ЏЕЈМС КЛЕЈВЕЛ

ШОГУН
РОМАН О ЈАПАНУ

Наслов оригинала:
James Clavell
SHOGUN
 Двојици морепловаца,
капетанима Краљевске морнарице,
који су своје лађе волели више него своје жене,
као што се од њих и очекивало.

ПИШЧЕВА БЕЛЕШКА

Желим захвалити свима,

живима и мртвима,
овде, у Азији и у Европи,
који су припомогли да настане овај роман.

Локаут Маунтин, Калифорнија

 ПРОЛОГ
Ошину га олујни ветар. Дубоко у себи осетио је његов ујед. Знао је:
ако се не искрцају за три дана, сви ће помрети. Било је превише
мртвих на овом путовању, помислио је. Ја сам главни пилот мртве
флоте! Од пет бродова преостао је један. Од почетних стотину и седам
чланова посаде − двадесет и осам. Сада се на ногама држе само
десеторица, а остали су на самрти, међу њима и заповедник наше
експедиције. Немамо хране! Више готово немамо ни воде, а и ова коју
имамо, устајала је и смрдљива.
Звао се Џон Блекторн и стајао је на палуби, сам, осим стражара на
коснику, немог Саламона, који се шћућурио у заветрини и гледао море
пред бродом.
Изненадни налет ветра нагну брод на бок. Блекторн се ухвати за
ручицу бродског стола везаног близу кормила на крми, све док се лађа,
уз шкрипу дрвене оплате, није изравнала. Беше то Еразмо, тројарболни
трговачко-ратни брод из Ротердама, две стотине и шездесет тона
носивости, опремљен са двадесет топова. Једини преостали брод прве
експедицијске флоте послате из Холандије да уништава непријатеље у
Новом свету. Беху то први холандски бродови који су открили тајну
Магелановог мореуза. Четири стотине деведесет и шест људи, све сами
добровољци. Сви Холанђани, осим тројице Енглеза: два пилота и
једног официра. Добише задатак да пљачкају шпанске и португалске
поседе у Новом свету и да их сатру огњем и мачем, да успоставе трајне
трговачке везе, да у Тихом океану открију нова острва која би им
служила као сталне базе, да заузимају подручја за Холандију и да се
након три године врате кући.
Протестантска Холандија је већ преко четрдесет година ратовала са
католичком Шпанијом, како би збацила јарам мрских шпанских
господара. Холандија, понекад звана и Низоземска, још је правно била
део Шпанског царства. Њена једина савезница Енглеска, прва
хришћанска земља која је раскрстила са папском куријом у Риму, па
пре седамдесетак година постала протестантска, такође се последњих
двадесет година крвила са Шпанијом, а већ је десет година била
отворени савезник Холанђана.
 Ветар поста још хладнији и брод се нагло нагне. Сва су једра била
скупљена осим олујних кошњача, али и уз све то, струја и олуја
снажно су га носиле према затамњеном хоризонту.
Тамо је олуја још јача, помисли Блекторн, има више хридина и
плићака. И непознато море. Добро. Целог се живота хватам у коштац с
морем и увек сам побеђивао. И увек ћу побеђивати.
Први енглески пилот који је прошао Магеланов мореуз. Да, први. И
први пилот који је икад пловио овим азијским морима, осим неколико
португалских гадова и Шпанаца што немају мајке, који још мисле да је
њихов цели свет. Први Енглез у овим водама…
Први у толиким стварима. Да. А то су многи платили животом.
Поновно окуси и оњуши ветар, али копну ни трага ни гласа.
Претраживао је океан: беше тамносив и љут. Без мрвице алги или
промене у боји које би указивале на пешчане хриди. Далеко иза десног
бока опазио је врх другог гребена, али то му није ништа говорило. Већ
им месецима прете подводне хриди, а копну ни трага. Бескрајан је овај
океан, помислио је. Добро. За ово си ти учио! Да пловиш непознатим
морима, нацрташ карте и вратиш се кући. Колико смо већ одсутни од
куће? Годину, једанаест месеци и два дана. Последња лука у Чилеу, пре
стотину тридесет и три дана, преко овог океана званог Тихи, којим је
први пловио Магелан пре осамдесет година.
Блекторн беше огладнео, а уста и тело болели су га од скорбута.
Напрезао је очи да прати курс по компасу, а мозак да израчуна
приближан положај. Чим зацрта положај у roteiros, свој дневник, биће
сигуран на овом делићу океана. А ако буде сигуран он, сигуран ће бити
и његов брод, па ће можда заједнички пронаћи Јапан, или чак
хришћанског краља свештеника Јона и његово Златно царство које се
према легенди налази северно од Кине, без обзира где је та Кина.
А са својим делом богатства опет ћу отпловити на запад према кући,
као први енглески пилот који је опловио Земљу, и никад више нећу да
се мичем од куће. Никада. Тако ми мога сина!
Оштри ветар му прекине те ситничарске мисли и одржи га будним.
Било би глупо да сада спава. Из тог сна никада се не бих пробудио,
помисли и протегне руке да опусти згрчене леђне мишиће. Чвршће се
огрну кабаницом. Виде да су једра у равнотежи, а кормило привезано.
Стражар на прамцу беше будан. Зато се стрпљиво опет смири и помоли
Богу да наиђу на копно.
− Сиђи, пилоте, ја ћу преузети ову стражу ако се слажеш.
Трећи официр Хендрик Спец вукао се по мостићу. Лице му је од
умора посивело, очи упале. Кожа препуна пликова, жута. Тешко се
наслонио на сталак компаса да не би пао. Мало је повраћао. −
Благословљени господе Исусе, пишам на дан кад сам отпутовао из
Холандије.
− Где је први официр, Хендрик?
− У кревету. Никако да устане из свог усраног лежаја! И неће, све до
судњег дана.
− А заповедник експедиције?
− Цвили за храном и водом. − Хендрик пљуне. − Рекох му да ћу му
испећи пиле и да ћу му га донети на сребрној тацни са флашом коњака
да лакше прогута. Scheit-huis! Coot!
− Језик за зубе!
− Хоћу, пилоте, али он је црвљива будала, а због њега ћемо сви
помрети. − Младић поврати крваву слуз. − Блажени господе Исусе,
помози ми!
− Пођи у потпалубље. Врати се у зору.
Хендрик се с муком спусти на другу бродску столицу.
− Доле заудара на смрт. Преузећу стражу ако се слажеш. Који је
курс?
− Куда нас однесе ветар.
− Где је копно које си нам обећао? Где је Јапан?… Где је, питам?
− Напред.
− Увек напред! Gottimhimmel, није нам наређено да пловимо у
непознато. Већ смо се морали вратити кући, пуних трбуха, уместо да
гонимо ватру светог Елма.
− Сиђи у потпалубље или држи језик за зубима.
Хендрик туробно скрене поглед с високог брадоње. Где смо сада?
хтеде запитати. Зашто не смем видети тајни roteiros? Но, знао је да се
таква питања не постављају пилоту, поготово не овом. Па и уз све то,
помисли он, желео бих да сам онако снажан и здрав као кад сам
отпутовао из Холандије. Онда не бих чекао. Сад бих смрскао твоје
сиво-плаве очи, избрисао ти с лица тај полуосмех који ме доводи до
лудила, послао бих те у пакао, што и заслужујеш. Ја бих тада постао
капетан-пилот и бродом би руководио Холанђанин, а не странац и
тајне би нам биле сигурне. Наиме, ускоро ћемо заратити са вама
Енглезима. Желимо исту ствар! Превласт на морима, надзор над свим
трговачким путевима, освајање новог света. И желимо угушити
Шпанију.
− Можда Јапан не постоји − изненада прогунђа Хендрик. − То је
gottbewondenen бајка.
− Постоји. Између тридесете и четрдесете северне ширине. Сад
језик за зубе или сиђи у потпалубље.
− Доле је смрт, пилоте − шапне Хендрик, загледа се напред и даде
маха својим мислима.
Блекторн се намештао на столици. Данас га је тело још више болело
него иначе. Сретнији си од већине, помислио је, сретнији од Хендрика.
Не, сретнији ниси. Опрезнији! Сачувао си своје воће док су они своје
лакоумно трошили. Упркос твојим саветима. Зато сада тебе мучи благи
скорбут док сви остали непрестано крваре, имају пролив, очи су им
упале и крмељиве, а зуби су им поиспадали или им се климају у
деснима. Зашто људи никад не желе да се опамете?
Знао је да се сви њега боје, па и заповедник експедиције. А и то да
га већином мрзе. Но, беше то нормално, јер на мору је заповедао пилот,
он је одређивао курс и руководио бродом, он их је водио из луке у луку.
Тада је било свако путовање опасно, јер су ретке постојеће поморске
карте биле тако непоуздане да беху бескорисне. А није постојао
никакав начин да утврде географску дужину.
− Откриј како да одредиш дужину па ћеш бити најбогатији човек на
свету − говорио му је његов стари учитељ Албан Карадок. − Краљица
ће ти, Бог је благословио, дати десет хиљада фунти и војводство ако
одговориш на ту загонетку. Португалски говнождери даће ти још више:
златну галију. А Шпанци, што немају мајке, даће ти дупло! Кад копно
није на видику, увек си изгубљен, младићу.
− Карадок би застао па тужно климао главом, по свом обичају. −
Изгубљен си, младићу. Осим ако…
 − Осим ако имам roteiros! − весело је узвикнуо Блекторн знајући да
је добро научио лекцију. Тада је имао тринаест година, а већ је годину
дана био шегрт код пилота и учитеља градње бродова Албана
Карадока који је преузео улогу његовог покојног оца. Није га никад
тукао, него је њега и остале дечаке учио тајнама бродоградње и
злоћудностима мора.
Ротеирос беше књижица са прецизним запажањима пилота који је
већ тамо био. Садржала је магнетне компасне курсеве између лука и
ртова, обала и канала. У њој су биле забележене мере дубиномером,
боја мора и природа морског дна. Показивала је како су тамо дошли и
како су се вратили. Колико су дана провели на одређеном правцу,
понашање ветра, када је дувао и одакле, које струје могу очекивати и
откуд. Па доба олуја и доба повољних ветрова, где се брод може
извући на бок и очистити и где могу узети залихе воде, где су
пријатељи, а где непријатељи, плићаци, гребени, струје, луке. Укратко,
све што је потребно за сигурно путовање. Енглези, Холанђани и
Французи имали су поморске карте својих мора, али по морима
преосталог света пловили су само капетани из Португала и из
Шпаније, а те две земље су све ротеиросе држале у најстрожој
тајности. Ротеироси који би открили путеве у Нови свет или пак
открили тајну Магелановог мореуза и Рта добре наде − а оба пролаза
пронашли су Португалци − уједно би отворили и поморске путеве за
Азију, па су их зато Португалци и Шпанци чували као национално
благо, а њихови непријатељи, Холанђани и Енглези, исто су тако
горљиво за њима жудели.
Но, ротеирос беше само толико поуздан као пилот који га је
саставио, писар који га је преписао, врло ретки штампар који би га
штампао, или учени човек који би га превео. Зато је у ротеиросу могло
бити и грешака. И случајних. Пилот никад није могао бити сигуран,
све док и он тамо не би дошао. Барем један пут.
На мору пилот беше вођа, једини водич и коначни судија брода и
бродске посаде. Једино је он заповедао са крме.
А то вино удара у главу, помисли Блекторн. И ко га једном сркне,
никада га не заборавља, увек га тражи, а увек му је потребно. То је
једна од ствари које нас одржавају у животу док остали умиру.
 Устао је и обавио нужду у сливник. Исцуре песак из пешчаног сата
поред сталка за компас, а он га обрне и удари о бродско звоно.
− Можеш ли остати будан, Хендрик?
− Да! Да, мислим да могу.
− Послаћу некога да замени посматрача на прамцу. Пази да човек
стоји на ветру, а не у заветрини. Тако ће остати бистар и будан.
На тренутак се питао не би ли брод скренуо у ветар па га пустио да
слободно плови по ноћи, али је одустао. Спустио се низ мостић и
отворио врата прамца. Кабина је ишла по ширини брода, а беше лежаја
и висаљки за стотину двадесет људи. Окружи га топлина, тако
пријатна да је занемарио вечито присутни смрад устајале воде на
бродском дну. Ниједан од двадесетак људи није се померио са постеље.
− На палубу, Метсукер! − рече он на холандском, који беше lingua
franca у Низоземској. Одлично га је говорио, као и португалски,
шпански и латински.
− Умирем − узврати човечуљак оштрих црта лица па се шћућури на
постељи. − Болестан сам. Гле, сви су ми зуби испали од скорбута.
Исусе Боже, помози нам, сви ћемо помрети! Да није било тебе, већ
бисмо сви били лепо код куће! Ја сам трговац, а не морнар. Не спадам
у посаду… Поведи неког другог. Онај тамо Јохан… − Вриснуо је кад га
је Блекторн извукао из лежаја и гурнуо према вратима. Уста му
закрварише, беше ошамућен. Груб ударац у бок тргне га из
омамљености.
− Губицу пошаљи горе у конопце и остани тамо док не умреш или
док не угледамо копно. − Човек нагло отвори врата и у агонији побеже.
Блекторн погледа остале. Забуљише се у њега. − Како се осећаш,
Јохане?
− Доста добро, пилоте. Можда останем жив. − Јохану Винку беху
четрдесет и три године, а беше главни тобџија и помоћник нострома,
најстарији човек на броду. Без косе и зуба. Имао је боју старе
храстовине и беше исто толико снажан. Пре шест година пловио је са
Блекторном у кобном походу у потрази за североисточним пролазом,
па су се њих двојица добро познавали.
− У твојим годинама већина људи је већ мртва, значи ти си испред
свих нас.
 − Блекторн је имао тридесет и шест година.
Винк се невесело насмеши.
− То је због коњака, пилоте, и због јебања и светог живота који сам
водио.
Нико се не насмеја. Неко упре прстом у један кревет.
− Пилоте, умро је ностромо.
− Онда однесите тело на палубу! Оперите га па му склопите очи!
Ти, ти и ти!
− Људи овај пут брзо скокну из постеља па заједнички напола
одвуку, а напола изнесу леш из кабине.
− Винк, преузми стражу у зору. А ти, Гинсел, буди стражар на
прамцу.
− Разумем!
Блекторн се врати на палубу. Виде да је Хендрик још будан и да је
брод у реду. Смењени посматрач Саламон посрне поред њега више
мртав него жив, натечених очију, црвених од бритког ветра. Блекторн
пође до других врата и сиђе у потпалубље. Ходник је водио до велике
кабине на крми која беше складиште и кабина заповедника
експедиције. Блекторнова се кабина налазила на десном боку брода, а
друга кабина, на левом боку, обично је била за три официра. Сад су је
делили главни трговац Бакус ван Нек, трећи официр Хендрик и
бродски мали Крог. Сви су били тешко болесни.
Уђе у велику кабину. Заповедник експедиције Паулус Спилберген у
полусвести је лежао на свом кревету. Беше то онизак, румен мушкарац,
иначе дебео, а сада тако мршав да му је на стомаку кожа млитаво
висила у наборима. Блекторн из тајне преграде извади флашу с водом
па му помогне да гуцне.
− Хвала − слабашно ће Спилберген. − Где је копно?… Где је копно?
− Испред! − одврати он, иако ни сам није више у то веровао.
Одложи флашу, уши запуши да не чује цвиљење и оде, поново га
замрзевши.
Пре готово годину дана дођоше до Огњене земље, а ветар беше
повољан за продор у непознати Магеланов пролаз. Но, заповедник
експедиције наредио је да се искрцају и да потраже злато и благо.
 − Исусе, погледајте на обалу, заповедниче! Нема блага у оној
пустоши.
− Легенда каже да тамо има злата у изобиљу, а подручје можемо
освојити за славну Холандију.
− Шпанци су већ педесет година овде, са знатним снагама.
− Можда, али нису овако далеко продрли на југ, главни пилоте.
− На овом далеком југу обрнута су годишња доба. Мај, јуни, јули и
август овде су цича зима. Ротеирос каже да је за продор кроз
Магеланов пролаз најважније повољно годишње доба. За коју недељу
промениће се ветар па ћемо морати остати и месецима овде зимовати.
− Колико недеља, пилоте?
− Ротеирос каже осам, али годишња доба нису увек иста…
− Онда ћемо неколико недеља истраживати. Имамо много времена,
а затим, буде ли потребно, опет ћемо се вратити на север па опљачкати
још неколико градова, ех, господо?
− Сада морамо покушати, заповедниче! У Тихом океану Шпанци
имају јако мало бојних бродова. Овде је море крцато њиховим
бродовима! Они нас траже. Кажем да сада морамо напред.
Но, заповедник експедиције га је надвладао и ствар дао осталим
капетанима на гласање − а не осталим пилотима, једном Енглезу и
тројици Холанђана − па је предводио бескорисне походе на копно.
Те године ветрови су се рано променили па су морали онде
презимити. Наиме, заповедник експедиције се због шпанских флота
бојао поћи на север. Тек након четири месеца могли су отпловити.
Дотад је од глади, хладноће и пролива са крварењем помрло стотину
педесет и шест људи из флоте, а јели су телећу кожу која је прекривала
конопце. Грозне олује у мореузу распршиле су флоту. Еразмо беше
једини брод који је дошао до уговореног састајалишта пред обалом
Чилеа. Месец дана чекали су остале бродове, а тада, будући да су им
претили Шпанци, мораше испловити у непознато. Тајни ротеирос
престајао је да важи пред Чилеом.
Блекторн се врати ходником и откључа врата своје кабине, а за
собом их закључа. Кабина беше ниска, малена и уредна, па се морао
погнути док је седао за сто. Откључао је фиоку и брижно одмотао
последњу јабуку коју је тако брижно чувао све од острва Санта Марија
пред обалом Чилеа. Беше сасушена и малена, пуна плесни на гњилом
делу. Одреже четвртину. У јабуци је нашао неколико семенки. Поједе
их заједно с јабуком, према старом поморском веровању да су семенке
у јабуци исто толико делотворне против скорбута као воће, а ако их
утрљаш у десни, спречавају испадање зуба. Полако је жвакао, јер су га
болели зуби, а десни су му биле упаљене и осетљиве. Тад гуцне воду
из винске мешине. Била је устајала. Затим замота остатак јабуке па је
закључа у фиоку.
Пацов јурну сенкама које је бацала уљаница обешена над његовом
главом. Даске пријатно зашкрипаше, а на поду се сјате бубе.
Уморан сам. Толико сам уморан.
Баци поглед на свој лежај. Дуг, узак. Замамна сламарица.
Толико сам уморан.
Спавај један сат, шаптао му је ђаволак. Бар десет минута, и
освежићеш се за недељу дана. Већ данима спаваш само неколико сати
и то углавном горе на хладноћи. Мораш спавати. Спавати. Они су ти
препуштени…
− Нећу! Спаваћу сутра! − гласно је рекао па присили руку да
откључа сандук. Извади свој ротеирос. Тад виде да је и онај
португалски ротеирос на сигурном, недирнут, и то му је пријало. Узе
ново гушчје перо и поче писати:

’21. априла 1600. године. Пети сат. Сумрак. Сто тридесет и трећи дан од острва Санта
Марија пред Чилеом. Тридесет и други степен северне географске ширине. Море још
олујно, ветар јак, а брод под једрима као пре. Боја мора мутно сиво-зелена, без дна. Још
јуримо под ветром, по курсу од две стотине и седамдесет степени, лагано скрећемо на
север-северозапад. Жустро продиремо, овај сат отприлике две велике миље, а свака
садржи три миље. Пре пола сата на удаљености од пола велике миље запажене велике
хридине у облику троугла, у смеру североисток-север… Ноћас су од скорбута умрла
тројица. Једрар Јорис, тобџија Реис и други официр де Хан. Њихове душе препоручих
Богу, а будући да је заповедник експедиције још слаб, бацио сам их у море без мртвачког
покрова, јер га нико није стигао сашити. Данас је умро ностромо Риклоф… Данас у
подне нисам успео измерити висину сунца, опет због облака, али сматрам да смо још на
курсу и да бисмо се ускоро требали искрцати у Јапан…

− Али колико скоро? − запитао је поморску светиљку која му је

висила изнад главе и њихала се према гибању брода. Како да нацртам
карту? Сигурно постоји неки начин, уверавао је себе већ милионити
пут. Како да одредим дужину? Сигурно постоји начин. Како да поврће
одржимо свежим? Шта је скорбут?
− Кажу да је то помор за морнаре, младићу − казао му је Албан
Карадок, трбушаст човек великог срца и проседе браде.
− Не би ли се поврће могло прокувати и сачувати у компоту?
− Поквари се, момче. Нико још није открио како да га сачува.
− Кажу да ће ускоро испловити Френсис Дрејк.
− Не! Не смеш поћи, дечко.
− Имам скоро четрнаест година. Пустили сте Тима и Вата да се с
њим укрцају, а њему су потребни пилоти-шегрти.
− Њима је шеснаест година, а теби тек тринаест.
− Кажу да ће он покушати да се пробије кроз Магеланов пролаз па
онда уз обалу до неистраженог подручја, до Калифорније, да нађе
Анианске мореузе који Тихи океан спајају са Атлантским. Од
Калифорније све на север до Њуфаундланда, и напослетку
северозападни пролаз…
− Претпостављани северозападни пролаз, младићу. Нико још није
доказао ту легенду.
− Он хоће. Сад је адмирал, а ми ћемо бити први енглески брод који
је прошао кроз Магеланов мореуз, први у Тихом океану, први… Никад
ми се више неће пружити оваква прилика!
− О да, хоће, а он никада неће схватити тајну Магелановог мореуза,
осим ако не украде ротеирос или зароби португалског пилота који ће
га водити. Колико ти пута морам понављати? Пилот мора имати
стрпљења. Научи се стрпљењу, момче. Имаш још много…
− Молим вас!
− Не!
− Зашто?
− Зато што ће он пловити две-три године, а можда и више.
Слабашни и млади добијаће најгору храну и најмање воде. А од пет
бродова који полазе, вратиће се назад само његов. Нећеш остати жив,
младићу!
− Онда ћу се укрцати баш на његов брод. Снажан сам. Он ће ме
примити!
 − Чуј, дечаче, с Дрејком сам пловио на Јудит, његовом
педесеттонашу. Било је то код Сан Хуан де Улуа, кад смо се ми и
адмирал Хокинс на броду Минион пробијали из луке кроз шпанске
говнождере. Возили смо робове из Гвинеје у Карипско море, али нисмо
имали шпанску дозволу за трговину, а они су намагарчили Хокинса и
нашу флоту намамили у заседу. Имали су тринаест великих бродова, а
ми шест. Потопили смо три њихова брода, а они наше Свалов, Ангел,
Царавеле и Јесус оф Лубек. Ох, да! Дрејк нас је провукао кроз заседу и
одвео кући. На броду је преостало једанаест људи да прича причу.
Хокинсу је преостало петнаест. Од четири стотине и осам веселих
морнара! Дрејк је, дечаче, немилосрдан. Он жели славу и злато, али
само за Дрејка, а превише људи је умрло да то докаже.
− Не, ја нећу умрети. Бићу један од…
− Не. Шегртовање ти траје дванаест година. Мораш служити још
десет година па си слободан. Но, дотад, значи до 1588. године, учићеш
како да градиш бродове и како да њима управљаш. Слушаћеш Албана
Карадока, мајстора бродоградитеља и члана ’Тринити Хаус’. Иначе
никад нећеш добити дозволу. А без дозволе никада нећеш моћи водити
ниједан брод енглеским водама, никада нећеш заповедати с крме
ниједног енглеског брода у било којим водама, јер такав је закон
доброга краља Харија, Бог му дао души лако. Беше то и закон велике
курве Марије Тудор, дабогда јој се душа пржила у паклу. То је закон
наше краљице, нека нам вечито влада, то је енглески закон, најбољи
поморски закон на свету!
Блекторн се сетио како је тада мрзео свог учитеља и како је мрзео
’Тринити Хаус’, монополистичку школу коју је Хенри VIII створио
1514. за обуку и оспособљавање свих енглеских пилота и капетана. И
мрзео је дванаест година тог полуропства, иако је знао да без тога неће
постићи једину ствар на свету коју је желео. А још је више замрзео
Албана Карадока када је, за вечну славу, Дрејк правим чудом дошао
натраг у Енглеску на свом броду од стотину тона, Голден Хинд, након
три године избивања, као први енглески брод који је опловио земљу, и
довезао најбогатији плен који је икада стигао на те обале.
Невероватних милион и по стерлинга у злату, сребру, мирођијама и
посуђу од племенитих метала.
 Од пет бродова изгубио је четири, а од сваких десет људи помрло је
осам. Погинуше Тим и Ват, а заробљени португалски пилот водио је
Дрејков поход кроз Магеланов мореуз у Тихи океан. Но, то није
умањило Блекторнову мржњу. То што је Дрејк обесио једног официра,
изопштио капелана Флечера, и није нашао северозападни пролаз, није
умањивало дивљење читавог народа. Краљица је узела педесет посто
блага и прогласила га витезом. Племићи и трговци који су скупили
новац за поход добили су три стотине посто камата и такмичили су се
да опреме и његово следеће гусарско путовање. А сви су поморци
молили да с њим плове, јер је освојио плен, вратио се у домовину, а
сретна неколицина преживелих се са својим делом плена обогатила за
читав живот.
Ја бих остао жив, размишљао је Блекторн. Остао бих! А мој део
блага био би довољан да…
− Rotz vooruiiiiiit! − (Испред нас је гребен!)
Испрва је тај повик више наслутио него чуо. Тада, кроз звиждук
ветра, поново зачује отегнути врисак. Истрчи из кабине па мостићем
појури на крму. Срце му је лупало, а грло се осушило. Беше мркла ноћ,
пљуштало је као из кабла, а он се начас обрадовао, јер је знао да ће
резервоари за кишницу, које су пре много недеља припремили, ускоро
бити дупке пуни. Отвори уста да окуси готово водоравну кишу. Попије
слатку воду, а затим окрене леђа ветру.
Виде да се Хендрик укочио од ужаса. Метсукер, стражар на прамцу,
шћућурио се, унезверено се драо и показивао напред. Тад и Блекторн
баци поглед на море.
Хридина беше мање од две стотине метара испред њих. Велике црне
канџе стене, шибане гладним морем. Слева и здесна пружао се
запењени, тек ту и тамо прекинути, низ таласа. Олујни ветар је дизао
големе слојеве пене па их ковитлао у ноћну црнину. Пукне прамчани
конопац подизач, одлети крст врховњаче. Јарбол се стресе у свом
лежишту, али издржа, а море је неумољиво носило брод у смрт.
− Сви на палубу! − викне Блекторн и силовито зазвони. Бука тргне
Хендрика из омамљености.
− Изгубљени смо! − крикне на холандском. − Ох, Исусе! Господе,
помози нам!
 − Позови посаду на палубу, гаде! Заспао си! Обојица сте спавали! −
Блекторн га гурну према палубном мостићу, дограби кормило, навуче
заштитне конопце на себе, причврсти се и жестоко заокрене кормило
улево.
Упирао је свом снагом док се кормило борило с олујом. Затресе се
читав брод. Тад се прамац почне све брже љуљати јер је ухватио ветар.
Ускоро се нађу бочно према мору и према ветру. Напну се олујне
кошњаче и јуначки покушају понети тежину брода, а сви конопци се
напну и заурлају. Море се сручи на њих, а они су напредовали упоредо
с хридином, кад је он угледао велики талас. Врисне да опомене људе
који су се пењали из прамчаног потпалубља и свом снагом се напне да
спасе живот.
Море се обруши на брод, нагне га на бок и он помисли да им је
одзвонило кад се Еразмо стресе као мокри теријер и пробије се из
таласне долине. Кроз изливнице је у слаповима падала вода, а он се
борио да дође до ваздуха. Виде да је нестало ностромово тело,
изнесено на палубу да га сутра сахране. Виде да идући талас надире
још снажније. Захвати Хендрика па га задиханог и копрцавог подигне
преко ограде у море. Нови талас скотрља се палубом. Блекторн
провуче једну руку кроз кормило да га вода не однесе. Сада је Хендрик
био педесет метара од левог бока. Таласи га опет добаце уз брод, а тад
га дивовски налет избаци високо изнад брода. Тамо је на трен остао и
вриштао. Тад га море понесе, смрска на хридини па га прождере.
Брод се обруши на море у настојању да се пробије. Попусти још
један конопац за спуштање једара, а точак и чекрк махнито су се
њихали док се нису заплели у јарбол и једра.
Винк и још један човек довуку се на крму па се обесе на кормило да
помогну Блекторну. На десном боку је видео опасну стену која је
постајала све ближа. Испред њих и лево било је још стена, али видео је
ту и тамо неколико празнина.
− У конопце, Винк! Дигни предња једра! − Винк и двојица морнара
успињала су се педаљ по педаљ у једриље предњег јарбола, док је
остала посада под њима дохватила конопце да им помогне.
− Пази, испред! − врисне Блекторн.
Море се пенило по палуби, однесе још једног човека па опет избаци
на брод ностромов леш. Прамац се вине из воде и опет запљусне, а
палубу преплави још више мора. Винк и остали морнари псовали су и
извлачили једро из конопа. Изненада се отвори. Грунуло је као
топовски хитац кад га је ветар надувао, а брод посрне.
Винк и његови помоћници висили су на јарболу, љуљали се изнад
мора, а онда почеше силазити.
− Хрид… хридина пред нама! − врисне Винк. Блекторн и онај други
морнар скрену кормило удесно.
Брод је оклевао, а онда се окренуо и завапио кад је бок наишао на
стене, једва запљуснуте морем. Но, тај је ударац био укочен па се
смрскала само оштрица стене. Дрво је одолело па људи на броду
поново почну дисати.
Блекторн угледа празнину у хридини пред њима и упути брод тамо.
Ветар је сада ојачао, а море се још више разбеснело. Брод се зањише
под налетом, а кормило им се отргне из руку. Заједно га дограбе и
врате на курс, али брод се отме и пијано накриви. Море преплави
горњу палубу и продре у каштел, бацивши једног човека о непропусну
преграду. Сад су и горња и доња палуба биле преплављене.
− Људи на пумпе! − врисне Блекторн. Виде како двојица трче у
потпалубље.
Киша га је шибала по лицу и од бола је зажмирио. Већ су се одавно
угасиле светиљке на сталку компаса и на крми. А кад је нови налет
ветра опет скренуо брод са курса, морнар посрне и опет им се кормило
отргне. Човек крикне кад му је ручица кормила смрскала једну страну
главе. Лежао је препуштен таласима на милост и немилост. Блекторн
га усправи. Држао га је све док није прошао велики запењени талас.
Тад утврди да је морнар мртав па га спусти на бродску столицу. А
следећи налет мора покупи га са крме.
Процеп кроз хридину беше три степена у приветрини, и ма колико
да се трудио, Блекторн никако да се помакне. Очајнички је тражио
други канал, али знао је да га нема, па је тренутно склонио брод са
ветра да добије на брзини, а онда га опет оштро вратио у приветрину.
Еразмо се малко помакне напред и одржи на курсу.
Јецај и ужасан потрес кад је кобилица очешала оштру хридину под
собом, а свима на броду се учини да виде како пуца храстова оплата и
како их море потапа. Сад се Еразмо пропињао напред, истргнувши се
људској контроли.
Блекторн је дозивао у помоћ, али нико га није чуо, па се он сам уз
кормило борио са морем. Једном га налет олује одбаци у страну, али
опет дохвати кормило и шчепа га питајући се као у магли како то да
кормило толико дуго одолева.
На најужем делу процепа море се претворило у вртлог, сатерано
олујом, а стешњено међу стенама. Големи су се таласи разбијали о
стену, па се враћали натраг у коштац с бродом, све док се неби почели
узајамно борити и нападати са свих страна руже ветрова. Брод беше
усисан у вртлог, препуштен таласима, беспомоћан.
− Пишам на тебе, олујо! − побесни Блекторн. − Склони своје
говнождерске руке с мога брода!
Кормило се опет изви и одбаци га, а палуба се језиво накриви.
Косник удари о стену и отргне се, с њим део једара, а Еразмо се
усправи. Предњи јарбол се напне као лук и пукне. Људи на палуби
обруше се секирама на јарбол како би га напамет одсекли, а брод се
копрцао по разбеснелом каналу. Ослободише јарбол који полете преко
бродске ограде, а с њим и један човек, захваћен у заплетену ужад.
Човек у клопци завапи, али никако му нису могли помоћи па су
гледали како он и јарбол час зарањају уз бок брода, а час израњају да
се онда више никад не појаве.
Винк и остали преживели погледају на крму и угледају Блекторна
који је као лудак пркосио олуји. Прекрстили су се и почели још јаче
молити. Неки су од страха плакали. Грчевито су се борили за живот.
На трен се теснац прошири, а брод успори, но испред њих се опет
злокобно сужавао, а стене као да су расле, као да су над њима још
више штрчале. Морска струја се одбије с једне стране, са собом понесе
брод, опет га окрене и гурне према његовој судбини.
Блекторн престане проклињати олују. Борио се да кормило пребаци
улево и обесио се на њега. Од напора му се згрче сви мишићи. Но,
брод се није освртао на кормило. А ни море.
− Окрени се, курвањски броде! − дахтао је, а снага га је брзо
напуштала. − Помози ми!
 Морска силина се убрза. Готово је осећао као да ће му пући срце,
али ипак је одолевао морској силовитости. Покушавао је разбистрити
поглед, но вид га је варао. Боје су се мешале и бледеле. Брод беше у
шкрипцу, осуђен на смрт, кад кобилица баш тада заструже по
блатњавом плићаку. Брод се од тог судара окрене, а кормило засече
море. Тад се и ветар и море удруже да помогну броду. Заједнички га
скрену пред ветром и Еразмо јурне кроз теснац у спас. У залив који се
простирао иза хридине.
 ПРВИ ДЕО
1
Одједном се Блекторн пробуди. На трен помисли да сања јер је био
на копну, а просторија беше невероватна. Малена, врло чиста,
прекривена меканим струњачама. Лежао је на дебелом лежају, а преко
њега је био пребачен још један јорган. Плафон: лакирана кедровина.
Зидови од четвртастих кедрових летви прекривени мутним папиром
који је пријатно пригушивао светло. Уз њега гримизна тацна, а на њој
посудице. У једној је било хладно кувано поврће. Халапљиво га поједе,
и не осети пикантан укус. У другој посуди рибља супа. Искапи је. У
трећој посуди била је густа пшенична или јечмена каша и он је брзо
докрајчи. Јео је прстима. Вода у тикви чудног облика беше топла.
Имала је необичан укус, горкаст али пријатан.
Тад опази распело.
− Кућа је шпанска или португалска − престрављено помисли. − Је
ли ово Јапан? Или Кина?
Клизне преграда на зиду и отвори се. Крај врата је клечала јака жена
средњих година и обла лица. Клањала се и смешкала. Кожа јој је била
златна, очи црне и уске, а дугу црну косу уредно је скупила на темену.
На себи је имала сиву свилену хаљину и кратке беле чарапице са
дебелим ђоном. А око паса широку љубичасту траку.
− Гошуђинсама, гокибун ва икага десу ка? − запита она. Чекала је
док је он бледо у њу буљио. Онда је то поновила.
− Је ли ово Јапан? − упита он. − Јапан? Или Кина?
Са неразумевањем се у њега запиљила и рекла још нешто што није
разумео. Онда спази да је го. Његове одеће нигде на видику. Покретима
руку јој објасни да би се хтео обући. Затим покаже посуде за храну и
она схвати да је још гладан.
Насмешила се, наклонила и затворила клизна врата.
Исцрпљен, завали се на лежај. У глави му се вртело услед те
непријатне стабилности пода која га је терала на повраћање. Потруди
се да се сабере. Сећам се како смо бацили сидро, помислио је. Са
Винком. Мислим да је то био Винк. Били смо у заливу, а брод је упао у
плићак и стао. Чули смо како се таласи разбијају на плажи, али
опасности није било. На обали су горела светла, а онда сам био у својој
кабини и мрак, више се ничега не сећам. Онда мрак прошараше светла
и чудни гласови. Говорио сам енглески, па онда португалски. Један
домородац говорио је мало португалски. Или је то био Португалац?
Не, мислим да је био домородац. Јесам ли га упитао где смо? Не сећам
се. Онда смо се опет нашли на хридини, још једном је наишао велики
талас, однео ме на пучину и давио сам се, а било је ледено. Не, море
беше топло, попут свилене постеље дебеле један метар. Сигурно су ме
пренели на обалу и овамо сместили.
− Сигурно ми је ова постеља била тако мекана и топла − гласно
помисли. − Још никад нисам спавао на свили. − Савладала га је
слабост па је заспао сном без снова.
Кад се пробудио, у земљаним посудама била је нова храна, а крај
њега уредно сложена његова одећа. Опрана, испеглана и закрпљена
ситним финим бодовима.
Но, нестаде му нож, а и кључеви.
Морам набавити нож, и то брзо, помисли он. Или пиштољ.
Очи сврне на распело. Упркос ужасу, његово се узбуђење појача.
Целог живота слушао је приче које су пилоти и морнари развезивали о
невероватним богатствима тајног португалског царства на истоку. И
како су већ преобратили пагане на католичку веру и тако их држали у
ропству. Тамо је злато јефтино као сирово гвожђе, а смарагда, рубина,
дијаманата и сафира има као шљунка на плажи.
Ако је истина оно о католичанству, помисли он, можда је и остало
истина. О богатствима. Да! Но, што пре се наоружам и опет будем на
Еразму и иза топова, то боље.
Све поједе. Обуче се и несигурно устаде. Осећао се изван свог
елемента, као и увек на копну. Није му било чизама. Крену према
вратима. Лагано је тетурао, па испружи руку да одржи равнотежу, али
зид од лаганих четвртастих дашчица није могао издржати његову
тежину. Пукне, а папир се поцепа. Усправио се. На ходнику је жена
запањено буљила у њега.
 − Опростите − рече, а властита неспретност необично га је
збуњивала. Чистоћа просторије у неку је руку била укаљана. − Где су
ми чизме?
Жена је бледо у њега пиљила. Стога ју је пажљиво поново запитао
уз помоћ покрета руку, а она пожури ходником, клекне, отвори клизна
врата па му махне. У близини се зачују гласови и жубор текуће воде.
Прође кроз врата па се нађе у другој просторији. Такође је била
полупразна. Водила је на веранду, а степенице су се спуштале у вртић
окружен високим зидом. Крај тог главног улаза налазиле су се две
старице, троје деце у гримизним хаљинама и старац, очигледно вртлар,
који је у руци држао грабуље. Одједном се сви они достојанствено
поклоне и дубоко спусте главе.
Блекторн се запањи јер је старац био готово го. Носио је само
кратак узак повез преко слабина који му је једва покривао гениталије.
− ’Јутро − рече им, не знајући шта би друго рекао. Стајали су
непокретни. Непрекидно су се клањали. Забезекнуто је у њих зурио, а
онда им неспретно узвратио наклон. Сви се усправе и насмешише му
се. Старац се још једном наклони па се опет лати посла у врту. Деца
избече очи у њега, а онда у смеху одјуре. Старице ишчезну у дубинама
куће. Но, осећао је како га мотре.
Испод степеница опази своје чизме. Пре него што је стигао да их
подигне, она средовечна жена је − на његово чуђење − клекла, па му
помогла да их навуче.
− Хвала − казао је. Тренутак размисли, а онда упре прстом у себе. −
Блекторн − полагано је изговорио. − Блекторн. − Тад прстом упери у
њу: − Како се зовеш?
Буљила је у њега са неразумевањем.
− Блекторн − брижно је поновио уперивши прстом у себе, па опет у
њу.
− Како се зовеш?
Намрштила се, а онда јој одједном сине. Уперивши прстом у себе,
она рече:
− Онна! Онна!
− Онна! − поновио је, поносан собом као што се она поносила
собом.
 − Онна.
Сва сретна климнула је главом.
− Онна!
Још никад није видео ништа налик на тај врт. Мали слап, поток,
мостић, неговане пошљунчане стазе, стене, цвеће и грмље. Тако је
чист, помисли он. Тако уредан.
− Невероватно − рекао је.
− Невејојато? − понови она охрабрујући га.
− Ништа − изјави он. Онда јој, не знајући шта би друго, махне да се
удаљи. Поклонила се покорно и уљудно, па отишла.
Блекторн седне на топло сунце, ослонивши се на стуб. Осећао се
јако слабо. Гледао је како старац плеви већ оплевљен врт. А где су
остали? Је ли заповедник експедиције још жив? Колико сам дана
спавао? Сећам се да сам се пробудио, јео, па опет заспао. Хране је било
исто онако мало као и снова.
Крај њега пројуре деца која су се играла шуге и би му пред њима
непријатно због старчеве голотиње. Кад би старац чучнуо или се
нагнуо, све му се видело. Запањи се што деца то нису примећивала.
Преко зида је видео кровове других зграда, покривене црепом и
сламом, а иза тога, у даљини, високе планине. Прохладан ветар дувао
је и по небу гурао беле облачиће. Пчеле су тражиле цветни сок и био је
диван пролетњи дан. Тело му је захтевало још сна, али се усправио и
пошао према вртним вратима. Вртлар се насмеши, наклони, потрчи да
отвори врата па се опет наклони и затвори их за њим.
Село се сместило у облику полумесеца око луке окренуте према
истоку. Једно две стотине кућа, какве он још никад није видео,
угнездило се у подножју планине која силази до обале. Изнад села:
терасаста поља и блатњави путеви према северу и југу. Испод је
приобални појас био пошљунчан, а камени насип је водио с обале у
море. Сигурна лука и камено пристаниште. Мушкарци и жене чистили
су рибе и плели мреже. На северној страни градили су брод чудног
облика. Далеко на пучини простирали су се, према истоку и према југу,
острва. Хриди су сигурно тамо или иза хоризонта.
У луци је било још много бродова чудног облика, претежно
рибарских. Неки су имали велико једро, а неки су били на весла.
 Веслачи су стајали и гурали весло у море, а не седели и вукли као
што би он учинио. Подоста чамаца спремало се на море, други су били
прамцем везани уз дрвено пристаниште, док се Еразмо лепо усидрио
педесетак метара од обале, у мирној води, са три прамчана конопца. Ко
ли је то учинио? запитао се. Дуж брода су били чамци, а на Еразму је
видео домороце. Ни једног свог човека. Где ли су?
Погледа по селу и схвати да га мотре многи људи. Видевши да их је
приметио, сви се наклоне, а он им − још увек збуњено − узврати
наклон. Поново завлада сретна ужурбаност, ишли су амо-тамо,
застајали, расправљали, клањали се један другоме − на њега као да су
заборавили − попут шарених лептира. Но, осећао је како га са сваког
прозора и врата проучавају погледи док је ишао према обали.
Шта је то на њима тако чудно?, упита се. Не само одећа и
понашање, него… Они немају оружја, запањено помисли. Немају
мачеве ни пушке! А зашто?
Уличица је била обрубљена отвореним продавницама пуним
разноразне робе у балама. Под у трговинама био је уздигнут па би
продавци и купци клечали или чучнули на чисти дрвени под. Виде да
већином носе дрвењаке или сандале од лика. Неки и оне беле чарапице
дебелих потплата, расцепљене између палца и кажипрста како би
држали каишчиће, али дрвењаке и сандале остављали су напољу на
земљи. Они који су ишли боси, очистили би стопала па навукли чисте
кућне сандале које су их чекале. Врло разборито кад човек промисли,
закључи он, сав запањен.
Тад спази како му прилази човек са ћелом, косом ошишаном кружно
на врху темена. Страх га из јаја запљусне у желудац, тако да му се
смучило. Свештеник је очигледно био Португалац или Шпанац. Иако
му је лепршава хаљина била наранџаста, није било забуне у погледу
бројанице и распела за његовим појасом, нити у вези с хладним
непријатељством на његовом лицу. Хаљина му је била замазана од
путовања, а чизме − европски модел − каљаве. Гледао је Еразмоа у
луци и Блекторн је знао да је брод препознао као холандски или
енглески, нов за већину мора, виткији и бржи, трговачки бојни брод,
грађен и усавршен по узору на енглеске пљачкашке трговачке лађе што
су толико пустошиле по Карипском мору. Са свештеником је било
десет домородаца, црне косе и очију, а један обучен као и он, само што
је носио ципеле од каиша. Остали су били у шареним хаљинама,
широким гаћама или су имали само повез око бокова. Нико није био
наоружан.
Блекторн пожели побећи док још има времена, али знао је да нема
снаге и да се нигде не може сакрити. Висина, крупноћа и боја очију
стварале су од њега странца у овом свету. Ослони се леђима на зид.
− Ко сте ви? − запита свештеник на португалском. Био је то дебео,
тамнопут, добро ухрањен двадесетпетогодишњак, дуге браде.
− Ко сте ви? − Блекторн се загледа у њега.
− То је холандски пљачкашки брод. Ви сте холандски јеретик. Ви
сте гусари. Бог нека вам се смилује!
− Нисмо гусари него мирољубиви трговци, осим према
непријатељима. Ја сам бродски пилот. Ко сте ви?
− Отац Себастио. Како сте овамо дошли? Како?
− Море нас је бацило на обалу. Које је ово место? Јапан?
− Да. Јапан. − нестрпљиво ће свештеник. Окрене се једном човеку,
старијем од осталих, ниском и мршавом, снажних мишица и
жуљевитих руку. Глава му је била обријана, а коса сплетена у танку
кику, седу као и његове обрве. Свештеник му је запињући говорио на
јапанском и показивао Блекторна. Сви су били запањени, а један од
њих се прекрсти као да се хоће заштитити.
− Холанђани су јеретици, бунтовници и гусари. Како се зовете?
− Је ли ово португалско насеље? Свештеникове очи биле су круте,
крвљу подливене.
− Сеоски поглавар вели да је обавестио власт о вама. Стигли су вас
греси ваши. Где је остатак посаде?
− Скренули смо с курса. Потребна нам је само храна, вода и време
да поправимо брод. Онда ћемо отпловити. Можемо све да платимо.
− Где је преостала посада?
− Не знам. На броду. Ваљда су на броду.
Свештеник поново запита поглавара који одговори показујући према
другом крају села. Натенане је објашњавао. Свештеник се опет обрати
Блекторну.
 − Овде злочинце разапињу на крст, пилоте. Умрећете. Доћи ће
даимјо са својим самурајима. Смиловао вам се Бог!
− Што је то даимјо?
− Феудални господар, цела ова покрајина је његова. Како сте овамо
дошли?
− А самураји?
− Ратници, војници, припадници ратничке касте − одврати
свештеник све љуће.
− Одакле сте и ко сте?
− Не распознајем ваш нагласак − рече Блекторн да га избаци из
равнотеже.
− Ви сте Шпанац?
− Ја сам Португалац − бахато ће свештеник прогутавши мамац. −
Рекох, ја сам отац Себастио из Португала. Где сте тако добро научили
португалски, а?
− Па сад су Португал и Шпанија једна те иста земља − пецкао је
Блекторн. − Имате истог краља.
− Ми смо одвојена земља. Ми смо други народ. И увек смо били.
Вијемо своју заставу. Наши прекоморски поседи су засебни, да,
засебни. Краљ Филип је то потврдио кад је украо моју земљу. − Отац
Себастио се с муком савладао, прсти су му дрхтали. − Пре двадесет
година он је оружаном силом освојио моју земљу! Његови војници и
онај ђавољи накот, шпански тиранин војвода од Албе, свргнули су
нашег правог краља. Que va! Сад влада Филипов син, али ни он није
наш прави краљ. Ускоро ћемо опет имати свога краља. − Па отровно
дода: − Знате да је то истина. Онај вражји Алба учинио је вашој земљи
исто што и мојој.
− То је лаж. Алба је био у Холандији права куга, али није је освојио.
Још су слободни. И увек ће бити. А у Португалу је потукао једну малу
војску, а предала се цела земља. Немате храбрости. Да желите, могли
бисте избацити Шпанце, али ви то никад нећете учинити. Немате
части. Немате cojones. Осим да у име Божје спаљујете недужне људе.
− Бог нека те пржи у огњу вечном − бахато плане свештеник. −
Сотона иде по земљи, али биће сатрвен. Јеретици ће бити сатрвени.
Проклет да си пред Богом!
 Блекторн осети како се и против воље у њему диже верски ужас.
− Не слуша Бог свештенике, они не говоре гласом његовим.
Слободни смо од вашег смрдљивог јарма и слободни ћемо остати!
Пре само четрдесет година ’Крвава’ Марија Тудор била је енглеска
краљица, а Шпанац Филип II, Филип окрутни, њен муж. Та дубоко
побожна кћи Хенриа VIII довела је натраг у Енглеску католичке
свештенике, инквизиторе, суђења јеретицима и превласт страног папе,
и против воље већине народа укинула у Енглеској ограничења свог оца
и историјске промене римске цркве. Владала је пет година, а
краљевство раздираше мржња, страх и крвопролиће. Умрла је, а
Елизабета је са двадесет и четири године постала краљица.
При помисли на Елизабету Блекторна је испуњавало дивљење и
одана љубав. Четрдесет се година она бори са целим светом.
Надмудрила је и поразила и папу и Свето Римско Царство, и
Француску, и Шпанију. Изопштена, попљувана, оклеветана у
иностранству, увела нас је у луку, сигурне, јаке и самосталне.
− Ми смо слободни − рече Блекторн свештенику. − Ви сте
поражени. Сад имамо своје школе, своје књиге, своју библију и своју
цркву. Ви Шпанци сте сви исти. Измет! Ваши калуђери су сви исти.
Идолопоклоници!
Свештеник подиже распело. Држао га је између Блекторна и себе
као штит.
− Боже, заштити нас од зла! Рекох, да нисам Шпанац! Ја сам
Португалац. И нисам монах. Ја сам брат из Дружбе Исусове!
− А, један од њих. Језуит!
− Да. Смиловао се Бог души твојој! − Отац Себастио цикне нешто
на јапанском и људи се обруше на Блекторна. Устукнуо је до зида и
снажно одаламио једнога, али остали су навалили на њега и осети како
се гуши.
− Нанигото да?
Метеж одједном попусти.
Десет метара од њих стајао је младић. Носио је гаће, дрвењаке и
лагани кимоно, а за појасом два мача у корицама. Један је био попут
ножа, а други, убојити мач за две руке, дуг и незнатно закривљен.
Десну је руку немарно држао на балчаку.
 − Нанигото да? − оштро упита, а како нико није одмах одговорио: −
НАНИГОТО ДА?
Јапанци падну на колена, главе им клону на тло. Само свештеник
оста на ногама. Наклонио се и почео објашњавати, муцајући, али
младић га презриво прекиде и упре прстом у сеоског старешину.
− Мура!
Сеоски старешина Мура погнуте је главе журно почео причати.
Неколико пута је показивао Блекторна, једном брод, а двапут
свештеника. Сад на улици није било промета. Све особе на видику су
клечале и дубоко се клањале. Старешина заврши. Наоружани младић
га је на трен жустро запиткивао и примао покорне и брзе одговоре. Тад
војник рече нешто старешини па са отвореним презиром махне према
свештенику, а онда према Блекторну. Седи мушкарац то једноставније
објасни свештенику који поцрвени.
Човек је био за главу нижи од Блекторна и много млађи. Његово
лепо лице било је лагано бубуљичаво. Буљио је у странца.
− Онуши иттај доко кара китанода? Доко но куни но монода?
Свештеник узрујано преведе:
− Касиги Оми-сан пита: Одакле си и које си народности?
− Је ли господин Оми-сан даимјо? − упита Блекторн. И против воље
се бојао мачева.
− Не. Он је самурај, самурај одговоран за село. Презива се Касиги,
Оми му је име. Овде прво наводе презиме! ’Сан’ значи ’уважени’, а
додаје се свим именима у знак пристојности. Научите бити углађени и
брзо се упристојите! Овде не трпе непристојност. − Глас му постаде
резак. − Брзо одговори!
− Амстердам. Ја сам Енглез.
Отац Себастио био је искрено запањен. Рекао је самурају: ’Енглез.
Енглеска’ и почео објашњавати, но Оми га нестрпљиво пресече и
извали бујицу речи.
− Оми-сан пита јеси ли ти вођа. Мура вели да је само неколико вас
јеретика остало живих, а већином су болесни. Постоји ли врховни
заповедник?
 − Ја сам вођа − одврати Блекторн иако им је, истини за вољу, на
копну био вођа заповедник експедиције. − Ја сам заповедник! − додао
је знајући да Спилберген не може заповедати ни на копну ни на мору,
макар био здрав као дрен.
Нова самурајева поплава речи.
− Оми-сан каже: зато што си вођа, можеш слободно ићи по селу,
куда год желиш, док не дође његов господар. Његов ће господар,
даимјо, одлучити о твојој судбини. Дотад смеш као гост живети у
Муриној кући и кретати се како желиш. Али не смеш отићи из села.
Твоја посада затворена је у кући и не сме из ње излазити. Разумеш?
− Да. Где је моја посада?
Отац Себастио неодређено показа скуп кућа уз пристаниште. Очито
су га растужиле Омијева одлука и нестрпљивост.
− Тамо! Уживај у слободи, гусару. Твоју подлост стигла је…
− Вакаримасу ка? − обрати се Оми директно Блекторну.
− Пита: Разумеш ли?
− Како се јапански каже ’да’?
Отац Себастио рече самурају: − Вакаримасу.
Оми им презриво махне руком да се удаље. Сви се дубоко поклоне.
Осим једног човека који намерно устаде без наклона.
Убојити мач опише стреловитом брзином шиштави сребрни лук,
човекова се глава стрмоглави с рамена, а земљу попрска водоскок крви.
Тело се неколико пута трзне, а онда умири. Свештеник и ненамерно
устукне. Нико се други на улици није ни померио. Главе остану
сагнуте, непокретне. Блекторн се укочио од ужаса.
Оми немарно стави ногу на тело убијеног.
− Икинасај! − рече он и даде им знак да се уклоне.
Људи пред њим се опет поклоне до земље. Онда устану и мртви-
хладни оду. Улица се почне празнити. И трговине.
Отац Себастио гледао је у тело. Свечано учини над њим знак крста
и шапне: ’In nomine patris et filii et spiritus sancti.’ Опет се забуљи у
самураја, сада без страха.
− Икинасај! − Оштрица блиставог мача почивала је на телу. Након
подужег времена свештеник се окрене и удаљи.
 Достојанствено. Оми је жмиркао за њим, а онда погледа Блекторна.
Блекторн се измицао, а кад се нашао на сигурном размаку, брзо скрене
за угао и нестане.
Оми се грохотом смејао. Сад је улица била празна. Кад је потрошио
смех, обема рукама зграби мач и почне пажљиво сецкати леш на
комадиће.
Блекторн је седео у чамчићу, а рибар је весело веслао према Еразму.
Лако је добио чамац. Видео је људе на главној палуби. Све сами
самураји. Неки су на плећима имали челичне оклопе, али су претежно
носили само кимоно − тако су се звале њихове хаљине − и два мача.
Сви су косу плели на исти начин. Теме им беше обријано, а коса са
стране и позади скупљена у реп, науљена па омотана око темена и
брижно везана. Само су самураји смели тако плести косу и за њих је то
била обавеза. Само су самураји смели носити два мача − увек дуги
убојити мач за дворучно држање и кратки, сличан ножу − и њима су
мачеви били обавезни.
Самураји су се поређали уз ограду његовог брода и гледали у њега.
Узнемирено се попео преко моста и стигао на палубу. Један самурај,
одевен упадљивије од осталих, приђе му и наклони се. Блекторн му −
као добар ученик − узврати наклон, а сви на броду добродушно су се
смешкали. Још је био пун ужаса због изненадног убиства на улици, а
њихови осмеси нису ублажавали његов тешки предосећај. Пође према
ходнику који води у доње стамбене бродске просторе. Ту одједном
стане. Преко улаза је била прилепљена широка врпца од црвене свиле,
а крај ње мален натпис исписан чудним китњастим знацима. Оклевао
је и погледао друга врата, али и она су била запечаћена сличном
врпцом, а на непропусну преграду беше прикуцан сличан натпис.
Испружи руку да макне свилу.
− Хотте оке! − Да му сасвим разјасни ствар, дежурни самурај
одмахне главом. Више се није смешкао.
− Па ово је мој брод и желим… − Блекторн прикри непријатност
погледавши мачеве. Морам сићи доле, помисли. Морам набавити
поморске карте, моју и ону тајну. Исусе Христе, ако су их нашли па
дали свештеницима или Јапанцима, готови смо! Сваки суд на свету −
изван Енглеске и Холандије − са тим доказима би нас осудио као
гусаре. Моја курсна карта наводи датуме, места и количине
опљачканог плена, као и број погинулих приликом наша три
искрцавања у Америкама и оног једног искрцавања у Африци, број
опљачканих цркава, и описе како смо палили градове и луке. А
португалски ротеирос? То нам је смртна пресуда јер је, наравно,
украден. Заправо смо га купили од португалског издајице, а према
њиховом закону сваки странац код кога нађу било који њихов
ротеирос, а камоли карту која открива Магеланов мореуз, одмах мора
бити убијен. Уколико карту нађу на непријатељском броду, брод се
мора спалити, а све људе на њему ваља смакнути без милости.
− Нан но јода? − запита један самурај.
− Говорите ли португалски? − запита Блекторн на португалском.
Човек слегне раменима.
− Вакаримасен.
Један иступи. Покорно се обратио вођи који климну у знак
пристанка.
− Португалски пријатељ − рече самурај на португалском, с тешким
јапанским нагласком. Раствори кимоно и покаже мало дрвено распело
које је држао око врата.
− Кристнин! − Показа себе и насмеши се. − Кристнин! − Покаже
прстом Блекторна. − Кристнин ка?
Блекторн је оклевао па климнуо главом.
− Хришћанин!
− Португалцко?
− Енглез.
Човек је брбљао са вођом па обојица слегну раменима и опет га
погледају.
− Португалцки?
Блекторн одмахну главом јер им се ни у чему није хтео противити.
− Моји пријатељи? Где су?
Самурај упери прст према источном делу насеља.
− Пријатељи.
− Ово је мој брод. Желим поћи доле! − Блекторн то рече на неколико
начина. Напослетку помоћу знакова и они схватише.
 − Ах, со десу! Кинђиру! − огорчено ће они показујући свилене траке
са знацима. Тад се насмеше.
Било је сасвим јасно да му није допуштено да сиђе. Кинђиру сигурно
значи ’забрањено’, бесно помисли Блекторн. Ух, дођавола! Журно је
спустио ручку на вратима и одшкринуо их.
− КИНЂИРУ!
Повуку га према себи. Напола су исукали мачеве. Она двојица су
непокретно чекала да он одлучи. Остали људи на палуби равнодушно
су их посматрали.
Блекторн је знао да му нема друге. Мора се покорити! Слегне
раменима, удаљи се, па детаљно прегледа дебеле конопце и брод.
Покидана једра била су спуштена и уредно везана. Но, конопци су
били друкчији од било којег ужета који је он икад видео па је
претпоставио да су Јапанци везали брод. Упути се низ мост и стане.
Облије га хладан зној док је гледао како сви они претећи буље у њега,
па помисли: Исусе Христе, како сам могао бити тако глуп? Уљудно се
наклони и одједном нестаде претећих погледа. Сви су му се клањали и
опет смешкали. Но, још је осећао како му се низ кичму цеди зној.
Мрзео је све у вези с Јапаном и пожелео је да је са својом посадом опет
на броду: наоружани, далеко на пучини.
***
− Исуса ти Бога, мислим да грешиш, пилоте − рече Винк. Његов
безуби осмех био је широк и простачки. − Човеку који може издржати
сплачине које они зову храном, ово је најбоље место на свету! У три
дана имао сам две жене. Оне су као зечице. Све ураде ако им покажеш
како желиш.
− Тачно, али ништа не можемо без меса и пића. На дуге стазе.
Исцрпљен сам, а имао сам само једну − рече Метсукер, а његово уско
лице се трзало. − Жути гадови никако да схвате да је нама потребно
месо, пиво и хлеб. И ракија, и вино.
− То је оно најгоре! Исусе Боже, краљевство за грог! − Бакус ван
Нек је био јако потиштен. Приђе Блекторну и зачкиљи према њему.
Био је врло кратковид, а у олуји је изгубио последњи пар наочара. Па и
кад их је имао, увек је настојао стајати што ближе саговорнику. Био је
главни трговац, благајник и заступник ’Холандске источноиндијске
компаније’, која је дала новац за путовање. − На копну смо, живи и
здрави, а још се нисам напио. Ни капљице! Ужас. Јеси ли нешто попио,
пилоте?
− Не. − Блекторн је мрзео да ико буде близу њега, али Бакус му је
био пријатељ, а уз то готово слеп, па се није одмакао. − Само врућу
воду с неким травама.
− Они никако да схвате шта је то грог. Једино пиће је врућа вода с
травама… Боже, помози нам! Можда у целој земљи нема жестоког
пића! − Извије обрвама. − Учини ми велику услугу, пилоте. Затражи од
њих жестоког пића, хоћеш ли?
На источном крају села Блекторн је нашао кућу коју су им
доделили. Самурај-стражар га је пропустио, али његови људи су
изјавили да он њих не пушта из врта. Кућа је имала много просторија,
као и његова, али беше већа и имала је низ послуге разног узраста, и
мушке и женске.
Једанаест његових људи остало је живо. Јапанци су одстранили
мртве. Обилне порције свежег поврћа почеле су потискивати скорбут и
сви су људи брзо оздрављали осим двојице. Та двојица су имали
крваву столицу, а утроба им се надула. Винк им је пустио крв, али то
није помагало. Очекивао је да ће они до мрака умрети. У другој соби
се налазио заповедник експедиције још јако болестан.
Кувар Сонк, дежмекаст човечуљак, говорио је у смеху.
− Добро је овде, као што рече Јохан, пилоте, само што нема хране и
грога. Домороци су у реду, ако не уђемо у кућу у ципелама. Мали жути
гадови побесне ако не скинемо ципеле.
− Слушајте − рече Блекторн. − Овде је свештеник. Језуит.
− Исусе Христе! − Оде њихова ведрина док им је причао о
свештенику и о одрубљивању главе.
− Зашто је одрубио човеку главу, пилоте?
− Не знам.
− Вратимо се ми на брод. Ако нас паписти ухвате на копну…
У просторији завлада силан страх. Неми Саламон је гледао
Блекторна. Уста су му се мицала, а у угловима се појаве мехурићи
пљувачке.
 − Не, Саламоне, нисам се збунио − благо ће Блекторн, одговарајући
му на немо питање. − Рекао је да је језуит.
− Христе, језуит или доминиканац, или који је то већ враг, све је то
исто говно! − изјави Винк. − Боље да се ми вратимо на брод. Пилоте,
запитаћеш самураје, а?
− У Божјим смо рукама − рече Јан Ропер, један од трговаца-
пустолова, младић високог чела, танког носа и близу усађених очију. −
Он ће нас заштитити од поклоника сотониних!
Винк се загледа у Блекторна.
− А Португалци, пилоте? Јеси ли којег овде видео?
− Не. У селу им нема ни трага ни гласа.
− Навалиће овамо чим сазнају да смо ми ту − изјави Метсукер у име
свих њих, а бродски мали Крог зајеча.
− Да, а где је један свештеник, сигурно има и других. − Гинсел
оближе суве усне. − А њихови од Бога проклети конквистадори никада
нису далеко.
− Тачно − уплашено додаде Винк. − Они су као ваши.
− Исусе! Паписти! − зајеча неко. − И конквистадори!
− У Јапану смо, је ли, пилоте? − запита ван Нек. − То ти је рекао?
− Да. Зашто?
Ван Нек му приђе још ближе и спусти глас.
− Ако су овде свештеници, а неки су домороци католици, можда је
истинит и други део, о богатствима, злату, сребру и драгом камењу. −
Сви умукоше. − Јеси ли то видео, пилоте? Злато? Драгуље на
домороцима или злато?
− Не, нисам! − Блекторн се замисли. − Не сећам се да сам ишта
видео. Ни огрлице, ни бисере, ни наруквице. Слушајте, да вам још
нешто кажем. Био сам на Еразму. Запечатили су га. − Исприча им шта
се догодило и њихов страх се појача.
− Исусе, ако се не можемо вратити на брод, а на копну су
свештеници и паписти… Морамо побећи одавде. − Метсукеров је глас
задрхтао. − Пилоте, шта ћемо? Они ће нас спалити! Конквистадори…
ти гадови исукаће мачеве…
 − У Божјим смо рукама − пун самопоуздања кликне Ропер. − Он ће
нас штитити од антихриста. То је његово обећање. Немамо се чега
бојати.
− По ономе како је самурај Оми-сан режао на свештеника, сигуран
сам да га мрзи − рече Блекторн. − Добро је то, је ли? Мене занима
зашто свештеник није носио уобичајену мантију? Зашто баш
наранџасту? То никад пре нисам видео.
− Да, чудно је то − потврди ван Нек. Блекторн диже поглед према
њему.
− Можда им овде положај није јак. То би нам веома помогло.
− Шта да урадимо, пилоте? − запита Гинсел.
− Будимо стрпљиви и чекајмо да дође њихов вођа даимјо. Он ће нас
пустити. А зашто и не би? Никакво зло им нисмо учинили. Имамо
робу за размену. Нисмо гусари, немамо се чега бојати.
− Жива истина, и не заборавимо, пилот је рекао да нису сви
дивљаци паписти! − рече ван Нек, више да охрабри себе него друге. −
Да. Добро да самурај мрзи свештенике. А само су самураји наоружани.
Ни то није лоше, а? Чувајмо се самураја и дочепајмо се свог оружја…
То је решење! И за тили час бићемо на броду.
− А ако је тај даимјо папист? − запита Јан Ропер. Нико му није
одговорио. Тада ће Гинсел:
− Пилоте, онај с мачем сасекао је једнога жутог на комадиће, након
што му је одрубио главу?
− Да.
− Христе! Они су варвари! Лудаци! − Гинсел је био висок и згодан
младић кратких руку и јако кривих ногу. Скорбут му је однео све зубе.
− Кад му је одрубио главу, остали су мирно отишли? Без речи?
− Да.
− Исусе! Ненаоружан човек тек тако убијен? Зашто је то учинио?
Зашто га је убио?
− Не знам, Гинсел. Онакву брзину никад нисте видели. У једном је
трену мач био у корицама, а у следећем се човекова глава скотрљала.
− Боже сачувај!
 − Драги Боже! − шапне ван Нек. − Ако се не можемо вратити на
брод… Бог проклео ону олују! Осећам се тако беспомоћно без
наочара!
− Колико је самураја било на броду, пилоте? − упита Гинсел.
− На палуби двадесет двојица. Но, на броду их је било више.
− Гнев Божји погодиће пагане и грешнике и пећи ће се они у паклу
вечно.
− Хтео бих да у то будем сигуран, Јане Роперу − рече Блекторн
реским гласом, осећајући како страх пред Божјом осветом хара
просторијом. Био је јако уморан и желео је спавати.
− У то можеш бити сигуран, пилоте, ох, да, ја јесам. Молим да очи
твоје буду отворене Божјој истини. Те да схватиш да смо овде једино
због тебе! Ово што је од нас остало!
− Шта? − претећи ће Блекторн.
− Зашто си заправо наговорио заповедника експедиције да
покушамо доћи у Јапан? То нам није било у наредбама. Требали смо
опљачкати Нови свет, унети рат непријатељу у трбух па се вратити
кући.
− Јужно и северно од нас били су шпански бродови, а нигде нисмо
могли побећи. Зар си изгубио памћење заједно са разумом? Морали
смо пловити на запад, то нам је био једини спас.
− Ја нисам видео непријатељске бродове, пилоте. Нити ико…
− Чуј, Јане − уморно ће ван Нек. − Пилот је учинио оно што је
сматрао најбољим. Јасно да су тамо били Шпанци.
− Аyе! Истина је, а били смо хиљаду дугих миља од пријатеља, и у
непријатељским водама! Бога ти! − испљуне Винк. − То је Божја
истина. А Божја је истина да смо гласали. Сви смо рекли: да.
− Ја нисам.
− Мене нико није питао − изјави Сонк.
− О, Исусе!
− Смири се, Јохане − рече ван Нек, настојећи смањити напетост. −
Први смо стигли у Јапан. Сећате ли се свих оних прича, а? Богати смо
ако сачувамо главу. Имамо робу за размену, а овде је злато, сигурно га
има. Где бисмо иначе могли продати свој терет? Не тамо у Новом свету
где нас гоне и хватају! Гонили су нас, а Шпанци су знали да смо пред
Санта Маријом. Морали смо отићи из Чилеа, а нисмо смели побећи
Магелановим мореузом. Јасно да би нас они тамо сачекали, јасно! Не,
ово нам је био једини спас и добра замисао. Разменити терет за
мирођије, злато и сребро, а? Мислите на добит, многоструку. Налазимо
се на Мирођијским острвима. Знате за богатства Јапана и Кине,
непрестано о томе слушате. Као и сви ми. Зашто смо се иначе укрцали
на брод? Бићемо богати, видећете!
− Ми смо мртваци, као и сви остали. У земљи смо сотониној.
− Зачепи губицу, Роперу! − гневно ће Винк. − Пилот је исправно
поступио. Није он крив што су људи помрли, није он крив. На оваквим
путовањима увек гину људи.
Јан Ропер имао је шарене очи и сужене зенице.
− Да, Бог им дао души лако. Међу њима је и мој брат.
Блекторн погледа фанатика у очи. Мрзео је Јана Ропера. У себи се
питао да ли их је повео на запад заиста зато да избегне
непријатељским бродовима. Или зато што је био први енглески пилот
који је прошао кроз Магеланов мореуз, и први који се нашао у
положају да се пробије на запад и можда први оплови куглу земаљску?
− Зар људи нису изгинули због твоје жеље за славом, пилоте?
засикће Јан Ропер. − Бог ће те казнити!
− Језик за зубе! Блекторнове речи беху тихе и одлучне.
Јан Ропер се опет забуљи у њега оним својим леденим лицем налик
на секиру, али није отворио уста.
− Добро! − Блекторн уморно седе на под и ослони се на потпорањ.
− Шта да радимо, пилоте?
− Чекајмо и оздравимо. Ускоро ће доћи њихов главешина. Тада ћемо
све решити.
Винк је гледао у врт, у самураја који је непокретно седео на петама
уз излаз.
− Гле онога гада. Сатима је тамо, не миче се, ништа не говори, ни по
носу не чачка.
− Није био непријатан према нама, Јохане. Нимало − изјави ван Нек.
− Да, али ми само спавамо, шевимо и једемо сплачине.
 − Пилоте, он је само један, а нас има десет − мирно ће Гинсел.
− Мислио сам на то, али још нисмо довољно чили. Скорбут ће
проћи за десетак дана − узнемирено одврати Блекторн. − На броду их
има превише. Не бих желео напасти ни једнога, без копља или
пиштоља. Чувају ли вас целу ноћ?
− Да. Стражу мењају три-четири пута. Је ли ико видео да стражар
спава? − запита ван Нек.
Сви одмахну главама.
− Могли бисмо ноћас бити на броду − рече Јан Ропер. − С Божјом
помоћи надјачаћемо пагане и освојити брод.
− Очисти из ушију то говно! Па пилот је управо рекао! Зар не
слушаш? − Винк с гнушањем пљуне.
− Тачно − сложи се тобџија Петерзон. − Не подбадај старог Винка!
Очи Јана Ропера још се више сузе.
− Мисли на своју душу, Јохане Винк. И ти, Хансе Петерзон. Ближи
се судњи дан. − Изађе па седе на веранду.
Тишину прекине ван Нек.
− Све ће бити добро. Видећете.
− Ропер има право. Овамо нас је довела похлепа − рече бродски
мали Крог дрхтавим гласом. − А казна је Божја…
− Доста!
Бродски мали се тргне.
− Да, пилоте. Опростите, али… − Максимилиан Крог беше најмлађи
од њих, шеснаестогодишњак, а укрцао се зато што му је отац био
капетан једног од бродова и што су хтели да се обогате. Но, видео је
како отац ужасно гине кад су пљачкали шпански град Санта
Магдалену у Аргентини. Плен је био богат. Видео је силовања и сам се
окушао, мрзећи самог себе. Смучило му се од задаха крви и убијања.
Касније је видео како још многи пријатељи гину. Пет бродова сведоше
се на један, а сад се осећао најстаријим међу њима. − Опростите!
Опростите.
− Колико смо већ на копну, Бакус? − упита Блекторн.
− Ово је трећи дан. − Ван Нек му опет приђе и чучну. − Доласка се
не сећам баш најјасније, али кад сам се пробудио, дивљаци су већ
заузели брод. Били су јако уљудни и фини. Дали су нам храну и топлу
воду. Однели су мртве и избацили сидра. Не сећам се појединости, али
мислим да су нас дотеглили на сигурно сидриште. Био си у бунилу кад
су те пренели на копно. Хтели смо да те задржимо, али нам нису
дозволили. Један од њих говорио је мало речи португалског. Он као да
је био поглавар, имао је седу косу. Није разумео шта значи ’пилот’, али
је разумео ’капетан’. Очигледно је хтео да наш ’капетан’ добије
друкчији смештај него ми, али рече нам да не бринемо јер ћеш имати
добру негу. А и ми. Онда нас је довео овамо, већином су нас носили.
Рекао је да ћемо ту остати док не дође његов капетан. Нисмо хтели да
те одведу, али није нам било друге. Хоћеш ли питати поглавара за вино
или коњак, пилоте? − Ван Нек жедно оближе усне па настави: − Сад,
кад мало размислим, и он је споменуо даимјоа. Шта ће се догодити кад
дође даимјо?
− Има ли неко нож или пиштољ?
− Не − одврати ван Нек и расејано почеша гамад у коси. − Узели су
нам сву одећу на прање, а оружје су задржали. Тад нисам ни у шта
сумњао. Узели су ми и кључеве и пиштољ. Имао сам све кључеве на
прстену. Од ризнице, благајне и складишта барута.
− На броду је све закључано. Не брини за то.
− Није ми драго што немам кључева. То ме јако љути. Проклете ми
очи биле, што би ми сад пријао коњак. Па и боца пива.
− Господе Боже! ’Самрај’ га је сасекао на комадиће, јел’ да? −
запита Сонк, не обраћајући се ником одређеном.
− Умукни, бога ти. Каже се: самурај. Ти би човека натерао да се
усере − рече Гинсел.
− Надам се да тај гад од свештеника неће доћи овамо − рече Винк.
− Сигурни смо у рукама доброга Господина! − Ван Нек се још
трудио да делује пун самопоуздања. − Кад стигне даимјо, бићемо
слободни. Вратиће нам брод и топове. Видећете! Продаћемо сву робу и
у Холандију се вратити богати и здрави, опловивши свет. Први
Холанђани који су га опловили. Католици могу поћи у пакао и готова
ствар.
− Не, није − јави се Винк. − Кожа ми се јежи од паписта. Не могу ја
ништа против тога. То и помисао на конквистадоре. Мислите да ће
овамо доћи у пуном броју, пилоте?
− Не знам. Мислим да хоће! О, да овде имамо све наше бродове.
− Јадни гадови! − рече Винк. − Ми смо бар живи.
− Можда су се вратили кући − изјави Метсукер. − Можда су се
окренули у Магелановом мореузу кад су нас раздвојиле олује.
− Надам се да имаш право − рече Блекторн. − Али мислим да су сви
погинули.
− Ми смо барем живи! − Гинсел задрхта.
− Овде су паписти и ови погани крволоци! Не дајем ни рупу старе
курве за наше животе!
− Проклет био дан кад сам отишао из Холандије − додаде Петерзон.
− Проклет сав грог! Да нисам био пијанији од гусларове кучке, још бих
био у Амстердаму са својом старом!
− Проклињи шта год хоћеш, Петерзоне, али не проклињи пиће. То је
со живота!
− Ми смо у канализацији до браде, а плима брзо надире. − Винк
заколута очима. − Да, врло брзо.
− Никад нисам мислио да ћемо стићи на копно! − рече Метсукер.
Изгледао је као твор, само што није имао зубе. − Никада! А најмање у
Јапан. Ушљиви смрдљиви паписти! Никада нећемо живи отићи одавде!
О, да имамо пиштоље. Какво бедно искрцавање! Ништа нисам хтео
рећи, пилоте! − брзо убаци кад га Блекторн погледа. − Зла срећа, то је
све.
Касније им слушкиње опет донесоше храну. Увек исто: поврће,
кувано и сирово, са мало сирћета, рибља супа, па житна или зобена
каша. Сви су презирно одбијали комадиће сирове рибе и тражили месо
и жестока пића, али нису их разумели. Пред залазак сунца Блекторн
оде. Заморише га њихови страхови, мржње и псовке. Рече да ће се
вратити иза зоре.
Продавнице на уским улицама ужурбано су пословале. Нађе своју
улицу и врата своје куће. Мрље на земљи биле су почишћене, а тело
однето. Готово као да сам све то сањао, помисли он. Вртна врата се
отворише пре него што је стигао да спусти руку.
 Стари вртлар је још увек на себи имао само бедрени повез иако је
дувао прохладан ветар. Насмеши се и наклони.
− Конбанва.
− Здраво! − извали Блекторн не размишљајући. Попне се уз
степенице и застане сетивши се чизама. Скине их и бос ступи на
веранду па у просторију. Пређе је и нађе се у ходнику, али није могао
наћи своју собу. Онна! − кликнуо је. Појави се нека старица.
− Хај?
− Где је Онна?
Старица се намршти и упре прстом у себе.
− Онна!
− О, за љубав Божју! − љутито ће Блекторн. − Где је моја соба? Где
је Онна? − Отворио је још једна клизна врата. На поду су седела
четири Јапанца око ниског сточића и јела. У једном од њих препозна
седог сеоског поглавара који је јутрос на обали био са свештеником.
Сви се наклоне. − О, опростите − рече он па навуче врата. − Онна! −
повиче.
Старица начас размисли, а онда му махне руком. Пође за њом у
други ходник. Отворила је клизна врата. По распелу је познао своју
собу. Зид од папира је већ био намештен и поравнан.
− Хвала − рече јој пун олакшања. − А сад нека дође Онна! Старица
одгега. Сео је. Болеле су га глава и тело и пожеле столицу. Питао се где
ли их држе. Како да опет дође на брод? Како да се домогне којег
пиштоља? Сигурно постоји начин. Гегање ногу према њему и тад виде
три жене. Старицу, девојку округла лица и средовечну жену.
Старица показа девојку која је изгледала мало уплашена.
− Онна!
− Не! − Блекторн гневно устаде и упре прстом у старију жену. − Па
ово је Онна, забога! Зар не знаш своје име? Онна! Гладан сам. Бих ли
могао нешто појести? − Протрљао је желудац да покаже како је гладан.
Погледале су се. Тад старија жена слегне раменима, рече нешто што
насмеја остале, приђе постељи и поче се свлачити. Оне две чучну,
разрогачених очију, ишчекујући.
Блекторн се згрозио.
 − Шта радиш?
− Ишимашо! − рече она па скину широки појас и разгрне кимоно.
Груди су јој биле спљоштене и сасушене, а трбух огроман.
Било је сасвим јасно да се она спрема у кревет. Одмахнуо је главом
па јој рекао нека се обуче. Ухватио ју је за руку. Оне две су почеле
брбљати и гестикулирати, док се жена јако љутила. Изађе из дуге
подсукње и гола се покуша увући у кревет.
Престаше брбљати и све се наклоне кад поглавар мирно наиђе
ходником.
− Нанда? Нанда? − упита он. Старица објасни у чему је ствар.
− Желиш ову жену? − с неверицом је запитао на храпавом, једва
разумљивом португалском, показујући према голој жени.
− Не! Не, јасно да не. Само сам хтео да ми Онна донесе хране. −
Блекторн нестрпљиво упре прст у њу. − Онна!
− ’Онна’ значи: женско. − Јапанац покаже све три. − Онна, онна,
онна. Ти хоћеш онна?
− Не. Не, хвала. Погрешио сам. Опрости. Како се она зове?
− Шта?
− Како се она зове?
− Ах! Њено наму? Хаку. Хаку! − рече поглавар.
− Хаку?
− Хај Хаку!
− Опрости, Хаку-сан. Мислио сам да се зовеш онна.
Поглавар објасни неспоразум Хакуи, а она није била нимало
задовољна. Нешто је још рекао. Све погледају Блекторна, закикоћу у
длан и оду. Хаку гола оде носећи кимоно преко руке, с великим
достојанством.
− Хвала − рече Блекторн огорчен својом глупошћу.
− Ово моја кућа. Моје наму Мура.
− Мура-сан. Ја сам Блекторн.
− Како?
− Моје наму: Блекторн.
 − А! Бе-рак-тон. − Мура неколико пута покуша то поновити али није
могао. Најзад одустане и настави мотрити дива који је био пред њим.
Беше то први варварин кога је икада видео, осим оца Себастија и оног
другог свештеника пре толико година. Али, помисли он, свештеници
су тамнокоси и тамнооки и нормалне висине. А овај човек је висок,
златне косе и златне браде, плавих очију. Кожа му је чудно бледа тамо
где је покривена, а тамна онде где је откривена. Необично! Мислио
сам да сви људи имају црну косу и тамне очи. Ми сви имамо. Имају и
Кинези, а зар није Кина цео свет, осим земље јужних португалских
варвара? Необично! А зашто отац Себастио толико мрзи овог човека?
Зато што је обожавалац сотоне? Засигурно не, јер отац Себастио би
могао истерати ђавола кад би хтео. Ух, никад нисам доброг оца видео
онако бесног. Никада. Необично!
Јесу ли плаве очи и плава коса белег сотонин?
Мура баци поглед у Блекторна и сети се како га је покушао
испитивати на броду, а онда је, кад се овај капетан онесвестио, одлучио
да га доведе у своју кућу зато јер је вођа па мора уживати посебну
пажњу. Положили су га на јорган и свукли, не мало знатижељни.
− Његови ’Неупоредиви делови’ сигурно су велики, нех? − рекла је
Мурина мајка Саико. − Колико ли је велики кад је у ерекцији?
− Велики је − одговорио је он, а сви су се смејали, његова мајка и
жена и пријатељи и послуга и лекар.
− Сигурно су и њихове жене исто тако обдарене! − рече његова жена
Ниђи.
− Глупост, девојко − одвратила је његова мати. − Свака наша
куртизана могла би се лако снаћи. − Зачуђено је климала главом. − У
целом животу нисам видела некога као он. Врло чудно, нех (зар не)?
Опрале су га, али није се пробудио из коме. Лекар је сматрао лошим
да га окупају у врелој води пре него што се пробуди.
− Можда морамо запамтити, Мура-сане, да не знамо какав је
заправо варварин − рекао је брижно и умно. − Жао ми је, али грешком
би могли да га убијемо. Очито је на граници снаге.
Морамо бити стрпљиви.
− А ваши што их има у коси? − запитао је тад Мура.
 − Засад морају остати. Колико знам, имају их сви варвари. Јако
жалим, али саветујем да се стрпимо.
− Зар му бар не бисмо могле опрати главу? − јавила се његова жена.
− Јако ћемо пазити. Сигурна сам да ће господар Мура надгледати наше
скромне напоре. То би варварину помогло, а кућа би остала чиста.
− Слажем се, можеш му опрати косу − одлучно је казала његова
мајка.
− Али бих свакако хтела знати колико је велики кад се надигне.
Сад Мура и нехотице баци поглед на Блекторна. Тад се сети шта им
је рекао свештеник о овим синовима сотоне и гусарима. Боже, сачувај
нас од овога зла, помисли он. Да сам знао да је овако грозан, не бих га
довео у своју кућу. Не, рече самом себи. Обавезан си према њему
поступати као према посебном госту док Оми-сан не каже друкчије.
Али, био си паметан што си јавио свештенику и одмах обавестио Оми-
сана. Веома паметан! Ти си поглавар, заштитио си село и само си ти
одговоран.
Да. А Оми-сан сматраће те одговорним за јутрошњу смрт и за
покојникову дрскост, и то сасвим оправдано.
− Не буди луд, Тамазаки! Излажеш опасности углед села, нех? −
много је пута упозоравао свог пријатеља рибара. − Обуздај ту своју
нетрпељивост! Оми-сан нема избора него да исмејава хришћане. Зар и
наш даимјо не презире хришћане? Шта друго може учинити Оми-сан?
− Ништа, слажем се, Мура-сане, молим те, опрости ми. − Тамазаки
је увек тако свечано одговарао. − Но, будисти би морали бити
трпељивији, нех? Зар обојица нису зен-будисти? − Зен-будизам је
значио самоконтролу, а заснивао се искључиво на самопомоћи и на
медитацији да се дође до просветљења. Већина је самураја припадала
зен-будистичкој секти јер им је била прикладна и изгледала готово
створена за поносног ратника који тражи смрт.
− Да, будизам учи трпељивост, али колико те пута морам подсећати
да су они самураји и да је ово полуострво Изу, а не острво Кјушу, па и
да јесте Кјушу, ти си погрешио. Увек. Нех?
− Да. Молим те, опрости, знам да грешим. Но, каткад осећам да не
могу живети од стида кад Оми-сан тако вређа праву веру.
 А сад си, Тамазаки, мртав својим избором, јер си увредио Оми-сана
кад му се ниси наклонио зато што је он рекао:… ’овај смрдљиви
свештеник стране вере.’ Иако свештеник заиста смрди, а права вера је
страна! Јадни мој пријатељу. Та истина неће прехранити твоју
породицу нити опрати љагу са мога села.
Ох, Богородице, благослови мог старог пријатеља и дај му рајске
сласти.
Очекуј много невоља од Оми-сана, рече Мура у себи. Као да већ и
то није довољно зло, сад долази и наш даимјо.
Увек би га испунила велика непријатност кад би помислио на свог
феудалног господара Касиги Јабуа, даимјоа од Изуа, Омијевог стрица.
На његову окрутност и нечасност, на то како је сељацима одузимао на
превару део улова и рода који им је по праву припадао, па на сву
тежину његове владавине. Када дође рат, за коју ће се страну Јабу
определити?, питао се Мура. За господара Ишида или за господара
Торанагу? У процепу смо између дивова, пиони између те две ватре.
На северу Торанага, највећи живи генерал, господар Кванта, осам
покрајина, најугледнији даимјо у земљи, врховни генерал источних
армија. Западно су поседи Ишида, господара замка Осаке, освајача
Кореје, заштитника наследника и врховног генерала западних армија.
А северно Токаидо, велики приобални пут, који Торанагин главни град
Едо спаја са Ишидовим главним градом Осаком − три стотине миља на
запад, преко кога морају марширати њихове јединице.
Ко ће добити рат?
Ниједан!
Зато што ће њихов рат опет обухватити цело царство, склапаће се
савези, покрајина ће се борити против покрајине док се опет не дигне
село против села, као и увек. Осим у последњих десет година.
Невероватно, последњих десет година је владало безратно доба звано
мир, у целом царству, по први пут у историји.
Почео сам волети мир, помисли Мура.
Но, човек који је успоставио мир је мртав. Онај војник-сељак који је
постао самурај, па генерал, па врховни генерал, и на крају Таико,
главни господар-заштитник Јапана, умро је пре годину дана, а његов
седмогодишњи син премлад је да наследи највишу власт. Тако је и
дечак, као и ми, пион између две ватре. Међу дивовима. А рат је
неизбежан. Сад ни Таико не може заштитити свог љубљеног сина,
своју династију, своју баштину и своје царство.
Можда тако мора бити. Таико је покорио земљу, склопио мир и
присилио све даимјое у земљи да пред њим пузе као сељаци. По својој
вољи је кројио феудалне поседе, неке ширио, а друга смањивао − па
умро. Био је див међу пигмејима. Но, можда је и правда да с њим умру
сво његово дело и величина. Зар човек није тек цвет што га понесе
ветар, а стварни су и вечни само планине, море, звезде и ова земља
богова?
Сви смо у процепу и то је чињеница. Ускоро ће рат, а и то је
чињеница. Јабу ће одлучити на чијој смо страни, и то је чињеница.
Село ће увек остати село јер су пиринчана поља богата, а море
издашно и то је последња чињеница.
Мура чврсто опет усмери мисли на варварина-гусара пред собом. Ти
си враг послат да нас умори, помислио је. А откако си стигао, задајеш
нам само јаде. Зашто ниси могао одабрати друго село?
− Капетан-сан хтети онна? − запитао је охрабрујуће. На његов
предлог сеоско веће је нашло жене и за остале варваре.
И у знак пристојности, а и као начин да их нечим заокупе док не
стигне власт. Из тога су уследиле љубавне приче које су село
забављале и биле им више него довољна накнада за новац који су
морали уложити да плате проститутке-куртизане.
− Онна − поновио је. Наиме, он је, сасвим природно, помислио, кад
се варварин већ подигао на ноге, биће исто тако задовољан да се нађе
на трбуху. Своје ’Рајско копље’ топло ће забости пре сна, а све су
припреме већ ионако биле обављене.
− Не! − Блекторн је само желео спавати. Али, пошто је знао да му је
тај човек потребан савезник, круто се насмешио и показао распело. −
Јеси ли хришћанин?
− Хришћанин! − Мура климне главом.
− Ја сам хришћанин.
− Отац рекао: не. Не хришћанин.
− Хришћанин сам. Нисам католик, али ипак сам хришћанин. Мура
није схватио. Блекторн никако да му објасни, ма колико се трудио.
 − Хтети онна?
− Онај димјо, кад доћи?
− Димјо? Не разумем.
− Димјо… Аха, мислио си даимјо. Ах, даимјо. Хај. Даимјо! − Мура
слегне раменима. − Даимјо доћи кад дође. Спавати. Најпре очисти.
Молим.
− Шта?
− Очисти. Купање, молим.
− Не разумем.
Мура приђе и са гађењем запуши нос.
− Смрди. Ружно. Ко сви Португалцко. Купање. Ово чиста кућа.
− Купаћу се кад ме буде воља, ја не смрдим! − пенио се Блекторн. −
Сви знају да је купање опасно. Желиш да добијем пролив? Мислиш да
сам добога проклето глуп? Купи се, до врага и пусти ме да спавам!
− Купање! − нареди Мура, запањен варвариновим видљивим
гневом. Врхунац неотесаности. Варварин не само да заиста смрди,
него се − колико је он знао − већ три дана није купао па ће куртизана
сасвим оправдано одбити јастучење с њим, без обзира на висину
наплате. Ови ужасни странци, помислио је.
Необично! Како су огрезли у необичној нечистоћи! Није важно!
Одговоран сам за тебе. Научићу те пристојности. Окупаћеш се као
човек, а мати ће ми дознати оно што је занима. − Купање!
− Ма губи се, пре него те разбијем на комадиће! − Блекторн га мрко
погледа и махне му нека одлази.
На трен завлада пауза и дођу још три Јапанца са три жене. Мура им
укратко објасни у чему је ствар, а онда ће оштро Блекторну:
− Купање. Молим.
− Напоље!
Мура сам ступи у собу. Блекторн испружи руку, није га хтео
повредити, него само одгурнути. Одједном Блекторн болно врисну.
Мура му је руком пљоштимице одаламио лакат и Блекторну је рука
висила, тренутно одузета. Бесно је навалио. Но, соба се заврти око
њега, пао је на лице. Нови продоран бол кочио му је леђа и није се
могао померити.
 − Бога ти…
Покуша устати, али му ноге попустише. Тад Мура мирно истури
свој мали, али челични прст и такне живчани центар у Блекторновом
врату. Од бола је обневидео.
− Драги Исусе…
− Купање? Молим?
− Да… да − дахне Блекторн у агонији, запањен што га је тако
сићушан човек тако лако савладао, и што сад лежи беспомоћно као
дете, очекујући да му Мура пререже гркљан.
Мура је пре много година научио вештине џудоа и каратеа, баратање
мачем и копљем. Тад је био ратник и борио се за Накамуру, сељачког
генерала, Таика, давно пре него што је постао Таико, кад су сељаци
могли бити самураји, а самураји сељаци, занатлије и чак ситни
трговци, па опет ратници. Чудно, расејано помисли Мура, гледајући
палог дива на поду, готово прво што је Таико учинио кад је постао
свемоћан, било је да свим сељацима нареди да престану бити војници
и да одмах предају оружје. Таико им је заувек забранио ношење оружја
и наметнуо неопозив сталешки однос који је сад господарио свим
животима у целом царству. Самураји изнад свих, испод њих
земљорадници, па занатлије, трговци, глумци, отпадници, разбојници,
а на самом дну лествице, ета, нељуди, они који су имали посла с
лешевима, штављењем коже и пословима око мртвих животиња, а
били су и џелати, жигосари, осакатитељи. Јасно, варвари у овој
лествици нису уопште долазили у обзир.
− Молим, опрости, капетан-сан − рече Мура и дубоко се наклони,
постиђен што је варварин изгубио образ и лежао јечећи као дојенче.
Да, јако ми је жао, помислио је, али морао сам то учинити. Изазвао си
ме и прешао све границе разума, па и кад се узме у обзир да си
варварин. Вриштиш као лудак, плашиш ми мајку, реметиш мој кућни
мир, ометаш послугу, а жена је већ морала ставити једна нова шођи-
врата. Нисам смео допустити да твоја очигледна неотесаност прође без
казне. Ни допустити да се у мојој кући супротстављаш мојим жељама!
Заправо је то за твоје добро. Даље, није то зло ни зато што ви варвари
заправо и немате образа па га не можете ни изгубити. Осим
свештеника. Они су друкчији. И они ужасно смрде, али као
помазаници Бога оца, имају знатно лице. А ти… и лажов си и гусар!
Без части. Баш необично! Тврдиш да си хришћанин! На жалост, то ти
нимало неће помоћи. Наш даимјо мрзи праву веру и варваре, а трпи их
само зато што мора. Но, ти ниси Португалац ни хришћанин, па тебе
закон не штити, нех? Зато, иако си мртав човек − или бар осакаћен −
дужност ми је да се побринем да чист одеш у сусрет својој судбини. −
Купање јако добро!
Помогао је мушкарцима да још онесвешћеног Блекторна пренесу
кроз кућу у врт, па наткривеном стазом којом се јако поносио, све до
купатила. Жене су ишле за њима.
То је постао један од великих доживљаја у његовом животу. Већ
тада је знао да ће ту причу безброј пута распредати својим
пријатељима који му неће веровати, уз бачве врућег сакеа, како се зове
јапанско национално пиво од пиринча. Својим колегама старешинама,
рибарима и сељацима. Својој деци која му такође испрва неће
веровати. Но, онда ће и они то пренети својој деци, а име рибара Муре
вечно ће живети у сеоцу Анђиро, у провинцији Изу, на југоисточној
обали главног острва Хоншуа. Само зато што је он, рибар Мура, био
добре среће да буде поглавар у првој години након смрти Таика, и зато
тренутно одговоран за вођу необичних варвара који су дошли са
источног мора.

2
− Даимјо, Касиги Јабу, господар Изуа, пита ко си, одакле си, како си
овамо дошао и које си гусарске злочине починио − рече отац Себастио.
− Стално тврдим да нисмо гусари. − Јутро беше ведро и топло, а
Блекторн је клечао пред постољем на сеоском тргу. Глава га је још
болела од ударца. Буди миран и мућни главом, рече самом себи. Твоји
ће одговори одлучити о нашим животима. Ти си вођа и тога се држи!
Језуит је непријатељски расположен, а он је једини тумач, и никако не
можеш знати шта он говори, али можеш бити сигуран да ти неће
помоћи… ’Памет у главу, момче!’ готово да је чуо глас старог Албана
Карадока. ’Кад је олуја најјача, а море најстрашније, потребна ти је сва
твоја памет. То ће спасити и тебе и твој брод, ако си пилот. Памет у
главу, из сваког дана цеди сок, ма како било тешко…’
Данашњи сок је жуч, туробно помисли Блекторн. Зашто тако
разговетно чујем Албанов глас?
 − Најпре реци даимјоу да смо у рату, непријатељи − рече. − Кажи му
да Енглеска и Холандија ратују против Шпаније и Португала.
− Поново те упозоравам да говориш једноставно и да не изокрећеш
чињенице! Холандија − или Низоземска, Зеланд, Уједињене покрајине,
како је већ све не зовете ви прљави бунтовници − малена је бунтовна
покрајина шпанског царства. Ти си вођа издајица који су се побунили
против свог законитог краља.
Енглеска ратује, а Холандија се осамостали… − Блекторн не дорече
јер га свештеник није више слушао.
Преводио је.
Даимјо се кочио на постољу, низак, плећат, господствен. Удобно је
клечао ставивши пете под стражњицу. Окруживала су га четири
самураја, међу њима Касиги Оми, његов синовац и вазал. Сви су имали
свилени кимоно, а преко њега кићени огртач стегнут у струку
широким појасом. И голема укрућена рамена. И неизбежне мачеве.
Мура клекне на блатњав трг. Он је био једини присутни сељанин.
Посматрачи су били педесет самураја који су дошли са даимјом.
Седели су немо и послушно у редовима. Иза Блекторна је бродска
посада клечала као и он, а стража је стајала у близини. Кад су послали
по њих, морали су пренети заповедника експедиције, иако је био тешко
болестан. Допустили су му да легне на земљу, још полуонесвешћен.
Блекторн се са свима њима наклонио кад су дошли пред даимјоа, али
то није било доста. Све су их самураји бацили на колена и забили им
главу у прашину, као сељацима. Покушао се томе одупрети и довикнуо
свештенику нека објасни да то није њихов обичај, да је он вођа и
изасланик њихове земље па морају према њему тако и поступати. Но
скотрљао се под дршком копља. Његови се људи окупише да снажно
навале, али он им викну да стану и нека клекну. Срећом су послушали.
Даимјо је рекао нешто грленим гласом, а свештеник му то преведе као
опомену да говори истину и то брзо. Блекторн затражи столицу, али
свештеник рече да Јапанци не употребљавају столице и да их у Јапану
нема.
Блекторн се сконцентриса на свештеника док је разговарао с
даимјом. Тражио је путоказ, пролаз кроз ову хридину.
 Даимјово лице је пуно бахатости и окрутности, помисли он. Кладим
се да је велики гад. Свештеник не говори течно јапански. О, гле ти то!
Раздражљивост и нестрпљивост. Је ли даимјо тражио неку другу реч,
јаснију реч? Мислим да је тако. Зашто језуит носи наранџасту хаљину?
Је ли даимјо католик? Гле, језуит је врло покоран и јако се зноји.
Кладим се да даимјо није католик. Буди тачан! Можда он није католик.
Било како било, од њега нећеш добити заштиту. Како да искористиш
тог подлог гада? Како да директно с њим говориш? Како ћеш обрадити
свештеника? Како ћеш пољуљати поверење у њега? На који начин?
Хајде, смисли! Довољно знаш о језуитима-исусовцима…
− Даимјо вели да пожуриш и да одговориш на његова питања.
− Да. Јасно. Жалим. Зовем се Џон Блекторн. Енглез сам, главни
пилот холандске флоте. Наша матична лука је Амстердам.
− Флота? Каква флота!? Лажеш! Нема те флоте. Зашто си као Енглез
пилот на холандском броду?
− Све у своје време. Молим да најпре преведеш оно што рекох.
− Зашто си ти пилот на холандском гусарском броду? Пожури!
Блекторн одлучи да заигра на све или ништа. Глас му одједном
очврсне и зареже јутарњу топлину.
− Que va! Најпре преведи оно што рекох, Шпанче! Сад! Свештеника
облије руменило.
− Ја сам Португалац, то сам ти већ рекао. Одговори на питање.
− Овде сам да говорим с даимјом, а не са тобом. Преведи шта рекох,
ти изроде без мајке! − Блекторн виде како је свештеник још више
поцрвенео и запази да је даимјо то приметио. Пази, опомене самог
себе. То жуто копиле сасећи ће те на комадиће брже од покрета
морског пса, будеш ли претерао. − Реци господару даимјоу! − Блекторн
се намерно дубоко наклони пред постољем и осети како га облива
леден зној док се неопозиво препуштао својој судбини.
Отац Себастио је знао да би га његово учење морало учинити
тврдокорним на гусарове увреде и очиту намеру да пољуља даимјово
поверење у њега. Но, први пут му његово знање није помагало и
осећао се изгубљеним. Кад је у његову мисију, у суседној покрајини,
Мурин гласник донео вест о броду, забринуо се шта ли је то. Не може
бити холандски ни енглески брод!, помислио је тада. У Тихом океану
никад није било јеретичких бродова, осим оног вражјег гусара Дрејка,
а овде у Азији никада. Морски путеви били су тајни и добро чувани.
Сместа је кренуо, а свом претпостављеном у Осаки послао је хитно
голуба писмоношу, прижељкујући да се најпре с њим посаветује. Знао
је да је млад, готово неискусан и новајлија у Јапану, па овде је тек две
године, још није заређен и неподобан је да решава овај компликован
случај. Појурио је у Анђиро, надајући се и молећи да вест није тачна.
Но, брод беше холандски, а пилот − Енглез, па га је савладала сва
мржња према сотониним јеретицима Лутера, Калвина, Хенрија VIII и
архидушманке Елизабете, његовог копилета. И још му је мутила здрав
разум.
− Свештениче, преведи шта каже гусар! − зачу како режи даимјо.
Света Маријо, мајко Божја, помози ми да обавим вољу твоју и
помози ми да будем јак пред даимјом, дај ми дар језика да га обратим
на праву веру.
Отац Себастио се сабере и проговори са више самопоуздања.
Блекторн је пажљиво слушао и настојао разабрати речи и значења.
Отац рече ’Енглеска’ и ’Блекторн’ те покаже брод спокојно усидрен у
луци.
− Како си овамо дошао? − упита отац Себастио.
− Магелановим пролазом. Пре сто тридесет и шест дана. Реци
даимјоу…
− Лажеш! Магеланов пролаз је тајна. Дошао си преко Африке и
Индије. Напослетку ћеш морати рећи истину, ови овде удариће те на
муке.
− Мореуз је био тајна. Један Португалац продао нам је ротеирос!
Један ваш вас је продао за мало Јудиних сребрњака. Сви сте ви смеће!
Сад сви енглески и холандски бојни бродови знају пут преко Тихог
океана. Управо сад Манилу напада флота од двадесет енглеских
линијских бродова, а сваки има шездесет топова. Одзвонило је вашем
царству.
− Лажеш!
Да, помисли Блекторн, који је знао да му лаж може доказати само
ако пође у Манилу.
 − Та ће флота харачити ваше поморске путеве и искоренити ваше
колоније. А други холандски бродови би требали стићи овде сваке
недеље. Шпанско-португалска свиња вратила се у свој свињац, а пенис
вашег језуитског генерала налази се у свињском дупету, где и припада!
Окренуо се и дубоко наклонио даимјоу.
− Бог проклео тебе и твоја погана уста!
− Ано моно ва нани о мошите ору? − нестрпљиво цикне даимјо.
Свештеник је говорио брже, одлучније и казао ’Магелан’ и
’Манила’. Блекторну се учини да даимјо и његови помоћници то баш и
не схватају.
Саслушавање је изморило Јабуа. Загледа се у луку. У брод који га је
опседао све откако је примио Омијеву тајну поруку. Поновно се запита
је ли то Божји дар коме се надао.
− Јеси ли прегледао терет, Оми-сане? − запитао је јутрос чим је
стигао, сав каљав и веома уморан.
− Не, господару, сматрао сам да ће бити најбоље ако брод запечатим
док ви не дођете, али оставе су пуне сандука и бала робе. Надам се да
сам исправно поступио. Ево свих њихових кључева. Запленио сам их.
− Добро. − Јабу је дошао из Еда, Торанагиног главног града,
удаљеног преко стотину миља, највећом брзином, кришом и уз велики
лични ризик, а исто тако брзо мораће да се врати. Путовање лошим
путевима и преко река набујалих од пролећних вода потрајало је
готово два дана, делимично коњем, а делимично носиљком. − Одмах
идем на брод!
− Морали би погледати странце, господару − у смеху ће Оми. −
Невероватни су. Углавном имају плаве очи, као сијамске мачке, и
златну косу. Но најбоља вест од свега је да су то гусари…
Оми му спомене свештеника и оно што је свештеник испричао о
тим гусарима. И шта је казао гусар, и шта се догодило, па се његово
узбуђење утростручило. Јабу прикри нестрпљивост да оде на брод и
сломи печате. Уместо тога се окупао и пресвукао, па наредио да му
приведу варваре.
− Ти, свештениче! − рече реским гласом. Једва је разумео
свештеников слаб јапански језик. − Зашто се он на тебе толико љути?
 − Подмукао је. Гусар. Он обожавати враг. Јабу се нагне Омију који
му је стајао слева.
− Разумеш ли ти њега, синовче? Лаже ли? Шта мислиш?
− Не знам, господару. Ко зна шта варвари заправо верују? Мислим
да свештеник сматра да је гусар врагопоклоник. Јасно, све је то
бесмислица.
Јабу се опет окрете према свештенику. Мрзео га је. Пожеле да га
данас обеси па да једном заувек искорени хришћанство са свог феуда.
Но, није могао. Иако су он и остали даимјои имали апсолутну власт на
својим поседима, били су ипак подложни врховној власти Регентског
већа, војне хунте која је владала Јапаном јер јој је Таико законито
оставио своју власт док му је син малолетан. А подложни су и указима
што их је Таико за живота издао, а још су увек били на снази. Један од
тих указа, донет пре низ година, говорио је о варварима Португалцима
и наређивао да су сви они заштићени. Њихова вера мора се подносити
у разумним границама, а њиховим свештеницима се у разумним
границама допушта да проповедају и да покрштавају Јапанце.
− Ти, свештениче! Шта је још рекао гусар: Шта ти је казао? Журно!
Зар си изгубио језик?
− Гусар каже ружне ствари. Ружне. О још гусарски ратни бродови.
Много.
− Што му то значи ’ратни бродови’?
− Опростите, господару, не разумем.
− ’Ратни бродови’ нема никаквог смисла, нех?
− Ах! Гусар каже да су други бродови рата у Манили, на
Филипинима.
− Оми-сан разумеш ли ти о чему он говори?
− Не, господару. Има грозан нагласак, неразумљив је. Каже ли да
источно од Јапана има још гусарских бродова.
− Ти, свештениче! Јесу ли ти гусарски бродови пред нашом обалом?
На истоку? А?
− Да, господару, али мислим да он лаже. Каже: у Манили.
− Не разумем те. Где је Манила?
− На истоку. Много дана путовања.
 − Дође ли овамо иједан гусарски брод, приредићемо им пријатну
добродошлицу, без обзира на то где је Манила.
− Молим, опростите, ја не разумем.
− Није важно! − рече Јабу, а стрпљење му је било при крају. Већ је
одлучио да странци морају умрети, а та му се помисао свиђала. Ови
људи очито не потпадају под Таиков указ који јасно каже ’варвари
Португалци’, а осим тога, ово су гусари. Колико се сећао, увек је мрзео
варваре, њихов смрад, нечистоћу и одвратну навику да ждеру месо,
њихову глупу веру, бахатост и одвратно понашање. Штавише, као и
сваки даимјо, стидео се што су толико завладали овом земљом богова.
Вековима су Кина и Јапан били у ратном стању. Кина није допуштала
никакву трговину, а кинеска свила беше неопходна да дуго, вруће и
влажно јапанско лето буде издржљиво. Током нараштаја само је мала
количина прокријумчарене свиле клизнула кроз мрежу и јако се скупо
продавала у Јапану. А онда су пре шездесетак година стигли варвари.
Кинески цар у Пекингу доделио им је сићушно стално насеље Макао у
јужној Кини и пристао да свилу мења за сребро.
Јапан је био богат сребром. Ускоро је трговина процветала. Обе
земље су лепо напредовале. Португалски посредници су се богатили, а
њихови свештеници − претежно језуити − ускоро постадоше
неопходни за трговину. Само су свештеници успели да науче кинески и
јапански па су били посредници и тумачи. Како је трговина цветала,
свештеници су постајали све битнији. Сад је годишњи промет био
голем и од тога је зависио живот сваког самураја. Зато су морали
подносити свештенике. Морали су трпети и ширење њихове вере или
ће варвари отпловити и трговина ће престати.
Сад је већ било много врло важних даимјоа хришћана и много
стотина хиљада нових верника, претежно на јужном острву Кјушу,
најближем Кини, на којем се налазила португалска лука Нагасаки. Да,
помисли Јабу, морамо подносити свештенике и Португалце, али не и
ове нове варваре, невероватне, златокосе и плавооке. Испуни га
узбуђење. Сад ће коначно задовољити своју знатижељу да види како
храбро умире варварин кад га ставе на муке? А имао је једанаест људи.
Једанаест разних проба ће обавити на њима. Никад се није питао због
чега му толико годе туђе муке. Само је знао да му то прија, па је зато за
тим тежио и у томе уживао.
 − Овај страни непортугалски гусарски брод − рече Јабу −
заплењујем са свим што је на њему. Сви гусари осуђени су на
непосредну… − Уста му се растворе видећи како гусарски вођа
изненада скаче на свештеника, истрже му с појаса дрвено распело,
кида га на комадиће и завитла парчиће на земљу па виче нешто јако
гласно. Гусар сместа клекне и дубоко му се наклони док стражари
скочише напред уздигнутих мачева.
− Станите! Немојте га убити! − Јабу се запањио како је ико толико
дрзак да се пред њим понаша толико неотесано. − Ови варвари су
невероватни!
− Да! − рече Оми, а глава му је зујала од питања која су проистекла
из таквог поступка.
Свештеник је још клечао и буљио у комадиће распела. Гледали су
како пружа дрхтаву руку и купи обешчашћено дрво. Нешто је рекао
гусару. Глас му је био тих, готово благ. Склопљених очију је испреплео
прсте, а усне му се полако почну помицати. Гусарски вођа непрекидно
је гледао увис у њих. Бледе плаве очи ни да трепну. Као мачак пред
својом руљом − бродском посадом.
− Оми-сане! − јави се Јабу. − Најпре желим на брод, а онда ћемо
почети. − Охрапави му глас при помисли на ужитак који је себи
обећао. − Желим започети с оним риђим човечуљком на крају реда.
Оми му се нагне ближе и спусти свој узбуђени глас.
− Молим вас, опростите, али ово се још никад није догодило,
господару! Све откако су овамо дошли варвари Португалци. Зар
распело није њихов свети знак? Зар нису увек покорни својим
свештеницима? Зар отворено увек пред њима не клече? Као и наши
хришћани! Зар свештеници немају над њима апсолутну власт?
− Пређи на ствар.
− Сви мрзимо Португалце, господару. Осим хришћана који су међу
нама, нех? Можда вам ови варвари више вреде живи него мртви.
− Како?
− Зато што су јединствени. Они су антихришћани! Можда би мудар
човек могао наћи начина да њихову мржњу, или неверу, употреби у
нашу корист. Ваши су па с њима радите шта желите. Нех?
 Да! И желим их ставити на муке, помисли Јабу. Да, али у томе
можеш уживати у свако доба. Слушај Омија. Он ти је добар саветник.
Но, смеш ли му сад веровати? Има ли он тајни разлог да овако говори?
Размисли!
− Икава Ђиккју је хришћанин − зачу како говори његов синовац,
поменувши његовог мрског непријатеља, Ишидовог рођака и
савезника, који му је седео на западним границама. − Зар овај прљави
свештеник нема тамо свој дом? Можда би вам ови варвари могли дати
кључ који откључава целу Икавину покрајину. Можда и Ишидову. А
можда и покрајину господара Торанаге − опрезно дода Оми.
Јабу је проучавао Омијево лице и настојао докучити шта се иза њега
крије. Онда поглед пребаци на брод. Сад више није сумњао у то да су
му га послали богови. Да! Али, је ли то дар или проклетство?
Одложи своје уживање ради сигурности свога клана.
− Слажем се. Али најпре укротите ове гусаре. Научите их
пристојности. Особито њега!
***
− Тако ми смрти доброга Исуса! − прогунђа Винк.
− Морали бисмо се помолити − рече ван Нек.
− Управо смо се помолили.
− Боље да се опет помолимо. Господе Боже на небу, што би ми
годило пола литре коњака.
Нагураше их у дубок подрум, један од низа подрума у којима су
рибари чували рибу осушену на сунцу. Самураји су их као стоку
потерали преко трга па низ мердевине па су сада били закључани под
земљом. Подрум беше дуг и широк пет, а дубок четири корака, са
земљаним подом и зидовима. Плафон израђен од дасака, над њима
тридесет сантиметара земље, а у средини врата на преклапање.
− Мичи ми се с ноге, ти богопроклети мајмуне!
− Зачепи губицу, скупљачу гована! − доброћудно ће Петерзон. − Хеј,
Винк, мичи се мало горе, ти безуби стари прдоњо, имаш више места
него ико! Боже, што би ми годило хладно пиво! Мичи се горе.
− Не могу, Петерзоне. Овде нам је тесније него у девичином шупку!
 − Заповедник има највише места. Гурни га. Пробудите га! − јави се
Метсукер.
− Е? Шта је? Оставите ме на миру. Шта се догађа? Зло ми је. Морам
лежати. Где смо?
− Дајте му мира. Болестан је. Но, Метсукер, дижи се, за љубав
Божју! − Винк гневно подигне Метсукера па га гурну према зиду. Није
било места да сви истовремено леже па ни да удобно седе. Паулус
Спилберген, заповедник експедиције, испружен је лежао под вратима
где је ваздух био најбољи, главу је ослонио на смотану одећу. Блекторн
се наслонио у ћошку и буљио увис у преклопна врата. Посада га је
оставила самог и избегавала га је што је више могла, јер је из дугог
искуства препознала његово слабо расположење и латентну
експлозивну силовитост која се увек крила под његовом привидно
мирном спољашношћу.
Метсукер побесни и одалами песницом Винка у слабине.
− Остави ме на миру или ћу те убити, гаде!
Винк полете на њега, али Блекторн дограби обојицу и лупну им
главама о зид.
− Сви да сте умукли − тихо ће он. Послушају га. − Поделићемо се
на страже. Једна стража спава, друга седи, а трећа стоји. Спилберген ће
лежати док се не опорави. Онај ћошак је клозет.
Расподелио их је. Кад су се распоредили, постаде сношљивије.
Мораћемо се за један дан пробити одавде, иначе ћемо постати
преслаби, помисли Блекторн. Кад опет донесу лестве да нам дају храну
или воду. То ће бити вечерас или сутра увече. Зашто су нас овде
сместили? Нисмо им опасни. Могли бисмо помоћи даимјоу. Хоће ли он
схватити? Био ми је то једини начин да покажем да је наш прави
непријатељ − свештеник. Хоће ли он схватити? Свештеник је схватио.
− Бог ће ти можда опростити ово светогрђе, али ја нећу − рекао му
је отац Себастио јако тихо. − Нећу имати мира док не искоренимо тебе
и твоју изопаченост.
Зној му се цедио низ образе и браду. Растресено га обриса,
Ослушкивао је у подруму као и на броду кад је спавао или био
слободан од страже и сањарио. Сасвим довољно да наслути опасност
пре него што се догоди.
 Мораћемо се пробити па заузети брод. Шта ли ради Фелисити? И
деца. Да израчунам! Тудор сад има седам година, а Лисбет… Отишли
смо из Амстердама пре годину дана једанаест месеци и шест дана,
плус тридесет седам дана узимања залиха, па пловидба од Чатама до
Амстердама, плус још једанаест дана колико је она имала пре мог
укрцавања у Чатаму. Толико је њој тачно година, ако је све добро. Све
би требало бити добро. Фелисити сигурно кува, чува, чисти и чаврља
док деца расту, јака и храбра као њихова мати. Лепо би било опет бити
код куће, заједно шетати уз море, кроз шуме и чистине лепе Енглеске.
Током година се научио да на њих мисли као на особе у позоришном
комаду, особе које је волео и за које се крвио, у позоришном комаду
који нема краја. Иначе би му одсутност била тешка. Готово је могао
набројати колико је дана провео код куће у једанаест година брака.
Мало, помисли он, премало. ’Тежак је то живот за жену, Фелисити’,
рекао јој је пре брака. А она је казала: ’Сваки је живот за жену тежак’.
Тад јој је било седамнаест година, била је висока, а коса јој је била
дуга и чулна.
Истанчани слух га упозори да припази.
Људи су седели или се наслањали па покушавали спавати. Винк и
Петерзон, два добра пријатеља, тихо су разговарали. Ван Нек је као и
остали, буљио у празно. Спилберген је био у полусну, а Блекторн
помисли да је он јачи него што је ико очекивао.
Наступи изненадна тишина кад изнад себе зачују кораке. Кораци
застану. Пригушени гласови на храпавом, необичном језику. Блекторну
се учини да препознаје самурајев глас… Оми-сан? Да, тако се он зове.
Али није био сасвим сигуран.
За трен гласови умукну, а кораци се удаље.
− Мислите да ће нас нахранити, пилоте? − упита Сонк.
− Да.
− Годило би ми пиће. Ти бога, хладно пиво! − рече Петерзон.
− Умукни − рече Винк. − Човека присиљаваш да се озноји.
Блекторн установи да му је кошуља мокра. Какав смрад! Ти бога,
годило би ми купање, помисли он и одједном се насмеши сетивши се.
***
 Тог дана, Мура и остали мушкарци, пренели су га у врућу собу па га
положили на камену клупу. Ноге су му још биле укочене и тешке. Три
жене, на челу са оним бапцем, су га свлачиле. Покушавао их је
спречити, али кад год би се макнуо, један мушкарац би га притиснуо у
живац тако да би онемоћао. Па ма колико он беснео и псовао, и даље
су га свлачиле, све док није био го. Не да се стидео што је го пред
женама, него се увек свлачио сам и такав је био обичај. А није волео да
га ико свлачи, а поготово не ови нецивилизовани домороци. Али да га
јавно свлаче као немоћно детенце, па да га као детенце свуда перу
топлом сапуњавом мирисном водом, док су они чаврљали и смејали се,
а он лежао на леђима, то беше превише. Тад му се надигао, па ма
колико се трудио да то спречи, било је све горе, бар је тако мислио он,
али жене нису. Разрогачиле су очи, а он је поцрвенео. Исусе Боже,
Господе једини, није могуће да црвеним! Али јесте, и то као да му је
појачавало величину, а старица у чуду пљесне рукама и каза нешто на
шта сви они климну главом, а она пуна страхопоштовања заклима и
рече још нешто, на шта они још више стану климати главом.
− Капетан-сане! − изјави Мура страховито достојанствено − Мајка-
сан теби рећи хвала, најбоље у њен живот, она сад умре сретна! − И он
и сви они наклоне се као један, а тад њему сине како је то смешно па
се насмеши. Запањише се, а онда се насмеше и они. Смех му је одузео
снагу и бабац је био помало ожалошћен па је то и рекао, а њега то још
више насмеја. И њих. Затим су га нежно положили у велику посуду
пуну вреле воде. Ускоро више није могао издржати, а они га задиханог
опет положе на камену клупу. Жене га обришу, а тад стигне слепи
старац. Блекторн није знао шта је то масажа. У почетку се трудио да се
одупре прстима који су га пипкали, но ускоро га освоји чаролија и
замало је готово прео као мачак кад су слепчеви прсти пронашли
чворове и ослобађали крв или еликсир који се крио испод коже,
мишића и тетива.
Тада му помогну да оде у кревет. Био је необично слаб, у полусну, а
чекала га је девојка. Била је стрпљива с њим, а након спавања, кад му
се снага вратила, нежно ју је узео, иако дуго није имао жену.
Није је питао за име, а кад га је ујутру Мура, напет и јако уплашен,
пробудио из сна, ње више није било.
Блекторн уздахне. Живот је диван, помисли.
 У подруму се Спилберген опет свађао. Метсукер је њихао главу и
стењао, не од бола него из страха. Бродски мали Крог био је на ивици
слома живаца, а Јан Ропер рече:
− Због чега ли се смејеш, пилоте?
− Иди дођавола!
− С поштовањем, пилоте − брижно ће ван Нек, исказавши оно што
их је све највише тиштало. − Било је јако неразумно што си пред оним
трулим жутим гадом напао свештеника.
Зачу се опште, иако суздржано изражено, одобравање.
− Да то ниси учинио, мислим да не бисмо били у овој гадној каши.
Ван Нек није пришао Блекторну.
− Само гурни главу у прашину кад је близу господар Гад па ће се
они смекшати као јагањци.
Чекао је одговор, али Блекторн не одговори. Само се опет окрете
према преклопним вратима. Као да ништа није речено. Њихово се
неспокојство појача.
Паулус Спилберген с тегобом се дигне на лакат.
− О чему говориш, Бакус?
Ван Нек му приђе, објасни све о свештенику и крсту, и шта се
догодило, и зашто су овде, а очи га данас боле више него икад.
− Да, то је било опасно, главни пилоте − рече Спилберген. − Да,
сматрам, сасвим погрешно… Дајте ми мало воде. Сад нам језуит више
неће дати мира.
− Морао си му сломити врат, пилоте. Језуити нам ионако неће дати
мира − рече Јан Ропер. − Они су прљаве ваши, а ми смо овде у овој
смрдљивој рупи, као за казну Божју.
− Бесмислица, Роперу − изјави Спилберген. − Овде смо зато јер…
− Ово је казна Божја! Морали смо спалити све цркве у Санта
Магдалени, а не само две. Морали смо. Сотонин гној!
Спилберген слабашно замахне према мушици.
− Шпанске јединице су се прегруписале, а биле су петнаест пута
бројније од нас. Дајте ми мало воде! Град смо опљачкали, однели плен
и протрљали њихове носеве по прашини. Да смо остали, изгинули би.
Тако вам Бога, нека ми неко дадне мало воде. Сви бисмо изгинули да
се нисмо пову…
− Зар је то битно ако обављаш Божје дело? Изневерили смо Бога!
− Можда смо овде зато да обављамо дело Божје − ублажи ван Нек,
јер Ропер беше добар човек, иако верски фанатик, мудар трговац и син
његовог ортака. − Можда овдашњим домороцима можемо показати да
је њихов папизам погрешан. Можда их обратимо на праву веру.
− Сасвим исправно − рече Спилберген. Још је осећао слабост, али
снага му се враћала. − Мислим да си требао да се посаветујеш са
Бакусом, пилоте. На крају крајева, он је главни трговац. Врло је вешт
преговарању са дивљацима. Дајте воду, рекох!
− Немамо, Паулусе. − Ван Нек се још више потишти. − Нису нам
дали ни хране ни воде. Немамо ни лонац за пишање.
− Па питајте! И за воду! Боже на небесима, што сам жедан. Тражи
воду! Ти!
− Ја? − упита Винк.
− Да. Ти!
Винк погледа Блекторна, но он је само сањиво гледао у преклопна
врата па Винк стане под отвор и викне:
− Хеј ви горе! Дајте нам проклету воду! Тражимо хране и воде!
Одговора није било. Опет је викнуо. Без одговора. Постепено сви
почну викати. Сви осим Блекторна. Ускоро им се у гласове прикраде
паника и мучнина услед тесне тамнице па су завијали као вуци.
Отворе се преклопна враташца. Оми се загледа у њих. Крај њега
стајаше Мура. И свештеник.
− Воде! И хране, бога вам! Пустите нас одавде! − Ускоро су опет сви
вриштали.
Оми даде знак Мури који климне главом и оде. Мало касније врати
се Мура с једним рибаром. Носили су велику бачву. Онда пролију
труле рибље отпатке и морску воду заробљеницима по глави.
Заточеници у подруму се разбеже и покушају умаћи, али нису могли
сви. Спилберген се гушио, замало се задавио. Неки посрну, а други их
згазе. Блекторн се није мицао из ћошка. Само је буљио увис у Омија и
мрзео га.
 Тад Оми проговори. Завлада покорна тишина коју је кварило само
кашљање и Спилбергеново повраћање. Кад је Оми завршио, свештеник
узбуђено приђе отвору.
− Ево наредби Касиги Омија! Мораћете почети да се понашате као
пристојна људска бића. Више нећете галамити. Иначе, следећи пут
пролићемо по вама пет бачви. Па десет и двадесет. Двапут дневно
добићете храну и воду. Кад се научите лепом понашању, пустићемо вас
горе, у свет људи. Господар Јабу милосрдно вам је поштедео живот,
под условом да му верно служите. Свима осим једног. Један од вас ће
умрети! У сумрак. Морате изабрати ко ће то бити. Али ти − показа
Блекторна − ти не смеш бити изабран.
Свештеник дубоко уздахне видно уплашен, упола се наклони
самурају и оде.
Оми се забуљи доле у јаму. Спазио је Блекторнове очи и осетио
мржњу. Тешко ћемо сломити дух том човеку, помисли он. Нема везе!
Времена има довољно.
Преклопна врата падоше на своје место.

3
Јабу је лежао у топлој води, задовољан и самоуверен као никад пре
у животу. Брод је открио своје богатство, а њему је то богатство давало
већу моћ него што је могао сањати.
− Желим да сутра све пренесете на обалу − рекао је. − Мускете
поново спакујте у сандуке. Све камуфлирајте мрежама и врећама.
Пет стотина мускета, заносно је помислио. Више барута и набоја
него што има Торанага у свих осам покрајина. И двадесет топова, пет
хиљада топовских кугли уз обиље муниције. Ватрене стреле у сандуку.
Све најбоље европске израде!
− Мура, нађи носаче. Игураши-сане, желим да све ово оружје, па и
топови, сместа буду у мом замку у Мишими. Тајно. Ти си одговоран.
− Да, господару.
Налазили су се у главном бродском магацину и сви су зурили у
њега. Игураши, висок, гибак, једноок, његов главни вазал. Писар
Зукимото, десет знојавих сељака који су под Муриним надзором
отварали сандуке и његова телесна стража од четворице самураја. Знао
је да не разумеју његов занос ни потребу за тајновитошћу. Добро,
помисли он.
Кад су 1542. Португалци открили Јапан, донели су мускете и барут.
За осамнаест месеци производили су их и Јапанци. По квалитету ни
издалека нису биле онако добре као европске, али то није било важно
јер су мускете сматрали новином и дуго су их користили само у лову.
Па и за то су лукови и стреле били много тачнији. А што је још
важније, јапанско војевање било је готово обредно. Појединачни
окршаји при чему је најчасније оружје био мач. Употребу мускета
сматрали су кукавичком, нечасном, потпуно против самурајских
прописа, бушида, ратничких закона, који су самураје обавезивали да се
часно боре, живе и умиру, да буду вечно и без поговора привржени
феудалном господару, да се смрти не боје, штавише, да је у његовој
служби и траже, и да се диче својим именом и да га сачувају без љаге.
Јабу је већ годинама имао тајну теорију. Коначно је смем
проширити и спровести у дело! Пет стотина пробраних самураја
наоружаних мускетама, али увежбаних као једна јединица, сломиће
све, као претходница дванаест хиљада обичних трупа, уз помоћ
двадесет топова употребљених на посебан начин, у рукама посебних
људи, такође увежбаних као јединица. Нова стратегија за нову еру! У
предстојећем рату мускете ће бити одлучујуће!
А бушидо?, увек су га питали духови његових предака.
А бушидо?, увек би им одговарао истим питањем.
Никад му нису одговорили.
Ни у најсмелијим сновима није мислио да ће икада имати пет
стотина мускета. А сад их је добио бесплатно и само је он знао како ће
их употребити. Но на чијој страни да их искористи? Торанагиној или
Ишидовој? Или да причека па да можда он буде коначни победник?
− Игураши-сане! Путоваћеш ноћу и одржавати строгу сигурност.
− Да, господару.
− Ово мора остати тајна, Мура, или ће село бити сравњено.
− Ништа нећемо рећи, господару. Говорим у име целог свог села. Не
могу јамчити за путовање и за остала села. Ко зна где су уходе? Но, ми
ништа нећемо рећи.
 Затим Јабу оде у ризницу. У њој је било оно што је он сматрао
гусарским пленом: сребрно и златно посуђе, пехари, свећњаци, украси
и верске слике у кићеним оквирима. У једном сандуку била је женска
одећа префињено извезена златним нитима и шареним камењем.
− Злато и сребро претопићу у полуге и ставити у ризницу − рекао је
Зукимото. Тај уредни педантни четрдесетогодишњак није био самурај.
Пре много година био је будистички свештеник-ратник, али је Таико,
господар-заштитник, срушио његов манастир у борби да земљу
прочисти од неких будистичких бојних манастира и секти које нису
хтели признати његов апсолутни суверенитет. Зукимото је митом
умакао прераној смрти и постао покућарац, а током времена ситан
трговац пиринчом. Пре десет година ступио је у Јабуов штаб и сад је
био неопходан. − Што се одеће тиче, можда златне нити и камење
имају вредност. Са вашом дозволом спаковаћу их и послати у
Нагасаки, са свим осталим што се може продати. − Лука Нагасаки на
најјужнијој обали јужног острва Кјушуа, беше законско португалско
стовариште и тржиште.
− Варвари можда добро плате ове тричарије.
− Добро. А оне бале у другој остави?
− Само тешко платно. Нама је сасвим безвредно, господару, без
тржишне вредности. Но ово ће вас сигурно обрадовати! − Зукимото
отвори благајну.
У благајни се налазило двадесет хиљада сребрњака. Шпански
дублони. Најбољег квалитета.
***
Јабу се мешкољио у кади. Обриса зној са лица и с врата малим
белим пешкиром и урони дубље у врелу намирисану воду. Да ми је пре
три дана, помисли он, неко прорекао да ће се све ово догодити, натерао
бих га да прогута свој језик зато што говори немогуће лажи.
Пре три дана био је у Торанагином главном граду Еду. Омијева
порука стигла је у сумрак. Брод је очигледно требало одмах
претражити, али Торанага је још био у Осаки због коначног суочавања
са генералом, господаром Ишидом, а за то време замолио је Јабуа и све
пријатељске суседне даимјое да у Еду чекају његов повратак. Такав
позив није могао одбити без ужасних последица. Јабу је знао да су он и
остали независни даимјои и њихове породице тек додатна заштита за
Торанагину сигурност и, мада се нико није усудио то изрећи, они су
били таоци за Торанагин сигуран повратак из неосвојиве
непријатељске тврђаве Осаке где се одржавао састанак. Торанага је био
председник Регентског већа, који је Таико на самрти именовао и
овластио да влада царством док је његов син Јаемон још малолетан а
коме је сада било седам година. Било је пет регената, а све сами
истакнути даимјои, али стварну власт имали су само Торанага и
Ишидо.
Јабу је брижно размотрио све разлоге да пође у Анђиро, ризике
којима се излаже као и разлоге да остане. Онда је послао по своју жену
и по своју најдражу наложницу. Наложница је била службена и
законита љубавница. Мушкарац је могао имати наложница до миле
воље, али само једну жену истовремено.
− Мој синовац Оми тајно ми јавља да је у Анђиро стигао варварски
брод.
Један од оних Црних бродова? − узбуђено запита његова жена. Били
су то големи, невероватно богати трговачки бродови који су сваке
године са монсунима пловили између Нагасакија и португалске
колоније Макао, готово хиљаду миља на југу, на кинеском тлу.
− Не. Али можда је богат. Одмах ћу отпутовати. Свима реци да сам
болестан и да ми нико не сме ометати. Враћам се за пет дана.
− То је јако опасно − упозори га жена. − Господар Торанага нам је
изричито наредио да останемо. Сигурно ће се опет нагодити са
Ишидом. Он је превише моћан, да бисмо га увредили. Господару,
никад се не зна, можда неко сазна, свуда су уходе. Уколико се Торанага
врати и утврди да те нема, криво ће протумачити твој одлазак. Твоји
непријатељи нахушкаће Торанагу против тебе.
− Да − надовеже његова наложница. − Молим вас, морате
послушати своју госпу жену. Има право. Господар Торанага никад не
би веровао да га нисте слушали, само зато да погледате варварски
брод. Молим вас, пошаљите неког другог.
− Али то није обичан варварски брод. Није португалски. Слушајте
ме. Оми каже да је из неке друге земље. Ти људи узајамно говоре
друкчији језик од португалског, а имају плаве очи и златну косу.
 − Оми-сан је луд, или је пио превише сакеа − рече његова жена.
− Ствар је важна, није то за шалу, ни за њега ни за тебе.
Његова жена се наклони и извини се. Рече му да је сигурно у праву
да је исправи, али да ту примедбу није изрекла у шали. Била је то
ситна, танка жена, старија од њега десет година. Осам година рађала
му је сваке године по једно дете, док јој се материца није осушила. Од
тога пет синова. Тројица постадоше ратници. Храбро су пали у рату
против Кине. Један је постао будистички свештеник, а најмлађег, коме
је сад било деветнаест година, он је презирао.
Његова жена, госпа Јурико, беше једина жена које се он икада бојао,
једина жена коју је ценио, осим своје покојне мајке, и она је свиленом
узицом господарила у његовој кући.
− Још једном молим, опрости − рече она. − Је ли Оми-сан именовао
терет?
Не, није га прегледао, Јурико-сан. Тврди да је одмах запечатио брод
јер је био тако необичан. Још никад пре није стигао непортугалски
брод, нех? Даље, вели да је то бојни брод. На палубама има двадесет
топова.
− Ах! Онда неко мора сместа кренути.
− Идем ја.
− Молим те, размисли. Пошаљи Мизуна. Твој брат је бистар и
мудар. Преклињем те да не идеш.
− Мизуно је слаб. Њему не могу веровати.
− Онда му нареди да почини сепуку па га се реши − оштро ће она.
Сеппуку, каткад зван харакири, обредно самоубиство сечењем трбуха,
беше једини начин да самурај испашта за срамоту, грех или
нарушавање части, а представљао је јединствену повластицу
самурајске касте. Сви самураји − и жене и мушкарци − од детињства
су се спремали или да обаве сами тај чин или да у том обреду
учествују као сведоци. Жене су обављале сепуку само ножем у грло.
− Касније, не сада − рече Јабу супрузи.
− Онда пошаљи Зукимота. Њему сигурно можеш веровати.
− Да Торанага није и свим женама и наложницама наредио да овде
остану, послао бих тебе. Но, то би било превише рискантно. Морам
отићи. Нема ми друге. Јурико-сан, кажеш да је моја благајна празна.
Кажеш да више не добијам зајам од прљавих позајмљивача новца.
Зукимото тврди да од сељака узимамо највеће порезе. Потребно ми је
још коња, оклопа, оружја и самураја. Можда ћу тим бродом намакнути
средства.
− Наредбе господара Торанаге биле су сасвим јасне, господару. Ако
се он врати и установи…
− Да. Ако се врати, госпо. Ипак, мислим да је отишао у клопку.
Господар Ишидо има осамдесет хиљада самураја само у замку Осаке и
око њега. Торанага је луд кад је тамо пошао само са неколико стотина
људи.
− Превише је лукав, да би се без потребе излагао опасности − рече
она самоуверено.
− Да сам ја Ишидо, и да га имам у шаци, одмах бих га убио.
− Да − рече Јурико. − Но, наследникова мати још је таоц у Еду до
Торанагиног повратка. Генерал Ишидо се неће усудити да пипне
Торанагу док она опет не буде на сигурном у Осаки.
− Ја бих га убио. Није важно да ли је госпа Очиба жива или мртва.
Наследник је на сигурном у Осаки. Кад Торанага умре, наследство је
осигурано. Торанага је једина истинска претња наследнику, једини који
има могућност да искористи Регентско веће дочепа се Таикове власти и
убије дечака.
− Молим, опростите, господару, али можда генерал Ишидо може
повући за собом осталу тројицу регената, а Торанагу оптужити и то би
њему био крај, нех? − запита његова наложница.
− Да, госпо, кад би Ишидо могао, учинио би то, али мислим да он то
још не може. А ни Торанага! Таико је сасвим мудро изабрао петорицу
регената. Толико се мрзе да је немогуће да се они у било чему сложе. −
Пре ступања на власт, петорица даимјоа јавно су се и свето заклели да
ће једногласно владати у Већу и да ће Јаемону кад на петнаести
рођендан постане пунолетан предати нетакнуто краљевство. −
Једногласна владавина значи да се заправо ништа не може променити
док Јаемон не прими наследство.
− Но, једног ће се дана, господару, четири регента удружити против
једнога, из љубоморе, страха или славољубља, нех? Та четворица
изврнуће Таикова наређења, тек толико да дође до рата, нех?
− Да. Али биће то мали рат, госпо, а онај усамљени увек ће
изгубити. Његову земљу поделиће победници. Опет ће морати
поставити петог регента, а кад дође време, опет ће бити четворо
против једног, опет ће тај изгубити, а земљу ће му поделити, као што је
предвиђао Таико. Једини ми је проблем да одлучим ко ће овога пута
бити тај! Ишидо или Торанага.
− Торанага ће остати усамљен.
− Зашто?
− Превише га се боје јер сви знају да он потајно жели постати
шогун, па ма колико он то порицао.
Шогун беше врхунски чин што га је смртник могао постићи у
Јапану. Шогун значи: врховни војни диктатор. Ту титулу могао је
носити само један даимјо истовремено. А титулу је могао дати само
његова царска висост, владајући цар, божанствени Син неба који је
живео повучено у Кјоту са царским породицама.
Именовање за шогуна значило је апсолутну власт: царев печат и
мандат. Шогун је владао у царево име. Сва власт долазила је од цара
јер он је био директни потомак богова. Сваки даимјо који би се
супротставио шогуну, аутоматски би се побунио против престола,
одмах би постао одметник, а земљу би му запленили и разделили.
Владајућег цара обожавали су као божанство јер је потицао у
непрекидној линији од богиње сунца Аматерасу Омиками, једне од
кћери богова Изанаги и Изанами који су од небеског свода створили
јапанска острва. Владајући цар је на темељу божанског права
поседовао сву земљу и владао, а слушали су га без поговора али у
стварности је већ преко шест векова права власт остајала иза царског
престола.
Пре шест векова дошло је до раскола кад су двојица од тројице
великих противника из полукраљевских самурајских породица
Миновара, Фуђимото и Такашима, поставила захтев на престо и увела
краљевство у грађански рат. Након шездесет година Миновара је
надјачала Такашиму, а неутрална породица Фуђимото је чекала своје
време.
 Отада су шогуни Миновара љубоморно чували своју владавину и
управљали краљевством. Свој шогунат прогласили су наследним и
почели своје кћери женити са кнежевима царске крви. Цара и цео
царски двор држали су у потпуној изолацији, у палатама опасаним
зидинама и вртовима, у малој енклави у Кјоту, претежно у оскудици, а
њихова делатност вечно се сводила само на обављање обреда древне
анимистичке јапанске вере шинтоизма, и на интелектуална занимања
попут калиграфије, сликарства, филозофије и песништва.
Лако је било загосподарити двором Сина неба који је, истина,
поседовао сву земљу, али није имао прихода. Приходе и право на
убирање пореза имали су само даимјои, самураји. И тако, иако су сви
припадници царског двора по чину били изнад самураја, животарили
су од помоћи коју је по својој вољи двору давао шогун или квампаку,
главни цивилни саветник, или тадашња владајућа војна хунта. Ретко су
били издашни. Неки су цареви, штавише, морали трампити своје
потписе за храну. Често није било довољно новца за крунисање.
Током времена шогуни Миновара изгубили су власт, а приграбили
су је потомци породица Такашима или Фуђимото. И док су грађански
ратови пуном жестином вековима трајали, цар је све више постајао
пион даимјоа који је био довољно јак да загосподари Кјотом. Чим би
нови освајач Кјота поклао владајућег шогуна и његов род, понизно би
се заклео на верност престолу − ако се звао Миновара, Такашима или
Фуђимото − и понизно би позвао цара без власти да му додели сад
упражњен наслов шогуна. Тад би, као и његови претходници, покушао
проширити своју власт изван Кјота, док и њега не би прогутао други.
Цареви су се женили, силазили с престола или долазили на власт по
шогуновој жељи. Но владајући царски род увек је био недодирљив и
непрекинут.
Тако је шогун био свемоћан. Док га не би свргнули.
Током векова многи су били срушени, а краљевство се цепало у све
мање струје. У последњих стотину година није ниједан даимјо имао
довољно моћи да постане шогун. Пре дванаест година имао је ту власт
сељачки генерал Накамура, а мандат је добио од тадашњег цара Го-
Ниђа. Но, ма колико то желео, Накамура није могао добити наслов
шогуна јер се родио као сељак. Морао се задовољити са много нижом
грађанском титулом квампакуа, главног саветника, а кад је касније тај
наслов пренео на свог нејаког сина Јаемона, иако је по обичају задржао
сву власт, морао се помирити са титулом Таико. По историјском
обичају на наслов шогуна имали су право само синови разгранатих
древних полубожанских породица Миновара, Такашима и Фуђимото.
Торанага је био потомак Миновара. Јабу је могао доказати своје
порекло из нејасне споредне лозе Такашима, довољно сродство
уколико би икад постао врхунски.
− Ееее, госпо − рече Јабу. − Јасно, Торанага жели постати шогун,
али он то никад неће остварити. Остали регенти мрзе га и боје га се.
Онемогућиће га, као што је и предвидео Таико. − Нагао се напред и
пажљиво мотрио своју жену.
Кажеш да ће Ишидо победити Торанагу?
− Остаће издвојен, да. Но, мислим да на крају неће изгубити,
господару. Молим да се не огрешиш непослушношћу о господара
Торанагу. Не одлази из Еда само зато да погледаш варварски брод, па
ма како он био необичан, као што тврди Оми-сан. Молим те, у Анђиро
пошаљи Зукимота.
А ако су на броду полуге? Сребро или злато? Би ли веровала
Зукимоту или неком другом нашем достојанственику?
− Не − рече му жена.
Тако се навече искрао из Еда, само са петнаест људи, а сад је имао
богатства и моћи који су надмашивали његове снове. И јединствене
заробљенике од којих ће један ноћас умрети. Уговорио је нека га
касније чекају куртизана и дечак. Сутра у зору вратиће се у Едо. Сутра
кад зађе сунце мускете и полуге почеће своје тајно путовање.
Еј, мускете! занесено је помислио. Мускете и план даће ми моћ да
победу принесем Ишиду или Торанаги, кога изаберем. Тада ћу ја
постати регент уместо пораженог, нех? Па најмоћнији регент. Зашто не
и шогун? Да! Сада је све могуће.
Препустио се пријатним мислима. Како да употреби двадесет
хиљада сребрњака? Могао бих обновити тврђаву замка и купити
теглеће коње за топове. И проширити мрежу наших ухода. А Икава
Ђиккју? Хоће ли хиљаду сребрњака бити довољно да наговоримо
куваре Икаве Ђиккјуа да га отрују? Више него довољно! Пет стотина,
па и стотину, у праве руке, биће много. У чије руке?
 Поподневно сунце косо је упадало кроз прозорчић на каменим
зидовима. Вода у кади беше врло врућа. Грејала се на дрва, а огњиште
се налазило са спољне стране. Била је то Омијева кућа, на брдашцу, са
погледом на село и на луку. Врт опасан зидом био је уредан, тих,
негован.
Отворе се врата купатила. Слепи старац се наклони.
− Послао ме Касиги Оми-сан, господару. Ја сам његов масер Суво.
Био је висок, врло мршав и стар, наборана лица.
− Добро. − Јабу је увек живео у страху да не ослепи. Колико га
памћење служи, сањао је да се буди у тами, а знао је да сунце сија.
Осећао је топлину, али није видео сунце, отварао је уста да вришти,
иако је знао да је нечасно вриштати, па ипак је вриштао. Тад би се
истински пробудио и облио би га зној.
Но, тај страх од слепоће као да је повећавао његово задовољство
што га слеп масер масира.
Видео му је тешку бразготину на десној слепоочници, а испод ње
дубоко улегнуће у лобањи. Посекотина од мача, помислио је. Је ли од
тога ослепео? Је ли некад био самурај? За кога? Је ли он ухода?
Јабу је знао да су његови стражари сигурно пажљиво претресли
човека пре него што су га пропустили па се није бојао скривеног
оружја. Надохват руке био је његов вредни дуги мач. Древну оштрицу
сковао је велики ковач мачева, Мурасама. Гледао је како старац свлачи
памучни кимоно и веша га не тражећи вешалицу. На плећима је имао
још бразготина од мача. Повез преко слабина био му је јако чист.
Клекне, стрпљиво ишчекујући.
Јабу изађе из каде кад је био спреман, па легне на камену клупу.
Старац га пажљиво обрише. Пролије на руке мирисно уље и почне
месити мишиће на даимјову врату и по леђима.
Нестајало је напетости док су се снажни прсти покретали по Јабуу и
залазили дубоко, изненађујућом вештином.
− Добро је то, јако добро − рекао је након извесног времена.
− Хвала, Јабу-сама − рече Суво. Сама значи ’господар’, а обавезно
се додавало, као знак уљудности у опхођењу са претпостављенима.
− Јеси ли дуго у служби Оми-сана?
 − Три године, господару. Он је веома добар према мени, старцу.
− А пре тога?
− Лутао сам од села до села. Неколико дана овде, пола године онде,
као лептир на летњем дашку. − Суво је имао исто онако смирен глас
као и руке. Закључио је да даимјо жели разговор па је стрпљиво чекао
следеће питање, а онда би започео. У његово умеће је спадало и то да
је знао шта се тражи, и када. Каткад би му уши то рекле, али као да је
претежно прстима откривао тајне из главе мушкарца или жене. Прсти
су му говорили да се чува овог човека, да је опасан и неурачунљив, да
му је четрдесет година, да је добар коњаник и одличан мачевалац. Као
и то да има слабу јетру и да ће до две године умрети. Убиће га саке, а
вероватно и афродизијаци. − Снажни сте за своје године, Јабу-сама.
− И ти. Колико ти је година, Суво?
Старац се насмеја, али његови прсти нису прекидали посао.
− Ја сам најстарији човек на свету… на свом свету. Сви моји
познаници одавно су умрли. Сигурно преко осамдесет година, нисам
сигуран. Служио сам господара Јоши Чикитаду, деду господара
Торанаге, кад је њихово племе имало посед не већи од овог села.
Штавише, био сам у табору оног дана кад је он убијен.
Јабу се напрегне да му тело остане опуштено, али мозак му се
разбистри и почне помно слушати.
− Био је то суморан дан, Јабу-сама. Не знам колико сам имао година,
али глас ми се још није био развио. Убица беше Обата Хиро, син
његовог најмоћнијег савезника. Можда знате ту причу, како је младић
одрубио главу господару Чикитади једним јединим замахом мача. Био
је то Мурасамин мач и тако је започела празноверица да су сви
Мурасамини мачеви погубни за Јошијев клан.
Говори ли он то мени зато што и ја имам Мурасамин мач?, запита се
Јабу. Многи знају да га имам. Или је он тек обичан старац који се сећа
посебног дана у свом дугом животу?
− Какав је био Торанагин деда? − запита он, правећи се да га то не
занима. Искушавао је Сува.
− Висок, Јабу-сама. Виши од вас и много тањи, кад сам га ја
познавао. Имао је двадесет пет година оног дана кад је умро. − Сувов
глас постаде топлији. − Ееее, Јабу-сама, са дванаест година је био
ратник, а са петнаест постаде наш феудални господар, кад му оца
убише у окршају. У то време господар Чикитада је већ био ожењен и
имао сина. Штета што је морао погинути! Обата Хиро био му је
пријатељ и вазал, тад је имао седамнаест година, али неко је затровао
главу младом Обати, рекавши му да Чикитада намерава на превару
убити његовог оца. Јасно, све је то била лаж, али то није довело
Чикитаду опет на наше чело. Млади Обата клечао је пред лешом и
трипут се наклонио. Рекао је да је то учинио из синовског поштовања
према оцу, а сада жели увреду коју је нанео нама и нашем племену
окајати тиме што ће починити сепуку. Допустише му. Најпре је својим
рукама опрао Чикитадину главу и ставио је на дично место. Онда се
распорио и мушки умро, уз велики обред. Један наш човек наступио је
као његов помоћник и једним јединим замахом одрубио му је главу.
Касније је његов отац дошао по синову главу и по Мурасамин мач. За
нас су почела тешка времена. Јединац господара Чикитаде негде је био
таоц и за наш део племена наступили су тужни дани. Било је то…
− Лажеш, старче, ниси ти био тамо! − Јабу се окрену и запиљи увис
у човека који се одмах следи. − После Обатине смрти мач је био
сломљен и уништен.
− Не, Јабу-сама, тако се прича. Видео сам како је отац дошао па узео
главу и мач. Ко би уништио такво уметничко дело? Било би то
светогрђе. Његов отац га је узео.
− Шта је са мачем учинио?
− Нико не зна. Неки веле да га је бацио у море јер је нашег
господара Чикитаду волео и поштовао као брата. Други тврде да га је
закопао и да мач чека унука, Јошија Торанагу.
− А шта ти мислиш да је са мачем учинио?
− Бацио га је у море.
− Јеси ли га видео?
− Нисам.
Јабу опет легне а слепчеви прсти почну радити. Необично га је
ужасавала помисао да још неко зна да мач није преломљен. Требао бих
убити Сува, помисли. Зашто? Како би слепац могао препознати
оштрицу? Оштрица као свака Мурасамина оштрица, а током година
много су пута променили ручку и корице. Нико не може знати да је
твој мач управо онај мач који иде из руке у руку, са све већом тајношћу
што се више појачава Торанагина моћ. Зашто да убијеш Сува? То што
је он жив још додаје чар. Дирнут си. Остави га у животу, можеш га
убити у свако доба. Мачем.
Та помисао свиђала се Јабуу и опет је уживао, веома опуштен.
Једнога дана, ускоро, сам себи се зарекао, бићу довољно моћан да у
Торанагиној присутности носим своју Мурасамину оштрицу. Можда
му једнога дана испричам причу о свом мачу.
− А што је онда било? − запита, у жељи да га старчев глас опет
уљуља.
− За нас су дошли тужни дани. Била је то година велике глади, а
како ми је господар погинуо, постао сам ронин. − Ронини беху сељаци-
војници без земље или без господара. Или самураји који су, због
нечасности или смрти господара, били присиљени лутати по земљи све
док неки други господар не прихвати њихове услуге. Ронину је било
тешко да нађе нови посао. Хране беше мало, готово сваки мушкарац
био је војник, а странцима нису веровали. Пљачкашке дружине и
гусаре који су сејали помор по унутрашњости и обали, претежно су
сачињавали ронини. − Та је година била јако тешка, а и следећа. Борио
сам се за било кога, онде битка, тамо чарка. Плата ми је била у храни.
Тада сам чуо да на Кјушуу има много хране па сам се упутио према
југу. Те зиме нашао сам светилиште. Успео сам да ме будистички
манастир унајми за чувара. Пола године борио сам се за њих и штитио
манастир и њихова поља пиринча од разбојника. Манастир се налазио
у близини Осаке, а у то време, давно пре него што их је Таико већином
потаманио, разбојника је било као мочварних комараца. Једног дана
упали смо у заседу и мене оставише јер су ме сматрали мртвим.
Нађоше ме неки свештеници па ми исцелише рану. Али вид ми нису
могли вратити.
Његови прсти продирали су дубље, све дубље.
− Сместили су ме са слепим свештеником који ме научио масажи. И
да прстима опет прогледам. Мислим да ми сад прсти говоре више него
некад очи. Последња ствар коју сам видео својим очима била су
разбојникова разјапљена уста, трули зуби, мач… Блистав лук, а затим,
након ударца… мирис цвећа. Видео сам мирисе у свим бојама, Јабу-
сама. Давно је то било, много пре него што су варвари дошли у нашу
земљу. Пре педесет, шездесет година, али видео сам боје мириса,
видео сам нирвану, мислим, а на делић трена и Будино лице. Слепоћа
је малена цена за такав дар, нех?
Одговора није било. Суво га није ни очекивао. Јабу је спавао, као
што је и предвидео. Је л’ ти се свидела моја прича, Јабу-сама?, запита у
себи Суво, са задовољством као што се може очекивати од стара
човека. Све је било истинито осим једне ствари. Манастир се није
налазио близу Осаке него уз твоје западне границе. Име свештеника?
Су, стриц твог непријатеља Икаве Ђиккјуа.
Тако бих ти лако могао сломити врат, помисли. Оми-сану бих
учинио услугу. За село би то био дар Божји. И тиме бих се у скромној
мери одужио свом господару на дару. Да то сад учиним? Или касније?
***
Спилберген диже свежањ пиринчаних сламки, а лице му се
издужило. − Ко жели извлачити први?
Нико не одговори. Блекторн као да је дремао, ослоњен у ћошку из
којег се није мицао. Ближио се залазак сунца.
− Неко мора први вући − промукло ће Спилберген. − Идемо, немамо
много времена.
Дали су им храну, бачву воде и још једну бачву за нужду. Ништа
чиме би испрали смрдљиве сплачине и себе очистили. Дошле су муве.
Ваздух је био устајао, а земља блатњава и влажна. Већина се свукла до
појаса и презнојавала од врућине. И од страха.
Спилберген је гледао од лица до лица. Врати се Блекторну.
− Зашто… зашто су тебе искључили? А? Зашто? Отворе се
Блекторнове очи. Беху ледене.
− Последњи пут вам кажем! Не − знам.
− То није поштено. Није поштено.
Блекторн се врати својим сањарењима. Сигурно постоји начин да
одавде побегнемо. Сигурно постоји начин да се докопамо брода! Онај
гад ће нас напослетку све побити, то је сигурно као што је на небу
звезда Северњача. Немамо много времена, а мене су искључили јер са
мном имају неку посебну подлу намеру.
 Кад се ономад затворише преклопна врата, сви су га погледали, а
неко рече:
− Шта да радимо?
− Не знам − одговорио је.
− Зашто не смемо тебе бирати?
− Не знам.
− Исусе, помози нам! − зацвили неко. Очистимо ово срање −
наредио је. − Прљавштину тамо стављај!
− Немамо крпе ни…
− Имате руке!
Послушали су га, а он им помогне. Заповедника очисти што је могао
боље.
− Сад ће вам бити добро.
− Како… како да изаберемо? − запита Спилберген.
− Нећемо. Борићемо се са њима.
− Чиме?
− Зар ћете поћи као овце на клање? Поћи ћете?
− Не будите смешни. Они мене не желе. Не би било праведно да ја
будем тај.
− Зашто? − упита Винк.
− Ја сам заповедник експедиције!
− С поштовањем, господару − подругљиво ће Винк − можда бисте
се ви морали добровољно јавити. Дужност вам је да будете
добровољац.
− Врло добар предлог − рече Петерзон. − Ти бога, подржавам га!
Зачу се опште одобравање. Свако је мислио: Исусе Христе, сви,
само не ја. Спилберген је почео викати и наређивати, но виде само
њихове немилосрдне очи. Зато умуче и погледа у под. Смучило му се.
Тад рече:
− Не! Не би било у реду да се ико добровољно јави. То… но…
извлачићемо сламке. Сламке, једна ће бити краћа од осталих.
Ставићемо руке… ставићемо се у руке Божје. Пилоте држи сламке.
− Нећу. Не желим да имам везе са тим. Рекох да се боримо.
 − Они ће нас све побити. Чули сте шта рече самурај! Поштеђен нам
је живот… само једном није. − Спилберген обриса зној са лица, а рој
мува се уздигне па опет спусти. − Дајте ми воде. Боље да умре један
него ми сви.
Ван Нек зарони тикву у бачву па је додаде Спилбергену.
− Има нас десет с тобом, Паулусе − рече. − Изгледи су добри.
− Врло добри, осим ако ти ниси онај… − Винк погледа Блекторна. −
Можемо ли се борити против оних мачева?
− Хоћеш ли покорно поћи мучитељу ако тебе изаберу?
− Не знам.
− Извлачићемо сламке − рече ван Нек. − Па нека Бог одлучи.
− Јадни Бог − изјави Блекторн. − За какве га глупости криве!
− Како да иначе изаберемо? − кликне неко.
− Нећемо!
− Послушаћемо Паулуса, он је заповедник експедиције! − рече ван
Нек. − Извлачићемо сламке. За већину је то најбоље. Гласајмо! Сви
смо за?
Сви су гласали ’да’, осим Винка.
− Слажем се са пилотом. До ђавола те говнасте упишане сламке што
заударају на вештице!
Напослетку наговоре Винка. Молитве поведе калвинист Јан Ропер.
Спилберген тачно преломи десет сламки. Једну преполови.
Ван Нек, Петерзон, Сонк, Метсукер, Гинсел, Јан Ропер, Саламон,
Максимилиан Крог и Винк.
Поново запита:
− Ко жели извлачити први?
− Како знамо да… да ће онај ко извуче ону посебну кратку сламку
пристати? Како знамо? − Метсукеров глас је био храпав од страха.
− Не знамо сигурно. Морали бисмо сигурно знати − рече бродски
мали Крог.
− То је лако! − јави се Јан Ропер. − Закунимо се да ћемо то учинити
у име Божје. У Његово име! Умрети за друге, у име Његово. Онда нема
бриге. Одабрани јагањац Божји поћи ће у славу вечну.
 Сви се сложише.
− Но, Винк! Учини као што рече Ропер.
− У реду. − Винкове су усне биле сасушене. − Ако, ако будем ја,
кунем се господином Богом да ћу с њима поћи ако… ако извучем
кратку сламку. У име Божје!
Сви поновише за њим. Метсукер се толико престрашио да су га
морали бодрити пре него што је поново упао у канџе своје море.
Сонк први извуче. Затим Петерзон. Па Јан Ропер, а за њим Саламон
и Крог. Спилберген је осећао како брзо замире, јер су се договорили да
он неће бирати него ће последња сламка бити његова, а сад су изгледи
постајали ужасни.
Гинсел се спасао.
Метсукер је нескривено плакао, али одгурне Винка, изабере сламку
и није могао веровати да није кратка.
Спилбергену се тресла рука и Крог му помогне да је смири. Није
био свестан да му се низ ноге цеди говно.
Коју да узмем?, очајнички се питао ван Нек. О, Боже, помози ми!
Кроз маглу своје кратковидности једва је видео сламке. Кад бих могао
видети, можда бих наслутио коју да изаберем! Коју?
Изабра и примакне сламку пред очи да јасно види своју пресуду. Но,
сламка није била кратка.
Винк је мотрио у своје прсте док је бирао претпоследњу. Паде му на
тло, но, сви су видели да је то досад најкраћа. Паулус рашири песницу
па видеше да је последња сламка дуга. Спилберген се онесвестио.
Сви су буљили у Винка. Беспомоћно их је гледао, али их није видео.
Слегао је очајнички раменима, смешкао се и одсутно терао муве. Онда
се сруши на тло. Учине му место и држаше се далеко од њега, као да је
губавац.
Блекторн клекне у глиб поред Спилбергена.
− Је ли мртав? − упита ван Нек готово нечујним гласом. Винк
прасне у смех који их све узнемири и престане исто онако жестоко као
што је и почео.
− Ја сам… ја сам мртав − рече он. − Ја сам мртав!
 − Не бој се. Бићеш помазаник Божји, у Божјим си рукама − рече Јан
Ропер уверљивим гласом.
− Да − изјави ван Нек. − Не бој се.
− Сад вам је лако, је ли? − Винкове су очи ишле од лица до лица,
али нико није издржао његов поглед. Само Блекторн није скренуо
поглед.
− Донеси ми мало воде, Винк! − тихо ће он. − Пођи до бачве па ми
донеси воде. Хајде!
Винк се запиљи у њега. Тад узе тикву, напуни је водом па му је даде.
− Господару Исусе Христе, пилоте! − промрмља. − Шта да радим?
− Најпре ми помози са Паулусом, Винк! Послушај ме! Хоће ли се он
опоравити?
Винк савлада своју агонију. Блекторнов мир му је помогао.
Спилбергеново било слабо је куцало. Винк му послуша срце, раствори
му капке и на тренутак га осмотри.
− Не знам, пилоте. Исусе Боже, не могу честито мислити. Мислим
да му је срце у реду. Потребно му је пустити крв, али… али немам
могућности… Не… не могу… се сабрати… Дајте ми…
Исцрпљено је застао и опет сео уза зид. Почео је да се тресе. Отворе
се преклопна врата.
Оми је стајао оцртавајући се на небу. Кимоно му је био закрвављен
од сунца на западу.

4
Винк покуша померити ноге, али није могао. Много пута у животу
био је суочен са смрћу, али никад овако малодушно. Тако је одлучила
сламка. Зашто ја?, вриштао је његов мозак. Нисам гори од осталих, а
од многих сам бољи. Мили Боже, зашто баш ја?
Спустише лестве. Оми даде знак нека изабрани дође горе, и то брзо.
− Исоги! (пожури!)
Ван Нек и Јан Ропер тихо су молили склопљених очију. Петерзон
није могао гледати. Блекторн се запиљио у Омија и његове људе.
− Исоги! − опет зарежа Оми. Винк се поново покуша усправити.
 − Нека ми неко помогне. Помозите да устанем! Петерзон, који је
био најближи, сагне се, стави шаку под Винков пазух и помогне му да
се усправи. Блекторн се створио поред лествица, чврсто усадивши
ноге у каљугу.
− Кинђиру! − викне он реч коју је чуо на броду. Подрум подиђе
дрхтај. Оми чвршће стегне мач и приђе лествама. Блекторн сместа
окрете лестве, изазивајући Омија да стане на њих.
− Кинђиру! − опет је вриснуо. Оми застаде.
− Шта се догађа? − запита Спилберген, застрашен као и сви они.
− Рекох му: забрањено! Ниједан члан моје посаде неће поћи у смрт
без борбе.
− Па… па сложили смо се!
− Ја се нисам сложио.
− Јесте ли ви полудели?
− У реду је, пилоте! − шапне Винк. − Ја… ми смо се сложили и било
је поштено. Ово је воља Божја. Идем то је… − Дохвати лестве, али
Блекторн му је непоколебљиво стајао на путу наспрам Омију.
− Не идеш без борбе. Нико други неће ићи без борбе!
− Макни се с лестви, пилоте, наређујем ти! − Дрхтави Спилберген
држао се свога ћошка, што даље од отвора. Глас му је дрекнуо: −
Пилоте!
Но Блекторн га није слушао.
− Спремите се!
Оми корак узмакне и зарежа својим људима наређење. Изненада
један самурај, а одмах за њим још двојица, крену низ лестве исуканих
мачева. Блекторн изокрене лестве и дохвати се са предводником.
Измакне његовом жестоком замаху мачем и покуша смртно угушити
човека.
− Помозите ми! Хајдете! У питању су ваши животи! Блекторн
промени захват да човека повуче с пречки.
Једва се склони другом самурају који је боцкао мачем према њему.
Винк се тргне из обамрлости и сумануто насрне на самураја. Пресрео
је замах који би одрубио Блекторнову шаку, задржао уздрхталу ручку
мача, а другом песницом одалами човека у препоне. Самурај је дахтао
и злокобно ударао ногама. Винк као да није опажао ударац. Попео се
уз лестве и млатио са човеком за мач, гурао му нокте у очи. Преостала
двојица самураја била су онемогућена ограниченим простором и
Блекторном, али један лупи ногом Винка у лице, тако да је посрнуо.
Самурај на лествама засече према Блекторну, промаши, а тад се цела
посада сручи на лестве.
Крог зарије песницу самурају у рис ноге и зачу како кврцну кост.
Човек успе избацити мач из јаме − не желећи наоружати непријатеља −
и тешко се сруши у блато. На њега се баце Винк и Петерзон. Дивљачки
се борио док су остали навалили на другог самураја који се примицао.
Блекторн диже одбачени Јапанчев нож и попе се уз лестве, а за њим
Крог, Јан Ропер и Саламон.
Оба самураја узмакну и стану на улаз. Њихови убојити мачеви били
су подмукло спремни. Блекторн је знао да је његов нож бескористан
против мачева. Па и уз то навали, а остали за њим. Оног часа кад му се
глава нашла изнад земље, један мач замахне према њему и промаши га
за делић сантиметра. Силовит ударац ногом невидљивог самураја опет
га врати под земљу.
Окрете се и одскочи уназад, избегавајући лелујаву руљу бораца који
су се гурали да самураја савладају у смрдљивом блату. Винк лупи
ногом човека по глави и он се стропошта. Винк га је млатио и млатио
све док га Блекторн није одвукао.
− Немој га убити, може нам послужити као таоц! − викне и
очајнички тргне лестве покушавајући их повући у подрум. Но, биле су
предугачке. Остали Омијеви самураји тврдокорно су чекали на
преклопним вратима.
− Бога ти, пилоте, престани! − завапи Спилберген. − Све ће нас
побити! Ти ћеш нас све побити! Нека га неко заустави!
Оми је извикивао нове наредбе, а одозго су снажне руке
онемогућавале Блекторну да лествама закрчи улаз.
− Чувајте се! − узвикне он.
Још три самураја с ножевима у руци, који су на себи имали само
повез преко слабина, спретно скочише у подрум. Прва двојица насрну
на Блекторна па га беспомоћног прикују за тло, занемарујући опасност,
а онда окрутно навале.
 Двојица су пригњечила Блекторна. Није се могао послужити ножем.
Осети како се растапа његова жеља за борбом. Пожели да је, као
главешина Мура, вешт борби без оружја. Беспомоћно је знао да неће
моћи дуже опстати, али напне се свом снагом и истргне једну руку.
Окрутан замах камене руке одалами га по глави. Од новог ударца у
мозгу му експлодирају све боје, али ипак се и даље опирао.
Винк је палцем дубио очи једном самурају кад се трећи баци на
њега кроз врата, а Метсукер врисне кад му је нож засекао руку. Ван
Нек је слепо млатио, а Петерзон је урлао:
− Тако ти бога, ударај њих, а не мене! − али уплашени трговац га
није чуо.
Блекторн зграби једнога самураја за грло. Руке су му клизиле од
зноја и глиба.
Готово је био на ногама, као бесни бик, покушавајући да их отресе
са себе, кад га дохвати последњи ударац и он изгуби свест. Тројица
самураја секла су пут, а посада, оставши без вође, узмакне од кружних
замаха њихова три бодежа. Сад су самураји својим устрепталим
ножевима загосподарили подрумом. Нису ни убијали ни сакатили,
само су притеривали задихане и престрашене људе уза зид, далеко од
лестви где су непомично лежали Блекторн и први самурај.
Оми бахато сиђе у јаму, дограби најближег човека, Петерзона, па га
гурну према лествама.
Петерзон врисне и покуша се извући из Омијевог стиска, али он му
ножем зареже ручни зглоб, а другим замахом распори мишицу.
Дречавог морнара је непрекидно гурао према лествама.
− Исусе, помози ми, нисам ја одређен да идем, нисам ја… −
Петерзон је стајао на пречкама и узмицао према горе, далеко од
агоније ножева. − Помозите, забога! − вриснуо је последњи пут,
окренуо се и дречећи одлетео у вис.
Оми је без журбе ишао за њим.
Један самурај се повуче. Па други. Трећи узе нож којим се користио
Блекторн. Презриво окрете леђа, прекорачи непокретно тело свог
онесвешћеног друга и попе се уз лестве.
Лестве повуку увис. Нестаде ваздуха, неба и светлости. Засуне су
навукли. Сад беше само тама, а у њој устрептала плећа, убрзани
откуцаји срца, зној и смрад. Муве се вратише.
На трен се нико није мицао. Јан Ропер је на образу имао лагану
посекотину, Метсукер је јако крварио, а остали су углавном били
ужаснути. Осим Саламона. Провукао се до Блекторна па га помакао са
онесвешћеног самураја. Грлено је мумлао и показивао воду. Крог
заграби мало у тикву и поможе му да уза зид усправи Блекторна који је
још увек био без живота. Заједно му почну чистити глиб са лица.
− Кад се они гадови… кад се бацише на њега, учинило ми се да му
је пукао врат или раме − рече момак, а груди су му се уздизале. −
Изгледа као мртво тело! Господе Боже!
Сонк се подиже на ноге па се проби до њих. Брижно је мицао
Блекторнову главу од једне стране на другу и пипкао му рамена.
− Изгледа све у реду. Морамо чекати да се освести па да нам каже.
− О, Исусе Христе! − зацвили Винк. − Јадни Петерзон!… Ја сам
проклет… проклет…
− Хтео си поћи. Пилот те зауставио. Ишао си, као што си обећао, ја
сам те видео, ти Бога! − Сонк је дрмао Винка који се на то није
освртао. − Ја сам те видео, Винк. − Окрене се Спилбергену терајући
муве. − Зар није било тако?
− Да, спремао се отићи. Винк, престани цвилети! Пилот је крив. Дај
ми воде.
Јан Ропер заграби тиквом воду, попије и пређе преко посекотине на
образу.
− Морао је поћи Винк. Он беше јагањац Божји. Био је предодређен.
А сад је његова душа грешна. О, Господе Боже, смилуј му се, гореће
читаву вечност.
− Дајте ми воде − процвили заповедник експедиције.
Ван Нек узе тикву од Јана Ропера па је дода Спилбергену.
− Винк није крив − уморно ће ван Нек. − Није могао устати, зар се
не сећате? Молио је да му неко помогне да устане. Био сам тако
престрављен да се ни ја нисам могао помакнути, а ја нисам морао
поћи.
− Винк није крив − изјави Спилберген. − Не. Крив је он. − Сви
погледају Блекторна. − Он је луд.
 − Сви Енглези су луди − рече Сонк. − Јесте ли икада познавали
паметног Енглеза? Огреби једног и открићеш манијака… и гусара.
− Сви су они гадови! − изјави Гинсел.
− Не, нису сви − рече ван Нек. − Пилот је радио само оно што је
сматрао исправним. Заштитио нас је и провео десет хиљада дугих
миља.
− Заштитио нас, врага! Кад смо пошли, било нас је пет стотина. И
пет бродова. А сад нас је девет!
− Није он крив што су се бродови раздвојили. Није он крив што су
нас олује разбацале…
− Да није било њега, остали бисмо у Новом свету! Бога ти. Он је
рекао да можемо стићи у Јапан. А, тако вам живога Христа, погледајте
где смо сад.
− Сложили смо се да покушамо наћи Јапан. Сви смо се сложили! −
уморно ће ван Нек. − Сви смо гласали.
− Да, али он нас је наговорио.
− Пазите! − Гинсел упре прстом у самураја који се мешкољио и
јечао. Сонк брзо клизне до њега па га распали песницом по вилици.
Човек се опет онесвести.
− Тако ти смрти Христове! Зашто су га гадови овде оставили? Лако
су га могли изнети са собом. Ми не би могли да их спречимо.
− Мислите да су сматрали да је мртав?
− Не знам! Ваљда су га видели. Господе Исусе, што би ми годило
хладно пиво! − јави се Сонк.
− Више га немој лупати, Сонк, немој га убити. Он је таоц! − Крог
погледа Винка који је седео шћућурен уза зид, закован у своју цвилећу
самооптужбу. − Боже, помози свима нама! Шта ли ће они учинити
Петерзону? Шта ће учинити са нама?
− Крив је пилот − рече Јан Ропер. − Само он! Ван Нек се саосећајно
запиљи у Блекторна.
− То више није важно. Или јесте? Није важно ко је за ово крив. Или
је био крив.
Метсукер се откотрља до његових ногу. Крв му је још текла низ
подлактицу.
 − Рањен сам! Нека ми неко помогне.
Саламон од окрајка кошуље начини завој и подвеже рану.
Посекотина на Метсукерову бицепсу била је дубока, али ни једна вена
ни артерија није била пререзана. Муве су почеле облетати око ране.
− Проклете муве! Бог нека пилота прокуне у пакао! − рече
Метсукер. − Тако смо се договорили. Али не! Он је морао спасити
Винка! Сад је руке омастио Петерзоновом крвљу и сви ћемо трпети
због њега.
− Умукни! Рекао је да ниједан члан његове посаде… Над њима
одјекну кораци. Отворе се преклопна врата.
Сељаци почну у подрум сипати бачве рибљих отпадака и морске
воде. Кад је на поду било петнаестак сантиметара воде, престаше.
***
Крици почеше кад је месец био високо на небу.
Јабу је клечао у ограђеном врту Омијеве куће. Непокретан. Гледао је
месечину на процветалом дрвету. Гране су биле као угаљ на позадини
нешто светлијег неба, а цветови су сад били тек бледуњави. Полете
латица, паде а он помисли:
’Лепота
Није мања
Зато што пада
На поветарцу. ’
Паде још једна латица. Уздахне ветар и однесе нову. Стабло беше
једва висине човека, засађено међу маховином обраслим стенама, које
као да су израсле из земље, тако су вешто и зналачки биле постављене.
Јабу је сву своју моћ концентрације усмерио на стабло, небо и ноћ,
да оњуши лагани дашак ветра, омирише његову морску слаткоћу, да
мисли на песме, а ипак да уши наћуљи према агонији. Кичма му је
омлитавила. Само му је воља уливала камену укоченост. То му је
сазнање дало осећај неизрециве чулности, ноћас снажнији и жешћи
него икад пре.
− Оми-сане, колико ће наш господар овде остати? − уплашено
шапне Омијева мајка у кући.
− Не знам.
 − Крици су језиви. Кад ће престати?
− Не знам − рече Оми.
Седели су иза папирног зида у просторији која је по изгледу била на
другом месту. Најбољу собу, мајчину, дали су Јабуу, а обе су собе
гледале на врт који је он створио са толико муке. Кроз решеткице на
прозору видели су Јабуа. Стабло му је на лице бацало шаре, а месечина
је бљештала на балчацима његових мачева. Преко тамног кимона
носио је капут − хаори.
− Желим да легнем − дрхтаво ће жена. − Али, не могу спавати уз
оволику буку. Кад ће престати?
− Не знам, будите стрпљиви, мајко − тихо ће Оми. − Бука ће ускоро
престати. Сутра се господар Јабу враћа у Едо. Молим вас, стрпите се.
Оми је знао да ће мучење трајати до зоре. Тако је било договорено.
Покуша да се сконцентрише. Његов феудални господар медитирао
је уз те крике па он поново покуша следити његов пример. Но, следећи
га врисак прене и он помисли: Не могу. Не могу још! Ја немам толику
контролу нити моћ.
Је ли то моћ?, запитао се.
Јасно је видео Јабуово лице. Трудио се да разуме израз на лицу свог
даимјоа. Лагано трзање млитавих дебелих усана, а у углу мрља
пљувачке. Очи усађене у тамне пукотине једино су се покретале с
латицама што су отпадале. Готово као да свршава − или је близу
оргазма − а да се не дира. Је ли то могуће?
Оми је први пут био у вези са својим стрицем, јер је он био незнатна
карика у племенском ланцу, а његов феуд Анђиро и околина
сиромашни и безначајни. Оми беше најмлађи од тројице синова, а
његов отац Мизуно имао је шесторо браће. Јабу беше најстарији брат и
вођа племена Касиги, а његов отац други по старости. Оми је имао
двадесет и једну годину и нејаког сина.
− Где је твоја недостојна жена? − свадљиво је цвилела старица. −
Желим да ми масира врат и рамена.
− Морала је поћи у посету свом оцу, зар се не сећате? Јако је
болестан, мајко. Допустите да вас ја масирам.
− Не. Ускоро можеш послати по слушкињу. Твоја жена је јако
безобзирна. Могла је причекати који дан. Дошла сам чак из Еда да вас
посетим. Две недеље грозног путовања и шта се догађа? Овде сам
само седам дана, а она одлази. Морала је причекати! Она је нула. Твој
отац је грдно погрешио кад је уговорио да се њом ожениш. Морао би
јој рећи да заувек остане тамо. Разведи се једном заувек од те нуле. Не
зна ни да ми измасира леђа. У најмању руку морао би је добро
измлатити. Они ужасни крици! Зашто никако не престају?
− Престаће. Врло скоро.
− Морао би је добро излемати.
− Да. − Оми помисли на своју жену Мидори и срце му затрепта.
Била је тако лепа, добра, паметна и нежна. Имала је чист глас, а
свирала је исто тако добро као куртизане с полуострва Изуа.
− Мидори-сан, мораш одмах отпутовати − рекао јој је у четири ока.
Оми-сане, мој отац није толико болестан, а моје место је овде, да
служим твојој мајци, нех?− одговорила је. − Ако стигне наш господар
даимјо, кућа мора бити спремна. Ох, Оми-сане, ово је тако важно,
најважнији време целе твоје службе, нех? Ако господар Јабу буде
задовољан, можда ће ти дати бољи феуд. Ти заслужујеш нешто много
боље! Да се ишта догоди док ме нема, никада то не бих себи
опростила, а ово је први пут да имаш прилику да се искажеш и мораш
успети. Он мора доћи. Молим те, имам толико посла.
− Да, али желим да одмах одеш, Мидори-сан. Остани само два дана,
а онда се брзо врати кући.
Мољакала га је, али био је упоран па је отпутовала. Хтео је да она
оде из Анђира пре Јабуовог доласка и да је не буде све дотле док је он
гост његове куће. Не зато што би се даимјо усудио да је дирне без
допуштења. То беше незамисливо јер би тада он, Оми, имао право,
част и закониту дужност да га убије. Но, видео је како ју је Јабу гледао
непосредно након венчања у Еду, па је желео уклонити могући извор
размирица, све што би могло гњавити или сметати његовог господара
док је овде. Било је јако важно да Јабу-саму заблесне својом синовском
оданошћу, разборитим и добрим саветом. А досад је све успело изнад
сваког очекивања. Брод је био право налазиште блага, а посада такође.
Све је било одлично.
− Молила сам нашег кућног камија да пази на тебе − рекла је
Мидори уочи одласка, мислећи тиме на онај шинтоистички дух који је
био чувар њихове куће. − А будистичком храму послала сам допринос
за молитве. Суву сам рекла да буде на највишој висини. Послала сам
поруку за Кику-сан. Ох, Оми-сане, молим те, допусти да останем.
Насмешио се и отправио је на пут. Сузе су јој поквариле шминку.
Омију је без ње било тужно, али се веселио што је отишла. Крици
би тешко на њу деловали.
Његова мајка се трзала од мука које је носио ветар. Малко се
помакла да ублажи бол у раменима. Вечерас су је болели зглобови.
Због западног морског поветарца, помисли она. Па ипак је овде боље
него у Еду. Тамо је исувише мочварно и има превише комараца.
У врту је видела нејасне Јабуове обрисе. Потајно га је мрзела и
прижељкивала да умре. После Јабуове смрти њен муж Мизуно постаће
даимјо Изуа и вођа племена. То би било јако згодно, помислила је.
Тада би јој била подложна сва остала браћа, њихове жене и деца, а
наравно кад би Јабу умро, Мизуно-сан би Омија прогласио
наследником.
Малко се тргла услед новог бола у врату.
− Зваћу Кику-сан − рече Оми, мислећи на куртизану која је са
дечаком стрпљиво чекала Јабуа у суседној соби. − Она је јако, јако
вешта.
− Добро ми је, само сам уморна, нех? О, јако добро. Могла би ме она
масирати.
Оми оде у суседну собу. Кревет је био размештен. Био је од горњих
и доњих струњача званих футон, на поду од рогозине. Кику се
наклони, покуша се насмешити и прошапта да ће бити јако почашћена
ако своју скромну вештину искуша на узвишеној мајци огњишта. Била
је блеђа него иначе, те Оми установи да и на њу тешко делују крици.
Дечак се трудио да не покаже страх.
Кад су почели крици, Оми је морао употребити сву своју вештину
како би је наговорио да остане.
− Ох, Оми-сане, не могу одолети, то је ужасно. Јако жалим, али
молим лепо пусти ме да одем. Желим зачепити уши, али врисак ми
пролази кроз руке. Јадан човек! Грозно је то! − казала је.
− Молим, Кику-сан, молим, буди стрпљива. То је наредио Јабу-сама,
нех? Ништа се ту не може. Ускоро ће престати.
 − Ово је превише, Оми-сане. Не могу поднети.
По ненарушивом обичају новац сам по себи није могао купити
девојку, ако би она или њена газдарица хтеле одбити муштерију, без
обзира ко је то. Кику је била прворазредна куртизана, најпознатија на
Изуу, па премда је Оми био уверен да се не би могла упоредити ни са
другоразредном куртизаном из Еда, Осаке или Кјота, овде је она била
врхунац, оправдано поносна и избирљива. Па иако се са њеном
газдарицом, Мама-сан Гиоком, договорио да ће платити петоструку
цену од уобичајене, још није био сигуран да ће Кику остати.
Сад је гледао њене спретне прсте на мајчином врату. Била је лепа,
ситна, готово прозирна и врло нежне коже. Обично је кључала од
животне радости. Но, како да оваква играчка буде сретна под тежином
ове агоније?, запита самог себе. С уживањем ју је посматрао, уживао у
познавању њеног тела и њеној топлини…
Изненада крици престадоше.
Оми ослушне затворених уста, настојећи чути и најслабији шум, у
ишчекивању. Запази да су се Кикуини прсти зауставили и да се мајка
не жали, већ и она помно слуша. Кроз решеткицу прозора погледа
Јабуа. Даимјо је и даље био као кип.
− Оми-сане! − напослетку зовне Јабу.
Оми устане, оде на блиставу веранду и наклони се.
− Да, господару.
− Пођи види шта се догодило.
Оми се опет наклони, прође кроз врт, па се упути брижно
пошљунчаном стазом која је низ брежуљак водила у село, па на обалу.
У даљини испод себе видео је ватру крај једног дока и поред ње људе.
А на тргу прекопута мора преклопна врата над јамом и четири
стражара.
Идући кроз село виде да се варварски брод мирно љуља на
сидришту и да на палубама и на нанизаним чамцима горе уљанице.
Сељани − мушкарци, жене и деца − још су истоваривали терет, а
рибарски чамци и барке на весла промицали су тамо-амо као искре. На
обали нагомилане уредне хумке бала и сандука. Тамо је већ било седам
топова, а осми су конопцима вукли из бродића на док па у песак.
 Задрхта, иако ветар није имао свежине. Сељани су обично певали уз
рад, нешто због задовољства, а и зато да вуку сложно, али ноћас је село
било неуобичајено тихо, иако је свака кућа била будна, а свака рука
упослена, па и најболеснија. Људи су журили тамо-амо, клањали се па
опет хитали. Тишина. Умукнуше и пси.
Овако још никад није било, помисли и без потребе стегну мач.
Готово као да су нас оставили наши сеоски камији.
Мура га предусрете са обале, ишчекујући га од трена кад је Оми
отворио вртна врата. Наклонио се.
− Добро вече, Оми-сама. Брод ће до подне бити искрцан.
− Је ли варварин мртав?
− Не знам, Оми-сама. Идем одмах да испитам.
− Можеш поћи са мном.
Мура га је послушно пратио пола корака иза. Оми се радовао што
има пратиоца.
− До поднева, велиш? − запита Оми коме није годила тишина.
− Да. Све добро иде.
− А камуфлажа?
Мура покаже групе старица и деце поред једне мрежаре. Плели су
грубе асуре, а с њима и Суво.
− Топове можемо скинути с постоља и замотати их. За један топ
биће нам потребно бар десет људи. Игураши-сан је наручио носаче и
из суседног села.
− Добро.
− Ја одговарам за то да се ово сачува у тајности, господару.
− Игураши-сан ће им то утувити, нех?
− Оми-сама, мораћемо потрошити све своје вреће за пиринач, све
своје конопце, све своје мреже и пиринчану сламу за асуре.
− Па?
− Како ћемо онда ловити рибу и спремати порез?
− Наћи ћете начина. − Омијев глас се набруси. − Ове године опет
вам је порез повећан за половину. Ноћас је наредио Јабу-сан.
− Већ смо платили овогодишњи порез. И за догодине смо платили.
 − Сељаково је право, Мура, да лови рибу, обрађује земљу, бере
жетву и плаћа порез. Је ли?
− Да, Оми-сама − мирно ће Мура.
− Главар који не може господарити селом, бескористан је предмет,
нех?
− Да, Оми-сама.
− Онај сељак био је луд и вређао ме. Има ли још таквих?
− Нема, Оми-сама.
− Надам се. Непристојност је неопростива. Његова породица нека
плати вредност од једног кокуа пиринча, у риби, пиринчу или већ у
нечему! Нека плате у року од три месеца.
− Да, Оми-сама.
И Мура и самурај Оми знали су да тај износ далеко прелази
породичне могућности. Три брата Тамазаки − а сад два − заједно са
својим женама, са четири сина и три кћери, са његовом удовицом и
њихово троје деце, имали су само рибарски чамац и једно једино
пиринчано поље од пола хектара. Коку пиринча била је мера која је
отприлике одговарала количини пиринча којом се једна породица може
прехранити годину дана. Око пет бушела. Отприлике сто седамдесет
килограма. Једно три стотине педесет фунти. Све приходе у
краљевству мерили су кокуима. И све порезе.
− Куда би дошла ова земља богова да заборавимо пристојно
понашање? запита Оми. − Према онима под нама и онима над нама?
Да, Оми-сама. − Мура је размишљао где да скупи један коку, јер ако
га не исплати фамилија, мораће га исплатити село. И где да добије
нове вреће, конопце и мреже. Можда неке остану читаве у току пута.
Мора позајмити новац. Главар оближњег села дугује му услугу. Ах!
Зар Тамазакијева најстарија, ћерка, није права лепотица, а зар шест
година није идеално доба да девојчицу продају? А зар најбоља
трговкиња децом на Изуу није трећа рођака мамине сестре? Одвратна
стара баба, гладна новца. Од ње му се дизала коса на глави. Мура
уздахне знајући да је сад пред њим низ бесомучних цепидлачења. Па
шта онда? закључи он. Можда за девојчицу добијем и два кокуа.
Свакако да она вреди много више.
 − Извињавам се због Тамазакијевог лошег понашања и молим вас за
опроштај − рече.
− Он се лоше понео, а не ти − узврати Оми исто тако уљудно. Но,
обојица су знали да је за то одговоран Мура и боље да више не буде
таквих Тамазакија. Па ипак су обојица били задовољни. Понуђено
извињење је прихваћено, али и одбијено. Тако је била задовољена част
обојице.
Скренуше за угао пристаништа и стадоше. Оми је оклевао, а онда
Мури даде знак нека се удаљи. Главар се наклони и захвално оде.
− Је ли мртав, Зукимото?
− Не, Оми-сане. Само се опет онесвестио.
Оми приђе великом гвозденом котлу који је сељанима служио за
отапање китовог сала, које би каткад у зимским месецима уловили
далеко на пучини, или за добијање лепка из рибе, што је била сеоска
грана привреде.
Варварин је до рамена био загњурен у врелу воду. Лице му беше
љубичасто, а усне су се одвојиле од трулих зуба.
Оми је пред залазак сунца видео како Зукимото, сав напуван од
таштине, надгледа док су варварина везивали као пиле, руке око колена
а шаке лабаво уз стопала па га спустили у хладну воду. Све време је
мали риђи варварин, с којим је Јабу желео започети, блебетао, смејао
се и плакао. Испрва је католички свештеник изговарао његове молитве.
Онда поче ватра. Јабу није био на обали, али је издао тачна упутства
и они су их верно слушали. Варварин је почео вриштати и дречати, а
онда је покушао смрскати главу на ивици котла док га нису чврсто
везали. А онда поново молитве, плач, несвест, буђење, панично
вриштање пре него су почеле праве муке. Оми је покушавао да гледа
на то као да је то жртвена мува, настојећи да не гледа човека. Но, није
могао, па се удаљио што је пре могао. Установио је да га не весели
мучење. У том нема достојанства, закључи он, сретан што је имао
прилику да сазна ту истину, јер то још никад није видео. Нема ту
достојанства ни за жртву ни за мучитеља. То је и смрти одузимало
достојанство. А ако тог достојанства нема, у чему је коначна сврха
живота?, запитао се.
 Зукимото је штапом мирно боцкао напола скувано месо на
човековим ногама, као кувану рибу, да види је ли готова.
− Ускоро ће опет доћи у живот. Изузетно се дуго држи. Мислим да
нису грађени као ми. Врло занимљиво, а? − запита Зукимото.
− Не − изјави Оми. Мрзео га је.
Зукимото одмах постаде опрезан и врати му се извештаченост.
− Ништа не мислим, Оми-сане − рече уз дубок наклон. − Ама баш
ништа!
− Јасно, господар Јабу је задовољан што сте тако успешно
поступили. Сигурно је велика вештина постићи то да нема много
ватре, а ипак доста.
− Превише сте љубазни, Оми-сане.
− Јесте ли и пре ово радили?
− Овако не, али господар Јабу части ме својим милостима. Само му
настојим угађати.
− Занима га колико ће човек живети.
− До зоре. Уз пажњу.
Оми замишљено погледа котао. Тада уз обалу дође на трг. Сви
самураји скоче на ноге и наклоне се.
− Доле је све мирно, Оми-сане − рече један у смеху, уперивши палац
према преклопним вратима. − Испрва су причали. Као да су били
бесни, одзвањали су ударци. Касније су двојица, а можда и више њих,
плакали као уплашена деца. Но, већ дуго су тихи.
Оми ослушне. Чуо је пљускање воде и далеко мрмљање. Ту и тамо
јаук.
− А Масиђиро? − запита за самураја који је по његовом наређењу
доле остављен.
− Не знамо, Оми-сане! Није се јављао! Вероватно је мртав. Како је
Масиђиро могао бити тако бескористан?, помисли Оми.
Савладали га безопасни људи, већином болесни! Гнусно! Боље ако
је мртав.
− Сутра им не дајте храну ни воду. У подне уклоните све лешеве,
нех? Тад желим да приведете вођу. Самог!
 − Да, Оми-сане.
Оми се врати ватри. Чекао је док варварин није отворио очи. Онда
се вратио у врт и известио Јабуа о оном што је рекао Зукимото. Ветар
је поново доносио крике мученика.
− Јеси ли погледао варварина у очи?
− Јесам, Јабу-сама.
Оми је клечао иза даимјоа, удаљен од њега десет корака. Јабу оста
непомичан. Месечина му је од кимона бацала сенку и учинио се фалус
од балчака његовог мача.
− Шта… Шта си видео?
− Лудило. Суштину лудила. Никад нисам видео онакве очи. И
бесконачни ужас.
Три латице нежно падну.
− Састави о њему песму.
Оми покуша присилити мозак да проради. А онда рече, жалећи што
није вештији:
’Очи његове
Беху дно
Пакла!
Сушта бол
Изречена. ’
До њих допре крик, сад нешто слабији, али даљина као да је њихов
одјек чинила још окрутнијим. Јабу рече након кратког трена:
’Ако допустиш
Да њихова језа продре
У велику, велику дубину
Постајеш део њих!
Неизречен. ’
У лепоти ноћи Оми је дуго о томе размишљао.

5
Крици престаше у цик зоре.
 Сад је Омијева мати спавала. И Јабу.
У зору је село још било у покрету. Још су морали пренети на обалу
четири топа, педесет бачви барута и хиљаду топовских кугли.
Кику је лежала под покривачем и гледала сенке на зиду шођи. Није
спавала, иако је била уморнија него икад пре. Гласно хркање старице
из оближње собе гушило је тихо и дубоко дисање даимјоа поред ње.
На другим покривачима тихо је спавао дечак, пребацивши једну руку
преко очију да отера светло.
Јабу се лагано стресе и Кику задржа дах. Но, и даље је спавао, а њу
је то веселило, јер је знала да ће ускоро моћи отићи, а њега неће
омести. Док је стрпљиво чекала, присиљавала је себе да мисли на
пријатне ствари. ’Заувек запамти, дете!’ утувила јој је у главу њена
прва учитељица. ’Заиста је најлакша ствар на свету мислити на ружне
ствари. Ако даш мислима на вољу, спуштаће те у све већу несрећу. А
да мислиш на лепе ствари, потребно се напрегнути. У томе ти помажу
стега и учење. Зато привикни мисли да се баве пријатним мирисима,
додиром свиле, нежним капљицама кише по шођију, нагибом овог
цветног украса, мирноћом зоре. Током времена више се нећеш морати
око тога јако напрезати… Вредићеш и себи и нашем занату, а свету
ћеш донети част… ’Свету врба’…’
Размишљала је о чулној лепоти купања у којој ће ускоро уживати да
одстрани ову ноћ. А након тога смирујуће миловање Сувових руку.
Мислила је како ће се смејати са свим девојкама и са Гиоко-сан, Мама-
сан, кад буду сипале оговарања и приче. И на чист, о, тако чист кимоно
који ће увече обући! Златни кимоно на жуто-зелене цветове, и врпце за
косу у прикладној боји. После купања даће да јој очешљају косу, а од
новца који је ноћас зарадила моћи ће отплатити велики део дуга својој
газдарици Гиоко-сан. Део ће преко мењача новца послати свом оцу,
земљораднику, а нешто ће остати и за њу. Ускоро ће се састати са
својим љубавником и то ће бити дивно вече.
Живот је баш леп, помислила је.
Да. Али јако је тешко заборавити оне крике. Немогуће. Остале су
девојке сигурно исто тако несретне, а и јадна Мама-сан! Но није
важно. Сутра све идемо из Анђира у нашу лепу чајџиницу у Мишими,
највећем граду на Изуу, која окружује даимјов највећи дворац на Изуу,
тамо где живот почиње и траје.
 Жао ми је што је госпа Мидори послала по мене.
Буди озбиљна, Кику, прекорно је помислила. Не би ти смело бити
жао. Није ти жао, нех? Била је част служити господару нашем. Сад кад
ти је указана част, твоја вредност за Гиоко-сан већа је него икада, нех?
Било је то искуство и сад ће те звати ’Госпа у ноћи вриштања’, а будеш
ли имала среће, неко ће о теби написати баладу, а можда ће се та
балада певати и у самом Еду. О, то би било јако добро! Тада ће твој
љубавник сигурно купити твој уговор, па ћеш бити на сигурном,
задовољна, и рађаћеш синове.
Насмеши се самој себи. О, какве ће песме певачи певати о овој
ноћи, по свим чајџиницама по целом Изуу. О господару даимјоу који је
непокретно седео и слушао крике, а зној му се цедио. Шта је он радио
у кревету?, сви ће запиткивати. И зашто дечак? Како је прошло
јастучење? Шта је урадила и рекла госпа Кику и шта је учинио и рекао
господар Јабу? Је ли његова ’Неупоредива млатилица’ била безначајна
или пуна? Једанпут, двапут или ниједном? Зар се није ништа догодило?
Хиљаду питања, али ниједно се не поставља директно, нити се
одговара. Паметно је то, помисли Кику. Прво и последње правило
’Света врба’ беше потпуна дискреција. Никад не говори о муштерији,
његовим навикама ни колико је платио, и тако ћеш бити потпуно
поверљива. Ако неко други проговори, то је његова ствар, али кад
имамо папирнате зидове и овако малене куће, а људи су овакви какви
су, приче би увек процуриле из кревета у баладу. Никад истина, увек
претеривање јер људи су људи, нех? Али госпа ништа не сме говорити.
Може извити обрвом, с оклевањем слегнути раменима, нежно
поправити своју савршену фризуру или набор на кимону. Само је то
било допуштено. А увек је то било довољно, уколико је девојка имала
памети.
Кад су крици престали, Јабу је читаву вечност остао као кип на
месечини, а онда устао. Одмах је појурила назад у суседну собу, а њен
свилени кимоно уздисао је као поноћно море. Дечак је био
престрашен. Трудио се да то не показује и брисао сузе које су му текле
од муке. Насмешила се да га смири и наметнула себи спокојство које
није осећала.
Тада се на вратима појави Јабу, сав у зноју, напета лица и полу
склопљених очију. Кику му поможе да скине мачеве, мокри кимоно и
бедрени повез. Обрисала га је, помогла му да навуче свежи кимоно и
везала свилен појас. Једном га је почела свечано поздрављати, но он јој
је нежно ставио прст на усне.
Онда је пошао на прозор и погледао увис млади месец, као у трансу.
Незнатно се њихао на ногама. Чекала је тихо, без страха јер чега се сад
имала плашити? Он је био мушкарац, а она жена, увежбана да буде
женско и да пружа ужитак на било који начин. Али не да даје нити да
прима бол. Друге су се куртизане усавршиле у том облику чулности.
Ту и тамо модрица, можда угриз, па то је био део ужитка и боли
давања и примања, али све у границама разума, јер у питању беше
част, а она је била прворазредна госпа ’Света врба’, према којој се
никад није смело олако поступати, а увек су је требали частити. Но,
један део њеног школовања посветио се томе како да у извесним
границама укроти мушкарца. Каткад би мушкарац био неукротив и то
беше ужасно. Наиме, госпа је била сама, без икаквих права.
Фризура јој је била беспрекорна осим ситних коврџица које су јој
брижно падале преко ушију да указују на еротски немир, а да
истовремено појачавају чистоћу целине. Спољни кимоно на црвено
црне квадратиће, обрубљен најлепшом зеленом бојом која је
повећавала белину њене коже, био је утегнут око њеног танког струка
широким крутим појасом − обијем − блештаве зелене боје. Тад је чула
како таласи запљускују обалу, а лагани ветар шушти у врту.
Напокон се Јабу окрете и погледа њу па дечака.
Дечак је имао петнаест година, био је син рибара из села. Учио је у
оближњем манастиру код будистичког калуђера који је био уметник,
сликар и илустратор књига. Дечак је спадао у оне који воле зарађивати
новац од људи што желе односе са дечацима, а не са женама.
Јабу му махне. Дечак, који је сад такође савладао страх, вичном
елеганцијом послушно попусти појас на кимону. Није носио повез него
женску набрану подсукњу која је допирала до пода. Тело му беше
глатко, заобљено и готово без длака.
Кику се сећала тишине у соби. Њих троје уједињавала је тишина и
ишчезли крици. Она и дечак чекали су да Јабу искаже ко му је од њих
потребан. Јабу је стајао међу њима, лагано се њихао и гледао час њу, а
час дечака.
 Коначно јој даде знак. Љупко је одвезала врпцу на свом обију,
љупко је одвила и спустила. Набори њених трију паучинастих кимона
шуштећи се растворе и открију танану подсукњу која јој је истицала
бокове. Легао је на постељу, а на његов позив обоје легну уз њега.
Ставио је на себе њихове руке и подједнако их држао. Брзо се загревао,
показујући им шта да ноктима раде по његовим боковима. Пожуривао
их је, лице му је било маска, брже, брже. А онда његов трептав, жесток
врисак истинског бола. На трен је лежао дахћући, стиснутих очију,
устрепталих прсију, а онда се окренуо и готово одмах заспао.
У тишини су задржали дах, настојећи прикрити изненађење.
Прошло је тако брзо.
Дечак у чуду изви обрву.
− Зар смо били невешти, Кику-сан? Мислим, све је тако брзо
прошло − шапне он.
− Учинили смо све што је он хтео − рекла је.
− Јасно, дохватио је ’Облаке и кишу’ − рече момак. − Мислио сам да
ће се кућа срушити.
Насмешила се.
− Да.
− Сретан сам. Испрва сам се јако бојао. Врло је лепо угађати.
Нежно обришу Јабуа и покрију га јорганом. Тад дечак чежњиво
легне, напола ослоњен на лакат, и пригуши зевање.
− Зашто и ти не заспиш? − запитала је.
Дечак скупи кимоно и промени положај, тако да је клечао окренут
њој. Седела је уз Јабуа, десном руком је нежно миловала даимјоу
мишку и улепшала његов немиран сан.
− Још никад нисам био са мушкарцем и са женом заједно, Кику-сан
− прошапта дечак.
− Ни ја! Дечак се намршти.
− Нисам био ни са женом. Мислим, ни с једном нисам делио јастук.
− Би ли хтео мене? − Уљудно је упитала. − Ако малко причекаш,
наш господар се сигурно неће пробудити.
Дечак се намрштио. Тада рече:
− Да, молим. − А после рече: − Било је врло чудно, госпо Кику.
 Кришом се насмешила.
− Шта ти је драже?
Дечак је дуго размишљао док су мирно лежали једно другом у
загрљају.
− Овако је прилично напорно.
Загњурила је главу на његово раме и пољубила га у врат да прикрије
смешак.
− Ти си диван љубавник − шапнула је. − Сад мораш спавати након
тако напорног рада. − Миловањем га је успавала, а онда га оставила и
прешла у другу постељу.
Друга постеља беше хладна. Није хтела ући у Јабуову топлину јер се
бојала да га не омета. Ускоро је и њена страна била топла.
Сенке на шођију су се изоштриле. Мушкарци су деца, помислила је.
Тако су пуни глупог поноса. Цела стрепња ове ноћи због нечега тако
пролазног. Због страсти која је сама по себи пука обмана, нех?
Дечак се промешкољи у сну. Зашто си му се понудила?, запитала се.
За његов ужитак! За њега, а не за мене, иако ме забављало. Лакше је
прошло време, а дала си му мир који му је био потребан. Зашто малко
не спаваш? Касније! Спаваћу касније, помислила је.
Кад је дошло време, клизнула је из благе топлине и устала. Њени
кимони зашуште и раздвоје се, а ваздух јој најежи кожу. Брзо је
савршено набрала кимоно и поново везала оби. Вешт, али брижан
покрет по фризури. И по шминки.
Отишла је нечујно.
Наклони јој се самурајска стража на веранди, а она узврати наклон
и нађе се на сунцу, у зори. Чекала ју је служавка.
− Добро јутро, Кику-сан.
− Добро јутро.
Сунце јој је јако пријало и спрало ноћ. Дивно је живети, помисли.
Гурне ноге у сандале, отвори гримизни сунцобран па се запути
вртом. Изађе на стазу која је водила доле у село, па преко трга, до
чајџинице која беше њен привремени дом. Служавка је ишла за њом.
− Добро јутро, Кику-сан − зовне је Мура и наклони се. На трен се
одмарао на својој веранди пред кућом и пио ’ча’, светлозелени
јапански чај. Послуживала га је мајка.
− Добро јутро, Кику-сан − јави се она као јека.
− Добро јутро, Мура-сане! Добро јутро, Саико-сан, како добро
изгледате − узврати Кику.
− Како си? − запита мати, а њене прастаре очи сврдлале су по
девојци.
− Каква ужасна ноћ! Молим, придружи нам се на ’ча’. Изгледаш
бледа, дете.
− Хвала, али опростите, молим вас, сад морам кући. Превише ми
исказујете част. Можда касније.
− Јасно, Кику-сан! Ти указујеш част селу тиме што си овде. Кику се
насмеши, правећи се да не запажа њихове испитивачке погледе. Да
дода зачина њиховом и свом дану, правила се да је малко боле доњи
предели трбуха.
Ова вест плануће селом, помислила је весело док се клањала. Опет
се тргла и удаљила, као да стоички прикрива снажну бол. Набори
њеног кимона савршено су се њихали, а сунцобран је накривила тако
да јој је давао најприкладнију светлост. Била је јако сретна што има
овај светли кимоно и овај сунцобран. По тмурном дану деловање не би
било овако драматично.
− Ој, јадно, јадно дете! Тако је лепа, нех? Каква штета! Ужас! − рече
Мурина мајка уз тежак уздах.
− Шта је ужасно, Саико-сан? − упита Мурина жена која је управо
дошла на веранду.
− Зар нисте видели муке јадне девојке? Нисте видели како се храбро
трудила да их прикрије? Јадно дете. Тек јој је седамнаест година, а
морала је проћи кроз све то!
− Има осамнаест година − суво ће Мура.
− Кроз шта све? − без даха ће једна служавка која им се
придружила.
Старица се огледа да провери слушају ли сви, па разговетно шапне:
− Чула сам − ту спусти глас − чула сам да ће бити неупотребљива…
Биће неупотребљива… три месеца.
− Није ваљда? Јадна Кику-сан! А зашто?
 − Он је употребио своје зубе. Знам то из поузданог извора.
− Ох!
− Зашто је узео и дечака, господарице? Он сигурно не…
− Ах! Одлази! На посао, лењивице! Није ово за твоје уши! Хајде,
купи се. Господар и ја морамо разговарати.
Све их потера с веранде. И Мурину жену. Сркала је ’ча’, блажена и
јако задовољна. Мура прекине тишину.
− Зубе?
− Зубе. Говорка се да му се надигне од вриштања, јер као дечака га
је уплашио змај − брзо ће она. − Увек је уз њега дечак да га подсећа на
њега док је био скамењен од страха, али дечак је тамо заправо само за
јастучење, да се Јабу умори. Иначе би њој све одгризао! Јадна девојка!
Мура уздахне. Оде у мали клозет крај главних врата и успут прдне
док је срао у канту. Шта ли се заправо догодило?, знатижељно се
питао. Зашто је Кику-сан болело? Можда се даимјо заиста служи
зубима! Врло необично!
Оде и протресе се да се увери да није запрљао бедрени повез. Тад се
запути преко трга, дубоко замишљен. Еееее, како бих желео провести
ноћ с госпом Кику! Који мушкарац не би? Колико је Оми-сан морао
платити њеној Мама-сан, а то ћемо на крају ипак морати ми да
платимо? Два кокуа? Кажу да је њена Мама-сан, Гиоко-сан, тражила и
постигла десетоструку цену. Добија ли она пет кокуа за једну ноћ?
Кику-сан сигурно толико и вреди, нех? Говорка се да је са осамнаест
година исто тако вична као двоструко старија жена. Наводно она може
и продужити… Еееее, каква је она радост! Да сам ја с њом, како бих
започео?
Расејано је наместио бедрени повез, а ноге га одведу с трга трошном
стазицом према гробљу.
Била је спремљена ломача. Сеоско посланство од петорице
мушкараца већ је било тамо.
Беше то најлепше место у селу, ту је поветарац били најсвежији
лети, а поглед најбољи. У близини је било сеоско светилиште шинто,
мален сламнат кров на постољу за ками, дух што је тамо живео, или би
тамо волео живети ако му је воља. На ветру се повијала квргава тиса
која је никла пре рођења села.
 Касније се Оми попне стазицом, а с њим Зукимото и четири
стражара. Стајао је са стране. Кад се свечано наклонио ломачи и
готово распаднутом телу, покривеном мртвачком поњавом, на којој је и
лежало, сви се с њим поклоне у част варварину који је умро да његови
другови живе.
На његов знак Зукимото крочи напред и запали ломачу. Зукимото је
замолио Омија за ту повластицу и додељена му је та част. Последњи
пут се наклонио. А онда, кад се ватра добро разгорела, одоше.
***
Блекторн зарони у отпатке у бачви и брижно одмери пола шољице
воде па даде Сонку. Сонк је покушао сркати да му дуже траје. Руке су
му дрхтале, али није успео. Гутао је устајалу воду и жалио чим му је
прошла кроз суво грло. Исцрпљено се пробије до свог места уза зид,
прекорачивши људе на које је тад био ред да леже. Под се сад
претворио у каљугу, смрад и муве су били неподношљиви. У јаму је по
мало продирало сунце кроз пукотине на преклопним вратима.
Винк је био следећи у реду за воду. Узе шољицу и забуљи се у њу.
Седео је уз бачву, а Спилберген са друге стране.
− Хвала − клонуло промумла.
− Жури! − рече Јан Ропер којем се већ загнојила рана на образу. Био
је последњи у реду за воду, а будући да јој је био тако близу, грло га је
мучило. − Жури, Винк, тако ти драгог Исуса!
− Опрости. Ево, узми − промумла Винк пружајући му шољицу,
заборављајући муве које су га прљале.
− Пиј, будало! Ово ти је последња до заласка сунца. Пиј! Јан Ропер
му тутне шољицу натраг у руке. Винк није више дигао поглед у њега,
али отужно послуша и опет утону у свој пакао.
Јан Ропер узе од Блекторна своју шољицу воде. Склопио је очи и
тихо молио захвалницу уочи јела. И он је стајао, болели су га мишићи
ногу. Шољица је садржала само два гутљаја.
А сад, кад је свима подељено следовање, Блекторн зарони шољицу у
воду и са захвалношћу сркне. Уста и језик били су му опори, врели и
прашњави. Прекривале су га муве, зној и прљавштина. На плећима и
леђима имао је опасне модрице.
 Гледао је самураја кога су оставили у подруму. Човек се шћућурио
уза зид између Сонка и Крога, тако да заузме што мање простора, а
сатима се већ није мицао. Празно је буљио у простор, на себи је имао
само бедрени повез. Прекривале су га силне модрице, а око врата је
имао дебелу, крвљу подливену масницу.
Кад се Блекторн освестио, подрум беше у потпуној тами. Јаму су
испуњавали крици, па је помислио да је мртав, у загушљивим
дубинама пакла. Осећао је како га вуче блато, смрдљиво, бљузгаво,
пуно меса. Вриштао је и престрављено јечао. Није могао дисати, док
након читаве вечности, није зачуо:
− Све је у реду, пилоте, ниси мртав, у реду је. Пробуди се, пробуди
се, за љубав Божју, ово није пакао, иако би могао бити. О, блажени
Господе Исусе, помози нам свима!
Кад се сасвим освестио, рекоше му за Петерзона и за бачве морске
воде.
− Ох, господару Исусе, избави нас одавде! − зацвили неко.
− Шта они раде јадном старом Петерзону? Шта ли му раде?
О, Боже, помози нам! Не могу поднети ово вриштање!
− О, Господе, дај да јадник умре. Дај да умре!
− Исусе, прекини ове крике! Молим те, прекини крике! Јама и
Петерзонови крици све су их дотукли и присилили да сагледају себе. А
никоме се није свидело оно што је видео.
Све још више отежава тама, помисли Блекторн.
Бесконачна је била та ноћ у јами.
Пред зору крици престану. Кад је цикнула зора, видели су
заборављеног самураја.
− Шта ћемо с њим? − упита ван Нек.
− Не знам, изгледа исто тако уплашен као ми − рече Блекторн
убрзаног пулса.
− Боље да он ништа не започиње! Бога ми!
− Ох, Господе Исусе, спаси ме одавде… − Крогов је глас прешао у
крешендо. − Пооомоћ!
Ван Нек, који је стајао уз њега, протресе га и смири.
− Све је у реду, момче. У Божјим смо рукама. Он нас чува!
 − Погледајте ми мишицу! − зајеча Метсукер. Рана се већ загнојила.
Блекторн је лелујаво устао.
− За дан-два сви ћемо полудети ако не изађемо одавде! − рече, не
обраћајући се ником одређеном.
− Готово да више и нема воде − изусти ван Нек.
− Делићемо ово што има. Нешто сад, а нешто у подне. Уз мало
среће биће доста за три пута. Бог проклео све муве!
Тако је нашао шољицу и дао им следовање па је сад пио своје,
трудећи се да му потраје.
− А он? Јапанац? − запита Спилберген. Заповедник експедиције
провео је сретнији ноћ од већине њих јер је блатом зачепио уши да не
чује крике, а будући да је био уз бачву воде, опрезно је угасио жеђ. −
Шта ћемо с њим?
− Морали би да му дамо воду − рече ван Нек.
− Велике богиње те однеле − рече Сонк. − Ја велим: њему ништа.
Сви су гласали и сложили се да му не дају воде.
− Ја се не слажем − јави се Блекторн.
− Ти се не слажеш ни са чим што ми кажемо − рече Јан Ропер. − Он
је непријатељ, пагански враг и замало те убио!
− Ти си ме замало убио пет-шест пута. Да је твоја мускета испалила
у Санта Магделани, разнела би ми главу.
− Нисам нишанио у тебе! Нишанио сам у смрдљиве поклонике
сотоне.
− Били су то ненаоружани свештеници. И било је много времена.
− Нисам нишанио у тебе!
− Замало си ме пет-шест пута убио својим проклетим гневом,
својом проклетом лицемерном вером и својом проклетом глупошћу.
− Хуљење је смртни грех. Ко узалуд спомене име Његово, чини грех.
У Његовим смо рукама, а не у твојим. Ти ниси краљ, а ово није брод.
Ниси наш чувар…
− Али послушаћеш оно што ја кажем!
Јан Ропер погледа по подруму. Узалуд је тражио подршку.
− Ради шта желиш! − мрко ће он.
 − Хоћу!
Самурају се, као и њима, грло сасушило, али одмахне главом да
неће пружену шољицу. Блекторн се примакао и принео шољицу
самурајевим натеклим уснама, али он одгурну шољицу тако да се
пролила вода и рече нешто оштро. Блекторн се спремао да му узврати
ударац који ће уследити, али ударац није пао. Човек се више није
мицао, само је гледао у празно.
− Луд је. Сви су они луди − рече Спилберген.
− Више воде за нас! Добро − каза Јан Ропер. − Нек иде у пакао јер га
заслужује.
− Како се зовеш? Наму? − запита Блекторн. Поновио је то на низ
начина, али чинило се да га самурај не чује.
Оставе га, али су га гледали као да је шкорпија. Није им узвраћао
поглед. Блекторн беше сигуран да човек настоји нешто одлучити, али
није имао појма шта би то могло бити.
Шта он намерава?, запита се Блекторн. Зашто одбија воду? Зашто су
га оставили овде? Омијева грешка? Невероватно! Намерно?
Невероватно! Да ли би могли да га искористимо да побегнемо?
Невероватно! Невероватан је цео свет. Вероватно је само то да ћемо
остати овде док нас не пусте ван… ако нас пусте. А ако нас пусте, шта
онда? Шта се догодило Петерзону?
Муве су се множиле како се повећавала дневна врелина.
О, Боже, колико бих желео лећи, желео бих купање, сад ме више не
би морали силом носити. Никад нисам схватио колико је купање
важно. Онај старац челичних прстију! Добро би ми дошао на сат-два.
Какав губитак! Сви наши бродови, и људи, и напори за ово!
Потпуни неуспех! Па, готово! Неки смо још у животу.
− Пилоте! − Ван Нек га је дрмао. − Заспао си! Он… он ти се већ
читаву минуту, па и више, клања. − Покаже самураја који је спуштена
чела пред њим клечао.
Блекторн истрља умор из очију. С напором узврати наклон.
− Хај? − запита одсечно, сетивши се да то на јапанском значи ’да’.
Самурај зграби појас поцепаног кимона и обавије врат. Још је
клечао кад је један крај дао Блекторну, а други Сонку, спустио главу па
им дао знак нека чврсто повуку.
− Он се боји да га не угушимо − рече Сонк.
− Исусе, мислим да он баш то од нас тражи. − Блекторн спусти
појас и одмахне главом. − Кинђиру! − рече помисливши колико је та
реч корисна. Како да човеку који не зна твој језик објасниш да је
против твојих норми самоубиство, убиство немоћног човека, да ниси
крвник, и да је самоубиство пред Богом проклето?
Самурај поново затражи. Очигледно је њега молио, али Блекторн
опет одмахне главом. Кинђиру! Човек се махнито огледа. Одједном
скочи на ноге и зарије главу дубоко у бачву мокраће и покуша да се
удави. Јан Ропер и Сонк га одмах извукоше напола угушеног. Отимао
се.
− Пустите га − нареди Блекторн. Послушали су. Показао је бачву за
нужду. Самурају, ако ово желиш, напред!
Човек је бљувао, али је разумео. Погледао је одвратну бачву и знао
да нема снаге да у њој довољно дуго држи главу. У очајничком јаду
самурај се врати на своје место уза зид.
− Исусе! − промрмља неко.
Блекторн заграби пола шољице воде из бачве, устане укочених
зглобова, приђе Јапанцу и понуди га. Самурај је гледао поред шољице.
Занима ме колико дуго може издржати − рече Блекторн.
− Вечно − изјави Јан Ропер. − Они су животиње, а не људи.
− Исусе, колико ће нас још овде држати? − запита Гинсел.
− Колико буду хтели.
− Мораћемо радити све што они желе − рече ван Нек. − Мораћемо,
ако желимо остати живи и изаћи из ове рупе паклене. Је ли, пилоте?
− Да. − Блекторн је захвално одмеравао сунчеве сенке. − Сад је
тачно подне, смена страже.
Спилберген, Метсукер и Сонк почну приговарати, али он их
псовкама присили да устану, а кад је смена обављена, захвално је
легао. Блато беше одвратно, а муве горе него икада, али радост што се
може опружити колико је дуг и широк била је голема.
Шта су учинили Петерзону?, запита се, осећајући како га савладава
умор. О, Боже, помози нам да изађемо одавде! Тако сам уплашен.
 Над њима одјекне бат корака. Отворе се преклопна врата. Угледа
свештеника, а њему уз бок самураје.
− Пилоте, дођи горе. Дођи горе, сам! − рече он.

6
Све очи у јами окрену се ка Блекторну.
− Шта желе од мене?
− Не знам − озбиљно ће отац Себастио. − Али одмах мораш горе.
Блекторн је знао да нема избора, али није остављао заштитнички
зид, настојећи скупити сву снагу.
− Шта се догодило Петерзону?
Свештеник му рече. Блекторн преведе онима који нису знали
португалски.
− Смиловао му се Господин − шапне ужаснут ван Нек у гробној
тишини.
− Јадник! Јадник!
− Жао ми је, нисам могао ништа учинити − изусти свештеник јако
жалосно.
− Мислим да није препознао ни мене ни иког другог кад су га
ставили у воду. Изгубио је разум. Дао сам му одрешење и молио за
њега. Можда ће, милошћу Божјом… In nomine patris et filii et spiritus
sancti, amen. − Учини знак крста над подрумом. − Све вас молим да се
оканете свог кривоверја и да се вратите вери Божјој. Пилоте, мораш
доћи горе.
− Не остављај нас, пилоте, за љубав Божју! − ускликне Крог.
Винк отетура до лестви и почне се успињати.
− Нека узму мене, а не пилота! Мене, а не њега! Реците му… −
Беспомоћно застане, а обе ноге су му били на пречкама. Дуго копље је
било неколико сантиметара од његовог срца. Покуша зграбити дршку
копља, али самурај беше спреман и да Винк није одскочио, пробо би
га.
Самурај упре прстом у Блекторна и даде му знак да се попне.
Оштро. Но, Блекторн се није мицао. Други самурај гурне у подрум
дугу и бодљикаву мотку и покуша извући Блекторна увис.
 Нико се није ни померио да помогне Блекторну. Само самурај у
подруму. Чврсто дохвати бодљикаву мотку па нешто оштро рече
човеку изнад њих који је оклевао. Тад погледа Блекторна, слегне
раменима и нешто рече.
− Шта је рекао?
− Јапанску пословицу − одврати свештеник. − ’Човекова судбина је
човекова судбина, а живот је само једна илузија!’…
Блекторн климне самурају и приђе лествама не осврћући се. Попне
се. Кад се нашао на сунцу, зажмири пред тим болним бљештавилом,
колена му попусте и стропошта се у песак.
Оми је стајао с једне стране, а свештеник и Мура поред четири
самураја. На трен су их гледали удаљени сељани па се окренули.
Нико му није могао помоћи!
О, Боже, дај ми снаге, молио је Блекторн. Морам се усправити на
ноге и правити се јаким. Они једино то поштују, снагу и
неустрашивост. Молим те, помози ми.
Стисне зубе, одбије се од земље и устане, лагано се заносећи.
− Ког врага ћу ти ја, бубуљичави мали гаде? − обрати се директно
Омију, а онда настави свештенику: − Реци гаду да сам ја даимјо у
својој земљи… Какво је ово понашање? Реци му да са њим нисмо
заратили. Реци нека нас пусти или ће бити то горе по њега. Реци му да
сам ја даимјо, бога ти! Ја сам наследник сер Вилиема од Миклехавена.
Ваљда је гад већ дуго мртав. Реци му!
Отац Себастио проживео је грозну ноћ, али током бдења осетио је
присутност Божју и стекао спокој који још никад пре није искусио. Сад
је знао да може бити Божје оруђе против пагана да је заштићен од
пагана и гусарског лукавства. На неки начин је знао да је ова ноћ за
њега припрема − раскрсница.
− Реци му.
− Гусар тврди да је кнез у својој земљи − рече свештеник на
јапанском. Саслуша Омијев одговор. − Оми-сан вели да га није брига
ако си у својој земљи и краљ. Овде живиш по вољи господара Јабуа. И
ти и твоји људи!
− Реци му да је говно.
 − Морао би пазити да га не вређаш. Оми опет проговори.
− Оми-сан каже да ће ти дати купање. И храну и пиће! Ако се
пристојно понашаш, неће те вратити у јаму.
− А моји људи?
Свештеник запита Омија.
− Они остају доле.
− Онда му реци нека иде у пакао. − Блекторн пође према лествама
да се опет спусти. Спрече га два самураја. Иако се с њима борио, лако
су га савладали.
Оми се обрати свештенику па својим људима. Пусте га тако нагло
да је замало пао.
− Оми-сан каже: Не будеш ли пристојан, узеће још једног твог
човека. Има много дрва и пуно воде.
Ако сад попустим, помисли Блекторн, они ће открити како ме могу
савладати и заувек ћу бити у њиховим рукама. Но, као да то има икакве
везе!? Сад сам у њиховим рукама па ћу на крају морати да радим оно
што желе. Ван Нек је имао право. Морам нешто предузети!
− Шта желе од мене? Шта значи ’бити пристојан’?
− Оми-сан каже, то значи ’слушати’. Учинити оно шта ти каже. Ако
треба, и да једеш говно.
− Реци му нека се торња у пакао. Реци му да пишам на њега и на
целу његову земљу. И на његовог даимјоа!
− Препоручујем ти да се сложиш са оним…
− Реци му шта сам рекао, тачно! Бога ти!
− Врло добро, али знај да сам те опоменуо, пилоте.
Оми саслуша свештеника. Побеле му зглобови прстију на руци
којом је стезао мач. Сви су се његови нелагодно мешкољили и очима
пробадали Блекторна.
Тад Оми изда наређење.
Два самураја сместа сиђу у јаму и доведу бродског малог Крога.
Одвуку га до котла и свежу, док су други носили дрва и воду. Спусте
скамењеног момка у препун котао и потпале дрва.
 Блекторн је гледао како Крог нешто нечујно изговара и како се сав
претворио у ужас. Овим људима живот ништа не значи, помислио је.
Бог их стрпао у пакао, скуваће Крога, то је тако сигурно као што ту
стојим у овој од Бога заборављеној земљи.
Над песком се завијуга дим. Крештали су галебови око рибарских
чамаца. Клада испадне из огња, а један самурај је врати ногом назад.
− Реци му нека престане − рече Блекторн. − Моли га да престане.
− Оми-сан пита: Пристајеш ли да се пристојно понашаш?
− Да.
− Пита: Хоћеш ли слушати сва наређења?
− Колико могу, да.
Оми се опет јави. Отац Себастио постави питање. Оми климне.
− Жели да му лично одговориш. Јапански се ’да’ каже ’хај’. Пита
хоћеш ли слушати сва његова наређења.
− Колико будем могао. Хај!
Ватра је почела грејати воду и из младићевих уста оте се грозно
јечање. Пламени језици из ватре запаљене међу опекама испод
гвозденог котла, лизали су по металу. Још додају дрва.
− Оми-сан каже да легнеш. Сместа! Блекторн послуша.
− Оми-сан каже да те није лично вређао, па ни ти ниси имао разлога
да вређаш њега. Будући да си варварин па још не знаш боље обичаје,
неће те убити, али ће те научити пристојности. Разумеш ли?
− Да!
− Он жели да директно њему одговараш.
Дечак отужно врисне. Врисак се настављао, а тад је Крог изгубио
свест. Један му је самурај држао главу изнад воде.
Блекторн диже поглед према Омију. Запамти, заповеди самоме себи,
запамти да је младић само у твојим рукама. У твојим су рукама животи
читаве твоје посаде. Да, поче се јављати ђаволчић у њему, али нико ти
не јамчи да ће гад поштовати договор.
− Разумеш ли?
− Хај!
 Виде како Оми задиже кимоно и вади пенис из бедреног повеза.
Очекивао је да ће му пишати по лицу, али Оми то није учинио. Пишао
му је по леђима. Господе Боже, закуне се Блекторн у себи, овај дан ћу
запамтити, па ће ми Оми некако негде испаштати за ово.
− Оми-сан каже да је непристојно рећи да ћеш на било кога пишати.
Врло ружно! Ружно је и врло глупо рећи да ћеш на некога пишати…
кад си ненаоружан. Врло је ружно и још глупље рећи да ћеш на некога
пишати кад си без оружја, немоћан и неприпремљен да своје пријатеље
или породицу пустиш да погину…
Блекторн ништа не рече. Није скидао поглед са Омија.
− Вакаримасу ка? − Рече Оми.
− Пита: разумеш ли?
− Хај!
− Окиро.
− Каже да устанеш.
Блекторн устаде. У глави му је лупало од бола. Очи је упирао у
Омија, а Оми се запиљи у њега.
− Поћи ћеш са Муром и слушати његова наређења. Блекторн ништа
не одговори.
− Вакаримасу ка? − реско ће Оми.
− Хај! − Блекторн је одмеравао размак између себе и Омија. Већ је
осећао како га хвата за врат и по лицу. Молио је да буде довољно брз и
снажан да Омију ископа очи пре него што их раздвоје. − А младић? −
запитао је.
Свештеник је муцајући говорио Омију. Оми погледа котао. Вода тек
што се смлачила. Момак се онесвестио, али није био повређен.
− Извуците га оданде! − нареди. − Дајте му лекара ако затреба.
Његови га послушају. Блекторн приђе момку и ослушне му срце.
Оми даде свештенику знак.
− Реци вођи да данас и момак може остати изван јаме. Ако вођа и
момак буду пристојни, можда сутра из јаме извучемо још једног
варварина. Па другог… Можда! Или неколико, можда! Зависи од
понашања извучених! Али ти… − загледа се равно у Блекторна. − Ти
си одговоран за најмање нарушавање било ког прописа или наређења.
Разумеш ли?
Кад је то свештеник превео, Оми зачу како варварин каже ’да’ и
виде како му из очију нестаје део оног гнева од кога му се ледила крв.
Но, мржња је остала. Како је глупо, помисли Оми, и како наивно, бити
тако отворен. Шта би он учинио да сам продужио игру и правио се да
повлачим своје обећање или оно што сам тобоже обећао?
− Свештениче, како се он оно зваше? Реци полако!
Чуо је како свештеник неколико пута изговара име, али и даље му је
звучало сасвим неразумљиво.
− Можеш ли га ти изговорити? − запитао је једног свог човека.
− Не, Оми-сане.
− Свештениче, реци му да ће се убудуће звати ’Анђин’, што значи
пилот, нех? Кад заслужи, зваћемо га Анђин-сан. Објасни му да у
нашем језику нема звукова да изговоримо његово право име. − Оми
суво дода: − Утуви му у главу да ово није увреда. Збогом, Анђин,
засад!
Сви му се наклоне. Уљудно је узвратио поздрав па се удаљио. Кад је
добро одмакао од трга и уверио се да га нико не гледа, приуштио је
себи широк осмех. Тако је брзо укротио њиховог вођу! Одмах је
схватио како да завлада њиме и њима!
Што су чудни ови варвари, помисли он. Ееее, што пре Анђин научи
наш језик, тим боље. Тада ћемо знати како да једном заувек разбијемо
хришћанске варваре!
− Зашто му ниси пишао у лице? − запита Јабу.
− Прво сам хтео, господару, али пилот је још неукроћена звер, јако
опасна. Да му то учиним по лицу… Но, код нас је највећа увреда
дирати човека у лице, нех? Зато сам сматрао да бих га толико увредио
да би он изгубио контролу над собом. Зато сам му пишао по леђима и
мислим да ће то бити довољно.
Седели су на свиленим јастуцима на веранди његове куће. Омијева
мати послуживала им је ’ча’ уз сву церемонију коју је могла пружити,
а у младости је примила добро образовање. Са наклоном је понудила
Јабуу шољицу. Наклонио се па је уљудно пружио Омију који је,
наравно, одбио, уз још дубљи наклон. Онда Јабу прихвати и сркне с
ужитком, осећајући се употпуњеним.
− Јако си ме задивио, Оми-сане − рече. − Твоје умовање је изузетно.
Изврсно си припремио и водио читав овај посао!
− Превише сте љубазни, господару. Моји напори могли су бити
много бољи, много бољи.
− Где си толико научио о варварском начину мишљења.
− У четрнаестој години имао сам годину дана учитеља, свештеника
Ђира. Некад је био хришћански свештеник, у ствари учио је за
свештеника, али је срећом увидео грешке своје глупости. Увек се сећам
једне ствари коју ми је рекао. Казао ми је да је хришћанска вера
рањива зато јер нас учи да је њихово главно божанство, Исус, говорио
да се сви људи морају ’волети’. Ништа није учио о части ни о
дужности, него само о љубави. А и то да је живот светиња. ’Не уби’,
нех? И друге глупости! Ови нови варвари такође тврде да су хришћани,
иако свештеник то пориче, па сам мислио, можда су они само друга
секта па је то разлог њиховог непријатељства, као што се узајамно
мрзе неке будистичке секте. Сматрао сам, ако они ’један другога воле’,
можда можемо вођу укротити тиме да одузмемо живот, или само
запретимо животу, једном од његових људи.
Оми је знао да је овај разговор опасан због смрти на мукама, те
срамне смрти. Осети како мајчина нема опомена премошћује простор
међу њима.
− Да ли бисте ли још чаја, Јабу-сама? − запита мати.
− Хвала − рече Јабу. − Јако је, јако добар.
− Хвала, господара. Оми-сане, је ли варварин заувек укроћен? −
запита мати скрећући са теме. − Можда би нашем господару требао
рећи сматраш ли да је то привремено или стално.
Оми је оклевао.
− Привремено, али мислим да би он требао што пре научити наш
језик. За вас је то јако важно, господару! Вероватно ћете морати
уништити једног или двојицу њих да њега и остале задржите у власти,
но дотад ће он научити како да се пристојно понаша. А кад будете
могли говорити равно с њим, Јабу-сама, можете искористити његово
знање. Ако је истина оно што тврди свештеник, да је десет хиљада рија
пилотирао брод, онда је он сигурно више него само… малко паметан!
− Ти си више него само ’малко паметан’! − насмеја се Јабу. −
Задужујем те за животиње. Оми-сан, кротитељ људи!
Оми се с њим смејао.
− Трудићу се, господару.
− Повећавам твоје лено од пет стотина кокуа на три хиљаде. Имаш
власт на двадесет рија укруг! − Ри беше мера за дужину, отприлике
миља. − Као даљи знак своје склоности ја ћу ти, чим се вратим у Едо,
послати два коња, двадесет свилених кимона, оклоп, два мача и
довољно оружја да опремиш још стотину самураја. Кад дође рат, одмах
да си у мом личном штабу као хатамото. − Јабу је био широкогруд:
хатамото је био посебан лични пратилац даимјов, имао је у свако доба
право приступа господара, а у господаревом присуству смео је носити
мачеве. Био је очаран Омијем и осећао се одморним, штавише,
препорођеним. Одлично је спавао. Кад се пробудио, био је сам, што је
могао и очекивати, јер ни од девојке, а ни од дечака није затражио да
остану. Попио је мало чаја и појео кашу. Онда купање и Сувова
масажа.
Ово је било дивно искуство. Никад се нисам осећао тако близак
природи, дрвећу, планинама и земљи, непроцењивој жалости живота и
његовој пролазности. Крици су били круна свега.
− Оми-сане, у мом врту у Мишими је камен који бих желео да од
мене примиш, у знак сећања на овај догађај, ову прекрасну ноћ и нашу
добра срећу. Послаћу ти га са осталим стварима − рече. − Камен је са
Кјушуа. Зове се ’Камен чекања’, јер сам га нашао кад смо чекали да
господар Таико нареди јуриш. Било је то… о, пре петнаест година. Био
сам у његовој војсци која је поразила бунтовнике и покорила острво.
− Указујете ми велику част.
− Зашто га не ставиш овде у свој врт па га прекрстиш? Зашто га не
би назвао ’Камен варварског мира’, у част ове ноћи и бесконачног
очекивања мира?
− Можда ће ми бити допуштено да га назовем ’Камен среће’ да мене
и моје потомке подсећа на части које сте ми указали, стриче?
 − Не! Боље га једноставно назови ’Варварин очекује’! Да, то ми се
свиђа. То нас још више повезује… њега и мене. Чекао је, као и ја. Ја
сам жив, а он мртав. − Јабу се замишљено загледа у врт. − Добро!
’Варварин очекује’! То ми се свиђа! На једној страни стене су чудне
мрље што ме подсећају на сузе, и плаве жилице измешане с
црвенкастим кварцом које ме сећају на пут, на пролазност места! −
Јабу уздахне, уживао је у сети. Тад настави: − Добро је да човек усади
камен и да му надене име. Дуго је требало да варварин умре, нех?
Можда ће се поново родити као Јапанац, као награда за своје муке. Зар
то не би било дивно? Онда ће можда једнога дана његови потомци
видети његов камен и биће задовољни.
Оми му најискреније захвали и изјави да не заслужује толику
дарежљивост. Јабу је знао да је та дарежљивост више него заслужена.
Лако му је могао дати и више, али се сетио старе изреке да феуд увек
може повећати, али ако феуд смањиш, добијеш непријатеља. И
издајицу.
− Оку-сан! − рече жени, удељујући јој наслов ’дична мајка’. − Мој
брат је морао и пре рећи о великим врлинама свог најмлађег сина.
Данас би положај Оми-сана био много виши. Мој брат је превише
повучен, превише несмотрен.
− Мој муж је превише обазрив према вама, господару мој, па вас не
жели оптерећивати − одврати она, свесна прикривеног приговора. −
Сретна сам што се мом сину указала прилика да вам служи и да вас је
задовољио. Мој син учинио је само своју дужност, нех? Дужност је
свих нас − и Мизуно-сана − да служимо.
Топот коња дође уз обронак. Кроз врт дојаше Јабуов главни
саветник Игураши.
− Све је спремно, господару. Ако желите брзо натраг у Едо, морали
бисмо сад отићи.
− Добро! Оми-сане, пођи са својим људима у конвој и помози
Игураши-сану да га сретно спроведе у замак. − Јабу виде како се сенка
надвила над Омииево лице? − Шта?
− Само сам размишљао о варварима.
− Њима остави неколико стражара. У поређењу с конвојем они нису
важни. С њима ради шта год хоћеш. Стрпај их опет у јаму, чини шта
желиш. Када, и ако, из њих извучеш нешто корисно, јави ми.
Да, господару − одврати Оми. − Мури остављам десет самураја и
тачно одређена упутства. У ових пет-шест дана неће им се догодити
никакво зло. Шта желите да учинимо са бродом?
− Остави га овде на сигурном. Јасно, за њега си ти одговоран.
Зукимото је послао писма трговцу у Нагасакију и понудио брод
Португалцима на откуп. Португалци могу доћи по брод!
Оми је оклевао.
− Можда бисте требали задржати брод, господару, а варваре
наговорити нека науче наше људе како да управљају бродом.
− А шта ће ми варварски бродови? − презриво се насмеје Јабу. − Зар
ћу постати прљави трговац?
− Наравно, нећете, господару − ужурбано ће Оми. − Само сам
мислио да би Зукимото могао употребити такав брод.
− А шта ће ми трговачки брод?
− Свештеник рече да је ово ратни брод, господару. Чинило се као да
га се плаши. Кад почне рат, ратни брод би могао…
− Наш рат војеваћемо на копну. Море је за трговце, а сви они су
прљави лихвари. И за гусаре и рибаре! − Јабу устаде па се низ
степенице упути према вртним вратима где је самурај држао његовог
коња на узди. Застаде и упиљи поглед према пучини. Колена му
клецнуше.
Оми погледа у истом смеру.
Иза рта појавила се лађа, велика галија са мноштвом весала,
најбржи јапански приобални брод, зато што није зависио ни од ветра
ни од плиме. Застава на главном јарболу носила је Торанагин грб.

7
Тода Хиро-мацу, врховни господар провинција Сагами и Козуке,
најповерљивији Торанагин генерал и саветник, врховни заповедник
свих његових армија, закорачи сам низ мостић на пристаниште. Беше
висок за Јапанца, нешто испод метар осамдесет, човек-бик тешког
подваљка, који је лако носио својих шездесет седам година. Његов
војнички кимоно је био од смеђе свиле. Без икаквог украса осим пет
малих Торанагиних грбова: три испреплетене клице бамбуса. Имао је
углачан оклоп на грудима и челичне штитнике за руке. За појасом само
кратак мач. Онај други мач, убојити, носио је опуштено у руци,
спреман да га одмах исуче и да одмах убија, како би заштитио свог
феудалног господара. Беше му то обичај још од петнаесте године
живота.
Нико, па ни Таико, није успео да га промени.
Пре годину дана, кад је Таико умро, Хиро-мацу је постао Торанагин
вазал. Торанага мује дао Сагами и Козуке, две од својих осам
покрајина, да њима управља, пет стотина хиљада кокуа годишње, и
слободу да обавља своје обичаје. Хиро-мацу је био јако вешт убијању.
Сад су се сви мештани, мушкарци, жене и деца, поређали уз обалу и
клечали спуштене главе, а самураји су у уредним строгим редовима
стајали пред њима, на челу са Јабуом и његовим саветницима.
Да је Јабу био женско или слабић, знао је да би се рукама бусао у
прса, цвилио и чупао косе. Ово је била превелика случајност! Наиме,
то што је чувени Тода Хиро-мацу на данашњи дан овде, значило је да
је Јабу издан. Или га је у Еду издао неки члан његовог домаћинства,
или су га овде у Анђиру издали Оми, неко од Омијевих људи или неки
сељанин. Ухваћен је у непослушности. Непријатељ је искористио
његово занимање за брод.
Клекне и наклони се, а за њим сви његови самураји. Проклињао је
брод и све који су на њему пловили.
− Ах, Јабу-сама − зачу глас Хиро-Мацуа и виде да клечи на
рогозини коју су му прострли, и да узвраћа његов наклон. Но, наклон
није био довољно дубок, а Хиро-мацу није чекао да му се поново
наклони, па му нико није морао рећи да се налази у великој опасности.
Генерал опет седе на пете. Иза леђа су га звали ’Челична песница’.
Само су Торанага и један од његових три саветника уживали
повластицу да вију Торанагину заставу. Зашто је тако важног генерала
послао да ме улови изван Еда?
− Указујете ми част доласком у моје сиромашно село, Хиро-мацу-
сама! − рече.
− Господар ми је наредио да дођем овамо. − Хиро-мацу беше познат
по својој отворености. Није знао за подмуклост ни лукавство, али је
уживао изузетно поверење свог феудалног господара.
− Почашћен сам и јако задовољан − рече Јабу. − Пожурио сам овамо
из Еда због варварског брода.
− Господар Торанага позвао је све пријатељске даимјое да у Еду
сачекају његов повратак из Осаке.
− Како је наш господар? Надам се да је све добро.
− Што пре буде господар Торанага на сигурном у свом замку у Еду,
тим боље. Што пре избије сукоб с Ишидом и ми поведемо своје војске,
пресечемо одступницу у замак Осаке и спалимо га до темеља, то боље!
− Старчеви образи поцрвене док се појачавала његова брига за
Торанагу. Није му било драго што је одвојен од њега. Таико је саградио
замак Осаке да буде неуништив. Био је највећи у царству, са сплетом
утврђења и јарака, мањих двораца, кула и мостова, а унутар зидина
замка било је места за осамдесет хиљада војника. А око зидина и
велике тврђаве биле су и друге војске, подједнако обучене и исто тако
добро наоружане, а све саме фанатичне присталице наследника
Јаемона.
− Десет пута сам му говорио да је луд што се даје Ишиду у руке.
Луд!
− Господар Торанага је морао отићи, нех? Није имао избора. − Таико
је наредио да се Регентско веће, које је владало у Јаемоново име, мора
састајати барем десет дана двапут годишње и то увек у кули замка
Осаке, с тим да унутар зидина смеју довести највише пет стотина
пратилаца. И сви остали даимјои били су присиљени да са породицом
двапут годишње посете замак и да покажу поштовање наследнику.
Тако су сваке године сви били под надзором, а део године сви су били
безопасни. − Састанак је био утаначен, нех? Да није пошао била би то
издаја, нех?
− Издаја према коме? − Хиро-мацу још више поцрвене. − Ишидо
покушава осамити нашег господара. Чуј, да је Ишидо у мојим рукама,
као што је господар Торанага у његовим, ни трена не бих оклевао, без
обзира на ризике. Ишидова глава одавно би пала с рамена, а његов дух
ишчекивао би ново рођење − Генерал је и несвесно увијао трошне
корице мача који је држао у левој руци. Десница, квргава и жуљевита,
спремно је почивала у крилу. Проучавао је Еразмоа. − Где су топови?
 − Наредио сам да их изнесу на обалу. За сваки случај. Хоће ли
Торанага-сама склопити нову нагодбу с Ишидом?
− Кад сам отишао из Осаке, све беше мирно. Веће је требало да се
састане до три дана.
− Хоће ли сукоб постати отворен?
− Ја бих желео да постане отворен. А мој господар? Ако жели
склопити погодбу, склопиће је. − Хиро-мацу се загледа поново у Јабуа.
− Свим савезницима даимјоима наредио је да га чекају у Еду, све док
се не врати. Ово није Едо.
− Да! Сматрао сам да је брод толико важан за нашу ствар, да сам
мислио како одмах морам да га прегледам.
− Није било потребе, Јабу-сане. Морао би имати више поверења.
Ништа се не догађа без знања нашега господара. Послао би он неког да
прегледа брод. Случајно је послао мене. Колико си већ овде?
− Један дан и једну ноћ.
− Значи да си из Еда путовао два дана?
− Да.
− Дошли сте веома брзо. Морам вам честитати!
Да добије на времену, Јабу почне причати Хиро-мацуу о свом
убрзаном маршу. Но, важније ствари врзмале су му се по глави. Ко га
је одао? Како то да је Торанага добио вест о броду исто тако брзо као
он? И ко је Торанаги рекао да је отишао? Како да се сад извуче и како
да се држи пред Хиро-мацуом?
Хиро-мацу га је саслушао, а онда заједљиво казао:
− Господар Торанага запленио је брод и све што је на њему.
Обалу запљусне запањен мук. Ово беше Изу, Јабуов феуд, и
Торанага овде није имао никаквих права, а ни Хиро-мацу није имао
право да му ишта заповеда. Јабуова рука чвршће стегне мач.
Хиро-мацу је чекао с вичним спокојством. Поступао је тачно по
Торанагиној наредби и сад је био одлучан. Неумољиво! Убити или
бити убијен.
И Јабу је знао да сад мора одлучити. Више није смео чекати. Ако
одбије предати брод, мораће убити Хиро-мацуа, ’Челичну песницу’,
јер Хиро-мацу, ’Челична Песница’, не би отишао без брода. На галији
везаној уз обалу било је две стотине Пробраних самураја. И они би
морали погинути. Могао би их позвати на копно и преварити, а за
неколико сати у Анђиру би лако скупио довољно самураја да их све
надјачају, јер био је мајстор постављања заседа. Но, Торанагу би то
присилило да пошаље војску против Изуа. Прогутао би ме, помисли,
осим ако ми Ишидо не прискочи у помоћ. А зашто би те Ишидо спасао
кад је твој непријатељ Икава Ђиккју Ишидов рођак и жели Изу за
себе? Убиство Хиро-мацуа отворило би непријатељства, јер Торанагу
би част обавезивала да крене против мене, то би навело Ишида на
потез, а Изу би постао право бојиште.
А моје мускете? Моје лепе мускете и мој лепи план? Заувек ћу
изгубити своју бесмртну прилику ако будем морао да их предам
Торанаги.
Рука му беше на Мурасамину мачу, а у десници је осећао крв и
неодољиву потребу да почне. Сместа је одбацио могућност да прећути
за мускете. Ако је стигла вест о броду, сигурно се зна и бродски терет.
Но, како је Торанага тако брзо примио вест? Голуб-писмоноша! То је
једини одговор! Из Еда или одавде? Ко овде има голубове писмоноше?
Зашто ја немам такву службу? Зукимото је за то крив! Морао је на то
мислити, нех?
Одлучи! Рат или мир?
Јабу прозва зловољу Буде, свих камија, свих богова који су икад
постојали или их тек морају измислити, на човека или на људе који су
га издали, на њихове родитеље и на њихове потомке до у
десетхиљадито колено. Тад малко попусти.
− Господар Торанага не може брод запленити јер му је то већ мој
дар. У том смислу издиктирао сам писмо, је ли, Зукимото?
− Да, господару.
− Јасно, ако господар Торанага жели да брод сматра заплењеним,
може, али био му је намењен као дар. − Јабу се веселио што му глас
звучи природно. − Биће задовољан пленом.
− Хвала у име мога господара. − Хиро-мацу се опет дивио
Торанагиној далековидости. Торанага је прорекао да ће бити овако, без
борбе. ’Не верујем’ рекао је Хиро-мацу. ’Ниједан даимјо не би отрпео
такво задирање у његова права. Јабу не би. Ја свакако не бих! Па ни
вама не бих то допустио, господару!’ − ’Али ти би послушао наредбе и
обавестио би ме о броду. Јабуа морамо смотати, нех? Потребна ми је
његова жестина и лукавство, он ми онеспособљава Икаву Ђиккјуа и
чува мој бок!’
Овде на обали, под јаким сунцем, Хиро-мацу присили себе да се
уљудно наклони, мрзећи своју дволичност.
− Господара Торанагу очараће твоја дарежљивост. Јабу га пажљиво
погледа.
− Ово није португалски брод.
− Да. Тако смо чули.
− То је гусарски брод. − Виде да генерал сужава очи.
− А?
Док му је говорио оно што је чуо од свештеника, Јабу помисли: ако
је теби ово новост као што је била мени, зар то не значи да је Торанага
примио вести из истог извора као и ја? Но, ако знаш шта је на броду,
значи да је ухода Оми, неки самурај или сељанин.
− Има много сукна. Нешто блага. Мускете, барут и набоји. Хиро-
мацу је оклевао. Тада запита:
− Јесу ли те тканине кинеска свила?
− Нису, Хиро-мацу-сане! − рече употребивши ’сан’. Били су
равноправни даимјои. Сад, кад је великодушно ’поклонио’ брод,
осећао се довољно сигурним да употреби мање покоран израз.
Развеселио се видећи да је старац то приметио. Ја сам даимјо на Изуу,
тако ми сунца, месеца и звезда!
− Врло је необична, дебела тешка тканина, за нас сасвим бескорисна
− рече.
− Све што је било вредно да се спасе пренето је на обалу.
− Добро. Молим да све пребаците на мој брод.
− Шта? − Јабуова утроба само што није прсла.
− Све! И то одмах.
− Сада?
− Да. Јако жалим, али сигурно ћеш разумети да желим што пре да се
вратим у Осаку.
 − Да, али… али хоће ли за све бити места?
− Топове вратите на варварски брод и запечатите га. За три дана
доћи ће чамци који ће их отеглити у Едо. Што се тиче мускета, барута
и набоја, имамо…
− Хиро-мацу умукне избегавајући замку која му је − као што је
одједном схватио − била постављена.
’На галији има таман места за пет стотина мускета! ’ казао му је
Торанага. ’И сав барут и двадесет хиљада сребрњака! Топове остави на
палуби брода, а тканине у спремиштима. Нека Јабу прича а ти му
наређуј, не дај му времена за размишљање. Немој се на њега срдити
нити бити нестрпљив. Потребан ми је, али желим те мускете и брод.
Пази да те не покуша повући за језик па да открије да тачно знаш какав
је терет, јер не сме раскринкати нашег уходу.’
Хиро-мацу је проклињао своју неспособност да одигра те
неопходне игре.
− Што се тиче потребног простора − одсечно ће он − можда би ми
ти требао рећи. А у чему се заправо састоји терет? Колико мускета и
набоја, и тако даље? И је ли драгоцен метал у полугама или новцу, да
ли је сребро или злато?
− Зукимото!
− Да, Јабу-сама?
− Дај попис садржаја брода! − Касније ћу те обрадити, помисли
Јабу.
Зукимото отрча.
− Сигурно сте уморни, Хиро-мацу-сане. Можда желите ’ча’? Све
погодности су вам доступне. Купатила су неприлична, али можда ћеш
се у једном малко освежити.
− Хвала. Врло си пажљив. ’Ча’ и купање добро ће ми доћи! Касније!
Најпре реци све што се догодило откако је брод овамо стигао.
Јабу му изнесе чињенице испустивши део о куртизани и дечаку, што
је било неважно. По Јабуовој наредби Оми исприча свој извештај осим
свог приватног разговора са Јабуом. А Мура рече своје, осим оно о
ерекцији Анђин-сана, што би, сматрао је Мура, ма како занимљиво,
могло увредити Хиро-мацуа, коме је у овим годинама вероватно ретка
и слаба.
 Хиро-мацу погледа траг дима који се још дизао са ломаче.
− Колико је гусара остало?
− Десет, господару, укључивши вођу − рече Оми.
− Где је сада вођа?
− У Муриној кући.
− Шта је учинио? Шта је учинио као прво кад је изашао из јаме?
− Пошао је право у купатило, господару − брзо ће Мура.
− Сада спава, господару, као мртав.
− Овај пут га нисте морали силом унети?
− Не, господару.
− Изгледа да он брзо учи. − Хиро-мацу се осврну на Омија.
− Мислиш да их можемо научити пристојности?
− Не. Није сигурно, Хиро-мацу-сама.
− Би ли ти могао спрати с леђа непријатељеву мокраћу?
− Не, господару!
− Не бих ни ја. Никада! Варвари су јако чудни. − Хиро-мацу се опет
врати броду. − Ко ће надгледати укрцавање?
− Мој синовац Оми-сан.
− Добро. Оми-сане, желим отићи пре сутона. Мој капетан ће ти
помоћи да будеш веома брз. Док трају три штапића. − Време се
изражавало временом потребним да обичан штапић тамјана изгори,
отприлике један сат за један штапић.
− Да, господару.
− Зашто не дођеш са мном у Осаку, Јабу-сане? − запита Хиро-мацу
као да му је то одједном пало на памет. − Господар Торанага ће се јако
радовати да из твојих руку прими све ове дарове. Лично! Молим, има
довољно места. − Кад се Јабу почео противити, допустио му је да то
неко време настави, као што му је наредио Торанага, а онда рече, као
што му је Торанага наредио: − Инсистирам! Инсистирам притом у име
господара Торанаге. Твоја дарежљивост мора бити награђена.
Мојом главом и поседима?, горко се питао Јабу, знајући да му сад
преостаје једино то да захвално пристане.
− Хвала. Бићу почашћен!
 − Добро. Онда, све је решено − рече ’Челична песница’ са
очигледним олакшањем. − А сад ’ча’. И купање!
Јабу га уљудно поведе узбрдо према Омијевој кући. Старца оперу и
остружу, а онда је захвално лежао у пари и врелини. Касније се сасвим
обновио под Сувовим рукама. Сам је скромно појео мало пиринча,
сирову рибу и кисело поврће. Сркао ’ча’ из доброг порцелана. Кратко
заспао без снова.
После три штапића клизне шођи. Лични телохранитељ знао је да у
просторију не сме ући без позива. Хиро-мацу је већ био будан, а мач
напола исукан и спреман.
− Напољу чека Јабу-сама, господару. Каже да је брод натоварен.
− Добро.
Хиро-мацу оде на веранду па се олакша у канту.
− Твоји људи веома су способни, Јабу-сане.
− Ваши су им помогли, Хиро-мацу-сане. Више су него способни!
Да, и тако ми сунца, морају бити, помисли Хиро-мацу, а онда
расположено рече:
− Нема до доброг пишања из пуног мехура, све док након млаза
остане довољно снаге. Нех? Опет се човек осети млад. У мојим
годинама морам се осећати младим. − Удобно намести слабински
повез, очекујући да ће Јабу нешто уљудно рећи у знак повлађивања,
али ништа од тога. Почне се дизати његов бес, али га је сузбио. − Нека
гусарског вођу доведу на мој брод.
− Шта?
− Био си јако дарежљив кад си поклонио брод са свим што је на
њему. На броду је и посада. Зато гусарског вођу водим у Осаку.
Господар Торанага жели да га види. Наравно, с осталима ради шта ти
је воља. Но, молим да за време свог одсуства осигураш да твоји људи
схвате да су варвари власништво мога господара, па нека сва
деветорица буду добра здравља, живи и овде кад му затребају.
Јабу пожури на пристаниште где ће сигурно бити Оми.
Кад је оставио Хиро-мацуа у купатилу, узвере се стазом што је
кривудала уз гробље. Ту се кратко наклонио ломачи па продужи, уз
терасаста пиринчана поља и воћњаке док напослетку не стиже на малу
зараван изнад села. Сићушни храм за ками чувао је ово нежно место.
Древно стабло ширило је хладовину и мир. Овамо је пошао да смири
гнев и да размишља. Није се усуђивао прићи броду, ни Омију, ни
његовим људима, јер је знао да би већини њих, ако не и свима, наредио
да почине сепуку, што би била штета, а поклао би цело село, што би
било глупо, јер само су сељаци ловили рибу и узгајали пиринач и тиме
стварали богатство самурају.
Док је седео и сам се пенио, настојећи да разбистри мозак, сунце
зађе и отера морску измаглицу. Облаци који су заклањали далеке
планине на западу, на трен се разиђу и он угледа лепоту снегом
покривених врхова. Тај га видик смири и поче да се опушта, поче
мислити и ковати планове.
Упути своје уходе да нађу уходу, рече самом себи. Ништа што је
Хиро-мацу рекао није указивало на то долази ли издаја одавде или из
Еда. У Осаки имаш утицајне пријатеље, међу њима и Ишида. Можда
неко од њих може нањушити непријатеља. Но, одмах пошаљи гласника
жени уколико је доушник тамо. А Оми? Да га задужим да овде нађе
доушника? Да ли је он шпијун? То није вероватно, али није немогуће.
Више је него вероватно да је издаја почела у Еду. Морам ствар
размотрити временски! Да је Торанага добио у Осаки вест о броду чим
је брод стигао, Хиро-мацу би пре стигао овамо. Имаш уходе у Еду.
Нека докажу колико вреде.
А варвари? Сад су они твоја једина добит од брода. Како их можеш
искористити? Чекај, па зар ти Оми није дао одговор? Можеш
искористити њихово знање о мору и бродовима па то са Торанагом
трампити за мускете. Нех?
Још једна могућност! Сасвим постани Торанагин вазал. Одај му свој
план. Замоли га да ти допусти да створиш мускетарски пук, у његову
славу! Но, вазал никад не може од свога господара очекивати да га за
услуге награди, чак ни да их узме у обзир. Служба је дужност,
дужност је самурај, самурај је бесмртност. Био би то најбољи начин,
кудикамо најбољи, помисли Јабу. Могу ли заиста бити његов вазал?
Или Ишидов?
Не, то је незамисливо. Савезник да, вазал не.
Добро, тако су ми варвари на крају крајева ипак добитак. Оми опет
има право.
 Осећао се сабранијим, а онда, кад је истекло време, а гласник му
донео вест да је брод укрцан, отишао је Хиро-мацуу и установио да је
изгубио и варваре.
Кипио је од беса кад је дошао на пристаниште.
− Оми-сане!
− Да, Јабу-сама?
− Доведи овамо варварског вођу. Одвешћу га у Осаку. Што се
осталих тиче, побрини се да им буде добро док мене нема. Желим да
буду чили и да се пристојно понашају. Користи се јамом ако затреба.
Откако је стигла галија, Омијев ум био је узнемирен, пун страха за
Јабуову сигурност.
− Допустите да пођем с вама, господару! Можда вам могу помоћи.
− Не, сад желим да припазиш на варваре.
− Молим вас! Можда бих вам се на неки незнатан начин могао
одужити на доброти.
− Није потребно − рече Јабу љубазније него што је желео. Сети се
да је Омију повећао приход на три хиљаде кокуа и да му је проширио
лено, а све то због злата и мускета, који су сада нестали. Но, виде да се
младић озбиљно брине, а то га и спонтано испуни топлином. С
оваквим вазалима освојићу цело царство, рече самом себи. Оми ће
водити једну јединицу кад ми врате моје мускете! − Кад дође рат… но,
онда ћу за тебе, Оми-сане, имати врло важну дужност. А сад доведи
варварина.
Оми поведе четири стражара. И Муру као тумача.
***
Блекторна тргну из сна. Прошао је минут док му се разбистрила
глава. Кад се дигла магла, Оми је пиљио у њега.
Један самурај повукао је с њега јорган, други га је дрмао да се
пробуди, а преостала двојица су носили танке бамбусове штапове који
нису наговештавали никакво добро. Мура је држао кратак колут
конопца, клекнуо и наклонио се.
− Конничи ва (Добар дан).
− Конничи ва. − Блекторн се довуче на колена, па иако је био го,
наклони се с истом уљудношћу.
 То је пука уљудност, помисли Блекторн. То је њихов обичај и наклон
у знак пристојности, па није срамота. А на голотињу се не осврћу, и то
је њихов обичај, па ни голотиња није срамота.
− Анђин? Молим, обући се − рече Мура.
Анђин? Ах, сад се сећам. Свештеник је рекао да они не могу
изговорити моје име, па су ми наденули надимак ’Анђин’, што значи
пилот, а то није увреда. И зваће ме ’Анђин-сан’ (господин пилот), кад
заслужим.
Не гледај Омија, опомене самога себе. Још не. Немој се сећати
сеоског трга, Омија, Крога и Петерзона. Све у своје време. То ћеш
учинити. На то си се заклео Богу! Све у своје време! Освета ће бити
моја, тако ми господина Бога.
Блекторн виде да му је одећа опет опрана и захвали оном ко се за то
побринуо. У купатилу се искобељао из своје одеће као да је губава.
Замолио их је да му трипут остружу леђа. Тврдим сунђером и плавим
каменом, па ипак су га још пекла од мокраће.
Скрене поглед с Муре и погледа Омија. Осећао је некако чудно
задовољство услед сазнања да му је непријатељ жив и у близини.
Наклони се као што је видео да се клањају равноправни Јапанци и у
том ставу остане.
− Конничи ва, Оми-сан! − рече. Није срамота говорити њихов језик,
није срамота рећи ’добар дан’ и наклонити се први, као што је њихов
обичај.
Оми му узврати наклон.
Блекторн установи да наклон није сасвим једнак, али засад
довољан.
− Конничи ва, Анђин − рече Оми. Глас је био уљудан, али не
довољно.
− Анђин-сан! − Блекторн га погледа право у очи. Воље им се сукобе.
Оми је био прозван као картарош или коцкар.
Знаш ли се пристојно понашати?
− Конничи ва, Анђин-сан! − напокон ће Оми уз шкрт осмех.
Блекторн се журно обуче. Носио је широке панталоне, намошњак,
кратке чарапе, кошуљу и капут. Дугу косу везао је у уредан реп, а
браду обријао ножићем који му је позајмио брица.
Хај, Оми-сан? − запита Блекторн кад се обукао. Осећао се боље, али
било је превише стражара. Пожали што нема богатији речник.
− Молим, рука − рече Мура.
Блекторн није разумео па им то знаковима објасни. Мура испружи
руке и покаже како би их требало везати.
− Рука, молим.
− Не − рече Блекторн равно Омију и одмахне главом. − То није
потребно − додаде на енглеском. − Уопште није потребно! Дао сам реч.
− Глас му је био благ и разуман. Тад оштро надовеже, опонашајући
Омија: − Вакаримасу ка, Оми-сан? (Разумеш ли?)
Оми се насмеје, а онда рече:
− Хај, Анђин-сан. Вакаримасу. − Окрете се и оде.
Мура и остали забезекнуто су за њим пиљили. Блекторн за Омијем
изађе на сунце. Чизме су му биле очишћене. Пре него што је стигао да
их навуче, служавка ’Онна’ клекне па му помогне.
− Хвала, Хаку-сан − рече он сетивши се њеног правог имена. Како
они кажу ’хвала’? запитао се.
Прође кроз излазна врата. Оми је ишао испред њега.
Иза тебе сам, проклети гаде… Чекај! Сети се шта си се зарекао?
Зашто га псујеш, па и у себи? Он тебе није псовао. Псовке су за
слабиће и за будале, зар не?
Све у своје време! Довољно је да си иза њега, то добро знаш, а и он
то добро зна. Немој погрешити, он то јако добро зна.
Четири самураја опколила су Блекторна док је ишао низ брдо тако
да му је лука још била скровита. Мура је ненаметљиво ишао десет
корака иза њих, а Оми испред.
Хоће ли ме опет стрпати под земљу?, запита се. Зашто су ми хтели
везати руке? Зар Оми није јуче рекао − Исусе, зар је то било тек јуче?:
’Будеш ли пристојан, можеш остати изван јаме. Будеш ли пристојан,
сутра ћемо из јаме извући још једног човека. Можда! А можда и више!’
Зар није то рекао? Јесам ли се пристојно понашао? Како ли је Крог?
Младић је био жив кад су га пренели у кућу у којој је испрва боравила
бродска посада.
 Данас се Блекторн боље осећао. Купање, сан и свежа храна почели
су га опорављати. Знао је, ако припази и буде ли могао да се одмара,
спава и једе, за месец дана моћи ће претрчати миљу и препливати
морску миљу, заповедати бојним бродом и водити га око света.
Не мисли још на то! Штеди снагу за данас! Месец дана није
претерана нада.
Ходање низбрдо, па онда кроз село га је изморило. Слабији си него
што си мислио… Не, јачи си него што си мислио, нареди самоме себи.
Јарболи Еразмоа штрчали су изнад кровова од црепа. Срце му брже
закуца. Стаза обликована према увијању обронка спуштала се на трг и
ту завршавала. На сунцу је стајала носиљка покривена завесама. Крај
ње су чучала четворица носача у кратком бедреном повезу и расејано
чачкала зубе. Чим угледаше Омија, клекну и дубоко се наклоне.
Оми им тек климне док је корачао напред, али кад из лепих врата
изађе млада жена и крену према носиљци, он застане.
Блекторн задржа дах и такође стаде.
Млада слушкиња истрчи да придржи зелени сунцобран и да
заклони жену. Оми се наклони. Наклони се и жена и радосно су
разговарали. Са Омија нестаде надмене бахатости.
Девојка је на себи имала кимоно боје брескве, широк златни појас и
папуче од златног ремења. Блекторн опази како га је летимично
погледала. Очигледно су она и Оми о њему причали. Није знао како да
се држи ни шта да ради, зато је само стрпљиво чекао, уживајући у
њеној лепоти, чистоћи и топлини њеног присуства. Питао се јесу ли
она и Оми љубавници, или је то Омијева жена па помисли: је ли она
стварна?
Оми је нешто запита, она одговори и залепрша зеленом лепезом што
се преливала и блистала на сунцу. Смех јој је био звонак, сва је била
префињена. И Оми се њој насмеши, а онда се окрене и откорача. Опет
је постао самурај.
Блекторн за њим. Очи су јој почивале на њему док је пролазио.
− Конничи ва − рекао је.
− Конничи ва, Анђин-сан! − одвратила је, а њен глас га је тронуо.
Имала је тек метар и педесет, а била је савршена. Кад се лагано
наклонила, поветарац јој је затресао спољну свилу и открио почетак
гримизног доњег кимона који му се учинио неизмерно еротским.
Њен мирис још га је окруживао кад је скренуо иза угла. Виде
преклопна врата и Еразмо. И галију. Заборави девојку.
Зашто су празна наша топовска окна? Где су наши топови и шта, за
име Христа, овде ради робовска галија? Шта се догодило у јами?
Све у своје време!
Најпре Еразмо! Ружно је штрчао крњетак предњег јарбола који је
однела олуја. Ништа зато, помисли он. Лако га можемо оспособити за
пловидбу. Можемо побећи са сидришта. Ноћни ветар и плима тихо ће
нас извести, а сутра би могли нагнути брод на бок, на другој страни
ове мрље од острва. Пола дана за постављање резервног јарбола, а
онда пуним једрима на пучину. Можда би боље било да се не
усидримо, већ да побегнемо у сигурније воде? Но, ко ће бити посада?
Не можеш сам испловити са бродом!
Откуд овај робовски брод? И зашто је овде?
Доле на пристаништу видео је групе самураја и морнара. Лађа са
шездесет весала − на свакој страни тридесет − беше лепа и витка, а
весла брижно положена, али спремна да одмах крену. И ненамерно
задрхта. Последњи пут је видео галију пред Златном обалом пре две
године кад је његова флота испловила у Нови свет са свих пет бродова.
Био је то богати португалски приобални брод, а пред њим је бежао
против ветра. Ту лађу Еразмо није успео стићи да је зароби или
потопи.
Блекторн је добро познавао обалу Северне Африке. Десет година је
био пилот и бродски капетан лондонске акционарске компаније
’Берберски трговци’, која је слала бојне трговачке бродове да пробијају
шпанску блокаду и тргују на Берберској обали. Пилотирао је у Западну
и Северну Африку, на југ све до Лагоса, на север и исток кроз варљиви
Гибралтарски мореуз, где су увек биле шпанске патроле, све до Салема
у Напуљском краљевству. Средоземље беше опасно за пловидбу
Енглезима и Холанђанима. Ту су били снажни непријатељи, Шпанци и
Португалци, и још гори Отомани, неверни Турци, врвели су морима на
својим робовским галијама и бојним бродовима.
 Та путовања била су му јако исплатива па је купио властити брод,
брик од сто педесет тона носивости, да тргује за свој рачун. Но,
потопили су му га па је све изгубио. Затекоше их у заветрини пред
обалом Сардиније. Није дувао ветар, а однекуд се појавила турска
галија. Битка беше тешка, а пред залазак сунца непријатељски ован
захватио му је крму. Брзо се попеше на његов брод. Никад није
заборавио онај вриштави поклич ’Аллахххххххх!’, кад су гусари
прелазили ограду његовог брода, наоружани мачевима и мускетама.
Окупио је своје људе па су одбили први напад, али други јуриш их је
разбио па је наредио да запале складиште барута. Његов је брод био у
пламену. Одлучио је да је боље погинути него да их окују као галијоте.
Увек се смртно плашио да ће га ухватити живог и претворити у
галиота што није била необична судбина заробљених помораца.
Кад је експлодирала барутана, разнела му је дно брода и уништила
део гусарске галије. У пометњи је успео отпливати до чамца и побећи
са четири члана посаде. Морао је оставити оне који нису успели
допливати до њега и још се сећао њихових позива: ’У помоћ, за љубав
Божју’. Но, тог дана је Бог окренуо лице од тих људи па су погинули
или постали галијоти. А Бог је тај пут обрнуо своје лице према
Блекторну и четворици морнара па су стигли у Каљари на Сардинији.
Одатле су без пребијене паре допутовали кући.
Било је то пре осам година, оне исте године кад је у Лондону избила
куга. Куга, глад и побуне изгладнелих и незапослених. Уморила му је
млађег брата и породицу, умро му је првенац син. Но зими је куга
престала па је лако нашао нов брод и отиснуо се на море да потражи
срећу. Најпре за лондонску компанију ’Берберски трговци’, па
путовање у Западну Индију у потери за Шпанцима. Након тога је, мало
богатији, пловио за Холанђанина Кеса Вермана, на његовом другом
путовању у потрази за легендарним североисточним пролазом у Кину
и на Азијска мирођијска острва, која су се наводно налазила у Леденом
мору, северно од царске Русије. Две године су тражили, а тад је Кес
Верман умро у арктичким беспућима. Као и осамдесет посто посаде.
Блекторн се вратио и остале људе одвео кући. Тад му се, пре три
године, обратила новооснована ’Холандска источноиндијска
компанија’ па га замолила да пилотира њихову прву експедицију у
Нови свет. У поверењу су му саопштили да су уз велики трошак
набавили прокријумчарену португалску поморску карту, ротеирос, у
којој су наводно записане тајне Магелановог пролаза, па да желе то
доказати. Јасно, холандским трговцима било би драже да могу узети
свога пилота, али нико се није могао упоредити са Енглезима
образованим у монополистичкој ’Тринити Хаус’, а огромна вредност
те карте присилила их је да окушају срећу са Блекторном. Тај избор је
био савршен. Он беше најбољи протестантски пилот, а мајка му је била
Холанђанка, па је одлично говорио холандски. Блекторн је
одушевљено прихватио. Пристао је да му плата буде петнаест посто од
читаве добити и по обичају је пред Богом свечано изјавио верност
компанији и зарекао се да ће одвести њихову флоту и опет је довести у
луку.
Бога му, вратићу Еразмо у луку, помисли Блекторн. Са онолико
људи колико Он остави у животу!
Прелазили су трг. Он скрене поглед с галије и угледа три самураја
који су чували преклопна врата. Вешто су јели из здела − дрвеним
штапићима. Блекторн их је много пута видео у употреби, али није знао
њима јести.
− Оми-сане! − Знаковима објасни да жели доћи до преклопних врата
само да нешто довикне пријатељима. На трен. Но, Оми одмахне
главом, рече нешто што није разумео и настави ићи по тргу, па обалом
уз котао и на пристаниште. Блекторн послушно пође за њим. Све у
своје време, рече самоме себи. Буди стрпљив!
На пристаништу се Оми окрене и зовне стражаре са преклопних
врата. Блекторн виде како отварају преклопна врата и зуре доле. Један
од њих махне сељанима који су донели лестве и бачву пуну свеже воде
па је однели у подземље. Празну бачву изнели су на сунце. И бачву-
клозет.
Ево! Будеш ли стрпљив и ако играш по њиховим правилима, можеш
помоћи својој посади, задовољно је помислио.
Крај галије су се окупиле групе самураја. Високи старац стајао је
одвојено. Блекторн одмах схвати да је важан, према поштовању које му
је указивао даимјо Јабу, и по томе како су људи скакали на његову
најнезнатнију примедбу. Је ли им он краљ?, питао се.
Оми понизно клекне. Старац се напола наклони и упери очи ка
њему.
 Блекторн клекне што је могао љупкије и положи дланове на
пешчану површину пристаништа, као и Оми, а наклони се исто тако
дубоко као Оми.
− Конничи ва, сама − уљудно је рекао.
Старац се опет напола наклони. Јабу, старац и Оми су се
договарали. Јабу се обрати Мури, а Мура упре прстом у галију.
− Анђин-сане! Молим онамо!
− Зашто?
− Иди! Сад. Иди!
Блекторн осети како у њему расте паника.
− Зашто?
− Исоги! − заповеди Оми и махне руком према галији.
− Не, ја нећу…
Оми сместа изда наредбу и четворица самураја баце се на Блекторна
па му спутају руке. Мура извади конопац и веза му руке иза леђа.
− Кучкини синови! − дрекне Блекторн. − Не идем на овај проклети
ропски брод!
− Богородице, пустите га на миру. Хеј, ви мајмуни што ждерете
мокраћу, пустите то копиле на миру! Кинђиру, нех? Је ли он пилот?
Анђин, ка?
Блекторн није веровао својим ушима. Те сочне португалске псовке
заорише се са палубе галије. Виде како један човек силази низ мост.
Висок као он, и отприлике истих година, али црне косе и тамних очију,
одевен немарно у поморску одећу, о боку му сабља, а за појасом
пиштољи. О врату му је висило распело украшено драгуљима. На
глави му кицошка капа, а лице му је распорио осмех.
− Јеси ли ти пилот? Пилот Холанђанина?
− Да! − Блекторн зачу себе како одговара.
− Добро. Добро. Ја сам Васко Родригес, пилот ове галије!
Обратио се старцу на мешавини јапанског и португалског, а звао га
је Мајмун-сама, а каткад Тода-сама, али то је изговарао Тоади-сама.
Двапут је извукао пиштољ, занесено га уперио у Блекторна и опет га
вратио за појас. Јапански је говор мешао простим речима на
португалском што их разумеју само поморци.
 Хиро-мацу одсечно нешто каза. Самураји пусте Блекторна, а Мура
га одвеже.
− То је боље! Чуј, пилоте, овај човек је као краљ. Рекох му да ја за
тебе одговарам, да ћу ти исто тако разнети главу као и пити с тобом. −
Родригес се наклони Хиро-мацуу, а онда се насмеши Блекторну. −
Поклони се Гаду-сами!
Блекторн га послуша као у сну.
− Клањаш се као Јап − исцери се Родригес. − Стварно си пилот?
− Да.
− Која је географска ширина Гуштера?
− Четрдесет девет степена и педесет шест минута северне ширине и
чувај се хридина у смеру југ-југозапад.
− Богаму, пилот си! − Родригес топло стегне Блекторну руку. − Дођи
на брод. Има јела, брендија, вина, грога и нека сви пилоти воле све
пилоте који су сперма земље. Амен! Је ли тако?
− Да − слабо ће Блекторн.
− Кад сам чуо да ћемо назад возити пилота, рекох: ’Добро! Већ
годинама нисам разговарао са правим пилотом!’ Дођи на брод! Како си
се провукао кроз Малаку? Како си избегао наше патроле на Индијском
океану, а? Чији си ротеирос украо?
− Куда ме водите?
− У Осаку. Жели те видети лично велики господар главни крвник.
− Ко? − Блекторн осети како га опет спопада паника.
− Торанага! Господар у осам покрајина, где ли све нису, дођавола!
Главни даимјо у Јапану. Даимјо је нешто као краљ или феудални
господар, али још више. Сви су они деспоти.
− Шта он жели од мене?
− Не знам, али зато смо овде, а ако те Торанага жели видети, пилоте,
он ће те видети. Кажу да има милион ових косооких фанатика који би
дали главу за част да му обришу гузицу… ако он тако пожели!
Торанага жели да доведеш пилота, ’Васко! ’ рекао ми је његов тумач.
’Довези пилота и бродски терет. Одведи онамо старога Тода Хиро-
мацуа да прегледа брод и…’ О, да, пилоте, чујем да је све запленио!
Твој брод и све на њему!
 − Запленио?
Можда су то гласине. Каткад Јапи једном руком ствар заплене, а
другом је руком врате, или се праве да нису дали ту наредбу. Тешко је
разумети те бубуљичаве мале гадове!
Блекторн је осећао како се у њега забадају Јапанчеве хладне очи и
покуша сакрити страх. Родригес је следио његов поглед.
− Да, узнемирени су. Доста смо разговарали. На брод! Окренуо се,
али га Блекторн заустави.
− А моји пријатељи, моја посада?
− А?
Блекторн му укратко исприча о јами. Родригес је на својој
мешавини јапанског и португалског питао Омија.
− Каже да ће им бити добро. Чуј, сад ни ти ни ја не можемо ништа
учинити. Мораћеш причекати. С Јапом никад не знаш на чему си. Они
су шестолични и тросрчани! − Родригес се наклони Хиро-мацуу као
европски дворанин. − Ми овако то радимо у Јапану. Као да смо на
двору шевца Филипа другог, Бог нека носи тог Шпанца у гроб пре
времена.
Поведе га на палубу. Блекторн се зачуди што нема окова ни робова.
− Шта је? Позлило ти је? − упита Родригес.
− Не. Мислио сам да је ово робовски брод.
− Нема у Јапану робова. Ни у рудницима. Лудо је, али истинито!
Овакве лудаке нисам видео, а трипут сам опловио свет. Ово су
самураји-веслачи! То су војници, лични војници старог копилета. И
никад ниси видео робове да веслају боље, ни људе који се боље боре. −
Родригес се насмеје. − Пуном гузицом навале на весло, а ја их терам
нека пишају крв. Никад не посустају. Пут од Осаке − нешто преко три
стотине поморских миља − превалили смо у четрдесет сати. Дођи у
потпалубље. Ускоро ћемо се отиснути. Заиста си добро?
− Да. Да, мислим. − Блекторн је гледао Еразмо. Био је усидрен
стотинак метара од њих. − Пилоте, да ли бих могао на свој брод? Нису
ми допустили да одем на свој брод, одеће немам, а запечатили су га
чим смо стигли. Молим те!
Родригес испитивачки осмотри брод.
 − Кад сте изгубили предњи јарбол?
− Уочи пристајања на ово острво.
− Значи, резервни је јарбол још на броду?
− Да.
− Где вам је матична лука?
− Ротердам.
− Тамо је саграђен?
− Да.
− Био сам тамо. Гадан плићак и упишана лука. Има добре облике тај
твој брод. Нов је, још никад нисам видео овакав брод. Богородице,
сигурно је брз, врло брз. Врло га је тешко освојити! − Родригес га
погледа.− Можеш ли брзо покупити своје ствари? − Обрне стаклени
пешчани сат у трајању од пола сата који се налазио поред пешчанога
сата за пуни сат, а оба сата су била причвршћена за сталак компаса.
− Да. − Блекторн покуша да му се нада не види на лицу.
− Уз један услов, пилоте. Без оружја скривеног под рукав или недра.
Твоја пилотска реч! Рекох мајмунима да за тебе одговарам.
− Слажем се. − Блекторн је гледао како песак тихо пада кроз грлић
сата.
− Главу ћу ти разнети, био ти пилот или не, ако видим најмању
превару или варку. Или ћу ти пререзати гркљан. Ако се ја сложим!
− Дајем ти реч, као пилот пилоту, бога му! И богиње убиле Шпанце!
Родригес се насмеши и топло га одалами по леђима.
− Почињеш ми се свиђати, Ингелес.
− Откуд знаш да сам Енглез? − запита Блекторн. Знао је да одлично
говори португалски и да га ништа што је рекао није могло разликовати
од Холанђана.
− Ја сам пророк! − насмеја се Родригес. − Зар то нису сви пилоти?
− Разговарао си са свештеником? Рекао ти је отац Себастио?
− Са свештеницима не разговарам, ако их успем избећи. Једанпут
недељно више је него доста за сваког. − Родригес вешто пљуне у
палубну изливницу и приђе левом мосту што се уздизао над
пристаништем. − Тоади-сама! Икимашо ка?
 − Икимашо, Родригу-сан. Има!
− Има. − Родригес замишљено погледа Блекторна. − Има значи; сад,
одмах. Морамо одмах испловити, Ингелес.
Песак је већ створио мален уредан хумак у дну посуде.
− Хоћеш ли га питати, молим те? Смем ли поћи на свој брод?
− Не, Ингелес. Нећу га питати ни за какву ствар. Одједном се
Блекторн осећао испражњеним. И јако старим.
Виде Родригеса како иде на ограду горње крмнице па силази ка
маленом отменом поморцу који је стајао на издигнутој прамчаној
палубици.
− Хеј, капетан-сан. Икимашо? Укрцај самураје, има! Има,
вакаримасу ка?
− Хај, Анђин-сан…
Родригес одмах шест пута гласно удари о бродско звонце, а капетан-
сан почне извикивати наредбе поморцима и самурајима на обали и на
броду. Поморци су из потпалубља дотрчали на палубу да се спреме за
одлазак, а у тој уредној, контролисаној гужви Родригес мирно ухвати
Блекторна за мишку па га гурну према мосту на десном боку, далеко од
обале.
− Доле је чамац, Ингелес. Не иди брзо, не огледај се и не обраћај
пажњу ни на кога осим на мене. Ако ти кажем да се вратиш, брзо дођи.
Блекторн пређе палубу и сиђе мостом према маленом јапанском
чуну. Иза себе зачује гневне гласове и осети како му се јежи коса на
врату, толико је много било самураја по целом броду. Неки наоружани
луковима и стрелама, а неколицина мускетама.
− Не мораш за њега бринути, капетан-сане, ја одговарам за њега. Ја,
Родригу-сан, ичи бан Анђин-сан, девице ти! Вакаримасу ка? −
надјачавао је остале гласове који су сваког тренутка постајали све
љући.
Блекторн се готово већ налазио у чуну кад виде да нема ушица за
весла. Не знам веслати као они, помисли. Чамац ми је неупотребљив!
Предалеко је да отпливам. Или није?
Оклевао је и проучавао удаљеност. Да је био у пуној снази, не би
часио часа. Али сада? Иза њега одјекне по мосту бат корака. Суздржи
нагон да се окрене.
− Седи на крму! − зачу Родригесов глас. − Пожури! Послуша га и
Родригес вешто ускочи, зграби весла и стојећки гурну чамац великом
вештином.
На почетку моста стајао је самурај, јако збуњен, а уз њега још
двојица самураја, напевши лук. Самурај-капетан зовне. Несумњиво им
је махао да се врате.
Неколико метара од брода Родригес се окрете.
− Само ти тамо иди! − викне му показујући Еразмо. − Укрцај
самураје! − Одлучно се леђима окренуо броду и наставио веслање.
Опет је гурао весла на јапански начин, стојећи на средини чамца. −
Реци стављају ли стреле у лук, Ингелес! Пажљиво их гледај! Шта сада
раде?
− Капетан је јако љут. Нећеш запасти у невољу, је ли?
− Ако не испловимо кад сат истече, стари Тоади имаће можда
разлога за притужбу. Шта раде стрелци?
− Ништа. Слушају га. Он делује неодлучно. Не! Један од њих вади
стрелу.
Родригес се спремао зауставити.
− Богородице, они су превише проклето тачни и неће ништа
рескирати. Је ли стрела већ у луку?
− Да, али чекај! Капетан је… неко му је пришао, мислим, морнар.
Као да га пита нешто за брод. Капетан нас гледа. Рекао је нешто човеку
са стрелом. Сад је човек склања. Морнар показује нешто на палуби.
Родригес летимице погледа да се увери и олакшано одахне.
− То је ностромо. Требаће му свих пола сата да спреми веслаче.
Блекторн је чекао, а удаљеност се повећавала.
− Капетан опет гледа у нас. Не, у реду је. Не, отишао је, али један
самурај нас мотри.
− Нека га! − Родригес одахне, али не успори веслање и не окрете се.
− Не волим што сам леђима окренут самурајима који у руци имају
оружје, иако их, гадове, нисам никад видео без оружја. Сви су они
гадови!
− Зашто?
 − Воле убијати, Ингелес. Обичај им је да са мачевима и спавају. Ово
је дивна земља, али самураји су опасни као змије и кудикамо подлији.
− Зашто?
− Не знам зашто, Ингелес, али тако је − одврати Родригес сретан
што говори са себи равним. − Јасно, сви Јапи друкчији су од нас. Не
осећају као ми бол ни хладноћу, али самураји су још гори. Ничег се не
боје, а најмање смрти. Зашто? Само Бог зна, али истина је. Ако њихове
старешине кажу: ’Уби!’, убијају. Ако кажу ’Умри!’, бациће се на мач и
распорити своју утробу. Убијају и умиру исто онако лако као што ми
пишамо. И жене су самураји, Ингелес. Убиће да заштите свог
господара, тако овде зову мужа. И себе ће убити ако им заповеде.
Распоре грло. Овде самурај може жени наредити да се убије, а она по
закону мора послушати. Исусе! Богородице, жене су нешто друго,
посебна врста, Ингелес. Нема ништа на свету као што су оне, али
мушкарци… Самураји су скотови па је према њима најбоље поступати
као према змији отровници. Је ли ти сада добро?
− Да, хвала. Мало сам ослабио, али у реду је.
− Како ти је било путовање?
− Тешко. А што се тиче њих, самураја… Како постају самураји?
Само дохвате два мача и очешљају се онако?
− Морају се родити као самураји. Јасно, постоје свакакви самураји.
Од даимјоа на врху и гомиле гована до војника-пешака како бисмо ми
то казали, на самом дну. Углавном је то наследно, као код нас. Кажу да
је у стара времена било исто као данас у Европи! Сељаци су могли
бити војници, а војници сељаци, а витезови и племићи, све до краља,
беху наследни. Неки војници-сељаци попели су се до највиших
положаја, на пример Таико.
− Ко је тај?
− Велики деспот, владар Јапана, највећи убица свих времена…
Једнога дана причаћу ти о њему. Умро је пре годину дана и сад се пржи
у паклу. − Родригес пљуне преко ивице чамца. − Данас се морају
родити као самураји да би били самураји. Све је то наследно, Ингелес.
Богородице, немаш појма колико важности они приписују наследству,
породици, положају и сличном… Видео си како се Оми клања оном
врагу Јабуу, а пред Тоади-самом обојица гмижу. ’Самурај’ долази од
јапанске речи која значи служити. Иако се сви клањају и улизују ономе
изнад себе, сви су они равноправни самураји, са посебним
самурајским повластицама. Шта се догађа на броду?
− Капетан се дере на другог самураја и показује према нама. Шта је
код њих посебно?
− Овде самураји свима владају и све поседују. Имају своја посебна
схватања части и скуп прописа. Бахатост? Богородице, појма немаш!
Најнижи од њих сме законски убити несамураја, било којег човека,
жену или дете, из било каквог разлога или без разлога. Смеју законски
убијати само да искушају сечиво својих упишаних мачева − видео сам
их ја на делу − а имају најбоље мачеве на свету. Бољи челик него
дамаскиња. Шта онај јебач сада ради?
− Само нас гледа. Сад му је лук на леђима. − Блекторн се најежи. −
Те гадове мрзим више него Шпанце!
Родригес се поновно насмеја док је гурао весла.
Да знаш истину, од њих се и мени усири мокраћа! Но, ако желиш на
брзу руку да се обогатиш, мораш са њима да сарађујеш јер они све
поседују. Сигурно се добро осећаш?
− Да. Хвала. Шта си оно рекао? Самураји све поседују?
− Да. Цела је земља расцепкана на касте, као у Индији. На врху
самураји, а одмах до њих сељаци. − Родригес пљуне преко ивице
чамца. − Само сељаци смеју поседовати земљу. Јасно? Но, самураји
поседују све плодове. Поседују сав пиринач који је једини важан род, а
део дају сељацима. Само самураји смеју носити оружје. Ко год
нападне самураја, а није самурај, бунтовник је, и може сместа за казну
бити убијен. А ко год види такав напад, а одмах га не пријави, такође је
крив, па и његова жена и деца. Ако се то не пријави, убију целу
породицу. Тако ми Богородице, самураји су сотонин накот! Видео сам
како децу сецкају на комадиће. − Родригес се закашља и пљуне. − Но,
уз све то, ако имаш мудру главу, ово ти је рај земаљски. − Осврне се на
галију да би се смирио, па се исцери. − Но, Ингелес, нема до вожње
чамцем по луци, а?
Блекторн се насмеши. Године отпадну с њега док се наслађивао
добро познатим пресецањем таласа, мирисом морске соли, галебовима
што су над њима крештали и играли се, осећајем слободе, утиском да
је након дугог времена ипак стигао на циљ!
− Мислио сам да ми нећеш помоћи да одем на Еразмо!
− То је невоља свих Ингелеса. Немају стрпљења. Чуј, овде Јапе
ништа не питај, ни самураје ни оне друге, јер сви су једнаки. Запиташ
ли их, они ће оклевати, а онда ће запитати оног изнад себе да створи
одлуку. Овде мораш деловати! Јасно! − над таласима се разлегне
његов срдачан смех. − Каткад те убију ако погрешно делујеш.
− Јако добро веслаш. Питао сам се шта ћу с веслима кад си наишао.
− Ниси ваљда мислио да ћу те пустити самог, а? Како се зовеш?
− Блекторн. Џон Блекторн.
− Јеси ли икада био на северу, Ингелес? На далеком северу?
− Био сам с Кесом Верманом на броду Дер Лифле. Пре осам година.
Било му је то друго путовање у потрази за североисточним пролазом.
Зашто?
− Занимало би ме да о томе нешто дознам. И о свим местима где си
био. Мислиш да ће икад наћи онај пролаз? Северни пут до Азије,
источно или западно?
− Да. Ви и Шпанци блокирате оба јужна пута, па ћемо морати наћи
тај пролаз. Да, хоћемо. Или Холанђани. Зашто?
− Пилотирао си по Берберској обали, а?
− Да. Зашто?
− И познајеш Триполи?
− Већина пилота била је у њему. Зашто?
− Помислих да сам те једном видео. Да, било је то у Триполију.
Показаше ми тебе. Чувени пилот Ингелес, који је са холандским
истраживачем Кесом Верманом пошао у Ледено море, а једном је био
Дрејков капетан, а? У Армади? Колико ти је онда било година?
− Двадесет и четири. Шта си ти радио у Триполију?
Пилотирао сам једног гусара Ингелеса. У Индији ми је брод освојио
онај гусар, Моров, звао се Хенри Моров. Запалио је мој брод након
што га је опљачкао и понудио ми место пилота. Рече да је његов човек
бескористан, знаш како то иде. Хтео је да оде оданде, били смо пред
Хиспањолом кад нас је ухватио, да оде јужно Карипским морем, па
натраг преко Атлантског океана, да код Канарских острва покуша
пресрести годишњи шпански брод са златним теретом, а ако га
промашимо, даље Гибралтарским мореузом у Триполи, да окушамо
срећу у другим стварима, па опет на север у Енглеску. По обичају,
понудио је да ће моје другове ослободити и дати им хране и чамце ако
му се придружим. Рекох: ’Јасно, зашто не? Под условом да не напада
португалске бродове и да ме искрца близу Лисабона и не украде ми
карте, ротеиросе! ’ Цепидлачили смо око цене, по обичају, знаш како
то иде. Онда сам се заклео Богородицом и обојица смо се заклели на
крсту и готова ствар. Путовање је било добро, а допао нам је шака неки
богати шпански трговачки брод. Пред Лисабоном ме замолио да
останем на броду и поновио ми уобичајену поруку добре краљице Бес
која ће кнежевски обдарити сваког португалског пилота који јој се
придружи и буде предавао у ’Тринити Хаус’, а платиће пет хиљада
гвинеја за поморску карту Магелановог мореуза или Рта добре наде. −
Осмех му беше широк, зуби бели и снажни, а тамни бркови и брада
неговани. − Нисам имао те карте, бар тако му рекох. Моров је одржао
реч, што би морали урадити сви гусари. Искрцао ме с мојим картама,
јасно да је наредио да их прецртају, иако је био неписмен, чак ми је дао
и мој део плена у новцу. Јеси ли кад са њим пловио, Ингелес?
− Не. Пре неколико година краљица га је прогласила витезом. Никад
нисам служио на његовом броду. Драго ми је да је био честит према
теби.
Примицали су се Еразмоу. Самураји су упитно зурили одозго у њих.
− Тад сам други пут пилотирао јеретике. Први пут нисам био те
среће.
− О?
Родригес повуче весла у чамац који послушно скрете у страну.
Прихватио се за конопце.
− Попни се на брод, али говоранције препусти мени.
Блекторн се поче пењати док је други пилот чврсто привезивао
чамац. Родригес први стиже на палубу. Наклонио се као дворанин.
− Конничи ва свим говнождерима, самама!
На палуби су била четири самураја. У једном Блекторн препозна
чувара преклопних врата. Збуњено и укочено наклонише се
Португалцу. Блекторн га је опонашао, неспретно се осећао и драже би
му било да се исправно наклонио.
Родригес се запути према пролазу у потпалубље. Печати су били на
свом месту. Пресретне га један самурај.
− Кинђиру, гомен насај. (Забрањено, јако жалим.)
− Кинђиру, а? − запита Португалац и хладнокрвно отвори. Ја сам
Родригу-сан, анђин код Тода Хиро-мацу-саме. Овај печат! − рече
показавши црвен печат с необичним натписом.
− Тода Хиро-мацу-сама, ка? Ије − Одврати самурај одмахнувши
главом. − Касиги Јабу-сама!
− ИЈЕ − понови Родригес. − Касиги Јабу-сама? Ја сам од Тода Хиро-
мацусаме који је већи краљ од твог педера, а Тоади-сама је од
Торанага-саме који је највећи педер-сама на свету. Нех? − Стргне с
врата печат и спусти руку на један пиштољ. Мачеви напола изађу из
корица, а он мирно рече Блекторну:
− Спреми се за одлазак с брода! − А самурајима мрзовољно:
− Торанага-сама! − Левом руком покаже заставу која се вила на врху
његовог јарбола. − Вакаримасу ка?
Самураји су оклевали, исуканих мачева. Блекторн се спремао
заронити у море.
− Торанага-сама! − Родригес лупне ногом о врата, реза кврцне и
врата се широм отворе. − ВАКАРИМАСУ КА?
− Вакаримасу, Анђин-сан! − Самураји брзо склоне мачеве, наклоне
се, исправе се, па се опет наклоне, а Родригес потмуло рече:
− Тако је већ боље! − Поведе их у потпалубље.
− Исусе, Родригес! − рече Блекторн кад се нађоше на доњој палуби.
− Зар ово стално радиш и извлачиш живу главу?
− Врло ретко ово радим! − рече Португалац бришући зној са чела. −
Па и тада пожалим што сам то уопште започео.
Блекторн се наслони на преграду.
− Осећам се као да ме неко ногом лупио у желудац.
− То је једини начин. Мораш се држати као краљ. Па и тада са
самурајима ниси никад начисто. Опасни су као љути поп са
воштаницом у гузици који седи на допола пуној бачви барута.
 − Шта си им рекао?
− Тода Хиро-мацу је Торанагин главни саветник, већи даимјо од
њиховог. Зато су попустили.
− Какав је Торанага?
− Дуга прича, Ингелес. − Родригес седне на степеницу, скине чизму
и протрља зглоб. − Умало сам ногу сломио на твојим вратима која су
појели инсекти.
− Нису била закључана. Могао си их отворити.
− Знам, али то не би било тако делотворно. Тако ми Блажене девице,
мораш много тога научити!
− Хоћеш ли ме ти учити? Родригес навуче чизму.
− Зависи! − изјави он.
− Од чега?
− Морамо видети, је ли? Досад сам само ја говорио шта је у реду,
јер ја сам чилац, а ти ниси. Ускоро ћеш ти доћи на ред. Где је твоја
кабина?
Блекторн га је тренутак мотрио. Задах у потпалубљу био је устајао и
јак.
− Хвала што си ми помогао да дођем на брод.
Поведе га позади. Његова врата нису била закључана. Кабина је
била претресена, а сви покретни предмети однесени. Није било књига,
ни одеће, ни инструмената ни пера. Откључан је био и његов поморски
сандук. И празан.
Блед од гнева пође у велику кабину. Родригес га је пажљиво мотрио.
Нашли су и опљачкали и тајну фиоку.
− Све су однели. Синови губаве вашке.
− Шта си очекивао?
− Не знам. Мислио сам: кад су већ ставили печате… − Блекторн оде
у ризницу. Била је празна. И складиште. У спремишту су остале само
бале вунене тканине. − Бог проклео све Јапе!
Врати се у своју кабину и залупи поклопац сандука.
− Где су? − запита Родригес.
− Шта?
 − Твоје поморске карте. Где су ти поморске карте? Блекторн га
оштро погледа.
− Пилот се не би бринуо за одећу. Дошао си по карте, зар не?
− Да.
− Зашто си толико изненађен, Ингелес? Шта мислиш, зашто сам
дошао на брод? Да ти помогнем да узмеш крпе? Ионако су поцепане па
ти требају нове. Имам их много за тебе. Но, где су поморске карте?
− Нестале су. Биле су у мом поморском сандуку.
− Нећу их украсти, Ингелес. Само их желим прецртати, ако буде
потребно. Чуваћу их као своје па није потребно да бринеш. − Глас му
отврдне. − Молим те, узми их, Ингелес, остало нам је мало времена.
− Не могу, нестале су. Биле су у мом поморском сандуку.
− Не би их ти ту оставио кад долазиш у страну луку. Не би
заборавио главно правило свакога пилота: брижно сакриј карте, а
остави само лажне карте! Пожури!
− Украдене су!
− Не верујем ти. Но, признајем да си их јако добро сакрио. Тражио
сам два сата, а нисам нашао јебену ситницу.
− Шта?
− Зашто си тако изненађен, Ингелес? Зар ти је глава у гузици? Јасно,
дошао сам из Осаке овамо да тражим твоје поморске карте!
− Већ си био на броду?
− Богородице! − нестрпљиво ће Родригес. − Да, јасно, пре два-три
сата, с Хиро-мацуом који је желео погледати брод. Поломио је печате, а
кад смо отишли, овдашњи даимјо је опет запечатио брод. Жури, бога
ти! − додаде. − Песак истиче!
− Украдене су! − Блекторн му исприча како су стигли и да се
пробудио тек на копну. Тад ногом шутну свој поморски сандук преко
собе, бесан на људе који су му опљачкали брод. − Украдене су! Све
моје карте! У Енглеској имам копије неких карти, али оде ми ротеирос
с овог путовања и… − Умукне.
− И португалски ротеирос? Но, Ингелес, сигурно је био
португалски.
 − Да, нестаде и португалски. − Сабери се, помисли. Нема их, и ово
је крај. Ко их је украо? Јапанци? Или су их дали свештенику? Без
ротеироса не можеш пилотирати кући. Никад нећеш доћи кући… Није
истина! Можеш пилотирати назад кући, брижно, и са великом
срећом… Не буди смешан! Опловио си пола Земље, у непријатељској
си земљи, у непријатељским рукама, а немаш ротеиросе ни карте. − О,
господе Исусе, дај ми снаге!
Родригес га је пажљиво мерио. Напослетку изусти:
− Жалим те, Ингелес. Знам како се осећаш. И мени се то једном
догодило. Био је то Ингелес, лупеж, дабогда му се потопио брод, а он
се вечито пржио у паклу. Хајде, вратимо се на галију.
Оми и остали чекали су на пристаништу док галија није замакла иза
рта и нестала. Пурпурно небо на западу већ су освајали слојеви ноћи.
На истоку је ноћ ујединила небо и море − без хоризонта.
− Мура, за колико можете вратити све топове на брод?
− Ако радимо целу ноћ, до сутра у подне, Оми-сане. Почнемо ли у
зору, завршићемо пре заласка сунца. Сигурније би било радити дању.
− Радите по ноћи! Сместа доведите свештеника до јаме!
Оми летимично одмери Игурашија, главног Јабуовог саветника, који
је још гледао према рту, напетог лица, а оно бледо место од бразготине
над његовом празном очном дупљом било је језиво.
− Молим вас, останите, Игураши-сане! Моја кућа, сиромашна је,
али можда би могли да вас удобно сместимо.
− Хвала − одврати старац окренувши се − али господар рече да се
одмах вратим у Едо па ћу се одмах и вратити. − Показа још јачу
забринутост. − Жао ми је што ја нисам на галији.
− Да.
− Мрско ми је што Јабу-сама има само два човека. Мрско ми је то.
− Да.
Упери прст у Еразмо.
− Проклети брод, ето шта је! Толико богатство и онда ништа.
− Сигурно? Зар господара Торанагу неће обрадовати дар господара
Јабуа? Јако обрадовати!
 − Тај новцем заражени провинцијски лакомац толико је пун самог
себе да неће ни приметити сребрњаке које је украо нашем господару.
Где ти је мозак?
− Сигурно сте то рекли само из бриге због опасности у којој је
можда наш господар.
− Имаш право, Оми-сане, Нисам желео вређати. Био си јако мудар и
од велике помоћи нашем господару. Можда имаш право и у погледу
Торанаге − рече Игураши, а у себи је мислио: уживај у свом
новостеченом богатству, јадна будало! Боље познајем свог господара
него ти, па ти твој повећани феуд неће донети ништа добро. Оно
унапређење било би ти праведна награда за брод, злато и оружје, а њих
више нема. А због тебе је мој господар у опасности. Ти си послао
поруку: ’Најпре погледајте варваре!’ Ти си га довео у искушење. Јуче
смо морали отићи. Да, у том случају сад би мој господар био на
сигурној удаљености, с новцем и са оружјем. Јеси ли ти издајица?
Радиш ли за свој рачун, за свог глупог оца, или за непријатеља? Можда
за Торанагу? Није важно! Мени можеш веровати, Оми, ти млади
глупави ждерачу гована, ти и твој огранак племена Касиги нећете дуго
бити на овој земљи. Рекао бих ти ово у лице, али тад бих морао да те
убијем и погазим поверење свога господара. На њему је да каже када.
− Хвала ти на гостољубивости, Оми-сане − рекао је. − Радујем се
нашем скором виђењу, али сад идем на пут.
− Да ли би ми нешто учинили? Изручите мом оцу моје поштовање.
На томе бих вам био јако захвалан.
− Драге воље. Он је добар човек. А још ти нисам честитао на твом
новом феуду.
− Превише сте љубазни.
− Још једном хвала, Оми-сане. − Диже руку у знак пријатељског
поздрава, махне својим људима и изведе из села поворку коњаника.
Оми приђе јами. Свештеник је већ био тамо. Оми виде да се он
љути и понада се да ће учинити нешто отворено и нагло, па да га са
задовољством претуче.
− Свештениче, реци варварима нека се попну горе, један по један.
Реци им да је господар Јабу рекао да опет смеју живети у свету људи. −
Оми је намерно бирао једноставне речи. − Ако и најмање прекрше
правило, двојицу ћемо поново стрпати у јаму. Морају се пристојно
понашати и слушати све наредбе. Јасно?
− Да.
Оми натера свештеника да му све то понови, а кад се уверио да га је
добро разумео, нареди му да се обрати онима у јами.
Људи су се пели један по један. Сви су се бојали. Некима су морали
помагати. Један је био на мукама и вриштао кад би му такли мишку.
− Требало би их бити девет.
− Један је мртав. Доле је његово тело, у јами − рече свештеник.
Оми се на тренутак замисли.
− Мура, спали леш, а пепео стави с пепелом онога варварина. Људе
смести у ону исту кућу. Дај им много поврћа и рибе, супе и воћа. Нека
их оперу, заударају. Свештениче, реци им, буду ли се пристојно
понашали и слушали, и даље ће добијати храну.
Оми је мотрио и пажљиво слушао. Виде како сви делују захвално и
презриво помисли: јако глупо! Само два дана лишио сам их јела, сад
им дајем цркавицу, а они би јели говно, заиста би га јели.
− Мура, натерај их да се пристојно наклоне и води их! − Затим се
окренуо према свештенику: − Дакле?
− Ја сад ићи. Ићи моја кућа. Отићи из Анђиро.
− Одлази и никад се не враћај, ти и сваки свештеник као што си ти.
Можда ће следећи пут неко од вас доћи на мој феуд зато што некакви
моји покрштени сељаци или вазали сањају издају! − рекао је
изразивши прикривену претњу и класично средство којим су
антихришћански самураји спутавали снажно ширење стране догме на
својим феудима. Наиме, иако су страни свештеници уживали заштиту,
њихови јапански верници нису били заштићени.
− Хришћани добри Јапанац. Увек. Само добар вазал. Никад зло не
мисли. Не!
− Драго ми је да то чујем. Не заборави да се мој феуд простире
двадесет рија у свим правцима. Разумеш ли?
− Разумем! Да. Разумем јако добро.
Гледао га је како се укочено клања − и варварски свештеници
морали су се пристојно понашати − и како се удаљава.
 − Оми-сане? − запита један његов самурај, млад и јако леп.
− Да?
− Молим вас, опростите, знам да нисте заборавили, али Масиђиро-
сан је још у јами.
Оми дође до преклопних врата и звирне у самураја који сместа
клекне и с поштовањем се наклони. Остарио је у та два дана. Оми је
одмеравао његову службу у прошлости и вредност у будућности. Тад
узе младом самурају нож из појаса па га баци у јаму.
Масиђиро је на дну лестви с неверицом пиљио у нож. Сузе му
потеку низ образе.
− Не заслужујем ову част, Оми-сане − понизно ће он.
− Заслужујеш.
− Хвала.
Млади самурај поред Омија запита:
− Молим, смем ли молити да он сепуку почини овде, на обали?
− У јами је заказао. У јами ће и остати. Сељанима нареди нека јаму
напуне и нека јој затру траг. Варвари су је запрљали!
***
Кику се насмејала и затресла главом.
− Не, Оми-сане, јако жалим, молим те, немој више мени да нудиш
саке, јер ће ми коса пасти, ја ћу пасти и где ћемо онда бити?
− Пашћу с тобом на јастук и бићемо у нирвани, изван себе −
задовољно ће Оми, коме је глава набујала од сакеа.
− Ах, али ја ћу хркати а не можеш јастук делити с ужасном пијаном
хркалицом, и притом јако уживати. Сигурно не! О не, Оми-сане од
големог новог феуда, ти заслужујеш много више! − Налије му у ситну
порцеланску шољицу још један напрстак врућег пива од пиринча и
понуди му са обе руке. Нежно је држала шољицу левим кажипрстом и
палцем, а кажипрстом десне руке дотицала је дно. − Ево, зато јер си
леп.
Он прихвати шољицу и сркне, уживајући у топлини и пријатном
укусу.
− Драго ми је што сам те успео наговорити да останеш још један
дан, нех? Тако си лепа, Кику-сан.
 − Ти си леп и задовољство је моје. − Очи су јој блистале на светлу
свеће стављене у папир и у бамбусов цвет који је висио са кровне греде
од кедровине. Биле су то најбоље одаје у чајџиници близу трга. Нагла
се да га још послужи јелом из малене дрвене зделе на ниском црном
лакираном столу пред њим, али он заклима главом.
− Не, не, хвала.
− Морао би јести више. Снажан човек попут тебе…
− Сит сам, заиста!
Он њу није понудио јер једва је окусила своју малу салату, танко
насецкан краставац и сићушне изрецкане ротквице у слатком сирћету,
све што је она јела од целог оброка. Било је комадића сирове рибе на
куглама лепљивог куваног пиринча. Супа, салата и поврће послужено с
пикантним сосом од соје и ђумбира. И пиринач.
Мекано је пљеснула рукама. Њена слушкиња сместа отвори шођи.
− Да, господарице?
− Суисен, носи ово па донеси још сакеа и чајник са свежом чајем. И
воће. Саке нека буде топлији него прошли пут. Жури, ништаријо!
Настојала је да јој глас звучи заповеднички.
Суисен је имала четрнаест година, била је умилна и жељна да угађа.
Та куртизана-ученица већ је две године била код Кику која ју је
подучавала.
Кику с напором скрене поглед са куваног пиринча који би радо
појела и ублажила глад. Јела си пре доласка и јешћеш касније, подсети
се. Но, па и тад си тако мало јела. ’Ах, па жене имају мален апетит,
врло мален! ’ говорила је њена учитељица. ’Гости једу и пију! Што
више, то боље. Жене не, а поготово не са муштеријом, како би могле
разговарати и забављати их, свирати на самисену или плесати, како ће
све то ако трпају јело у уста? Јешћеш касније, буди стрпљива. Посвети
се госту!’
Док је испитивачки мотрила Суисен и одмеравала њену вештину,
сипала је Омију причице да га насмеје, па да заборави на спољни свет.
Млада девојка клекне уз Омија па на лакирани послужавник сложи
чинијице и штапиће у згодне шаре, као што су је учили. Тад узе празну
боцу сакеа и нагне је као да ће налити, да провери да ли је празна.
Било би јако непристојно протресати боцу. Онда устане с
послужавником и нечујно га однесе до врата-шођи. Клекне, одложи
послужавник, раствори шођи, устане, прекорачи праг, опет клекне,
дигне послужавник, исто га тако нечујно спусти на другој страни и
потпуно затвори врата.
− Стварно морам наћи другу слушкињу − рече Кику која је била
прилично задовољна. Пристаје јој она боја, помисли. У Еду морам
наручити још те свиле. Штета што је тако скупа. Није важно, од свог
овог новца који је Гиоко-сан добила за ову и прошлу ноћ, мој део биће
и више него довољан да малој Суисен купим двадесет кимона. Тако је
умиљато дете и заиста врло љупка. − Јако је бучна, омета по целој
соби. Јако жалим!
− Нисам запажао њу, само тебе − рече Оми испијајући пиво од
пиринча.
Кику залепрша лепезом, а осмех јој озари лице.
− Уз тебе се осећам јако добро, Оми-сане. И вољена. Суисен брзо
донесе саке. И ’ча’. Њена господарица наточи Омију пиво па му га
пружи. Младо девојче ненаметљиво је напунила шољице. Није
пролила ни капи, и помисли, течност што тече у шољицу ствара баш
онај прави мирни звук, па је у себи одахнула уз силно олакшање, опет
села на пете и чекала.
Кику је причала забавну згоду коју је чула од пријатељице из
Мишиме, а Оми се смејао. Притом је узела малу наранџу и дугим
ноктима је растворила као цвет. Кришке наранџе биле су латице, а
исецкана кора прашник. Уклони белу мрљу семена па је обема рукама
понуди као да је то уобичајен начин на који госпа госта послужује
воћем.
− Би ли наранџу, Оми-сане?
Омијев први нагон био је да каже: такву лепоту ја не могу
уништити. Но, то би било неприкладно, помисли он, задивљен њеном
вештином. Како да честитам њој и њеној безименој учитељици? Како
да јој узвратим срећу коју ми је пружила кад ми је дозволила да гледам
како њени прсти стварају нешто тако драгоцено, а опет тако пролазно?
На трен је цвет држао у руци, а онда вешто одвојио четири кришке,
једнако удаљене једну од друге, и с уживањем их појео. Тако је настао
нов цвет. Откинуо је још четири кришкице и створио трећи цветни
облик. Затим узе једну кришку, а другу помакне тако да су преостале
три кришке опет стварале нов цвет.
Тад узме две кришке, а последњу поново стави у удубљење наранџе,
у средину, са стране, као млади месец усред сунца.
Веома полагано је јео кришку. Кад је завршио, стави последњу у
длан и понуди је.
− Ову мораш узети јер је претпоследња. Ово је мој дар теби. Суисен
је једва дисала. А за шта је последња кришка?
Кику узе воће и поједе. Најбоља наранџа коју је икад окусила.
− А ова, последња − рече Оми стављајући озбиљно цео цвет у длан
десне руке − ово је мој дар боговима, без обзира којима, и без обзира
где су. Никад више нећу јести ово воће осим из твоје руке.
− То је превише, Оми-сама − изјави Кику. − Ослобађам те заклетве!
То је речено под утицајем камија што живи у свим боцама сакеа!
− Одбијам да се ослободим! − Били су јако сретни заједно.
− Суисен − рекла је. − Сад нас остави. И молим те, дете, молим те
да то покушаш учинити умилно.
− Да, господарице.
Она оде у суседну собу и провери да ли су футони беспрекорни, јесу
ли љубавна средства и насладне куглице при руци и да ли је цвеће
укусно сложено. Поравна невидљив набор на ионако натегнутом
покривачу. Тад Суисен задовољно седе и са олакшањем одахне.
Љубичастом лепезом хладила је лице од врућине и спокојно чекала.
У суседној просторији, најлепшој од свих соба у чајџиници, јединој
која је имала свој властити врт, Кику узе самисен дуге дршке. Имао је
три струне. Подсећао је на гитару. Кикин први високи акорд испуни
собу. Тад она запева, најпре тихо па трепераво, онда опет тихо па
гласније. Тише и нежно уздишући, све нежније, песму о љубави и
неузвраћеној љубави, о срећи и о туги.
***
− Господарице? − Тај шапат не би пробудио ни оног који има
најтањи сан, али Суисен је знала да њена господарица не воли спавати
после ’Облака и кише’, па ма како јаки они били. Драже јој је било да
полубудна мирно почива.
 − Да, Суи-чан? − шапне Кику исто тако тихо, обраћајући јој се са
’чан’, као најмилијем детету.
− Вратила се Оми-санова жена. Њена носиљка управо је прошла
стазом која води узбрдо до његове куће.
Кику баци поглед на Омија. Врат му је удобно почивао на дрвеном
постављеном јастуку, а руке је испреплео. Тело му је било снажно, без
белега, а кожа чврста и златна, сјајна. Нежно га је помиловала, тек
толико да му тај додир уђе у сан, али не довољно да га пробуди. Онда
се извуче испод покривача скупивши кимона око себе.
Кику брзо обнови шминку док јој је Суисен чешљала и четкала косу
у стилу шимода. Тад господарица и слушкиња нечујно пођу ходником.
Изађу на веранду па кроз врт на трг. Чамци су попут искрица хитали
од варварског брода до пристаништа где је још седам топова чекало
укрцавање. И сад је била дубока ноћ. До зоре је још далеко.
Две жене шуњале су се уском уличицом међу гомилом кућа и
почеле се пењати по стазици.
Знојави и исцрпљени носачи скупљали су снагу око носиљке на
врху брда пред Омијевом кућом. Кику није покуцала на вртна врата. У
кући су гореле свеће, а послуга је журила амо-тамо. Махнула је
Суисени која одмах оде на веранду крај главних врата, покуца и сачека.
Врата се за трен отворе. Слушкиња климне главом и нестане. Још трен
и слушкиња се врати, даде знак Кикуи, дубоко јој се наклони и помери.
Друга слушкиња пожури напред и отвори шођи најбоље просторије.
Постеља Омијеве мајке није била употребљена. Укочено се
усправила и седела покрај маленог удубљења у ком је био цветни
украс. Мали прозор шођи гледао је у врт. Омијева жена Мидори
стајала је наспрам ње.
Кику клекне. Зар сам само пре једну ноћ била овде, престрављена у
’Ноћи вриштања’? Наклонила се, најпре Омијевој мајци, па онда
његовој жени, осећајући напетост међу њима и запита се: зашто се
свекрва и снаја увек толико гложе? Зар и снаја у своје време неће
постати свекрва? Зашто онда увек према својој снаји поступа ужасно и
загорчава јој живот, а зашто и млада жена касније чини исто? Зар нико
ништа не учи?
− Жалим што вас ометам, господарице-сан.
 − Врло си добродошла, Кику-сан − одврати старица. − Надам се да
нема неприлика?
− Ох, нема, али нисам знала желите ли да пробудим вашега сина
или не желите − рекла јој је, иако је одговор већ знала. − Мислила сам,
биће боље да вас питам, јер сте се ви, Мидори-сан − окренула се,
насмешила и лагано наклонила Мидори која јој се јако свиђала −
управо вратили.
− Врло си добра, Кику-сан − рече старица − и врло обзирна. Не,
остави га на миру.
− Врло добро. Молим вас опростите што вас овако ометам, али
сматрала сам да ће бити најбоље ако запитам. Мидори-сан, надам се да
ваше путовање није протекло одвише слабо.
− Јако жалим, било је ужасно − изјави Мидори. − Драго ми је што
сам се вратила, а тешко ми је било у одсутности. Је ли мом мужу
добро?
− Да, врло добро. Ноћас се много смејао и чинило се да је
задовољан. Мало је јео и пио, а сад чврсто спава.
− Господарица-сан почела ми је причати о неким ужасима који су се
догодили док мене није овде било и…
− Ниси смела отићи, била си овде потребна − отровно је прекине
старица. − А можда и не. Можда си тамо морала заувек остати. Можда
си у нашу кућу донела злог камија заједно са својом постељином!
− Ја то не бих никада учинила, господарице-сан − стрпљиво ће
Мидори. − Молим вас, верујте да бих се радије убила него нанела
најмању љагу вашем угледу. Молим вас, опростите ми на одсутности и
на грешкама. Жао ми је.
− Откако је вражји брод дошао, имамо само невоље. То је рђав ками.
Врло рђав. А где си била онда кад смо те требали? Чаврљала си у
Мишими, преждеравала се и локала саке.
− Отац ми је умро, господарице-сан, дан пре мог доласка.
− Ха, немаш ни толико пристојне далековидости да будеш на
самртној постељи свог оца. Што пре заувек одеш из наше куће, то
боље за све нас. Желим ’ча’. Овде имамо гошћу, а немаш ни толико
пристојности да је понудиш освежењем!
− Наредила сам ’ча’ одмах, чим је она…
 − Није дошао одмах!
Отвори се шођи. Слушкиња узрујано донесе ’ча’ и слатке колаче.
Мидори најпре послужи старицу која је стално псовала слушкињу,
безубо прежвакавала колачић и гласно сркала чај.
− Морате изгрдити слушкињу, Кику-сан − рече старица. − Чај нема
укуса. Нема укуса! И врео је. У овој кући само се то може и очекивати.
− Изволите мој. − Мидори лагано дуне у чај да га охлади. Старица
га гунђајући прихвати.
− Зашто од прве не може бити добар? − Западне у мрзовољан мук.
− Шта мислите о свему овоме? − запита Мидори Кику. − Броду,
Јабу-сами и Тода Хиро-мацу-сами?
− Не знам шта да мислим. А што се варвара тиче, ко зна? У сваком
случају, они су изузетна збирка људи. А велики даимјо ’Челична
песница’? Врло је чудно да је стигао готово у исто доба кад и господар
Јабу, нех? Па, мораћете ме извинити. Не, молим вас, могу и сама отићи
без испраћања.
− Ох, не, Кику-сан, нећу ни да чујем за то.
− Ево ти сад, Мидори-сан − нестрпљиво прекине старица. − Нашој
је гошћи неугодно, а ’ча’ је грозан.
− Ох, мени је ’ча’ био добар, господарице-сан, заиста. Не,
опростите, мало сам уморна. Можда ми сутра пре него што отпутујем
дозволите да вас поздравим. Увек ми је велико задовољство кад са вама
разговарам.
Старица допусти себи да буде поласкана, а Кику пође иза Мидори
на веранду па у врт.
− Кику-сан, ви сте тако пажљиви − рече Мидори, држећи је за руку,
понесена њеном лепотом. − Били сте врло добри, хвала вам.
Кику на трен баци поглед према кући и стресе се.
− Је ли увек оваква?
− Данас је била уљудна у поређењу с другим приликама. Да нема
Омија и мога сина, кунем се да бих њен прах стресла с ногу, обријала
главу и пошла у калуђерице. Но, имам Омија и сина и то ми је накнада
за све. Свим камијима захваљујем на томе. Срећом господарица-сан
више воли Едо и не може дуго боравити овде. − Мидори се жалосно
насмеши. − Научила сам се да је не слушам, знате како то иде. −
Уздахнула је. Била је прелепа на месечини. − Но, то није важно.
Испричајте ми шта се догодило откада сам отишла.
Зато је Кику и дошла тако хитно у кућу јер очигледно ни мати ни
супруга не би желеле да ометају Омијев сан. Дошла је да све каже
дивној госпи Мидори, да јој она помогне чувати Касиги Омија, а и она
ће настојати да га чува. Исприча јој све што је знала, осим оног што јој
се догодило у соби с Јабуом. Надода гласине које је чула и причице
које је знала од других девојака или их смислила. И све шта јој је рекао
Оми, о његовим надама, плановима и страховањима, све о њему, осим
онога што се ноћас међу њима догодило у соби. Знала је да то није
важно за његову жену.
− Бојим се, Кику-сан, бојим се за свога мужа.
− Све што је саветовао било је мудро, госпо. Мислим да је било
исправно све оно што је учинио. Господар Јабу никога не дарује тек
тако, а три хиљаде кокуа је значајна повишица.
− Али, брод сад припада господару Торанаги, и сав онај новац.
− Да, али Јабу-сама је дошао на изванредну идеју кад је брод
прогласио поклоном. Ту идеју пришапнуо му је Оми-сан. Свакако да
већ и то заслужује награду, нех? Оми-сан мора бити признат као
истакнути вазал.
Кику је за длаку искривила истину, јер је знала да је Оми у великој
опасности, као и цела његова кућа. Шта бити мора, биће, подсети се.
Но, није згорег да растера боре ове миле жене.
− Да, разумем − рече Мидори. Само да је ово истина, молила се.
Молим те нека ово буде истина.
Загрлила је Кику, а очи су јој се испуниле сузама. − Хвала. Тако сте
добри, Кику-сан, тако добри. Било јој је седамнаест година.

