сусрета. Гвозден уочава спе-
цифичност редоследа у путописном наративном дискурсу који је по правилу
хронолошки: појава елипсе, сцене, сажимања, дескриптивне паузе (Гвозден,
2011, стр. 27). Побројани елементи су присутни и у путопису Божовића, наро-
чито при избору детаља и објективности излагања. Етнографско-фолклорни
слој Божовићеве путописне прозе, меридијани његових петнаестогодишњих
путовања на седлу и самару, кроз заглушја и преко брда, кључне идеје у путо-
писима, инспирисани су вертикалом српског националног бића, Срба свих и
свуда, српске земље на југу, истоку и западу. Све што је видео и осетио у свом
народу, по савести, Божовић је оставио покољењима аутентично, оригинално
„пергаментно писмо“. Миленко Јевтовић осветљава пишчев патриотизам, нај-
дубљу веру у човека из српског народа и „његову невероватну моћ да преживи и
надживи сва зла овога света и историју коју не познаје ниједан други европски
народ“ (Јевтовић, 1996, стр. 152).
У путопису Занемарена Грачаница непосредни су, проосећани пишчеви
утисци у сусрету са Грачаницом: „Држи се стројна и шарена Грачаница, не са-
зидана и улепшана, но урешена и навезена као порукавље на Косовки Девојци.
240
Вера и Бог вез је то [...]“ (Божовић, 2017, стр. 25).7 Храм се метафорично пред-
ставља сликом усамљене срне, на дивном месту какво су само Немањићи могли
одабрати. Али Божовић казује o храмовном дворишту у развалинама, конацима
који су разрушени и старом попу Димитрију који сам не може ништа уради-
ти. Писац замера свом народу што занемарује задужбину краља Милутина,
храм који је одолевао рушењу Турчина, Арнаутина и Черкеза. Божовић прича
о постанку цркве манастира Дубоки поток у завичајном пределу, у Колашину,
недалеко од леве обале Ибра, у дивном месту Дубоки поток. Путопис Црна
ријека говори о понорници, клисури и манастиру – Црној реци који је удаљен
пет километара од села Рибарића. Божовић манастир назива најоригиналнијом
и најчувенијом светињом Старог Колашина на Ибру који је имао чувене игу-
мане, одржавао писменост, будио на отпор. „По оваквој грађевини у стени ни
Острог није раван Црној Ријеци“ (Божовић, 2017, стр. 37). Божовић осветљава
да манастири у Србији, нарочито ови на Ибру, Моравици и по Шумадији, као
најважнија средишта духовног живота, дају монахе из најближе сеоске сре-
дине. За пример кало героса или доброг старца, доброг црноризца, Божовић
наводи архимандрита Никона Лазаревића који је обновио манастир Каленић
и Деспотову цркву, један од последњих споменика Лазареве Србије, и да је та
обнова једна од најбољих код нас. Никон је пореклом из Чолак-Антине Средске
крај Призрена, из породице зидара и неимара: „Преко Херцеговине пао је у
Плавно код Книна, да у тој Матавуљевој чудесној Србији постане онај његов
Ркаћ и осећај према камену подели са Мештровићем. Не заборавите, тај Никон
у седмој години је направио буре, у десетој мали млин који је промлео, у је-
данаестој са дедом зидао кућу, која је и данас огњиште и слеме његове браће“
(Божовић, 2017, стр. 52). Писао је и о градитељу Љубостиње, Раду Неимару,
поетски надахнуто.
Занимљив сусрет са Старовлашанином који је „под шајкачом уплео незгра-
пан опанак у самарну праћу, пребацио преко крила велику соху и језди лагано
без бриге“ (Божовић, 2017, стр. 57), права је пустоловина на хожденију на седлу
и самару, једанаест километара од Ушћа до Студенице, уз гудуре, по камену,
„смело и тврда срца“. Међу путницима ходочасницима који су дошли у Жичу и
Студеницу, Божовић осим Срба у хаџилучкој поворци види и путнике странце,
међу њима Русе који су „некада врвели пут Јерусалима, пут Кијево-печерске
лавре или у Кронштат на службу Јована Кронштатскога“ (Божовић, 2017, стр.
62). Божовић је и на путу по малој Светој Гори, Овчарско-кабларској клисури,
путем од Чачка до Пожеге, у сусрету са њеним манастирима: „Прочитао сам
све што се код нас писало о Овчарско-кабларској клисури [...]“ (Божовић, 2017,
стр. 67). Осветљава значај подвига владике Николаја Велимировића да оживи
7
Сви директни цитати из путописа, у даљем тексту, навођени су према издању: Божо-
вић, Г. (2017). На хаџилуку: путописи и приче о храмовима и духовницима (прир.
Драгиша Бојовић). Београд: Службени гласник.
241
готово замрле овчарско-кабларске манастире. Значај подвига владике Николаја,

Божовић види тројако: 1) оживљавање шумадијског православља; 2) лепота
манастира која ће привлачити путнике; 3) манастири као одмор сиротима и при-
ложницима. У малој Светој Гори, Божовић је посетио манастир Благовештење и
на два километра од Благовештења, где су манастирске ливаде, писао о пећини
у којој су пронађене кости људи, жена и деце који су се ту сакрили, али су их
Турци паљењем овсеног снопља угушили. Владика Николај је направио стазу и у
камен усекаo степенице да се пећини приђе и упали свећа мученицима: „Владика
Николај не може без узбуђења и суза да прича о откривању ове пештере. Она
је, по њему, један докуменат и једна слика страдања, грознога мучења Србије
и Шумадије“ (Божовић, 2017, стр. 70). Посетио је Божовић и два женска мана-
стира Јовање и Враћевшницу, и манастире Никоље, Свете Тројице, Вазнесења
и Сретења које се налази између двају овчарских висова, најскривенији и
најиздигнутији. Путописац истиче важност манастира овчарско-кабларских:
у њима су се писале књиге, били су збегови, припремали свештенике, владике,
дипломате и поклисаре, били снага и морал српског народа. Божовић уочава
основно начело манастира: молитву и рад. Посетио је бројне цркве (у селима
Горње Мораве пише о пасјанској старој цркви, у Ариљу) и описује лепоту њи-
хових фресака и живописа. Посетио је манастир Драчу, Калинић, Љубостињу,
царске задужбине Раваницу кнеза Лазара и Манасију деспота Стефана, мана-
стир Клисуру, Дајбабе, Морачу, Пиву, Свету Тројицу Пљевљанску, манастир
Бања код Прибоја, Љубовију, Озрен, манастир Папраћу, манастир Тавну, ма-
настир Моштаницу, Рмањ, манастир Крупу, Пчињски манастир, Осоговски,
Рилски, Лесновски манастир, Папраће, Слепче (задужбина краља Вукашина),
Будисавце. Божовић пише о Пчињском манастиру и Пчињцима, честитим, ти-
хим и јуначним који Светог Прохора Пчињског зову својим Светим Оцем. За
Светог Прохора каже да није био само отшелник него и проповедник јер Старо
Нагоричино и Кумановско Поље није било пусто. „Одавде је после светитељ
отишао у Козјак, у пећину код Суве Стене, недалеко горе у планини изнад да-
нашњега манастира“ (Божовић, 2017, стр. 203). Свети краљ Милутин када је по-
дигао задужбину у Старом Нагоричину, „сазнао је колико народ цени козјачкога
светитеља и похитао да му обнови цркву, дозида потребна одељења и станове за
црнорисце [...] по запису, Милутин између других великих манастира саградио
и Прохору Пчинскому...“ (Божовић, 2017, стр. 203). Са својих хаџилука, Божовић
је понео научне опсервације чувеног професора Николаја Окуњева о манастиру
Студеници. Писац каже да је у обиласку светиња важан пре свега поклонички,
молитвени доживљај, слике које се понесу у срцу, а да су путописи записи који
остају потомству, свету, науци, уметности, души и срцу српском. О двојаком
значају манастира Божовић доноси, како каже, мало светлости и објашњења:
манастири снаже народну веру, народну свест, лепу хришћанску честитост и
побожност његову, и да су били средиште окупљања пред ослобођење.
242
Своју путописну ходочасничку прозу, Божовић је обогатио сусретима са

духовницима, игуманима, свештеницима и монасима, у црквама и манастирима
које је обилазио. То су вредни свештеници и угледни домаћини, подвижници
али и некадашњи ратници који су постали молитвеници. У промишљању о
портретима игумана, Теодора Бојовић указује на две ствари: „1) Божовић у
приказивању користи сличан редослед описа карактерних особина игумана;
2) Све игумане карактеришу исте узвишене особине, које се уочавају у раз-
личитим ситуацијама“. Наводи најчешће истицане особине: „гостољубље,
просвећеност и образованост, марљивост, јунаштво, национална постојаност и
родољубље, јачина вере, истрајност, поштовање у народу, љубав према људима“
(Бојовић, 2019, стр. 392). Божовић је био добар познавалац црквених прилика,
истраживач који трага за биографским подацима духовника, историјским и
друштвеним приликама манастира и њиховим ктиторима, грађењу цркава.
Занимљив је његов сусрет у Студеници са Николајем Љвовичем Окуњевим,
историчарем уметности и светским стручњаком који је упозорио писца на
пропадање Сопоћана, и његовог живописа из XIII века.
Важно место међу духовницима српским, Божовић посвећује владики
Николају Велимировићу, као, како каже, најбољем тумачу Његошевог дела,
његовој националној служби и светосавском православљу, којег је посетио
неколико пута и дуго са њим разговарао. Божовић сматра да је владика богом-
дани беседник, велики философ, бојовник духа, носилац шумадинских завета
предодређен да буде громовник који је свој преображај доживео у Охриду:
„Први беседник земље, спустио је глас да га мали схвате а не да му се диве“
(Божовић, 2017, стр. 459). Владику Серафима Призренског, Божовић предста-
вља кроз причу о граду Призрену, светлом граду, граду у којем је призрена,
назрена лепота и који је постао царска престоница. Призрен је чувен по ро-
дољубљу и старосрбијанском православљу, манастирима и црквама којих је у
средњем веку било колико дана у години, надалеко чувен и по призренским
трговцима, али и по владики Серафиму. Владика Призренац је пастир добре
воље, достојан по своме делању, школован у Русији, био учитељ у Македонији
и на Косову. Владику Рада, цетињског пустињака, Божовић види не само као
највећег песника и државника, највећег за Косово Јеремију већ и као пророка
сазданог од „свих прегнућа, свега огња, свих надања и наше Голготе, наших
Косова и Васкрснућа“ (Божовић, 2017, стр. 468). И међу познатим подвижни-
цима Јужне Србије, писао је о Сими Игуманову Призренцу, професору Петру
Костићу, Стојану Новаковићу, Богдану Раденковићу...
Божовић пише и о српском свештенику, минском племићу Николају
Јулијановичу Шпаковском који је у Русији имао велико имање (био дипломац
Поморске академије и капетан), потекао из најстрашнијег времена што га је
човечанство имало, код нас завршио Богословију и дошао у Брод.8 „Мати, из
8
„Наједном се нађох пред чувеним Зидом Плача [...] Сетих се нашег српског плача за
Косовом и за царством славних Немањића [...] Али сам се и питао: где ли ће наћи
243
најбољега племскога рода, још сва у урођеном господству, спрема руске на-
ливке, слатка, пекмезе, пастрме, туршије и печурке, слуша Мокву на радију,
чита и прима госте“ (Божовић, 2017, стр. 478). О попу Михаилу Поповићу,
пароху Доњег Кормињана, говори као о мученику којег су Бугари заробили,
више месеци мучили батинама и због чега је остао непокретан. Много је још
православних подвижника приказао Божовић. Знаних и незнаних.
У путописима Григорија Божовића о храмовима и духовницима оства-
рена је „мера строгости и објективности излагања, што је учинак реторич-
ких процедура као што су: 1) ауторско упућивање на постојећи корпус знања/
литературе о датом предмету; 2) редуковање персоналних ’ја-исказа’ (који
су препознатљива одлика путописног жанра); 3) прецизно бележење кван-
титативних односа (поступак енумерације) и сл.“ (Костадиновић, 2018, стр.
227). Костадиновић осветљава да путописи обично прокламују „жанровску
усмереност на истину“, а да су до краја XIX века били третирани првенстве-
но као дидактички написи чија је основна сврха трансмисија информација.
Указује на то да се за овај жанр формирао специфичан епистемолошки декорум
који треба да сугерише тачност изнесених података. У Божовићевој прози се
препознаје „дијахронијски варијабилан скуп путописних погодби које суге-
ришу веродостојност и плаузибилност, а К. Томпсон разликује три основна
типа путописног епистемолошког декорума: 1) ’средњовековни декорум’ који
идеју веродостојности заснива на усклађености путописа с канонским делима
и писцима (светим оцима, филозофима, географима); 2) ’декорум наивног
емирицизма’ који ваљаност информација подупире ауторитетом сведочења,
тј. лично проживљеног искуства (’персоналним наративом’ и ’дневничким
белешкама’); 3) и ’сцијентистички декорум’ који објективност информације
предочава поштовањем процедура научног дискурса“ (Костадиновић, 2018,
стр. 229–230). Наведене типове путописног епистемолошког декорума, веродос-
тојност, лично искуство и научност, Божовић је остварио у својој путописној
прози. Путовао је и писао зато што воли свој народ и своју Србију, тихи али
борбени свет који је у прошлости много патио, борио се, и одржао. Божовић
који је много путовао, сликар је нетакнутог старинског говора који мирише
на србуље. Сав је Колашинац, као и његов отац. Од свога оца добио је опомену
и савет на последњем заједничком путовању, да чува колашинску сиротињу.
Изванредан је портрет оца, угледног кнеза и колашинског проте: „Усправљен
на седлу као Дагестанац а сед [...] Озбиљан је и намрштен [...] и ту као да ми-
сли о својем Колашину“ (Божовић, 2017, стр. 382). Божовић је радостан јер је
доживео васкрслу државу своју, слободну Стару Србију и видео њено спасење.
свој довољно велики Зид Плача моја православна браћа Руси да се исплачу за оним
што су им у земљи и у душама, потпуно недужним, порушили војници Карла Маркса,
мало страшнији него легиони цара Титуса, рушитеља Јерусалима“ (Дучић, 2005, стр.
220–221).
244
У тексту Божићне наде писац осветљава божићне радости и божићна надања,

појаву Сина Божјег и божанственога цара свога, празник радости, мира и добре
воље међу људима: „Ми смо се увек бољему надали и то нам је помагало. Нисмо
падали ни кад нас је коб наша осипала најтежим ударцима. Треба и данас да се
надамо. И да снажно верујемо да нећемо издати своју звезду [...]“ (Божовић,
2017, стр. 555). Ходочасник и књижевни путешественик, Григорије Божовић, ви-
деније духовног света преноси причом, али и документарно. За њега је српство
и хришћанство било исти појам. Божовић је у стремљењу човека да се уздигне
до висина „како би се измирио и са самим собом и са свиме на свету“ увидео
„да би сав живот људски био са смислом, свет и радостан“ (Божовић, 2017, стр.
553). Божовић је књижевни путописац и културни историчар стварног живота
и реалних односа. У његовим хожденијима је висок степен информативности
и прецизно и исцрпно излагање разноврсног чињеничног материјала. Био је
велики ревнитељ вере православне, свима образац врлинског живота, и крас-
норечивог приповедања.
Путописи о храмовима и духовницима Григорија Божовића инспирисани
су посебним религиозним надахнућем, уметничко теолошким промишљањем
о смислу живота као Царству Божјем на земљи. Најдрагоценији од свих даро-
ва, дар речи, Божовић као кандидат богословља Духовне академије у Москви,
најексплицитније развија на темељу увида духовног живота, духовном речи
која допире до људских срца. Мотив те делатности, његов главни покретач јесте
верска и национална дужност на ходочашћу, у сретењу са Богом, у осветљењу
православне духовности Срба, храмова и духовника, али и побожности на-
рода српскога у Македонији, Косову, Метохији, Шумадији, Црној Гори, Босни,
Крајини и Далмацији.
Григорије Божовић, поиде, приде и приходи, путевима које је Господ њему
отварао и благослов му даривао. У својим путописима, учинио је да се осети
живи Христос, помогао нам да упознамо и заволимо Његове храмове и духов-
нике. И да кренемо на хаџилук.
„Јер смо у томе међу првима и најбољима [...] Нека и од сада будемо так-
вима!“ (Божовић, 2017, стр. 555).
Borm, Ј. (2013). Određivanje puta: o putopisu, putničkoj književnosti i terminologiji. Philologia
Mediana, V, 607–621.
Богдановић, К. и Лебл-Албала, П. (1930). Теорија књижевности. Београд: Издавачка
књижарница Геце Кона.
Божовић, Г. (2017). На хаџилуку: приче и путописи о храмовина и духовницима. Београд:
Службени гласник.
Бојовић Манић, Ј. (2016). Доживљени глаголски облици у приповеци Роб незаробљени
Грогорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија
245

Бојовић, Д. (2017). Ненадмашни ходочасник. Предговор. У: Г. Божовић, На хаџилуку:
приче и путописи о храмовина и духовницима (9–20). Београд: Службени гласник.
Бојовић, Т. (2019). Портрети игумана у прози Григорија Божовића. У: К. Митић и Д.
Бојовић (ур.), Православно монаштво (389–403). Ниш: Центар за црквене студије.
Гвозден, В. (2011). Српска путописна култура 1914–1940. Београд: Службени гласник.
Грицкат, И. (1969). Језик књижевности и књижевни језик. Јужнословенски филолог,
ХХVIII (1–2), 1–36.
Дејановић, С. (2016). Путописно перо Григорија Божовића (Прилог проучавању поети-
ке српског путописа). Косовска Митровица – Ниш – Зубин Поток: Филозофски
Димитријевић, Р. (1969). Теорија књижевности са примерима: драмска поезија. Београд:
„Вук Караџић“.
Дојчиновић, Д. (2015). Поиде, приде и приходи: Путописне биљешке из времена ото-
манске власти. Годишњак Друштва чланова Матице српске у Бањој Луци, 4–5,
337–358.
Дучић, Ј. (2005). Градови и химере. Београд: Политика – Народна књига.
– Приштина: „Стари Колашин“ – Нови свет – Институт за српску културу.
Јевтовић, М. (2004). Критика и писац – Григорије Божовић и међуратна књижевна кри-
тика. У: Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (9–43). Приштина
– Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу – Филозофски
факултет.
Кашанин, М. (2004). Стварност и занос. У: Григорије Божовић у међуратној књижевној
критици (95–96). Приштина – Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за
српску културу – Филозофски факултет.
Константиновић, З. (2001). Путописна књижевност. У: Д. Живковић (ур.), Речник
књижевних термина (669–670). Бања Лука: Романов.
Костадиновић, А. (2012). Путничка пројекција интиме (Путописна прича Милана
Јовановића Морског). У: Б. Димитријевић (ур.), Филологија и универзитет (205–
220). Ниш: Филозофски факултет
Костадиновић, А. (2016). Аксиолошки статус путописа: између сублитерарног и пара-
научног феномена. У: Trends and Tendencies in Modern Philology (17–32). Krakow:
Faculty of Education, University of Primorska Andrzej Frycz Modrzewski Krakow
University.
Костадиновић, А. (2018). Етнографски аспекти путописне прозе Симе Mатавуља. У:
Д. Иванић и Д. Вукићевић (ур.), Поетика српског реализма (221–250). Београд:
Филолошки факултет.
Парлић Божовић, Ј. (2016). Педагошки значај књижевног опуса и просветни рад
Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика
Григорија Божовића (467–481). Косовска Митровица – Ниш – Зубин Поток:
Филозофски факултет – Филозофски факултет – Културни центар „Стари
Колашин“.
246
Пешић, М. М. (2004). Рамови који све држе (Наши најновији путописи). У: Григорије
Божовић у међуратној књижевној критици. Приштина – Лепосавић – Косовска
Митровица: Институт за српску културу – Филозофски факултет.
Савић, М. (2016). Приповедач старорашког краја. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић
(ур.), Поетика Григорија Божовића (599–603). Косовска Митровица – Ниш – Зубин
Колашин“.
Свети Сава (1986). Сабрани Списи (прир. Димитрије Богдановић). Београд: Просвета
– Српска књижевна задруга.
Тимотијевић, М. (2010). Духовно ходочашће и „Описаније Јерусалим“ Христифора
Џефаровића. Зброник Народног музеја, XIX – 2/2010, 213–242.
Трифуновић, Ђ. (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова. Београд:
Нолит – БИГЗ.
Флоренски, П. (2013). Простор и време у уметничким делима. Београд: Службени
гласник.
Подвижничке поуке преподобног Исаака Сирина (1998). Добротољубље 2. (прев.
Хиландарски монаси). Манастир Хиландар: Хиландарски преводи.
Slađana V. Aleksić
Travelogues on temples and priests of Grigorije Božović
Summary. Travelogues on Temples and Priests of Literary Visions of Grigorije

Bozovic was initiated by particular religious inspiration, artistically by theological
reflection on the meaning of life as the Kingdom of God on earth. The most pre-
cious of all gifts, the gift of the word, Bozovic, the candidate of the spiritual theology
academy in Moscow, develops most explicitly based on the insight of spiritual life, a
spiritual word that reaches people’s hearts. The motive of this activity, its principal
the initiator is a religious and national duty on pilgrimage, on the road to God, in
the illumination of Orthodox spirituality, its temples, and its priests. The paper illu-
minates the literary engagement of Grigorije Bozovic among the sons of Orthodoxy
he holds the law is Orthodox, and he walks in the path of his father, Saint Sava.
Keywords: Grigorije Božović, Orthodox pilgrimage, God-seeker, travelogue
textuality.
247
Биљана С. Солеша1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Медицинска школа, Крушевац
Слика животне трагике

у приповеткама Григорија Божовића
Сажетак. У раду се истражују слике животне трагике и елементи тра-

гичног у приповеткама Григорија Божовића. У уводном делу наведени су
могући приступи тумачењу феномена трагичног у књижевним делима, са
посебним освртом на трагично као естетички и етички феномен, као и на
начине испољавања трагичног у књижевном делу. У средишњем делу рада,
освртом на елементе стваралачког поступка, ауторову мотивацију и прису-
ство трагичних елемената, интерпретиране су приповетке Необичан муче-
ник, Љута православка, Две жене и Чудни подвижик. Истраживањем слика
животне трагике откривају се и њени најчешћи узроци: активно деловање,
свесно жртвовање, страдање без кривице и сукоб вредности. У завршном
делу истиче се значај истраживања феномена трагичног у делу Григорија
Божовића и књижевности уопште.
Циљ рада је да се истраживањем трагике као естетског феномена у
делу Григорија Божовића открије у којој мери се ауторово стваралаштво
подудара са елементима историје, психологије и социологије, да се укаже на
могућности вишеструког приступа читању Божовићевог књижевног дела и
тиме употпуни књижевно-научна мисао о ауторовом делу.
Кључне речи: трагично, приповетка, патња, жртва, историја.
Уводна разматрања
Истраживачи трагичног у књижевности суочени су са најсложенијим

естетичким уметничком феноменом, јер трагика произилази из животних
појава, те тако садржи богатство живота, његову сложеност и разноврсност.
Отуда су и тумачења трагике у уметности веома разноврсна и понекад тешко
усагласива. Особености трагичних дела зависе од природе и духа трагичних
сукоба одређене епохе, од способности аутора да разуме и уметнички уобличи
противуречности времена о коме пише. Прву детаљну теорију трагичног и
трагедије као драмске форме дао је Аристотел, чији су ставови незаобилаз-
ни приликом сваког тумачења трагике и трагичног (Аristotel, 1990, стр. 54).
Појам трагичног у књижевности од антике до данас се мењао и ширио своја
1
solasabilja@gmail.com
248
Слика животне трагике у приповеткама Григорија Божовића
одређења. Приликом сваког тумачења трагичног у књижевности незаобилазни

су трагични јунак, трагична ситуација и трагични конфликт. Сва филозофска
разматрања овог феномена наводе да се трагично у књижевности испољава када
је средишње обележје једног дела сукоб супротстављених вредности. Могу се
сукобљавати божанска моралност и субјективност (Hegel, 1984, стр. 75), слобода
и нужност (Šeling, 1984, стр. 27), воља са самом собом (Šopenhauer, 1984, стр.
85), аполонијско и дионизијско начело (Niče, 2012, стр. 22), делање и страдање
(Kjerkegor, 1984, стр. 96), високо позитивне етичке вредности (Šeler, 1984, стр.
138). Или се пак о феномену трагичног може говорити онда када у делу наи-
лазимо на свемоћ судбине над којом човек нема уплива (Fraj, 1979, стр. 238).
Проблем трагичног прожима људски живот, историју друштва и уметничко
процес (Borjev, 2009, стр. 75). Трагедија се у књижевном делу не мора пред-
ставити искључиво у драмској форми, већ и у другим жанровима (Pul, 2011,
стр. 12–13). Трагично је видљиво у делима у којима су карактери, ситуације,
догађаји, социјалне околности, обележени људским страдањем и усмерени ка
неумитном несрећном исходу. Тематизација страдања у књижевном делу пове-
зана je са ауторовим представама о људској природи и могућностима човековог
постојања у свету који га окружује (Јеремић, 1987, стр. 27). Пошто даје увид у
општије проблеме људског живота, истраживање трагичног у књижевности
захтева и приступ ширем егзистенцијалном контексту у односу на конкретну
друштвену и психолошку стварност представљену у делу.
Трагично у књижевности од антике до савременог доба мењало је своја
одређења, те су се тако издвајале његове могуће варијанте. Познати естети-
чар Фрањо Марковић је почетком XX века издвојио четири могућа модуса
трагичног. То су: трагичност свемирског удеса, по коме пропада све што је
појединачно, упосебљено, као племенито, велико, лепо, а пропада без своје
личне кривице и пропада само зато што има појединачни битак (природа, ис-
торија, болест, сиромаштво); трагичност једноставне кривице, а та погрешка,
та кривица нека је прекомереност, неумереност, превршеност; трагичност
етичких сукоба (колизија); трагичност етичког значаја, када имамо особу која
себе жртвује за добробит других (Marković, 1981, стр. 521–523). У приповеткама
Григорија Божовића наилазимо на све наведене модусе трагичног у књижев-
ности. У великом броју приповедака незаобилазна је историјска трагика кроз
коју се прелама и неки други вид трагичног.
Приповетке Григорија Божовића

– две историје и два света
Григорије Божовић уводи нови простор у српску књижевност, Косово и

Македонију (Тешић, 2006, стр. 285). То је простор на коме се не бори само за
голи живот већ за нешто вечније. У Божовићевим приповеткама сукобљавају се
249
два света, две историје, две вечне тежње, две идеје (Винавер, 1990, стр. 6). Аутор
бројних приповедака и путописа је живо осећао да оно што је у нашој свести
легендарно и прошло, то на нашем југу још крваво живи (Велмар-Јанковић, 1927,
стр. 2). Григорије Божовић је у својим приповеткама и путописима приказао ко-
лоритну мешавину народа, језика и вера на југу Србије, свежим једрим језиком,
однегованим стилом и смислом за уочавање карактеристичних регионалних
типова, питорескних пејзажа и драматичних ситуација (Деретић, 2011, стр. 986).
Преовладавају приче са родољубивим и националним идејама и садржајима и
оне су настајале током дугог стваралачког периода. Драматичне историјске окол-
ности наметале су такве садржаје и такав начин рада. Из пишчеве визуре света и
живота, базиране на регионалном кодексу, оцртаван је поробљени живот њего-
вог краја, чији живи људи теже слободи и свесрпском уједињењу (Јеврић, 2016,
стр. 22). У прозним остварењима има и херојског романтизма и реалистичког
веризма и модернизоване мотивације ликова. Репрезентативне етничке и етичке
особине његове прозе, посебно ликова, припадност нацији, тлу, атавизму и сабор-
ном умљу, постају главни конститутивни елементи поетике Григорија Божовића
(Андрејевић, 2016, стр. 74). У свакој приповеци препознаје се један основни мо-
тив: часна борба човека за вишу идеју, виши свет у себи и ван себе, за правду и
бољи живот у заједници, него што је то тежња ка добру (Јевтовић, 1996, стр. 101).
Једна од веома уочљивих особина приповедака и путописа је присуство право-
славља. Догађаји и ликови употпуњени су библијским темама, мотивима, стилс-
ким средствима, симболима (пре свега симболом крста), те поређењима са биб-
лијским јунацима. Православље се не везује само за ликове јунака о којима говори
већ и за живот и духовност у сваком смислу речи (Костић Тмушић и Савић, 2016,
стр. 302). Мучна историја наметала је вековима страдални крст српском народу
који је навикао да се крепи духом и јача у страдању, да се учвршћује под угњета-
чима, да се усред ропства и понижења, трпљењем, чојством и јунаштвом избори
за истину о Христу. Приповедни свет Григорија Божовића чине јунаци без страха
и мане, једноставне душе великих гестова, часни људи (Алексић, 2016, стр. 54).
Косово, као мрачни али свети, повлашћени простор је место где је дух хришћан-
ства материјализован веома успешно у православним манастирима и црквама,
налазимо као сталан парадокс у већини приповедака Григорија Божовића (Лазић,
2016, стр. 41). Божовић тематизује зло у човеку, националне и верске сукобе и
предочава живот једног географског подручја на који је константно фокусиран.
У прозним делима показао се као мајстор кратке изразито драматичне приче,
који језгровито исказује психологију ликова, користећи се превасходно дијалогом
(Ахметагић, 2012, стр. 123–124). Божовићеви јунаци решавају питање постојања
и припадности са различитих временско-просторних, идеолошких и социјалних
позиција (Тодоров, 2013, стр. 142). У своје приповедање он уноси емоцију која је
и појединачна и колективна туга за пропалим средњовековним сјајем (Питулић,
2016, стр. 228). На поларитету бинарних опозиција јунак-слабић, вера-невера,
250
своје-туђе, земаљско-небеско, прошло-садашње, вечно-пролазно, заснована је

карактеризација Божовићевих ликова (Јефтимијевић Михајловић, 2016, стр. 125).
Трагично у издвојеним приповеткама Григорија Божовића сагледавамо
и уважавањем ставова Нортропа Фраја који наводи да се феномен трагичног
може тумачити као психичко доживљавање праћено осећањем туге, страха,
саосећања, сажаљења са трагичким јунаком. Тај доживљај се може преобли-
ковати у осећање душевног уздизања и окрепљења, пошто, иако је јунак патио
и страдао, побеђује идеја за чије се остварење жртвовао (Необичан мученик –
пре свега заштита сународника, Чудни подвижник – бесмислене жртве, Љута
православка – одбрана вере, Две жене – борба за заштиту етичких принципа).
Оно што се посебно дешава трагичком јунаку не зависи од његовог моралног
статуса. Ако је трагедија случајно повезана с нечим што је он учинио, траге-
дија лежи у неизбежности последица тог чина, а не у његовом моралном зна-
чењу (Необичан мученик, Чудни подвижник). Архетипски увид у трагедију увек
указује на мимезу жртве (Frај, 1979, стр. 243). Ликови Божовићевих приповедака
су несрећни и трагични јер им историја, друштвене околности, у које нису
својом вољом увучени, нису наклоњени. Они се не мире пасивно са најчешће
безизлазним ситуацијама. Аутор нас кратким и вештим потезима упознаје
са њиховим дубоким преживљавањима и трагичним сукобима са животном
стварношћу приказујући ширу друштвену и историјску трагику несрећних вре-
мена коју прате лични и колективни сукоби, сиромаштво и личне, породичне и
колективне трагедије. Код Божовићевих јунака је мало личне трагичке кривице.
Трагична страна њихових живота сагледава се у чињеници да припадају малом
народу, те су тако симбол трагике малог народа, жртве историје, политике,
средине и друштвених односа које не могу као јединке мењати.
Смисао и етика личне жртве
Приповетка Необичан мученик наводи на подсећање да суштина трагичног

посебно у античким трагедијама није толико у трагичном расплету колико је у
јунаковом деловању које се креће у оквиру нужности и које није у стању да спре-
чи оно што је неизбежно, те својим активним деловањем сам остварује своју
трагичну судбину (Солеша, 2015, стр. 68–69). То је потресна прича о страдању
колашинског буљугбаше Сефера. Приповетка је пример трагичног у књижев-
ности које по типологији спада у трагичност етичког значаја а које се односи
на ситуације и јунаке у којима је приказана лична жртва за добробит других.
Главни јунак је потурчени Србин који се некада звао Иван Војиновић. У
средишту радње је приказан тренутак када он, осрамоћен на јавном скупу, схвата
страхоту свога новог положаја. Иван Војиновић није добровољно примио ислам.
То је учинио на велику молбу кнеза и проте, који су тражили начин како да се срп-
ско становништво заштити од арнаутских разбојника. На свеприсутно растуће
251
разбојништво власти нимало нису реаговале. Прота и кнез су сматрали да би

ваљало неког од хришћана убацити међу чуваре реда и закона. Пошто су то могли
само муслимани, требало је наћи човека који би примио ислам, те се убацио у
одговарајућу службу. Иван Војиновић је био јак, леп, одан, прави хришћанин,
богат и бездетан. Требало је да се одвоји од своје задруге, да начини себи посебну
кулу и задужи веру православну, да се потурчи. Кнез и прота му омогућавају
да постане колашински буљугбаша како би са те позиције чувао и штитио свој
народ. Била је то захтевна молба и уједно обећање да ће се ова тајна чувати и да
ће се народу рећи када за то дође време. Тако Војиновић постаје Сефер. Жртва је
била велика јер је ипак поступио противно својим етичким принципима. Штитио
је Србе, заиста, али је од Срба добијао само презир и мржњу. За њих он је био
неверник, издајник и потурчењак. Без обзира на племенити циљ своје одлуке, оно
што је највише осећао био је стид. У приповеци је представљена једна мучна и
трагична ситуација која прати тренутак драме сазнања и суочавање са отвореним
презиром некада својих људи. Радња се дешава на Петровдан, за време сабора,
када се становништво окупља око манастира Црна Река. Сефер је морао да буде
на сабору, где му је било страшно нелагодно. Мучно је гледао на сав тај свет како
се радује и весели и слави Петровдан. Бринуо је да се не деси каква непријат-
ност која би покварила народу славље. Говорио је: „данас је њихов дан, нека се
веселе, не дирајте никога. То им је само поклон од Бога и цара!...“ На несрећу,
људима се приближавао наоружани Рујо Луковић кога ће Сефер најпонизније
замолити да не носи оружје. Молба је, иначе гневног Рују, толико наљутила да
га је пред свима, гласно назвао потурчењаком и кујом потуричком. Настао је
метеж. Кнез је покушавао да убеди Турке да је Рујо померио памећу и да га треба
стрпати у лудницу. Сефер је био нем и укочен, присутни су видели како му се
две крупне сузе сливају низ образе. Након тога губи му се сваки траг. Сефер је
тешка срца промено веру из племенитих разлога, на молбу и убеђивање других.
Као потурчењак није уживао ни у новом положају, нити у привилегијама које
су имали потурчењаци, али ни у сопственом сазнању зашто се одлучио на тај
корак. Преплавио га је стид. Сеферу није било лако да пређе у ислам, али му је
јавна осуда, презир људи које је волео, од којих се нерадо одвојио и које је желео
да штити била тежа од свега. Зато је напустио све.
Трагику као последицу свеукупне ситуације која захвата и прошлост и са-
дашњост и која је последица социјалног, економског и политичког стања у коме се
јунак нашао (Солеша, 2016, стр. 79) откривамо у приповеци Чудни подвижник.
Реч је о свештенику који доживљава потпуни психолошки преображај након
једног страшног догађаја. Главни јунак је прота Дејан Поповић, чувен по своме
јунаштву и неуобичајеном за свештеника начину одбране народа од Арнаута.
Имао је парохију у брдима где је народ живео мучно изложен сталним напа-
дима Арнаута. Трпео је и он свакаква понижења до извесне границе, а онда је
у једном моменту наоружао себе и своје парохијане и почео пружати отпор.
252
Дејан Поповић је чинио свакаква чуда Арнаутима. Припремао је крађе и пљач-

ке, убијао колико је могао, светио се за све. Све до једне ситуације која га је
веома потресла. Био је принуђен да напусти свој дом и побегне пред најездом
Бугара. На његов дом је насрнуо чувени Мет Фираја, опљачкао дом и застрашио
породицу. Тада је обукао протино свештеничко одело, наредио попадији да му
напуни кадионицу жаром и тамјаном. Затим је отишао у двориште на месту
где је било сметлиште, кадио смеће као да га треба освештати. Такву увреду
прота Дејан није могао заборавити, ни опростити. Првом приликом сместио је
Мет Фираји заседу и убио га. Али уместо задовољства што се осветио крвнику,
проту је паралисао израз мртвих очију убијеног човека. Прота је у том погледу
прочитао један још већи ужас. Све је бесмислица: јуначење, силништво, освете,
пуцњаве, Лазар и Мурат, јека гусала и лауте, брда и Косово.
Проти ово није било прво убиство, али је тада први пут у души осетио
бол и срам и љубав према крвнику који је исти мученик као што је и сам прота
био. Тада одлучује да остави све, и своје место, и дом и службу. Покушава да
изолован и усамљен пронађе себи мир. Као прота служио је у крвавим хаљи-
нама. Чудни подвижник је прича-манифест. Прота Дејан Поповић напушта све
и настањује се „на самом рубу Косова поља да тамо нађе веру и наду којим се
превазилази апсурд егзистенције и стиже у есенцију. Од Косова се не бежи,
од Косова се праве нове лавре и нова јеванђеља!“ (Распоповић, 2016, стр. 68).
Без сопствене воље, увучени у јаругу историје проти Дејану Поповићу и
Мет Фираји био је ускраћен хумани живот достојан човека. Да се може смисле-
но живети након толико крви, убистава и жртава на све стране, не може. Прота
је тога свестан. Зато покушава да остатак живота проведе као човек. А то је
могуће једино у изолацији, далеко од људи, далеко од свега што чини да човек
мора постати звер. Приповетку Чудни подвижник одликује трагика свемирског
удеса која подразумева пропаст свега појединачног које пропада без своје личне
кривице само зато што је жртва сплета несрећних околности. Прота и убијени
Мет Фираја су жртве историје која према њиховом животном простору није
имала милости. У приповеци Чудни подвижник прота Дејан Поповић описује
Косово као гробље свих народа који живе на њему (Лазић, 2016, стр. 41).
Одбрана вере, части и достојанства
Међу ликовима жена у прози Григорија Божовића примећује се лик „мушке

жене“ као идеалне жене–човека која је формирана у духу историјског времена
и патријархално-хришћанске културе. Ова жена се уклапа у архетип мајке
која у свом карактеру има и „мушку“ црту и која по потреби преузима улогу
бранитеља части, вере, достојанства (Чутура и Јовановић, 2016, стр. 92–95).
У приповеткама Љута православка и Две жене упознајемо се са ликовима
који по унутрашњој снази и моралности настављају да следе духовне стазе
253
узвишених женских ликова српске књижевности, које упркос ограничењима

које намеће улога жене у патријархалној заједници, померају границе између
онога што је праведно, дозвољено, морално и људско и онога што је његова
супротност (Стакић, 2016, стр. 105–111).
У причи Љута православка, аутор нас упознаје са још једним видом трагике
свемирског удеса која се овде делом преклапа и са трагиком етичког сукоба.
Јунакиња страда мужевљевом кривицом који се својом вољом потурчио. Ову
одлуку она схвата као издају вере и породице и не може је прихватити, без
обзира на патријархалне законе који подразумевају да жена слуша и прати му-
жевљеве одлуке. Самовољу и строге наредбе мушких чланова породице ломе
многе жене и међу Српкињама и међу Албанкама у оквирима неког вишег реда
и морала, у којима племенско и национално није у несагласности са универ-
залним и људским (Јеврић, 2017, стр. 475). Радња приповетке је усредсређена
на реакцију Богдане Красић на мужевљев самовољни чин преласка у ислам.
Добивши ту страшну, црну вест од људи који су својим очима видели нешто у
шта раније никада не би поверовали, Богдана данима нариче за мужем и жи-
вотом некадашњим, као да мужа више међу живима нема. Милоје је сам својом
вољом отишао код кадије, одрекао се своје слабе, православне и прихватио јаку
турску веру. Приређено му је весеље тим поводом, добио је многе дарове, ново
име – Мустафа и другачије турско одело у коме је свима изгледао смешно и
јадно. Богдана је нарицала, молила се, муж двадесет дана није долазио. Милоје
се изненадио великом нелагодом коју је осећао када је требало након двадесет
дана да у свој дом уђе као Мустафа, Турчин. Изненадио га је страх од женине
реакције. Мислио је да ће бити храбар, стабилан, да ће даровима умилостивити
жену и избећи женине прекоре. Богдана се изненадила поражавајућим изгле-
дом свога мужа. Није он био неки нови силни Турчин, већ је личио на Мустафу
Циганина који по Колашину продаје котарице и проси. Богдана нерадо прима
мужа у кућу, но ипак поставља сто, гости га као странца, служи ракијом. Храбра
и одлучна жена, савладавајући мешавину беса, понижења, увреде и гађења ипак
покушава да своју породицу спасе, те предлаже мужу да напусте дом, крену пут
Србије и почну неки нови, другачији живот. Међутим, Милоје (Мустафа) одбија
и наглашава да се сам својом вољом потурчио и да му је досадило да робује као
православац и чека од Србије ослобођење. Нису помогле ни молбе, ни плач, ни
речи. Богдана тада управо схвата да се са пута којим је кренуо њен муж тешко
враћа. Док муж пијан у кући спава, она узима синчића из постеље, затвара своју
кућу и пали је угарцима са огњишта и одлази у неизвесно, тражећи пут спасења.
Све њене реакције су градацијски постављене, од нарицања, молитве, плача, до
отворене претње, аргументованог предлога и на крају трагичног одласка из куће.
Нови неизвесни живот коме иде у сусрет неће избрисати трагове несреће која ју
је снашла. Њена мала сада растурена породица страда. Руши је зло време и људ-
ска слабост. Богдана је безуспешно покушала да спасе мужа. Видевши да то није
могуће, морала је да из невоље избави оно што се избавити може, себе и сина.
254
Приповетка Две жене је прича о женама различитих вера које повезује једно
исто идејно и етичко начело које их чини достојним да остану трајно забеле-
жене у колективној културној свести нашег народа (Стакић, 2016, стр. 112). На
тренутак их је зближио несрећни случај када је једној мучки убијен син за чију
је смрт директно одговоран супруг друге жене. Србин Јаблан Касало је мучки
убијен на поседу Арнаута Каримана Кошутана. Јаблан је другово са његовим си-
новцем, били су у рату заједно и када им се пук сасвим осипао, Арслан Кошутан
је предложио да се извесно време сакрију од Аустријанаца у дом Кошутанових
где би Јаблан био сасвим безбедан. Истовремено су арнаутски прваци донели
одлуку да се Срби нипошто у њиховим кућама не скривају и чувају, ма у как-
вим односима да су са Арнаутима. Арнаути шаљу Јаблана својој кући, међутим,
Арсланова жена то не допушта подсећајући супруга шта у њиховој заједници
значи задата реч, обећање. Арсланов стриц, Кариман, задовољан што му сино-
вац одраста као човек од речи, покушава да нађе компромис и шаље Јаблана и
Арслана у млин да буду настојници. У млину је Јаблан на спавању мучки убијен.
Приповетка почиње извештавањем да је убијен Јаблан Касало. Аутор се це-
лим током радње највише задржава на неуобичајеним реакцијама Јабланове мајке
и Кариманове жене. Свака одступа од правила своје заједнице. Вујана, стегнута
срца, не показује своју неизмерну, бескрајну тугу. Не нариче гласно, замрзава сузе.
Иако се лелек Срба пролама на све стране, Вујанино држање је достојанствено,
стабилно и чврсто. Вујана не жели да се Арнаути наслађују њеним болом, кад
већ мора, испратиће сина достојанствено. Она не плаче из пркоса онога што је
кроз векове пламтео само кроз ређа тврда срца. Она зна да ће Арнаутима бити
драго да је виде сломљену и необучену. Неће се они светити њој, него њеном
народу. За њих је погибија њеног сина нешто добро, један Србин на свету мање.
Рођаци уплакани и престрављени занемели су када су видели Вујанин израз лица
и држање. Арнаути се такође збунише. Од свих највише је побеснео Кариман
Кошутан. Само је он једини прочитао значење Вујаниног држања и осетио то
страшно презрење упућено њима и да је „ова чудна мајка у својој души већ про-
нашла крвника“. Вређало га је то што не кука и не цвили, беснео је што је она жена
а не мушкарац кога би могао убити. Још више је претрнуо када га је замолила
да јој нађе кола да превезе свог сина. Божовић приказује како ова жена, мајка
преузима мушки стоичку улогу пред Арнутином кад, као у античкој трагедији,
фаталистички прихвата синовљеву смрт (Андрејевић, 2016, стр. 83).
Драмски набој се појачава када се скупу придружује Кариманова супруга,
која противно свим муслиманским обичајима долази, непокривена међу мушки
свет, опрашта се са погинулим јунаком, изјављује Вујани да саосећа са њом и да
разуме њену бол без лелека и суза. Арнаутка крши два обичаја због којих може
да страда, долази непокривена међу људе и јавно, пред свима претећи заклиње
мужа да пронађе убицу. Вујана прекорева и непријатеље и своје, показујући
храброст да се супротстави моћнијем и неопходност да се савладава страх и бол
255
и у најтежој несрећи. Кариманова супруга припада оним женама код којих су

унутрашња морална осећања изнад успостављених друштвених норми заједнице
у којој живи, што јој даје снагу да прекрши кодекс женског понашања у мушком
свету (Стакић, 2016, стр. 114). Тако се две жене, једна мајка убијеног сина и друга
суочена са срамотом свога мужа показују „као две вертикале које иду једна за
стварним, друга за моралним носилима, свака од њих сахрањујући важне садр-
жине својих живота“ (Андрејевић, 2016, стр. 83). Две жене су једнаке по снази
и чврстини карактера који је изграђен на етичком кодексу који је вековима,
попут генетског кода преношен са колена на колено, да се остане достојанствен
и поштен, човек, упркос поделама и различитој вери (Стакић, 2016, стр. 115).
У оквиру историјске трагике која се сврстава у трагичност свемирског
удеса у овим приповеткама срећемо се и са трагиком етичког сукоба, те се може
закључити да су у приповеткама Љута православка и Две жене представљена
два модуса трагичног. Јунакиње и њихове породице страдају у мрежи несрећ-
них историјских прилика, за шта нема њихове личне кривице. Али две жене
свесно крше правила заједнице и тим поступцима себе доводе у смртну опас-
ност. Вујана пркосом може изазвати већи гнев и освету Арнаута, Кариманова
супруга непоштовањем правила своје заједнице себи директно угрожава живот.
Закључак
Григорије Божовић даје уметничку слику трагике локалне историје која

је приказана и у стваралаштву других српских писаца (Љубиша, Кочић).
Очигледно је да је у приповеткама Григорија Божовића најупадљивија исто-
ријска трагика која се употпуњава и другим видовима трагичног. У приповетка-
ма Необичан мученик и Чудни подвижник историјска трагика је проткана траги-
ком етичког значаја, јунаци својим свесним деловањем, које се коси са њиховим
принципима, поступају и страдају за добробит других. У приповеткама Љута
православка и Две жене, делање јунакиња је мотивисано потребом да се бране
више, етичке, верске и опште универзалне људске вредности. Божовићеви јуна-
ци и јунакиње су мученици и страдалници, људи оковани ланцима националне
историје која приморава човека на отворену борбу која се заобићи не може.
Може је спречити само горе зло, издајство или смрт. Борећи се са свемогућим
противником они су жртве унапред осуђене на пропаст. У финалним деловима
приповедака није дата смрт главних јунака која је неминовна у античким тра-
гедијама и класичним тумачењима трагичног. Божовићеви завршеци су ближи
модернијим одређењима трагике у књижевности. Јунаци страдају и нестају са
сцене. Сефер и Богдана одлазе у непознато, прота Дејан, Вујана и Кариманова
супруга у свој дом, самоћу и патњу. Читаоцима остају непознати завршеци њи-
хових животних прича који, по свему судећи, не могу бити ни победнички ни
оптимистички. Њихова борба је неравноправна, противник је у односу на њих
256
свемоћан. Побеђују само идеје и етички принципи због којих јунаци/јунакиње

страдају, љубав према ближњем, борба за опстанак вере, достојанства и части,
човекољубље, што их приближава јунацима античких трагедија.
Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића (49–62). Косовска Митровица:
Филозофски факултет Универзитета у Приштини.
Андрејевић, Д. (2016). Жена између ероса и танатоса у прози Григорија Божовића. У:
Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића (73–88).
Аristotel. (1990). O pesničkoj umetnosti. Preveo: Miloš M. Đurić. Beograd: Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva.
Ахметагић, Ј. (2012). Григорије Божовић и Иво Андрић: „Нахијска прокуда“ и „Пут
Алије Ђерзелеза“. Књижевна историја, 146, 123–136.
Божовић, Г. (1935). Тешка искушења. Београд: Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон.
Божовић, Г. (1990). Неизмишљени ликови. Приштина: Јединство.
Borjev, J. (2009). Estetika. Novi Sad: Prometej.
Велмар-Јанковић, В. (1927). Приповетке Григорија Божовића. Трговински гласник,
XXXVII/63, 20. III, 2.
Винавер, С. (1990). Са крвавога и жалнога југа. Приповетке Григорија Божовића. У: Г.
Божовић, Неизмишљени ликови (5–7). Приштина: Јединство.
Деретић, Ј. (2011). Историја српске књижевности. Београд: SEZAM BOOK.
Јеврић, М. (2017). Историја српске књижевности: реализам II. Косовска Митровица –
Бања Лука: Филозофски факултет – Бесједа.
7, 79–103.
Јеремић, Љ. (1987). Трагички видови старијег српског романа (од Јакова Игњатовића
до Светолика Ранковића). Нови Сад – Београд: Књижевна заједница Новог Сада
– Институт за теорију књижевности и уметности.
Колашин“.
Kjerkegor, S. (1984). Odraz antičke tragedije u modernoj tragici. U: Z. Stojanović (prir.),
Teorija tragedije (93–114). Beograd: Nolit.
257
Костић Тмушић, А. и Савић, С. (2016). Православље у приповеткама и путописима

Григорија Божовића из Македоније. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.),
Колашин“.
Marković, F. (1981). Razvoj i sustav općenite estetike. Split: Logos. Titograd: Pobjeda.
Niče, F. (2012). Rođenje tragedije. Beograd: Dereta.
Питулић, В. (2016). Епски градови у приповедачкој прози Григорија Божовића. У: Д.
Pul, E. (2011). Tragedija, sasvim kratak uvod. Beograd: Službeni glasnik.
Распоповић, М. (2016). Тематски кругови у приповедачком опусу Григорија Божовића.
У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића (63–72).
Солеша, Б. (2015). Трагично у несатиричној прози Радоја Домановића. Синтезе, 8,
63–75.
Солеша, Б. (2016). Трагикомична спознаја живота и судбине Кочићевих јунака, Синтезе,
10. 69–86.
Стакић, М. (2016). Психолошки приступ у карактеризацији женских ликова у припо-
веткама „Љута православка“ и „Две жене“ Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић
Тешић, Г. (2006). Прилози за биографију Григорија Божовића. У: Г. Божовић, Чудесни
кутови: путописна проза (266–288). Приштина: Панорама.
Тодоров, В. (2013). Историја, мит и ремитизација српског идентитета у прози Григорија
Божовића. Philologia Mediana, 5, 141–152.
Fraj, N. (1979). Anatomija kritike: četiri eseja. Zagreb: Naprijed.
Hegel, F. (1984). O tragediji. U: Z. Stojanović (prir.), Teorija tragedije (38–58). Beograd: Nolit.
Чутура, И. и Јовановић, В. (2016). Жена у причи Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић
Šeler, M. (1984). O fenomenu tragičnog. U: Z. Stojanović (prir.), Teorija tragedije (138–158).
Beograd: Nolit.
Šeling, F. (1984). O tragediji. U: Z. Stojanović (prir.), Teorija tragedije (27–38). Beograd: Nolit.
Šopenhauer, A. (1984). Tragedija kao najviši oblik pesništva. U: Z. Stojanović (prir.), Teorija
tragedije (85–93). Beograd: Nolit.
258
Biljana S. Soleša
Medical School, Kruševac
The image of tragic sense of life in the short stories

of Grigorije Božović
Summary. The subject matter of this work is research into the images of
tragic sense of life and tragic elements in the short stories of Grigorije Božović.
The introductory part provides possible approaches to the interpretation of the
phenomenon of tragic sense in literary works, especially regarding tragic sense
as an aesthetic and ethical phenomenon, as well as the ways of manifesting tragic
sense in a literary work. The central part gives interpretations of short stories The
Unusual Martyr, The Angry Orthodox Woman, Two Women and The Strange Ascetic
by regarding the elements of creative act, the author’s motivation and the presence of
tragic elements. The investigation into the images of tragic sense of life proved that its
most frequent causes are: active operations, conscious sacrifice, suffering hardships
without being guilty and the conflict of principles. The final part emphasizes the
significance of research into the phenomenon of tragic sense in the works of Grigorije
Bozovic and literature in general.
By looking into tragic sense as an aesthetic phenomenon in the work of Grigorije
Bozovic, this paper aims to establish the extent to which the author’s creative work
coincides with the elements of history, psychology and sociology and also to identify
the possibilities of multiple approaches to reading Bozovic’s literary work, which
would complete literary and scientific thought on the author’s work.
Keywords: tragic, short story, suffering, sacrifice, history.
259
ЈЕЗИК
Милош M. Ковачевић1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
Универзитет у Крагујевцу
Филолошко-уметнички факултет
О карактеристичним микро
и макростилистичким особинама
прича Григорија Божовића
Сажетак. У раду се, примјеном лингвoстилистичког метода, издвајају

и описују најзначајнији микростилистички и макростилистички поступци
у причама Григорија Божовића. Анализирају се четири типа микростилис-
тичких поступака, издвојених на основу варијантног облика лексеме, и то:
а) придјеви одређеног и неодређеног вида; б) пуни и контрахирани замје-
нички облици; в) прилошки, предлошки и придјевско-замјенички облици
са и без покретног вокала; г) ијекавски облици ријечи.
Између макростилистичких Божовићевих поступака као најзначај-
нији, најкарактеристичнији за његов стил издвојена су и анализирана два:
а) употреба слободног неуправног говора; б) поступак парцелације реченице.
Кључне ријечи: Григорије Божовић, микростилистички поступци,

макростилистички поступци, покретни вокали, контракција вокала, ије-
кавски изговор, слободни неуправни говор, парцелација реченице.
*
* *
Григорије Божовић је научно врло присутан и у данашњем времену.
Његово дјело разматра се са становишта савремених књижевнотеоријских,
лингвистичких и стилистичких критеријума.2 Актуелност дјела Григорија
Божовића потврђује све већи број књижевноисторијских, лингвистичких
и стилистичких радова. У освјетљењу Божовићевог дјела најмање пажње је
поклањано можда најзначајнијем аспекату његовог књижевноумјетничког
1
mkovacevic31@gmail.com
2
Томе су најбољи показатељ два обимна Григорију Божовићу посвећена зборника ра-
дова, с научних скупова одржаних у Косовској Митровици и Зубином Потоку, први
насловљен Језик и стил Григорија Божовића (Божовић, 2006), а други под насловом
Поетика Григорија Божовића (Божовић, 2016). А да интересовање за Божовићево
дјело не престаје, показују и најновији радови о њему, један књижевни: Јовановић,
2019, стр. 29–52, а други лингвистички: Бојовић, 2020, стр. 169–185.
263
поступка – а то је лингвостилистички аспект, који се може дефинисати као

лингвистички аспект стилистичких категорија. Или друкчије речено: употреба
одређених језичких јединица у стилистичке сврхе. И кад је на тај аспект скре-
тана пажња (као нпр. Ковaчевић у: Божовић, 2006; 2016), он је освјетљаван по
правилу узимањем у анализу само једног типа стилематичне јединице (глагола
и типа туђег говора најчешће; или друкчије речено употребе глаголских облика
и начина структурисања текста везано с превлађујућим типом туђег говора).
У овоме раду покушаћемо да издвојимо најзначајније стилистичке поступ-
ке Божовићеве, и то и на микростилистичком и на макростилистичком плану.
Ти поступци треба да покажу чиме Божовићев језик књижевности надограђује
књижевни језик, односно по чему се то језик Боживићевих прича стилистички
супротставља стандaрдном српском језику. Или најједноставније речено, рад
треба да докаже које су то језичкостилске особине што Божовићевом језику
дају статус поетског језика, насупрот општеупотребном српском књижевном
као комуникативном језику.
Најприје је потребно да дефинишемо шта подразумијевамо под микрости-
листичким, а шта под макростилистичким поступцимa. Микорстилистичким
поступцима сматрамо унутарлексичке (фонемске или морфемске) стилогема-
тичне поступке. То су, дакле, фонолошки или творбено-морфолошки поступци,
будући да лексеми статус стилематичне (тј. структурно онеобичајене у односу
на њен стандардни облик) задаје по правилу граматичка морфема или њен
фонемски дио (фонема у њеном саставу). Иако се стилематични микростилис-
тички опсег исцрпљује у оквиру саме лексеме, умјетничка улога микростилема
не може се освијетлити усредсређењем једино на лексему. Најмања јединица у
којој се очитује ефекат стилематичности, тј. у којој се може препознати стило-
геност, јесте синтаксичка конструкција, по правилу реченица, мада покаткад
то може бити и сама синтагма.
Макростилистичким поступцима сматрамо поступке на надреченич-
ном и текстуалном плану. То су поступци књижевноумјетничког обликовања
бар минималног текста. Друкчије речено, то су поступци којима се постиже
стилематичност (као специфично језичко ткање) минималног текста, која за
резултат има стилогеност као естетско-умјетничку вриједност дате јединице
у окриљу самога књижевног дјела.
За анализу микростилистичких и макростилистичких поступака Божови-
ћевих изабрали смо десет приповиједака3 из збирке Мој Колашин.4
3
То су сљедеће приповијетке, које су изабране зато што репрезентују све периоде
Божовићевог прозног стваралаштва. Умјесто њихових пуних назива при навођењу
из њих ексцерпираних примјера употребљаваћемо овдје у загради дату скраћеницу:
Лукин вир (ЛВ); У небраном грожђу (УНГ); Мајчин одвојац (МО); Најтежи узмах (НУ);
Љута православка (ЉП); Пустошна девојка (ПД); Женска одмазда (ЖО); Из горе вуче
(ИГВ); Саватије и Колашин (СиК); Богунин вир (БВ).
4
Пуни библиографски податак за збирку дат је у Извору на крају рада.
264
О карактеристичним микро и макростилистичким особинама прича...
Карактеристични микростилистички
поступци Божовићеви
Микростилистички поступци у Божовићевим приповијеткама могу се

пратити преко употребе: а) деклинацијских придјевских облика неодређенога
вида; б) пуних и контрахираних замјеничких облика; в) прилошких, предлош-
ких и придјевско-замјеничких облика са и без покретног вокала; г) ијекавских
облика ријечи.
И баш тим редом ћемо их и анализирати у овоме раду.
Придјеви одређеног и неодређеног вида

Српски језик, општепознато је, разликује облике одређеног и неодређеног
придјевског вида. Још је С. Новаковић, крајем XIX вијека, констатовао да су
„наместо многих наставака именичке промене ушли у обичај наставци заме-
ничке промјене“ (Новаковић, 1894, стр. 185). А „у данашњем језику разлика
између ова два вида сачувала се практично само у номинативу једнине мушкога
рода“ (Клајн, 2005, стр. 69–70). Ни у првој половини XX вијека, када је стварао
Григорије Божовић, стање није било, нити је могло бити друкчије. Такав закљу-
чак не потврђује, међутим, употреба ванноминативних облика неодређеног
придјевског вида у анализираним Божовићевим приповијеткама. У њима је,
наиме, неодређени придјевски вид врло обична категорија, што потврђују и
сљедећи ексцерпирани примјери:
За турска времена неком Колашинцу падне на памет, готово тек она-
ко, да сели у Србију. (УНГ, 174); па се досле нико са села из Турске не
поврати осим његова суседа Селима из Чабре, ту према Прелазу. (УНГ,
174); Његова најмлађа снаха, мајка четворо деце, жена несумњиво његова
најбољега сина који је недалеко одавде храбро у рату погинуо, његова
особница и миљеница Вучица, некако поклекла и обрела се трудном. (НУ,
286); Испречило се испред њега, старца, као неман. Из приче неман, кад
је заточеник бивао без икаква оружја. (НУ, 288); Од заранка к манастиру,
забачену у дубоки угао шумовита потока, пристижу шарене поворке
свечано расположена народа у стојничком руху. (ПД, 239); А изнад само-
га кладенца, на ивици високога обронка обрасла у густо дубље, девојка
ончас седе и повуче за собом и Копиловца. (ПД, 242); На њој додуше
чиста кошуља, али од неубељена пртена платна. (ЖО, 246); Богуна виде
да попут сестре Бонога Дојчина мора, иако задња, да свој колашински
стид поклони крвнику немиљену и невољену. (БВ, 505); ...чак ни у трапу
не беше безбрижна места за њу. (БВ, 504); Један високи поп с оближњега
огњишта дохвати жив угарак, припали жутњикаво-мрку воштаницу и
додаде је суморну поглавару цркве и народа. (ЛВ, 18); Он ће пољубити
руку и стег, обсести плаховита вранца косматога, погледаће своје јуначке
265
Колашинце... (ЛВ, 19–20); ...мој га је стриц са осталим Колашинцима

спровео до села Долца или Дрсника и предао здрава и жива попу Ђорђу.
(СиК, 489) итд.
Из појединих би се примјера могло закључити да Божовић неодређени

придјевски вид употребљава у истој реченици са одређеним ради стилског раз-
једначавања, боље стилизације реченице, њене књижевне углађености, као нпр.:
Он ће пољубити руку и стег, обсести плаховита вранца косматога...; А изнад
самога кладенца, на ивици високога обронка обрасла у густо дубље, девојка он-
час седе и повуче за собом и Копиловца. Тим стилистичким разлогом као при-
марним може се тумачити Божовићево посезање за неодређеним придјевским
видом у појединим реченицама, посебно оним у којима је употријебљено више
придјева. Али не у свим, чак ни оним у којима се сусреће више придјева уз исту
или различите именице. Разлог за употребу облика неодређеног придјевског
вида у таквим случајевима не може се доводити у везу нити са „поремећености
видског осећања нити неодређености јединке, већ намере говорног лица да,
наглашавајући особину, одлепљујући је од идентификативности, истакне –
како дати појам изгледа у општој перспективи, када се гледа са стране, чиме је
постигнуто једно фино диференцирање помоћу краћег облика“, који „схватамо
пре свега као знак особине, истицање особине, био сам појам одређен или
неодређен“ (Фекете, 1973, стр. 365). Друкчије речено, „исказује се својство као
такво, тј. открива само дата особина именичког садржаја“, јер писац сматра
„важнијим само својство дате јединке, услед чега ће оно и употребити краћи
облик, чиме остаје на тлу описивања, односно инсистирања на својству (а не
одређености) јединке“ (Фекете, 1973, стр. 363). Употреба неодређеног придјев-
ског вида у таквим случајевима, под које потпада и највећи број Божовићевих
примјера, стилску маркираност захваљује, дакле, специфичним семантичким
нијансама, које га одвајају од конкурентних и употребно уобичајенијих облика
одређеног придјевског вида.
(Не)контрахирани облици придјевских замјеница
Краћи и дружи облици истих лексема нису везани само за придјевски вид
– него и за контрахиране (краће) и неконтрахиране (дуже) облике придјевских
замјеница, што потврђују и сљедећи примјери из Божовићевих приповиједака,
при чијем ћемо навођењу у загради са стрелицом давати конкурентан (не)кон-
трахирани облик:
По својем [→ свом] сасвим изненадном повратку из Анадола, Селим
Друштина тихо и некако снуждено сеђаше на простирачу поред оџака у
одају Новице Прележанина. (УНГ, 174); А ваистину Новица Прележанин
би се мање зачудио кад би на његову [→ његовому] месту видео Дервиш-бега
266
који је до својега [→ свога] бегства толико зла починио! (УНГ, 174); ...на-
шао се јунак Арнаутин и поклонио девојку једном таком човеку којега
[→ кога] вуче срце на исток (УНГ, 175); Ваљда ће кроз којега [→ кога] њена
[→ њезина] сина или унука проговорити благослов божји и њена крв, да
се не догоди грех и поруга... (МО, 283); То је дакле град, али турски, онај
што није њихов, од кога [→ којега] је све стрепело, од којега [→ кога] се
онолико плашила и његова мајка, због њега (ИГВ, 263–264); Улица права,
с обе стране накићени дућани, са ћепенака пријатељски повици његову
[→ његовому] деду и његово достојанствени поздрави. (ИГВ, 264); ...кад је
у својем [→ свом] народу, којега [→ кога] он воли (ЛВ, 23); ...те свако заста-
де на својем [→ свом] месту као укопано. (ЛВ,23); Народ је с презрењем
испратио с Вучјега Поља онога црнога Црнојевића, којему [→ ком] остаде
ово име, јер га тако прозва кнез Лука, којега [→ кога] ће бели таласи отети
од тмурне стене тек кад народ заслужи да му засуди праведник као што
је био Лука Придворјанин. (ЛВ, 26); Саветовала га ... да не остави говор
кому [→ којему] га је она научила. (ИГВ, 262); Најзад га је Лазар Кујунџић
наговорио да се обрати мојем [→ мом] оцу. (СиК, 487); Брзо пресекао уже,
помогао јој да сиђе и повео је кући њена [→ њезина] оца и брата. (НУ,
287); На детињу вриску Богдана се плаховито прену и спази надно куће,
недалеко од врата, својега [→ свога] мужа. (ЉП, 234); итд.
Употреба контрахираног и пуног облика код истих или различитих

придјевских замјеница у истој реченици без сумње је условљена стилским
разлозима – потребом за укидањем обличке монотоније (понављања истог
облика) и стилски бољом, дотјеранијом реченицом, као нпр.: То је дакле град,
али турски, онај што није њихов, од кога [→ којега] је све стрепело, од којега
[→ кога] се онолико плашила и његова мајка, због њега; Ваљда ће кроз којега
[→ кога] њена [→ њезина] сина или унука проговорити благослов божји и њена
крв... У случајевима на које се дати критеријум не може примијенити, очито је
у питању пишчев избор предодређен тематском и синтаксичко-стилистичком
структуром параграфа као микротекстова и приче у цјелини као макротекста.
Придјевско-замјенички и прилошки облици

са и без покретног вокала
Општеприхваћено је мишљење да покретни вокали представљају факул-

тативне фонеме које могу стајати на крају појединих ријечи или облика ријечи,
с тим да њихово присуство или одсуство не мијења значење ријечи. Сматра се
да су облици ријечи са покретним вокалима и без њих потпуно равноправни
у књижевном језику, па се њихова (не)употреба по правилу образлаже стилс-
ким разлозима („њихова употреба зависи од стила писања“). У српском језику
улогу покретних, необавезних вокала могу у одређеним случајевима имати
267
самогласници А, Е и У.5 У Божовићевим приповијеткама обични су придјев-

ско-замјенички и прилошки облици и без покретног вокала и са њим. Облици
без покретног вокала су код Божовића су нешто чешћи од облика с покретним
вокалом, што потврђују и сљедећи ексцерпирани примјери, у којима ћемо об-
лике с покретним вокалом истицати курзивом:
Њено срце одговорило је на озбиљну љубав новога учитеља, младога
и лепога њенога земљака, сина такође угледне куће, Милуна Копиловца.
(ПД, 240); До свога јавнога четничкога појављивања Саватије је свега два
пута имао непосредан додир са Колашином. (СиК, 485); Народ је с пре-
зрењем испратио с Вучјега Поља онога црнога Црнојевића (ЛВ, 26); Све
бејаше поустајало на ноге и стало на месту као дах. Збуњено, уплашено,
у тренутном очекивању нечега необичнога, страшнога. (НУ, 289); Очи
још севају, а испод орловског носа зелени пуни бркови како код каквога
малисорскога барјактара. (НУ, 285); А после, кад је утолио зинулу халу
за пићем, присетио се свога новога положаја ЉП, 235); ...јер народ беше
навикао да слуша својега старога кнеза и да погађа његове мисли и жеље.
(ЛВ, 23); Станислава Косибару, великога домаћина и гласовитога мужа у
свом Колашину, задесила је огромна беда. (НУ, 286); А изнад самога кла-
денца, на ивици високога обронка обрасла у густо дубље, девојка ончас
седе и повуче за собом и Копиловца. (ПД, 242); Према Газиводама, испод
самога рогла њиховога, хучно удара плаховити Ибар у кршеве Вељега
Бријега. (ЛВ, 17); Отворио је, ваљда, књиге староставне и прочитао да је
дошло време да се укупном снагом поробљенога племена удари на крвника
...освете поругане кости јединога заступника својега пред Богом, ослободе
цркве и манастири... (ЛВ, 19); Тога дана увече бејаше скупштина народа
српскога. (ЛВ, 20); Никад никога није убио. (УНГ, 174); ...клањао је пет
пута свакога дана (УНГ, 175); ...загаламиле без икаквога уздражавања као
кметови на збору (МО, 279); На помолу, мало даље од сеоскога кладенца,
да их за дана не би ко спазио, старац посади своју снаху да почине. (НУ,
288); Без големога јада овакав се човек не враћа у државу друге вере. (УНГ,
176); Ту простран чардак с краја у крај манастирскога конака. (ПД, 240);
Замишљао је до овога часа да је град станиште окружено високим зидо-
вима као Звечан. (ИГВ, 263); Хоће људи да тржнога дана покажу своју
5
1) Покретни вокал А јавља се:
– на крају неких замјеничких мјесних и временских прилога: сад(а), кад(а), икад(а),
свуд(а), откуд(а);
– у генитиву или акузативу придјева, замјеница и бројева: доброг(а), мог(а), првог(а),
једног(а);
– у дативу, инструменталу и локативу множине придјева, замјеница и бројева: здра-
вим(а), нашим(а), другим(а).
2) Покретни вокали Е и У јављају се:
– у дативу или локативу придјева, замјеница и бројева: добром(е), мом(е), сваком(е),
првом(е); свем(у), ничем(у);
– у инструменталу неких замјеница: мном(е), њом(е), тим(е).
268
силу и како се не боје од власти. (ИГВ, 265); Али једнога вечера...на прагу
се појави са великим лесковаром у руци њихова врло стара мајка Божана.
(МО, 280); У тај мах нека црна прилика од једнога огњишта замаче за иви-
цу брега и отуда махну руком. (ЛВ, 24); Свуда узгред му шапутала нешто
чудновато, нешто што му се чинило да је то мајка радила тек онако да ни
би плакала. За њиме наравно. (ИГВ, 262); Малишана прођоше жмарци и
он се стресе, па промрмља самоме себи, колико да се како било осоколи.
(ИГВ, 265); ...једва два заостала предња зуба задржаше страшну помисао
да рекну светоме оцу. (ЛВ, 21); Кукњава и вриска његова разлеже се као
прва посмртна песма кнезу, који не хтеде видети како у завичај пусти.
(ЛВ, 25); Њихово Вучје Поље, од Радича Брђанина, кад је честитому Лази
узалудно хитао у помоћ, није видело ове силе и славе. (ЛВ, 19); Саветовала
га ... да не остави говор кому га је она научила. (ИГВ, 262); Са непослуш-
ности, неслоге и окорелости срца нашега – рече он народу – изгубљено
је царство и дочекано ропство којему неће бити краја. (ЛВ, 22); Али он се
нешто сувише заузима за народ: не да никому да се макне из Колашина.
(ЛВ, 22); Ваља бежати кому је драга вера и име. (ЛВ, 22); Кукњава и ври-
ска његова разлеже се као прва посмртна песма великому кнезу. (ЛВ, 25);
Народ је с презрењем испратио с Вучјега Поља онога црнога Црнојевића,
којему остаде ово име, јер га тако прозва кнез Лука, којега ће бели таласи
отети од тмурне стене тек кад народ заслужи да му засуди праведник
као што је био Лука Придворјанин. (ЛВ, 26). У томе погледу Ибар је био
потребнији њему но свима осталим Чабранима. (УНГ, 175) итд.
Употреба лексема с покретним вокалима у језику Григорија Божовића и

