Станислав Бинички

Станислав Бинички био је српски композитор и диригент. Сматран је највећим представником

српске класичне музике. Аутор је прве српске опере На уранку.

Рођен је у Јасику код Крушевца 27. јула 1872. године. Основну школу завршио је у родном
месту, а гимназију је похађао у Нишу и Београду. Године 1890. уписао је на природно-
математички одсек Филозофског факултета у Београду. У студентским годинама певао је у хору
„Обилић” којим је управљао Јосиф Маринковић и у „Београдском певачком друштву” којим је
управљао Стеван Мокрањац.
Запослио се у лесковачкој гимназији као професор математике, али је предавао и певање,
виолину и флауту. Обновио је певачко друштво „Бранко” и постао хоровођа. Тамо је, 1896.
године, саставио збирку „Песме из околине Лесковца“. После једногодишњег рада у гимназији
у Лесковцу одлази у Минхен, где, између 1895. и 1899. године, студира композицију и соло
певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и
педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни
оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и
Кoстом Манојловићем оснива Српску музичку школу. Од 1924. посвећује се компоновању,
познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве.

Прву српску оперу „На уранку“, Бинички је написао 1903. године, крајем те године 20.
децембра ова опера је први пут изведена у Народном позоришту у Београду. Ова опера
представља љубавну причу Станке и Радета у једном српском селу под Турцима. Оперски
либрето написао је српски писац Бранислав Нушић.

Плакат 7. извођења опере На уранку Станислав Бинички

Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завичаја, циклуса
народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних
маршева На Дрину и Парадни марш.
 Марш на Дрину
На Дрину (познат и као Марш на Дрину) је традиционални српски марш који је Бинички
компоновао у Ваљеву почетком Првог светског рата у част победе српске над аустроугарском
војском на Церу и команданта Гвозденог пука Миливоја Стојановића. Марш на Дрину је једна
од најизвођенијих композиција у свету са простора Балкана.

Марш је написан, одмах након битке на планини Цер, почетком Првог светског рата, када је
малобројна српска војска однела невероватну победу над аустроугарском силом.

У тој бици 1914. године, погинуо је и командант Милоје Стојановић Брка који је предводио
чувени Гвоздени пук, а Бинички је, одушевљен храброшћу овог јунака и његовој положеној
жртви, посветио баш њему ову композицију.

Након завршетка Другог светског рата, марш је званично забрањен и проглашен декадентним
ии националистичким, па су људи који су га изводили били ућуткивани, а они које би чула
власт и полиција како изводе мелодију, завршавали би на робији.

Иво Андрић је 1961. године у Шведској на доделу Нобелове награде понео композицију На
Дрину. Дело је изазвало велику пажњу шведске јавности и до данас је једно од најслушанијих
дела у Шведској.

Године 1964. српски новинар и песник Милоје Поповић написао је и текст за марш. Године
1964. снимљен је и филм Марш на Дрину у режији Жике Митровића.

Марш на Дрину су, између осталих, обрадили британски The Shadows, белгијски The Jokers,
шведски The Spotnicks, холандски хармоникашки дуо De Kermisklanten, Италијанка Franka
Sicilijano, јужноафрички органиста Чери Вајнер. Амерички препев под називом Little Soldier Boy
снимила је 1964. године Пети Пејџ, најпопуларнија певачица 50-их година у САД.

Деведесетих година када је бирана химна Србије, у најужем избору био је Марш на Дрину.
Песма је добила највише гласова на референдуму о државним симболима Републике Србије
1992. године. Међутим, референдум је касније поништен због недовољног одазива гласача.
Песма је остала неслужбена химна Србије све до 2004. године, када је песма Боже правде
проглашена за националну химну Републике Србије.

Ова песма је актуелна више од сто година и свако њено ново слушање побуђује изузетно јака
осећања и емоције у српској души.

Бранко Ћопић, славни писац коме је марш „На Дрину” била је омиљена песма говорио је
овако: „Ја не знам да ли има нека песма која ме може узбудити као она мелодија „Марша на
Дрину”, јер све ми се чини да чувам топот српске коњице која напредује према Дрини, да
чујем онај звук кад се ваде сабље".

Стефан Стојановић II1