8
− Шта мислиш, Ингелес?
− Мислим да ће бити олује.
− Кад?
− Пре заласка сунца.
 Ближило се подне и стајали су на крмници галије под црним
облацима. Био је то други дан пловидбе на пучини.
− Да је ово твој брод, шта би учинио?
− Колико имамо до луке? − запита Блекторн.
− После заласка сунца.
− А колико до најближег копна?
− Четири-пет сати, Ингелес. Но, ако потражимо заклон, изгубићемо
пола дана, а ја то не смем. Шта би ти учинио?
Блекторн тренутак размисли. Прве ноћи галија је журила на југ уз
источну обалу полуострва Изуа, уз помоћ великог једра разапетог на
јарболу усред брода. Кад су пловили уз најјужнији рт, рт Ито, Родригес
је ударио курс запад-југозапад и оставио сигурност приобаља па се
отиснуо на отворено море, према циљу на рту Шинто, удаљеном две
стотине миља.
− Нормално бисмо се на једној оваквој галији држали обале ради
сигурности − казао је Родригес. − Но, то би нам одузело превише
времена, а време је важно. Торанага је од мене затражио да Тоадија
пилотирам до Анђира и натраг. Брзо. Добићу награду ако будемо брзи.
На овако кратком путовању био би добар и неки њихов пилот, али
јадан курвин син смртно би се плашио да вози тако важног даимјоа
као што је Тоади, поготово пучином. Јапи нису за океан. Одлични су
гусари, борци и приобални морепловци, али боје се пучине. Напокон,
стари Таико донео је закон да на оно мало океанских бродова које има
Јапан, увек морају бити португалски пилоти. И данас је то још закон
њихове земље.
− Зашто је он то учинио?
Родригес слегну раменима.
− Можда му је то неко предложио.
− Ко?
− Твој украдени ротеирос, Ингелес, португалски. Чији је био?
− Не знам. На њему није било ни имена ни потписа.
− Откуд си га добио?
− Од главног трговца ’Холандске источноиндијске компаније’!
− Откуд га је он добио?
 Блекторн слегну раменима. Родригесов смех није био ведар.
− Па, нисам ни очекивао да ћеш ми то одати, но ко год да га је украо
и продао, надам се да ће се вечно пржити у огњу пакленом!
− Јеси ли службеник тога Торанаге, Родригес?
− Не. Са капетаном сам посетио Осаку. Ово је само услуга
Торанаги. Мој капетан добровољно ме понудио. Ја сам пилот на… −
Родригес умукне. − Стално заборављам да си непријатељ, Ингелес.
− Португал и Енглеска су вековима били савезници.
− Али сада нисмо! Сиђи доле, Ингелес. Уморан си, а и ја, а уморни
људи греше. Дођи на палубу кад се одмориш.
И тако је Блекторн сишао у пилотску кабину и протегнуо се на
лежају. Родригесов ротеирос за ово путовање беше на столу
причвршћеном за дрвени под и зид, као пилотска столица на крмници.
Књига беше у кожном повезу и трошна, али Блекторн је није отворио.
− Зашто га овде остављаш? − питао га је пре.
− Да је нисам оставио, ти би је тражио. Но, овде је нећеш такнути,
нити завирити у њу без допуштења! Ти си пилот, а не непоштен
трговац, курвар свињског трбуха, ни војник.
− Прочитаћу је. Ти би то учинио.
− Не бих без дозволе, Ингелес. То не би учинио ниједан пилот. Па
ни ја!
Блекторн је на трен гледао књигу, а онда склопио очи. Дубоко је
спавао цео тај дан и део ноћи. Пробудио се пред зору, као и увек.
Требало му је мало времена да се прилагоди чудном њихању галије и
ударању бубња који је весла одржавао у сталном ритму. Удобно је у
тами лежао на леђима подупревши главу рукама. Мислио је на свој
брод и отклањао бригу шта ће бити кад стигну на копно, у Осаку. Све у
своје време! Мисли на Фелисити, Тудора и дом. Не, сада не! Мисли на
то да имаш згодну прилику ако су и други Португалци као Родригес.
Добићеш брод за повратак кући. Пилоти нису непријатељи, а богиње
убиле све остале ствари! Но, то не можеш рећи, младићу. Ти си Енглез,
омрзнут јеретик и антихрист. Католици држе овај свет. Држали су га.
Сад ћемо их ми и Холанђани згромити.
Каква је то бесмислица! Католици, протестанти, калвинисти,
лутерани и шта ти га ја знам. Морао си се родити као католик. Само је
судбина одвела твог оца у Холандију где је упознао младу Анеке ван
Дросте, која му је постала жена, и први пут је видео шпанске католике,
шпанске свештенике и инквизицију. Сретан сам што су му се отвориле
очи, помисли Блекторн. Сретан сам што су и моје отворене.
Онда оде на палубу. Родригес је био на својој столици, очију
црвених од неспавања. За кормилом су, као и раније, била два јапанска
морнара.
− Смем ли од тебе преузети ову стражу?
− Како се осећаш, Ингелес?
− Одморено. Смем ли ти преузети ову стражу? − Блекторн виде како
га Родригес одмерава. − Пробудићу те ако се промени ветар, или било
шта.
− Хвала, Ингелес. Да, мало ћу спавати. Држи овај курс. Кад сат
исцури, скрени четири степена на запад, а након следећег сата, још
шест на запад. Нови курс мораћеш на компасу показати кормилару.
Вакаримасу ка?
− Хај! − Блекторн се насмеје. − Четири степена западно, разумем!
Сиђи доле, пилоте, твој је лежај удобан.
Но, Васко Родригес није сишао у потпалубље. Само се јаче загрне
морнарским капутом и чвршће усади на столици. Баш уочи промене
пешчаног сата на трен се пробудио и, не покренувши се погледа
промену курса, а онда сместа опет заспа. Пробудио се једном кад се
ветар мењао, но, видевши да опасности нема, опет заспа.
У току јутра на палубу дођоше Хиро-мацу и Јабу. Блекторн запази
да су се изненадили што он управља бродом док Родригес спава. Нису
му ништа рекли већ су се вратили свом разговору, а касније опет сиђу
у потпалубље.
Пред подне је Родригес устао из столице и забуљио се према
североистоку. Њушио је ветар, концентришући сва своја чула. Њих
двојица проучавали су море, небо и нагомилане облаке.
− Шта би учинио, Ингелес, да је ово твој брод? − опет ће Родригес.
− Појурио бих према обали кад бих знао где је, на најближе место.
Ова лађа неће издржати велику воду, а олуја је на помолу. Удаљена
отприлике четири сата.
− То не може бити тајфун − прогунђа Родригес.
 − Шта?
− Тајфун, велики ветрови. Најгоре олује што си их икад видео. Но,
сада није време тајфуна.
− Него кад?
− Сад није, непријатељу! − Родригес се насмеје. − Не, сад није. Но,
може бити довољно опасно па ћу прихватити твој упишани предлог.
Управи на северозапад!
Док је Блекторн показивао нови курс, а кормилар послушно окретао
брод, Родригес приђе огради и довикне капетану:
− Исоги! Капетан-сан! Вакаримасу ка?
− Исоги, хај!
− Шта то значи? Жури?
Углови Родригесових очију наберу се од задовољства.
− Није згорег да научиш мало јапанског језика, а? Свакако, Ингелес.
Исоги значи: жури. Овде ти је потребно само десетак речи и тад
можеш педерчине натерати да серу, ако желиш. Јасно, ако су то праве
речи, а они у правом расположењу. Сад идем у потпалубље по јело.
− Зар си и кувар?
− У Јапану сваки културан човек мора кувати, или лично увежбати
једног од ових мајмуна да му кува, или ће цркнути од глади. Они једу
само сирову рибу и сирово поврће из слатког соса. Но, овде живот
може бити упишан, ако знаш шта желиш.
− Је ли ’упишан’ у добром или лошем смислу?
− Углавном врло добро, али каткад и ужасно лоше. Све зависи од
тога како се осећаш, а ти постављаш сувише питања.
Родригес сиђе. Повуче резу на вратима кабине и пажљиво провери
браву на свом поморском сандуку. Длака косе коју је онако неупадљиво
ставио још је ту. А и слична таква длака, исто тако невидљива свима
осим њему, коју је ставио на корице поморског ротеироса, такође беше
недирнута.
На овом свету опрез је мајка мудрости, помисли Родригес. Има ли
каквог зла ако он сазна да сам ја пилот на Нао дел Трато,
овогодишњем великом Црном броду из Макаа? Можда, јер бих му
морао објашњавати да је то левијатан, једна од најбогатијих и највећих
лађа на свету, преко хиљаду и шест стотина тона носивости. Можда
дођем у искушење да му одам бродски терет, па трговину, Макао и
свакојаке занимљиве ствари, које су веома, веома тајновите и велика,
велика тајна. Но, ми смо у рату. Ми против Енглеза и Холанђана.
Отвори добро подмазану браву па извади свој ротеирос да провери
неке податке о најближој луци. Виде запечаћени омот који му је
свештеник, отац Себастио, дао уочи одласка из Анђира.
Јесу ли унутра Енглезови ротеироси?, опет се запитао.
Одмери омот и погледа језуитске печате. Био је у снажној напасти
да их сломи и сам погледа шта је. Блекторн му је рекао да је холандска
флота дошла Магелановим мореузом.
И ништа друго! Ингелес поставља много питања, а ништа сам не
прича, помисли Родригес. Промућуран је он, бистар и опасан.
Јесу ли ово његови ротеироси или нису? Ако јесу, од какве ли су
користи светим оцима?
Задрхта при помисли на језуите, фрањевце, доминиканце, на све
калуђере, свештенике и на инквизицију. Има добрих свештеника и има
лоших свештеника, а претежно су лоши, али ипак свештеници. Црква
мора имати свештенике, јер без њихове мисије, ми смо изгубљене овце
у сотонином свету. О, Богородице, заштити ме од свакога зла и од злих
свештеника!
Родригес је био у кабини, са Блекторном у луци Анђиро, кад се
отворе врата и отац Себастио уђе без позива. Јели су и пили, а у
дрвеним посудицама били су им остаци хране.
− Ломиш хлеб са јеретицима? − запитао је свештеник. − Опасно је с
њима јести. Заразни су. Је ли ти рекао да је гусар?
− Хришћански је витешки поступати према непријатељу, оче. Кад
сам био у њиховим рукама, према мени су били у реду. Само узвраћам
милост. − Клекнуо је и пољубио свештеников крст. Онда устаде и
нудећи му вино, запита: − Чиме вам могу помоћи?
− Желим у Осаку. Овим бродом.
− Одмах ћу их питати. − Запитао је капетана, а захтев је постепено
ишао на врх до Тода Хиро-мацуа, који одговори да Торанага ништа
није спомињао о томе да из Анђира повезу страног свештеника, па
жали што не може повести страног свештеника из Анђира.
 Отац Себастио желео је поверљиво разговарати, па је послао
Енглеза на палубу, а онда је, у скровитости кабине, свештеник извадио
запечаћени омот.
− Желим да ово предаш оцу-визитатору.
− Не знам хоће ли његова еминенција још бити у Осаки кад тамо
стигнем. − Родригес није волео да буде носач језуитских тајни. −
Можда морам поћи назад у Нагасаки. Можда је мој заповедник
експедиције оставио наређења за мене.
 − Онда предај оцу Алвиту. Свакако му предај на руке.
− Врло добро − казао је.
− Кад си се задњи пут исповедио, синко?
− У недељу, оче.
− Желиш ли сада мени да се исповедиш?
− Да, хвала. − Био је захвалан свештенику што га је то запитао, јер
никад се не зна, кад ти живот зависи од мора. А после се осећао много
боље, као и увек.
Сад у кабини Родригес одложи замотуљак. Био је у јаком искушењу.
Зашто отац Алвито? Отац Мартин Алвито био је главни трговачки
посредник, дугогодишњи Таиков лични тумач и близак познаник
већине утицајних даимјоа. Отац Алвито путовао је између Нагасакија
и Осаке и био један од ретких људи, а једини Европљанин који је у
свако доба имао приступ Таику. Тај изузетно паметан човек течно је
говорио јапански, а о њима и њиховом начину живота знао је више од
иједног човека у Азији. Сад је био најутицајнији португалски
посредник у Регентском већу, а особито код Ишида и Торанаге.
Језуити увек сместе свог човека на тако важан положај, помисли
Родригес пун страхопоштовања. Да није Дружбе Исусове, бујица
јереси никад не би била заустављена. Можда би Португал и Шпанија
прешли на протестантизам, па бисмо заувек изгубили своју бесмртну
душу. Богородице!
− Зашто непрекидно мислиш на свештенике? − гласно се запита
Родригес. − Знаш да те то изнервира! − Да. Но, и уз то, зашто отац
Алвито? Ако су у замотуљку ротеироси, је ли омот намењен каквом
хришћанском даимјоу? Или Ишиду, или Торанаги? Или само његовој
еминенцији, лично оцу-визитатору? Или мом заповеднику
експедиције? Или ће ротеиросе послати у Рим, за Шпанце? Зашто
отац Алвито? Отац Себастио лако ми је могао рећи да предам неком
другом језуиту.
А зашто Торанага хоће Ингелеса?
У срцу знам да бих требао убити Блекторна. Он је непријатељ,
јеретик. Но, ту је и нешто друго. Осећам да је тај Ингелес опасност за
све нас. Зашто то мислим? Пилот је. Одличан. Снажан. Интелигентан.
Добар човек. Ту нема разлога за бриге. Зашто се онда плашим? Је ли
подмукао? Јако ми се свиђа, али осећам да га морам ускоро убити, што
пре, то боље. Не у гневу! Само зато да нас заштитим. Зашто?
Бојим се њега!
Шта да радим? Да то препустим у руке Божје? Долази олуја, а биће
гадна.
− Бог проклео мене и моју колебљивост! Зашто одмах не знам шта
да урадим?
***
Олуја је наишла пре заласка сунца и ухватила их на пучини. Копно
беше удаљено десет миља. Залив према коме су журили био је сигурно
уточиште и право пред њима кад су га угледали. Између њих и сигурне
луке није било хридина ни плићака, али десет миља је десет миља, а
море се брзо узбуркало док је дувао ветар шибан кишом.
Дувало је са североистока, на десни бок. Опасно се мењао смер, док
су удари ветра непредвидљиво ковитлали с истока или севера. Море
беше црно. Њихов курс био је северозапад па су углавном бочно били
изложени таласима који су се подмукло подизали. Час су били у долу, а
зачас мучно на врху таласа. Галија је била плитка, грађена за брзину и
за мирно море, па иако су веслачи били несаломљиви и јако
дисциплиновани, тешко им је било држати весла у мору и гурати их.
− Мораћеш дићи весла и побећи испред ветра! − викне Блекторн.
− Можда, али још не! Где су ти цојонес, (муда) Ингелес?
− Онде где требају бити, богаму, и где желим и да остану!
Обојица су знали, окрену ли у ветар, неће се моћи пробити кроз
олују, па ће их таласи и ветар удаљити од луке на пучину. А буду ли
бежали испред ветра, таласи и ветар удаљиће их од луке опет на
пучину, као и пре, само брже. Јужно се налазила ’Велика дубина’,
хиљаду миља није било копна, а уз несрећу и до три хиљаде миља.
Привезали су се конопцима за сталак компаса, и то је било добро,
док се палуба пропињала и посртала. Држали су се и за ограду док су
управљали лађом.
На брод још није дошла вода. Био је тешко накрцан и пловио са
великим газом што се није свиђало њима двојици. Родригес се
темељно припремио за време док су чекали. Све је било осигурано, а
људи упозорени. Хиро-мацу и Јабу рекоше да ће неко време остати у
потпалубљу, а онда ће доћи на палубу. Родригес је слегао раменима и
отворено им рекао да би то могло бити врло опасно. Био је сигуран да
га нису разумели.
− Шта ће они учинити? − запитао је Блекторн.
− Ко зна, Ингелес? Сигурно не плачу од страха, буди уверен.
Веслачи су жестоко веслали у удубљењу главне палубе. Иначе су на
сваком веслу била два човека, али је Родригес сад поставио тројицу.
Због снаге, сигурности и брзине. У потпалубљу су чекали други
веслачи који ће их сменити кад он нареди. Надзорник веслача на
предњој палуби био је искусан, а његов ритам лаган, прилагођен
таласима. Галија је још напредовала, иако је љуљање било
наглашеније, а повратак весала спорији. Онда удари ветра постадоше
неуједначени и избацише веслачког надзорника из ритма.
− Пази спреда! − крикну Блекторн и Родригес готово у истом даху.
Галија се пропела да им се смучило. Двадесет весала пресече ваздух
уместо мора и на броду наста хаос. Удари их први вијугави талас и
лева ограда се нађе под водом. Немоћно су се бацакали.
− Напред! − нареди Родригес. − Нека на свакој страни увуку пола
весала! Богородице, пожури, пожури!
Блекторн је знао да може одлетети преко палубе ако није везан
конопцем. Но, требали су увући весла или ће бити изгубљени.
Одвеже чвор и пробијаше се по узгибаној, масној, клизавој палуби,
низ кратки мостић до главне палубе. Одједном се галија занесе и баци
га на бок, а ноге му се саплету о неке веслаче који су такође скинули
сигурносне конопце и покушавали завести реда у весла. Ограда беше
под водом, а један човек је пао у море. И Блекторн је осећао како га
носи. Дохвати ограду, тетиве му се напну, али рука издржа. Онда и
другом руком ухвати ограду па се гутајући воду врати назад. Ногама
напипа палубу и протресе се хвалећи Бога. Помисли: ’потрошио сам
свој седми живот!’ Албан Карадок је увек говорио да добар пилот мора
бити као мачак, осим што пилот мора имати барем десет живота, док је
мачак и са девет задовољан.
Под његовим ногама био је човек па га одвуче из морског загрљаја.
Држао га је док није био изван опасности, а онда му помогне да се
врати на своје место. Осврне се на крмницу и опсује Родригеса што је
изгубио власт над кормилом. Родригес је махао, показивао нешто и
викао, но снажни удар ветра прогута крик. Блекторн виде да им је
промењен курс. Сад су били готово у ветру, а знао је да је то скретање
било намерно. Мудро, помисли он. То ће нам дати предах да се
прерасподелимо, али гад ме могао упозорити. Не волим узалуд
трошити своје животе.
Одмахне Родригесу и лати се посла око прерасподеле веслача. Сва
су весла престала осим два на самом прамцу која су их лепо држала у
ветру. Знаковима и повицима Блекторн их присили да увуку пола
весала, на преосталим удвостручи број веслача. И опет се попне на
палубу. Људи су били стоици. Иако су неке имали морску болест,
стајали су и чекали следећу наредбу.
Залив се приближавао, али још се чинило да је удаљен милион
дугих миља. Небо је на североистоку било тамно. Шибала их је киша,
а удари ветра се појачавали. Блекторн се на Еразмоу не би бринуо.
Лако би упловили у луку или би се безбрижно вратили на свој прави
курс и упутили према својој правој луци. Његов брод беше и грађен и
опремљен за невреме, а галија није била…
− Шта мислиш, Ингелес?
− Учинићеш оно што будеш хтео, без обзира на то шта ја мислим −
викне надгласавши ветар. − Но, брод неће издржати много воде па
ћемо потонути као камен, а кад следећи пут пођем на прамац, реци ми
да брод скрећеш у ветар. Или још боље, стави га у приветрину док сам
ја на конопцу, па ћемо обојица доћи у луку.
− Беше то рука Божја, Ингелес. Ветар јој је окренуо гузицу.
− Зато сам умало пао у море.
− Видео сам.
Блекторн је одмеравао попречно заношење галије.
− Останемо ли на овом курсу, никад нећемо стићи у залив. За миљу,
па и више, промашићемо рт.
− Остаћу у ветру. А онда, кад дође време, пробићемо се на обалу.
Знаш ли да пливаш?
− Знам!
− Добро! Ја никад нисам научио пливати. Превише је опасно. Боље
је потонути брзо него полако, а? − Родригес и против воље задрхти. −
Блажена Богородице, заштити ме од гроба морског! Ова лађа, курва
крмачиног трбуха, вечерас ће упловити у луку! Мора. Мој нос каже,
ако се окренемо и одјуримо, готови смо. Претешко смо накрцани.
− Олакшај брод. Баци терет у море.
− Краљ Тоади не би на то пристао. Мора с теретом стићи или
уопште не мора стићи!
− Питај га.
− Богородице, јеси ли глув? Рекох ти! Знам да он неће пристати!
Родригес приђе кормиларима па провери јесу ли разумели да и даље
морају пловити у ветар, неизоставно.
− Припази на њих, Ингелес! Ти си заповедник! − Одвеже конопац
око појаса и сигурним кораком пође низ мост. Веслачи су га мотрили
док је ишао према капетан-сану на предњој палуби да му покретима и
речима објасни шта је наумио. На палубу дођу Хиро-мацу и Јабу.
Капетан-сан им изложи намеру. Обојица су били бледи, али осташе
мртви-хладни и нису ни повраћали. Погледају кроз кишу у правцу
обале, слегну раменима па се опет врате у потпалубље.
Блекторн је зурио у залив на левој страни брода. Знао је да је наум
опасан. Мораће чекати док не промакне рт, а онда ће морати скренути
с ветра, опет ударити правац северозапад и борити се за голи живот.
Једро им неће помоћи. Извући ће их једино њихова веслачка снага.
Јужна страна залива била је стеновита и хридинаста. Ако криво
процене време, море ће их тамо бацити на обалу и изгубиће брод.
− Ингелес, овамо напред! − Португалац му је махао. Блекторн оде
напред. − А једро? − викне Родригес.
− Не. Више ће нам штетити него користити.
− Онда остај овде. Ако капетан изгуби такт или погине, преузми
брод. У реду?
− Још никад нисам пловио на галији, нити водио веслаче.
Покушаћу.
Родригес погледа према копну. У усковитланој киши рт се појави па
ишчезне.
Ускоро ће се морати пробити. Олуја је јачала, а врхови таласа већ су
били сама бела пена. Трка међу ртовима изгледала је подмукло. Ово ће
бити тешко, помислио је. Онда пљуне и одлучи се.
− Иди на крму, Ингелес. Преузми кормило. На мој знак усмери
запад-северозапад према оној тачки. Видиш ли је?
− Видим.
− Не оклевај и држи тај курс. Будно мотри на мене. Овај знак значи
’снажно лево’, овај ’снажно десно’, а овај ’само напред’.
− Врло добро.
− Богородице ти, хоћеш ли чекати моје наредбе и слушати моје
наредбе?
− Желиш ли да преузмем кормило? Или не? Родригес је знао да је
упао у замку.
− Морам ти веровати, Ингелес, а мрско ми је што ти верујем. Иди на
крму − рече. Виде да Блекторн чита шта му је у очима и да одлази.
Онда се предомисли па зовне за њим: − Хеј, ти бахати гусару! Бог с
тобом!
Блекторн се захвално окрене.
− И с тобом, Шпанче!
− Пишам ја на све Шпанце! Живео Португал!
− Држ’ курс!
***
Стигли су у луку, али без Родригеса. Пао је у море кад му је пукао
конопац. Брод је био надохват сигурности кад је са севера наишао
велики талас, па иако су већ накупили много воде и изгубили капетана
Јапанца, били су сад преплављени водом. Море их је терало назад
према хридинастој обали.
Блекторн је видео кад је Родригес пао. Гледао га је како дашће и
копрца се у запењеном мору. Олуја и таласи одвукли су их далеко на
југ залива и готово су били на стенама, а сви су на броду знали да је
брод изгубљен.
Док је Родригес био уз бок, Блекторн му је добацио дрвени појас за
спашавање. Португалац се борио да ухвати појас за спашавање, али
море му га истргне. Весло удари на њега, а он посегне за њим. Сручи
се киша и последње што је Блекторн видео од Родригеса беше рука,
сломљено весло, а баш пред њим талас што је јурио према немирној
обали. Могао је заронити испод брода, допливати до њега и остати
жив. Можда, можда је било времена, али његова је прва дужност била
према броду. И његова последња дужност била је према броду, а његов
је брод био у опасности.
Зато окрене леђа Родригесу.
Талас је однео неке веслаче, а други су се борили да попуне празна
места. Ностромо је јуначки скинуо конопац с појаса.
Скочио је на предњу палубу, причврстио се и појачао ритам. Поново
је почео и вођа веслача који су покушавали да у халабуци чују наредбе.
− Исогииииии! − дрекне Блекторн сетивши се те речи. Свом
тежином наслонио се на кормило како би прамац био у ветру, а онда
оде на ограду и даде им ритам, узвикујући: један-два, један-два, у
настојању да охрабри посаду.
− Хајде, гадови, вуууците!
Галија беше на стенама, заправо су стене биле само на крми, лево и
десно. Весла су урањала и терала, али брод никако да се макне. Ветар
и таласи су побеђивали и очигледно вукли брод назад.
− Хајде, повуците, гадови! − поново врисне Блекторн док је руком
ударао ритам. Његова снага прелазила је на веслаче. Најпре су
изједначили снагу с морем, а онда су море надјачали.
Брод се одмакне од стена. Блекторн је држао курс према заветрини
обале. Ускоро су дошли у мирније воде. Још је било ветра, али изнад
њих. Још је трајала олуја, али на пучини.
− Спустите десно сидро!
Речи нико није разумео, али сви поморци су знали шта он жели.
Појуре да испуне његову наредбу. Сидро пљусне у море. Пустио је да
брод лагано успори како би испитао чврстоћу сидришта. Ностромо и
веслачи схватише његову намеру.
− Спустите лево сидро!
Кад му је брод био изван опасности, осврнуо се уназад на крму.
Окрутна црта обале једва се назирала кроз кишу. Меркао је море и
разматрао могућности.
Португалски ротеирос је доле, помисли, наквашен. Могао бих брод
одвести у Осаку. Могао бих га вратити у Анђиро. Но, јесам ли имао
право кад га нисам слушао? Нисам се оглушио о Родригеса. Био сам на
задњој палуби. И то сам.
− Према југу! − вриснуо је Родригес кад су их ветар и таласи понели
погибељно близу стена. − Окрени и бежи пред ветром!
− Не! − одвратио је, уверен да им је једина могућност покушај да
уђу у луку јер ће се на отвореном мору безнадежно батргати. −
Можемо успети!
− Бог те проклео, све ћеш нас побити!
Но, ја никога нисам убио, помисли Блекторн. Родригес, знали смо и
ти и ја да је на мени лежала одлука, ако је уопште било времена за
одлуку. Имао сам право. Брод је на сигурном. Ништа друго није битно.
Махне нострому који појури са предње палубе. Оба кормилара су
липсала, руке и ноге готово су им биле откинуте од зглобова. Веслачи
су били попут лешева. Беспомоћно су се срушили на весла. Други су
им измалаксали дошли из потпалубља у помоћ. Хиро-мацу и Јабу беху
дотучени. Помогли су им да се попну на палубу, али чим су се нашли
на палуби, оба даимјоа се усправе.
− Хај, Анђин-сан? − запита ностромо. Био је то човек средњих
година јаких белих зуба и широког, препланулог лица. Блед белег остао
му је на образу, онде где је лупио у ограду кад га је понело море.
− Јако добро си се држао − рече Блекторн не марећи што га он неће
разумети. Знао је да ће схватити његову намеру и осмех. − Да, јако
добро. Сад си капетан-сан. Вакаримасу! Ти! Капетан-сан!
Човек је разјапљених уста у њега буљио, а онда се наклони да би
сакрио и забезекнутост и задовољство.
− Вакаримасу, Анђин-сан. Хај! Аригато гозиемашита!
− Чуј, капетан-сан − рече Блекторн. − Дај људима јело и пиће. Топло
јело. Овде ћемо преноћити. − Блекторн му објасни покретима.
Нови капетан сместа се окрене и дрекне новим ауторитетом.
Морнари одмах појуре да га послушају. Нови капетан је поносно
погледао крмену палубу. Штета што не знам говорити твој варварски
језик, помисли он сав сретан. Онда бих ти могао захвалити, Анђин-
сане, зато што си спасао брод, а са бродом живот господара нашег
Хиро-мацуа. Твоја нам је чаролија улила нове снаге. Без твоје чаролије
били би изгубљени. Можда и јеси гусар, али си чаробан морепловац, а
док си пилот, слушаћу те верно. Нисам вредан да постанем капетан,
али покушаћу заслужити твоје поверење.
− Шта желите да сад урадим? − запитао је.
Блекторн је гледао у море. Дно је било мутно. У себи је рачунао
сидриште, а кад је био сигуран да сидра нису проклизала и да је дно
чврсто, рече:
− Спусти у море чун. И нађи доброг веслача. − Блекторн је опет
покретима и речима објаснио шта жели. Сместа спусте чамац с
веслачем. Блекторн дође до бродске ограде и спустио би се низ бок,
кад га заустави оштар глас. Огледа се. Тамо беше Хиро-мацу, а уз њега
Јабу.
Старац је имао велике модрице по врату и раменима, али и даље је
носио дуги мач. Јабуу је текла крв из носа, лице му је било у
модрицама, а кимоно запрљан. Покушавао је зауставити крв
комадићем тканине. Обојица су били мртви-хладни, очигледно се нису
освртали на своје повреде ни на прохладни ветар. Блекторн се уљудно
наклони.
− Хај, Тода-сама?
Опет оштре речи. Старац мачем показа чун и одмахне главом.
− Тамо Родриго-сан! − Блекторн уместо одговора упре у јужну
обалу. − Ја ићи, погледам!
− Ије! − Хиро-мацу опет одмахне главом и дуго је говорио. Очито
му је ускраћивао дозволу због опасности.
− Ја сам Анђин-сан овог курвањско-кучкиног брода и ако желим на
копно, идем на копно. − Блекторнов је глас био јако уљудан, али јак, а
исто тако беше јасно и шта он жели. − Знам да чамац неће издржати
ово море. Хај! Но, идем тамо на копно, на оно место. Видиш ли онај рт,
Тода Хиро-мацу-сама? Крај оне малене стене. Пробићу се око рта. Не
жури ми се у смрт, а нигде не могу побећи. Желим донети тело
Родриго-сана. − Гурне ногу преко ограде. Мач у корицама малчице се
померио. Следио се, али поглед му остаде устаљен, а лице мирно.
Хиро-мацу беше у недоумици. Разумео је да пилот жели наћи тело
Родриго-сана, али тамо је било опасно поћи, па и пешице, а господар
Торанага је рекао да варварина доведу жива и здрава, па ће га и
довести жива и здрава. Исто тако беше јасно да је човек чврсто
одлучио отићи.
Видео га је у олуји како попут опаког морског камија неустрашиво
стоји на климавој палуби, у свом елементу, као део олује. Тад је тужно
помислио: боље да овог човека и све варваре као што је он вратимо на
копно где можемо изаћи с њима на крај. На мору смо у њиховој власти!
Виде да је гусар нестрпљив. Што су неуглађени, помислио је. Па
ипак ти морам захвалити. Сви кажу да си само ти заслужан што је брод
у луци, да је онај Родриго-анђин изгубио живце и одмакао нас од
копна, али ти си одржао наш курс. Да! Да смо се отиснули на пучину,
сигурно бисмо потонули, а ја бих изневерио господара. О, Буда,
сачувај ме од тога!
Сви су га удови болели, а хемороиди су му се нахладили. Исцрпео
га је напор да се стоички држи пред својим људима, Јабуом, посадом,
па и овим варварином. О, Буда, тако сам уморан! О, кад бих могао лећи
у каду и умакати се и умакати и један дан одморити од бола. Само
један дан. Престани са својим глупим женскастим мислима! Болујеш
већ готово шездесет година. Шта је мушкарцу патња? Повластица!
Прикривање патње је мерило мушкости. Хвали Буду што си још жив
да штитиш свог господара, јер могао си сто пута бити мртав. Да!
Хвалим Буду.
Али море мрзим. Мрзим хладноћу! И мрзим бол.
− Остани где си, Анђин-сане − рече показујући корицом мача да
буде јаснији. Суморно га је забављала ледено плава ватра у човековим
очима. Кад се уверио да га је разумео, летимично звирне на нострома.
− Где смо? Чији је ово феуд?
− Не знам, господару. Мислим да смо негде у покрајини Исе. Могли
бисмо некога послати на обалу у најближе село.
− Можеш ли нас одвести у Осаку?
− Ако останемо јако близу обале, господару, и будемо ли пловили
полако и јако пажљиво. Ја ове воде не познајем и не бих вам могао
гарантовати сигурност. Немам довољно знања, а на броду нема никога,
господару, ко је вичан томе. Осим овога пилота. Да је по мени,
саветовао бих вам да идете копненим путем. Набавили би вам коње
или носиљке.
 Хиро-мацу гневно затресе главом. Било је сасвим искључено да иду
копном. Предуго би трајало − пут беше планински, а путева је било
мало − па би морали проћи кроз многе територије које држе Ишидови
савезници, непријатељи. А опасне су биле и многобројне разбојничке
банде које су контролисале путеве. То би значило да мора повести све
своје људе. Наравно, банде би могао одбити, али никад се не би могао
пробити кад би Ишидо или његови савезници одлучили да га спрече.
Све то би га још више успорило, а имао је налог да брзо и сигурно
изручи терет, варварина и Јабуа.
− Ако би ишли уз обалу, за колико би стигли?
− Не знам, господару. Четири-пет дана, а можда и више. Осећао бих
се јако несигурним. Нисам пилот, јако жалим.
То значи, помисли Хиро-мацу, да ми мора помоћи овај варварин. Да
ми не оде на обалу, мораћу га везати. А ко зна хоће ли сарађивати
везан?
− Колико ћемо овде остати?
− Пилот је рекао, преко ноћи.
− Хоће ли до тада проћи олуја?
Хиро-мацу је проучавао планинску обалу, па пилота. Оклевао је.
− Смем ли нешто предложити, Хиро-мацу-сама? − запита Јабу.
− Да, да, јасно − нестрпљиво ће он.
− Чини се да нам је потребна гусарова помоћ да стигнемо у Осаку.
Па зашто га не бисмо пустили на обалу? Но, са њим нека пођу људи
који ће га штитити и нека се врате пре мрака. Што се тиче путовања
копном, слажем се да би вам било превише опасно. Да вам се ишта
догоди, никад то не бих могао себи опростити. Кад се олуја издува,
бићете сигурнији на броду, а и много ћете брже стићи у Осаку, нех?
Сигурно до сутра у залазак сунца.
Хиро-мацу неодлучно климне главом.
− Врло добро. − Махне једном самурају.− Такаташи-сане!
Повешћеш шест људи и идите са пилотом. Ако нађете Португалчево
тело, донесите га. Но, ако варварину падне иједна трепавица, ти и
твоји људи сместа ћете починити сепуку.
− Да, господару.
 − И пошаљи два човека у најближе село и тачно утврди где смо и на
чијем смо феуду.
− Да, господару.
− С вашом дозволом, Хиро-мацу-сане, ја бих повео групу на обалу −
рече Јабу. − Стигнемо ли у Осаку без гусара, толико бих се стидео да
бих сматрао обавезним да се убијем. Желео бих част да спроведем
ваше наредбе.
Хиро-мацу климне. Изненадио се што се Јабу излаже толикој
опасности. Сиђе у потпалубље.
Кад је Блекторн схватио да Јабу иде с њим на копно, било му брже
закуца. Нисам заборавио Петерзона, ни своју посаду, ни јаму, ни крике,
ни Омија, ништа од свега онога. Чувај свој живот, гаде!

9
Брзо стигоше на копно. Блекторн је намеравао бити вођа, али Јабу је
приграбио тај положај, ударио снажан темпо и чврсто одлучио да га
одржи. Преостала шесторица самураја пажљиво су га мотрила. Немам
куда побећи, будале, помислио је, криво тумачећи њихову брижност,
док је очима аутоматски проучавао залив, тражио плићаке и скровите
хриди, мерио дубине. Све је то памтио да касније запише.
Пут их је најпре водио уз плажу, а онда кратак успон по стенама
које је углачало море, па уз стазу која је оивичавала хридину и опасно
кривудала на југ око рта. Престала је киша, али не и ветар. Што су се
више примицали истуреном језичку земље, то су се велики таласи који
су хуктали о стене, све више распршивали у ваздуху. Ускоро су били
мокри.
Блекторн је дрхтао од зиме, но Јабу и самураји, безбрижно су
тутнули лагани кимоно у појас и као да им није сметала влага ни
хладноћа. Вероватно је истина оно што је рекао Родригес, помисли, и
опет га обузме страх. Јапи нису грађени као ми. Они не осећају као ми
хладноћу, глад, оскудицу и ране. Они су ближи животињама. У
поређењу са нама живци су им отупели.
Над њима се уздизала хридина висока седамдесетак метара.
Двадесет метара испод њих обала. А иза и унаоколо саме планине,
ниједне куће ни колибе у целом заливу. Никакво чудо јер није било
места за поља. Обала је нагло прелазила у хридине, а затим у гранитну
планину. На горњим обронцима расла су стабла.
Путељак се спуштао и пењао се уз хридину, веома погибељан, а
растресите површине. Блекторн је газио савијајући се на ветру. Опази
да су Јабуове ноге снажне и мишићаве. Оклизни се, курвањски гаде,
помислио је. Оклизни се и смрскај на стенама под нама. Хоћеш ли
вриснути? Шта би те могло натерати да вриснеш?
С напором скрену поглед с Јабуа. Опет је проучавао обалски појас,
сваку усеклину, расцеп и вододерину. Дувао је ветар испуњен морским
капљицама и сузе му ударе на очи. Море се преливало, ковитлало и
дизало. Знао је да су изгледи да нађу Родригеса минимални. Сигурно
има исувише пећина и скровишта које никад неће моћи да претраже.
Но, морао се искрцати на копно да покуша. Дуговао је то Родригесу.
Сви су пилоти беспомоћно молили да на копну умру и да их на копну
покопају. Сви су они видели и одвише лешева надувених од мора,
телеса која су ракови напола појели и осакатили.
Скрену иза рта и са захвалношћу застану у заветрини. Нису требали
ићи даље. Ако тело није у приветрини онда је скривено, прогутано или
већ однесено на пучину, у дубине. Једно километар од њих рибарско се
сеоце угнездило у белу запењену обалу. Јабу махне двојици самураја.
Одмах се наклоне и отрче према сеоцу. Последњи поглед… Јабу
обрише с лица кишу, погледа Блекторна и махне им да се врате.
Блекторн климне и опет крену. Јабу на челу. Самураји су га још
пажљиво мотрили и он опет помисли колико су глупи.
А кад су се вратили на пола пута, угледао је Родригеса.
Тело је запало у расцеп између две велике стене изнад морске
површине, али ипак су га делимично запљускивали таласи. Једна рука
испружена напред, а друга згрчена на сломљеном веслу које се лагано
њихало на плими и осеки. То је њихање привукло Блекторнову пажњу
док се савијао на ветру и газио за Јабуом.
Једини пут до њега био је низ стену, високу само двадесетак метара,
али била је јако стрма и готово није било избочине.
А плима?, помисли Блекторн. Сад је осека, а не плима. Море ће га
опет однети на пучину. Исусе, гадно изгледа доле! Шта ли ће бити?
 Приђе ближе ивици. Јабу му сместа препречи пут одмахујући
главом, а остали самураји га опколе.
− Само покушавам боље видети, за љубав Христову! − рече он. − Не
покушавам побећи! Куда, до врага, и могу побећи?
Мало устукне и загледа се доле. Следили су његов поглед и нешто
чаврљали. Углавном је говорио Јабу.
Нема могућности, закључи он. Превише је опасно. У зору ћемо се
вратити и донети конопце. Ако буде ту, ту је, и закопаћу га на копну.
Неодлучно се окренуо, а притом се одломи ивица литице и он клизне.
Јабу и остали сместа га зграбе и повуку натраг. Тад, изненада, схвати
да се они само брину за његову сигурност. Они ме само пазе да се не
повредим!
Зашто желе да будем изван опасности? Због Тора…? Како ли се
зове? Торанага? Због њега? Да, али можда и зато што на броду нема
никога ко би умео да пилотира. Јесу ли ме зато пустили да дођем на
копно, да буде по мом? Да, сигурно је тако. Сад имам моћ над бродом,
над старим даимјом и над овим гадом. Како бих је могао искористити?
Опустио се, захвалио им и лутао очима испод себе.
− Морамо га узети, Јабу-сане. Хај! Једини пут је овај. По стени. Ја
ћу га донети горе, ја, Анђин-сан! − Опет крене напред као да ће се
спустити доле. Они га опет задрже, а он рече, глумећи љутњу: −
Морамо пренети Родриго-сана. Гле! Нема много времена, пада мрак.
− Ије, Анђин-сане! − рече Јабу. Наднео се над Јабуа.
− Не пустиш ли ме, Јабу-сане, пошаљи једног свог човека. Или пођи
ти. Ти!
Завијао је ветар око њих и плакао на литици. Јабу погледа доле,
просуђујући врлет и све мање видело. Знао је да је Јабу загризао. Упао
си у замку, гаде, таштина те намамила у замку. Кренеш ли доле,
повредићеш се. Молим те, немој се убити, само сломи ноге или зглоб.
Онда се удави!
Један самурај поче да се спушта, али му Јабу нареди да се врати.
− Врати се на брод. Одмах донеси конопце − рече Јабу. Човек отрча.
Јабу одбаци своје сандале на ременчиће. Извади из појаса мачеве па
их склони на сигурно.
 − Чувајте их и чувајте варварина. Ако се ишта догоди мачевима или
њему, насадићу вас на ваше мачеве.
− Молим вас, допустите да ја сиђем, Јабу-сама − јави се Такаташи. −
Ако се повредите или погинете, ја ћу…
− Мислиш да можеш успети у оном где ћу ја заказати?
− Не, господару. Јасно да не!
− Добро.
− Онда, молим вас, причекајте конопце. Никад не бих себи могао
опростити ако вам се ишта догоди. − Такаташи је био онизак и здепаст,
са густом брадом.
Зашто да не причекам конопце?, запита се Јабу. То би било разумно,
да. Али не и паметно. Погледа увис на варварина и кратко климне
главом. Знао је да је изазван. То је очекивао. Надао се томе. Зато сам се
добровољно јавио за овај задатак, Анђин-сане, помисли он ликујући.
Уистину си јако простодушан. Оми је имао право.
Јабу скине наквашени кимоно. Само у бедреном повезу оде на
ивицу литице и провери стену преко стопала својих памучних табија,
чарапица-ципела. Боље да их задржим на ногама, помисли он. Његова
воља и тело, прекаљени у доживотном учењу које мора проћи сваки
самурај, надвладали су хладноћу која га је спопадала. Таби ће ми дати
чвршће газиште, бар неко време. Биће ми потребна сва снага и
спретност да се жив спустим. Исплати ли се?
У току олује и пробијања у залив дошао је на палубу и заузео место
на веслу. Блекторн га није приметио. Задовољно је трошио своју снагу
с веслачима, јер је мрзео нездраву загушљивост потпалубља и
мучнину која га је обузимала. Закључио је да је боље умрети на
свежем ваздуху него се доле угушити.
Док је с веслачима радио на оштрој хладноћи, почео је мотрити
пилоте. Сасвим је јасно схватио да су на мору брод, и све што је на
броду, у власти те двојице. Пилоти су били у свом елементу, јахали су
на климавим палубама исто онако немарно као што је он галопом
јурио на коњу. Ниједан Јапанац на броду није се могао с њима
упоредити. Ни по вештини, ни по храбрости, ни по знању. А постепено
је то сазнање разрадио у величанствену претпоставку. Модерни
варварски бродови пуни самураја, на којима су пилоти самураји,
капетани самураји и морнари самураји. Његови самураји!
Кад бих за почетак имао само три варварска брода, лако бих могао
владати на поморским путевима између Еда и Осаке. Са седиштем на
Изуу могао бих задржати све бродове. Или их пропустити. Тако, готово
и сав пиринач и свилу. Зар тад не бих ја био арбитар између Торанаге и
Ишида? У најмању руку, равнотежа међу њима?
Још се ниједан даимјо није отиснуо на море.
Ниједан даимјо нема бродове ни пилоте.
Осим мене!
Имам брод, имао сам брод, а сад бих могао повратити свој брод, ако
будем паметан. Имам пилота, дакле он је и учитељ нових пилота, ако
га успем добити од Торанаге. Ако га успем надвладати.
Кад својим пристанком постане мој вазал, обучаваће моје људе. И
градити бродове.
Но, како да га претворим у оданог вазала? Јама му није сломила дух.
Најпре га издвоји и задржи самог! Зар није Оми тако рекао? Онда
бих овога пилота могао наговорити да се понаша пристојно и научити
га да говори јапански. Да. Оми је јако паметан. Можда је одвише
паметан. Касније ћу размишљати о Омију. Сабери мисли око пилота.
Како да надвладам варварина, хришћанског ждерача гована?
Шта је оно рекао Оми? ’Они цене живот. Њихово главно божанство,
Исус Христос, учи их да се воле и да цене живот’ Бих ли му ја могао
вратити живот? Спасити га? Да, било би то јако добро. Како да га
сломим?
Јабуа је узбуђење толико понело да није запажао кретање брода ни
мора. Над њим се разлије талас. Виде како обухвата и пилота. Но, он
није знао за страх. Јабу се запањи. Како неко ко је мирно допустио
непријатељу да му попиша леђа зато да спасе живот безначајном
вазалу, има снаге да заборави такву вечиту срамоту и да стоји на
крменој палуби и као какав легендарни јунак изазива морске богове, да
спасе те исте непријатеље? А онда, кад је велики талас однео
Португалца, а брод се заносио, Анђин-сан се чудовишно смејао смрти,
а њима дао снаге да се удаље од стена.
Никад их нећу разумети, помислио је.
 На ивици литице Јабу последњи пут погледа. Ах, Анђин-сане, знам
да мислиш да срљам у смрт, да си ми поставио замку. Знам да ти не би
доле сишао, пажљиво сам те мотрио. Но, одрастао сам у планинама, а
ми у Јапану пентрамо се из поноса и задовољства. Зато сад прелазим
на игру по својим, а не по твојим условима! Покушаћу, а ако погинем,
ништа! Али, ако успем, онда ћеш ти као мушкарац знати да сам бољи
од тебе, по твојим правилима игре. Даље, бићеш ми дужник ако
донесем горе тело.
Постаћеш мој вазал, Анђин-сане.
Окретно се поче спуштати низ литицу. На пола пута се оклизне.
Левом се руком придржа за избочину. Тако је зауставио пад и њихао се
између живота и смрти. Дубоко је заривао прсте, осећао како му захват
попушта. Гурао је ножне прсте у процеп, борећи се да нађе ново
упориште. Док му је лева рука измицала, прстима нађе процеп и
задржа се. Очајнички обгрли хридину. Још није успоставио равнотежу.
Стискао се уз хридину и тражио упориште. Тад му попусти ослонац
под ногама. Успео је рукама да се ухвати за другу избочину, три метра
испод, и на трен је висио, јер је и та избочина попустила. Задњих
седам метара је падао.
Припремио се најбоље што је могао и дочекао се на ноге као мачка
да ублажи ударац. Одбио се о врлетну стену и склупчао.
Повређене руке је привио уз главу да се заштити од лавине камења
која је могла уследити. Али није било ништа. Продрма главу да
разбистри мисли и устане. Угануо је зглоб. Продоран бол попне му се
из ноге у утробу. Почне га обливати зној. Крварили су му прсти на
ногама и нокти, али то се могло и очекивати.
Бола нема. Бол нећеш осетити. Усправно устај! Гледа те варварин.
Запљусне га талас запењене морске воде, а хладноћа му пригуши
бол. Брижно је клизио по стенама обраслим морском травом. Одгурне
се преко процепа и нађе се над телом.
Јабу одједном утврди да је Португалац још жив. Провери, а онда
седе на трен. Желим ли да буде жив или мртав? Шта је боље?
Испод стене испуза рак па бућ у море. Наиђу таласићи. Осетио је
како му со пече ране. Шта је боље: жив или мртав?
Несигурно се усправио и повикао:
 − Такаташи-сане! Још је жив овај пилот! Иди на брод и донеси
носила! И лекара, ако имамо ког на броду!
Такаташијеве речи слабашно су допрле на ветру.
− Да, господару! − А својим људима, док је трчао, добаци: − Пазите
на варварина, да му се нешто не догоди!
Јабу погледа према галији која се мекано љуљала на сидришту. Онај
први самурај кога је послао по конопце већ се налазио крај чамца.
Гледао је како човек ускаче у један чамац и одбија се од обале.
Насмеши се самом себи и погледа уназад. Блекторн је дошао на ивицу
стене и нешто му упорно довикивао.
Шта ми он покушава рећи?, запита се Јабу. Виде како пилот упире
прстом према мору, али њему то није ништа значило. Море беше
немирно и узбуркано, али нимало друкчије него пре.
Напослетку Јабу одустане од покушаја да разуме и посвети пажњу
Родригесу. С тегобом га дигне на стене изнад воде. Португалчево
дисање беше испрекидано, али је изгледало да има јако срце. Имао је
много модрица. Кроз кожу на левом листу штрчала му је преломљена
кост. Као да му је десно раме ишчашено! Јабу је гледао постоји ли
крварење из било којег отвора, али ништа. Ако није изнутра озлеђен,
можда ће живети, помислио је.
Даимјо је одвише пута био рањен и видео је превише мртвих и
рањених па је већ стекао извесну вештину у дијагнози. Ако Родригеса
утоплимо, закључи он, дамо му саке, мирисне траве и много топлих
купки, остаће жив. Можда више неће моћи ходати, али ће живети. Да!
Желим да овај човек живи. Ако и не буде могао ходати, није важно.
Можда ће тако бити и боље. Имаћу резервног пилота. Овај човек
свакако мени дугује свој живот. Ако гусар не буде хтео са мном да
сарађује, можда бих могао искористити овога. Би ли ми се исплатило
да тобоже пређем на хришћанство? Да ли бих тиме придобио њих
двојицу?
Шта би учинио Оми?
Мудар је тај Оми. Да. Превише мудар? Оми јако брзо много тога
види. Ако је тако далековид, сигурно му је јасно да ће његов отац
постати главар племена ако ја нестанем, а мој син је одвише неискусан
да се сам одржи. После свог оца, Оми је глава. Нех?
 А да Омија дам варварину? Као играчку. Како би то било?
Одозго одјекну уплашени повици. Тад схвати на шта га је варварин
упозоравао. Плима! Брзо је долазила плима. Већ је прекривала стену.
Мукотрпно се усправи и штрецне кад бол јурну из зглоба. Море је
спречавало свако друго бекство на обалу. Установи да је црта на стени
докле допиру плиме виша од човекове висине.
Погледа чамац. Сад беше близу брода. Такаташи је још трчао из
петних жила уз обалу. Конопци неће стићи на време, помислио је.
Детаљно је проучавао околно подручје. Није било пута уз стене.
Ниједна стена није пружала уточиште. Пећина није било. Према
пучини су били избочени гребени, али није могао доћи до њих. Није
знао да плива, а ништа није могао да употреби као сплав.
Они одозго су га гледали. Варварин му је показивао морске гребене
и давао му знаке нека преплива. Јабу одмахну главом. Опет је брижно
мотрио унаоколо. Ништа!
Узмака нема, помислио је. Сад си осуђен на смрт. Припреми се!
Карма, рече самом себи и окрене се од њих. Удобније се сместио и
уживао у силној ведрини која му је поклоњена. Задњи дан, задње море,
задње светло, задња радост. Све последње! Што је лепо море, небо,
хладноћа и со! Почео је размишљати о последњој песми коју би сада,
по обичају, требао сложити. Осећао се сретним. Имао је времена да
бистро промисли.
− Чуј, ти курвино копиле! − викао је Блекторн. − Нађи неку
избочину! Ваљда негде постоји некаква избочина!
Самураји су му стајали на путу и зурили у њега као да је полудео.
Њима је било јасно да узмака нема и да се Јабу мирно спрема за часну
смрт, као што би и они урадили на његовом месту. Варвариново
викање им је сметало, а знали су да смета и Јабуу.
− Гледајте доле, сви! Можда постоји некаква избочина! Један од
њих оде на ивицу и запиљи се. Слегне раменима, обрати се својим
друговима, а онда и они слегну раменима. Кад год би се Блекторн
покушао приближити ивици да погледом тражи узмак, они би га
спречили. Лако је могао некога од њих послати у смрт и био је у том
искушењу. Но, схватао је њих и њихове муке. Смисли како да
помогнеш ономе гаду! Мораш спасити њега да спасеш Родригеса.
 − Хеј, ти трули никоговићу, упишанче, Јапе говнаве гузице! Хеј,
Касиги Јабу! Где су ти цојонес? Не одустај! Одустају само кукавице!
Јеси ли мушкарац или овца?
Но, Јабу се није на њега ни осврнуо. Био је непомичан као и стена
на којој је седео.
Блекторн диже каменицу па је завитла на њега. Непримећена паде у
море, а самураји гневно завикаше на Блекторна. Знао је да ће се сваког
часа бацити на њега па га везати. Али како би могли? Немају
конопац…
Конопац! Створи конопац! Можеш ли га створити?
Поглед му паде на Јабуов кимоно. Почео га је кидати на траке и
искушавао њихову јачину. Свила беше врло јака.
− Хајде! − нареди самурајима скинувши кошуљу. − Направите уже.
Хај?
Схватили су. Брзо су одвезали појасе, скинули кимона и повели се за
њим, почео је везивати чворове на крајевима трака и везао појасе.
Док су они завршавали конопац, Блекторн опрезно легне и почне
пузити до ивице. Двојици је рекао да га за сваки случај држе за
стопала. Није му требала њихова помоћ, али хтео је да их умири.
Истурио је главу колико се усуђивао, свестан њихове бриге. Онда
почне мотрити као што би мотрио море. Део по део. Користио је сваки
део свог вида, али претежно спољне углове. Потпуни поглед. Ништа!
Поново. Ништа. Опет.
Шта је оно? Изнад саме плимне црте? Пукотина у хридини? Или
сенка?
Блекторн промени положај, свестан тога да је море готово прекрило
стену на којој седи Јабу, као и готово све стене између њега и подножја
хридине. Сада је боље видео и показа прстом.
− Тамо! Шта је оно?
Један самурај спусти се на руке и колена. Погледа за његовим
испруженим прстом, али ништа није видео.
− Тамо! Зар оно није избочина?
Рукама учини избочину, а са два прста прикаже човека како стоји на
тој избочини. Преко човекова рамена постави велико бреме. Тако да је
сад човек стајао на избочини − оној избочини − пребацивши преко
рамена другог човека.
− Брзо! Исоги! Објасните њему, Касиги Јабу-сами! Вакаримасу ка?
Човек се подигне. Брзо је нешто говорио осталима па и они
погледају. Сад су сви видели избочину. Почну викати. Јабу се још није
мицао. Као да је од камена. Наставе викати, а придружи им се и
Блекторн, али као да су били неми.
Један од њих кратко је говорио другима. Сви климну главом и почну
му се клањати. Он им узврати наклон. Онда се, уз изненадан продоран
врисак Бансаииии!, стрмоглавио с литице у смрт. Јабу се нагло тргне из
транса, осврне се и устане.
Преостали самураји викали су и упирали прстом, но Блекторн пије
ништа ни чуо ни видео осим смрсканог тела које је доле лежало и већ
га је носило море. Какви су ово људи?, беспомоћно се питао. Је ли то
храброст или чисто безумље? Тај човек намерно је починио
самоубиство, јер је имао неку малу могућност да привуче пажњу
другог човека који је одустао од борбе. То нема смисла! Они су такви.
Видео је како Јабу тетураво устаје. Очекивао је да ће се подићи на
сигурно место и оставити Родригеса. Ја бих тако урадио! Или можда
не? Не знам. Но, Јабу је пола пузио, а пола клизао, вукући за собом
онесвешћеног Родригеса преко запењеног плићака према подножју
литице. Нашао је избочину. Била је широка свега тридесетак
сантиметара. С муком уздигне Родригеса на њу. Једном га је замало
изгубио, а онда се и он подигао.
Конопац је седам метара био кратак. Самураји брзо додају своје
бедрене повезе. Сад би Јабу усправљен могао дохватити крај конопца.
Повицима су га охрабривали и почели чекати.
Блекторн се упркос својој мржњи морао дивити Јабуовој храбрости.
Пет-шест пута су га таласи замало однели. Двапут је испустио
Родригеса, но сваки пут би га зграбио и држао му главу изнад
похлепног мора. Блекторн је знао да би он већ одавно одустао од тога.
Откуд ти снага, Јабу? Зар си вражји син? Као сви ви?
Већ и само спуштање захтевало је храброст. Испрва је Блекторн
сматрао да је Јабу поступао у лудој храбрости, но ускоро је схватио да
Јабу одмерава своју вештину против литице и да би је готово победио.
Онда је прекинуо пад вешто као акробата. И достојанствено је одустао
од даље борбе.
Исусе, дивим се том гаду, а презирем га.
Јабу је готово читав сат одолевао мору и свом клонулом телу, а у
сумрак се Такаташи вратио и донео конопце. Свезали су колевку па је
спустили низ литицу спретношћу коју Блекторн још никад није видео
на копну.
Родригеса су брзо подигли. Блекторн је покушао да му помогне, али
већ је уз њега клечао Јапанац кратко ошишане косе. Гледао је како тај
човек, сигурно видар рана, прегледа сломљену ногу. Тада један самурај
придржа Родригеса за рамена, а видар га свом тежином наслони на
стопало и кост опет клизне под месо. Пипкао је, гурао и намештао па
везао ногу за држач. Обложи љуту рану грозним травуринама. А онда
извукоше и Јабуа.
Даимјо је одбио било какву помоћ. Махне видару нека се посвети
Родригесу, седе и поче чекати.
Блекторн га погледа. Јабу осети његов поглед. Њих двојица се
загледају један у другог.
− Хвала − напослетку ће Блекторн показујући Родригеса. − Хвала
што си му спасао живот. Хвала, Јабу-сане. − Упадљиво се наклонио.
Ово ти је за храброст, ти црнооки синко уговнане курве!
Јабу му се исто тако укочено наклони, али у себи се смешкао.
 ДРУГИ ДЕО
10
Путовање од залива до Осаке прошло је без већих проблема.
Родригесови ротеироси били су детаљни и врло тачни. Током прве
ноћи Родригес се освестио. Испрва је мислио да је мртав, но бол га
ускоро увери у супротно.
− Наместили су ти и везали рану − рече Блекторн. − Везано ти је и
раме. Било је ишчашено. Нису хтели да ти пусте крв, иако сам их ја
наговарао.
− Кад стигнемо у Осаку, језуити могу то обавити! − Родригесове
измучене очи се упиље у њега. − Како сам овамо доспео, Ингелес?
Сећам се да сам пао у море, али ничега више.
Блекторн му исприча.
− Дакле, сад ти дугујем живот. Бог те проклео!
− С крмене палубе чинило се као да можемо стићи у залив. С
прамца би ти видокруг за који степен био друкчији. Талас је био зла
срећа.
− То мене не брине, Ингелес. Ти си држао крмену палубу и кормило,
то смо обојица знали. Не, проклињем те у пакао јер ти сада дугујем
живот… Богородице, моја нога!
Потеку му сузе од бола. Блекторн му пружи врч грога. Целу ноћ је
уз њега пробдео. Олуја се смиривала.
Неколико пута је долазио јапански лекар, терао Родригеса да пије
топли лек, стављао му на чело вруће облоге и отварао прозорчиће. А
кад год би лекар изашао, Блекторн је затварао прозоре, јер зна се да се
болест преноси ваздухом. А што је кабина боље затворена, то је
сигурнија и здравија, кад је неко тако тешко болестан као Родригес.
Напослетку се лекар продере на њега и постави самураја уз
прозорчиће како би остали отворени.
У зору Блекторн оде на палубу. Тамо су били и Хиро-мацу и Јабу.
Наклонио им се као дворанин.
 − Конничи ва. Осака? Узвратише му поздрав.
− Осака! Хај, Анђин-сан! − рече Хиро-мацу.
− Хај! Исоги, Хиро-мацу-сама! Капетан-сан! Дижи сидро!
− Хај, Анђин-сан!
Ненамерно се насмешио Јабуу. Јабу му узврати осмех, а онда
одшепа и помисли: сјајан је ово човек, иако је враг и убица. Па зар и
ти ниси убица? Да, али не на тај начин, рече самом себи.
Блекторн је с лакоћом водио брод за Осаку. Путовање је трајало још
тај дан и ноћ, а одмах следећег дана након зоре били су близу улаза у
Осаку. На брод дође јапански пилот да их спроведе до пристаништа.
Ослобођен те одговорности, Блекторн је весело пошао у потпалубље
да спава.
Касније га је капетан продрмао и пробудио, наклонио се и
покретима објаснио да Блекторн мора бити спреман да пође с Хиро-
мацуом чим пристану.
− Вакаримасу-ка, Анђин-сан?
− Хај.
Поморац оде. Блекторн протегне болна леђа и виде да га Родригес
мотри.
− Како се осећаш?
− Добро, Ингелес, с обзиром на то да ми нога гори, глава пуца, да
желим пишати, а језик ми има укус као да је у бачви свињских гована.
Блекторн му пружи ноћну посуду па је испразни кроз прозорчић.
Поново му напуни врч грогом.
− Слаба си ми ти болничарка, Ингелес, зато јер ти је душа црна. −
Родригес се насмеја. Било је пријатно поновно чути његов смех. Очи
му скретоше на ротеирос који је отворен лежао на столу. А онда на
поморски сандук. Виде да га је неко откључао. − Јесам ли ти дао
кључ?
− Не! Претресао сам те. Морао сам наћи прави ротеирос. Рекох ти
то још прве ноћи кад си се пробудио.
− У реду. Не сећам се, али у реду је. Чуј, Ингелес, питај било којег
језуита где у Осаки живи Васко Родригес па ће те они довести мени.
Посети ме па можеш прецртати мој ротеирос ако желиш.
 − Хвала, већ сам га прецртао. Заправо, прецртао сам оно што сам
могао, а остатак сам врло пажљиво прочитао.
− ’Ти мајку! − опсује Родригес на шпанском.
− И теби!
− Кад говорим шпански, дође ми да бљујем. − Родригес је опет
прешао на португалски. − Иако се на шпанском може боље псовати
него на било ком другом језику. У поморском сандуку имам замотуљак.
Молим те, додај ми га.
− Онај с језуитским печатима?
− Да.
Пружи му га. Родригес је проучавао омот, пипкао печате, а онда као
да се предомислио. Положи смотуљак на груби покривач под којим је
лежао, а главу опет забаци уназад.
− Ах, Ингелес, живот је тако чудан.
− Зашто?
− Ако живим, то је милост Божја, уз помоћ једног јеретика и једног
Јапанца! Пошаљи ми говнождера овамо како бих му захвалио, а?
− Сада?
− Касније.
− Добро.
− Они твоји бродови за које тврдиш да нападају Манилу, они о
којима си причао свештенику. Шта је у томе истина, Ингелес?
− Флота наших ратних бродова разбиће ваше царство у Азији, је ли?
− Зар постоји флота?
− Наравно.
− Колико је бродова имала твоја флота?
− Пет. Остали су на мору, стићи ће за недељу-две. Ја сам пошао
напред да истражим Јапан па сам упао у олују.
− Опет лажеш, Ингелес. Али није важно. И ја сам тако лагао свима,
кад би ме заробили. Нема других бродова ни флоте.
− Чекај па ћеш видети.
− Хоћу! − Родригес поприлично повуче грог. Блекторн се протегну и
оде на прозорчић, желећи да прекине тај разговор. Погледа обалу и
град.
− Мислио сам да је Лондон највећи град на свету, али у поређењу са
Осаком је мален град.
− Они имају десетак оваквих градова − рече Родригес кога је такође
веселило што ће прекинути ту игру мачке и миша која никад не би
уродила другим плодом до сукобом. − Главни град Мијако, или Кјото,
како га понекад зову, највећи је град царства. Више него двапут већи од
Осаке, како кажу. Одмах затим долази Едо, Торанагин главни град.
Никад тамо нисам био, као ни један свештеник ни Португалац…
Торанага је строго закључао свој главни град… То је забрањени град.
Ипак. − Родригес је додао, заваливши се на лежај и склопивши очи,
док му се лице кривило од бола: − Ипак, није то ништа друкчије него
што је иначе овде. Нама је службено забрањен цели Јапан осим лука
Нагасаки и Хирадо. Наши свештеници с правом не обраћају превише
пажње на те наредбе и иду куда им је воља. Но, ми поморци, а ни
трговци, не можемо. Осим уз посебну пропусницу регената или каквог
великог даимјоа као што је Торанага. Сваки даимјо сме запленити наш
брод, као што је Торанага присвојио твој, изван лука Нагасаки и
Хирадо. То је њихов закон.
− Желиш ли сада одспавати?
− Не, Ингелес. Драже ми је да говорим. Причање ми помаже да
заборавим бол. Богородице, што ме боли глава! Не могу бистро
размишљати. Разговарајмо све док не одеш на обалу. Врати се па ме
посети! Много тога желим да те питам. Дај још грога. Хвала. Хвала,
Ингелес.
− Зашто вам је забрањено да идете куда желите?
− Шта? Ох, овде у Јапану? Онај Таико… он је отпочео све
неприлике. Откако смо 1542. године стигли овамо да отпочнемо Божје
дело и донесемо им цивилизацију, ми и наши свештеници могли смо
слободно ићи, али кад је Таико приграбио сву власт, увео је низ
забрана. Многи верују… Можеш ли ми померити ногу? Скини ми с
ноге покривач, горим… Да, ох, Богородице, пази… Тако, хвала ти,
Ингелес. Да, где сам оно стао? О, да… Многи верују да је Таико био
сотонин накот! Пре десет година донео је указе против светих лица,
Ингелес, и против свих који су желели ширити реч Божју. А пре десет-
дванаест година отерао је све осим трговаца. Било је то пре него што
сам ја стигао у ове воде. Овде сам већ седам година, с прекидима.
Свети оци тврде да су разлог томе пагански свештеници будисти,
смрдљиви, љубоморни идолопоклоници. Ти пагани нахушкали су
Таика против наших светих отаца. Напунили су му главу лажима, у
часу кад је готово био обраћен. Да, ’Велики убица’ замало је спасао
душу своју, али пропустио је ту прилику да се спасе. Да! У сваком
случају, свим нашим свештеницима наредио је да отплове из Јапана…
Јесам ли ти рекао да је то било пре десетак година?
Блекторн климне главом, сретан што му Родригес прича и сретан да
га слуша, с очајничком жељом да учи.
− Таико је у Нагасакију окупио свете оце и био је спреман да их
отпреми у Макао с писменим наредбама да се никада не врате, уз
претњу смртне казне. Онда их је исто тако изненада оставио на миру и
више није ништа предузимао. Рекао сам ти да су Јапи окренути
наопако. Да, пустио их је на миру и убрзо је све било као пре, само што
је већина свештеника остала на Кјушуу где смо добродошли. Јесам ли
ти казао да се Јапан састоји од три велика острва, Кјушуа, Шикокуа и
Хоншуа? И од хиљаде малих острва! Далеко на северу налази се још
једно острво, неки кажу да је то континент. Зове се Хокаидо, али тамо
живе само длакави дивљаци. Јапан ти је свет окренут наглавачке,
Ингелес. Отац Алвито ми је рекао да је опет све било као да се ништа
није догодило. Таико је био исто онако љубазан као и раније, али никад
се није обратио. Тек је затворио покоју цркву и истерао само два-три
покрштена даимјоа, али тек тако да се домогне њихових поседа. А
никад нису ступили на снагу његови ’Укази о изгону’. Онда је пре три
године опет побеснео и мучио двадесет и шест католика. У Нагасакију
их је разапео на крст! Без разлога. Био је манијак, Ингелес. Но, после
погубљења двадесет шесторице, оставио их је на миру. Била је то рука
Божја, Ингелес. Проклетство Божје било је на њему и на семену
његовом, у то сам сигуран.
− Има ли овде много обраћеника?
Родригес као да није чуо, изгубљен у полусвести.
− Они су живина, ти Јапи. Јесам ли ти причао о оцу Алвиту? Он је
тумач. Зову га Цукку-сан, господин тумач. Био је Таиков тумач.
Ингелес, а сад је службени тумач Регентског већа. Јапански говори
боље од већине Јапанаца, а о њима више зна него ико жив. Рекао ми је
да у Мијаку, то им је главни град, постоји хумка висока двадесет
метара, Ингелес. Таико је скупио носеве и уши свих Корејаца
побијених у рату па их је тамо покопао. Кореја је део континента,
западно од Кјушуа. Истина је! Блажене ми Богородице, никад није
било убице као што је он, а сви су они исто тако опасни. − Родригесове
очи беху склопљене, чело му је горело.
− Имате ли много обраћеника? − опрезно запита Блекторн у
очајничкој жељи да открије колико овде има непријатеља. На његово
запрепаштење Родригес је казао:
− На стотине хиљада, а сваке године их је све више. Откако је умро
Таико, имамо их више него икада, а они који су били потајно
хришћани, сад нескривено иду у цркву. Сад је острво Кјушу претежно
католичко. Већина даимјоа с Кјушуа су обраћеници. Нагасаки је
католички град. Држе га језуити, у њему господаре и надзиру сваку
трговину. Кроз Нагасаки пролази сва трговина. Имамо катедралу,
десетак цркава, још десетак на целом острву Кјушуу, али само
неколико овде на главном острву Хоншуу и… − Бол га опет утиша. За
трен настави: − Само на острву Кјушуу живи три-четири милиона
људи. Ускоро ће сви они постати католици. На острвима има још око
двадесет милиона Јапа и ускоро ће…
− Није могуће! − Блекторн се одмах прокуне што је прекинуо бујицу
обавештења.
− Зашто бих лагао? Пре десет година спровели су попис
становништва. Отац Алвито вели да је то наредио Таико, а отац
сигурно то зна, јер је био тамо. Зашто би он лагао? − Родригеса је
тресла грозница, а уста су му сама од себе говорила истину. − То је
више него целокупно становништво Португала, Шпаније, Француске,
Шпанске Холандије и Енглеске заједно, а морали би убацити готово
цело Римско Царство да се изједначимо с Јапаном!
Исусе Боже, помисли Блекторн, цела Енглеска нема више од три
милиона становника. Заједно са Велсом.
Ако Јапанаца има толико, како можемо с њима изаћи на крај? Ако
их има двадесет милиона, значи да би лако могли окупити бројнију
војску него што је цело наше становништво, кад би хтели. А ако су сви
онако крволочни као они које сам ја видео − а зашто не би били? − тако
ми рана Христових, они су непобедиви. А ако су већ делимично
католици, а ако су овде језуити много бројни, њихов ће се број
повећати, а нико није тако фанатичан као фанатички обраћеник. Какве
онда изгледе ми и Холанђани имамо у Азији?
Никакве!
− Ако мислиш да је то много − говорио је Родригес − причекај да
дођеш у Кину. Тамо су сами жути људи. Сви имају црну косу и очи.
Ох, Ингелес, кажем ја теби, имаш да научиш толико новог. Лане сам
био у Кантону на продаји свиле. Кантон је зидом опасан град у јужној
Кини, на Бисерној реци, северно од нашег града, по имену Божјем,
Макаа. Само унутар тих зидина живи милион паганских пасождера.
Кина има више становника него читав свет заједно. Сигурно има.
Замисли то! − Родригеса подиђе болан грч, а здравом руком се ухвати
за желудац. − Јесам ли крварио? И где?
− Не. Проверио сам. Само си повредио ногу и раме. Немаш
унутрашњих повреда, Родригес. Барем мислим да их немаш.
− Колико је опасна нога?
− Море ју је опрало, море ју је очистило. Прелом је био чист, а сад је
и кожа чиста.
− Јеси ли прелио брендијем и спалио?
− Не, нису ми допустили. Наредили су ми да се склоним, али чини
се да је лекар знао шта ради. Хоће ли ускоро доћи на брод твоји људи?
− Да. Чим пристанемо. То је више него вероватно.
− Добро. Шта си оно говорио? О Кини и о Кантону?
− Можда сам превише говорио. Имамо довољно времена да о томе
говоримо.
Блекторн је гледао како се Португалчева здрава рука поиграва по
запечаћеном омоту и опет се запита какво то има значење.
− Нога ће ти зарасти. За недељу дана са сигурношћу ћеш знати.
− Да, Ингелес.
− Мислим да неће загнојити, гноја нема. Имаш бистре мисли, значи
да ти је и мозак у реду. Опоравићеш се, Родригес.
− Ипак ти дугујем свој живот. − Португалац се стресе. − Кад сам се
давио, мислио сам само на ракове, како се у мене пењу кроз очи.
Осећао сам како се у мени бућкају, Ингелес. Већ ми је ово трећи пут
како сам пао у море, а сваки пут је то горе.
− Ја сам четири пута потонуо у море. Три пута од шпанске руке.
Отворе се врата кабине. Капетан се наклони и Блекторну махне да
се попне на палубу.
− Хај! − Блекторн устаде. − Ништа ми не дугујеш, Родригес −
љубазно ће он. − Дао си ми живот и помоћ кад сам био очајан и на
томе ти захваљујем. Једнаки смо.
− Можда, али слушај, Ингелес, ево ти нешто истине, за отплату!
Никад немој заборавити да Јапи имају шест лица и три срца. То је
њихова изрека: човек има у устима лажно срце које види цео свет, у
грудима има друго срце које показује пријатељима и фамилији, а оно
истинско, право, тајно срце, које ником другом није познато осим
њему, скривено је Бог зна где. Неизрециво су варљиви, и неизлечиво
порочни.
− Зашто Торанага жели да ме види?
− Не знам. Блажене ми Богородице! Не знам. Посети ме ако
узмогнеш.
− Да. Сретно, Шпанче!
− Твоја сперма… Па ипак, збогом.
Блекторн му узврати смешак, а онда се нашао на палуби. Памет му
се ковитлала од Осаке, њене величине, људског мравињака и огромног
замка над градом. Из средине великог замка уздизала се дивна кула,
средишња грађевина висока седам осам спратова, а на сваком спрату
покривене терасе извијених кровова. Сви црепови су били позлаћени,
а зидови плави.
Ту је Торанага, помисли он, и одједном у утроби осети ледену
бодљу.
***
Затворена носиљка одвела га је до велике куће. Ту су га окупали. Јео
је, неизбежно, рибљу супу, сирову и кувану рибу, укисељено поврће и
топлу воду с травама. Уместо хељдине каше ова кућа га је понудила
чинијом пиринча. Једном је у Напуљу пробао пиринач. Била је бела и
вероватно здрава, али није му имала укуса. Његов желудац вапио је за
месом и хлебом, свеже испеченим хрскавим хлебом, дебело намазаним
путером, комадом говедине, паштете, за пилетином, пивом и јајима.
Сутрадан дође по њега слушкиња. Опрали су и испеглали одећу коју
му је дао Родригес. Гледала га је док се облачио па му помогла да
навуче нов таби: ципеле-чарапе. Напољу га је чекао нови пар сандала.
Није било његових чизми. Одмахнула је главом и показала сандале, а
онда затворену носиљку око које је била гомила самураја. Вођа му
махне нека пожури и смести се у носиљку.
Одмах крену. Завесе беху густо навучене. Након читаве вечности
носиљка се заустави.
− Не смеш се бојати! − гласно је рекао па изашао.
Пред њим је била дивовска камена капија замка, начињена у зиду
високом десет метара, са многим утврђењима, рововима и спољним
појачањима. На капији, гвожђем обложена врата била су отворена, а
решетка од кованог гвожђа подигнута. Иза капије се налазио дрвени
мост, широк двадесет, а дуг две стотине корака, који се пружао над
ровом а завршавао великим помичним мостом. И још једна врата
усађена у други, исто тако широк зид.
Свуда је врвело на стотине самураја, сви у истим тамносивим
униформама. Кимоно с појасом, а на сваком пет округлих грбова, по
један на свакој мишици, на обе стране груди и насред леђа. Грб је био
плав и рекло би се да садржи цвет или цвеће.
− Анђин-сане!
Хиро-мацу је укочено седео на отвореној носиљци коју су носила
четири човека посебно обучена. Он је носио кимоно смеђе боје,
скроман, са црним појасом, као и педесет самураја који су га
окружили. И на њиховим кимонима је било пет грбова, али гримизне
боје. Исти као грб који се вио на главном јарболу. Торанагин грб. Ови
самураји носили су дуга блистава копља која су на врху имала
заставице.
Блекторн се без размишљања наклони. Изненадило га је Хиро-
мацуово достојанство. Старац свечано узврати наклон, а дуги мач му је
почивао у крилу. Даде му знак да га прати.
Приступи официр на вратима. Уследи ритуално читање исправе коју
му је предао Хиро-мацу, а многи погледи и наклони упуте се према
Блекторну. Онда их пропустише на мост, а крај њих је ишла пратња
Сивих.
Петнаест метара испод њих био је дубок јарак који се пружао на
сваку страну по три стотине корака, а онда је завијао уз зидине према
северу. Блекторн помисли: о, Боже, грозно би ми било кад бих морао
овде јуришати! Браниоци тврђаве могли би да допусте да погине
спољна војска, па да запале мост и били би унутра сигурни. Исусе,
први зид је дуг барем једну миљу, а дебео сигурно седам до десет
метара. А и унутрашњи! А грађен је од крупних блокова камена. Свака
громада сигурно је широка три метра, а и висока три метра. Барем!
Прецизно исклесане и састављене без малтера. Сигурно су тешке и
педесет тона. Ми не бисмо могли створити нешто тако добро. Опсада
топовима? Јасно, могли би разорити прве зидове, али одбрамбени
топови узвраћали би истом мером. Било би тешко да их тамо поставе, а
нема никаквог узвишења одакле би се замак могао засипати топовским
куглама. Кад би спољни зид био освојен, браниоци би ипак још могли
одбити нападаче од зидина утврђења. Но, кад би и ту могли да довуку
опсадне топове, па да нападну други зид и пробију га, не би ништа
постигли. Оштетили би друга врата, но шта би тиме постигли? Како би
прешли јарак? Преширок је за уобичајене начине опсаде. Замак је
сигурно неосвојив, ако у њему има довољно војника. Колико овде има
војника? Колико би грађана нашло уточиште унутра?
У поређењу с овим лондонски Тауер изгледа као свињски обор. А
цели Хамптон Корт стао би у један ћошак!
На следећим вратима поново им свечано прегледају исправе, а стаза
изненада скрене улево низ широк дрворед оивичен утврђеним кућама
иза лако одбрањивих већих и мањих зидова. А онда уђоше у сплет
степеница и улица. Онда трећа врата и нова провера. Нова решеткаста
помична врата и други широки јарак. Нове кривине и заокрети све док
се Блекторн − који беше оштроумни посматрач изванредног памћења и
смисла за оријентацију − није изгубио у том намерном лавиринту. А
све време су небројени Сиви буљили у њих са окомитих зидина
тврђаве, са грудобрана и бастиона. А још више беше пешака, чувара,
војника који су корачали, увежбавали или тимарили коње у отвореним
коњушницама. Свуда војници, на хиљаде њих. Сви добро наоружани и
брижно обучени.
 Љутио се што није био довољно мудар па више извукао из
Родригеса. Осим обавештења о Таику и обраћеницима која су била
довољно значајна, Родригес је држао језик за зубима, као што и
доликује мушкарцу, и избегавао његова питања.
Усредсреди мисли! Тражи путоказе. Шта је посебно на замку? Јесте
да је највећи. Не, нешто друго је различито. Шта?
Јесу ли Сиви непријатељски расположени према Смеђима? Не бих
знао рећи, сви су тако озбиљни.
Блекторн их је пажљиво мотрио и обраћао пажњу на детаље. Лево је
био брижно обрађен шарен врт с мостићима и поточићем. Сад су
зидови били тешњи, а улице уже. Примицали су се главној кули. У њој
није било грађана, него на стотине слугу и… Па овде нема топова! По
том се овај замак разликује од других.
Ниси видео топове! Ни један. Господе Боже на небу, нема топова, па
према томе ни опсадних топова. Кад би ти имао модерна оружја, а
бранитељи их не би имали, да ли би могао разорити зидине, врата,
обасути замак кишом ватрених кугли, запалити га и освојити?
Не бих могао прећи први јарак!
Опсадни топови би загорчали живот браниоцима, али могли би се
заувек бранити. Ако би војска била одлучна, и ако би их било доста, са
довољно хране, воде и муниције.
А како прећи јарак? Бродом? На сплавовима опремљеним
заштитним кулама?
Смишљао је план кад носиљка стаде. Хиро-мацу сиђе. Налазили су
се у уској слепој улици. Голема, гвожђем ојачана, дрвена врата била су
усађена у зид висок седам метара који се стапао са спољним стубовима
утврђене зграде над њима, а опет је био доста далеко од главне куле
која је одавде деловала углавном замагљено. За разлику од свих
осталих врата, ова су чували Смеђи, једини Смеђи што их је Блекторн
видео на подручју замка. Било је очито да се више него радују што
виде Хиро-мацуа. Сиви се окрену и оду. Блекторн запази да их Смеђи
непријатељски гледају.
Дакле, они су непријатељи!
Врата се нагло отворе и он уђе за старцем. Сам. Остали самураји
остадоше испред. Унутрашње двориште опет су чували Смеђи, а и врт
иза дворишта. Прођу кроз врт и уђу у зграду. Хиро-мацу збаци
сандале, а и Блекторн.
Унутра је ходник био богато покривен татамијима, оним
простиркама од рогозине, чистим и пријатним за ноге, које су
покривале подове у свакој кући, осим у најсиромашнијима. Блекторн је
већ запазио да су отприлике све рогозине подједнаке величине, два
метра са метар. Кад размислим о томе, рече самом себи, још нисам
видео ниједну простирку која би била по некој другој величини
обликована или изрезана. И нисам наишао на собу необичног облика!
Па све су просторије одреда четвртасте или правоугаоне! Наравно!
Значи да све куће − или собе − морају бити грађене тако да у њих стане
одређен број простирки. Значи да су све подједнако велике! Јако
необично!
Попну се уза завојите, лако одбрањиве степенице па крену
ходницима и степеницама. Било је много стражара, све сами Смеђи.
Сунчани су зраци бацали занимљиве шаре кроз пушкарнице. Блекторн
установи да су сад високо изнад три главна спољна зида. Град и лука
су били шарен јорган испод њих.
Ходник оштро заокрене и заврши за педесет корака. Блекторн у
устима осети жуч. Без бриге, рече у себи, одлучио си шта ћеш да
урадиш! Изјаснио си се!
Задња врата штитила је група самураја на челу са младим
официром. Сваки са десницом на балчаку мача, а с левицом на
корицама, непокретни и спремни, буљили су у двојицу који су им се
примицали.
Њихова спремност ободри Хиро-мацуа. Лично је пробрао ове
стражаре. Мрзео је замак, па опет помисли, како је Торанаги опасно
што је дошао непријатељу у руке. Чим се јуче искрцао, појурио је
равно Торанаги да му исприча шта се догодило и да сазна да ли се
током његовог одсуства догодило нешто ново. Но, све је још било
мирно, иако су њихове уходе шаптале о опасним непријатељским
снагама на северу и на истоку, а и то да ће њихови главни савезници,
регенти Оноши и Кијама, моћни хришћански даимјои, прећи на страну
Ишида. Изменио је стражу и лозинке и поново замолио Торанагу да
отпутује, али узалуд.
Застане десет корака од официра.
 11
Заповедник страже, Јоши Нага, био је злоћудан и опасан
седамнаестогодишњак.
− Добро јутро, господару. Добро нам дошли натраг.
− Хвала. Господар Торанага ме очекује.
− Да. − Па да Хиро-мацу и није био очекиван, Нага би га ипак
пропустио. Тода Хиро-мацу спадао је у три особе на свету које је
требало пропустити Торанаги и по дану и по ноћи, и без договора.
− Претражите варварина − рече Нага. Био је он пети Торанагин син,
с једном од наложница, а оца је обожавао.
Блекторн се ћутке предаде схвативши шта они раде. Двојица
самураја која су га претражила били су јако вични. Њима ништа не би
промакло.
Нага махне осталим својим људима. Одмакну се. Отвори дебела
врата.
Хиро-мацу уђе у голему собу за аудијенције. Одмах иза прага је
клекнуо, положио мачеве на под испред себе, ослонио се длановима на
под уз мачеве и дубоко наклонио главу, чекајући у том смерном ставу.
Вечно будни Нага даде Блекторну знак да учини исто.
Блекторн уђе. Просторија је била дуга и широка четрдесет, а висока
десет корака. Простирке татами биле су најбољег квалитета, дебеле
четири прста, беспрекорне. На супротном зиду била су двоја врата. У
удубљењу у зиду близу издигнутог простора стајала је мала земљана
ваза с једном једином гранчицом трешњиног цвета и то је просторију
испуњавало бојом и мирисом.
Обоја врата била су под стражом. Десет корака од узвишења у кругу
је још двадесет самураја седело прекрштених ногу и гледало према
зидовима.
На једном једином јастуку на узвишењу седео је Торанага.
Поправљао је сломљено перо на крилу сокола са кукуљицом, нежно
као резбар у слоновачи.
Нико у соби, а ни он, није се осврнуо на Хиро-мацуа ни посветио
пажњу Блекторну кад је ушао и застао поред старца. Но, за разлику од
Хиро-мацуа, Блекторн се наклонио онако како му је показао Родригес,
а онда дубоко уздахне. Седне прекрстивши ноге и запиљи се у
Торанагу. Све очи бесно су гледале Блекторна. Нага је стајао на
вратима с десницом на мачу. Хиро-мацу је већ шчепао свој мач, иако
му је глава још била спуштена.
Блекторн се осећао разголићен, али се запутио и сад је једино могао
да чека. Родригес је казао: ’С Јапанцима се мораш понашати као
краљ!’ Па иако ово није било краљевско понашање, беше више него
довољно. Торанага полако подигне поглед.
Блекторну избије зној на слепоочницама јер све што му је Родригес
испричао о самурајима као да се саткало у овом једном једином човеку.
Осећао је како му зној капље низ образ на браду. Присили своје плаве
очи да буду чврсте и да не трепћу. Лице му беше мирно.
И Торанагин је поглед био исто тако устаљен. Блекторн осети како
га дохвата готово надљудска власт тог човека. Присили се да полако
изброји до шест, а онда спусти главу па се полако опет наклони уз
ситан спокојан смешак.
Торанага га је кратко погледао равнодушна лица, а онда склони
поглед и опет се посвети свом послу. У просторији је и даље владала
напетост.
Била је то млада, тек сазрела сива соколица. Пред Торанагом је
клечао соколар, стари квргави самурај и држао соколицу као да је од
танког стакла. Торанага пререже сломљено перо, урони у лепак
сићушну бамбусову иглу па је гурне у бадрљицу, а онда нежно пребаци
то обрезано перо преко другог краја. Намештао је док се нису сасвим
спојили па их повезао свиленим концем. Зазвецкају звонца на њеним
ногама, а он јој миловањем смањи страх.
Јоши Торанага, господар Кванта, осам покрајина, главар племена
Јоши, врховни заповедник источних армија и председник Регентског
већа, беше онизак човек великог стомака и крупног носа, густих
тамних обрва, проседих ретких бркова и браде. На лицу су му се
највише истицале очи. Имао је педесет и осам година, а за своје године
био је снажан. Носио је једноставни кимоно, обичну униформу
Смеђих и памучни појас, али његови мачеви су били најбољи на свету.
− Ево, лепотице − рече јој с љубавничком нежношћу. − Сад си опет
читава. − Пером помилује птицу која је седела на соколаревој руци у
рукавици. Задрхтала је и задовољно се чистила. − Опет ће нам летети
за недељу дана.
Соколар се наклони и оде. Торанага пребаци поглед на двојицу уз
врата.
− Добро дошао, ’Челична песницо’, драго ми је што те видим −
рече. − Дакле, ово је твој чувени варварин?
− Да, господару. − Хиро-мацу се примакне. Мачеве је према обичају
оставио крај врата, али Торанага је инсистирао да их понесе са собом.
− Непријатно бих се осећао да их немаш у рукама − казао је.
Хиро-мацу му захвали. Уз све то, седео је пет корака од њега. По
обичају се нико није смео наоружан ближе примаћи Торанаги. У првом
реду стражара налазио се Усаги, муж Хиро-мацуове драге унуке, а он
му одсечно климне главом. Младић се дубоко поклони, почашћен што
га је приметио. Можда бих га морао службено усвојити, сав сретан
помисли Хиро-мацу, раздраган при помисли на своју најмилију унуку
и на првога праунука којим су га лане обрадовали.
− Како су ти леђа? − брижно упита Торанага.
− У реду! Хвала, господару, али признајем, драго ми је што сам се
искрцао с оног брода и што сам опет на копну.
− Чујем да овде имаш нову играчку да убијаш доконо време, нех?
Старац се грохотом насмеја.
− Само вам могу рећи, господару, да нисам докон. Годинама нисам
био оволико запослен.
Торанага се с њим смејао.
− Онда бисмо је морали наградити. Твоје здравље ми је важно.
Смем ли јој послати знак своје захвалности?
− Ах, Торанага-сама, тако сте добри. − Хиро-мацу се уозбиљи. − Све
бисте нас могли наградити, господару, кад бисте сместа напустили ово
гнездо стршљенова па се вратили у свој дворац у Еду где вас могу
заштитити ваши вазали. Овде смо голи. Ишидо може сваког трена…
− Хоћу, чим се закључи седница Регентског већа. − Торанага се
окрене и махне Португалцу мршавог лица који је стрпљиво седео у
његовој сенци. − Хоћеш ли ми сад преводити, пријатељу?
 − Свакако, господару. − Свештеник с тонзуром око главе приступи.
Вичном се љупкошћу наклони на јапански начин пред узвишењем.
Тело му је било исто онако мршаво као и лице, а очи тамне и влажне,
пуне мирне усредсређености. Носио је чарапице-ципеле таби и широк
кимоно који му је добро стајао. С појаса му је висила бројаница и
златни изрезбарени крст. Хиро-мацуа поздрави као себи равна, а онда
љубазно баци поглед на Блекторна.
− Зовем се Мартин Алвито, из Дружбе Исусове, капетане-пилоте.
Господар Торанага замолио ме да му будем тумач.
− Најпре му реци да смо непријатељи и да…
− Све у своје време − благо га прекине отац Алвито па дода: −
Можемо говорити португалски, шпански или, јасно, латински, шта
желиш.
Блекторн је свештеника видео тек кад је приступио. Скривало га је
узвишење и самураји. Но, очекивао га је, јер Родригес га је упозорио.
А оно што је видео, згадило му се. Префињена елеганција, оличење
снаге и језуитске природне моћи. Рачунао је да ће свештеник бити
много старији с обзиром на његов утицајан положај и на то како је
Родригес о њему говорио. Но, он и језуит били су заправо вршњаци.
Можда је свештеник био коју годину старији.
− Португалски − рече, мрзовољно, надајући се да би му то могло
дати лагану предност. − Ти си Португалац?
− Имам ту повластицу.
− Млађи си него што сам очекивао.
− Сењор Родригес врло је љубазан, верује ми више него што
заслужујем. Одлично те описао. А и твоје јунаштво.
Блекторн виде како се он окреће па неко време течно и љубазно
говори Торанаги, што га још више збуни. Само је Хиро-мацу, од свих
људи у просторији, помно слушао и мотрио. Остали су окамењено
буљили у празно.
− Сад ћемо почети, капетан-пилоте. Молим лепо, послушај све што
каже господар Торанага, без прекидања − почне отац Алвито. − Онда
ћеш одговарати. Одсада, ја ћу готово истовремено преводити оно што
кажеш, па те молим да одговараш са великом пажњом.
− У чему је ствар? Ја ти не верујем!
 Отац Алвито одмах то преведе Торанаги који се наочиглед смркне.
Пази, у себи ће Блекторн, он се с тобом поиграва као с рибом! Три
златне гвинеје на према излизаном новчићу четвртаку да ме он може
жедног превести преко воде кад год зажели. Преводио он тачно или не,
на Торанагу морам оставити добар утисак. Можда ми је ово једина
прилика.
− Веруј да ћу тачно преводити шта говориш, како најбоље знам и
умем. − Свештеников је глас био благ и сасвим смирен. − Ово је двор
господара Торанаге. Ја сам службени тумач Регентског већа, генерала
господара Торанаге и генерала господара Ишида. Господар Торанага
ме већ низ година части својим поверењем. Предлажем ти да искрено
одговараш, јер буди уверен да је он јако бистар човек. Такође бих
морао истаћи да ја нисам отац Себастио који је можда превише ватрен,
а на несрећу не говори баш добро јапански и на несрећу нема баш
велико искуство о Јапану. Твоје изненадно присуство одузело му је
милост Божју и на жалост допустио је да га савлада његова прошлост.
Родитеље, браћу и сестре на најужаснији начин су му поклали у
Холандији твоји… војници војводе Оранског. Молим те да му уделиш
опроштај и саучешће. − Добродушно се насмешио. − На јапанском се
непријатељ каже теки. Можеш то рећи ако желиш. Ако прстом упреш
у мене и изговориш ту реч, господар Торанага ће јасно разумети шта
мислиш. Да, ја сам твој непријатељ, капетане-пилоте Џоне Блекторне.
Потпуни! Али нисам твој убица. То ћеш ти сам обавити.
Блекторн је пратио како Торанаги тумачи оно што је рекао, зачу како
је неколико пута изговорио реч теки и запита се да ли то заиста значи
непријатељ. Јасно да значи, закључи. Овај човек није као онај.
− Молим те, заборави на трен да ја постојим − рече отац Алвито. −
Ја сам тек средство да господар Торанага сазна твоје одговоре, као и
зато да његова питања теби пренесем. − Отац Алвито се смири, окрене
се према Торанаги и уљудно се наклони.
Торанага је кратко говорио. Свештеник поче преводити, са
закашњењем од две-три речи. Његов глас беше непогрешиво огледало
Торанагина нагласка и дубљег значења.
− Зашто си непријатељ Цукку-сану, мом пријатељу и тумачу, који
ником није непријатељ? − Ту дода отац Алвито, као објашњење: −
Будући да Јапанци не могу изговорити моје име надимак ми је Цукку-
сан. Њихов језик нема звук за Т ни ’ч’! ’Цукку’ је игра речи од
јапанског ’цујаку’ што значи тумачити. Молим, одговори на питање.
− Непријатељи смо зато јер су наше земље у рату.
− Ох? Која је твоја земља?
− Енглеска.
− Где је то?
− То је острвско краљевство, хиљаду миља северно од Португала.
Португал је део полуострва у Европи.
− Откад сте у рату са Португалом?
− Откако је Португал постао вазалска држава Шпаније. Било је то
1580. Пре двадесет година. Шпанија је освојила Португал. Већ готово
тридесет година ми ратујемо против Шпаније.
Блекторн запази Торанагино изненађење и упитан поглед упућен
оцу Алвиту који је спокојно зурио у даљину.
− Кажеш да је Португал део Шпаније?
− Да, господару Торанага. Вазалска држава. Шпанија је поразила
Португал и сад је то иста земља, са истим краљем, али већином у свету
Португалци су подложни Шпанцима, а у шпанском царству не
уважавају њихове вође.
Дуга тишина. Онда се Торанага обрати равно језуиту који се
смешкао и детаљно одговарао.
− Шта је рекао? − оштро запита Блекторн.
Отац Алвито није одговорио него је као и пре, превео, готово
истовремено, опонашајући његову интонацију, настављајући своје
виртуозно превођење. Торанага равно одговори Блекторну, тврдим
крутим гласом:
− Шта ја кажем, тебе се не тиче. Кад будем хтео да нешто знаш,
рећи ћу ти.
− Опростите, господару Торанага, нисам желео бити неуљудан.
Смем ли вам рећи да долазимо у миру…?
− Засад ми ништа не мораш рећи. Држи језик за зубима док не
затражим одговор. Разумеш ли?
− Да. − Грешка број један. Чувај се! Не смеш грешити, помисли.
 − Зашто ратујете против Шпаније? И Португала?
− Делимично зато што би Шпанија хтела да освоји цео свет, а ми
Енглези и наши савезници Холанђани, не дамо да нас покоре. А делом
и због наше вере.
− Ах! Верски рат? Која је твоја вера?
− Хришћанин сам. Наша црква…
− Португалци и Шпанци су хришћани! Рекао си да си ти друге вере.
Које си ти вере?
− Хришћанске. Тешко је то објаснити једноставно и брзо, господару
Торанага. Обе су вере…
− Брзина није потребна, господару пилоте, него само истина. Имам
много времена. Јако сам стрпљив. Образован си човек, очигледно ниси
сељак, па можеш бити једноставан или сложен, већ како желиш. Само,
буди јасан! Ако скренеш са теме, ја ћу те вратити на њу. Шта си оно
говорио?
− Моја је вера хришћанска. Постоје две главне хришћанске вере,
протестанти и католици. Енглези су претежно протестанти.
− Обожавате истога Бога, Богородицу и дете?
− Не, господару. Не онако као католици. − Шта ли га занима?, питао
се Блекторн. Је ли он католик? Да одговарам оно за шта мислим да он
жели чути, или оно што сматрам истином? Је ли он антихрист? Није ли
језуита назвао ’пријатељу’? Је ли Торанага симпатизер католика или ће
постати католик?
− Верујеш ли да је Исус Бог?
− Верујем у Бога − опрезно ће он.
− Не избегавај директно питање! Верујеш ли да је Исус Бог? Да или
не?
Блекторн је знао да би га сваки католички суд на свету већ давно
осудио због кривовере. А и већина, а можда и сви, протестантски
судови. И само оклевање пре одговора на такво питање беше признање
да сумња. Сумња беше хереза. ’На питања о Богу не може се
одговарати само са ’да’ и ’не’. Морају бити нијансе и за ’да’, и за ’не’!
Не знамо сигурно о Богу све док не умремо! Да, верујем да је Исус био
Бог, али не, засигурно не знам све док не умрем.’
 − Зашто си смрскао свештеников крст тек што си дошао у Јапан?
Блекторн није очекивао ово питање. Зна ли Торанага све што се
догодило откако сам стигао?
− Овај… хтео сам да даимјо Јабу схвати да је језуит отац Себастио,
тамошњи једини тумач, мој непријатељ, и да не заслужује поверење,
бар не по мом мишљењу. Зато што нисам био сигуран хоће ли он тачно
преводити као што сад преводи отац Алвито. На пример, оптужио нас
је да смо гусари. Нисмо гусари, долазимо у миру.
− Ах, да! Гусари! Мало касније ћу се вратити на гусарство. Кажеш
да су обе ваше секте хришћанске? Обе обожавају Исуса Христа? Зар
није бит његовог учења: ’воли ближњег свог’?
− Да.
− Како онда можете бити непријатељи?
− Њихова вера… Њихова верзија хришћанства погрешно је
тумачење Светог писма.
− Ах! Напослетку смо нешто постигли. Дакле, ви ратујете због
разлика у мишљењу око тога шта је Бог и шта није Бог?
− Да.
− То је јако глуп разлог ратовању.
− Слажем се − рече Блекторн. Погледа свештеника. − Слажем се
свим срцем.
− Колико је бродова у твојој флоти?
− Пет.
− А ти си био главни пилот?
− Да.
− Где су остали?
− На пучини − опрезно ће Блекторн, настављајући своју лаж,
претпостављајући да је Алвито навео Торанагу да поставља одређена
питања. − Раздвојили смо се у олуји и раштркали. Не знам тачно где су,
господару.
− Твоји су бродови били енглески?
− Не, господару. Холандски! Из Холандије.
− Зашто Енглез води холандске бродове?
 − Ништа необично, господару. Ми смо савезници. Понекад
португалски пилоти воде шпанске бродове и флоте. Схватио сам да
португалски пилоти управљају, према закону, неким вашим
прекоокеанским бродовима.
− Зар нема холандских пилота?
− Много, господару, али Енглези су искуснији за тако дуг пут.
− А зашто ти? Зашто су узели тебе да им водиш бродове?
− Вероватно зато што ми је мајка Холанђанка, што течно говорим
њихов језик и искусан сам. Мени је та прилика одговарала.
− Зашто?
− Била ми је то прва прилика да допловим у ове воде. Енглески
бродови нису имали намеру да плове овако далеко. Била је то добра
шанса да препловим земљу.
− А ти си, пилоте, приступио флоти због своје вере? И да се бориш
против својих непријатеља, Шпаније и Португала?
− Ја сам у првом реду пилот, господару. У овим водама никад још
није био ниједан Енглез ни Холанђанин. Ми смо у првом реду
трговачка флота, али имамо и писма са дозволом да нападамо
непријатеља у Новом свету. У Јапан смо дошли ради трговине.
− Каква су то писма?
− Законске дозволе које издаје круна или влада, а овлашћују нас да
се боримо против непријатеља.
− Ах, а непријатељи су ти овде. Хоћеш ли и овде с њима да ратујеш?
− Кад смо овамо кренули, господару, нисмо знали шта нас чека.
Овамо смо дошли само ради трговине. Ваша земља готово је непозната
за нас, то је легенда. Португалци и Шпанци ћуте као заливени о овом
крају света.
− Одговори на питање! Овде су твоји непријатељи. Хоћеш ли и овде
са њима да ратујеш?
− Ако нас они нападну, хоћу. Торанага се раздражено помакне.
− Ваша је ствар оно што радите на мору или у својим земљама. Но,
овде вреди јединствен закон за све, а странци у нашој земљи бораве
само зато јер им је то допуштено. Било какав јавни преступ или свађу
сместа кажњавамо смрћу. Наши закони су јасни и мора их свако
слушати. Разумеш ли?
− Да, господару, али ми долазимо у миру. Овамо смо дошли ради
трговине. Да ли би могли расправљати о трговини, господару? Морао
бих свој брод извући на бок да га поправимо. Оштећен је у олуји. Све
можемо платити. Даље, ту је и питање…
− Кад будем желео говорити о трговини или о било чему другом,
рећи ћу ти. У међувремену молим да се ограничиш на то да одговараш
на питања. Дакле, у експедицију си приступио да тргујеш и стичеш
добит, а не из дужности или оданости? Ради новца?
− Да. То је наш обичај, господару. Да будем плаћен и да имам удео у
свакој пљачк… свакој трговини, и у свом освојеном непријатељском
благу.
− Значи да си плаћеник?
− Узели су ме за главног пилота, да водим експедицију. Да! −
Блекторн је осећао Торанагино непријатељство, али није схватао
разлог. Шта сам погрешно рекао? Није ли свештеник рекао да ћу убити
самог себе? − Код нас је то нормалан обичај, Торанага-сама − рече.
Торанага почне разговарати с Хиро-мацуом. Погледају се, очито се
сложивши. Блекторну се учини да им на лицу види гнушање. Зашто?
Очигледно то има везе са ’плаћеником’, помисли. Каквог зла има у
томе? Зар није свако плаћен? Како да иначе зарадимо довољно новца за
живот? Па и ако наследиш земљу, свеједно ти…
− Мало пре си рекао да си овамо дошао ради мирне трговине −
говорио је Торанага. − А зашто онда носиш толико топова, барута,
мускета и набоја?
− Наши шпански и португалски непријатељи јако су моћни и
снажни, господару Торанага. Морамо се заштитити и…
− Кажеш да је твоје оружје искључиво одбрамбено?
− Не. Не служи нам само за заштиту него и да нападамо
непријатеље. А у обиљу га производимо ради трговине. Најбоље
оружје на свету! Можда би са вама могли трговати њиме или осталом
робом коју возимо.
− Шта је гусар?
− Одметник од закона који силује, убија и пљачка из личне користи.
 − Зар то није исто што и плаћеник? Зар ти то ниси? Гусар и
гусарски вођа?
− Не. Истина је, моји бродови носе писма законских владара
Холандије, којима смо овлашћени да водимо рат по свим морима и
земљама где су досад владали наши непријатељи. И да нађемо
тржишта за своју робу! За Шпанце и за већину Португалаца, да, ми
смо гусари и кривоверници, али понављам, заправо то нисмо!
Отац Алвито преведе, а онда се мирно али одлучно обрати
Торанаги.
О, Боже, кад бих ја могао говорити овако равно, помисли Блекторн
проклињући. Торанага погледа Хиро-мацуа и старац постави неколико
питања језуиту који подробно одговори. Тада се Торанага окрене
Блекторну, а глас му постаде још строжи.
− Цукку-сан тврди да је та Холандија, та Низоземска, све до пре
неколико година била вазал шпанског краља. Је ли то истина?
− Да.
− Значи да се Холанђани, твоји савезници, буне против свога
законитог краља?
− Боре се против Шпанаца, то да, али…
− Није ли то побуна? Да или не?
− Да. Но, постоје оправдане околности. Озбиљне оправд…
− Нема оправданих околности ако се ради о побуни против
сувереног господара.
− Осим ако победимо.
Торанага га пажљиво погледа, а онда се бучно насмеја. У смеху је
нешто рекао Хиро-мацуу, а Хиро-мацу климне главом.
− Да, господару странче, који имаш немогуће име, да. Навео си
једину оправдану околност. − Опет церекање, а онда добро
расположење ишчезне исто онако брзо као што је и дошло.
− Хоћете ли победити?
− Хај!
Торанага опет проговори, али свештеник није одмах превео. Чудно
се смешкао, очију упртих у Блекторна. Уздахнуо је и рекао:
− Јеси ли баш сигуран?
 − Је ли то запитао он или ме то питаш ти?
− То пита господар Торанага. Мој… он је то рекао.
− Да. Реци му: да, баш сам сигуран. А смем ли, молим, објаснити
зашто?
Отац Алвито говорио је Торанаги много дуже него што је било
потребно да преведе то једноставно питање. Јеси ли баш тако миран
као што се правиш?, хтео га је упитати Блекторн. Који ће ми кључ тебе
откључати? Како да те разорим?
Торанага је говорио и извадио лепезу из рукава. Отац Алвито опет
поче преводити, уз ону исту језиву нељубазност бремениту иронијом.
− Да, пилоте, смеш ми рећи зашто мислиш да ћете победити у том
рату.
Блекторн се трудио да остане миран, уверен да га свештеник држи у
шаху.
− Ми сада владамо европским морима, на већини европских мора −
рече он исправљајући се. Не претеруј, говори истину, мало је изврни,
као што је сигурно изврће и језуит, али реци истину. − Ми Енглези
разбили смо две велике шпанско-португалске ратне Армаде − инвазије
− и нема изгледа да би они могли створити нове. Наше мало острво је
тврђава и сада смо сигурни. Наша морнарица влада морима. Наши су
бродови бржи, модернији и боље наоружани. Шпанци нису потукли
Холанђане након више од педесет година терора, инквизиције и
крвопролића. Наши су савезници сигурни, јаки. И још нешто… они на
смрт пуштају крв Шпанском царству. Победићемо зато јер
господаримо морима и зато што шпански краљ у својој таштој
бахатости, не жели дати слободу страном народу.
− Ви господарите морима? И нашим морима? Морима око наших
обала?
− Не, јасно да не, Торанага-сама. Нисам хтео испасти бахат. Јасно,
мислио сам на европска мора, иако…
− Добро, драго ми је да је то јасно. Шта си хтео рећи? Иако…?
− Иако ћемо на свим морима ускоро покосити непријатеља −
разговетно ће Блекторн.
− Кажеш ’непријатеља’! Можда смо и ми твоји непријатељи? А шта
онда? Хоћеш ли покушати потопити наше бродове и опустошити наше
обале?
− Не могу замислити да вам будем непријатељ.
− Ја могу, врло лако. И шта онда?
− Ако ударите на моју земљу, напао бих вас и покушао вас победити
− рече Блекторн.
− А ако ти твој владар нареди да нас овде нападнеш?
− Саветовао бих: Не! Одлучно. Наша краљица би ме послушала.
Она је изузетно мудр…
− Вама влада краљица, а не краљ?
− Да, господару Торанага. Наша краљица је мудра. Она не би… не
би могла издати тако неразумну наредбу.
− А ако би је издала? Ако би то учинио твој законити владар?
− Онда бих препоручио Богу душу јер бих сигурно умро, на овај
или на онај начин.
− Да, погинуо би и ти и твоје легије. − Торанага је ћутао, а тад ће: −
Колико ти је времена требало да стигнеш овамо?
− Готово две године. Тачно: година, једанаест месеци и два дана.
Приближно поморски пут од дванаест хиљада поморских миља.
Отац Алвито преведе и дода кратко разјашњење. Торанага и Хиро-
мацу запиткивали су свештеника, а он је климао главом и одговарао.
Торанага се замишљено хладио лепезом.
− Претворио сам време и удаљеност у њихове мере, капетане-
пилоте Блекторн − уљудно ће свештеник.
− Хвала.
Торанага му се опет директно обраћао.
− Како си овамо дошао? Којим путем?
− Кроз Магеланов мореуз. Да имам поморске карте и ротеиросе,
јасно бих то показао, али су ми их украли, однели из мог брода заједно
са овлашћењима и свим мојим исправама. Ако ви…
Блекторн застане док је Торанага плаховито разговарао са Хиро-
мацуом који је био исто тако сав изван себе.
− Кажеш да су ти нестале − украдене − све твоје исправе?
− Да.
 − То је грозно, ако је истинито. Ми у Ниппону − Јапану − гнушамо
се крађе. Крађа се кажњава смрћу. Одмах ћемо то истражити. Чини се
невероватним да би то починио било који Јапанац, иако ту и тамо и код
нас има подлих разбојника и гусара.
− Можда су их ставили на друго место − изјави Блекторн − и негде
сакрили на сигурно, али те су исправе драгоцене, господару Торанага.
Без поморских карти ја сам као слепац у лавиринту. Желите ли да вам
разјасним своје путовање?
− Да, али касније. Најпре ми реци зашто си прешао сву ту
раздаљину?
− Дошли смо да у миру тргујемо − понови Блекторн, уздржавајући
нестрпљивост. − Да тргујемо и отпловимо кући. Да обогатимо и себе и
вас, и да покушамо…
− Обогатите себе и нас? Шта је важније?
− Јасно, обе стране морају имати користи, а трговина мора бити
поштена. Ми тражимо дугорочне трговачке односе. Понудићемо вам
боље услове него Португалци и Шпанци и пружити вам боље услуге.
Наши трговци… − Блекторн ућута зачувши испред просторије снажне
гласове. Хиро-мацу и пола стражара одмах се створише крај врата, а
остали се помере у чврст чвор и заклоне узвишење. Припреме се и
самураји на унутрашњим вратима. Торанага се није мицао. Обратио се
оцу Алвиту.
− Приступи овамо, капетане Блекторн, даље од врата − рече отац
Алвито, брижно суздржавајући журбу. − Ако ти је живот мио, немој се
нагло мицати и ништа не говори. − Полако оде на лева унутрашња
врата и седе уз њих.
Блекторн се нелагодно наклони Торанаги који се није освртао на
њега. Тад опрезно пође према свештенику, дубоко свестан да је с
његове тачке гледишта тај разговор био потпуни неуспех.
− Шта се догађа? − прошапта кад су сели.
Оближњи стражари претећи се укруте, а свештеник им журно
нешто рече како би их примирио.
− Кад следећи пут проговориш, мртав си − рече он Блекторну и
помисли: што пре, то боље. Одмереном спорошћу извади из џепа
марамицу и обриса зној с руку. Била му је потребна сва његова
мудрост и снага да остане миран и добродушан за време разговора с
јеретиком који је испао гори него што су очекивали он и отац-
визитатор.
− Мораћеш присуствовати? − запитао га је синоћ отац-визитатор.
− Торанага ме изричито замолио.
− Мислим да је то врло опасно за тебе и за све нас. Можда би могао
да се правиш да си болестан. Ако одеш тамо, мораш да преводиш оно
што говори гусар, а по оном што пише отац Себастио он је ђаво на
земљи, лукав као Жидов.
− Много је боље што ћу бити тамо, еминенцијо. Бар ћу моћи да
онемогућим гусарове мање очигледне лажи.
− Зашто је овамо дошао? Зашто сад кад је све опет постало
одлично? Зар они заиста имају још бродова на Тихом океану? Је ли
могуће да су послали бродове против шпанске Маниле? Нимало не
марим за тај одвратни град и за све шпанске градове на Филипинима,
али непријатељска флота у Тихом океану!… То би изазвало ужасне
последице за нас овде у Азији. А ако он добије Торанагину или
Ишидову наклоност? Или било којег моћнијег даимјоа? Па, биће
ужасно тешко, најблаже речено.
− Гусар је овде… Срећом, можемо са њим да се обрачунамо.
− Бог ми је сведок, кад не бих знао супротно, готово бих поверовао
да су га Шпанци, или, још вероватније, њихови фанатици, фрањевци и
бенедиктинци, намерно овамо довели, само да нам загорчају живот.
− Можда јесу, светости. Ти фанатици би све учинили да нас униште.
Но, то је пука љубомора зато што смо ми успели овде где су они
пропали. Бог ће им сигурно указати на грешке! Можда ће Енглез сам
себе покопати пре него што нам направи штету. Његови ротеироси
доказују да је гусар и гусарски вођа!
− Прочитај их Торанаги, Мартине. Оне делове у којима описује
пљачку небрањених насеља од Африке до Чилеа, и списак плена и
убистава.
− Можда бисмо требали причекати, светости. Увек можемо изаћи са
ротеиросима. Надајмо се да ће и без њих сам себе уништити!
Отац Алвито опет обриса дланове. Осећао је Блекторнов поглед.
Боже, смилуј ти се, помислио је. Након онога што си рекао Торанаги,
твој живот не вреди ни пребијеног новчића, а што је још горе, твоја се
душа не може спасити. Разапеће те и без доказа у твојим ротеиросима.
Да их пошаљемо натраг оцу Себастију да их он врати Мури? Шта би
Торанага учинио ако се исправе не нађу? Не, за Муру је то опасно!
Затрепере главна врата и отворе се.
− Господар Ишидо жели да вас посети, господару − најави Нага. −
Он је… он је ту у ходнику и жели да вас посети. Одмах, рекао је.
− Сви на своја места! − рече Торанага својим људима. Одмах га
послушају. Но, сви самураји седели су према вратима. На челу им
Хиро-мацу, олабавивши мачеве у корицама. − Нага-сане, реци
господару Ишиду да је увек добродошао. Замоли га нека уђе.
Висок човек уђе у собу. За њим десет његових самураја, Сивих, али
остану на вратима, а на његов знак седну прекрштених ногу.
Торанага се свечано наклони, а наклон му би узвраћен једнаком
мером.
Отац Алвито хвалио је своју добру срећу што је присутан.
Неизбежан сукоб двојице супарничких вођа потпуно ће променити ток
царства и будућност мајке цркве у Јапану, па би сваки путоказ или
наговештај који би језуитима помогли да одлуче куда да пребаце свој
утицај, били неизрециво важни. Ишидо беше зен-будист и фанатични
антихрист. А Торанага зен-будист и изразити симпатизер. Но, већином
су хришћански даимјои подржавали Ишида, јер су се бојали − а отац
Алвито је сматрао оправдано − Торанагиног успона. Хришћански
даимјои су сматрали, ако Торанага истисне Ишида из Регентског већа,
сву ће власт приграбити. А кад се домогне власти, мислили су они,
примениће Таикове ’Указе о изгону’ и искоренити праву веру.
Међутим, уклоне ли Торанагу, биће осигурана сукцесија, истина, слаба
сукцесија, и мајка црква ће се развијати.
Како је слабила приврженост хришћанских даимјоа, тако је било и
са свим осталим даимјоима у земљи, па је равнотежа снага ових
супарника непрестано била неуједначена. Нико није знао са
сигурношћу која страна је заправо моћнија. Па ни он, отац Алвито,
најобавештенији Европљанин у царству, није могао сигурно открити
коју ће страну подржати хришћански даимјои кад дође до отвореног
сукоба, ни која ће страна победити.
 Гледао је како Торанага силази са узвишења и пролази кроз
сигурносни круг својих људи.
− Добро дошли, господару Ишидо. Молим вас, тамо седите!
− Торанага покаже онај један једини јастук на узвишењу. − Хтео бих
да вам буде удобно.
− Хвала, али не, господару Торанага! − Ишидо Казунари био је
мршав и врло тамнопут, годину дана млађи од Торанаге. Били су
древни непријатељи. Осамдесет хиљада самураја у замку Осаке и око
њега слушало је сваки његов миг, јер он је био главнокомандујући, па и
командант наследникове телесне гарде, врховни генерал западних
војних снага, освајач Кореје, члан Регентског већа и генерални
инспектор свих снага покојног Таика, а то су према закону биле све
војске свих даимјоа у целом краљевству. − Не, хвала! − понови. − Било
би ми непријатно да мени буде удобно док вама није, нех? Једног дана
узећу ваш јастук, али данас не.
Гневна струја подиђе Смеђе на ту Ишидову притајену претњу, али
Торанага љубазно одговори:
− Дошли сте у најзгоднији час. Управо сам завршавао разговор са
новим варварином. Цукку-сане, молим те, реци му нека устане.
Свештеник послуша. И преко просторије осећао је Ишидову
нетрпељивост. Осим што је био антихрист, Ишидо је строго осуђивао
све Европљане и желео је да им се потпуно затвори царство.
Ишидо погледа Блекторна с изразитим гађењем.
− Чуо сам да је ружан, али нисам знао колико је ружан. Говорка се
да је гусар. Је ли?
− Зар у то можете сумњати? А он је и лажљивац.
− Онда пре него што га разапнете, молим вас, дајте га мени на пола
дана. Можда ће се наследник забављати ако га види претходно с
главом на раменима. − Ишидо се храпаво насмеје. − Или би га можда
требало научити да плеше као медвед! Онда бисте га могли показивати
по целом царству као наказу са истока.
Иако је била истина да је Блекторн, зачудо, дошао са источног мора,
за разлику од Португалаца који су увек долазили са југа па су их зато
звали ’јужни варвари’, Ишидо је хтео дати до знања да је права наказа
Торанага који је управљао источним покрајинама.
 Но, Торанага се само смешкао, као да не разуме.
− Јако сте духовит човек, господару Ишидо − рече. − Но, слажем се,
што пре уклонимо варварина, то боље. Брбљив је, набусит, гласан. Да,
чудовиште, али има малу вредност и нимало пристојности. Нага-сане,
пошаљи га са стражом нека га затворе са злочинцима. Цукку-сане,
реци му нека пође за њима.
− Капетане-пилоте, мораш поћи с овим људима.
− Куда идем?
Отац Алвито је оклевао. Био је сретан што је победио, али
противник беше јунак и имао је бесмртну душу која се још могла
спасити.
− Затвориће те − рече.
− На колико?
− Не знам, синко. Како одлучи господар Торанага.

12
Док је Торанага гледао како варварин излази из просторије, невољно
је скренуо мисли са занимљивог разговора па се ухватио у коштац с
хитнијим проблемом, Ишидом.
Торанага је одлучио да не удаљи свештеника, јер је знао да ће тиме
још више разјарити Ишида, иако је исто тако био сигуран да би стална
свештеникова присутност могла бити опасна. Што странци мање знају,
то боље. Што се зна мање, то боље, помислио је. Хоће ли утицај
Цукку-сана на хришћанске даимјое бити за мене или против мене? Све
до данас бих му веровао, али између њега и варварина је било неких
чудних тренутака које још не разумем.
Ишидо намерно није поступао по уобичајеној уљудности него
одмах пређе на ствар.
− Поново морам питати, какав је ваш одговор Регентском већу?
− Понављам, као председник Регентског већа сматрам да одговор
није потребан. Склопио сам неколико небитних породичних веза. Није
потребан одговор.
− Свог сина Нагу-сана верили сте ћерком господара Масамунеа.
Једну своју унуку венчавате за сина и наследника господара Затакија, а
другу унуку за сина господара Кијаме. Сами бракови за феудалне
господаре или за њихове блиске сроднике нису према томе небитни, а
у оштром су сукобу с наредбама нашег господара.
Наш покојни господар Таико мртав је већ годину дана. На жалост.
Да! Жалим смрт господара, драже би ми било да је жив па да и даље
управља судбином царства. − Торанага с ужитком настави, окрећући
нож у старој рани: − Да је мој господар жив, сигурно би одобрио те
породичне везе. Његова упутства односила су се на бракове који су
претили сукцесији његове куће. Ја не претим његовој кући нити свом
рођаку Јаемону, наследнику. Задовољан сам као господар Кванта. Не
тражим више територија. Живим у миру са својим суседима и желим
да се настави његов мир. Тако ми Буде, ја нећу први прекршити мир!
Краљевством је шест векова харао непрекидни грађански рат. Пре
тридесет и пет година ситни даимјо Города је освојио Кјото, углавном
уз Торанагину помоћ. Током следећих двадесет година тај ратник је
правим чудом покорио половину Јапана, изградио планину од лобања
и прогласио се диктатором, па ипак још није био толико моћан да од
владајућег цара затражи да му додели наслов шогуна, иако је вукао
нејасно порекло од једног огранка Фуђимота. А онда је, пре шеснаест
година, Городу убио један његов генерал, а његова власт је пала у руке
његовог главног вазала и најуспешнијег генерала, сељака Накамуре.
У четири кратке године генерал Накамура је уз помоћ Торанаге
Ишида и осталих, искоренио Городине потомке, и читав Јапан довео
под своју апсолутну и јединствену управу. По први пут у историји
један човек је покорио цело краљевство. Победоносно је дошао у Кјото
да се поклони Сину неба, Го-Ниђу. А будући да се родио као сељак,
Накамура је морао прихватити нижу титулу ’квампаку’, главни
саветник, које се касније одрекао у корист свог сина, а себи узео
наслов Таико. Но, пред њим се клањао сваки даимјо, па и Торанага.
Невероватно, дванаест година је владао потпуни мир. Таико је лане
умро.
− Тако ми Буде! − понови Торанага. − Ја нећу први прекршити мир.
− Али поћи ћете у рат?
− Мудар човек припрема се за издају, нех? У свакој покрајини има
злих људи, неки су на високим положајима. Знамо како је варљивост
безгранична у људском срцу. − Торанага се укрути. − Таико је оставио
у баштину јединство, а сад смо расцепкани на мој исток и на ваш
запад. Регентско веће је подељено. Даимјои се свађају. Веће не може
управљати сеоцетом које је загађено стеницама, а камоли царством.
Што пре Таиков син постане пунолетан, то боље. Што пре будемо
имали другог квампакуа, то боље.
− Или можда шогуна? − значајно ће Ишидо.
− Квампаку, шогун, или Таико, моћ је једнака − рече Торанага. −
Шта вреди титула? Једино је важна власт. Города није постао шогун, а
Накамура је био више него задовољан насловом квампаку, а касније
Таико. Он је владао, а то је битно. Као да је важно што је мој господар
некад био сељак? Као да је важно што је моја породица стара? Као да
је важно што сте ви нискога порекла? Ви сте генерал, феудални
господар, у ствари, члан Регентског већа.
То је јако важно, помисли Ишидо. Ти то знаш, ја то знам. Зна то
сваки даимјо. Знао је то и Таико.
− Јаемон има седам година. За седам година постаће квампаку, а
дотле…
− За осам година, генерале Ишидо. Такав је наш историјски закон.
Кад мој рођак напуни петнаест година, постаће пунолетан и наследиће.
До тада ћемо у његово име владати нас петорица регената. Таква је
воља нашег покојног господара.
− Да. А он је наредио и то да регенти не смеју узимати таоце један
против другог. Наследникова мати госпа Очиба таоц је у вашем дворцу
у Еду, како бисте ви овде имали сигурност, а и то је кршење његове
воље. Свечано сте се сложили да ћете слушати све његове захтеве, као
и сви регенти. У ствари, исправу сте потписали својом крвљу.
Торанага уздахне.
− Госпа Очиба је у Еду у посети, јер јој је тамо сестра на порођају.
Њена сестра је жена мог сина и наследника. Место мога сина је у Еду
док сам ја овде. Шта је природније него да сестра у то време посећује
сестру? Зар она није тиме почашћена? Можда ћу да добијем првог
унука, нех?
− Наследникова мајка је најважнија госпа у царству. Она не би
смела бити у… − Ишидо је хтео рећи ’непријатељским рукама’, али се
предомислио: − У том страном граду. − Застане, а онда разговетно
дода: − Веће захтева да јој данас наредите да се врати кући.
Торанага избегне замку.
− Понављам, госпа Очиба није таоц, па према томе не подлеже
мојим наређењима нити је икада подлегала.
− Онда допустите да се друкчије изразим. Веће захтева да она
сместа дође у Осаку.
− Ко то захтева?
− Ја, господар Сугијама, господар Оноши и господар Кијама. Даље,
сви смо се сложили да овде причекамо док се она не врати у Осаку. Ту
су њихови потписи.
Торанага је пребледео. Досад је он надвладавао у већу тако да су
увек гласали подвојени са два према три. Никад није успео добити
четири гласа према један против Ишида, али ни Ишидо против њега.
Четири према један значило је усамљеност и пропаст. Зашто га је
Оноши изневерио? А Кијама? Обојица су били неумољиви
непријатељи још пре него што су прихватили страну веру. Какав утицај
сад има Ишидо над њима?
Ишидо је знао да је поколебао свог непријатеља, али морао је још
учинити један потез да победа буде потпуна. Зато је применио план
који су сковали он и Оноши.
− Сви ми регенти сложили смо се да је дошло време да докрајчимо
све оне који планирају да убију наследника да би се дочепали власти.
Издајицама ће бити суђено. Показиваћемо их по улицама као
најобичније злочинце, са целим њиховим родом, а смакнућемо их као
најобичније зликовце, са целим њиховим родом. Фуђимото, Такашима.
Ниског порекла, племенитог порекла, свеједно ко је то. И Миновара!
Гневни дрхтај оте се сваком Торанагином самурају јер такво
светогрђе против полукраљевских породица беше незамисливо.
Тад млади самурај Усаги, муж Хиро-мацуове унуке, скочи на ноге,
зајапурен од беса. Исуче убојити мач и баци се на Ишида. Гола
оштрица била је спремна за ударац обема рукама.
Ишидо се припремио за смртни ударац па се није ни померио да се
одбрани. Ово је он сањао, овоме се надао, а својим је људима наредио
нека се не мешају док он не погине. Кад би он, Ишидо, сад овде
погинуо од руке Торанагиног самураја, цео гарнизон у Осаки
оправдано би се могао сручити на Торанагу и заклати га, без обзира на
таоца. Онда би Торанагини синови због одмазде убили госпу Очибу, па
би преостали регенти били присиљени да заједничким снагама наступе
против Јошијева племена које би искоренили, јер би остало усамљено.
Тек тад би била загарантована сукцесија, а он, Ишидо, испунио би
своју дужност према Таику.
Но, ударац није пао. У задњи час Усаги се уразумио и, сав уздрхтао,
спремио мач у корице.
− Опростите, господару Торанага − рече понизно се клањајући. −
Нисам могао поднети срамоту да… да ви слушате такве… такве
увреде. Молим за допуштење… извињавам се и… молим за
допуштење да сместа починим сепуку јер са оволиком срамотом не
могу живети.
Иако је Торанага остао миран, био је спреман да пресретне ударац, а
знао је да је спреман и Хиро-мацу и да су сигурно и остали били
спремни и да би Ишидо вероватно био само рањен. Такође је схватао
зашто га је Ишидо толико вређао и зашто се толико распалио.
Отплатићу ти ово с великим каматама, Ишидо, немо се зарекао.
Торанага посвети пажњу младићу који је клечао.
− Како се усуђујеш и помислити да је ишта што је господар Ишидо
рекао било у ком смислу замишљено да мене увреди? Јасно, он никад
не би био толико неуљудан. Како се усуђујеш слушати разговоре који
се тебе не тичу? Не, не допуштам ти да починиш сепуку. То је част. Ти
немаш части ни самосавлађивања. Данас ће те разапети као
најобичнијег злочинца. Твоји мачеви биће преломљени и закопани у
селу ета. Твоја глава биће набијена на колац да јој се смеје сав народ, а
на глави ће бити натпис: ’Овај човек грешком се родио као самурај.
Његово име је престало постојати’
Усаги је уз натчовечанске напоре загосподарио својим дисањем, али
облио га је зној и он је патио због те срамоте. Наклонио се Торанаги и
на изглед мирно прихватио своју судбину.
Приступи Хиро-мацу и истргну оба мача из појаса унукиног мужа.
− Господару Торанага − достојанствено ће он − с вашим ћу се
допуштењем лично побринути да ваше наредбе буду извршене.
 Торанага климне главом.
Младић се последњи пут наклони, а онда се почне усправљати, али
га Хиро-мацу гурне натраг на под.
− Самураји ходају − рече он. − Људи ходају, али ти ниси ни једно ни
друго. Четвороношке ћеш отпузити у смрт.
Усаги немо послуша.
А све у просторији загреје младићево самосавлађивање и
храброст… Он ће се поновно родити као самурај, задовољно помисле.

13
Те ноћи Торанага није могао заспати, што је код њега била реткост.
Иначе је и најхитније тешкоће знао одложити за сутра јер је знао, буде
ли сутрадан жив, тешкоћу ће решити како најбоље буде умео. Одавно
је установио да миран сан може пружити одговор на већину загонетки.
Па ако и не може, као да је то уопште важно? Зар живот није само кап
росе у другој капљици росе?
Но, ноћас је морао размотрити и превише питања која су га мучила.
− Шта ћу са Ишидом? Зашто је Оноши прешао непријатељу? Како
да се поставим према Већу? Јесу ли опет умешали прсте хришћански
свештеници? Одакле ће доћи следећи покушај убиства? Кад ћу се
позабавити с Јабуом? А шта да радим са варварином? Је ли говорио
истину?
Чудно је то да је варварин баш сад дошао с источних мора. Је ли то
знамење? Је ли његова карма да буде искра која ће запалити бачву
барута?
Карма је староиндијска реч коју су прихватили Јапанци, део
будистичке филозофије у погледу човекове судбине на овом свету.
Човекова је судбина непроменљиво одређена делима из претходног
живота. Добра дела омогућују му бољи положај у овом животном
слоју, а лоша дела обрнуто. Исто ће тако и дела у овом животу потпуно
деловати на следеће ново рођење. Човек се непрекидно поново рађа на
овом сузном свету све док − након патњи, мука и учења током многих
живота − коначно не постане савршен и пређе у нирвану, место
савршеног мира, где више никад неће морати претрпети ново рађање.
 Чудно је то да су Буда или какав други бог или можда сама карма
довели Анђин-сана на Јабуово лено. Чудно да се искрцао баш у оно
село у које је Мура, тајни вођа Торанагине доушничке мреже на Изуу,
пре толико година убачен, под сам нос Таику и Јабуовом оцу који је
имао сифилис. Чудно да се Цукку-сан нашао овде у Осаки да преводи,
а не у Нагасакију где је иначе. Па и то да сад у Осаки борави главни
хришћански свештеник, а и португалски заповедник експедиције.
Чудно да је пилот Родригес био расположен да одведе Хиро-мацуа у
Анђиро, таман на време да доведе живог варварина и да заплене
његове мускете. А ту је и Касиги Оми, син човека који ће ми дати
Јабуову главу ако само макнем прстом.
Што је живот леп! И како је жалостан! Како је пролазан, нема
прошлости ни будућности. Само безгранична садашњост.
Торанага уздахне. Једно је сигурно, варварин никад неће отпловити.
Ни жив ни мртав. Он је заувек део краљевства.
Зачу готово нечујне кораке који су се примицали. Припреми мач.
Сваке је ноћи насумице мењао спаваоницу, стражаре и лозинку да се
сачува од убица који су увек чекали. Пред шођијем кораци застану. Тад
зачу Хиро-мацуов глас и почетак лозинке: ’Ако је истина већ јасна,
каква је онда корист од медитације?’
− ’А ако је истина скривена?’ − запита Торанага.
− ’Већ је јасна’ − исправно га допуни Хиро-мацу. Беше то цитат из
Сарахе, древног будистичког учитеља тантри.
− Напред! − Торанага спусти мач тек кад виде да је то заиста његов
саветник. − Седи.
− Чуо сам да не спавате. Помислио сам да вам можда нешто треба.
− Не, хвала. − Торанага је мотрио продубљене боре око старчевих
очију. − Драго ми је да си овде, пријатељу стари − рече.
− Заиста вам је добро?
− Ох, да.
− Онда ћу вас оставити. Опростите што сам вас омео, господару.
− Не, молим те, само напред. Драго ми је да си овде. Седи!
Старац седне крај врата. Леђа су му била равна.
− Удвостручио сам страже.
 − Добро.
Након кратког трена Хиро-мацу се јави.
− Што се оног лудака тиче, учињено је све како сте наредили. Све!
− Хвала.
− Његова жена… Чим је чула, унука ме замолила за дозволу да се
убије па да отпрати мужа и сина у ’Велику празнину’. Одбио сам и
наредио јој да причека ваше одобрење. − У себи је Хиро-мацу крварио.
Што је живот грозан!
− Исправно си поступио.
− Свечано молим за допуштење да докрајчим свој живот. Оно што је
учинио, довело вас је у смртну опасност, али ја сам крив. Раније сам
морао открити његову слабост. Изневерио сам вас.
− Не смеш починити сепуку.
− Молим вас. Свечано молим за дозволу.
− Не. Потребан си ми жив.
− Послушаћу вас. Али молим вас, прихватите моје извињење.
− Твоје је извињење прихваћено.
После неког времена Торанага упита:
− А варварин?
− Много тога, господару. Прво, да данас нисте чекали варварина, од
зоре би били у лову са соколима и Ишидо вас не би уплео у онај
одвратан састанак. Сад нема друге него да му најавите рат, ако се
извучете из овога замка и вратите у Едо.
− Друго?
− А треће и четрдесет треће, а сто четрдесет треће? Ни издалека
нисам тако мудар као ви, господару Торанага, али и ја сам увидео да
није истина све оно што су јужни варвари хтели да верујемо. − Хиро-
мацу беше сретан што може да говори. То му је ублажило бол. − Но,
ако постоје две хришћанске вере које се узајамно мрзе, и ако су
Португалци део веће шпанске нације, а ако је земља овог новога
варварина − без обзира на то како се зове − заратила с Португалом и
Шпанијом и побеђује их, и ако је та земља такође острвска као наша, и,
највећи ’ако’ од свега ако он говори истину и ако свештеник тачно
преводи оно што варварин говори… Па, све те ’ако’ можете ујединити
па из њих нешто разабрати и сковати план. Ја не могу, јако жалим.
Знам само оно што сам видео у Анђиру и на броду. Да је Анђин-сан
врло јаке главе! Засад је слабог тела, сигурно од дугог пута, али је на
мору господар. Не разумем ништа о њему. Како он све то може бити, а
да допусти човеку да му попиша леђа? Зашто је спасао Јабуов живот
након оног што му је Јабу учинио? Па и живот свог отвореног
непријатеља, Португалца Родригеса? Глава ми се врти од тих силних
питања као да сам се налокао сакеа. − Хиро-мацу умукне. Био је јако
исцрпљен. − Ипак мислим да бисмо га требали задржати на копну. И
све као што је он, ако дођу, па их све врло брзо побити.
− А шта ћемо са Јабуом?
− Наредите му да ноћас почини сепуку.
− Зашто?
− Он нема пристојности. Прорекли сте шта ће он учинити кад дођем
у Анђиро. Хтео је украсти вашу имовину. А он и лаже. Немојте се
трудити да га сутра примите као што сте наканили. Место тога ми
допустите да му сад пренесем вашу наредбу. Ионако ћете морати пре
или после да га убијете. Боље сад кад вам је при руци, и кад око њега
нема његових вазала. Препоручујем да не одлажете.
Зачује се лагано куцање на унутрашњим вратима.
− Тора-чане!
Торанага се насмеши, као и увек, том посебном гласу и том
посебном називу од миља.
− Да, Кири-сан?
Узела сам слободу, господару, да донесем чај теби и твом госту.
Молим, смем ли ући?
− Да.
Обојица јој узврате наклон. Кири затвори врата и поче наливати чај.
Имала је педесет и три године. Била је снажна. Најстарија Торанагина
споредна жена-наложница. Кирицубо-нох-Тошико, звана Кири,
најстарија госпа на његовом двору. Коса јој је била проседа, струк
дебео, али лице јој је зрачило вечном радошћу.
− Не смеш бдети, не! Не у ово доба ноћи, Тора-чане! Ускоро ће зора,
а претпостављам да ћеш тад бити у брдима са својим соколима, нех
(зар не)? Потребан ти је сан!
 − Да, Кири-Чан! − Торанага је с љубављу потапша по широкој гузи.
− Молим, не говори ми Кири-чан! − насмеје се Кири. − Ја сам стара
жена и заслужујем велико поштовање. Твоје друге жене ионако ми
задају много потешкоћа. Ја сам Кирицубо-Тошико-сан, молим лепо,
господару мој Јоши Торанаганох-Чикитада!
− Видиш, Хиро-мацу. И након двадесет година, настоји да ми
заповеда.
− Јако жалим, али преко тридесет година, Тора-сама! − поносно ће
она. − А и онда ти се исто тако могло заповедати као и сада!
И Торанага је као двадесетогодишњак био таоц деспота Икаве
Тадазакија, господара Суруге и Тотомија, оца Јабуовог садашњег
непријатеља Икаве Ђиккјуа. Самурај одговоран за Торанагино добро
понашање управо је био узео Кирицубо за своју другу жену. Њој је тад
било седамнаест. Тај самурај и његова жена Кири часно су поступали
према Торанаги, давали му мудре савете, а кад се Торанага побунио
против Тадазакија и придружио се Городи, пришли су му са много
ратника и јуначки се уз њега борили. Касније је у борби за главни град
погинуо Кирин муж. Торанага ју је питао би ли му желела постати
једна од споредних наложница, што је она радосно прихватила. У то
време није била дебела, али је била исто овако заштитнички настројена
и мудра. Тада је била у деветнаестој, а он у двадесет четвртој години, и
све отада је она средиште његовог домаћинства. Кири беше
промућурна и јако способна. Годинама му већ води домаћинство без
потешкоћа. Без потешкоћа, уколико то може бити домаћинство пуно
жена, помисли Торанага.
− Удебљала си се − рече, иако му није сметала њена дебљина.
− Господару Торанага! И то пред господаром Тода! О, јако жалим,
мораћу починити сепуку, или у најмању руку, обријати главу и поћи у
монахиње, а мислила сам да сам тако витка! − Праснула је у смех. −
Па, слажем се да имам дебелу задњицу, али шта ја могу? Волим да
једем, а то је Будин проблем и моја карма, нех? − Понудила их је чајем.
− Ево, сад идем. Да пошаљем госпу Сазуко?
− Не, брижна моја Кири-сан. Не, хвала. Мало ћемо разговарати, а
онда ћу спавати.
 − Лаку ноћ, Тора-сама. Слатка ти бесаница! − Наклонила се њему и
Хиро-мацуу па отишла. Захвално су сркали чај.
− Увек ми је жао што Кири-сан и ја нисмо имали сина − рече
Торанага. − Једном је занела и побацила, уочи битке код Нагакудеа.
− А, онда.
− Да.
Било је то одмах након убиства диктатора Городе, кад је генерал
Накамура, каснији Таико, покушавао да сву власт учврсти у својим
рукама. У то доба исход је био у питању јер је Торанага подржавао
законитог наследника, једног од Городиних синова. Накамура се
сукобио са Торанагом крај градића Нагакудеа. Накамурине снаге су
биле потучене, сатрвене и изгубио је ту битку. Торанага се мудро
повукао, а прогонила га је нова војска коју је за Накамуру водио Хиро-
мацу. Но, Торанага је измакао заседи и побегао у своје покрајине, а
цела његова војска беше недирнута и спремна за нову битку. Код
Нагакудеа је погинуло педесет хиљада људи, али јако мало
Торанагиних. Будући Таико је у својој мудрости одустао од грађанског
рата против Торанаге, иако би сигурно победио. Нагакуде беше једина
битка коју је Таико изгубио, а Торанага једини генерал који га је икада
потукао.
− Драго ми је да се нисмо никад сукобили у боју − рече Хиро-мацу.
− Да.
− Ви бисте победили.
− Не. Таико је био највећи генерал, најмудрији и најумнији човек
који је икад постојао!
− Да − насмеши се Хиро-мацу. − Осим вас.
− Не, вараш се. Зато сам постао његов вазал.
− Жао ми је што је мртав.
− Да.
− А Города, беше то добар човек, нех? Толико је добрих људи
помрло. − Хиро-мацу је несвесно окретао и увртао трошне корице
мача. − Мораћете устати против Ишида. То ће сваког даимјоа
присилити да се одлучи на чијој је страни, једном заувек. Напослетку
ћемо победити у том рату. Тад можете распустити Веће и постати
шогун.
− Не тражим ту част − оштро ће Торанага. − Колико то пута морам
рећи?
− Опростите, господару, знам. Но, мислим, за Јапан би то било
најбоље.
− То је издаја.
− Против кога, господару? Против Таика? Мртав је. Против његове
последње воље и завештања? То је мртво слово на папиру. Против
малога Јаемона? Јаемон је син сељака који је приграбио власт и
наследство генерала коме је побио наследнике. Били смо Городини
савезници па вазали Таикови. Да! Но, обојица су одавно мртви.
− Би ли ми то саветовао и да си један од регената?
− Не, али ја нисам један од регената и јако сам због тога сретан.
Само сам ваш вазал. Пре годину дана изабрао сам страну. И то
слободном вољом.
− Зашто? − Торанага га то још никада није запитао.
− Зато јер сте ви мушкарац, зато јер сте из рода Миновара и зато јер
ћете учинити мудру ствар. Оно што рекосте Ишиду било је тачно!
Нисмо ми народ којим ће владати Веће. Нама је потребан вођа. Кога
бих од петорице регената изабрао да му служим? Господар Оноши? Да,
врло је мудар човек и добар генерал, али хришћанин је и богаљ, а месо
му је тако губаво да смрди на педесет корака. Господар Сугијама? Он
је најбогатији даимјо у земљи, његова је породица древна као и ваша.
Но, он је превртљив и обојица га одувек знамо. Господар Кијама?
Мудар, храбар, велики генерал и стари друг. Но, и он је хришћанин, а
ја сматрам да имамо довољно и својих богова у овој земљи, па не
морамо бити тако бахати да обожавамо само једног. Ишидо? Тог
варљивог сељачког изрода презирем откако га знам, а нисам га убио
само зато јер је био Таиков пас. − Његово храпаво лице распуцао је
осмех. − Дакле, видите, Јоши Торанага-нох-Миновара, нисте ми
оставили избора.
− А ако поступим против твојих савета? Ако обрлатим Регентско
веће, па и Ишида, и доведем Јаемона на власт?
 − Мудро је све што ви учините, али сви регенти желе да умрете. То
је истина. Ја заговарам хитни рат. Хитни! Пре него што вас они усаме
од осталих. Или, што је још вероватније, пре него што вас убију.
Торанага размисли о својим непријатељима. Беху моћни и бројни.
Три недеље путоваће натраг у Едо путем Токаидо, главним путем
између Осаке и Еда који иде уз обалу. Путовање бродом било је
опасније, а можда и дуготрајније, осим галијом која би путовала
против ветра и мора.
Торанага је разматрао план који је сковао. Није му нашао мане.
− Јуче сам из потајног извора чуо да је Ишидова мајка пошла
посетити свог унука у Нагоји − рече, а Хиро-мацу одмах наћуљи уши.
Нагоја, град-државица, још засад није пришла ниједној страни. − Опат
нека позове госпу да посети храм Ђохђи и види цветање трешања.
− Одмах − изјави Хиро-мацу. − Голубом-писмоношом. Храм Ђохђи
био је познат по три ствари: свом дрвореду трешања, борбености
својих зен-будистичких опата и по својој отвореној, бесмртној
оданости Торанаги који је пре низ година платио зидање храма и све
отада га издржавао. − Цветови нису више на врхунцу, али сутра ће она
тамо доћи. Несумњиво ће уважена госпа пожелети да тамо остане
неколико дана, тако је смирујуће. Морао би поћи и њен унук, нех?
− Не, само она. Да не би опатов позив учинило превише провидним.
Даље пошаљи шифровану поруку мом сину Судари: ’Одлазим из
Осаке чим Веће закључи ову седницу, за четири дана.’ Пошаљи по
гласнику, а сутра потврди голубом писмоношом.
Хиро-мацу је очигледно био против тога.
− Значи, сместа могу позвати десет хиљада људи? На Осаку?
− Не, овде имамо довољно људи. Хвала, пријатељу стари. Мислим
да ћу сада заспати.
Хиро-мацу устане и протегне рамена. Онда ће с врата:
− Смем ли допустити својој унуци Фуђико да се убије?
− Не.
− Па Фуђико је самурајка, а знате какве су мајке према синовима.
Оно дете беше јој првенац.
 − Фуђико може имати још много деце. Колико јој је година?
Осамнаест, непуних деветнаест? Наћи ћу ја њој другог мужа.
Хиро-мацу одмахне главом.
− Она га неће прихватити. Исувише добро је познајем. Њена је
најискренија жеља да оконча свој живот. Молим вас?
− Реци унуци да сам против бескорисне смрти. Одбијам допуштење.
Након дугог времена Хиро-мацу се наклони и спремао се отићи.
− Колико ће варварин живети у оном затвору? − упита Торанага.
Хиро-мацу се није окренуо.
− Зависи од тога колико је он окрутан борац.
− Хвала. Лаку ноћ, Хиро-мацу. − Кад се уверио да је сам, прошапта:
− Кири-сан?
Отворе се унутрашња врата, а она уђе и клекне.
− Пошаљи Судари хитну поруку: ’Све у реду.’ По најбржим
голубима-писмоношама. У исто доба зоре пусти три голуба! То понови
у подне.
− Да, господару. − И она оде.
Један ће се пробити, помислио је. Барем четири постаће жртве
стрела, ухода или сокола. Но, порука ништа неће значити Ишиду, осим
ако већ није одгонетнуо нашу шифру.
Шифра је била строго чувана, а знале су је само четири особе.
Његов најстарији син Нобору, његов други син и наследник Судара,
Кири и он. Дешифрована порука је гласила: ’Не осврћи се на све
остале поруке. Примени план број пет!’ Према договору, план пет је
значио да се скупе све вође Јошијева племена, а и њихови најприснији
и најпоузданији саветници, сместа у његовом граду Еду, и да се спреме
за рат. Шифра која је значила рат гласила је ’Гримизно небо’. Да је он
убијен или заробљен, ’Гримизно небо’ било би одмах спроведено и
почео би рат, непосредни фанатични јуриш на Кјото на челу са
Сударом, његовим наследником, и свим јединицама, да се домогну тог
града и цара-марионете. То би било повезано с тајним, брижно
испланираним устанцима у педесет покрајина, што он већ годинама
спрема за такав случај. Одавно су већ изабрани сви циљеви, пролази,
градови, замкови, мостови. Беше довољно оружја, људи и одлучности
да се то спроведе.
Добар је то план, помисли Торанага. Но, изјаловиће се ако га ја не
поведем. Судара неће успети. Не из недостатка упорности, храбрости и
интелигенције. Нити због преваре. Само зато што Судара још нема
довољно знања ни искуства, па не може са собом привући довољно
оних засад неодлучних, даимјоа. А и зато што на путу неприкосновено
стоје замак Осаке и наследник Јаемон, стециште свих непријатељстава
и љубоморе које сам добио у ових педесет и две године ратовања.
Торанагин рат отпочео је кад му је било шест година и кад су га као
таоца послали у непријатељски табор, па пустили, а онда су га
заробили други непријатељи и тако је опет био замењен, а то је
замењивање трајало до његове дванаесте године. Са дванаест година
повео је своју прву извидницу и победио у својој првој битки.
Толико тих битака! Ниједна није изгубљена. Али и толико
непријатеља. А сад се они удружују.
Сударин подухват ће се изјаловити. Само ти можеш победити са
’Гримизним небом.’ Можда! Таико би то свакако успео. Но, боље би
било кад се не би применило ’Гримизно небо’.

14
Била је то за Блекторна паклена зора. Упустио се с једним
затвореником у борбу на живот и смрт. Награда беше порција каше.
Обојица су били голи. Кад би неког затвореника сместили у тај
пространи једноспратни дрвени блок ћелија, одузели би му одећу.
Обучен је човек заузимао више простора, а у одећи се могло сакрити и
оружје.
Та мрачна, загушљива просторија била је дуга педесет, а широка
десет корака, крцата голих ознојених Јапанаца. Светло готово и није
продирало кроз даске и греде који су чинили зидове и низак плафон.
Блекторн је једва могао усправно стајати. Кожа му беше запрљана и
изгребена од човекових сломљених ноктију и храпавих дрвених
зидова. Најзад је зарио главу човеку у лице, зграбио га за врат и лупао
човековом главом по гредама док се тај није онесвестио. Онда одбаци
тело са стране па се кроз ознојену масу пробије до места у ћошку које
је изборио па се спреми за нови напад.
У зору су их хранили. Стражари су им почели гурати кроз мали
отвор порције каше и воде. Била је то прва храна и вода коју су им
дали откад су га јуче у сумрак затворили. Ред за јело и воду био је
неуобичајено миран. Без тога нико не би добио ни мрвице. Тад га је
онај мајмунолики, необријани, прљави човек, загађен вашкама, опалио
преко бубрега и одузео му следовање, а остали су чекали шта ће се
догодити. Но, Блекторн је био у више поморских тучњава, а да би га
поразио један једини издајнички ударац, па је глумио беспомоћност, а
онда опасно ногом одаламио човека и тучњава је почела. Блекторн је
сад био у ћошку и запањио се што му један човек нуди порцију
прекрупе и воде које је сматрао изгубљеним. Узе и захвали човеку.
Ћошкови су били најтраженија места. По дужини је по земљаном
поду била греда која је просторију делила на два дела. У сваком делу
била су три низа људи, два низа један прекопута другог, окренути
леђима зиду, а трећи низ међу њима. У средњем реду били су само
слаби и болесни. Кад су снажнији људи у спољним редовима хтели
протегнути ноге, морали су их испружити изнад оних у средини.
Блекторн виде два леша, надувена и прекривена мувама, у једном од
средњих редова. Но, изнемогли и умирући људи нису се на њих
освртали.
Није у узаврелој тами могао далеко видети. Сунце је већ пржило
дрвену зграду. Било је посуда за нужду, али владао је језив смрад, јер
су болесници обављали нужду по себи и тамо где су се налазили.
Повремено би стражари отварали гвоздена врата и прозивали
имена. Људи би се наклонили својим сапатницима па би отишли, али
ускоро би опет дошли нови и заузели место. Као да су се сви
затвореници помирили са својом судбином и несебично се трудили да
живе у миру са својим непосредним сапатницима.
Један човек уза зид поче бљувати. Брзо га гурну у средњи ред.
Сручи се, напола угушен, подлегавши тежини ногу.
Блекторн је морао зажмурити и борити се да савлада ужас и
клаустрофобију. Проклети Торанага! Молим Бога да ми удели прилику
да тебе једног дана овамо сместим.
 Проклети стражари! Кад су му синоћ наредили да се свуче, борио се
с њима огорчено и беспомоћно, знајући да је потучен. Борио се једино
зато што се није хтео предати без отпора. А онда су га гурнули кроз
врата.
Постојала су четири блока ћелија, на ивици града у пошљунчаном
простору, ограђеном високим каменим зидинама. Уз реку изван зидина
беше конопцем омеђен простор утабане земље. Ту се уздизало пет
крстова. Голи мушкарци и једна жена били су разапети на крст везани
на ручним и ножним зглобовима, а док је Блекторн ишао около за
својим стражарима-самурајима, видео је како џелати бацају дуга копља
на плећа жртава и како их укрштено режу, док је руља ликовала. Тад су
њих петоро скинули, поставили горе још петорицу, а самураји су
пришли и дугим мачевима сасекли лешеве у комадиће. А све време су
се смејали. Проклети гадови, загнојени у канализацији!
Човек са којим се Блекторн потукао неопажено је долазио свести.
Лежао је у средњем реду. Крв му се усирила на једној страни лица, а
нос му беше смрскан. Изненада скочи на Блекторна, не осврћући се на
оне што су му стајали на путу.
У задњи час Блекторн га је опазио. Бесомучно је узвратио ударац и
одбацио га, склупчаног. Опсују затвореници на које је човек пао, а
један од њих, здепаст и грађен као булдог, дивље га млатне по врату
бридом длана. Зачу се суво крцкање и човекова глава клону.
Булдог диже полуобријану главу за чупави, вашима загађени чвор
косе на темену, па је пусти. Диже поглед у Блекторна, рече нешто
грлено, насмеши се голим безубим деснима и слегне раменима.
− Хвала − рече Блекторн, борећи се да дође до даха, сретан што
нападач није био вешт ненаоружаној борби као Мура. − Моје наму
Анђин-сан − рече уперивши прстом у себе. − А твоје?
− Ах, со десу! Анђин-сан! − Булдог упери прстом у себе и увуче дах.
− Миникуи.
− Миникуи-сан?
− Хај! − и надода бујицу јапанског. Блекторн исцрпљено слегне
раменима.
− Вакаримасен. (Не разумем).
 − Ах, со десу! − Булдог је накратко чаврљао са онима око себе. Онда
опет слегне раменима, а и Блекторн, па заједно дигну мртваца и ставе
га на остале лешеве. Кад су се вратили у ћошак, нико им није заузео
места.
Већина затвореника је спавала или покушавала заспати.
Блекторн се осећао прљаво, грозно и близу смрти. Без бриге, рече
самоме себи, још мораш проћи дуг пут пре него што умреш… Не, ја не
могу дуго живети у овој пакленој рупи. Превише је људи. О Боже,
пусти ме да изађем! Зашто простор трепери горе-доле? Зар оно
Родригес испливава из дубина, с покретним клештима уместо очију?
Не могу дисати, не могу дисати. Морам изаћи одавде, молим вас.
Молим вас, не стављајте више дрва на ватру. А шта ти овде радиш,
Крог, момче? Мислио сам да су те пустили. Мислио сам да си се
вратио у село, а сад смо се ми вратили у село. Како сам стигао овамо?
Тако је хладно, а тамо је она јако лепа девојка, поред пристаништа, али
зашто је голи самураји вуку на обалу? А Оми се смеје? Зашто иду по
песку? У песку су крвави трагови. Сви су голи, ја сам го. Бабе, сељани
и деца, а тамо је котао, и ми смо у котлу, и не! Не више дрва, не више
дрва, давим се у прљавој води, о Боже, о Боже, о Боже… умирем,
умирем, умирем! In nomine patris et filii et spiritus sancti. То је
последњи сакрамент, а ти си католик, сви смо ми католици, а ти ћеш
изгорети или се у мокраћи удавити и изгорети у ватри, ватри, ватри…
Истргне се из море, а уши су му експлодирале од мирне
неминовности последњег сакрамента. На трен није знао да ли је будан
или спава, јер је с неверицом поново чуо тај текст на латинском језику,
а очи му с неверицом спазе набораног старог Европљанина, страшило
за птице, погуреног у средњем реду петнаест корака од њега. Безуби
старац имао је дугу прљаву косу, чупаву браду и сломљене нокте, а
носио је прљаву и у ритама мантију. Дигне руку као лешинарску канџу
и стави дрвени крст изнад напола сакривеног тела. На трен га захвати
зрак сунца. Склопио је мртвацу очи, промумлао молитву и дигао
поглед. Виде да Блекторн буљи у њега.
− Мајко Божја, јеси ли ти стварност? − закрешти старац на храпавом
сељачком шпанском језику и прекрсти се.
− Да − одговори Блекторн на шпанском. − Ко сте ви?
 Старац је пробијао пут према њему и нешто мрмљао. Остали
затвореници без речи пустише да их он прекорачи, нагази или
опкорачи. Водњикавим очима загледао се у Блекторна, а лице му је
било пуно чворова.
− О, Блажена Девице, сењор је стваран. Ко си? Ја сам, ја сам фра…
Фра Доминго… Доминго… Доминго из светог… светог реда Светог
Фрање… реда… − А онда му речи на трен постадоше мешавина
јапанског, латинског и шпанског. Тргнуо се и обрисао вечну пљувачку
што му је цурила по бради. − Је ли сењор стваран?
− Да, ја сам стваран. − Блекторн се подигне. Свештеник промумла
још једну Здравомарију, а сузе су му текле низ образе. Учестало је
љубио крст, а да је било места, сигурно би клекнуо. Булдог продрма
човека и пробуди га. Обојица се шћућуре и створе толико места да
свештеник седне.
− Блаженог ми светога Фрање, моје су молитве услишене. Ти, ти,
ти, мислио сам да опет видим утвару, сењор, духа. Да, злог духа. Видео
сам их толико много… толико много… колико је већ овде сењор? Врло
се тешко види у мраку, а очи су ми слабе… Колико већ?
− Од јуче! А ви?
− Не знам, сењор. Много времена. Овамо су ме стрпали у октобру.
Беше то лета господњег 1598.
− Сад је месец мај, 1600. године.
−1600. година?
Монаха привуче отегнут вапај. Устане и прође преко телеса као
паук. Једнога би осоколио, другога дотакао, а течно је говорио
јапански. Није успео пронаћи самртника, тако да је последње обредне
речи загасио у тај део ћелије, све их благословио и били су задовољни.
− Дођи са мном, синко.
Фрањевац не чекајући одскакута низ кавез у мрак кроз гомилу људи.
Блекторн је оклевао јер није желео оставити своје место. Онда је устао
и пошао за њим. Осврне се након десет корака. Његовог места је
нестало. Чинило се немогућим да је уопште икад тамо био.
Настави ходати колибом. Невероватно! На супротном крају беше
отворен простор. Довољно да ту легне мањи човек. Било је ту неколико
лонаца и посуда и стара сламната простирка. Фра Доминго је корачао
преко људи у простор и махнуо му. Околни Јапанци немо су их гледали
и пропустили Блекторна.
− Ово је моје стадо, сењор. Све су то моја деца у блаженом
господину Исусу. Толико сам их овде обратио. Ово је Хуан, а тамо су
Марко и Метузалем.
Свештеник ућута да поврати дах. − Тако сам уморан! Уморан. Ја…
морам, морам… − Речи му пресуше и он заспи.
У зору опет стигне храна. Кад се Блекторн почео дизати, један
Јапанац му махне да остане на месту па му донесе пуну порцију. Други
човек нежно потапша свештеника док се није пробудио и понуди га
јелом.
Ије! − изусти старац одмахнувши главом с осмехом на лицу. Врати
порцију натраг у човекове руке.
− Ије, Фарддах-сама!
Свештеник допусти да га он увери, па мало поједе, а онда устаде.
Пуцкетали су му зглобови. Пружи своју порцију једном у средњем
реду, који стави свештеникову руку на чело и био је благословен.
− Драго ми је што видим неког свог − рече свештеник и опет седе уз
Блекторна, а његов сељачки глас био је храпав и пискутав. Изнемогло
показа други крај ћелијског блока. − Један из мога стада рече да је
сењор изговорио реч пилот, анђин. Зар је сењор пилот?
− Да.
− Има ли овде још којег члана сењорове посаде?
− Не, ја сам сам. Зашто сте ви овде?
− Ако је сењор сам… сењор је дошао из Маниле?
− Не, још никад пре нисам био у Азији − брижно ће Блекторн.
Одлично је говорио шпански. − Ово ми је прво путовање на месту
пилота. Ја сам… путовао сам у непознато! Зашто сте овде?
− Затворише ме језуити, синко. Језуити и њихове прљаве лажи.
Сењор је путовао у непознато? Ти ниси Шпанац ни Португалац −
Редовник се сумњичаво запиљи у њега, а Блекторна запахне његов
смрдљиви дах. − Је ли брод био португалски? Реци истину, тако ти
Бога!
− Не, оче. Није био португалски. Тако ми Бога!
 − О, хвала ти, Блажена Девице! Молим те, опрости, сењор. Бојао
сам се. Стар сам, глуп и болестан. Твој брод је био шпански? А
одакле? Из Шпанске Фландрије? Или можда из војводине
Бранденбург? Негде из наших немачких доминиона? О, тако ми је лепо
опет говорити милу материнску реч! Је ли сењор доживео бродолом
као ми? И онда је подло бачен у овај затвор, под лажном оптужбом
оних вражјих језуита? Бог нека их куне и укаже им на пут њихове
варљивости! − Очи му окрутно засветлуцају. − Сењор рече да још
никад није био у Азији?
− Не.
− Ако сењор још никад није био у Азији, овде ће му бити као детету
у дивљини. Да, толико много тога имам рећи! Зна ли сењор да су
језуити само трговци, кријумчари оружја и зеленаши? И да у рукама
држе сву трговину свилом и целу трговину с Кином? И да је годишњи
Црни брод вредан један милион у злату? И да су његову светост папу
присилили нека им у Азији додели апсолутну власт! Њима и њиховим
псима Португалцима! И да су овде забрањени сви други свештеници?
Да, језуити тргују златом, купују и продају, за себе и за пагане, против
изричите наредбе његове светости папе Климента, краља Филипа, а и
против закона ове земље? И да су тајно за овдашње хришћанске
краљеве кријумчарили у Јапан мускете и подстицали их на побуну? Да
се мешају у политику, да потурају курве краљевима, лажу, варају и
лажно сведоче против нас? Да је њихов отац-поглавар послао тајну
поруку нашем шпанском поткраљу у Лузону и затражио од њега
конквистадоре да освоје земљу? Молили су да дође шпанска инвазија
која ће покрити и друге португалске грешке! Све своје патње можемо
њима приписати, сењор. Језуити су лагали, варали и ширили отров
против Шпаније и нашег вољеног краља Филипа! Њихове лажи
стрпале су ме овамо и изазвале мучење двадесет и шест светих лица!
Они мисле да их не разумем само зато што сам пре био сељак… Но, ја
знам читати и писати, сењор, знам читати и писати! Био сам један од
секретара његове ексцеленције поткраља. Они мисле да ми фрањевци
не разумемо…
Тад избије бујица мешавине шпанског и латинског.
Блекторнов дух оживе, а радозналост му покрене оно што је рекао
свештеник. Какве мускете? Какво злато? Какав Црни брод? Каква
трговина? Милион? Каква инвазија? Какви хришћански краљеви?
Зар не вараш јадног болесног човека?, запитао се. Он мисли да си
пријатељ, а не непријатељ.
Нисам му лагао. − Но, зар ниси набацио да си пријатељ? − Директно
сам му одговорио! − Но, ништа му ниси признао? − Не. − Је ли то
поштено?
Прво правило опстанка у непријатељским водама. Ништа не
признај!
Фра Домингов бес је растао. Околни Јапанци нелагодно су се
мешкољили. Један устане, нежно продрма свештеника и нешто му
рече. Постепено је пролазио напад фра Доминга, а очи му се
разбистрише. Са препознавањем погледа Блекторна, одврати Јапанцу, а
остале смири.
− Опрости, сењор − без даха ће он. − Они… они су мислили да се ја
на сењора љутим. Бог ми опростио мој глупи бес! Било је то само…
Que va, језуити су из пакла заједно са јеретицима и паганима. Много
бих ти могао причати о њима.
− Обрише пљувачку са браде и покуша да се смири. Притисне груди
да ублажи бол.
− Шта је оно сењор говорио? Твој брод беше бачен на обалу?
− Да, у извесном смислу − одврати Блекторн. − Насукали смо се. −
Брижно протегне ноге. Људи који су их гледали и слушали даду му
више места. Један устане па му махне нека се опружи. − Хвала − одмах
рече. − Ох, како они кажу хвала, оче?
− Домо. Каткад и аригато. Жена мора бити врло пристојна, сењор.
Жена говори: аригато гозиемашита.
− Хвала. Како се зове? − Блекторн показа оног што је устао.
− Гонзалес.
− А које је његово јапанско име?
Ах, да! Акабо, али то само значи носач, сењор. Они немају имена.
Имена имају само самураји.
− Шта?
Само самураји имају име, презиме и надимке. Такав је њихов закон,
сењор. Сви остали морају се задовољити оним што јесу. Носач, рибар,
кувар, крвник, ратар, и тако даље. Синови и кћери углавном се зову
само Прва кћи, Друга кћи, Први син, и тако редом. Понекад човека
зову ’Рибар што живи поред бреста’ или ’Рибар слабих очију’. −
Старац слегне раменима и пригуши зевање. − Обичним Јапанцима
имена нису допуштена. Курве себи узимају имена: Шараница,
Месечева, Латица, Јегуља или Звездана. Необично је то, сењор, али
такав је њихов закон. Кад их крстимо, дајемо им хришћанска имена,
права имена, носећи им спас и реч Божју… − Глас му замукне и он
заспи.
− Домо, Акабо-сан − обрати се Блекторн носачу који се стидљиво
насмеши, наклони и задржа дах.
Касније се старац пробудио. Кратко је молио и чешао се.
− Тек јуче, рекао је сењор. Дошао си овде тек јуче? Шта се сењору
догодило?
− Кад смо се искрцали, на копну је био језуит − одврати Блекторн. −
Но, ви сте, оче, говорили да су вас оптужили? Шта се догодило вама и
вашем броду?
− Наш брод? Је ли сењор питао за наш брод? Је ли и сењор дошао из
Маниле као ми? Или, о, како сам луд! Сад се сећам, сењор је путовао у
непознато и никад пре није био у Азији. Блажена ми тела Христова,
тако је угодно опет разговарати с цивилизованим човеком на блаженом
матерњем језику! Que va, прошло је пуно времена. Глава ме боли,
боли, сењор. Наш брод? Коначно смо кренули кући. Кући из Маниле у
Акапулко, у Кортесову земљу, Мексико, а оданде копном у Вера Круз.
Затим другим бродом преко Атлантског океана и напослетку кући.
Моје село је у брдима око Мадрида, сењор, а зове се Санта Вероника.
Четрдесет година сам одсутан, у Новом свету, у Мексику и на
Филипинима. Увек са славним нашим конквистадорима, чувала их
Богородица! Био сам у Лузону кад смо поразили паганског краља
Лумалона, освојили Лузон и тако на Филипине донели реч Божју. Већ
тада су се с нама борили многи наши обраћени Јапанци, сењор. Какви
борци! Беше то године 1575. Тамо је мајка црква јака, синко, и нигде не
видиш прљавог језуита ни Португалца. У Јапану сам боравио готово
две године, а кад су нас језуити издали, морао сам поновно поћи у
Манилу.
 Старац умукне и склопи очи сањарећи. Касније се прене и, као што
каткад раде старци, настави као да никад није ни спавао:
− Мој брод беше велики галион Сан Фелипе. Возили смо терет
мирођија, злата, сребра и кованог новца у вредности од милион и по
сребрних пезоса. Захватила нас је снажна олуја и бацила на обале
острва Шикокуа. Наш брод се разбио на пешчаном плићаку, трећег
дана, али смо ми већ искрцали вредности и већину терета. Тада су нам
рекли да је све то заплењено, да то плени лично Таико, да смо ми
гусари и… − Застане, јер је одједном завладао мук.
Нагло се отворе врата ћелије. Чувари почну прозивати имена са
списка, међу њима и булдога који је према Блекторну био пријатељски
расположен. Изашао је и није се осврнуо. Био је изабран и један човек
из круга, Акабо. Акабо клекне пред свештеником који га благослови,
учини изнад њега знак крста и брзо му даде последњи сакрамент.
Човек пољуби крст и удаљи се. Опет се затворе врата.
− Зар ће га погубити? − запита Блекторн.
− Да, његов крсни пут почиње пред овим вратима. Нека му света
Богородица брзо узме душу и даде му вечну награду.
− Шта је учинио тај човек?
− Прекршио је закон. Њихов закон, сењор. Јапанци су прост народ.
И врло строг! Они имају заправо само једну казну: смрт. На крсту,
дављење или одрубљивање главе. Паликуће кажњавају спаљивањем.
Других казни готово и немају. Каткад прогон, понекад женама одрежу
косу. Али − старац уздахне − али углавном смртна казна.
− Заборавили сте затвор.
Старац одсутно зарије нокте у красте на мишици.
− Код њих то није казна, синко. Затвор је њима само привремено
боравиште човека док не одлуче о његовој пресуди. Овамо долазе само
окривљени и само на кратко.
− Глупост! А ви? Овде сте годину дана, готово две године.
− Једнога дана доћи ће по мене, као и по све остале. Ово је само
почивалиште између пакла земаљског и славе живота вечног.
− Не верујем вам.
 − Не бој се, синко. То је воља Божја. Ја сам овде и могу саслушати
сењорову исповест и дати му разрешење. И учинити те савршеним!
Слава живота вечног, удаљена је само стотину корака и тренутака од
ових врата. Жели ли сењор да сад чујем његову исповест?
− Не. Не, хвала. Сада не бих. − Блекторн погледа гвоздена врата. −
Је ли ико покушао одавде побећи?
− А зашто би? Никуда не могу побећи, ни сакрити се. Власт је јако
строга. Ко помогне одбеглом затворенику или, заправо, човеку који је
починио злочин… − Неодређено упре прст у врата колибе. − Гонзалес,
Акабо, онај који… нас је оставио. Он је човек-кага. − Рекао ми је…
− Шта је то човек-кага?
− Ох, то су носачи, сењор, људи који носе носиљке или мање каге за
два човека, која подсећа на висаљку обешену на мотки. Причао нам је
да је његов ортак украо муштерији свилену мараму, јадник! А зато што
није пријавио крађу, и његов живот је отписан. Сењор ми може
веровати, покушај бекства или помагање неком да побегне, повлачи за
собом губитак његовог живота и целе његове породице. Они су јако
строги, сењор.
− Значи, сви иду на смакнуће као овце?
− Другога избора нема. Таква је воља Божја.
Не љути се и не страхуј, упозори Блекторн самог себе. Буди
стрпљив. Смислићеш неки начин. Није истина све оно што каже
свештеник. Његов ум је поремећен. А коме и не би био после толико
времена?
− Њима су ови затвори новост, сењор − настави редовник − Пре
неколико година је, кажу, Таико овде увео затворе. Пре их није било.
Кад би човека ухватили, признао би злочин па би га смакли.
− А ако не би признао?
− Свако призна! Што пре то боље, сењор. И у нашем свету је исто
ако те ухвате.
Фра Доминго је мало одспавао, чешкао се у сну и мумлао.
− Молим вас − рече му Блекторн кад се он пробудио − како су
проклети језуити могли божјег човека стрпати у ову заразну рупу?
 − Немам много шта да причам. Кад су дошли Таикови људи и
одузели нам вредности и робу, наш командант експедиције упорно је
захтевао да идемо да се бунимо у главни град. Није било разлога за
пленидбу. Па зар ми нисмо били слуге његовог најцарскијег
католичког величанства, краља Филипа шпанског, владара највећег и
најбогатијег царства на свету? Најмоћнијег монарха на свету? Зар
нисмо били пријатељи? Зар Таико није од шпанске Маниле захтевао да
директно тргује са Јапаном, како би разорио прљави монопол
Португалаца? Све је то била грешка, та пленидба. Морала је бити!
− Пошао сам с нашим заповедником експедиције, јер сам знао мало
јапански, у то доба не нарочито, сењор, јер Сан Фелипе је скренуо с
курса и дошао на обалу у октобру 1597. године. Језуити − један се звао
отац Мартин Алвито − понудили су се да посредују за нас у главном
граду Кјоту. Дрскост! Наш фрањевачки отац поглавар, фра Браганза,
био је у главном граду као амбасадор, прави шпански амбасадор на
двору Таика! Блажени фра Браганза, у главном граду Кјоту био је већ
пет година, сењор. Таико је лично молио нашег поткраља у Манили да
у Јапан пошаље фрањевачке свештенике и амбасадора, па је дошао
блажени фра Браганза, а ми, сењор, ми са брода Сан Фелипе знали смо
да њему можемо веровати. За разлику од језуита!
− После много, много дана чекања, имали смо разговор с Таиком.
Био је он ситан ружан човечуљак, сењор… И затражили смо да нам
врати терет и даде други брод или место на другом броду. А наш
заповедник експедиције понудио је да ће то поштено платити.
Мислили смо да разговор добро тече и Таико нас је отпустио. Пошли
смо у свој манастир у Кјоту, чекали и следећих месеци. Док смо чекали
његову одлуку, и даље смо паганима доносили реч Божју. Своје смо
службе држали отворено, а не као крадљивци, ноћу, као што раде
језуити. − Глас фра Доминга био је набијен презиром. − Носили смо
своје мантије и хаљине, нисмо као они ишли прерушени у овдашње
свештенике. Носили смо народу Реч, сакатима, болеснима и
сиромашнима, а не као језуити који се друже само са кнежевима. Наша
паства се повећавала. Имали смо болницу за губавце, властиту цркву, а
наше стадо је напредовало, сењор. Снажно. Спремали смо се да
обратимо много њихових краљева, а онда нас једнога дана издадоше.
 − Једног дана у месецу јануару све нас фрањевце извели су пред
судију и оптужили под личним Таиковим печатом. Оптужили су нас да
кршимо њихов закон и реметимо њихов мир и осудили нас на смрт на
крсту. Било нас је четрдесет троје. Наше цркве по целој земљи требало
је уништити, а све наше заједнице разбити. Фрањевачке, а не језуитске,
сењор. Само нас, сењор! Лажно су нас оптужили. Језуити су улили
отров Таику у уво да смо ми конквистадори, да желимо да се искрцамо
на овим обалама, а баш језуити су његову екселенцију, нашег
поткраља, молили да пошаље војску из Маниле. Лично сам видео
писмо! Од њиховог оца-поглавара! Они су сотоне који се праве да
служе цркви и Христу, али они служе само себи. Грамзиви су за
влашћу! Власт по сваку цену. Крију се иза мреже сиромаштва и
побожности, али заправо се хране као краљеви и згрћу богатства. Que
va, сењор, истина је да су били љубоморни на наше заједнице,
љубоморни на наше цркве, љубоморни на нашу истину и начин
живота. Даимјо од Хизена, Дон Франциско, његово јапанско име гласи
Харима Тадао − али крштен је као Дон Франциско − нас је бранио. Он
је као краљ! Сваки је даимјо као краљ. Он је фрањевац и залагао се за
нас, али узалуд.
− Напослетку су двадесет шесторицу разапели. Шест Шпанаца,
седамнаест наших јапанских новообраћеника и још тројицу, међу
њима блаженога Браганзу. А међу обраћеницима била су и три дечака.
О, сењор, тада је било на хиљаде верника. Педесет… сто хиљада људи
гледало је, рекоше ми, блажене мученике у Нагасакију. Био је оштар,
хладан дан у фебруару и оштра година. Била је то година потреса,
тајфуна, поплава, олуја и ватре, кад се рука Божја тешко спустила на
’Великог убицу’, у ствари, срушила му велики замак Фушими, кад је
Он затресао земљу. Било је језиво, али дивно гледати како прст Божји
кажњава пагане и грешнике.
− И тако су разапели, сењор, шест добрих Шпанаца. Разорише нам
стадо и цркву, а болницу затворише. − Старчево лице било је бескрвно.
− Ја… ја сам био међу изабранима за мучеништво, али… није ми била
суђена та част. Послаше нас да марширамо из Кјота, а кад смо дошли у
Осаку, сместише нас у нашу овдашњу мисију, а осталима… Осталима
су одрезали једно уво па их водили улицама као злочинце. Онда су
блажену браћу послали на запад пешице. Месец дана је трајало
њихово блажено путовање и завршило подно брега Нишизаки, над
луком Нагасаки. Молио сам самураја нека ме пусте са њима, али,
сењор, он ми је наредио да се вратим у мисију овде у Осаки. Без
разлога! А онда су нас, након низа месеци, бацили у ову ћелију. Нас
тројицу, мислим да нас је било три, али ја сам био једини Шпанац.
Остали су били новообраћеници, наша браћа лаици, Јапанци. Након
неколико дана стражари су их прозвали. Мене нису никад прозвали.
Можда је то воља Божја, сењор, или ме пак они одвратни језуити
остављају у животу само зато да ме муче. Они су ми одузели
могућност мучеништва међу мојом браћом. Сењор, тешко је бити
стрпљив, јако тешко…
Стари свештеник склопи очи, помоли се и плачући заспа.
Блекторн никако да заспи, ма колико желео, иако се спустила ноћ.
Месо га је сврбело од уједа вашију. Главу му је мутио ужас.
Знао је, ужасно јасно, да бекства нема. Порази га бесмисао и осети
да је на ивици смрти. У најтамније доба ноћи обузе га страва и по први
пут у животу устао је и заплакао.
− Да, синко? − шапне свештеник. − Шта је?
− Ништа, ништа − рече Блекторн, а срце му је лупало. − Спавајте!
− Не мораш се бојати, сви смо у Божјим рукама − рече старац па
опет заспа.
Блекторна је прошао страшан ужас. Уместо тога остаде језа коју је
могао издржати. Некако ћу се одавде извући, помисли, настојећи
поверовати у ту лаж.
У зору стиже храна и вода. Сад је Блекторн постао јачи. Глупо је
што сам се онако препустио, упозори самог себе. Глупо, слабићки и
опасно! Не понављај то, или ћеш клонути, полудети и сигурно умрети.
Ставиће те у трећи ред где ћеш умрети. Буди пажљив, стрпљив и чувај
се.
− Како је данас, сењор?
− Добро, хвала, оче. А ви?
− Доста добро, хвала.
− Како се то каже на јапанском?
− Домо, генки десу.
 − Домо, генки десу. Оче, јуче сте причали о португалским Црним
бродовима. Какви су? Јесте ли неког видели?
− О, да, сењор! То су највећи бродови на свету, готово две хиљаде
тона. За пловидбу је потребно двеста људи и момака, сењор, а са целом
посадом и путницима на њима вози се готово хиљаду душа. Кажу да те
караке плове добро пред ветром, али су трапаве кад ветар пуше са
стране.
− Колико топова носе?
− Каткад двадесет-тридесет, на три палубе.
Фра Доминго је био задовољан да одговара, говори и поучава, а
Блекторн је исто тако био задовољан да слуша и учи. Свештениково
насумице напабирчено знање било је драгоцено и далекосежно.
− Не, сењор − рече он сада. − Домо значи хвала, а дозо молим. Вода
се каже мизу. Увек памти да Јапанци јако цене уљудност и понизност.
Једном, кад сам био у Нагасакију… Ох, само кад бих имао перо и
папир! Ах, знам, ево! Запиши речи на земљи! Тако ћеш их лакше
запамтити…
− Домо − рече Блекторн. Онда, након што је поновио још неколико
речи, запита: − Колико су већ овде Португалци?
− Ох, ова земља откривена је 1542. сењор, оне године кад сам рођен.
Тројица су је открили. Да Мота, Рекото, а трећем сам заборавио име.
Били су то португалски трговци који су трговали уз обале Кине на
кинеској џунки из луке у Сијаму. Је ли сењор био у Сијаму?
− Нисам.
− Ах, у Азији се много тога може видети. Та тројица су трговала,
али ухвати их велика олуја, тајфун, па их скрете с курса па су
неометано пристали у месту Танегашима на острву Кјушу. Тада је
први пут Европљанин ступио на јапанско тло и одмах је почела
трговина. Неколико година касније овамо је стигао Фрањо Ксаверски,
један од оснивача језуита. Било је то 1549. оне тешке године за Јапан,
сењор. Морао је пре стићи један наш брат, онда бисмо ми добили ово
краљевство, а не Португалци. Три године након тога Фрањо Ксаверски
је умро у Кини, сам и напуштен… Јесам ли сењору рекао да је један
језуит и на двору кинеског цара, у граду званом Пекинг?… О, морао си
видети Манилу, сењор, и Филипине! Имамо четири катедрале, готово
три хиљаде конквистадора и малтене шест хиљада јапанских војника
по свим острвима. И три стотине браће…
Блекторнов мозак пунио се чињеницама, јапанским речима и
реченицама. Распитивао се за живот у Јапану, за даимјое, самураје,
трговину, Нагасаки, рат и мир, за језуите, фрањевце и Португалце у
Азији. И за шпанску Манилу па све више о Црном броду који сваке
године долази из Макаа и натраг. Три дана и три ноћи седео је
Блекторн са фра Домингом, запиткивао, слушао, учио, учио и спавао
кошмарно, па се опет будио, постављао нова питања и прикупљао нова
знања.
А четвртог дана су га прозвали.
− Анђин-сан!

15
У општем муку Блекторн устаде.
− Исповеди се, синко, брзо!
− Ја… мислим да не… ја − Иако је Блекторн отупео, схвати да
говори енглески па стисну усне и поче да се удаљава. Свештеник се с
муком усправи, сматрајући да он говори холандски или немачки,
зграби га за ручни зглоб па одгега с њим.
− Брзо, сењор. Даћу ти разрешење. Буди брз, тако ти твоје бесмртне
душе. Брзо реци! Сењор нека пред Богом исповеди све своје прошле и
садашње грехе… − Сад су се примицали гвозденим вратима, а старац
је чудном снагом држао Блекторна.
− Реци сада! Штитиће те Блажена девица! Блекторн истрже руку и
промукло рече на шпанском:
− Иди збогом, оче. − За њим залупише врата.
Дан беше невероватно свеж и пријатан. Облаци су кривудали пред
благим југоисточним ветром. Удахне дубоке дахтаје чистог дивног
ваздуха и крв му брже проструја жилама. Обузме га животна радост.
У дворишту су са официром били неки голи кривци. Тамничари с
копљима, ете и група самураја. Официр је на себи имао тамни кимоно
и плашт крутих рамена налик на крила. На глави тамни шеширић. Тај
човек је стајао пред првим затвореником и читао са танког свитка, а
кад је завршио, сваки се човек одгега за својим тамничарима према
великим дворишним вратима. Блекторн беше последњи. За разлику од
других дали су му повез преко слабина, памучни кимоно и сандале на
ременчиће. А чували су га самураји.
Одлучио је стреловито побећи чим пређе врата, али како се
примицао прагу, самураји га тешње опколе и збију. Заједно дођу до
врата. Гледало их је мноштво људи, чисти и дотерани, а носили су
гримизне, жуте и златне сунцобране. Један човек је већ био везан за
крст, а њега су баш подизали. А крај свакога крста чекали су две ете.
Њихова дуга копља бљештала су на сунцу.
Блекторн успори корак. Самураји се још тешње збију и пожурише
га. Као узет је размишљао да би било најбоље кад би умро сада, и брзо,
па је смирио руку да истргне најближи мач. Но, није искористио
прилику, јер су се самураји окренули од арене и пошли према спољном
зиду и улицама које су водиле у град и замак.
Блекторн је чекао, једва дишући, желећи да се увери. Прођу кроз
гомилу која се одмакне и наклони, а онда се нађу на улици и сад више
није било забуне.
Осећао се као препорођен. Кад му се вратила моћ говора, запита:
− Куда идемо? − не бринући се што они неће то разумети јер им се
обратио на енглеском. Блекторн је био лак као птица. У ходу би једва
додирнуо тло, каишчићи на сандалама били су удобни, а лепо се
осећао и у том необичном кимону. Заправо се сасвим добро осећам,
помисли. Можда ми мало превише дува, али по овако лепом дану, ово
је права одећа за крмену палубу. − Богаму, дивно је опет говорити
енглески! − обратио се самурајима. − Исусе, мислио сам да сам мртав!
Потрошио сам свој осми живот. Знате ли ви то, пријатељи стари? Сад
ми је остао још само један живот. Па ништа зато! Пилоти имају барем
десет живота, говорио је Албан Карадок.
Самураје као да је све више нервирао његов неразумљиви говор. Не
чини их још осетљивијим него што јесу!
Тад опази да су самураји сви одреда Сиви. Ишидови људи. Питао је
оца Алвита како се зове човек који се супротставио Торанаги. Алвито
је казао: Ишидо. Било је то баш мало пре него што су му наредили да
устане и одвели га. Јесу ли сви Сиви Ишидови људи? Као што су сви
Смеђи Торанагини?
 − Куда идемо? Тамо? − Показа прстом замак који се уздизао над
градом. − Тамо, хај?
− Хај. − Вођа климне својом главом, топовском куглом. Брада му је
била проседа.
− Шта Ишидо жели од мене? − питао се Блекторн.
Вођа скрене у другу улицу. Непрестано се удаљавао од луке. Онда
спази брод: малени португалски брик је на поветарцу вио своју модро-
белу заставу. На главној палуби десет топова, а на прамцу и на крми
двадесетфунташи. Еразмо би га лако поразио помисли Блекторн. А
моја посада? Шта ли они раде тамо у селу? Крви ми Исусове, желео
бих да их видим! Оног дана толико сам се радовао што их остављам и
враћам се својој кући где је била Онна-Хаку, у кућу оног… како ли се
звао? Па да, Мура-сан! А она девојка, она у мом подном кревету? И
она друга жена, анђеоска лепотица која је оног дана разговарала са
Оми-саном? Она из сна, која је била и у оном котлу у сну.
А зашто се подсећаш на те бесмислице? Слаби ти разум! ’Мораш
бити јаке главе да живиш са морем! ’ рекао је Албан Карадок. Јадни
Албан.
Годинама му се Албан Карадок увек чинио тако голем и
божанствен, све је видео и све знао. А умро је у ужасу. Беше то седмог
дана Армаде. Блекторн је заповедао једрењаком кеч из Портсмута,
стотонашем. Кријумчарио је оружје, барут, муницију и храну
Дрејковим ратним лађама пред Довером, док су они гонили и
раздирали непријатељске бродове које су јурили каналом према
Денкерку, где су чекале шпанске јединице да се укрцају и да освоје
Енглеску.
Велику шпанску флоту протерале су олује и бржи, спретнији и
виткији ратни бродови које су их саградили Дрејк и Ховард.
Блекторн је био у ковитлавом јуришу поред бојног брода адмирала
Ховарда, Риноун, кад се ветар променио у снажну олују с чудовишним
таласима, а он је морао да одлучи да ли да се упути у приветрину да
избегне бочну паљбу великог галиона Санта Круз који је био пред
њим, или да сам појури пред ветром кроз непријатељску флоту, јер се
остатак Ховардових бродова већ окренуо и упутио ка северу.
 − Крени северно у приветрину! − викнуо је Албан Карадок. Укрцао
се као први официр. Блекторн беше капетан-пилот, одговоран за брод.
То му је било прво заповедништво. Албан Карадок је упорно тражио
да пође у борбу, иако није имао права да буде на броду осим што је био
Енглез, а сви Енглези имали су право да плове у то најмрачније доба
своје историје.
− Држ’ се! − наредио је Блекторн и заокренуо кормило на југ
упутивши се у ждрело непријатељске флоте, осећајући да би иначе
били препуштени топовима галиона који се сад уздизао над њима.
И тако су кренули на југ, бежећи пред ветром, кроз галионе.
Топовска паљба са три палубе Санта Круза безопасно је прошла преко
њих. И он је бочно двапут опалио у њу − бувини уједи за тако голем
брод − а онда је појурио кроз непријатељско средиште. Галиони на обе
стране нису желели пуцати на његов усамљени брод јер би могли
погодити своје, па су топови ћутали. И брод се пробио и почео бежати
кад их погоди паљба са три палубе брода Мадре де диос. Оба јарбола
занеше се као стреле, заједно с људима заплетеним у ужадима.
Нестаде пола десне главне палубе, а свуда су лежали мртваци и
самртници.
Видео је како Албан Карадок лежи уз постоље смрсканог топа, тако
невероватно сићушан, без ногу. Љуљкао је старог поморца коме су очи
замало искочиле главе. Ужасно је вриштао:
− О, Христе, не желим умрети, не желим умрети, помозите,
помозите ми, помозите, помозите ми, о Исусе, што ово боли, помозите!
Блекторн је знао да Албану Карадоку може помоћи само на један
начин. Дигне један клин за намотавање конопца. Свом снагом га
одалами.
Онда је након неколико недеља морао рећи Фелисити да јој је отац
мртав. Рекао јој је само то да је Албан Карадок на лицу места погинуо.
Није јој рекао да је руке своје умрљао крвљу коју никад неће моћи
испрати…
Сад су Блекторн и самураји пролазили широком вијугавом улицом.
Није било трговина. Само куће једна уз другу, свака унутар своје
земље и високих ограда. А и куће, и ограде, и улице биле су зачуђујуће
чисте.
 Блекторну се чистоћа чинила невероватном јер су у Лондону и свим
енглеским градовима и градићима, а и по целој Европи, отпатке,
мокраћу и говна бацали по улицама да их неко побрише. Или би се
толико нагомилали да пешаци, кола и коњи не би могли пролазити. Тек
тад би се већина градова − можда! − очистила. Лондонски чистачи
била су велика крда свиња које би ноћу водили по градским улицама.
Градску чистоћу одржавали су углавном пацови, чопори дивљих паса и
мачака, пожари. И муве.
Али Осака је била толико друкчија! Како су то постизали?, питао се.
Нема јама за истресање ноћних посуда, нема гомила коњске балеге,
нема бразди од точкова, ни прљавштине, ни икаквих отпадака. Само
утабана земља, пометена и чиста. Дрвени зидови и дрвене куће,
блиставе и уредне. А где су гомиле просјака и богаља који загађују
сваки хришћански град? И банде разбојника и разузданих младића које
су неизбежно вребале из сенки?
Људи с којима су се мимоилазили клањали су се уљудно, а неки би
клекли. Кага-носачи журили су с носиљкама или кагама за једног
путника. Групе самураја − Сиви, а никада Смеђи − безбрижно су
шеткале по улицама.
Пролазили су улицом препуном дућана кад су му заказале ноге.
Тешко се стропоштао и пао на руке и на колена. Самураји су му
помогли да устане, али на трен је остао без снаге и није могао ићи
даље.
− Гомен насај, дозо, га мацу. − (Опростите, молим вас, чекајте)
рекао је. Грчиле су му се ноге. Протрља згрчене мишиће на листу и
благослови фра Доминга за непроцењиве ствари којима га је научио.
Самурајски вођа спусти поглед на њега. Дуго је нешто говорио.
− Гомен насај, нихон го га ханасе-масен. − (Опростите не говорим
јапански) одговори Блекторн, полако али јасно. − Дозо, га мацу.
− Ах! Со десу, Анђин-сан. Вакаримасу − рече човек схвативши га.
Изда кратку одсечну команду и један самурај одјури. Након неког
времена Блекторн устаде. Покушао је отетурати напред, али му
самурајски вођа рече: Ије! и даде знак нека причека.
Самурај се ускоро врати с четворицом полуголих кага-носача и с
њиховом кага. Самурај је показао Блекторну како да се испружи и
држи за рукохват који је висио са средишњег стуба.
Поворка опет крете. Блекторну се ускоро вратила снага и драже би
му било да хода, али знао је да је још увек слаб. Морам се одморити,
помислио је. Немам залиха снаге. Морам се окупати и нахранити.
Истински нахранити.
Пењали су се широким степеницама које су спајале две улице и
зашли у нову стамбену четврт покрај густе шуме, пуне високог дрвећа,
испресецане путељцима. Блекторну је јако годило што нема више
улица. Под ногама је била мекана негована трава, а стаза је кривуда
међу стаблима.
Кад су били дубоко у шуми, иза кривине им приђе још једна група
од тридесетак Сивих. Застану кад су до њих дошли, а након
уобичајеног обредног поздрављања двојице капетана, сви скрену
поглед на Блекторна. Права бујица питања и одговора, а кад су се људи
почели скупљати за полазак, њихов вођа мирно исуче мач и зарије га у
вођу Блекторнових самураја. Истовремено нова дружина скочи на
остатак Блекторнових самураја. Заседа је била тако изненадна и тако
добро испланирана да су сва десеторица Сивих погинула готово у исти
час. Ниједан није имао времена ни да исуче мач.
Ужаснути носачи-кага клекну и зарију чело у траву. Блекторн је
стајао поред њих. Самурајски капетан, дежмекаст човек, крупног
трбуха, пошаље страже на оба краја стазе. Остали су скупљали мачеве
убијених. Све то време нису посвећивали никакву пажњу Блекторну,
док он није почео да узмиче. Сместа капетан просикће наредбу која је
очигледно значила да остане ту где јесте.
На другу наредбу сви ти нови Сиви скину кимоно-униформу, под
којом су имали шаролику збирку прња и старих кимона. Сви навуку
маске које су им већ биле везане око врата. Један покупи сиве
униформе па с њима ишчезне у шуми.
Сигурно разбојници, помисли Блекторн. Зашто би иначе носили
маске? Шта желе од мене?
Разбојници су се тихо договарали и мотрили га док су на одећи
погинулих самураја чистили своје мачеве.
− Анђин-сан? Хај? − Капетанове очи изнад платнене маске биле су
округле, црне као угаљ, продорне.
 − Хај − одговори Блекторн, а кожа му се најежи. Човек упре прстом
у земљу, очито му показујући да се не миче.
− Вакаримасу ка?
− Хај.
Погледају га од главе до пете. Тад један њихов удаљени стражар −
сада без сиве униформе већ под маском, као и сви остали − изађе начас
из грма сто корака од њих. Махне им и опет ишчезне.
Одмах опколе Блекторна и спреме се за одлазак. Вођа разбојника
баци поглед на кага-носаче који задрхте као пас строгог господара и
још дубље загњуре главу у траву.
Тад вођа разбојника зарежи наредбу. Четворица полако и с
неверицом дигну главу. Поново иста наредба. Клањали су се, пузали на
коленима и узмицали. Онда као један подбрусе пете и нестану у
жбуњу.
Разбојник се презирно осмехне и даде Блекторну знак да крене
натраг према граду. Беспомоћно је пошао с њима. Узмака није било.
Стигли су готово на ивицу шуме кад застану. Пред њима се чула
галама, а иза окуке се појави нова дружина од тридесетак самураја.
Смеђи и Сиви, у претходници Смеђи. У носиљци је био њихов вођа, а
за њима је ишло неколико теглећих коња. Сместа стану. Обе групе
заузму нападачки став. Непријатељски су се меркале, удаљене једна од
друге седамдесетак корака. Разбојнички главешина ступи у
међупростор. Кретао се трзаво и гневно се продере на самураје,
упирући прстом у Блекторна па опет позади где су поставили заседу.
Исукао је мач, и држао га претећи увис. Очигледно је другој групи
говорио да им се склоне са пута.
Сви његови људи извуку звекетаве мачеве из корица. На његово
наређење један разбојник стане иза Блекторна па подигне
припремљени мач. А вођа се поновно бесно обрати супротној страни.
На трен се ништа није догодило, а тад Блекторн виде како силази
човек из носиљке и сместа га препозна. Касиги Јабу! Јабу одбруси
разбојничком вођи који бесно стресе мачем, наређујући им да се мичу
с пута. Закључи своју коначну претњу. Јабу изда кратку наредбу и
нападне уз дречав бојни поклич. Лагано је шепао, али мач је високо
подигао. Са њим навале његови Смеђи, а одмах затим и Сиви.
 Блекторн се сруши на земљу да избегне замах мача који би га
располовио, али ударац је био слабо прорачунат. Тада се вођа
разбојника окрене и побегне у грмље, а његови људи за њим.
Убрзо се Смеђи и Сиви нађу уз Блекторна који се с муком подиже.
Неки самураји навале у грмље за разбојницима, остали потрче стазом,
а преостали се распореде у одбрамбеном ставу. Јабу застаде на ивици
шикаре, заповеднички узвикне наредбе, а онда се полагано врати. Сад
је изразитије шепао.
− Со десу, Анђин-сан − рече дашћући од замора.
− Со десу, Касиги Јабу-сан! − одврати Блекторн истом реченицом
која значи нешто као: добро, стварно, заиста. Покаже у смеру где су
побегли разбојници. − Домо. − Уљудно се наклони, као раван равном, и
поново благослови фра Доминга. − Гомен насај, нихон го га ханасе-
масен (Жалим, не говорим јапански).
− Хај − узврати Јабу задивљено, додавши нешто што Блекторн није
разумео.
− Цујаку га имасу ка? − упита Блекторн. (Имате ли тумача?)
− Ије, Анђин-сан. Гомен насај.
Блекторну мало лакне. Сад је могао директно да разговара. Речник
му је био оскудан, али беше то почетак.
Ух, да имам тумача, горљиво помисли Јабу. Тако ми Буде! Занима ме
шта се догодило кад си био са Торанагом, Анђин. Каква ти је питања
постављао и шта си одговарао. Шта си му испричао о селу, мускетама,
терету, броду, галији и Родригесу. Занима ме све што је било речено, и
како је било изречено, и где си био и зашто си овде. Тада бих открио
шта има Торанага на уму, и како он размишља. Онда бих могао
смислити шта да му данас кажем. А овако сам беспомоћан.
Зашто те Торанага примио чим смо стигли, а мене није? Зашто ми се
није јављао и ништа ми није наредио откако смо се искрцали, све до
данас, осим оног обавезног уљудног поздрава и ’Са задовољством
очекујем наш скорашњи сусрет’? Зашто је данас послао по мене?
Зашто је двапут одлагао наш сусрет? Због нечег што си му рекао ти
или Хиро-мацу? Или је то одлагање природно, због свих његових
других брига?
 О, да, Торанага, имаш готово непремостиве тешкоће. Ишидо шири
свој утицај као ватра. А знаш ли за превару господара Оношија? Знаш
ли да ми је Ишидо понудио главу и покрајину Икаве Ђиккјуа ако му се
сад тајно придружим?
Зашто си данас одлучио да ме зовнеш? Који ме добри ками овамо
довео да спасем живот Анђин-сану, а опет само да ме задиркује, јер не
могу с њим директно да разговарам, па ни са тумачем, да нађем кључ
твоје тајне браве? Зашто си га ставио у затвор за смакнуће? Зашто га је
Ишидо пустио из затвора? Зашто су га разбојници покушали ухватити
ради уцене? Уцена од кога? И зашто је Анђин-сан још жив? Разбојници
су лако могли да га располове.
Јабу запази дубоке боре које нису биле на Блекторновом лицу кад га
је први пут видео. Делује изгладнело, закључи Јабу. Као дивљи пас.
Али не обичан пас, него вођа чопора, нех?
О, да, пилоте, сад бих дао хиљаду кокуа за поверљивог преводиоца!
Постаћу ти господар! Градићеш ми бродове и увежбавати моје
људе. Некако морам изаћи на крај с Торанагом. Ако не успе, није
важно. У следећем животу бићу боље припремљен.
− Добар пас! − гласно ће Јабу Блекторну и лагано се насмеши. −
Теби је само потребна чврста рука, нешто костију и мало батина. Но,
најпре ћу те изручити господару Торанаги, након што се окупаш.
Смрдиш, господару пилоте!
Блекторн није разумео речи, али је у њима осећао љубазност и
видео Јабуов осмех. Узврати му смешак.
− Вакаримасен! (Не разумем.)
− Хај, Анђин-сан.
Даимјо се окрете и звирну за разбојницима. Заобли руке око уста и
викне. Одмах му се врате сви Смеђи. Главни самурај Сивих стајао је
насред путељка. И он је обуставио потеру. Нису ухватили ниједног
разбојника.
Кад је тај капетан Сивих пришао Јабуу, наста препирка, показивање
прстом према граду и према замку. Очита свађа међу њима.
Напослетку победи Јабу с руком на мачу. Махне Блекторну да се
смести на носиљку.
 Ије! − рече капетан. Он и Јабу заузеше борбени став, а Сиви и
Смеђи узрујано су се врпољили.
Анђин-сан десу шунђин Торанага-сама… Блекторн би ту и тамо
ухватио покоју реч. Ватакуши је значило: ја. Кад би се томе додало
хитачи, значило би: ми. Шунђин је затвореник. Тад се сети оног што
му је рекао Родригес па одмахне главом и оштро им упадне у реч.
− Шунђин ије! Ватакуши ва Анђин-сан!
Обојица се забуље у њега. Блекторн прекине мук и надода
замуцкујући јапански, знајући да у говору греши као дете, али надао се
да ће га они ипак схватити.
− Ја пријатељ. Не затвореник. Разумете, молим. Пријатељ. Јако
жалим, пријатељ би купање. Купку, разумете? Уморан. Гладан. Купка.
− Упери прстом у високи торањ замка. − Онамо! Сада, молим.
Господар Торанага један, господар Ишидо два. Иди сада! − И додавши
још више набуситости у то последње има (сада), неспретно се попне
на носиљку и завали на јастуке. Ноге су му много вириле.
Тада се Јабу насмеја, а сви му се придруже.
− Ах со, Анђин-сама! − рече Јабу уз подсмешљив наклон.
− Ије, Јабу-сама! Анђин-сан! − Блекторн га задовољно исправи. Да,
гаде! Сад знам неке ствари. Али тебе нисам заборавио. А ускоро ћу
ходати по твом гробу.

16
− Можда би било боље да сте мене питали пре него што сте мог
затвореника удаљили из моје надлежности, господару Ишидо − рече
Торанага.
− Варварин је био у обичном затвору са обичним људима. Јасно,
сматрао сам да вас он више не занима, иначе га не бих оданде извукао.
Наравно, нисам се хтео мешати у ваше приватне послове. − Ишидо је
на изглед био миран и смеран, али у њему је све кипело. Знао је да је
уловљен у брзоплетости. Истина, морао је прво да пита Торанагу. То је
налагала најобичнија пристојност. Па ни то не би било нимало важно
да је још имао варварина у својој власти, у својим просторијама. Тад
би по вољи изручио странца, ако и кад би га Торанага запитао. Но, то
што су неки његови људи заскочени и мучки убијени, а затим су
даимјо Јабу и неки Торанагини људи преотели варварина његовима,
потпуно је мењало стање ствари. Изгубио је образ, а сва његова
стратегија да јавно уништи Торанагу била је да Торанагу доведе баш у
такво стање. − Поново се извињавам!
Торанага погледа у Хиро-мацуа. То извињење била је музика за
његове уши. Обојица су знали колико Ишидо због тога крвари у себи.
Налазили су се у великој дворани за пријеме. По договору су
противници имали само по пет чувара, све сами поверљиви људи.
Остали су чекали испред. Ту је чекао и Јабу. А варварина су купали.
Добро, помисли Торанага. Био је јако задовољан самим собом. На час
скрене мисли на Јабуа и одлучи да га данас ипак не прими него да се и
даље игра с њим мачке и миша. Пошаље Хиро-мацуа да га отпусти, па
се окрене Ишиду.
− Јасно, прихватам ваше извињење. Срећом, нема неког зла.
− Значи, смем да одведем варварина наследнику? Чим буде дотеран!
− Послаћу га чим са њим завршим.
− Смем ли питати кад ће то бити? Наследник га је јутрос чекао.
− Не би требали превише за то бринути, ви и ја, нех? Јаемон има тек
седам година. Седмогодишњи дечак се може наоружати стрпљењем.
Нех? Стрпљење је облик стеге и захтева вежбу. Је ли? Ја ћу му
објаснити неспоразум. Јутрос му опет дајем часове из пливања.
− Ох?
− Да. И ви би морали да научите да пливате, господару Ишидо. То је
добра вежба, а у рату може бити јако корисна. Сви моји самураји
пливају. Ја захтевам да сви науче ту вештину.
− Моји вежбају гађати луком и стрелом. И мачевање, јахање и
пуцање.
− Моји то надопуњују песништвом, писањем, слагањем цвећа и
обредом ча-но-ју. Самурај мора бити добро упућен у уметности мира
како би био јак за уметност рата.
− Већина мојих људи више је него способна у тим умећима − рече
Ишидо, знајући да је и његов рукопис слаб, а образовање оскудно. −
Самураји су рођени за рат. Јако добро се разумем у рат. Засад ми је то
довољно. То и послушност вољи и жељи нашег господара.
 − Јаемонов час из пливања је у сат ’Коња’. − И дан и ноћ су
подељени на шест једнаких делова. Дан је почињао сатом ’Зеца’, од
пет до седам ујутро. Затим сат ’Змаја’, од седам до девет ујутро.
Следили су сати ’Змије’, ’Коња’, ’Козе’, ’Мајмуна’, ’Петла’, ’Пса’,
’Вепра’, ’Пацова’ и ’Вола’, а циклус је завршавао сатом ’Тигра’,
између три и пет ујутро. − Да ли би желели да се придружите
подучавању?
− Не, хвала. Престар сам да мењам своје навике − суво ће Ишидо.
− Чујем да је вашем капетану наређено нека почини сепуку.
− Наравно. Морали су ухватити разбојнике. Бар једног су морали
ухватити! Онда бисмо нашли и друге.
− Чуди ме да се тако близу дворца могла догодити таква гадост.
− Слажем се. Можда би их варварин могао описати.
− А шта би варварин знао? − насмеја се Торанага. − Што се тиче
разбојника, били су то ронини, је ли? Међу вашим људима има много
ронина. Можда би распитивања међу њима дала плода. Нех?
Хитно спроводе распитивања у многим правцима. − Ишидо је
прешао преко прикривеног ругања на рачун ронина, тих плаћеника без
господара, готово отпадника. На хиљаде су се окупили под
наследниковом заставом кад је Ишидо прогласио да ће он у име
наследника и наследникове мајке прихватити њихову верност, да ће −
што беше невероватно − опростити и заборавити њихове грехе и
прошлост, а с временом ће им њихову верност наградити Таиковом
дарежљивошћу. Ишидо је знао како је то блистав потез био. Добио је
неисцрпан извор увежбаних самураја и загарантована му је била
њихова оданост, јер ронини су добро знали да им се више неће
пружити таква прилика. То је у његов табор довело све незадовољнике,
од којих су многи постали ронини због освајања Торанаге и његових
савезника. И напослетку, тиме је нестало једне опасности за царство −
пораст броја разбојника − јер самурају који би на своју несрећу постао
ронин преостајала су само два начина живота: да постане монах или
разбојник.
− Много тога ја не схватам у тој заседи − отровно ће Ишидо. − Да!
На пример, зашто су разбојници хтели да ухвате тог варвара ради
уцене? У граду има много других људи, кудикамо важнијих. Зар није
разбојник рекао да жели уцену? Уцену од кога? Колико варварин
вреди? Ништа. И како су знали где ће он бити? Тек сам јуче наредио да
га приведу наследнику, мислећи да ће то дечака забављати. Врло
необично.
− Врло − рече Торанага.
− И та случајност! Тачно у то време у близини се нашао господар
Јабу с нешто ваших и нешто мојих људи. Врло чудно!
− Врло. Јасно, тамо се нашао зато што сам ја по њега послао, а тамо
су се затекли и ваши људи јер смо се договорили − на ваш предлог − да
ће бити мудро, и добар начин да залечимо сукоб међу нама, ако ваши
људи прате моје куд год они пођу, док сам овде у службеној посети.
− А чудно је и то да су се разбојници, који су били довољно храбри
и сложни да без борбе закољу мојих првих десет људи, понели као
Корејци чим су стигли наши људи. Обе стране биле су подједнако јаке.
Зашто се разбојници нису борили? Или одмах повели варварина у
брда, а не глупо остали на главном путу за замак? Врло чудно!
− Врло. Сутра, кад пођем у лов са соколовима, свакако ћу повести
двоструко више чувара. За сваки случај! Забрињава ме што су
разбојници тако близу замка. Да. Можда бисте и ви у лов? Да један
ваш соко лети против мога? Ловићу у брдима на северу.
− Не, хвала. Сутра ћу имати много посла. Можда прекосутра?
Двадесет хиљада људи добило је од мене наређење да прочисти шуме,
гајеве и чистине око Осаке. За десет дана неће бити ни једног
разбојника на подручју од двадесет рија. То вам могу обећати.
Торанага је знао да су разбојници Ишиду само изговор да повећа
број својих јединица у околини. Ако каже двадесет, на уму има
педесет. Затвара се омча, помисли. Зашто тако брзо? Која је то нова
варка? Зашто је Ишидо тако пун поверења?
− Добро. Онда прекосутра, господару Ишидо. Удаљићете своје људе
од мог ловишта? Не бих хтео да ми покваре улов − заједљиво ће он.
− Јасно! А варварин?
− Сад је, као и увек, моје власништво. И његов брод, али чим с њим
завршим, можете га узети. После га можете послати на стратиште ако
желите.
 − Хвала. Да. То ћу учинити. − Ишидо скупи лепезу и стави је у
рукав. − Он је безначајан. Значајно је, а то је и разлог моје посете, то
да… Ох, успут да кажем! Чуо сам да је госпа моја мати у посети у
самостану Ђохђи.
− Ох? Помислио бих да је мало касно за гледање трешњевог цвета.
Сигурно већ одавно нису више у пуном цвату?
− Слажем се. Али ако их она жели видети, зашто не? Са старим
људима никад се не зна. Ћудљиви су и друкчије гледају на ствари, нех?
Но, слабог је здравља. Забринут сам за њу. Мора бити јако пажљива.
Страшно се брзо прехлади.
− Као и моја мати. Морамо пазити на здравље стараца.
Торанага забележи у мозгу да хитно пошаље поруку, како би монаха
замолио да пажљиво пази на старичино здравље. Уколико би умрла,
дошло би до ужасних последица. Осрамотио би се пред царством.
Сваки даимјо би схватио да је он у шаховској партији за власт
употребио као пиона беспомоћну старицу, мајку свог непријатеља, и да
није испунио своје дужности према њој. Узимање таоца заиста беше
опасан подухват.
Ишидо је од гнева умало ослепио дознавши да је његова љубљена и
уважена мајка у Торанагиној тврђави у Нагоји. Пале су главе. Одмах је
сковао планове да уништи Торанагу и свечано се заклео да ће освојити
Нагоју и уништити даимјоа Казамакија коме је мати са поверењем
поверена, чим избију непријатељства. И на крају, манастиру је преко
посредника послата лична порука: ако у року од двадесет и четири сата
старицу неповређену не пусте из самостана, онда ће се Нага, једини
Торанагин син на дохвату, и свака његова жена коју год ухвате, на
несрећу пробудити у селу губаваца, губавци ће их хранити и појити, а
једна од њихових курви ће их послуживати. Ишидо је знао да мора
опрезно поступати све док је његова мати у Торанагиној власти. Но,
јасно је дао до знања: ако је не пусте, он ће претворити царство у
буктињу.
− Како ваша госпа мати, господару Торанага? − уљудно је упитао.
− Врло добро, хвала. − Торанага допусти да се покаже његова срећа,
и он помисли на своју мајку, и при помисли на Ишидов немоћан бес. −
Изузетно је чила за својих седамдесет и четири године. Само се надам
да у њеним годинама будем тако јак као она.
 Сад ти је педесет и осам година, Торанага, али никад нећеш
навршити педесет девет година, зарекао се Ишидо.
− Молим вас да јој изручите моје најбоље жеље да још дуго сретно
поживи! Још једном вам хвала, и жалим што сте били ометани. − Јако
се уљудно наклонио а онда, једва суздржавајући своју све већу радост,
дода: − О да, она важна ствар због које сам вас желео видети гласи:
одложен је последњи службени састанак регената. Нећемо се састати
вечерас у залазак сунца.
Торанага се и даље смешкао, али је у себи био сав згромљен.
− Ох? Зашто?
− Господар Кијама је болестан. Господар Сугијама и господар
Оноши пристали су на одлагање. И ја! Неколико дана није важно, је
ли, у тако значајним питањима?
− Састанак можемо одржати и без господара Кијаме.
− Сложили смо се да нећемо. − Ишидове очи су га задиркивале.
− Службено?
− Ту су наша четири печата.
Торанага је кипио од гнева. Свако одлагање неизрециво га је
излагало погибији. Да Ишидову мајку замени за хитан састанак? Не,
јер прошло би превише времена да наредбе оду тамо и назад. Он би
изгубио велику предност, а ништа не би добио.
− Кад ће се одржати састанак?
− Схватио сам да ће господар Кијама сутра бити здрав. Или можда
прекосутра.
− Добро. Послаћу свог личног лекара да га обиђе.
− Сигуран сам да ће он то ценити, али лекар му је забранио да
прима посете. Можда је то заразна болест, нех?
− Каква болест?
− Не знам, господару. Тако ми рекоше.
− Је ли лекар варварин?
− Да. Колико сам схватио, главни хришћански лекар. Хришћански
лекар-свештеник за хришћанског даимјоа. Наши нису довољно добри
за тако… тако знаменитог даимјоа − рече Ишидо са поругом.
 Торанага се све више бринуо. Да је лекар Јапанац, он би могао
предузети многе ствари. Но, то је хришћански лекар, језуит обавезно.
Ох, да иступи против једнога од њих, или само да се закачи с једним од
њих, могао би од себе удаљити све хришћанске даимјое, а тај ризик он
себи није смео да допусти. Знао је да му пријатељство са Цукку-саном
неће помоћи против хришћанских даимјоа Оношија и Кијаме. У
интересу је хришћана да створе јединствен фронт. Ускоро би он морао
прићи њиховим свештеницима да се договоре и да утврди цену њихове
сарадње.
Ако су Оноши и Кијама заиста уз Ишида, и ако ли заједно делују,
пратиће их сви хришћански даимјои. Онда сам ја усамљен, помислио
је. Онда ми преостаје једино један пут: ’Гримизно небо’.
− Господара Кијаму посетићу прекосутра! − одредио је крајњи рок.
− А зараза? Не бих себи никад опростио да вам се ишта догоди док
сте овде у Осаки, господару. Наш сте гост, на мојој сте бризи. Морам
истрајати на томе да га не посетите.
− Можете бити мирни, господару Ишидо, још нема те заразе која би
мене уништила, нех? Заборављате пророчанство! − Кад је пре шест
година Таику дошло кинеско посланство да покуша да реши јапанско-
корејско-кинески рат, с њима беше и чувени астролог. Тај Кинез
прорекао је многе ствари које су се касније и оствариле. На једној од
Таикових невероватно раскошних вечера, Таико је од астролога
затражио да прорекне судбину неких његових саветника. Астролог је
рекао да ће Торанага погинути у средњим годинама од мача. Ишидо,
чувени освајач Кореје (или Чосена, како Кинези називају ту земљу),
умреће без болести, као старац, ноге ће му бити чврсто на земљи, као
најчувенији човек свог времена. А Таико ће умрети у кревету,
поштован, вољен, од старости, оставивши здравог сина као
наследника. То се толико свидело Таику који тад још није имао деце,
да је одлучио да ће посланицима допустити да се врате у Кину, и да их
неће убити као што је хтео због њихове претходне дрскости. Уместо да
посредује за мир, као што је он очекивао, кинески цар је путем свога
изасланика само понудио да ће га признати за краља државе ’Ва’, како
су Кинези називали Јапан. И тако их је отпратио кући живе, а не у
сићушним сандуцима који су већ били за њих припремљени. А
обновио је рат против Кореје и Кине.
 − Не, господару Торанага, нисам заборавио − рече Ишидо који се
тога јако добро сећао. − Но, зараза би могла бити јако непријатна.
Зашто да вам буде неугодно? Могли бисте оболети од кинеске болести,
сифилиса, као ваш син Нобору, јако жалим. Или постати губав као
господар Оноши. Још је млад, али се мучи. О, да, и те како се мучи.
На трен је избацио Торанагу из равнотеже. И предобро је знао за
кобне последице обе болести. Његов најстарији син Нобору, у
седамнаестој години је оболео од сифилиса, кинеских богиња − пре
десет година − а сва лечења, и јапанских, и кинеских, и корејских, и
хришћанских лекара, никако да одстране ту болест која му је већ
унаказила лице, а никако да га убије. Постанем ли свемоћан, заклео се
Торанага самоме себи, можда успем сатрти ту болест. Доносе ли је
заиста жене? Како је жене добију? Како се то може излечити? Јадни
Нобору, помисли Торанага. Да немаш кинеске богиње, био би ми
наследник, јер си сјајан војник, бољи стратег од Сударе, и врло лукав.
Сигурно си у свом ранијем животу учинио многе ружне ствари кад у
овом мораш носити толико бреме.
− Тако ми господина Буде, ни једно ником не бих пожелео − рече.
− Слажем се − рече Ишидо, мислећи како би Торанага обе болести
њему прилепио кад би могао. Опет се наклони па оде.
***
− Дакле? − прекине мук Торанага.
Сад је исто и ако останете и ако одете − рече Хиро-мацу. − Пропаст
зато јер сте издани, а усамљени сте, господару. Ако останете ради
састанка, састанак се неће одржати пре седам дана, а Ишидо ће дићи
своје јединице у околини Осаке па ви не можете побећи, без обзира на
то шта се госпи Очиби догоди у Еду, а Ишидо је очигледно одлучио да
жртвује њу да се дочепа вас. Очито је да сте издани, а четворица
регената донеће одлуку против вас. Са четири гласа у већу против
једног, ви остајете без положаја! Ако одете, они ће ипак издати све
наредбе које Ишидо зажели. Мораћете подржати одлуку од четири на
према један. Заклели сте се на то. Не можете прекршити своју свечану
регентску реч.
− Слажем се!
Наста мучна тишина. Хиро-мацу је чекао, све нервознији.
 − Шта ћете учинити?
− Најпре ћу пливати − одврати Торанага изненађујуће весело. −
Онда ћу разговарати са варварином.
***
Жена је тихо пролазила кроз Торанагин скровити врт у замку, према
колибици са сламнатим кровом која је била тако лепо смештена у
јаворовом гају. Њен свилени кимоно и оби били су сасвим једноставни,
а опет најелегантнији што су их могли направити најчувенији кинески
кројачи. Фризура јој је била намештена по последњој моди, високо
уздигнута и причвршћена дугим сребрним укосницама. Њен упадљиво
светли тен штитио је шарени сунцобран. Била је сићушна, висока свега
метар и по, али савршено складна. Око врата је носила танки златни
ланац са кога је висило златно распело.
На веранди пред колибом чекала ју је Кири. Мирно је седела у
хладовини а гузица јој се преливала преко јастука. Гледала је како се
сићушна жена приближава преко камења за ходање уметнутог у
маховину тако пажљиво да је изгледало као да су ту природно срасли.
− Лепша си него икада, млађа него икада, Тода Марико-сан − рече
Кири без љубоморе узвраћајући јој наклон.
− Желела бих да је то истина, Кирицубо-сан − одврати Марико уз
смешак. Клекла је на јастук и несвесно намештала сукње у нежну
шару.
− Истина је. Кад смо се задњи пут виделе? Пре две-три године? У
двадесет година ниси се ни за длаку променила. Сигурно је прошло
око двадесет година откако смо се први пут среле. Сећаш ли се? Било
је то на свечаности господара Городе. Било ти је четрнаест година, тек
си се удала и била си прекрасна.
− И преплашена.
− Не, то не. Ниси била преплашена.
− Било је то пре шеснаест година, Кирицубо-сан, а не пре двадесет.
Да, сећам се тога јако добро. − Предобро, помисли она, а срце јој се
стисне. Било је то оног дана кад ми је брат шапнуо да мисли да ће се
наш љубљени отац осветити свом феудалном господару, диктатору
Городи. Да га намерава убити! Свог феудалног господара!
 О, да, Кири-сан, сећам се тога дана, и те године, и тог сата. Беше то
почетак свих ужаса. Никад никоме нисам признала да сам знала шта ће
се догодити још пре него што се то догодило. Нисам упозорила свог
супруга ни Хиро-мацуа, оца његовог − обојица су били верни
диктаторови вазали − да издају спрема један од његових највећих
генерала. Што је још горе, нисам опоменула ни Городу, свог феудалног
господара. Тако сам изневерила своју дужност према феудалном
господару, према мужу и према његовој породици, која ми је удајом
постала једина моја породица. О, Богородице, опрости ми грех мој и
помози ми да се очистим! Ћутала сам да заштитим свог љубљеног оца
који је уништио нашу хиљадугодишњу част. О Боже мој, о, Господе
Исусе Христе, спаси грешницу ову од проклетства вечног…
− Било је то пре шеснаест година − спокојно ће Марико.
− Те године сам носила дете господара Торанаге − рече Кири и
помисли: да твој отац није подло издао и убио господара Городу, мој
господар Торанага не би морао војевати битку код Нагакудеа, ја се не
бих онде прехладила и не бих побацила дете. Можда, помислила је. А
можда и не! Беше то само карма, моја карма, шта год да се догодило,
нех? − Ах, Марико-сан − казала је без злобе − било је то тако давно да
ми готово изгледа као други живот. Али теби се године не виде. Зашто
не могу имати твој стас и дивну косу, зашто не могу тако љупко
ходати? − Кири се насмеја. − Одговор је једноставан: зато што превише
једем!
− Зар је то важно? Уживате милост господара Торанаге, нех? Тако
сте потпуни. Мудри сте, мили, целовити и сретни!
− Радије бих била мршава, а да ипак могу јести и да уживам милост
− рече Кири. − Али ти? Ниси сретна?
− Само сам оруђе којим се поиграва мој господар муж! Ако је
господар мој муж сретан, онда сам, јасно, сретна и ја. Његово је
задовољство моје задовољство. Као и вама − дода Марико.
− Да, али није то исто! − Кири махне лепезом, а поподневно сунце
бљесне на златној свили. Тако сам сретна што нисам ти, Марико,
помисли, уза сву твоју лепоту, мудрост, храброст и ученост. Не! Не бих
могла поднети да будем жена оног одвратног, ружног, набуситог,
силовитог човека, ни један дан, а камоли седамнаест година! Сушта је
супротност оцу своме, Хиро-мацуу, који је диван човек. Али Бунтаро?
Како очеви могу имати тако ужасне синове? Ох, кад бих ја имала сина,
ох, колико бих то желела. А како си ти, Марико, све ове године
подносила такво злостављање? Како си отрпела своје несреће? Чини
ми се немогуће да на твом лицу и у твојој души нема ни сенке тога. −
Ти си изузетна жена, Тода Бунтаро Марико-сан.
− Хвала, Кирицубо Тошико-сан. Ох, Кири-сан, тако ми је драго што
вас видим.
− И мени тебе. Како твој син?
− Леп је, леп, леп. Саруђи сад има петнаест година, можете ли то
замислити? Висок је, снажан, исти отац, а господар Хиро-мацу дао је
Саруђију свој феуд и… Знате да ће се ускоро оженити?
− Не! Аза коју?
− За унуку господара Кијаме. Господар Торанага тако је то лепо
договорио. Врло добра прилика за нашу породицу. Само штета што
девојка није… што није пажљивија према мом сину, достојнија њега.
Знате ли да она…? − Марико се помало стидно насмеја. − Па, говорим
ваљда као и све свекрве свих времена. Но, мислим да ћете се сложити
са мном. Она још није добро васпитана.
− Ти ћеш имати времена да то обавиш.
− Ох, надам се. Да. Срећа моја што немам свекрву. Не знам шта бих.
− Очарала би је и припитомила као и све људе око тебе нех!
− Еееее, хтела бих да је то истина! − Марико је непокретно држала
руке на крилу. Гледала је како слеће инсект коњиц и како се подиже. −
Муж ми је наредио да дођем овамо. Господар Торанага жели да
разговара са мном?
− Да. Жели да му преводиш.
− А кога? − запањи се Марико.
− Новога варварина.
− Ох! А отац Цукку-сан? Зар је болестан?
− Није! − Кири се поигравала лепезом. − Мислим да можемо само
нагађати зашто господар Торанага жели да овде будеш ти, а не
свештеник, као приликом првог разговора. Марико-сан, зашто ми
морамо чувати сав новац, плаћати све рачуне, надзирати сву послугу,
куповати сву храну и кућне потрепштине − а најчешће и одећу нашим
господарима − а они нам ништа не говоре. Или можда?…
− Можда зато имамо интуицију.
− Вероватно. − Кирин поглед био је отворен и љубазан. − Но, ја
мислим да је ово врло поверљива ствар. Зато се својим хришћанским
Богом мораш заклети да о овом састанку ништа нећеш причати.
Никоме!
Дан као да је изгубио своју топлину.
− Наравно − непријатно ће Марико. Јасно је разумела да Кири под
тим мисли да ништа не сме рећи ни мужу ни његовом оцу, а ни свом
исповеднику. Будући да јој је муж наредио да овде дође, очито на
захтев господара Торанаге, њена дужност према господару Торанаги
била је јача од дужности према мужу, па је од њега могла мирне душе
прикрити обавештења. Али свештенику? Може ли му све прећутати? А
зашто је тумач она, а не отац Цукку-сан? Знала је да је и сада, против
своје воље, уплетена у политичку сплетку које су јој цели живот
претвориле у пакао, и поново пожеле да њена породица није била
древна и да се не зове Фуђимото, да се није родила с даром језика који
јој је омогућио да научи готово неразумљиви португалски и латински
као и да се уопште није родила. Но тада, помисли она, не бих никада
видела свога сина, нити бих научила о малом Исусу и његовој истини,
ни о животу вечном.
То је твоја карма, Марико, жалосно је помислила, то је само карма.
− У реду, Кири-сан. − Тад је пуна зле слутње додала: − Кунем се
господином Богом да нећу разгласити ништа што данас овде буде
речено. Нити било кад док будем преводила свом феудалном
господару!
− Такође очекујем да ћеш морати искључити део својих осећања да
тачно преведеш оно што он каже. Тај нови варварин је необичан и
говори чудне ствари. Сигурно је мој господар од свих баш тебе изабрао
из посебних разлога.
− Ја сам поданица господара Торанаге и нека са мном ради шта год
жели. Никад се не мора плашити за моју оданост.
− То никад није било спорно, госпо. Нисам мислила ништа зло.
Паде пролећна кишица па ороси латице, маховину и лишће, па
престане оставивши иза себе још већу лепоту.
− Молила бих од тебе једну услугу, Марико-сан. Молим те, би ли
распело ставила под кимоно?
Марико гурне прсте према распелу као да га жели одбранити.
− Зашто? Господар Торанага никад није приговарао мом обраћењу, а
ни господар Хиро-мацу, главар мог племена! Мој муж је… мој муж ми
допушта да га држим и носим.
− Да. Али распела су разљутила тог варварина, а мој господар
Торанага не жели да се он наљути, он жели да га смири.
***
Блекторн још никад није видео тако сићушно створење.
− Конничи ва − рече он.
− Конничи, Торанага-сама.
Наклонио се као дворанин и климнуо главом дечаку који је
разрогачених очију клечао поред Торанаге, и дебелој жени која је била
иза њега. Сви су се налазили на веранди око колибице. У колибици је
била једна једина просторија са рустичним зидовима, грубо обрађеним
гредама и сламнатим кровом, а позади простор за кухињу. Уздизала се
на дрвеним стубовима отприлике тридесетак сантиметара изнад
тепиха од најчишћег белог песка. Била је то церемонијална чајџиница
за обред ча-но-ју, скупо грађена од биране грађе искључиво у ту сврху,
иако су их каткада, будући да су те кућице биле издвојене у
шумарцима, употребљавали за састанке и поверљиве разговоре.
Блекторн притегне кимоно и седе на јастук у песку испред њих.
− Гомен насај, Торанага-сама, нихон го га ханасе-масен. Цујаку го
имасу ка?
− Ја сам ваш тумач, сењор − одједном изусти Марико на
португалском који је звучао готово беспрекорно. − А ви говорите и
јапански?
− Не, сењорита, тек неколико речи и реченица − запрепашћено
одговори Блекторн. Очекивао је да ће преводити отац Алвито и да ће
Торанагу пратити самураји, а можда и Јабу. Но, у близини није било
самураја, иако су многи кружили по врту.
 − Мој господар Торанага пита где… Но, најпре бих вас можда
требала запитати да ли би вам драже било да говоримо латински?
− Како год ви желите, сењорита. − Као сваки образовани човек
Блекторн је знао читати, писати и говорити латински који је тада био
једини језик образованих људи у целом цивилизованом свету.
Ко је ова жена? Где је тако добро научила португалски? А латински?
А где друго него код језуита, помисли. У некој њиховој школи. О,
паметни су они! Прва ствар коју учине јесу школе.
Пре само седамдесет година Игнасијо де Лојола основао је Дружбу
Исусову, но већ сада су њихове школе, најбоље у хришћанском свету,
биле свуда проширене, а њихов утицај краљеве би постављао или их
рушио. Папа их је слушао. Зауставили су бујицу реформи и сад су
поново заузимали велика подручја за своју цркву.
− Онда ћемо говорити португалски − рече она. − Мој господар пита
где сте научили својих ’неколико речи и реченица’?
− У затвору је био свештеник, сењорита, фрањевац. Он ме научио
речи: храна, пријатељ, купање, ићи, доћи, истина, лажно, овде, онде, ја,
ти, молим, хвала, желим, нећу, затвореник, да, не! И тако даље. На
несрећу, то је само почетак. Да ли би, молим вас, рекли господару
Торанаги да сам сад спремнији да одговарам на његова питања, да му
помажем и да сам јако задовољан што више нисам у затвору, на чему
захваљујем њему.
Блекторн је гледао кад се она окренула и говорила Торанаги. Знао је
да ће морати говорити једноставно, по могућности у кратким
реченицама, и да ће морати пазити јер, за разлику од свештеника који
је преводио истовремено, ова би жена чекала да он заврши, а онда
изнела свој сажетак или верзију оног што је рекао, уобичајен проблем
код свих тумача осим код најврснијих, иако су и они, на пример,
језуити, пуштали да њихова личност делује на оно што се говори,
намерно или ненамерно. Купање, масажа, храна и два сата спавања
неизмерно су га освежили. Службенице у купатилу, одреда жене, лепе
и снажне, истрљале су га, опрале му косу, сплеле му леп реп, а брица
му је поткресао браду. Дали су му чисти повез преко слабина, кимоно
и појас, а за ноге таби и сандале с каишчићима. Футони на којима је
спавао били су чисти као и просторија. Све то деловало је као сан, а
пробудивши се из сна без снова, одједном се запитао шта је сан: ово
или затвор.
Нестрпљиво је чекао, у нади да ће га опет привести Торанаги,
смишљао је шта да каже и шта да открије, како да надмудри и надјача
оца Алвита. И Торанагу. Наиме, он је несумњиво знао, на основу оног
што му је фра Доминго причао о Португалцима и јапанској политици и
трговини, да би сад могао помоћи Торанаги који би му заузврат лако
могао дати богатства због којих је пловио.
А, сада кад није било свештеника с којим ће се борити, осећао се
још самопоузданије. Потребно ми је само мало среће и стрпљења!
Торанага је пажљиво слушао преводиоца налик на лутку.
Блекторн помисли: једном руком могао бих је подићи, а кад бих јој
ставио руке око појаса, прсти би ми се додирнули. Колико јој је
година? Најбоље године! Удата? Не носи венчани прстен. Ах, то је
занимљиво. Не носи никакав накит осим сребрних укосница у коси. А
ни она друга, дебела жена.
Испитивао је своје сећање. Ни оне две жене у селу нису носиле
накит, није га видео ни на коме у Муриној кући. Зашто?
А ко је ова дебељуца? Торанагина жена? Дечакова дадиља? Је ли
дечак Торанагин син? Или можда унук? Фра Доминго је казао да
Јапанци имају само једну жену истовремено, али наложница −
законитих љубавница − држе колико желе.
Је ли преводитељка Торанагина наложница?
Каква би таква жена била у постељи? Бојао бих се да је не сломим.
Не, не би се распукла. У Енглеској има исто овако малених жена. Али
нису као она.
Дечак је био мален, усправан, разрогачених очију, а бујна црна коса
беше му везана у кратак реп. Теме му није било обријано. Изгледао је
силно радознао. Блекторн му и не мислећи намигне. Дечак скокне, а
онда се насмеје и прекине Марико. Упре прстом и нешто рече, а сви су
га стрпљиво слушали, нико да га ућутка. Кад је дечак завршио,
Торанага се кратко обрати Блекторну.
− Господар Торанага пита зашто сте то учинили, сењор?
− Ох, тек тако да забавим дечака. Дете као свако дете, а у мојој
земљи деца се обично томе смеју. Мој син је отприлике његов вршњак.
Има седам година.
− Наследник има седам година − рече Марико након предаха, а тад
преведе оно што јој је казао.
− Наследник? Значи да је дечак јединац господара Торанаге? −
упита Блекторн.
− Господар Торанага упутио ме да вам кажем да ли би се
ограничили на то да само одговарате на питања. Засад! − Онда
настави: − Будете ли стрпљиви, пилоте-капетане Б’ектон, сигурна сам
да ћете касније добити прилику да питате све што будете хтели.
− Јако добро.
− Будући да је ваше име јако тешко за изговор, сењор, јер ми немамо
звук да га изговоримо… смем ли вас, у име господара Торанаге,
називати вашим јапанским именом Анђин-сан?
− Наравно. − Блекторн ју је хтео запитати како се зове, али се сетио
онога што је рекла и утуви себи у главу да мора бити стрпљив.
− Хвала. Господар пита имате ли још деце.
− Ћерку. Родила се баш уочи мог одласка из Енглеске. Значи да сад
има око две године.
− Имате ли једну или много жена?
− Једну. Такав је наш обичај. Као Португалци и Шпанци! Немамо
наложнице − законите наложнице.
− Је ли вам то прва жена?
− Да.
− Молим вас, колико вам је година?
− Тридесет шест.
− Где станујете у Енглеској?
− У предграђу Чатама, мале луке у близини Лондона.
− Лондон је ваш главни град?
− Да.
− Пита које језике говорите.
− Енглески, португалски, шпански, холандски и, јасно, латински.
− Шта је то ’холандски’?
 − Језик којим се у Европи говори у Холандији. Врло сличан
немачком.
− Холандски је пагански језик? − Намрштила се. − И немачки?
− Те две земље нису католичке! − опрезно ће он.
− Опростите, зар то није исто као пагани?
− Не, сењорита. Хришћанство се поделило на две различите и врло
одвојене вере, католичанство и протестантизам. Постоје две верзије
хришћанства. Ова секта у Јапану је католичка. Тренутно су обе секте
јако непријатељски расположене једна према другој. − Запазио је њену
запрепашћеност и осећао све већу Торанагину нестрпљивост што су га
искључили из разговора. Буди опрезан, упозори самога себе. Она је
сигурно католкиња. Пређи на ствар! И буди једноставан. − Можда
господар Торанага не жели расправљати о религији, сењорита, будући
да смо то делимично прошли током нашег првог сусрета.
− Ви сте протестантски хришћанин?
− Да.
− А католички хришћани су ваши непријатељи?
− Већином би ме сматрали јеретиком и непријатељем, да. Оклевала
је. Окренула се према Торанаги и надуго причала. Око врта беше много
стражара. Сви доста далеко, сами Смеђи.
Тада Блекторн спази десет Сивих који су стрпљиво чекали у
хладовини и нетремице мотрили дечака. Шта ли ово значи?, упита се
он.
− Мој господар пита за вас и за вашу породицу − поче Марико. − За
вашу земљу, њену краљицу и раније владаре, за навике, обичаје и за
историју. Слично и за друге земље, а нарочито за Португал и Шпанију.
Све о свету у којем живите. О вашим бродовима, оружју, храни,
трговини. О вашим ратовима и биткама и како управљате бродом, како
сте брод водили и шта се догодило на путовању. Он би хтео
разумети… Опростите, зашто се смејете?
− Сењорита, само зато што је то отприлике све оно што ја знам.
− Мој господар баш то жели. Је ли ’баш то’ исправно речено?
− Да, сењорита. Смем ли вам честитати што тако течно говорите
португалски?
 Мало је залепршала лепезом.
− Хвала, сењор. Да, мој господар жели дознати истину о свему, и
чињенице, а и ваше мишљење.
− Радо бих му све то рекао. То ће малчице дуже потрајати.
− Мој господар каже да има времена. Блекторн погледа Торанагу.
− Вакаримасу.
− Ако ми опростите, сењор, господар ми је наредио да вам кажем да
је ваш нагласак малко погрешан. − Марико га научи како да тачно
изговори, а он понови и захвали јој. − Ја сам сењора Марико Бунтаро,
не сењорита.
− Да, сењора. − Блекторн погледа у Торанагу. − Одакле би он хтео да
почнем?
Запитала га је. Торанагиним крупним лицем прелети брз смешак.
− Он каже, од самога почетка.
Блекторн је знао да је ово ново искушење. Од чега, међу свим
безграничним могућностима, да започне? Коме да се обраћа?
Торанаги, дечаку или жени? Да су присутни само мушкарци, јасно:
Торанаги. Али сад? Зашто су присутне жене и дечак? Сигурно постоји
разлог!
Одлучио се посветити дечаку и женама.
− У давна времена мојом је земљом владао велики краљ који је имао
чаробни мач зван Екскалибур, а краљица му беше најлепша жена у
земљи. Главни саветник био му је чаробњак Мерлин, а краљ се звао
Артур − започе самопоуздано причати причу коју му је отац тако лепо
причао, у давним измаглицама детињства. − Град краља Артура звао се
Камелот. Беше то сретно доба без рата, доба богатих жетви и… −
Одједном схвати како је голему грешку учинио. Суштина приче
сводила се на Гиневру и Ланселота, краљицу-прељубницу и неверног
вазала, на Артуровог незаконитог сина Мордреда који издајнички иде у
рат против оца, на оца који у боју убија сина; а син га смртно рањава.
О, Исусе Боже, како сам могао бити овако глуп? Па зар Торанага није
њима попут великог краља? Нису ли ово његове жене? Зар му ово није
син?
− Је ли вам зло, сењор?
 − Не… Не, опростите… Само што…
− Сењор, причали сте о том краљу и о богатој жетви?
− Да. То… Као у многим земљама, наша је прошлост застрта
митовима и легендама, већином безначајним − несигурно рече,
настојећи добити на времену.
Запањено се у њега запиљила. Торанагине очи су биле продорније, а
дечак зевне.
− Шта оно рекосте, сењор?
− Ја… па… − Одједном му сине. − Можда би било најбоље да
нацртам карту света, сењора, како је нама позната − нагло ће он. −
Бисте ли хтели да је нацртам?
Превела је и виде код Торанаге трачак занимања, а код дечака и
жена ништа.
Како да њих заокупи?
− Мој господар се слаже! Послаћу по папир…
− Хвала. Но, засад ће ово бити довољно. Касније, ако ми дате
прибор за писање, могу нацртати тачнију карту.
Блекторн устане с јастука и клекне. Прстом почне у песку цртати
грубу карту, наопачке, како би они боље видели.
− Земља је округла као наранџа, али ова карта је као кора, изрецкана
у јајолике делове, од севера на југ, па изравњана и мало истегнута на
врху и на дну. Тачно пре двадесет година Холанђанин по имену
Мерцатор открио је начин како да се то тачно представи. То је прва
тачна карта света! Наравно, по њој можемо и пловити. Или по његовом
глобусу! − Храбро је зацртао континенте. − Ово је север, а ово југ,
исток и запад. Овде је Јапан, а моја је земља на другој страни света, ту.
Све ово је непознато и неистражено… − Руком је одстранио све у
Северној Америци северно од црте од Мексика до Њуфаундленда, све
у Јужној Америци осим Перуа и уске приобалне траке око тог
континента, па све северно и источно од Норвешке, све источно од
Московске државе, читаву Азију, унутрашњост Африке, све јужно од
Јаве и врха Јужне Америке. − Обалне појасе познајемо, али ништа
више. Унутрашњост Африке, Америке и Азије готово су потпуне тајне.
Умукне како би га она могла достићи. Сад је преводила с већом
лакоћом и осећао је како код њих расте занимање. Дечак се мешкољио
и мало ближе примакао.
− Наследника занима где смо ми на тој карти.
− Овде. Ово је Китај, Кина, мислим. Не знам колико смо удаљени од
обале. Требале су ми две године да допловим одавде довде.
Торанага и дебела жена истезали су врат како би боље видели.
− Наследник пита зашто смо на вашој мапи ми тако малени!
− То је умањено мерило, сењора. На овом континенту, одавде од
Њуфаундленда па све довде до Мексика, има готово три хиљаде миља.
Одавде до Еда има отприлике три стотине миља.
Завлада мук, а онда су узајамно разговарали.
− Господар Торанага пита да му на карти покажете како сте дошли у
Јапан.
− Овуда. Ово је Магеланов пролаз, или мореуз, на вршку Јужне
Америке. Тако се зове према португалском морепловцу који га је
открио пре осамдесет година. Од тада Португалци и Шпанци држе тај
пут у тајности, за своју искључиву употребу. Ми смо први уљези који
су пловили кроз тај пролаз. Имао сам њихов тајни ротеирос, то је нека
врста карте, па и уз то сам морао чекати шест месеци да прођемо јер су
ветрови били против нас.
Превела је оно што је рекао. Торанага с неверицом погледа.
− Господар каже да грешите. Сви варва… сви Португалци долазе с
југа. То је њихов пут, једини пут.
− Да. Истина је да Португалци тај пут више воле, ми га зовемо Рт
добре наде, јер уз ове обале имају десетак утврђења, у Африци, и у
Индији, и на Мирођијским острвима, да узму залихе хране и воде и да
зимују. А њихови бојни бродови галиони патролирају и чувају
искључиво за себе морске путева. Међутим, Шпанци Магелановим
пролазом долазе у своје америчке колоније на обали Тихог океана и до
Филипина. Или пак иду овуда, танком Панамском превлаком па путују
копном како би избегли вишемесечну пловидбу. Нама је било
сигурније да пловимо Магелановим мореузом. Иначе би морали јурити
кроз паљбу свих оних непријатељских португалских утврђења. Молим
вас, реците господару Торанаги да сад знам положај многих тих
тврђава. Узгред буди речено, многи држе јапанске војнике − нагласио
је. − Фратар који ми је у затвору то испричао, био је Шпанац,
непријатељ Португалаца и свих језуита.
На њеном лицу Блекторн запази изненадни трзај, а кад је превела, и
на Торанагином лицу. Дај јој времена и говори једноставно, опоменуо
је самог себе.
− Јапански војници? Мислите ли самураје?
− Мислим да бих их тачније описао као ронине.
− Рекосте ’тајновита’ карта? Господар пита како сте је добили.
− Извесни Холанђанин Петер Свидерхоф био је секретар примата од
Гое. То је наслов тамошњег врховног католичког свештеника, а Гоа је
главни град Португалске Индије. Наравно, знате да Португалци настоје
силом освојити тај континент. Као секретару тог надбискупа, који је у
то доба био уједно и португалски поткраљ, кроз руке су му пролазиле
свакојаке исправе. Након низа година добио је њихове ротеиросе, те
карте, па их прецртао. Оне одају тајну Магелановог пролаза и како да
се оплови Рт добре наде, па све плићаке и гребене од Гое до Јапана
преко Макаа. Мој ротеирос је описивао Магеланов теснац. Био је уз
исправе које сам изгубио на броду. Пресудне су за мене, а господару
Торанаги могле би бити неизрециво вредне.
− Господар вели да је наредио да их потраже. Наставите, молим!
− Кад се Свидерхоф вратио у Холандију, продао је ротеиросе
’Источноиндијској трговачкој компанији’ која је добила монопол
истраживања на Далеком истоку.
Хладно га је гледала.
Тај човек је био плаћени шпијун?
Да, платише му за те карте. То је код њих обичај, тако награде
човека. Не титулом и земљом, само новцем. Холандија је република.
Наравно, сењора, моја земља и наша савезница Холандија ратују
против Шпаније и Португала већ годинама. Вероватно разумете,
сењора, у рату је пресудно утврдити непријатељеве тајне.
Марико се окренула и дуго и нашироко говорила.
Господар пита зашто је надбискуп узео непријатеља у службу.
− Петер Свидерхоф је испричао да је тог надбискупа језуита,
занимала само трговина. Свидерхоф је удвостручио њихове приходе па
је био ’омиљен’. Био је неизрециво мудар трговац − ту Холанђани
обично надмашују Португалце − па му нису пажљиво прегледали
исправе. И многи плавооки и плавокоси људи, Немци и други
Европљани, су католици. − Блекторн причека да то преведе, а тад
пажљиво надовеже: − Био је главни холандски ухода за Азију,
плаћеник своје земље, а неке своје људе укрцао је на португалске
бродове. Молим вас, кажите господару Торанаги да Португалска
Индија не може дуго опстати без трговине са Јапаном.
Док је Марико говорила, Торанага је пиљио у карту. Није трзао на
оно што је казала. Блекторн посумња да ли му је све превела. Тад ће:
− Мој господар желео би имати подробну карту света на папиру. И
то што пре, с ознакама свих португалских колонија. И број ронина у
свакој од њих. И моли вас да наставите.
Блекторн је знао да је учинио дивовски корак напред, али дечак
зевне, па одлучи променити курс на путу за исту луку.
− Наш свет није увек онакав као што изгледа. На пример, јужно од
ове црте коју ми зовемо екватор, годишња доба су обрнута. Кад је код
нас лето, код њих је зима. Кад је код нас лето, они се смрзавају.
− А зашто?
− Не знам, али је истина. Но, пут у Јапан води кроз један од ова два
јужна мореуза. Ми Енглези настојимо наћи северни пут! Или
североисточно изнад Сибира или северозападно изнад Америке. На
север сам дошао све довде. Цела земља је под вечним снегом и ледом,
а претежно целе године тако је хладно да се зачас заледе прсти кад
немамо крзнене рукавице шакаче. Тамошњи становници зову се
Лапонци. Одећа им је од крзна. Мушкарци лове, а жене обављају све
друге послове. Део женског посла је да израђују сву одећу. Притом
углавном морају прежвакавати крзна како би их омекшали пре него
што ће их зашити.
Марико се гласно насмеје. Блекторн јој се насмеши. Сад се осећао
самопоузданије.
− Истина је, сењора! Хонто.
− Сорева хонто десу ка? − нестрпљиво ће Торанага. (Шта је
истина?)
У смеху му је превела. И они се насмеју.
 − Међу њима сам живео готово годину дана. Ухватио нас је лед па
смо морали чекати да се отопи. Хране се рибом, туљанима, понекад
поларним медведима и китовима. Једу их сирове. Највећа им је
посластица сирово китово сало!
− Ох, није ваљда, Анђин-сане?
− Истина је. Живе у округлим кућицама од леда и никад се не
купају.
− Зар никад? − провали из ње.
Одмахнуо је главом, одлучивши да јој не каже да је и у Енглеској
купање ретко, још ређе него у Португалу и у Шпанији које су топле
земље. Превела је. Торанага је с неверицом климао главом.
− Господар каже да је то претерано. Нико не може живети без
купања. Па и нецивилизовани народи.
− Истина је, хонто − мирно ће он и подигне руку. − Кунем се
Исусом Назарећанином и својом душом, кунем се да је то истина.
Ћутке га је посматрала.
− Све?
− Да. Господар Торанага тражио је истину. Зашто да лажем? Мој
живот је у његовим рукама. Лако је доказати истину. Не, право да вам
кажем, било би јако тешко доказати оно што сам рекао. Морали бисте
тамо поћи па се сами уверити. Свакако да ме Португалци и Шпанци,
који су моји непријатељи, неће подржати. Али господар Торанага
тражио је истину. Може у мене имати поверења да сам му рекао
истину.
Марико на трен размисли а тад све савесно преведе.
Напослетку рече:
− Господар Торанага каже како је невероватно да било које људско
биће може живети без купања.
− Да, али те земље су хладне. Имају друкчије обичаје него ви и ја. У
мојој земљи, на пример, сви верују да је купање опасно за здравље.
Моја бака Јакоба је говорила: ’Купање кад се родиш и друго купање
кад умреш, отпратиће те кроз ’Бисерна врата’!’
− Врло је тешко у то поверовати.
 − У неке наше обичаје јако је тешко поверовати. Но, истина је да
сам се, кратко време које сам у вашој земљи, више пута окупао него
свих оних година пре тога. И сам признајем да се осећам боље! −
Исцерио се. − Више не верујем да су купке опасне. Дакле, на добитку
сам што сам дошао овамо, зар не?
Марико након паузе рече: Да. И преведе.
− Необичан је − рече Кири. − Необичан, нех?
− Шта ти мислиш о њему, Марико-сан? − запита Торанага.
− Уверена сам да говори истину. Или мисли да говори! Чини се да
би он можда могао бити од велике вредности за вас, господару. Ми
тако мало знамо о другом свету. Зар вам је то вредно? Не знам. Он
готово као да је сишао са звезда, или испливао са дна мора. Ако је
непријатељ Португалаца и Шпанаца, онда би његова обавештења, ако
им можемо веровати, можда била врло важна за ваше интересе, нех?
Слажем се − рече Кири.
− Шта ви мислите, Јаемон-сама?
Ја, стрико? О, па мислим да је ружан, не свиђа ми се његова златна
коса, ни мачије очи и нимало ми не изгледа као човек − рече дечак без
даха. − Сретан сам што се нисам родио као он, варварин, него сам
рођен као самурај, као мој отац. Хоћемо ли опет на часове пливања,
молим вас?
− Сутра, Јаемоне − рече Торанага а било му је жао што не може
лично да разговара са пилотом.
Док су они узајамно разговарали, Блекторн процени да је дошло
време. Тад се Марико поново окрене према њему.
− Господар пита због чега сте били на северу?
− Био сам бродски пилот. Покушавали смо наћи североисточни
пролаз, сењора. Знам, многе ствари које вам кажем звучаће смешно! −
почне. − На пример, пре седамдесет година су краљеви Шпаније и
Португала потписали свечани договор да међу собом поделе Нови
свет, неоткривени свет. Будући да ваша земља спада у португалску
половину, ви службено припадате Португалу. Господар Торанага, ви,
сви, овај замак и све што је у њему, дати су Португалу.
− О, ма не, Анђин-сане. Опростите, али то је бесмислица!
 − Слажем се с тим да је њихова бахатост невероватна, али је истина!
− Одмах је почела преводити, а Торанага се презирно насмеје.
− Господар Торанага каже да би он исто тако могао да подели
небеса са кинеским царем, нех?
− Молим вас, реците господару Торанаги да ми је жао, али то није
иста ствар − рече Блекторн свестан да се налази на опасном тлу. − То је
записано у законитим исправама које сваком краљу даје право да
потражује сваку некатоличку земљу коју открију његови поданици, да
сломи и искорени тамошњу власт па да заведу католичку управу! −
Прстом повуче потез од севера на југ којим је пресецао Бразил.− Од
ове црте источно је португалско, а западно све припада Шпанији.
Педро Кабрал открио је Бразил 1500. године па сад Бразил припада
Португалу. Искоренили су домородачку културу и законите владаре.
Португал се обогатио од злата и сребра ископаних у рудницима и
опљачканих из домородачких храмова. Сад сав остатак досад
откривених Америка припада Шпанији! Мексико, Перу, готово цели
овај јужни континент. Сравнили су са земљом народе Инка, затрли им
културу, а на стотине хиљада домородаца претворише у робље.
Конквистадори имају модерне пушке, а домороци их немају. Са
конквистадорима долазе свештеници. Преобрате неколико кнежева и
користе се непријатељствима и трзавицама. Онда кнеза нахушкају
против кнеза и постепено прогутају читаво краљевство. Сад је
Шпанија најбогатија земља у нашем свету. Од злата и сребра Инка и
Мексика које су опљачкали и послали у Шпанију.
Сад је Марико била достојанствена. Брзо је схватила значење
Блекторнове поуке. А и Торанага.
− Господар каже да је ово безвредан разговор. Како они себи могу
својатати таква права?
− Не они сами! − озбиљно ће Блекторн. − Та права дао им је папа,
Христов намесник на земљи. Заузврат што шире реч Божју.
− Ја у то не верујем − узвикнула је.
− Молим вас, преведите шта рекох, сењора. То је хонто. Послуша га
и говорила је дуго, очигледно узнемирена. Тад ће:
− Мој господар… мој господар каже да ви… да га само покушавате
затровати против својих непријатеља. Шта је истина? Тако вам живота,
сењор.
− Папа Александар VI 1493. године је повукао прву демаркациону
линију − почне Блекторн, благосиљајући Албана Карадока који му је у
младости утувио у главу толико чињеница, и хвалећи фра Доминга што
га је упутио у јапански понос и што му је дао кључ за јапански начин
мишљења. − Папа Јулије II је 1506. године потврдио промене из
уговора у Тордесиласу који су 1494. потписали Шпанија и Португал и
тиме је линија била мало померена. Године 1529. папа Климент VII
потврдио је договор у Сарагоси, пре свега седамдесет година, којим је
овде повучена друга црта! − Прстом зацрта уздужни потез у песку
којим засече врх јужног Јапана. − Ово Португалу даје искључиво право
на вашу земљу, на све ове земље, од Јапана и Кине до Африке, у
смислу који сам изложио. Да их искључиво истражује − свим
средствима − заузврат за ширење католицизма.
Поново је причекао, а Марико је оклевала сва збуњена, а он је
осећао како се Торанага све више љути што мора чекати да му она
преведе. Марико присили усне да говоре и понови шта је он рекао. Тад
је поново слушала Блекторна и гадило јој се оно што је чула. Је ли то
заиста могуће?, запитала се. Како његова светост може урадити такве
ствари? И дати Португалцима нашу земљу? То је сигурно лаж. Али
пилот се заклео господином Исусом.
− Господару, пилот каже − започела је − у… у доба кад је његова
светост папа доносио такве одлуке, цео њихов свет, па и земља Анђин-
сана, био је католички. Још није дошло до раскола. Зато, зато те папске
одлуке, наравно, обавезују све… све нације. Па и уз све то, он тврди:
иако Португалци имају искључиво право да искоришћавају Јапан,
Шпанија и Португал непрекидно се препиру око власништва, због
наше богате трговине са Кином.
− Шта ти мислиш, Кири-сан? − запита Торанага, забезекнут као и
сви. Само се дечак незаинтересовано играо лепезом.
− Он мисли да говори истину − рече Кири. − Да, мислим да је тако.
Али, како да се то докаже? Или део тога?
− Како би ти то доказала, Марико-сан? − упита Торанага, јако
забринут Марикиним држањем после оног што је речено, али био је
јако задовољан што је пристао да њу узме за преводиоца.
 − Ја бих питала оца Цукку-сана − рекла је. − А и послала бих
некога, каквог поверљивог вазала, у свет па нека види. Можда да оде с
Анђин-саном.
Ако свештеник те тврдње не подржи, то не мора значити да овај
Анђин-сан лаже, нех? − јави се Кири. Кири је била пресретна што је
предложила узму Марико за тумача кад је Торанага тражио замену за
Цукку-сана. Знала је да је Марико поуздана, а кад се закуне својим
страним Богом, ћутаће и на строга питања било ког хришћанског
свештеника. Што ти врагови знају мање, то боље, помисли Кири. А
какву ризницу знања поседује овај варварин!
Кири виде како дечак опет зева и то је развесели. Што дете мање
разуме, то боље, рече сама себи. Тад ће гласно:
− Зашто не бисмо позвали вођу хришћанских свештеника па га
питали о тим чињеницама? Да видимо шта ће рећи! Њихова лица
углавном су отворена и немају готово никакву префињеност.
Торанага климне главом, а очи су му почивале на Марико.
− На основу познавања јужних варвара, Марико-сан, би ли рекла да
они слушају папина наређења?
− Нема сумње.
− Његова наређења сматрају попут гласа хришћанског Бога који
говори?
− Да.
− Би ли сви католици послушали његов захтеве?
− Да.
− И наши овдашњи хришћани?
− Мислим да би.
− Па и ти?
− Да, господару. Кад би то био захтев његове светости упућен баш
мени. Да, за спас душе моје. − Поглед јој беше чврст. − Но, дотле нећу
слушати никога осим свог феудалног господара, главара моје породице
или мужа свог. Ја сам Јапанка, истина, хришћанка, али у првом реду
сам самурај.
− Мислим да би онда било добро да се његова светост клони наших
обала. − Торанага на трен размисли. Тад одлучи шта ће са варварином
Анђин-саном. − Реци му…
Прекине. Сви окрену очи на стазу и на постарију жену која је
прилазила, у хаљини будистичке калуђерице, са капуљачом. С њом су
ишли четири Сива. Сиви застану, а она сама крене напред.

17
Сви се дубоко поклоне. Торанага опази да се варварин поводи за
њим и да није устао ни забуљио се што би учинили сви варвари осим
Цукку-сана, равнајући се према свом обичају. Пилот брзо учи,
помислио је, још ошамућен оним што је чуо. У глави му се ројило
десет хиљада питања, али их је, захваљујући оштрој дисциплини,
привремено одстранио па се посветио тренутној опасности.
Кири скочи, даде старици свој јастук и помогне јој да седне. Тад
клекне иза ње, непокретна и пажљива.
− Хвала, Кирицубо-сан − рече жена узвраћајући јој наклон. Звала се
Јодоко, била је Таикова удовица, а након његове смрти будистичка
калуђерица. − Жао ми је што долазим без позива и што вас прекидам,
господару Торанага.
− Увек сте добродошли, Јодоко-сама.
− Хвала, да, хвала! − Баци поглед на Блекторна и зажмири не би ли
боље видела. − Но, мислим да сам вас баш прекинула. Не видим ко је
ово… Је ли варварин? Очи су ми све слабије. Ово није Цукку-сан, је
ли?
− Не, ово је нови варварин − рече Торанага.
− Ох, тако! − Јодоко пажљивије погледа. − Молим вас, реците му да
не видим добро па сам зато овако неуљудна.
Марико му преведе.
− Он каже да у његовој земљи има много кратковидих људи, Јодоко-
сама, али носе наочаре. Питао је имамо ли их и ми. Рекох му да неки
наши имају, од јужних варвара. Да сте их и ви некад носили, а сад
више не носите.
− Да, дража ми је магла која ме окружује. Да, много тога што ових
дана видим, нимало ми се не свиђа. − Јодоко се окрене и погледа
дечака, правећи се као да га је тек сад угледала. − Ох, синко! Значи, ту
си. Тражила сам те. Како је пријатно видети квампакуа! − Поклонила
се с дубоком смерношћу.
− Хвала, прва мајко! − Јаемон се разведри и узврати јој наклон. − О,
да сте чули варварина! Нацртао нам је карту света и причао смешне
ствари о људима који се уопште не купају! Никад у животу! А живе у
кућама од леда и носе крзна као зли ками.
Стара госпа фркне носом.
− Мислим да је боље да они што мање овамо долазе, синко. Никад
нећу моћи да их разумем, а сви тако грозно смрде. Никако да схватим
како их је подносио твој отац, господар Таико. Но, он је био мушкарац,
а и ти си мушкарац и имате више стрпљења него јадна жена. Имаш
доброг учитеља, Јаемон-сама. − Старе очи опет севну на Торанагу. −
Господар Торанага има више стрпљења него ико у царству.
− Стрпљење је важно за мушкарца, а пресудно за вођу − рече
Торанага.
− А добро је својство и жеђ за знањем, је ли, Јаемон-сама? А знање
долази из страних земаља.
− Да, стрико, о да! − кликне Јаемон. − Има право, је ли, прва мајко?
− Да, да. Слажем се. Но сретна сам што сам женско па не морам о
томе бринути, нех? − Јодоко загрли дечака који је сео уз њу. − Тако,
синко. Зашто сам овде? Дошла сам по квампакуа. Зашто? Зато што је
квампаку закаснио на ручак и на часове из писања.
− Мрзим часове писања. Идем на пливање!
− У твојим годинама и ја сам мрзео писање − рече Торанага уз
намерну озбиљност. − Но, кад ми је било двадесет година, морао сам
престати војевати битке да би се вратио у школу. То ми је било још
горе!
− Вратио си се у школу, стрико, и након што си је заувек оставио?
Ох, што је то грозно!
− Вођа мора лепо и добро писати, Јаемон-сама. Не само разговетно,
него и лепо, а квампаку боље од било кога. Како иначе може писати
његовој царској висости или даимјоима? Вођа мора у свему бити бољи
од својих вазала. У сваком погледу! Вођа мора радити многе тешке
ствари.
 − Да, стрико. Јако је тешко бити квампаку. − Јаемон се важно
намршти.
− Мислим да ћу сад ићи на те часове, а не кад ми буде двадесет
година, јер онда ћу имати важне државне послове.
Сви су се њиме јако поносили.
− Врло си мудар, синко мој − рече Јодоко.
− Да, прва мајко. Мудар сам као отац, тако каже мама. Кад ће мама
доћи кући?
Јодоко упре поглед у Торанагу.
− Ускоро.
− Надам се, врло скоро − рече Торанага. Знао је да је Ишидо послао
Јодоку да доведе дечака. Торанага је дечака и стражаре довео равно у
врт да још више раздражи свог непријатеља. А и да дечаку покаже
чуднога пилота, а да Ишиду ускрати задовољство да он прибави
дечаку то искуство.
− Врло је тешко сносити одговорност за мога сина − рекла је Јодоко.
− Било би јако добро да је госпа Очиба опет овде у Осаки, па бих се ја
могла вратити у храм, нех? Како она и како госпа Генђико?
− Обе су доброг здравља − рече јој Торанага, а у себи је ликовао.
Пре девет година, у неуобичајеном изливу склоности, Таико му је
потајно понудио да се ожени госпом Генђико, најмлађом сестром госпе
Очибе, његове најмилије наложнице.
− Тада бисмо заувек повезали наше куће, нех? − рекао му је Таико.
− Да, господару. Послушаћу, иако не заслужујем ту част − смерно је
одговорио Торанага који је прижељкивао везу са Таиком. Знао је да би
Таикова жена Јодоко била за, али га је наложница Очиба мрзела па би
свој утицај на Таика употребила да спречи тај брак. А мудрије је било
избећи да му Очибина сестра постане жена јер то би њој дало велику
власт над њим, а кључеви његове ризнице не би ту били најмање
важни. Но, ако се Генђико уда за његовог сина Судару, онда би
Торанага као врховни породични поглавар имао потпуну превласт.
Употребио је сву своју вештину да намести брак Судара и Генђико, али
је успео и сад му је Генђико била непроцењива одбрана против Очибе,
јер је Очиба обожавала своју сестру.
 − Моја снаја још нема трудове, јуче су их очекивали, али сматрам да
ће госпа Очиба сместа отпутовати јер опасности нема.
− Време је да вам Генђико после три кћери подари унука,
нех?’Молићу за њен порођај.
− Хвала − рече Торанага. Била му је мила као и увек, знао је да она
то мисли озбиљно, иако је њеној кући представљао само опасност.
− Чујем да ваша госпа Сазуко очекује дете?
− Да, јако сам сретан. − Торанага се растапао при помисли на своју
најновију наложницу, на њену младост, нежност и топлину. Надам се
да ћемо добити сина, помисли. Да, то би било јако добро. Седамнаест
година су прикладне године за прво дете, ако је жена онако доброг
здравља као Сазуко. − Да, јако сам сретан.
− Буда вас је благословио! − Јодоко осети како је боцка завист.
Чинило јој се неправедним да Торанага има пет живих синова, четири
кћери и већ пет унучића, а уз то ускоро очекује дете и Сазуко. Он још
има много година снаге пред собом, а у кући много наложница, па би
могао створити још много синова. А све њезине наде биле су
посвећене овом седмогодишњем дечаку, њеном детету колико и
Очибином. Да, он је и мој син колико и њен. Колико сам у почетку
мрзела Очибу!…
Виде како сви пиље у њу и запрепасти се.
− Да?
− Рекох − намршти се Јаемон − хоћемо ли поћи на моје часове, прва
мајко? Рекох то већ двапут.
− Опрости, синко, била сам одсутна мислима. То се догађа кад
остариш. Да, дођи са мном. − Кири јој помогне да устане. Јаемон
отрчи напред. Сиви већ скоче на ноге, а један га прихвати и с љубављу
дигне на раме. Четворица самураја који су допратили старицу чекали
су одвојено.
− Пођите мало са мном, господару Торанага, молим вас. Потребна
ми је јака рука на коју ћу се наслонити.
Торанага изненађујуће спретно скочи на ноге. Узела га је под руку,
али није употребила његову снагу.
− Да, потребна ми је јака рука. И Јаемону. А и краљевству.
 − Увек сам спреман да вам служим − рече Торанага. Кад су
поодмакли од осталих, спокојно је казала:
− Постаните једини регент. Преузмите власт и сами владајте. Док
Јаемон не постане пунолетан.
− Таиково завештање то забрањује, и кад бих ја то желео, што није
случај. Његова ограничења онемогућују једном регенту да приграби
власт. Ја не тежим за апсолутном влашћу. Никад нисам за тим тежио!
− Тора-чане! − рекла је надимак који му је тако давно дао Таико. −
Ви и ја немамо много тајни. Да желите, могли бисте то постићи. Ја ћу
одговарати за госпу Очибу. Преузмите власт док сте живи, постаните
шогун и…
− Госпо, то што кажете је издаја. Не тежим за тим да по станем
шогун.
− Наравно, али молим вас, последњи пут ме послушајте. Постаните
шогун, Јаемона прогласите својим јединим наследником. Својим
јединим наследником. После вас могао би он бити шогун. Зар он није
од рода Фуђимото, преко госпе Очибе и њеног деде Городе, а преко
њега до давних времена? Фуђимото!
Торанага се забуљио у њу.
− Мислите да би даимјои пристали на такав захтев? Или да би
његова висост, Син неба, одобрио такво именовање?
− Не, не за самога Јаемона, али када би најпре ви постали шогун, па
га затим усвојили, могли би да их наговорите, све њих. Ми ћемо вас
подржати. Госпа Очиба и ја!
− Зар је она на ово пристала? − упита Торанага.
− Не, нисмо о томе разговарале. То је моја замисао, али она ће се с
тим сложити. Ја јамчим за њу. Унапред.
− Ово је немогућ разговор, госпо.
− Можете изиграти Ишида и све њих, као увек. Бојим се онога што
чујем, Торачане. Говоркају да опет почиње рат, бирање страна и тамни
векови. Кад рат почне, трајаће вечно и прогутаће Јаемона.
− Да, то и ја верујем. Да, ако почне, трајаће вечно.
− Онда узмите власт! Учините што желите, с ким год желите, како
год желите. Јаемон је вредан дечак. Знам да га волите! Има очев разум,
а уз ваше вођство сви бисмо били на добитку. Мора добити своје
наследство!
− Не супротстављам се њему ни његовом наследству. Колико то
пута морам говорити?
− Наследника ће уништити осим ако га топло не подржите.
− Подржавам га! − рече Торанага. − У сваком погледу! У том сам се
сложио с вашим покојним мужем Таиком.
Јодоко уздахне и прикупи своје хаљине.
− Ледене су ове старе кости. Толико тајни и битака, издаја, смрти и
победа, Тора-чане! Ја сам обична жена и то јако усамљена. Сретна сам
што сам се сада посветила Буди и што су моје мисли упућене Буди. И
мом следећем животу! Но, у овом животу морам заштитити свога сина,
а вама рећи ове ствари. Надам се да ћете ми опростити дрскост.
− Увек тражим и ценим ваш савет.
− Хвала. − Малко усправи леђа. − Слушајте, док сам ја жива, неће
ни наследник ни госпа Очиба никада иступити против вас.
− Да.
− Хоћете ли размислити о мом предлогу?
− Воља мог покојног господара ми то забрањује. Не могу поћи
против његове воље ни свог светог обећања као регент.
Ћутке су корачали. Тад Јодоко уздахне.
− Зашто је не узмете за жену?
Торанага застаде као укопан.
− Очибу?
− Зашто не? Она је јако вредан политички избор. Одличан избор за
вас. Лепа, млада, снажна, племените крви, пола Фуђимото, а пола
Миновара, сунце на њој плеше, а одликује се великом животном
радошћу. Сад немате службене жене. Зашто не би? Тиме би био решен
проблем наследства, а краљевство бисмо спасли од расула. Она би вам
сигурно родила још синова. Јаемон би наследио вас, па његови синови
или њени други синови. Могли бисте постати шогун. Имали бисте моћ
у краљевству и моћ оца па бисте на свој начин могли одгајати Јаемона.
Могли бисте га законски усвојити, а он би вам био исто тако син као и
сваки ваш син. Зашто се не бисте оженили са госпом Очибом?
 Зато што је она дивља мачка, варљива тигрица с лицем и телом
богиње, а мисли да је царица и тако се и влада, у себи ће Торанага. Њој
никад не бих веровао у кревету. Док спавам исто би ми тако лако могла
пробости очи иглицом као што би ме миловала. О не, њу никако! Па и
да се њом оженим само на папиру, на то она никада не би пристала, о,
не! Немогуће! Из свих могућих разлога, од којих није најмање важно
да ме она мрзела и сплеткарила да ме упропасти, мене и моју кућу, све
откако је пре једанаест година први пут родила.
Још тад, још у седамнаестој години, зарекла се да ме уништи. Ах,
споља је тако нежна, као прва летња зрела бресква, и исто тако
миришљава. А унутра челик за мачеве, са исто тако тврдим умом.
Испрела је своје чаролије па је убрзо Таико полудео за њом, а све
остале искључио. Да, очарала је Таика од своје петнаесте године кад ју
је први пут прописно узео. Да, већ у петнаестој години знала је Очиба
шта хоће и како да то уради! Онда се догодило чудо и коначно је
подарила Таику сина, једина она од свих жена које је он у животу
имао. С колико је госпа поделио јастук? Барем стотину! Тај пастув
истресао је више ’Сока радости’ у више ’Небеских коморица’ него
десет обичних људи! Да. А те жене биле су разних година и свакојаких
касти, случајне или законске наложнице, од принцезе Фуђимото до
куртизана четвртог разреда, но, ниједна није затруднела, иако су многе
жене које је Таико отпратио, или добио развод од њих, или поништио
брак, касније рађале децу с другим мужем. Ниједна, осим госпе Очибе.
Она му је у његовој педесет и трећој години подарила првог сина,
јадно мало створење, болећиво, које је тако брзо умрло. Таико је кидао
одећу. Био је готово луд од туге и окривљавао себе, а не њу. Онда је,
четири године касније, она чудотворно опет родила, чудотворно опет
сина, овај пут чудесно здравог, а њој је тад била двадесет и једна
година. Неупоредива Очиба, звао ју је Таико.
Је ли Таико отац Јаемону или не? Еееее, дао бих много да сазнам
истину. Хоћемо ли икад сазнати истину? Вероватно не, али шта бих све
дао да добијем доказ, у овом или у оном смислу!
Чудно да Таико, који је у свему другом био тако мудар, није био
мудар у погледу Очибе, па је сулудо обожавао њу и Јаемона. Чудно да
је од свих оних жена баш она постала мајка његовог наследника, она
којој су отац, очух и мати умрли због Таика.
 Је ли била толико мудра па јастук поделила са другим човеком,
узела његово семе, па уништила тог човека како би себе сачувала? Не
једанпут него двапут?
Је ли могуће да би она била тако лукава? Ох, да!
Узети Очибу за жену? Никада.
− Почашћен сам вашим предлогом − рече Торанага.
− Ви сте мушкарац, Тора-сане. Лако би ви с том женом. Ви сте
једини мушкарац у царству који би то могао, нех? Она би вам била
изврсна партија! Гледајте како се сада бори да штити интересе свога
сина, а она је само немоћна жена. Била би вам вредна супруга.
− Мислим да она никад не би то разматрала.
− А ако би?
− Занимало би ме! У поверењу! Да, била би то непроцењива част.
− Многи мисле да само ви стојите између Јаемона и наслеђа.
− Многи су луди.
− Да, али ви нисте, Торанага-сама. А ни госпа Очиба.
А нисте ни ви, госпо, помисли он.

18
Убица је у најмрачније доба ноћи прешао преко зида у врт. Беше
готово невидљив, у тесно припијеној црној одећи и црном табију.
Главу су му прекривале црна капуљача и маска. Тај онизак човек је
нечујно трчао према прочељу унутрашње куле и стао пред високе
зидове. Педесетак метара од њега два Смеђа су чувала главни улаз.
Вешто је набацио куку обавијену крпама, на коју је био привезан танак
свилени конопац. Кука захвати камену избочину пушкарнице.
Успентра се по конопцу, ушуња кроз отвор и ишчезну у унутрашњост.
Ходник је био тих, осветљен свећама. Ћутке потрчи, отвори спољна
врата па изађе на круниште. Још један вешт хитац, кратко пентрање и
нађе се у ходнику на спрату изнад. Страже на ћошку зидина нису га
чуле, иако су биле и те како будне.
Стисну се у каменом удубљењу док поред њега ћутке не прођоше
Смеђи, који су патролирали. Кад су прошли, пришуњао се. Застане на
углу. Тихо погледа око себе. Супротна врата је чувао самурај. У муку
су плесале свеће. Стражар је седео прекрштених ногу, зевнуо,
наслонио се на зид и протегнуо. На трен склопи очи. Убица сместа
појури напред. Нечујно. Од свиленог конопца који је држао у рукама,
смота омчу, баци је стражару око врата и чврсто стегне. Стражар
покуша прстима откачити омчу, али већ је умирао. Кратак убод ножем
међу ребра, вешто као хирург, и стражар остаде непокретан.
Човек полако отвори врата. Просторија за пријеме била је празна, а
унутрашња врата нико није чувао. Увуче унутра леш и опет затвори
врата. Без оклевања пређе просторију и изабра лева унутрашња врата.
Била су дрвена, масивна и ојачана челиком. У десници му клизне
савијени нож. Тихо је покуцао.
− ’У доба цара Ширакаве’… − изрецитова први део лозинке. Са
друге стране врата запева челик док је мач излазио из корица. И
одговор:
−… ’живео мудрац по имену Енраку-ђи…
−… ’који је написао тридесет и прву сутру’. Имам хитне поруке за
господара Торанагу!
Врата се широм отворе и убица скочи. Зарије нож у грло првом
самурају испод браде, исто тако брзо га извуче, па на исти начин
прободе и другог стражара. Лагани трзај и извади нож. Обојица
самураја погинуше стојећки. Ухвати једног и пусти га да полако љосне.
Други је пао, али нечујно. Крв је текла по поду, а лешеви су им се
трзали у самртном грчу.
Убица пожури унутрашњим ходником. Био је слабо осветљен. Тад
се отворе шођи-врата. Заледио се и освртао.
Кири је буљила у њега, удаљена десет корака. На рукама је носила
послужавник.
Виде да две шољице на послужавнику нису употребљене и да храна
није дирнута. Из чајника се подизала пара. Поред посуде је палацала
воштаница. Онда јој паде послужавник. Гурнула је рукама у оби и
извукла нож. Мицала је устима, али без гласа, а он је већ јурио према
ћошку. На супротном крају отворе се једна врата и извири запањени,
поспани самурај.
Убица насрне на њега и нагло распори десни шођи, што му је био
циљ. Кири је вриштала и дигла узбуну, а он је сигурно трчао кроз таму,
прешао предсобље, пренуо иза сна жене и њихове служавке. Све до
најзабитијег ходника у најудаљенијем делу.
Било је мрачно као у рогу, али он је без грешке пипкао како би у све
већем метежу нашао она права врата. Клизнуше врата и скочи на особу
која је лежала на футону. Но, руку којом је држао нож захвати челични
стисак па се ускоро тукао на поду. Вешто се извио, истргао се и опет
замахнуо. Али промаши јер се саплео у покривач. Збаци га и насрне на
човека, уперивши нож за смртоносни ударац. Но, човек се изви
неочекивано спретно, а тврду ногу забије му у препоне. Сав је бридео
од бола док је његова жртва бежала на сигурно место.
Онда на врата навале самураји. Неки су носили бакље. Нага, који је
на себи имао само појас преко слабина, разбарушене косе скочи између
њега и Блекторна, високо подигавши мач.
− Предај се!
Убица се један корак измакао. Кликне: Наму Амида Буцу! (У име
Буде Амиде), упери нож у себе и обема га рукама зарије под браду.
Шикне крв и он клоне на колена. Нага замахне. Мач му је описао
ковитлав лук и глава се откотрља. Нага ћутке дигне главу и стргне
маску. Лице је било обично, а очи су још трептале.
Држао је главу за чуперак на темену. Била је почешљана по
самурајски.
− Да ли га ико познаје?
Нико не одговори. Нага му пљуне у лице, гневно добаци главу
једном од својих људи, раздере црну одећу, дигне човекову десну
мишку и нађе оно што је тражио. У пазуху је био мален тетовиран
знак, кинески идеограм за Амиду, посебног Буду.
− Ко је заповедник страже?
− Ја, господару! − Човек је био блед од ужаса. Нага скочи на њега, а
остали се разбеже. Официр се није трудио да избегне оштри мач који
му је одрубио главу, део рамена и мишку.
− Хајабуса-сане, нареди да сви самураји из ове страже сиђу у
двориште − рече Нага једном официру. − Удвостручи стражаре за нову
стражу. Изнесите леш. А ви остали… − Умукне кад на врата дође Кири
која је у руци и даље држала бодеж. Погледала је леш па Блекторна.
− Анђин-сан није рањен? − запитала је.
 Нага погледа у човека који је штрчао над њим и тешко дисао. Није
видео ране ни крв. Само човека, тргнутог из сна, који је умало био
убијен. Имао је бело лице, али никаквих других знакова страха.
− Јеси ли повређен, пилоте?
− Не разумем.
Нага му приђе па повуче кимоно за спавање да види да ли је пилот
рањен.
− Ах, сад ја разумем. Не. Не рањен! − зачу глас и виде како одмахује
главом.
− Добро − рече. − Чини се да није повређен, Кирицубо-сан. Видео је
да Анђин-сан показује леш и да нешто каже.
− Не разумем те − одговори Нага. − Анђин-сане, остани овде. − А
једном свом човеку рече: − Донеси му хране и пића ако жели!
− Убица је имао тетовиран знак Амиде, нех? − запита Кири.
− Да, госпо Кирицубо.
− Ђаволи… ђаволи!
− Да. − Нага јој се наклони, а онда погледа једног од престрављених
самураја. − Дођи са мном. Донеси главу! − Удаљи се размишљајући
како ће ово саопштити оцу. О, Буда, хвала ти што чуваш мог оца!
***
− Био је то ронин − одсечно ће Торанага. − Никад му нећеш ући у
траг, Хиро-мацу-сане.
− Да. Али крив је Ишидо. Није му на част што је ово учинио, нех?
Нимало! Користи се тим говнавим шугавим убицама. Молим вас,
заклињем вас, допустите да сад сазовем ваше јединице. Окончаћу ово
једном заувек.
− Не. − Торанага погледа Нагу. − Анђин-сан сигурно није рањен?
− Није, господару.
− Хиро-мацу-сане! Сменићеш све људе из ове страже зато што су
заказали у својој дужности. Забрањено им је да почине сепуку.
Наређујем им да живе са својом срамотом пред свим мојим људима,
као војници најниже врсте. Мртве стражаре нека за ноге одвуку кроз
дворац и град до стратишта. Тамо нека их прождеру пси.
 Погледа сина Нагу. Нешто раније из манастира Ђохђи у Нагоји
стигла је хитна вест да Ишидо прети Наги. Торанага је сместа наредио
да његовог сина строго затворе и нека га опколе стражари, а да исто
тако чувају и друге чланове његове породице у Осаки, Кири и госпу
Сазуко. Опат је у поруци нагласио да сматра мудрим да сместа
ослободи Ишидову мајку и да је пошаље назад у град са њеним
слушкињама: ’Не усуђујем се лудо стављати на коцку живот једнога од
ваших уважених синова. Што је још горе, старица је слабог здравља.
Прехлађена је. Боље је да умре код куће, а не овде!’
− Нага-сане, и ти си одговоран што се ушуњао убица − рече
Торанага хладним и горким гласом. − Сваки самурај је одговоран, био
на стражи или не, спавао или био будан. Одузимам ти половину твог
годишњег прихода.
Да, господару − рече младић изненађен што му је допуштено да
ишта задржи, укључивши ту и главу. − Молим вас, и мени снизите чин
− рече. − Не могу живети од срамоте. За своју грешку заслужујем само
презир, господару.
− Да сам хтео да ти снизим чин, снизио бих га. Наређујем да сместа
одеш у Едо. Навече одлазиш са двадесет људи и јави се брату. Тамо
мораш стићи у најкраћем времену! Иди! − Нага се наклони и удаљи
бео у лицу. Хиро-мацуу се обратио исто тако оштро. − Учетворостручи
страже. Прецртај мој лов данас и сутра. Сутрадан по састанку регената
одлазим из Осаке. Обавићеш све припреме, а у међувремену ћу овде
остати. Никог непозваног нећу примити. Никога. − Замахне бесно
руком у знак да их отпушта. − Сви можете поћи. Хиро-мацу, ти остани.
Соба се испразни. Хиро-мацу се веселио што ће га понизити само у
четири ока, јер је он, највише од свих био одговоран, као командант
телесне гарде.
− Немам оправдања, господару! Никаквог. Торанага се удубио у
мисли. Сад му се више није видео гнев.
− Кад би хтео узети у службу тајног Амиду Тонга, како би га нашао?
Како би му приступио?
− Не знам, господару.
− А ко би то знао?
− Касиги Јабу!
 Торанага провири кроз пушкарницу. Нити зоре мешале су се са
тамом на истоку.
− Доведи га сутра у зору.
− Мислите да је он одговоран?
Торанага не одговори, него се врати својим размишљањима. Након
извесног времена стари војник више није могао издржати тајац.
− Молим вас, господару, допустите да вам одем из вида. Тако сам
постиђен због нашег неуспеха…
− Готово је немогуће спречити такав напад − рече Торанага.
− Да, али морали смо га напољу ухватити, а не близу вас.
− Слажем се, али не сматрам те одговорним.
− Ја се сматрам одговорним. Нешто морам рећи, господару, јер ја
одговарам за вашу сигурност док се не вратите у Едо. Биће још
покушаја убиства на вас, а све наше уходе јављају да се војске појачано
крећу. Ишидо скупља народ под оружје.
− Да − немарно ће Торанага. − После Јабуа желим да примим
Цукку-сана, а онда Марико-сан. Удвостручите страже око Анђин-сана!
− Ноћас су стигле поруке да сто хиљада људи појачава утврђења
господара Оношија на Кјушу − рече Хиро-мацу, препун страха за
Торанагину сигурност.
− О том ћу га питати кад се нађемо! Хиро-мацу плане.
− Уопште вас не разумем. Морам вам рећи да глупо све рескирате.
Да, глупо! Није ме брига ако ми скинете главу зато што вам ово кажем,
али истина је. Ако Кијама и Оноши гласају уз Ишида, бићете
оптужени! Ви сте мртав човек, све сте рескирали тиме што сте овамо
дошли, а изгубили сте! Бежите док можете! Барем ћете изнети живу
главу!
− Нисам још у опасности.
− Зар вама ништа не значи ноћашњи напад? Да нисте опет
променили собу, сад бисте били мртви.
− Да, можда, али вероватно не бих − одврати Торанага. − Ноћас су
пред мојим вратима биле бројне страже, а и синоћ. А ноћас си и ти био
на стражи. Мени не би могао прићи убица. Па ни овај, који је био тако
добро припремљен. Знао је пут, па и лозинку. Кири-сан рече да је чула
како он изговара лозинку. Зато мислим да је знао у којој сам соби.
Нисам ја био његов циљ, него Анђин-сан.
− Варварин?
− Да.
Торанага је очекивао да ће варварин бити у великој опасности, због
важних открића која му је саопштио. Очигледно је некоме било сувише
опасно да Анђин-сан остане у животу, али Торанага није очекивао да
ће напад на варварина уследити тако брзо, и то у делу замка који чува
његова телесна гарда. Ко ме издао? То нису могле бити Кири или
Марико. Но, сваки замак и врт има тајна места где се може
прислушкивати, помислио је. Ја сам у средишту непријатељског
гнезда, а онде где ја имам једног доушника, Ишидо и остали сигурно
имају двадесет. Можда је то био само доушник.
− Удвостручи страже око Анђин-сана. Он ми вреди десет хиљада
људи.
Кад је јутрос отишла госпа Јодоко, вратио се у вртну чајџиницу и
одмах запазио да је Анђин-сан јако исцрпљен, пресјајне очи и тешки
умор. Зато је сакрио своје узбуђење и готово лудачку жељу да га даље
и дубље испитује па га је отпустио рекавши да ће наставити. Анђин-
сана је поверио Кири, са упутством да му пошаље лекара, да му
поврати снагу, да му даје варварску храну уколико он зажели, чак и да
му уступи спаваћу собу у којој је Торанага већином спавао. ’Дај му све
што сматраш потребним, Кири-сан!’ рекао јој је у четири ока. ’Врло
брзо потребан ми је сасвим чио, духом и телом.’
Онда га је Анђин-сан замолио да данас пусте из затвора фра
Доминга који је стар и болестан. Одговорио је да ће о томе размислити
и отпратио је варварина уз захваљивање, не рекавши му да је једном
самурају већ наредио да сместа оде у затвор по тог свештеника који је
можда исто тако вредан, и њему и Ишиду.
Већ одавно је Торанага знао за тог свештеника, да је Шпанац и
непријатељски расположен према Португалцима. Но, стрпао га је у
затвор Таико па је био Таиков затвореник, а он, Торанага, није био
надлежан ни за кога у Осаки. Намерно је Послао Анђин-сана у тај
затвор, не само да се пред Ишидом прави како је странац безвредан,
него и у нади да ће вешти пилот успети извући свештениково знање.
 Одбијен је први неспретни покушај убиства на Анђин-сана у ћелији
и око њега је одједном био стављен заштитни заклон. Торанага је свог
вазала, доушника носача, кагу Миникуиа, наградио тиме што га је лепо
извукао и дао му четири каге и наследно право да користи део пута
Токаидо, велики главни пут између Еда и Осаке, између друге и треће
станице које су се налазиле на његовим поседима у близини Еда, а већ
првог дана потајно га је отпратио из Осаке. Током следећих дана
његове уходе су му јавиле да су се Блекторн и свештеник
спријатељили, да свештеник говори, а Анђин-сан пита и слуша. Није
му сметало што вероватно и Ишидо има уходе у ћелији. Анђин-сан је
био заштићен и на сигурном. Онда га је Ишидо извукао из затвора,
неочекивано, али вероватно га је неко наговорио.
Торанага се сећао како су се он и Хиро-мацу забављали док су
спремали прву ’заседу’. Разбојнички ’ронини’ били су припадници
малих усамљених група његових пробраних самураја који су се тајно
кретали по Осаки и околини. Удесили су да у право време наиђе Јабу
који је и не слутећи учествовао у ’спашавању’. Заједно су се церили
знајући да су опет Јабуа искористили као лутку да Ишидо протрља нос
у свом говну.
Све је дивно успело! Све до овога данас.
Данас се самурај којег је послао по фра Доминга вратио без њега.
’Свештеник је мртав!’ рекао је. ’Кад су га прозвали, није изашао,
господару Торанага. Ушао сам да га доведем, али већ је био мртав.
Злочинци око њега рекоше да се само срушио кад га је прозвао
тамничар. Кад сам га окренуо, био је мртав. Молим вас, опростите,
послали сте ме по њега, а ја нисам испунио вашу наредбу. Нисам знао
желите ли његову главу или главу са телом, с обзиром на то да је
варварин, тако сам донео тело са главом. Неки злочинци око њега
рекоше да су његови обраћеници. Хтели су да задрже леш и покушали
су то на силу па сам неколицину побио, а леш донео. Смрдљив је и
ушљив, али сад је у дворишту, господару.’
Зашто је свештеник умро?, опет се запита Торанага. Тад виде да га
Хиро-мацу упитно гледа.
− Да?
− Упитао сам ко би хтео пилотову смрт!
− Хришћани!
 ***
Касиги Јабу ишао је ходником иза Хиро-мацуа. Дивно се осећао у
зору. Поветарац је имао лагани мирис соли што га је сећало на његов
родни град Мишиму. Веселио се што ће коначно разговарати са
Торанагом и што је чекању крај. Брижно се окупао и обукао, написао
последња писма жени и мајци и запечатио последњу вољу уколико би
се састанак окренуо против њега. Данас је ставио Мурасамино сечиво
у своје корице, прекаљене у много битака.
Скренуше за угао, а тад Хиро-мацу неочекивано отвори челична
врата па га каменим степеницама поведе у унутрашњу средишњу кулу
овог дела тврђаве. Било је много стражара и Јабу наслути опасност.
Степенице су биле кружне и завршавале се на лако одбрањивом
врху куле. Стражари отворе врата. Изађу на балкон. Је ли Хиро-мацу
добио наређење да ме баци или ће ми наредити да скочим?, питао се
без страха.
На његово изненађење ту је био и Торанага, и − за чудо! − устао је
да га поздрави добродушно и смерно, што Јабу није могао да очекује.
На крају крајева беше Торанага господар у осам покрајина док је он
био само господар на Изуу. Брижно сложени јастуци, а изнад малог
жеравника висио је чајник. Дубоко му се клањала богато одевена
млада жена четвртастог лица и не баш лепа. Звала се Сазуко, а била је
седма Торанагина законита наложница, најмлађа, у поодмаклој
трудноћи.
− Баш лепо што те видим, Касиги Јабу-сане. Жао ми је што си морао
да чекаш да те примим.
Јабу је сад био сигуран да је Торанага одлучио да му на овај или
онај начин одруби главу, јер опште је познато да је непријатељ
најуљуднији онда док смишља, или кад је већ смислио нашу пропаст.
Исуче оба мача и брижно их стави на камене подне плоче. Удаљи се од
њих и седне на почасно место.
− Мислио сам да ће бити занимљиво посматрати свитање, Јабу-сане.
Мислим да је овде предиван поглед, још лепши него из наследниковог
торња. Нех?
− Да, дивно је − уздржано ће Јабу који још никад није био овако
високо у дворцу. Сад се уверио да је Торанага примедбом о
’наследнику’ хтео рећи да зна за његове тајне преговоре с Ишидом. −
Почашћен сам што ми је допуштено да га са вама делим.
Под њима се простирао уснули град, лука и острва, на западу
Авађи. Приобална црта спуштала се према истоку, а све јаче светло на
источном небу обрубљивало је облаке гримизним мрљама.
− Ово је моја госпа Сазуко. Сазуко, ово је мој савезник, уважени
господар Касиги Јабу од Изуа, даимјо који нам је поклонио варварина
и брод пун блага!
Наклонила се и честитала му. Он се поклони њој, а она му узврати
наклон. Понудила је Јабуа првом шољицом чаја, но он одби ту част,
како је тражио ритуал, и замоли је нека понуди Торанагу, који опет
одби и замоли га да прихвати шољицу.
На крају је, према обреду, он као почасни гост допустио да га
наговоре. Хиро-мацу прихвати другу шољицу. Квргавим прстима са
тегобом је придржавао порцелан, док је другу руку обавио око дршке
мача који му је лежао у крилу. Торанага узе трећу шољицу и сркне ’ча’,
а онда се заједно посветише природи и уживали су у рађању сунца и
тишини неба. Крештали су галебови. Започне градска бука. Родио се
дан. Госпа Сузуко уздахне, очију влажних од суза.
− Осећам се као богиња зато што сам овако високо и гледам оволику
лепоту, нех? Тако је жалосно што је заувек нестала, господару. Тако
силно жалосно, нех?
− Да − рече Торанага.
Кад се сунце попело на пола обзорја, наклонила се и отишла. На
Јабуово изненађење оду и страже. Остадоше само њих тројица.
− Развеселио ме твој поклон, Јабу-сане. Било је то јако дарежљиво,
цео брод и све што је на њему − казао је Торанага.
− Шта год имам, ваше је − одврати Јабу, још под снажним
деловањем свитања. Само да имам више времена, помислио је. Како је
елегантно од Торанаге што је ово учинио! Дао ми је овакву голему
последњу радост. − Хвала вам на овој зори.
− Да − изусти Торанага. − Част ми је да ти је дарујем. Драго ми је
што ти се мој дар свиђа као и мени твој. − Наступи тајац. − Јабу-сане,
шта знаш о Амиди Тонгу?
 − Само оно што зна већина људи. То је тајна дружина. Раде у
групама од десет особа, са вођом, и никад више од девет следбеника у
било ком подручју, жена и мушкараца. Најсветијом заклетвом заклели
су се господину Буди Амиди, дародавцу вечне љубави, на послушност,
чистоћу и на смрт, да ће цео живот увежбавати да постану савршено
оружје за једно убиство, да ће убити само на наређење вође, а ако не
убију изабрану особу, било човека, жену или дете, одмах ће себи
одузети живот. То су верски фанатици који сигурно сматрају да ће из
овога живота прећи равно у Будино царство! Ниједан од њих никад
није жив ухваћен. − Јабу је знао за покушај убиства Торанаге. Сад је за
то знала цела Осака. И то да се господар Кванта, осам покрајина,
закључао на сигурно, у челичне обруче. − Они ретко убијају, а њихова
тајновитост је потпуна.
Нема могућности да им се неко освети, јер нико не зна ко су, где
живе ни где се увежбавају.
− Да их желиш узети у најам, шта би учинио?
− Дошапнуо бих то на три места, у манастиру Хеинан, на улазу у
Амидино светилиште и у самостану Ђохђи. Уколико сматрају да сам
прихватљив послодавац, за десет дана пришли би ми посредници. Све
је то тако тајно и запетљано да не би било могуће да их издамо и
ухватимо, и кад бисмо то хтели! Десетога дана траже одређену своту у
сребру, а висина зависи од оног ког треба убити. Ценкања нема,
унапред се плаћа цена. Гарантују само то да ће један од њихових
чланова у року од десет дана покушати убиство. Према причању, ако
убиство успе, убица се враћа у њихов храм и тамо уз велики обред
почини самоубиство.
− Дакле, сматраш да не бисмо могли открити ко је платио ноћашњи
покушај убиства?
− Не.
− Мислиш ли да ће уследити нови покушај?
− Можда. А можда и неће. Уговарају одједном само једно убиство,
нех? Но, разборито би било да појачате сигурност, међу својим
самурајима, а и међу својим женама. Амидине жене вичне су отрову,
као ножу и омчи гароти!
− Јеси ли их икад запослио?
 − Нисам.
− Али твој отац јесте?
− Не знам сигурно. Кажу да га је једном Таико замолио да ступи с
њима у везу.
− Је ли убиство успело?
− Успело би све што је Таико чинио. На овај или онај начин. Јабу
осети некога иза својих леђа. Сматрао је да су се то тајно вратили
стражари. Одмеравао је удаљеност до својих мачева. Да покушам
убити Торанагу?, опет се запита. Одлучио сам, а сада не знам.
Променио сам мишљење. Зашто?
− Колико би им ти требао платити за моју главу? − упита Торанага.
− У целој Азији нема тог сребра које би ме довело у искушење да их
унајмим у ту сврху.
− Колико би други морали платити?
− Двадесет хиљада кокуа, педесет хиљада, сто. Можда и више, не
знам.
− Би ли платио сто хиљада кокуа да постанеш шогун? У крвном си
сродству са древним Такашимама, нех?
− Ништа не бих платио − поносно ће Јабу. − Новац је прљав,
играчка којом се забављају жене или говнави трговци. Но, кад би то
било могуће, а није могуће, дао бих свој живот, и живот своје жене и
мајке и целог свог рода осим свога сина, и све своје самураје на Изуу и
све њихове жене и децу, само да један дан будем шогун.
− А шта би дао за осам покрајина?
− Шта и пре, осим живота своје жене, мајке и сина.
− А за покрајину Суругу?
− Ништа − презирно ће Јабу. − Икава Ђиккју ништа не вреди. Ако у
овом животу не скинем његову главу и цели његов нараштај, учинићу
то у другом животу. Пишам на њега и на семе његово у десет хиљада
живота!
− А да ти га ја дам? И целу Суругу, а можда и суседну покрајину
Тотоми?
Јабуа одједном замори игра мачке и миша и разговор о Амиди.
 − Одлучили сте ми узети главу, господару Торанага. Врло добро.
Спреман сам. Захваљујем вам на овој зори. Но, не желим толику
елеганцију покварити даљим разговором, па онда ово завршимо!
− Па нисам одлучио да ти скинем главу, Јабу-сане − узврати
Торанага. − Шта те навело на ту помисао? Зар ти је непријатељ улио
отров у душу? Можда Ишидо? Зар ми ти ниси најмилији савезник?
Мислиш да бих с тобом овде разговарао, без стражара, кад бих мислио
да си ми непријатељ?
Јабу се полако окрене. Очекивао је да ће иза себе спазити самураје
исуканих мачева, али ниједног није било. Опет погледа Торанагу.
− Не разумем!
− Овамо сам те позвао да можемо поверљиво разговарати. И да
видимо свануће. Би ли желео владати покрајинама Изу, Суруга и
Тотоми, ако не изгубим овај рат?
− Да, веома − рече Јабу, а нада му се роди.
− Постао би ми вазал? Прихватио ме за свога суверена?
− Никада − без оклевања ће Јабу. − Као савезника, да. Као вођу да.
Увек сам испод вас, да. На вашу страну бацио бих свој живот и све што
имам, да. Но Изу је мој. Ја сам даимјо на Изуу и никад никоме не дам
власт на Изуу. Заклео сам се свом оцу и Таику који је потврдио наш
наследни феуд, најпре мом оцу, па и мени. Таико је заувек предао Изу
мени и мојим наследницима. Он је био наш суверен и заклео сам се да
нећу имати другог до пунолетности његовог сина.
Хиро-мацу малко обрне мач у руци. Зашто ми Торанага не допусти
да једном заувек ово решим? Па договорили смо се. Чему сав овај
запетљани разговор? Боли ме, желим пишати и потребно ми је да
легнем.
Торанага се почеша по препони.
− Шта ти је понудио Ишидо?
− Ђиккјуову главу оног трена кад падне ваша. И његову покрајину.
− А заузврат шта?
− Да га подржим кад почне рат! Да нападнем ваше јужно крило!
− Јеси ли прихватио?
− Познајете ме па знате да нисам.
 Торанагини доушници у Ишидову домаћинству дошапнули су да је
погодба закључена и да обухвата и убиство његова три сина: Ноборуа,
Сударе и Наге.
− Ништа више? Само подршка?
− Свим расположивим средствима − опрезно ће Јабу.
− Укључујући убиство?
− Кад рат започне, упустићу се у њега са свим снагама, за свога
савезника, на сваки начин, да му зајамчим успех. Док је Јаемон
малолетан, потребан нам је само један регент. Неизбежан је рат између
вас и Ишида. То је једини начин!
Јабу је покушавао да схвати шта је Торанаги на уму. Презирао је
Торанагину неодлучност, знајући да је он, Јабу, бољи човек, да је
Торанаги потребна његова подршка и да ће га напослетку поразити. А
шта да ради у међувремену?, запитао се и пожелео да је уз њега његова
жена Јурико да га води. Она би знала изабрати најмудрији смер.
− Могао бих вам бити врло драгоцен и помоћи вам да постанете
једини регент − рече одлучивши да заигра карту.
− А зашто бих ја желео постати једини регент?
− Кад Ишидо нападне, могу вам помоћи да га поразите − рече Јабу.
− Кад он прекрши мир!
− Како?
Изнесе му свој план са мускетама.
− Пук од пет стотина самураја-мускетара? − плане Хиро-мацу.
− Да, замислите ту паљбу. Сами пробрани људи, увежбани да
иступају као један. А и двадесет топова заједно!
− Слаб је то план, гнусан! − јави се Хиро-мацу. − Не би га ти могао
задржати у тајности. Ако почнемо ми, почеће и непријатељ. Таквом
ужасу никад не би било краја. Нема у том ни части ни будућности.
− Зар предстојећи рат није једини који нас занима, господару Хиро-
мацу? − одврати Јабу. − Зар нам једина брига није живот господара
Торанаге? Није ли то дужност његових савезника и вазала?
− Да.
− Господар Торанага мора победити само у једној великој битки. То
ће му дати све непријатељске главе и власт. Сматрам да ће му ова
стратегија донети победу.
− Ја кажем да неће. Гнусан план без имало части. Јабу се обрати
Торанаги.
− Ново доба захтева бистро разматрање појма части. Вине се у небо
галеб. Крештао је.
− Шта је Ишидо казао за твој план? − упита Торанага.
− Нисам му о томе говорио.
− Зашто? Ако мислиш да је твој план драгоцен мени, сигурно би и
њему био подједнако драгоцен. Можда и више.
− Дали сте ми зору, нисте сељак као Ишидо, него најмудрији и
најискуснији вођа у царству.
Који је прави разлог?, питао се Торанага. Или си ово рекао и
Ишиду?
− Кад би се тај план спровео, пола људи било би мојих, а пола
твојих?
− Слажем се. Ја бих им командовао.
− Мој човек био би заменик команданта?
− Слажем се. Потребан ми је Анђин-сан да увежба моје људе за
мускетаре и тобџије.
− Но, он је моје власништво остаће тако. Чуваћеш га, као и
наследника? Потпуно ћеш за њега одговарати и радити с њим шта ја
кажем?
− Слажем се!
На трен је Торанага мотрио гримизне облаке. Цео овај план је
бесмислен, помисли. Мораћу прогласити ’Гримизно небо’ и на челу
својих јединица навалити на Кјото. Стотину хиљада против десет пута
бројнијег непријатеља!
− Ко ће бити тумач? Не могу заувек задржати Тода Марико-сан.
− На неколико недеља, господару? Побринућу се да варварин научи
наш језик.
− То би трајало годинама. Једини варвари који су наш језик
савладали су хришћански свештеници, нех? Годинама уче. Овде је
Цукку-сан већ готово тридесет година, нех? Неће он довољно брзо
научити, ништа брже него што ми учимо њихове погане језике.
 − Да. Али кунем вам се, тај Анђин-сан врло брзо учи. − Јабу им
изнесе идеју који му је предложио Оми, као своју сопствену замисао.
− То би могло бити превише опасно.
− Присилио би га да брзо учи, нех? А тад би био укроћен!
− Како ћеш у току обуке одржати тајност? − упита Торанага након
паузе.
− Изу је полуострво па је јако сигуран. Утаборићу се недалеко од
Анђира, подоста на југ, далеко од Мишиме и границе, ради веће
сигурности.
− Добро. Између Анђира и Осаке, и Анђира и Еда, сместа ћемо
успоставити везе голубова писмоноша.
− Изврсно. Потребно ми је само пет-шест месеци и..
− Бићемо сретни и са шест дана! − фркне Хиро-мацу. − Где је
нестала твоја чувена доушничка мрежа, Јабу-сане? Сигурно добијаш
извештаје? Зар се не мобилише Ишидо? Зар се не мобилише Оноши?
А зар ми овде нисмо заробљени?
Јабу не одговори.
− Дакле? − упита Торанага.
− Извештаји говоре о свему шта се догађа, па и још више! − рече
Јабу. − Ако имамо шест дана, онда је то шест дана и то је карма. Но,
мислим да сте одвише паметни, а да овде паднете у клопку. Или да
допустите да вас прерано изазову у рат!
− Пристанем ли на твој план, хоћеш ли ме прихватити као вођу?
− Хоћу, а кад победите, бићу почашћен да Суругу и Тотоми примим
као део свог феуда, заувек.
− Тотоми ће зависити од успеха твога плана.
− Слажем се.
− Хоћеш ли ме слушати? Свом чашћу својом?
− Да. Тако ми бушида, господина Буде, живота моје мајке, моје жене
и мога будућег рода.
− Добро − изјави Торанага. − Попишајмо погодбу.
Оде на ивицу балкона. Попе се на избочину пушкарнице, а онда на
грудобран. Двадесетак метара под њим беше вртић. Хиро-мацу задржа
дах престрављен господаровом храброшћу. Виде како се окреће и
маше Јабуу нека стане уз њега. Јабу послуша. И најмањи додир
суновратио би их у смрт.
Торанага одмакне кимоно и повез преко слабина, као и Јабу. Заједно
су пишали, мешали мокраћу и гледали како сипи у вртић под њима.
− Последњу погодбу овако сам запечатио с Таиком − рече Торанага
силно олакшан што је испразнио мехур. − Беше то кад је одлучио да
ми као феуд даде Кванто, осам покрајина. Јасно, у то доба још их је
држао непријатељ Беппу Гензаемон, па сам најпре морао да их
освојим. Био нам је то последњи отпор. Наравно, и ја сам се сместа
морао одрећи својих наследних феуда Имагава, Овари и Исе, за ту част.
Но, уз све то, пристао сам, па смо пишали на ту погодбу. − Лагано
опкорачи грудобран и удобно намести повез преко слабина, као да
стоји доле у врту, а не узвинут овако високо као орао. − За обојицу је
то била повољна погодба. Поразили смо Беппуа и за годину дана
скинули преко пет хиљада глава. Искоренили смо њега и цело његово
племе. Можда имаш право, Касиги Јабу-сане. Можда ми можеш
помоћи као што сам ја помогао Таику. Без мене Таико не би никада
постао Таико.
− Могу вам помоћи да постанете једини регент, Торанага-сама, али
не и шогун.
− Наравно. Ту част и не тражим, иако то тврде моји непријатељи.
Торанага скочи доле у сигурност камених подних плоча. Погледа
Јабуа који је још стајао на уској огради и намештао појас. Обузе га
жестока напаст да га брзо гурне због дрскости. Уместо тога седне и
гласно прдне.
− Тако је боље! Како твој мехур, ’Челична песнице’?
− Уморан је, господару, јако уморан. − Старац оде по страни па се
захвално и он олакша преко зида, али није стао тамо где су били
Торанага и Јабу. Био је јако задовољан што није и он морао запечатити
погодбу с Јабуом. Ту погодбу ја никад нећу поштовати. Никада!
− Јабу-сане, све ово мора остати у тајности. Мислим да би требао
отићи до два-три дана − рече Торанага.
− Да. С мускетама и с варварином, Торанага-сама?
 − Да. Ти идеш бродом! − Торанага погледа Хиро-мацуа. − Спреми
галију.
− Брод је спреман, а мускете и барут су у спремиштима − одврати
Хиро-мацу, а на лицу му се огледало неслагање.
− Добро.
Успео си, хтео је кликнути Јабу. Добио си мускете и Анђин-сана,
све! Добио си шест месеци времена. Торанага се неће брзоплето
упуштати у рат. И ако га Ишидо убије следећих дана, ти ипак имаш
све. О, Буда, заштити Торанагу док ја не отпловим на пучину!
− Хвала − рече јако искрено. − Нећете никад имати вернијег
савезника.
Кад је Јабу изашао, Хиро-мацу се окрене према Торанаги.
− Слаб посао, стидим се због те погодбе! Стидим се што мој савет
тако мало вреди. Очигледно сам стар и бескористан, и јако сам уморан.
Онај мали говнар од даимјоа зна да вас је обрлатио као лутку. Па био је
толико дрзак да у вашем присуству носи свој Мурасамин мач.
− Опазио сам − рече Торанага.
− Мислим да су вас богови зачарали, господару. Отворено сте
отрпели толику увреду и допустили му да се пред вама хвали.
Отворено сте допустили Ишиду да вас пред свима нама осрамоти.
Онемогућили сте и мени и свима нама да вас заштитимо. Мојој унуци
самурајки ускратили сте част спокојства у смрти. Немате превласт у
Већу, надмудрио вас је непријатељ, а сад пишате по свечаној Погодби
која је најгнуснији план што сам га икад чуо, и то с човеком огрезлим у
блату, отрову и издаји, као његов отац пре њега. − Тресао се од гнева.
Торанага није одговорио, само је мирно у њега зурио као да ништа није
речено. − Тако ми свих камија, живих и мртвих, ви сте зачарани. −
Хиро-мацу плане: − Испитујем вас, дерем се, вређам вас, а ви само у
мене буљите! Полудели сте. Или сам ја. Молим, допустите ми да
починим сепуку, или, ако ми не допустите то спокојство, обријаћу
главу и постати монах! Све, све, само ме пустите да одем.
− Ништа од тога неће бити. Позови варварског свештеника Цукку-
сана.
И тад се Торанага насмеја.
 19
Отац Алвито је јахао из замка низбрдо на челу своје личне пратње
језуита-коњаника, одевених као будистички свештеници, само што су
за појасом носили бројаницу и распело. Било је четрдесет јахача.
Јапанци, све сами синови имућних хришћанских самураја, ученици у
школи у Нагасакију, који су га допратили у Осаку. Сви на добром коњу,
раскошно опремљеном. Дисциплиновани као пратња било којег
даимјоа.
Одјури у наглом галопу, не осврћући се на топло сунце, преко шума
и градских улица према језуитској мисији, великој каменој кући
саграђеној у европском стилу, која се налазила поред пристаништа
изнад гомиле зграда, благајни и складишта где се трговало свом
свилом у Осаки.
Поворка прође кроз велика челична врата на високом каменом зиду.
Пређу пошљунчано средишње двориште па се зауставе поред главних
врата. Већ су слуге чекале да оцу Алвиту помогну да сјаше. Клизнуо је
из седла и добацио им узде. Звецкале су мамузе по камену док је
корачао наткривеном стазом пред главном зградом, заокренуо за угао,
прошао крај капелице па испод лукова стигао у унутрашње двориште у
којем беху чесма и миран врт. Врата предворја била су отворена.
Одбацио је бојазан сабрао се па ушао.
− Је ли сам? − запита.
− Не, није, Мартине − рече отац Солди, низак доброћудан рошав
Напуљац, већ готово тридесет година секретар оца-визитатора, од чега
је двадесет и пет година провео у Азији. − С његовом еминенцијом је
Фериера, заповедник експедиције. Да, паун је с њим. Но, његова
еминенција каже да одмах уђете. Шта није како треба, Мартине?
− Све у реду!
Солди прогунђа па се опет лати шиљења пера.
− ’Све у реду’, рече мудри Мартин. Но, па довољно брзо ћу сазнати!
− Да − рече Алвито који је волео старца. Пође према супротним
вратима. У пећи је горела ватра и осветљавала леп тешки намештај,
потамнео од старости, а богато украшен и негован. Над камином је
висила мала Тинторетова слика Богородице коју је отац-визитатор
донео са собом из Рима. Алвиту се та слика увек свиђала.
 − Опет сте видели Ингелеса? − викне за њим отац Солди. Алвито не
одговори. Покуца на врата.
− Напред!
Карло Дел’Акуа, отац-визитатор за Азију, лични представник
језуитског генерала, најузвишенији језуит, па према томе најмоћнији
човек у Азији, растом је био највиши, метар и деведесет, а уз то и јако
снажан. Имао је наранџасту хаљину и диван крст. Тонзура, седа коса,
шездесет и једна година, а рођен у Напуљу.
− Ах, Мартине, уђи, уђи. Вино? − запита. Говорио је са љупким
италијанским акцентом. − Јеси ли видео Ингелеса?
− Нисам, еминенцијо. Само Торанагу.
− Слабо?
− Да.
− Хоћеш ли вина?
− Хвала.
Колико је слабо? − запита Фериера. Поред ватре је у високом
кожном двоседу седео тај војник, поносан као соко и исто тако шарен
− fidaglio, заповедник експедиције на Nao del Trato, овогодишњем
Црном броду. Прешао је тридесету. Мршав, мален и страшан.
− Мислим јако слабо, заповедниче! Торанага је, на пример, рекао да
питање овогодишње трговине може причекати.
− Трговина очито не може чекати, а ни ја − рече Фериера. −
Испловићу чим наиђе плима. − Мислио сам да је све сређено пре
неколико месеци. − Фериера опет прокуне јапанске прописе који су
захтевали да сви бродови, па и њихови, имају улазну и излазну
дозволу. − Не би нас смели везивати глупи овдашњи прописи. Рекосте
да је тај састанак обична формалност, да прикупите исправе.
− Требао је бити, али сам се преварио. Можда бих требао
објаснити…
− Морам се сместа вратити у Макао да припремим Црни брод. Већ
смо на кантонском сајму у фебруару месецу набавили најбољу свилу у
вредности од милион дуката, а носићемо бар сто хиљада унци
кинеског злата. Мислим да сам јасно рекао да је сваки новчић у Макау,
Малаки, Гои, као и сваки новчић који су успели узајмити трговци из
Макаа и градски оци, уложен у овогодишњу пустоловину. А и сваки
ваш новчић!
− Свесни смо важности брода, као и ви − раздражљиво ће Дел’Акуа.
− Жалим, господару, али Торанага је председник регената и обичај
је да се њему иде − рече Алвито. − Није хтео да расправља о
овогодишњој трговини ни о вашим исправама! Почео је с тим да не
трпи убиства.
А ко их трпи, оче? − запита Фериера.
− О чему Торанага говори, Мартине? − јави се Дел’Акуа.
− Је ли то неко лукавство? Убиство? Какве то везе има с нама?
− Пита: ’Зашто ви хришћани желите да убијете пилота’?
− Шта?
− Торанага мисли да су ноћас покушали убити Ингелеса, а не њега.
Каже да је и у затвору био један покушај да га убију! − Алвито упиљи
поглед у војника.
− За шта ме оптужујете, оче? − чудио се Фериера. − За покушај
убиства? Ја? У замку Осаке? Па у Јапану сам први пут!
− Поричеш да о томе ишта знаш?
− Не поричем ово: што јеретик пре умре, то боље! − хладно ће
Фериера. − Ако Холанђани и Енглези почну ширити по Азији своју
прљавштину, спрема нам се гадно… За све нас!
− Већ нам је гадно − казао је Алвито. − Торанага је рекао да је од
Ингелеса сазнао какве се невероватне добити извлаче из португалског
монопола кинеском трговином, да Португалци набијају цене свили
коју у Кини смеју куповати само Португалци, а плаћају је јединим
средством које Кинези заузврат прихватају, јапанским сребром, којем
Португалци пак исто тако са добитком скидају цену. Торанага је рекао:
’Зато што између Кине и Јапана постоји непријатељство, и забрањена
је свака директна узајамна трговина међу нама, а они само са
Португалцима хоће да тргују, Португалци морају службено, и то
написмено, одговорити на пилотову оптужбу да су лихвари.’ Вас је,
еминенцијо, ’позвао’ да Регентском већу пошаљете извештај о износу
размене за сребро према свили, свиле према сребру и злата према
сребру. Додао је: ’Наравно, није ми криво да извлачите високу добит,
само нека то буде на Кинезима!’
 − Наравно, одбићете тако бахат захтев! − рече Фериера.
− То је јако тешко.
− Онда му поднесите лажни извештај.
− У опасност ћемо довести наш положај заснован на поверењу −
рекао је Дел’Акуа.
− Може ли се Јапу веровати? Јасно да не. Наша добит мора остати
тајна. Тај проклети јеретик!
− На жалост, морам рећи да је Блекторн јако добро обавештен. −
Алвито ненамерно погледа Дел’Акву, а на трен му попусти опрез.
Отац-визитатор је ћутао.
− Шта је још рекао Јап? − запита Фериера, правећи се да није
запазио поглед што су га изменила њих двојица, жалећи што нема
њихово знање и искуство.
− Торанага захтева да му до сутра у подне донесем карту света на
којој се виде демаркационе линије између Португала и Шпаније, имена
папа који су то одобрили и датуме. У року од три дана ’моли’ писмено
објашњење наших ’освајања’ у Новом свету и − ’тек да задовољим
своју знатижељу’, то су његове речи − количине однетог злата и сребра
(а заправо је Торанага навео Блекторнову реч ’опљачканог’), из Новог
света у Шпанију и Португал. Још тражи и карту на којој се види
величина шпанских и португалских империја пре сто година, пре
педесет година, и данас, као и тачне положаје наших колонија од
Малаке до Гое. Узгред буди речено, све их је тачно навео, имао их је
написане на папиру. Као и број јапанских плаћеника које држимо у
сваком од тих утврђења. Дел’Акуа и Фериера су се престравили.
− То свакако морамо одбити − прасне војник.
− Торанаги се ништа не може одбити − рече Дел’Акуа.
− Еминенцијо, мислим да га прецењујете − узврати Фериера. −
Мени се чини да је тај Торанага само још један деспот у низу деспота,
само још један пагански убица кога се не морамо бојати. Одбијте га!
Без нашег Црног брода пропада сва њихова привреда. Они моле нашу
кинеску свилу. Без свиле не би било кимона. Потребна им је наша
трговина. Кажем ја, богиње га убиле. Можемо трговати с хришћанским
краљевима. Како ли се оно зову? Оноши и Кијама! И остали
хришћански краљеви на Кјушуу. На крају крајева, тамо је Нагасаки,
тамо смо јаки и тамо се води сва трговина.
− Не можемо, заповедниче! − казао је Дел’Акуа. − Ово је твоја прва
посета Јапану па немаш појма о нашим овдашњим проблемима. Да, ми
смо им потребни, али они су нама још потребнији. Без Торанагине и
Ишидове наклоности, изгубићемо утицај на хришћанске краљеве.
Изгубићемо Нагасаки и све што смо саградили у педесет година. Јеси
ли ти организовао покушај убиства пилота јеретика?
− Отворено сам од прве рекао Родригесу и сваком ко је хтео да
слуша да је Ингелес опасан гусар који зарази сваког са ким ступи у
везу, па би га зато на сваки начин требало уклонити. Ви сте то исто
рекли другим речима, ваша еминенцијо. И ви, оче Алвито. Зар то
питање није искрсло пре два дана на нашем договору са Оношијем и
Кијамом? Па зар нисте рекли да је тај гусар опасан?
− Да. Али…
− Оче, опростите ми, али каткад је потребно да војници обаве дело
Божје на најбољи могући начин. Морам вам рећи да сам се љутио на
Родригеса зато што, за време олује, није изазвао ’незгоду’. Он би, ако
ико, морао знати шта ће! Тако вам тела Христовог, погледајте шта је
онај врашки Ингелес учинио Родригесу! Јадни глупан му је захвалан
што му је спасао живот, а била је то Ингелесова најпровиднија
смицалица да стекне његово поверење. Зар нису Родригеса насамарили
па је допустио пилоту јеретику да приграби његову крму и тако га
скоро готово усмртио? Што се тиче напада у замку, ко зна шта се
догодило? Оно је сигурно наредио домородац, то је јапанска превара.
Нисам жалостан што су покушали, само сам љут што нису успели. Кад
ја припремим његово убиство, будите мирни, он ће погинути.
Алвито сркне вино.
− Торанага рече да ће Блекторна послати на Изу.
− Полуострво на истоку? − запита Фериера.
− Да.
− Копном или бродом?
− Бродом.
− Добро. Онда вам са жаљењем кажем да ће можда цела посада
изгинути на мору у тужној олуји.
 − А ја вам, заповедниче, са жаљењем кажем − хладно ће Алвито −
да је Торанага рекао, наводим његове речи: ’Пилоту ћу дати личног
чувара, Цукку-сане, и ако му се догоди икаква незгода, то ћу
истражити до граница своје власти и власти регената, а ако случајно за
то буде крив хришћанин, или неко ко је у било каквој вези са
хришћанима, сасвим је могуће да ће се опет разматрати ’Укази о
изгону’, а врло је могуће да ћемо сместа затворити све хришћанске
цркве, школе и гробља!’
− Боже сачувај! − јави се Дел’Акуа.
− Маже нам очи! − наруга се Фериера.
− Не, варате се, заповедниче! Торанага је мудар као Макијавели а
немилосрдан као Хун Атила. − Алвито опет погледа Дел’Акуа. − Лако
би нас могао окривити, ако се било шта лоше догоди Ингелесу.
− Да.
− Можда би требали поћи извору свог проблема − отворено ће
Фериера. − Уклоните Торанагу.
− Није сад време за шале − рече отац-визитатор.
− Шта је успело изванредно добро у Индији и Малаји, у Бразилу,
Перуу, Мексику, Африци, на Карибима и свуда, и овде ће успети.
Десетак пута сам то радио у Малаки и Гои уз помоћ јапанских
плаћеника, а ни издалека немам утицај и знање што их имате ви.
Искористимо хришћанске краљеве! Неком од њих помоћићемо да
уклони Торанагу ако је он проблем. Било би доста неколико стотина
конквистадора. Завади па владај! Ја бих се приближио Кијами. Оче
Алвито, ако бисте ви преводили…
− Јапанце не можеш изједначити са Индијцима или неписменим
дивљацима као што су Инке. Овде не можемо завадити па завладати.
Јапан је посебна земља. Посебна! − уморно ће Дел’Акуа. − Строго
тражим, заповедниче, да се не мешаш у унутрашњу политику ове
земље!
− Слажем се. Молим вас, заборавите шта рекох. Нетактично је и
наивно бити толико отворен. Срећом, у ово доба године су умерене
олује.
− Ако олуја дође, у рукама је то Божјим, али ти нећеш напасти
пилота.
 − Ох?
− Нећеш! Нити ћеш икоме наредити да то учини.
− Мој краљ ме обавезао да уништавам непријатеље свога краља.
Ингелес је народни непријатељ. Паразит, гусар, јеретик. Ако одлучим
да га смакнем, то је моја ствар. Ове године ја сам заповедник Црног
брода, значи и овогодишњи гувернер Макаа. Ове године имам у овим
водама власт поткраља, па ако желим уклонити њега, Торанагу или
било кога, уклонићу их.
− Онда то чиниш упркос мојим изричитим забранама и тиме
рескираш непосредну екскомуникацију!
− То је изван ваше надлежности. Ова је ствар световна, а не
духовна!
− На жалост, овде је положај цркве толико испреплетан с политиком
и трговином свиле, да све дира сигурност цркве. И док сам жив, тако
ми наде за спас, нико овде неће излагати опасности будућност мајке
цркве!
− Хвала што сте били толико јасни, еминенцијо. Потрудићу се да
боље упознам прилике у Јапану.
− Предлажем ти то, за добро свих нас. Овде хришћанство трпе само
зато што сви даимјои чврсто верују да се, ако нас истерају и искорене
веру, Црни бродови никад више неће вратити. Нас језуите траже и
уживамо известан утицај само зато јер једино ми знамо јапански и
португалски, па им можемо преводити у трговини и посредовати за
њих. На несрећу за веру, то што они мисле није тачно. Сигуран сам да
би се трговина наставила, без обзира на наш положај и на положај
цркве, јер се португалски трговци више брину за своје себичне
интересе него за службу господу Богу нашем!
− Можда су себични интереси свештеника, који од нас траже, и у тој
мери, закониту власт захтевају од његове светости папе, да пловимо у
коју год луку они одреде и да тргујемо с оним даимјом ког они више
воле, без обзира на опасност… ти су интереси исто тако очигледни!
− Заборављате се, заповедниче!
− Не заборављам да се лањски Црни брод изгубио између Јапана и
Малаке са читавом посадом, са преко две стотине тона злата и сребра у
шипкама вредним пет стотина хиљада крусадоса, зато што је у доба
слабог времена беспотребно одуговлачио овде, на ваш лични захтев. А
не заборавимо да је та катастрофа готово упропастила све нас, одавде
па до Гое!
− Било је то неопходно због смрти Таика и због унутрашње
политике спровођења његовог тестамента.
− Не заборављам да сте пре три године захтевали од поткраља у Гои
да поништи Црни брод, да га пошаље тек кад ви затражите и у луку
коју ви одредите, а да је он то занемарио као ваше неоправдано
мешање.
− Била је то одмазда Таику која би му донела привредну кризу усред
његовог глупог рата против Кореје и Кине. Због мученика у
Нагасакију, које је било по његовој наредби. Због његовог сулудог
напада на цркву и ’Указа о изгону’ које је донео, а којима је све нас
протерао из Јапана. Ако са нама сарађујете и слушате наше савете, у
току једног јединог нараштаја цео Јапан ће бити покрштен! Шта је
важније, трговина или спас душе?
− Мој одговор гласи: душе. Но, будући да сте ме упутили у јапанске
прилике, допустите да јапанске прилике сведем на праву меру. Само
јапанско сребро откључава нам кинеску свилу и злато. Големе добити
што их остварујемо и извозимо у Малаку, Гоу и Лисабон, издржавају
целокупно наше азијско царство, сву војску, све мисије, све
експедиције, све мисионаре, сва открића, и плаћају већину − ако не и
све − наших европских обавеза, спречавају да нас јеретици надјачају и
удаљава их од Азије која би им дала све богатство потребно да униште
нас и веру код куће. Оче, шта је важније: шпанско, португалско и
италијанско хришћанство или јапанско хришћанство?
Дел’Акуа севне погледом доле, у војника.
− Једном заувек, да се овде нисте мешали у унутрашњу политику!
Из ватре поскочи жар и пиштећи паде на тепих. Фериера, најближи,
шутне ногом и врати га на место.
− А ако попустим, шта ћете са јеретиком? Или са Торанагом?
Дел’Акуа седе, уверен да је добио битку.
− Засад не знам. Но, смешна је и помисао да се Торанага уклони.
Врло нам је склон, и нама, а и порасту трговине. − Глас му задрхти. −
Према томе, и порасту ваших добити.
 − И ваших добити − рече Фериера који се опет загрејао.
− Наше добити намењене су делу Господина нашега, као што добро
знаш! − Дел’Акуа уморно наточи вино и понуди га како би га смирио.
− Чуј, Фериера, немој да се свађамо. Ствар са јеретиком је ужасна, да,
али свађа ничему не води. Потребне су нам твоја памет, савет и снага.
Веруј ми, Торанага нам је битан! Да он не обуздава остале регенте, ова
би цела земља опет запала у безвлашће.
− Да, истина је, заповедниче! − рече Алвито. − Само не разумем
зашто је он још у замку и зашто је прихватио одлагање састанка.
Невероватно је да су га − како изгледа − уловили. Он сигурно зна да је
Осака чвршће закључана него појас невиности жене каквог
љубоморног крсташа. Морао је отићи пре много дана.
− Ако је он битан − изјави Фериера − зашто подржавамо Оношија и
Кијаму? Зар се њих двојица нису придружили Ишиду против њега?
Зашто их не одговорите од тога? О томе сте пре свега два дана
расправљали.
− Саопштили су нам своје одлуке, капетане. Нисмо о њима
расправљали.
− А можда сте требали, еминенцијо! Ако је то тако важно, зашто им
не наредите да се повуку? Под претњом изопштења.
− Камо среће да је то тако једноставно! − уздахне Дел’Акуа. − У
Јапану се то не ради. Гнушају се нашег мешања у своје унутрашње
послове. Ми им сваки предлог морамо изнети крајње увијено.
Фериера искапи сребрни пехар, наточи још вина и смири се, знајући
да језуите мора задржати на својој страни и да је беспомоћан без њих
као тумача. Ово путовање мора ти успети, рече самом себи. Једанаест
година тукао си се и знојио у краљевој служби да са правом зарадиш −
и двадесетоструко − најбогатију награду коју ти он може дати, место
заповедника експедиције једногодишњег Црног брода и десетину свега
што иде уз ту част. Десетину све свиле, свог злата, свог сребра, и сваке
добити од сваког посла. Сад си богат за цео живот, за тридесет живота,
да их имаш, и то све од овог једног јединог путовања. Ако га успешно
оствариш!
Фериера додирне балчак сабље, па помилује сребрни крст који је
представљао саставни део сребрног филиграна.
 − Крви ми Христове, мој ће Црни брод на време стићи из Макаа до
Нагасакија, а онда ће тај најбогатији брод са благом у целој историји,
кренути у децембру са монсунима на југ до Гое и кући! Исус ми је
судија, то ће се догодити. − А у себи надовеже: па макар морао
запалити цео Јапан, цео Макао и целу Кину да бих то остварио, тако
ми Богородице!
− Јасно, наше су молитве уз тебе! − одврати Дел’Акуа најискреније.
− Познато нам је колико је важно ваше путовање.
− Па шта онда предлажете? Немоћан сам без лучких исправа и
дозвола за трговину. Зар не бисмо могли избећи регенте? Можда
постоји други пут?
Дел’Акуа одмахне главом.
− Мартине? Ти си наш стручњак за трговину.
− Жао ми је, али то је немогуће − рече Алвито. Уз потмуло огорчење
слушао је распаљену расправу. Неотесани бахати глупаку, без мајке,
помисли. А онда сместа: о Боже, дај ми стрпљења, јер без овог човека
и осталих њему сличних овде ће црква умрети. − Заповедниче, сигуран
сам да ће за дан-два, све бити закључено. Најдуже за недељу дана.
Торанагу тренутно муче неки посебни проблеми. Биће у реду, сигуран
сам.
− Причекаћу пет дана, али више нећу. − Наглашена претња у
Фериерину тону беше страшна. − Радо бих зграбио тога јеретика.
Извукао бих из њега истину. Је ли Торанага навео некакву флоту?
Непријатељску флоту?
− Није.
− Хтео бих знати истину, јер ће мој брод довде тетурати као дебела
крмача, а складишта ће му бити крцата свилом. Још никад није
одједном послато толико свиле! Имам један од највећих бродова на
свету, али пратње немам, па ако нас на мору ухвати и једна једина
непријатељска фрегата, или онај холандски гад Еразмо, били би им
препуштени на милост и немилост. Без по муке би ме присилили да
скинем царску заставу Португала. Боље би било да Ингелес не
исплови на свом броду, с топовима, тобџијама и набојем.
− E vero, e solamente vero − прошапће Дел’Акуа. Фериера искапи
вино.
 − Када ће послати Блекторна на Изу?
− Торанага није рекао − одврати Алвито. − Имам утисак, да ће бити
ускоро.
− Данас?
− Не знам. До четири дана састају се регенти. То ће вероватно бити
после тога.
− Не смеш се петљати у Блекторна! − тмурно ће Дел’Акуа. − Ни у
Торанагу!
Фериера устаде.
− Идем на свој брод. Хоћете ли вас двојица с нама вечерати? У
сумрак? Имамо печено пиле, говеђи бут, мадерско вино, чак и свеж
хлеб.
− Хвала, врло си љубазан! − Дел’Акуа се мало озари. − Да, добра
храна би нам добродошла. Врло си љубазан!
− Јавићу вам чим нешто сазнам од Торанаге, заповедниче! − рече
Алвито.
− Хвала.
Кад је Фериера отишао, и кад се визитатор уверио да њега и Алвита
нико не може да прислушкује, нервозно је запитао:
− Мартине, што је још рекао Торанага?
− Тражи писмено објашњење везано за кријумчарење мускета и
оног захтева за конквистадорима.
− Mamma mia…
− Торанага је био љубазан, у ствари, уљудан, али… Но, још никад га
нисам таквог видео.
− Шта је казао?
− ’Цукку-сане, чујем да је бивши главар вашег хришћанског реда,
отац да Куња, јула месеца 1588. по вашем рачунању времена, писао
гувернерима у Макао, Гои, као и шпанском поткраљу у Манили, дону
Сиско и Вивери и затражио инвазију стотина шпанских војника-
мускетара, како би подржали побуну неких хришћанских даимјоа које
је главни хришћански свештеник покушао нахушкати против њиховог
законитог господара, покојног господара Таика. Како су се ти даимјои
звали? Је ли истина да није послат ниједан војник, али је зато у
Нагасаки под вашим печатом, а из Макаа, прокријумчарено много
мускета? Да ли је истина да је отац-див тајно запленио те мускете кад
је по други пут дошао у Јапан, као амбасадор Гое, у септембру или
априлу 1590. године према вашем рачунању, па их опет тајно
прокријумчарио из Нагасакија на португалском броду Санта Круз
натраг у Макао?’ − Алвито обриса зној са дланова.
− Је ли рекао нешто више?
− Ништа битно, еминенцијо. Нисам имао прилике да му
објашњавам јер ме сместа отпустио. Беше то уљудно отпуштање, али
ипак отпуштање.
− Откуд информације том проклетом Енглезу?
− О, кад бих знао.
− Ти датуми и имена. Не грешиш? Заиста их је тако навео?
− Не варам се, еминенцијо. Имена су била написана на папиру.
Показао ми га је.
− Блекторнов рукопис?
− Не, имена су била писана фонетски на јапанском писму хирагана.
− Морамо открити ко Торанаги преводи. Сигурно неки јако добар
преводилац. Сигурно нико од наших? Не може бити фра Мануел, или
може? − огорчено запита, споменувши покрштено име Масаману
Ђира, сина хришћанина-самураја. Од детињства је школован код
језуита, а будући да је био интелигентан и побожан, изабрали су га да
постане потпун свештеник са четири завета, што још није постигао
ниједан Јапанац. Ђиро је двадесет година био у Дружби, а онда је,
невероватно, отишао пре него што се заредио и сад је био жесток
противник цркве.
− Не. Мануел је још на острву Кјушуу, нека гори у паклу вечно! Још
је жесток Торанагин непријатељ. Не би му он помагао! Срећом никад
није био упућен у политичке тајне. Преводила је госпа Марија − рече
Алвито наводећи крштено име Тода Марико.
− То је рекао Торанага?
− Не, еминенцијо, али случајно знам да је пошла у замак, а видели
су је са Ингелесом.
− Сигурно?
 − Наша је вест потпуно тачна.
− Добро − рече Дел’Акуа. − Можда нам Бог помаже на свој
несагледив начин. Одмах је позови!
− Већ сам је видео. Побринуо сам се да је случајно сретнем. Била је
дивна као увек, смерна, побожна као увек, али пре него што сам имао
прилику да је запитам, нагласила је: ’Наравно, царство је врло
тајновита земља, оче, и по обичају неке ствари морају остати великом
тајном. Је ли тако у Португалу, и у Дружби Исусовој?’
− Ти си јој исповедник.
− Јесам, али она неће ништа рећи.
− Зашто?
− Очигледно су је упозорили и забранили да говори о оном шта се
догодило и о оном шта је речено. Сувише их добро познајем. Ту је
Торанагин утицај сигурно већи од нашег.
− Зар је њена вера тако слаба? Зар смо је тако невешто обучили?
Сигурно да не! Она је најпобожнија и најбоља хришћанка од свих
жена које сам упознао. Једног дана ће постати часна сестра, можда
прва Јапанка опатица.
− Да. Али сада она неће ништа рећи.
− Црква је у опасности. Ово је важно, можда исувише важно − рече
Дел’Акуа. − Она ће то сигурно разумети. Превише је интелигентна, а
да то не би схватила.
− Молим вас, немојте јој тако искушавати веру. Ми ћемо изгубити!
Она ме упозорила. Рекла је то тако јасно, као да је написано.
− Можда би било добро да је искушамо. За њен спас.
− На вама је да то наредите или да не наредите. Но, бојим се да она
мора послушати Торанагу, еминенцијо, а не нас.
Размислићу о Марији, да! − рече Дел’Акуа. Одлута погледом до
ватре. Убијала га је тежина његове дужности. Јадна Марија! Онај
проклети јеретик! Како да избегнемо замку? Како да прикријемо
истину о мускетама? Како је отац поглавар и вице провинцијал попут
да Куње, који је био тако добро увежбан, тако искусан, са седам година
практичног знања о Макау и Јапану… како је могао починити онако
глупу грешку?
 − Како? − запитао је ватру. Могу дати одговор, помисли. Превише је
лако. Човек се уплаши или заборави на славу Божју или постане охол,
бахат или скамењен. А ко не би у таквим условима? Таико га је у
залазак сунца благонаклоно примио. Тријумфалан састанак, раскошан
и церемонијалан, готово као дело скрушења Таика који је очигледно
био пред обраћењем. А усред те ноћи пробудише га зато јер су Таикови
’Укази о изгону’ налагали да сви верски редови у року од двадесет
дана морају напустити Јапан, под претњом смртне казне, и да се
никада не смеју вратити. И, што је још горе, да је свим јапанским
обраћеницима у целој земљи наређено да се одмах одрекну вере, или
ће и њих сместа прогнати или казнити смрћу.
Поглавар је у очају дивљачки саветовао хришћанским даимјоима с
острва Кјушу, међу њима Оношију, Мисакију, Кијами и Харими
Нагасашком, да се побуне да спасе цркву и бесомучно је позивао
конквистадоре да појачају побуну.
Ватра је пуцкетала и плесала на гвозденим враташцима. Да, жива
истина, помисли Дел’Акуа. О, да сам само знао! Да се да Куња
претходно саветовао са мном! Но, како је и могао? Шест месеци писмо
путује у Гоу, још шест месеци путује натраг, а да Куња је сместа писао,
али био је поглавар препуштен самом себи и морао се одмах ухватити
у коштац са катастрофом.
Иако је Дел’Акуа испловио чим је примио писмо, са на брзу руку
написаним исправама као амбасадор поткраља у Гои, након низа
месеци стигао је у Макао само зато да сазна да је да Куња мртав, а
њему и свим оцима под претњом смрти забрањен улазак у Јапан.
Но, мускете су већ кренуле.
А након десет недеља стиже вест да црква у Јапану није сломљена и
да Таико неће применити своје нове законе. Спаљено је само педесетак
цркава. Убијен је само Такајама. А прочуло се и то: иако закони
службено остају на снази, Таико је сад спреман да пусти да ствари
буду као пре, само нека оци буду дискретнији у обраћењима. Њихови
обраћеници нека буду мање наметљиви и нека се лепо понашају.
Верници више не смеју веру ватрено и јавно исказивати а фанатици
нека више не пале будистичке цркве.
А кад се учинило да је мукама крај, Дел’Акуа се сетио да су пре
много недеља мускете испловиле уз печат оца супериора да Куње, и да
се још налазе у језуитским складиштима у Нагасакију.
Уследише тешки дани док нису тајно прокријумчарили мускете
назад у Макао. Да, овај пут с мојим печатом, присети се Дел’Акуа који
се надао да је тајна заувек покопана. Но, те тајне никада човека не
остављају на миру, па ма колико он то желео и молио се.
Колико зна јеретик?
Преко сат времена његова је еминенција непокретно седео у
високом кожном двоседу и буљио у ватру, а да ништа није видео.
Алвито је стрпљиво чекао поред полице са књигама, са рукама у крилу.
Сунчево светло се мицало и поигравало по сребрном распелу на зиду
иза оца-визитатора. На бочном зиду је висило мало уље венецијанског
сликара Тициана које је Дел’Акуа купио у младости у Падови, куда га
је отац послао да студира право. Други зид био је крцат његовим
библијама и књигама, на латинском, португалском, италијанском и
шпанском. А из њихове покретне штампарије Дружбе у Нагасакију
коју је он наручио и пре десет година уз онолике трошкове довезао из
Гое, две полице јапанских књига и памфлета. Побожне књиге и
свакојаки катекизми које су мукотрпним радом језуити превели на
јапански. Дела преведена с јапанског на латински, како би јапанским
ученицима и богословима помогли да науче латински. И напослетку
две непроцењиве књижице: прва португалско-јапанска граматика,
животно дело оца Санча Алвареза, штампана пре шест година, и
пропратни, невероватни, португалско-латинско-јапански речник,
штампан лане на латиници и на писму хирагана. Започео га је отац
Алварез пре двадесет година, био је то први речник јапанских речи.
Отац Алвито узме књигу и с љубављу је помилује. Знао је да је то
јединствено уметничко дело. Већ осамнаест година он саставља такво
дело, а још ни издалека није завршено. Но, његов речник ће имати
додатна објашњења и биће много прецизнији. Готово нека врста увода
у Јапан и у Јапанце, а без таштине је знао, ако успе завршити, биће то
ремек-дело у поређењу са речником оца Алвареза, а ако му име икад
буду запамтили, биће то због те књиге и због оца-визитатора, јединог
оца кога је икада упознао.
− Желиш ли отићи из Португала, синко, и ступити у службу Божју?
− запитао га је дивовски језуит првог дана кад га је срео.
 − О, да, молим вас, оче − одвратио је и очајнички се, са чежњом,
извио према њему.
− Колико ти је година, синко?
− Не знам, оче. Можда десет-једанаест, али знам читати и писати,
научио ме свештеник, а сам сам, без игде икога, ником не припадам…
Нисам ничији!
Дел’Акуа га је одвео у Гоу, а одатле у Нагасаки, где је ступио у
школу Дружбе Исусове, као најмлађи Европљанин у Азији. Коначно је
неком припадао. Онда је дошло чудо! Дар језика и поверљив положај
тумача и трговачког саветника, најпре код Хариме Тадаа, даимјоа
феуда Хизен на острву Кјушуу где се налази Нагасаки, а онда, током
времена, и код самог Таика. Заредио се, а касније стекао и повластицу
четвртог завета. Беше то посебан завет, изнад и поврх обичних завета
сиромаштва, чистоте и послушности, а давали су га само пробраним
језуитима. Завет послушности лично папи, да ће бити његово лично
оруђе за дело Божје, да ће ићи тамо куда папа лично нареди и да ће
учинити оно што он лично жели, да ће − по замисли оснивача Дружбе,
баскијског војника Лојоле − постати одабраник, један од припадника
Regimini militantis ecclesiae, један од заветника посебних поверљивих
војника Божјих за Његовог изабраног генерала на земљи, намесника
Христовог.
Имао сам велику срећу, помисли Алвито. О Боже, помози ми да
помогнем!
Коначно Дел’Акуа устаде, протегне се и приђе прозору. Пресијавало
се сунце на позлаћеним цреповима високе средишње куле у замку, а
једноставна елеганција здања беше у суштој супротности с масивном
снагом куле. Торањ зла, помислио је. Колико ће се тамо уздизати и све
нас на то подсећати? Зар је само пре петнаест? Не, пре седамнаест
година Таико је четири стотине хиљада људи довео да граде и земљу
копају, а крв цедио из целе земље да плати ово, свој споменик, а онда је
у две кратке године био завршен замак Осаке. Невероватан човек!
Јединствен народ! Да. И ено га, неуништив стоји! Осим од прста
Божјег. Може га сравнити за трен, ако зажели. О Боже, помози ми да
чиним вољу Твоју!
− Па, Мартине, као да имамо посла. − Дел’Акуа поче ићи горе-доле,
а глас му сад беше чврст као и корак. − Што се тиче енглеског пилота,
ако га не заштитимо, погинуће, па се излажемо Торанагиној
несклоности. Успемо ли га заштитити, ускоро ће сам себе покопати.
Но, смемо ли чекати? Његово присуство, за нас је претња, а не знамо
колико нам он још штете може нанети пре тог сретног дана. Или
можемо Торанаги помоћи да га уклони. Или га, напослетку, можемо
обратити.
Алвито затрепће очима.
− Зашто?
− Интелигентан је, врло добро познаје католицизам. Зар Енглези
нису углавном у срцу католици? Одговор је ’да’, ако су им краљ или
краљица католици, а ’не’, ако су им краљ или краљица протестанти.
Енглези не маре за веру. Тренутно су фанатично против нас, али није
ли то због Армаде? Можда би могли обратити Блекторна. Било би то
одлично решење, за славу Божју, а његову јеретичку душу спасили би
од пропасти у коју свакако срља. Затим Торанага. Даћемо му карте које
тражи, објаснићемо му ’интересне сфере’. Па зар заправо
демаркационе линије нису баш томе служиле, да одвоје утицајна
подручја Португалаца и наших шпанских пријатеља? Si, e vero! Што се
тиче осталих важних питања, реци му да ћу бити почашћен да му
припремим одговоре, а даћу му их чим пре. Будући да морам
проверити ствари у Макау, би ли нам он уделио разуман рок? А у
истом даху му кажи да га с радошћу обавештаваш да ће Црни брод
испловити три недеље пре времена, с највећим теретом свиле и злата
свих времена, а да ће све наше дознаке робе и наш део терета и… −
Зачас размисли: − И бар тридесет посто целокупног терета бити
продати преко агента којег постави Торанага!
− Еминенцијо, заповеднику експедиције неће бити мило да раније
исплови, а неће му се свидети…
− Задужен си да Фериери набавиш од Торанаге лучке исправе,
сместа. Одмах му однеси мој одговор. Нека га забљесне наша брзина.
Није ли то једна од ствари којима се он диви? Ако хитно добије лучке
исправе, Фериера ће нам учинити ситан уступак па раније допловити.
А што се агента тиче, Фериери је свеједно, један или други домородац.
Ионако ће добити свој постотак.
− Но, обично агентску провизију узајамно деле господари Оноши,
Кијама и Фларима. Не знам хоће ли се они сложити.
 − Онда реши проблем. Торанага ће нам за тај уступак продужити
рок за одговоре. Једини уступци који су му требају су власт, утицај,
новац. Шта му можемо дати? Не можемо му изручити хришћанске
даимјое. Ми…
− Па ипак… − узврати Алвито.
− Па и да можемо, још не знам да ли бисмо требали или хоћемо ли.
Оноши и Кијама заклети су непријатељи, али удружили су се против
Торанаге, јер су уверени да ће он искоренити цркву и њих, ако икад
завлада Већем.
− Торанага ће подржати цркву. Наш прави непријатељ је Ишидо.
− Не делим твоје самопоуздање, Мартине. Не смемо заборавити да
Оноши и Кијама, зато што су хришћани, имају на хиљаде искључиво
хришћанских следбеника. Њих не смемо увредити! Торанаги можемо
једино дати трговачки уступак. Луд је за трговином, али никад није
успео у њој да учествује. Зато би уступак који сам предложио могао
њега довести у искушење да нам дозволи дужи рок који би можда
могао одложити за стално. Знаш како Јапанци воле таква решења:
подигнут велики штап, а обе стране се праве да он не постоји, е?
− Сматрам да је политички неразумно да се господари Оноши и
Кијама у ово доба дигну на Торанагу. Морали би се држати старе
изреке да држе отворену одступницу, зар не? Набацио бих им да је то
што Торанаги нудимо двадесет пет посто − тако ће свако добити
једнако, Оноши, Кијама, Харима и Торанага − мали уступак, како би
ублажили њихово привремено иступање уз Ишида, а против њега.
− Онда ће Ишидо изгубити поверење у њих, а кад за то дозна, још
ће нас више замрзети.
− Ишидо нас и сад неизрециво мрзи. Ишидо им нимало више не
верује него они њему, а још не знамо зашто су стали на његову страну.
Уз Оношијев и Кијамин пристанак могли би свечано предложити као и
да је то наша жеља да сачувамо непристрасност између Ишида и
Торанаге. Могли бисмо тајно обавестити Торанагу о њиховој
великодушности.
Дел’Акуа је разматрао предности и мане тог плана.
− Одлично − напослетку је рекао. − Оствари то. А сад пређимо на
јеретика. Данас дај Торанаги његове ротеиросе. Сместа иди Торанаги.
Реци му да су нам тајно послали ротеиросе.
− Како да му објасним зашто му их нисмо одмах предали?
− Немој. Реци истину. Донео их је Родригес, али ни ја ни ти нисмо
схватили да се нестали ротеироси налазе у запечаћеном смотуљку. Два
дана га нисмо отварали. Заиста смо на то заборавили у узбуђењу око
јеретика. Ротеироси доказују да је јеретик гусар, бандит и издајица.
Његове речи докрајчиће га једном заувек, што је свакако божанска
правда. Торанаги реци истину, да их је Мура дао оцу Себастију, као
што је и било, а отац их је послао нама, јер је знао да ћемо ми знати
шта ћемо са њима. То пере Муру, оца Себастија и све. Голубом
обавести Муру шта је учињено. Торанага ће свакако схватити да су нам
његови интереси били пречи него Јабуови. Зна ли он да се Јабу нагодио
са Ишидом?
− Свакако, еминенцијо, али говорка се да су сад Торанага и Јабу
пријатељи.
− Ја не бих веровао том сотонином накоту!
− Торанага му сигурно не верује, као што се ни Јабу није искрено
њему обавезао.
Одједном их тргне препирка и свађа. Отворе се врата, а у собу ступи
босоног, закукуљен фрањевац и снажно одгурне оца Солдија.
− Благословио вас Исус Христос − рече гласом храпавим од
непријатељства. − И опростио вам грехе ваше.
− Фра Перез, шта овде радите? − плану Дел’Акуа.
− Вратио сам се у ову земљу, легло нечистоће, да опет објављујем
паганима реч Божју.
− ’Указ’ вам забрањује да се вратите, уз казну тренутне смрти, зато
што сте подстицали неред. Чудом сте избегли мучеништво у
Нагасакију и било вам је наређено да…
− Била је то воља Божја, а прљави пагански ’Указ’ покојног
манијака мене се не тиче − рече редовник, онизак мршав Шпанац, дуге
рашчупане косе. − Овде сам да наставим дело Божје. − Пребаци поглед
на оца Алвита. − Како трговина, оче?
− Срећом за Шпанију, јако добро − ледено одврати Алвито.
− Ја не проводим време у благајни, оче, него са стадом својим.
 − Похвално − реско ће Дел’Акуа. − Но, проводите га тамо где је
наредио папа, изван Јапана. Ово је искључиво наше подручје. Осим
тога, ово је португалска, а не шпанска територија. Морам ли вас
подсећати на то да су три папе наредили да сви редови оду из Јапана
осим нас? То је наредио и краљ Филип.
− Штедите речи, еминенцијо. Дело Божје надвладава земаљске
наредбе. Вратио сам се! Отворићу врата цркава и позивати мноштва
нека устану против пагана и идолопоклоника.
− Колико вас пута морам опомињати? У Јапану се не можете
понашати као у протекторату Инка, пуном дивљака из прашуме, који
немају историју ни културу. Забрањујем вам да проповедате и остајем
при томе да слушате света папина наређења.
− Ми ћемо обратити пагане! Слушајте, еминенцијо, још стотину
моје браће чека бродове у Манили, па ће доћи овамо. Све сами добри
Шпанци. А и много наших славних конквистадора, да нас заштите ако
треба. Отворено ћемо проповедати и отворено ћемо носити своје
мантије, а нећемо шетати у идолопоклоничким свиленим кошуљама
као језуити!
− Не смете узрујавати власти, или ћете мајку цркву претворити у
прах и пепео!
− У лице вам кажем, враћамо се у Јапан и у Јапану ћемо остати.
Проповедаћемо реч Божју упркос вама, упркос сваком прелату,
бискупу, краљу, па и папи, за славу Божју! − Фратар за собом залупи
вратима.
Зајапурен од беса Дел’Акуа налије чашу мадеире. Мало вина
прелије се по углачаној површини његовог стола.
− Све ће нас уништити ови Шпанци. − Дел’Акуа је полако пио,
настојећи да се умири. Напослетку рече: − Мартине, пошаљи неке
наше људе нека мотре на њега! И сместа опомени Кијаму и Оношија.
Немамо појма шта се све може догодити ако се онај глупан буде јавно
разметао!
− Да, еминенцијо. − Алвито је оклевао на вратима. − Прво Блекторн,
а сад и Перез. Мало превелика случајност. Можда су Шпанци у
Манили знали за Блекторна, па су га овамо пустили само зато да нам
загорча живот!
 − Можда, али у ствари нису! − Дел’Акуа искапи чашу и пажљиво је
спусти. − У сваком случају, уз помоћ Божју и уз марљивост, ниједном
од њих неће бити допуштено да нашкоде мајци цркви, па куд пукло да
пукло!