слична је и различита у односу на савремени српски језик. И код Божовића
као и у савременом српском језику од трију покретних вокала најширу дист-
рибуцију има вокал А. Вокали У и Е везани су само за придјевске и придјев-
скозамјеничке лексеме у сингуларним падежним облицима, оба у дативу и
локативу, а Е још и у инструменталу. За разлику од њих, покретни вокал А није
искључиво везан за придјевске и придјевскозамјеничке лексеме, него се сусреће
и у облицима замјеничких прилога, нити је везен само за сингуларне облике
адјективних ријечи – него се сусреће и у њиховим плуралским облицима.
Осим тога, покретни вокал А среће се у низању двије, три па чак и четири
придјевско-замјеничке лексеме, за разлику од осталих двају покретних вокала,
чија је употреба по правилу јединачна. Начин употребе покретног вокала А у
придјевско-замјеничким низовима лексема, посебно и најчешће оним генитив-
ним, увијек је довођена у везу са стилистичким разлозима. На основу примјера
из Вуковог и Даничићевог језика, укључујући и примјере из народних припо-
виједака, Т. Маретић је закључио да „кад се нађу два или три генитива један до
другога [...] онда је двоје обично: 1. да се оба или сва три генитива свршују на га,
2. да се први генитив свршује на га, а други на г; ако су три генитива, онда се на г
свршује трећи или други и трећи генитив. Премда су оба начина веома обична,
269
али бих рекао да је други обичнији од првога“ (Маретић, 1963, стр. 205). Код
Божовића се, како и наведени примјери показују, сусрећу оба Маретићева типа,
с тим да је „обичајност“ обрнута у односу на ону коју уочава Маретић – код
Божовића је обичнији први од другога типа. Божовић, наиме, много чешће све
контактне и/или координиране придјевско-замјеничке лексеме употребљава с
покретним вокалом, него што врши њихово стилско „разједначавање“. Разлог
томе је опет стилистички: употреба умножених дужих облика, облика са по-
кретним вокалом – реченици дају народску интонациону боју, са својеврсном
„патином“ народског, „пјевног“ приповиједања, чему је потврда врло честа
употреба дужих облика у управном говору ликова Божовићевих прича.
Наведени закључак подржава и разлика у употреби покретног вокала У у
савременом српском језику и код Божовића. Наиме, од свих покретних вокала
у савременом српском језику вокал У има најужу дистрибуцију. Употребљава
се у дативу и локативу замјеничких и придјевских ријечи код којих је носилац
посљедњег слога вокал Е, тако да се умјесто завршног вокала Е због дисими-
лације употребљава покретни вокал У.6 У српском језику покретно У је мно-
го обичније у замјеничким него у придјевским лексемама. И док би се могло
рећи да су облици са покретним У код придјевских замјеница, посебно кад су
у питању опште, одричне и неодређене, чак обичнији од оних без покретног
вокала, дотле је покретни вокал У у облицима придјевских ријечи риједак и
изразито стилски обиљежен. Код Божовића, међутим, употреба покретног У
није везана само за примјере са дисимилацијом, него се сусреће и у примјерима
који се у савременом језику готово искључиво јављају са покретним вокалом
Е, тј. у примјерима у којима стални вокал није вокал е, као нпр.: честитому,
честитому, кому, никому и сл. Чак би се могло рећи да у контекстима у којима
је покретном вокалу У конкурентан вокал Е Божовић даје предност вокалу
У, из стилистичких разлога, будући да се „датив на -ому у књижевном језику
може (али и не мора) употребљавати јер је рјеђи од облика на -оме и на –ом“
(Маретић, 1963, стр. 208). Управо та „ријеткост“ обезбјеђује дативним облицима
лексема с покретним вокалом У статус стилски маркираних, а такав статус оне
имају и код Божовића. Такав статус има и облик предлога против с покретним
6
Истина, у граматичкој се литератури, и то оној из сербокроатистичког периода, наводи
да се покретни вокал У може јавити и у облицима замјеница код којих стални вокал
није Е. Тако П. Мразовић и З. Вукадиновић (1990, стр. 252) наводе: „Треба напоменути
да се у дативу и локативу једнине детерминатива у мушком и средњем роду може поја-
вити покретни вокал -е ако стални вокал у претходном слогу није исти, нпр.: некоме,
ономе, томе итд. Код ових детерминатива у поменутим падежима може се појавити и
помични вокал -у: некому, оному, свому, тому“. Исту констатацију доноси и граматика
Ж. Станојчића и Љ. Поповића (1992, стр. 93), у којој се наводи да све замјенице (сем
оних са сталним вокалом е у основи и замјенице сав, св-ега, св-ему) долазе „са наставци-
ма -ога, -ом(е/у): т-ога, т-ом(е/у), свак-ог(а), свак-ом(е/у); оволик-ог(а), оволик-ом(е/у)
итд.“. Дати облици замјеница с покретним вокалом У својствени су данас само хрват-
ском језиком изразу, и једино се по изузетку могу сусрести у српском језичком изразу.
270
вокалом, дакле облик противу, који смо код Божовића забиљежили и у ау-
торском говору и у говору лика: „...Не мрзим те и не могу да мрзим никог ко
се противу Турака бори.“ (СиК, 487); Тек ствар је дошла дотле да је мој отац
узвикнуо да ће се сам борити противу сваке чете која се пошаље у Колашин.
(СиК, 487).
Ијекавски облици лексема
Ауторски језик (говор) свих Божовићевих приповиједака, па сљедствено

и анализираних, што се књижевног изговора тиче – јесте екавски. Ријетки
су примјери у којима се у ауторском говору сусретне и неки ијекавски облик
лексеме, какав случај имамо у сљедећем: Рикнуо старац као рањени међед кад
су му снахе рекле страшну истину. (НУ, 286). За разлику од ауторског говора,
у туђем говору, посебно управном, ијекавски облици су врло чести, и служе за
карактеризацију ликова језиком, као нпр.:
„Чула сам горје да хоћете да се одвајате, па наредих једном од ђеце да ме
сведе овамо да виђу... Хоћете ли одиста, ђецо, да се дијелите?“ [рече стара
мајка Божана]7 (МО, 280); „Тако... И: ко преломио моју ријеч, преломило
му се свако добро, а ово нека му је проклето и овога и онога свијета!...
[рече стара мајка Божана] (МО, 284); „Но, шта?...“ „Жив је ђедо још! ...
И...и... он ти је после Бога ту... Кријепи се, дијете! ...“ рече јој [Станислав
Косибара] пуним устима и врло милостиво. (НУ, 285); „А сад: ко те од
овога часа у овој кући прекорио, криво погледао, или те увриједио ђелом
и ријечју – не имао, Господе Боже, ни бијела данка ни мојега проштења.“
[рече Станислав Косибара] (НУ, 290); „Не може то бити овога свијета,
сињој кукавици!“, завапила она [Богдана] и скаменила се на месту. (ЉП,
233); „Нијесам могао више да поднесем у оној вашој слабој вјери и да че-
кам ту вашу нејаку Србију [...] Зар да чекамо до бога и довијека? Нијесам
ја луд, жено.“ [рече Милоје / Мустафа] (ЉП, 236); „Ти ћеш се у чуду
прекрстити кад те сјутра поведем у њену клијет и отворим ти њене
ковчеге. Све је то, дијете, по љепоти и врлини за књигу и причу!“ [рече
тетка] (ЖО, 247); „Од тога времена она се више не ођену док није поста-
ла оваква авијест. За инат мужу. Нити му роди више ђетета... А он се,
виђео си, сад каје и поштује је као светитељку.“ [рече тетка] (ЖО, 248);
„У равницама, ђе су нам стари дуго година боравили, основаћемо нову
Србију, стећи ћемо, ми први људи, души мјеста на том свијету“, завр-
ши патријарх [Чарнојевић] (ЛВ, 20); „А зар да оставимо свето гробље“,
смерно и озбиљно одговори кнез Лука, „свете гробове расијане по свој
7
У угластој загради накнадно додајемо ауторску дидаскалију или конферансу да се
зна да је у питању говор лика. Осим тога, управни говор је у Божовићевом тексту
ортографски издвојен цртом, коју смо ми при навођењу примјера замијенили наво-
дницима.
271
крвавој и жалосној земљи нашој? Ја мним, свети оче, да тако не пишу

књиге староставне, које су теби у завјет предане, да по њима живиш
и род наш учиш по њима да се влада...“ (ЛВ, 20–21); „Ја им не вјерујем,
ја ти, народе, отворено кажем да је патријарх издајник, да је црни ђаво
под брадом, црно му име било довијека! [...] Ко ме не послуша, ко пљуне
невјерством на сиједе косе моје, ниједна земља кости да му не прими.“
[рече кнез Лука] (ЛВ, 24) итд.
Готово да ни у једној од анализираних приповиједака неки од ликова (и то

већински број) не говори ијекавски. Божовић тиме одваја ауторски као екавски
говор од управног говора ликова који је ијекавски. Употреба ијекавице код
Божовића је, дакле, директно стилистички условљена: потребом карактери-
зације ликова језиком различитим од ауторског језика. Управни говор није
једини представник туђег говора.8 Божовић се врло радо и често користи и
слободним неуправним говором, који је, што се типа књижевног изговора тиче,
подударан са ауторским говором. Екавски је, дакле. Врло ријетко, баш као и
са ауторским говором, код Божовића ће су у слободном неуправном говору
поткрасти покоји ијекавизам9, каo у сљедећем примјеру слободног неуправног
говора дјечака Богоја у причи Из горе вуче: Старац је, значи, и у граду онај његов
ђедо, који се ни од кога не боји, али опет све некако туђе, све исколачило очи
да га прождере. (ИГВ, 264).
Ијекавски изговор лексичка је карактеристика, па смо зато ијекавизам
Божовићев и анализирали у оквиру микростилистичких поступака као посту-
пака који се реализују у оквиру једне лексеме. Насупрот томе стоји чињеница
да је употреба ијекавизама у Божовићевим приповијеткама, како и наведени
примјери показују, готово искључиво везана за један тип туђег говора – за
управни говор, који представља дословно репродуковани говор некога лица.
Увођење типова говора, ауторског и туђег, у анализу не потпада, међутим, под
микростилистичке, него искључиво под – макростилистичке поступке.
Карактеристични макростилистички
поступци Божовићеви
Макростилистички поступци су поступци који прекорачују обим рече-

нице као интерјунктурне јединице. То су, дакле, поступци чија реализација
захтијева најмање минимални текст. Под минималним текстом овдје сматра-
мо текст састављен од најмање двије смисаоно обједињене интерјунктурне
8
О типовима туђег говора в. Ковачевић, 2012, стр. 13–38.
9
Као што ће се и у управном ијекавском говору поткрасти покоји екавизам, као нпр.:
„Жив је ђедо још! ... И...и... он ти је после Бога ту... Кријепи се, дијете! ...“ рече јој
[Станислав Косибара] пуним устима и врло милостиво. (НУ, 285).
272
јединице10 – два исказа или реченице.11 Неколико је карактеристичних макрос-

тилистичких поступака који се сусрећу у Божовићевим приповијеткама. Између
њих три су најзначајнија, најкарактеристичнија за Божовићев стил. Најприје
то је стилистички маркирана употреба глаголских облика у параграфима као
микродискурсима и причи у цјелини као макродискурсу. Употребом глаголских
облика као кохезивних а стилски обиљежених јединица Божовићевог текста већ
смо се бавили у анализи његове приповијетке Уклетва12 – тако да се овдје тим
типом макростилистичког поступка Божовићева овдје нећемо бавити, иако је
разноврсност употребе глаголских облика, условљена прије свега тематиком
приче, код Божовића врло велика, па остаје неисцрпна тема семантичко-сти-
листичких пре свега наратолошких истраживања.13 Уз употребу глаголских
облика, прије свега оних временских, још су два стилистичка поступка, истина
не подједнако честа и доминантна, карактеристична у Божовићевој стилистич-
кој творби микро и макродискурса. Први је употреба слободног неуправног
говора, а други – поступак парцелације реченице. Први је једна од стилских
доминанти Божовићеве прозе, а други – стилски врло упечатљив, и више рије-
дак него чест у времену настанка Божовићевих приповиједака. Оба су поступка
неграматикализовани, чисто стилистички поступци.
Слободни неуправни говор
Слободни неуправни говор14 има особине и управног и неуправног говора.

Од неуправног говора слободни неуправни говор диференцира непостојање
глагола и субординираног везника и могућност употребе експресивних једини-
ца (узвика, питања, елиптичних исказа и сл.), док га од управног говора дифе-
ренцира слагање категорије лица из тачке гледишта аутора (тј. као у неуправном
говору) и изостанак ортографских знакова (наводника или црте). Слободни
неуправни говор је приоритетно стилистички поступак. Стилистички карак-
тер, између осталог, даје му и специфична (сужена) функционалностилска
дистрибуција. Док су управни и неуправни говор општејезичке категорије,
остварљиве у свим функционалним стиловима стандардног језика, слободни
10
Познато је, међутим, да двоисказни (двореченични) текст није „најминималнији“
текст. Исказ (или реченица) јесте конституент текста. Међутим, у односу на текст или
дискурс реченица се дефинише као дио текста или дискурса који и сам може бити
текст или дискурс.
11
О односу реченице и исказа в. исцрпно Ковачевић (2020, стр. 253–264).
12
„Глаголско исказивање претериталних значења у приповијеци Уклетва Григорија
Божовића“ (Божовић, 2016, стр. 373–385).
13
Да само овдје споменемо само причу Богунин вир, коју карактерише семантички и
стилистички утемељена врло фреквентна употреба крњег перфекта.
14
Особине слободног неуправног говора дају се овдје према: Ковачевић, 2012, стр. 29–31.
273
неуправни говор је „творевина уметничке књижевности и искључиво се у њој

среће“ (Човић, 1991, стр. 146), или друкчије речено: „појава СНГ-а [слободног
неуправног говора] је ограничена само на одређене реализације језичког сис-
тема: на текстове које сматрамо литерарном фикцијом“ (Рајић, 2010, стр. 521).
У слободном неуправном говору „с апстрактно-граматичке тачке гледишта –
говори аутор, док с тачке гледишта стварног смисла целог контекста – говори
јунак“ (Бахтин, 1980, стр. 164). Слободни неуправни говор увијек представља
стилско двогласје, јер он „у себи меша ознаке два дискурзивна догађаја (при-
поведачевог и дискурзивног чина лика), два стила, два језика, два гласа, два
семантичка и аксиолошка система“ (Принс, 2011, стр. 185).
Григорије Божовић у готово свакој од анализираних приповиједака
употребљава слободни неуправни говор. Слободни неуправни говор ипак
је најприсутнији је у приповијеци У небраном грожђу (УНГ). Наиме, више од
половине текста ове приповијетке исприповиједано је у слободном неуправном
говору. Већински слободни неуправни говор у овој се приповијеци комбинује
са ауторским и управним говором. Ауторски говор јавља се само на почет-
ку приче, у којем се даје кратки „портрет“ живота Селима Друштине, који се
бијаше одселио у Турску, и његов сусрет са Новицом Прележениним, који „не
бејаше дотле знао за његов повратак из Турске“. Сусрет је у Новичином дому,
код кога је Селим, све су прилике, на чашицу разговора дошао, а Новица га
„примио сасвим својски“. И након неколико измијењених реплика о томе зашто
Новица Селима не пита о разлогу враћања из Турске – Селим почиње причу о
доживљају Турске и доживљајима из Турске који су условили његов повратак.
Прича почиње репликом „Онда, слушај!“, послије које Новица више активно
не учествује у разговору него је само пасивни слушалац, онај коме се Селим об-
раћа, чак га именујући, у четирима екскурсима управног говора које пресијецају
причу о Селимовим доживљајима из Турске испричану слободним неуправним
говором, с тим да се посљедњим (четвртим) прича и завршава („Новица, побогу
од сада брате, ето изјадах ти се...“). И док реплике управног говора Божовић
ортографски маркира цртом као наводним знаком, дотле дијелове слободног
неуправног говора, који су сви обимнији од екскурса управног говора, уводи
тротачком. Показаћемо то наводећи све примјере смјењивања управног говора,
који одражава вријеме причања, и почетака параграфа слободног неуправног
говора, који осликавају вријеме о којем се прича. При навођењу примјера у
загради са стрелицом реконструисаћемо конкурентан облик замјеницом или
глаголом израженог лица из управног говора, који је једини граматички раз-
ликовни елемент између слободног неправог и управног говора:
– Онда слушај! ...
... Мислио он [→ мислио сам ја] да иде [→ идем] у муслиманску турску
земљу и да ће га [→ ме] тамо дочекати као брата. Чим је [→ сам] ступио
274
ногом на границу, пришао му [→ ми] је један заптија и дрско скинуо

ћулав с главе. [...].15
– Паша Зотин: (тако ми Бога), Новица, ђаурскијега места не може
бити на свету.
... Надао се он [→ надао сам ја] да Турска и није у Цариграду. Њега је при-
тискао Енглез и сваки ђаво из Европе, и опоганио, а Турска је онамо пре-
ко мора. Тамо ће [→ћу] се некако скрасити. Пошао и затражио да га [→ ме]
настане око Ески-шехера. Слушао је [→ сам ] од хоџа да је то древно и
свето место турско. [...].
– Тако ми дина, тако ми је рекла, Новица, не чуло се одавде!...
... Тада му [→ ми] се скаменило срце и смрзла душа. Може бити да
његове [→ моје] жене неће овако тражити да иду по месечини на мобе
у друга села, али ће то сутра радити његове [→ моје] кћери и његове
[→ моје] снахе ако их буде [→ будем] имао. Тешко њему [→ мени] да то
види [→ видим] с очима! Зато је [→ сам] прикривао неколико дана јед-
нога ефендију, и онда га кришом отпратио до мора. Срећно је утекао и
ено га сад у Вучитрну, али не сме ником ни да се изјада А њега [→ мене],
Селима, позвали једнога дана у општину са обема женама. Био је тамо
цео меџлис и пуно народа, државни чиновник и срески имам. На његово
[→ моје] чудо наредили да се његове жене обе открију. „Шта су ти ове
жене“ – упитали га [→ ме]. [...].
– Али, Новице, ваљда стотину Анадолаца стојаше испред општине и
као махнити заурлаше: „Уа, Арнауд, Арнауд-будала!... Ем копук, ем две
жене хоће! ... Само приђи овамо, пезевенк-Арнауд!“...
... Шта је [→ сам] могао да ради [→ радим]? Имао је [→ сам] још нешто
злата код себе, отишао у град с бабом и пријавио се властима за повратак,
јер му [→ ми] тобоже поднебље не прија. А Турци су се и уверили, јер су и
мртви по Анадолу боље од њега [→ мене] изгледали. И оверили му [→ ми]
путне исправе за Косово, казу митровачку, село Чабар. Вратио се да овде
испусти [→ испустим] своју душу. [...].
– Новица, побогу од сада брате, ето изјадах ти се. А ти ћути и не казуј
ником. Рекао сам у селу да ми је она жена умрла. Ех, брате, нема чистије
земље од наше. Ово је Турћија, а оно тамо црни образ. Ако те лажем
прошао и код бога онако као у Анадолу!... (УНГ, 176–179).
У приповијеци је Божовић комбиновао три типа говора: 1) ауторски, при-

сутан само у њеном уводном дијелу; 2) управни, који је двоврстан: актуелни уп-
равни говор који се односи на реплике главних јунака приче (Селима и Новицу)
и који Божовић ортографски издваја цртом, и ретроспективни управни говор,
који се ортографски обиљежава наводницима, а који се по правилу остварује
унутар трећег типа говора – у 3) слободном неуправном говору. А тај трећи
15
Угласта заграда са тротачком значи да је прије времена завршен, тј. прекинут текст
слободног неуправног говора.
275
тип, слободни неуправни говор, чиста је стилистичка категорија. Он уједињује

елементе управног и неуправног говора: испричан је у 3. лицу, у он-форми,
што га граматички повезује са неуправним говором, а наратолошки са при-
повједачем или наратором. Све остале особине он дијели са управним гово-
ром (употреба упитних и узвичних реченица, узвика, емоционалних јединица,
одсуство перформансе и сл.). Садржај слободног неуправног говора припада
Селиму и преплиће се са садржајем његовог управног говора. Разлика између
њих у томе је што се у слободним неуправном говору износи фабула приче
(Селимови доживљаји за вријеме боравка у Турској), док се управним говором
казује Селимово, Новици упућено, коментарисање елемената тих доживљаја.
Притом догађаји испричани слободним неуправним говором припадају про-
шлости, док коментари изнесени управним говором припадају садашњости по-
дударној са временом разговора. Будући да је Новица једини свједок Селимове
приче о неславном боравку у Турској, што се види и из Селимових реплика
управног говора у којима му се он директно именом Новици обраћа, потпуно
је јасно да је управни Селимов говор пренесен у форми слободног неуправног
говора – заправо Новичин доживљај Селимовог говора. Тако Новица у причи
није само „нијеми“ слушалац, него и онај који у форми доживљеног слободног
неуправног говора – преноси Селимов управни говор, чији је садржај само
њему познат, па је самим тим он и имплицитни наратор.
Ријетко гдје је као у овој Божовићевој причи тако јасно оцртана разлика
између интерферирајућег приповједачког, нараторског, управног и слободног
неуправног говора. Друкчије речено, међуоднос датих типова говора показује
Божовићеву умјешност и умјетност у структурисању приче, у којој статус и
структурне и стилистичке доминанте има слободни неуправни говор.
Парцелација реченице
Парцелација реченице данас се сматра једним од најзначајнијих син-

таксичко-стилистичких поступака у прозном књижевноумјетничком дјелу.
Парцелација је „интонационо и позиционо осамостаљење неког реченичног
конституента: синтаксеме, синтагме или клаузе“ (Ковачевић, 2015, стр. 342–343).
Друкчије речено, из структуре просте или сложене реченице издвајају се и
осамостаљују поједини њени дијелови, који се од преостатка реченице од-
вајају тачком. Ако се парцелација врши у оквиру просте реченице издвајају
се и осамостаљују поједини реченични чланови изражени синтаксемом или
синтагмом (субјекти, атрибути, објекти, апозиције или прилошке одредбе),
а ако је у питању независносложена или зависносложена реченица, из њене
се структуре издвајају и тачком одвајају независне или зависне клаузе. У ана-
лизираним Божовићевим приповијеткама парцелисане су како просте тако и
276
сложене реченице, чему су потврда сљедећи ексцерпирани примјери, у којима

ћемо парцелисане дијелове реченица истицати курзивом:
Јесте. Пустошна девојка – Сталетина Стајка. (ПД, 243); Као да је
само вребао погодан час, он је стиште у наручје и безумно поче да љуби.
Дуго и без прекида. (ПД, 243); Постепено се све сливаше у једно јединстве-
ну својту која се тихо весели. Са сваком пристојношћу. (ПД, 241); Свуда
узгред му шапутала нешто чудновато, нешто што му се чинило да је то
мајка радила тек онако да ни би плакала. За њиме наравно. (ИГВ, 262);
Он је дотле имао своју слику о том што се градом звало. По песми. (ИГВ,
263); Од заранка к манастиру, забачену у дубоки угао шумовита потока,
пристижу шарене поворке свечано расположена народа у стојничком
руху. Људи, деца, жене и девојке. Нарочито девојке. Читави каравани
натоварени покривком за преноћиште у манастиру, јестивом и пићем.
(ПД, 239); Али волела је да се гизди. Мимо свет. Вазда. И радним даном
и светком. И кад се врше и кад се иде у лисник. (ЖО, 247); А изнад самога
кладенца, на ивици високога обронка обрасла у густо дубље, девојка
ончас седе и повуче за собом и Копиловца. Па му без устезања узе руку
и метну на своје крило. Слободно, својски, као најрођенију, као да то
није мушка рука. И као да има истине да на свету не постоји женско
и мушко. Занета од непознатога јој огња и чедна као дете. (ПД, 242);
Стала украј совре, двори девере и сељане и зачињава лепотом сав сабор.
Као да неком пркоси. (ЖО, 247–248); У хану за тили час окружише деда
господа турска и српска са добродошлицом. Аге, турски чиновници,
прота и учитељи. Грк ханџија донесе Богоју пуну кутију рахатлука, а
сви га почеше ословљавати и хвалити што је дошао да школу упише.
Па помало и задиркивати. За мајку, за село, за детињску слободу горе у
планини. (ИГВ, 264); Нађе мајку и пробуди је. Па јој шапну ону невину
женску лаж. (ПД, 243); Осим тога то је девојачки сабор. Не онај други,
пијани и хучни, разметљиви и показни, кад све хоће да превазиђе себе и
кад се планински самообмањује а други лаже. Но присан, питом, некако
чудно свој и онакав какав је стварно. Јер се девојке доводе на причешће.
А девојка је несумњиво и за тога сељака слика чедности и светиње, понос
и врло брижна нежност куће и заједнице. (ПД, 239–240) итд.
Као што се види, Божовићеве парцелације реченице су разноврсне: пар-

целише се или само једна синтаксичка јединица, или више различитих син-
таксичких јединица (остварује се кумулација парцелата), при чему се покат-
кад остварује и парцелација парцелата, тј. парцелише се дио већ парцелисане
сложене језичке јединице (уп. нпр.: ...а сви га почеше ословљавати и хвалити
што је дошао да школу упише. Па помало и задиркивати. За мајку, за село, за
детињску слободу горе у планини). Парцелисани дијелови немају статус по-
себних комуникативних реченица, него су саставни дио реченица од којих
су одвојени тачком. Укидањем тачке без икаквих структурних и семантичких
277
запрека парцелисани дио постаје конституент просте или сложене реченице.

Зато се парцелисани дијелови реченица не могу сматрати посебним комуни-
кативним реченицама, тј. исказима насталим елипсом.16
Као књижевноумјетнички стилистички поступак парцелација није одлика
нормативног књижевног језика, него је искључиво карактеристика језика књи-
жевности. Она представља разградњу принципа нормативне интерпункције,
и постаје особина стилистичке интерпункције. Данас се сматра да се парцела-
цијом по правилу постижу умјетничке, стилогене вриједности, док је у времену
настанка анализираних Божовићевих приповиједака стилистичка вриједност
парцелације довођена у питање. Тако је и Б. Поповић, као један од највећих
српских стилистичара, одрицао естетско-умјетничку вриједност стилском по-
ступку парцелације, сматрајући да „оне реченице без граматичког подмета, или
с подметом у претходној реченици, које су у новије доба честе код претенциозно
рђавих писаца немачких, и у последње време и српских, и чак француских – и
[...] нису ништа друго до непристојно ачење. [...] Пример: ’Ми ћемо га се увек
сећати као великог човека. Врло великог. Који гледа са висина. Који ходи само
врховима. Највишим’“ (Поповић, 2001, стр. 59). Насупрот таквом Поповићевом
мишљењу, Г. Божовић је, као што видимо, неријетко прибјегавао стилистичком
поступку парцелације. И то с разлогом. Очигледно је исправно уочио и сматрао
да је парцелација незамјењив стилистички поступак када треба нарочито нагла-
сити важност само једног дијела реченичног садржаја његовим интерјунктурним
издвајањем. Такво издвајање ствара привид да дио реченичног садржаја има
статус саме реченице. Сукоб на интерпункцији заснованог привида и синтак-
сичког статуса још више појачава стилистичку вриједност парцелације.
Закључак
У раду смо издвојили и описали најзначајније микростилистичке и

макростилистичке поступке Григорија Божовића. Микорстилистичким по-
ступцима сматрамо унутарлексичке (фонемске, или морфемске) стилогене
поступке. То су фонолошки или творбено-морфолошки поступци, будући да
лексеми статус стилематичне (тј. структурно онеобичајене у односу на њен
стандардни облик) по правилу задаје граматичка морфема или њен фонемски
16
Божовићу ни употреба елиптичних исказа није страна. Због ограничења простора
у овом раду о њима, нажалост, овдје нећемо говорити, него ћемо само за потврду
постојања навести неколика примјера да би се лакше уочила разлика између елип-
тичних и парцелисаних реченица: А на главном излазу стоји председник општине и
задовољно гледа да је успех ту. Сад или никад. (БВ, 505); Ја је тек тад добро загледах.
Жена наизглед много старија но у ствари. Лице паћеничко, испосничко, тиваидско.
Коса проседа. Очи невиђене. Некадања лепота у Бога, мукама унакарађена, као у пркосу
запуштена. (ЖО, 246) итд.
278
дио (фонема у њеном саставу). У раду су анализирана четири типа микрос-

тилистичких поступака у Божовићевим приповијеткама, издвојених на ос-
нову варијантног облика лексеме, и то: а) придјеви одређеног и неодређеног
вида; б) пуни и контрахирани замјенички облици; в) прилошки, предлошки
и придјевско-замјенички облици са и без покретног вокала; г) ијекавски об-
лици ријечи. Анализирана употреба четирију типова придјевско-замјеничких
облика показала је да Божовић много чешће, и то искључиво из стилистичких
разлога, употребљава дуже облике лексеме него што је то случај у данашњем
и у књижевном (стандардном) језику његовога времена. Стилистички аспект
наведених микростилемских поступака није могуће освијетлити узимањем у
обзир из контекста изоловану лексему.
Иако се стилематични микростилистички опсег исцрпљује у оквиру форме
лексеме, умјетничка улога микростилема не може се освијетлити свођењем ана-
лизе на саму лексему. Најмања јединица у којој се уочава ефекат стилематично-
сти, тј. у којој се може препознати стилогеност, јесте синтаксичка конструкција,
по правилу реченица, мада покаткад то може бити и синтагма.
Макростилистичким поступцима сматрамо поступке надреченичном и/
или текстуалном плану. То су поступци књижевноумјетничког обликовања
минималног текста. Друкчије речено, то су поступци којима се постиже стиле-
матичност (као специфично језичко ткање) текста, која за резултат има стилеге-
ност као естетско-умјетничку вриједност датога књижевног дјела. Минималним
текстом у раду је сматран текст састављен од најмање двије смисаоно обједиње-
не интерјунктурне јединице – два исказа или реченице.
Неколико је карактеристичних макростилистичких поступака који се су-
срећу у Божовићевим приповијеткама. Између њих као најзначајнији, најкарак-
теристичнији за Божовићев стил издвојена су и анализирана два: а) употреба
слободног неуправног говора; б) поступак парцелације реченице. Први је једна
од стилских доминанти Божовићеве прозе, а други – стилски врло упечатљив,
и више риједак него чест у времену настанка Божовићевих приповиједака. Оба
поступка представљају чисто стилистичке поступке, ослобођене свих елемената
граматикализације.
Извор:
Божовић, Г. (2019). Мој дивни Колашин: Приче и путописи из Старог Колашина (прир.
Д. Бојовић). Зубин Поток: „Стари Колашин“.
Bahtin, M. (1980). Marksizam i filozofija jezika. Beograd: Nolit.
за књижевност и језик, LXVIII (1), 169–185.
279
Јевтовић, М. (ред.) (2004). Григорије Божовић у међуратној књижевној критици (прир.

М. Јевтовић). Лепосавић – Косовска Митровица: Институт за српску културу –
Језик и стил Григорија Божовића (2006). Зборник радова са научног скупа одржаног
16. и 17. фебруара 2005. године у Косовској Митровици и Зубином Потоку (ур. Д.
Бојовић). Косовска Митровица – Зубин Поток: Филозофски факултет – „Стари
Колашин“.
Јовановић, А. (2019). Приповедачка хроника Српскога Југа: књижевно дело Григорија
Божовића. У: О историји, сећањима и самоћи: есеји и критике о српској прози XX
века (29–52). Лесковац: Задужбина „Николај Тимченко“.
Klajn, I. (2005). Gramatika srpskoga jezika. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Ковачевић, M. (2012). О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора.
Српски језик, XVII, 13–38.
Ковачевић, M. (2020). Кроз синтаксу српскога језика. Подгорица: Матица српска –
Друштво чланова у Црној Гори.
Mrazović, P. i Vukadinović, Z. (1990). Gramatika srpskohrvatskog jezika za strance. Sremski
Karlovici – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića – Dobra vest.
Новаковић, С. (1894). Српска граматика. Београд: Државна штампарија.
Колашин“.
Поповић, Б. (2001). Начело интерпункције. Панчево: Мали Немо.
Prins, Dž. (2011). Naratološki rečnik. Prevela s engleskog Brana Miladinov. Beograd: Službeni
glasnik.
Рајић, J. (2010). Слободан неуправни говор: језичка реализација полифоничног исказа
у наративном дискурсу. Српски језик, XV, 515–524.
Станојчић, Ж. и Поповић, Љ. (1992). Граматика српскога језика. Уџбеник за I, II, III и
IV разред средње школе. Београд – Нови Сад: Завод за издавање уџбеника – Завод
за уџбенике и наставна средства.
Фекете, Е. (1973). Облик, значење и употреба одређеног и неодређеног придевског вида
у српскохрватском језику. Јужнословенски филолог, XXIX (3–4), 339–522.
Човић, Б. (1991). Стил историјске прозе А. Н. Толстоја. Нови Сад: Радови Института
за стране језике и књижевности.
280
Miloš M. Kovačević
University of Kragujevac
Faculty of Philology and Arts
About the micro and macrostylistic properties

of Grigorije Božović’s stories
Summary. The paper highlights and describes the most significant microstylistic
and macrostylistic procedures of Grigorije Božović. Micro-stylistic procedures are
phonological or creative-morphological procedures, since lexemes have the status
of stylistic (ie structurally unusual in relation to its standard form) as a rule given by
a grammatical morpheme or its phonemic part (phoneme in its composition). Four
types of microstylistic procedures in Božović’s short stories were analyzed, distin-
guished on the basis of a variant form of the lexeme, namely: a) adjectives of definite
and indefinite form, b) full and contracted pronoun forms, c) adverbial, prepositional
and adjective-pronoun forms with and without movable vowels, and d) Ijekavian
word forms. The analyzed use of four types of adjective-pronoun forms showed that
Božović much more often, and exclusively for stylistic reasons, uses longer forms of
lexemes than is the case in today’s and in the literary (standard) language of his time.
Macrostylistic procedures are procedures that are performed on the supra-sen-
tence and / or textual level. These are the procedures by which the stylistics (as a
specific linguistic weaving) of the text is achieved, which results in stylistics as an
aesthetic-artistic value of a given literary work.
Among Božović’s macrostylistic actions as the most significant, most character-
istic for his style, two were singled out and analyzed: a) the use of free non-admin-
istrative speech, and b) the procedure of sentence parcelling. The first procedure is
one of the stylistic dominants of Božović’s prose, and the second - stylistically very
striking, and more rare than common at the time of Božović’s stories. Both procedures
represent purely stylistic procedures, free from all elements of grammaticalization.
Keywords: Grigorije Božović, microstylistic procedures, macrostylistic proce-
dures, moving vocals, vocal contraction, Ijekavian pronunciation, free non-admin-
istrative speech, sentence parcelling.
281
Ана М. Јањушевић Оливери1 821.163.41.08-32 Божовић Г.
Катедра за српски језик и књижевност
Вербализација концепта част

у приповијеткама Григорија Божовића
Сажетак. У раду се са аспекта лингвокултурологије и когнитивне се-

мантике испитује концепт част у приповијеткама Григорија Божовића. Част
је једна од основних вриједности патријархалне заједнице, те се овај концепт
у језичкој слици свијета Божовићевих јунака фиксира као сложена структура
заснована на поликонцептном моделу. Циљ рада јесте да дефинише струк-
туру лингвокултурног концепта част у приповијеткама Гр. Божовића, као
и да опише језичка средства путем којих се он вербализује.
Кључне ријечи: Григорије Божовић, концепт част, језичка слика свијета,
вербализација, метафора.
Уводна разматрања
Приповједачки опус Григорија Божовића везан је за простор Косова и

Метохије и околних подручја – Македоније, Црне Горе и Старе Србије. За по-
требе овог рада прегледали смо збирку приповједака објављену 1926. године у
издању Српске књижевне задруге. Књига садржи двадесет приповједака чија је
тематика везана за патријархалну културу или, тачније, патријархалне културе
које су егзистирале на поменутом Божовићевом приповједачком простору.2 Етос
Божовићевих јунака, било да су они Срби, Арнаути, Турци, Македонци или
припадници црногорских племена – заснован је на патријархалном моралу, у
коме чување части представља основни животни императив. М. Јефтимијевић
Михајловић примјећује да је етика „однегована на епском десетерцу“ основни
критеријум за диференцирање хероја и антихероја, те да она показује „да ли је
1
anna.janjusevic@gmail.com
2
Ова збирка приповједака, према ријечима М. Јефтимијевић Михајловић (2018, стр.
129), „сажима приче о људима са расцепом у националном бићу, о људима ’бившег
времена’ и њиховим трагичним неспоразумима са духом и изазовима новог доба, о
људима чији се дубоко усађени лични морални закони сударају с моралном димен-
зијом новонасталог времена.“
282
Вербализација концепта част у приповијеткама Григорија Божовића
Србин или Арнаутин о коме [Божовић] пише човек или нечовек“ (Јефтимијевић
Михајловић, 2018, стр. 132, 135).
Част као лични, породични, па и племенски углед, част као јунаштво и
витештво у Божовићевом приповједачком свијету стављена је и изнад живота,
и то не само сопственог него и живота ближњих, па чак и потомства. Тај етич-
ки принцип понајбоље је осликан у приповијеци Стал-Кијева у којој главни
јунак, знајући да ће бити убијен, остаје у родном Кијеву, а на женину молбу да
се смилује на њиховог јединог сина, одговара: „Срамота је... Шта ћу ја?... Сад га
још неће нико, а кад порасте нека погине... Жено, тако је од Косова!“ (Божовић,
1926, стр. 52).
Међутим, задатак овог рада није испитивање етичких аспеката, већ
лингвокултуролошких манифестација концепта част. Стога ћемо у наставку
рада најприје изложити теоријска и методолошка полазишта истраживања,
након чега ћемо прећи на анализу језичких средстава путем којих се фиксира
концепт част у језичкој слици свијета Божовићевих јунака.
Сам термин концепт је, будући да се употребљава у више наука и дисци-
плина, веома широк, те најприје ваља истаћи да ћемо, слиједећи ставове В. А.
Маслове (2005, стр. 36), у овом раду под концептом подразумијевати семан-
тичку творевину обиљежену етнокултурном специфичношћу која карактерише
носиоце одређене културе. Концепт је неодвојив од културе, то је „концентрат
културе у човјековој спознаји, оно путем чега култура улази у ментални свијет
човјека“ (Степанов, 2004, стр. 43).
Да би одређени појам добио статус концепта, он мора, најприје, бити пре-
познат као вриједност нарочито важна за одређену етнокултурну заједницу,3
која га путем језичких средстава фиксира и уобличава у својој слици свијета.4
То значи да језик није само дио културе, већ је истовремено и средство путем
кога се култура изражава. С обзиром на то да се у језику „акумулирају кључни
концепти културе“ (Маслова, 2005, стр. 53), управо језик представља кључ за
разумијевање специфичних етноцентричних концепата.
Концепти се вербално изражавају различитим језичким средствима,
како лексичким тако и граматичким и прозодијским, али се ипак у лингво-
културологији при истраживању концепата најчешће узима у обзир лексички
3
Карасик и Слишкин истичу да се у центру концепта увијек налази вриједност. „Ако
за било који феномен носиоци културе могу рећи ’то је добро’ (лоше, интересантно,
досадно итд.), тај феномен у датој култури формира концепт“ (Карасик и Слишкин,
2005, стр. 14).
4
Слика свијета је условљена многим нејезичким чиниоцима, као што су историјско
искуство, култура, друштвена организација, тако да она одражава специфичне осо-
бености менталитета одређеног колектива. Језичка слика свијета одражава етно-
културолошки условљен поглед на свијет и доживљај свијета фиксиран у језичким
формама (Пименова, 2005, стр. 17).
283
и фразеолошки слој, у којима се и најбоље концептуализује природа одређеног

фрагмента слике свијета.
Концепт част је универзални концепт који се јавља у свим националним
сликама свијета,5 али се поимање части, а самим тим и језичка средства пу-
тем којих се овај концепт вербализује у језицима свијета умногоме разликују.
Како је ријеч о концепту који је изразито условљен социјалним и историјским
факторима, могуће је уочити и разлике у вербализацији концепта част међу
припадницима истог народа који живе или су живјели у различитим епохама
и у различито организованим друштвеним заједницама.6
В. А. Маслова (2005, стр. 42) истиче да је структуру концепта могуће пред-
ставити преко круга, у чијем се центру налази основни појам, једро концепта.
Обично се узима да је једро ријеч којом је концепт именован. Међутим, анали-
зирани материјал показује да се у Божовићевим приповијеткама лексема част
употребљава свега три пута, при чему се у једном примјеру њоме упућује на
углед, док у преосталим двама има значење ’гошћење, тј. одавање части некоме
нудећи му јело и пиће’:
За част племена, за незаслужно изазивање, за напад на манастир
Лаушани морају платити (Божовић, 1926, стр. 51);
Ето кад сједим овако, све ми се види како се преда мном руди кава и
жути шљивовица, а ја као бесједим све с првијем људима, све с кнезови-
ма, поповима и кметовима, који су ми дошли на част и гозбу (Божовић,
1926, стр. 168); Уместо да пригрли своју сиротињу, да се смири и укроти,
он се, напротив, опет разметао и хвалио пред људима како још има, тро-
шећи на част беспосленима по колашинским крчмама [...] (Божовић,
1926, стр. 169).
Овдје ваља напоменути да је у Вуковом Српском рјечнику ријеч част семан-

тизована преко њемачких и латинских ријечи којима се означава чашћавање,
гошћење, док се висока морална врлина која служи као регулатор понашања и
5
Концепт част у српском језику анализиран је у радовима С. Ристић (2015), Д. Ајдачића
(2105), као и у докторској дисертацији И. Димитријевића (2015). У првом од поме-
нутих истраживања, разматрају се концепти част и срамота са аспекта когнитивне
семантике, и то на основу рјечничких описа у РМС и РјЈАЗУ (Ристић, 2015). Д. Ајдачић
такође полази од рјечничког описа у РМС, али будући да част испитује са аспек-
та когнитивне етнолингвистике, прати и профилисање овог концепта у идеолошки
обојеним дискурсима. Најопширније и најпотпуније истраживање концепата част и
поштење, рађено на паремиолошком материјалу српског језика, представља докторска
дисертација И. Димитријевића (2015).
6
Т. Милосављевић (2019) реконструише концепт част у језичкој слици свијета Куча
на основу грађе из Речника Куча, а у анализу су уврштене јединице које у својој се-
мантичкој структури експлицитно или имплицитно садрже сему част.
Нашем истраживању, које испитује вербализацију концепта част у конкретном књи-
жевноумјетничком тексту, најближе је становиште А. Пејановић (2010), која се бавила
репрезентима концепта част у фразеолошком слоју Горског вијенца.
284
поступања именује лексемом образ, и то у њеном секундарном значењу (исп.

Караџић, 1818, s.v. част, образ).
Част, као дио етичког кодекса који руководи поступцима и опредјељењима
појединца и колектива, и у Божовићевим приповијеткама оваплоћена је пр-
венствено кроз лексему образ и фразеологизме у чији састав она улази. Стога
образ препознајемо као једрени или централни концепт макроконцепта7 част.
За концепт образ непосредно се везују концепти крвна освета и дата ријеч,
док се на периферији макроконцепта част налазе микроконцепти добар глас
и човјечност у којима је имплицитно садржана сема части.8
Микроконцепт образ
Концепт образ представља један од важнијих етнокултурних концепата

у језичкој слици свијета носилаца српског језика. О томе свједоче и описи ове
лексеме у постојећим рјечницима, као и десетине фразеологизама са компо-
нентном образ укљученом преко свог секундарног значења ’част’, ’поштење’,
’углед’. Примарно значење лексеме образ је ’дио лица оивичен оком, носом,
брадом и ухом’ (исп. РСАНУ s. v. образ). У питању је најоткривенији дио тијела,
који врло лако мијења боју под утицајем спољашњих и унутрашњих чинилаца,
због чега И. Димитријевић (2015, стр. 388) закључује да је образ „својеврсни
детектор и верификатор homo-eticusa“.
У Божовићевим приповијеткама управо је лексема образ носилац концеп-
туланог значења част, што потврђују сљедећи примјери:
Он уграби Ујупов чибук, преломи га преко колена неколико пута,
па баци на плочиште. – Ето ваш образ! (Божовић, 1926, стр. 56); – Не
сад, Богдана... Знаш, ђевер сам, образ је... други пут! – шапнуо јој је он
7
Д. Керкез, ослањајући се на руску литературу, објашњава да је макроконцеп онај кон-
цепт чије асоцијативно-семантичко поље садржи и друге концепте у њиховом пуном
или дјелимичном облику (Керкез, 2007, стр. 311), док микроконцепт припада сфери
експликације другог концепта (Керкез, 2013, стр. 99). Један исти концепт се може
понашати као макроконцепт у односу на себи подређене концепте, али и као микро-
концепт укључен у асоцијативно-семантичко поље надређеног концепта. Тако је нпр.
част макроконцепт који обухвата микроконцепте образ, крвна освета, држање ријечи
и др., али је истовремено и микроконцепт у односу на макроконцепт врлина.
8
А. Пејановић (2010, стр. 137–138) утврђује да се концепт част у фразеолошком слоју
Горског вијенца најприје реализује кроз централни микроконцепт образ, са којим су
у директној вези микроконцепти задата ријеч, дистанцирање и уклин, као и крвна
освета и умир. Дјелимично преклапање у погледу структуре поликонцпетног поља
част у Горском вијенцу и у приповијеткама Гр. Божовића је и очекивано, пошто је
ријеч о језичким сликама свијета заснованим на племенском патријархалном моралу.
Међутим, анализа ће показати да су средства путем којих се вербализују микрокон-
цепти образ, крвна освета и дата ријеч у Његошевом спјеву и у Божовићевим при-
повијеткама знатно разликују.
285
збуњено. [...] – Бјежи да ко не види, ако знаш невољу! – Нека виде сви!
– А мој образ? – А моја жеља, соколе? (Божовић, 1926, стр. 68); У царски
те образ заклињем, сједни! (Божовић, 1926, стр. 100); [...] кнез слави, па је
право да се мало друкче започиње свечаност: Бог и образ у првој народној
кући ваља да се боље истакну. (Божовић, 1926, стр. 105).
Ипак, важност овог концепта најбоље одражавају фразеолошке конструк-

ције чији је саставни дио ријеч образ. У Божовићевим приповијеткама ова
9
лексема се налази најчешће у глаголским објекатским синтагмама, чији је уп-

равни члан глагол имати/немати, чувати, спасти, узети, (скупо) платити,
донети (на место):
Мали сам поглавице, да се не бојим. Али имам образ и знам шта ми је
дужност (Божовић, 1926, стр. 51); Дина ми и имана, ви немате ни памети
ни образа. (Божовић, 1926, стр. 55);
Али стар си човјек. Жалим те и чувам ти образ... (Божовић, 1926, стр.
139); Само да се не чује, само да прикрије. Тобож образ да ми сачува.
(Божовић, 1926, стр. 75);
Тако ће он спасти свој образ и своје село од бугарштине, јер ће се ово
памтити док је Пореча. (Божовић, 1926, стр. 127);
Узе нам образ овај бјелогуњац шугави! (Божовић, 1926, стр. 56);
Осветићу се и теби и сваком. Скупо ћете платити мој образ!
(Божовић, 1926, стр. 141);
[...] залише ми обор крвљу, а неће ни да се кажу као да смо Цигани
... Светога ми: нећу се више прекрстити док не донесем образ на место!
Образ се такође може изгубити или отићи од некога, о чему свједоче

сљедећи фразеологизми:
[...] као да је ухваћен на делу кад се губи бео образ витешки. (Божовић,
1926, стр. 143);
Помислим. Жена млада, а ја вазда по свијету. И знате ме какав сам...
Да је когођ из села, ту из близине, и неки чојек који би се похвалио, те
мени образ отишао... (Божовић, 1926, стр. 75);
9
Лексички спој чије компоненте није у потпуности захватио процес идиоматизације, већ
једна од ријечи у оквиру споја партиципира са својим секундарним или (рјеђе) примар-
ним значењем називамо фразеолошким конструкцијама. На потребу издвајања овог
типа јединица указује Телија (1996), и у духу руске традиције назива их фразеолошким
спојевима, односно синтагмама, напомињући да се у англо-америчкој литератури за
исте јединице усталио термин лексичке колокације. Једна од компоненти у том споју
обавезно има улогу семантичког кључа који одређује вриједност компоненте семан-
тички и структурно са њом повезане. Статус фразеолошке јединице овим спојевима
приписује се на основу њихове устаљене употребе и експресивности, као и на основу
свођења њиховог значења на ријеч-идентификатор (исп. Телија, 1996, стр. 64–65).
286
И сама семантика наведених глагола, која је у највећој мјери сачувана у

фразеолошкој конструкцији, упућује на то да је образ изузетно важна вријед-
ност коју неко посједује и брижљиво чува, јер се лако може изгубити. То значи
да се образ у језичкој слици свијета код Срба концептуализује преко метафоре
драгоцјеност.
Фразеологизми окаљати образ и бијели/небијели образ свједоче да је у
питању високо вреднована врлина заснована и на метафори чисто/прљаво:
Отац га отпратио до помола и рекао савет: тешко је, а образито де-
верство у Колашину, па нека му не окаља образ. (Божовић, 1926, стр. 67);
Седите, одахните, јунаци... Хвала Богу дођосмо довде са белим образом!
– Ти се шегачиш с нама Јоване – озбиљно му рече Зарија Бакић. – Не,
образи, образа ми мога небијелога, никад ни дао Бог. (Божовић, 1926,
стр. 74).
О високом рангирању образа говори фразеологизам бацити образ под

ноге, забиљежен у домаћим рјечницима.10 Умјесто овог идиома, у Божовићевим
прегледаним приповијеткама регистрован је сасвим необичан фразеологизам
– с образом пасати силав11 у значењу ’осрамотити се, обрукати се’:
И сад пита главаре да му мудро и витешки ократе шта је ваљало учи-
нити такој жени. Нарочито када се има у виду ко је он, Јован Деле, и да
ли је с образом пасао силав... (Божовић, 1926, стр. 74).
Овај фразеологизам је заснован на метафори просторног односа горе–

доље, која се због обиљежја оцјене, лако пресликава на етички ниво.
Бројност и разноврсност фразеолошких јединица којима се вербализује
концепт образ потврђује да је ријеч о вриједности која заузима високо мјесто
у слици свијета Божовићевих јунака. Већина ових фразеологизама припада
општејезичком слоју12 и описана је у домаћим рјечницима. Међутим, семанти-
зација појединих идиома не одговара оној коју открива контекст Божовићевих
приповједака. Тако се нпр. за фразеологизам имати образа у РМС и РСАНУ
(s. v. образ) наводи да се употребљава у упитним и екскламативним конструк-
цијама у значењу ’усуђивати се’, односно, код Матешића (1982), у значењу ’не
10
Исп. РМС; РСАНУ; Matešić, 1982.
11
Силав је дијалекатска варијанта турцизма силах – широки појас у коме се носило
оружје (исп. РМС, s. v. силах).
12
У Горском вијенцу су, од наведених фразеологизама, забиљежени само чувати образ и
каљати образ. Поред ових, заступљене су и сљедеће фразеолошке јединице: бранити
образ, удрити за образ, каљати образ, оцрнити образ, газити образ, грдити образ,
црн образ (Пејановић, 2010, стр. 139–141). На основу овог би се могло закључити да су
фразеологизми са компонентом образ у Његошевом спјеву засновани на метафорама
чистоће (каљати/оцрнити/грдити образ, црн образ) и рата (бранити/удрити образ).
287
стидјети се’, ’учинити нешто без стида’. У наведеном примјеру из приповијетке

Стал-Кијева имам образа значи ’частан сам/поштен сам човјек’.
Микроконцепт крвна освета
Микроконцепт крвна освета у Божовићевим приповијеткама у тијесној је

вези са једреним концептом образ. Наиме, извршење крвне освете у племенској
заједници сматрало се светом дужношћу и начином да се одржи или поврати
одузета част породице и племена. О томе свједочи и већ наведени примјер из
помињане приповијетке Стал-Кијева: „[...] залише ми обор крвљу, а неће ни
да се кажу као да смо Цигани... Светога ми: нећу се више прекрстити док не
донесем образ на место!“ (Божовић, 1926, стр. 45).
Божовић на више мјеста износи експлицитне ставове Срба и Арнаута у
вези са крвном осветом. Тако у приповијеци На месечини свједочи о укоријење-
ности крвне освете у арнаутској етици: „Али је извесно да Арнаутин у једном
погледу остаје увек Арнаутин. Докле је света и пушке, његова освета остаће у
пуној снази. Јер нема за њу стеге ни од какве државе, ни од каквог другог закона,
осим онога што га је успоставио неки животом измучени старац у Дукађину.
Крв за крв, тако ми Бога, док траје мушке главе!“ (Божовић, 1926, стр. 91).
Витешки морал је налагао да се убица, односно крвник јавно покаже, како
би браћа и рођаци могли да освете убијеног тако што би одмаздили главу одра-
слог мушкарца из крвничког племена. Да је част манифестована кроз свећење
крви била важнија од очувања живота, потврђује и сљедећи примјер: „Ова
двојица падоше рањени, вичући из свега гласа за помоћ, наравно не за своје
животе, но да их освете“ (Божовић, 1926, стр. 45).
Немаркирано средство концептуализације крвне освете јесте глаголска
синтагма у чијем је средишту глагол осветити или његов имперфективни
парњак светити:
Храбро прегли да освете рођака [...] (Божовић, 1926, стр. 45); Браћу је
довољно осветио и доказао да је његова пушка била на достојном рамену
(Божовић, 1926, стр. 47); За непуну годину побише му сва четири брата.
Тројицу је осветио по реду само са по једном главом [...] (Божовић, 1926,
стр. 46); Соколио их је да не тугују, но да расту и спремају се да свакога
свога освете, јер се само тако погинули жале, а не плачем и кукњавом.
(Божовић, 1926, стр. 92); Сталета би славио на тај начин сретан свој
долазак из крвавих пустоловина. Јер он изједна свећаше своју браћу и
свакога увређенога у крају. (Божовић, 1926, стр. 46).
Прегледом корпуса утврдили смо да се у Божовићевим приповијеткама

крвна освета много чешће вербално изражава кроз фразеолошке конструк-
ције које садрже именицу крв. У првом дијелу тих спојева налазе се различити
288
глаголи: светити, узети, бити одговоран, вешати (на врата), платити, дуго-
вати, урезати (у рабош), изгубити:
[...] пошао је на кулу својих побратима, браћи Шабана Марића, којима
је некад светио крви и са пушком одржао глас њихове куће (Божовић,
1926, стр. 80); [...] е ту крв може осветити само Пера Симић из Ораховца
[...] (Божовић, 1926, стр. 80); Он дубоко уздахну и дође му да до неба
рикне. Осветиће крви, али домаћи понос неће донети на своје место.
[...] уверен да је учинио само своју дужност, потпуковник без узбуђења
рече присутнима да је узео крв [...] (Божовић, 1926, стр. 32); Заповедно
предложи да ових четрнаест крви узме племе на себе (Божовић, 1926,
стр. 51);
Цело је село једно родство и за крв је одговоран свако на кога наиђу
(Божовић, 1926, стр. 177);
Убијаше за свој рачун, за друге и Србе и Арнауте, увек јављајући брат-
ствима – кад је крв вешао на своја врата (Божовић, 1926, стр. 47);
Зар да моји Кијевљани плаћају моје крви? (Божовић, 1926, стр. 51);
– А јеси ли ти Куч? – „Јесам“. – Онда знаш ли колико ми крви дугујете?
Кад у Прекорупљу урезаше у рабош његову личну осамнаесту крв,
једнога вечера дођоше му на кулу Љутан, долачки свештеник и одабрани
домаћини српски из околине. (Божовић, 1926, стр. 47);
Чуј од данас до вијека, о Турчине! Моја се крв неће изгубити иако
си ме овако затекао сама у планини. (Божовић, 1926, стр. 32); – Хајде,
јадан, размини док сам још мек... А отклен си? – Шта, да не мислиш да
ми изгубиш крв?... (Божовић, 1926, стр. 55).
Интересантно је да су неке од ових конструкција – узети крв и вешати

крв на своја врата у Божовићевом тексту истакнуте курзивом, што говори о
томе да је ријеч о фразеолошким спојевима везаним за специфичну језичку
слику свијета. Рјечник Матице српске као и Матешићев рјечник биљеже фра-
зеологизам платити крв у значењу ’бити погубљен, изгубити живот’ (исп.
РМС и Matešić, 1982. s. v. крв), док је у РСАНУ (s. v. крв), у чији корпус улазе и
Божовићеве приповијетке, уз ове, регистрован и израз узети крв – ’извршити
убиство, убити (обично из крвне освете)’. Међутим, у контексту Божовићевих
приповједака, узети крв прије значи ’бити одговоран за убиство’. Исто значење
има и фразеолошка конструкција вешати крв на своја врата. С друге стране,
фразеолошка јединица изгубити крв, непотврђена ни у једном од постојећих
рјечника, може се семантизовати синтагмом ’остати неосвећен’. У примјеру
урезати у рабош крв дошло је до модификације фразеологизма забиљежити
у рабош (са значењем ’упамтити по злу, замјерити’) и његовог проширивања
употребом објекта крв.
289
Прва компонента појединих фразеолошких конструкција – платити,

дуговати, узети, урезати у рабош указује на то да је ријеч о вриједности која
има цијену, те у основи ових спојева препознајемо метафору трговине.13 Иста
метафора се налази и у подлози лексичког споја имати дугова и фразеологизама
заменити главу и (признавати) крв за крв:
Овде је пало четрнаест људи, а имам и других дугова. (Божовић, 1926,
стр. 51);
Само овде, где му је брат погинуо и главу којег је ончас са неколико
крвничких на ораховачкој калдрми мушки заменио. (Божовић, 1926,
стр. 81);
[...] да од данас Србин не може никога узимати у заштиту ни на руку
[...] и да се више не признаје крв за крв, српска за арнаутску (Божовић,
1926, стр. 44); Крв за крв, тако ми Бога, док траје мушке главе! (Божовић,
1926, стр. 91).
Конструкције светити крв, изгубити крв и бити одговоран за крв концеп-

туализују се преко метафоре светиње. Глагол осветити и именица светиња
потичу од исте прасловенске основе (исп. Skok, 1973, s. v. svet), а да се освета
у српском менталитету доживљава као света дужност, свједочи и народна из-
река „Ко се не освети, тај се не посвети“. На истом изворном домену почива и
лексички спој испунити/извршити закон:
И вечерас, кад је пала ноћ, опколио је кућу својих крвника Баранаца [...]
Одабрао је три најбоља Баранца и као повео на станицу. Уз пут их везао,
па мимо станицу право на место где му је брат погинуо. Да испуни свој
закон, пречи од свега, па после нека буде што ће бити... (Божовић, 1926,
стр. 92); Дружина ћуташе као на богомољи. Има да се изврши један виши
закон, али према смрти има свако поштовања. (Божовић, 1926, стр. 93).
Крвна освета се у Божовићевим приповијеткама концептуализује и преко

средства којим је извршена, што потврђује фразеологизам испалити пушку за
некога:
Оборили на њега плотун од једанаест пушака да су му и главу раз-
мрскали, као да је то био какав никоговић, за којега пушка неће бити
испаљена. (Божовић, 1926, стр. 91).
Крвна освета и умир, са аспекта обичајног права, представљају два раз-

личита института. Илија Јелић (1927, стр. 78) објашњава да се суштина крвне
освете „састоји у враћању зла злим и у сразмери која према схватању осветника
13
Према Лејкофу, моралност се концептуализује на основу изворних домена финансијска
трансакција, њега, кретање у оквиру одређених граница, снага, усправност, чистоћа,
светлост, здравље, љепота, цјеловитост, правилност (наведено према: Klikovac, 2004,
стр. 18).
290
одговара нанесеном злу, а суштина се умира састоји у сразмерној материјалној

накнади коју повредиоци дају повређенима за нанету повреду или причињену
штету.“ Међутим, у језичкој слици свијета носилаца српског језика оба концепта
су фиксирана путем метафоре трговине, с тим што се у првом случају увијек
размјењује живот за живот, или крв за крв, глава за главу, док се при умиру
штета, односно изгубљена част може надокнадити и материјалним средствима.
У прегледаним приповијеткама евидентиране су двије фразеолошке једи-
нице којима се фиксира умир – мирити крв и пребити крв:
Мираше се једна крв и за слабију страну Сталета вођаше упорну борбу
[...] (Божовић, 1926, стр. 43);
После три дана Сталета замоли Љутана да позове све барјактаре и
старце да реше спор: пребију крви и одлуче шта он Будалићима дугује.
(Божовић, 1926, стр. 46); За част племена, за незаслужно изазивање, за
напад на манастир Лаушани морају платити. Пребићемо за то неколико
крви. (Божовић, 1926, стр. 51).
Премда би прва компонента фразеологизма мирити крв могла упућивати

и на метафору рата, ипак мислимо да је у подлози овог споја трговина, јер се за-
право мирење крви своди на измирење дугова. О томе свједочи и синонимични
фразеологизам пребити/пребијати крв. Оба фразеологизма су регистрована у
РСАНУ (s. v. крв), уз објашњење да је ријеч о прекидању крвне освете, односно
о измирењу завађених страна. Уз то се за фразеологизам пребијати крв у загра-
ди наводи и начин измирења – обично пошто се убиство врати убиством или
пристане на материјалну надокнаду за убијеног. Факултативност материјалне
надокнаде и примарно значење заустављања даљег проливања крви, као и начин
фиксирања умира оправдавају обједињавање крвне освете и умира под један
микроконцепт.14 Посљедњи наведени примјер показује да су крви, односно
убиства могла бити и цијена за част, тј. да се при умиру водило рачуна и о томе
да ли је и колико моралне штете нанесено племену.
Микроконцепт дата ријеч
Држање дате ријечи у племенској организацији живота било је једно од

начела којима се потврђивала част. Концепт дата ријеч у анализираним припо-
вијеткама вербализован је кроз фразеологизме различитог лексичког састава.
Евидентиран је само један примјер у коме се као компонента фразеоло-
гизма јавља именица ријеч:
14
И А. Пејановић крвну освету и умир посматра као дијелове истог концепта, а у Горском
вијенцу репрезентовани су кроз фразеологизме мирити крв, мирити главе, братско
мито и крвнице пушке (Пејановић, 2010, стр. 146–147). У основи ових фразеологизама
такође леже метафоре трговине.
291
Сазнаће се за моју жалосну погибију. И тврду ти ријеч задајем, наћиће

[sic] се какав рођак који ће ме осветити (Божовић, 1926, стр. 31).
Исту вриједност, вриједност чврстог обећања за које се јемчи сопственом

чашћу, има фразеологизам у чијем средишту се налази лексема вјера15:
Стегао сам зубе и опростио јој [...] И дао јој вјеру да и ја више нећу.
Гажење дате ријечи такође је фиксирано фразеологизмом са компонентом

вјера. Регистрован је само један такав примјер, у коме је експлицитно садржана и
посљедица таквог поступка – губитак части, односно „бацање срамоте на кућу“:
[...] нагоњаху Златета на мисао да ће му син опет згодном приликом
вером преврнути и бацити коначан срам на његову кућу. (Божовић, 1926,
стр. 128).
С обзиром на то да многе приповијетке описују етичка начела Арнаута,

концепт дате ријечи изражава се и лексемом беса, најчешће употријебљеном
у склопу фразеолошке конструкције:
Нису времена као што су била. Беса није оно што је некад била.
Послаше изасланство да опсаду прими Љутан, који изради да се ма-
настир не дира, а Сталети, ако је жив, дâ тродневна беса и допуштење
да га из манастира спроводе. (Божовић, 1926, стр. 49);
Даље, сви околни барјаци везали су бесу да се манастир чува као очи
у глави. (Божовић, 1926, стр. 51);
[...] како у име племена Бериша води некога на руку [курзив на руку
је Божовићев], на бесу божју. (Божовић, 1926, стр. 39); Испршено ко-
рачајући, предводник не звераше ни лево ни десно, но као на каквој
свечаној опходњи целокупним изразом као да хоћаше да увери сваки
зелени шумарак [...] како у име племена Бериша води некога на руку
[курзив на руку је Божовићев], на бесу божју. Да, води некога којега би
други имали право причекати и убити, јер им је свакако нешто крив.
Само је у првом примјеру арнаутска лексема беса употријебљена само-

стално, а има вриједност ’дата ријеч, вјера’. Наредни примјери показују да се
ова лексема везује за глаголе дати и везати, при чему посљедња конструкција
– везати бесу – свједочи о снази коју је имало такво обећање. У посљедњим
15
Микроконцепт дата ријеч у Горском вијенцу се доминантно изражава кроз идиоме и
заклетве са компонентом вјера – дати вјеру, задати божју вјеру тврду, на вјеру, божја
ви је вјера, на ти божју вјеру. Осим ових, регистрован је и фразеологизам на братску
који је у супституентан идиомом на вјеру (Пејановић, 2010, стр. 147–149).
292
двама примјерима за глагол водити везују се двије падежне конструкције, које,

према нашем мишљењу, стоје у таутолошком односу, тј. друга водити на бесу
божју објашњава мање познат и зато и у самом тексту курзивом истакнут из-
раз на руку. Посљедњи примјер у коме се описује свечано и поносно држање
онога који води некога на руку свједочи да је у питању посебно обећање које
је гаранција нечије безбједности. Такво обећање, како показују примјери, не
обавезује само онога ко га је изрекао него и све остале чланове заједнице. Исто
значење потврђује и фразеолошка конструкција узети на руку, посвједочена
у двама примјерима:
[...] да од данас Србин не може никога узимати у заштиту ни на руку
[...] (Божовић, 1926, стр. 44); Требаше да покупује још неке ситнице [...]
па да крене на пут преко Рогозне, са овећим српским друштвом, које
беше узео на руку (Божовић, 1926, стр. 53).
На основу наведених фразеологизама задати тврду ријеч, дати вјеру,

дати бесу, везати бесу, узети на руку може се закључити да се дата ријеч у
језичкој слици свијета Божовићевих јунака концептуализује преко метафо-
ре даривања. Ова метафора расвјетљава и употребу соматизма рука у склопу
фразеолошке јединице узети на руку: рука је средство којим се дарује, тј. по-
средник између дародавца и онога који прима дар. У основи фразеолошких
конструкција водити на бесу и водити на руку налази се метафора кретања у
границама одређеног простора.
Периферна средства вербализације концепта част
Микроконцепти добар глас и човјечност имплицитно садрже сему част, што

нас, уз мањи број примјера и средстава којима се ови концепти изражавају, оп-
редјељује да их посматрамо као периферна средства вербализације концепта част.
Микроконцепт добар глас. У патријархалном друштву о коме приповиједа
Божовић посједовање или непосједовање части, односно угледа узрок је не-
чијег доброг или лошег гласа. Сама лексема глас секундарно реализује значења
’чувеност, гласитост, слава’ и ’мишљење (добро или рђаво) које влада о некоме,
општа оцјена’ (РСАНУ, s. v. глас). Преко тих значења она је укључена и у фра-
зеологизме одржати глас, бити на гласу, чути (за) нечији глас:
[...] пошао је на кулу својих побратима, браћи Шабана Марића, којима
је некад светио крви и са пушком одржао глас њихове куће (Божовић,
1926, стр. 80);
Био је момак на гласу. (Божовић, 1926, стр. 67);
[...] а оклен си ти, ага? – Из Пештери... Шајин-бег. – Чуо сам ти глас,
здраво ми био; а турковања ти јеси ли ти чуо за мене? (Божовић, 1926,
стр. 171);
293
Фразеологизми бити на гласу и чути за нечији глас подразумијевају да

одређена особа посједује добар углед, због кога је и чувена.16 Исту семантичку
подлогу има и фразеолошка конструкција бити неко, чија се прва компонента
обично јавља у форми имперфекта или крњег перфекта, а друга, чак и само-
стално употријебљена, има значење ’значајна, угледна особа, онај који се истиче
својом вриједношћу, важношћу’ (исп. РСАНУ, РМС, s. v. неко).17 У Божовићевој
приповијеци Попут Страхињића главни јунак тражи од васојевићких главара
да вреднују његов поступак опраштања прељубе, што они чине на сљедећи
начин:
– То је јунак, Васове ми душе!... – Неко био некад у маленој Бањсци,
па овај наш хајдук Деле сад... (Божовић, 1926, стр. 76).
Забиљежена су и два примјера у којима је имперфекат беше употријебљен

уз лично име:
Кроз арнаутску песму и тајанствена причања српска бруји као легенда
да доскора беше Стал-Кијева (Божовић, 1926, стр. 42); Подла издаја једно-
га малодушника [...] отпрати Сталету на онај свет. А Арнаути поведоше
његову жену и дете у Србију и овековечише га кроз песму. Јер, ваистину,
беше Стал-Кијева... (Божовић, 1926, стр. 52).
Овом конструкцијом се такође указује на то да је јунак о коме се припо-

виједа остао упамћен по својим племенитим подвизима и високим моралним
вриједностима.
Наведена фразеолошке јединице – бити на гласу, чути за нечији глас, бити
неко – подразумијевају да се кроз простор и вријеме преноси глас о нечијој
честитости, што нас наводи на закључак да се у основи ових израза налази
метафори ширења.
Микроконцепт човјечност. Лексема човјек у једном од својих секундарних
значења описује се као ’носилац високих моралних и карактерних особина’
(РМС, s. v. човек), што јој омогућава укључивање у концепт част. Код Божовића
је евидентиран примјер остати човек, у коме лексема човјек партиципира
управо преко наведеног значења:
[...] он беше неизмерно собом задовољан што остаде човек [...]
(Божовић, 1926, стр. 114).
Част може имати и негативно етичко поље, а припадникe племена који се

одликују одсуством части, односно човјечности Божовићеви јунаци именују
16
Исп. опис бити на гласу и бити на добру гласу s. v. глас у: Matešić, 1982; РМС.
17
Да се неодређеном замјеницом неко у конструкцији бити неко реферише и о части
агенса, потврђују и антонимне лексеме никоговић и никоговина – у чијој основи се
налази одрична замјеница нико.
294
лексемама никоговић, ничесовина, ничесовић, неваљатњиковић, неваљатник