20
− Нека будем до бога проклети Шпанац ако ово није живот!
Блекторн је серафински блажено лежао потрбушке на дебелим
футонима, делимично огрнут памучним кимоном. Рукама је подбочио
главу. Девојка му је прелазила рукама преко леђа. Повремено би му
трљала мишиће, миловала му кожу и душу, тако да му је готово дошло
да од задовољства преде. Друга девојка точила је саке у сићушну
порцеланску шољицу, док је трећа чекала у резерви и држала лакирани
послужавник, а на њему корпу од бамбуса пуну хрскаве пржене рибе,
на португалски начин, још једну пљоску сакеа и штапиће за јело.
− Нан десу ка, Анђин-сан? (Шта је, вредни пилоте, шта сте рекли?)
− Не знам се изразити на Нихон-го, Рако-сан. − Насмешио се
девојци која је нудила саке. Уперио је прст у шољицу. − Како се ово
зове? Намае ка?
− Сабазуки! − Трипут је то рекла, а он понови. Тад га друга девојка,
Аса, понуди рибом, а он одмахне главом. − Ије, домо. − Није знао како
би рекао ’Сад сам сит’, па је покушао објаснити ’Сад не гладан’.
− Ах! Има хара хетте ва орану − објасни Аса исправљајући га.
Неколико пута понови реченицу и све су се смејале његовом изговору,
али најзад је ипак успео. Никад нећу научити овај језик, помисли.
Нема везе са звуцима у енглеском, па ни са латинским и португалским.
− Анђин-сан? − Аса му опет понуди храну. Одмахнуо је главом и
озбиљно ставио руку на желудац, али прими саке и искапи. Соно, која
му је масирала леђа, застане, а он јој узе руку, стави је на свој врат и
правио се да мумла од ужитка. Одмах је разумела и наставила да га
масира.
Кад год би испразнио шољицу, одмах би је напуниле. Боље
полагано, помислио је. Ово је трећа боца, а већ и у ножним прстима
осећам топлоту.
 Три девојке, Аса, Соно и Рако, стигоше у зору. Донеле су ’ча’. Фра
Доминго му је рекао да га Кинези каткад зову t’ee, народно пиће Кине
и Јапана. Немирно је спавао након сусрета са убицом, али врело
пикантно пиће почело је да га опоравља. Донеле су и умотане вруће
пешкире, лагано намирисане. Како није знао шта ће с њима, главна
девојка, Рако, показа му како да њима брише лице и руке.
Онда су га, с његова четири самураја-телохранитеља, отпратиле у
сауну на крају овог дела замка и предале га у руке девојкама у сауни.
Четири стражара стоички су се презнојавали док су њега окупали,
подрезали му браду, опрали му косу и измасирали га.
После тога осећао се чудотворно опорављен. Дали су му нов
памучни кимоно до колена, чисте таби-чарапе, а девојке су га опет
чекале. Повеле су га у другу собу где су се налазиле Кири и Марико.
Марико рече да је господар Торанага одлучио да га пошаље у једну од
својих покрајина током следећих дана. На опоравак. И да је господар
Торанага са њим јако задовољан и да није потребно да он брине за
нешто јер сад се за њега лично брине господар Торанага. Би ли Анђин-
сан почео припремати и карте уз помоћ прибора који ће му она дати?
Ускоро ће се поново састати са господаром, а господар је обећао да ће
она ускоро бити расположена да одговара на свако питање Анђин-сана.
Господар Торанага жарко жели да Блекторн учи о Јапанцима, као што и
сам жарко хоће учити о далеком свету, пловидби и поморским
путевима. Тад Блекторна спроведу лекару. За разлику од самураја,
лекари су имали кратко подшишано теме без репа.
Блекторн је лекаре мрзео. И плашио се њих, али овај беше друкчији,
благ и невероватно чист. Европски лекари претежно беху бријачи,
неотесани, вашљиви и прљави као сав остали свет. Овај лекар је
брижно пипкао, уљудно гледао, држао Блекторнов ручни зглоб да му
напипа било, гледао му у очи, уста и уши, нежно га лупкао по леђима,
коленима и табанима, а његов додир и држање су га смиривали.
Европски лекар би само човеку завирио у језик и запитао: ’Где боли’?,
пустио би крв, како би одстранио нечисту крв и дао јако средство за
чишћење, како би прочистио утробу.
Блекторн је мрзео да му пуштају крв и дају средства за чишћење, а
сваки пут му после тога беше горе него пре. Но, овај лекар није имао
скалпере ни посуду за хватање крви, нити отужни запах хемикалија
што је обично лекаре окруживао, па му се срце успорило и малко се
опустио.
Лекареви прсти испитљиво дирну бразготине на његовом бедру.
Блекторн је имитирао пушчани хитац, јер му је ту пре много година
прошао метак из мускете. Лекар рече: ’Ах, со десу!’ и климне главом.
Још је дубоко, али безболно пипкао преко његових слабина и желуца.
Напослетку се обратио Раки, а она климне главом, наклони се па му
захвали.
− Ичи бан? − запита Блекторн, питајући је ли здрав.
− Хај, Анђин-сан.
− Хонто ка?
− Хонто.
Што је хонто (истина) корисна реч! Да, истина је, помисли
Блекторн.
− Домо, доктор-сан.
− До иташимашите − рече лекар и наклони се. (Нема на чему.)
Блекторн му узврати наклон. Девојке га одведу, и тек кад је лежао на
футонима, олабавивши памучни кимоно, док га је Соно миловала по
леђима, сетио се да је код лекара био го, пред девојкама и самурајима,
а да то није запазио, нити осећао стид.
− Нан десу ка, Анђин-сан? − запита Рако. (Шта је, уважени пилоте?)
Зашто се смејеш? Њени бели зуби искрили су се, а обрве је почупала и
исцртала у облику полумесеца. Тамну косу високо је дигла на теме, а
ружичасти кимоно привезала је сиво-зеленим обијем-појасом.
− Зато што сам сретан, Рако-сан. Но, како да ти кажем? Како да ти
кажем да сам се смејао зато што сам сретан и по први пут откако сам
отишао од куће, пао ми је терет са срца. Зато што се дивно осећам у
леђима, сав се осећам дивно. Зато што сам стекао наклоност Торанаге-
саме, зато што сам троструку бочну паљбу сасуо на, од Бога проклете,
језуите, а још шест у богињаве Португалце! − Тад скочи, чврсто веже
кимоно и заплеше безбрижан морнарски ’хорнпипе’, певајући
поморску песмицу ради ритма.
Рако и остале се забуље. Клизну шођи-врата па се и стражари
самураји исто тако избече. Блекторн је плесао и снажно певао, све док
се више није могао уздржати, а онда прасне у смех и клоне. Девојке су
пљескале, а Рако га покуша опонашати, али у томе пропадне јер ју је
спутавао широки кимоно. Остале устану па га наговоре да им покаже
кораке и он покуша. Три девојке стале су у ред и гледале му у ноге,
подигавши кимоно. Нису успеле и ускоро су све ћаскале, кикотале и
хладиле се лепезом.
Одједном чувари посташе свечани и дубоко се наклоне. Торанага
стајаше на прагу, уз бок му Марико и Кири и његови вечно присутни
самураји-телохранитељи. Све девојке клекну, спусте дланове на под и
наклоне се, али осмех им није нестао с лица, нити је на њима више
било страха. И Блекторн се уљудно наклони, али не тако ниско као
жене.
− Конничи ва, Торанага-сама − рече Блекторн.
− Конничи ва, Анђин-сан − одврати Торанага. Тад постави питање.
− Господар пита шта радите, сењор? − преведе Марико.
− Обичан плес, Марико-сан − одврати Блекторн који се блесаво
осећао. − Зове се хорнпипе, то је морнарски плес, а истовремено
певамо поморске песмице. Био сам радостан, можда због сакеа.
Опростите, надам се да нисам сметао Торанага-сами. − Превела је.
− Господар каже да жели видети плес и послушати песму.
− Сада?
− Јасно, сада.
Торанага одмах седе прекрстивши ноге, а његов малени двор
рашири се у круг по соби. Ишчекујући су гледали Блекторна.
Ево ти, глупане, корио се Блекторн, то се догађа кад се не знаш
обуздати. Сад мораш наступити, а знаш да немаш слуха, а плешеш
неспретно.
Уз све то чврсто привеже кимоно и ватрено започне. Окретао се,
бацакао ногама, увијао, скакутао, а глас му се помамно орио.
Завлада тајац.
− Господар каже да у целом животу није видео нешто слично.
− Аригато гозиемашита! − рече Блекторн. Делимично се знојио од
напора, а помало од збуњености. Тада Торанага одложи мачеве,
задигне кимоно о појас и стане уз њега.
− Господар Торанага отплесаће ваш плес − рече Марико.
 − Шта?
− Моли вас да га научите!
И Блекторн започе. Показао је основне кораке па понављао и
понављао. Торанага је брзо научио. Блекторн је био не мало задивљен
спретношћу тог трбушастог средовечног мушкарца широке гузице.
Онда Блекторн запева и заплеше, а Торанага му се придружи,
испрва несигурно, уз клицање свих посматрача. Затим Торанага збаци
кимоно, склопи руке и исто тако ватрено заплеше уз Блекторна, који
збаци кимоно, гласније запева и удари темпо, готово поражен својим
смешним поступком, али сад га је понело одушевљење. Напослетку
Блекторн поскочи, па корак у страну, цупне и застане. Пљесне рукама
и наклони се Торанаги, а сви аплаудирају господару који је био врло
добре воље.
Торанага седе посред собе. Лагано је дисао. Рако одмах пожури да
га охлади лепезом, а остале му отрче по кимоно. Но, Торанага гурне
свој кимоно Блекторну, а уместо свога узе његов обични кимоно.
− Господар каже да ће га веселити − рече Марико − ако прихватите
овај дар. − Надовеже: − Овде се сматра великом чашћу кад неко од свог
суверена добије кимоно, па био и јако изношен.
− Аригато гозиемашита, Торанага-сама! − Блекторн се дубоко
наклонио и казао Марики: − Да, схватам коју ми част удељује, Марико-
сан. Молим вас, захвалите господару Торанаги оним свечаним речима
које ја, на жалост, још не знам. И реците му да ћу кимоно брижно
чувати. А још више ме почастио кад је са мном отплесао мој плес.
Торанага је био још задовољнији.
Кири и слушкиње су смерно помогле Блекторну да навуче кимоно
њиховог господара и науче га како да веже појас. Кимоно беше од
смеђе свиле с пет гримизних круна, а појас од беле свиле.
− Господар Торанага каже да му се плес јако свидео. Можда вам
једнога дана покаже и неки наш плес. Жели да што пре научите
јапански језик.
− И ја бих то хтео! − Но, још више бих желео, помисли Блекторн, да
будем у својој одећи, да једем своју храну, у својој кабини, на свом
броду, са спремним топовима, с пиштољима за појасом, док се крмена
палуба нагиње под тежином једара. − Да ли би запитали господара
Торанагу кад ће ми вратити мој брод?
− Сењор?
− Мој брод, сењора. Молим вас, запитајте га кад ћу добити натраг
свој брод. А и посаду! Однели су сав бродски терет. У ризници беше
двадесет хиљада шпанских сребрњака! Он ће сигурно схватити да смо
ми трговци. Иако ценимо његову гостољубивост, желели би трговати
робом коју смо довезли, па се вратити кући. Вратили бисмо се кући за
готово осамнаест месеци.
− Господар каже да нема разлога да бринете. Све ће бити обављено
што је пре могуће. Најпре морате постати снажни и здрави. У сумрак
ћете отићи.
− Сењора?
− Господар Торанага каже да идете вечерас, сењор. Зар сам
погрешно казала?
− Не, не, ни говора, Марико-сан. Но, пре отприлике један сат рекли
сте ми да ћу отићи за неколико дана.
− Да, али сад је рекао да ћете отићи данас увече. Све је превела
Торанаги који на то још нешто надовеже.
− Господар каже да је за вас боље и згодније да увече отпутујете. Не
морате се бринути, Анђин-сане, он лично на вас пази. Послаће у Едо
госпу Кирицубо да припреми све за његов повратак. Ићи ћете с њом.
− Молим вас, захвалите му у моје име. Је ли могуће…? Смем ли
питати може ли ослободити фра Доминга? Он је важан извор знања. −
Превела је.
− Господар жали, али човек је мртав. Послао је по њега одмах јуче
кад сте га замолили, али већ је био мртав.
− Како је умро? − ојађено ће Блекторн.
− Господар каже да је већ умро кад су га прозвали по имену.
− Ох! Јадник!
− Господар каже да су живот и смрт једна те иста ствар.
Свештеникова ће душа чекати до четрдесетог дана, а онда ће се он
опет родити. Зашто да се жалостимо? То је непромењив природни
закон. − Заустила је да нешто говори, али се предомислила и додала
само: − Будисти верују да ми имамо много рођења или поновних
рађања, Анђин-сане. Док напослетку не постанемо савршени и
досегнемо нирвану… рај.
Блекторн начас одагна тугу. Сконцентрише се на Торанагу и на
садашњост.
− Смем ли га, молим лепо, питати да ли моја посада…? − Умукне
кад је Торанага скренуо поглед. У собу журно уђе млад самурај,
наклони се Торанаги и причека.
− Нан ђа? − запита Торанага.
Блекторн није разумео ништа. Само му се учинило да је чуо реч
Цукку, надимак оца Алвита. Виде како га Торанага летимично
обухвата погледом. Запази слабашан осмех па се запита није ли
Торанага по свештеника послао због оног што му је он казао. Надам се,
помисли, а надам се и да је Алвито до ноздрва у говнима. Је ли, или
није? Блекторн одлучи да не пита Торанагу, иако је био у јаком
искушењу.
− Каре ни мацу јони! − одсечно ће Торанага.
− Гјој. − Самурај се наклони и отрча. Торанага се опет обрати
Блекторну. − Нан ђа, Анђин-сан?
− Шта сте оно рекли, капетане? − упита Марико. − О својој посади?
− Да. Може ли и њих Торанага-сама ставити под своју заштиту? И
побринути се да им буде добро? Хоће ли и њих послати у Едо?
Запитала је. Торанага затакне мачеве у појас кратког кимона.
− Господар одговара, јасно, за њих се већ побринуо. Не морате за
њих бринути, а ни за свој брод.
− Је ли с мојим бродом све у реду? Брину ли се за њега?
− Да. Он каже да је брод већ у Еду.
Торанага устане. Сви се почну клањати кад ће Блекторн
неочекивано:
− И последње… − Умукне и прокуне се, схвативши да је испао
непристојан. Торанага је већ завршио разговор и сви су се почели
клањати, али су их зауставиле Блекторнове речи и сад су се сви
збунили, не знајући да ли да доврше наклон, да ли да причекају или да
почну изнова.
 − Нан ђа, Анђин-сан? − Торанагин је глас био бритак и нељубазан,
јер је и он на трен изгубио равнотежу.
− Гомен насај, опростите, Торанага-сама. Нисам желео испасти
неуљудан. Само сам хтео запитати хоће ли бити допуштено госпи
Марико да пре одласка на пут са мном разговара? То би ми помогло.
Запитала је. Торанага је само прогунђао потврдну заповест и
изашао, а за њим Кири и његови телохранитељи.
Сви сте ви увредљива копилад, у себи ће Блекторн. Исусе Боже,
овде морам бити тако опрезан. Рукавом обриса чело и на Марикином
лицу сместа опази згражање. Рако журно извуче марамицу. Увек су их
имале при руци из на изглед неисцрпног извора. Чувале су их негде
позади у обију. Тад је схватио да на себи има ’господарев’ кимоно, а
ознојено чело очигледно се не сме брисати ’господаревим’ рукавом. Ти
бога, значи да је починио ново богохулно дело! Никад нећу научити,
никад… Исусе Боже на небу! Никада!
− Анђин-сан? − Рако му је нудила саке.
Захвали јој и искапи. Она сместа напуни. На челима им свима
запази блиставе грашке од презнојавања.
− Гомен насај! − извинио се свима, узео шољицу и љупко је пружио
Марико. − Не знам је ли ово уљудни обичај или није, али бисте ли
изволели мало сакеа? Је ли то допуштено? Или морам лупати главом о
под?
− Ох, да! − Насмејала се. − То је врло уљудно и молим вас да не
ударате главом. Не морате ми се извињавати, капетане. Мушкарци се
женама не извињавају. Исправно је све што они раде. Бар то мислимо
ми, жене. − Девојкама је објаснила што му је рекла, а оне исто тако
озбиљно климну главом, а очи су им сијале. − Нисте могли то знати,
Анђин-сане! − настави Марико, лагано сркне па му врати шољицу. −
Хвала, али више не бих сакеа, хвала вам. Саке ми одмах удари у главу
и у колена. Но, ви брзо учите. Вама је то сигурно јако тешко. Без бриге,
Анђин-сане. Господар Торанага ми је рекао да вашу способност сматра
изванредном. Не би вам дао свој кимоно да није био јако задовољан.
− Је ли послао по Цукку-сана?
− Оца Алвита?
− Да.
 − Требали сте то њега питати, капетане. Није ми рекао. У том је
врло мудар, јер жене нису мудре и упућене у политичке послове.
− Ах, со десу ка? О, да су све наше жене тако мудре!
Марико се хладила лепезом и удобно клечала подвивши ноге пода
се.
− Ваш плес је био изврстан, Анђин-сане. Плешу ли тако и ваше
жене?
− Не, само мушкарци. Био је то мушки, морнарски плес.
− Будући да ми желите постављати питања, смем ли најпре ја вас
нешто запитати?
− Свакако.
− Како изгледа госпођа ваша жена?
− Има двадесет и девет година. У поређењу са вама је висока. По
нашим мерама висок сам метар и осамдесет и пет, она око метар
седамдесет, а ви негде око метар и по, па је према томе за главу виша
од вас и крупнија, али добро грађена. Коса јој је боје… − Покаже
неокаљане лакиране кедрове греде и све погледају у њих, а онда опет у
њега. − Некако приближно ове боје. Плава, с примесом црвенила! Очи
су јој плаве, много више него моје, плаво-зелене. Коса јој је дуга,
углавном распуштена.
Марико је преводила девојкама које су задржале дах, гледале
кедрове греде па опет њега. И самураји-стражари помно су слушали.
− Рако упита… − Рако-сан пита је ли у телу иста као ми?
− Да, али бокови су јој шири и заобљенији, струк изразитији и… Но,
наше жене више су облије и имају много снажније груди.
− Јесу ли све ваше жене и мушкарци толико виши од нас?
− Углавном! Но, неки наши људи малени су као ви. Ваш мален раст
је по мом мишљењу − диван. Врло згодно!
Аса постави питање и сви се живо заинтересоваше.
− Аса пита како у погледу јастука упоређујете ваше и наше жене?
− Опростите, не разумем.
− Ох, опростите, молим вас. Јастук значи ’присне ствари’.
Јастучење је наш израз за телесно стапање мушкарца и жене.
Пристојније је рећи то него јебање, нех?
 Блекторн прикри непријатност и одговори:
− Ја, овај, ја сам овде имао, овај… само једно јастучно искуство.
Било је то, овај, у селу… И не сећам га се баш јасно јер сам, овај… био
тако уморан од пута да сам пола спавао, а пола бдио. Али, овај…
чинило ми се да је било врло пожељно.
− Јастучили сте само једном откако сте стигли? − намршти се
Марико.
− Да!
− Сигурно се осећате јако стегнуто, нех? Свака ова госпа радо би са
вама јастучила, Анђин-сане. Или све оне, ако желите.
− А?
− Свакако. Ако не желите неку од њих, не морате бринути, оне се
сигурно неће увредити. Само ми реците каква вам се жена свиђа па
ћемо вам ми све спремити.
− Хвала − одврати Блекторн. − Али сада не!
− Јесте ли сигурни? Молим вас, опростите, али Кирицубо-сан
изричито је наредила да морамо штитити и јачати ваше здравље. Како
можете бити здрави без јастучења? За мушкарца је то јако важно, нех?
Ох, да, јако важно.
− Хвала, али ја, сад… Можда касније.
− Имаћете много времена! Радо ћу касније навратити. Имаћемо
много времена за разговор, ако желите. Имаћете бар четири штапића
времена! − услужно ће она. − Морате отићи тек у залазак сунца.
− Хвала, али сад не бих − рече Блекторн поражен отвореношћу и
нетактичношћу тог предлога.
− Оне би вас радо услужиле, Анђин-сан. Ох! Можда… можда бисте
ви радије дечака?
− А?
− Дечака. Ако то желите, све је исто тако једноставно. − Њен
смешак је био недужан, а глас сасвим природан.
− А?
− Шта је?
− Озбиљно ми нудите дечака?
 − Па да, Анђин-сане. Шта је? Само сам рекла да ћемо овамо
послати дечака ако ви то желите.
− Не желим! − Блекторн осети како му крв наваљује у лице. − Зар
изгледам као од Бога проклета педерчина?
Његове се речи заоре собом. Сви су га запањено гледали. Марико се
понизно наклони и задржа главу на поду.
− Молим вас, опростите, учинила сам ужасну грешку. Ох, увредила
сам вас, а само сам вам хтела угодити. Никад још нисам разговарала с
неким… са странцем, осим светих отаца па никако не познајем ваше…
ваше присне обичаје. О том нисам никад учила. Анђин-сане, оци нису
о томе разговарали. Овде неки мушкарци каткад траже дечаке.
Повремено и свештеници примају дечаке, наши, а и неки ваши…
Глупо сам претпостављала да су ваши обичаји исти као наши.
− Нисам свештеник, а то није код нас раширен обичај.
Самурајски вођа Казу Оан гневно их је гледао. Био је задужен за
варваринову сигурност и његово здравље, а својим је очима видео
невероватну милост коју је господар Торанага мало пре указао Анђин-
сану који је сад беснео.
− Шта му је? − знатижељно запита, јер ова глупа жена очито је
рекла нешто чиме је увредила његовог јако уваженог штићеника.
Марико објасни шта је рекла и шта јој је одговорио Анђин-сан.
− Стварно не схватам зашто се љути, Оан-сане − рече му. Оан се с
неверицом почеша иза ува.
− Бесни као бик само зато што сте му понудили дечака?
− Да.
− Опростите, али јесте ли били уљудни? Да нисте можда
употребили погрешну реч?
− Не, Оан-сане, сасвим сам сигурна. Грозно се осећам. Очигледно
сам ја крива.
− Вероватно је ту нешто друго. Шта?
− Не, Оан-сане. Само то!
− Никад нећу схватити те варваре − очајно ће Оан. − Тако вам свега,
смирите га, молим вас, Марико-сан. Вероватно зато што тако дуго није
јастучио. А ти − наредио је девојци Соно − донеси саке, врућ саке и
вруће пешкире! Ти Рако, трљај врага по леђима! − Слушкиње појуре да
послушају. Изненада му сине: − Можда зато што је импотентан.
Његова прича о јастучењу у селу била је прилично мутна, нех? Можда
јадник бесни зато што уопште не може јастучити, а ви сте то
споменули?
− Јако жалим, мислим да није то. Лекар рече да је врло надарен.
− Да је импотентан, ствар би била јасна, нех? И ја бих вриштао због
тога. Да! Питајте га.
Марико одмах преведе, а Оан се ужасне кад крв поновно навре у
варвариново лице и собу испуни бујица гнусног варварског језика.
− Он је… рекао… не. − Марикин глас био је тек шапат.
Све је то значило само ’не’?
− Кад се… кад се узбуде, вичу многе сликовите псовке. Оан се
почео презнојавати од страха јер је сад он био крив.
− Смирите га!
А један самурај, постарији војник, убаци пун услужности:
− Оан-сане, можда је он од оних који воле псе, нех? У Кореји смо
слушали необичне приче о ’Ждерачима белог лука’! Да они воле псе
и… Сад се сећам, да, псе и патке. Можда су ови златоглави као и
’Ждерачи белог лука’! Заударају као они, а? Можда би он патку.
− Марико-сан, питајте га! − рече Оан. − Не, можда боље не. Само га
смир… − Нагло застане. Иза угла се примицао Хиро-мацу. − Здраво! −
рекао је у грчу настојећи да му глас не задрхти, јер стари ’Челична
песница’, познат по својој стези, последњих недељу дана беше као
тигар са чиром на гузици, а данас је гори него икад. Десеторицу су
сменили с положаја због аљкавости, цела ноћна стража осрамоћена је
прошла замком, два самураја добила су наређење да почине сепуку зато
што су закаснила на стражу, а четири скупљача ноћне нечисти бацише
са зидина зато јер су део садржаја из ноћне посуде просули у врт.
− Понаша ли се пристојно, Марико-сан? − Оан зачу гневни глас
’Челичне песнице’. Беше сигуран да ће ова глупача која је скривила
све ове невоље изблебетати истину и њима ће с правом пасти глава с
рамена.
Лакне му кад је она одговорила:
 − Да, господару. Све је добро, хвала.
− Наређено ти је да отпутујеш са Кирицубо-сан.
− Да, господару. − Док је Хиро-мацу настављао патролу, Марико је
размишљала зашто је шаљу одавде. Само зато да на путу буде тумач
Кири и варварину? То сигурно није толико важно! Иду ли и друге
Торанагине жене? Госпа Сазуко? Није ли сад опасно да Сазуко плови
морем? Хоћу ли поћи само ја са Кири, или иде и мој муж? Ако он
остане, а дужност му је да остане уз свога господара, ко ће се бринути
за његову кућу? Зашто морам путовати бродом? Лакше је и сигурније
путем Токаидо? Ишидо нам ваљда неће наудити? Да, могао би.
Помисли само колико би вредни таоци биле госпа Сазуко, Кирицубо и
остали! Зар ће нас зато послати морским путем?
Марико је одувек мрзела море. Готово би јој позлило и кад би
погледала море. Но, ако поћи морам, морам, и готово! Карма. Скрене
мисли са тог неизбежног пута на овог чудног варварина који јој је
задавао само муку.
Кад ’Челична песница’ нестаде’ иза угла, Оан дигне главу и сви
уздахну. Аса је трчкарала ходником носећи саке, а мало иза ње Соно са
врућим пешкирима. Гледали су док су двориле варварина.
Видеше напрегнуту маску његовог лица, па како без ужитка
прихвата саке, а само хладно захваљује на врућим пешкирима.
− Оан-сане, зашто не пошаљеш коју од ових жена по патку? −
весело шапне стари самурај. − Само је спустимо. Ако је жели, све је у
реду, а ако не жели, правиће се да је није ни видео.
Марико одмахне главом.
− Можда се не бисмо смели излагати том ризику. Изгледа, Оан-сане,
да је овом варварину поприлично мрско говорити о јастучењу, нех? Он
је први од своје врсте овде па с њим морамо у рукавицама!
− Слажем се − рече Оан. − Био је врло љубазан док то нисмо
споменули. − Љутито одмери Асу.
− Опростите, Оан-сане. Имате потпуно право, била је то искључиво
моја грешка − одмах ће Аса наклонивши се, а глава јој се спусти готово
до пода.
− Да. Пријавићу то Кирицубо-сан.
− Ох!
 − А ја сматрам да би и господарици требало рећи да припази кад с
овим човеком говори о јастучењу − дипломатски ће Марико. − Врло
сте разборити, Оан-сане. Но можда је у ствари Аса била сретна особа
да поштеди госпу Кирицубо, па и господара Торанагу, те грозне
неприлике! Само помислите шта би било да је Кирицубо-сан
поставила јуче то питање пред господаром Торанагом! Да се пред њим
варварин овако понашао.
− Потекла би крв! − лецне се Оан. − Сасвим сте у праву, Марико-
сан, морамо бити захвални Аси. Објаснићу Кирицубо-сан да је имала
срећу.
Марико понуди Блекторна сакеом.
− Не, хвала.
− Још једном се извињавам на глупости. Хтели сте нешто питати?
Блекторн их је гледао како ћаскају, бесан што их не разуме и бесан
што их не може сочно опсовати због тих увреда нити лупити
стражарима главу о главу.
− Да. Рекли сте да је овде содомија нормална ствар?
− Ох, опростите. Можемо ли, молим вас, говорити о другим
стварима?
− Свакако, сењора. Но најпре закључимо ову тему, тако да вас могу
схватити. Овде је, рекосте, содомија нормална?
− Нормално је све што је у вези са јастучењем − пркосно ће она,
боцнута његовом неотесаношћу и очигледном глупошћу, сетивши се да
јој је Торанага казао да избегава политичка питања, само да касније
њему пренесе све што ју је Блекторн питао. Исто тако не сме се
љутити на његове глупости јер Анђин-сан је ипак варварин, вероватно
гусар, осуђен на смртну казну која је тренутно одложена по
Торанагином прохтеву. − Јастучење је сасвим нормално! А што неки
човек хода с другим човеком или дечаком, зар се то тиче икога осим
њих? Шта то штети њима или другима? Или мени и вама? Ништа!
Шта сам ја?, запитала се. Неписмена отпадница без мозга! Глупа
трговкиња коју плаши обичан варварин? Не, ја сам самурајка! Да, јеси,
Марико, али си и јако глупа! Жена си и мораш с њим поступати као
према сваком мушкарцу којим желиш владати. Ласкај му, повлађуј и
мази га. Заборављаш своја оружја! Зашто се пред њим понашаш као
дванаестогодишње дете? Ублажила је тон. Намерно!
− Но, ако ви мислите…
− Содомија је гнусни грех, одвратна, од Бога проклета настраност, а
она копилад која се тиме баве… то су скотови!
Блекторн ју је напао, још љуто увређен што је мислила да је и он
један од њих. Тако ми крви Христове, како је могла? Смири се,
помисли. Говориш као богињави фанатични пуританац или калвинист!
Зашто си тако фанатично против њих? Зато што су вечито присутни на
мору, зато што су то покушали многи морнари, јер како да иначе
остану здрави толико месеци на мору? Није ли то зато што си био у
искушењу и мрзео си самог себе зато што си дошао у напаст? Није ли
то зато што си се у младости морао борити да се одбраниш, а једном су
те савладали и замало силовали али си се отргнуо и убио једнога гада
заривши му нож у грло? Било ти је дванаест година, а то ти је прво
убиство на твом дугом списку?
− То је од Бога проклет грех, против закона Бога и човека!
− Ове хришћанске речи сигурно се односе на друге ствари? − јетко
је узвратила и упркос својим добрим намерама, изазвана његовом
очигледном неотесаношћу. − Грех? Где ли је ту грех?
− Морали би то ви знати. Католкиња сте, је ли? Одгајили су вас
језуити, зар не?
− Свети отац ме научио да говорим латински и португалски и да
читам и пишем латински и португалски. Не разумем шта за вас значи
католик, али ја сам хришћанка и то готово већ десет година. Они нам
нису говорили о јастучењу. Нисам читала ваше књиге о јастучењу.
Само ваше верске књиге! Зар је јастучење грех? А како може бити?
Како може бити грешно ишта што човеку причињава ужитак?
− Питајте оца Алвита!
О, кад бих могла, помислила је збуњено, али наређено ми је да не
смем износити ништа што кажеш, никоме осим Кири и господару
Торанаги. Молила сам Бога и Богородицу да ми помогну, али још ми се
нису јавили. Знам само то да су овде саме неприлике откако си дошао.
Ја сам у непрекидним неприликама…
 − Ако је то грех, као што кажете, зашто онда то раде многи наши
свештеници, а одувек су то радили? Напокон, неке будистичке секте то
и препоручују као облик обожавања. Зар тренутак ’Облака и кише’
није онолико близак рају колико смртници могу то постићи? Нису
свештеници зли људи, нису сви. А познато је да и неки свети оци воле
такву врсту јастучења! Зар су опаки? Јасно да нису! Зашто би им био
ускраћен обичан ужитак, ако су им забрањене жене? Глупо је рећи да
је све што је у вези с јастучењем грех и од Бога проклето!
− Содомија је гнусна, против свих закона! Питајте свог
исповедника!
Ви сте гнусни, ви, капетане-пилоте, хтеде повикати Марико. Како се
усуђујете бити тако неотесани и како можете бити тако блесави?
Велите, против Бога? Каква бесмислица! Можда против вашег подлог
Бога! Тврдите да сте хришћанин, али очигледно нисте! Очигледно је да
сте лажов и варалица. Можда знате чудне ствари, можда сте били на
необичним местима, али нисте хришћанин. Хулите Бога! Је ли вас
Сотона послао? Грех? Баш смешно! Нападате нормалне ствари и
понашате се као лудак. Узрујавате свете оце, узрујавате господара
Торанагу, изазивате међу нама размирице, реметите наша веровања и
мучите нас сумњама шта је истина, а шта није… знајући да не можемо
непосредно доказати истину.
Желим вам рећи да презирем вас и све варваре. Да, целога живота
прогоне ме варвари. Зар мога оца нису мрзели зато што им није
веровао и што је отворено молио диктатора Городу да их све избаци из
наше земље? Зар варвари нису посејали отров у Городину главу па је
замрзео мог оца, свог најприврженијег генерала, човека који му је
помогао и више него генерал Накамура или господар Торанага? Нису
ли они изазвали Городу да увреди мог оца, због чега је мој јадни отац
изгубио разум? Присилише га да учини оно незамисливо… и тако су
изазвали све моје јаде.
Да, све су то они учинили, па и више. Но, донели су ми и милосну
реч Божју онда кад ми је то било најпотребније! У мрачним тренуцима,
кад сам из одвратног изгнанства враћена у још одвратнији живот, отац-
визитатор показао ми је пут, отворио очи и душу и покрстио ме. И дао
ми је снагу и чврстину да издржим, испунио ми срце безграничним
спокојством, ослободио ме вечне муке и благословио ме обећањем
вечног спаса. Шта било да било, у Божјој сам руци. О, Богородице, дај
ми свој спокој и помози овој бедној грешници да победи непријатеља
твога!
− Извињавам се због неваспитања − рече. − С правом се љутите. Ја
сам само луда жена. Молим вас, стрпите се и опростите ми, јер сам ја
једна глупа жена, Анђин-сане!
Одједном спласне Блекторнов гнев. Како се иједан мушкарац може
дуго љутити на жену, ако она отворено призна да је погрешила и да је
он имао право?
− И ја се извињавам, Марико-сан − рекао је малко смекшан. − Но,
кад код нас неком кажете да је педер, то је најтежа увреда.
Онда сте детињасти и глупи, као што сте подли, неотесани и без
пристојности, али шта друго да очекујемо од варварина? − у себи је
помислила. А гласно је казала, правећи се покајницом:
− Јасно да имате право, нисам мислила ништа зло! Молим вас,
прихватите моје извињење. Ох, да! − уздахнула је, а глас јој је био тако
умилан и меден да би смекшала и свога мужа у његовим најмрачнијим
расположењима. − Ох, да, сасвим сам ја крива! Јако жалим.
***
Сунце се примакло заласку, а отац Алвито и даље је чекао у
просторији за пријеме. Ротеироси су му отежали у рукама.
Од Бога проклети Блекторн, помислио је. По први пут га је Торанага
пустио да чека. Први пут у низу година чека једног даимјоа, а ни Таика
није чекао. У последњих осам година Таикове владавине уживао је
невероватну повластицу слободног приступа, као и код Торанаге. Но,
ту је Таикову повластицу стекао својим течним јапанским језиком и
својом пословном оштроумношћу. Његово познавање тајни
међународне трговине неизмерно је помагало Таику да повећа своје
баснословно богатство. Иако је Таико био готово неписмен, добро је
знао језик и обиловао силним политичким знањем. И тако је Алвито
сав сретан седео испод деспотових ногу да га поучава и да учи, а буде
ли воља Божја, и да га обрати. За тај посао брижно га је припремао
Дел’Акуа који му је дао најбоље учитеље од свих језуита и од свих
португалских трговаца у Азији. Алвито је постао Таиков узданик, једна
од четири особе − а једини странац − које су икад виделе све Таикове
ризнице.
Неколико стотина корака од њега уздизала се средишња кула,
висока седам спратова, заштићена мноштвом стражара, врата и зидина.
На четвртом спрату је било седам просторија са челичним вратима,
крцатих златом у шипкама и сандуцима златника. На петом спрату
налазиле су се сребрне одаје, дупке пуне полуга и сандука сребрњака.
А изнад тога ретке свиле, керамика, мачеви и оклопи − ризница
царства.
Према нашем рачуну, помисли Алвито, то вреди бар педесет
милиона дуката. Више од годишњег прихода целог Шпанског и
Португалског царства и читаве Европе заједно. Највеће појединачно
богатство готовог новца на кугли земаљској.
Зар ово није главни добитак?, запитао се. А ко год држи замак
Осаку, држи и ово баснословно богатство! Па зар му овај иметак не
даје и власт над целом земљом? Зар Осака није грађена као неосвојива
тврђава само зато да се заштити ово благо? Земља је крварила да се
сагради замак Осаке, и да постане неосвојив, како би се заштитило
злато, и држало на сигурном док Јаемон не постане пунолетан?
Са стотим делом блага могли бисмо подићи катедралу у сваком
граду, цркву у сваком градићу, а у сваком селу ове земље мисију. Само
кад бисмо га се домогли и употребили у славу Божју!
Таико је волео власт, а злато је волео, јер му је давало власт над
људима. Ризница беше напабирчена током шеснаест година неоспорне
власти од големих обавезних дарова што су их према обичају морали
сваке године доносити сви даимјои, и са његових поседа. Правом
освајача Таико је поседовао четвртину све земље. Његов је годишњи
приход био већи од пет милиона кокуа. А будући да је био господар
целог Јапана са царским мандатом, теоретски је био власник свих
приноса на свим феудима. Није силом убирао порезе то јест дажбине,
али сви су му даимјои, самураји, ратари, занатлије, трговци,
разбојници, одметници, варвари, па и ете, добровољно и издашно
приносили. За своју сигурност.
Све док богатство буде недирнуто, Осака недирнута, а Јаемон de
facto чувар, помисли Алвито. Јаемон ће завладати чим постане
пунолетан! Без обзира на Торанагу, Ишида или било кога.
 Штета што је Таико мртав. Уз све његове недостатке, знали смо
врага са којим имамо посла. Заиста, штета што је убијен и Города, јер
он нам је био прави пријатељ. Али он је мртав, а и Таико, а сад морамо
савити нове паганине: Торанагу и Ишида.
Алвито се присети оне ноћи кад је умро Таико. Таико га је позвао да
бди, заједно са Јодоко-самом, Таиковом женом и Очибом, његовом
наложницом и наследниковом мајком. Дуго су бдели и чекали у
балзаму те бескрајне летње ноћи.
Тад је почела смрт и преминуо је.
− Његов је дух отишао, сад је у рукама Божјим − тихо је казао кад је
био сигуран. Учинио је знак крста и благословио тело.
− Буда нека узме мог господара под своје окриље и нека га ускоро
препороди тако да он поново зграби царство у своје руке − рече Јодоко
уз тихе сузе. Била је то мила жена, племенита самурајка, верна супруга
и саветница пуне четрдесет и четири године од својих педесет и девет
година живота. Склопила је очи и дала лешу достојанство што беше
њена повластица. Жалосно му се трипут поклонила, а онда је оставила
њега и госпу Очибу.
Смрт је била лагана. Таико је већ месецима боловао, а те ноћи су
очекивали крај. Неколико сати пре тога отворио је очи, насмешио се
Очиби и Јодоки и шапнуо, гласом танким као нит конца:
− Послушајте, ово је моја самртна песма!
Као роса се родих.
Као роса и нестајем Замак
Осаке и све што учиних
Само је сан
У другом сну.
Последњи, тако нежан, деспотов осмех њима и њему.
− Чувајте мога сина, сви ви! − А онда су му се очи заувек угасиле.
Отац Алвито се сећао како је био ганут том последњом песмом, тако
типичном за Таика. Зато што га је позвао на прагу смрти, надао се да је
господар Јапана посустао и да ће прихватити праву веру и сакрамент с
којима се толико пута поигравао. Но, то није било суђено.
 − Заувек си изгубио краљевство Божје, јадниче! − жалосно је
прошаптао, јер се Таику дивио као војно-политичком генију.
− А ако је твоје краљевство Божје у варварском шупку? − запита
госпа Очиба.
− Шта? − Сумњао је је ли тачно чуо, а згадила му се њена
неочекивана сиктава злурадост. Госпу Очибу познавао је већ готово
дванаест година, од њене петнаесте године, кад ју је Таико тек узео као
наложницу, и увек је била смерна и понизна, једва би реч проговорила,
увек се благо и задовољно смешкала, али сада…
− Рекох: а ако је твоје краљевство Божје у варварском шупку?
− Бог нека ти опрости! Твој господар умро је пре који трен и…
− Умро је мој господар, а и твој утицај на њега. Нех? Хтео је да овде
будеш. Јако добро, беше то његово право. Но, сад је он у ’Великој
празнини’ и више не заповеда. Сада овде ја заповедам! Свештениче,
смрдиш, одувек смрдиш, а твој смрад загађује ваздух. А сад се губи из
мог замка и остави нас нашој жалости!
Шкрто светло воштанице затреперило јој је на лицу. Беше једна од
најлепших жена у земљи. Нехотице се прекрстио против нечастивог.
Ледено се насмејала.
− Одлази, свештениче, и више се не враћај. Твоји дани су
одбројани!
− Не више него твоји. У рукама сам Божјим, госпо. Боље га и ти
слушај! Ако верујеш, можеш добити вечно спасење.
− А? У рукама си Божјим? Хришћанскога бога, нех? Можда јеси, а
можда ниси. А шта ћеш, свештениче, ако, кад умреш откријеш да нема
Бога, ни пакла, и да је твој вечни спас само сан у сну?
− Верујем! Верујем у Бога, у васкрснуће и у Духа светога! − гласно
ће он. − Хришћанска су обећања истинита. Истинита су, истинита. Ја
верујем!
***
− Нан ђа, Цукку-сан?
На моменат је чуо јапанске речи које му ништа нису значиле.
На прагу је стајао Торанага окружен својим стражарима. Отац
Алвито се наклони и прибере, а леђа и лице су му се презнојавали.
 − Опростите што долазим без позива. Само сам сањарио. Сећао сам
се како сам имао срећу да будем сведок толиких ствари овде у Јапану.
Као да ми је читав живот био овде и нигде друго.
− Ми смо тиме много добили, Цукку-сане.
Торанага уморно оде на узвишење и седе на једноставан јастук.
Стражари се ћутке поређају у облику заштитног заклона.
− Овамо си стигао треће године Теншоа, је ли?
− Не, господару. Четврте! У години ’Пацова’! − одговори по
њиховом рачунању времена које је месецима усвајао. Све године
бројали су од одређене године коју би изабрао владајући цар. По
његову ћефу би катастрофа или срећа били крај једне ере или почетак
друге. Наредио би мудрацима да изаберу име особито повољног знака
(из древних кинеских књига) за нову еру која би могла трајати годину
дана или педесет година. Теншо је значило ’правда небеска’. Година
пре тога била је година велике плиме кад је погинуло две стотине
хиљада особа. А свакој години давали су и број и име, по истом
редоследу као и сатима у дану. ’Зец’, ’Змај’, ’Змија’, ’Коњ’, ’Коза’,
’Мајмун’, ’Петао’, ’Пас’, ’Вепар’, ’Пацов’, ’Во’ и ’Тигар’. Прва година
Теншоа беше у години ’Петла’. Према томе 1576. била је година
пацова у четвртој години Теншоа.
− Много се тога догодило у ове двадесет четири године, нех,
пријатељу стари?
− Да, господару.
− Да. Городин успон и смрт. Таиков успон и смрт. А сада? Речи су се
одбијале од зидова.
− То је у рукама Бескраја. − Алвито је одабрао реч која је могла
значити и Бога и Буду.
− Ни господар Города ни господар Таико нису веровали нити у
богове нити у Бескрај.
− Зар није господин Буда рекао да многи путеви воде до нирване,
господару?
− Ах, Цукку-сане, мудар си ти човек. Како тако млад човек може
бити тако мудар?
− Искрено бих желео да јесам, господару, јер бих могао више
помагати.
 − Хтео си са мном да разговараш?
− Да. Сматрао сам то довољно важним да дођем без позива.
Алвито извади Блекторнове ротеиросе па их положи на под испред
себе уз објашњење које му је пришапнуо Дел’Акуа. Виде како се
Торанагино лице укрућује и то га развесели.
− Доказ његовог гусарства?
− Да, господару! Штавише, ротеироси садрже и речи њихових
наредби које гласе: ’По потреби искрцајте се у пуном броју и заузмите
било коју територију на коју дођете или је откријете!’ Ако желите,
могао бих вам тачно превести све битне делове.
− Све преведи. Брзо! − рече Торанага.
− Отац-визитатор сматрао је да бисте још нешто требали знати. −
Алвито му исприча све о картама, извештајима и Црном броду, све по
договору. Одушевио се видећи да је Торанага задовољан.
− Одлично − изјави Торанага. − Јеси ли сигуран да ће Црни брод
раније стићи? Сто посто сигуран?
− Да − чврсто одговори Алвито. О, Боже, дај да буде како се надамо.
− Добро. Реци свом господару да једва чекам његове извештаје. Да!
Сигурно ће тек за који месец прикупити тачне чињенице!
− Рекао је да ће што пре припремити извештаје. Послаћемо вам
карте као што сте тражили. Да ли би заповедник експедиције могао
ускоро добити дозволе? То би нам много помогло ако Црни брод
раније дође, господару Торанага.
− Гарантујеш да ће брод рано стићи?
− Нико не може јамчити за ветар, олује и море, али брод ће рано
испловити из Макаа.
− Добићеш исправе пре заласка сунца. Још нешто? Нећу имати
времена три дана, све док не заврши састанак регената.
− Не, господару, хвала вам. Молим да вас Бескрај чува, као и увек. −
Алвито се наклони. Чекао је да буде отпуштен, али уместо тога
Торанага отпусти своје стражаре. Алвито први пут виде даимјоа без
пратње.
− Седи овде, Цукку-сане. − Торанага покаже место уза се на
узвишењу.
 Алвито још није никада био позван на узвишење. Је ли ово знак
поверења… или пресуде?
− Долази рат − рече Торанага.
− Да! − одговори и помисли: овај рат никад неће завршити.
− Хришћански господари Оноши и Кијама противе се зачудо мојим
жељама.
− Ја не могу одговарати ни за којег даимјоа, господару.
− Шире се непријатне гласине, нех? О њима и о осталим
хришћанским даимјоима.
− Мудрим људима увек ће на срцу бити добробит царства.
− Да, али у међувремену се против моје воље царство сецка на два
табора. На мој и на Ишидов. Тако сви интереси царства стоје или на
једној или на другој страни. Средине нема. Где су интереси хришћана?
− На страни мира! Хришћанство је вера, господару, а не политичка
идеологија.
− Ваш отац-див вођа је овдашње цркве. Чујем да ви говорите…
можете говорити у име тога папе.
− Забрањено нам је да се петљамо у вашу политику, господару.
− Мислиш да ће те Ишидо наградити? − Торанагин глас отврдне. −
Он се потпуно противи вашој вери. Ја сам вам увек био склон. Ишидо
жели сместа применити Таикове ’Указе о изгону’ и потпуно затворити
земљу свим варварима. Ја желим повећање трговине.
− Ми не заповедамо ниједном хришћанском даимјоу.
− Како да онда утичем на њих?
− Не знам толико да бих вам покушао саветовати.
− Довољно знаш, пријатељу стари, да схватиш ово: ако Кијама и
Оноши иступају против мене заједно с Ишидом и са остатком његове
руље, ускоро ће их следити сви остали хришћански даимјои. У том
случају на сваког мог човека долази двадесет њихових људи.
− Ако дође до рата, молићу да ви победите.
− Биће ми потребно више од молитви ако на мог једног човека дође
двадесет њихових.
 − Зар се рат никако не може избећи? Кад почне, никад неће
престати.
− И ја мислим. Онда ће изгубити сви! Ми, варвари и хришћанска
црква. Но, кад би сад сви хришћански даимјои стали на моју страну, и
то отворено, не би дошло до рата. Ишидове амбиције заувек би биле
покопане. Па и да уздигне своје барјаке и побуни се, регенти би га
згазили као зрно пиринча.
Алвито је осећао како му се стеже омча око врата.
− Овде смо само зато да ширимо реч Божју, а не да се уплићемо у
вашу политику, господару.
− Ваш пређашњи вођа понудио је Таику услуге хришћанских
даимјоа на острву Кјушуу пре него што смо подјармили тај део
царства.
− У том је погрешио! Није имао власти, ни од цркве, а ни од
даимјоа.
− Таику је понудио бродове, португалске бродове, да своје јединице
пребаци на острво Кјушу. Понудио нам је као помоћ и португалске
војнике с мускетама. Па и против Кореје и Кине!
− Понављам, господару, погрешио је кад је то учинио, без ичијег
одобрења.
− Ускоро ће свако морати изабрати страну, Цукку-сане. Да! Врло
скоро.
Алвито је готово на свом телу осећао претњу.
− Увек сам спреман да вам служим.
− Ако изгубим, хоћеш ли са мном умрети? Хоћеш ли починити
ђенши? Хоћеш ли ме следити или са мном поћи у смрт, као одан вазал?
− Мој је живот у рукама Божјим. И моја смрт.
− Ах, да. Ваш хришћански Бог! − Торанага лагано помакне мачеве.
Онда се нагне према њему. − За четрдесет дана нека ми Оноши и
Кијама приђу и Регентско веће ће укинути Таикове указе.
Докле смем поћи?, беспомоћно се питао Алвито. Докле?
− Не можемо на њих утицати као што мислите.
− Можда би им морао наредити ваш вођа. Наредити им! Ишидо ће
преварити и вас и њих. Знам ја њега. А и госпа Очиба ће вас
преварити. Зар већ не делује на наследника против вас?
Да, хтеде повикати Алвито, али Оноши и Кијама тајно су од Ишида
измамили обећање под заклетвом, написмено, да ће им дозволити да
изаберу све наследникове учитеље, а један ће бити хришћанин. А
Оноши и Кијама су се заклели да су уверени да ћете ви изневерити
цркву чим уклоните Ишида!
− Отац-визитатор не може им наређивати, господару. Било би то
неопростиво уплитање у вашу политику.
− Оноши и Кијама до четрдесет дана… па ће Таикови укази бити
укинути и више неће бити ушљивих свештеника фрањеваца. Регенти
ће им забранити да долазе у Јапан.
− Шта?
− Само вас и ваше свештенике. Оне друге не, оне смрдљиве
црномантијашке просјаке, босоноге длакавце! Оне који узвикују глупе
претње, а стварају само неред. Њих! Ако желите, можете добити све
њихове главе… оних који су овде.
Све је Алвита упозоравало да буде опрезан. Торанага још никада
није био овако отворен. Ако се сад омакнеш, увредићеш га и
претворити га у страшног непријатеља цркве.
Мисли на оно што нуди Торанага! Сами у целом царству? Оно што
би једино гарантовало чистоћу цркви и сигурност док стално јача. Ону
једину непроцењиву ствар! Ону једину ствар коју нико не може
пружити, па ни папа! Нико осим Торанаге. Кад би га Кијама и Оноши
јавно подржали, Торанага би смлавио Ишида и завладао Већем.
Отац Алвито никад не би поверовао да Торанага може бити тако
искрен. Нити да би толико много понудио. Би ли Оноши и Кијама
могли променити своју одлуку? Та двојица се мрзе. Из разлога који су
само њима познати удружише се против Торанаге. Зашто? Шта би их
навело да изневере Ишида?
− Нисам позван да вам одговорим, господару, ни да говорим о
таквом питању, нех? Кажем вам само да је наш циљ спас душе − рече.
− Чујем да мога сина Нагу занима ваша хришћанска вера. Да ли
Торанага прети или нуди?, запита се Алвито. Нуди ли то да ће Наги
допустити да прихвати веру − какав би то био дивовски успех! − или
жели рећи: ако не будете сарађивали са мном, наредићу му да
престане?
− Ваш господин син спада у низ племените господе који имају
непристрасно мишљење о вери, господару.
Одједном Алвито схвати пред којом се големом дилемом налази
Торанага. Упао је у замку, а ми му можемо помоћи, узбуђено је
помислио. Мора да покуша! Мора нам дати шта год зажелимо, ако ми
будемо хтели да га подржимо. Коначно отворено признање да
хришћански даимјои могу битно утицати на резултат сукоба! Шта год
ми желимо! Шта бисмо још могли добити? Ама баш ништа, осим
Намерно скрене поглед на ротеиросе које је ставио пред Торанагу.
Гледао је како је он испружио руку и склања ротеиросе на сигурно у
рукав кимона.
− Ах да, Цукку-сане − рече Торанага исцрпљеним гласом. − Но, ту је
и нови варварин, гусар, непријатељ ваше цркве. Ускоро ће они доћи
овамо, у великом броју, је ли? Можемо их обесхрабрити или
охрабрити! Као овога гусара. Нех?
Отац Алвито је знао да сад имају све. Да тражим Блекторнову главу
на сребрном тањим, као главу светога Јована Крститеља, како бисмо
запечатили погодбу? Да затражим дозволу да саградимо катедралу у
Еду или унутар зидина замка Осаке? По први пут у животу осећао се
неодлучним, неусмерен, а надохват моћи.
Не желимо више него што нам нуди! О, кад бих сада могао
закључити погодбу! Да је само на мени, ставио бих све на коцку.
Торанагу познајем и бацио бих коцку на њега. Сложио бих се да то
покушам, а заклео бих се светом заклетвом. Да, изопштио бих
Оношија и Кијаму, ако не пристану, да добијем те уступке за мајку
цркву. Две душе за десетке хиљада, за стотине хиљада, за милионе. То
је поштено! Мислим! Да, да, да, за славу Божју.
− Но, ја ништа не могу одлучити, као што добро знате. Ја сам
обичан гласник, а део моје поруке…
− Потребна ми је помоћ, Цукку-сане. И то сада.
− Учинићу све што будем могао, Торанага-сама, обећавам.
− Чекаћу четрдесет дана − одлучно ће Торанага. − Да. Четрдесет
дана. Алвито се наклони. Опази да му Торанага узвраћа дубљим и
свечанијим наклоном него икад пре, готово као да се клања самоме
Таику. Свештеник дрхтаво устаде. Изађе из просторије и крене
ходником. Убрза корак. Потрча.
Торанага је са пушкарнице гледао језуита који је далеко испод њега
пролазио кроз врт. Шођи-врата опет се малко отворе, али он опсује
стражаре нека оду и под претњом смртне казне нареди им нека га
оставе на миру. Пажљиво је погледом пратио Алвита кроз учвршћена
врата и предње двориште, све док се свештеник није изгубио у
лавиринту унутрашњих зидина.
А онда се, усамљен, у тишини, Торанага насмеши. Задигне кимоно
и заплеше. ’Хорнпипе’, Блекторнов морнарски плес.

21
Одмах иза сумрака Кири се узрујано гегала низ степенице са две
слушкиње према својој застртој носиљки која је чекала крај вртне
колибице. Преко путног кимона пребацила је широк огртач који ју је
чинио још незграпнијом, а под брадом је везала велики шешир
широког обода.
Госпа Сазуко стрпљиво ју је чекала на веранди, у поодмаклој
трудноћи, а поред ње Марико. Блекторн се ослањао уза зид поред
утврђене капије. Носио је смеђи кимоно са појасом, чарапице таби и
војничке сандале. У предњем дворишту испред капије лепо се сврстала
пратња од шездесет, до зуба наоружаних, самураја, а сваки трећи је
држао бакљу. На челу колоне, Јабу је разговарао са Бунтаром −
Марикиним мужем − ониским здепастим човеком који готово да и није
имао врат. Обојица су на себи имали мрежасте оклопе, а лукове и
тоболце преко рамена. Бунтаро је носио и челични војни шлем с рогом.
Носачи каге стрпљиво су чучали у послушној тишини поред хрпе
пртљага.
На лаганом лахору је лебдео наговештај лета, али нико то није
запажао осим Блекторна, па и он је био свестан напетости која је све
њих окруживала. А био је болно свестан и тога да је само он
ненаоружан. Кири се догегала на веранду.
− Не би смела чекати овде, Сазуко-сан. Прехладићеш се! Мораш сад
мислити на дете. Ове пролећне ноћи још су пуне росе.
 − Није ми хладно, Кири-сан. Ноћ је дивна и лепо ми је.
− Све у реду?
− О, да! Све је одлично.
− Жао ми је што одлазим. Да. Мрзим путовања!
− Немате разлога за бригу − смиривала ју је Марико која им се
придружила. Носила је сличан шешир широког обода, али њен је био
светао, а Кирин таман. − Веселиће вас повратак у Едо. За који дан
придружиће нам се и наш господар.
− Ко зна шта нам доноси сутрашњица, Марико-сан?
− Сутрашњица је у рукама Божјим.
− Сутра ће бити диван дан, а ако не буде, неће! − рече Сазуко. − Шта
нас брига за сутра? Садашњица је добра. Пуно ћете нам недостајати,
Кири-сан. И ви, Марико-сан! − Растресено је погледала врата где се
Бунтаро бесно драо на једног самураја коме је испала бакља.
Службено, поворку је водио Јабу који је био старији од Бунтара.
Видео је да је стигла Кири па је отрчао кроз врата, а за њим Бунтаро.
− Ох, господару Јабу, господару Бунтаро − рече Кири па се сметено
наклони. − Тако ми је жао што сте морали чекати. Господар Торанага
спремао се да сиђе, али је на крају одустао. Рекао је да сад морате
поћи. Молим вас, уважите наша извињења.
− Нису потребна! − Јабу је желео што пре да оде из замка и Осаке па
да се врати на Изу. Још увек је тешко могао поверовати да одлази са
читавом главом на рамену, са варварином, са мускетама, са свим!
Својој жени у Едо послао је хитне поруке по голубу-писмоноши са
упутством да све припреми у Мишими, његовом главном граду. Јавио
се и Омију у сеоце Анђиро. − Да ли сте спремни?
У Кириним очима заблистале су сузе.
− Само да повратим дах и идем у носиљку. Ох, камо среће да не
морам поћи! − Огледала се и тражила Блекторна. Угледала га је како
стоји крај капије. − Ко одговара за Анђин-сана док не дођемо на брод?
− Наредио сам му да иде уз носиљку моје жене − зловољно ће
Бунтаро. − Ако га она не може држати на узди, могу ја.
− Хоћете ли ви, господару Јабу, да отпратите госпу Сазуко?
 − Страже! − одјекне упозорење из предњег дворишта. Бунтаро и
Јабу појуре кроз утврђену капију. Сви остали навале за њима, а сруче
се и страже са зидина.
На челу две стотине Сивих примицао се Ишидо улицом међу
зидинама замка. Стаде у предњем дворишту испред капије. Иако нико
ни на којој страни није деловао непријатељски, а нико није држао руку
на мачу, нити напињао лук и стрелу, сви беху спремни.
Ишидо се достојанствено наклони.
− Лепо вече, господару Јабу.
− Да, да, заиста.
Ишидо немарно климне Бунтару који је био исто тако мртав-хладан
и узвратио му уз најмање допуштену уљудност. Обојица су били
Таикови омиљени генерали. Бунтаро је водио један пук у Кореји кад је
Ишидо био врховни заповедник. Узајамно су се оптуживали за издају.
Само је лично Таикова интервенција и његова директна наредба
спречила крвопролиће и освету.
Ишидо је проучавао Смеђе. Тад му очи сретну Блекторна. Виде да
му се напола наклонио. Кроз врата је видео три жене и другу носиљку.
Опет му је поглед почивао на Јабуу.
− Рекло би се да сви идете у бој, Јабу-сане, а да нисте само ритуална
пратња госпе Кирицубо.
− Хиро-мацу-сан је наредио, због убице Амиде…
Јабу умукну кад је Бунтаро борбено ступио напред и усадио своје
големе ноге насред прага.
− За бој смо увек спремни. Са оклопом или без њега. Можемо изаћи
на крај и ако имате десет људи на свакога од наших, а и са педесет
’Ждерача белог лука’! Никад не окрећемо леђа и не бежимо као
слинаве кукавице, а своје другове да оставимо да их поразе!
Ишидов је смешак био пун презира, а глас му беше резак.
− Ох? Можда ћете ускоро имати прилику да се борите с правим
мушкарцима, а не са ’Ждерачима белог лука’!
− А кад то ускоро? Зашто не вечерас? Зашто не овде? Јабу је
пажљиво ишао међу њима. И он је био у Кореји и знао је да је истина
на обе стране и да ниједном од њих не сме веровати. Бунтару мање
него Ишиду.
− Вечерас нећемо јер смо међу пријатељима, Бунтаро-сане − рече
помирљиво, у очајничкој жељи да избегне сукоб који би их заувек
заробио у замку.
− Међу пријатељима смо, Бунтаро-сане.
− Какви пријатељи? Пријатеље знам, а знам и непријатеље! −
Бунтаро се окрете Ишиду. − Где је тај човек, тај прави човек о коме си
говорио, Ишидо-сане? А? Или такви људи? Нека он, нека сви они,
испужу из својих рупа и стану преда ме, Тода Бунтара, господара од
Сакуре, ако ико од њих има петље!
Сви се спреме. Ишидо их злокобно погледа.
− Није сад време, Бунтаро-сане − рече Јабу. − Пријатељи или
неприја…
− Пријатељи? Где? На овом ђубришту? − Бунтаро пљуне на земљу.
Један Сиви муњевито тргне руку према балчаку мача, десет Смеђих
за њим, а педесет Сивих су заостали за делић секунде. Сад су сви
чекали да Ишидо исуче мач и да знак за напад.
Тад Хиро-мацу изађе из сенки врта па кроз капију у предње
двориште. Убојити мач, напола извађен из корица, њихао се у рукама.
− Каткад и на ђубришту можеш наћи пријатеље, сине! − мирно ће
он. Попусте руке на балчацима мачева. Самураји на супротним
зидинама − Сиви и Смеђи − олабаве лукове и стреле. − У целом замку
имамо пријатеље. У целој Осаки. Да! Наш господар Торанага
непрестано нам тако говори. − Стајао је као стена пред својим јединим
живим сином, а у очима му је видео крвожедност. Чим се приближио
Ишидо, Хиро-мацу је заузео свој бојни став на унутрашњим вратима.
А кад је прва опасност прошла, он се тихо као мачак вратио у сенку.
Забуљио се сину у очи. − Није ли тако, сине?
 Бунтаро климне главом уз силан напор и корак одступи, али још је
препречавао пут у врт. Хиро-мацу се обратио Ишиду.
− Вечерас вас нисмо очекивали, Ишидо-сане.
− Дошао сам указати поштовање госпи Кирицубо. Тек пре неколико
тренутака јавили су ми да путује.
− Зар је мој син у праву? Морали бисмо се бринути што нисмо међу
пријатељима? Зар смо таоци који морају молити за милост?
− Не, али господар Торанага и ја уговорили смо протокол током
његове посете Осаки. Долазак и одлазак уважених лица ваља најавити
дан раније тако да им ја могу указати дужно поштовање.
− Господар Торанага изненада је одлучио. Сматрао је да то што
једну од својих жена шаље натраг у Едо није толико важно да би вас
узнемиравао − рече му Хиро-мацу. − Да, господар Торанага само
спрема свој одлазак.
− Је ли о томе одлучио?
− Да, оног дана кад заврши састанак регената. Бићете правовремено
обавештени, према протоколу.
− Добро. Јасно, састанак се опет може одложити. Господару Кијами
је све слабије.
− Је ли састанак одложен или није?
− Само сам споменуо да би могао бити. Надамо се да ћемо уживати
у присуству господара Торанаге још дуго времена, нех? Хоће ли он
сутра са мном у лов?
− Замолио сам га да до састанка откаже сваки лов. Сматрам да то
није сигурно за њега. Сматрам да је сво ово подручје опасно. Ако
прљаве убице тако лако могу проћи кроз ваше страже, колико ли је тек
онда лакша издаја изван зидина?
Ишидо пређе преко увреде. Знао је да ће то, као и изазови, још више
расрдити његове људе, али њему још није одговарало да запали фитиљ.
Развеселио се што се уплео Хиро-мацу, јер је сам готово изгубио власт
над собом. Заокупљала га је помисао на Бунтарову главу у прашини,
цвокотавих зуба.
− Као што већ добро знате, свим заповедницима страже који су те
ноћи били дежурни већ је наређено да се преселе у ’Велику празнину’.
На жалост, Амиде су закон за себе, али ускоро ћемо их уништити.
Затражићемо од регената да их једном заувек докрајче. А сада бих
изразио своје поштовање Кирицубо-сан.
Ишидо ступи напред, а за њим његови лични телохранитељи Сиви.
Сви задршћу и застану. Бунтаро је у луку држао стрелу, па иако је била
уперена у тло, лук је био крајње напет.
− Сивима је забрањено да прођу кроз ова врата, по протоколу!
− Ја сам гувернер замка Осаке и заповедник наследникове телесне
гарде! Имам право ићи свуда!
Хиро-мацу поново загосподари ситуацијом.
− Тако је, ви сте заповедник наследникове телесне гарде и као такав
имате право свуда ићи. Но, кроз ова врата сме да вас прати само пет
људи. Зар се тако нисте договорили док овде борави мој господар?
− Пет или педесет, свеједно! Ова увреда је несно…
− Увреда? Мој син није мислио вређати. Само поштује правила која
сте углавили његов господар и ви. Петорица. Петорица! − Та реч беше
налог. Хиро-мацу окрене леђа Ишиду и погледа сина. − Господар
Ишидо нас части тиме што жели указати поштовање госпи Кирицубо.
Старац је неколико сантиметара извукао мач из корица и нико није
могао поуздано рећи хоће ли сасећи Ишида ако почне борба или пак
одрубити главу свом сину ако упери стрелу. Сви су знали да се отац и
син не воле, само су узајамно поштовали своје нарави.
− Онда, сине, шта кажеш заповеднику наследникових
телохранитеља?
Зној је текао низ Бунтарово лице. За трен ступи по страни и олабави
лук. Но, и даље је држао стрелу.
Ишидо је много пута на такмичењима видео Бунтара како одапиње
стреле са две стотине корака. Послао би шест стрела у мету пре него
што би прва стигла на циљ, а све једнако тачно. Радо би сад наредио
напад и смождио ову двојицу, оца и сина, и све остале. Но, знао је да
би било глупо почети с њима, а не са Торанагом, а у сваком случају,
кад почне прави рат, можда Хиро-мацуа доведе у напаст да остави
Торанагу и да се с њим бори. Госпа Очиба је рекла да ће − кад дође
време − сама приступити старом ’Челичној песници’. Заклела се да он
у невољи никад не би напустио наследника. Да ће везати уза се
’Челичну песницу’ и удаљити га од Торанаге. А можда га и наведе да
убије свога господара, па би се тако избегао сукоб. Какву власт, какву
тајну, какво знање, има она над њим?, опет се упита Ишидо. Наредио
је да се госпа Очиба по могућности макне из Еда пре регентског
састанка. Кад Торанагу оптуже, а у том погледу сви регенти су се
сложили, њен живот неће вредети зрна пиринча. Оптужити га, а онда
сместа сепуку, по потреби и присилно. Ако она побегне, добро. Ако не
побегне, ништа зато! За осам година наследник ће преузети власт.
Кроз врата крочи у врт, а с њим Хиро-мацу и Јабу. Иза њега пет
стражара. Уљудно се наклонио и зажелео Кирицуби свако добро. Онда
се, задовољан што је све онако како и треба бити, окренуо и отишао са
својим људима.
Хиро-мацу одахне и почеша се по шуљевима.
− Иди, Јабу. Више те она стеница неће ометати!
− Да. Одмах.
Кири је марамицом брисала зној са чела.
− Он је вражји ками! Бојим се за нашег господара. − Потеку јој сузе.
− Не желим отићи!
− Господару Торанаги неће се догодити никакво зло, обећавам,
госпо. Морате кренути! Сада!
Кири покуша пригушити јецаје и дигне дебелу копрену која је
висила са обода њеног широког шешира и скривала јој лице.
− Ох, Јабу-сама, хоћете ли отпратити госпу Сазуко?
− Наравно.
Госпа Сазуко се наклони и пожури, а Јабу за њом. Млада жена је
потрчала уз степенице. Пред сам врх оклизне се и падне.
− Детенце! − врисне Кири. − Је ли повређена?
Све очи полете према срушеној жени. Марико потрчи према њој,
али Јабу стиже први. Подигне је. Сазуко се више преплашила него
повредила.
− Добро ми је − рекла је мало задихано. − Без бриге, све је уреду.
Баш глупо с моје стране.
Кад се уверио да је све у реду, Јабу се врати у предње двориште да
припреми хитан полазак. Марико дође до капије. Лакнуло јој је.
Блекторн је зурио у врт и упитно гледао Марико.
− Шта је? − запитала је.
− Ништа − рече он након паузе. − Шта је вриснула госпа Кирицубо?
− ’Детенце! Је ли повређена?’ Госпа Сазуко носи дете − објаснила
је. − Сви смо се уплашили да јој пад може нашкодити.
− Дете Торанага-саме?
− Да − одговори Марико и загледа се у носиљку. Кири је била иза
навучених прозирних завеса и спустила копрену. Јадница, помисли
Марико, знајући да она само покушава да сакрије сузе. На њеном
месту и ја бих се овако плашила за свог господара.
Скрене очи на Сазуко која још једном махне са степеница, а затим
уђе. Звекнуше за њом челична врата. Попут смртног звона, помисли
Марико. Хоћемо ли их икада више видети?
− Шта је хтео Ишидо? − запита Блекторн.
− Он… не знам тачну реч. Надзирао је, без упозорења је проверавао.
− Зашто?
− Он је заповедник замка − рекла је, не желећи да му ода прави
разлог.
Јабу је на челу поворке извикивао наредбе и кренуо. Марико се
попне у носиљку, а завесе остави делимично отворене. Бунтаро даде
Блекторну знак да крене. Послушао га је.
Чекали су да прође Кирина носиљка. Блекторн је зурио у
полувидљиви застрти лик и чуо пригушене јецаје. Уз носиљку су ишле
две преплашене слушкиње Аса и Соно. Тад се последњи пут осврнуо.
Хиро-мацу је стајао сам поред колибице, наслоњен на мач. Самураји
затворише велика ојачана врата и врт неста из видокруга. Спустише уз
тресак велику гвоздену шипку. Више у предњем дворишту није било
стражара. Сви су се попели на зидине.
− Шта се догађа? − упита Блекторн.
− Изволите, Анђин-сане?
− Као да је опсадно стање! Смеђи против Сивих. Зар се очекују
невоље? Још невоља?
− Ох, јако жалим. Уобичајено је увече затворити врата − рече
Марико.
 Кад носиљка крете, пошао је уз њу. Бунтаро и остатак зачеља заузму
место иза њега. Блекторн је гледао носиљку пред собом, клецаво
гегање носача и замагљен лик у носиљци. Био је јако узнемирен иако
се трудио да то прикрије. Кад је Кири изненада вриснула, одмах ју је
погледао. Сви остали гледали су трудницу која је пала на степеницама.
И његов је први нагон био да тамо погледа, али изненада је видео како
је Кирицубо замакла необично брзо у колибу. На трен је мислио да га
очи варају, јер је у ноћи била готово невидљива, у тамном огртачу,
тамном кимону, тамном шеширу и у тамној копрени. Гледао је како та
особа за трен нестаје, онда се опет појављује, улеће у носиљку и нагло
повлачи завесе. Часак су им се погледи срели. Био је то Торанага.

22
Мала поворка око две носиљке полако је пролазила лавиринтом
замка, кроз узастопне провере. Сваки пут свечани наклони, брижно
ново прегледање исправа. Вођство би преузео нови капетан и нова
група Сивих пратилаца, а тек онда би их пропустили. Блекторн је на
свакој провери све нервозније гледао како капетан страже прилази
ближе и мотри навучене завесе на Кирицубиној носиљци. Сваки пут
би се уљудно клањао напола видљивој сподоби, слушајући уздржане
јецаје, а након извесног времена махнуо би им да пођу напред.
Ко још за то зна?, очајнички се запита Блекторн. Слушкиње сигурно
знају. То објашњава њихову уплашеност. Сигурно је знао и Хиро-мацу,
а свакако и госпа Сазуко која је послужила као мамац. Марико?
Мислим да не зна. Јабу? Би ли њему Торанага веровао? Онај манијак
без врата, Бунтаро? Вероватно не зна.
Ово је очигледно тајни покушај бекства. Но, зашто би Торанага
рескирао живот изван замка? Зар у замку није сигурнији? Чему сва та
тајновитост? Од кога он бежи? Од Ишида? Од убица? Или од неког
другог у замку? Вероватно од свих, помисли Блекторн прижељкујући
да су у на галији и на пучини. Ако Торанагу открију, падаће говна,
водиће се борба на живот и смрт, беспоштедно.
Немам оружја, па и да имам два пиштоља или десетокилаш топ и
сто храбрих момака, Сиви би нас покосили. Немам куда да бежим и
немам где да се сакријем. Где год да погледам, налазим се у говнима!
 − Уморни сте, Анђин-сане? − тихо запита Марико. − Ако желите, ја
ћу ићи пешке, а ви се попните на носиљку.
− Хвала − кисело је одговорио. Недостајале су му чизме, а у
сандалама од каишчића још се неспретно осећао. − Ноге су ми добро,
само што сам прижељкивао да смо на сигурном, насред мора.
− Зар је море икад сигурно?
− Каткад јесте, сењора, али не често!
Блекторн ју је једва чуо. Размишљао је: Исусе Боже, надам се да
нећу одати Торанагу. Било би то ужасно! Колико би једноставније било
да га нисам видео. Беше то зла срећа… Једна од оних незгода што могу
покварити одлично смишљен и спроведен план. Стара Кирицубо је
сјајна глумица. А и она млада! Само зато што нисам разумео њен
врисак, нисам насео лукавству. Зла је срећа што сам јасно видео
Торанагу! Са периком, намазаног, у кимону и женском огртачу, као
права Кирицубо, па ипак и даље Торанага.
На следећој стражари капетан Сивих приђе им ближе него пре.
Слушкиње су се кроз сузе клањале и стајале на путу, али су се трудиле
да изгледа као да не стоје на путу. Капетан се запиљи у Блекторна и
дође до њега. Невероватно дуго га је мотрио, а онда се обрати Марико
која одмахне главом па му одговори. Човек нешто прогунђа и врати се
до Јабуа, преда му исправе и опет махне поворци да прође.
− Шта је рекао? − упита Блекторн.
− Питао је одакле сте. Где је ваша домовина.
− Одмахнули сте главом. Какав је то био одговор?
− Ох, јако жалим, питао је… занимало га је јесу ли далеки преци
вашег народа у сродству с духом ками који живи на северној граници
Кине. Све до скора сматрали смо да је Кина једино друго
цивилизовано место на земљи, осим Јапана, нех? Кина је тако велика
да је сама као сав свет − рече она и заврши разговор.
Заправо ју је капетан запитао сматра ли она да овај варварин потиче
од камија Харимвакаирија који се брине за мачке и додао да овај
вероватно заудара као твор у доба парења, као и тај ками. Одговорила
је да није тог мишљења, а у себи се стидела капетанове неотесаности
јер Анђин-сан није заударао као Цукку-сан, отац-визитатор и обични
варвари. Сад је његов задах био готово неприметан.
 Блекторн је знао да му није рекла истину. О, кад бих разумео њихов
језик, помислио је. Све више желим да одем с овог од Бога проклетог
острва, да се вратим на Еразмо, да је посада орна и да има много
хране, грога, барута и набоја, да трампимо своју робу и испловимо
кући. Кад ће то бити? Торанага је рекао: ускоро. Да ли је он поуздан?
Како је отпремио брод у Едо? Тегљачима? Је ли узео португалске
морнаре? Како ли је Родригесу? Је ли му читава нога? Сад већ сигурно
зна хоће ли живети са две ноге или с једном − ако га ампутација не
докрајчи − или ће умрети. Исусе Боже на небу, заштити ме од рана и
свих лекара. И свештеника.
Нова провера. Блекторн никако да схвати како сви могу остати тако
уљудни и стрпљиви, увек се клањати, пружати исправе и примати их
натраг, уз вечити осмех, без икаквог трага љутње на било којој страни.
Толико су друкчији од нас!
Погледа у Марикино лице које је делимично сакривала копрена и
широки шешир. Помисли да она изгледа јако згодно и радовао се што
је с њом рашчистио ону њену грешку. Барем ме више неће гњавити
тим бесмислицама, помислио је. Вражји педери, сви су они гадови
огрезли у крв!
***
Кад је јутрос прихватио њено извињење, почео се распитивати за
Едо, за јапанске обичаје, за Ишида и замак. Избегавао је тему пола.
Детаљно је одговарала избегавајући политичка објашњења, а њени
одговори беху исцрпни, али нешкодљиви. Ускоро су она и слушкиње
отишле да се спреме за полазак, а он остаде сам са стражарима-
самурајима.
Нервирао се што га непрекидно прате у стопу. Увек је неко уз мене,
рече самом себи. Превише их има. Као мрава. За промену бих волео
мир иза закључаних врата од храстовине. С тим да је реза на мојој, а не
на њиховој страни! Једва чекам да се опет укрцам на брод, да будем на
свежем ваздуху на пучини. Па и на оној љуљкавој галији крмачиног
трбуха!
Док је сад пролазио замком Осаке, схвати да ће Торанагу имати у
шакама на мору где је он краљ. Имаће довољно времена за разговор.
Марико ће преводити, а ја ћу све средити! Трговачке споразуме, брод,
повраћај нашег сребра и исплата, ако жели да трампимо мускете и
барут. Договорићу се да се догодине вратим са пуним теретом свиле.
Грозно је што је фра Доминго умро, али његова обавештења корисно
ћу употребити. На Еразмоу ћу отпловити по Бисерној реци до Кантона.
Пробићу португалску и кинеску блокаду. Вратите ми мој брод и бићу
богат. Богатији него Дрејк! Кад се вратим кући, скупићу све морске
вукове од Плимута до језера Зуидерзеа и преузећемо трговину у целој
Азији. Тамо где је Дрејк опрљио Филипу браду, ја му желим одсећи
јаја. Без свиле Макао ће умрети. Без Макаа умреће Малака, па онда
Гоа! Можемо смотати португалско царство као поњаву!
− ’Желите индијску трговину, величанство? Африку? Азију? Јапан?
Ево како је можете освојити у року од пет година!’
− ’Устаните, Сер Џон!’
Да, коначно му је надохват руке витешки наслов. А можда и више.
Капетани и морепловци постајали су адмирали, витезови, лордови, па
и ерлови. Енглез обичног порекла могао је сигуран и угледан положај у
краљевству стећи једино краљичином милошћу, Бог је благословио. А
пут до њезине милости беше да јој донесе блага, да јој помогне
платити рат против смрдљиве Шпаније и онога гада папе.
Три путовања у три године, ликовао је Блекторн. О, знам ја,
монсунски су ветрови и јаке олује, али Еразмо ће под пуним једрима
пловити против ветра, а возићемо мале терете. Чекај, зашто не обавиш
велики посао па заборавиш те мале количине? Зашто не освојиш
овогодишњи Црни брод? Онда ћеш добити све!
Како?
Лако, ако брод нема пратње, а ми га затекнемо неспремног. Али,
немам довољно људи. Стани, људи су у Нагасакију! Па зар тамо нису
сви Португалци? Није ли Доминго рекао да је Нагасаки малтене
португалска лука? То је казао и Родригес! Зар на њиховим новим
бродовима нису и морнари који су из љуте невоље укрцани, или
присилно? Увек има неког ко је вољан променити брод ради брзе
добити, без обзира на капетана и на заставу! Са Еразмоом и са нашим
сребром могао бих платити посаду. Знам да могу. Нису ми потребне
три године. Довољне су две. Још две године на мом броду, с мојом
посадом, па кући. Бићу богат и славан. И коначно ћемо се море и ја
растати. Заувек!
А кључ свега је Торанага. Како ћеш с њим поступати?
 Прођу још једну стражу и скрену за угао. Пред њима је била задња
решетка и задња врата замка. А иза тога, коначно, покретни мост и
јарак. На другој страни последња кула. Мноштво бакљи претварало је
ноћ у гримизни дан.
Из сенке иступи Ишидо.
Смеђи га опазе готово истог трена. Захвати их талас
непријатељства. Бунтаро је замало скочио преко Блекторна да брже
приђе челу поворке.
− Копилан ужива у кавги − рече Блекторн.
− Сењор? Опростите, сењор, шта сте рекли?
− Само то… рекох да ваш муж као да… Ишидо као да врло брзо
успева наљутити вашег мужа. − Није одговорила.
Јабу застане. Безбрижно преда пропусницу капетану на вратима и
упути се према Ишиду.
− Нисам очекивао да ћу вас опет видети. Ваши стражари јако су
педантни.
− Хвала. − Ишидо је гледао Бунтара и застрту носиљку иза њега.
− Једна провера требала би бити довољна − изјави Бунтаро, а оружје
му злослутно зазвечи. − Највише две провере. Шта смо ми? Ратни
поход? Ово је увредљиво!
− Нисам хтео вређати, Бунтаро-сане. Због убица сам наредио већу
будност. − Ишидо летимично одмери Блекторна и опет се запита да ли
да га пусти или пак да га задржи, као што су захтевали Оноши и
Кијама. Тад поново погледа Бунтара. Смеће, помислио је. Ускоро ће
твоја глава бити на коцу. Како ова дивна Марико може остати уз мужа-
мајмуна као што си ти?
Нови капетан детаљно је свакога претраживао и проверавао је ли на
попису.
− Све у реду, Јабу-сама − рече вративши се вођи поворке. −
Пропусница вам више неће бити потребна. Ми ћемо је задржати.
− Добро. − Јабу се окрене Ишиду. − Ускоро ћемо се срести. Ишидо
извуче из рукава пергаментни свитак.
− Хтео сам замолити госпу Кирицубо би ли ово однела у Едо. За
моју нећакињу. Вероватно неко време нећу ићи у Едо.
 − Свакако! − Јабу испружи руку.
− Немојте се мучити, Јабу-сане. Ја ћу је замолити.
Ишидо се запути према носиљци. Слушкиње га с поштовањем
пресретну. Аса пружи руку.
− Смем ли ја преузети поруку, господару? Моја господари…
− Не! − На изненађење Ишида и свих који су стајали у близини,
слушкиње се нису склањале с пута.
− Али моја госпо…
− Мичите се! − зарежи Бунтаро. Сад се обе слушкиње понизно
повукоше. Уплашиле су се. Ишидо се наклони пред завесом −
Кирицубо-сан, хоћете ли ми однели ову поруку у Едо? Будите тако
добри. Мојој нећакињи! − Лагано комешање међу јецајима, а сподоба
потврдно климне. − Хвала. − Ишидо пружи танак пергаментни свитак
неколико сантиметара од завесе.
Престану јецаји. Блекторн схвати да је Торанага у клопци.
Уљудност је тражила да прихвати свитак, а рука би га одала. Сви су
чекали да се појави та рука.
− Кирицубо-сан? − опет никаквог покрета. Онда Ишидо нагло
разгрне завесе, а Блекторн истовремено дивљачки рикне и почне
плесати горе-доле као манијак. Ишидо и остали забезекнуто су се
окренули према њему.
На трен се Торанага јасно видео иза Ишида. Блекторн помисли: на
удаљености од двадесет корака можда Торанага и може проћи за
Кирицубу, али овде, на пет корака, то је немогуће, иако му је лице
прекривала копрена. А у оном бесконачном скоку пре него што је
Торанага опет навукао завесе, Блекторн је знао да га је Јабу препознао.
Марико свакако, Бунтаро вероватно, а можда и неки самурај. Скочи
напред, шчепа пергаментни свитак, убаци га кроз размак међу
завесама и окрене се муцајући.
− У мојој је земљи несрећа кад кнез предаје лично поруку, као
обичан човек… несрећа…
Све се догодило тако неочекивано и тако брзо да Ишидо још није
исукао мач, а Блекторн се већ пред њим клањао и дречао као луди
лутак што скаче на опрузи. Онда прораде Ишидови рефлекси и он
замахне мачем према његовом грлу. Блекторн очајнички погледа
Марико.
− Исуса вам, у помоћ! Несрећа, несрећа!
Вриснула је. Сечиво застане за длаку од његовог врата. Марико
објасни шта је казао Блекторн. Ишидо спусти мач, на трен послуша,
обаспе је бесном бујицом речи, а онда је кликтао све жешће и
ошамарио Блекторна надланицом по лицу.
Блекторн се разгоропади, скупи песнице и баци се на Ишида.
Да Јабу није био довољно брз и да није зграбио ручку Ишидовог
мача, Блекторнова би се глава скотрљала у прашину. Делић секунде
касније Бунтаро зграби Блекторна који је већ стезао Ишида око врата.
Четири Смеђа једва су га одвукла од Ишида, а онда га Бунтаро тешко
одалами по врату и ошамути га. Сиви скоче да бране свога господара,
али Смеђи окружише Блекторна и носиљке и начас све оста на мртвој
тачки. Марико и слушкиње намерно су цвилеле и плакале да повећају
хаос.
Јабу почне смиривати Ишида. Марико је сузно понављала, уз
усиљену полухистерију, да је луди варварин уверен да је хтео само
спасити Ишида, великога заповедника, којега сматра кнезом, од злог
камија.
− За њих је највећа увреда шамар у лице, као и за нас. То га је
сместа излудело. Он је неразуман варварин, али у својој је земљи
даимјо, а само вам је покушавао помоћи, господару!
Ишидо рикне и ногом лупи Блекторна који је тек долазио свести.
Блекторн је сасвим спокојно слушао гужву. Очи му се разбистре.
Окруживали су их Сиви, по двадесет њих на једног Смеђег, но досад
још није било мртвих и сви су покорно чекали.
Блекторн опази да је сва пажња посвећена њему. Но, сад је знао да
има савезнике.
Ишидо се опет окрете према њему и кличући му приђе. Осећао је
како Смеђи јаче стежу мач и знао је да му ударац прети, али овај пут,
уместо да се покуша истргнути из њихових загрљаја, као што су
очекивали, почео је малаксавати. А онда се одједном усправио и отео
уз сулуд смех те почео махнито плесати хорнпипе. Рекао му је фра
Доминго да у Јапану сви верују да лудило изазива само ками па стога
лудаци, исто као мала деца и стари људи, нису одговорни, а каткад су
уживали посебне повластице. Зато је бесомучно скакао, а истовремено
певао у ритму госпи Марико:
− У помоћ… Помозите! Бога вам… Нећу моћи дуже издржати… У
помоћ… − Очајнички се понашао као лудак, знајући да би их само то
могло спасити.
− Он је… луд… Опседнут! − кликне Марико која је сместа схватила
Блекторнову смицалицу.
− Да. − Изјави Јабу. Још се опорављао од шока што је видео
Торанагу. Није му било јасно да ли Анђин-сан само глуми или је заиста
полудео.
Марико је била изван себе. Није знала шта ће. Анђин-сан је спасао
господара Торанагу. Али како је знао?, неразумно је понављала самој
себи.
Блекторново лице је било бескрвно. Само је имао гримизну масницу
од ударца. И даље је плесао и бесомучно очекивао помоћ која није
стизала. А онда, проклињући у себи копилад и кукавице Јабуа и
Бунтара, као и ону глупу кучку Марико, нагло прекине плес, наклони
се Ишиду грчевито као лутка те напола одгега, а напола отплеше до
врата.
− За мном, за мном! − викне, а његов глас готово га је загушио.
Покушао их је водити као легендарни гајдаш из Хамелна.
Сиви му закрче пут. Зарежи, глумећи гнев, и заповеди им оштро
нека се мичу. Одмах затим пређе у хистеричан смех.
Ишидо зграби лук и стрелу. Сиви се размакну. Блекторн је замало
прошао кроз капију. Окренуо се у одбрамбеном ставу, знајући да
бежање нема смисла. Беспомоћно опет поче свој суманути плес.
− Он је бесан, бесан пас! Бесне псе морамо побити! − Ишидов је
глас био окрутан. Напне лук и нанишани.
Марико одједном искочи са свога заштићеног положаја близу
Торанагине носиљке и крене према Блекторну.
− Без бриге, господару Ишидо! − повикала је. − Није потребно да се
бринете… Ово је тренутно лудило… Ако ми допуштате… − Кад се
примакла, опазила је како је Блекторн исцрпљен. И његов намештен
лудачки осмех… Преплашила се и против своје воље. − Сад вам могу
помоћи, Анђин-сане − журно ће она. − Морамо покушати да… да
изађемо. Пратићу вас. Без бриге, неће он гађати у нас. Молим вас, сада
престаните плесати.
Блекторн сместа престане, окрене се и пође мирно на мост. Ишла је
корак иза њега, по обичају, очекујући стреле. Чула их је.
Хиљаде очију је пратило дивовског лудака и сићушну женицу на
мосту како одмичу. Јабу се поврати у живот.
− Ако желите да он умре, допустите да га ја убијем, Ишидо-сама.
Недолично је да му ви одузмете живот. Генерал не убија својим
рукама. Други морају убијати за њега. − пришао му је јако близу и
спустио глас. − Оставите га да живи! Лудило је изазвао онај ваш
ударац. У својој земљи он је даимјо, а онај ударац… Било је као што је
рекла Марико-сан, нех? Верујте ми, жив нам више вреди.
− Шта?
− Више вреди жив. Верујте ми! У свако доба можете га добити
мртвог. Нама је он потребан жив!
На Јабуовом лицу Ишидо прочита очај и искреност. Спустио је лук.
− Врло добро. Но, једног дана желећу га живог. Обесићу га за пете
изнад јаме.
Јабу се загрцне и напола се поклони. Узрујано махне поворци да
крене напред, у страху да би се Ишидо могао сетити носиљке и
’Кирицубе’.
Наизглед миран Бунтаро преузе вођство и викне Смеђима да крену.
Није се питао због чега се Торанага неочекивано појавио као ками у
њиховој средини. Знао је само да је сада у опасности. Без готово
икакве одбране. Виде како Ишидо још не скида поглед са Марико и са
Анђин-сана, но, и уз све то, љубазно му се наклонио и кренуо иза
Торанагине носиљке да заштити господара од стрела, ако овде започне
борба.
Сад се поворка примицала вратима. Јабу заузме место усамљеног
стражара на зачељу. Очекивао је да ће поворка сваког трена бити
заустављена. Сигурно је неки Сиви видео Торанагу, помислио је.
Колико ће времена проћи док то не кажу Ишиду? А ако он помисли да
сам и ја упућен у покушај бекства? Зар ме то не би заувек
упропастило?
 На пола моста Марико се окрене уназад. Само на трен.
− Они иду за нама, Анђин-сане! Обе носиљке прошле су врата и сад
су на мосту!
Блекторн није одговорио и није се окренуо. Морао је напети сву
преосталу снагу воље да остане усправан. Изгубио је сандале, лице му
је горело од ударца, а глава одзвањала од бола. Последњи стражари га
пропусте кроз решеткаста врата и он крене напред. И Марико су
пропустили без задршке. А онда и носиљке.
Блекторн их је водио низ лагану низбрдицу, па преко голе чистине и
удаљеног моста. Тек кад се нашао у шумовитом крајолику који се није
видео из замка, снага га напусти.

23
− Анђин-сане… Анђин-сане! − У полусвести је допустио да му
Марико помогне да испије саке. Поворка је застала. Смеђи су се тесно
поређали око застрте носиљке, а испред и иза стајали су Сиви
пратиоци. Бунтаро је викнуо једној слушкињи која је одмах узела боцу
сакеа из пртљага. Својим телохранитељима је рекао да све људе држе
подаље од носиљке госпе ’Кирицубо-сан’, па пожурио ка Марико.
− Је ли Анђин-сан здрав?
− Да, да, мислим − одврати Марико. Придружи им се Јабу.
У настојању да збаци с врата капетана Сивих, Јабу немарно рече:
− Можемо даље, капетане. Оставићемо овде неколико самураја и
Марико-сан. Кад се варварин опорави, она и људи могу продужити.
− С великим поштовањем, Јабу-сане, причекаћемо. Задужен сам да
вас све сретно спроведем до галије. Као групу! − рече му капетан.
Сви спусте поглед док се Блекторн мало гушио од сакеа.
− Хвала − промукло ће. − Јесмо ли сад сигурни? Ко још зна да…?
− Сад сте сигурни! − Намерно га је прекинула. Окренула је леђа
капетану и очима га упозорила. − Анђин-сане, сад сте на сигурном и
нема разлога да се бринете. Разумете ли? Добили сте некакав напад.
Слободно погледајте… Сад сте на сигурном!
Блекторн је послуша. Виде капетана и Сиве те схвати. Сад му се
снага брзо враћала, уз помоћ сакеа.
 − Опростите, сењора, мислим да ме ухватила паника. Заправо сам
остарио. Често се наљутим, а касније се никад не сећам шта се
догодило. Исцрпљује ме португалски, је ли? − Прешао је на латински.
− Разумеш ли?
− Свакако.
− Је ли овај језик ’лакши’?
− Можда − рекла је. Лакнуло јој је што је он схватио да морају бити
опрезни, па зато прелази на латински, тај Јапанцима готово
неразумљив језик који они нису могли научити, осим шачице људи у
целом царству, а већину њих научили су језуити и углавном су се
посветили свештеничком позиву. Била је једина жена у читавом
њиховом свету која је знала да прича, чита и пише латински и
португалски. − Оба су језика тешка, сваки има своје опасности.
− Ко још зна за ’опасност’?
− Мој муж и наш вођа.
− Јеси ли сигурна?
− Обојица су то показали.
Капетан Сивих немирно се врпољио и нешто рекао Марико.
− Пита јеси ли још опасан, да ли да ти вежу руке и ноге. Рекла сам
да не треба. Прошао те напад лудила.
− Да − рече он, прелазећи опет на португалски. − Често имам
нападе. Побесним кад ме неко удари у лице. Жао ми је. Никад се не
сећам шта се догађа за време тих напада. То је прст Божји.
Виде како је капетан избечио очи у његове усне и помисли: уловио
сам те, гаде, кладим се да говориш португалски.
Служавка Соно нагла је главу уз завесе на носиљци. Нешто је
слушала па дошла Марико.
− Јако жалим, Марико-сама. Моја господарица пита да ли је лудаку
довољно добро да настави? Моли вас да му дате вашу носиљку јер
господарица сматра да морамо пожурити због плиме. Још се више
узрујала због невоља што их је лудак изазвао. Но, знајући да су лудаци
само Божји болесници, молиће да му се врати здравље, а чим се
укрцамо на брод, лично ће му дати лекове.
Марико преведе.
 − Да, сад ми је сасвим добро! − Блекторн устане и заљуља се.
Јабу зарежи наредбу.
− Јабу-сан вели да ћете путовати у носиљци, Анђин-сане. − Марико
се насмеши кад је почео одбијати. − Заиста сам врло јака па не морате
да се бринете. Ићи ћу уз вас па можемо разговарати ако желите.
Помогли су му да уђе у носиљку. Одмах крену даље.
Љуљушкање носиљке га је умирило па се исцрпљен завалио. Чекао
је да капетан Сивих оде на чело колоне, а онда је на латинском
опоменуо:
− Онај војник разуме португалски језик.
− Да, а мислим и нешто латинског − шапнула је исто тако тихо.
Тренутак је ходала. − Озбиљно, храбар си. Хвала што си га спасао.
− Твоја храброст је била већа.
− Не. Господин је ставио моје ноге на стазу па сам малко користила.
Опет ти захваљујем.
Ноћу је град био као у земљи бајке. Богате куће украшене низом
шарених уљаница и воштаница које су висиле изнад врата и по
вртовима, а шођи су били прелепо прозирни. Шођи су украшавали и
сиромашне куће. Бакље су показивале пут пешацима, кагама и
самурајима-коњаницима.
− У кућама горе уљанице и воштанице, али кад се спусти ноћ, људи
углавном иду у кревет − објасни Марико, док су настављали пут уским
кривудавим градским улицама. Клањали су им се пешаци, а сиротиња
би клечала док они не би прошли. Море се пресијавало на месечини.
− Тако је и код нас! Како кувате? На пећи за дрва? − Блекторну се
брзо враћала снага, а ноге више није осећао као обамрле. Одбила је да
уђе у носиљку па је лежао уживајући на свежем ваздуху и у разговору.
− Ми се служимо жеравником на угаљ. Не једемо храну као ви па је
наша кухиња једноставнија. Само пиринач и мало рибе, претежно
сирова, или кувана на угљу са жестоким сосом и укисељеним поврћем.
Ту и тамо мало супе. Месо не, никада! Ми смо скромни људи, и
морамо бити. Тако имамо мало земље, на њу отпада отприлике петина
наше површине, само то је обрадиво, а нас има много. Код нас је
скромност врлина, па и по количини хране коју поједемо.
 − Храбра си! Захваљујем ти. Стреле нису летеле због штита твојих
леђа.
− Не, капетане од бродова. Била је то воља Божја.
− Храбра си и лепа.
На трен је ћутке корачала. Још ми нико није рекао да сам лепа.
Нико, помисли она.
− Нисам храбра ни лепа. Мачеви су лепи. Лепа је част.
− Храброст је лепа, а ти је имаш у изобиљу.
Марико не одговори. Сећала се данашњег јутра, свих оних ружних
речи и ружних мисли. Како мушкарац може бити тако храбар и тако
глуп, тако нежан, а опет тако окрутан, тако топао, а тако груб…? Све
истовремено! Анђин-сан беше безгранично храбар кад је скренуо
Ишидову пажњу са носиљке и врло мудар кад је одглумио лудило и
спасао Торанагу из клопке. Како је паметан Торанага што је на овај
начин побегао! Но, буди опрезна, Марико, опоменула је саму себе.
Мисли на Торанагу, а не на овог странца. Сети се његове настраности
и обуздај влажну врелину у слабинама коју још никад ниси искусила,
ону врелину о којој причају куртизане и коју описују приповетке и
књиге са узглавља.
− Да − рекла је. − Храброст је лепа, а ти је имаш у изобиљу. − Онда
опет пређе на португалски: − Латински је тако заморан.
− Научили сте га у школи?
− Не, Анђин-сане, касније. После удаје дуго сам живела на далеком
северу. Била сам сама, једино са послугом, а имала сам само
португалске и јапанске књиге, граматику, верске књиге и библију. У
учењу језика време ми је врло пријатно пролазило а то ми је
заокупљало и мисли. Била сам јако сретна.
− Где вам је био муж?
− У рату.
− Колико сте били сами?
− Ми имамо пословицу: за време не постоји јединствена мера.
Време може бити као мраз, као муња, као суза, као опсада, као олуја
или залазак сунца, па и као стена.
 − Мудра изрека − рече јој и дода: − Јако добро говорите
португалски, сењора. И латински. Боље него ја.
− Имате меден језик, Анђин-сане!
− То је хонто!
− Хонто је права реч. Хонто је да је једнога дана у село дошао
хришћански отац. Били смо као две изгубљене душе. Остао је четири
године и јако ми је помогао. Сретна сам што добро знам језике − рекла
је без таштине. − Отац је желео да научим језике.
− Зашто?
− Сматрао је да морамо упознати врага с којим имамо посла.
− Био је мудар човек.
− Не, није био мудар.
− Зашто?
− Једног дана испричаћу вам тај случај. Туга и жалост.
− Зашто сте стену времена били сами?
− Зашто се не одморите? Пред нама је још дуг пут.
− Желите ли у носиљку? − Опет је почео устајати, али она одмахне
главом.
− Не, хвала. Молим вас, останите где сте. Обожавам пешачење.
− У реду. Али више не желите разговарати?
− Ако желите, можемо разговарати. Шта вас занима?
− Зашто сте стену времена били сами?
− Муж ме отерао, вређала га је моја присутност. Био је сасвим у
праву што је тако поступио. Почастио ме што није затражио развод.
Онда ме још више почастио кад је натраг примио мене и нашег сина. −
Марико га погледа. − Мом сину је сад петнаест година. Заиста сам
стара госпа.
− Не верујем вам, сењора.
− То је хонто.
− Са колико сте се година удали?
− Била сам стара, Анђин-сане. Врло стара.
 − Ми имамо пословицу: старост је као мраз, опсада или залазак
сунца, а каткад и као стена. − Насмејала се. На њој је све пуно
љупкости, помислио је очарано. − Вама, дична госпо, старост лепо
пристаје.
− Анђин-сане, за жену старост није никада лепа.
− Мудра си колико и лепа. − Латински је дошао сам од себе, па иако
је звучао свечаније и краљевскије, био је некако приснији. Чувај се,
помислио је.
Нико ми још никад пре није рекао да сам лепа, поновила је у себи.
Камо среће да је то истина!
− Овде није мудро обраћати пажњу на туђу жену − рекла је. − Наши
обичаји јако су строги. На пример, ако удату жену нађу саму са
мушкарцем у затвореној соби, макар само поверљиво разговарали, али
су сами, њен муж, његов брат или његов отац имају законско право да
је одмах убију. Ако се ради о неудатој девојци, њен отац, наравно, увек
може од ње да ради шта му је воља.
− То није поштено ни цивилизовано! − Одмах је зажалио ту омашку.
− Ми сматрамо да смо јако цивилизовани, Анђин-сане. − Марико је
била сва сретна што ју је поново увредио јер то је сломило чари и
отерало ону врелину из њених слабина. − Наши су закони јако мудри.
Има и превише слободних и невезаних жена, да би мушкарац узео
неку која припада другоме. Заправо је то заштита за жене. Жена има
дужности само према своме мужу. Будите стрпљиви! Видећете како
смо цивилизовани и напредни. Жена има своје место, мушкарац има
своје место. Мушкарац може истовремено имати само једну закониту
жену, и, наравно, много наложница, али овдашње жене имају много
више слободе него шпанске или португалске жене, на основу оног што
сам ја чула. Слободно можемо ићи куда желимо и кад то зажелимо.
Ако желимо, можемо оставити мужа и развести се. Ако желимо,
можемо и одбити да се удамо. Ми имамо своје богатство и
власништво. Власнице смо свог духа и тела. Имамо велику власт ако
желимо. Ко води бригу о свој вашој имовини и новцу у вашем
домаћинству?
− Наравно − ја.
 − Овде се жена за све брине. Самурају новац ништа не значи. То је
испод части правом мушкарцу. Ја водим све послове свог мужа. Он
доноси све одлуке. Ја само спроводим његове жеље и плаћам његове
рачуне. Тако је он сасвим слободан за своју дужност према господару,
и то му је једина дужност. О, да, Анђин-сане, морате бити стрпљиви,
морате нас упознати па онда нас критикујте.
− Нисам хтео да критикујем, сењора. Ми верујемо у светињу
живота, па нико не сме бити одмах убијен ако о том не одлучи
законити суд… краљичин законити суд.
Никако није хтела да се смекша.
− Говорите многе ствари које не разумем, Анђин-сане. Но, зар нисте
рекли ’није поштено ни цивилизовано’?
− Да.
− Онда је то критика, нех? Господар Торанага ме замолио да вам
нагласим да је недолично приговарати ако не познајете прилике.
Запамтите да су наша цивилизација и култура старе хиљаде година. Од
тога за три хиљаде година имамо документе. О, да, ми смо древан
народ. Древни као Кина! Колико година уназад досеже ваша култура?
− Не дуго, сењора.
− Наш цар Го-Ниђо је сто и седми у непрекинутој линији уназад до
Ђимнутенна, првог земљанина који потиче од пет нараштаја духова
земаљских, а још пре њих, од седам нараштаја духова небеских који
опет потичу од Куни-токотачи-нох-Ми-кота, првога духа, који се
појавио онда кад се земља отцепила од неба. Ни Кина се не може
похвалити таквом историјом. Колико већ нараштаја ваши краљеви
владају вашом земљом?
− Наша краљица трећа је од куће Тудор, сењора, али сад је стара, а
нема деце па је она последња.
− Сто седам нараштаја, Анђин-сане, све уназад до божанства! −
поносно је поновила.
− Ако у то верујете, сењора, како можете рећи и да сте католкиња? −
Видео је како се она сва скупила и слегла раменима.
− Хришћанка сам тек десет година па сам према томе још нова, и
мада верујем у хришћанског Бога, у Бога оца и Сина и Духа светога
свим срцем својим, наш цар потиче равно од богова или од бога. Он је
божанствен. Многе ствари не знам да објасним и не разумем их. Но,
божанственост мог цара је неоспорна. Да, хришћанка сам али сам
првенствено Јапанка.
Је ли то кључ за све вас? Првенствено сте Јапанци?, запитао се.
Мотрио ју је, запањен оним што је казала. Њихови су обичаји сулуди!
Зар новац правом мушкарцу ништа не значи? То објашњава зашто се
Торанага држао онако презриво кад сам му на првом сусрету спомињао
новац. Стотину и седам нараштаја? Немогуће! Тренутна смрт само ако
је и недужан, али сам у соби са удатом женом? То је варварство,
отворен позив на убиство. Они заговарају убиство и диве му се! Није
ли то рекао Родригес? Није ли то учинио Оми-сан? Зар није
једноставно убио оног сељанина? О, тако ми крви Христове, већ
данима се нисам сетио Оми-сана, ни села, ни јаме, ни да сам пред њим
клечао. Заборави њега, а слушај њу, буди стрпљив као што она каже.
Постављај јој питања јер она ће ти дати средство да Торанагу
приклониш свом плану. Сад ти је Торанага велики дужник. Спасио си
га! Он то зна, сви то знају. Па зар ти није захвалила, не зато што си
спасио њу, него зато што си њега спасио?
Поворка је промицала кроз град према мору. Виде како Јабу убрзава
корак и одједном му у глави одјекну Петерзонови крици.
− Полако, све у своје време − прогунђа као за себе.
− Да − говорила је Марико. − Вама је сигурно јако тешко. Наш је
свет много друкчији од вашег. Много друкчији, али јако је мудар. − У
носиљци пред собом нејасно је назирала Торанагин лик и опет је
хвалила Бога што му је омогућио да побегне. Како да варварину
објасним какви смо ми, како да му честитам на јунаштву? Торанага јој
је наредио да му све објасни, али како? − Допустите да вам изнесем
један случај, Анђин-сане. Кад сам била млада, мој отац је био генерал
даимјоа Городе. Тад господар Города још није био велики диктатор
него даимјо који се још борио за власт. Отац је позвао на славље
Городу и његове најуваженије вазале. Није се сетио да немамо новца за
куповину хране, сакеа, лакираних предмета и татамија које је према
обичају требало набавити за такву посету… Немојте мислити да је
моја мати била слаба домаћица, то није тачно. Свако зрнце очевих
прихода ишло је његовим вазалима самурајима, и иако је службено
имао довољно имовине да држи четири хиљаде ратника, моја је мати
стезањем, штедњом и рачуницом успевала да он у бој на славу свога
господара води чак пет хиљада и триста људи. Ми, мајка, очеве
наложнице, моја браћа и сестре, имали смо једва толико да једемо. Но,
зар је то било важно? Отац и његови људи имали су најврсније оружје
и најпробраније коње. Но, за ту прославу није било довољно новца, па
је она отишла у Кјото и продала своју косу. Сећам се, била јој је сјајна
као месец и црна као тама, била јој је дугачка до струка. Јако се
поносила косом па ипак ју је продала. Истога дана су је ошишали.
Дали су јој јефтину перику па је купила све што је требало и спасила
очеву част. Њена је дужност била да плаћа рачуне па је платила.
Испунила је своју дужност. Нама је дужност најважнија.
− Шта је рекао ваш отац кад је за то сазнао?
− А шта друго него да јој захвали? Њена је дужност била да нађе
новац и да му спаси част.
− Сигурно га је јако волела.
− Љубав је хришћанска реч, Анђин-сане. Љубав је хришћанска
мисао, хришћански идеал. Ми немамо речи за љубав у оном смислу
како је ви схватате. Дужност, верност, част, жудња, поштовање… Ми
имамо те речи и те мисли, и то је све што је нама потребно.
И против своје воље га је погледала. Поново се подсетила како је
реаговао и спасио Торанагу, а исто тако и њеног мужа. Никад немој
заборавити да су обојица онде упали у замку и сад би обојица били
мртви да није било овог човека!
Проверила је да није неко близу.
− Зашто сте оно учинили?
− Не знам. Можда зато што… − Умукне. Могао је рећи мноштво
ствари. Можда зато јер је Торанага био беспомоћан, а ја нисам желео
да ме ситно исецкају… Зато што бисмо сви били у гадној каши да су га
открили… Зато јер сам знао да осим мене нико за то не зна, па је моја
дужност била да заиграм на све или ништа… Зато што нисам желео
погинути, преда мном је још много дела, а да проћердам живот, а само
ми Торанага може вратити брод и слободу. − Уместо тога одговори на
латинском: − Зато јер је он рекао: дај цару царево.
− Да − уздахне она и надовеже на истом језику: − Да, то сам и ја
хтела рећи. Цару царево, а Богу Божје. Тако је то код нас. Бог је Бог, а
наш цар је од Бога. А цар је цар, да буде поштован као цар. − Тада,
ганута његовим разумевањем и нежношћу у његовом гласу, она рече: −
Мудар си. Каткад мислим да схваташ више него што говориш.
Зар не радиш оно за шта си се зарекао: никада то нећу чинити?,
запита се Блекторн. Зар не изиграваш лицемера? Да и не!
Ништа им не дугујем. Ја сам заробљеник. Украли су ми брод и
убили су једног мог човека. Они су пагани! Па, неки од њих су пагани,
а остали католици. Паганима и католицима ништа не дугујем. Но, радо
би с њом у кревет па си јој ласкао, зар не?
Бог нека прокуне савест!
Сад је море било ближе, удаљено пола миље. Видео је многе
бродове. И португалску фрегату осветљену свим светлима. Била би ово
добра ловина. Са двадесет храбрих момака могао бих је освојити.
Окрете се Марико. Чудна жена, из чудне фамилије. Зашто је увредила
оног мајмуна Бунтара? Како је могла са њим спавати, како се могла за
њега удати? Шта је то ’жалост’?
− Сењора − наставио је нежно − сигурно је ваша мајка била
изузетна жена кад је то учинила.
− Да, али због тог свога дела живеће вечно. Сад је постала легенда.
Била је самурај као… као што је самурај био мој отац.
− Мислио сам да су самураји само мушкарци.
− Ох, не, Анђин-сане! Самураји су и мушкарци и жене, ратници који
одговарају својим господарима. Моја мајка беше права самурајка.
Најпре је уздизала дужност према оцу.
− Је ли она сад у вашој кући?
− Не, ни она, ни отац, ни ико од моје браће, сестара или родбине. Ја
сам последњи изданак свога рода.
− Зар је дошло до катастрофе?
Марико одједном осети замор. Уморна сам од латинског и оног
немилог португалског, уморна сам од дужности учитељице, помислила
је. Ја нисам учитељица, него само жена која зна шта јој је дужност и
жели је у миру обављати. Више не желим оне врелине нити овог
човека који ме толико узнемирава. Не желим га!
 − У неку руку то је била катастрофа, Анђин-сане. Једног ћу вам дана
то испричати. − Лагано је убрзала корак па се удаљила. Пришла је
другој носиљци. Две слушкиње узнемирено су јој се смешкале.
− Је ли пред нама дуг пут, Марико-сан? − запита Соно.
− Надам се да није превише дуг − смирено ће она. Одједном се
капетан Сивих помоли из таме са друге стране носиљке. Колико је чуо
оног што сам рекла Анђин-сану?, запитала се.
− Желите ли носиљку, Марико-сан? Јесте ли се уморили? − упита
капетан.
− Не, хвала. − Полагано је успорила па га одвукла од Торанагине
носиљке. − Уопште нисам уморна.
− Понаша ли се варварин пристојно? Не досађује вам?
− Ох, не. Чини ми се да се сасвим смирио.
− О чему сте разговарали?
− О којечему. Покушавала сам му објаснити неке наше законе и
обичаје. − Упре прст у кулу замка која се оцртавала на небу. − Господар
Торанага ме замолио да му утувим у главу мало разума.
− Ах, да, господар Торанага. − Капетан летимично погледа замак, па
опет Блекторна. − Зашто он толико занима господара Торанагу, госпо?
− Не знам. Вероватно зато што је чудак.
Скренуше иза угла у уличицу где су куће биле иза дворишних
зидова. Уоколо је било мало људи. Пред њима пристаништа и море.
Над зградама су штрчали јарболи, а ваздух беше засићен мирисом
алги.
− О чему сте још разговарали?
− Они имају чудне појмове. Стално мисле на новац.
− Говорка се да се цели његов народ састоји од прљавих трговаца-
гусара. Међу њима нема ниједног самураја. Шта жели од њега
господар Торанага?
− Јако жалим, не знам.
− Говорка се да је хришћанин, тврди да је хришћанин. А је ли је?
− Не хришћанин као ми, капетане. Јесте ли хришћанин, капетане?
− Мој господар је хришћанин па сам и ја. Мој господар је Кијама.
 − Имам част да га добро познајем. Почастио је мога мужа јер је
верио једну од својих унука за мога сина.
− Да, знам, госпо Тода.
− Је ли сад боље господару Кијами? Колико знам, лекари никога не
пуштају к њему.
Нисам га видео целу недељу, ни ико од нас. Можда има кинеске
богиње. Боже, сачувај га од тога и, Боже, прокуни све Кинезе! − Ошине
погледом Блекторна. − Лекари кажу да су ови варвари донели кугу у
Кину, у Макао па према томе и на наше обале.
− Sumus omnes in manu Dei − рекла је. (Сви смо у рукама Божјим.)
− Ita, amen − одврати капетан не мислећи, и упаде у клопку.
И Блекторн је чуо ту омашку и видео бесан грч на самурајевом лицу.
Зачу како Марики рече нешто кроз зубе. И она порумени и стаде. Изађе
из носиљке па се врати до њих.
− Ако говориш латински, центурионе, било би лепо да говориш
малко са мном. Жарко желим учити о твојој великој земљи.
− Да, говорим твој језик, странче.
− Није то мој језик, центурионе, него језик цркве и свих
образованих људи мог света. Добро га говориш. Како и где си га
научио?
Поворка је пролазила крај њих, а сви самураји, и Сиви и Смеђи,
гледали су их. Бунтаро, који је био уз Торанагину носиљку, заста и
окрете се. Капетан је оклевао, а тад опет кренуо, а Марико је била
сретна што им се придружио Блекторн. Тренутак су ћутке ишли.
− Центурион говори течно и изврсно, је ли? − обрати се Блекторн
Марико.
− Да, стварно. Јеси ли то научио у семеништу, центурионе?
− А ти, странче? − хладно ће капетан, не осврћући се на њу, јер му
се гадила и сама помисао на семениште у Макау куда га је Кијама
послао као дете да учи језике. − Сад кад говоримо лично, једноставно
ми реци зашто си ову госпу запитао: ’Ко још зна?’… Ко још зна за
шта?
− Не сећам се! Мисли су ми лутале.
− Ах, лутале, је ли? А зашто си онда рекао: ’Дај цару царево’?
 − Била је то шала. Разговарао сам с овом госпом која приповеда
поучне приче које је каткада тешко разумети.
− Да, много тога требало би разумети. Зашто си подивљао на
вратима? И зашто си се тако брзо опоравио након напада?
− Све је то Божја доброта.
Опет су ишли уз носиљку. Капетан је беснео што је тако лако упао у
клопку. Његов господар Кијама га је упозорио да је та жена пуна
безграничне мудрости: ’Не заборави да у целом свом бићу она носи
трунку издаје, а гусар је дете сотонино. Мотри, слушај и запамти.
Можда се она ода и постане регентима нови сведок против Торанаге.
Гусара уби чим упаднете у заседу!’
Из ноћи се проспу стреле и прва прободе капетаново грло. А док је
осећао како му се плућа пуне ужареном ватром и како га гута смрт,
његова је последња мисао била чуђење, јер заседа није смела бити
овде, у тој улици, него нешто даље, доле поред пристаништа, а напад
није смео бити усмерен против њих, него против гусара.
Друга стрела зарије се у стуб на носиљци, неколико сантиметара од
Блекторнове главе. Две стреле пробиле су завесе Кирине носиљке
испред њих, а трећа погоди слушкињу Асу у струк. Кад је она почела
вриштати, носачи спусте носиљке и нестану у тами. Блекторн се
откотрља у заклон повукавши са собом Марико иза преврнуте
носиљке. Сиви и Смеђи су се раштркали. Пљусак стрела обаспе обе
носиљке. Једна удари у земљу где је тренутак раније стајала Марико.
Бунтаро је својим телом настојао што боље покрити Торанагину
носиљку. Стрела му се забола у леђа кожно-мрежасто-бамбусовог
оклопа, а кад је престала киша стрела, појурио је напред и разгрнуо
завесе. Две стреле зариле су се Торанаги у груди и у бок, али није био
повређен па само истргне стреле из заштитног оклопа који је носио
под кимоном. Тад стргне шешир широког обода и перику. Бунтаро је у
тами тражио непријатеље, у одбрамбеном ставу, напевши стрелу у
луку, док се Торанага копрцао кроз завесе да извуче мач испод
покривача и скочи на ноге. Марико је почела устајати како би помогла
Торанаги, али је Блекторн повуче назад без опомене, јер су стреле
поново засуле носиљке, убивши два Смеђа и једног Сивог. Једна стрела
прошла је тако близу Блекторна да му је однела кожу са образа, а друга
му прикује за земљу скуте кимона. Слушкиња Соно је била поред
рањене Асе која је храбро суздржала вриштање. Тад Јабу кликне, упре
прстом и навали. На једном крову покривеном црепом виделе су се
нејасне сподобе. Из таме зашишта последњи пљусак, и овај пут према
носиљкама. Бунтаро и остали Смеђи препречили су пут до Торанаге.
Један погине. Једна оштрица зарије се у зглоб Бунтарова оклопа на
рамену па је болно зарежао. Сад су Јабу, Смеђи и Сиви били поред
зида и кренули у потеру, али су нападачи нестали у тами. Иако је
десетак Смеђих и Сивих појурило на угао да их зауставе, сви су знали
да је безнадежно. Блекторн се подиже на ноге и поможе Марико да
устане. Тресла се, али није била повређена.
− Хвала − рече она и појури до Торанаге да помогне у заштити од
Сивих. Бунтаро је својим људима викао да погасе бакље близу
носиљке. Тад кликне један Сиви: ’Торанага!’ Иако је то изрекао тихо,
сви су га чули.
Под треперавим светлом бакљи Торанага је смешно изгледао јер му
је зној прошарао шминку. Један Сиви официр журно се наклони.
Невероватно, овде беше непријатељ његовог господара, слободан, и
изван зидина замка.
− Овде ћете причекати, господару Торанага. А ти − рече једном свом
човеку − одмах јави господару Ишиду. − И човек одјури.
− Зауставите га! − мирно ће Торанага. Бунтаро одапне две стреле.
Човек паде мртав. Официр исуче свој мач са дугом дршком и скочи на
Торанагу уз дречав бојни поклич, но Бунтаро беше спреман и дочека
ударац. Истовремено измешани Смеђи и Сиви тргнуше мачеве и
одскочише да имају више простора. Улица је кипела од метежа.
Бунтаро и официр били су равноправни противници, избегавали су
ударце и замахивали. Одједном се из групе издвоји један Сиви и
навали на Торанагу, но Марико сместа дигне бакљу, потрчи напред и
гурне је официру у лице. Бунтаро преполови свог нападача, а онда се
окрене, пресече другог човека и сруши још једног који је покушавао
захватити Торанагу. Марико му се склонила с пута. Сад је у рукама
стезала мач, а очи није скидала с Торанаге и са Бунтара, његовог
чудовишног телохранитеља.
Четири Сива заједно се сруче на Блекторна који је још увек стајао
близу своје носиљке. Беспомоћно је гледао како му се примичу. Јабу и
један Смеђи скочише да их пресретну. Демонски су се борили.
Блекторн одскочи, зграби једну бакљу, послужи се њом као неком
врстом буздована па зачас избаци нападаче из равнотеже. Јабу једног
убије, другог осакати, а онда четири Смеђа јурну да среде последњу
двојицу Сивих. Јабу и рањени Смеђи без оклевања појуре у напад.
Поново су заштићивали Торанагу. Блекторн потрчи напред, диже дуго
оружје, пола мач, а пола копље и прискочи Торанаги. Само је у
развиканом урнебесу Торанага стајао непокретан, а мач је и даље
држао у корицама.
Сиви су се јуначки борили. Четворица се удруже у самоубилачки
напад на Торанагу. Смеђи их одбију и искористе предност. Сиви су се
опет постројили па поновно јуришали. Тад старешина нареди тројици
да се повуку и да позову помоћ, а осталима нека им чувају одступницу.
Три Сива одјуре, па иако су их гонили, иако је Бунтаро једнога
устрелио, двојица побегоше.
Остали су изгинули.

24
Журили су пустим уличицама према пристаништу и галији. Било их
је десет. На челу Торанага па Јабу, Марико, Блекторн и шест самураја.
Остале су на челу са Бунтаром − са носиљкама и пртљагом − упутили
предвиђеним путем, с упутством да полако иду према галији. У једној
носиљци беше тело слушкиње Асе. У затишју борбе Блекторн јој је из
струка извадио стрелу. Торанага је гледао тамну крв што је шиктала и
запањено мотрио како је пилот негује, уместо да јој допусти да мирно
умре уз достојанство. А кад је борба сасвим престала, како ју је пилот
нежно пренео у носиљку! Девојка је била храбра и нимало није
цвилела, само га је гледала док није наступила смрт. Торанага ју је
оставио у застртој носиљки као мамац, а у другу носиљку сместише
једног рањеника. Такође као мамац.
Од педесеторице Смеђих у пратњи погинуло је петнаест, а једанаест
беше смртно рањено. Та једанаесторица брзо су и часно прешли у
’Велику празнину’. Бунтаро окупи преостале самураје око застртих
носиљки и оде. У прашини је лежало четрдесет осам Сивих.
Торанага је знао да је незаштићен, али беше задовољан. Све је
добро прошло, помисли он разматрајући злокобан сплет случаја. Како
је живот занимљив! Испрва сам сматрао слабим знаком што је пилот
видео да сам заменио место са Кири. Онда ме спасио, изврсно
одглумио лудака и његова је заслуга што смо побегли Ишиду. Нисам
очекивао да ће Ишидо бити на главној капији, мислио сам да ће доћи
само у предње двориште. Беше то небрижно са моје стране. Зашто је
Ишидо тамо дошао? Њему није својствена таква брижност! Ко га је
саветовао? Кијама? Оноши? Или Јодоко? Само би вечно практична
жена могла нањушити какво лукавство.
Беше то добар план о тајном муњевитом бекству, утврђен пре
неколико недеља, јер је било очигледно да ће Ишидо да покуша да га
зароби у замку, да наговори против њега остале регенте свакаквим
обећањима, да ће свесно жртвовати свог таоца у Еду, госпу Очибу, и да
ће употребити сва средства да га држи под стражом све до коначног
састанка регената где би га усамили, оптужили и с њим завршили.
− Ипак ће вас они оптужити! − рекао је Хиро-мацу кад га је
Торанага синоћ позвао, одмах након сумрака, да му саопшти за одлуку
о бекству. − Чак ако успешно побегнете, регенти ће вас иза ваших леђа
исто тако лако оптужити као и да вам гледају у лице. Мораћете
починити сепуку на њихов налог, а они ће то наредити.
− Да − рекао је Торанага. − Као председник регената ја то морам
учинити, ако сва четворица гласају против мене, али овде − из рукава
је извадио Пергаментни свитак − овде је моја службена оставка на
положај у Регентском већу! Предаћеш је Ишиду кад сазнају да сам
побегао.
− Шта?
− Ако поднесем оставку, више ме не везује моја регентска заклетва.
Нех? Таико ми није забранио да поднесем оставку, нех? Дај и ово
Ишиду.
Пружи Хиро-мацуу свој службени председнички печат.
− Па сад сте потпуно усамљени. Осуђени сте на пропаст!
− Вараш се. Слушај, Таико је у свом завештању краљевству
наметнуо веће које се састоји од пет регената. Сад их има четири. Да
све буде законито, пре него што примене царски мандат, та четворица
морају изабрати или именовати новог, петог члана, нех! Морају се
усагласити Ишидо, Кијама, Оноши и Сугијама, нех? Нови регент
требао би свима њима бити прихватљив, наравно! А сад, пријатељу
стари, ко ће на читавом свету усагласити ту четворицу непријатеља да
са неким поделе апсолутну власт, а? А док се препиру, одлуке неће
пасти и…
− Спремамо рат, више нисте обавезни, можете ту и тамо убацити
малко меда или жучи, а они говнари болесни на шуљеве ће се
пождерати! − полетно ће Хиро-мацу. − Ах, Јоши Торанага-нох
-Миновара, ви сте мушкарац међу мушкарцима. Појешћу своју
стражњицу ако ви нисте најмудрији човек у овој земљи!
Да, план је био добар, помисли Торанага, а сви су добро одиграли
своје улоге. Хиро-мацу, Кири и моја красна Сазуко. А сад су они
чврсто затворени и тако ће и остати, или ће их можда ипак пустити да
оду. Мислим да им никада неће допустити да оду.
Биће ми жао ако их изгубим.
Без грешке је водио групу, брзим али одмереним кораком којим је и
ловио. По потреби је тим кораком могао непрекидно ходати два дана и
једну ноћ. На себи је још имао тамни огртач и Кирин кимоно, само
што је задигао скуте да му не сметају док брзо хода.
Прођу кроз још једну опустелу улицу и крену стазицом. Знао је да
ће аларм брзо стићи до Ишида, а онда ће почети најозбиљнији лов.
Имамо довољно времена, у себи ће он.
Да, план је био добар, само што нисам очекивао заседу. То ми је
однело три дана сигурности. Кири је била сигурна да ће барем три
дана моћи ту превару задржати у тајности. Но, сад је тајна процурила
па нећу успети да се ушуњам на брод и да испловим. Коме је
постављена заседа? Мени или пилоту? Наравно, пилоту. Но, зар нису
стреле обасуле обе носиљке? Да, али стрелци су били доста далеко па
им је било тешко тачно да виде. Зато им је било паметније и сигурније
да за сваки случај побију обе особе на носиљкама.
Ко је наредио заседу? Кијама или Оноши? Или Португалци? Или
хришћански оци?
Торанага се окрете да види пилота. Видео је да не клеца ни он ни
жена што је уз њега ходала, иако су обоје били уморни. На позадини
неба видео је голему незграпну масу замка и кулу налик на фалус.
Ноћас сам по други пут замало онде погинуо, помисли. Зар ће овај
замак заиста постати моја зла коб? Таико ми је често говорио: ’Док је
замка Осаке, мој род никад неће изумрети, а теби ће, Торанага
Миновара, на зидинама замка бити исписан епитаф. Осака ће изазвати
твоју смрт, мој верни вазале!’ И увек онај сиктави препредени смех од
ког би ми се и душа следила.
Живи ли Таико у Јаемону? Живео или не, Јаемон је његов законити
наследник.
Торанага с напором склони поглед са замка, опет скрене за угао, и
побеже у сплет уличица. Коначно стане пред трошним вратима. У
дрвету беше изрезбарена риба. Откуца тајни знак и врата се сместа
отворе. Неочешљан самурај одмах се наклони. − Господару?
− Поведи људе и за мном − рече Торанага и опет крете.
− Са задовољством. − Овај самурај није на себи имао кимоно као
Смеђи, него само прње ронина, но био је припадник једне од тајних
пробраних јединица које је Торанага за сваки случај послао у Осаку. За
њим крене петнаест људи, слично обучени и исто тако добро
наоружани, па брзо заузму места у претходници и на зачељу, док један
појури да другим тајним групама јави аларм. Ускоро је уз Торанагу
било педесет људи. Бокове му је штитила још стотина. По потреби би
до зоре било спремно још хиљаду људи. Опустио се и успорио корак,
јер је видео да се пилот и жена превише брзо замарају. Требала му је
њихова снага.
Торанага је стајао у сенкама складишта. Проучавао је галију,
пристаниште и приобаље. Крај њега су били Јабу и један самурај.
Остали су, тесно збијени, чекали стотинак корака даље у уличици.
Неколико стотина метара пред њим одред од стотину Сивих чекао је
поред мостића за галију, на великом брисаном простору утабане
земље. Изненадни напад је био немогућ. Галија је била везана за
стубове причвршћене у камено пристаниште које се протезало
стотинак метара у море. Весла уредно увучена. На палуби је могао
неразговетно видети много помораца и самураја.
− Јесу ли наши или њихови? − тихо је запитао.
− Предалеко смо да тачно знамо − одврати Јабу. Била је висока
плима. Иза галије су ноћни рибарски чамци пловили по великој луци, а
свеће су им служиле као расвета за вожњу и риболов. Северно, дуж
обале, био је низ извучених рибарских чамаца разних величина. Око
њих је била неколицина рибара. Пет стотина корака према југу, уз
друго камено пристаниште укотвила се португалска фрегата Санта
Тереса. Под светлом бакљи носачи су бучно укрцавали бачве и бале. У
близини је стражарила још једна повећа група Сивих. Сасвим
нормално, јер су према закону сви португалски и шпански бродови у
луци били под непрестаном стражом. Само су се у Нагасакију
португалске лађе могле слободно кретати.
Кад би се ту могла повећати безбедност, ноћу би лепше спавали,
рече Торанага у себи. А како да их ограничимо а да ипак одржимо све
живљу трговину са Кином? Јужни варвари ухватили су нас у ту замку
из које нема излаза. Све дотле док хришћански даимјои владају на
острву Кјушуу и док су свештеници потребни. Најбоље је да радимо
оно што је радио Таико. Давао је варварима мрвице, правио се да им то
одузима, покушавао да их изигра, јер знао је, а и ја сад знам да би
живот био немогућ без трговине са Кином.
− Са вашим допуштењем, господару, одмах ћу напасти − шапну
самурај.
Не бих то саветовао − јави се Јабу. − Не знамо јесу ли на броду
наши. А можда се наоколо скрива и хиљаду људи. Они људи − показа
Сиве поред португалског брода − дићи ће узбуну. Не би успели да
заузмемо брод и испловимо на пучину пре него што нас спрече.
Потребно нам је десет пута више људи него што их сад имамо.
− Генерал Ишидо ускоро ће бити обавештен − примети самурај. − И
цела Осака врвеће од непријатеља више него што на бојишту одмах
после битке има мува. Са људима на боковима имам стотину и педесет
самураја. То ће бити довољно.
− Али не и сигурно, ако наши морнари нису спремни на веслима.
Радије створимо пометњу тако да одмамимо Сиве, и све оне који се
крију. А и оне! − Јабу опет упре прстом у људе поред фрегате.
− Какву пометњу? − запита Торанага.
− Запалимо улицу.
− Немогуће! − успротиви се самурај престрављено. Палеж је био
злочин за који би јавно спалили целу родбину окривљеног и све
нараштаје те породице. Беше то најстрожа казна јер је пожар био
највећа несрећа сваком селу, граду и градићу у царству. Једина њихова
грађа беху дрво и папир, осим црепова на неким крововима. Свака
кућа, свако складиште, свака страћара и свака палата били су као
кутије за труд. − Не можемо запалити улицу!
− Шта је важније − приупита га Јабу − пропаст неколико улица или
смрт нашег господара?
− Пожар би се проширио, Јабу-сане. Не можемо запалити Осаку.
Овде живи милион, па и више, људи.
− Је ли то твој одговор на моје питање? Самурај се сав пепељаст у
лицу окрене Торанаги.
− Господару, учинићу шта год од мене затражите. Желите ли да то
учиним?
Торанага само погледа Јабуа који презирно упре прстом у град.
− Пре пола године изгорело је пола града, а гле сада! Пре пет година
био је велики пожар. Колико је стотина хиљада људи тада изгорело?
Зар је то важно? Ту су само продавци, трговци, занатлије и ете. Друга
ствар би била да је Осака град пун ратара.
Торанага је већ испитао ветар, био је слаб и не би проширио пожар.
Можда. Али пламен би лако могао постати катаклизма и прогутао би
читав град. Осим замка. Ах, само кад би пожар уништио и замак, не
бих ни трена оклевао!
Окренуо се и вратио осталима.
− Марико-сан, поведи пилота и десет наших самураја па иди на
галију. Прави се да си готово престрављена. Реци Сивима да смо пали
у заседу разбојника или ронина, не знаш тачно у чију. Реци им где је то
било, а капетан Сивих који нас прате хитно те послао напред да
дозовеш у помоћ Сиве одавде! Да још бесни битка, да мислиш да је
Кирицубо погинула или је рањена… И замоли их да пожуре. Будеш ли
уверљива, тиме ћеш већину њих удаљити!
− Све сам разумела, господару.
− Затим, без обзира на Сиве, укрцај се с пилотом на брод. Ако су
тамо наши морнари и ако је брод сасвим сигуран и читав, врати се на
мост и прави се да падаш у несвест. То је наш сигнал! Падни у несвест
тачно на почетку моста. − Торанагине очи почивале су на Блекторну. −
Реци му што ћеш учинити, али немој рећи да ћеш ’пасти у несвест’! −
Окрене се да преосталим људима изда наређења, а оној шесторици
самураја посебно поверљива упутства.
Кад је Торанага био готов, Јабу га одведе по страни.
− Зашто шаљете варварина? Зар не би било сигурније да га овде
оставите? Сигурније за вас?
− Сигурније за њега, Јабу-сане, али не и за мене. Он је користан
мамац!
− Још сигурније би било да запалимо улицу.
− Да. − Торанага помисли како је боље имати на својој страни Јабуа
него на Ишидовој. Сретан сам што га јуче нисам гурнуо с куле!
− Господару?
− Да, Марико-сан?
− Опростите, Анђин-сан пита шта ће бити ако брод држе
непријатељи.
− Реци му да не мора ићи с тобом ако није довољно јак. Блекторн је
задржавао бес кад му је превела Торанагине речи.
− Кажите господару Торанаги да је његов план погубан за вас и да
бисте морали овде остати. Ако све буде у реду, ја ћу дати знак.
− Не смем то рећи, Анђин-сане, јер је господар наредио друкчије −
чврсто ће Марико. − Сваки његов план јако је мудар.
Блекторн схвати да нема смисла расправљати. Бог нека прокуне
њихову крволочну тврдоглаву бахатост, помислио је. Али богаму, како
су храбри! И мушкарци и ова жена.
Гледао ју је у заседи како у рукама држи дуги убојити мач, велик
готово као она, спремна да се за Торанагу побије на живот и смрт.
Једном је видео како је стручно замахнула мачем, па иако је нападача
убио Бунтаро, она му је олакшала посао присиливши човека да
узмакне. Кимоно јој је још био крвав, местимично раздеран, а лице
прљаво.
− Где сте научили тако баратати мачем? − запитао ју је док су јурили
према пристаништима.
− Морате знати да све самурајке јако рано уче да се служе ножем да
бране своју част и част својих господара − казала је сасвим природно и
показала му где у обију крије бодеж спреман да га сместа употреби. −
Но, неке, од нас, уче руковати мачем и копљем, Анђин-сане. Неки
очеви сматрају да се и кћери, исто као и синови, морају спремити да се
боре за своје господаре. Наравно, неке су жене ратоборније од других
па воле ићи у бој са својим мужевима или очевима. Таква је била моја
мати. Отац и мати су одлучили да морам да научим да се борим мачем
и копљем.
− Да се на путу није нашао онај капетан Сивих, прва стрела би вас
сигурно пробуразила − рекао је.
− Најпре би вас, Анђин-сане − била је сигурна. − Али сте ми
спасили живот кад сте ме одвукли у заклон.
Док ју је сад гледао, спознао је да не жели да јој се ишта догоди.
− Пустите мене са самурајем, Марико-сан. Ви останите, молим вас.
− Није могуће, Анђин-сане.
− Онда тражим нож. Или још боље, дајте ми два ножа! Пренела је
свој захтев Торанаги који се сложи. Блекторн један нож гурне под појас
у кимоно, а други, с ручком према доле, привеже изнутра за
подлактицу свиленом врпцом коју је направио од кимона.
− Господар пита носе ли сви Енглези тајно оружје у рукаву?
− Не, али поморци углавном тако носе.
− Овде то није обичај… Ни код Португалаца − рече она.
− Најсигурније место за сакривени нож је чизма, јер врло брзо
можемо нанети велике штете. По потреби!
Превела је, а Блекторн запази да га Торанага и Јабу пажљиво
меркају. Наслути да им није драго што је наоружан. Добро, помислио
је. Можда ћу успети и даље да задржим оружје.
Опет се врати на Торанагу. Кад су одбили заседу и побили Сиве,
Торанага му је преко Марико пред свим Смеђима захвалио на
’верности’. Ништа више, никаква обећања, никакви споразуми,
никакве награде, но Блекторн је знао да ће то доћи касније. Фра
Доминго му је казао да они цене једино верност. ’Верност и дужност,
сењор!’ рекао му је. ’То је њихов култ, тај бушидо. Док ми живот
дајемо Богу, његовом сину Исусу и Богородици Марији, ове животиње
свој живот предају господару и цркавају као пси. Запамти, сењор, тако
ти спаса твоје душе, они су животиње.’
 Нису они животиње, закључи Блекторн. А много оног што си рекао,
оче, погрешно је, фанатично претеривање. Казао је Марико:
− Потребан нам је сигнал, је ли брод сигуран или није. Опет је
превела, овај пут безазлено.
− Господар Торанага вели да ће то учинити један наш војник.
− Не сматрам јунаштвом слати жену да обавља мушки посао.
− Молим вас, будите стрпљиви с нама, Анђин-сане. Између
мушкараца и жена нема разлике. Самурајке су равноправне. У овом
случају жена ће бити много прикладнија него мушкарац.
Торанага јој се одсечно обрати.
− Јесте ли спремни, Анђин-сане? Сад морамо поћи.
− План је лош и опасан, а мени је досадило да будем проклети
жртвени очерупани патак, али спреман сам.
Насмејала се, наклонила пред Торанагом и отрчала. Блекторн и шест
самураја крену за њом. Била је врло хитра па ју је сустигао тек кад су
зашли иза угла и кренули преко отвореног простора. Још никад се није
осећао тако го. Самураји су их видели па им пошли у сусрет. Ускоро су
их опколили. Марико је хистерично блебетала Смеђима и Сивима.
Онда је и он придонео тој лажној узбуни − задиханом мешавином
португалског, енглеског и холандског. Давао им је знак да журе, хватао
се мостића да се на њега ослони, није морао глумити клонулост.
Покушао је да завири на брод, али ништа није могао јасно да види,
само мноштво глава изнад ограде. Опази обријано теме низа самураја
и помораца. Није могао разабрати боју кимона.
Отпозади му је један Сиви брзо нешто говорио. Блекторн се окрене
и рече му да не разуме, али нека се брзо врати улицом до места где се
бије клета битка.
− Вакаримасу ка? Макни к врагу своју репату хоботичју гузицу!
Вакаримасу ка? Онде је борба!
Марико је бесомучно говорила вишем официру Сивих. Официр се
врати према броду и узвикне наредбе. Одједном са брода нагрне преко
стотину самураја, сами Сиви. Неколицину је послао на север уз обалу
да пресретну рањенике и да им по потреби помогну. Један одјури по
помоћ од Сивих уз португалску галију. Оставивши на мосту
десеторицу стражара, поведе остале трком по улици која је вијугала од
пристаништа горе према самом граду.
Марико се примакне Блекторну.
− Чини ли вам се да је брод у реду? − запита.
− Плови! − Блекторн са силним напором зграби конопце на мосту и
довуче се на палубу. Марико за њим, а на зачељу двојица Смеђих.
Одмакну се морнари са левог бока. Четворица Сивих чували су
крмену палубу, а на прамцу су била још двојица. Сви наоружани
луком, стрелом и мачем. Марико нешто упита једног морнара који јој
понизно одговори.
− Сви су ови морнари унајмљени да Кирицубо-сан превезу у Едо −
рече она Блекторну.
− Питајте га… − Блекторн умукну препознавши ниског здепастог
нострома кој га је након олује унапредио у капетана. − Конбанва,
капетан-сан! (Добро вече).
− Конбанва, Анђин-сан. Ваташи ије капетан-сан има − уз церек
одврати ностромо одмахујући главом. Покаже једрог морнара
челичносивог репа који је усамљен стајао на крменој палуби. − Имасу
капетан-сан!
− Ах, со десу? Халлоа, капетан-сан! − викне Блекторн, наклони се и
снизи глас. − Марико-сан, утврдите има ли Сивих у потпалубљу.
Пре него што је стигла ишта рећи, капетан узврати наклон и викне
на нострома. Ностромо климне главом и натенане одговори. И неки
војници изразише да се слажу. Капетан и сви на броду беху задивљени.
− Ах, со десу, Анђин-сан! − Тад капетан кликне: − Кејреј! (Поздрав).
Сви на броду наклоне се Блекторну у знак поздрава, осим самураја.
− Овај ностромо рекао је капетану да сте у олуји спасили брод,
Анђин-сане − казала је Марико. − Нисте нам причали о олуји нити о
путовању.
− Нема се ту много што причати. Беше то обична олуја. Молим вас,
захвалите капетану и кажите му да сам сретан што сам опет на броду.
Питајте га јесмо ли спремни за одлазак кад стигну остали. − А тихо
надода: − Утврдите има ли у потпалубљу још Сивих.
 Послушала га је. Приђе капетан, а она га запита за даље новости.
Саслуша капетанове речи како је јако важно да је на броду Блекторн и
наклони му се: − Анђин-сане, захваљује вам за живот свога брода и
каже да су спремни. − Тихо је надовезала: − Што се тиче оног другог,
он не зна.
Блекторн баци поглед на обалу. На северу ни трага Бунтару ни
поворци. Самурај кога су трком послали јужно према Санта Тереси,
још је био сто метара далеко од циља. Нису га још приметили.
− А шта сада? − упитао је нестрпљиво. Питала се: Је ли брод
сигуран? Одлучи се!
− Онај човек стићи ће на циљ сваког часа − рече он гледајући према
фрегати.
− Шта?
Показао јој је прстом.
− Онај тамо… самурај!
− Који самурај? Опростите, не видим тако далеко. Све видим на
броду, али Сиви испред брода су ми замагљени. Који човек Анђин-
сане?
− Сад је удаљен само педесет корака − наставио је на латинском.
Сад га је видела!
− Јако нам је потребна помоћ. Ко ће дати знак? Важно је да га брзо
дамо.
− Је л’ се појавио мој муж? − запита на португалском. Одмахнуо је
главом.
Између мога господара и сигурности стоји шеснаест Сивих,
помисли она. О, Богородице, заштити га!
Тад, предавши душу Богу, у страху да је донела погрешну одлуку,
изнемогло оде на почетак моста и одглуми несвест. Блекторна је
изненадила. Виде како јој глава тешко удара о дрвени под. Скупе се
морнари, а кад је он појурио к њој, нагрну Сиви с пристаништа и са
палуба. Подигао ју је и кроз људе носио према крмници.
− Дајте воду… Воду! Хај?
Морнари су с неразумевањем пиљили у њега. Очајнички је у глави
тражио јапанску реч. Стари свештеник рекао му ју је педесет пута.
Исусе, како се оно каже?
− Ох, мизу! Мизу, хај?
− Ах, мизу! Хај, Анђин-сан. − Човек одјури. Одједном одјекне
алармни поклич.
На обали тридесет Торанагиних самураја, одевени као ронини,
нагрну из уличице. Сиви, који су се почели повлачити с пристаништа,
скупе се око моста. Људи на крменој палуби и на прамцу истегну шију
да боље виде. Одједном један узвикне наредбе. Стрелци ставе стреле у
лук. Сви самураји на обали, и Смеђи и Сиви, исучу мачеве и већином
одјуре натраг на пристаниште.
− Разбојници! − врисне један Смеђи и то је био знак. Одмах се
одвоје она два Смеђа на палуби. Један пође напред, а други на крму.
Она четворица на копну се разиђу и измешају са Сивима који су
чекали.
− Стој!
Навале Торанагини ронини-самураји. Стрела погоди једнога човека
у прса и он тешко паде. Смеђи на прамцу сместа убије Сивог стрелца и
покуша се обрачунати и са другим, али самурај је био превише брз па
укрсте мачеве. Сиви је урлао да су издани. Смеђи на крмници осакатио
је једног Сивог, али друга тројица брзо су изашла на крај с њим па
појуре према мосту. Морнари се разбеже. Самураји на пристаништу су
се борили на живот и смрт. Сиви су савладали четворицу Смеђих,
знајући да су издани и да ће сваког трена и њих надјачати нападачи.
Вођа Сивих на палуби, крупан јак човек проседе браде, сукоби се са
Блекторном и са Марико.
− Побијте издајице! − рикне и навали уз бојни поклич.
Блекторн виде како сви они гледају Марико која је још
’онесвешћена’ лежала, а очи им убилачки севају… Знао је, ако им
ускоро не стигне помоћ, обоје ће погинути, а од морнара нису могли
очекивати помоћ. Сетио се да се само самураји смеју борити са
самурајима.
Тутне нож у руку и хитне га. Погоди самураја у грло. Она двојица
Сивих баце се на Блекторна, уздигавши убојите мачеве. Узе други нож
и стаде изнад Марико, знајући да је не сме оставити без заштите.
Крајичком ока спази да је битка за мост замало добијена. Само су још
тројица Сивих држала мост и само су та тројица задржавала бујицу
помоћи. Ако остане жив непун минут, биће изван опасности. И он и
она. Уби их, уби копилад!
Више је осетио него што је видео како му мач полеће ка врату па
одскочи да га избегне. Један Сиви забоде према њему, а други се
уздигнутог мача надвијао над Марику. Тог трена Блекторн виде како се
Марико враћа у живот. Бацила се међу ноге самурају који ништа није
очекивао и срушила га на палубу. Онда се пробила до мртвог Сивог,
извукла му мач из још топле руке и с покличем скочила на стражара.
Сиви се усправи на ноге и ричући од беса насрну на њу. Јуначки је
узмицала и храбро замахивала мачем, али Блекторн је знао да је
изгубљена јер је самурај био превише јак. Блекторн избегне нови
убилачки напад свог противника, удари га ногом и баци нож на
Марикиног нападача. Погодио га је у леђа тако да је човек промашио, а
онда се Блекторн нађе на крменој палуби, и осети да је беспомоћан.
Један Сиви пентрао се степеницама за њим, а а други који је управо
победио у окршају на крменој палуби, јурио је палубом према њему.
Скочи према огради да нађе спас и скакањем у море, али се оклизне на
окрвављеној палуби.
Марико је, бледа у лицу, буљила увис у големог самураја који ју је
још увек притешњивао у ћошку. Њихао се, живот је брзо из њега
истицао, али не довољно брзо. Свом снагом је засекла у њега, али он
предусрете замах, ухвати њен мач и истргне јој га из руке. Скупио је
последње снаге и скочио кад уз мост појуре ронини-самураји преко
мртвих Сивих. Један навали на Марикиног нападача, а други упути
стрелу на крму.
Стрела се забоде Сивом у леђа, он изгуби равнотежу, а мач му прође
тик уз Блекторна и зарије се у бродску ограду. Блекторн се покуша
искобељати, али га самурај зграби и сруши на палубу, желећи му
ископати очи. Стрела погоди Сивог у раме и он испусти мач
вриснувши болно и гневно, узалудно чупајући стрелу. Након треће
стреле се окрете око себе. Из уста му шикне крв. Гушећи се, избечених
очију, посегне за Блекторном и паде на њега а тад је последњи Сиви
навалио да га убије, држећи у руци кратак нож. Засекао је. Блекторн је
био беспомоћан, али пријатељска рука дохвати дршку оружја, а онда
непријатељева глава нестаде са врата. Увис шикне млаз крви. Макну
оба леша са Блекторна и усправе га на ноге. Бришући с лица крв
нејасно је видео Марико опружену на палуби а око ње су врвели
ронини-самураји. Одгурне своје помагаче и отетура према њој, али му
колена заклецају и он се сруши.

25
Блекторну је требало добрих десет минута да прикупи снагу да
може да стоји без туђе помоћи. За то време Смеђи су побили тешке
рањенике и побацали све лешеве у море. Погинуше шест Смеђих и сви
Сиви. Очисте брод и спреме га за полазак, пошаљу морнаре на весла, а
друге поставе уз стубове да одвежу конопце. Угасили су све бакље.
Неколицину самураја послаше северно уз обалу да пресретну Бунтара.
Гомила Торанагиних људи појури на југ према каменом доку удаљеном
којих две стотине корака. Ту заузму јак одбрамбени став против Сивих
са фрегате који су видели напад па су се брзо примицали.
Кад је све на броду било проверено, па још једном проверено, вођа
скупи руке око уста и викне на обалу. Сместа из ноћи изроне нови
самураји, преодевени у ронине, на челу са Јабуом, па се распореде у
облику заштитничких штитова на север и на југ. Тад се појави
Торанага и почне полако ићи − сам − према мосту. Одбацио је женски
кимоно и тамни путни огртач, а шминку је обрисао. Сад је био у
оклопу преко ког је носио једноставан смеђи кимоно, с мачевима за
појасом. Простор иза њега затворио је његов последњи стражар и
поворка је одмереним кораком ишла према пристаништу.
Гаде, помисли Блекторн. Окрутан си, хладнокрван гад без срца, али
си величанствен, у то нема сумње.
Видео је како Марико преносе у потпалубље и да јој помаже једна
млада жена. Претпостављао је да је рањена, али лако, јер све тешко
рањене самураје сместа докрајчују уколико се не желе или не могу
убити, а она је била самурајка.
Руке су му биле слабе, али је дограбио кормило и усправио, уз
помоћ једног морнара. Боље се осећао, лагани лахор односио му је
мучнину. Лелујавих ногу, још ошамућен, посматрао је Торанагу.
Одједном бљесак на кули замка и слаб одјек алармних звона. Тад
пламени из зидина замка почну дохватати звезде. Сигналне ватре.
 Исусе, сигурно су чули вест, знају за Торанагино бекство!
У великој тишини виде како Торанага гледа уназад и увис.
Затрепере светла у читавом граду. Торанага се без журбе окрене и
ступи на брод.
Са севера су на ветру допирали удаљени повици. Бунтаро! Сигурно
он, с остатком поворке. Блекторн је пиљио у далеку таму, али није
ништа видео. На југу се брзо смањивао размак између Сивих нападача
и Смеђих браниоца. Оцени бројчано стање. Тренутно су подједнаки.
Али, докле ће тако?
− Кејреј! − Сви на броду клекну па се дубоко поклоне кад на палубу
стиже Торанага. Махнуо је Јабуу који га је пратио. Јабу сместа преузме
команду и изда наређења да се отисну.
Педесет самураја из поворке потрчи уз мост да заузму одбрамбене
положаје. Окрену се према обали и ставе стреле улук.
Блекторн установи да га неко повлачи за рукав.
− Анђин-сане!
− Хај! − Забуљио се према доле у капетаново лице. Човек је
изговорио бујицу речи и показивао кормило. Блекторн схвати да
капетан мисли да је он вођа и да тражи допуштење да се отисне. − Хај,
капетан-сан − одговорио је. − Отисни се! Исоги! − Да, врло брзо, рече
самом себи, чудећи се како се тако лако сетио праве речи.
Галија се отисне од дока уз помоћ ветра и вештих веслача. Тад
Блекторн виде да су Сиви навалили на онај док. И започне жестоки
напад. Тог трена из таме иза оближњег низа бродица извучених на
обалу, наступе три мушкарца и једна жена који су се у трку тукли с
деветорицом Сивих. Блекторн препозна Бунтара и служавку Соно.
Бунтаро је водио одступницу према пристаништу, засецао
окрвављеним мачем, а стреле су пљуштале у оклоп на његовим
грудима и на леђима. Девојка је носила копље, али је посртала, сва
исцрпљена. Један Смеђи јуначки је застао да штити одступницу. Сиви
га запљусну. Бунтаро појури уз степенице, а с њим девојка и последњи
Смеђи. Затим се окренуо и као бесни бик напао Сиве. Прва двојица
сруше се са дока високог три метра. Један је сломио кичму на камењу
под доком, а други је пао урлајући јер је остао без десне руке. Сиви су
начас оклевали и дали девојци времена да усмери копље, али сви на
броду су знали да је то бескористан покрет. Последњи Смеђи појури
крај свога господара и наглавце се баци на непријатеље. Сиви су га
сасекли, а онда масовно навалили.
Бродски стрелци испаљивали су пљусак за пљуском стрела и
побили и осакатили све Сиве нападаче осим двојице. Мач се одбије од
Бунтарове кациге па удари у оклоп на рамену. Жичаном подлактицом
одалами Бунтаро Сивог испод подбратка, сломи му врат и баци се на
последњег.
И тај погине.
Сад је девојка клечала и покушавала да поврати дах. Бунтаро није
губио време да проверава јесу ли Сиви погинули. Само им је одсецао
главу једним јединим савршеним замахом, а кад је док био сасвим
рашчишћен, окренуо се према мору па исцрпљено, али задовољно
махнуо Торанаги. Торанага му исто тако задовољно узврати поздрав.
Брод се од дока удаљио двадесет метара, али размак се повећавао.
− Капетан-сан! − кликне Блекторн и узрујано замаше рукама. −
Вратите се на пристаниште! Исоги!
Капетан послушно узвикне наредбе. Сва весла се зауставе и почну
веслати натраг. Одједном на крмену палубу дојури Јабу и нешто
ватрено рече капетану. Наредба беше јасна. Брод се није смео вратити.
− Имамо много времена, тако ти Христа! Гледај! − Блекторн упре
прстом у празну набијену земљу и на док где су ронини јуначки
сачекали Сиве.
Но, Јабу одмахне главом.
Сад је размак износио тридесет метара, а Блекторнов мозак је
вриштао: Шта је теби? Па то је Бунтаро, њен муж!
− Не можеш га пустити да погине, он је наш! − викао је на Јабуа и
на брод. − Он! Бунтаро! − Појури капетану. − Натраг! Исоги! − Но, овај
пут поморац беспомоћно одмахне главом. Држао се курса, а веслачки
надзорник и даље је ударао у велики бубањ.
Блекторн појури до Торанаге који му је окренуо леђа и мотрио обалу
и пристаниште. Одједном се пилоту испрече четири самураја-
телохранитеља, уздигнутих мачева. Довикнуо је:
− Торанага-сама! Дозо! Наредите да се брод врати! Тамо! Дозо!
Молим вас! Вратите се!
 − Ије, Анђин-сан. − Торанага покаже сигналне бакље у замку и док
па му опет одлучно окрене леђа.
− Чуј, ти одвратна кукавице… − започне Блекторн, али умукне. Тад
појури на бродску ограду па се нагне. − Плиииивај! − заурла и размаше
се. − Пливај, тако ти Христа!
Бунтаро схвати. Усправи девојку, нешто јој рече и готово је довуче
до ивице пристаништа, али она врисне и пред њим паде на колена.
Очигледно није знала да плива.
Блекторн је очајнички мотрио палубу. Немају времена да спусте
чамац. Предалеко је да баце конопац. Нема довољно снаге да отплива
тамо и натраг. Нема појаса за спашавање. Као последњој нади притрчи
најближим веслачима, двојици на великом веслу и оној двојици
насупрот њима, те их заустави. За трен сва весла на левом боку изгубе
ритам. Весло је ударало о весло. Галија се неспретно занела. Ударци
бубња престану, а Блекторн покаже веслачима шта жели.
Приђу два самураја да га онемогуће, али Торанага их зовне натраг.
Блекторн и четворица помораца заједнички завитлају весло изнад
ограде као стрелу. Неко време је летело, а онда запливало по води, а од
замаха је стигло до пристаништа.
Тад са дока одјекне победнички поклич. Из града су нагрнула
појачања Сивима, па иако су самураји-ронини задржавали дотадашње
нападаче, беше само питање времена кад ће зид бити пробијен.
− Напред! − викне Блекторн. − Исогииии!
Бунтаро подигне девојку, покаже јој весло па онда брод. Слабашно
се наклонила. Отпустио ју је и сву пажњу посветио боју, чврсто
усадивши на пристаниште своје крупне ноге.
Девојка зовне према броду. Јави јој се женски глас и она скочи.
Главом пробије површину воде. Довукла се до весла и шчепала га.
Лако је носило њену тежину и она се бацакала према броду. Захвати је
талас, она га спретно избегне и примакне се галији. Тад од страха
изгуби ослонац и весло јој исклизне. Један тренутак се отимала на
површини, а онда нестала у мору. Више се није појавила.
Сад је на пристаништу стајао само Бунтаро. Посматрао је ток боја.
Нова појачања Сивима, међу њима и коњица, надирала је са југа и знао
је да ће док ускоро запљуснути људско море. Брижно је проучавао
северно, западно и јужно. Тад окрене леђа битки и дође на сам крај
дока. Галија је била на сигурности, удаљена од дока седамдесет
метара. Непомично је чекала. Сви рибарски чамци одавно су побегли
одатле па чекали на обе стране луке, што су могли даље, а њихова
светла у ноћи деловала су као мачје очи.
Дошавши на крај пристаништа, Бунтаро скине кацигу, лук, тоболац
и горњи део оклопа па их положи поред себе. Посебно стави исукани
убилачки мач и исукани кратки мач. Тада, го до појаса, диже своју
опрему па је баци у море. Достојанствено је проучавао убилачки мач, а
онда га снажно завитлао далеко у дубине. Нестане, готово без пљуска.
Свечано се наклонио галији и Торанаги који је одмах дошао на крму
одакле је могао боље да види. Узвратио је наклон.
Бунтаро клекне и помно положи на камен пред собом кратки мач.
На трен на сечиву бљесне месечина. Непомично је стајао наспрам
галије, готово као да је удубљен у молитву.
− Ког врага чека? − прогунђа Блекторн на галији која је била језиво
тиха без бубњања. − Зашто не скочи и не заплива?
− Припрема сепуку. − Крај њега стајаше Марико. Придржавала ју је
млада жена.
− Исусе, Марико, јесте ли читави?
− У реду је! − рече. Једва га је слушала. Лице јој беше упало, али
зато нимало мање лепо. Видео јој је груб завој на левој мишки крај
рамена где јој је био поцепан рукав. Рука јој је почивала на повезу
направљеном од кимона. Повез је био крвав, а низ руку је текла крв.
− Тако сам сретан… − Тад му сине што је она управо рекла. −
Сепуку? Зар ће се убити? Зашто? Има много времена да стигне до нас!
Ако не зна пливати, гле, тамо је весло које ће га лако издржати. Ено
тамо, уз пристаниште, видите ли? Не видите?
− Да, али мој муж зна пливати, Анђин-сане − рекла је. − Сви
официри господара Торанаге морају… морају научити… он то упорно
захтева. Но, одлучио је да не плива.
− Христа вам, а зашто?
Одједном на обали избије лудило, опали неколико мускета и зид
беше пробијен. Неки самураји-ронини устукну и опет започне борба
прса о прса. Овај пут је непријатељски напад био задржан и одбијен.
 − Викните му да плива, бога вам!
− Неће он пливати, Анђин-сане. Спрема се да умре.
− Ако жели умрети, Христа му, зашто не оде тамо? − Блекторн
упери прст према бојишту. − Зашто не помогне својим људима? Ако
жели умрети, зашто не умре у боју, као мушкарац?
Марико није скидала поглед са дока, ослоњена на младу жену.
− Зато што би могли да га заробе, а могли би га заробити и ако
заплива, а тад би га непријатељи показивали обичном свету, срамотили
га и радили му грозне ствари. Самурај не може пасти у
заробљеништво, а да остане самурај. То је највећа срамота, кад га
зароби непријатељ, па мој муж ради оно што мора да учини мушкарац,
самурај. Самурај достојанствено гине. Чему самурају служи живот?
Ни за шта. Целог живота трпимо, нех? Његово је право и дужност да
умре часно, пред сведоцима.
− Глупог ли губитка! − промрси Блекторн кроз зубе.
− Будите с нама стрпљиви, Анђин-сане.
− А зашто да будем стрпљив? Да чујем нове лажи? Зашто ми не
верујете? Зар нисам то заслужио? Лагали сте, је ли? Правили сте се да
губите свест, то је био знак. Је ли? Питао сам вас, а ви сте лагали.
− Наређено ми је… било је то наређење да заштити вас. Наравно, ја
вам верујем.
− Лагали сте − рече он, знајући да је неразуман, али није га била
брига. Гнушао се сулудог непоштовања живота, жудио за сном и за
миром, гладан своје хране, свога пића, свога брода и својих људи. −
Сви сте ви животиње! − рече енглески иако је знао да нису. Удаљи се.
− Шта је рекао, Марико-сан? − запита млада жена која је тешко
прикривала гађење. Била је за пола главе виша од Марико, крупнијих
костију, четвртастог лица и ситних оштрих зубића. Имала је
деветнаест година, звала се Усаги Фуђико, а била је Марикина рођака.
Марико јој објасни.
− Грозан човек! Каква неотесаност! Одвратно, нех? Како можете
издржати његову близину?
− Зато што је спасао част нашег господара. Да није било његовог
јунаштва, сигурна сам да би господар Торанага био заробљен. Сви
бисмо били заробљени! − И оне задрхте.
− Богови нас чували те срамоте! − Фуђико пребаци поглед на
Блекторна који се на палуби ослањао о бродску ограду и буљио на
обалу. На трен га је проучавала. − Изгледа као златни мајмун плавих
очију, створење за плашење деце. Грозан, нех? − Фуђико протрне,
сметне га с ума па опет погледа Бунтара. Након тренутка изјави: −
Завидим вашем мужу, Марико-сан.
− Да − тужно одговори Марико. − Штета што нема помоћника.
Према обичају би приликом сепукуа увек присуствовао још један
самурај. Стајао би мало иза клечећег човека, да му једним јединим
замахом одруби главу, пре него што агонија постане несносна и
несавладива па човека осрамоти на том врхунском тренутку у животу.
Без помоћи је мало људи успевало умрети − без срамоте.
− Карма − рече Фуђико.
− Да, жалим га. Тога се једино и бојао, да буде без помагача.
− Ми смо сретније од мушкараца, нех? − Самурајке би починиле
сепуку заривши нож у грло па помоћ им није била неопходна.
− Да − рече Марико.
Ветар донесе крике и бојне покличе па им то скрене пажњу.
Одбрамбени бедем је опет био пробијен. Мала група од педесет
Торанагиних самураја-ронина дојури им у помоћ са севера, а међу
њима и неколико коњаника. Пробој је опет био крваво и непоштедно
задржан, нападачи одбијени и још је мало добијено на времену.
А чему ће вам то време?, горко се запита Блекторн. Торанага је сада
на сигурном. На мору. Све вас је издао.
Опет одјекне бубањ, весла засеку море. Утоне прамац и почне
пресецати таласе, појави се иза крме бразда у мору. А горе на зидинама
замка још су гореле сигналне ватре. Готово цео град је био будан.
Главнина Сивих сручи се на док. Блекторн погледа Бунтара.
− Јадни копилане! − опсује на енглеском. − Јадни глупи копилане!
Окрене се па пређе преко моста и главне палубе. Стане на прамац да
гледа плићаке испред себе. Нико осим Фуђико и капетана није запазио
да је он отишао са крме.
 Веслачи су упирали послушно и сложно па је брод лепо одмицао.
Море је било мирно, а ветар повољан. Блекторн осети укус соли и
препороди се. Тад опази како бродови закрчују излаз из луке, миљу и
по испред њих. Да, рибарске бродице, али пуне самураја.
− Упали смо у клопку − гласно ће он, наслутивши да је то
непријатељ.
Читав брод се трзне. Сви који су пратили борбу на обали промене
положај, сви као један.
Блекторн се осврне. Сиви су мирно чистили док док су остали без
журбе ишли према пристаништу ка Бунтару. Но, четири Смеђа јахача
галопирала су са севера по утабаној земљи, а вођа је са собом вукао
празног коња. Успентрао се по широким каменим степеницама
пристаништа с тим празним коњем и појурио уз обалу, док су
преостала тројица навалила према надирућим Сивима. Окрете се и
Бунтаро, али остао је клечати, а кад је човек иза њега обуздао коња,
махне му да оде па обема рукама подигне нож уперивши према себи
сечиво. Торанага сместа стави шаке око уста и кликне:
− Бунтаро-сане! Иди с њима, покушај побећи!
Поклик се пренесе преко таласа, понови се, а онда га Бунтаро јасно
зачу. Оклевао је, шокиран, уздигнутог ножа. Поновни повик, упоран и
заповеднички. Бунтаро се с напором повуче од смрти и ледено осмотри
живот и бекство који му беху наређени. Погибија беше велика. Боље да
овде погинем, рече самоме себи. Зар Торанага то не зна? Овде је часна
смрт. А тамо, готово сигурно заробљеништво. Куда да бежим? Три
стотине рија, све до Еда? Сигурно ће ме заробити!
У мишици осети снагу, виде чврсти бодеж, оштар попут игле, како
без дрхтаја лебди близу његовог голог трбуха. Чезнуо је за коначном,
откупљујућом агонијом смрти. Коначно смрт да га избави од свих
срамота! Од срамоте што је његов отац клекнуо пред Торанагиним
барјаком, а морао је остати веран Таиковом наследнику Јаемону, на
шта се био заклео. Од срамоте што је побио толике људе који су часно
служили Таику против узурпатора Торанаге. Срамоте због жене
Марико и свог јединца који су заувек осрамоћени, син због мајке, а она
због свога оца, издајице и убице Акечија Ђинсаја. И срамоте што зна
да је због њих и на његовом имену вечна љага.
Колико сам хиљада агонија претрпео због ње?
 Његова је душа дозивала заборав који је сад био тако близу, лаган и
частан. Следећи ће живот бити бољи. Како би могао бити гори?
И уз све то, одложио је нож и послушао, бацивши се опет у бездан
живота. Његов господар наредио је ову крајњу патњу и одлучио му
ускратити покушај да наде спокој. А шта друго преостаје самурају
осим послушности?
Скокне, вине се у седло, притисне пете коњу у бок и побегне заједно
с оним Смеђим. Из ноћи изјашу нови коњаници-ронини да им заштите
одступницу и да сасеку прве надолазеће Сиве. Тад и они нестану, а
неколицина Сивих коњаника даде се за њима у потеру.
Бродом се заори смех.
Торанага је од радости ударао песницом по огради, а Јабу и
самураји грохотом су се смејали. Па и Марико.
− Један је побегао, но што је са свим оним погинулим? − гневно
дрекне Блекторн. − Погледајте на обалу! Тамо сигурно лежи три-
четири стотине лешева. Погледајте њих, тако вам Христа!
Али његов повик није продро кроз смех.
Тад из осматрачнице на десном боку одјекне алармни поклич и смех
замре.

26
− Можемо ли се пробити кроз њих, капетане? − мирно ће Торанага.
Гледао је поређане рибарске бродице пет стотина метара испред њих и
онај уски простор који су између себе оставиле.
− Не, господару.
− Нема нам друге − јави се Јабу. − Не можемо ништа друго.
Погледа уназад према окупљеним Сивима који су чекали на обали и
на пристаништу, а ветар је доносио њихове ослабљене подругљиве
увреде. Сад су Торанага и Јабу били на крменој палуби. Утихнуо је
бубањ и галија је благо поигравала на мирном мору. Сви на броду су
чекали каква ће одлука пасти. Знали су да су притешњени. На обали
пропаст, испред њих пропаст. А и чекање је пропаст. Мрежа ће се све
више скупљати и пашће у заробљеништво. По потреби Ишидо може
данима чекати.
 Јабу је сав кипио. Да смо одмах појурили према излазу из луке,
уместо што смо непотребно трошили време на Бунтара, сад бисмо већ
били изван опасности на пучини, рекао је самом себи. Торанага губи
главу. Ишидо ће мислити да сам га издао. Не могу ништа предузети,
осим ако се не пробијемо бојем, па и тад се морам борити за Торанагу,
а против Ишида. Ништа ја ту не могу! Осим да Ишиду однесем
Торанагину главу, нех? Тако бих постао регент и добио бих Кванто,
нех? А након шест месеци, уз помоћ самураја с мускетама, зашто да не
будем и председник Регентског већа? А зашто не оно највише?
Уклонити Ишида и постати врховни генерал наследника, господар-
заштитник и гувернер замка Осаке, надзорник целокупног
баснословног богатства у кули, са власти у царству за време Јаемонове
малолетности, а након тога други властодржац, одмах иза Јаемона.
Зашто не?
Или и најкрупнија награда. Шогун. Уклони Јаемона и постаћеш
шогун!
Све то за једну једину главу и уз наклоност богова!
Јабуова су колена клецала док су његове тежње расле. То је тако
лако остварити, помислио је, али нема начина да узмем главу и
побегнем. Засад још не!
− Наређујем: сви на борбене положаје! − најзад заповеди Торанага.
Док је Јабу преносио наређења, а самураји се припремали, Торанага
скрене пажњу на варварина који је још стајао поред крмене палубе где
је застао кад је одјекнуо аларм, ослоњен на главни јарбол.
О, кад бих га могао разумети, помисли Торанага. На трен је тако
храбар, а за трен тако слаб. Часак је тако драгоцен, а следећи тако
некористан. На трен убица, а следећи трен кукавица. Часак послушан,
а затим опасан. Он је и мушко и женско, Јанг и Јин. Саздан је од
супротности, непредвидљив.
Торанага га је пажљиво проучавао за време бекства из замка, за
време заседе, а и после. Од Марико, капетана и од осталих чуо је шта
се догодило за време борбе на броду. Био је сведок запањујућег гнева
пре неколико тренутака, а затим, кад је Бунтара отправио, чуо је врисак
и замагљеним очима видео је искежену ружноћу на лицу тог човека. А
после, уместо смеха − само гнев.
 Зашто се не смејеш кад су непријатеља надмудрили? Зашто се не
смејеш да из себе испразниш трагедију када карма прекида дивну смрт
правог самураја, када карма изазива беспотребну смрт лепе девојке?
Па, ми се једино кроз смех сједињујемо са боговима, па тако можемо
отрпети овај живот и победити сав ужас, губитке и патњу овде на
земљи! Као вечерас, док смо гледали како се сви ови храбри људи
сусрећу са својом судбином овде, на овој обали, ове благе ноћи, и све
то услед карме утврђене још пре хиљаду живота. Или можда само пре
једног живота!
Па зар није истина да само кроз смех можемо остати људи?
Зашто пилот не схвата да и њиме управља карма, као и са мном, као
и свима нама. Као што је управљала и са тим Исусом Христом, јер,
истини за вољу, беше његова судбина да умре осрамоћен као обичан
злочинац с најобичнијим злочинцима, на оној гори о којој причају
варварски свештеници.
Све је карма!
Баш је варварски разапети човека на дрво и чекати да умре! Они су
гори од Кинеза који уживају у тортури.
− Питај га, Јабу-сане! − заповеди Торанага.
− Господару?
− Питај га, Јабу-сане. Пилота. Није ли ово поморска битка? Зар ми
ниси рекао да је пилот на мору генијалан? Но, да видимо јеси ли у
праву. Нека се докаже!
Јабуова уста постадоше напета окрутна црта. Торанага осети његов
страх, што га одушеви.
− Марико-сан − зарежи Јабу. − Питај пилота како да се извучемо,
како да се пробијемо кроз оне бродове!
Марико се послушно макне од ограде. Млада жена ју је још увек
придржавала.
− Не, сад ми је сасвим добро, Фуђико-сан − рече она. − Хвала.
Фуђико је пусти и са гађењем погледа Блекторна.
− Рекао је: Топовима, Јабу-сане! − одврати Марико.
− Реци да смисли нешто боље ако жели сачувати главу!
 − Морамо бити стрпљиви с њим, Јабу-сане − прекине га Торанага. −
Марико-сан, уљудно му реци: ’На жалост, немамо топова. Зар не
постоји други начин да се пробијемо? Копном је немогуће!’ Тачно
преведи оно што он одговори. Тачно!
Марико га послуша.
− Жалим, господару али он каже ’Не’. Тек толико! ’Не’. Неуљудно!
Торанага помакне појас па се испод оклопа почеша тамо где га је
сврбело.
− Онда добро − расположено ће он. − Анђин-сан каже топови, а он
је стручњак, па нека буду топови. Капетане, иди онамо! − Кратким
жуљевитим прстом злурадо покаже на фрегату. − Спреми људе, Јабу-
сане. Ако ми јужни варвари не позајме своје топове, онда ћете их
морати освојити. Хоћете ли?
− С јако великим задовољством − тихо ће Јабу.
− Имао си право, генијалан је он.
− Па решење сте ви нашли, Торанага-сане.
− Лако је наћи решење кад имаш одговор, нех? Какво је решење за
замак Осаке, савезниче?
− Не постоји. У томе је Таико био савршен.
− Да. Какво је решење за издају?
− Јасно, срамотна смрт. Не разумем зашто ме то питате.
− Пало ми на памет, савезниче. − Торанага осмотри Блекторна. − Да,
паметан је он. Мени су паметни људи јако потребни. Марико-сан, хоће
ли ми варвари дати своје топове?
− Наравно. Зашто не би? − Није ни у сну помислила да их не би
дали. Још је била пуна страха за Бунтара. Било би много боље да му је
допустио да тамо умре. Зашто излаже опасности његову част? Питала
се зашто је у задњи трен Торанага наредио Бунтару да побегне
копненим путем. Торанага му је исто тако лако могао наредити да
отплива до брода. Било би то много сигурније, а времена су имали
много. Могао му је то наредити и кад је Бунтаро тек стигао на врх
пристаништа. Зашто је чекао? Њено најтајновитије ’ја’ одговори јој да
је њихов господар сигурно имао јако добар разлог што је чекао и што
је тако наредио.
 − А ако не дају? Јеси ли спремна да убијеш хришћане, Марико-сан?
− упита Торанага. − Зар то није њихов најглупљи закон? ’Не уби!’
− Тако је, али за вас, господару, радо ћемо у пакао, муж, син и ја.
− Да, ви сте прави самураји и нећу заборавити да си се латила мача
да мене одбраниш.
− Молим вас, не захваљујте ми. Ако сам и најнезнатније
припомогла, била је то моја дужност. Ако се икога исплати сетити,
молим вас нека то буду мој муж или мој син. Они су вам вреднији.
− Тренутно си ми вреднија ти. Могла би бити још вреднија.
− Реците како, господару, и биће учињено.
− Удаљи странога Бога.
− Господару! − Лице јој се следи.
− Удаљи свога Бога! Та ти је верност сувишна!
− Мислите, да постанем богоотпадница, господару? Да се одрекнем
хришћанства?
− Да, ако не знаш тога Бога ставити тамо где му је место, у задњи
део свога духа, а не у предњи.
− Молим вас, опростите, господару − дрхтаво ће она − али моја вера
никад није ометала моју оданост према вама. Увек сам веру сматрала
личном, све време. Како сам вас изневерила?
− Још ниси, али хоћеш.
− Реците шта морам учинити да вам угодим.
− Хришћани ће можда постати моји непријатељи, нех?
− Ваши непријатељи су и моји непријатељи, господару.
− Сад су свештеници против мене. Можда свим хришћанима нареде
да против мене ратују.
− Они то не могу учинити, господару. Они заступају мир.
− А ако и даље буду против мене? Ако хришћани са мном зарате?
− Никад се нећете морати бојати за моју оданост. Никада!
− Можда тај Анђин-сан говори истину, а твоји свештеници имају
лажљиве језике.
− Има добрих и лоших свештеника, господару, али ви сте мој
господар.
 − Врло добро, Марико-сан − рече Торанага. − То ћу прихватити!
Наређујем ти да се спријатељиш с тим варварином, да научиш све што
он зна, да ми јављаш све шта он каже, да научиш мислити попут њега,
да ништа не ’исповедаш’ о ономе што радиш, да се са сумњом
односиш према сваком свештенику, да ми јављаш све шта те
свештеници питају или оно шта ти говоре. Твој Бог се мора сместити
негде између, негде другде, или нигде.
Марико макне с очију прамен косе.
− Све то могу учинити, господару, па ипак остати хришћанка. Кунем
се!
− Добро. Закуни се тим хришћанским Богом.
− Кунем се Богом!
− Добро. − Торанага се окрене и кликне: − Фуђико-сан!
− Да, господару?
− Јеси ли са собом повела и слушкиње?
− Јесам, господару. Две.
− Дај једну Марико-сан. Другу пошаљи по ’ча’.
− Има сакеа, ако желите.
− ’Ча’! Јабу-сане, хоћеш ли ’ча’ или саке?
− Молим ’ча’.
− Анђин-сану донеси саке.
Светло бљесне на малом златном распелу које је висило Марики око
врата. Видела је како Торанага буљи у то.
− Жели… желите да га не носим, господару? Да га бацим?
− Не − рекао је. − Носи га као подсетник на твоју заклетву.
Сви су гледали фрегату. Торанага на себи осети нечији поглед па се
осврне. Виде круто лице, хладне плаве очи и осети мржњу. Не, не
мржњу него сумњу. Како се варварин усуђује сумњати у мене?,
помислио је.
− Питај Анђин-сана зашто није једноставно рекао да на варварском
броду има много топова? Па могу да нас извуку из клопке!
Марико преведе. Блекторн одговори.
 − Рекао је… − Марико је оклевала па журно надодала: − Молим вас,
опростите, рекао је: ’Корисно му је да мућне својом главом!’
Торанага се насмеја.
− Захвали му на томе, његова глава била је јако корисна. Надам се да
ће му остати на раменима. Реци му да смо сад изједначени.
− Он каже: ’Не, нисмо изједначени, Торанага-сама, али дајте ми мој
брод и моју посаду па ћу почистити мора од свих непријатеља.’
− Марико-сан, мислиш да је мислио и на мене као и остале, Спанце
и јужне варваре? − питање беше олако постављено.
Лахор јој дуне у очи праменове косе. Уморно их је склањала.
− Не знам, јако жалим. Можда да, можда не. Желите ли да га питам?
Жао ми је али он је… врло чудан. Бојим се да га не разумем. Уопште
не!
− Имамо много времена. Да. Он ће нам се већ на време открити.
***
Блекторн је видео како фрегата мирно скида конопце који су је
везивали за док, истог трена кад су отрчали Сиви пратиоци. Гледао је
како спушта у море чамац који је убрзо одвукао брод од дока у дубоко
море. Сад је фрегата била у дубини, неколико метара од обале, на
сигурном. Придржавало ју је прамчано сидро, а боком је била окренута
обали. Беше то нормалан маневар свих европских бродова у страним
или непријатељским лукама кад би им на обали запретила опасност.
Знао је и то да, иако нема, нити је било, никаквог приметног комешања
на палуби, сад су вероватно већ спремни сви топови, раздељене
мускете, у изобиљу има картеча, топовских кугли и танади спојене
ланцем. Сабље чекају у корицама, а горе у конопцима су наоружани
људи. Очи сигурно проучавају све тачке на видику. Приметили су кад
је галија скренула с курса. Два велика крмена топа тридесетфунташа,
уперена у њих, вероватно су за њих припремљена. Португалске
тобџије су били најбољи на свету, одмах на другом месту, иза Енглеза.
Они сигурно знају за Торанагу, са горчином је помислио, зато што
су паметни па су вероватно запитали своје носаче или Сиве због чега
сва та гужва. Или су им добога проклети језуити који све знају, већ
јавили о Торанагином бекству, и о мени.
 Осети како му се јеже кратке длаке на врату. Сваки од тих топова
може нас разнети у пакао! Да, али нисмо у опасности јер је на броду
Торанага. Богу хвала што је ту Торанага.
− Господар пита какав је ваш обичај кад се желите приближити
ратном броду? − јави се Марико.
− Да имамо топове, испалили бисмо поздравну салву. А може се
сигнализирати и заставицама и тражити дозвола да пристанемо уз бок.
− Господар пита: А шта ако немате заставице?
Иако су још били изван топовског домета, Блекторну се већ чинило
као да седи на бурету барута, иако су топовска окна још била
затворена. Брод је на боковима главне палубе носио по осам топова, и
два на крми и два на прамцу. Еразмо би га без сумње могао освојити,
помислио је, само кад би имао праву посаду. Радо бих га освојио!
Пробуди се, престани маштати! Нисмо на Еразмоу него на овој галији
крмачиног трбуха, а онај португалски брод је наша једина нада. Под
заштитом његових топова ми смо сигурни. Захвали својој срећи што је
ту Торанага.
− Реците капетану нека на главни јарбол развије Торанагину заставу.
То ће бити довољно, сењора. Деловаће службено, а они ће знати ко је
на броду, али кладио бих се да већ знају.
То ураде одмах. Сад се свима на галији самопоуздање повећа.
Блекторн запази промену. И он се под заставом боље осећао.
− Господар пита како ћемо им јавити да желимо доћи уз њих!
− Реците му да без сигналних заставица има два избора: да чека
изван топовског домета па да пошаље на тај брод изасланике у чамцу
или пак да им се примакнемо толико да се можемо дозивати.
− Господар пита, шта ви саветујете?
− Да одмах станемо уз фрегату. Немамо разлога за опрез. На броду
је господар Торанага, најзначајнији даимјо у целом царству. Наравно
да ће нам брод помоћи и… О, Исусе Боже!
− Сењор?
Није одговорио па је на брзину превела оно што је малочас рекао и
чекала следеће Торанагино питање.
 − Господар пита шта ће фрегата учинити! Молим вас, објасните
своју мисао као и разлог због којег сте застали.
− Одједном сам схватио да је он сад заратио са Ишидом, је ли?
Можда фрегата неће бити склона томе да му помогне.
− Наравно да ће му помоћи.
− Не. Која је страна Португалцима кориснија? Господар Торанага
или Ишидо? Ако мисле да им је кориснији Ишидо, послаће нас из мора
у пакао.
− Незамисливо је да Португалци запуцају на било који јапански
брод − изненада ће Марико.
− Верујте ми да ће они запуцати, сењора. А кладим се да нас она
фрегата неће пустити да станемо уз њу. Ја то не бих дао да сам њен
пилот. Исусе! − Блекторн се запиљи на копно.
Сад су Сиви уз псовке отишли са дока и ширили се обалом. Тамо
немамо никаквих изгледа, помислио је. А рибарске бродице још
злоћудно затварају излаз из луке. Ни тамо немамо изгледа!
− Реците Торанаги да постоји само један начин да изађемо из луке, а
то је да се надамо да дође олуја. Можда бисмо је могли прећи, а
рибарске бродице је не би издржале. Тада бисмо се провукли кроз
блокаду!
Торанага запита капетана, који је подробно одговарао, а тада ће
Марико Блекторну:
− Господар пита: Мислите ли да ће бити олује?
− Мој нос каже да ће бити, али тек за који дан. За два-три дана.
Можемо ли дотле чекати?
− То вам каже нос? Зар олуја има мирис?
− Не, сењора, али то се тако каже. Торанага се замисли, а онда изда
наредбу.
− Приближићемо им се тако да се можемо дозивати, Анђин-сане.
− Онда му реците да им се примакне равно с крме. Тако ћемо им
бити најмања мета. Реците му да су они издајице… Знам какве су то
тешке издајице кад су угрожени њихови интереси. Гори су од
Холанђана! Ако тај брод помогне Торанаги да побегне, Ишидо ће се
окомити на све Португалце, а они неће желети да се излажу толикој
опасности.
− Господар каже да ћемо ускоро добити одговор.
− Ми смо без одбране, сењора. Против оних топова ми немамо
никаквих изгледа. Ако је онај брод непријатељски, па и ако је само
неутралан, потонућемо.
− Господар каже: Да, али ваша ће дужност бити да их наговорите да
нам буду склони.
− Како ћу успети у томе? Ја сам им непријатељ!
− Господар каже, у рату и у миру добар непријатељ може бити
вреднији него добар савезник. Он каже да ви сигурно знате њихове
мисли, већ ћете нешто смислити како да их наговорите.
− Једини сигуран начин је сила.
− Добро. Слажем се, каже мој господар. Молим вас, реците ми како
ћете заузети тај брод? Захтевам да ми дају своје топове на употребу.
Јако жалим, зар то није јасно, Анђин-сан?
***
− А ја опет кажем да ћу брод одувати с воде! − изјави заповедник
експедиције Фериера.
− Не − одговори Дел’Акуа гледајући галију са крме.
− Нишанџија, је ли већ у домету?
− Није, дон Фериера − одврати главни тобџија. − Још није!
− Зашто нам иначе прилазе, ако не из непријатељских побуда,
еминенцијо? Зашто једноставно не побегну? Пут им је слободан.
Фрегата је била предалеко од изласка из луке па нико није могао
опазити густу мрежу рибарских бродица које су се окупиле у заседу.
− Ништа не рескирамо, еминенцијо, а све можемо добити − рече
Фериера. − Правимо се да нисмо знали да је на броду Торанага.
Мислили смо да се разбојници… разбојници на челу с гусаром
јеретиком, спремају да нас нападну. Без бриге, лако ћемо ми њих
изазвати кад нам дођу на домет.
− Не! − нареди Дел’Акуа. Отац Алвито окрете се од ограде.
− Галија вије Торанагину заставу, заповедниче!
 − Лажне боје! − подругљиво одговори Фериера. − Најстарија
поморска варка на свету. Торанагу нисмо видели. Можда није на броду.
− Не.
− Тако ми смрти Божје, рат би био катастрофа! Осујетио би, а можда
и потпуно упропастио, овогодишњу пловидбу Црног брода. Ја то не
могу допустити! Не трпим да се ишта у то меша!
− Наше су финансије у горем положају од ваших, Фериера! − одсече
Дел’Акуа. − Ако ове године не буде трговине, црква ће пасти под
стечај, јасно? Већ три године не примамо никаква средства из Гое нити
из Лисабона, а прошлогодишњи губитак… Боже, дај ми стрпљивости!
Боље него ти, знам шта је на коцки. Одговор гласи: Не!
Родригес је болно седео на бродској столици. Нога у удлаги
почивала му је на обложеном држачу привезаном близу сталка за
компас.
− Заповедник експедиције има право, еминенцијо. Зашто би нам
галија пришла ако нешто не смера? Зашто не бежи, а? Еминенцијо,
овде имамо упишану прилику.
− Да, а то је војна одлука − рече Фериера. Алвито се оштро окрене
према њему.
− Не, у овоме је судија његова еминенција, заповедниче! Не смемо
наудити Торанаги. Морамо му помоћи!
− Десетак пута сте ми говорили − јави се Родригес − кад почне овај
рат, потрајаће вечно. А рат је почео, зар не? Видели смо кад је почео.
То ће шкодити трговини. Ако умре Торанага, рат је завршен, а сви
наши интереси су осигурани. Ја кажем да одувате брод у пакао!
− Уједно ћемо се решити и јеретика − надовеже Фериера мотрећи
Родригеса. − Спречићете рат у славу Бога, а још један јеретик отићи ће
на муке паклене.
− Било би то неовлашћено уплитање у њихову политику − одврати
Дел’Акуа прећутавши прави разлог.
− Ми се непрестано уплићемо. Дружба Исусова по томе је позната.
Нисмо ми припросте тупоглаве сељачине!
− Нисам вам то ни рекао. Но, док сам ја на броду, нећете потопити
ону галију.
 − Онда изволите на копно.
− Што архиубица пре погине, то боље, еминенцијо! − рече
Родригес. − Он или Ишидо, свеједно! Обојица су пагани, а ниједном не
можемо веровати. Заповедник експедиције има право. Никад нам се
више неће пружити оваква прилика. А шта је са нашим Црним
бродом?
Родригес је био пилот, с правом на петнаестину свеукупне добити.
Прави пилот Црног брода умро је пре три месеца у Макау од кинеских
богиња, па су Родригеса повукли с његовог брода Санта Тереса на
нови положај, на његову силну радост. Службени разлог беху богиње,
туробно се присети Родригес, иако су многи говорили да је неки ронин
ножем убио пилота у тучњави у јавној кући. Бога му, ово је моја велика
прилика. Ништа ми је неће ометати!
− Прихватам пуну одговорност − јави се Фериера. − То је војна
одлука. Умешани смо у домородачки рат. Мој брод је у опасности. −
Опет се окрене главном тобџији. − Јесу ли већ у домету?
− Па, дон Фериера, зависи од тога шта желите. − Главни тобџија
дуне на крај фитиља који се зажари и заискри. − Сад бих им могао
разнети прамац, или крму, или их погодити усред галије, шта вам је
драже. Но, ако желите да погине неки човек, неки одређени човек,
онда ће за који трен доћи у домет да га убијем.
− Желим да погине Торанага. И онај јеретик.
− Мислите пилота Ингелеса?
− Да.
− Неко ће морати да ми покаже Јапанца. Пилота ћу без сумње
препознати.
− Ако пилот мора погинути − рече Родригес − да ми убијемо
Торанагу и обуставимо рат, ја сам за то! Иначе би требали да га
поштедимо.
− Он је јеретик, непријатељ наше земље, гнусоба, а већ нам је задао
више јада него змијско гнездо.
− Већ сам нагласио да је Ингелес у првом реду пилот и у задњем
реду пилот, и то један од најбољих на свету.
− Зар пилоти морају уживати посебне повластице? Па и јеретици?
 − Да! Бога му! Требали бисмо га употребити као што они
употребљавају нас. Била би добога штета да убијемо такво искуство.
Без пилота нема ни упишаног царства, ни трговине! Бога му, без мене
нема ни Црног брода, ни добитка, ни повратка кући, па је моје
мишљење важно, Бог проклео…
− Ој, ви на крми! − одјекне повик из коша на јарболу. − Галија
скреће с курса! − Галија је пре ишла равно на њих, а сад је за неколико
степени променила курс улево, према луци.
Родригес одмах повиче:
− Заузмите бојна места! Стража с десног бока − у снаст! Разапните
сва једра! Дижите сидро! − Људи одмах похрле да испуне наредбе.
− Шта је, Родригес?
− Не знам, заповедниче, али идемо на пучину. Она курва дебела
трбуха креће у приветрину.
− Зар је то важно? У свакој прилици можемо их потопити − рече
Фериера. − Још морамо укрцати залихе, а оци се морају вратити у
Осаку.
− Да, али непријатељ не би пловио у приветрини мога брода. Та
курва не зависи од ветра, може пловити и против ветра. Можда нас
заобилази да нас заскочи с прамца где имамо само један топ, па да се
онда закачи за нас!
Фериера се презирно насмеје.
− На броду имамо двадесет топова! А они ниједан! Мислите да ће се
онај прљави пагански свињски брод усудити да нас нападне? Ви сте
просте памети!
− Да, заповедниче, зато сам главу и сачувао. Наредио сам да Санта
Тереса исплови на пучину!
Једра су пуцкетала ослобађајући се конопаца, а ветар их надува.
Шкрипале су облице јарбола. Обе страже заузеле су на палуби бојни
став. Фрегата је кренула, али полагано.
− Напред, кучко! − пожуривао ју је Родригес.
− Спремни смо, дон Фериера − рече главни тобџија. − Имам их на
нишану. Нећу моћи дуго да их држим. Који је Торанага? Покажите ми
га!
 На галији нису гореле бакље. Једино светло била је месечина.
Галија је још била стотинак метара иза њих, али сад се окренула на
леви бок и упутила према удаљеној обали. Весла су у непрекидном
ритму зарањала и израњала.
− Је ли оно пилот? Онај високи на крмници?
− Да − одговори Родригес.
− Мануел и Педрито! Нишаните у њега и на крму! − Најближи топ
се намештао. − Ако је тај Торанага? Брзо! Кормилару, два степена
удесно!
− Два степена удесно, разумем!
Знајући да је дно песковито и да су унаоколо плићаци, Родригес је
мотрио сартије, конопце који јарболе вежу за бок брода. Сваког трена
био је спреман да савлада главног тобџију који је према обичају
заповедао крменим топовима.
− Ој, топови на левој палуби! − дрекне тобџија. − Кад испалимо,
пустићемо нека изгубе ветар. Отворите сва топовска окна и спремите
се за бочну паљбу! − Посаде топова пожуре, а сви очи скрену према
официрима на крми. И према свештеницима. − За љубав Божју, дон
Фериера, који је од њих Торанага?
− Који је, оче? − Фериера га никада није видео. Родригес је јасно
разабрао Торанагу на предњој палуби окруженог самурајима, али га
није хтео издвојити. Нека га покажу свештеници, помислио је. Напред,
оче, буди Јуда! Зашто да ми увек обавимо богињаве послове? Иако не
дајем откинутог дублона за тог паганског курвиног сина. Но, оба
свештеника су ћутала.
− Брзо, који је Торанага? − опет запита тобџија. Родригес
нестрпљиво упре прстом у њега.
− Тамо напред, онај онизак здепасти гад усред осталих паганских
гадова.
− Видим га, сењор пилот.
Посаде малко подесе топове. Фериера узе упаљач из руке
тобџијиног помоћника.
− Јеси ли нанишанио у јеретика?
− Да, заповедниче! Јесте ли спремни? Спустићу руку. То је знак!
 − Добро.
− Не уби! − разлеже се глас Дел’Акуе. Фериера се обрне према
њему.
− Они су пагани и јеретици!
− Међу њима има хришћана, па и да их нема…
− Не осврћи се на њега! − зарежи заповедник експедиције. −
Пуцаћемо кад будете спремни!
Дел’Акуа ступи пред отвор топа и препречи пут. Његов се
горостасни лик истицао на крми над наоружаним војницима који су
чекали у заседи. Рука му је почивала на распелу.
− Рекао сам? Не уби!
− Ми стално убијамо, оче! − изусти Фериера.
− Знам, а стидим се тога и молим Бога да нам опрости. − Дел’Акуа
још никада није био на крми бојног брода са топовима и мускетама, с
прстима на орозу, спремним за убијање. − Док сам ја овде, убијања
неће бити, а ја сам против убијања из заседе!
− А ако нас они нападну? И покушају заузети брод?
− Молићу Бога нека нам помогне против њих!
− Каква разлика, сада или касније?
Дел’Акуа није одговорио. Не уби, помислио је, а Торанага нам је
обећао све. Ишидо ништа.
− Дакле, заповедниче? Сад је време! − заурла главни тобџија. − Сад!
Фериера огорчено окрене свештеницима леђа, баци упаљач и оде на
ограду.
− Спремите се да одбијете напад! − повикао је. − Ако нам галија без
позива приђе на педесет метара, свима вам наређујем да је одувате у
пакао, без обзира на то шта говоре свештеници!
Родригес је био исто тако љут, али је знао да је према свештенику
беспомоћан исто као и заповедник експедиције. Не уби? Тако ти
блаженог господина Исуса, а шта је са вама? хтео је дрекнути. А ваши
аутодафеи? А инквизиција? А ваши свештеници који доносе пресуде:
’крив’, или ’вештица’, или ’сотонист’, или ’јеретик’? Сетите се само
оних две хиљаде вештица које су запалили само у Португалу оне
године кад сам отпловио у Азију! А шта је са готово сваким селом и
градом у Португалу и у Шпанији, и у доминионима, које су обилазили
и истраживали ’Бичеви божји’ (како су се поносно називали
закукуљени инквизитори), док је за њима остајао смрад изгорелог
меса? Ох, Исусе, заштити нас!
Отера страх и гнушање па се врати галији. Видео је само Блекторна.
Помисли: Ах, Ингелес, драго ми је да те видим док тамо заповедаш
тако висок и гиздав. Бојао сам се да си завршио на стратишту. Сретан
сам што си га избегао, но уз све то, срећа твоја што на броду немаш ни
један једини топ, јер онда бих те разнео са морске површине, и до
врага са свим оним што би рекли свештеници.
О, Богородице, заштити ме од злог свештеника!
***
− Хеј, Санта Тереса!
− Хеј, Ингелес!
− Јеси ли то ти, Родригес?
− Да!
− Твоја нога?
− Мајку ти твоју! − Родригеса је силно развеселио грохотан смех
који се разлегао морем које их је раздвајало. Две лађе су пола сата
маневрисале, бурдижале, мењале смер, враћале се. Галија је
покушавала ухватити приветрину, па стеснити фрегату у заветрину
обале, а фрегата је настојала добити на морском простору да, ако
зажели, исплови из луке. Но, ниједан брод није успео остварити
премоћ, а за време те трке посада на фрегати по први пут је спазила
рибарске бродице које су се нагурале на излазу из луке. Схватише шта
то значи.
− Зато он долази к нама! Ради заштите!
− Разлог више да га потопимо сад кад је у замци − рече Фериера. −
Ишидо ће нам бити вечно захвалан.
− Торанага је исувише важан. Инсистирам на томе да прво морамо
разговарати с Торанагом. Увек га можеш потопити. Он нема топова. Па
и ја знам да се само топови могу борити против топова!
Тако је Родригес пустио нека ствари стоје на мртвој тачки како би
им дао могућност да предахну. Обе лађе биле су усред луке, сигурне и
од рибарских бродица, а и једна од друге. Фрегата је треперила на
ветру, спремна да сместа појури у заветрину, а галија је увукла весла и
пловила бочно, тако близу да су се могли довикивати. Тек кад је
Родригес видео да галија увлачи сва своја весла и да се бочно окреће
његовим топовима, скренуо је у ветар како би галији омогућио да му
приђу толико да се могу дозивати. Припремио је и следећи низ
покрета. Хвала Богу, блаженом Исусу, Марији и Јосипу, ми имамо
топове, а онај гад их нема, опет помисли Родригес. Ингелес је одвише
лукав.
Лепо је супротстављати се правом стручњаку, помисли. Много
сигурније, јер нико не чини смеле грешке и нико није непотребно
рањен.
− Допуштење да дођемо на брод?
− Ко, Ингелес?
− Господар Торанага, његов тумач и чувари.
− Чувари не − тихо ће Фериера.
− Мора неке довести − рече Алвито. − То је питање образа!
− Богиње му дошле на образ! Без стражара!
− Не желим да на брод дођу самураји − сложи се и Родригес.
− Бисте ли пристали на петорицу? − запита Алвито. − Само његови
телохранитељи? Сигурно схваташ проблем, Родригес.
Родригес начас размисли па климне главом.
− Петорицу примамо, заповедниче! И ми ћемо издвојити петорицу
као ваше ’телохранитеље’ и сваког наоружати пиштољима оче, сад ви
углавите појединости. Боље да детаље договори свештеник,
заповедниче, он зна шта ће. Напред, оче, али нам реците све, шта год
се буде рекло.
Алвито приђе бродској огради и повиче:
− Лажима нећете ништа постићи! Припремите своје душе за пакао,
и ти и твоји разбојници. Имате десет минута времена, а онда ће вас
заповедник експедиције разнети у вечни пакао!
− Носимо заставу господара Торанаге! Бога ти!
− Лажна је то застава, гусару! Фериера ступи корак напред.
− На што ви циљате, оче?
 − Молим вас, будите стрпљиви, заповедниче! − рече Алвито. − То је
само ствар форме. Иначе би се Торанага заувек увредио што смо му
осрамотили заставу, а то смо и учинили. Оно је Торанага. Није то неки
обични даимјо! Можда би вам било корисно запамтити да он сам има
више војске него шпански краљ!
Јачао је ветар у снасти, узрујано су шкрипутале облице на јарболу.
Тад се на крменој палуби упале бакље и јасно видеше Торанагу. Над
таласима се заори његов глас.
− Цукку-сане! Како се усуђујеш избегавати моју галију? Нема овде
гусара. Они су у оним рибарским бродицама на изласку из луке.
Желим сместа пристати уз вас!
Алвито одврати на јапанском, глумећи запрепашћење:
− Господару Торанага, јако жалим, нисмо имали појма! Мислили
смо да је то обична смицалица. Сиви рекоше да су ронини силом
заузели галију! Сматрали смо да разбојници на челу са енглеским
пилотом плове под лажном заставом. Одмах долазим!
− Не! Ја ћу одмах доћи уз вас.
− Молим вас, господару Торанага, допустите ми да вас пратим. Овде
је мој господар отац-визитатор, а и заповедник експедиције! Они
упорно захтевају да ово поправимо. Молим вас, примите наше
извињење! − Алвито опет пређе на португалски и гласно повиче
нострому: − Спустите чамац! − А онда опет на јапанском: − Одмах
ћемо спустити чамац, господару!
Родригес је слушао гадљиву понизност у Алвитовом гласу и
размишљао да је кудикамо теже имати посла с Јапанцима него са
Кинезима. Кинези су схватали умеће ценкања, компромиса, уступака и
награда, али Јапанци беху испуњени поносом, а кад је увређен човеков
понос, и то било којег Јапанца, а не само самураја, тад је смрт била
мала одмазда за толику увреду. Но, заврши с тим, дође му да кликне.
− Заповедниче, одмах идем! − говорио је отац Алвито. −
Еминенцијо, ако и ви дођете, тај ће га комплимент увелико смирити.
− Слажем се.
− Није ли то опасно? − запита Фериера. − Могли би вас двојицу
задржати као таоце.
 − Ако буде знака издаје − рече Дел’Акуа − у име Божје вам
заповедам да уништите онај брод и све оне који на њему плове, без
обзира на то јесмо ли ми на броду или нисмо.
Сиђе са крмене на главну палубу. Величанствено су лепршали скути
његове хаљине. На почетку моста се окренуо и прекрстио се. Тад се
низ мост спусти у чамац.
Ностромо их отисне. Сви морнари беху наоружани пиштољима, а
испод ностромова седишта налазила се бачва барута − са фитиљем.
Фериера се нагне над ограду и тихо им рече:
− Еминенцијо, доведите са собом и јеретика.
− Шта? Шта си рекао? − Дел’Акуа се забављао поигравањем са
заповедником експедиције који га је смртно вређао својом непрестаном
дрскошћу, јер је − наравно − већ одавно одлучио довући Блекторна, а
имао је изврстан слух. Che stupido, помисли он.
− Доведите са собом јеретика, е? − поново викне Фериера.
Родригес на крми зачу пригушен одговор: ’Да, заповедниче!’ Запита
се: ’Какву ли смицалицу сад спремаш, Фериера?’
Тегобно промени положај на столици. Лице му беше бескрвно.
Пресецала га је бол у нози и требало му је много снаге да је издржи.
Кост је добро зарастала и − хвала ти, Богородице! − рана је била чиста.
Но, то је ипак био прелом па му је задавало муке и лагано љуљање
непокретног брода. Гуцне грог из трошне мешине која је висила на
клину сталка за компас.
Фериера га је посматрао.
− Јако боли нога?
− У реду је. − Грог је отупио бол.
− Довољно у реду да отпловимо одавде до Макаа?
− Да. И да све време водимо поморску битку. И да се на лето
вратимо, ако на то мислите.
− Да, баш на то сам мислио, пилоте. − Опет му се усне утање,
развучене у грчевит подругљив осмех. − Потребан ми је чио пилот.
− Ја сам здрав. Нога ми се лепо опоравља. − Родригес отресе бол. −
Ингелес неће добровољно доћи на наш брод. Ја не бих!
− Стотину гвинеја да се варате!
 − То је више него што зарадим за годину дана.
− Плативо кад стигнемо у Лисабон из добити од Црног брода.
− Вреди! − Ништа га неће присилити да дође на наш брод, бар не
добровољно. Богатији сам за стотину гвинеја. Ти Бога!
− Сиромашнији! Заборављате да га језуити желе овде више него ја.
− Зашто ли га они желе?
Фериера га равнодушно погледа и не одговори. И даље се
искривљено смешкао. Онда му баци мамац и рече:
− Испратићу Торанагу, да доведемо јеретика.
− Сретан сам што сам ваш друг, потребан вама и Црном броду −
рече Родригес. − Не бих желео да вам будем непријатељ.
− Драго ми је да се разумемо, пилоте. Најзад!
***
− Потребна ми је пратња из ове луке. Брзо ми је потребна! − рече
Торанага Дел’Акуи преко тумача Алвита. Уз њих је била Марико. И
Јабу. Стајао је на палуби галије, а Дел’Акуа испод, на главној палуби,
до њега Алвито, али и овако су им очи биле готово у истој висини. −
Или, ако желите, ваш бојни брод може ми склонити с пута оне
рибарске бродице.
− Опростите, али био би то недопустив непријатељски чин који ви
не би… не би препоручили фрегати, господару Торанага! − рече
Дел’Акуа, обраћајући му се директно јер је, као и увек, сматрао
Алвитов превод непоузданим. − Било би то немогуће! Отворен ратни
чин.
− Шта онда предлажете?
− Молим вас, вратимо се на фрегату. Питаћемо заповедника сад кад
знамо у чему је ваш проблем, он ће већ наћи решење. Он је војник, а
ми нисмо.
− Доведите га овамо.
− Биће вам брже да ви тамо одете, господару. Наравно, велику част
ћете нам указати.
Торанага је знао стање ствари. Пре свега неколико минута видели су
нове рибарске бродице пуне стрелаца. Кретале су са јужне обале. Сад
су, истина, били изван опасности, али беше јасно да ће им за сат
времена излазак из луке закрчити непријатељи.
А знао је да избора нема.
− Опростите, господару − објаснио му је малопре Анђин-сан у току
неуспеле потере. − Не успевам да се приближим фрегати. Родригес је
исувише лукав. Могу зауставити његово бекство ако ветар настави, али
не могу га намамити у замку, осим ако не учини грешку. Мораћемо
преговарати.
− Хоће ли он погрешити и хоће ли ветар издржати? − запитао је
Торанага преко Марико.
− Анђин-сан каже − одговори она − мудар човек никад се не клади
на ветар, осим ако то није пасатни ветар, и ако се не налази на пучини.
Сад смо у луци па планине могу ослабити или појачати ветар. Онај
пилот Родригес неће погрешити.
Торанага је гледао како се двојица пилота размећу лукавством један
против другог и знао је да су обојица неоспорни мајстори. А схватио је
и то да ни он, ни његове земље, нити царство, никад неће бити
осигурани ако не буду имали модерне варварске бродове, а путем тих
бродова, и превласт на својим морима. Та га је мисао потресла.
− А како да с њима преговарам? Какво би они оправдање могли
навести за такво отворено непријатељство против мене? Сад је моја
дужност да их покопам зато што су увредили моју част!
Тад му Анђин-сан објасни варку с лажним заставама. Сви се
бродови служе том варком да се примакну непријатељу или да
покушају избећи непријатеља, а Торанаги је силно лакнуло да се та
потешкоћа може решити на прихватљив начин, а опет да он сачува
образ.
− Сматрам да бисмо морали сместа кренути, господару! − казао је
Алвито.
− Врло добро − пристаде Торанага. − Јабу-сане, преузми
заповедништво на броду. Марико-сан, реци Анђин-сану нека остане на
крми и нека држи кормило, а онда дођи са мном.
− Да, господару.
Према величини чамца Торанаги беше јасно да са собом може
повести само пет чувара. Но, и то је очекивао па је коначни план био
једноставан: ако не успе наговорити фрегату да му помогне онда ће он
и његови телохранитељи убити заповедника експедиције, њиховог
пилота и свештенике, па ће се забарикадирати у једној од кабина.
Истовремено ће галија прићи фрегати с прамца, као што је предложио
Анђин-сан, па ће заједнички покушати да освоје фрегату на јуриш.
Освојили је, не освојили − у сваком случају доћи ће до брзог расплета.
− Добар је то план, Јабу-сане − рече.
− Молим вас, допустите ми да одем уместо вас на преговоре.
− Они на то не би пристали.
− Врло добро, али чим се извучемо из замке, истерајте из нашег
краљевства све варваре. Ако успете, добићете више даимјоа него што
ћете их изгубити!
− Размислићу о томе − рекао је Торанага, знајући да је то
бесмислица, да мора на своју страну придобити хришћанске даимјое
Оношија и Кијаму, па зато и друге хришћанске даимјое, а ако се они
оглуше, прождераће га. Зашто Јабу жели поћи на фрегату? Какву је
превару он смислио ако нам не буду од помоћи?
− Господару − говорио је Алвито преводећи Дел’Акуи. − Смем ли
позвати Анђин-сана да нас прати?
− Зашто?
− Пало ми је на памет да би можда желео поздравити свога колегу,
анђина Родригеса, који је сломио ногу па не може доћи овамо.
Родригеса би веселило да га поновно види и да му захвали што му је
спасио живот, ако немате ништа против.
Торанага није видео разлога зашто да не иде Анђин-сан. Човек је
био под његовом заштитом, дакле, неповредив.
− Ако жели, врло добро. Марико-сан, отпрати Цукку-сана. Марико
се наклони. Знала је да је њена дужност да слуша, извештава и да пази
да се тачно преводи све што се буде говорило, без омашке. Сад се већ
боље осећала. Коса и лице опет су јој били савршени. На себи је имала
нов кимоно који је позајмила од госпе Фуђико, а лева рука била јој је у
чистом завоју. Рану јој је збринуо један ностромо који је учио за
лекара. Посекотина на руци није разрезала ниједну тетиву, а и сама
рана беше чиста. Купање би је потпуно обновило, али на галији није
било купатила.
 Она и Алвито се врате на крму. Видео је нож Блекторну за појасом.
Видео је како му добро пристаје упрљани кимоно. Колико се већ
улизао Торанаги и стекао његово поверење?, питао се.
− Добро те нашао, капетане-пилоте Блекторн.
− Дабогда иструлио у паклу, оче! − мило одврати Блекторн.
− Можда ћемо се тамо срести, Анђин-сане. Можда! Торанага каже
да смеш доћи на фрегату.
− Наредио је?
− Рекао је, ако желиш.
− Не желим.
− Родригес ти жели опет захвалити и хоће да те види.
− Изручи му моје поштовање и реци да ћу га видети у паклу. Или
овде.
− Не може доћи због ноге.
− Како му је нога?
− Зацељује. Твојом помоћу и милошћу Божјом, за неколико недеља
ће, ако буде воља Божја, ходати, али ће заувек шепати.
− Реци му да му желим свако добро. Иди, оче, време пролази.
− Родригес би те желео видети. На столу је грог, сочна печена
пилетина са свежом салатом и сосом и тек испеченим хлебом, врућ
мазиви маслац. Тужно би било, пилоте, пропустити такву гозбу.
− Шта?
− Свеж злаћан хлеб, капетане-пилоте, хрскави двопек, маслац и
говеђи бут. Свеже наранџе из Гое, наравно и галон мадерског вина да
ти лакше склизне низ грло, или коњака, ако ти је дражи. Има и пива.
Затим печене пилетине из Макаа, врућа и сочна. Заповедник
експедиције је епикурејац.
− Бог те проклео у пакао!
− Хоће, кад му буде воља. Само ти кажем шта тамо има.
− Шта значи ’епикурејац’? − запита Марико.
− Човек који ужива у храни и добром јелу, сењора Марија − рече
Алвито, назвавши је крсним именом. Запази изненадну промену на
Блекторновом лицу. Готово је видео како му раде пљувачне жлезде,
осећао је агонију грчева у желуцу. Кад је данас видео вечеру
постављену у великој кабини, оно блиставо сребрно посуђе, бели
столњак и наслоњаче пресвучене правом кожом, па намирисао свеж
хлеб, маслац и обилно месо, и он је клонуо од глади, иако није био
изгладнео и ненавикнут на јапанску кухињу.
Тако је једноставно ухватити човека, помисли. Потребно је само
знати који је прави мамац.
− Збогом, капетане-пилоте!
Алвито се окрете и пође према мосту. А за њим и Блекторн.
***
− Шта је, Ингелес? − запита Родригес.
− Где је храна? Онда можемо разговарати. Најпре јело које си ми
обећао. − Блекторн се љуљао на главној палуби.
− Молим те, дођи са мном − рече Алвито.
− Куда га водите, оче?
− Јасно, у велику кабину. Блекторн може јести док разговарају
господар Торанага и заповедник експедиције.
− Не. Може јести у мојој кабини.
− Вероватно је лакше поћи тамо где је храна.
− Ностромо! Побрини се да пилот одмах једе, све што му је
потребно, у мојој кабини, све што је на столу. Ингелес, желиш ли грог,
вино или пиво?
− Најпре пиво па онда грог!
− Ностромо, побрини се за то. Води га у потпалубље. И слушај,
Песаро, дај му и одећу из мог ормана. И чизме, све. И остани са њим
док те не позовем.
Блекторн је без речи ишао за ностромом Песаром, крупним кршним
човеком, низ ходник што води у потпалубље. Алвито се већ хтео
вратити Дел’Акуи и Торанаги који су уз Марикино превођење
разговарали близу ходника, кад га задржа Родригес.
− Оче! Само тренутак. Шта сте му рекли?
− Само то да га желиш видети и да на броду имамо хране.
− Зар га ја зовем на храну?
 − Не, Родригес, то нисам рекао, али зар не бисте понудили јелом
гладнога колегу пилота?
− Тај јадник није гладан него изгладнео. Буде ли јео у овом стању,
ждраће као прождрљив вук, а онда ће све то повратити, брзо као пијана
преждерана курва. А ми не желимо да се неко од наших, па био он и
јеретик, преждере као животиња па да као животиња повраћа пред
Торанагом, зар не, оче? Не пред упишаним кучкиним сином…
поготово овим који има тако чисте замисли као што је чист загнојени
раздељак на гузици богињаве курве!
− Мораш научити обуздавати своју прљаву језичину, синко! − рече
Алвито. − То ће те послати у пакао. Боље ти је да измолиш хиљаду
Здравомарија и да два дана не једеш. Само хлеб и воду! Покора
милосрђу Божјем да те подсети на милост своју!
− Хвала, оче, хоћу, радо. Да могу клекнути, клекнуо бих па пољубио
ваш крст. Да, оче, овај јадни грешник захваљује вам на вашој
богомданој стрпљивости. Морам пазити на језичину.
− Родригес! − зовне Фериера с ходника што води у потпалубље. −
Хоћете ли доћи доле?
− Овде ћу бити док је тамо она кучка од галије! Ако вам затребам,
ту сам. − Алвито се спремао отићи. Родригес запази Марико. − Само
тренутак, оче. Која је оно жена?
− Дона Мариа Тода. Једна од Торанагиних преводилаца. Родригес
тихо звизне.
− Је ли добра?
− Јако добра!
− Глуп је што ју је пустио на брод. Зашто рекосте Тода? Је ли она
једна од наложница старога Тода Хиро-мацуа?
− Не, него супруга његовог сина.
− Глуп је што ју је довео на брод. − махне једном морнару. −
Разгласи свима да она жена зна португалски!
− Да, сењор. − Човек одјури, а Родригес се опет обрати оцу Алвиту.
Свештеника није ни најмање застрашио његов очигледни гнев.
− Госпа Марија зна и латински, исто онако без мане. Још нешто,
пилоте?
 − Не, хвала. Можда би било боље да почнем молити своје
Здравомарије.
− Да, требао би! − Свештеник се прекрсти и оде. Родригес пљуне у
палубну изливницу, а један се кормилар лецне и прекрсти се.
− Разапни се на јарбол за своју зелену, гњилу капицу на главићу! −
просикће Родригес.
− Да, капетане-пилоте, опростите, сењор, али близина светог оца ме
узрујала. Нисам мислио ништа зло! − Младић виде да кроз грлић
пешчаног сата протичу последња зрнца песка па га обрне.
− Кад падне допола, сиђи доле, узми од Бога клету кофу, воду и
четку за рибање па почисти свињац у мојој кабини. Реци нострому
нека Ингелеса доведе горе, а ти ми очисти кабину. И нека буде јако
чиста или ћу од твојих црева начинити подвезице. А док то радиш,
моли Здравомарије за спас своје од Бога клете душе.
− Да, сењор пилоте! − слабашно ће младић. Родригес беше фанатик
и лудак у погледу чистоће, а његова је кабина била као бродски свети
Грал. Све је морало бити беспрекорно чисто, без обзира на временске
прилике.

27
− Сигурно постоји неко решење, заповедниче! − стрпљиво ће
Дел’Акуа.
− Желите ли отворен ратни чин против пријатељског народа?
− Наравно да не.
Свако је у великој кабини знао да се сви налазе у истој замци. Сваки
отворени чин непогрешиво их је сврставао уз Торанагу, а против
Ишида, што су свакако морали избећи уколико напослетку победи
Ишидо. Сада је Ишидо држао Осаку и главни град Кјото, као и већину
регената. А сада је уз помоћ даимјоа Оношија и Кијаме, Ишидо стекао
превласт у највећем делу јужног острва Кјушуа, а с Кјушуом и у луци
Нагасаки, главном средишту целокупне трговине. Дакле, и над свом
трговином и над овогодишњим Црним бродом.
− Шта је толико тешко? − запита Торанага преко оца Алвита. − Само
желим разнети гусаре са излаза из луке, нех?
 Торанага је нелагодно седео на почасном месту за великим столом у
наслоњачи с високим наслоном. До њега Алвито, прекопута
заповедник експедиције, а поред њега Дел’Акуа. Марико је стајала иза
Торанаге, а самураји-чувари чекали су уз врата насупрот наоружаним
морнарима. А сви Европљани били су свесни чињенице: иако је
Алвито преводио Торанаги све што је речено, Марико је ту да
проверава не говоре ли они узајамно нешто против интереса њеног
господара. А и да се увери је ли превод потпун и тачан. Дел’Акуа се
нагне према Торанаги.
− Господару, можда бисте на обалу послали гласника господару
Ишиду? Можда се решење налази у преговорима! Могли би овај брод
понудити као неутрално место за преговоре. Можда би на тај начин
могли завршити рат.
Торанага се презирно насмеје.
− Какав рат? Ишидо и ја нисмо заратили.
− Па, господару, видели смо битку на обали.
− Не будите наивни! Ко је убијен? Неколико безвредних ронина.
Које кога напао? Само ронини, разбојници или заведени фанатици.
− А у заседи? Схватили смо да су се Смеђи борили против Сивих.
− Све су нас, и Смеђе и Сиве, напали разбојници. Моји су се људи
само борили да ме заштите. У ноћним чаркањима често се десе
грешке. Ако су Смеђи убијали Сиве, или Сиви Смеђе, то је жалосна
грешка. Шта нама двојици значи неколицина људи? Ништа! Нисмо ми
заратили. − Торанага им на лицима запази неверицу па надовеже: −
Реци им, Цукку-сане, да се у Јапану ратује војскама. Ове смешне чарке
и покушаји убиства обична су искушавања која можемо порећи ако не
успеју. Ноћас нисмо отпочели рат. Рат је почео кад је умро Таико. Па и
пре тога, јер је умро, а није оставио одраслог сина да га наследи. А
можда и пре тога, кад је био уморен господар-заштитник Города. Ово
ноћас није од трајног значаја. Нико од вас не разуме наше краљевство
ни нашу политику. А како бисте и могли? Јасно, Ишидо ме покушава
убити. А и многи други даимјои. Радили су то пре, а радиће и убудуће.
Кијама и Оноши били су и пријатељи и непријатељи. Слушајте, ако
погинем, то ће поједноставити ствари стварном непријатељу Ишиду,
али само на трен. Сад сам у његовој замци, а ако му замка и успе, он ће
тек тренутно стећи предност. Ако побегнем, замке није ни било! Но,
јасно схватите сви ви, моја смрт неће уклонити узрок рата нити ће
спречити даље сукобе. Сукоба неће бити само ако умре Ишидо. Зато
сад нема отвореног рата. Нема га! − Ускомеша се на столици. Гадио му
се задах у кабини, смрад масне хране и неопраних телеса.
− Но, имамо један непосредан проблем. Тражим ваше топове. И то
сада! На излазу из луке очекују ме гусари. Већ сам ти рекао, Цукку-
сане, да ускоро свако мора изабрати страну. А где сте се сврстали ти,
твој вођа и цела хришћанска црква? И јесу ли моји португалски
пријатељи уз мене или против мене?
− Можете бити уверени, господару Торанага − изјави Дел’Акуа − да
ћемо подржавати ваше интересе.
− Добро. Онда одмах уклоните гусаре.
− Био би то ратни чин, а од тога немамо користи. Можда би смо се
могли нагодити, а? − запита Фериера.
Алвито ово није превео него је уместо тога рекао:
− Заповедник експедиције каже да само покушавамо да се не
упетљамо у вашу политику, господару Торанага. Ми смо трговци.
Марико се на јапанском обрати Торанаги.
− Јако жалим, господару, али ово није тачно. То није оно што је
речено!
− Само сам преиначио неке његове речи, господару − уздахне
Алвито.
− Заповедник експедиције као странац није свестан неких правила
пристојности. Он не разуме Јапан.
− А разумеш ли га ти, Цукку-сане? − запита Торанага.
− Трудим се, господару.
− Шта је заправо казао? − Алвито му преведе. Након кратке паузе
Торанага изјави:
− Анђин-сан ми је рекао да Португалце јако занима трговина, а у
трговини не знају за пристојност ни за шалу. Разумем и прихватам
твоје објашњење, Цукку-сане. Но, молим те да убудуће тачно
преводиш оно што говоримо.
− Да, господару.
 − Одговори заповеднику: кад се разреши сукоб, проширићу
трговину. Ја сам за трговину, а Ишидо је против.
Дел’Акуа је пратио њихов разговор и понадао се да је Алвито
заташкао Фериерину глупост.
− Нисмо ми политичари, господару! Ми смо свештеници и
представљамо веру и вернике. Подржавамо ваше интересе. Да!
− Слажем се, разматрао сам… − Алвито застане, лице му се озари и
престане пратити оно што је Торанага говорио на јапанском. −
Опростите, еминенцијо, али господин Торанага је рекао: разматрао сам
да вас позовем да саградите храм, највећи храм у Еду, у знак свог
поверења у ваше интересе.
Дел’Акуа је већ годинама, све откако је Торанага постао господар
осам покрајина, настојао добити тај уступак. А то што га је добио од
њега сада, у трећем по величини граду у царству, беше непроцењив
уступак. Визитатор је знао да је дошло време да реши проблем с
топовима.
− Захвали му, Мартине Цукку-сане − рече употребивши шифру коју
је претходно договорио с Алвитом, одлучивши тако о свом току даљег
деловања, са Алвитом као стегоношом. − И реци му да ћемо се увек
трудити да му будемо на услузи. О да, питај га и то шта је имао на уму
кад је споменуо катедралу − додаде ради заповедника експедиције.
− Можда бих неко време могао говорити директно, господару −
започе Алвито Торанаги. − Мој господар вам захваљује и каже да је
можда могуће оно што сте пре затражили. Увек ће настојати да вам
помогне.
− Настојати је безлична реч која ме не задовољава.
− Да, господару! − Алвито одмери стражаре који су, наравно,
ослушкивали, иако су се правили да не слушају. − Но, сећам се да сте
пре говорили да је уопштеност каткад мудрост.
Торанага одмах схвати. Махне руком и отпусти своје људе.
− Сви причекајте напољу.
С тескобом су послушали. Алвито се окрене Фериери.
− Нису нам више потребни ваши стражари, заповедниче!
 Кад су самураји изашли, Фериера отпусти своје људе и погледа
Марико. За појасом је носио пиштоље, а у чизми још један.
− Можда би, господару, хтели да госпа Марико седне? − запита
Алвито Торанагу.
Торанага и тад схвати. Начас размисли, а онда напола климне
главом и рече не окрећући се:
− Марико-сан, поведи једног од мојих стражара и нађи Анђин-сана.
Остани с њим док не пошаљем по тебе.
− Да, господару. − За њом се затворе врата. Сад су остали сами. Њих
четворица.
− Каква је понуда? − упита Фериера. − Шта он нуди?
− Буди стрпљив, заповедниче! − одврати Дел’Акуа лупкајући
прстима по распелу и молећи за успех.
− Господару − обрати се Алвито Торанаги − мој господар каже да ће
покушати остварити све што сте затражили. У року од четрдесет дана.
Потајно ће вас обавестити о току. Ја ћу бити гласник, уз ваше
допуштење.
− А ако не постигне успех?
− Неће то бити зато што се није довољно трудио, што није био
уверљив или што није на то мислио. Даје вам своју реч.
− Пред хришћанским богом?
− Да. Пред Богом!
− Добро. Желим то добити написмено са његовим жигом.
− Каткад се неки споразуми, шкакљиви споразуми, не би смели
пренети написмено, господару.
− Кажеш, ако ја не дам своје писмено одобрење, нећете ни ви?
− Само сам се сетио једне ваше изреке! ’Самурајева част свакако је
важнија него комадић папира.’ Визитатор вам даје своју реч пред
Богом, своју часну реч, као и самураји. Ваша част сасвим је довољна
визитатору. Само сам помислио колико би би му било жао што му не
верујете.
− Желите ли да од њега затражим потпис?
− Па добро − напослетку ће Торанага. − Његова реч пред Богом
Исусом, нех? Његова реч пред његовим Богом?
 − Дајем је у његово име. Заклео се на свети крст да ће се трудити.
− И ти, Цукку-сане?
− Имате и моју реч пред Богом, тако ми блаженог крста, да ћу
учинити све што могу да му помогнем да наговори господаре Оношија
и Кијаму да вам постану савезници.
− Ја ћу заузврат учинити оно што сам раније обећао. Четрдесет
првог дана смете поставити камен-темељац највећег хришћанског
храма у царству.
− Може ли нам се одмах издвојити земљиште, господару?
− Чим стигнем у Едо. Сада. Сада! А гусари? Гусари у рибарским
бродицама? Хоћете ли их одмах уклонити?
− Да имате топове, да ли би то сами обавили, господару?
− Наравно, Цукку-сане.
− Опростите што сам овако скретао с теме, господару, али морали
смо створити план. Топови нису наши. Молим вас, дајте ми тренутак
времена. − Алвито се окрене Дел’Акуи: − За катедралу је све сређено,
еминенцијо. − Тад надовеже Фериери, враћајући се на унапред зацртан
план: − Будите сретни што га нисте потопили, заповедниче! Господар
Торанага пита да ли би му понели десет хиљада дуката у злату кад на
Црном броду испловите у Гоу, па да их уложите на златном тржишту у
Индији. Били бисмо пресретни да послу припомогнемо нашим
тамошњим уобичајеним везама па да вам уложимо новац. Господар
Торанага каже да ће вам припасти пола добити! − И Алвито и
Дел’Акуа су закључили: кад се Црни брод врати, до једно шест
месеци, или ће Торанага опет постати председник Регентског већа па
према томе више него вољан да одобрава најпрофитабилније послове,
или ће пак бити мртав. − Лако бисте могли остварити добит од четири
хиљаде дуката, без икаквог ризика.
− А шта тражи заузврат? То је више него ваша годишња потпора од
шпанског краља за целу вашу Дружбу Исусову у Азији. А шта тражи
заузврат?
− Господар Торанага каже да му гусари затварају излазак из луке.
Он ваљда зна боље него ви јесу ли то гусари.
Фериера одговори истим природним гласом, а обојица су знали да
се претвара само да Торанага не би у нешто посумњао.
 − Није пожељно веровати том човеку. Његов непријатељ држи све
адуте! Против њега су сви хришћански краљеви! Двојица главних
свакако, својим ушима сам их чуо. Кажу да је прави непријатељ − овај
Јапанац. Верујем њима, а не овом кретену без мајке.
− Сигуран сам да господар Торанага зна боље од нас ко је гусар, а ко
није − непомућено му одврати Дел’Акуа који је већ знао решење, као и
Алвито.
− Претпостављам да немаш ништа против да господар Торанага сам
рашчисти с гусарима?
− Наравно да немам!
− На броду имате много сувишних топова − рече визитатор. − Зашто
му тајно неке не продате? Заправо, продај му два-три! Непрекидно
продајете оружје. Он купује оружје. Четири топа било би више него
доста. Лако би их могли пребацити чамцем, уз довољно барута и
набоја, опет строго поверљиво. Тиме би ствар била решена.
− Драги мој еминенцијо − уздахне Фериера − топови су бескорисни
на галији. Тамо нема топовских окни, ни конопаца за топове, а ни
постоља за топове. Не би могли употребити топове, ни кад би имали
тобџије, а немају их!
Оба свештеника била су забезекнута.
− Бескорисни?
− Потпуно!
− Дон Фериера, они сигурно могу преудесити…?
− Галија би се морала потпуно преуредити да употреби топове.
Радови би трајали бар недељу дана.
− Нан ђа? − сумњичаво запита Торанага, свестан да нешто није како
треба, па ма колико се они трудили да то сакрију.
− Торанага пита шта је! − преведе Алвито. Дел’Акуа је знао да
време тече.
− Заповедниче, молим те, помози нам! Молим те! Постигли смо
големе уступке за веру. Мораш ми веровати и да, мораш имати у нас
поверења. Мораш помоћи господару Торанаги да некако исплови из
луке. Молим те у име цркве! Већ је сама катедрала голем уступак.
Молим те! Фериера није показивао занос победника. Напротив, свом
гласу је улио још већу озбиљност.
− Будући да у име цркве тражите помоћ, еминенцијо, наравно да ћу
испунити ваш захтев. Извући ћу га из ове клопке, али желим и
догодине да будем заповедник експедиције на Црном броду, без обзира
постигнемо ли ове године успех или не.
− То је лични дар шпанског краља, само њега. Није моје да о томе
одлучујем.
− Следеће: прихватам његово понуђено злато, али тражим ваше
јемство да нећу имати недаћа са поткраљем у Гои, ни овде, ни у
погледу злата, ни у вези с она два Црна брода.
− Усуђујеш се уцењивати мене и цркву?
− Ово је обичан пословни споразум између вас, мене и овог
мајмуна.
− Није он мајмун, заповедниче! Било би корисно да то запамтиш!
− Следеће: петнаест посто од овогодишњег терета, а не десет!
− Немогуће!
− Следеће: да све буде чисто, еминенцијо, вашу реч пред Богом − и
то сад − да ми ни ви, ни иједан вама подложан свештеник, никада
нећете запретити екскомуникацијом, осим ако у будућности не
починим светогрђе, а ништа од овога није грех. Даље, дајте реч да ћете
ме ви и свети оци ватрено подржати и помоћи око она два Црна
брода… Такође се закуните Богом!
− А следеће, заповедниче? Ово сигурно није све? Сигурно је ту још
нешто?
− Последње: тражим јеретика.
***
Марико је са прага кабине буљила у Блекторна који је напола у коми
лежао на поду и јако повраћао. Ностромо се нагињао над лежај и
церекао јој се, пожудно, искежених жутих, крњавих зуба.
− Је ли отрован или пијан? − запитала је Тотомија Кану, самураја
који ју је пратио. Узалудно је покушавала да стисне нос и не осети
задах хране и бљувотине, смрад ружног морнара пред собом, и свугде
присутан воњ устајале воде из сливника брода која је прожимала читав
брод. − Готово би се рекло да је отрован, нех?
− Можда, Марико-сан. Погледајте ову прљавштину! − Кана с
гнушањем покаже на сто, пун разбацаних дрвених тањира на којима су
били остаци осакаћеног бута печене говедине, недопеченог, пола
костура пилета печеног на ражњу, откинут хлеб, сир, проливено вино,
маслац, чинија хладног масног соса са сланином и напола испражњена
боца коњака.
Још ни она ни он никада нису видели месо на столу.
− Шта хоћете? − запита ностромо. − Овамо не пуштамо мајмуне,
вакаримасу? Ниједан мајмун-сан у ова соба! − Погледа самураја и
махне му нека се удаљи. − Ван! Гони се!
− Поглед опет скрене на Марико. − Како се зовеш? Наму, а?
− Шта он говори, Марико-сан? − запита самурај. Ностромо начас
одмери самураја па опет Марико. − Шта је рекао варварин, Марико-
сан?
Марико пребаци запањен поглед са стола и упери га у нострома.
− Опростите, сењор, нисам вас разумела. Шта сте рекли?
− А? − Ностромо разјапи уста. Био је то дебељко преблизу усађених
очију и клемпавих ушију, а косе везане у пацовско-црни коњски реп. С
ланца око врата висило му је распело, а за појас је немарно заденуо
пиштоље. − А? Говорите португалски? Јапанка која добро говори
португалски? Где сте научили цивилизовани језик?
− На… научио ме хришћански отац.
− Нека будем од Бога проклет курвин син! Богородице! Цвет-сан
која говори цивилизованим језиком!
Блекторн је опет повраћао и немоћно се трудио да устане са пода.
− Можете ли… молим вас, можете ли овамо сместити пилота?
− Показала му је лежај.
− Да. Ако ми помогне овај мајмун.
− Ко? Опростите, нисам вас чула? Ко?
− Он! Јап! Он.
Речи је ошину и морала је скупити сву вољу да остане мирна.
Махнула је руком самурају:
 − Кана-сане! Молим вас, помозите варварину. Анђин-сана требало
би овде сместити.
− Са задовољством, госпо.
Њих двојица заједно подигну Блекторна и баце га на лежај. Глава му
је била претешка, глупо је пребирао устима.
− Требало би га опрати − рече Марико на јапанском, још увек
напола скамењена због назива који је ностромо упутио Кани.
− Да, Марико-сан. Наредите варварину нека зовне слуге.
− Да. − С неверицом је опет погледала сто. − Заиста ово једу?
Ностромо је следио њен поглед. Одједном се нагне, отргне пилећи
батак па јој га понуди.
− Гладна си? Ево, мала Цвет-сан, ово је добро. Свеже, данашње,
право пиле из Макаа.
Одмахнула је главом. Ностромово лице обрасло седим чекињама,
расцепи се у церек. Полагано тутне пилећи батак у масну мочу па јој га
муне под нос.
− С мочом је још боље. Хеј, лепо је кад знаш честито причати, а?
Никад то још нисам доживео. Но, ово ће ти дати снагу, тамо где буде
требало. Овај певац је из Макаа!
− Не, не хвала. Јести месо… забрањено је јести месо. То је против
закона! И против будизма и шинтоизма.
− У Нагасакију није! − насмеје се ностромо. − Многи Јапи стално
једу месо. Једу га кад год га добију, а лочу и грог. Хришћанка си, а? Но,
пробај, мала дона. Како знаш кад још ниси пробала?
− Не, не, хвала.
− Човек не може живети без меса. То је права храна. Ојача те па
можеш фукати као велика ласица! Ево! − понудио је Кану пилећим
батаком. − Желиш ли?
Кана одмахне главом. И њему је била мука.
− Ије!
Ностромо слегне раменима и немарно баци батак натраг на сто.
− Нека буде ије! Шта ти је руци? Озледа у борби?
− Да, али лака. − Марико помакне руку да му покаже и прикри бол.
 − Јадна мала! Шта овде тражите, дона сењорита, а?
− Обилазимо Анђ… пилота. Шаље ме господар Торанага. Пилот се
опио?
− Да, то и храна. Јадно копиле, пребрзо је јео и пребрзо пио. Пола
боце полокао у једном гутљају. Сви Ингелеси су једнаки. Не подносе
грог, а немају cojones. − Обухватио ју је погледом. − Још нисам видео
тако мален цветак као ти. И још нисам говорио с Јапом који говори
цивилизовано.
− Зар све јапанске жене и самураје зовете Јапи и мајмуни?
− Хеј, сењорита! − начас се насмеје поморац. − Омакао ми се језик.
То говоримо обичном пуку, сводницима и курвама у Нагасакију. Нисам
намеравао да вређам. Још нисам разговарао са цивилизованом
сењоритом, нити сам знао да их има! Бога ти.
− Ни ја, сењор, још нисам разговарала с цивилизованим
Португалцем осим са светим оцима. Ми смо Јапанци, а не Јапи! А
мајмуни су животиње, зар не?
− Јасно! − Ностромо искези сломљене зубе. − Говориш као дона. Да.
Без увреде, дона сењорита.
Блекторн је почео да мумла. Пришла је лежају па га благо
продрмала.
− Анђин-сан! Анђин-сан!
− Да… да? − Блекторн отвори очи. − Ох, здраво, опростит…
Но, силна бол и окретање целе собе натераше га да опет легне.
− Молим вас, позовите слугу, сењор. Морали би га опрати.
− Имамо робове, али не за то, дона сењорита. Остави Ингелеса!
Шта јеретику значи мало бљувања?
− Немате слуге? − забезекнуто је запитала.
− Имамо робове, црну копилад, али су лењи. Ни у једног не бих
имао поверења да ће га опрати − дода уз искривљен церек.
Марико је знала да нема избора. Можда је Анђин-сан сместа
потребан господару Торанаги, а ово је била њена дужност.
− Онда ће ми затребати вода − рекла је. − Да га оперем.
− Имамо бачву у остави под степеништем. Доле на палуби.
 − Молим вас, донесите воде, сењор.
− Пошаљи њега! − Ностромо упре прстом у Кану.
− Не, донесите ви, молим вас. Сада! Ностромо опет погледа
Блекторна.
− Ти си му милосница?
− Шта?
− Ингелесова милосница?
− Шта је то милосница, сењор?
− Његова жена. Његова дружбеница, знаш, сењорита, драгана овога
пилота, његова фукара. Љубавница.
− Не. Не, сењор, нисам му милосница.
− Онда његова? Од овога мајму… овог самураја? Или можда
краљева, од оног који је мало пре стигао на брод, неки Торанага?
Његова си?
− Нисам.
− Ниси ничија на броду?
Одмахнула је главом.
− Молим вас, бисте ли донели воде? Ностромо климне главом па
изађе.
− Најружнији и најсмрдљивији човек коме сам икад пришао − рече
самурај. − Шта је говорио?
− Он… човек је питао јесам… јесам ли пилотова наложница.
Самурај оде на врата.
− Кана-сане!
− У име вашег мужа захтевам право да осветим ту увреду. Сместа!
Као да бисте ви били наложница некаквог варварина!
− Кана-сане, молим вас, затворите врата.
− Ви сте Тода Марико-сан! Како се усудио да вас вређа? Увреда
мора бити освећена!
− Биће, Кана-сане, хвала вам. Да, дајем вам право. Али овде смо по
наредби господара Торанаге. Док он то не одобри, неће бити у реду да
то учините.
 Кана преко воље затвори врата.
− Слажем се, али свечано захтевам да пре одласка затражите
допуштење господара Торанаге.
− Да. Хвала што се бринете за моју част! − Шта би учинио Кана да
зна шта је све речено?, престрављено се упитала. Шта би учинио
господар Торанага? Или Хиро-мацу? Или мој муж? Мајмуни? О,
Богородице, помози ми да се савладам и приберем! Да примири Канин
гнев, брзо је променила предмет разговора. − Анђин-сан делује тако
беспомоћно, као дете. Чини се да варвари не подносе пиће. Као и неки
наши људи.
− Да, али није то од пића. Немогуће! Од онога што је појео.
Блекторн се нелагодно бацакао, покушавајући да се освести.
− На броду немају послуге, Кана-сане, па ћу ја морати заменити
слушкињу Анђин-сана. − Поче свлачити Блекторна. Неспретно, због
повређене руке.
− Допустите да вам помогнем! − Кана је био врло спретан. − Овако
сам свлачио оца кад би га омамио саке.
− Добро је кад се мушкарац повремено опија. То тера све злодухе.
− Да, али мој отац је сутрадан тешко патио.
− И мој муж тешко трпи. Данима! Након неколико тренутака Кана
се јави.
− Нека ти Буда удели да господар Бунтаро умакне!
− Да. − Марико погледа по кабини. − Како они могу живети у
оваквој прљавштини? Горе него код најгорих наших људи! У оној
другој кабини умало сам се онесвестила од смрада.
− Огавно! Још никада нисам био на варварском броду.
− А ја још никад нисам била на мору.
Отворе се врата и ностромо спусти кофу. Запањи га Блекторнова
голотиња. Повуче покривач па га прекрије с њим.
− Умреће, а то је и… срамота за мушкарца, па и за њега.
− Шта?
− Ништа! Како се зовеш, дона сењорита? − Очи му засветлуцају.
Није одговорила. Одмакла је покривач и опрала Блекторна, сретна
што може нешто радити, пуна одвратности према кабини и одвратном
нострому, питајући се о чему говоре у другој кабини. Је ли наш
господар изван опасности?
Кад је завршила, свеза кимоно и прљав слабински повез.
− Може ли ово на прање, сењор?
− А?
− Ово ваља одмах опрати. Бисте ли позвали роба, молим вас?
− То је лења гомила црне копилади, рекох вам. Они би то прали
недељу па и више дана. Баци то, дона сењорита, не исплати се на то
трошити речи. Наш пилот-капетан Родригес рекао је да му дамо чисту
одећу. Ево! − Отворио је поморски сандук. − Рекао је да му дамо
одавде шта желимо.
− Не знам како да мушкарца оденем у те предмете.
− Потребна му је кошуља, панталоне, намошњак, чарапе, чизме и
морнарски капут. − Ностромо све то повади па јој покаже. Онда она и
самурај стану облачити Блекторна који је још био у полусвести и
омамљености.
− Како се ово ставља? − Дигла је намошњак, троугласто платно за
гениталије са зашивеним узицама.
− Богородице ти, то се ставља спреда, овако! − збуњено ће ностромо
лупкајући по свом намошњаку. − Вежете му на овом месту преко
панталона, као што рекох. Преко муда.
Погледала је нострома и проучавала га. Осетио је њен поглед па се
узврпољио. Ставила је намошњак на Блекторна и брижно га
намештала. Она и самурај заједно су му задње узице провукли међу
ноге па му их везали око појаса. Тихо је казала самурају:
− Ово је најсмешнији начин облачења што сам га икад видела.
− Сигурно је јако неудобно − одврати Кана. − Носе ли то и
свештеници, Марико-сан? Испод хаљина?
− Не знам.
Макнула је с очију прамен косе.
− Сењор! Је ли сад Анђин-сан долично обучен?
− Да, осим чизама. Ту су. Оне могу причекати. − Ностромо јој
приђе, а она скупи ноздрве. Снизио је глас, леђима окренут самурају. −
Хоћеш на брзака?
 − Шта?
− Свиђаш ми се, сењорита, а? Шта кажеш? У суседној кабини је
лежај. Пошаљи пријатеља горе. Ингелес ће још један сат бити
онесвешћен. Плаћам уобичајену цену.
− Шта?
− Зарадићеш бакрењак, па и три ако си као ласица, а примићеш
најбољи курац одавде до Лисабона, а? Шта на то кажеш?
Самурај је запазио њен ужас.
− Шта је, Марико-сан?
Марико прође крај нострома. Муцала је:
− Он… он је рекао…
Кана одмах исуче мач, али се нађе пред цевима два напета пиштоља.
Ипак се спремао за скок.
− Стојте, Кана-сан! − викне Марико. − Господар Торанага забранио
је било који напад док он то не нареди!
− Хајде, мајмуне, нападни ме, ти усмрђена упишана говнава главо!
А ти реци овом мајмуну нека склони мач или ће постати безглав
кучкин син пре него што стигне да прдне!
Марико је од нострома била удаљена стопу. Десницу је још држала
у обију, а у длану је стезала дршку бодежа, али се сетила своје
дужности па је одмакла руку.
− Кана-сане, макните мач, молим вас. Морамо послушати господара
Торанагу. Морамо га слушати!
Кана уз највећи напор учини оно што му је рекла.
− Послаћу те у пакао, Јапо!
− Молим вас, опростите му, сењор, и мени − рече Марико, настојећи
да делује уљудно. − Поткрала се грешка, греш…
− Ово копиле мајмунског лица исукало је мач! Није то била грешка,
Исуса ти!
− Молим вас, опростите, сењор, јако жалим. Ностромо овлажи усне.
− Заборавићу то ако будеш љубазна, Цветићу. С тобом ћу у суседну
кабину, а ти реци овом мајм… реци му нека овде остане па ћу ово
заборавити.
 − Како… како се зовете, сењор?
− Песаро. Мануел Песаро. Зашто?
− Ништа. Молим вас, опростите због неспоразума, сењор Песаро.
− Упадај у суседну кабину. Одмах!
− Шта се догађа? Шта се…? − Блекторн није знао је ли будан или
још у мори, али наслутио је опасност. − Шта се догађа, Бога вам?
− Смрдљиви Јапо исукао је на мене мач!
− Била је то греш… грешка, Анђин-сане − рече Марико. − Ја сам…
ја сам се извинила сењор Песару.
− Марико? Јесте ли то ви… Марико-сан?
− Хај, Анђин-сан!… Хонто. Хонто!
Пришла му је. Ностромо није скидао пиштоље с Кане. Морала га је
окрзнути и употребити још јачи напор да не извади нож и да га не
прободе у трбух. Тад се отворе врата. У кабину уђе млади кормилар и
донесе кофу воде. Заблене се у пиштоље и побеже.
− Где је Родригес? − запита Блекторн настојећи да му проради
мозак.
− На палуби, где је место добром пилоту − рече ностромо напуклим
гласом. − Овај Јапо исукао је на мене мач, ти Бога!
− Помозите ми да се попнем на палубу! − Блекторн се ухвати за
странице постеље. Марико га ухвати за руку, али није га успела
подићи.
Ностромо замахне пиштољем према Кани.
− Реци му нека помогне! И реци му, ако има Бога на небу, он ће пре
заласка сунца висити на јарболу!
***
Први официр Сантјаго макне уво са тајног отвора у зиду главне
кабине. У мозгу му је одзвањала коначна Дел’Акуина изјава: ’Добро,
све је договорено.’ Нечујно се искрао кроз тамну кабину у ходник и
тихо затворио врата. Беше то висок мршав човек упала лица, а косу је
везао у катранаст коњски реп. Имао је чисту одећу, а као већина
помораца, ишао је босоног. Журно претрчи мостом из потпалубља, па
преко главне палубе на крму где је Родригес разговарао с Мариком.
Извинио се, нагнуо, прислонио уста тик уз Родригесово уво и почео
изливати све што је чуо и за шта је тамо био послат, тако да то не чује
нико други на крменој палуби.
Блекторн је седео на палуби, наслоњен на ограду, а глава му је
почивала на повијеним коленима. Марико је усправно седела насупрот
Родригесу, према јапанском обичају, а уз њу је био суморни самурај
Кана. Палубе су врвеле од наоружаних морнара, и у снасти, а за
кормилом су стајала двојица. Брод је још био управљен у ветар, ваздух
и ноћ беху чисти, облаци нимбуси тешки, а киша надомак. Сто метара
од њих бочно је пловила галија, препуштена милости њихових топова.
Увучених весала, осим она два на свакој страни која су је одржавала на
месту јер ју је носила лагана плима. Заседа од рибарских бродица с
непријатељским самурајима-стрелцима била је ближа, али још нису
нападали.
Марико је мотрила Родригеса и нострома. Није чула шта су
говорили, па и да је чула, била је тако добро васпитана да би радије
зачепила уши. У папирнатим кућама био је немогућ интимни живот
без уљудности и обзирности. Цивилизовани живот не би постојао без
присног живота па су зато сви Јапанци били научени да чују, а да не
чују. За добробит свију.
Кад је с Блекторном стигла на палубу, Родригес је саслушао
ностромово објашњење и њено муцаво излагање да је она крива, да је
криво схватила оно што је говорио ностромо, па је стога Кана исукао
мач да заштити њену част. Ностромо је слушао, церекао се, а пиштоље
је и даље држао уперене у самурајева леђа.
− Само сам питао је ли она Ингелесова милосница кад га је онако
слободно прала и угурала му муда у намошњак!
− Склони пиштоље, ностромо!
− Кажем вам да је опасан. Обесите га!
− Ја ћу се за њега побринути. Иди на предњу палубу!
− Овај мајмун би ме убио да нисам био бржи. Обесите га на јарбол.
У Нагасакију бисмо тако поступили!
− Нисмо у Нагасакију! На предњу палубу, сместа! − А кад се
ностромо удаљио, Родригес запита: − Шта вам је казао, сењора? Шта
вам је заиста рекао?
− Овај… ништа, сењор. Молим вас.
 − Извињавам, се због његове дрскости према вама и према самурају.
Молим вас, извините се самурају у моје име, молите га за опроштај. А
и вас и њега молим да заборавите ностромове увреде. Ни вашем ни
мом господару не би помогла гужва на броду. Обећавам вам,
рашчистићу с њим на свој начин, кад дође време.
Обратила се Кани и на њен наговор коначно се и он сложио.
− Кана-сан каже: врло добро, али ако икад на копну види тог
нострома Песара, главу ће му одрубити.
− Поштено! Бога му! Да. Домо аригато, Кана-сан − рече Родригес
уз осмех. − И домо аригато гозиемашита, Марико-сан.
− Знате ли јапански?
− О не, тек реч-две. У Нагасакију имам жену.
− Ох! Јесте ли већ дуго у Јапану?
− Ово је моје друго путовање из Лисабона. Све у свему у овим сам
водама већ седам година, овде, па тамо-амо до Макаа и Гое. − Родригес
дода: − На њега се не осврћите, он је ета. Но, Буда је казао да и ете
имају право на живот. Нех? Моја жена малко говори португалски, али
ни издалека тако изврсно као ви. Наравно, хришћанка сте?
− Да.
− Моја жена се обратила. Отац јој је самурај, али ситан. Његов
суверен господар је Кијама.
− Сретна је што има таквог мужа − уљудно ће Марико, али се у себи
запањено запитала како се иједна жена може удати за варварина и с
њим живети. Без обзира на своју увежбану пристојност, распитала се:
− Једе ли госпа ваша жена месо као… као оно у кабини?
− Не − одврати Родригес у смеху, откривши беле, лепе, јаке зубе. −
Ни ја не једем месо у својој кући у Нагасакију. Једем га на мору и у
Европи. Такав је наш обичај. Пре хиљаду година, пре него што је
дошао Буда, беше то и ваш обичај, нех? Пре него што је Буда увео Тао,
(пут), сви су јели месо. Па и овде, сењора! И овде! А сад неки од нас
знају и нешто боље, нех?
Марико размисли о томе па рече:
− Зову ли нас сви Португалци мајмунима? И Јапо? Нама иза леђа?
Родригес се натегне за минђушу.
 − Зар нас не зовете варварима? И нама у лице? А ми смо
цивилизовани, бар ми тако мислимо, сењора. У Индији, земљи Буде,
Јапанце зову ’источним враговима’ и ниједном не допуштају да се
наоружан искрца. Ви Индијце зовете ’црнци’, ’нељуди’. Како Кинези
зову Јапанце? Како ви зовете Кинезе? Како зовете Корејце? ’Ждерачи
белог лука’, нех?
− Мислим да се господару Торанаги то не би свидело! Ни господару
Хиро-мацуу, па ни оцу ваше жене.
− Исус је рекао: најпре макни трун из ока свога пре него што из
мога вадиш греду.
И сад је о томе опет размишљала, гледајући како први официр
брижно шапуће португалском пилоту. Истина је, ми се ругамо другим
народима, али ми смо становници земље богова, дакле, посебни
изабраници богова. Само нас − од свих народа − заштићује божански
цар. Зар зато нисмо потпуно јединствени, надмоћни над свима
осталима? А ако си Јапанка, а хришћанка? Не знам! О, Богородице, дај
ми разумевање своје. Овај пилот Родригес исто је онако чудан као и
енглески пилот. Зашто су тако посебни? Је ли то због њиховог
образовања? Невероватно је оно што раде, нех! Како могу опловити
земљу и кретати се по морима исто онако лако као ми по копну? Би ли
Родригесова жена знала на то одговорити? Радо бих је упознала па с
њом поразговарала.
Онај официр још је више снизио глас.
− Шта је рекао? − повиче Родригес и нехотице опсује, а Марико и
против своје воље покуша прислушкивати, али није чула оно што је
поновио официр. Тад виде како гледају Блекторна. Пратила је њихов
поглед, узнемирена њиховом бригом.
− Шта је још било, Сантјаго? − опрезно запита Родригес, свестан
Марикине присутности. Први официр саопшти му то шапатом из уста
скривених дланом. − Докле ће доле остати?
− Пили су здравице. За своје здравље и за погодбу.
− Копилад! − Родригес ухвати за кошуљу првог официра. − Ником
ни речи о томе, бога му. Тако ти живота!
− То није потребно рећи, пилоте.
 − Увек је то потребно рећи. − Родригес баци поглед на Блекторна. −
Пробуди га! − Први официр му приђе и снажно га продрма.
− Шта је, а?
− Удари га! − Сантјаго га одалами.
− Исусе, ја ћу… − Блекторн се усправи на ноге, лице му порумени,
али се зањише и падне.
− Враг те однео, пробуди се, Ингелес! − Родригес бесно упре прст у
она два кормилара. − Баците га у море!
− А?
− Сада! Богати!
Док су га та двојица на брзину подигла, Марико је рекла:
− Пилоте Родригес, не смете… − Но, пре него што су се она или
Кана стигли умешати, два кормилара завитлају Блекторна преко
ограде. Падне седам метара низ брод, пљусне у облаку пене и нестане.
За трен изрони на површину, гушећи се и кашљући. Лупао је по води, а
хладна вода му је разбистрила главу. Родригес се бацакао на столици.
− Богородице ти, помози ми! − Један кормилар прискочи му у
помоћ, а први официр ухвати га испод пазуха. − Исусе, припази, пази
на моју ногу ти неспретни говнави главоњо!
Помогну му да се пребаци до ограде. Блекторн је још кашљао, а док
је пливао према бродском боку, псовао је оне који су га бацили у море.
− Два степена удесно! − нареди Родригес. Брод лагано скрене с
ветра и склони се од Блекторна. Продере се: − До врага, клони се мога
брода! − Онда ће журно првом официру: − Спусти чамац, покупи
Ингелеса и вози га на галију. Брзо. Реци му… − И спусти глас.
Марико беше захвална што се Блекторн није удавио.
− Пилоте! Анђин-сан се налази под Торанагином заштитом.
Захтевам да га сместа извучете!
− Само тренутак, Марико-сан! − Родригес је и даље шаптао
Сантјагу који климне главом и одјури. − Опростите, Марико-сан, гомен
кудасај, али беше хитно. Морали смо пробудити Ингелеса. Знао сам да
је пливач. Мора бити будан и брз!
− Зашто?
− Ја сам му пријатељ. Је ли вам то икада рекао?
 − Да. Али Енглеска и Португал су зараћени. И Шпанија.
− Да, али пилоти морају бити изнад рата.
− Коме сте онда дужни служити?
− Застави.
− Зар то не значи вашем краљу?
− И да и не, сењора. Ингелесу сам дуговао живот. − Родригес је
гледао чамац. − Само тако, а сад стави брод у ветар − наредио је
кормилару.
− Да, сењор!
Чекао је, непрестано проверавао ветар, плићаке и удаљену обалу.
Човек је оловницом очитавао дубину у сежњевима.
− Опростите, сењора, шта сте оно рекли? − Родригес је на трен
осмотри, а онда поново провери положај свога брода и чамца.
И она је гледала за чамцем. Веслачи су извукли Блекторна из мора
па су снажно грабили према галији. Нису стајали него су седели, а
весла су гурали. Више им није могла разговетно видети лица. Сад се
Анђин-сан замутио заједно с другим човеком покрај њега, оним коме је
Родригес шаптао.
− Шта сте му рекли, сењор?
− Коме?
− Њему! Сењору кога сте послали за Анђин-саном.
− Само да Ингелесу пожели свако добро и срећу! − Одговор је био
равнодушан и немаран.
Превела је то Кани. Кад Родригес виде да је чамац дошао до галије,
опет је почео дисати.
− Здраво Маријо, мајко Божја…
Из потпалубља дођу заповедник експедиције и језуити. За њима
Торанага и његови чувари.
− Родригес, спусти чамац! Свештеници иду на копно! − рече
Фериера.
− А онда?
− А онда ми идемо на море. Правац Едо.
 − А зашто? Требали смо у Макао! − одврати Родригес, сушта
безазленост.
− Водимо Торанагу кући у Едо. Најпре!
− Како? А шта је с галијом?
− Она ће остати или ће се пробити.
Родригес се правио да је још јаче изненађен, па погледа галију, а
онда Марико. У очима јој прочита оптужбу.
− Мацу − тихо јој рече пилот.
− Шта? − запита отац Алвито. − Стрпљивост? Зашто стрпљење,
Родригес?
− Кад молимо Здравомарије, оче. Рекох госпи да нас то учи
стрпљивости.
Фериера се забуљи према галији.
− Шта тамо ради наш чамац?
− Послао сам јеретика натраг на брод.
− Како?
− Вратио сам Ингелеса на галију. У чему је проблем? Ингелес ме
увредио па сам педерчину бацио у море. Пустио бих га да се утопи,
али он зна пливати па сам послао првог официра да га покупи из мора
и врати на галију, јер чини се да ужива милост господара Торанаге.
Шта сад није у реду?
− Одмах га вратите на овај брод.
− Морао бих послати наоружане људе, заповедниче! Зар ви то
желите? Псовао је и обасипао нас паклом огњеним. Овај пут се он неће
добровољно вратити!
− Желим да се врати на наш брод.
− У чему је невоља? Зар нисте рекли да ће галија или остати или се
пробити? Према томе? Значи да је Ингелес до бутина у говну. Коме је
потребан тај педер? Оцима ће сигурно бити драже да им се макне с
очију. А, оче?
Дел’Акуа не одговори. Ни Алвито. Ово је нарушило план који је
сковао Фериера, а који су прихватили они и Торанага: да ће они одмах
на копно да смекшају Ишида, Кијаму и Оношија, тврдећи да су
поверовали Торанагиној причи о гусарима и да нису знали како је он
’побегао’ из замка. У међувремену ће фрегата појурити на излаз из
луке, а галији ће препустити да преузме рибарске бродице. Уколико
дође до отвореног напада на фрегату, одбиће напад топовима и тиме би
коцка била бачена.
− Бродице нас неће напасти − сматрао је Фериера. − Морају сустићи
галију. На вама је, еминенцијо, да Ишида уверите да нисмо имали
другог избора. На крају крајева, Торанага је председник Регентског
већа, а јеретик ће остати на броду.
Нико није запитао зашто, а Фериера није објашњавао. Визитатор је
нежно ставио руку на заповедника експедиције и окренуо леђа галији.
− Можда је и добро што је онде јеретик − рече и помисли: како су
чудни путеви Господњи!
Не, хтео је вриснути Фериера. Хтео сам да га видим утопљеног.
Човек у мору у рану зору, без трагова и без сведока, тако лагано.
Торанага не би сазнао истину. Несретан случај, шта се њега тиче. Беше
то судбина коју је Блекторн заслужио. И заповедник експедиције је
знао како је поморцу језива смрт у мору.
− Нан ђа? − запита Торанага.
Отац Алвито му објасни да је пилот на галији, и зашто. Торанага се
окрене Марико која климне главом и дода оно што јој је пре тога рекао
Родригес.
Торанага оде на бок брода и запиљи се у таму. Са северне обале су
се отискивале нове рибарске бродице, а и оне прве ће ускоро стићи на
циљ. Знао је да Анђин-сан представља политичку потешкоћу, а ово је
једноставан начин који су му богови дали уколико се жели отарасити
Анђин-сана. Да ли то желим? Хришћански свештеници свакако ће
бити знатно сретнији ако нестане Анђин-сан, помислио је. А и Оноши
и Кијама који су га се толико бојали да су, или обојица или пак један од
њих, припремили оне покушаје убиства. Зашто толики страх?
Је ли карма да је сада Анђин-сан на галији, а не овде, изван
опасности? Нех? Тако ће Анђин-сан са бродом потонути, као и Јабу,
сви остали и мускете, а и то је карма. Мускете могу изгубити могу
изгубити и Јабуа, али Анђин-сана? Да! Зато што још увек имам осам
тих чудних варвара. Можда је њихово удружено знање једнако знању
овог појединца, па и више од тога. Битно је да се што пре вратим у Едо
и припремим рат који се не може избећи. Кијама и Оноши? Ко зна хоће
ли ме подржати. Можда хоће, можда неће. Но земљиште и неколико
обећања нису ништа ако хришћани до четрдесет дана буду на мојој
страни.
− То је карма, Цукку-сане. Нех?
− Да, господару. − Алвито баци поглед на заповедника експедиције
па врло задовољан рече: − Господар Торанага предлаже да ништа не
учинимо. То је воља Божја.
− А је л’ јесте?
Одједном одјекне бубањ на галији. Весла снажно заграбе воду.
− Шта он ради, за име Христа? − рикне Фериера. А онда, док су
гледали како галија одмиче од њих, с главног јарбола спусти се
вијорава Торанагина застава.
− Као да сваком добога клетом рибарском бродићу у луци дају на
знање да господар Торанага није више на галији! − рече Родригес.
− Шта ће он учинити?
− Не знам.
− Заиста? − упита Фериера.
− Не, али на његовом месту отпловио бих на пучину, а нас оставио у
говнима. Или бих то покушао! Ингелес је сад упро прстом у нас. Шта
ли ће бити?
− Наређујем вам да пловимо у Едо! − Заповедник је желео додати:
ако уништимо галију, то боље. Али није то рекао јер их је слушала
Марико.
Свештеници су захвално пошли према копну чамцем.
− Пуним једрима напред! − викне Родригес, а нога га је болела и све
је у њој бридело. − Смер југ-југозапад! Сви на своја места!
− Сењора, молим вас, реците господару Торанаги да ће бити
најбоље ако сиђе у потпалубље, то је сигурније − казао је Фериера.
− Захваљује вам и одговара да ће остати овде. Фериера слегне
раменима и приђе рубу крмене палубе.
− Све топове припремите за паљбу. Набијте их картечом! Заузмите
бојне положаје!
 28
− Исоги! − продере се Блекторн терајући надзорника веслача да
убрза ритам. Погледа назад према фрегати која је ишла на њих. Сад је
пловила против ветра под свим једрима. Затим опет одмери море
испред прамца процењујући следећи покрет који морају обавити.
Питао се је ли добро проценио, јер овде уз хриди беше јако мало
простора, свега неколико метара између пропасти и успеха. Фрегата је
због ветра морала кривудати да стигне до изласка из луке док је галија
могла маневрисати по вољи. Но, фрегата је имала једну предност −
брзину. А на последњем сусрету Родригес му је јасно дао до знања да
се галија уклони кад Санта Тереси затреба морски простор.
Јабу му је опет нешто говорио, али Блекторн се није освртао.
− Не разумем, вакаримасен, Јабу-сане! Чуј, Торанага је рекао, ја
Анђин-сан, ичи-бан има! Сад сам ја главни капетан! Вакаримасу ка,
Јабу-сан? − На компасу показа курс јапанском капетану који је упирао
прстом према фрегати, тек педесетак метара иза њих, која их је брзо
претицала при чему је лако могло доћи до судара.
− Држ’ курс, ти бога! − викне Блекторн. Поветарац му је охладио
мокру одећу у којој се смрзавао, а то му је помогло да му се разбистри
глава. Погледа у небо. Близу блиставог Месеца није било облака, а
ветар беше повољан. Ту нема опасности, помислио је. Боже, нека буде
месечине док не прођемо.
− Хеј, капетане! − повиче на енглеском знајући да је сасвим
свеједно говори ли енглески, португалски, холандски или латински, јер
је сасвим сам. − Пошаљите кога по саке! Саке! Вакаримасу ка?
− Хај, Анђин-сан!
Отрча један морнар и у трку погледа иза себе, уплашен величином и
брзином фрегате која је долазила. Блекторн је држао курс настојећи да
фрегату присили да се окрене пре него добије сав простор у
приветрини, али лађа није скретала него је ишла равно на њега. У
задњи трен измакао јој је с пута, а тада, кад је фрегатин косник био
готово изнад њихове крмене палубе, зачуо је Родригесову наредбу:
− Држ’ лево! Спусти летњаче, и држи курс! − Тад му је викнуо на
шпанском: − Твоја уста у усрано дупе, Ингелес!
− Најпре је тамо била твоја мајка, Родригес!
 Тад фрегата скрене с ветра, према удаљеној обали где ће морати
опет да се окрене да дође у ветар и да још једном пређе на ову страну
пре него што се последњи пут окрене и јурне према изласку из луке.
На трен су бродови били тако близу да је замало могао дотаћи
фрегату, Родригеса, Торанагу, Марико и заповедника експедиције који
су се њихали на крменој палуби. Тад их фрегата пређе, а они су се
окретали у насталом виру.
− Исоги, исоги! Бога вам!
Веслачи појачају своје напоре, а Блекторн им покретима руку
нареди да весла прихвати још људи, све док више није било резерви.
Морао је пре фрегате стићи до изласка из луке или су изгубљени.
Галија је прождирала размак. Али и фрегата. На другој обали луке
завртела се као плесачица. Тад виде да је Родригес додао кошњаче и
врховњаче.
− Препредено је он копиле, као да је Португалац!
Стиже саке, али га поморцу из руке узе млада жена која је на галији
помогла Марики. Брижно му га пружи. Храбро је остала на палуби,
иако је ту очигледно била изван свог елемента. Руке су јој биле снажне,
коса лепо негована, а кимоно богат, укусан и уредан. Галија се пропне.
Млада жена се занесе. Испадне јој шољица. Лице јој се није
променило, али видео је да је поруменела од стида.
− Пор нада − рече док је она дизала шољицу. − Није важно. Намае
ка?
− Усаги Фуђико, Анђин-сане.
− Фуђико-сан, дајте ми то. Дозо. − Испружио је руку, узео боцу и
повукао жудно, да му у тело што пре надре топлина. Сконцентрисао се
на нови курс и избегавао плићаке које му је навео Сантјаго по
Родригесовом налогу. Док је испијао вруће пиво још једном провери
смер према рту који им је омогућавао неометан и сигуран пролаз до
излаза, а успут се питао како саке загревају и зашто га увек служе
топлог и у малим количинама.
Глава му је сад била бистра и осећао се довољно снажан, ако
припази. Но, знао је да немају резерви ни он, а ни брод.
− Саке дозо, Фуђико-сан. − Врати јој пљоску па је и заборави.
 Фрегата је у приветрини и пребрзо напредовала и већ их престигла
стотинак метара. Кретала је према обали. Ветар му је доносио псовке,
али се није трудио да одговори. Чувао је енергију.
− Исоги! Бога вам! Губимо трку!
Узбуђење у трци у којој је опет био једини заповедник − више
снагом воље него по положају − још је више улепшало ретку
повластицу да држи Јабуа у шаци и испуњавало га силном радошћу.
Кад не би потонуо брод, а са њим и ја, навео бих галију на стене само
да видим како се давиш, говнообрази Јабу! За старога Петерзона! − Но,
није ли Јабу спасао Родригеса кад ја нисам успео? Зар није напао
разбојнике кад су нам поставили заседу? А и ноћас је био храбар. Да,
има говнасти образ, али ипак је он храбар говнообрази и то је истина.
Опет га је понудила пљоском сакеа.
− Домо − рекао је.
Фрегата је пуним једрима пловила уз ветар што му се јако свидело.
− Ни ја не бих извео боље! − рекао је гласно ветру. − Но, да ја имам
фрегату, пробио бих се кроз бродице, испловио на пучину и никад се
не бих вратио. Некако бих на њој отпловио кући, а Јапан оставио
Јапанцима и Португалцима. Виде како Јабу и капетан у њега буље. −
Не, не бих то учинио. Још бих морао освојити и опљачкати Црни брод.
И освета, а, Јабу-сане?
− Нан десу ка, Анђин-сан? Нан ђа?
− Ичи-бан! (Број један!) − одврати он и махне према фрегати.
Искапи пљоску. Фуђико је прихвати.
− Саке, Анђин-сан?
− Домо, ије!
Сад су два брода била близу нагомиланих рибарских бродица.
Галија је јурила равно према теснацу који су намерно оставили између
себе, а фрегата је описивала последњи захват и скретала у излаз из
луке. Овде је ветар постао хладнији јер су престајали заштитни ртови,
а пола миље пред њима било је отворено море. Налети су надували
једра фрегате, а ужад је пуцкетала као револверски хици. Сад се
пенило море и спреда код прамца, а и у задњој бразди.
Веслачи су се купали у зноју и посустајали. Један је клонуо, па још
један. Борбене положаје заузе педесетак самураја-ронина. Пред њима
су стрелци на рибарским бродицама с обе стране уског канала већ
напињали лукове. Блекторн на многим лађама спази мале жеравнике.
Знао је да ће то бити пламене стреле.
За бој се спремио најбоље што је могао. Јабу је схватио да ће се
морати борити и одмах је схватио да ће то бити ватрене стреле.
Блекторн је око кормила подигао заштитне дрвене преграде. Провалио
је неколико сандука мускета и послао оне који су могли нека их напуне
барутом и оловом. Донео је на крмницу више бачвица барута и у њих
ставио фитиље.
Кад му је први официр Сантјаго помогао да се успне у чамац, казао
је да ће му Родригес − милошћу Божјом − помоћи.
− Зашто? − упитао је.
− Мој пилот вам поручује да вас је у море бацио како би вас
отрезнио, сењор.
− Зашто?
− Зато, поручио вам је он, сењор пилоте, што је на Санта Тереси
постојала опасност. Опасност за вас.
− Каква опасност?
− Рекао је: морате се борити сами ако можете, али он ће помоћи.
− Зашто?
− Тако вам Богородице, држите тај јеретички језик за зубима и
слушајте. Немам много времена. − Тад му први официр објасни све о
плићацима, смеровима, о теснацу и о плану. И дао му је два пиштоља.
− Мој пилот пита какав сте стрелац.
− Слаб! − Лагао је.
− Идите с Богом, рече ми мој пилот да вам на крају кажем.
− И он. И ви.
− Што се мене тиче, можете и у пакао!
− Ти твоју сестру…!
Блекторн је ставио фитиље на бачвице уколико започне топовска
паљба. И ако не буде никаквог плана, или ако се план покаже
нетачним. А и против нагомиланих непријатеља у великој близини. И
таква малена бачвица барута која би експлодирала уз бок фрегате
успела би је потопити исто онако сигурно као паљба из седамдесет
топова. Није важна величина бачвице, помислио је, само нека броду
распори утробу.
− Исоги, живота вам! − дрекне и преузме кормило, хвалећи Бога што
му је дао Родригеса и блиставу месечину.
На изласку из луке ширина је износила само четири стотине метара.
Дубока вода протезала се готово од обале до обале, а из мора су
вирили стеновити ртови. Рибарске бродице које су чекале у заседи сад
беху удаљене стотинак метара.
Сад се Санта Тереса узјогунила. Ветар је дувао бочно, нагнула се
на десни бок, а иза ње је настајала јака бразда у мору. Брзо их је
сустизала. Блекторн се држао средине канала и дао знак Јабуу нека
буде спреман. Наредили су свим самурајима-ронинима да чучну под
бродску ограду, невидљиви, док им Блекторн не да знак. Тад ће сваки
човек, с мускетом или с мачем, притрчати левом или десном боку, где
год буде потребно, а Јабу ће заповедати у боју. Јапански капетан је знао
да његови веслачи морају слушати бубањ, а бубњар је знао да мора
слушати Анђин-сана. А само ће Анђин-сан управљати бродом.
Фрегата беше педесет метара иза њих усред канала. Кретала је
равно на њих и јасно им дала до знања да захтева слободан пут посред
канала.
На фрегати је Фериера тихо пришапнуо Родригесу:
− Удрите прамцем у брод! − Очи је уперио у Марико која је с
Торанагом стајала уз ограду, десетак корака од њих.
− Не усуђујемо се, кад су овде Торанага и та жена.
− Сењора! − зовне је Фериера. − Сењора, боље сиђите са крмнице,
ви и ваш господар. Бићете сигурнији на топовској палуби.
Марико преведе Торанаги који на трен размисли, а онда сиђе
мостом на топовску палубу.
− Бог ми очи однео! − Главни тобџија није се обраћао ником
посебно. − Радо бих бочно испалио и некога потопио. Прошла је
читава добога клета година откако смо потопили губави гусарски брод!
− Да, мајмуни су заслужили купање.
− Ударите галију, Родригес! − понови Фериера на крменој палуби.
− Зашто убијати непријатеља кад ће нам то други обавити?
 − Богородице, нула си. Као свештеник! У теби нема крви!
− Да, немам убилачке крви! − одврати Родригес, такође на
шпанском. − Али ти? Ти је имаш! А? Можда и шпанске крви?
− Хоћете ли га пробити или нећете? − запита Фериера на
португалском, а близина убијања га је потпуно опсела.
− Ако остане овде где је, хоћу.
− Богородице! Нека онда остане на том месту.
− Шта спремате Ингелесу? Зашто сте се толико наљутили што он
није више био на нашем броду?
− Сад вас више не волим и не верујем вам, Родригес. Два пут сте
стали − или је изгледало као да сте стали − уз јеретика, а против мене
или нас. Да у целој Азији постоји још неки прихватљив пилот, оставио
бих вас, Родригес, и отпловио својим Црним бродом.
− Онда бисте се утопили, јер заударате на смрт, а само вас ја могу
заштитити!
Фериера се празноверно прекрсти.
− Богородице! Ви и ваш погани језик! Каквим правом то кажете?
− Мати ми је била Циганка и седмо дете седмог детета, као и ја.
− Лажљивче!
− Ах! − насмеши се Родригес. − Господару мој, можда и јесам. −
Скупи руке око усана и викне: − Заузмите бојне положаје! − А тад ће
кормилару: − Држ’ курс, а ако се она трбушаста курва не помакне,
потопи је!
Блекторн је чврсто држао кормило. Болеле су га и руке и ноге.
Надзорник веслача бубњао је по бубњу, а веслачи су се крајње
напрезали. Фрегата је била двадесет метара иза њих, па петнаест и
десет. Тад Блекторн нагло скрене улево. Фрегата их је готово окрзнула,
пропела се према њима, а онда се нашла њима уз бок. Блекторн скрене
снажно удесно да се изравна с фрегатом од које га је делило само десет
метара. И онда су заједно, бок уз бок, били спремни да трче између
непријатеља.
 − Потегните, потегните, копилади! − вриштао је Блекторн. Хтео је
да остану уз фрегату јер само у том положају штитила их је фрегата
својом величином и својим једрима. Запљусне их неколико хитаца из
мускета, а онда киша пламених стрелица. Нису им нанели озбиљну
штету, али неке стреле су се грешком забиле у доња једра фрегате која
су букнула.
Сви самурајски заповедници на бродицама ужаснуто су зауставили
своје стрелце. Још никад нико није напао брод јужних варвара. Па они
довозе свилу која им помаже да поднесу летњу влагу и жегу, и зимску
студен, а пролеће и јесен претвара у радост! Зар царски укази не штите
јужне варваре? Зар их палеж једног њиховог брода не би толико
наљутила да − са оправдањем − никад више не би дошли овамо?
Тако су заповедници обуздали људе док је Торанагина галија била
под заштитом фрегате. Нису хтели да се излажу ни најмањем ризику да
неко од њих постане узрок престанка пловидбе Црног брода − без
изричите наредбе генерала Ишида. Лакше су дисали тек кад су
морнари на фрегати угасили ватру.
Кад су стреле стале, и Блекторну је лакнуло. И Родригесу. План је
упалио. Родригес је сматрао да галија има шансу, своју једину шансу, у
његовој заветрини.
− Но, мој пилот вам поручује да се морате припремити и за
неочекивано, Ингелес − рекао му је онда Сантјаго.
− Уклоните тог копилана − рекао је Фериера. − Бог вас проклео,
наредио сам вам да га гурнете међу мајмуне!
− Пет степени улево! − услужно нареди Родригес.
− Пет степени улево, разумем! − одјекне кормилар. Блекторн је
зачуо наредбу. Одмах је дао курс пет степени улево и помолио се. Буде
ли Родригес предуго држао тај курс, разбиће се о рибарске бродице и
пропасти. Успори ли бубањ и заостане, знао је да ће га непријатељске
бродице слистити, без обзира на то сматрају ли да је на броду Торанага
или није. Мора остати уз фрегату.
− Пет степени удесно! − нареди Родригес у прави час. Ни он није
желео нове ватрене стреле. На палуби је имао одвише барута. − Дуни,
сводниче! − промрмљао је ветру. − Убаци у моја једра своје цојонес, па
нас, до врага, изведи одавде!
 Блекторн је поново скренуо пет степени удесно да остане уз фрегату
па су два брода јурила један уз други. Десна весла галије готово су
дотицала фрегату, док су лева замало ударала рибарске бродице.
Капетан је сад схватио, а и веслачки надзорник и веслачи. Последње
снаге пренели су на весла. Јабу је викнуо наредбу, а ронини-самураји
одложе лукове и појуре у помоћ. Навали и Јабу.
Брод уз брод. Још само неколико стотина метара. Тад Сиви на неким
рибарским бродицама, смелији од осталих, искрсну пред њих и
завитлају куке. Галија прамцем удари о бродице, а куке баце у море
пре него што су их захватиле. Самураји који су их држали, утопише се,
а темпо веслања није посустајао.
− Више улево!
− Не усуђујем се, заповедниче експедиције! Торанага није глупан, а
и гле, пред нама је хридина!
Фериера спази литице поред последњих рибарских бродица.
− Богородице ти, натерајте га на њих!
− Два степена улево! − Фрегата се опет занесе, а за њом и Блекторн.
Оба брода јурила су према нагомиланим рибарским бродицама. И
Блекторн је опазио хриди. Сломе још једну бродицу, а лађу запљусне
киша стрелица.
Држао је курс колико се усуђивао, а онда повиче:
− Пет степени удесно! − да упозори Родригеса, те заокрене кормило.
Родригес је увијао, али овај пут држао је курс за лагани судар што
није спадало у план.
− Напред, копилане! − рече Родригес понесен потером и стравом. −
Да ти измеримо cojones!
Блекторн је у брзини морао бирати: или хриди или фрегата.
Благосиљао је веслаче који су још били на веслима, посаду и све на
броду који су му својом дисциплином омогућили повластицу избора. И
изабрао је. Још скрене удесно, извуче пиштољ и нанишани.
− Склони ми се с пута! Бога ти! − крикне и повуче ороз.
Метак зафијуче преко крме на фрегати, између Фериере и
Родригеса. Фериера се сагне, а Родригес се лецне. Ти, Ингелес, сине
курве без млека! Је ли то била срећа, или добар хитац, или си
намеравао убијати?
У Блекторновој руци спази други пиштољ, а Торанага се у њега
забуљи. Торанагу прецрта, као неважног. Блажена Богородице, мајко
Божја, шта да радим? Да се држим плана или да га променим? Зар није
боље да овог Ингелеса убијем? За добро свих? Реци ми, да или не!
Одговори сам себи, Родригес, тако ти твоје вечне душе! Јеси ли мушко
или ниси? Па послушај! Сад ће за овим Ингелесом доћи и други
јеретици, као ваши, без обзира погине ли овај или не погине. Дугујем
му живот, а кунем се да у себи немам убилачке крви. Не за то да убијем
пилота!
− Дај кормило удесно − нареди и пропусти галију.
− Господар пита зашто сте замало ударили у галију!
− Била је то обична игра, сењора, игра коју играју пилоти да
искушају своју храброст.
− А онај хитац из пиштоља?
− Такође игра − да искуша моју храброст! Стене су биле преблизу, а
можда сам превише стеснио Ингелеса. Пријатељи смо, зар не?
− Мој господар каже да је глупо играти се таквих игара.
− Молим вас, изручите му моје извињење. Битно је да је он изван
опасности, а сад је и галија изван опасности па сам задовољан. Хонто.
− Ви сте с Анђин-саном уговорили ово бекство и ово лукавство?
− Он је случајно јако бистар, а био је сретне руке. Месечина му је
обасјавала пут, море му је било склоно и нико није погрешио. Но, не
знам зашто га непријатељ није смлавио. Беше то воља Божја.
− Зар? − јави се Фериера. Буљио је у галију иза њих и није се
окренуо.
Сад су прошли кроз излаз из луке, били су изван опасности у
водама Осаке. Галија је пловила неколико метара иза њих, а ниједан
брод није журио. Галија је привремено увукла већину весала
оставивши таман толико да мирно плове, док се већина веслача не
опорави.
Родригес се није освртао на заповедника експедиције Фериеру.
Уместо тога заокупљао га је Торанага. Сретан сам што смо на његовој
страни, помисли Родригес. За време трке помно га је проучавао
задовољан што му се пружила та ретка прилика. Торанагине очи, биле
су свуда. Мотрио је тобџије, топове, једра и ватрене стреле неугасиво
радознало, а уз Марикину помоћ постављао је питања морнарима или
првом официру. За што је ово? Како се пуни топ? Колико барута? Како
се пали? Чему служе ови конопци?
− Мој господар каже да је то можда била само карма. Разумете ли
шта је то карма, капетане-пилоте?
− Разумем.
− Захваљује вам што сте му прискочили својим бродом. Сад ће се он
вратити на своју галију.
− Шта? − одједном се окрене Фериера. − Стићи ћемо у Едо много
пре галије. Господар Торанага може уз све почасти остати с нама.
− Мој господар каже да више није потребно да вас ометамо. Прећи
ће на свој брод.
− Молим вас, замолите га да остане. Уживаћу у његовом друштву.
− Господар Торанага вам захваљује, али жели одмах поћи на свој
брод.
− Врло добро. Послушајте га, Родригес! Дајте им знак и спустите
чамац.
− Фериера беше разочаран. Желео је видети Едо, а хтео је боље
упознати Торанагу сад кад је уз њега била толико везана њихова
будућност. Није веровао у Торанагине изјаве како се може избећи рат.
Ми смо у рату на страни овога мајмуна, а против Ишида, хтели то или
не. А мени се то не свиђа! − Биће ми жао што нећу уживати у друштву
господара Торанаге.
− Уљудно се наклонио. Торанага му узврати наклон и кратко нешто
рече.
− Мој господар вам захваљује. − А Родригесу је рекла:
− Мој господар каже да ће вас наградити за галију кад се вратите на
Црном броду.
− Ништа нисам учинио, била је то само дужност. Молим вас,
опростите што не устајем са столице. Због ноге, нех? − одврати
Родригес уз наклон. − Идите с Богом, сењора.
 − Хвала вам, капетане-пилоте. И вама сретно!
Док је исцрпљено тапкала за Торанагом низ мостић, опазила је да
посадом у чамцу заповеда ностромо Песаро. Сва се најежила и замало
повраћала. Некако је надвладала грчеве, захвална Торанаги што је
наредио да сви напусте овај смрдљиви брод.
− Повољан ветар и мирно море! − викне им Фериера. Махне
једанпут. Узврате му поздрав, а онда се чамац отисне.
− Повуците се кад се чамац врати и кад она кучка од галије нестане
с видика − наредио је главном тобџији.
На крмници застане испред Родригеса. Упери прст у галију.
− Пожалићете што сте му сачували живот.
− То је у рукама Божјим. Ингелес је ’прихватљив’ пилот, ако
занемарите његову веру, мој заповедниче!
− Размишљао сам о томе.
− И?
− Што пре стигнемо у Макао, то боље. У рекордном времену,
Родригес!
− Фериера оде у потпалубље.
Родригесу је болно бридела нога. Добро потегне из мешине грога.
Фериера нека иде у пакао, помислио је. Али, молим те, Боже, тек кад
стигнемо у Лисабон!
Ветар лагано скрене и облак пође за месецом. Ближила се киша, а
по небу је рудела зора. Скрене пуну пажњу на свој брод, једра и на
положај. Кад је био сасвим задовољан, погледа чамац за спашавање, а
напослетку и галију.
Гуцне још рума, задовољан што му је план тако добро прошао. И
хитац из пиштоља који је окрунио крај. И беше задовољан својом
одлуком.
На мени је било да то учиним и учинио сам.
− Но, и уз све то, Ингелес − рекао је јако жалосно − Фериера има
право. Са тобом је у рај ушла хереза!

29
 − Анђин-сане?
− Хај? − Блекторн се прене из дубоког сна.
− Ево хране. И ’ча’.
На трен се није сетио ко је ни где је, а тад препозна своју кабину на
галији. Таму је пробадао сунчев зрак. Осећао је силно олакшање. Више
није чуо бубањ, а и у најдубљем сну чула су му казала да је спуштено
сидро и да је његов брод изван опасности, близу обале, а море је
мирно.
Виде слушкињу која је донела тацну. Поред ње је била Марико, а
рука јој више није била у завоју. Лежао је на пилотској постељи, на
истој коју је употребљавао за време Родригесове пловидбе од села
Анђира до Осаке, а сад му је тај лежај у неку руку постао исто онако
близак као његов властити лежај и кабина на Еразмоу. Еразмо! Било би
дивно да се вратим на тај брод и да опет видим момке.
С задовољством се протегао и узео шољицу ’ча’ коју му је пружала
Марико.
− Хвала. Одлично је. Како вам је рука?
− Много боље, хвала. − Марико је пресавије да му покаже. − Била је
то само површинска рана.
− Боље изгледате, Марико-сан.
− Да, сада ми је боље.
Кад се у зору вратила на брод са Торанагом, хватала ју је несвест.
’Боље останите горе − казао јој је тада. − Брже ће вам проћи немоћ.’
− Мој господар пита… пита чему онај пуцањ из пиштоља?
− Беше то обична игра коју играју пилоти − рекао јој је.
− Мој господар вам честита на поморском умећу.
− Имали смо среће. Месечина нам је помогла. А посада је била
изврсна. Марико-сан, бисте ли запитали капетана-сана познаје ли ове
воде? Жалим, али реците Торанага-сами да не могу дуже бити будан.
Или можемо ли један сат провести на пучини? Морам спавати.
Нејасно се сећао како му је рекла да Торанага каже: сме поћи у
кабину, капетан-сан је сасвим способан јер ће остати у приобалним
водама и неће се отиснути на море.
 Блекторн се опет протегне и отвори прозорчић у кабини. Којих две
стотине метара од њих пружала се стеновита обала.
− Где смо?
− Пред обалом покрајине Тотоми, Анђин-сане. Господар Торанага је
пожелео да плива и да на неколико сати одмори веслаче. Сутра ћемо
стићи у Анђиро.
− У рибарско сеоце? Немогуће! Близу је подне, а у зору смо још
били пред Осаком. Немогуће!
− Ах, беше то јуче, Анђин-сане. Спавали сте цео дан и ноћ и пола
другог дана − одвратила је. − Господар Торанага је рекао да вас
пустимо да спавате. Сад сматра да би вам пливање добро дошло да се
разбудите. После хране.
Храна се састојала од две посуде пиринча, рибе печене на жару са
тамним, слано-горким слатко-киселим умаком. Рекла му је да умак
припремају од ферментиране соје.
− Хвала, да… Да, радо бих запливао. Готово тридесет шест сати?
Није чудо да се лепо осећам. − Прождрљиво узе тацну од слушкиње,
али није се одмах машио. − Зашто се она боји? − запитао је.
− Не боји се она, Анђин-сане, само је мало узрујана. Молим вас,
опростите јој. Још никад није изблиза видела странца.
− Реците јој да под пуним месецом варварима расту рогови, а из
уста им сукља ватра, као змајевима.
Марико се насмеје.
− Јасно да јој то нећу рећи. − Покаже му ниски сточић. − Ево
прашка за зубе, четкица, вода и чисти пешкири. − Затим ће на
латинском: − Мило ми је што видим да си добро. Тачно је онако као
што се видело у подвигу! Јако си храбар.
Погледи им се укрсте и прође трен. Уљудно се наклонила. Наклони
се и слушкиња. Затворе за собом врата.
Не мисли на њу, наредио је себи. Мисли на Торанагу или на
Анђиро. Зашто сутра свраћамо у Анђиро? Да искрцамо Јабуа? Сретан
пут!
Сигурно је у Анђиру Оми. Шта ћемо с Омијем?
 Зашто од Торанаге не затражиш Омијеву главу? Он ти је дужан
неколико услуга. Или замоли да се огледаш с Оми-саном! Како?
Пиштољима или мачевима? Мач ти неће пружити никакве изгледе, а
употребиш ли пиштољ, то је убиство. Боље ништа не чини! Причекај!
Ускоро ће ти се пружити прилика и тад ћеш се обојици осветити. Сад
уживаш Торанагину наклоност. Буди стрпљив! Питај се шта ти од њега
треба. Ускоро ћемо бити у Еду, значи да немаш много времена. Шта
ћемо с Торанагом?
Блекторн је баратао штапићима као што је видео затворенике у
затвору. Принео би уснама посуду каше, а штапићима би лепљиву
кашу са ивице посуде пребацивао у уста. Теже је било са комадићима
рибе. Још није био довољно вешт, па је јео прстима, сретан што је сам.
Знао је да би пред Мариком, Торанагом или било којим Јапанцем испао
јако неуљудан што једе прстима.
Кад је нестало последњег комадића, још је био гладан.
− Морам још јести − гласно ће он. − Исусе Боже на небу, хтео бих
свеж хлеб, пржена јаја, маслац, сир…
Попне се на палубу. Готово су сви били голи. Неки су се сушили а
други сунчали. Неколицина је скакала у море. У мору уз брод самураји
и морнари пливали су и прскали се као деца.
− Конничи ва, Анђин-сан!
− Конничи ва, Торанага-сама − одговорио је.
Торанага се го голцат пењао мостићем спуштеним у море.
− Соната ва ојогитамо ка? − рече показавши море, бришући воду с
трбуха и с рамена, ужарен под блиставим сунцем.
− Хај, Торанага-сама, домо − одврати Блекторн претпостављајући
да га пита да ли жели да плива.
Торанага опет показа море и на трен говораше, а онда зовне Марику
нека преводи. Марико је сишла с палубе, заштитивши главу гримизним
сунцобраном. Немарно је опасала свакодневни бели памучни кимоно.
− Торанага-сама каже да изгледате јако одморено, Анђин-сане. Вода
је окрепита.
− Окрепљујућа − рекао је и уљудно је исправио. − Да.
− Ах, хвала, окрепљујућа. Моли вас да запливате.
 Торанага се безбрижно наслањао на ограду и малим пешкиром
брисао воду из ушију, а кад није успео испразнити лево уво, накривио
је главу те је на левој пети скакутао док му вода није изашла. Блекторн
виде да је Торанага јако мишићав и напет, осим на трбуху. Полако је
скидао кошуљу, намошњак и панталоне − јако свестан Марико − док се
и сам није разголитио.
− Господар Торанага пита јесу ли сви Енглези длакави као ви? И
имају ли сви тако светлу косу?
− Неки имају − одговорио је.
− Ми… наши мушкарци немају длаке на прсима ни на рукама као
ви. Не баш многи! Каже да сте јако добро грађени.
− И он је. Молим вас, захвалите му!
Блекторн се удаљи од ње и крене према дасци на мосту. Био је
изразито свестан ње и младе Фуђико која је под жутим сунцобраном
клечала на палупцу. Уз њу је била слушкиња која га је такође мотрила.
Тад више није могао смоћи достојанства да го оде све доле до мора па
се преко ограде бацио у светлоплаву воду. Добро је скочио, а морска
свежина предивно је у њега продрла. Пешчано дно беше дубоко три
метра. Треперила је морска трава, а мноштво риба није се бојало
пливача. Близу морског дна застане, закопрца се и поигра с рибама.
Затим изрони на површину и започне на изглед лењо, лако, али врло
брзо слободно пливање, како га је научио Албан Карадок.
Малени залив беше пуст. Много стена, обала од ситног песка и
никаквог трага животу. Планине су се издизале три стотине метара
према плавом бескрајном небу.
Легне на стену и осунча се. Четири самураја су допливали за њим и
нису били далеко. Насмеше му се и махну руком. Касније је отпливао
натраг, а они за њим. Торанага га је још мотрио.
Попне се на палубу. Одећа му је нестала. Фуђико, Марико и две
слушкиње још су биле тамо. Једна служавка се наклони па му пружи
смешно мален пешкир. Узео га је и почео се брисати, окрећући се
непријатно према огради.
Заповедам ти да будеш смирен, нареди самоме себи. Сасвим си
смирен кад си го у закључаној соби с Фелисити, је ли? Стидиш се само
јавно, кад су око тебе жене, кад је око тебе она. Зашто? Они голотињу
не запажају и то је сасвим разумно. У Јапану си! Мораш радити што и
они. Бићеш као они и понашати се као краљ.
− Господар Торанага каже да јако добро пливате. Бисте ли га
научили тај захват? − запитала га је Марико.
− Врло радо! − рекао је и присилио себе да се окрене и да се
наслони као што се наслањао Торанага. Марико му се смешкала.
Изгледа тако згодно, помислио је.
− Онај ваш скок у море. Ми… ми то још нисмо никада видели. Ми
увек скачемо на ноге. Хтео би да научи како ви роните.
− Зар сада?
− Да, молим вас.
− Ја га могу научити! Бар бих могао покушати. Слушкиња је
придржавала Блекторнов памучни кимоно па га је захвално огрнуо и
везао појас. Сад је сасвим опуштено објашњавао како да зарони, како
да тутне главу међу руке и извије се у скоку, али нека припази да не
падне на стомак.
− Најбоље је започети са дна мостића и за почетак најпре пасти
наглавце, без скакања и трчања. Тако ми учимо децу.
Торанага је слушао, постављао питања, а кад је био задовољан, рече
му посредством Марике:
− Добро. Мислим да сам схватио. − Оде на почетак мостића. Пре
него што је Блекторн успео да га заустави, бацио се у море са висине
од пет метара. Ужасно је лупио трбухом. Нико се није насмејао.
Торанага се задихан опет попе на палубу и покуша поново. Опет је
скочио ’даску’. И осталим самурајима подједнако је изостајао успех.
− Није то лако − рече Блекторн. − Дуго ми је требало да то научим.
Одморите се па ћемо сутра поновно покушати.
− Господар Торанага одговара: ’Сутра је сутра. Данас желим да
научим да роним.’
Блекторн скине кимоно и опет им покаже. Самураји су га
опонашали. Опет безуспешно. И Торанага. Шест пута!
После поновног објашњења Блекторн се попне на мостић и виде
међу њима голу Марико која се спремала да скочи у море. Тело јој је
било дивно, а на мишки је имала нов завој.
 − Чекајте, Марико-сан! Радије почните одавде, за први пут.
− Врло добро, Анђин-сане.
Кренула је према њему, а сићушно распело само је појачало њену
голотињу. Показао јој је како да се нагне, савије и да скочи у море.
Ухватио ју је око струка па је пребацио тако да јој најпре урони глава.
Тад Торанага покуша заронити близу водене црте. Са осредњим
успехом. Марико покуша поновно, а додир с њеном кожом загреје
Блекторна, па се одмах нагнуо и заронио у воду и све их одвраћао од
себе док се није охладио. Тад отрчи на палубу, стане на ограду па им
покаже скок на главу, али без залета, мислећи да ће им можда бити
лакши јер је знао колико је Торанаги пресудно да успе.
− Само се морате укрутити, хај? Као мач! Онда неће изостати успех.
− Далеко одскочи. Добро је заронио, секао воду и чекао.
Приђе неколико самураја, али им Торанага махне да се макну.
Држао је руке увис, укочен, усправљене кичме. Груди и слабине беху
му црвени од скокова ’даске’. Онда скочи према мору како му је
показао Блекторн. Најпре му у море урони глава, а ноге му се обрну
али је заронио, и то први од њих успешно. Кад се појавио на
површини, поздраве га бучним клицањем. Поново је заронио, овај пут
боље. За њим и други, неки са успехом, а неки без. Тад покуша и
Марико.
Блекторн виде мале напете груди, танак струк, раван стомак и обле
ноге. Болни трзај подиђе јој лице кад је дигла руке изнад главе. Но,
држала се као стрела и јуначки скочила напред. Чисто се зарила у воду.
Није то запазио готово нико осим њега.
− Био је то леп урон, заиста леп! − рекао јој је пружајући јој руку па
је лагано уздигао из мора на мостић. − Сад бисте требали прекинути.
Могла би вам се отворити рана на руци.
− Да, хвала, Анђин-сане. − Стала је уз њега, једва му је била до
рамена, врло задовољна собом. − То је изузетан осећај, оно падање
према води, а морамо остати укочени, а посебно то што морамо
савладати страх. Да, то је заиста био врхунски осећај.
Кренула је мостићем и навукла кимоно који јој је пружила
слушкиња. Тад нежно осуши лице и оде у потпалубље. Исусе, каква
жена, помислио је.
 Пред залазак сунца Торанага пошаље по Блекторна. Седео је на
палупцу, на чистим футонима, поред малог жеравника на угљен на
којем су се димили комадићи миришљавог дрвета. Тако би обично
намирисали ваздух али и одстранили муве и комарце. Кимоно му је
био изглачан и чист, а голема, на крила налик, рамена уштирканог
огртача давала су му застрашујући изглед. И Јабу је био свечано
одевен, а и Марико. Беше присутна и Фуђико. Двадесет самураја ћутке
је седело на стражи. Зарили су бакље у подметаче, а галија се још
мирно љуљала у заливу, на сидришту.
− Саке, Анђин-сан?
− Домо, Торанага-сама. − Блекторн се наклони и прихвати шољицу
од Фуђико. Дигне је да наздрави Торанаги и искапи. Одмах му је
напунила шољицу. Блекторн је на себи носио кимоно − униформу
Смеђих − у којем се осећао лагодније и слободније него у својој одећи.
− Господар Торанага каже да ћемо овде преноћити. Сутра ћемо
стићи у Анђиро. Занимало би га да још нешто чује о вашој земљи и о
спољном свету.
− Наравно. Шта га занима? Дивна ноћ, зар не? − Блекторн се удобно
смести, свестан њене женствености. Исувише свестан! Чудно, још сам
више свестан ње сад, кад је обучена, него онда кад на себи није имала
ништа.
− Да, јако! Ускоро ће бити влажно, Анђин-сане. Лето није пријатно
годишње доба. − Превела је Торанаги шта је рекла. − Мој господар ми
је рекао да вам кажем да је Едо мочваран. Лети има много комараца,
али пролеће и јесен су дивни. Да, заиста, годишња доба рађања и
умирања су дивна.
− Енглеска је умерена. Свака седма зима је оштра. А и лето.
Отприлике сваких шест година глад, а каткад имамо и две тешке
године узастопно.
− И ми имамо глад. Глад је увек тешка. Како је сад у вашој земљи?
− У последњих десет година имали смо три слабе жетве, а нимало
сунца да кукуруз сазри. Но, то је рука Свемогућега! Сад је Енглеска
врло јака. Напредни смо. Наши људи вредно раде. Сами израђујемо
платно, и сво оружје, већину вуненог сукна у Европи. Из Француске
добијамо нешто свиле, али врло лошег квалитета, а и то је само за
веома богате људе.
Блекторн је одлучио да им не приповеда о куги, немирима и
побунама насталим услед ограђивања заједничког земљишта, а ни о
навали сељака у градове и градиће. Но, зато им је причао о добрим
краљевима и краљицама, о мудрим владарима, мудром парламенту и о
успешним ратовима.
− Господар Торанага жели ово рашчистити: тврдите да вас само
превласт на мору штити од Шпаније и од Португала?
− Да, само то. Слободни смо јер владамо нашим морима. И ви сте
острвска земља, као и ми. Зар и ви, уколико немате превласт на мору,
нисте беспомоћни против спољног непријатеља?
− Мој господар се сложио с вама.
− Ах, значи да су и вас освајали? − Блекторн виде како се лагано
намрштила, кад се обратила Торанаги и подсетио се да се мора
ограничити на одговоре, а не постављати питања.
Кад га је поновно ословила, била је озбиљнија:
− Господар Торанага је рекао да одговорим на ваше питање. Да,
двапут су покушали да се искрцају на наше обале. Пре више од три
стотине година − по вашем рачунању 1274. године − Монголи Кублај-
кана који су управо освојили Кину и Кореју, дигли су се против нас кад
смо им се одбили покорити. Неколико хиљада људи искрцало се на
острво Кјушу, али наши самураји успели су их задржати и након неког
времена непријатељ се повукао. Но, поновно су дошли после седам
година. Овај пут у инвазији је било готово хиљаду кинеских и
корејских бродова, са две стотине хиљада непријатељских војника,
Монгола, Кинеза, Корејаца, претежно коњица. Беше то највећа
инвазиона снага у целој кинеској историји. Били смо немоћни против
тако надмоћне снаге, Анђин-сане. Опет су се почели искрцавати у
залив Хаката на острву Кјушуу, али пре него што су успели развити
све војске, с југа је дошао ’Велики ветар’, тајфун, па уништио бродове
и све што је на њему било. Они који су остали на обали брзо су
погинули. Био је то ’Божански ветар’ камикази, Анђин-сане! − рекла је
уверено. − А богови су нам послали камикази да ову земљу богова
заштите од туђинског освајача. Монголи се никад више нису вратили, а
за осамдесетак година њихова династија Чин избачена је из Кине −
дода Марико с великим задовољством. − Богови су нас заштитили од
њих. Богови ће нас увек штитити од завојевача. На крају крајева, ово је
њихова земља, нех?
Блекторн је размишљао о силном броју бродова и људи у тој
инвазији. У поређењу с тим Шпанска армада на Енглеску деловала је
безначајно.
− И нама је помогла олуја, сењора − рече он исто тако озбиљно. −
Многи верују да је олују послао Бог… У сваком случају, било је то
чудо. Ако зна, можда ју је и послао Бог. − Погледа жеравник док је
пуцкетао угљен и плесали пламенови. Тад рече: − Монголи су и нас у
Европи замало преплавили. − Исприча јој како су хорде Џингис-кана,
Кублај-кановог деде, дошле надомак врата Беча пре него што су
зауставили њихово надирање. Затим су се вратили остављајући за
собом брда лобања. − Људи су тада веровали да су Џингис-кан и
његови војници од Бога послати да казне свет за његове грехе.
− Господар Торанага каже: он је био обичан варварин, али јако вешт
рату.
− Да. Па и уз све то, ми у Енглеској хвалимо срећу што смо острво.
Хвалимо Бога за то, а и што имамо Канал. И морнарицу. Будући да је
Кина тако близу и тако је моћна − а ви сте с Кином у рату − изненађен
сам што немате велике бродове. Зар се не бојите новог напада?
Марико није одговорила него је преводила Торанаги. Кад је
завршила, Торанага се обратио Јабуу који климне главом и одговори
јако озбиљно. Неко су време њих двојица разговарали. Марико
одговори на следеће Торанагино питање, а онда се поновно обрати
Блекторну.
− Да држите своја мора, колико вам је потребно бродова, Анђин-
сане?
− Не знам тачно, али краљица сад можда има стотину педесет
линијских бродова, грађених искључиво за рат.
− Господар пита колико бродова годишње гради ваша краљица!
− Двадесет до тридесет ратних бродова, најбољих и најбржих на
свету. Но, бродове обично граде приватне групе трговаца па их затим
продају круни.
− Уз добит?
 Блекторн се сети самурајског мишљења о добити и о новцу.
− Краљица дарежљиво даје изнад стварног трошка градње како би
подстакла истраживање и нове начине бродоградње, што без
краљевске милости не би било могуће. Тако је, на пример, мој брод
Еразмо нова класа, енглески нацрт, изграђен по лиценци у Холандији.
− Да ли бисте ли овде могли да саградите такав брод?
− Да, кад бих имао тесаре, тумаче, потребан материјал и време.
Најпре бих морао саградити мањи брод. Никад нисам сасвим
самостално изградио брод па бих морао пробати… Јасно − додао је,
настојећи прикрити узбуђење док је мислио о томе − наравно, ако би
господар Торанага желео брод, или бродове, могли би започети
трговину. Можда би у Енглеској желео да наручи одређен број ратних
бродова. Ми бисмо били спремни да их опремимо и наоружамо по
његовој жељи и да на њима допловимо довде.
Марико преведе. Порасте Торанагино занимање. И Јабуово.
− Пита могу ли се наши морнари увежбати да плове на таквим
бродовима?
− Јасно, ако буде времена. Могли бисмо да уговоримо да у вашим
водама годину дана остану наши капетани… или један од њих. Онда
би вам он могао зацртати наставни план. За неколико година створили
бисте властиту морнарицу, модерну морнарицу, која не би ни за којом
заостајала.
Марико је неко време преводила. Торанага ју је радознало
испитивао, а и Јабу.
− Јабу-сан пита: ’Ни за којом не би заостајала?’
− Да. Боља од оне коју имају Шпанци! Или Португалци.
Завлада тајац. Замисао је очито занела Торанагу, иако је то настојао
прикрити.
− Господар пита јесте ли сигурни да би се то могло уговорити!
− Да.
− Колико би то потрајало?
− Две године док дођем кући. Две године да саградимо брод или
бродове. Две године да допловим овамо. Пола трошка требало би
платити унапред, а остало приликом испоруке.
 Торанага се замишљено сагне и стави на жеравник миришљаве
комадиће дрвета. Сви су га гледали и чекали. Онда је дуго причао са
Јабуом. Марико то није превела, а Блекторн се клонио да је пита па ма
како изгарао од жеље да суделује у разговору. Све их је мотрио, па и
младу Фуђико која је пажљиво слушала, али ни од кога није могао
ништа разабрати. Знао је да би та блистава замисао могла донети
голему добит и гарантовати му сигуран повратак у Енглеску.
− Анђин-сане, колико би бродова могли овамо довести?
− Најбоља би била флотила од пет бродова. Можете очекивати да
ћете барем један брод изгубити због невремена, олује или шпанско-
португалског уплитања.− Сигуран сам да би се они потрудили да не
добијете ратне бродове. За десет година би господар Торанага могао
имати флоту од петнаест до двадесет бродова. − Чекао је да она то
преведе, па полако наставио − Прва флотила могла би вам довести
мајсторе тесаре, бродоградитеље, тобџије, морнаре и капетане. За
десет година Енглеска би могла снабдети господара Торанагу са
тридесет модерних бојних бродова, што је више него довољно да
владате својим морима. А затим бисте, ако желите, могли овде градити
своје замене. Ми ћемо… − Намеравао је додати реч ’продати’, али се
предомислио. − Моја краљица била би почашћена да вам помогне у
стварању ваше властите морнарице, а уколико желите, јасно да ћемо
образовати људе и опремати бродове!
О да, занесено је помислио, кад је тим последњим окрунио свој
наум. А ми би слали официре на вашим бродовима и поставили
адмирала, а краљица би вам понудити трајан савез − повољан и за вас
и за нас − који ће постати део трговине, а онда би заједно, пријатељу
Торанага, најурили шпанске и португалске псе из ових мора и заувек
њима завладали. Могао би то бити највеличанственији трговачки
споразум који је икад закључила једна земља, усхићено је помислио. А
кад енглеско-јапанска флота рашчисти ова мора, ми Енглези
завладаћемо јапанско-кинеском трговином свиле. Тад ћемо сваке
године зарађивати милионе!
Остварим ли ово, променићу ток историје. Имаћу баснословно
богатство и части. Постаћу праотац славне лозе, а то је нешто најбоље
што човек може покушати, па макар му се покушај изјаловио.
− Господар каже да је штета што не говорите наш језик.
 − Да, али ви сигурно изврсно преводите.
− Није то рекао да мени приговори, Анђин-сане, него као примедбу.
Истина је, било би много боље да мој господар може с вама директно
да разговара, као ја.
− Имате ли икакве речнике, Марико-сан? И граматике?
Португалско-јапанску или латинско-јапанску граматику? Ако ми
господар Торанага помогне књигама и учитељима, покушао бих да
научим ваш језик.
− Немамо тих књига.
− Имају их језуити, сами сте то рекли.
− Ах! − Обратила се Торанаги. Блекторн опази како светлуцају очи и
Јабуа и Торанаге, а лицем им се рашири смешак. − Мој господар каже
да ће вам помоћи, Анђин-сане.
На Торанагино наређење Фуђико поново понуди сакеом Блекторна и
Јабуа. Торанага је пио само ’ча’, као и Марико. Блекторн се више није
могао савладати.
− Шта каже на мој предлог? − упита. − Какав је његов одговор?
− Анђин-сане, боље би вам било да се стрпите. Он ће одговорити
кад дође време.
− Молим вас, питајте га сада!
Марико се неодлучно окрене према Торанаги.
− Молим вас, опростите, господару, али Анђин-сан смерно пита шта
мислите о његовој понуди. Врло понизно и надасве уљудно моли за
одговор.
− Добиће мој одговор кад буде време.
− Господар каже да ће размотрити ваш предлог − рече Марико
Блекторну − и да ће пажљиво размислити о оном што сте рекли.
Захтева од вас да будете стрпљиви.
− Домо. Торанага-сама.
− Сад ћу у кревет. У зору полазимо. − Торанага устане. Сви оду за
њим у потпалубље осим Блекторна. Он оста сам у ноћи.
На први наговештај зоре Торанага пусти четири голуба које су са
главним пртљагом послали на брод приликом припрема галије за
полазак. Птице опишу два круга, а онда се раздвоје. Две одлете према
Осаки, а две према Еду. Шифрирана порука за Кирицубу заправо беше
наредба коју је требала предати Хиро-мацуу: сви нека покушају сместа
отићи и то у миру. Уколико их спрече, нека се закључају. Чим им
провале врата, нека запале тај део замка и нека почине сепуку.
Шифрираним писмом је јављао сину Судари у Едо да је успео
побећи, да је изван опасности, па му је наредио да настави тајне
припреме за рат.
− На пучину, капетане.
− Да, господару.
До поднева су прошли залив између покрајина Тотоми и Изу и били
су пред ртом Ито, најјужнијом тачком полуострва Изуа. Ветар беше
повољан, таласи умерени, а пловидбу је убрзало једно једино главно
једро.
Тад, кад су били близу обале, у дубоком каналу међу копном и
стеновитим острвима, док су скретали на север, на обали се зачу
стравичан тутањ. Сва весла застану.
− Шта, за име Христа…? − Блекторн упре очи према обали.
Одједном хридине избразда голема пукотина, а милиони тона стена
се сруше у море које на трен као да је прокључало. До галије дође
мали талас, а онда прође. Престане лавина. Опет тутањ, сад дубљи и
потмулији, али удаљенији. Одвоји се стена с хридина. Сви су помно
слушали и чекали мотрећи литицу. Крештање галебова, ударање таласа
и ветра. Онда Торанага даде знак бубњару који опет удари. Весла се
помакну. На броду завлада свакодневни живот.
− Шта је то било? − запита Блекторн.
− Само земљотрес. − Марико је била запањена. − Ви немате
земљотресе?
− Не, никада. Још никад нисам осетио земљотрес.
− О, код нас су чести, Анђин-сане. Ово није било ништа, обичан
мали потрес. Средиште главног удара сигурно је на неком другом
месту, а можда и на пучини. Или је ово можда био само мали потрес
баш овде, сасвим самосталан. Срећа ваша што сте видели мали потрес.
− Као да се тресла сва земља. Могао бих се заклети да сам видео…
Чуо сам за потресе! Каткад их има у Светој земљи и код Отомана.
Исусе! − Одахнуо је, а срце му је још лудо лупало. − Могао бих се
заклети да сам видео како се тресе цела литица.
− О, тресла се, Анђин-сане. Кад сте на копну, то је ужасан осећај.
Нема опомене, Анђин-сане. Потреси долазе у таласима, каткад бочно,
каткад горе-доле, каткад три-четири брза потреса. Каткад мали потрес,
а сутрадан за њим велики. Нема никаквог правила. Најстрашнији
потрес који сам доживела беше ноћу, пре шест година, близу Осаке
трећега дана ’Месеца кад пада лишће’. Наша се кућа срушила на нас,
Анђин-сане. Ни син ни ја нисмо били повређени. Откопали смо се.
Целе недеље, па и дуже, ређали су се удари, неки јаки а неки јако
тешки. Потпуно се срушио дивни Таиков нови замак у Фуђимију. На
стотине хиљада људи погинуло је у том потресу и у пожарима који су
уследили. То је највећа опасност, Анђин-сане, ти пожари који прате
потрес. Наши градићи, градови и села тако лако умиру. Каткад дође до
опасног потреса далеко на морској пучини, а легенда каже да то
изазове рађање ’Великих таласа’. Високи су три до седам метара, а
долазе без опомене никад у одређено годишње доба. ’Велики талас’
само дође из мора на наше обале и преплави унутрашњост. Нестају
читави градови. Такав је талас пре неколико година разорио пола Еда.
− Вама је то нормално? Сваке године?
− О, да. Сваке године у овој земљи богова ми имамо потресе. И
пожаре, и поплаве, и ’Велике таласе’, и велике олује ’тајфуне’. Код нас
је природа јако сурова. − Сузе јој се скупе у кутку очију.− Можда ми
зато толико волимо живот, Анђин-сане. Видите, морамо. Смрт је део
нашег ваздуха, и мора, и земље. Да знате, Анђин-сане, на овој земљи
суза, смрт је наша баштина.
 ТРЕЋИ ДЕО
30
− Сигурно је све у реду, Мура?
− Да, Оми-сане, да, мислим. Поступали смо тачно по вашим
наредбама и по налозима Игураши-сана.
− Ништа не сме бити наопако или ће у залазак сунца село добити
новог поглавара − рече му Јабуов главни помоћник Игураши, јако
мрко, а оно једино око беше му крвљу подливено од неспавања. Стигао
је јуче из Еда са првом групом самураја са тачно одређеним
упутствима.
Мура није одговорио. Само је смерно климао главом и уперио очи у
тло.
Стајали су на обали близу дока пред низом немих уплашених и исто
тако изморених сељана − сви мушкарци, жене и деца, осим за кревет
везаних болесника − што су на коленима чекали да стигне галија. Сви
су носили најбоље рухо. Истрљали су лица, а цело село беше пометено
и блиставо, као на Стару годину кад се по древном обичају чистило
цело царство. Рибарске бродице беху уредно поређане на обали, мреже
уредне, а конопци намотани, па и обала уз залив ограбуљана.
− Све ће бити у реду, Игураши-сане − рече Оми. Ове недеље мало је
спавао, све откако је из Осаке примио Јабуове наредбе по једном од
Торанагиних голубова-писмоноша. Сместа је покренуо село и све
способне људе двадесет рија укруг, да припреме Анђиро за долазак
самураја и Јабуа. А сад, кад му је Игураши шапнуо најтајнију тајну,
само за његове уши, да са његовим стрицем стиже и даимјо Торанага
који је побегао из Ишидове клопке, беше више него задовољан што је
потрошио толики новац. − Нема разлога да се бринете, Игураши-сане.
Ово је мој феуд и моја одговорност.
− Слажем се. Да, тако је! − Игураши презриво одмахне Мури да се
удаљи, па тихо дода: − Одговоран си, али без увреде, кажем ти, никад
ниси видео нашег господара кад нешто пође по злу. Ако смо ишта
заборавили, или ови ждерачи гована нису учинили оно што су требали,
наш ће господар цели твој феуд, и на северу и на југу, претворити у
хрпе гноја, пре сутрашњег заласка сунца. − И оде натраг на чело својих
људи.
Јутрос су и последње јединице самураја дојахале из Мишиме,
Јабуовог главнога града, на северу. Сад су и оне заједно са свима
осталима, биле у бојној врсти поређане на обали, на тргу и на
обронцима. Њихови су се барјаци вијорили на лаганом поветарцу, а
усправљена копља бљештала на сунцу. Три хиљаде самураја, елита
Јабуове војске. Пет стотина коњаника.
Оми се није бојао. Учинио је све што је било могуће и лично је
проверио све што се проверити дало. Уколико нешто оде по злу, то је
само карма. Но, све ће бити у реду, узрујано је помислио. Потрошио је,
или за припреме употребио пет стотина кокуа, више од целокупног
износа свог годишњег прихода пре него што му је Јабу повећао феуд.
Та количина га је потресла, али његова жена Мидори рекла је да
морају раскошно трошити и да је трошак мали у поређењу са чашћу
коју му указује господар Јабу.
− А кад господар Торанага дође овамо, ко зна какве ћеш све велике
могућности имати? − прошаптала је.
Она је сасвим у праву, поносно помисли Оми.
Опет је посматрао обалу и сеоски трг. Све је изгледало савршено.
Мидори и његова мати чекале су под надстрешницом припремљеном
за Јабуа и његовог госта Торанагу. Оми је запазио да мајци лети језик и
пожелео је да Мидори буде поштеђена од њених непрестаних
приговора. Поравнао је набор на свом беспрекорном кимону, наместио
мачеве и погледао према мору.
− Слушајте, Мура-сане − опрезно шапне рибар Уо, један од пет
сеоских отаца који су заједно с Муром клечали испред сељана. − Знате,
толико се бојим да бих… кад бих сад пишао, испишао бих прашину.
− Онда немој, пријатељу стари! − Мура потисне смешак. Уо беше
плећат човек, као од стене одваљен, крупних руку и сломљеног носа, а
на лицу му је лебдео болан израз.
− Нећу, али мислим да ћу прднути. − Уо је био познат по
духовитости, храбрости и по снажном прдежу. Лане су се са селом на
северу такмичили ко ће јаче прдети, а он је надмашио све прваке и
донео Анђиру велику част.
− Ееееее, можда би ти боље било да не прднеш − закикоће Хам,
онизак и смежуран рибар. − Једна говнава глава можда би била
љубоморна.
− Наређујем да тако не зовеш самураје − просикће Мура − све док је
и један близу села. − Ох ко, уморно је размишљао, надам се да нисмо
ништа заборавили. Дигне поглед у брда, на бамбусову ограду око
привремене тврђаве коју су саградили са пуно зноја. Триста људи
копало је, градило и носило. Лакше је било подићи ону другу
новоградњу. Налазила се на брежуљку испод Омијеве куће па ју је
видео. Беше мања од Омијеве, али имала је кров од црепова, уређен
врт и мало купатило. Претпостављам да ће се Оми тамо уселити, а
своју кућу уступиће господару Јабуу, помисли Мура.
Опет погледа рт где се сваког трена требала појавити галија. Ускоро
ће се Јабу искрцати на обалу и тад ће сви бити у рукама богова, свих
камија, Бога оца, његовог благословеног сина и Блажене Девице, ох ко!
Блажена Богородице, заштити нас! Хоће ли бити исувише тражити
да окренеш добростиво своје око на сеоце Анђиро? Овамо, на
неколико идућих дана? Потребна нам је посебна милост да нас
заштити од нашега господара. О, да! Запалићу педесет свећа, а синове
ћу свакако одгајати у правој вери, обећа јој Мура.
Данас је Мура био пресретан што је хришћанин. Могао је да се
моли само једноме богу, а то беше допунска заштита за његово село. У
младости је постао хришћанин, јер се обратио и његов суверен
господар па је сместа свим својим следбеницима наредио да постану
хришћани. А кад је пре двадесет година његов господар пао у боју за
Торанагу, а против Таика, Мура је њему у спомен остао хришћанин.
Добар војник има само једног господара, помислио је. Једног правог
господара!
Нинђин, човек округлог лица и јако истурених зуба, посебно се
узрујао због присутности толиких самураја.
− Мура-сане, јако жалим, али опасно је оно што сте учинили,
грозно, нех? Јутрошњи мали потрес беше знак богова, кобна опомена.
Учинили сте грозну грешку, Мура-сане.
 − Шта је било, било је, Нинђине. Заборави на то!
− А како? У мом је подруму и…
− Нешто је у твом подруму, а и ја имам много! − рече Уо који се
више није смешкао.
− Нигде ништа нема, ништа, пријатељи стари − опрезно ће Мура. −
Ничега нема! − По његовој је наредби последњих неколико дана
украдено тридесет кокуа пиринча из самурајског складишта и сад је то
било тајно расподељено по селу, заједно са осталим намирницама,
опремом… и оружјем.
− Оружје не − приговарао је Уо. − Пиринач да, али оружје не!
− Долази рат.
− Противзаконито је држати оружје − цвилео је Нинђин.
− То је нови закон − фркне Мура. − Има му само дванаест година.
Пре тога могли смо по жељи имати некакво оружје и нисмо били
везани уз село. Могли смо ићи куда смо хтели и бити оно што желимо.
Могли смо бити сељаци, војници, рибари, трговци, па и самураји…
Неки су могли, знате да је то истина.
− Да, али друкчије је сада, Мура-сане, друкчије. Таико је наредио да
буде друкчије!
− Ускоро ће бити онако како је увек било. Опет ћемо војевати.
− Онда причекајмо − предлагао је Нинђин. − Молим вас! То је сада
противзаконито. Ако се промени закон, то је карма. Таико је донео
закон: оружје забрањено. Свако! Уз претњу тренутне смрти.
− Сви отворите очи! Мртав је Таико! И кажем вам: ускоро ће Оми-
сану бити потребни увежбани људи, а већина нас је ратовала, нех?
Рибарили смо и ратовали, све у своје време! Није ли тако?
− Да, Мура-сане − сложи се Уо, упркос страху. − Пре Таика нисмо
били везани.
− Ухватиће нас. Сигурно ће нас ухватити − плакао је Нинђин. −
Неће имати милости! Скуваће нас као што су скували варварина.
− Не спомињи варварина!
Чујте, пријатељи − јави се Мура. − Никада нам се више неће
пружити оваква прилика. Бог нам ју је послао, или богови. Морамо
узети сваки нож, стрелу, копље, мач, мускету, штит и лук, све што
можемо. Самураји ће мислити да су им их украли други самураји. Па
зар говнаве главе нису стигле са свих страна полуострва Изуа? А зар
иједан самурај верује другом самурају? Морамо узети своје право на
рат, нех? Отац ми је пао у боју, и његов отац, и отац његовог оца!
Нинђине, у колико си био битака? У дванаестак, нех? Уо, а ти? У
двадесет? Тридесет?
− У више. Зар нисам служио с Таиком, проклета нека је успомена
његова! Ах, пре него што је постао Таико, био је мушкарац. Истина је!
Онда га је нешто променило. Нинђине, не заборави да је Мура-сан
поглавар! А не бисмо смели заборавити ни то да је и његов отац био
поглавар! Ако поглавар каже: оружје… онда оружје мора и бити.
Сад је, клечећи на сунцу, Мура био уверен да је исправно поступио,
да ће овај нови рат вечно трајати, а њихов ће свет опет постати онакав
какав је увек био. Овде ће бити село, бродице и нешто сељана, јер сви
људи − сељани, даимјои, самураји, па и ете − сви морају јести, а у
мору чекају рибе. Тако ће војници-сељани с времена на време долазити
из рата − као и увек − и отиснути се бродицама…
− Гле! − рече Уо и нехотице упре прстом, у изненадном муку.
Иза рта појавила се галија.
***
Фуђико је очајно клечала пред Торанагом у главној кабини у којој је
он боравио за време пловидбе. Били су сами.
− Молим вас, господару − преклињала је. − Склоните ми с главе ову
казну.
− Није то казна него наредба.
− Наравно, послушаћу, али не бих могла…
− Могла? − плане Торанага. − Како се усуђујеш противити? Велим
ти да мораш бити пилотова наложница и још си толико дрска да се
успротивиш?
− Извињавам се, господару, свим срцем − брзо ће Фуђико у бујици
речи. − Нисам мислила да се противим. Само хоћу рећи, да то нећу
моћи да обављам онако како ви желите. Молим вас, схватите.
Опростите, господару, али немогуће ми је бити сретна, или глумити
срећу. − Погнула је главу до футона. − Понизно вас преклињем,
допустите ми да починим сепуку.
 − Већ сам рекао да сам против бесмислене смрти. Можеш ми
користити.
− Молим вас, господару, желим умрети, понизно вас молим. Желим
да се придружим мужу и сину.
Торанага зарежа на њу надјачавајући буку на галији.
− Већ сам ти ускратио ту част. Још је ниси заслужила. А само сам
ради твога деде, јер господар Хиро-мацу је мој најстарији пријатељ,
досад стрпљиво слушао твоје неотесане речи. Доста тих глупости,
жено! Престани се понашати као говноглава сељанка!
− Понизно молим, допустите да одрежем косу и да постанем
калуђерица. Буда ће…
− Не, већ сам ти наредио. Послушај!
− Послушати? − рекла је не дижући погледа, крута лица. Тада ће,
као да говори себи: − Мислила сам да сте ми наредили да пођем у Едо.
− Наредио сам ти да дођеш на овај брод! Заборављаш свој положај,
заборављаш своју баштину, заборављаш своју дужност. Заборављаш
своју дужност! Одвратна си ми. Иди и спреми се.
− Желим смрт! Молим вас, допустите ми да им се придружим,
господару.
− Твој муж грешком се родио као самурај. Био је наказа па би и
његово дете било наказа. Тај глупан замало ме упропастио! Да им се
придружиш? Глупост! Забрањујем ти да починиш сепуку! А сад
одлази!
Но, није се помакла.
− Можда би било боље да те пошаљем етама! У једну од њихових
кућа! Можда би те то подсетило на пристојност и на твоју дужност.
Сва се стресла, али је изазовно одговорила:
− Барем бих била међу Јапанцима!
− Ја сам твој господар. Учинићеш оно што ти наређујем!
Фуђико је оклевала. Онда слегне раменима.
− Да, господару. Извињавам се због непристојности. − Ставила је
дланове на футон и дубоко повила главу. Глас јој је звучао покајнички,
али у срцу није била уверена. И он и она су знали шта она намерава. −
Господару, искрено се извињавам што вам сметам, што уништавам ваш
ва, ваш склад. И због своје неотесаности! Имали сте право. Ја сам била
крива. − Устане и тихо пође на врата кабине.
− Ако ти уделим оно што желиш − запита Торанага − хоћеш ли ми
заузврат свим срцем чинити оно што ја желим?
Полако је обрнула поглед у њега.
− Колико дуго, господару? Молим вас, колико морам бити
варваринова наложница?
− Годину дана.
Окренула се и пружила руку према кваки на вратима.
− Пола године − рече Торанага.
Фуђикина рука застане. Дршћући наслони главу на врата.
− Да. Хвала, господару! Хвала.
Торанага устане и крене према вратима. Отворила му је врата,
клањала се док он није прошао па за њим затворила врата. Тад јој тихо
потеку сузе. Била је самурајка.
Торанага дође на палубу јако задовољан собом. Уз мали напор
постигао је свој циљ. Да је превише присиљавао младу жену, не би га
послушала, па би без допуштења одузела себи живот, али сад ће се она
јако трудити да му угађа. Било је важно да она милом пристане да
постане пилотова наложница, барем на изглед, а шест месеци и више
је него довољно. Много је лакше поступати са женама него са
мушкарцима, задовољно је помислио. Толико лакше у многим
стварима.
Тад спази Јабуове самураје окупљене око залива и нестане његовог
осећаја благостања.
***
− Добро дошли на Изу, господару Торанага − рече Јабу. − Овамо сам
позвао неке људе да вам буду пратња.
− Добро.
Галија је још била удаљена од пристаништа две стотине метара.
Мирно се примицала. Видели су Омија, Игурашија, футоне и платнену
надстрешницу.
− Све је обављено као што смо се договорили у Осаки − причао је
Јабу. − А зашто не бисте неколико дана остали са мном? Био бих
почашћен, а то би било јако корисно. Могли бисте потврдити избор две
стотине и педесет људи за чету мускетара и упознати њиховог
команданта.
− Ништа ме не би више веселило, али морам што пре стићи у Едо,
Јабу-сане.
− Два-три дана? Молим вас! Добро би вам дошло неколико
безбрижних дана, нех? Важно ми је ваше здравље. И свим вашим
савезницима. Мало одмора, добра храна, лов.
Торанага је очајнички тражио излаз. Незамисливо је да овде остане
само са педесет чувара. Био би потпуно у Јабуовим рукама, па би то
био гори положај него у Осаки. Ишидо је бар био предвидљив и везан
за одређена правила, али Јабу? Он је варљив као морски пас, а морског
пса не смеш чачкати, помисли он, никад у његовим водама. И никад
својим животом! Знао је да је његова погодба с Јабуом у Осаки исто
онолико чврста колико је вредна била њихова мокраћа кад је пала на
земљу, уколико би Јабу сматрао да од Ишида може добити веће
уступке. А кад би Јабу однео Ишиду Торанагину главу на дрвеној
тацни, одмах би добио много више него што је Торанага био спреман
да му понуди.
Убити га или поћи на копно? То су биле две могућности.
− Превише си љубазан − одговори. − Али морам у Едо.
Нисам ни помислио да ће Јабу имати времена да овде окупи толике
људе. Зар је одгонетнуо нашу шифру?
− Молим вас, допустите да инсистирам, Торанага-сама. У околини је
јако добар лов. Моји су људи донели соколове. Добро би вам дошло
мало лова након заточеништва у Осаки, нех?
− Да, данас би био добар лов. Жао ми је што сам тамо изгубио
соколове.
− Нису изгубљени! Хиро-мацу ће их сигурно довести у Едо.
− Наредио сам му нека их пусти чим будемо изван опасности. До
доласка у Едо били би без вежбања и покварили би се. Једно од мојих
правила гласи: ловим само са соколима које сам лично увежбао и не
допуштам да имају другог господара. Тако они чине само моје грешке.
− Добро је то правило. Радо бих чуо и остала. Можда за вечером?
 Овај морски пас ми је потребан, горко помисли Торанага. Било би
преурањено да га сада убијем.
Два конопца одлетеше на обалу да их ухвате и привежу, затегну се и
зашкрипе од напора, а галија лепо пристане. Увуку весла и спусте
мост. На почетку моста стајао је Јабу.
Окупљени самураји сместа једногласно узвикну свој бојни поклич:
− Касиги! Касиги! − А од те буке галебови закреште и вину се у
небо. Самураји се наклоне као један човек.
Јабу им узврати наклон па се окрене Торанаги и широко му махне.
− Искрцајмо се!
Торанага се загледа у окупљене самураје и на сељане дубоко
полегле у прашину па се запита: хоћу ли овде од мача погинути, како
ми је прорекао астролог? Први део пророчанства се обистинио! Сад је
моје име исписано на зидинама Осаке. Одстрани то сећање, нареди
себи.
С врха моста гласно и заповеднички кликне педесеторици својих
самураја који су сад били у кимону, униформи Смеђих, као и он.
− Сви овде останите! Капетане, спреми се да одмах испловимо!
Марико-сан, у Анђиру ћеш остати три дана. Одведи на копно пилота и
Фуђико-сан, па ме причекајте на тргу.
Тад се окрене обали и, на Јабуово запрепаштење, појача глас:
− Сад ћу, Јабу-сане, обавити смотру твојих јединица!
Одмах прође мимо њега и спусти се низ мостић немарно,
самоуверено и набусито као велики војсковођа.
Још ниједан генерал није добио више битака и ниједан није био
препреденији од њега. Осим Таика, а он беше мртав. Ниједан генерал
није војевао у више битака, био тако стрпљив, а изгубио тако мало
људи. А никада није претрпео пораз.
Обалом се разлеже шапат запањености кад га препознаше. Ова
смотра беше сасвим неочекивана. Његово је име шапатом ишло од уста
до уста, а то шушкање и страхопоштовање које се осетило,
развеселило га је. Осећао је да га Јабу следи, али се није осврнуо.
− Ах, Игураши-сане − рече доброћудношћу коју није осећао. −
Мило ми је да те видим. Дођи, заједно ћемо обавити смотру твојих
људи.
− Да, господару.
− Ти си сигурно Касиги Оми-сан. Твој отац је мој стари друг по
оружју. И ти дођи с нама.
− Да, господару − одврати Оми, а сав нарасте од части која му је
указана. − Хвала.
Торанага наметну брз темпо. Повео их је са собом како се они бар
засад не би могли договорити с Јабуом, знајући да му живот зависи од
тога хоће ли задржати иницијативу у својим рукама.
− Зар се ниси борио с нама код Одаваре, Игураши-сане? − запитао
је, а већ је знао да је самурај тамо изгубио око.
− Да, господару, имао сам част. Био сам с господаром Јабуом, а
борили смо се на десном Таиковом крилу.
− Значи да сте имали почасно место, тамо где је борба била
најжешћа. Много разлога имам да захвалим теби и твом господару.
− Разбили смо непријатеља, господару. Само смо чинили своју
дужност. − Иако је Игураши мрзео Торанагу, поносио се што он памти
тај бој и што му захваљује.
Стигоше пред прву јединицу. Торанага гласно викне:
− Да, много сте нам помогли ви и људи са Изуа. Да није било вас,
можда не бих освојио Кванто! А, Јабу-сама? − додаде и одједном
застаде. Јавно је почастио Јабуа великашком титулом ’сама’.
Ласкање опет избаци Јабуа из равнотеже. Сматрао је да то није
ништа више него што он заслужује, али то од Торанаге није очекивао, а
никад није намеравао допустити свечану смотру.
− Можда, али сумњам у то. Таико је наредио да збришемо клан
Беппу, зато смо га и збрисали.
Беше то пре десет година кад се само силно моћни и древни клан
Беппу, којем је на челу био Беппу Гензаемон, супротставио
уједињеним снагама генерала Накамуре, будућег Таика, и Торанаге.
Била је то последња знатнија препрека да Накамура потпуно
загосподари царством. Клан Беппу вековима је држао Кванто, осам
покрајина. Сто и педесет хиљада људи опколило је њихов град-замак
Одавару, који је чувао пролаз који је кроз планине водио у невероватно
богату равницу. Опсада је трајала једанаест месеци. Накамурина нова
наложница, отмена госпа Очиба, блистава са својих непуних
осамнаест година, дошла је у логор свога господара под зидинама,
носећи на рукама детенце. Накамура је био луд за својим првенцем. А
са госпом Очибом дошла је и њена млађа сестра Генђико, коју је
Накамура намеравао да уда за Торанагу.
− Господару − казао је Торанага − сигурно бих био почашћен кад би
се наше куће још више зближиле, али уместо да ја узмем госпу
Генђико, као што предлажете, допустите да се она уда за мог сина и
наследника Судару.
Торанага је морао наговарати Накамуру много дана, који је на крају
пристао. Кад је одлука речена госпи Очиби, сместа је одговорила:
− Господару, понизно се опирем том браку! Накамура се насмеја.
− И ја! Судари је тек десет година, а Генђики тринаест. Но, ипак су
сад верени, а венчаће се на његов петнаести рођендан.
− Али, Господару, господар Торанага вам је већ девер, нех? То је
сигурно довољна веза? Потребне су вам присније везе с породицама
Фуђимото и Такашима, па и на царском двору.
− На двору су говноглаве марионете − рекао је Накамура својим
храпавим сељачким гласом. − Чуј, О-чан. Торанага има седамдесет
хиљада самураја. Кад разбијемо клан Беппу, добиће он Кванто и нове
људе. Мом сину биће потребан војсковођа као што је Јоши Торанага, а
и мени је потребан. Да, а једнога дана мом сину затребаће Јоши
Судара. Боље да му Судара постане теча. Твоја сестра верена је за
Судару, али Судара ће коју годиницу живети с нама, нех?
− Јасно, господару − сместа се сложио Торанага предавши сина и
наследника у таоце.
− Добро, али чуј, најпре ћете се ти и Судара заклети моме сину на
вечну оданост.
И тако би. А у десетом месецу опсаде умрло је прво Накамурино
дете. Од грознице, нечисте крви или несклоног камија.
− Сви богови нека прокуну Одавару и Торанагу! − беснела је Очиба.
− Торанага је крив што смо овде, он жели да се домогне Кванта. Он је
крив што је наш син умро. Он је твој прави непријатељ. Он жели да
умреш ти, и ја! Уби га, или га запосли. Нека он води јуриш па нека
својим животом плати живот нашег сина! Ја тражим освету…
И Торанага је водио напад. Замак Одавару освојио је тако што је
минирао зидине. И чеоним нападом. Тада је љути Накамура претворио
град у прах и пепео. Пао је град, све из племена Беппу су смакнули,
царство се покорило, а Накамура је најпре постао квампаку, па и
Таико. Но, многи погинуше под Одаваром.
Превише људи, помисли сад Торанага на обали Анђира. Загледа се у
Јабуа.
− Штета што је Таико мртав, нех?
− Да.
− Мој рођак беше велики вођа, а и велики учитељ. Као и он, ни ја
никада не заборављам пријатеља, а ни непријатеља.
− Господар Јаемон ускоро ће постати пунолетан. Његов је дух у
Таикову духу. Господар Торан…
Но, пре него што је Јабу стигао зауставити смотру, Торанага је већ
пошао напред, па му није преостало ништа друго него да га прати.
Торанага је ишао дуж редова и одисао добрим расположењем. Ту би
издвојио једног човека, тамо другог, неког би препознао. Очи му нису
никада мировале док је копкао по сећању тражећи лица и имена.
Поседовао је ону изузетно ретку врлину појединих генерала који тако
обављају смотру да сваки човек барем на трен осети да је генерал
погледао баш њега, а да је можда само с њим и разговарао међу
толиким друговима. Радио је оно за шта је био рођен, оно што је чинио
хиљаду пута. Надвладао је људе својом вољом.
Кад су прошли поред последњег самураја, Јабу, Игураши, и Оми
беху исцрпљени, али не и Торанага. Опет је, пре него што га је Јабу
стигао зауставити, брзо дошао до узвишења и стајао високо и сам.
− Самураји од Изуа, вазали мог пријатеља и савезника Касиги Јабу-
саме! − повикао је својим дубоким звучним гласом. − Част ми је што
сам овде. Почашћен сам што видим део снага Изуа, део снага мог
великог савезника. Слушајте, самураји, црни се облаци скупљају над
царством и прете Таиковом миру. Морамо заштитити дарове које нам
је оставио Таико, од издајника на највишим положајима! Нека буде
спреман сваки самурај! Нека мачеви буду оштри! Заједно ћемо
бранити његову вољу! И победићемо! Нека богови Јапана, и велики и
мали, окрену поглед на нас! Нека немилосрдно згроме све оне који се
противе Таиковој вољи! − Тад подигне обе руке, узвикне њихов бојни
поклич: ’Касиги’, и − невероватно − наклони се јединицама и оста
савијен.
Сви се забуље у њега. Онда из јединица загрми неколико пута
узастопно: ’Торанага!’ И самураји му се наклоне. Поклони се и Јабу,
надјачан снагом тога тренутка. Пре него је Јабу стигао да се усправи,
Торанага још једном брзим кораком крене низбрдо.
− Пођи с њим, Оми-сане − нареди Јабу. Било би недолично да он
лично трчи за Торанагом.
− Да, господару.
Кад се Оми удаљио, Јабу запита Игурашија:
− Какве су вести из Еда?
− Ваша жена госпа Јурико поручује да вам најпре кажем да је у
целом Кванту страшна мобилизација. На површини нема ништа
нарочитог, али под њом све ври. Она сматра да се Кванто спрема за рат,
за изненадни напад, можда и на саму Осаку.
− А Ишидо?
− До нашег одласка ништа се није знало! Беше то пре пет дана. И
ништа о Торанагином бекству. За то сам чуо тек јуче кад је ваша госпа
послала из Еда голуба-писмоношу.
− Ах, Зукимото је већ успоставио ту поштанску службу?
− Да, господару.
− Добро.
− Њена порука гласи: ’Торанага је сретно побегао из Осаке галијом,
са нашим господаром. Припреми им дочек у Анђиру.’ Сматрао сам да
ће бити најбоље ако то задржим у тајности, за све осим за Оми-сана,
али сви смо спремни.
− Како?
− Наредио сам ратну ’вежбу’, господару, на целом Изуу. За три дана
сваки пут и пролаз на Изуу биће затворени, ако то желите. На северу је
лажна гусарска флота која дању или ноћу може прогутати било који
брод без пратње, ако ви то желите. А овде има места за вас и за госта,
па ма како важан он био. Ако ви то желите!
− Добро. Још нешто? Има ли других вести?
Игураши је оклевао са саопштењем вести које није схватао.
− Овде смо спремни на све. Но, јутрос је из Осаке стигло
шифрирано писмо: ’Торанага се повукао из Регентског већа!’
− Немогуће! Зашто би то учинио?
− Не знам. То никако не схватам, али сигурно је тако, господару. Још
никад нисмо добили погрешне вести из тог извора.
− Госпа Сазуко? − опрезно изусти Јабу име Торанагине најмлађе
наложнице. Њена собарица била му је ухода.
Игураши климне главом.
− Да, али ја то уопште не разумем. Сад ће га регенти оптужити.
Наредиће му да се убије. Иступање је лудост, нех?
− Сигурно га је на то присилио Ишидо. Али како? О том није било
ни гласа. Торанага самовољно никад не би иступио! Имаш право, то је
сигурно лудачки чин. Изгубљен је ако је иступио. Сигурно то није
тачно!
Сав смушен Јабу је силазио низбрдо. Гледао је како Торанага иде
тргом према Марико и варварину крај којих је стајала Фуђико. Сад је
Марико ишла уз Торанагу, а остали су чекали на тргу. Торанага је
говорио брзо и уверљиво. Тад Јабу виде како јој је дао мален
пергаментни свитак па се запита шта је у њему и о чему су се
договарали. Какву нову варку смишља Торанага?, запитао се,
прижељкујући да је овде његова жена Јурико, да му помогне мудрим
саветом.
Торанага застане на пристаништу. Није пошао на брод под окриље
својих људи. Знао је да ће коначна одлука пасти баш на пристаништу.
Није могао побећи. Још ништа није било решено. Видео је како се
примичу Јабу и Игураши. Много тога му је говорила Јабуова пркосна
равнодушност.
− Дакле, Јабу-сане?
− Остаћете који дан, господару Торанага?
− Боље ми је да одмах одем.
 Јабу свима нареди да се удаље толико да их не могу чути. За трен на
тргу осташе само њих двојица.
− Из Осаке сам примио узнемирујуће вести. Иступили сте из
Регентског већа?
− Да, иступио сам.
− Онда сте убили себе, упропастили своју ствар, све своје вазале,
све своје савезнике, све своје пријатеље! Изу сте покопали, а мене
уморили!
− Да, у сваком случају Регентско веће може ти одузети феуд и живот
ако зажели. Да!
− Тако вам свих богова, и живих и мртвих, и оних који ће се тек
родити… − Јабу се борио да савлада раздраженост. − Извињавам се
због непристојности, али ваше… ваше невероватно држање… да,
извињавам се. − Ништа није могао постићи показивањем својих
осећања. Сви су знали да је то недолично и да човек тако може
изгубити образ. − Да, онда је боље да останете овде, господару
Торанага.
− Мислим да бих радије сместа отпловио.
− Овде или у Еду, у чему је разлика? Сместа ће уследити регентска
наредба. Претпостављам да ћете хтети сместа починити сепуку.
Достојанствено! На миру. Бићу почашћен ако вам будем у томе
помагач.
− Хвала, али још није стигло никакво законито наређење, па ће моја
глава остати где је и сада.
− Зар су важни дан-два? Наредба ће неизбежно доћи. Све ћу ја
средити, да, и то врхунски. На мене можете да се ослоните.
− Хвала. Да, схватам зашто бисте желели моју главу.
− И моја ће глава бити изгубљена. Ако Ишиду пошаљем вашу главу,
или ако је одрубим, а њега замолим за опроштење, то би га можда
уверило, али сумњам у то, нех?
− Да сам на твом месту, можда бих тражио ту главу. На жалост, моја
глава нимало ти неће помоћи.
− Склон сам се сложити с тим, али исплати се покушати. − Јабу
силовито пљуне у прашину. − Заслужујем умрети што сам био тако
глуп па себе довео у шапе тог говноглавца.
− Ишидо ће ти скинути главу без оклевања. Но, најпре ће освојити
Изу. О да, Изу је пропао чим се он домогне власти.
− Не изазивајте ме! Знам шта ће се догодити!
− Не изазивам те, пријатељу − рече Торанага, уживајући како Јабу
губи образ. − Рекох само: кад Ишидо дође на власт, пропадаш и ти и
Изу, јер његов рођак Икава Ђиккју жуди за Изуом, нех? Но, Јабу-сане,
Ишидо нема власт. Још не! − И пријатељски му рече зашто је иступио.
− Веће је осакаћено! − Јабу никако да у то поверује. − Већа нема и неће
га бити док опет не окупи пет чланова. − Торанага се насмеши. −
Размисли о томе, Јабу-сане. Сад сам јачи него икада, нех? Ишидо је
онеспособљен, а и Ђиккју. Сад имаш време потребно да увежбаш
мускетаре. Сад си господар Суруге и Тотомија, сад имаш и Ђиккјуову
главу. За који месец видећеш његову главу на коцу и главе свог његовог
рода и славодобитно ћеш ујахати на своје нове поседе. − Одједном се
окрене и викне: − Игураши-сане! − А наредбу зачује пет стотина људи.
Игураши потрчи, али пре него је самурај прешао три корака,
Торанага викне:
− Доведи почасну стражу! Педесет људи! Сместа!
Није се усудио дати Јабуу ни тренутка предаха, да открије голему
ману у свом расуђивању. Ишидо је сад спутан и без власти, али
Торанагина глава на дрвеној тацни силно би вредела Ишиду, па према
томе и Јабуу. Или још боље, Торанагу везаног као најобичнијег
зликовца, живог предати на вратима замка Осаке значило би за Јабуа
бесмртност и кључеве Кванта.
Док се пред њим разврставала почасна стража, Торанага ће гласно:
− У част овог догађаја, Јабу-сама, можда ћеш примити ово у знак
пријатељства.
Тад извади свој дуги мач, положи га пљоштимице на оба длана па
му га пружи.
Јабу као у сну узе мач. Беше непроцењив, породична драгоценост
Миновара, чувен у целој земљи. Торанага је већ петнаест година имао
тај мач, поклонио му га је Накамура пред окупљеним велможама, свим
најистакнутијим даимјоима царства (осим Беппу Гензаемона), као део
награде за тајни споразум.
 Беше то одмах након битке код Нагакудеа, давно пре госпе Очибе.
Торанага је управо поразио генерала Накамуру, будућег Таика, кад је
Накамура био још само обичан скоројевић без мандата, службене
власти и службеног наслова, а његова тежња за апсолутном влашћу
још је била неостварива. Уместо да по свом обичају окупи надмоћну
војску и уништи Торанагу, Накамура је одлучио да буде помирљив.
Торанаги је понудио пријатељски споразум и трајни савез, а да то
цементира, и своју полусестру за жену. То што је она већ била удата и
средовечна нимало није сметало ни Накамури ни Торанаги. Торанага је
пристао на споразум. Супруг те жене, један од Накамуриних вазала,
хвалећи богове што позив да се разведе од ње није био пропраћен и
позивом да почини сепуку, сместа ју је пун захвалности отправио
њеном полубрату. Торанага се њом одмах оженио уз сву помпу и
славље које је смогао, а истог дана је склопио тајни уговор о
пријатељству са силно моћним кланом Беппу, Накамуриним отвореним
непријатељима, који су тада још увек владали у Кванту, подручју које
је било Торанаги иза леђа и веома незаштићено.
Тад је Торанага пустио соколове и чекао Накамурин неизбежан
напад, али до тога није дошло. Зачудо, уместо тога је Накамура послао
своју уважену и вољену мајку у Торанагин табор, као таоца, наводно
да посети пасторку, Торанагину нову жену, али је ипак била таоц. А
заузврат је позвао Торанагу на велики састанак свих даимјоа у Осаки.
Торанага је мислио надуго и на широко. Онда је прихватио позив, а
свом савезнику Беппу Гензаемону набацио је да не би било разумно да
обојица иду. Затим је потајно послао у Осаку шездесет хиљада
самураја да га штите од Накамурине очекиване издаје, а свом
најстаријем сину Ноборуу наредио да чува његову нову жену и њену
мајку. Нобору је одмах нагомилао суво шибље све до крова њихове
куће па им је отворено казао да ће их одмах спалити ако се ишта
догоди његовом оцу.
Торанага се смешкао док се тога присећао… Ноћ уочи његовог
доласка у Осаку, Накамура га је − немаран као и увек − потајно
посетио, сам, ненаоружан.
− Добро те нашао, Тора-сане!
− Здраво били, господару Накамура.
 − Слушај, заједно смо извојевали исувише битака, знамо исувише
тајни, превише смо пута срали у исту посуду, а да бисмо пожелели
попишати своју ногу или ноге један другоме.
− Слажем се − опрезно је рекао Торанага.
− Онда чуј! Ширина мача дели ме од превласти у царству. Да дођем
до апсолутне власти, морам уживати поштовање древних кланова,
наследних феудалаца, садашњих наследника Фуђимота, Такашима и
Миновара. Кад се домогнем власти, сваки даимјо или сва три заједно
могу пишати крв! Баш ме брига!
− Моје поштовање имате, и увек сте га имали. Ониски човек
мајмунског лица грохотом се насмеја.
− Поштено си ме поразио код Нагакудеа. Најбољи си војсковођа што
сам га икад упознао, највећи даимјо у краљевству. Но, сад ћемо се ти и
ја престати титрати. Чуј! Желим да ми се сутра поклониш пред свим
даимјоима, као вазал. Желим да ми ти, Јоши Торанага-нох-Миновара,
постанеш добровољно вазал. И то јавно! Не зато да ми лижеш гузицу,
него уљудно, понизно, пун поштовања. Ако ми ти постанеш вазал,
остали ће на брзу руку прднути и бацити главе у прашину, а гузицу у
вис. А она неколицина која то не учине… Па, нека ме се чувају!
− Тако би постали господар целога Јапана. Нех?
− Да. Први у историји. А ти ћеш ми то приуштити. Признајем да без
тебе то не могу остварити. Али чуј! Ако ми то учиниш, имаћеш прво
место након мене. Све части које желиш! Било шта! Има доста за нас
обојицу.
− Има ли?
− Има. Најпре ћу освојити Јапан. Па Кореју. И Кину. Городи сам
рекао да то желим и то ћу постићи. Онда ти можеш добити Јапан,
провинцију моје Кине!
− Али сада, господару Накамура? Сад се морам покорити, нех? У
вашој сам власти, нех? Бројчано сте надмоћнији од мене, а Беппу ми
угрожава залеђе.
− Ускоро ћу их докрајчити − рече сељак-војсковођа. − Они поспрдне
стрвине одбише мој позив да сутра дођу овамо. Вратише ми мој свитак
замазан птичијим говном. Желиш ли њихове земље? Цели Кванто?
− Не желим ништа, ни од њих, ни од кога − одговорио је.
 − Лажљивче! − расположено ће Накамура. − Чуј, Тора-сане, мени је
готово педесет година. Још ниједна моја жена није родила. Имам много
’сока’, и увек сам га имао, а у животу сам делио узглавље сигурно са
сто-двеста жена свих врста, доби, на све могуће начине, али још ми
ниједна није родила, па ни мртворођенче. Имам све, али деце немам и
никада их нећу имати. То је моја карма. Ти имаш четири сина и ко зна
колико ћерки. Имаш четрдесет и три године па можеш на узглављу
утрти пут за још двадесет синова, исто онако лако као што коњи серу, и
то је твоја карма. А ти си уз то Миновара и то је карма. Да усвојим
једног твог сина и учиним га својим наследником?
− Сада?
− Ускоро. Рецимо до три године. Пре ми није било битно да имам
наследника, али сад су се ствари промениле. Наш покојни господар
Города био је тако глуп па је допустио да га убију. Земља је сад моја…
могла би бити моја. Дакле?
− За две године ћете споразум јавно прогласити?
− Да. За две године. Можеш ми веровати, наши су интереси
заједнички. Чуј, јавно за две године. А ти и ја договорићемо се којега
сина. Тако ћемо све поделити, а? Нашој удруженој династији
осигурана је будућност па према томе ту нема потешкоћа, а то је добро
и за тебе и за мене. Плен ће бити велики. Најпре Кванто, а?
− Беппу Гензаемон можда ће се покорити, ако се ја покорим.
− То им не смем допустити, Тора-сане. Жудиш за њиховим земљама.
− Ни за чим ја не жудим.
− Да. − Накамурин смех беше весео. − Али би требао. Кванто је
достојан тебе. Сигуран, иза планинских зидина, лако одбрањив. С
делтом имаш најбогатија пиринчана поља у царству. Леђима си
окренут мору, а приход ће ти износити два милиона кокуа. Само немој
за главни град узети Камакуру ни Одавару.
− Камакура је одувек главни град Кванта.
− Зашто ти не би жудео за Камакуром, Тора-сане? Зар тамо већ шест
стотина година није светилиште камија који чува твоју породицу? Није
ли ками рата, Хачиман, божанство Миновара? Твој је предак био мудар
што је за божанство изабрао камија рата.
 − Ни за чим не жудим, ништа не обожавам. Светилиште као свако
друго светилиште, а зна се да ками рата никад није боравио ни у којем
светилишту.
− Мило ми је да ни за чим не жудиш, Тора-сане, па те неће ништа
ни разочарати. У том погледу си као ја. Но, Камакура није главни град
за тебе. У њега води седам путева, превише је то за одбрану. А не лежи
на мору. Не, не бих ти саветовао Камакуру. Чуј, боље ти је и сигурније
поћи даље преко планина. Биће ти потребна морска лука. Једном сам
видео тако нешто! Едо, рибарско сеоце, али ти ћеш од њега створити
велеград. Лако је одбрањив, добар за трговину. Склон си трговини. И ја
сам! Добро. Мораш имати морску луку. А Одавару ћемо згазити, као
пример свима осталима.
− Биће то јако тешко.
− Да, али била би то добра поука свим осталим даимјоима, нех?
− Скупо би нас дошло заузети на јуриш тај град.
Опет подругљив смех.
− Можда теби, ако ми се не придружиш. Да стигнем тамо, морам
проћи кроз твоје садашње земље. Јеси ли знао да си ти Беппуова
предња линија? Беппуова марионета? Ти и они удружени могли би ме
одбијати годину-две, па и три. Но, напослетку ћу тамо стићи. О, хоћу!
Еееее, зашто да на њих трошимо више времена? Сви су они мртви −
осим твога зета, ако желиш − ах, знам да с њима имаш савез, али не
вреди кофе коњског говна. Но, какав је твој одговор? Плен ће бити
велики. Најпре Кванто, који је твој. Онда ћу освојити читав Јапан. Па
Кореју. Лако! Затим Кину. Тешко, али не и немогуће. Знам да сељак не
може постати шогун, али ’наш’ син постаће шогун и сешће и на
’Змајево престоље’ Кине. Или његов син! А сад је моме говору крај.
Какав је твој одговор, Јоши Торанага-нох-Миновара? Вазал или не?
Мене ништа друго не занима.
− Попишајмо погодбу! − рече Торанага који је постигао све што је
прижељкивао и наумио.
А сутрадан, пред запањеним господарима, бахатим даимјоима,
понизно је сељаку-војсковођи скоројевићу понудио свој мач, земље,
своју част и баштину. Молио је да му допусти да вечно служи
Накамури и његовој кући. И он, Јоши Торанага-нох-Миновара смерно
је сагао главу у прашину. А будући Таико беше широкогруд па је
примио његове земље и сместа му је поклонио Кванто, као феуд, чим
га освоје, а против клана Беппу наредио је рат до истребљења због
увреда цара. А Торанаги је дао и мач који је недавно добио из једне
царске ризнице. Мач је пре низа векова израдио врхунски ковач
Мијоши-Го, а некад је припадао најславнијем ратнику у историји,
Миновари Јошитому, првом од шогуна Миновара.
Торанага се сећао тога дана, а и других дана. Неколико година
касније, кад је госпа Очиба родила сина. И оног другог дана кад се,
након неочекиване смрти првог Таиковог сина, родио − правим чудом
− други син Јаемон. Тако је читав договор пропао. Карма!
Виде како Јабу пун страхопоштовања држи мач његовог претка.
− Је ли оштар као што кажу? − запита Јабу.
− Да.
− Указујете ми велику част. Ценићу ваш дар! − Јабу се наклони,
свестан да ће услед тог дара бити први у земљи иза Торанаге.
Торанага му узврати наклон па ненаоружан крене према мостићу.
Била му је потребна сва воља да сакрије бес и да му ноге не клецају.
Молио се да Јабуа укочи још који трен похлепа.
− Отисните се! − наредио је дошавши на палубу. Тад се окрене ка
обали и расположено махне. Неко прекине мук узвикнувши његово
име, а остали прихватише поклич. Наста општа граја одобравања
поводом части указане њиховом господару. Чиле руке возиле су галију
на пучину. Веслачи су се жестоко упињали. Галија је напредовала. −
Капетане, брзо у Едо!
− Да, господару.
Торанага се осврне. Очима је проучавао обалу, сваког трена
очекивао је опасност. Јабу је стајао крај дока, још задивљен мачем.
Марико и Фуђико чекале су поред надстрешнице с осталим женама.
Анђин-сан је стајао на крају трга где су му рекли да чека. Укочен,
надвисивао је све и пенио се од гнева. Погледи им се сретну. Торанага
се насмеши и махне. Одговори му махањем, али хладно, а Торанагу је
то силно забављало.
Блекторн је мрзовољно дошао до дока.
− Кад ће се он вратити, Марико-сан?
 − Не знам, Анђин-сане.
− Како ћемо доћи у Едо?
− Остаћемо овде. Бар ја остајем три дана, а онда ми је наређено да
тамо одем.
− Морем?
− Копном.
− А ја?
− Ви морате овде остати.
− Зашто?
− Изразили сте занимање да научите наш језик. А овде вас чека
посао!
− Какав посао?
− Не знам, опростите. Рећи ће вам господар Јабу. Господар ме овде
оставио да три дана преводим.
Блекторна обузму зле слутње. Пиштоље је држао за појасом, али
није имао ножеве, ни барут, ни набоје. Све је то било у кабини на
галији.
− Зашто ми нисте рекли да ћемо овде остати? − запитао је. − Само
сте ми рекли да сиђем на обалу.
− Нисам знала да и ви морате овде остати − одговори она. −
Господар Торанага ми је то рекао малочас на тргу.
− А зашто није мени рекао? Зашто ми то лично није рекао?
− Не знам.
− Требао сам поћи у Едо. Тамо је моја посада. Тамо је мој брод. Шта
је са њима?
− Само је рекао да ви морате овде остати.
− А колико?
− Није ми рекао, Анђин-сане. Можда зна господар Јабу. Молим вас,
стрпите се.
Блекторн спази Торанагу који је стајао на крми и мотрио према
обали.
− Мислим да је он све време знао да ћу морати овде да останем, је
ли? − Није одговорила.
 Што је то детињасто!, помислила је. Он говори наглас све што
мисли. А како је Торанага био изузетно мудар кад је измакао из клопке!
Крај ње је стајала Фуђико и две слушкиње. Стрпљиво су чекале у
хладу с Омијевом мајком и женом које је на брзину упознала. Баци
поглед иза њих према галији. Сад је убрзавала. Но, још је била у
домету стрела. Знала је да мора почети сваког трена. О, Богородице,
дај ми снаге, молила је, обративши сву пажњу на Јабуа.
− Је ли истина? Је ли то истина? − запиткивао је Блекторн.
− Шта? Ох, жао ми је, не знам, Анђин-сане! Могу вам рећи само то
да је Торанага јако мудар. Најмудрији човек. Без обзира на то какав је
његов разлог, добар је. − Проучавала је плаве очи и круто лице, знајући
да Блекторну није јасно шта се овде догодило. − Молим вас, стрпите
се, Анђин-сане. Немате се чега бојати. Ви сте његов омиљени вазал и
под његовом сте…
− Не бојим се ја, Марико-сан, само сам уморан да ме гура по
шаховској плочи као фигуру. А ја нисам ничији вазал.
− Је ли боља реч ’штићеник’? Односно, како бисте ви описали
човека који за другога ради или га је други узео ради посебних…? −
Видела је како крв навире у Јабуово лице.
− Мускете… Мускете су још на галији! − повиче он. Марико је
знала да је куцнуо час. Пожурила је према њему док је он извикивао
наредбе Игурашију.
− Опростите, господару Јабу − рекла је надглашавајући га. − Није
потребно да се бринете за своје мускете. Господар Торанага моли да
опростите на журби, али у Еду га очекују хитни послови, и за вас и за
њега! Рекао је да ће сместа вратити галију и мускете. И са новим
барутом. А и са две стотине педесет људи које од њега захтевате. Они
ће стићи за пет-шест дана.
− Шта?
Марико му стрпљиво и уљудно опет објасни онако како јој је казао
Торанага. А кад је Јабу схватио, из рукава је извадила свитак
пергамента.
− Мој господар вас моли да ово прочитате. Односи се на Анђин-
сана.
Свечано му је пружила свитак.
 Но, Јабу не узе свитак. Очи усмери на галију. Сад је добро
поодмакла и ишла јако брзо. Изван домета. Но, као да је то важно?,
задовољно је помислио. Пребродио је нервозу. Убрзо ће ми вратити
мускете! Нисам више у Ишидовој замци, имам најчувенији Торанагин
мач, а ускоро ће сви даимјои у земљи постати свесни мог новог
положаја у војскама истока, одмах иза Торанаге! Јабу је још видео
Торанагу. Махне једном и би му узвраћено. Тад Торанага нестане с
крме.
Јабу узе свитак и скрене мисли на садашњост. И на Анђин-сана.
Блекторн га је мотрио с удаљености од тридесет корака па је осећао
како му се кожа најежила под Јабуовим испитљивим погледом. Чуо је
како Марико говори својим певуцкавим гласом, али то га није смирило.
Потајно стисне дршку пиштоља.
− Анђин-сане! − викне Марико. − Да ли би дошли овамо? Док им се
Блекторн приближавао, Јабу дигне поглед са пергамента и пријатељски
климне главом. Кад је Јабу прочитао вратио је свитак Марико и кратко
нешто рекао, делимично њој, делимично њему.
Марико с поштовањем пружи папир Блекторну. Прихватио га је и
проучавао неразумљиве знаке.
− Господар Јабу каже да сте добродошли у овоме селу. Овај папир
носи печат господара Торанаге, Анђин-сане. Морате га сачувати.
Указао вам је ретку почаст. Господар Торанага прогласио вас је
хатамотом, а то је положај посебног вазала у његовој личној пратњи.
Уживате његову апсолутну заштиту, Анђин-сане. Наравно, господар
Јабу то признаје. Касније ћу вам објаснити повластице, али господар
Торанага дао вам је и плату од двадесет кокуа месечно, отприлике…
Јабу је прекине. Ватрено је махао руком према Блекторну па према
селу и нешто надуго говорио. Марико преведе:
− Господар Јабу понавља да сте овде добродошли. Нада се да ћете
бити задовољни, и да ће бити предузето све како би овде удобно
боравили. Даће вам кућу и учитеље. Каже да вас моли да што брже
научите јапански. Вечерас ће вам поставити неколико питања па вас
упутити у ваш посебан посао.
− Молим вас, запитајте га, какав посао?
 − Ако бих вам могла саветовати, стрпите се још мало, Анђин-сане.
Није сада време, заиста.
− У реду.
− Вакаримасу ка, Анђин-сан? − упита Јабу. (Разумете ли?)
− Хај, Јабу-сан. Домо.
Јабу нареди Игурашију нека распусти јединицу, а онда се упути
према сељанима који су још клечали на песку. Стане пред њих, на
лепом топлом пролећном поподневу, а Торанагин је мач још држао у
руци. Ошине их речима. Јабу упре мач у Блекторна. Још им је неколико
тренутака говорио, а онда изненада престао. Сељани задрхте. Мура се
наклони и неколико пута понови ’Хај’. Окрене се, упути сељанима
питање, а сви очи упере у Блекторна.
− Вакаримасу ка? − викне Мура на што сви одговоре ’хај’. Гласови
су им се мешали с хуком таласа на плажи.
− Шта се догађа? − запита Блекторн Марико, али Мура кликне:
’Кејреј’ па се сељани опет дубоко наклоне, једанпут Јабуу, а једанпут
Блекторну. Јабу се удаљи не осврћући се.
− Шта се догађа, Марико-сан?
− Он… Господар Јабу им рече да сте ви овде његов почасни гост. И
да сте пре свега уважен ваза… штићеник господара Торанаге. Да сте
овде углавном зато да учите наш језик. Даје селу дао част и дужност да
вас учи. Село је одговорно, Анђин-сане. Сви вам овде морају помагати.
Рекао им је, ако у року од шест месеци добро не научите јапански, село
ће бити спаљено, али претходно ће све мушкарце, жене и децу
разапети на крсту.

31
Замирао је дан. Сенке беху дуге, море црвено и пиркао је пријатан
ветрић.
Блекторн се пењао стазом из села према кући коју му је показала
Марико рекавши да ће бити његова. Понудила се да га отпрати, али јој
је захвалио, одбио и крај клечећих сељана одшетао према рту да
остане сам и да размишља.
 Размишљање му је представљало превелик напор. Као да се ништа
није уклапало. Главу је поквасио сланом водом, покушао је да је
разбистри, али то није помагало. Напослетку је одустао и бесциљно се
вратио уз обалу, поред дока, преко трга, па кроз село на брдо до куће
где је сад требао живети. Сетио се да ту пре није било куће. А на вису
супротног брежуљка подигнуто је још једно бајно здање, делимично
покривено сламом, а делимично црепом, окружено високом оградом од
бамбуса. На утврђеним вратима стајало је мноштво стражара.
Самураји су гиздаво ишли селом или пак у групама разговарали.
Већина је већ за својим заповедницима послушно одмарширала
стазицама узбрдо до логора. Блекторн је одсутно поздрављао самураје
које би сретао, а они су му отпоздрављали. Сељане није виђао.
Блекторн застане пред вратима уметнутим у живу ограду.
На надвратнику је било још нешто необичних знакова, а и сама су
врата била изрезбарена у маштовитим шарама које су требале
прикривати, а истовремено и откривати врт који се иза њих налазио.
Пре него што је стигао да отвори, врата се отворише на унутра, а
кроз њих му се наклони престрашени старац.
− Конбанва, Анђин-сан. − Глас му је тужно дрхтао. (Добро вече).
− Конбанва − одговорио је. − Чуј, старче… о намае ка?
− Намае ваташи ва, Анђин-сан? Ах, ваташи Уеки-ја… Уеки-ја.
Старац је од олакшања готово заслинио. Блекторн неколико пута
понови име како би га лакше запамтио, надода ’сан’, а старац силовито
затресе главом.
− Ије, гомен насај! Ије ’сан ’, Анђин-сама. Уеки-ја! Уеки-ја!
− Добро, Уеки-ја. − Но, Блекторн се питао: зашто не ’сан’ као и сви
остали? Махне му руком у знак да је отпуштен, а старац брзо
одскакуће. − Мораћу бити опрезнији. Морам им помоћи − гласно је
казао.
Слушкиња плашљиво дође на веранду кроз отворен шођи и дубоко
се наклони.
− Конбанва, Анђин-сан.
− Конбанва − одговори он. Нејасно је се сећао са брода. И њој махне
да може ићи.
 Шуштање свиле. Из куће изађе Фуђико. С њом је била Марико.
− Је ли ваша шетња била угодна, Анђин-сане?
− Да, угодна, Марико-сан. − Није марио ни за њу, ни за Фуђико, ни
кућу, ни врт.
− Бисте ли ’ча’? Или можда саке? Или купање? Вода је врела. −
Марико се узрујано насмеши, узнемирена његовим погледом. −
Купатило још није сасвим завршено, али надамо се да ћете бити
задовољни.
− Молим саке. Да, најпре мало сакеа, Марико-сан. Марико се обрати
Фуђико која нестане у кући. Слушкиња немо донесе три јастука па оде.
Марико љупко седне на један јастук.
− Седите, Анђин-сане, сигурно сте уморни.
− Хвала.
Седе на степенице веранде, а сандале није скинуо. Фуђико донесе
две пљоске сакеа и шољицу за чај како јој је рекла Марико, а не
сићушну порцеланску шољицу која се иначе употребљавала.
− Биће боље да му брзо дамо много сакеа − рекла је Марико. − Биће
боље да га сасвим опијемо пре него што га вечерас позове господар
Јабу. Можда ће му лакнути од купања и од сакеа.
Блекторн искапи понуђену шољицу угрејаног пива од пиринча. Није
ни осетио укус. Па другу. Па трећу.
Кроз пукотину притвореног шођија гледале су га како се пење
узбрдо.
− Шта му је? − усплахирено је упитала Фуђико.
− Растужило га је оно што је рекао господар Јабу. Оно обећање селу.
− Зашто му то смета? Њему ништа не прети. Није запрећено
његовом животу.
− Варвари се много од нас разликују, Фуђико-сан. Анђин-сан, на
пример, верује да су сељани људи као и сви други људи, као самураји,
а да су неки можда и бољи од самураја.
Фуђико се узрујано насмеје.
− Бесмислица, нех? Како се сељани могу изједначити са
самурајима?
Марико не одговори. И даље је мотрила Анђин-сана.
 − Јадник! − изусти она.
− Јадно село! − Фуђико презриво напући горњу усну. − Глуп губитак
сељака и рибара! Касиги Јабу-сан је луд! Како варварин може за пола
године да научи наш језик? Колико га је учио варварин Цукку-сан?
Преко двадесет година, нех? Па није ли он једини варварин који је
успео научити, иоле прихватљиво, јапански језик?
− Не, није једини, иако он најбоље говори од свих које сам икада
чула! Да, њима је то тешко. Али Анђин-сан је мудар човек, а господар
Торанага је рекао: ’за пола године, издвојен од варвара, ако једе нашу
храну, и ако живи као што ми живимо, ако буде пио ’ча’ и буде ли се
сваког дана купао, Анђин-сан ће ускоро бити као један од нас.’
Фуђикино лице беше намрштено.
− Погледајте га, Марико-сан… тако је ружан. Тако је чудан и
странац. Необична је помисао да, ма колико ја мрзим варваре, чим
пређе врата, ја сам му препуштена и он постаје мој владар и господар.
− Храбар је он, јако храбар, Фуђико. А спасао је живот господара
Торанаге и њему је врло драгоцен.
− Да, знам… То би ме требало присилити да ми буде мање мрзак,
али није, жалим. Но, и уз све то, свом снагом ћу се трудити да га
претворим у једног од нас. Молим господина Буду да ми помогне.
Марико хтеде запитати рођаку зашто та изненадна промена. Зашто
си сад спремна служити Анђин-сану и у свему слушати господара
Торанагу, а још јутрос си одбила послушност и клела си се да ћеш себе
убити без допуштења, или да ћеш варварина уморити кад заспи? Шта
је господар Торанага рекао па си се предомислила, Фуђико?
Но, Марико је знала да је боље не запиткивати. Торанага је у то није
упутио. Ни Фуђико јој не би рекла. Младу жену је добро васпитала
њена мајка, Бунтарова сестра, а њу њен отац, Хиро-мацу.
Хоће ли господар Хиро-мацу побећи из замка Осаке?, запита се.
Јако је волела свог свекра, старог генерала. А шта је са Кири-сан и с
госпом Сазуко? Где је мој муж Бунтаро? Где су га заробили? И да ли је
имао времена да часно умре?
Марико је гледала како Фуђико налива последње капи сакеа. Ову
шољицу докрајчио је као и пређашње, без изражаја.
 − Дозо, саке! − рече Блекторн. Донесоше му још сакеа. И то је
искапио.
− Дозо, саке.
− Марико-сан − рече Фуђико. − Господар не би смео више пити,
нех? Опиће се. Молим вас, питајте га да ли би се сад купао. Позваћу
Сува.
Марико га је запитала.
− Жалим. Казао је да ће се касније окупати.
Фуђико стрпљиво наточи нови саке, а Марико тихо рече слушкињи:
− Донеси и рибу печену на жару.
Нову пљоску испразнио је оном истом немом одлучношћу. Храна га
није мамила, али узео је комадић на Марикин љупки наговор. Није
појео.
Опет слушкиња донесе саке, а он испије још две боце.
− Молим вас, извините се Анђин-сану у моје име − рече Фуђико. −
Јако жалим, али у његовој кући више нема сакеа. Реците да се
извињавам због ове несташице. Слушкињу сам послала у село по саке.
− Добро. Попио је и више него што би требало, иако изгледа да пиво
на њега уопште не делује. Зашто нас сад не оставиш, Фуђико? Сад је
повољно време да му свечано изнесем твоју понуду!
Фуђико се наклони Блекторну и удаљи, сретна што је обичај налагао
да важне послове увек обави трећа странка. Тако су обе стране увек
могле сачувати достојанство.
Марико објасни Блекторну шта је с пивом.
− До кад ми може набавити ново?
− Убрзо. Можда бисте се сад окупали? Побринућу се да вам саке
пошаљу чим стигне.
− Је ли Торанага пре одласка спомињао мој план? О флоти?
− Не. Жалим, то ми није споменуо. − Марико је тражила познате
знаке пијанства. На њено изненађење ништа се није појавило, ни
најмање руменило, нити мотање језика. Кад би неки Јапанац овако
брзо искапио толико пива, наљоскао би се. − Пиво вам не прија,
Анђин-сане?
− Па и не. Преслабо је. Ништа ми не годи.
 − Тражите заборав?
− Не… Решење.
− Све што се може учинити да помогнемо, учинићемо.
− Морам добити књиге, папир и пера.
− Сутра ћу вам их почети прикупљати.
− Не, вечерас, Марико-сан. Сад морам започети.
− Господар Торанага је рекао да ће вам послати књигу. Како сте је
оно назвали? Граматике и речнике светих отаца.
− Кад ће то бити?
− Не знам. Но, овде остајем три дана. Можда ће вам то помоћи. А и
Фуђико-сан је овде да вам помаже. − Насмешила се, сретна што му је
тако добро. − Почашћена сам да вам саопштим да вам је она дата за
наложницу, а она…
− Шта?
− Господар Торанага ју је запитао да ли би она пристала да буде
ваша наложница, а она је рекла да ће бити почашћена и прихватила је.
Она ће…
− Али ја нисам пристао.
− Молим? Жалим, не разумем.
− Не желим је. Ни као наложницу, ни близу себе. Мислим да је
ружна.
Марико се заблене у њега.
− Па какве то везе има са наложницом?
− Реците јој нека иде.
− Али, Анђин-сане, не смете одбити! Била би то ужасна увреда
господару Торанаги, њој, свима! Какво вам је зло учинила? Никакво!
Усаги Фуђико је сагласна…
− Слушајте ви мене! − Блекторнове речи одзвањале су по веранди и
по кући. − Реците јој нека иде.
− Јако жалим, Анђин-сане − узврати Марико. − Да, имате право да
се љутите, али…
− Не љутим се! − ледено ће Блекторн. − Зар ви… зар ви не можете
утувити у те своје главе да ми је досадило да будем лутак? Не желим
близу себе ту жену. Желим да ми врате мој брод и моју посаду и готова
ствар! Овде нећу остати шест месеци, а ваше обичаје мрзим. Добога је
уклето и грозно што један човек може запретити да ће сравнити цело
село, само зато да ме науче јапански, а што се наложница тиче, то је
горе него ропство, а добога је клета увреда да је то неко наместио, а
мене претходно није питао!
Шта је сад?, беспомоћно се питала Марико. Какве везе има ружноћа
са наложницом? Па било како било, Фуђико није ружна. Како он може
бити тако ограничен, несхватљив? Тад се присетила Торанагине
опомене:
− Марико-сан, лично ми одговараш: прво, да се Јабу-сан неће
уплитати у мој одлазак након што му дам свој мач, а друго, потпуно си
одговорна да Анђин-сана послушно сместиш у Анђиро.
− Даћу све од себе, господару. На жалост, Анђин-сан ме збуњује.
− Поступај с њим као са соколом. То је кључ за њега. Ја сокола
укротим за два дана. Ти имаш три дана.
Скренула је поглед са Блекторна и напрегла мозак. Кад је бесан
налик је на сокола, помислила је. Исто је онако дречав и неразумно
дивљи. А кад није бесан, има онај осиони, нетремични поглед, ону
соколску усредсређеност на себе, која је увек врло блиска опакој
експлозији.
− Слажем се, потпуно сте у праву, грозно је да вам намећу тако
нешто, и сасвим се оправдано љутите − помирљиво ће она. − Господар
Торанага свакако је морао прво вас да пита, иако не познаје ваше
обичаје, али није му било ни на крај памети да ће вам сметати. Само
вас је покушао почастити, као свог омиљеног самураја. Прогласио вас
је хатамотом, а то је готово као рођак, Анђин-сане. У целом Кванту
има само око хиљаду хатамота. А што се тиче госпе Фуђико, само вам
је настојао помоћи. Госпа Усаги Фуђико сматра се… Међу нама,
Анђин-сане, то би се сматрало великом почашћу.
− Зашто?
− Зато што је она од древног рода и врло је спретна. Отац и деда су
јој даимјои. Наравно, она је самурајка, и наравно − пажљиво дода
Марико − почастићете је тиме што је прихватате. А њој је потребан
дом и нов живот.
 − Зашто?
− Недавно је остала удовица. Има тек деветнаест година, Анђин-
сане, јадница, али је изгубила мужа и сина и пуна је кајања. Поставши
ваша службена наложница добиће нови живот.
− Шта се догодило њеном мужу и сину?
Марико је оклевала, ојађена Блекторновом неуљудном
непосредношћу, али сад га је већ довољно познавала па је схватила да
је то његов обичај и да он тиме не жели показивати неуљудност.
− Убише их, Анђин-сане. Док сте овде, биће вам потребан неко да
вам пази на кућу. Госпа Фуђико ће…
− Зашто су их убили?
− Њен муж је умало изазвао смрт господара Торанаге. Молим вас…
− Торанага је наредио да их смакну?
− Да, али имао је право. Питајте је. Она ће потврдити, Анђин-сане.
− Колико је било дете?
− Од неколико месеци, Анђин-сане.
− Торанага је смакнуо дојенче због нечег што је учинио отац?
− Да. Такав је наш обичај. Молим вас, будите с нама стрпљиви. У
неким стварима нисмо слободни. Наши обичаји разликују се од ваших.
Знате, ми законски припадамо нашем суверену. Оцу законски
припадају животи његове деце, жене, наложница и послуге. Његов
живот законски припада његовом суверену. То је наш обичај.
− Значи да отац сме убити било кога у својој кући?
− Да.
− Онда сте ви народ убица.
− Нисмо.
− Ваш обичај оправдава убиство. Мислио сам да сте хришћанка.
− Јесам, Анђин-сане.
− А десет Божијих заповести?
− Не могу то објаснити, заиста, али ја сам хришћанка, и самурајка и
Јапанка, а те ствари нису у сукобу једна према другој. Нису, по мом
мишљењу! Молим вас, будите стрпљиви са мном и са нама. Молим
вас.
 − Убили бисте своју децу да то заповеди Торанага?
− Да. Имам само једног сина, али да, мислим да бих. У сваком
случају, то би ми била дужност. То је закон, ако се сложи и мој муж.
− Надам се да вам Бог може опростити. Свима вама!
− Бог разуме, Анђин-сане. Ох, разумеће он. Можда вам просветли
ум да и ви разумете. Жалим, не могу баш добро да објасним, нех?
Извињавам се због свог недостатка! − Ћутке га је мотрила, узнемирена
њим. − Ни ја вас не разумем, Анђин-сане. Збуњујете ме. Збуњују ме
ваши обичаји. Можда обоје можемо нешто научити, будемо ли
стрпљиви. На пример, госпа Фуђико. Као наложница ће вам пазити на
кућу и на послугу. И на ваше потребе, на све ваше потребе. Потребна
вам је особа која ће вам то обављати. Она ће се бринути за ваше
домаћинство и за све. Не морате с њом делити узглавље, ако вас то
брине. Ако вам није допадљива. Не морате бити ни уљудни према њој,
иако она заслужује уљудност. Служиће вам како ви желите, како год ви
желите.
− Према њој смем поступати како год желим?
− Да.
− Смем с њом делити узглавље, а и не морам га делити?
− Наравно. Она ће наћи неку која вам се свиђа, да задовољи ваше
телесне потребе, ако желите, или се неће уплитати.
− Смем поступати према њој као према слушкињи и ропкињи?
− Да. Али она заслужује боље.
− Смем ли је избацити? Наредити јој да се купи?
− Ако вас увреди, смете.
− Шта би јој се догодило?
− Обично би се осрамоћена вратила родитељској кући. Они је могу
прихватити, али и не морају. Особа као што је госпа Фуђико пре би се
убила него отрпела такву срамоту. Али она… морате знати да правим
самурајима није допуштено да се убију без господаревог допуштења.
Наравно, неки се ипак убију, али су изневерили своју дужност па нису
вредни да их сматрају самурајима. Ја се не бих убила, без обзира на
срамоту! Не, без допуштења господара Торанаге или без допуштења
мог мужа. Господар Торанага јој је забранио да докрајчи свој живот.
Ако је отерате, постаће отпадница.
− Зашто? Зашто је породица не би прихватила?
− Јако жалим, Анђин-сане − уздахне Марико − али ако је отерате,
њена ће срамота бити толика да нико неће хтети да је прихвати.
− Зато што је загађена? Зато што је била близу варварина?
− Ох, не, Анђин-сане, само зато што је заказала у дужности према
вама! − испали Марико као из топа. − Сад вам је наложница, то је
наредио господар Торанага, а она је пристала. Сад сте господар куће.
− Заиста?
− О да, верујте ми, Анђин-сане, уживате низ повластица. А као
хатамото сте сретни. И имућни. Господар Торанага одредио вам је
плату од двадесет кокуа месечно. За ту количину обичан самурај морао
би господару ставити у службу себе и још двојицу самураја,
наоружане, нахрањене и на коњу, пуну годину дана и јасно, морао би
издржавати и њихове породице. Али ви то не морате. Молим вас,
Фуђику сматрајте особом, Анђин-сане. Молим вас да будете пуни
хришћанског милосрђа. Добра је она жена. Опростите јој што је ружна.
Она ће бити вредна наложница!
− Зар она нема дом?
− Има. Ово је њен дом. − Марико се савлада. − Молим вас да је
свечано примите. Она вам може силно помоћи и учити вас, ако желите
учити. Ако вам је тако драже, мислите на њу као да она није ништа,
као овај дрвени стуб или шођи-заклон, или као стена у вашем врту, шта
год желите, али јој допустите да остане. Ако је не желите за
наложницу, будите милосрдни. Примите је, а онда − као глава у кући,
према нашем закону − убите је.
− То је ваш једини одговор, је ли? Убите!
− Не, Анђин-сане, али живот и смрт једна су те иста ствар. Ко зна?
Можда ћете Фуђико учинити већу услугу ако јој одузмете живот. Сад је
то ваше право према нашем закону. Ваше право! Ако више волите да је
претворите у отпадницу, и то је ваше право.
− Значи, опет сам у клопци − изјави Блекторн. − На сваки начин, она
је мртва. Ако не научим ваш језик, цело село ће бити поклано. Ако не
учиним све што ви желите, увек гине неко недужно створење. Другог
излаза нема!
− Решење је врло лако, Анђин-сане. Смрт! Не морате подносити оно
што вам је неподношљиво.
− Самоубиство је лудо и смртни грех. Мислио сам да сте
хришћанка.
− Рекох да јесам, али ви, Анђин-сане, можете часно умрети на много
начина, и без самоубиства. Ругали сте се мом мужу што није хтео
умрети у боју, нех? То код нас није обичај, али је очигледно то ваш
обичај. Па зашто онда то не учините? Имате пиштољ. Убите господара
Јабуа. Мислите да је он чудовиште, нех? Само покушајте да га убијете
па ћете данас стићи у рај или у пакао.
Погледао ју је. Мрзео је њено спокојно лице, али упркос својој
мржњи видео је њену љупкост.
− Кукавички је гинути тако без разлога. Боља је реч: глупо.
− Кажете да сте хришћанин. Значи, верујете у малог Исуса, у Бога и
у рај. Смрт вас не би смела плашити. Што се тиче ’без разлога’, на
вама је да процените вредност или невредност. Можда имате довољно
разлога да умрете.
− У вашој сам власти. Ви то знате, а и ја.
Марико се нагне па га дотакне са пуно сажаљења.
− Анђин-сане, заборавите село. Пре него што прође ових шест
месеци може се догодити хиљаду милиона ствари. Плимни удар,
потрес, или можете добити свој брод па отпловити! Или ће Јабу
умрети, или ћемо сви погинути, или, ко зна? Проблеме Божије
препустите Богу, а карму карми. Данас сте овде, а ништа што ви
можете урадити неће то променити. Данас сте живи, овде, и
почашћени, и обдарени добром срећом. Погледајте овај залазак сунца!
Диван је, нех? Овај залазак сунца постоји. Сутрашњица не постоји!
Постоји само садашњица. Молим вас, погледајте. Тако је лепо и никад
се више неће поновити, никада овај залазак сунца, никада у свој својој
бесконачности. Расточите се у њему, уједините се с природом, а за
карму се не брините! Ни за своју, ни за моју, нити за сеоску!
Зачараху га њезин спокој и њезине речи. Погледао је на запад.
Небом су се шириле крупне мрље љубичастог и црног.
 Гледао је сунце све док није ишчезло.
− Хтео бих да сте ви та наложница − рече он.
− Припадам господару Бунтару, па до његове смрти не смем
помислити ни рећи оно што би се могло помислити или рећи.
Карма, помисли Блекторн. Прихватам ли ја карму? Своју? Њену?
Њихову?
Дивна је ноћ. А и она. А она припада другоме.
Да, дивна је. И врло мудра. ’Проблеме Божије препустите Богу, а
карму карми ’. Овамо си дошао незван. Овде си. У њиховој си власти.
А какав је одговор?
Доћи ће одговор, помислио је. Зато што постоји Бог на небу. Бог
негде.
Зачу бат корака. Узбрдо су се примицале бакље. Двадесет самураја,
на челу с Омијем.
− Опростите, Анђин-сане. Оми-сан наређује да му предате
пиштоље.
− Реците му нека се гони у пакао!
− Не смем, Анђин-сане. Не усуђујем се.
Једну руку Блекторн је опуштено држао на дршци пиштоља
уперивши очи у Омија. Намерно је остао седети на степеницама
веранде. Десет самураја беху у врту иза Омија, а остали поред
носиљке која је чекала. Чим је Оми незван ушао, из куће је изашла
Фуђико. Сад је стајала на веранди, бледа у лицу, иза Блекторна.
− Господар Торанага томе није приговарао, а ја сам данима био
наоружан близу њега и Јабу-сана.
− Да, Анђин-сане − узрујано ће Марико − али молим вас, схватите,
Оми-сан говори истинито. По нашем обичају не смете с оружјем бити
у присуству даимјоа. Немате се чега боја… Не морате се бринути!
Јабу-сан вам је пријатељ. Овде сте му гост.
− Реците Оми-сану да му не дам пиштоље. − А како је она ћутала,
навали Блекторнов бес и он затресе главом. − Ије, Оми-сан!
Вакаримасу ка? Ије!
Омијево лице се напне, зарежи наређење. Два самураја иступе.
Блекторн исуче пиштоље. Самураји застану. Оба пиштоља беху
уперена равно у Омијево лице.
− Ије! − повиче Блекторн. А тад ће Марико: − Реците му нека их
удаљи или ћу повући ороз.
Рекла је. Нико се не макне. Блекторн полако устане, а пиштољи
нису скретали с циља. Оми је био посве миран, неустрашив, а
погледом је пратио Блекторнове мачије покрете.
− Молим вас, Анђин-сане, ово је јако опасно. Морате посетити
господара Јабуа. Не смете се кретати с пиштољима. Ви сте хатамото,
заштићени сте, а и гост сте господара Јабуа.
− Реците Оми-сану, ако ми се он, или који његов човек, примакне на
три метра, главу ћу му разнети.
− Оми-сан уљудно каже: ’Последњи пут вам наређујем да ми
предате пиштоље. Сада!’
− Ије!
− Зашто их не оставите овде, Анђин-сане? Немате се чега бојати.
Нико неће додирнути…
− Мислите да сам луд?
− Дајте их онда Фуђико-сан!
− Шта она може? Одузеће јој их! Било ко ће их одузети, па ћу
остати без одбране.
− Зашто не слушате, Анђин-сане? − Марикин глас се набрусио. −
Фуђико-сан је ваша наложница. Ако јој наредите, штитиће пиштоље
својим животом. То јој је дужност! Никад вам више нећу ово поновити,
али Тода-нох-Усаги Фуђико је самурајка.
Блекторн се посветио Омију, а њу је једва слушао.
− Реците Оми-сану да не волим наредбе. Ја сам гост господара
Торанаге. Ја сам гост господара Јабуа. Госте ’молиш’ да нешто учине.
Њима се не сме заповедати, а не сме се непозван ући у нечију кућу.
Марико преведе. Оми је безизражајно слушао, а онда одсечно
одговорио, зурећи у цеви које нису посустајале.
− Каже: ’Ја, Касиги Оми, замолио бих од вас пиштоље и замолио
бих вас да са мном дођете зато што Касиги Јабу-сама наређује да к
њему дођете. Али Касиги Јабу-сама ми наређује да вам наредим да ми
предате оружје. Јако жалим, Анђин-сане, последњи пут вам наређујем
да ми предате оружје!’
Блекторна стисне у грудима. Знао је да ће га напасти па се љутио на
своју глупавост. Но, дође време кад човек више не може отрпети…
Извлачи пиштољ или нож па се због глупог поноса лије крв. Углавном
глупо! Ако ја морам умрети, Оми ће умрети први, бога му!
Осећао се веома снажним иако помало смушен. Тад му у ушима
почне одзвањати оно што је казала Марико: ’Фуђико је самурајка, она
је ваша наложница!’ И мозак му проради.
− Само трен! Марико-сан, молим вас, кажите Фуђико тачно ово:
’Даћу ти своје пиштоље. Чувај их. Да их није дирнуо нико осим тебе.’
Марико га послуша, а иза себе је зачуо Фуђикин глас.
− Хај.
− Вакаримасу ка, Фуђико-сан? − запитао ју је.
− Вакаримасу, Анђин-сан − одвратила је танким, узрујаним гласом.
− Марико-сан, молим вас, реците Оми-сану да сад идем с њим.
Жалим што је дошло до неспоразума. Да, жалим због неспоразума.
Блекторн се одмакне па се окрене. Фуђико узе његове пиштоље.
Чело јој се оросило знојем. Суочио се с Омијем молећи Бога да је
исправно поступио.
− Хоћемо ли сад поћи?
Оми је говорио са Фуђико и испружио руку. Одмахнула је главом.
Издао је кратку наредбу. Два самураја крену према њој. Сместа је један
пиштољ тутнула у врпцу свог обија, а други је прихватила обема
рукама, испружила руке и нанишанила у Омија. Полако повуче ороз и
макне се ударна игла.
− Угоку на! − викнула је. − Дозо! − Самураји послушају и застану.
Оми је говорио брзо и бесно, а она је слушала. Кад је одговорила,
глас јој је био благ и уљудан, али пиштољ није скретао са његовог
лица. Сад је ороз био напола повучен и на концу је казала:
− Ије, гомен насај, Оми-сан! − (Не, јако жалим, Оми-сане.) Блекторн
је чекао. Један самурај се малчице помакне.
Ударна игла опасно се замало примакну највишем луку, али рука јој
оста сигурна.
 − Угоку на! − наредила је. Нико није сумњао у то да ће повући ороз.
Ни Блекторн. Оми јој нешто жестоко рече, а и својим људима. Они се
повуку. Спустила је пиштољ, али још је био спреман.
− Шта је рекао? − упита Блекторн.
− Само то да ће ову незгоду пријавити Јабу-сану.
− Добро. Реците му да ћу је и ја пријавити. − Блекторн јој се окрене.
− Домо, Фуђико-сан. − Тада, сетивши се како су са женама разговарали
Торанага и Јабу, заповеднички промрси Марико: − Идемо, Марико-
сан!… Икамашо! − И крене према вратима.
− Анђин-сане! − зовне га Фуђико.
− Хај? − Блекторн стане. Фуђико му се наклони и нешто на брзину
рече Марико, која разрогачи очи па климне главом. Одговори јој,
обрати се Омију који такође климне главом, очигледно љутит, али се
савладао. − Шта се догађа?
− Молим вас, будите стрпљиви, Анђин-сане.
Фуђико викне, а из куће добије одговор. На веранду дође слушкиња.
У рукама је имала два мача. Самурајске мачеве. Фуђико их смерно узе
и са наклоном пружи Блекторну тихо говорећи.
− Ваша наложница истиче − рече Марико − да је хатамото, наравно,
обавезан носити два самурајска мача. Штавише, то му је дужност. Она
сматра да не би било у реду да без мачева одете господару Јабуу. То би
било неуљудно. Према нашем закону ношење мача је дужност. Моли
вас да ли би узели ове, иако нису вредни, док не купите нове.
Блекторн се забуљи у њу, па у Фуђику, па опет у њу.
− Значи ли то да сам самурај? Да ме господар Торанага прогласио
самурајем?
− Не знам, Анђин-сане, али никада није било хатамота који није био
и самурај. Никада. − Марико се окрене па запита Омија. Он
нестрпљиво одмахне главом и одговори. − Не зна ни Оми-сан. У
сваком случају посебна повластица хатамота је да стално носи мачеве,
па и у присуству господара Торанаге. То је његова дужност јер је он
посебно поверљив телохранитељ. Исто тако једино хатамото има право
на хитну аудијенцију код господара.
Блекторн узе кратак мач па га зарије за појас, а онда и други мач,
дуги, убојити, исто као што је Оми држао своје. Боље се осећао
наоружан.
− Аригато гозиемашита, Фуђико-сан − тихо ће он. Спустила је очи
и тихо одговорила. Марико преведе.
− Фуђико-сан каже: ’господару, ако допустите, зато што морате
добро и брзо да научите наш језик, она понизно жели нагласити да је и
више него довољно да мушкарац каже ’домо’. ’Аригато’ са
’гозиемашита ’ или без тога непотребна је уљудност, израз који
употребљавају само жене.’
− Хај. Домо. Вакаримасу, Фуђико-сан. − Блекторн је по први пут
бистро погледа, са својим новостеченим знањем. Виде јој зној на челу
и грашке на рукама. Уске очи, угласто лице и зубе као у твора. −
Молим вас, кажите мојој наложници да у овом случају не сматрам да је
’аригато гозиемашита ’ непотребна уљудност према њој.
***
Јабу опет баци поглед на мачеве. Блекторн је прекрштених ногу
седео на јастуку пред њим, на почасном месту. С једне му стране
Марико, а крај њега Игураши. Налазили су се у главној дворани
тврђаве. Оми је завршио свој говор. Јабу слегне раменима.
− Слабо си се држао, синовче. Наравно, наложничина је дужност да
штити Анђин-сана и његово власништво. Наравно, он сад има право
носити мачеве. Да, слабо си се држао. Јасно сам рекао да је Анђин-сан
овде мој почасни гост. Извини му се.
Оми сместа устане, клекне пред Блекторна и наклони се.
− Извињавам се због грешке, Анђин-сане. − Зачу Марико како каже
да варварин прихвата извињење. Опет се наклони, мирно оде на своје
место па опет седне. Но у себи није био миран. Сад га је морила само
једна мисао: да убије Јабуа. Одлучио је учинити незамисливу ствар, да
убије свог феудалног господара и главу свога клана.
Не зато што се јавно морао извинити варварину. Ту је Јабу имао
право. Оми је знао да је био неизрециво неспособан, јер иако му је Јабу
глупо наредио да још вечерас одузме пиштоље, он је знао да их је
требао лукаво уклонити и оставити у кући па да их касније украду или
да провале.
А Анђин-сан је био сасвим у праву што је пиштоље дао својој
наложници, помисли он, као што је и она имала пуно право да учини
оно што је учинила. А сигурно би повукла ороз и не би промашила.
Није била никаква тајна да Усаги Фуђико тражи смрт, и зашто. А
Оми је знао и ово: да није јутрос одлучио убити Јабуа, крочио би у
смрт, а тад би јој његови људи одузели пиштоље. Он би племенито
умро, исто као што би њој било наређено да се племенито убије, а
мушкарци и жене нараштајима би преносили ту тужну причу. Попевке
и песме, па и драма но, а све тако надахнуте, трагичне и храбре, о њих
троје. О верној наложници и о оданом самурају који су у дужности
погинули због невероватног варварина који је стигао са источног мора.
Не, Омијева одлука није имала никакве везе са јавним
извињавањем, иако је та неправда само повећавала мржњу која га је
сад опседала. Главни је разлог био тај што је Јабу данас јавно увредио
Омијеву мајку и жену пред сељанима тиме што их је пустио да сатима
чекају на сунцу, као сељанке, а затим их је без поздрава отпустио, као
сељанке.
− Није важно, синко − рекла је мајка. − То је његова повластица.
− Он је наш суверени господар − казала је његова жена Мидори, а
низ образе су јој текле сузе од стида. − Молим те, опрости му.
− А ни једну од вас није позвао да њега и његове официре
поздравите у тврђави − настављао је Оми. − На вечеру коју сте
спремиле! Само су храна и саке стајали један коку!
− То је наша дужност, синко. Дужност нам је да радимо шта год
зажели господар Јабу.
− А наредба у вези с татом?
− Није то још наредба, него само гласина.
− Отац јавља како је чуо да Јабу намерава да му нареди да обрије
главу и да постане монах. Или пак да распори трбух. Јабуова се жена
потајно тим хвали!
− То је твом оцу дошапнуо ухода. Уходама се не сме увек веровати.
Јако жалим, али твој отац, синко, није увек разуман.
− Шта ће бити с вама, мајко, ако то није гласина?
− Шта год буде, то је карма. С кармом се морамо помирити.
− Не, ове су увреде несносне.
− Молим те, синко, издржи их.
 − Јабу је од мене добио кључ брода, кључ за Анђин-сана и за нове
варваре и излаз из Торанагине замке. Уз моју помоћ је стекао силан
углед. С оним симболичним даром мача сад је он други човек у
војскама истока, одмах иза Торанаге. А шта смо ми за то добили?
Одвратне увреде!
− Помири се са својом кармом.
− Мораш, мужу! Молим те, послушај своју госпу мајку.
− Ову срамоту не могу преживети. Осветићу се па ћу се убити, а
ових срамота ћу се отарасити.
− Последњи пут, синко! Прихвати своју карму, молим те.
− Моја је карма да уништим Јабуа.
Стара жена уздахне.
− Врло добро. Мушкарац си. Имаш право да одлучиш. Што мора
бити, биће. Али само убиство Јабуа није ништа. Мораш размислити.
Потребно је уклонити и његовог сина, а и Игурашија. Прво Игурашија.
Тада ће твој отац доћи на чело клана, као што је његово право.
− Како ћемо то остварити, мајко?
− Ти и ја ћемо планирати. И буди стрпљив, нех? Онда се морамо
саветовати с твојим оцем. Мидори, и ти можеш дати савет, само настој
да не буде безвредан, нех?
− А господар Торанага? Дао је свој мач Јабуу.
− Сматрам да господар Торанага само жели да Изу буде јак и да има
вазала. А не савезника. Он не жели савезнике, као што их није желео
ни Таико. Јабу мисли да му је савезник. Сматрам да Торанага мрзи
савезнике. Припадници нашег клана напредоваће као Торанагини
вазали. Или као Ишидови феудалци! Кога изабрати, а? А како да се
убиство обави?
Оми се присети навале радости која га је обузела кад су донели
одлуку. И сад је то осећао, али ништа му се није видело на лицу док су
брижно пробране слушкиње доведене из Мишиме за Јабуа,
послуживале ’ча’ и саке. Посматрао је Јабуа, Анђин-сана, Марико и
Игурашија. Сви су чекали да Јабу започне.
Дворана беше пространа и зрачна, довољно велика да у њој вечера,
пије и разговара тридесет официра. Било је још много других соба и
кухиња за телохранитеље и послугу. Око куће се протезао врт, и иако је
све било обављено на брзину и привремено, одлично су све то
изградили у оно мало времена којим су располагали и лако се могло
бранити. Омију нимало није сметало што је трошкове намирио из свог
повећаног феуда. Била је то његова дужност.
Погледа кроз отворена врата шођи. У предворју много стражара.
Коњушница. Тврђаву је ограђивао јарак. Ограду су исплели од густо
повезаних дивовских бамбуса. Кров покривен црепом подупирали су
јаки средишњи стубови. Зидове су чинили лагани клизни заклони
шођи. Неки су били застрти летвицама, а већину је по обичају
прекривао навоштени папир. Чврст дрвени под прекривен татамијем
лежао је на стубовима укопаним у утабану земљу.
Према Јабуовој наредби Оми је опљачкао четири села како би
напабирчио грађу за ову кућу и за ону мању, а Игураши је донео врсне
татамије, футоне и друге предмете које у селу нису могли добити.
Оми се поносио својим делом, а на висоравни иза брда, одакле су се
видели путеви у село и на обалу, припремили су логор за три хиљаде
самураја. Село је сад било чврсто опкољено и заштићено с копнене
стране, а с мора ће увек стићи довољно опомена да побегне феудални
господар.
Али ја свог суверена немам. Коме сада да служим?, питао се Оми.
Икави Ђиккјуу? Или самом Торанаги? Хоће ли ми Торанага дати оно
што желим? Или Ишидо? Тако је тешко продрети до Ишида, али сад
му имам много тога рећи…
Јабу је поподне позвао Игурашија, Омија и четири главна капетана
и покренуо свој тајни план за увежбавање пет стотина самураја-
мускетара. Заповедник ће бити Игураши, а Оми ће водити једну
стотину људи. Договорили су се како ће у те јединице увући
Торанагине људе кад им стигну и како ће те уљезе онемогућити ако се
покажу као издајице.
Оми је предложио да на другој страни полуострва увежбају, уз
највећу тајност, још три чете по сто самураја, као замену или резерву и
као предострожност против каквог Торанагиног издајничког потеза.
− Ко ће водити Торанагине људе? Кога ће он послати као свог
заменика? − запитао се Игураши.
 − Свеједно − рекао је Јабу. − Ја ћу именовати његових пет
помоћника и задужићу их да му по потреби прережу гркљан.
Шифра да се убије он и сви уљези гласиће ’Шљива’! Игураши-сане,
сутра ћеш изабрати људе. Лично ћу их све потврдити и још ни један не
сме знати за моју стратегију у вези са јединицом мускетара.
Док је сада Оми мотрио Јабуа, уживао је у новооткривеном заносу
осветом. Лако ће бити убити Јабуа, али убиство мора бити усклађено
са свим осталим. Само ће у том случају његов отац или старији брат
моћи преузети власт у клану и на Изуу.
Јабу је прешао на ствар.
− Марико-сан, молим, реци Анђин-сану: сутра желим да он почне
обучавати моје људе да пуцају као варвари. И желим научити све што
се да научити о томе како варвари ратују.
− Јако жалим, али мускете ће стићи тек за шест дана, Јабу-сане −
подсети га Марико.
− Моји људи имају доста за почетак − одврати Јабу. − Желим да он
сутра започне. − Марико се обрати Блекторну.
− Шта га занима о рату? − запита он.
− Рекао је: све.
− А шта првенствено? − Марико запита Јабуа.
− Јабу-сан пита јесте ли учествовали у копненим биткама.
− Да. У Холандији. И у једној у Француској.
− Изврсно, каже Јабу-сан. Занима га европска стратегија. Пита како
у вашим земљама воде битке. Подробно.
Блекторн на трен промисли па одговори:
− Реците Јабу-сану да му могу обучити било који број људи и да
тачно знам шта га занима. − Од фра Доминга много је научио о
јапанском начину ратовања. Фратар је био стручњак, а то га је животно
занимало. ’На крају крајева, сењор’ казао је старац, ’то је знање битно,
зар не? Да знамо како ратују пагани! Сваки отац мора штитити своје
стадо. А зар наши славни конквистадори нису блажени копљоноше
мајке цркве? А зар ја нисам с њима био у борбама у Новом свету и на
Филипинима па их проучавао више од двадесет година? Знам ја рат,
сењор, знам ја рат. Дужност ми је то била… Воља Божја да упознам
рат! Можда те Бог послао к мени да те учим, уколико умрем. Чуј, ово
моје стадо у овом затвору моји су учитељи у погледу јапанског
ратовања, сењор. Тако сада знам како се њихове војске боре и како се
могу поразити. И како они могу нас поразити. Запамти, сењор, рећи ћу
ти тајну на твоју душу: јапанско дивљаштво не треба повезати са
модерним оружјем и са модерним методама, јер би нас они уништили
на копну! ’ Блекторн се препоручи Богу и почне: − Реците господару
Јабуу да му могу јако много помоћи. А и господару Торанаги! Њихове
војске могао бих учинити непобедивима.
− Господар Јабу каже, ако се ваше ратно знање покаже корисним,
Анђин-сане, повећаће вам плату. Од две стотине и четрдесет кокуа
господара Торанаге на пет стотина кокуа. Након месец дана!
− Захвалите му, али кажите, ако све то за њега урадим, заузврат
тражим услугу. Желим да повуче своју одлуку о селу и желим да ми до
пет месеци врате мој брод и посаду.
− Анђин-сане, с њим се не смете погађати као трговац − рече
Марико.
− Молим вас, питајте га, као понизну услугу, од почашћеног госта и
захвалног будућег феудалца.
Јабу се намршти. Одговарао је надуго и нашироко.
− Јабу-сан каже да је село безначајно. Сељанима ваља потпалити
ватру под стражњицу да нешто учине. За њих се не брините. Што се
брода тиче, под заштитом је господара Торанаге. Сигуран је да ће вам
га ускоро вратити. Замолио ме да ваш захтев изнесем господару
Торанаги чим стигнем у Едо. То ћу и учинити, Анђин-сане.
− Молим вас, извините ме господару Јабуу, али морам га молити да
повуче одлуку. Вечерас!
− Управо је одбио, Анђин-сане. То не би било уљудно.
− Да, разумем, али молим вас, запитајте га опет. За мене је то јако
важно… Молба!
− Каже да морате бити стрпљиви. Не брините се за сељане!
− Хвала. Разумем. Да. Молим вас, захвалите Јабу-сану, али му
реците да не могу живети у таквој срамоти.
− Шта? − пребледи Марико.
 − Не могу живети у срамоти да ми је цело село на савести.
Обешчашћен сам, а то не могу поднети. То је против моје хришћанске
вере. Мораћу сместа починити самоубиство.
− Самоубиство?
− Да. Одлучио сам се на то.
− Нан ђа, Марико-сан? − прекине их Јабу.
Муцајући је превела оно што је рекао Блекторн. Јабу јој је
постављао питања, а она је одговарала. Тад ће Јабу: − Да се ниси онако
пренула, помислио бих да је то шала, Марико-сан. Зашто се толико
бринеш? Зашто мислиш да је он то озбиљно наумио?
− Не знам, господару. Он, чини ми се… Не знам… − Глас је изда.
− Оми-сане?
− Самоубиство је против свих хришћанских веровања, господару.
Они се никада не убијају као ми. Као што би се убио самурај.
− Марико-сан, хришћанка си! Је ли то истина?
− Да, господару! Самоубиство је смртни грех, против речи Божије.
− Игураши-сане? Шта ти мислиш?
− То је варка. Није он хришћанин. Сећате ли се оног првог дана,
господару? Сећате ли се што је учинио свештенику? И шта је допустио
да му учини Оми-сан, само да би спасао младића?
Јабу се смешкао при помисли на тај дан и на ноћ која је уследила.
− Да, слажем се. Није он хришћанин, Марико-сан.
− Јако жалим, али не разумем, господару. Шта је било са
свештеником?
Јабу јој рече шта се догодило првог дана између Блекторна и
свештеника.
− Оскрнавио је крст? − запита она, отворено запањена.
− А комадиће бацио у прашину − надовеже Игураши. − Све је то
варка, господару. Ако га обешчашћује овај случај са селом, како је овде
могао издржати кад га је Оми-сан обешчастио и попишао?
− Шта? Опростите, господару! − јави се Марико. − Опет не схватам!
− Објасни јој! − рече Јабу Омију.
 Оми послуша. Гадило јој се оно што јој је казао, али на лицу то није
показивала.
− Анђин-сан је после тога био сасвим послушан, Марико-сан −
закључи Оми. − Без оружја он ће увек бити послушан.
Јабу гуцне саке.
− Марико-сан, реци му да самоубиство није варварски обичај. То је
против његовог хришћанског Бога. Како се он може убити?
Марико преведе. Јабу је помно мотрио док је Блекторн одговарао.
− Анђин-сан се понизно извињава, али каже, био то обичај или не,
био Бог или не, ова срамота за село превелика је, а да је отрпи. Он
каже да… да је у Јапану, хатамото је и има право живети према нашим
законима. − Руке су јој дрхтале. − То је казао, Јабу-сане. Има право да
живи према нашим обичајима, према нашем закону.
− Варвари немају никаквих права.
− Господар Торанага прогласио га је хатамотом − рече она. − То му
даје права, нех?
Лахор дотакне шођије који зашуште.
− Како би он могао починити самоубиство? А? Питај га. Блекторн
извади малени мач, оштар као игла, па га полагано спусти на татами,
уперивши врх у себе.
− То је превара! − једноставно ће Игураши. − Ко је икад чуо да се
варварин понаша као цивилизован човек?
Јабу се намршти, а срце му спорије куцаше од узбуђења.
− Он је храбар човек, Игураши-сане, у то нема сумње. И необичан
је. Али ово? − Јабу је желео видети тај чин, уверити се докле ће
варварин поћи, гледати како он иде у смрт, доживети с њим занос
умирања. С напором је зауставио плиму свог сладострашћа. − Какав је
твој савет, Оми-сане? − грлено је запитао.
− Господару, рекли сте селу: ’Ако Анђин-сан не научи на
задовољавајући начин.’ Саветујем вам да дате незнатан уступак.
Реците му да ће бити задовољавајуће све што он буде научио у пет
месеци, али се мора заклети својим Богом да то никад неће одати селу.
− Па он није хришћанин. Како ће га везивати таква заклетва?
 − Мислим да је он једна врста хришћанина. Он је против црних
мантија, а то је битно. Сматрам да ће га везати заклетва пред његовим
Богом. А исто би се тако именом Божјим требао заклети да ће потпуно
посветити свој ум учењу и вашој служби. Паметан је па ће у пет
месеци много тога научити. Дакле, спашена је ваша част, а и његова, и
ако постоји и ако не постоји. Ништа не губите, а све добијате. И што је
јако важно, његовом слободном вољом стећи ћете његову верност.
− Мислиш да ће се он убити?
− Да.
− Марико-сан?
− Не знам, Јабу-сане. Жалим, не знам вас саветовати. Пре неколико
сати рекла бих: ’Не, он се неће убити.’ Сада не знам. Он је… Откако је
навече дошао Оми-сан по њега, он се… променио.
− Игураши-сане?
− Ако му сад попустите, а посреди је варка, он ће се стално служити
истом смицалицом. Лукав је као ками лисице, сви смо видели колико је
лукав, нех? Једног дана мораћете му рећи не, господару. Саветујем вам
да сада кажете: Не! То је превара.
Оми се нагне напред и одмахне главом.
− Господару, молим вас, опростите, али морам поновити, ако кажете
не, извргавате се силном губитку. Ако је то варка, а вероватно би могла
бити, онда ће он као поносан човек бити пун мржње због овог новог
понижења и неће вам помоћи колико највише може, а вама је то
потребно. Затражио је нешто као хатамото, на шта је и овлашћен. Каже
да жели живети према нашим обичајима, добровољно. Није ли то
велики корак напред, господару? Одлично за вас и за њега! Саветујем
вам опрез. Искористите га како вам најбоље одговара.
− То и намеравам − одврати Јабу дубоким гласом.
− Да − рече Игураши. − Он је вредан и ја желим његово знање.
Само, морамо га држати на узди, то си много пута рекао, Оми-сане. Он
је варварин, само то. Ох, знам да је он данас хатамото и од данас сме
носити два мача, али то га не чини самурајем. Он самурај није, нити ће
икада бити.
Марико је знала да би од свих њих она морала најјасније схватити
Анђин-сана. Али није могла. Тренутак би га разумела, а већ следећи
трен опет јој је био несхватљив. Час га је волела, а час мрзела. Зашто?
Блекторн упре нервозан поглед у даљину. Сад су му на челу избиле
грашке зноја. Од страха?, запитао се Јабу. Из страха да ћемо прозрети
његову варку? Да ли нас вара?
− Марико-сан?
− Да, господару?
− Реци му… − Одједном се осуше Јабуове усне, а груди га заболе. −
Реци Анђин-сану да пресуда за село остаје иста!
− Господару, молим вас, опростите, али преклињем вас да
прихватите савет Оми-сана.
Јабу није погледао њу него само Блекторна. Куцала му је жила на
челу.
− Анђин-сан каже да је одлучио. Нека тако буде! Да видимо је ли
варварин − или хатамото.
Марикин глас био је готово нечујан.
− Анђин-сане, Јабу-сан каже да пресуда остаје иста! Жалим.
Блекторн је чуо речи, али му нису сметале. Осећао се снажнијим и
смиренијим него икада, свеснији живота него икад пре. Док је чекао,
није их ни слушао ни гледао. Одлучио је. Све остало је препустио
Богу. Закључао се у својој глави, стално слушао исте речи, оне исте
које су му дале путоказ за овдашњи живот, речи које су сигурно од
Бога послате, путем Марико која је медиј: ’Постоји лагано решење:
смрт. Да овде опстанеш, мораш живети према нашим обичајима − …
пресуда остаје иста.
Дакле, сад морам умрети. Морао бих се бојати, али не бојим се.
Зашто? Не знам. Знам само ово: кад сам искрено закључио да овде
могу живети као човек, само ако живим према њиховим обичајима, ако
се извргнем смрти и умрем, можда умрем, одједном је нестало страха.
’Живот и смрт једно су те исто… Препустите карму карми.’
Не бојим се смрти!
Иза шођија заромиња кишица. Спустио је поглед на нож.
Лепо сам живео, помисли он.
Баци поглед на Јабуа.
 − Вакаримасу − рече разговетно. Иако је знао да су ту реч изустиле
његове усне, као да је то рекао неко други.
Нико се није помакао. Гледао је како десницом уздиже нож. Тад и
левицом зграби корице. Сечиво није дрхтало, беше му уперено равно у
срце. Сад је чуо само жубор свог живота који се уздизао и уздизао, све
гласнији и гласнији, док га напослетку више није могао слушати.
Његова душа завапила је за вечном тишином. Врисак му покрене
рефлексе. Рукама је непогрешиво терао нож према циљу.
Оми се спремао да га заустави, али заскочио га је Блекторнов
изненадан, дивљачки замах, па кад је Оми левицом дохватио сечиво, а
десницом дршку, пресече га бол, а из леве руке шикне му крв. Свом се
снагом окомио на снажни замах. Није га савладао. Тад му помогне
Игураши. Заједно задрже ударац. Одузму му нож. Танка нит крви текла
је из коже изнад Блекторновог срца где је продро врх ножа. Марико и
Јабу се нису ни померили.
− Реци му, реци му да је довољно шта год научи, Марико-сан!
Нареди му… Не, замоли га, замоли Анђин-сана нека се закуне онако
као што је казао Оми-сан. Све као што рече Оми-сан.
Блекторн се полако враћао из смрти. Пиљио је у њих и у нож из
големе удаљености, без разумевања. Тад опет нагрне бујица његовог
живота, али ништа није схватао, уверен да је мртав, а не жив.
− Анђин-сане? Анђин-сане? − Видео је како јој се мичу усне и чуо је
њене речи, али сва чула упутио је на кишу и на лахор.
− Да? − властити глас још му је звучао далек, али је мирисао кишу,
слушао капљице и осећао у зраку морску со. Жив сам, у чуду помисли.
Жив сам, а напољу је права киша. И ветар је стваран, северац. Ту је
прави жеравник с правим угљеном. А ако узмем шољицу, у њој ће бити
права течност и имаће укус. Нисам мртав. Жив сам!
Они су ћутке седели и стрпљиво чекали, благи према њему, да
укажу част његовом јунаштву. Ниједан човек у Јапану није никада
видео оно што су видели они. Сви су се у себи питали: шта ће сад
учинити Анђин-сан? Хоће ли успети сам да устане и оде, или ће га
оставити снага? Како бих ја поступио на његовом месту?
Слушкиња без речи донесе завој и повеже Омију руку, у коју се
дубоко зарезало сечиво, да заустави крв. И даље су сви ћутали.
Повремено би Марико тихо изговорила његово име док су сркали ’ча’
или саке, али врло умерено, уживајући у чекању, гледању и сећању.
Блекторну као да је вечно трајао тај неживот. Тад му очи прогледају,
а уши зачују.
− Анђин-сане?
− Хај? − одговори кроз најсилнију изнемоглост коју је икада осетио.
Марико понови Омијеве речи, али као нешто што је казао Јабу.
Морала је то неколико пута изрећи док се није уверила да ју је он
јасно разумео. Блекторн скупи последње снаге. Годила му је победа.
− Моја је реч довољна, као што је мени довољна његова. Па и уз све
то, заклећу се Богом, као што он жели. Да! Као што ће се и Јабу-сан
исто тако часно заклети богом да ће поштовати своју страну погодбе!
− Господар Јабу одговара: ’Да, заклећу се господином Будом!’
И Блекторн се закуне као што је желео Јабу. Узе ’ча’. Никад му није
толико пријао. Шољица му се учини јако тешком и није је могао дуго
држати.
− Лепа кишица, зар не? − рече гледајући како се капљице кише
распршују и нестају, запањен неизмерном бистрином свог погледа.
− Да − нежно ће она, знајући да су његова чула на висини коју не
може дохватити нико ко није добровољно пошао у сусрет смрти, па се,
заслугом несхватљиве карме, чудотворно повратио. − Зашто се сад не
бисте одморили, Анђин-сане? Господар Јабу вам захваљује и каже да
ће сутра више с вама разговарати. Сад бисте се морали одморити.
− Да. Хвала вам. То би било лепо.
− Мислите ли да можете стајати?
− Да. Мислим да могу.
− Јабу-сан пита да ли би хтели носиљку!
Блекторн размисли. Напослетку закључи да би прави самурај
отпешачио… Покушао би ходати.
− Не, хвала − рече он, иако је јако желео да легне и да га носе кући.
Да склопи очи и сместа заспи. Истовремено је знао да би се плашио
ако сада заспи, у случају да је ово сан или живот после смрти, и да нож
није на футону него још заривен у њега, а да је ово пакао, или почетак
пакла.
 Полако узе нож. Мотрио га је, пун радости због тог истинског
додира. Тад га стави у корице, све је радио јако полако.
− Опростите што сам овако спор − промрмља.
− Не смете се извињавати, Анђин-сане. Вечерас сте се поновно
родили. Ово је други живот, нов живот − поносно ће Марико, сва
ликујући због њега. − Реткима је дато да се врате. Нека вам не буде
жао. Знамо да је за то потребна велика снага. Већини мушкараца након
тога не преостане ни толико храбрости да стоје. Смем ли вам помоћи?
− Не. Не, хвала.
− Није срамота ако помогнем. Била би ми част ако допустите да вам
помогнем.
− Хвала, али ја… Желим покушати. Најпре ћу сам! − Али није
могао одмах устати. Морао се подупрети рукама да клекне, а онда је
морао застати да скупи снагу. Касније је затетурао и замало пао. Њихао
се, али није пао.
Јабу се наклони. И Марико, Оми и Игураши.
Неколико првих корака Блекторн је прешао као пијан. Ухватио се за
стуб и тренутак се придржавао. Тад опет крене. Тетурао је, али је ишао
сам. Као мушкарац. Једну руку држао је на великом мачу за појасом,
високо уздигнуте главе.
Јабу издахне и снажно отпије саке. Кад му се вратила моћ говора,
обратио се Марико:
− Молим те, иди за њим. Побрини се да сретно стигне кући.
− Да, господару.
Кад је отишла, Јабу се окренуо према Игурашију.
− Ти си глупава хрпа гована!
Игураши одмах покајнички сагне главу до простирке.
− Рекао си, смицалица, нех? Твоја глупавост умало ме стајала
непроцењивог блага!
− Да, господару, имате право, господару. Молим за допуштење да
сместа окончам живот.
− За тебе би то било предобро! Иди па живи у коњушници док те не
зовнем! Спавај с глупим коњима! Ти си коњоглави глупан!
− Да, господару. Извињавам се, господару.
 − Напоље! Сад ће мускетарима заповедати Оми-сан. Напоље! Свеће
су трептале и пуцкетале. Једна слушкиња пролије кап сакеа на
лакирани сточић пред Јабуом, а он јој сочно опсује. Остале се одмах
извине. Пустио их је нека га смире па узео још сакеа. − Смицалица?
Рекао је: смицалица. Будало! Зашто су око мене будале?
Оми ништа не рече. У њему је све трештало од смеха.
− Али ти ниси глупан, Оми-сане. Твој савет је вредан. Од данас ти
удвостручујем феуд. Шест хиљада кокуа. За догодине. За феуд узми
тридесет рија у круг око Анђира.
Оми се наклони до футона. Јабу је заслужио да умре, тако га лако
човек може мотати око прста.
− Нисам ја то заслужио, господару, само сам чинио своју дужност.
− Да, али феудални господар мора награђивати верност и дужност. −
Јабу је вечерас носио Јошитомов мач. Силно је уживао додирујући га.
− Сузу! − зовне једну служавку. − Пошаљи Зукимота овамо!
− Кад ће почети рат? − запита Оми.
− Ове године. Можда ћеш имати шест месеци времена, а можда и
не. Зашто?
− Можда би госпа Марико морала остати више од три дана да вас
заштити.
− А? Зашто?
− Она је језик Анђин-сана. За пола месеца уз њену помоћ он може
обучити двадесет људи који ће обучити стотину људи, а ови преостале.
Онда више није важно хоће ли он живети или умрети.
− А зашто би умро?
− Опет ћете зовнути Анђин-сана, па ћете га већ следећи пут или
трећи пут изазвати. Идући пут би исход могао бити друкчији. Ко зна?
Можда пожелите да он умре. − Обојица су знали, а исто тако и Марико
и Игураши, да за Јабуа ништа не значи ако се закуне икојим богом, и
да, наравно, уопште није намеравао одржати обећање.
− Можда зажелите на њега вршити притисак. Кад добијете његово
знање, од какве ће вам користи бити трупло?
− Ни од какве!
 − Морате научити варварску ратну стратегију, али врло брзо. Можда
га господар Торанага позове, па жену морате задржати докле год
можете. Ваљда ће пола месеца бити довољно да му из главе исцедимо
све оно што он зна, сад кад сте се уверили да ће ревносно прионути на
посао. Мораћете водити пробе и прилагодити њихове начине нашим
обичајима. Да, то ће потрајати бар пола месеца. Нех?
− А Торанага-сан?
− Сложиће се ако му се та ствар тачно изнесе, господару. Мора се
сложити. Мускете су његове колико и ваше! А њена непрекидна
присутност драгоцена нам је и у другим погледима.
− Да − задовољно ће Јабу, јер је и њему пало на ум да је узме за
таоца, још на броду кад је намеравао понудити Торанагу Ишиду као
жртву. − Свакако, Тода Марико мора бити заштићена. Било би лоше да
падне у подле руке.
− Да, а можда ћемо преко ње моћи деловати на Хиро-мацуа, Бунтара
и на цели њихов клан, па и на Торанагу.
− Састави поруку о њој.
− Данас је моја мати дознала из Еда једну вест, господару. − Излане
Оми. − Замолила ме да вам кажем да је госпа Генђико поклонила
Торанаги првог унука.
Јабу одједном наћуљи уши. Торанагин унук! Би ли путем тог
дојенчета могао завладати Торанагом? Унук продужује Торанагину
династију, нех? Како да се домогнем дојенчета као таоца?
− А Очиба? Госпа Очиба? − запитао је.
− Отпутовала је из Еда са целом пратњом пре три дана. Сад је већ на
сигурном, на подручју господара Ишида.
Јабу помисли на Очибу и њену сестру Генђико. Колико су
различите! Очиба, пуна живота, лепа, лукава, немирна, најпожељнија
жена у царству и наследникова мати. Њена млађа сестра Генђико, тиха,
повучена, ружна и пословично немилосрдна, по мајци, једној од
Городиних сестара. Сестре су се волеле, али Очиба је мрзела Торанагу
и његово потомство, као што је и Генђико мрзела Таика и његовог сина
Јаемона. Је ли Таико заиста зачео Очибина сина?, опет се запита Јабу,
као што су се годинама тајно запиткивали сви даимјои. Шта не бих дао
само да сазнам одговор! Шта бих све дао да имам ту жену!
 − То што госпа Очиба није више талац у Еду… могло би бити и
добро и зло! − неодлучно ће Јабу. Нех?
− Добро, само добро. Сад Ишидо и Торанага морају јако брзо
почети.
− Оми је намерно обема презименима ускратио додатак ’сама’. −
Госпа Марико морала би овде остати да вас заштити.
− Побрини се за то. Састави поруку коју ћемо послати Торанаги.
Ненаметљиво покуца слушкиња Сузу и отвори врата. У собу уђе
Зукимото.
− Господару?
− Где су сви они дарови које сам наредио да Оми-сану донесеш из
Мишиме?
− Све је у складишту, господару. Ево пописа! Из коњушница
можемо изабрати два коња. Да сада то обавим?
− Не, сутра ће их изабрати Оми-сан. − Јабу осмотри брижно
срочени списак. ’Двадесет кимона (другог разреда), два мача, један
оклоп (поправљен, али у добром стању), два коња, оружје за стотину
самураја, за сваког човека по мач, кацига, грудни штитник, лук,
двадесет стрела и копље (све најбоље). Укупна вредност: четири
стотине двадесет шест кокуа. И стена звана ’Камен чекања’. Вредност:
непроцењива.’ − Ах, да − примети он расположеније, сећајући се те
ноћи. − Стена што је нађох на острву Кјушуу. Хтео си је назвати
’Варварин очекује’, је х?
− Да, господару, ако вам је још по вољи − рече Оми. − Но, хоћете ли
ме сутра почастити тиме да одлучите на којем би месту у врту
одговарала? Мислим да нема ниједно добро место.
− Сутра ћу одлучити. Да! − Јабуове мисли остану на стени, на оним
далеким данима с обожаваним господаром Таиком, па напослетку на
’Ноћи вриштања’. Освоји га сета. Живот је тако кратак, жалостан и
окрутан, помислио је. Погледао је Сузу. Девојка му неодлучно узврати
смешак. Имала је јајолико лице, а била је витка и нежна, као и
преостале две слушкиње. Њих три су у носиљкама донели из његовог
домаћинства у Мишими. Вечерас су све биле босе. Носиле су кимоно
од најбоље свиле, а кожа им је била јако бела. Чудно је то да дечаци
могу бити тако љупки, помисли он, у много чему женственији и
чулнији од девојака. Тад спази Зукимота. − Шта чекаш? А? Ван!
− Да, господару. Замолили сте ме да вас подсетим на порез,
господару. − Зукимото усправи своју ознојену телесину и захвално
одјури.
− Оми-сане, сместа удвостручи све порезе − рече Јабу.
− Да, господару.
− Гнусни сељани! Не раде довољно марљиво. Лењи су, сви одреда!
Ја им штитим путеве од разбојника, чувам море, дајем им добру
управу, а шта они раде? Проводе дане пијуцкајући ’ча’ и саке, и једући
пиринач. Време је да се моји сељани суоче са својом одговорношћу!
− Да, господару − рече Оми.
Тад се Јабу посвети предмету који га је опседао.
− Анђин-сан ме вечерас запањио. А тебе није?
− Ох, и мене, више него вас, господару. Но, били сте мудри што сте
га пустили нека се залети.
− Мислиш да је Игураши имао право?
− Само сам се дивио вашој умности, господару. Који пут би му
требало рећи и ’не’. Мислим да сте били врло мудри што сте му то
вечерас казали.
− Мислио сам да ће се убити. Да. Драго ми је да си био спреман.
Рачунао сам да ћеш бити спреман. Анђин-сан је изузетан човек с
обзиром на то да је варварин, нех? Штета што је варварин, и тако
наиван.
− Да.
Јабу зевне. Узе саке од Сузуе.
− Кажеш, пола месеца? Марико-сан морала би бар толико остати,
Оми-сане. Онда ћу одлучити о њој и о њему. Ускоро ћемо морати да му
дамо нову лекцију. − Насмеје се откривши кварне зубе. − Ако Анђин-
сан учи нас, морали бисмо и ми учити њега, нех? Морали би да га
научимо како се исправно обавља сепуку! То би вредело видети, нех?
За то се ти побрини! Да, слажем се с тим да су варварину одбројани
дани.
 32
Након дванаест дана једно поподне стиже гласник из Осаке, а с њим
пратња од десет самураја-јахача. Коњи су им били у пени и полумртви.
Барјаци на врховима њихових копаља вили су грб свемоћног
Регентског већа. Беше вруће, облачно, влажно.
Гласник је био мршав и прекаљен самурај вишег реда, један од
Ишидових главних помоћника, Небара Ђозен, чувен по својој
неотесаности. Његова сива униформа-кимоно беше одрпана и
блатњава, а очи су му од умора биле црвене. Одбио је храну и пиће и
неуљудно затражио нека га Јабу сместа прими.
− Опростите ми због изгледа, Јабу-сане, али имам хитан посао −
рече. − Да, молим вас да опростите. Мој господар пита: прво, зашто
заједно увежбавате Торанагине и своје војнике и друго, зашто вежбају
са толико мускета?
Јабу порумене због те неотесаности, али се савлада јер је знао да је
Ђозен сигурно примио одређена упутства и да таква неуглађеност
крије изразито надмоћни положај. А јако се узнемирио што је поново
дошло до ’цурења’ у његовој сигурносној мрежи.
− Добро нам дошао, Ђозен-сане. Можеш уверити свога господара да
су ми увек на срцу његови интереси! − рече удворички, али то није
заварало ниједног од присутних.
Стајали су на веранди утврђења. Оми је седео иза Јабуа. Игураши,
коме је Јабу све опростио пре неколико дана, био је ближи Ђозену, а
око њих пробрани стражари.
− Шта још каже твој господар?
− Мој господар ће се веселити да су ваши и његови интереси исти −
одврати Ђозен. − А сад, што се тиче мускета и обуке, мој господар
пита зашто је заменик команданта Торанагин син Нага. Заменик за
шта? Шта је тако важно да овде мора бити Торанагин син? То уљудно
пита господар генерал Ишидо. Њега то занима. Да! Занима га све што
раде његови савезници. На пример, зашто изгледа да варварин води
обуку? Какве вежбе? Да, Јабу-сама, и то је јако занимљиво. − Ђозен
лагодније премести мачеве, сретан што му његови људи штите леђа. −
Даље, Регентско веће поновно ће се састати првога дана новог месеца,
значи за двадесет дана. Свечано сте позвани у Осаку да обновите своју
заклетву верности.
Јабуов желудац се обртао.
− Схватио сам као да је Торанага-сама иступио!
− Да, Јабу-сане, иступио је, али његово је место заузео господар Ито
Терузуми. Мој господар биће нови председник Регентског већа.
Јабуа обузе паника. Торанага је казао да се четворица регената
никад неће сложити за петог. Ито Терузуми беше мали даимјо из
покрајине Негато на западном Хоншуу, али његов род био је древан,
пореклом из лозе Фуђимото па је зато био прихватљив за регента, иако
је као човек био неспособан, женскаст, марионета.
− Бићу почашћен да примим њихов позив − увијено ће Јабу,
настојећи да добије времена за размишљање.
− Мој господар је сматрао да бисте можда желели одмах отићи, па
би стигли у Осаку на свечани састанак. Наредио ми је да вам кажем да
је исти позив упућен свим даимјоима! Сада. Тако ће сви имати
прилику да двадесет и првог дана тамо на време стигну! Његова је
царска висост, цар Го-Ниђо, допустила обред разгледања свећа, у част
ове прилике. − Ђозен му пружи службени свитак.
− Овде није печат Регентског већа.
− Мој господар послао је сад позивнице јер зна да ћете − као одани
вазал покојног Таика, као одани вазал Јаемона, његовог сина,
наследника и законитог владара царства, кад постане пунолетан −
схватити да ће ново веће, наравно, одобрити његов поступак. Нех?
− Свакако би била част присуствовати свечаној седници. − Јабу се
борио да му се на лицу ништа не види.
− Добро − рече Ђозен. Извуче други свитак, отвори га и уздигне. −
Ово је препис писма којим је постављен господар Ито, а прихватили су
га, потписали и овластили остали регенти, господари Ишидо, Кијама,
Оноши и Сугијама. − Ђозен се није трудио да прикрије победоносни
поглед знајући да је то потпуно затворило обруч око Торанаге и свих
његових савезника, а да тај свитак уједно њега и његове људе чини
нерањивима.
Јабу узе свитак. Прсти су му дрхтали. Није било сумње у погледу
аутентичности. Супотписница је била госпа Јодоко, Таикова удовица,
која је потврђивала да је исправа истинита и потписана у њеном
присуству, један од шест примерака које ће слати по целом царству, и
да је овај примерак искључиво за господаре Иварија, Микаве,
Тотомија, Сугуре, Изуа и Кванта. Датирано беше пре једанаест дана.
− Господари Иварија, Микаве, Сугуре и Тотомија већ су прихватили.
Ево њихових печата. Ви сте на мом списку претпоследњи. Последњи је
господар Торанага.
− Молим те да захвалиш свом господару и да му поручиш да једва
чекам да га поздравим и да му честитам − рече Јабу.
− Добро. То бих молио написмено. Сад би ми баш одговарало.
− Навече, Ђозен-сане. После вечере.
− Врло добро. А сада можемо погледати вежбе.
− Данас их нема. Сви моји људи су на убрзаним маршевима − рече
Јабу. Јабу је дознао за посету чим су Ђозен и његови ушли на Изу, па је
сместа наредио својим људима да обуставе пуцање и да наставе само с
хладним оружјем, подалеко од Анђира. − Доћи ћете са мном сутра. Ако
желите, у подне.
Ђозен погледа небо. Беше касно послеподне.
− Добро. Баш ће ми пријати мало сна, али ћу се, с вашим
допуштењем, вратити у сумрак. Тада ћете ми ви, ваш заповедник Оми-
сан и његов заменик Нага-сан, причати, као одговор мом господару, о
вежбама, мускетама и о свему. И о варварину.
− Он је… да! Јасно. − Јабу махне Игурашију. − Припреми смештај
за нашег дичног госта и за његове људе.
− Хвала, али то није потребно − одједном ће Ђозен. − Самурају је
довољан футон земља, а седло ми је достојан јастук. Само молим
купање, ако допуштате… Због ове влаге, нех? Утаборићу се на брду!
Јасно, уз ваше допуштење.
− Како желиш.
Ђозен се укочено наклони и удаљи, окружен својим људима. Сви
беху тешко наоружани. Два стрелца оставише да им држе коње.
Кад су добро замакли, Јабуово лице искриви се од гнева.
− Ко ме издао? Ко? Где је ухода?
 Игураши махне стражарима да се макну тако да их не чују. И он је
био исто тако пепељаст.
− У Еду, господару − рече. − Сигурно! Овде је сигурност потпуна.
− Ох ко! − викне Јабу замало цепајући одећу. − Издан сам! Ми смо
издвојени. Изу и Кванто су издвојени. Ишидо је победио, победио!
− Тек до двадесет дана, господару − журно упаде Оми. − Сместа
пошаљите поруку господару Торанаги, јавите му да…
− Глупане! − просикће Јабу. − Торанага сигурно већ зна. Где ја имам
једног уходу, он их има педесет. Оставио ме у замци.
− Мислим да није, господару − неустрашиво ће Оми. − Ивари,
Микава, Тотоми и Сугура… сви су непријатељски према њему
расположени, нех? И према сваком његовом савезнику. Они га не би
опоменули, па можда он још не зна. Јавите му и предложите…
− Зар ниси чуо? − дрекне Јабу. − Сва четири регента пристају на
Итово постављење. Значи да је Веће опет законито, а састаје се за
двадесет дана!
− Одговор на то је једноставан, господару. Предложите Торанаги да
сместа убије Ита Терузумија или којег другог регента.
− Шта? − Јабу разјапи уста.
− Ако не желите то учинити, пошаљите мене, допустите да
покушам. Или Игураши-сана. Погине ли господар Ито, Ишидо је опет
беспомоћан.
− Не знам јеси ли полудео или шта ти је − немоћно ће Јабу. −
Разумеш ли ово што си управо казао?
− Господару, заклињем вас! Молим вас, будите са мном стрпљиви.
Анђин-сан вам је дао драгоцено знање, нех? Више него што смо могли
и сањати. Сад то из ваших извештаја зна и Торанага, а вероватно и из
посебних извештаја Нага-сана. Добијемо ли довољно времена, наших
пет стотина мускетара и још оних триста даће вам сигурну предност у
боју, али само једанпут. Кад непријатељ − ко био да био − види како
баратате људима и ватреним плотунима, брзо ће од вас учити, али ће ту
прву битку изгубити. А једна једина битка − ако то буде права битка −
донеће Торанаги апсолутну победу.
− Није Ишиду потребна никаква битка. За двадесет дана добиће
царев мандат.
 − Ишидо је сељак, сељачки син, лажов, а у биткама оставља другове
у невољи!
Јабу се забуљи у Омија, а лице му се обаспе пегама.
− Ти… знаш ли шта говориш?
− То је учинио у Кореји. Био сам тамо па сам то видео, а видео је и
мој отац. Ишидо је оставио Бунтаро-сана и све нас да се сами
пробијамо. Он је обичан издајнички сељак, јасно, Таиков пас.
Сељацима не можемо веровати. Али Торанага је од рода Миновара,
њему се може веровати. Саветујем да пазите само на Торанагине
интересе.
Јабу с неверицом одмахне главом.
− Зар си глув? Зар ниси саслушао Небара Ђозена? Ишидо је
победио. За двадесет дана Веће ће ступити на власт.
− Можда ће ступити на власт.
− Па и кад би Ито… Кад би ти то извео? Није могуће!
− Свакако, могао бих покушати, али не бих то обавио на време.
Нико од нас то не може обавити у двадесет дана, али Торанага би
могао. − Оми је знао да је сео у змајеве канџе. − Молим вас,
размислите о томе.
Јабу обриса рукама лице. Тело му је било мокро.
− Ако се сазове Веће, а ја након овог позива не дођем, ја и цели мој
клан смо мртви, укључујући и тебе. Потребна су ми барем два месеца
да увежбам војску. Па и да је већ сад увежбана, Торанага и ја не бисмо
могли све њих победити. Не, вараш се, ја морам подржати Ишида.
− У Осаку можете кренути тек за десет-четрнаест дана, ако пођете
убрзаним маршем − рече Оми. − Сместа јавите Торанаги за Небара
Ђозена. Спасићете Изу и кућу Касиги. Молим вас. Ишидо ће вас
преварити и прогутати. Икава Ђиккју је његов рођак, нех?
− Шта је са Ђозеном? − повиче Игураши. − А? А са мускетама? И са
великом стратегијом? Он вечерас жели о свему чути!
− Реците му! Подробно. Шта је он доли слуга? − изјави Оми
почевши воду терати на свој млин. Знао је да је све ставио на коцку,
али морао је да онемогући Јабуов савез са Ишидом јер би тиме била
уништена њихова једина прилика. − Изложите му своје намере!
 Игураши се ватрено успротиви.
− Чим Ђозен дозна шта ми радимо, послаће поруку господару
Ишиду. Ствар је превише важна, па ће му сигурно послати поруку.
Ишидо ће планове украсти и онда смо готови.
− Ухватићемо гласника и убити га према нашој жељи. Јабу
порумени.
− Онај је свитак потписала највиша власт у земљи! Сви они путују
под регентском заштитом! Сигурно си луд кад тако нешто предлажеш!
То би ме претворило у одметника!
Оми одмахне главом задржавајући на лицу поуздање.
− Верујем да је Јодоко-саму и остале преварио издајица Ишидо, као
што је преварио и његову царску висост. Морамо заштитити мускете,
господару. Морамо зауставити сваког гласника…
− Тишина! Твој савет је лудост!
Оми се наклони под тим ударцем, али диже поглед и мирно рече:
− Онда ми, молим вас, допустите да починим сепуку, господару. Али
ми најпре допустите да завршим. Изневерио бих своју дужност да вас
нисам покушао заштитити. Као верни вазал молим ову последњу
милост.
− Заврши!
− Сада Регентско веће не постоји па зато сад ни нема законске
заштите за оног неотесаног Ђозена који вређа, нити за његове људе,
осим ако не поштујете незакониту исправу због… − Оми је намеравао
казати ’слабости’, али је променио реч и глас је одржао мирним, али
ауторитативним:
− Због тога што би били, као и остали, преварени. Веће не постоји!
Не може вам наредити да ишта учините. Ни иком другом! Кад се Веће
састане, онда може наређивати и тада ћете морати послушати. Али
колико ће сад даимјоа послушати пре него што Веће изда законите
наредбе? Само Ишидови савезници, нех? Зар у Иварију, Микави,
Тотомији и Суруги не владају његови рођаци који су му отворени
савезници? Та исправа свакако значи рат, да, али молим вас, водите га
по својим условима, а не по Ишидовим. Ову претњу примите
презирно, јер друго и не заслужује! Торанага није никада поражен у
боју, а Ишидо јесте. Торанага је избегао учествовање у Таиковом
погубном нападу на Кореју. Ишидо није! Торанага је склон бродовима
и трговини. Ишидо није! Торанага ће хтети варварску морнарицу. Па
зар му нисте и ви то саветовали? А Ишидо неће! Ишидо ће царство
затворити. Торанага ће га и даље отварати. Ако Ишидо победи, даће
ваш наследни феуд Изу свом Икави Ђиккјуу. Торанага ће вама дати
целу Ђиккјуову покрајину. Ви сте Торанагин главни савезник! Зар вам
није дао свој мач? Зар мускете не гарантују једну победу, уз изненадан
препад? Шта вам заузврат даје онај сељак Ишидо? Шаље вам
самураја-ронина, неотесанца, с изричитим наредбама да вас постиди у
вашој властитој покрајини! Тврдим да је ваш једини избор Торанага
Миновара. Морате бити уз њега!
Наклонио се и ћутке чекао. Јабу пребаци поглед на Игурашија.
− Дакле?
− Слажем се са Оми-саном, господару. − На Игурашијевом лицу
видела се брига. − А што се тиче тога да убијемо гласника, то би било
опасно и тад више не би било одступања, господару. Ђозен ће сутра
сигурно послати једнога или двојицу. Можда би могли нестати. Убили
би их разбојници… − Застане усред реченице. − Голубови писмоноше!
Теретни коњи Ђозенови носили су два кавеза тих голубова!
− Ноћас ћемо морати да их отрујемо − рече Оми.
− Како? Сигурно ће их чувати.
− Не знам. Но, морамо их уклонити или осакатити пре зоре.
− Игураши, сместа пошаљи људе нека мотре на Ђозена − рече Јабу.
− Нека припазе хоће ли којег голуба послати сада… данас!
− Предлажем да све наше соколе и соколаре сместа пошаљете на
исток − брзо надовеже Оми.
− Посумњаће у превару − рече Игураши − ако види да смо му
голуба убили, или да му се мотамо око птица!
Оми слегне раменима.
− То морамо спречити.
Игураши погледа Јабуа који резигнирано климне главом.
− Учини то!
Кад се Игураши вратио, рече:
 − Оми-сане, нешто ми је пало на памет. Рекао си много тачних
ствари о Ђиккјуу и о господару Ишиду. Но, ако саветујеш да гласнике
’уклонимо’, зашто да се онда поигравамо с Ђозеном? Зашто да му
ишта кажемо? Зашто одмах не бисмо све њих побили?
− Стварно, зашто не? Осим ако би то забављало Јабу-саму. Слажем
се с тим да је ваш план бољи, Игураши-сане − рече Оми.
Тад се обојица загледају у Јабуа.
− Како да сачувам тајну о мускетама? − запитао их је.
− Убите Ђозена и његове људе − одговори Оми.
− Другог излаза нема?
Оми одмахне главом. Игураши одмахне главом.
− Можда бих се могао трампити с Ишидом − потресено ће Јабу,
настојећи смислити излаз из клопке. − У погледу времена имаш право.
Имам десет, највише четрнаест дана. Како да обрлатимо Ђозена па
ипак да сачувамо довољно времена за маневрисање?
− Мудро би било да се правите да крећете у Осаку − рече Оми. − Но,
нема никаквог зла ако одмах обавестите Торанагу, нех? Један наш
голуб могао би пре мрака стићи у Едо. Можда! Нема у томе никаквог
зла.
− Да − изјави Игураши. − Могли бисте јавити господару Торанаги да
је Ђозен дошао и да се до двадесет дана састаје Веће. Но, оно друго, о
убиству господара Ита, исувише је опасно ставити написмено, па чак и
ако… Исувише је то опасно, нех?
− Слажем се. Ништа о Иту. О томе би требао мислити сам Торанага.
Очигледно, нех?
− Да, господару! Незамисливо, али очигледно!
Оми је ћутке чекао, а његов мозак је бесомучно тражио решење.
Јабуове очи беху у њега упрте, али није се бојао. Његов савет био је
мудар и искључиво у сврху заштите клана, породице и садашњег
главара у клану, Јабуа. Иако је Оми одлучио да Јабуа уклони и промени
старешинство, то га није спречавало да му удели оштроуман савет. Сад
је био спреман умрети. Ако је Јабу тако глуп да не прихвати очигледну
истину његових замисли, онда ускоро ионако неће бити клана кога би
предводио. Карма.
 Јабу се нагне. Још је био неодлучан.
− Постоји ли икакав начин да уклонимо Ђозена и његове људе без
опасности по мене? И да још десет дана останем слободан?
− Нага! Поставите клопку у којој ће Нага бити мамац! − једноставно
ће Оми.
***
У сумрак Блекторн и Марико дојашу до врата његове куће, а за
њима слуге на коњима. И он и она беху уморни. Јахала је као
мушкарац, обучена у широке панталоне преко којих је пребацила
плашт утегнут појасом. На глави је имала шешир широког обода, а на
рукама рукавице да је штите од сунца. И сељачке жене су настојале
лице и руке заштитити од сунчевих зрака. Од памтивека се сматрало,
што је кожа тамнија, човек је простији, а што је светлија човека су
више ценили.
Слуге прихвате уларе и одведу коње. Блекторн своје слуге отпусти с
подношљиво течним јапанским речима и поздрави Фуђико која је по
обичају, поносно чекала на веранди.
− Смем ли вас послужити чајем, Анђин-сане? − запитала је свечано,
као и обично.
− Не − одговори он као и обично. − Најпре ћу се окупати, па саке и
храна. − По обичају јој је узвратио наклон. Затим је кроз ходник пошао
у задњи део куће, па у врт, па кружном стазом до купатила од блата и
плетера. Слушкиња га свуче, а он уђе у купатило и седне го. Друга
служавка га је трљала и сапуњала, опрала му косу па га поливала
водом да испере сапуницу и прљавштину. Онда је, сасвим чист,
постепено − зато што је вода била јако врела − загазио у голему
челичну каду па се опружио.
− Исусе Христе, одлично! − ликовао је, пуштајући да му врелина
продре у мишиће. Склопио је очи, а зној му се сливао са чела. Зачу
како се отварају врата, па Сувов глас: ’Добро вече, господару’,
пропраћен низом јапанских речи које није разумео. Но, вечерас је био
одвише уморан, а да би покушао да разговара са Сувом. А купање,
како му је много пута Марико објашњавала ’није само за чишћење
коже, купање је дар од Бога или од богова, богомдано задовољство у
којем као таквом морамо уживати и тако се према њему односити’.
 − Без речи, Суво − рекао је. − Вечерас хтети мислити.
− Да, господару. Опростите, али исправно се каже: вечерас хоћу
мислити.
− Вечерас хоћу мислити. − Блекторн понови исправно ту реченицу,
настојећи утувити у главу те готово неразумљиве звуке. Веселио се
што га старац исправља, али од тога је већ био силно уморан.
У рано јутро запитао је Марико:
− Где је онај речник с граматиком? Да ли га је Јабу-сама поново
затражио?
− Да! Молим вас, будите стрпљиви, Анђин-сане. Ускоро ће стићи.
− Обећано ми је да ће стићи с галијом и с војницима. Није стигао!
Стигоше војници и мускете, али не и књиге. Сретан сам што сте овде.
Без вас би било немогуће.
− Тешко, али не и немогуће, Анђин-сане.
− Како да им кажем: ’Не, ви све радите наопако! Сви морате
заједнички трчати, заједнички се заустављати! Нишанити и пуцати као
један!’?
− Коме говорите, Анђин-сане? − запитала је.
И тад поновно осети како у њему расте осећај малодушности.
− Све је то јако тешко, Марико-сан.
− Ох, не, Анђин-сане. Јапански је у поређењу са другим језицима
јако једноставан. Нема чланова, нема глаголских конјугација нити
инфинитива. Сви глаголи су правилни, а завршавају на -масу, а по
жељи можете све рећи ако употребите само садашње време. За питање
глаголу само додајемо ка. За негацију се масу претвори у масен. Шта
би могло бити лакше? Јукимасу значи: идем, али значи и: идеш, иде,
идемо, ићићемо, ишлибисмо, чак и то. Именице су једнаке у једнини и
множини. Цума значи: жена, жене. Врло једноставно.
− Како разликујете реч јукимасу (идем) од јукимасу (ишли су)?
− По нагласку, Анђин-сане, и по тону. Чујте: јукимасу − јукимасу.
− Мени су обе звучале исто.
− Ах, Анђин-сане, то је зато што мислите на свом језику. Да
разумете јапански, морате мислити јапански. Не заборавите да је наш
језик − језик бесконачности. Све је тако једноставно, Анђин-сане!
Само промените своје схватање света. Јапански језик, то значи учити
нову уметност, одвојену од света… Све је тако једноставно!
− Све је то говно − прогунђао је на енглеском па му лакну.
− Шта? Шта сте рекли?
− Ништа, али оно што ви кажете нема смисла.
− Научите писмене знакове − рече Марико.
− Не могу. Трајало би предуго. Они немају значења.
− Гледајте, то су заиста једноставне сличице, Анђин-сане. Кинези су
јако паметни. Пре хиљаду година позајмили смо њихово писмо. Гле,
узмите овај знак − или симбол − за свињу.
− Не изгледа као свиња.
− Некад је изгледало, Анђин-сане. Допустите да вам покажем. Ево!
Над симбол ’свиња’ додајте симбол ’кров’ и шта сте добили?
− Свињу и кров!
− А шта то значи? Тај нови знак?
− Не знам.
−’Кућа’. У стара времена Кинези су мислили да свиња под кровом
значи кућу. Они нису будисти него месождери па је свиња њима,
сељацима, представљала богатство, дакле и добру кућу. Одатле и тај
знак.
− А како га изговарате?
− Зависи од тога да ли смо Кинези или Јапанци!
− Ох ко!
− Заиста! Ох ко! − насмеја се она. − Ево новог знака. Симбол ’кров’,
симбол ’свиња’ и симбол ’жена’. ’Кров’ под којим су две свиње значи
’задовољство’. ’Кров’ под којим су две жене значи ’свађа’. Нех?
− Свакако!
− Наравно, Кинези су у много погледа јако глупи, а њихове жене
нису увежбане као овдашње жене. У нашем дому нема свађе, је ли?
Блекторн је сада, дванаестог дана свог препорода, о томе
размишљао. Не! Није било свађе, али то и није био дом. Фуђико је
била само нешто као поверљива газдарица, а кад он навече оде да
спава, наћи ће прострте футоне, а она ће стрпљиво и безизражајно уз
њих клечати. На себи ће имати спаваћи кимоно, сличан дневном, али
меканији, а у струку, уместо крутим обијем, повезан само лабавом
врпцом. ’Хвала, госпо!’ рећи ће он. ’Лаку ноћ!’
Она ће се наклонити и ћутке поћи у собу насупрот ходнику, уз
просторију у којој је спавала Марико. А он ће се увући под танку
свилену мрежу против комараца. Још никада није видео такве мреже.
Онда ће се сретно опружити, а ноћу ће, слушајући како споља зује
многобројни инсекти, размишљати о Црном броду и о томе колико је
Црни брод значајан за Јапан.
Без Португалаца не би било трговине с Кином, нити свиле за одећу
и за мреже. Већ сад, кад је тек почињала влажност, упознао је вредност
те свиле.
Кад би се ноћу узврпољио, служавка би готово одмах отворила
врата и запитала жели ли нешто. Једном је није разумео. Одмахнуо је
слушкињи да оде, пошао у врт и сео на степенице загледавши се у
месец. За неколико минута дошла је Фуђико, чупава и крмељива.
Ћутке је села иза њега.
− Да вам нешто донесем, господару?
− Не, хвала. Молим те, лези!
Рекла је нешто што он није разумео. Опет јој је махнуо да оде, па
она нешто оштро рече слушкињи која је била уз њу као сенка. Ускоро
је дошла Марико.
− Је ли вам добро, Анђин-сане?
− Да. Не знам зашто су вас омели. Исусе, па ја само гледам месец.
Нисам могао да спавам. Само сам хтео на свеж ваздух.
Фуђико јој је нешто муцајући говорила, нелагодно, озлојеђена
његовим срдитим гласом.
− Каже да сте јој рекли да легне. Она је само хтела да знате да код
нас није обичај да жена или наложница спава док њен господар бдије,
то је све, Анђин-сане.
− Онда ће морати променити своје обичаје. Ноћу сам често будан и
сасвим сам. То ми је обичај са мора! На копну имам лак сан.
− Да, Анђин-сане. − Марико објасни, па она и Фуђико оду, али
Блекторн је знао да Фуђико није легла и да неће, све док он не заспи.
Увек га је чекала, без обзира у које би се доба вратио кући. Понекад би
сам ноћу шетао уз обалу. Иако је инсистирао на томе да буде сам, знао
је да га прате и да на њега мотре. Не зато што су се бојали да ће он
покушати побећи, него само зато што је код њих био обичај да уважени
људи увек имају пратњу. А он је у Анђиру био важан.
С временом је прихватио њено присуство. Као што је Марико у
почетку рекла: ’Мислите на њу као на стену, на шођи или на зид. Њена
је дужност да вам служи!’
Марико је била друкчији случај. Радовао се што је остала. Без ње не
би успео започети обуку, а камоли објашњавати запетљаности
стратегије. Благосиљао је њу, фра Доминга, Албана Карадока и све
своје остале учитеље.
Никада нисам мислио да би битке икад могле нечем користити,
поново се присећао. Једанпут кад је његов брод носио терет енглеске
вуне у Антверпен, град је напала шпанска војска па је сваки човек
пошао на барикаде и насипе. Одбили су тај подмукли напад, мускетама
надјачали шпанску пешадију па је надмудрили. Тада је први пут видео
како војвода Вилим Орански барата јединицама као шаховским
фигурама. Напредовао је и повлачио се уз привидни неред, па би се
опет сврстао и поново нападао, а мускете су пламтеле у збијеним
салвама које су рањавале црева, а уши заглушивале. Пробише се кроз
’Непобедиве’ и оставише их да умиру и вриште. Испуњавао их је
смрад крви, барута, мокраће, коња и балеге. Обузимао их је дивљи,
бесомучан нагон за убијањем а у мишицама су осећали
двадесетоструку снагу.
− Исусе Христе, изванредно је побеђивати − гласно ће он у кади.
− Господару? − упита Суво.
− Ништа − одговори он на јапанском. − Ја говорио… ја само мисл…
мислио наглас.
− Разумем, господару. Да. Опростите.
Блекторн се опет препусти мислима. Марико… Да, непроцењива је.
После те прве ноћи његовог малтене самоубиства ништа више није
било речено. Шта се могло рећи?
Сретан сам што имамо много посла, помисли он. Немам времена за
размишљање, осим овде у кади ових неколико минута. Никад немам
довољно времена да све обавим. Наређено ми је да се посветим обуци
и подучавању, а не учењу, али желим да учим, настојим да учим,
морам да учим да испуним оно што сам обећао Јабуу. Никад немам
довољно сати! До времена за спавање увек сам исцрпљен и изнемогао.
Одмах заспим, а у зору устанем и брзо одјашем на висораван. Цело
јутро их обучавам. Па онда оскудан ручак, никада довољан, безмесан.
А сваког поподнева до ноћи − а каткад и до касно у ноћ − с Јабуом,
Омијем, Игурашијем, Нагом, Зукимотом и са неколицином осталих
официра, разговарам о рату и одговарам на питања о рату. Како се рат
води, како ратују варвари, а како Јапанци, на копну и на мору. Писари
увек бележе. Много, много бележака.
Каткад само с Јабуом.
Но, Марико је увек била присутна, део њега, говорила је у његово
име. И у Јабуово. Сад је Марико била према њему друкчија. Он више
није био странац.
Следећих би дана писари поново читали белешке. Увек су пажљиво
проверавали, исправљали па опет проверавали, све док се сада, након
дванаест дана и стотинак сати подробних и исцрпних објашњења није
створио ратни приручник. Тачан. И смртоносан.
А за кога смртоносан? Не за нас Енглезе, нити за Холанђане који ће
овамо долазити мирно и само као трговци. Смртоносан за Јабуове и
Торанагине непријатеље, за наше непријатеље Португалци и Шпанце,
кад буду покушали освојити Јапан. Као што су свуда већ поступали. На
свакој новооткривеној територији. Најпре долазе свештеници. Па
конквистадори.
Али овде неће, помисли он силно задовољан. Овде никада! Сад
више неће! Приручник је смртоносан доказ против тога. Овде неће
бити освајања, само ако будем имао неколико година времена да се то
знање прошири.
***
− Анђин-сане?
− Хај, Марико-сан? Клањала му се.
− Јабу-ко ва киден но гошуссеки о кон-ја ва хицујо то сену то
осерареру. Анђин-сан.
У глави му се полагано створе речи: ’Господар Јабу не захтева да
вас вечерас види.’
 − Ичи-бан − расположено ће он. − Домо.
− Гомен насај, Анђин-сан. Анатава…
− Да, Марико-сан − прекине је он, а врела вода црпила му је снагу. −
Знам да сам то требао друкчије казати, али сад више не желим
говорити јапански. Не вечерас! Сад се осећам као ученик кога су
пустили из школе преко божићних празника. Схватате ли да су ми ово
први слободни сати откако сам стигао?
− Да, схватам! − Мангупски се насмешила. − А схватате ли ви,
сењор капетане-пилоту Б’рак’тон, да су ми ово први слободни сати
откако сам стигла?
Насмејао се. На себи је имала дебели памучни, лабаво повезани
купаћи огртач, а око главе пешкир да заштити косу. Сваке вечери, чим
би њему почела масажа, она ушла у каду, каткад сама, а каткад са
Фуђико.
− Ево, сад имате места − рече он почевши излазити из каде.
− Ох, молим вас, не! Не желим вам сметати.
− Онда се окупајмо заједно. Дивно је!
− Хвала. Једва чекам да исперем зној и прашину. − Скинула је
огртач па села на ситно седиште. Служавка ју је сапуњала док је Суво
стрпљиво чекао поред стола за масажу. − Ово су баш као школски
празници − изјавила је исто онако сретно као пре.
Кад ју је Блекторн први пут видео голу, оног дана кад су пливали,
био је под снажним утиском. Сад га њена голотиња сама по себи није
телесно збуњивала. Током присног живота у јапанском стилу, у
јапанској кући где су зидови папирнати, а просторије вишенаменске,
много пута ју је видео неодевену или делимично одевену. Штавише,
видео ју је и кад је обављала телесну нужду.
− Шта је природније, Анђин-сане? Тело је природно, а природне су
и разлике између мушкараца и жена, нех?
− Да, али, овај… Ми смо друкчије васпитани.
− Сад сте овде, наши обичаји ваши су обичаји, а природно је
природно. Нех?
Природно беше пишати и срати на отвореном, уколико није било
клозета или посуда, задигавши или раздвојивши кимоно, чучећи или
седећи, а сви остали уљудно су чекали и нису гледали. Ретко су били
заклоњени засторима, због стидљивости. Чему та стидљивост? Ускоро
ће сељак покупити измет па га помешати с водом да оплоди поља.
Људска говна и мокраћа беху једини битни извори ђубрива у царству.
Имали су нешто коња и волова, али никаквих других домаћих
животиња. Тако су чували сваку људску мрвицу и продавали је
ратарима широм земље. А кад човек види раздвајање и задизање
кимона и код људи високог рода и ниског рода, или стајање или
чучање, више ће га ретко шта збуњивати.
− Је ли, Анђин-сане?
− Да.
− Добро − изјави она јако задовољна. − Ускоро ћете заволети сирову
рибу и свеже алге и тада ћете заиста постати хатамото.
Слушкиња је полије водом. Тад Марико испрана ступи у каду па се
опружи наспрам њега, уз дубок уздах заноса. Малено распело њихало
јој се међу дојкама.
− Како у томе успевате? − запита он.
− У чему?
− Да тако брзо улазите. Јако је вруће!
− Не знам, Анђин-сане, али замолила сам их да ставе још дрва и
загреју воду. Фуђико се увек брине да вама буде… рецимо, умерена
вода.
− Ако је ово умерено, онда сам ја Холандезов стрико!
− Шта?
− Ништа.
Врела вода их је омамила па су неко време ћутке уживали у кади.
− Шта бисте ви вечерас, Анђин-сане? − касније је упитала.
− Да смо у Лондону, ми бисмо… − Блекторн умукне. Не смем
мислити о њима, ни о Лондону. То је прошло, то не постоји, постоји
само ово овде.
− Да смо? − Мотрила га је, јер је запазила на њему промену.
− Пошли бисмо у позориште и гледали драму − рече он савладавши
се. − Имате ли и ви драме?
 − Ох, да, Анђин-сане. Код нас су драме јако омиљене. Таико је волео
у њима да наступа да забави своје госте, а то воли и господар Торанага.
А наравно, постоје и многе путујуће дружине за обичан народ. Но,
сматрам да наше драме нису баш као ваше. Наши глумци и глумице
носе маске. Такве драме зовемо но. Делом су музичко-плесне, а
претежно су то јако тужне, јако трагичне, историјске драме. Имамо и
комедија. Да ли би гледали комедију или можда неки верски приказ?
− Не, пошли бисмо у позориште ’Глоб’ и погледали неко дело
књижевника по имену Шекспир. Њега више волим него Бена Џонсона
или Марлова. Можда бисмо погледали ’Укроћену горопад’ или ’Сан
летње ноћи’ или ’Ромеа и Јулију’. Повео сам жену на ’Ромеа и Јулију’
и јако јој се свидело. − Испричао јој је садржаје. Марики су претежно
сви ти заплети били несхватљиви.
− Овде би било незамисливо да ћерка на такав начин не слуша оца.
А то је тако тужно, нех? Тужно за девојку и тужно за младића. Било јој
је тек тринаест година? Зар се све ваше жене тако рано удају?
− Не, обично са петнаест-шеснаест година. Моја жена удала се са
седамнаест. Колико је вама било?
− Само петнаест, Анђин-сане. − Сенка јој пређе челом, али он није
то опазио. − А шта бисмо радили после позоришта?
− Одвео бих вас на вечеру, у неки елитни ресторан. У тим
ресторанима храна је посебно добра.
− Шта би јели?
− Боље да се не присећам − рече он уз лењ осмех, вративши мисли у
садашњицу. − Не сећам се. Ми смо овде и овде ћемо јести, а ја волим
сирову рибу јер карма је карма. − Урони дубље у каду. − Изванредна је
реч карма. И велика замисао. Силно сте ми помогли, Марико-сан.
− Задовољство ми је да сам вам била од мале помоћи. − Марико се
опусти у топлини. − Фуђико вам је за вечеру спремила посебну храну.
− Ох?
− Купила је… мислим да ви то зовете фазан. Велика птица. Уловио
јој један соколар.
− Фазан? Мислите озбиљно? Хонто?
− Хонто − одговори она. − Фуђико их је замолила да вам улове
дивљач. Рекла ми је да вам кажем.
 − Како га спремају?
− Један војник видео је како га припремају Португалци па је то
рекао Фуђико-сан. Замолила вас је да будете стрпљиви ако није добро
припремљен.
− Како га она спрема… Како га спремају кувари? − исправио се, јер
су само слуге кувале и чистиле по кући.
− Рекоше јој да најпре очерупају фазана, а онда… онда изваде
изнутрицу. − Марико је сузбијала гадљивост. − Затим се птица исецка
на комадиће и пропржи на уљу, или се скува са соли и зачинима. −
Намрштила је нос. − Каткад га облепе блатом, ставе у пећ на жар и
испеку. Ми немамо пећ, Анђин-сане, па ће фазана пропржити. Надам
се да је то у реду.
− Сигурно ће бити изврстан − рече, сигуран да ће бити нејестив.
Насмејала се.
− Каткад сте тако провидни, Анђин-сане!
− Не разумете колико је храна важна! − Насмешио се и против воље.
− Имате право, храна не би смела да ме узнемирава, али не могу
обуздавати глад.
− Ускоро ћете моћи. Научићете и чај да пијете из празне шољице.
− Шта?
− Није сад место за објашњење, Анђин-сане, а ни време. За то
морате бити врло будни и врло чили. Потребан је миран сумрак или
зора. Једног ћу вам дана то показати због онога што сте учинили. Ох,
тако је угодно овде лежати, је ли? Купање је истински дар Божји.
Чуо је како послуга са друге стране зида подстиче ватру. Подносио
је повећану топлину док је могао, а тада се дигао из воде, при чему му
је помогао и Суво, па се задихан завалио на дебели пешкир. Старчеви
прсти су га гњечили. Блекторн замало не кликне од задовољства.
− Добро је то.
− Јако сте се променили у ових неколико дана, Анђин-сане.
− Заиста?
− Ох, да, откако сте се поновно родили. Да, јако много. Покушао се
присетити прве ноћи, али се мало чега сећао.
***
 Некако се успео вратити кући. Фуђико и слушкиње помогоше му да
легне. После сна без снова у зору се пробудио и пошао да плива. И док
се сушио на сунцу, хвалио је Бога на снази и на путоказу који му је
дала Марико. Касније, кад је ишао кући, поздрављао је сељане, знајући
потајно да су ослобођени Јабуове клетве, као што је и он ослобођен. А
кад је касније дошла Марико, послао је по Муру.
− Марико-сан, молим вас, кажите Мури ово: ’Ти и ја имамо тегобу,
решићемо је заједно. Желим ићи у сеоску школу да са децом учим
језик.’
− Они немају школу, Анђин-сане.
− Никакву?
− Не. Мура каже да је неколико рија западно манастир па би монаси
могли да вас науче да читате и пишете, ако желите. Па ово је село,
Анђин-сане. Овде деца морају да знају све о риби, мору, плетењу
мрежа, сађењу и узгоју пиринча и плодова. Имају мало времена за
било шта друго, а камоли за читање и писање. А родитељи и дедови
уче децу по своме, као и увек.
− Како ћу онда учити кад ви одете?
− Господар Торанага послаће вам књиге.
− Биће ми потребно и више него књиге.
− Све ће бити у реду, Анђин-сане.
− Да, можда. Но, реците главешини, кад год погрешим, свако − па и
дете − мора да ме исправи. Одмах. Ја то наређујем.
− Он вам захваљује, Анђин-сане.
− Говори ли ико овде португалски?
− Он каже да не.
− Нико у близини?
− Ије, Анђин-сан!
− Марико-сан, морам имати некога уза се кад ви одете.
− Рећи ћу Јабу-сану то што сте сада казали.
− Мура-сане, ви…
− Каже да не смете говорити ’сан’ ни њему и ниједном сељанину,
они су нижи од вас. Није исправно да кажете ’сан’ њима нити иком
нижем од себе. И Фуђико се првог дана наклонила до земље.
− Фуђико-сан вам жели добродошлицу у кући, Анђин-сане. Каже да
сте јој указали велику част и моли вас да јој опростите што је на броду
била онако неотесана. Почашћена је што вам је наложница и домаћица
ваше куће. Моли вас да задржите мачеве, то би јој силно годило.
Припадали су њеном покојном оцу. Није их дала мужу јер је већ имао
своје мачеве.
− Захвалите јој и реците да сам почашћен што ми је наложница.
И Марико се наклонила. Прописно.
− Сад сте у новом животу, Анђин-сане. Гледамо вас другим очима.
Каткад је наш обичај да будемо укочени и јако озбиљни. Ви сте ми
отворили очи, неизрециво. Некад сте за мене били обичан варварин.
Молим вас, опростите што сам била тако глупа. То што сте учинили
доказује да сте самурај. Сад сте самурај. Молим вас, опростите што
сам пре била неотесана.
Тог се дана осећао јако узвишено, али малтене смрт коју ју је самом
себи задао, променила га је више него што је мислио и заувек је на
њему оставила ожиљак, више него све његове малтене смрти скупа.
Јеси ли се ослањао на Омија?, питао се. Да ће Оми задржати
ударац? Зар га ниси довољно упозорио?… Не знам. Знам само да сам
сретан што је био спреман, искрено одговори Блекторн самом себи.
Оде ми још један живот!
− То ми је девети… последњи живот! − гласно ће он. Суво застане с
масажом.
− Шта? − упита Марико. − Шта сте рекли, Анђин-сане?
− Ништа, није било ништа − нелагодно је одговорио.
− Јесам ли вас озледио, господару?− јави се Суво.
− Ниси.
Суво рече још нешто што он није разумео.
− Дозо?
− Сад вам жели масирати леђа − рече Марико из даљине.
Блекторн се обрне на трбух и понови јапанске речи, али их одмах и
заборави. Видео ју је кроз пару. Дубоко је дисала, лагано забацивши
главу. Кожа јој је била ружичаста. Како може поднети врелину?, питао
се. Вероватно навика, од детињства.
Пријали су му Сувови прсти па је одмах утонуо у дремеж. На што
сам оно мислио? Размишљао си о свом деветом животу, о свом
последњем животу и бојао си се, присећајући се празноверја. Али у
овој земљи богова глупо је бити празноверан. Овде је све друкчије и
све је вечно. Данашњица вечно траје. Сутра се могу догодити многе
ствари. Данас ћу се држати њихових прописа. Хоћу!
***
Слушкиња донесе поклопљену посуду. По обичају је држала високо
над главом да својим дахом не огади јело. Са страхом је клекла па је
брижно положила на ниски сточић пред Блекторна. На сваком сточићу
налазиле су се посуде и штапићи, шољице за саке и пешкирићи и
сићушан цветни украс. Наспрам њега седеле су Фуђико и Марико. У
коси им је било цвеће и сребрни чешљеви. Фуђикин бели кимоно имао
је шару од светлозелених риба, а носила је златан оби. Марико је
обукла црно-црвени кимоно са танком свиленом пређицом на
хризантеме па оби на црвене и сребрне квадратиће. Као и увек, обе су
се намирисале. Горео је тамјан да отера ноћне инсекте.
Блекторн се већ одавно сабрао. Знао је да би његово незадовољство
уништило ово вече. Ако су уловили фазане, сигурно има и друге
дивљачи, помисли он. Имао је коња и оружје па може и сам да лови,
само ако нађе времена.
Фуђико се нагне и скине поклопац са посуде. Комадићи прженог
меса били су смеђкасти и изгледали су сочно. И од самог мириса дође
му слина на уста.
Полако захвати штапићима комад меса, пазећи да не испадне, па
прожваће месо. Беше жилаво и суво, али тако дуго није јео месо да му
је јако пријало. Још један комад. Са задовољством је уздахнуо.
− Ичи-бан, ичи-бан! Бога му!
Фуђико порумени па му налије саке да сакрије лице. Марико се
хладила гримизном лепезом која је представљала коњица. Блекторн
потегне саке, поједе још комад, опет наточи пиће и свечано понуди
Фуђико до врха пуном шољицом. Она је по обичају одбила, али
вечерас је он био упоран па је искапила и малко се загрцнула. Одбије и
Марико, али и њу је навео да пије. Тад се окомио на фазана, настојећи
да буде што мање халапљив. Жене тек што су окусиле своје ситне
порције поврћа и рибе. Није му то сметало јер су по обичају јеле пре
или после, како би господару посветиле сву своју пажњу.
Појео је целог фазана и три порције пиринча па сркао саке, јер и то
је било пристојно. Први пут после толико месеци осећао се сит. У току
јела испио је шест боца врућег пива од пиринча, а Марико и Фуђико
заједно две. Сад су црвенеле и кикотале се, лагано пијане. Марико се
насмеја и стави руку пред уста.
− О, кад бих могла пити саке као ви, Анђин-сане! Пијете саке боље
од било ког човека кога познајем. Кладим се да бисте били најбољи на
Изуу! На вама бих зарадила много новца!
− Мислио сам да су самураји против коцкања.
− Ох, јесу, свакако, нису они трговци ни сељаци, али нису сви
самураји јаки па се многи − како да кажем − многи се кладе као што се
кладе Јужни варва… као што се кладе Португалци.
− Кладе ли се и жене?
− Јасно, и то много, али само са другим женама и у умерене своте и
тако да за то никад не дознају њихови мужеви! − Весело је преводила
Фуђико која се још више заруменела него она. − Ваша наложница пита
кладе ли се и Енглези? Воле ли се и они кладити?
− То је наша народна забава! − Причао им је о коњским тркама,
чамцима, потерама за вепром, гоњењу лисица, тркама паса, лову са
соколима, куглању, новим деоничарским друштвима, краљевским
препорученим писмима, пуцању, стрељаштву, лутрији, боксу, картању,
рвању, коцкању, шаху и домину, о сајмовима кад на неки број улажу
људи новчић, а коло среће се окреће.
− Како нађете време за живот, рат и јастучење, пита Фуђико?
− За то се увек нађе време. − На трен им се очи сретну, али у њеном
погледу ништа није успео прочитати, само срећу, можда превише пића.
Марико га замоли да Фуђико отпева ’хорнпипе’. Он је послуша, а
оне му честитају рекавши да још никад нису чуле нешто тако добро.
− Изволите још сакеа!
− Ох, не смете точити, Анђин-сане, то је женска дужност. Зар вам то
нисам рекла?
 − Јесте. Изволите још! Дозо.
− Боље не, мислим да ћу се срушити! − Марико је бесно махала
лепезом, а у ваздуху су лепршале нити косе које су се издвојиле из
њезине беспрекорне фризуре.
− Имате лепе уши − рече он.
− И ви. Ми, Фуђико-сан и ја, мислимо да имате и савршен нос,
достојан једног даимјоа.
Насмејао се и брижно им се поклонио. Тад му оне узврате наклон.
Набори Марикина кимона лагано су спали с врата, откривши ивицу
њеног зеленкастог поткимона и вијугавост њених дојки, а то га јако
узбуди.
− Саке, Анђин-сане?
Испружио је шољицу сигурном руком. Точила је гледајући у
шољицу. Вршком језика дотицала је усне, толико се на то
сконцентрисала.
И Фуђико неодлучно прихвати саке, иако је казала да више не осећа
ноге. Вечерас је нестало њене тихе сете и опет је изгледала младо.
Блекторн установи да није онако ружна као што је пре мислио.
***
Ђозену је зујало у глави, али не од сакеа већ од невероватне ратне
стратегије коју су му тако отворено изложили Јабу, Оми и Игураши.
Ћутао је само Нага, заповедников заменик и син љутог непријатеља, а
све време беше хладан, набусит и укочен, са карактеристичним
крупним Торанагиним носом на шиљатом лицу.
− Невероватно, Јабу-сама − рече Ђозен. − Сад схватам разлоге
тајновитости. Схватиће и мој господар. Мудро, веома мудро. А ви,
Нага-сане, цело вече ћутите. Занимало би ме ваше мишљење. Како вам
се свиђа овај нови начин кретања и ова нова стратегија?
− Мој отац сматра да морамо уважити све ратне могућности, Ђозен-
сане − одговори младић.
− А шта ви мислите?
− Овамо су ме послали само зато да слушам, посматрам, учим и да
искушавам. А не зато да износим мишљење.
 − Наравно, али као заповедников заменик − хтедох рећи, као дични
заповедников заменик − сматрате ли да је вежба успела?
− На то нека одговоре Јабу-сама или Оми-сан. Или мој отац.
− Па Јабу-сама је казао да вечерас сви морају слободно говорити.
Шта имамо скривати? Сви смо ми пријатељи, нех? Овако чувен син
онако чувеног оца сигурно има своје мишљење. Нех?
Нага сузи очи на ту спрдњу, али не одговори.
− Свако сме слободно говорити, Нага-сане − рече Јабу. − Шта
мислите?
− Сматрам да уз препад ова замисао може победити у једном
окршају, можда и у једном боју. Да, на препад. Али касније? − Нагин
глас био је леден.
− Тад ће све стране користити исти план па ће непотребно погинути
силни људи. Нечасно ће их докрајчити нападач који неће ни знати кога
је убио. Сумњам да би мој отац допустио да се то употреби у правом
боју.
− Он је то рекао? − заједљиво ће Јабу, не осврћући се на Ђозена.
− Не, Јабу-сама. Изражавам, наравно, своје мишљење.
− Ви сте против јединица мускетара? − суморно запита Јабу. − Гади
вам се?
Нага се у њега загледа својим уским пацовским очима.
− С великом смерношћу, да, кад ме већ питате за мишљење, гади ми
се. Наши преци увек су знали кога убијају и ко их је поразио. Такав је
наш пропис бушидо, пут ратника, пут правог самураја. Нека победи
бољи, нех? А ово сад? Како ћете господару доказати своју храброст?
Како он може наградити вашу смелост? Да, напад мецима је храбар,
али и глуп. Где је ту смелост? Мускете су против наших самурајских
прописа. Тако се боре варвари, тако се боре сељаци. Је ли вама јасно да
се тако могу борити прљави трговци и сељаци, па и ете? − Ђозен се
насмеја, а Нага продужи, још изразитије претећим гласом: − Неколико
сељака-фанатика могла би, уз довољан број мускета, убити
неограничен број самураја! Да, сељаци би могли убити било кога од
нас, па и господара Ишида који жели засести на место мог оца. Ђозен
се накостреши.
 − Господар Ишидо не жуди за земљама вашега оца. Жели само
заштитити царство за законитог наследника.
− Мој отац не угрожава господара Јаемона ни краљевство.
− Наравно, али ви сте споменули сељаке. Господар Таико некад је
био сељак, мој господар Ишидо некад беше сељак, и ја сам био некад
сељак. И ронин!
Нага није желео свађу. Знао је да се не може мерити са Ђозеном
чувеним по свом умећу у баратању мачевима и секиром.
− Нисам намеравао вређати вашег господара, ни вас, ни било кога,
Ђозен-сане! Само сам казао да сви ми самураји морамо осигурати да
се сељаци никад не домогну мускета, или више ниједан од нас неће
бити сигуран.
− Трговци и сељаци никад нас неће бринути − рече Ђозен.
− Слажем се − надовеже Јабу. − Нага-сане, слажем се делимично с
оним што сте рекли. Да, али мускете су модерне и ускоро ће се све
битке бити мускетама. Слажем се да је то гнусно, али такав је модеран
рат. А биће као и увек! Увек ће победити најхрабрији самурај.
− Не, јако жалим, али варате се, Јабу-сама! Шта нам је рекао онај
проклети варварин. О бити њихове ратне стратегије? Сам је признао да
су све њихове војске састављене од мобилисаних војника и од
плаћеника. Нех? Плаћеници! Немају они осећај дужности према
господару. Војници се боре само за плату и за плен, за силовање и за
грабеж. Зар није казао да су њихове војске сељачке војске? То су
мускете донеле њиховом свету, а то ће донети и нашем. Да имам моћ,
вечерас бих варварину одрубио главу и заувек забранио мускете.
− Мисли ли то ваш отац? − пребрзо запита Ђозен.
− Отац ни мени нити иком другом не прича шта мисли, сигурно вам
је то познато. Не говорим у име свог оца! Нико не говори у његово име
− одговори Нага, бесан што је допустио да га тако увуку у разговор. −
Овамо ме послао да слушам и да друге почујем, а не да говорим.
Опростите што сам говорио. Не бих да ме нисте замолили. Ако сам
увредио вас, или вас, Јабу-сама, или вас Оми-сане, извињавам се.
− Не морате се извињавати, замолио сам вас да изнесете своје
мишљење − рече Јабу. − Зашто би се ико вређао? Ово је расправа, нех?
Међу вођама. Ви бисте забранили мускете?
 − Да. Мислим да би било паметно да строго пазите на сваку мускету
која је на вашем подручју.
− Свим сељацима забрањено је било какво оружје. Јако добро
држим на узди своје сељане и своје поданике.
Ђозен жмирне према витком младићу. Мрзео га је.
− Имате занимљиве ставове, Нага-сане, али варате се у погледу
сељака. Они су самурајима само хранитељи. Не представљају већу
опасност од гомиле ђубрива.
− Засад! − изјави Нага теран поносом. − Зато бих ја већ сада
забранио мускете. Право имате, Јабу-сане, ново раздобље захтева и
нове методе, али због онога што нам је рекао тај варварин Анђин-сан,
ја бих пошао много даље од наших садашњих закона. Издао бих указе!
Ако се код некога нађу мускете, или ако се у трговини мускетама улови
било ко други осим самураја, остаће одмах без живота, као и сваки
члан његове породице, у свим нараштајима. Даље, забранио бих
производњу и увоз мускета. Забранио бих варварима да их носе и
довозе на наше обале. Да, кад бих имао моћ − а моћ не тражим и никад
је нећу тражити − заувек бих удаљио варваре из наше земље, осим
неколико свештеника и једне трговачке луке коју бих опасао високом
оградом и поузданим ратницима. На крају, сместа бих убио оног
варварина погана језика, Анђин-сана, тако да се не прошири његово
погано знање. Он је зараза!
− Ох, Нага-сане, сигурно је лепо бити тако млад − рече Ђозен. −
Знате, мој господар у много чему се слаже у погледу оног што рекосте
о варварима. Много пута сам га чуо како говори: ’Удаљите их, ногама
их одбаците, ногом у гузицу их одбаците у Нагасаки, па их тамо
стесните!’ Желите убити Анђин-сана, а? Занимљиво. Ни мом
господару није мио Анђин-сан. Али што се њега тиче… − Застане. −
Ах, да, имате добре замисли у погледу мускета. То ми је јасно! Смем
ли то казати господару? Ваше замисли о новим законима?
− Наравно! − Нага се сав смекшао и смирио кад је изрекао све што
је од првога дана у себи купио.
− Јесте ли то мишљење изнели господару Торанаги? − упита Јабу.
− Господар Торанага није тражио моје мишљење. Надам се да ће ме
једнога дана почастити запитавши ме, као данас ви − сместа искрено
одговори Нага, питајући се је ли ико од њих прозрео лаж.
− Будући да је ово слободна расправа, господару − рече Оми −
кажем да је овај варварин право благо. Сматрам да од варварина
морамо учити. Морамо се разумети у мускете и у бојне бродове, јер се
и они у то разумеју. Морамо дознати све што они знају, чим они то
дознају, па већ сад неки од нас морају почети да уче да мисле као они,
како бисмо их ускоро надмашили.
− А шта би они то знали, Оми-сане? − поверљиво запита Нага. − Да,
мускете и бродове. Али шта још? Како би нас они могли уништити?
Међу њима нема самураја. Па зар тај Анђин-сан није отворено признао
да су и њихови краљеви убице и верски фанатици? Нас има на
милионе, а њих је шачица. Голим рукама могли бисмо да их
докрајчимо.
− Тај Анђин-сан отворио ми је очи, Нага-сане. Открио сам да наша
земља и Кина нису цео свет, него само врло мали део света. Испрва
сам сматрао да је варварин само занимљив предмет за радознале, али
сад то више не мислим. Хвалим богове што су нам га послали. Мислим
да нас је он спасао и знам да од њега можемо учити. Већ нам је дао
моћ над Јужним варварима − и над Кином.
− Шта?
− Таико је био поражен зато што су они бројчано надмоћнији од нас
у окршају човека против човека и стреле против стреле, нех?
Мускетама и варварским умећем могли бисмо заузети Пекинг.
− Са варварском издајом, Оми-сане!
− Са варварским знањем, Нага-сане, могли бисмо заузети Пекинг.
Ко год заузме Пекинг, на крају ће освојити Кину. А ко освоји Кину,
имаће цео свет. Морамо научити да без стида примамо знање, без
обзира одакле долазило.
− Тврдим да нама није потребно ништа споља.
− Без увреде, Нага-сане, тврдим да на сваки начин морамо
заштитити ову земљу богова. Наша прва дужност је да штитимо
божански положај који имамо на земљи. Ово је једина земља богова,
нех? Само је наш цар божанствен! Слажем се да би тог варварина
требало онемогућити, али не смрћу, него вечном издвојеношћу овде у
Анђиру, док не сазнамо све што он зна.
 Ђозен се замишљено почеша.
− Изнећу господару ваша гледишта. Слажем се да би варварина
требало издвојити, а и да би обука требала сместа престати.
Јабу извуче свитак из рукава.
− Ево потпуног извештаја о овој вежби, за господара Ишида! Ако
господар Ишидо зажели да обука престане, јасно да ће обука престати.
Ђозен прихвати свитак.
− А господар Торанага? Шта је с њим? − Баци поглед на Нагу који
ништа не рече, него се запиљи у свитак.
− Моћи ћеш га лично запитати шта мисли − рече Јабу. − И он је
добио сличан извештај. Претпостављам да сутра одлазите у Едо? Или
бисте хтели гледати обуку? Није потребно да ти кажем да људи још
нису оспособљени.
− Желео бих видети један ’напад’.
− Оми-сане, побрини се за то! Ти поведи напад!
− Да, господару.
Ђозен се окрене свом заменику па му пружи свитак.
− Масумото, носи ово господару Ишиду. Одмах ћеш отићи.
− Да, Ђозен-сане.
− Дај му водиче до границе и свеже коње − рече Јабу Игурашију.
Игураши одмах оде са самурајем. Ђозен се протегне и зевне.
− Молим вас, опростите − рече он. − То је од овог дугог јахања
неколико последњих дана. Морам вам захвалити на изузетној вечери.
Јабу-сама, ваше замисли су далекосежне. И ваше, Оми-сане! И ваше,
Нага-сане! Похвалићу вас господару Торанаги и свом господару. А сад
ми опростите, јако сам уморан, а далеко је до Еда.
− Наравно − рече Јабу. − Како је било у Осаки?
− Јако добро. Сећате ли се оних разбојника који су вас напали на
копну и на мору?
− Свакако.
− Те ноћи скинули смо четири стотине педесет глава. Многи су
носили Торанагину униформу.
− Ронини немају части, немају је нимало.
 − Неки ронини имају − одврати Ђозен пецнут увредом. Увек је
живео постиђен што је некад био ронин. − Неки су носили и наше сиве
униформе. Није ниједан побегао. Сви погинуше.
− А Бунтаро-сан?
− Не, он је… − Ђозен ућута. Оно ’не’ му се омакло, али сад му није
било криво што је то казао. − Не. Не знам сигурно, нико није нашао
његову главу. Ништа нисте чули о њему?
− Не − одврати Нага.
− Можда је заробљен. Можда су га сасекли на комадиће и
разбацали. Мог господара би то занимало кад добијете вести. Сад је у
Осаки све веома добро. Напредују припреме за седницу. Раскошне
забаве прославиће ново доба, а наравно, почастиће и све даимјое.
− А господар Тода Хиро-мацу? − уљудно запита Нага.
− Стари ’Челична песница’ снажан је и набусит као увек.
− Је ли још тамо?
− Не, отишао је неколико дана пре мене са свим људима вашег оца.
− А наложнице мог оца?
− Чуо сам да су госпа Кирицубо и госпа Сазуко замолиле да остану
код мога господара. Лекар је госпи саветовао да месец дана одмара.
Знате, због здравља. Сматрао је да би путовање шкодило детету које
носи. − Обрати се Јабуу: − Пала је оне ноћи кад сте отпутовали, је ли?
− Да.
− Надам се да није ништа озбиљно? − упита Нага, јако забринут.
− Не, Нага-сане, није ништа озбиљно − одврати Ђозен па опет
настави Јабуу: − Обавестили сте господара Торанагу о мом доласку?
− Наравно.
− Добро.
− Вести које сте нам донели сигурно ће га веома занимати.
− Да, видео сам како кружи голуб-писмоноша и лети на север.
− Сада имам ту службу. − Јабу није додао да су и они опазили
Ђозеновог голуба, нити да су га соколови уловили близу планина, ни
да су дешифровали поруку: ’У Анђиру све тачно онако како смо
обавештени. Јабу, Нага, Оми и варварин су овде.’
 − С вашим допуштењем одлазим сутра после ’напада’. Даћете ми
свеже коње? Господар Торанага не сме да ме чека. Радујем се што ћу га
видети. И мој господар. У Осаки! Надам се да ћете га допратити, Нага-
сане.
− Ако ми нареди да тамо идем, бићу онде. − Нага је држао спуштен
поглед, али је горео од сузбијеног беса.
Ђозен оде са стражарима у свој табор на брду. Прерасподели
страже, нареди људима да спавају па уђе под своју малену
надстрешницу коју су саградили да се заштите од скорих киша. Уз
свећу је под мрежом против комараца преиначио ранију поруку на
танком комаду папира па додао: ’Пет стотина мускета је смртоносно.
Припремају масовне нападе на препад! Пун извештај већ послат по
Масумоту.’ Напише датум и дуне свећу. У тами се искраде из мреже
против комараца, узе из кавеза једног голуба и угура поруку у ситну
цевчицу на голубовој нози. Тад се дошуња до једног свог човека па му
предаде голуба.
− Однеси га у грмље − шапне. − Сакриј га негде где може мирно
преноћити до зоре. Што даље можеш! Само пази, све унаоколо има
очи. Ако те зауставе, реци да сам те послао у извидницу, али најпре
склони голуба.
Човек се ишуња тихо као мрав. Задовољан собом Ђозен погледа
доле према селу. У тврђави и на наспрамној кући − знао је да је то
Омијев дом − горело је светло. А и у кућици нешто ниже, у којој је
сада становао варварин.
− Оно штене Нага има право, помисли Ђозен махнувши руком да
отера комарца. Варварин је прљава зараза.
***
− Лаку ноћ, Фуђико-сан.
− Лаку ноћ, Анђин-сане.
За њом се затвори шођи. Блекторн скине кимоно и повез око
слабина и навуче лагани спаваћи кимоно. Легне под мрежу против
комараца па се опружи.
Угаси свећу. Обухвати га дубока тама. Сад кућа беше тиха, малени
шалони затворени, али чуо је лупање таласа по обали. Облаци су
покривали месец. Био је омамљен и усхићен од пива и од смеха.
Слушао је таласе и осећао као да га они носе. Мозак му се мутио.
Каткада би у селу испод њих залајао пас. Морао бих набавити пса,
помисли он сетивши се свога бултеријера код куће. Је ли још жив?
Звао се Грог, али његов син Тудор увек га је звао ’Ог-ог’.
Ах, Тудоре, мали мој, толико те већ нисам видео! О, да те сада могу
видети, написати писмо па га послати кући. Да видимо, помисли он.
Како бих започео?
’Драги моји, ово је прво писмо које сам успео послати кући откако
смо се искрцали у Јапану. Све је сад добро кад знам живети према
њиховим обичајима. Храна је грозна, али данас сам вечерао фазана, а
ускоро ће ми вратити мој брод. Откуд да почнем? Данас сам у овој
необичној земљи нешто попут феудалног господара. Имам кућу, коња,
осморо слуга, домаћицу, бријача и преводитељку. Сад сам уредно
обријан и сваког дана се бријем, ове челичне бритве што их овде имају
сигурно су најбоље на свету. Плата ми је голема, довољна да храним
годину дана две стотине педесет јапанских породица. У Енглеској би
томе одговарало отприлике хиљаду златних гвинеја годишње! Десет
пута више од моје плате код холандске компаније…’
Шођи се поче отварати. Потражи под јастуком пиштољ па се
спреми, узмакнувши. Тад осети готово нечујно шуштање свиле и
дашак парфема.
− Анђин-сан? − Танак шапат, пун обећања.
− Хај? − запита он исто тако тихо, запиљивши се у таму. Није могао
јасно видети. Кораци се приближе. Зачује како она клечи и како
разгрће мрежу. Придружила му се под навученом мрежом. Узела га је
за руку па је дигла до груди па до усана. − Марико-сан?
Одједном њени прсти захвате таму и додирну му усне, упозоривши
га на тишину. Климнуо је главом, схвативши каквом се грозном ризику
излажу. Дохватио је њен танки ручни зглоб па га окрзнуо уснама. У
мрклој тами другом је руком напипао и помиловао њено лице. Љубила
му је редом све прсте. Сад јој је коса била опуштена, све до струка.
Пребирао је прстима по њој. Дивна мекоћа свиле испод које ништа
није имала.
Њен укус беше сладак. Језиком дотакне њене зубе, па јој обруби
уши, откривајући је… Раздрешила је његову спаваћицу, а своју
збацила. Сад јој је дисање било похотљивије. Примакла му се ближе,
припила се уз њега и навукла им покривач на главу. Тад га је почела
љубити, рукама и уснама. Са већом нежношћу, тражењем и знањем
него што је он икад искусио.

33
У зору се Блекторн пробудио. Сам самцат. Испрва је био сигуран да
је сањао, али њен мирис још је остао па је знао да то није био сан.
Ненаметљиво куцање.
− Хај?
− Охајо, Анђин-сан, гомен насај. − Служавка отвори шођи Фуђико,
па унесе тацну са чајем, порцијом каше и слатким колачима од
пиринча.
− Охајо, Фуђико-сан, домо − рече захваљујући јој. Увек му је лично
доносила први оброк. Разгрнула би мрежу и чекала док је он јео, а
слушкиња му припремала нови кимоно, таби и повез преко слабина.
Пијуцкао је чај, питајући се зна ли Фуђико за ово ноћас. Њено лице
није ништа одавало.
− Икага десу ка? − запита Блекторн. (Како је?)
− Окагасама де генки десу, Анђин-сан. Аната ва? (Врло добро,
хвала, Анђин-сане. А ви?)
Слушкиња извади његову чисту одећу из скривеног орманчића који
се укусно стапао с остатком собе обложене папиром, а онда их остави.
− Аната ва јоку немутта ка? (Јесте ли добро спавали?)
− Хај, Анђин-сан, аригато гозиемашита! − Насмешила се, ставила
руку на главу као да је боли, и показала му да је била пијана и спавала
као клада. − Аната ва?
− Ваташи ва јоку немуру. (Спавао сам врло добро.)
− Ваташи ва јоку немутта − Исправи га она.
− Домо. Ваташи ва јоку немутта.
− Јој! Тајхењој! (Добро. Врло добро.) Тад зачује како из ходника
Марико дозива:
− Фуђико-сан?
 − Хај, Марико-сан? − Фуђико приђе шођију па га малчице притвори.
Није видео Марико и није разумео шта оне говоре.
Надам се да нико не зна, помислио је. Молим Бога да то остане
тајна, само међу нама. Можда би било боље да је то био сан.
Почео се облачити. Фуђико се врати и клекне да му веже таби.
− Марико-сан? Нан ђа?
− Нане мо. Анђин-сан − одговорила је. (Није било ништа важно.)
Пришла је таконами, алкови у којој је висио украсни свитак уз
цветни украс и где су му увек били мачеви. Предала му их је. Тутне их
за појас. Мачеви му се више нису чинили смешни, али је желео да их
носи мање упадљиво.
Испричала му је да је мачеве њен отац добио за храброст након
нарочито крваве битке на крајњем северу Кореје, за време прве
инвазије, пре седам година. Јапанска војска победоносно се пробила
кроз краљевство и секла пут на север. Но, кад стигоше близу реке Јалу,
одједном преко границе навале кинеске хорде, сукобе се с јапанском
војском и потуку их тежином своје невероватне бројчане предности.
Фуђикин отац је био у одступници која је чувала повлачење све до
планина северно од Сеула, где су се окренули и борили се без застоја.
Та битка и она након ње беху најкобнији војни походи свих времена.
Кад је лане Таико умро, Торанага је у име Регентског већа сместа
наредио да се врате остаци војске, на велико олакшање претежне
већине даимјоа, који су били против корејског рата.
Блекторн изађе на веранду, навуче сандале од ремења и климне
главом послузи која се по обичају сврстала у ред да би му се
наклонила.
Дан беше суморан, небо облачно, а са мора је дувао врућ и влажан
ветар. Пљоснато камење уметнуто међу шљунак на стази било је
мокро од кише која је падала ноћу. Иза врата налазили су се коњи и
десет његових самураја-помоћника. И Марико.
Већ је зајахала коња. Преко светлозелених свилених панталона
носила је светложути огртач. Шешир широког обода, копрена
причвршћена жутим врпцама и рукавице. У корицама за седлом беше
учвршћен кишобран.
− Охајо − службено ће он. − Охајо, Марико-сан.
 − Охајо, Анђин-сан… Икага десу ка?
− Окага сама де генки десу. Аната ва? − Насмешила му се.
− Јој, аригато гозиемашита. − Ничим није ни најмање одавала да
се ишта међу њима променило, но он то није ни очекивао, не на јавном
месту, знајући како је њихов положај опасан. Запахне га њен мирис и
најрадије би је овде пољубио… пред свима!
− Икимашо! − кликнуо је па се винуо у седло, давши самурајима
знак нека одјашу пред њима. Немарно је терао коња, а Марико докаса
уз њега. Кад су остали сами, он се опустио.
− Марико?
− Хај?
− Лепа си и волим те − рекао је на латинском.
− Хвала ти, али од оног силног пива синоћ, моја глава данас се не
осећа лепом − заиста не − а љубав је хришћанска реч.
− Лепа си, и хришћанка, а пиво ти не може нашкодити.
− Хвала ти на лажи, Анђин-сан, да. Хвала ти.
− Не, требао бих ја теби захваљивати.
− Ох? Зашто?
− Без ’Зашто?’! Никакво ’Зашто?’! Искрено ти захваљујем!
− Ако од пива и меса постајеш тако врућ, добар и удворан − рече
она − мораћу твојој наложници рећи да покрене небо и земљу како би
ти их служила свако вече.
− Да. Желео бих да све буде исто, увек.
− Данас си јако сретан − рекла је. − Добро, веома добро. Али зашто?
Зашто заправо?
− Због тебе. Знаш зашто.
− Ништа ја не знам, Анђин-сане.
− Ништа? − задиркивао ју је он.
− Ништа.− Био је збуњен. Сад су били сасвим сами, на сигурном.−
Зашто је ово ’ништа’ прекинуло твој смешак?− запитала га је она.
− Глупост! Апсолутна глупост! Заборавих да је опрез мајка
мудрости. Остадосмо сами и хтео сам да о томе причамо. У ствари,
хтео сам рећи и више.
 − Говориш у загонеткама. Не разумем те. − Опет га је збунила.
− Не желиш о томе причати? Уопште не?
− О чему, Анђин-сане?
− Па шта се онда ноћас догодило?
− Ноћас сам прошла уз твоја врата кад је с тобом била моја
слушкиња Кој.
− Шта?!
− Ми… Твоја наложница и ја, сматрале смо да ће ти то бити мио
дар. Угодила ти је, је ли?
Блекторн се настојао опоравити. Марикина слушкиња била је њеног
стаса, само млађа, али не тако згодна, и не тако лепа, али истина, беше
мркли мрак и пиво му је замутило мозак, али не.
Није оно била слушкиња!
− То није могуће − рече он на португалском.
− Шта није могуће, сењор? − запитала је на истом језику. Опет је
прешао на латински, јер су јахачи-самураји били близу, а ветар је дувао
у њиховом правцу.
− Молим те, не шали се са мном. Нико нас не може чути. Ја
разликујем нечију присутност и мирис.
− Мислиш да сам била ја? Ох, нисам то била ја, Анђин-сане, била
бих почашћена, али није ми могуће… па ма колико то јако желела…
ох, не, Анђин-сане. Нисам то била ја, него моја слушкиња Кој. Била
бих почашћена, али припадам другом, иако је мртав.
− Да, али то није била твоја слушкиња. − Сузбио је бес. − Но, нека
буде онако како желиш!
− Била је то моја слушкиња, Анђин-сане − смиривала га је она. −
Намазале смо је мојим мирисом па је упутили! Без речи, само додир.
Ни на трен нисмо помишљале да ћеш мислити да сам то ја! Није то
било зато да те преваримо, него да ти олакшамо ствари, знајући да тебе
још и сад збуњује разговор о јастучењу. − Гледала га је разрогаченим
безазленим очима. − Је ли ти угодила, Анђин-сане? Ти си њој угодио.
− Шала о јако важним стварима каткад није духовита.
− Јако важне ствари увек се јако важно разматрају, али слушкиња
ноћу с мушкарцем није важна ствар.
 − Не сматрам да ти ниси важна.
− Хвала ти. И ја то кажем за тебе. Али слушкиња ноћу са човеком,
интимна је ствар без важности. То је њен дар њему, а каткад његов њој.
Ништа више!
− Никада?
− Каткад, али то јастучење нема ту твоју велику озбиљност.
− Никад?
− Само кад се жена и мушкарац здруже против закона. У овој
земљи.
Заустави коња схвативши напокон разлоге њеног порицања.
− Опрости − рече. − Да, имаш право, а ја сам јако погрешио. Нисам
о том смео говорити. Извињавам се.
− Чему извињење? За шта? Реци, Анђин-сане, је ли носила распело?
− Није!
− Ја га увек носим. Увек.
− Распело се може скинути − аутоматски је рекао на португалском. −
То ништа не доказује. Можете га и позајмити, као мирис.
− Реците ми последњу истину! Јесте ли стварно видели девојку?
Јесте ли је стварно видели?
− Наравно. Молим вас, заборавимо да сам икада…
− Ноћ је била јако тамна, а месец покривен. Молим истину, Анђин-
сане! Размислите! Јесте ли заиста видели девојку?
Јасно да сам је видео, помислио је огорчено. Враг те однео, мисли
мало! Ниси је видео. У глави ти се мутило. Могла је то бити и
слушкиња, али си знао да је то Марико, јер си Марико желео и у глави
си видео само Марико, уверен да и Марико жели тебе. Глуп си!
Проклето глуп.
− Заправо нисам. Заправо, морам се извинити − рече он. − Како да
се извиним?
− Није потребно да се извињавате, Анђин-сане − Мирно је
одговорила. − Много пута сам вам рекла да се мушкарац никада не
извињава, па и кад нема право. Ви сте имали право! − Сад је она њега
задиркивала погледом. − Мојој слушкињи није потребно извињење.
 − Хвала − у смеху ће он. − Овако се осећам мање блесав.
− Године одлете са вас кад се смејете. Озбиљни Анђин-сан опет
постаје дечак.
− Отац ми је говорио да сам се родио стар.
− А јесте ли?
− Он је тако мислио.
− Какав је био?
− Био је добар човек. Бродовласник и капетан. Шпанци га убише у
граду Антверпену кад су огњем и мачем опустошили тај град. Спалили
су му брод. Било ми је шест година, али сећам се њега као крупног
високог добродушног човека златне косе. Мом старијем брату Артуру
било је тек осам година… Тад смо проживели тешка времена, Марико-
сан.
− Зашто? Молим вас, испричајте ми. Молим вас!
− Врло обична прича. Сваки новчић беше уложен у брод који је био
уништен… А одмах затим умре ми сестра. Заправо, умрла је од глади.
Године 1571. владала је глад и опет је избила куга.
− И ми каткад имамо помор, велике богиње. Да ли вас је било много
у породици?
− Троје − рече, сретан што може говорити да прикрије ону другу
рану. − Моја сестра Вилиа умрла је у деветој години. Артур, који се
родио одмах иза ње, желео је да постане уметник, вајар, али морао је
поћи у клесарске шегрте како би припомогао издржавању породице.
Погинуо је у Армади, са двадесет и пет година, јадник! Тек се укрцао
на брод, без искуства, каква штета. Ја сам последњи од Блекторнових.
Сад Артурова жена и ћерка живе с мојом супругом и децом. Мајка ми
је још жива, а и стара бака Јакоба, има седамдесет пет година, а тврда
је као енглеска храстовина, иако је Иркиња. Бар су биле живе кад сам
отпутовао, има томе преко две године. − Бол му се враћао. О њима ћу
мислити кад кренем кући, одлучио је, али пре тога никако. − Сутра ће
бити олуја − рекао је посматрајући море. − Јака, Марико-сан. А до три
дана имаћемо лепо време.
− Ово је доба олуја, углавном је суморно и кишовито. Кад престану
кише, долази велика влажност. Тада почињу тајфуни.
 О, да ми је опет бити на мору, помислио је. Јесам ли икад био на
мору? Је ли брод био истински? Шта је стварност? Марико или
слушкиња?
− Ретко се смејете, зар не, Анђин-сане?
− Превише сам се напловио морима. Морнари су увек озбиљни.
Научили смо посматрати море. Увек га мотримо и чекамо ужас. Само
ако на трен скренемо очи с мора, зграбиће наш брод, претворивши га у
дашчице.
− Ја се мора бојим − рекла је.
− И ја. Једном ми је рекао неки стари рибар: ’Ко се мора не боји,
ускоро ће се утопити, јер ће испловити једнога дана кад не би смео.
Но, ми се мора плашимо па ћемо се тек понекад удавити!’ − Погледао
ју је.
− Марико-сан…
− Да?
− Пре неколико тренутака уверили сте ме да… Па, рецимо да сте ме
уверили. Сад више нисам сигуран. Каква је истина? Хон то. Морам то
знати.
− Уши служе зато да њима слушамо. Јасно, оно је била слушкиња.
− Та слушкиња… Смем ли је позвати кад год је пожелим?
− Наравно. Мада, мудар човек то не би учинио.
− Зато што бих се следећи пут могао разочарати?
− Можда.
− Тешко ми је да слушкињу имам па да је изгубим, тешко ми је
ћутати.
− Јастучење је телесно задовољство. Ништа се не мора говорити.
− А како слушкињи да кажем да је дивна? Да је волим? Да ме
испунила заносом?
− Неприлично је тако ’волети’ слушкињу. Не овде, Анђин-сане. Та
страст није ни за жену ни за наложницу. − Одједном јој се очи насмеше
и зажмире. − Само за куртизану Кику-сан која је лепа и која то
заслужује.
− Где да нађем ту девојку?
 − У селу. Била би ми част да вам послужим као посредница.
− Христа му, ви као да мислите озбиљно.
− Наравно! Мушкарцу су потребне свакојаке страсти. Та госпа
вредна је платонске љубави, ако је можете себи приуштити.
− Шта то значи?
− Зато што је јако скупа.
− Љубав се не купује. Таква љубав ништа не вреди. Љубав је
непроцењива.
Насмешила се.
− Јастучење увек има своју цену. Увек. Не мора то баш бити новац,
Анђин-сане, али мушкарац јастучење увек плаћа, на овај или на онај
начин. Искрена љубав, коју ми зовемо дужност, иде од душе ка души
па јој није потребан такав исказ. Никакав вербални исказ, осим можда
дара смрти.
− Грешите! Желео бих вам свет показати онаквим какав јесте.
− Знам какав је свет и какав ће заувек бити. Опет желите ону
презрења вредну слушкињу?
− Да. Знате да желим… − Марико се ведро насмеја.
− Биће вам послата у залазак сунца. Допратићемо је Фуђико и ја!
− До ђавола… мислим да и хоћете! − Насмејао се с њом.
− Ах, Анђин-сане, лепо је видети кад се смејете. Откако сте се
вратили у Анђиро, много сте се променили. Јако много.
− Не. Не тако много. Но, ноћас сам сањао сан. Сан беше
савршенство!
− Бог је савршен, каткад и залазак сунца, излазак месеца или први
пролећни шафран.
− Уопште вас не разумем.
Дигла је копрену са шешира па се загледала у њега.
− Једном ми један човек рече: ’Уопште вас не разумем’, а мој муж је
одговорио: ’Опростите, господару, али њу нико не може разумети. Не
разуме је ни отац, ни богови, ни њен варварски Бог, па ни рођена мајка
је не разуме.’
− Је ли то био Торанага? Господар Торанага?
 − Ох, не, Анђин-сане. Беше то Таико. Господар Торанага ме разуме.
Он све разуме.
− И мене?
− Вас јако добро.
− У то сте сигурни, је ли?
− Да. О, јако сам сигурна!
− Хоће ли победити у рату?
− Да.
− А ја сам његов најомиљенији вазал?
− Да.
− Хоће ли узети моје бродове?
− Хоће.
− Кад ћу опет добити свој брод?
− Нећете га добити.
− Зашто?
Нестаде њене озбиљности.
− Зато што ћете у Анђиру имати своју слушкињу и толико ћете
јастучити да нећете имати снаге да одете, па ни на рукама и на
коленима, кад вас она замоли да се укрцате на свој брод, и кад вам
господар Торанага заповеди да се укрцате и да нас све оставите!
− Опет почињете! На трен сте јако озбиљни, а већ затим нисте!
− Само да одговорим вама, Анђин-сане, и да неке ствари доведем на
право место. Ах, пре него што нас оставите, морали би посетити госпу
Кику, она је достојна велике страсти. Тако је лепа и талентована. За њу
бисте морали бити изванредни!
− У искушењу сам да прихватим тај изазов.
− Никога ја не изазивам, али ако сте спремни да будете самурај, а
не… не странац… ако сте спремни прихватити јастучење онаквим
какво јесте, бићу почашћена да делујем као посредница.
− Шта то значи?
− Када будете добре воље и спремни за изванредну забаву, реците
својој наложници нека ме за то замоли.
 − Зашто Фуђико-сан?
− Зато што је ваша наложница дужна бринути да будете задовољни.
Наш обичај је да живот поједностављујемо. Обожавамо једноставност
па мушкарци и жене могу јастучење схватити као оно што и јесте. Као
важан део живота, свакако, али између мушкарца и жене има и
битнијих ствари. Првенствено понизност! Поштовање. Дужност. Па и
та ваша ’љубав’. Фуђико вас љуби.
− Не, она ме не љуби!
− Дала би вам свој живот. Шта вам више може дати? Напослетку је
скинуо поглед с ње и погледао према мору.
Таласи су се љуљали уз обалу, а ветар постајао хладнији. Опет се
окренуо према њој.
− Значи, да ништа не говоримо? − запита он. − Међу нама?
− Ништа. То је мудро!
− А ако се ја не сложим?
− Морате се сложити. Овде сте! Ово је ваш дом.
***
Пет стотина ’нападача’ у нереду догалопира преко брда у стеновиту
долину где се две хиљаде ’бранилаца’ постројило у борбеном реду.
Сваки је јахач на рамену носио мускету, а за појасом торбу за муницију
и кремен и рог за барут. Као код већине самураја, одећа им беше
шарена збирка кимона и дроњака, али оружје им је увек било најбоље
које су могли себи допустити. Само је Торанага − а по узору на њега и
Ишидо − захтевао да његове јединице носе униформу и да буду
идентично обучене. Сви остали даимјои тако униформисање су
сматрали глупим разбацивањем новца, и непотребном новотаријом. Са
њима се слагао и Блекторн. Европске војске никад нису носиле
униформу. Који би је краљ могао платити, осим за своје личне
стражаре?
Стајао је на узвишењу са Јабуом и његовим помоћницима. Са
Ђозеном, свим његовим људима и Марико. Беше ово прва масовна
вежба за напад. С тремом је чекао. Јабу беше неуобичајено напет, а
Оми и Нага толико раздражљиви да је то граничило са ратоборношћу.
Особито Нага.
− Шта је свима њима? − раније је запитао Марико.
 − Можда се желе истаћи пред својим господарем и његовим гостом.
− Је ли и он даимјо?
− Није, али је важан, један Ишидов генерал. Добро би било да данас
све буде савршено.
− Штета што ми није речено да ће бити права вежба.
− Шта би се тиме постигло? Учинили сте све што сте могли.
Да, помисли Блекторн гледајући оних пет стотина. Ни издалека још
нису спремни! То сигурно зна и Јабу, па сви то знају. Зато, ако дође до
неуспеха, па добро, то је карма, рече самом себи с више поуздања и та
га мисао утеши.
Нападачи су повећали брзину, а браниоци су чекали под барјацима
својих капетана, по обичају су се ругали ’непријатељу’, сврстани у
растресите формације по три-четири реда. Нападачи ће ускоро сјахати,
изван домета стрела. Затим ће најхрабрији ратници на обе стране
зверски закорачити напред, бацити рукавице па уз најочитије увреде
издекламовати своје родословље и надмоћност. Почеће појединачни
оружани сукоби. Постепено ће се њихов број повећавати, све док један
заповедник не нареди општи напад, а тада ће се сваки човек борити
самостално. Обично би већи број поразио мањи број, онда би довели и
у бој убацили резерве и опет би завладао метеж, док не би једну страну
издао борбени дух. Неколицини кукавица који су се повукли, ускоро би
се придружило мноштво и уследило би опште бежање. Издаја није
била неуобичајена. Каткад би целе јединице по наредби свога
господара прешле на противничку страну где су их оберучке примали
као савезнике. Увек су их примали, али никад им не би веровали.
Каткад би поражени заповедници побегли па се прегруписали и опет
се борили. Каткад би остали па се на смрт борили, а понекад би
свечано починили сепуку. Ретко би их заробили. Неки су победницима
нудили своје услуге. То би каткад прихватали, но углавном би
одбијали. Смрт беше судбина поражених, брза за смеле, а срамна за
кукавице. Беше то уобичајени облик свих окршаја у овој земљи, па и
приликом великих бојева. Овде су војници били исти као свуда, осим
што су били крволочнији, а много, много спремнији погинути за своје
господаре него било где на свету.
У долини одјекне тутњава копита.
 − Где је заповедник јуриша? Где је Оми-сан? − запита Ђозен.
− Међу људима − одврати Јабу. − Будите стрпљиви.
− А где му је стег? Зашто не носи бојни оклоп и перјанице? Где је
заповедников стег? Изгледају као гомила прљавих, одрпаних
разбојника!
− Будите стрпљиви! Свим официрима је наређено да остану
неугледни. Рекао сам вам! И молим вас, не заборавите да се ми
правимо да је битка у пуном јеку, да је ово део велике битке с
резервама и с наоружа…
− Где су им мачеви? − прасне Ђозен. − Ниједан не носи мач!
Самураји без мачева? Поклаће их!
− Стрпите се!
Нападачи сјашу. Из одбрамбених редова изађу први ратници да
покажу своју храброст. Једнак број почне иступати против њих, кад
одједном незграпна маса нападача навали у пет уредно збијених бојних
редова, сваки са четири врсте по двадесет и пет људи, три бојна реда
спреда, а два у резерви, четрдесет корака иза њих. Као један навале на
непријатеља. Дошавши у домет, сви по наређењу стану, а предњи
редови једногласно испале заглушујућу салву. Крици и погинули.
Ђозен и његови људи нагонски се сагну, а онда су престрављено
гледали како предњи редови клече и почињу поново пунити мускете,
док други редови пуцају изнад њих, а за њима трећи и четврти ред.
Након сваког плотуна падали су браниоци, а долина беше испуњена
повицима, крицима и збрком.
− Убијате своје људе! − дрекне Ђозен у општој халабуци.
− То су слепи меци, а не прави! Сви они глуме, али замислите да је
ово прави напад, са правим мецима! Гледајте!
Бранитељи су се ’опоравили’ од првог изненађења, прегруписали и
нагрнули у чеони напад. Но, први редови већ су напунили мускете и на
команду испалили другу салву из клечећег положаја. Тад други ред
опали стојећки и сместа клекне да напуни оружје. Па трећи и четврти
ред, као раније, па иако су многи мускетари били спори, а редови
расцепкани, лако је било замислити какво би грозно десетковање
изазвали увежбани мускетари. Противнапад клоне па пропадне, а
браниоци су се повлачили у ужурбаној збрци, узбрдо. Зауставише се
баш испод посматрача. Земља је била прекривена многобројним
’мртвацима’.
Ђозен и његови људи били су потресени.
− Ове мускете би пробиле сваки бојни ред!
− Чекајте, битка још није готова!
Бранитељи се поновно окупе. Заповедници су их бодрили да победе,
употребили резерве и наредили коначни општи јуриш. Самураји се
сјуре низбрдо, уз своје грозне бојне покличе, и обруше се на
непријатеља.
− Сад ће их сравнити са земљом! − рече Ђозен који је, као и сви
они, био занесен реалношћу ове привидне битке. Имао је право. Бојни
редови нису одолели. Разбише се и побегну пред бојним покличима
правих самураја с мачевима и копљима, а Ђозен и његови људи
надодаше своје подругљиве повике кад су јединице почеле гинути.
Мускетари су бежали као ’Ждерачи белог лука’, сто корака, две
стотине корака, три стотине, а онда се бојни редови одједном, по
команди, прегрупишу, овај пут у облику слова ’V’. Опет почне
заглушно пушкарање. Напад пропадне. Зауставе се, али мускете
наставе. Тад и они умукну. Игра је престала. Но, сви на узвишењу
знали су да би у стварном боју погинуле оне две хиљаде ’браниоца’.
У муку су се ’браниоци’ и ’нападачи’ сређивали. ’Мртваци’ устану.
Оружје су скупљали. Чуо се смех и стењање. Многи су шепали, а
подоста је било тешко рањених.
− Честитам, Јабу-сама − искрено ће Ђозен. − Сад разумем шта сте
сви ви мислили.
− Пушкарање је било несложно! − рече Јабу који је у себи ликовао.
− Проћи ће још доста месеци док се не увежбају.
Ђозен одмахне главом.
− Ни сада их не бих желео напасти, кад би имали праву муницију.
Овом удару не би одолела ниједна војска, ниједан бојни ред. Редови не
би успели остати затворени, а тад би се кроз процеп прогурале обичне
јединице и коњица, па би крила пресавила као стари свитак. − Хвалио
је све камије што је имао разума да гледа један јуриш. − Било је ужасно
и гледати. На трен сам мислио да је битка стварна.
 − Наређено им је да мора изгледати стварна. А сад можеш обавити
смотру мојих мускетара, ако желиш.
− Хвала. То би ми била част.
Браниоци су нагрнули у своје таборе на супротном обронку. Под
њима су чекали пет стотина мускетара, уз стазу која је водила преко
узвишења и завијала у село. Разврставали су се по четама, на челу са
Омијем и са Нагом. Обојица су опет носили мачеве.
− Јабу-сама?
− Да, Анђин-сане?
− Добро, не?
− Да, добро.
− Хвала, Јабу-сама. Ја задовољити.
− Ја сам задовољан − аутоматски га исправи Марико.
− Ах, опростите! Ја сам задовољан. Ђозен поведе Јабуа са стране.
− И све је ово из Анђин-санове главе?
− Не − слага Јабу. − Али тако се боре варвари. Он само вежба људе
да пуне мускете и да пуцају.
− Зашто не послушате савет Нага-сана? Сад имате варвариново
знање. Зашто се излагати опасности да се то знање прошири? Он је
зараза. Врло опасан, Јабу-сама. Нага-сан је имао право. Истина је…
овако би се могли борити и сељаци. Лако! Сад се отарасите варварина!
− Ако господар Ишидо жели његову главу, само нека пита.
− Ја питам, сада! − Опет бахатост. − Ја говорим његовим гласом!
− Размислићу о томе, Ђозен-сане.
− А такође, у његово, име захтевам да сместа одузмете мускете
овим јединицама.
Јабу се намршти па посвети пажњу четама. Пењале су се уз брег, а
равни дисциплиновани редови беху му мало смешни као и увек, само
зато што им је такав ред био необичан. Застану на удаљености од
педесет корака. Приђу само Оми и Нага и поздраве војнички.
− Било је сасвим добро, као прва вежба − рече Јабу.
− Хвала, господару − одговори Оми. Лагано је храмао, а лице му
беше прљаво, пуно модрица, загарављено од барута.
 − Ваше јединице морале би у правом боју носити мачеве − примети
Ђозен. − Нех, Јабу-сама? Самурај мора носити мач. Напослетку би им
понестало муниције, нех?
− Мачеви би им сметали и приликом јуриша и при повлачењу! Ох,
носиће их по обичају, да их не заскоче, али пред први јуриш ће их
бацити.
− Самурајима ће увек бити потребни мачеви у правој битки, али уз
све то, сретан сам што никад више нећете морати употребити ову
јуришну снагу ни… − Ђозен је хтео додати ’ни овај прљави издајнички
ратни метод’. Уместо тога рече: ’или ћемо сви морати предати мач.’
− Можда и хоћемо, Ђозен-сане, кад одемо у рат.
− Одбацили бисте своје Мурасамино сечиво? Па и Торанагин дар?
− Да. Да победим у боју! Иначе не бих.
− Онда ћете морати јако брзо јурити да сачувате живот кад вам се
мускета запетља, а барут овлажи! − Ђозен се насмеје својој доскочици,
али не и Јабу.
− Оми-сане! Покажи му! − наредио је.
Оми одмах изда наређење. Његови људи исучу кратке бајонете што
су им готово невидљиво висиле позади на појасу. Причврсте их у отвор
на врху мускета.
− Јуриш!
 Самураји сместа навале уз свој бојни поклич: ’Касигиииииии!’
Сума исуканог челика застане корак од њих. Ђозен и његови људи
узбуђено су се смејали тој изненадној, неочекиваној жестини.
− Добро, јако добро − рече Ђозен. Испружи руку и такне један
бајонет. Био је страховито оштар. − Можда имате право, Јабу-сама.
Надајмо се да ово никада нећемо искусити.
− Оми-сане! − викне Јабу. − Сврстај их! Ђозен-сан обавиће смотру.
Онда се вратите у табор. Марико-сан и Анђин-сане, ви за мном!
Запути се низбрдо кроз редове. За њим поручници, Блекторн и
Марико.
− Сврстајте се на стази! Скините бајонете!
Пола људи сместа послуша, окрене се и опет пође низ обронак.
Нага и његових две стотине и педесет самураја остадоше на месту, још
претећи бајонетима. Ђозен се накострешио.
− Шта се догађа?
− Ваше увреде су ми несносне − отровно ће Нага.
− Бесмислица! Нисам увредио ни вас нити икога! Ваши бајонети
вређају мој положај! Јабу-сама!
Јабу се окрене. Био је сад на другој страни Торанагиних људи.
− Нага-сане! − хладно викне. − Шта ово значи?
− Овом човеку не опраштам што је вређао мог оца и мене.
− Заштићен је, сад га не смете дирнути! Он је под барјаком
Регената!
− Опростите, Јабу-сама. Ово је између Ђозен-сана и мене!
− Не, ви сте ми подређени! Наређујем вам, реците својим људима да
се врате у табор.
Нико се не помакне. Поче кишица.
− Опростите, Јабу-сане. Молим вас, опростите, али ово је између
њега и мене. Ма шта да се догоди, скидам са вас одговорност за свој
чин и за поступке својих људи.
Један Ђозенов човек иза Наге исуче мач и замахне у Нагина
незаштићена леђа. Салва од двадесет мускета сместа му разнесе главу.
Та двадесеторица клекну и почну опет пунити. Други ред се спремао…
 − Ко је наредио праву муницију? − запита Јабу.
− Ја! Ја, Јоши Нага-нох-Торанага!
− Нага-сане! Наређујем вам да пустите Небару Ђозена и његове
људе нека слободно иду. Наређујем да се повучете у свој табор док се с
господаром Торанагом не договорим у погледу ове ваше
непослушности!
− Јасно, обавестићете господара Торанагу и карма је карма!
Господару Јабу, жалим, али најпре мора умрети овај човек. Сви морају
умрети. Данас!
− Заштићују ме регенти! − врисне Ђозен. − Ништа нећете постићи
ако ме убијете.
− Опет ћу повратити своју част, нех? − рече Нага. − Осветићу се за
поруге упућене мом оцу и увреде које сте на мене сасули. Па ти би
ионако морао умрети. Нех? Синоћ нисам могао бити јаснији. Сад си
видео напад. Не смемо се излагати погибији да Ишидо за све ово
дозна! − Махне руком према бојном пољу. − За сав овај ужас!
− Он већ зна! − излане Ђозен, благосиљајући своју јучерашњу
далековидост. − Он већ зна! У зору сам тајно послао поруку путем
голуба! Ништа нећете постићи ако ме убијете, Нага-сане!
Нага махне једном свом човеку, старом самурају, који приђе и баци
Ђозену под ноге задављеног голуба. Тад на земљу хитне и одрубљену
главу. Главу самураја Масумота кога је јуче Ђозен послао да однесе
свитак. Очи му још беху отворене, а усне развучене у гримасу пуну
мржње. Глава се поче котрљати. Скакутала је кроз редове док се није
зауставила уз једну стену.
Вапај се оте Ђозену са усана. Нага и сви његови људи се насмеју.
Насмеши се и Јабу. Још један Ђозенов самурај скочи према Наги.
Разнесе га двадесет мускета, а падне и човек крај њега који се није ни
помакао, у смртним мукама.
Престане смех.
− Да наредим својим људима да нападну, господару? − запита Оми.
Било је тако лако мотати Нагу око прста! Јабу обриса кишу с лица.
− Не, тиме ништа не бисмо постигли. Ђозен-сан и његови људи већ
су мртви, без обзира шта ја учинио. То је његова карма, као што Нага-
сан има своју карму. Нага-сане! − узвикне. − Последњи пут вам
наређујем да их све пустите!
− Молим вас, опростите, али морам одбити.
− Врло добро. Кад буде готово, јавите ми се.
− Да. Потребан је службени сведок, Јабу-сама. За господара
Торанагу и за господара Ишида.
− Оми-сане, остаћеш, потписати смртовницу и саставити извештај.
Потписаћемо га Нага-сан и ја.
Нага упре прстом у Блекторна.
− Нека и он остане као сведок. Он је крив за њихову смрт. И он мора
бити сведок.
− Анђин-сане, дођи горе! Тражи те Нага-сан! Разумеш ли?
− Да, Јабу-сане. Разумем. А зашто, молим вас?
− Да будеш сведок.
− Опростите, не разумем.
− Марико-сан, објасни му шта је то сведок. Он мора бити сведок
онога што ће се догодити. Затим дођи за мном! − Скривајући своје
силно задовољство, Јабу се окрене и удаљи.
− Јабу-сама! − врисне Ђозен. − Молим вас! Јабууууу-самааа!
Блекторн је посматрао. Кад беше готово, кренуо је кући. У његовој
је кући владао мук, а над село се надвио мртвачки покров. Ни након
купања није се осећао чист. Саке му није из уста испрао гадан укус.
Тамјан му није из ноздрва удаљио задах.
Касније га Јабу позове. Разматрали су напад, тачку по тачку. Оми и
Нага су били тамо. И Марико. Нага као и увек хладан, само је слушао,
а ретко се уплитао, и даље заменик заповедника. Као да никога од њих
није погодило оно што се догодило.
Радили су и након заласка сунца. Јабу је наредио да убрзају темпо
увежбавања. Сместа су требали створити још пет стотина људи. А за
седам дана још пет стотина.
Блекторн оде сам кући. Јео је сам, растужен овим грозним
открићем. Они немају осећаја за грех, сви су без савести! И Марико.
***
 Те ноћи није могао спавати. Отишао је из куће. Ветар га је трзао, а
налети су пенили море. Снажни налет ветра клопараво је завитлао крш
по сеоској шупи. Пси су режали у небо и тражили храну. Кровови
покривени сламом мицали су се као жива бића. Залупаше шалони, а
мушкарци и жене, као неме утваре, борили су се да их затворе и
замандале. Надође тешка плима. За сваки случај све су рибарске чамце
извукли на плажу много даље него иначе. Све је било учвршћено.
Шетао је обалом па се вратио кући, савијен под тежином ветра.
Никога није срео. Пала је јака киша и ускоро је био мокар до костију.
На веранди га је сачекала Фуђико. Ветар је урлао око ње и повијао
заштићену уљаницу. Сви су били будни. Послуга је вредне предмете
носила у ниску грађевину од цигле и камена, оставу позади у врту.
Олуја још није била претећа.
Кад је ветар ударио под стрехом, избије на крову један цреп и
затресе се цели кров. Цреп падне и с треском се разбије. Слуге су
журиле тамо-амо. Неки су припремали канте са водом, а други
покушавали поправити кров. Стари вртлар Уеки-ја је уз помоћ деце
везивао нежно грмље и стабалца уз кочиће од бамбуса. Кућу затресе
нов налет ветра.
− Срушиће се, Марико-сан.
Није ништа рекла. Ветар је шчепао њу и Фуђико, а у углове очију
измамио им је сузе. Погледао је према селу. Свуда су летеле крхотине.
Тад навали ветар кроз пукотину у папирнатом шођију једне зграде, а
цео зид одлете. Остане само дрвени костур. Падне супротни зид,
попусти и кров.
Блекторн се беспомоћно окретао док је ветар одувавао и шођи у
његовој соби. Неста тога зида, а и супротног. Ускоро су сви зидови
били раскидани. Видео је све унаоколо, по целој кући. Но, кровни
носачи су издржали, а црепови се нису помакли. Разлетеше се
постељина, светиљке и простирке. Послуга их је хватала.
Олуја је разорила зидове свих кућа у селу, а неке зграде потпуно
сравнила са земљом. Нико није био теже рањен. Пред зору је ветар
ослабио, па су мушкарци и жене почели изнова градити куће.
До поднева су зидови Блекторнове куће били обновљени, а у пола
села успоставило се нормално стање. Лагани зидови од летвица лако
су се могли поставити. За то су им требали само дрвени клинови и
конопци за спојке које су увек улагали у жљебове и великом вештином
тесали. Теже је било с крововима, па били покривени сламом или
црепом, али видео је да људи једни другима помажу и смешкају се, и
да су брзи и врло спретни. Мура је журио по селу, саветовао их, водио,
подстицао и надгледао. Попео се узбрдо да прати напредовање радова.
− Мура, ви сте… − Блекторн је ловио речи. − Ви сте заслужни да је
ово изгледало лако.
− Ах, хвала, Анђин-сане. Да, хвала, али срећом није било пожара.
− Ви пожари често?
− Јако жалим. ’Ви често имате пожаре?’
− Ви често имате пожаре? − понови Блекторн.
− Да. Али наредио сам да се село спреми. Спреми, јасно?
− Да.
− Кад дођу те олује… − Мура се укрути и погледа Блекторну иза
леђа. Дубоко се наклонио. Прилазио је Оми својим скакутавим лаким
корацима и пријатељски гледао само Блекторна, као да Муре нема.
− Добро јутро, Анђин-сане − рече он.
− Добро јутро, Оми-сане. Ваша кућа је добро?
− У реду. Хвала. − Оми погледа Муру и осорно рече: − Мушкарци
би требали рибарити или обрађивати поља, а и жене. Јабу-сама тражи
порез. Зар ме настојиш пред њим осрамотити лењошћу?
− Не, Оми-сама, молим вас, опростите. Одмах ћу се за то
побринути.
− Нисам ти то требао рећи. Следећи пут ти то више нећу рећи.
− Извињавам се што сам био глуп! − И Мура одјури.
− Данас ти је добро − рече Оми Блекторну. − Ноћ без невоља?
− Данас добро, хвала. А ви?
Оми је говорио дуго. Блекторн није све схватио, као што није
схватио ни све што је Оми казао Мури, тек ту и тамо покоју реч.
− Јако жалим, не разумем.
− Ужитак? Како ти се свидело јуче? Напад? Лажна битка?
− Ах, разумем. Да, мислим, добро.
 − А сведочење?
− Како?
− Сведочење! Ронин Небара Ђозен и његови људи? − Оми је са
смехом опонашао напад бајонетом. − Био си сведок њихове смрти.
Смрти! Разумеш.
− Ах, да. Истина, Оми-сане, убиства немила.
− Карма, Анђин-сан!
− Карма. Данас вежба?
− Да. Али Јабу-сама жели само разговарати. Касније. Јасно, Анђин-
сане? Само разговарати, касније − стрпљиво понови Оми.
− Само разговарати. Разумем.
− Почео си јако добро говорити наш језик. Да. Јако добро.
− Хвала. Тешко. Мало времена.
− Да, али добар си човек и јако се трудиш. То је важно. Даћемо ми
теби времена, Анђин-сане, без бриге. Ја ћу ти помоћи.
− Оми је видео да углавном говори глувом, али није се на то
освртао. Битно да Анђин-сан схвати срж. − Желим ти бити пријатељ −
казао је па то врло јасно поновио. − Разумеш ли?
− Пријатељ? Ја разумем, пријатељ! Оми показа себе па у Блекторна.
− Желим ти бити пријатељ.
− Ах! Хвала. Почашћен. − Оми се опет насмеши и наклони, као себи
равном па оде. − Његов пријатељ? − прогунђа Блекторн. Зар је
заборавио? Ја нисам!
− Ах, Анђин-сане − рече Фуђико пожуривши према њему.
− Бисте ли нешто појели? Ускоро ће Јабу-сама послати по вас.
− Да, хвала. Много прекида? − упитао је показујући кућу.
− Опростите, јако жалим, али ваља рећи: ’Је ли много поломљено?’
− Је ли много поломљено?
− Нема озбиљне штете, Анђин-сане.
− Добро. Без рана?
− Опростите, јако жалим. Ваља рећи: ’Нико није рањен?’
− Хвала. Нико није рањен?
 − Не, Анђин-сане. Нико није рањен. − Блекторну одједном досади
што га непрекидно исправљају па разговор прекине наредбом.
− Глад сам. Храна.
− Да, одмах. Јако жалим, али требали бисте рећи: ’Гладан сам.’ Глад
човек осећа кад је гладан. − Чекала је све док није тачно поновио, а
онда отишла.
Седео је на веранди и гледао како стари вртлар Уеки-ја чисти
отпатке и отпало лишће. Видео је како жене и деца обнављају село и
како се бродице отискују на пучину, праћене ударањем секира. Остали
сељаци гегали су се у поља. Ветар је јењавао. Колико пореза морају
плаћати?, запита се он. Не бих волео овде бити земљорадник. Не само
овде. Нигде!
У свитање га је ојадила очигледна пустош у селу.
− Оваква олуја једва би оштетила куће у Енглеској − казао је
Марико. − Добро, била је снажна, али безопасна. Зашто не правите
куће од камена или од цигле?
− Због потреса, Анђин-сане. Камена зграда би се, јасно, распала,
попустила и сигурно ранила или убила становнике. Наш начин градње
смањује штете.
Видећете како ће се брзо све обновити.
− Да, али прети вам опасност од пожара. А како је кад дођу велики
ветрови, тајфуни?
− Тада је јако опасно. − Објаснила му је све о тајфунима и о времену
кад долазе. Од јуна па до септембра, каткад пре, каткад касније. А и о
другим природним непогодама.
Пре неколико дана био је земљотрес, али слаб. Пао је котлић са
жеравника па га преврнуо. Срећом брзо су угасили жар. Запалила се
једна кућа у селу, али ватра се није проширила. Блекторн још никад
није видео тако успешно гашење пожара. Иначе нико у селу није томе
придавао већу важност. Само су се насмејали и наставили своје
животе.
− Зашто се људи смеју?
− Сматрамо да је јако срамотно и неуљудно исказивати снажне
осећаје, поготову страх, па их прикривамо смехом или смешком. Јасно,
сви се бојимо, али то никад не смемо показати.
 Неки ваши то показују, помисли Блекторн.
Показао је то и Небара Ђозен. Умро је кукавички, плакао од страха
и молио за милост, а убиство беше полагано и окрутно. Допустили су
му да бежи. Тад су га у смеху боцкали бајонетима, па га опет
присиљавали да бежи. Пререзали су му тетиве на коленима. Затим су
му дали да отпуже, па су му полако чупали утробу, а он је вриштао.
Сиктала му је крв помешана са слузи, а онда су га оставили да умре.
Тад је Нага посветио пажњу осталим самурајима. Три Ђозенова
човека сместа су клекла, разголитила трбух и преда се ставила кратке
ножеве да обаве обредни сепуку. Иза њих су као помагачи стајала
њихова три друга, испруживши уздигнуте дуге мачеве обема рукама.
Више их нису ометали Нага ни његови људи.
Док су самураји, који су клечали, посегнули за ножевима, истегли су
врат, а три мача фијукну па им једним ударцем одрубе главу. Зашкрипе
зуби у палим главама, а онда тајац. Зујале су муве.
Нагну се два самураја, а последњи стајаше спреман као помагач.
Првом одруби главу као и његовим друговима, док је посезао за ножем.
Онај предзадњи је казао:
− Не! Ја, Хирасаки Кенко, знам како се умире. Како мора умрети
самурај.
− Кенко беше витак, намирисан и готово леп младић, светле пути,
науљене и врло уредне косе. Достојанствено је уздигао нож, а појасом
делимично обавио сечиво да појача стисак. − Противим се смрти
Небара Ђозен-сана и његових људи! − чврсто је рекао, наклонивши се
Наги. Последњи пут погледа у небо и упути свом помагачу последњи
смирујући смешак. − Сајонара, Тадео.
Тад зарије нож дубоко у леву страну желуца. Обема рукама га
распори, извади и опет дубоко зарије, изнад препоне, па га ћутке тргне
увис. Распорена утроба проспе му се по крилу, а његово од бола
одвратно искривљено лице трже се напред. Тад помагач спусти мач у
једном једином сиктавом луку.
Нага подигне главу за чуперак, обрише прашину и склопи му очи.
Својим људима нареди нека се побрину да глава буде опрана, замотана
и уз све почасти послана Ишиду, с потпуним извештајем о јунаштву
Хирасаки Кенка.
 Клекне последњи самурај. Никога више није било да му помогне.
Беше премлад. Прсти су му дрхтали, спопао га је страх. Двапут је
обавио дужност према друговима, двапут је засекао чисто и дично,
поштедевши их искушења бола и стида пред страхом. А једном је
чекао да његов најдражи пријатељ умре онако како доликује самурају,
жртвовавши самога себе, у тишини испуњеној поносом. И тад је опет
чисто засекао, изванредно вешто. Никад пре није никога убио.
Упери очи у свој нож, разголи трбух и замоли богове да му уделе
храброст његовог пријатеља. Навру му сузе, али је напео лице у
ледену, насмешену маску. Одмотао је појас и делимично увио сечиво.
Тада, будући да је младић добро обавио своју дужност, Нага даде знак
свом помоћнику који иступи и наклони се.
− Осараги Нампо, капетан Девете легије господара Торанаге −
службено се представио. − Бићу почашћен да ти будем помагач.
− Икомо Тадео, први официр, вазал господара Ишида − одврати
младић. − Хвала. Била би ми част да вас прихватим као помагача.
Његова смрт беше брза, безболна и часна. Скупе главе. Касније се
Ђозен поново трзнуо и вриснуо. Бесомучно је рукама покушавао
саставити трбух. Оставише га псима који су се попели из села.

34
У сат ’Коња’, у једанаест ујутро, десет дана након погибије Ђозена
и свих његових људи, иза рта пред Анђиром појави се конвој од три
галије, крцате војском. На обалу изађе Торанага, а уз њега беше
Бунтаро.
− Најпре желим видети вежбу у нападу, Јабу-сане, са првих пет
стотина људи − рече Торанага. − Сместа!
− Би ли могло сутра? Тако бих имао времена за припреме − љубазно
ће Јабу, који је у себи беснео што је Торанага тако изненада стигао.
Љутио се на своје уходе који га нису упозорили. Имао је тек толико
времена да одјури на обалу са почасном стражом. − Сигурно сте
уморни…
− Нисам, хвала − одбруси Торанага намерно набусито. − Мени нису
потребни ’браниоци’ ни сложене кулисе, крици и тобожње смрти.
Заборављаш, пријатељу стари, да сам наступао у довољно представа
но, а многе сам и поставио на позорницу па се знам служити маштом.
Ја нисам ронин-сељак! Молим те, нареди да одмах узјашу.
Били су на плажи крај пристаништа. Торанагу су окруживали
пробрани стражари, а из привезане галије силазило их је још. Још
хиљаду добро наоружаних самураја гурало се на оне две галије које су
чекале на сидришту пред обалом. Топао дан, небо без облачка, лагано
запљускивање таласа, а на хоризонту измаглица од влаге.
− Игураши, побрини се за то! − Јабу је сузбио гнев. Од прве поруке
коју је пре једанаест дана послао, у вези са Ђозеновим доласком,
пристизали су му само ретки, непотпуни извештаји из Еда од његове
шпијунске мреже, а Торанага је на његова све узрујанија питања
одговарао тек ту и тамо, неодлучно, што га је доводило до беса: ’Твоја
порука примљена и озбиљно размотрена… Запањио ме твој извештај о
мом сину. Молим да причекаш даља упутства.’А онда, пре четири
дана: ’Биће кажњени сви који су одговорни за Ђозенову смрт. Нека
остану на положајима, али су ухапшени док се не посаветујем са
господаром Ишидом.’ А јуче, поразна вест: ’Данас сам примио
свечани позив новог Регентског већа за Обред разгледања цвећа у
Осаки. Кад намераваш отпутовати? Одмах, то ти ја саветујем!’
− То сигурно не значи да Торанага заиста иде? − запањено је
запитао Јабу.
− Присиљава вас да се определите − одговорио је Игураши.
− Шта год изјавите, доводи вас у клопку.
− Слажем се − казао је Оми.
− Зашто нам не стижу вести из Еда? Шта је са нашим уходама?
− Готово тако као да је Торанага разапео покривач над цели Кванто
− изјави Оми. − Можда зна ко су ваше уходе!
− Данас је десети дан, господару! − подсети Игураши Јабуа.
− Све је спремно за ваш одлазак у Осаку. Желите ли отићи или не?
И сад је на плажи Јабу благосиљао свог камија чувара који га је
уверио да прихвати Омијев савет, и да остане до последњег могућег
дана, три дана пре заказаног обреда.
− Што се тиче ваше последње поруке, Торанага-сама, која ми је
стигла јуче − започне он. − Сигурно не идете у Осаку?
 − А ти?
− Признајем вас за вођу. Јасно, очекујем вашу одлуку.
− Моја одлука је лака, Јабу-сама, али је твоја тешка. Ако одеш,
регенти ће те сигурно сасећи зато што си усмртио Ђозена и његове
људе. А Ишидо се јако наљутио, и то оправдано. Нех?
− Нисам ја то учинио, господару Торанага. Ђозенова смрт − па ма
како била заслужена − уследила је против мојих наређења.
− Добро да је то обавио Нага-сан, нех? Иначе би то заправо морао
ти учинити. Касније ћемо расправити о Нага-сану, али дођи,
разговараћемо путем до вежбалишта. Не смемо губити време! −
Торанага крене својим наглим кораком, а тик за њим његова стража. −
Да, заиста си у недоумици, пријатељу стари. Ако одеш, изгубићеш
главу, Изу, и јасно, цела твој род Касиги завршиће на ђубришту. Ако
останеш, Веће ће то исто наредити. − Погледа га. − Можда би требао
учинити оно што си мени предложио кад сам задњи пут био у Анђиру.
Радо бих ти био помагач! Можда ће твоја глава ублажити Ишидову
зловољу кад га сретнем.
− Моја глава ништа не вреди Ишиду.
− Не слажем се. Пресретне их Бунтаро.
− Опростите, господару. Где желите да подигнемо логор?
− На висоравни. Тамо подигни стални логор. Две стотине стражара
остаће са мном у тврђави. Кад то обавиш, дођи к мени. Желим да
видиш показну вежбу. − Бунтаро одјури.
− Стални табор? Зар овде остајете? − запита Јабу.
− Не, само моји људи. Ако је напад тако успео као што сам чуо,
створићемо девет ударних батаљона по пет стотина самураја.
− Шта?
− Да. Довео сам ти још хиљаду одабраних самураја. Ти набави још
хиљаду.
− Кад нема довољно мускета а обука…
− Јако жалим, вараш се. Довезао сам хиљаду мускета и још много
барута и танади. Остало ће стићи за недељу дана, са још хиљаду људи.
− Имаћемо девет ударних батаљона?
− Да, биће то један пук. Заповедаће Бунтаро.
 − Можда би боље било да ја заповедам. Он ће бити…
− Ох, али заборављаш да за неколико дана заседа Веће. Како можеш
заповедати пуком ако идеш у Осаку? Зар се ниси спремио за одлазак?
Јабу застане.
− Савезници смо, договорили смо се да ћете ви бити вођа и ту смо
погодбу попишали. Ја сам је поштовао, и још је поштујем. А сада
питам какав је ваш план? Хоћемо ли ратовати или не?
− Нико ми није објавио рат. Још није…
Јабу је жудио да исуче Јошитомово сечиво па да по прашини
пролије Торанагину крв, једном заувек, па куд пукло да пукло. Свуда
око себе осећао је дах Торанагиних чувара, али сад више ни за шта
није марио.
− Зар Веће и вама није мртвачко звоно? Сами сте то казали. Кад се
регенти састану, морате их слушати. Нех?
− Наравно. − Торанага махне својим чуварима да се врате и немарно
се наслони на мач. Његове крупне ноге беху раскречене и чврсте.
− Дакле, каква је ваша одлука? Шта намеравате?
− Најпре да видим јуриш.
− Затим?
− Затим ћу у лов.
− Хоћете ли у Осаку?
− Наравно.
− Када?
− Кад ми буде воља.
− Мислите: не онда кад буде воља Ишида.
− Мислим: кад ми буде воља.
− Бићемо усамљени − рече Јабу. − Не можемо се борити против
целог Јапана, па ни са јуришним одредом, а никако га не можемо
увежбати у десет дана.
− Да.
− Дакле, шта намеравате?
− Шта је заправо било са Ђозеном и Нага-саном? − Јабу му све
исприча по истини, прећутавши само то да је Нагу нахушкао Оми. − А
мој варварин? Како се понаша Анђин-сан?
− Добро. Врло добро. − Јабу му изнесе покушај сепукуа оне прве
ноћи и како је спретно укротио Анђин-сана за узајамну корист.
− Беше то мудро,− полако ће Торанага. − Никада не бих помислио да
ће он покушати сепуку. Занимљиво.
− Срећа моја што сам рекао Омију нека буде спреман.
− Да.
Јабу је нестрпљиво очекивао да ће још нешто чути, али Торанага је
ћутао.
− Јавио сам вам да је господар Ито постао регент − на крају изусти
Јабу. − Јесте ли за то знали пре него што сам вам јавио?
Торанага неко време није одговарао.
− Чуо сам гласине. Господар Ито је одличан избор за Ишида. Јадни
глупан увек је уживао да га шеве док тура нос у неки мушки шупак.
Биће они добри другови у кревету.
− Но, и уз све то, његов глас ће вас упропастити.
− Уколико се Веће окупи.
− Ах, значи да имате план?
− Увек имам план, или планове. Зар ниси то знао? А какав је твој
план, савезниче? Ако желиш отићи, иди. Ако желиш остати, остани.
Бирај! − И удаљи се.
***
Марико пружи Торанаги свитак згуснуто исписаних знакова.
− Је ли то све? − запитао је.
− Да, господару − одговорила је. Није јој се свиђала загушљивост
кабине нити што је опет на галији, иако је била везана за док. − Биће
поновљено много тога што је у ратном приручнику, али сваке ноћи сам
писала и бележила све што се догађало. Односно, покушавала сам.
Ово је готово дневник оног што је речено и што се догодило откако сте
отишли.
− Добро. Је ли то још неко прочитао?
− Колико знам, није. − Хладила се лепезом. − Наложница и
слушкиње Анђин-сана виделе су ме да то пишем, али сам ово увек
држала под кључем.
− И што си закључила? − Марико је оклевала. Загледала се по
кабини и у затворен прозорчић за светло. Торанага продужи:
− На броду су само моји људи, а нико није у потпалубљу осим нас.
− Да, господару. Само сам се сетила изреке Анђин-сана да на броду
нема тајни. Јако жалим. − Тренутак је размишљала па поверљиво
казала: − Пук мускетара добиће једну битку. Варвари би нас могли
уништити ако се у великом броју искрцају са мускетама и топовима.
Морате набавити варварске бродове! Досад вам је Анђин-саново знање
било јако вредно. Толико вредно да га ваља задржати у тајности, само
за ваше уши! Доспе ли то знање у погрешне руке, за вас би могло
постати смртоносно.
− Ко је још упућен у то знање?
− Јабу-сан много зна, али Оми-сан још више, он је најбистрији.
Игураши-сан, Нага-сан и војници. Јасно, војници схватају стратегију,
али не и детаље, као ни Анђин-саново политичко и војничко знање. Ја
више од свих! Записала сам све шта је рекао, питао или објашњавао,
господару. Како сам најбоље знала! Јасно, само нам је набацио неке
ствари, али његово знање је велико, а памћење готово савршено. Уз
мало стрпљења може вам дати тачну слику света, обичаја и опасности.
Ако говори истину.
− А говори ли?
− Мислим да говори.
− Шта мислиш о Јабуу?
− Јабу-сан је насилник без икаквих обзира. Не поштује ништа осим
својих интереса! Ништа њему не значе дужност, оданост и традиција!
На махове му у мозгу сине велико лукавство, па и генијалност. Једнако
је опасан и као савезник и као непријатељ.
− Саме похвалне врлине. Шта се може рећи против њега?
− Слаб је управљач. Његови сељаци би се побунили да имају
оружје.
− Зашто?
− Намеће силне порезе. Незаконите дажбине. Убира седамдесет пет
делова од сваких сто делова пиринча, рибе и урода. Ударио је намет на
главу, на земљу, на брод, на сваку продају, на сваку бачву сакеа. На
полуострву Изуу све је опорезовано.
− Можда бих њега или његовог управника газдинства требао
запослити у Кванту. Ово што овде ради, његова је ствар. Његови
сељаци никада неће добити оружје па се немамо за шта бринути. По
потреби бих ипак ово место могао употребити као упориште.
− Па господару, законска граница износи шездесет делова.
− То је била законска граница. Прогласио ју је законитом Таико, а он
је мртав. Шта има још о Јабуу?
− Мало једе. Чини се да је доброг здравља, али масер Суво мисли да
болује од бубрега. Има неке необичне навике.
− Које?
Испричала му је шта је било у ’Ноћи вриштања’.
− Ко ти је то казао?
− Суво. А и жена и мати Оми-сана.
− И Јабуов је отац своје непријатеље кувао. Губитак времена, али
схватам његову потребу да то каткад чини. Његов синовац Оми?
− Врло промућуран, врло мудар, сасвим одан стрицу. Врло
способан, упечатљив вазал.
− Омијева породица?
− Мати му је доста строга према супрузи Мидори која је самурајка,
нежна, снажна и врло добра. Сви су одани вазали Јабу-сану. Оми-сан
тренутно нема наложницу, иако му је Кику, најчувенија куртизана на
Изу, замало као наложница. Кад би јој могао откупити уговор, мислим
да би је довео својој кући.
− Би ли ми он помогао против Јабуа кад бих ја то пожелео?
Размишљала је о томе па одмахнула главом.
− Не, господару, мислим да не би. Мислим да је одан стричев вазал.
− Нага?
− Најбољи могући самурај! Одмах је увидео какву вам опасност
представљају Ђозен-сан и његови људи, али је причекао док вас није
питао за савет. Иако страшно мрзи батаљон мускетара, немилице
вежба чете како би их усавршио.
 − Сматрам да је био јако глуп… поставши Јабуова лутка.
Поравнала је набор на кимону и ћутала. Торанага се хладио
лепезом.
− А Анђин-сан? − Очекивала је то питање, а сад кад је пало, из главе
јој испаре све мудре примедбе које је спремила. − Дакле?
− Морате просудити из мог свитка, господару. На неким подручјима
немогуће га је објаснити. Наравно, његово образовање и васпитање
немају никакве везе с нашим. Јако је сложен и превазилази наше…
надилази моје схватање. Некад је врло отворен, али након оног
покушаја сепукуа, променио се. Постао је тајновитији.
Испричала му је шта је те прве ноћи Оми казао и шта је учинио. А
навела је и Јабуово обећање.
− Ах, Оми га је зауставио… А не Јабу-сан?
− Да.
− А Јабу је послушао Омијев савет?
− Тачно, господару.
− Значи да му је Оми саветник. Занимљиво! Но, Анђин-сан сигурно
не мисли да ће Јабу одржати своје обећање?
− Он је уверен да хоће.
Торанага се насмеје.
− Право дете!
− У њему је дубоко уврежена хришћанска савест, јако жалим. Он не
може избећи своју карму, а у то спада и то да њим потпуно управља
мржња према смрти, по његовом мишљењу ’недужних људи’. И
Ђозенова смрт га је тешко погодила. Много ноћи је немирно спавао, а
такорећи данима ни са ким није разговарао.
− Вреди ли та савест за све варваре?
− Не, али требала би вредети за све хришћане варваре.
− Хоће ли он изгубити ту савест?
− Мислим да неће, али све док је не изгуби, беспомоћан је као
лутка.
− Његова наложница?
Све му је испричала.
 − Добро. − Веселило га је што су избор Фуђико и његов план тако
добро испали. − Врло добро. Изврсно се понела с пиштољима. А
његове навике?
− Углавном нормалне, осим што је чудно збуњен у погледу
јастучења и необично се нећка да разговара о најнормалнијим
функцијама! − Описала је и његову неуобичајену потребу за самоћом и
грозне укусе у погледу хране. − У већини осталих ствари пажљив је,
разуман, бистар и способан ученик, а јако га занимамо ми и наши
обичаји. Све сам навела у извештају, али кратко. Објаснила сам му
донекле наш начин живота, мало о нама и о нашој историји, о Таику и
о проблемима који сада владају у нашем краљевству.
− Ах, и о наследнику?
− Да, господару. Зар сам у томе погрешила?
− Не. Речено ти је да га васпиташ. Како напредује са јапанским?
− Врло добро, с обзиром на све. С временом ће сасвим добро
говорити наш језик. Добар је он ученик, господару.
− Јастучење?
− Једна слушкиња − одмах је рекла.
− Он ју је изабрао?
− Послала му ју је наложница.
− И?
− Колико сам схватила, било је на узајамно задовољство.
− Ах! Значи да није имала потешкоћа?
− Није, господару.
− Али, је ли он пропорционалан?
− Девојка је рекла: О, да, јако. − А заправо је рекла: ’Издашан!’.
− Одлично, бар у томе има добру карму. То је мана многих
мушкараца, првенствено Јабуа и Кијаме. ’Малено копље’! Несрећа је
кад се неко роди с малим копљем. Веома! Да. − Погледа свитак па
наглим трзајем склопи лепезу. − А ти, Марико-сан? Шта је с тобом?
− Добро је, хвала, господару. Веома сам задовољна што тако добро
изгледате. Смем ли вам честитати што сте добили унука?
 − Да, хвала. Да, задовољан сам. Дечак је добро развијен и изгледа
здрав.
− А госпа Генђико? Торанага прогунђа:
− Снажна је као увек. Да. − Напућио је усне и на трен се замислио.
− Можда би могла препоручити помајку за тог дечака. − Беше обичај
да синови угледних самураја добију помајку како би се права мати
могла посветити мужу и домаћинству, док би помајци препустила
дететово васпитање и развој, на дику родитељима. − Неће бити лако
наћи праву особу. Госпу Генђико није баш лако задовољити, нех?
− Сигурно ћете наћи савршену особу, господару, а ја ћу свакако
размислити о томе − одврати Марико, знајући да би лудо било давати
савете, јер нема те жене која би задовољила и Торанагу и његову снају.
− Хвала. А шта је с тобом, Марико-сан?
− Добро је, господару, хвала.
− А твоја хришћанска савест?
− Ту нема сукоба, господару. Учинила сам све по вашој жељи.
Заиста.
− Јесу ли овамо долазили свештеници?
− Нису, господару.
− Је ли ти потребан свештеник?
− Годило би ми да се исповедим, примим сакрамент и благослов.
Да, заиста бих волела… исповедити оно што смем, и примити
благослов.
Торанага ју је помно проучавао. Очи су јој биле безазлене.
− Добро си обавила посао, Марико-сан. Молим те, настави као
досад.
− Да, господару, хвала вам. Једна ствар! Анђин-сану су јако
потребне граматика и речник.
− Молио сам Цукку-сана да их пошаље. − Запазио је да се
намрштила. − Мислиш да неће послати?
− Јасно, послушаће. Можда не онако брзо како бисте желели.
− Ускоро ћу то дознати − злослутно ће Торанага. − Преостаје му још
само тринаест дана.
 − Господару? − запањено ће Марико, не схватајући.
− Тринаест? Ах, да! − немарно ће Торанага, исправљајући своју
тренутну омашку. − На португалском броду замолио је допуштење да
посети Едо. Сложио сам се, под условом да то буде за четрдесет дана.
Још преостаје тринаест дана. Није ли онај вођа, онај пророк, онај
Мојсије, провео толико дана на планини скупљајући ’заповести
Божије’ урезане у камену?
− Да, господару.
− Верујеш ли да се то догодило?
− Верујем, али не схватам како ни зашто?
− Разговор о тим ’питањима Божјим’ је губитак времена, нех?
− Ако тражимо чињенице… да, господару.
− Док чекаш тај речник, јеси ли покушала створити свој?
− Да, Торанага-сама. Бојим се да није нарочито добар. На жалост,
времена је тако мало, а потешкоћа толико много. Овде… и свугде! −
нарочито је нагласила.
Потврдно је климнуо главом, знајући да она гори од жеље да му
поставља много питања. О новом Већу, о именовању господара Ита, о
Нагиној пресуди и хоће ли ускоро избити рат.
− Сретни смо што је твој муж опет међу нама, нех? Зауставила је
лепезу.
− Нисам мислила да ће жив побећи, не! Сваког дана сам се молила и
палила тамјан успомени његовој.
Јутрос јој је Бунтаро испричао да му је друга група Торанагиних
самураја штитила одступницу с обале, па је без тегоба стигао у
предграђе Осаке. Тамо је с педесет пробраних људи и с вишком коња −
сви су се обукли у разбојнике − појурио у брда и тајним стазама јурнуо
у Едо. Гониоци су га двапут стигли, али није било довољно противника
да га задрже, па се пробио. Једном је пао у заседу па изгубио све људе
осим четворице, али опет је побегао и дубље зашао у шуму. Ноћу је
ишао, а по дану спавао. Бобице, изворска вода, мало пиринча отетог из
усамљених ратарских кућица − беху му храна. Затим опет галопом, а
гониоци му стално за петама. Двадесет дана је путовао до Еда. Остала
су му само два човека.
 − Било је то право чудо − рече она. − Мислила сам да ме спопао
ками кад га видех овде уз вас на плажи.
− Паметан је он. Врло снажан и врло паметан.
− Смем ли питати шта је са господаром Хиро-мацуом, господару? А
Осака? Госпа Кирицубо и госпа Сазуко?
Торанага јој неодређено рече да се Хиро-мацу вратио у Едо један
дан пре његовог одласка, а жене су остале у Осаки. Задржале су се
због здравља госпе Сазуко. Није требао више настављати. И он и
Марико су знали да је то тек оправдање да спасе образ, и да генерал
Ишидо никад не би допустио да два тако вредна таоца оду сада, кад му
је Торанага измакао шака.
− Шигата га нај’− изјави он. − Карма, нех? (Ништа не можемо!
Карма, зар не?)
− Да. Узео је свитак.
− Сад морам ово прочитати. Хвала, Марико-сан, јако добро си
обавила посао. Молим те, у зору доведи у логор Анђин-сана.
− Господару, сад кад је овде мој господар, мораћу…
− Твој муж се већ сложио! Док сам овде, мораш остати где јеси као
тумач. Ових неколико дана твоја је првенствена дужност Анђин-сан.
− Господару, морам свом господару основати домаћинство. Биће му
потребна послуга, и кућа.
− То би сада био губитак новца, времена и напора. Он ће остати с
војском, или у Анђин-сановој кући, шта год жели. − Запази да је она
гневно поруменела. − Нан ђа?
− Моје место би требало бити уз мога господара, да му служим.
− Твоје место је онде где ја желим, нех?
− Да, молим вас, опростите. Наравно.
− Наравно. − Отишла је.
Брижно је прочитао свитак. И ратни приручник. Тад поново прочита
делове свитка. Обе исправе остави на сигурно место, стави стражаре
пред кабину па се попе на палубу.
Беше зора. Дан је најављивао спарину и облаке. Одустао је од
састанка с Анђин-саном. Са стотину стражара одјахао је на висораван.
Тамо је покупио соколаре и три сокола и ловио на подручју од
двадесет рија. У подне је у торби имао три фазана, две велике шљуке,
зеца и две препелице. Једног фазана и зеца послао је Анђин-сану, а
остатак у тврђаву. Неки његови самураји нису били будисти, а он је
подносио њихове обичаје. А сам је појео мало хладног пиринча с
рибљом паштетом и укисељене алге са комадићима ђумбира. Тад се
склупча на трави и заспа.
***
Беше касно поподне. Блекторн се налазио у кухињи и весело
звиждукао, окружен главним куваром, куваревим помоћником,
спремачицом поврћа, спремачицом рибе и њиховим помагачима. Сви
су се смешкали, али су у себи били огорчени зато што је у кухињи
њихов господар с господарицом, а и зато што им је она казала да ће их
он почастити, упутивши их како да припремају и кувају по његовом
укусу. И напослетку, увредише се због зеца.
Већ је обесио фазана под стрехом шупе и брижно им саопштио да га
нико, нико осим њега не сме дирати.
− Разумеју ли, Фуђико-сан? Нико не дира осим мене? − запитао је с
одглумљеном озбиљношћу.
− Ох, да, Анђин-сане, сви су разумели. Јако жалим, опростите, али
лепше је рећи: нико га не сме дирати, осим мене.
− А сад − рече он, не обраћајући се ником одређеном − профињена
куварска уметност! Први час.
− Дозо гомен насај? − запита Фуђико.
− Миру! (Гледај!)
Опет се осећао младим, јер би неки пут њему запало да чисти
дивљач коју су је он и брат криволовили − уз онако велики ризик − по
имањима око Чатама. Изабрао је дуг нож за резање. Главни кувар,
суши, пребледе. Беше то нож који је он највише волео, посебно оштрог
сечива, како би комадићи сирове рибе били увек савршено изрезани.
То је знало сво кухињско особље па суздржа дах. Још су се јаче
смешкали да прикрију збуњеност, а кувар је појачавао смешак да
прикрије своју срамоту.
Блекторн распори зецу трбух па уредно изврне трбушну марамицу и
утробу. Једна од млађих слушкиња устане и тихо побегне. Фуђико
одлучи да јој закине месечну плату, а истовремено зажали што и сама
није слушкиња па да сме часно побећи.
Гледали су залеђено док је одсецао шапе и ноге па предње ноге
гурнуо назад у крзно па одрао кожу на ногама. Исто је тако поступио и
са задњим ногама. Одрао је крзно па оголеле задње ноге провукао кроз
прорез на трбуху. А затим, уз вешт трзај, повуче крзно преко главе као
стари зимски капут. Готово одрану животињу положио је на сто за
сецкање па јој скинуо главу, али тако да је још остала висити на крзну,
отужно разрогачених очију. Опет је обрнуо крзно на праву страну па га
одложио. Кухињом прође уздах. Није га чуо, јер се посветио сецкању
ногу на зглобове и черечењу зеца. Још једна слушкиња неопажено
побегне.
− А сад бих лонац − рече Блекторн уз срдачан смешак. Нико му не
одговори. Само су буљили с оним истим залеђеним осмехом. Спазио је
велики лимени лонац. Беше беспрекоран. Диже га крвавим рукама и
напуни водом из дрвене кофе, а лонац обеси над жеравник усађен у
земљаном поду, у јами окруженој камењем. Убаци комаде меса. − А
сада поврће и зачине − рекао је.
− Дозо? − грлено запита Фуђико.
Није знао јапанске називе па се осврнуо. У дрвеној кошари биле су
шаргарепе и корење које је изгледало као першун. Очисти их, изреже и
дода у супу заједно са сољу и са мало тамног сојиног соса.
− Требали би нам лук, бели лук и портско вино.
− Дозо? − опет беспомоћно упита Фуђико.
− Котаба ширимасен. − (Не знам речи.) Није га исправила, само је
узела виљушку па му је пружила. Одмахнуо је главом. − Саке! −
нареди он. Куваров помоћник прене се у живот и дода му дрвену
бачвицу. − Домо. − Блекторн наточи пуну шољицу па дода још једну
добре руке. Радо би малчице гуцнуо из бачве, али је знао да би било
непристојно да пије хладно и без ритуала, а поготово не овде у
кухињи. − Исусе, што би ми пријало пиво − гласно ће он.
− Дозо гозиемашита, Анђин-сан?
− Котаба ширимасен, али овај гулаш биће одличан. Ичи-бан, нех? −
Упери прст у кључали лонац.
− Хај − неуверљиво ће она.
 − Окуру цукај аригато Торанага-сама − изјави Блекторн. (Пошаљи
гласника да захвали господару Торанаги.) Нико му није исправљао
грешке у јапанском.
− Хај. − Чим се нашла напољу, Фуђико јурне према клозету,
колибици која је усамљена стајала близу улазних врата у врту. Било јој
је јако зло.
− Је ли вам добро, господарице? − запита њена слушкиња Нигацу,
средовечна дебељуца која је пазила на Фуђику од њеног најранијег
детињства.
− Одлази! Али најпре ми донеси ’ча’. Не, мораћеш у кухињу… ох,
ох!
− Овде имам ’ча’, господарице. Сматрале смо да ћете га зажелети па
смо на другом жеравнику провриле воду. Ево!
− Ох, тако си паметна! − Фуђико срдачно уштипне Нигацин округли
образ док је друга служавка прилазила да је хлади лепезом. Обриса
уста папирнатим пешкиром и захвално седе на јастуке на веранди. −
Ох, већ ми је боље! − И заиста је било боље на свежем ваздуху у хладу.
Топло поподневно сунце бацало је тамне сенке, а лептири су тражили
храну. Далеко под њом простирало се море, мирно и сјајно.
− Шта је, господарице? Нисмо се усудиле ни да завиримо.
− Није важно. Господар је… господар је… није важно. Чудне су
његове навике, али то је наша карма. − Скренула је поглед, видећи да
главни кувар смерно пролази кроз врт, а срце јој устрепери. Свечано се
наклонио, уредан мршав човечуљак крупних ногу и изразито
истурених зуба. Пре него што је могао проговорити реч, Фуђико рече
уз пригушен смешак: − Наручи у селу нове ножеве и нов лонац за
кување пиринча! Нову даску за сецкање, нове посуде за воду, све што
сматраш потребним. Оно што је употребио господар чувајте за његову
личну употребу. Оградићете посебан простор, а ако желиш, саградити
и другу кухињу где господар може кувати ако зажели. Док се ти не
усавршиш!
− Хвала, Фуђико-сама − одврати кувар. − Опростите што вас
прекидам, али јако жалим, молим вас, опростите, у суседном селу
познајем доброг кувара. Није будиста! Штавише, био је са војском у
Кореји па сигурно све зна о томе… како да… како да кува господару,
боље него ја.
− Кад зажелим другог кувара, рећи ћу ти. Кад бих сматрала да си
неспособан или немоћан, рећи ћу ти, а дотле ћеш овде бити главни
кувар. Место си прихватио на шест месеци! − рече она.
− Да, господарице − одврати кувар, на изглед достојанствено иако се
у себи тресао, јер Фуђико-нох-Анђин није била господарица са којом
се могло завитлавати. − Молим вас, опростите, али узели сте ме да
кувам. Поносан сам да кувам, али никада нисам пристао да… да будем
месар. Ете су месари. Наравно, овде не можемо имати ету, али онај
кувар није будист као ја, мој отац, а пре тога његов отац, а његов пре
њега, господарице и они никада, никада… Молим вас, тај нови кувар
ће…
− Овде ћеш кувати као што си увек кувао. Сматрам да одлично
куваш! Достојан си врхунског кувара у Еду. У ствари, један твој рецепт
послала сам госпи Кирицубо у Осаку.
− Ох? Хвала, превише ме частите. Који рецепт, господарице?
− Ситне свеже јегуље, лигње и нарезане шкољке, с малко − баш
онолико колико треба − соје коју онако добро припремаш. Изврсно!
Најбоље што сам икада пробала.
− Ох, хвала, господарице − прогунђа он.
− Наравно, твоје супе далеко су још од савршенства.
− Ох, јако жалим!
− Касније ћемо то расправити. Хвала, кувару! − рече она и покуша
га отпустити. Човечуљак је јуначки остао на месту.
− Молим вас, опростите, господарице, али ох ко, с искреном
понизношћу, ако господар… кад господар…
− Кад ти господар каже да куваш, месариш или било шта друго, куд
он оком, ти ћеш скоком. Сместа! Као што доликује сваком верном
слуги. У међувремену ће ти можда дуго требати да се усавршиш, па би
се можда могао привремено договорити с оним куваром нека те посети
оних ретких дана кад господар зажели јести по свом укусу.
Удовољивши својој части, кувар се смешкао и клањао.
− Хвала. Молим вас, опростите што сам затражио мишљење.
 − Јасно, тог другог кувара наградићеш од своје плате. Кад су опет
остале саме, Нигацу се засмејуљи у рукав.
− Ох, господарице-чан, смем ли вам честитати на потпуној победи и
на мудрости? Главни кувар умало се онесвестио кад сте му рекли да ће
он морати још платити човека!
− Хвала, дадиљо-сан! − Фуђико осети задах зеца који се почео
кувати. А ако ме позове да са њим једем?, помислила је и замало се
онесвестила. Па и ако ме не позове, мораћу то да му послужим. Како
да избегнем мучнину? Не сме ти се смучити!, нареди самој себи. То је
твоја карма. Сигурно си била ужасна у претходном животу, да, али
запамти, сад је све у реду. Још само пет месеци и шест дана! Не мисли
на то, мисли само на свога господара који је храбар и снажан
мушкарац, иако има језиве навике што се тиче јела…
До врата докасају коњи, а Бунтаро сјаше махнувши својим људима
нека се удаље… Затим, само у пратњи свог личног телохранитеља,
прође вртом, прашњав и знојав. Носио је голем лук, а на леђима
тоболац. Фуђико и њена слушкиња срдачно се наклоне иако су га
мрзеле. Ујак јој је био чувен по дивљим, необузданим наступима гнева
у којима би шибао без упозорења или би се готово са свима свађао.
Углавном су патиле само његове слуге или жене.
− Изволите ући, ујаче, баш лепо од вас што сте нас тако брзо
посетили − рече Фуђико.
− Ах, Фуђико-сан. Је ли…? Какав је ово смрад?
− Мој господар кува дивљач коју му је послао господар Торанага.
Мојим никаквим слугама показује како се то кува.
− Ако жели кувати, мислим да може, иако… − Бунтаро с гађењем
запуши нос. − Да, господар у својој кући сме свашта да ради, у
границама закона, ако тиме не смета комшијама.
Према закону би такав смрад могао изазвати тужбе, а било би јако
незгодно сметати комшијама. Нижи нису ништа чинили чиме би
ометали претпостављене, иначе оде им глава. Зато су у целој земљи
самураји опрезно и смерно живели близу самураја, по могућности
једнаки по чину. Сељаци уз сељане, трговци у својим посебним
улицама, а ете издвојено, иза градских зидина. Оми им је био
најближи комшија. Он нам је претпостављен, помислила је.
 − Искрено се надам да то ником не смета − непријатно је казала
Бунтару, питајући се какво ново зло он спрема. − Хтели сте видети
мога господара? − Почела је устајати, али је он заустави.
− Не, молим те, немој га ометати, причекаћу − свечано ће он, а њој
срце сиђе у пете. Бунтара није красила уљудност и његова је
пристојност увек била веома опасна. − Опрости што овако долазим без
гласника који би ме најавио и затражио састанак − говорио је он − али
господар Торанага ми рече да ће ми можда бити допуштено да овде
употребим купатило и да преспавам. С времена на време. Да ли би
касније запитала Анђин-сана би ли ми то допустио?
− Јасно − одвратила је према уобичајеној етикецији. Гадила јој се
помисао да ће имати у кући Бунтара. − Сигурно ће бити почашћен
ујаче. Смем ли вас, док чекате, понудити чајем или сакеом?
− Саке, хвала.
Нигацу жустро стави на веранду јастук и одјури по саке, иако је
силно желела остати. Бунтаро предаде лук и тоболац стражару, одбаци
прашњаве сандале и тешко ступи на веранду. Исуче из појаса убојити
мач, седне прекрштених ногу и положи мач на колена.
− Где је моја жена? Са Анђин-саном?
− Не, Бунтаро-сама, јако жалим, позвана је у тврђаву где…
− Позвана? А ко ју је позвао? Касиги Јабу?
− Ох, не, господар Торанага, господару, кад се поподне вратио из
лова.
− Охо, господар Торанага? − Бунтаро је у себи киптио и претећи се
преко залива загледао у тврђаву. Уз Јабуову вијорила се и Торанагина
застава.
− Желите ли да неког пошаљем по њу? − Одмахнуо је главом.
− За њу имам довољно времена. − Уздахнуо је и погледао
сестричину, ћерку своје најмлађе сестре. − Сретан сам што имам тако
образовану жену, нех?
− Да, господару. Сретни сте. Била је неизрециво вредна док је
преводила знање Анђин-сана.
Бунтаро је буљио у тврђаву па оњушио ваздух јер се опет ширио
задах из кухиње.
 − Као да сам у Нагасакију или опет у Кореји. Тамо стално
припремају месо, кувано или печено. Смрди… тако нешто ниси никад
осетила. Корејци су животиње, као људождери. Задах белог лука
прожме човеку и одећу и косу.
− Сигурно је било ужасно.
− Рат је био добар, лако смо могли победити и пробити се по Кини,
па цивилизовати обе државе. − Бунтаро поцрвени, а глас му поста
храпав. − Али нисмо! Изгубили смо и морали смо да се срамно
вратимо јер су нас издали. Издадоше нас прљави издајници на високим
положајима.
− Да, то је јако тужно, али ви имате право, потпуно имате право,
Бунтаро-сане − смиривала га је она. Олако је лагала, знајући да нема те
земље на свету која би освојила Кину, а нико не може цивилизовати
Кину која је одвајкада цивилизована.
Куцкала је жила на Бунтаровом челу и говорио је готово за себе:
− Платиће они, сви они! Издајице! Потребно је само довољно
чекати уз реку па да изроне лешеви наших непријатеља, нех? Чекаћу и
ускоро ћу пљунути на њихове главе, врло скоро. На то сам се зарекао.
− Погледао ју је. − Мрзим издајнике и прељубнике. И све лажљивце!
− Да, слажем се, потпуно сте у праву, Бунтаро-сама − слеђено ће
она, знајући да његовој окрутности нема граница. Са шеснаест година
Бунтаро је убио рођену мајку, једну од неважних наложница Хиро-
мацуа, због тобоже прељубе, док се његов отац Хиро-мацу борио за
диктатора Городу. А за коју годину убио је свог најстаријег сина од
прве жене, тобоже због увреда, а њу отерао назад њенима где се убила,
јер није могла отрпети срамоту. Радио је грозне ствари својим
наложницама и Марико. Жестоко се посвађао са Фуђикиним оцем, а у
Кореји га је оптужио да је кукавица. Опањкао га је пред Таиком који
му је сместа наредио да обрије главу и пође у калуђере. Ускоро је умро
јер га је убила срамота.
Фуђико је морала напрегнути сву своју вољу да остане мирна.
− Јако смо се поносиле чувши да сте побегли непријатељу − рекла
је.
Стигао је саке. Бунтаро је почео добро локати.
Кад је прошло пристојно време чекања, Фуђико устане.
 − Молим вас, опростите на трен. − Оде у кухињу да упозори
Блекторна. Да га моли за допуштење да се Бунтаро привремено усели
у кућу, и да каже њему и послузи шта да се ради.
− Зашто баш овде? − раздражљиво запита Блекторн. − Зашто би
овде одсео? Је ли потребно?
Фуђико се извини и покуша му објаснити да Бунтара никако не
смеју одбити. Блекторн се мрзовољно врати кувању, а она оде Бунтару.
Болеле су је груди.
− Мој господар каже да ће бити почашћен што ћете бити овде.
Његова је кућа ваша кућа.
− Како се осећаш као варваринова наложница?
− Мислила сам да је то грозно, али Анђин-сан је хатамото и самурај.
Ваљда је то као и с осталим мушкарцима. По први пут сам наложница.
Драже ми је бити супруга. Анђин-сан је као и сви други мушкарци. Да,
има неке јако необичне навике.
− Ко би помислио да ће жена из наше куће постати наложница
варварину, па био он и хатамото?
− Нисам имала избора! Само сам послушала господара Торанагу и
деду, вођу нашега клана. Жена је дужна да слуша.
− Да. − Бунтаро испије шољицу сакеа, а она му је опет напуни. − За
жену је важно да слуша. А Марико-сан је послушна, зар не?
− Да, господару. − Загледала се у његово ружно, мајмунско лице. −
Само вам је осветлала образ, господару! Без ваше госпе жене, господар
Торанага не би никада дошао до знања Анђин-сана.
Препредено се насмешио.
− Чујем да си уперила пиштоље Оми-сану у лице.
− Само сам чинила своју дужност, господару.
− Где си научила баратати пиштољима?
− Никад до тад нисам у руци држала пиштољ. Нисам знала јесу ли
пиштољи напуњени, али бих повукла ороз.
Бунтаро се насмеје.
− Тако је мислио и Оми-сан.
Опет му је напунила шољицу.
 − Никад ми неће бити јасно зашто Оми-сан није покушао да их
одузме. Господар му је наредио да их узме, а он није послушао. − Ја
бих!
− Да, ујаче. Знам. Молим вас, опростите, али бих повукла орозе.
− Да, али би ме промашила!
− Вероватно бих! Отада сам научила пуцати.
− Он те учио?
− Не. Један официр господара Наге.
− Зашто?
− Мој отац није допуштао својим ћеркама да науче баратати мачем
или копљем. Сматрао је − а мислим да је то било мудро − да се морамо
посветити нежнијим стварима, али понекад жена мора заштитити
свога господара и његову кућу. Пиштољ је погодно оружје за жену,
врло погодно. Не захтева никакву снагу. Само мало вежбе! Зато ћу сад
можда бити још малко кориснија своме господару, јер ћу сигурно
разнети главу сваком човеку како бих њега заштитила, а за част наше
куће.
Бунтаро искапи шољицу.
− Поносио сам се чувши да си се онако супротставила Оми-сану.
Имала си право! Поносиће се и господар Хиро-мацу.
− Хвала, ујаче, али чинила сам само обичну дужност. − Свечано се
наклонила. − Мој господар пита да ли би му уделили част да сада са
њим разговарате, ако вам је воља.
Он је проследио по ритуалу.
− Молим те, захвали му, али да ли бих смео прво да се окупам? Ако
му је воља, разговараћу с њим кад се врати моја жена.

35
Блекторн је чекао у врту, обучен у смеђу униформу-кимоно коју је
добио од Торанаге, с мачевима за појасом и напуњеним пиштољем
скривеним под појасом. Из Фуђикиних објашњења, а касније и од
послуге, разумео је да мора свечано примити Бунтара, јер је тај
самурај угледан генерал и хатамото, и први гост у његовој кући. Зато
се окупао, брзо пресвукао и пошао на место које је било припремљено.
 Јуче је на кратко видео Бунтара приликом доласка. Остатак дана
Бунтаро је био запослен с Торанагом, Јабуом и Мариком, па је
Блекторн био препуштен самом себи да хитно припреми пробни напад,
са Омијем и с Нагом. Напад је испао сасвим добро.
Марико се јако касно вратила кући. Укратко му је испричала
Бунтарово бекство кад су га данима гонили Ишидови људи, па како им
је узмицао и напослетку се кроз непријатељске покрајине пробио у
Кванто.
− Било је јако тешко, али можда не и претешко, Анђин-сане. Мој
муж је веома снажан и јако храбар.
− Шта ће сада бити? Зар одлазите?
− Господар Торанага заповеда нека све остане како је било. Ништа
се не сме мењати.
− Променили сте се, Марико. Нестаде искре из вас.
− Не, то је само плод ваше маште, Анђин-сане. Напросто ми је
лакнуло што је жив, јер сам била сигурна да је мртав.
− Да, али то ипак мења неке ствари, зар не?
− Наравно. Хвалим Бога што мој господар није заробљен… и да је
остао жив, како би и даље служио господару Торанаги. Опростите,
Анђин-сане, сад сам уморна. Жалим, јако сам уморна.
− Бих ли ја ишта могао учинити?
− А што бисте учинили, Анђин-сане, осим да се радујете због мене
и због њега? Заправо се ништа није променило. Ништа није престало,
јер није ништа ни почело. Све је како је било! Мој муж је жив.
Зар не жалиш што није умро?, питао се Блекторн у врту. Не! Чему
онда скривени пиштољ? Зар те мори кривица? Не. Ништа није почело.
Зар није? Није! Мислио си да је имаш. Није ли то исто као да је заиста
имаш?
Видео је како Марико прелази из куће у врт. Изгледала је као
порцеланска минијатура. Ишла је пола корака иза крупног Бунтара
који је у поређењу с њом деловао још већи. Са њом су биле Фуђико и
слушкиње. Наклонио се.
− Јокосо ојде кудасарета, Бунтаро-сан. (Добро дошао у моју кућу,
Бунтаро-сане.)
 Сви се наклоне. Бунтаро и Марико седну на јастуке њему преко
пута, а иза њега Фуђико. Нигацу и слушкиња Кој почну послуживати
чај и саке. Бунтаро узе саке. А и Блекторн.
− Домо, Анђин-сан. Икага десу ка?
− Ии, икага десу ка?
− Ии. Кова дозуни шабереру јони натта на. (Добро. Почео си врло
добро говорити јапански.)
Блекторн убрзо изгуби нит разговора, јер је Бунтаро млео речи,
говорио немарно и брзо.
− Опростите, Марико-сан, нисам га разумео.
− Мој муж жели вам захвалити што сте га покушали спасити
веслом. Сећате ли се? Кад смо бежали из Осаке.
− Ах, со десу! Домо. Молим вас, реците му да још сматрам да смо се
требали вратити на обалу. Било је довољно времена. Девојка се без
разлога удавила.
− Он каже да је све то била карма.
− Била је то глупа смрт − одбруси Блекторн и пожали због своје
неотесаности. Примети да она то није превела.
− Мој муж каже да је стратегија напада јако добра. Заиста јако
добра!
− Домо. Реците му да сам сретан да је неозлеђен побегао! А и што
ће заповедати пуком. И јасно, да је овде добродошао да станује!
− Домо! Анђин-сане, Бунтаро-сама каже, да, план напада јако је
добар, али он ће увек носити лук и мачеве. Може убијати на много
већој удаљености, јако тачно, и брже него мускетом.
− Сутра ћу се с њим огледати у пуцњави па ћемо видети хоће ли му
се свидети.
− Изгубићете, Анђин-сане, јако жалим. Смем ли вас опоменути да
то не покушавате? − изјави она.
Блекторн виде како Бунтаро сева очима од Марико до њега, па опет
на њу.
− Хвала, Марико-сан. Реците му да бих желео видети како гађа из
лука стрелама.
− Пита знате ли руковати луком?
 − Да, али не као прави стрелац. Код нас су сад лукови јако
старомодни, осим самострела. Обучен сам за море где користимо само
топове, мускете или кратке сабље. Каткад се служимо и ватреним
стрелама, али само за непријатељска једра у близини.
− Пита како употребљавате и како припремате те ватрене стреле!
Јесу ли друкчије од наших, попут оних којима су у Осаки гађали
галију?
Блекторн почне објашњавати. Опет уобичајене заморне упадице и
учестала запиткивања. Сад се већ научио на њихову невероватно
љубопитљиву ћуд у вези са било којим обликом рата, али га је
замарало да говори помоћу тумача. Иако је Марико била одлична, оно
што би напослетку казала ретко би било тачно. Дуг одговор увек би
скратила, а све што би казао она би − јасно − малко променила, па је
долазило до неспоразума, зато је морао беспотребно понављати
објашњавања.
Но, знао је да им без Марико никада не би постао толико уважен.
Само ме знање спашава из јаме, подсетио се. Али то није потешкоћа,
јер још много тога морам казати и извојевати битку. Победити у правој
битки! Дотад ћеш бити сигуран. Мораш планирати бродове, а онда
ћеш се без опасности вратити кући.
Видео је Бунтарове мачеве и телохранитељеве мачеве. Опипа своје
мачеве и пријатну топлину свог пиштоља. Истински је знао да у овој
земљи неће никада бити сигуран. Овде није сигуран ни он, ни било ко
други, па ни Торанага.
− Анђин-сане, Бунтаро пита: ако вам сутра пошаље људе, да ли би
хтели да им покажете како да припреме такве стреле?
− Где би набавили смолу?
− Не знам. − Марико га је запиткивала где се смола обично налази и
како изгледа или мирише, и чиме се може заменити. Тада је дуго
преводила Бунтару. Фуђико је све време ћутала, а њеним вичним очима
и ушима ништа није промакло. Слушкиње којима би Фуђико незнатно
махнула лепезом да их упозори на празну шољицу, непрекидно су
доливале сакеа.
− Мој муж каже да ће о овом расправити с господаром Торанагом.
Можда негде у Кванту постоји смола. Још нисмо за њу чули. Ако нема
смоле, имамо густа уља и китово уље, које би можда заменило смолу.
Пита служите ли се каткад ратним ракетама као Кинези!
− Да, али не сматрају их јако корисним, осим приликом опсаде.
Користили су их Турци кад су на Малти напали витезове браниоце!
Углавном се служе ракетама да изазову пожар и панику.
− Пита: молим вас, наведите појединости о тој битки!
− Било је то пре четрдесет година у највећој… − Блекторн ућута.
Мисли су му летеле. Беше то најважнија опсада у Европи. Шездесет
хиљада Турака, муслимана, крем Отоманског Царства, сукобило се са
шест стотина хришћанских витезова, којима је помагало неколико
хиљада малтешких помоћних војника, утврђени у свом великом замку
Светом Елму, на острву Малти у Средоземљу. Витезови су јуначки
издржали шестомесечну опсаду и − невероватно − присилили
непријатеља да се срамно повуче. Та победа спасила је све обале
Средоземља, па према томе и хришћанство, од немилог харачења
неверничких хорди.
Блекторн је одједном схватио да му та битка даје решење за замак
Осаке. Како да га запоседну и опљачкају, како да се пробију кроз врата
и како да га освоје.
− Шта сте рекли, сењор?
Беше то пре четрдесет година на највећем унутрашњем мору у
Европи, Марико-сан, Средоземном мору. Обична опсада, као свака
опсада, није вредна спомена! − лагао је. То знање беше непроцењиво,
па га није смео лако одати, а поготово не сада. Марико му је много
пута објаснила да између Торанаге и победе непоколебљиво стоји
замак Осаке. Блекторн беше сигуран да решење Осаке можда постане
његова пропусница из царства, уз сва богатства која му буду потребна
у овом животу. Запази да Марико делује збуњена. − Сењора?
− Ништа, сењор. − Почела је преводити то што је казао, али је знао
да и она зна да им он нешто прећуткује. Прене га мирис гулаша.
− Фуђико-сан!
− Хај, Анђин-сан?
− Шокуђи ва мадака? Киаку ва… сазо куфуку де оро, нех? − (Када је
вечера? Можда су гости гладни.)
 − Ах, гомен насај, хи га курете кара ни иташимасу. Блекторн виде
како она показује према сунцу па схвати да је казала: ’После заласка
сунца!’ Климнуо је главом и прогунђао нешто што је у Јапану значило
уљудно: ’Хвала!… Разумем!’ Марико се опет обрати Блекторну.
− Мој муж моли да причате о битки у којој сте се борили.
− Све је то у ратном приручнику, Марико-сан.
− Каже да га је прочитао с великим занимањем, али унутра су само
кратке појединости. Током следећих дана жели научити све о свим
вашим биткама. А сада о једној, ако извољевате.
− Све је у ратном приручнику. Можда сутра, Марико-сан − Било му
је потребно време да размотри ту своју нову помисао о замку Осаке и о
оној битки, а био је уморан од причања, уморан од сталних
преслушавања, али највише је био гладан.
− Молим вас, Анђин-сане, да ли би поновили само још једанпут мом
мужу? − У гласу јој назре брижно мољакање па се смекшао.
− Наравно. Шта мислите, која би му се битка свидела?
− Она у Холандији, близу Зеланда. Изговарате ли то тако?
− Да − рече он. И започе приповедати о тој битки која је била налик
на готово сваку битку у којој су гинули људи, углавном због грешака и
глупости официра који су заповедали.
− Мој муж каже да овде није тако, Анђин-сане. Овде официри-
команданти морају бити јако способни или ће врло брзо умрети.
− Наравно, моји приговори односили су се на европске војсковође.
− Бунтаро-сама каже да ће вам ових дана причати о нашим ратовима
и о нашим војсковођама, нарочито о господару Таику. Као праведан
дар за ваша обавештења − неодређено ће она.
− Домо. − Блекторн се лагано наклони, осећајући како Бунтаро
зарива поглед у њега.
Шта заправо од мене желиш, кучкин сине?
Вечера је била права пропаст. За све.
Још пре него што су отишли из врта да вечерају на веранди, тај дан
постаде злокобан.
− Опростите, Анђин-сане, али шта је оно? − Марико упре прстом. −
Оно тамо! Мој муж пита шта је оно?
 − Где? Ох, тамо! Оно је фазан − рече Блекторн. − Послао ми га
господар Торанага заједно са зецом. Зеца имамо за вечеру, по
енглеском обичају! Ја ћу га појести, иако има доста за све.
− Хвала, али… ми, мој муж и ја, не једемо месо. А зашто фазан тамо
виси? Не би ли га по оваквој врућини требало склонити и испећи?
− Фазан се тако припрема. Обеси се да месо сазри.
− Шта? Баш тако? Опростите, Анђин-сане! − прошапта она. − Јако
жалим. Брзо ће иструлити. Још има перје, а и није… очишћен.
− Фазан има суво месо, Марико-сан, па мора висити неко време, па
и коју недељу, зависи од времена. Онда га очерупамо, очистимо и
скувамо или га испечемо.
− Оста… остављате га на ваздуху? Да трули? Баш као…
− Нан ђа? − нестрпљиво запита Бунтаро. Говорила му је смирујуће,
а он увуче дах, устане, забуљи се у птицу па је дирне. Зазуја неколико
мува па се опет сместе на фазана. Фуђико се оклевајући обрати
Бунтару, а он поцрвени.
− Каже ваша наложница да сте наредили да га не сме такнути нико
осим вас? − запита Марико.
− Да. Зар овде не вешате дивљач? Нисте сви будисти.
− Не, Анђин-сане. Мислим да не.
− Неки мисле да фазана ваља обесити за репно перје док не отпадне,
али то су бапска посла − рече Блекторн. − Најбоље га је обесити за
врат, јер сокови остану онде где им је место. Неки га оставе да виси
док му не падне и врат, али ја не волим тако јако месо. Некад смо… −
Ућутао је јер је она лагано позеленела.
− Нан десу ка, Марико-сан? − жустро упита Фуђико. Марико
објасни. Сви се узрујано насмеше, а Марико устане и овлаш обрише
зној на челу.
− Опростите, Анђин-сане, извините ме на трен…?
И ваша је храна подједнако необична, хтео је казати. Шта је с оним
јучерашњим сировим лигњама? Бело, слузаво и жилаво месо, готово
без укуса, а уз то само соја сос да лакше клизне низ грло? Или
нарезани хоботничини краци, опет сирови, с хладним пиринчом и са
алгама? А свеж ушати клобук са смеђе-жутим сушеним тортуфом,
ферментираном салатом од грашка, која изгледа као тањир псеће
хране? Ох, да дивно послужено, у крхкој привлачној порцији, али ипак
је изгледало као сплачина! Да! Бога му, довољно да свако повраћа!
Коначно оду у просторију до веранде, а након уобичајеног
бесконачног клањања, ћаскања, чаја и сакеа, почне пристизати јело.
Мали послужавници бистре рибље супе, пиринач и сирова риба. Као и
увек. А тад његов гулаш.
Подигао је поклопац с лонца. Уздигне се пара. На блиставој
површини плесале су златне масне куглице. Богата моча од које су му
расле зазубице беше пун месног сока и комадића меса. Поносно их је
понудио, али сви одмахну главом и замоле га да једе.
− Домо − рече он. Пристојност је захтевала да се супа пије из
лакираних чинија, а да се сво поврће и риба из супе једе штапићима.
На послужавнику беше кутлача. Једва је чекао да угаси глад. Напуни
порцију и поче јести. Тад им виде очи.
Гледали су га с мучном опчињеношћу коју су безуспешно настојали
прикрити. Апетит му испари. Покуша их заборавити, али није могао.
Крчало му је у желуцу. Прикривајући раздражљивост одложи порцију,
врати поклопац на лонац па им отресито рече да није по његовом
укусу. Нареди Нигацуи да однесе.
− Да ли да то баци, пита Фуђико? − јави се Марико пуна наде.
− Да.
Фуђико и Бунтаро одахну.
− Да ли би још пиринча? − запита Фуђико.
− Не, хвала.
Марико је махала лепезом, охрабрујуће се смешкала и сипала му
саке у шољицу. Али Блекторн се није смирио. Одлучио је да убудуће
тајно кува у брдима, да кришом једе, а да отворено лови.
Враг нека их носи, помисли он. Ако сме ловити Торанага, смем и ја.
Кад ћу га видети? Колико још морам чекати?
− Куга на чекање и куга на Торанагу! − викне на енглеском и одмах
му лакне.
− Шта, Анђин-сане? − запита Марико на португалском.
− Ништа − Само сам питао кад ћу видети господара Торанагу.
 − Није ми рекао. Претпостављам, врло брзо.
Бунтаро је сркао саке и супу као што беше обичај. Блекторну то
поче сметати. Марико је срдачно разговарала са мужем који је гунђао,
једва обраћајући пажњу на њу. Није јела, а њега још више наљути што
се и она и Фуђико умиљавају Бунтару, па и то што и сам мора трпети
тог нежељеног госта.
− Реците Бунтаро-сами да у мојој земљи домаћин пије здравицу
почасном госту! − Уз туробан смешак уздигне шољицу. − За дуг живот
и за срећу! − Испије.
Бунтаро послуша Марикино објашњење, потврдно климне главом.
И он диже шољицу, насмеје се кроз зубе па искапи.
− У здравље! − Блекторн опет наздрави. Па опет. Па опет.
− У здравље!
Овога пута Бунтаро није пио. Спусти пуну шољицу и жмиркајући
погледа Блекторна. Тад Бунтаро зовне неког ко је био напољу. Сместа
се отвори шођи. Његов свеприсутни телохранитељ се наклони па му
пружи голем лук и тоболац. Бунтаро их прихвати па се жестоко и брзо
обрати Блекторну.
− Мој муж… мој муж каже да сте хтели видети како гађа, Анђин-
сане. Сматра да је до сутра предалеко. Сад је погодно време! Улаз у
вашу кућу, Анђин-сане
… Пита који стуб бирате?
− Не разумем − јави се Блекторн. Главни улаз беше удаљен неких
четрдесет корака са друге страну врта, али сад га је потпуно заклањао
затворен зид-шођи са његове десне стране.
− Леви или десни стуб? Молим вас, изаберите! − Глас јој је одавао
журбу. Опоменут, Блекторн погледа Бунтара. Он је деловао одсутан,
као да их је заборавио. Здепаст, ружан као мајмун који седи и зури у
даљину.
− Леви − очарано је рекао.
− Хидари! − рече она.
Бунтаро сместа извуче стрелу из тоболца и, још седећи, намести
лук, усправи га, привуче тетиву до висине очију и одапне стрелу уз
дивљачку, готово поетску вештину. Стрела зашишти према Марикину
лицу, у пролазу јој дирне прамен косе па нестане кроз папирнати зид-
шођи. Одапне другу стрелу, готово пре него што је прва нестала, па
трећу, а свака је пролазила тек који сантиметар од Марико. Остала је
мирна и непокретна, и клечала као увек.
Четврта стрела, па последња. Тајац је испуњавало титрање уздрмане
тетиве на луку. Бунтаро уздахне па се полако врати у стварност.
Положи лук преко колена. Марико и Фуђико задрже дах, насмеше се,
наклоне и честитају Бунтару. Он климне главом па се лагано поклони.
Гледали су Блекторна. Знао је да је готово невероватно то што је
управо доживео. Све су стреле прошле кроз исту рупу на шођију.
Бунтаро врати лук свом телохранитељу па дигне ситну шољицу.
Тренутак је у њу гледао, а онда је подигне према Блекторну, искапи и
опоро проговори. Опет је постао набусит.
− Он… мој муж уљудно моли да изволите поћи и погледати.
Блекторн на трен размисли покушавајући да смири срце.
− Није потребно. Наравно да је погодио циљ.
− Каже да жели да ви проверите.
− Сигуран сам.
− Молим вас, Анђин-сане! Тиме ћете му указати част.
− Није ми потребно да му указујем част.
− Да, али смем ли, молим вас, тихо додати своју молбу? − У очима
јој је поново било преклињање.
− Како да кажем: ’Било је дивота гледати!?’ − Рекла му је. Поновио
је и наклонио се. Бунтаро му аутоматски узврати наклон. − Замолите
га, молим вас, нека дође са мном да види стреле.
− Каже да идете сами, он не жели поћи, Анђин-сане.
− Зашто не?
− Ако је тачно гађао, сењор, сами ћете то видети. Ако није, опет
ћете то само ви видети. Ни вама ни њему неће бити непријатно.
− А ако је промашио?
− Није. Но, према нашем обичају, тачност из овог тешког положаја
није важна у поређењу са елеганцијом коју показује стрелац, са
племенитошћу покрета, с његовом снагом потребном да гађа седећи,
или са немарношћу је ли победио или изгубио.
 Стреле су се зариле посред левог стуба, два прста једна од друге.
Блекторн се загледа уназад према кући. Четрдесетак корака одатле
виде малену рупу у папирнатом зиду која беше искра светла у тами.
Готово је немогућа толика тачност, помисли он. Са места на ком је
седео, Бунтаро није могао да види врт, ни врата, а напољу је била
мркла ноћ. Блекторн се окрене стубу и подигне светиљку. Руком
покуша извући стрелу. Челични врх се предубоко зарио. Могао је
преломити дрвену стрелу, али није желео.
Мотрио га је телохранитељ. Блекторн је оклевао. Телохранитељ
приђе да му помогне, али он одмахне главом.
− Ије, домо − па се врати у кућу. − Марико-сан, молим вас, реците
мојој наложници да желим да стреле заувек остану у стубу. И то све!
Да ме подсећају на врхунског стрелца. Овакво гађање још нисам видео.
− Наклонио се Бунтару.
− Хвала, Анђин-сане. − Превела је. Бунтаро се наклони па му
захвали на комплименту.
− Саке! − нареди Блекторн.
Пили су још. Још много. Сад је Бунтаро безбрижно локао, а пиво га
је опијало. Блекторн га је потајно мотрио, а онда скрене пажњу. Питао
се како ли је успео поређати и одапети стреле онако невероватно тачно.
Немогуће је, помисли он, али видео сам га својим очима. Шта ли сада
раде Винк, Бакус и остали? Торанага му је рекао да је посада сад
смештена у Еду близу Еразмоа. Исусе, што бих волео да их видим па и
да свратим на брод!
Пребаци поглед на Марико која је нешто говорила мужу. Бунтаро ју
је слушао, а онда Блекторн изненађено опази да се самурајево лице
изобличује од гнушања. Пре него што је скренуо поглед, Бунтаро га је
погледао.
− Нан десу ка? − Бунтарове речи звучале су готово као оптужба.
− Нани-мо, Бунтаро-сан. − (Ништа.) Блекторн их све понуди
сакеом, надајући се да ће поправити своју омашку. Жене и сад
прихватише, али су тек сркнуле пиринчано пиво. Бунтаро сместа
испразни шољицу. Био је зле воље. Тада одржа дуг говор Марико.
Блекторн проговори и против своје воље.
− Шта је с њим? Шта каже?
 − Ох, опростите, Анђин-сане. Муж ме питао за вас! О вашој жени и
о наложницама. И о вашој деци. И шта се догодило откако смо отишли
из Осаке. Он је… − Умукне предомисливши се, па надовеже
промењеним гласом: − Јако га занимате ви и ваши обичаји.
− Мене занимају он и његови обичаји, Марико-сан. Како сте се ви и
он срели? Кад сте се венчали? Јесте ли?… − Бунтаро га надјача
бујицом неразумљивих јапанских речи. Марико одмах преведе.
Бунтаро испружи руку, искапи две шољице пуне сакеа, једном понуди
Блекторна, а женама махне да и оне пију.
− Он… мој муж тврди да су некад шољице сакеа премале. − Марико
напуни нове шољице. Сркне из једне, а Фуђико из друге. Опет нови,
ратоборни Бунтаров говор. Марикин се смешак следи, а и Фуђикин. −
Ије, дозо гомен насај, Бунтаро-сама − почне Марико.
− Има! − нареди Бунтаро.
Фуђико узрујано почне говорити, али Бунтаро је погледом утиша.
− Гомен насај − правдала се Фуђико. − Дозо гомен насај.
− Шта је рекао, Марико-сан? − Као да није чула Блекторна.
− Дозо гомен насај, Бунтаро-сама, ваташи… Њен муж је сав
поцрвенео у лицу.
− Има!
− Јако жалим, Анђин-сане, али мој муж ми наређује да кажем… да
одговорим на ваша питања… да вам причам о себи. Одговорила сам му
да сматрам да се о породичним приликама не расправља овако касно
ноћу, али он наређује. Молим вас, будите стрпљиви! − Добро је
гуцнула сакеа. Па опет. Опуштени праменови њене косе над ушима
лелујали су се лагано од Фуђикине лепезе која се нервозно хладила.
Искапила је шољицу, па је одложила. − Девојачко презиме ми је Акечи.
Ја сам ћерка генерала, господара Акечија Ђинсаја, убице. Мој отац је
мучки убио свог феудалног господара диктатора Городу.
− Боже на небесима! Зашто је то учинио?
− Без обзира на разлог, Анђин-сане, он нема оправдања. Мој отац је
починио најтежи злочин у нашем свету. Моја крв је осрамоћена, а и
крв мог сина.
− Па зашто онда…? − умукнуо је.
 − Да, Анђин-сане?
− Само хтедох рећи да схватам шта значи… убити свога господара.
Изненађен сам што су вам поштедели живот.
− Мој муж ми је указао част… − Бунтаро је поново злурадо
прекине, она се извини и преведе шта је рекао Блекторн. Бунтаро јој
презирно махне да настави. − Мој муж ми је указао част тиме што ме
удаљио − наставила је благо као и пре. − Молила сам га да ми допусти
да починим сепуку, али ми је ускратио ту повластицу. Беше то…
Морам објаснити! Сепуку је повластица коју ми може уделити само он
или господар Торанага. Још га за то понизно молим једном годишње на
дан те издаје. Но, мој муж, у својој мудрости, увек ме одбије. − Њен
смешак је био диван. − Мој муж ме части сваким даном, сваким часом,
Анђин-сан. Ја на његовом месту не бих могла ни разговарати са тако…
осрамоћеном особом.
− Зато сте… зато сте последња од свога рода? − запита он, сетивши
се оног што му је причала о несрећи приликом одласка из замка Осаке.
Марико преведе питање Бунтару, а онда се опет окрене.
− Хај, Анђин-сан. Али није то за њих била несрећа. У брдима, мога
оца и његову породицу ухватио је Накамура, генерал који је касније
постао Таико. Накамура је водио осветничку војску па заклао све људе
мог оца, двадесет хиљада, док су отац и његови најближи пали у
клопку, али отац је имао времена да им свима помогне, четворици моје
браће и трима сестрама, мојој… мојој мајци и двема својим
наложницама. Тада је починио сепуку. У томе је он био самурај, и они
беху самураји − казала је. − Храбро су клекли пред њега, један по
један, а он их је редом убијао. Дично су гинули. И он је дично погинуо.
Очева два брата и један стриц пристали су уз њега да издају свог
феудалног господара. И они су пали у заседу. И они су исто тако часно
умрли! Ниједан Акечи није остављен у животу да испашта мржњу, и
поругу непријатеља, осим мене. Не, молим вас, извините, Анђин-сане,
погрешила сам. Отац, његова браћа и стриц беху прави непријатељи.
Од непријатеља остадох у животу само ја, живи сведок срамне издаје.
Ја, Акечи Марико, остадох у животу зато што сам била удата па сам
припадала мужевљевој породици. Тада смо живели у Кјоту. Била сам у
Кјоту када ми је отац погинуо. Његова издаја је трајала само тринаест
дана, Анђин-сане, али док на овој земљи буде људи, презиме Акечи
биће осрамоћено.
− Колико сте већ били у браку кад се то догодило?
− Два месеца и три дана, Анђин-сане.
− А тада сте имали петнаест година?
− Да. Муж ми је указао част што се од мене није развео и није ме
одбацио као што је морао. Послао ме од себе у сеоце на северу. Било је
хладно тамо, Анђин-сане, у покрајини Шонај. Јако хладно!
− Колико сте тамо остали?
− Осам година. Господару Акечиу било је четрдесет девет година
кад је починио сепуку да га не заробе. Беше то готово пре шеснаест
година, Анђин-сане, а већина његовог потомст… − Бунтаро је опет
прекине. Његов језик беше као бич. − Молим вас, опростите, Анђин-
сане − рече Марико. − Мој муж исправно истиче да је било довољно да
вам кажем да сам ћерка издајице. А да су дуга објашњавања
непотребна! Наравно, нека јесу потребна! − опрезно је додала. −
Молим вас, оправдајте неучтивост мога мужа, а ја вас молим да
запамтите оно што сам рекла о ушима којима чујемо. И о осмострукој
огради. Опростите, Анђин-сане, наређено ми је да одем. Ви не смете
отићи док он не оде, или се онесвести од пића. Немојте се мешати! −
Наклонила се Фуђико. − Дозо гомен насај.
− До иташимашите.
Марико се наклони Бунтару и оде. Остане дашак њеног мириса.
− Саке! − рече Бунтаро па се злоћудно насмеши. Фуђико напуни
чајну шољицу.
− У здравље − смушено рече Блекторн.
Преко сат времена наздрављао је Бунтару док се и њему није
завртело у глави. Тад се Бунтаро онесвести и сруши на разбацану
гомилу чајних шољица. Сместа се раствори шођи и уђе телохранитељ
са Мариком. Дигну Бунтара уз помоћ послуге која се однекуд створила
па га пренесу у собу преко пута. У Марикину собу. Уз помоћ слушкиње
Кој почела је да га скида. Телохранитељ затвори шођи и седне испред,
држећи руку на балчаку опуштеног мача.
Фуђико је чекала и мотрила Блекторна. Уђу слушкиње да почисте
неред. Блекторн уморно прође руком кроз дугу косу и поново веже
врпцу на репу. Тад се усправи и тетураво изађе на веранду, а за њим
његова наложница.
Ваздух је пријатно мирисао и прочишћавао га. Али не довољно.
Замишљено је седео на трему и упијао ноћ.
Фуђико клекне иза њега па се нагне према њему.
− Гомен насај, Анђин-сан! − шапнула је показавши главом кућу. −
Вакаримасу ка? (Разумете ли?)
− Вакаримасу, шигата га нај. − Тада, видећи њен необуздан страх,
он је помилује по коси.
− Аригато, аригато, Анђин-сама.
− Анатава сујмин има, Фуђико-сан! − рече он, с муком налазећи
речи. (А сада спавајте!)
− Дозо гомен насај, Анђин-сан, сујмин, нех? − запита она, показујући
према његовој соби и молећиво га гледајући.
− Ије. Ваташи о јогу има. − (Не, ја идем да пливам.)
− Хај, Анђин-сама. − Послушно се окренула и кликнула. Дотрче
двоје слуга, сеоски младићи, снажни и чувени као добри пливачи.
Блекторн се није противио. Знао је да би вечерас његови приговори
били без значаја.
− Па, у сваком случају − гласно ће он, тетурајући низбрдо, а момци
за њим. Мозак му је био туп од пића. − У сваком случају, успавао сам
га. Сад јој не може нанети никакво зло.
Блекторн је сат времена пливао и боље се осећао. Кад се вратио,
Фуђико је чекала на веранди с лонцем врућег чаја. Узе напитак па оде
у кревет и сместа заспа.
***
Пробуди га Бунтаров глас набијен злобом. Десницом дограби
кундак напуњеног пиштоља који је увек држао испод футона, а
пробудио се тако нагло да му је срце јако лупало у грудима.
Бунтаро умукне а започне Марико. Блекторн је разабрао тек покоју
реч, али је осећао разборитост и уверавање, а не јадно цвилење, а ни
сузе. Била је чврста и спокојна, по обичају. Опет плане Бунтаро.
Блекторн покуша не слушати.
 − Не мешајте се − казала му је и била је мудра. Он нема никаква док
Бунтаро има сва права. − Молим вас, будите опрезни, Анђин-сане.
Запамтите оно што сам вам рекла о ушима којима чујемо, и о
осмострукој огради!
Послушно је опет легао. Кожа му се ледила од зноја. Присили себе
да размишља о ономе што му је она рекла.
− Знате, Анђин-сане! − изјавила му је оне посебне вечери кад су
докрајчивали последњу у низу последњих боца сакеа, а он је тад збијао
шале о томе како код њих нигде нема интиме, јер се свуда врзмају
људи, зидови су папирнати, а увек вребају очи и уши. − Овде морате
научити створити себи властиту интиму. Од детињства нас уче да се
повлачимо у себе и подигнемо непробојне зидове иза којих живимо.
Кад то не бисмо знали, сигурно бисмо сви полудели па убили и друге и
себе.
− Какве зидове?
− Ох, имамо ми безграничан лавиринт у којем се кријемо, Анђин-
сане! Обреди и обичаји, свакакви табуи, ох, да! Па наш језик има
тананости које ваш нема, а које нам допуштају да уљудно избегнемо
свако питање уколико не желимо да одговоримо.
− А како зачепити уши, Марико-сан? То је немогуће!
− Ох, ако сте увежбани, сасвим је лако. Јасно, учење почиње чим
дете проговори, па нам то ускоро постаје друга нарав. Како бисмо
иначе опстали? Почиње тиме што најпре ум прочистимо од људи, а
себе ставимо на друкчију раван. При томе нам много помаже залазак
сунца или слушање кише. Анђин-сане, јесте ли запазили разне звуке
кише? Ако истински слушамо, нестаје садашњости, нех? Изузетно су
добре вежбе ако слушамо цвеће што пада и стену која расте. Јасно,
нико не захтева од вас да те ствари видите! То су само знаци, поруке
нашем центру хара, које нас подсећају на пролазност живота и помажу
да остваримо ва, што значи склад, Анђин-сане! Потпун склад, који је
најтраженија врлина у целокупном јапанском животу, читавој
уметности и… − Насмејала се. − Ево, видите шта од мене ради
превише сакеа. − Вршком језика тако је замамно такла усне. −
Шапнућу вам тајну! Не дајте да вас заварају наши осмеси и благост,
наш церемонијал, наклони, слаткоћа и пажње. Иза свега тога ми смо
можда удаљени милион рија, изван опасности, сами. Наиме, то ми и
тражимо, заборав. Можда ће једна од наших првих писаних песама,
налази се у нашој првој штампаној књизи Кођико, написаној пре једно
хиљаду година, можда ће вам објаснити шта говорим:
Осам лепршавих облака се диже
Да се у њима сакрију љубавници.
Осмострука ограда покрајине
Изумо Опкољава ове осмоструке облаке…
Ох, како је дивна та осмострука ограда!
− Сигурно бисмо полудели без те осмоструке ограде, о, и те како!
Сети се осмоструке ограде, говорио је сам себи док је настављао
Бунтаров сиктави гнев. О њој ништа не знаш. А ни о њему. Мисли на
мускетарски пук, или на кућу, или на Фелисити! Или о томе како ћеш
се домоћи брода! Или на Бакуса или на Торанагу, или на Оми-сана.
Шта је с Омијем? Да му се осветим? Жели ми бити пријатељ, а после
оне незгоде с пиштољима непрестано је добар и љубазан и…
Одјек шамара запљусне га по глави. Тад поново Марикин глас, па
други шамар. Блекторн одмах скочи на ноге, па отвори шођи.
Телохранитељ је стајао у ходнику пред Марикиним вратима, исуканог
мача, и злокобно га је мотрио.
Блекторн се спремао обрушити на самураја кад се отворе врата на
дну ходника. Примакне се Фуђико. Опуштена коса јој је лепршала
преко кимона-спаваћице. Цепање тканине и нови шамар њу као да
уопште нису дирнули. Уљудно се наклонила стражару па стала међу
њих, а онда се покорно поклонила Блекторну па га ухватила за руку,
показујући му да се врати у своју собу. Видео је самурајеву напету
приправност. Тренутно је имао само један пиштољ и један метак па се
повукао. Фуђико за њим. За собом је затворила шођи. Тада је, јако
уплашена, прекорно одмахнула главом, ставила прст на усне па опет
заклимала главом. Њене очи су га уверавале молећиво.
− Гомен насај, вакаримасу ка? − дахне она, али он је мотрио зид
суседне просторије који је тако лако могао пробити. И она погледа у
зид па стане између њега и зида. Села је и дала му знак да и он седне.
Али није могао. Стајао је, спремајући се за напад који је све њих
могао упропастити, разјарен јечањем које се зачу након новог ударца.
 − Ије! − Фуђико је престрашено дрхтала. Махнуо јој је нека се
склони с пута.
− Ије, ије! − опет је мољакала.
− ИМА!
Фуђико сместа устане и даде му знак нека причека. Нечујно је
јурнула по мачеве положене испред мале почасне алкове, таконаме.
Дрхтавим је рукама уздигла дуги мач, извукла га из корица и спремила
да за њим скочи кроз зид. Тад одјекне последњи ударац и све јача
бујица гнева. Бучно се отвори шођи и Бунтаро тешко изађе, а за њим и
телохранитељ. На трен у кући завлада мук, а тад се залупише
баштенска врата.
Блекторн крене према његовим вратима. Фуђико му препречи пут,
али је он одгурне у страну и отвори врата.
Марико је још клечала у једном ћошку суседне просторије. На
образу јој сива модрица, коса рашчупана, кимоно у прњама, а на
бедрима и задњици тешке модрице.
Пошао је према њој да је придигне, али она ускликне:
− Одлазите, молим вас, одлазите, Анђин-сане! Видео је како јој из
угла усана цурка крв.
− Исусе, како сте тешко…
− Рекох вам да се не мешате. Молим вас, одлазите − настави она
оним истим смиреним гласом, а молила га је жестином свог погледа.
Тад је спазила Фуђико која је остала на прагу. Обратила јој се. Фуђико
послушно ухвати Блекторна за мишицу да га одведе, али он се истргне
стиску.
− Не! Ије!
− Ваша присутност на овом месту уништава ми образ − рече
Марико. − Не улива ми мир ни утеху, већ ме срамоти. Одлазите!
− Желим да вам помогнем. Зар не разумете?
− Зар ви не разумете? Немате никаква права. Ово је интимна свађа
између мужа и жене.
− Нема оправдања за ударање…
− Зашто не слушате, Анђин-сане? Ако жели, он ме може смртно
испребијати. Он има право, а желела бих да ме претуче на смрт, чак и
то! Онда више не бих требала подносити срамоту. Мислите да је лако
живети са мојом срамотом? Зар нисте чули шта вам рекох? Ја сам кћи
Акечија Ђинсаја!
− Нисте ви криви за то. Ништа нисте учинили!
− Крива сам, а очева сам ћерка. − Марико би ту умукнула, али кад је
подигла поглед па видела његову патњу, бригу и љубав знајући да он
силно цени истину, одлучила је да збаци неколико копрена. − Ноћас
сам ја била крива, Анђин-сане − казала је. − Да плачем као што он
жели, да мољакам опроштај као што он жели, да му се додворавам, да
се окаменим од страха као што он жели, да уз сакривени ужас
раширим ноге као што он жели! Да учиним све те женске ствари које
захтева моја дужност, он би био као дете у мојој руци. Али нећу!
− Зашто?
− Зато што је ово моја освета. Освета зато што ме после издаје
оставио у животу, освета зато што ме на осам година удаљио и све то
време ме сачувао у животу. Освета зато што ми је наредио да се вратим
у живот и што ме оставио у животу.
− Болно је села и скупила подерани кимоно. − Никад му се више
нећу подати. Једном сам му се добровољно подала, иако сам га мрзела
од првог трена кад сам га видела.
− Зашто сте се онда удали за њега? Рекосте да овде жене могу да
одбију, да се не морају удати против своје жеље.
− Удала сам се за њега да угодим господару Городи и свом оцу. Била
сам тако млада да тада још нисам познавала Городу, али ако вас занима
истина, Города беше најокрутнији и најгнуснији човек који се икада
родио. Он је натерао мог оца на издају. То је жива истина! Города! −
Као да је пљунула то име.
− Да није било њега, ми бисмо били сви живи и угледни. Молим
Бога да је Города у вечном паклу. − Опрезно се помери да ублажи бол у
куку. − Између мужа и мене постоји само мржња. То је наша карма.
Било би му сасвим лако да ми дозволи да се попнем у ’Месташце
смрти’.
− Зашто вас не пусти, разведе се од вас? Или вам додели то што
желите?
 − Зато што је мушкарац! − Подиђе је болни трзај, па се згрчила у
лицу. Блекторн клекне уз њу и дигне је у наручје. Одгурнула га је и
стекла власт над собом. Фуђико их је стоички мотрила са прага. −
Добро ми је, Анђин-сане. Молим вас, оставите ме саму. Не смете!
Морате бити опрезни.
− Не бојим се ја њега.
Уморно је макла косу с очију и испитљиво се запиљила у њега.
Зашто да не пустим Анђин-сана да оде у сусрет својој карми?, запита
се Марико. Он не припада нашем свету. Бунтаро би га врло лако убио.
Досад га је штитила само Торанагина лична заштита. Јабу, Оми, Нага,
Бунтаро… Свакога од њих лако би било наговорити да га убије. Откад
је дошао, изазива само невоље, нех? А његово знање? Нага има право!
Анђин-сан може да разори наш свет, ако га не спутамо.
А ако Бунтаро зна истину? Или Торанага? О јастучењу…
− Јесте ли луди? − запитала ју је Фуђико оне прве ноћи.
− Нисам.
− Па зашто ћете онда заузети служавкино место?
− Због сакеа и забаве, Фуђико-сан, и из знатижеље − лагала је,
кријући прави разлог. Зато што ју је узбуђивао, желела га је, никада
није имала љубавника. Вечерас или никада! Анђин-сан и само Анђин-
сан.
Пошла је ка њему усхићено, а кад је јуче стигла галија, Фуђико ју је
поверљиво упитала:
− Да ли би пошли и да сте знали да је ваш муж жив?
− Не. Јасно да не бих! − Лагала је.
− Сад ћете казати Бунтаро-сами, нех? О јастучењу са Анђин-саном?
− А зашто бих то учинила?
− Помислила сам да то можда намеравате. Ако кажете Бунтаро-сами
у погодно време, он ће излити на вас свој бес па ћете лепо умрети пре
него што он схвати шта је учинио.
− Не, Фуђико-сан, он ме никада неће убити. На жалост! Послаће ме
у ете, ако буде имао довољно доказа, и ако добије одобрење од
господара Торанаге, али никад ме неће убити.
− Да ли би прељуба са Анђин-саном била довољна?
 − Ох, да!
− Шта би се догодило вашем сину?
− Наследио би моју несрећу ако будем унесрећена, нех?
− Молим вас, кажите ми, ако икад помислите да Бунтаро-сам у то
сумња. Док сам наложница, дужна сам штитити Анђин-сана.
Јеси, Фуђико, помислила је тада Марико. А то би ти пружило
прилику да се отворено осветиш тужитељу свог оца, за чим толико
очајно жудиш. Но, твој отац је био кукавица, јако жалим, јадна
Фуђико! Тамо је био и Хиро-мацу, иначе би данас твој отац био жив, а
Бунтаро мртав, јер је Бунтаро кудикамо више омражен него што је твој
отац икад био презрен. Па и мачеви које толико цениш није добио као
бојно одличје. Купио их је од рањеног самураја. Јако жалим, али ја ти
никада ово нећу рећи, иако је и то жива истина.
− Не бојим се ја њега − опет ће Блекторн.
− Знам − рече она, а тад је обузме бол. − Само, молим вас, заклињем
вас, за љубав моју, плашите се њега!
Блекторн оде према вратима.
Бунтаро га је чекао стотину корака одатле, усред стазе која је водила
у село, здепаст, голем, убојит. Уз њега је био телохранитељ. Беше
суморна зора. Рибарски бродићи већ су пловили по плићацима, море је
било мирно.
Блекторн у Бунтаровој руци запази опуштен лук и мачеве. И
телохранитељеве мачеве. Бунтаро се лагано клатио, што му је уливало
наду да ће скренути с циља, па би можда могао да приђе довољно
близу. Поред стазе није било заклона. Не марећи ни за шта, напео је
ороз оба пиштоља док им се приближавао.
До ђавола и заклон! помисли кроз маглу своје крволочности. А
истовремено је знао да поступа сулудо, да нема никакве изгледе против
двојице самураја и далекометног лука, и да нема никаква права да се
уплиће. А кад се још налазио изван домета пиштоља, Бунтаро се
дубоко поклони, а и телохранитељ. Блекторн застане, предосећајући
замку. Погледа унаоколо, али никога није било у близини. Као у сну
виде како Бунтаро тешко пада на колена, како одлаже лук, ставља на
тло дланове па му се клања као сељак свом господару. А исто тако и
телохранитељ.
 Блекторн је ошамућено буљио у њих. Кад се уверио да га око не
вара, полако је приступио, припремивши пиштоље, али не нишанећи,
очекујући издају. Недалеко од њих стане. Бунтаро се није макао.
Обичај је налагао да и он клекне и да узврати поздрав, јер су били
једнаки или отприлике једнаки, али никако није схватао зашто оваква
невероватна обредна смерност у оваквом стању где ће ускоро потећи
крв.
− Дижи се, кучкин сине! − Блекторн се спремао повући оба ороза.
Бунтаро ништа не рече и не учини. И даље је држао сагнуту главу,
притиснувши дланове о земљу. Леђа кимона купала су му се у зноју.
− Нан ђа? − Блекторн намерно изабере увредљиво питање које је
значило: Шта је? Хтео је Бунтара натерати да устане и почне, знајући
да овако не може да пуца у њега, док је оборене главе, готово у
прашини.
А тада, знајући да је непристојно стајати док они клече, и да је оно
’нан ђа’ био готово несносна, а свакако непотребна увреда, Блекторн
клекне, стисне пиштоље, положи руке на тло и узврати наклон. Седне
на пете.
− Хај? − запитао је уз усиљену пристојност.
Бунтаро одмах почне гунђати. Понизно се извињавао. На чему и
зашто, Блекторн није тачно знао. Тек ту и тамо ухватио би реч-две, а
много пута реч ’саке’, али ово је очигледно било извињење, понизна
молба за опроштај. Бунтаро је говорио и говорио, а онда умукну па
опет положи главу у прашину. Дотле је већ нестало Блекторновог
слепог беса.
− Шигата га нај − промукло ће он, а то је значило: Ту помоћи нема,
или: Ништа се ту не може. Или: Шта можемо? Још није знао је ли
извињење само ритуал који претходи нападу. − Шигата га нај.
Хаккири вакарану га шинпај сурукотованај. − (Ту помоћи нема. Не
разумем тачно, али не брини.)
Бунтаро диже поглед и седне.
− Аригато… аригато, Анђин-сама. Домо гомен насај.
− Шигата га нај − понови Блекторн. Сад кад му беше јасно да је то
искрено извињење, хвалио је Бога што му је пружио чудотворну
прилику да избегне двобој. Знао је да нема никаква права. Поступао је
као лудак, а сукоб с Бунтаром може решити једино према прописима.
А то је значило Торанагу!
Ма чему извињење?, бесомучно се запиткивао. Мисли! Мораш
научити да мислиш као они.
Тада му сине. Сигурно зато што сам хатамото, а гост Бунтаро
пореметио је ’ва’, склад у мојој кући. Посвађавши се у мојој кући
онако силовито са својом женом, увредио је мене! Због тога је он
згрешио па се мора извинити, без обзира мисли ли озбиљно или не.
Извињење је обавеза самураја према самурају, госта према домаћину.
Чекај! И не заборави да њима обичај допушта да се опију, да се
сваки мушкарац понекад опије, а кад је пијан, онда у границама разума
не одговара за своје поступке. Не заборави да овде ’дрвени’ пијанац не
губи образ. Сети се како су немарни били Марико и Торанага на броду
кад сам се ја напио. То их је забављало, а није им се гадило као што би
се згадило нама.
А зар заправо ниси ти крив? Ниси ли ти започео пијанку? Није ли
оно био твој изазов?
− Да − гласно ће он.
− Нан десу ка, Анђин-сан? − запита Бунтаро крвљу подливених
очију.
− Нцми мо. Ваташи но кашицу десу. − (Ништа, ја сам био крив.)
Бунтаро одмахне главом и рече: Не. Крив је само он. Опет се наклонио
и оправдавао.
− Саке! − одлучно ће Блекторн и слегне раменима. − Шигата га нај.
Саке!
Бунтаро се наклони па му поново захвали. Блекторн му узврати и
устане, а за њим Бунтаро и телохранитељ. Опет се обојица наклоне. Он
им поново узврати наклон.
Напослетку се Бунтаро окрене и отетура назад. Блекторн причека
док није био изван домета стреле, питајући се да ли је Бунтаро заиста
тако пијан као што изгледа. Тад се врати својој кући.
На веранди беше Фуђико, опет у својој уљудној насмешеној
љуштури. Шта ли заправо мислиш?, питао се док ју је поздрављао, а
она му зажелела добродошлицу.
 Марикина врата су била затворена. Крај њих је стајала њена
слушкиња.
− Марико-сан?
− Да, Анђин-сане?
Чекао је, али врата остадоше затворена.
− Јесте ли добро?
− Да, хвала. − Зачу како се она накашљава, а тада слаб глас настави:
− Фуђико је јавила Јабу-сану и господару Торанаги да сам данас
болесна и да нећу моћи да преводим.
− Боље би вам било да позовете лекара.
− Ох, хвала вам. Суво ће бити сасвим довољан. Позвала сам га.
Само… само сам уганула кук. Заиста ми је добро, нема потребе да се
бринете.
− Чујте, нешто се разумем у лечење. Не пљујете крв, је ли?
− Ох, не! Кад сам се оклизнула, само сам се ударила у образ. Заиста
ми је сасвим добро.
Након паузе јој је рекао:
− Бунтаро ми се извинио.
− Да. Фуђико је мотрила са улазних врата. Понизно вам се
захваљујем што сте прихватили његово извињење. И Анђин-сане, јако
жалим што смо вас ометали… Неопростиво је да је ваш склад…
Молим вас, прихватите и моје извињење. Нисам смела допустити да
ми се залети језик. Било је то јако неуљудно. Молим вас, и мени
опростите. Ја сам крива за свађу. Молим вас, опростите ми.
− Зато што сте добили батине?
− Зато што нисам послушала мужа, зато што му нисам помогла да
задовољен спава, зато што сам изневерила њега свог домаћина. А и
због онога што сам рекла.
− Заиста ништа не бих могао учинити?
− Не. Не, хвала, Анђин-сане! Само за данас. Но, Блекторн је није
видео осам дана.

36
 − Позвао сам те у лов, Нага-сане, а не зато да ми понављаш
мишљења која сам већ чуо − рече Торанага.
− Молим вас, оче, задњи пут, обуставите обуку, забраните мускете,
уништите варварина, прогласите обуку неуспелом и окончајте ову
гадост.
− Не! Последњи пут! − Закукуљени соко на Торанагиној руци
заштићеној рукавицом нелагодно се мицао услед необичне претње у
господаровом гласу. Птица раздражљиво закрешта. Налазили су се у
шипражју. Хајкачи и телохранитељи бих су толико удаљени да их нису
могли чути. Дан беше спаран, влажан и облачан.
Нага истури браду.
− Врло добро, али свеједно ми је дужност да вас подсетим да сте
овде у опасности и да вас уз дужну уљудност поново замолим, сада по
последњи пут, да данас отпутујете из Анђира.
− Не. Такође последњи пут!
− Онда узмите моју главу!
− Твоју главу већ имам!
− Онда је узмите данас, сада, или ми допустите да окончам живот,
кад не желите да прихватите добар савет.
− Научи се стрпљењу, штене!
− Како да будем стрпљив кад видим како уништавате себе? Дужан
сам да вам скренем пажњу. Овде се задржавате у лову и губите време,
док ваши непријатељи цео свет хушкају против вас. Сутра се састају
регенти. Четири петине свих јапанских даимјоа већ је у Осаки или је
на путу тамо. Ви сте једини уважени даимјо који је то одбио. Сада ће
да вас оптуже па вам нема спаса. У најмању руку, требало би да сте код
куће у Еду, окружени својим јединицама. Овде сте без одбране! Не
можемо вас заштитити, имамо само хиљаду људи, а Јабу-сан је дигао
на оружје цело полуострво Изу? На подручју од двадесет рија има
преко осам хиљада људи, а још шест хиљада на својим границама.
Знате да уходе тврде да он на северу држи бродове који чекају да вас
потопе, ако покушате побећи галијом! Опет сте његов таоц! Зар вам то
није јасно? Један голуб-писмоноша од Ишида, и Јабу може да вас
уништи кад год зажели. Како знате да он са Ишидом не кује издају?
 − Сигуран сам да о томе размишља. На његовом бих месту ја
помишљао на то! А ти?
− Не, ја не бих.
− Онда би ти ускоро погинуо, што би било сасвим и заслужено, али
тада би погинула цела твоја фамилија, цели твој клан и сви твоји
вазали, што би било неопростиво. Ти глупава осиона будало! Не
желиш мућнути својом главом, не желиш слушати, не желиш учити, не
желиш обуздати језик, нити нарав! Допушташ да те на детињаст начин
мотају око прста и сматраш да се све може решити оштрицом мача.
Нећу скинути твоју глупу главу, а не допуштам ти да окончаш свој
садашњи бескорисни живот, једино зато што си млад и зато што сам
увек мислио да имаш некакве могућности! Твоје грешке нису злобне,
нема у теби зла, а твоја оданост је неоспорна. Но, ако се ускоро не
научиш стрпљењу и самосавлађивању, одузећу ти самурајски сталеж,
па наредити да и ти и сви твоји нараштаји пређу у сељачки сталеж! −
Торанага удари десницом по седлу, а соко врисне продорно, узрујано. −
Разумеш ли?
Нага беше забезекнут. У целом животу никада није видео да његов
отац гневно виче и да се раздражује, нити је чуо за тако нешто. Много
пута је осетио његов заједљив језик, али с правом јер је Нага знао своје
безбројне грешке, али отац би увек ствари изокренуо тако да његови
поступци више нису изгледали онако глупи као на први поглед. На
пример, када му је Торанага доказао како су га у вези с Ђозеном
ухватили у замку Оми или Јабу, морао је силом да заустави Нагу, да
сместа не одјури да убије њих двојицу. Торанага је својим
телохранитељима наредио да Нагу поливају хладном водом све док се
не уразуми. Мирно је објаснио Наги да је неизмерно помогао њему,
оцу, тиме што је уклонио претњу коју је представљао Ђозен.
− Само, било би боље да си знао да су те они натерали на то дело.
Буди стрпљив, синко, стрпљивошћу све постижеш! − саветовао му је
Торанага. − Ускоро ћеш ти њих да моташ око прста. Учинио си јако
добру ствар, али мораш научити да разматраш шта је човеку на уму,
ако желиш бити од икакве користи себи… или свом господару. Мени
су потребни вође. Имам довољно фанатика.
Отац је увек био разборит и пун праштања, али данас… Нага је
скочио с коња и понизно клекнуо.
 − Молим вас, опростите, оче! Нисам хтео да вас љутим… То је само
зато што се лудо бринем за вашу сигурност. Молим вас, опростите што
сам пореметио склад…
− Језик за зубе! − зарежа Торанага тако да му се коњ узнемирио.
Торанага га бесно суздржа коленима и запне узде у десници. Коњ се
пропињао. Соко изгуби равнотежу и поче лепршати крилима. Одскочи
му са шаке, дивљачки ломатајући крилима уз заглушни урлик хек-ек-
ек-ек, беснећи због необичне и нежељене галаме око себе. − Ево,
лепото моја, ево… − Торанага се очајнички трудио да смири птицу и да
обузда коња, а Нага скочи коњу на главу. Ухвати узде и у прави час
задржа коњев скок. Соко је бесно крештао. На крају се неодлучно опет
смести на Торанагину рукавицу, а чврсто су га придржавале кожне
траке на ногама. Но, крила су се и даље узрујано трзала, а звончићи на
ногама продорно су звецкали.
− Хек-ек-ек-ек-ееееекк! − последњи пут закрешта.
− Ево, лепото. Ево, све је у реду! − смирено ће Торанага а лице му је
још било црвено од љутње. Тада се окрене Наги, настојећи из гласа
одстранити жестину, ради сокола. − Ако си ми га за данас упропастио,
ја ћу… ја ћу…
Тог тренутка један хајкач викну у знак упозорења. Торанага десном
руком сместа спусти соколову кукуљицу. Даде птици трен да се
прилагоди околини па је пусти.
Беше то дугокрила сива соколица по имену Тецу-ко − Челична
госпа. Вину се у небо и заокружи две стотине метара изнад Торанаге.
Чекала је да јој гоничи измаме плен, заборавивши своју узрујаност.
Тада се према ветру обрне и виде нахушкане псе и јато фазана,
раштркано у дивљем лепету крила. Изабере плен, обруши се и нагне,
склопи крила и немилосрдно зарони, спремивши чапорке за усецање.
Жестоко је падала, али јој се измакне стари фазан, двапут већи од
ње и заплашено, равно као стрела, одлети у заклон гаја удаљеног две
стотине корака. Тецу-ко се прибере, рашири крила и безглаво нападе
жртву. Постигне висину, а кад се нашла изнад фазана, опет се обруши,
злокобно насрне и опет промаши. Торанага ју је узбуђено бодрио и
упозоравао на опасност која јој прети. Сасвим је заборавио Нагу.
Бесомучно лепетајући крилима, фазан је јурио према заклону међу
стаблима. Соколица се опет високо вине, обруши и суноврати али је
стигла прекасно. Препредени фазан је ишчезао. Не марећи за своју
сигурност, сива соколица се пробијала кроз лишће и грање. Дивљачки
је тражила жртву, а онда се сабрала и опет одлетела на чистину, уз
гневно крештање. Узлетела је високо изнад шумарка.
Тог часа пси открију јато јаребица које прхну тик уз земљу, у
потрази за заклоном. Летеле су тамо-амо, лукаво пратећи
конфигурацију тла. Тецу-ко запази једну јаребицу, склопи крила и паде
као камен. Овај пут није промашила. У пролазује злокобно засекла
задњом канџом и сломила јаребичин врат. Птица се стропошта на тло у
ускомешаном облаку перја, али уместо да своју жртву прати до тла,
или да је дограби и спусти на земљу, соколица закрешти и вину се у
небо, успињући се све више и више.
Торанага уплашено извуче мамац, мртву птичицу везану за конопац,
па је заковитла око главе. Но, тиме није Тецу-ко домамио назад. Сад је
била сићушна мрљица на небу, а Торанага беше уверен да ју је
изгубио, да је одлучила да га напусти па да се врати дивљини и да
убија кад се њој хоће, а не кад се њему ћефне, да једе кад је њој воља а
не њему и да лети тамо куда је ветрови носе а машта води, без
господара, заувек слободна.
Торанага ју је посматрао. Није био жалостан, тек малко усамљен.
Била је то дивља птица па је Торанага као сви соколари, знао да јој је
само привремено господар који је везује за земљу. Лично се успентрао
у планине Хаконе, њено станиште, као птића ју је узео из гнезда,
вежбао је, мазио и пружио јој први плен. Сад ју је једва видео како
победоносно кружи загрејаним ваздухом, па с болом пожели да и он
узлети у небеса, далеко од покварености на земљи.
Тад иза стабала немарно испаде стари фазан да се још једном
нахрани. А Тецу-ко се обруши и устреми из неба, сићушно смртоносно
оружје, припремивши канџе за смртоносни ударац.
Фазан је у трену угинуо, од ударца је с њега прштало перје, али она
је истрајала, падала је с њим не пуштајући га. Крила су јој немилице
парала ваздух док у задњем трену није жестоко закочила. Тад је
затворила крила и стала на свој плен.
Држала га је канџама и почела черупати кљуном пре него што ће га
појести. Но, пре него што је стигла јести, приђе јој Торанага. Она,
осујећена, застане. Својим немилосрдним смеђим очима, оивиченим
жутим као восак, посматрала га је како силази са коња. Слушала га је
док је умилно хвалио њену вештину и храброст, а онда, зато што је
била гладна, а он хранитељ, а и зато што је био стрпљив па се није
кретао нагло, него је благо клекнуо, допустила му је да јој приђе.
Торанага јој је тихо честитао. Извукао је ловачки нож и расекао
фазанову главу како би Тецу-ко могла да поједе мозак. Док се она
частила тим мрвицама, по његовој жељи, одсекао је главу, а соколица
без потешкоћа дође на његову песницу где ју је обично хранио.
Торанага ју је све време хвалио, а кад је појела тај комад, нежно ју је
помиловао и издашно јој честитао. Поскочила је и задовољно
запискала, сретна што је опет на сигурности песнице где може јести.
Наиме, наравно, откако ју је донео из гнезда, допуштао јој је да једе
само на песници, а храну јој је увек давао лично. Почела је чистити
пеије, спремна за ново убиство.
Зато што је Тецу-ко тако добро летела, Торанага одлучи да је
нахрани и да је данас више не пушта у лов. Даде јој птичицу коју јој је
већ очерупао и распорио. Кад је појела пола оброка, навукао јој је
кукуљицу. Задовољно је наставила јести преко кукуљице. Кад је појела
и кад је поново почела чистити перје, он дигне фазана, стави га у торбу
и махне свом соколару који је чекао уз хајкаче. Зането су расправљали
о предивном плену и избројали шта имају у торби. Зец, две препелице
и фазан. Торанага отпусти соколара и хајкаче па их са свим соколима
посла назад у табор. Његови телохранитељи чекали су у заклону.
Тад је посветио пажњу Наги.
− Дакле?
Нага клекне крај његовог коња па се наклони.
− Потпуно сте у праву, господару. У погледу оног што сте рекли о
мени. Извињавам се што сам вас увредио.
− А не и зато што си ме лоше саветовао?
− Мо… молим вас да ме дате неком ко ме може учити па ми се то
више неће догодити. Никад вам не желим дати лош савет, никада.
− Добро. Сваког дана ћеш један део времена провести уз Анђин-
сана и учити оно што он зна. Он може бити један од твојих учитеља.
− Он?
 − Да. То ће ти можда утувити некакву дисциплину. А ако можеш
нешто чути кроз ту стену коју имаш међу ушима, сигурно ћеш научити
ствари које ће ти користити. Можда научиш нешто што би и мени било
корисно. − Нага је покуњено буљио у тло. − Желим да учиш све што он
зна о мускетама, топовима и о ратовању. Постаћеш мој стручњак. Да!
И желим да постанеш велики стручњак.
Нага је ћутао.
− И желим да му постанеш пријатељ.
− А како могу, господару?
− Зашто не смислиш неки начин? Зашто не мућнеш главом?
− Трудићу се. Кунем се да ћу се трудити.
− Тражим од тебе и нешто више. Наређујем ти да успеш! Уз мало
’хришћанског милосрђа’. Ваљда си довољно научио да то учиниш.
Нех?
Нага се бесно намршти.
− Немогуће је то научити, па ма колико да сам покушавао. Истина
је! Цукку-сан је говорио само о догми и о бесмислицама које би
свакога натерале на повраћање. Хришћанство је за сељаке, а не за
самураје. Не уби, не узми другу жену, и десет таквих глупости!
Послушао сам вас онда и послушаћу вас сада. Увек вас слушам! Зашто
ме једноставно не пустите да радим оно што могу, господару? Постаћу
хришћанин, ако то желите, али не могу поверовати у то… Све је то
гној и… Опростите што сам ово казао! Постаћу Анђин-санов
пријатељ. Хоћу!
− Добро. И запамти да је он вредан двадесет хиљада пута своје
тежине у сировој свили, а има више знања него што ћеш га ти стећи у
двадесет живота. − Нага се савладао и послушно климнуо у знак
одобравања. − Добро! Ти ћеш водити два батаљона, два Оми-сан, а
један ћемо држати у резерви на челу са Бунтаром.
− А остала четири, господару?
− За њих немамо довољно мускета. Била је то само варка да Јабуа
одмамимо са трага − рече Торанага добацивши сину мрвицу.
− Господару?
 − Било је то оправдање да овамо доведем још хиљаду људи. Неће ли
они сутра стићи? Са две хиљаде људи могу држати Анђиро и побећи
ако затреба. Нех?
− Али Јабу-сан ипак може… − Нага се угризе за језик, знајући да је
сигурно опет донео погрешан суд. − Зашто сам тако глуп? − горко је
запитао. − Зашто и ја не могу схватити ствари као ви? Или као Судара-
сан? Желим помоћи и бити од користи. Не желим вас непрестано
изазивати.
− Онда се учи стрпљењу, синко, и обуздај нарав! Врло брзо доћи ће
твоје време.
− Господару?
Одједном се Торанага замори од непрестане стрпљивости. Диже
поглед према небу.
− Мислим да ћу малко заспати. − Нага одмах скине седло и
покривач с коња па их простре на земљу као самурајску постељу.
Торанага му захвали. Посматрао је како Нага поставља страже. Кад се
уверио да је све исправно и да нема опасности, легао је и склопио очи.
Али, није желео да спава, него само да размишља. Знао је да је
губитак самосавладавања јако лош знак. Срећа твоја што је то видео
само Нага који ништа не схвата, помисли он. Да је то било у близини
Омија или Јабуа, они би одмах схватили да си готово полудео од брига.
А то сазнање би лако могло да их наведе на издају. Овај пут си имао
среће! Тецу-ко је све опет свела на праву меру, али да није било ње, и
други би запазили твој бес, а то би била лудост.
Диван лет! Учи од ње! Према Наги мораш поступати као према
соколу. Зар он не вришти и не лепета као најбољи соко? Нагина је
једина потешкоћа та што га пуштају на погрешну дивљач. За њега је
као створен бој, и изненадна смрт, а то ће врло скоро и добити.
Торанагу поново поче обузимати стрепња. Шта ли се догађа у
Осаки? Прерачунао сам се у погледу даимјоа, оних који ће позив
прихватити и оних који ће га одбити. Зашто још ништа нисам чуо? Има
ли издаје? Окружен сам толиким опасностима…
Шта је с Анђин-саном? И он је соко, али није још припитомљен на
песницу, као што тврде Јабу и Марико. Који је његов плен? Његов плен
је Црни брод, Родригес-анђин и онај ружни, нарогушен мали
заповедник експедиције који неће дуго ходати по овој земљи. Сви
свештеници у црној мантији и сви смрдљиви длакави попови, сви
Португалци, сви Шпанци и Турци, без обзира ко су, и муслимани, без
обзира ко су, да не заборавимо Омија, Јабуа, Бунтара и мене.
Торанага се окрене па се удобније намести и насмеши се самом
себи. Само, није Анђин-сан дугокрили сиви соко, ловна птица коју
слободно пушташ да узлети изнад тебе па да се обруши на одређену
жртву. Сличнији је краткокрилом соколу, оном кога са песнице, кога
равно из шаке шаљеш да убија све што се покреће! Рецимо, јастреб
кокошар, који хвата јаребице и зечеве што су трипут тежи од њега,
пацове, мачке, псе, вране гакуше, чворке и шљуке. Престиже их уз
фантастичне кратке налете брзине, а убија их једним јединим ударцем
чапорака. Соко који мрзи кукуљицу и не жели да је носи. Само седи на
ручном зглобу, нарогушен, опасан, самозадовољан, немилосрдан, жута
ока. Добар пријатељ, а и зле ћуди, већ према расположењу.
Да, Анђин-сан је краткокрили. На кога њега да обрушим?
На Омија? Још не!
На Јабуа? Још не!
Бунтара?
Зашто је заправо Анђин-сан понео пиштоље кад је пошао за
Бунтаром? Јасно, због Марико! Али, јесу ли јастучили? Имали су
много прилика. Мислим да јесу. ’Расипан је!’, казала је првог дана.
Добро! Нема ништа лошег у њиховом јастучењу, јер су Бунтара
сматрали мртвим, само нека то заувек остане тајна. Само, Анђин-сан је
луд што се толико излагао због туђе жене. Па зар нема увек на стотине
других, слободних или невезаних, једнако лепих, једнако малених,
крупних, префињених, крутих, високог рода, или шта већ не, без
сметње да припадају другом? Понашао се као глупи љубоморни
варварин! Сећаш ли се Родригес-анђина? Није ли у двобоју убио оног
другог варварина према њиховом обичају, само да се дочепа трговчеве
ћерке из ниског сталежа којом се касније у Нагасакију оженио? А
Таико је и против мог савета пустио да то убиство прође без освете, јер
се радило само о варвариновој смрти, а не о смрти неког од нас? Глупо
је имати два закона. Један за нас, један за њих. Требао би постојати
само један… Мора постојати само један закон!
 Не, нећу Анђин-сана устремити на Бунтара, потребан ми је тај
глупак. Но, без обзира јесу ли јастучили или нису, надам се да та
помисао никад неће Бунтару пасти на памет. У том случају морао бих
брзо убити Бунтара, јер њега ништа на свету не би спречило да убије
Анђин-сана и Марико-сан, а они су ми потребни много више него
Бунтаро. Да сада уклоним Бунтара?
Чим се Бунтаро отрезнио, Торанага је послао по њега.
− Како се усуђујеш своје послове ставити испред мојих? Колико
Марико-сан неће моћи да ми преводи?
− Неколико дана, казао је лекар, господару. Извињавам се на свој
овој невољи!
− Врло јасно сам истакао да су ми њене услуге потребне још
двадесет дана. Зар се не сећаш?
− Сећам се! Опростите.
− Ако ти се замерила, неколико удараца по гузици били би и више
него довољни. То је с времена на време потребно свим женама, али
преко те мере је грубијанство. Себично си довео у опасност обуку и
понео се као тупоглави сељак. Без ње не могу да разговарам са Анђин-
саном!
− Да, знам, господару, опростите. Ово је први пут како сам је
истукао. Она… Каткад ме доводи до лудила, толико да… да ја
обневидим.
− Зашто се онда не разведеш од ње? Или је отераш од себе? Или је
уби, или јој нареди нека пререже гркљан, кад ми више не буде
потребна!
− Не могу. Не могу, господару − одврати Бунтаро. − Она је…
пожелео сам је првог трена кад сам је видео. Кад смо се оженили, била
је испрва све што мушкарац само пожелети може. Мислио сам да сам
пресретан. Сећате се колико ју је желео сваки даимјо у краљевству!
Онда… онда сам је удаљио од себе да је заштитим после прљавог
убиства. За њено добро правио сам се да ми је мрска, а кад ми је након
много година Таико казао да је зовем назад, још ме више узбуђивала.
Заправо сам очекивао да ће бити захвална па сам је узео као мушкарац,
не осврћући се на оне ситнице које прижељкује жена, као што су песме
и цвеће. Но, она се променила. Била је верна као и увек, али ледена.
Увек је тражила смрт и молила ме да је убијем. − Бунтаро је био
избезумљен. − Не могу да је убијем, ни да допустим да се убије.
Осрамотила је мог сина, а мене довела дотле да презирем друге жене,
али никако да се ње отарасим! Ја сам… покушавао сам бити благ, али
она је увек ледена и то ме доводи до лудила. Кад сам се вратио из
Кореје па чуо да је прешла у ту бесмислену хришћанску веру, то ме
забављало, јер, зар је имало важна некаква глупа вера? Хтео сам је због
тога задиркивати, али пре него што сам схватио шта се догађа, принео
сам јој нож уз врат и клео јој се да ћу је пробуразити ако се не одрекне
те вере. Наравно да се није одрекла! Па који би самурај попустио пред
таквом претњом, нех? Само је подигла према мени оне своје очи и
рекла ми да наставим. ’Молим вас, закољите ме, господару!’, казала је.
’Ево, допустите да забацим главу! Бога молим да на смрт искрварим!’
рекла је. Нисам је пробо, господару. Узео сам је! Но, одрезао сам косу
и уши неким њеним дамама које су је наговориле да постане
хришћанка и отерао сам их из замка. А исто сам то учинио и њеној
помајци. Њој сам одсекао и нос, злоћудној старој баби! А онда је
Марико казала, зато што… зато што сам казнио њене госпе, кад
следећи пут дођем незван у њен кревет, починиће сепуку, на било који
начин, сместа… Упркос својој дужности према вама, упркос својој
дужности према фамилији, па и упркос… заповестима свог
хришћанског Бога! − Низ образе су му непрестано текле гневне сузе. −
Не могу је убити, па ма колико то желим. Не могу убити кћер Акечија
Ђинсаја, па ма колико она то заслуживала.
Торанага је пустио нека Бунтаро говори док се није исцрпео, а онда
га отпусти, наредивши му да се потпуно клони Марико, док он не
одлучи шта да уради. Свог лекара је послао к њој да је прегледа.
Извештај беше повољан. Модрице, али нема унутрашњих повреда.
А за своју сигурност, зато што је очекивао издају, а на сату је брзо
истицао песак, Торанага одлучи да појача притисак на све. Наредио је
да Марико преместе у Омијеву кућу, уз наредбу да се одмара и да се
држи куће, далеко с пута Анђин-сана. Затим је позвао Анђин-сана и
глумио раздражљивост кад се испоставило да се једва споразумевају.
Нагло га је отпустио. Обука беше појачана. Војнике су послали на
убрзане маршеве. Наги је наредио да поведе са собом Анђин-сана и да
га добро умори. Али Нага није успео исцрпити Анђин-сана.
 Зато покуша он лично. Водио је једанаест сати батаљон преко
брежуљака. Анђин-сан је издржао, не у првим редовима, али није ни
посустајао. Кад су се вратили у Анђиро, Анђин-сан рече својим готово
неразумљивим фрфљањем, а једва се држао на ногама:
− Торанага-сама, ја ходати могу. Ја вежбати мускете могу. Јако
жалим, немогуће двоје у исто време, нех?
Сад се Торанага смешкао, лежећи под тмурним небом и очекујући
кишу, загрејан игром да Блекторна научи да се припитоми на шаку, као
соко. Заиста је краткокрил. Марико је исто тако жилава, исто толико
бистра, али је блиставија, а има немилосрдност коју он никад неће
стећи. Она је сива соколица као Тецу-ко. Најбоља! Због чега ли је
соколица увек крупнија, бржа и снажнија од мужјака? И увек боља од
мужјака?
Сви су они соколови! Она, Бунтаро, Јабу, Оми, Фуђико, Очиба,
Нага, сви моји синови и кћери, жене и вазали, и сви моји непријатељи,
сви су они соколови или плен за соколе.
Нагу морам довести на висок положај изнад његовог плена па га
пустити да се суноврати. А на кога? На Омија или на Јабуа?
Оно што је Нага казао о Јабуу беше жива истина.
− Дакле, Јабу-сане, шта си одлучио? − запитао га је другог дана.
− Не идем у Осаку ако ви не идете, господару. Наредио сам
мобилизацију на целом полуострву Изуу.
− Ишидо ће те оптужити.
− Најпре ће оптужити вас, господару, а ако падне Кванто, пашће и
Изу. Свечано сам се с вама договорио. На вашој сам страни.
Касигијеви поштују своје договоре.
− Исто сам тако почашћен што те имам за савезника − слага он,
задовољан што је Јабу и овом приликом поступио баш онако како је он
предвидео. Сутрадан је Јабу окупио војску, замолио га да обави смотру,
а тад пред свим својим људима, свечано клекнуо па му се понудио за
вазала.
− Признајеш ме за свог феудалног господара? − запитао је Торанага.
− Да. И сви људи на Изуу. И господару, молим вас да примите овај
дар, у знак оданости и дужности. − Јабу му је, све клечећи, понудио
свој Мурасамин мач. − Овим мачем је убијен ваш деда!
 − Немогуће!
Јабу му исприча причу о мачу, како је након низ година дошао у
његове руке и како је тек недавно сазнао праву истину тог мача. Позвао
је Сува. Старац исприча шта је видео кад је био момчић.
− Истина је, господару − поносно ће Суво. − Нико није видео да је
Обатин отац сломио мач нити да га је бацио у море. А кунем се својом
надом да ћу се опет родити као самурај, служио сам вашег деду
господара Чикитаду. Служио сам га верно до дана кад је погинуо! Био
сам тамо, кунем се.
Торанага је преузео мач. Као да му је у руци непријатељски
затреперио. Увек се смејао причама да неки мачеви сами по себи
садрже нагон за убијањем, да је неким мачевима потребно да искоче из
корица и да пију крв, али Торанага је сад у то поверовао.
Задрхтао је сетивши се тога дана. Зашто нас мрзе Мурасамина
сечива? Једно је убило мог деду, друго је мени готово одсекло руку кад
сам имао шест година! Необјашњива згода, никога није било у
близини, али ми је била жестоко засечена десница па сам замало
искрварио. Треће сечиво одрубило је главу мом сину првенцу.
− Господару − казао је Јабу − овако окаљаном сечиву не би смели
допустити да живи, нех? Допустите да га однесем на пучину и утопим,
тако да бар овај мач више никад не запрети вама ни вашим потомцима.
− Да… да − промрмљао је, захвалан што је Јабу то предложио. − То
сада учини! − И тек кад је мач потонуо у велику дубину, док су његови
људи то посматрали, срце му је поново почело нормално куцати.
Захвалио је Јабуу, наредио нека се порези устале на шездесет делова за
сељаке, а на четрдесет за њихове господаре, па му као феуд дао Изу.
Тако је све било као пре, само што је сада сва власт на Изуу припадала
Торанаги, ако би хтео да је узме.
Торанага се окрене да му умине бол у десници и смести се удобније,
уживајући у близини земље, упијајући из ње снагу, као и увек.
То сечиво је нестало и никад се неће вратити. Добро, али сети се
пророчанства старог Кинеза, помисли он, да ћеш од мача погинути.
Али, од чијег мача? И хоће ли то бити од моје или од туђе руке?
Кад будем знао, знаћу, рече сам себи без страха.
 Сада спавај, карма је карма. У зену, медитацији, буди ти! У спокоју
се сети да је бит, Тао, у теби, да између тебе и њега не стоји никакав
свештеник, ни култ, ни догма, ни књига, ни реч, ни учење, ни учитељ.
Знај да су неважни Добро и Зло, неважни су Ја и Ти, Унутра и Ван су
неважни, као Живот и Смрт. Уђи у сферу где нема страха од смрти,
нити наде у живот после смрти, онде где си слободан од спона живота
и од потребе за спасом. Ти си, лично, Тао. Сада буди ти, стена на коју
узалуд насрћу таласи живота…
Торанагу тргне из медитације слаб повик и он скочи на ноге. Нага је
узбуђено показивао према западу. Све очи следиле су његов прст.
Голуб-писмоноша летео је право од запада према Анђиру. Одлепрша
на удаљено стабло, на трен се одмори, а кад поче падати киша, опет
прхне у висине.
Далеко на западу, иза голубове путање, налазила се Осака.