као и фразеологизмом погани син:
Оборили на њега плотун од једанаест пушака да су му и главу раз-
мрскали, као да је то био какав никоговић, за којега пушка неће бити
испаљена. (Божовић, 1926, стр. 91)
Ничесовић је Јован Деле ка исти Ашанин... (Божовић, 1926, стр. 75);
Е, не било вам просто, колико ни Ашанину згодна жена!... Еј, не-
ваљатњиковићи!... (Божовић, 1926, стр. 160);
У заседи треба да останем све док ме он лично не смени, а другачије –
одузеће ми пушку као последњем неваљатнику (Божовић, 1926, стр. 65);
Па онда што причаш, погани сине! – оштро му подвикну војвода
Миљан, сав зелен у лицу и готов да га са скупа отера како какву заиста
ничесовину. (Божовић, 1926, стр. 76).
Све лексеме са негативним префиксом регистроване су и у РСАНУ, а неке

од њих – ничесовић, ничесовина, невељатниковић и неваљатник – поткријепље-
не само примјерима из Божовићевих дјела. Ријеч је о дијалекатској и изразито
стилски маркираној лексици која носи значење оцјене – неморална, нечасна
особа, нитков. И придјев поган из свог основног значења ’пун прљавштине,
нечисти’ развија секундарно значење, у РСАНУ описано као ’неморалан, нечас-
тан’. С обзиром на то да се овим језичким јединицама мјери да ли и колико има
части у одређеном лицу, намеће се закључак да се човјечност у Божовићевим
приповијеткама концептуализује кроз метафору садржине.
Истраживање је показало да концепт част у Божовићевим приповијет-

кама има сложену структуру и мноштво лексичких и фразеолошких средстава
којима се вербално изражава.
Једрени концепт образ посвједочен је кроз употребу тринаест различитих
фразеолошких конструкција, као и самостално употријебљеном лексемом образ
у значењу ’част’. Образ се у језичкој слици свијета Божовићевих јунака кон-
цептуализује као драгоцјеност (чувати образ, спасити образ, донети образ на
врата, скупо платити образ, имати образ, узети образ, изгубити образ, отићи
образ, заклињати у царски образ, истаћи образ), затим као нешто што може
бити чисто или упрљано (бели образ, небели образ, окаљати образ), односно
као вриједност која се мјери односом горе-доље (са образом пасати силав).
Дакле, образ, односно част у испитиваној језичкој слици свијета представља
драгоцјеност која се брижљиво чува, част је оно што је чисто, што је горе.
Микроконцепт крвна освета везује се првенствено за фразеолошке је-
динице, мада је посвједочена и употреба синтагми са глаголом светити и
295
одговарајућим именицама заступљеним преко свог денотативног значења (брат,

рођак). Од укупно 15 различитих идиома и фразеолошких конструкција којима
се вербализује овај концепт, њих десет се заснива на метафори трговине (плаћа-
ти крв, дуговати крв, имати дугова, урезати у рабош крв, узети крв, вешати на
врата крв, заменити главу, признати крв за крв, мирити крв, пребити крв), док
је у основи осталих лексичких спојева метафора светиње (светити крв, испуни-
ти закон, изгубити крв, бити одговоран за крв), а у једном случају и метафора
оруђа (испалити пушку за некога). Из овог закључујемо да је крвна освета у
језичкој слици свијета Божовићевих јунака трговина, односно размјена, да узи-
мање главе представља дуг, а да је измирење, односно надокнада дуга – светиња.
Концепт дата ријеч посвједочен је укупно дванаест пута, при чему је ре-
презентован кроз осам фразеолошких конструкција и четири пута самостално
употријебљеном лексемом беса у значењу ’дата ријеч’. Овај концепт почива на
метафори даривања (дати ријеч, дати вјеру, дати бесу, везати бесу) и кретања
у тачно одређеном простору (водити на бесу, водити на руку). У изворне доме-
не даривања и кретања уклапају се и специфични Божовићеви фразеологизми
– узети на руку и водити на руку, јер рука представља средство даривања, од-
носно средство преко кога се некоме олакшава кретање. То значи да у језичкој
слици свијета Божовићевих јунака држање дате ријечи представља даривање,
односно кретање у границама одређеног простора тачно утврђеним путевима
(правилима понашања).
Периферна средства у којима је имплицитно садржана сема част окупље-
на су око микроконцепата добар глас и човјечност. Први од њих остварује се
фразеологизмима са компонентом глас (одржати глас, бити на гласу, чути за
нечији глас), као и идиомом бити неко, а засновани су на метафори прости-
рања – добар глас се шири, односно част доприноси да се добар глас шири.
Микроконцепт човјечност реализује се фразеолошком конструкцијом остати
човек, док се одсуство човјечности концептуализује преко стилски маркираних
лексема у чијој основи је одрична замјена нико (никоговић, никоговина, ничесо-
вић, ничесовина) или негирани глагол ваљати (неваљатник и неваљатњико-
вић). У истом значењу је забиљежен и фразеологизам погани син. У основи овог
микрокнцепта је метафора садржавања, што значи да је у свијести Божовићевих
јунака човјечност измјерљива, а мјера човјечности јесте част.
Извор:
Божовић, Гр. (1926). Приповетке. Београд: Српска књижевна задруга.
Ајдачић, Д. (2015). Концепт част у српском језику. У: Д. Ајдачић (ур.), О вредностима
у српском језику (73–97). Београд: Алма.
296
Димитријевић, И. (2015). Вербализација концепта части и поштења у српском језику

(одбрањена докторска дисертација у рукопису). Филозофски факултет, Нови Сад.
Јелић, И. (1927). Крвна освета и умир код старих културних народа. Гласник
Етнографског музеја у Београду, II, 72–81.
Јефтимијевић Михајловић, М. (2018). Знамења и значења (огледи о српској књижевности
Косова и Метохије). Лепосавић: Институт за српску културу – Приштина.
Карасик, В. И. и Слишкин, Г. Г. (2005). Базовые характеристики лингвокультурных
концептов. У: В. И. Карасик и И. А. Стернин (ред.), Антология концептов, том 1
(13–16). Волгоград: Парадигма.
Караџић, В. Ст. (1818). Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима.
Беч (Wien, Viennae): Gedruckt bei den P. P. Armeniern.
Керкез, Д. (2007). Концепт „грех“ као део језичке слике света код Срба и код Руса.
У: Р. Симић (ур.), Српски језик и друштвена кретања (309–316). Крагујевац:
Филолошко-уметнички факултет.
Керкез, Д. (2013). Језички концепт чудо у руском језику (у поређењу са српским). У: Ј.
Грковић-Мејџор и К. Кончаревић (ур.), Теолингвистичка проучавања словенских
језика (95–114). Београд: Српска академија наука и уметности.
Кlikovac, D. (2004). Metafore u mišljenju i jeziku. Beograd: Biblioteka ХХ vek.
Маслова, В. А. (2005). Когнитивная лингвистика. Минск: ТетраСистемс.
Matešić, Ј. (1982). Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika. Zagreb: Školska knjiga.
Милосављевић, Т. (2019). Вербализација концепта част на језичкој слици света Куча. У:
Ј. Стојановић (ур.), Српско језичко и књижевно насљеђе на простору данашње Црне
Горе. Српски језик и књижевност данас, зборник радова са Другог међународног
научног скупа одржаног у Подгорици 26–28. маја 2017. (269–283). Подгорица:
Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори.
Пејановић, А. (2010). Фразеологија Горског вијенца. Подгорица: Црногорска академија
наука и умјетности.
Пименова, М. В. (2005). Методология концептуальных исследований. У: В. И. Карасик и
И. А. Стернин (ред.), Антология концептов, том 1 (16–20). Волгоград: Парадигма.
Ристић, С. (2015). Концепти етичких појмова част и срамота. У: С. Ристић, Граматички
и когнитивни аспекти когнитивног значења (150–167). Београд: Институт за
српски језик САНУ.
РМС. Речник српскохрватског књижевног језика. Књ. 1–6. Нови Сад: Матица српска –
Загреб: Матица хрватска, 1967–1976.
РСАНУ. Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Књ. 1–. Београд: Српска
академија наука и уметности, Институт за српски језик САНУ, 1959–.
Skok, P. (1971–1973). Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–III. Zagreb:
Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.
Степанов, Ю. С. (2004). Константы : словарь русской культуры. Москва: Академический
Проект.
Телија, В. Н. (1996). Русская фразеология – семантический, прагматический и лингво-
културологический аспекты. Москва: Школа „Языки русской культуры“.
297
Анна М. Янюшевич Оливери

Приштинский университет с временной штаб-квартирой
в Косовска-Митровице
Факультет философии
Кафедра сербского языка и литературы
Вербализация концепта част

в рассказах Григория Божовича
Резюме. В работе рассматривается концепт част в рассказах Григория

Божовича с аспекта лингвокультурологии и когнитивной семантики. Част
является одной из основных ценностей патриархального общества, данный
концепт в языковой картине мира героев Божовича закреплен в виде слож-
ной (поликонцептной) структуры. Ядро макроконцепта част представляет
концепт образ, прямо связанный с микроконцептами крвна освета и дата
ријеч, в то время как добар глас и човјечност находятся на периферии данного
макроконцепта. Целью исследования является установить средства использу-
емые для вербального выражения концепта част, и, посредственно, указать
каким способом образ, крвна освета, дата ријеч, добар глас и човјечност, как
части ассоциативно-семантического поля част, концептуализуются в рассказах
Григория Божовича.
Ключевые слова: Григорий Божович, концепт част, языковая картина мира,
вербализация, метафора.
298
Јована Д. Бојовић1 821.163.41.08-32 Божовић Г.
Институт за српски језик САНУ
Београд
О приповедачком презенту и његовој

дијалекатској подлози у Божовићевим наративним
текстовима из Ибарског Колашина
Сажетак. У раду биће усмерена пажња на употребну диференцијалност

две аспекатске варијанте презента као наративно употребљеног глаголског
облика на примеру ексцерпиране грађе из путописа Григорија Божовића – За
робовања и Гредом. Са синтаксостилистичког и синтаксичко-семантичког
аспекта, укључујући и психолингвистичке моменте, издвојићемо и објасни-
ти карактер временски транспонованог презента у обележавању прошлих
радњи. Са становишта дијалектологије, покушаћемо да анализом презента
у наративној употреби прикажемо у коликој мери je оваква служба презента
присутна у говору Божовићевих ликова и које контекстуалне околности
мотивишу наративну употребу. Осим тога, настојаћемо да утврдимо коли-
ко се стање добијено анализом подудара са стањем у суседним идиомима
зетско-сјеничког дијалекта или ће се показати да добијена слика представља
специфичност говора Ибарског Колашина. У фокусу истраживања неће
бити реченични ниво већ ниво дискурса, јер он омогућава аспектуално
шира проучавања.
Кључне речи: презент, прошло време, наративна употреба, уживљеност,
Ибарски Колашин, Григорије Божовић.
У испитивању присутности презента у књижевном делу Григорија Божо-

вића полазимо са претпоставком да је његова употреба високофреквентна,
јер је он једини глаголски облик којим се исказује садашњост у српском јези-
ку. Ексцерпирањем делова путописа и приповедака у којима налазимо пре-
зент у служби наративног облика, наше полазиште показује се исправним.
Међутим, примарни задатак нашег истраживања није анализа овог глагол-
ског облика у својој примарној служби. Презент је глаголски облик који изван
своје примарне функције може бити употребљен за исказивање радњи које су
1
jovanab89@yahoo.com
299
временски транспоноване у прошлост или будућност (Танасић, 2005, стр. 376).

Приповедачки, историјски или наративни презент јесу називи за транспоно-
вани презент у прошлост. Новија литература доноси још један назив „синема-
тографски презент“, јер „читалац има утисак да се радња одвија пред његовим
очима, као да гледа филм“ (Станојевић и Ашић, 2008, стр. 41). У овом раду
биће изложена запажања о секундарној употреби презента у књижевном опусу
Григорија Божовића, јер је управо као такав носилац високог степена стилоге-
ности. Са синтаксостилистичког и синтаксо-семантичког аспекта, покушаћемо
да издвојимо и објаснимо карактеристике временски транспонованог презента
у обележавању прошлих радњи. Са становишта дијалектологије, покушаћемо
да анализом презента у наративној употреби дођемо до следећих сазнања: у
коликој мери је оваква служба поменутог глаголског облика заправо присутна
у говору Божовићевих ликова, које контекстуалне околности мотивишу нара-
тивну употребу, да ли се стање добијено анализом подудара и колико са стањем
у суседним идиомима зетско-сјеничког дијалекта, а колико са употребом у
стандардном српском језику или ће се показати да добијена слика представља
специфичност говора Ибарског Колашина.
Када се говори о функцији презента у наративном режиму употребе,
Т. Маретић у својој Граматици разликује праву и неправу садашњост, а у ок-
виру неправе садашњости (када се о нечему говори „кад год се прилика деси“)
пише о „хисторичком“ презенту који се употребљава у приповедању прошлих
догађаја, а његов се семантизам поклапа са значењским вредностима аориста
и перфекта (1963, стр. 604). На крају закључује да се оваква употреба презента
и то „од трајних глагола“ често среће у народним песмама и приповеткама,
као и у језику писаца (Маретић, 1963, стр. 609). М. Ивић указује на особеност
презента „у емоционалној нарацији где се тежи за максималним ефектом не-
посредног доживљаја стварности“ (1958, стр. 141), те указује на аспект који
доприноси стилистичким анализама, а које ће употпунити уско традиционалне
погледе на синтаксу глагола. У том смеру крећу се и истраживања Ј. Вуковића,
код кога проналазимо диферентну употребу глаголских облика у „обичном,
разговорном изразу“ и у „причању, приповедању“ (1967, стр. 374). Та разлика
огледа се у стилској маркираности радње која се исказује, те бисмо могли рећи
да је употреба глаголских облика у наративном исказу маркирана у односу на
ону у разговорној. Приповедни стил изискује експресивнију употребу језичких
форми ради приближавања доживљаја и догађаја о којима се говори, што значи
да је њихова појава стилистички маркирана. М. Стевановић такође пише о
„историјском“ или „приповедачком“ презенту за означавање радњи презентом
које су се вршиле у прошлости (Стевановић, 1989, стр. 583–587). Да се ради о
презенту за означавање радњи у прошлости, види се из контекста, на основу
неког претериталног глаголског облика којим се ситуација временски лоци-
ра, као и навођењем прилошких одредби. „Релативни презент за означавање
300
О приповедачком презенту и његовој дијалекатској подлози...
прошлих радњи, и свршених и несвршених глагола, најчешћи је свакако у

приповедању. Зато ми и сматрамо да је за њега најадекватнији термин припо-
ведачки (наративни) презент. Њиме нарочито обилују народне песме и при-
поветке, као и језик Вука Караџића у целини, а било га је више и код Вукових
следбеника, наших ранијих класичних књижевника, песника и приповедача.
Код неких новијих и најновијих писаца је, свакако, нешто ређи, под утицајем
свакодневног пословног језика, у коме се све више за означавање прошлих
радњи употребљава скоро искључиво перфекат“ (Стевановић, 1989, стр. 585).2
Када се у својој монографији о презенту бави транспонованим формама овог
глаголског облика, С. Танасић такође пише о секундарној употреби презента
и већ поменутим условима у којима се транспоновање у прошлост реализује.
Поред тога, истиче да моменат говора, као један од синтаксичких аспеката који
су битни за временско одређивање глаголске радње, у наративном режиму није
релевантан, односно „тада изостаје успостављање било каквог односа између
момента вршења радње и момента говора“ (Танасић, 1996, стр. 149).
У анализи транспоновања облика презента у прошлост потребно је, пре
свега, обратити пажњу како на синтаксичке тако и на прагматичке моменте,
оне из ширег језичког окружења који условљавају реализацију радње исказане
наративним презентом. На примерима наше грађе, издвојићемо микродискурсе
код којих је присутна експлицитно наведена временска детерминација, али и
оне делове текстова код којих је употреба транспонованог облика презента
мотивисана ширим контекстом. Семантичка разлика наративних презентских
форми огледа се и у одабиру имперфективних или перфективних глагола. У фо-
кусу истраживања неће бити реченични ниво, већ ниво дискурса јер омогућава
аспектуално шира проучавања, на чему се у србистичкој литератури инсистира
тек од половине XX века. Наративни презент, поред још неких глаголских об-
лика, поседује значајну функцију обележавања, односно изражавања временске
прогресије наративног дискурса, а када говоримо о темпоралној прогресији,
имамо на уму, пре свега, сукцесивни распоред излагања догађаја. У оваквом
изражавању темпоралне прогресије, што се показује у студији В. Станојевића
(2013), доминантну улогу поседују глаголи перфективног вида, јер догађајност
подразумева ограниченост – перфективност.3 Стога се презенту перфективног
вида приписује ова особеност, као уосталом и аористу. У анализи глаголских
облика уопште, они се не могу стриктно посматрати појединачно, већ увек у
корелацији са другим облицима, интралингвистичким и екстралингвистич-
ким средствима, што подразумева истраживање на дискурзивном плану. Из
2
Већина наших синтаксичара је временски транспоновани облик презента поистовећи-
вала са релативном употребом овог облика, што ће новија истраживања оповргнути
указујући на прецизнију дистинкцију у функционалној употреби (в. Танасић, 1996;
Станојевић, 2016).
3
По Кампу и Рајлу (1993). У: Станојевић, 2013.
301
ексцерпиране грађе путописа из Ибарског Колашина Г. Божовића, издвојени

су делови управног говора ликова овога краја у којима се јављају низови како
презента перфективних глагола тако и презента имперфективних глагола.
У анализи ових одломака биће указано на употребну диференцијалност две
аспекатске варијанте презента, на мотивисаност одабира конкретног облика,
као и на својствену стилистичку вредност која се постиже у наративу. Сви
поменути фактори условљени су специфичном употребом језика која није ко-
муникативна, већ наративна и самим тим у старту обележена маркираношћу
у односу на стандардни разговорни стил. Секундарна специфичност ексцер-
пираних делова текстова које анализирамо јесте да су они писани дијалектом.
Треба истаћи да је писац изворни говорник идиома Ибарског Колашина.
Кроз даљу анализу наративног презента покушаћемо да кроз издвојене
примере потврдимо специфичности његове употребе, а и посебно ћемо об-
ратити пажњу на прагматичке и лингвостилистичке појединости које се кроз
анализу намећу. Овакву употребу презента анализираћемо у два путописно-ре-
портерска записа – За робовања и Гредом.4 У овим записима, уживљавање у
прошлост Божовић постиже управо употребом презента, како из своје, припо-
ведачеве перспективе, тако и из перспективе присутних јунака. У фокусу нашег
истраживања биће само они делови путописа који су у форми управног говора,
што је и задатак овога рада – да се укаже на присутну дијалекатску основу. Из
перспективе својих ликова, односно из унутрашње тачке гледишта предочени
су нам догађаји омиљеног Божовићевог јунака – попа Јеротија Крсмановића
из Војковића (са Рогозне), и то у оба путописа. Како би се дочарала стварност
проживљених догађаја, најфреквентније средство изражавања јесте, пре све-
га, презент перфективних глагола, а потом презент имперфективних глагола.
„Ради уживљавања у догађаје о којима говори, говорно лице је употребило
презент место перфекта (транспозиција презента у перфекатску ситуацију),
– супституисало перфекатски облик презентским“ (Вуковић, 1967, стр. 374).
У првом путопису За робовања издвајамо четири наративне целине којима је
изражено евоцирање прошлих догађаја попа Јеротија. Прва наративна целина
говори о боравку попа Јеротија код Ферад-бега, друга наративна целина односи
се на период живота за време окупације под Аустријанцима, трећа на службу у
шуми, а четврта говори о Ибру из Јошанице. Пре сваке наративне, а и тематске
целине дат је оквир који нам најављује приповедну слику, као и тон саопшта-
вања догађаја – (1) „Не умијем ти све испричати“; (2) „А’, да... Побогу ко ће све
испричати?... (3) Е, баш да кажем још то...“; (4) „Нећеш вјеровати“.
Прва наративна целина почиње дескрипцијом простора у коме се радња
дешавала. И контекстуално, али и експлицитном временском детерминацијом
обележено је значење прошлог времена, односно употреба презентског облика
за радње у прошлости. У издвојеном микротексту временски оквир прошлости
4
Библиографске податке путописних записа видети на крају рада.
302
даје облик перфекта „стојао сам“, као и интралингвистички фактор – темпо-

рални адверби „тек у то доба“ који стоје на почетку аористног низа.
„Не умијем ти све испричати. Бегов чардак као какав сарај. Око њега
наслони, наложени огњеви, наоружани људи као војска. Унутра далбу-
хана, песма, свирка, гусле и музике. Као на свадби. Кроз тремове снују
бегови из разних места, разне одеће, свакојаки голаћи и зулумћари: стра-
ва да те узме. Стојао сам код врата као покајник до пола ноћи. Тек у то
доба дође Хаљо и поведе ме у неку стају да преноћим, рекавши ми да ће
ме бег примити кад се смилује...“ (За робовања, стр. 416)
Издвојени микротекст, заправо, представља само дискурзивну припрему

за следећу наративну целину која обилује облицима имперфективног и пер-
фективног презента. Присутни облици наративног презента, у комбинацији
са другим прошлим временима, поседују стилистичку вредност представљања
догађаја као актуелног, што не би било могуће да је уместо презента употребљен
неки други претеритални облик.
Други наративни дискурс односи се на период живота попа Јеротија за
време окупације, који је провео под једним од узвишења планине Рогозне (Јелеч)
– од новембра до марта месеца. Пре самог управног говора, приповедач упућује
читаоце на околности које су довеле до догађаја о којима поп Јеротије прича.
„Тврђи је човјек од камена, брате мој... Прикрадем се кући, да видим
снаху, кћер и унучад, узмем по један хљебац, па у гору као каква препла-
шена зверка. Снаха преневољено пита гђе ћу бити да ми изнесе мало
хране, а ја се заценим од плача и не смијем да речем. Женско је чељаде,
заплашиће га зли људи, па ће оказати. Бјежим горе под Јелеч, па паднем и
молим се богу, молим а не проклињем. Увијем се у шареницу и легнем. Кад
се пробудим, а оно на мени снијег од три стопе. Завију недалеко вуци, а ја
бјежи на букву. А кад ноћу залају пси по селу, потрчим кући. Учини ми
се да моју унучад пеку, снаси мећу око врата ужежене вериге... Прикрадем
се до онога великога дуба горе, сјутра ћеш га виђети. У његовој шупљини
чувао сам сјекиру и један стари добро напуњен пиштољ... Чудиш се што
их собом нијесам носио? Нијесам себе оружјем хтио бранити. Нијесам
никад пушку употребио. Али за ђецу... Хе... тако приђем до куће, ослуш-
нем, погледам кроз прозор. Мир. У кући сама снаха, они проклетници
неће ноћу где је сама жена – отишли код другога да преноће. Тако се ја
опет враћам у шуму...“ (За робовања, стр. 417)
На примеру наведене наративне целине можемо пратити процес временске

прогресије изнетих догађаја. Доминантни су низови перфективног презента
који почињу или се завршавају обликом имперфективног презента. Иако се у
наративном режиму саопштавања чешће јављају тзв. имперфективни низови,
оваква комбинација глаголских облика није нимало случајна, а указује нам
303
и на улогу глаголског вида. Имперфективна варијанта презента појављује се

спорадично као подсетник „непосредног доживљаја стварности“ (Ивић, 1958,
стр. 141), да се „радња сагледава као процес у току“ (Танасић, 1996, стр. 150), и
ритам приповедања успори, док је функција удружених облика перфективног
презента створити осећај динамичности и сукцесивног распореда дешавања.
Ова семантичка вредност перфективног презента умногоме утиче на темпо-
ралну прогресију изражавања, коју иначе поседује и аорист. Што се разлике у
употреби ове две варијанте наративног презента тиче, у науци је указано да је
„са презентом перфективних глагола временско низање догађаја једина реле-
вантна опција, то није увек случај и са презентом имперфективних глагола“
(Станојевић, 2013, стр. 96). Једини овде присутни низ имперфективног презента
састоји се од три такве јединице („молим се богу“, „молим а не проклињем“),
који такође има дозу стилског ефекта, и то што непосреднијег приближавања
проживљених ситуација, а притом је праћен и емотивним тоном приповедања.
Позицију временске перспективе одређује сам контекст под којим укључујемо
повремену употребу пуног или крњег облика перфекта, али и јављање времен-
ских клауза које упућују на темпоралну детерминацију радње главних клауза
(Танасић, 1996, стр. 155). Овај део наративног тока у путопису За робовања,
дискурзивни је пример комбиновања различитих синтаксичких јединица у оп-
исивању прошлих догађаја као садашњих. Удруживање, али и супротстављање
наведених глаголских облика у датом наративном исказу, мотивисано је допри-
носом у комплетнијем и што живописнијем осликавању животних ситуација
овога јунака у периоду под окупацијом.
Трећа наративна целина односи се на исти временски период, али јунак
сада описује како је, под већ поменутим специфичним условима, изгледала
његова служба у шуми у којој се крио.
„А ја уђем (1) у пећину, наложим (2) мало огњица, ужежем (3) вошта-
ницу, а растворим (4) књиге, па окупим (5) чатити: дијете, немој (6) ми
се смијати – сви ти људи имају (7) тај свијет, јер сам сузно бога молио да
их прими (8) у своје царство... Хе, хе, па сам и ђецу крштавао на снијегу.
Прснем (9) мало зејтина у снијег, па тим снијегом обичаја и закона ради
помажем (10) дијете по челу и лицу. Мјесто воде... И вјенчавао сам у
шуми. Окретао младенце око букве, а вијенце градио од дренове младљи-
ке... Но, не повратило се више, доста је!“...“ (За робовања, стр. 417–418)
Сам почетак издвојеног микротекста маркиран је перфективним видом

глагола у презенту (1), (2), (3), (4), (5). У тим примерима употреба перфективног
презента односи се на динамичност нарације, као и на непосредну процесуал-
ност (Радовановић, 1969, стр. 52; Ивић, 1958, стр. 140). Ова врста аспекатског
вида упућује на бржу динамику приповедања, те се тако и из наших примера
види да се радње хронолошки нижу једна за другом. Низ презента имперфек-
тивних глагола (6), (7), (8) у овом систему има функцију померања фокуса
304
са једне слике на другу, ону која је актуелна, напоредна са моментом говора,

након које је акценат поново стављен на оне догађаје који су се одигравали, а
рецепијентима представљени на посебан, субјективан начин, перфективним
видом презента (9), (10). И овде контекст има улогу временског локализатора,
на шта нас упућује последњи део нарације обележен облицима перфекта, који
јесте стилски неутралан, али указује на то да се „учесник догађаја враћа из
доживљаја прошлости у стварни свет“ (Танасић, 1996, стр. 158).
И четврти наративни дискурс обележен је фреквентном употребом пре-
зента перфективних глагола. На самом почетку, а потом још једном, пред крај
одломка, на темпоралну локализацију упућују нас језичка прилошка средства
– „једнога дана“, „тих дана“. Да се ради о прошлости, евидентно је и на основу
временског оквира који чине глаголске форме перфекта.
„А’, да... Побогу ко ће све испричати?... Е, баш да кажем још то... Једнога
дана прикрао се ја до онога дуба да виђу кога и узмем хљеба. Кад у зли
час пред моју кућу Ибро Плохо, доље из Јошанице и кућу му знаш, брате
мој. Са пет другова. Разгледа кућу, кошару, амбаре, кошеве. Види да није
ништа остало.“ (За робовања, стр. 418)
„„Нећеш вјеровати: униђе (1) Ибро Плохо из велике куће Плоха из
Јошанице у моју клијет и по кратком времену изиђе (2) – обучен као
прави поп у цркви са кадионицом и мојим крстом у руци. Обукао стихар,
метнуо наруквице, појас па фелон: за епитрахиљ није знао, но га метнуо
око врата поизнад одежде. Скамених се од чуда и засмијах. Викну (3) на
снаху да му у кадионицу метне (4) жара и тамјана. Бјеху тих дана убили
попа Пера из Добриње, па се проклети Ибро насмија (5), говорећи како
ове одежде носи (6) за њега, да би и он по реду и закону као поп био уко-
пан... Моја ћерка притрча (7) и сјекну (8) епитрахиљ и прекиде (9) му га
иза врата. Чувам (10) га и данас. Ибро се за чудо не наљути (11) много,
но мирно пође (12) кроз село, кадећи кадионицом и мрмљајући нешто
кроз зубе тобож као поп... Од стихара и одежде направио је послије були
шалваре, опрости ми боже, јер је то била златоткана свила. Ту скоро, кад
је Павле Ерановчанин купио његову земљу, у ђубрету смо нашли крст
сломљен, и са одежде отшивене крстове – бојао се да их метне були на
шалваре“...“ (За робовања, стр. 418–419)
Заправо, и сами низови перфективних глагола у презенту (1), (2) утичу на

темпоралну локализацију стварајући контекст који упућује на временску перс-
пективу антериорности у односу на моменат говора (Станојевић, 2016, стр. 218).
Овакав семантизам проистиче из прагматичко-стилистичких фактора, који су,
како смо већ напоменули, врло битни у описивању свих аспеката глаголских
облика. Сви поменути језички елементи чине компоненте слике прошлости,
која њиховим удруживањем постаје целовита и потпуна. Актер, приповедајући
о догађајима, свој исказ започиње двоструко маркираном секвенцом „једнога
305
дана прикрао се ја...“, где удружени темпорални адверб и глаголски облик

перфекта у даљој корелацији са презентом перфективних и, у мањој мери, са
презентом имперфективних глагола обликују временски оквир прошлости.
У таквом наративу, учесник догађаја своје доживљаје из прошлости презентује
облицима презента. Тим поступком глаголске форме презента временски се
трансформишу, те се прошле радње саопштавају као актуелне, чиме оваква
употреба презента постаје и експресивно, односно стилистички маркирана.
„Експресивна маркираност неког временског глаголског облика сужава дијапа-
зон његових употреба на оне које директно одражавају говорников/нараторов
однос према радњи (доживљеност, динамичност, или осећај временске близине
радње у односу на моменат говора)“ (Станојевић, 2016, стр. 224). После низова
глаголских облика презента и крњег перфекта, јављају се и два облика аориста
(„скамених се“, „засмијах“), који су уметнути између секвенци крњег перфекта
и презента. Мотивисаност њихове употребе налази се у додатној наглашености
доживљености радње. Они се налазе у средини наведеног одломка и стоје као
подсетник да се ради о доживљеној прошлој радњи, након кога низови перфек-
тивног презента (3), (4), (5), (7), (8), (9), (11), (12) стварају слику о динамичности
и сукцесивности радњи које су се хронолошки дешавале наведеним редоследом.
Ову прогресивност збивања, на тренутак, у приповедању „блокира“ презент
имперфективног вида (6), али и презент (10) у комбинацији са језичким еле-
ментом прилошког типа, померајући фокус на моменат говора – „Чувам га и
данас“ (Божовић, 2019, стр. 418). На крају, стилски неутрални облици перфекта
уоквирују темпорални аспект дискурса, када се актер, односно приповедач
враћа на експресивно немаркирано приповедање истичући епилог дешавања.
Догађаји који чине фабулу путописног записа Гредом деле је на пет нара-
тивних целина. Оне су хронолошки и просторно диференциране. Дистрибуцију
ових делова намеће, пре свега, динамика простора. Тако кретање ликова омо-
гућава управо простор који није фиксиран (Ковачевић, 2006, стр. 78). У путо-
пису, приповедач и поп Јеротије путују по Рогозни, а успутне ствари, гредом,
асоцирају их и наводе њихов разговор „на одметнике, на невоље које од њих
свет сналазе“ (Божовић, 2019, стр. 420). У првом делу, локациони простор пред-
ставља подножје Црног Врха. Заправо, цела прича везана је за ово подножје.
Употребом аориста, аутор као да наглашава смењивање наративних целина. За
разлику од претходног записа, у овом путописно-репортерском запису нара-
тивни презент је фреквентнији у приповедачевом наративу. Међутим, како је
циљ нашег истраживања анализа дијалекатског текста присутног у репликама
јунака, сада ће пажња бити усмерена само на тај слој приповедања, док се ре-
зултати анализе наративног презента употребљеног у приповедним нивоима
Григорија Божовића могу наћи у већ објављеној студији.5
5
В. Бојовић, 2015.
306
Главни актер и овог путописно-репортерског записа је поп Јеротије, а

пре његовог управног говора, путописац износи околности у којима путопис
настаје, као и технике истраживачког рада на терену: „Наводим старога на
прошлост, на гатке, на све оно што после њега неће нико хтети ни умети да ис-
прича. Расположен је и ведар, прича ми о старим кнезовима и поповима, много
о мојем Колашину...“, па још додаје о каквом је саговорнику реч: „Старац живо
слика, даје једре карактеристике и поверја, разлаже без сујеверице и напредно“
(Божовић, 2019, стр. 422). Јасно је, дакле, о каквом је типу саопштавања реч.
Када је у питању режим саопштавања који није разговорни, већ се реализује у
наративном току, најфреквентније средство изражавања јесте презент импер-
фективних глагола којим се предочава актуелност догађаја и приближава ток
реализације радње. Оно што је карактеристично за презент имперфективних
глагола јесте то да се, према речима М. Радовановића (1969), јавља у низови-
ма. Самим тим што се јавља на тај начин, а не појединачно, јасно је да утиче
на вишеслојно представљање одређене ситуације, односно слике. Поред тога,
функција низова несвршеног презента у приповедању јесте живописност и не-
посредност саопштавања (Радовановић, 1969, стр. 49). Наведени управни говор
и овог путописно-репортерског записа садржи имперфективне низове, али и
низове сачињене од глагола перфективног вида, који упућују на темпоралну
прогресију. Смењивање аспекатских варијанти умногоме утиче на динамику
приповедања, чији је крајњи циљ постизање ефекта уживљености.
У издвојеном делу управног говора из путописа Гредом, поп Јеротије при-
поведа о старом свештенику Радојици Клицановићу, домаћину манастира у
Дубоком Потоку. Наведени микротекст пример је и експлицитно наведене
временске детерминације, али и контекстуално је врло јасно да се ради о про-
шлим дешавањима. Језички прилошки елементи „давно“ и „тад“ у комбинацији
са перфектом глагола указују на евоцирање прошлих радњи.
„Стани и немој се смијати иако је за смијех. Ево и ја не могу да се уздр-
жим. Погледај ово лијешће. Давно је било, био сам тад ђак, а у мојој кући
још два попа. Ти се нијеси ни родио, али си ваљда чуо за попа Радојицу
Клицановића из Колашина. Био је домаћин вашег манастира у Дубоком
потоку. Махнит је то поп био, али и прави светац. Бојали смо се од њега
као од громовника. Сви су вјеровали да може да прокуне. Долазио је
сваке године по два пута на Рогозно у писанију. За манастир. Дошао би
прво нашој кући и обично узимао мене да му помажем и пишем. Није
ми било драго, био сам млад и немиран. Идемо тако, а он чим види како
згоднo место и чисто, извади из бисага једну сребрну овећу кутију, у којој
је била читава Дубокопоточка Света Рука, натуче епитрахиљ, па се моли
и метанише да се нама досади. Ако опази да смо се ми други око њега
осмехнули, разгоропади се све да побије или прокуне. Махнит бјеше, бог
да га прости!.. Пошли смо тако овим путем, кад се одозго са пјесмом и
виком зададоше неки Дедиловци. Њихово је село онамо код Грубетића, а
307
ваља да си чуо да су ти људи у пићу најтеже пијанице и убојице. Били на

кумству неком, па се изопијали до безумља. Чим нас спазише, разиграше
коње и један дрекну на попа Радојицу.“ (Гредом, стр. 422–423)
Низови временски транспонованих облика презента почињу облицима

потенцијала („дошао би... узимао“) и то од несвршених глагола, где је улога гла-
голског вида и у овом случају од велике важности. Наиме, потенцијал у оваквој
служби поседује способност исказивања радњи које припадају прошлости и, у
конкретном примеру, изражава понављање тих дешавања „са додатним елемен-
том семантике – евокативно представљање те прошлости“ (Танасић, 2005, стр.
462). Уместо ових облика потенцијала, методом супституције могуће је употре-
бити и перфекат, али тада не би било материјала за текстостилистичку анализу,
јер је у ексцерпираној грађи и потенцијал носилац високог степена стилогености,
и заједно са осталим језичким јединицама доприноси стварању система који је
контекстуално најпогоднији за исказивање прошлости са појачаним стилистич-
ким ефектима. У комбинацији са доживљеним глаголским облицима, и припо-
ведачки презент уноси дозу „приповједачке уживљености“ (Ковачевић, 2016,
стр. 378–379). Даљи ритам наратива организован је контрастирањем импер-
фективне и перфективне форме презента, који се углавном јављају у низовима
од два до три облика глагола, и све то са циљем постизања веће уживљености
у процес тока реализације дешавања, а који подразумева све већ наведене екс-
пресивне функције. Контекстуални временски оквир, поред најфреквентнијих
компоненти перфекта и аориста, обележен је на почетку само једним обликом
помоћног глагола у имперфекту – „бјеше“, који у издвојени микротекст уно-
си својства антериорности и доживљености трајних прошлих радњи. Дакле,
скуп свих поменутих језичких средстава доприноси комплетном представљању
радњи из прошлости везаних за попа Радојицу, а којима је присуствовао и сам
наратор, поп Јеротије. Удруживањем перфекта, аориста и имперфекта ствара
се базични слој, тј. позадина која представља претериталну основу у креирању
ширег наративног дискурса маркираног употребом временски транспонованог
презента у прошлост. Са употребом потенцијала у наведеном микродискурсу,
наративном презенту додатно се приписује способност исказивања хабитуалних
радњи (или неких „општих карактеристика“), „тако да је он врло подобан да се
представи ’преливање’ прошлога стања у садашње“ (Ковачевић, 2016, стр. 378).
Метод супституције показује да је у свим деловима текстова могао бити
употребљен и неки од претериталних глаголских облика, али је одабиром вре-
менски транспонованог облика презента постигнута одређена експресивност
у синтаксостилистичком смислу. Како су у питању фрагменти путописа који
су наративног карактера6, стилској ефективности такође доприноси транспо-
6
„Уколико један део текста жели да буде наративан, приповедна инстанца мора да ис-
прича причу у којој су приказани догађаји“ (Бал, 2000, стр. 49). У сваком од издвојених
фрагмената путописа Г. Божовића, приповедач прича причу о неком догађају, било
308
новани облик презента. Наративно употребљеним презентом, уместо неког

прошлог глаголског облика, подстиче се непосредност збивања и радња се
приказује као актуелна. Писац покушава да читаоцима приближи ток реали-
зације радње. Врло значајну улогу у исказивању темпоралне прогресије радње
о којој се приповеда има глаголски вид, односно аспекатске варијанте презента
– перфективна и имперфективна. Како је већ указано у анализи, темпоралној
прогресивности највише доприноси перфективна форма глагола у презен-
ту. Њој је конкурентан облик аориста, јер оба глаголска облика идентична
су на прагматичком плану (и стилистички су маркирани облици), а када је
у питању појава аориста у 3. лицу и презента, онда је сличност евидентна и
са ортографског аспекта. Дилеме око „препознавања“ правог времена у овим
контекстуалним околностима нису од великог значаја, управо због истог на-
ративног капацитета оба глаголска облика (Станојевић, 2013, стр. 96), којима
се придружује и перфективни перфекат. Битне разлике јављају се са појавом
имперфективних форми – презента, перфекта или пак имперфекта, и тада
на снази није прогресија догађаја већ се углавном изражава симултаност на
временској оси. Наравно, тада се неизоставно морају укључити остали дис-
курзивни лингвистички фактори у анализу, како би се добио целокупан увид.
Треба напоменути да експресивне вредности глаголских облика не предста-
вљају исту категорију у описивању употребних вредности тих форми и треба
је разликовати од семантичке категорије. Заправо, „глаголски облици могу
имати исту минималну семантику, али не и исти експресивни потенцијал“
(Станојевић, 2016, стр. 222).
На крају анализе треба нагласити да наративно употребљен презент
није релативновременски употребљен облик, већ је временски транспонован
(Танасић, 2005, стр. 376). Ослањајући се на Вет. 2008, Станојевић (2016, стр.
221) покушава да прецизније дефинише глаголска времена у српском језику, те
констатује да се приликом употребе наративног презента не испуњава основни
услов остваривања релативновременске употребе, јер се тачка временске пер-
спективе поклапа са моментом говора, односно моментом нарације. У неким
синтаксичким студијама, али и у дијалектолошкој литератури у поглављима о
синтакси, наративно употребљен презент или приповедачки презент каракте-
рише се као релативновременски употребљен. Како није остварен услов рела-
тивне употребе, јер се моменат говора поклапа са временском перспективом,
а глаголска радња њима претходи, долази до временског транспоновања, те
у описивању овакве употребе презента моменат говора не представља рефе-
рентно полазиште.7
да је у питању тзв. екстерни приповедач или приповедач који је везан за лик, пред-
стављајући причу као стварну.
7
„Временска трансформација глаголских облика има своја правила устројавања, а
најбитније је у томе чињеница, већ истакнута, да се ту моменат говора не јавља као
309
Компаративним методом сагледали смо стање у идиомима зетско-сјеничке

дијалекатске зоне, како бисмо увидели да ли су резултати наших анализа део
шире слике поменуте зоне или су у одређеној мери специфични. Пре свега,
морамо напоменути да су синтаксички проблеми у дијалектолошким студијама
недовољно истражени, односно помињани су узгредно, а карактеристике гла-
голских облика осветљаване су углавном на морфолошком плану. Као што смо
већ приметили, многи дијалектолози, када говоре о употреби презента, сврста-
вају наративну употребу у релативновременску. Тако у новопазарско-сјеничким
говорима, у говору Бјелопавлића, у говору Ибарског Колашина, као и у зони
Тутина, Новог Пазара и Сјенице, наративни презент је бележен у релативној
употреби, јер се не прави дистинкција са временски транспонованим обликом
(Барјактаревић, 1966, стр. 124; Ћупић, 1997, стр. 161; Божовић, 1998, стр. 113;
Вељовић, 2018, стр. 116–117). И у староцрногорским говорима приметна је
употреба приповедачког презента, с тим да је перфективни презент ретко у упо-
треби, док се имперфективна варијанта јавља чешће (Пешикан, 1965, стр. 198).
У многим студијама, класификација службе презента није ни поменута, већ
су дате само карактеристичне морфолошке црте овог глаголског облика. Тако,
на пример, источноцрногорски говори, мрковићки говор, као и говор Горњих
Васојевића поред наставка -м за 1. лице једнине презента, одликују се и старим
наставком -у у појединим примерима (оћу, нећу, могу, вељу, виђу), с тим што
се архаизми типа вељу, виђу замењују аналошким облицима са наставком -м
(велим, видим) (Стевановић, 1933–34, стр. 85; Вујовић, 1969, стр. 254; Стијовић,
2007, стр. 169). Ова одлика потврђује се и у грађи путописа Г. Божовића. Такође,
поред екавских рефлекса јата у примерима презента, јављају се и (и)јекавски,
нпр. не смијем, бјежим, нијесам, смјештају... Ексцерпирана грађа, која предста-
вља базу нашег истраживања употребе презента као наративно употребљеног
глаголског облика, јесте показатељ да је у дијалекатски маркираним формама
наративног текста изражена специфична употреба овог глаголског облика као
временски транспонованог, а што је примећено и у већини истражених говора
зетско-сјеничког дијалекта. Тако је и за савремени српски књижевни језик
карактеристична описана употреба приповедачког презента, са свим прагма-
тичко-стилистичким специфичностима које остварује на дискурзивном плану.
Извори:
Божовић, Г. (2019). За робовања. У: Мој дивни Колашин: приче и путописи из Старог
Колашина (прир. Д. Бојовић) (415–419). Зубин Поток: „Стари Колашин“.
релевантна тачка за временско одмеравање. То и јесте разлог што се оваква употреба

глаголских облика издваја и не меша са њиховом индикативном и релативном упо-
требом, што је иначе честа пракса у нашој синтаксичкој традицији“ (Танасић, 2005,
стр. 347).
310
Божовић, Г. (2019). Гредом. У: Мој дивни Колашин: приче и путописи из Старог

Колашина (прир. Д. Бојовић) (420–424). Зубин Поток: „Стари Колашин“.
Барјактаревић, Д. (1966). Новопазарско-сјенички говори. Београд: Институт за срп-
скохрватски језик.
Bal, М. (2000). Naratologija. Teorija priče i pripovedanja. Beograd: Narodna knjiga – Alfa.
Божовић, М. (1998). Говор Ибарског Колашина. Приштина: Нови свет – Институт за
српску културу.
Бојовић, Ј. (2015). Наративно употребљен презент у приповеци Гредом Григорија
Божовића. Радови Филозофског факултета, 17, I, 105–110.
Вељовић, Б. (2018). Синтакса глаголских облика у говору Тутина, Новог Пазара и
Сјенице. Српски дијалектолошки зборник, LXV (1), 1–476.
Вујовић, Л. (1969). Мрковићки дијалекат (с кратким освртом на сусједне говоре).
Београд: Институт за српскохрватски језик.
Вуковић, Ј. (1967). Синтакса глагола. Сарајево: Завод за издавање уџбеника.
Ивић, М. (1958). Систем личних глаголских облика за обележавање времена у српскох-
рватском језику. Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, III, 139–152.
Ковачевић, М. (2006). Стилске доминанте у Божовићевој причи „Први пут у Новом
Пазару“. У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија Божовића (77–91). Косовска
Ковачевић, М. (2016). Глаголски облици с претериталним значењем у приповијеци
„Уклетва“ Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.),
Колашин“.
Maretić, Т. (1963). Gramatika: hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika. Zagreb: Matica
hrvatska.
Пешикан, М. (1965). Староцрногорски средњокатунски и љешански говори. Српски
дијалектолошки зборник, XV.
Радовановић, М. (1969). О наративним глаголским облицима. Прилози проучавању
језика, 49–59.
Станојевић, В. и Ашић, Т. (2008). Семантика и прагматика глаголских времена у фран-
цуском језику. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет.
Станојевић, В. (2013). Темпорална прогресија и њено изражавање у наративном дис-
курсу. Научни састанак слависта у Вукове дане, 42 (1), 293–104.
Станојевић, В. (2016). Од неутралности до експресивности у употреби глаголских
времена. Научни састанак слависта у Вукове дане, 45 (1), 215–225.
Стевановић, М. (1933/34). Источноцрногорски дијалекат. Јужнословенски филолог,
XIII, 1–129.
Стевановић, М. (1986). Савремени српскохрватски језик II. Београд: Научна књига.
Стијовић, Р. (2007). Говор Горњих Васојевића. Српски дијалектолошки зборник, 54,
1–321.
311
Танасић, С. (1996). Презент у савременом српском језику. Београд: Институт за српски

језик САНУ.
Танасић, С. и др. (2005). Синтакса савременог српског језика: проста реченица. Београд
– Нови Сад: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска.
Ћупић, Д. (1997). Говор Бјелопавлића. Београд: Институт за српскохрватски језик.
Jovana D. Bojović
Institute for the Serbian Language of the Serbian Academy of Sciences and Arts (SASA)
On narrative present and its dialect base in the Božović’s

story-telling texts from Ibarski Kolašin
Summary. This paper is focused on the usage differentiation of the two present
tense aspect variants, as a narrative-used verb form, on the example of the excerpts
from the travel writings of Grigorije Bozovic, entitled “Za robovanja” i “Gredom”.
From the syntax-stylistic and syntax-semantic aspects, including the psycholinguis-
tic moments, the character of time-transposed present tense in the expressing past
actions is singled out and explained. From the standpoint of dialectology, it is shown
to what extent the narrative usage of the present tense in the Bozovic’s characters
speech is represented and by what context occasions it is motivated. Apart from this,
it is found out how the state noted by the analysis corresponds with the one in the
neighboring idioms of zetsko-sjenicki dialect, how the obtained survey represents
the specific quality of the Ibarski Kolasin speech, and how much the narrative pres-
ent tense is characteristic for the contemporary Serbian language. The stress of this
research is not put on the sentence level, but on the discourse level, because it enables
broader study from the point of view of an aspect.
Keywords: Present tense, Past tense, narrative usage, identification, Ibarski
Kolašin, Grigorije Božović.
312
Голуб М. Јашовић1 811.163.41‘373.23
Универзитет у Приштини са привременим 821.163.41.08-32 Божовић Г.
Душан Р. Стефановић2
Из антропонимије приповедака
Сажетак. У овом раду извршене су систематизација и анализа ономас-

тичких категорија из збирке приповедака Неизмишљени ликови Григорија
Божовића. Будући да је антропонимија у Божовићевим приповеткама већ
била предмет интересовања лингвиста, овим радом доприноси се комплет-
нијем сагледавању ономастичких категорија којима се за писање приповеда-
ка служио један од најзначајнијих косметских књижевника прве половине
ХХ века. Истраживани корпус обухвата 316 антропонима, разврстаних у
шест група, и то: лична имена, презимена, лични надимци, фамилијарни
надимци, етноними и етници. Уз то, бављењем језика Григорија Божовића
залази се и у језик писаца Старе Србије.
Кључне речи: ономастика, ономастикон, антропонимија, Неизмишљени
ликови, Григорије Божовић.
Уводне напомене
Почетак проучавања језика Григорија Божовића везује се за другу полови-

ну XX века објављивањем рада Људи и њихов језик у делима Григорија Божовића
аутора Душана Јовића (Јовић, 1992), а „од објављивања изабраних дела до данас,
дело Григорија Божовића у фокусу је истраживања не само историчара и тео-
ретичара књижевности него и лингвиста. У тим радовима посвећена је завидна
пажња језику овог књижевника, његовом стилу, синтаксичким и морфолошким
1
jasovicgolub@gmail.com
2
dusan.stefanovic@pr.ac.rs
313
Голуб М. Јашовић, Душан Р. Стефановић
карактеристикама његове реченице, особинама присутних дијалеката, као и

лексичким јединицама његове прозе“ (Бојовић, 2020, стр. 169). Иако годинама
маргинализовано3, књижевно дело Григорија Божовића ипак завређује знатну
пажњу колико књижевника толико и лингвиста. У прилог томе говоре и два
објављена зборника посвећена овом писцу – Језик и стил Григорија Божовића,
објављен 2006, и Поетика Григорија Божовића, објављен 2016. године.4
Приповетке Григорија Божовића „садрже завичајне мотиве, описе људи
и догађаја из родног краја, живот и амбијент завичаја“ (Јевтовић, 1996, стр.
36). „Стотине (микро)топонима кроз Божовићеве путописе и репортаже се
сусрећу [...] Ништа мање бројна нису ни имена и презимена саговорника и
људи са којима се путописац сретао или разговарао“ (Радовић Тешић, 2015, стр.
474). Међу њима срећемо и Србе, Турке, Арнауте, Арнауташе, Грке, Цинцаре,
Власе и Бугаре, а „све то ће се одразити и на садржину именослова овог писца“
(Јашовић, 2010, стр. 87).5
У овом раду детаљније ћемо се бавити антропонимским јединицама из
збирке приповедака Неизмишљени ликови већ поменутог аутора.6 Грађа за рад
ексцерпирана је из 32 приповетке, и то из: Мучних дана (Мд), Код јунака при-
че (Кј), Оклопници без страха и мане (Об), Стрико-Долгач (СД), Арнаутин
(А), Рако Козаревац (РК), Битољски богаљи (Бб), Злате из Слатине (ЗС),
Стал Кијева (СК), Суљ-капетан (Ск), За верата (Зв), Чипчија Дабижев (ЧД),
Маниташко котило (Мк), Кобни заточник (Кз), Хасан-чауш (ХЧ), Два муче-
ника (Дм), Наша загонетка (Нз), У небраном грожђу (Нг), Песма (П), Кад се
царства мијењају (Цм), Заостали ждрал (Зж), Из душе (Ид), Љеворечко чо-
јство (Љч), Чудна освета (Чо), Војводин стриц (Вс), Чудни подвижник (Чп),
У дреничкој тивади (ДТ), Брат (Б), Емро Нумадовић (ЕН), Рам-Јела (РЈ), Чудна
освет (Чо) и Заранци мојега Санча Пансе, приповетке преузете из дневног
листа Политика.
3
До деведесетих година XX века било је чак и забрањено писати о лику и делу Григорија
Божовића. Његово политичко ангажовање утицало је и на његов живот, самим тим
и на књижевни рад. „Божовић је, активно учествујући у националној борби нашег
народа под Турцима у Јужној Србији и Македонији и касније, након ослобођења од
Турака а у време аустроугарске окупације, преживљавао многе страхоте и био сведок
националног удеса, што се дубоко одразило на његово стваралаштво“ (Јефтимијевић
Михајловић, 2016, стр. 95).
4
Језик и стил Григорија Божовића, ур. и прир. Драгиша Бојовић; Поетика Григорија
Божовића, ур. и прир. Даница Андрејевић и Александра Костић Тмушић. Оба збор-
ника објављена су у издању Филозофског факултета Универзитета у Приштини са
привременим седиштем у Косовској Митровици и Дома културе „Стари Колашин“
из Зубиног Потока.
5
Уосталом, антропоними у књижевном делу „постају информације не само о литерар-
ном времену већ и о времену пишчевог ангажмана“ (Лилић, 2016, стр. 404).
6
Приповетке је изабрао и приредио Гојко Тешић, а објавила је издавачка кућа
„Јединство“ у Приштини 1990. године.
314
Из антропонимије приповедака Григорија Божовића
С обзиром на то да је грађа раније уазбучена и објављена (Јашовић, 2010;

Јашовић, Реџић, Реџић, 2016) овом приликом ћемо је класификовати и система-
тизовати. Антропонимију збирке приповедака Неизмишљени ликови чини 316
ономастичких јединица. Издвојена су мушка и женска лична имена, презимена,
мушки и женски лични надимци, фамилијарни надимци, етноними и етници,
а будући да антропоними у књижевним делима обављају функцију иденти-
фиковања, и то не само ликова већ се њима много говори о писцу и његовом
животу, мишљења смо да је од велике важности приказати антропонимски
систем наведене збирке приповедака, пре свега, због јављања великог броја
ликова различите националности. Григорије Божовић, уосталом, како и наводи
Станислав Винавер, „најволи тренутак када може да буде справедљив и према
бесном Арнаутину и према осионом Потурици и према гордоме Турчину и пре-
ма храбром и истрајном српском јунаку“ (Винавер, 1990, стр. 5–6). Поред своје
основне, поетичке, функције коју антропоними имају у књижевним делима,
они делу додају још и социолошку, историографску и документарну вредност,
будући да представљају јаку спону између језика, историје и културе.
Анализа грађе
С обзиром на то да је Григорије Божовић живео и писао у средини у којој

су се преплитали како језички тако и изванјезички фактори, сасвим је очекива-
но да ономастикон збирке приповедака Неизмишљени ликови обилује именима
различитог порекла. Систем личних имена код Срба се константно мењао, „под-
лежући разноврсним утицајима зависно од ванјезичких чинилаца који су битни
у образовању речника личних имена свих народа. Ти утицаји су покретачка
снага која је с једне стране разарала, а с друге градила наш антропонимијски
систем“ (Грковић, 1983, стр. 212). Сходно својој мотивацији, морфолошки гле-
дано, лична имена са собом носе мотивацију у виду именица, придева и глагола,
а у народу су се махом деци давала она имена којима се изражавала којекаква
особина (Стефановић, 2019, стр. 111). У збирци приповедака Неизмишљени
ликови регистрована су 132 мушка и женска лична имена. „Имена ликова, ан-
тропоними, као и имена места, топоними, у Божовићевим приповеткама, у
складу с његовом реалистичком поетиком, јесу неутрална, реална имена. Писац
их узима из реалног ономастикона да би читаоцима најтипичније посредовао
слику друштва и простора у одређеном времену, који уметнички обрађује“
(Лилић, 2016, стр. 403).
Оно што је приметно, а тиче се система личних имена у истраживаном
корпусу, јесте незнатна заступљеност имена словенског порекла. Порекло имена
утврђивано је према Речнику личних имена код Срба Милице Грковић (Грковић,
1977). Увидом у грађу да се приметити присуство и глаголских, и именских, и
придевских основа у личним именима. Забележена су следећа мушка и женска
315
словенска имена: Благоје (Мк), Божана (Ск), Божин (ЗС), Видосав (РК), Вук
(СД), Вукашин (ЗС), Вукојица (РК), Дане (ЗС), Живана (РК), Злате (ЗС), Мило
(П), Милован (Кј), Милосав (РК), Милош (СД), Миљко (РК), Мицко (Кз),
Милан (Мд), Миленко (Цм), Обрен (РК), Рада (СК), Рако (РК), Станиша (Об),
Станко (Дм), Стојан (Об).
Ономастикон Неизмишљених ликова Григорије Божовић обогатио је и по-
зајмљивањем имена из страних језика, из грчког, хебрејског, албанског, румунс-
ког, итд. Тако имамо имена Ајрула (Мк), Александар (Бб), Али (Нг), Алил (Нз),
Анђелко (ХЧ), Антоније (П), Арсеније (Кј), Асан (Мк), Атанас (Зв), Борјанка
(Кз), Буријан (Об), Гаша Ракошанин (СК), Глигор (ЗС) (Кз), Дамњан (ЗС), Димиш
(Ск), Дин (РК), Донгар (Бб), Ђура (Зж), Ибо (П), Илија (СК) (П), Исмаил (Кз),
Јанићије (СК), Јевангелије (Бб), Јован (СК), Копоран (Кз), Коста (Ск), Коце (ХЧ),
Крста (Мк) (Зж), Крсто (РК), Лазар (СК), Лалош (РК), Љамо (Зж), Љушка (П),
Марко (ЗС) (СД), Мартин (СД), Мемет (Об), Мијајло (Мк), Михајло (Об) (Кз),
Милер (ХЧ), Мина (РК) (Мк), Мојсил (Об), Монако (Зв), Мујо (Нз), Мухамет
(СД), Наполеон (Бб), Нићифор (Кј), Поликарп (ЗС), Рам (СК), Ристо (Кј) (П),
Рустем (Ск), Сава (Кј), Салко (РК), Селим (Нз) (Нг), Селман (Мк) (Нз), Сиљан
(ЗС), Симо (СК), Синадин (СК), Сокол (Кз), Спаса (Ск), Сребрен (Зв), Сталета
(СК), Стијепо (П), Стрезо (ЗС), Сулејман (Ск), Суљ (Ск), Тасе (Бб), Тодор (Об),
Тома (Зж), Тонче (Кј), Трифа (СК), Трифун (Нз), Ћерим (Ск), Хамза (Нз), Хамлет
(Бб), Хасан (СД), Хочанин (СК), Христо (ЗС) (Зв), Хусејин (СД).
Забележено је и неколико муслиманских имена оријенталног порекла7 уз
која се, углавном, везује титула коју су носиоци имена имали: Дервиш-бег (Нг),
Енвер-бег (Нг), Мухарем-ефендија (Нг), Рамиз-ага (Кз), Синан-паша (СК),
Скендер-бег (СК), Султан Хамид (А), Хасан Чауш (ХЧ), Хасан-ага (ХЧ), Хаџи-
Алијага (РК), Хаџи-Зека (СК), Хаџи-Лазовић (СК), Хаџи-Спаса (Зж), Шајин-
бег (РК), Шемси-паша (А). Забележена су и следећа лична имена: Миц-Сокољ
(Зж), Миџа-Шабан (СК), Стал-Кијева, Старина Новак (Ск), Ћирко-паша (Зв),
Шабан-Сокол (СК).8
Полазећи од тога да су у приповеткама Григорија Божовића присутни
ликови из различитих средина, мишљења смо да је важно одредити поре-
кло презимена тих ликова. Укупно је забележено 75 презимена. Приметан
је знатан број презимена словенског порекла која су подвргнута детаљнијој
анализи посматрањем њихових основа. Сва презимена словенског порекла
граде се додавањем форманата -ић, -овић и -евић на основу. Ексцерпирана
презимена најчешће се творе додавањем поменутих форманата на лично име.
7
О лексемама оријенталног порекла у прозним делима Григорија Божовића писао
је Голуб Јашовић у монографији Лексика оријенталног порекла у делима Григорија
Божовића (Јашовић, 2008), којом доказује да је Григорије Божовић био изванредан
познавалац језика.
8
Чест је пример у албанском језику да се лично име налази и у функцији презимена.
316
Тако имамо презимена Белошевић (СК)9, Вукашиновић (Нз), Давидовић (Дм),

Дедић (СК)10, Зафировић (Кј), Јовичић (Мк), Костић (СД), Мијајловић (Зж)11,
Миленковић (Об), Миловановић (Кј), Мрњавчевић (Об)12, Перић (Кј), Симић
(Мк), Шишковић (РК).
У основи презимена може се још наћи и анатомска лексика – Трбић
(СД), лексика која се тиче физичког изгледа појединца – Малић (Кз), теони-
ми – Богићевић (Об), зооними – Мишетевић (Ск), Соколовић (ЗС), понеко
занимање – Грковић (Зж)13, апстрактни појмови – Бојковић (Об), Будалић
(СК). Забележена су још и презимена настала од ознака државне или црквене
хијерархије – Поповић (С) ← поп; Хаџић (Цм) ← (х)аџи, презимена по називи-
ма предмета – Златановић (Об)14, Чантрић (Мк), Ћуприлић (Ск), Чибуковић
(Нз)15. Специфично је презиме Палигорић (Зв)16, које углавном носе породице
цинцарског порекла. С обзиром на то да се Цинцари у Србију досељавају још
током XVIII века, сасвим је очекивана и оправдана употреба оваквог презимена.
У цинцарском језику17 „постоји апелатив palictir у значењу храбар“ (Михајловић,
2002, стр. 727).
Чест је пример да Божовић позајмљује презимена из ономастикона других
народа. Најчешће из бугарског, македонског и руског, па и румунског и грчког
језика, те су тако у приповеткама забележена следећа презимена: Ахметов (Кз),
9
Име Белош потврђено је још 1142. године (Михајловић, 2002, стр. 56).
10
Презиме настало од личног имена Дед (Михајловић, 2002, стр. 302).
11
„Тако, примерице, за поменутог Тому Мијајловића из приче Заостали ждрал, као
родољуба, Божовић вели да се ’причешћивао сваке године вином из лојза царева’.
Овако употребљена (у облику лојза а не лозја, тј. винограда), та реч (као именица у
инверзији са придевом – што изразу даје извесну свечаност, патетичност) има ту, у
том контексту, тежину документа: тако се она чује у Великој Хочи и њеној околини
(као и другде у староштокавској зони, све до Тимока). Она је ту просто сакрална:
обавезује да будемо достојни својих славних предака“ (Рајковић, 2006, стр. 54), што
довољно говори о комплексности језика Божовићевог опуса.
12
Иако се презиме династије краља Вукашина и краља Марка не помиње, оно се везује
за име дубровачког историчара Мавра Орбина који у својим списима наводи Мрњаву
(Margnava), име њиховог оца за које се претпоставља да је основа за сва каснија из-
вођења презимена Мрњавчевић (Рудић, 2001, стр. 89).
13
Семантичком еволуцијом, Грк је временом постао синоним за трговца (Михајловић,
2002, стр. 271).
14
„Будући да се злато у свим временима рангирало врло високо (код античких Грка
вредело је тринаест пута више од сребра), појава личних имена са оваквом основом
није само словенска, већ спада у језичке универзалије“ (Михајловић, 2002, стр. 436).
15
Чибук ← тур. čibuk – „cijev sa lulicom na jednom kraju koja služi za pušenje; obično je č.
dug, a ako je manji pa se može u džep staviti, onda se naziva čibučić“ (Škaljić, 1966, стр.
173).
16
Презиме Палигорић може се наћи и у Колашину, подручју чији су живот у прошлости
и географска изолација доприносили да се „језик, обичаји и начин живљења у овом
крају дуже сачувају“ (Божовић, 2002, стр. 23).
17
Још и армански, аромунски или армањски језик.
317
Бабунски (СД), Бортњански (Бб), Вајани (Зв), Грујев (ЗС), Дева (А), Девезенски
(СД), Достојевски (Дм), Драга (Нг), Друштина (Нг), Дулан (Мд), Игуманов (СК),
Јаковчетов (ЗС), Калемиш (РК), Катлабанов (Дм), Крапчанин (ЗС), Леденичанин
(Нз), Маврокордато (Бб), Матов (ЗС), Недков (ХЧ), Николајевич (Бб), Николов
(Зв), Пашарику (Бб), Романов (Бб), Рурик (Бб), Сарафов (ЗС), Тетовац (Кј),
Трпков (Дм), Хаждер (Кз), Цолакис (Зв), Црнишанин (РК), Чабранин (РК),
Чауљев (СД), Штавица (Мк).
Још једна од антропонимских категорија забележених у Неизмишљеним
ликовима јесу и лични надимци. Они упућују на својство по коме се поједин-
ци тако називају. Сходно томе чиме су мотивисани, лични надимци се могу
разврстати према семантичким групама. Семантичка класификација надимака
омогућава њихову прегледност према групама. Укупно је забележено 33 на-
димка. Надимци које је Григорије Божовић употребио за писање приповедака
разнолико су мотивисани. У ексцерпираној грађи налазимо надимке мотиви-
сане историјским личностима и функцијама или титулама владара – Диоген
(Бб), Долгач (СД), Капетан (Ск), Карађорђе (СД), Краљ (СК), топонимима –
Азотски (СД), Зочишки (Зж), Колашинац (РК), Мостарац (СД), родбинским
односима – Бабо (Кз), Баца (Цм)18, Ћаја (Ск), физичким изгледом појединаца
– Малечко (Кз), Фанда (Мк)19, Тута Саката (Мк), Ћоро (П), Црни (Бб), Црни
(Мк), занимањима појединаца – Фанар (Кј), Џелат (СД), именима књижевних
ликова – Дон Кихот (Бб), фитонимима – Чемерика (Ск) и једном узречицом –
Евет-Неисе (Кј). Забележена су четири надимка хипокористичког карактера
– Апче (Кј), Јанче (Ск), Мрсуљче (Бб), Чкајо (РК), два надимка имају нејасну
мотивацију – Ђуптин (Бб) и Пола (РК), а јавља се и једно личне име у функцији
надимка – Ибрајим (СД).
За разлику од личних надимака, којима је главна функција препозна-
вање појединаца, фамилијарни надимци као основну функцију имају препо-
знавање читаве једне фамилије. Григорије Божовић је у збирци приповедака
Неизмишљени ликови фамилијарне надимке употребио свега једанаест пута.
Њих има најмање од свих антропонимијских јединица. Фамилијарни надимци
наведени у збирци доказују то да они „ne označavaju ljude nego lokalitet s kojeg
su oni došli i(li) na kojem borave“ (Šimunović, 2009, стр. 196). Навешћемо све за-
бележене фамилијарне надимке: Буњак (Цм), Дудак (СК), Дурут (Нз), Лековац
(Ск), Љумљанин (Ск), Маниташ (Мк), Његош (СК), Паљури (Мк), Поречки
(Кз), Чолак (Зв), Шибутан (РК).
Сходно томе што ликови које Григорије Божовић уноси у ономастикон
својих приповедака припадају различитим нацијама и верским заједницама,
18
На арнаутском језику „баца“ означава стрица.
19
У вези са овим надимком, Григорије Божовић наводи следеће: „[...] Јован Фанда (проз-
ван тако што је био сличан Арнаутима са реке Фане у Арбанији) бејаше ухватио главна
врата [...]“ (Божовић, 1990, стр. 140).
318
сасвим је очекиван велики број етнонима и етника различитог порекла. У при-

лог томе, навешћемо све примере, без детаљније анализе. У збирци припове-
дака Неизмишљени ликови забележени су следећи етноними: Арабљанин (Бб),
Арбанасин (Мк), Арнауд (Нг), Арнаут (Зв), Арнаутин (Об), Арнаутка (Об),
Арнаутче (А), Аустријанац (Цм), Баварац (Цм), Бедуин (Бб), Бедовин (ХЧ),
Блгарин (ЗС), Бошњак (А), Бугарин (ЗС), Влах (Бб), Влашче (Зж), Грк (ЗС),
Жидов (Бб), Ибровац (РК), Јеврејин (Бб), Јехудил (Бб), Мамушки Цигани (Нз),
Маћедонац (Бб), Словени (Бб), Словенин (ЗС), Србијанац (РК), Србин (РК),
Татари (Кј), Татарин (ЗС), Торбеш (СД), Турци (Об), Турчин (РК), Херцеговац
(СД), Хришћанин (Бб), Циганин (РК), Цинцарин (Бб), Цинцарче (Бб),
Црногорац (Дм), Шваба (Зж). Од етника, забележени су следећи: Азоћанин (Кз),
Анадолац (Нг), Бањскалија (Нг), Бањштанин (Нг), Белопољац (П), Беришанац
(СК), Бихорац, Брођанин (Ск), Брсјаци (ЗС), Врапчиштанац (СД), Дреничанин
(СК), Европљанин (Бб), Зајашанин (СД), Златарац (Мд), Качандолац (А),
Косовац (Об), Кривогаштанац (Зв), Лаушанин (СК), Малисорац (А), Моравац
(Об), Острозубљанин (Нз), Охриђанин (Зб), Пећанин (Об), Пештерац (А),
Повардарац (Кз), Подримац (Зж), Прекорупчанка (СК), Прележанин (Нг),
Призренац (Ск), Прилепчанац (ЗС), Приштинац (Кј), Рогожњанин (Об),
Рожајац (А), Слатинчани (ЗС), Тетоец (Кј), Тиквешанац (Кз), Торбешин (Кз),
Хочанин (СК), Циганка (Нз), Штавичанин (А).
Закључне напомене
Комплексност литерарне ономастике захтева све чешће анализе књижев-