37
Голубар у голубарнику држао је голуба нежно, али чврсто, док је
Торанага скидао мокру одећу. Натраг је галопирао кроз пљусак. Нага и
остали самураји нервозно су се гурали на уском прагу, не осврћући се
на кишу која је и даље падала као из кабла и бубњала по цреповима на
крову.
Торанага пажљиво обриса руке. Голубар му пружи голуба. На сваку
ногу беше му причвршћен сићушан ваљак од кованог сребра, а иначе је
само један био уобичајен. Торанага је морао да се јако савлада како му
прсти не би задрхтали. Одвезао је ваљке па их принео прозорском
светлу да прегледа сићушне печате. Препознао је Кирин тајни знак.
Нага и остали напето су га посматрали. Његово лице није ништа
одавало.
Торанага није одмах поломио печате иако је то силно желео.
Стрпљиво је чекао док му нису донели сув кимоно. Слуга му је
придржавао велики кишобран од навоштеног папира. Отишао је у
своје одаје у табору. Чекали су га супа и чај. Сркутао их је и слушао
кишу. Кад се осетио смиреним, разместио је страже и ушао у
унутрашњу просторију. Нашавши се сам у соби, он сломи печате.
Папир на четири свитка беше врло танак, знакови сићушни, а порука
дуга и шифрована. Дешифровање је било споро. Кад је завршио,
прочита поруку, а онда још двапут. Тад се препусти мислима.
Спустила се ноћ. Престала је киша. О Будо, дај да летина буде
добра!, молио се. У ово годишње доба пиринчана поља су била под
водом, а у читавој земљи су светлозелене пиринчане саднице садили у
окупана, готово текућа поља. До четири-пет месеци биће жетва,
зависно од временских прилика. А у целој земљи и богати и
сиромашни, ета и цар, слуге и самураји, сви су они молили да у то
доба буде довољна количина кише, сунца и влаге. А сваки мушкарац,
жена и дете бројали су дане до жетве.
Ове године биће нам потребна богата летина, помисли Торанага.
− Нага! Нага-сане! − Дотрча његов син.
− Да, оче?
− У први сат након зоре доведи на висораван Јабу-сана и његове
главне саветнике. А и Бунтара и тројицу наших врховних капетана. И
Марико-сан. Све их у зору доведи на висораван! Марико-сан може нам
сервирати ’ча’. Да! А желим да Анђин-сан чека у табору. Страже нека
нас опколе на удаљености од две стотине корака.
− Да, оче. − Нага се окрену да послуша. Није се могао суздржати
него изблебеће: − Је ли рат? Је ли?
Торанаги је био потребан гласник оптимизма по целом логору па
није укорио сина због недисциплинованог безобразлука.
− Да − рекао је. − Да… али под мојим условима.
Нага заклопи шођи и изјури. Торанага је знао: иако ће сада Нагино
лице и држање бити сталожени, ништа не може прикрити узбуђење у
његовом ходу нити пламен у његовим очима. Тако ће гласине и
противгласине пролетети по Анђиру, а брзо ће се проширити по целом
полуострву Изуу, па и даље, уколико ватру буде добро подстицао.
− Коцка је бачена − гласно ће он цвећу што је спокојно почивало у
таконами, а сенке титрале на пријатном светлу свећа.
Кири му је писала:
’Господару, молим Буду да си добро и здраво. Ово нам је последњи
голуб-писмоноша, па зато молим Буду да га доведе к теби! Ноћас су
издајице побиле све остале наше голубове јер су потпалили
голубарник, а ова птица поштеђена је само зато што је била болесна,
па сам је ја неговала.
’Јуче ујутру изненада је поднео оставку господар Сугијама, као што
је било планирано, но пре него што је побегао, у предграђу Осаке је
упао у заседу Ишидових ронина. На несрећу са њим су ухваћени и
неки припадници његове породице, чула сам да га је издао један његов
човек. Шушка се да му је Ишидо понудио погодбу: ако господар
Сугијама одложи оставку после седнице Регентског већа (сутра), како
би могли да вас законски оптуже, Ишидо заузврат јамчи Сугијами да ће
Веће службено предати Сугијами читав Кванто, а у знак добре вере,
Ишидо ће одмах пустити и њега и његову породицу. Сугијама није
хтео да те изда. Ишидо је сместа позвао ете да га разувере. Мучили су
њега и децу, па његову наложницу, и то пред њим, али те ипак није
напустио. Сви су умрли тешком смрћу. Он, задњи, мучком смрћу.
’Наравно, није било сведока за његову издају и све је ово рекла-
казала, али ја у то верујем. Јасно, Ишидо је порекао да ишта зна о
убиствима као и то да је у томе учествовао, и зарекао се да ће уловити
’убице’. Испрва је Ишидо тврдио да Сугијама заправо и није поднео
оставку, па сматра да се Веће ипак може састати. Преписе Сугијамине
оставке послала сам осталим регентима, Кијами, Иту и Оношију,
четврти препис отворено сам послала Ишиду, а још четири примерка
растурила сам међу даимјоима. (Јако си био мудар, Тора-чане, кад си
знао да ће бити потребно још неколико преписа.) Дакле, од јучерашњег
дана, тачно као што си и планирао са Сугијамом, Веће законски више
не постоји. У том сте потпуно успели.
’Добра вест: господар Могами отпутовао је из града с целом
породицом и самурајима. Сад ти је отворени савезник, дакле, твоје
најсеверније крило је сигурно. И господари Маеда, Кукушима, Асано,
Икеда и Окудиара ноћас су се искрали из Осаке на сигурно… А и
хришћански господар Ода!
’Лоша вест: породице Маеда, Икеда, Ода и још десетак значајних
даимјоа, нису побегли па су сад овде таоци, што вреди и за педесет-
шездесет неугледнијих, а неопредељених господара.
’Лоша вест: твој полубрат Затаки, господар Шинана, јуче се јавно
изјаснио за наследника Јаемона, а против тебе! Оптужио је тебе и
Сугијаму да сте се уротили да свргнете Регентско веће стварајући хаос.
Тако је сада твоја североисточна граница угрожена. Затаки и његових
педесет хиљада фанатика биће против тебе.
’Лоша вест: готово сваки даимјо прихватио је царев ’позив’.
’Лоша вест: многи твоји пријатељи и савезници овде се пене што их
претходно ниси упутио у своју стратегију па да себи припреме
повлачење. Међу њима и твој стари пријатељ, велики господар Симазу.
Поподне сам чула да је отворено захтевао да цар мора наредити свим
господарима да сад клекну пред малим Јаемоном.
’Лоша вест: госпа Очиба блиставо преде своју паучину.
Неопредељенима обећава феуде, наслове и положаје на двору. Тора-
чане, велика је штета што она није на нашој страни, јер је достојан
непријатељ. Само госпа Јодоко заговара молитву и мир али, њу нико и
не слуша, а госпа Очиба жели убрзати рат сада кад сматра да си слаб и
усамљен… Јако жалим, господару, али усамљен си и − мислим −
издан…
’Најгоре од свега је то што су сада хришћански регенти Кијама и
Оноши очигледно заједно и жестоко против тебе. Јутрос су издали
заједнички проглас у којем жале што је Сугијама ’одступио’, тврдећи
да је његов поступак довео краљевство у збрку и да ’сви морамо бити
снажни ради царства. Регенти имају врховну одговорност. Морамо
бити спремни да затремо заједнички свакога господара или групу
великаша који зажеле свргнути Таикову вољу или законито
наследство!’ (Значи ли то да кане заседати као Веће од четири
регента?) Један од наших хришћанских шпијуна код ових црних
мантија дошапнуо нам је да је свештеник Цукку-сан отпутовао потајно
из Осаке пре пет дана, али не знамо је ли пошао у Едо или у Нагасаки
где очекују Црни брод. Јеси ли знао да ће ове године стићи веома рано?
Можда за двадесет-тридесет дана?
’Господару, увек сам се клонила преурањених закључака,
заснованих на гласинама, шушкањима, уходама или на женској
интуицији (ту сам као што видиш, Тора-чане, нешто од тебе научила)
али времена је мало, а можда више нећу моћи с тобом разменити
мисли. Као прво, овде је у клопку пало исувише породица. Ишидо их
неће никада пустити (као што ни нас никад неће пустити). Ти су таоци
теби голема опасност. Ретки господари имају Сугијамин осећај за
дужност и његову снагу. Мислим да ће сада многи, истина, преко воље,
прећи Ишиду због тих таоца. Даље, сматрам да ће те издати Маеда, а
вероватно и Асано. Рачунам, од свих две стотине шездесет и четири
даимјоа у нашој земљи, засигурно ће те следити само двадесет и
четири, а можда још педесет. То ни издалека није довољно! Кијама и
Оноши повући ће све, или већину, хришћанских даимјоа, а верујем да
ти се сада они неће придружити. Господар Мори, најбогатији и
најмоћнији од свих, лично те мрзи, као и увек, а у своју мрежу ће
ставити и Асана, Кобајакаву и можда Оду. Будући да је против тебе и
твој полубрат, господар Затаки, твој положај је јако тежак. Саветујем
ти да сместа прогласиш ’Гримизно небо’ и да појуриш у Кјото. То ти је
једина нада.
’Што се тиче госпе Сазуко и мене, добро смо и здраво. Дете се лепо
миче, и ако је његова карма да се роди, тако ће бити. Сигурне смо у
свом кутку замка, врата су чврсто забрављена, а решеткаста врата
спуштена. Наши самураји испуњени су оданошћу према теби и према
твојој ствари, а ако нам је карма да из овог живота одемо, спокојно
ћемо отићи. Својој жени јако недостајеш, јако много! Што се мене
тиче, Тора-чане, чезнем да те видим, да се с тобом смејем и да видим
твој осмех. У смрти ћу жалити само зато што више нећу моћи да радим
те ствари и да бдим над тобом. Ако постоји живот након смрти, па ако
постоји Бог, или Буда, или ками, обећавам да ћу све њих некако
приволети за тебе. А претходно ћу их можда замолити да ме за тебе
учине витком, младом и плодном, а да ми опет оставе сласт у јелу. Ах,
заиста би било дивно кад бих могла јести и јести, а опет вечно бити
млада и мршава!
’Шаљем ти свој смех. Буда нека благослови тебе и твоје.’
Торанага им прочита поруку, осим присног одломка о Кири и госпи
Сазуко. Кад је прочитао, с неверицом погледају њега и један другог, не
само због оног што је писало у поруци, него и зато што их он тако
отворено упућује у своје тајне.
Седели су на простиркама полукружно размештеним око њега,
усред висоравни, без стража, сигурни од прислушкивача. Бунтаро,
Јабу, Игураши, Оми, Нага, капетани и Марико. Страже су стајале две
стотине корака од њих.
− Тражим савет − рече Торанага. − Моји су саветници у Еду. Ово је
хитна ствар па желим да сви ви заузмете њихово место. Шта ће се
догодити и шта да урадим, Јабу-сане?
Јабу је био смушен. Сваки путељак водио је у пропаст.
− Као прво, господару, шта тачно значи ’Гримизно небо’?
− То је шифра мог коначног борбеног плана, једног јединог
силовитог јуриша на Кјото са свим мојим јединицама, ослањајући се
на покретљивост и на изненађење, да главни град освојим од подлих
снага које га сада окружују, да цара отргнем из шапа гадова који су га,
на челу са Ишидом, непрестано обмањивали. Кад Сина неба избавимо
из њихових канџи, замолићемо га да оповргне мандат који је дао
садашњем Већу у ком су очито издајице − или у ком издајице
превладавају − па да мени да мандат да створим ново Веће које ће
интересе краљевства и наследника стављати испред своје похлепе.
Повео бих осамдесет до сто хиљада људи, оставивши своје поседе без
заштите, своја крила нечувана, а одступницу неосигурану.
Торанага виде да забезекнуто пиље у њега. Није споменуо оне
пробране самураје које је годинама кришом убацивао у многе значајне
дворце и покрајине, а који су се истовремено морали побунити да
створе хаос неопходан за остварење његовог плана. Јабу излане:
− Па, морали бисте се борити за сваки корак пута. Икава Ђиккју
држи стотину рија на Токаиду. А остало држе Ишидове војске!
− Да, али ја намеравам да нападнем северозападно уз пут
Кошукаидо, а онда да се устремим на Кјото.
Одмах сви одмахну главом и почну да галаме, али их Јабу надјача.
− Па, господару, у поруци пише да је ваш полубрат Затаки-сан већ
прешао непријатељу! Сад вам је затворен и северни пут. Његова
покрајина пресеца пут Кошукаидо. Мораћете се тући по целом
Шинану, који је брдовит и врло непроходан, а његови људи су му
фанатично одани. У тим планинама расећи ће вас на комадиће.
− То је једини начин, тај пут је моја једина могућност! Слажем се да
на приобалном путу имамо и превише непријатеља.
Јабу баци поглед на Омија, прижељкујући да може са њим да се
посаветује. Гнушао се поруке и целе збрке у Осаки, мрско му је било
што се први мора изјаснити, а дубоко му се гадио положај вазала који
је на Омијев наговор прихватио.
 − То вам је једина прилика, Јабу-сама − мољакао је Оми. − Једини
начин да избегнете Торанагиној клопци, а оставите себи доста
простора за маневар…
Тад га је Игураши гневно прекинуо.
− Боље нападнимо Торанагу данас кад он овде има шаку људи!
Боље да га убијемо и однесемо његову главу Ишиду док је још време.
− Боље је чекати и бити стрпљив…
− А шта ће се догодити ако Торанага нареди господару Јабуу да му
преда Изу? − повикао је Игураши. − Торанаги то право припада као
сувереном господару према свом вазалу!
− Он то неће никада учинити. Сад му је наш господар потребан
више него икада. Изу му чува јужна врата. Не сме му Изу бити
непријатељ! Нашег господара мора придобити на своју…
− А ако господару Јабуу нареди да се купи?
− Побунићемо се! Убићемо Торанагу ако буде овде, или ћемо се
борити против било које војске коју он на нас пошаље. Али он то неће
учинити, зар не схватате? Као вазала Торанага мора да га штити…
Јабу их је пустио да се препиру, а онда је коначно увидео Омијеву
мудрост.
− Врло добро! Слажем се! А поклонићу му Мурасамин мач да
запечатим погодбу, Оми-сане! Веома умно! − наслађивао се он,
искрено очаран тим лукавим планом. − Да. Велеумно! Његово
Јошитомово сечиво и више него га замењује. А јасно, Торанаги сам сад
вреднији него икад пре. Оми има право, Игураши. Немам избора!
Одсада сам везан за Торанагу. Вазал!
− Док не избије рат! − опрезно ће Оми.
− Наравно! Наравно, док не избије рат! Онда смем променити
страну… учинити туце ствари. Имаш право, Оми-сане, опет!
Оми је мој најбољи саветник уопште, рече у себи. Али и опасан.
Оми је довољно паметан да − ако ја умрем − освоји Изу. Али, зар је то
важно? Сви смо ми ионако мртви.
− Потпуно сте опкољени − рекао је Торанаги. − Сами сте.
− Постоји ли друга могућност? − упита Торанага.
 − Опростите, господару! − рече Оми. − Колико је потребно за
припрему тог напада.
− Сада је спреман.
− Спреман је и Изу, господару − изјави Јабу. − Ваших сто хиљада и
мојих шеснаест хиљада, и мускетарски пук… да ли је то довољно?
− Не! ’Гримизно небо’ је очајнички план, јер све стављамо на један
једини напад!
− Морате то рескирати чим престану кише и чим будемо могли
ратовати − упорно ће Јабу. − Каквог имате избора? Ишидо ће одмах
створити ново Веће, мандат још имају. Тако да ће вас оптужити, данас,
сутра или прекосутра. Зашто чекати да вас прождеру? Чујте, можда би
мускетама могли прокрчити пут кроз брда? Нека буде ’Гримизно
небо’! Убацити све људе у један велики напад. То је закон ратника, то
је достојно самураја, Торанага-сама. Мускете, наше мускете, разнеће
Затакија са нашег пута, па зар је важно хоћете ли успети или не?
Покушај ће живети вечно!
− Да, али ми ћемо победити… хоћемо! − рече Нага. Неколицина
капетана потврдно климнуше. Лакнуло им је што је дошао рат. Оми
ништа не рече. Торанага је мотрио Бунтара.
− Дакле?
− Господару, молим вас да ме поштедите. Ја и моји људи учинићемо
што год ви одлучите. То је моја једина дужност! Моје мишљење није
вам вредно јер радимо само оно што ви одлучите.
− Иначе бих ти ово прихватио, али данас не прихватам!
− Онда рат! Право каже Јабу-сан. Идемо на Кјото! Данас, сутра, или
кад престану кише. ’Гримизно небо’! Доста ми је чекања.
− Оми-сане? − запита Торанага.
− Јабу-сама има право, господару. Ишидо ће изврнути Таикову вољу
па ће врло брзо поставити ново Веће. Ново Веће имаће царев мандат.
Ваши непријатељи ће им пљескати, а већина ваших пријатеља ће
оклевати па вас тако издати. Ново Веће одмах ће вас оптужити, а
затим…
− Затим наступа ’Гримизно небо’? − прекине га Јабу.
 − Ако нареди господар Торанага, наступиће, али сматрам да
оптужба Већа неће имати никакву правну снагу. Можете то да
занемарите!
− Зашто? − запита Торанага док сви скрену пажњу према Омију.
− Слажем се с вама, господару. Ишидо је подмукао, нех? Подједнако
је подмукао и сваки даимјо који пристане да му служи. Прави
мушкарци знају ко је Ишидо, а знају и то да је опет обмануо цара. −
Оми је опрезно газио по живом песку, знајући да би га могао
прогутати. − Мислим да је починио непоправљиву грешку што је убио
господара Сугијаму. Сматрам да ће због тих подлих убистава сада
сваки даимјо очекивати издају од Ишида, а врло ретки великаши који
су изван Ишидовог непосредног круга поклониће се наредбама
његовог ’Већа’. Сигурни сте! Засад!
− А колико ћу још бити?
− Кише ће трајати једно два месеца. Кад престану кише, Ишидо ће
против вас истовремено послати Икаву Ђиккјуа и господара Затакија,
да вас ухвати у кљешта, а главнина Ишидове војске даће им подршку
дуж пута Токаидо. А у међувремену, док кише не престану, сваки
даимјо коме се замерио неки други даимјо, само ће привидно слушати
Ишида, док он не учини први потез, а тада ће га, сматрам ја,
заборавити, па ће се сви освећивати, или по својој вољи грабити туђе
поседе. Царство ће бити раздирано као и пре Таика. Но, ви, господару,
заједно с Јабу-самом, срећом имате довољно снаге да држите пролазе у
Кванто и у Изу против првог таласа који ћете одбити. Мислим да
Ишидо неће моћи предузети други напад. Не баш снажан напад! Кад
Ишидо и остали исцрпе снаге, ви и господар Јабу можете опрезно
изаћи из наших планина па постепено преузети царство у своје руке.
− Када ће то бити?
− У време ваше деце, господару.
− Кажеш, водити одбрамбени рат? − презриво ће Јабу.
− Мислим да сте вас двојица заједно сигурни иза планина.
Причекајте, Торанага-сама! Причекајте док не прикупите нове
савезнике. Чувајте пролазе. То је изводљиво! Генерал Ишидо је
подмукао, али није тако глуп да би све своје снаге убацио у једну
једину битку. Он ће се скривати у Осаки. Зато засад не смемо
употребити наше мускете. Морамо појачати сигурност и држати је као
тајно оружје, у равнотежи, увек спремно, док ви не изађете из својих
планина, али сад мислим да их никад нећу видети на делу! − Оми беше
свестан очију које су га мотриле. Наклонио се Торанаги. − Молим вас,
опростите, што сам овако надуго и нашироко распредао, господару.
Торанага га је проучавао па пребацио поглед на сина. Запази
младићево прикривено узбуђење па је знао да је дошло време да га
устреми на жртву.
− Нага-сане?
− Оми-сан је рекао истину − одмах ће занесени Нага. − Углавном!
Али ја кажем, два месеца прикупљајте савезнике, још више усамите
Ишида, а кад престану кише, нападните без опомене… ’Гримизно
небо’!
− Не слажеш се с Оми-сановим мишљењем о продуженом рату? −
запита Торанага.
− Не, али зар то није…? − Нага умукне.
− Настави, Нага-сане! Отворено говори! − Нага је држао језик за
зубима, бео у лицу. − Наређујем ти да наставиш!
− Па, господару, пало ми је на памет да… − Опет застане, а тад у
бујици речи извали: − Зар ово није јединствена прилика да постанете
шогун? Успете ли освојити Кјото и добити мандат, зашто бисте
основали Веће? Зашто не бисте од цара захтевали да вас прогласи
шогуном? Било би то најбоље за вас и за царство. − Нага је настојао да
из гласа одагна страх, јер је говорио о издаји Јаемона, а већина
окупљених самураја, Јабу, Оми, Игураши, а нарочито Бунтаро, беху
уверене присталице наследника. − Велим да би требало да постанете
шогун! − Одбрамбено се окренуо према осталима. − Пропусти ли се
ова прилика, Оми-сане имате право у погледу дугог рата, али ја велим,
господар Торанага мора узети власт да би власт давао! Дуги рат
уништио би царство и опет га расцепкао на хиљаде делова! Ко то
жели? Господар Торанага мора постати шогун. Да царство подари
господару Јаемону, краљевство најпре мора бити чврсто! Никада се
више неће указати оваква прилика… − Речи му пресуше. Усправи се,
уплашен што је то казао, али сретан што је јавно исказао оно што је
одавно мислио.
 − Никад нисам жудео да постанем шогун − уздахне Торанага. −
Колико пута морам то говорити? Подржавам свога нећака Јаемона и
вољу Таикову! − Погледа све њих, једног по једног, а напослетку Нагу.
Младић претрне, али Торанага благо рече, привлачећи га опет на
мамац: − Оправдава те само оданост и младост. На несрећу, много
старији и мудрији људи од тебе сматрају да за тим жудим. Није истина!
Постоји само један начин да оповргнем ту бесмислицу, а то је да на
власт доведем господара Јаемона. А то намеравам и учинити!
− Да, оче. Хвала, хвала − очајнички одврати Нага. Торанага баци
поглед на Игурашија.
− Шта нам ти саветујеш?
− Ја сам обичан војник, а не саветник, али не бих саветовао
’Гримизно небо’, уколико можемо ратовати уз наше услове као што
каже Оми-сан. Пре много година борио сам се у Шинану. Тешка је то
земља, а онда је господар Затаки био уз нас. Не бих желео опет да
ратујем у Шинану, а поготову не ако би нам Затаки био непријатељ. А
ако је господар Маеда сумњив? Па, како можете планирати битку ако
вас може издати најзначајнији савезник? Господар Ишидо насрнуће на
вас са две-три стотине хиљада људи, а ипак ће сто хиљада оставити да
држе Осаку. И уз мускете немамо довољно људи за напад, али иза
брда, уз употребу мускета, могли бисте се вечно одржати, буде ли
онако као што рече Оми-сан. Можемо држати пролазе! Имате довољно
пиринча. Па зар Кванто не храни пола царства? Па, барем трећину!…
А ми бисмо вам могли слати рибе, колико год вам је потребно. Били
бисте на сигурном! Нека нас нападну господар Ишидо и вражји
Ђиккју, ако се то догодити мора, као што рече Оми-сан! Онда ће
ускоро непријатељи ждерати једни друге. А ако не, држите у
приправности ’Гримизно небо’. Човек може само једанпут у животу
умрети за свога господара.
− Има ли ико ишта да дода? − запита Торанага. Нико му не
одговори. − Марико-сан?
− Није умесно да овде говорим, господару − одвратила је. − Сигурна
сам да је речено све што је требало рећи. Но, смем ли питати у име
свих ваших овдашњих саветника, шта ви мислите да ће се збити?
Торанага је пажљиво бирао речи.
 − Мислим да ће се догодити оно што је прорекао Оми-сан, уз једну
измену. Веће неће бити немоћно! Веће ће стећи довољан утицај да
окупи непобедиву савезничку војску. Кад престану кише, послаће је на
Кванто заобилазећи Изу. Најпре ће прогутати Кванто па тек онда Изу.
Тек после моје смрти даимјои ће се узајамно побити.
− А зашто, господару? − осмели се Оми.
− Зато што имам превише непријатеља, а Кванто је мој! Зато што
ратујем преко четрдесет година, а још нисам поражен ни у једном боју.
Сви они се боје мене! Знам да ће се најпре лешинари ујединити да ме
униште. Касније ће уништавати један другога, али најпре ће се
удружити да мене униште ако узмогну. Свима вама мора бити јасно да
сам ја једина стварна претња Јаемону, иако ја нисам никаква претња. А
то и јесте иронија! Сви су уверени да желим постати шогун, а ја то не
желим. То је још један сасвим непотребан рат.
− Шта ћете онда предузети, господару? − прекине тајац Нага.
− А?
− Шта ћете предузети?
− Очигледно, ’Гримизно небо’ − одговори Торанага.
− Па рекосте да ће нас они прождерати!
− И би, кад бих ја њима дао времена, али нећу да им дам времена.
Одмах ћемо у рат!
− А кише? Шта је са кишама?
− Мокри ћемо стићи у Кјото. Врући, смрдљиви и мокри.
Изненађење, покретљивост, одважност и временски тачно планирање
побеђује у ратовима, нех? Право је имао Јабу-сан! Мускетама ћемо
прокрчити пут кроз планине!
Сат времена разматрали су планове и расправљали о начину вођења
масовног рата у доба киша. Нечувена стратегија! Тад их Торанага све
отпусти осим Марико, рекавши Наги нека пошаље к њему Анђин-сана.
Гледао је како се удаљују. Сви су били искрено одушевљени кад је
саопштена одлука, а нарочито Нага и Бунтаро.
Само је Оми био уздржан, замишљен и неуверен. Торанага је
Игурашија одбацио, јер је оправдано знао да ће војник чинити оно што
му нареди Јабу, а Јабуа је отпустио као пиона, истина издајничког, али
свеједно пиона. Вредан је само Оми, помислио је. Питам се да ли је
већ открио шта ћу ја заправо предузети?
− Марико-сан, тактички испитај колико би стајао куртизанин
уговор.
Трепнула је.
− Кику-сан, господару?
− Да.
− Сада, господару? Сместа?
− Ове ноћи било би изврсно! − Благо ју је погледао. − Њен уговор
није потребан баш мени. Можда једном од мојих саветника!
− Претпостављам да ће цена зависити од особе купца, господару.
− И ја мислим, али утаначи цену. Наравно, девојка има право одбити
ако жели, кад јој именују самураја, али реци њеној Мама-сан да
очекујем да девојка неће бити тако неотесана па да нема поверења у
мој избор. Исто тако реци власници да је Кику госпа првога реда у
Мишими, а не у Еду, Осаки или Кјоту! − доброћудно дода Торанага. −
Дакле, очекујем да платим цену као у Мишими, а не цене као у Еду,
Осаки или Кјоту.
− Да, господару, наравно!
Торанага тргне рамена да ублажи бол и премести мачеве.
− Да вас ја масирам, господару? Или да позовемо Сува?
− Не, хвала, касније ће навратити Суво. − Торанага устане. Са
великим се задовољством олакша па опет седе. Имао је кратак кимоно
од лагане свиле, с плавим шарама и једноставне сламнате сандале.
Лепеза му је била плаве боје, украшена његовим грбом.
Сунце беше ниско. Гомилали су се тешки, кишни облаци.
− Дивно је живети − сретно ће он. − Готово чујем како киша чека да
се роди.
− Да − рекла је.
Торанага на трен промисли па изрецитова:
Небо,
Сунцем опржено
Лије
 Сузе плодне.
Марико послушно упосли мозак да се с њим игра песама, тако
омиљене игре код већине самураја, да спонтано изврће речи песме коју
је он смислио, усвоји их, па из његове песме створи нову песму. За
трен је одговорила:
Ал шума,
Ветром рањена
Лије
Лишће увело.
− Добро речено! Да, врло добро речено! − Торанага је задовољно
погледа, уживајући у оном што је видео. На себи је имала светлозелени
кимоно са бамбусовим шарама и зелени оби. Носила је наранџасти
сунцобран. Прекрасан сјај у модро-црној коси, скупљеној високо под
шеширом широког обода. Са чежњом се присећао како су је сви они,
па и сам диктатор Города, желели кад јој је било тринаест година…
њен отац Акечи Ђинсај управо је тада њу, своју најстарију ћерку,
представио на Городином двору. И како је Накамура, будући Таико,
молио диктатора нека му је даде, па како се Города насмејао и пред
свима га назвао ’својим похотљивим мајмунчићем-генералчићем’ па
му казао: ’Сељачино, раздири непријатеља у боју, а немој раздирати
великашке рупе!’ Акечи Ђинсај отворено је исмејавао Накамуру, свог
супарника за Городину наклоност. Накамури је то био главни разлог да
га касније са ужитком смлави. А Накамура је зато уживао и што се
Бунтаро годинама врпољио око ње, Бунтаро који је девојку добио да би
се запечатио савез између Городе и Хиро-мацуа. Питам се, враголасто
је размишљао Торанага док ју је сада мотрио, питам се, да је Бунтаро
мртав, да ли би она пристала да постане једна од мојих наложница?
Торанага је увек волео искусне жене, удовице или распуштенице, али
никада прелепе ни препаметне, нити премладе, нити предоброг рода,
тако да никада с њима није било потешкоћа, а увек су му биле
захвалне.
Засмејуљи се самом себи. Никада је то не бих питао, јер она је све
оно што ја не желим у наложници. Само су јој године прикладне.
− Господару? − запитала је.
 − Размишљао сам о твојој песми, Марико-сан! − рече он још блаже
те надовеже:
Зашто тако зимовито?
Па лето
Мора још доћи!
И јесен славна.
Она му одговори:
Да смем речи користити
Као отпало лишће,
Какву би ломачу
Створиле песме моје!
Насмејао се и наклонио уз искрену понизност.
− Признајем ти победу, Марико-сан. Каква ће бити награда? Лепеза?
Или врпца за косу?
− Хвала, господару − одвратила је. − Да, шта год ви желите.
− Десет хиљада кокуа годишње твоме сину!
− Ох, господару, не заслужујемо ми толику милост!
− Победила си! Победа и дужност морају се наградити. Колико је
сада Саруђију година?
− Петнаест… готово петнаест.
− Ах, да… Недавно је верен за једну унуку господара Кијаме, је ли?
− Да, господару. Беше то лане у једанаестом месецу! Месецу белог
мраза. Он је сада у Осаки код господара Кијаме.
− Добро. Десет хиљада кокуа, почевши одмах. Наредбу ћу послати
сутрашњом поштом. А сад доста песама! Молим те, реци своје
мишљење!
− Моје је мишљење, господару, да смо у вашим рукама сви на
сигурном, као што је земља сигурна у вашим рукама.
− Желим да будеш озбиљна!
− Ох, па ја и јесам озбиљна, господару. Хвала вам на милости
указаној моме сину. Тиме је све употпуњено! Сматрам да ће бити у
реду све што ви учините. Тако ми Бого… Да, тако ми Богородице,
кунем се да у то верујем!
− Добро. Али ипак желим твоје мишљење. Одговорила је сместа,
безбрижно, као равноправна.
− Као прво, морали бисте потајно опет придобити господара
Затакија. Претпостављам да ви или већ знате како ћете то обавити,
или, што је још вероватније, имате тајан споразум са полубратом, па
сте га навели на ту тајновиту ’издају’, првенствено зато да Ишида
уљуљкате у лажни спокој. Затим, никада ви не бисте први напали.
Никада то још нисте чинили! Увек сте заступали стрпљење, а нападате
једино кад сте сигурни у победу. Зато је јавна наредба: ’Гримизно небо,
сместа!’ само још једна варка. Даље, што се временског распореда
тиче, сматрам да можете учинити оно што намеравате учинити и
правити се да наређујете ’Гримизно небо’, али га нећете остварити. То
ће Ишида довести у забуну, јер ће, очито, уходе и овде и у Еду
дојавити ваш план па ће он морати раштркати своје снаге као јато
јаребица у невремену, како би се спремио за претњу која се неће никад
остварити. А за то време, два следећа месеца ћете провести
окупљајући савезнике, да подривате Ишидове савезе и да раскидате
његову коалицију, што свакако морате учинити. И наравно, морате
намамити Ишида изван замка Осаке. Иначе ће, господару, он победити,
или ћете ви, у најмању руку… изгубити шогунат. Ви ћете…
− У том смислу већ сам јасно исказао свој став! − одбруси Торанага
који више није уживао. − А ти си се заборавила!
− Данас морам говорити тајне, господару − одврати Марико
безбрижно и сретно. − Због таоца! Они су вам нож у срцу.
− Шта је с њима?
− Молим вас, будите са мном стрпљиви, господару. Можда никад
више нећу моћи с вама говорити ’отвореним енглеским присним
начином’, како то зове Анђин-сан. Никада нећете бити сами овако како
смо сада сами. Молим вас, опростите ми на непристојности. − Марико
се охрабри и, зачудо, настави говорити као са себи равном. − Чврсто
сам уверена да је Нага-сан имао право. Морате постати шогун. Иначе
бисте изневерили своју дужност према царству и према Миновари!
− Како се усуђујеш рећи нешто тако?
 Марико оста мртва-хладна. Нимало је није дирао његов нескривени
гнев.
− Саветујем вам да за жену узмете госпу Очибу. Још осам година
док Јаемон пред законом не буде довољно одрастао да наследи. То је
вечност! Ко зна шта се може догодити за осам месеци, а камоли за
осам година?
− Цела твоја породица може бити уништена у осам дана!
− Да, господару, али нема то никакве везе с вама, ни са вашом
дужношћу, нити са царством. Има право Нага-сан. Морате власт
одузети да је можете давати!
− Без даха дода глумећи озбиљност: − А да ли сад ваша верна
савезница може починити сепуку? Или да то касније обавим? − И
правила се као да ће се онесвестити.
Торанага се заблене на ту њену невероватну дрскост, а онда се
затресе од смеха и лупи песницом по земљи. Кад је успео проговорити,
истиснуо је, гушећи се:
− Никада те нећу схватити, Марико-сан.
− Ах, па ви ме схватате, господару! − казала је, бришући с чела зној.
− Љубазни сте што својој приврженој вазалки допуштате да вас
засмејава, што слушате њене захтеве, и говорите оно што се мора
казати и што се морало казати. Молим вас, опростите ми на дрскости!
− А зашто бих, а? Зашто? − Торанага се смешкао. Сад је био добре
воље.
− Због таоца, господару − једноставно ће она.
− Ах, они! − И он се уозбиљи.
− Да. Морала бих у Осаку!
− Да − рече он. − Знам!

38
Блекторн је ојађено газио низбрдо према двема особама што су
седеле на футонима усред круга стражара. Пратио га је Нага. Иза
стражара су се први планински обронци уздизали према облачном
небу. Дан беше спаран. Болела га је глава од туге током последњих
неколико дана и од бриге за Марико. И зато што је толико дуго морао
говорити само јапански. Сад ју је препознао. Одмах одлете део
његовог јада.
Много је пута ишао у Омијеву кућу да види Марико или да се за њу
распита. Самураји су га увек одбијали, уљудно али одлучно. Оми му је
као томодаши (пријатељ) казао да јој је добро. Без бриге, Анђин-сане!
Разумете ли? Да, казао је, а схватао је само то да је не може видети.
Тад је Торанага послао по њега. Блекторн му је желео много тога
казати, али због несташице речи успео је само да га наљути. Фуђико је
више пута обилазила Марико. Кад би се вратила, увек би говорила да
је Марико добро, додавши неизбежно: Синпај суруна, Анђин-сан.
Вакаримасу? (Без бриге! Разумете ли?)
А Бунтаро се правио као да се ништа није догодило. Кад би се по
дану сретали, пристојно би се поздрављали. Осим што би се каткад
служио купатилом, Бунтаро беше као сваки самурај у Анђиру, ни
љубазан ни нељубазан.
Убрзана обука прогонила је Блекторна од зоре до сумрака. Морао је
сузбијати потиштеност док је покушавао да подучава војнике и док се
трудио да учи језик. До мрака би увек био изморен, усијан, знојав,
покисао. И сам. Никада се није осећао овако усамљен, никад још није
био оволико свестан да не припада овом страном свету.
А пре три дана поче страва. Био је јако дуг, влажан дан. У залазак
сунца исцрпљен је дојахао кући и сместа је осетио да се у кући
догодила нека невоља. Фуђико га је узнемирено поздравила.
− Нан десу ка?
Одговорила је тихо, подуго, спуштених очију.
− Вакаримасен. (Не разумем.) Нан десу ка? − поново је упитао,
нестрпљиво, раздражљив од умора.
Тад му је показала врт и стрехе, али му се учинило да је кров
довољно чврст. Уз додатне речи и знакове сине му да она показује
место на које он беше обесио фазана.
− Ох, на њега сам заборавио! Ваташи − Али, никако да се сети како
се то каже, па је само уморно слегао раменима.
− Вакаримасу. Нан десу киђи ка? (Разумем. Шта је са фазаном?)
Са врата и са прозора буљила је у њега послуга, очигледно
скамењена.
 Опет је Фуђико говорила. Напрезао се, али њене речи нису му
ништа значиле.
− Вакаримасен, Фуђико-сан. (Не разумем, Фуђико-сан.) Дубоко је
уздахнула па опонашала како неко пажљиво скида, односи и закопава
фазана.
− Ахххх! Вакаримасу, Фуђико-сан. Вакаримасу! Зар се усмрдео? −
Будући да јапанску реч није знао, зачепио је нос и дочарао смрад.
− Хај, хај, Анђин-сан. Дозо гомен насај, гомен насај.
− Опонашала је зујање мува и рукама оцртала зујави облак.
− Ах, со десу! Вакаримасу. − Раније би се извинио, а да је знао речи,
казао би: ’Јако ми је жао због сметње.’ Уместо тога само је слегао
раменима да му попусти бол у леђима и промрмљао: − Шигата га нај!
− желећи само да утоне у занос купања и масаже, те једине радости
која му је омогућавала живот.
− До ђавола и то! − викне на енглеском окрећући се. − Да сам овде
био по дану, приметио бих. До ђавола и то!
− Дозо, Анђин-сан?
− Шигата га нај − поновио је гласније.
− Ах, со десу, аригато гозиемашита.
− Таре тору десу ка? (Ко га је однео?)
− Уеки-ја.
− Ох, тај стари гад! − Вртлар Уеки-ја, благи безуби старац који је с
љубављу узгајао биљке и улепшавао му врт. − Јој, Мотте куру Уеки-ја.
(Добро, доведите Уеки-ја.)
Фуђико одмахне главом. Лице јој постаде бело као креда.
− Уеки-ја шинда десу, шинда десу! − шапнула је.
− Уеки-ја га шиндато? Донојони? Дошите? Дошите шинданода?
(Уеки-ја умро? Како? Зашто? Како је умро?)
Уперила је прст према месту где је висио фазан и изговорила низ
тихих неразумљивих речи. Тад прикаже један засек мачем.
− Исухристе! Усмртила си старца због смрдљивог проклетог
фазана?
 Послуга одмах појури у врт и паде на колена. Главе зарију у
прашину и заледе се. И куварева деца.
− Каква су ово упишана посла? − Блекторн је замало подивљао.
Фуђико је стоички чекала да се сви окупе, а тад и она клекне те му се
наклони као самурајка, а не као сељанка.
− Гомен насај, дозо гомен на…
− Убила куга твој ’гомен насај’! Каква права имаш да то учиниш?
Еххххх? − И почне је сочно клети. − Зашто ме, за име Христа, ниси
претходно питала? А?
Настојао је да се обузда. Знао је да цела послуга зна да би он
законски смео и Фуђику и све њих мачем сасећи овде у врту зато што
су му задали такво незадовољство, или без икаквог разлога, и да се ни
сам Торанага не сме уплитати у његово вођење домаћинства.
Виде да једно дете дрхти од ужаса и страха.
− Исусе Христе на небу, дај ми снаге… − придржао се за један стуб
да не би пао. − Нисте ви криви − прозбори не схватајући да не говори
јапански. − Она је крива! Ти! Ти, убилачка кучко!
Фуђико полагано диже поглед. Виде оптужујући прст и мржњу на
његовом лицу. Прошапутала је наредбу својој слушкињи Нигацу која
одмахне главом и поче је молити.
− Има!
Слушкиња одлети. Врати се с убојитим мачем, а сузе су јој текле
низ лице. Фуђико узе мач те га обема рукама пружи Блекторну.
Проговорила је. Иако није знао све речи, схватио је да она каже:
− Крива сам! Молим вас, одузмите ми живот јер сам вас наљутила.
− ИЈЕ! − зграбио је мач те га одбацио. − Мислиш да ће то Уеки-ја
вратити у живот? − Тад одједном схвати шта је учинио и шта и сад
чини. − О, Исусе, Боже…
Оставио их је. Сав очајан оде на стену поред села близу светилишта,
уз древни чемпрес и заплаче.
Плакао је зато што је добри човек непотребно умро и због тога што
је сада знао да га је он убио.
− Господе Боже, опрости ми! Ја сам крив, а не Фуђико. Ја сам га
убио. Наредио сам да нико осим мене не сме дирнути фазана. Питао
сам је да ли сви разумеју и рекла ми је да разумеју. Наредио сам то уз
лажну озбиљност, али сад то није важно. Издао сам наредбе знајући
њихов закон и познавајући њихове обичаје. Старац је прекршио моју
глупу наредбу, па шта је друго преостало Фуђико-сан? Ја сам крив!
С временом је потрошио сузе. Кад беше мркла ноћ, вратио се кући.
Фуђико га је чекала, као и увек, али сама. У крилу је држала мач.
Пружила му га је.
− Дозо… дозо, Анђин-сан!
− Ије − одговорио је, прихвативши мач како доликује. − Ије,
Фуђико-сан. Шигата га нај, нех? Карма, нех? − У знак извињења
дотакао ју је руком. Знао је да је она морала сносити најтеже
последице његове глупавости. Лила је сузе.
− Аригато, аригато го… гозиемашита, Анђин-сан − сломљено ће
она. − Гомен насај…
Његово срце самилосно поскочи према њеном.
Да, помисли Блекторн дубоко ожалошћен. Да, тако је, али то не
оправдава тебе, нити њу ослобађа понижења… Нити ће вратити у
живот Уеки-ја! Ти си био крив. Морао си бити разумнији…
− Анђин-сане! − јави се Нага.
− Да? Да, Нага-сане? − Тргне се из кајања и спусти поглед на
младића који је крај њега ходао. − Опрости, што си казао?
− Рекох: надам се да ћу вам постати пријатељ.
− Ах, хвала.
− Да, а можда бисте ми… − Бујица речи које Блекторн није разумео.
− Молим?
− Учити, нех? Разумете, учити? Учити о свету?
− Ах, да, јако жалим. Учити што, молим?
− О страним земљама, спољном свету. Свету, нех?
− Аха, сад разумео! Да, ја покушам. − Примакли су се стражама.
− Сутра почнимо, Анђин-сане! Пријатељи, нех?
− Да, Нага-сане. Покушам!
− Добро. − Нага климне главом. Био је јако задовољан.
 Кад су се попели до самураја, Нага им нареди да се склоне с пута, а
Блекторну даде знак да сам продужи напред. Послушао је, осећајући
се веома усамљеним у обручу самураја.
***
− Охајо, Торанага-сама. Охајо, Марико-сан − рече придруживши им
се.
− Охајо, Анђин-сан. Дозо сувару. (Добар дан, Анђин-сане. Молим
вас, седите.)
− Охајо, Анђин-сан. − Насмеши му се Марико. − Икага десу ка?
− Јој, домо. − Блекторн је погледа, пресретан што је види. − Твоја
присутност испуњава ме радошћу, великом радошћу − рекао је на
латинском.
− И мене твоја… Баш лепо што те видим! Но, на теби је сенка туге.
Зашто?
− Нан ђа? − запита Торанага. Превела му је што су говорили.
Торанага прогунђа па поче да говори.
− Каже мој господар да изгледате забринуто, Анђин-сане. И ја
морам са тим да се сложим. Пита шта вас мучи!
− Ништа. Домо, Торанага-сама. Нане мо. (Није ништа.)
− Нан ђа? − директно му се обрати Торанага. − Нан ђа? Блекторн
послушно одмах одговори.
− Уеки-ја − беспомоћно ће он. − Хај, Уеки-ја.
− Ах, со десу! − Торанага је дуго говорио Марико.
− Мој господар каже да не морате туговати због старога вртлара.
Моли ме да вам саопштим да је све протекло врло службено. Стари
вртлар је потпуно разумео шта ради.
− Не разумем.
− Да, вама ће то сигурно бити јако тешко, али знате, Анђин-сане,
фазан је трулио на сунцу и грозно су се ројиле муве. Опасно је било за
ваше здравље, за здравље ваше наложнице и свих укућана. Такође су,
јако жалим, чули врло уздржане, опрезне притужбе од главног слуге
Оми-сана, и од осталих. Један од наших значајнијих прописа гласи:
’Појединац никада не сме нарушавати склад целине, ’ва’!’ Сећате ли
се? Зато је требало нешто предузети. Знате, нама је одвратна трулеж и
смрад труљења. Нама је то најгори смрад на свету, јако жалим.
Покушавала сам вам то рећи… Па, то је једна од ствари које нас
малчице наљуте. Ваш главни слуга…
− Зашто није неко одмах дошао к мени? Зашто ми неко није
отворено рекао? − упита Блекторн. − Фазан ми није ништа значио.
− Шта да вам кажу? Издали сте наредбе. Ви сте глава куће. Нису
познавали ваше обичаје и нису знали шта да ураде осим да према
нашем обичају разреше недоумицу. − За трен је Торанаги превела оно
што је питао Блекторн, па му се опет обратила: − Да ли вас ово
растужује? Желите ли да наставим?
− Да, молим вас, Марико-сан.
− Сигурно?
− Да.
− Дакле, ваш главни слуга, кувар Мали зуб, сазвао је целу послугу,
Анђин-сане. Сеоског главара Муру замолио је да службено присуствује
састанку. Одлучише да не смеју овластити сеоског ету да однесе
фазана, јер је то једино кућни проблем. Морао га је узети и закопати
један слуга, иако сте изричито забранили да фазана дирају. Ваша
наложница је очигледно била дужна да пази да се испуне ваше
наредбе. Стари вртлар је замолио да му допусте да однесе фазана. У
задње време живео је и спавао у боловима, због желуца. Јако га је
замарало клечање, плевљење и сађење, па тај посао није више могао
обављати онако како би највише волео. Понудио се и трећи куварев
помоћник, рекавши да је јако млад и глуп па је уверен да у поређењу са
тако озбиљним проблемом његов живот ништа не вреди. Напослетку
част уделише Уеки-ја, старом вртлару. Беше то истински велика част,
Анђин-сане. Сви су му се веома свечано наклонили, и он њима, па је
сав сретан однео фазана па га на опште олакшање закопао. Вративши
се, пошао је равно Фуђико-сан и испричао јој шта је учинио, да је
прекршио ваш закон, нех? Захвалила му је што је отклонио проблем па
му је рекла да причека. Дошла је до мене по савет па ме запитала шта
да ради. Ствар је обављена службено па је и то требало службено
обавити. Рекох јој да не знам шта да се ради. Питала сам Бунтаро-сана,
али није ни он знао. Због вас је било јако замршено. Зато се он обратио
господару Торанаги. Господар Торанага лично се договорио с вашом
наложницом. − Марико се окрене Торанаги па му рече докле је дошла
у излагању, јер је он то од ње затражио.
Торанага је убрзано говорио. Блекторн их је посматрао. Њу, тако
сићушну, дивну и пажљиву, а њега здепаста, као од стене одваљена,
чврсто опасана око големог трбуха. Торанага није говорио рукама као
толики људи, углавном су му мировале. Левом би се руком подупро о
бутину, а другу је увек држао на балчаку мача.
− Хај, Торанага-сама. Хај. − Марико погледа Блекторна и исто онако
службено настави: − Мој господар затражио је да објасним ово! Јако
жали, али да сте Јапанац, не би било проблема Анђин-сане. Стари
вртлар једноставно би пошао на гробље да нађе олакшање, али молим
вас, опростите, ви сте странац, иако вас је господар Торанага
прогласио хатамотом, једним од својих личних вазала. Зато је требало
одлучити јесте ли законити самурај. Част ми је да вам саопштим да вас
је прогласио самурајем па имате самурајска права. Тако је све одједном
било решено и сасвим лако. Почињен је злочин, намерно су биле
прекршене ваше наредбе. Закон је јасан. Избора нема. − Сада се
уозбиљила. − Но, господару Торанаги је позната ваша осетљивост на
убијање па је, да вас поштеди бола, лично наредио једном свом
самурају да старога вртлара пошаље у ’Велику празнину’!
− А зашто мене неко није претходно питао? Тај фазан ми ништа није
значио.
− Нема фазан с тим никакве везе, Анђин-сане! − објасни она. − Ви
сте глава куће. Закон гласи: ниједан припадник вашег домаћинства не
сме прекршити вашу наредбу. Стари вртлар је намерно прекршио
закон. Срушио би се читав свет кад би људима било допуштено да
крше закон. Ваш…
Упаде јој у реч Торанага. Слушала га је и одговарала на нека
питања, а онда јој је поново дао знак да настави.
− Хај. Господар Торанага је затражио нека вас уверим да се лично
побринуо да стари вртлар добије брзу, безболну и часну смрт коју је
заслужио. У ствари, самурају је позајмио и свој мач који је јако оштар.
А ја вам морам рећи да се стари вртлар веома поносио што у данима
своје немоћи може помоћи вашој кући, Анђин-сане. Поносио се пре
свега што је помогао да се потврди ваш самурајски положај пред
свима! А највише се поносио чашћу која му је указана. Нису ту имали
посла јавни крвници, Анђин-сане. Господар Торанага ме замолио да
вам то јасно саопштим.
− Хвала, Марико-сан, хвала што сте ми то разјаснили. Блекторн се
окрене Торанаги и јако се уљудно наклони. − Домо, Торанага-сама,
домо аригато. Вакаримасу. Домо.
Торанага му љубазно узврати наклон.
− Јој, Анђин-сан… Шинпај суру монођанај, нех? Шигатага нај, нех?
(Добро, Анђин-сане. Сад се не брини, је ли? Шта си могао предузети,
је ли?)
− Нане мо! (Ништа!)
Блекторн одговори на Торанагина питања о обуци мускетара, али
све што су они говорили, њему је измицало. Ум му се тресао под
утиском оног што је чуо. Он је Фуђику увредио пред целом својом
послугом, злоупотребио је поверење читавог свог домаћинства, а
Фуђико је радила само оно што је било прописано, а исто тако и они.
Фуђико је била без љаге. Сви су они били без љаге. Осим мене. Не
могу повратити оно што је било. Ни Уеки-јау ни њој. Ни њима.
Како да живим са том срамотом?
Прекрштених ногу је сео испред Торанаге, са мачевима за појасом.
Благи морски поветарац дизао му је кимоно. Тупо је слушао и
одговарао, а ништа му није било значајно. Долази рат, говорила је она.
Када, запитао је. Врло скоро, казивала је, па зато сместа морате са
мном отпутовати. Један део пута пратићете мене, Анђин-сане, јер ја
идем у Осаку, али ви ћете копненим путем наставити у Едо да
припремите свој брод за рат…
Одједном наступи тајац.
***
Тад земља задрхта.
Плућа као да ће му прснути, свако његово ткиво вриштало је
панично. Покушао се усправити, али није могао, и виде да су сви
стражари исто тако беспомоћни. Торанага и Марико очајнички су се
рукама и ногама држали за земљу. Из земље и с неба тутњало је,
стизала је злокобна грмљавина, опкољавала их је, постајала све јача и
јача, док им замало не попуцаше бубне опне. И они постадоше део
безумља. На трен безумље застане, али земљотрес се настави.
Блекторн осети нагон за бљувањем. Његов мозак је са неверицом
вриштао да је ово копно, где је све чврсто и сигурно, а не море на коме
се сваког тренутка обрће свет. Пљунуо је да отера одвратан укус и
грчевито се прихватио за уздрхталу земљу. Желудац му се окретао.
Са планине на северу скотрља се бујица стења у долину под њима,
појачавајући урнебес. Нестане део самурајског табора. Усправио се на
руке и на колена, а исто тако Торанага и Марико. Чуо је себе како виче,
али као да ни с његових, ни с њихових, усана није допирао ни глас.
Потрес престане. Земља је опет постала чврста, чврста као што је
увек и била, чврста као што и мора бити. Руке, колена и тело
неконтролисано су му дрхтали. Покуша их смирити и повратити дах.
Тад опет заурла земља. Поче други потрес, жешћи. Тад се на другом
крају висоравни земља расцепи. Разјапљена пукотина невероватном
брзином појури према њима, прође пет корака од њих и настави да се
цепа. С неверицом је гледао како се Торанага и Марико копрцају на
ивици расцепа онде где је требала бити чврста земља. Као у ружном
сну спази како је Торанага, који је стајао најближе процепу, почео да
клизи у рупу. Пренуо се из мртвила и скочио напред. Десницом
дограби Торанагин појас док је земља подрхтавала као лист на ветру.
Расцеп је био дубок двадесет, а широк десет корака и заударао је на
смрт. Сручи се блато и стење повукавши Торанагу, а с њим и њега.
Блекторн се борио да нађе упориште за руке и за ноге, драо се на
Торанагу да му помогне, а готово је упао у бездан. Торанага је још био
делимично омамљен, али се ногама укопао у зид и ископрцао, док га је
Блекторн напола вукао, а напола носио. Обојица су задихани лежали
на сигурном.
Тог трена поче нови удар.
Опет се расцепи земља. Марико врисне. Покушала је да узмакне,
али ова нова пукотина ју је прогутала. Блекторн успаничено допузи до
ивице, а накнадни удари потпуно га избаце из равнотеже. На ивици се
загледа доле. Дрхтала је на избочини неколико стопа испод њега, док
се земља ваљала, а небо гледало у њу. Понор беше дубок тридесет, а
широк десет корака. Под Блекторном отужно попусти земља. Склизнуо
је, а блато и стење замало га удавише. Ухватио ју је и довукао на
сигурну, другу, избочину. Заједно су се борили да поврате равнотежу.
Нови удар. Већи део избочине попусти. Били су изгубљени. Тад га
Торанагина челична рука дохвати за појас и заустави њихово клизање у
пакао.
− Исуса ти… − завапи Блекторн.
Руке су му готово испале из зглобова док је њу придржавао, а
ногама и слободном руком се борио да нађе ослонац. Торанага га је
држао док се опет не нађоше на уској литици, а тад пукне појас.
Тренутан престанак потреса даде Блекторну времена да смести
Марико на литицу док их је засипало камење. Торанага скокне на
сигурно довикнувши му да пожури. Бездан се затресе и почне
затварати, а Блекторн и Марико беху још дубоко у његовом ждрелу.
Торанага им више није могао помоћи. Блекторну је ужас улио
натчовечанску снагу па је некако успео истргнути Марико из гроба па
је гурну увис. Торанага је дохвати за ручни зглоб и пребаци преко
ивице понора. Блекторн се пењао за њом, али се скотрљао назад кад се
одломио део стене. Супротна стена злокобно је циктала док му се
примицала… С ње се одломи блато и камење. На трен је помислио да
је закопан, али се ослободио и напола истргнуо из гроба. Лежао је на
уздрхталој ивици, плућима је упијао ваздух, није могао отпузати
одатле, а ноге су му биле у расцепу. Бездан се заклапао. Тад престане.
Шест корака широк, а осам дубок.
Преста тутњава, земља се умири. Наступи мук. На рукама и
коленима беспомоћно су чекали да опет започне ужас. Блекторн хтеде
устати. Зној се цедио с њега.
− Ије! − Торанага му даде знак да се држи при земљи. Лице му је
било мусаво, а на слепоочници је имао велику посекотину од удара
главом о камен. Сви су дахтали, надимала су им се прса, уста им беху
пуна жучи. Стражари су се усправили. Неки потрче према Торанаги. −
Ије! − викне он. − Мате! (Причекајте!)
Послушали су га па се опет спустили на руке и на колена. Као да се
чекање продужило у вечност. Тад зацвркуће птичица на стаблу, цикне
и прхне у зрак. За њом и друга птица. Блекторн затресе главом да
истера зној из очију. Сломљеним, закрвављеним ноктима чупао је
бусење траве. Тад се у трави помакне мрав. Па други, и трећи. Почну
прикупљати храну. Још увек престрашен он седне на пете.
− Кад ће опасност проћи?
Марико не одговори. Опчинио ју је расцеп у тлу. Отетурао је до ње.
 − Јесте ли читави?
− Да… да − без даха ће она. Лице јој је било блатњаво, кимоно
поцепан и прљав. Остала је без обе сандале и без једног табија. И без
сунцобрана. Помогао јој је да се макне од понора. Још је увек била
ошамућена. Тада је погледао Торанагу.
− Икага десу ка?
Торанага није могао говорити, прса су му се уздизала, а руке и ноге
биле пуне повреда. Упери прст у пукотину која га је замало прогутала.
Сад је била само обичан јарак у земљи. Према северу је јарак опет
зевао као понор, али није више био онако широк као пре, а ни онолико
дубок. Блекторн слегне раменима.
− Карма!
Торанага гласно подригне па се накашља, пљуне па опет подригне.
То му је вратило глас па јарак обаспе бујицом псовки. Упирао је у јарак
своје тупе кратке прсте, па иако Блекторн није могао разумети све
речи, Торанага је сасвим јасно говорио оно што би и сваки Јапанац.
− Велике богиње однеле карму, богиње однеле земљотрес, богиње
однеле јарак… Изгубио сам мачеве, а богиње их однеле!
Блекторн прасне у смех. Дотукоше га олакшање што је жив и
глупост свега тога. За трен се насмеје и Торанага, а њихова ведрина
освоји и Марико.
Торанага устане. Ведро. Затим, загрејан животном радошћу, почне
изводити лакрдију уз јарак, глумећи шаљиво себе и потрес. Застане,
даде Блекторну знак да му се придружи па опкорачи јарак, отвори свој
слабински повез па, док га је поново освајао смех, рече Блекторну нека
и он учини исто. Блекторн га послуша и обојица покушаше пишати у
јарак. Но, ништа није излазило, ни капи. Јако су се напињали, а то је
само појачало њихов смех и затворило им мехур. Напокон су успели и
Блекторн седе да поврати снагу, ослоњен позади на руке. Кад се мало
опоравио, окренуо се Марико.
− Је ли потрес заиста прошао, Марико-сан?
− До следећег удара, да! − И даље је скидала блато са руку и са
кимона.
− Је ли увек овако?
 − Не. Каткад је врло слаб, а каткад након штапића времена, или
после једног дана, или пола штапића, или после пола дана, дођу нови
удари. Каткад је удар само један… Никад се не зна, Анђин-сане.
Прошло је, док опет не почне. Карма, нех?
Стражари су их непомично мотрили, чекајући Торанагину наредбу.
На северу су беснели пожари у логору. Самураји су се борили с ватром
и копали у каменој лавини да нађу затрпане. На истоку су Јабу, Оми и
Бунтаро с осталим стражарима стајали уз други крај пукотине,
нетакнути, само што су били пуни модрица. Такође су чекали да их он
позове. Игураши је нестао. Земља се над њим заклопила.
Блекторн се препустио мислима. Нестаде његовог осећаја презира
према самом себи, осећао се потпуно спокојно и смирено. Сад је са
поносом размишљао да је самурај и да путује у Едо. Мислио је о свом
броду, и рату, и о Црном броду, па се опет вратио на самураја. Бацио је
поглед на Торанагу и радо би му поставио туце питања, али запази да
је даимјо препуштен својим мислима, а знао је да би био неуљудан кад
би га ометао. Имам много времена, задовољно рече самом себи и
погледа Марико. Дотеривала је косу и лице па је није даље мотрио.
Извалио се колико је дуг и широк и погледао у небо. Земља му је под
леђима била топла. Стрпљиво је чекао. Проговори Торанага:
− Домо, Анђин-сан, нех? − Глас му сад беше озбиљан. − Домо.
− Дозо, Торанага-сама. Нанемо. Хомбун, нех? (Молим, Торанага-
сама, није то ништа. Дужност, зар не? − Тада не знајући довољно речи,
а у жељи да буде тачан, Блекторн рече: − Марико-сан, да ли би
превели: чини ми се као да сада разумем шта сте ви и господар
Торанага подразумевали под кармом и под глупошћу да бринемо о
оном што јесте. Много тога чини ми се јаснијим. Не знам зашто!…
Можда зато што никада нисам био толико ужаснут. Можда ми је то
прочистило главу, али чини ми се да бистрије размишљам. То је… па,
као стари вртлар. Да, ја сам био крив и истински жалим, али беше то
грешка, а не случајан избор с моје стране. Тако је. Тако ту ништа не
можемо више променити. Пре неколико тренутака сви смо замало
погинули! Значи да је сва она брига и главобоља била узалуд, је ли?
Карма! Да, сада знам шта је карма. Разумете ли?
− Да. − Превела је Торанаги. − Одговара вам: ’Добро, Анђин-сане.
Карма је почетак знања. Затим долази стрпљивост. Стрпљивост је јако
важна. Стрпљиви људи су снажни, Анђин-сане. Стрпљивост значи
обуздати своју нарав у односу на седам емоција: мржњу, љубав, радост,
тугу, бес, страх и тескобу. Ако не попустиш пред тих седам емоција,
стрпљив си, и ускоро ћеш схватити бит свих ствари па ћеш живети у
складу с Вечношћу.’
− Верујете ли ви у то, Марико-сан?
− Да. Јако много! Такође настојим да будем стрпљива, али тешко је.
− Слажем се. И то је ’ва’, ваш склад, ваш ’спокој’, нех?
− Да.
− Реците му да му од срца захваљујем на оном што је учинио
староме вртлару. Пре му нисам захвалио од срца. Реците му то.
− Није потребно, Анђин-сане. Он је знао да сте ви били само
уљудни.
− Како је знао?
− Рекох вам да је он најмудрији човек на свету! − Он се насмеши. −
Гле − јави се она − опет су с вас одлетеле године. − А на латинском је
додала:
− Опет си онај стари, и бољи него пре!
− Али ти си лепа као увек!
Очи јој успламте па их је скренула са Торанаге. Блекторн то виде и
запази њен опрез. Устао је па се запиљио у кривудави расцеп. Опрезно
ускочи и нестане.
Марико сва престрављена поскочи, али се Блекторн брзо врати на
површину. У рукама је држао Фуђикин мач, још у корицама, али
блатњав и оштећен. Нестао је његов кратки бодеж. Клекнуо је пред
Торанагу па му понудио мач према свим прописима.
− Дозо, Торанага-сама − једноставно ће он. − Кара самурај ни
самурај, нех? (Изволите, господару Торанага, од самураја самурају, зар
не?)
− Домо, Анђин-сан. − Господар Кванта прими мач па га тутне за
појас. Тад се насмеши, нагне се напред и снажно одалами Блекторна
по рамену. − Томо, нех? (Пријатељ, зар не?)
− Домо. − Блекторн скрене поглед. Ишчезне његов смешак. Облак
дима лебдео је над узвишењем иза кога се налазило сеоце. Одмах
замоли Торанагу сме ли отићи да види је ли Фуђико добро.
− Он вам допушта, Анђин-сане. А морамо му доћи у залазак сунца у
тврђаву на вечеру. Жели са вама расправити неке ствари!
Блекторн се врати у село. Беше опустошено, пут тако извијен да га
је једва препознао, а површина оштећена. Али чамцима се није ништа
догодило. Било је још много пожара. Мештани су журно носили канте
песка и воде. Скренуо је за угао. Омијева кућа пијано се накривила. А
његова се претворила у згариште.

39
Фуђико је била рањена, а њена слушкиња Нигацу је погинула. Од
првог удара попустише средишњи стубови куће па разбацаше жар
кухињске ватре. Једна срушена греда заробила је Фуђико и Нигацу која
је изгорела као бакља. Фуђико су извукли. Погинула је и једна куварева
кћи, али остала послуга имала је само модрице, а неки су ишчашили
зглобове. Сви су били пресретни што је Блекторн жив и без озледа.
На спашеном футону близу неоштећене вртне ограде лежаше
Фуђико у полусвести. Видевши да је и Блекторн неозлеђен, замало је
заплакала.
− Хвалим Буду што нисте озлеђени, Анђин-сане − слабашно ће она.
Још делимично у шоку, покушавала је устати, али ју је замолио да се
не миче. Ноге и задњица били су јој тешко изгорели. Већ ју је неговао
лекар, завијао јој је ноге завојима умоченим у чај и у друге траве како
би јој ублажио бол.
Блекторн је крио своју забринутост. Чекао је док лекар није
завршио, а онда га је запитао у четири ока:
− Фуђико-сан, јој ка? (Хоће ли се госпа Фуђико опоравити?) Лекар
слегне раменима.
− Хај. − Усне му се опет повуку с истурених зуба. − Карма, нех?
− Хај. − Блекторн је видео смрт подоста опечених морнара па је
знао да је опасна свака тешка опекотина. Отворена рана готово би се
увек за неколико дана загнојила, а није се могло зауставити ширење
инфекције. − Не желим да она умре.
− Дозо?
 Рекао је то на јапанском, а лекар одмахне главом па му рече да ће се
госпа сигурно опоравити. Па млада је и снажна.
− Шигата га нај! − рече лекар. Заповеди слушкињама да јој стално
влаже завоје, даде Блекторну траве за његове огреботине, рече му да ће
се ускоро вратити и јурне узбрдо према Омијевој урушеној кући.
Блекторн стајаше код свог неоштећеног главног улаза. У левом
стубу још беху заривене Бунтарове стреле. Расејано је једну дотакао.
Карма је што се опекла, жалосно је помислио.
Вратио се Фуђико и наредио слушкињи да донесе чај. Помогао јој је
да пије и држао ју је за руку док није заспала, или се правила да спава.
Његова послуга спашавала је што се спасити дало. Брзо су радили. Уз
помоћ неколицине мештана. Знали су да ће ускоро доћи кише. Четири
мушкарца трудила су се да подигну привремен заклон. − Дозо, Анђин-
сан. − Кувар му је нудио врући чај, настојећи с лица одагнати јад.
Погинула девојчица била му је кћи миљеница.
− Домо − одврати Блекторн. − Сумимасен. (Моје саучешће).
− Аригато, Анђин-сан. Карма, нех?
Блекторн климне главом и узе чај, правећи се као да не види
куварову тугу да га не би постидео. Касније се узбрдо попне самурај
доневши од Торанаге вест да ће Блекторн и Фуђико спавати у тврђави
док се не изгради кућа. Стигоше две носиљке. Блекторн је нежно
подигне у једну носиљку и пошаље са служавкама. Своју носиљку је
отпустио рекавши Фуђико да ће ускоро доћи за њом.
Поче киша, али није се на њу освртао. Седе на камен у врту који му
је причињавао толико задовољство. Сад је унаоколо био живи крш.
Мостић напукао, језерце срушено, а поточић ишчезао.
− Ништа зато − рече он у празно. − Стене нису мртве! Уеки-ја му је
објашњавао да се врт мора сместити око стења, а врт без стења је
празан, најобичније место за узгајање биљака.
Једна стена беше назупчена и сасвим обична, али Уеки-ја ју је
поставио тако да би човек који би је пред залазак сунца гледао дуго и
изблиза, док би се црвенкасти сјај одбијао са жилица и са кристала
укопаних у стени, видео читав низ планина, удубљених долова и
дубоких језера, а у великој даљини позеленело обзорје на ком се
скупљала ноћ.
 Блекторн додирне стену.
− Дајем ти име Уеки-ја-сама − рече он. То му се свидело, а знао је,
кад би Уеки-ја био жив, и старцу би се то јако свидело. Па иако је
мртав, можда ће ипак сазнати, рече Блекторн самом себи. Можда је
сада овде његов ками. Шинтоисти верују да се после смрти претварају
у ками…
− Шта је то ками, Марико?
− Ками је нешто необјашњиво, Анђин-сане! Нешто као дух, а опет
не то! Као душа, а опет не то! Можда је то несуштинска бит ствари или
особе… Да знате, човек после смрти постаје ками, али ками је и
стабло, стена, биљка или слика. Камије ценимо али их никада не
обожавамо. Они постоје између неба и земље, посећују ову земљу
богова или из ње одлазе, све истовремено и у исти час.
− А шинто? Шта је шинтоизам?
− Ах, и то је необјашњиво, јако жалим. То је попут вере, а опет није.
Испрва чак ни имена није имало. Прозвали смо га шинто, пут камија,
већ пре хиљаду година, да га разликујемо од Буцуда, пута Будиног. Но,
иако је шинто немогуће дефинисати, то је бит Јапана и Јапанаца, па
иако нема ни теологије, ни врховног божанства, нити вере, ни
суштине, ни етике, то је наше оправдање постојања. Шинто је
природни култ митова и легенди у које нико искрено не верује, али их
ипак свако сасвим поштује. Човек је шинтоист на исти начин као што
се као Јапанац рађа.
− Јесте ли и ви шинтоист… истовремено као хришћанка?
− Ох да, ох како да не, наравно… Блекторн поново додирне камен.
− Молим те, ками Уеки-ја, молим те, остани у мом дворишту. Затим
је, не осврћући се на кишу, напасао очи на стени, покрај раскошних
долина и спокојног језера према позеленелом обзорју на којем се
скупљала ноћ.
Уши му рекоше нека се врати у стварност. Диже поглед. Оми га је
посматрао, стрпљиво чучећи. Још је падала киша, а Оми је под
кабаницом од сламе носио управо испеглан кимоно и широк купаст
бамбусов шешир. Коса му беше опрана и чиста.
− Карма, Анђин-сан − рече показавши задимљено згариште.
− Хај. Икага десу ка? − Блекторн обриса кишу с лица.
 − Јој. Оми упре прстом горе према својој кући. − Ватакуши но јуја
ва хакајсарете имасен остукај ни наримасен-ка? (Моје купатило није
оштећено. Да ли желите да се њим послужите?)
− Ах, со десу! Домо, Оми-сан, хај, домо. − Блекторн се захвално попе
за Омијем вијугавом стазом, све до његовог дворишта. Под Муриним
надзором, мештани и сеоски мајстори су већ лупали чекићима,
закуцавали, секли и поправљали. Средишњи стубови опет су били на
својим местима, а кров беше већ готово постављен.
Знаковима, једноставним речима и уз много стрпљења Оми му
објасни да је његова послуга правовремено успела да угаси пожар. За
дан-два, казао је Блекторну, кућа ће опет бити као нова па нема разлога
за бригу. Вашу кућу обнављаће дуже, Анђин-сане, отприлике недељу
дана. Без бриге, Фуђико-сан је добра домаћица. Зачас ће она с Муром
средити све трошкове и ваша ће кућа бити боља него пре. Чујем да се
опекла? Да, каткад се то догађа, али не брините, наши су лекари прави
стручњаци за опекотине, па морају и бити, нех? Да, Анђин-сане,
потрес је био тежак, али и не толико тежак. Пиринчана поља уопште
нису оштећена, а најбитније од свега − састав наводњавања − остао је
читав. А нису оштећени ни бродови, а и то је јако важно. Под лавином
је погинуло само стотину педесет и четири самураја, али то није
много, нех? А што се села тиче, за недељу дана неће се ни знати да је
био потрес. Погинуло је пет мештана и нешто деце. Ништа! Анђиро је
имао велику срећу, нех? Чујем да сте Торанага-саму извукли из смртне
клопке. Сви смо вам захвални, Анђин-сане. Веома! Да смо њега
изгубили… Господар Торанага рече да је примио ваш мач. Сретни сте,
то је велика част. Да. Ваша карма је јака, врло добра, веома богата. Да,
веома вам захваљујемо. Чујте, о том више након што се окупате.
Сретан сам што вас имам за пријатеља. − Оми зовне послужитеље у
купатилу. − Исоги! (Пожурите!)
Слуге отпрате Блекторна до купатила у јаворовом шумарку које је са
главном кућом спајала уредна кривудава стаза, обично наткривена.
Купатило је било много раскошније од његовог. Један зид је јако
напукао, али су га сељани већ крпили. Кров је остао читав. Отпало је
само неколико црепова па је ту и тамо прокишњавао, али то није било
важно.
 Блекторн се свуче и седне на столичицу. Слуге су га сапуњале и
трљале под кишом. Кад су га испрали, ушао је у зграду и утонуо у
загрејану воду. Отопи се сав његов јад.
Фуђико ће се опоравити. Ја сам сретан човек, сретан зато што сам
био онде да извучем Торанагу, сретан да спасем Марико, и сретан што
је он био тамо да и њу и мене извуче.
Суво га је, као и обично, својом чаролијом претворио у новог
човека. Касније му је превио повреде и огреботине, ставио му чист
слабински повез, кимоно и таби који су припремили за њега па
изашао. Киша је престала.
У једном ћошку врта подигоше привремену надстрешницу. Имала је
леп уздигнут под, а у њој су се налазили чисти футони и вазница с
цветним украсом. Чекали су га Оми и безуба старица оштрог лица.
− Изволите сести, Анђин-сане − рече Оми.
− Хвала. И хвала на одећи − одговори он муцајући јапански.
− Не спомињите то, молим вас. Јесте ли за ’ча’ или за саке?
−’Ча’ − одлучи Блекторн, закључивши да ће бити боље ако му глава
буде бистра за разговор са Торанагом. − Хвала.
− Ово је моја мати − свечано ће Оми. Очигледно ју је обожавао.
Блекторн се наклони. Старица се насмеши и увуче дах.
− Част ми је, Анђин-сане − рекла је.
− Хвала, али ја сам почашћен. − Блекторн аутоматски понови низ
удворних реченица којима га је научила Марико.
− Анђин-сане, јако нас је ражалостило кад смо видели да гори ваша
кућа.
− А шта се може? То је карма, нех?
− Да, карма. − Старица скрену поглед и дрекне: − Жури! Анђин-сан
воли топли чај!
Блекторну заста дах кад спази младу жену поред слушкиње која је
донела послужавник. Тад се ње сетио. Зар није ово она иста жена коју
је први пут видео с Омијем пролазећи селом до галије?
− Ово је моја жена − кратко ће Оми.
− Почашћен сам − рече Блекторн док је она заузимала своје место,
клекла па се наклонила.
 − Морате јој опростити што је спора − јави се Омијева мати. − Је ли
вам ’ча’ довољно топао?
− Хвала, јако је добар. − Блекторн примети да старица није зовнула
снају по имену као што је требала. Но, то га није изненадило јер му је
Марико причала да у јапанском друштву заповеднички положај
припада свекрви.
− Богу хвала да није тако у Европи − рекао јој је.
− Свекрва не може учинити ништа погрешно. На крају крајева,
Анђин-сане, жену бирају младићеви родитељи, а који би отац одлучио,
а да се претходно не посаветује са својом женом? Наравно, снаја мора
да слуша, а син ради увек оно што желе његови родитељи.
− Увек?
− Увек!
− А ако син одбије?
− То није могуће. Свако мора слушати главу куће. Сину је прва
дужност према родитељима. Наравно. Мајка даје сину све! Живот,
храну, нежност, заштиту. Цео живот га потпомаже, па је зато оправдано
да син слуша мајчине жеље. Снаја мора слушати. То је њена дужност.
− Код нас није тако.
− Тешко је бити добра снаја, јако тешко. Ми се једино надамо да
поживимо довољно, да имамо синове и да постанемо свекрве.
− А ваша свекрва?
− Ах, умрла је, Анђин-сане. Умрла је пре много година. Нисам је ни
упознала! Господар Хиро-мацу у својој мудрости се није никада више
оженио.
− Бунтаро-сан је његов јединац?
− Да. Мој муж има пет сестара, а ниједног брата. − Нашалила се: −
У неку руку смо сада рођаци, Анђин-сане. Фуђико је сестричина мог
мужа. У чему је ствар?
− Изненађен сам што ми то нисте никада рекли. То је све.
− Па, замршено је то, Анђин-сане. − Тад му Марико објасни да је
Фуђико заправо усвојеница Нумате Акинорија који је узео за жену
Бунтарову најмлађу сестру, а прави Фуђикин отац био је унук
диктатора Городе и његове осме наложнице. Фуђико је Нумата усвојио
као дете на Таиков наговор, јер је Таико хтео ближе везе између
потомака Хиро-мацуа и Городе…
− Шта?
Марико се насмеја рекавши му:
− Да, јапанске породичне везе су јако замршене јер је усвојење
нормална појава, фамилије често размењују синове и кћери, а
непрестано се разводе, поново жене и узајамно жене. Са толико
законитих наложница и лаким разводом − поготово по наредби
феудалног господара − ускоро све фамилије постају невероватно
заплетене. − Били би ми потребни дани, Анђин-сане, да изнесем
породичне везе господара Торанаге. Само помислите на ове заврзламе!
Тренутно има седам службених наложница које су му родиле пет
синова и три кћери. Неке наложнице биле су удовице или су претходно
имале један брак, а и синове и кћери. Торанага је неке усвојио, а неке
није. У Јапану се не пита је ли неко посвојче или рођено дете. Заправо,
зар је то и важно? Наследство је увек препуштено хиру главешине
куће, па је свеједно јесу ли усвојена или нису, нех? И Торанагина је
мајка била разведена. Касније се преудала и родила још три сина и две
кћери у браку са другим мужем а и сви они су сад ожењени и удате!
Њен најстарији син из другог брака је Затаки, господар Шинана.
Блекторн је о томе размишљао, а онда рече:
− Нама развод није могућ. Немогућ је.
− Тако нам кажу свети оци. Јако жалим, али то није особито
паметно, Анђин-сане. Догађају се грешке, људи се мењају, то је карма,
нех? Зашто би мушкарац морао подносити неваљалу жену или жена
неваљалог мужа? Глупо би било да су мушкарац или жена вечно
везани, нех?
− Да.
− У том смо ми јако мудри, а свети оци глупи. Беше то један од два
главна разлога због којих Таико није желео да прихвати хришћанство.
Та глупост у погледу развода… и шеста заповест! Не уби! Отац-
визитатор писао је чак у Рим, молећи одрешење за Јапанце у погледу
развода, али је његова светост папа у својој мудрости одбио. Да је
његова светост на то пристала, уверена сам да би се Таико обратио,
даимјои би сад следили праву веру и ова земља би била хришћанска.
Питање убиства не би било битно, јер на то се заправо нико и не
осврће, а најмање од свих хришћани. Тако мален уступак за толико
много, нех?
− Да − одврати Блекторн. Како му се развод овде чини разумним.
Зашто је то код куће смртни грех, зашто се томе у име Божје опире
сваки свештеник у хришћанству, католичанству или протестантизму? −
Каква је била Торанагина жена? − запитао ју је, у жељи да она продужи
разговор. Углавном је избегавала да говори о Торанаги и о историји
његове породице, а Блекторн је хтео све сазнати.
Марикиним лицем прође сенка туге.
− Мртва је. Била му је то друга жена, а умрла је пре десет или
једанаест година. Беше она Таикова полусестра. Господар Торанага
никада није имао среће са својим женама, Анђин-сане.
− Зашто?
− Ох, друга жена била му је стара, уморна и шкрта! Волела је злато,
а правила се да није тако, као и њен брат Таико. Јалова и злоћудна.
Јасно, био је то политички брак. Неко време морала сам јој бити
пратиља. Ништа је није веселило, а ниједан младић ни мушкарац није
могао одрешити чвор њеног ’Златног павилиона’.
− Шта?
− Њених ’Врата од жада’, Анђин-сане, својим ’Корњачиним
главама’, својим ’Рајским копљима’! Зар не разумете? њену… ствар.
− Ох! Разумем. Да.
− Нико није могао одрешити чвор њен… Није могао да је задовољи!
− Па ни Торанага?
− Никад није са њом јастучио, Анђин-сане − запањено му је
одговорила. − Наравно, после брака није имао с њом шта да ради осим
да јој преда замак, дворане и кључеве своје ризнице. А и зашто би?
Била је старија и већ је имала два мужа, али је њен брат Таико
разрешио те бракове. Јако неугодна жена! Свима је силно лакнуло кад
је отишла у ’Велику празнину’, па и Таику, а све њене пасторке и све
Торанагине наложнице потајно су с великом радошћу запалиле тамјан.
− А Торанагина прва жена?
 − Ах, госпа Тачибана! И то је био политички брак. Господар
Торанага имао је осамнаест, а она петнаест година. Претворила се у
ужасног бапца. Пре двадесет година Торанага ју је осудио на смрт
откривши да она потајно ровари да убије њиховог феудалног
господара, диктатора Городу, кога је мрзела. Отац ми је често причао
како је сматрао да су сви они сретни што су сачували главу − он,
Торанага, Накамура и сви генерали − јер Города је био немилосрдан и
неумољив, а нарочито је сумњичио оне који су му били најближи. Та
жена могла је све да их упропасти без обзира што су сви они били
невини. Због завере против господара Городе усмртише и њеног
јединца Нобунагу, Анђин-сане. Убила је рођеног сина. Помислите само
на то! Тако је жалосно и тако ужасно! Јадни Нобунага! Био је
најмилији Торанагин син и његов службени наследник, храбар и
способан генерал, а оцу сасвим одан. Беше недужан, али она га је ипак
упетљала у сплетку. Имао је само деветнаест година кад му је Торанага
наредио да почини сепуку.
− Торанага је убио рођеног сина? И жену?
− Да, он им је наредио да се убију, али није имао избора, Анђин-
сане. Да им није то наредио, господар Города би с правом могао
претпостављати да је и Торанага учествовао у завери, па би му сместа
заповедио да распори трбух. Ох, да, Торанага је имао срећу што је
избегао Городин гнев и био је мудар што јој је брзо судио. Кад је
погинула, њена снаја и све Торанагине наложнице беху јако сретне.
Њен син је, по њеном наговору, послао своју прву жену кући у
немилост, због неке измишљене ситнице, а та жена родила му је већ
двоје деце. Жена је починила сепуку… Јесам ли вам казала да жене
сепуку ураде тако да распоре грло Анђин-сане, а не трбух као
мушкарци? Али, у смрт је пошла радосно, сретна што се избавила
живота суза, а и друга његова жена је молила да је дигне смрт, јер је
свекрва и њој исто тако загорчавала живот…
Док је сада посматрао Мидорину свекрву којој се чај цедио низ
браду, Блекторн је знао да ова стара отровница има власт над животом
и над смрћу, разводом или понижењем снаје Мидори, под условом да
на то пристане њен муж, глава куће. А шта год родитељи одлуче, Оми
ће послушати. Како ужасно!, помислио је.
 Мидори је била љупка и млада колико је старица била одвратна.
Лице јој је било јајолико, а коса бујна. Била је лепша од Марико, али
без њене ватре и снаге, савитљива као папрат и крхка као паучина.
− Где је закуска? Анђин-сан је сигурно гладан, нех? − рече старица.
− Ох, јако жалим! − одмах одговори Мидори. − Одмах нешто
донеси! − наредила је слушкињи. − Пожури! Јако жалим, Анђин-сане!
− Јако жалим, Анђин-сане! − понови старица.
− Молим вас, не извињавајте се − рече Блекторн Мидори и одмах
установи да је погрешио. Пристојност је налагала да се обраћа само
свекрви, поготово ако је била на злом гласу. − Јако жалим − рече он. −
Нисам гладан. Вечерас јести морам са господаром Торанагом.
− Ах, со десу! Чули смо да сте му спасили живот. Морали би знати
колико смо вам захвални… сви ми, његови вазали! − рече старица.
− Била је то дужност. Нисам ништа учинио.
− Ви сте све учинили, Анђин-сане. Оми-сан и господар Јабу цене
ваш поступак као и сви ми.
Блекторн виде како старица гледа сина. О, кад бих могао да те
прочитам, стара кучко!, помисли он. Јеси ли исто онако подмукла као и
она Тачибана?
− Мајко, сретан сам што имам Анђин-сана за пријатеља − рече Оми.
− Сви смо ми сретни − казала је она.
− Не, ја сам сретан − одговори Блекторн. − Ја сам сретан да имам
пријатеље као што је породица Касиги Оми-сана. − Сви лажемо,
помисли Блекторн, али не знам зашто ви лажете! Ја лажем да се
заштитим, а и зато што је то обичај. Али нисам никада заборавио…
Чекај тренутак! Истини за вољу, зар није оно била карма? Зар и ти не
би учинио оно што је учинио Оми? Давно је то било, у претходном
животу, нех? Сад то више нема смисла.
Уз брдо се попне група јахача на челу са Нагом. Сјахао је и ступио у
врт. Сви сељани прекину посао и клекну. Дао им је знак да наставе.
− Јако жалим што вам сметам, Оми-сане, али шаље ме господар
Торанага.
− Молим лепо, не ометате ме. Изволите нам се придружити − рече
Оми. Мидори му одмах пружи свој јастук па се дубоко наклони.
 − Бисте ли хтели ’ча’ или саке, Нага-сама? − Нага седне.
− Ништа, хвала. Нисам жедан. − Оми га је уљудно позивао,
пролазећи онај бесконачни неопходни обред, иако беше јасно да Нага
жури.
− Како господар Торанага?
− Врло добро. Анђин-сане, учинили сте нам велику услугу. Да.
Лично вам захваљујем.
− Беше то дужност, Нага-сане, али ја сам учинио ситницу. И
господар Торанага је мене извукао из… извукао ме из земље.
− Да, али после тога. Веома вам захваљујем.
− Нага-сане, да ли бих нешто могао да учиним за господара
Торанагу? − упита Оми. Етикета му је коначно допустила да пређе на
ствар.
− Жели вас видети након вечере. Биће састанак свих официра.
− Бићу почашћен.
− Анђин-сане, дођите сада са мном, ако извољевате.
− Наравно. Част ми је. − Опет се наклони и поздрави, а тад се
Блекторн вине на коња па се спусте низбрдо. Кад је поворка самураја
стигла на трг, Нага повуче узде.
− Анђин-сане!
− Хај?
− Од свег срца вам захваљујем што сте спасили господара Торанагу.
Допустите ми да вам будем пријатељ… − И неке речи које Блекторн
није разумео.
− Јако жалим, не разумем. ’Карите иру’?
− Ах, јако жалим! ’Карите иру’… Један човек карите иру нешто
другом човеку. Попут дуга… Разумете шта је то дуг?
− Дуг − сине Блекторну. − Ах, со десу! Вакаримасу.
− Добро. Само рекох да сам ваш дужник.
− Беше то моја дужност, нех?
− Да. Па и уз то, дугујем вам живот.
− Торанага-сама каже да су барут и набоје вратили на ваш брод,
Анђин-сане, овде у Анђиру, пре него што је брод пошао у Едо. Пита
колико ће вам требати да се припремите за море!
− Зависи о стању брода, о томе да ли су људи извукли брод на бок и
поправљали га, јесу ли заменили јарбол, и тако даље. Зна ли господар
Торанага какво је стање брода?
− Каже да му се чини да је брод у реду, али он није поморац па не
може бити у то сигуран. Није био на броду откако су га отеглили у
луку Едо, када је дао упутства да брод поправе. Уз претпоставку да је
брод способан за пловидбу, пита колико ће вам требати да се спремите
за рат!
Блекторново срце је престало да куца.
− Против кога ћу ратовати, Марико-сан?
− Он пита: а против кога бисте желели ратовати?
− Овогодишњег Црног брода − одмах одговори Блекторн доневши
изненада одлуку, у очајничкој нади да је ово прави тренутак да
Торанаги изнесе план који је данима потајно ковао. Све је бацио на
карту да тиме што је јутрос спасао Торанагин живот ужива посебну
повластицу која ће му помоћи да пређе опасна места.
Марико је била затечена.
− Шта?
− Црни брод. Реците господару Торанаги нека ми само даде своја
препоручена писма да смем напасти Црни брод. Остало ћу ја обавити.
Са својим бродом и уз малу помоћ… Терет ћемо поделити, сву свилу и
драгоцене метале!
Она се смејала, али не и Торанага.
− Мој… мој господар тврди да би то био неопростив ратни чин
против пријатељског народа. Португалци су битни за Јапан.
− И јесу, тренутно. Но, верујем да су му они непријатељи исто као и
мени, а какве год услуге вам дају, ми можемо то боље обављати. Уз
мању цену.
− Можда, каже он, али мисли да Кина с вама неће трговати. Ни
Енглези ни Холанђани нису још бројни у Азији, а нама је свила
потребна сада, и то сталне пошиљке.
− Јасно, он има право, али за годину-две то ће се променити па ће
тада он добити доказ. Зато ево другог предлога! Ја већ ратујем с
Португалцима. Иза границе од три миље простиру се међународне
воде. Са својим препорученим писмима могао бих законито запленити
Црни брод, одвести га у било коју луку и продати и брод и терет. Са
мојим бродом и посадом то ће бити лако. За неколико недеља или
месеци могао бих у Едо довести Црни брод и све што је на њему. У
Еду бих га могао продати. Он ће добити пола вредности, као лучку
надокнаду.
− Он каже да га се не тиче оно што се на пучини догађа између вас
и непријатеља ваших. Море припада свима, али ова земља је наша,
овде владају наши закони, а наше законе не смете прекршити.
− Да. − Блекторн је знао да је његов план опасан, али му је
интуиција говорила да је сад погодно време и да ће Торанага загристи
мамац. А и Марико. − Био је то само предлог. Питао ме против кога
бих желео ратовати. Молим вас, опростите, али каткад је добро
планирати, за сваки случај. Сматрам да су у томе моји интереси
заједнички с интересима господара Торанаге.
Марико преведе. Торанага промумла и кратко говораше.
− Господар Торанага цени разумне предлоге Анђин-сане, као што је
ваша примедба о бродовима, али ово је смешно. Па и да обојица имате
исте интересе, што није случај, како бисте ви и девет људи могли
напасти тако голем брод на коме је готово хиљаду људи?
− Не бих могао! Морам набавити нову посаду, Марико-сан.
Осамдесет-деведесет људи, вичних помораца и тобџија. Наћи ћу их у
Нагасакију, на португалским бродовима. − Блекторн се правио да не
опажа како она увлачи дах ни како је зауставила лепезу. − сигурно ћу
тамо наћи неколико Француза. Будем ли сретан, и једног-два Енглеза,
нешто Немаца или Холанђана! Углавном су то, вероватно, отпадници
или силом укрцани на брод. Потребна би ми била пропусница до
Нагасакија, заштита и мало сребра или злата. На непријатељским
бродовима увек има помораца који ће се укрцати на брод за готов
новац и за део у плену.
− Мој господар каже: заповедник који би таквој руљи веровао у
нападу, био би луд.
− Слажем се − рече Блекторн. − Али морам имати посаду да се
отиснем на пучину.
 − Пита: да ли би било могуће обучити самураје и наше поморце да
постану тобџије и морнари?
− Лако. С временом, али то би могло трајати месецима. Догодине би
сигурно били спремни. Нема изгледа да нападну овогодишњи Црни
брод.
− Господар Торанага каже: не намеравам напасти Црни брод нити
Португалце ове године ни догодине. Они нису моји непријатељи и
нисам с њима у рату.
− Знам, али ја сам с њима у рату. Молим вас, опростите. Наравно,
ово је само расправа, али морам набавити људе да се отиснем на море
па да будем на услузи господару Торанаги ако он то жели.
Седели су у Торанагиним приватним одајама што су гледале на врт.
Потрес готово да није додирнуо табор. Ноћ беше влажна и без ветра, а
дим од колутова тамјана лењо се уздизао па терао комарце.
− Пита мој господар − говорила је Марико − кад бисте сад имали
свој брод и оне чланове посаде који су с вама стигли, да ли би могли да
отпловите у Нагасаки по нове људе који су вам потребни?
− Не! То би било превише опасно. Био бих с тако очајно малим
бројем људи да би ме Португалци заробили. Било би много боље да
најпре набавим људе па да их доведем у домаће воде, у Едо, нех? Кад
будем имао пуну посаду и кад будем наоружан, непријатељ у овим
водама нема ништа чиме би могао да ми науди.
− Он мисли да ви и деведесет људи не бисте заузели Црни брод.
− На Еразмоу ја могу тај брод престићи и потопити. Наравно
Марико-сан, знам да су све ово претпоставке, али кад би ми допустили
да нападнем непријатеља, чим бих скупио посаду и чим би дошла
плима, отпловио бих у Нагасаки. Да је Црни брод већ у луци, показао
бих своје бојне заставе и испловио на пучину да брод блокирам.
Пустио бих да брод обави трговину, а кад би био спреман за повратак у
домовину, правио бих се као да су ми потребне залихе хране и пустио
да Црни брод исплови из луке. Стигао бих га неколико великих миља
даље на пучини, јер смо бржи од њих, а моји топови учинили би
остало. Кад би Црни брод спустио заставу и предао се, укрцао бих на
њега своју посаду па га вратио у Едо. На броду сигурно има три,
готово четири стотине тона злата у полугама.
 − А зашто капетан не би свој брод потопио кад би га ви поразили,
ако га поразите, пре него што стигнете да се укрцате?
− Обично… − Блекторн хтеде додати: − Обично се посада побуни
ако је капетан фанатик, али никада нисам упознао таквог лудог
капетана. Углавном се са капетаном погађамо. Поштедимо им живот и
дамо им мали удео и слободан превоз до најближе луке. Но, овај пут ћу
имати посла с Родригесом, а њега познајем и знам шта ће учинити. −
Смислио је нешто боље па одлучи да им не ода план. Најбоље је
варварске обичаје оставити варварима, закључио је.
− Поражени брод обично се преда, Марико-сан − уместо тога је
казао. − То је обичај… Један од наших обичаја поморског рата, који
поштеђује непотребне губитке живота.
− Господар Торанага каже: јако жалим, Анђин-сане, тај је обичај
гнусан. Кад би он имао бродове, не би било предаје. − Марико сркне
’ча’ па продужи:
− А ако брод још није у луци?
Онда ћу претражити поморске путеве да га ухватим чим зађе
неколико дугих миља у међународне воде. Лакше ће бити да брод
ухватимо док је тешко натоварен, али таквог ће бити теже довући у
Едо. Када очекујете да ће Црни брод пристати?
− Мој господар не зна. Можда до тридесет дана, вели он. Ове ће
године брод рано стићи.
Блекторн је знао да је јако близу добитка, тако јако близу.
− Онда ћемо га блокирати па га одвести пред крај сезоне. − Она је
превела, а Блекторну се учини да је начас видео како преко
Торанагиног лица прелази разочарање. Застане као да разматра
могућности па рече: − Да је ово Европа, постојао би други излаз.
Могло би се упловити ноћу па брод силом заузети. На препад!
Торанага чвршће стисне балчак мача.
− Пита: зар бисте се на нашој земљи усудили борити с вашим
непријатељима?
Блекторнове су усне биле суве.
− Не! Наравно, ово је још само претпоставка, али кад би између
њега и Португалаца постојало ратно стање, а кад би господар Торанага
желео да им науди, ово би био најбољи начин. Кад бих имао две-три
стотине послушних бораца, добру посаду и Еразмо, лако би било
прићи Црном броду, укрцати се на њега, па га одвући на пучину. Он би
могао одабрати време напада на изненађење − да је ово Европа.
Завлада дуг тајац.
− Каже господар Торанага: ово није Европа, а између њега и
Португалаца не влада, нити ће икада владати, ратно стање.
− Наравно. Последња ствар, Марико-сан! Нагасаки није под
владавином господара Торанаге, је ли?
− Није, Анђин-сане. Господару Харими припадају лука и залеђе.
− Па зар језуити заправо не држе луку и сву трговину? − Блекторн
запази да она оклева с преводом, али није попуштао притисак. − Зар то
није хонто, Марико-сан? А зар господар Харима није католик? Зар
већина острва Кјушуа није католичка? Па зар зато језуити у извесној
мери не држе цело острво?
− Хришћанство је вера. Даимјои управљају својом земљом, Анђин-
сане − одговори му лично Марико.
− А мени рекоше да је Нагасаки заправо португалско тло. Рекоше ми
да се они понашају као да је њихов. Зар отац господара Хариме није
продао земљу језуитима?
− Да. − Марико набруси глас. − Али Таико је земљу узео назад. Сада
више ниједном странцу није допуштено да овде постане власник
земље.
− Но, није ли Таико сам допустио да му укази застаре па се данас
тамо ништа више не може догодити без одобрења језуита? Зар језуити
не држе све бродове у Нагасакију и сву трговину? Зар језуити не
обављају у ваше име сву трговину и раде као посредници?
− Јако сте добро упућени у Нагасаки, Анђин-сане − оштро ће она.
− Можда би господар Торанага морао освојити луку од непријатеља.
Можда…
− То су ваши непријатељи, Анђин-сане, а не наши − рече она.
Коначно је прогутала мамац. − Језуити су…
− Нан ђа? − У знак извињења окренула се Торанаги и објаснила што
су разговарали. Кад је завршила, строго јој се обратио. Очигледни
прекор.
 − Хај − поновила је неколико пута и покајнички се клањала. Тад ће
Марико Блекторну: − Господар Торанага ме подсећа да су моја
мишљења безвредна и да тумач мора само преводити, нех? Молим вас,
опростите!
Раније би јој се Блекторн извинио што ју је намамио у замку, али
сад му то није падало на памет. Будући да је постигао оно што је хтео,
насмејао се и рекао:
− Хај, каваии Цуккуко-сама! − (Да, лепа госпо преводитељко!)
Марико се кисело насмеши, бесна на саму себе што је упала у замку.
Њен мозак је био у сукобу између две супротне привржености.
− Јој, Анђин-сан − рече Торанага. Опет је био добре воље.
− Марико-сан, каваии десу јори! Цукку-сан анамсу ка нори масен,
нех? (Марико-сан је много лепша од старог Цукку-сана, и много
миришљавија, зар не?)
− Хај. − Торанага се насмеје. Марико порумени и налије чај. Малко
се смекшала. Тад се јави Торанага. Озбиљно.
− Наш господар пита зашто постављате толико питања, или
износите толике тврдње, о господару Харими и о Нагасакију?
− Тек толико да покажем да луку Нагасаки заправо држе странци.
Португалци! А мој закон ме овлашћује да било где нападнем
непријатеља.
− Али ово није ’било где’, каже он. Ово је земља богова и такав
напад је незамислив.
− Слажем се од свег срца, али ако господар Харима икад постане
непријатељски расположен, или ако на страну непријатеља пређу
језуити који воде Португалце, то је начин да их онемогућите.
− Господар Торанага вели да ни он, нити његови даимјои неће
никада допустити да једна страна нација на јапанском тлу нападне
другу страну нацију. Нити да било ко ваш убија њихове! Друга је ствар
против царевих непријатеља. Што се тиче налажења бораца и посаде,
онај ко говори јапански лако би набавио било који број људи. На
острву Кјушуу има много вака.
− Вако, Марико-сан?
 − Ох, јако жалим. Ми гусаре зовемо вако, Анђин-сане. Имали су
многа гнезда по острву Кјушуу, али Таико их је углавном истребио. На
несрећу, још увек је могуће наћи преживеле. Ваки су вековима били
страх и трепет на кинеским обалама. Због њих нам је Кина затворила
своје луке! − Објаснила је Торанаги шта је казала. Он се опет јави,
наглашеније − Каже: никада вам неће допустити, нити смишљати, нити
вас овластити за напад на копну, иако би било сасвим у реду да на
пучини гоните непријатеља своје краљице. Понавља да ово није било
које место. Ово је земља богова! Морате бити стрпљиви, као што вас је
већ опомињао.
− Да. Намеравам да учим да будем на тај начин стрпљив. Желим да
нападам непријатеља само зато што је то непријатељ. А свим срцем
верујем да су они и његови непријатељи.
− Каже господар Торанага да су му Португалци казали да сте ви
његов непријатељ, а у то су чврсто уверени Цукку-сан и отац-
визитатор.
− Кад бих успео Црни брод заробити на пучини, па га довести у Едо
као законски плен, под енглеском заставом, да ли би ми допустили да
Црни брод и све што је на њему продам у Еду, према вашем обичају?
− Господар Торанага одговара: зависи.
− Ако дође рат, да ли би ми било допуштено да нападнем
непријатеља… непријатеља господара Торанаге, како будем најбоље
знао и умео?
− Он каже да је то хатамотова дужност. Наравно, хатамото је
непрестано подложан његовим наредбама. Мој господар жели да јасно
кажем: јапански проблеми неће се решавати никаквом другом методом
осим јапанском методом.
− Да. Потпуно разумем. Са дужном понизношћу желео бих да
нагласим, што о његовим проблемима више знам, могао бих више
припомоћи.
− Каже да је хатамото увек дужан помагати своме господару, Анђин-
сане. Каже да касније одговарам на сва ваша разумна питања!
− Хвала. Смем ли да га питам да ли би желео да има властите
бродове? Као што сам му предлагао на галији?
 − Већ је рекао да би волео да има бродове, модерне бродове, Анђин-
сане, са својим људима. Који даимјо то не би пожелео?
− Онда му реците ово: кад бих имао толику срећу да заузмем
непријатељски брод, довео бих га у Едо да га преправим и да избројим
плен. Тад бих свој део плена пребацио на Еразмо, а Црни брод продао
Португалцима, или бих га даровао Торанага-сами, или бих га запалио.
Шта год он зажели! Тада бих отпловио кући. За годину дана бих се
вратио и довео четири бојна, брода као дар енглеске краљице
господару Торанаги.
− Пита где бисте ви ту зарадили?
− Хонто је ово: остало би и мени много, Марико-сан, након што би
њено величанство платило бродове. Надаље, желео бих једног од
његових најповерљивијих саветника повести са собом, као изасланика
својој краљици. Можда би га занимао уговор о пријатељству између
наших земаља.
− Каже господар Торанага да би то од ваше краљице било више него
племенито. Додао је: али ако би се тако нешто којим чудом догодило, и
кад бисте се вратили с новим бродовима, ко би обучио његове морнаре,
самураје и капетане да управљају тим бродовима?
− У почетку ја, ако би му се то свидело. Био бих почашћен. А тада
би могли наставити други.
− Пита шта значи: у почетку?
− Две године.
Торанага се површно насмешио.
− Наш господар тврди да две године неће бити ’у почетку’ доста.
Но, додаје он, то је илузија. Није у рату са Португалцима, ни са
господаром Харимом из Нагасакија. Понавља, оно што радите изван
јапанских вода на свом броду са својом посадом, ваша је карма. −
Чинило се да је Марико збуњена. − Изван наших вода ви сте странац,
каже он. Али овде сте самурај.
− Да, знам коју ми је част учинио. Смем ли запитати како самурај
позајмљује новац, Марико-сан?
− Од зеленаша, Анђин-сане. А где би друго? Од прљавог трговца,
зајмодавца. − Превела је Торанаги. − Зашто би вам требао новац?
− Има ли у Еду зајмодаваца?
 − Ох, да! Зајмодавци су свуда, нех? Зар није исто и у вашој земљи?
Питајте своју наложницу, Анђин-сане, она би вам можда могла
помоћи. То спада у њену дужност.
− Рекосте да сутра крећемо у Едо?
− Да, сутра.
− На несрећу, Фуђико-сан неће бити способна за путовање. Марико
се договарала са Торанагом.
− Каже господар Торанага да ће је послати галијом кад галија
исплови. Пита због чега вам је потребно узајмити новац.
− Мораћу да набавим нову посаду, Марико-сан, отпловим било куда,
да служим господару Торанаги, како он пожели. Је ли то допуштено?
Посаду из Нагасакија?
− Да.
− Он ће вам одговорити када стигнете у Едо.
− Домо, Торанага-сама. Марико-сан, кад стигнем у Едо, куда да
одем? Хоће ли тамо бити неко ко би ме водио?
− Ох, за такве ствари никад се не морате бринути, Анђин-сане. Ви
сте један од хатамота господара Торанаге.
Куцање на унутрашња врата.
− Напред! − Шођи отвори Нага па се наклони.
− Опростите, оче, али рекосте да вас обавестим чим се окупе сви
ваши официри.
− Хвала, ево мене одмах. − Торанага на трен промисли па
пријатељски махне Блекторну. − Анђин-сане, пођи са Нага-саном. Он
ће те одвести у твоју собу! Хвала на изнетом мишљењу!
− Да, господару. Хвала вама што сте ме саслушали. Хвала вам на
речима. Да. Трудим се јако бити стрпљив и савршен.
− Хвала, Анђин-сане. − Торанага је гледао како се он клања и како
одлази. Кад остадоше сами, обратио се Марико: − Па, шта мислиш?
− Две ствари, господару. Као прво, неизмерна је његова мржња
према језуитима! Превазилази чак његово зазирање од Португалаца, па
ће вам он бити бич против језуита и Португалаца, или пак и једних и
других, ако ви желите бич. Знамо да је храбар па ће он одважно одбити
сваки напад с мора. Друго: његов циљ још увек је новац. У његову
одбрану могла бих, на основу оног што сам сазнала, рећи да је новац
једини истински начин да се варвари дочепају трајне власти. Они
купују земљу и положаје. Па и њихова краљица је трговац па ’продаје’
земљу племићима, а можда купује бродове и земље. Нису они толико
различити од нас, господару, осим у том погледу. А и по томе што они
не разумеју власт, као ни то да је рат живот, а живот − смрт.
− Јесу ли језуити моји непријатељи?
− Мислим да нису.
− Португалци?
− Мислим да се они брину само за добит, земљу и за ширење речи
Божје.
− Јесу ли хришћани моји непријатељи?
− Нису, господару, иако су можда неки ваши непријатељи
хришћани… католици или протестанти.
− Ах, мислиш, дакле да је Анђин-сан мој непријатељ?
− Не, господару. Не! Мислим да вас он поштује и да ће с временом
постати прави вазал.
− А наши хришћани? Који су ми непријатељи?
− Господари Харима, Кијама, Оноши и сваки други самурај ко се
против вас дигне.
Торанага се насмеја.
− Да, али утичу ли на њих свештеници као што тврди Анђин-сан?
− Мислим да не утичу.
− Хоће ли се њих тројица дићи на мене?
− Не знам, господару. Пре су према вама били пријатељски и
непријатељски настројени, али ако стану на Ишидову страну, биће јако
опасно.
− Слажем се. Да. Ти си ваљана саветница. Тешко је теби бити
католкиња, а у пријатељским односима с непријатељем и слушати
непријатељеве замисли.
− Да, господару.
− Ухватио те у клопку, нех?
 − Да, али у бити је имао право. Нисам радила оно што сте наредили.
Поставила сам се између његових мисли и вас. Молим вас, примите
моје извињење.
− И даље ће бити тешко. Можда и теже.
− Да, господару, али боље је познавати обе стране медаље! Већина
оног што вам је рекао показало се истинитим. На пример, да су
Шпанци и Португалци поделили свет и да свештеници кришом уносе
мускете, па ма како то било немогуће поверовати. У моју приврженост
не морате сумњати, господару. Па ма како опасно било, увек ћу
обављати своју дужност према вама.
− Хвала. Па, оно што је казао Анђин-сан беше јако занимљиво, нех?
Занимљиво, али бесмислено. Да, хвала, Марико-сан, ваљана си ти
саветница. Да наредим твој и Бунтаров развод?
− Господару?
− Дакле?
О, да се ослободим, певала је њена душа. Богородице, само да се
ослободим! Сети се ко си, Марико, сети се шта си! И запамти да је
љубав варварска реч.
Торанага ју је мотрио у апсолутној тишини. Напољу су се комарци
сударали у спирале тамјанског дима па би одлетели у заклон. Да,
помисли он, она је соколица. Али на који плен да њу обрушим?
− Не, господару − напослетку ће Марико. − Хвала вам господару,
али не.
− Анђин-сан је необичан човек, нех? Глава му је пуна снова.
Смешно је и помислити напасти наше пријатеље Португалце или
њихов Црни брод. Бесмислено је поверовати у оно што он каже о
четири брода или о двадесет бродова.
Марико је оклевала.
− Ако он каже да је бродове могуће довести, господару, онда и ја
мислим да је могуће да их довезе.
− Не слажем се − ватрено ће Торанага. − Али имаш право да је он
противтежа према осталима, он и његов бојни брод. Како необично…
и како корисно! Као што Оми рече: тренутно су нам варвари потребни
да од њих учимо. А још много тога морамо научити, поготову од њега,
нех?
 − Да.
− Време је да отворимо царство, Марико-сан. Ишидо ће га
заклопити као остригу. Кад бих опет постао председник Регентског
Већа, склопио бих споразуме с било којом земљом, уколико је
пријатељска. Послао бих људе да од других народа уче, да, и послао
бих изасланике. Краљица тог човека била би добра за почетак.
Краљици бих можда требао послати жену, кад би она била јако
паметна.
− Морала би бити веома јака и веома паметна, господару.
− Да. Било би то опасно путовање.
− Сва су путовања опасна, господару − рече Марико.
− Да. − Опет Торанага без упозорења промени тему. − Кад би
Анђин-сан испловио са бродом пуним злата, да ли би се и вратио? Баш
он?
После дугог времена она одговори:
− Не знам.
Торанага одлучи да на њу више не врши притисак.
− Хвала, Марико-сан − пријатељски ће он, у знак да је отпуштена. −
Желим да присуствујеш састанку па да Анђин-сану преводиш шта
говорим.
− Све, господару?
− Да. А кад навече одеш у чајџиницу да купиш Кикуин уговор,
поведи са собом Анђин-сана. Његовој наложници кажи да све
припреми. Њему је награда потребна, нех?
Хај.
Кад је дошла до шођија, Торанага прозбори:
− Кад решимо размирицу између Ишида и мене, наредићу да се
разведеш. Стегла је руку на застору. Лагано је климнула у знак
сагласности, али није се освртала. Врата се за њом затворе.
Торанага је на трен гледао у дим, па онда устао, пошао у врт у
клозет и чучнуо. Кад је обавио нужду обрисао се папиром, зачује како
слуга миче посуду иза рупе и уместо ње ставља чисту. Комарци су
зујали и он их растресено лупи. Размишљао је о соколовима и о
соколицама, знајући да греше и највећи соколови, као што је погрешио
Ишидо. И Кири, и Марико, и Оми, па и Анђин-сан.
***
Стотину и педесет официра поређаше се у уредне низове, а пред
њима Јабу, Оми и Бунтаро. Марико је са стране клечала поред
Блекторна. Торанага ступи унутра са својим телохранитељима па седе
на усамљен јастук прекопута њих. Прихвати њихове наклоне, а онда
им укратко изложи суштину поруке па им − по први пут јавно − изнесе
свој пресудни бојни план. Опет је затајио оне потајне, брижно
смишљене устанке, као и чињеницу да ће напад уследити дуж
северног, а не дуж јужног приобалног пута. И уз опште клицање, јер
сви његови ратници беху сретни што је чекање најзад окончано, рече
им да ће, чим престану кише, растурити лозинку ’Гримизно небо’ која
ће за њих бити знак за напад.
− У међувремену очекујем да ће Ишидо противзаконито окупити
ново Регентско веће. Очекујем да ће ме лажно оптужити. Очекујем да
ће ми противзаконито објавити рат! − Нагао се према њима. Левицу је
− према своме обичају − положио на бедро, док је десницом чврсто
стезао мач. − Слушајте, поштујем Таиково завештање, а свог синовца
Јаемона признајем за квампакуа и Таиковог наследника. Не желим
никакве друге земље не желим нове части, али ако ме издајице
нападну, морам да се браним. Ако издајице обмањују његову царску
висост и покушају да отму власт у земљи, моја је дужност да цара
браним и да зло отерам. Нех?
Поздрави га громогласно повлађивање. Двораном се заоре бојни
покличи ’Касиги!’ и ’Торанага!’ и одјекну по целом утврђењу.
− Јуришни пук мускета биће спреман да се укрца на галије за Едо,
на челу са Тода Бунтаро-саном коме ће заменик бити Касиги Оми-сан.
За пет дана! Господару Касиги Јабу, изволите мобилисати Изу и
пошаљите шест хиљада људи на граничне прелазе уколико би издајица
Икава Ђиккју навалио на југ да нам прекине везе. Кад престану кише,
Ишидо ће напасти Кванто…
И Оми, и Јабу, и Бунтаро немо се сложише са Торанагином
мудрошћу што ником не одаје своју поподневну одлуку да нападне по
кишном раздобљу, одмах.
 То ће све заскочити, помисли Оми, а желудац му се превртао при
помисли да ће по киши ратовати у планинама Шинана.
− Наше мускете пробиће пут − рекао је поподне Јабу онако
одушевљено.
− Да − сложио се Оми, који није имао вере у тај план, али ништа
друго није могао понудити. Лудост, рече самом себи, иако је био
очаран што је унапређен у заповедниковог заменика. Не разумем како
Торанага може мислити да на северном путу има икакве изгледе за
успех.
Нема никаквих изгледа, опет је помислио и напола зачепио уши на
Торанагино бодрење, како би се могао поново посветити питању своје
освете. Напад на Шинано сигурно ће ми пружити туце могућности да
Јабуа пошаљем у предњу линију, а без опасности по себе. Рат, било
који рат, биће у моју корист, само ако га не изгубимо… помисли.
− Данас сам замало погинуо − чуо је тад Торанагин глас. − Данас ме
Анђин-сан извукао из земље. Ово је већ други, а можда и трећи, пут
како ми је он спасио живот. Мој живот ништа не значи у поређењу са
будућношћу мога клана, а ко може рећи да ли бих остао жив или бих
погинуо да ми он није помогао? Па иако бушидо захтева да вазали
никад не очекују награду ни за какву услугу, дужност је феудалнога
господара да с времена на време удели милост. − У општем клицању
Торанага рече: − Анђин-сане, седи овде! Марико-сан, и ти!
Оми је љубоморно гледао како се дугоња диже и клечи на оном
месту које је Торанага показао руком − поред себе, а у целој
просторији није било ниједног човека који не би пожелео да је и сам
био добре среће па учинио оно што је учинио варварин.
− Дарујем Анђин-сану феуд близу рибарског сеоца Јокохаме јужно
од Еда! Годишња му је вредност две хиљаде кокуа. Дајем му право да
скупи две стотине сталних самураја. И пуна права самураја и хатамота
према кући Јоши Торанаге-нох-Чикитада-Миноваре. Даље, он ће
добити десет коња, двадесет кимона, заједно с пуном бојном опремом
за своје вазале, чин главнога адмирала и пилота у Кванту. − Торанага
причека док Марико није превела, а тад повиче: − Нага-сане!
Нага послушно донесе Торанаги свилом обавијен омот. Торанага
збаци омот. Унутра беху два мача. Један кратак, а други убојит.
 − Кад је опазио да је моје мачеве прогутала земља и да сам без
оружја, Анђин-сан се опет спустио у расцеп да нађе свој мач и мени га
даде. Анђин-сане, заузврат ти дајем ове мачеве. Израдио их је велики
занатлија Јори-ја. Запамти, мач је самурајева душа. Ако самурај
заборави мач или га изгуби, никад му то неће бити опроштено.
Уз још јаче клицање и притајену завист Блекторн прихвати мачеве,
исправно се наклонио, затакао их за појас па се опет наклонио.
− Хвала, Торанага-сама. Указујете ми превише части. Хвала! Хтео
се удаљити, али га Торанага замоли да остане.
− Не, седи овде, крај мене, Анђин-сане. − Торанага опет погледа
ратничка фанатична лица својих официра. Глупани!, хтеде им
повикати. Зар не схватате да би рат, било сад, било после киша, био
самоубилачки потез? Било који рат против Ишида, Очибе и Јаемона и
њихових садашњих савезника, мора завршити покољем све моје
војске, свих вас, и искорењењем мене и рода мог? Зар не схватате да
немам никаквих изгледа за успех, осим ако не сачекам и понадам се да
ће Ишидо сам да се задави?
Уместо тога још их је више хушкао, јер беше најважније да
непријатеља избаци из равнотеже.
− Слушајте, самураји! Ускоро ћете моћи доказати своју храброст као
прави мушкарци, као што су преци ваши доказали своју. Уништићу
Ишида и све његове издајице, а први ће бити Икава Ђиккју. Овим
предајем све његове земље, обе покрајине, Суругу и Тотоми, вредне
три стотине хиљада кокуа, своме верном вазалу господару Касиги
Јабуу, и потврђујем њега и његову лозу врховним господарима тог
подручја, уз Изу.
Громко повлађивање. Јабу је поруменео од усхићења.
Оми је лупао по тлу, и он је исто онако одушевљено клицао као
остали. Сад је његов плен био огроман, јер је према обичају Јабуов
наследник могао наследити и све његове земље.
− Како да убијем Јабуа не чекајући рат?
Тад очи укопа у Анђин-сана који је занесено викао. Зашто ми то не
би учинио Анђин-сан?, запита се и гласно се насмеја при тој глупој
помисли. Бунтаро се нагне према њему па га потапша по рамену,
срдачно, јер је тај смех протумачио као знак среће због Јабуа.
 − Ускоро ћеш добити феуд који заслужујеш, нех? − продере се
Бунтаро надгласавши галаму. − И ти заслужујеш признање. Твоје су
замисли и савети вредни!
− Хвала, Бунтаро-сане.
− Без бриге, можемо се ми пробити преко свих планина.
− Да. − Бунтаро беше крволочан војсковођа и Оми је знао да су
прикладан пар. Оми неустрашив стратег, а Бунтаро одважан јуришник.
Ако нас ико може провести кроз планине, он је тај!
Поново клицање кад је Торанага наредио нека свима донесу саке и
тиме закључио службени скуп.
Оми попије саке. Гледао је како Блекторн празни и другу шољицу, у
чистом кимону, с врсним мачевима. Марико му је још говорила. Врло
много си се променио, Анђин-сане, од оног првог дана!, задовољно је
помислио. Многе твоје иностране мисли још су у теби чврсто усађене,
али већ постајеш цивилизован.
− Шта је, Оми-сане?
− Ништа… Ништа, Бунтаро-сане…
− Изгледао си као да ти је ета гурнуо гузицу у лице!
− Ни говора, уопште не! Еееее, сасвим супротно. У мени се родила
замисао. Искапи! Хеј, Бресквин цвете, донеси још сакеа, празна је
шољица мога господара Бунтара!

40
− Послаше ме да се распитам хоће ли Кику-сан бити увече слободна
− рече Марико.
− Ох, јако жалим, госпо Тода, али нисам сигурна − ласкаво ће Мама-
сан Гиоко. − Смем ли питати да ли уважена муштерија тражи госпу
Кику за цело вече или само за један део, или можда до јутра?…
Уколико она већ није заузета!
Мама-сан, висока отмена педесетогодишњакиња дивног осмеха. Но,
пила је превише сакеа, срце јој беше таблица множења, а имала је нос
којим је на удаљености од педесет рија могла нањушити сребрњак.
Налазиле су се у просторији од осам простирки уз Торанагине
приватне одаје. Та је соба издвојена за Марико, а са друге стране је
гледала на врт ограђен првим унутрашњим одбрамбеним зидом. Опет
је падала киша, а капљице су светлуцале под бакљама.
− О томе ће одлучити муштерија − господски ће Марико. − Можда
би сад могле да склопимо споразум који би обухватио све што се
замислити може.
− Јако жалим, молим вас, опростите, што одмах не знам је ли
слободна. Толико је траже, госпо Тода. Сигурно ме схватате!
− Ох, да, наравно, заиста смо јако сретни што тако дичну госпу
имамо овде, у Анђиру. − Марико је истакла реч Анђиро. Позвала је
Гиоку, уместо да је посети, што је такође могла да учини. А кад је
Мама-сан стигла, довољно касно да докаже оно што је желела, али не
толико касно да испадне неуглађена, Марико се радовала прилици да
се роговима бије са тако дораслом противницом. − Је ли чајџиница јако
оштећена? − запитала је.
− Срећом није, осим нешто вредне керамике и одеће, али стајаће нас
мало богатство поправка крова и уређење врта. Увек је врло скупо кад
се нешто мора обавити на брзину, зар није тако?
− Да, то је јако мучно. У Еду, Мишими, па и у овом сеоцу.
− Јако је важно имати мирну околину, нех? Би ли нас можда
муштерија удостојила посетом у чајџиници? Или би хтела да га Кику-
сан овде посети, уколико је слободна?
Марико напући усне, размишљајући.
− У чајџиници.
− Ах, со десу! − Мама-сан се правим именом звала Хеико-ичи,
’Најстарија зидарева кћи’. Њен отац, а његов отац пре њега, беху
стручњаци за изградњу вртних зидова. Дуго година је била куртизана у
Мишими, главном граду полуострва Изуа, а достигла је чин другог
разреда. Но, имала је среће па је, поклонима свога господара и својим
истанчаним пословним смислом, зарадила довољно новца да на време
откупи свој уговор. Тако је постала власник проститутки, у својој
властитој чајџиници, онда када је више нико није тражио због лепог
тела и сочне духовитости којима су је обдарили богови. Сад се звала
Гиоко-сан, госпа Срећа. Кад је била млада, четрнаестогодишња
куртизана, наденуше јој име Цукајко, ’Кротитељка змија’. Власник јој
је објаснио да се онај посебан мушки орган може упоредити са змијом,
да је змија сретан знак, па ако у том смислу успе постати кротитељка
змија, постићи ће велики успех. И само ће име засмејавати муштерије,
а у њеном послу смех је пресудан. Гиоко на смех никада није
заборављала.
− Саке, Гиоко-сан?
− Хвала, да, хвала, госпо Тода. − Слушкиња наточи. Тад је Марико
отпусти.
Тренутак су ћутке пиле. Марико опет напуни шољице.
− Јако леп порцелан! Тако елегантан! − рече Гиоко.
− Врло је бедан. Жао ми је што баш овај морамо употребити.
− Ако успем да је ослободим, хоће ли пет кобана бити
прихватљиво? − Златник кобан, тежак осамнаест грама, вредео је три
кокуа риже.
− Јако жалим, можда се нисам јасно изразила. Не желим да купим
целу чајџиницу из Мишиме, него само услуге једне госпе за једну ноћ.
Гиоко се насмеја.
− Ах, госпо Тода, заслужили сте свој углед. Но, смем ли истаћи да је
Кику-сан госпа првог разреда? Цех јој је лане доделио ту част.
− Истина је, а сигурна сам да је чин заслужен. Али беше то у
Мишими. Па и у Кјоту… Но, наравно, ви сте се шалили, јако жалим.
Гиоко прогута псовку која јој беше на језику, па се благо осмехне.
− На несрећу, мораћу дати накнаду муштеријама који су је − ево сад
сам се сетила − већ пре наручили. Јадно дете, пропадоше јој четири
кимона кад је водом гасила пожар. У ову земљу долазе тешка времена,
госпо, сигурно разумете! Пет не би било претерано.
− Наравно да не би. Пет би било оправдано у Кјоту, за седам дана
забављања са две госпе првог разреда, али сада нису нормална времена
па морамо чинити уступке! Пола кобана. Саке, Гиоко-сан?
− Хвала, хвала. Саке је тако добар! Укус је тако добар, тако јако
добар. Само још један, молим лепо, а онда морам ићи. Ако Кику-сан
вечерас није слободна, радо бих уговорила за неку другу госпу…
Можда за Акеку! Или би можда одговарао који други дан? Можда
прекосутра?
 Марико је тренутак ћутала. Пет кобана било је нечувено! Толико се
плаћало за чувену куртизану првог разреда у Еду. Пола кобана било би
и више него довољно за Кику. Марико је знала цене куртизана, јер је
Бунтаро с времена на време узимао куртизане. Наиме, једној је
откупио и уговор, а Марико је морала плаћати рачуне који су јој,
наравно, оправдано стизали. Одмеравала је Гиоку која је мирно сркала
саке уздигнуте главе.
− Можда − рече Марико. − Али мислим да то не би одговарало! Ни
друга госпа, нити друга ноћ. Не, ако се не договоримо за вечерас,
прекосутра би нам било прекасно, јако жалим. А што се тиче друге
госпе… − Марико се насмеши и слегне раменима.
Гиоко жалосно одложи шољицу.
− Чула сам да нас остављају наши дични самураји. Каква штета!
Овде су ноћи тако угодне. У Мишими немамо овакве морске поветарце
као овде. И мени ће бити жао што одлазим.
− Можда један кобан. Уколико овај споразум утаначимо, након тога
бих разговарала о цени за откуп њеног уговора.
− Њеног уговора?!
− Да. Саке?
− Да, хвала. Уговор… њен уговор? Па, то је друга ствар. Пет хиљада
кокуа.
− Немогуће!
− Да − сложи се Гиоко. − Али Кику-сан ми је као рођена кћер. Она
ми и јесте кћи, више од моје кћери. Одгајам је од њене шесте године.
Она је најсавршенија госпа ’Света врба’ на целом полуострву Изуу. О,
знам ја, у Еду имате веће госпе, духовитије, световније, али то је само
зато што Кику-сан није имала ту срећу да се дружи с тако врсним
особама. Но, и сад се ниједна не може са њом упоредити у певању и
свирању самисена, кунем се свим боговима. Година дана боравка у Еду
код правога господара и уз прикладне изворе знања, омогућила би јој
да се успешно носи са било којом куртизаном у царству. Пет хиљада
кокуа малена је свота за такав цвет. − Чело јој се оросило знојем. −
Морате ми опростити, али никад још нисам размишљала да продам
њен уговор. Тек јој је осамнаест година, нема љаге! Она је моја једина
дама првога разреда! Заправо сматрам да никада нећу продати њен
уговор, па ни уз наведену цену. Не, мислим да ћу морати размислити,
јако жалим. Можда бисмо сутра могле о томе расправљати? Изгубити
Кику-сан? Малу моју Кику-чан? − У угловима очију скупе јој се сузе и
Марико помисли: ако су ово праве сузе, онда се ти, Гиоко, никада ниси
раскречила ниједној ’Кнежевској млатилици’!
 − Јако жалим. Шигата га нај, нех? − љубазно ће Марико па пусти
Гиоку да цвили и плаче. Редовно јој је пунила шољицу. Колико заправо
вреди уговор?, питала се она. Пет стотина кокуа било би далеко више
него поштено. Зависи од стрепње мушкарца, који у овом случају
нимало не стрепи. Господар Торанага свакако не. За кога ли њу купује?
За Омија? Вероватно! Но, зашто је Торанага наредио Анђин-сану да
дође овамо?
− Слажете ли се, Анђин-сане? − запитала га је тада уз узрујан смех,
надгласавши грају пијаних официра.
− Кажете да ми је господар Торанага уговорио госпу? Део моје
награде?
− Да! Кику-сан. Никако не можете одбити. Мени… мени је наредио
да вам преводим.
− Наредио?
− Ох, бићу сретна да вам преводим, али Анђин-сане, заиста не смете
одбити. Било би то грозно неуљудно након толиких почасти, нех? −
Насмешила му се, изазивала га је, јако поносна и очарана Торанагином
невероватном великодушношћу. − Молим вас! Још никада нисам
изнутра видела чајџиницу. Радо бих завирила и поразговарала са
правом госпом из ’Света врба’.
− Шта?
− Ох, те даме тако зову јер би требале бити љупке као врбе. Каткад
их зову и ’Плутајући свет’, јер их упоређују са локвањима који пливају
по језеру. Но, Анђин-сане, молим вас, пристаните.
− А Бунтаро-сама?
− Ох, зна он да вам ово морам уговорити. Рекао му је господар
Торанага. Наравно, све је веома службено. Мени је наређено, а и вама.
Молим вас! − Тада је рекла на латинском, пресретна што нико други у
Анђиру не говори тај језик: − Постоји још један разлог, али њега ћу ти
касније одати.
− Ах… реци ми сада!
− Касније. Али весело на то пристани, јер ја те молим.
− Ти… Како бих теби ишта могао одбити?
− Али весело! Мора бити весело! Обећај!
 − Са смехом. Обећавам да ћу покушати. Не обећавам ти ништа
друго него то да ћу покушати да дам све од себе.
Тада га је оставила и отишла да припреми тај сусрет.
− Ох, растужује ме и сама помисао на то да продам уговор своје
лепотице − јаукала је Гиоко. − Да, хвала вам, само још малко сакеа, а
онда заиста морам отићи. − Искапила је шољицу па је уморно пружила
Марико да јој сместа напуни. − Рецимо, за вечерас два кобана, у знак
моје жеље да угодим тако чувеној госпи?
− Један. Ако ово утаначимо, можда бисмо вечерас могле подробније
разговарати о уговору. У чајџиници! Јако жалим што овако журим, али
време је, разумете… − Марико неодређено махне руком према дворани
за састанке. − Државни послови… господар Торанага… будућност
краљевства… разумећете, Гиоко-сан.
− Ох, да, госпо Тода, наравно. − Гиоко почне устајати.
− Да се сложимо за један и по, за вечерас? Добро, значи утаначиле
смо…
− Један!
− Ох ко, госпо, половина је тек симболична и о томе уопште није
вредно расправљати − процвили Гиоко, хвалећи богове што су је
обдарили оштроумношћу, а задржавајући на лицу израз лажне нервозе.
Кобан и по била би трострука цена. Али, и више него новац, ово је
коначно био први позив једног правог припадника високог јапанског
племства, а она је за тим жудила, и радо би саветовала Кику-сан да све
то учини и бесплатно, и то двапут. − Тако ми свих богова, госпо Тода,
препуштам се вама на милост и немилост, кобан и по. Молим вас,
мислите на моју другу децу које годинама морам облачити, одгајити и
хранити, а које неће постати непроцењиве као Кику-сан, али морам их
исто онако лепо гајити као њу.
− Један кобан у злату, сутра. Нех?
Гиоко уздигне порцеланску пљоску и налије у две шољице. Једну
понуди Марико, а другу искапи, па одмах наточи себи нову.
− Један − рече она и готово се угуши.
− Хвала, јако сте љубазни и обзирни. Да, времена су тешка.
− Марико умерено сркне пиринчано пиво. − Ускоро ћемо Анђин-сан
и ја доћи у чајџиницу.
 − А? Шта сте то рекли?
− Да ћемо Анђин-сан и ја ускоро доћи у чајџиницу. Ја морам да му
преводим.
***
− Варварин? − дахне Кику.
− Варварин. Стићи ће овамо сваког трена ако га не зауставимо. Са
њом, најокрутнијом, најграмзивијом оштроконђом коју сам у животу
срела. Нека се поново роди као улична курва петнаестог разреда!
Кику се упркос страху од срца насмеја.
− Ох, Мама-сан, молим вас, не узрујавајте се толико! Чини се да је
она тако дивна госпа, а један цели кобан… заиста сте постигли
одличну погодбу! Лакше мало, имамо много времена. Најпре нека вам
саке отера жгаравицу. Ако, мала, брзо као колибрић!
Ако нестане.
− Да, муштерија је Анђин-сан. − Гиоко замало да се опет не угуши.
Кику ју је хладила лепезом. И мала ученица Хана хладила је Маму-
сан и држала јој крај носа благе миришљаве траве.
− Мислила сам да се ценка за господара Бунтара или за господара
Торанагу главом. Јасно, кад је споменула Анђин-сана, одмах сам је
упитала зашто се није погађала госпа Фуђико, као што тражи
пристојност, али рекла ми је само да је та госпа задобила тешке
опекотине, а њој је господар Торанага лично наредио да са мном
разговара.
− Ох! Ох, кад бих била тако сретна па служила великом господару
Торанаги!
− Хоћеш, дете, хоћеш, кад ми то смислимо. Али варварин!
Шта ли ће мислити твоје друге муштерије? Шта ће рећи? Јасно,
ствар сам оставила отворену, рекавши госпи Тода да не знам јеси ли
слободна, па још можеш одбити ако желиш, без увреде.
− Шта би рекле друге муштерије? Ово је наредио господар
Торанага. Ништа се не може учинити, нех? − Кику је прикривала страх.
− Ох, ти лако можеш одбити, али само брзо, Кику-чан. Ох ко,
морала сам бити мудрија… морала сам.
 − Без бриге, Гиоко-сама. Све ће бити у реду, али морамо бистро
мислити. То је велика опасност, нех?
− Да. Веома.
− Ако прихватимо, више нам нема узмака.
− Да. Знам.
− Саветујте ме.
− Не знам, Кику-чан. Као да ме опчинио ками. Ти мораш одлучити!
Кику је одмерила све ужасе, а онда размотрила добре стране.
− Заиграјмо карту, прихватимо га. На крају крајева, он је самурај и
хатамото, и омиљени вазал господара Торанаге. Не заборавите шта нам
је прорекла гатара! Ја ћу вам помоћи да заувек постанете богати и
славни. Молим богове нека ми то допусте, да вам узвратим сву вашу
доброту.
Гиоко помилује Кику по прекрасној коси.
− Ох, дете, тако си добра, хвала ти, хвала. Да, мислим да си
паметна. Слажем се. Нека нас он посети. − С љубављу ју је штипнула
за образ. − Увек си била моја миљеница! Али, да сам знала, за
варварског генерала захтевала бих двоструко.
− Па добиле смо двоструко, Мама-сан.
− Морале смо добити троструко! − Кику потапша Гиоку по руци.
− Без бриге… ово је почетак ваше добре среће.
− Да, а истини за вољу, Анђин-сан није обичан варварин, него уз то
самурај и хатамото. Рече ми госпа Тода да је добио феуд од две хиљаде
кокуа, проглашен је адмиралом свих Торанагиних бродова, купа се као
цивилизована особа и више не смрди…
Стиже Ако без даха и наточи пиво не проливши ни капи. Врло брзо
ишчезну четири шољице. Гиоко се сад боље осећала.
− Вечерас све мора бити савршено. Да! Ако је то наредио господар
Торанага, јасно да тако мора бити. Не би он то лично наредио да то
лично њему није важно, нех? А Анђин-сан заиста је као даимјо. Две
хиљаде кокуа годишње… Тако ми свих камија, сигурно имамо јако
много среће! Кику-сан, послушај! − Нагне се ближе, а и Ако се
приближи и разрогачи очи. − Будући да госпа Тода говори њихов
погани језик, питала сам је познаје ли неке необичне обичаје или
навике, приче, плесове или положаје, песме, помагала или љубавне
напитке које особито воли Анђин-сан.
− Ах, то би ми било од велике помоћи, да! − рече Кику уплашена
што је прихватила, жалећи што није била тако мудра па одбила.
− Ништа ми није рекла! Она зна њихов језик, али појма нема о
њиховим обичајима на јастуку. Питала сам је да ли га је кад за то
питала, а она је рекла да јесте, али уз страшне последице. − Гиоко
исприча згоду у замку Осаке. − Можеш ли замислити како је то било
незгодно!
− Знамо бар то да му дечаке не смемо нудити. То је већ нешто.
− Осим тога може нам нешто рећи још једино кућна слушкиња!
− Имамо ли времена да позовемо слушкињу?
− Лично сам је посетила. Равно из тврђаве. Ни једномесечна плата
није јој развезала језик, глупава будала!
− Је ли пристојна?
− Ох да, с обзиром да је невична слушкиња почетница! Додала је
само то да је господар мужеван и да није тежак и да је јастучио јако
издашно у најобичнијем положају. И да је дарежљиво обдарен.
− То нам много не помаже, Мама-сан.
− Знам. Можда би било најбоље да све припремимо, за сваки случај,
нех? Све!
− Да. Само ћу морати бити јако опрезна. Врло је важно да све
испадне савршено. Биће јако тешко − ако не и немогуће − да га добро
забављам ако са њим не будем могла разговарати.
− Госпа Тода рече да ће она преводити теби и њему.
− Ах, баш је љубазна. То ће јако помоћи иако нипошто није исто.
− Истина је, истина. Дај саке, Ако… Љупко, дете, точи ми љупко.
Кику-сан, ти си куртизана првог разреда. Дај маха машти! Данас је
варварски генерал спасао живот господару Торанаги и седи у његовој
сенци. Од тебе зависи наша будућност! Знам да ћеш бити изванредна.
Ако!
− Да, господарице!
− Побрини се да футони буду савршени, да све буде савршено.
Побрини се да цвеће… Не! Сама ћу наместити цвеће! А куварица, где
је куварица? − Потапшала је Кику по колену. − Узми златни кимоно, а
испод њега зелени. Вечерас морамо јако забљеснути госпу Тода.
Одјурила је да поспреми кућу. Све госпе, слушкиње и ученице
сретно су жагориле, чистећи и испомажући, поносне што је у њихову
кућу стигла добра срећа. Кад је све било сређено, а распореди осталих
девојака преиначени, Гиоко оде у своју собу и легне на трен да скупи
снагу. Још није рекла Кикуи да је добила понуду да прода њен уговор.
Причекаћу и размислићу, закључила је. Ако успем наметнути своје
захтеве, можда ћу пустити своју прекрасну Кику, али не пре него што
сазнам коме ће ићи. Сретна сам што сам била тако далековида па то
објаснила госпи Тода пре него што сам отишла. Зашто плачеш, глупа
старице? Зар си опет пијана? Мућни главом! Зар ти ишта вреди
мрзовоља?
− Хана-чан!
− Да, Мајко-сама? − Девојчица јој дотрчи. Тек је навршила шест
година. Имала је крупне смеђе очи и дугу дивну косу. Носила је нови,
гримизни свилени кимоно. Гиоко ју је пре два дана купила
посредством сеоске трговкиње децом и Муре.
− Како ти се свиђа ново име, дете?
− Ох, јако много, јако много! Почашћена сам, Мајко-сама!
Име Хана значило је Цветак, као што је Кику значило Хризантема, а
Гиоко јој га је наденула већ првог дана. ’Сад сам ти ја мајка!’ рекла јој
је Гиоко љубазно, али одлучно, кад је платила и кад ју је преузела,
чудећи се како то да таква будућа лепотица може бити од тако простих
рибара као што је округла Тамазакијева жена. После четири дана
жестоког ценкања платила је кобан за девојчицине услуге до њене
двадесете године, довољно да се Тамазакијева породица прехрани две
године.
− Донеси ми ’ча’, чешаљ и миришљаво чајево лишће да прикријем
задах сакеа.
− Да, Мајко-сама. − Слепо и задихано је одјурила, жељна да угађа, а
на вратима се саплела у Кикуине танке сукње.
− Ох, ох, ох, јако жалим…
− Мораш пазити, Хана-чан.
 − Јако жалим, јако жалим, старија секо… − Хана-чан замало се
расплакала.
− Зашто си жалосна, Хана? Немој тако − рече Кику па јој нежно
обриса сузе. − У овој кући заборављамо на жалост. Запамти, нама из
’Света врба’ није никад потребна жалост, дете, јер каква корист од
тога? Жалост никада није пријатна. Наша је дужност да угађамо и да
будемо веселе. Отрчи, дете, али љупко, љупко, буди нежна. − Кику се
окрене показавши се старијој жени озарена смешка. − Јесте ли
задовољни са мном, господарице-сан?
− Блекторн ју је погледао и промрмљао:
− Алелуја!
− Ово је Кику-сан − службено ће Марико занета Блекторновим
понашањем. Девојка је уз шуштање свиле ушла у собу клекла,
наклонила се и казала нешто што Блекторн није разумео.
− Рекла је да сте добродошли, да ви частите ову кућу.
− Домо − рече он.
− До иташемасите. Саке, Анђин-сан? − запита Кику.
− Хај, домо.
Гледао је како њене савршене руке налазе пљоску без грешке,
проверавају да ли је добра топлота и точе у шољицу коју је према њој
подигао, као што му је Марико показала. Све то обављала је с више
грациозности него што је он могао и да сања.
− Обећавате ли искрено да ћете се понашати као Јапанац? −
запитала га је Марико кад су кренули из тврђаве. Њу су носили у
носиљци, а он је поред ње ходао стазом која се вијугаво спуштала
према селу и према тргу уз море. Пред њима и иза њих ишли су
бакљоноше. Десет самураја пратили су их као почасна стража.
− Покушаћу, да − рекао је Блекторн. − Шта морам учинити?
− Најпре морате заборавити шта морате учинити! Само се морате
сетити да је ова ноћ само за ваше уживање.
Данас ми је најбољи дан у животу, помисли он. А вечерас, шта ће
бити вечерас? Узбуђивао га је изазов и одлучио је да покуша бити
Јапанац, да у свему ужива и да не буде збуњен.
− Колико то вече… овај… кошта? − запитао је он.
 − То је врло нејапански, Анђин-сане − прекорила га је. − Какве везе
то има и са чим? Фуђико-сан се сложила да је погодба разумна.
Пре одласка посетио је Фуђико. Обишао ју је лекар, променио
завоје па јој дао лековите траве. Поносила се частима и новим феудом
па је умиљато чаврљала, не показујући бол, сретна што он иде у
чајџиницу. Наравно, Марико-сан се с њом саветовала и све је било
сређено. Како је добра Марико-сан! Колико жали што је опечена па му
сама не може све то утаначити. Пре одласка помиловао је Фуђикину
руку. Свиђала му се. Захвалила му је па се опет извинила. Отпратила га
је у нади да ће провести дивно вече.
Гиоко и слушкиње свечано су чекале пред вратима чајџинице да их
поздраве.
− Ово је Гиоко-сан. Она је овде Мама-сан.
− Јако сам почашћена, Анђин-сане, јако почашћена.
− Мама-сан? Мислите мама? Мајка? Исто као и на енглеском,
Марико-сан? Мама, мајчица, мајка!
− Ох, готово је исто, али, жалим јако… ’Мама-сан’ значи маћеха или
помајка, Анђин-сане. Мајка се каже ’хаха-сан’ или ’оба-сан’.
За трен се Гиоко извини и одјури. Блекторн се насмеши Марико која
је била као дете и у све зурила.
− Ох, Анђин-сане, увек сам желела да видим како овакве чајџинице
изгледају изнутра. Мушкарци су толико сретни! Зар није лепо? Зар
није дивно, чак и у овако маленом селу? Гиоко-сан је сигурно наредила
мајсторима да јој потпуно све обнове! Погледајте квалитет дрвета…
ох, тако сте добри кад сте ми допустили да дођем са вама. Никад више
нећу имати овакву прилику… погледајте цвеће… Како је раскошно
сложено… и ох, погледајте башту…
Блекторн беше веома сретан и силно је жалио што је у соби
слушкиња и што су врата шођи отворена, јер би чак и овде у чајџиници
било незамисливо и погубно да Марико остане сама с њим у соби.
− Лепа си − рече јој на латинском.
− И ти! − Лице јој је блистало. − Јако се тобом поносим, адмирале
бродова. А и Фуђико… ох, толико се поносила да је једва успевала
мирно да лежи!
− Учинило ми се да има тешке опекотине.
 − Не бој се! Лекари су врло стручни, а она је млада, снажна и пуна
поверења. Вечерас све отерај из својих мисли. Не питај више за Ишида
или Икаву Ђиккјуа, ни за бојеве, ни за лозинке, феуде или бродове.
Вечерас нема брига… Вечерас те чекају саме чаролије!
− За мене си ти чаролија.
Залепршала је лепезом, наточила саке и ћутала. Гледао ју је, а онда
су се заједно насмешили.
− Зато што су овде и други, а језици раде, ипак морамо бити
опрезни. Али, ох, тако сам сретна због тебе! − казала је.
− Ти!… А који беше други разлог? Рекла си да постоји још један
разлог зашто желиш да вечерас дођем овамо!
− Ах да, други разлог! − Око њега залебди онај исти тешки мирис. −
То је наш древни обичај, Анђин-сане. Када госпа, која припада неком
другом, мари за неког мушкарца и жели му пружити нешто важно, што
је њој забрањено пружити, побринуће се да њено место заузме друга
жена… поклон… најсавршенија куртизана коју може приуштити.
− Рекла си, кад госпа мари за другог мушкарца. Мислиш ли под тим
љубав?
− Да. Али само за вечерас.
− Ти!
− Ти, Анђин-сане!
− Зашто вечерас, Марико-сан, зашто не раније?
− Данас је чаробно вече, а камији нас прате. Желим те! Тад се на
прагу појавила Кику. ’Алелуја! ’ И зажелела му је добродошлицу па га
послужила сакеом.
− Како ви кажете да је госпа особито лепа? − Марико му рече, а он
понови. Девојка се ведро насмеја, прихвати комплимент па га узврати.
− Кику-сан пита желиш ли да она пева или плеше.
− Шта је теби драже?
− Ова госпа, овде је ради твог ужитка, самурају, а не мог.
− А ти? И ти си овде ради мог ужитка?
− Да, на неки начин… На врло присан начин!
 − Онда је, молим лепо, замоли да пева. − Кику љупко пљесне
рукама и Ако донесе самисен, дуг, обликом налик на гитару, са три
жице. Ако га намести на под и пружи Кику трзалицу од слоноваче.
− Госпо Тода − рече Кику − молим вас, кажите нашем дичном госту
да ћу најпре отпевати ’Песму коњица’!
− Кику-сан, била бих почашћена кад бисте ме вечерас звали
Марико-сан.
− Превише сте љубазни према мени, госпо! Молим вас, опростите.
Никако не бих смела бити тако неуглађена.
− Молим лепо!
− Хоћу, ако вам се свиђа, али… − Њен осмех беше диван… Хвала,
Марико-сама.
Трзнула је струну. Од тренутка када су гости ушли у њен свет, сва
њена чула била су напета. Потајно их је мотрила док су били са Гиоко-
сан и после, док су били сами, тражећи неки путоказ да открије како да
му угоди или како да остави утисак на госпу Тода.
Није била припремљена на оно што је ускоро постало очигледно.
Анђин-сан очито је желео госпу Тода, иако је то крио добро, како може
крити свака цивилизована особа. То само по себи није било разлог за
изненађење, јер госпа Тода беше наглашено лепа и савршена и, што је
најважније, само је она с њим знала разговарати. Запањила се
схвативши да и госпа Тода њега једнако толико жели, ако не и јаче.
Варварин-самурај и самурајка, племићкиња, кћи убице Акечија
Ђинсаја, супруга господара Бунтара! Еееее! Јадан човек, јадна жена.
Јако жалосно! Ово сигурно мора завршити тужно.
Кику замало не заплаче при помисли на тугу и неправду живота. О,
колико жалим што сам се родила сељанком, а не самурајком, да
постанем наложница Оми-сану, а не само његова привремена играчка.
Радо бих дала и своју наду у поновно рођење, кад би било могуће да се
то оствари.
Отерај жалост! Пружај сласт, то је твоја дужност.
Затитраше јој прсти други акорд, пун сете. Тад запази да је Марико
истински очарана њеном музиком, али не и Анђин-сан.
Зашто? Кику је знала да разлог није њена свирка, јер је била
сигурна да је готово савршена. Вештина коју је она поседовала била је
дата малом броју особа.
Трећи, још лепши акорд, за пробу. Нема сумње, на брзину је
закључила, њему се то не свиђа. Замре акорд и она запева без пратње,
уздижући глас уз изненадне промене темпа које је годинама
усавршавала. Поново је Марико била занесена, а он није, па Кику
сместа престаде.
− Није ово вече за музику ни за певање − изјави она. − Вечерас је за
срећу. Марико-сан, како да на његовом језику кажем: ’Молим вас,
опростите! ’?
− Per favor.
− Per favor, Анђин-сане, вечерас се само морамо смејати, нех?
− Домо, Кику-сан. Хај.
− Тешко је забављати без речи, али није и немогуће, нех? Ах, знам!
− Скочила је на ноге и почела изводити комичне пантомиме: даимјо,
носач кага, рибар, соколар, напрасит уображен самурај, па и стари
ратар који носи пуну канту, а глумила их је тако добро и тако духовито
да су се ускоро Марико и Блекторн смејали и пљескали. Тада је дигла
руку и обешењачки почела изигравати мушкарца који мокри, како се
држи или промашује мушкост, како хвата и тражи неугледан уд, или га
претежу невероватно велике гениталије. И то кроз сва раздобља
његовог живота, почевши од детета које пишки у кревет и цвили, преко
ужурбанога младића, па човека који се мора суздржавати, једног са
крупним удом, а другог с јако ситним, ’ма камо ли је нестао?’. И на
крају, до старог старца који заносно мумла што уопште може мокрити.
Кику се наклони док су они пљескали и сркне чај, обрисавши зној
са чела. Опазила је да он настоји опустити рамена и леђа.
− Ох, per favor, senjor! − Клекне иза њега и почне му масирати врат.
Њени вични прсти сместа су нашли тачке које пружају сласт.
− Ох, Боже… баш тако… Хај, управо ту! − Послушала га је.
− Ускоро ће вам бити лакше у врату. Превише седите, Анђин-сане!
− То јако добро, Кику-сан. Суво изгледа слаб!
− Ах, хвала. Марико-сан, рамена Анђин-сана тако су широка, да ли
би ми помогли? Само му масирајте лево раме, а ја ћу десно. Јако
жалим, али немам довољно снажне руке.
 Марико се даде наговорити и послуша. Кику прикрије осмех,
осетивши како се он напиње под Марикиним прстима. Била је јако
задовољна својим програмом. Сад је умешношћу и знањем угађала
муштерији, која јој се препустила као што је и ред.
− Је ли сада боље, Анђин-сане?
− Добро, јако добро, хвала.
− Ох, нема на чему! Мени је задовољство. Али госпа Тода је много
спретнија од мене. − Кику је осећала њихову узајамну привлачност,
иако су је настојали прикрити. − Сад мало хране? − Одмах је стигло
јело. − За вас, Анђин-сане! − поносно ће она. У посуди је био мален
фазан исецкан на комадиће и испечен на жару. Са слатким сојиним
умаком. Послужила га је.
− Ово сласно, сласно − рече он. И било је.
− Марико-сан?
− Хвала. − Марико узе комадић, али није појела. Кику штапићима
захвати комадић па са ужитком прожваће.
− Добро, нех?
− Не, Кику-сан, то врло добро! Врло добро.
− Молим, Анђин-сане, машите се. − Узела је други комадић. − Има
много!
− Хвала. Молим лепо. Како је… како ово? − Показа густи смеђи
умак. Марико јој је преводила.
− Кику-сан каже да је то шећер и соја с малко ђумбира. Пита има ли
у вашој земљи шећера и соје.
− Шећера има у репи, да, а соје нема, Кику-сан.
− Ох, како можете живети без соје? − Кику поста поносна. − Молим
вас, реците Анђин-сану да ми овде већ хиљаду година имамо шећер.
Донео нам га је из Кине будистички калуђер Ганђин. Све наше најбоље
ствари потичу из Кине, Анђин-сане. ’Ча’ смо добили пре једно пет
стотина година. Будистички свештеник Ејсај донео је нешто семена па
га засејао у покрајини Чикузен где сам се ја родила. Он нам је донео и
зен-будизам. − Марико исто тако озбиљно преведе, а тад Кику прасне у
смех. − Ох, јако жалим, Марико-сама, али и ви и он изгледали сте тако
озбиљни! Само сам глумила достојанство док сам говорила о чају. Као
да је то важно? Говорила сам тек тако да вас забављам.
Гледале су како Блекторн довршава фазана.
− Добар − рече он. − Врло добар. Молим вас, захвалите Гиоки-сан.
− Биће почашћена! − Кику им још налије сакеа. Тада, осетивши да
је дошло време, недужно изјави: − Смем ли да питам шта се догодило
данас приликом потреса? Чујем да је Анђин-сан спасао живот
господару Торанаги. Била би ми част да то сазнам из прве руке. −
Стрпљиво се завалила, пустивши Блекторна и Марико да уживају у
причању. Убацивала би ’ох’ или ’Што се онда догодило?’, или би
точила саке. Није их прекидала никада. Била је идеална слушатељка.
А кад су завршили, Кику се дивила њиховој храбрости и доброј
срећи господара Торанаге. Неко су време разговарали, а онда Блекторн
устаде, а слушкињи рекоше да га одведе.
Тишину прекине Марико.
− Још никад нисте јели месо, Кику-сан, зар не?
− Дужност ми је да радим све што могу како бих му на трен
угодила, нех?
− Никада нисам знала колико госпа може бити савршена. Сад
схватам зашто ’Плутајући свет’, ’Свет врба’ мора увек постојати и
колико су мушкарци сретни, а колико сам ја недовољно вешта!
− Ох, то нипошто нисам желела. Ни говора, Марико-сама! Није то
наш циљ. Овде смо само зато да кратак тренутак угађамо.
− Да. Само сам мислила рећи да вам се силно дивим. Желела бих да
сте ми сестра. − Кику се наклони.
− Не бих била достојна те части. − Међу њима је завладала топлина.
Тад Кику рече: − Ово место је јако тајновито и свако је поверљив.
Нема доушничких очију. Вртна собица за сласт јако је тамна, ако неко
жели да буде тамна, а тмина чува све тајне.
− Једини начин да се тајна сачува јесте кад смо сами, па је тачно у
подне шапнемо празном бунару, нех? − весело ће Марико. Требало јој
је времена да донесе одлуку.
− Међу сестрама бунари нису потребни. Слушкињу сам отпустила
до зоре. Наша собица за сласт је јако тајновито место.
 − Тамо морате бити сами с њим.
− Ја увек могу бити сама, увек.
− Јако сте добри према мени, Кику-чан, тако силно обзирни.
− Ово је чаробна ноћ, нех? И јако необична!
− Чаробне ноћи пребрзо заврше, секо. Чаробне ноћи су за децу, нех?
Ја нисам дете!
− Ко зна шта се догађа у чаробној ноћи? Тмина све обухвати!
Марико жалосно одмахне главом па је нежно помилује.
− Да. Али кад би њему ова ноћ обухватала вас, било би то све.
Кику није више наваљивала. Тад изјави:
− Ја сам дар за Анђин-сана? Он ме није затражио?
− Да вас је видео, како вас не би затражио? Заиста му је част што сте
га примили! То сада разумем.
− Па он ме једанпут видео, Марико-сан! Била сам са Оми-саном кад
нас је мимоишао на путу за брод, који га је одвео у Осаку.
− Ох, па Анђин-сан је рекао да је с Оми-саном видео Мидори. Оно
сте били ви? Поред носиљке?
− Да, на тргу. Ох да, била сам то ја, Марико-сан, а не госпа Оми-
самина супруга. Рекао ми је: ’Конничи ва!’. Но, сигурно се он тога не
сећа. Како би се и сетио? Било је то у његовом прошлом животу, нех?
− Ох, запамтио ју је, лепу девојку под зеленим сунцобраном. Рекао
је: најлепша девојка коју је икада видео. Пуно пута је о њој причао. −
Марико ју је још пажљивије мотрила. − Да, Кику-сан, лако вас је онога
дана испод сунцобрана могао заменити с њом.
Кику наточи саке, а Марико задиви њено несвесно достојанство.
− Имала сам сунцобран зелен као море − рекла је, пресретна што ју
је запамтио.
− Како је тада изгледао Анђин-сан? Много друкчије? Сигурно је
била ужасна она ’Ноћ вриштања’.
− Да, да, била је. А тад је био старији, кожа на лицу била му је
напета… Али постадосмо превише озбиљне, старија секо. Ах, не знате
колико сам почашћена што сте ми допустили да вас овако зовем. Ово је
вече само за ужитак! Више нећемо бити озбиљне, нех?
 − Да! Слажем се. Молим вас, опростите ми.
− Сад пређимо на практичније ствари. Да ли би могли да ме
посаветујете, молим вас?
− Шта год желите − рече Марико љубазно као увек.
− Што се јастучења тиче, да ли његови земљаци − колико је вама
познато − воле нека помагала или положаје? Јако жалим што питам,
али можда би могли да ме упутите.
Марико је морала напрегнути сву своју вештину да се не збуни.
− Не, колико ја знам. Анђин-сан је јако осетљив на све што има
икакве везе с јастучењем.
− Да ли би могле заобилазно да га запитамо?
− Сумњам да то тек тако можемо да питамо страну особу. Анђин-
сана никако. А, јако жалим, не знам каква су помагала… осим, јасно,
харигата.
− Ах! − Кикуи поново помогне интуиција, па је безазлено запитала:
− Желите ли их погледати? Све бих вам их показала, можда у његовом
присуству, онда га не морамо питати. Видећемо по његовом понашању.
Марико је оклевала. Радозналост јој је мутила моћ логичног
размишљања.
− Ако би то могле духовито да изведемо…
Зачују како се приближава Блекторн. Кику му опет зажели
добродошлицу и наточи саке. Марико искапи шољицу, сретна што
више није сама са Кику. Нелагодно се уверила да Кику чита њене
мисли.
Чаврљали су и играли безбрижне игре, а кад је Кику проценила да је
право време, запитала их је да ли желе да погледају врт и собице за
уживање.
Изађу у ноћ. Тамо где је још било капљица росе, башта се преливала
под светлом бакљи. Стаза је кривудала између сићушног језерца и
жуборавог слапа. На крају путељка налазила се усамљена кућица
усред шумице бамбуса. Била је подигнута изнад неговане земље. На
веранду која ју је окружила водиле су четири степенице. Све у тој
двособној зградици беше укусно и скупо. Најбоље дрво, најбоља
тесарска грађа, најбољи татамији, најбољи свилени јастуци,
најелегантније слике у таконами.
− Тако је лепо, Кику-сан − рече Марико.
− Чајџиница у Мишими је много лепша, Марико-сан. Молим вас,
удобно се сместите, Анђин-сане! Per favor, је ли вам угодно, Анђин-
сане?
− Да, веома.
Кику виде да је још збуњен од ноћи и од сакеа, али да је потпуно
свестан Марико. Обузе је силна напаст да устане, да уђе у собицу у
којој су били намештени футони, па да опет изађе на веранду и да оде.
Но, знала је да би тиме прекршила закон, а штавише, сматрала је да би
такав поступак био неодговоран јер је у срцу знала да је Марико
спремна и да готово више и не мари.
Не, помисли она, не смем је наговарати на тако жалосну глупост, па
ма колико ми то вредело за будућност. Понудила сам, али је Марико-
сан одбила. Мудро! Јесу ли љубавници? Не знам. То је њихова карма.
Нагнула се према њима па се уротнички насмешила.
− Слушајте, старија секо, молим вас, кажите Анђин-сану да су овде
неке направе за јастучење. Постоје ли и у његовој земљи?
− Каже да не, Кику-сан. Јако жали, за њих никад није чуо.
− Ох! Да ли би га онда занимало да их види? Налазе се у суседној
соби, могла бих да их донесем. Заиста су јако узбудљиве.
− Желите ли да их погледате, Анђин-сане? Она каже да су заиста
јако забавне! − Марико намерно промени реч.
− Зашто да не? − изјави Блекторн стиснутог грла. Читаво његово
биће беше набијено спознајом њиховог мириса и њихове
женствености. − Ви… ви за јастучење употребљавате направе? −
запитао је.
− Кику-сан каже, каткад, Анђин-сане. Она каже, а то је истина, да је
наш обичај да увек покушамо одложити ’Тренутак облака и киша’, јер
верујемо да се у том краком трену ми смртници уједињујемо са
боговима. − Марико га је посматрала. − Зато је јако важно да нам
потраје што дуже, нех? Готово је то дужност, нех?
− Да!
 − Да. Она каже да је јако битно сјединити се са боговима. То је
веровање добро и јако могуће, зар не мислите и ви? Осећај ’Пролома
облака’ тако је неовоземаљски и божанствен, зар не? Зато смо дужни
употребити сва средства како бисмо што дуже остали уједињени са
боговима, нех?
− Веома! Ох, да.
− Хоћете ли саке, Анђин-сане?
− Хвала. Хладила се лепезом.
− Ово о ’Пролому облака’, ’Облацима и киши’ или ’Ватри и бујици’,
како ми то понекад зовемо, веома је јапанско, Анђин-сане. У јастучењу
је јако важно бити Јапанац, нех?
На њено олакшање се насмешио па јој се наклонио као дворанин.
− Да. Веома. Ја сам Јапанац, Марико-сан. Хонто!
Врати се Кику с ковчежићем обложеним свилом. Отвори га те
извади позамашан пенис од слонове кости, природне величине, и још
један израђен од мекшег материјала, савитљивији, какве Блекторн још
никада није видео. Безбрижно их је одложила.
− Наравно, ово су обични харигата, Анђин-сане − хладнокрвно ће
Марико зурећи у остале предмете.
− Заиста? − упита Блекторн, не знајући шта би друго рекао. − Мајко
Божја!
− Па то су обични харигата, Анђин-сане. Сигурно их имају ваше
жене!
− Наравно да немају! Не, немају! − дода он, настојећи да се присети
да мора остати прибран и ведар. Марико није могла поверовати.
Објаснила је ствар Кикуи која се исто тако изненадила. Кику је дуго
говорила, а Марико повлађивала.
− Каже Кику-сан да је то јако чудно. Морам се са њом сложити,
Анђин-сане. Овде готово свака жена има харигата за уобичајено
олакшање, без икаквих лоших мисли. Како да иначе буде здрава кад је
закинута онде где мушкарац није? Јесте ли сигурни, Анђин-сане? Не
задиркујете нас?
− Не… Ја сам, овај, сигуран да их наше жене немају. То би било…
Исусе, то… па, не, ми… оне… немају их!
 − Сигурно им је живот без њих јако тежак. Код нас постоји узречица
да је харигата као мушкарац, само још бољи, јер је исти као његов
најбољи део, а нема његове најгоре делове. Нех? А то је боље и зато
што сви мушкарци нису… Немају довољно чврстине, као харигата.
Такође су одани, Анђин-сане, и жена им никад не досади као
мушкарцу. А исто тако могу бити храпави или глатки… Анђин-сане,
обећали сте, сећате ли се? Са ведрином!
− Имате право! − нацери се Блекторн. − Бога му, имате право.
Молим вас, опростите. − Узе харигата. Подробно га је проучавао и
тихо звиждукао. Тад га подигне. − Шта оно рекосте, Учитељице-сан?
Да може бити храпав?
− Да − весело ће она. − Може бити онолико храпав или онолико
гладак колико вам је воља, а харигата су у првом реду издржљивији од
било ког мушкарца и никада не клону!
− Ох, у томе је ствар!
− Да. Не заборавите, није свака жена толико сретна да припада
мужевном мушкарцу. Без оваквих помагала које задовољавају њене
обичне страсти и природне потребе, обична жена ускоро добије отров
у телу, а то сигурно брзо уништава њен склад, а то шкоди њој и онима
око ње. Жене немају слободу коју имају мушкарци, у већој или мањој
мери, и то оправдано, нех? Свет припада мушкарцима и то оправдано,
нех?
− Да − насмеши се он. − И не!
− Сажаљевам ваше жене, јако жалим. Сигурно су исте као и наше.
Кад пођете кући, морате их научити, Анђин-сане. Ах, да, реците својој
краљици, она ће сигурно схватити. Ми смо врло осетљиви у погледу
јастучења.
− Споменућу то њеном величанству. − Блекторн са привидним
оклевањем одложи харигата. − А даље?
Кику показа ниску: четири крупне куглице од белог жада
размакнуто нанизане на јакој свиленој нити. Марико је пажљиво
слушала Кикуино објашњење, очи су јој се разрогачиле више него
икада, лепеза јој је лепршала, а када је Кику завршила, у чуду је
спустила поглед на куглице.
 − Ах, со десу! Дакле, Анђин-сане − започела је одлучно − Ово су
такозвани кономи-шинђу, ’бисери сладострасти’, а може их употребити
сењор или сењора. Саке, Анђин-сане?
− Хвала.
− Да. Њих може употребити жена или мушкарац. Куглице пажљиво
гурну у стражњи отвор, а тада, у трену ’Облака и кише’, полако
извлаче куглице, једну по једну.
− Шта?
− Да. − Марико стави ниску на јастук пред њим. − Госпа Кику каже
да је јако важно изабрати прави тренутак и да увек… не знам како ви
то зовете, о, знам, увек треба употребити масну помаду… Због
удобности, Анђин-сане. − Дигла је поглед према њему па додала: −
Она такође каже да ’бисери сладострасти’ постоје у много величина, а
ако се исправно њима барата, заиста би могли постићи врло значајан
успех.
Громко се насмејао и на енглеском извалио:
− Стављам бачву златника наспрам свињском говну, ако у то могу
поверовати!
− Јако жалим, нисам разумела, Анђин-сане.
Кад му се опет вратила моћ говора, рекао је на португалском:
− Стављам брдо злата наспрам влати траве, Марико-сан, да је
утисак заиста врло велики! − Узео је куглице, посматрао их и
звиждукао несвесно. − Бисери сладострасти, а? − За трен их је
спустио. − Шта је још овде?
Кику се радовала што је покушај успео. Затим је показала тајну
кожу, химицу-кава.
− Ово је прстен сладострасти, Анђин-сане, који мушкарац носи да
задржи ерекцију кад се испразни. Кику-сан тврди да са овим прстеном
мушкарац може жену усрећити и након што прође његов врхунац или
му пак спласне жудња. − Марико га је мотрила.
− Нех?
− Свакако. − Блекторн је зрачио ведрином. − Сачувао ме добри Бог и
од једног и од другог, а поготово од тога да не успем усрећити жену.
Молим вас, замолите Кику-сан нека ми купи три оваква прстена… за
сваки случај!
Затим му је показала хиро-гумби, опрему против малаксалог уда,
танке сасушене стабљике биљке које, навлажене и намотане око
’Неупоредивог дела’, набрекну тако да он изгледа снажан.
Било је ту и свакојаких љубавних напитака, који узбуђују или
повећавају узбуђење, и свакаквих масти. Масти за влажење, надимање
и јачање.
− А за слабљење нема? − запита он па повећа весеље.
− Ох, не, Анђин-сане, било би то неприродно!
Тад Кику поређа остало прстење за мушкарце. Од слоноваче,
еластични или свилени прстенови, с којекаквим чворићима, чекињама,
врпцама, додацима или привесцима, од слонове кости, коњске длаке,
семења па и из ситних звончића.
− Кику-сан тврди да готово сваки овај предмет и најчеднију жену
претвара у похотну…
Ох, Боже, како бих те желео видети похотну, помисли он.
− Али ово носи само мушкарац, нех? − упита он.
− Што је жена узбуђенија, и мушкарац више ужива, нех? − рече
Марико. − Наравно, мушкарчева је дужност и да пружа жени сласт, зар
не, а ако је на несрећу мален, слаб, стар или уморан, уз ова помагала
ипак јој може часно пружити ужитак.
− Јесте ли их употребљавали, Марико-сан?
− Не, Анђин-сане, ја их нисам још никад видела. То је… жене нису
за сласт, него за рађање деце и бригу око куће и огњишта.
− Жене не очекују да им се пружа сласт?
− Не. То не би било уобичајено. То припада женама из ’Света врба’.
− Марико се хладила лепезом и објашњавала Кикуи што су
разговарали. − Она каже да је и у вашем свету сигурно једнако! Да ли
је мушкарац дужан да пружи сласт жени као што је она дужна да њему
пружа сласт?
− Молим вас, реците јој, јако жалим, али код нас није тако, баш
напротив!
− Она каже да је то велико зло! Саке?
 − Молим вас, реците јој да нас уче да се стидимо свог тела,
јастучења, голотиње и… и свакојаких глупости. Тек сам овде то
схватио. Сад, кад сам се мало цивилизовао, отвориле су ми се очи.
Марико је превела. Искапио је шољицу. Кику му је одмах напуни.
Нагне се, а дуги рукав придржавала је левом руком да не додирне
ниски лакирани сточић, док је десницом наливала саке.
− Домо.
− До иташимашите, Анђин-сан.
− Кику-сан каже да бисмо сви морали бити почашћени, кад ви то
кажете. Слажем се, Анђин-сане. Уливате ми понос. Данас сам се вама
јако поносила, али сигурно није тако страшно као што тврдите.
− Још горе! Тешко је то схватити, а камоли објаснити, уколико тамо
никада нисте били или тамо нисте васпитани. Знате… заправо… −
Блекторн виде како га оне мотре и стрпљиво чекају, шаролике, тако
љупке и чисте. Соба је била тако чедна, чиста, лепа и тиха. Одједном у
мислима стави то у поређење према врућем, добро познатом задаху
своје енглеске куће. Рогозине на земљаном поду. Дим из отвореног
огњишта од опеке уздиже се према отвору у крову. У целом његовом
градићу беху само три нова камина са димњацима и то само за велике
богаташе. А у кућици две мале спаваће собе и једна велика прљава
просторија за ручање, боравак, кување и за разговор. У кућерак би и
лети и зими улазио у морнарским чизмама. Нико не би примећивао ни
блато ни измет. Сео би на столицу или на клупу. Храстов сто беше
претрпан као и просторија. Три-четири пса и двоје деце, његов син и
кћи његовог покојног брата Артура, пентрали су се, падали и играли у
русвају. Фелисити је кувала, а дуга хаљина јој се вукла по рогозинама и
прљавштини. Кошчата слушкиња би шмркала и мотала се по путу.
Артурова удовица Мери је кашљала у суседној соби коју је за њу
сазидао. Као и увек, била је близу смрти, али никако да умре.
Фелисити! Драга Фелисити. Једном месечно можда купање, и то
лети, сасвим сама, у бакреној кади, али свакога дана је прала лице,
руке и ноге, вазда скривена до грла и ручних зглобова, целу годину
замотана у слојеве тешке вуне, неопране месецима и годинама.
Смрдела је као сви, била вашљива као сви они и чешала се као сви
остали.
 Па и сва друга глупа веровања и празноверја! Да може убити
чистоћа, да могу убити отворени прозори, да вода може убити,
изазвати пролив или донети кугу, а да су ваши, буве, муве,
прљавштина и болести казна Божја за грехе на земљи.
Буве и муве, а свакога пролећа нови осип, али свакога дана у цркву,
а недељом два пута да им утувљују реч Божју: ништа није важно, само
Бог и спас!
Рођени у греху, живите у срамоти, вражји накоти осуђени на пакао,
молите за спасење и опроштај! Фелисити тако побожна, богобојазна,
пуна страха пред врагом и очајне жеље да оде у рај. Па кући на ручак.
Комад меса с ражња, а ако би пало на под, дигао би га, отресао
прашину па појео, ако га се не би пре дочепали пси, а ионако би им
бацао кости. На поду отпаци. На под су гурали остатке да их касније
почисте или можда избаце на улицу. Углавном би спавали у дневној
одећи и чешали се као бесни пси. Увек су се чешкали. Остарили би
тако млади, и ружни би постали тако млади, а тако би млади умирали.
Фелисити! Сад јој је двадесет и девет година, а седа је, остаде јој још
неколико зуба, стара, наборана и сасушена.
− Пре времена, јадна жена! Боже мој, како је то бедно! − бесно је
повикао. − Каква смрдљива проклета штета!
− Нан десу ка, Анђин-сан? − запитају обе жене у истом даху, а
задовољство им спласне.
− Јако жалим… али беше то само… сви ви сте тако чисти, а ми смо
прљави, и све је то таква штета, за безбројне милионе, а и ја, цели свој
живот… А само зато што не познајемо ништа боље! Исусе Христе,
каква штета! Свештеници су за то криви, они су учитељи и васпитачи,
свештеници поседују све школе, они уче, увек у име Божје,
прљавштина у име Божје… Истина је!
− Ох, да, наравно − умирујуће ће Марико, дирнута његовим јадом.
− Молим вас, не брините сада, Анђин-сане. Оставите то за сутра…
Кику се смешкала, али је беснела на саму себе. Морала сам бити
пажљивија, рече самој себи. Глупачо, глупачо, глупачо! Опоменула те
Марико-сан! Сад си упропастила вече, а чаролије је нестало, нестало,
нестало!
 Заиста, она тешка, готово опипљива чулност, што их је све троје
дотакла, беше нестала. Па можда је и боље тако, помислила је. Барем
су Марико и Анђин-сан још једну ноћ заштићени.
Јадан човек, јадна жена! Јако жалосно. Гледала их је како
разговарају, а тад је осетила промену у тону њихових гласова.
− Сад те морам оставити − говорила је Марико на латинском.
− Отиђимо заједно.
− Молим те, остани. Због своје части и њене. И моје, Анђин-сане.
− Не желим овај твој поклон − рече он. − Желим тебе!
− Твоја сам, веруј, Анђин-сане. Молим те, остани, молим те, и знај
да сам ноћас твоја.
Није више наваљивао да она остане.
Кад је отишла, легао је и ставио руке под главу. Забуљио се кроз
прозор у ноћ. Киша је тупкала по цреповима, а ветар је нежно дувао са
мора.
Кику је непокретно клечала пред њим. Ноге јој беху укочене. Радо
би и она легла, али му ни најмањом кретњом није хтела пореметити
расположење. Ниси уморна! Не боле те ноге, уверавала је саму себе.
Слушај кишу и мисли на дивне ствари. Мисли на Оми-сана, на
чајџиницу у Мишими, на то да живиш, а да је јучерашњи потрес био
само обичан потрес! Мисли на Торанагу и на невероватно претерану
цену коју се Гиоко-сан усудила прво да затражи за твој уговор. Имала
је право она пророчица, твоја је добра срећа да је обогатиш пре свега.
А ако је истинит тај део, зашто и све остало не би било истинито? Да
ћеш се једног дана удати за самураја кога поштујеш и да ћеш с њим
имати сина, да ћеш живети до дубоке старости у његовом домаћинству
богата и поштована, и да ће − чудо над чудима! − твој син доспети у
једнаки сталеж − самурајски − као и синови његови.
Кику се зажари мислећи о својој невероватној, изванредној
будућности.
Након извесног времена Блекторн се удобно протегне, обузет
пријатном изнемоглошћу. Видео ју је па се насмешио.
− Нан десу ка, Анђин-сан?
 Љубазно је одмахнуо главом, устао и отворио шођи суседне собице.
Слушкиња није клечала поред футона застртих мрежом. Он и Кику
беху сами у предивној кућици.
Пође у спаваћу собу и поче свлачити кимоно. Похрлила му је у
помоћ. Потпуно се свукао и навукао лагани свилени спаваћи кимоно
који му је она пружила. Разгрнула је мрежу против комараца и он леже.
Тад се пресвуче и Кику. Видео је како она скида оби, горњи кимоно
и доњи кимоно најсветлије зелене боје с гримизним порубом и
напослетку поткошуљу. Обукла је спаваћи кимоно бресквине боје,
скинула запетљану свечану перику и пустила косу. Била је модро-црна,
лепа и врло дуга. Клекла је пред мрежом.
− Дозо, Анђин-сан?
− Домо − рече он.
− Домо аригато гозиемашита − шапнула је.
Увукла се под мрежу и легла крај њега. Јарко су гореле свеће и
уљанице. Радовао се толиком светлу јер је била јако лепа.
Нестало је његове очајничке потребе, иако је бол остала. Не желим
те, Кику-чан, помисли он. И да си Марико, била би иста ствар. Иако си
најлепша жена коју сам икад видео, у ствари, лепша и од Мидори-сан
коју сам сматрао лепшом од богиње. Не желим те! Можда касније, али
сада не, јако жалим.
Она пружи руку и помилује га.
− Дозо?
− Ије! − нежно ће он, одмахнувши главом. Ухватио ју је за руку, а
онда гурнуо мишку под њена рамена. Послушно се привинула уз њега,
одмах је схватила. Њен мирис се мешао са мирисом покривача и
футона. Тако је чисто, помисли он, све је тако невероватно чисто.
Шта ли оно рече Родригес? ’Јапан је рај земаљски, Ингелес, ако
знаш где треба гледати?’, Или: ’Ово је рај, Ингелесл’. Не сећам се.
Само знам да рај није тамо преко мора где сам мислио да јесте. Није то
тамо!
Рај земаљски је овде.

41
 У тмини је гласник галопирао путем према уснулом селу. Небом је
рудила зора, а ноћне рибарске бродице, које су спуштале мреже близу
плићака, управо су пристизале. Без предаха је јахао из Мишиме преко
планинских кланаца и по слабим путевима, а где год је могао, запленио
би свеже коње.
Сеоским улицама топотао је његов коњ − сад су га мотриле многе
скривене очи − преко трга па онда узбрдо до тврђаве. Његов стег је
носио Торанагин грб. Знао је тренутну лозинку, па ипак су га
заустављали и препознавали четири пута пре него му допустише да
уђе и да приступи заповеднику страже.
− Хитне поруке из Мишиме, Нага-сане, од господара Хиро-мацуа.
Нага узе свитак и пожури у зграду. Застане код шођија који је био
под јаком стражом.
− Оче?
− Да?
Нага одгурне врата и причека. Торанага врати мач у корице. Један
стражар донесе уљаницу.
Торанага седне под мрежу против комараца и сломи печат. Пре две
недеље потајно је наредио Хиро-мацуу да са пробраним људима пође у
Мишиму, град-замак на путу Токаидо који је чувао улаз у кланац, који
преко планина води у градове Атами и Одавару на источној обали
полуострва Изу. Атами беше улаз у Одавару, смештену нешто
северније. Одавару која је била кључ одбране целога Кванта. Хиро-
мацу је писао:
’Господару, ваш полубрат Затаки, господар Шинана, стигао је данас
овамо из Осаке и затражио пропусницу да вас посети у Анђиру. Путује
службено са стотину самураја и носача под барјаком ’новог’
Регентског већа. Са жаљењем вам јављам да је вест госпе Кирицубе
била тачна. Затаки је издајица, а отворено се хвали својом оданошћу
Ишиду. Но, она није знала да је Затаки сада регент уместо господара
Сугијаме. Показао ми је своје службено именовање које су прописно
супотписали Ишидо, Кијама, Оноши и Ито. Једва сам успео обуздати
своје људе које је разбеснела његова бахатост, и послушам вашу
наредбу да пустим сваког Ишидовог гласника. Лично сам хтео да
убијем то говно. Са њим путује варварски свештеник Цукку-сан који је
стигао у луку Нумазу бродом из Нагасакија. Замолио је допуштење да
вас посети па сам га послао са истом групом. Послао сам две стотине
својих људи да их прате. За два дана стићи ће вам у Анђиро. Кад ћете
се вратити у Едо? Уходе кажу да Ђиккју тајно диже људе на оружје, а
из Еда стиже вест да су северни кланови спремни да се придруже
Ишиду сад кад је против вас Затакијев Шинано. Молим вас да сместа
одете из Анђира, повуците се преко мора. Нека Затаки пође за вама у
Едо где га можемо средити како доличи.’
Торанага лупне песницом о под.
− Нага-сане! Бунтаро-сана, Јабу-сана и Оми-сана сместа овамо
доведи!
Стигоше врло брзо. Торанага им прочита поруку.
− Најбоље ће бити да обуставимо обуку. Пошаљите пук мускетара,
до последњег човека, у планине. Више не желимо да ико ишта открије
о нама.
− Молим вас, опростите, господару! − рече Оми. − Али могли би у
планинама да пресретнемо посетиоце. На пример, код Јокосеа.
Позовите господара Затакија − брижно је изабрао титулу − у топлице,
у оближње лечилиште, али састанак закажите у Јокосеу. А кад вам
преда поруку, он и сви његови људи могли би да се врате! Да их
отпратимо до границе или да их уништимо, како желите.
− Не познајем Јокосе.
− Диван је − важно ће Јабу. − Готово у срцу Изуа, господару, преко
планина у долини, поред реке Кано која тече на север, па кроз
Мишиму и Нумазу утиче у море, нех? Јокосе је раскрсница путева који
воде на север-југ и исток-запад. Да, Јокосе би било прикладно за
састанак, господару. У близини су топлице Шузенђи, врло топле, врло
добре, једне од најбољих које имамо. Морали би да их посетите,
господару. Мислим да је Оми-сан дао добар предлог.
− Да ли га можемо лако одбранити?
− Да, господару − брзо ће Оми. − Тамо је мост. Земља се стрмо
спушта са планина. Сви нападачи морали би се тамо борити уз
кривудав пут. С неколицином људи могуће је држати оба пролаза.
Никако не можете упасти у заседу. Имамо и више него довољно људи
да вас одбранимо и да покољемо и десетоструко бројнију групу од
њихове… ако затреба.
− Поклаћемо их без обзира на то шта се догодило, нех? − презриво
ће Бунтаро. − Али боље тамо него овде. Господару, молим вас,
допустите да осигурам то место. Пет стотина стрелаца, без мускетара,
сви коњаници. Још с оним људима које је послао мој отац имаћемо
више него довољно.
Торанага је проучавао датум на поруци.
− Када ће они доћи на раскршће?
Јабу погледа Омија очекујући од њега повлађивање.
− Најраније данас увече?
− Да. А можда тек сутра у зору.
− Бунтаро-сане, сместа отиђи − казао је Торанага. − Задржи их код
Јокосеа, и то на оној страни реке. Крећем сутра у зору с још стотину
људи. Морали бисмо тамо стићи до поднева. Јабу-сане, засад се брини
за наш мускетарски пук и чувај нам одступницу. Стани с њима у
заседу на путу Хејкава, на обронцима, тако да се према потреби
можемо пробити кроз вас.
Бунтаро се спремао за одлазак, али застане кад Јабу раздражено
рече:
− Како би могло доћи до издаје, господару? Па имају само сто људи.
− Очекујем издају. Не би господар Затаки без неког плана гурао
главу у моје руке, јер ја ћу, наравно, скинути његову главу ако
узмогнем! − рече Торанага. − Без њега на челу оних његових фанатика
имаћемо далеко веће изгледе да се пробијемо кроз његова брда. Али
зашто он све ставља на коцку? Зашто?
− Можда се спрема да вам опет постане савезник? − неуверено ће
Оми.
Свима је било познато да су два полубрата дугогодишњи супарници.
Досад је то супарништво било пријатељске нарави.
− Не, то никако. Ни пре му нисам веровао. Би ли му ико од вас сада
веровао? − Одмахнули су главом.
− Сигурно немате разлога да се бринете, господару − изјави Јабу. −
Господар Затаки је истина, регент, али само је гласник, нех?
 Будало, хтеде викнути Торанага, зар ти ништа не разумеш?
− Ускоро ћемо знати. Бунтаро-сане. Одмах крени!
− Да, господару. Брижно ћу изабрати место за састанак, али не
пуштајте га себи ближе од десет корака. Био сам с њим у Кореји.
Пребрз је на мачу.
− Да. − Бунтаро одјури.
− Можда бисмо Затакија могли навести да изда Ишида? − рече Јабу.
− Можда каква примамљива понуда? Шта би га могло довести у
напаст? И без њега као војсковође планине Шинана су грозне.
− Искушење је очигледно − одврати Торанага. − Кванто. Није ли то
оно што он жели, оно што је одувек желео? Зар то не желе сви моји
непријатељи? Зар то не жели и сам Ишидо?
Нико му не одговори. Није било потребно.
− Помоз’ нам Буда! − озбиљно ће Торанага. − Завршен је Таиков
мир. Почиње рат.
***
Блекторнове поморске уши зачуле су немир у топоту коња који се
приближавао. Шапнуле су му: опасност! Сместа се пренуо из сна,
спреман да нападне или да се повуче, а сва чула била су му само на то
усмерена. Топот прође, одјекне узбрдо према тврђави па опет замре.
Чекао је. Никаквог трага пратњи. Сигурно усамљени гласник,
помислио је. Одакле? Је ли већ почео рат?
Само што није свануло. Блекторн је сад видео и делић неба, тмурног
и бременитог кишом. Ваздух беше врућ, са мирисом соли, а с времена
на време затрептала би мрежа против комараца. Иза мреже слабашно
зацвили комарац. Беше пресретан што је под мрежом засад на
сигурном. Уживај у мирноћи и спокоју док трају, рече самом себи.
Уз њега је спавала Кику склупчана као маче. Рашчупана од сна
изгледала му је још лепша. Пажљиво се завалио у мекоћу јоргана на
поду прекривеном татамијем.
Ово је много боље од кревета. Боље од било којег лежаја. Боже мој,
и то колико боље! Али ускоро ћеш опет на брод, нех? Ускоро ћеш
напасти Црни брод и освојити га, нех? Мислим да се Торанага с тим
сложио, иако још то није отворено рекао. Зар се није управо сагласио
на јапански начин? ’У Јапану се ништа не може решити − осим
јапанским методама.’ Да, верујем да је то истина.
Хтео сам бити боље упућен у ствари. Зар није казао Марико да ми
све преводи па да ми објасни његове политичке проблеме?
Тражио сам новац да набавим нову посаду. Зар ми није он даровао
две хиљаде кокуа?
Затражио сам две-три стотине гусара. Зар ми он није дао две
стотине самураја и уделио ми сву моћ и власт које су ми потребне?
Хоће ли ме они слушати? Наравно. Прогласио ме самурајем и
хатамотом. Значи да ће они за мене ићи и у смрт! Укрцаћу их на
Еразмо, они ће ми бити јуришна група, а ја ћу повести напад.
Како сам невероватно сретан! Имам све што желим. Осим Марико.
Па и њу имам. Имам њен тајни дух и њену љубав. А синоћ сам имао
њено тело, оне чаробне ноћи која никад није постојала. Волели смо се,
без вољења. Зар то ишта мења у стварности?
Између Кикуе и мене нема љубави. Само процветала жудња! Било
ми је дивно. Надам се да је и њој било дивно. Настојао сам бити
потпун Јапанац и обавити своју дужност, угодити јој као што је она
угађала мени.
Сећао се како је употребио прстен сладострашћа. Осећао се јако
неспретно и срамежљиво и одвратио је главу да га натакне,
престрављен да ће остати без снаге, али није. А затим, кад је прстен
био на месту, јастучали су опет. Тело јој се увијало и дрхтало а то
треперење уздигло га је до врхунца већег од свих које је дотада
упознао.
Касније, кад је опет дошао до даха, насмејао се, и она је
прошаптала: ’Зашто се смејеш?’ Он је одговорио: ’Не знам. Знам само
то да си ме ти усрећила!’
Никада се у таквој прилици иначе нисам насмејао. А то је све
позлатило. Не волим Кику-сан, драга ми је. Безгранично љубим
Марико-сан, а Фуђико-сан потпуно волим.
Хоћеш ли јастучити са Фуђико? Не! Бар мислим да не бих могао.
Зар ти то није дужност? Ако прихваташ самурајске повластице и од
осталих захтеваш да према теби поступају као према правом самурају
са свим што је ту укључено, мораш прихватити одговорности и
дужности, нех? Па то је правично, нех? И дично, нех? Твоја дужност је
да Фуђико подариш сина.
А Фелисити? Шта би она на то рекла?
А кад отпловиш, шта ће бити са Фуђико-сан и са Марико-сан?
Хоћеш ли се истински овамо вратити, оставивши витештво, па и веће
почасти које ћеш сигурно добити, ако се вратиш кући крцат благом?
Хоћеш ли се поновно отиснути у непријатељске дубине, пробити се
кроз ледени ужас Магелановог мореуза, издржати олује, море, скорбут
и побуну још шест стотина деведесет и осам дана, само зато да се
овамо по други пут искрцаш? Да опет започнеш овај живот?
Одлучи!
Сетио се тада оног што му је Марико причала о преградама у мозгу.
Будите Јапанац, Анђин-сане. Морате! Да бисте преживели! Радите
исто што ми, без стида се препустите ритму карме. Будите задовољни
са снагама које су изван ваше моћи. Све ствари сместите у посебне
преграде па се покорите животном складу ва. Покорите се, Анђин-
сане, карма је карма, нех?
Да. Одлучићу кад дође време.
Најпре морам окупити посаду. Затим ћу освојити Црни брод. Онда
ћу опловити пола кугле земаљске натраг до Енглеске. Тада ћу купити и
опремити ратне бродове. И онда ћу одлучити. Карма је карма.
Кику се промешкољи па се дубље загњури у јоргане, припивши му
се још ближе. Кроз свилени кимоно осећао је њену топлину. И био је
опет потпаљен.
− Анђин-сан − шапну она још у сну.
− Хај? − Није је пробудио. Био је задовољан да је узме у загрљај и
да почива, очаран спокојем који му је улило њено подавање. Но, пре
него што је утонуо у сан, благосиљао је Марико која га је научила.
− Да, Оми-сама, свакако − рече Гиоко. − Одмах ћу довести Анђин-
сана. Молим вас, опростите. Мала Ако, дођи са мном! − Гиоко је Аку
послала по чај па пожурила у врт, питајући се какве ли је битне вести
донео онај ужурбани ноћни гласник, јер и она је чула топот коња. А
зашто је Оми данас тако чудноват?, запитала се. Зашто је тако хладан,
осоран и опасан? И зашто је лично дошао по тако неугледном послу?
Зашто није послао неког самураја?
 Ах, ко зна? Оми је мушкарац. Како њих можеш разумети, а
нарочито самураје? Но, нешто није у реду, нипошто није у реду. Зар је
гласник можда донео објаву рата? Претпостављам да јесте. Ако је рат,
онда је рат, а рат никада не шкоди нашем послу. Даимјоима и
самурајима и даље ће бити потребна забава, као увек, а у рату и више.
Новац им значи мање него иначе. Добро, добро!
Насмеши се самој себи. Сећаш ли се ратних дана пре четрдесет
година кад си имала седамнаест пролећа и била украс Мишиме? Сећаш
ли се свог оног смеха, јастучења и поносних ноћи које су се стапале са
данима? Сећаш ли се како си лично служила старог Ћелавца, Јабуовог
оца, милог старог господина, који је злочинце кувао као и сад, после
њега, његов син? Сети се колико си се морала мучити да га разнежиш
− за разлику од сина! Гиоко се зацерека. Јастучили смо три дана и три
ноћи, а онда ми је он постао заштитник, и то пуну годину дана. Добра
времена и добар човек. Ох, како смо ми јастучили!
Рат или мир, шта те брига? Шигата га нај? Доста си средстава
уложила код лихвара и трговаца пиринчом, мало овде, мало онде. Ту је
још фабрика сакеа у Одавари, Чајџиница у Мишими цвета, а данас ће
господар Торанага купити Кикуин уговор!
Да, пред нама су занимљива времена, а како је неизрециво била
занимљива ова ноћ! Кику је била сјајна, а Анђин-санов испад
увредљив. Кику се снашла вешто као свака куртизана у земљи. А
затим, кад их је оставила госпа Тода, Кику је својим умећем све
оплеменила и ноћ је одлично протекла.
Ах, мушкарци и жене. Тако су предвидљиви. Особито мушкарци.
Увек су мала деца. Ташти, тешки, ужасни, ћудљиви, похотљиви, грозни
− најређе дивни − али сви су рођени с оном једном невероватном,
спасоносном цртом, коју ми у послу називамо ’Корен жада’,
’Корњачина глава’, ’Врхунац Јанг’, ’Запарено копље’, ’Мушки
продирач’, или једноставно ’Комад меса’!
Како увредљиво! А ипак тако прикладно!
Гиоко се нацери па се по десетхиљадити пут запита: тако ми свих
богова, живих и мртвих, и оних који се тек морају родити, шта бисмо
ми радиле на овом свету без ’Комада меса’?
Опет је пожурила, а кораци су јој били управо толико гласни да
најаве њену присутност. Попела се уз лакиране степенице од
кедровине. Вично покуца на врата.
− Анђин-сане,… Анђин-сане, јако жалим, али позвао вас је господар
Торанага. Наредио је да сместа дођете у тврђаву.
− Шта? Шта сте рекли? − Поновила је једноставнијим речима. Ах!
Разумео! Добро… Ја тамо брзо! − чула га је како говори својим
смешним нагласком.
− Јако жалим, молим вас, опростите! Кику-сан?
− Да, Мама-сан? − За трен се шођи раствори. Кику јој се насмеши,
кимоно јој се припио уз тело, а коса јој је била згодно рашчупана. −
Добро јутро, Мамасан, јесте ли лепо сањали?
− Да, да, хвала! Јако жалим што вам сметам. Кику-чан, желиш ли
топли ’ча’?
− Ох! − Нестане Кикуин смешак. Беше то тајна реченица коју је
Гиоко могла слободно употребити у присуству сваке муштерије, а
значила је да се Кикуина омиљена муштерија, Оми-сан, налази у
чајџиници. Тад би Кику увек могла брже завршити своју причу, песму
или плес и поћи Оми-сану, ако би то желела. Кику је јастучала са јако
мало људи, иако је многе забављала, ако би платили цену. Јако, јако су
ретки били они који су могли платити све њене услуге.
− Шта је? − будно запита Гиоко.
− Ништа, Мама-сан. Анђин-сане! − весело зовне Кику. − Јако
жалим, јесте ли за ’ча’?
− Да, молим.
− Одмах ће стићи − рече Гиоко. − Мала Ако! Пожури, дете.
− Да, господарице! − Ако донесе послужавник са чајем и са две
шољице па наточи, а Гиоко оде, поново се оправдавајући што га је
омела.
Кику лично пружи Блекторну шољицу. Жедно ју је попио, а она му
помогне да се обуче. Мала Ако јој распростре чист кимоно, Кику је
била свакако пажљива, али ју је плашила помисао да ће ускоро морати
да испрати Анђин-сана до излаза и наклонити му се пре него што он
пође кући. Био је то знак пристојности. Штавише, била је то њена
повластица и дужност. Само је куртизанама првог реда било
допуштено да пређу праг па да госту уделе ту ретку част. Све остале су
морале остати у дворишту. Беше јој незамисливо да не заврши ноћ као
што се очекивало. Била би то ужасна увреда њеном госту, па ипак…
По први пут у животу Кику није желела да се једном госту наклони
у знак растанка у присутности другог госта.
Не могу, не могу то учинити Анђин-сану пред Оми-саном.
Зашто?, запитала се. Зато што је Анђин-сан варварин, па се стидиш
што ће цели свет дознати да те имао варварин? Не! Већ за то зна цели
Анђиро, а мушкарци су сви слични, углавном. Овај човек је самурај,
хатамото и адмирал бродова господара Торанаге! Не, није то разлог.
А зашто онда?
Зато што сам ове ноћи утврдила да се стидим због оног што му је
учинио Оми-сан, као што бисмо се сви ми морали стидети. Оми-сан то
никада није смео да учини. Анђин-сан је жигосан и као да су моји
прсти осећали тај жиг кроз свилу његовог кимона. Горим од стида због
њега, доброг човека коме то нико није смео да уради.
Јесам ли осрамоћена?
Не, јасно да нисам, само се због њега стидим. И стидим се због
Оми-сана, зато што га је осрамотио!
Тада у кутку мозга зачу како Мама-сан опет каже:
− Дете, дете, остави мушке послове мушкарцима. Смех је наш
балсам против њих, и против света, и богова па и старости.
− Кику-сан?
− Да, Анђин-сане?
− Сад идем.
− Да. Пођимо заједно! − рекла је.
Нежно је узео њено лице својим храпавим рукама па ју је пољубио.
− Хвала. Немам довољно речи да захвалим.
− Морала бих ја вама захвалити. Молим вас, допустите да вам
захвалим, Анђин-сане. Сада идемо.
Пустила је да јој мала Ако још дотера косу коју је лагано
распустила, везала врпцу новога кимона и пошла с њим.
Кику је ишла уз њега, јер је то била њена повластица, а не неколико
корака иза њега као што су морале ићи жена, наложница или
слушкиња. На трен јој је положио руку на раме, а њој је то било
неукусно јер се нису налазили у интими собе. Тад је одједном обузме
ужасан предосећај да ће је он можда јавно пољубити − Марико је
споменула да је код варвара то обичај − на вратима. О, Будо, не дај да
се то догоди, помисли она, од страха готово изгубивши свест.
У соби за пријем су се налазили његови мачеви. По обичају су свако
оружје чували изван соба за сласт да избегну смртоносне размирице са
другим муштеријама, а и да онемогуће госпи да одузме себи живот.
Нису све госпе из ’Света врба’ биле сретне ни задовољне.
Блекторн задене мачеве за појас. Кику га је пратила па му се
клањала по целој веранди где он навуче сандале. Гиоко и остале се
скупе да му се на растанку наклоне, као почасном госту. Пред вратима
се налазио сеоски трг и море. Тамо су се врзмали многи самураји,
међу њима и Бунтаро. Кику није видела Омија иако је била сигурна да
је он однекуд мотри.
Анђин-сан је деловао тако неизрециво висок, а она покрај њега тако
малецка. Пролазили су кроз двориште. Обоје истовремено спазише
Омија. Стајао је крај излаза. Блекторн се заустави.
− Јутро, Оми-сане! − рече му као пријатељ и наклони се као
пријатељ, не знајући да су Оми и Кику више него пријатељи. А како би
и знао?, помисли она. Нико му није рекао − зашто би му рекли?
Уосталом, као да је то важно?
− Добро јутро, Анђин-сане. − И Омијев глас је био пријатељски, али
видела је да се наклонио тек незнатно уљудно. Опет окрете на њу своје
очи црне као угаљ, а она се наклони уз савршен смешак.
− Добро јутро, Оми-сане. Ова кућа је почашћена.
− Хвала, Кику-сан. Хвала.
Осећала је његов упитан поглед, али се правила да га не види. И
даље је очи држала смерно оборене. Гиоко, слушкиње и незаузете
куртизане посматрале су их са веранде.
− Ја у тврђава, Оми-сане! − рече Блекторн. − Све добро?
− Да. Господар Торанага вас зове.
− Ићи сад. Надам се, видим вас скоро.
− Да.
 Кику дигне поглед. Оми је још у њу зурио. Насмешила се својим
најлепшим осмехом и погледала Анђин-сана. Помно је мотрио Омија,
а онда, осетивши њен поглед, окрене се према њој те јој узврати
смешак. Учини јој се да је смешак усиљен.
− Јако жалим, Кику-сан, Оми-сан, морам ићи. − Наклонио се Омију
који му узврати наклон. Прође кроз врата, а она за њим, једва дишући.
На тргу сви застану. У тишини је видела како се он окреће и један
одвратни трен је знала да ће је загрлити, али, на њено силно олакшање,
није је загрлио. Само је стајао и чекао као што би чекао сваки
цивилизован човек. Наклонила се најнежније што је могла. Омијев
поглед ју је сврдлао.
− Хвала, Анђин-сане − рекла је и насмешила се само њему. Тргом
прође уздах. − Хвала. − Тада надовеже древни ритуал − Молим вас,
посетите нас опет. Бројаћу тренутке до нашег поновног сусрета.
Наклонио се уз праву меру немарности и удаљио бахато као дични
самурај. Затим, будући да је према њој поступао веома поштено, а да
се освети Омију за непотребно хладан наклон, којим је поздравио
Анђин-сана, уместо да се сместа врати у кућу, остала је на месту и
гледала за Анђин-саном да му удели још веће поштовање. Чекала је
док није стигао до последњег угла. Виде да се он окреће. Махнуо јој је.
Дубоко се наклонила. Сад ју је очаравала пажња светине на тргу, иако
се правила да то не опажа. А вратила се тек кад је он ишчезао.
Поносно и јако отмено. А све док се врата нису затворила, сви
мушкарци су је гледали и пасли очи на таквој лепоти и завидели
Анђин-сану који је сигурно посебан мушкарац кад га је она тако дуго
чекала на излазу.
− Тако си лепа − рече Оми.
− О, кад би то била истина, Оми-сане − одврати она уз свој осмех
другог степена љупкости. − Желиш ли ’ча’, Оми-сане? Или храну?
− Са тобом, бих. − Гиоко им је понизно приступила.
− Молим вас, опростите, што сам неуглађена, Оми-сама. Једите с
нама, молим вас. Јесте ли већ доручковали?
− Не, још нисам, али нисам гладан. − Оми баци поглед на Кику. −
Јеси ли ти јела?
Гиоко сусретљиво упадне:
 − Допустите да вам донесемо нешто што неће бити сувише
неприлично, Оми-сама. Кику-сан, кад се пресвучеш, можеш нам се
придружити, нех?
− Наравно! Молим, опрости, Оми-сама, што сам се оваква појавила.
Јако жалим! − Девојка отрча, глумећи срећу коју није осећала, а за њом
Ако.
− Вечерас бих желео бити с њом − кратко ће Оми. − Јело и забаву.
− Наравно, Оми-сама − одврати Гиоко уз дубок наклон, знајући да
Кику неће бити слободна. − Ви частите моју кућу и указујете нам
исувише поштовања. Кику-сан је тако сретна што ужива вашу
наклоност.
***
− Три хиљаде кокуа? − саблазнио се Торанага.
− Да, господару − одврати Марико. Налазили су се на његовој
веранди у тврђави. Почела је киша, али није смањила дневну врелину.
Осећала се узрујано и јако уморно и чезнула за јесењом свежином. −
Жалим, али нисам могла оној жени спустити цену. Разговарала сам с
њом све до зоре. Јако жалим, господару, али наредили сте ми да ноћас
закључим погодбу.
− Али три хиљаде, Марико-сан! То је лихварење! − Торанага се
заправо веселио што има нову тегобу која му удаљује мисли од бриге
која га је морила. Хришћански свештеник Цукку-сан који путује са
новопеченим регентом Затакијем слутио је само невоље. Размотрио је
сваку стазу узмака, сваки пут повлачења и напада, шта год је могао
било који човек замислити, а одговор је увек био исти: ако Ишидо буде
брз, готов сам.
Морам добити на времену. Али како?
Да сам ја Ишидо, почео бих сад, пре него престану кише.
Поставио бих људе на положаје, као што смо Таико и ја учинили да
уништимо клан Беппу. Увек побеђује исти план, то је тако једноставно!
Ишидо ваљда није тако глуп па да не увиђа да ми је једини прави
начин да браним Кванто − да држим Осаку и све земље између Еда и
Осаке. Све док је Осака непријатељ, Кванто је у опасности. Таико је то
знао, зашто би ми га иначе дао? Без Кијаме, Оношија и варварских
свештеника…
 Торанага с напором тутне ’сутрашњицу’ у њену преграду па се
сасвим посвети тој нечувеној своти новца.
− Три хиљаде кокуа не долазе у обзир!
− Слажем се, господару. Имате право. Ја сам заиста крива. Сматрала
сам да би и пет стотина било претерано, али она Гиоко није хтела
снизити цену. Међутим, даје један уступак.
− Шта?
− Гиоко је замолила част да снизи цену на две хиљаде и пет стотина
кокуа, уколико бисте је ви почастили па пристали да један штапић
времена с њом разговарате у четири ока!
− Мама-сан се одриче пет стотина кокуа само зато да са мном
говори?
− Да, господару.
− Зашто? − сумњичаво је упитао.
− Навела ми је своје разлоге, господару, али је понизно замолила да
јој допустите да вам их сама објасни. Верујем да би вас њен предлог
занимао, господару. А пет стотина кокуа… била би знатна уштеда.
Престрављена сам што нисам успела утаначити бољу погодбу, иако је
Кику-сан прворазредна и потпуно заслужује свој сталеж. Знам да сам
вам заказала!
− Слажем се − јетко ће Торанага. − И хиљаду би било превише, ово
је Изу, а не Кјото.
− Потпуно сте у праву, господару. Рекох жени да је цена тако
смешна да сама никако не могу на њу пристати, иако сте ми изричито
наредили да ноћас закључим погодбу. Надам се да ћете ми опростити
на неуспеху, али рекох да ћу се најпре морати посаветовати са госпом
Касиги, Оми-сановом мајком, која је овде најстарија госпа, пре него
што потврдим погодбу.
Торанага се разведри заборавивши све своје друге бриге.
− Ах, значи да је утаначено, а опет није утаначено?
− Да, господару. Ништа није обавезно док се не посаветујем са
госпом. Рекох да ћу одговорити данас у подне. Молим вас, опростите
ми на неуспеху!
 − Морала си закључити погодбу као што сам наредио! − Торанага се
потајно радовао што му је Марико мудро омогућила да се сложи или
не, а да не изгуби образ. Било би незамисливо да се он сам ценка око
недостојног новчаног посла. Али ох ко, три хиљаде кокуа… − Рекла си
да девојчин уговор вреди толико да би се са тим три године хранило
хиљаду породица?
− Вредан је сваког зрна пиринча… правом човеку. Торанага ју је
промућурно мотрио.
− Ох? Причај ми о њој и о томе шта се догодило. Испричала му је
све осим о својим осећањима према Анђин-сану и о дубини његових
осећања према њој. И осим понуде која јој је дошла од Кикуе.
− Добро. Да, врло добро. Било је то мудро. Да − рече Торанага. −
Сигурно јој је јако угодио кад је већ први пут онако дуго стајала на
вратима. − Готово цели Анђиро чекао је тај час да види како ће се њих
двоје понашати. Варварин и ’Врбина госпа’ првог разреда.
− Да!
− Она три уложена кокуа донела су му добру противвредност. Сад
ће његова слава јурити испред њега.
− Да − сложи се Марико, не мало поносна Блекторновим успехом. −
Она је изузетна госпа, господару.
Торанагу је чудила Марикина сигурност у погледу тог договора. Но,
пет стотина кокуа за уговор било би и више него поштено. Пет стотина
кокуа беше више него што већина Мама-сан зараде у целом животу, па
је зато и сама помисао на то да би се једна од њих одрекла пет
стотина…
− Вреди сваког зрна пиринча, рекла си? Никако да у тако нешто
поверујем.
− Правом човеку, господару. Ја у то верујем, али нисам могла
проценити ко би био прави човек.
Куцање на шођи.
− Да?
− Анђин-сан је пред главним улазом, господару.
− Доведи га овамо.
− Да, господару.
 Торанага се хладио лепезом. Кришом је посматрао Марико па је на
њеном лицу запазио изненадан сјај. Намерно јој није рекао да је позвао
и њега.
Шта да радим? Све што сам наумио још је применљиво, али сад су
ми Бунтаро, Анђин-сан и Оми-сан потребнији него икада. И Марико,
јако много.
− Добро јутро, Торанага-сама.
Узвратио је Блекторну наклон и запазио изненадну топлину кад је
он видео Марико. Службени поздрави и одговори. Тад он рече:
− Марико-сан, кажи му да у зору са мном иде на пут. И ти! Ти ћеш
наставити пут у Осаку.
Подиђоше је трнци.
− Да, господару.
− Ја у Осака, Торанага-сама? − запита Блекторн.
− Не, Анђин-сане. Марико-сан, реци му да на дан-два идем у
топлице Шузенђи. Обоје ћете донде са мном. Ти ћеш наставити пут у
Осаку. Он ће с тобом путовати до границе, па ће сам продужити у Едо.
Будно их је мотрио док јој је Блекторн говорио, брзо и узрујано.
− Јако жалим, Торанага-сама, али Анђин-сан понизно моли сме ли
ме позајмити на још који дан. Он каже, молим вас опростите ми, да би
му моја присутност убрзала питање његовог брода. Тада би он, ако вам
је по вољи, одмах преузео један ваш приобални брод па би ме одвезао
у Осаку и продужио у Нагасаки. Сматра да бисмо тиме добили на
времену.
− Још нисам ништа одлучио о његовом броду. Ни о посади! Можда
он и неће морати ићи у Нагасаки. То му врло јасно кажи. Не, ништа
није одлучено, али размотрићу молбу у вези са тобом. Сутра ћеш
добити моју одлуку. Сад можеш поћи… Ох, да, као последње, Марико-
сан, реци му да желим његово родословље. Може га написати, а ти ћеш
га превести и потврдити тачност превода.
− Да, господару. Желите ли то одмах?
− Не. Кад стигне у Едо, имаће довољно времена. Марико је
објаснила Блекторну.
− Зашто он то тражи? − запитао је. Марико се заблене у њега.
 − Наравно, сви самураји морају имати забележено рођење и смрт,
Анђин-сане, као и своје феуде и власништво земље. Како би се иначе
феудални господар могао снаћи. Зар и у вашој земљи није исто тако?
Овде су законски сви наши грађани у службеним документима, па и
ете! Рођење, смрт и венчање. Сваки заселак, сеоце и градска улица
имају свој службени свитак. Како бисте иначе могли са сигурношћу
одредити куда и коме припадате?
− Ми то не записујемо. Не увек! И не службено. Сви су забележени?
Зар свако?
− Ох, да. Чак и ете, Анђин-сане. То је важно, нех? Тако се нико не
може правити да је оно што није, лакше хватамо преступнике, а
мушкарци, жене и родитељи не могу варати у браку, нех?
Блекторн то одложи за касније и заигра другу карту у игри коју је
отпочео са Торанагом, све у нади да ће тако изазвати смрт Црног
брода.
Марико је пажљиво слушала. На трен га је испитивала па се
обратила Торанаги.
− Господару, Анђин-сан вам захваљује на милости и на бројним
даровима. Пита да ли сме да вас замоли да му изаберете његових две
стотине вазала. Каже да би му ваша помоћ у том погледу била
непроцењива.
− Вреди ли хиљаду кокуа? − сместа упита Торанага. Виде да су се
изненадили и она и Анђин-сан. Сретан сам што си још прозиран
Анђин-сане, иако си лакиран цивилизацијом, помисли он. Да сам
коцкар, опкладио бих се да то није твоја замисао. То да питаш мене за
савет.
− Хај! − зачу Блекторнов одлучан глас.
− Добро − жустро ће он. − Будући да је Анђин-сан толико
широкогруд, прихватићу његову понуду. Хиљаду кокуа. То ће помоћи
неким другим, сиромашнијим самурајима. Реци му да ће га његови
људи чекати у Еду. Видећемо се сутра у зору, Анђин-сане.
− Да. Хвала, Торанага-сама.
− Марико-сан, сместа се посаветуј са госпом Касиги. Будући да сте
одобриле своту, претпостављам да ће она одобрити твоју погодбу па ма
како гадна мени изгледала, иако ће она − претпостављам −
размишљати до сутра у зору да потпуно размотри тако смешну своту.
Пошаљи неког поданика нека Гиоки нареди да овамо дође у залазак
сунца. Може са собом довести куртизану. Кику-сан може певати док
ми разговарамо, нех?
Отпустио их је очаран што је уштедео хиљаду и пет стотина кокуа.
Људи су тако расипни, доброћудно је помислио.
***
− Хоће ли ми остати довољно да скупим посаду? − запита Блекторн.
− Ох, да, Анђин-сане, али он још није пристао да одете у Нагасаки −
рече Марико. − Пет стотина кокуа и више је него довољно за годину
дана живота, а преосталих пет стотина донеће вам сто осамдесет
златних кобана да купите морнаре. То је много новца.
Фуђико се с муком уздигне па се обрати Марико.
− Ваша наложница каже да се не бринете, Анђин-сане. Она вам
може издати кредитна писма за неке зајмодавце који ће вам дати све
што вам је потребно. Она ће све средити.
− Да, али зар не морам платити све своје пратиоце? Како да платим
кућу, Фуђико-сан, своје домаћинство? − Марико се запањи.
− Молим вас, јако жалим, али ово − наравно − није ваша брига.
Рекла вам је наложница да ће се за све побринути. Она…
− Фуђико упадне и њих две су тренутак разговарале. − Ах, со десу,
Фуђико-сан! − Марико се опет окренула Блекторну.
− Рекла је да не смете губити време мислећи на те ствари. Моли вас
да своје време посветите само проблемима господара Торанаге. Она
има новаца, а ако затреба, може га употребити.
Блекторн затрепће.
− Она ће ми позајмити свој новац?
− Ох, не, Анђин-сане, јасно да ће вам га поклонити, ако вам је
потребан, Анђин-сане. Не заборавите да вас мучи тегоба само ове
године − објасни Марико. − Догодине сте богати, Анђин-сане. Што се
тиче ваших пратилаца, сваки ће за годину дана добити два кокуа. Не
заборавите да вам Торанага-сама поклања сво њихово оружје и коње, а
два кокуа је довољно да се прехране они, њихови коњи и породица. А
не заборавите ни то да сте господару Торанаги дали пола свог
годишњег прихода да би били сигурни да ће вам их он лично пробрати.
То је силна част, Анђин-сане.
− Мислите?
− Ох, свакако. Фуђико-сан искрено се слаже. Били сте јако мудри
кад сте се тога сетили.
− Хвала. − Блекторн покаже мало свог задовољства. Опет ти се
вратила памет и почињеш мислити као они, помислио је сав сретан.
Да, било је мудро уплести Торанагу. Сад ћеш добити најбоље људе, а
сам их никако не би успео окупити. Шта је хиљаду кокуа у поређењу
са Црним бродом? Дакле, истинита је још једна ствар коју је споменула
Марико, да у Торанагине слабости спада и шкртост. Наравно, није то
изричито рекла! Само то да је Торанага са свим својим невероватним
силним благом кудикамо више напредовао од било ког другог даимјоа
у краљевству. Тај податак коме је додао своја запажања − да Торанага
има исто тако једноставну одећу као што једе једноставну храну, а по
начину живота мало се разликује од обичног самураја − пружили су му
нов кључ којим ће откључати Торанагу.
Богу хвала што сам срео Марико и старог фра Доминга!
Блекторн се у сећању пренесе натраг у тамницу, те помисли како је
онда био близу смрти, а како је и сада близу смрти и уз све ове
почасти. Торанага шта даде може и одузети. Мислиш да ти је он
пријатељ, али ако је био у стању да убије жену и умори сина-
миљеника, колико вреди његово пријатељство или твој живот? Нећу на
то мислити, помисли Блекторн обновивши свој завет. То је карма. У
погледу карме ништа не могу предузети, а читав живот живим близу
смрти па зато то ништа није ново. Покоравам се карми у свој лепоти
њеној. Прихватам карму у свој њеној величанствености. Верујем да ће
ме карма живог изнети кроз ових шест месеци. А у ово доба, догодине,
пловићу кроз Магеланов мореуз у правцу Лондона, изван његовог
домашаја. Јави се Фуђико. Посматрао ју је. Завоји су јој још били
замрљани. Болно је лежала на футону, а слушкиња ју је хладила.
− Она ће до зоре све средити, Анђин-сане − рече Марико. −
Наложница вам предлаже да поведете два коња и још коња за пртљаг.
Једног слугу и једну слушкињу.
− Биће ми довољан слуга.
 − Јако жалим, слушкиња мора поћи да вас служи. И наравно, кувар
и куваров помоћник!
− Зар тамо неће бити кухиње коју ми… ја могу користити?
− Ох да, али ипак морате имати своје куваре, Анђин-сане. Ви сте
хатамото.
Знао је да препирка нема смисла.
− Све ћу вама препустити.
− Ох, јако мудро с ваше стране, Анђин-сане, јако мудро. Сад морам
ићи да се пакујем. Молим вас, опростите. − Марико оде. Нису много
разговарали, тек толико на латинском да знају: иако чаробна ноћ није
никад нестала, иако о њој никад неће расправљати, као ни о ноћашњој,
заувек ће обе ноћи живети у њиховој машти.
− Ти.
− Ти.
− Јако сам се поносила чувши да је она тако дуго остала на вратима.
Сада је образ твој голем, Анђин-сане.
− На трен сам готово заборавио шта си ми рекла. И нехотице сам је
замало пољубио на јавном месту.
− Ох ко, Анђин-сане, било би то ужасно!
− Ох ко, имаш право! Да није тебе, изгубио бих образ! Био бих црв
што се копрца у прашини.
− Уместо тога си снажан и славан, а у твоју мужевност нико не
сумња. Јесу ли те забављале оне чудновате направе?
− Ах, драга госпо, у мојој земљи постоји древни обичај! Мушкарац
са женом не разговара о присним навикама друге жене.
− Ми имамо исти обичај, али питала сам јесу ли вас забављале, а не
јесте ли их користили. Да, и ми у снажној мери имамо исти обичај.
Сретна сам што је вече било по твом укусу. − Њен осмех га је разгалио.
− Мудро је у Јапану бити Јапанац, нех?
− Не могу ти довољно захвалити што си ме подучила, што си ме
водила и очи ми отворила − рече он. − И на том… − Хтео је рећи: ’На
том што ме волиш’, али уместо тога надовеже: − На том што постојиш.
− Нисам ја ништа учинила. Ти си − ти!
− На свему ти хвала… и на дару.
 − Сретна сам што је твој ужитак био велик.
− Тужан сам што је твој ужитак био никакав. Тако сам сретан што је
и теби наређено да идеш у топлице. Али зашто у Осаку?
− Ох, није ми наређено да идем у Осаку. Господар Торанага ми
допушта да идем. Имамо имовину и неке послове за које се морам
побринути. А сада је тамо и мој син. Даље, могла бих понети тајне
поруке за Кирицубу и за госпу Сазуко.
− Није ли то опасно? Сети се својих речи: долази рат, а Ишидо је
непријатељ. Није ли исто рекао и господар Торанага?
− Да, али још нема рата, Анђин-сане, а самураји се не боре са
својим женама, осим ако се жене не боре против њих.
− Али ти? Шта је било на мосту у Осаки преко јарка? Зар ниси са
мном пошла да обманеш Ишида? Он би ме убио. И сети се свога мача
у боју на броду.
− Ах, беше то тек толико да заштитим живот свог феудалног
господара, а и свој живот, кад је био угрожен. Била је то моја дужност,
Анђин-сане, и ништа више. За мене нема опасности. Била сам дворска
дама госпи Јодоко, Таиковој удовици, па и госпи Очиби, наследниковој
мајци. Почашћена сам што сам њихова пријатељица. Ја сам изван
опасности. Зато ми Торанага-сама допушта да идем. Но, Осака је теби
опасна због бекства господара Торанаге и због онога што си учинио
господару Ишиду. Тамо се никада не смеш искрцати. Нагасаки ће ти
бити безопасан.
− Значи, пристао је да идем?
− Не. Није још, али кад пристане, биће безопасно. Има он моћи у
Нагасакију.
Хтеде запитати: ’Већу него језуити?’ Али уместо тога рече само:
− Молим се да ти господар Торанага нареди да бродом идеш у
Осаку. − видео је да је лагано задрхтала. − Шта те мучи?
− Ништа, осим што… осим што не волим море.
− Хоће ли он то наредити?
− Не знам, али… − Опет је почела да га задиркује па прешла на
португалски: − Но, ради вашега здравља требали би са собом повести
Кику-сан, нех? Идете ли и навече у њену ’Црвену одају’?
 Смејао се с њом.
− Било би то лепо, али… − Тад застане јер се изненада јасно сетио
Омијева погледа. − Знате, Марико-сан, кад сам стајао на вратима,
сигуран сам да је Оми-сан гледао на посебан начин, онако како гледа
љубавник. Љубоморни љубавник! Нисам знао да су они љубавници.
− Колико ми је познато, он је једна од њених муштерија. Да,
омиљена муштерија, али зашто би се то вас тицало?
− Зато што је тај поглед био врло присан! Веома необичан.
− Нема он на њу никаквих особитих права, Анђин-сане. Она је
куртизана првог разреда, слободна да прихвата и одбија по жељи.
− Да смо у Европи и да сам ја јастучио с његовом девојком…
Разумете ли, Марико-сан?
− Мислим да разумем, Анђин-сане, али зашто би се то вас тицало?
Нисте у Европи, Анђин-сане, а он нема никаква права на њу. Ако она
жели да прихвати вас или њега, или да одбије вас или њега, какве то
има везе?
− Рекао бих да је он њен љубавник у нашем смислу те речи. А то би
имало много везе, нех?
− Али какве то везе има с њеном струком или са јастучењем?
Напослетку јој је поново захвалио и на томе је остало, али глава и
срце говорили су му да се чува. Није једноставно као што мислиш,
Марико-сан, ни овде. Оми је уверен да је Кику-сан за њега више него
нешто особито, иако она не гаји иста осећања према њему. Штета што
нисам знао да јој је он љубавник. Више бих волео да ми је Оми
пријатељ него непријатељ! Можда опет има право? Да код њих
јастучење заиста нема никакве везе са љубављу?
Боже ми помози, тако сам смушен! Сад сам делимично источњак, а
претежно западњак. Морам се понашати као они, и мислити као они,
како бих остао жив. А много од оног у шта они верују толико је знатно
боље од наших схватања да сам у напасти да пожелим потпуно постати
један од њих, па ипак… Мој дом је онде, преко мора, тамо где су
рођени моји преци, где живи моја породица, Фелисити, Тудор и
Елизабет. Нех?
− Анђин-сане?
− Да, Фуђико-сан?
 − Молим вас, не брините се за новац. Не могу поднети да вас видим
забринута. Јако жалим што не могу поћи с вама у Едо.
− Ускоро ћемо се видети у Еду, нех?
− Да. Лекар каже да се лепо опорављам, а с тим се слаже и Омијева
мати.
− Кад лекар овде?
− Залазак сунца. Јако жалим што сутра не могу с вама поћи. Молим
вас, опростите.
Опет је размишљао о својој дужности према наложници. Тада ту
помисао врати натраг у преграду јер му је наврла нова мисао.
Размотрио је ту идеју и закључио да је добра. И хитна!
− Ја сад одем, вратим се скоро. Ти почивај… разумела?
− Да. Молим вас, опростите што нисам устала и што… јако жалим.
Оставио ју је и отишао у своју собу. Узео је из скровишта пиштољ,
проверио и тутнуо га под кимоно… Сам оде у Омијеву кућу. Омија
није било. Мидори га је дочекала и позвала на ’ча’, што је он уљудно
одбио. У наручју је држала двогодишње детенце. Рекла је да јако жали,
али Оми ће се ускоро вратити. Би ли Анђин-сан причекао? Деловала је
узнемирено, иако је била углађена и пажљива. Опет је одбио, па јој
захвалио, рекавши да ће касније навратити. Затим сиђе према својој
кући.
Сељани су већ рашчистили развалине и спремали се да све обнове.
Пожар није поштедео ништа осим прибора за кување. Фуђико му није
хтела рећи колико ће коштати нова изградња. Рекла је да је јако
јефтино. Молим вас, не брините се за то.
− Карма, Анђин-сан! − рече један мештанин.
− Да.
− Шта смо могли? Без бриге, ускоро ће ваша кућа бити готова. И
боља него пре.
Блекторн виде како се уз брдо пење Оми, напет и мрачан. Пође му у
сусрет. Угледавши га, Оми као да је изгубио нешто љутње.
− Ах, Анђин-сане − срдачно ће он. − Чујем да и ви у зору идете са
Торанага-самом. Врло добро, можемо јахати заједно.
 Упркос Омијевој привидној љубазности, Блекторн је био врло
опрезан.
− Слушајте! Оми-сане, ја сада идем тамо. − Показа висораван. −
Молим, ви идите са мном, да?
− Данас нема обуке.
− Разумео! Молим, ви идите са мном, да?
Оми виде да Блекторн држи руку на дршци свог убојитог мача, како
му не би дрхтала. Тад његово оштро око примети избочину испод
појаса, а по делимичном облику разабрао је да је то скривени пиштољ.
− Човек коме су два мача допуштена, морао би их и употребити, а
не само носити, нех? − тихо је упитао.
− Молим? Не разумем! − Оми понови једноставнијим речима. − Ах,
разумео! Да. Боље је.
− Да. Рекао је господар Јабу, сад кад сте потпуни самурај морали би
научити много тога што ми сматрамо разумљивим. Како да се
понашате као помоћник приликом сепукуа, на пример. Па и да се
припремите за свој сепуку, као што сви ми морамо. Да, Анђин-сане,
морали би научити баратати мачевима. За самураја је јако важно да зна
како да употребљава и поштује свој мач, нех?
Блекторн пола речи није разумео, али је знао о чему Оми говори.
Барем знам − узнемирено исправи самога себе − шта он на површини
говори.
− Да. Истинито! Важно! − рече му. − Молим, једног дана ви учите…
опростите, можда мене учите? Молим? Ја почашћен.
− Да… Радо бих вас поучио, Анђин-сане! Блекторн се сав
накостреши чувши притајену претњу у Омијевом гласу. Пази,
опоменуо је самога себе. Немој почети умишљати ствари.
− Хвала. Сад ићи онамо, молим? Мало времена. Ви идете? Да?
− Врло добро, Анђин-сане, али ћемо одјахати. Ускоро ћу вам се
придружити. − Оми се упути узбрдо у своје двориште.
Блекторн нареди слуги да му оседла коња и неспретно узјаше са
десне стране као што беше обичај у Јапану и Кини. Немој мислити да
имаш много времена и да ће те он научити мачевању, закључи,
десницом опипа скривени пиштољ, а угодна топлина оружја уливала
му је поверење. Поверења нестане кад се Оми поново појавио. С њим
су дојахала и четири самураја.
Заједно су се пентрали излоканом стазом према висоравни.
Мимоилазили су многе самурајске дружине у пуној опреми за марш,
наоружане, са заповедницима. Лепршале су заставе на врху њихових
копаља. Прешавши врх видели су да се цео пук мускетара сврстава за
марш пред логором. Сваки човек стајао је крај свог опремљеног коња,
а позади су били теглећи коњи. Јабу, Нага и њихови официри стајаху у
претходници. Почне пљусак.
− Све јединице иду? − збуњено упита Блекторн и обузда коња.
− Да.
− Иду у топлице са Торанага-сама, Оми-сане?
− Не знам.
Блекторна је његов осећај за опстанак упозорио да више не
поставља питања, али на једно је морао добити одговор.
− А Бунтаро-сама? − равнодушно је упитао. − Он с нама сутра,
Оми-сане?
− Не. Већ је отишао. Био је јутрос на тргу кад сте изашли из
чајџинице. Зар га нисте видели у близини чајџинице?
На Омијевом лицу Блекторн није прочитао нимало пркоса.
− Не. Ја не видео. Јако жалим. Он исто ићи у топлице?
− Претпостављам. Нисам сигуран. − Цедила се киша са Омијевог
шешира везаног под брадом. Очи су му биле готово скривене. − Чујте,
зашто сте затражили да дођем овамо с вама?
− Показати место, као што рекао вама. − Пре него што је Оми ишта
стигао казати, Блекторн подбоде свог коња. Својим најистанчанијим
поморским осећајима по сећању је одредио смер и брзо дошао до
тачног места над понором. Сјаше и даде Омију знак. − Молим!
− Шта је, а? − Омијев је глас био набрушен.
− Молим, овде, Оми-сане! Сами ви.
Оми махне стражарима да се удаље и подбоде коња, све док се није
нашао изнад Блекторна.
− Нан десу ка? − упита и приметно стегне мач.
 − Ово место Торанага-сама… − Блекторн се није могао сетити речи
па му је делимично објашњавао рукама. − Јасно?
− Овде сте га извукли из земље, нех? И шта онда? Блекторн погледа
њега, а онда намерно свој мач па се опет у њега забуљи без иједне
речи. Избриса с лица кишу.
− Нан десу ка? − понови Оми раздражљивије. Блекторн ни тад не
одговори. Оми се загледа низ понор па опет њему у лице. Тад му се
очи зажаре. − Ах, со десу! Вакаримасу! − Оми на трен размисли па
зовне једног свог стражара.
− Сместа доведи овамо Муру. Са двадесет људи и са лопатама!
Самурај одгалопира. Остале Оми пошаље у село па сјаше и стане
поред Блекторна.
− Да, Анђин-сане, то је изврсна замисао. Добра замисао.
− Замисао? Каква замисао? − недужно упита Блекторн.
− Само покажем место… мислио ви хоћете видети место, нех? Јако
жалим… Ја не разумем.
− Овде је Торанага-сама изгубио своје мачеве − рече Оми. − Мачеви
су јако драгоцени. Биће му драго да их добије. Веома драго, нех?
− Ах со! Не моја мисао, Оми-сане! − рече Блекторн. − Оми-сана
мисао.
− Наравно. Хвала, Анђин-сане. Добар сте пријатељ а ум вам је брз.
Морао сам се и ја тога сетити. Да, добар сте пријатељ, а следећих
неколико месеци свима ће нам бити потребни пријатељи. У рату смо
сада, хтели ми то или не.
− Молим? Јако жалим. Не разумем, говорите пребрзо. Молим,
опростите.
− Сретан сам да смо ви и ја пријатељи. Разумете?
− Хај. Ви рекли рат? Рат сада?
− Ускоро! Шта ми ту можемо? Ништа. Без бриге, Торанага-сама
победиће Ишида и његове издајице. То је истина, разумете ли? Не
брините, нех?
− Разумео сам. Ја сад ићи моја кућа. Добро?
− Да. Видећемо се у зору. Још једном вам хвала. Блекторн климне
главом, али није отишао.
 − Лепа је, нех?
− Шта?
− Кику-сан! − Блекторн је лагано раскречио ноге и заузео такав
положај да одскочи, извуче пиштољ, нанишани и опали. Сасвим се
јасно сећао невероватне брзине којом је Оми без напора одрубио главу
оном сељаку, давно је то било. Зато се спремио што је могао боље.
Сматрао је да ће бити без опасности једино ако одмах реши проблем са
Кику. Оми то никад не би учинио, такву би неуглађеност сматрао
незамисливом, а постиђен својом слабошћу, он би своју изразито
нејапанску љубомору закључао у тајну преграду. А та нејапанска,
посрамљена љубомора вртела би све дотле док, баш онда кад се то
најмање очекује, Оми не би праснуо слепо и дивљачки.
− Кику-сан? − понови Оми.
− Хај! − Блекторн виде да је Оми погођен, па ипак се веселио што је
изабрао баш ово време и баш ово место. − Лепа је, нех?
− Лепа?
− Хај. − Киша се појачала, тешке капље распршивале су се у блату.
Њихови коњи нелагодно су дрхтали. И Оми и Блекторн покисли су до
коже, али киша беше топла и цедила се са њих.
− Да − рече Оми. − Кику-сан је јако лепа! − И уследи бујица речи
које Блекторн није схватио.
− Речи сад недовољне, Оми-сане, недовољне за сад јасан разговор −
рече Блекторн. − Касније да. Сад не. Јасно?
Оми као да то није чуо. Тада ће он:
− Имамо много времена, Анђин-сане, много времена да о њој
разговарамо. И о вама, и о мени и о карми. Али слажем се, сада није
време, нех?
− Мислим разумео. Да. Јуче ја не знао Оми-сан и Кику-сан добри
пријатељи − рече он, убрзавајући напад.
− Она није моје власништво.
− Сад знам, ви и она велики пријатељи. Сада…
− Сад отиђите. Ова ствар је решена. Жена није ништа. Ништа!
Блекторн јогунасто остаде на месту.
− Следећи пут ја…
 − Овај разговор је завршен! Зар нисте чули? Завршен?
− Ије! Ије! Бога му!
Оми потегне мач. Блекторн несвесно одскочи два корака, али Оми
није извукао мач, а Блекторн није повукао пиштољ. Обојица су се
спремили, али ни један није желео започети.
− Што желите рећи, Анђин-сане?
− Следећи пут ја најпре питам за Кику-сан. Ако Оми-сан рећи да −
да. Ако не − не! Јасно? Пријатељ пријатељу, нех?
Оми лагано опусти десницу.
− Понављам, она није моје власништво. Хвала што сте ми показали
ово место, Анђин-сане! Збогом.
− Пријатељ?
− Наравно. − Оми приступи Блекторновом коњу и придржа узде.
Блекторн се вине у седло. Спусти поглед на Омија. Кад би могао
глатко проћи, знао је да би одмах расуо самурајеву главу. Тако би било
најсигурније.
− Збогом, Оми-сане, и хвала.
− Збогом, Анђин-сане. − Оми је гледао како Блекторнов коњ силази
низ брдо, а окренуо му је леђа тек кад је нестао иза брда. Камењем је
означио тачно место у понору, а онда смушено чучнуо и чекао, без
обзира на пљусак.
Ускоро стигоше Мура и сељани, сви блатњави.
− Торанага-сама је тачно на овом месту пао у понор, Мура. Овде су
закопани његови мачеви. Донеси ми их пре заласка сунца.
− Да, Оми-сама.
− Да имаш мало мозга и да мислиш на мене, свог феудалног
господара, већ би то и учинио!
− Молим вас, опростите што сам глупав.
Оми одјаха. Кратко су за њим гледали, а онда се раширили у круг
око камења и почели копати. Мура снизи глас.
− Уо, поћи ћеш са теретним коњима!
− Да, Мура-сане, али како?
− Понудићу те Анђин-сану. Он неће у томе видети ништа сумњиво!
 − Али његова наложница, ох ко, хоће! − шапне Уо.
− Она не иде с њим, чујем да је опасно опечена. Она ће касније
бродом у Едо. Знаш шта да радиш?
− Лично ћу потражити светог оца и одговорити на сва питања.
− Да. − Мура се опусти и почне нормално говорити. − Можеш поћи
са Анђин-саном, Уо, он ће ти добро платити. Буди му користан, али не
превише користан, да те он не поведе чак у Едо.
Уо се насмеја.
− Хеј, чујем да је Едо тако богат да свако пиша у сребрне посуде. И
ете! А жене имају кожу као морска пена, без стидних длака.
− Је ли истина, Мура-сане? − запита други сељанин. − Немају
длачица на телу?
− Едо је био обично смрдљиво рибарско село, ни издалека овако
добро као Анђиро, кад сам тамо стигао први пут − рече им Мура, не
прекидајући копање. − Било је то кад смо са Торанага-самом гонили
припаднике клана Беппу. Скинули смо више од три хиљаде глава. Што
се стидних длака тиче, имале су их све жене које сам упознао, осим
једне из Кореје, али рекла је да их је једну по једну почупала.
− Шта све жене не раде да нас привуку, а? − јави се један.
− Да, али баш бих то хтео видети − рече безуби Нинђин. − Да, хтео
бих да видим ’Врата жада’ без грма.
− Кладим се о бродицу пуну риба против канте гована да ју је
болело док је чупала све те длачице − звизну Уо.
− Кад постанем ками, живећу у ’Небеском павиљону’ код Кику-сан.
Кажу да се родила намирисана и без длачица!
У смеху Уо запита:
− Мура-сане, је ли био ишта друкчији напад на ’Врата жада’ без
грма?
− Никад нисам продро дубље. Еееех! Продро сам ближе и дубље
него икад пре, а то је битно, нех? Тако знам да је увек боље кад жена
уклони грм, иако су неке у том погледу сујеверне, а неке се жале на
сврабеж. Ипак је ближе нама, а и њој је ближе, а битно је да се што
више зближимо, нех? − Насмеју се па се својски прихвате копања. Под
кишом је расла јама.
 Кладим се да је Анђин-сан ноћас продро јако близу кад је она онако
стајала на вратима! Еееее, шта бих све дао да сам био на његовом
месту! − Уо обриса зној с чела. Као сви они, имао је само слабински
повез и бамбусов шешир, а на ногама ништа.
− Ееее! Уо, био сам на тргу и све сам видео. Видех њен смешак и
осетих како ми се спушта кроз моје ’Воће’ све до ножних прстију.
− Да − јави се трећи. − Морам признати да ми се од самог њеног
смешка укрутио као весло.
− Али није ти тако велик као Анђин-санов, а, Мура-сане? − Уо се
нацери.
− Но, молим, испричај нам опет ону причу.
Мура му сав сретан удовољи па исприча Анђин-санову прву ноћ у
кади. У безброј приповедања његова прича се китила, али то никоме
није сметало.
− Ох, да сам тако крупан! − Уо је покретима дочаравао дивовску
ерекцију и толико се смејао да је упао у блато.
− Ко би икада помислио да ће онај странац варварин икада из јаме
стићи у рај?
− Мура се тренутак наслони на лопату да поврати дах. − Ја у то не
бих никад поверовао. Попут неке старе легенде. Карма, нех?
− Можда је он био један од наших у свом претходном животу па се
вратио с истим духом, само с друкчијом кожом.
Нинђин климне главом.
− Могуће! Сигурно, јер на основу оног што је рекао свети отац
помислио сам да би се он већ одавно пекао у паклу. Зар отац није рекао
да ће на њега бацити посебну клетву? Чуо сам га како дозива на
Анђин-сана освету великог камија Исуса, и ох ко, чак сам се ја јако
престравио. − Прекрстио се, а остали су то једва приметили. − Али
Исус-Христ-Госпа-Бог кажњава своје непријатеље врло необично, ако
ћете мене питати.
− Па лепо! − јави се Уо. − Нисам хришћанин, као што и знате, али,
јако жалим, чини ми се да је Анђин-сан добар човек! Молим вас,
опростите, бољи од хришћанског оца који је смрдео, псовао и свима
уливао страх у кости. А према нама је био добар, нех? Лепо поступа
према својим људима. Неки кажу да је пријатељ господара Торанаге, а
сигурно и јесте кад ужива толике почасти, нех? И немојте заборавити
да га је и Кику-сан почастила својом ’Јамом златном’.
− У сваком случају златном. Чуо сам да га је ноћ стајала пет кобана!
− Петнаест кокуа за једну ноћ? − Нинђин пљуцне. − Еееееее, што је
сретан Анђин-сан! Голема је његова карма с обзиром на то да је
непријатељ Бога оца, Сина и Богородице.
− Платио је један кобан − рече Мура. − Три кокуа. Али, ако сматрате
да је то много… − Застао је и уротнички се огледао унаоколо да се
увери нема ли прислушкивача, иако је, наравно, знао да их сигурно
неће бити по таквој киши.
− Па и да их има, као да је то важно?
Сви престану радити и примакну му се.
− Да, Мура-сане?
− Управо су ми дошапнули да ће она постати наложница господара
Торанаге. Јутрос је купио њен уговор. Три хиљаде кокуа.
Беше то вртоглава свота, више него што је цело њихово село
зарађивало на риби и пиринчу − у двадесет година. Појача се њихово
поштовање према њој, уколико је то још уопште било могуће. И према
Анђин-сану који је, значи, последњи мушкарац на земљи који ју је
уживао као куртизану првог разреда.
− Ееее! − промрмља Уо који је остао без речи. − Толики новац… Не
знам желим ли бљувати, пишати или прднути.
− Ни једно, ни друго, ни треће! − лаконски ће Мура. − Копај!
Пронађимо те мачеве.
Послушају га, сви задубљени у своје мисли. Јама је неумољиво
постајала све то дубља. Ускоро се Нинђин, ошинут бригом, није више
могао суздржавати па престане копати.
− Мура-сане, молим, опрости, али шта си одлучио у вези са новим
наметима? − запитао је. Остали застану. Мура је и даље копао својим
поступним, устаљеним ритмом.
− Шта ту има да се одлучи? Јабу-сама каже: плати, па ми плаћамо,
нех?
− Али Торанага-сама нам је смањио порез на четири од десет
делова, а сада је он наш феудални господар.
 − Тачно, али господар Јабу опет је добио Изу − а и Суругу и Тотоми
− и поново је постао врховни господар… Па ко је онда наш феудалац?
− Торанага-сама! Сигурно, Мура-сане, Тора…
− Хоћеш ли му се ти тужити, Нинђине? А? Пробуди се, Јабу-сама је
суверени господар као што је увек и био. Ништа се није променило. А
ако повиси порез, плаћаћемо више дажбина, и готово!
− Али то ће нам одузети све залихе за зиму. Све. − Нинђинов глас се
претворио у тужно цвиљење, али сви су знали да он говори истину. −
Па и уз пиринач који смо украли…
− Пиринач који смо спасили − просикће Уо, исправљајући га.
− Али, и уз то нећемо имати довољно за зиму. Мораћемо продати
бродицу-две…
− Нећемо продавати бродице − изјави Мура. Забоде лопату у блато,
избриса зној из очију, чвршће повеже узицу на шеширу па почне опет
копати. − Ради, Нинђине! То ће ти скренути мисли са сутрашњице.
− Како ћемо опстати преко зиме, Мура-сане?
− Још морамо преживети лето.
− Да − огорчено ће Нинђин. − Платили смо унапред за више од две
године, па ипак још није довољно.
− Карма, Нинђин − рече Уо.
− Долази рат. Можда добијемо новог, праведнијег господара, нех? −
јави се један.
− Гори бити не може… нико не може бити гори.
− У то се не бих опкладио − рече им свима Мура. − Живи сте…
Врло брзо можете бити мртви-мртви, а онда више неће бити ’Јама
златних’, са шумицом или без ње. − Лопатом погоди камен и застане. −
Помози ми, Уо, пријатељу стари.
Заједно извуку стену из блата. Уо са стрепњом шапне:
− Мура-сане, а ако ме свети отац упита за оружје?
− Реци му! И реци му да смо спремни… Да је Анђиро спреман.

42
 Око поднева стигоше у Јокосе. Бунтаро је још синоћ пресрео
Затакија па га − као што је наредио Торанага − срдачно дочекао са
великим слављем.
− Замолио сам га да се утабори пред селом, на северу, господару,
док не припремимо састанак − рече Бунтаро. − Свечани састанак
одржаће се поподне овде, ако вам је по вољи. − Настави без
духовитости: − Сматрао сам да ће нам бити повољан сат ’Козе’.
− Добро.
− Хтео се вечерас с вама састати, али ја сам се о то оглушио. Рекох
му да ћете бити ’почашћени’ да се с њим састанете данас или сутра,
како год он жели, али не после мрака.
Торанага потврдно прогунђа, али још не сјаха са запењеног коња.
Имао је прсни-оклоп, кацигу и лагани бамбусов оклоп, исто као и
његова од путовања замазана пратња. Поново се опрезно обазре.
Чистина беше вешто изабрана. Није било никаквих могућности за
заседу. У близини није било стабала ни кућа у којима би се могли
сакрити стрелци или мускетари. Само је источно од села тло било
равно и нешто узвишеније. Север, запад и југ чували су им сеоце и
дрвени мост који је прелазио преко брзе реке. Овде је у теснацима вода
била пуна вртлога и стења. А на истоку иза њега и његових изморених,
ознојених јахача, стаза се стрмо успињала до пролаза према
замагљеном врхунцу, удаљеном пет рија. Свуда су се унаоколо
уздизале планине, многе од њих вулканске а врхови су им углавном
спавали у облацима. Усред чистине на ниским стубовима било је
уздигнуто постоље од дванаест татамија, прекривено високим
балдахином од рогозине. У том раду мајстора није било трагова журбе.
Два брокатна јастука лежала су на татамијима један наспрам другог.
− Имам људе онде, онде и онде − настави Бунтаро, показујући
луком све истурене литице. − Можете видети много рија у свим
правцима, господару. Добри одбрамбени положаји. Покривени су и
мост и цело село. На истоку вашу одступницу чува још више људи.
Наравно, мост је чврсто затворен стражама, а у његовом табору имамо
’почасну стражу’ од стотину људи.
− Је ли сад тамо господар Затаки?
− Не, господару. За њега и за његове штитоноше изабрао сам
гостионицу на крају села на северу, доликује његовом положају, и
позвао га да тамо проба топлице. Та је гостионица усамљена и
утврђена. Рекао сам да сутра идете у топлице Шузенђи и да ће вам он
бити гост. − Бунтаро показа згодну једноспратницу на чистини из које
се пружао најлепши поглед, близу врелог извора који је из стене
кључао као природне топлице. − Оно је ваша гостионица, господару! −
Пред гостионицом је клечала група људи дубоко погнуте главе и
непокретно им се клањала. − Оно су главар и сеоске старешине. Нисам
знао желите ли да их одмах примите.
− Касније! − Торанагин коњ уморно зањишти и заломата главом.
Звецну узде. Смирио га је и − сад потпуно задовољан сигурношћу тог
положаја − даде знак својим људима и сјаше. Један Бунтаров самурај
ухвати му узде. Самурај, као Бунтаро и сви остали, беше под оклопом,
наоружан за бој, спреман.
Торанага се захвално протегне и покуша опустити згрчене мишиће у
леђима и ногама. Водио их је из Анђира убрзаним маршем, а
заустављао се једино да промени коње. Остатак теглеће поворке коју је
водио Оми − балдахини и носачи − још беше далеко иза њих, нанизана
на путу који се спуштао са врхова. Стаза из Анђира кривудала је
обалом па се рачвала. Кренули су западном стазом у унутрашњост и
непрекидно се пењали бујним шумама пуним дивљачи. Десно од њих
беше планина Омура, а лево врхунци вулканског ланца Амаги који се
уздизао готово хиљаду седамсто метара. Јахање га је разведрило −
коначно мало акције! Део пута водио је кроз подручја тако погодна за
лов соколовима да је одлучио: једног дана он ће ловити по целом Изуу.
− Добро. Да, врло добро − рече он, надгласавши грају својих људи
који су сјахивали, чаврљали и разврставали се. − Добро си поступио!
− Ако ме желите почастити, господару, молим вас, допустите ми да
сместа уништим господара Затакија и његове људе.
− Зар те увредио?
− Не… напротив… Његово понашање беше достојно дворанина, али
застава под којом путује издаја је против вас.
− Стрпљивост! Колико ти то често морам рећи? − одврати Торанага,
али не нељубазно.
− Бојим се, заувек, господару − суморно ће Бунтаро. − Молим вас,
опростите.
 − Некад си му био пријатељ.
− Некад вам је био савезник.
− Код Одаваре ти је спасио живот.
− Код Одаваре смо били на истој страни − тмурно ће Бунтаро па
плане: − Како вам он то може учинити, господару? Ваш рођени брат!
Зар му нисте указивали милост и борили се на истој страни − целога
живота?
− Људи се мењају! − Торанага посвети сву пажњу подијуму. Са
греда су као украс висиле нежне свилене завесе преко подијума.
Украсне брокатне ресице у складу са јастуцима стварале су згодне
шаре, а на четири стуба су биле веће кићанке. − Прераскошно је и даје
састанку превише важности − рече он. − Поједностави! Макните
завесе, све кићанке и јастуке, вратите их трговцима, а ако они не желе
вратити новац благајнику, реци му нека их прода. Набави четири
јастука, а не два! Једноставне, пуњене само сламом.
− Да, господару.
Торанагин поглед паде на извор и одлута до њега. Вода, врела и
сумпорна, шиштала је док је излазила из расцепа у стенама. Тело му је
вапило за купањем.
− А хришћанин? − запитао је.
− Господару?
− Цукку-сан, хришћански свештеник?
− Ох, он! Негде је у селу, али са оне стране моста. Забрањено му је
да без вашег допуштења пређе на ову страну. Зашто? Зар је то важно?
Рекао је нешто о томе како би био почашћен да вас види кад буде
згодно. Желите ли да га сада доведемо?
− Је ли био сам? Бунтаро напући усну.
− Не! Има пратњу од двадесет богослова. Сви носе тонзуру као он,
сви одреда с острва Кјушуа, господару. Сви доброг рода и самураји.
Сви јашу добре коње, али немају оружја. Претресао сам их. Темељно!
− А њега?
− Ох, наравно, њега… њега више него икога. У пртљагу смо му
нашли четири голуба-писмоноше. Запленио сам их!
 − Добро. Уништи их… Некакав глупан је то учинио забуном, јако
жалимо, нех?
− Разумем. Да сад пошаљем по њега?
− Касније. Касније ћу га примити. − Бунтаро се мрштио.
− Јесам ли погрешио што сам га претресао?
Торанага одмахне главом и одсутно се загледа уназад према
планинама, заокупљен мислима. Тада ће он:
− Пошаљи два поуздана човека да пазе на мускетарску јединицу.
− То сам већ учинио, господару. − Бунтарово лице озари подмукло
задовољство. − А у личној стражи господара Јабуа налазе се и неке
наше уши и очи. Он неће моћи ни прднути, а да ви за то не дознате, ако
ви тако желите.
− Добро! − Чело теретне поворке, још увек у великој даљини,
скрене у кривини у вијугавој црти. Торанага виде три балдахина. На
челу је − по наредби − јахао Оми, а крај њега је лагано каскао Анђин-
сан. Окрене им леђа. − Са собом сам довео твоју жену.
− Да, господару!
− Замолила ме да јој допустим да иде у Осаку. Бунтаро се забуљи у
њега, али ништа не рече. Тад зажмири према једва распознатљивим
сподобама.
− Одобрио сам јој. Јасно, под условом да и ти одобриш.
− Одобравам све што и ви одобравате, господару − рече Бунтаро.
− Могао бих јој допустити да путује копном из Мишиме. Или може
Анђин-сана отпратити у Едо па оданде морем у Осаку. Анђин-сан је
пристао да сноси за њу одговорност − ако ти одобриш.
− Морем би било сигурније. − Бунтаро је сав кипео.
− Све то зависи од поруке господара Затакија. Ако ми Ишидо
службено објавио рат, онда јој то, наравно, морам забранити. У
противном твоја жена може наставити пут сутра или прекосутра, ако
одобриш.
− Пристајем на све што ви одлучите.
− Поподне предај своје дужности Нага-сану. Сад је повољан
тренутак да склопиш мир са женом.
 − Молим вас, опростите, господару. Морао бих остати уз своје људе.
Молим вас, оставите ме с мојима! Док се ви удаљите на сигурно место.
− Вечерас ћеш све своје дужности предати мом сину. Ти и жена
доћи ћете ми на вечеру. Одсешћеш у гостионици. Склопићеш мир.
Бунтаро се запиљи у тло. Тад рече још безизражајније:
− Да, господару!
− Наређујем ти да покушаш склопити мир − рече Торанага.
Намеравао је додати: ’Боље частан мир него рат, нех?’ Али то није
било истинито и могло је започети филозофску расправу, а он беше
уморан. Није му било до расправљања, него само до купања и до
одмора. − Сад доведи поглавара!
Поглавар и старешине попадају један преко другога у журби да се
пред њим поклоне. Најсрдачније су му зажелели добар одмор.
Торанага им отворено рече да рачун који после његовог одласка
испоставе његовом благајнику мора, наравно, бити поштен и умерен.
Нех?
− Хај − понизно одговоре у збору, благосиљајући богове због своје
неочекиване среће и због дебеле зараде коју ће им сигурно донети ова
посета. Уз још безброј наклона и ласкања, говорећи колико су поносни
и почашћени што им је допуштено да служе најистакнутијем даимјоу у
царству, живахни га стари главар уведе у гостионицу.
Торанага ју је темељито проучавао кроз низове насмешених
слушкиња свих доби што су му се клањале. Најстаситије у селу. Било
је десет соба око неугледног врта усред ког се налазила мала
чајџиница. Позади су биле кухиње, а према западу, шћућурено уз
стене, велико купатило које су напајали живи извори. Цела гостионица
била је лепо ограђена и лепо се могла одбранити. До купатила је
водила наткривена стаза.
− Није ми потребна читава гостионица, Бунтаро-сане − рече он кад
се поновно нашао на веранди. − Биће ми довољне три собе. Једна за
мене, једна за Анђин-сана, а трећа за жене. Четврту узми ти. За остале
није потребно платити.
− Мој благајник ми рече да се јако повољно погодио за целу
гостионицу, господару, из дана у дан, испод пола цене, а сада још није
сезона. Одобрио сам трошак како бисте ви били изван опасности.
 − Врло добро − неодлучно се сложи Торанага. − Но, пре одласка
желим прегледати рачуне. Нема потребе да расипамо новац. Онда
просторије испуните стражарима. По четворица у собу!
− Да, господару. − Бунтаро је то већ био одлучио раније. Гледао је
како се Торанага удаљује с двојицом телохранитеља, окружен с четири
најлепше слушкиње и одлази у своју собу, у источно крило. Тупо се
запитао: које жене? Којим је то женама потребна соба? Фуђико? Није
важно, уморно је помислио, ионако ћу то ускоро сазнати.
Крај њега похита слушкиња. Ведро му се насмешила, а он јој
механички узврати смешак. Била је млада, лепа, меке коже, а ноћас ју
је јастучио. Али спајање му није донело ужитак, па иако је била вешта,
одушевљена и вична, ускоро је спласнула његова похота и није више
жудио за њом. Напослетку је из пристојности глумио да је достигао
врхунац, као што је глумила и она, а затим га је оставила.
Још увек замишљен изиђе из дворишта па се запиљи у пут.
Зашто Осака?
***
У сат ’Козе’ размакну се страже на мосту. Поворка поче прелазити.
Најпре гласници, носећи заставе са свемоћним грбом Регената, па
богата носиљка и напослетку телохранитељи.
Мештани су се клањали, сви на коленима, потајно ошамућени
таквим богатством и сјајем. Поглавар је опрезно запитао да ли да
окупи све житеље у част састанка. Торанага је поручио да они који не
раде смеју да гледају, уз допуштење својих господара, па је главешина
још брижније изабрао посланство које је обухватало претежно старце
и послушну младеж, толико да буде гомила − иако је сваки одрастао
човек желео то да посматра − али не довољно да се огреши о наредбе
великог даимјоа. Ко год је могао, кришом је вирио кроз пукотине на
прозорима и вратима.
Саигава Затаки, господар Шинана, беше виши од Торанаге и пет
година млађи, исто онако плећат и с истим истакнутим носом, али
његов је трбух био раван, а чекиње на бради црне и бујне, док су му
очи биле тек разрези на лицу. Кад су полубраћа била одвојена, чинило
се да међу њима постоји невероватна сличност, а сад, кад су се нашли
заједно, беху сасвим различити. Затаки је носио богат кимоно и
блистав свечани оклоп, а мачеви су му били врхунски.
− Добро дошао, брате! − Торанага се спусти с постоља те се
наклони. На себи је имао најједноставнији кимоно и сламнате војничке
сандале. И носио је мачеве. − Молим те, опрости ми што те овако
неслужбено примам, али дошао сам што сам пре могао.
− Молим те, опрости што те сметам. Добро изгледаш, брате. Врло
добро! − Затаки изађе из носиљке па му узврати наклон започињући
бесконачне префињене формалности обреда коме су се сада обојица
покоравала.
− Молим те, седни на овај јастук, господару Затаки.
− Молим те, опрости ми, био бих почашћен да ти седнеш први,
господару Торанага.
− Јако си љубазан, али молим те, почасти ме и седи први.
И наставе игру коју су већ толико пута глумили, један према другом,
према пријатељима и непријатељима, успињући се степеницама моћи,
уживајући у прописима који су управљали сваким покретом и сваком
реченицом и који су штитили њихову Част, тако да ни један од њих
никада није могао погрешити и довести у опасност себе или свој
задатак.
Напослетку седну један наспрам другог на јастуке, удаљени две
дужине мача. Бунтаро је стајао лево иза Торанаге. Иза Затакија лево
налазио се његов главни саветник, постарији седи самурај. Око
постоља на удаљености од двадесет корака поседаше у низовима
Торанагини самураји. Сви су намерно још увек на себи имали одећу у
којој су путовали, али им оружје беше у одличном стању. На земљи уз
ивицу постоља седео је Оми, а на супротној страни Нага. Затакијеви
људи су били у свечаном богатом руху, а широке плаштове криластих
рамена опасали су сребрним копчама, и они су били исто тако добро
наоружани. И они се сместе на удаљености од двадесет корака.
Марико их је послужила обредним чајем, а браћа су безазлено и
службено чаврљала. У право доба Марико се наклони и оде. Бунтаро
беше болно свестан ње и силно се поносио њеном љупкошћу и
лепотом. А тада, превише нагло, Затаки ће изненада:
 − Доносим наредбе Регентског већа! − Одједном се над трг надви
тајац. Све, па и Затакијеве људе, престравила је његова неотесаност,
дрскост којом је рекао ’наредбе’, а не ’порука’, као и његов пропуст да
сачека Торанагино питање: ’Како ти могу бити на служби?’, као што је
захтевао прописани обред.
Нага упути брз поглед од Затакијеве деснице до свог оца. Виде како
се зажарио Торанагин врат, што беше непогрешив знак неминовног
праскања, али Торанагино лице оста мирно па се Нага запањи зачувши
уздржан одговор.
− Јако жалим, носиш наредбе? Коме, брате? Сигурно носиш поруку?
Затаки из рукава истргне два мала свитка. Бунтаро замало исуче мач
видевши ту неочекивану брзину јер је обред налагао да сви покрети
буду полагани и одмерени. Торанага се не помери. Затаки сломи печат
на првом свитку и прочита гласно и ледено:
− По наредби Регентског већа, у име цара Го-Ниђа, Сина неба,
поздрављамо пресветлог вазала нашега Јоши-Торанагу-нох-Миновару
па га позивамо да нам се сместа поклони у Осаки и тражимо да
светлог изасланика нашег, регента господара Саигаву Затакија,
обавести прихвата ли или одбија наш позив… сместа! − Диже поглед и
исто тако громким гласом продужи:
− Потписали су сви регенти и ударен је велики печат краљевства. −
Осионо је ставио свитак преда се.
Торанага даде знак Бунтару који ступи напред. Дубоко се поклони
Затакију, прихвати свитак па се окрене Торанаги и опет се наклони.
Торанага узе свитак, а Бунтару даде знак да се врати на место.
Торанага је бесконачно проучавао свитак.
− Сви су потписи исправни − рече Затаки. − Прихваташ ли или
одбијаш?
Торанага одврати пригушено тако да су га чули само они на
постољу и Оми и Нага.
− Зашто ти због неотесаности не бих скинуо главу?
− Зато што сам син своје мајке − одговори Затаки.
− То те неће заштитити ако овако наставиш.
− Онда ће она умрети пре времена.
 − Шта?
− Наша госпа мати налази се у Такату. − Такато беше
неприступачна, неосвојива тврђава, главни град Затакијеве покрајине
Шинано. − Жалим што ће њено тело заувек онде остати.
− Обмана! Поштујеш је колико и ја.
− Тако ми њеног бесмртног духа, брате, колико њу поштујем,
толико, па и још више, зазирем од оног што ти чиниш краљевству.
− Ја не жудим за новим територијама нити за…
− Жудиш за тим да збациш наследника.
− Опет грешиш! Увек ћу свог синовца штитити од издајица.
− Тежиш да наследник падне, у то сам уверен, па сам одлучио да
сачувам живот и затворим пред тобом Шинано и Северни пут, по сваку
цену, и с тим ћу наставити док Кванто не падне у пријатељске руке…
По сваку цену!
− У твоје руке, брате?
− У било чије поуздане руке − што искључује твоје, брате.
− Верујеш Ишиду?
− Не верујем никоме, то си ме ти научио. Ишидо је Ишидо, али
његова је верност неоспорна. И ти то признајеш.
− Признаћу то да Ишидо настоји мене уништити, а краљевство
расцепкати, да је приграбио власт и да крши Таикову вољу.
− А ти си с господаром Сугијамом роварио да онемогућиш
Регентско веће. Нех?
Жила на Затакијевом челу поскакивала је као црни црв.
− Шта можеш казати на ово? Један његов саветник признао је
издају. Роварио си са Сугијамом да он прихвати господара Ита уместо
тебе, да иступи дан пре првог састанка и да побегне по ноћи и тако
доведе краљевство у смутњу. Чуо сам признање брате.
− Јеси ли и ти један од убица? Затаки је поцрвенео.
− Сугијаму убише превише ревни ронини, а не ја, нити иједан
Ишидов човек!
− Необично да си тако брзо заузео његово место регента, нех?
 − Није. Мој род је древан колико и твој, али ја нисам наредио смрт,
нити Ишидо. На то се заклео својом самурајском речју. И ја се кунем!
Сугијаму убише ронини, али заслужио је смрт.
− На мукама, обешчашћен у прљавом подруму, док су пред њим
исекли његову децу и наложнице?
− Те гласине шире огавни незадовољници, можда и твоје уходе, да
озлогласе господара Ишида, а преко њега госпу Очибу и наследника.
За то не постоје докази.
− Погледај њихова тела!
− Ронини су запалили кућу. Нема тела!
− Јако згодно, нех? Како можеш бити тако лаковеран? Па ниси глупи
сељак!
− Одбијам да овде седим и слушам ово ђубре. Сад ми одговори, а
онда ми скини главу па ће она умрети, или ме пусти. − Затаки се нагне
напред. − Чим ми падне глава са рамена, десет голубова-писмоноша
одлетеће на север у Такато. Имам поверљиве људе на северу, истоку и
на западу, један дан хода одавде, изван твог домета, а закажу ли они,
крај твојих граница имам још људи којима се не може ништа догодити!
Ако ми одрубиш главу, или наредиш да ме убију, или ако погинем на
Изуу − без обзира на разлог − она ће такође погинути. А сада ми скини
главу или завршимо примопредају свитака па ћу сместа отпутовати са
Изуа. Бирај!
− Ишидо је убио господара Сугијаму. С временом ћу ти поднети
доказе. То је битно, нех? Потребно ми је само мало…
− Немаш више времена! У поруци пише: сместа. Наравно, ти
одбијаш послушати, добро. Значи, решено је! Ево. − Затаки стави на
татамије други свитак. − Ту је службена оптужба против тебе и
наредба да починиш сепуку, према којој ћеш се исто тако презирно
односити − нека ти опрости господин Буда! Сада је све речено. Сместа
ћу отићи, а следећи пут срешћемо се на бојном пољу и тако ми
господина Буде, обећао сам самоме себи, пре заласка сунца тог истог
дана видећу главу твоју на коцу!
Торанага је нетремице мотрио у свог противника.
− Господар Сугијама беше твој и мој пријатељ. Наш друг и изузетно
частан самурај каквог треба тражити. Требала би да те занима истина о
његовој смрти.
− Важнија ми је истина о твојој смрти, брате.
− Ишидо те задојио као прегладнело дојенче на мајчиној сиси.
Затаки се окрене свом саветодавцу.
− Тако ти твоје самурајске части! Јесам ли ја поставио људе и како
гласи порука?
Седи, достојанствени стари самурај, главни Затакијев саветник,
Торанаги добро познат као честит и дичан човек, осети мучнину и
стид услед тог снажног излива мржње, као и сви који беху толико
близу да то чују.
− Јако жалим, господару − пригушено прошапће клањајући се
Торанаги − али мој господар, наравно, говори истину. Како се у то сме
посумњати? И молим вас, опростите, али дужност ми је, уза сву част и
понизност, да вама обојици нагласим да овако… овако запањујућа и
срамотна неотесаност није достојна вашег сталежа нити свечаности
овог састанка. Да су ваши вазали − да су они ово чули − сумњам да би
их ико од вас могао задржати. Заборављате своју самурајску дужност и
своју дужност према својим људима. Молим вас, опростите! − Обојици
им се наклонио. − Али, морао сам то казати! − Тад продужи: − Све
поруке гласиле су једнако, господару Торанага, а носиле су службени
печат господара Затакија: ’Сместа убијте моју госпу мајку.’
− Како да докажем да не настојим збацити наследника? − упита
Торанага брата.
− Сместа препусти све своје наслове и моћ свом сину и наследнику,
господару Судари, а данас почини сепуку. Тад ћемо ја и сви моји људи,
до последњег човека, подржати Судару као господара Кванта.
− Размотрићу то што си казао.
− А?
− Размотрићу то што си казао! − понови одлучније Торанага −
Састаћемо се сутра у исто време, ако ти је по вољи.
Затакијево се лице искриви.
− Је ли ово још једна твоја варка? Зашто бисмо се састали?
− Поводом оног што си казао и поводом овога. − рече и подиже
свитак који је држао у руци. − Сутра ћу ти одговорити.
 − Бунтаро-сане! − Затаки показа други свитак. − Молим вас,
предајте ово своме господару.
− Не! − разлегао се Торанагин глас по чистини. Тад је силно
достојанствено гласно додао: − Почашћен сам да службено прихватим
поруку већа, а одговор ћу сутра у исто ово време дати светлом
посланику, брату мом, господару Синана.
Затаки се сумњичаво у њега забуљи.
− Какав би одговор могао…?
− Молим вас, опростите, господару − прекине га стари самурај
озбиљно, достојанствено и тихо да су могли да чују само они. − Јако
жалим, али господар Торанага потпуно је у праву што ово предлаже.
Дали сте му свечан избор, избор који у свицима није садржан.
Поштено је и дично да му уделите време које је затражио.
Затаки узе други свитак па га опет тутне у рукав.
− Јако добро. Слажем се. Господару Торанага, молим те, опрости
што сам био неотесан. И на крају, кажи ми где је Касиги Јабу? Имам
свитак за њега. У његовом случају − само један.
− Послаћу ти га.
***
Соколица склопи крила и паде три стотине метара из вечерњег неба.
У лепету перја судари се с голубом-бегунцем, дохвати га чапорцима и
однесе према земљи. Још је падао као камен. А неколико стопа од тла
соколица пусти свој мртви плен, бесно закочи и изванредно слети на
голуба. ’Ек-ек-ек-ееекк! ’закрештала је, поносно мицала вратно перје и
у освајачком заносу трзала чапорцима голубову главу.
Прискочи Торанага кога је Нага пратио као коњушар. Даимјо клизне
с коња и нежно позва соколицу на шаку. Послушно је села на његову
рукавицу. Одмах ју је наградио комадићем меса од претходне жртве.
Навукао јој је кукуљицу и зубима затегао ремење. Нага узе голуба и
тутне га у напола пуну ловачку торбу која је висила оцу на седлу, а
затим се окрене и даде знак удаљеним хајкачима и телохранитељима.
Торанага се вине у седло. На рукавици му је удобно почивала
соколица коју су придржавали танки кожни каишићи. Дигне поглед
према небу, меркајући светло које је још преостало.
 У касно поподне појавило се сунце па сада у долини − брзо
замираше дан, а сунце се већ одавно склонило иза западног врхунца −
и било је свеже и пријатно. На северу су били облаци које је терао
снажан ветар. Лепршали су над планинским врховима и многе врхунце
скривали. На овој висини, заробљен копном са свих страна, ваздух
беше чист и пријатан.
− Сутра би нам требао бити добар дан, Нага-сане. Претпостављам,
без облака. Мислим да ћу у зору у лов.
− Да, оче! − Нага га је сметено мотрио. Као и увек, бојао се
постављати питања, а опет је све желео знати. Никако да схвати како
његов отац може после онако гадног састанка да буде овако опуштен.
На растанку се, долично свечаношћу, наклонио Затакију, а затим
сместа сазвао своје соколаре и телохранитеље па их послао у
брежуљкаста брдашца иза шуме. Све то чинило се Наги
натчовечанским доказом самосвладавања. Сад се Нага јежио и при
самој помисли на Затакија, а знао је да је стари саветник имао право.
Да су самураји чули разговор међу њима, скочили би да бране част
свога господара. Да претња није висила над главом његове љубљене
баке, он би лично навалио на Затакија. Претпостављам да је зато мој
отац ово што јесте, и онде где јесте, помислио је…
Назре јахаче који су надирали из шуме па преко брежуљкастих
узвишења галопирали према њима. Иза тамног зеленила шуме, река
беше црна извијена врпца. Светла у гостионицама жмиркала су као
искрице.
− Оче!
− Ех? Ах да, сад их видим. Ко су они?
− Јабу-сан, Оми-сан и… осам телохранитеља.
− Имаш боље очи него ја. Ах да, сад их препознајем.
− Ја не бих пустио Јабу-сана да сам иде господару Затакију без… −
рече Нага без размишљања. Застане и промуца: − Молим вас,
опростите.
− Зашто ти не би Јабу-сана послао самог?
Нага опсује самог себе што је отворио уста и претрне под
Торанагиним упитним погледом.
 − Молим вас, опростите, али тад не бих знао какве су они тајне
споразуме склапали. Он би, оче, то лако могао извести. Ја бих их
држао одвојено. Молим вас, опростите! Ја му не верујем.
− Ако Јабу-сан и Затаки-сан мени иза леђа смишљају издају, они ће
ме издати без обзира послао ја сведока или не. Каткад је ловини
паметније дати још један мамац! Тако се риба лови, нех?
− Да, молим вас, опростите.
Торанага схвати да његов син није разумео, да никада неће
разумети, и да ће увек бити само соко који се брзо, оштро и
смртоносно устремљује на непријатеља.
− Драго ми је да разумеш, синко − рече да га охрабри јер је познавао
и ценио његове добре особине. − Ти си добар син! − додао је искрено.
− Хвала, оче − рече Нага пун поноса чувши тај редак комплименат.
− Само се надам да ћете опростити моје глупости и да ћете ме
научити да вам боље служим.
− Ниси ти глуп! − Глуп је Јабу, замало рече Торанага. Што људи
мање знају, то боље, а није потребно да напињеш мозак, Нага. Тако си
млад, мој најмлађи син, ако не рачунам твог полубрата Тадатеруа.
Колико је њему година? Ах, седам, да, вероватно седам.
Тренутак је посматрао коњанике који су се примицали.
− Како је твоја мати, Нага?
− Као увек, најсретнија госпа на свету. Ипак ми допушта да је
посећујем само једном годишње. Не бисте ли је могли наговорити да
се предомисли?
− Не − одговори Торанага. − Никада се она неће предомислити.
Торанага је увек са жаром помишљао на Чано-Цубоне, своју осму
службену наложницу и Нагину мајку. У себи се смејао при сећању на
њену здраву духовитост, јамице у њеним образима и сочну гузицу, на
њено врпољење под њим и на величанствено јастучење са њом.
Та удовица ратара из околине Еда привукла га је пре двадесет
година. Уз њега је остала три године, а онда замолила да јој допусти да
се врати на земљу. Допустио јој је да оде. Сада је живела на богатом
имању близу свог родног места, дебела и задовољна. Будистичка
монахиња у годинама, коју су сви волели, а која није никоме била
обавезна. Ту и тамо би је посетио па су се заједно смејали без разлога,
као пријатељи!
− Ах, добра је она жена! − рече Торанага.
Дојашу Јабу и Оми па сјашу. Застану десет корака од њега и
наклоне се.
− Дао ми је свитак − љутито ће Јабу машући свитком. − ’Позивамо
вас да одмах из Изуа отпутујете у Осаку, још данас, и да се пријавите у
замку Осаке на аудијенцију, или ће вам бити заплењени сви поседи, а
вас ће прогласити одметником! − Згњечи свитак у шаци и хитне га на
тло. − Данас!
− Онда би било мудро да одмах одеш − рече Торанага коме су се
одједном згадиле Јабуова необузданост и глупавост.
− Господару, молим вас − журно започне Оми, смерно се бацивши
на колена. − Господар Јабу је ваш привржени вазал па вас понизно
молим да му се не ругате! Опростите што сам овако неотесан, али
господар Затаки… Опростите што сам овако неотесан.
− Јабу-сане, опрости на примедби, нисам лоше мислио − рече
Торанага проклињући своју омашку. − Сви бисмо требали огуглати у
погледу оваквих порука, нех? − Позвао је соколара, дао му с руке
сокола па отпустио њега и хајкаче. Самурајима осим Наге махне да се
удаље како их не би чули, и позове их да сви чучну. − Можда би било
најбоље да ми кажете шта се догодило.
− Нема се ту готово ништа рећи − казао је Јабу. − Пошао сам к њему.
Примио ме тек с најнезнатнијом пристојношћу. Најпре ’поздрави’
господара Ишида па отворен позив да се потајно с њим удружим,
смислим ваше непосредно убиство и да побијем све Торанагине
самураје на полуострву Изуу. Наравно, одбио сам да слушам, а он ми
је одједном − одједном − без икакве углађености ово предао! −
Ратоборно је упро прстом у свитак. Да га не заштићује ваша изричита
наредба, сместа бих га сасекао на комадиће! Молим вас да повучете ту
наредбу. Овакву срамоту не могу отрпети. Морам се осветити!
− И је ли то све што се догодило?
− Зар није довољно?
Торанага пређе преко Јабуове неотесаности па оштро одмери Омија.
 − Ти си крив, нех? Зашто ниси имао памети да боље заштитиш свога
господара? Ти си му саветник. Морао си му бити штит. Морао си
господара Затакија намамити на танак лед, покушати дознати шта има
Ишидо на уму, какво је мито, који су њихови планови. Требао би бити
уважен саветник! Добио си одличну прилику, а пропустио си је као
невична блена! Оми спусти главу.
− Молим вас, опростите, господару.
− Можда ја хоћу, али мислим да ти господар Јабу неће опростити.
Твој господар је примио свитак и нема више избора, мора одлучити!
− Шта? − запита Јабу.
− А шта мислиш, зашто сам ја онако поступио? Да добијем на
времену, јасно, да одложим! − одврати Торанага.
− Али један дан? Шта вреди један дан? − запита Јабу.
− Ко зна? Један дан за тебе значи један дан мање за непријатеља. −
Торанага опет скрене поглед на Омија. − Је ли Ишидова порука била
усмена или писмена?
Уместо Омија одговорио је Јабу:
− Наравно, усмена.
Торанага је и даље продорно зурио у Омија.
− Заказао си у својој дужности према свом господару и према мени.
− Молим вас, опрости…
− Шта си заправо рекао? − Оми не одговори. − Зар си заборавио и
на пристојност? Шта си рекао?
− Ништа, господару. Нисам ништа рекао.
− Шта?
− Није ништа рекао Затакију − плане Јабу. − Зато што није био тамо.
Затаки је захтевао да говори само са мном.
− Ох? − Торанага је крио злурадост што му Јабу мора признати оно
што је наслућивао и да је сад истина делимично откривена. − Молим
те, опрости, Оми-сане. Наравно, мислио сам да си био присутан.
− Била је то моја грешка, господару. Морао сам наваљивати. Имате
право, заказао сам у заштити свог господара − рече Оми. − Морао сам
бити упорнији. Молим вас, опростите. Јабу-сама, молим вас, опростите
ми.
 Пре него што је Јабу стигао одговорити, изјави Торанага:
− Наравно да ти праштамо, Оми-сане. Ако те твој господар
одвратио, то је његова повластица. Одвратио си га, је ли, Јабу-сама?
− Да… да, али мислио сам да то није важно. Мислите да ја…
− Па, штета је већ наступила. Шта намераваш да учиниш?
− Наравно, према поруци поступати као што то заслужује,
господару. − Јабу беше узнемирен. − Мислите да сам могао избећи да
је примим?
− Наравно. Могао си од њега искамчити један дан. Можда више. И
читаве недеље! − дода Торанага вртећи дубље нож у рани, злобно
уживајући у томе да је Јабуа властита глупавост бацила на удицу. Више
га уопште није бринула издаја за коју су несумњиво хтели подмитити
Јабуа, намамити га, обрлатити га, или престрашити и присилити. −
Јако жалим, али немаш избора. Није важно, онако је као што си рекао:
’Што пре свако изабере своју страну, то боље.’ Устао је. − Није
потребно вечерас да се враћате у Анђиро. Дођите ми обојица на
вечеру! Приредио сам забаву. − За све вас!, нечујно је додао, силно
задовољан.
***
Кику је својим вештим прстима пребирала по струни, чврсто
држећи трзалицу. Тад запева, а њен чист глас испуни тиху ноћ.
Очарано су седели у великој соби која је гледала на веранду и у врт иза
ње, занети њеном изванредном појавом под трепћућим бакљама. А
како се нагињала над самисен, светло се преливало на златним нитима
њеног кимона.
Торанага се летимично обазре, свестан ноћних струјања. С једне му
је стране седела Марико, између Блекторна и Бунтара. А са друге Оми
и Јабу, један до другог. Почасно место још беше празно. Позван је био
и Затаки, али он је, наравно, са жаљењем одбио позив због слабог
здравља, иако су га видели како галопира по северним брежуљцима, а
сада је јастучио, оном својом чувеном снагом. Унаоколо су били Нага и
врло пажљиво пробрани стражари, а негде у позадини лепршала је
Гиоко. Кику-сан је клечала на веранди пред њима, леђима окренута
врту. Сићушна, сама и изванредна.
 Марико је имала право, помисли Торанага. Куртизана је вредна оног
новца. Очарала му је душу па је сад мање страховао од Затакија. Да
ноћас опет њу позовем или да спавам сам? Његова се мушкост трзнула
при сећању на прошлу ноћ.
− Значи, Гиоко-сан, хтела си ме видети? − запитао је у својим
одајама у тврђави.
− Да, господару.
Запалио је одмерену дужину тамјана.
− Молим те, започни. − Гиоко се наклонила, али он је није видео. По
први пут је изблиза видео Кику. Близина је улепшала њено дивно лице
које још нису жигосале тегобе њене струке. − Молим те, свирај нам
док разговарамо! − рекао је изненађен да је Гиоко спремна пред њом
разговарати.
Кику је одмах послушала, али њена тадашња музика није била као
вечерас. Синоћ је та музика смиривала и пратила посао који се
обављао. Вечерас је требала узбуђивати, уливати страхопоштовање и
обећање.
− Господару − свечано започне Гиоко − као прво, смем ли вам
понизно захвалити на части коју указујете мени, мојој сиромашној
кући и Кику-сан, првој међу мојим женама ’Света врба’? Знам, дрску
сам цену затражила за уговор, па и немогућу, о којој ће се одлучити тек
сутра у зору, кад и госпа Касиги и госпа Тода у мудрости својој донесу
одлуку. Да је то питање вама поднето, одавно бисте одлучили, јер шта
једном самурају значи презрени новац, а поготову највећем даимјоу на
свету?
Гиоко застане да процени учинак. Није загризао мамац, али је
незнатно помицао лепезу, што се могло тумачити као раздраженост
што је толико брбљива, као прихватање комплимента или пак као
коначно одбијање затражене цене, зависно од њеног тумачења. Обоје
су јако добро знали ко заправо одобрава износ.
− Шта је новац? Ништа до средство саобраћаја − наставила је. − Као
музика Кику-сан. Шта заправо ми из ’Света врба’ радимо него
саобраћамо и забављамо, да разведримо мушке душе и олакшамо им
терет. − Торанага пригуши једак одговор, подсетивши се да је ова жена
за пет стотина кокуа купила свој штапић времена, а пет стотина кокуа
заслужују да је пажљиво слуша. Зато ју је пустио нека настави и
једним је увом слушао, док је другим допустио да ужива у навирању
савршене музике која му је разгалила најскровитије биће и
уљуљкавала га у еуфорију. Тад га нешто што је Гиоко управо казала
грубо тргне назад у свет стварности.
− Шта?
− Само сам предложила да под своје окриље узмете ’Свет врба’ и
промените ток историје.
− Како?
− Онако као што одувек радите, господару, бринући се за будућност
целога царства више него своју.
Прогутао је то смешно претеривање и присилио се да зачепи уши за
музику. У прву клопку је упао рекавши нека Гиоко доведе девојку, у
другу кад се напајао њеном лепотом и мирисом, а у трећу што јој је
допустио да замамно свира док њена господарица говори.
−’Свет врба’? Шта је са ’Светом врба’?
− Две ствари, господару. Прво, сада је ’Свет врба’ помешан са
стварним светом, на обострану штету. Друго, наше госпе не могу
заправо да се уздигну до савршенства које сви мушкарци оправдано
очекују.
− Ох? − Запахне га дашак Кикуина мириса, никад пре није осетио
ништа слично. Изврсно га је одабрала. На трен ју је погледао. На
уснама јој је лебдео полуосмех, само за њега. Чежњиво је спустила
очи, миловала прстима струне, а он је осећао те прсте на свом телу.
Покушао се сабрати. − Јако жалим, Гиоко-сан. О чему си оно
говорила?
− Молим вас, опростите ако нисам јасна, господару. Прво, ’Свет
врба’ требало би одвојити од стварног света. Моја чајџиница у
Мишими налази се у једној јужној улици, а остале су разбацане по
целом граду. Иста ствар је у Кјоту и Нари. И по целом царству. Па и у
Еду. Помислила сам, Едо би могао послужити као узор свету.
− Како? − Његово срце прескочи један откуцај док је титрао
савршени акорд.
− Сви остали занати мудро имају своју улицу и своја места. Нама би
требало доделити издвојено место, господару. Едо је нов град! Могли
бисте размотрити могућност да посебан део издвојите за свој ’Свет
врба’. Скупите све чајџинице и оградите то подручје, а забраните све
чајџинице, па ма како скромне биле, изван тог подручја.
Сад се потпуно заокупио том мишљу која беше далековида. Била је
тако добра да се прекорио што се сам није тога сетио. Све чајџинице и
све куртизане у огради! Дакле, изванредно лако ће моћи да их чува,
мотрити и глоби, а исто ће тако бити лако пазити и уходити све њихове
муштерије. Та једноставност га запањи. А знао је и какав снажан
утицај уживају госпе првог разреда. Но, на лицу му није било ни трага
одушевљења.
− Каква је у томе предност, Гиоко-сан?
− Имале бисмо властити цех, господару, са свим заштитама што их
цех доноси, прави цех на једном месту, а не разбацан. Како да кажем?
Цех што ће га сви слушати
− Мораће слушати?
− Да, господару. Мораће слушати, за опште добро. Цех ће се
бринути да цене буду правичне и да се одржавају стандарди. Тако би за
коју годину госпа другог разреда у Еду била једнака госпи у Кјоту и
тако редом. Ако би тај план успео у Еду, зашто да се не примени и у
сваком граду на вашем подручју?
− Али ограђени ’Свет врба’ дао би власницима монопол, нех? Они
би могли да наплаћују лихварске улазнице, нех? Могли би затворити
врата многима које имају исто тако право да раде у ’Свету врба’, нех?
− Да, можда до тога дође, господару, и на неким ће се местима то
догодити, и у нека времена, али ако буду строги закони који ће
осигурати праведност, а чини ми се да су добре стране јаче од лоших,
за нас, за наше дичне муштерије и клијенте. Друго, госпе…
− Да закључимо твоју прву тачку, Гиоко − суво ће Торанага. − Значи,
то говори против твог предлога, нех?
− Да, господару, можда. Али сваки даимјо може лако издати
друкчију наредбу. И има посла само с једним цехом, на једном месту.
Да, господару, не бисте имали никаквих тешкоћа. Наравно, свако
подручје било би одговорно за мир на том подручју. И за порезе!
− Ах, да, порези! Сигурно би било много лакше убирати порезе. То
је јако добра страна у твоју корист.
 Гиоко је мотрила штапић тамјана. Изгорело је више од пола.
− Ви у мудрости својој можете одредити да наш ’Свет врба’ буде
једини свет − на читавом свету − који никада неће бити опорезован, за
сва времена. Никад, никад, никад! − Бистро је дигла поглед према
њему, а глас јој беше безазлен. − На крају крајева, господару, зар се
наш свет не зове и ’Плутајући свет’? Зар једино наш свет не нуди
лепоту, а зар велик део лепоте није младост? Постоји ли ишта тако
лепршаво и пролазно као младост, Божји дар, и тако свето? Ви,
господару, боље него сви мушкарци, сигурно знате како су ретки и
пролазни младост и лепота.
Замре музика. Уперио је очи према замамној Кику-сан. Пажљиво га
је мотрила, а на чело јој се урезала борица.
− Да − искрено је рекао. − Знам како то може бити пролазно. −
Сркнуо је ’ча’. − Размислићу о оном што си рекла! Друго?
− Друго! − Гиоко је сабирала снагу. − Друго и последње, господару,
заувек бисте могли оставити свој печат на ’Свету врба’. Осврните се на
неке наше госпе! На пример, Кику-сан од своје шесте године учи
певање, плес и самисен. Сваки тренутак напорно је радила на
усавршавању своје уметности. Зато је са правом постала госпа првог
разреда, као што заслужује њена јединствена уметност. Но, она је ипак
куртизана, па неке муштерије траже да уживају и у њеном јастучењу и
у њеној уметности. Мислим да би требало створити два разреда госпи.
Прво куртизане, као и увек, забавне, сретне, телесне. И друго, нови
сталеж! Можда би га најбоље означио назив гејша, уметнице, особе
посвећене једино и искључиво уметности. У дужност гејша не би
спадало јастучење. Оне би биле само забављачице, плесачице,
певачице, музичарке, савршене на неком подручју, па би се тако
искључиво предавале свом звању. Гејше нека забављају умове и духове
мушкараца својом лепотом, љупкошћу и уметношћу. А куртизане нека
им задовољавају тело својом лепотом, љупкошћу и подједнаком
умешношћу и вештином.
Опет га запање једноставност и далековидост могућности њене
замисли.
− Како би се одабрала гејша?
− Према њеној способности. У раном детињству њен власник би
одлучио о току њене будућности. А цех би ученицу могао прихватити
или одбацити, нех?
− Изванредна замисао, Гиоко-сан! Наклонила се и задрхтала.
− Молим вас, опростите ми на дужини, господару, али на овај начин,
кад лепота увене, а тело се удебља, девојка ипак још може имати
изванредну будућност и праву вредност. Неће морати да се сроза на
ону стазу којом данас иду углавном све куртизане. Залажем се за
уметнице које живе међу њима, на пример, моја Кику-сан. Молим вас
да повлашћеној шачици уделите будућност и положај који оне
заслужују у земљи. Учење певања, плеса и свирања захтева много
дугогодишњег вежбања. За јастучење је потребна само младост, а
ниједан афродизијак није раван младости. Нех?
− Не! − Торанага ју је посматрао. − Гејша не би смела на јастучење?
− То не би спадало у гејшине дужности, без обзира на понуђени
новац. Гејше никад не би биле присиљене на јастучење, господару. Ако
гејша жели с одређеним мушкарцем на јастучење то је њена ствар, или
би можда за то требала и дозвола Маме-сан, с тим да цена буде
онолико висока колико мушкарац може платити. Куртизанина би
дужност била да вешто јастучи! Гејше, као и гејше-ученице, биле би
недодирљиве. Молим вас, опростите што сам овако дуго причала! −
Гиоко се наклони, а наклони се и Кику. Преостао је још само комадић
тамјана.
Торанага их је испитивао двапут дуже него што им је одобрио време
за разговор, сретан што има прилику да учи о њиховом свету и да
осећа њихове мисли, наде и страхове. Узбуђивало га је оно што је
научио. Обавештења је задржао у памћењу, да их употреби кад се
укаже прилика, а онда је Кику послао у врт.
− Гиоко-сан, желео бих да она остане вечерас, ако јој је до тога, до
зоре, уколико је слободна. Молим те, би ли је запитала? Наравно,
схватам да је сада можда уморна. На крају крајева, тако је изврсно
свирала, и тако дуго, да ћу потпуно схватити. Али можда би она
размислила о томе! Био бих захвалан да је запиташ.
− Наравно, господару, али знам да ће бити почашћена вашим
позивом. Дужност нам је да служимо како год можемо, нех?
− Да. Али она је, као што си тако исправно истицала, надасве
посебна. Потпуно ћу разумети ако је превише уморна. Молим те,
одмах је запитај. − Пружио је Гиоки кожну торбицу у којој је било
десет кобана, жалећи на толикој издашности, али је знао да то захтева
његов положај. − Можда ће ти ово бити накнада за овако напорно вече,
као мали знак моје хвале за твоје идеје.
− Наша је дужност да служимо, господару − рече Гиоко. − Видео је
како она покушава задржати прсте да не пребројавају кроз танку кожу,
али у том није успела. − Хвала, господару! Молим вас, опростите,
запитаћу је. − Тада јој, необично и нагло, сузе испуне очи. − Молим
вас, прихватите захвалност припросте старице на вашој доброти и на
томе што сте ме саслушали. Плачем зато што је наша једина награда,
за све ово давање ужитака, река суза. Заиста, господару, тешко је
објаснити оно што жена осећа… Молим вас, опростите…
− Чуј, Гиоко-сан, ја разумем. Не брини се! Размислићу о свему што
си рекла. Ох, да, одмах након зоре обе ћете са мном отпутовати.
Неколико дана у планинама биће вам угодна промена. Претпостављам
да ће износ уговора бити одобрен, нех?
Гиоко се захвално наклони па обрише сузе и одлучно изусти:
− Смем ли онда запитати име дичне особе за коју ће бити купљен
уговор?
− Јоши Торанага-нох-Миновара!
А сада, ноћу у Јокосеу, на угодном свежем ваздуху, док су им музика
и глас Кику-сан опседале мисли и срце, Торанага се препустио
мислима. Сећао се поносног сјаја који је озарио Гиокино лице и опет
се чудио људској лаковерности. Како је изузетно да и најпрепреденије
и најпаметније особе често виде само оно што желе да виде, а ретко
гледају и иза најтањих завеса. Или пак занемарују стварност не желећи
да је виде. А тад, кад се цео њихов свет распадне, а они на коленима
распоре трбух или зарезују гркљан, или бачени у ледени свет чупају
косу, кидају одећу и оплакују своју карму, окривљујући богове, камије,
срећу или своје господаре, мужеве и вазале − све и сва − а никада сами
себе.
Јако необично!
Погледао је своје госте и установио да они и даље мотре девојку,
затворени у своје тајне, а разгаљени њеном уметношћу. Сви осим
Анђин-сана који је био раздражљив и узрујан. Ништа зато, Анђин-
сане, са забавом помисли Торанага, то је само знак да ти недостаје
култура. Да, ништа зато, с временом ће и то доћи, но и то није важно
све дотле док ме слушаш. Тренутно су ми потребне твоја осетљивост,
срдитост и насилност.
Да, сви сте ви овде! Ти, Оми. И Јабу, и Нага, и Бунтаро. И ти,
Марико! И Кику-сан, па и Гиоко, сви моји соколи и соколице са Изуа,
сви увежбани и врло спремни. Сви су овде осим једног − хришћанског
свештеника. А ускоро ће и на тебе доћи ред Цукку-сане. Или можда на
мене!
***
Отац Мартин Алвито из Дружбе Исусове беше љутит. Управо кад се
требао припремити за састанак с Торанагом за који ће му бити
потребна сва његова памет, суочио се с овом новом гадошћу која није
трпела одлагање.
− Шта имаш рећи у одбрану своју? − обрецнуо се на младог лепог
јапанског богослова који је понизно пред њим клечао. Остала браћа
стајаху у полукругу у собици.
− Молим вас, опростите ми, оче. Сагрешио сам! − ојађено промуца
човек.
− Молим вас, опростите…
− Понављам! На Богу свемогућем у мудрости његовој стоји да
опрашта, а не на мени. Починио си смртни грех! Погазио си своју
свету заклетву. Дакле?
Одговор беше једва чујан.
− Опростите, оче! − Човек беше мршав и нежан. Крсно име му је
било Јосип, а имао је тридесет година. Остали богослови, све сама
браћа из Дружбе, имали су од осамнаест до четрдесет година. Сви су
имали тонзуру, сви племенитог самурајског рода из покрајина на
острву Кјушуу, строго припремљени за свештенички живот иако још
ниједан од њих није био заређен. − Исповедио сам се, оче! − рече брат
Јосип, и даље држећи погнуту главу.
Мислиш да је то довољно? − Алвито се нестрпљиво окрене и оде до
прозора. Соба беше обична, рогозине чисте, али папирнати шођи-
заслони слабо поправљени. Беше то отрцана трећеразредна крчма, али
у Јокосеу није могао наћи бољу, јер су све остале заузели самураји.
Забуљио се у ноћ и на пола уха слушао Кикуин далеки глас који се
уздизао изнад хука реке. Алвито је знао да Торанага неће по њега
послати све док не заврши куртизана. − Курва прљава! − рече самом
себи. Лелек јапанске песме гњавио га је више него иначе и појачавао
његов бес услед Јосипове издаје.
− Слушајте, браћо − рекао је Алвито осталима окренувши се опет
према њима. − Судимо брату Јосипу који је синоћ пошао с курвом из
овог града, погазивши свој завет чистоће, погазивши свој свети завет
послушности, окаљавши своју бесмртну душу, свој језуитски положај,
своје место у цркви и све што се под тим Подразумева. Пред Богом
питам свакога од вас, јесте ли и ви то учинили?
Сви одмахну главом.
− Јесте ли икад то учинили?
− Не, оче.
− Грешниче! Пред Богом, признајеш ли грех свој?
− Да, оче, већ сам се испове…
− Пред Богом, је ли ово први пут?
− Не, није ово био први пут − рече Јосип. − Ја… ја сам пре четири
ноћи пошао са још једном… У Мишими.
− Па… па јуче смо читали мису! Шта је с твојом исповеди јуче и
прексиноћ и дан пре тога? Ти ниси… Јуче смо читали мису! За љубав
Божју, примио си еухаристију без исповести, потпуно свестан да
чиниш смртни грех?
Брат Јосип посивео је од стида. Од своје осме године био је у
језуитима.
− Беше то… беше то први пут, оче. Пре само четири дана. Цео
живот сам живео без греха. Опет сам дошао у напаст… И, нека ми
опрости Блажена Девица, овај пут сам заказао! Имам тридесет година.
Ја сам мушкарац… Сви смо ми мушкарци. Молим вас, господин Исус
опраштао је грешницима… Зашто ви не можете мени опростити? Сви
смо ми мушкарци…
− Сви смо ми свештеници!
− Ми нисмо прави свештеници! Нисмо заветници… Нисмо се ни
заредили! Нисмо прави језуити. Не можемо положити четврти завет
као ви, оче − покуњено ће Јосип. − Остали редови заређују своју браћу,
а језуити не. Зашто не би…?
− Језик за зубе!
− Нећу! − плане Јосип. − Молим вас, опростите, оче, али зашто се
не би неки од нас заредили? − Показа једног брата, дугоњу округлог
лица који је спокојно стајао. − Зашто се не би заредио брат Миховил?
Од своје дванаесте године учи. Сад има тридесет и шест година,
узоран је хришћанин, готово светац. Хиљаде је људи обратио, али још
није заређен, иако…
− У име Божје прес…
− У име Божје, оче, зашто се нико од нас не може заредити? Неко се
мора усудити да вас то упита! − Сад је Јосип стајао. − Ја учим већ
шеснаест година, а брат Матеј двадесет и три. Јулијан још више, цео
живот, небројене године. Боље од вас знамо молитве, катекизме и
химне, а Миховил и ја чак латински говоримо исто тако добро као
порту…
− Престани!
− Португалски, а ми претежно проповедамо и расправљамо са
будистима и са свим осталим идолопоклоницима и углавном ми људе
обраћамо. Ми! За име Бога и Богородице, шта нама фали? Зашто нисмо
довољно добри за језуите? Само зато што нисмо Португалци ни
Шпанци, или зато што нисмо длакави и округлих очију? За име Бога,
оче, зашто нема ни једног заређеног језуита Јапанца?
− Хоћеш ли сад умукнути?
− Штавише, и у Риму смо били Миховил, Јулијан и ја − разјари се
Јосип. − Ви никад нисте били у Риму и нисте, као ми, упознали оца-
генерала нити његову светост папу…
− Разлог више да радиш нешто боље, а не да се препиреш.
Заветовао си се на чистоћу, сиромаштво и послушност. Одабрани сте
били међу многима, уздигнути изнад многих, а сад сте толико
покварили душу своју да…
− Јако жалим, оче, али мислим да нисмо били повлашћени што смо
осам година провели у Риму и на путу тамо и назад, ако после свог
нашег учења, молитви, проповедања и чекања ниједан од нас није
заређен, иако нам је то било обећано. Било ми је дванаест година кад
сам отишао. Јулијан је имао једана…
− Забрањујем ти да проговориш иједну реч! Наређујем ти да
престанеш! − Тада, у ужасној тишини, Алвито погледа остале,
поређане уз зидове, остале који су помно мотрили и слушали. − Када
дође време, сви ћете бити заређени, али ти, Јосипе, пред Богом ћеш…
− Пред Богом! − прасне Јосип. − А у које време?
− У време Божје − одбруси Алвито ошамућен том отвореном
побуном. Распламсао се његов жар. − Клекни!
Брат Јосип га покуша погледом ошамутити, али није успео, а кад га
је прошао напад, уздахнуо је, пао на колена и погнуо главу.
− Бог нека ти се смилује. Сам си признао огаван смртни грех,
прекршај светог завета чистоће и свога светог завета послушности
према претпостављенима. Признао си да си крив за невероватну
дрскост. Како се усуђујеш сумњати у наредбе нашег генерала или у
поступке цркве наше? У опасност си довео своју бесмртну душу. Ти си
срамота своме Богу, својој Дружби, својој цркви, својој фамилији и
својим пријатељима. Твој је случај тако озбиљан да ће га морати
преузети визитатор-генерал. Дотад се не смеш причешћивати, не смеш
се исповедати нити саслушати ичију исповест, нити учествовати у
било којој служби… − Јосипова су се рамена почела трести од агоније
кајања које га је спопало. − Као прва покора, забрањено ти је да
разговараш! Тридесет дана живећеш само на пиринчу и води, сваку
ноћ следећих тридесет ноћи провешћеш на коленима и молити
Блажену Девицу да ти опрости твоје гнусне грехе. Даље, бићеш
бичеван, тридесет удараца. Скини мантију!
Јосипу престану дрхтати рамена и он диже поглед.
− Прихватам све што сте наредили, оче − рече он. − И кајем се од
свег срца, свом душом својом. Молим вас за опроштење, као што ћу
вечно молити Њега за опроштај. Али нећу допустити да ме бичују као
најобичнијег злочинца.
− Бићеш бичеван!
− Молим вас, опростите, оче − казао је Јосип. − У име Блажене
Богородице, није ствар у болу. Бол за мене није ништа, смрт за мене
ништа није. Можда је моја карма да сам проклет па ћу се пећи у огњу
вечном, и то ћу отрпети. Али ја сам самурај. Из рода господара
Хариме.
− Мука ми је од твог поноса. Нећеш бити кажњен ради бола, него
зато да ти скинемо твој огавни понос. Обичан злочинац? Где је
понизност твоја? Наш господин Исус Христ трпео је најтеже увреде, а
умро је са обичним злочинцима.
− Да. То нам је овде највећи проблем, оче.
− Шта?
− Молим вас, опростите ми на отворености, оче, али да краљ над
краљевима није као обичан злочинац умро на крсту, самураји би могли
прихвати…
− Престани!
− … лакше би прихватали хришћанство. Дружба је мудра што
избегава − за разлику од осталих редова − проповедање о томе да је
Христ распет на крсту…
Попут анђела-осветника Алвито је пред собом подигао крст као
штит.
− За име Божје, ћути и слушај, или ћеш бити екскомунициран!
Шчепајте га и свуците!
Остали оживе и приступе, али Јосип скочи на ноге. Извуче нож
испод мантије и леђима стане уза зид. Сви се укоче осим брата
Миховила који приступи полако и смирено, испружене руке.
− Молим те, дај ми нож, брате − благо је казао.
− Не. Молим те, опрости ми.
− Онда моли за мене, брате, као што ја молим за тебе. − Миховил
мирно пође за оружјем.
Јосип устукне неколико корака па се спреми за смртни ударац.
− Опрости ми, Миховиле. − Миховил му се и даље примицао.
− Стој, Миховиле! Остави га! − заповеди Алвито. Миховил
послуша, неколико сантиметара пред устрепталим сечивом. Тад ће
Алвито, пепељаст у лицу: − Бог нека ти се смилује, Јосипе. Изопштен
си! Сотона је опсео душу твоју на земљи и њему ће она припасти кад
умреш. Губи се!
 − Одричем се хришћанскога Бога! Ја сам Јапанац, шинтоист. Сада
душа моја мени припада. Не бојим се! − викне Јосип. − Да, ми имамо
понос… за разлику од варвара. Ми смо Јапанци, а не варвари. Па ни
сељаци наши нису варвари!
Алвито озбиљно учини знак крста, као заштиту за све њих, и
неустрашиво окрене леђа ножу.
− Молимо заједно, браћо. Сотона је међу нама. Окрену се и они,
многи жалосно, а неки још увек запањени.
Само је Миховил остао на свом месту и гледао Јосипа. Јосип стргне
бројаницу и крст. Хтео их је бацити, али Миховил опет испружи руку.
− Молим те, брате, молим те, дај ми то… То је тако чедан дар − рече
он.
Јосип га је дуго посматрао па му их дао.
− Молим те опрости ми!
− Молићу за тебе − рече Миховил.
− Зар ниси чуо? Одрекао сам се Бога!
− Молићу да се Бог тебе не одрекне, Урага-нох-Тада-маса-сане!
− Опрости ми, брате − изјави Јосип. Задене нож о појас, нагло
отвори врата па слепо пође ходником ван на веранду. Људи су га
знатижељно посматрали, међу њима и рибар Уо који је стрпљиво чекао
у сенци. Јосип прође двориштем и крене према вратима. На путу му се
испречи самурај.
− Стани! − Јосип стане. − Камо ћеш, молим?
− Опрости, молим те, опрости, ја… ја не знам.
− Служим господару Торанаги. Јако жалим, али случајно сам
слушао оно што се унутра одигравало. Сигурно је то чула цела
гостионица. Ужасна неотесаност… ужасно је што твој вођа онако
дречи и ремети мир. А и ти! Овде сам на дужности. Мислим да ће бити
најбоље ако поразговараш с мојим заповедником страже.
− Мислим… Хвала, поћи ћу другим путем. Молим те, опрости…
− Никуда нећеш поћи, јако жалим. Осим мом официру.
− Шта? Ох… да. Да, жао ми је, наравно. − Јосип је покушао
мућнути главом.
 − Добро. Хвала. − Самурај се окрене кад му се с моста приближио
други самурај и поздравио.
− Наређено ми је да господару Торанаги одведем Цукку-сана.
− Добро. Очекује вас.