них дела како би се потврдили ранији резултати истраживања или како би се
пак дошло до нових сазнања. У овом раду анализирана је, претходно објавље-
на, антропонимија из збирке приповедака Неизмишљени ликови Григорија
Божовића. Укупно је анализирано и систематизовано 316 антропонима, и то:
132 лична имена, 75 презимена, 33 лична надимка, 11 фамилијарних надимка,
39 етнонима и 39 етника.
Широк опсег ликова који припадају различитим нацијама и те како је
условио присуство имена различитог порекла у антропонимски систем.
Ономастикон је код Божовића врло важно средство којим залази у историју
народа, али и којим повезује исти тај народ. Овим радом представљен је ан-
тропонимски систем збирке приповедака Неизмишљени ликови и још једном
је показано колико је јака функција онима у литерарном делу, а свакако да се
детаљнијом анализом доприноси развијању литерарне ономастике у српској
лингвистици.
319
Божовић, М. (2002). Говор Ибарског Колашина. Лепосавић: Институт за српску културу.
за књижевност и језик, 68 (1), 169–185.
Винавер, С. (1990). Са крвавога и жалнога југа. У: Г. Божовић, Неизмишљени ликови
(5–7). Приштина: Јединство.
Грковић, М. (1977). Речник личних имена код Срба. Београд: „Вук Караџић“.
Грковић, М. (1983). Неке нове појаве у српској антропонимији. Ономатолошки при-
лози, V, 212–215.
Јашовић, Г. (2008). Лексика оријенталног порекла у делима Григорија Божовића. Косовска
Митровица: Књижевно друштво Косова и Метохије.
Јашовић, Г. (2010). Именослов „Неизмишљених ликова“ Григорија Божовића. У: М.
Букумирић (ур.), Зборник радова: Истраживања српског језика на КиМ, књ. 3
(85–119). Косовска Митровица: Филозофски факултет.
Јашовић, Г., Реџић, Е., Реџић, М. (2016). Именослови српских писаца са Косова и
Метохије. Косовска Митровица: Филозофски факултет.
Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића. Зубин Поток –
Приштина: „Стари Колашин“ – Институт за српску културу.
Јефтимијевић Михајловић, М. (2016). Слика српског страдања у приповедачкој прози
Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Век српске гол-
готе (1915–2015), књига 2 – Књижевност и језик (93–115). Косовска Митровица
Јовић, Д. (1992). Људи и њихов језик у делима Григорија Божовића. Баштина, 3, 9–22.
Лилић, Д. (2016). Властита имена у приповеткама Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић
Михајловић, В. (2002). Српски презименик. Нови Сад: Аурора.
Радовић Тешић, М. (2015). Осврт на лексику Григорија Божовића. У: М. Ковачевић и
В. Поломац (ур.), Путевима српских идиома (473–478). Крагујевац: Филолошко-
уметнички факултет.
Рајковић, Љ. (2006). Функција дијалектизама у прози Григорија Божовића (на приме-
рима прича из збирке „Неизмишљени ликови“). У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил
Григорија Божовића (47–56). Косовска Митровица – Зубин Поток: Филозофски
факултет – „Стари Колашин“.
Рудић, С. (2001). О првом помену презимена Мрњавчевић. Историјски часопис, 48,
89–95.
Стефановић, Д. (2019). Мотивисаност личних имена у Доњем Љубешу код Алексинца.
Баштина, 49, 109–116.
Šimunović, P. (2009). Uvod u hrvatsko imenoslovlje. Zagreb: Golden marketing.
Škaljić, A. (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo: Svjetlost.
320
Golub M. Jašović
Department of Serbian Language and Literature
Dušan R. Stefanović
About the anthroponymy

of Grigorije Božović’s short stories
Summary. The subject of this paper is systematization and analysis of onomas-

tic categories from the Neizmišljeni likovi, short stories book written by Grigorije
Božović, which is one of the best Kosmet writers of the first half of the 20th century.
Since anthroponyms in Božović’s short stories has already been the subject of linguis-
tics interest, this paper contributes to a more complete understanding of onomastic
categories in Neizmišljeni likovi. The research corpus includes 316 anthroponyms,
divided into six groups. These are personal names, surnames, personal nicknames,
family nicknames and ethonyms.
Keywords: onomastics, anthroponyms, Neizmišljeni likovi, Grigorije Božović.
321
Урош Д. Микетић1 821.163.41.09 Божовић Г.
Универзитет у Приштини са привременим 050.488СРПСКИ КЊИЖЕВНИ
седиштем у Косовској Митровици ГЛАСНИК“1901/1941“
Катедра за историју
Сања Д. Микетић Суботић2

Језички и историјски осврт

на опус Григорија Божовића у Српском
књижевном гласнику 1901–1941.3
Сажетак. Григорије Божовић један је од запаженијих сарадника Српског

књижевног гласника између 1909. када се као аутор у овом еминентном књи-
жевном часопису први пут појављује до свог последњег текста 1939. Његов
опус овде, премда не превише обиман, изискује пажњу као допринос српској
књижевности и језику, али у одређеним случајевима представља и својеврс-
ни историјски извор посебно за период позне османске владавине у Старој
Србији коме је Божовић сведочио као савременик. У овом тридесетого-
дишњем периоду у часопису је објављено шест његових приповетки – Лукин
вир (1909), Битољски богаљи (1909), Колашинска легенда о Краљевићу Марку
(1912), Побратими (1929), Чудна освета (1938) и Васојевићска „Божанствена
комедија“ (1939), те есеј под називом Милан Ракић – национални радник
(1938). У раду ћемо представити најтипичније карактеристике Божовићевог
језика и стила у тим насловима и представити њихов историјски контекст.
Мишљења смо да се Божовић показао као одличан хроничар словенског
Југа и врсни османиста. Његово проницљиво познавање менталитета, ис-
торијских дешавања и личности, друштвених односа и језикâ овог подручја,
као и књижевна вештина да то даровито и складно изнесе пред читаоца,
сврставају га у најрепрезентативније српске писце прве половине XX века.
1
urosmiketic@gmail.com
2
sanja.miketic@pr.ac.rs
3
Рад је написан у оквиру пројекта Косово и Метохија између националног идентите-
та и евроинтеграција (ев. бр. 47023), који је одобрило и финансира Министарство
просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
322
Језички и историјски осврт на опус Григорија Божовића...
Кључне речи: Српски књижевни гласник, Григорије Божовић, припо-

ветке, језички и историјски контекст.
Уводне напомене о часопису
Покретање Српског књижевног гласника 1. фебруара 1901. временски ко-

инцидира са периодом напете политичке и друштвене ситуације у Краљевини
Србији која се нашла подељена на присталице аутократског краља Александра
Обреновића и, са друге стране, проевропску интелигенцију и грађанство жељно
већих слобода и права. Србију пред крај краљеве владавине описао је, чини
се најбоље, у својим причама сатиричар Радоје Домановић. Уметност, наука и
култура налазиле су се, такође, под притиском режима, док је просвећенијим
деловима Европе доминирало тзв. лепо раздобље – la belle epoque (Витошевић,
1990, стр. 7–17).
У таквом подељеном друштву краљ је полако губио упориште и међу лојал-
ним политичарима о чему сведочи и расцеп међу радикалима по питању сарадње
са њим и, као последица тога, оснивање Самосталне радикалне странке. Управо
из ове странке, принципијелне по питању одбијања сарадње са краљем, нашла су
се чак три члана међу покретачима Српског књижевног гласника и члановима ње-
говог главног одбора. У одбору је једино Богдан Поповић био изван политичког
живота као књижевни критичар, док су остали (Слободан Јовановић, Љубомир
Стојановић, Љубомир Јовановић, Воја Вељковић, Јаша Продановић, Светислав
Симић) били мање или више политички активни. Идеја о оснивању часописа
потекла је од осведоченог националног радника Светислава Симића. Он је као
човек искрених демократских убеђења организовао више правих кружока у
београдском друштву на којима је расправљано о ситуацији у земљи, чиме је
упоредо и профилисао изглед будућег часописа. Тако је једном приликом реше-
но, наиме, да се за сараднике часописа узимају стари и признати књижевници и
њихове млађе и неафирмисане колеге – дакле, спој искуства и младости и нове
енергије, рекло би се. Сем тога, друго битно начело за улазак у ово пробрано
друштво по речима књижевника и политичара Милана Грола била је лична и
политичка честитост (Продановић, 1926, стр. 187–189).
Часопис је успешно окупио познате личности из различитих сфера јавног
живота. Са истим циљем окупили су се и људи наизглед непомирљивих по-
гледа – „Недићевци“ и „Деловци“ у књижевности или радикали и нерадикали
у политици. Коначно, часопис је покренут 1901. као књижевни да би се на тај
начин заобишао притисак режима, иако је његова даља опозициона црта, по
речима умног правника, историчара и политичара Слободана Јовановића,
очигледна (Јовановић, 1931, стр. 129).
Још по покретању часопис је стекао репутацију „као наш најбољи књи-
жевни лист“. Јавност га је доживљавала као „европски часопис“ по квалитету
323
Урош Д. Микетић, Сања Д. Микетић Суботић
и усмерењима, али и као српски „прозор у Европу“. Чињеница је, такође, да је

био и уско национално и пројугословенски оријентисан (Витошевић, 1990, стр.
7, 9, 74). И поред свега тога режим је у њему доживљавао опасног противника.
Поменућемо да је часопис објавио Домановићеву Страдију и Митровићеве
басне у којима је режим врло критикован. Као одговор на такву Гласникову
политику покренут је провладин књижевни лист Коло, сличан Гласнику, не би
ли се на тај начин умањила читаност и популарност овог другог, али у томе
није било већег успеха. У првој серији Гласника константно се повећавао број
сарадника. Мењала се, уједно, власничка и уредничка структура. Од првог
власника Светислава Симића и уредника Богдана Поповића било је више
промена до Првог светског рата: 1. јануара 1903. у уређивачки одбор ушли су
Павле Поповић, Јован Скерлић и Михаило Гавриловић; јануара 1905. Богдан
Поповић се повукао, а уредници постају Павле Поповић и Јован Скерлић. После
Скерлићеве смрти до 1. јула 1914, када је часопис привремено обустављен, на
месту уредника био је само Павле Поповић (Продановић, 1926, стр. 189–191).
Први послератни уредници били су Богдан Поповић и Слободан Јовановић.
Од 1. јануара 1921. они су директори листа, а уредник је Војислав Јовановић, док
годину дана касније Богдан Поповић и Јован Скерлић уређују само књигу IV. Од
1. јануара 1923. уредник је и Светислав Петровић (сауредник Миодраг Ибровац).
Од априла 1928. уредник је књижевни критичар Милан В. Богдановић. Све ове
промене, писало се, „измирују гледишта и везују вредности“; без обзира на њих
уређивачка политика из ранијег периода је настављена (Грол, 1931, стр. 1–20).
Продукција часописа била је богата. Закључно са последњим бројем из
1941. износи импресивних 814 свезака и 64.000 страна. У питању су песме, при-
поветке, романи, драме, књижевни, научни, позоришни и уметнички прегледи,
чланци о унутрашњој и спољној политици, оцене и прикази, есеји, књижевне
белешке, преводи и слично. Часопис је и даље отворено писао о најосетљи-
вијим националним, политичким, просветним и социјалним питањима. Као
аутори појављују се највећи српски и југословенски интелектуалци из света
књижевности, уметности, позоришта, музике, историје, географије и осталих
сродних грана (Аноним, 1926, стр. 231; Грол, 1930, стр. 566–568; Грол, 1931, стр.
1–20; Грол, 1941, стр. 173–179). Оваква тематска разгранатост повећавала је
популарност међу читаоцима. Ако узмемо у обзир да је још 1909. часопис имао
своје поверенике широм Балкана, а да је након Првог светског рата та мрежа
константно ширена, нећемо уопште погрешити ако закључимо да је у најмању
руку имао општејугословенски значај (Аноним, 1909, без стране; Аноним, 1913,
без стране; Аноним, 1920, без стране). Исидора Секулић писала је у Политици
поводом његове четрдесетогодишњице:
„„Гласник“ је најмоћнији летопис југословенског живота! Велику мисију
има тај мирни и озбиљни лист, који је претрајао године рата и збегова, годину
Албаније, и ушао у нова преслојавања... слободан, чист и сиромашан, четрдесет
година свој!“ (Аноним, 1941, стр. 400–401)
324
Нажалост, рат 1941. је као и 1914. прекинуо читаву једну плејаду врсних
интелектуалаца да продужи и заокружи своју хуману мисију. Ратна опасност
пред којом се Краљевина Југославија налазила, али уједно још већа претња да се
српском народу понове страдања из прошлог рата, готово да се предосећају на
страницама часописа, а у последњем броју 1941. апеловало се и на национално
јединство (Грол, 1941, стр. 173–179).
Књижевна критика о Божовићу

у Српском књижевном гласнику
Објављивање на странама престижног часописа попут Српског књижевног

гласника представљало је велику привилегију за аутора. Историчар књижев-
ности Предраг Палавестра записаће: „Наћи се на страницама Српског књиже-
вног гласника и бити у кругу његових сарадника, значило је ући у књижевност“
(Палавестра, 2003, стр. 25–27).
Григорије Божовић спада, дакле, у пробрану групу аутора којима је то
пошло за руком. Овај писац словенског Југа рођен је у селу Придворица
у Ибарском Колашину 1880. у истакнутој породици која је давала нахијске
кнезове, учитеље и свештенике.4 За књижевну критику представља вероватно
најзначајнијег писца Косова и Метохије прве половине XX века. Примећујемо
да је Божовић присутнији као аутор у другој серији часописа (од 1920) него
у првој (до 1914). Божовић се први пут као аутор у Гласнику појављује 1909.
и тада су у два дела објављена два његова текста – приповетке Лукин Вир и
Битољски богаљи. До 1914. појављује се као аутор још једном 1912. приповетком
Колашинска легенда о Краљевићу Марку.5
У другој серији након 1920. Божовић је опет представљен приповеткама.
У питању су Побратими, Чудна освета и Васојевићска „Божанствена коме-
дија“. Аутор је, такође, есеја Милан Ракић – национални радник у част познатог
књижевника и родољуба.6
Оставићемо зачас Божовића као аутора у Гласнику и фокусирати се на
одјек његовог дела у књижевној критици часописа. Миленко Јевтовић, врсни
познавалац Божовићевог живота и дела, констатује да није било значајнијег
књижевног критичара у овом периоду који није макар једном коментарисао ње-
гов рад (Јевтовић, 1996а, стр. 79). У часопису се први, заправо, о њему изјаснио
Јован Скерлић 1908. критиком збирке приповедака Из Старе Србије. Збирка
4
Опширније о животу и делу в. у: Јевтовић, 1996б; Денић, 2008, стр. 93–104; Јеврић,
2016, стр. 15–37; Бојовић Манић и Бојовић, 2016, стр. 521–598.
5
Божовић, 1909а, стр. 481–486; Божовић, 1909б, стр. 561–566; Божовић, 1909в, стр.
161–170; Божовић, 1909г, стр. 241–249; Божовић, 1912, стр. 561–568.
6
Божовић, 1929, стр. 561–567; Божовић, 1938б, стр. 481–489; Божовић, 1939, стр. 1–8;
Божовић, 1938а, стр. 238–242.
325
објављена у Мостару 1908. садржала је, наиме, следеће приповетке: Два падиша-
хова роба, Мали девер, Први корак, Запис, Крамар, У очи светога, Митровачки
потомак Будалине Тала и У земљи без суда (Божовић, 1908). Скерлић му овде
признаје вредност као познаваоцу језика, историје и менталитета јужних краје-
ва уз констатацију да је збирка „течно писана, и није без извесне занимљивости“
(Скерлић, 1908, стр. 947–948).
Опште је познато да Божовић буквално уноси, тачније укључује, тај Југ
у српску књижевност 1908. То ће успешно чинити и након ослобођења 1912.
О томе говори нова збирка Приповетке објављена у Београду 1924. Њу сачиња-
вају приповетке: На конаку, Оклопник без страха и мане, Неда Селогражданка,
Терорист, Према зарицању, Први пут у Новом Пазару, Као јерарх, Његова побе-
да, Искрени савет, Арнаутин, Код јунака приче, Кад се довијало, Суљ-капетан,
Тиваидска напаст, Истоветњаци, Стрико-Долгач, Витешки тренутак,
Необичан двобој, Мучних дана (Божовић, 1924).
Критичар Милан В. Богдановић није се, међутим, афирмативно понео
према овом делу уз опаску да је тема можда и истрошена:
„Како смо ми данас далеко од онога времена када је био подвиг за
причу изићи на Преполац и са карауле замагљеним очима и уз убрзани
пулс погледати пут Косова, и када је Ристовац значио један симбол! То
време је тако дубоко утонуло у оних легендарних пет стотина година,
да се човеку данас чини да оно више припада народној песми но нама.
[...] Г. Божовић је, пре рата, био део оне драге мистерије ’иза границе’, и
његова реч, дотурана ’из Турске’, кријумчарена тако рећи, имала је доиста
дражи ’за Србинова осећања’. Његова приповетка је била запажена и по
својим књижевним квалитетима, али је пре свега била респектована као
отпев са струна. Данас је, међутим, време гусала, хвала Богу, прошло!“
Богдановић даље поручује да је овим делом све „испричано, али ништа

није оживотворено“, а аутору топло препоручује да „поживи мало са својим
временом“ (Богдановић, 1924, стр. 146–148). Мање критичан је био, међутим,
према Божовићевом делу Приповетка у издању београдске Српске књижевне
задруге 1926, иако и оно опет осликава Југ. Богдановић се сада похвално изразио
према језику и стилу аутора:
„Има и у њој ствари за које би се могло пожалити што су унутра. [...]
На срећу, таквих ствари нема овде много, оне се губе поред неколико
доиста добро захваћених приповедака, и читава ова збирка може се рећи
да припада његовом вишем стилу. [...] Јер нека на крају поновим то,
средина која инспирише Г. Божовића далеко премашује ове резултате.
Она тражи еп. Њој су потребни епови“ (Богдановић, 1927, стр. 40–44).
О Божовићевом делу писао је и Божидар Ковачевић. У питању је критика

на дело Узгредни записи из 1926. Збирка је настала сабирањем Божовићевих
326
приповетки објављиваних у Политици. Чине је следеће приповетке: Последњи

оклопник, За робовања, Гредом, Мирјана Масловарић, Ваздашњи сапутник,
Уклесани закони, Салковићева кнежина, Са зелене лонџе, Дилберага Љутић,
По Дреници, Покрај Азем-Бејтина згаришта, Гласита Дреница, Арнаутска
предусретљивост, Дреничко жаљење, Заробљена Колашинка, Арнаутско гос-
тољубље, Крајмировачки барјактар, Арнаутска пристојност, Стојна девичка
(Божовић, 1926а).
Оцењујући позитивно ово дело Ковачевић препоручује аутору повратак
приповетки као жанру по којем је најпрепознатљивији. „Зашто, на пример,
писати Заробљену Колашинку (с. 98) или Стојну Девичку (с. 123) као фељтон
или скоро као допис, кад за таквим предметом плаче наша приповетка“, забеле-
жиће аутор (Ковачевић, 1926, стр. 626–627). Куриозитет је да је Ковачевић 1941.
опет писао о Божовићевим приповеткама. Подвукли бисмо место где помиње
да Божовић представља врх српске књижевности на југу земље:
„Рођен на југу, он је проживео у њему најбоље године, робовао и за-
поведао, мрзео и љубио, страдао и уживао, па је и сав свој рад посветио
југу. [...] Ма где живео, ма шта писао, из Григорија Божовића увек бије
дах Старе Србије и Македоније“ (Б. К., 1941, стр. 542–547). Божовић је,
међутим, раније направио и један књижевни „излет“ изван свог препо-
знатљивог старосрбијанског наратива. Реч је о делу „Два дана у Гружи“.
Критику у Гласнику потписује извесни Љ. То је „Мала репортажа, писана
сочним и живим стилом који је својствен Г. Божовићу, о једној шума-
дијској свадби [...]“ (Љ., 1933, стр. 471).
Језички осврт на Божовићев рад

у Српском књижевном гласнику
Божовић као књижевник, по речима Милорада Јеврића, стоји на прелазу

из реализма у модерну књижевност, док структурарно и стилски његово дело
садржи у себи веће примесе романтизма. Ипак, у његовом опусу преовлађује ре-
алистичка поетика са мање назнака модерне књижевности (Јеврић, 2016, стр. 15).
Иако књижевни опус Григорија Божовића није у потпуности писан
дијалектом у смислу у ком су писани, на пример, Ивкова слава, Зона Замфирова
и Петријин венац, његова дела можемо сматрати дијалекатским због тога што
(готово искључиво) у дијалошким формама користи локални језички израз
који му је врло близак, а као врсни познавалац неколико страних језика њихово
добро познавање искористио је и за дијалоге јунака својих делâ.7
7
Григорије Божовић је говорио руски, турски, албански, француски, немачки, маке-
донски, према неким изворима и холандски, где је више пута боравио на летњим
распустима (Божовић, 2006, стр. 27).
327
Народни говори од заборава чувају лексику која постоји у неком крају,

а писци који пишу на дијалекту доприносе свом језику тиме што живу реч
запишу и на тај начин је отргну од заборава. Зато књижевно дело Григорија
Божовића можемо сматрати и писаним сведочанством о конгломерату језика
и локалних говора којима се некад говорило на Косову и Метохији. Кажемо „о
конгломерату језика и локалних говора“ јер су ликови о којима он пише врло
често Турци, „Арнаути“, Бугари, Македонци, Цигани или Грци, поред ликова
Срба и Српкиња који су припадници косовско-ресавског дијалекта, призрен-
ско-јужноморавског поддијалекта, и у мањој мери, зетско-сјеничког дијалекта.
Укратко – његови ликови се не могу назвати онима чији је говор ушао у осно-
вицу стандардног језика. Иако особености локалних говора у овој збирци има
само у дијалозима, док Божовић као наратор свуда користи стандардне облике
(мада се кроз његове реченице врло често провлачи фреквентна употреба ао-
риста, имперфекта, турцизама и других локалних особености његовог краја
на лексичком плану), можемо рећи да је овај Винаверов „приповедач југа“,
или, како га други критичари називају, „косметски Кочић“, „косовски Бора
Станковић“ и „лирски Андрић“, заиста знао како да на прави начин користи
различите дијалекте и стране језике у својим дијалозима – „функција дијалекат-
ског је тачно омеђена и служи му за карактеризацију ликова, уз то, да истакне
и сву њихову оригиналност и индивидуалност“ (Јовић, 1992, стр. 9).
Наиме, говор Срба и Српкиња које Григорије Божовић у овим приповеткама
описује аутентичан је да би се ликови јасно испрофилисали и врло је локално
обојен. Ипак, и говор осталих ликова који етнички нису Срби такође је локално
обојен: то је српски језик који говоре странци на Косову и Метохији, са мноштвом
позајмљеница из страних језика (турски, албански, македонски, бугарски...) чиме
странци од српског језика (који је у време писања ових приповедака већ дуго
био кодификован и имао свој стандардни, званични облик) чине својеврсни
коине, интердијалекатску мешавину српског језика са својим матерњим језиком,
у покушају да успоставе комуникацију са локалним српским становништвом и
пренесу намерену референцијалну поруку, док их њихов говор јасно карактери-
ше у смислу националне, етничке и конфесионалне припадности, а неретко и у
смислу класе којој припадају или у неком другом статусном погледу.
Поред ове функције карактеризације ликова, дијалекат има и функцију
дочаравања локалног колорита,8 па јасно можемо да видимо да је простор на
коме се дешава радња приповедака југ Србије који је у овом ратном периоду,
мало после ослобођења од Турака и током Првог светског рата, био изрази-
то мултиетнички и мултиконфесионалан. Мало која област Србије се може
8
Како Божовићева дела попримају одлике регионалног карактера, а регионализам је
сматран једном од главних одлика реализма (рустикална проза), захваљујући томе што
се он није задржао у овом књижевном раздобљу већ његово дело има и нека стилска
обележја модерне литературе, односно авангардних поетских стремљења XX века,
Божовића је тешко сврстати само у један књижевноисторијски правац (Јеврић, 2006).
328
похвалити толиком шареноликошћу културолошког пејсажа као овај регион

чије говорнике Божовић тако прецизно осликава у дијалозима које им додељује.
Дијалекат у овим приповеткама има и естетичку функцију – „онеобича-
вање“ језика у дијалозима ликовима је удахнуло живот, живост, аутентичност
и непоновљивост, а самом читаоцу је интригантан јер Божовић „обогаћуј[е]
текст звуком нерабљене лексике“ (Андрејевић, 2006, стр. 57). Језик који Божовић
користи у дијалозима заправо је разговорни идиом тог времена и простора, па
можемо рећи да и то ликовима даје посебну вредност и да има „геопоетичку
функцију“ (Андрејевић, 2006, стр. 61).
Може се рећи да говор његових ликова има и дубљу, филозофско-антро-
полошку функцију јер се у дијалозима јасно осећа дихотомија ми-они, односно
наше-туђе. Идиолект Божовићевог лика који по етничком пореклу јесте и иди-
олект лика који по етничком пореклу није Србин/Српкиња јасно се конфронти-
рају у дијалозима: код првих је присутна нативност – локални дијалекат српског
језика иако натруњен бројним позамљеницама најчешће турског порекла (што
је једна од специфичности локалних говора на Косову и Метохији), а код других
се јасно осећа прекључивање кодова са албанским, турским, бугарским или
македонским језиком, иако они српски језик користе као lingua franca. И у тој
опозицији јасно се огледа да ће, и после примирја насталог ослобођењем 1912.
године, доћи до неумитних даљих сукоба на овом подручју.
Историја и простор у Божовићевом делу
Историјски мотиви су чести у делима књижевника, а Божовић, као сведок

бурног времена по српски народ, описао их је са тако пуно реалности да поје-
диним насловима можемо прићи као вредном историјском извору (Зарковић,
2014, стр. 189, 198). Простор који посматра у часопису територијално уоквирује
Рашку, Косово и Метохију, северну Црну Гору и Македонију.
Највише је писао о ширем подручју Ибра из којег је и сам поникао.
У часопису је реч, заправо, о три приповетке – Лукин вир, Колашинска легенда о
Краљевићу Марку (посвећена Ивану Мештровићу) и Побратими. Божовићева
књижевна преокупација јесу његови Срби Колашинци. Општи утисак је да су
они храбри, мудри и поносити, а предводе их најбољима међу њима – кнезо-
ви. Оваква симбиоза позитивних особина види се још само у епским песмама
(Јефтимијевић Михајловић, 2007, стр. 69). Прва приповетка базира се на по-
знатој колашинској легенди о кнезу Луки Придворјанину и времену сеобе Срба
за време патријарха Арсенија Чарнојевића (1690). Аутор осликава Ибарски
Колашин као једну од ретких слободних српских оаза пред османским осваја-
чима. Људи непокорног духа и неприступачан терен неке су од предности овог
краја. Међутим, аутор као да указује на ону готово традиционалну неслогу
српског народа у битним историјским моментима. Дилема је сада на питању да
329
ли остати и трпети репресалије освајача или се упутити у непознато. Колико

је она драматична лако је објаснити ако знамо како су се Османлије најчешће
обрачунавале са пораженим бунтовницима; са друге стране, ваљало би истаћи
да је ондашњи просечни човек врло скромно познавао и своју најближу околину
јер су само ретки имали привилегију путовати даље, па је одлазак у непознато
могао бити, заправо, опасна авантура. Аутор такве дилеме уноси у два главна
лика: локалног кнеза и избеглог патријарха. И док патријарх сугерише да нова
Србија „васкрсне“ негде далеко у равници како би се умањиле жртве, остарели
кнез инсистира на останку на својим огњиштима и поред својих гробова. Ово
је, дакле, борба разума и сентимента у којој ниједан не превладава. Аргументи
нису довољни у убеђивању, па патријарх прети духовним проклетством неисто-
мишљеницима, а кнез се позива на саборност као традиционалну колашинску,
изворно народну и демократску, установу (Божовић, 1909а, стр. 481–486).
Окупљени народ на сабору поделио се брзо у две супротстављене групе, а
сабор постаје место тешких речи, свађа и, чак, физичког разрачунавања. Кнез
Лука по сваку цену жели сачувати народ на просторима где му је и поверен, али
Колашинци се опредељују за патријарха. Видевши то, остарели кнез баца се у
плаховити Ибар. Његова трагична жртва отрежњујуће делује на Колашинце,
они се одмећу од патријарха и остају пред Османлијама спремни да претрпе
свакојаке зулуме, али и опстану на својим огњиштима. Коначно, Божовић завр-
шава приповетку легендом која каже да ће кнез остати заглављен између стена
у Ибру све док Колашинци не заслуже тако репрезентативног вођу какав је он
био. Уједно, ово је и порука како би требало да изгледа један прави народни
првак какав је Божовићев кнез Лука (Божовић, 1909б, стр. 561–566).
У приповеци Колашинска легенда о Краљевићу Марку Ибарски Колашин
се директно не спомиње, али се у њеној основи опет налази тамошња легенда о
овој историјској и епској личности. Божовићев Марко Краљевић више је, пак,
епска, а мање историјска личност. Описан је као слабо и незаштићено чељаде
које подоји једна доброћудна жена, а затим постаје велики и правдољубиви
народни јунак (Божовић, 1912, стр. 561–568).
Опет уз Ибар, тачније малено насеље Рибариће, аутор локализује и при-
поветку Побратими. У питању је период пред сам крај османске владавине
и почетак српске (1912. година). Аутор описује суживот православних Срба
и потурчењака (муслимани) у патријархалној и заосталој ибарској средини,
њихова међусобна прожимања, пријатељства и заваде. Јунаци су Авдо Омеров,
јуначан муслиман из Рибарића, који се због неког преступа одметнуо од власти,
и поп и колашински кнез Перо Доловац. Поп Перо радо прихвата да помогне
угроженом Авду, а овај добија, чак, и статус манастирског војводе.
Радња даље прати избијање Првог балканског рата 1912. Дилема је сада на
Авду јер он као лојални муслиман жели „да брани царство“ од „каура“, али му поп
са којим се побратимио обећава да ће у „новом царству“, тачније српској држави,
330
бити заштићен ако то одбије. Авдо по том савету поступа и одбија да се ангажује
у рату. Историјски факти показују да о некаквим колективним одмаздама побе-
дничке и ослободилачке српске војске према локалним муслиманима нема ни
говора, већ се мање или више успешно покушавало да се овај предео интегрише у
нову заједницу. Међутим, смене држава и владајућих система, чини се нигде као
на Балкану, нису увек праведне за обичног малог човека, већ смутње и неправде
као да природно прате такве промене. Таква је и судбина Божовићевог Авда.
Аутор сада врсно замењује улоге попа и Авда. Поп сада, наиме, постаје нетрпељив
према муслиманима, премда је сноснији него они раније према Србима. Пред
осионим попом муслимани једу свињетину, пију алкохол, а неки бивају, чак, и
прекрштени. Вођен принципом колективне кривице за вековно страдање Срба
поп се тако, нажалост, понаша и према Авду. Божовић пише:
„Пиј, пиј, Турчине е рајо моја!... Пет стотина година поп Перо није оку-
сио пива, чекајући оно што је дошло!... Пиј, Авдо, у јаду ти било!... Волим
те још, рајо моја!... Пиј, крмски сине!... Ха!... Какав Турчин, е крмче!...“
Ову попову пресију над муслиманима прекида нико други до побратим

Авдо. Можда је, заправо, једино он међу њима и достојан да казни ту осионост,
јер се и у најтурбулентнијим временима по српски народ крајем османске вла-
давине није огрешио, иако је то врло лако могао. Трагични ликови су, међутим,
обојица – поп који симболизује страдање Срба до 1912. јер не може касније
хришћански да опрости починиоцима, а Авдо јер убија свог побратима и прија-
теља који му је био од велике помоћи. Божовић, врсни познавалац менталитета
ибарских Срба и муслимана српског језика, као да поручује да је њихов сужи-
вот могућ искључиво у условима стриктног међусобног поштовања (Божовић,
1929, стр. 561–567). Разумљиво да је то порука универзалне вредности, јер је
употребљива без обзира на време и простор у којем живимо.
Однос исламизованих и неисламизованих једна је од главних преокупација
аутора. Божовић је врло добро резоновао агресивни карактер ислама на под-
ручјима где живе Срби: „Ислам као такав према нама је постао брзо најопаснија
снага. Јер нема вере на свету која може психички тако брзо да преобрази човека.
Тим више један турски ислам који је верника одмах из рајетина претварао у
господара“ (Ристић, 2016, стр. 327).
О том односу говори његова Васојевићска „Божанствена комедија“. Главни
јунак је историјска личност Зуле Фатић, муслимански првак из Васојевића.
Реч је о савременику игумана Мојсија Зечевића, који је, такође, лик у овој при-
повеци. Њена тема је рехристијанизација муслиманских Васојевића за време
игумановог живота. То се савршено поклапа са историјским фактима. Наиме,
Мојсије Зечевић (1780–1850) представљао је духовног и световног предводни-
ка Васојевића под Османлијама. Био је игуман манастира Ђурђеви ступови, а
истакао се по повезивању Васојевића са Србијом и, посебно, Цетињем. Велику
331
заслугу има у законодавству Васојевића јер је обновио „Васојевићки закон у

дванаест точака“, који је и раније примењиван, а његовом заслугом и званич-
но прихваћен. Суштински битно је да се у њему предвиђа умир крви међу
Васојевићима и Србљацима како би се спречило истребљивање сународника,
али и позив тако умиреним Црногорцима да не убијају потурчењаке него да
свако братство „своје врне у прађедовску вјеру“. Заправо, игуман је познат по
рехристијанизацији међу Васојевићима (Аноним, 2005, стр. 6–7).
Божовићу је све ово, наравно, морало бити познато. Његов Зуле по на-
логу игумана „глуми“ сопствену смрт из које се пре сахране напрасно „буди“.
Доживевши преображај, окупљеним муслиманима описује оно што је видео
када је умро, тачније ужасну судбину која ће их у паклу задесити као потурице.
Сам се по „буђењу из смрти“ покрштава уз речи: „Ја не знам колико ћу остати
међу вама. Само овако више не смијем. Виђели сте каква нам је година. Нема
друге – божји је то прст за наша велика сагрјешења. Ви како хоћете, а ја... ја
одох крсту: ва име Оца и Сина и светога Духа!“
Пренеражени страхом након оваквих речи окупљени муслимани сле-
де пример и враћају се у хришћанство, својим братствима и племенима.
Занимљиво да аутор у први план ставља управо такву браственичку и пле-
менску повезаност Срба двеју вера, тачније као да инсистира да се њихов „крст
и дин“ напокон сједине, јер је реч о најближим сродницима српске национал-
ности: „Да се збуде. Један једини пут до данас, да снага браства и племена буде
јача од вере“ (Божовић, 1939, стр. 1–8).
У ибарски крај аутор смешта и приповетку Чудна освета. Ово је и једи-
ни пут у часопису да аутор описује односе и суживот Арнаута и Срба, који
му је, заправо, био и најбоље познат. У питању је период непосредно пре и
након ослобођења 1912. Наиме, он је као сведок османске владавине и њеног
краја свакако добро знао каквом су страдању били изложени Срби од стране
Арнаута. То је осетила и његова породица, а и он лично. Божовић је, чини се и
правилно, разумевао суштину такве агресивне арнаутске политике: „Наша села,
по питомим и плодним жупама, били су за њих велики мамац; наше планине,
сувати и испаше такође. [...] Арнаути су дошли до оне страшне мисли да смо ми
тапија Србије и да ту тапију ваља уништити да та Србија немадне ни разлога
ни права прелазити Преполац и Жбевац“ (Ристић, 2016, стр. 327).
Божовић ни према њима не показује елементе мржње, већ врло често високо
вреднује поједине особине арнаутског народа. Прави Арнаутин за њега је „јунак
пушке, заточник части а рапсод човечијега достојанства“. Такве особине наменио
је и главном јунаку ове приповетке Беширу Кодри, арнаутском прваку и храбром
одметнику са Косова. Тематика приповетке је, заправо, прилично слична оној у
причи Побратими. И Бешир као раније Авдо има свог „попа“, а то је колашински
кнез који му је једном приликом спасао живот. Зато је, опет по причи, Бешир
дао бесу Србима и Србији на пријатељство, па се тако према њима и понашао.
332
Међутим, по ослобођењу или онда „кад се царства сламају“, како то лепо аутор
дочарава, долазе крупне друштвене промене. Арнаутско одметништво, готово
озакоњено и прилично толерисано крајем османске владавине, доласком српске
државе и управе бива санкционисано како би се завео ред. Бешир дубоко жали
за тим „прошлим“ временом, својом великом кулом која је дуго у арнаутском
свету симболизовала својеврсни друштвени престиж и арнаутским обичајним
правом по којем су вековима уређивали свој живот. Све то што су Османлије
толерисале одједном се напушта пред савременим решењима које уводи Србија
у циљу модернизације и европеизације ових заосталих крајева. Разочарење га
одводи на село, али се онда дешава нешто нечувено – сина Зуку, општинског
одборника, тешко претуку сељани Арнаути. Бешир зна да је то већа срамота него
да је убијен. Он „којега је и један Иса Бољетина задржавао покрај себе када је
ваљало иза крша постојати испред низамскога јуриша“ одбија крвну освету као
својеврсни облик правосуђа међу Арнаутима јер би га то сигурно одвело у одмет-
нике (качаке) и непријатеље Србији, којој се заклео на пријатељство. Понижен
међу Арнаутима, а давши бесу Србима, спас и решење види у преласку у Турску
или какву другу муслиманску земљу да „потурчи ову страшну крв арнаутску“,
записаће Божовић (Божовић, 1938б, стр. 481–489).
У једној од својих ретких приповетки социјалног карактера – Битољски
богаљи (1909) – аутор вешто осликава османску колоритну варош Битољ крајем
XIX и почетком XX века. Прича ће касније бити публикована у Божовићевом делу
Приповетке 1926. у издању Српске књижевне задруге (Божовићб, 1926, стр. 3–26).
Божовићев Битољ, у којем је иначе почетком ХХ века неко време живео,
представља својеврсни балкански „караказан“ сачињен од Срба, македонских
Словена, Рома, Јевреја, Арнаута, Цинцара и осталих. Ту заједно живе бегови
и раја, трговци и предузетници, војници, дипломате, шпијуни и пустолови, а
скупа узевши полумесец и крст заједно. Божовића у овом случају интересује
социјална слика битољског друштва. Он говори о два Битоља: први је далеко
већи свет сиромашних, а други је сразмерно мањи, богатији и у раној фази
сопствене европеизације. Јунаци приче припадају том сиромашном Битољу. То
су Нестор Црни, некада богаташ коме су разбојници отели целокупно имање
па је полудео, два слепа арапска богаља која весело певају по граду и некакав
пустолов Јевангелије Николајевич Донгар. Око сваког од њих аутор „плете“
занимљиву причу (Божовић, 1909в, стр. 161–170; Божовић, 1909г, стр. 241–249;
Ђорђевић, 2006, стр. 67).
Нестор је тако насликан као типични македонски Словен. Меланхоличан,
страствен и распеван он, ипак, симпатише Србију и Србе. Арабљанским бо-
гаљима бави се сасвим мало; њихова улога је тек толика да они ненаметљиво пе-
вају и забављају пролазнике. Аутор се доста задржава на лику пустолова кнеза
Јевангелија Николајевича Донгара. Као какав Толстојев јунак кнез препричава
свој авантуристички живот по Бесарабији, Русији и Цариграду, богатство и
333
славу, али и несрећну судбину да сиромашан сконча у Битољу. Саговорнике

засмејавају његове фантастичне приче да је наследник Александра Македонског
и пријатељ руског цара. Иако Цинцарин, истински је словенофил и србофил, а
противник својих сународника и Јевреја које сматра штетним по општу ствар
у Македонији (Божовић, 1909в, стр. 161–170; Божовић, 1909г, стр. 241–249).
Сем приповетки, Божовић је у часопису објавио и есеј Милан Ракић – на-
ционални радник поводом Ракићеве смрти. Ракић се, иначе, као лик појављује
у неколико његових приповетки у којима је приказан као самосвестан и кура-
жан човек, Србин и Европејац, али поврх свега истински и искрени родољуб
(Јевтовић, 1998, стр. 67). Поводом Ракићеве смрти 1938. Божовић ће записати
да је високо вредновао његову интелигенцију и образовање, књижевни рад и
посебно проницљиви национални ангажман у Старој Србији под Османлијама.
На том месту даје више вредних података о Ракићевој улози у заштити ос-
манских Срба, описујући и поједина заједничка искуства јер су се познавали
у том периоду (Божовић, 1938а, стр. 238–242). О каквом искреном поштовању
је реч говори и податак да је 1928. по доласку у Приштину Божовић као прву
ствар потражио кућу у којој је Ракић некада живео и зграду конзулата у којој
је радио. Понесен тим призором настаје његова позната приповетка Умирање
и васкрсавање (Јевтовић, 1998, стр. 77).
Закључак
Григорије Божовић је од 1909. до 1939. године у Српском књижевном глас-

нику објавио шест приповедака и један есеј. У овом часопису његова основна
књижевна преокупација јесте данашњи простор Србије (Косово и Метохија,
Рашка област), северне Црне Горе и Македоније у током и, нарочито, пред
крај османске владавине, те непосредно након ње. Конкретно, даје необично
занимљиве епизоде из живота Срба, македонских Словена, муслимана српског
језика и Албанаца у овом периоду, а посебно су интересантне теме када се доти-
че њиховог суживота, нарочито хришћанског и муслиманског света. Критика у
часопису махом је давала позитивне оцене о његовом раду, истичући посебно
богатство језика, отменост стила и, што је нимало мање важно, историјску
утемељеност његових приповетки.
Администрација „Српског Књижевног Гласника“. (1909). Повереници „Српског
Књижевног Гласника“. Српски књижевни гласник, 2, без пагинације.
Андрејевић, Д. (2006). Естетичка функција дијалеката у прози Григорија Божовића. У:
Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија Божовића (57–65). Косовска Митровица
– Зубин Поток: Филозофски факултет – „Стари Колашин“.
334
Аноним. (1926). Двадесетпетогодишњица „Српског Књижевног Гласника“. Српски

књижевни гласник, 1, 231.
Аноним. (2005). Игуман Мојсије Зечевић. Глас Васојевића, 16, 6–7.
Аноним. (1913). Повереници „Српског Књижевног Гласника“. Српски књижевни глас-
ник, 1, без пагинације.
Аноним. (1920). Повереници „Српског Књижевног Гласника“. Српски књижевни глас-
ник, 1, без пагинације.
Аноним. (1941). Поводом четрдесет година „Српскога књижевнога гласника“. Српски
књижевни гласник, 1, 400–401.
Аноним. (1941). Четрдесетогодишњица „Српског књижевног гласника“. Српски књи-
жевни гласник, 1, 173–179.
Богдановић, М. В. (1927). „Приповетка“ Григорија Божовића. Српски књижевни глас-
ник, 1, 40–44.
Богдановић, М. В. (1924). „Приповетке“ Гр. Божовића. Српски књижевни гласник, 3,
146–148.
Богдановић. Н. (2011). Дијалекат и књижевност. Предавање на Коларчевом народном
универзитету, Београд, 30. 5. 2011.
Божовић, Г. (1909а). Лукин вир. Приповетка. I. Српски књижевни гласник, 1, 481–486.
Божовић, Г. (1909б). Лукин вир. Приповетка. (Крај). Српски књижевни гласник, 1, 561–566.
Божовић, Г. (1909в). Битољски богаљи. Српски књижевни гласник, 2, 161–170.
Божовић, Г. (1909г). Битољски богаљи. (Крај). Српски књижевни гласник, 2, 241–249.
Божовић, Г. (1939). Васојевићска „Божанствена комедија“. Српски књижевни гласник,
1, 1–8.
Божовић, Г. (1908). Из Старе Србије: приповетке. Св. 1. Мостар: Штампарско-
умјетнички завод Пахера и Кисића.
Божовић, Г. (1912). Колашинска легенда о Краљевићу Марку. Приповетка. Српски
књижевни гласник, 1, 561–568.
Божовић, Г. (1938а). Милан Ракић – национални радник, Српски књижевни гласник, 3,
238–242.
Божовић, Г. (1929). Побратими. Српски књижевни гласник, 1, 561–567.
Божовић, Г. (1924). Приповетке. Београд: Народна мисао.
Божовић, Г. (1926б). Приповетке. Београд: Српска књижевна задруга.
Божовић, Г. (1990). Робље заробљено (приче о женама) (прир. Г. Тешић). Приштина:
Јединство.
Божовић, Г. (1926а). Узгредни записи. Б. и.: б. м.
Божовић, Г. (1938б). Чудна освета. Српски књижевни гласник, 1, 481–489.
Божовић. М. (2006). Језик мога рода. У: Д. Бојовић (ур.), Језик и стил Григорија Божовића
(25–33). Косовска Митровица – Зубин Поток: Филозофски факултет – „Стари
Колашин“.
Бојовић Манић, Ј. и Бојовић, С. (2016). Библиографија радова о животу и делу Григорија
Бошњаковић, Ж. (2009). Одлике дијалекатске књижевности на примеру романа Кобајаги
Ђоке Филиповића. У: Р. Жугић (ур.), Дијалекат – дијалекатска књижевност
(55–69). Лесковац: Слог.
335
Brozović, D. (1986). Između stilske i ilustrativne funkcije i orijentacije u hrvatskoj dijalektalnoj

poeziji. Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru, 25, 29–35.
Витошевић, В. (1990). Српски књижевни гласник: 1901–1914. Нови Сад – Београд: Матица
српска – Институт за књижевност и уметност – „Вук Караџић“.
Грол, М. (1931). Тридесетогодишњица Српског књижевног гласника. II. Нова серија
бројева, од 1920. до 1930. Српски књижевни гласник, 1, 1–20.
Грол, М. (1930). Тридесетогодишњица Српског књижевног гласника: (I. Прва серија
бројева, од године 1901 до 1914). Српски књижевни гласник, 3, 561–574.
Денић, С. (2008). Српски писци на Косову и Метохији (1871–1941). Лепосавић: Институт
за српску културу.
Ђинђић, M. (2009). О покрајинској лексици турског порекла у Речнику САНУ. У: Р.
Жугић (ур.). Дијалекат – дијалекатска књижевност (110–115). Лесковац: Слог.
Ђорђевић, М. (2006). Језик, вера и нација као своје и туђе у приповеткама Григорија
Зарковић, В. С. (2014). Историјски мотиви и личности у делу Григорија Божовића.
Баштина, 36, 189–200.
Јашовић, Г. (2008). Лексика оријенталног порекла у приповедној прози Григорија
Божовића. Косовска Митровица: Књижевно друштво Косова и Метохије.
Јеврић, М. (2006). Григорије Божовић на међи стилских епоха. У: Д. Бојовић (ур.),
Јевтовић, М. (1996а). Григорије Божовић и међуратна књижевна критика. Баштина,
7, 79–103.
Јевтовић, М. (1996б). Личност и књижевно дело Григорија Божовића. Књ. 1–2. Зубин
Поток – Приштина: „Стари Колашин“ – Нови свет – Институт за српску културу.
Јевтовић, М. (1998). Милан Ракић у прози Григорија Божовића. Баштина, 8, 67–80.
Јовановић, С. (1931). Политичко порекло С. к. гласника. Српски књижевни гласник, 1,
129–131.
Јовић, Д. (1992). Људи и њихов језик у делима Григорија Божовића. Баштина, 3, 9–22.
Ковачевић, Б. (1926). Григорије Божовић: Узгредни записи. Српски књижевни
гласник, 2, 626–627.
Ковачевић, Б. (1941). Приповетке Григорија Божовића. Српски књижевни гласник, 1,
542–547.
Михајловић, М. Ј. (2007). Народни прваци старог Колашина у приповеткама Григорија
Божовића. Баштина, 2007, 63–70.
Љ. (1933). Гр. Божовић, „Два дана у Гружи“. Српски књижевни гласник, 2, 471.
Палавестра, П. (2003). Српски књижевни гласник и српска грађанска мисао. У: С.
Тутњевић и М. Недић (ур.), Сто година Српског књижевног гласника : аксиолошки
аспект традиције у српској књижевној периодици (25–27). Нови Сад – Београд:
Матица српска – Институт за књижевност и уметност.
336
Петровић, С. (1993). Историјат и стање проучавања турцизама у српскохрватском

језику. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 36 (2), 71–128.
Петровић, С. (2005). Турцизми у српском призренском говору (одбрањена докторска
дисертација). Филолошки факултет, Београд.
Пецо. А. (1987). Турцизми у Вуковим рјечницима. Београд: „Вук Караџић“.
Продановић, Ј. М. (1926). Двадесетпетогодишњица оснивања Српског књижевног
гласника. Српски књижевни гласник, 1, 187–191.
Радић, П. (2001). Турски суфикси у српском језику са освртом на стање у македонском
и бугарском. Београд: Институт за српски језик САНУ.
Ристић, Ј. (2016). Трагика живота Срба на Косову и Метохији у путописима Григорија
Скерлић, Ј. (1908). Из Старе Србије, од Гр. Божовића. Српски књижевни гласник, 2,
947–948.
Uroš D. Miketić
Department of History
Sanja D. Miketić Subotić
Linguistic and historical review of Grigorije Božović

opus in Srpski književni glasnik 1901–1941
Summary. Grigorije Božović belongs to the group of the best Serbian writers
in interwar Yugoslavia. In that context, he achieved notable success by cooperating
with the eminent Serbian and Yugoslav literary magazine Srpski književni glasnik.
He first appeared here as an author in 1909, and the last time in 1939. Božović’s lan-
guage used here is rich in localisms, archaisms and Turkisms. The subject of literary
criticism in the magazine was for the first time in 1908, and the last time in the first
and only published issue in 1941. Recognized literary workers Jovan Skerlić, Milan
V. Bogdanović, Branko Kovačević and others wrote about his work in this magazine.
A total of six of his short stories have been published - Lukin vir (1909), Bitoljski bo-
galji (1909), Kolašinska legenda o Kraljeviću Marku (1912), Pobratimi (1929), Čudna
osveta (1938) and Vasojevićska „Božanstvena komedija“ (1939), and one essay - Milan
337
Rakić - nacionalni radnik (1938). With his work in the magazine, he gained, among
other things, the reputation of an excellent connoisseur of the Slavic south, the local
history, mentality, social relations, religions and languages. The area in question is
framed by Ibarski Kolašin, Kosovo and Metohija, old Raška, northern Montenegro
and Macedonia, and in chronological terms the author describes the period from the
first migration of Serbs in 1690 to the beginnings of the Kingdom of Serbs, Croats
and Slovenes. It is mostly dedicated, in fact, to the period before the end of the
Ottoman rule over these areas. These are the times “when empires break down”, as he
wrote, which essentially influence the course of history and human destiny. We are
of the opinion that Božović very skilfully presented such a combination of historical
circumstances. Although a writer, he seems to be mostly a connoisseur of Ottoman
studies. Regardless of the fact that he is an Orthodox Serb and a contemporary of the
suffering of his people, in this opus he does not show any chauvinism towards other
religions and peoples. On the contrary, he remains fully aware of the good and bad
sides of his own and other peoples, and his conclusions are even mild, reconciling
and - what is essential - practically usable today.
Keywords: Srpski književni glasnik, Grigorije Božović, short stories, linguistic
and historical context.
338
Јулијана С. Деспотовић1 811.163.41‘367´38
Универзитет у Крагујевцу 821.163.41.08-32 Божовић Г.
Центар за проучавање језика и књижевности
Стилистика беспредикатских јединица

у приповеткама Григорија Божовића2
Сажетак. У раду ћемо најпре издвојити структурно-семантичке типове

беспредикатских јединица у приповеткама Григорија Божовића, а потом
их анализирати са лингвостилистичког аспекта. Наиме, иако је Григорије
Божовић писац реалистичке оријентације, у његовом језику уочљиви су
стилистички поступци карактеристични за модерну српску прозу. Један од
њих јесте и употреба језичких јединица без предиката.
Два су основна типа оваквих јединица: једне су настале поступком
парцелације, а друге представљају тзв. номинативне исказе, односно, номи-
нативне реченице. У раду ћемо се бавити међуодносом ових јединица, као
и стилистичким аспектима њихове употребе.
Кључне речи: лингвостилистика, реченице без предиката, парцелација,
номинација, елипса.
Увод и теоријски приступ
Књижевно дело Григорија Божовића, настајало у временском распону од

1904. до 1941. године, према времену свог настанка припада модерној српској
прози, али настаје док су још јаке и реалистичке тенденције. Милорад Јеврић
истиче да својим главним тематско-садржинским оквирима и поетичким за-
конитостима књижевно дело Григорија Божовића припада књижевности XIX
века, односно романтизму и реализму, али да својом формом, затим језич-
ко-стилским и композиционо-градивним елементима припада модерној прози
(Јеврић, 2006, стр. 10).
Управо су језичко-стилске карактеристике Божовићевог приповедања оно
чиме ћемо се у овом раду бавити, и то језичке јединице без предиката. Каква
је њихова књижевноупотребна вредност, и да ли је условљена и на који начин
1
julijana.stevanovic@filum.kg.ac.rs
2
Овај рад настао је у оквиру пројекта 178014: Динамика структура савременог срп–
ског језика, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја
Републике Србије.
339
стилским епохама којима Божовићево дело припада један је од наших главних

циљева у овом раду. Корпус за ово истраживање састоји се од приповетки
објављених 1940. године у издању Српске књижевне задруге.
Најзначајнији досадашњи допринос проучавању језика и стила Григорија
Божовића представљају радови у двама зборницима: Језик и стил Григорија
Божовића (2006) и Поетика Григорија Божовића (2016). Тако су у србистичкој
литератури проучавани одређени лексички слојеви у делима овог писца, затим
употреба глаголских облика, као и стилске доминанте у појединим приповет-
кама. Специфична употреба реченица без предиката, која јесте нашег предмет
истраживања, осветлила би још једну синтаксостилитичку карактеристику
Божовићевог приповедања.
Реченице без предиката представљају недовољно истражено поље у ср-
бистици/сербокроатистици, а често су бивале и предметом спора међу српс-
ким граматичарима: док им традиционална граматичка литература често не
признаје статус реченица или их посматра као непотпуне реченице (Белић,
1998; Маретић, 1963; Стевановић, 1974), у новијој литератури наилазимо на
другачије ставове (Катичић, 1971; Пипер и др., 2005; Симић, 1999).3 У Основама
синтаксе српског језика Радоје Симић (Симић, 1999) јединице без предиката
разврстава на оне које су контекстуално условљене и оне које су слободне,
односно контекстуално неусловљене. Контекстуално условљене даље дели на
аутономне контекстне и везане контекстне номинације. На основу наведене
Симићеве поделе све беспредикатске јединице из нашег корпуса разврстаћемо
на аутономне контекстне и везане контекстне номинације.
Анализа корпуса
Синтаксостилистичку појаву која се данас у литератури назива парцелацијa,

Михаило Стевановић означио је као „реченице без развијених главних делова“,
уочавајући примере такве појаве код савремених писаца попут Ћосића, Давича и
Лалића (Стевановић, 1958, стр. 6), док их Станојчић одређује као „несамосталне
речи и самосталне речи у несамосталној служби чији је општи знак категорија од-
носно зависни однос“ (Станојчић, 1960, стр. 30). Миливоје Миновић ће ову појаву,
коју бележи у прози Растка Петровића, означити као осамостаљење другог сте-
пена (Миновић, 1970, стр. 76–80). Касније, а уз оштру критику Миновићевог раз-
матрања, Радовановић је ову појаву одредио као парцелацију (Радовановић, 1990,
стр. 117–161), говорећи о њој на основу примера из дела Милоша Црњанског. На
основу корпуса који су ранији истраживачи користили, може се закључити да је
парцелација поступак који се може наћи у делима савремених писаца, односно,
писаца који припадају модерној српској књижевности.
3
Више о досадашњим погледима на непредикатске реченице види у: Стевановић, 2019.
340
Стилистика беспредикатских јединица у приповеткама Григорија Божовића
Овај синтаксостилистички поступак, који представља „интонационо и

позиционо осамостаљење неког реченичног конституента: синтаксеме, син-
тагме или клаузе“ (Ковачевић, 2015, стр. 342–343), бележимо и у приповеткама
Григорија Божовића. У анализираном корпусу примери парцелције које смо
забележили семантички готово по правилу припадају начинским (а) и поред-
беним (б) конструкцијама, односно, најчешће се парцелише одредба за начин
односно поређење4:
а) Оно и они воле крв, али да је неко други пролива онако, одмах и без
питања. Брзо и да се не види ко је узимље на душу (Божовић, 1940, стр. 106);
Сељанка га осети. Брзо и лако, како каква светска лавица. Као све вреле жене
које надахњујеу нагони и у колиби као год у палати (Божовић, 1940, стр. 96);
Оштро јездимо поред Ибра један за другим према прописима овога краја и са
крепко стегнутим карабинима преко крила. Опрезно, додуше, али још безбриж-
но (Божовић, 1940, стр. 7); Јер Милисав Бралевић снажно и одлучно стаде на
ноге, гурну дубље у силав велики револвер, накриви капицу и пође. Вучки и
младалачки са снажним осмехом испод једног брка (Божовић, 1940, стр. 140);
Мијајловића пушка пуцала је само кад је требало. И вазда са чашћу и неверо-
ватном срећом. Господски, витешки (Божовић, 1940, стр. 132).
б) Он нас достојанствено поздрави и позва да сјашемо и заповедамо у
божју и његову кућу. Као у средњем веку (Божовић, 1940, стр. 46); Бела тама на
пољу бивала је све гушћа. Као и невоља на његовом срцу (Божовић, 1940, стр.
134); Гле, како се још држи иако у рушевинама!... пркосно и мушки кроз векове,
кроз буре и кише, после толикога турскога разграђивања. Баш као они, Срби:
као њихова кућа, као Пера Симић, као Јовичићи, као Паљури (Божовић, 1940,
стр. 149); Нешто је јаче остарио, суморност му се подвукла, лице још црње, очи
дубље упале, али у свој снази неко свечано примирење, преко сурова и зла из-
раза танко-танко се превукао неки душевни смешак. Као после слома, као при
оздрављењу. Ту само на угловима очију (Божовић, 1940, стр. 196); Јер Милисав
Бралевић снажно и одлучно стаде на ноге, гурну дубље у силав велики револвер,
накриви капицу и пође. Вучки и младалачки са снажним осмехом испод једног
брка. Као вук који је с брда осетио неку торину или као јунак којему су броди
где год дође води (Божовић, 1940, стр. 146); Његов је једини син готово момак,
а још несунећен. Као и многи по селу (Божовић, 1940, стр. 179).
Осим начинских и поредбених конструкција, у језику Григорија Божовића
парцелисани су и други зависни реченични конституенти, углавном адвер-
бијалне или атрибутске одредбе, што се види у наредним примерима:
в) Смислио је, пронашао, одлучио се и пошао. Навише уз Лим. Село није
далеко, сићи ће баш на време. Ни много радно ни много касно (Божовић, 1940,
4
Парцелати су при навођењу примера истакнути курзивом.
341
стр. 140); Од зорина освитка па до мркла мрака ...сновасмо ми сви на Битољу

да један другоме што више пакости и недаћа нанесемо. И по школи, и по цркви,
и по клубу, и на улици, и по турском хућумату (Божовић, 1940, стр. 60); Па
стате шакетати још страшније, још брже од рођака. По глави, по врату, по снази
(Божовић, 1940, стр. 173); Одакле све није. Из Пећскога Подгора, из Пазарске
Нахије. из Пештери и Штавице, из Колашина, Рогозна, па чак Косова и Доњега
Ибра (Божовић, 1940, стр. 161); Па га довели овде, камо су га и Турци доводи-
ли. И још неизвидана од рана које је добио на Куманову и Криволаку (Божовић,
1940, стр. 100); Кад би само смео да га помене. Њему, Ивану Војиновићу, тићу
од сокола, ришћанину од ришћанина (Божовић, 1940, стр. 165).
У литератури се парцелација најчешће везује за зависне реченичне консти-

туенте. Новија истраживања (Ковачевић, 2012; Ковачевић, 2015) показала су да
се могу парцелисати и конституенти координираних конструкција. Неколико
примера за парцелисање независних реченичних конституената бележимо и
у Божовићевим приповеткама:
г) Ишли су јој на понуде сви по реду. И мајка и домаћин, и стрине и снахе.
Сви осим њега (Божовић, 1940, стр. 41); У том тренутку кроз башту пронеше
у хотелске собе жртву атентата. Полиција, лекари и неки старији чорбаџије
(Божовић, 1940, стр. 64); А вера? Наша лепа и чиста вера? Најбоља, најјача,
најтврђа. Па стали да је исмевају, почели да јој се ругају. Не ко други но прави
безверци, истински динсузи и ћафири (Божовић, 1940, стр. 122); Неки чупави
и покисли људи зову стопанку и питају где су им људи. Бугари (Божовић, 1940,
стр. 136).
На основу анализираних примера можемо рећи да је парцелација чест
синтаксостилистички поступак у приповеткама Григорија Божовића. Највећи
је број примера парцелисаних начинских и поредбених конструкција, затим
других зависних реченичних конституената, а јављају се и примери у којима
су парцелисани независни конституенти. Разбијањем реченичне структуре на
овај начин Божовићев језик добија карактеристике језика модерне српске прозе,
заступљеног у делима која припадају епохи модерне и, нарочито, авангардне
српске књижевности.
С друге стране, постоје беспредикатске јединице које нису резултат пар-

целације. То би биле оне јединице које Симић назива слободним контекст-
ним ноемама: оне јесу укључене у контекст, али нису зависне од њега у оној
мери у којој су то везане контекстне ноеме односно парецелисани делови ре-
ченица (Симић, 1999, стр. 116–118). Различити су типови оваквих јединица
и различита је њихова употребна вредност. Могу бити сачињени од просте
номинације, али се у језику књижевности чешће срећу у нешто сложенијем
облику: простој номинацији придружена је валуативна или релациона. Иако
342
нарушавају уобичајено реченично устројство, овакви типови реченица чести су

у реалистичким делима, будући да служе детаљном описивању и изражавању
најчешће физичких карактеристика, затим ентеријера, екстеријера и слично. На
појаву оваквих јединица у Божовићевој приповеци Битољски богаљи указала
је Милица Мимовић (Мимовић, 2015, стр. 358), подводећи их под елипсу као
синтаскотилистичку појаву.
Беспредикатском елипсом се Божовић успешно служи приликом описи-
вања ентеријера:
д) Уђосмо у пространу одају на изби, чисту и осветљену. Једна њена по-
ловина застрвена свежом папрађу, па озго черге, шаренице и јастуци. На другој
страни до половине, уздуж поред зида, невисока совра на ногарима као сто, од
мрке брекиње, лепо углачана и савршено чиста. У зачељу столац са наслоном, а
доле клупе, покривене ирамима. На средини совре свећњак са великом лојаницом,
хлебац и гомилица ситно утуцане соли. На зидовима две мале лампе, оружје, један
чибук са лулом за цигарету и велике већ почађале гусле, са пребаченим преко њих
жутим дреновим гудалом. Све на својему месту, чисто и згодно као да улазиш у
храм, а не у кућу. Просто и сељачко, али мирно и отмено (Божовић, 1940, стр. 47)
У наведеном ентеријерском опису из приповетке На конаку Божовић
примењује готово кинематографски поступак: јунак приче, који ступа у одају,
дочарава нам њен опис детаљ по детаљ, слику по слику. Актуализација је по-
стигнута тако што су једноставним номинацијама (столац, клупе, свећњак)
придружене просторне (у зачељу, доле, на средини...), а организоване су по
принципу инверзије: најпре место па онда предмет. На тај начин поглед прво
и одлази на место, па потом на њему уочава предмет, што и јесте природан ток
опажања. На крају описа, јунак који је уједно и наратор, даје свој коментар о
описаном ентеријеру, такође сажетим, беспредикатским реченицама: Просто
и сељачко, чисто и згодно.
Беспредикатске реченице често се користе приликом портретисања, од-
носно давања физичких, карактерних или одевних карактеристика књижевног
јунака:
ђ) Али какав беше домаћин, Боже драги! Стар, стар, превалио осамде-
сету! Крупан, правилно скројене главе, савобрастао у браду и замршену косу
У наведеном примеру из приповетке Опет смо јунаци наратор најпре
исказује одушевљење ликом (Kакав беше!), а потом даје његове физичке ка-
рактеристике. Тако и приликом портретисања игумана Мојсија Зечевића у
приповеци Тиваидска напаст или Вука Дулана, јунака приповетке Мучних дана:
е) А беше појава. Тек овлаш прогрушале црне браде, крупних огњених очију,
дуга лица, господских потеза на њему, а висина барјактарска стаса, као да га је
песма сковала (Божовић, 1940, стр. 94); Вук Дулан као да је из камена исклесан од
343
првореднога уметника. Србин. Снажна и здепаста тела, плав, тихо непоказна

изгледа. Сав непроменљив, онако како га је дало његово скровитно катранџијско
село. Арварски опанци, пеленгири, црни гуњац и јанџик. Пртена кошуља, раз-
дрљена под грлом, са великим колиром (Божовић, 1940, стр. 176).
Као што се из последњег наведеног примера види, физичком опису при-
дружује се и опис ношње, односно одела. Тако је и у наредним примерима,
забележеним у приповеткама Као јерарх, Два мученика и Оклопних без стра-
ха и мане, док смо у приповеци Стари грмен забележили последње наведени
пример у ком се само описује ношња:
Прота погледа девојку... Црномањаста, крупних очију, бујне коврџаве косе,
малих одебљих усана, а једра да јелече пуца. На њој димије и плитке кондурице
(Божовић, 1940, стр. 79); На друму сустигох једнога сељака како испред себе
гони две невезане овце са јагњадима. Сељак као и сваки обичан Моравац са
горњег тока ове реке. Невелик, скромне појаве, поштено сложен. У грубој прте-
ној кошуљи, црној врањанској одећи са модрим гајтанима, високим ишараним
моравским чарапама и опанцима са грубим пртеним утегама. На глави обична
бела гиланска чалма, а лице црномаљасто и преплануло као код свих сељака са
овога поља. При том онај питоми, озбиљни, нешто рајетински притајени израз
оних дивно простодушних а врло крепких људи који дају Први Пук (Божовић,
1940, стр. 153); На прагу се брзо указа н уђе унутра веома висок, сухоњав и ко-
шчат старац, коме је одавно прешла преко главе седамдесета. Са дугачком сохом
у руци, пртеном џакуљом о рамену, у похабаним црним чакширама и гуњу, са
раздрљеним и чупавим седим прсима, дуговрат са заметно испалом јабучицом,
дуге главе, плавих засушених очију и потпуно белих бркова. ... На ногама дугачке
до колена шарене чарапе и опанци без преплета, утегнути око ноге пртеним
врпцама (Божовић, 1940, стр. 53); На њему мрчне рогожањске чакшире, црна
памуклија од ћитајке, загасит појас и онај поповски гуњ мало дужи него што
носе његови сељаци (Божовић, 1940, стр. 32).
Уколико смо рекли да се приликом описивања ентеријера Божовић слу-
жио кинематографским поступком, за физичке описе својих јунака пре бисмо
рекли да се служио сликарском техником портретисања, веома реалистичном,
детаљном, са извајањем најупечатљивијих физичких особина. Томе посебно
доприносе и описи ношње коју јунаци носе, те се на тај начин добија се потпуна
и уверљива слика како једног књижевног лика, тако и шира етнолошка слика
једног народа. Како Снежана Башчаревић наводи, „на страницама Божовићевих
дела читалац осећа колико је за њега важна слика живота“ (Башчаревић, 2006,
стр. 182). Управо овакви описи, које смо издвојили, потврђују да је за писца
заиста најважнија аутентична слика косовског живота.
Осим спољашњих, физичких карактеристика, Божовић често даје и
унутрашње портрете својих јунака, исказујући њихове психолошке и ментал-
не способности:
344
[...] за митрополита заступника одредише Саву Тетовца, вечитога заступ-

ника упражњених митрополија и врло окретнога радника, на кога су Турци са
најмање неповерења гледали. Мудар и лукав, истрајан и послушан, најбољи по-
знавалац турске слабости, побожан свештеник и згодне светитељске спољаш-
ности као да је извађен из иконостаса оквира Св. Никола. Превасходни говорник,
дипломатски вештак и комбинатор, а при том човек живаца и амбиције ис-
тински великих људи. Штедиша, који зна цену пари, лукаво понизан и љубазан
према силнима и онима које он треба за послове да искористи да је већ био ушао
у причу (Божовић, 1940, стр. 85).
Из наведеног примера јасно се види да се Божовић служи различитим
морфосинтаксичким категоријама када даје унутрашњи портрет. Тако је и у
осталим примерима:
Калуђер је већ на гласу и стварни поглавица Горњих и доњих Васојевића.
Првак и на дивану и на крваву мегдану (Божовић, 1940, стр. 93); Лице му је сухо,
ћосаво и бакарно, очи зелене и зле као у дивље бабе. Прави Мина Арбанасин,
само уклесан а не рођен, тако окамењен а не растао и уобличаван. Хладан као
понорна стена, а мрачан и зао као рис (Божовић, 1940, стр. 146).
Прелазећи са спољашњег плана на унутрашњи, Божовић приликом порт-
ретисања наставља да се служи истим језичким поступком: нагомилавањем
сложених номинација, које доносе информације о психолошким особинама
Божовићевих јунака.
Стваралаштво Григорија Божовића састоји се, осим из приповедног, и из
веома обимног путописног корпуса. Тај путописни део овог пута није пред-
мет нашег истраживања, али смо и у приповедном делу забележили одређене
путописне моменте. Наиме, када би се наратор у некој од Божовићевих при-
поведака нашао на путу, своје импресије преносио би сликањем тог предела.
Поново имамо кинематографску или сликаску технику, која се језички одражава
употребом низа номинација:
Мокра, закићена бором и омориком, благо се спуштала к вјугавом Ибру.
Њене травне падине начичкане малим, растуреним селима, пуним врела жи-
вота, песме и горштачке чедности (Божовић, 1940, стр. 43); Око њега зелене
рудине, густи лугови, ливаде и њиве, сеновити ложњаци и трњаци, пуни мириса
сазреле траве и висинске мајчине душице (Божовић, 1940, стр. 43); Ни гласи-
тијега манастира ни тескобнијега места у крају (Божовић, 1940, стр. 161).
Структурно-семантички овакве номинације подударне су онима које се
јављају приликом описа ентеријера: простим номинацијама придружене су
валуативне и релационе. На стилистичком плану, таква структура подразумева
употребу епитета (малим, растуреним, зелене, густи итд.).
345
Закључак
Након проведене анализе Божовићевих приповетки, можемо закључити

следеће. Прво, да у Божовићевом приповедању уочавамо два типа беспреди-
катских јединица. Први тип јесу контекстне везане номинације, које се добијају
након парцелације реченичне структуре. Према семантичком критеријуму,
највише је парцелата са начинским и поредбеним значењем. Међутим, парце-
лација захвата и неке друге семантичке категорије (време, место и сл.), а има
и парцелисаних независних реченичних конституената. С обзиром на то да
се парцелација у језику књижевности среће тек у модерној књижевности, ова
је још једна потврда томе да својим језичко-стилским карактеристикама про-
за Григорија Божовића припада оном времену у коме је и настајала, односно
књижевности ХХ века.
Други тип беспредикатских јединица који је у корпусу забележен јесу ау-
тономне контекстне номинације, и то првенствено елипсе. Овакве јединице
употребљаване су приликом разних описа: ентеријера, екстеријера, физичких
и менталних карактеристика књижевних ликова. Њихова бројност указује на
реалистичке тенденције у Божовићевом приповедању, те доприносе сликови-
тости и симболизацији његовог језичког израза.
Извор:
Божовић, Г. (1940). Приповетке. Београд: Српска књижевна задруга.
Башчаревић, С. (2006). Особеност књижевног израза Григорија Божовића. У: Д. Бојовић
Јеврић, М.(2006). Григорије Божовић на међи стилских епоха. У: Д. Бојовић (ур.),
Ковачевић, М. (2015). Стилистика и граматика стилских фигура. Београд: Јасен.
Мимовић, М. (2015). Лингвостилистичка анализа приповетке „Битољски богаљи“
Григорија Божовића. У: М. Ковачевић (ур.), Савремена проучавања језика и књи-
жевности (353–361). Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет.
Миновић, M. (1970). Реченица у прозним дјелима Растка Петровића – питања дина-
мичности стила наше савремене уметничке прозе (синтаксичко-стилистичка
студија). Сарајево: Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине.
Radovanović, M. (1990). Spisi iz sintakse i semantike. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica
Zorana Stojanovića.
Симић, Р. (1999). Основи синтаксе српскога језика. Београд: Научно друштво за неговање
и проучавање српског језика.
346
Станојчић, Ж.(1960). Једна врста непотпуних реченица код савремених писаца. Наш
језик, X (1–2), 29–43.
Стевановић, М. (1958). Реченице без развијених главних делова. Наш језик, IX (1–2),
5–24.
Julijana S. Despotović
Center for Studies of Language and Literature
Stilylistics of sentences without predicate

in stories by Grigorije Božović
Summary. The main aim of our papper was to take out linguistic constructions
without predicates from Grigorije Božović’s short stories, to determine their struc-
tural-semantic types, and then to analyze them from the linguistic-stylistic aspect.
The conducted analysis showed that there are two basic types of such con-
structions, and they are present in the prose of Grigorije Božović. The first type of
construction is madewith the process of independence, or it is a consequence of the
fragmentation of the sentence structure. The second type of construction, which we
define as a nominative sentence or ellipse, is represented when the writer is describ-
ing the interior, exterior, physical and mental characteristics of the heroes, as well as
when he is describing nature. While the first type of constructionindicates modern
tendencies in the language of Grigorije Božović, the second type of construction
shows the realistic poetics represented in his work.
Keywords: linguistic stylistics, sentences without predicates, fragmentation,
nomination, ellipse.
347
Бојана M. Вељовић1 811.163.41‘367.625
Универзитет у Крагујевцу 821.163.41.08-992 Божовић Г.
Катедра за српски језик
Нарација у путописима Григорија Божовића:

глаголски облици са претериталном службом
Сажетак. У раду се анализира употреба глаголских облика са претери-

талном службом у поступку обликовања нарације у путописима Григорија
Божовића. Предмет анализе јесу, превасходно, глаголске јединице са при-
марном службом обележавања прошлих дејстава (перфекат, аорист, импер-
фекат, плусквамперфекат), а потом и глаголски облици који секундарно, као
временски транспоновани, врше функцију обележавања прошлих радњи
(наративни потенцијал и императив, наративни презент и др.). Циљ је да се
утврде синтаксичко-семантичке одлике синтаксема, као и њихова експре-
сивност, односно улога у обликовању и стилизацији нарације.
Кључне речи: путописна проза, глаголски облици, перфекат, аорист,
имперфекат, плусквамперфекат, наративни потенцијал, наративни импе-
ратив, наративни презент.
Увод
У раду се анализира употреба глаголских облика у служби обележавања

прошлих радњи у путописној прози Григорија Божовића. Анализом су обух-
ваћени путописи настали у периоду од 1927. до 1936. године, када је аутор
обилазио ове крајеве, а који су објављени у збирци „По Црној Гори (путопи-
си)“.2 Сви текстови у овој књизи преузети су из листа Политика, сем тематске
целине „Преко црних брда“, којом су обухваћени путописи преузети из књиге
Григорија Божовића „Са седла и самара“ (321).
Претачући искуства, доживљаје, догађаје који су пратили путовања по
различитим крајевима, људске карактере и пределе у текстове што образују
мозаик који одсликава целовиту представу Црне Горе, аутор налази тесну везу
између поднебља и људи. Григорије Божовић „путописац, опчињеник природом,
1
bojana.veljovic@filum.kg.ac.rs
2
Сви цитати у раду наводе се према: Божовић, Г. (2007). По Црној Гори (путописи)
(избор и поговор Јордан Ристић). Приштина: Народна и универзитетска библиотека
„Иво Андрић“.
348
Нарација у путописима Григорија Божовића: глаголски облици...
у детаљу или извесној животној секвенци уноси себе без остатка у уметничку
слику, ревоцира прошло у садашњем, са увек јасно исказаном родољубиво-за-
вичајном дидактиком, али и тежњом да заинтересује за предмет свог посма-
трања, да пробуди наклоност и љубав према ономе што је у њему као завичајцу
и изданку једног поносног народа, драго и свето“ (309).
Жанр путописа подразумева особени однос према причи и приповедању:
у нарацији превладавају описи над догађајношћу, дискурс у коме доминирају
до детаља описане слике предела удружује се са описима људи и особености
њиховог карактера, при чему импресије превладавају у односу на дијалоге, а
миран тон приповедања тек понекад бива „нарушен“ динамичнијим описом
појединих догађаја. По свом карактеру, путописна проза тежи ка томе да виђено
и доживљено дочара читаоцу, да га посредством приповедања оживи и учини
пластичнијим, упечатљивијим и реалнијим. Писац располаже језиком као једи-
ним средством путем кога реципијента уводи у свет који је доживео и оживљава
оно што је видео. Од одабира језичких јединица и њиховог устројства у тексту
зависи у којој мери ће приповедање омогућити интензивно уживљавање.
Свако приповедање у највећој мери темељи се на глаголским облицима,
као покретачким елементима. Њихов одабир, дистрибуција и комбинација је-
дан су од најзначајнијих поступака у обликовању наративног дискурса. Стога,
предмет наше анализе у даљем раду биће утврђивање инвентара глаголских
синтаксема, њихових синтаксичко-семантичких особености, фреквентности,
те принципа по којима се комбинују у ширим наративним одесцима. Све то
има за циљ да се утврди њихов стилски потенцијал и начини на које их аутор
користи приликом обликовања нарације.3
Анализа грађе
Анализирана грађа показује превласт двају глаголских облика – перфекта и

наративног презента. То је, сходно карактеристикама путописне прозе, очекива-
но, јер наратор заузима позицију објективног казивача, који има дочарати слике
предела те историјске и савремене околности у којима људи живе. Превласт
дескрипције над дијалозима, опсервације у односу на акцију, статичних слика у
односу на динамично смењивање радњи условљава и одабир глаголских облика.
Отуда, чак иако приповедач преноси своја искуства и доживљаје из прве руке,
као нешто што је лично доживео и поимао, аорист и имперфекат, на пример,
имају смањену фреквенцију, и то баш зато што су то облици који превасходно
служе да се њима искажу радње, у свом току или као динамичне акције, пре
него ли стања или статичне слике.
3
Анализом глаголских облика са претериталним значењем у приповеци Уклетва
Григорија Божовића бавио се М. Ковачевић (в. Ковачевић, 2016, стр. 373–385).
349
У даљој анализи биће представљен инвентар глаголских облика, њихова

фреквентност, те синтаксичко-семантичке и стилске службе у којима су бележени.
Перфекат. Перфекат у путописима Григорија Божовића бележили смо у
случајевима када се, са неутралног становишта, фактографски и мирним тоном,
без присуства експресивне компоненте, емотивно неангажовано и објективно
саопштавају чињенице у вези са колективном или локалном историјом, тј.
када се прича о догађајима и личностима које су имале учешћа у њима. Као
универзални перетеритални облик који по себи не подразумева присуство
емоционалне инотонираности, или компоненте доживљености, односно ди-
намичности (више о овим особинама перфекта види у: Ивић, 1995, стр. 44;
Танасић и др., 2005, стр. 390) перфекат погодује обликовању овога типа дис-
курса, у коме углавном доминирају опште констатације. Бележили смо га у
низовима свршених и несвршених глагола, или у комбинацији видских форми,
која, посебно у опширнијим наративним одсецима, доприноси дезаутомати-
зацији приповедне линије, смењивању темпа, односно изостанку монотоног
и једноличног тока приповедања:
Без шале Катуњани су постали Срби још кад су избегли у ове крше,
а Југословени 1918. године. (10); Владика Раде ради стварања државе
побио је неколико знаменитих главара; смакнуо је чак и тако гласиту
личност као што је био Тошко Божовић од Пипера. Кнез Данило је био
још окрутнији и одлучнији за претварање Катунске нахије у државу. (17);
Турци су по равнинама лакше градили рају. Онде где се због многих и
разних погодаба историјских и привредних по нашој државној пропасти
нису могли уобличити племена и племенска или кнежинска уређења, тамо
су Турци лакше уносили своју познату одречност, онде смо ми све више,
брже и лакше национално и одбрамбено губили. Тамо су Турци залазили
у села, подизали ханове и чардаке, остављали субаше и мешали се у наш
живот до ситница, да је све више слабио национални отпор. (174);
Катуњани су створили Црну Гору. И научили свакога Црногорца да
најлепше носи народну мисао и најпоштеније кука за Косовом. Јер и ра-
сељеник, и главар, и хајдук, и лупеж ако хоћете, није никад заборављао
царство и носио је у души слику државе као највеће добро и највећу
светињу. На грлићу од џефердара и ово двоје последњих носило је Белога
орла боље но многи и многи које је нација позивала у заточенике и на-
грађивала. (10).
Несвршени перфекат углавном служи да се њиме искажу прошле радње

које су се понављале више пута у прошлости, обично по извесном утврђеном
редоследу, као што су навике или обичаји. То је служба коју перфекат нерет-
ко врши у стандардном језику, али и коју дели са наративним потенцијалом
(Танасић и др., 2005, стр. 400–401) као јединицом специјализованом за искази-
вање управо те семантике (о чему ће касније бити речи). Ипак, у нашој грађи
350
перфекат у овој функцији има потпуну превласт, имајући у виду да су посреди

радње које нису део личних доживљаја наратора, и у које се, будући да су такве,
приповедач не може емотивно уживети и евокативно их представити, што је
код приповедачког потенцијала једна од преовлађујућих, штавише, обавезних
семантичко-стилских нијанси (Ивић, 1995, стр. 44). Перфекат, дакле, погодује
објективном и регистраторском извештавању о прошлим догађајима, и стога
га и налазимо и у позицијама у којима би му могао бити конкурентан припо-
ведачки потенцијал:
Црна Гора је била збег и ратни логор. Осим тога на кршу није било ни
земље за земљорадњу, ни великих пасишта за сточарство. Жена је прела,
окопавала оно бедне окућнице, засејавала кртолом и зељем и сносила
на трг нешто преоставштине да прода и замени за со, дуван и опанак.
Деца су чувала стоку. А људи ратовали, па гинули или доносили плен за
зимовник. (11).
Ретко се перфекат употребљава онда када наратор има уобличити личне

доживљаје са путовања. Ту службу, како ће се касније показати, врше неки
други облици:
Отишао сам у Никшић по једној незапамћеној студени. Опет је овај
град учинио на мене најлепши утисак. (28).
Крњи перфекат у односу на пуну форму налазимо у другачијим нара-

тивним целинама и са другачијим семантичким и стилским особинама, што
је и очекивано јер је краћи облик јединица са наглашеном стилогеношћу и
широким спектром значењских реализација. Чињеница да је бележен у јасно
дефинисаним синтаксичко-семантичким условима, тј. у дефинисаним типовима
дискурса, указује на интенцију аутора да на ефектан начин искористи његов
стилски потенцијал.
Приповедајући о догађајима из локалне историје, М. Божовић крњи перфе-
кат неретко употребљава у ономе виду у којем га налазимо у народним припо-
веткама, бајкама или легендама, где се употребљава за потенцирано казивање,
са моментом новине, ненадовезаности на претходно знање, чиме се изазива
интерес слушаоца односно читаоца (о овој служби крњег перфекта детаљније
види у: Грицкат, 1954, стр. 36):
Чуо ага да се Дробњак комеша и одмеће. И пошао да му покаже ко је он и
на срамоту покупу харач. Повео собом чувена Ахмета Баука и друге јунаке
Грађане (Никшићане) са не толико великом пратњом, која са послугом
није премашала три стотине људи. Уз пут почео осећати да нешто стварно
постоји, али га баш то још више наљутило и разбеснело. Хтео у Превишу
да се заустави, али га ту мудро наговорили да изиђе на Мљетичак, на помол
Ускоцима и ове мало тобоже застраши. Развили ладорје, натакли пецива
351
и до вечери шенлучили према Ускоцима. Кнез Филип Жугић дошао му на

покорну добродошлицу и увече донео погачу и зделу меда. (195).
Перфекат без помоћног глагола приповедању даје аутентичност народног

сведочанства односно предања, у први план истичући управо колективни значај
описаних збивања преношених из генерације у генерацију и тако уобличених у
легенду. Одлике овога жанра налазимо и у приповестима у којима је тежиште
више на личностима него ли на догађајима, па се овде крњи перфекат користи
и у дискурсу који наликује биографском (6) (Танасић и др., 2005, стр. 398).
У текстовима биографске природе крњи перфекат се иначе не употребљава
зарад стилских ефеката него да би се њиме, као економичном јединицом, на
сажет начин, истакле најважније чињенице из нечијег живота или нечије делат-
ности (Танасић и др., 2005, стр. 398). Такав перфекат забележен је у примерима:
Био Станислав Винавер на Цетињу, па се спријатељио са малим разно-
сачем новина Савом Вујовићем [...] Заволео га Винавер, али у „Времену“
назвао Саво Мали Мусави. Прочитао овај па се разгоропадио и замолио
некога на Цетињу да му напише одговор [...] (15); Била једном нека Ферна
Васојевића. Сулудница и уклетва; племену за поћак, братству за јад а роду
за веље муке. Нико је није хтео. Имала је очајати на родском прагу. Али
се Васојевићи довили. Скупило се њих неколко па у Шекуларе једному
бољему домаћину [...] (129).
У путописима који су предмет наше анализе краћи перфекат ограничен

је само на напред описане услове и не спада у ред фреквентних јединица – не
јавља се, дакле, у „обичном“ приповедању. Јасно дефинисан домен употребе и
његова појава за последицу имају остваривање контраста у односу на наративно
окружење, што уједно подразумева и активирање експресивног потенцијала
те остварење стилских ефеката.
Семантика крњег перфекта подразумева да се информација која се њиме
преноси обично презентује као новина, изненадни догађај о коме се има оба-
вестити читалац или слушалац. Често га налазимо у журналистичком стилу или
пак у динамичном обраћању у коме говорник саговорнику преноси дату инфор-
мацију као изненађење или новост, карактеристичан или импресиван податак
о некој ситуацији, те у односу на пуни облик, крњи перфекат има већу експре-
сивност (Грицкат, 1954, стр. 45–49; Стевановић, 1986, стр. 621–623; Радовановић,
1990, стр. 175; Танасић и др., 2005, стр. 396). Управо користећи се овим његовим
потенцијалом, аутор износи неке од информација из локалне историје, скреће
пажњу на њих, истиче их, учинивши их тако упечатљивијим и живљим:
Један ванредно уман судац ми понуди да видим људе у притвору [...]
Један осамнаестогодишњи Дробњак убио својега братучеда што му је
некад избио око, па му се за време аустријско потсмехнуо и рекао да ће
му и друго исто тако избити. [...] Други, Пивљанин родом, човек дивне
352
мушке лепоте. Секиром, јер није имао пушке, размрскао главу једном
земљаку што га је ружно оклеветао како се у Црној Гори не пере без крви.
И сам се пријавио власти, иако није било сведока. (29).
Значење новине удружено је неретко и са ставом изненађења или чуђења

због онога што се збило, те крњи перфекат налазимо и у оваквим околностима:
Увео једном у цркву архимандрит Сочица силнога Смаил-агу Ченгића,
који је према манастиру имао вазда пуно обзира и пажње [...] И ончас
наредио силни Ченгић те му донели сеџаду, и ту у цркви, пред фреском
Мехмед-паше отклањао намаз! (75).
Крњи перфекат неретко се користи да се њиме упути на стања, на резултате

дате као нешто готово а не на саму акцију, па се у оваквој служби често прибли-
жава значењу придева (Грицкат, 1954, стр. 67). Са том вредношћу бележен је у
примерима где се описују слике које су мање-више статичне, и то обично када
се има насликати природно окружење са свим елементима који га чине, али је
погодан и за описе ликова приповести, тј. стања у којима се налазе:
Изникао бор доле, извио се у висине и толико близу томе зиду да га
руком за гране дохватиш, само кад би смео да се преко ивице машиш.
Други отишао водоравно, па му се само чупава глава небу подигла. Трећи
се искривио наниже. А Таре нигде. (113); Брвнара мрка као бакар на сун-
цу, клис потамнио у оно сиво-црно преливање, које дрвету даје дим и
време, осама и запуштеност. Подвале испод брвана помало попустиле, из
долме понеки камен испао, кућа се мало нашла на доњу страну. Прозори
зачађали, покрај њих извешано старо сеоско оруђе, који тељиг, нека коса,
грабуља. (125);
Више Цетиња, украј самога пута прекрстио ноге Иво Врана, па једе
кукурузницу и лука. (37); Но како се беше изменио тај Рамо Јусовић! Већ
успео да навуче чисте рубине, обукао нове чакшире, огрнуо пристојан
црни гуњ, припасао стари силав и заденуо за њега бритву и цигарлук од
камишевине. (224).
Наративни презент спада у ред високостилогених јединица управо стога

што сама временска транспозиција, односно измештање из примарне у секун-
дарну службу нужно подразумева активирање стилског потенцијала. Пошто
и у секундарној служби презент задржава основну семантичку особину – а
то је приказивање радње посматране у току вршења, као актуелне – у нара-
цијама каква је путописна проза он погодује пре свега остварењу намере да
се оно што је виђено и доживљено учини видљивијим и пластичнијим, да се
(ре)актуелизује. Поменуто омогућава да се слике које су већ пропуштене кроз
посматрачку призму наратора поново оживе и интензивније дочарају, да се
доживе као да се дешавају сада у тренутку док се о њима говори. Све то омо-
гућава интензивнију рецепцију и уживљавање у свет приче.
353
Наративни презент најчешће је бележен при детаљном и прецизном опи-

сивању слика предела, када се њиме означавају напоредне радње и стања уочена
од стране пажљивог ока посматрача:
На подножју ове косе је школа и на приљубљеној уз њу купи црквица.
И сједне и с друге стране су планинске вериге под густом шумом. Два
потока сложно жуборе а шуме брује, нарочито ноћу. Изгледа као да је звез-
дано небо сасвим поклопило троугао где је школа, јер се последње линије
оштрих коса виде на небу [...] (61); Кроз тиху летњу ноћ пробија зора,
свежа и мирисна. Осећам запах ораха и јасена, допире до мене снажан воњ
опранога кишом храстова лишћа. А горња лађа цркве високо реже већ про-
зрачнију јутарњу тамнину и нежно ме опомиње на родне Дечане [...] (160).
Налазимо га и при описивању напоредних прошлих радњи и стања до-

живљених од стране наратора:
Јездим лагно на малом коњићу преко Горњих Црквица западно од
Дурмитора баш као преко Сјеничкога поља. [...] Са стране их ивиче нешто
издигнутије од поља обале ових река, са севера Грбач, а са југа Милогора,
две високе хрбате греде под густим бором и смрчом. [...] Преда мном вођ
Ристо Јојић [...] непрестано вијуга између вртача, води ме њеним ивицама,
тражи мање кршевита места – па никад да стигнемо на жељену мету.
(110); Јаше пред нама Арсеније Ружић и показује омеђине: па ређа громка
презимена добро позната у нашој садашњици. Ређа мени боље позната и
ближа. Помиње Тановиће, моје санџачке Шећеровиће и Стевовиће, као и
многе друге који су данас дину измећари. Пријатно се изненађујем. (198).
Често је презент употребљен и у квалификативној служби, да се њиме

опишу особине, навике, уобичајена деловања лица која су предмет приче и
објекат посматрања и описивања:
Поп Радовић из Рудина, са Доњих Црквица изнад Шћепан-поља није
ни Головић ни Гломазић. Носи свештеничку одећу и браду. Али косу
шиша, јаше добре коње и носи црногорску капу. (142); Али је чудан то
господин, тај војводин син. Џентлмен као шкотски јарл, умно разговоран
као Гал, гостољубив као једино човек са Дурмиторскога чвора, устаје
рано као да је меропах а не властелин, и пије каву као Турчин. (162).
Посебна је употреба временски транспонованог презента какав налазимо

у биографском дискурсу (у сличним условима у којима је бележен и крњи пер-
фекат). Употребљен у жанру биографије, презент је лишен стилогености. Но,
у књижевноуметничком остварењу, приповедајући о личностима из локалне
историје, наратор управо користи овај облик како би такве дискурсне целине
посебно истакао, те диференцирао од наративног окружења. Тај моменат, за-
право, овде презент и одређује као стилогену форму:
354
Постаје владика, диве му се у Петрограду, учи руски и француски.

Силни цар Никола долази у цркву да га види како служи и какве је мла-
далачке мушке лепоте. Чита Пушкина и Бајрона. Развија се у најлепше-
га Црногорца својега времена, у чудо господске отмености. Силази из
Иванова манастира и подиже Биљарду, која је и данас прави дворац, иако
осакаћена и нагрубљена. (7).
Аорист је у поређењу са перфектом и наративним презентом јединица

која се у ексцерпираној грађи одликује нижом фреквентношћу. Радње и стања
описана у путописима који су предмет анализе углавном су из домена доживље-
ног од стране лица које приповеда. Но, као што је већ речено, статичне слике у
којима превладавају описи предела, карактера, односно уочених стања превла-
давају над догађајима, тј. активним делањем лица која учествују у приповести.
Стога аорист – јер остварује ефекат динамичног и прогресивног покретања
приповедне линије – у приповедању мирнијег тона и опсерваторског приступа
према уоченим појавама не налази ширу примену.
Овај облик бележен је пре свега при опису комплекснијих догађаја који
се састоје од низа појединачних, сукцесивних радњи и служи да се њиме на
временској линији дефинише однос временске прогресије, односно да се међу
њима успостави временски след уз најчешће присутан ефекат динамичног
смењивања. У питању су, такође, готово искључиво доживљене радње:
Напокон приђосмо једној бољој сеоској кући под лисом и стрехом
због ветрова готово до земље [...] Ристо Јојић раширено, поносито и
весело заперја преко дворишта као да ће укућане да обрадује [...] Док је
чељад радознало повирила на врата, мени на сусрет пође омален и смеђ
човек (111); Једва се отесмо љубазном домаћину и његовим синовима од
преноћишта и пођосмо даље. Али Ристо Јојић опет скрену и упути се у
правцу Таре. (124); Погледа нас достојанствено, строго а опет домаћински
и гостољубиво. [...] Ристо Јојић одброја о мени све што је знао и додаде
да га нисам могао обићи. На то мајор климну лако главом, као стрела ми
приђе, јуначки ми дрмну руку и три пут се са мном у образе пољуби. (126).
Аорист у оваквим наративним одсецима доприноси динамичности при-

поведања, сукцесивне радње брзо се смењују а приповедни ток се убрзава. Све
то, у контрасту са мирнијим тоном приповедања које се остварује наративним
презентом и перфектом, доприноси дезаутоматизацији приповедања. Поред
тога, описане радње рељефније се истичу у односу на приповедно окружење:
Обратих се домаћину да ми што рече о себи. Он скромно устаде,
отвори једну скрињу и показа чудо ордена и једну ленту. (20); Кад га
замолих за снимање, он поскочи, преодену се, седе сам на свога зеленка,
којега му Ристо опреми, као какав младић, иако му је данас пуно деве-
десет и четири године! Најзад се сети и за сабљу. Изнесе му је ћерка, а
355
она пуста већ почађала и постала грдна. (128); Али у том са лазине из-
над манастира заштекта, брзо и жустро, његов „хрт-караман“, његов
кер, који га верно прати вазда на путу. Ми се погледасмо, насмејасмо и
ужурбасмо. Ја повиках на чељад да меће џазве на подносе, да сипа воде
у чаше, припреми слад. (163).
Аорист глагола говорења и мишљења бележен је у дидаскалијама:

– Камо га, по богу? – рекох му. (20); – Смијем ли? – рекох му. (111);
– Домаћине, господине мајоре, о, господине мајоре! – некако тихо и по-
божно повика из груди Ристо Јојић. (125); –Не, ако бога знаш! – узвикну
отац Максим. (163); – Ни ја друкчије, па да је мисирски хат! – одговорих
му љутито [...] (291).
Често наратор користи облике аориста у анафорској функцији, односно

да њиме реферише на нешто што је претходно речено или описано:
Рекох да му све иде за руком као ретко којем човеку. (145); Поменух
Шавник, мали град дробњачки, који је среско место и Пиве. (173); Рекох,
планином треба ходити да би се открио какав нов човек. (205)
Најзад, врло је редак аорист у случајевима када се износе радње које нису
непосредно доживљене:
Само три манастира на Тари су забаченија и теже приступачна од ове
цркве, коју подиже поп Познан, старинац или избеглица из Црнојевића
Зете на оваквом месту, знајући да Турчин неће мучити уз ове гудуре дра-
гоцену ногу арапског хата, и не знајући, лако му души да ће и ту нетешко
изнети ноге каквога новијега Ђерзелеза из Каљића Лијеске или Вранеша,
какога Куча или Ровчанина који као први од наше крви у Колашину
постадоше „Турци“. (218).
Имперфекат је у анализираним путописима доста редак. Употребљава

се готово искључиво за доживљене радње (20) мада је забележен и пример за
недоживљене (21):
Испред решетке на главним вратима ове чувене и тешке робијашнице
бејаше свега један стражар, под оружјем, али незабринут и миран. (24);
Као да је нарочито спреман, овај прости планинац ваистину знадијаше
шта треба новинару показати. (125); У Бијелом Пољу пријатељи бејаху
врло предусретљиви према мени. (216);
И не знам који пут у животу се изједна чудио како се могаху Турци
толико извештити да је онако архитектонски унаказе [...] (216).
Углавном се имперфекат бележи у појединачним реализацијама, како је у

претходно наведеним примерима, док се у низовима ретко среће:
356
Иђаше главном улицом у Рожајама један муслиман из Бесника [...]

Ваистину шеташе а не хођаше овај потурчени себар као властелин, као
царски војвода, иако без сабље и окована перја на глави. (64); Беше одевен
веома скромно, држаше се уљудно и слободно као да смо га позвали на
каву. Замуцкиваше при говору. (30).
Иако се очекивало да ће број примера са имперфектом забележених у

говору ликова бити већи, пошто је у питању дијалекатски ареал у којем је овај
облик фреквентан и сасвим обичан, забележен је само један пример:
Е, е... А ја мишљах да ћеш ми пожалити ђогата. (291).
Наративни потенцијал, чија је основна служба обележавање прошлих

радњи које се одликују хабитуалношћу, тј. дејстава која су се у прошлости
понављала по утврђеном редоследу, обичајима, правилу или навици, у пу-
тописима Григорија Божовића потврђен је са свега неколико примера. Иако
је реч о служби у којој је потенцијал и у стандардном језику и у дијалектима
сасвим обичан, у анализираној грађи он није нашао ширу примену. Разлози за
изостанак наративног потенцијала условљени су самом природом путописног
жанра, односно изванјезичким чиниоцима. Предмет посматрања а потоњег
описивања јесу предели и људи са којима се приповедни субјект први пут су-
среће, уочава их успут, обилазећи сваки пут нове и дотад невиђене просторе.
Непостојање дужег боравка у једном месту, интензивнијих, блискијих и трај-
нијих контаката са људима резултирали су одсуством могућности за стварање
било каквих навика у понашању и деловању приповедног лица, које из истих
разлога није било у прилици да, дужим посматрањем, проникне у навике и
устаљене радње својих домаћина. Такође, потенцијал употребљен у временској
служби подразумева описивање прошлих радњи које су праћене емотивним
враћањем у прошлост, уз обавезно присуство компоненте носталгичности и
евокативности (детаљније о синтаксичко-семантичким и стилским одликама
наративног потенцијала в.: Ивић, 1995, стр. 44; Грицкат, 1998, стр. 36–37). Све
то јесу моменти који се развијају управо из навике константног обављања датих
активности, за шта овде нису постојали услови.
Наводимо усамљени пример потенцијала у хабитуалној служби:
У тој борби кроз векове, ова река боје једнога брка Марка Миљанова,
силовито је пробијала стене и планине, осорно и љуто, али чим би из-
бијала из пригушенога литичнога кланца, ударала би својим лактовима
лево и десно и успутно градила поља и долине. (235).
Изостанак потенцијала, као што је наведено, условљен је непостојањем

(изван)језичких или пак контекстуалних услова да се он реализује. Ипак, ана-
лизом грађе утврђено је да чак и онда када је постојало контекстуално окру-
жење (дакле, када су посреди хабитуалне ситуације) аутор бира да употреби
357
перфекат, како за описивање радњи из домена лично доживљеног тако и за

недоживљене радње:
У таквим часовима ми је прота белопољски Поповић-Азањац, синовац
гласитога Петра Азањца из Бихора, скретао пажњу на још једну заос-
тавштину у овом крају. (217); Иако одличан домаћин велике и угледне
задруге, о којој је ваљало водити озбиљну бригу и бити мирнији, он је
непрекидно долазио у сукоб са турским властима и често се одметао у
гору као да је био какав бескућник. (242);
Додуше ми смо место вила на много места наилазили на чобане и
мале чобанице са стадима и колашинским и из пријепољске нахије [...]
(266); Ишао је обично, лагано, и ако сам видео да може брже, да је то ход
испод обичнога брдскога пешачења, па сам често нагонио к њему коња
да му буквално за врат дува. (290); Још као мали слушао сам о злогласној
Јусовачи украј Подгорице. (21).
Наративни футур је, изван употребе у дидаскалијама, потврђен у само

још једном примеру:
Учинио он повољан утисак на бега ханџију, те га овај позвао за госта
и приредио му два вечера господске седнике. Па ће као кућић и човек
отворених очију, а добро познавајући свој одметнути Колашин и пред-
виђајући му судбину, – рећи [...] (249); - Камо Голуба? – упитаће кајмекам
жене. (243);
Силазимо из аутомобила у Дубровнуку и пред нас излазе рођаци гос-
подина Милошевића, нарочито деца, здрава и једра, махом плава и врло
лепа. Остаће ми у успомени један мали кудрави жућко, раздрљених
белих прсију [...] (35).
Плусквамперфекат је такође забележен у свега неколико примера, и то

за обележавање дејстава која су претходила некој другој прошлој радњи, али
и као самостално употребљен:
Појавио се био пожар у Пивским шумама, те сам са пивским првацима
одјурио тамо да видим како људи гасе своје планине. (172) Најзад их
је био уочио и гласити Орле Кљајић који ипак није успео да им окрене
пушку [...] (221);
Новица Церовић одлучио се био и склопио заверу. (194); У својем пле-
менском ширењу Васојевићи су се за турско доба спустили били низ Лим
до Тиврана, до међе одакле почиње Бихор. (240); Но како се беше изменио
тај Рамо Јусовић! (224).
У претходној анализи глаголски облици посматрани су и описивани

у самосталној употреби. Но, ретки су случајеви да се у ширим наративним
целинама бележи употреба само једног облика. Рачунајући на чињеницу да
приповедање које дуже тече тако што се употребљава једна иста форма, без
358
смењивања облика и варирања израза, постаје монотоно, аутор најчешће све

помињане облике комбинује у ширим контекстима. Приповедање тиме добија
на динамичности, а стилски потенцијал сваке од јединица најбоље се испољава
онда када се оне контрастирају према другим, семантички и стилски разли-
читим формама.
Бележене су, тако, комбинације перфекта и наративног презента:
Стари пут за Босну, за Фочу, води преко високога брда Сокола, на
чијем је западном обронку Херцегов град и испод њега Шћепан-поље.
Али су Пивљани недавно просекли нов удобније коњски пут, који са
висије Доњих Црквица силази до Таре и води покрај ње све до Заграђа,
превоја испод Сокола, и одатле право низ стрмину, до онога места где
постаје Дрина.
Тиме смо путем и пошли. Жега је била велика, али путовање опет не-
обично пријатно. Стрму а шумовиту високу обалу Тарину просецала је
згодна стаза на коју стотину лаката изнад реке и није се од ње одмицала
све до поменутога превоја. Буквално смо ишли кроз шумску хладовину
коју је повећавала и свежина од брзе и хучне Таре. Поп уман и култу-
ран сабеседник, господин и одличан јахач. Са собом не водимо пешаке
но јездимо као на крилима. И осевапио се поп о мене: не јашем обично
најмљено кљусе, него његову витку бедевију, коју и Босна хвали [...] А он
јаше на полуарапу дорату [...] Поп час кука на пивско беспуће, на њену
заборављеност, час прича покрајинске згоде и клеше обличја; понекад
запева коју овдашњу или ми рече који громовит стих гусларски [...] Не
јашем, не летим, нинам се а не друзгам. Летим. (135–136).
Имперфекат, аорист и перфекат такође се често јављају удружено, и то

имперфекат да означи доживљену радњу посматрану у току свога вршења,
аорист да се њиме обележи прошла свршена, такође доживљена радња, уз пер-
фекат као јединицу универзалне семантике:
На ивици котлине, где почињаше ново дубоко и стравично ждрело,
Шехо ме приведе једној стени која је небо подупрла и коју од нас одвајаше
густ бокор јошја. Он ми руком даде знак да одјашемо и на исти начин
опомињући да ћутимо, приведе ме на ивицу тога бокора. У стени беше
широко гротло и у њему прилично простран и дубок вир, који се прели-
ваше преко камених ивица и грађаше одмах прилично велику реку. [...]
То врело буквално беше запруђено безбројним јатом пастрмака. Отуда из
дубина гротла преливаху све нова и нова јата, јер сунце беше обасјало део
вира који је био изван литичнога крова. Зачуђено посматрах ову идилу,
начинивши једну приличну узбуну, штукну у гротло, да сам га узаман
после очекивао!... У дну села баш покрај насипа бејаше бајичка крчма у
једној озиданој кули. Крчмар Бајица – Мартиновић, те свратисмо тим
пре што тога дана беше празник а крчма пуна људи. Желео сам да видим
Црногорце око пјана стола. [...] Бог зна колико ме љубазно поздравише
359
кад ме господин Милошевић приказа. Читави кондири, вино у моју част,

учесташе. [...] (18).
Поменуто је да се крњи перфекат и наративни презент користе у тексто-

вима биографске природе, где се неретко јављају и у комбинацији:
(36) У том селу је кула, готово права тврђава, Саве Владисављевића.
Тај Сава имао брата Дуку. За Морејскога рата и они се одметнули. 1703.
Сава отишао у Петроград, Петар Велики му даје грофство; постаје
први руски посланик у Пекингу. Свима херцеговачким манастирима
даје књиге и одежде. На Пруту 1710. упознаје Цара Петра са Србима,
који шаље Милорадовића и Лукачевића к Владици Данилу. У Јасенику
се 1711. проглашава устанак за сву Херцеговину и Црну Гору. (186).
Посебно су занимљива и динамична смењивања облика у говору ликова:

Посвадили се ми нешто, а он мене опсова и ошамара. Иако је крупнији
и јачи од мене, шћах му се осветити, али се сјетих да више није црно-
горско. За ови пâс настало је тешко вријеме: старо измакло, ново још
ненаучено. Шћах побјећи, али ми би напаст – виђе једна жена. Стадох.
Он ме шчепа и обори. Помислих да ће да ме удави. Извучем нож и почнем
га ударати док није ослабио да се испод њега извучем. (30).
Закључак
Спроведена анализа показала је да је инвентар глаголских облика упо-

требљених у путописима Григорија Божовића разноврстан.
Одабир јединица и њихова фреквентност, као што је показано, условље-
ни су превасходно жанровским одликама испитиваних прозних остварења.
Путописна проза подразумева, по правилу, наглашену дескриптивност, опсер-
ваторски однос према описиваној стварности, миран тон приповедања као и
темпо који углавном карактерише одсуство динамичнијег смењивања радњи,
тј. нагласак углавном на стањима. Сходно наведеном, очекивана је шира за-
ступљеност перфекта, као универзалне јединице за описивање прошлих радњи
или стања. Наративни презент такође спада у ред високофреквентних јединица
и то захваљујући његовој особини да прошле радње/стања у тренутку говора
о њима поново дочара као актуелне, тј. да их реактуализује и омогући интен-
зивнију перцепцију. Имајући у виду да дискурс у којеме превладавају описи
над догађајношћу доминира, нешто нижа фреквентност аориста и имперфекта
је очекивана, али се не може рећи да се ретко употребљавају. Могућност да се
њима истакне у први план компонента доживљености, такође је искориштена
на местима где је аутор желео истаћи одређене занимљиве или кључне догађаје.
Најзад, наративни потенцијал у служби обележавања прошлих хабитуалних
360
радњи готово да се уопште не употребљава, што је највероватније последи-

ца изостанка контекстуалних услова који би омогућили његову реализацију.
Футур први за обележавање прошлих радњи као и плусквамперфекат такође
су потврђени са свега неколико примера.
Извор:
Божовић, Г. (2007). По Црној Гори (путописи) (избор и поговор Јордан Ристић).
Приштина: Народна и универзитетска библиотека „Иво Андрић“.
Грицкат, И. (1954). О перфекту без помоћног глагола у српскохрватском језику, и сродним
синтаксичким појавама. Београд: Научна књига
Грицкат, И. (1998). Потенцијал у служби исказивања хабитуалности — и неколико на-
помена поводом ове конструкције. Јужнословенски филолог, LIV, 35–40. Преузето
са: https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/1432/Grickat_Potencijal.
pdf?sequence=1&isAllowed=y
Ивић, М. (1995). Лингвистички огледи. Београд: Библиотека XX век.
Ковачевић, М. (2016). Глаголски облици с претериталним значењем у приповијеци
„Уклетва“ Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.),
Колашин“.
Радовановић, М. (1990). Списи из синтаксе и семантике. Сремски Карловци: Издавачка
књижарница Зорана Стојановића.
Стевановић, М. (1986). Савремени српскохрватски језик II. Београд: Научна књига.
Танасић, С., Пипер, П., Антонић, И., Ружић, В., Поповић, Љ., Тошовић, Б. (2005).
Синтакса савременог српског језика: проста реченица. Београд: Институт за
српски језик САНУ.
361
Bojana М. Veljović
Department of Serbian Language
Narration in the travel literature of Grigorije Božović:

verb forms with a preterital function
Summary. The paper analyzes verb forms used with a preterital function in
the narration process of Grigorije Bozovic’s travel literature. The focus is placed on
verbs whose primary function is expressing past effects (perfect, aorist, imperfect,
pluperfect), while other verb forms, as temporally transposed units, have the function
of expressing past events (narrative potential and imperative, narrative present, etc.).
The aim is to determine the syntactic and stylistic characteristics of syntaxemes as
well as their expressiveness, that is, the role they have in shaping and determining
the stylistic characteristics of narration. In accordance with the characteristics of
travel literature, research has shown the dominant use of perfect and the narrative
present, while aorist and imperfect are less frequent. Pluperfect, narrative future and
the potential tense are used rarely.
Keywords: travel literature, tense, perfect, aorist, imperfect, pluperfect, narrative
potential tense, narrative imperative, narrative present.
362
Милица Ј. Дејановић1 811.163.41‘373.6
Емилија Д. Реџић Мирковић2

Слојеви лексике материјалне културе

у путописној прози Чудесни кутови
Сажетак. Предмет нашег рада јесте анализа неких слојева лексике ма-
теријалне културе у путописној прози Григорија Божовића. Лексички ниво
језика најподложнији је културолошким утицајима; тематска испитивања ле-
ксике доприносе сагледавању културног идентитета једног народа, узимајући
у обзир концептуализацију света у традиционалној култури. На основу ле-
ксичког инвентара Божовићеве путописне прозе Чудесни кутови, настојаћемо
да оформимо различите терминолошке системе материјалне културе, који ће
пружити сведочанство о начину живота људи на једном ареалу.
Кључне речи: лексика, лексикографија, Григорије Божовић, путописи,
терминолошки системи, материјална култура, кућа и покућство, одећа и
обућа, храна и пиће.
Језик и стил писаца предмет је интересовања многих лингвистичких радо-

ва. Велики српски књижевници одиграли су важну улогу приликом обликовања
стандардног српског језика, њихова дела су помогла у нормирању и сачињавању
речника. У њиховим радовима често наилазимо на право лексичко богатство.
1
milicadejanovic7@gmail.com
2
emilijaemaredzic@gmail.com
363
Милица Ј. Дејановић, Емилија Д. Реџић Мирковић
Григорије Божовић један је од значајнијих писаца XX века; о значају ње-

говог књижевног рада сведоче бројне књижевне и лингвистичке студије, пос-
већене различитим сегментима књижевног опуса овог косовско-метохијског
писца. У њима се обично наглашава да је Божовић реалистички писац који је
приказао топографску и психолошку слику Косова и Метохије, Македоније и
Црне Горе. Иако се у његовом стваралачком опусу сусрећемо са великим бројем
прича и приповедака, Божовић је један од најплоднијих писаца путописа и
путописних репортажа у српској књижевности. Велики број путописа могли
бисмо сврстати и у приповедачки жанр, јер по многим својим карактеристикама
подсећају на приповетке. Како Ристић истиче „Знао је Григорије Божовић да
са старим људима умире и вековна традиција краја, па је у духу путописног
правила ’путуј и бележи’ пошао у најзабитије крајеве на пут узбудљивом тра-
гању за необичним личностима, неистраженим пределима и несвакидашњим
догађајима“ (Ристић, 2005, стр. 226).
Чудесни кутови је трећа књига Изабраних дела Григорија Божовића, коју
је приредио Гојко Тешић. То је збирка путописне прозе настале у периоду од
1923. до 1930. у којој је Григорије Божовић описао многе лепоте наше земље.
Књига има више тематских целина које носе називе према књигама из којих
су преузете.3 Божовић је показао да познаје људе који живе на селу и њихов
начин живота. Са мноштво детаља нам показује и дочарава тај живот (о томе
ће нам посведочити и забележена лексика). Говорећи о Григорију Божовићу,
Милан Кашанин истиче је ово једна од најбољих публицистичких књига које
су се јавиле код нас.
Пишући о разним селима и мештанима, о различитим судбинама и одно-
сима међу људима, Григорије Божовић нам је приближио једно, сада већ далеко,
време и верно приказао менталитет људи у једној малој области српске земље.
У жељи да дознамо и оно што није експлицирано, али егзистира у његовим
путописима, у лексици којом их је изградио, а односи се на начин живота људи
и комплетан културни идентитет дела српског народа који је живео и радио у
руралним срединама, на југу Србије, ми ћемо се бавити анализом различитих
лексичких слојева материјалне културе.
Како Ружица Левушкина наводи, потреба за објашњавањем и тумачењем
мање познатих лексема коришћених у књижевним остварењима постоји још
од Хомера и његових дела, а и данашње публикације често су пропраћене
објашњењима мање познатих речи на крају основног текста. Временом су
ови гласори мањег обима прерасли у цела лексикографска дела о лексемама
појединих остварења или целог опуса (познатих) писаца и тако је дошло до
утврђивања посебног правца у лексикографији данас, познатог под називом
ауторска лексикографија (Левушкина, 2012, стр. 393).
3
По Расу, По Дреници, Црте и резе, По Косову, Чудесни кутови, Међу брсјацима, Урезане
истине/по Маћедонији и Преко црних брда.
364
Слојеви лексике материјалне културе у путописној прози Чудесни кутови...
Лексика у књижевним остварењима Григорија Божовића нуди материјал

за вишеструке закључке који могу бити од користи за мултикултурална ис-
траживања. Милица Радовић Тешић истиче да је језик Григорија Божовића
„драгоцена потврда једног истинског лексичког богатства традиције“ (Радовић
Тешић, 2015, стр. 474). Она даље наводи да је његова лексика богата и вишес-
лојна, те да су његове репортаже и приче посебно драгоцено аутентично све-
дочанство једног временског периода. До сада је углавном проучавана лексика
оријенталног порекла у делима овог писца (Јашовић, 2008; Микетић и Микетић,
2008; Мимовић, 2019), а посебну студију добили су топоними турског порекла
(Микетић и Микетић, 2016). О језичкој слици света и друштвеног статуса у
текстовима Григорија Божовића говори Јована Бојовић Манић, анализирајући
односе између језичких и друштвених сегмената (Бојовић Манић, 2016).
Свака област материјалне културе мора бити праћена и адекватним тер-
минолошким системом. У даљем раду настојаћемо да уочимо и представимо
кроз семантичка поља терминолошке системе различитих сфера материјалне
културе који егзистирају у текстовима Григорија Божовића, очекујући да при-
кажемо слику света која је данас засигурно измењена.
Лексички ниво језика најподложнији је културолошким утицајима; темат-
ска испитивања лексике доприносе сагледавању културног идентитета једног
народа, узимајући у обзир концептуализацију света у традиционалној култури.
Љиљана Недељков истиче да се представљањем различитих терминолошких
система српског језика стиче утисак о појмовном свету традиционалне културе
што је сведочанство о језичкој слици света (Недељков, 2012, стр. 107).
У новије време, један од важнијих лингвистичких праваца јесте онај који
се бави проучавањем језичке слике света. Етнолингвистика и когнитивна линг-
вистика баве се односом између лексичке семантике и културних појава, који
се најбоље испољава у лексичком и фразеолошком језичком материјалу као
потенцијалном носиоцу културне информације.
Бавећи се лексиком традиционалне културе према тематским пољима,
Ивана Лазић Коњик наводи да су (етно)лингвистичка истраживања традицио-
налне народне српске културе досад углавном вршена на материјалу народних
говора и за потребе дијалектолошких истраживања, па су у складу са таквим
потребама материјална и духовна култура народа у вези са различитим облас-
тима свакодневног живота представљени систематизовано у виду тематских
класификација за дату територијалну област (Лазић Коњик, 2017, стр. 615).
Она даље истиче да се у таквим класификацијама речи обједињују на осно-
ву асоцијативних, логичких и концептуалних сличности које су одређене како
језичким тако и ванјезичким факторима. Издвајање појмовних и тематских
група није универзално, па се класификације разликују и по броју издвојених
тематских група и по броју јединица у групама. Свака класификација почиње
најопштијим појмом, а онда се спушта све до најнижих нивоа категоризације
у виду хипонимске организације (Лазић Коњик, 2017, стр. 615).
365
У овом раду ће се анализирати именичке лексеме у вези са кућом и по-

кућством, храном и пићем, као и одећом и обућом у путописној прози Чудесни
кутови Григорија Божовића управо на овај начин. Лексичке јединице ће бити
груписане у семантичка поља, чиме ће се истаћи посебност појмовног света тра-
диционалне културе једног дела српског народа на простору Косова и Метохије,
делу Македоније и Црне Горе. Присуство, односно одсуство неке јединице, као
и број јединица у тематским групама откриваће појединости о начину живота
људи у том крају – изглед кућа, начин градње, начин одевања и исхрану, а то
су заправо основни појмови материјалне културе.
Кућа и покућство
Фундаментални појмови материјалне културе односе се на кућу и покућство.
На овом месту, издвојивши лексеме које припадају овом лексичком слоју, на-
стојаћемо да прикажемо изглед куће и окућнице, покућство и друге предмете
који су обични људи користили у свакодневици, а тиме ћемо приказати начин
изградње куће, спремања хране, дружења, обављања различитих послова.
1. КУЋА И ЊЕНИ ДЕЛОВИ: 1.1. општи назив: кућа (8), дом (19), грађеви-
на (76). 1.2. Називи појединих делова: 1.2.1. Предњи део: лице (60). 1.2.2.
Задњи део: леђа (206). 1.2.3. Зидови куће: 1.2.3.1. Споља и изнутра: зид
(31). 1.2.3.2. У земљи: основ (124). 1.2.3.3. Материјали за изградњу зидова:
цигла (47), тесани камен (47), непечени ћерпич (60), опека (74), мермер (74),
црвени гранит (74), тесана сига (76), набој (196), тесаник (214), иловача
(69). 1.2.4. Под: под (223). 1.2.4.1. Различите врста пода према материјалу:
мраморни под (74), земља (206), камен (223). 1.3. Општи назив: покров
(124), кровина (93). 1.4. Врсте и делови крова: 1.4.1. Опека: ћерамида (9),
цреп (60). 1.4.2. Дашчице: шиндра (9). 1.4.3. Слама: слама (9). 1.4.4. Земља:
смоница (9). 1.4.5. Врх крова: слеме (9). 1.4.6. Одвод за дим: димњак (71). 1.5.
Називи за посебне врсте кућа према материјалу: 1.5.1. Од прућа: плетара
(184), плетењара (69). 1.5.2. Од дрвета: брвнара (184), барака (202), колиба
(19), чатрља (60). 1.5.2.1. Врсте колиба: кијевачка колиба (19), чобанска
колиба (41). 1.6. Називи за посебне врсте кућа према изгледу: двоспратни-
ца (206), троспратна кућа (96), кућа на два пода (177), кућа на три пода
(177). 1.7. Делови куће: 1.7.1. Споља: стуб (119), степенице (124), чардак
(10), (мали, дрвени) чардачићи (193), балкон (206). 1.7.2. Просторије у
кући: 1.7.2.1. Општи назив: соба (8), одаја (46), ћелија (118), одељење (118),
трем (124), просторија (171). 1.7.2.2. Називи просторија према намени:
гостионица (46), трпезарија (72), салон (72), купатило (74), заход (31),
прворедна соба (90), гостинско одељење (178), ходник (227), подрум (79).
2. ОТВОРИ ЗА СВЕТЛОСТ И ЊИХОВИ ДЕЛОВИ: 2.1. Општи назив:
прозор (16). 2.2. Називи делова: 2.2.1. Дрво око прозора: оквир (60), др-
венарија (26).
366
3. УЛАЗИ И ЊИХОВИ ДЕЛОВИ: 3.1. Општи назив: врата (10), улаз

(60). 3.1.1. Поред куће: вратнице (20), капија (205). 3.1.2. Мала врата:
вратанца (34). 3.2. Називи делова: 3.2.1. Оквир: свод (великих врата)
(124). 3.2.2. Даска на довратку доле: праг (10). 3.2.2.1. На кућним вра-
тима: кућни праг (21). 3.2.3. Уређаји за затварање са кључем: кључ (34),
катанац (228).
4. СОБНИ НАМЕШТАЈ: 4.1. За спавање: 4.1.1. Називи лежаја: постеља
(91), диван (88), одар (15). 4.1.2. Дечји лежај: краљевска колевка (90),
колијевка (222). 4.1.3. Делови лежаја: 4.2. За седење: 4.2.1. За једну
особу: столац (223), троножица (223), троножни столац (9), клада
(44). 4.2.1.1. Поједини делови: 4.2.1.1.1. Део на који се наслања: наслон
(9). 4.2.2. За више особа: клупа (206). 4.3. За одело: ковчег (223).
5. КУХИЊСКИ НАМЕШТАЈ: 5.1. За обедовање: сто (61). 5.1.1. Мали:
столић (207). 5.2. За седење: 5.2.1. За једну особу: столац (223), тро-
ножица (223), троножни столац (9). 5.2.1.1. Поједини делови: 5.2.1.1.1.
Део на који се наслања: наслон (9). 5.2.2. За више особа: клупа (206).
5.3. За одлагање посуђа: 5.3.1. Отворено: полица (34). 5.3.2. Затворено:
кладенац (25), скриња (223). 5.4. За коришћење воде: чесма (26). 5.5.
Остало: часовник (49).
6. ПЕЋИ И ЊИХОВИ ДЕЛОВИ: 6.1. Општи назив: пећ (35). 6.1.1. Са
отвореним пламеном: огњиште (8), мангал са жаром (41). 6.2. Називи
појединих делова: 6.2.1. Део у којем гори ватра: огањ (9), згариште (28),
ложница (208). 6.2.2. Одвод за дим: оџак (34). 6.2.3. Део изнад ватре:
оџаклија (40).
7. СУДОВИ: 7.1. За воду и друге течности: кондир (222), каца (8), крчаг
(34), чаша (34), тас (34) (од старог туча), врч (45). 7.1.1. За алкохолна
пића: казан (184), чутура (13), ибрик (20). 7.2. За кување кафе: џезва
(47), кавени прибор (41). 7.3. За мешење хлеба: наћве (223). 7.4. За јело:
земљана каленица (104). 7.5. Предмети којим се једе: прибор (91). 7.5.1.
Течна храна: дрвена жлица (104).
8. ПОСТЕЉИНА: 8.1. Општи назив: постеља (91). 8.2. Називи делова:
8.2.1. Део који се простире доле у кревет: рогожа (110), вунени душек
(178). 8.2.1.1. Материјал којим је испуњена рогожа: ражана слама (110).
8.2.2. Доњи чаршав: мутап (110). 8.2.3. Покривачи: 8.2.3.1. Домаће из-
раде: покровац (110). 8.2.3.1.1. Од коже: кожа (110). 8.2.3.1.2. Од вуне:
покровац од вуне (110), покровац од козјине (110). 8.2.3.2. Куповни: јам-
болија (178). 8.2.4. Подметач за главу: јастук (9).
9. П РЕКРИВАЧИ И ПРОСТИРКЕ: 9.1. Општи назив: 9.2. На поду:
персијски ћилим (89), асура (178), простирача (40). 9.3. На кревету:
кострутна черга (178).
10. ПРЕДМЕТИ ЗА НОШЕЊЕ НАМИРНИЦА: бисаге (34).
367
11. ОКУЋНИЦА И ЊЕНИ ДЕЛОВИ: 10.1. Простор око куће: двориште

(35), предворје (169), окућница (218). 10.2. Делови окућнице: 10.2.1.
За воће: воћњак (206). 10.2.2. За цвеће: врт (206). 10.2.3. За ђубре:
ћубриште (60). 10.2.4. За вршење жита: гувно (142). 10.3. Ограда: 10.3.1.
Општи назив: ограда (123). 10.3.2. Врсте ограда: плот (20), зидине (27).
12. ОСТАВЕ, СПРЕМИШТА: 11.1. За намирнице и зрнасту храну: ковчег
(223), кош (8), амбар (8), хамбар (21). 11.2. За сламу, сено: плевња (60),
стаја (92), сточарска појата (212).
13. СМЕШТАЈНИ ОБЈЕКТИ ЗА СТОКУ: 12.1. Објекти за крупну стоку:
плевња (60), стаја (92), сточарска појата (212), бачија (21). 12.1.1. За
лето: летње бачило (212). 12.2. Објекти за ситну стоку: тор (16), обор
(16), торић (218), кошара (176).
14. БУНАР И ЊЕГОВИ ДЕЛОВИ: 13.1. Општи назив: бунар (31). 13.2.
Поједини делови: бунарско ведро (45), ђерм (71).
15. ОСТАЛЕ ЗГРАДЕ НА ОКУЋНИЦИ: воденица (218), чифтуку воденица
(10), млин (37).
16. ДУХОВНИ ОБЈЕКТИ: 16.1. Општи назив: храм (8), манастир (10),
црква (10), црквица (123), џамија (61). 16.2. Називи делова: олтар (77),
олтарске двери (75). Називи земљишта: црквиште (117), манасти-
риште (117).
17. ЈАВНИ ОБЈЕКТИ: 17.1. конак (8), турска астхана (8), крчма (53), радња
(60), кавана (71), канцеларија (72), великоградска гостионица (91), пан-
сион (102), крчмица (127), занатлијске радионице (157), пиваре (157),
кафанице (171), трговачка радња (187), јавно купатило (202), јавна
перионица (202), поликлиника (202), музеј (202), механа (222), судница
(39), дућан (29), мезулана (36), дућанчић (59).
Према описима Григорија Божовића, почетком XX века у косовско-мето-

хијској области куће су биле грађене на неочекивано савремен начин; изгледа
да дуже задржавање Турака у овим крајевима није омело културни развој ста-
новништва, те су ове области, скоро ослобођене од окупатора, у свему могле
парирати градовима централне Србије, што је веома сликовито описано:
– „Куће збијене и прошаране правим улицама. Махом сунове, беле и
све црепом или ћерамидом покривене. Изгледа да улазиш у какав оп-
рани градић шумадијске унутрашњости, а не трговиште Јужне Србије,
које намешта и улепшава кућу негде унутра у дворишту, а поред улице
оставља неокречени зид од непечена ћерпича или наставља ту плевње
за сламу и шашу својим биволицама и што је најглавније и најутешније:
улаз је такав као што је и средиште. Не пролазиш кроз ђубришта, кроз
циганске махале и бедне чатрље, од којих се још ни Ниш ни Скопље
нису ослободили. Задња кућа у Подујеву је гора од оне најбоље у њеној
368
средини. Све куће додуше, невелике и невисоке, али подизане на нов

садањи начин, са лицима на улицу, са великим прозорима и њиховим
омашћеним оквирима, са рaдњама и видним излозима. Као да човек
улази у Обреновац.“ (Божовић, 1990, стр. 60)
Иако је реч о тада релативно руралној средини, где се очекују једноспратне

куће, једноставног изгледа и без украса, Григорије Божовић неретко говори о
двоспратницама, па и троспратницама, као и о великим двориштима, са врто-
вима и воћњацима, што мења слику насеља с почетка XX века:
– „Вођ ми показа једну камену доспратницу, лешима окренуту улици
на арнаутски начин. Уђосмо на мала врата и спустисмо се низ згодно
удешене степенице по земљи у двориште. Оно подељено на врт и воћњак,
са летњим столовима и клупама, са много винове лозе наслоњене на
лице домаћинове куће, са великим савременим прозорима, са балконом
и извесним украсима у камену и црвеној опеци.... у првој соби доле на
земљи.... седи покрај прозора за великим непокретним столом са пером
у руци и чита неку исписану хартију“ (Божовић, 1990, стр. 206);
– „Са помола ми показаше троспратну попову кулу, обрасца високих
босанских чардака, прави замак из тесана камена, са малим прозорима,
а необично оштрим слеменом, као што је наша босанска шиндрана го-
тика.“ (Божовић, 1990, стр. 96)
Храна и пиће
Храна и пиће јесу фундаменталне потребе човека, култура исхране уграђе-
на је у темеље људске цивилизације. Стога, кроз културу исхране можемо доћи
до различитих података у вези са начином живота једне људске заједнице, у
вези са ритуалима, навикама и веровањем одређене групе људи (Реџић, 2019,
стр. 164). Храна и пиће, дакле, поред својих основних функција, могу имати и
магијско-религијску функцију (нарочито у појединим ритуалним обичајима
у прослави одређених празника из животног и календарског циклуса). У ле-
ксичком материјалу који је Божовић представио у Чудесним кутовима истиче
да Рогожњанин „у чесници поред новчића меће и дрвце од самара“ (Божовић,
1990, стр. 43). Божовић нас у путописима упознаје и са поговорком: „Ако хоћеш
мухабета, иди код Арнаутина; ако хоћеш погаче, иди на Косово; ако хоћеш да се
напијеш, иди у Митровачку нахију...“ (Божовић, 1990, стр. 43), чиме нам наго-
вештава да је Косово познато по доброј храни, а нарочито по косовској погачи.
1. НАМИРНИЦЕ: брашно (223), из млина брашно (37), шећер (217), со (217).

2. ЗИМНИЦА: 2.1. Врсте зимнице: туршија (79), кисео купус (217).
3. МЛЕКО, МЛЕЧНИ ПРОИЗВОДИ И ЈЕЛА СА МЛЕКОМ: 3.1. Масноћа
са куваног млека: скоруп (13). 3.2. Масноћа са некуваног млека које се
добија мућењем: масло (79), дрвено масло (200). 3.3. Производи који се
добијају сирењем млека: сир (79), кашкаваљ (104).
369
4. ХЛЕБ, ПЕЦИВА И ЈЕЛА ОД БРАШНА: 4.1. Производ од брашна, воде,

соли и квасца: хљеб (163), хлеб (100). 4.2. Производ од теста, али без
квасца: погача (13). 4.3. Јела од кукурузног брашна, скуваног у воду:
чобански качамак (113). 4.4. Јела од кукурузног брашна, јаја, млека,
масноће (и сира), печено у тепсији: проја (46). 4.5. Јела од растезаног
теста, надевено неким филом: пита (176).
5. ЈЕЛА ПРИЛИКОМ РАЗНИХ СВЕТКОВИНА: 5.1. Колач који се прави
за Божић и у који се ставља новчић: чесница (43).
6. ЈЕЛА ОД МЕСА: 6.1. Врсте печења: печено месо овнујско (46), јагњетина
(180), бистричка јагњтина (112), спремљена кокош (176), овнујско плеће
(213), кувано месо (217), пржена пилетина (184). 6.2. Месом надевена
црева: кобасица (224). 6.3. Сушено месо: суво месо (21), пршута (224).
7. ЈЕЛА ОД ПОВРЋА: 7.1. Кувана чорбаста јела: пасуљ (115), пасуљ из
казана (184). 7.1.1. Врсте пасуља: полошки (198), метохијски (198), гра-
диштански (198).
8. ПИЋА: 1.1. Безалкохолна пића: чај (41), кава (41). 1.2. Алкохолна пића:
1.2.1. Блага алкохолна пића: 1.2.1.1. Пиће добијено врењем грожђа: вино
(34). 1.2.1.1.1. Врсте вина: бело вино (178), соровићко вино (180). 1.2.2.
Пиће од хмеља, квасца и воде: пиво (120). 1.2.3. Слатко, ароматично
алкохолно пиће: ликери (120). 1.3. Јака алкохолна пића: 1.3.1. Јако пиће
добијено дестилацијом воћа: ракија (8), врућа ракија (209), коњак (120).
Одећа и обућа
Култура одевања заузима значајно место у традиционалној култури,
будући да је то феномен који је показатељ друштвено-економских и култур-
них прилика у одређеном временском раздобљу и подложан је променама
(Радовановић и Дејановић, 2019, стр. 150). Многи одевни предмети су неста-
ли из употребе а са њима и њихов начин израде, што је условило и нестанак
лексема којима су се они именовали, те у том смислу Божовићева путописна
проза може имати и документарну вредност. Лексичка грађа којима се именују
одевни предмети у Чудесним кутовима посведочиће нам о начину одевања
људи, али и открити културолошке утицаје на ношњу и одећу ондашњег човека.4
1. ОДЕЋА: 1.1. Општи назив свега што човек облачи: одећа (8), одора (170),
ношња (35), прње (184). 1.2. Свечана одећа: свечано рухо (207). 1.3. Стара,
изношена одећа: поцепано одело (69), грађанска половна одора (170).
2. ПОКРИВАЛА ЗА ГЛАВУ: 2.1. Врсте покривала за главу које носе муш-
карци: 2.1.1. Ваљана од вуне или пусти: капа (76), ћулав (9), калпак
(13), башлика (21), бели ћулав (60), лапска чалма (60), жандармска капа
(60), шамија (9), кече (110), фес (88), чалма хаџијска (69), туниски фес
4
Божовић приказује одевне предмете Арнаута, Македонаца и Срба, како муслимана
тако и православаца.
370
(88), црно кече (110), црногорска капица (110). 2.1.2. Ваљани са ободом:
шешир (72). 2.1.3. Од тканине, сукна, чохе: шајкача (72). 2.1.3.1. Врсте
шајкаче: војничка шајкача (13), сура шајкача (160). 2.1.4. Од крзна, без
поклопаца за уши: шубара (9). 2.1.4. Украси на капама: кићанке (207),
чалма (48). 2.2. Покривала за главу које носе жене: 2.2.1. Покривала за
главу од тканине: шамија (110), црна шамија (9), свилена марама (62),
турски мафез (86), повезача (86), повез за главу (86).
3. МУШКА ОДЕЋА: 3.1. Мушки горњи одевни предмети: кошуља (46),
дебела кошуља (160), џемадан са рукавима (110), џемадан без рукава
(110), црвени џемадан (69), минтан од сатина (9), црна сукнена ћур-
дија (167), гуњ (9), гуњ рогожњански (9), кратак гуњ (13), бело гуњче
(110), кабаница (91), француска блуза (206). 3.2. Доњи одевни предмети:
чакшире (9), бечве (110). Врсте: старинске црне чакшире (9), беле бечве
(110). Делови панталона: џеп (169).
4. ЖЕНСКА ОДЕЋА: 4.1. Женски горњи одевни предмети: кошуља (178),
долама (86), копоран (46), златна ђечерма (88), ћурак (88), лисичји ћурак
(79), ресник (178), гуњ са ресама (178), дебарска долама (88). шегун (178),
зубун (178), рескача (178), везена кошуља (110). 4.1.1. Делови женске
кошуље: 4.1.1.1. Око врата: гушник (178). 4.1.1.2. За руке: рукави (192).
4.1.1.3. Пола на кошуљи: стан (178), ребарце (178). 4.1.2. Део одеће без
рукава који се носи преко кошуље: ђечермa (83), свилени минтан (83),
јелек (160), кусаче (178). Ручно ткан танак материјал за кошуље: вез (86).
Део одеће који придржава груди: прсни покривач женских дражести
(178). 4.2. Доњи женски одевни предмети: 4.2.1. Део који се носи преко
дуге кошуље или скута, припасан око струка: сукњa (86), кратка сукња
(192). Део на доњем делу тела који досеже до појаса: скути (192).
5. ОБУЋА: 6.1. Обућа од коже: чели (178), чревље (178), плитке ципеле (8).
6.2. Плитка кожна обућа, често са уврнутим делом код прстију: опинци
(178), опанци (178), пресни опанци са врпцама (110). Дубока обућа која
допире до листова или колена: чизме (81). Обућа са отвореном петом
и прстима: нануле (200).
6. ОДЕВНИ ПРЕДМЕТИ ЗА ПОКРИВАЊЕ СТОПАЛА: чарапе (100).
7. КЕЦЕЉЕ И ПОЈАСЕВИ: фута (178), прегљача (178), кецеља (178), мр-
чан појас (9), црвени појасеви (10) ремен (178).
8. У КРАСИ И НАКИТИ: ђердани (193), дрангулије (49), часовник (49),
сребрне вериге (49), токе (178), крстић (196), бројаница (196), ордени
(10), наочнице (206).
9. МАТЕРИЈАЛИ: платно (192), сатин (9), чоја (86), пређа вунена (86),
свила (207), кадива (89), вуна (104), сукно (160), кожа (196), памук (160),
лан (160).
10. Б ОЈЕ ОДЕЋЕ: црна (86), црвена (86), златаста (86), светлорумена (86),
златна (86), рујна (86), бела (167).
371
Божовић описује ондашњу мушку и женску македонску ношњу:

– „Ношња им је: бечве, обично беле; џемадан са рукавима и без ових,
бело гуњче (копоран), црно кече, истоветно црногорској капици и пресни
опанци са врпцама. Жене им носе везену кошуљу, сају, свилом везену и
шамију на глави.“ (Божовић, 1990, стр. 110)
Закључак
Недељко Богдановић истиче: „Једна реч, израз или исказ, данас може много
више да значи јер му нова стварност нуди шире асоцијативно поље и по дубини
и по ширини доживљаја, од времена када је информативност била садржај текуће
стварности“ (Богдановић, 2016, стр. 354). Стога, будући да Григорије Божовић
приказује један свет који је ишчезао, забележене лексичке јединице из његових
књижевних остварења можемо сматрати значајним и за очување језика. Наша
грађа показала је велики број архаизама и историзама. У овом раду настојали
смо да кроз приказ одређених слојева материјалне културе извршимо рекон-
струкцију света у коме традиција, национални идентитет и религија, заузимају
значајно место. Најбољи показатељ наведених чинилаца јесте лексика.
Анализом лексичких слојева материјалне културе у путописној прози
Чудесни кутови Григорија Божовића уочили смо да су на лексику утицали
бројни друштвено-историјски чиниоци (највише додир са суседним ста-
новништвом), што се најбоље може увидети посредством великог броја забе-
лежених турцизама како у лексици куће и покућства (наводимо неке од њих:
оџаклија, џезва, чардак, јамболија, ћилим) тако и у лексици одеће и обуће (џе-
мадан, гуњ, чалма, фес), што нас доводи до закључка да је утицај остварен и на
културолошком плану.
Забележене лексичке јединице у вези са кућом и покућством груписане
су у седамнаест тематских целина. Божовић приказује свет у коме се посебна
пажња поклања кући, као месту у коме су се породице окупљале и распредале
о минулим догађајима, о чему сведочи и велики број забележених лексема у
вези са кућом и покућством.
Лексеме у вези са храном и пићем груписане у осам тематских целина,
показале су богатство и шареноликост, што је и оправдано, будући да пред-
стављају део човекове свакодневице.
Забележени лексички материјал у вези са одећом и обућом груписан је у
десет тематских целина. Забележена одевна лексика такође је показатељ кул-
туролошког утицаја, али постаје и симбол идентитета једног народа, будући да
сваки народ врши својеврстан одабир боја, кроја и комбиновања одређених оде-
вних предмета. Будући да су се многи забележени одевни предмети изгубили из
употребе, грађа коју смо представили имаће и донекле документарну вредност.
372
Извор:
Божовић, Г. (1990). Чудесни кутови (путописна проза) (прир. Г. Тешић). Приштина:
Јединство.
Башчаревић, С. (2018). Етнос и топос у приповеткама Григорија Божовића. Наслеђе,
ХIV (39), 215–226.
Богдановић, Н. (2016). Неке лексичке појединости путописне прозе Григорија Божовића.
У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија Божовића (353–
364). Косовска Митровица – Ниш – Зубин Поток: Филозофски факултет –
Бојовић Манић, Ј. (2016). Језичка слика света у приповеткама Григорија Божовића.
У: С. Словић (ур.), Косово и Метохија у контексту балканских народа и држава
(41–49). Лепосавић: Институт за српску културу.
Јашовић, Г. (2008). Лексика оријенталног порекла у приповедној прози Григорија
Божовића. Косовска Митровица: Књижевно друштво Косова и Метохије.
Лазић Коњик, И. (2017). Лексика традиционалне културе према тематским пољима. У:
П. Пипер и В. Јовановић (ур.), Словенска терминологија данас (613–623). Београд:
САНУ.
Левушкина, Р. (2012). Лексика у делу Св. Серафима Џарића (игумана манастрира Св.
Тројице код Пљеваља). У: Ј. Стојановић (ур.), Српско језичко наслеђе на простору
данашње Црне Горе и српски језик данас (393–707). Никшић: Матица српска –
Друштво чланова у Црној Гори, Одељење за српски језик и књижевност.
Менковић, М. (2018). Назив одевног предмета као носилац културне информације на
примеру балканске градске репрезентативне одеће из 19. и са почетка 20 века. У:
П. Пипер и М. Марковик (ур.), Језик као запис културе у етнолошкој и лингвис-
тичкој анализи на релацији Србија – Македонија, том 1 (85–93). Београд–Скопље:
САНУ–МАНУ.
Мимовић, М. (2019). Турцизми у збирци приповедака Мој Колашин Григорија Божовића.
У: Г. Јашовић (ур.), Вуковим трагом на Косову и Метохији (125–133). Косовска
Митровица: Филозофски факултет – Библиотека „Вук Караџић“.
Микетић, Д. и Микетић, С. (2008). Турцизми у књизи По Босни и Крајини Григорија
Божовића. Баштина, 25, 9–27.
Микетић, С. и Микетић, Д. (2016). Топоними турског порекла у приповеткама Григорија
Божовића. У: С. Словић (ур.), Косово и Метохија у контексту балканских народа
и држава (21–41). Лепосавић: Институт за српску културу.
Недељков, Љ. (2012). Тематска лексикографија као сведочанство о културном иден-
титету. У: Б. Димитријевић (ур.), Филологија и Универзитет (105–120). Ниш:
Радовић Тешић, М. (2015). Осврт на лексику Григорија Божовића. У: М. Ковачевић
и В. Поломац (ур.), Путевима српских идиома (473–478). Крагујевац: ФИЛУМ.
Радовановић, Д. и Дејановић, М. (2019). Из одевне лексике у Вуковом Рјечнику. У:
Г. Јашовић (ур.), Вуковим трагом на Косову и Метохији (149–163). Косовска
Митровица: Филозофски факултет – Библиотека „Вук Караџић“.
373
Реџић, Е. (2019). Обредна храна и пиће мештана Сиринићке жупе. У: Г. Јашовић