43
Торанага је мотрио како се високи свештеник примиче вртом.
Мршаво лице је под треперавим светлом бакљи изгледало још
истакнутије него иначе изнад црнине браде. Свештеникова наранџаста
будистичка мантија била је отмена. Око појаса су му висили бројаница
и крст.
На удаљености од десет корака Отац Алвито стане, клекне и смерно
се наклони отпочевши уобичајене формалности обреда.
На подијуму је седео само Торанага. Око њега у полукругу
стражари, али изван домета слуха. У близини беше само Блекторн,
немарно ослоњен на подијум, као што му беше наређено. Очима је
пробадао свештеника. Алвито се правио као да га не примећује.
− Драго ми је што вас видим, господару − рече Отац Алвито кад је
наступио пристојан тренутак да то каже.
− И мени што видим тебе, Цукку-сане. − Торанага даде свештенику
знак да седне на јастук смештен на татамију, на тлу пред подијумом. −
Одавно те нисам видео.
− Да, господару, много тога имам да вам саопштим. Беше дубоко
свестан да је јастук на земљи, а не на подијуму. Исто је тако био оштро
свестан самурајских мачева које је Блекторн носио овако близу
Торанаге. А и оног његовог немарног љуљушкавог држања. − Доносим
поверљиву поруку свог старешине оца-визитатора, који вас смерно
поздравља.
− Хвала, али најпре ми причај о себи.
− Ах, господару − изјави Алвито знајући да је Торанага исувише
проницљив, а да не би запазио кајање које га је морило, па ма колико
се трудио да га збаци са себе. − Вечерас сам одвише свестан својих
пропуста. Хтео бих да ми вечерас буде допуштено да одложим своје
овоземаљске дужности па да се у самоћи молим за милост Божју. −
Постидео се свог недостатка понизности. Иако је Јосипов грех био
грозан, Алвито је реаговао плаховито, гневно и глупо. Његова је
грешка што ће једна душа бити одбачена и заувек изгубљена. −
Једанпут је Господин наш казао: ’Молим те, оче, нека ме мимоиђе
чаша ова!’, али и он је морао задржати чашу. Ми на свету морамо
настојати следити кораке Његове како најбоље умемо. Молим вас,
опростите што сам показао своју тегобу.
− Која је била твоја чаша, пријатељу стари?
Алвито му исприча. Знао је да нема разлога да скрива ствар, јер ће
их Торанага сигурно јако скоро чути, ако их већ и сад не зна, а много је
боље да чује истину него искривљену причу.
− Неизрециво је жалосно изгубити брата, грозно је једнога
одбацити, па ма како грозан био злочин. Морао сам бити стрпљив. Ја
сам био крив.
− Где је он сада?
− Не знам, господару. Торанага позове стражара.
− Нађи одметнутог хришћанина па ми га доведи сутра у подне.
Самурај одјури.
− Молим за њега милост − дода Алвито брзо и искрено. Али је знао,
шта рекао да рекао, тешко ће тиме скренути Торанагу са већ изабраног
пута. Поново пожеле да Дружба има јаку световну руку па да хапси и
кажњава богоотпаднике, као свуда на свету. У више је наврата он то
препоручивао, али га је увек, овде у Јапану па и у Риму, надгласао
генерал језуитског реда. А без властите световне снаге, уморно је
размишљао, никад нећемо моћи спроводити праву стегу међу својом
браћом и међу својим верницима.
− Зашто у Дружби твојој нема заређених свештеника, Цукку-сане?
− Зато што, господару, још ниједан наш богослов није довољно
увежбан. Тако је на пример, неопходан латински, јер ред наш захтева
да било који брат у било које доба путује светом, а латински је, на
жалост, јако тешко научити. Још није ниједан образован ни спреман.
Алвито је у то свим срцем веровао. Исто тако се горко опирао
заређењу језуита-Јапанаца, за разлику од оца-визитатора. ’Еминенцијо’
увек је он тврдио. ’Молим вас, нека вас не завара њихова чедна и
скромна спољашност. У бити су сви они непоуздани, а у њиховом
животу увек ће превладати њихов понос и јапански дух. Никада они
неће бити истинске слуге Дружбе, нити поуздани војници Његове
светости, намесника Христовог на земљи, послушни само њему.
Никада!’
На трен Алвито погледа Блекторна па онда опет Торанагу који рече:
− Но, два-три тих свештеника-шегрта говоре латински, нех, и
португалски? Истина је оно што је онај човек казао, нех? Зашто их
нису изабрали?
− Јако жалим, али их генерал Дружбе наше не сматра довољно
припремљенима. Можда је пример за то Јосипов жалосни испад.
− Лоше је прекршити свечану заклетву − изјави Торанага. Сећао се
оне године кад су три дечака на Црном броду испловили из Нагасакија
да буду слављени на двору шпанског краља и на двору високог
свештеника хришћанскога, оне исте године када је убијен Города.
Вратише се након девет година, али док год су били одсутни, брижно
су их надзирали и водили. Отпутовали су као безазлени млади
хришћански горљивци, а вратише се исто онако скучених појмова и
готово исто тако слабо обавештени као и када су отпутовали. Глупог ли
губитка, помисли Торанага. Губитак невероватне шансе коју је Города
одбио да искористи, ма колико се он јако за њу залагао.
− Не, Тора-сане, хришћани су нам потребни против будиста − рекао
је Города. − Многи су будистички свештеници и калуђери војници,
нех? Већином! Хришћани нису, нех? Дајмо дивовском свештенику три
дечака која тражи… па то су само глупаци са Кјушуа, нех? Кажем ти да
охрабриш хришћане. Не гњави ме са дугогодишњим планом, него
запали сваки будистички манастир који видиш. Будисти су као муве на
лешини, а хришћани обична врећа стеница!
Нису, нису, мислио је Торанага све раздраженије. Они су сада
стршљенови!
− Да − гласно ће он. − Врло је ружно погазити заклетву, викати и
пореметити склад у гостионици.
− Молим вас, опростите господару, и опростите што сам споменуо
своје проблеме. Хвала што сте ме саслушали. Као увек, боље ми је
након што сте ме саслушали. Смем ли поздравити пилота?
− Торанага му допусти. − Морам ти честитати, пилоте − на
португалском ће Алвито. − Мачеви ти добро стоје!
 − Хвала, оче, учим баратати њима − одврати Блекторн. − Али, жао
ми је што морам казати, још нисам нарочито њима вичан. Кад дође до
битке, држаћу се пиштоља, кратке сабље и топова!
− Бога молим да никада више не мораш у бој, пилоте, и да очи твоје
буду отворене безграничној милости Божјој.
− Моје су отворене, а твоје замагљене.
− Тако ти спаса твоје душе, пилоте, држи очи отворене и ум
отворен. Можда грешиш! Но, уз све то, морам ти захвалити што си
спасао живот господару Торанаги.
− Ко ти је то испричао? − Алвито не одговори. Окрене се Торанаги.
− Шта сте говорили? − запита Торанага прекинувши тајац. Алвито
му објасни па настави:
− Иако је он непријатељ моје вере и гусар, сретан сам што вас је
спасао, господару. Тајновити су путеви Господњи. Указали сте му
силну част тиме што сте га прогласили самурајем.
− Он је и хатамото. − Торанагу је забављала свештеникова тренутна
збуњеност. − Јеси ли донео речник?
− Да, господару, као и низ карата које сте затражили, на којим се
виде португалске базе на путу из Гое. Књига је у мом пртљагу. Да
некога по њу пошаљем или да му је касније лично предам?
− Дај му је касније вечерас или сутра! Јеси ли донео и извештај?
− О наводним мускетама пребаченим из Макаа? Отац-визитатор
припрема тај извештај, господару.
− А број јапанских плаћеника у свакој вашој новој бази?
− Отац-визитатор је од свих њих затражио најновије извештаје,
господару, а предаће вам их чим буду потпуни.
− Добро. Сада ми кажи како си дознао да ме он спасао?
− Ретко нешто што се догоди Торанаги-нох-Миновари није предмет
говоркања и прича. На путу из Мишиме смо чули да вас је готово
прогутао потрес, господару, али вас је ’Златни варварин’ спасао, а да
сте и ви спасили њега и госпу… претпостављам госпу Марико?
Торанага кратко климне главом.
− Да! Она је овде у Јокосеу. − Тренутак је размишљао па рекао: −
Сутра би се желела исповедити према вашим обичајима, али само у
погледу неполитичких ствари. Претпостављам да то искључује све
што има икакве везе са мном и с мојим разним хатамотима, нех? То
сам и њој објаснио.
Алвито наклони главу у знак да разуме.
− Са вашим допуштењем, смем ли читати мису свима овдашњим
хришћанима, господару? Наравно, бићу јако обазрив. Сутра?
− То ћу размотрити. − Торанага је часак и даље разговарао о
безначајним стварима, а затим рече: − Имаш поруку за мене? Од свог
главног свештеника?
− С понизношћу, господару, наглашавам да је то поверљива порука.
Торанага се правио да о томе размишља, иако је био тачно одредио
како ће се развијати састанак и већ је Анђин-сану дао тачна упутства
како да се понаша и шта да каже. − Врло добро. − Окренуо се
Блекторну: − Анђин-сане, сада можеш отићи, а касније ћемо
подробније разговарати.
− Да, господару − одврати Блекторн. − Јако жалим, Црни брод.
Стићи Нагасаки?
− Ах, да. Хвала ти! − одговори он, задовољан што питање Анђин-
сана није звучало намештено. − Па, Цукку-сане, је ли већ пристао?
Блекторнов јапански говор забезекнуо је Алвита, а питање га је јако
збунило.
− Да, господару. Пристао је пре четрнаест дана.
− Ах, четрнаест? − запита Торанага. − Разумеш, Анђин-сане?
− Да. Хвала.
− Добро. Све остало можеш касније питати Цукку-сана, нех?
− Да, господару. Молим вас, опростите. − Блекторн устаде, наклони
се и удаљи. Торанага је мотрио за њим.
− Врло занимљив човек… с обзиром да је гусар. А сада ми најпре
причај о Црном броду.
− У реду је стигао, господару, са досад највећим теретом свиле. −
Алвито је настојао одушевљено говорити. − На снази је договор
склопљен између господара Хариме, Кијаме, Оношија и вас. Догодине
у ово доба ваша ће благајна бити богатија за десетак хиљада кобана.
Свила је прворазредног квалитета. Донео сам вашем писару препис
терета. Заповедник експедиције Фериера вас поздравља, у нади да ће
вас ускоро лично видети, главом и брадом. Зато вам и долазим овако
касно! Визитатор-генерал хитно ме послао из Осаке у Нагасаки да
проверим је ли све у најбољем реду. Баш кад сам одлазио из
Нагасакија, чули смо да сте из Еда отпутовали на Изу, па сам овамо
допутовао што сам брже могао, бродом у луку Нимазу, на једном од
наших најбржих кутера, па онда копненим путем. У Мишими сам
наишао на господара Затакија па га замолио за допуштење да му се
придружим.
− Је ли твој брод још у луци Нимазу?
− Да, господару. Онде ће ме чекати.
− Добро. − Тренутак је Торанага размишљао би ли Марико тим
бродом послао у Осаку или не, а онда одлучио да се касније тиме
позабави. − Молим те, навече предај писару бродски попис!
− Да, господару.
− Је ли запечаћен договор о овогодишњем терету?
− Да, свакако.
− Добро. Сад пређимо на други део. На важан део.
Алвиту се осуше руке.
− Ни господар Кијама, а ни господар Оноши не пристају да оставе
генерала Ишида. Жао ми је. Ни уз наше најватреније заговарање нису
пристали да се придруже вашој застави.
Торанагин глас поста нечујан и окрутан.
− Већ сам истакао да захтевам више од наговарања!
− Жалим што вам у овом делу доносим слабе вести, господару али
ни један од њих није пристао да пређе јавно на…
− Ах, кажеш јавно? А потајно… кришом?
− Потајно су обојица била тврдокорна као и јав…
− Јеси ли разговарао с њима одвојено или заједно?
− Наравно, и одвојено и посебно, у највећој тајности, али што год
им ми предлагали, није…
− Само сте им предлагали смернице? Зашто им нисте наредили?
 − Као што рече отац-визитатор, господару, не смемо наређивати
ниједном даимјоу нити…
− Ах, али својој браћи смете наређивати? Нех?
− Да, господару.
− Јесте ли и њима запретили да ћете их избацити?
− Нисмо, господару.
− Зашто?
− Зато што нису починили смртни грех! − изјави Алвито чврсто, као
што се договорио с Дел’Акуом, али срце му је треперило и било му је
мрско што носи лоше вести које су сада биле још теже јер му је
господар Харима, који је законито владао Нагасакијем, у четири ока
казао да ће сву своју голему имовину и утицај даровати Ишиду. −
Молим вас, опростите ми, господару, али ја не стварам божанске
прописе, као што ни ви нисте створили прописе бушида, ратничког
кодекса. Ми се морамо повиновати ономе што…
− Избацио си јадног глупана ради природног чина као што је
јастучење, али када се ваша два обраћеника неприродно понашају, да,
штавише, издајнички… кад тражим вашу помоћ, хитну помоћ… а ја
сам ваш пријатељ… ви само ’предлажете’. Схваташ ли колико је то
озбиљно, нех?
− Жао ми је, господару. Молим вас, опростите ми, али…
− Можда ти нећу опростити, Цукку-сане. Већ је речено, сада свако
мора изабрати страну − изјави Торанага.
− Наравно, на вашој сам страни, господару, али не можемо наредити
господару Кијами ни господару Оношију да ишта учине…
− Срећом ја могу наређивати свом хришћанину.
− Господару?
− Могу наредити да Анђин-сан буде слободан, са својим бродом и
топовима!
− Чувајте се њега, господару! Пилот је паклено лукав, али је
јеретик, гусар и не сме му се веровати…
− Анђин-сан је овде самурај и хатамото. На мору је можда гусар.
Ако је гусар, претпостављам да ће привући многе друге гусаре и ваке,
много њих. Оно што странац чини на отвореном мору, његова је ствар,
нех? То је одувек наш пропис. Нех?
Алвито је ћутао и покушавао да му мозак ради. Нико није рачунао с
тим да ће Ингелес постати тако присан с Торанагом.
− Та двојица хришћанских даимјоа не желе ми се придружити, па
ни потајно?
− Не, господару, покушали смо све…
− И никакве уступке не дају?
− Не, господару.
− Никакве трампе, никакав споразум, никаква нагодба, ништа?
− Не господару. Пробали смо све притиске и уверавања. Молим вас,
верујте ми. Алвито је знао да се налази у клопци па се показао део
његовог очаја. − Да се о мени ради, запретио бих им
екскомуникацијом, да, иако би то била лажна претња, јер је ја не бих
могао остварити уколико не би починили смртни грех, а не би га
исповедили, покајали се, па покорили. Но, кад бих им запретио и само
зато да добијем на времену, јако бих погрешио, господару, био би то
смртни грех. Изложио бих се вечном проклетству.
− Значи ли то да би их ти изопштио кад би се огрешили о вашу
веру?
− Да, али не желим рећи да би то могло придонети да стану на вашу
страну. Молим вас, опростите, али они… они су тренутно потпуно
против вас. Жалим, али то је истина. Обојица су то врло јасно
исказали, заједно и одвојено. Молим Бога да се предомисле. Дали смо
вам пред Богом реч да ћемо покушати, отац-визитатор и ја. Испунили
смо обећање. Пред Богом смо изневерили.
− Онда ћу изгубити − рече Торанага. − Ти то знаш, зар не? Ако они
остану у савезу са Ишидом, придружиће му се сви хришћански
даимјои. Онда ћу ја морати да изгубим. Двадесет њихових самураја на
једног мога. Нех?
− Да.
− Какав је њихов план? Када ће ме напасти?
− Не знам, господару.
− Би ли ми рекао да знаш?
 − Да… Да, рекао бих.
У то сумњам, помисли Торанага, па се загледа у ноћ. Бреме брига
готово га је смлавило. Хоће ли на крају крајева ипак бити ’Гримизно
небо’?, беспомоћно се запиткивао. Глуп напад на Кјото? Напад осуђен
на пропаст?
Мрзео је сраман кавез у ком се налазио. Попут Таика и Городе пре
њега, он је хришћанске свештенике морао трпети, јер су свештеници
били исто онако нераздвојни од португалских трговаца као и муве од
коња, а уживали су апсолутну световну и духовну власт над својим
бунтовним стадом. Без свештеника није било трговине. Неопходна
беше њихова посредничка и преговарачка добра воља у пословању
Црног брода, јер су знали језике и обе стране су им веровале. А кад би
свештеницима потпуно забранили приступ у царство, сви варвари
послушно би отпловили и никада се више не би вратили. Сећао се
једне прилике кад се Таико покушао отарасити свештеника, а
наставити трговину. Црни брод није стизао две године. Уходе су
причале да се главни вођа свештеника у Макау угнездио као отровни
црни паук и да је забранио трговину у знак освете за Таикове ’Указе о
изгону’, јер је знао да ће се с временом Таико предомислити. Треће
године покорио се неизбежном па свештенике позвао натраг,
зажмуривши на своје властите указе, као и на издају и побуну коју су
заговарали свештеници.
Нема узмака од стварности, помисли Торанага. Нема! Не верујем у
оно што је рекао Анђин-сан, да је трговина варварима битна као и нама
и да ће их похлепа наводити да тргују, без обзира на то шта ми
учинили свештеницима. Превелика је то опасност за пробе, а времена
нема, нити ја имам власт. Једном смо покушали и није нам успело. Ко
зна? Можда би нас свештеници могли чекати десет година, довољно су
снажни. Ако свештеници забране трговину, верујем да трговине неће
бити. Ми не бисмо могли чекати десет година. Ни пет година! А ако
протерамо све варваре, енглеском варварину биће потребно двадесет
година да попуни празнину, уколико Анђин-сан говори истину и ако −
а то је велики ако − ако Кинези пристану трговати с њима, а против
Јужних варвара. Сумњам да ће Кинези променити своје обичаје. Никад
их нису мењали. Двадесет година је предуго. Десет година је предуго.
 Нема узмака од те стварности! А постоји и најгора стварност од
свега, утвара која је потајно ужасавала Городу и Таика, а која сад опет
уздиже своју срамну главу. Фанатични и неустрашиви хришћански
свештеници ће − ако дође до густога − окупити сав свој утицај,
трговачку снагу и поморску моћ иза једног хришћанског даимјоа.
Затим, створиће освајачку силу челиком оклопљених и исто тако
фанатичних конквистадора, наоружаних најновијим мускетама, који ће
подржати тог једног хришћанског даимјоа, као што су замало учинили
прошли пут. Било која количина варвара освајача и њихових
свештеника није сама по себи никаква претња нашим надмоћним
оружаним снагама. Здробили смо војску Кублај-кана па можемо изаћи
на крај са било којим освајачем. Али, ако се удруже с једним својим, са
угледним хришћанским даимјом који има самурајску војску, па ако у
целом краљевству избију грађански ратови, то би напослетку могло
том усамљеном даимјоу дати премоћ над свима нама.
Кијама или Оноши? Сада је очито да је то сигурно свештенички
план. Време је подесно. Али који даимјо?
Испрва обојица, уз помоћ Хариме из Нагасакија, но ко ће понети
коначни стег? Кијама, јер губавац Оноши неће дуго живети на овој
земљи, а Оношију ће очигледно − зато што је подржао свог омраженог
непријатеља и супарника Кијаму − бити награда зајамчени безболан
вечни живот у хришћанском рају, где ће стално седети здесна
хришћанском Богу.
Њих двојица сада заједно имају четири стотине хиљада војника а
средиште им је острво Кјушу, заштићено од мог напада. Њих двојица
могла би заједно лако покорити читаво острво па ће имати безграничну
војску, безграничну храну, све бродове потребне за искрцавање, сву
свилу и Нагасаки. У целој земљи има можда још пет-шест стотина
хиљада хришћана, од чега је више од половине − они језуитски
обраћеници − самураја, све лепо распоређених међу снагама свих
даимјоа, богат извор могућих издајица, ухода или убица − ако им то
свештеници нареде. А зашто и не би? Добили би оно што желе изнад
самог живота: апсолутну власт над свим нашим душама, па према томе
и над душом ове земље богова, да баштине нашу земљу и све што је у
њој, исто као што се, као што рече Анђин-сан, догодило већ педесет
пута у оном њиховом Новом свету… Они покрсте једног краља па га
дигну против његових док не прождере целу земљу.
Тако им је лако освојити нас, тој сићушној групи варварских
свештеника. Колико их има у читавом Јапану? Педесет, шездесет? А
они држе власт. А они верују, спремни су сретни умрети за своју веру,
поносно и смело, са именом свог Бога на уснама. Видели смо то у
Нагасакију кад се показало да је Таиков покушај погубна грешка.
Ниједан свештеник није се одрекао своје вере, неколико хиљада људи
беху сведоци палежи на ломачама. Обраћено је на десетине хиљада…
То ’мучеништво’ донело је велики углед хришћанској вери, а
хришћански свештеници га отада непрестано одржавају.
Што се мене тиче, свештеници су заказали, али то их неће скренути
с њиховог неуморног тока. А и то је стварност!
Дакле, Кијама.
Је ли план већ створен, а о њему немају појма ни Ишидо, ни госпа
Очиба, па ни Јаемон? Да ли се Харима потајно већ са њима удружио?
Да одмах пошаљем Анђин-сана на Црни брод и на Нагасаки?
Шта да учиним?
Ништа више него иначе. Буди стрпљив, тражи склад, одбаци све
бриге о ’ја’ или ’ти’, о животу и о смрти, о забораву или о животу
после смрти, о садашњости или сутрашњости, и отпочни нов план.
Који план?, хтеде очајнички дрекнути. Па плана нема!
 − Жалости ме што су та двојица на страни правога непријатеља.
− Кунем вам се да смо покушавали, господару. − Алвито га је
саучеснички посматрао јер је увидео колико је потиштен.
− Да, верујем. Верујем да сте ти и отац-визитатор одржали своје
свечано обећање, па ћу и ја одржати своје. Можете одмах почети да
градите свој храм у Еду. Издвојена вам је земља. Не могу
свештеницима, осталим длакавцима, забранити приступ у царство, али
их барем могу удаљити са свог подручја. Исто тако су недобродошли
остали варвари, уколико икад стигну. А што се Анђин-сана тиче…
− Торанага слегне раменима. − Али колико ће све ово потрајати…?
Па лепо, карма, нех?
Алвито је ватрено хвалио Бога на милости и склоности и на
неочекиваној поштеди.
− Хвала, господару − рече, једва дошавши до речи. − Знам да то
нећете пожалити. Молим да ваши непријатељи буду растерани као
пиљевина, а ви да пожањете награде небеске.
− Опрости на мојим оштрим речима! Изговорио сам их у гневу.
Толико брига имам… − Торанага замишљено устане. − Имаш моје
допуштење да сутра славиш мису, пријатељу стари.
− Хвала, господару − рече Алвито. Дубоко се наклони, жалећи тог
иначе тако величанственог мушкарца. − Хвала вам од срца. Нека вас
Божанство благослови и узме под своје окриље.
Торанага тешко крочи у гостионицу, а за њим његови
телохранитељи.
− Нага-сане!
− Да, оче? − рече младић пожуривши.
− Где је госпа Марико?
− Тамо, господару, са Бунтаро-саном. − Нага показа малену
осветљену чајџиницу у вртној огради и засенчене сподобе у њој. − Да
прекинем ча-но-ју?
− Ча-но-ју беше свечана, изразито ритуална, чајна церемонија.
− Не, то се никада не сме прекидати. Где су Оми и Јабу-сан?
− У својој гостионици, господару. − Нага показа пошироку ниску
зграду на оној страни реке, уз супротну обалу.
 − Ко је изабрао ту гостионицу?
− Ја, господару. Молим вас, опростите, затражили сте да им нађем
гостионицу с оне стране моста. Зар сам вас криво схватио?
− А Анђин-сан?
− У својој соби, господару. Чека ако га ви позовете. Торанага поново
одмахне главом.
− Сутра ћу с њим разговарати. − Након паузе изусти оним истим
удаљеним гласом: − Сад ћу се окупати. Онда нека ме нико не омета до
зоре, осим…
Нага је збуњено чекао, гледајући како му отац буљи у празно, а да
ништа не види. Његово га је понашање збунило.
− Је ли вам добро, оче?
− Шта? Ох, да… Да, добро ми је. Зашто?
− Ништа… Молим вас, опростите ми. Још желите у зору у лов?
− Лов? Ах, да, добра замисао. Хвала што си ми напоменуо, да, то би
било јако добро. Побрини се за то. Па, лаку ноћ… Ох да, Цукку-сан је
од мене добио допуштење да сутра одржи службу за своје. Смеју поћи
сви хришћани. Иди и ти.
− Господару?
− Првог дана нове године постаћеш хришћанин.
− Ја?!
− Да. Својом вољом. Реци то тајно Цукку-сану.
− Господару?
Торанага се окоми на њега.
− Јеси ли глув? Зар више не разумеш ни најједноставније ствари?
− Молим вас, опростите. Да, оче. Разумем.
− Добро. − Торанага опет утоне у растресеност, а онда се удаљи. За
њим његов телохранитељ. Сви самураји укочено се наклоне, али он се
на њих није освртао.
Наги приђе један официр, исто тако пун стрепње.
− Шта је нашем господару?
− Не знам, Јошинака-сане. − Нага се опет загледа према чистини.
Алвито је управо одлазио и ишао према мосту. Пратио га је само један
самурај. − То сигурно има некакве везе с оним.
− Никад још нисам видео господара Торанагу тако потиштеног!
Никада! Кажу да је варварски свештеник чаробњак, врач. Сигурно, кад
тако добро говори наш језик, нех? Можда је бацио чини на нашег
господара?
− Не. Никада! На мог оца никако.
− И мени се тресе кичма од варвара, Нага-сане. Јесте ли чули за ону
свађу…? Цукку-сан и његово крдо дречали су и свађали се као
неотесане ете?
− Да. Одвратно! Сигурно је тај човек упропастио склад мом оцу.
− Ако мене питате, стрела у грло том свештенику спасила би нашега
господара многих недаћа.
− Да.
− Можда бисмо Бунтаро-сану требали рећи за господара Торанагу?
Он је наш претпостављени официр.
− Слажем се… али касније. Отац ми је јасно и гласно казао да им не
прекидам ча-но-ју. Чекаћу док он не заврши.
***
У миру и спокоју кућице, Бунтаро је пажљиво отворио порцеланску
кутијицу за чај династије Танг и исто тако брижно дохватио кашичицу
од бамбуса, прелазећи на завршни део церемоније. Вешто је захватио
зелени прах − баш онолико колико треба − па га усуо у порцеланску
шољицу без ручке. Над жеравником је певао древни котлић од ливеног
гвожђа. Бунтаро је исто тако мирно и одмерено улио у шољицу
кључалу воду и вратио котлић на троножац. А онда је бамбусовом
четкицом нежно туцао прах и воду како би се добро помешали.
Додао је кашику хладне воде. Наклонио се Марико која је насупрот
њему клечала па јој пружио шољицу. Наклонила се и исто је тако
профињено прихватила, задивљена зеленим напитком. Трипут је
отпила, застала па опет сркнула и испила. Вратила му је шољицу. Он
понови исте обредне припреме чаја па јој опет понуди. Замолила га је
да и сам куша ’ча’, као што се од ње и очекивало. Сркнуо је, па опет, и
докрајчио чај. Тада је припремио трећу шољицу. И четврту. Она
уљудно одбије више шољица.
 Пажљиво и обредно је шољицу опрао и обрисао беспрекорном
памучном крпом, па их одложио. Наклонио се Марико и она њему. Ча-
но-ју беше завршена.
Бунтаро је био задовољан што је дао све од себе и што сада, барем
тренутно, међу њима влада мир. Поподне мира није било.
Пошао је у сусрет њеној носиљци. Одједном се, као и увек, осетио
грубијаном и неотесаним у поређењу с њеним крхким савршенством.
Попут једног од дивљих, презрених варварских припадника длакавог
племена Аину који су некад посећивали ову земљу, а сад су потиснути
на далеки север, преко теснаца, на неистражено острво Хокаидо.
Заборавио је све своје брижно смишљане речи и неспретно ју је позвао
на ча-но-ју додавши: ’Већ годинама нисмо… Никад ти нисам
припремио обред чаја, али вечерас ће бити згодно.’ Тад је изблебетао
оно што уопште није намеравао рећи, знајући да је то глупа, неспретна
и крупна грешка:
− Господар Торанага је казао да је време да нас двоје разговарамо.
− Али ти то не мислиш, господару?
Упркос одлучности је поруменио, а глас му постаде храпав:
− Волео бих склад међу нама, да, и још више. Ја се нисам променио,
нех?
− Наравно, господару! Па и зашто би?… Ако је ико крив, није на
теби да се мењаш, него на мени. Ако постоји иједна грешка, то је због
мене, молим, опрости ми.
− Опростићу ти − рече он, надвијајући се над њу поред балдахина,
дубоко свестан да их сви посматрају, међу њима Анђин-сан и Оми.
Била је тако дивна, сићушна и јединствена. Косу је високо подигла.
Њене спуштене очи изгледале су тако смерно, а за њега су сад те очи
биле испуњене оним истим црним ледом који га је увек доводио до
слепог, немоћног неспокоја, уливао му жељу да убија, виче, сакати,
разбија и понаша се онако како се један самурај не би смео понашати.
− За вечерас сам узео чајџиницу − обавестио ју је. − Вечерас после
јела. Наређено нам је да вечерамо са господаром Торанагом. Био бих
почашћен кад би после ти била моја гошћа.
− Ја сам почашћена. − Наклонила се и чекала погнутих очију, а он ју
је хтео смрскати на тло, па се удаљити и унакрст зарити нож себи у
трбух па нека вечна бол прочисти муку из душе његове.
Виде да она диже поглед и упитно га одмерава.
− Још нешто, господару? − запитала је јако тихо.
Зној му се цедио низ леђа и бедра, влажио му кимоно. Груди су га
исто онако болеле као и глава.
− Вечерас… вечерас ћеш остати у гостионици! − Тад ју је оставио и
брижно распоредио целу пртљажну поворку. Чим је могао, предао је
дужност Наги па уз лажну немарност кренуо обалом реке. А кад
остаде сам, го зарони у бујицу, не марећи за живот. Борио се са реком
све док му се глава није разбистрила, а она устрептала бол минула.
Леже на обалу да сабере мисли. Сада, кад је она прихватила, морао
је започети. Времена је имао мало. Скупио је снагу па се вратио до
запуштених вртних врата која су се налазила у главном врту. Ту
тренутак застане, одмеравајући свој план. Желео је да вечерас све буде
савршено. Очигледно, колиба није савршена, као ни врт око ње,
неотесано провинцијско опонашање истинске чајџинице. Ништа зато,
помисли он, сад сасвим заокупљен својим задатком, мораће нам
одговарати. Ноћ ће прикрити многе недостатке, а светла ће морати
створити особине које чајџиници недостају. Слуге су већ донели
предмете које је раније наручио. Татамије, глинене уљанице и средства
за чишћење, најбоље у Јокосеу, све ново-новцато, али чедно, неугледно
и скромно.
Скине кимоно, одложи мачеве и почне чистити. Најпре сићушну
примаћу собу, па кухињу и веранду. Затим вијугаву стазу, украсно
камење за ходање обрасло маховином, а напослетку стење и вртић око
чајџинице. Рибао је, мео и четкао све док све не постаде беспрекорно,
препуштајући се понизности телесног рада, а то беше почетак сваке
ча-но-ју, где се само домаћин морао побринути за то да све буде без
приговора. Прва ознака савршенства била је апсолутна чистоћа.
До сутона је обавио већину припрема. Тад се темељито окупао, па
издржао вечеру и певање. Чим је могао, пресвукао се у тамнију одећу
па пожурио натраг у врт. Навуче резу на вратима. Најпре уметне
фитиљ у уљанице, па брижно попрска водом украсно камење за
ходање и стабла, која су сад ту и тамо бацала сенке на трептавом
светлу, све док се сићушни врт није претворио у земљу бајки, саздану
из росе што је плесала на топлом, летњем поветарцу. Промени положај
неких светиљки. Коначно задовољно скине резу са врата и пређе на
трем. Пажљиво изабрани комадићи угља, стрпљиво сложени на белом
песку − у облику пирамиде − лепо су горели. Цвеће у таконами
предивно је стајало. Још једном је очистио већ беспрекоран прибор.
Прокључа вода у котлићу, а њему је годио тај звук, појачан комадићима
гвожђа које је тако брижно послагао на дну котлића.
Све беше спремно. Прва ознака савршенства ча-но-ју била је
чистоћа, а друга потпуна једноставност. Последња и најважнија:
прикладност одабраном госту или гостима.
Зачу њене кораке по украсном камењу и бућкање кад је она обредно
умочила руке у посуду свеже речне воде па их сушила. Три тиха
корака, попела се на веранду. Још два корака до застртог улаза. И она
се морала сагнути да прође испод малих врата, намерно учињених тако
ниским да све понизе. На ча-но-ју сви су били једнаки, и домаћин и
гост, најважнији даимјо и најпростији самурај. Па и сељак, ако би га
позвали.
Најпре је проучавала како је њен муж сложио цвеће. Изабрао је
један једини цвет дивље беле руже и на зелени лист ставио један
једини водени бисер, па све то положио на црвено камење. Стиже
јесен, говорио је он путем тог цвета, не плачи због јесени, тог доба
умирања кад земља почиње спавати, опет уживај у новом почетку и
окуси слатку свежину јесењег зрака по овој летњој вечери… Ускоро ће
суза нестати, и ружа, а остаће само камење… Ускоро ћемо ти и ја
нестати, а остаће само камење!
Гледао ју је одвојену од себе. Сада, готово у трансу који ча-мајстор
каткад има срећу да окуси, био је сасвим у складу са својом околином.
С поштовањем се наклонила цвету и клекла насупрот мужу. Носила је
тамносмеђи кимоно, а ватрено златна нит на рубовима истицала је
бели стуб њеног врата и лица. Њен загаситозелени оби пристајао је уз
доњи кимоно. Коса јој је била једноставна, неувијена и без украса.
− Добродошла − уз наклон ће он, отпочињући обред.
− Част ми је − одвратила је, прихватајући своју улогу. Послужио ју
је залогајем на беспрекорно лакираној тацни.
Штапићи су били смештени баш како је требало, комадићи рибе на
пиринчу стварали су укусну шару, а учинак је употпуњавало неколико
пољских цветова које је нашао уз обалу реке и побацао по столу у
привидном нереду. Кад је она појела, а и он, подигао је тацну, строго
утврђеним покретима − нека она посматра, просуђује и памти − па је
кроз ниска врата однео у кухињу.
Оставши сама и на миру, Марико критички осмотри ватру. Угаљ је
био ужарена планина на мору чистог, белог песка испод троношца.
Ослушкивала је пуцкетање ватре које се стапало са уздисањем у
котлићу у коме се тек загрејавала вода, а из мале кухиње чула је
прелажење крпом по порцелану и воду која је чистила већ чисте
предмете. Касније би јој очи одлутале до сирових искривљених греда,
и бамбуса и трске на крову. Оних неколико светиљки које је он сместио
на изглед насумице, бацале су сенке које су мало чиниле великим,
безначајно изванредним, а целини давали савршен склад. Кад је све
разгледала и на том одморила своју душу, опет је изишла у врт до
плитког удубљења које је вековима природа стварала у стенама. Још
једном је руке очистила хладном, свежом водом па обрисала чистим
пешкиром. Кад се опет вратила на своје место, он понуди:
− Можда би сада хтела ’ча’?
− Била би ми част. Али, молим те, не труди се толико око мене.
− Част ми је. Моја си гошћа.
Тако ју је послужио. И сад је дошао крај. У тишини се Марико
уопште није мицала, препустила се свом спокоју, не желећи још
признати крај обреда, нити нарушити мир који ју је окруживао. Но,
осећала је његов све снажнији поглед. Ча-но-ју је завршила. Сад живот
мора опет започети.
− Савршено си то извео − шапнула је. Преплави је жалост. Из очију
јој капне суза, а кад је пала, њему као да ће се срце истргнути из
недара.
− Не… не. Молим те, опрости ми… Ти си савршена… ово је било
обично − одвратио је, запањен том неочекиваном похвалом.
− Најбоља коју сам икад доживела − рекла је, тронута грубом
искреношћу у његовом гласу.
− Не! Не, молим те, опрости ми, ако је испало добро, то је твоја
заслуга, Марико-сан. Била је осредња, ти си је улепшала.
− Сматрам да није имала мане. Никакве! Баш жалосно што јој нису
могли присуствовати и достојнији него ја! − Очи јој бљесну у
треперавом светлу.
− Присуствовала си јој ти. То је све. Била је само за тебе. Други је не
би разумели.
Сад је вреле сузе осећала на образима. Иначе би их се стидела, али
сад је нису збуњивале.
− Хвала ти. Како да ти захвалим?
Узео је гранчицу дивље мајчине душице, а прсти су му дрхтали кад
се нагнуо према њој и нежно ухватио једну њену сузу. Ћутке је гледао
сузу и гранчицу, мајушну у својој големој шаци.
− Мој рад… свачији рад… неупоредив је са лепотом овога. Хвала
ти.
− Посматрао је сузу на листу. Са планине се скотрља комад угља, а
он без размишљања узме ремен па га стави на место. Неколико искри
плесало је у зраку из планинског врха који се претвори у еруптивни
вулкан.
Обоје се препусте слаткој сети. Здружила их је једноставност, њене
сузе, били су задовољни, заједно у тишини, здружени, понизни,
знајући да је све оно што су дали узвраћено у чистоћи.
− Кад нам дужност то не би забрањивала − касније је рекао −
затражио бих од тебе да ми се придружиш у смрти. Сада!
− Пошла бих с тобом! Сретна − одмах је одговорила. − Хајдемо у
смрт. Сада!
− Не можемо. Обавезни смо господару Торанаги.
Из обија је извадила бодеж и с поштовањем га ставила на татами.
− Онда ми, молим те, допусти да припремим пут.
− Не, значило би то да заборављамо своју дужност.
− Што бити мора, биће. Ти и ја не можемо претегнути вагу.
− Да, али не смемо ићи преко воље свога господара, ни ти ни ја!
Њему је сваки поуздани вазал потребан још неко време. Молим те,
опрости ми, то ти морам забранити.
− Веселило би ме да вечерас одем!… Припремљена сам! Штавише,
потпуно желим прећи у крај живота. Да. Душа моја титра од радости.
− С оклевањем се насмешила. − Молим те, опрости ми што сам била
себична. Имаш потпуно право у погледу наше дужности.
 У светлу свећа бљесне сечиво оштро као бријач. Посматрали су га,
препуштени размишљању. Тада он прекине чаролију.
− Зашто у Осаку, Марико-сан?
− Тамо се морају обавити неке ствари које могу само ја. Још се више
намрштио гледајући како одсјај стења обасјава сузу и прелама се у
милијарду боја.
− Које ствари?
− Ствари у вези са будућношћу наше куће које морам обавити.
− У том случају мораш поћи. − Упитно ју је гледао. − Зар сама?
− Да. Желим се уверити да су испуњене све породичне погодбе
између нас и господара Кијаме за Суруђијеву женидбу. Новац, мираз,
земље и тако даље. Морамо укњижити његово повећано лено.
Господар Хиро-мацу и господар Торанага захтевају да то учиним. Ја
водим бригу о кући.
− Да − полагано ће он. − То је твоја дужност. − Гледао је право у
очи. − Ако господар Торанага каже да мораш поћи, иди, али сумњам да
ће те тамо пустити. Па и ако те пусте, мораш се брзо вратити. Врло
брзо! Било би неразумно остати у Осаки и трена дуже него што је
потребно.
− Да.
− Било би брже морем него копном. Али одувек мрзиш море.
− Још мрзим море.
− Мораш ли брзо тамо стићи?
− Мислим да пола месеца или месец нису битни. Можда јесу, не
знам, али сматрам да морам одмах поћи.
− Онда ћемо време одласка, а и сам одлазак, препустити господару
Торанаги, ако ти он уопште допусти да отпутујеш. Будући да је овде
господар Затаки са своја два свитка, то може значити једино рат. Биће
преопасно да одеш.
− Да. Хвала.
Сретан да је то сада решио, задовољно се огледао по собици. Више
му није сметало што простор понајвише заузима он својом ружном
незграпношћу, да је свако његово бедро шире од њеног струка, а да су
му руке дебље од њеног врата.
 − Била је ово згодна соба, боља него што сам се надао. Било ми је
овде пријатно. Опет сам се присетио да је тело само колиба у тами.
Хвала ти што си овде! Тако сам сретан што си дошла у Јокосе,
Марико-сан. Да није било тебе, овде никад не бих приредио ча-но-ју, и
не бих се осећао тако јединствен с вечношћу.
Оклевала је, а онда стидљиво подигла чајну кутијицу династије
Танг. Беше то једноставна посуда с поклопцем, без икаквих украса.
Излизала се наранџасто-смеђа глазура па је при дну био неравномеран
руб чистог порцелана, наглашавајући искреност керамичара и његову
жељу да не прикрива једноставност свог материјала. Бунтаро је
кутијицу купио код Сен-Накаде, познатог чајног мајстора за сва
времена. За двадесет хиљада кокуа.
− Тако је лепа − шапнула је, уживајући у додиру са кутијом. − Тако
је савршена за овај обред!
− Да.
− Вечерас си био прави мајстор, Бунтаро-сане. Приуштио си ми
велику срећу.
− Глас јој је био тих и тронут, малко се нагињала напред. − Све ми је
било савршено. Врт и твоје умеће да светлом и сенком надвладаш
недостатке. И ово!
− Опет је додирнула чајну кутију. − Све је савршено, па и знак што
си га исписао на пешкиру. Ај − наклоност. За мене је вечерас
наклоност била права реч. − Сузе јој опет потеку низ образе. − Молим
те, опрости ми − рекла је бришући их.
Наклонио се, збуњен толиком похвалом. Да то прикрије, почне
стављати кутију у свилене омотаче. Замотану је положио у кутију па је
брижно ставио пред њу.
− Марико-сан, буде ли наша кућа имала новчаних тегоба, узми ово и
продај!
− Никада! − беше то једино, осим мача и лука, што је он у животу
ценио.
− То бих последње продала.
− Молим те, опрости, али ако тешко плаћаш моје вазале, продај.
− Ако пазим, има довољно за све њих, и за најбоље оружје и за
најбоље коње. У томе је наша кућа снажна. Не, Бунтаро-сане, кутијица
Танг припада теби.
− Не преостаје нам више много времена. Коме да је завештам?
Суруђију?
Погледала је угљен, и пламен што је прождирао вулкан и понижавао
га.
− Не! Све док не постане ваљан ча-мајстор, раван свом оцу.
Саветујем ти да кутију Танг оставиш господару Торанаги који је тога
достојан, и замоли га да пре своје смрти процени хоће ли наш син
икада заслужити да то добије.
− А ако господар Торанага изгуби и пре зиме умре, као што сам
сигуран да ће изгубити?
− Шта?
− Овде у овој забити мирно ти могу казати истину, без пренемагања.
Па зар искреност није важан део сваке ча-но-ју? Да, он ће изгубити,
осим ако не придобије Кијаму, Оношија и Затакија.
− У том случају у тестаменту нареди да Танг у свечаној поворци
пошаљу његовој царској висости и од њега захтевај да је прими. Танг
сигурно заслужује божанство.
− Да, тако ће бити савршено. − Проучавао је нож па туробно додао:
− Ах, Марико-сан, нема помоћи господару Торанаги.
− Његова је карма исписана. Победиће или изгубити. А победили
или изгуби − биће много мртвих.
− Да.
Замишљено је скренуо поглед с њеног ножа и посматрао гранчицу
дивље мајчине душице на којој је још била бистра суза.
− Умре ли пре моје смрти − касније је изјавио − или ако ја
погинем… ја, или један од мојих људи, убићемо Анђин-сана.
Лице јој беше прозрачно на тамној позадини. Благи лахор помицао
јој је праменове косе па је изгледала још више као кип.
− Молим те, опрости, смем ли запитати зашто?
− Превише је опасан, а да га оставимо у животу. Његово знање,
његове замисли, иако сам их чуо тек из пете руке… он ће заразити
краљевство, па и господара Јаемона. Господара Торанагу већ је
зачарао, нех?
 − Господара Торанагу забавља његово знање − одврати Марико.
− Оног трена кад умре господар Торанага, и Анђин-сану ће откуцати
смртни час. Но, надам се да ће се и пре тога отворити очи господару
нашем. − Уљаница затрепери и угаси се. Дигао је поглед на њу. − Је ли
и тебе зачарао?
− Он је чаробан човек, али његова нарав разликује се од наше…
Његове вредности… Да, у толико погледа је тако различит да је
понекад готово немогуће њега схватити. Једном сам му покушавала
протумачити ча-но-ју, али то је превазилазило његове домете.
− Сигурно је грозно кад се неко роди као варварин… Грозно! −
казао је Бунтаро.
− Да.
Поглед му је пао на сечиво њеног бодежа.
− Неки сматрају да је Анђин-сан у претходном животу био Јапанац.
Он није као остали варвари и он… јако се труди да говори и да се
понаша као наш човек, иако му то не успева, нех?
− О, да си га видео кад је замало починио сепуку, Бунтаро-сане!
Било је изузетно. Видела сам како га је посетила смрт и како ју је
Омијева рука одвратила. Ако је он раније био Јапанац, мислим да би то
многе ствари објаснило. Господар Торанага сматра да нам је он сада
јако вредан.
− Време је да престанеш да га подучаваш, да опет постанеш
Јапанка.
− Господару?
− Мислим да је он зачарао господара Торанагу. И тебе.
− Молим, опрости, али мислим да ме није зачарао.
− Оне ноћи у Анђиру која је пошла по злу, осетио сам да си уз њега,
а против мене. Наравно, била је то подла замисао, али пала ми је на
памет.
Поглед јој одлута са сечива. Непрестано га је посматрала и није
ништа одговорила. Друга светиљка кратко кашљуцне и угаси се. Сад је
у собици преостала још само једна светиљка.
− Да, те сам га ноћи мрзео − настави Бунтаро оним истим мирним
гласом. − И желео сам да он умре… А и ти, и Фуђико-сан. Мој лук ми
је шаптао, као што се каткад догађа, и молио ме да убијем. А кад сам га
у зору видео како се спушта низбрдо с оним кукавичким
пиштољчићима у руци, стреле су ме мољакале да попију његову крв,
али сам одложио његово убиство и понизио се. Своју неотесаност
мрзео сам више него њега, јер осрамотише ме моја неотесаност и саке!
− Сад му се видео умор. − Толико срамота ти и ја морамо отрпети.
Нех?
− Да.
− Не желиш да га убијем?
− Мораш учинити оно што сматраш дужношћу − рекла је. − Као
што ћу ја увек чинити своју дужност.
− Ноћас ћемо остати у гостионици − рекао је.
− Да.
А тад, будући да је она била изврстан гост, а ча-но-ју најбоља коју је
икада остварио, предомислио се па јој вратио време и спокој у истој
мери као што је од ње примио.
− Иди у гостионицу и спавај − рекао је. Узео је бодеж па јој га
пружио.
− Кад падне јаворово лишће, или кад се вратиш из Осаке,
започињемо! Као муж и жена.
− Да. Хвала ти.
− Пристајеш ли добровољно, Марико-сан?
− Пристајем. Хвала ти.
− Закуни се својим Богом?
− Да. Тако ми Бога! − Марико се наклони и прихвати нож. Врати га
на скровито место, поново се наклони и оде.
Замру њени кораци. Бунтаро спусти поглед на гранчицу коју је још
увек држао у шаци. Суза је још почивала на листићу. Дрхтавим
прстима је нежно положио гранчицу на остатке угљевља. Чисти зелени
листови почну да се извијају и црне. Суза зацврчи и нестане.
Тад он у тишини гневно заплаче. Одједном је у најскровитијем свом
бићу био сигуран да га је она преварила са Анђин-саном.
***
 Блекторн ју је видео како излази из врта и пролази добро
осветљеним двориштем. Застане му дах пред белином њене лепоте. На
источном хоризонту пуцала је зора.
− Здраво, Марико-сан.
− Ох! Здраво, Анђин-сане! Ви… јако жалим, препали сте ме…
Нисам вас видела. Касно је, а ви на ногама.
− Не. Гомен насај, устао сам на време. − Насмешио се и показивао
јутро које није било далеко. − Ту навику стекао сам на мору! Будим се
пред зору да стигнем на палубу и да одредим положај сунца. − Још се
више насмешио. − Ви сте до касно на ногама!
− Нисам схватила да је… да је ноћ прошла. − Самураји су стајали на
вратима и на свим собним улазима и радознало их мотрили, међу њима
и Нага. Глас јој постаде готово нечујан кад је прешла на латински: −
Добро отвори очи, молим те. И тама ноћна садржи судбинске
наговештаје.
− Молићу за опроштење.
Погледају у страну зачувши топот коња пред главним улазом.
Соколари, ловачка дружина и телохранитељи. Торанага потиштено
иступи из гостионице.
− Све је спремно, господару − рече Нага. − смем ли поћи с вама?
− Не, не. Хвала ти. Одмори се! Марико-сан, каква је била ча-но-ју?
− Предивна, господару! У најмању руку предивна.
− Бунтаро-сан је мајстор. Сретна си.
− Да, господару.
− Анђин-сане! Би ли у лов? Да научим како ти пушташ сокола!
− Господару? − Марико му одмах преведе. − Да, хвала вам −
одговори Блекторн.
− Добро. − Торанага му махне да узјаше. − Дођи са мном!
− Да, господару.
Марико је гледала за њима. Кад су се попели стазом, пошла је у
своју собу. Слушкиња јој помогне да се свуче, да скине шминку и да
распусти косу. Тад је казала собарици да остане у својој соби и да је до
поднева не узнемирава.
− Да, господарице.
 Марико легне, склопи очи и препусти тело слаткој мекоћи јоргана
од пахуљица. Била је исцрпљена и занесена. Ча-но-ју ју је винула до
неуобичајене спокојности, прочистила ју је. Одатле је изашла
узвишена, радошћу испуњена одлука да крене у смрт и приуштила јој
даљи врхунац који још никад до тад није била осетила. Кад се с
врхунца опет вратила у живот, поново је језиво спознала тајновиту
лепоту живота. Чинило се да је била изван себе кад је стрпљиво
одговарала Бунтару, уверена да су њени одговори и наступ исто тако
савршени. Склупчала се на кревету, пресретна што сад постоји мир…
док не падне лишће.
Ох, Богородице, ватрено је молила, хвала ти на милости својој што
си ми подарила ово дивно затишје. Захваљујем ти и частим те свим
срцем својим и свом душом својом, заувек.
Понизно је измолила Здравомарију, а затим, замоливши за опроштај,
у складу са својим обичајима, и у знак верности према свом феудалцу,
још је на један дан похранила Бога у посебну преграду свога мозга.
Шта бих учинила, размишљала је управо пре него што ју је освојио
сан, да је Бунтаро затражио да подели моју постељу?
Одбила бих!
А затим, ако би он наваљивао, као што је његово право?
Одржала бих своје обећање према њему. Ох, бих! Ништа се није
променило.

44
У сат ’Козе’ поворка опет пређе преко моста. Све је било као пре,
само што су сада Затаки и његови људи били лагано одевени за
путовање − или за окршај. Сви су носили богато оружје, и премда су
били добре стеге, сви су чезнули за борбом на живот и смрт ако до тога
дође. У реду поседаше наспрам Торанагиних, далеко бројнијих, људи.
На једној страни међу посматрачима налазио се отац Алвито. И
Блекторн.
Торанага је Затакија дочекао исто онако мирно и свечано,
продуживши обредно заседање. Данас су двојица даимјоа били сами
на подијуму, а јастуци беху размакнутији, под суморним небом. Јабу,
Оми, Нага и Бунтаро седели су на земљи око Торанаге, а иза Затакија
се расподелише четворица Затакијевих бојних саветника. Затаки у
право доба извади други свитак.
− Дошао сам по твој службени одговор.
− Пристајем поћи у Осаку и подвргнути се вољи Већа − мирно
одврати Торанага па се наклони.
− Подвргнут ћеш се? − започне Затаки, а лице му се у неверици
трзало. − Ти, Торанага-нох-Миновара, ти ћеш…?
− Слушајте − прекине га Торанага својим звонким, јаким
заповедничким гласом што се орио по чистини, а уопште није
изгледало да се дере. − Регентско веће морамо слушати! Иако није
законито, створено је, а ниједном даимјоу не припада право да цепа
краљевство, па ма колико истина била на његовој страни. Краљевство
пре свега! Ако се побуни један даимјо, свачија је дужност да га затре.
Заклео сам се Таику да никада нећу први прегазити мир, па и нећу,
иако је у земљи зло. Прихватам позив. Данас!
Сваки самурај је престрављено настојао протумачити шта ли значи
овај невероватни преокрет. Сви су с болом били сигурни да ће већина
њих, а можда и сви, бити присиљени да постану ронини, уз све
последице: губитак части, прихода, породица и будућности.
Бунтаро је знао да ће он Торанагу пратити на његовом последњем
путовању и да ће поделити његову судбину, смрт, са читавом својом
родом, у свим нараштајима. Ишидо му је био исувише личан
непријатељ, да би му опростио, а уосталом, ко би желео остати жив
кад његов феудалац тако кукавички одустаје од истинске борбе?
Карма, огорчено помисли Бунтаро. Будо, дај ми снагу! Сад сам
присиљен одузети живот Марико и нашем сину пре него што га себи
одузмем. Када? Кад обавим своју дужност и кад наш господар мирно и
часно пређе у ’Празнину’. Биће му потребан веран помагач, нех? Све је
нестало као јесење лишће, цела будућност и садашњост, ’Гримизно
небо’ и судбина. Па свеједно, нех? Сада ће господар Јаемон сигурно
наследити. Сигурно је господар Торанага у свом најскровитијем делу
бића у искушењу да преузме власт, па ма колико он то порицао. Можда
ће Таико опет оживети у свом сину па ћемо једном поновно заратити с
Кином и овога пута победити, па стати на врх света као што је наша
божанска дужност. Да, следећи пут нас госпа Очиба и Јаемон неће
продати, као што су нас задњи пут издали Ишидо и његове кукавичке
присталице…
Нага се запањио. Нема ’Гримизног неба’? Нема дичног рата? Нема
борбе на смрт у планинама Шинана или на равницама Кјота? Нема
часне смрти у боју док јуначки брани барјак свог оца? Нема хумки
мртвих непријатеља на које ће надирати у последњем победоносном
отпору или у божанственој победи? Ни јуриша, па ни са огавним
мускетама? Ништа од тога! Само сепуку, вероватно на брзину, без
славља, обреда и части, а главу ће му набити на колац да га исмејава
прости пук. Само смрт и крај рода Јоши. Наиме, сви ће они, наравно,
изгинути! Његов отац, сва браћа, сестре и рођаци, синовци и синовице,
и тетке и стричеви. Устреми поглед на Затакија. Крвожедност му
преплави мозак…
Оми је мотрио Торанагу, али га није видео. Прождирала га је
мржња. Наш господар је полудео, помисли. Како може бити тако глуп?
Имамо сто хиљада људи, мускетарску јединицу и још педесет хиљада
војника око Осаке! Милион пута је боље ’Гримизно небо’ него
усамљен, смрдљив гроб!
Рука му је тешко почивала на балчаку мача и у тренутку заноса
замишљао је како скаче да одруби Торанаги главу, да је преда регенту
Затакију и да тако докрајчи ову, за презир, игру. Тада би од властите
руке умро овде, часно, пред свима. Наиме, зар живот сада има смисла?
Кику је сада ван његовог дохвата, њен уговор купио је и задржао
Торанага који је све њих издао. Синоћ му је пламтело тело док је она
певала. Знао је да то она тајно њему пева, само њему. Неузвраћена
љубав, он и она. Чекај! А зашто не заједничко самоубиство? Лепо
заједнички умрети, целу вечност заједнички остати. Ох, што би то
било дивно! Помешати душе своје у смрти, том бесконачном сведоку
нашег обожавања живота! Али најпре издајицу Торанагу, нех?
Оми се с напором повуче са ивице.
Све је пошло наопако, помислио је. У мом дому нема мира, стално
гнев и свађе, а Мидори је увек у сузама. Ништа се нисам ближе
примакао својој освети Према Јабуу. Нисам склопио тајни споразум са
Затакијем, са Јабуом или без њега, током оних дугих сати прошле
ноћи. Никакав споразум! Ништа више није како би требало бити! И
кад је Мура нашао мачеве, снага земље их је толико осакатила да ме
Торанага, то знам, замрзео што сам му их уопште показао. А сад
напослетку ово! Ова кукавичка, издајничка предаја!
Готово као да сам ђаволом опседнут, зачаран. Можда ме зачарао
Анђин-сан? Можда! Али све је изгубљено. Нема мачева, нема освете,
нема тајног плана за бекство, нема Кикуе и нема будућности. Чекај! С
њом постоји будућност. Смрт је будућност, и прошлост, и садашњост, а
биће тако чиста и једноставна…
− Предајете се? Нећемо ратовати? − рикне Јабу, свестан да је
загарантована смрт и њему и његовом роду.
− Прихватам позив Већа − одговори Торанага. − Као што ћеш и ти
прихватити позив Већа!
− Ја нећу…
Оми се трже из маштања. Имао је довољно присебности духа па је
знао да мора прекинути Јабуа да га заштити од тренутне смрти до које
би довео било какав сукоб с Торанагом. Но намерно је стиснуо усне.
Злурадо је у себи клицао поводом овог богом послатог дара и чекао да
се на Јабуа сруши несрећа.
− Шта то нећеш? − запита Торанага.
Јабуова је душа извикивала опасност. Успео је изустити:
− Ја… ја… наравно, ваши ће вазали слушати. Да… ако одлучите…
шта год одлучите… ја ћу учинити.
Оми опсује па опет поврати свој залеђени израз, а ум му је још био
поражен услед Торанагине сасвим неочекиване предаје.
Торанага је гневно пуштао да Јабу муца и појачавао снагу његових
оправдавања. Тад га је презриво прекинуо.
− Добро! − Окренуо се према Затакију, али пажња му није
попуштала. − Дакле, брате, други свитак можеш узети! Више ништа
не… − Крајичком ока спази промену на Нагином лицу па загрми на
њега: − Нага!
Младић замало не искочи из коже, али ипак испусти мач.
− Да, оче? − промуца он.
− Донеси ми прибор за писање! Сада! − Кад се Нага нашао далеко
изван захвата мача, Торанага одахне. Лакнуло му је што је напад на
Затакија спречио и пре самога почетка. Пажљиво је проучавао Бунтара.
Па Омија. И напослетку Јабуа. Помисли да су та тројица сада довољно
смирена па неће извести никакав глуп потез који би изазвао
непосредну гужву и силан покољ. Опет се обратио Затакију: − Сместа
ћу ти дати свој службени, писмени доказ. То ће Веће припремити за
моју свечану посету. − Снизио је глас, тако да га је могао чути само
Затаки: − На Изуу си сигуран, регенте. Изван њега си сигуран. Док је
моја мајка у твојим рукама, ти си сигуран. Само до тад. Састанак је
завршен.
− Добро. ’Свечана посета’? − отворено му се ругао Затаки. − Какво
лицемерје! Никад нисам мислио да ћу доживети дан када ће Јоши
Торанага-нохМиновара клекнути пред генералом Ишидом и челом
додирнути земљу. Ти си обичан…
− Шта је важније, брате? − запита Торанага. − Продужетак рода мог
− или продужетак краљевства?
***
Над долином се надвијала тама. Пљуштало је, облаци беху свега
стотинак метара од тла па су потпуно замрачили стазу до кланца.
Чистина и двориште испред гостионице врвели су од љутитих
самураја. Коњи су раздражљиво топотали ногама. Официри су
непотребно строго извикивали наредбе. Престрављени носачи журили
су унаоколо и спремали поворку за одлазак. До мрака је преостало још
непун сат времена.
Торанага је написао и потписао китњасту поруку и по гласнику је
послао Затакију, уз сва мољакања Бунтара, Омија и Јабуа у току
поверљивог расправљања. Немо је саслушао њихове разлоге. Кад су
завршили, казао је:
− О том више ни спомена! Одлучио сам се. Послушајте ме! Рече им
да се сместа враћа у Анђиро по остатак људи. Сутра ће источном
обалом кренути према Атамију и Одавари па кроз планине у Едо.
Бунтаро ће заповедати његовом пратњом. Сутра ће се мускетарски пук
у Анђиру укрцати на галије па на челу са Јабуом испловити како би га
сачекали у Еду. Омију је наредио да сутрадан оде средишњим путем на
границу, са свим ратницима полуострва Изуа. Требао је помоћи
врховном заповеднику Хиру-мацуу и осигурати да непријатељ Икава
Ђиккју ничим не омета нормалан промет. Оми ће се привремено
задржати у Мишими, надзирати тај део пута Токаидо, и припремити
довољно носиљки и коња за Торанагу и за бројну пратњу неопходну
приликом свечане посете.
− Нека све стражаре на путу буду у стању приправности и спремне
за покрет! Јасно?
− Да, господару.
− Побрини се да све буде савршено!
− Да, господару. Можете се на мене ослонити. − И Оми је претрнуо
под смртоносним погледом.
Кад све беше спремно за одлазак, Торанага изађе из својих одаја на
веранду. Сви се наклоне. Кисело им махне да наставе па позове
гостионичара који му је скрушено, на коленима поднео рачун.
Торанага је проверавао, ставку по ставку. Рачун је био врло умерен.
Климне главом па га добаци свом благајнику на исплату, а затим
позове Марико и Анђин-сана. Марико је добила допуштење да оде у
Осаку.
− Али најпре ћеш равно одавде поћи у Мишиму. Предај Хиро-мацуу
ову поверљиву поруку па са Анђин-саном продужи у Едо. Одговорна
си за њега док не стигнете. Вероватно ћеш у Осаку бродом. О томе ћу
касније одлучити. Анђин-сане, јеси ли од свештеника-сана добио
речник?
− Како? Јако жалим, не разумем. − Марико преведе. − Опростите.
Да, књигу добио.
− Кад се нађемо у Еду, јапански ћеш говорити боље него сада.
Вакаримасу ка?
− Хај. Гомен насај.
Торанага ојађено изађе из дворишта, док му је један самурај
придржавао кишобран да га заштити од кише. Поново се сви самураји,
носачи и сељани наклоне као један. Торанага се на њих није освртао.
Само седне у своју надсвођену носиљку на челу поворке и навуче
завесе.
Шест полуголих носача сместа дигне носиљку и даде се у галоп.
Њихове жуљевите босе ноге прскале су по локвама. Пред њима су
јахали самураји из пратње, а носиљку је окруживала још једна стража
јахача. За њима резервни носачи и теретна поворка. Сви су журили,
сви беху напети и престрављени. Оми је водио чело колоне а Бунтаро
зачеље. Јабу и Нага већ су се упутили по мускетарски пук који је још
чекао у заседи на путу да на врху сачека Торанагу. Прикључиће се
поворци као зачеље. ’Зачеље против кога?’, зарежао је Јабу на Омија у
оних неколико слободних тренутака које су имали пре него што је
одгалопирао.
Бунтаро се врати до високих савијених врата гостионице, не
осврћући се на пљусак.
− Марико-сан!
Послушно је пожурила к њему. Тешке капи лупале су по њеном
кишобрану од наранџастог навоштеног папира.
− Да, господару?
Очи су му брзале преко обода бамбусовог шешира до Блекторна
који их је са веранде посматрао.
− Реци му… − Умукнуо је.
− Господару? − Забуљио се у њу.
− Реци му да га сматрам одговорним за тебе.
− Да, господару − одвратила је. − Али, молим, опрости, ја сам за
себе одговорна.
Бунтаро се окрене и одмери размак до чела колоне. Кад ју је опет
погледао, на лицу су му се видели трагови бриге.
− Сада за наше очи неће више бити отпалог лишћа, нех?
− У Божјим је рукама, господару.
− Не, него у рукама господара Торанаге − презирно ће он. Дигла је
поглед у њега и није трепнула док је у њу зурио.
Киша је пљуштала. Са обода њеног кишобрана падале су капљице
као сузна завеса. Блато јој је прскало по окрајку кимона. Тада је
изговорио:
− Сајонара… док те не видим у Осаки. Запањила се.
− Ох, јако жалим, зар те нећу видети у Еду? Сигурно ћеш онде бити
са господаром Торанагом! Стићи ћете некако у исто време, нех? Тада
ћу те видети.
− Да. Али у Осаки, кад се онде нађемо или кад се ти оданде вратиш,
тада ћемо поново отпочети. Тада ћу те истински видети.
 − Ах, разумем. Јако жалим.
− Сајонара, Марико-сан − изусти он.
− Сајонара, господару мој. − Марико се наклони. Осионо јој је
узвратио па кроз каљугу отишао до свог коња. Винуо се у седло и
одгалопирао не осврнувши се.
− Иди збогом − рекла је зурећи за њим.
Блекторн је видео како она погледом прати Бунтара. Чекао је у
заклону крова. Киша је јењавала. Ускоро у облацима ишчезне чело
колоне, па Торанагина носиљка. Лакше је дисао, још увек потресен
Торанагом и целим тим злокобним даном.
***
А јутрос је тако добро почео лов са соколима. Изабрао је ситног
дугокрилог сокола, налик на крагуја. Са великим умећем га је послао
на шеву, а све свежији ветар терао је кривудаво хајку и велику потеру
према југу, иза појаса шуме. По својој повластици водио је хајку.
Пробијао се шумом, утабаном стазом, растерујући путујуће трговце и
ратаре. Но, олињали уљар са исто тако олињалим коњем закрчио је пут
и тврдоглаво није хтео да се макне. Узбуђен од потере, Блекторн је
викнуо човеку да се склони, али трговац није послушао, па му је
опсовао све по списку. Уљар је неотесано одговорио и нешто
одбрусио, Торанага се тад створи онде, показа свог телохранитеља и
рече: ’Анђин-сане, дај му на трен свој мач’, и још неке речи које
Блекторн није разумео, али је одмах послушао. Пре него што је
схватио шта се догађа, окомио се самурај на трговца. Замах му беше
тако дивљи и тако савршен да је уљар још закорачио пре него што је
пао, у струку пресечен напола.
Торанага је, тренутно очаран, ударао по рукохвату на седлу а онда
опет запао у сету док су други самураји клицали. Телохранитељ
пажљиво очисти сечиво заштитивши челик својим свиленим појасом.
Задовољно врати мач у корице па га врати Блекторну рекавши нешто
што је Марико касније превела. ’Анђин-сане, казао је да је поносан
што му је допуштено да искуша овакво сечиво. Господар Торанага
предлаже да мачу наденете надимак ’Уљар’, јер се овакав замах и
оваква оштрина морају заувек запамтити. Сада је ваш мач постао
легендаран, нех?’
 Блекторн се сећао како је климнуо главом прикривајући бол. Сад је
носио ’Уљара’ − и заувек ће то остати ’Уљар’ − онај исти мач који му
је поклонио Торанага. Камо среће да ми га није никада дао, помисли.
Но, нису они за све ово криви! И ја сам био крив. Дрекнуо сам на
човека, он се просто изразио, а према самурају нико не сме неотесано
поступати. Каква је друга могућност преостала? Блекторн је знао да је
нема. Па и уз све, то убиство му је одузело уживање у лову, но те своје
мисли морао је брижно прикрити јер је Торанага цео дан био натмурен
и тежак.
Пред подне су се вратили у Јокосе. Тада се Торанага састао са
Затакијем, а затим, после купања и масаже, одједном му се на путу
испречи отац Алвито као осветнички дух, заједно са још два
богослова.
− Исусе Христе, одступи од мене!
− Немаш разлога да се бојиш ни да хулиш − одврати Алвито.
− Бог проклео тебе и све свештенике! − рече Блекторн, настојећи да
се сабере, свестан да је дубоко на непријатељском терену. Пре тога
видео је педесетак католичких самураја како се у реду провлаче преко
моста на мису која ће се − како му је казала Марико − одржати у
дворишту испред свештеникове колибе. Руком потражи балчак мача,
али преко огртача за купање није носио мачеве, нити их држао у руци,
као што је био обичај, па је проклињао своју глупост, а гадило му се
што је ненаоружан.
− Бог нека ти прости што хулиш, пилоте. Да. Нека ти опрости и нека
ти отвори очи. Нисам на тебе киван. Донео сам ти дар. Ево, ту је дар од
Бога, пилоте.
Блекторн сумњичаво узе омот. Кад га је отворио и видео
португалско-латинско-јапански речник и граматику, сав се најежио.
Прелиста неколико страница. Штампа беше најбоља коју је икада
видео, а садржај и обим запањујући.
− Да, у реду. То је дар Божји, али господар Торанага ти је наредио да
ми га даш.
− Слушамо само Божје заповести.
− Торанага је од тебе захтевао да ми га предаш?
− Да, беше то његов захтев.
 − А зар Торанагин захтев није заповест?
− То зависи, капетане-пилоте, о томе ко си, шта си и како је велика
вера твоја. − Алвито показа књигу. − Три наша брата припремала су је
двадесет и седам година.
− Зашто ми је дајеш?
− Од нас је то затражено.
− Зашто нисте избегли Торанагин захтев? И више сте него
препредени да то изведете.
Алвито слегне раменима. Блекторн брзо прелиста све стране.
Посматрао је изврстан папир и јако читак текст. Бројеви страница
низали су се један за другим.
− Потпуна је − ведро ће Алвито. − Немамо ми полукњига.
− Ова је превише вредна, а да је поклониш. Шта тражиш као против
дар?
− Он је од нас затражио да ти је дамо. Отац-визитатор се сложио.
Зато ти је поклањамо. Штампана је тек ове године. Лепа је, зар не? Од
тебе тражимо само то да је поштујеш и да лепо поступаш према
књизи. Заслужује да добро са њом поступаш.
− Заслужује да је чувам животом својим. То је непроцењиво знање,
као ваши ротеироси, али ово је још боље. Шта тражиш за њу?
− Заузврат ништа не тражимо.
− Не верујем ти. − Блекторн ју је преметао по руци, још
сумњичавије. − Мораш знати да ме књига изједначује са тобом, даје ми
све твоје знање и поштеђује нам десет, а можда и двадесет година. Уз
помоћ ове књиге ускоро ћу говорити исто тако добро као ти. А кад то
будем могао, могао бих учити и остале. Ово је кључ за Јапан, нех?
Језик је кључ за све инострано нех? За шест месеци моћи ћу директно
разговарати са свима, па и са Торанага-самом.
− Да, можда хоћеш, ако будеш имао шест месеци.
− Шта то значи?
− Ништа више од онога што већ знаш. Господар Торанага биће
мртав много пре него што прође шест месеци.
− Зашто? Какву си му вест донео? Откако је с тобом разговарао,
изгледа као бик коме су распорили пола ждрела. Шта си му рекао, а?
 − Моја порука беше поверљива, од његове еминенције за господара
Торанагу. Жалим, ја сам обичан гласник. Но, генерал Ишидо држи
Осаку, као што сигурно знаш, а кад Торанага-сама крене у Осаку, за
њега је све свршено. И за тебе!
Блекторну се најежила срж у костима.
− Зашто за мене?
− Не можеш побећи својој судбини, пилоте. Помогао си Торанаги
против Ишида. Зар си заборавио? Жестоко си ставио руке на Ишида.
Водио си пробој из луке у Осаки. Жалим, али нимало ти неће помоћи
што знаш јапански, нити твоји мачеви, нити самурајски сталеж. Можда
је још горе сада кад си самурај. Сад ће ти наредити да починиш сепуку,
а ако одбијеш… − Алвито настави тим истим благим гласом:
− Већ пре ти рекох да су они једноставан народ.
− И ми Енглези смо једноставан народ − рече он помало напрасито.
− кад умремо, умремо, али пре тога уздамо се у Бога и чувамо барут, да
буде сув. Без бриге, остаде ми још неколико адута!
− Ох, не бојим се ја, пилоте. Ничега се ја не бојим, ни тебе, ни твоје
кривовере, ни твојих мускета. Сви су они заглављени, као што си и ти
заглавио!
− То је карма или Божја рука… зови то како хоћеш − раздражено му
рече Блекторн. − Али тако ми господа Бога, добићу ја натраг свој брод,
а за коју годину, довешћу овамо енглеске бродове и све ћу вас разнети
из Азије у пакао!
Алвито опет проговори својим силним миром који је Блекторна
доводио до лудила.
− То је у рукама Божјим, пилоте. Али, коцка је бачена па се неће
догодити ништа што кажеш. Ништа! − Алвито га погледа као да је већ
мртав. − Бог нека ти се смилује, јер Бог ми је сведок, пилоте, верујем
да никад нећеш отићи са ових острва.
Блекторн задрхта, сећајући се потпуне уверености с којом је Алвито
то рекао.
− Је ли ти хладно, Анђин-сане?
Сад је крај њега на веранди стајала Марико и у сумраку тресла
кишобран.
 − Ох, опростите, не, није ми хладно, само сам размишљао. − Дигао
је поглед према кланцу. Цела колона је нестала у облацима. Киша је
мало посустала и постала млака и блага. Неки сељаци и слуге гацали
су по блату и ишли кућама. Предње двориште је било празно, а врт
преплављен водом. По целом селу су се палиле уљанице. На вратима
више није било стража, а ни на обе стране моста. Сумраком као да је
владала силна празнина.
− Ноћу је много лепше, зар не? − запитала је.
− Да − одговорио је, очаран тиме да су заједно, сами и изван
опасности. Буду ли опрезни и ако она жели, као што он жели…
Дође служавка и узе кишобран. Донела је суве чарапице таби,
клекла и почела пешкиром брисати Марики ноге.
− Сутра у зору идемо на пут, Анђин-сане.
− Колико ће трајати?
− Много дана, Анђин-сане. Господар Торанага је рекао, − Марико
скрене поглед кад Гиоко смерно догаца из гостионице. − Господар
Торанага ми је рекао да имамо много времена.
Гиоко се дубоко наклонила.
− Добро вече, госпо Тода. Молим вас, опростите што вас прекидам.
− Како сте Гиоко-сан?
− Добро, хвала, иако сам мислила да ће престати ова киша. Не свиђа
ми се ова спарина. А када престане киша, наступа врућина па је тим
горе, нех? Али није далеко јесен. Ах, тако смо сретни што је пред нама
јесен којој се веселимо, и бајно пролеће, нех?
Марико није одговорила. Слушкиња јој причврсти таби и устане.
− Хвала − рече Марико отпуштајући је. − Дакле, Гиоко-сан? Чиме
бих могла да вам помогнем?
− Питала је Кику-сан да ли би желели да вас она за вечером
послужује, или да вам увече плеше и пева. Господар Торанага оставио
јој је упутства да вас забавља, ако желите.
− Да, рекао ми је, Гиоко-сан. То би било јако згодно, али не вечерас.
У зору морамо отпутовати, а јако сам уморна. Биће и других ноћи.
Молим вас, испоручите јој моје извињење! И, ох да, молим вас, реците
јој да сам очарана што ме вас две пратите на путу. − Торанага је
Марико наредио да са собом поведе те две жене, а она му је захвалила,
задовољна што их има као службене пратиље.
− Превише сте љубазни − одврати Гиоко медена језика. − Али нама
је то част. Још морамо у Едо?
− Да. Наравно. Зашто?
− Ништа, госпо Тода. Али, можда бисмо се у том случају могле
зауставити у Мишими на дан-два? Кику-сан би желела узети нешто
одеће, јер сматра да није довољно прикладно обучена за господара
Торанагу, а чујем да је лето у Еду јако спарно и да има много комараца.
Морале бисмо покупити њену одећу, па ма како била неприкладна!
− Да. Наравно. Обе ћете имати времена и више него довољно.
Гиоко није гледала Блекторна, иако су обе биле јако свесне њега.
− Туж… тужно за нашег господара, нех?
− Карма − тихо одговори Марико. Тад настави са слатком женском
злобом: − Али ништа се није променило, Гиоко-сан. Бићете исплаћени
оног дана кад стигнете, у сребру, као што пише у уговору.
− Ох, јако жалим − рече јој старија жена, претварајући се да је
запрепашћена. − Јако жалим, госпо Тода, ко мисли на новац? То ми
није било ни на крај памети. Никада! Само сам се бринула за судбину
нашег господара.
− Он је сам ковач своје судбине − немарно ће Марико која у то није
више веровала. − Али ваша будућност је добра, је л’ да јесте? Па, без
обзира шта се догодило. Сада сте богати. Готове су све ваше светске
тегобе. Ускоро ћете бити моћни у Еду са новим куртизанским цехом,
без обзира ко влада Квантом. Ускоро ћете постати најугледнија Мама-
сан, и шта год да се деси, па знате, Кику-сан је још увек ваша
штићеница, а њена младост није дирнута, а ни њена карма. Нех?
− Бринем се једино за господара Торанагу − одговори Гиоко с
вичном озбиљношћу. Шупак јој се увртао при помисли на две хиљаде
пет стотина кокуа који ће ускоро доспети у њену благајну. − Ако
постоји какав начин да му помогнем, ја бих…
− Јако племенито од вас, Гиоко-сан! Споменућу му вашу понуду. Да,
скинете ли цену за хиљаду кокуа, много бисте му помогли! У његово
име прихватам.
 Гиоко залепрша лепезом, намести на лице љубак осмех и једва се
суздржа да гласно не зацвили због своје глупости што је скочила у
клопку као почетница пијана од сакеа.
− Ох, не, госпо Тода! Како би новац могао помоћи онако
великодушном заштитнику? Не, новац њему очито неће помоћи −
блебетала је настојећи да се опорави. − Не, новац му неће помоћи. Али
нека информација…
− Молим вас, опростите, каква информација?
− Никаква. Тренутно никаква. Само сам то навела као… Тек тако!
Јако жалим, али новац…
− Ах, јако жалим, да. Па лепо, споменућу му вашу понуду. И вашу
великодушност. Захваљујем вам у његово име.
Гиоко се наклонила кад је била отпуштена. Тад пожури назад у
гостионицу. Марико се засмејуљила.
− Због чега се смешите, Марико-сан? Испричала му је о чему су
разговарале.
− Мама-сан су сигурно све исте у целом свету. Она се само брине
због свог новца. Хоће ли господар Торанага платити и ако…? −
Блекторн ућута. Марико је безазлено чекала. Тад је под њеним
продорним погледом он наставио: − Отац Алвито је рекао: кад
господар Торанага крене у Осаку, готов је.
− Ох, да! Да, Анђин-сане, то је жива истина − рече Марико уз
ведрину коју није осећала. Тад је Торанагу и Осаку сместила у
мождане преграде и опет се смирила. − Но, Осака је удаљена много
великих миља и безброј штапића времена, а до тог времена, биће оно
што буде морало бити. Ишидо не зна, добри отац не зна тачно, ми не
знамо, нико не зна шта ће се заправо догодити. Нех? Осим господа
Бога! Али он нам то неће рећи, је ли? Осим можда кад то прође! Нех?
− Хај! − смејао се с њом. − Ах, тако сте паметни.
− Хвала. Имам предлог, Анђин-сан. Заборавимо за време путовања
све проблеме. Све!
− Ти − рекао је на латинском. − Драго ми је да те видим.
− И мени тебе! Крајњи опрез пред обе жене јако је потребан за
време нашег путовања, нех?
 − Уздај се у мене, госпо.
− Рачунам. Заправо јако много на то рачунам.
− Сада смо готово сами, нех? Ти и ја.
− Да, али оно што је било, не постоји и никад се није догодило!
− Истина! Да. Опет имаш право. И лепа си.
Самурај изађе кроз врата па је поздрави. Био је средовечан, проседе
косе. Лице му је било пуно бразготина и лагано је шепао.
− Молим вас, опростите, госпо Тода, али крећемо у зору, нех?
− Да, Јошинака-сане. Али ако желите, можемо кренути тек у подне.
Имамо много времена.
− Да. Како вам је драже! Кренимо у подне. Добро вече, Анђин-сане.
Молим вас, допустите да вам се представим. Ја сам Акира Јошинака,
капетан ваше пратње.
− Добро вече, капетане.
Јошинака се опет обратио Марико.
− Одговоран сам за вас и за њега, госпо, па му, молим вас, кажите да
сам двојици људи наредио да ноћу спавају у његовој соби као
телохранитељи. Тако ће на ноћном дежурству бити десет стража. Биће
све око вас. Укупно имам стотину људи.
− Врло добро, капетане. Али, јако жалим, боље би било да никога не
оставите у Анђин-сановој соби. Њихов је обичај да спавају сами. Или
сами, са једном госпом! Сигурно ће са њим бити моја слушкиња па ће
он бити заштићен. Молим вас, страже држите у близини, али не
преблизу, да се он не узрујава!
Јошинака се почеша по глави и намршти.
− Врло добро, госпо. Да, пристаћу на то, иако је мој предлог
разумнији. Онда, јако жалим, онда га, молим вас, замолите да не иде на
своје ноћне шетње. Све док не стигнемо у Едо ја сам за њега
одговоран, а кад сам одговоран за јако важне особе, врло сам нервозан.
Укочено се наклонио и удаљио.
− Капетан вас моли да за време путовања не шетате сами. Ако ноћу
устанете, увек са собом водите самураја, Анђин-сане. Он каже да ће му
то помоћи.
 − У реду. Да, учинићу то. − Блекторн је гледао за њим. − Шта је још
рекао? Нешто сам схватио о спавању. Нисам баш могао сасвим да
разумем… − Застао је. Из гостионице је изашла Кику. На себи је имала
огртач за купање, а око косе је згодно повезала пешкир. Босонога је
скакутала према купатилу са топлим извором, напола им се наклонила
и весело махнула. Узвратише јој поздрав.
Блекторн је напасао очи на њеним лепим ногама и њеном гипком
ходу, све док није ишчезла. Осећао је како га Марико подробно мотри
па ју је погледао.
− Не − благо ће он и одмахне главом. Насмејала се.
− Сматрала сам да ће вам можда бити тешко… можда и непријатно
да вам она после оног посебног јастучења буде само обична
сапутница.
− Непријатно не. Напротив, јако пријатно. Имам јако лепе успомене.
Сретан сам што она сада припада вашем господару. То нам све
олакшава, и њој, и њему. И свима! − Хтео је додати: ’Свима осим
Омију’, али се предомислио. − На крају крајева, она је за мене била
само веома посебан, прекрасан дар. Ништа више. Нех?
− Била је дар, да!
Хтео је дотаћи Марико, али није. Уместо тога се окренуо и зурио
према кланцу, несигуран у оно што је прочитао у њеним очима. Сада је
ноћ заклањала кланац. И облаци. Вода је тихо капкала са крова.
− Шта је још рекао капетан?
− Ништа важно, Анђин-сане.

45
Њихово путовање у Мишиму трајало је девет дана, а сваке ноћи су
неколико сати проводили заједно. Тајно. Јошинака им је и не слутећи
помогао. У свакој гостионици − наравно − за све њих је бирао суседне
собе.
− Надам се да нећете замерити, госпо, али овако ми је много лакше
одржавати сигурност − увек би говорио, а Марико би се сложила. Она
би узела средњу собу, Кику и Гиоко собу до ње, а Блекторн другу собу
уз њену. Тад би у ноћној тами оставила своју слушкињу Чиммоку и
пошла к њему. Будући да су собе биле једна до друге, уз уобичајено
чаврљање, ноћне звуке, певање и банчење осталих путника, са
ројевима свуда присутних сусретљивих слушкиња, будне страже на
улазима нису ништа посумњале. Само је Чиммоко била упућена у
тајну.
Марико беше свесна да ће напослетку за то дознати Гиоко, Кику и
све жене које су с њима путовале, али њу то није бринуло.
Она је самурајка, а оне нису. Њена ће реч надвладати над њиховом,
осим ако је не улове на делу. А ниједан самурај, па ни Јошинака, не би
се под нормалним условима усудио да непозван отвори ноћу њена
врата. Колико су сви знали, Блекторн је своју постељу делио са
Чиммоком, или са неком слушкињом из гостионице. Није то био
ничији посао до његов. Зато ју је могла одати само жена, а уколико је
изда, издајица и све жене из групе умрле би грознијом и мукотрпнијом
смрћу него што би била њена, због тако гнусне издаје. А исто тако, ако
би она пожелела, пре него што стигну у Мишиму или у Едо, сви су
знали да би их она могла усмртити по својој вољи због најмање издаје,
стварне или лажне. Марико беше сигурна да Торанага убијању ништа
не би приговорио. Свакако не би био тужан због Гиоко, а у срцу је
Марико знала да ни за убиство Кику не би превише замерио. За две и
по хиљаде кокуа могао би купити многе куртизане првог реда.
Тако се пред женама осећала сигурном. Али за Блекторна је
бринула, иако га је сада јако волела. Није он Јапанац. Није од рођења
био научен да гради унутрашње непробојне ограде иза којих ће се
сакрити. Издаће га лице, понашање или понос. За себе се није
плашила. Само за њега.
− Коначно знам шта значи љубав − шапнула је прве ноћи. А будући
да се више није борила против љубавних излива, него се покорила
неодољивости, умирала је од страха за његову сигурност. − Волим те,
па се бојим за тебе − шапнула је на латинском, језику љубавника,
грлећи га. − Волим те. Ох, како те волим. − Уништила сам те, љубави,
зато што сам отпочела. Сад смо осуђени. Уништила сам те… то је
истина.
− Не, Марико, нешто ће се догодити и све ће бити у реду.
− Нисам смела започињати. Ја сам крива.
− Не брини, молим те. Карма је карма! − Напослетку се правила да
је уверена и препуштала се његовом загрљају, али била је сигурна да
ће он сам себе уништити. За себе се није бојала.
Ноћи беху радосне. Нежне, а свака боља него претходна. Њој су
дани били лаки, а њему тешки. Непрестано је био на опрезу јер је ради
ње одлучио да не погреши.
− Не сме бити грешке − рекла је док су заједнички јахали на
сигурном размаку од осталих. Сад је глумила опуштеност и поуздање
након омашке која јој се поткрала прве ноћи. − Јак си! Самурај си и
неће бити грешке.
− А када стигнемо у Едо?
− Нека се Едо побрине за Едо. Волим те!
− Да. И ја волим тебе.
− Зашто си онда толико тужан?
− Нисам тужан, госпо, само што је ћутање болно. Са планинских
врхова желео бих клицати своју љубав.
Очарала их је присност и сигурност да су још увек заштићени од
радозналих очију.
− Шта ће бити с њима? − тихо је запитала Кику у носиљци првог
дана путовања.
− Пропаст, Кику-сан. Нема наде за њихову будућност. Он то добро
прикрива, али она!… Обожавање јој кличе с лица. Погледај је! Као
девојчица! Ох, како је глупа!
− Али, ох, како је лепа, нех? Срећа је бити толико испуњена, нех?
− Да, али уз све то, никоме не бих желела њихову смрт.
− Шта ће учинити Јошинака када их открије? − упита Кику.
− Можда их неће открити. Молим се да их не открије. Мушкарци су
тако луди и тако глупи! Не могу видети ни најпростије ствари о
женама, хваљен буди Буда, блажено име његово. Молимо да не буду
откривени док ми не обавимо свој посао у Еду. Молимо да нас не
позову на одговорност! Ох, да, и те како!
А данас поподне кад станемо, нађимо најближе светилиште па ћу ја,
да умилостивимо богове, запалити десет штапића тамјана. Тако ми
свих богова, чак ћу обдарити храм богова износом од три кокуа
годишње, током десет година, ако се извучемо и ако добијем свој
новац.
 − Али тако су лепи заједно, нех? Још никада нисам видела жену која
је овако процветала.
− Да, али увенуће као отргнута камелија кад је оптуже пред
Бунтаро-саном. Њихова је карма њихова карма и ми им нимало не
можемо помоћи. Ни господару Торанаги… а ни Оми-сану. Не плачи,
дете.
− Јадни Оми-сан!
Трећег дана стигао их је Оми. Одсео је у њиховој гостионици, а
после вечере поверљиво је разговарао с Кикуом и свечано од ње
затражио да му се придружи за целу вечност.
− Радо, Оми-сане, радо! − сместа је одговорила и плакала јер јој се
он јако свиђао. − Но, то ми забрањује дужност према господару
Торанаги који ми исказује наклоност, као и према Гиоки-сан која ме
одгајила.
− Па господар Торанага одрекао се својих права на тебе. Предао се,
готов је.
− Али његов уговор није, Оми-сане, па ма колико ја то желела.
Његов је уговор законит и обавезан. Опрости, молим те, морам
одбити…
− Не одговарај сада, Кику-сан. Размисли. Молим те. Сутра ми
одговори − рече он па је остави.
Но, њен сузни одговор остаде исти.
− Не смем бити толико себична, Оми-сане. Молим те, опрости. Моја
дужност према господару Торанаги и према Гиоки-сан… Не могу, па
ма колико ја то желела. Молим те, опрости ми.
Успротивио се. Она је још више лила сузе. Зарекли су се на вечно
обожавање, а онда га је она отпустила уз једно обећање.
− Ако се уговор раскине, или погине господар Торанага, па ја
постанем слободна, учинићу што год зажелиш, послушаћу сва твоја
наређења.
И тако он оде из гостионице и настави пут у Мишиму пун злих
слутњи, а она је обрисала сузе и поправила шминку. Гиоко јој је
честитала.
 − Како си паметна, дете. Ох, колико бих желела да госпа Тода има
само половину твоје мудрости.
Јошинака их је доконо водио из гостионице у гостионицу дуж тока
реке Кано која је кривудала на север према мору. Стално су
закашњавали, за време није марио. Торанага му је у четири ока казао
да нема потребе да журе, само нека доведе целу поворку живу и здраву
у Едо.
− Боље да стигну касније него пре, Јошинака-сане. Разумеш?
− Да, господару − одговорио је. Сад је благосиљао свога камија
чувара што му је дао одлагање. У Мишими ће морати поднети писмени
и усмени извештај господару Хиро-мацуу, а у Еду − господару
Торанаги. Тада ће одлучити да ли да им каже оно што мисли, иако је
брижно пазио да то не види. Ееееее, уплашено је помислио, сигурно се
варам. Госпа Тода? Она и било који мушкарац, а камоли варварин!
Зар није дужност твоја да видиш?, запитао се. Да прикупљаш
доказе? Да их уловиш иза затворених врата, у кревету, заједно?
Осудиће те због прикривања, ако их не пријавиш, нех? Било би ти то
тако лако, иако су јако опрезни.
Да, али само би их глупан пријавио, помисли он. Није ли боље
изигравати будалу и молити да нико не ода њих, па тиме и тебе? Њен
живот је завршен, сви смо ми осуђени на пропаст, па зар је то имало
важно? Скрени поглед с њих. Препусти их њиховој карми. Зар је то
имало важно?
А самурај је свом душом знао да је то јако важно.
− Ах, добро јутро, Марико-сан. Како леп дан! − рече отац Алвито
приступајући им. Беху пред гостионицом спремни, за одлазак. Учинио
је над њом знак крста. − Бог те благословио и навек те држао у рукама
својим.
− Хвала, оче.
− Добро јутро, пилоте. Како си данас?
− Добро, хвала. А ти?
Њихова дружина на путу непрестано се престизала са језуитима.
Каткад би одседали у истој гостионици. Понекад би заједнички
путовали.
 − Желиш ли да јутрос с тобом јашем, пилоте? Радо бих наставио
часове из јапанског, ако немаш ништа против.
− Хвала. Да, радо.
Алвито је првог дана понудио Блекторну да га учи јапански језик.
− А шта за узврат? − опрезно је запитао Блекторн.
− Ништа! Мени ће брже пролазити време, а право да ти кажем,
тренутно ме живот ожалостио и осећам се старим. А можда и у знак
извињења за оштре речи.
− Извињење од тебе не очекујем. Имаш свој пут, а ја свој. Никад се
не морамо састати.
− Можда, али на путу можемо делити неке ствари, нех? Путници
смо на истој стази. Радо бих ти помогао.
− Зашто?
− Знање припада Богу, а не човеку. Желим ти помоћи као за дар, а
заузврат ништа не тражим.
− Хвала, али ја ти не верујем.
− Онда ми, кад баш желиш, за узврат причај о свом свету, шта си
видео и где си био. Шта год желиш, али само оно што желиш. Праву
истину. То би ме истински очарало и била би праведна размена. У
Јапан сам дошао са тринаест-четрнаест година па света нисам видео.
Могли бисмо за време путовања склопити примирје, ако желиш.
− Али никакве вере, политике нити папистичких учења?
− Ја сам ово што јесам, пилоте, али потрудићу се.
Тако су почели опрезно измењивати знање. Блекторн је ту трампу
сматрао неправедном. Алвито је био силно образован, и беше врхунски
учитељ, а Блекторн је сматрао да му он може испричати само ствари
које зна сваки пилот.
− Није истина − казао је Алвито. − Ти си јединствен пилот, учинио
си невероватне ствари. Таквих има само пет-шест на земљи, нех?
Постепено су закључили примирје, а Марико је то било мило.
− То је пријатељство, Анђин-сане, или почетак пријатељства − рекла
је Марико.
− Не, пријатељство није. Не верујем му, као ни пре, а ни он мени.
Ми смо вечити непријатељи. Ја ништа нисам заборавио, а ни он. Ово је
привремено одлагање, сигурно ради посебне сврхе коју ми не би одао
и да га запитам. Разумем га и у томе нема никаквог зла, све дотле док
сам на опрезу.
Док се он бавио са Алвитом, она би лењо јахала уз Кику и Гиоко.
Разговарале су о јастучењу, о начинима да се мушкарцу угоди, и о
’Свету врба’. Она им је заузврат приповедала о свом свету, износила
оно чему је присуствовала, или што је чула или знала, о диктатору
Городи, о Таику, па чак и о господару Торанаги, мудре приче о
великанима које прости пук никада неће дознати.
Неколико миља јужно од Мишиме река се увијала на запад да се
мирно спусти на обалу у велику луку Нумазу. Оставише планинске
пределе па равницом под пиринчом кренуше широким и прометним
путем према северу. Морали су прегазити многе потоке и притоке.
Неке плитке, а неке дубоке и јако широке, па су их плитким скелама
морали пребацивати на другу страну. Јако је мало водених путева било
премоштено. Обично би их све пребацивали на другу обалу носачи,
изабрани из безброј људи који су увек чекали у близини, баш зато да
их на својим раменима пребаце, чаврљали су и надметали се за ту
повластицу.
Било је то седмог дана након поласка из Јокосеа. Пут се рачвао па
отац Алвито рече да их мора напустити. Кренуће западним путем да се
врати на свој брод којим ће путовати дан-два, али опет ће их стићи и
придружити им се на путу од Мишиме у Едо, ако му допуштају.
− Наравно, обоје сте добродошли да пођете са мном, ако желите.
− Хвала, али, јако жалим, у Мишими морам обавити неке ствари −
одговори Марико.
− Анђин-сане? Ако је госпа Марико запослена, добро дошао си нам
и ти. Наш кувар је јако вешт, а вино добро. Бог ми је сведок, бићеш на
сигурном и слободно ћеш се моћи кретати како желиш. На броду је
Родригес.
Марико је видела жељу код Блекторна да је напусти. Како он то
може?, запитала се, дубоко ожалошћена. Како он може пожелети да ме
остави кад имамо тако мало времена?
− Молим вас, идите, Анђин-сане − рекла је. − Биће вам лепо, а и
добро да поновно видите Родригеса, нех?
 Но, Блекторн није отишао, иако је то јако желео. Свештенику није
веровао. Ни ради Родригеса не би ставио главу у ту замку. Захвалио је
Алвиту па су гледали за њим како се удаљава.
− Зауставимо се сада, Анђин-сане − рече Марико иако још није било
ни подне. − Нема журбе, нех?
− Одлично. Да, било би ми мило.
− Отац Алвито је добар човек, али сам сретна што је отишао.
− И ја! Али није он добар човек. Он је свештеник. Заскочио ју је
својом жестином.
− Ох, јако жалим, Анђин-сане, молим вас, опростите што сам рек…
− Није важно, Марико-чан. Рекао сам вам… Ништа није
заборављено! Он ће увек тражити моју кожу. − Блекторн пође да
пронађе капетана Јошинаку.
Она се збуњено загледала низ западни крак. Коњи дружине оца
Алвита без журбе су каскали међу осталим путницима. Неки
пролазници клањали су се малој поворци, покоји би понизно клекао,
много беше знатижељника, а многима је лице било круто. Но, сви су се
уљудно склањали с пута. Сви осим и најнижег самураја. Кад би отац
Алвито сусрео самураја, склонио би се улево или удесно, а богослови
су га пратили.
Радовао се што је напустио Марику и Блекторна, радовао се
предаху. Оцу-визитатору морао је послати хитне поруке које досад још
није успео послати, јер су му у Јокосеу уништили голубове
писмоноше. Морао је решити низ проблема. Торанага, рибар Уо,
Марико и гусар. И Јосип који је као пас и даље ишао за њим.
− Шта он овде ради, капетане Јошинака? − промуцао је првог дана
опазивши Јосипа међу чуварима. Сада је на себи имао војнички
кимоно и неспретно је носио мачеве.
− Господар Торанага ми је наредио да га одведем у Мишиму, Цукку-
сане. Тамо га морам предати господару Хиро-мацуу. Ох, јако жалим,
вређа ли вас и поглед на њега?
− Не… не − рекао је неуверљиво.
− Ах, гледате његове мачеве? Не морате бринути! То су само дршке
без сечива. По наредби господара Торанаге. Чини се да је човек у ваш
ред ступио − по наредби − тако млад да није баш јасно сме ли носити
праве мачеве или не, па ма колико био повлашћен на то да их носи, и
ма колико их желео. Чини се да је у ваш ред ступио као дете, Цукку-
сане. Па упркос томе јасно је да не смемо имати самураја без мачева,
нех? Урага-нох-Тадамаса сигурно је самурај, иако је двадесет година
био варварски свештеник. Наш господар је донео ово мудро половично
решење.
− Шта ће бити с њим?
− Морам га предати господару Хиро-мацуу. Можда га пошаљу
његовом стрицу да му суди, а можда остане с нама. Ја само испуњавам
наређења, Цукку-сане.
Отац Алвито се упути да прозбори са Јосипом, али га Јошинака
уљудно спречи.
− Јако жалим, али мој господар је наредио и то да му нико не
прилази. Далеко од свих, поготову од хришћана! Све док господар
Харима не донесе пресуду, рекао је мој господар. Урага-сан је вазал
господара Хариме, нех? И господар Харима је хришћанин. Нех?
Господар Торанага је казао: ’са хришћанским богоотпадником нека се
бави хришћански даимјо На крају крајева, господар Харима му је
стриц и поглавар њихове куће. Првенствено је он наредио да младић
стане под ваше окриље.
Иако је било забрањено, те ноћи је Алвито поново покушао кришом
да разговара са Јосипом и да га замоли да повуче своје светогрђе па да
покајнички клекне пред оца-визитатора, али младић се хладно удаљио
не саслушавши га. Након тога Јосипа су увек слали далеко испред
осталих.
Блажена Девице, некако га морамо вратити милости Божјој, са
стрепњом помисли Алвито. Шта бих ја могао? Можда ће отац-
визитатор знати како да се поступа са Јосипом. Да, а он ће знати и како
да се постави према Торанагиној невероватној одлуци да се преда, а
коју су они на својим тајним договорима одбацили као немогућу.
− Не, то је потпуно у супротности с Торанагином нарави − казао је
Дел’Акуа. − Он ће заратити. Кад престану кише, а можда и пре, ако
наведе Затакија да промени страну и да изда Ишида. Предвиђам да ће
он чекати што год дуже буде могао и да ће покушати присилити Ишида
да учини први потез. Његова уобичајена игра чекања! Шта год се
догодило, све док Кијама и Оноши подржавају Ишида и Осаку, Кванто
ће бити прегажен, а Торанага уништен.
− А Кијама и Оноши? Хоће ли ради заједничког добра и даље
држати покопано своје непријатељство?
− Хоће! Потпуно су уверени да би Торанагина победа значила
смртно звоно светој цркви. Сад, кад се Ишиду придружио и Харима,
бојим се да је Торанаги одзвонило.
Поново грађански рат, помислио је Алвито. Брат против брата, отац
против сина, село против села. Анђиро је спреман за побуну, наоружан
украденим мускетама, како је дошапнуо рибар Уо. И још једна
застрашујућа новост: тајна мускетарски пук је готово припремљен!
Модерна коњичка јединица европског стила од преко две хиљаде
мускетара, прилагођена јапанском ратовању. Ох, Богородице, заштити
вернике, а прокуни онога јеретика…
Велика штета што је Блекторн изопачен и искривљеног ума! Могао
би бити јако користан савезник. Никада то не бих помислио, али
истина је. Невероватно је разборит у погледу мора и света. Храбар и
лукав, у границама свога кривоверја честит, отворен и безазлен. Никад
му ништа није потребно двапут казати, има зачуђујуће памћење.
Толико ме тога научио о свету. И о себи. Је ли то лоше?, жалосно се
запиткивао Алвито, окренувши се да задњи пут махне Марико. Зар је
зло учити о непријатељу, а њега подучавати? Не. Зар је зло затварати
очи пред смртним грехом?
Три дана након одласка из Јокосеа потресла га је примедба брата
Миховила.
− Мислиш да су љубавници?
− А шта је Бог, ако не љубав? Зар то није реч госпођина Исуса? −
одвратио је Миховил. − Само сам напоменуо да сам видео како се
њихове очи додирују и да је то било веома лепо гледати. О њиховим
телима, не знам, оче, а заправо ме није ни брига. Њихове душе се
додирују, а због тога ми се чини као да сам и ја свеснији Бога.
− Сигурно си се преварио у вези с њима. Она то никад не би
учинила! То је против читаве њене баштине, њеног закона и Божјег
закона. Она је побожна хришћанка. Зна она да је прељуба гнусни грех.
 − Да, ми то проповедамо, али удала се по шинтоистичком обреду и
њен брак није освештан пред нашим господом Богом, па је ли то онда
прељуба?
− Зар и ти сумњаш у реч? Зар си заражен Јосиповим неверством?
− Не, оче, молим вас, опростите, у реч никад, него само у оно што је
од ње учинио човек.
Од тада их је изблиза мотрио. Очигледно су се јако волели. Па
зашто и не би? У томе нема никаква зла! Непрестано су стицајем
прилика заједно, једно учи од другог, њој је наређено да одстрани своју
веру, а он нема никакве вере, или само површински слој лутеранског
кривоверја, као што је Дел’Акуа говорио за све Енглезе. Обоје су
снажни и пуни живота, иако нису прикладан пар.
На исповеди му ништа није рекла. Није је присиљавао. Њене очи
нису му рекле ништа, а опет су рекле све, али у њима није било ништа
стварног, па да он процени. Чуо је себе како објашњава Дел’Акуи:
− Миховил се сигурно преварио, еминенцијо.
− А је ли она починила прељубу? Је ли било икаквог доказа?
− Срећом доказа није било.
Алвито обузда коња и на трен се окрене. Видео ју је како стоји на
малој узвишици. Пилот је разговарао са Јошинаком, а стара
подводачица и њена накинђурена курва лежале су у својој носиљци.
Мучила га је фанатична ревност што је у њему извирала. По први пут
усудио се запитати: јеси ли се курвала с пилотом, Марико-сан? Је ли
кривоверник заувек проклео душу твоју? Тебе, која си у животу била
одабрана да постанеш часна сестра, сигурно наша прва јапанска
опатица? Зар живиш у одвратном греху, неисповеђена, обешчашћена?
Пред исповедником својим кријеш светогрђе своје, па си тако и ти
окаљана пред Богом?
Видео је како му она маше. Овај пут није јој узвратио поздрав него
им окрене леђа, зарије мамузе коњу у слабине па одјури.
Те ноћи сан им је био поремећен.
− Шта је, љубави моја?
− Ништа, Марико-чан. Врати се на спавање.
 Али није заспала, а ни он. Много пре него што је морала, одшуњала
се натраг у своју собу, а он устане и седне у двориште, где је до зоре
под свећом проучавао речник. Кад је изашло сунце, а дан отоплио,
нестадоше њихове ноћне бриге па су спокојно наставили путовање.
Ускоро стигоше до великог пута Токаидо источно од Мишиме, и
путници постадоше бројнији. Као и увек, претежно су ишли пешице,
носећи на леђима своје ствари. На путу је било неколико теретних
коња, али никаквих кола.
− Ох, кола, то је оно што има точкове, нех? У Јапану нам не би
користила, Анђин-сане. Наши путеви су превише стрми и стално их
пресецају реке и потоци. А точкови би уништили и површину пута па
су зато кола забрањена свима осим цару, а и он путује само оних
неколико обредних рија у Кјоту и то посебним путем. Кола нама нису
потребна. Како би их преносили преко река или потока? А има их
превише, превише да их све премосте. Одавде па до Еда требало би
премостити шездесет река, Анђин-сане. Колико смо их већ прешли?
На десетак, нех? Не, сви ми пешачимо или јашемо. Наравно, коњи, а
нарочито носиљке, допуштени су само угледним особама, даимјоима и
самурајима, па чак не и свим самурајима.
− Шта? Иако човек може да плати, не сме да их унајми?
− Не, ако нема одређени сталеж, Анђин-сане. То је јако мудро, зар
не мислите и ви? Лекари и старци смеју путовати коњем или у
носиљци, па и тешки болесници, ако добију писмену дозволу од свога
феудалца. Носиљке и коњи не би одговарали сељацима и простом пуку,
Анђин-сане. Могли би се тако научити лењости, нех? Њима је много
здравије да пешаче!
− А то их држи на њиховом месту. Нех?
− Ох, да, али све то ствара мир, ред и ва. Само трговци имају новца
за разбацивање, а шта су они него паразити који ништа не стварају,
ништа не узгајају, и ништа друго не раде него се хране туђим радом?
Они свакако сви морају ићи пешице, нех? У томе смо ми јако мудри.
− Још никада нисам видео оволико људи у покрету − казао је
Блекторн.
− Ох, није ово ништа. Чекајте док се више приближимо Еду.
Обожавамо путовати, Анђин-сане, али ретко сами. Волимо путовати у
друштву.
 Али светина им није успоравала напредовање. Торанагин грб на
њиховим заставама, лични сталеж Тода Марико, плаховито деловање
Акира Јошинаке и гласник кога су пред собом слали да објаве ко за
њима путује, осигурали су им најбоље и најтише просторије у
најбољој гостионици, као и неометан пут. Сви други путници и
самураји брзо би одступили па се дубоко наклонили, чекајући да они
прођу.
− Морају ли се сваком зауставити и овако клањати?
− Ох, не, Анђин-сане, само даимјоима и уваженим особама. И
већини самураја… Да, било би то врло мудро понашање за сваког
пучанина. То је пристојно, Анђин-сане, и потребно, нех? Ако пучани
не поштују самураје и себе, како да се поштује закон и како да се
управља краљевством? А то је за сваког исто! Ми смо застали,
наклонили се и пропустили царског гласника, нех? Свако мора бити
уљудан! Нижи даимјои морају сјахати и клањати се вишима. Нашим
животима управља обред, али царство је послушно.
− Рецимо да се сретну два равноправна даимјоа?
− Тад би обојица сјахали, једнако се наклонили па пошли свако
својим путем.
− А да се сретну господар Торанага и генерал Ишидо? Марико благо
пређе на латински.
− Ко су они, Анђин-сане? Та имена ја не знам, данас их не знам, не
знам између тебе и мене.
− Имаш право. Молим те, опрости ми.
− Слушај, љубави, обећајмо једно другом ово! Ако нам се Госпа
насмеши па побегнемо из Мишиме, тек у Еду, тек код Првог моста, тек
кад будемо потпуно присиљени, оставимо наш интимни свет. Молим
те!
− Каква је посебна опасност у Мишими?
− Наш капетан мора тамо поднети извештај господару Хиро-мацуу.
Тамо га и ја морам посетити! Мудар је он човек, врло будан. Лако би
нас могли издати.
− Били смо опрезни. Молимо Бога да су страхови твоји неосновани.
− Не бринем се за себе, него само за тебе.
 − И ја за тебе!
− Обећавамо ли онда једно другом да ћемо остати у свом присном
свету?
− Да. И претварајмо се да је то прави свет… наш једини.
− Оно је Мишима, Анђин-сане. − Марико показа ону страну
последњег потока.
Расути град-замак у коме је живело готово шездесет хиљада људи,
беше претежно затамњен ниском јутарњом маглом. Видели су се тек
неки кућни кровови и камени замак. Иза тога су се планине
простирале све до западног мора. Далеко на северозападу
величанствена планина Фуђи. Северно и источно небо заклањали су
планински ланци.
− А шта сада?
− Сада је Јошинака замољен да нађе најпогоднију гостионицу у
кругу од десет рија. Овде ћемо остати два дана. Барем ће ми толико
бити потребно да обавим свој посао. За то време ће нас напустити
Гиоко и Кику-сан.
− Затим?
− Затим настављамо пут! Шта ти твоје временско чуло говори о
Мишими?
− Мима је и сигурна − одврати он. − А шта после Мишиме?
Несигурно је упрла прст на североисток.
− Онда ћемо онуда! Тамо је пролаз што вијуга кроз планине према
Хаконеу. Најнапорнији део на путу Токаидо. Затим се пут спушта
према граду Одавара који је много већи него Мишима, Анђин-сане.
Лежи на обали. Одатле до Еда путује се врло кратко.
− Колико?
− Недовољно!
− Грешиш, љубави, јако жалим − рекао је. − Имамо све време на
овом свету.

46
Генерал Тода Хиро-мацу прихватио је Марикину тајну поруку.
Сломио је Торанагине печате. У свитку беше укратко описано оно што
се догодило у Јокосеу. Потврђена беше одлука Торанаге да се преда, а
Хиро-мацу је добио наређење да чува границу и пролазе у Кванто од
свих уљеза, све до његовог доласка (али да ка њему пропусти сваког
гласника од Ишида или с истока), и упутства у вези са одбаченим
хришћанином и с Анђин-саном. Стари војник уморно по други пут
прочита поруку.
− Испричај ми сада све шта си видела у Јокосеу, или чула, а што је у
вези с господаром Торанагом. − Марико га послуша. − А сада ми реци
шта ти мислиш да се догодило. − Опет га је послушала. − Шта се
догодило на ча-но-ју између тебе и мога сина? − Све му је испричала,
тачно онако како је било. − Мој син је рекао да ће наш господар
изгубити? пре другог састанка са господаром Затакијем?
− Да, господару.
− Јеси ли сигурна?
− Ох, јесам, господару.
Наступи дуга тишина у собици високо у кули замка над градом.
Хиро-мацу устаде и приђе пушкарници у дебелом каменом бедему.
Болела су га леђа и зглобови. Мач је опуштено држао у рукама.
− Не разумем.
− Господару?
− Ни свог сина нити господара нашега. Можемо разбити сваку
војску коју Ишидо доведе на бојиште. А што се тиче одлуке да се
покори…
Поигравала се с лепезом и гледала вечемје небо, звездано и дивно.
Хиро-мацу ју је посматрао.
− Јако добро изгледаш, Марико-сан. Млађа си него икад. У чему је
твоја тајна?
− Немам тајне, господару − одговорила је, а грло јој се одједном
осушило. Очекивала је да ће се срушити цео њен свет, али прошао је
тренутак и старац опет пребаци своје проницљиве очи на град под
њима.
− А сада ми испричај шта се догодило откако си отишла из Осаке.
Све што си видела, чула, или доживела! − рече он.
 Завршила је касно у ноћи. Све је јасно изнела, осим своје присности
с Анђин-саном. И овде је пазила да не скрива наклоност према њему и
поштовање према његовој проницљивости и храбрости. И Торанагино
дивљење према његовим врлинама.
Хиро-мацу је неко време шеткао горе-доле. Кретање му је
ублажавало бол. Све се подударало са Јошинакиним и с Омијевим
извештајем, чак и Затакијев уображени говор пре него што је тај
даимјо отпрашио натраг у Шинано. Сад је схватио многе дотад нејасне
ствари и прикупио довољно обавештења да донесе своју одлуку.
Нешто од оног што му је испричала беше му огавно. Због понечег је
још више мрзео свог сина. Схватао је његове побуде, али тим се ништа
није мењало у суштини. Остатак онога што је казала натерало га је да
варварину замери, а каткад му се и дивио.
− Јеси ли видела када је нашег господара извукао на сигурно?
− Да. Да није било њега, господару, сада би господар Торанага био
мртав. Сасвим сам сигурна. Трипут је спасао нашег господара.
Приликом бекства из замка Осаке, на галији у луци, а свакако за време
потреса. Видела сам мачеве које је откопао Оми-сан. Били су извијени
као тесто за резанце и исто тако бескорисни.
− Мислиш да је Анђин-сан озбиљно мислио да почини сепуку?
− Да. Тако ми хришћанскога Бога, верујем да је то био чврсто
одлучио. Спречио га је само Оми-сан. И, господару, потпуно верујем
да је достојан да буде самурај и достојан да буде хатамото.
− Нисам те питао за то мишљење.
− Молим вас, опростите ми, господару, заиста нисте, али то питање
ипак вам је било међу првим мислима.
− Постала си читачица мисли као и варваринова учитељица?
− Ох, не, молим вас, опростите ми, господару, наравно да нисам −
казала је својим најумилнијим гласом. − Само одговарам глави свога
племена, како најбоље умем у својим скромним могућностима.
Првенствено мислим на добробит за вас. А ваша добробит долази
одмах иза Торанагине.
− Заиста?
− Молим вас, опростите, али у то не би требали да сумњате.
Наредите, господару, учинићу шта год затражите.
 − Зашто тако поносно, Марико-сан? − љутито је запитао. − И тако
одлучно? А?
− Молим вас, опростите ми, господару. Била сам груба. Не
заслужујем ја такве…
− Знам! Ниједна жена то не заслужује! − насмеје се Хиро-мацу. −
Но, и уз све то, каткад нам је потребна женска окрутна, подла,
препредена, практична мудрост. Оне су толико паметније од нас, нех?
− Ох не, господару − рече она питајући се што ли му је заправо на
уму.
− Баш добро да смо сами. Кад би се то прочуло у јавности, рекли би
људи да се стара ’Челична песница’ укиселио и да му је време да
одложи мач, да обрије главу и да почне да се моли Буди за душе људи
које је послао у ’Празнину’. И имали би људи право.
− Не, господару. Тачно је казао господин ваш син. Све док не буде
одређена судбина нашег господара, не смете се повући. Ни ви, а ни мој
господар супруг. Ни ја.
− Да, но и уз све то, био бих пресретан да одложим мач свој и
затражим Будин мир за себе и за све оне које сам побио.
Неко је време зурио у ноћ, осећајући своје године, а онда је њу
погледао. Била је пријатна оку… Више него иједна жена коју је он
икада упознао!
− Господару?
− Ништа, Марико-сан. Сетио сам се кад сам те први пут видео. Било
је то онда кад је Хиро-мацу потајно заложио душу своју код Городе да
ову мајушну девојку намакне свом сину, сину који је заклао рођену
мајку, једину жену коју је Хиро-мацу икад истински обожавао. Зашто
сам му набавио Марико? Зато што сам желео напакостити Таику који
ју је такође желео? Да напакостим супарнику, и ништа више?
Је ли ми наложница заиста била неверна?, запитао се старац, поново
копајући по вечној рани. О, богови, кад вам погледам у лице,
затражићу одговор на ово питање! Желим ’да’ или ’не’! Захтевам
истину! Мислим да је то лаж, али Бунтаро је казао да је она била с
оним човеком сама у соби, рашчупана, распуштеног кимона, а било је
то много месеци пре мога повратка! Можда је то била лаж, нех? Или
истина, нех? сигурно је била истина. Сигурно не би ниједан син
одрубио главу рођеној мајци кад не би био сигуран!
Марико је посматрала црте старчевог лица, његову кожу, набрану и
смежурану од старости, и древну, мишићаву снагу руку и леђа. О чему
размишљаш?, питала се она. Волела га је. Јеси ли ме већ прозрео?
Знаш ли сада за мене и за Анђин-сана? Знаш ли да треперим од
љубави према њему? А када… када бих морала да одлучим између
њега, тебе и Торанаге, одлучила бих се за њега!
Хиро-мацу се примакне пушкарници која је гледала на град под
њима. Бубњао је прстима по корицама и балчаку мача, заборавивши на
њу. Размишљао је о Торанаги и о оном што је пре неколико дана Затаки
рекао са горким гнушањем, гнушањем које и он осећа.
− Да, наравно, желим освојити Кванто и забости своје заставе на
бедеме замка у Еду који ће постати мој. Никада пре нисам то желео,
али сада желим! − казао му је Затаки. − Али овако? Нема у томе части!
Нема части ни за мог брата, ни за вас, ни за мене! Ни за кога! Само за
Ишида, али тај сељак то ионако не схвата!
− Онда подржи господара Торанагу! Уз твоју би помоћ Тора…
− Због чега? Да мој брат постане шогун и да свргне наследника?
− Сто пута је рекао да подржава наследника. Верујем му. А водио би
нас један Миновара, а не сељак скоројевић нити паклена мачка Очиба,
нех? Ако господар Торанага погине, ти неспособњаковићи владаће
осам година, пре него Јаемон постане пунолетан. Зашто не бисмо тих
осам година дали Торанаги? Он је Миновара! хиљаду пута је рекао да
ће власт предати Јаемону. Зар имаш мозак у гузици? Торанага није
Јаемонов ни твој непријатељ!
− Ниједан Миновара не би клечао пред тим сељаком! Попишао је
своју част и част свих нас. И вашу, и моју!
Препирали су се, псовали и онако сами замало се дохватили.
− Само напред! − дражио је он Затакија. − Исучи мач, издајицо!
Издао си брата свога који је главар твог племена!
− Ја сам главар свог племена. Имамо исту мајку, али не и оца.
Торанагин отац је отерао моју мајку у немилост. Нећу помоћи
Торанаги… Али, ако се он повуче и распори трбух, подржаћу Судару…
 То није потребно, рече Хиро-мацу ноћи, још увек бесан. То није
потребно све док сам ја жив. Нити мора покорно да се подвргне. Ја сам
врховни заповедник. Дужност ми је да штитим господареву част и
кућу, па и од њега самог. Зато сада одлучујем:
’Слушајте, господару, молим вас, опростите ми, али овај пут вас
нећу послушати. С поносом. Овај пут ћу вас изневерити. Сад ћу се
придружити вашем сину и наследнику, господару Судари, и његовој
жени, госпи Генђико, па ћемо заједнички, кад престану кише, наредити
’Гримизно небо’ и тад ће отпочети рат. И све док не умре и последњи
човек у Кванту у сукобу с непријатељем, чуваћу вас изван опасности у
замку у Еду, без обзира на то шта ви говорили, по сваку цену’!
***
Гиоко беше очарана што је опет код куће у Мишими, међу својим
девојкама, књиговодством, теретним листовима, заосталим каматама,
хипотекама и пописима дужника.
− Био си јако вешт − рекла је свом главном књиговођи. Наборани
човечуљак наклони се у знак хвале и отрча.
Заједљиво се обратила главном кувару.
− Тринаест сребрних чођина и две стотине бакрених момнеа за
једну недељу намирница?
− Ох, молим вас, опростите ми, господарице, али шушка се да ће
рат па су цене поскочиле до неба! − раздражено ће дебељко. − Све!
Риба, пиринач, поврће, па и сојин умак удвостручише се од прошлог
месеца, а са сакеом је још горе. Радим ли, радим у овој врелој, мрачној
кухињи која се свакако мора преуредити. Скупо! Ха! У недељу дана
послужио сам стотину седамдесет и два госта, хранио десет куртизана,
једанаест гладних куртизана-ученица, четири кувара, шеснаест
слушкиња и четрнаест слугу! Молим вас, опростите, господарице, јако
жалим, али бака ми је болесна па вас морам замолити за десет дана
одмора како бих…
Гиоко је мрсила косе, таман толико да постигне оно што је желела,
али не и толико да поквари свој изглед. Отпустила га је говорећи да је
уништена, уништена… да ће морати затворити најчувенију чајџиницу
у Мишими без овако савршеног главног кувара и да ће за све то бити
он крив… Он ће бити крив што је на улицу морала бацити све своје
одане девојке и верне, али несретне слуге.
− Не заборави да стиже зима − јекнула је као последњи ударац.
Затим, оставши сама, задовољно је упоредила приходе и расходе, а
приходи су били двапут већи него што је очекивала. Њен саке био је
бољег укуса него икада, а ако су скочиле цене храни, скочила је и
вредност сакеа. Одмах је писала свом сину у Одавари где се налазила
њихова фабрика сакеа и наредила му да удвостручи производњу. Тада
је решила неизбежне свађе слушкиња. Три је отпустила, а узела четири
нове, позвала своју добављачицу куртизана и жестоко се цењкала око
уговора за седам нових куртизана које су јој се јако свиђале.
− А кад извољевате да дичне госпе стигну, Гиоко-сан? − засмејуљи
се старица која је извукла добру добит.
− Одмах. Одмах. Крени, трчи.
Затим је позвала тесара и договорила се за проширење чајџинице
како би добила нове собе за нове госпе.
− Коначно се продаје она кућица у Шестој улици, Гиоко-сан.
Желите ли да вам закључим ту куповину?
Месецима је чекала баш то место на углу, али сад је одмахнула
главом и послала га да осигура право прече куповине за четири
хектара шикаре на брежуљку северно од града.
− Само немој све то обавити сам. Користи посреднике! Немој бити
грамзив. И не желим да се прочује да то купујеш за мене.
− Али четири хектара? То је…
− Барем четири, а можда и пет током следећих пет месеци. Али
само осигурај право куповине, јасно? Све нека гласи на ова имена.
Предала му је попис поузданих посредника и на брзину га
отпустила. У машти је већ видела како цвета зазидани град унутар
града. Од сласти се кикотала.
Затим је звала све куртизане па им честитала или их кудила, или
псовала или плакала са њима. Неке је унапредила, друге унизила,
некима је цену јастучења повећала, а другима смањила. Тад, усред
свега тога, најавише Омија.
 − Јако жалим, али Кику-сан се слабо осећа! − рекла му је. − Ништа
озбиљно! Само промена времена, јадно дете.
− Свакако бих је желео видети.
− Јако жалим, Оми-сане, али ваљда не наваљујете? Кику-сан
припада вашем феудалцу, нех?
− Знам коме она припада − дрекне Оми. − Желим да је видим, то је
све.
− Ох, јако жалим! Наравно, имате право да вичете и псујете, јако
жалим, молим вас, опростите ми. Али, јако жалим, она се слабо осећа.
Вечерас… или можда касније… или сутра… Шта ја ту могу, Оми-
сане? Ако јој буде боље, можда бих могла да вам пошаљем поруку, ако
ми кажете где сте одсели…
Рекао јој је, знајући да он ту ништа не може и одјурио, желећи целу
Мишиму сасећи на комадиће.
Гиоко је размишљала о Омију, а затим позвала Кику па јој изнела
распоред који је сковала за њене две ноћи у Мишими.
− Можда бисмо могле наговорити госпу Тода да одложи полазак за
четири-пет ноћи, дете. Овде познајем пет-шест људи који би платили
велике своте да их забављаш на интимним вечерама. Ха! Сада, кад те
купио велики даимјо, нико те више не сме такнути, никада више, па
можеш певати, плесати, и изводити пантомиму и постати наша прва
гејша!
− А јадни Оми-сан, господарице? Никад га још нисам чула овако
осорног. Јако жалим што се на вас драо!
− Ха! Шта је повик-два кад смо се коначно повезале са даимјоима и
са најбогатијим мешетарима пиринчом и свилом. Вечерас ћу Оми-сану
казати где ћеш бити на свом последњем певању, али даћу му рано
састанак, тако да ће морати да чека. Удесићу да он добије оближњу
собу. У међувремену ћу му дати много сакеа… а послуживаће га
Акико. Неће да шкоди ако му касније отпеваш једну-две тужне песме.
Торанага нам још није сигуран, нех? Још нам није положио ни
предујам, а камоли цео износ!
− Молим вас, опростите, али зар не би Чоко била згоднија? Лепша
је, млађа, умиљатија! Сигурна сам да би му она била дража.
 − Да, дете, али Акико је снажна и јако искусна. Кад мушкарце
спопадне такво лудило, склони су грубостима. Грубљи су него што
можеш замислити. Па и Оми-сан. Не желим да повреди Чоку. Акико
воли опасност, а да испадне у најлепшем светлу, потребно јој је мало
грубости. Она ће извући жалац из његовог ’Дивот-шиљка’. Сада трчи,
нађи најлепши кимоно и најбоље мирисе…
Гиоко убрза Кику да се припреми па се опет лати домаћинства. А
кад је све обавила, чак и свечане позиве на сутрашњи чај, за осам
најутицајнијих Мама-сана у Мишими, где ће расправљати о јако
важној ствари са ужитком се препустила савршеном купању.
’Аххххххххх’.
Права масажа у право доба. Парфем, пудер, шминка и чешљање.
Сада опуштени кимоно изванредно ретке шуштаве свиле. Тада у прави
трен стиже њен љубимац, осамнаестогодишњи студент, син
осиромашеног самураја. Звао се Инари.
− Ох, како си дивна… Дојурио сам овамо чим је стигла твоја песма
− задихано ће он. − Јеси ли угодно путовала? Тако сам сретан што ти
могу зажелети добродошлицу на твом повратку! Хвала, хвала ти на
даровима. Мач је изванредан, а тек кимоно! Ох, како си ти добра према
мени!
Да, јесам, рече она самој себи, иако му то из пркоса није хтела рећи
у лице. Ускоро је лежала крај њега, знојава и похотна. Ах, Инари,
збуњено је размишљала, твоја ’Блистава млатилица’ није као Анђин-
санова, али оно што ти недостаје у величини, несумњиво
надокнађујеш снагом избацивања.
− Зашто се смејеш? − поспано ју је упитао.
− Зато што ме ти усрећујеш − уздахнула је, очарана што је имала
силну срећу па стекла образовање. Лепршаво је чаврљала, обилно му
делила похвале и мазила га док није заспао. Њене вичне руке и глас
благо су постизали оно што је било потребно. Мислима је била јако
далеко. Размишљала је о Марико и о њеном љубавнику и разматрала
могућности. Колико би смела притиснути Марико? Или коме да их ода,
или с ким да јој припрети, наравно, пажљиво, Торанаги, Бунтару, или
коме? Хришћанском оцу? Хоће ли из тога извући икакву добит? Или
господару Кијами? Сваки скандал који би племениту госпу Тода довео
у везу са варварином, свакако би уништио изгледе њеном сину да се
ожени Кијамином унуком. Бих ли је том претњом приклонила својој
вољи? Или да ништа не урадим? Можда бих тако некако извукла већу
добит?
Штета за Марико. Тако лепа госпа! Ух, што би она била дивна
куртизана! Штета и за Анђин-сана. Ух, што је он паметан… И на њему
бих се обогатила!
Како бих најбоље и најскупље могла искористити ту тајну, пре него
што то престане бити тајна и њих двоје пропадну?
Буди опрезна, Гиоко, опомињала се. Не преостаје ти много времена
да о томе одлучиш, као ни о осталим новим тајнама. На пример, о
мускетама и о оружју које су сакрили мештани Анђира, или о новој
мускетарској јединици, њеном броју, официрима, организацији, и броју
мускета. Или о Торанаги који је последње ноћи у Јокосеу дивно
јастучио Кику, уз употребу ритма ’шест плитких и пет дубоких убода’,
од укупно стотину убода које је извео снагом тридесетогодишњака, а
затим заспао до зоре као дојенче. Не би се тако понео мушкарац кога
раздиру бриге, нех?
А муке невиног свештеника са тонзуром, који се го и на коленима
најпре молио свом лицемерном хришћанском Богу да му опрости грех
који ће починити са девојком, а и други, прави грех, који је починио у
Осаки. Необичне, тајне ствари из исповеди које му је дошапнуо
губавац Оноши, а он их издајнички пренео господару Харими. Како би
то искористио Торанага? Бесконачно истицање онога што беше
прошаптано и предато даље, па затим молитва склопљених очију, пре
него што је јадни поремећени глупан раскречио девојку без имало
нежности, а касније се искрао као подла ноћна животиња! Силна
мржња, мука и искривљени стид!
А Омијев други кувар који је пришапнуо слушкињи, она свом
љубавнику, а он Акики, како је прислушкивао док су Оми и његова
мати смишљали смрт Касиги Јабуа, свога феудалца? Ха! Кад би се то
обелоданило, опасна би мачка јурила међу голубићима Касиги! Као и
кад би неко шапнуо Торанаги на уво Омијеву и Јабуову потајну понуду
Затакију! Или речи што их је Затаки у сну мумлао, његова партнерка у
јастучењу запамтила, а сутрадан их мени продала за цео сребрни
чођин, речи из којих произлази да генерал Ишидо и госпа Очиба
заједно једу и спавају, а Затаки их је лично чуо како јече и стењу и
урлају док је Јанг продирао у Јин, све горе до ’Далеког поља’! Гиоко се
самозадовољно смешкала самој себи. Застрашујући су ти људи на
високим положајима, нех?
А шта је са оном другом необичном чињеницом? У тренутку
’Облака и кише’, а и неколико пута пре тога, господар Затаки несвесно
је своју партнерку по јастучењу звао Очиба. Чудно, нех?
Би ли ’ох, толико потребан обема странама’ Затаки променио песму
кад би му Торанага као мамац понудио Очибу? Гиоко се смејуцкала,
раздрагана свим тим дивним тајнама, од којих су све толико драгоцене
оном правом уху, тајнама које су мушкарци просипали заједно са
својим ’Радосним соком’.
− Предомислио би се он − прошаптала је пуна поуздања. − Ох, и те
како!
− Шта?
− Ништа, ништа, Инари-чане! Јеси ли добро спавао?
− Шта?
Насмешила се па га пустила да опет утоне у сан. А онда, кад је био
спреман, употребила је на њему своје руке и усне. За његов ужитак. И
за свој.
***
− Где је сада Ингелес, оче?
− Не бих знао, Родригес. Још не знам! Сигурно у једној од
гостионица јужно од Мишиме. Оставио сам слугу да открије у којој! −
Алвито прикупи остатак умака комадићем свежег, хрскавог хлеба.
− Када ћете дознати?
− Сутра, неизоставно.
− Que va, волео бих га опет видети. Је ли жив и здрав? − опрезно
запита Родригес.
− Да. − Бродско звоно откуца шест удараца. Три сата поподне.
− Је ли вам рекао шта му се догодило откако је испловио из Осаке?
− Знам неке делове. Од њега и од других! Дуга је то прича и много
чега има да се каже. Најпре ћу послати своје поруке, а онда ћемо
разговарати.
Родригес се наслони на столицу у малој кабини на крми.
 − Добро. Биће то јако добро. − Гледао је језутине оштре црте лица и
проницљиве смеђе очи прошаране жутим тачкицама. Мачје очи. −
Слушајте, оче! − рече он. − Ингелес ми је спасао брод и живот.
Наравно, он је непријатељ, наравно, кривоверац је, али је пилот, један
од најбољих који су икада постојали. Није зло поштовати непријатеља,
па и волети га.
− Господин Исус опростио је непријатељима својим па ипак су га
разапели на крсту. − Алвито мирно узврати пилоту поглед. − Но, он се
и мени свиђа. Барем га боље разумем. А сада га оставимо.
Родригес потврдно климне главом. Опази да је свештеников тањир
празан па пође руком преко стола да му примакне тацну.
− Ево, оче, узмите још печеног пилета. Хлеба?
− Хвала. Да, хоћу, нисам ни знао колико сам гладан. − Алвито
захвално отргне још један батак, узме још надева од кадуље, лука и
хлеба, па то залије остатком густог умака.
− Вина?
− Да, хвала.
− Где су људи из ваше пратње, оче?
− Оставио сам их у гостионици близу пристаништа. Родригес
погледа кроз крмени велики прозор одакле се пружао поглед на
Нимазу, на пристаништа, луку, и сасвим десно, на ушће реке Кано где
је вода била тамнија од осталог мора.
− Оче, можете ли се уздати у оног слугу кога сте оставили? Јесте ли
сигурни да ће нас он наћи?
− Ох, да. Он се сигурно бар два дана неће мицати. − Алвито је већ
одлучио да неће напоменути оно у шта је он, или тачније, подсетио се,
оно у шта је фра Миховил, посумњао, па само рече: − Не заборави да
путују свечано. С обзиром на сталеж Тода Марико и на Торанагине
заставе, јако су свечани. Сви ће у подручју од четири миље знати за
њих и где су одсели.
Родригес се насмеја.
− Ингелес свечано? Ко би мислио? Као богињави даимјо.
− То је само пола истине, пилоте! Торанага га је прогласио
самурајем и хатамотом.
 − Шта?
− Сада главни пилот Блекторн носи два мача уз своје пиштоље. А
сада је у извесној мери Торанагин поузданик и штићеник.
− Ингелес?
− Да. − Алвито препусти кабину тишини и лати се јела.
− Знате ли због чега? − запита Родригес.
− Делимично знам. Све у своје време, пилоте.
− Реците ми само разлог. Укратко! Појединости касније, молим!
− Анђин-сан је већ трећи пут спасао Торанагин живот. Два пута за
време бежања из Осаке, а последњи пут на Изуу за време потреса. −
Алвито је похлепно жвакао батак. Умак му је цурио по црној бради.
Родригес је чекао, али свештеник ништа више не рече. Очи скрете
замишљено на пехар који му је почивао у рукама. Светло се сијало на
површини тамноцрвеног вина. После дуге паузе је прозборио:
− За нас није добро што се тај упишани Ингелес зближио са
Торанагом. Нимало! Само не он. А?
− Слажем се!
− Па ипак бих га желео видети. − Свештеник је ћутао. Пилот га
немо пусти да почисти тањир па га опет понуди. Радост га напусти.
Алвито прихвати последње остатке костура и задње крило, као и још
један пехар вина. А напослетку добар француски коњак који је отац
Алвито извадио из ормана.
− Родригес? Јеси ли за чашицу?
− Хвала. − Морнар је гледао Алвита како у кристалну чашу точи
течност смеђу попут ораха. Сво то вино и коњак потицало је из
подрума оца-визитатора. Опроштајни дар пријатељу језуиту.
− Наравно, Родригес, позван си од срца да то поделиш са Алвитом −
казао је Дел’Акуа. − Иди с Богом, нека те чува и опет лепо врати у
луку и у домовину.
− Хвала, еминенцијо.
Да, хвала, еминенцијо, али без проклете захвалности, огорчено
помисли Родригес! Не захваљујем вам што сте обрлатили мога
заповедника експедиције да ме постави на овај прасећи брод под
заповедништвом овог језуита, а далеко од загрљаја моје Грације, јадне
мале! Богородице, живот је тако кратак, прекратак и превише
издајнички, а да га проћердам као чувар смрдљивог свештеника
Алвита, који је мужевнији од свих осталих и зато опаснији.
Богородице, помози ми!
− Ох! Ти идеш, Род-сан? Идеш тако брзо? Род, јако жао…
− Ускоро се вратим, драга моја.
− Ох, јако ми жао… Нама недостајеш, малом и мени.
На трен је размишљао да је укрца на Санта Филипу, али је ту мисао
сместа одбацио, јер је знао да је то погубно за њу, за њега и за брод.
− Јако жалим, ускоро се вратим.
− Ми чекамо, Род-сан. Молим, опрости ако ја тужна, јако ми жао. −
Увек се трудила да говори португалски. Запињала је, а имала је тежак
нагласак и наваљивала да је зове крсним именом Грациа, а не
милозвучним Њан-њан, што је значило маче, њој јако добро
одговарало, а и њему се више свиђало.
Испловио је из Нагасакија: Мрско му је било што одлази, клео је све
свештенике и заповедника експедиције и прижељкивао да заврши лето
и јесен па да може дићи сидро Црног брода који је сада у потпалубљу
био крцат драгоценим металима, и да коначно крене кући, богат и
независан. Али шта онда? Салетало га је то вечито питање. А шта са
њом и са дететом? Богородице помози ми да на то мирно одговорим.
− Одлично јело, Родригес − рече Алвито поигравајући се мрвицом
на столу. − Хвала ти.
− Добро. Сада је Родригес био озбиљан. − Шта намеравате, оче?
Морали бисмо… − Прекине се усред реченице и вирне кроз прозоре.
Тад незадовољно устане од стола. Болно одшепа до прозорчића који је
гледао на копно па вирне кроз њега.
− Шта је, Родригес?
− Учинило ми се да сам осетио промену плиме. Само желим
проверити наш простор за слободно маневрисање. − Јаче отвори
прозор и нагне се ван, али још није могао видети прамчано сидро. −
Опростите, само на тренутак, оче.
Оде на палубу. Море је запљускивало сидрени ланац укотвљен у
муљевитој води. Никаквог покрета! Тад се појави мала водена бразда.
Брод се почне лагано уздизати и заузимати нов положај на плими.
Посматрао је бродски положај, а онда и околне страже.
Све је било на завидној висини. У близини није било других
бродова. Лепо поподне, магла је већ одавно нестала. Од обале су били
удаљени за дужину конопа, довољно да онемогуће изненадно
укрцавање, а подоста и од морских путева којима су бродице пловиле
до пристаништа.
Пловио је на лорчи, јапанском трупу прилагођеном модерним
португалским једрима и јарболима. Брз брод са два јарбола. У средини
је имао четири топа, а на прамцу и на крми по два мала топа. Брод се
звао Санта Филипа и имао је тридесет чланова посаде.
Баци поглед на град и на брда иза њега.
− Песаро!
− Си, сењор?
− Припреми чамац. Пре сутона идем на обалу.
− Добро. Биће спреман. Када ћете се вратити?
− У зору.
− Још боље! Ја ћу водити посаду на копно − десет људи.
− Нема допуштења за копно, Песаро. Кинђиру! Богородице, зар ти је
мозак иструлио? − Родригес опкорачи крмницу па се наслони на
ограду.
− Није праведно да сви пате − рече ностромо Песаро савијајући
крупне жуљевите руке. − Водићу људе и обећавам да неће бити гужве.
Сад смо већ две недеље на броду!
− Лучке власти рекоше: Кинђиру. Јако жалим, али још вреди
проклети кинђиру! Сећаш ли се? Није ово Нагасаки!
− Да, тако ми крви Исусове, а штета! − намргоди се људескара. −
Сасекли смо само једног Јапанца!
− Један сасечен на мртво, двојица тешко рањена ножем, много
озлеђених, и једна жена, пре него што су самураји растерали гужву.
Све сам вас опоменуо пре него што сте пошли на копно: ’Нимазу није
Нагасаки, зато се пристојно понашајте!’ Богородице! Имали смо срећу
што је погинуо само један наш човек. Имали би они законско право да
сасеку сву петорицу вас.
 − Њихов закон, пилоте, а не наш. Од Бога проклети мајмуни! Била је
то обична тучњава у јавној кући.
Да, али отпочеше је твоји људи! Лучке власти ставиле су карантин
на мој брод и свима вам је забрањено искрцавање. И теби! − Родригес
макне ногу да ублажи бол. − Буди стрпљив, Песаро. Сада, кад се отац
вратио, ми ћемо испловити.
− По плими? У зору? Је ли то наредба?
− Не, још није. Само припреми чамац. Са мном ће поћи Гомез.
− Допустите да и ја идем, а? Per favor, пилоте. На смрт ми је мучно
што сам заробљен на овом богињавом кориту.
− Не. А ноћас не идеш на копно. Ни ти, ни ико други.
− А ако се не вратите до зоре?
− Трулите овде на сидру док се не вратим. Јасно? Ностромо се још
више наљути. Оклевао је па се повукао.
− Да, да, јасно! Бога му!
− Добро. − Родригес оде у потпалубље. Алвито је спавао, али се
пробудио чим је пилот отворио врата кабине.
− Ах, је ли све у реду? − запита, нахранивши душу и тело.
− Да, само се мењало море. − Родригес гуцне вина да испере огаван
укус из уста. После напола побуне увек се тако осећао. Да се Песаро
није одмах покорио, Родригес би још један пут морао просвирати
метак човеку кроз лице, или га бацити у окове, или му ударити педесет
батина, провлачити га испод кобилице, или спровести било коју од
стотину казни које поморско право сматра битним за одржавање
дисциплине. А без дисциплине сваки брод је изгубљен. − Какав је сада
план, оче? Хоћемо ли у зору испловити?
− Како су голуби писмоноше?
− У добром здрављу. Имамо их шест! Четири за Нагасаки и два за
Осаку.
Свештеник осмотри висину сунца. До заласка још четири-пет сати.
Много времена да пошаље птице са првом шифрованом поруком коју
је већ одавно припремио: ’Торанага се подвргава регентској наредби.
Најпре идем у Едо, а онда ћу у Осаку. Торанагу ћу отпратити до Осаке.
Рекао је да ипак смемо саградити катедралу у Еду. Родригес ће донети
подробне извештаје.’
− Молим те, хоћеш ли рећи голубару да одмах припреми два голуба
за Нагасаки и један за Осаку? − запита Алвито. − Онда ћемо
разговарати. Нећу натраг пловити с тобом. Копненим путем идем у
Едо. Већи део ноћи и сутрашњег дана провешћу пишући подробан
извештај који ћеш однети оцу-визитатору, само на његове руке. Хоћеш
ли испловити чим ја завршим?
− Добро. Ако буде преблизу сутона, чекаћу до зоре. Десет великих
миља простиру се плићаци и помични песак.
Алвито пристане. Дванаест сати више неће ништа променити на
ствари. Знао је да би било кудикамо боље да је успео послати вести из
Јокосеа! Бог проклео паганског врага који ми је онде побио птице!
Буди стрпљив, рече самом себи. Чему журиш? Зар то није пресудни
пропис нашег реда? Стрпљивост! Онај ко чека, све ће добити. Ко чека
− и ради. Шта значи дванаест сати, па и осам дана? Неће то променити
ток историје. Коцка је бачена у Јокосеу.
− Путоваћеш са Ингелесом? − упита Родригес. − Као и пре?
− Да. Из Еда ћу се сам вратити у Осаку. Пратићу Торанагу. Хтео бих
да пристанеш у Осаку са преписом моје поруке, уколико је тамо отац-
визитатор, или ако је отпутовао из Нагасакија пре него што ти
стигнеш, па путује у Осаку. Можеш предати извештај његовом
секретару оцу Солдију… Само њему!
− Добро. Бићу сретан да отпловим. Овде нас мрзе!
− Милошћу Божјом можемо све то променити, Родригес. Божјом
милошћу преобратићемо овде све пагане.
− Амен. Да. − Високи Родригес помакне ногу и бол му се на трен
ублажи. Зурио је кроз прозоре па нестрпљиво устао. − Ја ћу донети
голубе. Напишите поруку па ћемо затим причати. О Ингелесу. − Оде на
палубу па издвоји птице из кошара. Кад се вратио, свештеник је већ
употребио посебно перо, оштро као игла, и црнило да на комадиће
папира испише исту шифровану поруку. Алвито напуни цевчице,
запечати их и пусти птице. Три голуба су кружили над њима, а онда
окрену према западу, један за другим, према поподневном сунцу.
− Хоћемо ли разговарати овде или доле?
 − Овде. Свежије је. − Родригес махне стражару на крми да се макне
насред брода како не би могао чути разговор.
Алвито седе на бродску столицу.
− Најпре о Торанаги!
Укратко је испричао пилоту што се догодило у Јокосеу, не рекавши
за незгоду са братом Јосипом и своје сумње у погледу Марико и
Блекторна. Предаја је Родригеса запањила исто као и њега.
− Без рата? Чудо! Сад смо истински сигурни, сигуран је наш Црни
брод, црква је богата, ми смо богати… Хвала Богу, свецима и
Богородици! Ово је најбоља вест коју сте ми могли донети, оче. Ми
смо изван опасности!
− Ако Бог буде хтео. Узнемирила ме једна ствар коју је казао
Торанага. Изразио се овако: ’Ја могу наредити да варварин буде
слободан. Анђин-сан. И његов брод, и његови топови.’
Родригеса прође добро расположење.
− Еразмо је још у Еду? Још га држи Торанага?
− Да. Би ли могло бити озбиљно ако ослободи Ингелеса?
− Озбиљно? Онај брод убио би врага у нама ухвати ли наш Црни
брод, одавде па до Макаа, наоружан, ако он буде на броду са иоле
ваљаном посадом. Против напада имамо само малену фрегату која је
шала за Еразмо! Као и ми! Његов брод заплесаће око нас и мораћемо
да се предамо.
− Јеси ли сигуран?
− Да. Бога ми, он би нас убио! − Родригес бесно стисне шаку. −
Чекај мало… Ингелес рече да је овамо стигао са само дванаест људи, а
и то нису сви морнари. Многи од њих су трговци, а углавном су
болесни. Та шачица не може управљати бродом. Он би посаду могао
наћи једино у Нагасакију или у Макау. Можда би у Нагасакију могао
наћи довољно људи! Тамо има људи који би… Боље да га удаљимо и
од Нагасакија и од Макаа!
− А ако он узме јапанску посаду?
− Мислиш, оне Торанагине грлосече? Или ваке? Мислиш, ако се
Торанага преда, сви његови људи постаће ронини, нех? Кад би Ингелес
имао довољно времена, могао би их оспособити. Лако! Исусе…
Молим вас, опростите, оче, али ако Ингелес прикупи самураје или
ваке… Ми то не смемо рескирати, он је исувише вешт. Сви смо то
видели у Осаки! Буде ли он слободан, на оном упишанцу, по Азији са
самурајском посадом…
Алвито га погледа. Сад је постао још забринутији.
− Мислим да ће бити боље ако оцу-визитатору пошаљем још једну
поруку. Морам га обавестити ако је хитно. Он ће већ знати шта да
уради.
− Знам шта да радим! − Родригес лупи песницом по огради, устане
и окрене му леђа. − Слушајте, оче, чујте моју исповед! Прве ноћи, кад
се први пут нашао уз мене на галији на пучини, кад смо пловили из
Анђира, срце ми рече да га убијем, а то ми је поновило и у олуји. Нека
ми помогне господин Исус, послао сам га на прамац и намерно и без
опомене скренуо у ветар, он није имао привезан конопац, зато да га
убијем, али Ингелес није пао преко ограде као што би сваки други
човек пао. Помислио сам да је то Божја рука, а у то сам се потпуно
уверио кад је касније он поступао против моје наредбе па ми спасао
брод. А кад је затим мој брод био изван опасности, а мене понео талас
па сам се давио, последња ми је мисао била да је и то казна зато што
сам покушао да га убијем. Тако се не поступа према пилоту. Он мени
то не би никад учинио! Тај пут сам то заслужио, а кад сам се затим
нашао жив, док се он над мене надвијао и помагао ми да пијем, јако
сам се постидео. Опет сам замолио Бога за опроштај и свету заклетву
положио да ћу му се одужити. Богородице! − провали из њега
мукотрпно. − Онај ме човек спасио иако је знао да сам покушао да га
убијем. Прочитао сам му то у очима. Спасио ме, помогао ми је да
живим, а ја сада морам да га убијем.
− Зашто?
− Заповедник експедиције је имао право! Бог нека нам помогне ако
се Ингелес отисне на Еразмоу, наоружан, са иоле ваљаном посадом!
***
Блекторн и Марико спавали су у ноћном спокоју у својој кућици,
једној у хрпи које су чиниле ’Гостионицу камелија’ у Деветој јужној
улици. Свака кућица имала је по три собе. Марико је једну узела за
себе и за Чиммоку, другу је добио Блекторн, а трећу, која је водила на
улазна врата и на веранду, оставише празну за боравак, јело и разговор.
 − Мислиш да је ово сигурно? − нервозно упита Блекторн. − Иако
овде не спавају Јошинака, слушкиње ни стражари?
− Не, Анђин-сане. Ништа није истински сигурно, али биће лепо ако
останемо сами. Ову гостионицу сматрају најлепшом и најчувенијом на
целом Изуу. Лепа је, нех?
И била је лепа. Свака кућица стајала је на елегантним стубовима, а
окруживала ју је веранда до које су водиле четири степенице. Биле су
изграђене од најбољег дрвета, све је било чисто и блиставо. Свака је
зградица стајала засебно, педесет корака од суседне, а окруживали су
их неговане баште. А све се то налазило у великом врту, опкољеном
високим бамбусовим зидом. Поточићи, језерца са локвањима, слапови,
пуно расцветалих стабала са ноћним и дневним мирисима, угодним и
раскошним. Чисте камене стазице, прекривене нежним сводовима,
водиле су до средишњих купатила, хладних, врућих и врло врућих, у
које је текла вода из природних извора. Шарене светиљке, расположене
слуге и слушкиње. А никада прека реч није узнемиравала звонца на
дрвећу, жубор воде нити птице певачице у њиховим гнездима.
− Наравно, затражила сам две кућице, Анђин-сане, једну за тебе и
једну за мене. На несрећу је само једна била слободна, јако жалим. Али
Јошинаки-сану није криво. Напротив, лакнуло му је, јер неће морати
раздвајати своје људе. На сваком путељку разместио је страже па смо
сасвим сигурни и нико нам не може сметати као у другим
свратиштима. Зашто би нам сметали? Шта би било лоше ако је једна
соба овде, а друга онде, а Чиммоко дели са мном постељу?
− Ништа! Никад још нисам видео овако лепо место. Како си
паметна и како си лепа.
− Ах, како си добар према мени, Анђин-сане. Најпре купање, па
вечера и много сакеа.
− Добро. Врло добро.
− Одложи речник, Анђин-сане, молим те.
− Па увек ме бодриш да учим.
− Ако одложиш књигу… одаћу ти тајну.
− Шта?
− Позвала сам на вечеру Јошинаку-сана. И неке госпе. Да нас
забављају.
 − Ах!
− Да. Када вас оставим, једну ћеш изабрати, нех?
− Али то би ти могло пореметити сан, јако жалим.
− Обећавам да ћу јако чврсто спавати, љубави моја. Озбиљно,
можда би ти годила промена.
− Да, али догодине, а не сада.
− Буди озбиљан!
− И јесам.
− Ах, у том случају, ако случајно уљудно промениш мишљење па је
брзо отпратиш − након што Јошинака-сан оде са својом изабраницом
− ах, ко зна шта би затим могао за тебе наћи ноћни ками?
− Шта?
− Данас сам била у куповини.
− Ох? И шта си купила?
− Ах! − Купила је низ прибора за јастучење које јој је показала Кику.
Много касније, кад је Јошинака отишао, а Чиммоко чувала стражу на
веранди, понудила их је уз дубоки наклон. Напола у шали он их
прихвати исто тако свечано. Заједно изабраше прстен сласти.
− Изгледа да ће јако голицати, Анђин-сане, нех? Зар заиста немаш
ништа против?
− Не, немам ако ти немаш, али престани да се смејеш, или ћеш све
упропастити. Угаси свеће!
− Ох, не, молим те. Желим да гледам!
− За љубав Божју, престани да се смејеш, Марико!
− Па и ти се смејеш.
− Ипак угаси свеће или… Ево шта си сад учинила.
− Ох!
− Престани да се смејеш! Није добро да гураш главу у футоне… А
касније збуњеност. − Марико.
− Да, љубави?
− Не могу га наћи.
− Ох! Ја ћу ти помоћи.
 − Ах, добро је. Нашао сам га. Лежао сам на њему.
− Ох. Заиста… заиста ти није криво?
− Није, али ово је мало… Није баш лепо само о томе говорити и
чекати. Је ли?
− Ох, није ми криво. Ја сам крива што сам се смејала. Ох, Анђин-
сане, толико те волим. Молим те, опрости ми.
− Опраштам ти.
− Волим да те дирам.
− Никада нисам упознао ништа као што је твој додир.
− Шта радиш, Анђин-сане?
− Навлачим га.
− Је ли тешко?
− Да. Престани да се смејеш!
− Ох, јако жалим, можда би ти…
− Престани да се смејеш!
− Молим те, опрости ми…
Затим је одмах заспала, потпуно исцрпљена. Он није. Било му је
добро, али не и предобро. Превише се бринуо за њу. Одлучио је да овај
пут буде за њен ужитак, а не за његов.
Да, беше то за њу, помислио је с пуно љубави. Али, ипак је нешто
било одлично! Знам да сам је заиста задовољио. Овај пут потпуно сам
сигуран.
Заспао је. Касније му кроз сан почну продирати гласови и свађа,
помешани с португалским. На трен помисли да сања, а тад препозна
глас.
− Родригес!
Марико је мумлала, још у дубоком сну.
Зачувши кораке на стази, прибрано је клекао, иако га је ухватила
паника. Подигао ју је као лутку, кренуо према шођију и застао баш кад
га неко отвори − Чиммоко. Слушкиња је спустила главу и тактично
склопила очи. Са Марико у наручју јурнуо је поред ње и нежно је
положио на њене јоргане, док је она још чврсто спавала. Опет тихо
отрча у своју собу, обливен леденим знојем, иако је била топла ноћ.
Набаци на себе кимоно па опет пожури на веранду. Јошинака је стигао
на другу степеницу.
− Нана десу ка, Јошинака-сан?
− Гомен насај, Анђин-сан! − рече Јошинака и показа бакље на
вратима гостионице, додавши низ речи које Блекторн није разумео. Но,
суштина се сводила на то да је тамо варварин и да жели с њим да
разговара. Јошинака му је казао да причека, а он рече да не жели
чекати. − Понашао се као даимјо, што он никако није, покушао се
пробити, али сам га ја зауставио. Рече да је ваш пријатељ. А је ли је?
− Хеј, Ингелес! Ја сам, Васко Родригес!
− Хеј, Родригес! − ведро се одазове Блекторн. − Ево ме одмах к
теби. Хај, Јошинака-сан. Каре ва ваташи но ичи јуђин десу. (Да,
Јошинака-сан. Он ми је пријатељ.)
− Ах, со десу!
− Хај. Домо. − Блекторн потрча низ степенице према вратима. Иза
себе зачује Марикин глас.
− Нан ђа, Чиммоко? − Па шапат, а онда она заповеднички викне: −
Јошинака-сан!
− Хај, Тода-сама?
Блекторн се осврте око себе. Самурај се попне уз степенице и крене
према Марикиној соби. Врата су била затворена, а пред њима је стајала
Чиммоко. Сада је њена згужвана постеља била уз врата где би према
прописима увек требала и да спава ако господарица не жели да с њом
дели собу. Јошинака се наклони вратима и почне подносити извештај.
Блекторн расположено крене путељком, босоног, очију упртих у
Португалца. Широко се смешкао у знак добродошлице. Светло бакљи
поигравало му је на наушницама и на копчи гиздавог шешира.
− Хеј, Родригес! Драго ми је што те видим. Како ти нога? Како си ме
пронашао?
− Богородице ми, нарастао си, Ингелес, попунио се! Да, чио си и
здрав, а понашаш се као упишани даимјо! − Родригес га снажно
загрли, а Блекторн му узврати.
− Како нога?
 − Боли као говно, али ме носи, а нашао сам те распитујући се где је
велики Анђин-сан… Велики варварин, разбојник и гад плавих очију!
Заједно су се смејали и узвикивали простоте, не осврћући се на
самураје и послугу који су их опколили. Блекторн пошаље слушкињу
по саке па поведе Родригеса према гостионици.
Гегали су се по морнарски. Родригес је из навике држао десницу на
балчаку сабље, а палац левице закачио за широк појас близу пиштоља.
Блекторн је неколико сантиметара био виши од њега, али Португалац
је имао шира рамена, а плећа су му одавала силну снагу.
На веранди их је чекао Јошинака.
− Домо аригато, Јошинака-сан − рече Блекторн, поново
захваљујући самурају, а Родригесу покаже један јастук. − Овде можемо
да разговарамо!
Родригес стави ногу на степеницу, али застане кад Јошинака стаде
пред њега, упери прст у сабљу и пиштољ па испружи леву руку
окренувши длан горе.
− Дозо!
Португалац намрштено дигне поглед према њему.
− Ије, самурај-сама, домо ари…
− Дозо!
− Ије, самурај-сама, ије! − оштрије понови Родригес. − Ваташи
јуђин Анђин-сан, нех?
Блекторн се корак примакне. Запањила га је јачина и брзина
изненадног сукоба.
− Јошинака-сан, шигата га нај, нех? − с осмехом ће он. − Родригес
јуђин, вата…
− Гомен насај, Анђин-сан. Кинђиру! − Јошинака зарежи наредбу.
Самураји одмах прискоче и претећи опколе Родригеса а Јошинака
поново испружи руку. − Дозо!
− Ове говнаве кучке су осетљиве, Ингелес − рече Родригес
насмешивши се свим зубима. − Удаљи их, а? Још никад пре нисам
морао предати своје оружје.
− Немој, Родригес! − брзо ће он, осећајући предстојећу одлуку свог
пријатеља, а затим се обрати Јошинаки: − Домо, гомен насај, Родригес
јуђин, ваташ…
− Гомен насај, Анђин-сан. Кинђиру! − Тада ће оштро Португалцу: −
Има!
− Ије! − одбруси Родригес. − Вакаримасу ка? Блекторн брзо ступи
између њих.
− Хеј, Родригес, па шта је то важно, нех? Препусти их Јошинаки-
сану. Нема то никакве везе ни с тобом ни са мном. То је због госпе,
Тода Марико-саме. Она је унутра. Знаш како су осетљиви кад неко
носи оружје близу даимјоа или њихових жена. Целу ноћ ћемо се
препирати, знаш какви су, е? Шта то мења на ствари?
Португалац се опет усиљено насмеши.
− Наравно. Зашто не? Хај. Шигата га нај, самурај-сама. Со десу!
Наклонио се неискрено као дворанин, извукао сабљу и корице из
појаса, повукао пиштољ па их пружио. Јошинака даде знак једном
самурају који узме оружје па отрча на излаз, тамо га одложи и стане
чувати. Родригес се почне пењати уз степенице, али га Јошинака
поново уљудно и одлучно замоли да стане. Иступи други самурај да га
претресе. Родригес бесно одскочи.
− ИЈЕ! Кинђиру! Бога вам! Шта је…?
Самураји се оборе на њега, дохвате га за руке и темељито претресу.
У чизмама му при врху нађу два ножа. И трећи, везан за леву
подлактицу. Два малена пиштоља, један скривен у постави капута, а
други испод кошуље… Као и металну пљоску.
Блекторн прегледа пиштоље. Оба су била напуњена.
− Јесу ли и они први били напуњени?
− Да. Наравно. Земља је непријатељска, зар ниси опазио, Ингелес?
Реци им нека ме пусте!
− Ово није уобичајен начин да ноћу посећујеш пријатеља. Нех?
− Рекох ти да је ова земља непријатељска. Увек сам овако наоружан.
Зар ниси и ти? Богородице ти, реци овим гадовима да ме пусте.
− Је ли то све? Све?
− Наравно… Реци им нека ме пусте, Ингелес! Блекторн предаде
пиштоље самурају па иступи. Прстима је пажљиво пипкао Родригесов
широк кожни појас. Из тајних корица клизне бодеж, врло танак и врло
савитљив, од најбољег дамаског челика. Јошинака опсује самураје који
су обавили претрес. Извинили су се, али Блекторн је мотрио само
Родригеса.
− Има ли још? − запита држећи бодеж опуштено у руци. − Родригес
се укочено у њега забуљи. − Рећи ћу им где да траже… и како да траже,
Родригес. Како би поступили Шпанци… неки од њих. А?
− Me cago en la leche, che cabron!
− Que va, leche! Пожурите! − Одговора ни сад није било. Блекторн
приђе са ножем. − Дозо, Јошинака-сан. Ваташ…
− Испод моје врпце на шеширу − промукло ће Родригес, а Блекторн
застане.
− Добро − рече па дохвати шешир широког обода.
− Ти ћеш… Нећеш их научити, је ли?
− А ти не би?
− Припази на перо, Ингелес. Јако ми је мило.
Врпца беше широка и крута, а перо гиздаво као и шешир. Под
врпцом се налазио танак стилет, још мањи и посебног облика, а фини
челик се савијао према нагибу врпце. Јошинака поново опасно зарежа
корећи самураје.
− Богом се закуни, је ли ово све, Родригес?
− Богородице ми… рекох ти.
− Закуни се! − Родригес послуша. − Јошинака-сан, има, ичи-бан!
Домо! − рече Блекторн. (Сад је у реду! Хвала!).
Јошинака изда наредбу, а његови људи пусте Португалца. Родригес
протрља руке да ублажи бол.
− Смем ли сести, Ингелес?
− Смеш.
Родригес обриса зној црвеним марамицом, дохвати металну пљоску
па прекрстивши ноге седе на један јастук. Јошинака оста на веранди
близу њих. Сви самураји се врате на своја места осим четворице.
− Зашто су они тако осетљиви? Зашто си ти тако осетљив, Ингелес?
Никад пре нисам морао предати оружје. Зар сам убица?
− Питао сам те је ли ти то сво оружје, а ти си лагао.
 − Нисам те слушао. Богородице ми! Би ли…? Држиш ме за
злочинца! − кисело дода Родригес. − Ех, па шта је то важно, Ингелес?
Зар је ишта важно? Ноћ је покварена… Хеј, чекај, Ингелес! Зашто да
нам ишта поквари дивно вече? Опраштам им. А опраштам и теби,
Ингелес. Имао си право, а ја сам погрешио. Извињавам се. Драго ми је
да те видим. − Одврне чеп и отвори пљоску. − Ево… добар коњак!
− Најпре ти!
Родригесово лице постало је пепељасто.
− Богородице… зар мислиш да сам донео отров?
− Не. Отпи први. − Родригес повуче. − Поново! Родригес послуша
па надланицом обрише уста. Блекторн прихвати пљоску.
− Salud. − Нагне је и правио се да гута, али је кришом држао језик
на отвору како му текућина не би потекла у уста, иако се силно ужелео
коњака. − Ах! − уздахне он. − Баш је било добро. Ево ти!
− Задржи, Ингелес. То је дар.
− Од доброга оца? Или од тебе?
− Од мене.
− Закуни се Богом!
− Боже и Богородице, ти и твој ’Закуни се Богом’! − узврати
Родригес. − То је дар од мене и од оца Алвита! Његов је сав алкохол на
Санта Филипи, али је еминенција рекао да и ја смем то са њим да
делим, а пљоска је једна од десетак на броду. То је дар! Где ти је
пристојност?
Блекторн се правио да опет пије па га понуди пљоском.
− Ево, још гутљај!
Родригес текућину осети до ножних прстију. Веселио се што је,
истина, прихватио од Алвита пуну пљоску, али ју је потајно испразнио,
опрао пажљиво и наточио бренди из своје боце. Богородице, опрости
ми, опрости ми што сам посумњао у светога оца. Ох, Богородице,
Боже, Исусе, за љубав Божју, дођите поново на земљу да промените
овај свет на ком каткад ни свештеницима не верујемо.
− Шта је?
− Ништа, Ингелес. Само сам размишљао да је овај свет гњили
упишанац кад данас више никоме не смемо веровати. Дошао сам
пријатељски, а сад је рупа у свету.
− Заиста пријатељски?
− Да.
− До зуба наоружан?
− Увек сам наоружан до зуба. Зато сам и жив. Салуд! − Људескара
суморно дигне пљоску па опет гуцне. − Пишам на свет, пишам ја на
све.
− Кажеш ли: пишај на мене?
− Ингелес, ово сам ја, Васко Родригес, пилот португалског брода, а
не усрани самурај. Са тобом сам изменио многе увреде, све
пријатељски. Вечерас сам дошао посетити пријатеља, а сада више
немам пријатеља. Јако жалосно.
− Да.
− Не бих смео туговати, али тугујем. Пријатељство с тобом изузетно
ми је запетљало живот. − Родригес устане и протегне леђа па опет
седне. − Мрзим седети на овим проклетим јастуцима! За мене су
столице. На броду. Па, салуд, Ингелес.
− Кад си нагло скренуо у ветар, а ја стајао насред брода, учинио си
то намерно, да паднем у море, је ли?
− Да − одмах одговори Родригес. Устаде. − Да, сретан сам што ме то
питаш, јер то ми грозно тишти савест. Сретан сам што ти се у животу
могу оправдати, јер се никако нисам могао присилити да ти то
признам. Да, Ингелес. Не тражим опроштај, разумевање, ништа, али
сретан сам да ти признам ту срамоту у лице.
− Мислиш ли да бих ја то теби учинио?
− Не, али ако дође време… Никад се не зна док не дођемо у
искушење.
− Дошао си овамо да ме убијеш?
− Не. Мислим да нисам! Мислим да ми то није било најпрече на
памети, иако обојица знамо да би за мој народ и за моју земљу било
боље да си мртав. Јако жалосно, али јако истинито. Како је живот глуп,
ех, Ингелес?
− Ја не желим твоју смрт, пилоте. Само твој Црни брод.
 − Слушај, Ингелес − изјави Родригес без гнева. − Ако се сретнемо
на мору, ти на свом броду, наоружан, а ја на свом, чувај живот. Само
сам дошао да ти то обећам, само то! Мислио сам да бих ти то могао
рећи као пријатељ, па ти и даље остати пријатељ. Осим сусрета на
мору твој сам вечити дужник. Салуд!
− Надам се да ћу на мору уловити твој Црни брод. Салуд, пилоте.
Родригес се удаљи, а за њим Јошинака и самураји. На вратима
Португалац покупи своје оружје. Ускоро га прогута ноћ.
Јошинака је чекао док се страже нису сврстале. Када је био
задовољан што је све у реду, одшепа у своје одаје. Блекторн седне на
један јастук, а за трен ока она слушкиња коју је послао по саке сретно
приступи носећи тацну. Наточи му једну шољицу и остала би да га
послужује, али је он отпусти. Остаде сам. Опет су га окруживали
ноћни звуци, шуштање, слап и лепет ноћних птица. Све је било као
пре, али све се променило.
Жалосно је пружио руку да напуни шољицу кад зачу шуштање
свиле и Марико придржа пљоску. Наточи му. А себи у другу шољицу.
− Домо, Марико-сан.
− До иташимашите, Анђин-сан. − Села је на други јастук. Сркали
су вруће пиво. − Хтео те убити, нех?
− Не знам, нисам сигуран.
− Шта је оно значило… претрести на шпански начин?
− Неки свуку затворенике па им претражују присне делове и то
нимало нежно. Они то зову претрес con significa. Темељит! Каткад се
служе и ножевима.
− Ох! − Сркнула је и слушала жубор воде међу стенама. − И овде је
тако, Анђин-сане. Каткад! Зато никад није паметно пасти у
заробљеништво. Ако те заробе, толико си се већ тим осрамотио да све
оно што освајач чини… Најбоље је да те не заробе. Нех?
Буљио је у светиљке које су трепериле на свежем угодном
поветарцу.
− Јошинака је имао право… ја сам погрешио. Претрес је био
неопходан. То је била твоја замисао, нех? Ти си рекла Јошинаки да га
претресе?
 − Молим те, опрости, Анђин-сане, надам се да ти то није задало
неприлика. Само сам се бојала за тебе.
− Хвала ти − рече он опет на латинском, иако му је било жао што је
дошло до преметачине. Да није било преметачине, још бих имао
пријатеља. Можда, упозорио се.
− Нема на чему − рече она. − Али беше то само моја дужност. −
Марико је носила ноћни кимоно и плави горњи кимоно, а коса у
спуштеним кикама падала јој је до струка. Загледала се назад на улаз
који се видео кроз стабла, − Био си лукав у погледу пића, Анђин-сане.
Готово сам се уштинула од беса што сам Јошинаку заборавила на то да
упозорим. Био си изузетно промућуран кад си га присилио да двапут
отпије. Употребљавате ли често отров у својој земљи?
− Каткад. Неки га употребљавају. То је одвратно.
− Да, али веома делотворно. Има тога и овде.
− Грозно је, зар не, кад не можеш никоме веровати?
− Ох не, Анђин-сане, јако жалим − одговори она. − То је само један
од најважнијих животних прописа… Ни више, ни мање!
 ЧЕТВРТИ ДЕО
47
Еразмо се бљештаво љуљушкао на подневном сунцу уз
пристаниште у Еду.
− Исусе на небу, Марико, погледај га! Јеси ли икада видела нешто
овако? Погледај обрисе брода! − Његов брод се налазио иза затворених
преграда удаљених стотинак корака. Новим конопцима беше везан уз
док. Читаво подручје је било под јаком стражом. На палуби је било још
више самураја, а свуда су знаци говорили да је то забрањено подручје,
осим за оне који имају посебну дозволу господара Торанаге.
Еразмо беше свеже обојен и насмољен, палубе беспрекорне, труп
очишћен кудељом и смолом, а припоне поправљене. Чак је и предњи
јарбол који су изгубили у олуји био замењен последњим резервним
јарболом који су држали у бродском складишту, и постављен под
одговарајућим углом. Сви крајеви конопаца били су уредно смотани,
сви су топови бљештали под заштитним слојем уља иза топовских
окана. А над свим тим поносно се вијорио рутави енглески лав.
− Ахој! − ведро је повикао пред преградама, али нико му не
одговори. Један стражар му рече да данас на броду нема варвара. −
Шигата га нај − одговори Блекторн. − Домо. − Прикри све већу
нестрпљивост да се сместа попне на брод и весело погледа Марико. −
Као да је брод управо стигао са поправке из бродоградилишта
Портсмут, Марико-сан. Погледај топове! Момци су сигурно ринтали
као пси. Диван брод, нех? Једва чекам да видим Бакуса, Винка и
остале. Нисам мислио да ћу брод наћи овакав. Исусе, како лепо
изгледа, нех?
Марико је посматрала њега, а не брод. Знала је да је сад пала у
заборав. Има замену! Ништа зато, закључи она. Наше путовање је
завршено.
Јутрос стигоше до последње стражаре у предграђу Еда. Опет им
проверише путне исправе. Поново их уљудно пропустише, али тог
пута добише нову почасну стражу.
 − Одвешће нас у замак, Анђин-сане. Тамо ћете остати, а вечерас
ћемо се срести са господаром Торанагом.
− Добро, значи, времена је много. Чуј, Марико-сан, до пристаништа
нема више од једне миље, нех? Тамо је негде мој брод. Да ли би
запитала капетана Јошинаку можемо ли тамо поћи, молим те?
− Он каже: ’Јако жалим, али немам никаква упутства да то урадим,
Анђин-сане.’ Он нас мора одвести у замак.
− Молим те, реци му… Можда ће бити боље да ја покушам. Тајчо-
сан! Окашира, сукоши но ајда ватакуши ва икитај но десу. Ватакуши
но фунега асоко ни аримасу. (Капетане, сад желим малчице поћи
онамо. Тамо је мој брод.)
− Ије, Анђин-сан, гомен насај. Има…
Марико је с одобравањем и са задовољством слушала како се
Блекторн љубазно препире, како упорно наваљује, а затим им
Јошинака колебљиво дозволи да скрену, али само на трен, нех? и то
само зато што је Анђин-сан уживао положај хатамота који му је
пружао извесна неотуђива права, и зато што је нагласио да би брз
преглед био важан господару Торанаги, да ће сигурно тиме уштедети
неизрециво драгоцено време свога господара, и да му је то неопходно
за вечерашњи састанак. Да, Анђин-сан сме на трен погледати, али јако
жалим, наравно да је забрањено поћи на брод без исправа које би
потписао лично господар Торанага, и то мора бити само на час јер нас
очекује, јако жалим.
− Домо, Тајчо-сан − расположено ће Блекторн, не мало задовољан
својим повећаним схватањем исправних начина уверавања и својим
све бољим познавањем језика.
Прошлу ноћ и већи део јучерашњег дана провели су у крчми, свега
два рија јужно одатле. Јошинака им је допуштао да дангубе, као и
раније.
Ох, беше то тако лепа ноћ, помисли она.
Било је јако много дивних дана и ноћи. Све беше дивно осим првог
дана, непосредно након одласка из Мишиме, кад их је поново стигао
отац Цукку-сан и кад је пукло привремено примирје између двојице
мушкараца. Њихова свађа била је нагла и опасна, подстакнута
незгодом с Родригесом и претераном количином попијеног коњака.
Претња, противпретња па псовке, а затим је отац Алвито потерао коња
напред у Едо, остављајући за собом пропаст. Пореметио им је путно
весеље.
− Не смемо допустити да се то догоди, Анђин-сане.
− Па тај човек није имао никаква права.
− Ох да, слажем се. И наравно, имаш право! Али молим те, ако
допустиш да ова незгода уништи твој склад, бићемо лоше воље и ти, а
и ја. Молим те, преклињем те, буди Јапанац! Занемари ову незгоду. Па
то и јесте само то, једна незгода од пет хиљада незгода! Не смеш
допустити да упропасти твој склад. Одложи то у ’преграду’!
− Како? Како то да изведем? Погледај ми руке! Тако сам добога
бесан да никако не могу да зауставим дрхтање!
− Погледај ову стену, Анђин-сане. Послушај је како расте.
− Шта?
− Послушај како стена расте, Анђин-сане. Усмери ум на то, на склад
стене. Послушај камија у стени. Послушај, љубави моја, тако ти твог
живота! И мога.
Тако се он трудио, а малчице и успео, а сутрадан су опет били
пријатељи и љубавници и поново су се примирили. Наставила је да га
подучава, настојећи да га обликује − мењала га је и без његовог знања
− у складу са осмоструком оградом, па градила унутрашње зидове и
одбране који беху његов једини пут до склада. И до опстанка!
− Јако сам сретна што је свештеник отишао и што се више неће
вратити, Анђин-сане.
− Да.
− Боље би било да није дошло до свађе. Бојим се за тебе.
− Ништа се није променило. Он ми је увек био и увек ће ми бити −
непријатељ. Карма је карма, али не заборави, осим нас ништа не
постоји. Још ништа. Ни он ни ико други. Све до Еда. Нех?
− Да. Тако си мудар. И опет имаш право. Тако сам сретна што сам с
тобом…
Пут из Мишиме брзо је скретао са равнице па вијугао узбрдо до
пролаза Хаконеа. Два дана остадоше на врху планине, сретни и
задовољни. Фуђи беше величанствен у залазак и излазак сунца, а врх
му је заклањао венац облака.
− Је ли планина увек таква?
− Да, Анђин-сане, готово да је увек у облацима, али зато је поглед
на Фуђи-сан бистар и чист и утолико лепши, нех? Ако желиш, можеш
се цео дан пењати до врха.
− Попнимо се сада!
− Сад не, Анђин-сане. Једног дана хоћемо. Морамо нешто оставити
за будућност, нех? На јесен ћемо се попети на Фуђи-сан…
На целом путу у равнице Кванта саме лепе, присне гостионице. А
увек су морали прелазити преко река, потока и речица. Море им је сада
било на десној страни. Њихова дружина је кривудала према северу по
препуном и живахном путу Токаидо, кроз најбогатија пиринчана
царства. Ниске поплављене равнице обиловале су водом, а сваки
педаљ је био обрађен. Сада је било вруће и влажно, са отужним
задахом људског измета који су ратари влажили и, с љубављу и
пажњом, ђубрили биљке.
− Пиринач нам даје храну коју једемо, Анђин-сане, татамије на
којима спавамо, сандале у којима ходамо, одећу која нас штити од
кише и хладноће, сламу која нам одржава топлину у кући, папир за
писање. Без пиринча ми не можемо постојати.
− Али овај смрад, Марико-сан!
− Мала је то цена за толика добра, нех? Понашај се као ми, отвори
очи, уши и разум. Слушај ветар и кишу, зрикавце и птице, слушај како
расту биљке и у мислима замишљај свој род до краја времена. Ако
будеш тако поступао, Анђин-сане ускоро ћеш само осећати мирис
животне лепоте. За то је потребна увежбаност… али тек би тад постао
прави Јапанац, нех?
− Ах, хвала, госпо моја! Али признајем да сам заволео пиринач. Да.
У сваком случају, дражи ми је него кромпир, а знаш шта још? Више ми
месо не недостаје онолико као пре. Зар то није необично? И нисам
више онако гладан као раније.
− Ја сам гладнија него икад.
− Ах, ја говорим о правој храни!
− Ах, и ја…
 Три дана пре пролаза кроз кланац Хаконе почела јој је периода па га
је замолила да узме једну од слушкиња из крчме.
− Било би то мудро, Анђин-сане.
− Радије не бих, јако жалим.
− Молим те, захтевам то од тебе. То је мера опреза. Осигурање.
− Кад захтеваш, добро. Али сутра, а не ноћас. Ноћас на миру
спавајмо!
Да, помисли Марико, те ноћи мирно смо преспавали, а зора је била
тако дивна да сам оставила његову топлину па с Чиммоком села на
веранду и посматрала рађање новог дана.
***
− Ах, добро јутро, госпо Тода. − На вратима врта стајала је Гиоко и
клањала јој се. − Блистава зора, нех?
− Да, лепа је.
− Молим вас, смем ли да вас прекинем? Смем ли са вама поверљиво
да разговарам, насамо? О пословима.
− Наравно. − Марико оде с веранде јер није хтела реметити Анђин-
санов сан. Чиммоку је послала да скува ’ча’ и наредила да на траву
поред малог водопада постави покриваче. Кад је куцнуло право време
за почетак и кад су остале саме, јави се Гиоко:
− Размишљала сам како бих најбоље помогла господару Торанага-
саму.
− Хиљаду кокуа било би и више него издашно!
− Можда би три тајне биле издашније.
− Могла би бити и једна, Гиоко-сан, ако је права.
− Добар је човек Анђин-сан, нех? Морале би припомоћи и његовој
будућности, нех?
− Анђин-сан има своју карму − одговорила је, знајући да је куцнуо
час ценкања, питајући се какав уступак мора дати уколико се уопште
усуди дати уступак. − Разговарале смо о господару Торанаги, нех? Или
се једна тајна тиче Анђин-сана?
− Ох не, госпо. Онако је како кажете. Анђин-сан има своју карму,
као што сам сигурна да он има и своје тајне. Само ми је пало на памет
да је Анђин-сан један од најомиљенијих вазала господара Торанаге, па
свака заштита коју добије наш господар, у извесном погледу помаже и
његовим вазалима, нех?
− Слажем се! Наравно, вазали су дужни саопштавати све
информације које би могле помоћи њиховом господару.
− Истина је, госпо, жива истина. Ах, толика ми је част да вам
служим. Хонто. Смем ли вам рећи колико сам почашћена што ми је
било допуштено да с вама путујем, да с вама разговарам, да с вама
једем и смејем се, а повремено да вам будем скромна саветница иако
сам за то неспособна, због чега вам се извињавам. И на крају, ваша
мудрост је исто тако велика као ваша лепота, а храброст ваша силна
као и ваш сталеж.
− Ах, Гиоко-сан, молим вас, опростите ми, превише сте љубазни и
превише пажљиви. Ја сам само жена једног од генерала свога
господара. Шта сте оно хтели рећи? Четири тајне?
− Три, госпо. Размишљала сам да ли би ме заговарали код господара
Торанаге. Било би незамисливо да му ја директно пришапнем оно што
је, знам, истина. Било би то јако непристојно, јер не бих знала које
праве речи да изаберем, или како да му изнесем информације. А у
сваком случају, у сваком важном питању много је бољи наш обичај да
се послужимо посредником, нех?
− Кику-сан сигурно би била подеснија. Не могу знати кад ће ме он
позвати, ни када ћу имати код њега аудијенцију, као ни то хоће ли га
занимати да слуша све оно што бих имала да му кажем.
− Молим вас, опростите, госпо, али ви бисте били кудикамо бољи.
Могли би просудити вредност тајни, а она не би. Вама припада прилаз
до његова ува, а њој до других ствари.
− Ја нисам саветница, Гиоко-сан. Нити оцењивачица.
− Сматрам да тајне вреде хиљаду кокуа.
− Со десу ка?
Гиоко брижно провери да их неко не прислушкује па повери
Марико оно што је изопштени хришћански свештеник наглас мумлао.
То му је на исповеди дошапнуо господар Оноши, а он је то пренео
свом стрицу, господару Харими. Даље, шта је чуо Омијев други кувар
о томе како Оми и његова мати кују заверу против Јабуа. И напослетку
све што је знала о Затакију, о његовој очигледној пожуди према госпи
Очиби, и о Ишиду и о госпи Очиби.
Марико је помно слушала без упадица, иако је била силно ужаснута
гажењем исповедне тајне. Главом су јој се ројиле силне могућности
које произлазе из тих тајни. Затим је брижно испитивала Гиоку да види
је ли јасно схватила све што јој је било речено, а и зато да то потпуно
уреже у своје сећање.
Уверена да зна све што је Гиоко засад спремна одати − наиме, тако
промућурна ценкарошица сигурно је много тога задржала и за себе −
послала је по свеже скуван ’ча’. Наточи Гиоки шољицу па су одмерено
сркутале. Обе опрезне, али пуне самопоуздања.
− Немам начина да сазнам колико вреде ове тајне, Гиоко-сан.
− Наравно, Марико-сама.
− Претпостављам да би ове информације и хиљаду кокуа јако
годиле господару Торанаги.
Гиоко се угризе за језик да задржи увреду која јој је букнула иза
усана. Очекивала је знатно снижење почетне цене.
− Јако жалим, али новац нема никакве важности за таквог даимјоа,
иако је то право наследство сељанчици као што сам ја… с хиљаду
кокуа ја сам богата газдарица, нех? Човек увек мора знати шта је, госпо
Тода. Нех? − Глас јој беше заједљив.
− Да, добро је да знаш ко си и шта си, Гиоко-сан. То је један од
ретких дарова које има жена, а мушкарац не. Жена то увек зна. Ја
срећом знам ко сам. Ох, јако, да! Молим те, пређи на ствар.
Гиоко се пред том претњом није повукла, него пређе у напад с
једнаком непристојном дрскошћу.
− Ствар је у томе што обе познајемо живот и разумемо смрт… И
што обе знамо да положај у паклу и свуда зависи о новцу.
− Знамо ли?
− Да. Јако жалим, мислим да је хиљаду кокуа превише.
− Милија ти је смрт?
− Своју смртну песму већ сам написала, госпо:
Кад умрем,
Немојте ме спалити,
 Немојте ме покопати,
Баците ми тело у поље да се удебља
Пас неки празног трбуха.
− То би се могло средити. Лако!
− Да, али имам дуге уши и поуздан језик, што би могло бити
важније.
Марико налије чај. Себи.
− Јако жалим, имаш ли то заиста?
− Ох да, ох јако, да. Молим вас, опростите ми, али не хвалим се да
сам лепо васпитана, госпо, у тој, а и у многим другим стварима. Не
бојим се умрети. Написала сам тестамент, а својти оставила подробна
упутства у случају изненадне смрти. Одавно сам закључила мир с
боговима па знам да ћу се после смрти поново родити. А ако се не
препородим − слегнула је раменима − онда ћу постати ками. − Лепеза
јој је мировала. − Тако могу себи допустити да посегнем за месецом,
нех? Молим вас, опростите што ово спомињем, али ја сам као и ви.
Ничега се не бојим. Но, за разлику од вас, ја у овом животу немам
ништа да изгубим.
− Јако много причаш о ружним стварима, Гиоко-сан, по овако лепом
јутру. Пријатно је, нех? Марико се спремала да загризе очњацима. −
Било би ми много драже да те видим како живиш па да доживиш
дичну старост, као један од стубова свог новог цеха. Ах, била је то
веома домишљата идеја. Добра замисао, Гиоко-сан.
− Хвала, госпо! И ја бих волела да сте ви сретни и задовољни па да
напредујете онако како желите. Уз све играчке и части које вам се
прохтеју.
− Играчке? − понови Марико која је сад постала опасна. Гиоко беше
као увежбани пас на трагу плена.
− Ја сам обична сељанка, госпо, па не бих знала какве ви части
желите ни какве играчке би годиле вама. Или вашем сину!
Ниједна од њих није опазила како се танка дрвена дршка лепезе
сломила међу Марикиним прстима. Престао је поветарац. Сад се врели
влажни ваздух надвијао над вртом који је гледао према мору без
таласа. Скупљале су се муве. Смириле би се, па би опет узлетеле.
 − Какве… какве части или играчке би ти желела? За себе? − Марико
се злурадо забуљила у постарију жену. Сад јој је било сасвим јасно:
ову жену мора уништити или јој пропаде син.
− За себе ништа. Господар Торанага обдарио ме частима и
богатствима о којим нисам могла ни сањати. Али за сина мога? Ах да,
њему би се могло помоћи!
− Како помоћи?
− Два мача.
− Немогуће.
− Знам госпо. Јако жалим. То је јако лако доделити а опет тако
немогуће. Долази рат. Биће потребно много бораца.
− Неће сада бити рата. Господар Торанага иде у Осаку.
− Два мача. Није то претеран захтев.
− Немогуће! Јако жалим, није на мени да то дадем.
− Јако жалим, али нисам ништа вас питала. Али само би ми то
годило. Да. Ништа друго. − Капи зноја падну Гиоки с лица на крило. −
Господару Торанаги спустила бих уговорену цену за пет стотина кокуа,
у знак свог поштовања у ова тешка времена. Других пет стотина
припашће мом сину. Самурају је потребна баштина, нех?
− Осуђујеш сина на смрт. Сви Торанагини самураји врло брзо ће
погинути или постати ронини.
− Карма. Мој син већ има синове, госпо. Они ће својим синовима
рећи да смо некад били самураји. А једино је то важно, нех?
− Није на мени да то дадем!
− Истина је. Јако жалим, али то би ме једино задовољило.
***
Торанага раздражено одмахне главом.
− Њене информације су занимљиве… можда… али не толико да
њеног сина Прогласим самурајем.
− Она ми изгледа одана вазалка, господару − одврати Марико. −
Рекла је да ће бити почашћена ако од цене уговора одузмете још пет
стотина кокуа за неког потребног самураја.
 − То није дарежљиво. Не, ни говора. То је обична кривица, због
прве, лихварске, затражене цене.
− Можда би вредело да ово размотрите, господару. Њена замисао о
цеху, гејшама и новим разредима куртизана уродиће далекосежним
плодовима, нех? Можда то неће нанети никакву штету.
− Не слажем се! Не. Зашто бих је наградио? Нема разлога да јој
доделим ту част. Смешно! Она сигурно то није од тебе захтевала, зар
не?
− Била би и више него мала дрскост да је то захтевала, господару. То
сам набацила само зато јер сматрам да би вам она могла бити јако
корисна.
− Нека буде још кориснија. Вероватно су и њене тајне обичне лажи.
Ових дана слушам саме лажи. − Торанага позвони, а на супротним
вратима сместа се појави коњушар.
− Господару?
− Где је куртизана Кику-сан?
− У одајама вашим, господару.
− Је ли с њом она Гиоко?
− Да, господару.
− Обе пошаљи из замка. Сместа! Пошаљи их натраг у… Не, смести
их у гостионицу, у гостионицу трећег разреда. И реци им нека тамо
чекају док их не позовем. − Док је коњушар нестајао, Торанага ће
бесно: − Одвратно! Сводници желе постати самураји! Прљави сељаци
више не знају где им је место!
Марико га је гледала како седи на јастуку и растресено се хлади
лепезом. Потресла ју је промена на њему. Потиштеност,
раздражљивост и мрзовоља уместо пређашњег живахног поуздања. Са
занимањем је саслушао тајне, али не и уз узбуђење које је она
очекивала. Јадник, сажаљиво је помислила, предао се! Каква корист
њему од било каквих тајни? Можда је мудро одбацио световне жеље па
се припрема за непознато. Боље би и теби било да то учиниш,
помислила је, па осети како још малчице у себи замире… Да, али ти то
не смеш, још не, мораш некако заштитити свога сина.
Налазили су се на шестом спрату високе куле. Прозори су гледали
на град на све четири стране света. Вечерас беше таман залазак сунца.
Месечев срп ниско се вукао обзорјем, влажни ваздух је гушио, иако је
ова просторија овде, готово тридесет метара изнад зидина, сабирала
сваки дашак ветра. Соба је била ниска и утврђена и заузимала је
половину целог спрата. Друге просторије налазиле су се далеко иза ње.
Торанага узе поруку коју је Хиро-мацу послао по Марико па је
поново прочита. Запазила је како му дрхти рука.
− Због чега он жели доћи у Едо? − Торанага нестрпљиво одгурне
свитак у страну.
− Не знам, господару, јако жалим. Само ме замолио да вам предам
ову поруку.
− Јеси ли разговарала с хришћанским отпадником?
− Не, господару. Јошинака-сан рече да сте то свима забранили.
− Какав је био Јошинака током путовања?
− Врло способан, господару − стрпљиво је по други пут одговарала
на исто питање. − Врло делотворан! Јако нас је добро чувао и довео
тачно на време.
− Зашто се свештеник Цукку-сан није целим путем враћао с вама?
− На путу из Мишиме, господару, он и Анђин-сан су се завадили −
рече Марико која није знала шта је већ Торанаги казао отац Алвито,
уколико га је Торанага већ позвао. − Отац Алвито је затим одлучио да
сам настави пут.
− Због чега су се завадили?
− Делимично због мене и због моје душе, господару. Понајвише
због свог верског непријатељства и рата међу њиховим владарима.
− Ко је први почео?
− Обојица су били подједнако криви. Започели су поводом бочице
жестоког пића. − Марико му исприча што се догодило са Родригесом
па дода: − Цукку-сан му је донео на поклон још једну боцу, рекавши да
жели оправдати Родригес-сана, али му је Анђин-сан запањујуће
неотесано одбрусио да не жели никакву ’папско пиће’, да више воли
саке, а свештеницима да не верује. Све… Свети отац се распалио. И он
је био запањујуће неотесан и рекао да никада није баратао отровом, и
да никад и неће, а да такву ствар никад не би могао опростити.
− Ах, отров? Зар се они отровом служе као оружјем?
 − Анђин-сан ми је рекао да се неки тиме служе, господару. То је
изазвало још жешће речи, а онда су се клали око вере, моје душе, око
католика и протестаната… Чим сам могла, похитала сам по Јошинаку
који је прекинуо свађу.
− Варвари стварају само неред. Хришћани само стварају неред.
Нех?
Није му одговорила. Узнемирила ју је његова раздражљивост.
Нимало му није била својствена, а као да није било никаквог разлога за
то кидање његовог легендарног самосавладавања. Можда га је дотукао
шок зато што је поражен, помислила је. Без њега смо сви готови! Готов
је мој син, а Кванто ће ускоро бити у туђим рукама. Заразила ју је
његова туробност. На улицама и у замку запазила је мртвачки покров
који као да се надвио над целим градом. Над градом чувеним по својој
веселости, ведром расположењу и животној радости.
− Родио сам се оне године кад су стигли први хришћани и отад су
нам они зачарали земљу − рече Торанага. − Педесет и осам година
имамо саме невоље. Нех?
− Жао ми је што вас они вређају, господару. Има ли још нешто? С
вашим допуш…
− Седи! Још нисам готов. − Торанага опет позвони. Отворе се врата.
− Уведи Бунтаро-сана.
Уђе Бунтаро, мрка лица. Клекне и наклони се. Ошамућено му се
наклонила, али он се на њу није освртао.
Мало пре Бунтаро је срео њену поворку на улазу у замак. После
кратког поздрава саопштио јој је да одмах мора поћи господару
Торанаги. Он ће касније позвати Анђин-сана.
− Бунтаро-сане, затражио си да те што пре примим у присуству
твоје жене?
− Да, господару.
− Шта желиш?
− Понизно молим за допуштење да одрубим главу Анђин-сану −
изјави Бунтаро.
− Зашто?
 − Молим вас, опростите ми, али… Не свиђа ми се како он гледа моју
жену… Хтео сам… Хтео сам то први пут рећи пред њом и пред вама.
Осим тога, он ме у Анђиру увредио, а ја више не могу отрпети ту
срамоту.
Торанага брзо одмери Марико која као да се заледила.
− Оптужујеш је да га је охрабрила?
− Мо… молим за допуштење да му скинем главу.
− Оптужујеш је да га је охрабрила? Одговори на питање!
− Молим вас, опростите ми, господару, али кад бих ја то мислио,
дужност би ми била да јој истог трена скинем главу − укочено одврати
Бунтаро упрвши поглед у татамије. − Варварин непрестано ремети мој
склад. Мислим да је он и вама напаст. Допустите да му скинем главу,
молим вас. − Диже очи. Гојазни подбрадак био му је необријан, а очи
дубоко засенчене. − Или ми допустите да сада поведем жену, а навече
идемо испред вас… Да вам припремимо пут!
− Шта ти на то кажеш, Марико-сан?
− Он је мој муж. Што год он одлучи, ја ћу учинити, осим ако га ви
не надгласате, господару. То је моја дужност.
Торанага погледа њега па њу. Затим му глас отврдне и на трен опет
постаде онај стари Торанага.
− Марико-сан, за три дана путујеш у Осаку. Припремићеш ми тај
пут и тамо ћеш ме причекати. Бунтаро-сане, ти ћеш ме пратити кад
одем, као заповедник моје пратње. Након што испуниш дужност мога
помоћника, ти или један твој човек можете помоћи и Анђин-сану. С
његовим одобрењем или без одобрења!
Бунтаро се накашља.
− Господару, молим вас, наредите ’Гримизн…’
− Језик за зубе! Заборављаш се! Трипут ти рекох: НЕ! Кад се
следећи пут обезобразиш да понудиш нетражени савет, распорићеш
свој трбух у канализацији Еда!
Бунтарова глава нађе се на татамију.
− Извињавам се, господару. Извињавам се на дрскости. Марику је
исто тако ужаснуо Торанагин неотесан, срамотан испад па се и она
дубоко наклонила да прикрије збуњеност.
 − Молим вас, опростите што сам се распалио − изјави Торанага
након неког времена. − Удовољавам твојој молби, Бунтаро-сане, али
тек кад обавиш своју дужност мога помоћника.
− Хвала, господару. Молим вас, опростите ми што сам вас увредио.
− Наредио сам да ви, муж и жена, склопите мир! Јесте ли ме
послушали? − Бунтаро кратко климне главом, а и Марико. − Марико-
сан, вечерас ћеш се вратити с Анђин-саном у сат ’Пса’. Сада можеш
поћи.
Наклонила се па их оставила. Торанага се запиљи у Бунтара.
− Дакле? Оптужујеш ли је?
− Неза… незамисливо је да би ме она преварила, господару −
мрзовољно одговори Бунтаро.
− Слажем се! − Торанага отера лепезом муву. Изгледао је јако
уморан.
− Па, ускоро можеш добити Анђин-санову главу. Потребна ми је још
неко време на његовим раменима.
− Хвала, господару. Молим вас још једном, опростите што сам вас
наљутио.
− Љуте ме ова времена. Трула времена. − Торанага се нагне напред.
− Чуј, желим да одмах пођеш у Мишиму па да на неколико дана
замениш свог оца. Замолио ме да му дозволим да дође овамо и са мном
се посаветује. Не знам зашто. Било како било, у Мишими морам имати
неког у кога имам поверења. Би ли, молим те, отишао у зору, али преко
Таката?
− Господару? − Бунтаро виде да Торанага само са силним напором
чува спокој, а глас му и против воље дршће.
− Шаљем поверљиву поруку мајци у Такато. Никоме не смеш казати
да тамо идеш, али чим изађеш из града, крени пречицом на север.
− Разумем.
− Можда ће те господар Затаки спречити да поруку предаш, можда
ће он покушати. Мораш је предати само у њене руке. Разумеш ли?
Само њој! Одведи двадесет људи па одјаши тамо. Послаћу голуба-
писмоношу па Затакија замолити да ти да пропусницу.
− Хоће ли ваша порука бити усмена или писмена, господару?
 − Писмена.
− А ако је не успем предати?
− Мораш је предати, јасно да мораш. Зато сам тебе изабрао! Али…
ако те издају као мене… ако те издају, уништи поруку пре него што
починиш сепуку. Чим чујем ту злу вест, Анђин-сану слетеће глава с
рамена. Иако… шта је са Марико-сан? Шта са твојом женом ако нешто
пође по злу?
− Молим вас, погубите је, господару, пре него што умрете. Био бих
почашћен ако… Она заслужује ваљаног помоћника.
− Она неће умрети обешчашћена, обећавам ти. Ја ћу се за то
побринути. Лично! Молим те, у зору сврати по поруку. Немој ме
изневерити. Само у руке моје мајке.
Бунтаро му поново захвали и оде, постиђен Торанагиним отвореним
показивањем страха.
Оставши сам, Торанага извади пешкир па обрише зној с лица.
Дрхтали су му прсти. Покушавао се савладати, али није успео. Била му
је потребна сва снага да стално глуми блесавог звекана и да прикрива
своје необуздано узбуђење услед тајни које су, за дивно чудо,
наговештавале одавно ишчекивано затишје.
− Можда затишје, можда јединствено, ако су истините! − гласно ће
он, јер није могао мислити. Оне изузетно добродошле тајне што их је
Марико донела од оне Гиоко још увек су му вриштале у мозгу…
Очиба, злурадо ће он… Дакле, та оштроконђа је мамац да се мој
брат суноврати из свог планинског станишта. Мој брат жели Очибу,
али сад је исто тако очигледно да он жели више него што је она, и
више него што је Кванто. Он жели краљевство. Презире он Ишида,
гаде му се хришћани, а сад је болестан од љубоморе због Ишидове
добро познате пожуде према Очиби. Зато ће се он посвађати с
Ишидом, Кијамом и Оношијем, јер мој брат-издајица заправо жели
постати шогун. Он је Миновара, има сво потребно родословље, и сво
частољубље, али не и мандат. А ни Кванто. Најпре мора шчепати
Кванто да дође до осталога.
Торанага је славодобитно трљао руке при помисли на све дивне
могуће сплетке које му, то новостечено знање, даје против брата.
 А губавац Оноши! Кап меда Кијами у уво у право време, помисли
он. Малко ћу извитоперити податке о изопштениковој издаји, чедно их
поправити, па ће Кијама можда скупити своје јединице па сместа
огњем и мачем навалити на Оношија. ’Гиоко је сасвим сигурна,
господару. Богослов, брат Јосип, каже да му је господар Оноши на
исповеди шапнуо да је с Ишидом склопио тајни споразум против
једног хришћанског даимјоа, па моли одрешење. У уговору је свечано
утаначено: у замену за садашњу подршку, Ишидо је обећао да ће онога
дана кад ви умрете, тај хришћанин бити оптужен за издају и послат у
’Празнину’ истог дана, буде ли потребно и силом, а Оношијев син и
наследник наследио би сву земљу. Хришћанина није именовао,
господару.’
Кијама или Харима Нагасашки?, питао се Торанага. Није важно! За
мене ће то бити Кијама.
Несигурно је устао иако је сав ликовао и пипкајући пошао према
једном прозору па се тешко наслонио на дрвени подбој. Зирне на месец
и у небо иза њега. Звезде су биле мутне. Скупљали су се кишни
облаци.
− Будо, сви богови, било који богови! Дајте да мој брат загризе на
мамац… и дајте да шапати оне жене буду истинити!
Није се одвојила ниједна звезда у знак да су богови примили ту
поруку. Није дунуо ветар, нити је изненадни облак заклонио бледи срп
месеца. Па и да је видео небески знак, отписао би га као случајност.
Буди стрпљив! Баратај само са чињеницама. Седи и размисли, рече
самом себи.
Знао је да се на њему почиње видети напетост, али беше битно да
ниједан њему близак човек ни вазал − па зато ни један од оне војске
језичавих глупана или доушника у Еду − ни на трен не посумњају да
он само глуми предају и изиграва пораженог човека. У Јокосеу је
сместа схватио да прихватање другог свитка од полубрата значи за
њега смртно звоно. Закључио је: једина могућност да опстане састоји
се у томе да свакога, па и себе, увери да је потпуно прихватио пораз,
иако је то заправо била само варка да добије на времену како би
продужио своју животну тактику преговора, одлагања и привидног
повлачења. Увек је стрпљиво чекао све док не би у пукотини оклопа
спазио жилу куцавицу, а онда би подмукло и без оклевања пробо
противника.
После Јокосеа усамљено је проводио ноћи и дане, све једну
несноснију од друге. Без лова, смеха, завера, планова, пливања, шала,
плеса и певања у комадима но, у којима је целога живота уживао. Само
она иста усамљена улога, најтегобнија у његовом животу: туробност,
предаја, неодлучност, привидна беспомоћност уз прегладнелост коју је
сам себи наметнуо.
Да му лакше прође време, и даље је дотеривао ’Легат’, тај низ
поверљивих тајних упута наследницима, које је годинама писао, о томе
како да после њега најбоље владају. Судара се већ заклео да ће ’Легат’
слушати, као што је дужност свакога наследника. На тај начин биће
осигурана будућност клана! Могла би бити осигурана, подсећао се
Торанага, док би мењао понеку реч, додавао коју реченицу или
избацивао целе делове − ако се ја извучем из ове клопке.
’Легат’ је овако започињао: ’Дужан је господар сваке покрајине да
даде мир и сигурност народу. Његова дужност није да сјај баца на своје
претке нити да ради само за добробит потомака.’ Једна од максима је
гласила: ’Запамти, срећа и несрећа морају се препустити небу и
природном закону, а не смеју се куповати молитвом или каквом другом
лукавштином коју би смислио било какав човек или самозвани
светац’… Торанага прецрта: ’… или самозвани светац’, а крај
реченице преиначи у: ’Или било која особа.’
Иначе би уживао да мозак препусти јасном и језгровитом писању,
али током тих дугих дана и ноћи беше му потребна сва његова моћ
самосавладавања да и даље игра тако необичну улогу. Веселило га је,
али и ужасавало, што је у томе био тако успешан. Како људи могу бити
овако лаковерни?
Боговима хвала што је тако, говорио је самом себи већ по
милионити пут. Тиме што си прихватио ’пораз’, двапут си избегао рат.
Још си увек у клопци, али сад је коначно твоја стрпљивост уродила
плодом и указала ти се нова прилика.
Можда имаш прилику, исправи се он. Осим ако су те тајне лажне а
шири их непријатељ само да те још више усоси.
Заболеше га груди, и обузме га слабост. Заврте му се у глави па
седне. Дубоко је дисао, онако како су га учитељи зена научили пре
много година. ’Десет дубоких, десет полаганих, десет дубоких, десет
полаганих, дух свој пошаљи у Празнину! Нема прошлости ни
будућности, ни врућег ни хладног, ни бола ни радости, из ничега ни у
шта…’
Ускоро поново почне бистро размишљати, пође столу и лати се
писања. Молио је мајку да буде посредница између њега и брата и да
му саопшти понуду важну за будућност њиховог клана. Као прво,
молио је брата да разматра брак с госпом Очибом. ’… Наравно, било
би незамисливо да ја то учиним, брате. Исувише даимјоа расрдило би
се због моје необуздане грамзивости. Али с тобом би таква веза
очврснула мир у краљевству и потврдила наследство Јаемона, јер у
твоју оданост нико не сумња, иако неки погрешно сумњају у моју.
Свакако, ти би могао наћи и прикладнију жену, али она не би могла
наћи бољег мужа. Кад уклонимо издајице његове царске висости, а ја
заузмем свој положај као председник Регентског већа, позваћу Сина
неба да захтева тај брак ако ти пристанеш да преузмеш такав терет.
Искрено сматрам да је та жртва једини начин да осигурамо царство, а
уједно испунимо дужност на коју смо се зарекли Таику. Друго, нудим
ти све поседе издајица, хришћана Кијаме и Оношија, који с варварским
свештеницима роваре на издајничком рату против свих нехришћанских
даимјоа, који би подржала варварска мускетарска инвазија, као што су
већ чинили против нашег господара Таика. Даље, нудим ти све земље
свих хришћана са острва Кјушуа који у коначној борби стану уз
издајицу Ишида, а против мене. (Јеси ли знао да је тај сељак-
скоројевић био толико дрзак да је обелоданио: кад након моје смрти он
загосподари регентима, намерава распустити Веће, а наследникову
мајку узети за жену?)’
’А заузврат за горе наведено, тражим само ово брате: тајни уговор о
савезу − сада! Зајамчен пролаз мојим војскама кроз планине Шинана,
заједнички напад под мојим заповедништвом против Ишида, а у време
и на начин који ја изаберем. Најзад, у знак поверења, одмах ћу послати
свог сина Судару, његову жену госпођу Генђико и њихову децу, па и
свога унука, к теби у Такато…’
Овако не ради поражен човек, закључи Торанага печатећи свитак.
Затаки ће то одмах схватити. Да, али сад је мамац у клопки. Преко
Шинана води мој једини пут, а Затаки је први кључ за равнице Осаке.
 Је ли истина да Затаки жели Очибу? Много сам тога ставио на
коцку, а све поводом тобожњих поверавања зајашене слушкиње и
огорченог мрмљања једног мушкарца. Можда Гиоко лаже да дође до
добити, та дрска крвопија! Самурај? То је дакле прави кључ за све
њене тајне!
Она сигурно има доказе о Марико и Анђин-сану. Зашто би ми иначе
Марико изнела онакав захтев? Тода Марико и варварин! Варварин и
Бунтаро! Еееее, чудан је живот.
Опет га прободе срце. Након неког времена написао је поруку за
голуба-писмоношу па се тромо попео на таван изнад своје собе.
Брижљиво је изабрао голуба из Таката, из једног кавеза, па причврстио
цевчицу. Тад стави голуба на пречку у отвореној кутији, како би
одлетео чим се раздани.
У поруци је молио мајку да измоли пропусницу за Бунтара који
носи важну поруку њој и његовом брату. И потписао је као поклон:
Јоши-Торанага-нох-Миновара. По први пут у животу послужио се
пуним насловом.
− Лети здраво и право, птичице! − рече он милујући голуба једним
отпалим пером. − Носиш наследство за десет хиљада година.
Опет спусти поглед на град испод себе. На западном делу помоли се
танка трака светлости. Уз пристаништа је видео тачкице бакљи које су
окруживале варварски брод.
− То је други кључ − помислио је и поново почео одмеравати оне
три тајне. Знао је да му је нешто промакло. − Ох, кад би овде била
Кири! − уздахне он у ноћ.
***
Марико је клечала пред углачаним металним огледалом. Скренула је
поглед са свог лица. У рукама је стезала нож на ком се преливало
трептаво светло уљанице.
− Морала бих се тобом послужити − рекла је пуна туге. Очима
потражи Богородицу и дете у удубљењу поред предивног струка цвећа
па је сву облију сузе. − Знам да је самоубиство смртни грех, али шта да
радим? Како да живим у оваквој срамоти? Боље да то учиним пре него
што ме неко изда.
 Соба беше тиха као и кућа. Била је то њихова породична кућа,
саграђена у најунутрашњијем одбрамбеном прстену, уз широки јарак
око замка, где су смели становати само повлашћени и најповерљивији
хатамоти. Кућу је опкољавао врт окружен бамбусима, а кроз њега је
протицао поточић скупљен од обиља вода око замка.
Чула је бат корака. Зашкрипе улазна врата, отворе се, а послуга
похрли да поздрави господара. Брзо је вратила нож у оби и обрисала
сузе. Ускоро зачу како се кораци примичу па је отворила врата и
уљудно се наклонила.
Бунтаро јој зловољно рече да се Торанага опет предомислио и да га
је сад привремено послао у Мишиму.
− Путујем у зору. Хтео сам ти зажелети сретан пут… − Застао је и
забуљио се у њу. − Зашто плачеш?
− Молим те, опрости, господару. Само зато јер сам жена, а живот ми
се чини тако тежак. А и због Торанага-саме.
− Он је сломљена трска. Стид ме рећи! Грозно, али то је постао.
Морали бисмо заратити. Много је боље ратовати него знати да је моја
једина будућност − гледати огавно Ишидово лице како се смеје мојој
карми!
− Да, јако жалим. О, кад бих могла нешто да учиним да му
помогнем. Јеси ли за саке или за ’ча’.
Бунтаро се окрене и дрекне слуги који је чекао у ходнику:
− Донеси саке! Пожури! − Бунтаро уђе у њену собу. Марико затвори
врата. Застао је уз прозор гледајући зидове замка и кулу иза њих.
− Молим те, не брини, господару − смиривала га је. − Купатило је
спремно и позвала сам твоју миљеницу.
Уперио је поглед у кулу и пенио се. Тад ће он:
− Морао би се одрећи власти у корист господара Сударе, ако више
нема петље да нас води. Господар Судара је његов син и законити
наследник, нех? Нех?
− Да, господару.
− Да. Или, још боље, морао би послушати Затакијев предлог и
починити сепуку. Тад би се са нама борио Затаки и његове војске. С
њим и са мускетарима могли бисмо се пробити у Кјото, знам да бисмо
могли. Па и ако не успемо, боље и то него да се предамо као огавни
кукавички ’Ждерачи белог лука’! Наш господар се одрекао свих права.
Нех? − Запути се према њој.
− Молим те, опрости, није на мени да то кажем. Он је наш феудалац.
Бунтаро се опет замишљено окрене и забуљи у кулу. На свим
спратовима треперила су светла, а поготово на шестом.
− Саветујем његовом Већу да га позову да с овог света отпутује, а
ако он то не жели, нека му помогну. Има довољно таквих примера!
Многи деле моје мишљење, али господар Судара не. Још не! Можда
потајно и он тако мисли, ко би га знао шта он заправо мисли? Кад
видиш његову жену, кад видиш госпу Генђико разговарај с њом,
наговори је. Онда ће она наговорити њега, и тако га она га врти око
прста, нех? Пријатељице сте и она ће те послушати. Наговори је!
− Мислим да би то било јако лоше, господару. То је издаја.
− Наређујем ти да с њом разговараш!
− Послушаћу!
− Да, послушаћеш наредбу, је ли? − зарежи он. − Послушати? Зато
си увек тако хладна и огорчена? А? − Узео је њено огледало па јој га
гурнуо у лице. − Погледај се!
− Молим, опрости ако сам те озлоједила, господару. − Глас јој је био
миран док је мирно огледала зурила у његово лице. − Не желим да те
љутим.
Тренутак ју је посматрао, а онда изненада хитне огледало натраг на
лакирани сточић.
− Нисам те оптужио. Кад бих то мислио, ја… не бих оклевао.
Марико зачу себе како неопростиво отпљувава:
− Шта не би оклевао? Да ме убијеш, господару? Или да ме оставиш
живу, како би ме још више постидео?
− Нисам оптужио тебе него само њега! − рикне Бунтаро.
− Али ја оптужујем тебе! − дрекне она. − А ти си и мене оптужио!
− Језик за зубе!
− Постидео си ме пред нашим господаром! Оптужио си ме, а не
желиш обавити своју дужност! Бојиш се! Кукавица си! Огавна
кукавица која ждере бели лук.
 Мач му поскочи из корица, а она је уживала у чињеници што се бар
одважила да га гурне преко руба. Али мач остане у ваздуху.
− Имам твоје… имам твоје обећање пред твојим… твојим Богом. У
Осаки! Пре него што ми… одемо у смрт… имам твоје обећање и ја…
Нећу те тога ослободити!
Њен раздражљив смех био је дречав и подмукао.
− Ох да, моћни господару. Само ћу још један пут бити твој јастук,
али добродошлица ће ти бити сува, горка и устајала!
Свом снагом обема рукама слепо засече угаони стуб, а сечиво готово
потпуно преполови стару греду дебелу тридесетак сантиметара.
Повукао је, али мач се није дао ишчупати. Готово опијен га је извијао и
трзао, а тад сечиво прсне. Уз последњу клетву тутнуо је сломљену
дршку кроз танки папирнати зид и пијано отетура према вратима. Тамо
стајаше уздрхтали слуга са тацном и сакеом. Бунтаро му га изби из
руку. Слуга сместа клекне, стави главу на под и заледи се. Бунтаро се
наслони на смрскани оквир врата.
− Чекај… чекај до Осаке. − Пипајући изађе из куће. Марико је неко
време остала непомична, као у трансу.
Тад јој се врати боја у образе. Очи јој се усмерише.
Ћутке се вратила огледалу. Тренутак је проучавала свој одраз. Тада
је сасвим спокојно на лице нанела шминку.
***
Блекторн је трчао по две степенице, а с њим његов телохранитељ.
Били су на главном степеништу куле, а веселио се што му не сметају
мачеви. Свечано их је предао првим стражама у дворишту. И они су га
претресли, уљудно, али темељито. Степениште и одморишта беху
осветљени бакљама. Застао је на четвртом одморишту. Готово је
прштао од сузбијеног узбуђења, осврнуо се и дозвао:
− Марико-сан, јеси ли добро?
− Да… да. Добро сам, хвала, Анђин-сане.
Наставио је успон, осећао се лаган и јако снажан, све док није
стигао до последњег одморишта на шестом спрату, који је био под
будном стражом као и сви остали. Самурај који га је пратио приђе
чуварима скупљеним пред последњим, челиком опточеним, вратима па
им се наклони. Они му узврате наклон, а Блекторну даду знак да
причека.
Браварија и дрвенарија у целом замку су биле врхунске. Сви
прозори овде у кули, иако нежни и издужени, били су и упоришта за
стрелце, а тешки, лимом ојачани шалони могли су се навући за још
бољу заштиту.
Марико опише последњи завој на лако одбрањивом степеништу и
дође до њега.
− Јеси ли добро? − запитао ју је.
− Ох, да, хвала ти − одговорила је, мало задихано, али још се
одликовала чудном мирноћом и издвојеношћу које је он запазио одмах
чим ју је срео у дворишту. Никад је пре није такву видео. Ништа зато, с
поуздањем је помислио, ово је само због замка, и Торанаге и Бунтара, а
и зато што је у Еду. Сад знам шта да радим!
Откако је видео Еразмо, испуњавала га је голема радост. Заиста није
очекивао да ће свој брод наћи у тако добром стању, чист, негован и
спреман. Више нема разлога да остајем у Еду, помислио је. Само ћу
још на брзину испитати дно брода.
Лагано заронити под бокове да проверим кобилицу. Па топове,
барутану, муницију, набоје и једра. За време путовања у Едо
размишљао је да тешку свилу или памучно платно употреби за једра.
Марико му је казала да у Јапану нема платна за једра. Само ти наручи
једра, церекао се он, и све резервне делове који су нам потребни, па
онда муњевито у Нагасаки.
− Анђин-сане! − самурај се вратио.
− Хај?
− Дозо.
Тихо се отворе утврђена врата. Торанага је седео на супротном крају
четвртасте просторије, на подручју уздигнутих татамија. Сам.
Блекторн клекне и дубоко се наклони спустивши дланове према
поду.
− Конбанва, Торанага-сама. Икага десу ка?
− Окагесана де генки десу. Аната ва?
 Торанага је деловао старији, мрзовољнији и много мршавији него
пре. Шигата га нај, помисли Блекторн. Торанагина карма неће
деловати на Еразмо. Брод ће, бога му, постати његов спаситељ.
На Торанагина уобичајена питања одговарао је једноставним
јапанским језиком, али је све добро наглашавао. Служио се
једноставном техником коју је развио уз Алвитову помоћ. Торанага му
је честитао на напретку и почео брже говорити.
Тад Блекторн изговори једну од напамет научених реченица које је
бубао са Алвитом и с Мариком:
− Молим вас, опростите, господару, будући да ја не знам добро
јапански, бисте ли, молим вас, говорили полаганије и служили се
једноставним речима јер се и ја морам служити једноставним речима!
Молим вас, опростите што вам задајем оволико неприлика.
− У реду. Да, свакако. Реци ми како ти се свидело у Јокосеу?
Блекторн му је одговарао. Могао је пратити Торанагу, али је споро
одговарао, јер је његов речник још био јако ограничен све док Торанага
није поставио једно питање у коме није разумео ниједну битну реч.
− Дозо? Гомен насај, Торанага-сама − извињавао се он. −
Вакаримасенл (Не разумем).
Торанага једноставнијим речима понови оно што је рекао. Блекторн
летимично погледа Марико.
− Јако жалим, Марико-сан, што значи: сонкеј су бекиуми?
− Способан за пловидбу, Анђин-сане.
− Ах! Домо. − Блекторн се окрене. Даимјо га је упитао да ли би
могао брзо да установи је ли његов брод сасвим способан за пловидбу
и колико би припреме трајале. Одвратио је: − Да, лако. Пола дана,
господару.
Торанага на трен размисли па му рече да то сутра учини, а да му
извештај поднесе поподне у сат ’Козе’.
− Вакаримасу?
− Хај.
− Онда можеш обићи своје људе! − дода Торанага.
− Господару?
 − Своје вазале. Позвао сам те да бих ти рекао да ћеш сутра добити
своје вазале.
− Ах, јако жалим. Разумем. Вазале-самураје! Две стотине људи.
− Да. Лаку ноћ, Анђин-сане. До виђења сутра.
− Молим вас, опростите ми, господару, смем ли вас с поштовањем
запитати три ствари?
− Шта?
− Прво, можем видети сад моја посада? Уштедим време, нех?
Молим вас.
Торанага пристане и једном самурају изда одрешиту наредбу да
отпрати Блекторна.
− Поведи са собом стражу од десет људи. Одведи онамо Анђин-сана
па га доведи натраг у замак.
− Да, господару.
− Затим, Анђин-сане?
− Молим могуће говорити насамо? Мало времена. Молим вас,
опростите ми на неотесаности.
Блекторн покуша да прикрије зебњу кад је Торанага запитао Марико
у чему је ствар. Искрено је одговорила да зна само то да му Анђин-сан
жели казати нешто поверљиво, али није га питала шта.
− Јеси ли сигурна да ће бити у реду ако га запитам, Марико-сан? −
питао је Блекторн кад су се почели пењати уз степенице.
− Ох, да, под условом да причекаш док он заврши, али настој да
тачно знаш шта ћеш казати, Анђин-сане. Он је… није онако стрпљив
као иначе. − Није га запитала шта жели питати, а он јој пак сам није
ништа говорио.
− Врло добро, Анђин-сане − казао је Торанага. − Молим те, причекај
ван, Марико-сан. − Наклонила се и изашла. − Да?
− Јако жалим, чујем господар Харима Нагасашки сад непријатељ.
Торанага се запањи јер је он тек кад је стигао у Едо чуо да је Харима
јавно прешао под Ишидову заставу.
− Одакле ти тај податак?
 − Молим? − Торанага полаганије понови питање. − Ах! Разумео.
Чуо за господар Харима у Хаконе. Гиоко-сан нам рекла. Гиоко-сан
чула у Мишими.
− Та је жена добро обавештена. Можда и предобро.
− Господару?
− Ништа. Настави. Шта је с господаром Харимом?
− Господару, смем ли с поштовањем казати, мој брод је велико
оружје против Црног брода, нех? Ја врло брзо уловим Црни брод,
свештеници се разљуте јер хришћанско дело овде нема новаца, а ни
Португалци у другим земљама неће добити новац. Лани није био Црни
брод овде па нема новаца, нех? Ако сад ухватим Црни брод брзо, врло
брзо, а и догодине, сви свештеници јако се престраше. Истина је,
господару. Мислим, свештеници морају слушати ако им претимо.
Свештеници буду овакви за Торанага-саму! − Да поткрепи своју
тврдњу, Блекторн стисне песницу.
Торанага га је помно слушао и пратио му усне као и Блекторн њему.
− Пратим те. Али с каквим циљем, Анђин-сане?
− Господару?
Торанага се одлучи на исти начин споразумевања: говориће с мало
речи.
− Да добијеш шта? Да ухватиш шта? Да стекнеш шта?
− Господара Оношија, господара Кијаму и господара Хариму.
− Значи, желиш се уплитати у нашу политику као свештеници?
Мислиш да и ти знаш како да нама владаш, Анђин-сане?
− Јако жалим, молим вас, опростите ми, не разумем.
− Није важно. − Торанага је дуго размишљао па прозборио: −
Свештеници кажу да немају власти да наређују хришћанским
даимјоима.
− Није истина, господару, молим вас, опростите. Новац има велику
моћ на свештенике. Истина је, господару. Ако ове године нема Црни
брод, а ни догодине нема Црни брод, пропаст! Новац је моћ. Молим
вас, размислите! Ако ’Гримизно небо’ у исто доба, или пре, ја нападам
Нагасаки. Нагасаки сад непријатељ, нех? Ја узмем Црни брод и
нападнем поморске путеве између Кјушуа и Хоншуа. Можда довољна
претња да непријатеља учини пријатељем.
− Не. Свештеници ће обуставити трговину. Не ратујем са
свештеницима нити са Нагасакијем. Ни са ким. Идем у Осаку. Неће
бити ’Гримизно небо’. Вакаримасу?
− Хај. − Блекторн се није збунио. Знао је да је сад Торанага јасно
схватио да би та тактика одвукла велик део снага Кијаме, Оношија и
Хариме, од којих су све на острву Кјушуу. А Еразмо би сигурно
осујетио сваки масовнији морски покрет јединица са острва Кјушуа на
главно острво. Буди стрпљив, опомињао се. Пусти нека Торанага
размишља. Можда ће бити онако како каже Марико: ’До Осаке нас
дели много времена, а ко зна шта се може догодити? Припреми се за
најбоље, али се не бој ни најгорег!’
− Анђин-сане, зашто ме то ниси питао пред Марико-сан? Она ће
рећи свештеницима? Мислиш ли тако?
− Не, господару. Само желим покушати директно разговарати.
Женски посао није рат. Последње питање, Торанага-сама. − Блекторн
се запути смером који је изабрао. − Обичај да каткад хатамото замоли
милост. Молим вас, опростите ми, господару, смем ли вас с
поштовањем сада упитати?
Торанага се престане хладити лепезом.
− Какву милост?
− Знам, развод лаган ако господар каже. Питам Тода Марико-саму за
жену. − Торанага се тргао, а Блекторн се препаде да је пошао
предалеко. − Молим вас, опростите ми на неотесаности − додаде.
Торанага се брзо опоравио.
− Слаже ли се Марико-сан?
− Не, Торанага-сама! Тајна моја. Никад јој не рекао, нити икоме.
Тајна само моја. Нисам рекао Марико-сан. Никада! Кинђиру, нех? Али
знам бес међу мужом и женом. У Јапану лаган развод. Никад Марико-
сан. Молим вас, опростите, ако сам вас увредио.
− Ово је превелик захтев од странца. Нечувен! Будући да си
хатамото, дужан сам то размотрити, иако ти забрањујем да јој то под
било којим условима споменеш, нити њој нити њеном мужу. Јасно?
 − Молим? − запита Блекторн. Уопште није разумео, једва је могао
мислити.
− Врло слабо упитано и замишљено, Анђин-сане! Јасно?
− Да, господару, јако жал…
− Али Анђин-сан хатамото па се не љутим. Размислићу! Јасно?
− Да, мислим. Хвала вам. Молим вас, опростите што слабо говорим
јапански, јако жалим.
− Не спомињи јој развод, Анђин-сане. Ни Марико-сан нити
Бунтаро-сану. Кинђиру, вакаримасу?
− Да, господару. Разумео. Тајна сама вама. Мени. Тајна. Хвала.
Молим вас, опростите ми на неотесаности и хвала вам на стрпљењу. −
Блекторн се савршено наклонио и готово као у сну, изашао. За њим се
затворе врата. На одморишту га сви упитно погледају.
Своју је победу пожелео поделити с Марико, али су га спутавале
њена растресена мирноћа и присутност стражара.
− Опрости што си ме морала чекати − беше све што је рекао.
− Било ми је задовољство − одговорила је, исто тако равнодушно.
Запутише се низ степенице. Кад су прешли један спрат, она ће: −
Твој једноставан начин изражавања необичан је, иако је разумљив,
Анђин-сане.
− Превише пута сам се заплео. Силно ми је помагало то што сам
знао да си онде.
− Ја нисам ништа учинила.
Ћутке крену напред. Марико мало иза њега, као што су захтевала
правила пристојности. На сваком спрату пролазили су кроз самурајски
кордон, кадли се на завоју степеница скути њеног кимона заплету о
ограду и она посрне. Ухватио ју је и подупро, а тај изненадни блиски
додир годио је и њој и њему.
− Хвала ти − шапнула је збуњено кад ју је опет спустио на под.
Наставили су пут, много приснији него што су били те вечери.
Напољу су у дворишту осветљеном бакљама свуда били самураји.
Опет им провере пропуснице, па их бакљоноше отпрате кроз кулу до
главног излаза, пролазом који је вијугао као лавиринт, међу високим
каменим бедемима, све до следећих врата која су водила до јарка и до
најунутрашњијег дрвеног моста. У замку беше седам прстенова јарака.
Неке је створила људска рука, док су друге проширили из већ
постојећих безбројних потока и река. Док су ишли према главним −
јужним вратима, Марико му је казала да ће се у тврђави која ће бити
довршена за две године, моћи сместити сто хиљада самураја и
двадесет хиљада коња, са свим потребним залихама за годину дана.
− Значи да ће бити највећа на свету − рекао је Блекторн.
− Баш је то био наум господара Торанаге! − Глас јој је био озбиљан.
− Шигата га нај, нех? − Коначно дођоше до последњег моста. − Гле,
Анђин-сане, можеш видети да је замак срце Еда, нех? Средиште
паучине улица које се пресецају и чине град. Пре десет година овде је
било обично рибарско сеоце. А сада, ко зна? Три стотине хиљада? Две?
Четири? Господар Торанага још није пописао своје становништво, али
сви су они ту само с једним циљем: служе замку који штити луку и
равнице које хране војске.
− Ништа друго? − запита он.
− Не.
Нема потребе да се бринеш, Марико, и да изгледаш тако свечано,
сретно је помислио. Све сам решио. Торанага ће удовољити свим
мојим захтевима.
На супротном крају бакљом осветљеног Ичи-баши − Првог моста −
што је водио у град у правом смислу речи, она застане.
− Сада те морам оставити, Анђин-сане.
− Када те могу видети?
− Сутра. У сат ’Козе’! Чекаћу те у дворишту.
− Вечерас те не могу видети? Ако се рано вратим?
− Не, јако жалим, молим те, опрости ми. Вечерас не. − Тада се
свечано наклонила. − Конбанва, Анђин-сан.
Наклонио се. Као самурај. Гледао ју је како се враћа преко моста, с
њом и неке бакљоноше. Инсекти су зујали око непомичних бакљи
забодених у отворе на стубовима. Ускоро је прогуташе маса људи и
ноћ.
Тада он, све узбуђенији, окрене леђа замку и крене за водичем.
 48
− Овде станују варвари, Анђин-сане. − Самурај махне руком напред.
Блекторн нелагодно зажмири у тмину. Ваздух је био спаран без дашка
ветра.
− Где? У оној кући? Онде?
− Да. Тачно тако, јако жалим. Видите ли је?
Стотинак корака испред њих − још једно гнездо кућерака и уличица
иза голог комада мочварног тла, а надвисивала је све велика кућа која
се нејасно оцртавала на црном небу.
Блекторн се на трен осврне да се отприлике снађе у простору.
Лепезом је терао напасничке инсекте. Врло брзо, кад су се удаљили с
Првог моста, изгубио се у лавиринту.
Пут их је водио кроз небројене улице и уличице, најпре према
обали, па неко време на исток преко мостова и мостића, па опет
северно уз обалу друге реке која је кривудала кроз предграђа.
Земљиште је било ниско и влажно. Што су се више удаљавали од
замка, улице су биле све горе, а куће бедније. Људи су били покорнији,
а кроз шођије је допирало мање светла. Развучена маса Еда начињена
је − чинило му се − од заселака одвојених само путевима или токовима
потока.
Овде, на југоисточном делу града, било је јако мочварно, а пут је
труло заударао. Неко се време задах знатно појачавао, мешавином
мириса алги, измета и блатних плићака, а над свим тим слаткаст задах
који није могао одредити иако му се чинио познат.
− Заудара као Билингсгеит кад је осека! − прогунђао је, убивши још
једну ноћну напаст која му је слетела на образ. Цело му је тело било
облепљено знојем.
Тад зачује врло слаб део веселе холандске морнарске песме и
заборави све своје тегобе. Је ли то Винк? Занесен похита према
певању. Бакљоноше су му пажљиво осветљавале пут. За њим је ишао
самурај.
Сад кад се више примакао, виде да је та једноспратница делимично
јапанска, а делимично европска. Уздизала се на стубовима, опасана
високом слабашном бамбусовом оградом, на посебној чистини, много
новија од оближњих кућерака. Кров од сламе, чврста улазна врата,
зидови од грубих дасака, прозори покривени холандским шалонима.
Ту и тамо су кроз пукотине продирали зраци светлости. Песма и жагор
се појачају али још није могао распознати гласове. Украсно камење на
стази водило је равно до веранде, кроз запуштени врт. На довратник је
била конопцем причвршћена кратка мотка. Застао је и забуљио се увис.
Млохава закрпљена холандска застава отужно је висила, а кад ју је
угледао, срце му брже закуца.
Нагло се отворе улазна врата. На веранду се расу трака светла. Бакус
ван Нек пијано дотетура до руба, полусклопљених очију, одстрани
намошњак те почне пишати у високом завојитом млазу.
− Аххххх − промумла све усхићеније. − Нема до пишања!
− Стварно? − Блекторн на холандском викне с улаза. − Зашто не
пишаш у посуду?
− Ех? − Ван Нек кратковидо зажмири у тмину према Блекторну који
је са самурајем стајао под бакљама. − Исусе Христе на небу, самурај! −
Промумла, сабере се и незграпно се наклони из појаса. − Гомен насај,
самурајсама. Ичибон гомен насај свим мајмунским самама! − Усправио
се, болно се осмехнуо и прогунђао као за себе: − Пијанији сам него
што сам мислио. Учинило ми се да онај копилан, курвин син, говори
холандски! Гомен насај, нех? − опет узвикне, тетурајући назад у задњи
део куће, чешкајући се и намештајући намошњак.
− Хеј, Бакус, зар не знаш ништа боље него загађивати своје
властито гнездо?
− Шта? − Ван Нек се тргне и слепо забуљи према бакљи, очајнички
настојећи да бистро види. − Пилот? − промрси он. − Јеси ли то ти,
пилоте? Бог ми очи проклео, не видим. Пилоте, за љубав Божију, јеси
ли то ти?
Блекторн се насмеје. Његов стари пријатељ изгледао је тако
разголићен, тако глуп, онако опуштена пениса.
− Да, ја сам! − Тада ће самурају, који је мотрио једва прикривајући
презир: − Матте курасај. (Причекај, молим.)
− Хај, Анђин-сан.
Блекторн приступи. Сада је на траци светлости свуда у врту видео
смеће и отпатке. С гађењем је изуо натикаче и потрчао уз степенице.
 − Здраво, Бакус, дебљи си него кад смо испловили из Ротердама,
нех? − Срдачно га је пљеснуо по раменима.
− Исусе, јеси ли то уистину ти?
− Да, јасно да сам ја.
− Већ смо те одавно отписали као мртвог. − Ван Нек испружи руку и
додирне Блекторна да се увери да ли сања. − Исусе Боже, моје су
молитве услишене. Пилоте, шта се догодило, одакле си дошао? Право
чудо! Јеси ли то заиста ти?
− Да! А сад те молим да намошњак ставиш на место па да уђемо −
рече Блекторн свестан да их самурај мотри.
− Шта? Ох! Ох, жалим, ја… − Ван Нек на брзину послуша, а сузе
му се почну котрљати низ образе. − Ох, Исусе, пилоте. − Помислио
сам да ме опет обмањују демони џина. Дођи, али да те најпре најавим,
хеј?
Поведе га у кућу, малко се гегајући. Од радости га је прошао већи
део пијанства. Блекторн за њим. Ван Нек му је држао врата отворена, а
онда дрекне да надгласа промукло певање.
− Момци! Погледајте шта нам је донео Божић Бата! − Залупи за
Блекторном врата како би појачао деловање.
Наступи сместа тајац. Блекторн је очи тренутак прилагођавао
светлости. Смрдљиви ваздух га је замало угушио. Виде како сви зијају
у њега као да је зао дух. Тад нестане чаролије, а одјекну повици
добродошлице и радости. Другови су га гурали и ударали по леђима,
говорећи сви у исто време.
− Пилоте, одакле долазиш? Попиј… Христе, је ли могуће? Попишај
ми у шешир, дивно што те видимо… Већ смо те отписали као
мртвог… Не, сви смо добро, барем већини је добро… Мичи се са
столице, курво, пилот-сама мора седети на најбољој столици… Хеј,
грог, брзо, бога ти, брзо, брзо! Враг ти очи однео, склони ми се с пута,
да му стиснем руку…
На концу се Винк продере:
− Један по један, момци! Дајте му да одахне! Дајте пилоту столицу и
пиће, бога му! Да, и ја сам мислио да је он самурај…
Неко тутне Блекторну у руку дрвени пехар. Сео је на расклиману
столицу, а сви дигну чаше и опет започне бујица питања.
 Блекторн се осврне. У соби су биле клупе, неколико грубих столица
и столова, а осветљавале су свеће и уљанице. На прљавом поду
налазила се голема бачва сакеа. Један сто беше крцат прљавих тањира.
И бут напола печеног меса, под ројем мува.
Шест замазаних жена баце се на колена, клањајући му се,
приљубљене уза зид.
Сви његови људи су озарени чекали да он започне. Кувар Сонк.
Јохан Винк − ностромов заменик и главни тобџија. Неми Саламон.
Бродски мали Крог. Једрар Гинсел. Бакус ван Нек, главни трговац и
благајник. И на крају, Јан Ропер, други трговац, који је као и увек седео
засебно, с оним истим киселим смешком на мршавом напетом лицу.
− Где је заповедник експедиције? − запита Блекторн.
− Мртав, пилоте, мртав… − одговори шест гласова, све један преко
другога, такмичећи се ко ће му испричати, док Блекторн није дигао
руку.
− Бакус! Реци ми ти!
− Мртав је, пилоте. Из оне јаме није изашао. Сећаш ли се да је био
болестан, а? Кад су те одвели, па лепо, те ноћи смо чули како се он у
тами гуши. Није ли тако, момци?
Потврдни збор, а ван Нек додаде:
− Седео сам крај њега, пилоте. Покушавао је доћи до воде али воде
није било, па се гушио и јечао. Није ми сасвим јасно колико је било
сати − сви смо се насмрт престрашили − али он се напослетку угушио
и, па лепо, смртни хропац. Било је тешко, пилоте.
− Да, грозно − надовеже Јан Ропер. − Али беше то казна Божја.
Блекторн је гледао од лица до лица.
− Је ли га ико ударио да га смири?
− Не… не, ох не − одврати ван Нек. − Само је издахнуо. Оставише
га у јами с оним Јапанцем, сећаш ли га се, који се покушао удавити у
канти пишаћке. Тад је господар Оми наредио да изнесу Спилбергеново
тело па су га спалили. А оног јадника оставише под земљом. Господар
Оми дао му је само нож па је он распорио свој добога проклети трбух,
а они су јаму напунили. Сећаш ли се њега, пилоте?
− Да. А шта је са Метсукером?
 − Најбоље би било да то испричаш ти, Винк.
− Мала пацовска губица је загнојила, пилоте − започне Винк, а
остали почеше убацивати појединости и распредати причу све док
Винк није зарежао: − Бакус је мене замолио, Христа му Бога! Сви ћете
ви доћи на ред!
Гласови замру, а Сонк га охрабри:
− Причај ти, Јохане!
− Пилоте, загнојила му се рука. Убодоше га у тучњави, сећаш ли се
оне тучњаве кад си се онесвестио? Исусе, чини ми се да је то било тако
давно! И рука му се гнојила. Пустио сам му крв сутра и прекосутра, а
онда је рука почела да црни. Рекох му да ће бити најбоље ако је
разрежем, иначе ћемо морати одсећи целу руку. Понављао сам му то
десетак пута, а и остали, али није хтео. Петог се дана рана усмрдела.
Држали смо га на тлу и одрезао сам му већи део трулежи, али није
помогло. Знао сам да неће помоћи, али неки од нас су сматрали да се
исплати покушати. Пар пута је долазио онај жути гад од лекара, али ни
он није ништа успео. Пацовска губица се држао још дан-два, али
трулеж је предубоко зашла, а он је много булазнио. Пред крај смо
морали да га вежемо.
− Тако је, пилоте − рече Сонк удобно се чешући. − Морали смо да га
вежемо.
− Шта је било с његовим лешом? − запита Блекторн.
− Однели су га на брег па и њега спалили. Хтели смо њега и
заповедника експедиције поштено хришћански покопати, али они нам
нису допустили. Само су их спалили! − Завлада тајац.
− Ниси ни такнуо чашу, пилоте! − Блекторн је принесе уснама и
окуси. Пехар беше прљав па је умало повраћао. Прости алкохол запече
га по грлу. Готово га савлада задах неокупаних тела и устајале
неопране одеће.
− Какав је грог, пилоте? − запита ван Нек.
− Добар је, добар.
− Ти му о томе причај, Бакус, само напред!
− Хеј, ја сам га испекао, пилоте. − Ван Нек се силно поносио, а и
остали су блистали. − Сад га производимо на бачве. Пиринач, воће и
вода, пустимо да провре, чекамо недељу-две и онда, уз помоћ малко
чаролије… − Дебељко се насмеје и сретно се почеша. − Наравно, било
би боље да га држимо годину-две да се оплемени, али ми брже пијемо
него… − Замре му реч у грлу. − Не свиђа ти се?
− Ох, опрости, добар је… добар. − Блекторн у проређеној ван
Нековој коси опази ваш.
− А ти, пилоте? − изазовно ће Јан Ропер. − Добро ти је, је л’ да? Шта
је с тобом?
Нова бујица питања која замре кад Винк дрекне:
− Допустите њему да говори! − Тад мушкарац груба лица весело
извали:
− Христе, кад сам те угледао на вратима, мислио сам да си један од
оних мајмуна, часна реч… часна!
Опет повлађујући збор, а ван Нек се јави.
− Тачно. Проклети глупи кимони… Изгледаш као жена, пилоте. Или
као они полуљуди! Добога проклети педери, ех! Многи су Јапанци
педери! Бога му! Један је гањао Крога… − Силна дрека и простачке
шале, а затим ван Нек настави:
− Сигурно желиш своју пристојну одећу, пилоте. Чуј, твоја је овде.
На Еразмоу смо дошли у Едо. Они су брод дотеглили овамо, а нама су
допустили да на обалу донесемо одећу и ништа друго. Донели смо и
твоју. Допустили су нам да је узмемо и причувамо за тебе. Донели смо
морнарску врећу, сву твоју морнарску одећу. Сонк, донеси, хеј!
− Јасно, донећу, али касније, ех, Бакус? Нећу да ми ишта промакне.
− Добро.
Осмех на танким уснама Јана Ропера беше поспрдан.
− Мачеви и кимоно… као прави паганин! Можда су ти сада дражи
пагански обичаји, пилоте?
− Одећа је свежија, удобнија од наше − нелагодно одговори
Блекторн. − Заборавио сам да сам друкчије обучен. Толико се тога
догодило! Једино сам имао ову одећу, па сам се на њу навикао. Никад
нисам много о томе размишљао. У сваком случају, удобнија је.
− Јесу ли ово прави мачеви?
− Да, наравно, зашто?
 − Нама су ускратили оружје. Сво оружје! − зарежи Јан Ропер. −
Зашто су теби допустили да га носиш? Као сваком паганском
самурају?
Блекторн се кратко насмешио.
− Ниси се променио, Јане Роперу, је ли? Још си сасвим побожан?
Па, о мојим мачевима све у своје време, али најпре најбоља вест. Чујте,
за једно месец дана опет ћемо бити на мору.
− Исусе Боже, мислиш ли озбиљно, пилоте? − упита Винк.
− Да. − Громко клицање па опет талас питања и одговора.
− Рекао сам ја теби да ћемо отићи… рекао сам ја да је Бог на нашој
страни! Пустите га нека говори… нека пилот говори…
Напослетку Блекторн дигне руку. Показа жене које су још
непомично клечале, сада још понизније него пре зато што је он
скренуо пажњу на њих.
− Ко су ове?
− Наше блуднице, пилоте − насмеја се Сонк. − Наше курве, и то
јефтине. Исусе, не стоје ни дугме недељно. У комшилуку имамо
читаву кућу њих… а у насељу много више…
− Мекећу као ласице! − упадне Крог, а Сонк убаци: − Тако је,
пилоте. Наравно, здепасте су и кривоноге, али зато су јако снажне и
немају заразну болест. Хоћеш ли једну, пилоте? Ми имамо своје
постеље, нисмо ми као мајмуни, сви имамо лежајеве и собе…
− Пробај гузару Марију, она је за тебе − рече Крог.
− Пилот не жели ниједну нашу дрољу − надгласа их Јан Ропер. −
Има он своје. Ех, пилоте?
Лица им се зажаре.
− Је ли истина, пилоте? Имаш ли женске? Хеј, причај нам, ех? Ове
мајмунице најбоље су женске које смо икад имали, ех?
− Причај нам о својим блудницама, пилоте! − Сонк опет почеша
своју ваш.
− Много вам тога имам рећи − одврати Блекторн. − Али требало би
то бити поверљиво. Што мање ушију чује, то боље, зар не? Удаљите
жене па ћемо моћи поверљиво разговарати.
Винк им махне палцем иза својих леђа.
 − Торњајте се! Хај? − Наклониле су се, мумлале речи захвалности и
оправдања па побегле, тихо затворивши врата.
− Најпре брод! Невероватно! Желим вам захвалити и честитати на
великом послу! Кад се вратимо кући захтеваћу да вам дају троструку
награду од заплењеног новца за сав тај посао, а добићете и награду о
којој не можете ни… − Виде како су се збуњено погледали. − Шта је?
− Нисмо ми то учинили, пилоте − збуњено ће ван Нек.
− То су обавили људи краља Торанаге. Они! Винк им је показао, али
ми ништа нисмо радили.
− Како?
− Нису нам више допуштали да се вратимо на брод након оног
првог пута. Нико од нас није више био на броду осим Винка који
онамо одлази сваких десетак дана. Ми нисмо ништа учинили.
− Само он − рече Сонк. − Јохан им је показао.
− А како си с њима разговарао, Јохане?
− Један самурај зна португалски па тако говоримо, тек толико да се
споразумемо. Тај самурај, по имену Сато-сам, постао је заповедник кад
смо овамо стигли. Питао је ко је међу нама официр или морнар.
Рекосмо, Гинсел, али он је углавном тобџија, ја и Сонк који…
− Који је најгори упишани кувар што је…
− Зачепи своја добога проклета уста, Крог!
− У говна, не знаш кувати ни на копну, а камоли на мору! Бога му!
− Молим вас, умукните вас двојица! − јави се Блекторн. − Настави,
Јохане.
− Сато-сама ме запитао шта недостаје броду − настави Винк. −
Рекох му да га ваља нагнути на бок, па га целог остругати и поправити.
Дакле, рекох му све што сам знао, а они су се прихватили посла. Добро
су превалили брод на бок, очистили слив и остругали га као кнежевско
сералиште. Самураји су заправо само заповедали, а они други мајмуни
диринчили су као ђаволи, на стотине голаћа. У говна, пилоте, нема
радника као што су они!
− Истина је − рече Сонк. − Раде као врагови!
− Учинио сам све најбоље што сам могао за дан кад бисмо… Исусе,
пилоте, зар заиста мислиш да можемо отићи?
 − Да, ако будемо стрпљиви и ако…
− Ако буде Божја воља, пилоте. Само у том случају.
− Да. Можда имаш право − одврати Блекторн помисливши: Па шта
онда ако је Ропер фанатик? Потребан ми је, као и сви они. И Божја
помоћ. − Да. Потребна нам је Божја помоћ − рече па се опет обрати
Винку: − У каквом је стању кобилица брода?
− Чиста и неоштећена, пилоте. Очистили су је боље него што сам
могао замислити. Ови гадови добри су као и тесари, бродари и ужари у
Холандији. Снаст је изврсна − сва.
− Једра?
− Израдили су свилена једра, чврста као платнена. Па и резервна
једра. Скинули су наша једра па их тачно прецртали, пилоте. Топови су
како се само може пожелети. Опет су сви на броду, а има много барута
и набоја. Брод је спреман да исплови чим стигне плима, по потреби и
вечерас. Наравно, на пучини још није био па ћемо једра искушати тек
у олуји, али животом бих се кладио да је брод исто онако чврст као кад
смо га тек поринули у Зидерзе, још и бољи, јер дрво је досад сазрело,
Богу хвала! − Винк застане да поврати дах. − Кад ћемо испловити?
− Отприлике за месец дана.
Гуркали су се лактовима, препуни заноса и гласно наздрављали
пилоту и броду.
− А непријатељски бродови? Има ли их у близини? А шта је с
наградама, пилоте? − упита Гинсел.
− Много, више него што можете и сањати. Сви смо богати. Поново
победоносни поклич:
− Било би и време!
− Богати смо, ех? Купићу дворац!
− Господе Боже свемогући, кад стигнем кући
− Богати? Живео пилот!
− Имамо ли много паписта за убијање? Добро! − тихо ће Јан Ропер.
− Врло добро!
− Какав је план, пилоте? − Упита ван Нек, а сви прекину разговоре.
− О том потом. Имате ли чуваре? Можете ли се кретати слободно,
кад зажелите? Колико често…
 − Можемо се кретати по насељу − брзо ће Винк. − Можда и пола
велике миље унаоколо, али не пуштају нас у Едо, и не пуштају…
− Преко моста − ведро упадне Сонк. − Причај му о мосту, Јохане!
− Ох, за љубав Божју, управо сам хтео причати о мосту, Сонк. Бога
ти, немој ме стално прекидати. Пилоте, отприлике пола миље
југозападно налази се мост на којем је много знакова. Ми смемо само
донде. Тај мост не смемо прећи. Бога му, самураји кажу: Кинђиру.
Знаш ли што значи кинђиру, пилоте? − Блекторн климне главом и
ништа не рече. − Иначе се можемо кретати куда желимо, али само до
ограда. Отприлике свугде на пола миље у кругу су ограде. Господе
Боже, можете ли поверовати у то, ускоро ћемо кући?!
− Причај му о лекару, ех, и о…
− Самураји нам повремено шаљу лекара, пилоте. Морамо се свући,
а он нам гледа…
− Да. Човеку дође да сере кад га огавни погани мајмун гледа голог.
− Иначе нас, пилоте, не гњаве, осим што…
− Хеј, немој заборавити да нам лекар даје труле прљаве траве, ча у
праху, које бисмо требали кувати у врелој води, али ми то бацамо. Кад
нам је слабо, пушта нам крв добри стари Јохан па смо опет здрави.
− Да − изјави Сонк. − Ми бацамо тај ча!
− Осим тога, иначе…
− Овде смо сретни, пилоте, није као испрва.
− Тако је. Испрва…
− Причај му о надзору, Бакус!
− Управо сам на томе… Бога ти, буди стрпљив… Дај човеку да
прича. Како му ишта могу казати кад сви лајете? Наточите ми! − жедно
ће ван Нек па настави: − Сваких десет дана овамо наврати неколицина
самураја, поређају нас напољу и пребројавају. Тада нам дају вреће
пиринча и новац, бакрењаке. Много дају, за све потрепштине, пилоте.
Пиринач мењамо за месо или плодове… воће или тако нешто. Имамо
доста свега, а жене раде шта год зажелимо. Испрва смо…
− Није тако било испрва. Испричај му, Бакус! Ван Нек седне на под.
− Боже, дај ми снаге!
 − Слабо ти је, јадни мој стари? − брижно запита Сонк. − Боље немој
више пити или ћеш призвати натраг врагове, хеј? Он једанпут недељно
постаје несносан, пилоте. Као и сви ми.
− Хоћеш ли умукнути док ја причам пилоту?
− Ко, ја? Нисам рекао ни речи. Нисам те прекидао. Ево ти па попиј!
− Хвала, Сонк. Дакле, пилоте, најпре су нас сместили у кућу
западно од града…
− Близу поља.
− Дођавола, онда причај ти, Јохане!
− Добро! Исусе, било је ужасно, пилоте. Без хране, пића, а оне
добога проклете папирнате кућице, као да живимо на отвореном.
Човек не може пишати ни чачкати нос, а да га неко не гледа, а? Да, а
комшије би и због најмање вике навалили на нас а на трему су вечито
стајали самураји, а ко жели те гадове у близини, ех? Махали су на нас
својим проклетим мачевима, и викали, говорили да умукнемо. А једне
ноћи неко је преврнуо свећу, а мајмуни су се врашки на нас наљутили!
Исусе, Боже, да си их само чуо…! Одасвуд су нагрнули с кантама воде,
љути дозлабога, сиктали су, клањали се и клели… А изгорео је само
један усрани зид… На стотине их је навалило на кућу као стенице.
Гадови! Ви сте…
− Настави!
− Желиш ли ти приповедати?
− Продужи, Јохане, не осврћи се на њега. Он је обичан усрани
кувар.
− Шта?
− Дај завежи! Бога му! − Ван Нек ужурбано опет продужи
приповедање. − Пилоте, сутрадан су нас одвели одатле и сместили у
другу кућу, код пристаништа. И тамо је било једнако слабо. А за
неколико недеља Јохан је нашао ово место. Једино су њему од свих нас
допуштали у то доба да излази, и то ради брода. Сваког дана дошли би
по њега, а враћали су га у залазак сунца. Био је на рибарењу… Наиме,
ми смо само неколико стотина метара узводно од ушћа реке у море.
Најбоље би било да ти то испричаш, Јохане.
Блекторна засврби гола нога и он се без размишљања почеша. Још
га је више сврбело. А док је Винк поносно продужио спази шарени
оток од уједа стенице.
− Право је казао Бакус, пилоте. Запитао сам Сато-саму смемо ли се
овамо уселити, а он одговори: ’Да, зашто не?’ Обично би ми
допустили да рибарим у некој њиховој бродици да утучем време.
Овамо ме довео нос, пилоте. Мој стари нос ме упозорио: крв!
− Кланица! − изјави Блекторн. − Кланица и штавионица. Ово је… −
Умукнуо је пребледевши.
− Што се догодило? Шта је?
− Је ли ово насеље ета? Исусе, ови људи су ете?
− Шта етама недостаје? − запита ван Нек − наравно, то су ете.
Блекторн отера комарце који су загађивали ваздух, а кожа му се
најежи.
− Проклети комарци! Загађени су, је ли? Овде је штавионица, је ли?
− Да, неколико улица даље. Зашто?
− Ништа. Само што нисам препознао смрад.
− Шта је с етама?
− Ја… нисам схватио, баш сам глуп. Да сам видео којег мушкарца,
схватио бих то по њиховој кратко подшишаној коси. Жене се не
разликују. Опрости. Настави, Винк.
− Па, тад рекоше…
− Стани мало, Винк! − прекине га Јан Ропер. − Шта не ваља,
пилоте? Шта је са етама?
− Само ово: Јапанци их сматрају друкчијима од себе. Они су
крвници, штаве кожу и раде с лешевима. − Осети на себи њихове
погледе, а особито очи Јана Ропера. − Ете штаве коже! − рече
настојећи да му глас звучи немарно. − Они убијају старе коње и волове
и располажу с лешевима.
− Па шта је у томе лоше, пилоте? И ти си на десетине људи закопао,
обавио их мртвачким покровом, опрао… као и сви ми, ех? Ми сами
кољемо своје месо, одувек. Овај Гинсел био је крвник на вешалима…
Шта је зло у свему томе?
− Ништа − одврати Блекторн. Знао је да је то истина па ипак се
осећао прљаво.
 − Ете су најбољи пагани које смо овде видели − фркне Винк. −
Сличнији су нама него они остали гадови! Дозлабога смо сретни што
смо овде, пилоте. Немамо потешкоћа са свежим месом, а ни са лојем.
Они нам не задају потешкоће.
− Тако је. Да си живео са етама, пилоте…
− Исусе, пилот је све време морао живети с оним другим гадовима!
Он ни за што боље не зна. Би ли му довео гузару Марију, Сонк?
− Или ’Врцкаву гузицу’?
− У говна, њу не, не ту стару курву. Пилоту је потребно нешто
посебно. Питаћемо Маму-сан…
− Он сигурно умире за правом храном! Хеј, Сонк, одрежи му комад
меса.
− Попи још грога…
− Трипут ура за пилота…
У веселој граји ван Нек пљесне Блекторна по раменима.
− Стигао си кући, пријатељу стари. Сада кад си се вратио, услишене
су наше молитве и све је на свету добро. Код куће си, пријатељу стари.
Чуј, лези у моју постељу. Инсистирам на томе…
Блекторн им ведро последњи пут махне. Одговори му цика из таме с
оне стране мостића. Тад се окренуо. Испарила је његова усиљена
веселост. Скренуо је за угао окружен стражом од десеторице самураја.
На путу у замак ум му се заплео у пометњи. Етама није ништа
недостајало, а опет је све на њима било зло и наопако. Тамо је моја
посада, моји људи, а ово су пагани, странци, непријатељи…
У магли су промицале улице, уличице, мостови. Тад је установио да
је гурнуо руку у кимоно и да се чеше. Застане као укопан.
− Ти проклети, прљави… − Одвезао је појас, скинуо са себе знојави
кимоно па га − као да је заразан − завитлао у јарак.
− Дозо, нан десу ка, Анђин-сан? − запита један самурај.
− Нани ми! (Ма ништа!) − Блекторн се удаљи носећи мачеве.
− Ах! Ета! Вакаримасу! Гомен насај! − Самураји су брбљали, али
није се освртао на њих.
Овако је боље, помислио је пун олакшања, не опажајући да је готово
го. Само је установио да га је кожа престала сврбети кад је одбацио
стеничави кимоно. Исусе Боже, што би ми сад пријало купање!
Посади је причао о својим пустоловинама, али је прећутао да је
постао самурај и хатамото и да је један од Торанагиних штићеника. И о
Фуђико. И о Марико. Није им рекао ни то да ће се у пуном броју
искрцати у Нагасаки па на препад освојити Црни брод, а ни то да ће он
предводити самураје. То могу и касније, исцрпљено је размишљао. И
све остало.
Хоћу ли им икада моћи причати о Марико-сан?
Дрвењаци су му клопарали по дрвеним плочама Првог моста.
Стражари самураји, такође полуголи, дангубили су све док га нису
угледали, а онда му се уљудно наклоне у пролазу. Пажљиво су га
мотрили, тог невероватног варварина кога је господар Торанага обасуо
толиким великим милостима, коме је Торанага − чудна ли чуда! −
доделио част хатамота и самураја коју никад пре није добио ниједан
варварин.
На главним јужним вратима замка чекао га је стражар и отпратио до
његових одаја у унутрашњем кругу. Доделише му одају у једној
утврђеној, а ипак привлачној гостинској кући, али је уљудно одбио да
одмах оде тамо.
− Најпре купање, молим − казао је самурају.
− Ах, разумем. Врло обзирно од вас. Купатило је овде, Анђин-сане.
Да, врела ноћ, нех? А чујем да сте посетили оне прљавце. Остали гости
у кући цениће вашу обзирност. У њихово име вам захваљујем.
Блекторн није разумео све речи, али је разабрао значење. Прљавци!
То смо ја и мој народ. Ми, а не они, јадници.
− Добро вече, Анђин-сане − рече му главни вођа купатила, плећат
мушкарац средњих година, голема трбуха и бицепса. Управо га је
пробудила слушкиња и најавила долазак још једног касног купача.
Пљесне рукама и стигну послужитељке. За њима Блекторн оде у
трљаоницу где су га чистиле и опрале му косу, а он их је замолио да то
још једном обаве. Затим је отишао у удубљену каду и загазио у врелу
воду. Борио се са врелином и препустио се њеном загрљају што му је
прочистио ум и мисли.
Јаке руке помогле су му ускоро да изађе, утрљале му у кожу
мирисно уље, опустиле му мишиће и врат, па га одвеле у просторију за
одмарање где је добио опрани памучни кимоно, чист као сунце.
Опружио се уз дуго суздржавани уздах задовољства.
− Дозо гомен насај… ча, Анђин-сан?
− Хај. Домо.
Стиже ’ча’. Слушкињи је казао да ће ноћас овде остати и да се неће
трудити да оде у своје одаје. Оставши сам, на миру је сркао ’ча’, и
осећао како га прочишћава ’она прљава трава ча’ са одвратношћу је
помислио.
− Буди стрпљив, немој допустити да то наруши твој склад − гласно
је рекао. − Они су јадне, глупе незналице које ништа боље не знају.
Некад си и ти био такав. Није важно, сад им можеш показати, нех?
Одстранио их је из мозга и посегнуо за речником. Но, вечерас, први
пут откако је та књига код њега, брижно ју је удаљио и угасио свећу.
Превише сам уморан, закључио је.
Али ниси превише уморан да одговориш на једно једноставно
питање, рече самоме себи. Јесу ли они заиста глупе незналице, или ти
завараваш самога себе?
На то ћу одговорити касније, кад дође време. Сада одговор није
важан. Сад знам само то да их не желим близу себе.
Окренуо се, убацио тај проблем у преграду па заспао.
***
Пробудио се освежен. Припремили су му чист кимоно, слабински
повез и таби. Углачали су му корице мачева. Брзо се обукао. Пред
кућом су га чекали самураји. Устану из чучећег положаја па се
наклоне.
− Данас смо ми твоји стражари, Анђин-сане.
− Хвала. Сад ићи на брод?
− Да. Ево ваше пропуснице.
− Добро. Хвала. Смем ли запитати ваше име, молим?
− Мусаши Мицутоки.
− Хвала Мусаши-сане. Ићи сад?
Спусте се у пристаниште. Еразмо беше чврсто привезан три метра
изнад пешчаног дна. Сливови су били блиставо очишћени. Заронио је
испод бока и препливао под кобилицом. Остало је незнатно алги и
морских прилепака. Кормило беше чврсто. У сувом беспрекорном
складишту нашао је кресиво па је креснуо искру на сићушну пробну
хумку барута. Одмах се запалио, јер је био у одличном стању.
С врха предњег јарбола тражио је издајничке пукотине. Није им
било ни трага, ни док се горе пео, а ни на облицама јарбола, колико је
он видео. Многи конопци, дизачи − ужад за дизање и спуштање једара,
као и припоне, беху неисправно везани, али све се то могло
преиначити у пола страже.
Кад се поново нашао на крмници, широко се осмехнуо.
− Чврст си као… као шта? − Није се могао сетити ничега довољно
чврстог па се само насмејао и опет сишао у потпалубље. Осећао се као
странац у својој кабини. И врло сам. На постељи су били његови
мачеви. Додирнуо их је, а онда извукао из корица ’Уљара’. Занатски
рад био је изванредан, а сечиво савршено. Поглед на мач улио му је
задовољство, јер је то било истинско уметничко дело. Смртоносно,
помислио је, као и увек док га је окретао на светлости.
Колико си смрти задао у свом двестагодишњем животу? Колико ћеш
их још задати док и ти не умреш? Имају ли неки мачеви свој посебни
живот као што тврди Марико? Марико! Шта је са њом?
Тад у челику угледа одраз свог поморског сандука и то га прене из
изненадне сете.
Стави ’Уљара’ у корице, брижно пазећи да прстима не такне сечиво,
јер је обичај учио да и најмањи додир може покварити толико
савршенство.
Док се наслањао на лежај, поглед му падне на празан поморски
сандук. Шта је са ротеиросима? А с навигационим инструментима?,
питао је свој одраз на бакреној поморској светиљци, брижно углачаној
као и све остало. Зачу самога себе како одговара:
− Купићеш их у Нагасакију, као и посаду. А Родригеса ћеш
заробити. Да. Заробићеш га пре напада. Нех? − Гледао је како се
појачава његов смешак. − Јако си уверен у то да ће те Торанага пустити
да одеш, зар не?… Хоће! − одговорио је сам себи, потпуно уверено. −
Ако он пође у Осаку или не пође, добићу оно што желим. А добићу и
Марико.
 Задовољно је тутнуо мачеве у појас, попео се на палубу па причекао
док поново нису запечатили врата.
Кад се вратио у замак, још није било подне, па је пошао у своје
одаје да једе. Појео је пиринач и две порције рибе испечене на дрвеном
угљу, са сојом. Кувар ју је испекао по његовим упутствима. Бочица
сакеа па ’ча’.
− Анђин-сан?
− Хај?
Шођи се отвори. Фуђико се стидно насмеши и наклони.

49
− На тебе сам заборавио − казао је на енглеском. − Бојао сам се да
си умрла.
− Дозо гозиемашита, Анђин-сан, нан десу ка?
− Нани мо, Фуђико-сан − рече јој он, стидећи се самога себе. −
Гомен насај. Хај. Гомен насај. Ма-суваре одороита хонто ни мата
аете уреши. (Молим те, опрости ми… Изненађење, зар не? Драго ми је
да те видим. Изволи сести.)
− Домо аригато гозиемашита − рече она па му својим танким
високим гласом објасни колико се весели што га види, колико он сад
много боље говори јапански, како добро изгледа и колико је пресретна
што је овде.
Гледао је како она неспретно клечи на јастуку наспрам њега.
− Ноге… − Присећао се речи ’опекотине’ али никако да се сети па
уместо тога рече: − Ноге, ватра боли. Тешко?
− Не, јако жалим. Ипак, још малко боли кад седим − рече Фуђико.
Сконцентрисала се на његове усне. − Ноге боле, јако жалим.
− Молим те, покажи ми.
− Јако жалим, Анђин-сане, не желим вас гњавити. Имате ви других
потешкоћа. Ја сам…
− Не разумео. Пребрзо, јако жалим.
− Ах, опростите. Ноге су добро. Немојте се гњавити! − мољакала је.
 − Бол. Ти си наложница, нех? Без срама. Сад покажи! Послушно је
устала, очигледно се нелагодно осећала, али чим се усправила почне
одвезивати врпце на свом обију.
− Молим те, зовни слушкињу − наредио јој је.
Послушала је. Шођи одмах клизне и отвори се, а жена коју није
познавао пожури јој у помоћ. Најпре одвије крути оби. Слушкиња
положи на страну Фуђикин бодеж у корицама и оби.
− Како се зовеш? − одсечно упита слушкињу, по самурајски.
− Ох, молим вас, опростите, господару, јако жалим. Моје је име
Хана-ичи.
Промрмљао је у знак одобравања.
− Госпођица Први цвет, јако лепо име!
Према обичају су све слушкиње звали: госпођица Четка, или
Ждралица, или Риба, или Друга Метла, или Четврти Месец, или
Звезда, или Стабло или Грана, и томе слично. Хана-ичи била је
средњих година и јако брижна. Кладим се да је она породична
домаћица, помислио је. Можда вазалка Фуђикиног покојног мужа.
Муж! И на њега сам заборавио, и на уморено дете. И да јој је мужа
усмртио душманин Торанага који није душманин него даимјо и добар,
можда врхунски војсковођа. Да. Муж је сигурно заслужио своју
судбину ако се дознала жива истина, нех? Али дете није, помисли он.
За то нема оправдања.
Фуђико спусти у страну свој зелени шарени први кимоно. Прсти су
јој дрхтали док је одвезивала танку свилену врпцу жутог поткимона па
и њега распустила. Кожа јој је била светла, а оно груди што је спазио у
свиленим наборима откривало је да су пљоснате и малене. Хана-ичи
клекне па јој одвеже узице на подсукњи која је била од струка па све до
пода. Тако је својој господарици омогућила да из ње иступи.
− Ије! − нареди он. Приђе и подигне скуте. Опекотине су јој
почињале позади од листа навише. − Гомен насај − рекао је.
Непокретно је стајала. Зној јој је цурио низ образ и кварио јој
шминку. Подигао је њену сукњу. Кожа јој је изгорела позади све до
бедара, али чинило се да добро зараста. Већ су се створиле бразготине,
али није било никакве инфекције нити гнојења, само малко чисте крви
тамо где је бразготина пукла, на задњој страни колена, кад је клекла.
 Уклонио је њене кимоне и одвезао појас подсукње. Опекотине су
престајале при врху ногу, заобилазиле су јој гузицу где ју је поклопила
и заштитила греда, а онда поновно почињале код крста. Појас јој је био
опасан опекотином широком као пола руке. Бразготине су се већ
претвориле у сталне ожиљке. Нимало лепо, али су одлично зарастале.
− Лекар јако добар. Најбољи који ја икад видео! − Спустио је њене
кимоне. − Најбољи! Фуђико-сан! Зар су важне бразготине, нех?
Нимало. Ја видео много озледа од ватра, разумеш? Хтео видети да
будем сигуран: добро или слабо. Лекар јако добар. Буда штитио
Фуђико-сан. − Ставио јој је руку на рамена па је погледао у очи. − Сад
не бринем. Шигата га нај, нех? Разумеш?
Ронила је сузе.
− Молим вас, опростите, Анђин-сане. Ја сам јако збуњена. Молим
вас, опростите што сам била тако глупа па сам била онде затечена као
сулуда ета. Морала сам бити с вама, чувати вас, а не забити се у кућу
са послугом. У кући нема за мене ништа. Ништа. Немам разлога да
будем у кући…
Пустио је да говори, иако је готово ништа није разумео. Сажаљиво
ју је грлио. Морам открити чиме се послужио лекар, узбуђено је
размишљао. Ово је најбрже и најуспешније зарастање које сам икад
видео. Сваки капетан на сваком броду њена величанства морао би
познавати ту тајну. Да, а заправо и сваки капетан сваког европског
брода. Чекај тренутак, зар ту тајну не би сваки капетан платио златним
гвинејама? Могао бих се обогатити! Да! Али на тај начин никада, ово
никада. Никада не на морнарској муци.
Срећа њена што је опекла само ноге са задње стране и леђа, а не и
лице. Загледао јој се у лице. Било је четвртасто и ружно као увек, зуби
су јој били исто онако оштри, као код твора, али ружноћу је
надокнађивала топлина што је текла из њених очију. Поновно ју је
загрлио.
− Не, не плачи сад. Наредба!
Послао је њену слушкињу по свеж ’ча’, саке, и много јастука па јој
је помогао да на њих легне, иако јој је испрва било незгодно да га
послуша.
− Како да вам икада захвалим? − запитала је.
 − Не захвалити. Ти вратила… − Блекторн на трен размисли, али
никако да призове у памћење јапанске речи ’милост’ или ’запамтити’,
па је узео речник и потражио их. − Милост: о-негај Запамтити: омој
дасу. − Хај, мондосо о-негај! Оми десу ка? (Милост вратио.
Запамтила?) − Подигао је песнице приказујући пиштоље и уперивши
их. − Оми-сан, запамтила ти?
− Ох, наравно − узвикнула је, а онда га је зачуђено замолила да види
књигу. Још никада није видела латиницу. Ступац јапанско-латинско-
португалских речи и обрнуто ништа јој није значио, но брзо је
схватила сврху. − То је књига свих наших јако жалим. Речник, нех?
− Хај.
− Хомбун? − запитала је. Показао јој је како ће ту реч наћи на
латинском и на португалском. − Хомбун: дужност. − Тада надовеже на
јапанском: − Разумем, дужност. Самурајска дужност, нех?
− Хај. − Пљеснула је рукама као да јој је показао чаробну играчку.
Заиста, чаробна је, помисли он. Божји дар. То ми отвара њене мисли, и
Торанагине мисли, а ускоро ћу добро говорити јапански.
Навела је још неке речи, а он их је говорио на енглеском, латинском
или португалском. Увек би разумео речи које је бирала и увек би их
проналазила. Речник никад није заказао. Потражио је једну реч.
− Мађуцу десу, нех?(Чаробно је, зар не?)
− Да, Анђин-сане. Књига је чаробна. − Сркнула је ’ча’. − Сад могу с
вама разговарати. Заиста с вама разговарати!
− Малко. Само полагано, разумеш?
− Да. Молим вас, будите према мени стрпљиви. Молим вас,
опростите ми.
Големо звоно на кули откуцало је сат ’Козе’, а храмови у Еду као
јека су понављали промену времена.
− Ја сад отићи. Ићи господар Торанаги. − Гурне књигу у рукав.
− Причекаћу овде, молим лепо, ако смем.
− Где станујеш?
− Ох, тамо, моја врата одмах оближња − нагласила је. − Молим вас,
опростите што сам оволико нагло…
 − Полако. Говори полако! Говори једноставно! Поновила је
полаганије, уз низ извињења.
− Добро − рече он. − Добро. Касније ћемо се видети. Почела је
устајати, али он одмахне главом и оде у двориште.
Дан беше облачан, а ваздух спаран. Чекали су га стражари. Ускоро
се нашао у дворишту пред кулом. Тамо је већ била Марико, крхкија и
прозрачнија него икада. Лице јој је изгледало као алабастер под
сунцобраном боје старог злата. Имала је на себи тамносмеђи кимоно
обрубљен зеленом врпцом.
− Охајо, Анђин-сан. Икага десу ка? − запитала је и укочено се
наклонила.
Рекао јој је да се добро осећа. Сретно се придржавао њихове навике
да говори јапански што дуже издржи, а португалском би прибегао само
кад би био уморан или кад су желели поверљиво да разговарају.
− Ти… − опрезно ће он, док су се пењали степеницама у кулу.
− Ти − као јека се одазове Марико па одмах пређе на португалски,
исто онако озбиљно као синоћ. − Јако жалим, молим лепо, данас
нећемо латински, Анђин-сане, латински данас не одговара… латински
не може послужити својој сврси, нех?
− Где могу с тобом разговарати?
− То је јако тешко, јако жалим. Имам дужности…
− Све је у реду, зар не?
− Ох, да − одговорила је. − Молим те, опрости, шта би могло бити
лоше? Ништа није лоше.
Ћутке су се попели још један спрат. На следећем спрату проверише
им пропуснице, као увек. Чувари су их водили и пратили. Почела је да
пада јака киша и тако је влажност постала подношљивија.
− Киша ће падати сатима − рече он.
− Да, али без киша нема пиринча. Ускоро ће кише потпуно стати, до
две-три недеље, па ће онда бити врело и влажно до јесени.
− Погледала је кроз прозоре облаке. − Свидеће ти се јесен, Анђин-
сане!
− Да. − Гледао је далеки Еразмо поред пристана. Тада киша замрачи
његов брод па се он малко попне уз степенице.
 − Након разговора с господаром Торанагом мораћемо да чекамо да
ово прође. Можда бисмо ту негде могли разговарати?
− Можда би то било тешко − неодређено ће она, а њему се то
учинило необичним. Обично је она била одлучна, а његове уљудне
’предлоге’ примала је као наредбе које ваља слушати.
− Молим, опрости, Анђин-сане, али засад су ми ствари отежане, а
имам много послова. − Нагло је застала и пребацила сунцобран у другу
руку, придржавши скуте сукње. − Како си провео вече? Какви су били
твоји пријатељи? Твоја посада?
− Добро. Све је добро − рече он.
− Али не баш добро? − запитала је.
− Добро, али јако необично. − Опет ју је погледао. − Ти све опажаш,
зар не?
− Не, Анђин-сане. Али ниси их спомињао, а прошле недеље много
си о њима размишљао. Нисам чаробњак! Јако жалим.
− Сигурно си сасвим добро? − запитао ју је након паузе. − Нема
проблема са Бунтаро-саном, је ли?
С њом никада није разговарао о Бунтару нити је његово име
спомињао откако су отишли из Јокосеа. Споразумно ни она ни он нису
спомињали ту утвару још од првог трена.
− Ово је моја једина молба, Анђин-сане − прошаптала је прве ноћи.
− Што год се догодило на нашем путу од Мишиме или ’Богородичином
вољом’ до Еда, то нема никакве везе ни с ким осим с нама, нех? Не
смемо спомињати ништа о оном што стварно постоји. Нех? Ништа!
Молим те!
− Слажем се. Кунем се.
− И ја. Напослетку, наше путовање престаје на Првом мосту у Еду.
− Не.
− Мора постојати свршетак, драги мој. Наше путовање престаје на
Првом мосту. Молим те, или ћу умрети од муке и страха за тебе и
опасности у коју сам те довела…
Јуче ујутро стајао је на прагу Првога моста, а одједном му је срце
отежало иако се заносио Еразмоом.
− Сад морамо преко моста, Анђин-сане − казала је тада.
 − Да, али ово је само мост. Један од низа мостова! Дођи, Марико-
сан. Пређи уз мене овај мост! Поред мене, молим те. Заједно пођимо. −
А на латинском је додао: − И веруј да те ја носим и да, држећи се за
руке, идемо у нови почетак.
Изашла је из своје носиљке и ходала уз њега све док нису дошли на
другу страну. Ту се вратила у застрту носиљку. Кренуше лаганом
узбрдицом. На вратима замка чекао их је Бунтаро.
Блекторн се сети како је тада молио да удари гром.
− С њим нема проблема, зар не? − опет ју је запитао кад стигоше до
последњег одморишта.
Одмахнула је главом.
− Брод врло спреман, Анђин-сане? − упита Торанага. − Без грешке?
− Без грешке, господару. Брод одличан!
− Колико допунских људи…? Колико још људи треба за брод…? −
Торанага одмери Марико. − Молим те, питај га колико му је још
чланова посаде потребно да честито управља бродом. Желим бити
сасвим сигуран да он разуме оно што бих ја хтео знати.
− Анђин-сан одговара: за пловидбу је потребно тридесетак морнара
и двадесет тобџија. У почетку је његова посада бројала сто и седам
људи, укључивши куваре и трговце. За пловидбу и борбу у овим
водама била би довољна замена од две стотине самураја.
− Он мисли да у Нагасакију може наћи преостале потребне људе?
− Да, господару.
− Ја не бих веровао плаћеницима − с гнушањем ће Торанага.
− Молим вас, опростите. Желите ли да то преведем, господару?
− Шта? Ох не, то занемари. − Торанага устане. Још је глумио
безвољност. Загледа се кроз прозор у кишу. Пљусак је замрачио цео
град. Нека месецима пада киша, помисли он. О, сви богови, нека пада
киша до Нове године. Када ће Бунтаро срести мога брата? − Реци
Анђин-сану да ћу му сутра дати његове вазале. Данас је језиво. Ова
киша потрајаће читав дан. Нема смисла да киснемо.
− Да, господару − зачу њен глас.
Иронично се насмеши самом себи. У целом животу време га никада
није ни у чему спречило. Ово би свакако требало њу или било ког
сумњивца уверити да сам се неоспориво променио на горе, помисли
он, знајући да још не сме скренути са изабраног правца.
− Сутра или прекосутра, зар је важно? Реци му да ћу га позвати кад
будем спреман. Дотад нека ме чека у замку! − Чуо је како она преводи
наредбе Анђин-сану.
− Да, господару Торанага, разумем − одговори Блекторн. Али смем
ли, с поштовањем запитати, да ли је могуће поћи Нагасаки брзо?
Мислим, важно. Јако жалим.
− О том ћу касније одлучити − плаховито ће Торанага не
олакшавајући варварину положај. Махне му да се удаљи.
− Збогом, Анђин-сане. Ускоро ћу одлучити о твојој будућности.
Видео је да би варварин хтео инсистирати, али да га пристојност
онемогућава. Добро, помисли, бар се научио пристојности! − Анђин-
сану кажи да те не мора чекати, Марико-сан. Збогом, Анђин-сане.
Марико послуша. Торанага се окрене па опет осмотри град и
пролом облака. Ослушкивао је звук кише. За Анђин-саном се затворе
врата.
− Поводом чега сте се свађали? − упита Торанага не гледајући је.
− Господару?
Његове истанчане уши у њеном гласу назру лагано дрхтање.
− Наравно, Бунтаро и ти! Или си се још с неким свађала због мене?
− надовезао је заједљиво и саркастично јер је хтео убрзати ствари. −
Можда са Анђин-саном, или мојим хришћанским непријатељима, или
са Цукку-саном?
− Не, господару. Молим вас, опростите. Почело је као и увек као
већина свађа господару између мужа и жене. Заправо ни због чега.
Онда одједном, као и увек, нагрне цела прошлост и зарази мушкарца и
жену ако су онако расположени.
− А ви сте били тако расположени?
− Да. Молим вас, опростите, безобзирно сам изазивала мужа. Ја сам
потпуно крива. Зао ми је, господару! У ова времена, јако жалим, људи
говоре дивље ствари.
− Пожури с тим, какве дивље ствари? − Била је као кошута у
одбрамбеном ставу. Лице бело као креда. Знала је да су му уходе
вероватно дошапнуле оно што су они викали у миру своје куће.
Испричала му је све што беше речено, онако како се најбоље сећала.
Затим је додала:
− Мислим да је мој муж говорио у дивљем бесу јер сам га ја
изазвала. Он је привржен, знам да је привржен. Ако икога треба
казнити, онда сам то ја, господару. Заиста сам изазвала његов гнев.
Торанага опет седне на јастук. Леђа су му била укочена, а лице
попут гранита.
− Шта је казала госпа Генђико?
− Нисам с њом разговарала, господару.
− Али намераваш… или си намеравала, нех?
− Не, господару. С вашим допуштењем намеравам одмах отпутовати
у Осаку.
− Отићи ћеш кад кажем ја, а не пре, а издаја је покварена животиња,
па ма где се налазила!
Наклонила се под шибама његовог језика.
− Да, господару. Молим вас, опростите ми. Ја сам крива. Позвонио
је на ручно звонце. Отворе се врата. Одмах се појави Нага.
− Да, господару?
− Сместа позови овамо господара Судару и госпу Генђико!
− Да, господару. − Нага се окрене да изађе. − Чекај! Затим сазови
моје Веће, Јабуа и све остале… и све старе генерале. Нека се овде
окупе у поноћ. И прочисти овај спрат. Све страже удаљи. Доведи ми
Судару!
− Да, господару. − Бледи Нага затвори за собом врата. Торанага је
чуо како људи трчкарају низ степенице. Крене према вратима па их
отвори. Одмориште беше празно. Залупио је вратима и навукао резу.
Узе друго звонце и зазвони. Отворе се врата на другој страни
просторије, једва приметна врата, тако су се вешто уклапала у дрвену
оплату. Појави се средовечна незграпна жена, одевена у хаљину
будистичке калуђерице, са капуљачом.
− Да, велики господару?
− Молим ’ча’, Чано-чан − рече он. Врата се затворе. Торанага опет
погледа Марико. − Дакле, мислиш да је он одан?
 − Знам да јесте, господару. Молим вас, опростите, ја сам била крива,
а не он − рече она у очајничкој жељи да му угоди. − Ја сам га изазвала.
− Да, јеси. Огавно. Ужасно. Неопростиво! − Торанага извади
папирнату марамицу и обриса чело. − Али сретно!
− Господару?
− Да га ниси изазвала, можда никада не бих дознао за издају. А ако
је све то он рекао без изазова, постоји само један правац деловања.
Овако као што јесте − настави он − дај ми друго решење!
− Господару?
Није одговорио. Размишљао је. О, да је овде Хиро-мацу, био би овде
бар један човек коме могу потпуно веровати.
− Шта је с тобом и твојом оданошћу?
− Молим вас, господару, сигурно знате да имате моју безграничну
лојалност.
Није одговорио. Очи су му почивале на њој. Отворе се врата и
монахиња Чано уђе у собу, самоуверено, без куцања, носећи тацну.
− Изволите, велики господару, био је спреман за вас. − Клекла је као
сељанка. И руке су јој биле храпаве као сељачке, али одликовала се
самопоуздањем и очигледно је била испуњена унутрашњим
задовољством. − Буда нека вас обдари својим миром! − Тада се
обратила Марико. Наклонила се као сељанка и удобно се сместила. −
Можда бисте ме почастили тиме да ви наточите, госпо? Ви ћете то
лепо обавити и ништа нећете пролити, нех? − Очи су јој блистале од
задовољства.
− Са задовољством, Оку-сан − рече Марико ословивши је насловом
’Верска мајко’ и прикривајући изненађење. Још никада није видела
Нагину мајку.
Познавала је већину осталих Торанагиних службених наложница јер
их је видела на свечаним обредима, али била је добра само са
Кирицубом и с госпом Сазуко.
− Чано-чан − јави се Торанага. − Ово је госпа Тода Марико-нох-
Бунтаро.
− Ах, со десу! Јако жалим, мислила сам да сте једна од почасних
жена мог великог господара. Молим вас, опростите, госпо Тода, нека
вас прати благослов Будин.
− Хвала − одговори Марико. Понудила је Торанагу шољицом.
Прихватио ју је и отпио.
− Наточи за Чано-сан и за себе − рече он.
− Јако жалим, мени не, велики господару, уз допуштење, али задњи
зуби ми не подносе превише чаја, а канта је далеко, далеко за моје
старе кости.
− Користило би ти разгибавање − одврати Торанага сретан што ју је
позвао кад се вратио у Едо.
− Да, велики господару. Имате право, као што сте увек имали право.
− Чано опет усмери на Марико своју срдачну пажњу. − Дакле, ви сте
кћи господара Акечија Ђинсаја.
Марикина шољица колебала се у ваздуху.
− Да. Молим вас, опростите…
− Ох, нема разлога да се извињавате, дете. − Чано се срдачно
насмеје, а желудац јој се дизао и спуштао. − Нисам вас могла сместити
без вашег имена. Молим вас, опростите ми, али последњи пут видела
сам вас на вашем венчању.
− Ох?
− Ох, да, видела сам вас на вашем венчању, али ви мене нисте
видели. Уходила сам вас иза застора. Да, вас и све великане, диктатора,
Намакуру − будућег Таика, и све господаре. Ох, била сам и сувише
стидна, а да се помешам у то друштво, али за мене су то била прелепа
времена. Најлепша у мом животу. Мој велики господар већ ми је другу
годину указивао склоност и била сам носећа до зуба… иако сам још
увек била сељанка као и пре. − Смешкала се, зажмирила и надовезала:
− Врло сте се мало одонда променили. Још сте једна од изабраница
Будиних.
− Ах, кад би то била истина, Оку-сан!
− Истина је. Јесте ли знали да сте једна од изабраница Будиних?
− Нисам, Оку-сан, иако бих јако желела бити.
− Она је хришћанка − објасни Торанага.
− Ах, хришћанка… Шта то значи жени, хришћанка или будисткиња,
велики господару? Каткад то не значи много, иако је жени потребан
неки бог. − Чано се злурадо засмејуљи. − Нама женама бог је потребан,
велики господару, да нам помогне у односу на мушкарце, нех?
− А нама мушкарцима потребна је стрпљивост, божанска
стрпљивост у односу према женама, нех?
Жена се насмеја, а цела соба као да се загрејала. На трен делимично
спласне Марикина црна слутња.
− Да, велики господару − настави Чано. − А све због ’Небеског
павиљона’ који нема никакве будућности, мало топлине и паклене
доследности.
− Шта на ово кажеш, Марико-сан? − прогунђа Торанага.
− Мудрост госпе Чано надмашује њезину младост − рече Марико.
− Ах, госпо, говорите лепе ствари старој глупачи − одврати јој
монахиња. − Јако добро вас се сећам. Имали сте плави кимоно с
најлепшим везом ждралова које сам икада видела. Сребрним! − Опет је
скренула поглед на Торанагу. − Па лепо, велики господару, хтела сам
само тренутак присести. Молим вас, сад ме извините.
− Има још времена. Остани где јеси.
− Да, велики господару − изјави Чано па тромо устане. − Послушала
бих вас, као и увек, али природа зове. Зато вас молим, будите добри
према старој сељанки, не бих желела да вас осрамотим. Време је да
пођем. Све је припремљено, а кад будете желели, добићете јело и саке,
велики господару.
− Хвала ти.
Врата се за њом нечујно затворе. Марико је чекала док Торанага
није испразнио шољицу па ју је поново напунила.
− На шта мислиш?
− Чекала сам, господару.
− А шта, Марико-сан?
− Господару, ја сам хатамото. Још никад од вас нисам затражила
милост. Желела бих замолити милост као хата…
− Не желим да тражиш икакву милост као хатамото − рече Торанага.
− Онда животну жељу.
− Нисам ти муж да ти је уделим.
 − Вазал каткад сме затражити од свог феудалца…
− Да, каткад, али не сада! А сада језик за зубе, што се тиче било
какве животне жеље, милости, молбе, или томе слично!
Животна жеља беше милост коју је, према древном обичају, жена
могла затражити од мужа, или син од оца − а понекад и муж од жене −
без опасности да изгуби образ, под једним условом: буде ли жељи
удовољено, дотична особа пристала би да никад више у овом животу
не затражи другу милост. Према обичају се у погледу те милости нису
смела постављати питања, нити се икад више то смело споменути.
Уљудно куцање на вратима.
− Скини резу − рече Торанага. Послушала га је.
Уђе Судара, а за њим његова жена, госпа Генђико, па Нага.
− Нага-сане, сиђи на друго одмориште испод нас и нека нико не
дође горе без мојих наредби. − Нага се искраде. − Марико-сан, затвори
врата па седи овде. − Торанага показа место пред собом, а наспрам
њих. − Обоје сам вас овамо позвао јер морамо расправити о
поверљивим, хитним породичним питањима.
Судара и нехотице погледа Марико па опет оца. Госпа Генђико није
ни трепнула.
− Она је, синко, овде − оштро ће Торанага − из два разлога. Први је
разлог: зато што ја желим да она овде буде, а други је разлог: зато што
ја желим да она овде буде!
− Да, оче! − одврати Судара постиђен очевом непристојношћу према
свима њима. − Смем ли, молим, запитати чиме сам вас увредио?
− Зар постоји икакав разлог да бих се увредио?
− Не, господару, осим ако би узрок увреди била моја брига за вашу
сигурности и моје противљење да идете са ове земље.
− А шта је са издајом? Чујем да би се дрзнуо запосести моје место
као вођа нашега клана!
Сударино лице пребледи. И лице госпе Генђико.
− То никад нисам учинио, ни мишљу, ни речју, нити делом. А нико у
мојој породици, нити ико у мом присуству…
− Истина је, господару − изјави госпа Генђико исто онако снажно.
 Судара беше поносит мршавко хладних уских очију и танких усана
које се никада нису осмехивале. Имао је двадесет и четири године, био
је добар генерал, други по реду од Торанагиних пет синова. Децу је
обожавао, није држао наложнице, а жени је био веома одан.
Генђико је била ниска, три године старија од мужа, расквашена од
четворо деце које му је већ родила. Но, усправно се држала а, као и
њена сестра Очиба, одликовала се нескривеним заштитничким
држањем према свом породу, као и оном истом притајеном
окрутношћу коју су наследиле од свога деде Городе.
− Лаже онај ко је оптужио мога мужа − рече она.
− Марико-сан − нареди Торанага − запитај госпу Генђико оно што
ти је наредио муж!
− Мој господар Бунтаро замолио ме, наредио ми је да вас уверим да
је дошло време да господар Судара преузме власт, да и други чланови
Већа деле мишљење мога мужа, а уколико господар Торанага не буде
хтео предати власт, онда… онда му је треба насилно одузети.
− Ни ја ни жена нисмо на то никад помишљали, оче − рече Судара. −
Одани смо вам и никад не бисмо ни помислили…
− Кад бих ти дао власт, шта би ти учинио? − запита Торанага.
− Како би господар Судара то знао кад никад није помислио на тако
гнусну могућност? − одврати Генђико као из пушке. − Јако жалим,
господару, али он вам не може одговорити, јер на то није никада
мислио. А и како би на то мислио? А што се тиче Бунтаро-сана,
очигледно су га опсели камији!
− Бунтаро је тврдио да и остали деле његово мишљење.
− Ко? − отровно упита Судара. − Реците ко па ће за трен ока умрети.
− Ти мени реци ко!
− Не знам, господару, иначе бих свакога од њих пријавио.
− Не би их претходно убио?
− Ваш први закон је стрпљивост, а и други вам је закон стрпљивост.
Увек сам слушао ваше наредбе. Чекао бих па вам пријавио. Ако сам
вас увредио, наредите ми да починим сепуку. Не заслужујем ваш гнев,
господару, нисам вас издао. Не могу поднети да се на мене свали ваш
гнев.
 − Да, господару − сложи се госпа Генђико. − Молим вас, опростите
ми, али понизно се слажем са својим мужем. Он је недужан, као и сви
наши људи. Верни смо вам, све што је наше − то је и ваше, шта год смо
ми, ви сте створили, шта год наредите, испунићемо.
− Дакле! Одани сте вазали, је ли? Послушни? Увек слушате
наређења?
− Да, господару.
− Добро. Онда побијте своју дечицу. Сад!
Судара скрену поглед с оца и погледа жену. Она лагано климне
главом у знак потврде. Судара се наклони Торанаги. Затегне руку на
балчаку мача и устане. Тихо затвори врата за собом. За њима наста
потпуна тишина. Генђико једанпут погледа Марико, а онда се запиљи у
под.
Звона откуцају половину сата ’Козе’. Ваздух у соби као да се
згуснуо. На трен престане киша, а онда опет започне, жешћа него пре.
Тек што су звона најавила следећи сат, кад неко покуца.
− Да? − Врата се отворе.
− Молим вас, опростите ми, господару, мој брат… − рече Нага. −
Господар Судара жели опет доћи горе.
− Пропусти га, а онда се врати на своје место.
Уђе Судара, клекне и наклони се, сав мокар, косе рашчупане од
кише. Рамена су му се незнатно трзала.
− Моја… моја деца су… Већ сте узели моју децу, господару.
Генђико се заљуља и готово паде, али савлада слабост и загледа се у
мужа.
− Ниси… ниси их убио?
Судара одмахне главом, а Торанага мрко изјави:
− Ваша деца су у мојим одајама на спрату ниже. Наредио сам Чано-
сан да их доведе након што сам вас овамо позвао. Морам бити сигуран
у вас двоје. Покварена времена захтевају покварена искушења. −
Зазвони ручним звонцем.
− Ви… ви повлачите своје… своје наређење, господару? − запита
Генђико у очајничком покушају да сачува хладно достојанство.
 − Да. Моја наредба је повучена. Овога пута. Морао сам испитати
тебе. И свога наследника!
− Хвала вам, хвала, господару. − Судара понизно спусти главу.
Отворе се враташца.
− Чано-сан, доведи на тренутак моје унучиће − рече Торанага.
Ускоро децу доведу три помајке у тамном руху и дојиља. Девојчице
су имале четири, три и две године, а новорођени син, коме је било тек
неколико недеља, спавао је у наручју дојиље. Све девојчице носиле су
гримизне кимоне и гримизне врпце у коси. Помајке су пред Торанагом
клекле и наклониле се, а њихове ученице достојанствено су их
опонашале и принеле главу татамијима, осим најмлађе девојчице којој
је требала помоћ једне нежне, али чврсте руке да главом такне татами.
Торанага им озбиљно одврати наклон. Тада деца, обавивши своју
дужност, похрле у његов загрљај, осим најмање, која се свали у
мајчино наручје.
***
У поноћ Јабу бахато уђе кроз бакљама осветљено двориште испред
куле. Свуда беху Торанагине пробране јединице телохранитеља. Месец
је био мутан и замагљен, а звезде су се једва примећивале.
− Ах, Нага-сане, шта је разлог свему овом?
− Не знам, господару, али сви су позвани у дворану за састанке.
Молим вас, опростите ми, али код мене морате оставити мачеве.
Јабу порумени зачувши то нечувено кршење етикете.
− Јеси ли ти…? − Предомислио се осетивши младићеву ледену
напетост и немирну узрујаност оближњих стражара. − А по чијим
наредбама, молим лепо, Нага-сане?
− По наредбама мога оца, господару. Јако жалим, можете како
хоћете, уколико не желите на тај састанак, али морам вам казати да сте
онамо позвани без мачева и, јако жалим, тако ћете се и појавити.
Молим вас, опростите ми, али немам избора.
У заветрини стражарнице поред големог главног улаза Јабу већ виде
гомилу мачева. Размотрио је опасности које би настале услед одбијања
и установио да су ужасне. Преко воље је оставио оружје. Нага се
уљудно наклони, исто онако збуњен, док је узимао мачеве. Јабу уђе.
Голема просторија имала је пушкарнице, камени под, а на плафону
дрвене греде.
Ускоро се окупило педесет врховних генерала, двадесет и три
саветника и седам пријатељских даимјоа из омањих покрајина на
северу. Сви беху напети и нелагодно су се врпољили.
− Чему све ово? − запита Јабу кисело, заузимајући своје место.
Генерал слегне раменима.
− Сигурно је ово поводом путовања у Осаку. Други генерал се с
пуно наде освртао унаоколо.
− Можда је променио план, нех? Па ће наредити ’Гримизно небо’!
− Јако жалим, али глава вам је у облацима. Он је већ одлучио. Наш
господар је одлучио! Осака и ништа друго! Хеј, Јабу-сама, кад си
овамо стигао?
− Јуче. Заглавио сам у прљавом рибарском сеоцу по имену
Јокохама, преко две недеље, јужно одавде, са својим јединицама. Лука
је лепа, али инсекти! Смрдљиви комарци и инсекти… На Изуу никад
нису толико опасни.
− Упућен си у све новости?
− Мислиш, у све лоше новости? Покрет је тек до шест дана, нех?
− Да, ужасно. Срамотно!
− Истина, али вечерас је још горе − туробно ће други генерал. − Још
никад нисам остао без мачева. Никада!
− То је увреда − намерно прозбори Јабу. Погледају га сви који су се
налазили у близини.
− Слажем се − одврати генерал Киошио прекинувши тишину. −
Серата Киошио беше проседи прекаљени заповедник Седме армије. −
Још никад нисам у јавности био без мачева. Осећам се као смрдљиви
трговац! Мислим, ееееее, наредбе су наредбе, али неке наредбе не би
требало издавати.
− Жива истина − убаци неко. − Шта би учинио стари ’Челична
песница’ да је он овде?
− Распорио би трбух пре него што би предао своје мачеве! Он би то
учинио навече у предњем дворишту! − рече један младић. Беше то
Серата Томо, најстарији генералов син, заменик заповедника Четврте
армије. − О, да је овде ’Челична песница’! Он би знао… он би најпре
себи пререзао трбух!
− О томе сам размишљао. − Генерал Киошио оштро рече. − Неко
мора бити одговоран и испуњавати своју дужност! Неко мора
истакнути да положај феудалног господара захтева одговорност и
дужност!
− Јако жалим, али боље би било да пазите што говорите − саветовао
га је Јабу.
− Шта ће самурају језик у устима ако му је забрањено да буде
самурај?
− Ни за што − одговори стари саветник Исаму. − Слажем се. Боље
му је да умре.
− Јако жалим, Исаму-сама, али то је ионако наша непосредна
будућност − рече млади Серата Томо. − Ми смо као спутани голубови,
за чувеног осрамоћеног сокола!
− Молим вас, умукните! − рече Јабу прикривајући незадовољство.
Тад опрезно додаде: − Он је наш феудалац, а док одговорност отворено
не преузму господар Судара или Веће он остаје наш феудалац па га
морамо слушати. Нех?
Генерал Киошио га је проучавао, а рука му је несвесно тражила
балчак мача. − Шта сте чули, Јабу-сама?
− Ништа.
− Бунтаро-сан је рекао да… − започне саветник.
− Молим вас, опростите ми, Исаму-сане − оштро га прекине генерал
Киошио.
− Није важно шта је казао генерал Бунтаро, нити оно што он није
казао. Истина је оно што каже Јабу-сама. Феудалац је феудалац. Но, и
уз све то, самурај има своја права, вазал има права. Па и даимјои. Нех?
Јабу га погледа одмеравајући дубину тог позива.
− Изу је покрајина господара Торанаге. Нисам више господар Изуа
него само феудални управник! − Осврнуо се по големој просторији. −
Сви су овде, нех?
− Осим господара Ноборуа − рече генерал споменувши Торанагиног
најстаријег сина који је био неподељено омрзнут.
 − Да. Свеједно. Није важно, генерале. Ускоро ће га убити кинеска
болест па ћемо се заувек решити његовог мрзовољног расположења −
рече неко.
− И смрада!
− Кад ће се он вратити?
− Ко зна? Не знамо ни зашто га је Торанага-сама послао на север.
Боље да он остане онде, нех?
− Да ти имаш ту болест, био би исто онако мрзовољан као он, нех?
− Да, Јабу-сане. Да, био бих. Штета што је заражен! Добар је он
генерал… Бољи него ’Хладна риба’! − додаде генерал Киошио
назвавши Судару по надимку.
− Еееее − зазвижди саветник. − Ноћас су врагови у ваздуху кад си
тако несмотрен на језику. Или можда саке?
− Можда је то кинеска болест − одврати генерал Киошио уз горки
смех.
− Сачувао ме од ње Буда! − изјави Јабу. − Кад би само господар
Торанага променио мишљење о Осаки!
− Сада бих себи распорио трбух кад би њега тиме уверио − рече
младић.
− Без увреде, синко, али глава ти је у облацима. Никад се он неће
предомислити.
− Да, оче, али ја га једноставно не разумем…
− Зар ћемо сви морати с њим? У истој поворци? − запита Јабу након
једног тренутка.
− Да − изјави стари саветник Исаму. − Ићи ћемо као свечана
пратња. Са две хиљаде људи, у пуној свечаној опреми и на раскошном
коњском покровцу. До тамо ћемо путовати тридесет дана. Преостаје
нам још шест дана до одласка!
− Немамо много времена − рече генерал Киошио. − Је ли, Јабу-
сама?
Јабу није одговорио. Није било потребно. Генерал није ни тражио
одговор. Препустише се својим мислима.
Отворе се једна врата са стране. Уђе Торанага, а за њим Судара. Сви
се укочено наклоне. Торанага им узврати наклон па седе наспрам њих.
Судара као претпостављени наследник незнатно пред њим, такође
наспрам скупа. Нага уђе кроз главна врата па их затвори.
Мачеве је носио само Торанага.
− Јавише ми, да неки од вас говоре о издаји, мисле о издаји и сањају
издају − хладно ће он. Нико не одговори нити се померио. Торанага је
полагано и узнемирено гледао од лица до лица.
Још није било кретања. Тада ће генерал Киошио:
− Смем ли с поштовањем запитати, господару, шта мислите под
’издајом’?
− Издаја је кад ико у било које доба сумња у наредбу, одлуку или
став било којег феудалног господара − одбруси му Торанага.
Генерал се укочи.
− Онда сам ја издајица!
− Тад изађи и сместа почини сепуку.
− Хоћу, господару − поносно ће војник. − Али најпре захтевам право
слободе говора пред вашим оданим вазалима, официрима и…
− Ускраћујем ти сва права!
− Врло добро. Онда то захтевам као самртничку жељу − као
хатамото − а заузврат за двадесет и осам година верне службе!
− Буди врло кратак.
− Хоћу, господару − ледено одговори генерал Киошио. − Молим да
кажем, прво: одлазак у Осаку и клањање оном сељаку Ишиду издаја је
ваше части, части клана вашега, части ваших верних вазала, ваше
посебне баштине, и потпуно је против бушида. Друго: оптужујем вас
за ту издају и проглашавам да губите право да будете наш феудалац.
Треће: захтевам да се одмах повучете, у корист господара Сударе и
часно опростите с овим животом… Или обријте главу па се повуците у
манастир, шта год вам је драже!
Генерал се укочено наклонио, а онда опет чучнуо. Сви су чекали и
једва дисали сада, кад се невероватност претворила у стварност.
Торанага плаховито просикће:
− Шта чекаш?
Генерал Киошио се запиљи у њега.
 − Ништа, господару. Молим вас, опростите. − Његов син почне
устајати.
− Не. Наређујем ти да овде останеш! − рече он.
Генерал се последњи пут наклони Торанаги, устане и силно
достојанствено изађе. Неки су се узрујано мешкољили и дворана се
заори, али опет све надјача Торанагин оштар глас.
− Има ли ту још некога који признаје издају? Још неко ко се усуђује
да погази бушидо, још неко ко се усуђује свог феудалног господара
оптужити за издају?
− Молим вас, опростите ми, господару − мирно ће стари саветник
Исуми.
− Но, са жаљењем кажем, ако пођете у Осаку, биће то издаја
баштине ваше.
− Оног дана кад одем у Осаку, ти ћеш отићи с ове земље. Седи
старац уљудно се наклони.
− Да, господару.
Торанага их је посматрао. Немилосрдно. Неко се нелагодно
помакне, а све очи упру се у њега. Тај самурај, ратник који је пре много
година изгубио жељу за бојем па је обријао главу како би постао
будистички свештеник, а сада радио у Торанагиној управи, ништа не
рече, али се готово скупио од дивљег страха што га је очајнички
настојао прикрити.
− Чега се бојиш, Нумата-сане?
− Ничега, господару − одговори човек погнутог погледа.
− Добро. Онда почини сепуку, јер си лажов, а твој страх заразан је
смрад.
Човек зацмиздри и отетура ван. Сад су се сви престравили. Торанага
их је мотрио. И чекао.
Ваздух постаде тежак, а лагано пуцкетање бакљи чинило се
необично гласно. Тада, знајући да је то његова дужност и одговорност,
Судара се окрене и наклони.
− Молим вас, господару, смем ли с поштовањем нешто изјавити?
− А шта изјавити?
 − Господару, верујем да нема… овде више нема издаје, и да издаје
више неће бити…
− Не делим твоје мишљење!
− Молим вас, опростите ми, господару, знате да ћу вас послушати.
Сви ћемо вас послушати. Тражимо само најбоље за ваше…
− Најбоља је моја одлука. Најбоље је оно што ја одлучим.
Судара беспомоћно потврдно климне и умукне. Торанага није
скренуо погледа с њега. Очи су му биле без кајања.
− Више ниси мој наследник! − Судара пребледи. Тада Торанага
потресе напетост у просторији: Овде сам ја феудални господар.
Тренутак је причекао, а онда у апсолутној тишини устао и бахато
изашао. Врата се за њим затворе. Кроз собу прође тежак уздах. Руке су
немоћно тражиле балчак мача. Но, нико се не помери са места.
− Јутр… јутрос сам… јутрос сам примио вест од нашег врховног
заповедника − напослетку ће Судара. − За који дан ће овамо стићи
господар Хиро-мацу. Ја ћу с њим разговарати. Будите ћутљиви,
стрпљиви, одани нашем феудалном господару! Пођимо па укажимо
поштовање генералу Серата Киошију.
Торанага се пењао уз степенице. Притискала га је силна
усамљеност, а у празнини куле одзвањаху његови кораци. Застане
близу врха па се на трен ослони на зид, тешко дишући. Опет га је
спопала бол у грудима па ју је покушао одстранити трљањем.
− Не крећем се довољно − прогунђа. − То је све! Само зато што се
недовољно крећем.
Крене напред. Знао је да се налази у великој опасности. Издаја и
страх беху заразни па је и једно и друго требало немилосрдно затрти
чим се појави. Па и тад никад не можемо бити сигурни да је зло
искорењено. Борба у коју се упустио није била дечија игра. Слаби су
требали бити храна јакима, а јаки, плен најјачима. Ако Судара јавно
затражи свој наслов, он то неће моћи да спречи. До Затакијевог
одговора морао је да чека.
Торанага затвори своја врата, навуче резу и пође на прозор. Под
собом је видео своје генерале и саветнике како ћутке иду према својим
кућама изван зидина куле. Иза зидина замка лежао је град у готово
апсолутној тами. Над њима је месец био блед и замагљен. Беше тамна
суморна ноћ. А њему се учинило да несрећа шета небом.

50
Блекторн је седео сам на јутарњем сунцу у углу врта пред својом
гостинском кућом. Уживао је држећи у руци речник јер беше леп дан
без облака − први у низу недеља − и већ пети дан откако није видео
Торанагу. Читаво то време беше он ограничен на замак. Није могао
посетити Марико нити поћи до свога брода или посаде, нити
истраживати град, нити поћи у лов или на јахање. Једном дневно ишао
је да плива заједно са осталим самурајима, а да убије време, подучавао
је неке пливању, а друге роњењу. Но, то му није олакшавало чекање.
− Јако жалим, Анђин-сане, али свима је једнако − рекла му је
Марико јуче, кад ју је случајно срео у свом делу замка. − Пустио је
нека га чека и господар Хиро-мацу. Стигао је пре два дана, а још није
видео господара Торанагу. Ни он ни ико други!
− Али ово је важно, Марико-чан. Мислио сам да му је јасно да је
пресудан сваки дан. Зар не постоји никакав начин да му доставим
поруку?
− Ох, да, Анђин-сане. То је једноставно. Само пишите. Ако ми
кажете што му желите поручити, ја ћу вам написати. Свако мора
писати ако жели разговор, таква су сада наређења. Молим вас, будите
стрпљиви, то је све што можемо учинити.
− Онда га, молим лепо, замолите за разговор. Било би ми мило…
− Није то тегоба, моје је задовољство.
− Где сте? Нисам вас видео већ четири дана.
− Молим вас, опростите ми, али морала сам обавити толико ствари.
Мени… мени је то помало тешко, толике припреме…
− Шта се догађа? Већ готово читаву недељу цео дворац је као
кошница која ће се сад наројити.
− Ох, јако жалим. Све је у реду, Анђин-сане.
− Је ли? Јако жалим, али генерал и уважени управник починише
сепуку у предњем дворишту куле. Је ли то уобичајено? Господар
Торанага се закључао у кулу од ’слоноваче’ па без видљивог разлога
пушта да га људи чекају. Зар је и то уобичајено? А шта је са
господаром Хиро-мацуом?
− Господар Торанага је наш феудалац. Шта год да ради, исправно
ради.
− А ви, Марико-сан? Зашто вас нисам видео?
− Молим вас, опростите, јако жалим, али господар Торанага ми је
наредио да вас препустим вашем учењу. Сад идем посетити вашу
наложницу, Анђин-сане. Вас не смем посетити.
− А зашто је он против тога?
− Мислим, само зато да бисте били присиљени да говорите нашим
језиком. Раздвојени смо тек неколико дана, нех?
− Кад одлазите у Осаку?
− Не знам. Мислила сам да ћу кренути пре три дана, али господар
Торанага још није потписао моју пропусницу. Све сам средила −
носаче и коње − и свакодневно носим његовом писару на потпис своје
исправе, али увек ми их враћају: ’Предајте их сутра!’
− Мислио сам да ћу вас на броду превести у Осаку. Зар он није
рекао да ћу вас ја пребацити морским путем?
− Да. Да, казао је, али… па, Анђин-сане, с нашим феудалцем се
никад не зна. Мења планове.
− Је ли увек био овакав?
− Да и не. После Јокосеа испуњен је… како се то каже… сетом, нех?
Да, сетом, и врло се променио. Он… да, сад се веома променио.
− Од Првог моста испуњени сте сетом и врло сте се променили. Да,
сада сте друкчији.
− Први је мост био крај и почетак, Анђин-сане. И наше обећање.
Нех?
− Да. Молим вас, опростите ми!
Тужно се наклонила па отишла, а кад се удаљила на сигуран размак,
прошаптала је не окрећући се: − Ти… − Реч још дуго остане у ходнику,
заједно с њеним мирисом.
На вечери је покушавао пропитати Фуђико, али ни она ништа није
знала о важности или пак није хтела − или није могла − објаснити шта
је наопако у замку.
 − Дозо, гомен насај, Анђин-сан.
Сав растројен легао је у постељу. Растројен од гнева због одлагања
и због ноћи без Марико. Увек га је мучило сазнање да је она тако близу,
да је Бунтаро отишао из града, а сада, због ’Ти’ знао је да је њена
жудња и даље исто онако снажна као његова. Пре неколико дана пошао
је у њену кућу под изговором да му је потребна помоћ за јапански.
Стражар-самурај му је рекао. ’Јако жалим, али она није код куће.’ Тада
је захвалио и невесело отишао на главна јужна врата. Видео је океан.
Тло је било тако равно да није видео пристаниште ни луку, иако му се
чинило да у даљини разазнаје високе јарболе свога брода.
Океан га је мамио. Беше то више даљина него дубина, потреба да га
испира свеж ветар, да жмирка очима против његове снаге, језиком да
окушава сланоћу његову. Да се под њим нагиње палуба, а у снасти да
облице, ужад и дизачи (конопци за дизање и спуштање једара) шкрипе
и стењу под притиском једара која би с времена на време обесно
запуцкетала кад би их несташни поветарац помакао за делић степена.
Слобода га је мамила више него хоризонт. Слобода да оде у било
који простор по било каквом ветру, по било каквом хиру. Да стоји на
својој крмници и да буде арбитар, као што је овде Торанага једини
арбитар.
Блекторн се загледа у највиши део куле. Сунце се пресијавало са
лепо обложених кривина. Ту никада није видео кретање, иако је знао
да је сваки прозор испод највишег спрата под јаком стражом.
Гонгови најаве промену сата. По први пут му ум саопшти да је то
средина сата ’Коња’, а не осам звона поморске страже − или тачно
подне.
Речник тутне у рукав, сретан што је време за први прави оброк.
Данас је имао пиринач, обарене рачиће-шкампе, рибљу супу и
укисељено поврће.
− Желите ли још, Анђин-сане?
− Хвала, Фуђико. Да. Пиринач, молим. И рибе! Добро… врло… −
Потражи реч ’сласно’ и неколико је пута понови како би је запамтио. −
Да, сласно, нех?
Фуђико је била задовољна.
 − Хвала. Ова риба са севера. На северу вода хладнија, разумете?
Зове се курима-еби.
Поновио је назив па га похранио у памћење. Кад је појео и кад су
тањири били однети, наточила му је још чаја па из рукава извукла
омот.
− Ево новца, Анђин-сане. − Показала му је златнике. − Педесет
кобана. Вреде стотину и педесет кокуа. Потребно вам је, нех? За
морнаре. Молим вас, опростите ми, разумете ли?
− Да. Хвала.
− Нема на чему. Доста?
− Да. Мислим. Где добити?
− Од главног Торанага-самина… − Фуђико је смишљала како да се
једноставно изрази. − Пошла ја важном Торанагином човеку. Главар.
Као Мура, нех? Не самурај, само банкар. Потписала ја за вас.
− Ах, разумео. Хвала. Мој новац? Мој коку?
− Ох, да.
− Ова кућа. Храна. Послуга. Ко платити?
− Ох, ја плаћам. Од ваших… од коку од једне године.
− Је ли то довољно, молим? Довољно кокуа?
− Ох, да. Да, мислим да јесте! − рекла је.
− Зашто забринута? Забринута у лицу?
− Ох, молим вас, опростите ми, Анђин-сане. Нисам забринута. Без
бриге…
− Бол? Пече бол?
− Нема бола. Гле! − Фуђико опрезно устане са дебелих јастука на
које је он натерао да седи. Клекла је на татамије без икаквог знака
нелагодности, а онда се опет завалила на пете па се сместила. − Ево,
све боље.
− Еееее, врло добро! − рече он, задовољан што јој је боље. −
Показати, ех?
Опрезно је устала, подигла скуте сукања па му показала задњи део
ногу. Бразготина није прсла и није се загнојила.
− Врло добро − рече он. − Да, ускоро као кожа детета, нех?
 − Хвала вам, да. Нежна! Хвала вам, Анђин-сане.
У њеном гласу је приметио незнатну промену, али није ништа рекао.
Те ноћи је није отпустио. Јастучење је било задовољавајуће. Ништа
више. Он након тога није доживео никакав ужитак, никакву радосну
омаму. Обично парење. Тако погрешно, помислио је, па опет није
погрешно, нех?
Пре одласка је клекла, поново му се наклонила и положила руке на
његово чело.
− Од свег срца вам захваљујем. Молим вас, сада спавајте, Анђин-
сане.
− Хвала, Фуђико-сан. Спавам касније.
− Молим вас, спавајте сада. То је моја дужност и донеће ми велико
задовољство.
Додир њене руке беше топао и сув и не баш угодан. Ипак се правио
да спава. Миловала га је невешто, али јако стрпљиво. Тад се тихо
вратила у своју собу. Оставши поновно сам, и сретан што је сам,
Блекторн подбочи главу рукама и дигне поглед у тмину. Одлуку о
Фуђико донео је за време путовања од Јокосеа у Едо. ’То ти је
дужност’ рекла је Марико у његовом загрљају.
− Мислим да би то била грешка, нех? Ако остане носећа, мени ће
бити потребне четири године да отпловим кући и да се вратим, а Бог
зна шта се може догодити у том времену. − Сетио се како је Марико
тада задрхтала.
− Ох, Анђин-сане, то је јако дуго.
− Онда три године. Али ти ћеш бити са мном на броду. Одвешћу те
натраг с…
− Обећање твоје, драги мој! Ништа чврсто, нех?
− Имаш право. Да. Али Фуђико се може догодити низ лоших ствари.
Сумњам да би она хтела моје дете.
− То не знаш. Не разумем те, Анђин-сане. То ти је дужност. Она
дете увек може спречити, нех? Не заборави, она је твоја наложница.
Заправо јој скидаш образ ако је не позовеш на јастучење. На крају
крајева, Торанага јој је лично наредио да оде у твоју кућу.
− Зашто је он то учинио?
 − Не знам. Није важно. Он је то наредио па је то зато најбоље за
тебе и најбоље за њу. Било је добро досад, нех? Обавља своју дужност
најбоље што може, нех? Молим те, опрости, али зар не мислиш да би и
ти морао обавити своју?
− Доста твојих придика! Воли ме и више немој говорити.
− Како да те волим? Ах, данас ми је рекла Кику-сан!
− Како је то?
− Овако.
− То је јако добро… јако, јако добро.
− Ох, заборавила сам, молим те, упали свећу, Анђин-сане. Морам ти
нешто показати.
− Касније, ја сада…
− Ох, молим те, опрости ми, сад би то требало бити. Купила сам ти
ово. Књига о јастучењу. Слике су јако смешне.
− Не желим сада гледати у књигу о јастучењу.
− Али, јако жалим, Анђин-сане, можда би те нека слика узбудила.
Како можеш учити о јастучењу, без књиге о јастучењу?
− Већ сам узбуђен!
− Па Кику-сан је казала да је то најбољи начин избора положаја.
Има их четрдесет седам. Неки делују запањујуће и јако су тешки, али
она је рекла да је битно све пробати. Зашто се смејеш?
− Ти се смејеш… па зашто се не бих и ја смејао?
− Смејала сам се због тога што си се ти смејуљио, осећала сам како
ти се тресу трбушни мишићи и никако ме ниси пуштао горе. Молим те,
пусти ме да устанем, Анђин-сане!
− Ах, али не смеш бити осорна, Марико, драга моја. Нема те жене
на свету која сме бити иоле тако осорна…
− Али, Анђин-сане, молим те, мораш ме пустити да устанем! Желим
ти показати!
− У реду. Ако то…
− Ох, не, Анђин-сане, нисам хтела… не смеш… Зар не можеш само
испружити руку?… Молим те, не још… ох, молим те, не остављај ме…
ох, како те овако волим…
 Блекторн се сећао те љубави. Марико га је више узбудила него Кику,
а Фуђико се ни с једном од њих није могла упоредити. А Фелисити?
Ах, Фелисити, помисли он концентришући мисли на свој велики
проблем. Сигурно сам луд кад волим Марико и Кику. Па ипак…
Истина о Фелисити је ова: она се не може упоредити ни са Фуђико.
Фуђико је била чиста. Јадна Фелисити! Никада јој то нећу моћи рећи,
али сад ми се најежи кожа при помисли на њу и на себе како као пар
ласица мекећемо у сену или под прљавим покривачима. Сад сам
упознао нешто много боље. Сада бих могао да је подучавам, али да ли
би она желела да учи? А како бисмо ми могли да се очистимо, да
останемо чисти, и да живимо чисти? Код куће се прљавштина гомила
на прљавштину, али тамо су ми жена и деца, и ја тамо припадам.
− Не мисли о томе дому, Анђин-сане − рекла је једном Марико кад
су га обузеле суморне мисли. − Овде је прави дом, а онај други, удаљен
је десет милиона пута десет штапића. Стварност је овде. Полудећеш
ако будеш покушавао из таквих немогућих услова створити ва.
Слушај, ако желиш мир, мораш научити да пијеш чај из празне
шољице. − Показала му је како. − Замисли да је у шољици стварност,
замисли да је унутра чај, топло, светлозелено пиће богова. Ако се
снажно напрегнеш. Ох, зен-учитељ би ти то показао, Анђин-сане. Јако
је тешко, а опет тако лагано. О, да сам толико паметна па да ти то
покажем, јер тада би све ствари на свету биле твоје, само ако их
затражиш, па и најтеже достижан дар − савршен спокој.
Много је пута покушавао, али никад није успевао сркати чај кад га
није било у шољици.
− Ништа зато, Анђин-сане. Јако је много времена потребно да то
научиш, али једном ћеш научити.
− Знаш ли ти?
− Ретко. Само у тренуцима велике жалости или усамљености. Али
укус непостојећег чаја као да животу придаје значење. Тешко је то
објаснити. Учинила сам то једанпут-двапут. Каткад постигнеш ва већ и
тим ако покушаваш.
Сада, док је лежао у тамном замку, а сан био тако далеко од њега,
кременом је запалио свећу и мисли посветио шољици од порцелана
коју му је поклонила Марико. Сад ју је увек држао поред свога кревета.
Сат времена је покушавао, али никако да прочисти ум. Исте мисли
неизбежно су се низале: желим отићи, желим остати. Бојим се вратити,
бојим се остати. Обоје мрзим и обоје желим. А и даље, постоје ете.
Да зависи само од мене, не бих отишао, још не бих. Али, у питању
су и други људи, они нису ете, а ја сам се зарекао као пилот: ’ Тако ми
господина Бога, обећавам да ћу брод одвести и да ћу га милошћу
Божјом довести кући!’ Желим Марико. Желим видети земљу коју ми је
подарио Торанага и потребно ми је да овде останем, да уживам
плодове своје велике среће, само још малчице. Да. Али, ту је у питању
и дужност, а то је изнад свега, нех?
У зору је Блекторн знао: иако се правио да је опет одложио одлуку,
заправо је одлучио. Неопозиво.
Боже, помози ми, ја сам у првом реду, и у последњем, пилот.
***
Торанага одмота танки папир који је стигао два сата после зоре.
Порука његове мајке гласила је једноставно овако: ’Твој се брат слаже,
синко. Данас ће отићи његово својеручно писмо у којем ти то
потврђује. Свечана посета господара Сударе и његове породице мора
започети у року од десет дана.’
Торанага исцрпљено седе. Голубови залепршају у кавезима па се
опет смире. Пријатно јутарње сунце продирало је на таван иако су се
стварали кишни облаци. Он је скупио снагу па пожурио низ степенице
у своје одаје на доњим спратовима.
− Нага-сане?
− Да, оче?
− Пошаљи овамо Хиро-мацу-сана. После њега − мог секретара.
− Да, оче.
Брзо стиже стари генерал. Зглобови су му шкрипали од пењања.
Дубоко се наклонио, држећи мач опуштено као и увек. Лице му је било
свирепије него икада, старије него икада, у ствари, још одлучније него
икада.
− Добро дошао, пријатељу стари.
− Хвала, господару. − Хиро-мацу диже поглед. − Тужан сам што на
вашем лицу видим световне бриге.
 − А ја сам тужан што видим и чујем о толикој издаји.
− Да. Издаја је ужасна ствар.
Торанага виде како га чврсте старе очи одмеравају.
− Можеш слободно говорити.
− А када нисам слободно говорио? − Старац беше озбиљан.
− Молим те, опрости што сам те пустио да чекаш.
− Молим вас, опростите што вам сметам. Шта извољевате,
господару? Молим вас, саопштите ми своју одлуку о будућности своје
куће. Неопозиво Осака? Поклонићете се оном гнојишту?
− А зар сам ја икада и о чему донео коначну одлуку?
Хиро-мацу се намршти па замишљено изравна леђа да му попусти
бол у раменима.
− Увек сам знао да сте стрпљиви и одлучни и увек сте побеђивали.
Зато вас сада не могу схватити. Није вама слично да се предате.
− Зар краљевство није важније од моје будућности?
− Није.
− Ишидо и остали регенти још су законити владари, према Таиковој
вољи.
− Ја сам вазал Јоши Торанаге-нох-Миноваре и никога другог не
признајем.
− Добро. Прексутрашњи дан изабрах за одлазак у Осаку.
− Да. То сам чуо.
− Ти ћеш заповедати пратњом, а заменик ће бити Бунтаро.
− И то знам, господару − уздахне стари генерал. − Но, откако сам се
вратио, господару, разговарао сам са вашим старим саветницима и
генер…
− Да, знам. И шта они мисле?
− Да не би смели отићи из Еда. Да би требало привремено да се
оглушимо о ваше наредбе.
− А ко би их надгласао?
− Ја. Својим наредбама.
− Они то желе? Или си ти то одлучио?
 Хиро-мацу положи мач на под ближе Торанаги па га сасвим
немоћно погледа равно у очи.
− Молим вас, опростите, господару, желим вас запитати шта да
радим. Дужност ми − чини ми се − налаже да преузмем команду и
онемогућим ваш одлазак. То ће Ишида сместа присилити да иступи
против нас. Да, наравно, изгубићемо, али чини ми се да је то једини
частан пут.
− Али је глуп, нех?
Генералове обрве, сиве као челик, су се скупиле.
− Не. Часно ћемо умрети у боју. Опет ћемо стећи ва. Кванто је ратни
плен, али новога господара нећемо видети на овом животу. Шигата га
нај.
− Никада нисам волео непотребно губити људе. Још нисам изгубио
ниједну битку па не видим разлога зашто бих је сад изгубио.
− Није срамота изгубити једну битку, господару. Је ли предаја
часна?
− Сви сте се сложили у тој издаји?
− Господару, молим вас, опростите ми, појединце сам питао само за
војно мишљење. Нема никакве издаје нити завере.
− Ипак си слушао издају.
− Молим вас, опростите ми, али ако то потврдим, као ваш врховни
заповедник, више то неће бити издаја него законска државна политика.
− Издаја је одузимати свом феудалцу моћ одлучивања.
− Господару, већ су се у превише случајева свргавали господари. Ви
сте то радили, Города је то радио, и Таико. Сви смо радили то, и још
много горе. Победник никад не почини издају.
− Одлучио си ме свргнути?
− Молим вас да ми помогнете у одлучивању.
− Ти си једина особа којој могу веровати. Мислио сам…
− Тако ми свих богова, једино желим бити ваш најоданији вазал. Ја
сам обичан војник! Желим обавити своју дужност према вама. Само на
вас мислим. Заслужујем ваше поверење. Ако ће вам то помоћи,
скините ми главу. Ако ће вас то навести да се борите, радосно вам
дајем свој живот, живу крв свога клана, и то данас, јавно, тајно или
како год желите! Па зар то није учинио наш пријатељ генерал Киошио?
Жао ми је, али не разумем зашто бих вам допустио да упропастите
своје животне напоре!
− Дакле, одбијаш послушати моја наређења да водиш пратњу која ће
прекосутра отићи у Осаку?
Облак застре небо и обојица погледају кроз прозор.
− Ускоро ће киша − изјави Торанага.
− Да, ове године има превише кише, нех? Ускоро морају престати
кише или ће летина пропасти. − Погледају се.
− Дакле?
− Свечано вас питам − једноставно ће ’Челична песница’ −
господару, наређујете ли ми да вас прекосутра пратим из Еда на путу
за Осаку?
− Будући да сви моји саветници, како се чини, тврде супротно,
прихватићу њихово и твоје мишљење па ћу одложити одлазак.
Хиро-мацу је за ово био сасвим неприпремљен.
− Ех? Не путујете?
Торанага се насмеја. Спадне му маска и опет постаде онај стари
Торанага.
− Никад нисам ни намеравао у Осаку. Зашто бих био тако глуп?
− Шта?
− Споразум у Јокосеу била је обична варка да добијем на времену −
расположено ће Торанага. − Ишидо је загризао. Глупан ме за коју
недељу очекује у Осаки. Загризао је и Затаки. Загризао си ти. И сви
моји храбри неповерљиви вазали! Добио сам месец дана времена, а да
нисам дао никакве уступке, а Ишида и његове огавне савезнике довео
сам у помутњу. Чујем да се већ свађају око Кванта. Обећан је и Кијами
и Затакију.
− Нисте ни намеравали поћи? − Хиро-мацу одмахне главом, а онда,
кад му изненада сине, лице му разведри очаран смешак. − Све је то
лукавство?
− Наравно! Чуј, морао сам их све заварати, нех? Затакија, све, па и
тебе! Иначе би уходе казале Ишиду па би он одмах навалио на нас, па
никаква земаљска срећа ни богови на небу не би могли спречити моју
пропаст.
− Тако је… ах, господару, опростите ми. Тако сам глуп. Заслужио
сам да изгубим главу! Дакле, све је то била бесмислица, пука
бесмислица. Али… али шта је са генералом Киошиом?
− Рекао је да је крив за издају. Нису ми потребни генерали-издајице,
него само послушни вазали.
− А зашто сте напали господара Судару? Зашто сте му ускратили
своју милост?
− Зато што ми се тако свиђа − оштро ће Торанага.
− Да. Молим вас, опростите ми. То је ваше искључиво право.
Молим вас, опростите што сам у вас посумњао.
− Зашто да ти опростим на томе што си такав какав јеси, пријатељу
стари? Морао си учинити оно што си учинио и казати оно што си
казао. Сад си ми потребнији него икада. Морам имати некога коме
могу веровати. Зато сам ти ово поверио. Ово мора остати наша тајна!
− Ох, господару, толико сте ме усрећили…
− Да − одврати Торанага. − Једино се тога бојим.
− Господару?
− Ти си врховни заповедник. Само ти можеш онемогућити ту глупу
притајену буну док ја чекам. Верујем ти, морам ти веровати. Мој син
не може држати генерале на узди, иако он не би показивао радост
поводом те тајне, кад би је знао, али твоје је лице улаз у твоју душу,
пријатељу стари.
− Онда допустите да себи одузмем живот кад примирим генерале.
− Ништа ми то не помаже. Мораш их уједињавати за време мог
предстојећег ’одласка’, нех? Само ћеш морати чувати лице и језик као
никада пре. Једини ти на целом свету ово знаш… Ти си једини коме
морам веровати, нех?
− Опростите ми што сам глуп. Нећу заказати. Објасните ми шта
морам учинити.
− Реци мојим генералима истину… Да си ме наговорио да
прихватим твој савет, који је уједно и њихов, нех? Службено ћу
одложити одлазак за седам дана. Касније ћу га поново одложити. Овај
пут због болести. Једино ћеш ти ово знати.
− Затим? Затим ће бити ’Гримизно небо’?
− Не у стварном смислу. ’Гримизно небо’ увек нам је био последњи
излаз, нех?
− Да. А шта је са мускетарском јединицом? Би ли могла прокрчити
пут кроз брда?
− Део пута, али не и читав пут до Кјота.
− Наредите нека Затакија убију.
− То би могло бити могуће, али Ишидо и његови савезници још су
непобедиви. − Торанага му је навео мишљења Омија, Јабуа, Игурашија
и Бунтара на сам дан потреса. − Тада сам наредио ’Гримизно небо’ као
обману да збуним Ишида, а исто тако да они прави делови расправе
буду пришапнути у погрешне уши. Но, чињеница је да је Ишидова
снага још увек непобедива.
− Како их можемо раздвојити? Шта је са Кијамом и Оношијем?
− Не, они су непомирљиво против мене. Сви хришћани биће против
мене, осим мог хришћанина, али ускоро ћу јако добро искористити
њега и његов брод. Највише ми је потребно време. По целом царству
имам савезнике и тајне пријатеље, и будем ли имао времена… Сваки
дан који ја добијем − слаби Ишида. Ево мог бојног плана. Важан је
сваки дан одгађања. Чуј, после киша, Ишидо ће Кванто захватити
истовременим кљештима! Икава Ђиккју напашће југ, а Затаки север.
Ђиккјуа ћемо задржати код Мишиме, затим ћемо се повући на пролаз
Хаконе и у Одавару где ћемо се коначно утаборити. На северу ћемо
чврсто држати Затакија у планинама на путу Хошо-каидо, негде у
близини Микаве. Тачно је оно што рекоше Оми и Игураши! Њихов
први напад можемо одбити, а друге велике најезде не сме бити.
Борићемо се и чекати иза својих планина. Чекаћемо, одгађати и чекати,
а кад плод буде зрео за бербу ’Гримизно небо’.
− Ееееее, нека скоро осване тај дан!
− Чуј, пријатељу стари, само ти можеш обуздати моје генерале. Са
временом и осигуравши Кванто, потпуно га осигуравши, можемо
одолети првом нападу, а затим ће се Ишидови савези почети
распадати. А кад до тога дође, осигурана је Јаемонова будућност, а
Таиково завештање је неоскрнављено.
− Нећете преузети сву власт, господару?
− Последњи пут: ’Закон може пореметити разум, али разум никад не
сме пореметити закон, иначе би се читаво наше друштво распало као
стари татами. Закон можемо користити да уништи разум, а разум
нипошто не смемо употребити да збацимо закон.’ Таиково завештање
је закон.
Хиро-мацу се наклони у знак прихватања.
− Врло добро, господару. Никада то више нећу споменути. Молим
вас, опростите ми. Сада… − Покаже осмех. − А шта морам сада
учинити?
− Прави се да си ме наговорио на одлагање. Само све њих држи у
својој челичној песници.
− Колико се морам претварати?
− Не знам докле.
− Немам поверења у себе, господару. Можда и нехотице погрешим.
Мислим да ћу неколико дана моћи одагнати радост с лица. С вашим
допуштењем, моји ће ’болови’ постати тако велики да ћу бити везан за
кревет… Никакве посете, нех?
− Добро. То учини до четири дана. Већ од данас показуј да те боли.
То неће бити тешко, нех?
− Не, господару. Јако жалим. Сретан сам што борба почиње ове
године. Следеће… можда вам не бих могао помоћи.
− Бесмислица! Но, биће то ове године, без обзира хтео ја или не. До
шеснаест дана идем из Еда у Осаку. Дотад ћеш ми дати своје
’колебљиво одобрење’ и повешћеш марш. Само ти и ја знамо да ће
бити још одлагања и да ћу се вратити у Едо много пре него што
стигнем до својих граница.
− Молим вас, опростите што сам у вас посумњао. Кад не бих морао
остати жив да вам помогнем у вашим намерама, не бих могао
преживети своју срамоту.
− Не мораш се срамити, пријатељу стари. Да и ти ниси био уверен,
Ишидо и Затаки би прозрели превару. Ох, успут да те питам, какав је
био Бунтаро-сан кад си га видео?
− Кипео је од беса, господару. Било би му добро да може бити
битку.
− Је ли ти предлагао да ме уклониш као феудалца?
− Да је мени то рекао, главу бих му одрубио! Сместа!
− До три дана послаћу по тебе. Сваког дана тражи да те примим,
али ја ћу те све дотад одбијати.
− Да, господару. − Стари генерал се смерно наклони. − Молим вас,
опростите овом старом глупану. Опет сте дали смисао мом животу.
Хвала! − И оде.
Торанага из рукава извуче комадић папира па са великим
задовољством поновно прочита мајчину поруку. Ако су му северни
путеви можда отворени, и ако је тамо Ишидо можда издан, могућности
су се силно побољшале. Принесе поруку пламену. Папир се смота у
пепео. Весело је лупкао по пепелу док се није претворио у прах. Ко да
сада постане нови врховни заповедник?, запита се.
***
Марико у подне прође кроз двориште пред кулом, кроз неме редове
замишљених стражара, и уђе. Торанагин писар чекао ју је у једном од
предворја у приземљу.
− Јако жалим што сам вас позвао, госпо Тода − млитаво ће он.
− Ужитак је мој, Каванаби-сане.
Каванаби беше постарији самурај оштрих црта лица и обријане
главе. Некад је био будистички свештеник, а већ је годинама водио
Торанагину преписку. Иначе ведар и одушевљен, данас је, као и већина
људи у замку, био силно растројен. Пружио јој је мален свитак.
− Ваше путне исправе за Осаку, прописно потписане. Путујете сутра
и морате онамо стићи што пре.
− Хвала вам. − Властити глас звучао јој је танак.
− Господар Торанага вели да ће можда припремити поруке које
бисте однели госпи Кирицубо и госпи Кото. А и за генерала господара
Ишида и госпу Очибу. Предаће вам их сутра у зору ако… опростите,
ако буду припремљене. Ја ћу се побринути да вам их доставе.
− Хвала.
 Каванаби из низа свитака послаганих пажљиво и уредно на ниском
столу издвоји један службени документ.
− Упућен сам да вам ово предам! То је повећање феуда вашег сина
као што вам је обећао господар Торанага. Десет хиљада кокуа
годишње. Носи датум последњег дана месеца и… па лепо, ево вам!
Узела је, прочитала и проверила службене печате. Све је било у
најбољем реду, али није била сретна. Обоје су веровали да је то сад
мртво слово на папиру. Ако и поштеде живот њеном сину, постаће
ронин.
− Хвала. Молим вас, захвалите господару Торанаги на части коју
нам је указао. Смем ли га видети пре него што одем?
− Ох, да. Кад сад одете одавде, замољени сте да пођете на варварски
брод. Захтева да га тамо чекате.
− Зар… зар ћу преводити?
− То није рекао. Претпостављам да је тако, госпо Тода. − Секретар
жмирне на попис који је имао у руци. − Капетану Јошинаки је
наређено да води вашу пратњу у Осаку, ако желите.
− Бићу почашћена ако се опет нађем под његовим окриљем. Хвала
вам. Смем ли питати како господар Торанага?
− Изгледа, доста добро, али кад онако чио човек као он већ данима
не излази… Шта ја могу казати? − беспомоћно је ширио руке. − Јако
жалим. Данас је бар примио господара Хиро-мацуа и пристао да
одложи путовање. Пристао је и да се позабави још неким стварима…
Сад мора утаначити цене пиринча у случају слабе жетве… Али овде
има толико много посла и… То никако није њему слично, госпо Тода.
Грозна су ова времена, нех? И грозни знаци! Врачаре кажу да ћемо ове
године остати без летине.
− Нећу им веровати… све до жетве.
− Мудро, веома мудро. Но, неће нас много доживети доба жетве. С
њим морам у Осаку. − Каванаби задрхта и узрујано се нагне напред. −
Чујем да је већ између Кјота и Осаке избила зараза, богиње! Је ли то
још један знак с неба да су богови окренули лице од нас?
− Није вама прилично да верујете наклапањима или небеским
знацима, Каванаби-сане, нити да ширите гласине. Знате шта о томе
мисли господар Торанага.
 − Знам. Јако жалим, али, па лепо… Ових дана више нико не изгледа
нормалан, нех?
− Можда гласине нису истините… Молим Бога да нису! − Отресла
је своју злу слутњу. − Је ли већ утврђен нови дан поласка?
− Од господара Хиро-мацуа сам разабрао да је одложен за седам
дана. Тако сам сретан што се вратио наш врховни командант и тако сам
сретан што га је он наговорио. Ох, кад би се тај пут заувек одложио!
Боље се овде борити него тамо бити осрамоћен, нех?
− Да − сложила се, знајући да се више нема смисла правити да то
није најважнија мисао у свачијој глави. − Сада, кад се вратио господар
Хиро-мацу, можда ће наш господар увидети да предаја није најбоље
решење.
− Госпо, ово само за ваше уши. Господар Хиро-мацу… − Застане,
погледа увис и осмехне се. У просторију уђе Јабу звецкајући мачевима.
− Ах, господар Касиги Јабу, баш лепо што вас видим. Наклонио се.
Наклонила се и Марико. Измене удворности, а тад он рече: − Господар
Торанага вас очекује, господару. Молим вас, одмах пођите горе.
− Добро. Због чега ме позвао?
− Јако жалим, господару, није ми рекао… Само да вас жели видети!
− Како је он? Каванаби је оклевао.
− Без икакве промене, господару.
− Његов одлазак… Је ли утаначен нови датум?
− Схватио сам да ће то бити за седам дана.
− Можда ће господин Хиро-мацу још више одложити, нех?
− Зависи од нашег господара, господару.
− Наравно! − Јабу изађе.
− Споменули сте ми нешто господара Хиро-мацуа?
− Само за ваше уши, госпо… Будући да Бунтаро-сан није овде −
шапне писар. − Кад је стара ’Челична песница’ дошао са разговора с
господаром Торанагом, морао се одмарати добрих сат времена. Било
му је веома тешко, госпо.
− Ох! Било би ужасно да му се баш сад нешто догоди!
− Да. Кад не би било њега, букнула би буна, нех? Ово одлагање
ништа не решава, зар не? То је само примирје. Права потешкоћа…
Боји… бојим се, откако је господар Судара био помоћник генерала
Киошија приликом сепукуа, кад год спомену име господара Сударе,
наш се господар јако наљути… Само га је господар Хиро-мацу успео
наговорити да одложи, а то је једина ствар која…
− Сузе се скотрљају низ писарове образе. − Шта се догађа, госпо?
Изгубио је живце, нех?
− Не − одговорила је чврсто, али без уверења. − Сигурна сам да ће
све бити добро. Хвала што сте ми казали. Настојаћу посетити
господара Хиро-мацуа пре него што отпутујем.
− Идите с Богом, госпо. − Она се запањи.
− Нисам знала да сте хришћанин, Каванаби-сане.
− Нисам, госпо, али знам да је то ваш обичај.
Изашла је на сунце, јако забринута за Хиро-мацуа, а истовремено је
хвалила Бога што је окончано њено чекање и што ће сутра побећи.
Крене према балдахину и пратњи која ју је чекала.
− Ах, госпо Тода − рече Гиоко, иступивши из сенке па јој пође у
сусрет.
− Ах, добро јутро, Гиоко-сан, драго ми је што те видим. Надам се да
си добро? − умилно ће она, а одједном је подиђу жмарци.
− Уопште нисам добро, на жалост, јако жалим. Баш жалосно! Чини
се да Кику-сан и ја нисмо више у милости нашега господара. Откако
смо овамо стигле, заточене смо у прљавој крчми трећег разреда, у коју
не бих сместила ни мушку куртизану осмог разреда!
− Ох, јако жалим. Сигурно се негде поткрала грешка.
− Ах, да, грешка. Свакако се томе надам, госпо. Коначно ми је данас
допуштено да дођем у замак, коначно је стигао одговор на моју молбу
да разговарам с великим господаром, коначно ми је допуштено да се
опет наклоним великом господину. Данас, нешто касније! − Гиоко јој
се искривљено насмеши. − Чула сам да и ви долазите господару-
секретару па помислих, причекаћу да вас поздравим. Надам се да не
замерате.
− Задовољство ми је што те видим, Гиоко-сан. Посетила бих тебе и
Кику-сан, или бих вас позвала да ме посетите, али то на жалост, није
било могуће.
 − Да… јако жалосно. Тужна су ово времена. Тешка за племиће.
Тешка за сељаке. Јадна Кику-сан болује од бриге што више није у
милости господара нашега.
− Сигурно то није истина, Гиоко-сан. Он… Господар Торанага има
много горућих проблема, нех?
− Истина је, истина! Можда би сада могле попити ’ча’, госпо Тода.
Била бих почашћена ако допустите да с вама начас поразговарам.
− Ах, јако жалим, али наређено ми је да идем по службеном послу.
Иначе би ми то била част.
− Ах, да, сада морате поћи на Анђин-санов брод. Ах, заборавила
сам, јако жалим. Како Анђин-сан?
− Мислим да му је добро − одврати Марико, бесна што Гиоко зна
њене поверљиве послове. − Видела сам га само један пут… а и тад
само на неколико минута… откако смо стигли.
− Занимљив човек. Да, веома. Жалосно је кад више не виђамо
пријатеље, нех?
Обе су се смешкале. Гласови су им били уљудни и немарни. Обе су
биле свесне да их самураји нестрпљиво мотре и слушају.
− Чујем да је Анђин-сан посетио своје пријатеље… своју посаду.
Како их је нашао?
− Није ми рекао, Гиоко-сан. Као што рекох, видела сам га само на
трен. Јако жалим, али морам отићи…
− Жалосно је не виђати пријатеље. Можда бих вам ја могла о њима
причати. На пример то да живе у сеоцу ета.
− Шта?
− Да. Чини се да су његови пријатељи замолили да им се дозволи да
онде живе јер им је то драже од цивилизованих подручја. Чудно, нех?
Нису као Анђин-сан, који је друкчији. Говорка се да они причају да им
је село ета више као њихова кућа. Чудно, нех…?
Марико се сећала како је Анђин-сан био чудан оног дана на
степеништу. Сад је све јасно, помислила је. Ета! Богородице, јадан
човек! Како ли се сигурно постидео!
− Опрости, Гиоко-сан, шта си казала?
− Само то да је чудно што је Анђин-сан толико различит од осталих.
 − Какви су они? Јеси ли их видела? Оне друге?
− Не, госпо, ја тамо не бих отишла. Шта бих с њима радила? Или с
етама? Морам мислити на своје муштерије и на своју Кику-сан. И на
свога сина.
− Ах да, твој син!
Гиокино се лице растужило испод сунцобрана, али очи јој остадоше
кременосмеђе као и кимоно.
− Молим вас, опростите ми, али вероватно немате појма зашто смо
изгубиле милост господара Торанаге?
− Не. Сигурно сте се превариле. Уговор је закључен, нех? Према
погодби!
− Ох да, хвала вам. Имам кредитно писмо за трговце пиринчом у
Мишими, исплативо по виђењу. Умањен за своту коју смо уговориле.
Али ни на крај памети није ми био новац. Шта је новац ако сте
изгубили милост свог заштитника? Без обзира на то ко је он или она.
Нех?
− Сигурна сам да сте задржале његову милост.
− Ах, милост! Бринем и за вашу наклоност, госпо Тода.
− Увек имате моју склоност. И пријатељство, Гиоко-сан. Можда
бисмо други пут могле разговарати, сад заиста морам отићи, јако
жалим…
− Ах да, како сте добри. Било би ми драго. − Кад се Марико почела
окретати, Гиоко дода својим најмеденијим гласом: − Али хоћете ли
имати времена? Сутра путујете, нех? У Осаку?
Кад се клопка затворила, Марико одједном у грудима осети ледене
бодље.
− Нешто није у реду, госпо?
− Не… не, Гиоко-сан! Хоће ли… би ли за време сата ’Пса’, ноћас…
да ли би вам било згодно?
− Превише сте добри, госпо. Ох да, будући да ћете сада видети
нашега господара, пре него ја, хоћете ли се заузети за нас? Потребна
нам је тако малена милост. Нех?
− Радо! − Марико промисли. − Неке милости могу се молити, али
ипак не мора им бити удовољено.
 − Ах! − Гиоко се незнатно укочи. − Већ сте га молили… молили сте
га да нам буде склон?
− Наравно… А зашто не бих? − опрезно ће Марико. − Зар Кику-сан
није миљеница? Зар ти ниси одана вазалка? Зар вам и пре није делио
милости?
− Моје молбе увек су тако ситне. Још увек вреди све оно што сам
пре рекла, госпо. Можда још више.
− О псима празног трбуха?
− О дугим ушима и поузданим језицима.
− Ах, да. И о тајнама.
− Мене би било тако лако задовољити. Милост господара мога… и
моје госпе… није превише тражити, нех?
− Не. Ако се укаже прилика… Ништа не могу обећати.
− До вечерас, госпо.
Наклонише се једна другој, а ниједан самурај није ништа сумњао а
Марико уђе у носиљку праћена клањањем. Прикривала је дрхтавицу
која ју је спопала. И поворка оде. Гиоко је за њом зурила.
− Чуј, жено − оштро јој се обрати млади самурај у пролазу. − Шта
чекаш? Иди за својим послом.
− Ха! − презирно ће Гиоко на свеопште задовољство. − ’Жено’, је
ли, штене? Кад бих ишла за твојим послом, можда би ми било јако
тешко да га пронађем, иако још ниси довољно мушкарац да имаш
длаке међу ногама!
Остали се насмејаше. Она забаци главу па неустрашиво крене
напред.
***
− Здраво − рече Блекторн.
− Добар дан, Анђин-сане. Изгледате сретни!
− Хвала. Зато што видим тако лепу госпу, нех?
− Ах, хвала вам − одговори Марико. − Како ваш брод?
− Прворазредно. Хоћете ли на брод? Радо бих вам га показао.
− Је ли то допуштено? Наредише да овде чекам господара Торанагу.
 − Да. Сви га чекамо! − Блекторн се окрене и обрати старијем
самурају на пристаништу. − Капетане, ја госпа Тода тамо одвести.
Показати брод. Кад стићи господар Торанага… ви звати, нех?
− Како хоћете, Анђин-сане.
Блекторн је одведе са дока. Самураји су се окупили на преградама и
сигурност је била јача него икада, на обали и на палуби. Најпре је
пошао на крмницу.
− Ово је моје, сасвим моје − поносно је казао.
− Је ли овде ико од посаде?
− Не… нико. Данас не, Марико-сан. − Показао јој је све, што је брже
могао, па ју је одвео у потпалубље. − Ово је главна кабина. − Задњи
прозори гледали су на обалу. Затворио је врата. Остадоше сасвим сами.
− Ово је твоја кабина? − запита она.
Одмахнуо је главом гледајући је. Пошла му је у загрљај. Чврсто ју је
грлио.
− Ох, како си ми недостајала!
− И ти си мени недостајао…
− Толико ти тога имам рећи. И запитати те! − рече он.
− Немам ти ништа рећи. Осим да те волим од свег срца. − Дрхтала
је у његовим рукама и покушавала отерати страх да би је могла одати
Гиоко или неко други.
− Толико се бојим за тебе.
− Не бој се, Марико, драга моја. Све ће бити добро.
− То и ја себи кажем. Но, данас ми је немогуће прихватити карму и
вољу Божју.
− Прошли пут била си ми тако далеко.
− Ово је Едо, љубави. И крај Првог моста.
− Било је то због Бунтаро-сана. Је ли?
− Да − једноставно ће она. − То и Торанагина одлука о предаји. Тако
нечасно и беспредметно… Никад нисам мислила да ћу то икада гласно
казати, али морам то рећи. Јако жалим. − Припила се ближе, у закриљу
његовог рамена.
− Кад он пође у Осаку, и ви сте упропашћени?
 − Да. Клан Тода одвише је моћан и знаменит. У сваком случају, мене
неће оставити у животу!
− Онда мораш доћи са мном. Побећи ћемо. Ми ћемо…
− Јако жалим, али узмака нема.
− Осим ако ти Торанага не допусти, нех?
− Зашто би он то допустио?
Блекторн јој брзо рече оно што је казао Торанаги, али не и то да је
њу тражио за жену.
− Знам да свештенике могу присилити да Кијаму или Оношија
доведу на његову страну, ако ми он допусти да узмем овај Црни брод!
− узбуђено је закључио. − А ја знам да то могу учинити!
− Да − рече она. Ради цркве се веселила да га спутава Торанагина
одлука. Поново је разматрала логику његовог плана и установила да је
беспрекорна.
− Морало би то успети, Анђин-сане. Сад кад је Харима непријатељ,
не постоји разлог да Торанага-сама не нареди напад, ако пође у рат, а
не преда се.
− Кад би му пришли господар Кијама или господар Оноши, или пак
обојица, би ли то тас нагло на његову страну?
− Да − одговорила је. − Са Затакијем и с временом. − Већ је
објаснила стратегијску важност Затакијеве контроле на северном путу.
− Али Затаки је против Торанага-саме.
− Чуј, ја могу свештенике загушити. Јако жалим, непријатељи су ми,
иако су то твоји свештеници. Могу их савладати у његово име, а и у
своје. Хоћеш ли ми помоћи да њему помогнем?
Запиљила се у њега.
− Како?
− Помози ми да га наговорим да ми пружи прилику, и наговори га да
одложи одлазак у Осаку.
На доку одјекне топот коња и зачују се гласови. Ометени оду на
прозоре. Самураји су повлачили једну ограду. На чистину се пробије
отац Алвито.
− Шта он хоће? − кисело прогунђа Блекторн. Гледали су како
свештеник силази с коња, извлачи из рукава свитак па га пружа
старијем самурају који га прочита. Алвито дигне поглед на брод.
− Шта било да било, службено је − тихо ће она.
− Чуј, Марико-сан. Нисам ја против цркве. Није опака црква него
свештеници. А ни они нису сви опаки. Алвито није, иако је фанатик.
Богом се кунем, верујем да ће се језуити поклонити Торанаги ако
освојим њихов Црни брод и припретим оном следеће године, јер њима
је новац потребан. Португал и Шпанија морају се домоћи новца.
Торанага је важнији. Хоћеш ли ми помоћи?
− Да. Да, помоћи ћу ти, Анђин-сане, али молим те, опрости ми, не
могу издати цркву.
− Тражим само то да разговараш са Торанагом. Или да ми помогнеш
у разговору с њим, ако мислиш да је тако боље.
Зачује се удаљена труба. Поново погледају кроз прозоре. Сви су
буљили према западу. Из замка се примицало прочеље самурајске
поворке окупљене око застртог балдахина.
Отворише се врата кабине.
− Анђин-сане, сада дођите, молим вас − рече самурај. Блекторн је
поведе на пристаниште и на док. Хладно и уљудно климне главом
Алвиту. Свештеник беше исто тако леден. Алвито беше љубазан према
Марико.
− Здраво, Марико-сан. Баш лепо што те видим.
− Хвала вам, оче − рече она уз дубок наклон.
− Благослов Божји био с тобом! − Учини над њом знак крста. − In
nomine patris et filii et spiritus sancti.
− Хвала вам, оче.
Алвито скрене поглед на Блекторна.
− Дакле, пилоте? Како твој брод?
− Сигурно то већ знаш.
− Да, знам. − Алвито одмери Еразмо. Лице му је било напрегнуто. −
Бог проклео твој брод и све који на њему плове, ако га употребите
против вере и Португала!
− Зар си због тога овамо дошао? Да још сипаш отров?
− Не, пилоте! − одврати Алвито. − Позван сам овамо на разговор с
господаром Торанагом. Твоје присуство исто ми је тако одвратно као
теби моје.
− Није ми огавно твоје присуство, оче, него само зло које ти
представљаш.
Алвито порумени а Марико брзо рече:
− Молим вас, не ваља се тако свађати на јавном месту. Обојицу вас
молим да будете суздржљивији.
− Да, молим вас, опростите ми. Извињавам се, Марико-сан. − Отац
Алвито се окрене и погледа застрти балдахин који је ишао кроз ограду.
Вио се Торанагин барјак испред носиљке, а иза ње ступали су
самураји, у свечаној униформи, опкољавајући развучену шарену групу
самураја.
Балдахин стане. Разгрну се застори. Изађе Јабу. Сви беху запањени.
Ипак се наклоне. Јабу бахато узврати поздрав.
− Ах, Анђин-сане − рече Јабу. − Како си?
− Добро, хвала вам, господару. А ви?
− Добро, хвала. Господар Торанага се разболео. Замолио ме да
дођем уместо њега. Разумеш?
− Да. Разумем − одговори Блекторн настојећи прикрити разочарање
што није дошао Торанага. − Јако жалим што је господар Торанага
болестан.
Јабу слегне раменима и смерно поздрави Марико. Правио се као да
не примећује Алвита. Неко време је проучавао брод. Смешак му беше
искривљен кад се опет окренуо Блекторну.
− Со десу, Анђин-сан. Твој брод се променио откако га нисам видео,
нех? Да, брод се променио, ти си се променио, све се променило… па и
наш свет се променио! Нех?
− Јако жалим, не разумем, господару. Молим вас, опростите ми, али
ваше речи врло брзе. А ја слабо… − Блекторн започе напамет научену
реченицу, али га Јабу грлено прекине.
− Марико-сан, молим те, преведи му. − Послушала је. Блекторн
климне главом и полагано рече:
− Да, променио се, Јабу-сама.
− Да, много се променио. Ниси више варварин него самурај, а исто
тако и твој брод, нех?
 Блекторн виде осмех на дебелим уснама, борбени став и одједном се
опет нашао у Анђиру, поново је на плажи клечао, у котлу беше Крог,
Петерзонови урлици одзвањаху му у ушима, у ноздрвама је осећао
смрад јаме, а мозак му је вриштао: ’Све то беше толико непотребно −
све патње, и ужас, и Петерзон, и Спилберген, и Метсукер, и затвор, и
ете, и затвор, а за све си ти крив!’
− Јесте ли добро, Анђин-сане? − запита Марико, узнемирена
његовим изразом очију.
− Шта? Ох… ох, да. Да, сасвим ми је добро.
− Шта му је? − запита Јабу.
Блекторн затресе главом, настојећи разбистрити мисли и сакрити
мржњу са лица.
− Јако жалим. Молим вас, опростите ми. Ја… ја сам… Није то
ништа. Глава боли… несаница. Јако жалим. − Опет се запиљио у
Јабуове очи, надајући се да је покрио своју опасну омашку. − Жалим
што Торанага-сама болестан… Надам се, нема сметње за Јабу-сама.
− Не, нема сметње. − Јабу је размишљао: Да, сметња, ти си једна
велика сметња, а ја имам саме сметње све откако сте ти и твој гнусни
брод пристигли на моје обале. Изу сам изгубио, изгубио сам своје
мускете, изгубио сам сву част, а сад ми је угрожена глава, а све због
једног кукавице. − Нема сметње, Анђин-сане! − умиљато је казао. −
Торанага-сама ме замолио да ти предам вазале, као што је обећао. −
Поглед му паде на Алвита. − Дакле, Цукку-сане, зашто си непријатељ
Торанага-саме?
− Нисам, Касиги Јабу-сама.
− Али јесу твоји хришћански даимјои, нех?
− Молим вас, опростите ми, господару, али ми смо само
свештеници. Нисмо одговорни за политичке назоре поклоника праве
вере, нити утичемо на даимјое који…
− Права вера ове земље богова је шинтоизам, заједно с Таом, путем
Будиним!
Алвито не одговори. Јабу се презирно окрене и зарежи наредбу.
Група отрцаних самураја почне се сврставати пред бродом. Ниједан
није био наоружан. Некима су руке биле завезане. Алвито приступи па
се наклони.
 − Можда ћете ме испричати, господару. Желео сам видети господара
Торанагу. Будући да он неће доћи…
− Господар Торанага те позвао да му преводиш разговор с Анђин-
саном! − прекине га Јабу намерно неотесано, као што му је препоручио
Торанага. Да, да преводиш онако вешто како само ти знаш, да говориш
директно и све одједанпут, нех? Наравно, немаш ништа против да мени
учиниш оно што захтева Торанага, пре него што одеш?
− Не, наравно да немам, господару.
− Добро. Марико-сан! Господар Торанага поручује да пазиш јесу ли
одговори Анђин-сана исто тако тачно преведени!
Алвито поцрвене, али се савлада.
− Да, господару − одговори Марико пуна мржње према Јабуу.
Јабу зарежи нову наредбу. Два самураја приђу носиљци и донесу
тешку бродску благајну.
− Цукку-сане, сад ћеш почети. Слушај, Анђин-сане. Као прво,
господар Торанага ме замолио да ти ово вратим. Твоје је власништво,
нех? Отвори! − заповеди самурају. Ковчег беше пун сребрњака. −
Тачно онакав какав је однет из брода!
− Хвала. − Блекторн није могао поверовати својим очима јер ово
сребро му је давало моћ да купи најбољу посаду, без икаквих
обећавања.
− Потребно га је однети у бродску ризницу.
− Да, наравно.
Јабу махне самурајима да однесу на брод. Тада, на све већи гнев
Алвита који је настављао свој готово истовремени превод, Јабу изјави:
− Даље, господар Торанага каже да си слободан отићи или остати. Кад
си у нашој земљи, самурај си и хатамото, подложан самурајском
закону. На мору, изван наших обала, оно си што си био пре него што си
овамо дошао и понашај се према вашим законима. Добијаш доживотно
право да пристајеш у свим лукама које припадају господару Торанаги,
а да те лучке власти не прегледају. Напослетку, ових двеста људи су
твоји вазали. Он је од мене затражио да ти их свечано предам, са
оружјем, као што је обећао.
− Смем отићи кад и како желим? − запита Блекторн с неверицом.
 − Да, Анђин-сане, можеш отићи, као што се сложио господар
Торанага.
Блекторн се запиљио у Марико, али је она избегавала његов поглед
па он поново погледа Јабуа.
− Да ли бих могао сутра испловити?
− Да, ако желиш. − Јабу надовеже: − Што се ових људи тиче, све су
то ронини. Сви из северних покрајина. Сви су пристали да се теби и
твом семену закуну на вечну оданост. Сви су добри ратници. Нико није
починио злочин који би се могао доказати. Сви постадоше ронини зато
што су им феудални господари убијени, умрли или свргнути. Многи су
се на бродовима борили против вака. − Јабу се насмеши на свој подли
начин. − Неки су можда и били ваки… Разумеш шта значи вако?
− Да, господару.
− Ови везани сигурно су разбојници или ваки. Дошли су у чопору и
понудили да ће ти неустрашиво служити ако им се опросте њихови
прошли злочини. Заклели су се господару Ноборуу − који ти је према
Торанагиним наредбама пробрао све ове људе − да никада нису
починили злочин према Торанаги нити иједном његовом самурају.
Можеш их прихватити појединачно, или као групу, или их одбити.
Разумеш?
− Смем одбити било кога од њих?
− А зашто би одбио? − упита Јабу. − Господар Нобору брижно их је
пробрао.
− Наравно, јако жалим − уморно ће Блекторн Јабуу. Опазио је како
даимјо бива све зловољнији. − Потпуно ми је јасно. Али, ови који су
везани… шта ће се догодити ако њих одбијем?
− Одсећи ће им главу. Наравно. Какве то има везе?
− Никакве! Јако жалим.
− За мном! − Јабу крочи према носиљци. Блекторн летимично
осмотри Марико.
− Смем отићи. Чули сте!
− Да.
− То значи… Готово као сан. Он је рекао…
− Анђин-сане!
 Блекторн послушно пожури према Јабуу. Сад је носиљка служила
као постоље. Писар је поставио низак сточић на коме су се налазили
свиткови. Мало даље самураји су чували гомилу кратких и дугих
мачева, копаља, штитова, секира, лукова и стрела, које су носачи
скидали са теглећих коња. Јабу даде Блекторну знак да седне поред
њега, Алвиту нека се смести насупрот њима, а Марико са друге стране.
Писар је прозивао имена. Сваки човек би иступио напред, јако
достојанствено би се наклонио, навео своје име и родословље, изјавио
оданост, потписао свој свитак па га запечатио капљом крви коју би му
писар обредно истиснуо из прста. Свако би напослетку клекнуо пред
Блекторном па би устао и пожурио према оружару. Најпре би добили
убојити па кратки мач. Оба сечива су са поштовањем прихватали,
темељито их проучавали, исказивали понос у погледу квалитета па би
их с дивљом радошћу заденули за појас. Тад би им издали остало
оружје и ратни штит. Кад би људи заузели своје нове положаје, до зуба
наоружани и не више ронини него поново самураји, били су снажнији,
усправнији и деловали су још дивљачкије.
Напослетку остаде тридесет везаних ронина. Блекторн је изричито
наваљивао да лично свакоме пререже споне. Један за другим
исказивали су му верност, као и њихови претходници.
− Кунем се својом самурајском чашћу да су твоји непријатељи моји
непријатељи, и кунем се на послушност.
Кад би се појединац заклео, узео би своје оружје.
− Урага-нох-Тадамаса! − узвикне Јабу. Човек иступи. Алвита зазебе
око срца. Урага − брат Јосип − стајао је непримећен међу самурајима
окупљеним у близини. Није имао оружја, а носио је једноставан
кимоно и бамбусов шешир. Јабу се нацери видећи Алвитову
збуњеност. Окрене се према Блекторну: − Анђин-сане! Ово је Урага-
нох-Тадамаса. Самурај, а сада ронин. Препознајеш ли га? Разумеш ли,
препознајеш?
− Да, разумем. Да, препознајем.
− Добро. Некада је био хришћански свештеник, нех?
− Да.
− Сада не. Разумеш? Сада ронин.
− Разумем, Јабу-сама.
 Јабу је мотрио Алвита који је нетремице зурио у отпадника. Урага
му је узвраћао поглед пун мржње.
− Ах, Цукку-сане, и ти га препознајеш?
− Да. Препознајем га, господару.
− Јеси ли спреман да поново преводиш, или више немаш петље?
− Молим вас, наставите, господару.
− Добро. − Јабу махне Ураги руком. − Чуј, Анђин-сане, господар
Торанага даје ти овог човека ако га примаш. Пре је био хришћански
свештеник, приправник за свештеника. Сад више није! Сад је одбио
лажног страног бога и опет се вратио правој вери, шинтоизму, и… −
Застане јер је и отац застао. − Јеси ли тачно превео, Цукку-сане?
Правој вери, шинтоизму?
Свештеник не одговори. Уздахне па тачно преведе, додавши:
− То је он рекао, Анђин-сане, Бог да му прости.
Марико је преко тога прешла без упадице. Још више је замрзела
Јабуа и зарекла се да ће му се једнога дана − врло скоро − осветити.
Јабу их је посматрао па наставио:
− Тако је Урага-сан бивши хришћанин. Сад је спреман да теби
служи. Зна варварски језик, а и поверљиви језик свештеника, а спада у
четири самурајска дечака које су послали у твоје земље. Штавише,
упознао је главног хришћанина свих хришћана, тако кажу − али сад он
све њих мрзи, као и ти, нех? − Јабу је посматрао Алвита и дражио га, а
очи су му скакале сваки час на Марико која је помно слушала. −
Мрзиш хришћане, Анђин-сане, нех?
− Да, већина католика моји су непријатељи − одговорио је, сасвим
свестан Марико која је окамењено зурила у даљину. − Шпанија и
Португал су непријатељи моје земље, да.
− А хришћани су и наши непријатељи. Ех, Цукку-сане?
− Не, господару. А хришћанство вам даје кључ бесмртног живота.
− Је ли тако, Урага-сане? − приупита Јабу. Урага одмахне главом.
Глас му беше храпав.
− Ја више тако не мислим, господару. Не.
− Реци Анђин-сану.
 − Сењор Анђин-сан − рече Урага с изразитим страним нагласком,
али употребљавао је тачне португалске речи па је његов језик био лако
разумљив. − Ја мислим да католичанство није брава… јако жалим, није
то кључ бесмртности.
− Да − одврати Блекторн. − Слажем се.
− Добро − настави Јабу. − Дакле, господар Торанага нуди овога
ронина теби, Анђин-сане. Отпадник је, али потиче из добре самурајске
породице. Урага се куне да ће, ако га прихватиш, бити твој писар,
преводилац и све што год зажелиш. Мораш му дати мачеве. Шта још,
Урага? Реци му!
− Сењор, молим вас, опростите ми. Најпре… − Урага скине шешир.
Коса му је сада била чекињава, ошишао је главу по самурајски, али
још није имао перчин. − Као прво, стидим се што ми коса није
прописна и што немам перчин као што доликује самурају, али коса ће
ми нарасти, а ја због тога нисам мање самурај. − Стави шешир на
главу. Казао је Јабуу шта је рекао Блекторну, а оближњи ронини који су
га могли чути, такође су га пажљиво слушали док је продужио: −
Друго, молим вас, опростите ми, али не знам руковати мачевима, ни
било којим другим оружјем, никада… Никада то нисам вежбао. Али
желим учити, верујте ми, желим научити. Молим вас, опростите ми на
ту срамоту! Кунем вам се на апсолутну послушност и молим вас да ме
прихватите… − С лица и низ леђа цурио му је зној.
− Шигата га нај, нех? − саучеснички ће Блекторн. − Укеру анатава
десу, Урага-сан. (Зар је то важно? Прихватам те, Урага-сане.)
Урага се наклони па преведе Јабуу шта је казао. Нико се не насмеја.
Осим Јабуа. Но, смех му прекиде свађа двојице последњих ронина око
избора преосталих мачева.
− Умукните вас двојица! − дрекне он. Два ронина се окрену, а један
зарежи:
− Ти ми ниси господар! Где ти је пристојност? Кажи ми: молим те,
или завежи!
Јабу сместа скочи на ноге и уздигнута мача навали на ронина који га
је увредио. Људи се разбеже, а ронин умакне. Уз руб пристаништа
исуче мач и изненада пређе у напад уз непријатељски бојни поклич.
Одмах му сви пријатељи прискоче у помоћ, припремивши мачеве. Јабу
се нађе у замци. Ронин навали. Јабу избегне жесток замах мача, засече
и он, али промаши, а тад гомила иступи напред да га убије. Торанагини
самураји прекасно су наступили, знајући да је Јабу мртав човек.
− Престаните! − дрекне Блекторн на јапанском. Сви се следе од
његовог снажног гласа. − Идите онамо! − Покаже место где су људи
мало пре били поређани. − Сада! Наредба!
На трен сви људи на пристану остадоше непомични, а онда се
почну гибати. Нестаде чаролије. Јабу полети на човека који га је
увредио. Ронин одскочи и крочи у страну. Мач је жестоко обема рукама
држао изнад главе и неустрашиво чекао следећи напад. Његови су
пријатељи оклевали.
− Тамо поћи! Сада! Наредба!
Људи се колебљиво, али послушно, склоне с пута и врате мачеве у
корице. Јабу и ронин полако су обилазили један око другога.
− Ти! − викне Блекторн. − Доста! Мач доле! Наређујем!
Ронин је бесно нетремице зурио у Јабуа, али чуо је наредбу и
овлажио усне. Измакнуо је лево па десно. Јабу се повуче, а човек му се
искраде из дохвата, похрли према Блекторну те положи пред њега
своје мачеве.
− Ја слушам, Анђин-сане. Ја њега нисам напао. − Кад је Јабу
навалио, одскочио је с пута и неустрашиво узмицао, окретнији него
Јабу, млађи него Јабу, задиркујући га.
− Јабу-сане − повиче Блекторн. − Јако жалим… мислим грешка,
нех? Можда би…
Но, Јабу избљује бујицу јапанских речи и навали на ронина који је
опет без страха побегао. Сад се Алвито хладно забављао.
− Јабу-сан рече да нема грешке, Анђин-сане. Овај cabron мора
умрети, каже он. Ниједан самурај не сме отрпети такву увреду!
Блекторн је осећао како су у њега упрте све очи док је очајнички
покушавао одлучити шта да уради. Гледао је како се Јабу шуња
ронину. Торанагин самурај слева напне лук. Чуло се дахтање и трка те
двојице и њихови повици. Ронин узмакне па се окрене и одјури по
чистини. Постранце је поскакивао и измицао а непрестано је бљувао
грлену, пискутаву бујицу псовки.
 − Он дражи Јабуа, Анђин-сане − рече Алвито. − Каже: ’Ја сам
самурај… Не убијам ја ненаоружане људе као што их ти… Ти ниси
самурај него сељак што заудара на гној… ах, тако дакле, ниси ти
самурај него ета, нех? Мајка ти је била ета, отац ти је био ета и…’ −
Језуит умукне кад је Јабу гневно заурлао, упро прстом у једног човека
и нешто узвикнуо. − Јабу каже: ’Ти! Дај му свој мач!’
Ронин је оклевао и гледао Блекторна, очекујући наређење.
Јабу се окрене према Блекторну па повиче:
− Дај му његов мач!
Блекторн подигне мач.
− Јабу-сане, молим, не борба! − рече он, а у себи је желео да Јабу
погине. − Молим, не борба…
− Дај му мач!
Блекторнове људе подиђе гневни жагор. Дигао је руку.
− Тишина! − Погледао је свог вазала ронина. − Дођи вамо. Молим
лепо!
Човек је мотрио Јабуа, узмакао лево па десно. Јабу је сваки пут у
дивљем бесу засецао према њему, али ронин се успео провући и
дојурити до Блекторна. Овај га пут Јабу није пратио. Само је чекао и
мотрио као гневни бик који припрема напад. Човек се наклони
Блекторну и узе мач. Тад се окрене Јабуу па уз продоран бојни поклич
пређе у напад. Сударе се мачеви, па поновно. Сад су њих двојица ћутке
кружили. Опет бесомучан удар и звекет мачева. Тад Јабу посрне, а
ронин навали да га убије. Но, Јабу спретно одскочи у страну и замахне.
Одруби човеку руке које су још стискале мач. Ронин је тренутак урлао
и буљио у своје патрљке, а тад му Јабу одруби главу.
Мук. Тад Јабуа окружи громки пљесак. Јабу још једном зареже у
леш који се трзао. Тад, осветивши своју част, дохвати главу за перчин,
брижљиво пљуне у лице па главу одбаци. Ћутке се вратио до
Блекторна па се наклонио.
− Молим те, опрости моју неотесаност, Анђин-сане. Хвала што си
му дао мач! − уљудно ће он, а Алвито је преводио. − Извињавам се што
сам викао. Хвала што си ми допустио да часно окрвавим свој мач. −
Очи му скрену на породичну баштину коју му је даровао Торанага.
Брижно је проучавао сечиво. Још беше савршено. Разреши свилени
појас да почисти крв. − Сечиво никада не ваља додиривати прстима,
Анђин-сане, јер се онда уништи. Сечиво мора осећати само свилу или
непријатељево тело. − Умукне па диже поглед. − Смем ли уљудно
предложити да својим вазалима допустиш нека искушају своја сечива?
За њих би то био добар знак.
Блекторн се окрене према Ураги.
− Реци им!
***
Кад се Јабу вратио кући, беше касно поподне. Слуге му узму знојаву
одећу и даду му чист кућни кимоно, а на ноге навуку нов таби. Жена
Јурико га је чекала на веранди са свежим чајем и сакеом, врелим,
онаквим какав је волео да пије.
− Саке, Јабу-сане? − Јурико беше висока, мршава проседа жена. Уз
тамни кимоно слабе израде лепо се истицала њена светла кожа.
− Хвала, Јурико-сан. − Јабу захвално испије саке. Уживао је како му
угодно и оштро драшка сасушено ждрело.
− Чујем да је било добро.
− Да.
− Како је био дрзак тај ронин!
− Добро ми је послужио, госпо, јако добро. Сад се добро осећам.
Окрвавио сам Торанагин мач па је стварно постао мој. − Јабу испразни
шољицу, а она је поново напуни. Руком је миловао балчак мача. − Но,
теби се борба не би свидела. Био је још дете… упао је у прву клопку.
Нежно га је додирнула.
− Сретна сам што је тако, мужу.
− Хвала, али нисам се ни ознојио! − Јабу се насмеје. − Да си само
видела свештеника! Одобровољила би се да си видела како се тај
варварин презнојавао… Никад га нисам видео онолико бесног! Толико
је беснео да се готово угушио од сузбијања гнева. Људождер! Сви су
они људождери. Штета што их не можемо све затрти пре него што
одемо са ове земље.
− Мислиш да би то Анђин-сан могао?
− Он ће покушати. Са десет оних бродова и десет људи као што је
он, ја бих могао држати мора одавде до Кјушуа. Само с њим успео бих
наудити Кијами, Оношију и Харими, разбити Ђиккјуа и задржати Изу!
Потребно нам је само мало времена и сваки ће се даимјо борити
против свог заклетог непријатеља. Изу би био сигуран и опет мој! Не
разумем зашто ће Торанага пустити Анђин-сана. То је још један глупи
пропуст! − Стисне песницу и лупне татами. Слушкиња трепне, али
ништа не рече. Јурико није ни трепнула. Лицем јој затитра смешак.
− Како је своју слободу прихватио Анђин-сан? И своје вазале? −
запитала је.
− Био је тако сретан да је изгледао као старац који сања да има
снажан четворозуби Јанг. Он… ох, да… − Јабу се намрштио кад се тога
присећао. − Но, једну ствар још не разумем. Кад су ме они ваки први
пут опколили, био сам мртав човек. У то нема сумње. Но, Анђин-сан
их је зауставио, а мени вратио живот. Није било разлога да он то
учини, нех? А мало пре тога видео сам да је он сав пун мржње. Јако је
наиван што се правио да је супротно… као да бих ја њему поверовао.
− Он ти је дао живот?
− Ох, да. Необично, нех?
− Да, догађају се многе необичне ствари, мужу. − Отерала је
слушкињу па га тихо запитала: − Шта је заправо желео Торанага?
Јабу се нагне према њој па прошапта:
− Мислим да он жели да постанем врховни заповедник.
− А зашто то? Зар је ’Челична песница’ на самрти? − запита Јурико?
− А господар Судара? Или Бунтаро? Или господар Нобору?
− Ко зна, госпо? Сви су они у немилости, нех? Торанага тако често
мења мишљење да нико не може прорећи што ће он учинити. Најпре
ме замолио да уместо њега пођем у луку и рекао ми како жели да
наступим. Тада је прешао на Хиро-мацуа који је јако остарио, па ме
запитао шта заправо мислим о мускетарској јединици.
− Можда он опет припрема ’Гримизно небо’?
− То је увек спремно. Али он нема за то ’Воћа’! За то би био
потребан вођа и вештина. Некада је то имао, а сад више нема. Сада је
он само сена некадашњег Миноваре. Запањио ме његов изглед. Јако
жалим, погрешио сам. Морао сам изабрати Ишида.
− Мислим да си исправно изабрао.
 − Шта?
− Најпре се окупај, а онда − мислим − имам дар за тебе.
− Какав дар?
− После вечере долази твој брат Мизуно.
− То је дар? − накострешио се Јабу. − Шта ће ми тај глупан?
− Посебне новости или мудрост, па и од глупана, могу бити исто
толико вредне као и од саветника, нех? А каткад и вредније.
− Какве новости?
− Најпре се окупај. И поједи! Ноћас ће ти бити потребна свежа
глава, Јабу-чане!
Јабу би на њу наваљивао, али га је купање вабило, а заиста га је
испуњавала угодна опуштеност коју већ низ дана није осећао. Делом
услед Торанагине јутрошње почасти, а делом због почасти свих
генерала током последњих неколико дана. Но, већином је то потицало
од убиства, оног таласа радости који му је из мача појурио у руку па у
главу. Ах, тако чисто убиство, мушкарац насупрот мушкарцу − пред
мушкарцима − та радост дата је тако малом броју људи и тако ретка!
Довољно је ретка да би је ценио и њом се наслађивао.
Тако је оставио жену и још се више препустио радости. Пустио је да
му масер трља тело, па освежен и опорављен пође на веранду. Небо су
красиле последњи сунчеви зраци. Полумесец беше низак и танак.
Лична слушкиња љупко га је послужила вечером. Јео је мало и ћутке.
Мало супе, рибе и укисељено поврће.
Девојка се смешкала у знак позива.
− Да сада разгрнем футоне, господару? − Јабу одмахне главом.
− Касније. Најпре реци мојој жени да желим с њом да разговарам.
Стиже Јурико, у уредном, али старом кимону.
− Со десу ка?
− Чека твој брат. Морамо га насамо примити. Најпре га ти прими,
господару, онда ћемо ти и ја разговарати… Такође сами. Молим те,
буди стрпљив, нех?
Касиги Мизуно, Јабуов млађи брат, а Омијев отац, беше ситан и
буљоок, висока чела и ретке косе. Чинило се да му мачеви не пристају
и слабо је њима руковао. Није био много спретнији ни са луком и
стрелом.
Мизуно се наклони и честита Јабуу на поподневној вештини.
Наиме, вест о подвигу брзо се проширила по замку и појачала Јабуов
углед спретног борца. Тад, у жељи да угоди, пређе на ствар.
− Данас сам од сина примио шифровано писмо, господару. Госпа
Јурико је сматрала да ће бити најбоље да га теби лично предам.
Преда Јабуу свитак и дешифровани садржај. Омијева порука је
гласила:
’Оче, молим те, саопшти господару Јабуу брзо и у поверењу: прво,
господар Бунтаро је дошао у Мишиму, тајно преко Таката. Један
његов човек је то излануо у пијанци коју сам приредио њима у част.
Друго: током тајне посете Такату која је трајала три дана, Бунтаро се
двапут састао с господаром Затакијем, а трипут с госпом Затакијевом
мајком. Треће: пре одласка из Мишиме господар Хиро-мацу казао је
својој новој наложници, госпи Око, да не брине јер ’док је он жив,
господар Торанага неће отићи из Кванта’. Четврто:…’
Јабу дигне поглед.
− Како Оми-сан може знати оно што је ’Челична песница’ у
поверењу рекао својој наложници? У његовој кући немамо ухода.
− Сад имамо, господару. Молим, читај даље!
− ’Четврто: Хиро-мацу је одлучио да почини издају, буде ли
потребно. Торанагу ће заточити у Еду, буде ли потребно, и наредиће
’Гримизно небо’, ако Торанага и одбије, са пристанком господара
Сударе или без пристанка, буде ли потребно. Пето: овим се истинама
може веровати. Лична собарица госпе Око ћерка је помајке моје жене,
а почела је госпу Око служити овде у Мишими кад се, на жалост, њена
слушкиња разболела од тешке болести. Шесто: Бунтаро-сан је као
лудак, натмурен и гневан, а данас је без разлога изазвао и заклао
самураја, проклињући име Анђин-сана. Последње: уходе јављају да је
Икава Ђиккју скупио у Суруги десет хиљада људи који су спремни
прећи наше границе. Молим те, изручи господару Јабуу моје
поздраве…’ Остатак поруке није био значајан.
− Ђиккју, ех! Зар морам у смрт, а да се не осветим том врагу!
 − Молим те, стрпи се, господару! − рече Јурико. − Кажи му, Мизуно-
сане.
− Господару − почне човечуљак. − Месецима смишљамо како да
спроведемо план који си предложио кад је варварин тек стигао. Сећаш
се, поводом оних пустих сребрњака, напоменуо си да би стотина − или
и пет стотина − у рукама правог кувара могле једном заувек уклонити
Икаву Ђиккјуа. − Чинило се да Мизунове очи постају све сличније
жабљим. − Наводно главар Анђира, Мура, има рођака, а тај рођак пак
има рођака коме је брат сад најбољи кувар у Суруги. Данас сам чуо да
је примљен у Ђиккјуово домаћинство. Унапред је добио две стотине, а
целокупна цена износи пет стоти…
− Немамо тај новац! Немогуће! Откуд мени пет стотина…? Сад сам
толико задужен да не могу скуцати ни стотину!
− Молим те, опрости ми, господару. Јако жалим, али новац је већ
припремљен. У благајни нису остали сви варваринови сребрњаци.
Хиљаду сребрњака је одлутало пре службеног пребројавања. Јако
жалим.
− Како? − избечио је очи Јабу у њега.
− Чини се да је то Оми-сан у твоје име наредио. Новац је потајно
овамо донесен госпи Јурико, од које је затражено и добијено
допуштење, пре него што смо се усудили изазвати твоје
незадовољство.
Јабу је дуго времена о томе размишљао.
− Ко је то наредио?
− Ја. Након што сам затражио допуштење.
− Хвала, Мизуно-сан. И хвала теби, Јурико-сан. − Јабу им се
наклонио. − Тако! Ђиккју, ех? Коначно! − Топло пљесне брата по
рамену, а човечуљак је био готово јадан у свом улизивачком ужитку. −
Јако си добро поступио, брате. Послаћу ти неколико бала свиле из
ризнице. Како госпа твоја жена?
− Добро, господару, врло добро. Замолила те да примиш њене
најбоље жеље.
− Морамо заједно вечерати. Добро… добро. А сад, што се тиче
остатка извештаја… Какви су твоји ставови?
 − Никакви, господару! Јако би ме занимало шта мислиш о значењу
те поруке.
− Као прво… − Јабу застане ухвативши женин поглед који га је
опомињао. Променио је оно што је желео казати: − Као прво и
последње, то значи да је Оми-сан, твој син, одан и паметан вазал. Кад
бих могао одлучивати о будућности, унапредио бих га… да, он
заслужује унапређење, нех?
Мизуно беше занесен и сретан. Јабу је с њим био стрпљив, ћаскао је
с њим, опет му је честитао, а − чим му је то допуштала пристојност −
отпустио га је.
Јурико наручи ’ча’. Кад опет остадоше сасвим сами, запитао ју је:
− А шта значи остатак?
Сад се на њеном лицу огледало узбуђење.
− Молим те, опрости ми, господару, али желим ти указати на нову
замисао: Торанага нас је све намагарчио! Он уопште не намерава,
нити је икада намеравао, да иде у Осаку и да се преда.
− Бесмислица!
− Допусти да ти изнесем чињенице… Ох, господару, не знаш колико
сам сретна што имаш Омија за вазала и овог глупог брата који је украо
хиљаду сребрњака. Доказ моје тврдње може бити овај: поуздани човек
Бунтаро-сан тајно је послат Затакију. Зашто? Очито зато да пренесе
нову понуду. Шта би Затакија довело у искушење? Кванто. Само то.
Зато му је понуђен Кванто, у замену за верност, када Торанага поново
постане председник Регентског већа, новог већа с новим мандатом. Он
тада може себи приуштити да му подари Кванто, нех? − Причекала је,
а онда детаљно наставила: − Ако наговори Затакија да изда Ишида, већ
је прешао четврт пута до главног града Кјота. Како да учврсти
споразум са својим братом? Таоцима! Поподне сам чула да ће господар
Судара, госпа Генђико, њихове кћери и син за десет дана посетити у
Такату своју вољену баку.
− Зар сви они?
− Да. Даље, Торанага враћа Анђин-сану његов брод који је као нов,
са свим топовима и барутом, са две стотине фанатика и са свим оним
новцем, сигурно довољно да купи нове плаћенике варваре и олош, ваке
из Нагасакија. Зашто? Како би му омогућио да нападне и да заузме
варварски Црни брод. Без Црног брода нема новаца, па ће настати
велике тегобе за хришћанске свештенике који утичу на Кијаму,
Оношија и на све издајничке хришћанске даимјое.
− Торанага се никада не би то усудио!… Таико је то покушао, али
није успео, а био је свемоћан. Варвари ће бесно испловити. Никад
више нећемо с њима трговати.
− Да, кад бисмо ми то учинили, али овај пут варварин напада
варварина, нех? Нема то везе с нама. А уколико Анђин-сан нападне и
запали Нагасаки… па зар нам нису сада непријатељи Харима, Кијама и
Оноши, а због њих и већина даимјоа с острва Кјушуа? Кад би Анђин-
сан запалио још неке њихове луке, прогањао њихове бродове, а
истовремено…
− А Торанага истовремено започео ’Гримизно небо’? − прасне Јабу.
− Да. Ох, да! − радосно потврди Јурико. − Зар ово не објашњава
Торанагу? Зар му ова сплетка не пристаје као друга кожа? Па не ради
ли он оно што је увек радио? Само чека, као увек, игра како би добио
на времену, као увек, један дан овде, један дан онде, и ускоро прође
месец, а он поново има надмоћну снагу да разбије све противнике?
Добио је готово месец дана времена откако је Затаки донео позиве у
Јокосе.
Јабу је осећао како му крв у ушима удара и зуји.
− Значи, ми смо изван опасности?
− Не, али нисмо изгубљени. Мислим да неће доћи до предаје. −
Оклевала је. − Но, сви су насели. Ох, он је врло мудар, нех? Сви су
загризли као ми. До вечерас. Оми ми је дао путоказ. Сви смо
заборавили да је Торанага врхунски глумац у драмама но, па по
потреби зна и своје лице претворити у маску. Нех?
Јабу је настојао средити своје мисли, али без успеха.
− Али Ишидо још увек држи цео Јапан против нас!
− Да. Осим Затакија. А сигурно постоје и други тајни савези! До
тада Торанага и ти можете бранити пролазе.
− Ишидо има замак Осаке, наследника и Таиково богатство.
− Да, али он ће се у замку кукавички сакрити. Неко ће га издати.
− Шта да радим?
 − Супротно од Торанаге. Њега пусти да чека, а ти намећи ритам.
− Како?
− Најбитније је ово, господару! Торанага је заборавио једну ствар
коју си ти поподне приметио. Несумњиви свештеников бес. Зашто?
Зато што Анђин-сан угрожава будућност хришћана, нех? Зато мораш
одмах ставити Анђин-сана под своје окриље јер ће га они свештеници
или њихове марионете убити за неколико сати. Даље, потребан си
Анђин-сану да га заштитиш, водиш и помогнеш му да у Нагасакију
нађе нову посаду. Без тебе и без твојих људи осуђен је на пропаст. Без
њега, његовог брода, топова и додатних варвара, Нагасаки неће
изгорети, а горети мора, иначе Кијама, Оноши, Харима и гнусни
свештеници неће бити толико збуњени да привремено обуставе Ишиду
своју подршку. А Торанага ће се у међувремену − чудотворно појачан
Затакијем и његовим фанатицима, с мускетарским пуком којим ћеш ти
командовати − пробити кроз кланце Шинана па сићи у равнице Кјота!
− Да! Да, право имаш, Јурико-чан! Тако мора бити. Ох, тако си
паметна и тако мудра!
− Мудрост и срећа ничему не служе ако не постоје средства да се
план спроведе, господару. То можеш само ти учинити… Ти си вођа,
борац и бојни генерал кога Торанага мора имати. Мораш вечерас поћи
к њему.
− Не могу поћи Торанаги па му казати да сам прозрео његову
лукавштину, нех?
− Не, али ћеш га замолити да ти допусти да пођеш са Анђин-саном,
да мораш одмах отпутовати. Смислићемо неки јак разлог.
− Али ако Анђин-сан нападне Нагасаки и Црни брод, зар они неће
обуставити трговину па отпловити?
− Да. Можда. Али то је тек догодине. Догодине ће Торанага постати
регент, председник Регентског већа, а ти његов врховни заповедник.
Јабу се спусти с облака.
− Не − одлучно ће он. − Кад се домогне власти, наредиће ми да
починим сепуку.
− Ти ћеш много пре тога имати Кванто. Затрептао је очима.
− Како?
 − Торанага свом полубрату никад неће дати Кванто. Затаки је вечита
претња. Затаки је дивљи, осион човек, нех? Торанага ће лако окренути
Затакија око прста тако да га он замоли за предње место у боју. А ако
Затаки погине можда залутали метак или стрела? Вероватно метак!
Мораш водити мускетарски пук у боју, господару.
− Зашто не бих исто тако и ја примио залутали метак?
− Можда хоћеш, господару, али ти ниси Торанагин сродник па
према томе не угрожаваш његову власт. Постаћеш његов најоданији
вазал. Њему су потребни бојни генерали. Зарадићеш Кванто, што би ти
требао бити једини циљ. Он ће ти га дати кад Ишидо буде издан, јер ће
себи узети Осаку.
− Вазал? Па рекла си да чекам и да ускоро више нећу…
− Сад ти саветујем да га свим силама подржаваш. Његове наредбе
не испуњавај слепо, као стари ’Челична песница’, него мудро! Јабу-
чане, не заборави, у борби, као у свакој борби, војници чине грешке и
има залуталих метака. Све док водиш пук и ти можеш бирати… У
било које доба, нех?
− Да! − рече он пун страхопоштовања према њој.
− Запамти, исплати се следити Торанагу. Он је Миновара, а Ишидо
сељак. Ишидо је будала. Сада то увиђам, Сада би Ишидо већ морао
лупати на врата Одаваре, падала киша или не падала. Није ли то пре
неколико месеци казао и Оми-сан? Зар у Одавари немају премало
људи? А није ли Торанага усамљен?
 Јабу очарано удари песницом по поду.
− Дакле, ипак рат! Како си паметна што си га прозрела! Ах, он,
значи, све време изиграва лисца, нех?
− Да! − рече она с великим задовољством.
***
Марико је дошла до истог невероватног закључка, иако није пошла
од истих чињеница. Торанага се сигурно претвара, игра тајну игру,
размишљала је она. Само се тако може објаснити његово невероватно
понашање. Анђин-сану је дао брод, новац, све топове и слободу пред
Цукку-саном. Сад ће Анђин-сан свакако напасти Црни брод. Освојиће
га и запретити и броду следеће године, па ће тиме страшно поразити
свету цркву, а свете оце присилити да Кијаму и Оношија наведу да
издају Ишида…
Али зашто? Ако је то истина, запањено је промишљала, и ако
Торанага разматра тако далекосежан план, онда он, наравно, не може
поћи у Осаку и поклонити се Ишиду, нех? Он мора… Ах! А данашње
одлагање на које је Торанагу присилио Хиро-мацу? Ох, Богородице на
небу, Торанага никад није ни мислио да се преда! Све је то била варка!
Зашто? Да добије на времену. Да постигне шта? Да чека и испреда
хиљаду нових превара. Па то и није битно! Важно је само то да је
Торанага поново оно што је увек био: свемоћни луткар!
Кад ће Ишидо изгубити стрпљење и подићи ратни барјак и кренути
на нас? За месец дана, највише два. Дуже неће издржати. Дакле, у
деветом месецу ове пете године Кеичоа, почиње битка за Кванто!
Али шта је Торанага постигао у ова два месеца? Не знам… Знам
само то да мој син сада има прилику да баштини својих десет хиљада
кокуа, да живи и да се размножава, и да сада род оца мога можда неће
нестати с лица земље.
Радовала се својој новостеченој спознаји, поигравала се њом,
разматрала је и своју логику сматрала беспрекорном. Али шта да се
ради од сад па до тада?, запитала се. Ништа више од оног што си већ
учинила… и одлучила учинити. Нех?
− Господарице?
− Да, Чиммоко?
− Дошла је Гиоко-сан. Каже да има договор.
 − Ах, да! Заборавила сам ти рећи. Најпре загреј саке, па га онда
донеси, а и њу уведи.
Марико је размишљала о том поподневу. Сећала се његових руку
које су је обујмиле, тако сигурне, топле и јаке.
− Смем ли те увече видети? − запитао је јако опрезно, након што су
отишли Јабу и Цукку-сан?
− Да − ватрено је казала. − Да, драги мој. Ох, како сам сретна ради
тебе! Реци то Фуђико-сан… замоли је нека ме позове после сата
’Вепра’!
У тишини њене куће стегне јој се грло. Толика лудост и опасност!
У огледалу провери шминку и фризуру па се покуша смирити.
Примакну се кораци. Клизне шођи па се отвори.
− Ах, госпо! − рече Гиоко уз дубок наклон. − Лепо од вас што сте ме
примили.
− Добро дошла, Гиоко-сан!
Пиле су саке. Точила им је Чиммоко.
− Тако лепа керамика, госпо. Тако лепа! Уљудно су разговарале, а
тад Чиммоку удаље.
− Јако жалим, Гиоко-сан, али поподне није стигао наш господар.
Нисам га видела, али надам се да ћу га пре одласка видети.
− Да, чула сам да је на док уместо њега дошао Јабу-сан.
− Кад видим Торанага-саму, опет ћу га запитати, али сматрам да ће
његов одговор остати исти. − Марико налије саке себи и њој. − Јако
жалим, он неће удовољити мом захтеву!
− Да, верујем вам. Осим ако не буде под силним притиском.
− Нема тог притиска који бих могла употребити. Јако жалим.
− И ја јако жалим, госпо. Марико одложи шољицу.
− Значи, закључила си да неки језици нису поуздани?
− Кад бих одавала тајне о вама − оштро ће Гиоко − зар бих вам то у
лице казала? Мислите да бих била тако наивна?
− Можда би било боље да одеш, јако жалим, али имам толико посла.
− Да, госпо, а и ја! − одврати Гиоко храпавим гласом. − Господар
Торанага ме питао у лице што знам о вама и Анђин-сану. Данас
поподне! Рекох му да међу вама нема ничега. Одговорила сам: ’Ох, да,
господару, и ја сам чула те покварене гласине, али ту нема истине.
Кунем се главом сина свога, и његових синова. Ако би то ико знао,
онда бих то сигурно била ја. Можете веровати да је све то злобна
лаж… оговарање, љубоморно оговарање, господару…’ Ох да, госпо,
можете веровати да сам била прилично саблажњена, изврсно сам
глумила, а он ми је поверовао. − Гиоко испи саке и горко настави: −
Сад смо сви упропашћени ако он добије доказе. А не би их било тешко
добити. Нех?
− Како?
− Ставити Анђин-сана на мучење, кинеским методама. Чиммоку на
кинеске методе. Мене, Кику-сан, Јошинаку… Јако жалим, па и вас,
госпо… на кинеске методе…
Марико дубоко уздахне.
− Смем… смем ли запитати… зашто си се излагала толикој
опасности?
− Зато што у извесним приликама жена мора једна другу штитити
од мушкараца. Зато што заправо нисам ништа видела. Зато што ми
нисте учинили ништа нажао. Зато што ми се свиђате ви и Анђин-сан и
верујем да обоје имате своју карму. А и зато што ми је драже да живите
и да ми будете пријатељица, него да погинете, а узбудљиво је гледати
како вас троје ноћних лептирића кружите око пламена живота.
− Не верујем ти! Гиоко се тихо насмеје.
− Хвала, госпо. − Савладала се и казала сасвим искрено: − Јако
добро, казаћу вам прави разлог. Потребна ми је ваша помоћ. Да,
Торанага-сама не жели испунити моју молбу, али ви можда можете
смислити неки начин. Ви сте ми једина прилика коју сам икад имала и
коју ћу икада имати у овом животу, па је не смем олако пропустити.
Ево, сада знате! Молим вас, понизно вас молим да ми помогнете у вези
с мојом молбом. − Положила је руке на футоне и дубоко се наклонила.
− Молим вас, опростите ми на дрскости, госпо Тода, али све што имам
биће на вашој страни ако ми помогнете. − Тада је опет села на пете,
наместила наборе кимона и попила саке.
Марико је настојала трезно размишљати. Интуиција јој је говорила
да верује Гиоки, али ум јој је још био делимично замагљен
новостеченим открићем о Торанаги и олакшањем што је Гиоко није
одала како је очекивала. Зато је одлучила да ту одлуку одложи за
касније.
− Да, покушаћу. Мораш ми дати времена, молим лепо.
− Могла бих вам дати и нешто чвршће. Ево чињеница! Познајете ли
Амида Тонге? Убице, нинђе!
− Шта је с њима?
− Сећате ли се онога у замку Осаке, госпо? Напао је Анђин-сана, а
не Торанагу. Главни слуга господара Кијаме платио му је две хиљаде
кокуа за тај покушај убиства.
− Кијама? А зашто?
− Он је хришћанин, нех? Анђин-сан им је и тад био непријатељ,
нех? Ако је био онда, како ли је тек сада? Сада кад је Анђин-сан
самурај, слободан и има свој брод.
− Још један Амида? Овде?
Гиоко слегне раменима.
− Ко зна? Али ја не бих дала слабински повез једног ете за Анђин-
санов живот, ако он изван замка буде неопрезан.
− Где је он сада?
− У својим одајама, госпо. Ускоро ћете га посетити, нех? Можда би
било паметно да га опоменете.
− Као да знаш све што се догађа, Гиоко-сан!
− Уши и уста држим отворене, госпо.
Марико сузбије своју тескобу за Блекторна.
− Јеси ли казала Торанага-сами?
− Ох, да, то сам му казала. − Наберу се углови Гиокиних очију и она
отпије саке. − Заправо, мислим да се није изненадио. Занимљиво, зар и
ви не мислите?
− Можда си погрешила.
− Можда. У Мишими сам чула гласине да кују сплетку како би
отровали господара Кијаму. Грозно, нех?
− Какву сплетку?
Гиоко јој исприча појединости.
 − Немогуће! Један хришћански даимјо никад то не би учинио
другом. − Марико напуни шољице. − Смем ли запитати шта сте још ви
и он разговарали?
− Део разговора састојао се, госпо, у мојој молби да се опет вратимо
у његову милост и да нас повуче из оне стеничаве крчме, на шта је и
пристао. Сад ћемо имати доличне одаје у замку, близу Анђин-сана, у
једној од гостинских кућа па се ја могу кретати како желим. Позвао је
Кику-сан да га вечерас забавља, а то је још један знак побољшања,
иако њега ништа не може тргнути из сете. Нех? − Гиоко је замишљено
посматрала Марико која је одржала лице безазленим и само климала
главом. Гиоко уздахне па настави: − Да, јако је жалостан. Штета! Део
времена посветили смо трима тајнама. Замолио ме да му поновим оно
што знам, а што сам вама већ казала.
Ах, помисли Марико, како се овај нови путоказ лепо уклопио на
своје место. Очиба? Дакле, то је мамац за Затакија. А Торанага и над
Омијевом главом држи тољагу, ако устреба, а и оружје које може
искористити против Оношија код Хариме, или Кијаме.
− Смешкате се, госпо?
Ох, да, хтеде рећи Марико, у жељи да свој занос подели са Гиоком.
Колико ли су твоје информације биле вредне нашем господару, желела
је рећи Гиоки. Сад би те требао наградити! Па и тебе би морао
прогласити даимјом! А како је Торанага-сама фантастичан кад ју је
саслушао на изглед тако незаинтересовано. Како је он диван!
Но, Тода Марико-нох-Бунтаро само одмахне главом и мирно рече:
− Жао ми је што га твоје информације нису орасположиле.
− Шта рекла да рекла, никако да поправим његово туробно и
утучено расположење. Жалосно, нех?
− Да, јако жалим.
− Да. − Гиоко фркне. − Пре него што одем, још једна новост која би
вас могла занимати, госпо, да учврсти наше пријатељство. Врло је
могуће да је Анђин-сан веома плодан.
− Шта?
− Кику-сан очекује дете.
− Анђин-саново?
 − Да. Или са господаром Торанагом. Можда Оми-саново. Сви су
били у право време! Наравно, после Оми-сана предузела је мере
опреза, по обичају, али као што знате, нема савршене методе. Никад
ништа није зајамчено а долази до грешака, нех? Уверена је да је после
Анђин-сана то пропустила, али није сигурна. Беше то оног дана кад је
у Анђиро стигао гласник, а у узбуђењу поводом одласка у Јокосе и
куповине њеног уговора од стране господара Торанаге… схватљиво је,
нех? − Гиоко дигне руке, силно узнемирена. − После господара
Торанаге је, на мој предлог, учинила супротно. Осим тога, обе смо
запалиле штапиће тамјана и молиле да се роди син.
Марико је посматрала шару на својој лепези.
− Ко? Ко је, шта мислите?
− У том је невоља, госпо. Не знам. Била бих вам захвална на савету.
− Мора се обуставити у почетку. Наравно. Њој не прети никаква
опасност.
− Слажем се. На жалост, Кику-сан се не слаже.
− Шта? Запањена сам, Гиоко-сан! Наравно, она то мора прекинути.
Или ваља казати господару Торанаги. На крају крајева, то се догодило
пре него што је он…
− Можда се то догодило пре њега, госпо.
− Мораћете казати господару Торанаги. Зашто је Кику-сан тако
непослушна и луда?
− Карма, госпо. Она жели дете.
− Чије дете?
− Она неће да каже. Казала је само то да свако од њих тројице има
своје предности.
− Паметно би јој било да ово дете почисти, а да следећи пут буде
сигурна.
− Слажем се. Мислила сам да бисте морали знати. Проћи ће још
много, много дана пре него што се ишта буде видело, или пре него што
јој побачај може бити опасан. Можда се она и предомисли! У том
смислу је не могу присиљавати. Она више није моје власништво, иако
засад настојим пазити на њу. Дивно би било да је то дете господара
Торанаге, али рецимо, кад би имало плаве очи… И последњи савет,
госпо, Анђин-сану поручите нека само ограничено верује оном Ураги-
нох-Тадамаси, а у Нагасакију нипошто. Тамо никако! Тај ће човек увек
бити одан ипак свом стрицу, господару Харими.
− Како си открила све ове ствари, Гиоко-сан?
− Мушкарци морају одавати своје тајне, госпо, по томе се они од
нас разликују. Они морају одавати тајне, док их ми жене одајемо само
онда да дођемо до неке предности! Са мало сребрњака и спремним
увом − а ја имам и једно и друго − све је сасвим лако. Да. Мушкарцима
је потребно да тајне поделе са неким. Зато смо ми надмоћне над њима,
и они ће увек бити у нашој власти!

51
У тмини пред саму зору нечујно се диже помична решетка на
споредним вратима, а десет људи похрли преко уског покретног моста
најунутрашњијег јарка. За њима се спусти челична решетка а на
супротној страни моста будни стражари намерно окрену леђа и пусте
поворку да прође. Без провере. Сви су на себи имали тамни кимоно и
шпицасту капу, а чврсто су стезали мачеве. Нага, Јабу, Блекторн, Урага-
нох-Тадамаса и шест самураја. Водио их је Нага, до њега је ишао Јабу,
непогрешиво кроз лавиринт уличица, уз степенице и низ степенице,
ретко употребљаваним пролазима. Кад год би срели патроле или
страже − вечно будне − Нага би уздигао сребрни знак па би дружини
било допуштено да продужи без сметања и без питања.
Кривудавим пречицама довео их је до јужних главних врата, јединог
пута преко првог великог јарка пред замком. Ту их је чекала чета
самураја. Ћутке окруже Нагину групу, заклоне их, па сви пожуре преко
моста. Још увек их нико није проверавао. Наставе пут низ лагану
низбрдицу према Првом мосту, држећи се што даље од бакљи којима је
обиловала околина замка. Прешавши Први мост скрену на југ и
ишчезну у лавиринту уличица које су водиле према мору.
Пред кордоном око пристаништа где је био укотвљен Еразмо
самурајска пратња застане, а десеторица иступе, поздраве, окрену се и
опет стопе са тамом.
Нага их поведе кроз ограде. Без поговора их пусте на док. Овде
беше више бакљи и стражара него пре.
 − Је ли све спремно? − упита Јабу који сад преузе заповедништво.
− Да, господару − одговори вођа самураја.
− Добро. Анђин-сане, јеси ли разумео?
− Да. Хвала, Јабу-сане.
− Добро. Било би мудро да пожуриш.
Блекторн виде своје самураје који су у нереду стајали са стране па
Ураги махне да им приђе као што је било договорено. Поглед му је
летео по броду. Мотрио је и проверавао док је журио уз мостић и
победоносно стао на своју крмницу. Небо још беше тамно, без икаквог
знака зоре. Сви знаци указивали су да ће бити леп дан са мирним
морем.
Загледа се натраг на пристаниште. Јабу и Нага су се удубили у
разговор. Урага је његовим вазалима објашњавао шта се догађа. Тад се
отворе ограде па на чистину дотетурају Бакус ван Нек и остала посада,
очигледно сви пуни стрепње, окружени заједљивим стражарима.
Блекторн приступи бродској огради и кликне:
− Хеј! Дођите на брод! − Кад су га његови људи угледали, деловали
су мање уплашено. Убрзају корак, али их стражари опсују па они
застану као укопани. − Урага-сане! − дрекне Блекторн. − Реци им нека
пусте моје људе на брод. Сместа! − Урага окретно послуша. Самураји
су слушали, клањали се према броду и пропустили посаду.
Први на палубу ступи Винк, а Бакус се последњи успентра. Људи су
још били престрављени, али ниједан се није попео на крмницу која је
представљала Блекторново царство.
− Исусе Боже, пилоте! − уздахне Бакус у граји питања. − Шта се
догађа?
− Шта је пошло по злу? − као јека ће Винк и остали. − Христе, један
тренутак смо заспали, а онда је избио пакао, врата су провалили, а
мајмуни нас довде спроведоше…
Блекторн дигне руку.
− Слушајте! − Кад је наступила тишина, тихо је започео: − Ми ћемо
одвести Еразмо у сигурну луку преко…
− Немамо довољно људи, пилоте − тескобно га прекине Винк. −
Нећемо никада…
 − Чуј, Јохане! Они ће нас теглити. Сваког трена овамо ће стићи тај
брод! Гинсел, пођи на прамац, ти ћеш завитлати оловницу. Винк,
преузми кормило! Јан Ропер и Бакус на предње витло, а Саламон и
Крог на задње. Сонк, иди у потпалубље и погледај наше залихе.
Отвори грог ако га нађеш… Сви на посао!
− Чекај, пилоте! − упадне Јан Ропер. − Чему сва та журба? Куда
идемо, и зашто?
Блекторн осети огорчење што га пропиткује, али подсети самог себе
да они имају право да знају, да нису вазали нити ете, него његова
посада, његови поморци, а у неком погледу готово ортаци.
− Ово је почетак олујног раздобља. Они га зову тајфуни, што значи
велике олује. Ово сидриште није сигурно. Са оне стране луке,
неколико дугих миља на југ, налази се њихово најбоље и поуздано
сидриште, близу сеоцета по имену Јокохама. Еразмо ће тамо бити на
сигурном, а може издржати било коју олују. Сад на посао!
Нико се није помакао.
− Само неколико миља, пилоте? − упита ван Нек.
− Да.
− А шта онда? Па лепо, у чему је журба?
− Господар Торанага се сложио да ми допусти да сада то учиним −
одговори Блекторн рекавши само пола истине. − Мислио сам, што пре,
то боље. Можда он опет промени мишљење, нех? У Јокохами… −
Скрене поглед кад се довуче на палубу Јабу са шесторицом стражара.
Људи су му бежали с пута.
− Исусе! − гушио се Винк. − То је он! Гад који је скувао Петерзона!
Јабу приступи крмници. Широко се смешкао, не осврћући се на
ужас који је спопао посаду кад га препознаше. Прстом показа на
пучину.
− Анђин-сане! Гледај! Ено тамо! Све је добро, нех?
Из западне тмине према њима је тихо ишла галија, као чудовишна
морска гусеница.
− Добро, Јабу-сама! Желите ли овде стајати?
− После, Анђин-сане! − Јабу оде на почетак моста. Блекторн се
окрене својим људима.
 − Сви на своја места и језик за зубе! Говорите само холандски јер
један на броду зна португалски! Разговараћу са вама кад кренемо!
Мичите се!
Људи се распрше, сретни што се удаљују од Јабуа. На брод докасају
Урага и двадесет Блекторнових самураја. Остали су се поређали на
доку да се укрцају на галију.
− Ваши телохранитељи, ако извољевате, сењор − рече Урага.
− Зовем се Анђин-сан, а не сењор − одговори Блекторн.
− Молим вас, опростите ми, Анђин-сане. − Урага се упути уз
степенице.
− Стани! Остани доле! Без мог допуштења нико не сме доћи на
крмницу! Реци им.
− Да, Анђин-сане! Молим, опростите ми.
Блекторн оде са стране да посматра како се укотвљује галија
западно од њих.
− Гинсел! Пођи на обалу и пази како они узимају наше конопце!
Побрини се да буду чврсто везани. Хитро!
Тад, сигуран за свој брод, Блекторн осмотри двадесет људи.
− Зашто су сви пробрани из оне групе везаних, Урага-сане?
− Они су клан, сењ… Анђин-сане. Као браћа, господару. Моле част
да вас бране.
− Анатава… анатава… анатава… − Блекторн прстом упре у десет
људи, насумице, па им нареди да се врате на обалу, како би их
заменили други његови вазали које ће такође Урага насумице изабрати.
А Ураги рече нека им разјасни да сви његови самураји морају бити као
браћа или већ сад могу починити сепуку. − Вакаримасу?
− Хај, Анђин-сан… Гомен насај.
Ускоро прамчане конопце привежу на галију. Блекторн је све
надзирао и проверавао ветар. Опет је употребљавао сав свој поморски
осећај, знајући да и у безопасним водама велике луке Еда њихово
путовање може постати опасно ако изненада почне олуја.
− Отисни се! − дрекне. − Има, капетан-сан!
Капетан другог брода му махне и отисне галију од дока. На палуби
је био и Нага. Галија беше крцата самурајима и остатком Блекторнових
вазала. На крмници Еразмоа стајао је Јабу уз Блекторна. Лагано се
нагне на бок и задрхти кад га понесе струја. Блекторн и цела посада су
ликовали, узбуђење што су опет на мору надјачало је све њихове
тескобе. Гинсел се нагињао преко сићушног постоља ограђеног
конопцима, изван палубне ивице витлао оловницу и извикивао мере за
дубину. Док поче да се удаљава.
− Ахој напред! Јуккури сеј! (Успори!)
− Хај, Анђин-сан! − зачу одговор. Два брода су заједно кренула из
луке, а на врху јарбола горела су светла.
− Добро, Анђин-сане − рече Јабу. − Веома добро.
Јабу је чекао док се нису прилично отиснули на пучину, а онда је
повео Блекторна са стране.
− Анђин-сане − опрезно ће он. − Јуче си ми спасао живот. Разумеш?
Кад си зауставио оне ронине. Сећаш се?
− Да. Само моја дужност.
− Не. Не дужност! Сећаш ли се оног човека у Анђиру, морнара,
сећаш се?
− Да, сећам се.
− Шигата га нај, нех? Карма, нех? Било је то пре него што си
постао самурај и хатамото… − Јабуове очи су блистале у светлу
поморске светиљке. Дотакао је Блекторнов мач па казао тихо и јасно: −
… Пре ’Уљара’, нех? Као самурај самураја, молим заборави све што
било пре. Почни изнова! Вечерас. Молим те! Разумеш?
− Да, разумем.
− Потребан сам ти, Анђин-сане. Без мене не варвара вако. Сам их
нећеш наћи. У Нагасакију никако. Никада. Ја их могу набавити…
помоћи да их набавиш. Сад се боримо на истој страни. На Торанагиној
страни. Иста страна. Без мене нема вако, разумеш?
На трен је Блекторн посматрао галију пред собом и проучавао
палубу и своје морнаре. Тад спусти поглед на Јабуа.
− Ти разумеш мржња… реч мржња?
− Да.
− Мржња долази од страха. Ја се тебе не бојим.
 − Не мораш се мене бојати. Никада више. Желим исто што и ти
желиш! Да овде буду твоји нови бродови и да ти будеш овде капетан
нових бродова. Могу ти јако много помоћи. Најпре Црни брод… Ах да,
Анђин-сане! − рече он видећи како радост преплављује Блекторново
лице. − Ја ћу наговорити господара Торанагу. Знаш да сам борац, нех?
Ја ћу водити напад. Ја ћу ти на копну освојити Црни брод. Заједно смо
ти и ја јачи него један. Нех?
− Да. Могуће добити више људи? Више од двеста људи?
− Ако ти је потребно две хиљаде људи… Пет хиљада! Без бриге…
Ти води брод, а ја ћу водити битку. Слажеш се?
− Да. Поштена погодба. Хвала, слажем се.
− Добро, врло добро, Анђин-сане − задовољно ће Јабу. Знао је да ће
обојица имати користи од узајамног орташтва, ма колико га варварин
мрзео. И овај пут је Јурикина логика била непогрешива.
У рано предвечерје посетио је Торанагу и замолио га да сместа пође
у Осаку да му припреми пут.
− Молим вас, опростите, али сматрао сам да је ствар врло хитна. На
крају крајева, господару − смерно је говорио Јабу оно што су смислили
он и жена − морали бисте тамо имати неког господара који ће
припазити да све ваше припреме буду на висини. Ишидо је сељак па се
не разуме у церемоније, нех? Припреме морају бити изврсне или не
смете поћи, нех? То може потрајати недељама, нех?
Одушевио се што је тако лако успео наговорити Торанагу.
− Даље, ту је и варварски брод, господару. Боље би било да га одмах
сместе у Јокохаму, за случај тајфуна! Лично ћу то надгледати, с вашим
допуштењем, пре него што отпутујем. Могла би га чувати мускетарска
стража, дајте им некакав посао. Онда ћу ја право у Осаку, галијом.
Морски пут је бољи и бржи, нех?
− Врло добро, да, ако сматраш паметним, Јабу-сане, учини то, али
поведи Нага-сана. Остави га као заповедника у Јокохами!
− Да, господару. − Јабу исприча Торанаги о Цукку-сановом гневу.
Уколико господар Торанага жели да Анђин-сан поживи и у Нагасакију
набави људе, ако би Торанага желео да брод исплови, онда би се то
можда требало обавити сместа, без оклевања. − Свештеник се јако
наљутио. Мислим да се толико наљутио да би своје обраћенике
нахушкао на Анђин-сана!
− Сигуран си?
− Ох да, господару. Можда бих засад требао ставити Анђин-сана
под своју заштиту. − Онда, као да му је одједном пало на памет, Јабу
настави: − Било би најједноставније да Анђин-сана поведем са собом.
Припреме бих могао започети у Осаки… па наставити пут у Нагасаки,
наћи нове варваре, а кад се вратим, завршити припреме.
− Ради што год сматраш подобним − казао је Торанага. − Одлуку ћу
препустити теби, пријатељу мој. Зар је то битно, нех? Зар је ишта
битно?
Јабу беше сретан што коначно сме деловати. Није планирао само
Нагину присутност, али то није сметало, а заправо је мудро што ће он
остати у Јокохами.
Јабу је посматрао Анђин-сана, његов висок поносан стас и малко
раскречене ноге, док се с оноликом лакоћом њихао према њихању
таласа, као да је део брода, онако голем, снажан и некако друкчији.
Толико друкчији него на копну. Јабу свесно почне попримати слично
држање. Брижно га је опонашао.
− Ја желим нешто више од Кванта! − шапнуо је жени пред сам
одлазак из куће. − Још само једну ствар. Желим владавину на мору.
Желим постати велики адмирал. Сав приход Кванта уложићемо у
Омијев план да варварина прати у његову домовину, да купи нове
бродове и да их овамо врати. Оми ће поћи с њим, нех?
− Да! − одговорила је исто онако сретно. − Њему можемо веровати.
***
Пристаниште у Еду је опустило. Последњи самураји-стражари
нестајали су у споредне уличице које су водиле натраг у замак. Из
сенке иступи отац Алвито, а уз њега фра Миховил. Алвито се загледа у
пучину.
− Боже, прокуни онај брод и све који на њему плове!
− Осим једнога, оче. На броду је и један наш човек. И Нага-сан.
Нага-сан се заклео да ће првог месеца нове године постати хришћанин.
− Ако доживи нову годину! − одврати Алвито пун злих слутњи. −
Не знам шта је са Нагом, можда мисли озбиљно, а можда не. Онај брод
ће нас уништити и ту нам нема помоћи.
− Бог ће нам помоћи!
− Да, али у међувремену смо војници Божји па му морамо помагати.
Сместа ваља опоменути оца-визитатора и заповедника експедиције!
Јеси ли већ нашао голуба-писмоношу за Осаку?
− Нисам, оче, ни за какав новац. Нити голуба за Нагасаки. Пре
неколико месеци Торанага је наредио да све њему покупују.
Алвитова зла слутња само се појачавала.
− Сигурно неко има голуба! Плати колико затреба. Јеретик ће нам
задати грозне штете, Миховиле.
− Можда неће, оче.
− Зашто селе брод? Наравно, ради сигурности, али више зато да га
ставе изван нашег дохвата. Зашто је Торанага дао јеретику две стотине
вака, зашто му је вратио сребро? Наравно, зато да то употреби као
ударну снагу и као средство да купи нове гусаре, тобџије и морнаре.
Зашто је Блекторну дао слободу? Да нам отме Црни брод и тиме нас
дотуче. Бог нека нам помогне, Торанага је и нас оставио на цедилу!
− Ми смо њега оставили на цедилу, оче!
− Нема начина да му помогнемо! Све смо покушали код оних
даимјоа. Беспомоћни смо!
− Ако усрдније молимо, можда ће нам Бог показати пут.
− Молим и молим, али… Можда нас је Бог оставио, Миховиле, и то
с правом. Можда нисмо достојни његове милости. Знам да нисам…
− Можда Анђин-сан неће наћи ратнике ни морнаре. Можда никад
неће стићи у Нагасаки.
− Сребром ће купити све људе који су му потребни. И католике. И
Португалце. Људи више мисле на овај него на онај свет. Не желе
отворити очи. Превише лако продају своје душе. Да. Молим се да
Блекторн никада не стигне онамо. Ни његови посланици! Не заборави,
нема никакве потребе да он тамо оде. Они би му људе могли купити и
спровести. Хајде, а сад ћемо кући!
Алвито обесхрабрено пође према језуитској мисији, око миљу
далеко према западу, близу пристаништа, иза једног од великих
складишта у којима су обично држали свилу и пиринач. Та су
складишта спадала у трговачко средиште које су језуити водили у име
купаца и продаваца.
Неко су време ишли обалом, а тад Алвито стане и опет се загледа на
пучину. Пуцала је зора. Бродовима није било ни трага.
− Какви су изгледи да наша порука буде уручена? − Миховил је јуче
открио да је један од Блекторнових нових вазала хришћанин. Кад је
синоћ подземном доушничком мрежом у Еду букнула вест да ће се
нешто догодити са Анђин-саном и с његовим бродом, Алвито је журно
написао шифровану поруку за Дел’Акуу. Изнео је све најновије вести,
а тог човека је замолио да тајно поруку испоручи ако икад стигне у
Осаку.
− Порука ће стићи − мирно дода брат Миховил. − Наш човек зна да
плови са непријатељем.
− Бог га чувао и дао му снагу, а Урагу нека прокуне. − Алвито
погледа млађег брата. − Зашто? Зашто је постао богоотпадник?
− Рекао вам је, оче! − одврати брат Миховил. − Желео је да постане
свештеник, заређен у нашој Дружби. Није превише захтевао као
поносни слуга Божји.
− Био је исувише поносан, брате. Бог га је у мудрости својој
искушао и утврдио да не задовољава.
− Да. Молим Бога да ме не утврди недостојним кад дође ред на
мене.
Алвито одшета поред њихове мисије према великом земљишту које
је Торанага издвојио за катедралу која ће се ускоро подићи у славу
Бога. Језуит је већ у машти видео, високу, величанствену, а опет крхку,
како надвисује град, док неупоредива звона, изливена у Макау, Гои,
или чак Португалу, звоне промене, а широка бронзана врата биће увек
широм отворена племенитим верницима. Осећао је мирис тамјана и
чуо глас латинских песама.
Али рат ће разорити тај сан, помислио је. Опет ће овом земљом
харати рат и биће као и увек досад.
− Оче! − шапне брат Миховил, опомињући га.
Пред њима стајаше жена. Гледала је започете темеље који су већ
били означени и делом ископани. Уз њу су биле две слушкиње. Алвито
је непокретно чекао и буљио у полусветлу. Жена беше сакривена
копреном, богато одевена. Тад се мало помери брат Миховил. Шутне
ногом камен и он лупи у лопату, невидљиву у праскозорју. Жена се
уплашено окрене и Алвито је препозна.
− Марико-сан? Ја сам… отац Алвито.
− Оче? Ох, а ја… баш сам дошла к вама. Ускоро путујем, али пре
одласка желела сам да разговарам са вама. − Алвито јој приђе.
− Јако ме весели што те видим, Марико-сан. Да. Чуо сам да
одлазиш. Неколико пута покушавао сам те посетити, али тренутно ми
је строго забрањен приступ у замак.
Марико без речи поново погледа темеље катедрале. Алвито погледа
у брата Миховила који се такође запањио што тако угледна госпа, са
тако неодговарајућом пратњом, овуда лута овако рано и ненајављена.
− Овде си само зато да мене видиш, Марико-сан?
− Да. А и да видим одлазак брода.
− Чиме бих ти могао помоћи?
− Желим да се исповедим.
− Онда нека то буде овде − изјави он. − Нека твоја исповед буде прва
на овом месту, иако још земљиште није освештано.
− Молим вас, опростите, но, да ли би могли овде славити мису, оче?
− Нема цркве, олтара, одеће нити еухаристије. Могао бих те
исповедити у нашој капелици, ако пођеш…
− Да ли би могли пити чај из празне шољице, оче? Молим вас! −
додала је тихо. − Јако жалим што молим. Имам јако мало времена.
− Да! − сложи се он, јер ју је одједном схватио. Зато ступи онде где
ће у величанственој лађи можда једног дана бити олтар под
надсвођеним кровом. Данас кров беше зарудело небо, а хор − птице и
запљускивање таласа. Започне певати свечану лепоту мисе, помогне
му брат Миховил и заједно доведоше бесконачност на земљу. Но, пре
него што ће уделити привидан сакрамент, застао је и рекао: − Сад
морам саслушати твоју исповед, Марија. − Брату Миховилу даде знак
да се удаљи, седне на стену у замишљеној исповедаоници па склопи
очи. Клекнула је. − Пред Богом, да ли…?
− Пре него што почнем, оче, молим једну милост.
− Од мене или од Бога, Марија?
 − Пред Богом молим једну милост.
− Која је та милост?
− Анђин-санов живот у замену за неке информације!
− Његов живот није мој да га дајем или ускратим.
− Да. Јако жалим, али могло би се наредити свим хришћанима да му
не смеју одузети живот, као жртву пред Богом.
− Анђин-сан је непријатељ, ужасан непријатељ наше вере.
− Да. Па ипак молим за његов живот. У замену… у замену бих вам
можда била од велике помоћи.
− Како?
− Удовољавате ли мојој молби, оче? Пред Богом?
− Ту милост не бих могао доделити. Није на мени да је дајем нити
ускратим. Немогуће се трампити са Богом.
Марико је оклевала клечећи на тврдој земљи пред њим. Тад се
наклонила и почела дизати.
− Врло добро. Онда, молим вас, опростите…
− Изнећу молбу оцу-визитатору − рече Алвито.
− Није то довољно, оче, молим вас, опростите ми.
− Изнећу му је и Богом га заклињати нека размотри твоју молбу.
− Ако је јако вредно оно што будем казала, хоћете ли ми се пред
Богом заклети да ћете учинити све што је у вашој власти, све да му
помогнете и да га заштитите, уколико то што он ради није директно
уперено против цркве?
− Да. Ако то није против цркве.
− И, јако жалим, пристајете ли пренети моју молбу оцу-визитатору?
− Тако ми Бога!
− Хвала, оче. Онда послушајте… − Поверила му је своја разматрања
о Торанаги и о његовој превари.
Алвито одједном повеже све чињенице.
− Имаш право, сигурно имаш право! Опрости ми, Боже! Како сам
могао бити оволико глуп?
 − Молим вас, послушајте поново, оче, има још неких чињеница! −
Пришапне му тајне о Затакију и Оношију.
− Није могуће!
− Говорка се и то да господар Оноши намерава отровати господара
Кијаму.
− Немогуће!
− Молим вас, опростите ми, сасвим могуће. Они су стари
непријатељи.
− Ко ти је све то казао, Марија?
− Шушка се да ће Оноши отровати господара Кијаму за време
овогодишње свечаности блаженог светог Бернарда! − Уморно ће
Марико, намерно не одговоривши на питање. − Све Кијамине земље
припашће Оношијевом сину. Генерал Ишидо је на то пристао под
условом да дотад мој господар већ оде у ’Велику празнину’.
− Доказ, Марико-сан? Где је доказ?
− Јако жалим, немам га. Али у то је упућен господар Харима.
− Како то знаш? Како то зна Харима? Кажеш да суделује у завери?
− Не, оче! Само је упућен у тајну.
− Немогуће! Оноши је превише тајновит и исувише мудар. Да је он
то и смислио, нико за то не би дознао, сигурно си се преварила. Ко ти
је дао ту информацију?
− Не бих вам смела казати. Јако жалим, молим вас, опростите. Али
верујем да је то истина.
Алвито је стреловито разматрао могућности. Тад ће: − Урага! Урага
је био Оношијев исповедник! Ох, мајко Божја, Урага је прекршио
исповедну тајну и казао свом феудалцу…
− Можда ова тајна није истинита, оче, али ја мислим да је то истина.
Праву истину зна само Бог, нех?
Марико није скинула копрену па јој Алвито није могао видети лице.
Небом је рудила зора. Погледао је према мору. Сад је на обзорју видео
два брода која су кретала према југозападу. Галијина весла складно су
урањала, ветар је био повољан, а море мирно. Болеле су га груди, а
глава му је одјекивала од низа важних ствари које му је она одала.
Молио је Бога за помоћ и покушавао раздвојити чињенице од маште. У
срцу је знао да су те тајне истините и да је њено разматрање
непогрешиво.
− Кажеш да ће господар Торанага изиграти Ишида… да ће он
победити?
− Не, оче, нико неће победити, али без ваше помоћи господар
Торанага ће изгубити. Господар Затаки је непоуздан, увек ће бити
неизмерно велика претња моме господару. Затаки то вероватно зна, као
и то да су сва Торанагина обећања лажна, јер на крају Торанага мора
покушати да га уклони. Да сам ја Затаки, уништила бих Судару, госпу
Генђико и њихову децу, оног трена кад би ми се предали у руке, па бих
одмах напала Торанагине северне покрајине. Своје бих војске бацила
на север и тиме тргнула Ишида, Икаву Ђиккјуа и све остале из
њиховог глупог мртвила. Они и одвише лако могу прождерати
Торанагу, оче.
Алвито је тренутак чекао па рекао:
− Подигни копрену, Марија. − Видео је да јој је лице одлучно. −
Зашто си ми све ово казала, Марија?
− Да Анђин-сану спасем живот!
− Ради њега починила си издају, Марија? Ти, Тода Марико-нох-
Бунтаро, кћи генерала господара Акечија Ђинсаја, ти чиниш издају
ради странца? Од мене захтеваш да ти поверујем?
− Не, јако жалим, такође… такође зато да заштитим цркву. Најпре да
заштитим цркву, оче… Не знам шта да радим. Мислила сам да бисте
можда ви… Господар Торанага је једина нада цркви. Можда бисте му
некако могли помоћи… Да заштити цркву, господару Торанаги је сада
потребна помоћ, он је добар и мудар човек, а уз њега ће црква цветати.
Знам да је прави непријатељ Ишидо.
− Већина хришћанских даимјоа сматра да ће Торанага слистити
цркву и наследника ако икад победи Ишида и дође на власт.
− Можда, али ја у то сумњам. Он ће према цркви бити поштен. Увек
је био. Ишидо је изразити антихришћанин. А и госпа Очиба.
− Сви су хришћански великаши против Торанаге.
− Ишидо је сељак. Торанага-сама је поштен и мудар, а жели
трговину.
− Трговина мора постојати, без обзира ко је на власти.
 − Господар Торанага вам је одувек пријатељ, а ако сте према њему
поштени, он ће увек бити поштен према вама. − Показала је темеље. −
Није ли ово мерило његовог поштења? Даровао вам је своју земљу,
иако сте га изневерили, иако је изгубио све, па и ваше пријатељство.
− Можда.
− Напослетку, оче, само Торанага може спречити вечити рат, то
сигурно знате. Ја сам као жена против вечитог рата.
− Да, Марија. Можда је он једини који то може учинити. Скренуо је
очи с ње. Брат Миховил је клечао задубљен у молитве. Оне две
слушкиње биле су уз обалу и стрпљиво чекале. Језуит се осећао
преоптерећен, али пун полета. Исцрпљен, па ипак испуњен снагом.
− Драго ми је да си овамо дошла и ово ми казала. Хвала ти. У име
цркве и мене, слуге црквеног! Учинићу све на што сам пристао.
Сагнула је главу и ћутала.
− Да ли би однела поруку, Марико-сан? Оцу-визитатору?
− Да, ако је он у Осаки.
− Тајну поруку?
− Да.
− Порука је усмена. Испричаћеш му све што си мени рекла и што
сам ја рекао теби. Све!
− Врло добро.
− Имам ли твоје обећање? Пред Богом?
− Није потребно да мени то говорите, оче. Пристала сам. Погледао
је у њене очи, чврсте, строге и попустио.
− Молим те, опрости, Марија. А сада да чујем твоју исповед.
Опет је спустила копрену.
− Молим вас, опростите, оче. Нисам достојна ни да се исповедим.
− Сви смо достојни у очима Бога.
− Осим мене. Ја нисам достојна, оче.
− Мораш се исповедити, Марија. Не могу наставити твоју мису…
Мораш пред Њега доћи прочишћена!
Клекла је.
 − Опрости ми, оче, јер сам сагрешила, али могла бих исповедити
једино то да нисам достојна да се исповедим! − шапнула је, а глас је
издаде.
Отац Алвито јој лагано стави руку на главу.
− Кћери Божја, допусти да молим Бога да ти опрости грехе твоје.
Допусти да те у Његово име одрешим и пред Његовим те очима
учиним достојном!
Благословио ју је па наставио мису у тој замишљеној катедрали, под
заруделим небом. Служба истинскија и лепша него икада пре − и за
њега и за њу.
***
Еразмо беше усидрен у луци најбоље заштићеној од олује од свих
што их је Блекторн икад видео, довољно удаљен од обале да има доста
мора око себе, а опет довољно близу да буде на сигурном. Под њима
шест метара бистре воде и чврсто морско дно, а осим уског грлића на
улазу у залив, свуда високе стене које би сваки брод лепо заштитиле од
гнева океана.
Једнодневна пловидба из Еда беше заморна, али прошла је без
икаквих збивања. Пола рија на северу галија беше везана за пристан
близу рибарског сеоца Јокохаме, па су сада били сами на броду.
Блекторн и сви његови људи, и Холанђани и Јапанци. Јабу и Нага су на
обали надзирали мускетарски пук, а њему је речено да ће им се касније
придружити. На западу се сунце ниско спустило према обзорју, а
руменило неба наговештавало је да ће и сутра бити још један леп дан.
− Зашто сада, Урага-сане? − запита Блекторн са крмнице. Очи су му
биле црвене од неспавања. Управо је посади и свима наредио да
остану у потпалубљу, али Урага га је замолио да то на трен одложи,
како би установили има ли међу вазалима хришћана. − Зар то не може
причекати до сутра?
− Не, господару, јако жалим! − Урага диже поглед у њега пред
окупљеним вазалима-самурајима, а холандска посада скупила се у
узрујан чвор близу ограде на крмници. − Молим вас, опростите, али
јако је важно да то одмах утврдите. Ви сте њихов највећи непријатељ!
Зато то морате знати како бисте се заштитили. Желим вас само
заштитити. Неће то дуго трајати, нех?
 − Јесу ли сви на палуби?
− Јесу, господару.
Блекторн приђе огради па викне на јапанском:
− Је ли ико овде хришћанин? − Одговора није било. − Свим
хришћанима наређујем да иступе! − нико се није помакао. Зато се
окренуо Ураги. − Постави на палубу десет стражара, а остале пусти.
− С вашим допуштењем, Анђин-сане. − Урага испод кимона извади
свету сличицу коју је донео из Еда па је баци на палубу. Тад је намерно
згази. Блекторн и посада су били јако узнемирени тим
обешчашћивањем. Осим Јана Ропера. − Молим вас. Затражите од
сваког вазала нека тако поступи! − рече Урага.
− Зашто?
− Познајем ја хришћане. − Ураги је обод шешира напола заклањао
очи. − Молим вас, господару. Важно је да сваки човек то учини. Сада,
вечерас.
− У реду − преко воље се сложи Блекторн. Урага се окрене
окупљеним вазалима.
− Наш господар на мој предлог од сваког међу вама захтева да то
учини.
Самураји су гунђали, а један убаци:
− Већ рекосмо да нисмо хришћани, нех? Шта доказује гажење по
варварској Божјој сличици? Ништа!
− Хришћани су непријатељи нашега господара. Хришћани су
издајице, али хришћани су хришћани! Молим вас, опростите ми, знам
ја хришћане. На срамоту своју одрекао сам се наших правих богова.
Јако жалим, али сматрам да је то потребно ради сигурности господара
нашег.
Самурај у првом реду сместа изјави:
− У том случају више се нема шта додати! − Иступио је и згазио
слику. − Нисам поклоник варварске вере! Хајде, и ви остали учините
шта се од нас тражи!
Иступали су један по један. Блекторн их је посматрао. Гадила му се
та представа.
 − Ово ми не изгледа поштено − забринуто ће ван Нек. Винк дигне
поглед на крмницу.
− Проклети гадови! Без размишљања би нам пресекли гркљан. Јеси
ли сигуран да им можеш веровати, пилоте?
− Јесам.
− Ниједан католик то не би учинио, ех, Јохане? − запита Гинсел. −
Мудар је тај Урага-сама.
− Какве везе има јесу ли ти гадови паписти или нису? Сви су они
говнави самураји.
− Да − убаци Крог.
− Па ипак, ово је непоштено! − понови ван Нек. Самураји су редом
газили сличицу на палуби и раштркавали се.
Беше то јако заморно, па је Блекторн пожалио што је на то пристао,
јер је пре сутона морао обавити многе важније послове. Очи му скрену
на село и на прибрежје. Стотине сламнатих надстрешница мускетарске
јединице просуло се по брежуљцима. Имам толико посла, помисли он,
једва чекајући да пође на копно, у жељи да види земљу и ужива у
феуду који му је доделио Торанага, а у који је спадала и Јокохама.
Господе Боже на небу, рече самоме себи, ја сам господар једне од
најбољих лука на свету!
Одједном један човек обиђе сличицу, исуче мач и скочи на
Блекторна. Туце запањених самураја храбро му се испречи на путу и
заштите крмницу, док се Блекторн окренуо, повукао ороз пиштоља и
нанишанио. Остали се раштркају, гуркајући се и посрћући у насталој
вреви. Самурај застане, бесно дрекне, а тад промени смер и засече
према Ураги који некако успешно избеже мачу. Човек се копрцао кад га
нападоше и други самураји. Тренутак их је дивљачки одбијао, а онда
појурио на бок брода и бацио се у море.
Четворица пливача одбацише убилачке мачеве, у уста ставише
кратки нож и скочише за њим. А остали самураји и Холанђани сјате се
уз бок.
Блекторн скочи на ограду. Под собом ништа није видео, а тад у води
спази покретне сенке. Један човек изрони, ухвати ваздух па опет
зарони. Ускоро се на површини појаве четири главе. Међу њима је
плутао леш. Нож му беше заривен у грло.
 − Јако жалим, Анђин-сане, беше то његов властити нож! − викне
један надгласавши општу грају.
− Урага-сане, реци им нека га претраже, а онда нека га оставе
рибама.
Претрес ништа није открило. Кад су се сви вратили на палубу,
Блекторн упери набијени пиштољ у слику.
− Сви самураји, поново! − Одмах га послушају, а он је пазио да
свако прође тај испит. Тада, ради Ураге, како би га похвалио, нареди
својој посади да то учини. Избију протести. − Напред! − зарежи
Блекторн. − Журите или ћу вас ногом у гузицу!
− Није потребно да нам то говориш, пилоте − изјави ван Нек. −
Нисмо ми смрдљиви жути пагани!
− Нису они смрдљиви жути пагани! Они су самураји, бога ти!
Забуљише се у њега. Обузео их је гнев појачан страхом.
Ван Нек почне нешто говорити, али га Гинсел прекине.
− Самураји су пагански гадови и они… или људи као што су они…
убише Петерзона, нашег заповедника експедиције и Метсукера!
− Да, али без ових самураја никад се нећемо вратити кући. Јасно?
Сад су их мотрили сви самураји. Злокобно и заштитнички примакну
се Блекторну. Ван Нек изјави:
− Пустимо то, ех? Сви смо мало преосетљиви и преморени! Била је
дуга ова ноћ. Ми овде нисмо своји господари, ниједан од нас. Нити
пилот! Зна пилот шта ради. Он је вођа, сад је он заповедник
експедиције!
− Тако је, али није у реду да он стоји на њиховој страни а против
нас… Господа ми Бога, он није краљ! Ми смо њему једнаки! −
просикће Јан Ропер. − Није он наш краљ зато што је наоружан као они,
и обучен као они, и што зна разговарати са гадовима. Ми имамо права
и то је наш закон и његов закон, тако ми господа Бога, иако је он
Енглез. Положио је свету заклетву да ће слушати прописе. Зар не,
пилоте?
− Јесам − одговори Блекторн. − На нашим морима, тамо где смо ми
господари и у већини, влада наш закон. Сад нисмо у већини. Зато
радите оно што вам рекох, и то брзо.
 Гунђајући су га послушали.
− Сонк! Јеси ли нашао грог?
− Не господару! Ни једне једине проклете капљице!
− Послаћу на брод саке. − Тад Блекторн настави на португалском: −
Урага-сане, поћи ћеш са мном на обалу и поведи некога да нам весла.
Вас четворица! − продужи на јапанском, обраћајући се четворици која
су скочила у море. − Сад вас четворица капетани. Јасно? Сваки узмите
педесет људи.
− Хај, Анђин-сан!
− Како се зовеш? − запита једнога од њих, високог тихог мушкарца
са бразготином на образу.
− Нава Цисато, господару.
− Данас си ти капетан. На целом броду. До мог повратка.
− Да, господару.
Блекторн оде на мостић. Под њим беше привезан чамац.
− Куда идеш, пилоте? − тескобно упита ван Нек.
− На копно. Касније ћу се вратити.
− Добро, сви ћемо ми поћи!
− Бога му, ја идем с…
− И ја. Ја ћу…
− Исусе, немој ме оставити, јер…
− Не! Идем сам!
− Али, бога му, шта је с нама? − викне ван Нек. − Шта ћемо ми да
радимо? Не остављај нас, пилоте. Шта ћемо…?
− Ви само чекајте! − рече им Блекторн. − Побринућу се да вам на
брод пошаљу јело и пиће.
Гинсел се пргаво окрене према Блекторну.
− Мислио сам да ћемо се увече вратити. Зашто се нећемо вечерас
вратити?
− Докле ћемо овде остати, пилоте, и докле…?
− Пилоте, а Едо? − гласније запита Гинсел. − Докле ћемо овде
остати с овим проклетим мајмунима?
 − Да, мајмуни, бога ми! − весело ће Сонк. − А шта је са нашим
стварима и са нашим женскама?
− Да, шта је са нашим етама, пилоте? Наши људи и наше женске?
− Сутра ће овамо стићи. − Блекторн је прикривао одвратност. −
Будите стрпљиви, вратићу се чим будем могао. Бакус, ти си вођа. −
Окрене се да оде.
− Идем с тобом − дивљачки ће Јан Ропер упутивши се за њим. − Ми
смо у луци па смемо о томе одлучивати, а ја желим оружје.
Блекторн се устреми на њега, а десетак мачева искоче из корица,
спремни да убију Јана Ропера.
− Реци још само једну реч и мртав си. − Високи трговац поцрвене и
стаде. − Пази шта говориш пред овим самурајима јер ће ти сваки од
њих скинути главу пре него што стигнем да га зауставим, само због
твоје проклете неотесаности, а камоли због свега осталог! Осетљиви
су, а близу тебе и ја постајем осетљив, а оружје ћеш добити кад ти буде
потребно. Јасно?
Јан Ропер туробно климне главом и устукне. Самураји су му још
претили, али их Блекторн умири и под претњом смртне казне им
заповеди да његову посаду оставе на миру.
− Ускоро ћу се вратити. − Спусти се низ мостић и ускочи у чамац. За
њим Урага и још један самурај. Капетан Чисато приђе Јану Роперу који
услед претње задрхти, наклони се и устукне.
Кад су се довољно удаљили од брода, Блекторн захвали Ураги што
је ухватио издајицу.
− Молим вас, не захваљујте. Била ми је то само дужност. Блекторн
рекне на јапанском да га разуме и самурај:
− Да, дужност. Али сад се твој коку мења. Сад немаш само двадесет,
сад сто кокуа годишње.
− Ох, господару, хвала вам. Ја то не заслужујем. Само сам чинио
своју дужност и морам…
− Говори полако! Не разумем.
Урага се извини па то полаганије изрече. Блекторн га опет похвали,
а онда се удобније смести на крми чамца. Савладала га је
исцрпљеност. На силу је очи држао отворене и опет погледао брод,
проверавајући да ли је добро укотвљен. Ван Нек и остали стајаху на
огради, а он је жалио што их је довео на брод, иако је знао да нема
другог излаза. Без њих пловидба не би била сигурна.
Бунтовнички олош, помислио је. Шта ћу, до ђавола, с њима? Сви
моји вазали знају за село ета и сви су исто онако пуни гнушања као…
Исусе, каква заврзлама! Карма, нех?
Заспао је. Кад је чамац ударио уз пристаниште, он се пробудио.
Испрва се није могао сетити где се налази. Сањао је да је опет у замку.
У Марикином загрљају, као ноћас.
Ноћас су у полусну лежали након љубави, а у то беше упућена
Фуђико. Чиммоко је чувала стражу кад на довратак закуцаше Јабу и
његов самурај. Вече је почело тако угодно. Фуђико је опрезно позвала
и Кику, која му се није никад учинила лепшом и бајнијом. Кад су звона
најавила крај сата ’Вепра’, Марико је тачно стигла. Раздраганост, саке,
али Марико је ускоро прекинула чаролију.
− Јако жалим, али у великој сте опасности, Анђин-сане!− рекла је па
додала оно што јој рече Гиоко: да не сме веровати Ураги. И Кику и
Фуђико подједнако су се узнемириле.
− Молим вас, не брините се! Чуваћу се њега, будите без страха! −
смиривао их је.
− Можда бисте требали мотрити и на Јабу-саму, Анђин-сане! −
настави Марико.
− Зашто?
− Поподне сам вам на лицу видела мржњу, а и он.
− Ништа зато − одговорио је. − Шигата га нај, нех?
− Не. Јако жалим, била је то грешка. Зашто сте зауставили своје
људе кад су на почетку опколили Јабу-саму? Сигурно је то била тешка
грешка. Брзо би га убили па би непријатељ погинуо, а вама не би
претила никаква опасност.
− То не би било исправно, Марико-сан. Толики људи против једнога.
Није било поштено!
Марико објасни Фуђико и Кикуи шта је казао.
− Молим вас, опростите ми, Анђин-сане, али све ми мислимо да је
јако опасно тако размишљати па вас молимо да одустанете од тога. То
је сасвим погрешно и врло наивно. Молим вас, опростите што сам
овако отворена. Јабу-сан ће вас уништити.
− Не, још неће. Још сам му исувише важан. А и Оми-сану.
− Кику-сан каже, молим вас, кажите Анђин-сану нека се чува Јабуа!
И тога Ураге. Можда је Анђин-сану тешко да овде процени шта је
важно, нех?
− Да, слажем се с Кику-сан − казала је Фуђико.
Кику је касније отишла да забавља Торанагу. Тад је Марико поново
пореметила собни мир.
− Вечерас вам морам рећи сајонара, Анђин-сан. У зору путујем.
− Не, сад није потребно − казао је. − Све се то сада може
променити. Одвешћу те у Осаку. Добићу галију или приобални брод. У
Нагаса…
− Не, Анђин-сане. Јако жалим, морам отпутовати као што ми је
наређено. − Никакво наговарање није могло да је поколеба.
Осећао је како га Фуђико немо гледа. Срце га је болело при помисли
на Марикин одлазак. Погледа Фуђико. Замолила их је да је на трен
извини. За собом је навукла шођи. Остадоше сами, а знали су да се
Фуђико неће вратити и да их неће ометати неко време. Њихова је
љубав била хитра и силовита. Тад су зачули кораке и једва су имали
толико времена да се саберу пре него што им се Фуђико кроз друга
врата придружила, а у просторију ушао Јабу, доневши Торанагине
наредбе за хитан тајни одлазак.
− Јокохама па кратак застој у Осаки, Анђин-сане, опет пловидба за
Нагасаки, натраг у Осаку, и опет овамо, кући! Послао сам по твоју
посаду нека се јави на брод.
Обузело га је узбуђење зачувши за ову победу која је пала с неба.
− Да, Јабу-сане. Али Марико-сан… И Марико-сан би пошла у
Осака, нех? Боље с нама… Брже и сигурније, нех?
− Немогуће, јако жалим! Морамо журити. Дођи! Плима Разумеш,
плима, Анђин-сане?
− Хај, Јабу-сан. Али Марико-сан отиђе Осака…
− Јако жалим, она је примила наредбе, као што смо и ми примили
наредбе. Марико-сан! Објасни му. Реци му да пожури!
 Јабу беше неумољив, а Блекторн у то позно доба ноћи није могао
поћи Торанаги да га замоли да опозове наредбу. Више није било
времена да у четири ока разговара с Марико нити са Фуђико. Осим за
службено опраштање. Но, ускоро ће се видети у Осаки.
− Врло скоро, Анђин-сане! − казала је Марико…
− Господе Боже, не допусти да је изгубим! − рече Блекторн док су
галебови крештали над обалом, а њихово крештање појачавало његову
усамљеност.
− Изгубити кога, господару?
Блекторн се врати у стварност. Покаже удаљени брод.
− Ми брод зовемо лађа, она, о лађи мислимо као о женској особи, а
не мушкој. Вакаримасу ка?
− Хај.
Блекторн је још разабирао сићушне прилике своје посаде и опет се
суочи са својом неразјашњивом недоумицом. Мораш их имати на
броду, рече он самом себи, и више таквих као што су они. Ни нови
људи неће бити љубазни према самурајима, а и они ће бити католици,
углавном. Боже на небу, како да их све држим на узди? Марико је
имала право. Близу католика ја сам мртав човек.
− И уз мене, Анђин-сане! − рекла је синоћ.
− Не, Марико-чан. То не!
− Поподне си рекао да смо твоји непријатељи.
− Рекох да су ми католици претежно непријатељи.
− Убиће те ако буду могли.
− Да. Али ти… Хоћемо ли се заиста срести у Осаки?
− Да. Волим те. Анђин-сане, запамти, чувај се Јабу-сана.
За Јабуа су имале право, помисли Блекторн, без обзира шта он рекао
или обећавао. Починио сам тешку грешку кад сам зауставио своје људе
којима је он пао у клопку. Тај гад ће ми пререзати гркљан чим му више
не будем користан, ма колико он тврдио супротно. Па ипак и Јабу има
право: потребан ми је. Без његове заштите нећу никада доћи у
Нагасаки нити оданде изаћи жив. Он ће ми сигурно помоћи да
наговорим Торанагу. Са његових две хиљаде фанатика могли бисмо
разбити цео Нагасаки, а можда и Макао…
 Богородице! Овако усамљен сам беспомоћан.
Тад се сети онога што је Гиоко казала Марико о Ураги и о томе како
му не сме веровати. У погледу њега Гиоко је погрешила, помислио је.
У чему ли је још погрешила?
 ПЕТИ ДЕО
52
Нашавши се поново у прометним морским путевима Осаке, после
дуге пловидбе на галији, Блекторн осети ону исту велику тежину
града, као и онда кад га је први пут видео. Тајфун је оштетио велик део
зграда, и нека подручја још беху црна од ватре, али величина града
беше готово недирнута, а над њим се још уздизао замак. И са ове
удаљености − од преко велике миље − видео је дивовске обрисе првог
великог зида, високе зидине, а све је то изгледало патуљасто у
поређењу са замишљеном злоћудношћу торња.
− Христе! − узрујано ће Винк који је стајао поред њега на прамцу. −
Немогуће је, чини ми се, да је тако голем. Према овоме Амстердам је
мувин измет!
− Да, олуја је град оштетила, али није много. Замак ништа не може
уништити.
Пре две недеље тајфун је ударио са југозапада. Било је много
упозорења, натмуреног неба, невремена и киша, а галију је потерао у
сигурну луку да ту причека док прође олуја. Чекали су пет дана. Иза
луке је океан од бичевања постао пена, а ветрови су били силовитији и
снажнији од ичег што је Блекторн икад доживео.
− Христе! − понови Винк. − О, да смо код куће! Пре годину дана
морали смо бити код куће.
Блекторн је довео Винка из Јокохаме, а остале је послао назад у Едо,
оставивши Еразмо у сигурној луци и стражи под Нагиним
заповедништвом. Његова посада је била сретна што одлази, као што он
беше сретан што их се отарасио. Те ноћи опет је избила свађа и
жестока препирка око бродског блага. Новац припада компанији, а не
њему. Ван Нек је (као благајник похода и главни трговац) заједно са
заповедником експедиције законски је био за то надлежан. Након што
је новац неколико пута пребројен и установљено да недостаје само
хиљаду сребрњака, ван Нек и Јан Ропер препирали су се у погледу
своте коју он може понети да набави нове људе.
 − Превише тражиш, пилоте! Мораћеш им понудити мање!
− Исусе! Морамо платити колико затраже! Морам наћи морнаре и
тобџије. − Лупио је песницом по столу у великој кабини. − Како ћемо
иначе стићи кући?
Напослетку их је наговорио да му допусте да узме довољно и био је
огорчен што су га својим препиркама натерали да се наљути. Сутрадан
их је послао натраг у Едо. Десетину блага су међусобно расподелили
као заостале плате, а остатак су чували на броду.
− Како знамо да ће овде бити на поузданом месту? − гневно ће Јан
Ропер.
− Онда остани па га лично причувај! − Но, нико од њих није желео
остати на броду. Винк је пристао да пође са њим.
− Зашто он, пилоте? − запита ван Нек.
− Зато што је поморац и што ће ми бити потребан помоћник.
Блекторн беше сретан што их се отарасио. На пучини је почео
преваспитавати Винка и учити га јапанским обичајима. Винк је у том
погледу био стоик. Веровао је Блекторну, јер је исувише година с њим
пловио, а да не би упознао његову вредност.
− Пилоте, ради тебе ћу се сваког дана купати и прати, али Бог нека
ме однесе пре него што навучем богињаву ноћну кошуљу!
За десет дана Винк је полуго весело витлао оловницу за мерење
дубине, опасавши се широким кожним каишем, забивши бодеж у
корице на леђима и затакнувши у своју чисту подерану кошуљу један
од Блекторнових пиштоља.
− Не морамо поћи у замак, зар не, пилоте?
− Не.
− Исусе… радије бих се клонио оног места.
Дан је био леп, високо сунце пресијавало се с мирног мора. Веслачи
су још били снажни и дисциплиновани.
− Винк… тамо је била заседа!
− Исусе, погледај ове плићаке!
Блекторн је Винку испричао како је за длаку побегао, како су се на
оним зидинама запалиле сигналне ватре, колико је на обали било хрпа
мртвих, док је према њему пловила непријатељска фрегата.
 − Ах, Анђин-сане! − придружио им се Јабу. − Добро, нех? Показао је
опустошеност.
− Слабо, Јабу-сама.
− Непријатељ, нех?
− Људи нису непријатељ. Само Ишидо и самураји непријатељ, нех?
− Замак је непријатељ − одврати Јабу, откривши своју узнемиреност
и узнемиреност свих на галији. − Све је овде непријатељско.
Блекторн је гледао како Јабу иде на прамац. Ветар му је повијао
кимоно око тешког грудног коша.
− Хтео бих убити овог гада, пилоте − прошапта Винк.
− Да. Нисам заборавио старог Петерзона, без бриге.
− Ни ја, Бог ми је сведок! Не разумем како говориш њихов језик.
Шта је рекао?
− Био је врло уљудан.
− Какав је план?
− Пристаћемо и чекати. Он ће дан-два бити на копну, а ми ћемо овде
тихо чекати. Торанага је рекао да ће послати поруке по пропуснице
које су нам потребне, али и уз све то тихо ћемо остати на броду. −
Блекторн је меркао бродове и воде да открије опасност, али ништа није
нашао. Ипак рече Винку: − Боље сад очитај дубину, за сваки случај!
Јабу је на трен гледао како Винк витла оловницу, а онда одшета
натраг према Блекторну.
− Анђин-сане, можда би било боље да узмеш галију и продужиш у
Нагасаки. Не чекај, ех?
− У реду − љубазно ће Блекторн. Није загризао на мамац.
Јабу се насмеје.
− Свиђаш ми се, Анђин-сане! Али јако жалим, будеш ли усамљен,
ускоро ћеш умрети. Нагасаки је за тебе јако опасан.
− Осака опасна… свуда опасно!
− Карма. − Јабу се опет насмеши. Блекторн се правио да с њим дели
ту шалу. За време путовања много су пута имали варијације на исту
тему. Блекторн је много боље упознао Јабуа, још више га је замрзео,
још му је мање веровао, али више га је поштовао и знао да су њихове
карме испреплетене.
− Јабу-сан има право, Анђин-сане − рекао је Урага. − Он вас у
Нагасакију може заштитити, а ја не могу.
− Због твога стрица, господара Хариме?
− Да. Можда су ме већ прогласили одметником, нех? Мој стриц је
хришћанин. Иако сматрам да је он пиринчани-хришћанин.
− Шта је то?
− Његов је феуд Нагасаки. Нагасаки има добру луку на обали острва
Кјушуа, али не и најбољу. Зато је он брзо увидео згодну прилику, нех?
Постао је хришћанин и свим својим вазалима наредио да постану
хришћани. Мени је наредио да постанем хришћанин и дао ме у
језуитску школу, а затим ме као једног од хришћанских изасланика
послао папи. Језуитима је дао земљу и, како бисте ви то рекли? − њима
се улизује, али у срцу је он само Јапанац.
− Знају ли језуити шта ти мислиш?
− Да, наравно.
− Мисле ли и они тако о пиринчаним-хришћанима?
− Нама, својим обраћеницима, они не говоре шта заправо мисле,
Анђин-сане. А већином ни себи. Увежбани су да имају тајне, да се
тајнама користе, да их оберучке прихватају, али никада их не одају. У
том погледу су јако слични Јапанцима.
− Боље би ти било да останеш овде у Осаки, Урага-сане.
− Молим вас, опростите, господару, али ваш сам вазал. Ако ви идете
у Нагасаки, идем и ја.
Блекторн је знао да му Урага постаје непроцењив помоћник.
Откривао му је низ језуитских тајни. Начин, разлог и време њихових
трговачких споразума, њихове унутрашње сплетке и невероватне
међународне смицалице. Исто је тако сипао многе информације о
Харими и Кијами, о начину на који хришћански даимјои размишљају,
и због чега ће вероватно остати уз Ишида. Боже, сад знам толико тога
што би у Лондону било непроцењиво, помислио је, а још имам много
тога да научим! Како да продам своје знање? На пример, да само
кинеска размена свилом са Јапаном износи десет милиона годишње у
злату, па да још и сад језуити држе једног свог заређеног свештеника
на двору кинеског цара у Пекингу, да он има дворски чин, да је
повереник владара и да одлично говори кинески. О, кад бих само
успео послати писмо… Кад бих само имао гласника!
У замену за сво то знање Блекторн је Урагу почео подучавати
навигацији. Објашњавао му је о великом верском расколу и о
парламенту. Даље, њега и Јабуа учио је да пуцају из пиштоља. Обојица
су били добри ученици. Урага је добар човек, помисли он. Нема
проблема. Само што се стиди зато јер нема самурајски перчин. Ускоро
ће му нарасти.
Опомињући повик из осматрачнице на прамцу.
− Анђин-сане! − Јапански капетан је показивао елегантни кутер са
двадесет веслача који се приближавао слева. На главном јарболу вио се
Ишидов барјак, а до њега грб Регентског већа, онај исти под којим су
Небара Ђозен и његови људи допутовали у Анђиро, у своју смрт.
− Ко је то? − упита Блекторн, осећајући напетост на целом броду.
Свачије су очи биле уперене у даљину.
− Још не видим, јако жалим − одговори капетан.
− Јабу-сане?
Јабу слегне раменима.
− Царски достојанственик. Принц!
Кад се кутер приближио, Блекторн угледа постаријег човека који је
седео на крми под балдахином, у кићеном обредном руху са плаштом
крилатих рамена. Није носио мачеве. Окруживали су га Ишидови
Сиви.
Бубњар престане ударати, како би кутер могао пристати уз њих.
Људи пожуре да помогну достојанственику да се попне на брод. За
њим ускочи јапански пилот и након низа наклона преузме
заповедништво на галији. Исто су тако службени и ситничави били
Јабу и старији Јапанац са кутера. Након неког времена поседају на
јастуке неједнаке висине. Достојанственик је заузимао
најповлашћенији положај на палупцу. Јабуови самураји и Сиви седели
су прекрштених ногу или су клечали на главној палуби тесно их
опколивши.
− Веће ти жели добродошлицу, Касиги Јабу, у име његове царске
висости − рече човек, мален и здепаст, помало слабашан, виши
регентски саветник за протокол, који је имао и чин на царском двору.
Звао се Огаки Такамото, беше принц седмог реда, а дужност му се
састојала у томе да посредује између двора његове царске висости,
Сина неба, и регената. Зубе је обојио у црно као што су већ вековима
чинили сви дворани на царском двору.
− Хвала, принче Огаки. Повластица ми је што сам овде у име
господара Торанаге! − рече Јабу, неизмерно задивљен чашћу која му
беше указана.
− Да, у то сам сигуран. Наравно, овде си и у своје име? Нех? − суво
запита Огаки.
− Наравно − одговори Јабу. − Кад долази господар Торанага? Јако
жалим, али због тајфуна сам закаснио пет дана, па откако сам отишао,
нисам примио никакве вести.
− Ах, да, тајфун. Да, Веће се јако развеселило чувши да те олуја
није оштетила. − Огаки кашљуцне. − Што се тиче твога господара, жао
ми је што ти морам казати да још није стигао ни у Одавару. Дошло је
до бесконачних одлагања и болести. Жалосно, нех?
− Ох, да, јако… Ништа озбиљно, верујем? − брзо запита Јабу,
пресретан што је упућен у Торанагину тајну.
− Не, срећом, ништа озбиљно. − Опет суви кашаљ. − Господар
Ишидо је чуо да ће твој господар сутра стићи у Одавару.
Јабу се подоста изненадио.
− Кад сам пре двадесет и један дан испловио, све беше спремно за
његов непосредан одлазак, кад се разболе господар Хиро-мацу. Знам,
господар Торанага беше јако забринут, али пун жеље да започне
путовање, као што ја једва чекам да отпочнем са припремама за његов
долазак.
− Све је припремљено − рече човечуљак.
− Наравно, Веће неће замерити ако ја проверим припреме, нех? −
жустро ће Јабу. − Битно је да обред буде достојан Већа и те прилике,
нех?
− Вредан његове царске висости, Сина неба. Сад он позива.
− Наравно, али… − Замре Јабуова ведрина. − Мислите… мислите
рећи да ће бити присутна његова царска висост?
 − Узвишени је прихватио понизну молбу регената да лично прими
изразе поштовања новога Већа и свих угледнијих даимјоа, укључујући
господара Торанагу, његову породицу и вазале. Виши саветници
његове царске висости замољени су да изаберу повољан дан за такав…
такав обред. Двадесет и други дан овога месеца ове пете године
раздобља Кеичо.
Јабу се запањи.
− За… за деветнаест дана?
− У подне! − Огаки брижљиво извади из рукава папирнату
марамицу и пажљиво обриса нос. − Молим, опрости! Да, у подне.
Знаци су били јако повољни. Господара Торанагу је пре четрнаест дана
обавестио царев гласник. Регенти су пре три дана примили његову
непосредну понизну сагласност.
− Огаки извади мали свитак. − Ево, господару Касиги Јабу,
позивница на обред. За тебе!
Јабу задрхта угледавши царев печат, хризантему са шеснаест
латица. Знао је да нико, па ни Торанага, не може одбити такав позив.
Одбијање би била незамислива увреда божанству, отворена побуна, а
будући да је сва земља припадала владајућем цару, одмах би уследила
заплена целокупних поседа, повезана са царским позивом да сместа
почини сепуку. Позив би у његово име издали регенти, а такође би га
запечатили великим печатом. Такав би позив био неопозив и требало
би му се покорити.
Јабу је бесомучно настојао да се примири.
− Јако жалим, је ли ти позлило? − брижно упита Огаки.
− Јако жалим! − промуца Јабу. − Али ни у својим најлуђим
сновима… Нико не би замислио да би Узвишени… да би нас он тако
почастио, нех?
− Слажем се, ох да! Изванредно!
− Запањујуће… да би његова царска висост… одлучила отићи из
Кјота и… и доћи у Осаку.
− Слажем се. Па, и уз све то, двадесет и другог дана овде ће стићи
Узвишени и царске регалије. − Царске регалије без којих није вредела
ниједна баштина, беху три света блага која су сматрали божанским, а
веровало се да их је на земљу донео бог Ниниђи-нох-Микото и лично
га предао свом унуку Ђимму Тенно, првом цару-човеку, а он га је
лично уручио свом наследнику. Из руке у руку до садашњег власника,
цара Го-Ниђа: мач, драгуљ и огледало. Свети мач и драгуљ увек су
свечано ишли са царем кад год је он преко ноћи морао избивати из
палате. Огледало је чувано у унутрашњем светилишту великог
шинтоистичког храма у Исеу. Мач, огледало и драгуљ припадали су
Сину неба. Беху то божанствени симболи законске власти, његове
божанствености, и тога да се божанско престоље са њим помиче кад се
он покреће. А и тога да он представља сву моћ.
− Готово је немогуће поверовати да би се на време могле обавити
припреме за његов долазак! − промукло ће Јабу.
− Ох, господар генерал Ишидо је у име регената позвао Узвишеног
чим је чуо из Јокосеа од господара Затакија да је Торанага пристао,
што је исто тако чудно, да дође у Осаку где ће се покорити
неизбежном. Само је велика част коју твој господар регентима указује,
њих навела да Сина неба замоле да прилику улепша својим
присуством! − Опет суви кашаљ.
− Молим, опрости, можда би ми свој свечани пристанак дао
написмено чим буде згодно?
− Смем ли то одмах обавити? − упита Јабу који се осећао јако слаб.
− Регенти ће то сигурно веома ценити!
Јабу немоћно пошаље по прибор за писање. Деветнаест,
непрестано му је ударало у мозгу. Деветнаест дана! Торанага може
одуговлачити само деветнаест дана, а тад и он мора бити овде.
Довољно времена да одем у Нагасаки па да се лепо вратим у Осаку,
али недовољно времена за поморски напад на Црни брод и за освајање,
дакле недовољно времена да се изведе притисак на Хариму, Кијаму,
Оношија или хришћанске свештенике, дакле нема довољно времена за
отпочињање ’Гримизног неба’. Дакле, цела Торанагина смицалица је
само још једна обмана… ох, ох, ох!
Торанага је пропао. Морао сам то и знати. Јасан је одговор на моју
недоумицу! Или ћу слепо веровати Торанаги да ће се искобељати из
ове мреже, па ћу, као што је утаначено, помоћи Анђин-сану да набави
људе како би што пре освојио Црни брод, или морам поћи Ишиду,
казати му све што знам, па то покушати трампити за свој живот и за
Изу.
 − Шта?
Стигоше папир, перо и мастило. Јабу на трен одагна стрепње па се
посвети писању, што је могао савршеније и лепше. Непристојно би
било замагљеног ума одговорити Сину неба. Кад је завршио свој
пристанак, донео је пресудну одлуку. Сасвим ће послушати Јурикин
савет. Терет се сместа одвали с његовог склада ’ва’ и он се осети силно
прочишћеним. Осионо китњасто се потписао.
Како да будем Торанагин најбољи вазал? Јако једноставно: уклони
Ишида с лица земље. Како да то постигнем, а опет оставим довољно
времена за бекство?
Тад зачује Огакијев глас.
− Сутра си позван на свечано примање које генерал господар Ишидо
приређује у част рођендана госпе Очибе.
***
Марико, још уморна од путовања, најпре загрли Кири па онда госпу
Сазуко, погледа детенце па опет загрли Кири. Око њих су се ужурбале
и пословале поверљиве слушкиње, носиле ’ча’ и саке, па опет
износиле послужавнике, улазиле хитро и излазиле, носећи јастуке и
мирисне траве, отварајући и затварајући шођије који су гледали у
унутрашњу башту њиховог дела у замку Осаке. Махале су лепезама,
чаврљале, а и плакале.
Кири напослетку пљесну рукама, отпусти служавке и тромо посегне
за својим посебним јастуком, препуна узбуђења и среће. Била је јако
црвена. Марико и госпа Сазуко журно су је хладиле лепезама и
помагале јој, а тек после три велике шољице сакеа опет је дошла до
даха.
− Ох, тако је боље − прошапта она. − Да, хвала ти, дете, да, још бих!
Ох, Марико-чан, јеси ли заиста овде?
− Да, да. Заиста сам овде, Кири-сан.
Сазуко, која је изгледала много млађа од седамнаест година колико
јој је било, изјави:
− Ох, толико смо се забринуле јер смо чуле саме гласине и…
− Да, саме гласине, Марико-чан − упадне Кири. − Ох, толико тога
желим дознати, а осећам се слабом.
 − Јадна Кири-сан, ево, узмите саке − брижљиво ће Сазуко.
− Можда бисте требали попустити оби и…
− Сада ми је сасвим добро! Молим те, не узрујавај се, дете.
− Кири уздахне и сложи руке преко дебелог трбуха. − Ох, Марико-
сан, тако је угодно опет видети љубазно лице које није из замка Осаке.
− Да − рече Сазуко. Припије се уз Марико и у бујици речи изусти: −
Кад год изађемо кроз наша врата, око нас зује Сиви као да смо пчеле
матице. Није нам допуштено да изађемо из замка, осим уз дозволу
Већа − то не сме ниједна жена, па ни жене господара Кијаме − а Веће
се готово никада не састаје, а они само зборе и губе време па никада
нема дозвола, а лекар увек тврди да још не смем путовати, али мени је
добро, и детету је добро и… Али најпре нам кажите…
− Најпре нам реци како је наш господар − прекине је Кири. Млада
жена се насмеја с несмањеном живахношћу.
− Баш сам је то намеравала запитати, Кири-сан! Марико одговори
као што јој је наредио Торанага.
− Он остаје при својој одлуци… пун поверења у своју одлуку и
задовољан њоме. − За време путовања много је пута ово увежбавала.
Па и уз све то, тим својим речима створила је толику тугу да је замало
пожелела изблебетати истину. − Јако жалим − рече она.
− Ох! − Сазуко је настојала да јој глас не звучи преплашено. Кири се
удобније смести.
− Карма је карма, нех?
− Значи… значи да нема промене… ни наде? − упита млада жена.
Кири ју је потапшала по руци.
− Веруј да је карма карма, дете, а да је наш господар највећи и
најпаметнији живи човек. То је довољно, остатак је обмана. Марико-
чан, имаш ли поруке за нас?
− Ох, јако жалим. Да, ево. − Марико из рукава извади три свитка. −
За вас, Кири-чан, две. Једна од нашега господара, а друга од господара
Хиро-мацуа. За тебе, Сазуко, од нашега господара, али ми је рекао да
ти поручим да му недостајеш и да би желео видети свог најмлађег
сина. Трипут ме подсећао да ти то кажем. Јако му недостајеш и, ох,
силно жели видети свог најмлађег сина. Силно му недостајеш.
 Младој жени текле су сузе низ образе. Прогунђала је неко извињење
па изјурила из собе шчепавши свитак.
− Јадно дете! Њој је овде јако тешко! − Кири није сломила печате на
својим свитцима. − Знаш да ће присуствовати његово царско
величанство?
− Да. − Марико је била исто тако озбиљна. − Пре недељу дана
стигао ме гласник господара Торанаге. У поруци није осим тога било
никаквих других појединости, а означио је дан кад ће овамо стићи.
Јесте ли примили вести од њега?
− Директно ништа, ништа лично, већ месец дана. Како је он?
Заиста?
− Пун поуздања! − Гуцнула је саке. − Ох, смем ли и вама наточити?
− Хвала.
− Деветнаест дана није много времена, зар не, Кири-чан?
− Довољно времена за одлазак у Едо и натраг, ако журимо. Довољно
времена да проживимо читав живот, ако желимо. А више него довољно
времена да се бије битка или да се изгуби царство! Време довољно за
милион ствари, али недовољно времена да се поједу сва пробрана јела
и да се попије сав саке. − Кири се слабашно насмеши. − Следећих
двадесет дана сигурно нећу гладовати! Ја ћу… − Умукла је. − Ох,
молим те, опрости ми… ја стално чаврљам, а ти се још ниси ни
пресвукла ни окупала. Касније ће бити много времена за разговор.
− Ох, молим вас, не брините се! Нисам уморна.
− Сигурно јеси. Одсешћеш код своје куће?
− Да. Само ми тамо пропусница генерала господара Ишида допушта
да одем. − Марико се горко насмеши. − Китњасто ми је зажелео
добродошлицу!
Кири се намргоди.
− Сумњам да би он и у паклу био добродошао.
− Ох? Јако жалим. А шта је сада?
− Ништа више него пре. Знам да је он наредио убиство и мучење
господара Сугијаме и његових, иако немам доказе. Прошле недеље
једна наложница господара Оде покушала је побећи са својом децом.
Прерушила се у чистачицу улица. Страже су их ’забуном’ устрелиле.
 − Ужасно!
− Наравно, силна ’извињења’! Ишидо тврди да је прво важна
сигурност. Наводно је на наследника покушано убиство… То је његово
објашњење и извињење.
− Зашто жене не отпутују отворено?
− Веће је наредило да жене и деца чекају своје мужеве који морају
доћи на обред. Велики господар генерал сматра да је ’одговорност за
њихову сигурност преозбиљна, а да би им допустио да лутају’. Замак
је чвршће затворен него стара острига.
− Тако је и напољу, Кири-сан. На Токаиду има много више стража
него раније, а у подручју од педесет рија врло је снажна Ишидова
служба сигурности. Свуда патроле!
− Њега се сви боје, осим нас и неколицине наших самураја, а ми му
не задајемо више неугодности него бубуљица змају на грбачи.
− И нашим лекарима?
− И њима. Да, још увек нам саветују да не путујемо, па и да нам је
то допуштено, а никада нам неће допустити!
− Је ли госпа Сазуко здрава? Је ли дете здраво, Кири-сан?
− Да, то и сама можеш видети. А и ја сам! − Кири уздахне. Сад се
видела сва њена исцрпљеност, а Марико опази да у коси има много
више седих него пре. − Ништа се није променило откако сам писала
господару Торанаги у Анђиро. Таоци смо и таоци ћемо остати, са
свима осталима, до свечаног дана. Тада ће се донети одлука.
− Сад када долази његова царска висост… то све чини коначним,
нех?
− Да, чини се. Одмори се, Марико-чан, али дођи нам на вечеру. Тада
можемо разговарати, нех? Ох, узгред да ти кажем једну вест. Онај твој
чувени варварин-хатамото… благословен да је, јер је спасао господара
нашега, за то смо чуле… Јутрос је сретно упловио у луку, са Касиги
Јабу-саном.
− Ох! Јако сам се бринула за њих. Отпутовали су бродом један дан
пре мене. И нас је делимично захватио тајфун, близу Нагоје, али нам
није задао штете. Бојала сам се мора… Ох, лакнуло ми је!
 − Овде није било превише гадно осим пожара. Изгорело је на
хиљаде кућа, али је погинуло само две хиљаде људи. Данас смо чуле
да је главна сила олује погодила острво Кјушу и то западну обалу, и
део Сикокуа. Погинуло је десетак хиљада људи. Још нико не зна пуну
величину штета.
− А летина? − журно запита Марико.
− Овде је пиринач углавном полегао… по свим пољима! Ратари се
надају да ће се опоравити, али ко зна? Ако у току лета не буде штета у
Кванту, можда ће ове и следеће године њихов пиринач морати
прехранити цело царство.
− Било би много боље кад би таквом жетвом управљао господар
Торанага него Ишидо. Нех?
− Да. Али, јако жалим, деветнаест дана није довољно да се пожање
летина, уз све молитве овога света.
Марико испије саке.
− Да.
− Ако је њихов брод испловио један дан пре тебе − изјави Кири −
сигурно си јако журила.
− Сматрала сам да ће бити најбоље ако не одуговлачим, Кири-чан.
Мени путовање није ужитак.
− А Бунтаро-сан? Је ли он добро?
− Да. Сад је заповедник Мишиме и целе границе. Видела сам га
накратко кад сам путовала овамо. Знате ли где је одсео Касиги Јабу-
сама? Имам за њега поруку!
− У једној гостинској кући. Открићу у којој и сместа ћу ти јавити. −
Кири прихвати још сакеа. − Хвала, Марико-чан. Чујем да је Анђин-сан
још на галији.
− Врло занимљив човек, Кири-сан. Није био нашем господару само
од мале користи.
− Чула сам. Желим чути све о њему, и о потресу, и све вести које
носиш. Ох, да, сутра увече је свечани пријем поводом рођендана госпе
Очибе, а приређује га господар Ишидо. Наравно, бићеш позвана. Чула
сам да ће бити позван и Анђин-сан. Госпу Очибу занима како он
изгледа. Сећаш се да га је једанпут срео наследник. Ниси ли га тада и
ти први пут видела?
− Да. Јадан човек! Значи да ће га около показивати као уловљеног
кита?
− Да! − Кири смирено надовеже: − Као и све нас! Сви смо ми
уловљени, Марико-чан, хтели ми то или не.
***
Урага је кришом журио уличицом према обали. Ноћ беше тамна,
небо ведро и звездано, а ваздух пријатан. На себи је имао танку
наранџасту мантију будистичког свештеника, неизбежни шешир и
јефтине сламнате сандале. Иза њега налазила су се складишта и
висока, готово европска, голема језуитска мисија. Скренуо је иза угла и
убрзао корак. У близини је било мало људи. Обалом је патролирала
група Сивих бакљоноша. Успори корак кад је прошао поред њих
уљудно, али уз свештеничку бахатост. Самураји се на њега нису
освртали.
Непогрешиво се кретао обалом, поред рибарских бродица
извучених на песак. Лагани поветарац беше засићен мирисима мора и
обале. Владала је осека. Ноћни рибари распршили су се по заливу и по
пешчаним плићацима, попут свитаца, и под свећама су ловили на ости.
Две стотине корака испред њега налазила су се пристаништа и докови
обрасли прилепцима. За један беше везана језуитска лорча која је вила
заставе Португала и Дружбе Исусове. Близу моста било је бакљи и
Сивих самураја. Променио је правац, како би мимоишао брод. Након
неколико улица вратио се опет у град, прешао Деветнаесту улицу,
скренуо у завојите уличице па поновно избио на улицу која је ишла
дуж пристаништа.
− Ти! Стој! − одјекне команда из таме. Урага застане, одједном га
ухвати паника. На светло изађу Сиви па га опколе. − Куда ћеш,
свештениче?
− У источни део града − запињао је Урага сувих уста. − У наше
светилиште Ничирен.
− Ах, и ти си ничиренац, нех?
− Нисам њихов − оштро ће други самурај. − Ја сам зен-будист, као
господар генерал.
 − Зен… ах да, зен је најбољи − упадне други. − О, кад бих то могао
схватити! Претешко је то за моју стару главу.
− Много се зноји с обзиром на то да је свештеник, је ли? Зашто се
презнојаваш?
− Мислиш да се свештеници не зноје? − Неколицина се насмеје, а
неко примакне бакљу.
− Зашто би се знојили? − запита окрутни човек. − Само поваздан
спавају, а целе ноћи јастуче! Монахиње, дечаке, псе, себе, што год
нађу, а све време трпају у себе храну за коју никад нису радили.
Свештеници су паразити, као буве.
− Ех, остави га на миру, он је само…
− Скини капу, свештениче. Урага се укочио.
− Зашто? И зашто задиркивати човека који служи Буди? Буда вам
није ништа крив…
Самурај ратоборно приступи.
− Рекао сам: скини капу!
Урага послуша. Глава му је била свеже обријана, као што
свештеницима доликује, и благосиљао је све камије, духове или дарове
Будине што су га натерали да предузме ту додатну меру опреза уколико
га ухвате да крши забрану изласка. Лучке власти су свим Анђин-
сановим самурајима заповедиле да остану на броду док не стигну
упутства одозго.
− Нема разлога да будете непристојни − плануо је он уз несвестан
језуитски гнев. − Служење Буди частан је живот, а свештенички је
позив частан и требао би бити коначан део старости сваког самураја.
Или зар ништа не знате о бушиду? Где вам је пристојност?
− Шта? Ти си самурај?
− Наравно да сам самурај. Како бих се иначе усудио самурају
говорити о непристојности? − Урага врати шешир. − Боље би вам било
да патролирате него да задржавате и вређате недужног свештеника! −
Охоло је продужио, а колена су му клецала.
Самураји су га неко време гледали, а тад један пљуне.
− Свештеници!
− Имао је право − јетко ће старији самурај. − Где ти је пристојност?
 − Јако жалим. Молим, опростите ми.
Урага се удаљи улицом, јако поносан собом. У близини галије опет
осети умор и тренутак причека у сенци зграде. Тад се сабере и ступи у
подручје осветљено бакљама.
− Добро вече − уљудно се обратио Сивима који су се клатарили
поред моста, па дода верски благослов: − Наму Амида Буцу. (У име
Буде Амиде.)
− Хвала. Наму Амида Буцу. − Сиви га неометано пропусте.
Наредише им да варварину и свим самурајима забране излаз на обалу.
Осим Јабуу и његовој почасној стражи. Нико ништа није рекао за
будистичког свештеника који је путовао на броду.
Урага силно исцрпљен дође на главну палубу.
− Урага-сане! − тихо зовне Блекторн с крмнице. − Овамо!
Урага жмирне да му се очи прилагоде тами. Видео је Блекторна и
осетио устајао жесток задах тела па је знао да је она друга сенка
сигурно други варварин неизговорива имена који је такође знао
португалски. Готово је заборавио шта значи бити далеко од варварског
смрада који је некад био део његовог живота. Анђин-сан био је једини
кога је упознао, а који није смрдео, а зато му је и могао служити.
− Ах, Анђин-сане! − прошапта он и пробије се према њему,
поздравивши кратко десет стражара раштрканих по палуби. Чекао је
под мостом све док му Блекторн није махнуо да се попне на крмницу. −
Било је врло…
− Чекај! − опомене га Блекторн тихо и упре прстом. − Погледај на
обалу. Тамо поред складишта. Видиш ли га? Не, мало више на север…
Ено, видиш ли га сада? − Сенка се на трен померила, а онда опет
стопила са тамом.
− Ко је то био?
− Посматрао сам га све откако си избио на улицу. Пратио те. Зар га
ниси опазио?
− Не, господару − одговори Урага, а опет га обузме тешка слутња. −
Нисам никога видео нити осетио.
− Није имао мачеве. Значи да није био самурај. Језуит?
 − Не знам. Мислим да није… Тамо сам био јако опрезан. Молим
вас, опростите што га нисам видео.
− Ништа зато. − Блекторн погледа Винка. − Сиђи у потпалубље,
Јохане. Ја ћу завршити ову стражу и пробудити те у зору. Хвала што си
чекао.
Винк додирне прамен косе и сиђе. С њим нестане и влажног задаха.
− Већ сам се за тебе забринуо − рече Блекторн. − Шта се догодило?
− Јабу-самин гласник је закаснио, Анђин-сане. Ево мога извештаја!
Пошао сам с Јабу-самом и пред замком чекао од поднева па све до
сумрака кад је…
− Шта си све то време радио? Тачно!
− Тачно, господару? Изабрао сам мирно место код пијаце, одакле се
види Први мост, и посветио сам се медитацији. То је језуитска пракса,
Анђин-сане! Али не о Богу, него само о вама, о Јабу-сами и о вашој
будућности, господару. − Урага се насмеши. − Многи су пролазници
убацивали новчиће у моју просјачку чинију. Пустио сам нека моје тело
почива, а мисли лутају, али сам непрестано мотрио на Први мост. Јабу-
самин гласник је дошао после мрака и правио се да са мном моли, све
док нисмо остали потпуно сами. Гласник ми је ово шапнуо: ’Јабу-сама
јавља да ће ноћити у замку и да ће се вратити сутра ујутро. Сутра
навече у замку ће бити свечани пријем на који ћете бити позвани, а
приређује га генерал Ишидо.’ И напослетку, морали бисте тумачити
’седамдесет’. − Урага се запиљи у њега. − Самурај је то двапут
поновио па претпостављам да је то договорена шифра, господару.
Блекторн климне главом, али није одао да је то један од низа
сигнала, унапред договорених с Јабуом. ’Седамдесет’ је значило нека
се побрине да брод сваког трена буде спреман да се сместа отисне на
море. Но, будући да су сви самураји, морнари и веслачи били заточени
на броду, био је спреман. А како су сви били јако свесни тога да се
налазе у непријатељским водама, сви су се јако бринули, па је
Блекторн знао да ће без потешкоћа брод отиснути на пучину.
− Настави, Урага-сане!
− То је све, осим што вам морам рећи да је данас стигла Тода
Марико-сан.
− Ах! Је ли она…? Није ли врло брзо путовала из Еда?
 − Да, господару! Заправо, док сам чекао, видео сам како њена
дружина прелази преко моста. Било је поподне, у средини сата ’Козе’.
Коњи беху запењени и блатњави, а носачи веома уморни. Водио их је
Јошинака-сан.
− Је ли те ико од њих видео?
− Не, господару. Не, мислим да није.
− Колико их је онде било?
− Отприлике две стотине самураја, са носачима и с теглећим
коњима. Пратило их је двоструко толико Сивих. Један од теретних
коња носио је кавезе пуне голубова-писмоноша.
− Добро. Затим?
− Отишао сам чим сам могао. У близини мисије налази се
продавница тестенина којом се служе многи трговци, мешетари
пиринчом и свилом и особље из мисије. Ја… пођох тамо па сам јео и
слушао. Овде опет борави отац-визитатор. У подручју Осаке има
много нових обраћеника. За двадесет дана допуштена им је велика
миса, у част господара Кијаме и Оношија.
− Је ли то важно?
− Да, и чудно је што је таква служба отворено допуштена.
Прославиће празник светога Бернарда. Двадесет дана је један дан
после Обреда поштовања пред Узвишеним.
Јабу је преко Ураге обавестио Блекторна о царевом доласку. Вест се
проширила по целом броду и повећавала свачије зле слутње о несрећи.
− Шта још?
− Много се говорка на тржници. Већином злослутне гласине.
Таикова удовица Јодоко-сама је тешко болесна. Опасно је то, Анђин-
сане, јер њен савет увек слушају и увек је разуман. Неки тврде да је
господар Торанага већ близу Нагоје, а други кажу да још није стигао у
Одавару, па тако нико не зна у шта да верује. Сви се слажу да ће ове
године бити ужасна летина овде у Осаки, што значи да ће Кванто
постати још важнији. Људи мисле да ће грађански рат започети чим
погине господар Торанага, јер ће тада заратити велики даимјои. Цена
злата је врло висока, а камате достижу и седамдесет постотака, што
је…
 − Немогуће да су толико високе, сигурно се вараш. − Блекторн
устане и протегне леђа, а онда се уморно наслони на ограду. Уљудно
устану и Урага и сви самураји. Било би непристојно да седе док њихов
господар стоји.
− Молим вас, опростите, Анђин-сане − говораше Урага. − Није
никад испод педесет посто, а обично је шездесет пет до седамдесет, па
и осамдесет. Отац-визитатор је пре готово двадесет година замолио
светога оц… замолио је папу да нам допусти… да Дружби допусти да
позајмљује уз десет посто. Он је сматрао да ће његов предлог − а био
му је одобрен, Анђин-сане − хришћанству донети надмоћ и много
обраћеника, јер су, наравно, зајам могли добити само хришћани, а
износи су увек били незнатни. У вашој земљи не плаћате толике
камате?
− Ретко. То је лихва! Разумеш ли шта значи лихва?
− Разумем ту реч, да. Али код нас лихва почиње тек изнад сто посто
камата. Такође вам хтедох рећи, сада је и пиринач јако скуп, а то је
слаб знак. Двапут је скупљи него кад сам овде био пре неколико
недеља. Земља је јефтина. Сад би било згодно време да овде купимо
земљу. Или кућу. У тајфунима и пожарима пропало је око десет
хиљада кућа, а погинуло две-три хиљаде људи. То је све, Анђин-сане.
− Врло добро. Јако добро си ово обавио. Промашио си свој животни
позив!
− Господару?
− Ништа! − одговори Блекторн који још није знао у којој мери сме
задиркивати Урагу. − Јако си добро то обавио.
− Хвала, господару.
Блекторн се на трен замисли па га приупита за сутрашњу свечаност,
а Урага га је саветовао како је најбоље знао. Урага му напослетку
исприча како је побегао патроли.
− Би ли те коса одала? − запита Блекторн.
− Ох да, довољно да ме одведу у стражару. − Урага обрише зној с
чела. − Јако жалим, вруће је, нех?
− Веома! − уљудно се сложи Блекторн па промућка те новости по
своме мозгу. Погледа према мору. Несвесно је проучавао небо, море и
ветар. Све је било лепо и уредно, рибарске бродице су се препустиле
струји, а рибар је на прамцу под свећом с времена на време убадао
остима и готово би увек извукао деверику, ципла или барбуна који су
се копрцали и отимали на остима.
− И последње, господару. Пошао сам у мисију… обилазио све око
мисије. Стражари су били веома будни па не бих успео ући, бар ја
мислим да не бих! Једино кад бих прошао поред једног од њих. Неко
време сам посматрао, али пре одласка видео сам Чиммоку, слушкињу
госпе Тода, како улази.
− Јеси ли сигуран?
− Јесам. С њом је била још једна слушкиња. Мислим…
− Госпа Марико? Прерушена?
− Не, господару. Сигуран сам да није била она. Она друга слушкиња
била је превисока.
Блекторн се опет загледа у море и прошапта упола за себе:
− Шта то значи?
− Госпа Марико је хришћан… католкиња, нех? Она врло добро
познаје оца-визитатора, јер ју је он обратио. Госпа Марико је изузетно
угледна госпа, врло поштована у царству, одмах после три највеће
племићкиње, госпе Очибе, госпе Генђико и Таикове жене Јодоко-саме.
− Можда се Марико-сан жели исповедити? Или жели мису? Или
састанак? Чиммоку је послала да то уговори?
− Било шта од тога, или пак све, Анђин-сане. Све жене даимјоа, и
од пријатеља генерала Ишида, а и од оних који би му се можда могли
супротставити, јако су ограничене на замак, нех? Кад су једном унутра,
оне унутра и остају, као рибице у златној посуди које чекају да их
прободу ости!
− Остави то! Доста је твојих тужних прича.
− Јако жалим. Па и уз све то, Анђин-сане, мислим да госпа Тода
више неће излазити. До деветнаестог дана!
− Рекох ти да престанеш с тим! Разумем о таоцима и о судњем дану.
− На палуби беше тихо, а сви њихови гласови пригушени. Стражари су
се опустили, очекујући смену. Талашчићи су ударали по бродском
трупу, а конопци су пријатно шкрипали.
Након извесног времена Урага рече:
 − Можда је Чиммоко донела позив, молбу свештенику да је посети.
Вероватно је госпа Марико била под стражом кад је прелазила Први
мост. Тода Марико-нох-Бунтаро-нох-Ђинсај сигурно је била под
стражом од првих тренутака кад је прешла границе господара
Торанаге. Нех?
− Можемо ли знати иде ли отац-визитатор у замак?
− Да. То је лако.
− Како ћемо дознати шта говоре… или шта раде?
− То је веома тешко. Веома жалим, али они ће сигурно говорити
португалски или латински, нех? А ко говори оба та језика, осим вас и
мене? Мене би обоје препознали. − Урага показа према замку и према
граду. − Тамо има много хришћана. Сваки од њих постигао би велику
милост кад би уклонио вас или мене… нех?
Блекторн није одговорио. Одговор није био потребан. Гледао је
обрисе кула на звезданом небу и сетио се како му је Урага причао да је
ту склоњено баснословно и неизрециво благо. Таиков плен и порез на
царство. Но, сад је размишљао о томе шта Торанага ради, размишља и
планира. И где се тачно налази Марико и каквог смисла има одлазак у
Нагасаки?
− Значи, кажеш да је деветнаести дан последњи дан, смртни дан,
Јабу-сане? − поновио је он, готово га је обузела мука при помисли да
се Торанаги затвара клопка. А према томе и њему и Еразмоу.
− Шигата га нај? Брзо идемо у Нагасаки и опет натраг. Брзо,
разумеш? Само четири дана да нађемо људе. Онда се вратимо.
− Али зашто? Кад Торанага овде, сви умру, нех? − запитао је. Но,
Јабу је отишао на копно, рекавши му да ће отпутовати прекосутра. Пун
превирања гледао је за њим, жалећи што је узео галију, а не Еразмоа.
Да је имао Еразмо, знао је да би некако заобишао Осаку и кренуо
право у Нагасаки, или − што је још вероватније − отпловио би преко
океана, пронашао заштићену луку па из вечности издвојио време да
своје вазале научи да рукују бродом.
Глупане, укорио је самога себе. С ово неколико чланова посаде што
их сада имаш, не би могао брод овде ни привезати, а камоли наћи ону
луку у којој би причекао вражју олују. Већ би био мртав.
− Без бриге, господару. Карма − рече Урага.
 − Да. Карма.
Тад Блекторн с мора осети опасност. Тело помакне пре него што му
је мозак то наредио, па се окренуо кад је мимо њега прошиштала
стрела, за делић га промашила и забила се у греду. Скочио је на Урагу
да га одвуче на сигурно место, кад друга стрела из истог извора
зафијуче Ураги у грло, и прободе га. Тад обојица легну на палуби.
Урага је урлао, а самураји су викали и преко ограде брода буљили у
море. Нагрну на брод Сиви из обалне страже. Из ноћи с мора долети
нов налет стрела, а сви се раштркају у потрази за заклоном. Блекторн
допуза до ограде, виме кроз изливницу и спази како оближња рибарска
бродица гаси свећу и нестаје у тами. Све су бродице тако поступиле и
на делић секунде виде веслаче како бесомучно веслају док им се
светло пресијавало на мачевима и луковима.
Урагино урлање пређе у необуздану агонију од које им се парала
утроба, док су Сиви појурили на крмницу, припремљених лукова, а цео
брод сад беше у расулу. Винк брзо дође на палубу припремивши
пиштољ, и у трку се сагне.
− Христе, шта се догађа? Јеси ли добро, пилоте?
− Да. Пази, они су на рибарским бродицама! − Блекторн опет клизне
према Ураги који је извлачио стрелу. Из носа, уста и ушију бризгала му
је крв.
− Исусе! − дахне Винк.
Блекторн једном руком дохвати стрелу, а другу стави на вруће
уздрхтало месо па из све снаге потегне. Стрела чиста изађе, али за њом
навали крв у снажној бујици. Урага се поче гушити.
Сад су их окружили Сиви и Блекторнови самураји. Неки су донели
штитове па покрили Блекторна, не бринући се за своју сигурност.
Други су у заклону дрхтали, иако је опасност већ била прошла. Остали
су беснели на ноћ, стрељали у ноћ и викали за рибарским бродицама,
које су нестајале, да се врате.
Блекторн је беспомоћно држао Урагу на рукама. Знао је да би морао
нешто учинити, али није знао шта. Знао је да се ту ништа не може
учинити. Снажан болесно-сладуњав задах смрти испуњавао му је
ноздрве, а мозак му је као и увек вриштао: ’Исусе, хвала Богу да то
није моја крв! Није моја, Богу хвала!’
 Видео је како га Урагине очи моле, како му се помичу уста, али
осим гушења не излази никакав други глас, како му се уздижу груди, а
онда виде како сам од себе помиче прсте и пред тим очима чини знак
крста. Осети како се Урагино тело тресе и трза, како уста немо
завијају. Подсећао га је на остима прободену рибу.
Урага је у грозним мукама умро.

53
Блекторн је шетао замком са својом почасном стражом од двадесет
вазала. Опкољавало их је десетоструко више Сивих пратилаца.
Поносно је носио нову униформу, смеђи кимоно са пет Торанагиних
грбова и по први пут − свечани плашт големих крила.
Златна таласаста коса беше му везана у уредан реп. Мачеви које му
је поклонио Торанага исправно су му штрчали из појаса. Ноге му беху
у новом табију и у кожним сандалама на каишчиће.
На сваком раскршћу врвели су Сиви, прекривали су све зидине, како
би свима показали Ишидову снагу. Наиме, вечерас је сваки даимјо,
генерал и сваки иоле важан самурајски официр у Осаки био позван у
велико предворје које је Таико саградио у унутрашњем прстену
тврђаве. Сунце се спустило и брзо је стизала ноћ.
Велика је несрећа што сам изгубио Урагу, размишљао је Блекторн.
Још није знао је ли напад био на Урагу или на њега. Изгубио сам
најбољи извор знања који сам икад могао стећи.
− У подне идеш у замак, Анђин-сане − јутрос му је казао Јабу
вративши се на галију. − По тебе дођу Сиви. Разумеш?
− Да, Јабу-сама.
− Сад сасвим безопасно. Жалим због напада. Шигата га нај! Сиви
те одведу на сигурно место. Ноћићеш у замку, у Торанагином делу
замка. А сутрадан ћемо у Нагасаки.
− Имамо допуштење? − запитао је. Јабу нестрпљиво заклима
главом.
− Правићемо се да идемо у Мишиму по господара Хиро-мацуа, а и
по господара Судару са породицом. Разумеш?
− Да.
 − Добро. Сад спавај, Анђин-сане. За напад не брини. Сада свим
бродовима наређено да се клоне одавде. Сад је овде кинђиру.
− Разумем. Молим, опростите ми, шта ће се вечерас догодити?
Зашто ја у замак?
Јабу се осмехне својим искривљеним смешком па му рече да ће га
узваници разгледати и да га Ишидо жели поново видети.
− Бићеш изван опасности као гост! − Па опет оде са галије.
Блекторн сиђе у потпалубље оставивши Винка на стражи, али кад је
дубоко спавао, Винк га је дрмао да га разбуди па је опет морао
пожурити на палубу.
У луку је улазила мала португалска фрегата са двадесет топова.
Стрмоглаво, накривљена под теретом пуних једара.
− Гаду се жури − рече Винк задрхтавши. − То је сигурно Родригес.
Нико други не би дошао са оволиким једрима.
− На твом месту, пилоте, извукао бих нас врашки далеко одавде, с
плимом или без плиме. Исусе, ми смо као мољци у боци грога.
Изађимо…
− Остајемо! Зар то не можеш утувити у главу? Остаћемо док нам не
допусте да одемо. Остајемо док Ишидо не каже да смемо поћи макар
се на обалу искрцали папа и шпански краљ, заједно са целом добога
проклетом Армадом!
Опет оде у потпалубље, али сан га је мимоилазио. У подне стигоше
Сиви. У великој пратњи кренуо је са њима према замку. Завијали су
кроз град, поред стратишта на коме је још било пет крстова. Људе су и
даље привезивали и спуштали. Уз сваки крст стајаху по два
копљаника, а гомила је посматрала. Поново је проживљавао ону
агонију и ужас пред заседом. Ни додир руке на балчаку мача, ни
кимоно који је осећао око себе, а ни његови вазали с њим, нису
смањили његов ужас.
Сиви га поведу у Торанагин део замка куда је пошао и први пут, а
где су још чували Кирицубу, госпу Сазуко и детенце, као и остатак
Торанагиних самураја. Тамо се окупао и нашао нову одећу коју су му
спремили.
− Је ли овде госпа Марико?
− Не, господару, јако жалим − рече му слуга.
 − Где је онда могу наћи, молим? Имам хитну поруку.
− Јако жалим, Анђин-сане, не знам. Молим вас, опростите ми. Нико
од послуге није му хтео помоћи. Сви рекоше:
− Јако жалим, не знам.
Обукао се па гледао у речник, присећао се кључних речи које ће му
бити потребне и спремао се што је боље могао. Тад оде у врт да гледа
како расте стена. Али никад није расла.
Сад је прелазио унутрашњи јарак. Свуда су гореле бакље.
Одбацио је тескобу па ступио на дрвени мост. Свуда су врвели други
гости, у пратњи Сивих, и ишли у истом смеру. Осећао је како га
кришом одмеравају.
Пут га доведе до последњих решеткастих врата, а Сиви га опет
проведу кроз лавиринт до големих врата. Ту га оставе они, а и његови
људи. С осталим самурајима оду у страну да га причекају. Кренуо је у
ждрело обасјано бакљама.
Беше то голема просторија високог плафона од греда, са златним
украсима. Греде су почивале на позлаћеним стубовима. Све су греде
биле од пробраног лакираног дрвета, неговане као и зидне таписерије.
Ту се сјатило пет стотина самураја са својим женама, у свим дугиним
бојама, а њихови су се мириси мешали с мирисом драгоценог дрвета
које се димило на сићушним зидним жеравницима. Блекторн је очима
летео по гомили не би ли нашао Марико, Јабуа, или било које
пријатељско лице, али није га нашао. На једној страни поређали су се
гости у очекивању да се наклоне узвишеној позорници на супротном
крају. Тамо стајаше дворанин, принц Огаки Такамото. Блекторн
препозна Ишида, високог, мршавог и аутократског. Такође је стајао
поред позорнице. Живо се присети заслепљујуће снаге којом га је
Ишидо ошамарио по лицу, а затим и својих прстију који су се згрчили
око Ишидовог врата.
На позорници беше само госпа Очиба. Удобно је седела на јастуку.
И са ове удаљености разабрао је префињено богатство њеног кимона,
златне нити на врло лепој модро-црној свили. ’Преузвишена’, пун
страхопоштовања назвао ју је Урага који му је за време пловидбе
причао о њој и њеној прошлости.
 Беше витка, готово девојачке грађе, а њена светла пут била је
блиставо сјајна. Крупне очи, црне као купина, испод извијених
исцртаних обрва. Коса јој беше почешљана у облику крилате кациге.
Поворка гостију милела је напред. Блекторн је стајао на једној
страни, у језеру светлости, за главу надвисујући све око себе. Уљудно
је стао у страну како би се склонио с пута неким гостима који су
пролазили. Виде како Очиба упире поглед у њега. Сад га је гледао и
Ишидо. Рекоше нешто једно другом, а она макне лепезу. Опет пребаци
очи на њега. Нелагодно је пошао према зиду како би био што мање
упадљив, али му један Сиви препречи пут.
− Дозо − уљудно ће тај самурај показујући му ред.
− Хај, домо − одврати Блекторн и стане у ред. Наклоне се они пред
њим, а и они који су ишли иза њега.
Узвратио им је наклон. Ускоро замре сваки разговор. Сви су гледали
њега.
Мушкарци и жене који су стајали испред њега у реду, збуњено му се
макну с пута. Сад између њега и позорнице није било никога. На
тренутак се укочио. Тад у апсолутној тишини крене напред.
Пред позорницом клекне и свечано се наклони, једанпут њој, а
други пут Ишиду, као што је видео да раде и остали. Устао је,
скамењен од страха да ће му пасти мачеви или да ће се оклизнути и
осрамотити, али све је добро прошло и почео је узмицати.
− Молим, причекај, Анђин-сане − рече она.
Причекао је. Као да се још више повећао њен сјај и њена
женственост. Осећао је изузетну чулност која ју је окруживала, без
њеног свесног напора.
− Кажу да говориш наш језик? − Глас јој беше необјашњиво присан.
− Молим вас, опростите ми, висости − започне Блекторн ту толико
пута понављану реченицу, лагано запињући од узбуђења. − Јако
жалим, али морам се служити кратким речима па исто тако и вас
замолити да се служите врло једноставним речником, како бих имао
част да вас разумем.
− Знао је да му живот несумњиво зависи од одговора. Сад је сва
пажња у дворани била усмерена на њих. Тад спази како Јабу брижно
иде кроз гомилу и приближава се. − Смем ли вам с поштовањем
честитати рођендан и молити се да поживите још хиљаду рођендана?
− Нису ово једноставне речи, Анђин-сане − рече госпа Очиба на
коју је оставио снажан утисак.
− Молим вас, опростите ми, висости. То сам синоћ научио.
Исправан начин да то кажем, нех?
− Ко те то научио?
− Урага-нох-Тадамаса, мој вазал.
Намрштила се па одмерила Ишида који се према њој нагне и почне
говорити, пребрзо да би Блекторн разабрао ишта друго осим речи
’стреле’.
− Ах, изопштени хришћански свештеник, који је ноћас убијен на
твом броду?
− Висости?
− Човек… самурај који је убијен, нех? Синоћ на броду. Разумеш?
− Ах, јако жалим. Да, он. − Блекторн осмотри Ишида па опет њу.
− Молим вас, опростите ми, висости, ви допуштате да поздравим
господара генерала?
− Да, удељујем ти то допуштење.
− Добро вече, господару генерале − рече Блекторн уз брижну
уљудност. − Прошли пут наш сусрет, ја врло грозно луд. Јако жалим.
Ишидо му површно узврати наклон.
− Да, био си луд. И врло неуљудан. Надам се да нећеш полудети
вечерас, нити које друге ноћи.
− Те ноћи јако љут, молим вас, опростите ми.
− Та љутња уобичајена је код варвара, нех?
Таква јавна неотесаност према госту била је врло непријатна.
Блекторн начас погледа у госпу Очибу па и код ње разабере
изненађење. Зато стави све на коцку.
− Ах, господару генерале, потпуно сте у праву. Варварин увек иста
љутња. Али, јако жалим, сада сам самурај-хатамото. То велика, јако
велика част мени. Нисам више варварин. − Говорио је својим
заповедничким гласом којим се обично обраћао с крмнице, а разлегао
се без драња и испуњавао сву дворану. − Сад разумем самурајску
пристојност, а и малко бушидо. И ва. Нисам више варварин, молим вас,
опростите. Нех?
− Последњу је реч изговорио као изазов, неустрашиво. Знао је да
Јапанци разумеју и цене мужевност и понос.
Ишидо се насмеје.
− Дакле, самурају Анђин-сане − рече он доброћудно. − Да,
прихватам твоје извињење. Истините су гласине о твојој храбрости.
Добро, врло добро. И ја бих се морао извинити. Грозно да су онако
нешто могли учинити огавни ронини! Ноћни напад?
− Да, разумем, господару. Врло лоше. Четворица погинула. Један
мој и три Сива.
− Чуј, лоше, врло лоше. Без бриге, Анђин-сане. Више не. − Ишидо
замишљено погледа по дворани. Сви су га сасвим јасно разумели. −
Сад наређујем стражаре. Разумеш? Врло пажљиве стражаре. Нема
више убилачких напада. Нема. Ти си сад врло брижно чуван. Сасвим
безопасно у замку.
− Хвала. Јако жалим на тегоба!
− Никаква тегоба. Ти важан, нех? Ти самурај. Уживаш посебан
самурајски положај код господара Торанаге. Ја не заборављам… Не бој
се.
Блекторн поново захвали Ишиду па се окрене госпи Очиби.
− Висости, у мојој земљи има краљица… имамо краљицу. Молим
вас опростите што слабо говорим јапански… Да, моју земљу влада
краљица. У мојој земљи имамо обичај, госпи увек морамо дати
рођендански дар. И краљици. − Из џепа у рукаву извади ружичасту
камелију коју је откинуо са стабла у башти. Положи је пред њу, у
страху да је претерао. − Молим вас, опростите ми ако ово непристојно
дати.
Погледала је цвет. Пет стотина људи без даха је чекало како ће она
узвратити на варваринову смелост и удворност, а и на клопку у коју је
он њу, можда и не слутећи, довео.
− Нисам краљица, Анђин-сане − полако је рекла. − Само сам мајка
наследникова и удовица господара Таика. Не бих могла твој дар
прихватити као краљица јер краљица нисам, никад не бих могла бити
краљица, не идем за тим да постанем краљица и не желим постати
краљицом. − Тад се осмехнула дворани и свима рекла: − Али као госпи
за рођендан, можда бисте ми допустили да прихватим Анђин-санов
дар?
Двораном се проломи пљесак. Блекторн се наклони те јој захвали.
Разумео је само то да она прихвата његов дар. Кад се светина опет
стишала, госпа Очиба викне: − Марико-сан, ученик ти служи на част,
нех?
Марико се пробијала међу гостима. Поред ње је стајао младић.
Близу њих је препознао Кирицубо и госпу Сазуко. Видео је како се
момак насмешио младој девојци па самоуверено престигао Марико.
− Добро вече, госпа Тода − рече Блекторн па опијен успехом,
одважно надовеже на латинском: − Вече је лепше због присутности
твоје.
− Хвала, Анђин-сане − одговорила је на јапанском, а образи јој се
зажаре. Пришла је позорници, али младић остане у кругу посматрача.
Марико се наклонила Очиби. − Ја сам мало урадила Очиба-сама. Све је
то Анђин-санов рад и књига речи коју су му дали хришћански оци.
− Ах да, књига речи! − Очиба замоли Блекторна да јој је покаже па
да јој уз Марикину помоћ подробно објасни. Била је очарана, а исто
тако и Ишидо.
− Морамо набавити још примерака, господару генерале. Молим вас,
наредите им да нам дају стотину ових књига. Уз њихову помоћ би
наши младићи могли ускоро научити варварски, нех?
− Да! Добра је то замисао, госпо. Што пре будемо имали своје
преводиоце, то боље. − Ишидо се насмеје. − Нека хришћани сами
разбију свој монопол, нех?
Седи самурај шездесетих година који је стајао испред гостију,
изјави:
− Хришћани не држе никакав монопол, господару генерале. Молимо
хришћанске оце, заправо, захтевамо да они буду преводиоци и
посредници јер само они могу разговарати са обе стране и обе стране
им верују. Тај обичај отпочео је господар Города, нех? А затим га је
наставио Таико.
 − Наравно, господару Кијама, нисам желео увредити даимјое, а ни
самураје који су постали хришћани. Само сам мислио на монопол
хришћанских свештеника − рече Ишидо. − За нас би било боље кад би
наши људи, а не страни свештеници − ни било какви свештеници −
водили нашу трговину с Кином.
− Никад није било ниједног случаја преваре, господару генерале −
рече Кијама. − Цене су поштене, размена лагана и успешна, а они
обуздавају своје људе. Без Јужних варвара не би било свиле ни размене
с Кином. Без свештеника би имали великих потешкоћа. Веома великих
потешкоћа, јако жалим. Молим вас, опростите што сам ово споменуо.
− Ах, господару Кијама − рече госпа Очиба. − Сигурна сам да је
господар Ишидо почашћен што сте га исправили. Је ли, господару
генерале? Шта би било Веће без савета господара Кијаме?
− Наравно − рече Ишидо.
Кијама се укочено поклони. Није му било криво. Очиба осмотри
младића и залепрша лепезом.
− Како је с тобом, Саруђи-сане? Можда би желео научити
варварски?
Младић поцрвене под њиховим упитним погледима. Био је витак и
наочит и јако се трудио да изгледа мужевније од свог узраста, готово
петнаест година.
− Ох, надам се да то нећу морати, Очиба-сама, ох не. Али, ако ми
нареде, покушаћу. Да, јако ћу се трудити.
Насмеше се његовој безазлености. Марико поносно изјави на
јапанском:
− Анђин-сане, ово је мој син Саруђи.
Блекторн се усредсреди на њихов разговор, углавном пребрз и
преговоран језик, да би га разумео. Но, чуо је реч ’Кијама’ и узбудио
се. Наклонио се Саруђију који му свечано узврати наклон.
− Врло згодан дечко, нех? Срећа имати тако згодна сина, Марико-
сама. − Кришом је гледао младићеву десну руку. Била је заувек
згрчена. Тад се присети како му је Марико причала да јој је порођај
био продужен и тежак. Јадан момак, помислио је. Како може баратати
мачем? Скрене поглед. Нико осим Саруђија није опазио у ком је смеру
гледао. На младићевом лицу опази збуњеност и бол. − Срећа имати
згодна сина − обратио се Марико. − Али сигурно немогуће. Марико-
сан ви имате тако великог сина… а недовољно година, нех?
− Јеси ли увек тако удворан, Анђин-сане? − запита Очиба. −
Говориш ли увек тако паметне ствари?
− Молим?
− Ах, увек тако паметан? Комплименти? Разумеш ли?
− Не, јако жалим, молим вас, опростите ми. − Блекторна је од
напрегнуте пажње болела глава. Но, и уз све то, кад му је Марико
превела, одговорио је уз лажну озбиљност: − Ах, јако жалим, Марико-
сама. Ако је Саруђи-сан заиста ваш син, молим вас, реците госпи
Очиби да нисам знао да се овде жене удају у десетој години. − Превела
је и додала нешто што их је насмејало.
− Ах! − Марико на Блекторну запази бесан Кијамин поглед. −
Молим вас, опростите, господару Кијама, смем ли вам представити
Анђин-сана?
Кијама уљудно узврати Блекторну врло дубок поклон.
− Кажу да тврдиш да си хришћанин?
− Молим?
Кијама се није удостојио да понови питање па је Марико превела.
Ах, јако жалим, господару Кијама − одговори Блекторн на
јапанском. − Да, хришћанин сам, али друге секте.
− На мојим земљама твоја секта није добродошла. Ни у Нагасакију,
а претпостављам, ни на целом острву Кјушуу, ни на подручју иједног
хришћанског даимјоа.
Марико је задржавала осмех. Питала се да ли је Кијама лично
наручио убицу Амиду, а и синоћњи напад. Преводила је, скривајући
Кијамину неуљудност, а сви у дворани помно су слушали.
− Нисам свештеник, господару − обратио се Блекторн директно
Кијами. − Ако сам у вашој земљи, само трговина. Никакав
свештенички говор ни проповед. С поштовањем молим само за
трговину.
− Не желим твоју трговину. Не желим тебе на свом феуду. Под
претњом смртне казне забрањен ти је приступ на моје подручје.
Разумеш?
 − Да, разумем − одврати Блекторн. − Јако жалим.
− Добро. − Кијама се охоло окрене Ишиду. − Ову секту и ове
варваре требали бисмо потпуно искључити из царства. То ћу
предложити на следећем састанку Већа. Отворено морам рећи како
сматрам да је господар Торанага несмотрен што је странца, а поготово
овог човека, прогласио самурајем. То је врло опасан преседан.
− Свакако, то није важно! Све грешке садашњег господара Кванта
биће врло брзо исправљене. Нех?
− Свако греши, господару генерале − заједљиво ће Кијама. − Само
Бог све види и савршен је. Једина права грешка коју је икад учинио
господар Торанага беше кад је своје интересе ставио испред
наследникових.
− Да − рече Ишидо.
− Молим вас, опростите ми − јави се Марико. − То није истина. Жао
ми је, али обојица грешите у погледу мога господара.
Кијама се окрене према њој. Уљудно.
− Сасвим је исправно што си заузела то гледиште, Марико-сан. Али,
молим, вечерас о томе не расправљамо. Дакле, господару генерале, где
је сад господар Торанага? Какве су најновије вести?
− Од јучерашњег голуба-писмоноше дознао сам да је у Мишими.
Сада свакодневно примам извештаје о његовом напредовању.
− Добро. Значи, за два дана прећи ће своје границе? − упита Кијама.
− Да. Господар Икава Ђиккју је спреман да га дочека онако како
доликује његовом положају.
− Добро. − Кијама се осмехне Очиби. Била му је јако драга. − Госпо,
можда би тога дана, у част те прилике, замолили наследника да
регентима допусти да се пред њим поклоне?
− Наследник ће бити почашћен − одговорила је уз пљесак. − А
можда бисте након тога ви, и сви који су овде присутни, били његови
гости на песничком такмичењу? Можда би регенти били судије?
Опет још јачи пљесак.
− Хвала, али можда бисте, молим лепо, судили ви, принц Огаки и
неке госпе.
− Врло добро, ако желите.
 − А која ће бити тема, госпо? И први стих песме? − запита Кијама,
веома задовољан, јер је по песништву био исто толико познат као по
мачевању и ратној окрутности.
− Молим те, Марико-сан, би ли ти одговорила господару Кијами? −
упита Очиба и опет су се многи дивили њеној вештини. Она је била
осредња песникиња, а Марико чувена.
Марико се веселила што је куцнуо час да започне. Тренутак је
размишљала па рекла:
− Требало би да се односи на данашњи дан, госпо Очиба, а први
стих би гласио: ’На гранчици без листова…’
Очиба и сви остали честитају јој на избору. Кијама се орасположио
и рекао:
− Изврсно, али мораћемо бити јако талентовани да се с тобом
такмичимо, Марико-сан.
− Надам се да ћете ми опростити, господару, али ја се нећу
такмичити.
− Наравно да хоћеш! − насмеја се Кијама. − Једна си од најбољих
песникиња у краљевству! Без тебе неће бити нимало занимљиво.
− Јако жалим, господару. Молим вас, опростите ми, али нећу бити
овде.
− Не разумем.
− Како то мислиш, Марико-чан? − упадне Очиба.
− Ох, молим вас, опростите ми, госпо − рече Марико. − Но, сутра
путујем из Осаке, са госпом Кирицубо и са госпом Сазуко.
Нестане Ишидова смешка.
− Куда идеш?
− У сусрет нашем феудалном господару, господару.
− Он… господар Торанага биће овде за који дан, нех?
− Госпа Сазуко већ месецима није видела свог мужа, а мој господар
Торанага још није имао задовољство да види свог најмлађег сина.
Наравно, пратиће нас госпа Кирицубо. Он исто тако дуго већ није
видео заповедницу својих госпи, нех?
− Господар Торанага стићи ће овамо тако брзо да није потребно да
му идете у сусрет.
 − Ја мислим да је потребно, господару генерале.
− Тек си стигла − кроза зубе ће Ишидо. − А веселили смо се твом
друштву, Марико-сан! Поготову госпа Очиба. Опет се слажем с
господаром Кијамом! Наравно, мораш се такмичити.
− Јако жалим, али нећу бити овде.
− Очигледно си уморна, госпо. Тек си стигла. Ово сигурно није
време да расправљамо о тако личном питању. − Ишидо се окрене
Очиби. − Можда бисте, госпо Очиба, морали поздравити остале госте?
− Да… да, наравно − збуњено ће Очиба.
Одмах се послушно почну сврставати у ред и узрујано чаврљати,
али опет завлада мук кад је Марико рекла:
− Хвала вам, господару генерале. Слажем се, али ово није лично
питање и ни о чему немамо расправљати. Сутра одлазим указати
поштовање свом феудалном господару, с његовим женама.
− Овде сте, госпо − хладно ће Ишидо − на лични позив Сина неба а
уз добродошлицу регената. Молим те, будите стрпљиве. Твој господар
ће врло брзо овамо доћи.
− Слажем се, господару, али позив његовог царског величанства
односи се на двадесет и други дан. Не наређује мени, као ни другима,
да до тада будем заточена у Осаки. Или пак наређује?
− Заборављаш на пристојност, госпо Тода.
− Молим вас, опростите ми, то ми није било ни на крај памети. Јако
жалим, извињавам се. − Марико се обрати принцу Огакију. −
Господару, захтева ли позив Узвишенога да овде останем до његовог
доласка?
Огаки се укочено насмеши.
− Позив се односи на двадесет и други дан овог месеца, госпо. Тада
захтева вашу присутност.
− Хвала, господару! − Марико се наклони и опет се окрене према
позорници. − Тада захтева моју присутност, господару генерале. Раније
не. Зато сутра путујем.
− Молим те, буди стрпљива, госпо. Регенти су те срдачно дочекали,
а за долазак Узвишеног теку многе припреме око којих ће им бити
потребна твоја помоћ. Сада, госпа Очи…
 − Јако жалим, господару, али наредбе мог феудалног господара
имају предност. Сутра морам отпутовати.
− Нећеш сутра отпутовати и захтевамо… Не, молимо, Марико-сан,
да учествујеш у такмичењу госпе Очибе. Сада, госпа…
− Значи да сам овде заробљена… против своје воље?
− Марико-чан! − јави се Очиба. − Оставимо сад то, молим лепо!
− Јако жалим, Очиба-сама, али ја сам једноставна особа. Рекла сам
отворено да имам наредбе свог феудалног господара. Ако их не могу
слушати, морам знати разлог. Господару, јесам ли до двадесет и другог
дана овде заточена? Ако је тако, по чијој наредби?
− Ти си почасна гошћа − пажљиво јој рече Ишидо, у жељи да је
присили на покорност. − Понављам, госпо, овде ће ускоро бити твој
господар.
Марико је осећала његову снагу па се борила да јој одоли.
− Да, али, јако жалим, поново с поштовањем питам, јесам ли
следећих осамнаест дана заточена у Осаки, а ако је тако, по чијој
наредби?
Ишидо прикује поглед на њу.
− Не, ниси заточена!
− Хвала, господару. Молим вас, опростите ми што сам овако
отворено говорила − рече Марико.
Многе госпе у дворани окрену се својим суседима, а неке
неприкривено прошапћу оно што су мислили сви које су против
њихове воље задржавали у Осаки.
− Ако сме поћи она, смем и ја, нех? Смеш онда и ти, нех? Сутра
одлазим, ох, како предивно!
Жагор шапутања пресече Ишидов глас.
− Али, госпо Тода, будући да си одлучила говорити овако осионо,
сматрам својом дужношћу да регенте замолим нека службено ово
одбију, за случај да и други деле твој неспоразум. − Невесело се
насмешио усред залеђеног жагора. − Дотада ћеш стајати у
приправности да одговараш на њихова питања и да чекаш њихову
одлуку.
 − Била би ми част, господару − одговори Марико − али дужност ме
зове мом феудалном господару.
− Наравно. Али то ће трајати само неколико дана.
− Јако жалим, господару, али следећих неколико дана дужност ме
зове мом феудалном господару.
− Наоружаћеш се стрпљењем, госпо. То ће трајати кратко време.
Ово питање је закључено. А сада, господар Ки…
− Јако жалим, али не могу ни на кратко одгодити свој одлазак.
− Одбијаш послушати Регентско веће? − дрекне Ишидо.
− Не, господару − поносно ће Марико. − Не, све дотле док ми не
омета моју дужност према мом феудалном господару, што је врхунска
самурајска дужност!
− Са кћеринским стрпљењем бићеш у приправности да се одазовеш
регентима!
− Јако жалим, мој феудални господар ми је наредио да отпратим
његове жене које му иду у сусрет. Одмах. − Из рукава извади свитак па
га свечано уручи Ишиду.
Раздерао га је и летимично прегледао. Онда дигне поглед и рече:
− И уз све то, причекаћеш одлуке регената.
Марико с надом одмери Очибу, али наиђе само на потпуно
противљење. Окренула се Кијами. Кијама беше исто тако ћутљив, исто
тако непоколебљив.
− Молим вас, опростите ми, господару генерале, али сад није рат −
започела је. − Мој господар слуша регенте па зато следећих
осамнаест…
− Ово питање је закључено!
− Ово ће питање бити закључено, господару генерале, кад будете
толико уљудни да ме пустите да завршим! Нисам сељанка да по мени
газите. Ја сам Тода Марико-нох-Бунтаро-нох-Хиро-мацу, ћерка
господара Акечија Ђинсаја из рода Такашима. Већ смо хиљаду година
самураји и тврдим да никад нећу допустити да будем заробљена, таоц
или заточеник. Следећих осамнаест дана, и све до оног дана који је
одредио Узвишени, ја сам слободна да се крећем куда ми је воља…
Као и сви!
 − Наш… наш господар Таико некад беше сељак. Многи… многи
самураји су сељаци, бивши сељаци. Сваки је даимјо некад у
прошлости био сељак. Па и први Такашима. Сви смо некад били
сељаци. Пажљиво послушај! Чекаћеш одлуку регената!
− Не. Јако жалим, моја је прва дужност − послушност према мом
феудалном господару.
Ишидо гневно крене према њој.
Иако Блекторн није разумео готово ништа од оног што су говорили,
неопажено му десница клизне у леви рукав да припреми скривени нож.
Ишидо се надвијао над њу.
− Ти ћеш…
У том трену наста комешање на вратима. Кроз светину се пробије
уплакана слушкиња и притрчи Очиби.
− Молим вас, опростите ми, господарице − процвили она − али
Јодоко-сама… зове вас, она је… Морате пожурити, наследник је већ с
њом…
Очиба забринуто погледа Марико и Ишида, па лица која су у њу
буљила. Напола се наклони гостима и одјури. Ишидо је оклевао.
− Касније ћу с тобом расправити, Марико-сан − рече, па крене за
Очибом. Кораци су му тешко одзвањали по татамијима.
Кад је изашао, опет наста тихи жагор и појача се. Звона најаве
промену сата. Блекторн приђе Марико.
− Марико-сан, шта се догађа? − запитао је.
И даље је буљила у позорницу, а да ништа није видела. Кијама
скине згрчену руку с балчака мача и савије је.
− Марико-сан!
− Да? Да, господару?
− Смем ли ти предложити да се вратиш у своју кућу? Можда ће ми
бити допуштено да касније с тобом поразговарам… Рецимо, у сат
’Вепра’?
− Да, да, наравно. Молим… молим вас, опростите ми, али морала
сам… − Речи јој пресуше.
− Ово је злокобан дан, Марико-сан. Бог те чувао! − Кијама јој
окрене леђа па се заповеднички обрати окупљенима у дворани: −
Предлажем да се вратимо својим кућама и да чекамо… да чекамо и да
молимо нека Бескрај дигне госпу Јодоко брзо, лако и часно у спокој
свој, ако је дошло њено време. − Погледа у Саруђија који је још био
скамењен. − Дођи са мном.
Изашао је. Саруђи крене за њим. Није желео остављати мајку, али
наређење га је присилило, а пажња усмерена на њега га је плашила.
Марико се напола наклони дворани и почне одлазити. Кири облиза
своје суве усне. Уз њу је стајала госпа Сазуко, дрхтава и усплахирена.
Кири ухвати госпу Сазуко за руку и њих две заједно пођу за Марико.
Приступи Јабу са Блекторном. Крену за њима, сасвим свесни тога да
су они једини присутни самураји у Торанагиној униформи.
Напољу су их чекали Сиви.
***
− Тако ти свих богова, шта те спопало да заузмеш онакав став?
Глупо, нех? − устреми се на њу Јабу.
− Јако жалим − одврати Марико прећутавши прави разлог, у жељи
да је Јабу остави на миру, бесна што је тако неотесан. − Догодило се и
готово, господару. У једном тренутку беше прослава рођендана, а
затим… Не знам. Молим вас, опростите ми, Јабу-сама. Молим вас,
опростите ми, Анђин-сане.
Блекторн поново прозбори, но Јабу га опет надгласа, па се он
туробно наслони на прозорски стуб, док му је глава зујала од настојања
да схвати.
− Јако жалим, Јабу-сама − рече Марико, а помисли: Како су
мушкарци тешки, њима све морамо тако подробно објаснити. Они не
виде даље од носа.
− Покренула си олују која ће све нас прождерати! Глупо, нех?
− Да, али није поштено да будемо заточени, а господар Торанага
наредио ми је да…
− То су луде наредбе! Сигурно су му главу обузели врагови!
Мораћеш се извинити и повити врат. Сад ће сигурност бити ужа од
комарчевог шупка. Ишидо ће сигурно поништити наше дозволе да
отпутујемо, а ти си све упропастила. − Погледао је Блекторна. − А шта
ћемо сада?
− Молим?
 Њих троје управо уђоше у главну примаћу собу Марикине куће која
се налазила у првом прстену тврђаве. Дотле су их допратили Сиви, а
пред њеним вратима сад их беше много више него иначе. Кири и госпа
Сазуко отишле су у своје одаје с ’почасном’ стражом Сивих, а Марико
је обећала да ће им се придружити након састанка са Кијамом.
− Страже те неће пропустити, Марико-сан − ојађено је рекла Сазуко.
− Без бриге − одговорила јој је. − Ништа се није променило.
Можемо се слободно кретати замком, иако уз пратњу.
− Они ће те зауставити! Ох, зашто си…?
− Марико-сан има право, дете − неустрашиво ће Кири. − Није се
ништа променило. До скорог виђења, Марико-чан. − Смеђи су
затворили утврђена врата, а Марико је одахнула па са Јабуом и
Блекторном дошла својој кући.
Сада се сећала како је − кад је тамо сама стајала и сама носила
барјак − видела како Блекторнова десница припрема нож и како је због
тога постала јача. Да, Анђин-сане, помислила је. Ти си једини за кога
сам знала: ’могу с њим рачунати. Био си тамо кад сам те требала.’
Погледала је Јабуа који је прекрштених ногу седео наспрам ње и
шкргутао зубима. Изненадила се кад ју је Јабу јавно подржао тиме што
се с њом удаљио. Зато што ју је подржао, а и зато што ништа не би
постигла да се на њега љути, прешла је преко његове дивљачке
дрскости и почела га смиривати.
− Молим вас, опростите што сам се глупо понела, Јабу-сама − рече
она покајнички и плачљиво. − Наравно, ви имате право. Јако жалим, ја
сам само глупа жена.
− Слажем се! Глупо се успротивити Ишиду у његовом гнезду, нех?
− Да, јако жалим, молим вас, опростите ми. Смем ли вас понудити
сакеом или чајем? − Марико пљесне рукама. Одмах се отворе врата и
уђе Чиммоко рашчупане косе, преплашена лица натеченог од плача. −
Донеси мојим гостима чај и саке. И јело. И дотерај се! Како се
усуђујеш оваква појавити? Шта мислиш да је ово? Сеоски кућерак?
Осрамотила си ме пред господаром Касигијем! − Чиммоко, сва у
сузама, отрча. − Јако жалим, господару. Молим вас, опростите јој на
дрскости.
 − Ех, није то важно, нех? Шта је са Ишидом? Еееее, госпо… она
твоја примедба о ’сељаку’ погодила је равно у средину и увредила
моћнога генерала Ишида. Сад ти је он постао велики непријатељ!
Ееееее, то му је одузело сво ’Воће’ и пред свима га пригњечило!
− Ох, мислите? Ох, молим вас, опростите ми, нисам га желела
увредити.
− Ех, он је сељак, увек је био и увек ће бити, а одувек мрзи све оне
међу нама који су прави самураји. − Ох, врло паметно од вас,
господару, што то знате. Ох, хвала што сте ми то рекли! − Марико се
наклони. Глумила је да брише сузу и надовезала: − Смем ли, молим
вас, казати да се сада осећам тако заштићеном… ваша снага… Да није
било вас, господару Касиги, мислим да бих пала у несвест.
− Глупо је Ишида нападати пред свима − одврати Јабу незнатно
смекшан.
− Да. Имате право. Велика штета што све наше вође нису тако
снажни и паметни као ви, господару, јер тада господар Торанага не би
био у оволикој неприлици.
− Слажем се, али ипак си нас до носа гурнула у говна.
− Молим вас, опростите ми. Да, ја сам за све крива. − Марико се
правила да храбро задржава сузе. Погледала је у под и шапнула: −
Хвала, господару, што прихватате моје извињење. Толико сте
великодушни.
Јабу климне главом, уверен да је похвала заслужена, њена
понизност неопходна, а он беспрекоран. Опет се извињавала,
смиривала га и ласкала му. Ускоро је постао мекан.
− Смем ли, молим вас, објаснити Анђин-сану своју глупост? Можда
он може предложити излаз… − Покајнички је снизила глас.
− Да. Врло добро.
Марико се нагне у знак захвалности, окрене се Блекторну па рече на
португалском:
− Молим те, слушај, Анђин-сане, слушај и не постављај неко време
никаква питања. Јако жалим, али најпре сам морала смирити ово
глупаво копилиле, да ли тако ти кажеш?
Брзо му је казала шта је све речено и зашто је Очиба отишла.
 − То је лоше − рече он и испитивачки је погледа. − Нех?
− Да. Господар Јабу моли за савет. Шта да се ради да би се
савладала невоља у коју сам вас обојицу довела својом глупошћу?
− Каква глупост? − Блекторн ју је мотрио, а њен се немир појача.
Спустила је поглед на простирке. Говорио је директно Јабуу: − Још не
знам, господару. Сад разумем… сад размислим.
− О чему ту треба размишљати? − кисело одговори Јабу.
− Заробљени смо! − Марико преведе не дигнувши поглед.
− Истина је, зар не, Марико-сан? − запита Блекторн. − То је увек
била истина.
− Да, јако жалим.
Окренуо се и запиљио у ноћ. Бакље беху забодене у сталке на
каменим зидовима око баште пред кућом. Треперило је светло на
лишћу и на биљкама орошеним баш за ту сврху. На западу су челиком
опточена врата чували неколицина Смеђих.
− Ти! − чула га је како каже, али се није окренуо! − Морам с тобом
насамо разговарати.
− Ти. Да, и ја с тобом − одговорила је, окрећући лице од Јабуа. Ни
она није себи веровала. − Навече ћу ти доћи. − Дигла је поглед у Јабуа.
− Анђин-сан се слаже с вама, господару, у погледу моје глупости, јако
жалим.
− Али каква корист сад од тога?
− Анђин-сане − мирно је казала − касније ћу поћи Кирицубо-сан!
Знам где су твоје одаје. Наћи ћу те.
− Да. Хвала ти. − Још јој је био окренут леђима.
− Јабу-сама − понизно ће она. − Навече идем до Кирицубо-сан. Она
је мудра. Можда ће она наћи решење.
− Постоји само једно решење − рече Јабу одлучно што њу узнемири.
Очи су му биле као угаљ. − Сутра ћеш се извинити, и остаћеш овде!
***
Кијама је тачно дошао. Са њим и Саруђи. Срце јој претрне. Кад су
обавили уобичајене поздраве, Кијама озбиљно започне:
− Сад, молим те, објасни зашто, Марико-чан.
 − Није рат, господару. Не бисмо смели бити заточеници, ни да се с
нама поступа као да смо таоци. Дакле, слободно смем ићи куда хоћу.
− Не мора бити рат да неко држи таоце. Знаш то. Госпа Очиба била
је таоц у Еду, у замену за овдашњу сигурност твог господара, а нико
није ратовао. Данас су господар Судара и деца таоци његовог
полубрата, а они нису у рату. Нех? − И даље је држала оборене очи. −
Многи су овде таоци како би њихови господари указали дужну
послушност Регентском већу, законитим владарима краљевства. То је
мудро! То је устаљени обичај. Нех?
− Да, господару.
− Добро. А сада ми, молим те, наведи прави разлог.
− Господару?
− Не завитлавај ме! − огорчено ће Кијама. − Нисам ни ја сељак!
Занима ме зашто си учинила оно што си данас учинила.
Марико подигне поглед.
− Јако жалим, али господар генерал ишао ми је на живце својом
бахатошћу, господару. Заиста сам добила наредбе. Нема зла у томе да
Кири и госпу Сазуко на неколико дана одведем, како би се нашле са
нашим господаром.
− Врло добро знаш да је то немогуће. То сигурно зна и господар
Торанага.
− Јако жалим, али господар ми је дао наредбе. Самурај не испитује
наредбе свога господара.
− Да, али ја их испитујем зато што су бесмислене. Твој господар не
чини бесмислице и не греши. А ја инсистирам на томе да и ја имам
право да те испитам.
− Молим вас, опростите ми, господару, немамо о чему расправљати.
− Имамо. Морамо расправљати о Саруђију. А и о чињеници да те
целога живота познајем и да те целога живота ценим! Хиро-мацу-сама
мој је најстарији живи пријатељ, а твој ми је отац био драг пријатељ и
частан савезник, осим у последњих четмаест дана свог живота.
− Самурај не преиспитује наредбе феудалног господара.
− Сад можеш учинити само једну од две ствари, Марико. Извини се
па остани или покушај отићи. Ако покушаш отићи, бићеш
заустављена.
− Да. Разумем.
− Сутра ћеш се извинити. Сазваћу седницу регената и они ће
пресудити овај случај. Затим ће ти допустити да одеш с Кирицубом и
са госпом Сазуко.
− Молим вас, опростите ми, колико ће то потрајати?
− Не знам. Неколико дана.
− Јако жалим. Немам неколико дана времена, наређено ми је да
сместа одем.
− Погледај ме! − Послушала га је. − Ја, Кијама Укон-нох-Оданага,
господар Хига, Сацуме и Осумија, јапански регент из рода Фуђимото,
врховни хришћански даимјо Јапана, захтевам од тебе да останеш.
− Јако жалим. Мој феудални господар забрањује ми да останем.
− Зар не разумеш шта ти кажем?
− Да, господару. Али немам избора, молим вас, опростите ми. Упери
прст према њеном сину.
− Веридба моје унуке и Саруђија… Не могу допустити да се
продужи ако паднеш у немилост!
− Да, да, господару − одврати Марико ојађених очију. − То разумем.
− На дечаку је видела очај. − Јако жалим, сине, али морам испунити
своју дужност.
Саруђи хтеде нешто рећи, али се предомисли, па након неког
времена прозбори:
− Молим те, опрости ми, мајко, али зар… зар твоја дужност према
наследнику није важнија од твоје дужности према Торанаги?
Наследник је наш прави феудални господар, нех?
Размислила је о томе.
− Да, синко. И не! Господар Торанага има нада мном право, а
наследник нема.
− Не значи ли то да господар Торанага има право и над
наследником?
− Не, јако жалим.
 − Молим те, опрости ми, мајко, не разумем, али чини ми се, ако
наследник изда наредбу, он мора надјачати господара Торанагу.
Није одговорила.
− Одговори му! − зарежи Кијама.
− Је ли то твоја замисао, синко, или ти је неко утувио то у главу?
Саруђи се намршти, настојећи се присетити.
− Ми… господар Кијама и… и његова госпа… ми смо о томе
расправљали. И отац-визитатор. Не сећам се. Мислим да сам ја на то
дошао. Отац-визитатор рекао је да имам право, зар не, господару?
− Рекао је да је у краљевству наследник важнији него господар
Торанага. Законски. Молим те, да му одговориш, Марико-сан.
− Да је наследник пунолетан и квампаку, законити владар овог
краљевства, као што је био његов отац Таико, онда бих у овом случају
послушала њега, а не господара Торанагу − рече Марико. − Али Јаемон
је стварно и правно дете, па зато није правно способан. Је ли ово
одговор на твоје питање?
− Али… али он је ипак наследник, нех? Регенти га слушају,
господар Торанага га части. Шта… шта значи година, неколико година,
мајко? Ако се ти не изви… Молим те, опрости ми, али бојим се за тебе.
− Младићева су уста дрхтала. Марико је желела испружити руке па га
загрлити и заштитити, али није.
− Ја се не бојим, сине. Не бојим се ничега на овој земљи. Бојим се
само суда Божјега! − рекла је окрећући се Кијами.
− Да − рече Кијама. − То знам. Благословила те Богородица због
тога. − Застао је. − Марико-сан, хоћеш ли се јавно извинити господару
генералу?
− Да, радо, ако он јавно повуче с мог пута све војнике, а мени, госпи
Кирицубо и госпи Сазуко изда писмено допуштење да сутра
отпутујемо.
− Хоћеш ли послушати наредбу регената?
− Молим вас, опростите ми, господару, у овом случају нећу.
− Хоћеш ли удовољити њиховом захтеву?
− Молим вас, опростите ми, у овом случају нећу.
− Хоћеш ли пристати на захтев наследника и госпе Очибе?
 − Молим вас, опростите, какав захтев?
− Да их посетиш и неколико дана с њима останеш док решавамо
овај случај.
− Молим вас, опростите ми, господару, али шта се ту има решавати?
Кијамина суздржљивост попусти и он дрекне:
− Као прво, будућност и ред у краљевству, као друго, будућност
мајке цркве и као треће, твоја будућност! Јасно је да си у блиској вези с
варварином заражена, а мозак ти је помућен, што сам и очекивао!
Марико ништа не рече. Само је пиљила у њега. Кијама је с напором
поново загосподарио собом.
− Молим те, опрости ми на… на срџби. И на неуљудности − укочено
ће он. − Оправдава ме само то што сам веома забринут. −
Достојанствено се наклонио. − Извињавам се.
− Ја сам крива, господару. Молим вас, опростите што сам вам
уништила склад и задала вам тегобе. Али немам другог избора.
− Син ти је дао један, а ја неколико.
Није му одговорила. Ваздух у соби постаде свима њима загушљив,
иако је ноћ била свежа, а поветарац њихао пламен бакљи.
− Значи, одлучила си?
− Немам избора, господару.
− Врло добро, Марико-сан. Нема се ту ништа додати. Осим што бих
поново рекао: наређујем ти да не идеш главом кроз зид. А то и
захтевам! − Погнула је главу. − Саруђи-сане, молим те, причекај ме
напољу − нареди Кијама.
Момак беше очајан и једва је могао говорити.
− Да, господару. − Наклонио се Марико. − Молим те, опрости ми,
мајко.
− Бог нека те читаву вечност држи у својим рукама.
− И тебе.
− Амин − изусти Кијама.
− Лаку ноћ, синко.
− Лаку ноћ, мајко.
Кад остадоше сами, Кијама проговори:
 − Отац-визитатор је јако забринут.
− Због мене, господару?
− Да. И због свете цркве, и због варварина. И због његовог брода.
Најпре ми причај о њему.
− Јединствен је то човек, веома снажан и врло интелигентан. Он је
на мору… он тамо припада. Као да постаје део брода и мора, а на
пучини нема тог човека који се с њим може мерити у храбрости и
лукавству.
− Ни Родригес-сан?
− Анђин-сан га је двапут надмашио! Једанпут овде, а други пут кад
смо путовали у Едо. − Причала му је о Родригесовој ноћној посети док
су боравили у Мишими, о скривеном оружју и о свему што је
прислушкивала. − Кад би њихови бродови били једнаки, победио би
Анђин-сан. Па и кад не би били једнаки, мислим да би он победио.
− Причај ми о његовом броду. − Испричала је. − Причај ми о
његовим вазалима. − Рекла му је како је било. − Зашто му је господар
Торанага дао брод, новац, вазале и слободу?
− То ми господар није рекао, господару.
− Молим те, изнеси ми своје мишљење.
− Да усмери Анђин-сана на његове непријатеље − брзо му рече
Марико па без паузе настави: − Будући да ме питате, у овом случају су
непријатељи Анђин-сана исти као и непријатељи мога господара.
Португалци, свети оци који подстичу Португалце, и господари Харима,
Оноши и ви, господару.
− Зашто нас Анђин-сан сматра својим личним непријатељима?
− Због Нагасакија, трговине и вашег обалског надзора на Кјушуу,
господару. А и зато што сте најмоћнији католички даимјо!
− Црква није непријатељ господару Торанаги. Ни свети оци.
− Јако жалим, али сматрам да је господар Торанага уверен у то да
свети оци подржавају господара генерала Ишида, као и ви.
− Подржавам наследника. Ја сам против твога господара зато што га
он не подржава, а жели уништити нашу цркву.
− Жалим, али то није истина. Господару, мој је господар толико
надмоћан над господаром генералом. Двадесет пута више сте се
борили као његов савезник него против њега, па знате да у њега
можете имати поверења. Зашто сте на страни његовог заклетог
непријатеља? Господар Торанага увек је желео мир и он није
антихришћанин као господар генерал и госпа Очиба.
− Молим те, опрости, Марико-сан, али Богом се кунем, верујем да
господар Торанага потајно презире нашу хришћанску веру, наша му се
црква потајно гади, а потајно је одлучио осујетити наследство и
слистити наследника и госпу Очибу. Њега ваби шогунат, само то! Он
потајно жели да постане шогун, сања да постане шогун, и све је
уперено само према том циљу.
− Пред Богом, господару, ја у то не верујем.
− Знам… али то не значи да имаш право! − Тренутак ју је посматрао
па изјавио: − Сама си признала да су тај Анђин-сан и његов брод веома
опасни цркви, нех? Родригес се с тобом слаже. Ако Анђин-сан ухвати
Црни брод на пучини, било би јако гадно.
− Да, и ја у то верујем, господару.
− То би јако нашкодило нашој мајци цркви, нех?
− Да.
− Па ипак не желиш помоћи цркви против тог човека?
− Није он против цркве, господару! А заправо ни против отаца, иако
им не верује. Он је само против непријатеља своје краљице. А циљ му
је Црни брод, ради плена.
− Али је против праве вере и зато је јеретик. Нех?
− Да! Али сумњам да је истина све што су нам рекли оци. А много
тога нам нису ни рекли. Цукку-сан је признао многе ствари. Мој
феудални господар наредио ми је да постанем Анђин-санова
учитељица и пријатељица, да га поучавам нашем језику и обичајима, а
да од њега учим оно што би могло да нам користи. И установила сам…
− Мислиш оно што би могло користити Торанаги. Нех?
− Господару, послушност према феудалном господару врхунац је
самурајевог живота. Зар и ви од свих својих вазала не захтевате
послушност?
− Да, али хереза је грозота, а чини се да си се с варварином
удружила против своје цркве и да те он заразио. Молим Бога да ти
отвори очи, Марико-сан, пре него изгубиш спас. А сад, коначно, отац-
визитатор је казао да ми имаш нешто поверљиво саопштити.
− Господару? − Ово је дошло сасвим неочекивано.
− Рекао је да је пре неколико дана примио поруку од Цукку-сана, од
посебног гласника из Еда. Имаш неке податке о… о мојим
савезницима.
− Замолила сам састанак с оцом-визитатором сутра ујутро.
− Да. Рекао ми је. Дакле?
− Молим вас, опростите ми, након што га сутра видим, ја ћу…
− Не сутра, сада! Отац-визитатор рече да је то у вези са Оношијем,
да се тиче цркве и да ми то одмах мораш рећи. Тако ми Бога, то је
рекао. Зар су ствари постале тако наопаке да ни у мене немаш
поверења?
− Јако жалим. Договорила сам се с Цукку-саном. Замолио ме да
отворено разговарам с оцом-визитатором, то је све, господару.
− Отац-визитатор ми је казао да ћеш ми то сада рећи. Марико схвати
да избора нема. Коцка је бачена. Исприча му о завери на његов живот.
Све што је знала. И он је само поспрдно слушао те гласине док му није
рекла откуд јој та информација.
− Његов исповедник? Он?
− Да. Јако жалим.
− Жао ми је што је Урага мртав − одврати Кијама, још љући што је
ноћни напад на Анђин-сана испао тако неуспешан, као и она заседа, а
сад је погинуо једини човек који је могао доказати да је његов
непријатељ Оноши издајица. − Урага ће се због тог светогрђа пржити у
огњу вечном. Грозно је то што је учинио. Заслужио је изопштење и
огањ паклени, али уз све то, учинио ми је услугу што је то рекао… ако
је то истина. − Кијама је погледа. Одједном је постао старац. − Не могу
поверовати да би Оноши то учинио. Или да је у то умешан господар
Харима.
− Да. Можете ли… можете ли господара Хариму запитати је ли то
истина?
− Да, али он тако нешто не би одао. Ја не бих, а би ли ти? Јако
жалосно, нех? Тако су ужасни путеви човечији.
 − Да.
− Не могу у то поверовати, Марико-сан. Урага је мртав па до доказа
не можемо доћи. Предузећу мере опреза, али… али не могу у то
поверовати.
− Да. Нешто ми је пало на памет, господару. Зар није јако необично
да господар генерал опкољава стражама Анђин-сана?
− Зашто необично?
− Зашто га штити кад га презире? Врло чудно, нех? Можда сад и
господар генерал увиђа да је Анђин-сан могуће оружје против
католичких даимјоа?
− Не разумем те.
− Кад бисте, Боже сачувај, ви умрли, господару, господар Оноши
постао би најмоћнији на острву Кјушуу, нех? Шта би могао господар
генерал предузети да Оношија укроти? Ништа, осим што би можда
могао искористити Анђин-сана.
− Могуће је − полако ће Кијама.
− Постоји само један разлог што Ишидо штити Анђин-сана: да га
искористи. Где? Само против Португалаца, дакле и против
хришћанских даимјоа на острву Кјушуу. Нех?
− Могуће.
− Верујем да вама Анђин-сан исто толико вреди као Оношију,
Ишиду и мом господару. Жив! Његово је знање големо. Само нас
знање може заштитити од варвара, па били то и Португалци.
− Можемо их сатрти, протерати у свако доба! − презриво ће Кијама.
− Они су као комарци на коњу и ништа више.
− Ако победи света мајка црква и цела земља постане хришћанска,
за што се ми молимо, шта онда? Хоће ли се одржати наши закони?
Хоће ли се одржати бушидо? Против десет заповести? Тврдим да неће,
као и свуда у католичком свету! Неће ако свети оци постану врхунски!
Не, ако ми не будемо спремни.
Није јој одговорио.
Тада је казала: − Господару, молим вас, питајте Анђин-сана шта се
догађало у Новом свету.
 − Нећу! Мислим да те зачарао, Марико-сан. Верујем светим оцима.
Мислим да сотона води твог Анђин-сана, и молим те да схватиш да те
већ заразила његова хереза. Трипут си споменула реч ’католички’ кад
си мислила ’хришћански’. Не значи ли то да се с њим слажеш у томе
да постоје две вере, две подједнако истините верзије праве вере? Није
ли твоја вечерашња претња нож у трбух наследнику? А и против
интереса црквених?
− Устао је. Хвала ти на информацији. Иди с Богом!
Марико из рукава извади мален, танак запечаћен свитак папира.
− Замолио ме господар Торанага да вам ово предам. Кијама погледа
непреломљен печат.
− Знаш шта је унутра, Марико-сан?
− Знам. Наређено ми је да то уништим и да усмено предам поруку
ако ме заробе.
Кијама сломи печат. У поруци је поново била изражена Торанагина
жеља да међу њима влада мир, Торанагина потпуна подршка
наследнику и наследству, и укратко обавештење о Оношију. И на крају:
’Немам доказа о господару Оношију, али сигурно их има Урага-нох-
Тадамаса, па вам га намерно шаљем са варварином у Осаку, да га
испитате ако желите. Но, имам доказе да је Ишидо прегазио и тајни
договор између вас и њега, према коме би вашим потомцима припао
Кванто кад ја умрем. Кванто је тајно обећан мом полубрату Затакију,
као награда што ће ме издати, што је већ и учинио. Молим вас,
опростите ми, друже стари, али и ви сте издани. После моје смрти, ви
и ваш род остаће усамљен и уништен, као и цела хришћанска црква.
Молим вас да размислите. Ускоро ћете добити доказ о мојој
искрености.’
Кијама је поново читао поруку, а она га је мотрила као што јој је
било наређено.
− Мотри га јако помно, Марико-сан − рекао је Торанага. − Нисам
сигуран да се он са Ишидом нагодио за Кванто. Доушници су ми то
јавили, али нисам сигуран. Установићеш то по оном што он учини −
или по ономе што не учини − ако му у право време предаш поруку.
Видела је како се Кијама тргао. Значи и то је истина, закључила је.
Стари даимјо је подигао поглед и безизражајно рекао:
 − А ти си доказ његове искрености, нех? Жртва перјаница, жртвено
јагње?
− Нисам, господару.
− Не верујем ти. А не верујем ни њему. Можда једино за Оношијеву
издају, али остатак… Господар Торанага само је опет посегнуо за
својим старим смицалицама. Он меша полуистине, мед и јед. Бојим се
да си и ти преварена, Марико-сан!

54
− Путујемо у подне.
− Не, Марико-сан. − Госпа Сазуко била је на граници плача.
− Да − изјави Кири. − Да, отићи ћемо као што кажеш.
− Па они ће нас зауставити! − провали из младе жене. − Све је то
тако бесмислено.
− Не − рече јој Марико. − Вараш се, Сазуко-чан, то је веома
потребно.
− Марико-сан има право − рече Кири. − Примиле смо наредбе. −
Предлагала је појединости за одлазак. − Ако желиш, могле би бити
спремне до зоре.
− Требале бисмо отићи у подне. Он је тако рекао, Кири-чан! −
одговори Марико.
− Биће нам потребно веома мало ствари, нех?
− Да.
− Врло мало! − изјави Сазуко. − Јако жалим, али све је то тако
глупо. Они ће нас зауставити!
− Можда неће, дете! − рече Кири. − Марико тврди да ће нас
пропустити. Господар Торанага сматра да ће нас они пустити. Зато
претпостави да хоће. Пођи па се одмори. Хајде. Морам разговарати са
Марико-сан.
Млада жена оде силно узнемирена.
Кири склопи руке.
− Да, Марико-сан?
 − По голубу-писмоноши послаћу господару Торанаги вест о оном
што се вечерас догодило. Кренуће рано у зору. Ишидови људи сигурно
ће покушати побити остатак мојих голубова, сутра, буде ли неприлика
и ако их ја не успем овамо пребацити. Имате ли неку поруку коју
желите сместа послати?
− Да. Сада ћу је написати. Шта мислиш да ће се догодити?
− Господар Торанага је сигуран да ће нас они пустити, ако будем
јака.
− Не слажем се. И молим те, опрости ми, мислим да ни ти не
верујеш много у тај покушај.
− Варате се. Ох, наравно, они нас сутра могу зауставити, а у том
случају доћи ће до најужаснијих размирица и претњи, али све то
ништа неће значити. − Марико се насмеје. − Ох, толико претњи, Кири-
сан, а потрајаће цео дан и целу ноћ. Но, у подне следећег дана
допустиће нам да одемо.
Кири одмахне главом.
− Допусте ли нам да побегнемо, отићи ће и сви остали таоци из
Осаке. Ишидо ће знатно ослабити и изгубити образ. Он то себи не
може допустити.
− Да. − Марико беше врло задовољна. − Па и уз све то, он је у
клопци.
Кири ју је посматрала.
− За осамнаест дана наш ће господар овамо стићи, нех? Он мора
овде бити.
− Да.
− Јако жалим, али зашто је онда толико важно да сместа
отпутујемо?
− Он сматра да је то веома важно, Кири-сан. Довољно важно да нам
то нареди.
− Ах, значи да он има план?
− Па зар он увек нема много планова?
− Кад је Узвишени пристао да присуствује, наш је господар упао у
клопку, нех?
− Да.
 Кири погледа према вратима шођи. Беху затворена. Нагла се према
Марико па тихо рекла:
− Зашто је онда потајно од мене затражио да на то приволим госпу
Очибу?
Марикино је самопоуздање почело јењавати.
− Рекао вам је да то учините?
− Да. Из Јокосеа, након првог састанка са господаром Затакијем.
Зашто је сам себи поставио замку?
− Не знам.
Кири се угризе за усне.
− Ех, кад бих ја знала! Ускоро ћемо дознати, али мислим да ми ниси
рекла све што знаш, Марико-сан.
Марико поче да се правда, али је Кири дотакне, опет је упозори да
ћути и прошапће:
− У писму ми налаже да ти потпуно верујем па немојмо више о
томе. Верујем ти, Марико-чан, али и даље ми се по глави мотају мисли.
Нех?
− Молим вас, опростите ми.
− Тобом се веома поносим − изјави Кири нормалним гласом. − Да,
кад си се онако успротивила Ишиду и свима њима. Ох, кад бих ја
имала твоју храброст!
− За мене је лако. Наш господар је рекао да морамо отићи.
− Мислим да је веома опасно то што радимо. Па и уз све то, како ја
могу помоћи?
− Дајте ми своју подршку.
− Имаш је. Увек си је имала.
− Остаћу овде с вама до зоре, Кири. Али морам најпре разговарати
са Анђин-саном.
− Да. Биће боље да идем са тобом.
Изађу из Кириних одаја у пратњи Смеђих. Прођу уз нове Смеђе који
се наклоне. Очигледно су се јако поносили Мариком. Кири је водила
по ходницима, преко велике дворане за аудијенције, па опет у ходник.
Овде су Смеђи били на стражи. И Сиви. Сви се наклоне кад видеше
Марико, подједнако су је частили Смеђи и Сиви. И Кири и Марико су
се запањиле уочивши Сиве на свом подручју. Прикриле су
потиштеност и ћутале.
Кири показа према једним вратима.
− Анђин-сан? − зовне Марико.
− Хај? − Отворе се врата и укаже се Блекторн. Иза њега су у
просторији била два Сива. − Здраво, Марико-сан.
− Здраво. − Марико одмери Сиве. − Морам насамо разговарати са
Анђин-саном.
− Молим вас, разговарајте с њим, госпо − рече капетан с великом
понизношћу. − На жалост, господар Ишидо запретио нам је смртном
казном ако га оставимо самог.
Приђе Јошинака, вечерашњи заповедник страже.
− Опростите, госпо Тода. Морао сам прихватити ових двадесет
стражара за Анђин-сана. Беше то лични захтев господара Ишида. Јако
жалим.
− Будући да се господар Ишидо брине само за Анђин-санову
сигурност, они су добродошли! − рече она, иако није била нимало
задовољна.
Јошинака се обратио капетану Сивих.
− Ја ћу бити за њега одговоран док је с њим госпа Тода. Можете
причекати напољу.
− Јако жалим − одлучно ће самурај. − Ја и моји људи немамо друге
него да својим очима гледамо.
− Ја ћу радо остати − рече Кири. − Наравно, неко је потребан.
− Јако жалим, Кирицубо-сан, ми морамо присуствовати. Молим вас,
опростите, госпо Тода − нелагодно проследи капетан − али ни један од
нас не говори варварски.
− Нико и не тврди да бисте били тако неотесани да слушате
разговор! − одврати Марико на граници гнева. − Но, њихови обичаји су
друкчији од наших.
− Сиви очигледно морају послушати свога господара − рече
Јошинака.
 − Вечерас сте били сасвим у праву рекавши да је прва самурајска
дужност према његовом феудалном господару, госпо Тода, и то сте са
пуним правом истакли на јавном месту!
− Сасвим с правом, госпо − сложи се капетан Сивих са једнаким
поносом. − Не постоји други разлог самурајевог живота, нех?
− Хвала − рекла је она, загрејана њиховим поштовањем.
− Морали бисмо поштовати и Анђин-санове обичаје, ако можемо,
капетане − рече Јошинака. − Можда имам решење. Молим вас, дођите
са мном.
Одвео их је натраг у дворану за аудијенције.
− Молим вас, госпо, бисте ли повели Анђин-сана па ту сели? −
Показао је на удаљени подијум. − Анђин-санови стражари могу стајати
крај врата и обављати своју дужност према феудалном господару. Ми
можемо обављати своју, а ви смете говорити како желите, према
обичајима Анђин-сана. Нех?
Марико је објаснила Блекторну оно што је рекао Јошинака. Тад
опрезно настави на латинском:
− Они те вечерас неће напуштати. Нема нам друге… осим што бих
одмах могла заповедити да их убију, ако је то твоја жеља.
− Моја је жеља да с тобом поверљиво разговарам − одврати
Блекторн. − Али не по цену њихових живота. Хвала ти што си ме то
упитала.
Марико се окренула према Јошинаки.
− Врло добро, хвала ти, Јошинака-сане. Би ли послао некога по
жеравнике с тамјаном да отерамо комарце?
− Наравно. Молим вас, опростите ми, госпо, има ли новијих вести о
госпи Јодоко?
− Нема, Јошинака-сане. Чули смо да још увек почива мирно, без
болова.
− Марико се насмешила Блекторну. − Хоћемо ли тамо сести, Анђин-
сане?
Пратио ју је. Кири се вратила у своје одаје, а Сиви стану на врата
дворане за аудијенције. Капетан Сивих стајао је близу Јошинаке,
неколико корака од осталих.
 − Мени се ово не свиђа − храпаво је прошаптао.
− Зар ће му госпа Тода извући мач па га убити? Без увреде, али где
ти је памет?
Јошинака одшепа да обиђе остале страже. Капетан погледа подијум.
Марико и Анђин-сан седели су једно наспрам другом, добро
осветљени бакљама. Није чуо шта говоре. Зурио им је у усне, али није
дознао ништа, иако је имао оштре очи и знао португалски.
Претпостављам да опет говоре језиком светог оца, помислио је.
Одвратан језик, немогуће га је научити.
Па, зар је то важно? Зашто она не би смела поверљиво разговарати с
јеретиком ако јој је то ужитак? Ни он ни она неће дуго живети на овој
земљи. Врло жалосно! Ох, Блажена Богородице, узми је заувек под
окриље своје зато што је толико храбра!
− Латински је безопаснији, Анђин-сане. − Лепезом је отерала
зујавог комарца.
− Могу ли нас они чути?
− Не, мислим да не могу, будемо ли говорили тихо и онако као што
си ме ти научио, незнатно мичући усне.
− Добро. Шта је било с Кијамом?
− Волим те.
− Ти…
− Недостајао си ми.
− И ти мени. Како се можемо наћи насамо?
− Ноћас није могуће. Сутра навече биће могуће, љубави моја. Имам
план!
− Сутра? А шта је с твојим одласком?
− Они ће ме можда сутра зауставити, Анђин-сане… Молим те, не
брини се! Прекосутра ћемо сви бити слободни да одемо куда желимо.
Сутра увече, ако ме зауставе, бићу с тобом.
− Како?
− Кири ће ми помоћи. Не питај ме како, шта, ни зашто. Биће лако…
− умукла је кад су слушкиње донеле мале жеравнике. Ускоро су
увијене нити дима отерале ноћне напасти. Кад су опет били сами,
разговарали су о свом путовању, задовољни што су заједно. Волели су
се без додиривања, а увек су заобилазили Торанагу и важност
сутрашњег дана. Тада ће он:
− Ишидо је мој непријатељ. Зашто око мене има толико стражара?
− Да те заштите. Али и да те држе чврсто. Мислим да те можда и
Ишидо жели употребити против Црног брода, Нагасакија, и господара
Кијаме и господара Оношија.
− Ах, да, и ја сам на то помислио. Видела је како је он упитно
посматра.
− Шта је, Анђин-сане?
− Супротно од онога што верује Јабу, сматрам да ти ниси глупа, да
си ово вечерас све намерно казала и да је то намерно смишљено, по
Торанагиним наредбама.
Поравнала је набор на свом брокатном кимону.
− Он ми је наредио. Да. Блекторн пређе на португалски.
− Издао те. Ти си мамац. Знаш ли то? Ти си обичан мамац за једну
од његових клопки.
− Зашто то кажеш?
− Ти си мамац. И ја. Очигледно је то, је ли? Јабуов мамац. Торанага
нас је све послао овамо као жртве.
− Не, вараш се, Анђин-сане. Јако жалим, али се вараш.
− Кажем ти да си лепа − рече он на латинском. − И волим те, али си
лажљивица.
− Нико ми то још никада није рекао.
− Ни ти ниси ником никад пре рекла: ’Волим те’. Спустила је поглед
на лепезу.
− Разговарајмо о другим стварима.
− Шта Торанага добија тиме ако нас жртвује? − Није одговорила. −
Марико-сан, имам право да те то питам. Не бојим се. Само ме занима
шта он тиме добија.
− Не знам.
− Ти! Закуни се љубављу својом и Богом својим.
− И ти? − горко је одвратила на латинском. − И ти: ’Богом се
закуни’, па питања, питања и питања?
 − То је твој живот и мој живот, а оба су ми драга. Поново: Шта он
тиме добија?
Њен глас постаде снажнији.
− Чуј ти! Да, ја сам изабрала време и да, нисам глупа жена и…
− Буди опрезна, Марико-сан, молим те, говори тихо, или би ово
могло бити веома глупо.
− Јако жалим. Да, то сам урадила намерно и јавно, према
Торанагиној жељи.
− Зашто?
− Зато што је Ишидо сељак и мора нас пустити да одемо. Морала
сам га изазвати пред њему равнима. Госпа Очиба се слаже с тим да
идемо у сусрет господару Торанаги. Разговарала сам с њом, и она није
против тога. Не мораш се ни због чега бринути!
− Не волим на теби видети ватру ни отров. Ни пркос! Где је твоја
мирноћа? И где ти је пристојност? Можда би требала научити да
гледаш како расте камење. Нех?
Марикин гнев спласне и она се насмеје.
− Ах, ти! Имаш право. Молим те, опрости ми. − Осећала се
освеженом, опет је постала она стара. − Ох, како те волим и поштујем,
а вечерас сам се тобом толико поносила да сам те замало пољубила
тамо пред свима њима, као што је твој обичај.
− Богородице, то би запалило њихове кутије труда за кресиво, Нех?
− Да сам сама са тобом, љубила бих те све док твоји вапаји за
милост не би испунили свемир.
− Хвала ти, госпо, али ти си онде, а ја овде, а између нас је свет.
− Ах, међу нама није свет. Мој је живот пун због тебе.
− А оно што ти је наредио Јабу? − настави он након паузе. − Да се
извиниш и да останеш?
− Не морам га послушати, јако жалим.
− Због Торанагиних наредби?
− Да, али заправо то нису само његове наредбе! И ја тако желим.
Све ово сам му ја предложила. Ја сам молила да ми дозволи да овамо
дођем, драги. Тако ми Бога, истина је.
 − Шта ће се сутра догодити?
Испричала му је оно што је већ испричала и Кирицубо па додала:
− Све ће испасти боље него што је замишљено. Зар Ишидо већ није
твој заштитник? Кунем се, не знам како господар Торанага може бити
толико паметан. Пре него што сам од отишла, рекао ми је да ће се ово
догодити, да ће се то можда догодити. Знао је он да Јабу нема никакве
моћи на Кјушуу. Тамо би те могли заштитити само Ишидо или Кијама.
Нисмо ми мамци. Под његовом смо заштитом. Потпуно смо изван
опасности.
− А шта је са деветнаест дана… сад осамнаест? Торанага мора
овамо доћи, нех?
− Да.
− Па није ли то губитак времена, као што каже Ишидо?
− Заиста не знам. Знам само то да деветнаест, осамнаест, па и три
дана, могу бити читава вечност.
− Или сутра?
− И сутра. Или прекосутра.
− А ако те Ишидо сутра не пусти да одеш?
− То је наша једина прилика. Свих нас. Морамо понизити Ишида.
− Јеси ли сигурна?
− Да, тако ми Бога, Анђин-сане.
***
Блекторн се опет отргнуо из море, али кад се стварно пробудио сна
је нестало. Кроз мрежу против комараца буљили су у њега Сиви, у
светлости ране зоре.
− Добро јутро − рече он. Било му је мрско што су га гледали док је
спавао. Извуче се испод мреже. Крене ходником, па низ степенице док
није стигао у вртни клозет. Пратили су га чувари, и Смеђи и Сиви. На
њих се није освртао.
Беше мутан дан, али се небо на истоку прочистило од измаглице а
ваздух је мирисао на со и на влажност с мора. Већ су се ројиле муве.
Биће врућ дан, помисли он.
Примакну се кораци. Кроз пукотину на вратима угледао је Чиммоку.
Стрпљиво је чекала, чаврљајући са стражарима, а кад је изашао,
наклонила се па га поздравила.
− Где је Марико-сан? − запита он.
− Са Кирицубо-сан, Анђин-сане.
− Хвала. Када отићи?
− Ускоро, господару.
− Реци Марико-сан, хтео бих рећи добро јутро пре одласка. −
Поновио је то, иако му је Марико већ обећала да ће га потражити пре
него што се врати својој кући по своје ствари.
− Да, Анђин-сане.
Климнуо је као што доликује самурају, оставио је и пошао на прање
и купање. Није било уобичајено јутарње купање, али он је сваког јутра
ишао у купатило па се поливао хладном водом. ’Еееее, Анђин-сане!’,
увек су му говорили стражари или посматрачи. ’Свакако је то веома
корисно за ваше здравље.’
Обуче се и оде према зидинама са којих се пружао поглед на предње
двориште овог крила замка. Носио је смеђи кимоно и мачеве, а под
појасом је сакрио пиштољ. Смеђи на стражарским положајима
поздравише га као свога, иако су их његови Сиви пратиоци јако
узнемирили. Други Сиви врвели су на супротним зидинама и гледали
их.
− Много Сивих, много више него иначе. Разумеш, Анђин-сане? −
рече Јошинака изашавши на балкон.
− Да.
Приђе им капетан Сивих.
− Молим вас, не приближавајте се превише ивици, Анђин-сане, Јако
жалим.
Сунце се подигло. Његова топлина миловала је Блекторну кожу. На
небу није било облака, а поветарац је замирао.
Капетан Сивих упери прстом у Блекторнов мач.
− Је ли то ’Уљар’, Анђин-сане?
− Да, капетане.
− Смем ли погледати сечиво?
 Блекторн делимично исуче мач из корица. Обичај је налагао да се
мач потпуно исуче само уочи употребе.
− Ееее, лепо, нех? − запита капетан. Остали, Смеђи и Сиви,
окупише се око њих, подједнако задивљени.
Блекторн врати мач у корице. Није му било криво.
− Част носити ’Уљара’. − Знаш ли баратати мачем, Анђин-сане? −
упита капетан.
− Не, капетане, не као самурај. Али учим.
− Ах, да. То је врло добро.
У предњем дворишту, два спрата испод њих, вежбали су Смеђи, још
су били у сенци. Блекторн их је мотрио.
− Колико овде има самураја, Јошинака-сане?
− Четири стотине и три, Анђин-сане, заједно с оне две стотине који
су дошли са мном.
− А тамо, изван?
− Сивих? − Јошинака се насмеје. − Много… Веома много.
Капетан Сивих се насмеши и открије зубе.
− Готово стотину хиљада. Разумеш ли, Анђин-сане, сто хиљада?
− Да. Хвала.
Сви погледају према углу где се појави поворка носача, теретних
коња и три носиљке, па се под стражом примакне с краја пролаза у ову
слепу улицу. Улица беше у дубоком хладу и тамна међу високим
зидовима посутим стражарима. У држачима на зиду још су гореле
бакље. И са ове су удаљености видели да су носачи уплашени. Сиви
насупрот њима као да су постали тиши и пажљивији, а исто тако и
Смеђи на стражи.
Отворе се висока врата и пропусте поворку, док су Сиви пратиоци
остали ван са својим друговима. Тада се опет затворе. Велика гвоздена
пречка звекне у широке носаче дубоко уклесане у гранитне зидове.
Овај излаз није био осигуран покретним решеткама.
− Анђин-сане, молим вас, опростите, морам проверити је ли све у
реду. Све је спремно, нех?
− Овде ја чекам.
 − Да. − Јошинака оде.
Капетан Сивих пође на грудобран па се низ њега загледа. Исусе,
помисли Блекторн, надам се да и она и Торанага имају право. Сада
више немамо дуго чекати, ех? Осмотри сунце и промумла нејасно на
португалском: − Немамо још пуно!
Капетан несвесно прогунђа нешто у знак повлађивања и Блекторн
спозна да га је он разумео и да говори португалски, па значи да је
католик, дакле, још један могући убица. Мисли су му летеле према
прошлој ноћи па се присети да је са Мариком разговарао само на
латинском. Да ли све на латинском? Мајко Божја, а кад је она изјавила:
’… могла бих наредити да их побију.’! Је ли и то рекла на латинском?
Можда овај капетан говори и латински, као онај капетан који је
погинуо за време првог бекства из Осаке?
Сунце је појачало снагу и Блекторн скрену поглед са капетана
Сивих. Ако ме ниси синоћ убио, можда и нећеш, помислио је, па онда
и тог католика сместио у његову преграду.
Видео је како у предње двориште под њим долази Кири. Надгледала
је слушкиње које су носиле пакете на теретне коње. Деловала је
сићушно на главном степеништу на ком се Сазуко − како би Торанаги
омогућила бекство − правила да је посрнула. Северно се налазила
дивна башта и сеоска кућица где је први пут видео Марико и
наследника Јаемона. Мисли су му са подневном поворком путовале из
замка, завијале лавиринтом, а онда самоуверено излазиле кроз шуме па
на море. Молио је да она буде изван опасности, и да сви буду изван
опасности. Кад оне отпутују, Јабу и он ће поћи на галију па се
отиснути на море.
Одавде са балкона море је деловало тако близу. Море га је вабило. А
и хоризонт.
− Конбанва, Анђин-сан.
− Марико-сан! − Била је блиставија него икада. − Конбанва −
одврати он, па ће немарно на латинском: − Чувај се овог Сивог, он
разуме. − Сместа настави на португалском како би јој дао времена да
се сабере: − Да, не разумем како можете бити тако лепи након тако
мало спавања.
 − Узео ју је за руку, окренуо је леђима капетану па је приближио
грудобрану. − Погледајте, ено је Кирицубо-сан!
− Хвала. Да… да, ја сам… хвала.
− Зашто не махнете Кирицубо-сан?
Послушала га је и узвикнула њено име. Кири их виде па им узврати
поздрав.
Након једног трена, поново опуштена и сабрана, Марико рече:
− Хвала, Анђин-сане. Врло сте паметни и врло мудри. − Немарно је
поздравила капетана, пошла до камене избочине и села на њу,
проверивши је ли чиста. − Биће леп дан, нех?
− Да. Како сте спавали?
− Нисам спавала, Анђин-сане. Кири и ја смо целу ноћ ћаскале и
дочекала сам зору. Волим зоре. А ви?
− Мој сан је био немиран, али…
− Ох, јако жалим.
− Сад сам добро. Заиста. Сада одлазите?
− Да, али у подне ћу се вратити по Кири-сан и госпу Сазуко. −
Окренула је главу од капетана па на латинском казала: − Ти. Сећаш ли
се ’Гостионице камелија’?
− Свакако. Како бих је могао заборавити?
− Ако буде одлагања… и вечерас ће бити тако… исто онако лепо и
спокојно.
− Ах, кад би то било могуће. Али драже би ми било да на миру
путујеш.
− Сад морам отићи − одврати Марико на португалском. − Сад морам
отићи, Анђин-сане. Хоћете ли ми опростити, молим вас?
− Отпратићу вас до врата.
− Не, молим вас. Гледајте ме одавде. Ви и капетан можете одавде
гледати, нех?
− Наравно − сместа ће Блекторн који је одмах схватио.
− Иди с Богом!
− Ити.
 Остао је на грудобрану. Док је чекао, у предње двориште је пало
сунце и растерало сенке. Под њим се појави Марико. Видео је како
поздравља Кири и Јошинаку и како чаврљају док близу њих није било
непријатељских Сивих. Тад се наклонише. Дигла је поглед према
њему, засенила очи и весело махнула. Узвратио јој је поздрав. Повуку
врата и док је Чиммоко ишла неколико корака иза ње, Марико изађе са
својом пратњом која се састојала од десет Смеђих. Врата се још једном
затворе. Начас ју је изгубио из вида. Кад се поново појавила, опколише
их педесет Сивих из роја пред зидинама, као следећа почасна стража.
Поворка се удаљи сунчаним дрворедом. Гледао је за њом све док није
замакла иза последњег угла. Она се није осврнула.
− Сад идите јести, капетане − рече он.
− Да, наравно, Анђин-сане.
Блекторн пође у своје одаје па поједе пиринач, укисељено поврће и
скуване комаде рибе. Затим рано воће са острва Кјушуа, смежуране
јабучице, кајсије и меснате тврде шљиве. Уживао је у воћном колачу и
у чају.
− Још, Анђин-сане? − запита слушкиња.
− Не, хвала. − Понуди стражаре воћем, а они весело приме. Кад су
појели, опет се вратио на сунчани балкон. Радо би погледао набој свог
скривеног пиштоља, али је сматрао да ће бити боље ако тиме не
привуче пажњу. Проверио га је једном по ноћи, како је најбоље знао и
умео испод покривача и мреже против комараца. Но није могао бити
стварно сигуран ни у набој, а ни у кремен ако их не види.
Ништа више не можеш учинити, закључио је. Ти си лутка. Буди
стрпљив, Анђин-сане, твоја стража престаје у подне.
Измерио је висину сунца. Сигурно је сад почетак двосатног
раздобља ’Змије’. После ’Змије’ долази ’Коњ’. Усред ’Коња’ је подне.
Звона на свим храмовима у замку означе почетак ’Змије’ и он се
развесели својој тачности. На поду балкона запазио је каменчић.
Приступи, дигне камен па га брижно положи на камену избочину
обасјану сунцем. Тад се опет нагне уназад, удобно ослони ноге и
забуљи у каменчић.
Сиви су мотрили сваки његов покрет. Капетан се намршти. После
кратког времена рече:
 − Анђин-сане, шта значи тај камен?
− Молим?
− Камен. Зашто камен, Анђин-сане?
− Ах! Гледам како камен расте.
− Ох, јако жалим. Разумем − извињавао се капетан. − Молим вас,
опростите што сам вас омео.
Блекторн се у себи насмеје и опет забуљи у камен.
− Расти, гаде! − рече. Но, ма колико он клео, наређивао или
миловао, камен није хтео да нарасте.
Зар стварно мислиш да ћеш видети како камен расте?, питао се. Не,
наравно да нећеш, али тако пролази време и тако развијаш спокојство.
Никада немаш довољно склада, ва. Нех?
Ееееее, одакле ће доћи следећи напад? Нема одбране пред убицом
који је спреман да умре. Или има?
***
Родригес провери потпаљивање мускета који је насумице узео са
сталка поред крменог топа. Установи да је кремен истрошен и
засмољен па према томе опасан. Без речи баци мускету тобџији. Човек
га једва ухвати пре него што му је кундак смрскао лице.
− Богородице, сењор пилоте! − викне човек. − Није потребно да…
− Чуј ти, говно без мајке, следећи пут кад установим какву ману на
мускету или топу за време твоје страже, добићеш педесет удараца
бичем и изгубити тромесечну плату. Ностромо!
− Да, пилоте? − Ностромо Песаро примакне своју телесину и мрко
одмери младог тобџију.
− Извуци обе страже! Проверите сваки мускет и топ, све. Сам Бог
зна кад ће нам затребати!
− Обавићу то, пилоте. − Ностромо се унесе момку у лице. − Вечерас
ћу ти пишати у грог, Гомез, за сав овај додатни посао, а боље би ти
било да са осмехом полочеш. На посао!
Насред главне палубе било је осам малих топова, четири слева, а
четири здесна, и прамчани велики топ. Довољно да отерају гусаре који
немају топове, али недовољно да одбију напад. Малена фрегата имала
је два јарбола, а звала се Санта Луз.
 Родригес је чекао док се посада није латила послова, а онда се
окренуо и наслонио на ограду. Замак је мутно бљештао на сунцу. Био
је боје старог камена, осим куле са плавим и белим зидовима и
златним крововима. Пљуне у воду и погледа за пљувачком да види
хоће ли доћи до стуба дока, као што се надао, или ће пасти у море.
Пала је у море.
− Пишање! − прогунђа ником одређеном, жалећи што нема своју
фрегату Санта Мариа. Бог проклео злу срећу што је Санта Мариа у
Макау баш сад кад је нама потребна.
− Шта се догодило, заповедниче експедиције? − запитао је пре
неколико дана у Нагасакију кад га извукоше из топлог кревета његове
куће која је имала поглед на град и на луку.
− Морам сместа у Осаку − казао је Фериера, бахат и ратоборан као
бантам-петлић, и у ово рано доба. − Од Дел’Акуе је стигла хитна
порука.
− Шта је сада?
− Није рекао… само то да је пресудно за будућност Црног брода.
− Богородице, коју ли гадост сада спремају? Шта је пресудно? Наш
брод је сигуран да не може сигурнији бити, дно му је чисто, а снаст
изванредна. Трговина је боља него што смо икада очекивали, све је по
плану, мајмуни се пристојно понашају, свињска гузица Харима је пун
поверења и… − Застане кад му је мозгом експлодирала мисао. −
Ингелес! Отиснуо се на море?
− Не знам, али ако јесте…
Родригес се забуљи у велико лучко ушће, готово очекујући да ће
онде већ видети Еразмо како спрема блокаду и вије мрску заставу
Енглеске. И да тамо борави као бесни пас, у очекивању дана кад ће они
испловити на пучину па у Макао и у домовину.
− Исусе, Мајко Божја и сви свеци, не дајте да се то догоди!
− Који је наш најбржи брод? Лорча?
− Санта Луз, заповедниче! Можемо испловити у року од сат
времена. Чујте, Ингелес без људи ништа не може предузети. Не
заборавите…
− Богородице, слушај! Он сад зна говорити њихов језик, ех? Зашто
не би могао употребити ове мајмуне, ех? Има довољно јапанских
гусара да он нађе двадесет посада.
− Да, али нема тобџије и морнаре који су му потребни… Он нема
времена да обучи Јапанце. Можда догодине, али не против нас.
− Зашто су му, за име Богородице и светаца, свештеници дали
речник? То никад нећу схватити! Ти гадови се у све мешају! Сигурно
их је био опчинио враг! Готово као да Ингелеса штити ђаво!
− Кажем вам ја да је он врло паметан!
− Многи су овде већ двадесет година па не знају ни речи јапанског, а
Ингелес зна, ех? Кажем ја вама, продао је душу ђаволу, а као награду
за своје црне уметности он је заштићен. Како бисте то иначе
објаснили? Колико се већ година трудиш да научиш њихов језик, а и
живиш с једном њиховом? Leche, могао би он употребити јапанске
гусаре.
− Не, заповедниче, он мора овде наћи људе, а ми га чекамо и већ сте
оковали све сумњиве.
− Са двадесет хиљада сребрних крусадоса и са обећањем плена
Црног брода, он може купити све људе који су му потребни, заједно с
тамничарима и добога проклетим затвором око њих. Cabron! Можда
може купити и тебе.
− Пазите шта говорите!
− Ти си Шпанац без мајке и без млека, Родригес! Ти си крив што је
он жив, ти си одговоран. Двапут си га пустио да побегне! − Заповедник
експедиције гневно стаде пред њега. − Морао си да га убијеш кад је
био у твојој власти.
− Можда, али то је пена на бразди морској мога живота − горко ће
Родригес. − Пошао сам да га убијем чим сам могао.
− Заиста?
− Рекао сам вам двадесет пута. Зар немате уши? Или вам је шпанско
ђубре по обичају у ушима, као и у устима? − цимне за пиштољем, а
заповедник експедиције исуче мач.
Тад се међу њих баци млада, преплашена Јапанка.
− Морим, Род-сан, не гнев, не срађе, морим! Хришћанин, молим!
Са обојице спадне заслепљујући гнев, а Фериера рече:
 − Тако ми Бога, кажем ти, Ингелес је сигурно сотонин накот! Замало
сам убио тебе, а ти мене, Родригес. Сад ми је синуло. Он је све нас
зачарао, а тебе нарочито!
Сада, под сунцем Осаке, Родригес посегне за распелом које је носио
око врата. Очајнички се помоли да буде заштићен од свих зала и да
његова бесмртна душа буде сачувана од сотоне.
Зар заповедник експедиције нема право, није ли то једини одговор?
опет се питао пун црних слутњи. Ингелесов живот је зачаран. Сад је
близак архинепријатељу Торанаги, враћен му је брод и новац, има и
гусаре вако, упркос свему. И говори као један од њих, а немогуће је
тако брзо научити језик, и уз помоћ речника, али он је добио и речник
и непроцењиву помоћ. Исусе Боже, Богородице, удаљите од мене зло
око!
− Зашто сте Ингелесу дали речник, оче? − запитао је Алвита у
Мишими. − То сте свакако требали одуговлачити!
− Да, Родригес! − у поверењу му је рекао отац Алвито. − И нисам
морао скретати са свог пута да му помогнем, али уверен сам да
постоји могућност да га обратимо. Сасвим сам сигуран. Торанага је
сада докрајчен… То је обичан човек и душа. Морам покушати да га
спасем.
Свештеници, помисли Родригес. Leche на све свештенике. Али не на
Дел’Акуу и на Алвита. Ох, Богородице, извињавам се због свих својих
злих мисли о њему и о оцу Алвиту. Опрости ми, а Ингелеса закопај
негде пре него ми дође пред очи. Не желим га убити због своје свете
заклетве, иако, теби кажем, знам да ће он сигурно убрзо умрети…
Дежурни кормилар обрне пешчани сат и одзвони осам удараца.
Било је тачно подне.

55
Марико је крцатом, сунцем обасјаном улицом ишла према вратима у
слепој улици, а за њом десет Смеђих телохранитеља. На себи је имала
светлозелени кимоно, беле рукавице и тамно зелени путни шешир
широког обода који се под брадом везивао златним мрежастим шалом,
а заклањала се сунцобраном дугиних боја. Врата се отворе и остану
отворена.
 Улица беше врло тиха. На обе стране и на свим балконима поређали
су се Сиви. На својим балконима је видела Анђин-сана, поред њега
Јабуа, а у предњем дворишту поворку која је чекала, а у којој беху
Кири и госпа Сазуко. Сви су Смеђи у пуној бојној опреми стајали у
предњем дворишту на челу са Јошинаком, осим двадесеторице који су
с Блекторном били на балкону, и двојице на сваком прозом који су
гледали у предње двориште.
За разлику од Сивих ниједан Смеђи није имао оклоп ни лук. Једино
оружје беху им мачеви.
Посматрале су их и многе жене, самурајске жене. Неке са прозора
других утврђених кућа на улици, а неке са балкона. Неке су стајале на
улици са Сивима, а међу њима подоста шарене, весело обучене деце.
Све су жене носиле сунцобране, а неке и самурајске мачеве, што је
било њихово право, ако би га пожелеле.
Кијама стајаше близу капије са педесет својих људи, а не са Сивима.
− Добар дан, господару − ослови га Марико па се наклони. Узвратио
јој је наклон, а она прође кроз капију.
− Здраво, Кири-чан и Сазуко-чан. Како лепо изгледате! Је ли све
спремно?
− Да − одврате оне уз лажно весеље.
− Добро. − Марико се попе на своју отворену носиљку па седне
укочивши леђа. − Јошинака-сане! Молим вас, започните!
Капетан одмах дошепа напред па узвикне наредбе. Смеђих двадесет
се поређају као претходница па крену напред. Носачи подигну
Марикину носиљку без завеса па за Смеђима прођу кроз врата. Одмах
за њима Кири и госпа Сазуко. Млада жена је сина држала у наручју.
Кад је Марикин балдахин дошао на сунце изван њихових зидина,
капетан Сивих иступи испред претходнице и балдахина па јој се
испречи на путу. Нагло застане претходница, а и носачи.
− Молим вас, опростите − рече он Јошинаки. − Но, смем ли видети
ваше исправе?
− Јако жалим, капетане, али нама нису потребне − одврати Јошинака
у дубокој тишини.
− Јако жалим, али господар генерал Ишидо, гувернер замка и
командант наследникове телесне страже је уз одобрење регената
наметнуо наредбе целом замку и морате их слушати.
− Ја сам Тода Марико-нох-Бунтаро − свечано ће Марико − а мој ми
је феудални господар, господар Торанага, наредио да отпратим његове
жене које му иду у сусрет. Љубазно нас пустите да прођемо.
− Драге воље, госпо! − поносно ће самурај, па се раскречи. − Но,
наш феудални господар каже да нико без исправа не сме отићи из
замка Осаке. Молим вас, опростите.
− Капетане − одврати Марико − како се зовете, молим вас?
− Сумијори Данзенђи, госпо, капетан Четврте легије, а род мој исто
је тако стародреван као ваш.
− Јако жалим, капетане Сумијори, али ако ми се не макнете с пута,
наредићу да вас убију.
− Без исправа нећете проћи!
− Молим вас, убите га, Јошинака-сане!
Јошинака без оклевања скочи напред, мач му опише усковитлан лук
и удари у запањеног Сивог. Сечиво се дубоко зарије капетану у бок и
сместа одскочи, а други, подмуклији замах, одруби му главу која се
мало котрљала по прашини па зауставила. Јошинака обрише мач и
спреми га у корице.
− Напред! − довикне претходници. − Жури! − Опет се сврста
претходница и крене док су одјекивали њихови кораци. Тад се однекуд
у Јошинакине груди зарије стрела. Поворка застане. Јошинака је
тренутак немо извлачио стрелу, а онда му се очи застакле и он се
стровали.
Кири лагано цикне. Дашак ваздуха поигравао се с крајевима
Марикиног прозрачног шала. Негде је на улици мати пригушивала
дечји плач. Сви су без даха чекали.
− Мијај Казуко-сане! − викне Марико. − Молим те, преузми
команду.
Казуко беше млад, висок и поносит, обријан, дубоко усађених
образа, а иступио је из групе Смеђих која је стајала поред Кијаме који
се држао врата. Прође уз Кирину и Сазукину носиљку па се заустави
покрај Марикине носиљке и свечано се наклони.
 − Да, госпо. Хвала вам. Ви! − дрекне на људе пред собом. − Покрет!
Послушали су, напети, неки престрашени, а сви бесомучни, па поворка
опет крене. Казуко је корачао уз Марикину носиљку. Тад се, сто корака
пред њима, двадесет Сивих издвоји из бројних редова самураја па тихо
стану на сред пута. Двадесет Смеђих им се примицало. Тад неко
посрне и претходница благо застане.
− Почистите их с пута! − викне Казуко.
Један Смеђи сместа скочи напред, а остали за њим и настане брз,
окрутан покољ. Кад год би који Сиви пао, нови Сиви мирно би иступио
из хрпе која је чекала па се придружио у убијању својим друговима.
Увек је борба била праведна, увек су снаге биле подједнаке, човек
против човека. Сад их је било петнаест против петнаест. Па осморица
против осморице. Неколицина рањених Сивих батргала се у прашини.
Сад су остала три Смеђа против двојице Сивих, па још један Сиви
иступи из гомиле, а ускоро остане један против једног. Последњи
Смеђи, окрвављен и рањен, победник у већ четири двобоја. Последњи
Сиви лако је с њим обрачунао, па је сам стајао међу лешевима и гледао
у Мијај Казука.
Изгинуше сви Смеђи. Четворица Сивих беше рањена, а
осамнаесторица погинуше.
Иступи Казуко па у силној тишини исуче мач из корица.
− Чекај − рече Марико. − Молим те, чекај, Казуко-сане. Застао је,
али очи су му почивале на Сивом. Изгарао је од жеље за борбом.
Марико изађе из носиљке па се врати Кијами.
− Господару Кијама, свечано вас молим да овим људима наредите да
нам се склоне с пута.
− Јако жалим, Тода-сама, морамо слушати наредбе замка. Наредбе
су законите. Но, ако желите, сазваћу састанак регената и затражити
одлуку.
− Ја сам самурајка. Примила сам јасна наређења, у складу са
бушидом, а посвећене су нашим прописима. Те наредбе морам
послушати и оне су свакако битније од било којих људских наређења.
’Закон може пореметити разум, али разум не сме погазити закон!’ Ако
ми не допустите да послушам, нећу моћи да живим са овом срамотом.
− Сазваћу хитан састанак.
 − Молим вас, опростите, господару, ваша је ствар шта ћете учинити!
Мене се тичу само наредбе мога господара и моја срамота. − Окренула
се и мирно вратила на чело колоне. − Казуко-сане! Наређујем ти,
молим те, да нас изведеш из замка!
Приступио је.
− Ја сам Мијај Казуко, капетан, од рода Серата, из Треће армије
господара Торанаге. Молим вас, склоните се с пута.
− Ја сам Бива Ђиро, капетан из гарнизона господара Ишида. Мој
живот је безвредан, па ипак нећете проћи! − одврати му Сиви.
Уз изненадни громки бојни поклич: Торанагаааааа!, Казуко се баци
у бој. Звецкали су њихови мачеви док су одбијали ударце и
противударце. Кружили су један око другога. Сиви беше спретан, врло
спретан, а исто тако и Казуко. Њихови су се мачеви сударали. Нико
други није се мицао.
Победи Казуко, али беше врло тешко рањен. Стајао је изнад
непријатеља и њихао се, а здравом је руком замахивао мачем у небо,
кличући свој бојни поклич и наслађујући се победом: ’Торанагааа!’
Нико није клицао његовој победи. Сви су знали да то не би приличило
обреду који их је сад окруживао.
Казуко мукотрпно ступи напред једном ногом, па и другом и
посрћући нареди сломљеним гласом:
− За мном! − Нико није видео одакле су долетеле стреле, али су га
дотукле. Расположење Смеђих пређе из фатализма у дивљаштво након
ове увреде Казуковој мужевности. Већ је брзо умирао и ускоро би пао,
сам, на дужности, па ипак их је још изводио из замка. Притрча нови
официр Смеђих с двадесет људи. Образује нову претходницу, а остали
су се окупили око Марико, Кири и госпе Сазуко.
− Напред! − зарежи официр. Закорачи, а за њим двадесет немих
самураја. Носачи као месечари дигну балдахине и посрћући крену
заобилазећи лешеве. Тад се сто корака испред њих, од стотина који су
чекали, тихо се издвоји још двадесет Сивих на челу са официром.
Носачи застану. Претходница убрза корак.
− Стани! − Официри се одсечно наклоне и изговоре своје
родословље.
− Молим те, мичи нам се с пута.
 − Молим те, покажи своје исправе.
Овај пут Смеђи сместа навале уз поклич Торанагаааааа!, на који им
Сиви одговоре дрекнувши ’Јаемон!’ и покољ започне. А кад год би
неки Сиви пао, хладнокрвно би га заменио нови, све док не поскидаше
све Смеђе.
Последњи Сиви обрише сечиво, спреми га у корице и стајаше сам
на путу. Из групе иза носиљки иступи још један официр са двадесет
Смеђих.
− Чекај! − нареди Марико. Пепељаста у лицу, изађе из носиљке,
одложи сунцобран и дигне Јошинакин мач. Извуче га из корица и сама
крене напред. − Знаш ко сам. Молим те, мичи ми се с пута.
− Ја сам Кодима Харутомо, капетан, из Шесте легије. Молим вас,
опростите, не смете проћи, госпо − поносно ће Сиви.
Бацила се напред, али јој он заустави ударац. Сиви узмакне и остане
у одбрамбеном положају, иако ју је без напора могао убити. Полагано
се повлачио улицом, а она за њим, али ју је присиљавао да се бори за
сваки корак. Поворка оклевајући пође за њом. Поново је покушала
присилити Сивог да се бори. Засецала је, наваљивала, увек је
дивљачки нападала, али је самурај измицао, избегавао њене замахе,
држао је на удаљености, одбијао је. Није нападао, пуштао ју је да се
измори. Но, то је чинио озбиљно и достојанствено, указујући јој све
уљудности и части које је заслуживала. Опет га је напала, али он
одбије напад који би савладао свакога мање вештог мачеваоца, па
узмакне још један корак. Сва се цедила од зноја. Један Смеђи крене
напред да јој помогне, али му његов официр мирно нареди да стане, јер
је знао да се нико не сме мешати. Самураји су на обе стране чекали
знак, жедно чекајући допуштење да убијају.
Једно дете у светини скривало је очи у мајчину сукњу. Нежно га је
одгурнула и клекла прошаптавши:
− Молим те, гледај, синко! Ти си самурај.
Марико је знала да неће моћи више дуго да издржи. Дахтала је од
напрезања, а око себе је осећала само непријатељство. Тад се Сиви
пред њима и око њих почну удаљавати од зидова и брзо се стегне омча
око поворке. Неколицина Сивих иступи не би ли је опколили, а она
престане напредовати. Знала је да би је и сувише лако могли ухватити
у клопку, разоружати и заробити, а тиме би одједном све било
уништено. Тад приђу Смеђи да јој помогну, а остали заузму положаје
око носиљки. Сад је расположење на улици било злокобно. Сви су се
већ определили, осећајући у ноздрвама слаткаст задах крви. Поворка
се низала кроз врата и Марико схвати како би Сивима било лако да их
све побију, ако би то желели, па да их све тако поклане оставе на путу.
− Чекајте! − кликнула је. Сви стану. Напола се поклонила свом
нападачу, а онда му уздигнуте главе окренула леђа па се вратила Кири.
− Јако… јако жалим, али засад се не можемо пробити кроз ове ратнике!
− рече задиханих груди. − Морам… морамо се засад вратити. − Зној јој
се цедио низ лице док је ишла уз ред мушкараца. Дошавши до Кијаме,
застала је па се наклонила: − Ови су ми људи онемогућили да обавим
своју дужност и да послушам свог феудалца. Не могу живети с том
срамотом, господару. У залазак сунца починићу сепуку. Свечано вас
молим да ми будете помагач.
− Не. Ти то нећеш учинити.
Севнула је очима и неустрашиво кликнула:
− Осим ако нам не допусте да послушамо свога феудалца, као што
је наше право, ја ћу у залазак сунца починити сепуку!
Наклонила се и кренула према вратима. Кијама јој се наклони, а и
његови људи. Тад јој се сви, и на улици, и на балконима, и на
прозорима, с поштовањем наклоне. Прошла је испод капије па кроз
предње двориште у башту. Пут је одведе до усамљене мале чајџинице
у сеоском стилу. Уђе унутра и оставши сама, тихо је заплакала због
свих оних који су погинули.

56
− Лепо, нех? − Јабу покаже мртваце под собом.
− Молим? − запита Блекторн.
− Била је то песма. Разумеш ли, песма?
− Разумем ту реч, да.
− Била је то песма, Анђин-сане. Зар то не увиђаш?
Да је Блекторн знао речи, рекао би му: Не, Јабу-сане. Но, први пут
сам јасно схватио шта јој је на уму, оног трена кад је дала прву наредбу
и када је Јошинака убио првог човека. Песма? Беше то тежак, јуначки,
бесмислен, изузетан обред, у коме је смрт исто онако формализована и
неизбежна као и у шпанској инквизицији, а где су све смрти само увод
у Марикину. Сви су сада у игри, Јабу-сане! Ти, ја, замак, Кири, Очиба,
Ишидо, сви… А све зато што је она одлучила да учини оно што је
сматрала потребним. А када је одлучила? Давно, нех? Или, тачније,
Торанага је уместо ње одлучио.
− Јако жалим, Јабу-сане, немам доста речи − рече он. Јабу га није ни
чуо. Над замком и над улицом надвила се тишина. Сви су били
непокретни као кипови. Тад улица оживи од тихих гласова и
пригушених покрета. Сунце је пекло, док су се сви будили из транса.
Јабу уздахне испуњен сетом.
− Била је то песма, Анђин-сане! − понови он и оде са балкона.
Кад је Марико подигла мач и сама иступила, Блекторн је пожелео
скочити у арену и навалити на њеног нападача како би је заштитио и
одрубио Сивоме главу пре него што је он закоље. Али ни он, као ни
остали, ништа није предузео. Не зато што се бојао. Више се није бојао
смрти. Њена храброст указала му је на бесмисленост тог страха, а већ
одавно рашчистио је сам са собом, оне ноћи у селу, с ножем.
Те ноћи сам заиста мислио забити нож у срце. Од тада је нестало
мог страха пред смрћу, тачно као што је она рекла. ’Само ако живиш на
ивици смрти, можеш схватити неописиву радост живота’. Не сећам се
кад је Оми зауставио замах. Само се сећам да сам се осећао
препорођеним кад сам се сутрадан у зору пробудио.
Мотрио је мртве на улици. Могао сам јој убити тог Сивог, помислио
је, а можда још једног, можда неколицину, али увек би се нашао нови, а
моја смрт не би ни за делић помакла тас на ваги. Не бојим се смрти,
рече он самом себи. Само сам престрављен што не могу ништа
предузети да је заштитим.
Сад су Сиви купили тела. Једнако достојанствено су поступали и са
Смеђима и са Сивима. Остали Сиви су се удаљавали, а међу њима
Кијама и његови људи. Одлазиле су и све жене, деца и слушкиње, а
под њиховим се ногама уздизала прашина на улици. Осећао је лагано
задах смрти, помешан са сланим поветарцем. Мисли му је замаглила
она, њена храброст и она неодређена топлина коју му је уливала њена
неустрашивост. Дигне поглед према сунцу па га измери. Шест сати до
заласка сунца. Упути се према степеницама које су водиле доле.
− Анђин-сане? Куда ићи, молим?
Окренуо се. Заборавио је на своје Сиве. Капетан је зурио у њега.
− Ах, јако жалим. Ићи тамо! − Показа предња дворишта. Капетан
Сивих на трен размисли па се с оклевањем сложи.
− У реду! Молим вас, пратите ме.
Блекторн у предњем дворишту осети непријатељство Смеђих према
његовим Сивима. Јабу је стајао поред врата и гледао како се људи
враћају. Кири и госпа Сазуко хладиле су се лепезом, а дојиља је
хранила дете. Седеле су по на брзину набацаним покривачима и
јастуцима на веранди у хладу. На једној страни шћућурише се носачи.
Чучали су, скупљени и престрашени, око пртљага и теретних коња.
Кренуо је према врту, али стражари одмахну главом.
− Јако жалимо, засад је то немогуће, Анђин-сане.
− Да, наравно − рече он окрећући се. Сада се улица празнила, иако
још остадоше једно пет стотина Сивих. Врпољили су се, чучали или
прекрштених ногу седели у широком полукругу, окренути капији.
Последњи Сиви поносно је ступио испод свода.
− Затворите врата и навуците полугу − кликне Јабу.
− Молим вас, опростите, Јабу-сане − рече официр. − Госпа Тода је
рекла да остану отворена. Морамо свима забранити приступ, али врата
морају остати отворена.
− Сигурно?
Официр се накостреши. Беше то згодан тридесетогодишњак
искривљеног лица, истуреног подбратка, са брковима и брадом.
− Молим вас, опростите… Наравно да сам сигуран.
− Хвала. Нисам мислио да вас увредим, нех? Јесте ли ви овде
најстарији официр?
− Да, госпа Тода почастила ме својим поверењем. Наравно, ви сте
мој претпостављени.
− Ја сам заповедник, али ви сте дежурни.
− Хвала, Јабу-сане, али овде заповеда госпа Тода. Ви сте старији
официр. Била би ми част да будем ваш заменик. Ако дозволите!
 − Допуштам, капетане − гневно ће Јабу. − Јако добро знам ко нам
овде заповеда. Ваше име, молим?
− Сумијори Табито.
− Није ли се и онај први Сиви звао Сумијори?
− Да, Јабу-сане. Био ми је рођак.
− Кад будете спремни, капетане Сумијори, молим вас да сазовете
састанак свих официра.
− Свакако, господару. С њеним допуштењем.
Обојица скрену поглед кад у двориште дошепа постарија госпа
самурајка која се болно ослањала на штап. Коса јој беше седа, али се
жена усправно држала. Пришла је Кирицуби док јој је слушкиња
носила сунцобран.
− Ах, Кирицубо-сан − свечано ће она. − Ја сам Маеда Ецу, мати
господара Маеде, и мислим исто као и госпа Тода. С њеним
допуштењем желела бих имати част да с њом причекам.
− Изволите сести, добро сте дошли − одговори Кири. Слушкиња
донесе још један јастук и обе служавке помогну старој госпи да седне.
− Ах, овако је боље, много боље − рече госпа Ецу и стисне зубе да
прикрије болни вапај. − Зглобови ме сваким даном све више боле. Ах,
ово је олакшање! Хвала вам.
− Јесте ли за ’ча’?
− Најпре ’ча’ па саке, Кирицубо-сан. Много сакеа. Овакво узбуђење
рађа жеђ, нех?
Остале самурајске жене издвајале су се из светине која се
разилазила па кроз редове Сивих дошле у пријатан хлад. Неколико
њих је оклевало, а три се предомислише, али ускоро је на веранди било
четрнаест жена, а две су довеле и децу.
− Молим вас, опростите, ја сам Ачико, жена Кијама Нага-масе −
плашљиво је говорила млада жена држећи сина за ручицу. − И ја
желим поћи кући. Желим поћи кући свом мужу! Смем ли молити за
допуштење да и ја причекам, молим лепо?
− Али, господар Кијама разљутиће се на вас, госпо, ако овде
останете.
 − Ох, јако жалим, Кирицубо-сан, али деда мене и не познаје. Ја сам
само жена његовог врло далеког унука. Сигурно га неће бити брига!
Већ месецима нисам видела мужа, а баш ме брига шта ће они рећи.
Наша госпа има право, нех?
− Потпуно право, Ачико-сан − рече стара госпа Ецу и чврсто
преузме ствар у своје руке. − Наравно, добродошла си, дете. Седни
крај мене. Како ти се зове син? Што имаш лепог дечака!
Госпе су у хору повлађивале, а други дечак, коме су биле четири
године, плачљиво процвили:
− Молим вас, и ја сам леп дечак, нех? − Једна се насмеје, а све жене
јој се придруже.
− Јеси, јеси − одговори госпа Ецу па се опет насмеје. Кири обрише
сузу.
− Но, то је већ боље, постала сам већ преозбиљна, нех? −
Зацерекала се. − Ах, жене, тако сам почашћена што ми је допуштено
да вас у њено име поздравим. Сигурно сте све огладнеле, а сасвим сте
у праву, госпо Ецу, све смо од овога ожеднеле!
Послала је слушкиње по јело и пиће и упознала жене које се још
нису познавале, дивећи се ту и тамо неком лепом кимону или
посебном сунцобрану. Ускоро су све ведро чаврљале и лепршале као
папагаји.
− Како да мушкарац схвати жене? − тупо запита Сумијори.
− Немогуће! − повлађивао је Јабу.
− Једног тренутка уплашене су и уплакане, а затим… Кад сам видео
како госпа Марико подиже Јошинакин мач, мислио сам да ћу умрети
од поноса.
− Да. Штета што је последњи Сиви био онолико вешт. Било би ми
драго да сам видео како га је убила. Неспретнијег човека би убила.
Сумијори протрља браду тамо где га је голицао сасушени зној.
− Шта бисте ви учинили на његовом месту?
− Њу бих убио па напао Смеђе. Превише је било крви. Једва сам се
суздржао да не побијем све Сиве поред себе на балконима.
− Добро је каткад убити. Врло добро. Каткад је то нешто врло
посебно, а тад је то боље од похотљиве жене.
 Жене се бучно насмеју јер су се двојица дечака важно кочоперила
док су на њима поскакивали гримизни кимони.
− Добро је што су овде опет деца. Захваљујем свим боговима што су
моја у Еду.
− Да. − Јабу је замишљено посматрао жене.
− И ја сам исто о томе размишљао − тихо ће Сумијори.
− Какав је одговор?
− Постоји само један. Ако нас Ишидо пусти да одемо, лепо.
Пропадне ли сепуку госпе Марико, онда… онда ћемо тим женама
помоћи да оду у ’Празнину’ и започети покољ. Оне неће желети да
живе.
− Нека би можда пожелела − изјави Јабу.
− О том касније одлучите, Јабу-сане. Нашем би господару
користило кад би све оне овде починиле сепуку. И деца!
− Да.
− Затим ћемо поставити људе на зидове, а у зору отворити врата.
Борићемо се до подне. То ће бити довољно. Тада ће се преживели
вратити унутра и подметнути пожар у овај део замка. Будем ли жив,
биће ми част да ми будете помагач.
− Наравно.
Сумијори се нацери.
− Ово ће разорити краљевство, нех? Сав овај покољ и њен сепуку.
Прошириће се као ватра, прождераће целу Осаку, нех? Мислите да ће
ово одгодити долазак Узвишенога? Би ли то био план нашег
господара?
− Не знам! Слушајте, Сумијори-сане, сада идем својој кући.
Позовите ме чим се госпа врати. − Пришао је Блекторну који је
замишљено седео на главном степеништу. − Чуј, Анђин-сане! −
опрезно ће Јабу. − Можда имам план. Тајна, нех? Тајна, разумеш ли ту
реч?
− Да. Разумем. − Звона откуцају промену сата. Свима у глави
зазвони време, почетак сата ’Мајмуна’, шест звона поподневне страже,
а три сата. Многи се окрену према сунцу па га без размишљања
одмере. − Какав план? − упита Блекторн.
 − Касније рећи. Остани у близини. Ништа не рећи, јасно?
− Да.
Јабу са десеторицом Смеђих изађе кроз врата. Придружи им се
двадесет Сивих па заједно крену улицом. Његова гостинска кућа
налазила се недалеко, иза првог угла. Сиви остану пред његовим
вратима. Јабу даде Смеђима знак нека причекају у врту, а сам уђе
унутра.
***
− Немогуће, господару генерале − изјави Очиба. − Не смемо жени
њеног ранга допустити да почини сепуку. Јако жалим, али упали сте у
замку.
− Слажем се − одлучно ће господар Кијама.
− Слуга покоран, госпо! − рече Ишидо. − Све што год ја рекао или
не рекао, њој не значи ни као етино говно. Она је већ о свему
одлучила. Барем је Торанага одлучио!
− Наравно, он стоји иза тога − рече Кијама кад се Очиба згранула
пред Ишидовом неотесаношћу. − Јако жалим, али опет вас је
надмудрио. Па и уз све то, не смете допустити да она почини сепуку.
− Зашто?
− Молим вас, јако жалим, господару генерале, морамо тихо
разговарати − рече Очиба. Чекали су у пространом предсобљу
болесничке одаје госпе Јодоко у унутрашњим деловима куле, на
другом спрату. − Сигурна сам да нисте ви криви и да сигурно постоји
неко решење.
− Не смете је пустити да оствари свој план, господару генерале −
тихо ће Кијама − јер ће то распалити сваку госпу у замку.
Ишидо се запиљи у њега.
− Као да заборављате да су две особе грешком устрељене и да то
међу њима није створило приговора, осим што је зауставило даље
покушаје бежања.
− Била је то грозна грешка, господару генерале − рече Очиба.
− Слажем се, али ми смо у рату. Торанага још није у нашим рукама,
а док он не умре, ви и наследник сте у страшној опасности.
 − Јако жалим. За себе се не бринем, само за сина − одврати Очиба. −
Сви се ионако морају овамо вратити за осамнаест дана. Саветујем вам
да их све пустите да оду.
− То је непотребан ризик. Јако жалим. Нисмо сигурни да она мисли
озбиљно.
− Мисли! − оштро му рече Кијама, презирући Ишидову грубу
присутност у раскошним, пребогатим одајама које су га тако јасно
подсећале на Таика, пријатеља и поштованог господара. − Она је
самурајка.
− Да − потврди Очиба. − Јако жалим, али слажем се са господаром
Кијамом. Марико-сан ће учинити оно што каже. Ту је још и стара
вештица Ецу! Охоле су оне Маеде, нех?
Ишидо приђе прозору па погледа ван.
− Што се мене тиче, нека сви изгоре. Она Тода је хришћанка, нех?
Није ли самоубиство против њене вере? Посебан грех?
− Да, али она ће имати помагача, па то неће бити самоубиство.
− А ако га не буде имала?
− Шта?
− Рецимо да буде разоружана и да не буде имала помагача?
− Како бисте то могли извести?
− Заробити је и заточити са брижно пробраним слушкињама све док
Торанага не пређе наше границе. − Ишидо се насмеши. Онда она може
радити шта жели. Тачније, био бих пресретан да јој помогнем.
− Како бисте је заробили? − запита Кијама. − Увек ће она имати
времена да почини сепуку или да се послужи ножем.
− Можда. Али рецимо да је успемо заробити, разоружати и
задржати на неколико дана. Зар нам баш тих неколико дана није
пресудно? Па зар она баш зато није наваљивала да отпутује данас, пре
него што Торанага пређе наше границе и кастрира се?
− Би ли се то могло учинити? − запита госпа Очиба.
− Можда − рече Ишидо. Кијама размисли.
− Торанага мора овде бити до осамнаест дана. На граници би могао
одуговлачити још најдуже четири дана. Морали бисмо је задржати
најдуже недељу дана.
 − Или заувек − рече Очиба. − Торанага је толико отезао да каткад
помислим да неће никад ни доћи.
− Мора доћи до двадесет и другог дана − рече Ишидо. − Ах, госпо,
била вам је оно сјајна, сјајна замисао.
− Заправо је та замисао била ваша, господару генерале! − Очибин
глас беше благ, иако је била врло уморна након бесане ноћи. − А шта је
са господаром Сударом и са мојом сестром? Јесу ли они сада са
Торанагом?
− Не, госпо. Још нису. Овамо ће их довести бродом.
− Њу нико да није такнуо! − изјави Очиба. − Ни њеног сина!
− Дете је директни Торанагин наследник, а он је баштиник
Миновара. Моја дужност према наследнику, госпо, присиљава ме да
ово поново истакнем.
− Моју сестру нико не сме такнути, а ни њеног сина.
− Како желите!
− Господару, како је добра хришћанка Марико-сан? − запитала је
Кијаму.
− Чиста − сместа одговори Кијама. − Мислите због тога што је
самоубиство грех? Мислим… мислим да ће она то поштовати, или ће
пропасти њена бесмртна душа, госпо, али не знам хоће ли…
− Онда постоји једноставније решење − упаде Ишидо без
размишљања. − Заповедите врховном хришћанском оцу да јој нареди
да не гњави законите владаре царства!
− Нема он те моћи − одговори Кијама. Тад рече још заједљивије:
− То је политичко мешање, а ви сте увек огорчено били против тога,
и то оправдано.
− Чини се да се хришћани мешају само онда кад њима то одговара −
закључи Ишидо. − То сам само набацио као предлог.
Отворе се собна врата и уђе лекар. Лице му беше озбиљно, остарило
од изнемоглости.
− Јако жалим, госпо, она вас сада зове.
− Зар умире? − упита Ишидо.
− На самрти је, господару генерале, али не знам кад ће… Очиба
пожури кроз пространу одају и кроз врата. Шушкао је њен плави
кимоно, а сукње су се љупко њихале. Оба су је мушкарца посматрала.
Затворе се врата. Неко време се њих двојица нису гледали, а тад ће
Кијама:
− Заиста мислите да је могуће заробити госпу Тода?
− Да − одврати му Ишидо гледајући у врата.
Очиба прође кроз ту још раскошнију одају па клекне поред футона.
Окруживали су их лекари и слушкиње. Сунце је продирало кроз
бамбусове шалоне и поигравало се по златним и црвеним резбаријама
на гредама, стубовима и на вратима. Јодокин кревет су окруживале
украсне завесе с интарзијом. Изгледала је као да спава. Њено се
бескрвно лице увукло у капуљачу будистичке мантије. Имала је танке
ручне зглавке набреклих жила, а Очиба помисли како је жалосно
остарити. Године су тако неправедне према женама. Према
мушкарцима нису, само према женама. Богови нека ме чувају старости,
молила је. Будо, заштити мога сина и без опасности га доведи на власт,
а мене штити све док сам способна да га штитим и да му помажем!
Прихватила је Јодокину руку и указала јој поштовање.
− Госпо?
− О-чан? − шапне Јодоко зовнувши је по надимку.
− Да, госпо?
− Ах, како си лепа, тако лепа, као што си увек била! − Дигне руку и
помилује је по лепој коси, а Очиба се није увредила због тог додира,
него се веселила као и увек, јер је старицу много волела. − Тако си
млада, лепа и миришљава. Како је Таико био сретан!
− Боли ли вас, госпо? Могу ли вам нешто донети?
− Ништа, ништа, само сам хтела с тобом разговарати. − Старе очи
биле су упале, али нису изгубиле ништа од своје промућурности. −
Удаљи све остале.
Очиба им даде знак да оду, а кад остадоше саме, запита:
− Да, госпо?
− Слушај, драга моја, наговори господара генерала нека је пусти да
оде.
− Он то не може, госпо, иначе ће отићи сви остали таоци па ћемо
изгубити снагу. Сви се регенти слажу − рече Очиба.
 − Регенти! − подругљиво ће Јодоко. − Слажеш ли се ти?
− Да, госпо, а синоћ сте и ви рекли да она не сме отићи.
− Сада је морате пустити да оде, иначе ће се остале повести за
њеним сепукуом, па ће због Ишидове грешке пасти љага на тебе и на
нашег сина.
− Господар генерал је одан, госпо. Торанага није, јако жалим.
− Господару Торанаги можеш веровати, а њему не можеш. Очиба
одмахне главом.
− Јако жалим, али уверена сам да Торанага жели постати шогун па
ће уништити нашег сина.
− Вараш се. Он је то хиљаду пута рекао. Остали даимјои желе да га
употребе за своје властите амбиције. Као и увек! Торанага је био
Таиков љубимац. Торанага је увек поштовао наследника. Торанага је
Миновара. Немој да те заведе Ишидо, а ни регенти. Имају они своју
карму и своје тајне, О-чан. Зашто је не пустите? Све је то сасвим
једноставно. Забраните јој да путује морем па је увек можемо задржати
негде унутар наших граница јер она је још увек у мрежи твога
генерала. А и Кири, и све остале, нех? Окружиће је Сиви. Настој
мислити онако као што би мислили Таико или Торанага. Тебе и нашег
сина увлаче у… − Утихну речи, а капци јој затрепћу. Старица скупи
последње снаге па настави: − Марико-сан не би смела имати ништа
против стражара. Знам да она мисли озбиљно оно што каже. Пустите је
да оде!
− Наравно да смо и то разматрали, госпо! − рече Очиба благим и
стрпљивим гласом. − Али, изван замка Торанага има тајне банде
самураја, скривене у Осаки и по околини, не знамо колико их има. А
има он и савезнике, нисмо сигурни које. Она би могла побећи. Кад она
оде, све остале сместа ће поћи за њом, па ћемо изгубити велику
сигурност. Сложили сте се, Јодоко-чан, зар се не сећате? Јако жалим,
али синоћ сам вас питала. Зар се не сећате?
− Да, сећам се, дете − рече Јодоко, а мисли су јој лутале. − Ох,
колико бих желела да је овде опет господар Таико па да те он води! −
Стара госпа је све напорније дисала.
− Бих ли вас могла понудити чајем или сакеом?
− Чај, да, молим мало чаја. Помогла је старици да попије.
 − Хвала, дете. − Глас јој је сад постао слабији, а напор услед
разговора убрзавао је умирање. − Чуј, дете, мораш веровати Торанаги.
Удај се за њега, па с њим преговарај о наследству.
− Не… не! − згрануто ће Очиба.
− После њега могао би владати Јаемон, а после нашег сина… плод
твог новог брака. Синови нашега сина часно ће се том новом роду
Торанага заклети на вечну верност.
− Торанага је увек мрзео Таика, то знате, госпо. Торанага је извор
читаве збрке. Већ годинама, нех? Он!
− А ти? Шта је с твојим поносом, дете?
− Он је непријатељ, наш непријатељ.
− Имаш два непријатеља, дете. Свој понос и потребу да имаш мужа
који би се могао упоредити с нашим мужем. Молим те, буди према
мени стрпљива. Млада си, лепа, плодна и треба да имаш мужа.
Торанага је достојан тебе, а ти њега. Торанага је Јаемону једина
могућност.
− Не, он је непријатељ.
− Био је највећи пријатељ нашега мужа, и најоданији вазал. Без…
без Торанаге… зар ти није јасно…? Без Торанагине помоћи… није ти
јасно? Могла би ти успети… успети њега обрлатити…
− Јако жалим, али га мрзим, одвратан ми је, Јодоко-чан.
− Многе жене… Шта сам оно говорила? Ох да, многе се жене удају
за мушкарце који су им гадни. Хваљен буди Буда, никада нисам морала
трпети то… − Старица се на трен насмеши па уздахне. Беше то дуг,
озбиљан уздах. Предуго је трајао, па је Очиба мислила да је наступио
крај. Али очи се малко растворе и опет се појави слабашан смешак. −
Нех?
− Да.
− Хоћеш ли? Молим те?
− Размислићу о томе.
Стари прсти настојали су је чвршће стегнути.
− Молим те обећај ми да ћеш се удати за Торанагу па ћу отићи Буди
са сазнањем да ће Таиков род живети заувек, као и име његово…
његово ће име живети заув…
 Сузе су неспутано текле низ Очибино лице док је тетошила млохаву
руку. Касније очи затрепћу, а старица прошапта:
− Мораш пустити нека Акечи Марико оде. Немој… немој да се она
на нама освети због онога што је учинио Таико… учинио… њеном…
њеном оцу…
Очиба се забезекнула.
− Шта? − Одговора није било. Касније Јодоко почне мумлати.
− Драги Јаемоне, здраво, драги мој сине, како… тако си леп дечак,
али имаш толико много непријатеља! Тако лудо, тако… Ниси ли и ти
само варка, није ли?… − Подиђе је грч. Очиба ју је држала за руку и
миловала.
− Наму Амида Буцу − прошаптала је у знак поштовања. Поново грч,
а тад стара жена разговетно рече:
− Опрости ми, О-чан.
− Немам вам што опростити, госпо.
− Толико много да опростиш… − Глас јој ослаби, а светло се почне
повлачити с њеног лица. − Чуј… обе… обећај за… за Торанагу. Очиба-
сама… важно… молим… њему можеш веровати… Старачке су је очи
преклињале и наметале јој своју вољу. Очиба није желела послушати,
али је знала да би требало. Узнемирила се због онога што је чула о
Акечи Марико, а у глави су јој још одзвањале Таикове речи које јој је
хиљаду пута понављао: ’Можеш веровати Јодоко-сами, О-чан. Она је
умна, никада то немој заборавити. Углавном она има право, а увек јој
можеш поверити свој живот! И животе мога сина и мој…’
Очиба попусти.
− Ја обећа… − Изненада застане. Последњи пут затрепери светло у
оку Јодоко-саме па се угаси. − Наму Амида Буцу. − Очиба принесе руку
њеним уснама, наклони се и положи руку натраг на прекривач.
Склопила јој је очи сећајући се Таикове смрти, једине друге смрти
којој је овако присно присуствовала. Тада је очи затворила покојнику
госпа Јодоко, као што је била женина повластица, а било је то у овој
истој соби. Тад је Торанага чекао пред собом као што су сада чекали
Ишидо и Кијама, настављајући бдење које је почело претходног дана.
− А зашто позиваш Торанагу, господару? − запитала га је тада. −
Требао би се одмарати.
 − Кад будем мртав, одморићу се, О-чан − одговорио је Таико. −
Морам решити наследство. Коначно! Док имам снаге.
И тад је стигао Торанага, снажан, пун живота и снаге. Осташе само
њих четворо. Очиба, Јодоко, Торанага и Накамура-Таико, господар
Јапана, на самртној постељи, а сви су чекали наредбе које ће
послушати.
− Дакле, Тора-сане − казао је Таико ословивши га по надимку који је
Города одавно наденуо Торанаги. Дубоко усађене очи зуриле су из
ситног сасушеног мајмунског лица, насађеног на исто тако сићушном
телу. Телу које је било јако као челик све до пре неколико месеци кад је
започела опака болест.
− Умирем. Ни из чега, ни у шта, али ти ћеш живети, а мој син је
беспомоћан.
− Није беспомоћан, господару. Сви даимјои поштоваће вашег сина
као што поштују вас.
Таико се насмеје.
− Да, хоће. Данас. Док сам ја жив… Ах, да! Но како да Јаемону
осигурам да после мене влада?
− Именујте Регентско веће, господару.
− Регенти! − поспрдно ће Таико. − Можда бих тебе требао
прогласити наследником па ти допустити да процениш да ли је Јаемон
достојан да те наследи.
− Не бих тога био достојан. Ваш син вас мора наследити.
− Да, а синови Городини требали су наследити Городу.
− Не. Они су погазили мир.
− А ти си их затро по мојим наредбама.
− Добили сте мандат од цара. Они су се побунили против вашег
законитог мандата, господару. Сад ми заповедајте, а ја ћу вас
послушати.
− Зато сам те овамо позвао. − Тад Таико настави: − Ретко ко у
педесет и седмој години добије сина, а одвратно је кад у шездесет и
трећој години мора умрети. А нарочито ако је тај син јединац, а отац
му нема родбине и господар је Јапана. Нех?
− Да − казао је Торанага.
 − Можда би било боље да ми се син није ни родио. Онда бих
краљевство могао предати теби као што смо се договорили. Ти имаш
више синова него Португалци… вашију.
− Карма.
Таико се насмеје, а из уста му потече слина замрљана крвљу. Јодоко
је нежно обрисала слину, а он се насмешио жени.
− Хвала, Јо-чан, хвала ти. − Тад је поглед свратио на Очибу која му
одврати смешком, али сада се његове очи више нису осмехивале. Само
су испитивале, запиткивале и одмеравале оно питање које се никад
није усуђивао изустити, а она је била сигурна да му је вечито на уму:
Је ли Јаемон заиста мој син? − Карма, О-чан, нех? − Запитао је то
нежно, али Очиба је умрла од страха да ће је он то стварно запитати а у
очима су јој заблистале сузе.
− Није потребно да лијеш сузе, О-чан. Живот је само сан у сну! −
рекао је старац. Тренутак је замишљено лежао, опет погледао у
Торанагу па изненадном неочекиваном топлином, по којој је био
познат, изјавио: − Ееееее, пријатељу стари, какав смо живот имали,
нех? Све оне битке! Борили смо се раме уз раме, заједно смо били
неуништиви. Учинили смо немогуће, нех? Заједно смо понизили
моћнике и пљунули им по уздигнутој гузици док су они, пузећи,
тражили више. Ми, ми смо то учинили, један сељак и један Миновара!
− Старац се зацерека. − Чуј, још неколико година па бих поштено
смлавио ’Ждераче белог лука’. Тада бих са корејским јединицама и с
нашим јапанским легијама нагло продро у Пекинг и засео на ’Змајево
престоље’ Кине. Тада бих теби предао Јапан, који желиш, а ја бих
добио оно што желим. − Глас му беше снажан и негирао је његову
унутрашњу крхкост. − Тамо сељак може с образом и чашћу засести на
’Змајев престо’, а не као овде. Нех?
− Кина и Јапан су различити, да, господару.
− Да. Мудри су они у Кини. Тамо је првак династије увек сељак или
сељачки син, а престо увек заузимају насиљем и крвавих руку. Нема
тамо наследних сталежа! Зар у томе не лежи снага Кине? − Поново
смех. − Снага, окрвављене руке и сељак… то сам ја. Нех?
− Да, али ви сте и самурај. Овде сте променили прописе. Ви сте
првак једне династије!
 − Увек си ми се свиђао, Тора-сане. − Старац је задовољно сркнуо
’ча’. − Да, замисли мене на ’Змајевом престолу’ Кине, замисли то!
Кинески цар, Јодоко царица, а после ње лепа Очиба, а након мене
Јаемон, а Кина и Јапан заувек би били удружени као што и треба. Ах,
било би то тако лако! Тада бих са нашим легијама и с кинеским
хордама продро на северозапад и на југ, а царства на целој земљи би,
као курве десетог разреда, лежала у прашини, раскречивши ноге да ми
узмемо оно што желимо. Ми смо непобедиви! Ти и ја били смо
непобедиви! Јапанци су непобедиви, наравно да јесмо… ми знамо у
чему се састоји смисао живота. Нех?
− Да.
Таико необично засветлуца очима.
− У чему?
− Дужност, дисциплина, и смрт − одговори Торанага. Поново
церекање. Чинило се да је старац сићушнији него икада, смежуранији
него икада, а онда, исто онако изненада као што је њему било
својствено, сва топлина ишчезне из њега.
− Регенти? − запитао је отровно и чврсто. − Кога би ти изабрао?
− Господаре Кијаму, Ишида, Оношија, Тода Хиро-мацуа и Сугијаму.
Таиково се лице искриви у злобан церек.
− Ти си најпаметнији човек у царству, након мене! Објасни мојим
женама зашто си изабрао ову петорицу.
− Зато што се сви они узајамно мрзе, али удружено могу успешно
владати и затрти сваки отпор.
− И тебе?
− Не, господару, мене не. − Тад је Торанага погледао Очибу па јој се
директно обратио. − Морате одолети још девет година да Јаемон
баштини власт. А да то остварите, морате свакако одржати Таиков мир.
Кијаму сам изабрао зато што је врховни хришћански даимјо, изврстан
генерал и свакако одан вазал. Затим Сугијаму, зато што је он
најбогатији даимјо у земљи, род му је стародреван, свим срцем
презире хришћане, а он би највише добио ако Јаемон дође на власт.
Оношија зато што он мрзи Кијаму, такође је хришћанин, али губавац
који се грчевито држи живота, поживеће двадесет година, а све остале
мрзи чудовишном жестином, особито Ишида. Ишида зато што ће он
нањушити завере, зато што је сељак, што мрзи наследне самураје и
жестоко је против хришћана. Тода Хиро-мацуа зато што је честит,
послушан и веран, истрајан као сунце, а нагао као најбољи мач
врхунског ковача. Он нека буде председник Већа!
− А ти?
− Са својим најстаријим сином Ноборуом починићу сепуку. Мој син
Судара ожењен је сестром госпе Очибе па он не представља претњу и
никад не може постати претња. Могао би он наследити Кванто, ако вам
се свиђа, уколико изјави вечну оданост вашој кући.
Нико се није изненадио што се Торанага понудио да учини оно што
је очигледно било Таику на уму, јер је једино Торанага био права
претња од свих даимјоа. Тад је чула како њен муж каже:
− О-чан, шта ти саветујеш?
− Све оно што је рекао господар Торанага, господару − одмах је
одговорила. − Даље, наредите мојој сестри нека се разведе од Сударе
који ће починити сепуку. Наследник Торанаге нека буде господар
Нобору који би наследио две покрајине, Мусаши и Шимоосу, а остатак
Кванта нека припадне вашем наследнику Јаемону. Саветујем да ово
већ данас наредите.
− Јодоко-сама?
На њено запрепаштење, Јодоко је изјавила:
− Ах, Токичи, знаш да те обожавам свим срцем својим, и О-чан,
Јаемона као рођеног сина. Ја кажем, прогласи Торанагу јединим
регентом.
− Шта?
− Ако му наредиш да умре, мислим да ћеш убити и свог сина. Само
господар Торанага има довољно вештине, угледа и лукавства да сад
преузме власт. Јаемона стави под његово старатељство све до
пунолетства. Господару Торанаги нареди да усвоји нашег сина. Нека
господар Торанага увежбава Јаемона и нека он након Торанаге преузме
власт.
− Не, то не сме бити − успротивила се Очиба.
− Шта ти кажеш на то, Тора-сане? − запитао је Таико.
 − Морам понизно одбити, господару. То не могу прихватити па
молим да ми допустите да починим сепуку! Да одем пре вас.
 − Бићеш једини регент.
− Откако смо се договорили, никад вам нисам ускратио послушност,
али ову наредбу одбијам.
Очиба се присећала како је настојала приволети Таика да Торанаги
допусти да се убије, а знала је да је Таико тако већ одлучио. Но, Таико
се предомислио и након извесног времена је делимично усвојио
Јодокин предлог па донео компромисно решење. Торанага ће постати
регент и председник Регентског већа. Торанага је Јаемону исказао
вечну верност, али још је прео паучину којом их је све умотавао. Као и
ову кризу коју је изазвала Марико.
− Знам да је поступала по његовим наредбама − рече Очиба. А сад
је госпа Јодоко хтела да му се она потпуно преда.
Удаја за Торанагу? Буда нека ме сачува од те срамоте, од дужности
да му зажелим добродошлицу, да осећам његову тежину и његову
напрегнуту мушкост.
Срамота?
Очиба, а где је истина?, запитала се. Истина је да си га некад
желела, пре Таика, нех? И за време Таика, нех? Много пута потајно у
срцу. Нех? Мудрица Јодоко је опет имала право рекавши да је понос
твој непријатељ и да ти је потребан мушкарац, муж. Зашто не би
прихватила Ишида? Он те поштује и жели, он ће победити, њега би
лако мотала око прста. Нех? Не, никако тог неотесаног сељака из
мочвара! Ох, знам ја какве погане гласине шире непријатељи. Дрска
гадост! Кунем се, радије бих спавала са својим слушкињама и још
хиљаду живота се ослањала на харигата, него да са Ишидом укаљам
успомену на свога господара. Буди поштена, Очиба! Размисли о
Торанаги. Зар га ти заправо не мрзиш само зато што те можда видео
оног дана, као у сну?
Било је то пре више од осам година на острву Кјушуу. Она и њене
госпе беху у лову ловним птицама. Са Таиком и Торанагом. Њихова
дружина раштркала се по великом подручју, а она је галопирала за
једним својим соколом, одвојивши се од осталих. Била је у шумовитим
брдашцима и одједном је наишла на оног сељака који је уз усамљени
путељак брао бобице. Њен слабашни син првенац је пре готово две
године умро, а у њеној утроби није више било живота иако је
искушавала све положаје, технике и храну, све празноверице, љубавне
напитке и молитве, у очајном настојању да испуни господареву
опсесију за наследником.
Сусрет са сељаком беше тако изненадан. Забуљио се у њу као да је
она ками, а она у њега, јер је био пљунути Таико, мален и мајмунолик,
али млад.
У мозгу јој зазвечи да је ово Божји дар који је молила. Сјахала је,
ухватила га за руку па су заједно пошли неколико корака у шуму.
Подала му се као врућа кучка.
Све је изгледало као у сну, бесомучност, пожуда и суровост. Лежала
је на земљи, а и данас је још осећала његову ужарену текућу ватру,
његов угодан дах, његове руке које су је дивно стезале. Тад је осетила
сву његову пуну тежину, и дах му је одједном постао смрдљив, а све на
њему гадно осим влажности па га је одгурнула. Он је хтео још, али га
је ударила, опсовала и казала нека боговима захвали што га због
његове дрскости није претворила у стабло, а јадни празноверни глупак
пузао је на коленима па је мољакао да му опрости. Наравно, она је
била ками, зашто би се иначе таква лепотица ваљала у прашини с
таквим као што је он?
Слабашно се винула у седло и удаљила на коњу, сва омамљена.
Ускоро нестадоше човек и чистина. Питала се није ли све то био само
сан, а онај сељак прави ками. Молила је да је он ками, да је његов сок
божански, па да створи новог сина у славу свога господара и улије му
мир који заслужује. Тада, баш на другој страни шуме, чекао ју је
Торанага. Је ли ме видео?, престрављено се запитала.
− Бринуо сам се за вас, госпо − казао је.
− Мени… мени је сасвим добро, хвала вам.
− Па сав кимоно вам је поцепан, а на леђима и у коси имате
папрат…
− Збацио ме коњ, није то ништа! − Тад га је изазвала да одјуре назад
како би му доказала да је све у реду. Одјурила је као дивљи ветар. Леђа
су је још увек пекла од трновитих купина, али лековита уља ускоро су
ублажила бол… Увече је јастучила са својим велможом и господаром, а
девет месеци касније је родила Јаемона, на његову вечну радост. И на
своју.
 − Наравно, наш муж је Јаемону отац − одговорила је Очиба сасвим
уверено на Јодокин шапат. − Он је отац обојице мојих синова… онај
други беше само сан.
Зашто се завараваш? Није оно био сан, помислила је. То се
догодило! Онај човек није био ками. Са сељаком си се ваљала у блату
да родиш сина који је теби био исто онако очајнички потребан као и
Таику, да га за себе вежеш. Он би иначе узео нову наложницу, нех?
А твој првенац?
− Карма! − прошапта Очиба одагнавши и ту латентну агонију.
− Попи, дете! − казала јој је Јодоко кад је Очиба имала шеснаест
година, годину дана након што је и службено постала Таикова
наложница. И попила је необичан топли чај, осећала се јако поспаном,
а кад се ујутро пробудила, сећала се само необичних еротских снова,
чудноватих боја и језивог безвременског осећаја. Кад се пробудила, уз
њу је била Јодоко, као и кад је пошла на спавање. Врло брижна, а
забринута за склад њиховог господара колико и она. Након девет
месеци је родила, као прва Таикова жена-родиља. Но, син беше
болећив и умро је у раним годинама.
Карма, помисли она.
Она и Јодоко никада нису разговарале о оном што се догодило или
што се могло догодити, за време оног дугог дубоког сна. Ништа осим
оно мало пре: ’Опрости ми…’ и ’Немам вам шта опростити’.
Ти си без порока, Јодоко-сама, а ништа се није догодило, никакав
тајни чин или слично. А и да се догодило, почивај у миру, старице,
сада кад је та тајна закопана с тобом. Очи су јој почивале на празном
лицу, које је сада било тако слабо и отужно, као што је и Таико у смрти
био слаб и отужан, а и он никада није поставио оно питање. Карма је
што је он умро, помислила је без страсти. Да је поживео још десет
година, постала бих кинеска царица, али сада… сада сам сама!
− Чудно да си умрла пре него што сам ти стигла обећати, госпо! −
рече она, док су је окруживали мирис тамјана и мошус смрти. − Је ли и
то моја карма? Зар да ипак послушам твој захтев и недоречено
обећање? Шта да радим?
Сине мој, сине мој, осећам се тако беспомоћно!
 Тада се сетила нечега што је рекла Мудрица. ’Мисли онако као што
би мислио Таико, или Торанага.’
Очиба је осећала како јој навире нова снага. У тишини се завалила и
хладно почела слушати Јодоку.
***
У изненадном муку Чиммоко изађе кроз вртна врата, приступи
Блекторну па му се наклони.
− Анђин-сане, молим вас, опростите ми, моја господарица жели да
вас види. Ако тренутак причекате, отпратићу вас.
− Добро. Хвала. − Блекторн устане, још удубљен у своје мисли и
обузет предосећајем судбине. Сад су сенке постале дугачке. Већ је
један део предњег дворишта остао без сунца. Сиви су се спремали да
са њим крену.
Чиммоко приђе Сумијорију.
− Молим вас, опростите, капетане, али моја господарица вам
поручује да изволите све припремити.
− Где она жели да то обави?
Служавка показа простор испред свода на капији.
− Тамо, господару. Сумијори се забезекнуо.
− Зар ће то бити јавно? А не тајно, уз само неколико сведока? Она то
ради тако да је сви виде?
− Да.
− Али, па добро… Ако то већ мора бити овде… Њен… њен… што је
са њеним помагачем?
− Уверена је да ће је почастити господар Кијама.
− А ако не буде он?
− Не знам, капетане. Није… није ми рекла. − Чиммоко се наклони,
оде на веранду па се поново наклони. − Кири-сан, моја господарица
поручује: јако жали, ускоро ће се вратити.
− Је ли јој добро?
− Ох, да! − поносно ће Чиммоко.
Сад су се већ Кири и остале госпе сабрале. Кад су чуле оно што је
Чиммоко рекла капетану, и оне су се збуниле.
 − Зна ли она да госпе чекају да би је поздравиле?
− Ох, да, Кирицубо-сан. Гле… гледала сам и казала сам јој. Рекла је
да је њиховим присуством јако почашћена па ће им ускоро лично
захвалити. Молим вас, опростите.
Све су гледале како се враћа до врата и маше Блекторну. Сиви крену
за њима, али Чиммоко одмахне главом рекавши да их њена
господарица није позвала. Капетан је Блекторну допустио да оде.
Иза вртних врата као да је био други свет, зелен и спокојан. На
врховима стабала сијало је сунце, цвркутале су птице и зујали инсекти
скупљајући храну, а поток се благо уливао у језерце с локвањима. Но,
никако није могао отерати жалост.
Чиммоко застане показавши му малену кућицу за ча-но-ју. Сам је
пошао напред. Изуо је сандале и попео се уз три степенице. Морао је
да се сагне, готово клекне, како би прошао кроз сићушна мрежаста
врата. Тад се нађе у кућици.
− Ти − рече она.
− Ти − одговори он.
Клечала је према вратима, свеже нашминкана, гримизних усана.
Била је беспрекорно почешљана, одевена у нов тамноплави кимоно са
зеленим обрубом, с обијем светлије зелене боје и са танком зеленом
врпцом у коси.
− Лепа си.
− И ти. − Летимичан осмех. − Јако жалим што си морао гледати.
− Била је то моја дужност.
− Није то била дужност − рече она. − Нисам очекивала, нити
замишљала толики покољ.
− Карма! − Блекторн се тргне из транса и престане говорити
латински. − Ово већ дуго времена смишљаш! Своје самоубиство зар
не?
− Мој живот никад није припадао мени, Анђин-сане. Увек је
припадао мом феудалном господару, а након њега мом мужу. Такав је
наш закон.
− Слаб закон.
 − Да и не. − Дигла је поглед са простирки од рогозине. − Зар ћемо се
свађати о стварима које не можемо променити?
− Не. Молим те, опрости ми.
− Волим те − казала је на латинском.
− Да. Сада то знам. И ја волим тебе. Но, твој циљ је смрт, Марико-
сан.
− Вараш се, драги мој. Мој циљ је живот мога господара. И твој
живот! А искрено ти кажем, нека ми госпа опрости или нека ме због
тога благослови, понекад ми је твој живот важнији.
− Нема више узмака. Ни за кога.
− Буди стрпљив. Сунце још није зашло.
− Немам поверења у ово сунце, Марико-сан. − Испружио је руку и
додирнуо њено лице. − Гомен насај.
− Обећала сам ти да ће ноћас бити као у ’Гостионици камелија’.
Буди стрпљив. Знам ја Ишида, Очибу и остале.
− Que va остали! − опсује на португалском, а расположење му се
промени. − Мислиш рећи да се кладиш да Торанага зна шта ради. Нех?
− Que va твоја зловоља − благо је одговорила. − Овај је дан
прекратак.
− Опрости. Опет имаш право. Није данас време за зловољу. −
Посматрао ју је. Лице јој је било пругасто од сенке пречки коју је
сунце бацало кроз бамбусове шалоне. Сенке су се пењале и нестајале
док је сунце залазило иза зидина. − Чиме бих ти могао помоћи? −
запитао је.
− Веруј да постоји сутрашњица.
На трен је спазио њен ужас. Пружио је руке према њој, загрлио је и
чекање више није било ужасно.
***
Примицали су се кораци.
− Да, Чиммоко?
− Време је, господарице.
− Је ли све спремно?
− Да, господарице!
 − Чекај ме поред језерца. − Кораци се удаље. Марико се окрене
према Блекторну па га нежно пољуби.
− Волим те − рекла је.
− Волим те − рече он.
Наклонила му се и изашла. Он за њом.
Марико застане поред језерца, одвеже оби па га пусти да падне.
Чиммоко јој помогне да скине плави кимоно. Под њим је Марико
имала најблиставији бели кимоно и оби које је Блекторн икад видео.
Беше то свечани самртнички кимоно. Из косе одвеза зелену врпцу па је
одбаци у страну… Затим, сва у белом, пође напред, а Блекторна и не
погледа.
Иза врта сви су се Сиви поређали у достојанствен троугао око осам
татамија простртих испод главне капије. Јабу, Кири и остале госпе
седели су поређани на почасном месту, окренути у правцу југа. И Сиви
на улици свечано су се сврстали, а међу њих су се помешали и остали
самураји и самурајске жене. На Сумијоријев знак сви се наклоне. Она
им се наклони. Иступе четири самураја па преко татамија распростру
гримизни покривач.
Марико приступи Кирицуби па поздрави њу, Сазуко и остале госпе.
Узврате јој наклон уз најсвечаније поздраве. Блекторн је чекао на
капији. Гледао је како се она одваја од госпи, иде према гримизном
четвороуглу па насред њега клече, пред сићушним белим јастуком.
Десницом из белог обија извуче бодеж па га положи на јастучић пред
собом. Приђе Чиммоко. Клекне и она па јој пружи мален, бео-белцат
покривач и коноп. Марико савршено намести наборе на кимону.
Слушкиња јој је помагала. Тад конопцем веза покривач око струка.
Блекторн је знао да то чини зато да јој се у самртничким трзајима не
би окрвавиле и пореметиле сукње.
Тад Марико, смирена и спремна, дигне поглед у кулу замка. Сунце
је још обасјавало горњи спрат и бљештало на златним цреповима.
Пламена светлост брзо се пењала уз торањ. Затим ишчезне.
Изгледала је тако сићушна док је непокретно онде седела. Као бела
тачка на гримизном четвороуглу.
Улица већ беше тамна, а послуга је палила бакље. Кад су завршили,
побегоше исто онако брзо и тихо као што су дошли.
 Испружила је руке, дотакла нож па га усправила. Тад се још једном
забуљила кроз врата према крају улице, али тамо беше тихо и празно
као и пре. Опет је погледала нож.
− Касиги Јабу-сама!
− Да, Тода-сама!
− Чини се да ми је господар Кијама ускратио помоћ. Молим вас,
била бих почашћена кад бисте ми ви били помагач.
− Част ми је! − изјави Јабу. Наклонио се, устао и стао лево иза ње.
Мач му је запевао док му је клизио из корица. Одлучно је закорачио и
обема рукама уздигао мач. − Спреман сам, госпо − рече.
− Молим вас, причекајте до мог другог реза!
Очи је упрла у нож. Десницом се прекрсти изнад груди, а затим се
нагне напред. Без дрхтања прихвати нож па га принесе уснама као да
куша углачани челик. Тад промени стисак па десном руком чврсто
подигне нож под леву страну гркљана. У том се трену појаве бакље на
крају улице. Примицала се поворка на челу са Ишидом.
Није помакла нож.
Јабу је још био увијена опруга, потпуно посвећен замаху.
− Госпо, хоћеш ли чекати или настављаш? − запитао је. − Желим
према теби бити савршен.
Марико се силом повратила са ивице смрти.
− Ја… ми ћемо чекати… ми… ја… − Спустила је нож. Сад јој се
рука тресла. Јабу се исто тако полако опусти. Шиштави мач утисне у
корице и обриса руке на боковима.
На вратима стајаше Ишидо.
− Још није залазак сунца, госпо. Сунце је још на обзорју. Зар ти се
тако жури умрети?
− Не, господару генерале. Само желим слушати свог господара… −
Руке је спојила како би зауставила дрхтавицу.
Смеђе подиђе талас гнева поводом Ишидове бахате простоте, а Јабу
се спремао скочити на њега, али застане кад је Ишидо гласно рекао:
− Госпа Очиба замолила је у име наследника регенте да у твом
случају учине изузетак. Прихватили смо њен захтев. Ево ти
пропуснице да отпутујеш сутра у зору. − Гурне их у руке Сумијорију
који је стајао у близини.
− Господару? − запита Марико не схватајући, изнемоглим гласом.
− Слободна си да отпутујеш. У зору!
− А… а Кирицубо-сан и госпа Сазуко?
− Зар и то није део твоје ’дужности’? Ту су пропуснице и за њих.
Марико је настојала сабрати мисли.
− А… а њен син?
− И он, госпо − одјекне Ишидов подругљив смех. − И сви ваши
људи.
− Сви су добили пропуснице? − промуца Јабу.
− Да, Касиги Јабу-сане − одврати Ишидо. − Ти си највиши официр,
нех? Молим те, одмах пођи мом писару. Он вам припрема све
пропуснице, иако не знам зашто почасни гости желе отићи. Не исплати
се отићи на седамнаест дана. Нех?
− А ја, господару генерале? − тихо запита стара госпа Ецу, усудивши
се да испита је ли Марико извојевала пуну победу. Срце јој је болно
лупало. − Смем… смем ли и ја отићи, молим вас?
− Наравно, госпо Маеда. Зашто бисмо икога држали против његове
воље? Зар смо ми тамничари? Наравно да нисмо! Ако је наследникова
добродошлица тако увредљива да желите отпутовати, онда отпутујте,
иако, како мислите путовати четири стотине рија до куће и још четири
стотине рија назад у седамнаест дана, не разумем.
− Молим вас, опрос… опростите, нас… наследникова
добродошлица није увредљ…
− Ако желите путовати − ледено је прекине Ишидо − редовним
путем затражите дозволу. Потрајаће то дан-два, али ћемо вас лепо
испратити. − Обратио се осталима: − Може молбу поднети свака госпа
и сваки самурај! Већ рекох да је глупо отпутовати на седамнаест дана.
Увредљиво је подсмехивати се наследнику и добродошлици,
добродошлици госпе Очибе и добродошлици регената… − Свој
тврдокоран упоран поглед опет окрену на Марико: − Или на њих
вршити притисак претећи им сепукуом, који госпа мора обавити тајно,
а не као разметљиву јавну представу. Нех? Не тежим за смрћу жена,
него само за смрћу непријатеља наследника, али ако су жене његови
отворени непријатељи, онда ћу ускоро пљунути и на њихове лешеве.
Ишидо се окрене, довикне Сивима наредбу и оде. Капетани одмах
понове његову наредбу па се сви Сиви сврстају и почну одвајати од
врата, осим симболичне шачице која је остала у почаст Смеђима.
− Госпо − промукло ће Јабу, поново обрисавши влажне руке, док му
је у устима био горак укус као од повраћања зато што није дошло до
испуњења. − Госпо, готово је. Ти… ти си победила. Победила си!
− Да… да − рече она. Немоћним је рукама тражила чвор на белом
конопцу. Приђе јој Чиммоко, одвеже чворове и скине бели прекривач.
Тада се макне са гримизног четвороугла. Сви су посматрали Марико,
чекајући да виде хоће ли успети да се удаљи.
Марико је пробала да устане. Није успела. Посрну. Поново је
покушала. Опет без успеха. Кири јој одлучно крене у помоћ, али Јабу
одмахне главом па рече:
− Не, то је њена повластица!
Тако Кири поново седе, једва дишући.
Блекторн је стајао на капији, још збуњен својом огромном радошћу
што је она добила одгоду. Сетио се како је и његова воља била
скренута оне ноћи када је готово починио сепуку, када је морао устати
као мушкарац, и поћи кући као мушкарац, без ичије помоћи, и тако
постао самурај. И гледао ју је, презирући потребу за том храброшћу,
али ју је схватао, у ствари, поштовао.
Виде како јој руке опет посежу за гримизном подлогом. Поново се
одгурнула и овај пут Марико се усправи. Зањихала се и готово пала, а
тад помакне ноге, полако отетура преко гримиза, беспомоћно заљуља
према главној капији. Блекторн закључи да је она довољно учинила,
довољно претрпела и довољно доказала, па јој приступи, узме је у
наручје и подигне, баш у трену кад је изгубила свест.
На трен стајаше у арени, сам, поносан што је сам и што је донео
одлуку. Лежала је у његовим рукама као сломљена лутка. Тада ју је
унео, а нико се није помакао нити му препречио пут.

57
 Напад на упориште Смеђих започео је у најтамнијем делу ноћи, два-
три сата пред зору. Први талас од десет нинђа, злогласних
’Тајновитих’, дошао је с кровова суседних делова замка која сада више
нису чували Сиви. Крпама обложене куке пребацише на супротни
кров, па се ко пауци винуше изнад понора. На себи су имали
припијену црну одећу, црне табије и црне маске. Затамњене им беху и
руке и лица. Ти мушкарци били су лагано наоружани ланчаним
ножевима и шурикенима, маленим звездастим бодљама и округлим
плочама, оштрим као игла, отровног врха, које су употребљавали
бацајући, а беху величине длана. На леђима су носили торбе и кратка
танка копља.
Нинђе беху плаћеници, уметници прикрадања, стручњаци за
озлоглашена дела, шпијунирање, убацивање у противнички табор и за
изненадне смрти.
Десеторица се нечујно спусте. Смотају конопце са кукама, а
четворица поново закаче куке на избочину и одмах клизну на веранду
седам метара ниже. Кад су се исто тако нечујно спустили, њихови
другови откаче куке, баце им их доле, па пређу преко црепова да се
убаце у друго подручје
Под нечијом ногом пукне цреп па се сви следе. У предњем
дворишту, три спрата и двадесет метара ниже, Сумијори застане усред
страже и дигне поглед. Зажмири у тмину. Непомично је чекао, малчице
је отворио уста да боље чује, очи су му полако клизиле. Кров с
нинђама беше у сенци, месечина слаба, а звезде мутне у збијеном
влажном ваздуху. Људи су се сасвим укочили, и дах су притајили тако
да им беше нечујан. Изгледали су исто онако беживотно као црепови
на којима су стајали.
Сумијори поново све обухвати очима и ушима, па још једном, а
онда, још у недоумици, изађе у двориште да би јасније видео. Сад су
му се у видокругу нашли и четири нинђе на веранди, али су се они
исто тако укочили као и они горе па ни њих није приметио.
− Хеј! − викне стражарима на вратима која су била чврсто затворена
полугама. − Видите ли ишта… чујете ли ишта?
− Не, капетане! − одговоре будне страже. − Црепови увек шкрипе и
малко се помичу, можда због влаге или врућине.
 − Пођи горе па погледај − рече Сумијори једном од њих. − Још
боље, реци стражарима на горњем спрату да све претраже, за сваки
случај.
Војник одјури. Сумијори се опет забуљи увис, а онда лагано слегне
раменима па смирено настави патролу. Остали самураји се врате на
своја места и погледају ван.
Нинђе на крову и на веранди чекали су у својим залеђеним
положајима. Ни очи им се нису мицале! Били су увежбани да по
потреби и сатима остану непомични. Био је то само један део њиховог
вечног вежбања. Тад им вођа даде знак па они сместа опет крену у
напад. Куке и конопци несметано су их довели на другу веранду на
коју су се могли увући кроз уске прозоре у гранитним зидовима. Испод
овог горњег спрата сви остали прозори, одбрамбени положаји
стрелаца, били су тако уски да се споља није могло кроз њих ући. На
други знак обе групе истовремено уђу.
Обе просторије беху у тами, а десет Смеђих спавало је у уредним
низовима. Убише их брзо и готово нечујно. Већини би само зарили
нож у грло. Увежбани нападачки осећаји непогрешиво су их водили
према циљевима и за трен је и последњи Смеђи очајнички млатарао и
био усмрћен, а његов повик угушен у самом почетку. Тада, осигуравши
просторије и врата, вођа извади кремен и труд па запали свећу. Брижно
је заклони дланом и однесе на прозор па пошаље три знака у мрак.
Његови људи су након њега поново проверавали је ли сваки Смеђи
мртав. Вођа понови знак па се одмакне од прозора и махне руком,
обраћајући им се језиком глувонемих − прстима.
Нападачи сместа скину торбе са леђа па припреме ударно оружје.
Кратке криве ножеве са двоструким сечивом, којима је на дршци био
причвршћен ланац, а на крају ланца тег. Шурикене и ножеве за бацање.
На другу наредбу одабрани људи исучу из корица кратка копља. Беху
то копља на склапање и дуваљке које су настављали до потребне
дужине. И док су се људи припремали, он клекне наспрам врата и на
изглед без напора, постане потпуно непомичан. Сад је и последњи
човек био спреман. Вођа угаси свећу.
Кад су градска звона откуцала пола сата ’Тигра’, четири сата, један
сат пре зоре, упадне други талас нинђа. Двадесеторица се тихо искраду
из водоводног канала који је сад био ван употребе, а некад је напајао
потоке у башти. Сви су ови људи имали мачеве. Као сенке зазује и
заузму положаје иза грмова и шикара, поставши непокретни, готово
невидљиви. Истовремено друга група од двадесет људи попе се са
земље на конопцима и кукама па се нађоше на балкону наспрам
дворишта и баште.
На балконима су се налазила два Смеђа која су пажљиво мотрила
празне кровове преко пута. Један Смеђи се осврне, спази иза себе куке
и поче их уплашено показивати. Његов друг отвори уста да их све
опомене, кад први нинђа скочи до пушкарнице, брзим замахом ручног
зглоба усмери бодљикав шурикен самурају у лице и уста, брзо му
пригуши врисак па се баци на другог самураја. Сад је његова
испружена рука постала смртно оружје. Раширио је палац и кажипрст
и пробо му жилу куцавицу, што укочи самураја, од другог опаког
ударца врат му препукне уз суво крцкање, а нинђа скочи на првог
самураја који је у агонији грчевито вадио бодље дубоко забодене у уста
и лице, а отров је већ деловао.
У последњем натчовечанском напору умирући самурај истргне свој
кратки мач и забоде. Дубоко засече, а нинђа застење, али није
попуштао. Одалами Смеђег у грло, тргне му главу уназад и сломи му
врат. Самурај на ногама умре.
Нинђа је опасно крварио, али није испустио ни гласа и још је држао
мртвог Смеђег, пажљиво га спуштао на камене плоче и клонуо поред
њега на колена. Сад су се све нинђе попеле конопцем и стигле на
зидине. Заобиђу свог рањеног друга све док тераса није била
осигурана. Рањеник је још клечао поред мртвог Смеђег и држао се за
бок. Вођа прегледа рану. Крв је шикљала у сталном млазу. Вођа
одмахне главом, обрати му се језиком прстију, а човек климне па се
мукотрпно одвуче у ћошак, а крв је остављала широк траг. Удобно се
сместио, ослоњен на камен, па извадио шурикен. Неколико је пута
отровним бодљама засекао по надланици, а затим нашао бодеж,
уперио оштрицу под врат па га обема рукама свом снагом зарио.
Вођа провери је ли човек мртав па се врати утврђеним вратима која
су водила у замак. Опрезно их отвори. Тад зачују како се примичу
кораци па се одмах опет стопе, у заседи, са мраком.
Сумијори и Смеђи приближавали су се ходником овог западног
крила. Двојицу је Сумијори оставио близу врата на балкону и без
заустављања ишао напред. Та двојица изађу на терасу кад је Сумијори
замакао иза угла па се спустио завојитим степеништем. На дну
степеница беше нова стража па се двојица уморних самураја наклоне и
добију смену.
− Покупите остале па се вратите у своје одаје − рече Сумијори. −
Бићете пробуђени у зору!
− Да, капетане.
Два самураја се попну уз степенице, сретни што је њихова смена
завршила. Сумијори настави обилазак следећег ходника где је
смењивао страже. Напокон застане испред једних врата и покуца, а два
последња стражара беху с њим.
− Јабу-сане?
− Да? − зачује поспан глас.
− Јако жалим, промена страже.
− Ах, хвала вам. Молим вас, изволите ући.
Сумијори отвори врата, али опрезно застане на прагу. Рашчупани
Јабу налактио се на покривачима, а у другој руци је држао мач.
Видевши да је то заиста Сумијори, опусти се и зевне.
− Има ли шта ново, капетане?
Одахне и Сумијори. Одмахне главом, уђе у просторију и затвори
врата. Соба беше велика и уредна, а у њој беше намештен и изазовно
дотеран још један кревет са футонима. Прозори пушкарнице гледали
су на улицу и на град, са висине од десет метара.
− Све је мирно! Она сада спава… Бар ми тако рече њена слушкиња
Чиммоко. − Приђе ниском сточићу на ком је горела уљаница па наточи
хладан чај из лонца. Покрај лонца се налазила њихова пропусница са
службеним печатом, коју је Јабу донео из Ишидове канцеларије.
Јабу поново зевне па се с ужитком протегне.
− Анђин-сан?
− Кад сам последњи пут гледао, био је будан. Тада је била поноћ.
Замолио ме да следећи пут проверим пред саму зору, нешто у вези с
његовим обичајима. Нисам јасно разумео све што је рекао, али није
важно! Овде су врло јаке страже свуда, нех? Кирицубо-сан и остале
госпе су мирне, иако је Кирицубо-сан већи део ноћи пробдела.
 Јабу устане из кревета. На себи је имао само слабински повез.
− Шта ради?
− Седи уз прозор и буљи ван. Тамо нема шта да види! Рекох јој да
проба да заспи. Уљудно ми је захвалила, сложила се с тиме и остала
тамо где је и била. Те жене, нех?
Јабу је извијао рамена и лактове па се снажно чешао да му брже
потече крв. Почео се облачити.
− Морала би спавати. Данас је пред њом дуго путовање. Сумијори
одложи шољицу.
− Мислим да је све ово превара.
− Како?
− Мислим да Ишидо није озбиљно мислио.
− Имамо потписане дозволе. Ево их! Сви су на попису. Имена сте
проверили. Како би могао оповргнути своје јавно обећање нама или
госпи Тода? Немогуће, нех?
− Не знам. Опростите, Јабу-сане, али и даље мислим да је ово
превара.
Јабу полако завеже чвор на појасу.
− Каква превара?
− Поставиће нам заседу.
− Изван замка? Сумијори климне главом.
− Да, то сам мислио.
− Не би се он усудио!
− Усудиће се. Поставиће нам заседу или ће нас задржати. Не могу
замислити да би он пустио њу, или госпу Кирицубо, или госпу Сазуко,
или детенце. Нити стару госпу Ецу и остале.
− Не, варате се.
Сумијори жалосно одмахне главом.
− Мислим да би било боље да је она дубоко засекла, а да сте ви
замахнули мачем! Овако ништа није решено!
Јабу узе своје мачеве па их задене за појас. Да, помислио је, слажем
се с тобом. Ништа није решено, а она је изневерила у својој дужности.
Ти то знаш, ја то знам, а зна и Ишидо. Срамота! Да је засекла у себе,
сви бисмо вечно живели. А овако… Вратила се са ивице смрти и
осрамотила и нас и себе. Шигата га нај, нех? Глупа жена!
Но Сумијорију је казао:
− Мислим да се варате. Она је поразила Ишида. Победница је госпа
Тода. Ишидо се неће усудити да нам постави заседу. Пођите спавати, у
зору ћу вас пробудити.
Сумијори поново заклима главом.
− Не, хвала, Јабу-сане, опет бих пошао у обилазак страже. − Пође на
прозор па се загледа ван. − Нешто није у реду.
Јабу приђе Сумијорију. Правио се као да испитује таму, пажљиво је
ослушкивао, а онда неочекивано исукао кратки мач па муњевито и
нагло зарио сечиво Сумијорију у леђа, док му је другом руком запушио
уста да пригуши врисак. Капетан је за трен умро. Јабу га је пажљиво и
снажно вукао, што даље од себе, како се не би замазао крвљу. Пренесе
леш на футоне па га постави у спавајући положај. Тад извуче мач па га
почне чистити, бесан што га је Сумијори својом интуицијом натерао на
ово непланирано убиство. Па и уз све то, помисли Јабу, не смем му
допустити да уоколо шврља.
***
Кад се Јабу увече вратио од Ишидовог писара с пропусницама, тајно
га је ословио самурај кога никад пре није видео.
− Тражимо вашу сарадњу, Јабу-сане.
− За шта и коме?
− Некоме коме сте се јуче понудили.
− Каква понуда?
− У замену за пропуснице вама и Анђин-сану, побрините се да она
буде без оружја за време заседе на вашем путовању. Молим вас, не
додирујте мач, Јабу-сане, јер четворица стрелаца једва чекају позив!
− Како се усуђујете мене изазивати? Каква заседа? − глумио је он, а
колена су му клецала, јер више није било сумње у то да је тај самурај
Ишидов посредник. Јуче поподне тајно се понудио преко својих
посредника, у очајничком покушају да спаси нешто из лома који је
Марико нанела његовим плановима у погледу Црнога брода и
будућности. И тада је знао да је то суманут план. Било би тешко, ако не
и немогуће, њу разоружати и остати жив. Дакле, са обе стране претиле
су опасности. Зато се није изненадио кад је Ишидо преко посредника
прихватио његову понуду.
− Немам појма ни о каквој заседи! − брецнуо се, прижељкујући да је
ту Јурико па да му помогне да изађе из збрке.
− Па ипак вас зову да учествујете у заседи, иако не онаквој како сте
ви замислили.
− Ко сте ви?
− Заузврат ћете добити Изу, варварина и његов брод, чим у прашину
падне глава највећег непријатеља. Наравно, под условом да је ухвате
живу, а ви до онога дана останете у Осаки и изјавите верност.
− Чија глава? − запита Јабу настојећи да му проради мозак. Тек је
тад схватио да је Ишидо њега позвао да дође по пропуснице само као
изговор, како би могли без опасности утаначити све око тајне понуде.
− Да или не? − јави се самурај.
− Ко сте и о чему говорите? − Подигао је свитак. − Ово је
пропусница господара Ишида. Не може је поништити ни господар
генерал након онога што се догодило.
− То многи тврде, али, јако жалим, волови ће срати златну прашину
пре него вама или иком другом буде допуштено да вређате господара
Јаемона… Молим вас, макните руку с мача!
− Онда пазите шта говорите!
− Наравно, јако жалим. Пристајете ли?
− Сад сам врховни господар Изуа, обећани су ми Тотоми и Суруга −
започе се ценкати Јабу. Знао је: иако сам у клопци исто као и Марико, у
клопци је и Ишидо, јер још постоји недоумица у коју га је упетљала
Марико.
− Да, јесте! − одврати самурај. − Но, није ми допуштено да
преговарам. Чули сте услове. Да или не?…
Јабу очисти мач и намести покривач преко тобоже заспалог
Сумијорија. Тад обриса зној с лица и с руку, примири бес, угаси свећу
па отвори врата. Неколико корака даље у ходнику су чекала двојица
Смеђих. Наклонише му се.
 − Пробудићу вас у зору, Сумијори-сане − рече Јабу у таму. Тад ће
једном самурају: − Овде чувај стражу. Нико не сме ући. Нико! Побрини
се да капетану нико не смета… Потребан му је одмор.
− Да, господару.
Самурај заузе своје ново место, а Јабу са другим стражаром пође
ходником. Дође до степеништа које је водило у главни средишњи део
на овом спрату и пође према дворани за пријем и другим одајама које
су се налазиле у источном крилу. Ускоро дође до слепог ходника који је
водио у просторију за пријеме. Стражари се наклоне па га пропусте.
Други самурај отвори врата ходника и низа приватних одаја. Покуца на
једна врата.
− Анђин-сане? − тихо ће он. Одговора није било. Отвори шођи.
Соба беше празна, а унутрашњи шођи притворен. Намрштио се, дао
свом пратиоцу знак да причека па кроз просторију пожурио у нејасно
осветљен мали ходник. Пресрела га је Чиммоко с ножем у руци. Њена
згужвана постеља налазила се у овом пролазу испред једне собе.
− Ох, јако жалим, господару, задремала сам − рече она спуштајући
нож. Но, није му се мицала с пута.
− Тражим Анђин-сана.
− Он и моја господарица разговарају, господару, са Кирицубо-сан и
са госпом Ачиком.
− Молим те, замоли га би ли на трен дошао!
− Свакако, господару! − Чиммоко уљудно покаже Јабуу да се врати
у другу просторију, причека док није тамо стигао па навуче
унутрашњи шођи. Стражар на главном ходнику испитивачки га је
посматрао.
За трен ока опет се отвори шођи и уђе Блекторн. Био је обучен и
носио је кратак мач.
− Добро вече, Јабу-сане − рече.
− Јако жалим што сметам, Анђин-сане. Само желим видети…
проверити је ли све у реду, јасно?
− Да, хвала! Нема бриге.
− Госпа Тода добро? Није јој зло?
 − Сада добро. Врло уморна, али добро. Ускоро зора, нех? Јабу
климне главом.
− Да. Само желим проверити је ли све у реду. Јасно?
− Да. Поподне си рекао ’план’, Јабу-сане. Сећаш се? Молим, какав
тајни план?
− Никаква тајна, Анђин-сане! − рече Јабу жалећи што је тада био
толико отворен. − Криво си схватио. Рекао само да морамо имати
план… врло тешко побећи из Осаке, нех? Морамо побећи или… − Јабу
повуче ножем преко грла. − Разумеш?
− Да, али сад имамо пропусницу, нех? Сад слободно поћи из Осака.
Нех?
− Да. Ускоро отићи. На броду врло добро. Ускоро наћи људе у
Нагасаки. Разумеш?
− Да.
Јабу се јако тихо удаљи. Блекторн затвори за њим врата па се врати
у мали ходник, оставивши притворена своја врата. Прође крај Чиммоке
и уђе у другу собу. Марико се наслањала на футоне. Изгледала је
сићушнија него икада, нежнија и лепша. На јастуку је клечала Кири.
На једној страни склупчала се Ачико и спавала.
− Шта је хтео, Анђин-сане? − упита Марико.
− Само је проверавао јесмо ли добро. − Марико преведе Кири.
− Кири се занима јеси ли га запиткивао за ’план’?
− Да, али је отклонио то питање. Можда се предомислио. Не знам.
Можда сам се преварио, али поподне сам мислио да он нешто смера,
или да је нешто већ смислио.
− Да нас изда?
− Наравно. Али не знам како. Марико му се насмеши.
− Можда си се преварио. Сад смо изван опасности.
Млада Ачико гунђала је у сну па су је погледали. Замолила је да
остане са Мариком, као и стара госпа Ецу која је сад чврсто спавала у
суседној соби. Остале су госпе отишле у залазак сунца и кренуле
својим кућама. Све су упутиле службене молбе да им се изда дозвола
да сместа отпутују. Кад је пао мрак, замком су се прошириле гласине
да ће сутра молбе поднети стотину и пет особа. Кијама је позвао
Ачику, жену свога унука, али она се није желела одвајати од Марико.
Даимјо се ње одмах одрекао и затражио њеног сина. Дете му је
предала. Сад је млада жена преживљавала тежак сан, али је то прошло
па је опет мирно спавала.
Марико погледа Блекторна.
− Тако је дивно осећати мир, нех?
− Да − рече он. Откако се пробудила и установила да је жива, а не
мртва, још се више с њим зближила. Први сат провели су сами. Лежала
му је у наручју.
− Тако сам сретан да си жива, Марико. Видех те мртву.
− Мислила сам да јесам. Још не могу поверовати да је Ишидо
попустио. Никада у двадесет живота… Ох, како волим твоје руке око
себе. И твоју снагу!
− Размишљао сам како сам јуче поподне, од првог трена
Јошинакиног изазова, видео само смрт. Твоју, моју, свачију! Прозрео
сам твој план који си тако дуго припремала, нех?
− Да, од дана кад је био потрес, Анђин-сане. Молим те, опрости ми,
али нисам… нисам хтела да те плашим. Бојала сам се да нећеш
схватити. Да, од тог дана сам знала да је моја карма да таоце изведем
из Осаке. Само сам ја то могла обавити Торанаги. А сада је то
учињено. Али по коју цену, нех? Богородице, опрости ми!
Тада је стигла Кири па су морали сести одвојено, али то ни њој ни
њему ништа није сметало. Били су им им довољни смешак, поглед или
реч.
Кири приђе пушкарницама. Море беше посуто светлосним
мрљицама рибарских бродица.
− Ускоро ће зора − рекла је.
− Да − јави се Марико. − Сада ћу устати.
− Ускоро. Не још, Марико-сама − казала јој је Кири. − Молим те,
одмори се. Мораш скупити снагу.
− О, да је овде господар Торанага!
− Да.
− Јесте ли припремили нову поруку о… о нашем одласку?
 − Да, Марико-сан, нови голуб ће узлетети у зору. Господар Торанага
данас ће сазнати за твоју победу − рече Кири. − Силно ће се тобом
поносити.
− Јако сам сретна што је имао право.
− Да − одговори Кири. − Молим те, опрости што сам сумњала у тебе
и у њега.
− И ја сам потајно у срцу сумњала у њега. Јако жалим! Кири се опет
окрене прозору и погледа град. Торанага је погрешио, хтела је
вриснути. Никада нећемо отићи из Осаке, без обзира на то колико
глумиле. Наша је карма да останемо, а његова карма да изгуби.
У западном крилу Јабу застане пред стражаром. Смена страже беше
спремна.
− На брзину ћу обићи страже!
− Да, господару.
− Ви ме овде причекајте. Ти дођи са мном.
Само са једним стражаром спустио се низ главно степениште. На
дну степеништа у главном предворју налазили су се и други стражари,
а напољу је било двориште и врт. Летимичним погледом утврди да је
све у реду. Тада се вратио у тврђаву и након неког времена променио
смер. Стражар се изненади што се Јабу спушта у просторије за слуге.
Они се тргну из сна и журно погну главе на камене плоче. Јабу се није
на њих ни освртао. Ишао је све дубље у утробу тврђаве, низ
степенице, ретко употребљаваним ходницима под сводовима. Сада су
стене на зидовима биле влажне и плесниве, али добро осветљене. Овде
у подрумима није било стражара јер нису имали шта да чувају. Ускоро
се поново почну пењати и примицати спољним зидовима. Одједном
Јабу застане.
− Шта је оно било?
Смеђи самурај стане, ослушне и погине. Јабу очисти мач, а згрчено
тело одвуче у таман ћошак. Затим појури према једва приметним
гвозденим враташцима, осигураним тешким полугама, а смештеним у
једном зиду. Њих му је назначио Ишидов самурај. Повуче зарђале резе.
И последњу макне, а врата се отворе. Споља дуну свеж ваздух, а тада
се копље упери према његовом гркљану и у прави час застане. Јабу се
није помакао, готово укочен. Нинђе се у њега забуље из мрклог мрака
иза врата, припремивши оружје.
Јабу дрхтаво дигне руку па учини знак као што му је било речено.
− Ја сам Касиги Јабу − рекао је.
Вођа, у црном руху, са капуљачом, готово невидљив, климне главом,
али држаше и даље копље спремно за бацање. Даде знак Јабуу који
послушно устукну корак. Тад вођа опрезно пође средином ходника.
Био је висок и снажан, а иза маске је имао широке пљоснате очи.
Видео је мртвог Смеђег. Замахом руке зарије копље у леш, а онда га
извуче с лаганим ланцем причвршћеним за крај. Ћутке је смотао ланац
па причекао, пажљиво ослушкујући, не би ли наслутио какву опасност.
Коначно је био задовољан и показао у таму. Двадесет људи сместа
бане и појуре према степеништу, давно заборављеном путу на спратове
изнад. Ти су људи носили ударно оружје, а били су наоружани и
кривим ножевима, мачевима и шурикенима. А усред њихових црних
капуљача беше црвена тачка.
Вођа није гледао за њима него је зурио у Јабуа и почео полако
бројати на прстима леве руке.
− Један… два… три… − Јабу је осећао како га многи гледају из
ходника иза врата, а он није никога видео.
Нападачи са црвеном мрљом су се пењали уз степениште по
двојица. Застану на одморишту тог спрата. Пут су им препречила
врата. Тренутак су чекали, а онда су опрезно покушали да их отворе.
Врата су се заглавила. Човек са јуришним оруђем, кратком челичном
полугом, (за један крај беше јој причвршћена кука, а за други длето),
приступи па полугом провали врата. Ту је почињао нови плесниви
ходник и они нечујно пожуре напред. Застану на следећем углу. Први
човек виме па махне осталима да пређу у други ходник. На супротном
крају бљесне пукотина светлости кроз отвор у тешкој дрвеној оплати
што је прекривала овај тајни улаз. Прислони око уз њу и угледа
пространу дворану за аудијенције, два Смеђа и два Сива су изнемогло
стражарили и чували врата која су водила у одаје. Огледао се и
климнуо осталима. Један човек је још бројао на прсте, у складу са
бројањем вође два спрата испод њих. Сви су упрли очи у његове прсте.
 Вођини прсти су доле у подруму још настављали истим темпом
одбројавати тренутке, а очи није скидао са Јабуа. Јабу је мотрио и
чекао, а у ноздрвама је осећао свој плашљиво-знојав задах. Прсти
застану и вођа чврсто стисне песницу. Показа му ходник. Јабу климне
главом, окрене се и врати тамо одакле је дошао полаганим ходом. Иза
њега опет започе неумољиво бројање.
− Један… два… три…
Јабу је знао каквој се ужасној опасности излаже, али није имао
избора и још једном је проклео Марико што га је натерала на Ишидову
страну. У договор је спадало и то да он мора отворити та тајна врата.
− Шта је иза врата? − сумњичаво је упитао.
− Пријатељи. То је знак, а лозинка ће бити ваше име.
− Онда ће ме они убити, нех?
− Не. Одвише сте драгоцени, Јабу-сане. Морате проверити је ли
продор тајновит…
Пристао је, али није затражио омражене плаћенике нинђе, који су
постали страх и трепет и напола легенда, а који су поштовали једино
своју тајну. Беху то тесно повезане породице које су своје тајне
предавале само крвној родбини. Како да под водом препливају велике
удаљености, како да се пењу уз готово глатке зидине, како да се
направе невидљивима па дан и ноћ остану без кретања, како да убијају
рукама или ногама, и свакојаким другим оружјем укључивши отров,
ватру и експлозиве. Нинђе су у животу имали само један циљ, насилну
смрт по наруџбини.
Јабу је успевао ићи одмереним кораком док се ходником удаљавао
од вође нинђа. Груди су га још болеле од шока што ови нападачи нису
ронини него нинђе. Ишидо је сигурно полудео, помисли он, а сва чула
су му титрала, јер је сваког трена очекивао копље, стрелу или омчу.
Сад је готово стигао до угла. Скрене иза њега, а кад је опет дошао на
сигурно, подбрусио је пете и прескакао по три степенице одједном.
Стигавши на врх, појури надсвођеним ходником па замакне за угао
који је водио према собама за послугу.
Вођа је на прсте још одбројавао тренутке и престао. Даде у тами
неми знак и потрчи за Јабуом. Из мрака за њим крене двадесет нинђа, а
још петнаест заузме одбрамбене положаје на оба краја ходника да
чувају овај узмак што је, кроз лавиринт заборављених подрума и
пролаза којима замак беше шупаљ као саће меда, водио до једног
Ишидовог тајног отвора под јарком, па у град.
Сад је Јабу убрзано трчао, посрну у ходнику и једва задржа
равнотежу. Пројури кроз кухињу, преврнувши лонце, тигање, тикве и
бачве.
− Нинђаааааа! − рикне он. То није спадало у договор. Беше то
његово лукавство да себе заштити уколико га издају. Мушкарци и жене
хистерично се раштркају, понове тај крик и јурну да се сакрију под
клупе и столове, док је он јурио на другу страну. Попео се у један од
главних ходника, у сусрет првим стражарима који су већ исукали
мачеве. − Дајте узбуну! − викне Јабу. − Нинђе! Међу послугом су
нинђе!
Један самурај појури према главном степеништу, а други јуначки
појури и уздигнутог мача застане на врху завојитог степеништа које је
водило доле. Слуге застану кад га угледаше, а онда се, јечећи од ужаса,
слепо побацају на камење, с рукама изнад главе. Јабу притрчи главном
прагу, пређе га и стане на степеницама.
− Дајте узбуну! Нападнути смо! − викао је по договору да их заведе
на напад споља који ће им одвући пажњу од главног напада кроз тајна
врата у дворану за аудијенцију, са циљем да отму и одвуку Марико пре
него што се ико снађе.
Самураји на капијама и у дворишту само су се ускомешали, не
знајући шта да чувају, а у том трену нинђе у башти нагрну из заклона и
нападну Смеђе који су били напољу. Јабу се повуче у предворје док су
нови Смеђи јурили из стражаре на спрату у помоћ својим друговима
пред замком. Притрча му капетан.
− Шта се догађа?
− Нинђе, напољу и међу послугом. Где је Сумијори?
− Не знам… у својој соби.
Јабу скочи према степеништу, а доле навале нови људи. У том часу
прве нинђе из подрума пројуре поред послуге у напад. Бодљикавим
шурикеном одстрањивали су усамљене браниоце, док су копљем клали
послугу. Тад се први нападачи нађу у главном ходнику, изазову
жестоку грају и стрку. Избезумљени Смеђи летели су као муве без
главе, не знајући одакле ће доћи следећи напад.
Нинђе, који су чекали на горњем спрату, широм су отворили врата
на први знак узбуне. Гањали су и убијали последње Смеђе који су
трчали доле. Отровним стрелицама и шурикенима нинђе су јуришали.
Брзо савладају Смеђе па прескоче њихове лешеве и јурнуше према
главном ходнику на спрату ниже. Нинђе одбише бесну навалу Смеђих
појачања. Махали су тешким ланцима са теговима на крају, бацали их
на самураје па их гушили или им заплитали мачеве како би их лакше
пробуразили ножевима двоструког сечива. Ваздухом су севали
шурикени па су Смеђи на том месту били десетковани. Неколико нинђа
беше рањено, али су се борили пузећи као бесне животиње, а престали
би тек онда кад би их смрт сасвим освојила.
У врту су нинђе лако осујетили први талас бројног појачања када су
Смеђи нагрнули кроз главна врата. Но, друга група Смеђих јуначки је
повела други напад и својим бројчаном предношћу одбила нападаче.
Нинђе се по наредби повуку, а захваљујући угљеноцрној одећи били су
тешка мета. Смеђи су храбро јурнули за њима, равно у заседу, и
изгинули.
Нападачи са црвеном мрљом још су лежали и чекали испред
дворане за аудијенције. Њихов је вођа ставио око на шпијунку. Видео је
узнемирене Смеђе и Блекторнове Сиве који су чували учвршћена врата
у ходник и са стрепњом ослушкивали све гласнију дреку испод себе.
Отворе се врата. Нагрну нови стражари, Смеђи и Сиви. Тад официри
обе групе, који више нису могли издржати чекање, нареде свим својим
људима да напусте дворану за аудијенције и да заузму одбрамбене
положаје на супротном крају ходника. Сад је пут био чист. Врата што
су водила у главни ходник остадоше отворена. Уз њих је стајао још
само капетан Сивих, а и он је одлазио. Вођа црвеномрљаша виде једну
жену како трчи према прагу, а с њом високог варварина. Препознао је
своју жртву. Иза њих су се скупљале и друге жене.
У нестрпљивости да обави задатак и тако смањи притисак на
чланове свога рода спрат ниже, а понесен помамом за убијањем, вођа
са црвеном мрљом даде знак и провали кроз врата само тренутак
прерано.
 Блекторн га угледа, аутоматски извуче пиштољ испод кимона и
опали. Нестане задњег дела вођине главе и тако напад на трен
престане. Истовремено навали капетан Сивих, нападне бесомучном
жестином и сасече једног нинђу. Тад се чопор обруши на Сивог и он
погине, али тих неколико секунди дадоше Блекторну довољно времена
да одвуче Марико изван опасности и да залупи врата. Махнито је
шчепао гвоздену полугу и гурнуо је у отвор, баш кад су се нинђе
сручиле на врата, а остали у облику лепезе раздвојили да држе главна
врата.
− Исусе! Шта се дога…?
− Нинђаааааа! − цикне Марико па су се Кири, госпа Сазуко, госпа
Ецу, Чиммоко, Ачико и слушкиње хистерично сјатиле из својих соба,
док су нинђе жестоко лупале по вратима.
− Брзо, овуда! − врисне Кири надгласавши халабуку и побегне
унутра. За њом у општој гужви жене. Две су помагале старој госпи
Ецу. Блекторн виде како се врата њишу под бесним ударцима челичних
полуга. Сад се пукотина проширила. Блекторн потрчи у своју собу, по
рог са барутом и по мачеве.
Нинђе су у дворани за аудијенције већ средиле шесторицу Смеђих и
Сиве на главним вратима, а остале су потиснули у ходник. Но, двојица
њихових су погинула, а двојица беху рањена пре краја битке. Спољна
врата била су затворена и осигурана полугама, а цео овај део освојен.
− Пожурите! − зарежа нови вођа црвеномрљаша. Људе са
провалничким моткама није требало нуткати док су разбијали врата.
Вођа је часак стајао изнад леша свог брата, а онда га бесно удари
ногом, знајући да је његов брат својом нестрпљивошћу осујетио њихов
изненадни напад. Придружи се својим људима који су опколили врата.
Блекторн је у ходнику брзо пунио пиштољ, а врата су шкрипала под
ударцима. Најпре барут, брижно га наби… пукне једна даска на
вратима… па папирнати чеп да учврсти набој, па оловна кугла и још
један папирнати чеп… попусти једна шарка на вратима и кроз њу се
пробије врх полуге… затим пажљиво одува прах с кремена.
− Анђин-сане! − викне Марико негде из одаја. − пожурите!
Но, Блекторн се није освртао. Приближи се вратима, принесе
пиштољ пукотини, подигне га и повуче ороз. Одјекне врисак са оне
стране врата и напад престане. Узмакао је и поново почео пунити
пиштољ. Најпре барут, брижно га наби… опет се затресу цела врата
кад су људи насрнули на њих раменима, бесним песницама, ногама и
оружјем… па папирнати чеп, па кугла, па још један папирнати чеп…
врата зајече, затресу се, одскочи једна реза и звекне на под…
Кири је задихано трчала малим ходником, док су остале госпе
напола вукле за собом стару госпу Ецу. Сазуко је викала:
− Зар то има смисла? Немамо куда поћи…
Но, Кири је трчала даље, посртала, у нову одају, јурнула преко ње и
одгурнула део шођи-зида. У каменом зиду иза шођија беху уграђена
тајна, челична врата. Отворила их је. Шарке беху добро подмазане.
− Ово… ово је тајно… тајно уточиште мога господара! − Дахтала је
и почела улазити, али застане. − Где је Марико?
Чиммоко се окрене и појури назад.
Блекторн у првом ходнику помно одува прашину с кремена и опет
приступи. Врата само што нису попустила, али још су му пружала
заклон. Поново је повукао окидач. Опет врисак и тренутна пауза, а
онда наставе ударати. Падне друга реза, а цела врата се заљуљају.
Почео је опет пунити.
− Анђин-сане! − Марико је била на крају ходника и панично му
махала па је зграбио оружје и појурио према њој. Окренула се и
потрчала водећи га. Врата се распрсну и нинђе навале за њима.
Марико је брзо трчала, а Блекторн за њом. Потрчала је преко собе,
спотакла се о сукње и пала. Подигао ју је па су јурнули преко следеће
одаје. Притрчи им Чиммоко.
− Журите! − вриснула је, чекајући да они прођу. Тренутак је ишла за
њима, а онда се неопажено вратила и стала на пут извадивши нож.
У собу навале нинђе. Чиммоко се, испруживши нож, баци на првог
човека. Одбио је ударац, као играчку је одгурнуо у страну и јурнуо за
Блекторном и Мариком. Последњи човек ногом сломи Чиммокин врат
и продужи напред.
Марико је трчала брзо, али недовољно брзо. Сметале су јој сукње.
Блекторн се трудио да јој помогне. Прошли су кроз једну одају,
скренули удесно у другу, и он спази тајна врата крај којих су их
престрављене чекале Кири и Сазуко, док су Ачико и слушкиње
помагале старици да пређе у собу иза врата. Марико је гурнуо на
сигурно место. Тад заузме одбрамбени положај, са ненапуњеним
пиштољем у једној, а с мачем у другој руци, чекао је Чиммоку. Будући
да се она није одмах појавила, почео се враћати, али зачу како се све
више приближавају нинђе. Застане и одскочи натраг у собу кад се
појавио први нинђа. Залупи врата, а копља и шурикени се одбише од
челика. Опет је једва стигао гурнути резе пре него што су се нападачи
обрушили на врата.
Ошамућено је захваљивао Богу што су измакли, а кад је видео да су
врата тако снажна да их полуге неће тако лако сломити, па су засад
изван опасности, опет је хвалио Бога. Освртао се и покушавао
повратити дах. Марико је клечала и хватала ваздух. Било је ту шест
служавки, Ачико, Кири, Сазуко и стара госпа Ецу која је лежала готово
онесвешћена, сива лица. Просторија беше малена, с каменим
зидовима, а споредна врата су водила на малу терасу на зидинама.
Прође до прозора и провири напоље. Ово угаоно упориште је гледало
на улицу и на двориште. Чуо је одоздо бојни метеж, врискове, повике и
хистеричне бојне покличе. Неколицина Сивих и поједини самураји већ
су почели да се окупљају на улици и на супротним зидинама. Доња
врата су била закључана, а држали су их нинђе.
− Који се ђаво догађа? − упита Блекторн. Груди су га болеле. Нико
не одговори па се он врати, клекне поред Марико и нежно је продрма.
− Шта се догађа? − Но, она још није могла да му одговори.
Јабу је трчао широким ходником у западном крилу према својим
спаваоницама. Замакне за угао и нагло стане. Пред њим су нинђе
потискивали велико мноштво самураја, нинђе који су се суновратили с
горњег спрата и прешли у жесток противнапад.
− Шта се догађа? − дрекне Јабу у халабуци јер овде нису смели бити
нинђе, него само на доњем спрату.
− Са свих страна нас нападају − дахне један самурај. − Ови су
сишли одозго…
Јабу опсује, схвативши да је изигран, јер му нису поверили цео план
напада.
− Где је Сумијори?
 − Сигурно је мртав! Његов део замка су освојили, господару. Срећа
ваша што сте побегли. Сигурно су напали кратко време након вашег
одласка. Због чега нинђе нас нападају?
Привуче им пажњу налет врисака. На супротном крају Смеђи крену
иза угла у нов противнапад, покривајући самураје који су се борили
копљима. Копљаници одбију нинђе, а Смеђи се баце за њима у потеру.
Но, тад самураје обавије облак шурикена па су ускоро вриштали и
гинули, закрчујући ходник, грчећи се од отрова. Остатак Смеђих на
трен се повуче изван дохвата шурикена да се прегрупишу.
− Зовните стрелце! − дрекне Јабу који се није излагао. Људи одјуре
да га послушају.
− Због чега је овај напад? Због чега су у пуном броју упали? − опет
запита самурај. Из ране на образу цурила му је крв по лицу.
Обично би омражени нинђе нападали појединачно или у малим
групама, а чим би обавили задатак, нестајали би исто онако брзо као
што су се појавили.
− Не знам − одговори Јабу. Сад је цео тај део замка био у метежу.
Смеђи се још нису снашли, нису повратили равнотежу од ужасне
брзине напада.
− Да… да је овде Торанага-сама, схватио бих да је Ишидо наредио
изненадан напад, али… али зашто сада? − упита самурај. − Нема овде
никога… − Умукне кад му је синуло.
− Госпа Тода! − Јабу га покуша надгласати, али човек дрекне:
− Они њу траже, Јабу-сане! сигурно траже госпу Тода! − Поведе
напад у источно крило. Јабу је оклевао па пошао за њима.
Да дођу у источно крило, морали су прећи преко средишњег
одморишта које су сада држали нинђе. Свуда су лежали мртви
самураји. Подстакнути сазнањем да је у опасности њихова обожавана
госпа, први талас самураја пробије обруч, но нинђе их брзо сасеку. Тад
Смеђи почну викати. Вест се брзо прошири и Смеђи удвоструче своје
напоре. Јабу јурне да води битку, а сам се држао што је могао више на
сигурном. Један нинђа отвори леђну торбу, на зидној бакљи припали
тиквицу с фитиљем па је завитла на Смеђе. Распрсла се на зиду и
експлодирала, остављајући иза себе ватру и дим. Тај нинђа сместа
поведе противнапад који Смеђе натера у успламтели, сметен бег.
Заштићено димом, са доњег спрата дојури појачање нинђа.
− Повуците се и прегрупишите! − викне Јабу у ходнику који је водио
са главног одморишта. Желео је да што више одуговлачи,
претпостављајући да је Марико већ заробљена и да је носе према
излазу из подрума. Сваког часа очекивао је зов трубе који би назначио
успех и свим нинђама наредио да прекину напад и да се повуку.
Тад група Смеђих одозго навали у самоубилачком нападу са
степеништа и пробије обруч. Погину, али и други Смеђи оглуше су се
о Јабуову наредбу па навале. Бацише нове бомбе и плану гоблени на
зидовима. Пламен почне лизати по зидовима, а од искри се запале
татамији. Један нинђа упадне у изненадан пламени језик који га
претвори у дречаву живу бакљу. Тад плане кимоно једног самураја који
се баци на другог нинђу па обојица изгореше. Други запаљени самурај
махао је мачем као бојном секиром да би се пробио кроз нападаче. За
њим крене десет самураја. Иако су двојица погинула, а тројица пала
смртно рањена, остали се пробију и крену према источном крилу.
Ускоро за њима нова десеторица. Јабу је без опасности повео следећи
напад, док су се преостали нинђе уредно повлачили у приземље и у
свој тајни ходник у подруму. Започне борба за слепи ходник у
источном крилу.
***
У собици су сви пиљили у врата. Чули су како нападачи стружу по
шаркама и по поду. Затим изненадно лупање и оштар, пригушен глас.
Зајече две слушкиње.
− Шта је рекао? − запита Блекторн. Марико оближе суве усне.
− Ре… рекао је да отворимо врата и да се предамо или ће он… или
ће дићи врата у ваздух.
− Би ли они то могли учинити, Марико-сан?
− Не знам. Нарав… наравно, знају се служити барутом и… −
Марико принесе руку појасу, али ништа не нађе. − Где је мој нож? −
Све жене потраже своје бодеже. Кири га није имала, ни Сазуко, а ни
Ачико, ни госпа Ецу. Блекторн је напунио пиштољ и исукао дуги мач.
Кратки мач му је испао у бесомучном трчању према спасу.
 Онај пригушени глас постаде бахатији и све жешћи, а све жене у
соби упиље се у Блекторна. Но, Марико је знала да је издана и да је
дошло њено време.
− Рекао је, ако отворимо врата и предамо се, сви ће бити слободни
осим тебе. − Марико макне с очију прамен косе. − Рекао је да тебе
траже као таоца, Анђин-сане. Само то они траже… − Блекторн крене
напред да отвори врата, али му се Марико очајнички испречи на путу.
− Не, Анђин-сане, то је превара! Јако жалим, не траже они тебе, него
мене! Не веруј им! Ја им не верујем. − Насмешио јој се, овлаш је
додирнуо и пружио руку према једној рези. − Не тебе, него мене… то
је превара! Кунем се! Немој им веровати, молим те! − рече она и
зграби му мач. Већ га је напола извукла из корица пре него што је
схватио шта она ради.
Ухватио ју је за руку.
− Не! − нареди он. − Престани!
− Немој ме предати њима у руке! Немам ножа! Молим те, Анђин-
сане! − Покушала се ослободити његовог стиска, али он је дигне и
стави руку на горњу резу.
− Дозо − казао је осталима док га је Марико очајнички настојала
зауставити.
Иступи Ачико, преклињући је, а Марико је покуша одгурнути па
викне:
− Молим те, Анђин-сане, то је превара! За љубав Божју! − Трзнуо је
руком и отворио горњу резу. − Они траже мене, живу! − дивљачки
врисне Марико. − Зар не схваташ? Да ме заробе, зар не схваташ? Хоће
ме живу и онда је све било узалуд… Торанага ће сутра прећи
границу… Молим те, ово је превара, Богати…
Ачико је обгрлила Марико, мољакала је, одвлачила, а њему давала
знак да отвори врата.
− Исоги, исоги, Анђин-сан… Блекторн повуче средњу резу.
− За љубав Божју, немој да сви ови мртви буду узалуд! Помози ми!
Сети се своје заклетве!
Тад је схватио оно што му је говорила и панично вратио резе на
место.
− А зашто би…?
 Прекине га дивљачка лупа по вратима и звекет челика по челику.
Тад се јави глас, одсечен, силовит, све жешћи. Споља престане сваки
звук. Жене побегну према супротном зиду и чучну.
− Мичите се с врата! − врисне Марико јурнувши за њима. − Он ће
дићи врата у ваздух!
− Одуговлачи с њим, Марико-сан! − рече Блекторн, скокнувши
према споредним вратима која су водила на зидине. − Ускоро ће овамо
стићи наши. Звекећи резама, говори им да су се заглавиле… било шта.
− Повукао је горњу резу на споредним вратима, али беше зарђала.
Марико послушно притрчи вратима. Правила се као да покушава
повући средњу резу, мољакајући нинђе са друге стране. Тад је почела
звецкати доњом резом. Опет онај глас, насртљивији, па Марико појача
своје плачљиве молбе.
Блекторн поновно удари руком у горњу резу, али опет се није
помакла. Жене су беспомоћно гледале. Коначно реза бучно попусти.
Марико је покушавала покрити тај лом, а Блекторн се окоми на
последњу резу. Сад су му руке била израњављене и окрвављене. Вођа
нинђа с оне стране врата понови своју дивљачку опомену. Блекторн
очајнички дохвати мач па балчак употреби као полугу. Више није
пазио на буку. Марико је пригушивала његову ломљаву како је знала и
умела. Реза као да је била заварена.
Вођа црвеномрљаша пред вратима готово је полудео од љутње.
Тајно уточиште беше сасвим неочекивано. Вођа клана наредио му је
нека Тода Марико зароби живу, провери да она нема оружја и да је
преда Сивима који су чекали на крају тунела који је водио из подрума.
Знао је да време истиче. У ходнику је испред дворане за аудијенције
чуо жестоку битку. Огорчено је помислио да би сад сви они били изван
опасности у подруму, завршивши задатак, да нема овог тајног
уточишта и да није било његовог нестрпљивог, глупог брата који је пре
времена кренуо у напад.
Карма је имати таквог брата!
У руци је држао упаљену свећу, а стазицу барута повукао до
бачвица које су донели у торбама како би у ваздух дигли тајни улаз у
подруме и тако осигурали одступницу. Но, морила га је недоумица.
Могли су се пробити једино ако ова врата дигну у ваздух. А са оне
страну врата је она Тода… Експлозија ће сигурно побити све који су
унутра, а њему покварити задатак и сви ће њихови губици бити
узалудни.
Према њима је неко трчао. Један од њихових.
− Брзо! − шапне човек. − Не можемо их више дуго одбијати! − И
одјури.
Вођа црвеномрљаша одлучи. Махне својима нека се склоне и
упозори кроз врата:
− Макните се! Врата ћу дићи у ваздух! − На стазу барута стави
свећу и скочи на сигурно место. Запишти барут, запали се, а пламен
као змија лизне према бачвицама.
Блекторн отвори споредна врата. У просторију продре свеж ноћни
ваздух. Жене пожуре на веранду. Падне стара госпа Ецу, али ју је
ухватио и гурнуо на веранду. Окренуо се према Марико, но она се
приљубила уз челична врата и одлучно повикала:
− Ја, Тода Марико, противим се овом срамном нападу и својом
смрћу…
Скочио је према њој, али га експлозија одбаци. Врата искоче из
шарки, упадну у собу и одбију се о супротни зид. Кири и остале госпе
од детонације попадају по зидини, али углавном прођу без повреда. У
собу лизне дим, а за њим и нинђе. Извијена челична врата лежала су у
ћошку.
Вођа црвеномрљаша клечао је поред Марико, док су се остали
сврстали около као заштитница. Одмах је установио да је готова и да
брзо умире. Карма, помислио је па опет скочио на ноге. Блекторн је
онесвешћен лежао, млаз крви текао му је из ушију и из носа,
покушавао се вратити у живот. Његов пиштољ, савијен и бескористан,
лежао је у ћошку.
Вођа црвеномрљаша закорачи и застане. На праг изађе Ачико.
Нинђа је погледа и препозна. Тад баци поглед на под у Блекторна.
Мрзео га је због пиштоља и кукавичлука што је наслепо пуцао кроз
врата убивши му једног човека, а ранивши другог. Опет погледа Ачику
и посегне за ножем. Слепо се бацила на њега. Ножем јој је пробио леву
дојку. Умрла је у грчу, а он без гнева приступи. Извуче нож из трзавог
тела испунивши последњи део својих наредби одозго (претпостављао
је од Ишида, иако то никад не би могао доказати): уколико не успеју,
па се госпа Тода убије, нека је остави недирнуту и нека јој не скида
главу. Мора заштитити варварина, а све остале жене оставити
неповређене, осим Кијама Ачико. Није знао зашто му наредише да њу
убије, али то су му наредили и за то су му платили па је погинула.
Дао је знак за повлачење. Један његов човек принесе уснама
закривљен рог и продорно дуне. Његов зов одјекне кроз замак и кроз
ноћ. Вођа последњи пут прегледа Марико. Последњи пут погледа
младу Ачико. И последњи пут варварина кога је толико желео убити.
Тада се окрене па поведе одступницу кроз собе и ходнике у дворану за
аудијенције. Нинђе који су бранили главна врата, чекали су док сви
црвеномрљаши нису замакли кроз тајни пролаз, а тад у ходник убаце
још дима и ватрених бомби па одјуре у заклон. Покривао им је
одступницу вођа нинђи. Чекао је док сви нису умакли, а онда по поду
разбацао прегршт једва приметних смртоносних бодљи: малених,
шиљцима прекривених металних кугли којима је врх био отрован.
Побегао је кад су Смеђи кроз дим упали у дворану за аудијенције.
Неки навале за њим, а друга поворка јурне према ходнику. Самураји
врисну кад су им се иглице зариле у табане. Почели су умирати.
У малој соби чула су се једино Блекторнова плућа која су се борила
да дођу до ваздуха. Кири се на тераси тетураво усправи. Кимоно јој се
поцепао, а руке биле пуне огреботина. Отетурала је назад, видела
Ачико и вриснула, а онда се скљокала према Марико и пала на колена
поред ње. Друга експлозија негде у замку дигне прашину, зачују се
нови крици и удаљени повици: ’Пожар!’ У собу навали дим. Сазуко и
неке слушкиње устану. Сазукино лице и рамена били су пуни рана, а
сломила је ручни зглоб. Угледала је Ачико, којој су очи и уста били
разјапљени у смртној страви па је зајечала.
Кири је ошамућено погледа и упре прст у Блекторна. Млада жена
затетура према Кири и виде Марико. Заплакала је. Тада се сабрала.
Вратила се Блекторну и покушала му помоћи да устане. Слушкиње јој
похитају у помоћ. Ухватио се за њих и са муком устао, а онда се
зањихао и пао, кашљући и повраћајући. Из ушију му је још текла крв.
У собу упадну Смеђи. Престрављено су се гледали.
Поред Марико је клечала Кири. Један самурај је дигне. Остали су се
врпољили уоколо. Оду кад Јабу упадне у одају, пепељаст у лицу.
Видевши да је Блекторн још жив, прође га већи део тескобе.
 − Зовните лекара! Брзо! − нареди он па клекне уз Марико. Још је
била жива, али се брзо гасила. Лице јој готово и није било повређено,
али тело јој беше грозно осакаћено. Јабу стргне са себе кимоно па је
покрије до врата. − Брзо лекара − прошкргута он и оде Блекторну.
Помогне му да седне уза зид. − Анђин-сан! Анђин-сан!
Блекторн је још био у шоку. У ушима му је звонило, слабо је видео,
лице му је постало маса модрица и опекотина од барута. Тад му се очи
разбистре и угледа Јабуа, слика му се пијано увијала и гушио га је
задах барутног дима. Није знао где је ни ко је, знао је само да се налази
на броду усред боја и да је његов брод оштећен, а да му је он,
Блекторн, потребан. Тад је спазио Марико па се свега сетио.
Несигурно устане уз Јабуову помоћ па отетура до ње.
Деловала је спокојно као да спава. Болно је клекнуо и помакао
кимоно. Затим га опет навуче. Пулс јој се скоро нимало није осећао.
Затим престане.
Стајао је и гледао је, њишући се. Замало се скљокао. Тада дође
лекар, одмахне главом и нешто рече, али Блекторн га није ни чуо ни
разумео. Знао је само да је по њу дошла смрт и да је и он мртав.
Учини над њом знак крста и изговори свете латинске речи
благослова. Молио је за њу, иако му из уста није излазио глас. Остали
су га посматрали. Кад је обавио своју дужност, опет се једва усправио
на ноге. Тад му се учини као да му глава пршти од црвеног и
љубичастог светла и срушио се. Прихвате га благе руке, помогну му да
легне на под и пусте га да почива.
− Је ли мртав? − запита Јабу.
− Замало. Не знам шта ће му бити с ушима, Јабу-сама − казао је
лекар. − Можда има унутрашње крварење.
− Биће боље да их хитно изнесемо − узрујано ће један самурај. −
Пожар се може проширити па ћемо остати у клопци.
− Да − одврати Јабу. Други га самурај хитно зовне са балкона па он
изађе ван. Уза зид је лежала стара госпа Ецу, сива лица и сузних очију.
Љуљала ју је њена слушкиња. Погледала је у Јабуа. Једва га је видела.
− Касиги Јабу-сан?
− Да, госпо.
− Јеси ли ти овде највиши официр?
 − Јесам, госпо!
− Молим те − обрати се старица слушкињи − помози ми да устанем.
− Па морали бисте причекати лекар…
− Помози да устанем! − Самураји су гледали како она устаје уз
служавкину помоћ. − Слушајте! − прозборила је промуклим и
слабашним гласом у тишини. − Ја, Маеда Ецу, жена Маеда Ариносија,
господара Нагата, Ивамија и Акија, сведочим да је Тода Марико-сан
дала свој живот како би себе спасила, да је ови огавни срамни људи не
би нечасно заробили. Тврдим да… да је Кијама Ачико намерно напала
нинђу, жртвујући свој живот, рађе него да се изложи нечасном
заробљавању… да би госпа Тода била заробљена и осрамоћена да није
било јуначког Анђин-сана. Све ми и сви који су живи могу њему
захвалити, а дугују му захвалност и наши господари што нас је
заштитио од те срамоте… За овај нечастан напад оптужујем господара
генерала Ишида… А и за издају наследника и госпе Очибе… −
Старица се зањише и готово падне, а слушкиња зајеца и снажније је
прихвати. − И… и господар Ишидо издао је њих и Регентско веће. Све
вас молим да ми будете сведоци, да ову срамоту не могу преживети…
− Не… не, господарице − заплаче слушкиња… − Нећу вам
допустити…
− Одлази! Касиги Јабу-сане, молим те, помози ми. Одлази, жено!
Јабу подигне лагано госпу Ецу и нареди слушкињи да оде.
Послушала га је. Госпа Ецу је била на тешким мукама и једва је
дисала.
− Да је ово истина потврђујем својом смрћу − тихо ће она и подигне
поглед на Јабуа. − Била бих почашћена ако… ако би ми ти био помагач.
Молим те, помози да станем на ивицу зидине.
− Не, госпо. Није потребно да гинете. Окренула је лице од осталих
па му шапнула:
− Већ умирем, Јабу-сама. Имам унутрашње крварење, нешто се у
мени сломило… од експлозије… Помози ми да обавим своју дужност.
Стара сам и бескорисна, а већ двадесет година патња ми је другарица.
Нека и моја смрт помогне господару нашем, нех? − Старе очи заискре.
− Нех?
 Нежно ју је подигао и поносно стао поред ње на ивицу зидине.
Дубоко под њима беше двориште. Помогао јој је да устане. Сви су јој
се наклонили.
− Рекла сам истину. То потврђујем својом смрћу − рекла је дрхтавим
гласом, док је сама стајала уз руб. Тада је захвално склопила очи, па се
суновратила да пожели добродошлицу смрти.