(ур.), Вуковим трагом на Косову и Метохији (169–176). Косовска Митровица:
Филозофски факултет – Библиотека „Вук Караџић“.
Ристић, Ј. (2005). Григорије Божовић (путописи). У: М. Пантић и С. Карамата (ур.),
Косовско-метохијски зборник (225–232). Београд: САНУ.
Milica J. Dejanović
Emilija D. Redžić Mirković

Lexicon of material culture in travel prose

Čudesni kutovi of Grigorije Božović
Summary. The subject of our paper is the analysis of some layers of the lexicon
material culture in the travel prose of Grigorije Božović. The lexical level of language
is most susceptible to cultural influences; thematic examinations of vocabulary con-
tribute to the perception of the cultural identity of a nation, taking into account the
conceptualization of the world in traditional culture. Based on the lexical inventory
of Božović’s travel prose Čudesni kutovi, we will try to form different terminologi-
cal systems of material culture, which will provide a testimony to the way of life of
people in one area.
Keywords: vocabulary, lexicography, Grigorije Božović, travelogues, terminolog-
ical systems, material culture, house and furniture, clothes and shoes, food and drink.
374
ПЕДАГОГИЈА, СОЦИОЛОГИЈА,
ИСТОРИЈА, КОМУНИКОЛОГИЈА
И НОВИНАРСТВО
Јасна Љ. Парлић Божовић1 37.017:17
Катедра за педагогију
Илинка Б. Мушикић Поповић2

Катедра за педагогију
Импулси моралног и естетског васпитања у

путописима Григорија Божовића са посебним
освртом на збирку путописа Мој Колашин3
Сажетак. Као један од најобразованијих и најистакнутијих личности

свога времена (друге половине XIX и прве половине XX века), Григорије
Божовић је изнова занимљив у многим сегментима савремене стварности.
Као такав, посебно је интересантан за педагошка истраживања у погледу
анализе циља васпитања – свестрано развијене личности појединца, а који се
реализује кроз свих пет компоненти или задатака (интелектуалног, моралног,
естетског, радно-техничког и физичко-здравственог задатка) који младу
личност воде до постављеног циља васпитања. За ову прилику, учињен је
покушај анализе идеја моралних и естетских интенција у васпитању младе
личности. Анализа ових компоненти васпитања, посебно је фокусирана на
летопис Мој Колашин, који нам је овом приликом послужио као оригиналан
узорак теоријског истраживања ишчупан из огромног опуса Божовићевих
дела. Намера је аутора да се ово истраживање неком другом приликом про-
шири и на преостале компоненте васпитања, интелектуалног, радно-технич-
ког и физичко-здравственог задатка васпитања усмереног ка горепоменутом
унапред постављеном циљу.
Кључне речи: Григорије Божовић, морално васпитање, естетско васпи-
тање, циљ васпитања, Мој Колашин.
1
jasna.parlic.bozovic@pr.ac.rs
2
ilinka.musikic.popovic@pr.ac.rs
3
Рад представља резултат истраживања у оквиру научног пројекта III 47023 Косово
и Метохија између националног идентитета евроинтеграција, који финансира
Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
377
Јасна Љ. Парлић Божовић, Илинка Б. Мушикић Поповић
Досадашњи степен истражености лика и дела Григорија Божовића из угла

педагога, тицао се углавном проучавања педагошког значаја и кроз књижев-
ни опус и просветни рад Григорија Божовића. Из педагошког угла, комплетна
Божовићева списатељска делатност, поред тога што је обојена интердисципли-
нарним карактером има вишеструку вредност и значај. У путописима Григорија
Божовића углавном из његовог завичаја препознатљива је етичка и естетичка ко-
нотација и компорирање са животом људи тог географског поднебља. Божовић
је у овим путописима, по речима Парлић Божовић, „успео да реализује и понеке
књижевне ликове из педагошког угла, који, ако намерно не садрже такве инди-
видуалне карактеристике, да њима превазилазе карактеризацију у путопису,
ипак остају запажени као такви“ (Парлић Божовић, 2016, стр. 474). Божовић
је, пишући о појединим местима широм косметске свете земље, анализирајући
њихов начин живота и обичаје директно и индиректно указивао на актуелне
и могуће опасности од исламизације. Такође, кроз анализу његових путописа
могуће је назрети чињеницу да је писац добро познавао подручје и људе који
су ту егзистирали, као и њихову историју, обичаје, њихову природу, и нарочито
патријархални модел васпитања и преношења са генерације на генерацију.
Божовић се кроз своје путописе дотицао посебно староседеоца у којима
је видео „најпергаментније писмо за нас“, и од њих преузимао све оно што
је сматрао корисним, па чак и битне елементе васпитних чиниоца. У својим
Сликама са Косова и Метохије (Божовић, 2006) и Неизмишљеним ликовима
(Божовић, 1990) чак се препознају моменти инклузије у народном образовању,
кроз богаља који пева.4
Сасвим је извесно да je Божовић у целокупној својој путописној прози са
разних страна прилазио свим компонентама васпитања, и то веома одговорно.
У скоро свим његовим путописима могуће је уочити његов приступ васпитању
уз неуморно враћање традицији. Младим ауторима саветује да је све области
које их занимају немогуће истражити кроз наш језик.
Елементи моралног васпитања

у путописима Григорија Божовића
Божовић кроз своја дела настоји да дотакне традиционални и патријархал-

ни дух у васпитању. Намерно или ненамерно, он свакако пласира идеје моралног
васпитања кроз традицију описану кроз различите догађаје у оквиру различитих
путописа. Слађана Алексић, пишући о Божовићу, завирује у његову стваралачку
радионицу да испита унутрашњу и спољашњу структуру његове приповетке. Том
приликом, примећује да „за унутрашњу структуру карактеристичну радњу која
се односи на једну људску судбину или породичну заједницу, у сукобу емоција
4
Детаљније о овоме видети у: Парлић Божовић, 2016, стр. 474.
378
Импулси моралног и естетског васпитања у путописима Григорија Божовића...
и савести, страсти и обавеза, темперамента и устаљеног реда патријархалне

средине“ (Алексић, 2016, стр. 53). У том контексту Алексић налази да се ова
појава „рађа из нагона људске јединке која долази у конфликт са устаљеним
редом људских односа“ (Алексић, 2016, стр. 53). У оквиру етичких компоненти
Божовићевог дела, Алексић анализира и конфликт и примећује да се исти „не
догађа само између јединке и средине, већ и у јединки самој“ (Алексић, 2016,
стр. 53). У том смислу се може подвући паралела између моралног васпитања
и Божовићевог описа традиције у свом крају. С обзиром на то да је припадао
старом нараштају, Божовић се „залагао за старе форме, за традицију однеговану
на десетерцу и на руској литератури, коју је са 18 година читао5 у оригиналу“
(Алексић, 2016, стр. 53). У једном свом делу, на пример, Робљу заробљеном, кроз
приказ и опис једног радосног догађаја, излаже веома детаљно традиционалне
моралне васпитне поруке кроз хијерархију ауторитета у оквиру једне српске
свадбе. Описујући старе српске обичаје свога краја препоручује морално-вас-
питни модел колашинског весеља. Главне детаље свадбе види у чињеници да „[...]
сватове и невесту дочекаше са свима обредима: са здравицама и гласницима,
са житом и колачем, па је најзад одведоше три пута око огњишта и нагнаше да
седне свекрви у крило“ (Божовић, 1990, стр. 45). О моралном васпитању младих
свога времена и поднебља Божовић често у својим летописима поистовећује
са Светим Причешћем. Посебно у поменутом раду, о причешћивању младих
пише у оквиру поглавља Тврда душа. Овде Божовић пише о читавом пољу које
се обично причешћивало на Цветнице код Свете Руке. Писац на посебан начин
са великим пијатетом у овом контексту говори о младима овог краја „[...] све
младо и снажно, невесте и младожење, девојке и момци, и све што је волело да
се нагизди и у ново одене, тога је дана на том месту имало свој сабор и долазило
у веру, толико тешко одржавану за Турака у зулуму, кад су цркве биле ретке,
а још ређи попови“ (Божовић, 1990, стр. 151). Иначе, значај који је Божовић
придавао Светом Причешћу, као основном темељу моралног васпитања, јер је
долазило као крајњи исход након поста храном и духовног поста и труда у мо-
ралном самоваспитању и васпитању присутан је код дечака и девојчица једнако.
У васпитању младих девојака Божовићевог завичаја, традиција је била везана
за утврђени обичај на Космету, посебно у Призрену, а односи се на чињеницу
да су се у то време девојке „само тога дана, тако је и код Свете Руке6 довођен сав
подмладак, сва мушка и женска деца да се причесте и покажу у новим одећама и
виде своју родбину и својту“ (Божовић, 1990, стр. 151). Дакле, потврђујемо хипо-
тезу да је „моменат Светог Причешћа, односно примања Свете Тајне драгоценији
5
Божовић се ослањао на руске класике, пре свега, на Тургењева, Чехова и Достојевског.
6
Света Рука је био актуелан назив манастира посвећеном Ваведењу Пресвете
Богородице у Дубоком Потоку. Света Рука је у ствари реликвија Рука Светог Никите,
која је Чудом Божјим остала на темељима ове цркве. И данас се налази на истом
месту, заједно са деловима моштију Светих Врача Козме и Дамјана налази се у овом
манастиру.
379
као податак из прошлости овог (Божовићевог, подвукла Ј.П.Б.) краја од било ког
васпитног идеала, коме се данас овдашњи мештани све више враћају“ (Парлић
Божовић, 2016, стр. 476). На истом месту је иста ауторка још 2016. године при-
метила да у „оквиру етике и морала, велику улогу у Божовићевој списатељској
активности има и национални патриотизам. Наиме, „дубока вера у човека из
српског народа и удивљен поглед у његову невероватну моћ да преживи и над-
живи сва зла овога света и историју и педагогију какву не познаје ниједан други
европски народ, одводили су га некад у некритички, пристрасан национални и
педагошки оптимизам, где је васпитању у породици давао велику моћ готово
свемоћ“ (Парлић Божовић, 2016, стр. 477). У оквиру Божовићевих етичких и
моралних врлина, врло често се препознаје, толеранција и флексибилност, чове-
кољубље и хуманизам, и што је најважније- православно хришћанско праштање.
Управо је тај последњи моменат могуће издвојити као једну засебну целину у
наведеном низу васпитних чиниоца.
Божовић се често трудио да сачува косовски мит који је у основи српског
идентитета и пре и после Божовића, и део моралног кодекса српског народа
уопште. Један од примера је и његова приповетка Неда Селогражданка која је
објављена у Политици 1924. године, а коју веома прецизно анализира Ленка
Милојевић. Управо њој се чини да је посебно изградњом лика Неде Петковић,
приповедач желео да очува поменути косовски мит. Наиме, „на темељима ро-
дољубиве тематике, уз мотив крвне освете, а изнад свега мајсторским потези-
ма којима је осликао лик жене – чувара вере и традиције, писац је, желео да
подсети на ретке појединце који су, у нимало лаким друштвено-историјским
моментима и околностима, успели да сачувају православну веру и српско име,
те тако национално ставе изнад личног, иако је цена тога била изузетно висока“
(Милојевић, 2016). И ето коинциденције и налажења Божовићевих мотива у
етичкој сфери и моралном васпитању које, ако до сада није, а оно надаље сва-
како треба неговати код младих.
Божовић често пише у својим радовима о доброти, као крунској и врхун-
ској моралној категорији. Тај део Божовићеве списатељске делатности на врло
занимљив начин пласиран је из угла једног професора социологије. Он налази да
и данас речи Григорија Божовића личе на реч пророка написане још 1939. године
поводом обележавања неког јубилеја „[...] по својем словенском наслеђу Срби
су несложни, слаби уређивачи, не воле у сноп, заборавни су у добру, пркосни су
према брату и готови да у таквим случајевима жртвују опште велике вредности,
више им је стало до окућнице, но до села, више до жупе, но до државе. Велико
им је наличје. Но у суштини, Србин је човек, и то добар човек, неће туђе, али
брани своје, носи правду и уме да буде заточеник“ (Башчаревић, 2016, стр. 489).
И тако подвлачи неморалне вредности са дубоким жалом за својом духом палом
браћом. Међутим, на истом месту, Башчаревић жури да подвуче и Божовићева
гледања на моралне врлине своје српске браће, па пишући о тим истим Србима
380
које посматра, каже да је Србин „рођен за хришћанина и има љубави према

човеку; нико није искључив ни себичан међу народима. Дано му је чојство,
или како се другде још тананије каже човештина“ (Башчаревић, 2016, стр. 489),
у овом контексту, Башчаревић наставља да цитира Божовића, и тај сет цитата
може бити сасвим довољан да из њих добијемо информацију о Божовићевим
етичким, па самим тим и моралним социолошким вредностима: „[...] Али кад
се (Исти тај Србин, подвукла Ј.П.Б.) нађе у невољи, кад га притисне неправда и
туђинска најезда, уме да покаже свуколику љубав и жртву за родни праг, да буде
самопрегорни јунак и ратник до највишег витештва и светаштва“ (Башчаревић,
2016, стр. 489). А суштина свега тога, тј. крајњи циљ преношења знања , искуства,
напослетку васпитања по Божовићу је да исти тај човек, Србин „учини и оно
што други не би могли и да на тај начин, без показана и таште тежње, остави
свету и потомству реч о себи, о својем делу...“ (Божовић, 1939, стр. 1).
Ако бисмо покушали да тражимо коинциденцију Божовићевог моралног
човека високих етичких кодекса са данашњим типом и профилом истог, тешко
бисмо успели да пронађемо заједничке карактерне високоморалне васпитне
вредности. Утолико пре, што данашње време хвали личност, тј. човека који је
успешан, имућан, високог друштвеног положаја, високих функција, па макар
био и не образован.7 У Божовићево време кроз његова дела, постојала је једна
моћна реч која је описивала особу над којом је морално васпитање добијало
свој комплетни смисао. А та моћна реч је реч – домаћин.
Наиме, домаћин није могао бити било ко. То је била реч којом је Божовић
осликавао човека који зна обичај и ред. Онај, дакле, који има васпитану децу,
поштену и часну породицу, онај коме се може веровати. Онај на кога се може
ослонити. Са таквим се човеком журило да се оствари контакт, са ким се сла-
вило и који је знао да у болу утеши. То је, дакле, особа јасних начела и чврстих
моралних норми којима је размишљао и по којима је делао. То је, за разлику
од данашњих образованих људи, била особа коју је немогуће било поткупити,
преобратити, убедити у неправду, а његова реч била је јача од било чега на свету.
Његово се богатство огледало у томе колико је Бога имао у себи, што га веома
одваја од данашњег човека коме је материјални иметак на врху пијадестала
његове успешности. Таквог човека Божовићевог књижевног опуса није чинило
нити јело, а нити одело, већ његово часно порекло, поштена сложна породица.
Онај због чијих моралних квалитета ужива поштовање својих укућана најпре,
а онда и свих људи у свом окружењу. И тај однос према другим људима, на
краћим и дужим, озбиљнијим релацијама имао је конотацију способности
високих комуниколошких вештина које образован човек данашњице на жалост
7
И сам термин и феномен образованости није исти био у време и делу Г. Божовића.
Наиме, данас је синоним за образованог човека степен образовања, тј. школа коју је
неко завршио. У време Божовића образован човек је синоним за поштеног високока-
рактерног човека високих моралних квалитета, као што сама реч каже, за онога који
има образ.
381
нема, иако на свим факултетима, мастер и докторским студијама по најновијим

акредитацијама скоро сви озбиљнији факултети имају Комуникологију као
обавезан предмет. Једном речју, циљ моралног васпитања, по Божовићу, саздан
је у две најјаче речи – човек и домаћин.
Елементи естетског васпитања

у путописима Григорија Божовића
Божовићеви путописи су тако богати описима природних лепота, да би

чак сликар који је чуло вида изгубио могао да доживи красоте елемената ли-
ковне културе. Тако, на пример, у Прелитору Војводе Момчила, путујући кроз
Дробњаке, веома детаљно описује свој начин доживљавања природе док пролази
кроз Дурмитор, Жабљак и Језера. Том приликом приповеда о Жабљаку као „сре-
дишту где се примају странци и гости и распоређују на боравак“ (Божовић, 1997,
стр. 15). Том приликом толико детаљно описује естетску страну овог поднебља и
духовну (етичку) добродошлицу људи који своје госте великодушно дочекују, да
је скоро немогуће овде одвојити где престаје морално, а почиње естетско васпи-
тање и обратно. У овом делу, Божовић се „диви и лепом соју људи и чуди се како
се на таквој висини може да буде онако чист и нежан лик“ (Божовић, 1997, стр.
16). У истом извору, Г. Божовић описујући лик старца, веома се дотиче и момен-
та естетско-уметничког васпитања кроз музичку културу који уз помоћ звонке
песме уз гусле о извесном Паши Махмутбеговићу пласира васпитне поруке.
Такође, Божовић не штеди речи у опису природних лепота, као што не недостаје
детаљна дескрипција свега што човек пролази. У свом путопису Лукин Вир, ре-
цимо, у тој колашинској легенди детаљно описује поједине делове Колашина као
и виђених људи, у овом случају колашинског кнеза Луку. Овде се види класичан
пример испреплетаног моралног и естетског васпитања скупљен на једном месту.
Ипак, вербална дескрипција је толико јака да би се и неталентовано дете са успе-
хом упустило у сликање описане природе и људи и обратно. Према Газиводама,
„[...] испод самога рогла њиховога, хучно удара плаховити Ибар у кршеве Вељега
Брега. Пенушави таласи, као страшне водене аждаје, гомилају се, прескачу се и
хитају да што пре ударе о зелено стење, као да имају нешто да отму, да зграбе.
Јурећи ка непомичну кршу, они постају све већи, бесно машу својим белим гри-
вама, уздишу све више и бестрашније своје предње трупе, као да би хтели својом
наглошћу и лавовским скоковима да заплаше вечно тмурну и хладну стену, да им
што пре отпустити неправедно зграбљени плен. Они као да не виде њену страшну
чељуст, која је зинула и чека на гутљај“ (Божовић, 1998, стр. 7).
Божовић се није устезао да описује ни природне лепоте Ибарског Колашина
ни онда кад је сликао етичке вредности и црте моралног карактера појединих
личности које су живеле у њему. Тако пишући о Раку Козаревцу и његовом
„загонетном нестанку из околине“ описује ово подручје и каже „[...] У Козареву,
382
брежуљастом и присојном селу, врло старинском, простом и скрајнутом насељу

колашинском, на једној заравни недалеко изнад заједничког кладенца, била је
његова почађала, сура и бедна кривача“ (Божовић, 1998, стр. 19). У сликању
само куће главног лика путописа Рако Козаревац сликовито наставља са описом
„[...] њен мрки покров од сламе ветар је на неколико места сасвим био сљуштио,
те су стрчали голи срчеви рогови букове проштине. Плот је око ње био отрунуо и
искривио се: да га само такнеш, не би се развалио, но би се расуо као давнашњи
костур“ (Божовић, 1998, стр. 19) На истом месту кроз сликовито приповедање
„зимњега Јовањ- дана, крснога имена свих Козареваца“ у једно славко вече:
„[...] Дан је био каљав и суснежан, али без мразова. Цело се село ужурбало, куће
се светле и жагоре. Чељад радосно снује по улицама и са буктињама дочекује
госте, својту и пријатеље, прихвата његове пуне торбе дарова и уводи их у куће“
(Божовић, 1998, стр. 28). А потом у оквиру ритуала славске вечери Божовић
се намерно или ненамерно размеће свим компонентама васпитних утицаја на
млађе: „[...] још само мало па ће засести на пуну свечарску совру и прославити
крсни светац онако како је старина завештала“ (Божовић, 1998, стр. 28). Овакви
делови у мноштву Божовићевих путописа, у овом случају конкретно у путопису
Рако Козаревац налазимо сада већ традиционални, добро устаљени Божовићев
спој елемената естетског и моралног васпитања. Естетског кроз опис лепоте
духовног и физичког у комбинацији са моралним карактерним цртама сваког
свог јунака појединачно. Тако у опису ове славске вечери „Зимњега Јовањ-дана,
Крснога имена свих Козареваца“, Божовић наставља са описом појединих детаља
и ликова „[...] и Ракова кућа је добила свечани изглед. Цела њена десна страна
застрвена, велики огањ наложен, а уз њега пристављени замашни свечарски
лонци од црне глине, које сирота Весна марно надгледа да не би прекипели
или загорели: срдачно се стара да после гости рекну како су били на слави код
домаћина, а не божјака и фукаре“ (Божовић, 1998, стр. 28). Опис менталитета
овога поднебља у овом Божовићевом делу је толико детаљно описан, да и неко
ко се са колашинским обичајима никада није сусрео може да створи етичку и
естетску слику ове славске вечери: „[...] Дошли и гости. Живана им служи већ
трећу каву, а Вукица ко зна коју чашу по реду“ (Божовић, 1998, стр. 28). Поента
овога дела приче је у томе да домаћина (Рака Козаревца, подвукла Ј.П.Б.) још увек
кући нема. Наводно, тога јутра, веома рано отишао је у Митровицу на продају да
купи неке потрепштине. По казивању Божовића, у кући је имао и вина и ракије.
Но, „[...] овце су га непрестано пекле, па је нашао згодан повод за смањивање
броја у његовом наслону: може пештерски бег свакога часа банути пред кућу,
па барем нека нађе мањи број, или још боље – ниједног брава – здравље Боже,
довиће се он...“ (Божовић, 1998, стр. 28).
Тежак епилог ове приче нећемо анализирати, јер се завршава нечим што
није ни предмет моралног, а нити естетског васпитања, штавише, напротив.
Завршава се убиством које је починио исти тај Рако Козаревац који је те вечери
383
закаснио на сопствену славу. Али, зато је веома занимљив тренутак његовог

враћања у село, јер се догодио у тренутку када је „прошла велика чаша“, а тај
феномен велике чаше је важан елемент овога поднебља који се генерацијски
преноси са колена на колено као нешто изузетно вредно и значајно „[...] тек око
великих вечера стиже и он, прошавши кроз село које је већ било окренуло ве-
лику чашу, подигло песму и весеље...“ (Божовић, 1998, стр. 29).8 Детаљан опис и
културолошки и антрополошки значај обредне чаше описан је у фусноти, а овде
ћемо још додати да је он темељ и моралног и естетског васпитања у Ибарском
Колашину, у Божовићевим делима посебно. Морални ефекат је видљив кроз
чување најсветијег српског богатства – православља на Космету, а естетско,
јер све те здравице, пригодне беседе, благослови и на крају песме које се уз ову
чашу певају свима, па чак и пуној чаши која чека да буде испијена „[...] ој ракијо
слаба јака... сад си пала пред јунака“, представљају изванредан спој и моралног
и естетског васпитања, и не само у Божовићевим делима, који је редак међу
писцима овог краја овај феномен описао већ у целом Ибарском Колашину и
међ Колашинцима који обичаје чувају и преносе са старијих на млађе.
Закључак
Намера овог теоријског истраживања била је да на темељима досадашњег

степена истражености овог питања од пре неколико година, од стране истог
аутора, а који се тицао целокупног педагошког значаја у књижевном опусу и
8
Феномен велике чаше је у ствари васпитни образац старих Колашинаца који овај култ
преносе са генерације на генерацију. Ради се, у ствари, о култу обредне чаше. А обред
се тицао тајног чувања и неговања православља на овим просторима. И касније, када
су се под најездом комуниста славе и остале светковине кришом славиле, када се нису
смели побожни православци ни осенити крсним знаком, чак ни на славама (јер се
никада није знало да ли међу присутним гостима имати, и ко је тај гост тачно – гост
који је дошао „по задатку“ (подвукла Ј.П.Б.) да поткаже домаћина, оног ко се крсти и
славу слави) ова је чаша била чувар православља. У ствари, онај ко је у „челу совре“
или „главни гост“, или „онај који ужива највеће поштовање међу присутнима“ први
подиже велику чашу, уз пригодну здравицу, беседу или благослов испија пуну чашу
меке ракије. Обичај или неписано правило је да је здрави тј. упућује и предаје ономе
ко му је са десне стране, тај понавља ритуал, здравицу, благослов домаћину, испија и
здрави даље. Међутим, тај пут, тј. схема којом се чаша креће представља крсни знак
којим је славска трпеза, па и за њом окупљени, сви присутни благословени. Иако се
нико од њих, или само понеко могао прекрстити, то није било јавно, да сви виде, већ
још дубље, јаче, мудрије, веома јако и врло снажно да сви знају. Пило се из једне чаше и
тако знало да је Христос међу њима, а да због тога нико неће настрадати. Дешавало се
да се неко уз здравицу и прекрсти и тако ризикује да буде или заиста већ ујутру и буде
утамничен. Овај се обичај у Колашину задржао и данас. Аутор ових редова је сведок
да је ритуал обредне чаше у Колашину живео и у време највеће заразе – тзв. ковида
19, тј. короне, и да се нико никада, чак ни у време пандемије није преко ове обредне
чаше заразио баш као што се то никада није десило ни путем светог причешћа.
384
просветном раду Григорија Божовића, прецизније одреде његове идеје које се

из етичког аспекта могу приписати задацима моралног васпитања. Такође, из
дескриптивног угла видљивог кроз Божовићево описивање људи и природе,
извршена је анализа естетског опуса неких његових дела, где су непосредно
препознате конкретне препоруке у реализацији естетског васпитања. Узорак
анализе је, поред неколико путописа који су у раду помињани, стављен на збирку
путописа под називом Мој Колашин. Из свега посматраног, закључујемо да је
Божовић са циљем спознаје многих аспеката човечје личности, био неуморан и
страствен „путник намерник“. Наиме, након много дана и година пропутованих
по српским крајевима, настало је мноштво књига тих, како их он зове „узгредних
записа“, које је даривао српској путописној књижевности. Много идеја које смо
сазнали овим истраживањем, односе се и на мноштво препорука у васпитању
важних и за шири круг српске педагогије његовог времена и поднебља.
Наиме, кроз патриотизам описан у скоро свим путописима, посебно у ње-
говом „дивном Колашину“ препознати су не само у патријархалном духу овог
места, већ Божовић, попут Његоша, негује чојство, јунаштво и поштење као
крунске и врхунске категорије моралног васпитања у оквиру етичког фокуса.
На истим местима, упоредо, готово истовремено, кроз опис предивне природе,
брда, долина, и многих стајаћих и текућих вода, кроз лепоту девојака свога
краја итд. пласира детаљну естетичку анализу истих људи и догађаја, које је
претходно морално обрадио. Па тако, упоредо са добротом имамо прилику да
спознамо и физичку лепоту као и лепоту природе готово истих људи и догађаја.
Вероватно би се сваки ликовни уметник радовао и по његовим речима осликао
то лепо у скоро свим његовим делима. Намера аутора је била да се естетско и
морално васпитање тражи у синонимима Божовићевих путописа. Међутим,
не може се рећи да је до краја овог истраживања могуће било ову идеју искрис-
талисати. Наиме, коинциденција је најпре видљива у Божовићевом сликању
мушких ликова повезаних са моралним вредностима васпитања, док је сликање
природе и женских ликова повезано са естетским васпитањем, и неговањем ле-
пог. Међутим, ове су идеје често и испреплетане као што се кроз рад примећује,
и то на примерима, доброг домаћина, односно српске и колашинске домаћи-
це, где се у оквиру моралног васпитања препознаје идеја љубави дефинисана
као прихватање неког са свим његовим врлинама и манама. Никако у мењању
вољене особе према сопственим потребама и нахођењу. Такође, послушност
жене мужу као јеванђелска православна заповест препозната је, такође, у духу
породичног живота свога времена. Са друге стране, на примерима битољских
богаља који дивно певају, а који су у раду описани, назире се не само естетско
већ и морално васпитање о реалној идеји која је мање заступљена данас, а гласи:
„У здравом духу здраво тело“. Овај сегмент Божовићевих васпитних порука
и идеја је посебно значајан данас за младе оба пола и свих узраста. Указује на
оптимизам и животну радост које је потребно неговати и када тело није здраво,
385
па се само претпоставити може колика радост духа треба бити када је здраво
тело у питању, а млади га људи имају.
И најзад, кроз овај рад су се отворила нека нова питања за даља истражи-
вања. Она се тичу чињенице да је у Божовићевој књижевности присутна идеја
истраживања преосталих компоненти односно задатака који воде до циља васпи-
тања – свестрано развијене личности. Наиме, поред моралног и естетског задатка
постоји оправданост анализе радног, интелектуалног или умног и физичког
васпитања. Ово ће истраживање, дакле, у потпуности бити искомплетирано и
добити свој потпуни смисао онога тренутка када буде извршена анализа и оста-
лих задатака васпитања, и то радно-техничког, физичког и интелектуалног или
умног задатка васпитања, с обзиром на чињеницу да је циљ васпитања могуће
реализовати у оквиру свих пет компоненти, односно задатака васпитања.
Башчаревић, И. (2016). Друштво и становништво Косова и Метохије у делу Григорија
Божовић, Г. (1939). Пет стотина педесет година од косовске битке. Политика,
ХХХVI/1939, бр. 11160.
Божовић, Г. (1990). Робље Заробљено (приче о женама). Приштина: Јединство.
Божовић, Г. (1997). Прилатор војводе Момчила – путујући низ Дробњаке. Београд:
Књижевна заједница „Звездара“.
Божовић, Г. (1998). Мој Колашин. Београд–Приштина: Нови свет.
Божовић, Г. (1998). Рако Козаревац. У: Г. Божовић, Мој Колашин. Београд–Приштина:
Нови свет.
Божовић, Г. (2006). Слике Косова и Метохије. Приштина: НУБ „Иво Андрић“.
Милојевић, Л. (2016). Жена јунак у туђем царству (Тумачење приповетке „Неда
Селогражданка“). У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија
Парлић Божовић, Ј. (2016). Педагошки значај књижевног опуса и просветни рад
Григорија Божовића. У: Д. Андрејевић и А. Костић Тмушић (ур.), Поетика Григорија
386
Jasna Lj. Parlić Božović

Department of Pedagogy
Ilinka B. Mušikić Popović

Department of Pedagogy
Impulses of moral and aesthetic education

in the travelogues of Grigorije Božović with special
reference to the collection of travelogues Moj Kolašin
Summary. The intention of this theoretical research was to, on the basis of
the previous level of research regarding this issue from a few years ago, by the same
author, which concerned the overall pedagogical significance of Grigorije Božović’s
literary and educational work, more precisely determine his ideas that can be ethically
attributed to the tasks of moral education. Also, from the descriptive angle visible
through Božović’s description of people and nature, an aesthetic analysis of some
his works was done, where concrete recommendations in realizing the aesthetic
education have been directly recognized. The sample of analysis is, in addition to
several travelogues mentioned in the paper, a discreet emphasis placed on a collec-
tion of travelogues called “Moj (My) Kolašin“. From all observed, we conclude that
Božović, in order to get to know many aspects of the human personality, was a tireless
and passionate “intentional traveler”. Namely, after many days and years of traveling
around the Serbian regions, a multitude of these books, as he calls them, “incidental
records” were emerged, which he donated to Serbian travel literature.Many of the
ideas we have found out from this research also referring to the multitude of recom-
mendations in education that are important for the wider circle of Serbian pedagogy
of his time and region.
Namely, through the patriotism described in almost all travelogues, especially
in His beautiful Kolasin,” have been recognized not only in the patriarchal spirit of
this place, but Bozovic, like Njegos, cultivates chivalry, heroism and honesty as the
crowning and supreme categories of moral education within ethical focus.In the same
places, at the same time, almost simultaneously, through the description of beautiful
nature, hills, valleys, and many standing and running water, through the beauty of girls
of his region, etc. places a detailed aesthetic analysis of the same people and events,
which he previously morally processed.So, along with the kindness we have a chance
to get to know the natural (physical) beautyas well asthe beauty of nature almost the
387
same people and events.Probably every fine artist would rejoice and, according to
him, in painting this beautifulness in almost all his works.The authors’ intention was
to look for aesthetic and moral education in the synonyms of Božović’s travelogues.
However, it cannot be said that by the end of this research it was possible to crys-
tallize this idea. Namely, the coincidence is first visible in Božović’s presentation of
male characters associated with the moral values of education, while description of
nature and female characters is connected with aesthetic education, and cultivating
the good human values.
However, these ideas are often intertwined as observed throughout the pa-
per on the examples of a good host, ie Serbian and Kolašin housewife where, within
the framework of moral education, the idea of love is defined as the acceptance of
someone with all his virtues and weaknesses.Certainly no in changing the loved
one according to their own needs and discretion.Also, the obedience of a wife to her
(head) husband as a gospel orthodox commandment was recognized, also in the
spirit of family life of her time. On the other hand, the examples of Bitola crippless-
inging beautifully ,and whowere described in the paper, show not only aesthetic, but
also moral education about the real idea, which is less represented today and readsa
healthy mind in a healthy body. This segment of Božović’s educational messages and
ideas is especially important today for young people of both sexes and all ages. It
indicates the optimism and joy of life that should be cultivated even when the body
is not healthy, so one can only assume what a spirit joy should be when it comes to
a healthy body, and young people have it.
Finally, some new questions for further research have been opened through this
paper.They concern the fact that in Božović’s literature, there is an idea of researching
the remaining components, ie tasks that lead to the goal of education - a versatile
personality.Namely, in addition to the moral and aesthetic task, there is a justification
for the analysis of work, intellectual or mental and physical education.This research
will, therefore, be fully completed and get its full meaning from the moment when
the analysis of other educational tasks is performed, namely the work-technical,
physical and intellectual or mental task of education, given the fact that the goal of
education can be realized in within all five components, ie the tasks of education.
Keywords: Grigorije Božović, moral education, aesthetic education, goal of
education, Moj Kolašin.
388
Љубинко М. Милосављевић1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Универзитет у Нишу
Департман за социологију
Муке с идентитетом
у Косовским причама Григорија Божовића
Сажетак. Главни тематски проблем у Косовским причама јесте очување

националног и верског идентитета. У њима потомци конвертита архетипски
чувају неке елементе старе вере и потајно прижељкују да јој се врате. Ради
очувања српског идентитета његов поуздани носилац прихвата квази-ис-
ламски идентитет, док из истог разлога жена спаљује свог потурченог мужа.
Арнаутин одсељен у Турску вратиће се у завичај јер модернизована земља
снова не одговара типу његовог исламског идентитета. Постојање другог и
другачијег на Косову, као нигде другде, разлог је за страх, злочињење и разне
друге видове нечовештва. Историја се у овим причама грубо игра с људима и
њиховим склоностима, подстиче из на зло али и на отпор злу ради очувања
тла, ређе и на узвишена чињења.
Кључне речи: Косовске приче, Григорије Божовић, идентитети, конвер-
зије, опстанак.
Идентитет, његово очување и још чешће промена, представља веома ак-

туелну теоријску тему али и свакодневну праксу у савременом свету. Данас је
на делу учестала пропаганда за олаку промену идентитета почев од верског,
националног и културног па све до оног од природе датог, до промене пола.
У Сједињеним Америчким Државама постоји чак нека врста моде да се верски
идентитет неколико пута промени током живота појединца а овај вид кон-
верзија остаје без неких тежих последица по актера и окружење. Променом
верског идентитета грађанин САД не престаје да буде Американац нити постаје
противник оних који се тако осећају, па тај чин нема фаталних последица за
живот појединца и друштвене заједнице.
У Европи за разлику од Америке, поготову овде на Балкану, ствари углав-
ном стоје сасвим другачије. Променом верског идентитета, напуштањем вере
1
ljubinko.milosavljevic@gmail.com
389
предака под притисцима, уз присилу или мање-више добровољно, на најдрас-

тичнији начин се удара на идентитетску бит. Особа престаје да буде оно што
је била, губи интегритет који је и њу и њене претке одржавао у некаквој иден-
титетској константи и, што је још горе, постаје по правилу љути противник
оних са којима је делила исти верски или национални идентитет.
У наше време, промене идентитета се подстичу упркос томе што „иден-
титет није лично својство, то није слика о себи већ насљеђе свете традиције
– онтолошки предуслов који омогућава постојање“ (Ђукић, 2020, стр. 31), па се
идентитетске етничке и верске разноврсности на неком тлу сматрају пожељним
и изазовним. Мултиетничност, мултикултуралност, мултиконфесионалност
не узимају се за невољу која се истрајно мора да сузбија посебним друштвеним
односом и специфичним психичким стањем које означава реч толеранција. Лепо
је и мудро неговати трпељивост али није добро када се то прижељкивано стање
прогласи за друштвени лек који вида сваку рану. Јер неговатељ толеранције може
да страда и због уздржавања од чињења, од потискивања сопствених природних
порива када је то неминовно и ненормално, а не само од нечије нетолеранције.
И док ствари теку по миротворном обрасцу толеранције њена немоћ показује се
када неки крвави терористички ексцес подсети свет да се неке рђаве тенденције,
које происходе из различитости, толеранцијом тешко превладавају.
Да у људским животима и свету царује толеранција Григорије Божовић2
не би имао о чему да пише и тешко би могао да буде писац, јер он, како је давно
примећено, својом литературом сведочи истину, модификује стварност3. Косово
је та сурова средина у којој је проблем очувања различитости на европском
простору вековима био неупоредиво тежи него другде и где је толеранције
мање него игде. То литерарним творевинама писцу родног тла, Божовићу, даје
оригиналност тематских захвата, жестину дешавања, необичност исхода и
снагу моралних порука. Свему томе „Косово је криво“, како каже јунак једне
2
Аутор овог рада с извесном горчином мора да призна како је не превише давно само
чуо за писца Григорија Божовића, од кога ништа није прочитао до својих позних го-
дина, заправо до писања овог текста. Разумљиво је да за овог писца није било места у
братсвено јединственој земљи у којој се живело, зато што је његово сведочење истине
противречило њеној лажи. Али су зато потоња трагична збивања током распада те земље
на најбољи начин реафирмисала Божовићеве списатељске вредности и остварења.
3
Миленко Јевтовић у тексту Григорије Божовић и међуратна књижевна критика наводи
следећи пасус из текста М(илана) К(ашанина): „Приповетке Г. Божовића“ (Летопис
Матице српске, 302/1924, св. III ): „Г. Божовић као приповедач, није толико уметник
колико дословни описивач лица и догађаја. Њему је стало у првом реду и готово ис-
кључиво, до верности и тачности, тако да својим јунацима често задржава и имена
која носе у животу, и да прича оно што се збило и што је сам видео. Његове приповетке
су на првом месту, документи нарави и обичаја, као такве оне су драгоцене“. Милица
Јанковић примећује да Божовић исписује чисту истину па истиче пишчеву ориги-
налност наспрам већ оболелог списатељства од подражавања западних књижевника
(Јевтовић, 1996, стр. 80, 95). Једна од Божовићевих књига насловљена је Неизмишљени
ликови (1940), што свакако значи да наслов није добила по некаквој списатељској моди.
390
Муке с идентитетом у Косовским причама Григорија Божовића
косовске причи (Чудни подвижник) поводом нечега сасвим другог. Ни горег тла
за идентитетски опстанак ни бољег инспиративног ослонца за писца.4
Косовске приче, антологијски избор из Божовићевог стваралаштва, који је
извршио Александар Јовановић, на особени начин сведоче о томе због чега се
и како верски и национални идентитети мењају и како опстају упркос жесто-
ким притисцима да нестану. Ове приче, по оценама неких критичара, спадају
у најбоља Божовићева литерарна остварења, уз неколико других, које по месту
вршења радње нису косовске. Али критика није успела, упркос настојањи-
ма, да им пронађе литерарно утицајног претка осим тематских сличности са
Малармеовим корзиканским причама и кавкаским приповеткама у руској ли-
тератури, у којима су „описивана“ тла ништа мање сурова од косовског.
Достојни литерарни парњаци нису могли да буду пронађени зато што
нема много предела на свету где су вере и мрки људи сабијени на тако малом
простору и принуђени да се грчевито боре како да га очувају или преотму. На
таквом тлу морали су да се створе особити облици жестоког ударања ради
поништавања других али и ништа мања умешност узвраћања и демонстрације
способности трпљења.
Идентитетска колебања
– ни тамо ни овамо и примирење
Идентитетске муке потомака верских конвертита карактеристичне су за

приче Суљ-капетан и Наша загонетка. Суљ-капетан, горански витез луталица
(који има стрину Божану) и цела Гора су на почетку прошлог столећа још увек
поштовали неке хришћанске празнике (Петровдан и Панталејицу) и осећа-
ли архетипско присуство свог негдашњег, предачког, хришћанског живота.
Штавише, Горанци су за Панталејицу силазили у Призрен да питају кога од
српских првака могу ли се надати некаквом скором избављењу не би ли избегли
да сунете децу. Реминисценције на бившу веру постоје упркос томе што је нова
и јака, царска вера, такође актуелно присутна у њиховим животима.
Суљ-капетан носио је овај надимак због истицања у ратовима и побунама.
Овај хајдук, подсвесно се надајући значајној друштвеној промени, готово до
пунолетства није сунетио сина. Кад се уверио да она стално изостаје, решио
је да се одрекне тог прикривеног дела пређашњег идентитета. Новац за свеча-
ност поводом сунећења хтео је да обезбеди пресретањем трговачког карава-
на Призренца Спасе Чемерикића, народног добротвора, који је својевремено
4
У интервјуу Бранимиру Ћосићу из 1927. године Божовић каже: „Не волим литературу
невезану за народ и крај, иако су толико пута други литерарни мотиви узбуњивали
моју душу“. Он као писац негује идеал сведочења истине а не тежи ка списатељској
артифицијелности. Отуда тешко да има „дирљивије и народскије“ литературе од
његове, како је давно приметио Божидар Ковачевић.
391
помогао и Суљ-капетана. После препознавања и срећног окончања тог сусрета

трговаца и хајдука прича се завршава констатацијом једног учесника трговачког
каравана да није „баш рђаво када се неко наш потурчи“. Он ће међутим, за ова-
кав исказ добити од саговорника клетвени прекор – да „скрши врат“. Јер то би
значило да, ако турчење није рђаво, Србима следи брзи идентитетски нестанак.
Хамза Вукашиновић из Ораховца (Наша загонетка) био је „силовит и
грановесан Турчин“. Марио је за власт као за лањски снег. „Уколико се више
спомињало његово српско презиме у намери да се он нешто омаловажи са
својега давнашњега порекла, утолико га је притискао стравичан нагон да буде
охолији, помамнији и бешњи Турчин“. Према Србима је неговао само презир
али им зла није чинио. Тешко се могло знати да ли му је криво што се сви нису
потурчили, па „ради једне слабе вере трпе и не осећају дражи охоле слободе и
турскога царевања?“ Али сем српског презимена, као реминисценције на поре-
кло овог обесног Турчина, у његовој души живело је још увек српско осећање,
које се огледало поред осталог у томе што је он „уљудно Бога прихватао само
онима православне вере који су се држали на пушци и крвили“. Понашао се
тако да је људима изгледао као чудна загонетка.
Журио се Хамза Вукашиновић да обере своје винограде јер у Ораховцу
је од старине била доношена одлука докле се то мора учинити, после чега је
свако могао да их бере. Али у овом безаконом свету, где је све било дозвољено,
постојала је и понека неочекивано хумана забрана попут оне да нема „при-
силне работе“. Зато је Хамза бераче грожђа морао да тражи међу Србима чак
у Колашину.
Презадовољан што су му Колашинци на време побрали винограде он је
радницима приредио гозбу на којој ће предводнику Колашинаца понудити
кондир вина да потегне „као некада наши стари“. Потом је чак затражио да му
се уз гусле пева како је некада било на Косову. Пошто је један од присутних
потурчењака ударио вођу Колашинаца гуслама у главу Хамза Вукашиновић се
запитао: „Бог зна да ли ћу ја бити Турчин?“ А потом је још додао: „Куку мени
ако не могнем бити“.
Стари хришћански и нови исламски верски идентитет још увек су се бо-
рили у овој загонетној личности муслиманског имена и српског презимена
што већ упућује на идентитетску двојност. Као и у претходно анализираној
причи пређашњи идентитет још увек одређује понашање личности, док нови
по правилу захтева самодоказивање екстремизмом да не би било онога „куку
мени...“. Показује се да нечија негдашња одлука о конверзији може да узне-
мирава савест потомака, мада нису искључене и другачије реакције. Све то
упућује на закључак како је скандалозно површно гледање на промену (верског
и етничког) идентитета као да је то вид терања моде у облачењу.
Прича Чудни подвижник почиње описом косовских предела и исказивањем
ауторовог односа према свом ширем завичају и његовом фатуму: „Са немоћном
срдитошћу окрећем томе Косову леђа. Са засталом у грлу речи да је проклето“.
392
Приповедача убеђује сапутник да сврате код проте Дејана Поповића који

је с брда сишао у косовску равницу и лепо се изградио. Они затичу проту који
у рукама држи „дуге ћилибарске бројанице као да је прегао да постане подви-
жник“. То је необична слика некога ко је пре тога би пркосан, богат и помаман,
хајдук и свештеник, заточник и крвник. Био је прота осилио од невоље а не од
пукога јунаштва. Пошто су други убијали његове он им је враћао истом мером.
Због оваквог људског типа Турчин је уклесао у заповед за себе: „Чувај се од
очајне пушке српске“. Та пушка, како је лепо примећено, није ни злочиначка
ни зулумћарска.
За време Великог рата прота је испред Бугара утекао у планину а на његову
кућу је први насрнуо Мет Фираја. Опростио би му прота што је кућу опљачкао
и чељад заплашио али не може да му заборави што је пронашао његове свеште-
ничке одежде, чуване за укоп, обукао их и натерао попадију да иде испред њега
и кади сметлиште у дворишту. По повратку из бугарскога ропства, пошто се
већ збио велики историјски преокрет, прота одлази са синовима и пет дана
чека да Мет изађе из куће и убије га.
Пошто је убио такође наоружаног Мета по готово двобојским правилима
прохтело се проти да га за насладу револвером изрешета. А онда је спазио израз
његових мртвих очију који је „био толико мек и примирен као да тај некадашњи
силник хоћаше да проговори како је све бесмислица: и његово некадашње сил-
ништво и протино јунаштво и освета, и Лазар и Мурат, и цика пушака, и јека
гусала и лауте, и брда и Косово...“. У камијевском стилу пре Камија Божовић
указује на апсурдност живљења и међусобног суровог истребљивања разли-
читих верских и националних идентитета на Косову.
Хајдук и прота Дејан Поповић, који је побио много људи, осетио је тада
бол, срам и страшну љубав према крвнику, оваквом истом мученику као што је
и он сам. То осећање према убијеном злотвору претвара се у нову идентитетску
муку из које настаје једначење идентитетских разлика. И доиста, сам прота ће
(делимично) изменити свој идентитет, напустиће своја брда и породицу, по-
стаће распоп, а Косово ће изабрати за свој манастир или текију (опет покушај
над-верске идентификације) јер „оно је место за примирење. Гробље је“. Цело
Косово је непрекидно гробље. Оно је за све ово криво, каже он мртвом Мети,
молећи га да се на њега не љути.
После Метине смрти прота више није служио у цркви. Осетио је олакшицу
када је сазнао да на то више нема ни права. Сада, како вели, „као дервиш, као
обичан раб господњи, служим ноћу на месечини другу службу, скидам про-
клетство с Косова...“. Једну службу заменио је другом јер је, како би рекао Карл
Јунг, и религиозан и човек па не може да побегне од људскости.
За разлику од Суљ-капетана и Хамзе Вукашиновића који се налазе на
некаквој идентитетској клацкалици на коју су их поставили преци својим кон-
верзијама, препуштајући њима да се муче и дефинитивно преломе на коју ће
393
страну, прота Дејан Поповић доживљава идентитетски преображај, не праву

верску и етничку конверзију већ само битну карактерну промену. Некада хај-
дук, силник и убица он настоји да побегне од себе пређашњег због осветничког
злочина који је починио. Хајдук-прота више није оно што је био: уместо попа
постао је пчелар, умишљени дервиш, све то у настојању да побегне од косовских
животних апсурда.
Жене актери и њихова дела
Прича Љута православка почиње питањем: „Побогу, зар може Колашинац

вером окренути? Зар може помазан човек прећи у турску веру?“ Тако су реаго-
вали Калудрани када су чули да се њихов комшија Милоје Красић потурчио и
постао Мустафа. Турци су га преобукли у своје одоре па се „смешан и бедан [...]
учинио сељацима њихов Милоје онако прерушен“. Одећа, начин облачења, је
први видљив идентитетски спољашњи знак, пре сваке изговорене речи. Отуда
кад буде тако преобучену особу спазио у дворишту Милојев син ће уплашен
вриснути: „Турчин!... Не дај, дадо!... Турчин!“ Дете се разложно уплашило од
свог оца, који више није био оно што је био, јер му се већ само том спољашњом
променом приказао као непријатељ.
Тог новопеченог Турчина запалиће пијаног његова жена заједно с њихо-
вом кућом а са сином ће побећи у Србију. Ово неочекивано убиство писац ће
мотивацијски правдати тако што жена својим питањима покушава да разуме
па чак и да оправда конверзију свог мужа. Она му сугерише да свој чин правда
немогућношћу да више подноси зулум. Он, међутим, каже да је то учинио сас-
вим драговољно, зато што није могао више да подноси живот у слабој вери и
да ко зна докле чека ту вашу, како каже, нејаку Србију. Његов чин је последица
неке врсте верске алавости, избор пута како да се царује а не да се робује. На
то ће му жена узвратити да је боље с белим образом и роб бити но потурица,
но крстов издајник.
Овим исказима писац је неочекивано, сасвим супротно од патријархалних
уверења („ћуд је женска...“) хијерархијски вредновао морална уверења мужа и
жене. Моралну чистоту, нешто нематеријално и некористољубиво жена ставља
изнад могуће добробити од нечестите промене идентитета, од верске конверзије
у сврху поправљања социјалног положаја. Када јој постане јасно да ће њен муж
остати Турчин па макар „да се свет преврне“, она, знајући да се „с овака пута
тешко кад ко враћа“, пали заједничку дом и у њему пијаног Турчина. Тиме се
морално оправдава не само уништење конвертита већ верског и националног
непријатеља љуте православке и њеног детета.
Беса је код Арнаута била снажан регулатив понашања. Благодат дате речи
позитивно је деловао унутар националне заједнице али тим чином се стица-
ло велико поверење код људи друге вере и нације. Беса је по правилу бивала
394
јавно саопштавана а њено поштовање, односно могуће кршење могло се лако

уочити, на известан начин контролисати па и санкционисати ставовима со-
цијалног окружења. Међутим, у причи Две жене поред моралне узвишености
бесе упознајемо и могућу њену карикатуру, усмереност дате речи ка злу, не ка
добру. Фабула приче о две жене, њен заплет и расплет, почивају на сукобу, на
делотворности двеју беса, јавне и тајне.
Два војника из два суседна села, из побратимских кућа, Србин Јаблан Касал
и Арнаутин Арслан Кошутан, повлаче се 1915. године за српском војском која
одступа према Албанији. Пошто је српска држава пропала на својој територији
Арслан даје побратиму Јаблану бесу да ће у његовој кући сачекати повратак
Србије. Он тада не зна да су на кули његовог стрица Каримана арнаутски пр-
ваци донели другу бесу, тајну и за све обавезујућу „да ни један Арнаутин не
заклони ни једног Србина, био он сусед, кум или побратим...“
По овој другој, тајној беси њен иницијатор мучки ће убити Јаблана на спа-
вању крај млина који је недавно преотео Србима.5 Поред мртвог Јаблановог тела
приређује се арнаутска представа тобожњег жаљења жртве. Када за зло сазнају
Касаловићи, деца и старци, мушкарци и жене, избезумљени долазе и очајно
запомажу. Њима насупрот Јабланова мајка Вујана лепо се оденула да ја Арнаути
не виде сломљену и необучену. Од деце тражи да умукну, да својом кукњавом не
срамоте мртвог јунака. На лукаву притворност Арнаута она одговара другом вр-
стом притворности – сузбија своје емоције на начин достојан античких трагедија.
Вујана демонстрира свој стоицизам тако да изгледа да јој није жао свог
сина, што чини да прикривени убица показује знаке који га одају. Он „стаде
да грицка своје усне, да подрхтава у лицу и зелени: кроз дивљи свој наслеђени
нагон он осети, [...] да је ово само страшно презрење, упућено њима, и да је ова
чудна мајка у својој души већ пронашла крвника“. У причу онда неочекивано
опет улази једна жена, ни мање ни више него крвникова супруга. Њено пона-
шање је такође необично и неочекивано.
Убицина супруга грли Вујану, назива је сестром, тврди да би била срећнија
да њен син лежи мртав уместо Јаблана и „својим понашањем озбиљно крши
и породичне и друштвене норме“ (Ахметагић, 2007, стр. 38). Идентитетске
различитости ових двеју жена бришу се зарад материнства, оне заједничке
им идентитетске припадности која омогућује њихово разумевање упркос вер-
ских и етничких завађености. Притом, наравно, ништа и никоме не смета, што
Арнаутка „учини по муслиманском обичају последњи поздрав покојнику“.
Поштовање се може исказати на верски различите начине. „Две жене, готово
истоветкиње“, како их карактерише писац, постају то од метафизике мате-
ринства, од оне снаге рађања и обнављања света која је овде супротстављена
нихилизму идентитетских разлика, њиховој спрези са злом.
5
Божовић не пропушта прилику да у једној реченици каже како је у граду тада био,
како се причало, аустријски генерал „Србин и поповић поврх тога“.
395
Нигде ваљда као на Косову, током друге деценије прошлог века, динамика
историје није се тако сурово поигравала с људима, провоцирајући њихове страс-
ти и склоности да поштују или крше нека обичајна правила и свете вредности.
Историјска игра чинила је да се људи показују у свом правом руху па било да је
оно доброта или зло, а понајпре је бивало ово друго. Тестирала је историја људе
да би разлучивала људскост од нељудскости, искреност од притворства. После
толиких векова 1912. године Косово је ослобођено од Турака а већ 1915. године
биће поново окупирано али сада не од исламске већ хришћанске војске, да би
1918. године опет било ослобођено. Царства су се тих година мењала никад
брже и темељније. Григорије Божовић хтео је, опет по свој прилици на основу
аутентичних збивања, да посведочи шта бива с људима и њиховим међусобним
односима Кад се царства мењају, како је насловио ову причу.
Поп Буњак чека пред кулом Хаџића да му се отворе арнаутска побратимска
врата која се дуго не отварају упркос невремену. Хоће да види шта бива с људима
1915. године после стравичних трагова „малаксале војске која је одступила на
Чакор“. „Као да су се људи тврдо одлучили да још ове ноћи истребе ово недавно
ослобођене раје“. Он није одступио с војском, јер је било речено да свештеници
остану, а Арнаути су обећали своје пријатељство које је он, по ослобођењу 1912,
заслужио јер је бранио кумове Арнауте као најрођеније. Остао је на Косову поред
осталог и зато што је веровао још и у освајачево хришћанство.
Међутим, Немци су похарали његову кућу, све вредно однели а упропас-
тили оно што им није требало. Затекао је децу преплашену а млађе жене обеш-
чашћене „и то од оних који су пукове водили као путовође и говорили нашким
језиком“. Очајан због учињеног сустигао је гомилу изнемоглих Бавараца, по-
клао их и научио жене из села да их брзо закопају. Пошао је за окупаторском
војском да се освети па кад је схватио да се не може сам „тући с војскама двеју
царевина“, нашао пред кулом Хаџића, чија су му се врата као никад до тада
хладно отворила.
Од попа је тражено да оде код чељади а не на кулу, где су се сместили
барјактари, прваци и качаци. За њега је то било понижавање јер није ни просјак
ни Циганин, па је инсистирао да се и он нађе у друштву арнаутских првака.
Поздравио је поп добро вече свима на арнаутском да би кући учинио част.
Приметио је да му је на поздрав одговорио само домаћин. Осорни поп потом
је затражио да му устане један Арнаутин, јер је по обичају он био последњи
гост „и дужан је свако да му учини почаст!“ Изостанак поштовања он ће про-
коментарисати тако што ће рећи – „ако ти је дошла Аустрија није ти се вратио
султан: ако сам ја раја, раја си и ти...“. Ако смо изгубили државу, казаће поп,
повратићемо је опет. „Пет стотина година смо Турчину робовали па можемо
који месец и Нијемцу“.
У даљем разговору са побратимом Арнаутином, у коме је затражио да
му каже какво му је зло учинила српска држава те се очигледно радује њеној
396
пропасти, овај спомиње некакве гуске које су му поклале комите и некакав

од попових укућана позајмљени па не враћени предмет. Поп Буњак својим
питањем хоће да покаже домаћину да то није разлог да људи своја понашања
темељно мењају онда када се царства мењају. Већ разљућени Арнаути спремају
се да убију кочоперног, бунтовног попа. Домаћин их од тога одвраћа уз образ-
ложење да за то увек има времена. Међутим, домаћинове снахе, које осећају бол
и срамоту због оваквог дочека кума и побратима, спашавају госта заклањајући
га својим леђима док безбедно није утонуо у густу таму.
Ово је друга косовска прича (Две жене би била прва) где су арнаутске жене
саосећајне, позитивне личности за разлику од мушкара. Само оне поштују
вештачка сродства (кумство и побратимство). Две жене, етнички и верски
различите, постају изненада блиске и то у тренутку када је једној убијен син.
Оне се разумеју у свету сукобљених мушкараца захваљујући ономе што им
је заједничко, материнству, јединој идентитетској истоврсности. Арнаутка,
супруга убице Каримана, искрено саосећа са мајком убијеног српског мла-
дића. У извесном смислу позитиван је и лик Богдане, љуте православке, упр-
кос злочину, преоштрој казни над потурченим мужем. Таква казна је у сврху
народног опстанка, очувања његове вере. Потурчивање, универзализација тог
чина, значила би нестанак једног народа, тихи геноцид. Богданин чин отвара
проблем – да ли је боље да појединац страда, како би његов народ опстао, или
је супротно понашање исправније. Решење овог проблема није лако већ захтева
дуге етичке расправе супротстављених становишта.
Лажни идентитет, изневерено идентитетско

надање и лаж у сврху прогона
У причи Необичан мученик главна личност је носилац лажног идентитета

и то све у сврху очувања правог. Прича почиње описом необичног манастира
Црна река и то на Петров дан, када се код ове светиње сјати народ из „Пећкога
Подгора, из Пазарске нахије, из Пештера и Штавице, из Колашина, Рогозна,
па чак Косова и Доњега Ибра“. Божовић исцрпно описује начине понашања
мушкараца, жена и девојака из свих ових локалитета желећи да истакне неке
њихове особености, одлике локалних карактера.
Бригу о очувању реда толиког људства брине буљукбаша Иван Сефер,
заправо Иван Војиновић из Дренице, кога су кнез и прота, пошто су се увери-
ли у чврстину његовог српског и православног идентитета, учинили лажним
Турчином и вођом буљукбаша на великом петровданском народном сабору.
Међутим, тај квази-идентитет Иван Војиновић је тешко успевао да носи, нај-
више због презира сународника, који наравно нису могли знати, а није им се
могло рећи, да његово потурчењаштво није право. За разлику од правих по-
турчењака, који се по правилу одмах окрећу против својих, да би се што брже
397
и боље доказали пред новим истоверницима, квази-промена идентитета од

личности лажног конвертита ствара необичног мученика, кога управо највише
презиру они ради чијег добра је прихватио чин квази-конверзије.
Онако како Божовић разуме српске и бивших Срба идентитетске муке, он с
не мање разумевања и топлине пише и о мучењу иноверника, Арбанаса. Селим
Друштина напустио је родни крај али се изненада вратио из Анадола, јер се тамо
нашао у небраном грожђу, што је и наслов ове приче. Селим је личио на човека
који само о злу мисли а никад „никога није ни убио ни опљачкао, ни поткрао,
ни зајео“. Био је веома коректан према својим чивчијама. За оскудних година
враћао је као прост зајам сву своју четвртину. При Селимовом неочекиваном
повратку у родни крај примио га је Новица Прележанин сасвим својски зато
што га је у души волео и због тога што је таква заповест њихова краја.
Пун обзира према човеку који је продао сву имовину па отишао у Турску и
од муке се вратио, Новица је саслушао његову причу зашто се и како то десило.
Већ први сусрет с модеризованом Турском био је за Селима велико разочарење
јер су му скинули ћулаф с главе, најуочљивији одевни знак идентитета, и ста-
вили неки качкет. Из полиције су га пустили пошто су му рекли да незаконито
има две жене. Приметио је да у Цариграду нигде нико фес не носи, а људи иду
обријаних бркова са шеширима или су гологлави као лудаци. Жене су им, мимо
његових очекивања, ишле сасвим отворене, голе до рамена и до изнад колена а
у понашању су биле преслободне. Минарета су им била пуста, тешко се могао
да чује мујезин, па од престонице „ђаурскијега места не може бити на свету!“
Селиму су власти узеле млађу од две жене за некаквога њиховог агу, а он ће,
када се буде вратио у своје село, причати како му је та жена умрла. Одузимање
незаконите жене био му је разлог више да се пријави за повратак на Косово јер
му наводно анадолско поднебље не прија. „Неће га барем Анадолци, никаква
вера на ово свету, спуштати у гроб својим скрнавним рукама“. Он зачудо ништа
не мари што је остао без имања овде „где има и људи и душе...“.
Исповест у одбрану свог немодернизованог исламског идентитета заврша-
ва Селим Друштина оценом да нема чистије земље од наше и да је ово „Турћија,
а оно тамо црни образ“. Последња реченица у причи је заклетва: „Ако те лажем,
прошао и код Бога онако као у Анадолу!“, што гарантује да је сведочена истина,
онај идеал коме је у свом стваралаштву тежио Григорије Божовић.
У причи Оклопник без страха и мане, чији је наслов парафраза стиха
Милана Ракића, који ће бити и једна од личности у њој, најпре се спомиње
очајно стање за Србе на Косову 1911. године. Тада се у српско посланство у
Приштини појављује чича Мојсил Златановић из Каменице у Горњој Морави,
имућан домаћин који поред осталог има велику предионицу конопље. На
његову баштину бацили су око „и аге и Арнаути“. Мојсил има два сина. Једног
су му Турци позвали у војску, а другоме није дао да побегне у Србију већ га
је послао чак у Трапезунт. Тако је поступио јер „Србија има доста људи, а ова
398
јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу. Кад дође овамо, па никога од
нас не нађе – ће гу врате натраг, зашто ће јој рекну: „Ето, нема овде нико твој
– неје ово твоје...“.
Арнаути нуде Мојсилу да купе земљу, а кад он на то не пристаје они се
служе се лукавством. Инсценирају да је Мојсилов син напао у њиви неку
Арнауткињу, а као доказ за то је „пукао револвер из арнаутске руке, и прошао,
да простите само кроз булине шалваре“. Потом долази до суђења са лажним
сведоцима и досуђује се робија Мојсиловом сину. Прича је до зла бога савре-
мена. На Косову и Метохији се вековима ништа у људским понашањима и
начину владања није променило, с том разликом што је, како даље исказ приче
показује, данашње стање још много лошије.
Наше посланство у Приштини спасиће од робије неправедно осуђеног сина
Момчила Златановића. Милан Ракић, тада наш козул, није допустио да трош-
кове овог поступка плати Мојсил, већ је то учинило српско посланство. Али
зато Мојсил није допустио да нико други плати цех у кафани. Порука приче,
по свему судећи писане на основу аутентичних збивања, сасвим је једноставна.
За припадност неког тла некој заједници потребни су људи од идентитета и
интегритета. Против ове Мојсилове логике 1999. године примењена је сасвим
супротна. Да би нам се косовско-метохијско тло лакше одузело уследило је
етничко чишћење Срба, започето знатно раније.
Опстанак је заједнички циљ верских идентитета на косовско-метохијском
тлу. У тој борби се страда, гине, чине злочини мучки и невитешки, уз неретко
спомињање витешких идеала. Штавише, са циљем опстанка испробава се идеја
о лажном идентитету који је, за разлику од конверзија, био редак и неуспели
покушај да се превлада постојеће стање. Сва средства се користе: притворност,
лукавства, лажни corpus delicti (рупа од метка на булиним шалварама да би
се за покушај убиства осудио српски младић). Ова инсценација је, нажалост,
антиципација многих будућих инсценираних збивања.
Једина „описана“ идентитетска мука код Арнаута јесте разочарање у мо-
дернизовану Турску, матицу њиховог исламског идентитета. Селим Друштина
се вратио у завичај јер су његова очекивања од живота у Турској и реално стање
ствари били у потпуном раскораку. Али у овој причи, за разлику од свих других,
нема убијања, ни пљачки, а уместо туробне доминира благохуморна атмосфера,
уз демонстрацију искрености и пријатељског разумевања Србина и Арнаутина,
свега онога што је несвојствено осталим косовским причама.
И за људе на Косову као и свуда у свету морао би да важи императив –
Буди човек! – али на том простору његово остварење је тешко могуће, збива
се веома ретко, само изузетно. А када се то деси или изостане али књижевно
запише, како то чини Григорије Божовић, стварају се дела изузетних моралних
порука и списатељске мудрости. Божовићева проза своју вредност не темељи
на артизму, уметности описивања света већ на уочавању и истицању моралних
399
ситуација и чињења. Због тога су критичари указивали на сродност онога што

се говори у нашој народној поезији и онога како Божовић исписује своју прозу.6
Откуда муке с идентитетом у Косовским причама, морамо се запитати на
крају? Одговор дат у једној од прича био би да је за то Косово криво. И доиста,
сви јунаци прича имају идентитетске косовске муке. Чак и Селим Друштина
који ју је превладао вративши се из Анадолије, док Срби и бивши Срби ис-
паштају косовску кривицу. На питање зашто, Божовићев одговор био би – зато
што је Косово проклето.
Да је Косово проклето записао је Његош устврдивши још и да је грдно
судилиште. Зар толике људске генерације после 1389. године нису осетиле ту
злу коб. Бившим Србима оно је криво зато што су њихови преци променили
веру а потомке ставили на некакве верске клацкалице – да негују носталгију за
хришћанством, не могу да му се врате, па невољно или обесно остају у царској
вери. Криво је Косово и за то што се многи покушаји успостављања безбеднијег
живота посредством вештачких сродстава по правилу руше са историјским
променама.
Усамљени покушај скидања косовског проклетства „својеврсном“ магијом
чини бивши православни свештеник и самозвани дервиш, успостављањем неке
врсте верске синтезе која треба да превлада искључивост и успостави емоцио-
нални смирај. Уз то, он препоручује понашање према моралном императиву по
коме људи треба да буду „јачи од себе“, оно што је он требало да буде а није био.
Ако је за Андрића Босна земља мржње, за Божовића је косовско проклетство
станиште мржње, извориште сваког зла и губитака наде.
Ахметагић, Ј. (2007). Стереотипна представа о другом у прози Григорија Божовића.
Баштина, 22, 31–47.
Ђукић, Н. (2020). Феноменологија брисаног простора (Шест поглавља о идентитету).
Бања Лука: Универзитет у Бања Луци, Факултет политичких наука.
7, 79–103.
Ристић, Ј. (2016). Предговор. У: Г. Божовић, Приповетке. Београд: Завод за издавање
уџбеника.
Колашин“.
6
Докторску дисертацију „Морална схватања у Српским народним пјесмама Вука Стеф.
Караџића“, објављену под насловом „Колективно памћење незаборава“ (Просвета,
Ниш 1991), градио сам на тези да је морална димензија у нашим народним песмама
основна компонента њихове лепоте и вредности.
400
Ljubinko M. Milosavljević
University of Niš
Department of Sociology
Torments with identity in Stories of Kosovo

by Grigorije Božović
Summary. Preservation of national and religious identity is the main thematic

problem in the Stories of Kosovo. The descendants of the converts archetypically
preserve some elements of the old faith and secretly long to return to it. In order to
preserve the Serbian identity its reliable bearer accepts quasi-Islamic identity while,
from the same reason, the woman burns her husband who converted into Muslim
religion. Arnautin, who has gone to live in Turkey, shall return to his homeland be-
cause a modernized land of dreams does not fit into his vision of Islamic identity. The
existence of another and different identity at Kosovo, as nowhere else, is a reason for
fear, crime and other forms of inhumanity. The history in these stories plays roughly
with people and their inclinations and it leads them to evil but also to resistance to
that very evil in order to preserve the land, less common to more sublime deeds.
Keywords: Stories of Kosovo, Grigorije Božović, identities, conversions, survival.
401
Урош С. Шешум1 821.163.41.09-32 Божовић Г.
Универзитет у Београду
Историјска основа приповедака

Чудни подвижник, Вујка Белошева и
Маниташко котило Григорија Божовића
Сажетак. У раду је на основу доступне, пре свега, необјављене, али и

објављене архивске грађе, те наративних извора, у мањој мери периодике
и односне литературе анализирана историјска основа трију приповедака
Григорија Божовића. Анализа приповедака Чудни подвижник, Вујка Белошева
и Маниташко котило показује да је Божовић мењао имена личности и
поједине детаље догађаја које је описивао, али да његова литерарна обрада
догађаја које је описивао суштински не одступа од чињеница.
Кључне речи: Метохија, Велика Хоча, Ораховац, Сиринић, Григорије
Божовић.
Живот, професионална, политичка и списатељска активност Григорија

Божовића (1880–1945) нераскидиво су повезани са простором Старе Србије.
Син проте Вукајла, колашинског кнеза, ђак Призренске богословије и студент
Духовне академије у Москви, посветио је до 1912. своје деловање културном,
духовном и политичком ослобођењу Старе Србије. Свој просветитељски рад
отпочео је још током похађања Богословије, као учитељ у Дубоком Потоку, а
наставио као наставник Богословије у Призрену и Српске гимназије у Битољу.
Пре ослобођења био је народни представник и члан епархијске управе Рашко-
призренске епархије, а након њега народни посланик, секретар и председник
призренске општине, инспектор, окружни начелник, дописник и уредник
Политике. У својим путописима, али и приповеткама дао је филигранску сли-
ку прошлости и савремености простора на коме је живео и на коме је дело-
вао. Попут своја два савременика и списатеља Зарије Р. Поповића (1856–1934)
и Јанићија Н. Поповића (1883–1951) у својој прози литерарно је обрађивао
српској јавности недовољне познате догађаје и личности који су обележили
прошлост Старе Србије и Македоније у XIX и почетком XX века. Међутим, за
1
uros.sesum@f.bg.ac.rs
402
Историјска основа приповедака Чудни подвижник, Вујка Белошева...
разлику од поменуте двојице, који су својим приповеткама обично примењи-

вали хроничарски приступ, Божовић је често себи дозвољавао приповедачку
слободу, те личности и догађаје прилагођавао својим стваралачким идејама
(Новаков, 2017, стр. 80, 128–129).
Дакле, иако приповетке Григорија Божовића у себи јако често носе исто-
ријску фабулу, да би се користиле као историјски извор нужно је подвргну-
ти их критици. Весна Зарковић је извршила критичку анализу приповедака
Љута Неман и Суљ капетан суочавајући Божовићев литерарни наратив са
породичном историјом Петра Костића и доступним подацима о исламизацији
шарпланинске жупе Горе (Зарковић, 2014, стр. 191, 193–197).2 Анализа поме-
нуте ауторке показала је да се догађаји или биографије помињаних личности
у Божовићевој приповедној прози могу историографски „доказати“ као тачне.
У даљем тексту биће дата историографска анализа три приповетке са нешто
опширнијим екскурсима о породичној историји третираних „Божовићевих
ликова“ јер се без тога тешко може разумети контекст времена, процеса и до-
гађаја у Старој Србији које приповедач обрађује или дотиче.
Чудни подвижник
Иза јунака приповетке Чудни подвижник, проте Дејана Поповића, запра-

во се крије стварна личност, сиринићки прота Стојан Поповић из села Горње
Битиње. Божовић у поменутој приповеци није изричито поменуо завичај свог
јунака, као ни косовско село у коме се после 1918. године настанио. Међутим,
опис протиног завичаја: „његова жупа, опкољена Арнаутима, стиснута између
шарских брда око брзе реке, била је последња нехарица Турчину“ јасно указује
да се ради о Сиринићу. Приповедач проту, у доба док је још живео у својој жупи,
описује као свештеника-јунака „Дели Папаза“, који је јахао оседланог коња, а
не осамареног као остала раја и који је јавно свуда ишао наоружан. Прота је
наоружао своје сељане, светио се и пушкарао са Арнаутима. Одводили су му
стада, убијали сељаке, постављали му заседе и пуцали на њега, али се он светио
и чак удруживао са качацима у пљачкама и убиствима арбанашких зулумћара.
На крају је изашао на глас, те су Арнаути од њега стрепели. За време Првог
светског рата био је у интернација, по повратку из које је чуо да му је сусед Мет
Фираја оскрнавио одежду и богослужбене предмете, што га је нагнало да га
убије. Убиство хулитеља по Божовићевој приповеци преломило је старог проту,
те се 1918. или убрзо након ове године оставивши породицу у родној жупи
настанио на Косову, кајући се за последње убиство и сва убиства на древном
разбојишту (Божовић, 2016, стр. 453–458).
2
В. Зарковић анализира и помен Милоша Костића, сина Петра Костића у приповеци
Стрико Долгач.
403
Прота Стојан потиче из породице Поповића која је Сиринићу давала

свештенике од средине XVIII века. Породица Поповића живела је прво у селу
Беревцу, али се један њен огранак, који је давао свештенике, спустио у село
Горњу Битињу. Прва два свештеника из ове породице, Крста и Арса, отац и
син, или браћа од стрица, били су сиринићки свештеници већ најраније 1819.
године. Поп Арса јахао је коња и ишао под оружјем, као и сви мушки припад-
ници његове породице, а преминуо је између 1838. и 1839. Син попа Арсе, Урош,
звани Ћосе, и синовац Стојче, син попа Крсте Раде и унук Миленко, такође
су били сиринићки свештеници. Поменути поп Стојче, парох села Штрпца,
умро је без наследника 1873, те је на његову парохију дошао његов братучед од
стрица, призренски богослов из њене прве генерације Стојан Добросављевић
Поповић (Костић, 1928, стр. 4, 60–63).3 Прота се родио 1843. у Горњој Битињи,
по другим подацима у Штрпцу (Вујошевић, 1940, стр. 636).4 Још током шко-
ловања у Призрену, будући прота показао је смелост необичну за заједницу
којој је припадао. По ономе што је у дубокој старости казивао, у Призрену
му је као ђаку неки Албанац ударио шамар на сред чаршије. Иако полазник
Призренске богословије, Стојан није хтео да пређе преко увреде, те је данима
тражио Албанца да му се освети. Будући ненаоружан, када је насилника конач-
но пронашао, освету је извршио погодивши га каменицом. Због овог инцидента
умало је избачен из Богословије, а смели иступ одразио се на лошу оцену из
владања у богословском сведочанству (Вучевић, 1930, стр. 10).
По сопственом казивању за свештеника је рукоположен 1875. по заврше-
ној, тада троразредној, Богословији у Призрену (Костић, 1928, стр. 63).5 Убрзо
по рукоположењу српским сељацима своје парохије запретио је да ће их ли-
шити верских обреда уколико буду кулучили Албанцима на верске празнике.
Парохијани су упркос страху од освете Албанаца послушали свог свештеника,
што је довело до албанских напада. Свештеник је ипак успео да сељаке уједини у
3
Поп Урош рукоположен је за свештеника 1834. и добио севачку парохију, на којој је
остао до смрти, око 1851. или 1852. године. Овај свештеник био је познат у Призрену и
околини као велики шерет и шаљивџија, једва писмен и не баш ревностан свештеник.
Литургију није служио никада током свог живота. Његова духовитост и одважност
остала је забележена у анегдоти са призренским пашом, коме је у лице рекао „Благо
тебе, пашо, када ти нико не смије рећи да лажеш!“. Због духовитости и храбрости,
упркос избегавању свештеничких дужности, био је поштован у целој околини, те за
време његовог поповања није забележен ни један случај исламизације у његовој паро-
хији. Поп Стојче једва да је умео да чита, те се сналазио само са својим богослужбеним
књигама, које је вероватно знао напамет. АСАНУ, ИЗ, бр. 14220/ 1–12.
4
По Милошу Вујошевићу, који је написао кратку протину биографију на основу раз-
говора са њим 1940, као место протиног рођења наведено је село Штрпце. Поповићи
су живели у Горњој Битињи и Беревцу, док је Штрпце генерацијама улазило у састав
њихове парохије. Могуће је да Вујошевић није проту добро разумео.
5
По Петру Костићу, који је проту лично познавао, рукоположио га је дебарски мит-
рополит Антим, будући да се рашко-призренски владика Мелентије у време његовог
запопљавања није налазио у Призрену.
404
отпору, сам учествујући у одбрани, те су Албанци одустали од наметања кулука.

У труду да заштити своје сељаке и од зеленашења, поп Стојан дошао је у сукоб
и са локалним бакалином Цинцарином из Горње Битиње, те је овај преко свог
слуге, иначе Србина, 1884. покушао да га убије, али га је само ранио (Костић,
1928, стр. 63–65; Вучевић, 1930, стр. 10).
До деведесетих година XIX века поп Стојан је својим храбрим држањем
стекао углед јунака код Албанаца и надимак Дели-поп, те је прилично смело,
до ивице сукоба разговарао са албанским качацима и главарима и пркосно се
разметао јунаштвом (Вучевић, 1930, стр. 10; Перуничић, 1985, стр. 368).6 Када
је у лето 1899. сазнао од пријатеља да су му Албанци поставили заседу на путу
за Феризовић, јуначни свештеник није пошао другим путем већ је ударио право
на бусију и ускликнуо „Ко је јунак, напоље, дасе огледамо!“. Уплашени бусијаши
разбежали су се након овога пред свештеником. Последњи догађај далеко је
одјекнуо и увредио до сржи арбанашки живаљ, те и саме власти. Решене да попа
Стојана лише живота власти су му под претњом хапшењем наредиле да преда
оружје, свакако с намером да омогуће његову ликвидацију и охрабре атентаторе.
Убрзо након што је разоружан попу је спремљена заседа, али су га нападачи само
теже ранили. Иако разоружавањем претворен у мету, Стојан је оправдао свој
надимак и јуначки глас, те је на питање феризовићког полицајца да ли зна ко
га је напао одговорио: „Царска власт, коју ти престављаш. Да ми ниси забранио
носити оружје, не би се нико усудио гађати ме“ (Јагодић, 2009, стр. 120; Костић,
1928, стр. 65; Перуничић, 1985, стр. 369, 370).7 Априла 1902. рашко-призренски
митрополит Нићифор Перић произвео је попа Стојана за протојереја и митро-
политског намесника у Пећи, а истог дана за свештеника рукоположен је син
новог проте, свршени призренски богослов Владимир (Костић, 1924, стр. 133,
140; Јокановић, стр. 163),8 и постављен на очеву парохију. Оставку на службу
прота Стојан дао је 1905. године, вратио се у родно село иодао пчеларству, те је
6
У разговору са Мустафом Литом, поглаваром Љуме и качаком, о одлукама албанског
скупа у Призрену 1899. и тадашње бесе истоветне са одлукама Пећке лиге, поп Стојан
је рекао да ће та беса трајати док овнови одебљају и гора озелени, на шта се качак само
осмехнуо. Анегдота о сусрету са качаком Сали Бисљом још више истиче храброст овог
свештеника. Зачуђен што свештеник јаше оседланог коња и носи оружје, качак га је
питао шта ће му пушка. Свештеник му је одговорио да му треба да убије Арнаутина. На
качаково питање ког Арнаутина, поп је одговорио „Вала, оног који ме први дирне“. Дрзак
одговор допао се качаку, те је попа позвао у госте, након чега су постали пријатељи.
7
Петар Костић последње рањавање попа Стојана смешта грешком у 1900. годину.
8
Владимир С. Поповић завршио је Призренску богословију 1895/1896. школске године.
Владимиров син Стојко В. Поповић, такође је био призренски богослов и протоје-
реј. Петар Костић је у Споменици Призренске богословије, као место рођења проте
Стојана и његовог сина Владимира, вероватно грешком навео село Поповце. Заправо
се ради о Горњој Битињи. Такође, за Владимира је грешком наведено да је убијен од
Бугара 1915. године. У последњем случају се ради о штампарској грешци, јер је фуснота
са податком о страдању односи на свештеника Благоја Петровића-Поповића, чије се
име на листи свршених богослова налази изнад Владимировог.
405
до Првог светског рата запатио велики број кошница (Јагодић, 2017, стр. 334).9
По ослобођењу, 1913. купио је имање и преселио се у село Гребно на Косову. За
време окупације Бугари су га интернирали и спровели за Сурдулицу, али није
поделио страдалачку судбину са осталим косовским свештеницима који су у
то место спроведени, већ је преживео рат и интернацију у Бугарској и вратио
се у Гребно. Затекао је опљачкану економију, али га то није поколебало. Поново
је запатио пчелињаке и неколико година после рата већ је имао 140 кошница.
Одликован је Орденом Св. Саве V реда, у 96 години, августа 1940, када се по-
следњи пут помиње као жив (Вујошевић, 1940, стр. 636; Вучевић, стр. 1930, стр.
10; Костић, 1928, стр. 65; Јокановић, 1999, стр. 161–163).10
Пркосно држање проте Стојана спрам локалних Албанаца и турских власти
представља готово невероватан изузетак од правила које су носиле локалне
прилике и време у коме је живео. Многи Срби за много мање дрскости плаћали
су главом, а о јавном ношењу оружја није могло бити ни говора. „Чудни подви-
жник“ и његово држање представљају архаизам у свом времену и слободно се
може рећи да је вероватно био једини овакав свештеник на Косову и у Метохији.
Вујка Белошева
Јунаци ове приповетке су девојка и невеста Вујка из планинског села

Дријена, на граници Ибарског Колашина и Пећког Подгора, њен ђувегија и
муж Белош Радоје из Љубожде и његов побратим и сусед Арнаутин Ден Кајтаз.
Решена да се уда за јунака, достојанственијег понашања Пофгораца од оног
Колашинског, девојка Вујка, колашинска горштакиња пронашла је животног
сапутника у Љубожди. Побратим њеног мужа, Арнаутин, лудо се заљубио у
њу, потајно јој убио мужа на Бадње вече с намером да дође до ње. Навевши
га лажју да би се удала за мужевљевог убицу Вујка је по приповеци измамила
Кајтазово признање. Убила га је револвером у сред пећке чаршије дан уочи
Бајрама, како би ожалостила његову породицу уочи празника, као што је и
њена уочи свог била ожалошћена. Пошто арбанашки обичаји везани за крвну
освету нису подразумевали освету над женама, након што је извршила убиство
Пећки Арнаути спровели су је властима и државном суду (Божовић, 2016, стр.
384–390).
Освета у пећкој чаршији извршена руком удовице Вујке заиста се одиграла
1903. године. Према извештају о Вујкином ослобођењу српског приштинског
конзулата из 1907, свакако најпоузданијем извору о њеном случају, била је
9
У попису свештенства мирског и монашког реда Рашко-призренске епархије из де-
цембра 1913. године, за проту Стојана забележено је да се налази у оставци и да се
бави економијом.
10
Будући да у Гласнику Српске православне цркве није објављена умрлица или вест о
смрти. Могуће је да је доживео почетак Другог светског рата и током њега преминуо.
406
удата за Глигорија Јоковића из села Гораждевца у Пећком Подгору. Њеног оца,

још док је била девојчица, и свекра након што се удала, убио је Албанац Алил
Љубоштанац, житељ села Љубожде у истој области. Како би се умирило не-
пријатељство и избегло потраживање крви, Алил се окумио са Глигоријем, али
га је ипак убио шест месеци касније. Вујка је према поменутом извештају убист-
во извршила на Бадње вече 1902, односно почетком 1903. године. Првобитно
осуђена на 101 годину робије, али су виши судови казну смањили на 15 године.
Посебном царском израдом помилована је 1907, те је свега била четири и по
године у затвору (Алексић-Пејковић и Анић, 2003, стр. 525).
Натпис пиротског свештеника Милоша Велимировића, некадашњег де-
чанског ћака и скадарског српског учитеља, свакако написаног на основу ка-
зивања људи из Пећи или околине овог града доноси нове детаље о Вујки,
њеној породичној трагедији и освети. Међутим, он доноси и податке унеколико
контрадикторне извештају из 1907. године. Према Велимировићу, Вајка, а не
Вујка, била је родом из села Накла из породице Барјактаревића. Алил Беков из
Љубуше убио је свог побратима и пријатеља Гицу Јоковића, „Вајкиног“ мужа,
код Србљачке чесме у атару Гораждевца. Према истом тексту, Вајка је Алила
убила у Пећи вече у очи Бајрама. Пошто је убиство извршила пред пећким
хућуматом жандарми су је одмах ухапсили. Чин није порицала и објашњавала
га је осветом, образлажући да је датум за извршење убиства одабрала да би
Алилова жена дочекала Бајрам као што је она дочекала Божић. Казну је према
Велимировићу издржавала у Приштини, док није ослобођена, користећи се
општом амнестијом након младотурске револуције (Велимировић, 1912, стр. 7).
Дакле, подаци из документарног и наративног извора не дају основу за
Божовићеву причу о љубави Албанца побратима према Вујки, те је мотив убиства
Глигорија Гице Јоковића који он даје, готово извесно плод стваралачке имагинације.
Замена имена Вујкиног мужа и његовог џелата и смештање обитавалишта обојице у
исто село, по свој прилици је последица тежње да се албанско држање и начин жи-
вота Гице – Белоша објасни суживотом у селу Љубоши са Албанцима. Гораждевац
је био српско место, те је вероватно стварно село Алила, односно Кајтаза, у припо-
веци намерно и у горе изнетом циљу преузето као место живота два главна мушка
јунака. Смештање Вујке у Дријен, односно Дрен, вероватно је последица жеље
писца да жену јунака „усвоји“ као Колашинку, али и да истакне животне навике
Подгораца и Колашинаца, и већу личну храброст својих земљакиња. Заправо,
многе Подгорке су судећи према савременим изворима у XIX и XX веку посезале
за осветом и одважним иступима.11 Иако се извори не слажу у погледу празника на
који је Вујка извршила освету, Бадњи дан или вече уочи Бајрама, оба представљају
симболичне тренутке. Бадњи дан је био годишњица Глигоријеве смрти, те је исто
толико могао бити значајан за Вујку као и вече уочи Бајрама.
11
О осветољубивости, одлучности и храбрости подгорских жена детаљније видети:
Љушић, 2011.
407
Маниташко котило
У овој приповеци приказано је необично дељење између Саве Манита-

шевића из Велике Хоче и Селмана Ајдића из Ораховца, који му је убио брата
Благоја и чији је живот дошао да угаси у друштву своје браће учитеља Крсте,
Јована, званог Фанде и Петра, као и рођака Михаила Црног. Две године на-
кон Благојеве смрти браћа Маниташевићи, чувени по породичном јунаштву
и свећењу Арнаутима, због чега су и стекли презиме, дошли су ноћу пред кулу
братовљевог убице с намером да га устреле кроз кров, након што са њега скину
камену плочу. Сава је изненадио Селмана и овај је показао страх. Задовољан
страхом крвника Сава му је извукао признање да се уплашио од њега за свој
живот и под условом да стави једномесечну обуставу на свој осветнички лов
измамио му бесу, тврду реч, да ће свим виђенијим арнаутским ораховачким
качацима и јунацима испричати како се уплашио. Сава је истом приликом
обећао Селману да ће га убити након што задати рок прође. Према Божовићевој
приповеци обојица су одржали реч (Божовић, 2016, стр. 349–353).
*
Епизода представљена у приповеци имала је своју дугачку предисторију, а
њене последице осећале су се годинама, те ће у наредном тексту бити приказана,
уколико то извори дозвољавају, повест сукобљавања породице Маниташевић
са Албанцима до ослобођења 1912. године.
*
Срби у Великој Хочи вековима су пружали жесток и успешан отпор окол-
ним Арбанасима, те ови последњи све до шездесетих година XIX века нису
успели да се у ово село у значајнијем броју населе (Шешум, 2020, стр. 144).
Неколико одважних великохочких српских породица, Мијаиловићи, Дедићи,
Зивгаревићи, Моравчевићи и Маниташевићи, успешно су, светећи се за сваку
увреду, успевали да прихватањем правила игре арбанашког фисовског систе-
ма и његових норми створе од свог села место које су Арбанаси заобилазили
(Костић, 1997, стр. 131–133). Окршајем Ђурђа Вукашиновића Зивгара са ве-
ликохочким Албанцима 1885, током кога је цела његова породица морала да
се повуче у Србију, отпор Хоче, Мале Црне Горе, почео је да попушта (Костић,
1997, стр. 133; Нушић, 2006, стр. 261–262; Џамбазовски, 1985, стр. 328).12
12
Ђурађ Вукашиновић Зивгар био је великохочки првак дуги низ година. Посвађао се
1885. са Албанцима из свог села, те је један од њих, према Костићу дошао пред њихо-
ву кућу да убије Ђурђа. По Браниславу Нушићу, насрнуо је на част једне од његових
снаја. Према Костићу, дрзника је убио Ђурђев син Марко. Након тога Албанци из
свих околних села, по свој прилици и барјака, напали су његову кућу. Борба је трајала
читава 24 сата. Схвативши да не могу да пробију у кућу, нападачи су је запалили, али
је Ђурђе са целом породицом под борбом успео да се повуче у Србију. Иначе, Петар
408
Маниташевићи су се до шездесетих година XIX века огласили као лудо

храбра породица, отуд им и надимак Маниташи, који је прешао у презиме. До
године 1866. породица се налазила у крвној завади са ораховачким Албанцима
Авдићима. Благоје Маниташевић, крвник, или један од крвника, на умиру
крвнине платио је Ораховчанима крв коју је дуговао, те је прогањање срп-
ске и албанске породице престало. Седамдесетих година XIX века у пушка-
рање великохочке породице Мијаиловић са Арнаутима Маниташевићи су се
укључили и тада је страдало двоје чланова породице - Трифун и жена Стојана
Маниташевића, што је свакако довело до новог осветничког низа између
Маниташевића и Албанаца, мада не Авдића (Костић, 1928, стр. 133; Тројановић
и Гајић, 1901, стр. 28).
Године 1895. помињани Благоје, тада кмет Велике Хоче, враћао се
из Призрена у друштву са Џемом, својим суседом, Успут су се срели Доњу
(Рамшића-Ромшића) и Шиту, сина Ајдића убијеног од Благојеве руке 29 го-
дина раније. Џема се испред Хоче растао са Благојем, који је мислио да нема
разлога за бригу због сусрета, јер је по арбанашким обичајима приликом уми-
ра крви и плаћања крвнине, поштована личност из јаког братства, такозвани
дорзон, постајао јемац бесе да се оштећени који је примио новац неће светити.
Евентуална освета оштећеног значила би удар на част дорзона и он је био ду-
жан да изгредника убије, чиме би породица вероломника упала у ново коло
крвне освете и то двоструке.По растанку Благоје са Џемом, Шита и Осман су
код места Шиловрта пуцали на Благоја. Маниташевић је погинуо од Османове
пушке, што је изгледа био покушај избегавања освете дорзона и његовог брат-
ства Ајдићима. Чувши пуцањ Џема је дотрчао до Шиловрта. Сувише касно да
одбрани Благоја, али је смртно ранио саучесника у убиству, Ајдића, чиме је
последњи, уколико Џема није био дорзон, своју породицу довео у сукоб са три
фамилије (Борозан, 1998, стр. 69–70; Ђуричић, 1979, стр. 71, 85–104; Јагодић,
2009, стр. 152; Костић, 1997, стр. 132).13
Благојева браћа, великохочки учитељ Крста, Сава, Јован Фанда и сродник
Михаило сматрали да Благојева крв убиством Шите није освећена, те су ноћима,
уз помоћ Благоја и Мире, браће Дедића из Ораховца, обилазили дом Ајдића,
безуспешно покушавајући да неког од њихових мушких чланова убију кроз кров
куле у коју су се затворили. Не успевши да убију неког од Ајдића, Маниташевићи,
зависно од верзије, Крста, или Јован и његов сродник Михаило, смртно суранили
Костић у Просветно-културном животу погрешно датира борбу Вукашиновића у
1880. годину. По доласку у Србију Вукашиновић је насељен са породицом у околину
Прокупља, где је примао редовну месечну помоћ. Да би био скривен од Албанаца од
тада је понео лажно презиме Угриновић. Архив Србије (=АС), Министарство иностра-
них дела (=МИД)=, Благајничко одељење, начелник округа Р. Бадемлић, благајнику
В. Стојановићу, 26. 5. / 7. 6. 1886.
13
АС, МИД, Политичко одељење (=ПО), 1898, ролна 183, А/21, скопски конзул Јакшић,
председнику Владе В. Ђорђевићу, пов. бр. 960, 10/22. 7. 1898.
409
Ораховчанина14 Шабана Чатића, рођака Благојевог убице.15 Од освете Ораховчана,

вероватно непосредно по убиству, одбранили су их Албанци са којима су били
у пријатељству или са којима су везали неки вид бесе (Борозан, 1998, стр. 87;
Јагодић, 2009, стр. 152; Костић, 1997, стр. 132; Микић, 1988, стр. 32).16
Убиство, по наводима Петра Костића невиног Ораховчанина изазвало је
осветнички поход ораховачких Албанацана кућу Маниташевића 28. априла
1896. године. Тада је око педесет Албанаца напало кућу Маниташевића у Великој
Хочи. Браћа Сава, Јован, Крста и Петар бранила су се. Том приликом погинуо је
Сава и још један Маниташевић и у најмању руку исто толико нападача. Браћа
су и након губитака била спремна да се и надаље бране те су сами или преко
посредника дошли до српских конзулата у Приштини и Скопљу где су тражили
12 пушака система Мартин како би наставили да се боре. Међутим, иако им је
оружје обећано, они до њега нису могли доћи, јер су се убрзо поново закрвили
са Албанцима и нису могли изаћи из куће (Борозан, 1998, стр. 69–70).17 Да би се
Крста склонио од освете ораховачких Албанаца рашко-призренски митрополит
пребацио га је из српске школе у Великој Хочи у школу села Врачева, у истој
епархији, али далеко од Метохије,у близини Новог Пазара (Војводић, 1999, стр.
46; Споменица учитељима и учитељицама, 1924, стр. 62–63).18
Нови сукоб породице Маниташевић с Албанцима одиграо се 11. јула
1898. године. Спасоје Танић (Стојановић), Великохочанин, који је становао
под киријом у њиховој кући, убио је у сред села великохочког Албанца Смаила
Укића осветивши за 6000 гроша смрт Али-хоџе из Рандубраве. Иако је Спасоје
14
Чатићи или Чантићи, били су ораховачки барјактари.
15
АС, МИД, ПО, 1898, ролна 183, А/21, скопски конзул Јакшић, председнику Владе В.
Ђорђевићу, пов. бр. 960, 10/22. 7. 1898.
16
По ономе што су османске власти одговориле на жалбу српских дипломатских пред-
ставника, Чатићa јe убио учитељ. Према том одговору „Кристу, сина Михаиловог, из
села Хочај-Кебира, који је убио Шабана из Расовча, муслимани из пом. села бранили
су од сродника убијеног Шабана“.
17
У писму, чији потписник није био њихов брат Сава, иако су потписана њихов из
Хоче одсутни брат Крста, утамничени Јован Фанда и сродник Михаило, браћа
Маниташевић, лаконски наводе да им убише двојицу а такође и они њих. У жалби срп-
ских дипломатских представника османским властима наводи се да су поред Благоја
Маниташевића Арнаути убили и његовог сина и рођака Саву. Последње упућује да је
извесно Сава био један од двојице погинулих Маниташевића 1896. године. АС, МИД,
ППО (=Просветно-политичко одељење), 1899, ред 297, браћа Јован, Крсте, Петар и
Михаило, задруга Маниташевић из Велике Хоче, комесару железничке полиције у
Ристовцу В. Павловићу, 8/20. 5. 1899. [писмо је погрешно датирано 1898. годином].
18
Отац браће Маниташевић звао се Сима, те се учитељ Крста понекад у изворима јавља
и као Симић. Призренску богословију свршио је 1877/1878, те је након кратког рада
у великохочкој школи био учитељ у Ђаковици 1882–1888, затим се вратио у родно
село и тамо постао учитељ српске школе, у којој је радио до 1896. с једногодишњом
паузом, за време које је завршио у Београду скраћени курс Учитељске школе. АС,
МИД, ППО, 1898, ред 302, учитељ К. Маниташевић, председнику Владе В. Ђорђевићу,
17/29. 6. 1898.
410
био само кириџија, односно подстанар у кући Маниташевића, и иако је убио

Албанца за новце Албанаца, на породицу код које је становао се сручио ос-
ветнички поход читава два албанска барјака, по речима самих Маниташевића
у бројности од око 1000 људи; вероватно услед стога што су Танићу бранили
одступницу или га скривали. Улазак у сукоб у корист госта – мусафира, био је
сасвим у складу са арбанашким племенским законима, међутим, ако је Танићев
чин прекршио неку врсту локалне бесе, односно, колективног договора да ће
се за извесно, тачно орочено време, сви уздржавати од „потраживања крви“,
што су барјаци гарантовали, онда је по племенским обичајима гарант мира био
дужан да изгредника казни. Напад читава два барјака на Тановића, односно
његове домаћине, упућује на помисао да се радило управо о таквом случају.
Маниташевићи су се успешно бранили 24 сата, и чак убили једног од
нападача. Успех одбране дуговали су локалном Албанцу Мухарему Ђељу,
Великохочанину, који се са својим људима пробио у кућу из које су се брани-
ли, решен да погине уз нападнуту породицу. Спас је Маниташевићима на крају
стигла са ненадане стране, од османских власти. Обавештен о борби у Великој
Хочи митрополит Дионисије тражио је од власти да пошаље војску у Велику
Хочу. Војска је прекинула сукоб, али је ухапсила браниоце Јована Фанду и
Михаила Кичоловића, спровевши их након тога у приштински затвор, који су
издржавали целу годину. Кућа Маниташевића, у вредности од око 200 турских
златних лира је након тога запаљена, што је, иначе, представљало једну од казни
за кршење бесе, односно нарушавање споразума о обустави крвне освете, или
немогућности да се од дужника крви наплати крвнина. Након што им је спаљена
кућа Маниташевићи су били приморани да се затворе у једну од три преостале
куће њихове шире породице, те нису смели ни да обрађују земљу од које су
живели (Борозан, 1998, стр. 75; Јагодић, 2009, стр. 152; Микић, 1988, стр. 45).19
Решени да наплате крв, Албанци крвници Маниташевића пронашли су
њиховог брата Крсту новембра 1898. у селу Врачевима. Њих петорица или
шесторица појавили су се у близини школе у којој је радио. Пошто се Крста
након што је распустио ђаке затворио у школу, одлучан да се брани, дошло
је до реакције српске митрополије и дипломатије. По наредби митрополита
и председника владе Владана Ђорђевића, а да би се избегло крвопролиће у
школи, Крста је 24. 11. 1898. премештен у школу села Крушевице у близини
турско-српске границе код Ристовца (Петровић, 1997, стр. 542–543).
Затворени Маниташевићи, у Великој Хочи нису могли да се премес-
те, а нису желели ни да се преселе у Србију. Приштинском српском конзулу
Светиславу Симићу поручили су 1899: „[...] сви ћемо изгинути али имање
19
АС, МИД, ППО, 1898, ред 302, скопски конзул М. Куртовић, председнику владе В.
Ђорђевићу, пп. но. 3184, 13/25. 10. 1898; исти, истом, пп. но. 3306, 23. 10/4. 11. 1898; АС,
МИД, ППО, 1899, ред 297, браћа Јован, Крсте, Петар и Михаило, задруга Маниташевић
из Велике Хоче, комесару железничке полиције у Ристовцу В. Павловићу, 8/20. 5. 1899.
411
нећемо пустити да нам Арнаути грабе и разграбљују“.20 Пошто нису могли да

изађу на имања од којих су живели, а будући да су својим отпором подизали дух
метохијских Срба по препоруци митрополита Дионисија, а на молбу скопског
конзула Михаила Куртовића, српска влада им је одобрила помоћ од 60 динара.
Последњи је препоруку за помоћ пропратио тврдњом да да једино они од Срба
враћају равном мером Арнаутима с пушком у руци у целој околини.21
Маниташевићи, међутим, нису тражили милостињу, већ пушке, како би
се даље светили и бранили. Јуна 1899. у писму, у коме су изнели историјат
својих сукоба са Албанцима, пропуштајући да наведу њихове узроке, тражи-
ли су да им једнокрвна браћа из Србије, како су се изразили, преко комесара
железничке полиције на Ристовцу дарују 12 пушака мартинки. Тврдили су у
погледу траженог дара „па кад би примили, онда се трудити и бранити своју
веру и народност од овог притиска овамошњег дивљег Арнаута, док нас иједнога
има“. Комесар је поводом ове молбе писао начелнику Врањског округа, начел-
ник министру унутрашњих дела, овај свом колеги задуженом за ресор спољ-
них послова. Последњи је тражио мишљење о Маниташевићима приштинског
конзула Светислава Симића. Конзул Симић је потврдио да су Маниташевићи
добри и одважни Срби, да су му се са истим захтевом непосредно обраћали и
да им је обећао пушке. Препоручио је да пребацивање оружја изведе врањски
начелник, а да се оружје прво достави Крсти Маниташевићу у Крушевицу,
будући да се ово село налазило близу границе.22 Два брата Маниташевића,
Лука и Тома, примили у врањском окружном начелству 28. 8. 1899. шеснаест
пушака, све су однели Крсти у Крушевицу, преневши одатле одмах у Велику
Хочу десет мартинки. Товар оружја налазио се под сеном у колима на којима
је лежала мати Луке и Томе. Свакоме ко би питао, браћа су тврдила да воде по
манастирима болесну мајку (Краков, 1930, стр. 54).23
20
Јуна 1899. Михаило и Јован и даље су се налазили у приштинском затвору, што је
свакако слабило изгледе на успешну одбрану. АС, МИД, ППО, 1899, ред 297, српски
приштински конзул С. Симић, Министарству иностраних дела, пп. но. 212.
21
АС, МИД, ППО, 1898, ред 302, скопски конзул М. Куртовић, председнику Владе В.
Ђорђевићу, пп. но. 3184, 13/25. 10. 1898; решење МИД-а, бр. 3184, о помоћи у износу
од 60 динара браћи Маниташевић, 15/27. 10. 1898.
22
АС, МИД, ППО, 1899, ред 297, браћа Јован, Крсте, Петар и Михаило, задру-
га Маниташевић из Велике Хоче, комесару железничке полиције у Ристовцу В.
Павловићу, 8/20. 5. 1899; комесар ристовачке железничке полиције В. Павловић, на-
челнику Врањског округа Љ. Каменчићу, 24. 5. / 5. 6. 1899; Љ. Каменчић, министру
унутрашњих дела Ј. Андоновићу, пов. но. 376, 25. 5. / 6. 6. 1899; министар унутрашњих
дела Ј. Андоновић, председнику Владе В. Ђорђевићу, пп. но. 1868, 28. 5. / 9. 6. 1899;
вршилац дужности шефа ПП одељења Д. Петровић, приштинском конзулу С. Симићу,
31. 5. / 12. 6. 1899; С. Симић, МИД-у, пп. но. 212, 31. 5. / 12. 6. 1899.
23
Станислав Краков који је до детаља био упознат о овом преносу оружја, информације
је свакако добио од Јована Хаџивасиљевића. Последњи је Маниташевиће испитивао
у Скопском конзулату. Иако је тачно навео како су се звала браћа Маниташевић, ког
месеца и године и колико су пушака пренели, Краков је написао да су оружје добили
412
Трансфер оружја у августу 1899. Лука и Тома су марта наредне године скоп-
ском српском конзулату приказали као тајну службу Србији. Они су тврдили
да већ две године служе српској држави, а да им је главна дужност да раздају
оружје Србима и „српским људима“ у пределима под Турцима за одбрану од
Албанаца и других зликоваца. Тада су тврдили да им је шест пушака остало
у Крушевици па су молили новац како би их пребацили у призренски крај.
Скопски конзул Павле Денић потврдио је исказ Маниташевића, додавши да
је учитељ Крста прво једну пушку дао некоме у Бујановцу, а затим, пошто су
Турци сазнали за оружје пет пушака предао извесном сељаку Ђури да их пре-
баци у Србију. Пошто је сељак једну пушку задржао, четири од шест пушака
раније издатих Маниташевићима враћене су у Врање. Конзул Денић је цео
случај пропратио коментаром да треба што више оружја протурати Србима у
Турској. Врањско начелство је месец дана након Денићевог коментара писало
себи надлежном Министарству да је за потребе Маниташевића опредељено 25
мартинки, да су узели десет и да сада траже шест, те је молио да му се наложи
како да им одговори. Даља преписка о овом преносу, нажалост није пронађена.24
Исте године српска заједница Велике Хоче издала је уверење једном од
Маниташевића, Сими, ђаку петог разреда Призренске богословије, да му је
породица сиромашна, те су молили да настави школовање као стипендија у
Србији. По истом уверењу, односно молби, пет кућа Маниташевића борило
се са Албанцима неколико година, те су због затварања у куће и немогућности
да обрађују земљу осиромашили. Текст саопштава да је недуго пре његовог
састављања један од Маниташевића рањен у ногу, али да је своју рану одмах
одмаздио животом нападача. У пушкарање се умешала родбина погинулог,
те је још један Маниташевић рањен. На то су се скупили Албанци и спалили
једну од кућа Маниташевића. Неизвесно је, међутим, да ли се представљени
опис односи на сукоб из 1898. или на неки накнадни, мада се чини да је прва
претпоставка вероватнија. Услед сиромаштва и угрожености живота, Сима
је септембра 1900. пребегао у Србију и у њој наставио школовање (Микић,
1988, стр. 46).25
од граничара код Вртагоша. Пасус о Маниташевићима следио је након цитирања

исказа председника владе Владана Ђорђевића да се Србија неће служити дивљачким
средствима у просветној радњи ван својих граница. Уплитање у причу граничара, који
су према Кракову радили по личном нахођењу, имало је за циљ да скрије националне
тајне заграничне активности омрзнутог режима последњих Обреновића и Владана
Ђорђевића. АС, МУД, ПОВ, 1900, К. 3. Саслушање браће Луке и Томе Маниташевића из
Велике Хоче вршено у Скопљу 23. 2. / 7. 3. 1900. у присуству писара Ј. Хаџивасиљевића.
24
АС, МУД, ПОВ, 1900, К. 3. Саслушање браће Луке и Томе Маниташевића из Велике
Хоче вршено у Скопљу 23. 2. / 7. 3. 1900. у присуству писара Ј. Хаџивасиљевића; скоп-
ски конзул П. Денић, МИД-у, пов. но. 22, 23. 2. / 8. 3. 1900; Врањско окружно начелство,
МУД-у, 7/20. 3. 1900.
25
АС, МИД, ППО, 1900, ред 325, уверење Великохочке црквено-школске општине издато
Сими Маниташевићу 19/31. 8. 1900.
413
Маниташевићи су наставили да се боре и узимају учешће у тајним за-

граничнима активностима Србије. Спаса Становић из Велике Хоче пренео је
1904. предлог извесног Ђоке из Ђаковице о ангажовању Великохочана Спасе
и Томе Мојсиће и Саве Маниташевића да убију Јасмин-бега из Ђаковице и
Шаћир-агиног сина, јер су наводно били бугарски плаћеници и за њихов но-
вац чинили Србима у Метохији живот неодрживим.26 Узели су учешћа и у
Великохочкој афери 1905. приликом погибије чете Лазара Кујунџића и Саватија
Милошевића. По документарним изворима, чету је од границе до пећког села
Долца спровео Стојан Маниташевић27, али због тога није претрпео последице.
Јован Маниташевић Фанда, у време доласка чете у Велику Хочу један од српских
махалских кметова, покушао је да прими у своју кућу и умало дошао у сукоб са
муслиманским сеоским кметом Љамом Укиним због тога што је други инсисти-
рао да четници буду његови гости, на његовој беси. Чета је због опредељивања
за одлазак код Љаме издана и уништена до последњег човека. Због погибије
неколико ораховачких Албанаца у борби са четом албански барјаци првобитно
су за казну смерали да спале 12 српских кућа у Великој Хочи, међу којима и
куће Маниташевића, али се од тога доцније одустало (Алексић-Пејковић, 2008,
стр. 448, 456–458, 472–475; Ђурђевић, 1929, стр. 1–2; Костић, стр. 1997, стр. 133;
Костић, 2017, стр. 239–241; Перуничић, 1989, стр. 372).28
Један од Маниташевића, Лазар, био је четник, најраније од краја 1905. до
раног пролећа 1908. када је због реуматизма напустио четовање и отишао у
Србију. Четовао је у четама војвода Косте Пећанца, Василија Трбића, Јована
Бабунског и Глигора Соколовића, по околини Криве Паланке, по Поречу и
околини Прилепа и Велеса (Алексић-Пејковић, 2011, стр. 323–324, Алексић-
Пејковић и Анић, 2008, стр. 74, 416, 434; Трбић, 1996, стр. 118, 131–132).
Пред ослобођење 1912. у Великој Хочи било је шест домаћинстава
Маниташевића Томе С. са пет, Станка С. са 12, Јована С. са 11, Лазара са три
и Љубе и Саве са по пет чланова породице. Породица учитеља Крсте нала-
зила се у месту његовог службовања, као и помињаног богослова Симе, који
је рукоположен за свештеника 1908. када је постао ораховачки, а 1912. парох
призренског Горњег Села (Јагодић, 2017, стр. 327; Микић, 1988, стр. 224–225;
Споменица учитеља и учитељица, стр. 62–63).29
26
Овај Сава највероватније није Сава Маниташевић који се светио Албанцима крајем
XIX века, већ неки његов млађи сродник. ИАБ (Историјски архив Београда), инв. бр.
26, инвентар Одбора госпођа књегиње Љубице 1900–1907.
27
Један од путовођа српских четника, поп Ђорђе Јовановић, погрешно путовођу чете
Маниташевића назива Савом.
28
Јован Маниташевић је изгледа преживео Први светски рат, а његова сестра Лена, која
је према Петру Костићу заједно са браћом учествовала у борбама и пушкарањима,
била је жива и 1929. године.
29
Учитељ Крста се пензионисао 1912. године и вратио у завичај. Учествовао је у разо-
ружавању метохијских Албанаца и постао председник Општине Ораховац. Повукао
414
На крају ваља нагласити да је породична историја Маниташевића врло

необична када се у обзир узму животне прилике Срба у Метохији. Православни
Срби у овој области, уколико се нису ослањали на племенске структуре у
Брдима нису били у могућности да улазе у коло крвне освете са Албанцима,
уколико се по убиству нису исељавали из својих села. У време током кога су
се Маниташевићи светили и борили, изузимајући ретке појединачне изузетке,
Албанци у Метохији, а ни на Косову, нису на Србе који би се дрзнули да на
насиље одговоре оружјем нису протезали своје правне обичаје. Убиство мусли-
мана од стране чланова неке српске породице по правилу је повлачио или њено
бекство или уништење. Приказан историјат породице показује да су Албанци
Маниташевиће сматрали делом свог друштвеног система и на неки начин себи
равнима. Треба нагласити да Маниташевићи нису били једина српска породица
која се светила, бранила и одржала у Метохији, али је за историју њихове борбе
сачувано сразмерно највише података.
Закључак
Приповетка Чудни подвижник даје тачне биографске податке протојереја

Стојана Д. Поповића. Централни догађај приповетке, убиство Мет Фираје, није,
међутим, могуће доказати. Чини се да поменуто убиство представља литерарну
обраду, будући да га прота није споменуо у две изјаве објављене у штампи.
Централни догађај описан у приповеци Вујка Белошева, убиство почињено
од стране удовице, представљен је онако како се одиграо. Имена, места порекла
ликови су промењени, док мотив убиства удовичиног мужа представља по свој
прилици литерарну обраду.
За разлику од личности у претходне две приповетке, у Маниташком котилу
Божовић није променио имена протагониста. Сам догађај, с друге стране, није
представљен у складу са чињеницама, већ преставља плод литерарне обраде.
Алексић-Пејковић, Љ. и Анић, Ж. (2003). Документи о спољној политици Краљевине
Србије 1903–1914, књ. 2, св. 3–1, 1/14. јануар – 2/15. април 1907. Београд: САНУ,
Одељење историјских наука.
Алексић-Пејковић, Љ. (2008). Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–
1914, Организација Српска одбрана 1903–1905. из фондова Архива Србије, књ. 2,
Додатак 1. Београд: САНУ.
Алексић-Пејковић, Љ. (2011). Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–
1914, Организација Српскао дбрана 1908. године. Београд: САНУ.
се са српском војском 1915, али се вратио у Хочу у страху за породицу. Преминуо је

1916. године.
415

Борозан, Ђ. (1998). Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899.
Београд: „Никола Пашић“.
Велимировић, М. (1912). Арнаутска зверства и насиља (из успомена попа М.
Велимировића). Илустрована ратна кроника, часопис о догађајима балканског
рата, 20, 6–8.
Војводић, М. (1999). Друштво Светог Саве, документи 1886–1891. Београд: Архив
Србије – Друштво Светог Саве.
Вујошевић, М. (1940). Прота Стојан Поповић. Гласник Српске православне цркве, 8, 636.
Вучевић, Б. (1931, 17. јул). Поп-Стојан из Битиње. Правда, стр. 10.
Ђурђевић, С. (15. новембар 1929). Двадесетпетогодишњица чете војводе Лазара К.
Кујунџића и његове чете. Политика, стр. 1–2.
Зарковић, В. (2014). Историјски мотиви и личности у делу Григорија Божовића.
Баштина, 36, 189–200.
Ђуричић, М. (1979). Чувари бесе. Београд: САНУ, Одељење друштвених наука.
Јагодић, М. (2017). Свештенство у Рашко-призренској епархији 1913. године. Црквене
студије, 14, 325–348.
Јагодић, М. (2009).Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878–1912). Београд:
Завод за уџбенике.
Јокановић, Б. (1999). Крстом, пером и мачем, свештенство у служби своме народу.
Цетиње: Светигора.
Костић, П. (2017). Листићи из даље и ближе прошлости (прир. А. Новаков и У. Шешум).
Младеновац: Друштво пријатеља манастира Светих архангела код Призрена.
Костић, П. (1997). Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и њего-
вој околини у 19. и почетком 20. века (са успоменама писца). Призрен: Редакција
„Призренске новине“.
Костић, П. (1924). Споменица 50-годишњице призренске богословско-учитељске школе
1871–1921. Београд: Модерна штампарија В. Ненадића.
Костић, П. (1928). Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у
19. веку (са успоменама писца). Београд: Графички институт „Народна мисао“.
Краков, С. (1930). Пламен четништва. Београд: Штампарија и цинкографија Време.
Новаков, А. (2017). Стубови српске просвете, српске средње школе у Османском царству
1878–1912. Београд: Завод за уџбенике.
Љушић, Р. (2011). Хроника подгорског села Исток. Део 1. Београд: Фреска.
Микић, Ђ. (1988). Друштвене и економске прилике косовских Срба у 19. и почетком 20.
века, од чифчијства до банкарства. Београд: САНУ.
Нушић, Б. (2006). Сабрана дела, књ. 14, Косово, Са Косова на сиње море, Са обала
Охридског језера, Различити списи и беседе (ур. М. Милосављевић). Београд:
Просвета.
Перуничић, Б. (1985). Писма српских конзула из Приштине (1890–1900. Београд:
Народна књига.
Перуничић, Б. (1989). Зулуми ага и бегова над српским народом у Косовском вилајету
1878–1913 (прир. Б. Перуничић). Београд: Нова књига.
Споменица учитеља и учитељица изгинулим и помрлим у ратовима 1912–1918 (1926).
Београд: Удружење југословенског учитељства.
416
Трбић, В. (1996), Мемоари, казивања и доживљаји војводе велешког (1898–1912), књига

прва (прир. А. Драшковић и С. Ристевски). Београд: Култура.
Тројановић, С. и Гајић М. (1901). Крв и умир код Срба и Арнаута, етнографска студија.
Коло: књижевни и научни лист, 1, 25–32, 84–88, 143–147, 216–221, 289–292.
Џамбазовски, К. (1985). Грађа за историју македонског народа из Архива Србије, књ.
4-1 (1879–1885). Београд: Архив Србије – Архив на Македонија.
Шешум, У. (2020). Подрима, из списа проте Милоша Велимировића. Мешовита грађа,
41, 127–156.
Необјављена архивска грађа:

Архив Србије:
Министарство иностраних дела
Политичко одељење
Просветно-политичко одељење
Благајничко одељење
Историјски архив Београда:

Фонд одбора госпођа књегиње Љубице
Uroš S. Šešum
The historical basis of Grigorije Božovic’s stories Čudni

podvižnik, Vujka Beloševa and Manitaško kotilo
Summary. The paper analyzes historical basis of three short stories by Grigorije
Božović on the basis of available, primarily unpublished, but also published archival
material, and narrative sources, and to a lesser extent periodicals and related literature.
The analysis of the stories “Čudnipodvižnik”, “VujkaBeloševa” and “Manitaškokotilo”
show that Božović changed the character names and certain details of the events
he described, but that his literary interpretation of the events he described did not
deviate from the facts.
The story of the “Čudnipodvižnik” gives accurate biographical data of Archpriest
Stojan D. Popović. The central event of the story, the murder of Met Firaya, howev-
er, cannot be proven. The murder appears to be his literary interpretation, as Prota
(Archpriest) did not mention it in two statements published in the press.
The central event described in “VujkaBeloševa’s” story, the murder committed by
a widow, is presented as it had happened in reality. Names, places of origin, characters
417
have been changed, while the motive for the murder of the widow’s husband is prob-
ably a literary interpretation.
In “Manitaškokotilo” Božović did not change the names of the protagonists,
like he did in the previous two stories. The plot of the story, on the other hand, is
not presented in accordance with the facts, but it represents the fruits of his literary
imagination.
Keywords: Metohija, Velika Hoča, Orahovac, Sirinić, Grigorije Božović.
418
Небојша Д. Ђокић1 271.222(497.11)-773(497.115)“1878/1912“
Српски научни центар, Београд 322:272(497.115)“1878/1912“
Положај православне и католичке цркве

на Косову и Метохији од Берлинског
конгреса до Првог балканског рата
Сажетак. Епархија рашко-призренска оформљена је 1808. године

спајањем две древне епархије Српске цркве: Рашке и Призренске. Током
1894. године, Рашко-призренској епархији је припојен дотадашњи североис-
точни део Херцеговачке епархије, са срезовима Пљевља и Пријепоље чиме је
извршено заокруживање епархијског подручја. Током XIX века, Цариградска
патријаршија је у ову епархију по правилу слала архијереје несрпске на-
родности. У периоду који ми обрађујемо митрополит је био Мелентије. До
формирања бугарске егзархије он је био прилично непријатељски настројен
према Србима. Међутим, пошто су Бугари покушавали да његово место
поставе свог човека, Мелентије се у потпуности окренуо Србима и био је
један од највећих непријатеља Бугара и спада у најзаслужније особе које су
практично онемогућиле бугарску пропаганду на Косову и Метохији. Након
његове смрти, за новог рашко-призренског митрополита, 1896. године по-
стављен је Србин Дионисије Петровић а након његове смрти 1900. године
постављен је Нићифор Перић (1901–1911). Митрополити рашко-призренски
су код турских власти често морали да предузимају кораке са циљем заштите
српског живља од злоупотреба локалних званичника и арбанашког насиља
над српским народом у Косовском вилајету.
Албанци почињу масовније да насељавају Косово и Метохију од првих
деценија XVIII века. Скоро сви су долазили са простора данашње северне
Албаније и били су највећим делом католици. Међутим, пошто су били слабо
утврђени у хришћанство врло брзо су прелазили у ислам. Исламизација ка-
толика Албанаца је успорена тек негде првих деценија XIX века. Католици на
Косову и Метохији су имали свог бискупа у Призрену али све до Кримског
рата нису имали већи значај. Доласком западних конзула, пре свега, фран-
цуских католичка пропаганда постаје јача. Католици 1856. године прис-
вајају српску цркву Св. Димитрија у Призрену и претварају је 1875. године
у своју катедралну цркву. У исто време зидају цркву у Јањеву, а 1866. године
и неколико година касније и велику цркву у Лесници. Захваљујући, најпре
француским а затим аустроугарским конзулима на Косову и Метохији у
1 ndjokic05@gmail.com
419
периоду од 1878. до 1912. године положај католика биће далеко повољнији

од положаја православног становништва на тим просторима.
Кључне речи: Косово и Метохија, Српска православна црква, католичка
црква, Призренска митрополија, Призренска бискупија.
Призрен је град који је смештен у јужној Метохији, у Призренској котли-

ни, која са Призренским и Љубижданским пољем, чини посебан регион шар-
ско-пиндске области. Град Призрен се налази на надморској висини 412–500 м и
на простору између брда Цвилен (1381 м) и планина Ошљак (2212 м), Паштрик
(1978 м) и Коритник (2395 м) и планинског ланца Шар-планине. Кроз Призрен
протиче река Призренска Бистрица која га дели на два дела. Њен ток је про-
мењен доласком Турака и скренут десно од познате цркве Богородице Љевишке.
Призренска Бистрица извире на Шар-планини и улива се у Бели Дрим. На реци
су се некада налазиле воденице и вуновлачаре, којих данас нема више.
О томе када су Турци освојили Призрен историчари се нису усагласили.
По неким историчарима (Јастребов и Хасан Калеши) тврди се да је Призрен
пао под турску власт 21. јуна 1455. године. На основу турских извора, могло
би то да буде и касније можда тек 1459. године.
У периоду турске власти град на обали Бистрице добија нову урбану струк-
туру формирањем чаршија и махала и изградњом монументалних исламских
грађевина (Синан пашина џамија, Мехмед пашина џамија, Амам, Сахат кула,
Камени мост и др.). Овај период одликује и уништавање српских средњовеков-
них цркава и њиховог претварања у џамије. Тако је црква Богородице Љевишке
претворена у џамију а од делова манастира Светих Архангела саграђена је
Синан пашина џамија.
Године 1878. на скупу муслимана са Косова и Метохије и делова Албаније у
Бајракли џамији основана је Призренска лига са циљем спречавања остварења
одлука Берлинског конгреса и онемогућавања припајања територија које су
припале Црној Гори и Србији, као и постављања питања албанске аутономије
у оквиру Турске.
После балканских ратова Призрен 1912. године поново улази у састав
Србије.
Османску владавину је преживео релативно мали број цркава: Богородица
Љевишка, црква Св. Спаса, црква Св. Николе Тутића и стара црква Св. Ђорђа.
Током XIX века саграђена је нова вела саборна црква Св. Ђорђа о којој ћемо
нешто више рећи у овом раду. Поред тога, пред крај османске владавине
Призреном рашчишћене су цркве Св. Врача и Св. Томе у Поткаљаји. Коначно,
1966. године кренуло се са обновом цркве Св. Недеље у подграђу Каљаје.
420
Положај православне и католичке цркве на Косову и Метохији...
О Богородици Љевишкој постоји обимна литература па се овом прили-

ком нећемо задржавати на њој поготово што је она враћена хришћанима тек
након Првог балканског рата. Споменимо само да је реч о цркви која је у овом
облику саграђена у време краља Милутина на темељима много старије цркве
која је такође имала више фаза.
Премда ћемо о њима нешто више рећи касније подсетимо које су то цркве
„дочекале“ зидање нове цркве Св. Ђорђа.
Једина црква која је по свему судећи за све време османске владавине била
„појушча“ јесте стара црква Св. Ђорђа Руновића. Подигнута је као задужбина
браће Руновића, налази се у дворишту Призренске Саборне цркве на прос-
тору Варош махале, у близини Попове чаршије у Призрену. По свом облику
црква припада типу породичних средњовековних цркава и може се датовати
највероватније у XIV век али с обзиром да је њен архитектонски склоп, мењан
током времена, не пружа довољно података о тачном времену у коме је настала.
С обзиром на чињеницу да је била окружена старим српским гробљем, које је
подизањем Саборне цркве у XIX веку, престало да се користи, служила је и
као нека врста маузолеја за потребе сахрањивања призренских митрополита
и архијереја од XVI до XIX века и као таква имала прворазредни значај за
православно становништво.
Поред тога, још две цркве су биле, по свему судећи, највећи део времена
османске владавине биле у функцији премда уз неке мање прекиде. То је пре
свега црква Св. Спаса која је била у употребљивом стању у првим деценијама
XIX века. Задужбина Душановог властелина Младена Владојевића са роди-
тељима подигнута је око 1330, а 1348. поклоњена je недалеком манастиру Св.
арханђела. Средњовековна црква је малих димензија, основе сажетог уписаног
крста са осмостраном куполом и споља тространом апсидом. Декоративно је
зидана правилним смењивањем редова сиге и опеке и керамопластичним ук-
расом. Сликарство је настајало у два маха: најпре у олтару, слабијег квалитета
око 1335, а потом у осталом делу цркве до 1348, с тим што је један део олтарског
простора пресликан. Првобитно сликарство из олтара сликао је један мајстор,
члан радионице која је живописала и цркву Св. Николе, задужбину Драгослава
Тутића. Фреске из друге фазе, малих димензија, биле су дело локалних мајсто-
ра школованих на добрим традицијама византијског сликарства, сигурног и
истакнутог цртежа. Највероватније после 1348. у припрати су изведени Христ
и Богородица Параклиса, дело трећег мајстора. Живопис је доста оштећен, а
пожар из XIX века му је изменио палету. Цинцарска заједница у Призрену која
је од друге половине XVIII века имала право коришћења ове црквице, подиг-
ла је 1836. високе зидове амбициозно замишљене богомоље која никада није
довршена, а средњовековна црквица Св. Спаса постала je део њеног северног
брода. Од 1953. до 1963. обављани су конзерваторски радови на архитектури,
а фреске су конзервиране. Марта 2004. црква је запаљена и тешко оштећена
421
(Тимотијевић, 1972–1973, стр. 65–78; Ивановић, 1987, стр. 505–506; Ђорђевић,

1994, стр. 138, 157).
Друга црква која је била у употреби у време османске владавине а онда
у једној поплави била затрпана је црква Св. Николе Рајкова која се налази у
дворишту призренске школе „Младен Угаревић“. Цар Душан ју је 1348. године
приложио манастиру Св. арханђела. Задужбина је призренског властелина
Рајка Киризимића чији се син Богдан Киризимић помиње у Призрену 1361.
и 1368. године. У поменику манастира Богородице Љевишке који је настао и
водио са између 7. фебруара 1436. и 21. јуна 1455. године, помиње се и неки
Никодим Киризима, свакако из ове властеоске породице. Црква је служила до
1795. године када је скадарски Махмуд паша Бушатлија опљачкао Призрен. Тада
је опљачкана и ова црква па се једна њена књига обрела у цркви села Црнобрега
код Дечана где ју је пронашао и откупио проигуман Дечана Сава Саћеларија
и вратио у призренску цркву. Крајем XVIII века црква је услед поплаве била
затрпана. Обновљена је 1857. године. У њој се сачувала најстарија призренска
икона Богородице Одигитрије из средине XIV века која је првобитно стајала
на иконостасу Богородице Љевишке а сада је у манастиру Св. арханђела. Међу
њеним иконама се истиче својим уметничким и сликаним вредностима и икона
Св. Илије у пећини из XVI века.
Прекопута цркве Св. Ђорђа, у самом центру данашњег Призрена, налази
се црква Св. Николе тзв. Тутића црква. Црквица је била задужбина властели-
на Драгослава Тутића (у монаштву Николе) са супругом Белом. Према каме-
ном натпису, сачуваном само у фрaгментима, али познате садржине на основу
преписа из XIX века, црква је саграђена 1331/32, а највероватније је одмах и
осликана. Касније је постала метох манастира Дечана. Једнобродна грађевина
је малих димензија, надвишена куполом осмостраног тамбура са прозорским
отворима. На источној страни је полукружна апсида са две полукружне нише за
проскомидију и ђаконикон. Зидана је једноставно каменом и опеком. Сачувано
је релативно мало живописа. По тематици, распореду и стилу фресака живопис
је сродан оном из прве фазе цркве Св. Спаса и у цркви Св. Ђорђа у Речанима,
па се стога сматра да је иста сликарска радионица извела живопис у све три
богомоље. Истим зографима приписане су и две иконе: Богородица Одигитрија
са иконостаса Богородице Љевишке (у Саборној цркви у Призрену) и двојна
љубижданска икона са Благовестима и Сусретом Јоакима и Ане (у Народном
музеју у Београду). Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури
и живопису обављени су од 1967. до 1970, када је рестаурисано читаво кубе.
Марта 2004. црква је спаљена и тешко оштећена.
Споменимо и црквицу познату као Св. Недеља која почетком XIX није била
у употребном стању али је њено место било добро познато Призренцима. Црква
Свете Недеље, Ваведења Богородице, подигнута је 1371. године као задужбина
младог краља Марка Мрњавчевића. Та прва црква била је посвећена Ваведењу
422
Богородице, а њени остаци откривени су 1966. године испод доцније цркве на

том месту, посвећене Светој Недељи. Међу археолошким остацима посебно је
значајно откриће целе калоте кубета. У цркви су нађене и плоче са натписима
ктитора2 и надгробна плоча Марине Струје из исте године. На зидовима цркве
нађени су и остаци живописа из времена изградње (Ивановић, 1967, стр. 20–21).
Патријарх Бркић, један од последњих високих народних архијереја об-
новљене Пећке патријаршије у свом познатом спису из 1772. године дао је неке,
премда уопштене податке и о демографској, етничкој и конфесионалној ситуа-
цији у Метохији па и Призрену. По њему „нашега же закона људеј во всјех седам
предјелах једва обраштетсја три тисјашче домов, но всјех турки“. Дакле, „једва“
три хиљаде домова православног српског народа на територији тадашњег при-
зренског управног подручја, које је обухватало и пећки и ђаковачки пашалук
са њиховим „двобутјужним пашам“ са пашама-ићи туглијама. У земљи коју су
Турци „опустили Христијанством“, „населилсја албанези и стали Турками“. За
патријарха Бркића, као у Србе рачунали су се само они који су остали верни
хришћанству и православној вери, а насупрот њима исламизовани Арбанаси и
исламизовани Срби сматрали су се по свом новом верском опредељењу (при-
падништву) „Турцима“, тј. припадницима „турске“ вере, турског „закона“, ис-
лама. Патријарх Бркић је Метохију са неким суседним пределима убрајао у тзв.
„Књажество Призрен“ (санџак призренски), иако и сам каже да се и сами Турци
„даже и днес“ служе називом Метохија која се опет разликовала од суседног
„Књажества Скендерије“ (санџак скадарски), којег од „Књажества Призрен“
деле планине у сливу Дрима, или како он каже „рекоју Сербским Дримом“.
Нешто касније, 1804. године, Бркићев савременик карловачки митрополит
Стефан Стратимировић, на основу обавештења које је добијао од веродостојних
људи са терена, сматрао је како „Метохија, или Метоија, називаетсја провин-
ција Сербскија земљи“, у којој су „знатна места“ Призрен „бившаја Сербских
цареј земли“, Пећ „град, једнаки с Призреном“ који има „гражданов и Турков
и Христијан, јакоже и ониј“, тј. као и Призрен. И за Ђаковицу Стратимировић
пише да је „знатно“ место и да „имајет и Христијанов и Турков обитателеј“, с
тим што је муслимана Арбанаса у Ђаковици било више од хршћанских Срба
(„Турков јазика албанскаго болшаја част нежели Христијан Сербов обитателеј
находитсја в нем“). По Стратимировићевим обавештењима, исто тако Призрен
је „град полн Турками Арнаутами, а Христијан не много“. У Стратимировићевом
писању не помињу се, међутим, призренски Цинцари „Гоге“ међу хришћанима,
нити Османлије „Турци“, ни исламизовани Срби „Горани“. Са друге стране,
2
Натпис казује да је реч о цркви Пречисте Богородице. Црква је била посвећена Ваве-
дењу. Даље се наводи да је црква била сазидана и живописана („пописана“) „повеле-
нијем и откупом господина младаго краља Марка“ 6879. године од створења света.
Наведена година подразумева раздобље од 1. септембра 1370. до 31. августа 1371.
године.
423
из овог времена, из 1807. године, француски дипломата и конзул у Јањини

А. Пуквил, на пропутовању кроз Приштину, записао је да „је варош прилично
насељена“, а да су становници „нешто муслимани нешто хришћани, а језик им
је словенски“, тј. српски. Пада у очи да су Стратимировићеви подаци донети по
казивању других, док је Пуквил на свом пропутовању на лицу места сакупљао
податке. Карактеристично је да Пуквил не помиње у Призрену Арбанасе, па се
из тога могао извући закључак да су призренски (варошки) муслимани, осим
Османлија (већином) били српског – словенског језика.
Ова нејасност није била по среди када је у питању био само Призрен.
Такође, једна друга скоро истодобна француска службена информација казива-
ла је, на пример, да је 1811. године ђаковачка каза (кадилук) била цела насељена
православним хришћанима, што ће рећи Србима! („On dit que le canton de
Joncova ou Jacova, tout peiple de Chretien grecq...“), тј. православцима Србима!
Ђаковачки католик Паоло Тона био је, исте 1811. године сведок да су „Илири“
(Срби) његовог краја, као православци, били склони да се (тих година) подигну
на устанак, што је говорило о њиховој довољној бројности за један такав крајње
опасан подухват.
Најбољи познаваоци проблематике Старе Србије, на пример у првој по-
ловини XIX века, Француз Ами Буе и Немац Јозеф Милер, позната имена ев-
ропске науке о турској царевини на Балканском Полуострву, Европској Турској
(La Turquie d’Europe, Die Europäische Türkei), изричити су када су Метохију и
у историјском и у етнографском (етничком) погледу схватали као део Србије,
као Стару Србију: L’ entienne Serbie, Alt-Serbien. Сличноjе мишљење било и код
Аустријанца Јохана Георга фон Хана и Руса Александра Хиљфердинга и Ивана
Јастребова, код Енглескиња Мекензијеве и Ирбијеве око средине и у другој по-
ловини XIX века, код Рене Пинона и других крајем XIX века. Њихово мишљење
значајно је то нагласити није било резултат кабинетског професионалног рада
већ емпиријска сазнања из аутопсије, бављења на терену и комплексних студија
целокупних прилика (у мањој или већој мери) и односа. Како у билатералним
везама тако и у општој анализи турске управе у метохијским крајевима – тур-
ским санџацима, односно казама Пећи, Ђаковице и Призрена.
Културна и историјска цивилизацијска слика Косова и Метохије не само
у средњем веку већ и под турском доминацијом до дубоко у XIX век, нарочито
у монументалној архитектури и културним (културно-верским) споменицима,
доминантно је српска, а у складу са тим је и географска номенклатура и то-
пономастика као превасходно словенско-српског порекла и значења. Извесна
мања одступања у номенклатури, по тачној опасци доброг познаваоца арбанаш-
ких прилика, Аустријанца Ј. Хана, долазила су услед потребе за адаптирањем
словенских српских речи језичким и говорним особинама арбанашког језика
(Albanischen Formen Slavische Namen). Тако је, на пример, Ами Буе изричито
наводио да је Метохија чинила део Старе Србије, заједно са Косовом, Новим
424
Пазаром (вароши и њеног управног подручја) и Горњом Мезијом („Prischtina

est à présent la plus considerable de cette partie de l’encienne Servie (Stara Srbia),
dans laquelle les Serbes compremment les districts de Novipazar, la Métochie et la
Haute Moesia occidentale jusqu à la frontière macédoniemne“).
Добар зналац прилика у Метохији из аутопсије, комесар аустријске по-
граничне санитетске службе у Котору, иначе једно време на служби код пећког
паше, др Јозеф Милер, сматрао је Метохију (заједно са Новопазарским санџаком
и Косовом) пределом Старе Србије, и у историјском и народносно-етнограф-
ском погледу.
Француски конзул у Скадру Иасинт Екар (Hecquard), добар познавалац
прошлости и живота арбанашких Малисора, ограничавао је географски појам
(северне) Албаније на реци Дриму административној граници Скадарског
и Призренског пашалука. Ту границу означио је графички и на великој кар-
ти (анекс својој књизи). Између осталог, помињао је и случајеве исељавања
Арбанаса у Метохију, у пећки и ђаковачки крај, а Дечане је сматрао за главно
упориште православља и српског народа у овим крајевима, настојећи да његово
братство приволи на унију са католичком црквом.
У време Екарово Метохију је посетио 1859. године и о њој писао руски кон-
зул за Босну Александар Хиљфердинг. Он је појам Старе Србије са Метохијом
поистоветио са Призренским пашалуком (ејалетом).
По њему у Метохију су спадали Пећ и Ђаковица, заједно са Призреном, у
Стару Србију („Ја узимам Стару Србију у оном опсегу у коме је третирао народ
и црквa, укључујући новопазарску област“). По Хиљфердингу планина Плеш
(западно од Пећи и Призрена) делила је Стару Србију од Албаније.
У овој истој територији Старе Србије коју је наводио Хиљфердинг (а пре
њега и Ами Буе), француски публициста А. Убисини ценио је да је у ливам
(санџацима) Приштине, Призрена и Новог Пазара, дакле територији Старе
Србије, живело (1854. године) двеста хиљада Срба.
О појму Старе Србије двадесетак година после Ами Буеа, саопштио је
своје мишљење и Јохан Георг фон Хан, и каже да је Метохија са Косовом нека-
да (у средњем веку) била средиште средњовековне Србије Рашке краљевине
(„...Kloster von Gratschanitza... welches eines der berühmtesten des alten Königreiches
Rascien ist, dessen Schwerpunkt das Amselfeld und die östlich anstossende Ebene des
weissen Drin /Metoja/ war. Der Name Rascien scheint aber hier Landes ausgestorben
zu sein... Die Serben haben ihm den Namen Altserbien /Stara Srbia/ substituirt...
Ausser den genannten Ebenen /Kossowo, Metoja/ gehört jedoch auch der Kessel von
Nowi Pasar sicher zu demselben“). Ову Стару Србију, Alt-Serbien Хан је разлико-
вао од домовине Арбанаса Mutterland, Stammland, која се налазила у Малесији
и Дукађину (у данашњој северној Албанији). У овом смислу, још 1850их година
Хан је потврђивао присуство многих поисламљеаих Срба у све три метохијске
вароши (und in Ipek, Jacova und Prisrend viele muhamedanische Serben sind), да
425
су словенски називи места подешавани према албанском изговору („albanische

Formen slavischer Namen“) и да је податке за своја казивања добијао из албан-
ске околине („meistens vom Albanesen umgeben“), односно да је о броју кућа
и села добијао податке од своје службене пратње управних власти, војника
пратилаца. Уопште узев, још на крају шесте деценије XIX века, Хан је узимао
да су и Метохија и Косово биле области са помешаним српскоарбанашким
становништвом („Amselfeld und die Metoja, sind Mischbezirke, und werden von
Albanesen und Serben... gemeinsam bewohnt“). Притом, карактеристично је било
казивање Ханово, да су хришћанска (српска) села била слободна само на пла-
нинама. Треба нагласити да је и Ј. Г. фон Хан у Стару Србију рачунао и Косовс
и област Новог Пазара.
Од Енглеза појам Старе Србије био је усвојен од Пејтона и од Ирбијеве и
Мекензијеве. За њих „Стара је Србија онај крај Турске у Европи, који је највећ-
ма скопчан са словенским народним предањима; ту је главни извор народној
песми, ту седиште старе владе српске, ту је позорница где паде српско царство.
Земљиште је у овоме крају богато и живописно... Велика драж Старе Србије
лежи у томе... што леже остаци који сведоче како је она некада била хришћан-
ска и цивилизована земља. Између суровости албанских села путник наила-
зи на стару једну престолницу и патријаршију... на велике цркве у византијс-
ком стилу, на фреске...“. Мекензијева и Ирбијева сматрале су да је Приштина
„у срцу Старе Србије“. Име Старе Србије је „у обичају међу Славенима у Турској
и међу Славенима у целој Аустрији и Русији. Али за њ’ неће да знају ни турске
власти ни европски конзули у Турској. За њих срце Старе Србије, историјско
и земљописно, састављено је од две... заравни: Метохије и Косова. Призрен,
Пећ и Дечани су најпознатија места у Метохији. У свом познатом путопису из
1860-их година, једну главу (ХVII) oнe називају ’Стара Србија’.“
Руски конзул Јастребов једно своје велико дело назвао је „Стара Србија
и Авбанија“, где је Метохију са Ђаковицом и Дечанима ставио као култур-
но-историјски центар средњовековне српске државе, као и Призрен са његовим
управним подручјем (и то у једном ширем, територијалном опсегу „од Скадра
Скадарски пашалук – до Тетова и Дебра – Дебарски пашалук), у којима jе на-
лазио пуно историјских реминисценција повеснице српске државе и народа
још из средњег века“.
Од писаца савременика који су из аутопсије познавали опште и посебне
прилике на Косову и Метохији, помињемо и Петра Кукуља, аустријског гене-
ралштабног вишег официра. Он је на терену запазио да се име Старе Србије
одржало и 1870-их година, упркос многим покушајима да се оно истисне из
употребе, или бар умањи у свом географском, територијалном простирању
и замени другим именима, углавном појмом Албаније. Међутим, П. Кукуљ
је именом Старе Србије подразумевао призренски мутесарифлук, заједно са
Призреном, Пећи и Ђаковицом у Метохији. У том смислу је и написао велико
426
дело, жанра војногеографске студије, у којој је описивао, поред Кнежевине