58
Регенти су се састали у великој дворани на другом спрату куле.
Ишидо, Кијама, Затаки, Ито и Оноши. Сунце је у зору бацало дуге
сенке, а ваздух је још био тежак од задаха пожара.
Беше присутна и госпа Очиба, и она силно збуњена.
− Јако жалим, господару генерале, не слажем се − говорио је Кијама
својим крхким сувим гласом. − Немогуће је занемарити сепуку госпе
Тода, јунаштво моје унуке, изјаву и свечану смрт госпе Маеда, као и
стотину четрдесет и седам побијених Торанагиних самураја. И то да је
тај део замка изгорео готово до темеља! То једноставно не смемо
затајити.
− Слажем се − рече Затаки. Стигао је јуче ујутро из Таката и потајно
је ликовао чувши појединости о Марикином сукобу са Ишидом. − Да
сте јој допустили да отпутује јуче, као што сам саветовао, не бисмо
сада били у овој замци.
− Није озбиљно као што ви мислите. − Ишидова су уста постала
оштра црта и Очиби се у том тренутку гадио. Гадио јој се зато што је
заказао и што их је све повукао у ову клопку. − Једини циљ нинђа био
је плен − изјави Ишидо.
− Зар је варварин плен? − подругљиво ће Кијама. − Зар би они само
због једног варварина предузели тако велик напад?
− Зашто не? Могли би уценити његову главу, нех? − Ишидо се
запиљи у даимјоа уз којег су стајали Ито Терузуми и Затаки. −
Хришћани у Нагасакију добро би га платили, мртва или жива. Нех?
− Можда − сложи се Затаки. − Тако се варвари боре.
− Зар ви службено саопштавате да су хришћани смислили и платили
овај подли напад? − огорчено ће Кијама.
 − Рекох да је то било могуће. То и јесте могуће! Да, али није
вероватно − упадне Ишидо који није хтео да нестабилну равнотежу
регената сада поквари отворена размирица. Још се љутио што га уходе
нису обавестиле о Торанагиној тајној јазбини и још му није било јасно
како су је успели изградити онако тајно да се о њој ништа не прочује. −
Ја тврдим да је циљ нинђа био плен.
− То је врло разумно и сасвим тачно − рече Ито са злурадим сјајем у
очима. Беше то онизак човек средњих година, блиставо украшен
мачевима, иако су га извукли из постеље као и све остале регенте. Био
је нашминкан као женско и имао је црне зубе. − Да, господару
генерале. Но, можда га нинђе нису намеравали уценити у Нагасакију
него у Еду, господару Торанаги. Није ли варварин још увек његов
слуга?
Ишидово се чело смркне при спомену Торанагиног имена.
− Слажем се да бисмо време требали посветити расправи о
господару Торанаги, а не о нинђама. Вероватно је он наредио напад,
нех? Довољно је варљив да то учини.
− Не, никад се он не би послужио нинђама − изјави Затаки.
− Да, варљив је, али није прљав. То би учинили трговци, или
варвари. Господар Торанага не!
Кијама је одмеравао Затакија и мрзео га.
− Наши пријатељи Португалци не би могли нити хтели да се тако
мешају у наше ствари. Никада!
− Бисте ли поверовали да они и њихови свештеници сплеткаре с
једним хришћанским даимјом на острву Кјушуу да се зарати против
нехришћана, а тај рат подржала би страна инвазија?
− Ко? Реци ми. Имате ли доказе?
− Још немам, господару Кијама, али још се о томе шушка, а једног
ћу дана имати доказе. − Затаки се опет окрену према Ишиду. − Шта да
предузмемо у погледу овог напада? Где је излаз из недоумице? −
запита па погледа Очибу. Посматрала је Кијаму, онда јој поглед скрене
на Ишида, па опет натраг на Кијаму. Никада се Затакију није учинила
пожељнијом.
− Сви смо се сложили − започне Кијама − да је очигледно господар
Торанага сплеткарио како бисмо упали у клопку Тода Марико-саме…
Ма како била она храбра, ма како одана дужности и часна, Бог нек јој
се смилује!
Ито намести набор у скутима свог беспрекорног кимона.
− Но, не слажете се да би Торанаги била добра стратегија да овако
напада своје вазале? Ох, господару Затаки, знам да он не би никада
употребио нинђе, али врло је вешт томе да други прихвате његове
планове, па да чак поверују да су њихове властите. Нех?
− Све је могуће, али невероватно је да би он узео нинђе. Препаметан
је он, а да би њих употребио. Или некога унајмио да то учини. Њима се
не може веровати. А зашто би на нешто присилио Марико-саму?
Много боље би му било да је причекао па пустио да ми погрешимо, јер
смо већ били упали у замку. Нех?
− Да. И још смо у њој. − Кијама погледа Ишида. − И ко год наредио
онај напад, био је глупан, и нимало нам није помогао.
− Можда господар генерал има право у томе да то није онако
озбиљно као што ми мислимо − рече Ито. − Али јако жалосно, није то
елегантна смрт за јадну госпу.
− Беше то њена карма, а ми нисмо упали у клопку. − Ишидо се опет
забуљи у Кијаму. − Срећа њена што је имала онај заклон, иначе би је
они гадови заробили.
− Али је нису заробили, господару генерале! Починила је један
облик сепукуа, а и остале жене, па ако сад све не пустимо да отпутују,
биће још самоубистава у знак неслагања, а ми то не смемо допустити −
рече Кијама.
− Не слажем се. Сви би требали овде остати, барем док Торанага-
сама не пређе на наше подручје.
Ито се насмеши.
− Биће то значајан дан.
− Мислиш да он неће доћи? − упита Затаки.
− Споредно је шта ја мислим, господару Затаки. Ускоро ћемо знати
шта ће он учинити. Шта било да било, свеједно нам је. Торанага мора
умрети уколико желимо да баштиник наследи. − Ито погледа Ишида. −
Је ли варварин мртав, господару генерале?
Ишидо одмахне главом и осмотри Кијаму.
 − Био би зле среће да сада погине или остане осакаћен, тако храбар
човек. Нех.
− Мислим да је он заразан па што пре умре, то боље. Зар сте
заборавили?
− Могао би нам користити. Слажем се са господаром Затакијем и с
вама. Торанага није будала. Сигурно постоји ваљан разлог зашто га
Торанага воли. Нех?
− Да, опет имате право − рече Ито. − Анђин-сан се добро држао с
обзиром на то да је варварин, зар не? Торанага је имао право кад га је
прогласио самурајем. − Погледао је Очибу. − Кад вам је дао цвет,
госпо, мислим да је то био песнички потез достојан дворанина.
Опште повлађивање.
− Шта ће сад бити с песничким такмичењем, госпо? − упита Ито.
− Морали бисмо га отказати, јако жалим − изјави Очиба.
− Да − сложи се Кијама.
− Јесте ли одлучили чиме ћете наступити, господару? − упитала је.
− Не − одговори он. − Али сад бих могао казати:
На грани увенулој
Олуја је пала…
Тамне летње сузе.
− Нека то буде њен епитаф. Била је самурајка − прошапће Ито. −
Делим те летње сузе.
− Што се тиче мене − казала је Очиба − што се мене тиче, био би ми
дражи друкчији крај:
На грани увенулој
Слушао је снег…
Тишину зимску.
Но, слажем се, господару Ито. И ја мислим да ћемо сви ми поделити
те тамне летње сузе.
− Не, јако жалим, госпо, али немате право − јави се Ишидо. − У
реду, биће суза, али проливаће их Торанага и његови савезници. −
Почео је састанак приводити крају. − Одмах ћу покренути истрагу о
нападу нинђа. Сумњам да ћемо икада открити истину. У међувремену,
због сигурности и личног мира, све пропуснице ћемо са жаљењем
поништити, а свима ћемо са жаљењем забранити да отпутују пре
двадесет и другог дана.
− Не − казао је губавац Оноши, последњи регент, са свог усамљеног
места са оне стране просторије где је невидљив лежао иза
непрозирних застора балдахина. − Јако жалим, али баш то не смете
учинити. Сад све морате пустити да оду. Све!
− Зашто?
Оношијев глас беше злурад и неустрашив.
− Ако их не пустите, осрамотићете најхрабрију госпу у царству,
осрамотићете госпу Кијама Ачику и госпу Маеда, смиловао се Бог
њиховим душама. Кад се прочује то срамно дело, сам Бог отац зна
колико ће то шкодити наследнику, а и свима нама, ако не будемо
опрезни.
Очиба се следила. Кад је пре годину дана Оноши дошао указати
поштовање умирућем Таику, страже су наваљивале да разгрну засторе
на његовом балдахину за случај да Оноши крије оружје и она је видела
унакажени остатак лица, без носа, без ушију, свог у крастама,
успламтеле фанатичне очи, патрљак леве руке и здраву десницу којом
је стезао кратки мач.
Госпа Очиба је молила да ни она ни Јаемон никада не оболе од губе.
И она је желела да заврше састанак, јер сад је морала одлучити шта да
предузме. Како да се држи према Торанаги и како да се држи према
Ишиду.
− Друго − настављао је Оноши − ако се тим подлим нападом
послужите као оправдањем да некога овде задржите, заправо дајете им
на знање да их уопште нисте намеравали пустити да оду, иако сте се на
то свечано, писмено обавезали. Треће, ви сте…
− Цело Веће је одобрило издавање пропусница! − прекине га
Ишидо.
− Јако жалим, цело Веће је одобрило мудар предлог госпе Очибе да
понудимо пропуснице, јер смо, као и она, мислили да ће тек
неколицина искористити ту прилику да оду, па и кад би је хтели
користити, могли бисмо одлагати.
 − Желите рећи да Торанагине жене и Тода Марико не би отишле, а
да се остале не би за њима повеле?
− То што се догодило тим женама ни за длаку не би одвукло
Торанагу с његовог циља. Морамо се бринути за своје савезнике! Да
није било напада нинђа и та три сепукуа, до целе ове глупости не би ни
дошло!
− Не слажем се.
− Треће и последње: ако их сад све не пустите да оду, после онога
што је госпа Ецу јавно изјавила, већина даимјоа оптужиће вас, иако не
јавно, да сте наредили напад, а сви смо ми изложени истој судбини и
тада ће се пролити много суза.
− Није мени потребно да прибегавам нинђама.
− Наравно − отровно се сложи Оноши. − Ни мени, а ни било коме
овде. Но, сматрам да вас морам подсетити да има две стотине шездесет
и четири даимјоа, да се наследникова снага састоји у коалицији
отприлике две стотине, а наследник не сме допустити да вас, његовог
најоданијег стегоношу и врховног заповедника, сматрају кривим за
такве подлости и за такву чудовишну неспособност као што је овај
пропали напад.
− Тврдите да сам ја наредио напад?
− Наравно да не, јако жалим. Само сам рекао да ће вас сматрати
кривим уколико свима не допустите да отпутују.
− Мисли ли овде неко да сам ја наредио напад? − Нико није
отворено изазвао Ишида. Доказа није било! Истина, није се са њима
саветовао, а говорио је врло неодређено, чак и са Кијамом и Очибом,
али сви су они за то знали и сви су подједнако беснели што је био тако
глуп и заказао. Сви осим Затакија. Но, и уз све то Ишидо је још био
господар Осаке и владар Таиковог блага, зато га нису смели дирнути
ни уклонити. − Добро − одлучно ће Ишидо. − Нинђе су дошли по плен.
О пропусницама ћемо гласати. Ја гласам да их поништимо.
− Ја сам против − изјави Затаки.
− Јако жалим, и ја сам против − рече Оноши.
Ито поцрвени под њиховим испитивачким погледима.
− Морам се сложити с господаром Оношијем, а истовремено је,
овај… све је то веома тешко, нех?
 − Гласајте − мрко ће Ишидо.
− Слажем се с вама, господару генерале.
− Јако жалим − изјави Кијама. − Ја се не слажем.
− Добро − рече Оноши. − То смо решили, али слажем се с вама,
господару генерале, имамо других горућих потешкоћа. Морамо знати
шта ће сада предузети Торанага. Шта ви мислите?
Ишидо је смирена лица зурио у Кијаму, па изустио:
− Какав је на то ваш одговор?
Кијама је настојао прочистити главу од свих мржњи, страхова и
брига, како би се коначно одлучио: Ишидо или Торанага. Ово је
сигурно пресудан час. Живо се сећао како му је Марико изнела
тобожњу Оношијеву издају, Ишидову тобожњу превару и тобожњи
Торанагин доказ за ту превару. Па о варварину и његовом броду, па шта
би се наследнику и цркви могло догодити ако би Торанага завладао
земљом, па шта би се њиховом закону могло догодити кад би земљом
завладали свети оци. А поврх свега тога лебдела је стрепња оца-
визитатора у погледу јеретика и његовог брода, па шта ли ће се
догодити ако изгубе Црни брод, па чврсто уверење заповедника
експедиције да је Анђин-сан сотонин накот, а Марико зачарана, исто
као што је зачаран и Родригес. Јадна Марико, жалосно је помислио, да
онако умре после толиких патњи, и без одрешења, без последње
помасти, без свештеника, да проведе вечност далеко од Божје небеске
милости. Богородице нека јој се смилује! Толико летњих суза.
А Ачико? Је ли њу вођа нинђа препознао или је то било само
случајно убиство? Како је била храбра што је напала, а није поклекла,
јадно дете. Зашто је варварин још жив? Зашто га нинђе нису убили? То
им је сигурно било наређено, ако је овај подли напад измислио Ишидо,
као што је сигурно случај. Срамота што је Ишидо заказао и ружно што
није успео. Ах, колико је неустрашива била Марико, како је била мудра
што нас је све уплела у своју смелу паучину! И варварина.
Ја на његовом месту не бих могао онолико одважно и дуго одбијати
нинђе, ни заштитити Марико од срамног заробљавања. Ни Кирицубо,
ни Сазуко, ни госпу Ецу, па ни Ачико. Да није било њега и тајног
уточишта, заробили би госпу Марико. И све остале. Моја је самурајска
дужност да Анђин-сана поштујем зато што је самурај. Нех?
 Боже, опрости ми, нисам пошао к Марико-чан да јој будем помагач,
што беше моја хришћанска дужност. Јеретик јој је помогао и дигао је
на руке, као што је Исус Христ помогао и дизао људе, а ја сам је
напустио. Ко је хришћанин од нас двојице?
Не знам. Па и уз све то, он мора умрети.
− Шта је с Торанагом, господару Кијама? − опет запита Ишидо. −
Шта је са непријатељем?
− Шта је са Квантом? − запита Кијама мотрећи га.
− Кад уништимо Торанагу, предлажем да Кванто дамо једном од
регената.
− Ком регенту?
− Вама − мирно одговори Ишидо па настави: − Или можда Затакију,
господару Шинана. − Кијама је то сматрао мудрим јер је Затаки био
силно потребан док је Торанага жив, а Ишидо му је већ пре месец дана
казао да Затаки тражи Кванто као награду што је против Торанаге.
Обојица су се сложила да му Ишидо обећа Кванто, а обојица су знали
да је то тек празно обећање. Обојица су сматрали да ће Затаки због
такве дрскости изгубити живот и своју покрајину чим буде прикладно.
− Наравно, нисам ја подесан за ту част − одврати Кијама. Опрезно је
процењивао ко је у просторији за њега, а ко против.
Оноши је настојао прикрити неодобравање.
− Свакако је тај предлог вредан и исплати се о њему расправљати,
нех? Но, то је за будућност. Шта ће сад учинити садашњи господар
Кванта?
Ишидо је зурио у Кијаму.
− Дакле?
Кијама осети Затакијево непријатељство, иако се на лицу његовог
душманина ништа није видело. Против мене су двојица, помислио је, и
Очиба, али она нема право гласа. Ито ће увек гласати са Ишидом, па
ћу ја победити, ако Ишидо мисли оно што је рекао. А мисли ли?,
запиткивао се, проучавајући строго лице насупрот себи и тражећи
истину. Тад се одлучио па отворено рекао оно што је закључио.
− Господар Торанага никада неће доћи у Осаку.
 − Добро − узврати Ишидо. − Онда ће бити усамљен, одбачен а
царски позив да почини сепуку већ чека потпис Узвишеног. И то је крај
Торанаге и целог његовог рода. Заувек!
− Да. Ако Син неба дође у Осаку.
− Шта?
− Слажем се са господаром Итом − настави Кијама, желећи да му он
буде савезник, а не непријатељ. − Господар Торанага је покварен човек.
Мислим да је чак толико лукав да онемогући долазак Узвишенога.
− Немогуће!
− А ако одложи посету? − запита Кијама. Одједном је уживао у
Ишидовом немиру, а презирао га је због неуспеха.
− Син неба биће овде као што је договорено!
− А ако Син неба не дође?
− Кажем вам да ће доћи!
− А ако не дође?
− Како би господар Торанага то постигао? − упита госпа Очиба.
− Не знам, али ако би Узвишени хтео своју посету одложити за
месец дана… ништа не бисмо могли предузети. Зар Торанага није
одувек мајстор преврата? Ништа њему није немогуће! Ни да преокрене
мишљење Сина неба.
У просторији завлада мртва тишина. Обузме их та озбиљна
чињеница и њене последице.
− Молим вас, опростите ми, али… али где је онда одговор? − јавила
се Очиба у име свих њих.
− Рат! − изјави Кијама. − Данас ћемо почети окупљати снаге, тајно.
Чекаћемо док не одложи посету, а одложиће је. Сигурно! То ће нам
бити знак да је Торанага обрлатио Најузвишенијег. Истог дана
кренућемо на Кванто, по кишном времену.
Одједном се под затресе. Први потрес је био слаб и трајао је
неколико тренутака, али греде су јечале.
Поче други потрес, снажнији. Окомито на каменом зиду појави се
пукотина и престане да се пење. Са греда се рушила прашина. Цвилиле
су попречне греде, потпорни зидови и црепови. Црепови су се
одвојили са крова и суновратили у двориште.
 Очиба је осећала слабост и мучнину и питала се је ли њена карма да
данас буде закопана у потресу. Држала се дрхтавог пода и чекала, као и
сви у замку, као цео град и бродови у луци, да наступи прави удар.
Али није наступио. Потрес престане, а живот се настави. Све их
опет запљусне животна радост, а њихов се смех орио замком. Као да су
сви знали да ће их овај пут, овога сата и овога дана, заобићи
уништење.
− Шигата га нај − изјави Ишидо још сав згрчен. − Нех?
− Да − славодобитно ће Очиба.
− Гласајмо − настави Ишидо уживајући што је жив. − Ја гласам за
рат!
− И ја!
− И ја!
− И ја!
− И ја!
***
Кад се Блекторн освестио, знао је да је Марико мртва, знао је како је
умрла и зашто је погинула. Лежао је на футонима, чували су га Сиви.
Над њим је био плафон од греда, сметало му је бљештаво сунце, а
тишина му се чинила необичном. Лекар га је мотрио. Одлете први
његов велики страх.
Видим!
Лекар се насмеши и нешто рече, али Блекторн га није чуо. Почео се
усправљати, али од ужасног бола снажно му зазвони у ушима. У
устима је још имао опор укус барута, а цело га је тело болело.
На трен је опет изгубио свест, а онда осети како му нежне руке
дижу главу, приносе уснама шољицу, а слатко-кисели укус чаја од
јасмина отера укус барута. С напором отвори очи. Лекар поново нешто
рече, а он га опет није чуо и опет се јави ужас, али га је отерао.
Присећао се експлозије и ње, мртве, и како јој је на самрти дао
одрешење које није био овлашћен дати. Намерно је потиснуо ту
успомену и задржао се на другој експлозији, оног пута кад је доспео у
море након што је стари Албан Карадок изгубио ноге. И тада му је
исто овако звонило у ушима, исто га је овако болело и ништа није чуо,
али после неколико дана вратио му се слух.
Не мораш се бринути, говорио је самом себи. Још не!
Видео је издужене сенке сунца и боју светлости. Тек што је зарудела
зора, помисли он и опет захвали Богу што му није оштећен вид.
Спази како се мичу лекарове усне, али кроз заглушујућу збуњеност
није допирао никакав глас.
Пажљиво је опипавао лице, уста и вилице. Нису га болели и није
имао повреда. Па грло, руке и груди. Ни ту није било рана. Спустио је
руку ниже преко препона до своје мушкости. Ни ту није био осакаћен
као Албан Карадок, па је хвалио Бога што није ту повређен и што није
преживео да то дозна, као што је дознао јадни Албан Карадок.
Тренутак се одмарао. Глава га је језиво болела. Тада је опипао ноге
и стопала. Чинило се да је све на месту. Опрезно је ставио руке на уши
па их притиснуо, затим је затворио уста, прогутао и напола зевнуо,
како би прочистио уши. Но, од тога га само још јаче заболе.
Причекаћеш један дан, пола дана, наредио је самом себи, а по
потреби и десет пута толико, а дотад се не смеш бојати.
Лекар га дотакне, а усне су му се мицале.
− Не чујем, јако жалим − мирно ће Блекторн. Те су му речи
одзвањале само у глави.
Лекар климне главом па опет прозбори. Сад му је Блекторн
прочитао са усана: ’Разумем. Молим вас, спавајте.’
Но, Блекторн је знао да неће моћи заспати. Морао је размишљати.
Морао је да устане, да отпутује из Осаке и крене у Нагасаки, по
тобџије и морнаре да освоји Црни брод. Ни о чему другом није могао
више да размишља, ничег више није желео да се сећа. Није више имао
разлога да изиграва самураја ни Јапанца. Сада је био слободан,
престали су сви дугови и пријатељства. Зато што ње више није било!
Поново је дигао руку. И опет заслепљујућа бол. Савладао ју је и сео.
Соба се вртела око њега и нејасно се сетио да се у сновима опет вратио
у Анђиро у доба потреса, кад се извијала земља, а он скочио у
распуклину да спасе Торанагу и њу како их земља не би прождерала.
Још је осећао хладну лепљиву влажност и онај смртни задах који је
допирао из расцепа, док се Торанага, голем и чудовишан, смејао у
његовом сну.
Напрезао је очи да јасно види. Соба се престала окретати, а прође га
и мучнина.
− Ча, дозо − рече он, а опет му се вратио укус барута. Нечије му
руке помогну да попије, а тад је Блекторн испружио руке па му
помогну да устане. Да није било њих, пао би. Цело тело му је било
једна велика рана, али сад је био уверен да ништа није сломио, ни
споља ни изнутра, само су му отишле уши, а остатак ће излечити
одмор, масажа и време. Опет је захвалио Богу што није слеп и
осакаћен и што је остао жив. Сиви су му помогли да опет седне и на
трен је прилегао. Није запазио да се од часа кад је легао па до трена
кад је опет отворио очи сунце помакло за читав квадрант.
Чудно, помисли он одмеравајући сенке, не схватајући да је толико
спавао. Могао бих се заклети да је било негде пред зору. Очи ме варају.
А сада се ближи крај преподневне страже. То га је подсетило на
Албана Карадока и опет се опипавао да се увери да није можда сањао
да је прошао без повреда.
Неко га дирне и он дигне поглед. Јабу је у њега буљио и говорио.
− Јако жалим − полако ће Блекторн. − Још не чујем, Јабу-сане.
Ускоро све у реду. Уши боле, разумеш?
Виде како Јабу клима главом и како се мршти. Разговарао је са
лекаром, а онда покретима саопштио Блекторну да ће се ускоро
вратити и нека до тад спава. Отишао је.
− Купање, молим, и масажу! − рече Блекторн.
Подигли су га и пренели у купатило. Спавао је под смирујућим
прстима. Тело му је пливало у заносу топлине, нежности и
миомирисних уља која су му утрљавали у месо. А све време његов
мозак је смишљао.
Док је спавао, дођоше Сиви, подигну носиљку па је унесу у
унутрашње одаје торња, али није се пробудио јер га успаваше умор и
исцелитељски напитак за спавање.
***
− Сада ће бити на сигурном, госпо − рече Ишидо.
− Од Кијаме? − упита Очиба.
 − Од свих хришћана. − Ишидо стражарима даде знак да буду веома
будни па је из собе одведе у предворје, а одатле у врт који се грејао на
сунцу.
− Је ли зато убијена госпа Ачико? Зато што је била хришћанка?
Ишидо је њену смрт наредио уколико ју је деда по мужу Кијама
убацио да убије Блекторна.
− Немам појма − рекао је.
− Сложни су као пчеле у роју. Како ико може веровати у њихову
бесмислену веру?
− Не знам. Али ускоро ће сви они бити згажени.
− Како, господару генерале? Како ћете то обавити, кад толико тога
зависи од њихове добре воље?
− Обећањима, до Торанагине смрти. Тада ће се они бацити један на
другога. Подели и владај! Не поступа ли тако Торанага, није ли тако
поступао Таико? Кијама жели Кванто, нех? Слушаће нас ради Кванта.
Тако му је Кванто у будућности обећан. Оноши? Ко зна шта жели тај
лудак… осим да пре своје смрти пљуне на Торанагину и Кијамину
главу?
− А ако Кијама сазна оно што сте обећали Оношију, да ће му
припасти сва Кијамина подручја… или да мислите одржати обећање
дато Затакију, а не њему?
− Лажи, госпо, које шири непријатељ. − Ишидо је погледа. − Оноши
жели Кијамину главу. Кијама жели Кванто. А и Затаки.
− А ви, господару генерале? Шта ви желите?
− Најпре то да наследник на миру доживи петнаесту годину па да
онда без опасности завлада краљевством. А да дотад и ви и он будете
изван опасности и под окриљем. Ништа више.
− Ништа?
− Не, госпо.
Лажљивче, помисли Очиба. Убрала је мирисни цвет, помирисала га
и задовољно му га пружила.
− Диван је, нех?
− Да, диван је! − рече Ишидо прихватајући га. − Хвала вам.
− Спровод Јодоко-саме био је леп. Честитам, господару генерале.
 − Жао ми је што је умрла − уљудно ће Ишидо. − Увек је био вредан
њен савет.
Неко време су тумарали.
− Јесу ли отпутовали Кирицубо-сан, госпа Сазуко и њен син? −
запита Очиба.
− Не, отпутоваће сутра, после спровода госпе Тода. Многи ће сутра
отпутовати, а то није добро.
− Јако жалим, али зар је то важно? Сада кад смо се сви сложили да
Торанага-сама неће овамо доћи?
− Мислим да је тако, али то није важно, све док држимо замак
Осаке. Не, госпо, морамо бити стрпљиви, као што је предложио
Кијама. Чекаћемо тај дан, а онда кренути с војском.
− Зашто да чекамо? Зар не можете сад кренути?
− Потребно је време да прикупимо војске!
− Колики ће се супротставити Торанаги?
− Три стотине хиљада људи. Бар трипут више него што их има
Торанага.
− А мој гарнизон?
− Унутар зидина оставићу пробраних осамдесет хиљада, а на
прелазима педесет хиљада.
− А Затаки?
− Издаће он Торанагу. Напослетку ће га издати.
− Није вам чудно да су господар Судара, моја сестра и сва њена деца
сада у посети у Такату?
− Не. Наравно, господар Затаки се правио да са својим полубратом
ствара тајни споразум, али то је само обмана и ништа друго. Он ће га
издати.
− Морао би, то је иста покварена крв − гадљиво ће она. − Но, било
би ми јако криво ако се ишта догоди мојој сестри и њеној деци.
− Ништа им неће бити, госпо. Сигуран сам.
− Ако је Затаки био спреман убити рођену мајку… нех? Јесте ли
сигурни да вас он неће издати?
 − Не. На крају неће, јер Торанагу мрзи више него мене, госпо, вас
цени, а највише жели покрајину Кванто. − Ишидо се насмеши
спратовима што су се над њим уздизали. − Све дотле док је замак наш
и док постоји Кванто да га некоме подаримо, немамо се чега бојати.
− Јутрос сам се бојала − рекла је држећи цвет пред носом,
уживајући у мирису, у жељи да отера укус страха који је још није
остављао. − Желела сам побећи, али онда сам се сетила пророка.
− Ех? Ох, њега! Ја сам га заборавио! − одврати Ишидо уз тмурну
веселост. Тај кинески посланик-пророк предвидео је да ће Таико
умрети у кревету оставивши иза себе здравог сина, да ће Торанага у
средњим годинама погинути од мача, да ће Ишидо умрети у дубокој
старости, као најчувенији генерал царства, са ногама чврсто усађеним
у земљу, а да ће госпа Очиба своје дане завршити у замку Осаке,
окружена највећим господарима из царства.
− Да − опет ће Ишидо. − Њега сам заборавио! Торанага је сада
средовечан, нех?
− Да. − Очиба опет осети његов дубоки поглед, а слабине јој се
растопе при помисли да је прави мушкарац на њој, у њој, око ње, да је
узима и улива јој нови живот. Овај пут племенит порођај, а не као
прошли, кад се ужаснуто питала какво ће дете бити и изгледати. Што
си луда, Очиба, рекла је самој себи, док су шетали сеновитим
мирисним путељцима. Отерај те глупе море, то су увек биле море. Ти
си мислила на мушкарца.
Одједном Очиба зажеле да је поред ње Торанага, а не Ишидо, да је
Торанага господар замка Осаке и Таиковог блага, Јаемонов заштитник
и врховни заповедник западних војски. Он, а не Ишидо. Тада не би
било потешкоћа. Заједно би њих двоје држали краљевство, и то цело, а
она би га сад, данас, овог трена, позвала у кревет или у некакав
замаман гај, а сутра или прекосутра би се венчали, и без обзира шта
буде у будућности, данас би га она имала, и он њу, и била би сретна.
Испружила је руку и привукла гранчицу удишући угодан и богат
мирис гарденије.
Отерај снове, Очиба, помислила је. Буди реална као Таико. Или као
Торанага.
− Шта ћете са Анђин-саном? − запитала је.
 Ишидо се насмејао.
− Држаћу га изван опасности. Можда ћу му допустити да освоји
Црни брод, или да га употреби као претњу против Кијаме и Оношија,
ако затреба. Обојица га мрзе, нех? Ох, да, он им је нож на грлу… Њима
и њиховој прљавој цркви!
− Како бисте у партији шаха наследника против Торанаге,
проценили вредност Анђин-сана, господару генерале? Пион? Можда
коњ?
− Ах, госпо, у великој партији обичан пион − одмах ће Ишидо. −
Али у игри наследника против хришћана… он је топ! Лако један топ,
ако не и два.
− Не мислите да су те две партије испреплетене?
− Испреплетене су, али велику ће партију одлучити даимјо против
даимјоа, самурај против самураја, мач против мача. Наравно, ви сте у
обе партије краљица.
− Не, господару генерале, молим вас, опростите ми, нисам краљица
− узвратила је, сретна што је њему то јасно. Затим је, да се не би
издала, променила предмет разговора. − Шушка се да су Анђин-сан и
Марико-сан заједнички јастучили.
− Да. Да, и ја сам то чуо. Занима ли вас истина о томе? Очиба
одмахне главом.
− Било би незамисливо да се то догодило. Ишидо ју је продорно
посматрао.
− Мислите да би се исплатило слистити њену част? Сада? А заједно
с њом и Бунтаро-сана?
− Ништа нисам мислила, господару генерале, ништа тако. Тек тако
сам се питала, обична женска глупост. Но то су, као што јутрос рече
господар Кијама, тамне летње сузе. Жалосно, јако жалосно, нех?
− Дража ми је била ваша песма, госпо. Обећавам вам да ће сузе лити
Торанагина страна.
− Што се тиче Бунтаро-сана, можда се у одлучном боју ни он ни
господар Хиро-мацу неће борити уз господара Торанагу.
− Је ли то чињеница?
− Не, господару генерале, није чињеница, али је могуће.
 − Но, можда бисте ви ту могли нешто предузети?
− Ништа осим да их замолим да подрже наследника. Њих и све
Торанагине генерале кад буде предстојала борба.
− Предстоји нам већ сада, покрет север-југ и коначан напад на
Одавару.
− Да, али не сада, све док се војске не сукобе на бојном пољу. − Тада
је запитала: − Јако жалим, али јесте ли сигурни да је мудро да војске
води наследник?
− Војске ћу водити ја, али наследник мора бити присутан. Торанага
у том случају не може победити. Ни Торанага никад не би напао
наследников стег.
− Не би ли било сигурније да наследник овде остане? Због убице
Амида… Не смемо излагати опасности његов живот. Торанага има
дугу и моћну руку, нех?
− Да, али није тако дуга, а наследников лични стег даје нашој
страни законитост, а Торанагиној незаконитост. Познајем ја Торанагу.
Он ће напослетку поштовати закон. И само тако ће његова глава
доспети на колац. Он је мртав, госпо. А кад умре, затрећу хришћанску
цркву у целини. Тада ћете ви и наследник бити на сигурном.
Очиба дигне поглед у њега, а у очима јој засја неизречено обећање.
− Молићу за успех и ваш сретан повратак.
Стисле су му се груди. Толико је већ дуго чекао.
− Хвала вам, госпо, хвала − рекао је схвативши је. − Нећу вас
изневерити.
Наклонила се и окренула. Каква дрскост, помислила је. Као да бих
сељака узела за мужа! Но, да ли да заиста одбацим Торанагу?
***
Кроз сломљене греде продирало је поподневно сунце. Напољу су
радници већ односили крш из врта, поправљали и разговарали, а
Дел’Акуа је заједно с њиховом грајом чуо крештање галебова који су
долазили на обалу и осећао мирис у ветру, делимично со, а делимично
дим, алге и блато. Тај му је мирис у сећање призивао његово имање у
околини Напуља где се са морским мирисима мешао мирис лимуна,
наранџи, топлог свежег хлеба, тестенине, белог лука abbacchio печен
на жару, а по великој вили су одјекивали гласови његове мајке, браће и
сестара и њихове деце. Сви сретни, весели и живахни грејали су се на
златном сунцу.
Ох, Богородице, дај да ускоро одем кући, молио се. Предуго сам
избивао. Из куће и из Ватикана. Богородице, скини с мене овај терет.
Опрости ми, али на смрт су ми се смучили Јапанци, Ишидо, убијање,
сирова риба, Торанага, Кијама, пиринчани-хришћани и настојање да
цркву твоју одржим у животу. Дај ми снагу своју.
И заштити нас од бискупа шпанских. Шпанци не разумеју Јапан ни
Јапанце. Они ће уништити оно што смо ми у славу твоју отпочели. И
опрости слушкињи својој, госпи Марији, и прими је под окриље своје.
Чувај и…
Зачуо је како неко прилази црквеном лађом. Завршивши молитве
устао је па погледао.
− Опростите што вас прекидам, еминенцијо − рече отац Солди. −
Али желели сте да вам одмах јавим. Стигла је хитна порука од оца
Алвита из Мишиме. Управо је стигао голуб.
− И?
− Јавља само то да ће данас разговарати с Торанагом. Синоћ је то
било немогуће, јер Торанага није био у Мишими, али ваљда ће се
вратити данас у подне. Датум на поруци је јутрос у зору.
Дел’Акуа је настојао прикрити разочарање, па погледа облаке и
време како би се примирио. У зору је јавио Алвиту о нападу нинђа и о
Марикиној смрти. За сваки случај је исту поруку послао по два голуба.
− Сигурно је већ примио вашу вест − рече Солди.
− Да. Да, надам се.
Дел’Акуа га је водио из капелице надсвођеним тремом према својој
канцеларији. Малени Солди, налик на птичицу, морао је трчати како не
би заостао за дугим корацима оца-визитатора.
− Још је нешто изузетно важно, еминенцијо − рече Солди. −
Доушници нам јављају да су одмах након зоре регенти гласали за рат.
Дел’Акуа застане.
− Рат?
 − Рекло би се да су уверени да Торанага никада неће доћи у Осаку
ни цару. Зато су заједно одлучили да нападну Кванто.
− Без грешке?
− Без грешке, еминенцијо. Рата ће бити. Кијама је то управо јавио
преко брата Миховила и тиме потврдио наш други извор. Миховил се
управо вратио из замка. Гласали су једногласно.
− А кад ће рат?
− Чим се увере да цар неће овамо доћи.
− Рат никада неће престати. Бог нека нам се смилује! А
благословљена Марико! Барем су Кијама и Оноши били унапред
упозорени на Торанагину смицалицу.
− А Оноши, еминенцијо? И његова издаја према Кијами?
− Немам за то доказа, Солди. Превише је намештено. Не верујем да
би Оноши то учинио.
− А ако ипак учини, еминенцијо?
− Сада то није могуће, и да је планирао. Сада су један другом
потребни.
− До Торанагиног пораза…
− Не мораш ме подсећати на непријатељство Оношија и Кијаме, ни
докле би они могли поћи… Бог им опростио!
Опет је пошао напред. Солди га стигне.
− Да ову вест проследим оцу Алвиту?
− Не. Још не. Најпре морам одлучити шта да радим. Торанага ће из
властитих извора јако брзо то дознати. Бог нека заштити ову земљу и
нека се свима нама смилује.
Солди је оцу-визитатору отворио врата.
− Једина друга битнија ствар јесте да нам је Веће службено одбило
предати тело госпе Марије. Сутра ће бити свечани спровод, а нису нас
позвали.
То се могло очекивати, али дивно што је желе толико почастити.
Пошаљи једног од наших нека покупи део њеног пепела. То ће нам
допустити. Пепео ћемо сахранити у Нагасакију у катедрали. −
Механички је поравнао слику и сео за сто. − Овде ћу јој певати
реквијем! Тамо ћемо јој отпевати пуни реквијем, са свом помпом и
обредом, када свечано покопамо њене остатке. Покопаћемо је у
катедрали, као најизабранију ћерку црквену. Наручи плочу, узми
најбоље уметнике, краснописца… Све мора бити савршено… Њена
благословљена храброст и преданост силно ће охрабрити нашу паству.
То је врло важно, Солди.
− А Кијамина унука, господару? Власт ће нам њено тело предати.
Он је наваљивао.
− Добро. Онда нека њене остатке сместа пошаљу у Нагасаки.
Договорићу се с Кијамом какав јој спровод жели дати.
− Ви ћете водити службу, еминенцијо?
− Да, уколико будем могао одавде отпутовати.
− Та част веома би развеселила господара Кијаму.
− Да, али морамо припазити да њен покоп не засени службу госпе
Марије. Марија је политички јако, јако важна.
− Наравно, еминенцијо. Потпуно разумем. Дел’Акуа је проучавао
свог секретара.
− Зашто немаш поверења у Оношија?
− Опростите, еминенцијо. Вероватно зато што је губавац па ме
ужасава. Извињавам се.
− Извини се њему, Солди, није он крив што је болестан − одврати
Дел’Акуа.
− Немамо доказа за заверу.
− Остале госпине тврдње биле су тачне. Зашто не би била и ова?
− Немамо доказа. Све је то претпоставка.
− Да, претпоставка.
Дел’Акуа помакне боцу. Посматрао је прелом светлости на стаклу.
− Док сам молио, осећао сам мирис наранџиног цвета и свежег
хлеба. Ох, што сам пожелео бити код куће. Солди уздахне.
− Ја сањам abbacchio, еминенцијо, месну pizzaiolu, бочицу
’Христових суза’ и… Бог ми опростио глад над гладнима! Ускоро ћемо
моћи отпутовати кући, еминенцијо. Догодине. А до следеће године
овде ће се све решити.
 − Ништа се неће решити до следеће године. Овај рат ће нам
шкодити. Ужасно ће шкодити цркви и верницима.
− Не, еминенцијо, Кјушу ће бити хришћански, без обзира ко победи
− уверено ће Солди, у жељи да разведри свог поглавара. − Ово острво
може причекати Божју склоност. На Кјушуу имамо посла преко главе,
зар не, еминенцијо? Морамо обратити три милиона душа и одржавати
службе за пола милиона верника. Ту су још Нагасаки и трговина.
Трговину морају имати. Ишидо и Торанага ће један другога раздерати.
Па шта онда? Обојица су антихристи, пагани, убице.
− Да, али на жалост, оно што се догађа у Осаки и у Еду утиче на
Кјушу. Шта да радимо, шта да радимо? − Дел’Акуа отера сету. − А
Ингелес? Где је он сада?
− Још је у кули, под стражом.
− Остави ме на тренутак, пријатељу стари, морам смислити. Морам
одлучити шта да учиним. Коначно! Црква је у великој опасности.
− Дел’Акуа погледа кроз прозор у двориште. Виде да се приближава
фра Перез.
Солди оде на врата да заустави калуђера.
− Не − рече отац-визитатор. − Сада ћу га примити!
− Ах, еминенцијо, добар дан! − рече фра Перез и несвесно се
почеша. − Хтели сте ме видети?
− Да. Молим те, донеси писмо, Солди.
− Чуо сам да се срушила ваша капелица − изјави фра Перез.
− Оштећена је. Изволите сести. − Дел’Акуа се завали у столицу
високог наслона за столом, а гост њему прекопута. − Богу хвала, није
нико рањен. За који дан опет ће бити као нова. А ваша мисија?
− Нетакнута − рече калуђер са отвореним задовољством. − После
потреса су свуда око нас избили пожари и многи су изгинули, али нама
није било ништа. Чува нас око Божје. − Тада је загонетно додао: −
Чујем да су ноћас у замку пагани убијали пагане.
− Да. У гужви је погинула једна од наших најважнијих обраћеница,
госпа Марија.
− Ах да, и то су ми јавили. ’Уби га, Јошинака!’, казала је госпа
Марија и отпочела крвопролиће. Чуо сам да је и она покушала убити
неколицину пре него што је починила самоубиство. Дел’Акуа
порумени.
− Након оволико времена нимало не разумете Јапанце, иако малко
говорите и њихов језик.
− Разумем херезу, глупавост, убиство и политичко уплитање, а
пагански језик врло добро говорим. Добро разумем ове пагане.
− Али не знате пристојност.
− То речи Божјој није потребно. То је реч! Ох, да! Знам ја и шта је
прељуба. Шта мислите о прељуби и о дрољама, еминенцијо?
Отворе се врата. Солди пружи Дел’Акуи папино писмо па их
остави. Отац-визитатор пружи писмо фрањевцу, уживајући у својој
победи.
− Од његове светости. Стигло је јуче посебним гласником из Макаа.
Фрањевац узе папину наредбу и прочита. Уз службени пристанак
шпанског краља, беше то наредба свим свештеницима свих редова да
убудуће у Јапан путују само преко Лисабона, Гое и Макаа. Свима им је
уз претњу непосредног изопштења било забрањено да из Маниле
директно путују у Јапан. И на крају, да сви свештеници осим језуита
сместа отпутују из Јапана у Манилу, одакле би се могли, ако желе
њихови поглавари, вратити у Јапан, али опет само преко Лисабона, Гое
и Макаа.
Фра Перез је проучавао печат, потпис и датум, поново пажљиво
читао наредбу, а онда се подругљиво насмејао и одгурнуо писмо на
сто.
− Не верујем!
− То је наредба његове светости…
− То је нова хереза против браће Божје, против нас и против свих
фратара-просјака који паганима носе реч. Овако нам је Јапан заувек
забрањен јер ће Португалци, према наговору неких људи, вечито
околишати, и никад нам неће дати брод ни визе. Ако је ово истина,
онда је то само доказ оног што ми већ годинама тврдимо: језуити могу
обрлатити и Христовог намесника у Риму!
Дел’Акуа се суздржавао.
− Наређено вам је да отпутујете или ћете бити изопштени.
 − Језуитске су претње бесмислене, еминенцијо. Не говорите језиком
Божјим, нити сте икада говорили, а никад и нећете. Нисте ви војници
Христови. Служите папи, еминенцијо. Човеку! Ви сте људи,
овоземаљски људи, људи изобиља, са својом паганском свилом,
земљиштима, влашћу, богатствима и утицајем. Господин Исус Христ
дошао је на земљу прерушен у једноставног човека, који се чешао,
ишао босоног и смрдео. Никада нећу отићи, а ни моја браћа!
Никад у свом животу није Дел’Акуа био толико гневан.
− Морате отићи из Јапана!
− Бога ми, нећу! Али ово је последњи пут што сам овамо дошао.
Ако вам убудуће будем потребан, дођите у нашу свету мисију, дођите
па помажите сиромасима, болесницима и верницима, као што је и
Христ радио. Перите им ноге, као што је Христ прао, па спасите своју
душу пре него што буде прекасно.
− Под претњом изопштења наређујем да сместа отпутујеш из
Јапана.
− Смирите се, еминенцијо, нисам изопштен нити ћу икада бити.
Наравно, исправу прихватам, иако је застарила. Носи датум
шеснаестог септембра 1598. Значи, пре готово две године. Потребно је
проверити, исувише је важна, а да бисмо је одмах прихватили. А то ће
потрајати барем четири године.
− Јасно да није застарила!
− Варате се! Бог ми је сведок, верујем да је застарила. За коју
недељу, а најдуже до неколико месеци, коначно ћемо имати свог
надбискупа у Јапану. Шпанског бискупа! Писма што сам их примио из
Маниле јављају да сваким бродом очекују краљево јемство.
− Немогуће! Ово је португалско подручје и наша покрајина!
− Била је португалска и језуитска, али све се то сада променило. Уз
помоћ наше браће и божанског вођства, шпански краљ је збацио вашег
генерала у Риму.
− Бесмислица! Лажи и гласине! Тако вам ваше бесмртне душе,
послушајте наредбе Христовог намесника!
− Хоћу! Данас ћу му писати, обећавам. У међувремену очекујем
шпанског бискупа, шпанског поткраља и новог капетана Црног брода,
такође Шпанца! И то би требало бити део краљевског јемства! И ми
имамо пријатеље на високим положајима, а они су коначно победили
језуите, једанпут заувек. Остајте с Богом, еминенцијо. − Фра Перез
устане, отвори врата и оде.
Солди је из другог дела гледао за њим, а онда се журно вратио у
просторију. Преплашен бојом Дел’Акуина лица, пожурио је боци па му
наточио коњак.
− Еминенцијо?
Дел’Акуа одмахне главом па настави буљити у даљину, а да ништа
није видео. Ове године примао је узнемирујуће вести од својих
посланика на двору шпанског краља Филипа у Мадриду, о све већем
утицају непријатеља Дружбе Исусове.
− Није истина, еминенцијо. Шпанци овамо не могу доћи. То не
може бити истина.
− То лако може бити истина. Превише лако. − Дел’Акуа је додирнуо
папску наредбу. − Можда је овај папа мртав, можда је мртав наш
генерал… И шпански краљ. У међувремену… − Устао је и усправио се
у пуној висини. − У међувремену ћемо се припремити на најгоре,
молити помоћ и учинити најбоље што можемо. Пошаљи Миховила
нека одмах овамо доведе Кијаму.
− Да, еминенцијо. Али Кијама још никад није овде био, па није
вероватно да ће сада доћи!
− Миховилу реци нека каже шта год буде потребно, али пре заласка
сунца мора ми овамо довести Кијаму. Даље, одмах јави Мартину вест о
рату, а он нека је сместа проследи Торанаги. Ти напиши појединости,
али ја уз то желим приложити и своју шифровану поруку. Даље,
пошаљи некога да овамо доведе Фериеру.
− Да, еминенцијо. Но, што се Кијаме тиче, Миховил сигурно неће
успети…
− Миховилу реци нека му нареди да овамо дође, ако затреба, у име
Божје! Ми смо војници Христови, идемо у рат. У Божји рат! Пожури!

59
− Анђин-сан? − зачу Блекторн у сну своје име. Долазило је из
велике даљине и одјекивало унедоглед.
 − Хај? − одговори он. Тад зачу како неко понавља његово име.
Дотаче га једна рука. Отворио је очи и погледао у светло зоре. Врати
му се свест и усправно седне. Лекар је опет клечао поред његовог
кревета. У близини су стајале Кири и госпа Очиба. Буљиле су у њега.
Свуда у великој просторији били су Сиви. Топло су трепериле
уљанице.
Лекар му се поново обрати. Још му је звонило у ушима, а онај глас
беше слаб, али више није било грешке. Опет је чуо. Нехотице је принео
руке ушима па их притиснуо да прочисти. Одједном му глава прсне од
болова. Уз жестоко бриђење видео је искре и сва светла.
− Опростите − прошаптао је, чекајући да умине агонија,
присиљавајући је да умине. − Опростите, уши боле, нех? Али сада
чујем, разумете, доктор-сан? Сад чујем, малко. Опростите, шта
кажете? − Гледао је лекару у усне како би га лакше чуо.
− Госпа Очиба и Кирицубо-сама питају како сте.
− Ах! − Блекторн их погледа. Тад опази да су свечано одевене.
Кирицубо сва у белом осим зелене мараме на глави. Очибин је кимоно
био тамнозелен, без шаре и без украса, а дуги јој је шал био од белог
тила. − Боље, хвала − рекао је, а белина му узнемири душу. − Да, боље!
− Тад виде како је напољу светло, и схвати да је близу зора, а не
сумрак. − Доктор-сан, молим, ја спавао цео дан и ноћ?
− Да, Анђин-сане. Дан и ноћ. Лезите, молим вас. − Дугим прстима
лекар ухвати Блекторнов ручни зглоб, притисне их на било, ослухне
девет откуцаја, три на површини, три у средини и три дубоко доле, као
што је од памтивека учила кинеска медицина.
Сви у просторији очекивали су дијагнозу. Тад лекар задовољно
климне главом.
− Чини се да је све добро, Анђин-сане. Нема тешких повреда,
разумете? Много бола у глави, нех? − Окренуо се госпи Очиби и
Кирицуби па им подробније објаснио.
− Анђин-сане − рече Очиба. − Данас спровод Марико. Разумеш,
спровод?
− Да, госпо.
− Добро. Њен спровод је баш након зоре. Ако желиш, имаш
повластицу да одеш. Разумеш?
 − Да, мислим. Да, мислим, и ја одем.
− Врло добро. − Очиба је лекару казала нека врло брижно негује
болесника. Тада се уљудно наклонила Кирицубо, осмехнула се
Блекторну и отишла.
Кири је чекала док се није удаљила.
− Је ли све у реду, Анђин-сане?
− Глава тешко, госпо. Јако жалим.
− Молим вас, опростите, хтела сам вам захвалити. Разумете?
− Дужност. Само дужност. Неуспех. Марико-сама мртва, нех?
Кири му се са поштовањем наклонила.
− Не неуспех! Ох не, не неуспех. Хвала, Анђин-сане. За њу, и за
мене, и за остале. Касније рећи више. Хвала. − Тада и она оде.
Блекторн се сабрао и устао. Бол у глави беше чудовишна, тако да му
је долазило да вришти. Усне је стиснуо у чврсту црту, груди су га јако
болеле, бућкало му је у желуцу. Мучнина му за трен престане, али му у
устима остане огаван укус. Испружио је ногу, пошао према прозору и
држао се прозорског оквира, борећи се против повраћања. Чекао је, а
онда шетао горе-доле, но то није отерало главобољу ни мучнину.
− Ја добро, хвала! − рече и захвално опет седне.
− Ево, ово попијте. Пријаће вам. Доћи ће хара. − Лекар се
доброћудно смешкао. Блекторн је отпио и одмах му се подригне од
напитка који је мирисао као сасушени птичји измет и плесниве алге,
помешане са гњилим лишћем по врућем летњем дану. Укус беше још
гори.
− Пијте. Боље ускоро, јако жалим. − Блекторну се опет подригне,
али на силу прогута. − Ускоро боље, јако жалим.
Дођу слушкиње па му очешљају и дотерају косу. Бријач га обрије.
Донесу му вреле пешкире за руке и за лице. Осећао се много боље, али
главобоља је остала. Друге му слушкиње помогну да обуче свечани
кимоно и крилати плашт. Добио је нов кратак мач.
− Дар, господару! Дар Кирицубо-саме! − рекла је слушкиња.
Блекторн га прихвати и зарије у појас уз убилачки мач који му је
поклонио Торанага, а сад му је дршка била оштећена и готово
сломљена онде где је лупао по рези. Сећао се Марико која се
наслонила леђима на врата. Па онда ничега, све док није над њом
клечао и гледао како умире. Па онда опет ништа, све до сада.
− Јако жалим, ово је кула, нех? − запитао је капетана Сивих.
− Да, Анђин-сане. − Капетан се смерно наклонио, здепаст као
мајмун и исто толико опасан.
− Зашто сам овде, молим?
Капетан се насмешио и уљудно суздржао дах.
− Наредио је господар генерал.
− А зашто овде?
− Наредбе господара генерала − одврати самурај. − Молим вас,
опростите, разумете ли?
− Да, хвала − изнемогло ће Блекторн.
Кад је најзад био готов, ужасно се осећао. Неко време га је окрепио
чај, а онда га обузме мучнина, па је повраћао у кофу коју му је
придржавала слушкиња. Приликом свакога грча груди и главу
пробадале су му усијане игле.
− Јако жалим − стрпљиво ће лекар. − Ево, молим, попијте. Попио је
још напитка, али му нимало није помогло.
Сад је већ по небу рудила зора. Слуге му даду знак па му помогну да
изађе из велике просторије. Његови су стражари ишли спреда, а остали
позади. Сиђу степеништем и нађу се на дворишту. Ту је чекала
носиљка, а уз њу још стражара. Захвално се сместио под балдахин. По
наредби капетана Сивих носачи подигну ручке. Док су стражари
заштитнички око њих врвели, придружише се поворци носиљки,
самураја и жена који су ишли пешке. Завијали су кроз лавиринт и
одлазили из замка. Сви беху одевени у најбоље одело. Неке су жене
имале тамни кимоно и белу мараму на глави, док су друге биле сасвим
у белом, само су носиле обојени шал.
Блекторн беше свестан да га посматрају. Правио се да то не
примећује и настојао је да се држи усправно и да му лице не показује
осећаје. Молио се да га опет не спопадне мука која би га осрамотила.
Бол му се повећавала.
Поворка је вијугала кроз упоришта у замку, поред хиљаде самураја
сврстаних у неме редове. Стража није заустављала никога нити
тражила исправе. Жалосна поворка је пролазила једну стражару за
другом, решеткаста врата и пет јарака без застајања. Прошавши кроз
главни улаз, нашао се изван главних утврђења и приметио да његови
Сиви постају све опрезнији. Пажљиво су гледали све оне који су били
у близини, ишли тик уз њега и врло га будно чували. То је умањило
његову стрепњу. Није заборавио да је обележен. Поворка је завила
преко чистине, прешла преко моста, па застала на тргу поред обале
реке.
Беше то простор од три стотине са пет стотина метара. У средини се
налазило удубљење, широко петнаест, а дубоко пет корака, испуњено
дрветом. Над њим је висока надстрешница од рогозине била обложена
свилом и окружена зидовима од белог платна, причвршћена на
бамбусове стубове који су показивали у правцу исток, север, запад и
југ. А на сред сваког зида беху дрвена враташца.
− Врата су зато да душа кроз њих прође у свом лету према небу,
Анђин-сане − објаснила му је Марико у Хаконеу.
− Пливајмо или причајмо о другим стварима. Сретним стварима.
− Да, наравно, али смем ли најпре ово завршити, јер ово је врло
сретна ствар. Нама је погреб јако важан, па мораш све о томе знати,
Анђин-сане, нех? Молим!
− Добро. Али зашто имате четири враташца? Зашто не само једна?
− Душа мора имати избора. То је мудро. Ох, ми смо врло мудри,
нех? Јесам ли ти данас рекла да те волим? − запитала је. − Ми смо врло
мудар народ кад души препуштамо да бира. Већина душа бира јужна
врата, Анђин-сане. Та су врата веома важна, има столова на којима су
суве смокве, свежи нар и друго воће, ротквице и друго поврће, и
снопови младица пиринча ако је тада то годишње доба. И увек посуда
свеже куваног пиринча, Анђин-сане, то је најважније. Знаш, душа
можда зажели јести пре одласка.
− Што се мене тиче, ставите печеног фазана или…
− Јако жалим, месо не, ни риба! У том погледу смо озбиљни Анђин-
сане. На сто се износи и мален жеравник на коме ће угаљ лепо горети
са драгоценим дрветом и уљима како би све то пријатно мирисало… −
Блекторн је осећао како му се очи испуњавају сузама. − Желим да мој
спровод буде у зору! − увек је онако мирно говорила. − Највише од
свега волим зору. А кад би још могла бити и јесен…
Јадна моја драга!, помислио је. А све време си знала да нећеш
доживети јесен.
Носиљка застане на почасном месту, у првом реду близу средине, и
нашао се тако близу да је видео сузе на попрсканом воћу. Све беше на
месту као што је она говорила. Уоколо стотине балдахина, трг крцат
хиљадама самураја и њиховим женама, а сви су они стајали, сви неми
и непомични. Препознао је Ишида, а поред њега Очибу. Нису га
гледали, седећи на својим раскошним носиљкама, гледали су у беле
платнене зидове који су шуштали на благом ветру. Са другу страну
Очибе налазио се Кијама, а у близини Затаки и Ито. Била је ту и
Оношијева застрта носиљка. Сви су имали гомилу стражара. Кијамини
су самураји носили крстеве. И Оношијеви.
Блекторн се освртао и тражио Јабуа, али га нигде није опазио. Није
видео ниједног Смеђег ни неко пријатељско лице. Кијама га је сад
камено одмеравао, а сусревши његов поглед Блекторн се развесели
што има стражаре. Ипак се незнатно наклонио. Но, Кијама не скрене
поглед, нити му узврати уљудност. Након неког времена погледа
Кијама у другом смеру и Блекторн је већ лакше дисао.
Ваздух пропара бубњава, звоњава и лупање метала по металу.
Нескладно, продорно. Сви очи окрену према главном улазу у замак.
Тад из ждрела изађе кићена надсвођена носиљка коју су носила
осморица шинтоистичких свештеника. Високи свештеник на њој седео
је као достојанствени Буда. Остали свештеници су ударали у металне
бубњеве испред и иза носиљке. Иза њих су ишле две стотине
будистичких свештеника у наранџастим мантијама, па у бело одевени
шинтоистички свештеници и напослетку њена мртвачка носила.
Беху та носила богата и наткривена, сва у белом, а и она је била у
белом, намештена тако као да седи, лагано истурене главе. Лице јој је
било нашминкано, а коса беспрекорна. Носиљку су носила десеторица
Смеђих. Два млада свештеника посипала су пред носиљком папирнате
ружине латице које је ветар носио и расипао, што је требало значити да
је живот краткотрајан као цвет. Иза њих су два свештеника вукла по
тлу два копља, да покажу како је она била самурајка и јака на
дужности као што су јака челична сечива. За њима су ишла још четири
свештеника са незапаљеним бакљама, па њен син Саруђи, исто онако
бео у лицу као што му је био бели кимоно. Па Кирицубо и госпа
Сазуко, обе у белом, спуштене косе, омотане танком зеленом
мрежицом. Младој жени је коса падала испод струка, а Кирина је била
још дужа. Затим празан простор и напослетку остатак Торанагиног
гарнизона. Неки Смеђи су били повређени, а многи су шепали.
Блекторн је видео само њу. Изгледала је као да моли спокојног
израза лица. Укочено се држао знајући колика је част за њу овај јавни
обред где су главни сведоци Ишидо и Очиба. Но, то није ублажило
његов јад.
Преко сат времена главни свештеник је појао обредне песме и
лупали су бубњеви. Тада у изненадној тишини иступи Саруђи, узе
незапаљену бакљу па обиђе сва четири врата, источна, северна,
западна и јужна. Проверио је јесу ли без препрека.
Блекторн опази како младић дрхти. Кад се вратио мртвачкој
носиљци, поглед му је био спуштен. Тада је подигао бели конопац
причвршћен за носиљку па повео носаче кроз јужна враташца.
Пажљиво положе носиљку на дрво. Још једно свечано појање па
Саруђи дотакне угљен на жеравнику бакљом намоченом у уље. Сместа
је плануло. Оклевао је па се сам вратио кроз јужна враташца и бацио
бакљу на ломачу. Запале се дрва прожета уљем. Ускоро наста прави
огањ, а пламенови су били високи преко три метра. Врелина натера
Саруђија да се повуче. Затим је донео миомирисна дрва и уља па их
бацио у ватру. Прсне кров од сувога дрва. Запале се платнене завесе.
Сад се цело подручје удубљења претворило у бесну ломачу, вртоглаву,
пуцкетаву, неугасиву.
Попусте потпорни стубови. Гледаоци уздахну. Приступе
свештеници, ставе на ломачу још дрва и пламен се уздигне још више,
док се дим увијао. Сад су преостала још само четири враташца.
Блекторн је видео како их прљи врелина, а онда плану и та враташца.
Тад главни сведок Ишидо изађе из носиљке, приступи и принесе
обредно скупоцено дрво. Свечано се наклонио и поново сео у носиљку.
Носачи га на његову наредбу подигну па се он врати у замак. За њим
Очиба. Почну се разилазити и остали.
Саруђи се последњи пут наклони пламену. Окренуо се и дошао до
Блекторна. Стао је пред њега па се наклонио.
 − Хвала, Анђин-сане! − рече па се удаљи са Кири и са госпом
Сазуко.
− Све готово, Анђин-сане! − рече капетан Сивих па се насмеши. −
Сад ками сигуран. Идемо у замак.
− Чекајте. Молим.
− Јако жалим. Наредбе, нех? − тескобно ће капетан, а остали су
будно стражарили.
− Молим, причекајте! − Не осврћући се на њихову тескобу, Блекторн
изађе из носиљке. Бол га је готово заслепљивала. Самураји се рашире
па га са свих страна заштите. Пришао је столу, узео комадиће
камфоровог дрвета па их бацио на ломачу. Ништа није видео кроз
пламену завесу. − In nomine patris et fllii et spiritus sancti − прошаптао
је благослов и учинио мали знак крста. Тад се окренуо и отишао од
ломаче.
***
Кад се пробудио, у глави му је већ било много лакше, али се осећао
исцеђеним. Још увек му је иза слепоочница бридела потмула бол. И
преко чела.
− Како се осећаш, Анђин-сане? − запита лекар насмешивши се свим
зубима. Глас му је још увек био слаб. − Дуго си спавао.
Блекторн се налакти и сањиво загледа у сенке што их је бацало
сунце. Сигурно је сад пет сати поподне, помислио је. Спавао сам преко
шест сати.
− Спавао цео дан, нех?
Лекар се насмеши.
− Цео јучерашњи дан и ноћ и већи део данас. Разумеш?
− Разумем. Да. − Блекторн се завали. Кожа му се оросила знојем.
Добро, помислио је. Најбоље што сам могао учинити. Није чудо да се
боље осећам.
Сада је његов кревет, пун меканих јастука, био са три стране застрт
дивним помичним преградама осликаним копненим и морским
крајолицима и украшеним уметцима од слоноваче. Кроз прозоре
насупрот њему продирало је сунце, а муве су се ројиле. Соба беше
пространа, угодна и тиха, без буке у замку од топота коња, звецкања
узда и удараца непоткованих копита. Лагани поветарац је доносио
мирис дима. Не знам да ли бих волео да изгорим, помислио је. Но,
чекај, зар то није боље него да те ставе у сандук, закопају, па онда
црви? Престани, наредио је самом себи, осећајући како понире низ
окомиту спиралу. Немаш се ни због чега бринути, карма је карма, а кад
умреш, мртав си, и тада ништа више не знаш, а све је боље од
дављења, кад те напуни вода, а тело ти иструне и надује, па ракови…
Престани!
− Попи, молим. − лекар му опет пружи онај бљутави напитак.
Подригнуо је, али га је попио.
− Молим ’ча’. − Слушкиња му наточи и он јој захвали. Беше то жена
месечевог лица, средњих година, с прорезима уместо очију, укоченог
празног смешка. После три шољице укус у устима постаде сношљив.
− Молим, Анђин-сане, како уши?
− Исто. Још далеко… Далеко, разумеш? Врло далеко.
− Разумем. Једи, Анђин-сане.
На маленој тацни налазило се пиринач, супа и риба печена на жару.
Било му је мучно у желуцу, али се сетио да већ два дана није јео па је
сео и на силу појео мало пиринча и попио рибљу супу. То му је
смирило желудац па је још јео и све слистио. Сад се служио
штапићима као продужецима прстију, без свесног напрезања.
− Хвала вам. Гладан.
− Да − рече лекар. На ниски сточић уз кревет ставио је платнену
врећицу са травама. − Кувај ’ча’ од овога, Анђин-сане. Сваки дан један
’ча’ док све не прође. Разумеш?
− Да. Хвала.
− Била ми је част служити вас. − Старац махне слушкињи која
однесе празну тацну, још једном се наклони па пође и он за њом кроз
иста споредна врата. Блекторн остаде сам. Завалио се на футоне и
много се боље осећао.
− Било је то само од глади − гласно је рекао. На себи је имао само
слабински повез. Свечана одећа чекала је у неуредној хрпи онде где ју
је оставио. То га је изненадило, иако је поред мачева био чист Смеђи
кимоно. Препустио се мислима кад одједном осети неку туђу
присутност. Нелагодно је сео па се осврнуо. Клекао је и погледао иза
преграда… За трен ока нашао се на ногама, а глава му је прштала од
тог изненадног престрашеног покрета, видећи да у њега зури јапански
језуит са тонзуром, који је непомично клечао крај главног улаза,
држећи у руци распело и бројаницу. − Ко сте ви? − запитао је кроз бол.
− Ја сам брат Миховил, сењор. − Очи тамне као угаљ нису ни
трепнуле. Блекторн се макао од преграда и стао изнад својих мачева.
− Шта од мене желите?
− Послаше ме да се распитам како сте − тихо ће Миховил на
португалском који је говорио с изразитим јапанским нагласком.
− Ко?
− Господар Кијама.
Одједном Блекторн установи да су сасвим сами.
− Где су моји стражари?
− Немате их, сењор.
− Наравно да имам стражаре! Имам двадесет Сивих. Где су моји
Сиви?
− Нико овде није био кад сам дошао, сењор. Јако жалим. Тада сте
још спавали. − Миховил достојанствено показа према вратима. −
Можда бисте требали запитати оне самураје.
Блекторн подигне мач.
− Молим вас, макните се с врата.
− Нисам наоружан, Анђин-сане.
− Ипак ми не прилазите. Свештеници ме узнемире.
Миховил послушно устане па се макне. Исто онако мирно, што је
особито нервирало Блекторна. Напољу су се два Сива наслањала на
ограду одморишта.
− Добар дан − уљудно ће Блекторн, не препознавши ни једног од те
двојице. Нису му се наклонили.
− Добар дан, Анђин-сане − одговори један.
− Молим, где моји други стражари?
− Сви стражари повучени у сат ’Зеца’, јутрос. Разумете, сат ’Зеца’?
Ми нисмо ваши стражари, Анђин-сане. Сада смо на својој уобичајеној
стражи.
 Блекторн осети како му се низ леђа цеди хладан зној.
− Страже удаљене… ко наредио?
Насмеју се оба самураја. Виши рече:
− Овде у кули, Анђин-сане, наређује само господар генерал… или
госпа Очиба. Како се сад осећате?
− Боље, хвала.
Виши самурај зовне неког у ходнику. За трен из једне собе изађе
официр са четири самураја, млад и снажан. Очи му бљесну кад је
видео Блекторна.
− Ах, Анђин-сане! Како се осећате?
− Боље, хвала. Молим вас, опростите, али где моје страже?
− Наређено ми је да вам, кад се пробудите, саопштим да ћете се
вратити на свој брод. Ево вам пропусница. − Капетан извади из рукава
папир, преда му га и презирно одмери Миховила. − Водиће вас овај.
Блекторн је настојао натерати мозак да проради. У глави му је
дречало: опасност!
− Да. Хвала. Али најпре, молим, морам видети господара Ишида.
Врло важно.
− Јако жалим. Наређено је да се вратите на брод чим се пробудите.
Разумете?
− Да. Молим, опростите ми, али врло важно да видим господара
Ишида. Молим, кажите свом капетану. Сада. Морам пре одласка
видети господара Ишида. Врло важно, јако жалим.
Самурај почеша ожиљке од богиња које је имао на бради.
− Питаћу. Молим, обуците се. − Важно се удаљио, на Блекторново
олакшање. Остадоше четворица самураја. Блекторн се врати и брзо
обуче. Посматрали су га. Свештеник је чекао на ходнику.
Буди стрпљив, уверавао је самога себе. Не размишљај и не брини.
То је грешка. Није се ништа променило. Још имаш власт коју си увек
имао.
Оба мача тутне у појас и испије остатак чаја. Тад погледа
пропусницу. Папир беше запечаћен и прекривен знацима. У том нема
забуне, помисли он, а нови кимоно већ му се лепио за тело.
 − Хеј, Анђин-сане! − јави се један самурај. − Чујем да сте убили пет
нинђа. Врло, врло добро, нех?
− Јако жалим, само два. Можда три. − Блекторн је вртео главу да
ублажи бол и ошамућеност.
− Чуо сам да је погинуло педесет и седам нинђа и стотину шеснаест
Смеђих. Је ли тако?
− Не знам. Јако жалим. Капетан се вратио у собу.
− Наредба гласи да одете на свој брод, Анђин-сане. Овај свештеник
ће вас водити.
− Да. Хвала. Али најпре, јако жалим, морам видети госпу Очибу.
Врло, врло важно. Молим вас, запитајте свога…
Капетан приступи Миховилу па му се обрати грлено и врло брзо:
Нех? Миховил се мирно наклони и окрене Блекторну.
− Јако жалим, сењор. Каже да ће његов старешина питати свог
старешину, али у међувремену морате сместа отићи са мном на галију.
− Има! − дода капетан да јаче нагласи. Блекторн је знао да му је
одзвонило. Зачу свој глас:
− Хвала, капетане. Где моји стражари, молим?
− Немате стражара.
− Молим пошаљите на мој брод. Молим довезите моје вазале из…
− Наредба: сада на брод! Разумете, нех? − Речи су биле неуљудне и
врло одлучне. − На брод! − дода капетан уз искривљен смешак,
чекајући да се Блекторн најпре наклони.
Блекторн је то запазио и све се претвори у мору. Све се успорило и
замаглило и очајнички се желео испразнити, обрисати зној са чела и
наклонити, али беше сигуран да му капетан неће узвратити наклон,
можда неће бити ни уљудан, а никако њему раван, па ће се пред свима
њима осрамотити. Беше јасно да су га издали и продали хришћанском
непријатељу и да су у превару умешани Кијама, Ишидо и свештеници.
А он ни из каквог разлога, ни по коју цену сада више ништа није могао
да предузме, осим да обрише зној, наклони се и оде, а они ће га чекати.
Тад се с њим нашла Марико. Сетио се њеног ужаса, свега онога што
је хтела и свега што је учинила, свега што га је научила. Руку је силом
ставио на сломљен балчак мача и дивљачки се раскречио, знајући да је
његова судбина запечаћена, а карма одређена, али ако мора умрети,
радије ће умрети сада, поносно, него касније.
− Ја сам Џон Блекторн, Анђин-сан − рече он, а дрскост и одлучност
му је уливала необичну снагу и савршену неуглађеност. − Генерал на
броду господара Торанаге. Свих бродова. Самурај и хатамото! Ко си
ти?
Капетан се зацрвене.
− Саиго Массакацу из Каге, капетан, гарнизон господара Ишида.
− Ја сам хатамото… Јеси ли ти хатамото? − Блекторн запита још
отреситије. Није ни упамтио име свог противника. Само га је видео
силно, нестварно јасно, видео је сваку пору, сваку стрњику на бради,
сваку тачкицу боје у непријатељским смеђим очима, сваку длаку на
његовој надланици кад је посегнуо за балчаком мача.
− Не, нисам хатамото.
− Јеси ли самурај… или ронин? − Блекторн је последњу реч
просиктао и иза себе осећао људе, али није марио. Гледао је само
капетана и очекивао изненадни смртоносни ударац који ће му донети
сву хара-геј, онај унутрашњи извор енергије. Спремао се да једнаком
заслепљујућом снагом узврати ударац у узајамној часној смрти и да
тако порази свог непријатеља.
Забезекнуо се опазивши како се мењају капетанове очи, како се сав
скупио и клања се дубоко и понизно. И како остаје нагнут и без
одбране.
− Молим… молим, опростите ми на неуглађености. Био… био сам
ронин, али… али ми је господар генерал дао нову прилику. Молим вас,
опростите моју неуглађеност, Анђин-сане. − Глас је био прожет
стидом.
Све је то било нестварно и Блекторн је још био спреман на ударац,
очекивао је ударац и смрт, а не победу. Погледао је остале самураје.
Сви су се као један наклонили и заједно са својим капетаном су му се
клањали и признавали му победу.
Након извесног времена Блекторн се укочено наклони. Али не као
њима раван. Клањали су се све док се он није окренуо и удаљио
ходником са Миховилом, дошао на главно степениште па низ
степенице у двориште. Више није осећао никакав бол. Испунила га је
само силна топлина. Сиви су га мотрили, а група самураја која је њега
и Миховила пратила до прве страже, брижно се држала подаље од
његовог мача. Једног човека хитно пошаљу напред.
На следећој стражари официр му се уљудно наклонио као себи
равном, а Блекторн му узврати наклон. Пропусницу су проучили
темељно, али прописно. Нова их пратња одведе до следеће страже где
се све то поновило. Па преко првог јарка, и идућег. Нико их није
ометао. Готово ниједан самурај није на њега обраћао пажњу.
Постепено је схватио да га глава више не боли. Осушио му се зној.
Опустио је прсте са балчака мача па их савијао. Стао је поред чесме у
зиду, напио се воде и поливао се по глави.
Сиви пратиоци су застали и уљудно чекали, а он је све време
покушавао схватити због чега је изгубио наклоност и заштиту Ишида
и госпе Очибе. Ништа се није променило, бесомучно је помислио.
Дигао је поглед и видео како Миховил зури у њега.
− Шта желите?
− Ништа, сењор − уљудно ће Миховил. Тад се насмешио осмехом
пуним топлине. − Ах, сењор, тамо сте ми у кули учинили велику
услугу кад сте оног неотесаног cabrona натерали да попије своју
мокраћу. Ох, било је то згодно видети! Ти! − настави на латинском. −
Хвала ти.
− Ништа за тебе нисам учинио − одврати Блекторн на португалском
јер није желео да говори латински.
− Да, али мир са вама, сењор. Знам, чудни су путеви господњи.
Беше то услуга свим мушкарцима. Онај ронин се осрамотио као што је
и заслужио. Подло је прекорачити бушидо.
− И ви сте самурај?
− Да, сењор, имам ту част − рече Миховил. − Мој отац је рођак
господара Кијаме, а мој клан је из покрајине Хизен на острву Кјушуу.
Како сте знали да је он ронин? Блекторн се настојао присетити.
− Нисам сигуран. Можда зато што је рекао да је из Каге, а то је
далеко и Марико… госпа Тода је рекла да је Кага на далеком северу. Не
знам… заправо се и не сећам шта сам говорио.
Врати се к њима официр из пратње.
− Молим вас, опростите, Анђин-сане, смета ли вам овај?
 − Не. Не, хвала. − Блекторн крене. Опет су им уљудно прегледали
пропусницу и они продуже напред.
Сунце је падало, а до заласка је преостало још само неколико сати.
Ужарене ваздушне струје су ковитлале прашину у сићушним
спиралама. Прошли су крај низа коњушница, а сви су коњи гледали на
улицу. Копља и седла беху спремна за пут, а самураји су тимарили
коње и чистили опрему. Толико мноштво запањи Блекторна.
− Колико коња, капетане? − запитао је.
− На хиљаде, Анђин-сане. Десет, двадесет, тридесет хиљада овде и
свуда у замку.
Кад су прелазили последњи јарак, Блекторн је махнуо Миховилу:
− Водите ме на галију?
− Да. Тако ми је речено, сењор.
− Нигде друго?
− Не, сењор.
− Ко је наредио?
− Господар Кијама. И отац-визитатор, сењор.
− Ах, он! Више волим да ме зовете Анђин-сан него сењор… оче.
− Молим вас, опростите ми, Анђин-сане, ја нисам отац. Нисам
заређен.
− Кад ће то бити?
− Кад Бог буде хтео! − одврати Миховил пун поуздања.
− Где је Јабу-сан?
− Не знам, јако жалим.
− Водите ме само на брод и нигде друго?
− Да, Анђин-сане.
− И онда сам слободан? Слободан да идем где желим?
− Речено ми је да вас питам како сте па да вас спроведем на брод. И
ништа више. Ја сам обичан гласник, водич.
− Закуните се Богом!
− Ја сам само водич, Анђин-сане.
− Где сте тако добро научили португалски и латински?
 − Био сам један од четворице ученика које су наше власти послале у
Рим. Имао сам тринаест, а Урага-нох-Тадамаса дванаест година.
− Ах! Сад се сећам. Урага-сан ми је рекао да сте били један од њих.
Били сте му пријатељ. Знате да је погинуо?
− Да. Било ми је тешко кад сам за то чуо.
− То су учинили хришћани.
− Убице су то учиниле, Анђин-сане. Убице. Судиће им, без бриге.
Након кратке паузе Блекторн запита:
− Како вам се свидело у Риму?
− Мрзео сам га! Сви смо га мрзели. И то све! Храну, смрад,
ружноћу. Тамо су сви људи ете, невероватно! Осам година провели
смо онде и на путовању тамо и натраг, и ох, како сам благосиљао
Богородицу кад сам се најзад вратио.
− А црква? Свештеници?
− Одвратни, углавном − мирно ће Миховил. − Запањио ме њихов
морал, љубавнице, похлепа, раскош, лицемерје и неотесаност… И
њихова два лица, једно за паству, а друго за пастире. Све то ми је било
мрско… па ипак сам међу некима од њих нашао Бога, Анђин-сане.
Јако чудно. Нашао сам истину у црквама, манастирима и међу оцима. −
Безазлено га је погледао, прожет нежношћу. − Ретко, Анђин-сане, врло
ретко нашао бих искрицу, истина је, али ипак сам нашао истину и Бога
и знам да је хришћанство једини пут у живот вечни… Молим вас,
опростите… католичанство!
− Јесте ли видели аутодафе, инквизицију, затворе, суђења
вештицама?
− Видео сам многе грозне ствари. Има јако мало мудрих људи,
већина су грешници и на земљи се у Божје име збивају велика зла. Али
не од Бога! Овај свет је долина суза и тек припрема за вечни мир. − На
трен је тихо молио, а онда ободрен дигао поглед. − И неки јеретици
могу бити добри, нех?
− Можда − одговори Блекторн. Миховил му се свидео. Последњи
јарак и последња врата, главна јужна капија. Последња стража му
одузе пропусницу. Миховил прође испод последњих решеткастих
врата, а Блекторн за њим. Пред замком је чекало стотину самураја.
Кијамини људи. Видео је њихова распела, њихово непријатељство и
застао. Миховил није. Официр даде Блекторну знак да приђе.
Послушао је. Опколе га самураји са свих страна и заточе у средину.
Раштркају се носачи и трговци на овој главној улици. Клањали су се и
пузали све док нису прошли напред. Неки су свечано уздигли крстове,
а Миховил их благослови и крене низ лагану падину уз гробље где се
више није димила ломача, преко моста у град, према мору. Из града су
међу пешацима надирали Сиви и остали самураји. Мрко су меркали
Миховила и гурнули би га у страну да није било масе Кијаминих
самураја.
Блекторн је ишао иза Миховила. Прошао га је страх, али не и жеља
да побегне. Но, нигде није могао побећи нити се сакрити. Не на копну!
Могао је бити сигуран само на Еразмоу, кад се отисне на пучину са
пуном посадом, снабдевен храном и наоружан.
− Шта ће се догодити на галији, брате?
− Не знам, Анђин-сане.
Пролазили су градским улицама и примицали се мору. Миховил
скрене иза угла и дође на отворену рибљу пијацу. Лепе девојке,
дебељуце, старице, младићи, мушкарци, купци, продавци и деца, сви
се у њега забуље, а онда се почну журно клањати. Блекторн је за
самурајима ишао између тезги, кавеза и бамбусових гајбица пуних
свакојаких риба, свежих, мокрих од мора, уредно послаганих. Многе
су пливале у посудама. Ракови, лигње, шкампи, јастози, морски и
слатководни рачићи. У Лондону никада нису овако чисти, растресено
је размишљао, ни риба ни продавци. Тад је с једне стране спазио низ
тезги с храном, а на свакој се налазио мали жеравник са угљом, и
осетио је мирис печених рачића.
− Исусе! − Без размишљања је променио смер. Самураји му одмах
препрече пут.
− Гомен насај, кинђиру − казао је један од њих.
− Ије! − одбруси Блекторн исто тако отресито. − Ваташи табетај
десу, нех? Ваташи Анђин-сан, нех? (Гладан сам. Ја сам Анђин-сан, зар
не?)
Блекторн се стане провлачити између њих. Најстарији официр
пожури да га заустави. Миховил је брзо реаговао. Говорио је мирно,
али заповеднички, замолио је допуштење и са оклевањем су му га
дали.
− Молим, Анђин-сане − рече он. − Официр каже, једите ако желите.
Шта бисте хтели?
− Ове, молим. − Блекторн показа дивовске шкампе без главе,
распорене по дужини, ружичасте, пуне белог меса, савршено хрскаве
љуштуре. − Ово бих! − Није могао скинути погледа с њих. − Молим
вас, реците официру да готово два дана нисам јео и одједном сам
огладнео. Јако жалим!
Продавац риба био је трозуби старац храпаве коже, а на себи је имао
само слабински повез. Надуао се од поноса што је изабрана баш
његова тезга. Танким штапићима изабрао је пет најбољих шкампи,
лепо их послагао на бамбусову тацну, а нове ставио да цврче.
− Дозо, Анђин-сама!
− Домо. − Блекторн осети како му крчи у желуцу. Хтео се прејести,
али чистим дрвеним штапићима узме само једну шкампу, спусти је у
умак и слатко поједе. Била је врло укусна.
− Брате Миховиле? − запита он понудивши му тацну. Миховил узе
једну, али из суште пристојности. Официр одбије, али му захвали.
Блекторн поједе шкампе са те тацне, и још са две. Могао је појести још
две тацне, али из пристојности престане, а и зато да не преоптерети
желудац. − Домо − рече одложи тацну уз подригивање, у знак
пристојности. − Бими десу! (Сочне су!)
Продавац се озари и наклони. Наклоне си и продавци око њих, а
Блекторн на свој ужас установи да нема новаца. Поцрвени.
− Шта је? − запита Миховил.
− Ја, овај… немам уза се новаца… Ни, овај, ништа да човеку
платим. Ја… бисте ли ми ви позајмили, молим?
− Немам новаца, Анђин-сане. Новац не носимо. Збуњени тајац.
Продавац се церио и стрпљиво чекао. Тад се, исто тако збуњено,
Миховил обрати официру па га тихо замоли новац. Официр је према
Блекторну био хладан и бесан. Плаховито се обратио једном свом
човеку који приступи па издашно плати трговцу који је на сва уста
захваљивао, док се Миховил, ужагрен и ознојен, окренуо па их поново
повео напред. Блекторн пожури, па га стигне.
 − Жао ми је, али… никад ми се то још није догодило! По први пут
сам овде нешто купио. Никада нисам имао новац, па ма како глупо то
звучало, а никада нисам мислио… никад се нисам служио новцем…
− Молим вас, заборавите то, Анђин-сане. Није то било ништа.
− Молим да кажете официру да ћу му платити чим дођем на брод.
Миховил га послуша. Неко су време ћутке корачали, Блекторн је
покушао да се оријентише. На крају ове улице беше плажа, а море
мирно и мутно под светлом залазећег сунца. Тад виде где су и покаже
улево, према широкој улици која је ишла у смеру исток-запад.
− Идемо онуда!
− Овуда је брже, Анђин-сане.
− Да, али вашим путем прошли бисмо поред језуитске мисије и
португалске лорче. Радије ћу заобићи па кренути дужим путем.
− Речено ми је да идемо овуда.
− Пођимо другим путем! − Блекторн застане. Официр упита шта је,
а Миховил објасни. Официр им махне да пођу напред, Миховиловим
путем.
Блекторн је одмеравао резултате ако одбије. Присилиће га, или
везати па пренети, или одвући. Ништа му од тога није одговарало па је
слегао раменима и кренуо напред.
Дошли су на широк пут који је ишао уз плажу. Пола рија пред њима
налазила су се језуитска пристаништа и складишта, а сто метара даље
видео је португалски брод. Још две стотине корака иза тога налазила се
његова галија. Још је био превише далеко да на палуби види људе.
Блекторн дигне камен па га звиждућући баци на пучину.
− Прошетајмо неко време плажом.
− Свакако, Анђин-сане. − Миховил сиђе у песак. Блекторн је ходао
по плићаку, уживајући у морској свежини и шуму таласића.
− Лепо доба дана, нех?
− Ах, Анђин-сане − рече Миховил с изненадном отвореном
љубазношћу. − Много пута − Богородице, опрости ми! − пожалим што
сам свештеник и пожелим бити само син оца свога, а ово је такав
тренутак.
− Зашто?
 − Желео бих вас удаљити, вас и ваш чудни брод, из Јокохаме у
покрајину Хизен, у нашу велику луку Сасебо. Тада бих вас замолио да
се са мном трампите, замолио бих вас да мени и нашим поморским
капетанима покажете могућности свога брода и своје могућности
пловидбе. Заузврат бих вам понудио најбоље учитеље у краљевству.
Учитеље за бушидо, ча-но-ју, хара-гел, ки, зазен-медитацију,
намештање цвећа и сва посебна, јединствена знања којима ми
располажемо.
− То би ми се свидело. Зашто то сада не учинимо?
− Данас није могуће, али већ знате јако много и то сте тако брзо
савладали, нех? Марико-сама је била одлична учитељица. Ви сте
достојан самурај. А имате једну ретку врлину: непредвидљиви сте.
Имао ју је Таико, а има је и Торанага-сама. Знате, ми смо обично врло
предвидљив народ.
− И ви?
− Да.
− Онда предвидите како да измакнем из замке у којој сам сада.
− Јако жалим, нисте у замци, Анђин-сане − рече Миховил.
− Не верујем. Како сте знали да је мој брод у Јокохами?
− Сви то знају.
− Заиста?
− Готово све о вама, и о спашавању господара Торанаге и госпе
Марије, госпе Тода… добро је познато. И цењено.
− Ни то не верујем. − Блекторн дигне још један пљоснат камен па га
баци да скакуће преко таласа. Наставе пут, Блекторн је мумлао
морнарску песмицу, а Миховил му се јако свиђао. Ускоро им пут
препречи камени зид, заобиђу га па опет изађу на улицу. Сад је под
заруделим небом језуитска мисија била висока и натмурена. Видео је
лаике у наранџастим мантијама како чувају надсвођени камени улаз и
осећао је њихово непријатељство. Но, то га није бринуло. Опет га је
заболела глава.
Као што је очекивао, Миховил крене према улазу у мисију.
Припремио се, одлучивши да ће га морати претући до бесвести пре
него што уђе унутра, и пре него што га они присиле да преда оружје.
 − Водиш ме само на галију, ех?
− Да, Анђин-сане. − Миховил запрепашћеном Блекторну даде знак
да остане пред вратима. − Ништа се није променило. Речено ми је да у
пролазу обавестим оца-визитатора. Јако жалим, али мораћете тренутак
причекати.
Збуњени Блекторн је гледао како Миховил сам улази. Очекивао је да
ће његово путовање завршити у мисији. Најпре инквизиција и суђење
са мучењем, а онда ће га предати заповеднику експедиције. Погледао је
лорчу удаљену стотину корака. Фериера и Родригес налазили су се на
крми, а главна палуба беше крцата наоружаним морнарима. Пристан
поред брода лагано је вијугао па је видео своју галију. Људи су гледали
са ограда. Учинило му се да међу њима препознаје Јабуа и Винка, али
није баш био сигуран. Као да је на броду било и жена, али није знао ко
су оне. Галију су опкољавали Сиви. Много Сивих!
Очи му се врате на Фериеру и на Родригеса. Обојица су била
наоружана до зуба. И морнари. Топовске посаде мотале су се око два
мала топа уперена према обали, а заправо су их припремале.
Препознао је крупног нострома Песара, који је са групом људи
спуштао бродски мостић. Пратио их је погледом, а онда му се крв
следи. У утабану земљу на крају пристаништа стајао је забијен висок
стуб, а око њега дрва за ломачу.
− Ах, капетане-пилоте, како сте? − Излазио је Дел’Акуа, а уз њега је
Миховил изгледао као патуљак. Данас је он обукао језуитску мантију, а
силна висина и бујна седа брада давале су му злокобан краљевски
изглед библијског патријарха. Инквизитор од главе до пете, а на изглед
доброћудан, помисли Блекторн. Загледао се у смеђе очи, необично му
је било да диже главу увис како би погледао иједног човека, а још
чудније да у тим очима нађе саучешће. Но, знао је да у тим очима неће
бити самилости па је није ни очекивао.
− Ах, оче-визитаторе, како сте? − одврати он, а сада су му шкампе у
желуцу биле тешке као олово и обузе га мучнина.
− Хоћемо ли напред?
− Зашто да не?
Значи на броду ће бити инквизиција, закључи Блекторн. Очајнички
се бојао и прижељкивао да за појасом има пиштоље. Ти би први
погинуо, еминенцијо.
− Остани овде, Миховиле! − рече Дел’Акуа. Тад погледа према
португалској фрегати. Лице му отврдне и он крене напред.
Блекторн је оклевао. Миховил и самураји који су их пратили,
необично су га посматрали.
− Сајонара, Анђин-сан! − рече Миховил. − Идите с Богом! Блекторн
одсечно климне главом и крене међу самураје, очекујући да ће се они
бацити на њега па му одузети мачеве, али пустили су га да прође без
ометања. Зауставио се и осврнуо, а срце му је убрзано лупало.
На трен је био у искушењу да исуче мач и да навали, али ту узмака
није било. Они се не би с њим борили. Многи су имали копља па су
могли лако да га ухвате и разоружају, да га вежу и предају
Португалцима. Неће ме везати, зарекао се. Једини пут водио га је
напред, а ту су његови мачеви били беспомоћни против мускета.
Навалио би на њих а они би му осакатили колена и везали га…
− Капетане Блекторн, дођите са мном! − зовне Дел’Акуа.
− Да, само тренутак, молим. − Блекторн махне Миховилу. − Чуј,
брате, доле сте ми на плажи рекли да сам достојан самурај. Јесте ли
мислили озбиљно?
− Јесам, Анђин-сане. То и све остало.
− Онда вас као самураја молим за услугу! − рекао је тихо, али
одлучно.
− Какву услугу?
− Да као самурај умрем.
− Ваша смрт није у мојим рукама, него у рукама Божјим, Анђин-
сане.
− Да, али вас молим за ту услугу. − Блекторн махне према удаљеном
стубу. − Оно није решење. То је подло.
Миховил се запањено забуљи према лорчи и тек тада по први пут
спази ломачу.
− Блажена Мајко Божја…
− Капетане Блекторн, молим вас, дођите са мном − опет га зовне
Дел’Акуа.
 − Објасните официру − настави Блекторн журно. − Он има довољно
самураја овде да инсистира на томе, нех? Објасните му. Били сте у
Европи, знате како је тамо. Не тражим много, нех? Молим, ја сам
самурај. Један од њих могао би ми бити помагач.
− Запи… запитаћу. − Миховил се врати официру и почне говорити
тихо и одлучно.
Блекторн се окренуо и посветио пажњу броду. Приступио је.
Дел’Акуа га је причекао и онда са њим кренуо напред.
Блекторн спази Фериеру како се гиздаво спушта с палупца на крми
по главној палуби, с пиштољима за појасом и сабљом о боку. Мотрио
га је Родригес, држећи десницу на дршци пиштоља за двобој који је
имао дуге цеви. Песаро и десет морнара већ су изашли на лукобран и
ослањали се на мускете са бајонетима. А дуга сенка стуба протезала се
према њему.
Ох, Боже, шта бих дао за пар пиштоља, десет кршних морнара и
један топ, помисли он док се раздаљина неумољиво смањивала. Ох,
Боже, немој да се осрамотим…
− Добро вече, еминенцијо − рече Фериера, а гледао је само
Блекторна. − Значи, Инге…
− Добро вече, заповедниче! − Дел’Акуа бесно покаже ломачу. − Је
ли ово твоја идеја?
− Да, еминенцијо.
− Вратите се на свој брод!
− Ово је војна одлука!
− Укрцајте се на свој брод!
− Не! Песаро! − Ностромо и дружина на обали наоружана
бајонетима сместа заузму борбени став и наступе према Блекторну.
Фериера извади пиштољ. − Значи, Ингелес, опет смо се срели.
− То ми се нимало не свиђа. − Блекторн извуче мач из корица.
Неспретно га је придржавао у рукама, а сломљен балчак га је
повређивао.
− Теби ће се ноћас свидети у паклу! − претећи ће Фериера.
− Да имаш иоле храбрости, огледао би се као мушкарац с
мушкарцем. Али ти ниси мушкарац него кукавица, шпанска кукавица
без јаја.
− Разоружајте га! − нареди Фериера.
Десет морнара одмах иступе и упере бајонете. Блекторн устукне,
али они га опколе. Бајонетима су хтели да га осакате, али он засече
једног нападача који узмакне, али други га нападне од позади. Тад се
Дел’Акуа прибере и дрекне:
− Одложите мускете! Пред Богом вам наређујем да престанете!
Морнари су се збунили. Све мускете уперили су у Блекторна који је
беспомоћно стајао у одбрамбеном ставу подигавши мач.
− Сви се вратите − викне Дел’Акуа. − Вратите се! Тако вам Бога,
вратите се! Зар сте ви животиње?
− Желим овог човека! − изјави Фериера.
− Знам, а већ сам ти рекао да га не можеш добити! Јуче и данас!
Јеси ли глув? Бог нека ме обдари стрпљивошћу! Нареди својим
људима да се укрцају!
− Наређујем вам да се окренете и удаљите!
− Мени наређујеш?
− Да, вама наређујем! Ја сам заповедник експедиције, гувернер
Макаа, главни португалски официр у Азији, а овај човек је претња
држави, цркви, Црном броду и Макау!
− Богом се кунем, изопштићу тебе и читаву твоју посаду буде ли
повређен овај човек. Чујеш ли? − Дел’Акуа се окрене мускетарима
који су престрашено узмакли. Осим Песара. Песаро је изазовно остао,
опуштено држао пиштољ у руци и чекао Фериерину наредбу. −
Укрцајте се на свој брод и мичите се с пута!
− Грешите! − разбесни се Фериера. − Он је претња! Ја сам војни
заповедник Азије и ја кажем…
− Ово је црквена ствар, а не војна одлу… Блекторн беше ошамућен.
Једва је могао размишљати и гледати, а глава му је поново прскала од
бола. Све се то збило тако брзо, један трен је био под стражом, већ
следећи није био под стражом. У једном трену издаше га инквизицији,
а затим се спасао, па га опет издаше, а сада га брани главни
инквизитор. Ништа више није имало смисла.
 − Поновно вас опомињем! − драо се Фериера. − Бог ми је сведок,
погрешили сте, а ја ћу јавити у Лисабон!
− У међувремену нареди својим људима да се укрцају на брод или
ћу те свргнути с положаја заповедника Црног брода!
− Немате ви ту моћ!
− Осим ако својим људима наредиш да се укрцају и сместа наредиш
да Ингелеса не смеју повредити, прогласићу изопштеним тебе… А
сваки човек који теби служи, под било којим твојим заповедништвом,
биће изопштен и проклећу тебе и све оне који теби служе, у име Божје!
− Тако ми Богородице… − Фериера умукне. Није се бојао за себе,
али сад је у опасности био његов Црни брод, а знао је да ће га већи део
посаде оставити уколико не послуша. Тренутак је размишљао да ли да
устрели свештеника, али то не би одстранило проклетство. Зато је
попустио. − Врло добро… вратите се на брод, сви! На брод!
Морнари се послушно раштркају, сретни што су далеко од
свештениковог гнева. Блекторн је још био запањен и питао се не вара
ли га разум. Тад у метежу провали Песарова мржња и он нанишани.
Дел’Акуа је запазио скровити покрет и скочио напред да Блекторна
заштити својим телом. Песаро повуче ороз, али тог трена га пробуразе
стреле. Пиштољ је опалио, али није никога погодио, а он вриштећи
падне.
Блекторн се окрене и угледа шест Кијаминих стрелаца који су већ
напињали нове стреле. Поред њих је стајао Миховил. Официр је оштро
говорио. Песаро последњи пут врисне, ноге му се згрче и он умре.
Миховил дрхтавим гласом прекине тајац.
− Официр каже: јако жали, али бојао се за живот оца-визитатора. −
Миховил је молио Бога нека му опрости што је дао стрелцима знак,
али Песаро је био опоменут, размишљао је. А моја је дужност да
наредбе оца-визитатора слушају, да његов живот буде заштићен, да
убице буду затрте и да нико не буде изопштен.
Дел’Акуа је клечао поред Песаровог леша. Учинио је знак крста и
изговарао свете речи. Португалци око њега посматрали су самураје и
чезнули за наредбом да побију убице. Остатак Кијаминих људи хитао
је из мисије где су остали, а мноштво Сивих долазило је од галије да
погледају. Фериера је и у свом готово заслепљујућем гневу знао да
овде не сме допустити борбу. Не у овом тренутку.
− Сви се вратите на брод! Однесите Песаров леш! Дружина на
обали покуњено га послуша.
Блекторн спусти мач, али га није вратио у корице. Запањено је
чекао, очекујући смицалицу, очекујући да буде заробљен и одвучен на
брод.
На крмници Родригес мирно рече:
− Спремите се да их потиснете ако покушају доћи на брод, али
опрезно, Бога вам! − Људи заузму борбене положаје. − Покрите
заповедника експедиције! Припремите чамац…
Дел’Акуа устане па се окрене Фериери који је бахато стајао на
капетанском мостићу, спреман да брани свој брод.
− Ти си одговоран за смрт овог човека! − просикта отац-визитатор.
− Твоја фанатична осветољубивост и…
− Пре него што јавно кажете нешто због чега бисте могли пожалити,
еминенцијо, радије о томе пажљиво размислите − прекине га Фериера.
− Поклонио сам се вашој наредби иако сам пред Богом знао да чините
грозну грешку. Чули сте да сам својим људима наредио да се повуку!
Песаро се оглушио о вашу наредбу, а не о моју, а истина је да сте ви
одговорни, ако је ико одговоран. Њему и нама сте онемогућили да
обављамо своју дужност. Онај Ингелес је непријатељ! Беше то војна
одлука! Бога му! Јавићу у Лисабон. − Очима је проучавао бојну
спремност свога брода и самураје који су се примицали.
Родригес је пришао мосту за главну палубу.
− Заповедниче, не бих се могао отиснути на пучину уз овај ветар и
уз овакву плиму.
− Припремите чамац нека нас по потреби отегли.
− То и радимо.
Фериера се драо на морнаре који су носили Песара и терао их да
пожуре. Ускоро су се сви опет вратили на брод. Топове је заузела
посада, иако неупадљиво, а уз сваког су човека биле две мускете.
Самураји су се слева и здесна гомилали на доку, али нису чинили
никакве отворене потезе да се умешају.
 − Реци свима њима нека се разиђу! − довикне Фериера с палубе
Миховилу гласом који није трпео приговоре. − Овде нема потешкоћа…
нема за њих никаквог посла. Дошло је до грешке, до велике грешке,
али оправдано су устрелили нострома. Реци им да се разиђу! − Тешка
срца је то рекао и хтео их је све побити, али готово је њушио опасност
на пристаништу, па више није имао другог избора него да се повуче.
Миховил послуша његову наредбу. Официри се нису помакли.
− Боље вам је да наставите пут, еминенцијо − огорчено ће Фериера.
− Али ово још није све… пожалићете што сте га спасили!
И Дел’Акуа је осећао експлозивност која их је окруживала, али њега
то није дирало. Учинио је знак крста, измолио кратак благослов па се
окренуо.
− Дођите са мном, пилоте!
− Зашто ме пуштате да одем? − запита Блекторн. Бол у глави
постаде агонијска, још се није усудио поверовати у то.
− Дођите са мном, пилоте!
− А зашто ме пуштате да одем? Не разумем.
− Ни ја − изјави Фериера. − И мене би занимао прави разлог
еминенцијо. Зар он више није претња нама и цркви?
Дел’Акуа се забуљи у њега. Да, хтео је казати како би избрисао
набуситост са тог гизделинског лица. Али још је већа претња
предстојећи рат, и како да добијемо на времену за тебе и за педесет
година Црних бродова. И кога да изаберемо: Торанагу или Ишида.
Ништа се ти не разумеш у наше тегобе, Фериера, ни у опасности
којима смо изложени, ни у наш овдашњи осетљиви положај.
− Молим вас, господару Кијама, размислите. Предлажем да
изаберете господара Торанагу! − јуче је казао даимјоу, а преводио му је
Миховил, јер није веровао у своје осредње знање јапанског.
− Ово је неовлашћено уплитање у јапанске послове, изван ваше
надлежности. А осим тога, варварин мора умрети.
Дел’Акуа је прибегао свој својој дипломатској вештини, али Кијама
беше непопустљив и никако се није хтео изјаснити нити променити
свој став. А онда, јутрос, кад је пошао Кијами рећи да је Божјом вољом
Ингелес онеспособљен, засјао је трачак наде.
 − Размислио сам о оном што сте казали − рекао му је Кијама.
− Нећу постати Торанагин савезник. Од сада па све до боја врло ћу
пажљиво посматрати противнике, а у право време ћу изабрати страну.
А сада пристајем да пустимо варварина нека путује… Не због оног
што сте ми рекли, него ради госпе Марико, њој у част… а и зато што је
Анђин-сан самурај…
Фериера се запиљио у њега.
− Зар Ингелес више не представља претњу?
− Сретан пут, заповедниче, и збогом! Пилоте, одвешћу вас на вашу
галију… Јесте ли добро?
− Овај… моја глава… мислим, она експлозија… Заиста ме пуштате
да одем? Зашто?
− Зато што нас је госпа Марија, госпа Марико, замолила да вас
заштитимо.
− Дел’Акуа поново крене.
− То није разлог! Не бисте ви то учинили зато што вас је она
замолила.
− Слажем се − изјави Фериера. Тад викне: − Еминенцијо, зашто му
не кажете читаву истину?
Дел’Акуа није застао. Блекторн пође за њим, али није леђа окренуо
према броду јер је још очекивао издају.
− То нема смисла! Знате да ћу вас уништити. Освојићу ваш Црни
брод.
Фериера се подругљиво насмеје.
− А чиме, Ингелес? Немаш никаквог брода!
− Како мислиш?
− Немаш брода. Готов је. Да није пропао, не бих те пустио да одеш,
без обзира на све претње његове еминенције.
− Није истина…
Блекторн кроз маглу у глави зачу како Фериера то понавља и како се
гласно смеје, како нешто додаје о несрећи, о руци Божјој и: ’Твој брод
је изгорео до костура, тако да сада више не можеш наудити мом броду,
иако си још јеретик и непријатељ и још си претња вери!’ Тад јасно
угледа Родригеса, у очима му прочита саучешће и зачу га како
проговара:
− Да, истина је, Ингелес.
− Није то истина, не може бити истина.
Тад зачу глас свештеника-инквизитора, као да је удаљен милион
миља.
− Јутрос сам примио поруку од оца Алвита. Чини се да је потрес
изазвао плимни талас, а талас…
Но Блекторн није слушао. Његов је мозак извикивао: твој брод је
уништен, оставио си га да пропадне, твој је брод уништен, немаш
брода, немаш брода, немаш брод…
− Није истина! Лажеш, мој брод је у заклоњеној луци, а чува га
четири хиљаде људи. Брод је изван опасности!
− Али од Бога није! − изјави неко. А тада опет прозбори
инквизитор.
− Плимни талас је нагнуо твој брод. Наводно су се уљанице на
палуби срушиле и пожар се проширио. Твој брод је изгорео…
− Лажи! А палубна стража? Увек је на палуби стража! Немогуће! −
викао је, али је знао да је у неку руку брод био цена за његов живот.
− Насукао си се, Ингелес − подбадао га је Фериера. − Извучен си на
бок! Заувек ћеш овде остати јер те никада нећемо пребацити на неком
нашем броду. Насукан си, заувек…
И тако се то настављало и настављало, а он се давио. Тад му се очи
разбистре. Чуо је крештање галебова, осетио смрад обале и угледао
Фериеру. Угледао је свог непријатеља и знао је да је све то лаж како би
га излудели. Сто посто је знао, као и то да су у сплетку умешани
свештеници.
− Бог нека те однесе у пакао! − вриснуо је и насрнуо на Фериеру
уздигнувши високо мач. Но, то је био налет само у сну. Лако су га
задржали, одузели му мачеве. Између двојице Сивих послаше га да
иде, кроз све остале, док се коначно није нашао на капетанском мосту
галије, где су му вратили мачеве, а њега пустили да оде.
С тешкоћом је видео и чуо. Сад му је од бола једва радио мозак, али
беше сигуран да је све то само смицалица како би га излудели, у чему
би и успели, ако се он не одупре. Помозите ми, молио се, нека ми неко
помогне. Тад се уз њега нађу Јабу, Винк и његови вазали, а он није
могао разабрати језике. Одведоше га на галију. Тамо је негде била
Кири, и Сазуко, дете је плакало на дојиљиним рукама, палуба беше
крцата остацима Смеђег гарнизона, веслачима и морнарима.
Задах зноја. Зној од страха. Јабу му је нешто говорио. И Винк. Дуго
му је времена требало да прибере мисли.
− Пилоте, зашто су те, тако ти имена Христова, пустили да одеш?
− Ја… они… − Није могао изговорити речи.
Онда се некако нашао на крмници. Јабу је наређивао капетану да се
отисне на пучину пре него Ишидо промени мишљење да све њих
пусти да исплове, и пре него што Сиви на пристаништу промене
мишљење и галији онемогуће одлазак. Капетану рече да пуном
брзином крене у Нагасаки. Кири рече: Јако жалим, Јабу-сама, молим
најпре Едо, морамо у Едо…
Весла плитке галије отисну се од пристаништа, против плиме и
против ветра, па заплове матицом. Галебови су за њима крештали, а
Блекторн се толико пренуо из ошамућености да суво изјави:
− Не. Јако жалим. Ићи Јокохама! Морамо у Јокохама.
− Најпре наћи људе у Нагасакију, Анђин-сане, разумеш? Важно.
Најпре људе! Имам план! − рече Јабу.
− Не. Иди Јокохама. Мој брод… мој брод у опасност.
− Каква опасност? − запита Јабу.
− Хришћани рекли… рекли пожар!
− Шта?
− За љубав Христову, пилоте, шта је пошло по злу? − врисне Винк.
Блекторн дрхтаво покаже прстом према лорчи.
− Рекли су ми… рекли су ми да је Еразмо уништен, Јохане. Наш је
брод изгубљен… изгорео. − Тад бризне у плач: − Ох, Боже, дај да је све
то лаж!
 ШЕСТИ ДЕО
60
Стајао је у плићаку и гледао изгорели костур свог брода, насукан и
накривљен на бок, запљускиван лаганим таласима, седамдесетак
метара према мору, без јарбола, без палуба, без ичега, осим кобилице и
ребара што су штрчала у небо.
− Мајмуни су покушали брод насукати на обалу! − мрко ће Винк.
− Не. Тамо га је однела плима.
− Тако ти Христа, зашто то кажеш, пилоте? Ако је на броду добога
проклета ватра, а близу си проклете обале, брод насукаш па се на
обали бориш с ватром! Исусе, то знају чак и ови пишогузи гадови! −
Винк пљуне на песак. − Мајмуни! Никад им ниси смео оставити брод.
Шта ћемо сада? Како ћемо кући? Морао си брод оставити на сигурном,
у Еду, а нас на сигурном с нашим етама.
Винков плачљиви глас раздраживао је Блекторна. Сад га је све на
Винку раздраживало. Трипут је у последњих седам дана замало
наредио својим вазалима да Винка пробуразе ножевима и баце преко
бродске ограде, како би га избавили јада, кад су плач, цмиздрење и
оптужбе постали несношљиви. Но, увек би се обуздао па би пошао у
снаст или доле у потпалубље по Јабуа. Винк уз Јабуа не би ни писнуо,
јер га је окамењивао, и то оправдано. На броду га је било лако
обуздати. Овде, где се стидео голотиње свога брода, то није било лако.
− Можда су они насукали брод, Јохане − рекао је, уморан на смрт.
− Можеш се кладити да су га насукали ови гадови говнождери, али
ватру нису угасили. Бог их све проклео у пакао! Нисмо смели на брод
пустити Јапанце, те смрдљиве пишогузе мајмуне…
Блекторн је зачепио уши и посветио се галији. Била је везана крај
пристаништа уз ветар, неколико стотина корака одавде, близу села
Јокохаме. Надстрешнице мускетарског пука још беху раштркане по
обали и брежуљцима. Људи су увежбавали и хитали, а над све њих
надвијао се мртвачки покров стрепње. Беше топао сунчан дан и дувао
је благ ветар. Осетио је мирис мимоза. Под наранџастим сунцобранима
на палупцу видео је Кири и Сазуко које су разговарале па се запитао
допире ли од њих тај мирис. Тада је угледао Јабуа и Нагу како шетају
горе-доле по пристаништу. Нага је говорио, Јабу слушао, а обојица
беху врло напети. Тада спази да га они гледају. Осећао је њихову
узнемиреност.
Кад је пре два сата галија замакла за рт, Јабу је рекао:
− Зашто бисмо гледали из веће близине, Анђин-сане? Брод мртав,
нех? Све готово. Иди у Едо! Спреми се за рат. Сад немамо времена.
− Јако жалим… станите овде. Морам изблиза погледати. Молим.
− Идемо Едо! Брод мртав… готов. Нех?
− Ако хоћете, идите. Ја пливам.
− Чекај. Брод мртав, нех?
− Јако жалим, молим зауставите на мало времена! Онда Едо.
Јабу је напослетку пристао па су се искрцали, а Нага их је дочекао.
− Јако жалим, Анђин-сане. Нех? − изјавио је Нага, а очи су му од
несанице биле крмељиве.
− Да, јако жалим. Молим, шта се догодило?
− Јако жалим, не знам. Не, хонто! Нисам овде био, разумете? Добио
сам наредбу да неколико дана проведем у Мишими. Кад сам се вратио,
људи рекли, потрес, све се догодило ноћу, разумете? Разумете? Потрес,
Анђин-сане?
− Разумем! Да. Молим, наставите.
− Сасвим слаб потрес. Ноћу. Неки кажу дошао талас, а други кажу
да није плимни талас него само један велики, олујни талас. Те ноћи
беше олуја, нех? Мали тајфун. Разумете, тајфун?
− Да.
− Ах, јако жалим. Врло тамна ноћ. Они кажу, дошао велики талас.
Они кажу, уљанице на палуби се разбиле. Брод се запалио, нех? Све
ватра, брзо, врло…
− А страже, Нага-сане? Где палубни људи?
− Врло мрачно. Ватра врло брза, разумеш? Јако жалим. Шигата га
нај, нех? − додао је пун наде.
− Где палубни људи, Нага-сане? Ја оставио стражу! Нех?
 − Кад сам се један дан касније вратио, јако жао, нех?… Брод готов,
још тамо горео у плићаку… близу обале. Брод готов. Ја покупио све
људе с брода и сву обалну патролу од те ноћи. Затражио од њих
извештај. Нико не зна шта се тачно догодило. − Нагино се лице
смркло. − Наредио сам им нека спашавају… нека донесу све што је
могуће, разумете? Све. Сада све горе у логору.
− Упери прст према висоравни. − Под стражом. Моји стражари.
Онда сам их усмртио и одјурио натраг у Мишиму да известим
господара Торанагу.
− Све њих? Све усмртио?
− Да… заказали су у својој дужности.
− Шта рекао господар Торанага?
− Врло љут. Врло оправдано се љутио, нех? Ја понудио сепуку.
Господар Торанага ми ускратио допуштење. Ееееее! Господар Торанага
јако љут, Анђин-сане. − Нага је узрујано махао према обали. − Цела
јединица у немилости, Анђин-сане. Сви. Сви главни официри овде у
немилости, Анђин-сане. Послани у Мишиму. Већ педесет и осам
сепукуа.
Блекторн размисли о том броју и хтеде крикнути: ни пет хиљада,
нити педесет хиљада не могу надокнадити губитак мога брода!
− Лоше − прозборе његова уста. − Да, врло лоше.
− Да. Боље поћи Едо. Данас. Рат данас, сутра, прекосутра. Жалим.
Онда је Нага неколико тренутака напрегнуто разговарао с Јабуом, а
ошамућени Блекторн мрзео је те нимало милозвучне речи, мрзео је
Нагу, Јабуа и све њих, а једва их је могао пратити, али је видео да се
повећава Јабуова збуњеност. Нага се опет обратио њему, збуњено али
одлучно.
− Јако жалим, Анђин-сане. Ништа више нисам могао учинити.
Хонто, нех?
Блекторн на силу климне главом.
− Хонто. Домо, Нага-сан. Шигата га нај. − Извинио се и оставио
их па кренуо према свом броду да буде сам. Није више имао у себе
поверења да ће суздржавати свој луди гнев. Знао је да ништа не може
предузети и да никада неће дознати праву истину, а без обзира каква је
истина, изгубио је брод. Знао је да су свештеници некако успели
потплатити људе, или су се улагивали људима, или су им претили,
натеравши их да учине ову подлу ствар. Побегао је од Јабуа и од Наге.
Ходао је полагано и усправно, али пре него што је успео заобићи
пристаниште, Винк је појурио за њим па га замолио да га не оставља.
Видећи његов јадни, грчевити страх, допустио му је да пођу заједно.
Но, сасвим је одвојио мисли од њега.
Тад одједном на обали наиђу на језиве остатке глава. Преко стотину!
Дине су их скривале погледима са пристаништа. Набијене на копља.
Кад су се примакли, вину се морске птице у белом вриштавом облаку,
а чим су они прошли мимо, спусте се па наставе пустошити и отимати
се.
Док је сад посматрао остатке свога брода, прогонила га је једна
помисао: Марико је увидела истину и ту је истину дошапнула Кијами
или свештеницима! ’Без свога брода Анђин-сан не може нашкодити
цркви. Захтевам да њега оставите живог, само убите брод!…’ Могао ју
је чути како то каже. Имала је право, беше то сасвим једноставно
решење за проблем католика. Да, но сваки је од њих могао доћи на
исту мисао. А како су преварили четири хиљаде људи? Кога су
подмитили? Како?
Није важно ко. Ни како. Они су победили!
Боже, помози ми, без брода сам пропао. Торанаги не могу помоћи, а
његов ће нас рат прождерати!
− Јадни броде − рече он. − Опрости ми… тако је жалосно умрети
тако бесмислено, после толиких дугих миља.
− Ех? − запита Винк.
− Ништа − одговорио је. − Јадни броде, опрости ми! Нисам се ја
тако договорио с њом. Јадна Марико! И њој опрости.
− Шта си рекао, пилоте?
− Ништа. Само сам гласно размишљао.
− Нешто си рекао. Чуо сам да си нешто рекао, тако ти Христа!
− Христе, умукни!
− Ех? Да умукнем, је ли? Насукали смо се са овим упишанцима до
краја живота! Ех?
− Да!
 − Морамо плазити пред овим добога проклетим паганским
говноглавцима све до краја наших говнождерих живота! А докле ће то
трајати, кад они говоре само о рату, рату, рату? Ех?
− Да.
− Да? Је ли? − Винково је цело тело дрхтало, а Блекторн се
припремио. − Ти си крив. Ти си рекао да идемо у Јапан и дошли смо. А
колико их је умрло на путу овамо? Ти си крив!
− Да. Жалим, али имаш право!
− Жао ти је, пилоте? Како ћемо кући? Твој је добога проклети посао
да нас одведеш кући! Како ћеш то обавити? Ех?
− Не знам. Овамо ће доћи још неки од наших бродова, Јохане.
Морамо само чекати други брод…
− Чекати? Колико ћемо чекати? Пет заразних година? Двадесет?
Исусе, сам си рекао да су сви ови говноглавци сад у рату! − Винков је
мозак прштао. − Они ће нам одсећи главе, набити их као оне тамо, а
птице ће нас појести…
Потресе га пароксизам луда смеха и он посегне у своју раздерану
кошуљу. Блекторн спази дршку пиштоља. Могао је лако Винка
срушити на тло и одузети му пиштољ, али ништа није урадио у своју
одбрану. Винк му махну пиштољем у лице. Плесао је око њега, пун
глупаве бесомучне радости. Блекторн је неустрашиво чекао. Надао се
да ће добити метак, но тада Винк појури плажом. Морске птице вину
се у ваздух. Крештећи и гракћући склоне му се с пута. Винк је
претрчао стотину сулудих корака, или више, а онда изнемогао и пао на
леђа. Све време се бацакао ногама и ломатао рукама, сипајући псовке.
Након извесног времена се, уз последњи крик окренуо на трбух,
погледао Блекторна и укочио се. Завлада тајац.
Када је Блекторн пришао Винку, у њега беше уперен пиштољ.
Винкове су очи зуриле сулудо и непријатељски, а усне су му се одбиле
од зуба. Винк беше мртав.
Блекторн му склопи очи, подигне га, пребаци преко рамена и врати
се. Према њему су трчали самураји на челу са Нагом и с Јабуом.
− Шта се догодило, Анђин-сане?
− Полудео је.
− Заиста? Је ли мртав?
 − Да. Најпре укоп па Едо. У реду?
− Хај.
Блекторн пошаље некога по лопату, замоли их да га неко време
оставе, па покопа Винка над морском цртом, на узвишењу одакле се
спуштао поглед на олупину. Над раком изговори молитву, а на гроб
забоде крст који је направио од два комада дрвета које је избацило
море. Сасвим је лако изговорио молитву, изговарао ју је и превише
пута. Само на овом путовању преко стотину пута за чланове своје
посаде откако су испловили из Холандије. Сад су још живи само Бакус
ван Нек и бродски мали Крог. Остали су били са других бродова. Неми
Саламон, Јан Ропер, кувар Сонк и једрар Гинсел. Пет бродова и четири
стотине деведесет и шест људи. А сад и Винк. Сви су сад помрли осим
нас седморице. А због чега?
Да оплове куглу земаљску? Да буду први?
− Не знам − рекао је у гроб. − Али сада се то неће догодити. − Све је
почистио. − Сајонара, Јохане. − Тада се спустио до мора па го
отпливао до олупине да се прочисти. Наги је објаснио да је то њихов
обичај кад свог морнара покопају на копну. Ако више никога нема,
капетан мора сам укопати свог човека, а море је прочишћивач пред
Богом, хришћанским Богом који није сасвим исти као језуитски
хришћанки Бог.
Ухватио се једног бродског ребра и запазио да су га већ ухватили
прилепци, а песак се већ наталожио у кобилици на дубини од три
сежња. Ускоро ће море освојити брод и Еразмо ће нестати. Бесциљно
се окретао. Ништа се ту нема спашавати, закључио је, ништа не
очекујући.
Отпливао је на обалу. Неки су га његови вазали чекали,
припремивши чисту одећу. Обукао се, тутнуо мачеве за појас па се
вратио. Близу пристаништа један његов вазал упери прстом.
− Анђин-сане!
Соко је прогонио голуба-писмоношу који је очајно летео ка свом
заклону, сеоском голубарнику који се налазио на тавану највише
зграде, удаљеној од морске обале, на благом брдашцу. Соко је још имао
прећи стотину метара. Високо се надвијао над своју жртву, скупио
крила па се обрушио. У судару се подиже облак перја, али погодак није
био савршен. Голуб падне, крештећи као да је смртно рањен, али се
близу тла опорави и побеже кући. Кроз рупу у голубарнику склонио се
на сигурно. Соко је неколико корака иза њега гневно ек-ек-екао, а сви
су клицали осим Блекторна. Није га тронула ни голубова мудрост ни
храброст. Ништа га више није дирало.
− Добро, нех? − јави се један његов вазал збуњен господаревом
озбиљношћу.
− Да. − Блекторн се вратио галији, где су били Јабу, госпа Сазуко,
Кири и капетан. Све беше спремно. − Јабу-сане, има Једока? − запитао
је.
Но, Јабу му не одговори. Нико га није гледао. Све су очи пратиле
Нагу који је журио у село. Из голубарника му изађе у сусрет голубар.
Нага сломи печат и прочита поруку: ’Галија и сви који су на њој нека
остану у Јокохами до мог доласка.’ Потпис беше Торанагин.
***
На раном јутарњем сунцу јахачи су брзо долазили преко брда.
Најпре педесет јахача претходнице и извиђачи које је предводио
Бунтаро. Затим стегови па Торанага. Након њега главнина ратне
дружине под Омијевим заповедништвом. За њима отац Алвито Цукку-
сан и десет богослова у збијеној гомили, а иза њих малена одступница,
међу њима ловци, са соколима на рукавици. Све су птице имале
капуљаче осим крупног жутооког јастреба кокошара. Сви су самураји
били наоружани до зуба. Носили су ланчане грудњаке и коњичке бојне
оклопе.
Торанага је лагано јахао. Сада му је дух био олакшан. Постао је
млађи и снажнији и веселио се што је при крају пута. Прошла су два и
по дана откако је Наги послао наредбу да галију задржи у Јокохами и
откако је убрзаним маршем отишао из Мишиме. Стигли су врло брзо
јер су сваких двадесет рија узимали свеже коње. На једној станици где
није било коња, свргнуо је одговорног самураја, његову дужност
предао другом, а свргнутом понудио да почини сепуку или да обрије
главу и постане свештеник. Самурај је изабрао смрт.
Глупан је био опоменут, помисли Торанага, мобилисан је цели
Кванто и сад је на ратној стази. Па ипак није тај човек пропао без
икакве користи, закључио је. Барем ће вест о његовом случају као
муња облетети моја подручја па више неће бити непотребних одлагања
и чекања.
Још има толико посла, помисли он. У глави су му се ројиле
чињенице, планови и противпланови. За четири дана куцнуће онај
двадесет и други осмога месеца, месеца за посматрање Месеца. Данас
ће у Осаки дворанин Огаки Такамото свечано отићи Ишиду да га
тужна срца обавести да се посета Сина неба Осаки мора на неколико
дана одложити због његовог слабог здравља.
Тако је лако испословао то одлагање! Иако је Огаки био принц
седмог реда и потомак цара Го-Шока, деведесет петог у низу,
осиромашио је као и сви припадници царског двора. Двор није
располагао властитим приходима. Приходе су примали самураји, а
двор је већ стотинама година морао животарити од потпоре, увек
брижно надзиране и оскудне, коју је одобравао шогун, квампаку или
владајућа хунта. Зато је Торанага понизно и врло опрезно дао Огакију
десет хиљада кокуа годишње − путем посредника − да их поклони
потребним сродницима, како жели сам Огаки, рекавши са дужном
понизношћу да је (будући да је и сам Миновара и потомак Го-Шока),
очаран што је од помоћи и да верује да ће Узвишени припазити на
своје цењено здравље у тако варљивој клими као што је у Осаки,
поготово негде око двадесет и другог дана.
Наравно, нико му није могао гарантовати да ће Огаки уверити или
разуверити Узвишенога, али Торанага је претпостављао да ће
саветници Сина неба, па и сам Син неба, раширених руку дочекати
разлог за одлагање, а надао се да ће напослетку и поништити посету.
Само је једанпут у три века владајући цар оставио своје светилиште у
Кјоту. Пре четири године на Таиков позив да види цвет трешања близу
замка Осаке, које се подударало с Таиковим одрицањем наслова
квампаку у корист Јаемона, чиме је уједно ударен царски печат
наследству.
Иначе се ниједан даимјо, па ни Торанага, не би усудио тако нешто
понудити било ком припаднику двора, јер је то вређало и задирало у
повластице претпостављенога − у овом случају Већа − и сместа би се
протумачило као издаја, што је заправо и била. Но, Торанага је знао да
је већ оптужен због издаје.
 Сутра ће Ишидо и његови савезници кренути против мене. Колико
ми времена преостаје? Где да буде главна битка? Код Одаваре? Победа
зависи само од времена и од места, а не од броја људи. У најблажем
случају надјачаће ме са три према један. Ништа зато, помислио је.
Ишидо је изашао из замка Осаке! Марико га је измамила ван. У
шаховској партији за власт жртвовао сам своју краљицу, али Ишидо је
изгубио две куле.
Да! Али у последњој партији изгубио си и више него краљицу.
Изгубио си брод. Пион може постати краљица, али не и брод!
Јахали су низбрдо брзим касом који им је тресао кости. Под њима
беше море. Скрену на стазици и угледају село Јокохаму, а олупину уз
саму обалу. Видео је висораван на којој се пук мускетара сврстао на
смотру у бојној формацији с коњима и свом опремом, а са мускетама у
корицама. Остали самураји, исто тако добро наоружани, обрубили су
му пут уз обалу, као почасна стража. На крају села сељани су клечали
у уредном низу, чекајући да му укажу почаст. Иза њих налазила се
галија. Морнари су чекали са својим капетаном. Са обе стране
пристаништа рибарске бродице беху савесно извучене на плажу у низу,
а он се подсети да мора укорити Нагу. Био му је наредио да јединица
буде спремна да сместа крене, али беше неодговорно што је рибарима
и сељацима онемогућио да рибаре и да раде у пољу.
Окренуо се на седлу и позвао једног самураја па му наредио нека
Бунтару јави да продужи напред и да се побрине да све буде на месту и
припремљено.
− Затим иди у село па све сељане пошаљи натраг на посао, осим
главара.
− Да, господару. − Човек подбоде коња и одгалопира.
Сада је Торанага био довољно близу висоравни да разазна лица.
Анђин-сан и Јабу па Кири и госпа Сазуко. Његово се узбуђење повећа.
Бунтаро је галопирао путељком, с великим луком и са два тоболца
на леђима, а иза њега шест самураја. Скренули су с пута па изашли на
висораван. Одмах је запазио Блекторна, а лице му се још више
натмури. Тад повуче узде и опрезно погледа. Пред пуком се налазио
наткривени подијум за смотру, а на њему само један јастук. Близу њега
још један, мањи и нижи. Под том су надстрешницом чекале Кири и
госпа Сазуко. На челу пука стајао је Јабу као најстарији официр, Нага-
сан с његове десне, а Анђин-сан с леве стране. Чинило се да је све у
реду па Бунтаро махне главнини војске да крене напред. Претходница
докаса, сјаше па се заштитнички размести око подијума за смотру. Тад
у арену дојаше Торанага. Нага уздигне бојни стег. Четири хиљаде грла
снажно викне: ’Торанагааааааа!’ Тад му се наклоне.
Торанага није уважио њихов поздрав. У апсолутној их је тишини
процењивао. Запазио је да Бунтаро скривено посматра Анђин-сана.
Јабу је носио мач који му је он дао, али беше врло узнемирен. Наклон
Анђин-сана био је исправан и укочен, а на мачу беше искривљен
балчак. Кири и његова најмлађа наложница су клечале, положивши
дланове на татамије и смерно спустивши главу. Очи му се начас
ублаже, а онда строго одмери пук. Сви су му се још клањали. Није им
узвратио наклон, само је одсечно климнуо и осетио дрхтај који је
подишао самураје кад су се опет усправили. Добро, помислио је и
спретно сјахао, сретан што се они прибојавају његове освете. Самурај
му прихвати узде и одведе његовог коња док је он окренуо леђа пуку
па знојав, као и сви остали по овој влаги, пошао својим женама.
− Дакле, Кири-сан, добро дошла кући!
Опет се радосно наклонила.
− Хвала, господару. Никад нисам мислила да ћу имати ужитак да те
икад више видим.
− Ни ја, госпо. − Торанага показа трачак своје среће. Погледа младу
наложницу. − Дакле, Сазуко-сан? Где је мој син?
− Са дојиљом, господару − одговорила је без даха, грејући се на
његовој отвореној наклоности.
− Молим те, одмах некога пошаљи по наше дете.
− Ох, молим, господару, с твојим допуштењем, смем ли ја да ти га
донесем?
− Да, да, ако желиш. − Торанага се насмеши и тренутак је гледао за
њом. Јако му се свиђала. Поновно је одмерио Кири. − Је ли с тобом све
у реду? − упита тихо, тако да га је чула само она.
− Да, господару. Ох, да… А то што тебе видим тако снажног,
испуњава ме радошћу.
− Смршавила си Кири-чан, а млађа си него икада.
− Ах, јако жалим, господару, није то истина. Али хвала ти, хвала!
 Насмешио јој се широко.
− Шта било да било, добро ти пристаје. Трагедија… самоћа…
напуштеност… Мило ми је што те видим, Кири-чан.
− Хвала, господару. Тако сам сретна да је она својом послушношћу
и жртвом откључала Осаку. Њу би јако развеселило, господару, кад би
знала да је постигла такав успех.
− Најпре морам решити ову овде руљу, па ћемо касније разговарати.
О много чему морамо поразговарати, нех?
− Да, ох да! − Очи јој се заискре. − Син неба ће одгодити долазак,
нех?
− То би било мудро, нех?
− Носим тајну поруку госпе Очибе.
− Ах! Добро! Али то нека сачека. − Застао је. − Је ли госпа Марико
часно умрла? Својом вољом, а не несретним случајем или грешком?
− Марико-сан је изабрала смрт. Беше то сепуку. Да није учинила оно
што је учинила, они би је заробили. Ох, господару, она је била
предивна свих оних тужних дана, тако храбра. И Анђин-сан. Да није
било њега, била би она заробљена и осрамоћена. Све бисмо биле
заробљене и осрамоћене.
− Ах да, нинђе! − Торанага уздахне. Очи му постану црне као угаљ
па она и против воље задрхти. − Ишидо је крив за много тога, Кири-
чан. Молим те, опрости. − Крочи према подијуму за смотру и седне.
Опет је постао мрк и претећи. Окруже га стражари. − Оми-сане!
− Да, господару? − Оми приступи па се наклони. Изгледао је осетно
старији, и мршавији.
− Госпу Кирицубо отпрати у њене одаје и провери јесу ли моје
уредне. Овде ћу ноћити.
Оми поздрави и оде, а Торанага се веселио што ова изненадна
промена плана није изазвала ни трептај у Омијевим очима. Добро,
помислио је. Оми је већ нешто научио, или су му пак његове уходе
дојавиле да сам овамо позвао Судару и Хиро-мацуа па могу кренути
тек сутра.
Пуну пажњу је посветио пуку. На његов знак иступи Јабу и
поздрави. Уљудно је узвратио поздрав.
 − Дакле, Јабу-сане! Добро дошао натраг.
− Хвала, господару. Смем ли рећи како сам био сретан што сте
избегли Ишидову превару?
− Хвала. А и ти. Није било добро у Осаки. Нех?
− Не. Мој склад је упропашћен, господару. Надао сам се да ћу
водити повлачење из Осаке и сретно вам спровести ваше две госпе и
сина, а и госпу Тода, Анђин-сана и морнаре за овај брод. На несрећу,
јако жалим, издали су нас на оба места, и тамо и овде.
− Да. − Торанага погледа испод себе олупину коју је запљускивало
море. Гнев му прође лицем и сви се спреме за његов гневни напад, али
није га било. − Карма − рече он. − Да, карма, Јабу-сане. Шта можемо
против природних елемената? Ништа! Друга је ствар немар. А сада,
што се тиче Осаке, желим чути све што се догодило, подробно… чим
распустим пук и чим се окупам.
− Имам за вас писмени извештај.
− Добро. Хвала, али било би ми драже да ми ти испричаш.
− Је ли истина да Узвишени неће у Осаку?
− О Узвишеном зависи шта ће Узвишени одлучити.
− Желите ли обавити смотру пука пре него што их распустим? −
свечано запита Јабу.
− Зашто бих им указао ту част? Зар не знаш, у немилости су, упркос
природним елементима? − набрушено је додао.
− Да, господару. Јако жалим. Ужасно! − Јабу је безуспешно
покушавао прочитати Торанагине мисли. − Престравио сам се чувши
шта се догодило. То изгледа готово немогуће!
− Слажем се. − Торанагино лице се смркне, погледао је у Нагу и иза
њега у гомилу редова. − Још никако да схватим како је била могућа
таква неспособност! Онај брод ми је био потребан!
Нага беше узбуђен.
− Молим вас, опростите ми, господару, желите ли да спроведем још
једну истрагу?
− Шта можеш сад учинити, а што већ ниси учинио?
− Не знам, господару. Ништа, господару, молим вас, опростите.
− Твоја је истрага била темељита, нех?
 − Да, господару. Молим вас, опростите што сам учинио глупости.
− Ниси ти био крив. Ти ниси овде био. Нити си био заповедник. −
Торанага се нестрпљиво окрене Јабуу. − Чудно је, готово кобно да су се
те ноћи обална патрола, логорска патрола, палубна патрола и
заповедник састојале искључиво од људи са Изуа, осим неколицине
Анђин-санових ронина.
− Да, господару. Необично, али не и кобно, јако жалим. Били сте
сасвим у праву што сте официре позвали на одговорност, као што је
Нага-сан имао право да казни остале. Јако жалим, сам сам истраживао
чим сам стигао, али немам никакве нове чињенице, немам шта да
додам. Слажем се да је то карма, карма је некако помогла
говнождерима хришћанима. Па и уз све то, ја се извињавам.
− Ах, тврдите да је била саботажа?
− Нема доказа, господару, али талас и обичан пожар чине ми се
прелаганим објашњењем. Свакако су могли угасити било какву ватру.
Опет се извињавам.
− Прихватам ваше извињење, али ми у међувремену реците, молим
вас, чиме да заменим тај брод. Тај брод ми је потребан!
Јабу у желуцу осети киселину.
− Да, господару. Знам. Јако жалим, немогуће га је заменити, али
Анђин-сан нам је за време путовања рекао да ће ускоро овамо доћи и
други бојни бродови из његове земље.
− Колико скоро?
− Он не зна, господару.
− Година дана? Десет година? Имам само десет дана.
− Јако жалим, о кад бих знао! Можда бисте га ви требали питати,
господару.
Торанага први пут директно погледа Блекторна. Дугоња стајаше
сам, а са лица му је нестало сјаја.
− Анђин-сане!
− Изволите, господару!
− Слабо, нех? Врло слабо! − Торанага показа олупину под њима. −
Нех?
− Да, врло слабо, господару.
 − Кад долазе други бродови?
− Моји бродови, господару?
− Да.
− Кад… кад хоће Буда.
− Вечерас ћемо разговарати. Сад иди. Хвала ти за Осаку. Да. Иди на
галију, или у село. Увече разговарамо. Разумеш?
− Да. Увече разговарамо, да, разумем, господару. Хвала. Када увече,
молим?
− Послаћу ти гласника. Хвала ти за Осаку.
− Моја дужност, нех? Али ја мало учинио. Тода Марико-сама све
дала. Све за Торанага-саму.
− Да. − Торанага му достојанствено узврати наклон. Анђин-сан се
спремао отићи, али застане. Торанага погледа на супротан крај
висоравни. Цукку-сан и његови богослови управо су тамо стигли и сад
су сјахивали. Свештенику није уделио разговор у Мишими, иако му је
он одмах јавио да је брод изгорео, а намерно га је пустио да чека,
очекујући развој ствари у Осаки и сретан долазак галије. Тек тада је
одлучио да са собом поведе свештеника овамо. Да допусти да дође до
суочења у право време.
Блекторн крене према свештенику.
− Не, Анђин-сане. Касније, не сада. Сад иди у село! − нареди он.
− Али, господару! Тај човек убио мој брод! Он непријатељ!
− Поћи ћеш тамо! − Торанага упре прст у село испод њих. − Тамо
ћеш причекати, молим. Вечерас ћемо разговарати.
− Господару, молим, тај човек…
− Не. Поћи ћеш на галију − рече Торанага. − Сад ћеш поћи. Молим.
− Ово је боље него припитомљавати сокола на песницу, узбуђено је
размишљао. На трен се разонодио и својом вољом деловао на
Блекторна. Боље је то јер је Анђин-сан подједнако толико диваљ,
опасан и непредвидљив, а увек исказује неко непознато својство.
Јединствен је, таквог човека још никад нисам познавао.
Крајичком ока спази да је Бунтаро стао Анђин-сану на пут, спреман
и пун жеље да му наметне послушност. Баш глупо, помисли у пролазу
Торанага, и сасвим непотребно. Држао је очи на Блекторну. И савладао
га је.
− Да. Сада пођем, господару Торанага. Јако жалим. Сада пођем −
рече Блекторн. Обриса зној с лица и запути се.
− Хвала, Анђин-сане! − рече Торанага. Није исказивао своје
ликовање. Гледао је како се Блекторн послушно удаљава, жесток,
снажан, убилачки, али сад савладан Торанагином вољом. Тада се
предомислио.
− Анђин-сане! − викне он, одлучивши да је време да одреши
ременчиће па пусти убицу нека слободно лети. Коначно искушење! −
Чуј, иди тамо ако желиш. Мислим да је боље не убити Цукку-сана, али
ако га желиш убити, уби га. Боље не убити. − Рекао је то полако и
пажљиво и поновио.
− Вакаримасу ка?
− Хај.
Торанага се загледа у невероватно плаве очи испуњене
незамисливом мржњом, па се запита би ли ова дивља птица, кад би је
послао на плен, убила, или не би убила, па се, и не окусивши ловину
вратила на његову песницу.
− Вакаримасу ка?
− Хај.
Торанага одмахне руком па га отпусти. Блекторн се окрене па се
запути према северу. Према Цукку-сану. Бунтаро му се склони с пута.
Чинило се да Блекторн не види никога осим свештеника. Дан као да је
постао спарнији.
− Дакле, Јабу-сане, шта ће он учинити? − запита Торанага.
− Убити. Наравно да ће убити ако га ухвати. Свештеник је заслужио
смрт, нех? Сви хришћански свештеници заслужују смрт, нех? Сви
хришћани. Сигуран сам да они стоје иза саботаже… свештеници и
Кијама, иако то не бих могао доказати.
− Јамчиш ли својим животом да ће он убити Цукку-сана?
− Не, господару − журно ће Јабу. − Не, то не. Јако жалим. Он је
варварин… обојица су варвари.
− Нага-сане?
 − На његовом бих месту убио свештеника и све њих, сада кад бих
имао ваше допуштење. Нисам још упознао никога ко би тако отворено
мрзео. Последња два дана Анђин-сан је као лудак, иде горе-доле,
мумла, буљи у олупину, спава склупчан на песку, једва и једе… − Нага
опет погледа за Блекторном.
− Слажем се, брод није уништила само природа. Познајем ја
свештенике, они су у то умешали прсте. Ни ја то не бих могао
доказати, али… Мислим да томе није узрок олуја.
− Бирај!
− Он ће експлодирати. Погледајте како хода… Мислим да ће
убити… надам се да ће убити.
− Бунтаро-сан?
Бунтаро се окрене. Његови дебели образи беху необријани,
раскречио је мишићаве ноге, а прсте држао на луку.
− Саветовали сте му да не убије Цукку-сана, значи да не желите да
свештеник погине. Мени је споредно хоће ли га Анђин-сан убити или
не, господару. Марим само за оно што је вама битно. Смем ли га
зауставити ако вас он не послуша? С ове даљине бих то лако могао
извести.
− Можеш ли гарантовати да ћеш га само ранити?
− Не, господару.
Торанага се тихо насмеје и прекине чаролију.
− Анђин-сан га неће убити. Викаће, беснети или сиктати као змија,
и мачем ће звецкати. А Цукку-сан ће запасти у свету ревност, биће
неустрашив, и просиктаће му уместо одговора:
’Беше то дело Божје. Нисам такао твој брод!’ Онда ће га Анђин-сан
назвати лажовом а Цукку-сана ће испунити нови жар, поновиће своју
тврдњу и заклети се својим Богом да је то истина, вероватно ће и он
њега проклети, и мрзеће један другога за двадесет живота. Нико неће
погинути. Барем не сада.
− Како све то знате, оче? − кликне Нага.
− Нисам баш сигуран, синко, али мислим да ће тако бити. Увек је
важно подробно проучавати људе… важне људе. Пријатеље и
непријатеље. Да бисмо их схватили. Обојицу сам посматрао. Обојица
су ми јако важни. Нех, Јабу-сане?
− Да, господару − рече Јабу и одједном га спопаде немир.
Нага на брзину погледа за Блекторном. Анђин-сан је још ишао оним
истим неужурбаним кораком. Сад га је делило сто корака од Цукку-
сана који је чекао на челу својих богослова. Њихове наранџасте
мантије су лепршале на поветарцу.
− Али, оче, ни један од њих двојице није кукавица, нех? Зашто не
би… како се они сада могу часно повући?
− Из три разлога он неће убити. Прво зато што Цукку-сан није
наоружан, а неће се бранити, па ни рукама. Против је њихових прописа
да убију ненаоружаног човека. То је нечасно, грех против њиховог
хришћанског Бога. Друго, зато што је хришћанин. Треће, зато што сам
ја одлучио да још није време за то.
− Молим вас, опростите ми − јави се Бунтаро. − Схватам трећи, па и
први разлог, али није ли прави разлог њихове мржње то што обојица
верују да онај други није хришћанин него нечастиви, поклоник сотоне?
Зар они то не зову тако?
− Да, али тај њихов бог Исус учио је, или је наводно учио да
опросте свом непријатељу. То је смисао хришћанства.
− Глупост, нех? − рече Нага. − Глупо је праштати непријатељу.
− Слажем се. − Торанага погледа Јабуа. − Глупо је праштати
непријатељу. Нех, Јабу-сане?
− Да! − сложи се Јабу.
Торанага погледа према северу. Две сподобе су се јако приближиле и
Торанага је сад у себи проклињао своју наглост. Обојица су му још
била силно потребна и није било потребно да и једног од њих излаже
опасности. Анђин-сана је подбо из личног ћефа, а не зато да убија, па
се кајао због своје брзоплетости. Сада је напето чекао као сви остали.
Но, догодило се као што је предвидео. Судар беше кратак, оштар,
пркосан, и са овог размака, а он се с олакшањем хладио лепезом. Дао
би све на свету да разуме шта су говорили један другом, да се увери да
ли је имао право. Ускоро видеше како се Анђин-сан крупним корацима
удаљује. Цукку-сан је брисао чело обојеном папирнатом марамицом.
 − Еееее! − задивљено ће Нага. − Како можемо изгубити кад нас ви
водите?
− И сувише лако, синко, али је таква моја карма. − Тад се његово
расположење промени. − Нага-сане, свим самурајима који су се
галијом вратили из Осаке нареди да дођу у моје одаје. − Нага одјури. −
Јабу-сане, мило ми је што те живог и здравог дочекујем. Распусти пук,
разговараћемо после вечере. Смем ли послати по тебе?
− Наравно. Хвала вам, господару. − Јабу поздрави па оде. Торанага
остаде сам, а стражарима махне да се удаље како га не би могли чути.
Посматрао је Бунтара који се узнемирио, као пас кад у њега зуре. Не
могавши дуже издржати, изустио је:
− Господару?
− Једанпут си затражио његову главу, нех? Нех?
− Да… да, господару.
− Дакле?
− Он… он ме у Анђиру увредио. Још… још сам осрамоћен.
− Наређујем да заборавиш ту срамоту.
− Онда заборављам, господару, али она ме с њим варала, а то не
могу заборавити. Не док он живи! Имам доказе. Желим га мртвога.
Сада… Он… молим вас, пропаде његов брод, од какве вам је он сада
користи, господару? Молим ово као животну услугу.
− Какав доказ?
− Сви знају. На путу из Јокосеа. Разговарао сам с Јошинаком. Свако
зна! − тмурно је надовезао.
− Јошинака је њу и њега видео заједно? Оптужио ју је?
− Не, али оно што је рекао… − Бунтаро у агонији дигне поглед. −
Знам, а то је доста. Молим ово као животну услугу. Нисам никада од
вас ништа молио, нех?
− Потребан ми је жив. Да није било њега, нинђе би њу заробили
живу и посрамили би њу па према томе и тебе.
− Животна жеља − рече Бунтаро. − То тражим. Његов је брод
пропао… он је… он је учинио што сте желели. Молим вас!
− Имам доказ да те није с њом осрамотио.
− Јако жалим, какав доказ?
 − Слушај. Ово је само за твоје уши… као што сам се с њом
договорио. Наредио сам јој да му постане пријатељица. − Торанага се
упиљи у њега. − Били су пријатељи, да! Анђин-сан је њу обожавао, али
те није никада с њом осрамотио, нити те она са њим осрамотила. У
Анђиру, уочи потреса, кад је предложила да пође у Осаку и да
ослободи све таоце − тиме што ће јавно изазвати Ишида, а онда
створити кризу починивши сепуку, без обзира шта он покушао − тог
сам дана одлу…
− То је тада замишљено?
− Наравно. Зар никад нећеш ништа научити? Тог дана сам јој
наредио да се од тебе разведе.
− Господару?
− Разведе. Зар реч није јасна?
− Да, али…
− Разведе. Годинама те излуђивала, годинама се према њој
недолично понашаш. Како си се понео према њеној помајци и женама?
Рекао сам ти да ми је потребна како би ми преводила Анђин-сана, па
ипак си изгубио главу и претукао је… Истина је да си је тај пут готово
убио, нех? Нех?
− Да… Молим вас, опростите.
− Дошло је време да окончам тај брак. Наредио сам да буде окончан.
Онда!
− Она је затражила развод?
− Не. Ја сам одлучио и ја сам га наредио. Но, твоја ме жена
замолила да повучем наредбу. Одбио сам. Тад је твоја жена рекла да ће
сместа починити сепуку, без мог допуштења, пре него што допусти да
се ти на такав начин осрамотиш. Наредио сам јој да ме слуша. Одбила
је! − Торанага срдито настави: − Твоја је жена присилила мене, свог
феудалног господара, да повучем свој законити налог. Натерала ме да
своју наредбу прогласим тек после Осаке, а обоје смо знали да за њу
Осака значи смрт. Разумеш ли?
− Да… Да, то разумем.
− У Осаки је Анђин-сан спасао њену част и част мојих жена и
најмлађег сина. Да није било њега, они и сви остали таоци у Осаки још
би остали у Осаки, ја бих погинуо или бих пао у шаке Икаве Ђиккјуа,
сигурно у ланцима, као злочинац!
− Молим вас, опростите ми… а зашто је она то учинила? Мрзила
ме… зашто је одложила развод? Ради Саруђија?
− Ради твоје части. Познавала је своју дужност. Твоја се жена
толико бринула за твоју част, па и након своје смрти, да сам се ја морао
обавезати да ће ово бити приватна ствар између тебе и мене. Нико
други не би никада за то дознао, ни Анђин-сан, ни њен син, нико… Ни
њен хришћански свештеник-исповедник!
− Шта?
Торанага му опет објасни. Напослетку Бунтаро схвати, а Торанага га
отпусти. Тада, оставши најзад сам-самцат, устане и протегне се,
исцрпљен свим напорима откако је стигао. Сунце је још било високо
на небу иако је већ било поподне. Био је јако жедан. Узе хладан чај од
свога телохранитеља па оде на обалу. Скине ознојени кимоно и
заплива. Дивно се осећао у мору које га је освежавало. Пливао је под
водом, али није предуго ронио, јер је знао да би се његови
телохранитељи престрашили. Изрони на површину па је пливао на
леђима. Гледао је у небо и скупљао снагу за дугу ноћ која му је
предстојала.
Ах, Марико, помислио је, каква си ти дивот-жена! Да, јеси, јер
сигурно ћеш вечно живети. Јеси ли са својим хришћанским Богом у
свом хришћанском рају? Надам се да ниси. Била би то ужасна штета.
Надам се да твој дух само очекује, овде негде, Будиних четрдесет дана
за поновно рођење. Молим да дух твој уђе у мој род. Молим те! Али
опет у женском обличју, а не као мушко. Не бисмо могли себи
допустити да те имамо као мушкарца. Превише си посебна, а да те
протраћимо као мушкарца.
Насмешио се. Догодило се то у Анђиру тачно како је испричао
Бунтару, иако га она није присиљавала да оповргне своју наредбу.
’Како би ме она могла присилити да учиним ишта што ја не бих хтео?’
запитао је небо. Она га је замолила, долично и исправно да њен развод
прогласи тек после Осаке. Но, уверавао је самога себе, она би сигурно
починила сепуку да сам је одбио. Она би тражила, нех? Наравно да би
наваљивала и то би све упропастило. Тиме што сам унапред пристао,
само сам је поштедео непотребне срамоте и размирица, а себе
непотребног напора… А тиме што то сада задржавам у тајности, а
сигуран сам да би она тако желела, само још више добијамо. Сретан
сам што сам попустио, доброћудно је помислио па се гласно насмејао.
Преплави га таласић. Прогутао је мора и загрцнуо се.
− Је ли вам добро, господару? − довикне усплахирени телохранитељ
који је пливао у близини.
− Да. Наравно да ми је добро. − Торанага се поново загрцне и
испљуне слуз. Захвати море и помисли: ’Ово ће те научити памети.
Данас ти је ово друга грешка!’ Тад виде олупину. − Хајде, тркаћемо се!
− викнуо је телохранитељу.
Трка с Торанагом беше у правом смислу трка. Једном му је један
његов генерал намерно попустио да победи, у нади да ће тиме стећи
његову наклоност. Та грешка стајала га је свега што је имао.
Победи телохранитељ. Торанага му честита и ухвати се за једно
бродско ребро. Чекао је да му се дисање смири, па је погледао, јако
знатижељан. Отпливао је и проучавао кобилицу Еразмоа. Кад га је то
задовољило, отпливао је на копно и вратио се у табор, освежен и
спреман.
Саградише му привремену кућу на лепом положају, под широким
сламнатим кровом подупртим снажним бамбусовим стубовима. Шођи
зидови и преграде учврстише на дигнутом поду од дрвета и татамија.
Већ беху постављене страже, а ту је била соба и за Кири, Сазуку,
послугу и куваре. Повезивао их је низ путељака, а уздизале су се на
привременим стубовима.
Први пут је видео сина. Наравно, госпа Сазуко није била тако
неуљудна да му одмах донесе сина на висораван, у страху да га не би
омела у важним пословима − што би се и догодило − иако јој је он сав
сретан пружио ту прилику. Син му се јако свидео.
− Леп дечак − похвалио га је, држећи дечака вичном сигурношћу. −
А ти си, Сазуко, млађа и привлачнија него икада. Морамо сместа имати
још деце. Добро ти стоји материнство.
− Ох, господару − прозбори она. − Бојала сам се да те никада више
нећу видети и да ти никада нећу моћи показати твог најмлађег сина.
Страховала сам како ћемо побећи из замке… Ишидове војске…
 − Гле, како леп дечак! Следеће недеље саградићу светилиште њему
у част и обдарити га са… − Умукне, преполови своту која му је прва
пала на ум, па је опет преполови. −… Са двадесет кокуа годишње.
− Ох, господару, како си великодушан! − Њен је смешак био
безазлен.
− Да − рече он. − То је довољно да бедни паразитски свештеник
изговори неколико Наму Амида Буцу, нех?
− Ох, да, господару. Хоће ли светилиште бити близу замка у Еду?
Ох, зар не би било дивно кад би се налазило на реци или уз поток? −
Нерадо је пристао, јер би тако бирано градилиште коштало више него
што је мислио потрошити за такву тричарију. Али дечак је леп, а ове
године смем себи приуштити великодушност, помислио је. − Ох, хвала,
господару.
Госпа Сазуко ућута. Нага се журно примицао месту на веранди у
хладовини где су седели.
− Молим вас, опростите, оче, али ваши самураји из Осаке? Желите
ли да их примите појединачно или све заједно?
− Појединачно.
− Да, господару. Свештеник Цукку-сан би желео да вас посети када
буде згодно.
− Реци да ћу га позвати чим будем могао. − Торанага поново почне
разговарати са својом наложницом, али она га уљудно сместа замоли
да је он извине, јер је знала да он жели одмах да прими самураје.
Замолио ју је нека остане, али она је опет затражила да јој допусти да
се повуче, па је пристао.
Пажљиво је испитивао самураје и одмеравао њихове приче.
Понекад би којег самураја поново позвао па га унакрсно испитивао. До
заласка сунца постало му је јасно шта се догодило. Тада је лагано и
брзо вечерао, беше му то данас први оброк. Позвао је Кири и удаљио
све телохранитеље, да их не би чули.
− Најпре ми кажи шта си учинила, шта си видела и чему си
присуствовала, Кири-чан. − Пала је ноћ пре него што су завршили,
иако се Кири одлично припремила. − Еееееее − изјави он. − За длаку,
Кири-чан, за длаку.
 − Да − одговори Кири скупивши руке на свом широком крилу. Тада
је додала с великом нежношћу: − Сви богови, велики и мали, чували су
тебе, господару, и нас. Молим те, опрости ми што сам сумњала у успех
и што сам сумњала у тебе. Богови су нас чували.
− Чини се да је тако, да, и то јако. − Торанага је посматрао ноћ.
Лагани ноћни поветарац њихао је пламенове бакљи и терао ноћне
инсекте тако да је вече постајало све пријатније. Небом је путовао леп
месец. На њему је видео тамне мрље па се расејано питао није ли
тмина копно, а остатак лед и снег, и зашто је месец на небу и ко на
њему живи. Ох, толико ствари бих желео да сазнам, помисли он.
− Смем ли ти поставити једно питање, Тора-чане?
− Какво питање, госпо?
− Зашто нас је Ишидо пустио да одемо? Заправо зашто? Није морао,
нех? Ја на његовом месту то никада не бих учинила. Зашто?
− Најпре ми кажи поруку госпе Очибе.
− Госпа Очиба је рекла: ’Молим те, кажи господару Торанаги да с
поштовањем желим наћи начин да се уклоне његове несугласице са
наследником. У знак наследникове љубави желим Торанага-сами
поручити да је наследник много пута казао да он не жели повести
војске против свога ујака, господара Кван…’
− Она је то рекла?
− Да. Ох, да!
− Она сигурно зна, као и Ишидо, да морам изгубити ако Јаемон
понесе стег против мене!
− Она је то казала, господару!
− Ееееее! − Торанага стисне своју крупну жуљевиту песницу па
лупне по татамијима. − Ако је то истинска понуда, а не превара, већ
сам на пола пута до Кјота, па и један корак даље!
− Да − изјави Кири.
− Која је цена?
− Не знам. Није рекла ништа више, господару. Беше то цела порука,
осим поздрава изручених сестри.
− Шта бих ја Очиби могао дати а што она већ нема? Осака је њена,
благо је њено, а за мене је Јаемон одувек наследник краљевства. Овај
рат је непотребан. Шта било да било, Јаемон ће за осам година постати
квампаку и наследити земљу, ову земљу. Ништа јој ја не бих могао
дати.
− Можда се она жели удати? Торанага одлучно одмахне главом.
− Не, она не! Та жена се никад не би удала за мене.
− Господару, за њу је то одлично решење.
− Никад она не би на то пристала. Очиба моја жена!? Четири пута је
молила Таика да ме пошаље у ’Празнину’!
− Да, али тада је он био жив.
− Учинићу све да учврстим краљевство, да одржим мир и да
Јаемона прогласим квампакуом. Да ли она то жели?
− Тиме би се потврдило наследство. То је њен циљ! Торанага се
поново загледа у месец, али сад се посветио другој загонетки, сетивши
се поново онога што му је у Осаки рекла госпа Јодоко. Будући да није
нашао одговор, одложио је то питање па наставио с важнијом
садашњицом.
− Мислим да она опет смишља смицалице. Је ли ти Кијама рекао о
саботажи на варваринову броду?
− Не, господару.
− Изненађује ме − намршти се Торанага. − Наиме, он је сигурно
знао за то. Рекао сам Цукку-сану чим сам за то чуо. Он је одмах послао
голуба-писмоношу, иако је тиме само потврдио оно што су они
сигурно већ знали.
− Требало би казнити њихову издају, нех? Подстрекаче као и
глупане који су их послушали!
− Стрпи се, добиће они своју награду, Кири-чан. Чујем да
хришћански свештеници тврде како је то био ’чин Божји’.
− Какво лицемерје! Глупо, нех?
− Да. − Врло глупо у једном смислу, али не и у другом, помисли
Торанага. − Па хвала, Кири-сан. Опет сам пресретан да си на
сигурном. Овде ћемо ноћити. Сад ме, молим те, извини. Позови Јабу-
сана, а када он стигне, донеси нам ’ча’ и саке па нас остави.
− Да, господару. Смем ли сада поставити своје питање?
− Исто питање?
 − Да, господару. Зашто нас је Ишидо пустио да одемо?
− Кири-чан, одговор гласи: ’Не знам!’ Погрешио је. Наклонила се и
задовољно отишла.
Беше готово пола ноћи кад је Јабу отишао. Торанага му се на
растанку наклонио као себи равном и опет му на свему захвалио.
Позвао га је сутрадан на ратно веће, потврдио је његов положај
генерала мускетарског пука и написмено му потврдио врховну власт
над Тотомијем и над Саругом, чим те покрајине освоје и приграбе.
− Пук је изнад свега важан, Јабу-сане. Само ми ти одговараш за
стратегију и за обуку пука. Веза међу нама могао би бити Оми-сан.
Искористити знање Анђин-сана. Сво! Нех?
− Да, биће то изврсно, господару. Смем ли вам смерно захвалити?
− Учинио си ми велику услугу јер си ми живе и здраве довео моје
госпе, мог сина и Анђин-сана. Оно с бродом је грозно, карма. Можда
ће ускоро стићи други брод. Лаку ноћ, пријатељу.
Торанага отпије чај. Сад се осећао веома изнемогао.
− Нага-сане?
− Господару?
− Где је Анђин-сан?
− Поред олупине, с неколицином својих вазала.
− Шта тамо ради?
− Буљи у остатке. − Нага се нелагодно осећао под очевим
продорним погледом. − Јако жалим, зар он не би смео онде бити,
господару?
− Шта? Ох, не, није важно. Где је Цукку-сан?
− У једној од гостинских кућа, господару.
− Јеси ли му рекао да догодине желиш постати хришћанин?
− Јесам, господару.
− Добро. Доведи га. − Торанага ускоро угледа високог, мршавог
свештеника који се примицао под бакљама. Његово је затегнуто лице
било прошарано дубоким борама, а у његовој црној коси са тонзуром
није било седих. Одједном се присетио Јокосеа. − Стрпљивост је врло
битна, Цукку-сане. Нех?
 − Да. Увек! А зашто сте то рекли, господару?
− Ох, размишљао сам о Јокосеу! Како је онда све било сасвим
друкчије, а отад је прошло тако мало времена.
− Ах, да. Чудни су путеви Господњи, господару. Јако сам сретан што
сте још увек унутар својих граница.
− Желео си са мном да разговараш? − запита Торанага хладећи се
лепезом. Потајно је свештенику завидео на равном трбуху и на дару
језика.
− Само да се оправдам због оног што се догодило.
− Шта је рекао Анђин-сан?
− Многе гневне речи. И оптужује ме да сам му ја запалио брод.
− А јеси ли?
− Нисам, господару.
− Које онда?
− Беше то чин Божји. Дошла је олуја и брод је изгорео.
− Није то био чин Божји. Тврдиш да томе ниси припомогао ни ти,
ни неки други свештеник, нити и један хришћанин?
− Ох, припомогао сам, господару, молио сам. Као и сви ми. Тако ми
Бога, верујем да је онај брод био вражје средство. То сам вам много
пута рекао. Знам да то није било ваше мишљење па вас поново молим
за опроштење што сам вам се у томе супротставио. Но, можда нам је
тај Божји чин помогао, а ништа није спречио!
− Ох? Како?
− Отац-визитатор није више преоптерећен па се сад може посветити
господарима Кијами и Оношију.
− Све сам то већ чуо, Цукку-сане − провали из Торанаге. Како ми
главни хришћански свештеник може истински помоћи?
− Господару, уздајте се у… − Алвито умукне, а онда искрено додаде:
− Молим вас, опростите ми, господару, али ја свим срцем осећам, ако
се будете уздали у Бога, он ће вам помоћи.
− Уздам се, али још више у Торанагу. У међувремену чујем да су
Ишидо, Кијама, Оноши и Затаки скупили своје војске. На бојишту ће
Ишидо иступити против мене с три-четири стотине хиљада људи.
 − Отац-визитатор спроводи у дело споразум с вама, господару. У
Јокосеу сам вам дојавио неуспех, а сад мислим да има наде.
− Нада ми не користи против мачева.
− Да, али Бог све може победити.
− Да. Ако Бог постоји, онда може све победити. − Тад се Торанагин
глас још више набруси. − О каквој нади говориш?
− Не знам тачно, господару. Али зар Ишидо не иступа против вас и
не излази из замка Осаке? Није ли то још један чин Божји?
− Није. Али разумеш ли значај те одлуке?
− Ох, да, врло јасно. Сигуран сам да разуме и отац-визитатор.
− Кажеш да је то његово дело?
− Ох, не, господару, али то се догодило.
− Можда се Ишидо предомисли па господара Кијаму прогласи
врховним заповедником, сам остане у Осаки, а против мене пошаље
Кијаму и наследника?
− На то не знам одговорити, господару, али ако Ишидо оде из Осаке,
биће то чудо. Нех.
− Озбиљно тврдиш да је то други чин твог хришћанског Бога?
− Не, али могао би бити. Верујем да се ништа не догађа без Његовог
знања.
− И након смрти можда ништа нећемо дознати о Богу. − Тада
Торанага изненада дода: − Чујем да је отац-визитатор отишао из Осаке.
− И развесели се видећи како сенка прелази преко Цукку-санова лица.
Ту је вест примио оног дана кад су отишли из Мишиме.
− Да − одврати свештеник све узнемиреније. − Отпутовао је у
Нагасаки, господару.
− Да свечано прослави покоп Тода Марико-саме?
− Да. Ах, господару, ви толико много знате. Сви смо ми глина на
грнчарском колу који ви окрећете.
− Није истина, а ја не волим пуста ласкања! Зар си заборавио?
− Нисам, господару, молим вас, опростите ми. Нисам желео да то
буде ласкање. − Алвито постане још суздржанији, готово немоћан. −
Ви сте против тог покопа, господару?
 − Свеједно ми је! Она је била изузетна особа, а њен пример
заслужује поштовање.
− Да, господару. Хвала вам. Отац-визитатор јако ће се развеселити.
Но, он мисли да је то веома важно!
− Наравно. Зато што је била моја вазалка и хришћанка, њен пример
неће проћи незапажено… у очима других хришћана, или оних који
размишљају о обраћењу. Нех?
− Рекао бих да то неће проћи незапажено. А и зашто би? Напротив,
она заслужује велику част због своје пожртвованости.
− Зато што је дала свој живот како би други живели? − загонетно
запита Торанага, не спомињући сепуку ни самоубиство.
− Да.
Торанага се засмејуљи опазивши да Цукку-сан није ни поменуо
другу младу жену Кијама Ачику, њену храброст, смрт ни покоп, такође
с великим почастима и обредом. Глас му постаде крут.
− И не знаш ни за кога ко је наредио саботажу мога брода или је у
томе учествовао?
− Не, господару. Осим путем молитве.
− Чујем да добро напредује градња ваше цркве у Еду.
− Да, господару. Поново вам захваљујем.
− Па, лепо, Цукку-сане, надам се да ће напори високог хришћанског
свештеника ускоро уродити плодом. Потребно ми је више од наде, а
имам врло добро памћење. А сад бих молио твоје преводилачке услуге.
− Сместа је наслутио свештениково непријатељство. − Немаш се чега
бојати!
− Ох, господару, не бојим се ја њега, молим вас, опростите ми! Само
не желим бити близу њега.
Торанага устане.
− Захтевам да поштујеш Анђин-сана. Његово јунаштво је
неоспорно, а много је пута спасао живот Марико-сами. Наравно, и он
је сада готово сулуд… због губитка брода, нех?
− Да, да, јако жалим. − Торанага га поведе према обали, а стражари
су им бакљама осветљавали пут. − Кад ћу од твог високог свештеника
примити извештај о кријумчарењу мускета?
 − Чим он добије све информације из Макаа.
− Молим те, затражи од њега да убрза истраживања.
− Да, господару.
− Који су хришћански даимјои били у то уплетени?
− Не знам, јако жалим, је ли уопште иједан био уплетен.
− Штета што не знаш, Цукку-сане. Тиме бих уштедео много
времена. Многе би даимјое занимало да дознају истину о томе.
Ах, Цукку-сане, помисли Торанага, знаш ти то, а сад бих те могао
притиснути у ћошак, а док би се ти извијао и бацакао као уловљена
змија, ја бих ти напослетку наредио да се закунеш својим
хришћанским Богом, а кад би се заклео, морао би ми рећи: ’Кијама,
Оноши и вероватно Харима!’ Но, није још куцнуо час. Још није! Није
још време да дознаш како верујем да ви хришћани нисте имали
никакве везе са саботажом. Ни Кијама, Харима, па ни Оноши. Заправо
сам сигуран. Но, ипак то није био чин Божји. Био је то чин Торанагин.
Да!
Но, зашто?, можда ћеш се запитати.
Кијама је лукаво одбио понуду у мом писму које му је предала
Марико. Морао сам му пружити доказ своје искрености. Шта сам
друго могао дати доли брод и варварина, који су толико ужасавали вас
хришћане? Очекивао сам да ћу изгубити и брод и варварина. А ипак
сам жртвовао само брод! Данас ће у Осаки посредници казати Кијами
и твом врховном свештенику да им је то мој дар и доказ моје
искрености и да ја нисам против цркве, него сам против Ишида. То је
доказ, нех?
Да, али може ли се веровати Кијами, оправдано би ме могао
запитати.
Не. Али Кијама је првенствено Јапанац, а тек онда хришћанин. Ви
то увек заборављате. Кијама ће схватити моју искреност. Дар брода
беше врхунски. Као и Марикин пример и јунаштво Анђин-сана.
А како сам ја саботирао брод? Можда би те занимало?
Шта те брига, Цукку-сане? Доста је да сам то учинио! А нико за то
не зна осим мене, неколицине поузданих и једног потпаљивача. Ко?
Ишидо је употребио нинђе, па зашто не бих и ја? Но, ја сам унајмио
једног човека и успео, а Ишидо није успео.
− Глупо је не успети − гласно је казао.
− Господару? − запита Алвито.
− Глупо је не успети затајити такву тајну као што су кријумчарене
мускете! − набусито ће он. − А хришћанске даимјое нахушкати да се
побуне против свог феудалнога господара, Таика, нех?
− Да, господару. Ако је то истина.
− Ох, сигуран сам да је истина, Цукку-сане. − Торанага обустави
разговор јер је видео да је Цукку-сан очигледно узнемирен и да је
спреман постати одличан преводилац.
Стигоше до обале, а Торанага га је сигурним кораком водио кроз
полутаму одагнавши умор. Кад су пролазили поред глава у песку,
видео је како се Цукку-сан уплашено прекрстио, па помисли: како је
глупо бити тако празноверан и плашити се ничега.
Много пре него што је стигао, Анђин-санови вазали већ су
поустајали и клањали се. Анђин-сан не. Још је седео и туробно буљио
на пучину.
− Анђин-сане! − тихо зовне Торанага.
− Да, господару? − Блекторн се прене из размишљања па устане. −
Опростите. Желите сада да разговарамо?
− Да. Молим. Цукку-сана сам довео јер желим јасно разговарати.
Разумеш? Брзо и јасно?
− Да! − Под светлом бакљи Торанага запази Блекторнов испијен
поглед и његову свеопшту изнемоглост. Погледао је Цукку-сана.
− Разуме ли он шта рекох? − Мотрио је свештеника док је говорио и
слушао њихов огавни језик. Анђин-сан климне главом, а његов
оптуживачки поглед није посустајао.
− Да, господару − одговори свештеник.
− Сад ми, молим те, Цукку-сане, преводи као и пре. Све тачно: ’Чуј,
Анђин-сане, Цукку-сана сам довео како бисмо могли разговарати
директно и брзо, и како нам не би измакло значење ни једне речи.
Мени је ово толико важно да те молим да будеш стрпљив. Мислим да
ће овако бити најбоље.’
 − Да, господару.
− Цукку-сане, најпре се својим хришћанским Богом закуни да све
што он сада каже никада нећеш другом рећи. Као исповед! Нех? Исто
онако свето. Мени и њему.
− Али, господару, ово није…
− Послушаћеш ме, сада, или ћу ускратити сву своју помоћ, заувек,
теби и твојој цркви.
− Врло добро, господару. Слажем се. Богом се кунем!
− Добро. Хвала ти. Објасни му на шта си се заклео! − Алвито је
послушао, а Торанага затим седне на пешчане дине и лепезом отера
напасничке ноћне инсекте. − А сада ми, Анђин-сане, кажи, молим те,
шта се догодило у Осаки.
Блекторн муцајући започне, али ускоро у мозгу све то поново
проживи. Ускоро навале речи па га је отац Алвито с муком пратио.
Торанага је слушао ћутке, не прекидајући бујицу, само би по потреби
додавао опрезна охрабрења. Био је савршен слушалац.
У зору Блекторн заврши. Торанага је тад дознао све што се могло
испричати. Све оно што је Анђин-сан хтео рећи, исправио се. Знао је
то и свештеник, али Торанага беше сигуран да у том нема ничега што
би католици или Кијама могли употребити против њега, Марико или
Анђин-сана који није више марио за свештеника.
− Сигуран си да би те заповедник експедиције запалио на ломачи,
Анђин-сане? − поново је запитао.
− Ох, да. Да није било језуита. У његовим сам очима ја јеретик. А
ватра би ми требала ’прочистити’ душу.
− Зашто те спасао отац-визитатор?
− Не знам. Било је то нешто у вези с Марико-самом. Ја им без свог
брода не могу наудити. Ох, и они би на то дошли, али можда им је она
дала путоказ како да то остваре.
− Какав путоказ? Шта би она знала о спаљивању брода?
− Не знам. У замак су упали нинђе. Можда су нинђе упали и овде
међу људе. Мој брод је саботиран. Оног дана кад је умрла посетила је
оца-визитатора у замку. Мислим да му је казала како да запале Еразмо,
у замену за мој живот. Но, без мога брода за мене нема живота,
господару. Нема!
− Грешиш, Анђин-сане. Хвала, Цукку-сане! − рече Торанага
отпуштајући га. − Да, хвала ти на труду. Молим те, сад се одмори.
− Да, господару. Хвала вам. − Алвито је оклевао. − Ја се извињавам
за заповедника! Људи се рађају у греху, а већином и остају у греху,
иако су хришћани.
− У греху се рађају хришћани, а не ми. Ми смо цивилизован народ,
јасно је шта је заправо грех, нисмо ми необразовани сељани који
ништа друго не знају. Но, и уз све то, Цукку-сане, да сам ја био
заповедник експедиције, не бих пустио Анђин-сана кад би ми допао
шака. Била је то војна и исправна одлука. Мислим да ће он још
пожалити што није устрајао, а и твој отац-визитатор.
− Желите ли да ово преведем, господару?
− Ово је било само за твоје уши. Хвала на помоћи. − Торанага
узврати свештенику поздрав па пошаље људе да га отпрате кући. Затим
се обратио Блекторну. − Анђин-сане! Најпре пливање.
− Господару?
− Пливајмо! − Торанага се скине па на све већем светлу зоре уђе у
море. За њим Блекторн и телохранитељи. Торанага снажно заплива на
пучину па заокрене. Кружио је око олупине. Блекторн пође за њим,
освежен хладноћом. Ускоро се Торанага вратио на обалу. Слуге су већ
припремиле пешкире, чисте кимоне и чај, саке и храну. − Једи, Анђин-
сане!
− Јако жалим, не гладан.
− Једи!
Блекторн прогута неколико залогаја па подригне.
− Јако жалим!
− Глупо. И слабићки. Слаб као ’Ждерач белог лука’! Не као
хатамото. Нех?
− Господару?
Торанага понови. Грубо. Тада упре прстом у олупину знајући да му
је сада Блекторн потпуно посветио пажњу.
 − Није то ништа. Шигата га нај. Неважно. Чуј! Анђин-сан је
хатамото, нех? Не ’Ждерач белог лука’! Разумеш?
− Да, јако жалим.
Торанага махне свом телохранитељу који му пружи запечаћен
свитак.
− Чуј, Анђин-сане, пре него што је Марико-сама отишла из Еда,
дала ми је ово. Марико-сама је рекла, ако поживиш након Осаке −
разумеш ли, ако поживиш? − она ме молила да ти ово предам. −
Блекторн прихвати свитак и након неколико тренутака преломи печат.
− Шта пише у поруци, Анђин-сане? − запита Торанага.
Марико је на латинском написала:

’Ти. Волим те. Ако ово прочиташ, погинућу у Осаки, а можда ће због мене пропасти и
твој брод. Због своје вере можда ћу жртвовати тај најдрагоценији део твога живота, како
бих сачувала своју цркву, али првенствено да спасем твој живот који ми је вреднији од
ичега, па и од интереса мога господара Торанаге. Можда ће морати доћи до избора,
љубави моја. Ти или твој брод. Жалим, али за тебе сам одабрала живот. Онај брод је
ионако осуђен на пропаст, са тобом или без тебе. Твој брод предаћу твом непријатељу,
како би ти могао живети. Тај брод није ништа. Сагради нови брод! То умеш, зар ниси
учио за бродоградитеља као и за пилота бродова? Верујем да ће ти господар Торанага
дати све потребне мајсторе, тесаре и коваче, јер сте му потребни ти и твоји бродови, а
ја сам ти од своје личне имовине издвојила потребан новац. Сагради нов брод и нов
живот, љубави моја. Освоји догодине Црни брод и живи заувек. Чуј, драги мој, моја
хришћанска душа моли да те опет види у хришћанском рају, а моја јапанска хара моли да
у свом следећем животу будем све оно што је потребно како бих ти донела радост и да с
тобом будем где год ти био. Опрости ми, али на првом месту ми је важан твој живот.
Волим те.’

− Шта пише у поруци, Анђин-сане?

− Јако жалим, господару. Марико-сама каже да овај брод није
потребан. Каже да саградим нови брод. Пише…
− Ах! Могуће? Могуће, Анђин-сане? Блекторн примети даимјово
живо занимање.
− Да, ако добијем… − Никако да се сети како се каже тесар. − Ако
Торанага-сама даде људе, бродоградитеље, нех? Да. Могао бих. − У
мислима је већ обликовао нови брод. Мањи, много мањи од Еразмоа.
Успеће саградити највише деведесеттонаш, или стотонаш, јер још
никада није самостално надзирао ни израдио нацрт брода, иако га је
Албан Карадок научио и за бродоградитеља и пилота. Бог те
благословио, Албане, ликовао је. Да, за почетак деведесеттонаш! Такав
је био и Дрејков Јолден Хинд, а шта је све издржао! На брод бих укрцао
двадесет топова, а то је довољно за…
− Исусе, топови! − Окренуо се и забуљио у олупину. Тад опази да
Торанага и сви остали пиље у њега и схвати да је говорио на
енглеском. − Ах, јако жалим, господару. Пребрзо мислио. Велики
топови, тамо у мору, нех? Мора брзо извадити!
Торанага се обрати својим људима па опет Блекторну.
− Самураји кажу, све из брода у логору. Неке ствари извадили из
мора, плићак, по осеки, нех? Сада то у логору. Зашто?
Блекторну лакне.
− Могу саградити брод. Ако имам велике топове, могу се борити
против непријатеља. Може ли Торанага-сама набавити барут?
− Да. Колико тесара? Колико треба?
− Четрдесет тесара, ковача! За грађу храстовина, имате ли овде
храстовине? Потребни су ми још гвожђе и челик. Саградићу
ковачницу, а потребан ми је мајстор… − Блекторн схвати да опет
говори енглески. − Опростите. Ја напишем на папир! Пажљиво. И ја
размислим пажљиво. Молим, ви ми дате људе за помоћ?
− Све људе, сав новац. Сместа. Брод ми је потребан. Сместа! Како
га брзо можеш саградити?
− Шест месеци од дана кад поставимо кобилицу.
− Ох, не брже?
− Не, јако жалим.
− Касније више разговарајмо, Анђин-сане. Шта још пише
Марикосама?
− Само ситнице, господару. Пише да ми дала новац да помогне
брод, свој новац. Исто пише да јој жао… ако… ако мојим
непријатељима помогла уништити брод.
− Којим непријатељима? Како уништити брод?
− Није написала ко… ни како, господару. Ништа јасно. Само: жао
ако. Марико-сама написала: сајонара. Нада се да сепуку помогне
господару Торанаги.
− Ах да, много помогао, нех?
 − Да.
Торанага му се насмеши.
− Сретан сам што сада све добро, Анђин-сане. Ееееее, Марико-сама
је имала право. О том не брини! − Торанага показа олупину. − Сместа
сагради нови брод. Бојни брод, нех? Разумеш?
− Разумем јако много.
− Тај нови брод… Би ли се тај нови брод могао борити против
Црног брода?
− Да.
− Ах! Догодине против Црног брода?
− Могуће.
− А посада?
− Молим?
− Морнари… тобџије?
− Ах! До идуће године увежбаћу своје вазале за тобџије. Не
морнаре.
− Можеш изабрати најбоље међу свим морнарима у Кванту.
− Онда догодине могуће. − Блекторн се засмејуљи. − Је ли догодине
могуће? Рат? А шта је са ратом?
Торанага слегне раменима.
− Био рат или не, ипак покушајмо, нех? То је твој плен. Разумеш ли,
плен? И наша тајна. Само између тебе и мене, нех? Црни брод.
− Свештеници ће ускоро открити тајну.
− Можда, али овај пут неће бити плимног таласа ни тајфуна,
пријатељу. Ти ћеш пазити. И ја ћу пазити.
− Да.
− Најпре Црни брод па идеш кући. Вратиш ми се са бродовима.
Разумеш?
− Ох, да.
− Ако изгубим, карма. Ако не, онда све, Анђин-сане. Све као што си
рекао. Све! Црни брод, посланици, уговор, бродови! Разумеш?
− Да. Ох, да! Хвала вам.
 − Захвали Марико-сами. Без ње… Торанага га топло поздрави, по
први пут као себи равна, па се удаљи са својим телохранитељима.
Блекторнови се вазали наклоне, задивљени поштовањем указаним
њиховом господару.
Блекторн је гледао за Торанагом, ликујући, а тад спази јело. Послуга
је већ почела прикупљати остатке.
− Чекајте. Сада храна, молим! − Јео је пажљиво, полако и пристојно,
а његови су се људи такмичили за повластицу ко ће послуживати.
Разматрао је све силне могућности које му је отворио Торанага.
Победио си, рече самом себи, зажелевши од радости заплесати свој
морнарски ’хорнпипе’. Али није. Поново је прочитао писмо и опет ју
је благословио. − Дођите за мном! − наредио је и кренуо према логору.
У глави је већ замишљао брод и топовска окна. Исусе Боже на небу,
помози Торанаги да Ишида држи изван Кванта и Изуа, и молим те,
благослови Марико, па где била да била, и дај да топови не буду
превише зарђали. Марико је имала право. Еразмо беше осуђен на
пропаст, са мном или без мене! Вратила ми је мој живот. Могу
саградити нов живот и нов брод. Деведесет тона! Мој брод биће
оштрокљуна плутајућа бојна лађа, брз као хрт, врснији од Еразмоа
Косник ће бахато штрчати увис, под њим ће бити дивна глава, а лице
ће изгледати баш као њено, с њеним красним косим очима и високим
јагодицама. Мој брод ће… Исусе Боже, могао бих из олупине спасити
тону грађе! Могао бих искористити део кобилице, а и ребра, а сигурно
ту има на хиљаде клинова. Од остатка кобилице добићу клинове и све
што ми је потребно ако будем имао времена.
Да. Моја лађа биће као она, зарекао се. Витка, мајушна и савршена,
као Јошитомово сечиво које је најбоље на свету. И исто толико опасна.
Догодине ће освојити плен двадесет пута тежи од себе, као што је
остварила Марико у Осаки, и непријатеља ћу истерати из Азије. А
онда ћу, за две-три године, на тој лађи упловити Темзом у Лондон.
Биће крцата златом, опловивши седам мора.
− А зваће се ’Госпа’ − гласно је рекао.

61
 Две зоре касније Торанага је проучавао колан на своме седлу. Вешто
је коленом подбо у трбух кобилу. Опусте јој се трбушни мишићи, па он
затегне колан још за два зареза. Подмукла животињо!, помисли он.
Коње је мрзео због њихове непрестане варљивости, смицалица и
злураде опасности. То сам ја, Јоши Торанага-нох-Чикитада-нох-
Миновара, а не какво слабоумно дете. Тренутак је причекао па опет
оштро коленом притиснуо кобилу. Зањиштала је и затресла узду, а он
потпуно притегне ремење.
− Добро, господару! Врло добро − задивљено ће вођа лова, чворнат
старац, снажан и сасушен као каца за расол. − И отпрве би многи већ
били задовољни.
− Онда би већ до поднева седло клизнуло. Глупана би кобила
збацила, а кичма би му се можда сломила. Нех?
Самурај се насмеје.
− Да, а то би и заслужио, господару!
Око њих су се по коњушницама врзмали телохранитељи и соколари
који су носили закукуљене јастребове и соколе. На почасном месту
налазила се сива соколица Тецу-ко која је изгледала ситна поред
јастреба кокошара Кога који једини није носио кукуљицу. Његове
златне немилосрдне очи све су мотриле.
Нага приведе свога коња.
− Добро јутро, оче.
− Добро јутро, синко. Где ти је брат?
− Господар Судара чека у табору, господару.
− Добро. − Торанага се насмеши младићу, а онда га поведе са стране
зато што га је волео. − Слушај, синко, уместо да идеш у лов, испиши
ми бојне наредбе које ћу потписати кад се увече вратим.
− Ох, оче − изусти Нага пун поноса што му је припала част да
свечано преузме рукавицу изазова коју је добацио Ишидо. Својим
рукописом ће спровести у дело јучерашњу одлуку ратног већа да се
војске упуте на кланце. − Хвала вам, хвала.
− Даље, наређујем мускетарском пуку да сутра у зору крене у
Хаконе. Затим, теретна поворка из Еда стићи ће поподне. Провери је
ли све спремно.
 − Да, свакако. Када ћемо се борити?
− Врло скоро. Ноћас сам примио вест да су Ишидо и наследник
отпутовали из Осаке на смотру војске. Значи, сад је већ одлучено.
− Молим вас, опростите ми што ја не могу као Тецу-ко да одлетим у
Осаку и да убијем њега, Кијаму и Оношија, па све потешкоће да
средим, да вас не гњаве!
− Хвала ти, синко. − Торанага се није потрудио да му саопшти какве
чудовишне проблеме мора решити пре него што та убиства постану
чињенице. Осврнуо се унаоколо. Сви соколари беху спремни. И његови
телохранитељи. Позвао је вођу лова. − Најпре идем у табор, а онда
ћемо приобалним путем четири рија на север.
− Па хајкачи су већ у брдима… − Вођа лова прогута остатак
жалопојке и покуша се исправити. − Молим вас, опростите ми… овај,
сигурно сам појео нешто покварено, господару.
− Очигледно. Можда би своју одговорност морао предати неком
другом. Можда су ти хемороиди помутили разум, јако жалим! − изјави
Торанага. Да овај лов није био само варка, одмах би га сменио. − Ех?
− Да, јако жалим, господару − рече стари самурај. − Смем ли
запитати… овај… желите ли да ловите у подручјима која сте синоћ
одабрали, или бисте… овај… волели ловити уз обалу?
− Уз обалу.
− Свакако, господару. Молим вас, опростите ми, идем да наредим
промену! − Човек одјури. Торанага га је пратио погледом. Време је да
он оде у пензију, злобно је помислио. Тад спази Омија који је дошао до
коњушница са младим самурајем који је гадно шепао, а преко лица је
још имао окрутну модро-сиву рану од ножа из борбе у Осаки.
− Ах, Оми-сане! − Узвратио им је поздрав. − Је ли то тај?
− Да, господару.
Торанага је њих двојицу повео са стране па је вешто испитивао
самураја. Урадио је то из удворности према Омију, јер је до истог
закључка дошао већ прве ноћи кад је разговарао с тим човеком. Исто је
тако био уљудан према Анђин-сану кад га је питао шта пише у
Марикином писму, јер је већ знао шта је Марико написала.
− Молим те, изрази то својим речима, Марико-сан − рекао је пре
него што је из Еда отпутовала у Осаку.
 − Зар да његов брод предам непријатељу, господару?
− Не, госпо! − рекао је док су се њене очи пуниле сузама. − Не.
Понављам, тајне које си ми саопштила мораш Цукку-сану сместа
шапнути овде у Еду, онда високом свештенику и Кијами у Осаки, а
онда свима њима реци да им Анђин-сан без свога брода не представља
претњу. И написаћеш писмо Анђин-сану као што сам предложио.
Сада!
− Они ће онда уништити брод.
− Покушаће! Наравно, и сами би смислили исто решење. Тако им
заправо ништа нећеш одати, нех?
− Можете ли заштитити његов брод, господару?
− Чуваће га четири хиљаде самураја.
− Али ако успеју… Анђин-сан је без свога брода изгубљен и
бескористан. Молим вас за његов живот!
− Не мораш, Марико-сан. Уверавам те да ми је он драгоцен са
бродом или без брода. Обећавам ти. Такође му у писму напиши, ако
пропадне његов брод, нека изволи да направи нови.
− Шта?
− Рекла си ми да он то може учинити, нех? Јеси ли сигурна? Ако му
дам тесаре и коваче?
− Ох, да. Ох, како сте паметни! Ох, да, много пута је причао да је
учио за бродоградитеља…
− Јеси ли чврсто уверена, Марико-сан?
− Јесам, господару.
− Добро.
− Значи, мислите да ће хришћански оци успети, и против четири
хиљаде људи?
− Да. Јако жалим, али хришћани се неће одрећи брода, нити ће њега
оставити у животу, све док брод плови и док је способан за пловидбу.
Њима је то превелика претња. Тај брод је осуђен на пропаст, па нема
никакве штете ако им дамо тај уступак! Но, само ти и ја знамо, и само
ћемо нас двоје и знати, да је његова једина нада − да направи нови
брод. Једино му ја могу помоћи да га сагради. Реши ми Осаку, а ја ћу
се побринути да он сагради нови брод.
 Рекао сам јој истину, помисли Торанага те зоре у Јокохами у смраду
коња, ђубрива и зноја. Више није ни слушао рањеног самураја и
Омија. Цело његово биће је туговало за Марико. Живот је тако
жалостан!, закључи он, уморан од људи и од Осаке и од сплетки које
доносе толико патњи у животу, па ма колико велики били циљеви.
− Хвала што си ми то рекао, Косами! − рече он кад је самурај
завршио. − Јако си добро поступио. Молим, дођите са мном! Обојица.
− Торанага се врати својој кобили па је последњи пут подбоде
коленом. Овај пут она зарже, али он више није затегнуо колан. − Коњи
су много гори што се тиче издаје него људи! − рече он не обраћајући се
ником одређеном. Вине се у седло и одгалопира, у пратњи својих
телохранитеља, Омија и Косамија.
Застане на висоравни у табору. Бунтаро беше тамо поред Јабуа,
Хиро-мацуа и Сударе, са сивом соколицом на песници. Поздравише га.
− Добро јутро! − ведро ће он и Омију даде знак да присуствује
њиховом разговору, али свима осталима махне да се добро удаље. −
Јеси ли спреман, синко?
− Да, оче! − рече Судара. − Неке своје људе послао сам у планине да
провере иду ли и ваши хајкачи у добром смеру!
− Хвала ти, али одлучио сам да ловим уз обалу.
Судара одмах зовне једног стражара, па га пошаље да одјаше
људима у брда па да их упути уз обалу.
− Јако жалим, господару, морао сам пре на то мислити и бити
спреман. Молим вас, опростите.
− Да. Онда, Хиро-мацу, како напредује обука? Хиро-мацу, с
неизбежним мачем у опуштеним рукама, мрко га одмери.
− Још мислим да је све ово нечасно и непотребно. Ускоро ћемо моћи
ово заборавити. И без овакве преваре попишали бисмо целога Ишида.
− Молим вас, опростите ми! − упаде Јабу. − Али без тих мускета и
ове стратегије ми ћемо изгубити, Хиро-мацу-сане. Ово је модеран рат
и овако имамо могућности да победимо. − Опет је погледао Торанагу
који још није сјахао. − Ноћас сам чуо да је Ђиккју мртав.
− Јеси ли сигуран? − Торанага одглуми запрепашћеност. Ту је тајну
вест добио још оног дана кад је отпутовао из Мишиме.
 − Да, господару. Чини се да је неко време поболевао. Гласник ми је
саопштио да је пре два дана умро − изјави Јабу јавно ликујући.
− Наследник му је син Хикоду.
− Оно штене? − презриво ће Бунтаро.
− Да… слажем се да је он најобичније штене! − Чинило се да је Јабу
израстао неколико сантиметара. − Господару, зар нам то не отвара
јужни пут? Зашто одмах не бисмо напали на путу Токаидо? Стари
вражји лисац је мртав, Изу је сада сигуран, а Суруга и Тотоми исто су
тако беспомоћни као туњ на сувом. Нех?
Торанага замишљено сјаше.
− Дакле? − мирно је запитао Хиро-мацуа. Стари генерал сместа
одговори:
− Кад бисмо успели заузети читав пут све до кланца Уцуноја, и све
мостове, па брзо прећи реку Тенриу, ако би и све наше везе биле
сигурне, зарезали бисмо Ишида у доњи трбух. Затакија бисмо могли
задржати у планинама, појачати напад на путу Токаидо и насрнути на
Осаку. Били бисмо неуништиви!
− Све док Ишидове војске предводи наследник, ми нисмо
неуништиви − изјави Судара.
− Не слажем се − рече Хиро-мацу.
− Ни ја, јако жалим − упаде Јабу.
− Али се слажем ја − одврати Торанага, исто онако миран и озбиљан
као Судара. Још им не рече о могућем Затакијевом пристанку да изда
Ишида кад сазри прилика. Зашто да им кажем?, запитао се. То није
чињеница. Још није.
Но, како мислиш спровести свечани споразум са полубратом да га
ожениш Очибом, буде ли те подржао, а истовремено да Очибу узмеш
ти за жену, ако је то њена цена? Згодно питање, казао је самом себи. Но
јако је невероватно да би Очиба изневерила Ишида. Ако би га издала, а
ако је то цена, онда је одговор једноставан: мој брат ће морати да се
помири са неизбежним.
Опазио је да га сви они гледају.
− Шта је?
Наступи тајац. Тада ће Бунтаро:
 − Шта ће бити, господару, кад се супротставимо наследниковом
барјаку?
Још ниједан од њих није то питање поставио свечано, отворено и
јавно.
− Ако се то догоди, ја ћу изгубити − рече Торанага. − Ја ћу починити
сепуку, а они који поштују Таиково завештање и наследниково
законско наслеђивање, мораће сместа понизно замолити за његову
милост. Они који то не учине, неће имати части. Нех? − Сви климнуше
главом. Тад се окренуо Јабуу да обави започети посао и опет је постао
добре воље: − Но, још нисмо на бојном пољу па ћемо наставити као
што смо планирали.
Да, Јабу-сама, сада је слободан јужни пут. Од чега је умро Ђиккју?
− Од болести, господару.
− Од болести вредне пет стотина сребрњака?
Јабу се насмеја, а у себи је беснео што је Торанага пробио мрежу
његових ухода.
− Да − рекао је. − Претпостављам, господару. Је ли вам казао мој
брат? − Торанага климне главом па га замоли да објасни свима. Јабу
послуша, и није му било криво, јер је та ратна лукавштина била мудра
и завојита. Исприча како је његов брат Мизуно Анђин-санов новац дао
куваревом помоћнику који се запослио у кухињи Ђиккјуа. − Јефтино,
нех? − весело ће Јабу. − Пет стотина сребрњака за јужни пут?
− Молим вас, опростите ми − тврдокорно рече Хиро-мацу Торанаги.
− Мислим да је то одвратно!
Торанага се насмеши.
− Издаја је ратно оружје, нех?
− Да, али не код самураја.
Јабу се огорчио.
− Јако жалим, господару Хиро-мацу, али претпостављам да нисте
мислили да ме вређате?
− Није мислио вређати! Зар не, Хиро-мацу-сане? − запита Торанага.
− Не, господару − одговори стари генерал. − Молим вас, опростите
ми.
 − Отров, превара, издаја и убиство, стара су ратна оружја, пријатељу
стари − изјави Торанага. − Ђиккју беше непријатељ и глупан. Пет
стотина кокуа за јужни пут није ништа! Јабу-сама ми је корисно
послужио. Овде и у Осаки. Нех, Јабу-сане?
− Увек се трудим да вам искрено служим, господару.
− Да, онда ми, молим те, објасни зашто си уочи напада нинђа убио
капетана Сумијорија − рече Торанага.
Јабуово се лице није променило. Носио је Јошитомов мач, а рука му
је по обичају почивала на балчаку.
− Ко то каже? Ко ме за то оптужује, господару? Торанага покаже
групу Смеђих удаљену четрдесет корака.
− Онај човек! Молим те, дођи овамо, Косами-сане! − Млади самурај
сјаше, дошепа до њих па се наклони.
Јабу га гневно одмери.
− Ко си ти, момче?
− Сокура Косами из Десете легије, члан телесне страже госпе
Кирицубо у Осаки, господару − изјави младић. − Одредили сте ме на
стражу пред својим одајама и одајама Сумијори-сана, оне ноћи кад
нападоше нинђе.
− Не сећам те се. Усуђујеш се рећи да сам убио Сумијорија? Младић
затрепће. Торанага рече:
− Реци му!
− Пре него што су се нинђе обрушили на нас, господару − навали из
Косамија − имао сам управо толико времена да отворим врата и да
викнем Сумијори-сану нека се чува, али он се није помакао, јако
жалим, господару.
− Окренуо се Торанаги, дрхтећи под погледом свих њих. − Он је…
он је имао лаган сан, господару, а само тренутак касније сам ја ушао…
То је све, господару!
− Јеси ли ушао у собу? Јеси ли га продрмао? − настави Јабу.
− Не, господару, ох, не, господару! Нинђе су тако брзо навалиле да
смо одмах узмакли, а чим смо могли прешли смо у противнапад. Било
је као што рекох…
Јабу погледа Торанагу.
 − Сумијори-сан је два дана непрекидно био на дужности. Био је
изнурен, као и сви ми. Шта вам то доказује? − запита све њих.
− Ништа − сложи се Торанага, и даље срдачан. − Но ти си се,
Косами-сане, касније вратио у ту одају. Нех?
− Да, господару, Сумијори-сан је још лежао на футонима као и кад
сам га последњи пут видео и… и соба није била нимало неуредна,
господару, а он је убијен ножем, господару, једним јединим ударцем
ножа у леђа. Тада сам мислио да су то урадили нинђе. Нисам о томе
више мислио све док ме није испитивао Оми-сама.
− Ах! − Јабу скрене поглед на синовца. Сва његова хара
усредсредила се према издајици. Одмеравао је размак између њих и
собе. − Ти си га, дакле, преслишавао?
− Да, господару − одговори Оми. − Господар Торанага је од мене
затражио да проверим све исказе. Сматрао сам да на ту чудноватост
морам упозорити нашега господара.
− На ту чудноватост? Зар постоји још која?
− Према наредби господара Торанаге испитивао сам послугу која је
преживела напад, господару. Било их је двоје. Јако жалим, али обоје
рекоше да сте с једним самурајем прошли кроз њихове одаје и мало
након тога се вратили, сами, вичући: ’Нинђа!’ Они су тада…
− Навалише на нас, јадника убише копљем и мачем, а замало и
мене. Морао сам се повући да дигнем узбуну. − Јабу се окрене
Торанаги, опрезно помакнувши ногу да заузме бољи нападачки став. −
Већ сам вам то рекао, господару, и лично, а и у свом писменом
извештају. Какве везе имају слуге са мном?
− Дакле, Оми-сане? − упита Торанага.
− Јако жалим, Јабу-сама! − изјави Оми. − Но обоје слугу вас видеше
како отварате резу тајних врата старе тамнице па зачуше како сте
нинђама рекли: ’Ја сам Касиги Јабу!’ Само им је то дало времена да се
сакрију и избегну покољ.
Јабу малчице помакне руку. Судара сместа скочи пред Торанагу да
би га заштитио, а у истом трену мач Хиро-мацуа бљесне према
Јабуовом врату.
− Доста! − нареди Торанага. Застане мач Хиро-мацуа, чудотворно се
савладао.
 Јабу се није мицао. Буљио је у њих па се дрско насмејао.
− Зар сам ја подмукли ронин који напада свог феудалца? Ја сам
Касиги Јабу, господар Изуа, Суруге и Тотомија. Нех? − Загледа се
право у Торанагу. − За што сам оптужен, господару? Да сам помагао
нинђама? Смешно? Шта се мене тичу туђа привиђења? Они лажу! Или
пак овај младић који доказује нешто што се не може доказати, а ја се од
тога не могу одбранити?
− Нема доказа, Јабу-сама − рече Торанага. − Потпуно се слажем.
Нема никаквих доказа.
− Јабу-сама, јеси ли ти то учинио? − упита Хиро-мацу.
− Наравно да нисам!
− А ја мислим да јеси − изјави Торанага. − зато пленим све твоје
земље. Молим те да данас распориш трбух. Пре поднева. − Беше то
неопозива пресуда. Наста врхунски тренутак за који се Јабу припремао
целога живота.
Карма, помисли он, а мозак му је радио бесомучном брзином.
Ништа не могу, наредба је законита, Торанага је мој феудални
господар, они ми могу одрубити главу или бих могао достојанствено
умрети. На сваки начин сам мртав. Оми ме издао, али ово је моја
карма. Требало је усмртити сву послугу! То је спадало у план, али
двоје је преживело, и то је моја карма. Буди достојанствен, говораше
самом себи скупљајући храброст. Бистро размишљај и буди одговоран.
− Господару! − започе разметљиво смело. − Као прво, нисам крив за
те злочине. Косами се преварио, а слуге лажу. Друго, ја сам ваш
најбољи бојни генерал. Молим част да поведем јуриш низ Токаидо.
Или ми дајте прво место у првом боју, тако ће моја смрт бити
непосредно корисна.
− Добар предлог, Јабу-сане − срдачно ће Торанага. − Од срца се
слажем да си ти најбољи генерал за мускетарски пук, али јако жалим,
ја ти не верујем. Молим те да до подне распориш трбух.
Јабу савлада заслепљујући гнев па обави своју дужност самураја и
вође клана потпуно самопрегорно.
− Свечано опраштам свом синовцу Касигију Оми-сану и са њега
скидам било какву одговорности за то што сам издан и службено га
именујем за свог наследника.
 Торанага се изненадио, као и сви остали.
− Врло добро − рече Торанага. − Да, мислим да је то врло мудро.
Слажем се.
− Изу је наследни феуд Касигија. Њему га остављам.
− Изу више није твој да га дарујеш. Ти си мој вазал, нех? Изу је
једна од мојих покрајина, и смем је по својој вољи делити, нех?
Јабу слегне раменима.
− Завештавам је њему, иако… − Насмејао се. − Ово је животна
милост. Нех?
− Имаш права питати. Твој је захтев одбијен. И, Јабу-сане, сва твоја
последња наређења подлежу мом одобрењу. Бунтаро-сане, ти ћеш бити
свечани сведок. Сада, Јабу-сане, кога желиш за помагача?
− Касиги Оми-сана.
Торанага одмери Омија који се наклони, безбојног лица.
− Биће ми част − рече он.
− Добро. Онда је све договорено.
− А јуриш низ Токаидо? − запита Хиро-мацу.
− Сигурније нам је иза наших планина. − Торанага им ведро узврати
поздраве, узјаше кобилу и откаса. Судара уљудно климне главом и
пође за њим. Кад су се Торанага и Судара удаљили, Бунтаро и Хиро-
мацу се опусте, али не и Оми, а нико није скидао поглед са Јабуове
деснице.
− Где желиш да то обавиш, Јабу-сама? − упита Бунтаро.
− Овде, онде, доле уз обалу, или на буњишту, мени је свеједно. Није
ми потребна церемонија. Но ти ћеш, Оми-сане, замахнути мачем тек
кад ја обавим два реза.
− Да, господару.
− С твојим допуштењем, Јабу-сане, и ја ћу бити сведок − понуди се
Хиро-мацу.
− Јесу ли томе дорасли твоји хемороиди?
Генерал се накостреши и рече Бунтару:
− Молим те позови ме кад он буде спреман. Јабу пљуне.
 − Већ сам спреман. А ти? − Хиро-мацу се окрене. Јабу је тренутак
размишљао, а онда из појаса извади Јошитомов мач у корицама. −
Бунтаро-сане, можда би ми ти учинио услугу? Дај мач Анђин-сану. −
Пружио му је мач па се намргодио. − Кад боље размислим, ако ти није
тешко, би ли га, молим те, позвао, па да му га лично предам?
− Свакако.
− И молим те, доведи и оног смрдљивог свештеника да могу лако да
разговарам са Анђин-саном.
− Добро. Које припреме тражиш?
− Само папир, црнило и перо за завештање и смртну песму, и два
татамија. Нема разлога да озледим колена или да клечим у прашини
као прљави сељак. Нех? − изазовно надовеже Јабу.
Бунтаро приђе осталим самурајима који су се, сузбијајући узбуђење,
премештали с ноге на ногу. Јабу немарно седне прекрштених ногу да
очисти зубе влатима траве. Оми чучне близу њега будно се држећи
далеко од дохвата мача.
− Ееееее − изјави Јабу. − Био сам тако близу успеху!
− Тад протегне ноге и у изненадном наступу гнева лупи њима о
земљу. − Ееееее, тако близу! Ех, карма, нех? Карма!
− Бучно се насмејао, хукнуо и пљунуо, поносан што у устима још
има слине. − Ово свим боговима, живима и мртвима, и онима који се
још нису родили! Али, Оми-сане, умирем сретан. Ђиккју је мртав, а
кад пређем преко ’Последње реке’, па видим њега како онде чека
шкргућући зубима, моћи ћу му заувек пљунути у око.
− Учинили сте велику услугу господару Торанаги, господару. −
Искрено ће Оми, али и даље га је мотрио као соко. − Сада је пут уз
обалу слободан! Имате право, господару, а греше ’Челична песница’ и
Судара. Морамо сместа напасти. Мускетама ћемо се пробити!
− Она стара гомила гноја! Глупан! − Јабу се опет насмеје. − Јеси ли
видео како је поплавио кад сам му споменуо хемороиде? Ха! Мислио
сам да ће му на лицу места прснути. Самурај? Ја сам већи самурај него
он! Показаћу му ја! Замахнућеш тек на мој налог.
− Смем ли вам понизно захвалити што сте ми доделили ту част, а и
што сте ме прогласили својим наследником? Свечано се кунем да је у
мојим рукама сигурна част Касигија.
 − Да тако не мислим, не бих то предложио. − Јабу снизи глас. −
Имао си право што си ме издао Торанаги. На твом бих месту једнако
поступио, иако су све оно лажи. То је Торанаги изговор. Увек је био на
мене љубоморан због бојне вештине. И што се разумем у мускете и у
вредност брода! Све је то моја идеја.
− Да, господару, сећам се.
− Ти ћеш спасити род. Подмукао си као шугави стари пацов.
Добићеш натраг Изу, и још више, а једино је то сада важно. И
задржаћеш то за синове своје. Разумеш се у мускете. И у Торанагу.
Нех?
− Кунем се да ћу покушати, господару.
Јабу баци поглед на Омијеву десницу и запази да се држи у
одбрамбеном положају.
− Мислиш да ћу те напасти?
− Јако жалим, наравно да нећете, господару.
− Драго ми је да си опрезан. Мој отац беше као ти. Да, ти си му
много сличан. − Без изненадних кретњи положио је оба мача на земљу,
изван домашаја. − Ево! Сада сам без оружја. Пре неколико тренутака
желео сам твоју главу, али сада више не. Сад ме се више не мораш
плашити.
− Увек вас се морам плашити, господару.
Јабу се засмејуљи и усиса другу влат траве. Избаци је.
− Слушај, Оми-сане, ово су моје последње наредбе као господара
Касигија. Мог ћеш сина примити у своје домаћинство и употребити га
ако је вредан тога. Затим, нађи добре мужеве мојој жени и наложници,
и дубоко им захвали што су ми тако добро служиле. Што се тиче оца
твога, Мизуна, наређујем му да сместа почини сепуку.
− Смем ли замолити да му се пружи и избор да обрије главу и
постане свештеник?
− Не! Он је превише глуп, њему никад не можеш веровати. Како се
само усудио да моје тајне открије Торанаги?! А он ће ти увек сметати.
Што се тиче твоје мајке… − Показао је зубе. − Наређујем јој да обрије
главу, да постане калуђерица и да оде у манастир далеко од Изуа и да
остатак живота проведе молећи за будућност племена Касигија.
Будистички или шинтоистички? Шинтоистички ми је дражи. Слажеш
ли се за шинтоистички?
− Да, господару.
− Добро. На тај начин − дода Касиги злурадо − она те више неће
одвлачити својим вечним цвилењем од важних послова племена
Касиги.
− Биће учињено.
− Добро. Наређујем да осветиш лажи Косамија и оних слугу. Пре
или касније, свеједно ми је, битно да то учиниш пре смрти.
− Послушаћу.
− Јесам ли нешто заборавио?
Оми опрезно провери да их неко не прислушкује.
− А наследник? − пажљиво упита. − Ако наследник буде против нас
на бојном пољу, изгубићемо, нех?
− Поведи мускетарски пук, пробите се и уби га, без обзира на то
шта каже Торанага. Јаемон је твоја прва мета.
− Беше то и мој закључак. Хвала вам.
− Добро, но боље да толико не чекаш него да већ сада потајно
уцениш његову главу. С нинђама… или Амида Тонгом.
− Како ћу их наћи? − запита Оми уздрхталог гласа.
− Стара оштроконђа Гиоко, Мама-сан, спада у оне који знају како.
− Она?
− Да. Али чувај се ње и Амида. Немој лако њих користити, Оми-
сане. Њу никада не дирај, увек је штити. Она познаје сувише тајни, а
перо је дуга рука и после смрти. Годину дана је била неслужбена
наложница мог оца… можда је њен син мој полубрат. Ех, чувај се ње,
она зна исувише тајни.
− А откуд ми новац?
− Твоја ствар, али га набави. Било где и било како.
− Да. Хвала вам. Послушаћу.
Јабу се ближе нагне. Оми се за трен сумњичаво припреми, готово
исукавши мач из корица. Јабу се развесели што га се и сада, иако је без
оружја, Оми још боји.
 − Тајну сачувај дубоко, дубоко. И слушај, синовче, остани добар
Анђин-санов пријатељ. Покушај загосподарити бродовима које ће нам
он једног дана довести. Торанага не увиђа праву вредност Анђин-сана,
али има право што остаје иза планина. То даје времена и њему и теби.
Морамо се маћи са копна и отиснути на море, са нашом посадом на
њиховим бродовима, а Касигији нека буду врховни заповедници.
Касигији морају на море, да владају морима. Ја то наређујем.
− Да… ох, да − рече Оми. − Верујте ми. То ће се остварити.
− Добро. И на крају, никад не веруј Торанаги.
− Не верујем, господару − изјави Оми свим својим бићем. − Нисам
му никад веровао. Никада ни нећу.
− Добро. И не заборави оне подле лажљивце, освети им се. И
Косамију.
− Јабу дубоко уздахне. Смирио се. − Сада ме, молим те, остави,
морам размислити о својој самртној песми.
Оми устане, узмакне, а кад се добро удаљио, наклонио се и прешао
још двадесет корака. Нашавши се на сигурном, међу својим
телохранитељима, поновно је сео и почео чекати.
***
Торанага и његова дружина каскали су путем уз обалу који је
вијугао око широког залива. Море му беше здесна и допирало је
замало до пута. Овде земља беше равничарска и мочварна, са
мноштвом блатњавих плићака. Неколико рија према северу овај се пут
спајао са главним огранком пута Токаидо. А двадесет рија на север
беше Едо.
Са њим беше сто самураја и десет соколара, а десет соколова на
њиховим рукавицама. Судара је имао двадесет самураја и три птице и
јахао је као претходница.
− Судара! − зовне Торанага као да му је одједном нешто пало на
памет. − Заустави се у првој гостионици. Желим да доручкујем!
Судара махне у знак да разуме и одгалопира напред. Кад је стигао
Торанага, крчмарице су се клањале и смешкале, а крчмар се повијао са
свим својим људима. Страже беху на северу и на југу, а његови стегови
поносно су били забодени.
 − Добро јутро, господару, молим вас, шта бих могао да вам донесем
за јело? − запита крчмар. − Хвала вам што сте указали част мојој
сиромашној крчми.
− ’Ча’… и резанце са мало соје, молим.
− Да, господару.
Готово сместа донесу резанце у лепој чинији, куване баш као што је
он волео, јер је Судара унапред упозорио крчмара. Торанага без
церемонија чучне на веранди, слатко поједе обично сељачко јело и
загледа се у пут пред собом. Остали се гости наклоне и задовољно оду
за својим пословима, поносни што су одсели у истој крчми као и
велики даимјо. Судара је обилазио страже и проверавао је ли све на
месту.
− Где су сада хајкачи? − запитао је вођу лова.
− Неки северно, а неки јужно, а у оним брдима имам још људи. −
Стари самурај неодређено упери прст према копну у правцу Јокохаме,
јадан и знојав. − Молим вас, опростите, али имате ли појма куда жели
поћи наш господар?
− Појма немам. Али данас више не чини грешке.
− Нећу, господару.
Судара обиђе страже па се јави Торанаги.
− Јесте ли са свим задовољни, господару? Бих ли ишта још могао за
вас да учиним?
− Не, хвала. − Торанага докрајчи резанце и попије супу. Тад
прошапта: − Имао си право кад си оно рекао о наследнику.
− Молим вас, опростите, бојао сам се да сам вас можда увредио,
иако ми то није била намера!
− Имао си право… па зашто бих се онда увредио? Кад наследник
устане против мене… шта ћеш тада учинити?
− Послушаћу ваше наредбе.
− Молим те, позови овамо мог писара и врати се с њим. Судара
послуша. Писар Каванаби, некад самурај и свештеник, који је увек
путовао с Торанагом, брзо стиже са својом уредном путном кутијом
папира, црнила, печатњака и пера која је могла стати у бисаге на седлу.
− Господару?
 − Напиши овако? ’Ја, Јоши Торанага-нох-Миновара, поново
проглашавам свога сина Јоши Судару-нох-Миновару, својим
наследником, са свим припадајућим приходима и насловима.’
Судара се наклони.
− Хвала, оче − рекао је чврстим гласом, али у себи се питао:
Зашто?
− Свечано се закуни да ћеш слушати све моје наредбе, тестамент…
и Легат.
Судара послуша. Торанага је ћутке чекао да Каванаби испише
наредбу, па је потпише и својим печатњаком учини законитом. Беше то
квадратић од слоноваче, а у једном углу изрезбарено је његово име.
Притисне печат на готово стврднуто гримизно мастило, па на дно
пиринчаног папира. Отисак беше савршен.
− Хвала, Каванаби-сане, стави јучерашњи датум. То је све за сада.
− Молим вас, опростите, али биће вам потребно још пет примерака,
господару, да ваше наследство буде непоништиво! Један примерак
господару Судари, други Регентском већу, трећи Збирци
документације, четврти за вашу личну картотеку и пети за архив.
− Одмах их напиши, а мени дај посебан примерак.
− Да, господару. − Писар их остави. Торанага одмери Судару.
Проучавао је то уско безизражајно лице. Кад је мало пре оно намерно
изненада најавио, Судара ничим није показао изненађење, ни лицем,
ни рукама. Никакве радости, захвалности, поноса, па ни изненађења, а
то је Торанаги било тужно. Но, помислио је одмах затим, зашто бих
туговао, имам ја и друге синове који се смешкају, смеју, греше, вичу,
бесне, јастуче и имају много жена. Нормални синови! Овај син ће тебе
наследити, водиће после твоје смрти, чврсто ће држати Миноваре, а
Кванто и власт предаће другим Миноварама. Мора бити леден и
прорачунат, као ти. Не, не као ја, искрено је закључио. Ја се каткад
смејем, каткад саосећам, а волим да прдим, јастучим, бесним, плешем,
играм шах и да глумим у драмама но, и неки људи ме усрећују, као што
су Нага, Кири, Чано и Анђин-сан, и обожавам лов и победу, и победу, и
победу. Тебе ништа не весели, Судара, јако жалим. Ништа. Осим твоје
жене, госпе Генђико. Госпа Генђико је једина слаба карика у твом
ланцу.
 − Господару? − упита Судара.
− Покушавам да се сетим кад сам те последњи пут видео да се
смејеш.
− Желите да се смејем, господару?
Торанага одмахне главом, знајући да је Судару одгајио да буде
савршен син за оно што му је наменио.
− За колико можеш проверити је ли Ђиккју заиста мртав?
− Пре одласка из табора, у Мишиму сам послао јако важну
шифровану поруку, уколико ви већ не знате да ли је то истина или није,
оче. До три дана добићу одговор.
Торанага захвали боговима да је од Касиги Мизуна већ пре сазнао за
сплетку око Ђиккјуа и да је већ пре неколико дана обавештен о смрти
тог непријатеља. На тренутак је поново разматрао свој план и није му
нашао мане. Тада му се лагано смучи јер је донео одлуку.
− Нареди Једанаестом, Шеснаестом, Деведесет четвртом и
Деведесет петом пуку у Мишими да сместа буду у стању борбене
узбуне. За четири дана упути их Токаидом.
− ’Гримизно небо’? − упита Судара избачен из равнотеже. − Зар
нападате?
− Да. Нећу чекати да они нападну мене.
− Значи да је Ђиккју мртав?
− Да.
− Добро − изјави Судара. − Смем ли предложити да додате
Двадесети и Двадесет и трећи?
− Не. Десет хиљада људи би требало бити довољно. Уз изненађење.
Још морам држати све своје границе у случају неуспеха или клопке. А
морам обуздати и Затакија.
− Да − рече Судара.
− Ко би требао водити напад?
− Господар Хиро-мацу. Изврсна борба за њега.
− Зашто?
− Директна, једноставна, старинска, а наредбе су јасне, оче. За ову
битку он је рођен.
 − Али није више прикладан за врховног заповедника?
− Јако жалим, Јабу-сан је имао право. Мускете су промениле свет.
Сада је ’Челична песница’ застарио.
− Ко онда?
− Само ви, господару. Саветујем вам, тек после битке ставите некога
између себе и боја.
− Размислићу − рече Торанага. − Сада пођи у Мишиму. Све ћеш
припремити. Јуришне снаге Хиро-мацуа имаће двадесет дана да пређу
реку Тенриу и да освоје пут Токаидо.
− Молим вас, опростите, смем ли предложити да њихов коначни
циљ буде мало даље, врхунац брда Сиоми. Дајте им све скупа тридесет
дана.
− Не! Ако то наредим, неки ће стићи на врхунац, али већина ће
изгинути и неће моћи одбити противнапад ни одбити непријатеља док
се наше снаге повлаче.
− Но, свакако ћете одмах за њима послати појачања?
− Наш главни напад ићи ће кроз Затакијеве планине. Ово је само
варка. − Торанага је јако пажљиво одмеравао свог сина. Но, Судара
ништа није показивао, ни изненађење, ни одобравање, ни неслагање.
− Ах. Јако жалим. Молим вас, опростите, господару.
− Сада кад више нема Јабуа, ко ће водити мускетаре?
− Касиги Оми.
− Зашто?
− Он их разуме! Осим тога, он је савремен, врло смео, врло бистар,
врло стрпљив… а и врло опасан, опаснији од свога стрица. Саветујем
вам, ако победите, а он остане жив, потражите неки изговор па га
пошаљите у ’Празнину’!
− Ако победим?
− ’Гримизно небо’ одувек је био очајнички, последњи план. То сте
рекли стотину пута. Ако нас поразе на путу Токаидо, Затаки ће
преплавити равнице. Тада нам мускете неће помоћи. То је очајнички
план. Никад нисте волели очајничке планове.
− А Анђин-сан? Шта за њега саветујеш?
 − Слажем се с Оми-саном и са Нага-саном. Морали бисмо га
онемогућити. Остали његови људи нису ништа, они су ете, а ускоро ће
прождерати један другога, дакле, они нису ништа. Саветујем да све
странце заробите или избаците. Они су зараза и морамо према њима
поступати као да су болест.
− Онда неће бити трговине свилом. Нех?
− Ако је то цена, платићу је. Они су заразни!
− Но, морамо добијати свилу, а да бисмо се заштитили, морамо
учити о њима и научити шта знају, нех?
− Требало би их изоловати у Нагасаки, под врло помном стражом, и
строго ограничити њихов број. Још би смели трговати једанпут
годишње. Зар новац није њихов главни покретач? Не каже ли то и
Анђин-сан?
− Ах, значи да је он користан?
− Да. Врло. Поучио нас је о мудрости ’Указа о изгону’! Анђин-сан је
врло мудар и храбар, али он је играчка. Забавља вас, господару, као
Тецу-ко, па је зато вредан, али ипак играчка.
− Хвала ти на мишљењу − изјави Торанага. − Чим почне напад,
вратићеш се у Едо и чекати даље наредбе. − То је рекао оштро и
смишљено. Код Затакија су још увек били као таоци госпа Генђико,
њен син и три кћери, у његовом главном граду Такату. Затаки је на
Торанагин захтев дао Судари одсуство, али само на десет дана, а
Судара се свечано сложио са тим, и обавезао да ће се у том року
вратити. По својој ускогрудости у погледу части Затаки беше чувен.
Он би уништио − а и могао би законито уништити − све таоце у овом
питању части, без обзира на отворене или прикривене погодбе или
споразуме. И Торанага и Судара су знали да ће Затаки то несумњиво
учинити уколико се Судара не би вратио као што је обећао. − Даље
наредбе чекаћеш у Еду.
− Да, господару.
− Сместа ћеш отпутовати у Мишиму.
− Онда ћу добити у времену пођем ли овим путем! − Судара покаже
раскрсницу пред собом.
− Да. Сутра ћу ти послати поруку.
Судара се наклони, приђе коњу и са двадесет својих чувара одјаше.
 Торанага се прихвати зделе па узе последњи комадић већ охлађених
резанаца.
− Ох, господару, јако жалим, желите ли још? − без даха ће млада
слушкиња која му притрчи. Имала је округло лице и није била лепа,
али беше бистра и промућурна, а он је волео баш такве служавке и
супруге.
− Не, хвала. Како се зовеш?
− Јуки, господару.
− Реци господару да су му резанци добри, Јуки.
− Хоћу, господару, хвала вам. Хвала, господару, што сте почастили
нашу кућу. Шта год вам затреба, само подигните прст, па ћете одмах
све добити!
Намигнуо јој је, а она се насмеје, узме тацну и одјури. Обуздавши
нестрпљивост посматрао је далеку кривину на путу, а онда проучио
своју непосредну околину. Крчма се налазила на скровитом месту,
ограда бунара била је прекривена плочицама и чиста, а земља
почишћена. На дворишту и свуда унаоколо стрпљиво су чекали његови
људи, али је на вођи лова запазио немир па одлучи да му данас буде
задњи дан службе. Да се Торанага озбиљно бринуо само за лов, казао
би му да се сместа врати у Едо, доделио би му дарежљиву пензију и
именовао његовог заменика.
По томе се ја разликујем од Сударе, помислио је без злобе. Судара
не би оклевао него би човеку наредио да већ сад почини сепуку, чиме
би уштедео пензију и све даље гњаваже, а тиме би повећао и орност
следбеника. Да, синко, јако добро те познајем. Ти си ми најважнији!
Шта је са госпом Генђико и с њиховом децом?, запитао се,
поставивши коначно и то пресудно питање. Кад госпа Генђико не би
била Очибина сестра, њена најдража и обожавана сестра, ја бих са
жаљењем допустио Затакију нека их сада све уклони и тако бих
Судару у будућности поштедео силних опасности, уколико бих ја
ускоро умро, јер су они његова једина слаба карика. Но, срећом је
Генђико Очибина сестра, дакле важна личност у ’Великој игри’, а ја не
смем допустити да се то догоди. Морао бих, али нећу. Овај пут морам
заиграти на све карте. Тако ћу се сетити да је Генђико вредна што се
тиче других ствари. Оштра је као бодља морског пса, рађа лепу децу, а
у погледу свога гнезда исто је онако фанатично немилосрдна као
Очиба, уз једну голему разлику: Генђико је првенствено одана мени, а
Очиба − првенствено наследнику.
Значи, одлучено је. Пре десетог дана Судара мора опет бити у
Затакијевим рукама. А продужетак рока? Не, Затаки би због тога
постао још сумњичавији него сада, а он је последњи човек за кога сада
желим да буде сумњичав. На коју ће страну скочити Затаки?
Имао си право што си поставио Судару! Уколико је буде, будућност
ће бити сигурна у његовим и Генђикиним рукама, ако се буду тачно
држали ’Легата’. А одлука да га сада вратим на положај је исправна и
свидеће се Очиби.
Јутрос је већ написао писмо које ће јој увече послати, заједно са
примерком наредбе о постављењу. Да, то ће из њеног гркљана
одстранити ону рибљу кост која је гуши, а коју сам тако давно тамо
забио баш у ову сврху. Добро је што знам да је Генђико једна од
Очибиних слабих тачака, а можда и једина. Која је Генђикина слабост?
Нема је. Барем је још нисам нашао, али уколико постоји, наћи ћу је.
Одмеравао је своје соколове. Неки су се гуркали, а неки перје
чистили кљуном. Сви у добром стању и сви под капуљачицом осим
Кога. Његове крупне жуте очи севале су и све мотриле, с истим
толиким занимањем као и Торанага.
Шта би рекао, лепи мој, немо је запитао, шта би рекао кад бих ти ја
казао да ја морам бити нестрпљив и отргнути се? А да ће мој главни
удар бити по путу Токаидо, а не преко Затакијевих планина, као што
рекох Судари? Сигурно ћеш ме питати: зашто? На то бих ти одговорио:
зато што Затакију верујем толико као што знам летети. А ја уопште не
знам летети. Нех?
Тад виде како Кого устремљује поглед на пут. Зажмирио је у даљину
и насмешио се видећи балдахине и теретне коње који су се примицали
иза кривине.
***
− Дакле, Фуђико-сан? Како си?
− Добро, хвала, господару, врло добро. − Опет се наклонила и он
опази да је више не муче опекотине. Ноге су јој биле окретне као и пре,
а образи су јој се лепо заруменели. − Смем ли запитати како је Анђин-
сан? − настави она. − Чула сам да је путовање из Осаке било јако
тешко, господару.
− Сад је доброг здравља, врло доброг.
− Ох, господару, то је најбоља вест коју сте ми могли дати.
− Добро. − Окренуо се следећем балдахину да поздрави Кику која се
ведро смешкала и поздравила га врло наклонио, рекавши да се јако
весели што га види и да јој је јако недостајао.
− Прошло је много времена, господару.
− Да, молим те, опрости, жалим − одговорио је, загрејан њеном
ретком лепотом и радошћу, иако су га мориле тешке бриге. − Баш ми је
драго што те видим! − Тад му поглед паде на последњи балдахин.
− Ах, Гиоко-сан, дуго се нисмо видели! − надовезао је суво, као труд
за кресиво.
− Хвала, господару, да, а препородила сам се сада кад ове старе очи
опет имају част да вас виде. − Гиоко се беспрекорно наклонила. Била је
пажљиво, али раскошно обучена, и он на трен опази њен гримизни
поткимоно од најпробраније свиле. − Ах, како сте снажни, господару,
див међу људима! − запевуши она.
− Хвала! И ти добро изгледаш! − На ту доскочицу Кику пљесне
рукама и сви се с њом насмејаше. − Слушај! − рекао је, сретан што је с
њом.
− Све сам средио да овде неко време останеш. А сада, Фуђико-сан,
дођи са мном. Повео је Фуђико подаље. Понудио је чајем и
освежавајућим напицима. И док су разговарали о неважним стварима,
прешао је на тему:
− Пристала си на пола године. И ја сам пристао на пола године. Јако
жалим, али данас морам сазнати хоћеш ли променити тај споразум.
Четвртасто лице поста непривлачно кад је с њега нестало радости.
Начас је вршком језика дотакла оштре зубиће.
− Како бих могла променити тај споразум, господару?
− Врло лако. Готов је. Ја то наређујем.
− Молим вас, опростите ми, господару − безбојно ће Фуђико. −
Нисам тако мислила. Заклела сам се слободно и свечано, пред Будом,
духом свог покојног мужа и сина. То се не може променити.
 − Ја наређујем да се промени.
− Јако жалим, господару, молим вас, опростите ми, али онда ме
бушидо ослобађа послушности у односу на вас. Ваш уговор био је исто
тако свечан и обавезан, а на било коју промену морају обе стране
пристати без присиле.
− Свиђа ли ти се Анђин-сан?
− Ја сам његова наложница и ја се њему морам свиђати.
− Би ли могла наставити живот с њим кад не би постојао онај други
споразум?
− Живот са њим је врло, врло тежак, господару. Морам одбацити
или изиграти све формалности, већи део удворности и све обичаје који
живот чине сигурним, вредним, пуним и сношљивим. Зато његово
домаћинство није спокојно, нема у њему ва, склада, за мене. Готово је
немогуће навести послугу да га разуме, па и ја не разумем… али да,
могла бих и даље обављати своје дужности према њему.
− Ја тражим од тебе да окончаш споразум!
− Моја је прва дужност према вама, а друга према мом мужу.
− Фуђико-сан, мислио сам да те Анђин-сан ожени. Тада не би више
била наложница.
− Самурај не може служити двојицу господара, нити жена два мужа.
Моја дужност везује ме за покојног мужа. Молим вас, опростите ми, не
могу се променити.
− Стрпљивошћу се све мења. Ускоро ће Анђин-сан боље познавати
наше обичаје па ће и његово домаћинство имати ва. Невероватно је
много научио откако је…
− Ох, молим вас, господару, немојте ме криво схватити. Анђин-сан
је најизузетнији мушкарац кога сам икада упознала, а свакако најбољи.
Указао ми је велику част и ох да, знам да ће његова кућа ускоро
постати права кућа, али… али молим вас, опростите ми, морам
обављати своју дужност. А дужност ме везује за мужа, мог јединог
мужа. − Трудила се да се савлада. − Мора тако бити, нех? Тако мора
бити, господару, или би сва… сва срамота, трпња и обешчашћење били
бесмислени, нех? Његова смрт, смрт мога детета, његови сломљени
мачеви покопани у селу ета… Кад не бих имала дужности према
њему, зар не би читав наш бушидо био бесмртна шала?
 − Сада мораш одговорити на једно питање, Фуђико-сан! Зар твоја
дужност према мом захтеву, твог феудалног господара и према
изузетно храбром човеку који постаје један од наших, а сад је твој
господар, и − надовеже јер му се учинило да је запазио издајничко
руменило на њеном лицу − твоја дужност према његовом нерођеном
детету, зар све то не превладава над ранијом дужношћу?
− Ја… ја не носим његово дете, господару.
− Јеси ли сигурна?
− Не, нисам сигурна.
− Је ли ти закаснило?
− Да… али само мало, а можда је то…
Торанага ју је мотрио и чекао. Још много штошта мора учинити пре
него сме одјахати да пусти на слободу Тецу-ко или Кога. Жудео је за
тим ужитком, али уживаће само он, па је зато то неважно. Фуђико беше
важна, а он се зарекао да ће се барем данас правити да је већ победио,
да има времена, и да може бити стрпљив и уредити ствари које је
дужан средити.
− Дакле?
− Јако жалим, господару, не.
− Онда не, Фуђико-сан. Молим те, опрости што сам те запитао, али
беше потребно. − Торанага није био љут. Млада жена чинила је само
оно што беше честито, а чим се ономад са њом нагодио, знао је да се
она неће предомислити. Ево зашто смо ми јединствени на свету,
задовољно је помислио. Споразум са смрћу свети је споразум. Свечано
јој се наклонио. − Похваљујем те због части и осећаја дужности према
мужу, Усаги Фуђико − рекао је споменувши презиме које је престало
постојати.
− Ох, хвала вам, господару! − узвратила је на части коју јој је
указао. Ронила је сузе од превелике среће која ју је прожела, јер је
знала да је та једна једина реч прочистила љагу са јединог мужа кога
ће она имати у овом животу.
− Слушај, Фуђико, двадесет дана пре последњег дана путујеш у
Едо, без обзира шта буде са мном. Твоја смрт могла би уследити на
путовању, али мора изгледати случајна. Нех?
− Да, да, господару.
 − Ово ће бити наша тајна. Само твоја и моја.
− Да, господару.
− Дотад ћеш и даље водити његово домаћинство.
− Да, господару.
− Сада, молим те, реци Гиоко да овамо дође. Пре него што одем,
зовнућу те. Морам с тобом расправити још неке друге ствари.
− Да, господару. − Фуђико се дубоко наклонила и додала:
− Благосиљам вас што сте ме ослободили живота. − Удаљила се.
Чудно је то, помисли Торанага, како се жене могу мењати као
камелеони! Једног трена су ружне, следећег привлачне, а каткад, у
ствари, лепе, иако заправо нису.
− Позвали сте ме, господару?
− Да, Гиоко-сан. Какве ми вести носиш?
− Свакојаке, господару! − одврати Гиоко. Њено вешто намазано
лице беше неустрашиво, очи су јој се сијале, али у цревима јој је
крчало. Знала је да овај састанак није случајан, а инстинкт јој је
говорио да је Торанага опаснији него иначе. − Припреме за
куртизански цех добро напредују, стварамо прописе и правила које
ћете ви одобрити. Северно од града је згодно подручје које би…
− Већ сам изабрао подручје ближе обали. Јошивару. Честитала му је
на избору, а у себи је јечала. Јошивара, ’Мочварни трстеник’, беше
баруштина, легло комараца, па би требало да то исуши и купи пре него
што је огради и започне изградњу.
− Одлично, господару. Даље, припремају вам прописе и правила и
за гејше.
− Добро. Нека буду кратка и прикладна. Какав ћеш натпис ставити
над капијом Јошиваре?
− ’Похота не може дуго да траје, па јој мораш помоћи’! − Насмејао
се, а она се насмешила, али није попустила опрезност и додала: −
Смем ли вам још једном захвалити у име будућих нараштаја,
господару?
− Нисам пристао због тебе нити због њих − рече јој па наведе један
од својих коментара из ’Легата’: ’Честити људи су током читаве
историје увек нападали блудне куће и ’Јастучилишта’ али није сав
народ честит, па је глуп онај вођа који забрани блудне куће и
јастучење, јер ће ускоро, као гнојни чир, избити још веће зло!’
− Како сте паметни!
− А ставимо ли на једно место сва ’Јастучилишта’, значи да све
људе можемо посматрати, глобити и услуживати, а све то истовремено.
Опет имаш право, Гиоко-сан! ’Похота не може трајати’… Ускоро се
смањује! Затим?
Кику-сан је опет оздравила, господару. Потпуно.
− Да, видео сам. Што је чаробна! Жао ми је, Едо је лети у сваком
случају неугодан и врео. Сигурна си да јој је сад добро?
− Да, ох да, али сте јој недостајали, господару. Хоћемо ли вас
отпратити у Мишиму?
− Какве си још гласине чула?
− Само то да је Ишидо отишао из замка Осаке. Регенти су вас
службено прогласили отпадником. Каква дрскост, господару!
− На који ме он начин намерава напасти?
− Не знам, господару − опрезно ће она. − Вероватно ће то бити
подељен напад, по путу Токаидо с Икавом Хикодуом, сада кад је умро
његов отац, господар Ђиккју, и путем Кошукаидо из Шинана, будући
да је господар Затаки глупо стао уз господара Ишида, а против вас. Но,
ви сте сигурни иза својих брда. Ох, да, сигурна сам да ћете доживети
дубоку старост. Са вашим допуштењем, све своје послове пребацила
бих у Едо.
− Свакако. У међувремену покушај испитати где ће бити главни
продор.
− Покушаћу, ох да, господару! Грозна су ово времена, господару, кад
брат иде против брата, а син против оца.
Торанаги се замагле очи и зарече се да мора повећати будност над
својим најстаријим сином Ноборуом који је био јако одан Таику.
− Да − сложи се он. − Грозна времена. Времена великих промена.
Неке лоше, а неке добре! Ти си сада, на пример, богата, а и твој син.
Зар он не руководи твојом фабриком сакеа у Одавари?
− Да, господару. − Гиоко под шминком посиви.
− Посао му је јако уносан, нех?
 − У сваком случају, најбољи је предузетник у Одавари, господару.
− Тако сам и чуо. Имам посао за њега. Анђин-сан ће саградити нови
брод. Ја му дајем све мајсторе и грађу и желим да неко посао води врло
брижљиво.
Гиоко се од олакшања умало срушила. Претпостављала је да ће
Торанага све њих уништити пре него што крене у рат, или да ће јој
ударити грозне глобе зато што је сазнао да му је лагала за Анђин-сана
и за госпу Тода или за Кикуин несретни побачај, који није био случајан
као што му је она у сузама јавила пре месец дана, него намерно
изазван, на њено наваљивање, а уз Кикуину сагласност.
− Ох ко, господару! Кад позивате мога сина у Јокохаму? Он ће се
побринути да то буде најјефтинији брод који је икада саграђен.
− Не тражим да буде јефтин, него најбољи, али уз умерену цену. Он
ће бити пословођа и главни до Анђин-сана.
− Господару, имате моју гаранцију, моју будућност, моје будуће наде
да ће бити као што желите.
− Ако брод буде савршено саграђен, тачно као што жели Анђин-сан,
у року од шест месеци, твог сина ћу прогласити самурајем.
Дубоко се наклонила и на трен остала без моћи говора.
− Молим вас, опростите јадној глупачи, господару. Хвала вам, хвала.
− Он мора научити о бродоградњи све што зна Анђин-сан, тако да
може подучавати друге кад Анђин-сан отпутује. Нех?
− Бићете служени.
− Даље, Кику-сан. Њен таленат заслужује бољу будућност него да
буде усамљена у кавезу, једна од низа жена.
Гиоко дигне поглед, опет је очекивала најгоре.
− Продаћете њен уговор?
− Не, она не сме поново постати куртизана, па ни једна од твојих
гејши. Она мора бити у неком домаћинству које се састоји од мало,
јако мало жена.
− Но, господару, иако вас тек ту и тамо виђа, какав би она могла
имати бољи живот?
Пустио ју је нека му комплиментира, па јој је узвратио комплимент.
Комплиментирао је и Кики па рекао:
 − Право да кажем, Гиоко-сан, превише сам је заволео, а не смем
допустити да ме ишта заноси. Право да кажем, она је за мене
прелепа… и пресавршена… Молим те, опрости, али и ово мора остати
наша тајна!
− Слажем се, господару, наравно, како год ви кажете! − горљиво ће
Гиоко. Све је то отписала као лажи и мозгала не би ли открила прави
разлог. − Ако би изабраник био човек коме би се Кику могла дивити,
задовољна бих умрла.
− Али тек након што до шест месеци Анђин-санов брод буде под
једрима − суво ће он.
− Да, ох да! − Гиоко се хладила лепезом, јер је сунце пржило, а
ваздух беше лепљив и спаран. Настојала је схватити зашто је Торанага
према њима двема толико издашан, а знала је да ће његова цена бити
јако, јако велика.
− Кику-сан биће ојађена што одлази из ваше куће.
− Да, наравно. Сматрам да бих некако морао наградити њену
послушност према мени, свом феудалном господару. Препусти то
мени, а њој засад то не спомињи.
− Да, господару. А кад желите да мој син дође у Јокохаму?
− То ћу ти јавити пре него што отпутујем.
Наклонила се и одгегала. Торанага оде на пливање. Небо је на
северу било загасито тамно и знао је да тамо пљушти. Вратио се
видећи како из Јокохаме долази мала група коњаника.
Оми сјаше и одмота Јабуову главу.
− Господар Касиги Јабу послушао је, господару, мало пре поднева.
− Очешљао је косу, а главу опрао и набио на колац који је према
обичају, ради разгледања, био на малом постољу.
Торанага је проучавао непријатеља као што је већ десет хиљада пута
учинио у свом животу. Питао се, као и увек, како ли ће његова глава
изгледати након смрти кад је буде разгледао његов победник. Хоће ли
се на њој видети ужас, агонија, гнев, страва, или све то, или пак ништа
од тога. Или достојанство. Јабуова смртна маска показивала је само
суманут гнев, а усне је развукао у дивљачки изазов.
− Је ли лепо умро?
 − Најлепша смрт коју сам икада видео, господару. Исто ми је рекао
и господар Хиро-мацу. Два зареза па трећи у грло. Без помагача и без
гласа. − Оми дода: − Ево његовог тестамента!
− Одрубио си му главу једним замахом?
− Да, господару. Анђин-сана сам замолио за допуштење да
употребим мач господара Јабуа.
− Јошитомо? Онај што га дадох Јабуу? Поклонио га је Анђин-сану?
− Да, господару. Говорио је с њим преко Цукку-сана. Рекао је:
’Анђин-сане, ово ти дајем да прославим твој долазак у Анђиро. А и у
знак захвалности на ужитку који ми је пружио мали варварин.’ Испрва
је Анђин-сан одбијао, али Јабу га је молио да прихвати: ’Ниједан од
ових ђуброждера не заслужује овакво сечиво.’ На крају је пристао.
Чудно, помисли Торанага. Очекивао сам да ће Јабу дати сечиво
Омију.
− Које су његове последње жеље? − запита. Оми му их саопшти.
Тачно. Да све оне нису биле наведене и у тестаменту коју је Јабу јавно
предао свечаном сведоку Бунтару, не би их Оми све споменуо, заправо
би измислио друге. Јабу је имао право, гневно је мислио, зарекавши се
да заувек мора запамтити: перо је далекосежно и после смрти. − У част
храбрости твога стрица приликом смрти, почастићу његове самртничке
жеље. Све, без промене, нех? − јави се Торанага, искушавајући га.
− Да, господару!
− Јуки.
− Да, господару? − одазове се слушкиња.
− Донеси ’ча’, молим те.
Одјурила је, а Торанага је одмеравао Јабуове последње жеље. Све
беху мудре. Глупи Мизуно стајао је Омију на путу. Мати је загрижљива
улизица и стари намћор, а и она смета Омију.
− Врло добро, будући да си пристао, потврђујем их. Све жеље! А
желим одобрити и самртничке жеље твог оца пре него што постану
коначне. Као награду за пожртвованост именујем те командантом
мускетарског пука.
− Хвала, господару, али не заслужујем такву част − очарано ће Оми.
 − Нага ће ти бити заменик. Даље, постављам те на чело племена
Касигија, а твој нови феуд обухватаће погранична подручја Изуа, од
Атамија на истоку до Нимазуа на западу, укључујући главни град
Мишиму, са годишњим приходом од тридесет хиљада кокуа.
− Да, господару, хвала вам. Молим… Не знам како да вам захвалим.
Нисам достојан толиких части.
− Побрини се да будеш, Оми-сане − доброћудно ће Торанага. −
Сместа заузми замак Мишиму. Данас отпутуј из Јокохаме. У Мишими
се јави господару Судари. Мускетарски пук ће бити упућен у Хаконе и
тамо ће стићи до четири дана. Даље, тајно, само за твоје знање: Анђин-
сана послаћу опет у Анђиро где ће изградити нов брод. Предаћеш му
свој садашњи феуд. Сместа!
− Да, господару. Смем ли му дати своју кућу?
− Да, смеш − одговори Торанага, иако је феуд, наравно, обухватао
све што се на њему налазило: куће, земљу, сељаке, рибаре и бродице.
Обојица скрену поглед кад се ваздухом заори Кикуин треперави смех.
Видеше како се она у удаљеном дворишту игра бацања лепезе са
својом служавком Суисен чији је уговор Торанага такође откупио као
утешни дар Кикуи након несретног побачаја.
Цео свет би јасно видео Омијево обожавање, па ма колико се он
трудио да га прикрива, кад се она изненада и неочекивано појавила.
Запазише како она гледа према њима. Лицем јој се разли диван смешак
и весело им је махнула. Торанага јој узврати поздрав, а она се врати
игри.
− Лепа је, нех?
Оми осети како му горе уши.
− Да.
Испрва је Торанага откупио њен уговор како би од ње удаљио
Омија, јер она је била једна од Омијевих слабости, а очигледно и
награда која се даје или ускраћује, све док Оми не искаже и докаже
своју оданост учествујући или не учествујући у уклањању Јабуа. А
чудотворно је учествовао и много се пута доказао. Оми је предложио
да пропиткују послугу. Многе, ако не и све, добре Јабуове идеје
потицале су од Омија. Пре месец дана Оми је открио појединости
Јабуове тајне сплетке са неколицином официра са Изуа у мускетарском
пуку, да у боју побију Нагу и остале Смеђе официре.
− Није ли то грешка, Оми-сане? − запитао га је кад му се Оми тајно
јавио у Мишими где је Торанага чекао исход Марикиног изазова.
− Не, господару. Ту је Кивами Матано из Треће чете с полуострва
Изуа.
Официр са Изуа, дебељушкаст, незграпан човек средњих година
изнео је целу сплетку, одао лозинке и објаснио како ће се смицалица
одвијати.
− Нисам више могао живети од срамоте што ово знам, господару.
Ви сте наш феудални господар. Наравно, морао бих поштено рећи да је
то план само у случају потребе. Сматрам да то значи за случај да Јабу-
сама за време боја изненада одлучи да промени страну. Јако жалим, ви
сте требали бити прва мета, па онда Нага-сан. Затим господар Судара.
− Кад је овај план наређен и ко све за њега зна?
− Кратко време након стварања пука. Знамо нас педесет четворица.
Оми-сану сам дао сва имена написмено. План под шифром ’Шљива’
потврдио је лично Касиги Јабу-сам пре него што је кренуо у Осаку.
− Хвала. Похваљујем твоју оданост. Чуваћеш ову тајну док ти се не
јавим. Тада ћеш добити феуд вредан пет хиљада кокуа.
− Молим вас, опростите ми, ништа ја не заслужујем, господару.
Молим допуштење да починим сепуку зато што сам тако дуго чувао
ову срамну тајну.
− Ускраћујем допуштење. Биће како сам ја наредио!
− Молим вас, опростите, не заслужујем такву награду. Барем ми
допустите да останем ово што јесам. Беше ми то дужност и не
заслужујем никакву награду. Истински, мене би требало казнити.
− Колики је твој садашњи приход?
− Четири стотине кокуа, господару. Довољно!
− Размислићу о том што кажеш, Кивами-сане. − Кад је официр
отишао, запита: − Шта си му обећао, Оми-сане?
− Ништа, господару. Јуче ми је добровољно дошао.
− Честит човек? Кажеш ми да је он честит човек?
 − Не бих знао, господару, али јуче је дошао к мени па сам дојурио
овамо да вам кажем.
− Онда га морам истински наградити. Таква оданост је важнија од
ичега, нех?
− Да, господару.
− Никоме ни речи о овоме.
Оми оде, а Торанага се запита нису ли Мизуно и Оми наместили ту
сплетку да оцрне Јабуа. Одмах је задужио своје уходе да открију
истину, али сплетка је заиста постојала, а пожар на броду послужио му
је као одлично оправдање да уклони педесет и троје, зато што су сви
они те ноћи били на стражи међу осталим људима са Изуа. Кивамија
Матана послао је далеко на север, и подарио му добар, иако скроман
феуд.
− Тај Кивами је сигурно најопаснији од свих − изјавио је Судара
кога је јединог упутио у сплетку.
− Да, и читавог ћу га живота мотрити и нећу му веровати. Но,
истина, има добра у злим људима и зла у добрим људима. Морамо
бирати добро, а зла се отарасити, а да не жртвујемо добро. На мом
подручју нема тог олоша који бих олако одбацио!
Да, сада је врло задовољно размишљао Торанага, свакако си
заслужио награду, Оми.
− Слушај, Оми-сане, за који дан ће почети битка. Одано си ме
служио. На последњем бојишту, кад победим, поставићу те за владара
полуострва Изуа, а твој род Касигија опет ћу прогласити наследним
даимјоима.
− Јако жалим, господару, молим вас, опростите ми, али не
заслужујем такву част − рече Оми.
− Млад си, али много обећаваш, натпросечно за своје године. Деда
ти је био врло сличан, врло мудар, али није имао стрпљивост. −
Поново женски смех и Торанага осмотри Кику. Покушао је да одлучи о
њеној судбини, јер сад је одбацио свој први план.
− Смем ли запитати шта подразумевате под стрпљивошћу,
господару? − запита Оми, инстинктивно осећајући да Торанага
прижељкује то питање.
Торанага је још посматрао девојку која га је очаравала.
 − Стрпљивост значи обуздавање. Постоји седам емоција, нех?
Радост, бес, тескоба, обожавање, туга, страх и мржња. Ако им човек
одолева, значи да је стрпљив. Нисам снажан као што бих морао бити,
али сам стрпљив. Разумеш?
− Да, господару. Врло јасно!
− Вођи је јако потребна стрпљивост.
− Да.
− На пример ова госпа. Она је моја разонода, прелепа је и
пресавршена за мене. Ја сам превише једноставан за тако изузетно
створење. Зато сам закључио да она не припада мени.
− Али, господару, и као једна од ваших нижих госпа… − Оми изусти
те уљудне речи иако су обојица знала да је то само варка, иако
обавезна, а Оми је све време молио, као што још никад није молио,
знајући шта је могуће и знајући да се никада не би усудио то запитати.
− Потпуно се слажем − одврати Торанага. − Но, велики таленат
заслужује жртве! − Још је гледао како она баца лепезу и како хвата
служавкину лепезу. Њена радост је била заразна. Тад две девојке
сакрију коњи. Јако жалим, Кику-сан, помислио је, али морам те
предати даље, и брзо те сместити изван домета. Истински ми постајеш
све дража, иако ми Гиоко не би поверовала да сам јој мало пре казао
истину, нити ће ми то поверовати Оми, па ни ти. − Кику-сан заслужује
властиту кућу. И властитог мужа!
− Боље наложница последњег самураја него жена ратара или
трговца, па ма како он био богат.
− Не бих рекао.
За Омија су ове речи значиле престанак разговора. Карма, закључио
је и спопадне га јад. Отерај жалост, глупане. Твој је феудални господар
одлучио, значи, ово је крај. Мидори је добра жена. Твоја мајка ће поћи
у калуђерице па ће сад у твојој кући владати склад.
Толико туге за данас. И среће: будући даимјо Изуа, заповедник пука.
Анђин-сан ће бити заточен у Анђиру, значи да ће први брод бити
саграђен на Изуу, на мом феуду. Отерај тугу. Цео живот је туга. Кику-
сан има своју карму, ја имам своју, а Торанага своју. А мој господар
Јабу доказао је како је глупо бринути се о том, оном, или о било чему.
 Оми погледа Торанагу. Ум му се разбистрио, а све је сврстао у
посебне преграде у мозгу.
− Молим вас, опростите ми, господару. Молим вас за опрост. Нисам
јасно размишљао.
− Ако желиш, можеш је пре свог одласка поздравити.
− Хвала, господару. − Оми замота Јабуову главу. − Да је закопам…
или да је показујем?
− Набоди је на копље насупрот олупини.
− Да, господару.
− Како гласи његова самртничка песма? Оми изрецитова:
Шта су облаци до заклон за небо?
Шта је живот до бекство од смрти?
Торанага се насмеши.
− Занимљиво − рече. Оми се наклони. Замотану главу пружи једном
свом човеку па између коња и самураја пође на супротни крај
дворишта.
− Ах, госпо − обратио јој се љубазно и свечано. − Тако сам сретан
што видим да сте добро и здраво.
− Ја сам са својим господарем, Оми-сане, а он је снажан и
задовољан. Како ми не би било добро?
− Сајонара, госпо.
− Сајонара, Оми-сама. − Наклонила се, свесна да је сад све готово, а
пре то никад није сасвим схватала. Навре јој суза, а она је обриса и
поново му се наклони кад је одлазио. Гледала је његове дуге, одлучне
кораке и гласно би заплакала, срце само што јој није пукло. Али, тада
је, као и увек, у сећању зачула оне толико пута понављане речи,
изговорене доброћудно и мудро: ’Зашто плачеш, дете? Ми из
’Плутајућег света’ живимо само за тренутак! Све своје време
посвећујемо ужицима трешњиног цвета, снега, јаворовог лишћа,
цврчању цврчка, лепоти месеца, смањењу и расту месеца, и поновном
рађању, певању песама, испијању чаја и сакеа, познавању мириса и
свиле, миловању из сласти и лебдењу, вечном лебдењу. Слушај, дете,
никад не тугуј, увек лебди као локвањ у матици живота. Како си ти
сретна, Кику-сан, ти принцезо ’Плутајућег света’. Укијо! Лебди, живи
за тренутак…’
Кику обрише и другу, последњу сузу. Глупачо, зашто плачеш? Не
плачи више!, нареди самој себи. Тако си невероватно сретна!
Наложница си највећег даимјоа, иако најнезнатнија, неслужбена, али
као да је то важно? Твоји ће се синови родити као самураји. А зар то
није најневероватнији дар на свету? Зар ти гатара није предвидела тако
невероватну, нечувену срећу? Но, сада је то истина, нех? Ако мораш
плакати, има важнијих ствари које ћеш оплакивати. Оно набрекло семе
у утроби својој које си избацила након оног чудног чаја. Но, зашто да
због тога плачеш? Било је то само семе, а не дете и ко беше отац?
Истински?
− Не знам, нисам сигурна, Гиоко-сан, јако жалим, али мислим да је
то дете мога господара! − напослетку је казала. Силно је желела то
дете како би остварила обећање о самурају.
− А ако дете буде имало плаве очи и светлу пут? Могло би имати,
нех? Израчунај дане.
− Рачунала сам и рачунала, ох, и те како сам рачунала!
− Онда буди искрена према себи. Јако жалим, али сада о теби зависи
и твоја и моја будућност. Пред тобом је још много плодних година. Тек
ти је осамнаест година, дете, нех? Биће боље да будеш сигурна, нех?
Да, поново је размишљала, како си ти мудра, Гиоко-сан, а како сам
ја била глупа, зачарана. Било је то само семе, а како смо ми Јапанци
паметни кад знамо да је дете тек тридесет дана након рођења право
дете, кад му је дух чврсто усађен у тело, а карма неуништива. Ох, како
сам сретна, а желим сина, и другог, и трећег, а никад кћер. Јадне кћери!
Ох, богови, благословите гатару и хвала вам, хвала на мојој карми што
сам миљеница великог даимјоа, што ће моји синови бити самураји и
ох, молим вас, учините ме вредном толике дивоте…
− Шта је, господарице? − запита мала Суисен, престрављена
радошћу која као да је зрачила из Кикуе. Кику задовољно уздахне.
− Размишљала сам о гатари, о свом господару и о својој карми, само
сам лебдела и лебдела… − Пође даље двориштем заклонивши се
гримизним сунцобраном, да потражи Торанагу. Готово су га
прикривали коњи, самураји и соколови у дворишту, али видела је да се
он још увек налази на веранди. Сада је пио чај, а Фуђико му се опет
клањала. Ускоро ћу ја доћи на ред, мислила је. Можда навече можемо
започети ново биће. Ох, молим вас… Тада се, силно весела, опет
вратила игри.
Оми је пред вратима узјахао коња и одгалопирао са својим
стражарима, брже, све брже. Брзина га је освежила и прочистила, а
снажан задах коњског зноја му је годио. Није се освртао према њој јер
није ни требало. Знао је да је оставио сву страст живота свога, и све
што је обожавао, пред њеним ногама. Био је сигуран да никад више
неће знати за страст, оно духовно усхићење које распаљује мушкарца и
жену. Но, то му не беше мрско. Напротив, размишљао је уз
новостечену ледену бистрину, Торанагу благосиљам што ме избавио из
ропства. Сад ме ништа више не везује. Ни отац, ни мати, ни Кику. Сад
и ја могу бити стрпљив. Имам двадесет и једну годину, још мало и
постаћу даимјо Изуа, а морам освојити свет.
− Да, господару? − запита Фуђико.
− Одавде ћеш равно у Анђиро. Одлучио сам да пребацим Анђин-
санов феуд из околине Јокохаме у Анђиро. Двадесет рија у сваком
смеру од села, с годишњим приходом од четири хиљаде кокуа.
Преузећеш Оми-санову кућу.
− Смем ли вам у његово име захвалити, господару? Јако жалим,
јесам ли добро схватила да он још не зна за ово?
− Не зна! Данас ћу му рећи. Наредио сам му да сагради нови брод,
Фуђико-сан, да замени изгубљени, а Анђиро ће бити изврсно
бродоградилиште, много прикладније него Јокохама. Са Гиоко сам се
договорио да њен најстарији син буде Анђин-санов пословођа, а сва
грађа и радници биће плаћени из моје благајне. Мораћеш му помоћи да
створи некакву управу.
− Ох ко, господару! − одвратила је забринуто. − Биће кратко време
које ми преостаје уз Анђин-сана.
− Да. Мораћу му наћи нову наложницу… или жену. Нех? Фуђико
дигне поглед, а очи јој се сузе. Тада је рекла:
− Молим лепо, како бих могла помоћи?
− Кога ти предлажеш? − упита Торанага. − Желим да Анђин-сан
буде задовољан. Задовољни људи боље раде, нех?
 − Да. − Фуђико је размишљала. Која се жена може упоредити са
Марико-самом? Тад се насмешила. − Господару, садашња жена Оми-
сана, Мидори-сан. Његова мајка је, као што знате, мрзи и жели да се
Оми разведе. Јако жалим, али била је тако јако неотесана па је то рекла
преда мном. Мидори-сан је тако дивна госпа и, ох, тако паметна.
− Мислиш да се Оми жели развести? − Још један део ребуса заузео
је своје место.
− Ох, не, господару, сигурна сам да он то не жели. Који мушкарац
заиста жели послушати своју мајку? Но, такав је наш закон, тако би се
он морао од ње развести чим су то његови родитељи први пут
споменули, нех? Иако је његова мајка врло зловољна, сигурно зна шта
је за њега најбоље, наравно. Јако жалим, морам бити истинољубива,
јер ово је врло важно питање. Наравно, нисам хтела никога вређати,
господару, али дужност деце према родитељима представља камен-
темељац нашег права.
− Слажем се − рече Торанага, разматрајући ту сретну нову идеју. −
Би ли Анђин-сан мислио да је Мидори-сан добар предлог?
− Не би, господару, не би ако бисте му наредили венчање… али, јако
жалим, није потребно да му наређујете.
− Ох?
− Могли бисте смислити нешто тако да њему то падне на ум.
Сигурно би то било најбоље. Наравно, Оми-сану једноставно
наредите.
− Наравно. Би ли ти била за Мидори-сан?
− Ох, да! Седамнаест јој је година, има здравог сина, има добре
самурајске корене па ће Анђин-сану родити лепе синове.
Претпостављам да ће Омијеви родитељи наваљивати да Мидори свога
сина препусти Оми-сану, али ако то не успе, могао би га посинити
Анђин-сан. Знам да се она свиђа мом господару, јер ми је Марико-сама
казала да га је у вези с њом задиркивала. Она има одличне самурајске
корене, врло разумна, веома паметна. Ох, да, он би уз њу био врло
безбрижан. А и отац и мати су јој умрли, па неће бити кивни зато што
се она удаје за једног… што се удаје за Анђин-сана.
Торанага се поигравао са том идејом. Свакако морам Омија
избацити из равнотеже, помислио је. Млади Оми могао би ми лако
постати трн у оку. Па, нећу морати предузимати ништа да разведем
Мидори. Омијев отац свакако ће имати одређене последње жеље пре
него што почини сепуку, а његова жена ће сигурно желети да његово
последње, најзначајније дело на овој земљи буде − ваљана женидба
њиховог сина. Тако ће Мидори за који дан ионако бити разведена. Да,
она би била јако добра жена.
− Ако не она, Фуђико-сан, шта кажеш за Кику? Кику-сан? Фуђико
се заблене у њега.
− Ох, јако жалим, господару, зар ћете је оставити?
− Можда. Дакле?
− Сматрам да би Кику-сан била изврсна наложница, господару. Тако
је бљештава и изванредна. Иако схватам да би она силно разонодила
сваког обичног човека, ипак би, јако жалим, морало проћи много
година пре него што би Анђин-сан могао ценити њено изузетно
певање, плес или духовитост. Као жена? − То рече довољно убедљиво,
како би нагласила апсолутно неслагање. − Богородице из ’Света врба’
обично нису васпитаване исто као… као остале, господару. Њихов
таленат састоји се у другим стварима. Друкчије је бити одговоран за
новац и домаћинство у самурајевој кући него у ’Плутајућем свету’!
− Би ли она то могла научити?
Фуђико је дуго времена оклевала.
− Анђин-сану би било изванредно кад би Мидори-сан имао за жену,
а Кику-сан као наложницу.
− Би ли се могле навикнути на његово… овај… друкчије понашање?
− Мидори-сан је самурајка, господару. Била би то њена дужност.
Наредили бисте јој. А и Кику-сан!
− Само не Анђин-сану?
− Познајете га боље него ја, господару. Само, у погледу јастучења…
Боље би било да он… овај… сам дође на ту мисао.
− Тода Марико-сама била би му изврсна жена. Нех?
− Изванредна замисао, господару! − одврати Фуђико не трепнувши.
− Свакако, силно су ценили једно друго.
− Да − суво ће он. − Па, хвала, Фуђико-сан. Размислићу о том што
си рекла. Он ће отприлике за десет дана бити у Анђиру.
 − Хвала, господару. Ако смем предложити, у феуд Анђин-сана
требало би укључити луку Ито и топлице Јокосе.
− Зашто?
− Ито за случај да Анђиро није довољно велик. За тако велик брод
можда ће бити потребни већи навози. Тамо их можда има. Јокосе због
тога што…
− Има ли их тамо?
− Да, господару. Ан…
− Зар си била тамо?
− Нисам, господару, али Анђин-сана занима море. А и вас! Била ми
је дужност да покушавам нешто научити о бродовима и о пловидби, а
када смо чули да је Анђин-санов брод изгорео, питала сам се би ли
могао саградити нови, а ако би могао, где и како. Изу је изванредан
избор, господару. Биће лако одатле удаљити Ишидову војску.
− А зашто Јокосе?
− А Јокосе зато што хатамото мора у планинама имати место где вас
може разонодити онако као што ви заслужујете.
Торанага ју је подробно одмеравао. Фуђико је деловала тако
послушна и смерна, али знао је да је неумољива као и он, и да није
спремна дати ниједан уступак, осим ако јој он не би наредио.
− Слажем се! А размислићу о оном што си рекла о Мидори-сан и о
Кику-сан.
− Хвала, господару − понизно је рекла, сретна што је испунила
дужност према свом господару и искупила дуг према Марико. Ито због
навоза, а Јокосе зато што је Марико рекла да је тамо истински почела
њихова ’љубав’.
− Тако сам сретна, Фуђико-чан − беше јој рекла Марико у Еду. −
Ово наше путовање донело ми је више радости него што их имам
права очекивати у двадесет живота.
− Молим те да га заштитиш у Осаки, Марико-сан. Јако жалим, он
није као ми, није уљудан као ми, јадник. Његова је нирвана живот, а не
смрт.
То је и сад истина, поново помисли Фуђико благосиљајући
Марикину успомену. Анђин-сана спасила је Марико и нико други. Ни
хришћански Бог, нити икакви богови, ни сам Анђин-сан, па ни
Торанага, нико… само Марико. Спасила га је Тода Марико-нох-Акечи
Ђинсај.
Пре смрти саградићу светилиште у Јокосеу и оставити задужбину за
светилиште у Осаки, и за треће у Еду. Биће то једна од мојих самртних
жеља, Торанага-сама, зарекла се она, стрпљиво га одмеравајући,
разгаљена свим осталим дивним стварима које још мора учинити за
Анђин-сана. Свакако Мидори за жену, а Кику нипошто за жену, него
само као наложницу. И то не баш главну наложницу! А феуд ће се
проширити до Шимоде, најјужнијих обала Изуа.
− Желите ли да одмах отпутујем, господару?
− Преноћи овде, а сутра директно путуј. Не преко Јокохаме.
− Да. Разумем. Јако жалим, да ли бих могла у име свога господара
преузети његов нови феуд, и све што он садржи, чим стигнем?
− Каванаби-сан даће ти потребне исправе пре него што одавде
отпутујеш. Сада ми, молим те, пошаљи Кику-сан.
Фуђико се наклони и оде. Торанага је гунђао. Штета што ће се ова
жена убити. Заправо превише је вредна да је изгубимо, и премудра.
Ито и Јокосе? Ито схватам. Зашто Јокосе? И шта јој је још било на
уму?
Виде Кику која је прилазила сунцем обасјаним двориштем. На
ножице је навукла бели таби и тек што није заплесала. Изгледала је
тако мила и елегантна у свили под гримизним сунцобраном, да би је
пожелео сваки мушкарац који би је видео. Ах, Кику, помисли он, не
смем себи приуштити те жеље, јако жалим! Не смем те себи
приуштити у овом животу, јако жалим. Морала си остати онде где си
била, у ’Плутајућем свету’, куртизана првог разреда. Или још боље,
гејша. Какву је згодну замисао изнела она стара вештица! Тада би била
сигурна, припадала би многима, многи би те обожавали, била би узрок
жалосних самоубистава и жестоких свађа и баснословних дарова.
Ласкали би ти, плашили би се тебе, обасипали би те новцем који би ти
презриво примала. Била би легенда, док траје твоја лепота. Али сада?
Више те не смем задржати, јако жалим. Сваки самурај коме те дам као
наложницу водиће у свој кревет двосекли нож: прелепу разоноду и
завист сваког другог мушкарца. Нех? Ретки би пристали да те узму за
жену, јако жалим, али то је истина, а ово је дан за истине. Имала је
Фуђико право. Ниси ти одгајена да водиш самурају домаћинство, јако
жалим. Чим прође твоја лепота, ох, глас ће твој потрајати, дете, и твоја
духовитост, али ускоро би ионако била бачена на ђубриште живота.
Јако жалим, али и то је истина. Друга истина гласи: за најлепше госпе
’Плутајућег света’ најбоље је ако остану у свом ’Плутајућем свету’, а
кад године дођу, нека воде своје куће. Па и најчувеније од њих! Да
плачу над изгубљеним љубавницима и изгубљеном младошћу уз бачве
сакеа, разводњеног својим сузама. Мање чувене у најбољем случају
постаће жене ратару, рибару, трговцу, продавцу пиринча или занатлији.
У том си се свету родила, као редак изненадан цвет који се у дивљини
појави без икаквог разлога, осим карме, да би брзо процветао и брзо
увенуо.
Јако тужно, баш јако тужно. Како да ти дам децу-самураје?
Задржи је остатак живота, потајно му је шаптало срце. Она то
заслужује. Не заваравај себе као што завараваш друге. Заправо би ти
њу могао лако узети, ту и тамо би јој се посветио, али би је углавном
занемаривао, као и своју миљеницу Тецу-ко и Кога. Зар и Кику за тебе
није обична соколица? Да, цењена је, да, јединствена је, али она је
обична соколица коју храниш на песници, па је пушташ на плен и
вабиш на мамац! А за годину-две препушташ је њеној судбини, да
заувек нестане! Немој лагати самом себи, то је кобно. Зашто је не би
задржао? Она је обична соколица, иако је врло посебна и лети веома
високо. Предивна је, али ништа више. Јасно, изванредна је. Јасно,
јединствена је, и ох, тако јастучљива…
− Зашто се смејете? Зашто сте тако сретни, господару?
− Зато што си ти радост очима, госпо.
***
Блекторн се свом тежином наслони на један од три конопца
привезана за кобилицу олупине.
− Хиппаруууу! − викне он. (Вуци!)
Сваки је конопац жилаво натезало по сто самураја, који су на себи
имали само слабински повез; беше поподне и осека, а Блекторн се
надао да ће олупину успети помакнути, извући на обалу и спасити све
што се даде. Променио је првобитни план када је на своју радост
установио да су сви топови извучени из мора сутрадан по пожару, и да
су готово исто онако савршени као оног дана када су одвезени из
ливнице близу Чатама у његовој родној грофовији Кент. Спашено је
готово хиљаду топовских кугли, нешто картеча, танади спојене ланцем
и мноштво кованих делова, углавном искривљених и извијених, али
имао је потрепштина за брод, више него што је могао и сањати.
− Дивно, Нага-сане! Дивно! − честитао му је откривши све оне
спашене предмете.
− Ох, хвала, Анђин-сане. Јако се трудио, много жалим.
− Нема за што жалити. Сада све добро!
Да, ликовао је. Можда ће сада ’Госпа’ бити малчице дужа и малчице
шира под друкчијим углом у односу на кобилицу, али ће и даље личити
на хрта и биће пишуља над пишуљама.
Ах, Родригес, помисли без зле крви, сретан сам што си изван
опасности и што ове године путујеш. Догодине ћу потопити другог.
Ако Фериера поново постане заповедник експедиције, биће ми то дар с
неба, али с тим не могу рачунати, а драго ми је да ћеш се без
опасности отиснути. Дугујем ти свој живот, а ти си изванредан пилот.
− Хиппарууууууу! − поновно дрекне и конопци се трзну. Вода се
цедила као и зној, али олупина ни да се макне.
Од оне зоре на плажи с Торанагом, када је у рукама држао
Марикино писмо, а мало затим открио и топове, дан му није имао
довољно сати. Стварао је планове за почетак радова, састављао и
исправљао пописе, мењао нацрте и врло брижљиво спремао списак
потребних људи и грађе, јер није желео да му се поткраде грешка. А
кад би прошао дан, до касно у ноћ учио је из речника, како би савладао
нове речи да мајсторима каже оно што жели, и да установи оно што
они већ имају и шта све знају да ураде. Много пута у очају је желео
замолити свештеника да му помогне, али знао је да сада више од њега
не може очекивати помоћ и да је њихово непријатељство неумољиво
потврђено.
Карма, закључио је без бола, сажаљевајући свештеника због
његовог кобног фанатизма.
− Хиппаруууууууу!
Самураји се поново ухвате у коштац са песком и морем, а тад
одјекне песмица и заједно потегну. Олупина се малко помакне, они
повећају напоре, а онда им се олупина отме па сви попадају у песак. У
смеху устану, честитајући један другом, па се поново прихвате
конопаца. Но, сад се олупина опет заглавила.
Блекторн им покаже како да конопце затежу на једну па на другу
страну, како би олупину зањихали на леви или десни бок, али беше
утврђена као да је усидрена.
− Мораћу је везати за бове, па ће посао обавити плима и подићи
брод − гласно је казао на енглеском.
− Дозо? − збуњено запита Нага.
− Ах, гомен насај, Нага-сан… − Знаковима и цртежима у песку је
објашњавао, проклињући своју несташицу речи, како да саграде сплав
па је по осеки привежу за олупину. На следећој ће плими испливати
олупина па ће је они тада извући на обалу и остаће у песку. На идућој
осеки биће им лако, јер ће већ поставити котуре-ваљке на којима ће
олупина стајати.
− Ах, со десу! − задивљено ће Нага. Кад је објаснио осталим
официрима, и они се задиве, а Блекторнови су се вазали пували од
важности.
Блекторн то примети па упре прстом у једнога.
− Где ти је пристојност?
− Шта? Ох, јако жалим, господару, молим вас, опростите ми што
сам вас увредио.
− Данас хоћу, сутра нећу! Пливај на брод и одвежи овај конопац.
Ронин-самурај задрхти и заколута очима.
− Јако жалим, господару, не знам да пливам.
На обали завлада тајац, а Блекторн је знао да сви они чекају да виде
шта ће се догодити. Љутио се на самог себе јер наредба беше наредба,
а нехотице је изрекао смртну пресуду која овај пут није била
заслужена. Тренутак је размишљао.
− Наредбе Торанага-саме, сви људи науче пливати. Нех? До
тридесет дана сви моји вазали пливају. До тридесет дана да сте
пливали. Ти у воду, сад ћеш добити први час!
Самурај плашљиво пође у море, знајући да је мртав човек. Блекторн
му се придружи, а кад је самурајева глава потонула, извукао га је,
нимало благо, па га присилио да плива, пуштајући га нека потоне, али
никада опасно. И тако све до олупине, док је човек кашљао, избацивао
воду и одржавао се. Тад га је поново одвукао на обалу, али двадесет
метара од плићака га је гурнуо од себе.
− Пливај!
Самурај се копрцао као напола утопљен мачак. Никад се више тај
неће пред господарем правити важан! Његови су другови клицали, а
пливачи на плажи ваљали су се по песку од смеха.
− Врло добро, Анђин-сане − рече Нага. − Веома мудро. − Поново се
насмеје па рече: − Молим, послаћу људе по бамбусе! За сплав, нех?
Сутра покушајмо све овамо извући.
− Хвала.
− Данас још вући?
− Не, не, хвал… − Блекторн умукне и застре очи. На дини је стајао
отац Алвито па их посматрао. − Не, хвала, Нага-сане − настави
Блекторн. − Данас овде све готово. Молим те, опрости ме тренутак. −
Пошао је по одећу и мачеве, али му их његови људи брзо донесоше.
Без журбе се облачио и ставио мач за појас. − Добар дан − рече
Блекторн пошавши према Алвиту.
Свештеник је деловао напаћено, али лице му беше љубазно, као и
пре њихове жестоке размирице након одласка из Мишиме. Блекторн
појача опрезност.
− И теби, капетане-пилоте. Јутрос одлазим. Само сам хтео с тобом
мало разговарати. Имаш ли нешто против?
− Не, ништа.
− Шта ћеш учинити? Покушаћеш извући олупину?
− Да.
− Бојим се да ти то неће помоћи.
− Ништа зато. Покушаћу.
− Заиста мислиш да можеш саградити нови брод?
− Ох, да − стрпљиво ће Блекторн, питајући се шта ли је Алвиту на
уму.
− Хоћеш ли овамо позвати остатак посаде да ти помогне?
 − Не − одврати Блекторн замисливши се. − Боље им је у Еду. Кад
брод буде при крају… имам много времена да их овамо доведем.
− Они живе с етама, је ли?
− Да.
− Је ли то разлог што их не желиш овде?
− Један од разлога.
− Не замерам ти. Чуо сам да су сада сви јако свадљиви и понајвише
пијани. Јеси ли знао да је пре отприлике десет дана међу њима избила
мала кавга па им је изгорела кућа? Тако се прича.
− Нисам знао. Је ли неко повређен?
− Не, али само милошћу Божјом није. Следећи пут… Чини се да је
један од њих измислио дестилатор. Грозно је шта пиће учини човеку.
− Да. Штета њихове куће. Саградиће они нову.
Алвито климне и опет погледа олупину коју су запљускивали
таласи.
− Пре него што одем хтедох ти рећи да знам колико те погодио
губитак Марико-сан. Силно ме растужила твоја прича о догађајима у
Осаки, али у неку руку и разведрила. Разумем шта значи њена жртва…
Је ли ти причала о свом оцу и о тој трагедији?
− Да. Неке делове.
− Ах, онда и ти разумеш. Добро сам познавао Ђу-сана Куба.
− Шта? Мислиш Акечија Ђинсаја?
− Ох, опрости, да. Сад је познат под тим именом. Зар ти Марико-сан
није казала?
− Није.
− Тако га је поспрдно назвао Таико! Ђу-сан Кубо, шогун од
тринаест дана. Његова је побуна, од увежбавања људи па до великог
сепукуа, трајала само тринаест дана. Био је то добар човек, али нас је
мрзео, не зато што смо хришћани, него зато што смо странци. Често
сам се питао није ли Марико постала хришћанком баш зато да нас
боље упозна и да нас уништи. Често је говорио да сам хушкао Городу
против њега.
− А јеси ли?
 − Нисам.
− Какав је био?
− Онизак, ћелав, врло поносан, добар генерал и изванредан песник.
Јако тужно што су сви Акечијеви погинули на онај начин. А сада и
посљедња од њих. Јадна Марико… али оно што је учинила спасило је
Торанагу, ако буде воља Божја. − Алвито такне бројаницу. Након паузе
дода: − Пилоте, а такође, такође бих се пре одласка извинио због… па,
сретан сам што је онде био отац-визитатор па те спасао.
− Извињаваш се и за мој брод?
− За Еразмо не, с тим немам везе. Извињавам се само за оне људе,
Песара и заповедника Црног брода. Сретан сам што је твој брод
уништен.
− Шигата га нај, оче. Ускоро ћу добити нови.
− Какав ћеш брод покушати саградити?
− Довољно велик и довољно јак.
− Да нападнеш Црни брод?
− Да се вратим кући у Енглеску и да се од свих одбраним.
− Сав тај труд биће јалов.
− Зар ће доћи још један ’чин Божји’?
− Да. Или саботажа.
− Ако до тога дође и пропадне мој нови брод, саградићу нови. А ако
и он пропадне, опет нови. Саградићу брод или се на који укрцати, а
када се вратим у Енглеску, просјачићу, узајмљивати, купити или
изградити трговачко-бојни брод па ћу овамо да се вратим.
− Да. Знам. Зато ти никада нећеш отпловити. Превише знаш,
Анђин-сане. То сам ти већ рекао, а сада ти понављам, али без злобе.
Искрено! Храбар си ти човек, поштен противник, који улива
поштовање, и ја те поштујем, па међу нама мора владати мир. Током
година често ћемо се виђати, ако иједан од нас преживи рат.
− А хоћемо ли?
− Хоћемо. Предобро знаш јапански! Ускоро ћеш постати Торанагин
лични тумач. Ти и ја се не смемо свађати. Бојим се да су наше судбине
испреплетене. Је ли ти и то казала Марико-сан? Мени је рекла.
− Не, то ми није казала. Шта ти је још рекла?
 − Молила ме да ти будем пријатељ и да те заштитим ако будем
могао. Анђин-сане, нисам овамо дошао да те изазивам нити да се
свађамо, него да те пре него што одем замолим за мир.
− Куда ћеш?
− Најпре у Нагасаки, бродом из Мишиме. Тамо морам закључити
трговачке преговоре. Онда тамо где је Торанага, без обзира где то било,
онде где ће се бити бој.
− Они ће те пустити да слободно путујеш без обзира на рат?
− Ох, да! Ми смо им потребни, па ко победи да победи. Ваљда
можемо бити разумни па склопити мир − ти и ја. Молим те то, ради
Марико-саме.
Блекторн је неко време ћутао.
− Некад смо склопили примирје зато што је она тако хтела. То ти
опет нудим. Примирје, а не мир, под условом да се обавежеш да се
мом бродоградилишту нећеш примицати ближе од педесет миља.
− Слажем се, пилоте, наравно да се слажем, али с моје стране се
немаш чега бојати. Онда примирје, за њену успомену.− Алвито
испружи руку. − Хвала ти.
Блекторн му чврсто продрма руку. Алвито изјави:
− У Нагасакију ће ускоро бити њен покоп. Одржаће се у катедрали.
Службу ће водити лично отац-визитатор, Анђин-сане. Тамо ће
сахранити део њеног пепела.
− Њу би то веселило! − Блекторн тренутак осмотри олупину па опет
Алвита. − Једну ствар нисам… нисам споменуо Торанаги! Уочи смрти
дао сам јој благослов, као свештеник, и последњу помаст, како сам
најбоље знао и умео. Никога тамо није било, а била је католкиња.
Мислим да ме није чула, не знам је ли била свесна. А то сам поновио и
на спаљивању њеног тела. Би ли то… би ли то било једно те исто? Би
ли то било прихватљиво? Покушао сам то учинити пред Богом, ни
мојим ни твојим, него пред Богом.
− Не, Анђин-сане, уче нас да то није прихватљиво, али два дана пре
смрти затражила је, и добила, одрешење од оца-визитатора и била је
прочишћена од греха!
− Значи… значи да је она све време знала да мора умрети… Шта
било да било, она се требала жртвовати.
 − Да, Бог је благословио и чувао!
− Хвала што си ми то рекао! − изјави Блекторн. − Уве… увек сам се
бринуо да моје уплитање неће успети, иако сам… Хвала што си ми ово
рекао.
− Сајонара, Анђин-сане − рече Алвито па му опет пружи руку.
− Сајонара, Цукку-сане. Молим те, запали јој свећу од мене.
− Хоћу.
Блекторн протресе свештеникову руку. Гледао је за њим док се
удаљавао, висок и снажан, достојан противник. Увек ћемо бити
непријатељи, помислио је. Обојица то знамо, без обзира на примирје.
Шта би ти рекао кад би знао за Торанагин план и за мој план? Ништа
више него што си ми већ запретио, нех? Добро. Разумемо се. Примирје
нам неће шкодити, али нећемо се често виђати, Цукку-сане. Док је мој
брод у изградњи, заузећу твоје место тумача Торанаги и регентима, а
ускоро ћеш испасти из трговачких преговора, па и док португалски
бродови превозе свилу. А то ће се променити. Моји бродови биће тек
почетак. За десет година ће енглески лав завладати овим морима. Али
најпре ’Госпа’, а тек онда све остало…
Задовољно се вратио Наги па утаначио планове рада за сутра, а тад
се успео падином до своје привремене куће близу Торанаге. Поједе
пиринач и исецкану сирову рибу које му је припремио један од
његових кувара. Јако му је пријало. Послужи се поново и почне се
смејати.
− Господару?
− Ништа. − Но, у машти је видео Марико и чуо њен глас: ’Ох,
Анђин-сане, можда ћемо вас једног дана научити и да заволите сирову
рибу… Тада ћете бити на путу за нирвану, место апсолутног мира!’
Ах, Марико, помислио је, тако сам сретан што си добила истинско
одрешење. И захваљујем ти.
На чему, Анђин-сане?, као да чује њен глас.
На животу, Марико, драга моја. Ти…
По дану и по ноћи често је у себи с њом разговарао, сећао се делова
заједничког живота, причао јој о данашњици, осећао њену блиску
присутност, која је увек била тако блиска да је један-два пута погледао
преко рамена очекујући да ће је видети како тамо стоји.
 И јутрос сам се осврнуо за тобом, Марико, али уместо тебе спазио
сам Бунтара, а поред њега Цукку-сана, а обојица су у мене зурила.
Имао сам мач, али он је у рукама држао свој велики лук. Еееее, љубави
моја, морао сам скупити сву храброст да му приђем и да их свечано
поздравим. Јеси ли нас гледала? Поносила би се са мном, био сам
сасвим миран, прави самурај, скамењен. А он је казао јако укочено,
обраћајући ми се путем Цукку-сана: ’Госпа Кирицубо и госпа Сазуко
су ме обавестиле како си штитио њихову част и част моје жене. Како
си је спасао од срамоте! И њих! Хвала, Анђин-сане. Молим те, опрости
ми на бившој зловољи. Извињавам се и захваљујем ти.’ Онда ми се
наклонио и удаљио се, а ја сам силно зажелео да си ти тамо, да знаш да
је наша тајна заштићена и да за њу никад нико неће дознати.
Много пута се Блекторн освртао, очекујући да ће њу видети, али ње
није било, нити ће је икада више бити. Но, то му није сметало. Заувек
је с њим била и знао је да ће је љубити у добру и у злу, па и у зиму
живота свога. Увек се налазила на рубу његових снова. А сада су ти
снови били угодни, врло угодни, а с њом су се мешали цртежи,
планови, резбарење прамчаног лика, једра, начин постављања
кобилице, па бродоградња и на крају, ох, каква радост, коначан лик
’Госпе’ под пуним једрима напетим на снажном југозападњаку, како
јури каналом Ла Манш, оштро, док шкрипе конопци за дизање и
спуштање једара. Лисници се напињу на узди (углу између уздужнице
брода и правца ветра), а онда: ’Дигните сва једра! Кошњаче, дебљаче,
слемењаче и врховњаче!’ Попуштају конопци, приликом сваког
сантиметра, канонада једара дохвата супротну узду. И: ’Држ курс!’…
Сваки делић једара одговара на његов повик, а онда, коначно, ’Госпа’
непроцењиве лепоте, у пуном залету окреће оштро улево близу Бич
Хеда и креће према Лондону…
***
Торанага се попе на брдо изнад логора, а дружина беше окупљена
око њега. На руци је држао Кога. Ловио је обалом па је сад замицао у
брда изнад села. Преостала су им још два сата сунца, а он је желео да
искористи сунце, не знајући када ће уопште имати поново времена да
лови.
Данашњи дан имао сам за себе, закључи он. Сутра идем у рат, али
данас сам морао завести реда у својој кући, правећи се да су изван
опасности и Кванто, и Изу, и моја баштина, да ћу доживети ову зиму и
да ћу на пролеће до миле воље ловити. Ах, данас је било јако добро.
Двапут је убио са Тецу-ко која је летела као сан. Још никада није
била оволико савршена, па ни онда кад је са Нагом убила близу
Анђира, оним дивним незаборавним обрушавањем када је поразила
злоћудног старог голуба глувара. Данас је уловила ждрала неколико
пута већег од себе и изврсно се вратила на мамац. Пси су нашли
фазана, а он је соколицу винуо у ваздух да кружи над њим. Тад су
фазана изјурили и почело је незаборавно уздизање успињање и
падање, а убиство беше дивно. Тецу-ко је опет слетела на мамац и
поносно јела с његове песнице.
Сад је гонио зеца. Сетио се да Анђин-сан воли месо. Тако је
Торанага, уместо да оконча лов за данас, задовољно одлучио уловити
нешто дивљачи за лонац. Убрза корак не желећи заостати.
Гоничи су га водили уз логор кривудавим путем према врху. Овај
дан донео му је велики ужитак.
Критичким је оком обухватио логор и тражио опасности, али их
није нашао. Видео је како људи вежбају оружјем − забранио је пуку
сваку обуку и пуцање кад је у близини Цукку-сан − а и то га је
одобровољило. На једној страни сијало се на сунцу двадесет топова
које су онако брижно спасили из мора. Запазио је Блекторна како
прекрштених ногу чучи на тлу близу топова, и како напрегнуто мотри
у низак сточић. Сада је седео као што седи свака нормална особа. Под
њим се налазила олупина. Виде да још није померена. Питао се како ће
је Анђин-сан довести на обалу ако ју је немогуће извући из мора.
Наиме, Анђин-сане, ти ћеш је извући на копно, помисли Торанага,
чврсто уверен. Ох, да! И саградићеш овај брод, а ја ћу га уништити као
што сам уништио и претходни. Или ћу га поклонити, као ново мито
хришћанима који су ми важнији него твоји бродови, пријатељу. И сви
други бродови који чекају у твојој домовини. Довешће ми их твоји
земљаци, као и споразум са вашом краљицом. Ти нећеш! Потребан си
ми овде.
Кад куцне час, Анђин-сане, казаћу ти зашто сам морао запалити
твој брод, а тада ми то нећеш замерити, јер ће те заокупити друге
ствари, па ћеш схватити да је ипак истина оно што ти рекох: ’Радило се
о твом броду или о твом животу. Изабрао сам твој брод. Беше то
исправно, нех?’ Тад ћемо се ти и ја смејати ’Чину Божјем’. Ох, лако
сам на брод поставио посебну стражу поузданих људи са тајним
наредбама да те ноћи свуда просипају барут. А чим ми је Оми јавио за
Јабуову уроту, наредио сам Наги нека прераспореди дужности тако да
су се у тој обалној и палубној стражи нашли само људи с Изуа, а пре
свега оних педесет и три издајице. Из таме је навалио само један нинђа
с кременом и твој брод претворио се у бакљу. Наравно, у саботажу
нису били упућени ни Оми ни Нага.
Јако жалим, али било је неопходно, Анђин-сане. Спасао сам ти
живот који си хтео и више од брода. Досад сам већ педесет, па и више
пута морао разматрати да ли да жртвујем твој живот, али увек сам то
успевао избећи. Надам се да ће тако бити и убудуће. Зашто? Данас је
дан истине, нех? Одговор гласи: зато јер ме ти засмејаваш, а пријатељ
ми је потребан. Не усуђујем се спријатељити са својима ни са
Португалцима. Да, шапнућу то бунару у подне, али само кад проверим
да сам сам: ’Мени је потребан пријатељ’. А и твоје знање. И у том је
Марико-сама имала право. Пре него што одеш, желим да сазнам све
што знаш. Рекох ти да обојица, и ти и ја, имамо много времена.
Желим да знам како се на броду може опловити Земља, и желим да
схватим како малено острво може поразити големо царство. Можда би
се одговор могао применити на нас и на Кину, нех? Ох, да, у неким
стварима Таико је имао право.
Кад сам те први пут видео, рекох:
− За побуну нема оправдања! На то си ти одговорио:
− Има једно оправдање: ако победе!
Ах, Анђин-сане, тада сам те заволео. Слажем се! Све је у реду ако
победимо.
Пораз је глуп, неопростив.
Нећеш отрпети пораз, живећеш мирно и сретно на свом великом
феуду у Анђиру. Тамо ће те рибар Мура чувати од хришћана па им и
даље по мојим упутствима слати погрешна обавештења. Како је
наиван Цукку-сан кад је поверовао да је један мој човек, па био он и
хришћанин, украо твоје ротеиросе па их тајно дао свештеницима без
мога знања или мојих упутстава. Ах, Мура, веран си ми већ тридесет,
па и више, година. Ускоро ћеш добити награду! Шта би рекли
свештеници кад би знали да је твоје право име Акира Тономото,
доушник-самурај у мојој служби, исто као и рибар, сеоски главар и
хришћанин? Прдели би они прашину, нех?
Зато се не брини, Анђин-сане. Ја се бринем за твоју будућност. У
добрим си, снажним рукама и, ах, какву сам ти будућност наменио!
− Зар морам постати варваринова наложница, ох, ох, ох? − гласно је
завапила Кику.
− Да, до месец дана. Фуђико-сан свечано је пристала. − Још једном
је Кикуи и Гиоки саопштио истину и стрпљиво причекао, како ојађена
девојка не би изгубила образ. − И хиљаду кокуа годишње након рођења
првог Анђин-сановог сина.
− Ех, хиља… шта рекосте?
Поновио је обећање и умилно надовезао:
− На крају крајева, самурај је самурај, а два мача су два мача, а
његови ће синови бити самураји. Он је хатамото, један од мојих
најугледнијих вазала. Адмирал свих мојих бродова, присан поуздани
саветник, штавише, пријатељ. Нех?
− Јако жалим, али, господару…
− Најпре ћеш бити његова наложница.
− Јако жалим! Најпре, господару?
− Можда би му требала постати жена. Фуђико-сан ми је рекла да се
више не жели удавати, али мислим да би њега требало оженити. Зашто
не тобом? Ако му се довољно свидиш! А сматрам да би му се ти могла
довољно свидети, и још уз то га савесно терати да гради свој брод…
нех? Да, мислим да би му ти требала постати жена.
− Ох да, ох да, ох да! − Загрлила га је, благосиљала га, извињавала
се због своје брзоплете неотесаности кад га је прекинула, иако га није
до краја саслушала. Оставила га је, удаљивши се четири корака од
места са ког се, пре неколико тренутака, спремала да баци са хридине.
Ах, те жене!, помислио је Торанага збуњен и врло задовољан. Она је
сад добила све што жели, а и Гиоко, буде ли брод саграђен на време, а
биће. И свештеници, а и…
− Господару! − Један је ловац показивао гомилу грмља уз пут.
Обуздао је коња и припремио Кога, олабавивши ременчиће који су га
спутавали за песницу.
− Сад! − тихо је наредио. Нахушкају и пса.
Зец продре из грма и појури према заклону, а он тог трена пусти
Кога. Прхне у потеру, снажно замахнувши крилима, равно као стрела,
мотрећи преплашеног зеца. Стотину корака испред, након
брежуљкастог подручја, налазио се трњик, па зец бесомучном брзином
умакне према склоништу. Кого је смањивао размак, скраћивао,
примицао се све ближе, једва метар изнад тла. Тад се нађе над својим
пленом и обруши се, а зец цикне, устукне и стреловито полети назад.
Кого га је још гонио и гневно ек-ек-екао зато што је промашио. Зец
опет полети у коначан спас према јами, а цикне кад Кого поново
навали, чапорке му забије у врат и главу, и неустрашиво поскочи
спојивши крила, не осврћући се на махнито грчење и превртање зеца.
Сломи му врат, без напора. Последњи врисак. Кого попусти. На трен
одскочи у ваздух, уз жестоко трескање поново доведе у ред своје перје.
Тад се врати на топло, копрцаво тело и још једном смртно притегне
чапорцима. Тада, тек тада, заори се победнички крик. Зацикће од
ужитка што је плен заклао. Посматрао је Торанагу.
Торанага докаска до њега, сјаше па му понуди мамац. Јастреб
кокошар послушно остави зеца, а док је Торанага вешто скривао
мамац, седне му на испружену рукавицу. Дохватио га је за ременчиће,
а кроз челиком ојачани кажипрст рукавице осећао је снажан стисак.
− Ееееее, добро си то обавио, лепото моја! − рече он наградивши га
комадићем зечевог ува који је одрезао хајкач. − Ево, прогутај ово, али
не превише, имаш ти још посла.
Хајкач се засмејуљи подигнувши зеца.
− Господару! Зец је три-четири пута тежи од њега. Месецима нисмо
видели ништа боље, нех?
− Да. Пошаљи га Анђин-сану. − Торанага се опет вине у седло и
махне осталима да наставе лов.
Да, беше то добра ловина, али није било узбуђења као онда кад
убија сива соколица. Јастреб кокошар је такав какав је, ловна птица
убица, рођена да убија све и сва, шта год се миче. Као и ти, Анђин-
сане, нех?
Да, ти си краткокрили соко!… Ах, али Марико беше соколица.
 Тако се јасно ње сећао. Свим срцем зажели да она није морала
отићи у Осаку и у ’Празнину’. Но, било је потребно, уверавао је самога
себе. Морала је избавити таоце. Не само моје, него и све остале. Сад
имам педесет нових тајних савезника. Привезала си својом храброшћу,
и госпа Ецу својом храброшћу, и пожртвованошћу, њих и све Маеде на
моју страну, а преко њих читаво западно приморје. Требало је
измамити Ишида из његове неосвојиве јазбине и посвађати регенте, а
Очибу и Кијаму припитомити за моју песницу. Ти си све то учинила,
па и више, дала си ми времена. А само време ствара замке и поставља
мамце.
Ах, Марико-чан, ко би мислио да ће женица као што си ти, кћи Ђу-
сан Куба, мог старог супарника, велеиздајника Акечија Ђинсаја, моћи
толико тога да учини и тако се дивно и достојанствено освети Таику,
непријатељу и убици оца свога? Једно једино страхотно обрушавање,
налик на Тецу-ко, и побила си сав свој плен који беше и мој плен.
Баш тужно што те нема више. Таква оданост заслужује посебну
милост.
Торанага се попео на врх, застао и зовнуо Тецу-ко. Соколар му
однесе Кога, а Торанага последњи пут помилује закукуљену сиву
соколицу на својој песници. Тад јој спусти кукуљицу и хитне је у небо.
Гледао је како вијуга увис, само увис, у потрази за пленом који он
никада неће добити. Слобода Тецу-ко је мој дар теби, Марико-сан,
обратио се њеном духу, гледајући како соколица кружи све више и
више. Да почастим твоју оданост према мени и твоју ћеринску оданост
нашем најважнијем пропису: да добар син или кћи не сме мировати
док убица очев још живи под истим небом.
− Ах, јако мудро, господару − јави се соколар.
− Ех?
− Што сте Тецу-ко пустили на слободу. Кад сте је ономад последњи
пут пустили, мислио сам да се она неће вратити, али нисам био
сигуран. Ах, господару, ви сте најбољи соколар у царству, најбољи…
кад знате, кад сте тако сигурни кад ћете је вратити у небо.
Торанага се намргоди. Соколар пребледи, јер није схватио разлог,
брзо му преда Кога па се журно повуче.
 Да, за Тецу-ко је стигао час, несташно помисли Торанага. Но, и уз
све то, она је само симболичан дар Марикином духу и величини њене
освете.
Да! А шта је са свим оним синовима свих оних људи које си ти
убио?
Ах, то је друга ствар, сви ти људи заслужили су смрт, одговорио је
самом себи. Па ипак увек пазиш ко ти се примиче на домет стреле.
Нормална опрезност! Та се примедба свиде Торанаги па одлучи да је
придода ’Легату’.
Поново зажмири у небо и посматрао је соколицу која више није
била његова. Била је изузетно лепо створење горе на небу, слободна,
далека од свих суза, док се без напора уздизала. Тад је захвати нека
снага изван његовог видокруга, заковитла је на север и она ишчезне.
− Ах, Тецу-ко, хвала ти. Роди многе кћери! − рече он и скрене
пажњу на земљу. Село је изгледало чисто на залазећем сунцу. Анђин-
сан је још чучао за столом. Самураји су вежбали, а са куварских ватри
уздизао се дим. А са оне стране залива, удаљен двадесетак рија,
простирао се Едо. Четрдесет рија југоисточно Анђиро. Две стотине и
деведесет рија према западу Осака, а северно од ње, ни тридесет рија,
Кјото.
Тамо ће се одиграти главна битка, помислио је. Близу главног града.
На северу, горе у околини Гифуа, Огакија или Хашиме, на великом
северном путу Накасендо. Можда тамо где пут скреће на југ према
престоници, близу планинског сеоца Секигахаре. Тамо негде! Ох,
годинама бих иза планина својих био изван опасности, али ово је
прилика коју сам чекао: Ишидова жила куцавица је незаштићена!
Мој ће главни удар уследити Северним путем, а не приобалним
Токаидом, иако ћу од сад па до тад глумити да још педесет пута мењам
мишљење. Мој полубрат јахаће са мном. Ох, да, мислим да ће се
Затаки уверити да га је Ишидо жртвовао Кијами. Мој полубрат није
глуп. А ја ћу одржати своје обећање па ћу му испросити Очибу. Кијама
ће променити страну у току битке. Мислим да ће променити страну, а
кад је промени, ако је промени, насрнуће на свог омраженог
противника Оношија. Биће то знак да мускете јуришају. Ја ћу
обухватити бокове њихове војске и победити. Ох да, победићу, јер
мудра Очиба неће наследнику допустити да ми се супротстави на
бојном пољу. Зна она, кад би га пустила, био бих присиљен да га
убијем, јако жалим.
Торанага се потајно засмејуљи. Чим победим, даћу Кијами све
Оношијеве земље па га позвати да Саруђија именује својим
наследником. Чим постанем председник новог Регентског већа,
Затакијев ћемо предлог изнети госпи Очиби коју ће његова дрскост
толико огорчити да ће регенти − како би примирили прву госпу ове
земље и наследника − са жаљењем морати мог полубрата позвати у
’Празнину’. Ко ће заузети његово место регента? Касиги Оми. Кијама
ће постати Омијев плен… Да, то је мудро, а тако је лако јер ће се тада
већ Кијама, господар свих хришћана, разметати својом вером која је
још увек против нашега закона. Таикови ’Укази о изгону’ још су
законити, нех? Оми и остали ће сигурно казати: ’Гласамо да укази
ступе на снагу!’ А кад нестане Кијаме, никада више неће ниједан
хришћанин постати регент, а наш стисак стрпљиво ће се стезати око
глупе, али опасне иностране догме, која је претња овој земљи богова и
која је одувек претила нашем складу ва… зато је морамо искоренити!
Ми регенти охрабрићемо Анђин-санове земљаке да преузму
португалску трговину. Регенти ће што пре наредити да се сва трговина
и сви странци ограниче на Нагасаки. На мален део Нагасакија, под
врло озбиљним стражарима. И заувек ћемо затворити земљу… Њима,
њиховим мускетама и њиховим отровима!
Толико имам дивних послова чим победим, ако победим, кад
победим. Ми смо врло предвидљив народ.
Биће то златно доба. Очиба и наследник имаће велелепан двор у
Осаки, а с времена на време ми ћемо им се клањати и настављати да
владамо у његово име изван замка Осаке. За око три године Син неба
ће ме позвати да распустим Веће па да све до пунолетности свог
рођака будем шогун. Регенти ће ме салетати да прихватим и ја ћу
невољно прихватити. За годину две ћу се без церемоније одрећи у
корист Сударе, а власт ћу по обичају задржати и стално мотрити замак
Осаке. И даље ћу стрпљиво чекати, а једног ће дана оно двоје
узурпатора у Осаки учинити грешку и тада ће они нестати, а некако ће
нестати и замак Осаке, баш као сан у сну. А праву награду ’велике
игре’ која је почела откако знам за себе, а постала могућа оног
тренутка кад је умро Таико… добићу ону праву награду: шогунат
 За то сам се читавог живота борио, то сам смерао. Само сам ја
наследник краљевства. Ја ћу бити шогун. И ја сам оснивач династије.
Сада ми је то могуће, заслугом Марико-сан и варварина који је
дошао са источног мора.
Марико-сан, беше твоја карма да умреш славно и да живиш вечно.
Анђин-сане, пријатељу мој, твоја је карма да никада не одеш из ове
земље. А моја је да постанем шогун.
Јастреб кокошар Кого му склопи крила на ручном зглобу и намести
се, мотрећи га. Торанага му се насмеши. Нисам ја изабрао ово што
јесам. То је моја карма.
***
Те године, двадесет и првог дана десетог месеца, Месеца без богова,
главне се војске сударише у зору. Беше то у планинама близу
Секигахаре на Северном путу. Време неповољно, магла па слана. У
касно поподне Торанага је извојевао битку. И отпочне покољ. Пало је
четрдесет хиљада глава.
Три дана касније Ишидо је жив заробљен па га Торанага добро
расположен подсети на пророчанство. У ланцима га пошаље у Осаку
да га народ гледа. Етама нареди да ноге генерала Ишида чврсто
закопају у земљу и да му из земље вири само глава, и да пролазнике
позивају да туку бамбусовим штапом по најчувенијој глави у
краљевству.
Ишидо је издржао три дана и умро врло стар.
КРАЈ
 НАПОМЕНЕ
Холанђани су до Јапана први пут стигли 1600. године, а капетан
њиховог првог брода је био Енглез Вилијам Адамс, који је постао први
страни самурај; а послужиће као инспирација за дело Шогун, Џејмса
Клавела. Ијејасу Токугава је позвао Холанђане да обављају трговину
1605, али тада то они нису могли из разлога снажних португалских
ометања у југоисточној Азији. Ипак 1609. успевају да добију трговачке
привилегије захваљујући високом положају Вилијама Адамса као
самураја у Јапану.

Yoshi Toranaga – Tokugawa Ieyasu (1543–1616)

Yoshi Sudara – Tokugawa Hidetada (1579–1632)
Yoshi Naga – Takeda Nobuyoshi (1583–1603)
Ishido – Ishida Mitsunari (1561–1600)
Ochiba – Yodo-dono (1569–1615)
Yaemon – Toyotomi Hideyori (1593–1615)
Onoshi - Otani Yoshitsugu (1558-1600)
Harima - Arima Harunobu (1567-1612)
Kiyama - Konishi Yukinaga (1555-1600)
Sugiyama - Maeda Toshiie (1539-1599)
Zataki - Satake Yoshinobu (1570-1633)
John Blackthorne – Miura Anjin/William Adams (1564–1620)
Vinck – Jan Joosten van Lodensteijn (1560–1623)
Toda Mariko – Hosokawa Gracia (1563–1600)
Toda Hiro-matsu "Iron Fist" – Hosokawa Fujitaka (1534–1610)
Toda Buntaro – Hosokawa Tadaoki (1563–1646)
Toda Saruji – Hosokawa Tadatoshi (1586–1641)
Goroda – Oda Nobunaga (1534–1582)
Nakamura – Toyotomi Hideyoshi (1536–1598)
Akechi Jinsai – Akechi Mitsuhide (1528–1582)
Martin Alvito – João Rodrigues (missionary)

– -сан значи ’уважени’, а додаје се свим именима у знак

пристојности.
– -сама значи ’господар’, а обавезно се додавало, као знак
уљудности у опхођењу са претпостављенима.
– Нех? – зар не?