Србије, и онај њен део који се налазио под турском влашћу Turkisch Serbien
(Stara Srbija – Alt Serbien). Оно је веома значајно и по томе што е износило (про-
верене) податке, поред осталог, и о етничким приликама и конфесионалним
међуодносима у Метохији (као и уопште на целој територији тада актуелног
призренског мутесарифлука (санџака).
О Косову и Метохији као делу Старе Србије писао је и један низ српских
писаца, почев од Вука Караџића па до Марка Миљанова савременика, као што-
су Гедеон Јуришић, Серафим Ристић, Милош Милојевић, Панта Срећковић,
Спиридон Гопчевић, затим нешто касније Тодор Станковић, Бранислав Нушићу,
Манојло Ђорђевић Призренац, Илија Ставрић (Петар Костић), Милојко
Веселиновић и још неки други. Серафим Ристић, игуман Високих Дечана, ро-
дом Тетовац је једно своје дело са сижеом о савременом стању у пећко-ђако-
вачкој кази у Метохији чак назвао „Плач Старе Србије“ (1864). У овом погле-
ду као писац о приликама у Метохији посебно се истицао Марко Миљанов
који је Метохију сматрао пределом Старе Србије која се простирала, по њему,
„око Дрима до Проклетије арбанашкије, недалеко од Ђаковице“ Два домороца,
Манојло Ђорђевић и Петар Костић, обојица Призренци сматрали су Призрен
за културно-историјски најважнији центар Старе Србије, а од историчара и
публициста, с позивом на историјске реминисценције и народна предања о нека-
дашњем етничком карактеру Метохије, у Старој Србији, највише су се истицали
Панта Срећковић, Милош С. Милојевић, Милојко Веселиновић и Спиридон
Гопчевић. Међутим, праву аргументацију, с позивом на историјска, етнографска,
антропогеографска, културолошка и друга факта о оправданости назива Старе
Србије за Метохију (са Косовом) дали су тек српски научници и истакнути пис-
ци на прелазу XVIII у XIX век: Јован Цвијић, Јован Томић, Јован Хаџивасиљевић,
Владимир Петковић, Јевто Дедијер, Стојан Новаковић, Александар Белић, Јован
Радонић, Григорије Божовић, Светислав Симић... који су, са добрим познавањем
ствари писали о прошлости и садашњости Старе Србије, у којој су Косово и
Метохија представљали њен централни и културно-историјски најважнији део.
Сима Андрејевић Игуманов и српска црква

на Косову и Метохији
Писати о српским црквама на Косову и Метохији а не рећи нешто више о

Сими Андрејевићу Игуманову је немогуће. Зато ћемо се нешто више задржати
на њему пре него што наставимо причу о цркви Св. Ђорђа.
Сима Андрејевић Игуманов је, неоспорно, један од највећих добротвора
српског народа и српске цркве свих времена. Његов значај је посебно велики
јер је он радио на просвети српског народа у Старој Србији у време најжешћег
притиска на Србе у османској империји.
427
Након синовљеве смрти Сима се сасвим посветио националном раду, те-

жећи свим својим бићем да што је могуће више допринесе свом народу у Старој
Србији и својим знањем и искуством а наравно и својим великим капиталом
којим је тада располагао. Игуманов је уновчио у Русији сва своја богатства и
пренео новац у Београд, дао га у банку под интерес и улагао у Призрен за поди-
зање школа и учитеља и наставника за њих а од 1869. године сасвим се посветио
раду на отварању Призренске богословије (Бован, 2005, стр. 72). По други пут
је дошао у Призрен 1869. године с намером да отпочне припреме а отварање
споменуте богословије. Крајем исте године вратио се, по последњи пут у Русију
(у Кијев и Петроград) са циљем да пренесе целокупну имовину у Београд а што
је и учинио. Целу зиму 1869/70. године је провео у Русији да би се коначно у
лето 1870. године вратио у Призрен (Костић, 1902, стр. 343– 344). Од повратка
у Призрен па до 1875. године Сима је потрошио преко 2.000.000 гроша (око
200.000 форинти) на школе и цркве. У самом Призрену саградио је српску цркву
каквој није било равне у целој турској царевини. За тај патриотски рад руски цар
Александар II произвео је Симу за почасног грађанина престонице Петрограда
(Anonim, 1875, стр. 263). Још пре тога 12/24. октобра 1869. године изабран је за
члана Славенског Благотворителног комитета (Костић, 1902, стр. 344).
Све је ишло по плану који је замислио и Призренска богословија је почела
са радом 1. октобра 1871. године. Сима се бринуо за своју школу док је био у
Призрену али је због ратних неприлика, по савету руског конзула, од 1875. до
1881. године живео у Београду. Чим је постало могуће да допутује у Призрен,
Сима је дошао са намером да више никада не напусти свој завичај. Умро је у
Призрену 23. фебруара 1882. године. Доживео је да његову Призренску богосло-
вију заврши седам генерација младих учитеља и свештеника (1880/81. школске
године није било ученика у III разреду, због претходних ратних година) (Бован,
2005, стр. 72–73).
Симина кућа у Одеси је била право стециште Срба из Старе Србије, по-
чев од ђака и студената па до трговаца и националних радника. Игуманов је У
Одеси је Сима од Срба ученика, доста сазнао о националним задацима Срба
и о начинима на који се најбоље може помоћи свом народу који још живи под
Турцима. Сима Игуманов и Панта Срећковић су се упознали у Кијеву где је
Панта студирао (Срећковић, 1881, стр. 44–46; Бован, 2004, стр. 28). По тврђењу
Пантином он је тада посаветовао да пошаље барјаке српским црквама а да
преко Гиљфердинга издејствује да се руске књиге шаљу српским школама у
Старој Србији Што је Сима прихватио и урадио (Срећковић, 1881, стр. 44–46).
Али да пустимо самог Панту да о томе приповеда: „Тада се ја са њиме, као ђак
универзитета, упознам. Приликом нашег познанства ја му саопштим шта ми
је говорио о руској радњи и њеним намерама односно јужног Словенства попе-
читељ кијевског учебног округа г. Ребиндер, зет оног кнеза Трубецког, који је био
намењен за президента републике, коју су били наумили прогласити тако звани
428
’Декабристи’ и који се по смрти цара Николе вратио из Сибира и становао

код свог зета. Овај старац се много интересовао јужним Словенима и много
ми говорио о руској политици у томе правцу. Њему сам читао своје чланке
штампане у Руском вјеснику. Попечитељ Ребиндер и његов таст кнез Трубецки
мени су разјаснили читаву радњу руску о васкрснућу Србије и српског племена.
Од њих сам чуо да је Погодин ош 1832.године слат на југ с намером да упозна
руску владу са стањем ствари итд. да Русија свесрдно ради на ослобођењу
’јужних Словена’ па у тој цељи чини све што може, да се одржи православље и
да се развије дух национални. Да је којом срећом, био склопљен у Одеси српски
комитет, то би он урадио све што је урадио бугарски“ (Срећковић, 1881, стр.
44–45). Интересантно је шта Панта Срећковић наводи о Србима који су тада
живели у Одеси: „У Одеси је било много врло богатих Срба, али су они пили
луксузирали, па се о народности својој нису бринули, држећи да Србима нико
ништа не може шкодити“ (Срећковић, 1881, стр. 45, нап. 2). Нешто даље о
Сими Панта наводи: „Пошто смо знали како радњу ових блгарских комитета,
тако и искрену и братску руску готовност потпомагати јужно Славенство,
посаветујем Сими две ствари:
1. Да пошље у Стару Србију у цркве око 70 Застава (барјака) са српским
натписима, и
2. Да он затражи црквене утвари од руског синода преко Хиљфердинга.
Сима на свој рачун сагради и пошље барјаке а за утвари и књиге напише
молбу Хиљфердингу. Хиљфердинг је све урадио што је могао. Ја сам та писма
Хиљфердингу од стране Симине писао“ (Срећковић, 1881, стр. 45–46).
Сима је после двадесет осам година бављења у туђини 1864. године посетио
Призрен (Костић, 1922б, стр. 267; Костић, 1902, стр. 342–343; Бован, 2004, стр.
102–103). Изгледа да је тада са собом понео и Летопис манастира Светог Марка
који је водио Аксентије Андрејевић рођени брат Симе Игуманова. Вероватно га
је при проласку кроз Београд предао Панти Срећковићу који га је искористио
као главни извор за своје дело „Синан паша“ (Срећковић, 1865). Наиме, и Панта
Срећковић ће посетити манастир Св. Марка али тек 1873. године а у то време
напред споменуто дело ће већ одавно бити објављено. Споменимо да је значај
записа Аксентија Андрејевића готово немерљив за стварање потпуније слике о
животу Срба на Косову и Метохији после 1690. године а нарочито на почетку
XIX века, заправо до пишчев смрти 1825. године (Бован, 2004, стр. 40).
Већ смо споменули да је октобра 1871. године започет рад у Призренској
богословији. Међутим, оно што је интересантно то је да је још почетком 1871.
године, у циљу припреме плана и програма рада ове богословије, образован
у Београду Одбор у коме је један од чланова био и Панта Срећковић (остали
чланови одбора су били архимандрит Дучић, Владмир Вујић, Јанићије Поповић,
Милош Милојевић и Јаков Павловић. Они су припремили „Нацрт устројства
429
богословије у Старој Србији“ и 25. марта 1871. године предали га Министарству

просвете (АС – Министарство просвете – 1871 – IV – 131; Popović-Petković,
1970, стр. 374). Српска влада је пар месеци касније усвојила овај нацрт као и
неке још друге предлоге везане за богословију (Popović-Petković, 1970, стр. 375).
Панта Срећковић и Сима Игуманов су се, поново, срели у Призрену у
лето 1873. године. Том приликом Панта је забележио како Сима, боравећи у
Призрену, сву своју пажњу и љубав посвећује школама и старању о њиховом
подизању. Немилице је на то трошио новце. Није било знатнијег Турчина коме
он није слао дарове (Симини пријатељи су били сви главнији Турци у Призрену)
(Срећковић, 1881, стр. 48), а Богословију је снабдео справама за обучавање.
Набавио је и очигледну справу која представља сунчани систем, који се окреће
управо онако као у природи. Тиме је обратио пажњу и турских учитеља који
су долазили и дивили се свим тим справама о којима они нису ништа знали
(Срећковић, 1881, стр. 47–48).
Панта је тај свој боравак у Старој Србији искористио да прикупи ста-
ра документа и књиге (Слијепчевић, 1941, стр. 4; Бован, 2004, стр. 167–168).
Срећковић је из Призрена отпутовао 21. августа/2. септембра 1873. године и то
преко Тетова, Скопља, Куманова, Кратова, Врања, манастира Пчиње, Лесковца
и Ниша у Србију. Том приликом он је са собом носио и велику количну раз-
них старих докумената и књига. Истовремено Илија Ставрић је обавештавао
митрополита Михаила да ће и он ускоро послати у Београд неколико дотад
непознатих докумената које ни Панта није видео (Писмо Илије Ставрића мит-
рополиту Михаилу писано 25. августа 1873. године у Призрену) (Слијепчевић,
1941, стр. 29).
Након почетка Невесињског устанка јуна 1875. године погоршао се однос
турских власти према Србима. Руски конзул у Призрену Јастребов је посавето-
вао Симу Игуманова да се склони у Србију, што је он и учинио, јер је као руски
држављанин био дужан да слуша савете руског конзула. Покупио је најнужније
ствари и без већих проблема прешао у Београд. Сима је време од 1875. до 8.
септембра 1881. године провео у Београду. Живео је скромно у кући свог старог
пријатеља и сарадника Панте Срећковића (Костић, 1925, стр. 17; Бован, 2004,
стр. 186–187). За разлику од Петра Костића Панта Срећковић наводи шта је
Сима, у то време, радио у Београду: „Овде у Београду на Теразијама купио је
оно непокретно имање на ћошку до куће покојног Мишића, написао је теста-
мент и све своје имање оставио на своју школу и на школовање или овде или
на страни српских младића из Старе Србије. За тутора је поставио српског
митрополита и два трговца“ (Срећковић, 1881, стр. 49).
О стању српске цркве на Косову и Метохији најбоље можемо сазнати из
приче о зидању цркве Св. Ђорђа у Призрену.
430
Зидање цркве Св. Ђорђа у Призрену
Након смрти Хаџи-Захарија митрополита рашко-призренског и скадарског

1830. године остали су Срби у Старој Србији следећих пола века без народне
црквене организације. Цариградска Патријаршија је за нове митрополите по-
стављала Грке, који су својим деловањем одбијали од себе народ и свештен-
ство. Истовремено стални успон Кнежевине Србије будио је наде да ће и Стара
Србија бити у њеним границама (Батаковић, 1989, стр. 13).
Међутим, игром случаја, управо у време владика фанариота започело се
у Призрену са зидањем нове цркве.
На подизању нове цркве у Призрену почело се радити 1830. године. То је
било скопчано са разним сметњама и великим трошковима. У то време су у
Призрену владале паше из породица Ротула и било је неопходно управо њих
придобити као и њихове људе од поверења. П. Костић наводи како се из старих
црквених протокола могло видети да се значајнијим муслиманима давало по 2 до
3 аршина чихе или по неколико ока кафе и шећера. Укупно је за подмићивање из-
дато близу 200 турских лира. На жалост, када је царска војска поразила Махмуд
пашу Ротула и 29. августа 1836. године и прогнала га у Истанбул испоставило се
да су ови покушају били узалудни (Костић, 1928, стр. 83). Помагала је и српска
држава па је тако из народне касе је, на име дародајанија, 16. маја 1832. године
исплаћено владици призренском 4800 гроша (Петровић, 1899, стр. 352).
Пошто су након 1830. године на место рашко-призренских митрополита
долазили Грци било је неопходно да се преко њих и Цариградске патријаршије
ради код османских власти на добијању фермана. Зато се, бар јавно, највише
заузимао митрополит Игњатије.3 Њему је у ту сврху било дато 100 турских
лира. И тај новац је пропао. Давало се, немилице, и даље да би се тек 1855.
године добио тражени ферман. Укупно је за ферман дато близу 500 турских
лира (Костић, 1928, стр. 83).
У то време је у Призрену било око 500 српских домова. Скоро све главне
радње у граду су биле у српским рукама тако да мада малобројни Срби су финан-
сијски релативно добро стајали. Трговци су поготово добро зарађивали за време
Кримског рата тако да су многи могли дати за цркву прилог од 10 до 50 турских
лира. Главни мајстор са још неколико радника је био из Дебра. Темељи цркве су
се премеравали канапом а не аршином. Дима Кампарела, бивши папуџија, иначе
врло доброг материјалног стања, узвикнуо је током мерења: „Пушти, пушти,
народ нека је жив! У име Божије ће гу направимо“. Са копање темеља започело
се на дан Св. пророка Илије 20. јула 1856. године (Костић, 1928, стр. 84).
3
Игњатије, митрополит рашко-призренски, скендеријски и ђаковачки највероватније
од 1840 до 1849. године. Митрополит Игњатије први пут се помиње помиње 1840.
године. По свој прилици је те године дошао за митрополита у Призрен и наредио
попу Петру Пјаковачком да учи „дјецу“ (Епископ Сава, 1996, стр. 191).
431
Основа цркве је у облику развијеног уписаног крста са централном ку-

полом. Унутрашњи простор цркве је са два реда стубова издељен на три бро-
да, средишњи већи и бочни, мањих ширина. На источној страни бродови се
завршавају апсидама, споља вишестраним, изнутра полукружним, у којима је
смештен олтарски простор, проскомидија и ђаконикон. Кубе се издизало над
ступцима над пресеком трансепта и главног брода. Изнад централног брода на
западној страни наоса изграђена је галерија од дрвене конструкције, која служи
као певнички простор. До изградње звоника од армирано-бетонске конструк-
ције 1892. године, црква је имала дрвени звоник. Нови звоник је изграђен на
западној страни цркве у оси наоса и прислоњен на зид прочеља. Нови звоник
носи новоформирана армирано-бетонска конструкција видљива у наосу, од
пода до плафона. Црква има више улаза, главни је са западне стране у оси
наоса и три бочна. Два са јужне стране за наос и ђаконикон и један са северне
стране за наос. По првобитној замисли, која није остварена до краја, цркву је
са прочеља и са јужне и северне стране обухватао трем.
Након подизања стубова од камена са западне и јужне стране изграђена
је дрвена кровна конструкција као привремено решење, јер се на основу ост-
варених ослонаца у зидној маси фасадних зидова требала формирати на исти
начин као у самој цркви. Решење кровних равни изнад наоса је у облику крста.
Сводови су у теменима испуњени додатним материјалом, па су кровне равни
косе, покривене лимом.
Основни грађевински материјал, којим су озидани зидови, стубови, калоте,
сводови, пандатифи и луци је камен. Спољни зидови су зидани добро клесаним
каменом, а изнутра омалтерисани. Стубови су такође озидани на исти начин.
За зидање спољних зидова, перваза око врата и прозора, зидање унутрашњих
стубова и стубова недовршеног трема употребљен је белосиви конгломерат
ситније структуре.
На месту на коме је била предвиђена изградња нове цркве од вајкада је
било православно гробље у коме се сахрањивало готово до момента почетка
изградње цркве. Због тога је било и свежих гробова а и код старијих гробова
земља је била растресита и не баш најбољег квалитета за фундирање. Било је
неопходно фундирати темеље цркве на већој дубини него што би то било нео-
пходно у нормалним условима. Носиво тло тзв. „здравица“ била је прилично
дубоко. Није ни чуди да је ископ и пуњење темеља коштало далеко више него
што је првобитно планирано. Након што су темељи довршени кренуло се са
зидањем. Зидови цркве су споља облагани тесаним каменом. Камени стубови
су се састојали од 2 до 3 дела спајана на месту где су и постављани. Делови за
стубове су клесани у клисури Бистрице 3 до 4 км узводно од Призрена негде у
близини остатака манастира Св. арханђела. За њихово довлачење низ Бистрицу
до Призрена црквена општина је држала три пара бивола. Коришћени су ниски
гвожђем утврђени точкови које је вукао пар бивола (Костић, 1928, стр. 84–85).
432
Када је већ започето зидање цркве одлучено је и да се западне стране

започне зидање двостране припрате за жене. Међутим, није се водило рачуна
да су муслимани још раније бесправно отуђили део црквеног земљишта и то
баш део где су требала да се сазидају два стуба припрате. Све до 1868. године
зидани су истовремено сама црква и припрата али са паузом од две до три
године. Прилози за зидање су били потрошени поготово што је значајан део
од предвиђене суме морао да се искористи за откуп од муслимана дућана који
су се граничили са црквеном портом.
Члан суда призренског Лазар Поповић је 12. маја 1867. године молио срп-
ско Министарство просвете и вера да се цркви призренској поклони једно звоно
а зашта су добили дозволу од Мамуд паше (АС – Министарство просвете – бр.
652/67 од 12. маја 1867. године).
У међувремену, после двадесет осам година бављења у туђини посетио
је 1864. године поново Призрен Сима Андрејевић Игуманов, доневши многе
дарове школама, црквама, манастирима, митрополиту Мелентију и виђенијим
Турцима. Тада је свака православна кућа у Призрену и околини добила бар по
једну икону и то свака кућа оног свеца којег слави. Том приликом је Сима бора-
вио и у манастиру Св. Марка кога је необично много волео и коме је био врло
привржен. Нарочито је био поносан на подигнути звоник са звонима које је он
финансирао из Русије. То су била прва црквена звона под Турцима у целом крају
(Костић, 1922б, стр. 267; Костић, 1902, стр. 342–343; Бован, 2004, стр. 102–103).
Радови на цркви су били практично обустављени 1868. године пре свега
због недостатка средстава. Видевши то, тадашњи руски конзул у Призрену
Евгеније Тимајев је 1869. године понудио Призренцима да тадашња руска ца-
рица Марија Александрова исплати црквеној општини све до тада начињене
трошкове и истовремено доврши о свом трошку цркву. Општина је са благо-
дарношћу тај предлог одбила. Зидање цркве је настављено тек 1873. године
дакле две године пошто је почела са радом Богословија. Сматрамо да је и рад
на отварању Богословије био један од узрока што се стало на изградњи цркве
и тек кад се уходала са радом било је могуће наставити са радом на цркви.
Да би се наставило са зидањем било је неопходно поставити два стуба
за припрату на северозападној страни цркве а то није било могуће јер су мус-
лимани то земљиште држали у свом власништву и били га одредила за јавни
клозет. Сви ранији покушаји да се то земљиште откупи нису уродили плодом.
На срећу, 21. маја 1873. године дошао је за валију у Призрен Хусеин паша познат
као строг чиновник. У оближњој црквеној згради се налазио руски конзулат
а са балкона те зграде се одлично видео „муслимански“ клозет. Једног дана, у
лето 1873. године тадашњи руски конзул Јастребов, који се лично дружио са
Хусни пашом, узвео је приликом једне валијине посете овог на балкон и по-
казао му шта раде муслимани. Исторвемено га је замолио да се томе стане на
пут тако што би Срби откупили у чаршији два дућана која би се прилагодила
433
за клозете. Хусни паша је усвојио тај предлог и 14. августа 1873. године је са
члановима административног савета дошао у чаршију (Стари Пазар) и ту оку-
пио све муслимане. Ту их је искритиковао због обичаја да врше нужду поред
цркве и наредио им да откупе два дућана за шта ће црква дати новац. Присутни
муслимани се сложише те тутори цркве дадоше 150 турских лира с којима су
купљена два дућана за клозете („чаршијску потребу“). Након тога било је могуће
поставити и последња два стуба за несуђену припрату и уклони дотадашњи
смрад (Костић, 1928, стр. 85–86).
Убрзо су наступили тешки дани за српски живаљ у Призрену па и шире
у Јужној Србији и Маћедонији. Од устанка у Херцеговини 1875. године па до
краја рата 1879. године био је затворен руски конзулат у Призрену. За све то
време српски живаљ у Призрену је периодично страдао од упада Љумљана. Маја
1878. године основана је у Призрену Албанска лига позната и као Призренска
лига. Надолазак мухаџира из Топлице и других ослобођених крајева је додатно
погоршавао положај српског живља.
Положај Срба на Косову и Метохији није био побољшан ни почетком 1880.
године. Па ни кад је реч о цркви. Јастреб је 26. фебруара 1880. године известио
надлежне у Русији да у неким селима призренског и пећког округа свештеник
није био и по три године па је он слао старешину манастира Св. Марка да обави
основне хришћанске обреде (Бован, 1983, стр. 153–154).
У то време су се у Турској у српским црквама скупљали прилози како за
цркве и школе тако и за сиротињу па чак и за српске ухапшенике (у Призрену
на посебним тасовима). Довршење нове цркве требало је извршити помоћу тих
прилога. Мислећи ан то два наставника Богословије родом из Призрена су у
том циљу на дан Св. Саве 1880. године образовали Друштво Св. Саве. Према
прописаним правилима почело се са сакупљањем прилога од његових чланова:
добротвора, утемељивача и редовних чланова. Захваљујући томе, друштвени
благајник је на Св. Саву 1885. године известио друштвени скуп да друштво
располаже са 300 турских лира. Истог дана друштво је донело одлуку да се та
сума да цркви на зајам са 8% годишње камате а под условом: „да црква испла-
ти Друштву сву суму првом приликом, када буде у стању то учинити“. Због
политичке ситуације признаница није гласила на друштво него на име фонда
Димиша Мишетевића, просветног добротвора из Призрена. Као гаранти да
ће се сума вратити потписали су се 20. јануара 1885. године на истој призна-
ници тадашњи цркве тутори и старешине свих српских еснафа у Призрену.
Међутим, та сума никад није враћена а и само друштво се опасне политичке
ситуације исте године само растурило. Благодарећи тој помоћи и побожности
и патриотизму имућнијих Срба у Призрену, који су плаћали израду појединих
икона за иконостас, црква је довршена и освештана 1. октобра 1887. године. По
црквеним рачунима, почетком 1912. године црква је била дужна споменутом
друштву и еснафима преко 80.000 тадашњих динара (Костић, 1928, стр. 87).
434
Иконостас је израдио Кузман Фрчковски, родом из Глаичника. Црква је

имала три престола. Главни је посвећен Св. Ђорђу а остала два Преображењу
и Св. Димитрију.
Црквени кров је покривен цинком који је већ после 5 до 6 година почео да
пропушта кишу. Због тога се једног дана 1892. године окупило око 40 српских
првака да се скупе паре за препокривање цркве оловом. Паре скупљене а највеће
прилоге су дали Арса Савић Аљуш и Хаџи Васиљ Ђорђевић. Убрзо је црква
добила нови оловни кров. Остао је проблем звона. Муслимани никако нису
хтели да чују да са цркава звоне звона. као што смо већ навели, Сима Игуманов
је успео да набави и постави звоно у Марковом манастиру али је то далеко теже
ишло у граду премда законски ништа није било спорно. Ни католици коју су
цркву довршили 1875. године нису могли да користе звоно све до Ђурђевдана
1891. године. Убрзо су на католичкој цркви била два звона али Срби никако
нису могли да добију дозволу да на својој цркви поставе звоно. Тек када је 28.
марта 1903. године у Косовској Митровици убијен руски конзул Шчербин Срби
су успели да поставе звоно. наиме, црквена општина у Призрену је одлучила да
му одржи помен и о томе је известила руског конзула Тухолку. Да би се то што
свечаније обавило решено је да се огласе и звона на српској цркви. Тухолка је
то прихвати па чак обећао и заштиту. Употребљено је једно мало звоно од 10
до 15 килограма које је стајало у цркви без употребе. Тако је 6. маја 1903. годи-
не после више векова поново зазвонило звоно у српској цркви. Муслиманско
становништво није реаговало. Убрзо је решено да се сагради и звоник зашта је
добије дозвола од призренског мутасерифа Рашид паше. Мајстори су радили
тајно у цркви користећи даске од црквеног пода. Звоник је био готово за једну
ноћ поново без инцидента. Убрзо затим је Нака, удовица београдског трговца
Николе Спасића за покој душе свог мужа послала једно повеће звоно.
Католичка црква
Албанци почињу масовније да насељавају Косово и Метохију од првих

деценија XVIII века. Скоро сви су долазили са простора данашње северне
Албаније и били су највећим делом католици. Међутим, пошто су били сла-
бо утврђени у хришћанство врло брзо су прелазили у ислам. Исламизација
католика Албанаца је успорена тек негде првих деценија XIX века. Католици
на Косову и Метохији су имали свог бискупа у Призрену али све до Кримског
рата нису имали већи значај. Доласком западних конзула пре свега француских
католичка пропаганда постаје јача. Захваљујући, најпре француским, а затим и
аустроугарским конзулима на Косову и Метохији, у периоду од 1878. до 1912.
године положај католика биће далеко повољнији од положаја православног
становништва на тим просторима.
435
У том се раздобљу међу католицима почело јављати љараманство, које и

данас вуче своје трагове. Што је заправо то љараманство? Сама реч љараман
значи шарен. Наиме, многи, желећи задржати и сачувати веру својих предака,
а да би избегли притиске и сваковрсне неприлике, унутар породичног живота
чували су и практиковали католичку веру, а у јавном животу су се показивали
као муслимани, попримивши уз католичка и муслиманска имена. На тај су на-
чин чекали на боља времена кад ће моћи и јавно исповедати оно што су чинили
у приватном животу. Многи су тако коначно напустили своју веру, док је један
дио ипак остао тако до 1845. године. Те је године у овим крајевима пукла вест
да је султан, по узору на друге европске владаре и под њиховим притиском,
прогласио слободу вероисповести за све поданике у свом царству. Користећи
се тим, 24 породице из данашњих жупа Стубла и Бинач јавно су се изјаснили да
су одувек били католици, иако су неко вријеме потајно морали то исповедати,
те да и сада желе бити и јавно исповедати оно што су до тада само потајно.
То је за месне власти било потпуно неприхватљиво. Покушали су их на леп
начин и разним обећањима од тога одвратити. Међутим, све је било узалудно.
Ни мучења нису користила. По наређењу централних власти њих око 180 је
интернирано најпре у Солун а затим у Малу Азију.
Кад су се вратили кућама, имања им нису била враћена, а злостављања
су поново почела. Неприлике које су њима учињене чиниле су да се мало тко
повео за њиховим примером. Тај феномен љараманства сачувао се све до на-
ших дана. И данас има људи који код куће и у приватном животу практикују
католичку веру, а у јавности се показују као муслимани. Из дана у дан има их
све мање и мање. Има и таквих који су љарамани иако нису крштени, те није
редак случај да се као одрасли крсте с целом породицом (Analesn, 1909, стр.
324–333; Sopi, 1972, стр. 271–273).
Јањево се Налази око 20 км југоисточно од Приштине, и североисточно
од Липљана на речним терасама Јањевске реке која силази са западних страна
планине Кознице. Насеље припада познатом рударском подручју Новог Брда и
заједно са Новим Брдом је било једно од значајних места у средњовековној
Србији. Старо Јањево се простирало између брда Борнелина и Сурњевице, а
рудник и насеље је бранила тврђава на брду Велетин. Рударска окна налазила
су се на простору од 12 км² (Мркобрад, 2010, стр. 384). И за време Османске
власти Дубровчани су сачували велике привилегије у насељу, и поред тога до-
лази до стагнације у развоју насеља. Према барском надбискупу Марину III
Бицију у Јањеву је 1610. године живело 200 православних, 180 исламских и
120 католичких домова. Јањево се потом све до краја XVII века помиње као
рударско место, богато рудом; извештаји католичких мисионара готово ре-
довно говоре о стању католичког становништва у овом месту. Из једног таквог
извештаја видимо да je јањевска католичка црква 1671. године. служила за
катедралу скопског надбискупа, пошто je Катедрала у Скопљу преобраћена у
436
џамију. Тако и Хан каже да je ово заклоњено планинско место било седиште
скопског надбискупа све до 1821. године када je одатле премештено у Призрен.
Турски географ Хаџи Калфа код кадилука Мораве међу граничним кадилуцима
помиње и кадилук Јањево (Урошевић, 1935, стр. 188–189). Након хабзбурш-
ко-турског рата 1683–1699. године услед пораза аустријске војске, а плашећи
се турске одмазде, католичко становништво заједно са Србима напушта ово
подручје. После одласка католичког становништва по изворима из 1722. године
у Јањеву је било је свега 10 католичких домова са око 80 чланова. Одласком
старог католичког становништва досељава се ново хрватско становништво из
дубровачких колонија Ново Брдо и Кратово у Македонији, као и становништво
из Босне и јужне Хрватске. Овим је делимично ублажен демографски губитак
католичког становништва с краја XVII века.
Из једне тапије у косовском селу Оклапу видимо да je издата у Јањеву
1162. (1749. г.) и да jy je потписао неки Јакуп Емин Јањево, вероватно кадија.
Нешто доцније Косово je потпало под власт самозваних Џинћа. За све време
њихове владавине (до око 1850. г.) није било кадилучке власти у Јањеву већ је
оно свакако потпадало под управну власт у Гњилану, jep je око 1857. године,
после њиховог свргавања са власти, било под управом гњиланског мудира
(Урошевић, 1935, стр. 189). У Јањеву је од 1854. године непрекидно радила
српска народна школа.
У XVII веку се двапут (1610. и 1671) помиње католичка црква овог места
и то под именом цркве Св. Николе. Других католичких цркава није било, jep
видимо из једног извештаја скопског надбискупа папи 1756. да се у Јањеву и
једина (католичка) црква распада (Урошевић, 1935, стр. 195). Пошто су 1856–
1858. године обновили цркву, Јањевци су почели помишљати и на подизање
школе. Године 1858, Хан каже да ће се поред цркве у овој варошици подићи
и свештеников стан, уз који ће се придати једна дворана за школу. Школу су
изгледа и тад имали у некој приватној кући, jep Хан вели да je њом управљао
неки Скадранин, али се настава изводила на српском језику. Тада ce у тoj шко-
ли деца учила писати латиницом, jep се зна да се ћирилица у јањевској школи
завела октобра 1866 године само je убрзо укинута по бискуповој наредби. Неки
су Јањевци и доцније покушавали да у својој школи заведу ћирилицу, па су,
1891. године били у договору са Станојем Рашићем, учитељем из суседног села
Добротина, да им он буде учитељ, али je то остало без успеха (Васиљевић, 1928,
стр. 393; Урошевић, 1935, стр. 199).
О зидању цркве Св. Николе у Јањеву постоји одличан рад А. Урошевића
где је он поуздано доказао да католици ниси присвојили старију српску цркву
него су обновили своју стару цркву. Забуну су унеле фреске са ћириличним
старословенским натписима због чега су Срби сматрали да то мора да буде
њихова црква. Нису знали да је и у средњем веку и у време османске власти и
у католичкој цркви на просторима некадашње српске средњовековне државе
437
коришћена ћирилица и у католичкој цркви. Па су тако и фреске на католичким

црквама имале ћириличне а не латиничне натписе. Нема потребе да овде по-
нављамо Урошевићеве врло чврсте аргументе (Урошевић, 1933, стр. 264–269).
Споменућемо само да су 1856. године почели римокатолици у Јањеву рушити
зидине старе цркве Св. Николе да би на том месту подигли нову цркву. Ова
вест je узбунила православне Србе из јањевске околине, jeр су они ову цркву
сматрали за своју, православну цркву. Како у Јањеву у то доба, сем једне досеље-
не цинцарске куће, није више било православног живља и како je оно, иако на
домаку Приштине, потпадало под управу гњиланске власти, то се православна
црквена општина у Гнилану нашла надлежном да се заузме и помоћу црквене и
државне власти спречи рушење старе цркве. Међутим Јањевци су 1857. године
израдили ферман, у коме je казано: да je стара црква Св. Николе у Јањеву била
римокатоличка црква и да стога на њеним темељима Јањевци могу подићи нову
цркву (Урошевић, 1933, стр. 264).
Црква Св. Богородице је римокатоличка црква у Призрену сазидана 1855.
године на месту православне цркве Светог Димитрија. Иван Јастребов спомиње
писмо папе Климента VI од 7. јануара 1346. г., српском краљу Стефану, из којег
се види да су у самом Призрену и близу Призрена биле двије цркве, католич-
ка и једна Брвеници St. Maria de Prisren, St. Petri supra Prisren St. Triphonis de
Brevenich. Од двије католичке цркве помињане код Тајнера, призренске Св.
Марије и Св. Петра изнад Призрена (St. Maria de Prisren, St Petri supra Prisren),
нигдје није остало ни трага ни помена. Мјесто гдје је саграђена тадашња (у
вријеме Јастребова) црква за католике посвећена Св. Богородици није било
мјесто латинске цркве. Напротив, ту је била црква Св. Димитрија па је на-
пуштена и тек је 1855/6. године уз помоћ Француске, тада свемогуће владе,
то мјесто отето од Срба. Ни сами тадашњи католици, по писању Јастребова,
нису знали гдје је тачно била црква Св. Марије, као ни мјесто цркве Св. Петра.
Стара црква Св. Марије би требало да је била на истом оном мјесту гдје је та-
дашња латинска школа, јер су прије присвајања српске цркве Св. Димитрија,
католици ту увијек имали молитвени дом (Яастребов, 1904, стр. 45). Као што
смо већ навели, католици су цркву довршили 1875. године али нису могли да
користе звоно све до Ђурђевдана 1891. године када су постављена два звона.
Извори и литература:
Необјављени извори – Архив Србије:
АС – ДС – 1/36, Молба Крага Андрејевића књазу Милошу за помоћ.
АС – Министарство просвете – 1871 – IV – 131.
Објављени извори и литература:

Anales (1909). Anales de la Congrégation de la Mission, Lazzaristes. Répertoire historique,
11, 324–333.
438
Anonim (1875). Непотписани текст, „Сима Андрејевић Игуманов“, Србадија, 11, Беч,
26. октобра 1875, 263
Батаковић, Д. (1989). Дечанско питање. Београд.
Бован, В. (2004). Сима А. Игуманов – живот и дело. Приштина.
Бован, В. (2005). Делатност Симе Андрејевића Игуманова на помагању српских цркве-
но-просветних установа у јужним пределима Старе Србије (поводом 200 го-
дишњице рођења). Вардарски зборник, 4, 71–80.
Васиљевић, Ј. (1928). Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у
XIX в. Београд.
Ђокић, Н. (2001). Сима Андрејевић Игуманов. Православље, 827, 10.
Ђокић, Н. (2005). Панта Срећковић и Сима Андрејевић Игуманов. Митолошки збор-
ник, 14, 243–254.
Ђокић, Н. (2008). Нови прилози за биографију Симе Игуманова. Расински анали, 6,
23–32.
Ђорђевић, И. М. (1994). Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића. Београд.
Ивановић, М. (1967). Натпис младога краља Марка са цркве Св. Недеље у Призрену.
Зограф, 2, 20–21.
Ивановић, М. (1987). Црквени споменици XIII–ХХ век. Задужбине Косова, 505–506.
Костић, П. (1902). Срби и српкиње у Призрену, добротвори свога народа. Братство,
9 и 10, 329–349.
Костић, П. (1922а). Листићи из даље и ближе прошлости. Јужна Србија, I (5), 16. мај
1922.
Костић, П. (1922б). Сима Андрејевић Игуманов. Јужна Србија, II (15), 257–273, 16.
октобар 1922.
Костић, П. (1925). Сима Игуманов. Споменица педесетогодишњице призренске бого-
словско-учитељске школе 1871–1921. Београд.
Костић, П. (1928). Црквени живот православних срба у Призрену и његовој околини у
XIX веку. Београд.
Popović-Petković, R. (1970). Nekoliko podataka o osnivanju i prvim godinama rada Prizrenske
bogoslovije. Arhiv Kosova – Godišnjak, II – III, 371–381.
Sopi, M. (1972). Fenomen ljaramanstva u skopsko-prizrenskoj biskupiji. Crkva u svijetu, 7
(3), 271–273.
Слијепчевић, Ђ. (1941). Прилози црквено-културној историји Јужне Србије – Неколико
писама Симе А. Игуманова. Скопље.
Срећковић, П. (1865). Синан паша. Београд.
Срећковић, П. (1881). Сима Игуманов. Братство, I, 39–49.
Танасковић, С. (1993а). Сима Андрејевић Игуманов, српски Антеј из Призрена.
Стремљења, 4, 85–102.
Танасковић, С. (1993б). Сима Андрејевић Игуманов, српски Антеј из Призрена.
Стремљења, 5, 167–185.
Шематизам из 1924. године, 1925: Шематизам Источно православне Српске патријар-
шије по подацима из 1924. године. Сремски Карловци.
Тимотијевић Р. (1972–1973). Црква Св. Спаса у Призрену. Старине Косова и Метохије,
VI–VII, 65–78.
439
Урошевић, А. (1931). На чијим је развалинама подигнута римокатоличка црква у

Јањеву?. Гласник Скопског научног друштва, 33, 264–269.
Урошевић, А. (1935). Јањево – антропогеографска испитивања. Гласник Скопског научног
друштва, 10, 187–200.
Яастребов С. И. (1904). Стара Сербія и Албанія. Београд.
Новине и часописи:
Преглед цркве епархије нишке, бр. 10/1910, 986.
Преглед цркве епархије нишке, бр. 1–2/1923, 30.
Преглед цркве епархије нишке, бр. 1–2/1932, 1932, 4.
Nebojša D. Đokić
Serbian Science Center, Belgrade
The position of the Orthodox and Catholic Church

in Kosovo and Metohija from the Congress
of Berlin to the First Balkan War
Summary. The Diocese of Raska - Prizren was founded in 1808 by the merging
of two ancient dioceses of the Serbian Church: Raska and Prizren. During 1894,
the diocese of Raska and Prizren was annexed to the former northeastern part of
the Herzegovina diocese, with the sections of Pljevlja and Prijepolje completing the
diocesan area. During the nineteenth century, the Patriarchate of Constantinople,
as a rule, sent non-Serb bishops to this diocese. In the period we are treating the
Metropolitan was Melentius. Until the Bulgarian exarchy was formed, it was quite
hostile to the Serbs. However, as the Bulgarians tried to make his place their man,
Melentia turned to the Serbs completely and was one of the biggest enemies of the
Bulgarians and was one of the most deserving persons who practically thwarted
Bulgarian propaganda in Kosovo and Metohija. After his death, the new Metropolitan
of Raska - Prizren, in 1896, was appointed Serbian Dionysius Petrovic, and after
his death in 1900, Nicofor Peric (1901 - 1911) was appointed. The Rasko-Prizren
metropolitan authorities often had to take steps by the Turkish authorities to protect
the Serb population from abuses by local officials and from the Albanian violence
against the Serb people in the Kosovo villa.
Albanians have been beginning to populate Kosovo and Metohija since the
first decades of the eighteenth century. Almost all of them came from present-day
northern Albania and were for the most part Catholic. However, since they were
poorly converted to Christianity, they converted to Islam very quickly. Islamization
of Albanian Catholics only slowed down sometime in the early decades of the 19th
440
century. Catholics in Kosovo and Metohija had their bishops in Pizren, but until the
Crimean War they had no greater significance. With the advent of Western con-
suls, first and foremost French, Catholic propaganda became stronger. In 1856, the
Catholics appropriated the Serbian Church of Sv. Dimitri in Prizren and transformed
it in 1875 into its cathedral church. At the same time, they seized the Serbian church
in Janjevo and in 1866 built a large church in Lesnica. Thanks to the French and then
Austro - Hungarian consuls in Kosovo and Metohija, from 1878 to 1912, the position
of Catholics would be far more favorable than that of the Orthodox population in
the region.
Keywords: Kosovo and Metohija, Serbian Orthodox Church, Catholic Church,
Metropolitanate of Prizren, Diocese of Prizren.
441
Маја Р. Костадиновић1 070:929 Божовић Г.
Универзитет у Нишу 821.163.41.09 Божовић Г.
Департман за комуникологију и новинарство
Новинар Григорије Божовић као сведок

значаја православне цркве за живот српског
народа на Косову и Метохији
Сажетак. У новијој историји српског новинарства име Григорија

Божовића, дугогодишњег новинара Политике, који је 1945. године прог-
лашен државним непријатељем и стрељан, прећуткивано је све до 2008.
године, када га је Окружни суд у Београду званично рехабилитовао. Бројни
су истраживачи анализирали рад Политике између два рата, али су само
малобројни смогли довољно храбрости да признају како је у том периоду
посебан печат листу оставио управо Божовић. Тек последњих десетак го-
дина у јавности је присутно повећано интересовање за његов рад, али се он
и даље најчешће приказује као књижевник и путописац.
Не спорећи те његове квалитете, у овом раду покушаћемо да прикаже-
мо колики је Божовићев практичан допринос развоју српског новинарства.
У ту сврху анализираћемо његове репортаже са Косова и Метохије, објавље-
не у Политици. У тим репортажама посебно место било је посвећено значају
православне цркве за живот српског народа на Косову и Метохији. Наша
анализа показаће како је овај аутор служећи се модерним новинарским ала-
том успевао да преламајући сурову стварност кроз своју личну призму, што
је иначе једна од главних одлика новинарске репортаже, користећи притом
језгровит језик и концизан стил, буде објективан, реалистичан и, надасве,
аутентичан сведок времена у коме је живео.
Кључне речи: Григорије Божовић, новинарска репортажа, православна
црква, Косово и Метохија, аутентичност.
Увод
Поштење, моралност, етичност, духовност... вредности су о којима добар

део човечанства, оптерећен непрекидном егзистенцијалном бригом и свепри-
сутним страховима везаним за опстанак људске врсте, све ређе размишља и
1
mayavuyinovic@gmail.com
442
Новинар Григорије Божовић као сведок значаја православне цркве...
узима их као нешто што је човеку унапред дато и на чему се не мора уопште
радити. Тек онда, када дођу нека тешка времена, те вредности добијају на зна-
чају. Доброта као једна од врховних врлина више не разликује честите од ок-
рутних људи, она се губи на путу борбе за насушни хлеб и то тако што бива
скрајнута жељом и похлепом да се стекне материјално богатство. Цену овога
плаћа читаво човечанство.
Међутим, да би једно друштво у историји живело као нација неопходно је
да постоје етички и морални постулати на којима ће се оно заснивати. Срби су
опстали као православни народ у времену које је скоро 800 година удаљено од
Св. Саве. И данас, Србин, одгајан у историјски тешким временима суочавајући
се са бројним неприликама и егзистенцијалним изазовима, упркос свему, успева
да васпитава своје потомке на хришћанским постулатима, чувајући притом
српско име, веру и традицију од заборава. О томе сведоче бројни писани тра-
гови – монографије, књиге, штампа.
Овим радом покушаћемо да осветлимо напоре једног од наших најдаро-
витијих новинара и књижевника из јужних крајева Григорија Божовића који је
свој живот и рад посветио борби за очување српства, нашег језика и традиције.
Он је са легитимацијом најугледнијег београдског дневног листа Политике2
обишао целу Краљевину Југославију и у својим репортажама забележио све што
је на свом путу видео, чуо и доживео. У раду анализирамо репортаже Григорија
Божовића које су сведочанства о његовим посетама црквама и манастирима,
као и о људима и свештеницима који су дали допринос очувању православне
вере и српске традиције. У нашем фокусу налазе се текстови који се односе
на Божовићеве посете светилиштима на Косову и Метохији и оне људе који
су свој живот посветили опстанку и животу у овој, нашој, јужној покрајини.
Григорије Божовић – новинар београдске Политике
Новинарско извештавање специфичан је облик изражавања и захтева

посебне новинарске способности, знање али и таленат. Новинарско виђење
људи и догађаја и извештавање о њима заснива се на верности принципима и
правилима журналистичке професије. Посебан изазов и за њене најискусније
припаднике представља извештавање из мултиетничких средина, као и писање
о осетљивим темама које се тичу нације, расе, верске, мањинске групе. Због тога
је ауторима који се баве овим темама неопходан појачани степен опрезности и
осетљивости. Наше истраживање показује да се управо на тај начин према свету
и сопственом позиву односио Григорије Божовић, један од најдаровитијих срп-
ских новинарских репортера, који је живео и стварао између два светска рата.
2
Божовић је „носио новинарску карту професионалног Политикиног репортера“
(Јевтовић, 1996, стр. 10).
443
Бити сарадник Политике била је ствар престижа, јер је овај дневни

лист уживао велики углед. На страницама Политике нашли су се радови
наших најзначајнијих личности из области књижевности, уметности, попут
Бранислава Нушића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Иве Андрића, Десанке
Максимовић, Исидоре Секулић, Алексе Шантића и других. Сви они објављи-
вали су чланке, репортаже, приповетке, прозне текстове, песме, илустрације,
слике и својим радом и залагањем доприносили су статусу и угледу тадашње
Политике. Григорије Божовић један је од оних чији се допринос угледу најс-
таријег дневног листа на Балкану – Политици не може заобићи. Због тога се
његово име мора наћи и у историји новинарства међу нашим најзначајнијим
и најзаслужнијим новинарима репортерима.
Путујући као новинар листа Политике, Божовић је обишао читаву
Краљевину Југославију, а посебно је волео да се нађе у свом завичају, на прос-
тору Старе Србије. Био је у најзабитијим и најудаљенијим деловима некадашње
Краљевине, писао о животу и проблемима обичног човека, о значајним лич-
ностима и догађајима из крајева које је посећивао и сведочио о упорној бор-
би и жељи нашег народа да упркос свему опстане и очува име, језик, веру и
традицију.
Након Другог светског рата, вео заборава прекрио је новинарско и књи-
жевно стваралаштво Григорија Божовића. Децембра 1944. осуђен је пред Војним
судом Команде града Београда због наводне сарадње са окупатором и прог-
лашен је народним непријатељем. Његова казна била је смрт стрељањем, а
последица тога брисање његовог имена у свим послератним публикацијама.
Његово име се у јавности не спомиње до 90тих година, када је започет рад на
рехабилитацији имена и дела Григорија Божовића. Тек априла 2008. године
Божовић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду и његова пресуда
проглашена је неважећом. Истина о репресији комунистичког режима и данас
се открива. Бројне студије и истраживања расветљавају и дан данас истину о
скриваним злочинима Комунистичке партије и злогласне ОЗНЕ. „На десетине
хиљада недужних људи страдало је под измишљеном оптужбом да су „народни
непријатељи“, „издајници“ и „сарадници окупатора“, док стварни разлог за њи-
хову ликвидацију без суда уопште није био у ономе што су током рата чинили
већ у ономе што су били у јавном и приватном животу“ (Цветковић и Девић,
2019, стр. 9). Реч је, наравно, о угледним личностима грађанске и интелектуалне
Србије, којима је и Божовић припадао.
Репортаже Григорија Божовића представљају сведочанство о његовом
родољубљу и човечности. „Он је био новинар и књижевник, али и заточники
заветник темељних вредности хришћанске цивилизације, што му обезбеђује
трајно место у нашем новинарству и књижевности“ (Kostadinović, 2018, стр. 193).
Сама теорија новинарских жанрова поставља пред новинаре високе за-
хтеве када је реч о добрим репортажама. „Она је истовремено сведочанство и
444
документ“ (Јевтовић, Петровић, Арацки, 2014, стр. 324). Као њене највеће вред-
ности наводе се аутентичност и документарни карактер. Управо за Божовићеве
путописне репортаже можемо рећи да су писани документи о времену у коме
су настале, а њихова вредност је у томе што су теме и данас актуелне и што
представљају релевантну грађу за научна истраживања. „И у причама и за-
писима из Колашина, Григорије Божовић је веран једном од својих темељних
стваралачких опредељења: да запише и да препише од живота што више, да
би други имали готову, драгоцену грађу“ (Бојовић, 2013, стр. 112). Божовић је
својим текстовима настојао да буде објективан у приказивању људи и краје-
ва. Он јасно изражава свој национални став и поносно га истиче, али у исто
време поштује и друге народе, и вере, тако што у својим текстовима указује на
јединствене и светле примере.
Највеће признање Божовићу као новинару дао је управо медиј за који је
радио. Политика је у више наврата објављивала текстове о својим сарадни-
цима и најистакнутијим људима који су професионално радили у њој, али се
од времена Другог светског рата, тек у првим деценијама XXI века међу њима
више пажње посветило Григорију Божовићу. У веома запаженој монографији
Људи Политике – лексикон сарадника (1904–1941), јавности су дате на увид
биографије најзначајнијих сарадника овог листа, а део о Божовићу је посебно
занимљив.
„Репортерске дописе ’својој вазда драгој Политици и њеним многобројним
читаоцима’, писане из посебног угла у име књижевности, колико и журнализма,
слао је из српских, босанско-херцеговачких, македонских, северно-далматин-
ских и других крајева беспутних и заборављених, после ’трудних’ путовања ’са
седла и самара’, како их је називао, а понајвише пак истражујући заглушја своје
постојбине на северу Косова и Метохије и југа Рашке области“ (Богуновић,
2019, стр. 56).
Сам Божовићев однос према новинарству може се оценити као професио-
налан и објективан. Из записа је видљиво да се он за свако путовање унапред
припремао, истражујући податке о пределима, људима, историји. Обезбеђивао
је пратиоце, разговарао је са најзначајнијим људима и првацима крајева које је
обилазио. Истраживао је и испитивао саговорнике о традицији и обичајима,
посматрао је понашање, облачење, окружење, свеукупан живот људи. Хвалио је
када је за то имало основа, критиковао и апеловао када је за то имало потребе.
И сам себе у више наврата назива новинаром, па се тако и понаша. „Мени је као
новинару и негдашњем окружном начелнику, који се некад хакао са качацима,
веома пријатно да ово устврдим на основу личних и непосредних посматрања“
(Божовић, 2016, стр. 465).
У новинарском стваралаштву Григорија Божовића посебно место при-
падало је православној цркви и манастирима. Репортер тада најпопуларнијег
београдског листа писао је са љубављу и дивљењем о својој вери и нацији,
445
али са дубоким поштовањем оних који су били другачијих погледа. На такав

однос свакако су велики утицај имале чињенице да је његов отац био протоје-
реј и колашински кнез, да је Григорије Божовић и сам завршио Богословску
школу у Призрену и Духовне студије у Москви, а неко време био професор у
Богословској школи. Несумњиво је да су православље и хришћанско образо-
вање и васпитање били од великог значаја у обликовању личности Григорија
Божовића, што се најбоље може видети из посебног односа који је гајио према
људима о којима је извештавао на страницама Политике.
Репортер Божовић о православљу,

црквама и манастирима
Православна црква, посебно Српска православна црква, вековима се на-

лази на удару освајача, припадника других вера и народа. Она као институција
игра веома важну улогу за опстанак и постојање Срба као православног народа.
На ту чињеницу у својим репортерским записима на страницама Политике
Божовић је посебно указивао. Својим репортажама пажњу читалаца усмеравао
је на православне храмове и тумачио улогу коју су они имали за друштво у ис-
торији. Божовићеве репортаже сведочанство су о напору и борби православаца
за свој народ и своју веру.
Обилазећи села Горње Мораве, Божовић је посетио село Пасјане. Ту му
је посебну пажњу привукла пасјанска стара црква, а посебно му је било за-
нимљиво прича о настанку те цркве. Божовић пише да су Пасјанци са поносом
истицали како им је у подизању цркве помогла српкиња, супруга Малић-бега
и мајка Мустафа-паше Џинића, Бејаз-Ханума. Те како њен супруг из љубави
и поштовања према њој није дао да се црква запали већ је само наредио да се
зидови паљењем сламе помрче, како белом бојом не би привлачила пажњу.
Божовић истиче понос локалног становништва једном старом и заборављеном
црквом и њеном сведочанству о вери и страдању српског народа. Црква својим
фрескама сведочи о турчењу српкога народа и како су они страдали за веру.
Божовић текстом подсећа да су и сада тешка времена, али да Пасјанци „Слогом
и напредовањем само одужиће се за некадања доброчинства и покровитељство
Алексинчанке Бејаз-Хануме...“ (Божовић, 1935, стр. 7).
Божовић је својим репортажама скренуо пажњу на улогу и важност
свештенства за опстанак цркава и манастира. Он поставља питање добрих
и лоших калуђера. У више записа наглашава да у зависности од тога ко руко-
води црквом зависи и у каквом ће стању она бити и хоће ли уопште опстати.
„Криза калуђера криза је нашега манастира... Та је криза толико оштра, да
се данас просто намеће питање опстанка манастира, међу којима је толико
које нација и православље морају очувати, ако ни због чега, оно као старине
и споменике било колико да смо царовали и били православни...“ (Божовић,
446
1936а, стр. 11). Наглашава даље како је улога манастира као јаког чиниоца у
одржавању и проширењу нашега народа. Божовић својим текстовима показује
љубав и бригу за српски православни храм. Као пример доброг калуђера он
издваја архимандрита Никон Лазаревић и оно што је он урадио за свој мана-
стир Каленић. Иако финансијски није био много богат, добрим управљањем
и Никоновом упорношћу и радом, манастир се добро одржавао и испуњавао
је своју националну и друштвену улогу. Посебан значај даје „скрајнутим мана-
стирима“ који су у прошлости били зборна места, за које сматра да су чувари
предања и писмености, али су служили и као уточиште калуђерима, као збег
из спаљених манастира. Са поносом истиче заслуге добрих калуђера попут
старешине манастира Тавне, архимандрита Билбије. „Овакви калуђери очували
су нашу веру и наше име... светац и револуционар... по потреби и испосник и
савремени интелектуалац“ (Божовић, 1936б, стр. 10).
Григорије Божовић православне манастире сматра народним кућама које
треба да буду част српског народа и калуђера. Кроз репортаже описује и саборе
који се често организују где је јасно видљиво национално обележје. Питање
које је Божовић имао потребу јавно да постави тиче се исказивања верског
идентитета и верске културе. Ово је посебно видљиво у путописној репор-
тажи Једна непризнавана истина. Према Божовићевим наводима (1937a), у
јавности се пласира слика сељака као мало побожном и верски равнодушном
бићу који не иде у цркву и да није како кажу славе и још којих паганских оби-
чаја о сељаку и не би могло да се говори као о православном Србину. Како је
за верску културу битна видљива црквеност и побожност, Божовић (1937a)
за Јужносрбијанца каже да је био видљиво црквен и побожан самим тим јер
је био ближи Васељенској патријаршији, Метохијац више иде у цркву и уме
боље да се моли од Колашинца и Старовлашанина, Босанац се вером бранио од
турчења, Даламатинац не само од турчења већ и како би остао жив на Цетини,
Крки, Уни, Зрмањи... „Зато је Србија своју веру носила у души, своју побож-
ност у поштењу и мушкој човечности, у невиђеној верској трпељивости и то
непоказно, готово немајући времена за такво испољавање које би другом упа-
ло у очи“ (Божовић, 1937a, стр. 12). Божовић даје објашњење да шумадијски
сељак није непобожан јер не иде често у цркву, већ да му тешка свакодневица
одузима много времена, а црква је за њега светиња и не иде у њу неспреман
и без пара и да су неосноване и лажне слике које којекакви странци и назови
интелектуалци у јавности износе.
У репортажи На прагу мале Свете горе даје нам сведочанство Владике
Николаја о новооткривеној пећини испуњеној костурима. „Владика Николај не
може без узбуђења и суза да прича о откривању ове пештере. Она је, по њему,
један документ и једна слика страдања, грознога мучења Србије и Шумадије.
Па би желео да покољења то не забораве, да би више волела родну груду и
боље разумевала напоре за сутрашњицу“ (Божовић, 1937б, стр. 15). Владика
447
својим исказом указује на то да је од давнина улога цркве заправо била да по-

могне опстанку српског народа, као доказ о њиховој вери и постојању, али и
пожртвовању. Те стога, Божовић у својим текстовима подсећа да манастири и
калуђери треба да служе православном народу и његовим духовним добрима.
Само калуђерство и црква заслужни су што смо уопште као народ и остали
живи и у својој вери. Божовић подсећа да црквењаци морају да запну али и да
ослушну шта народ шапуће и жели. Својим репортажама апеловао је и позивао
државу у помоћ, подсећајући да су светиње и њена брига.
„Да нам се грђи не насмеју, да не помисле да смо ко зна какви и одакле
скоројевићи, који немају ничега заједничкога са српским и царским средњо-
вековљем. Ако је нестало светих лоза, ако је властела изумрла и истурчила се,
серби и меропси су после њих остали. А да су били Срби доказ је што су нам
српска и царска предања донели и све светиње очували!“ (Божовић, 1939, стр. 9).
Репортаже Григорија Божовића, доказују да је он свесно и увек са собом
носио своје име, свој национални идентитет, своју веру, историју и традицију.
Посматране репортаже указују на то да је он њима желео да утиче на свест др-
жаве и јавности. Желео је да подсети на значај вере за национални идентитет
једног народа, за будућност потомака, за њихову свест и морал. Он је своју
домовину, посебно свој родни крај, увек носио у свом срцу и души. Божовић
је извештавању са Косова и Метохије посветио читаве збирке репортерских
записа. Пишући и о другим крајевима које је посећивао увек је користио при-
лику да то нешто упореди са косовском Грачаницом, са неким мотивом који
га асоцира на родни Колашин.
У репортажи Занемарена Грачаница и сам изјављује да ову српску све-
тињу посећује тридесети пут у животу! Љут, немарним односом државе, око-
лине и друштва према светињама таквог типа, ипак се оптимистично нада
неком бољем времену и лепшем третману наших светиња, „држи се она као
каква богомдано нагижђена лепојка, на којем косовском сабору, сва у везу од
свиле, сва у ставу покрета и кад стоји, као усамљена срна на рудини. На див-
ном месту, каква су само Немањићи умели одабрати“ (Божовић, 2016, стр. 26).
О колашинским светињама Дубоки поток и Црна Ријека писао је са нескри-
веном љубављу и поносом. Иако за Дубоки поток наводи да је мали и просто
озидан манастир, наглашава да је он веома важан, јер више од триста година
око себе окупља српски народ, држи га у православној вери и учи га о љубави
према свом народу и својој вери, али и поштовању према другима. За Црну
Ријеку каже да је наш најоригиналнији манастир, па чак сматра ни да му зна-
менити Острог као грађевина у стени, није раван. Сведочи да је овај манастир
био главно колашинско збориште, да је одржавао писменост овога краја и да је
када је то требало будио отпор код народа, те чува податке о неколико опсада и
одбрана. Посебним емоцијама обојену репортажу Последње путовање, посветио
је путовању са својим оцем, чувеним колашинским кнезом и протом Вукајлом
448
Божовићем. У тексту наглашава да га отац опомиње да мора водити рачуна да

својом посетом коме не начини штету. „Ми старији смо много муке подније-
ли да сачувамо ово мало колашинске сиротиње... Најтежи је посао очувати
народ: ’хвала’ и ’зоти даш берићет’ су за њега само сува штета. Упамтите то!...
Колашина ради...“ (Божовић, 2016, стр. 379). Прота Вукајло један је од чести-
тих и знаменитих људи свога краја. Свој живот посветио је народу Ибарског
Колашина. Ово његово упозорење сину, упозорење је свима да о обичном чове-
ку треба да води рачуна, да је сваки појединац битан за заједницу и да је штета
начињена једном заправо штета целом друштву.
Божовићеве репортаже сведоче о бројним местима и личностима које су
значајне како за цркву и православље, тако и за читав српски народ. Приче о
Стојни Девичкој, Серафиму Призренском и другим значајним људима захте-
вају посебну анализу и значајну пажњу која превазилази потребе писања овог
рада. Ипак, неопходно је нагласити да су сви они важни за Србе, важни за
историју, важни за традицију и да њихова настојања и поруке и данас налазе
пут до њихових потомака.
Григорије Божовић, новинар и књижевник, васпитаван је и одрастао у

духу православља. Чињенице да му је отац био протојереј, да је Григорије завр-
шио Богословско-учитељску школу у Призрену и Духовну академију у Москви
указују на то да је од најранијег детињства имао додира са српском вером и
православљем, да су се касније овакво васпитање и образовање одразили и на
сама Божовићева интересовања.
Као новинар пропутовао је читаву Краљевину Југославију и у својим ре-
портажама велику пажњу посвећивао управо православним храмовима. Задојен
љубављу и вером према Богу, о тим својим путовањима писао је за најугледнији
дневни лист на Балкану – Политику. Репортаже су описивале људе, догађаје и
места које је Божовић као новинар обилазио.
Обављена анализа Божовићевих репортажа показала је да су у његовим
текстовима цркве и манастири, као институције, и калуђери као њихови пред-
ставници и људи важни у очувању вере и опстанку једне нације. Божовић је у
више наврата наглашавао колико је за манастир важно да за управитеља има
доброг и вредног калуђера и да некад ни материјално богатство није довољно
да би манастир опстао и постојао, а да су, са друге стране, некад сама воља,
труд и умеће доброг калуђера довољни да се манастир одржи и докаже потреба
његовог постојања.
Божовић је био добар познавалац црквених прилика, али и изврстан нови-
нар репортер, те је проницљиво трагао за занимљивим и непознатим подацима
449
које ће привући и задржати пажњу читаоца, а самом новинарском стилу дати

један лични печат сведока и путника.
У историји српског новинарства мало је новинара који су са толико љу-
бави и знања писали о нашим храмовима и потреби очувања православне
вере. Својим новинарским текстовима Григорије Божовић је задужио како
цркву и своје савременике тако и генерације које су дошле иза њега, јер им је
указао на потребу очувања оних хришћанских, православних вредности, које
су допринеле опстанку српске нације, која је вековима била на тешким иску-
шењима. Божовић је посебно наглашавао појединачну обавезу сваког човека,
као и државе у целини да своје светиње чува, одржава и обнавља. Утолико је
његово новинарско стваралаштво и данас, када се Србија суочава са тешким
изазовима које јој, посебно на Косову и Метохији, намећу инострани моћници
и неке од светских сила и даље актуелно.
Извори:
Божовић, Г. (1935, 26. април). Задужбина Бејаз-Хануме. Политика, стр. 7.
Божовић, Г. (1936а, 28. април). Деспотово Калиниће. Политика, стр. 11.
Божовић, Г. (1936б, 28. децембар). Семберијски манастир Тавна. Политика, стр. 10.
Божовић, Г. (1937а, 1. септембар). Једна непризнавана истина. Политика, стр. 12.
Божовић, Г.(1937б, 3. новембар). На прагу Мале Свете горе. Политика, стр. 15.
Божовић, Г. (1939, 20. јун). Царске задужбине. Политика, стр. 9.
Богуновић, С. (2019). Људи Политике – лексикон сарадника (1904–1941). Београд:
Политика.
Божовић, Г. (2016). Путописи. Београд: Завод за уџбенике.
Божовић, Г. (2016). На хаџилуку. Београд: Службени гласник.
Бојовић, Д. (2013). Вечни Колашин. Београд: Просвета.
Јевтовић, З., Петровић, Р., Арацки, З. (2014). Жанрови у савременом новинарству.
Београд: ЈАСЕН.
Јевтовић, М. (1996). Личност и књижевно дело Григорија Божовића (1). Зубин Поток:
Kostadinović, M. (2018). „Mi“ i „oni“ u reportersko-putopisnim zapisima Grigorija Božovića.
Medijski dijalozi, XI (31), 189–200.
Цветковић, С. и Девић, Н. (2019). ОЗНА Репресије комунистичког режима у Србији
(1944–1946). Београд: Catena mundi.
450
Maja R. Kostadinović
University of Niš
Journalist Grigorije Božović as a witness

of the significance of Serbian Orthodox Church for the
lives of Serbian people in Kosovo and Metohija
Summary. In the recent history of Serbian journalism, the name of Grigorije

Božović, a long-term journalist in Politika, who was pronounced a public enemy in
1945 and shot, was kept silent up until 2008, when the District Court in Belgrade
officially rehabilitated him. Numerous researchers analyzed the publishing of Politika
between two world wars, but only a small number of them mustered up enough cour-
age to admit that it was Božić who left a special mark on that paper in that period.
It was not until the recent ten years that the public showed increased interest in his
work, even though he is still mostly portrayed as a writer and travel writer.
Without disputing his qualities, in this paper we will try to portray the amount
of Božović’s practical genre contribution to the development of Serbian journalism.
For that purpose, we will analyze his reportages from Kosovo and Metohija, published
in Politika. In those reportages a special place was dedicated to the significance of
Serbian Orthodox Church for the lives of Serbian people in Kosovo and Metohija.
Our analysis will show how this author managed to be an objective, realistic and
above all, authentic witness of the time in which he lived. He achieved this with
a modern journalistic tool by refracting harsh reality through his personal prism,
which is one of the qualities of journalistic reportage, and by using succinct language
and concise style.
Keywords: Grigorije Božović, newspaper reportage, Serbian Orthodox Church,
Kosovo and Metohija, authenticity.
451
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41.09 Божовић Г.(082)

82.0:17(082)
82.0:111.852(082)
ЕТИКА и естетика Григорија Божовића : тематски зборник

водећег националног значаја / [уредили и приредили
Слађана Алексић, Небојша Лазић]. – Косовска Митровица
: Филозофски факултет ; Зубин Поток : Културни центар
“Стари Колашин”, 2021 (Краљево : Графиколор). – 451 стр. ;
24 cm
Тираж 150. – Стр. 5–8: Уводно слово / Слађана Алексић,

Небојша Лазић . – Напомене и библиографске референце уз
текст. – Summaries. – Библиографија уз сваки рад
ISBN 978-86-6349-172-4 (ФФ)
1. Алексић, Слађана, 1966– [приређивач, сакупљач] [аутор

додатног текста]
а) Божовић, Григорије (1880–1945) -- Зборници

б) Књижевност -- Етика -- Зборници в) Књижевност
-- Естетика -- Зборници
COBISS.SR-ID 50966537

Језички и историјски осврт на опус Григорија Божовића у Српском књижевном гласнику 1901-1941. / Урош Д. Микетић, Сања Д. Микетић Суботић

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Језички и историјски осврт на опус Григорија Божовића у Српском књижевном гласнику 1901-1941. / Урош Д. Микетић, Сања Д. Микетић Суботић

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

КЊИЖЕВНОСТ

ЕТИКА И ЕСТЕТИКА ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА

Тематски зборник водећег националног значаја

ПЕДАГОГИЈА, СОЦИОЛОГИЈА, ИСТОРИЈА,

Филозофски факултет у Приштини

Филозофски факултет у Приштини

Тематски зборник радова Етика и естетика Григорија Божовића доноси

инспектор, окружни начелник, дописник и уредник Политике, сарадник

трајну етичку и естетичку вредност. У корпусу међуратног путописа, осветљава

Александра С. Костић Тмушић

Мирјана Д. Бојанић Ћирковић

Ана М. Јањушевић Оливери

ПЕДАГОГИЈА, СОЦИОЛОГИЈА, ИСТОРИЈА,

Григорије Божовић и Дреница – нека

Сажетак. Једно од најособенијих подручја на Косову и Метохији, и

Кључне речи: Дреница, Арнаути, етика, политика, путописи, припо-

Дреница је крај чијим границама су се бавили познати српски истражи-

нарочито у манастиру Девичу, да су се многа села дреничка потурчила и по-

почетка Другог светског рата.5 Можемо рећи да му је Дреница прирасла за срце.

Поред својеврсних химни које „испевао“ о Арнаутима, неколико Божови-

Србина и уколико су хајдуковали, њихова радња је била ненационална: глобља-

њени начини не смеју бити подозриви, нити средства саблажњива. Нарочито

арнаутске лидере, у којима је држава, да је била мудрија, могла имати добре

Од качака је страдао и извесни Бећа, председник једне дреничке општине,

према држави. Упркос свему, Божовић је успео да остане објективни посматрач,

Grigorije Božović and Drenica

Погледи Григорија Божовића и Драгише

Сажетак. У раду се разматра стваралачка делатност Светога Саве –

Кључне речи: Свети Сава, Григорије Божовић, Драгиша Бојовић, српска

Говорити о значају Светога Саве, првом архиепископу и просветитељу срп-

био први српски хагиограф, односно зачетник свих средњовековних књижевних

процене појединих момената Савине делатности, нарочито оне у вези

Григорије Божовић (1880–1945), као и Драгиша Бојовић, обојица рођени у

Међутим, Бојовић подсећа да је нажалост „Божовићево дело до данашњег

Виђење овог проблема подударно је са Бојовићевим мишљењем: „У Србији

Како би неко могао да говори о народном карактеру и државе и цркве,

историчар, Божовић је на потпуно другој страни од браће Руварац,

Да бисмо схватили контекст ових Бојовићевих речи, приложићемо

Довољно је само прочитати његове приче и путописе о православним храмови-

Оцењујући успелост дисертације Сава Немањић – први архиепископ и

Aleksandra S. Kostić Tmušić

Views on Saint Sava’s literary work

Григорије Божовић као ученик

Сажетак. После завршеног школовања у Русији, Григорије Божовић,

Син надалеко чувеног Вукајла, свештеника, бранитеља и чувара српства

а син интелектуалац своје иноплеменике бранио је и на други начин, пером и

Уз изговор да се у школи налази сакривено оружје, полиција је с призренским

Нова школска 1896/7. започела је на челу са новим заступником ректора

ни богослови „премрли од страха, сви дрхте, некима зуби цвокоћу... чекају

Ученик завршног, шестог разреда Арсеније Недић послао је опширно писмо

Богословија је школа која је остављала снажан печат на своје ученике. Њих

Григорије Божовић постављен је за суплента Призренске богословије, а

мишљење), Дамњан Исаиловић29, Милан Чемерикић30, Трифун Димитријевић31,

је добио књиге на поклон. У Сремским Карловцима се сусрео са Иларионом

и играле политичке утакмице. Учесници нису били само балкански народи

За време Младотурске револуције Срби су основали Српску демократску

Након Младотурске револуције очигледно да није било потребе да

Поново у Призрену (1909–1912)

Григорије је крајем октобра 1909. стигао у Призренску богословију.

опомену саветском опоменом. Мислећи да је побуна завршена тадашњи ректор

Стеван Димитријевић је дужност ректора Богословије примио 27. маја

Григорије – ученик и суплент

Григорије је литерарним радом почео да се бави као члан ђачке дружине

листовима и часописима: Нова искра (1905–1907), Српски књижевни гласник