Džon Le Kare

SINGL & SINGL

Prevele s engleskog:
Milena Bumbulović
Jelena Bumbulović
Naslov originala

John Le Kare
SINGL & SINGL
 POGLAVLJE 1.

Ovaj pištolj nije pištolj.

Ili je to makar bilo g. Vinserovo čvrsto uverenje, kada je mladi Aliks
Hoban, generalni direktor za sektor Evrope i izvršni rukovodilac Trans-
Finansija Beč, Petersburg, Istanbul, uvukao bledu ruku u džep svog
italijanskog sakoa i odatle izvukao nešto što nije bilo ni platinasta tabakera,
ni gravirana vizitkarta, već elegantni plavo-crni automatski pištolj, i uperio ga
sa razdaljine od samo desetak santimetara u koren Vinserovog kljunastog, ali
nevelikog nosa. Ovaj pištolj ne postoji. To je, sa pravnog aspekta, nedopustiv
dokaz. To zapravo nije nikakav dokaz. To je nepostojeći pištolj.
G. Alfred Vinser je bio advokat, a za jednog advokata, činjenice su
postojale zato da bi bile podvrgnute ispitivanju. Sve činjenice. Što bi neka
činjenica laiku delovala uverljivije, tim pre bi svaki savestan advokat morao
dati sve od sebe da je opovrgne. A Vinser bi u ovom momentu dao sve, samo
da ovu činjenicu uspe da opovrgne. Ipak, od zaprepašćenja je ispustio svoju
aktovku. Čuo je kako je pala, osetio je kako se na tren zadržala u njegovoj
ruci, da bi zatim krajičkom oka uhvatio senku tašne kraj svojih nogu: moja
tašna, moje pero, moj pasoš, moja avionska karta i čekovi. Moje kreditne
kartice, dokazi o mom postojanju. Ipak se nije sagnuo da je podigne, mada je
koštala čitavo bogatstvo. Ostao je ukopan u mestu, nemo zureći u
nepostojeći pištolj.
Ovaj pištolj nije pištolj. Ova jabuka nije jabuka. Vinser se prisećao
mudrih reči svog mentora od pre četrdeset godina, kada je taj veliki čovek
žustro izvukao zelenu jabuku iz dubina svog pocepanog sportskog sakoa i
visoko mahnuo njome po vazduhu, pokazujući je svojoj, uglavno ženskoj
publici: - Ovo možda izgleda kao jabuka, moje dame, možda miriše kao
jabuka, pod prstima podseća na jabuku - namignuo je - ali, da li zvuči kao
jabuka - prodrma je - da li se seče kao jabuka? - Iz fioke svog stola izvukao
je stari nož za hleb i udario po jabuci. Jabuka se pretvorila u gipsane
krhotine. Salve smeha dok je veliki čovek gazio krhotine vrhom svoje
sandale.
Ali, Vinserovo nemarno prebiranje po uspomenama se nije tu završilo. Od
mentorove jabuke, brzinom svetlosti prebacio se na svog piljara iz
Hempsteda u kome je živeo i čitavim svojim bičem žudeo da i sada bude
tamo: raspoložen, nenaoružani snabdevač jabukama u veseloj kecelji i
slamnatom šeširu koji je pored jabuka prodavao i lepe sveže špargle koje je
Bani, Vinserova žena, volela, čak i ako joj se nisu uvek sviđale one koje bi
njen suprug doneo. Zelene, zapamti Alfrede, i to one koje su izrasle iznad
zemlje, nikada bele... gurajući mu pijačnu korpu u ruke. I samo ako im je
sezona, one iz staklenika nikad nemaju dobar ukus. Zašto sam to uradio?
Zašto moram da se oženim nekim kako bih shvatio da ga ne volim? Zašto ne
mogu da zauzmem stav pre nego što se nešto desi, a ne onda kada je već
kasno? Čemu inače služe studije prava, ako ne da nas zaštite od samih sebe?
Dok mu je užasnut mozak istraživao svaku mogućnost za spas, Vinser se
spokojno prepustio putovanju u unutarnju stvarnost. To ga je okrepilo, pa
makar na delić sekunde, u situaciji kada se suočavao sa nestvarnošću pištolja
uperenog u sebe.
Ovaj pištolj još uvek ne postoji.
Ali, Vinser nije mogao da odvoji pogled od njega. Nikada do sada nije
video pištolj iz te blizine, nikada nije bio obavezan da tako intimno proučava
nijansu boje, liniju, oznake, uglačanost i oblik, sve to upereno u njega pod
bleštavim zracima sunca. Da li to puca kao pištolj? Da li ubija kao pištolj,
uništava kao pištolj, pretvarajući lice i glavu u krhotine slične gipsanim?
Hrabro se pobunio protiv ove smešne mogućnosti. Ovaj pištolj ne postoji,
apslutno ne postoji! To je himera, trik belog neba, vrućine i toplotnog udara.
To je imaginarni pištolj koji su stvorili loša hrana, loši brakovi i dva
iscrpljujuća dana zagušljivih konsultacija, uznemiravajućih vožnji limuzinom
kroz sparan, prašnjav, saobraćajem zagušen Istanbul, vrtoglav ranojutarnji let
privatnog džeta Trans-Finansija preko tamnih planinskih masiva centralne
Turske, samoubistvena tročasovna vožnja preko vijugavih priobalnih puteva i
oštrih krivina usečenih u litice od crvene stene, ovaj bezvodni veliki kamen
rtova zasutim pasjakovinom, ova raspuknuta košnica na blizu dve hiljade
metara nad istočnim Mediteranom, sa jutarnjim suncem koje se približavalo
zenitu i Hobanovim neustrašivim pištoljem (koji je i dalje tu, i dalje
fantazma) prodire poput hirurga u moj mozak.
Zatvorio je oči. Vidiš? Rekao je Bani. Nema pištolja. Ali Bani se po
običaju dosađivala, moleći ga da se sam zabavlja a da nju ostavi na miru, pa
se on umesto toga obratio Sudu, nešto što već trideset godina nije uradio:
Vaša visosti, zadovoljstvo mi je da obavestim ovaj Sud da je predmet
Vinser protiv Hobana na prijateljski način razrešen. Vinser prihvata da je
pogrešio što je sugerisao kako je Hoban mahao pištoljem tokom njihovog
sastanka na gradilištu u južnim turskim brdima. Zauzvrat, Hoban je pružio
zadovoljavajuće objašnjenje svojih postupaka...
A posle toga, iz navike ili iz poštovanja, obratio se svom
predsedavajućem, generalnom direktoru i Svengaliju za poslednjih dvadeset
godina, istoimenom osnivaču Kuće Singl’ jednom i jedinom Tigru Singlu:
Vinser ovde, Tigre. Dobro sam, hvala vani, ser, a kako ste vi? Drago mi
je što to čujem. Da, sve ide tačno onako kako ste predvideli i odgovori koje
sam primio do sada su zadovoljavajući. Samo jedna sitnica... već je gotovo
zaboravljeno... nikakva važna stvar... Hoban, koga je poslao naš klijent,
ostavio mi je utisak da je potegao pištolj na mene. Ništa strašno, ali čovek
više voli da unapred bude upozoren...
Čak i kada je otvorio oči i ugledao pištolj na istom mestu kao i ranije,
dok su ga Hobanove dečje oči zamišljeno odmeravale sa druge strane cevi a
njegovi dečji prsti uvijali oko obarača, Vinser nije odstupio od svoje uloge
advokata. Vrlo dobro, ovaj pištolj postoji kao predmet, ali ne kao pištolj. To
je dečji pištolj. Zabavan, bezazlen, šala na tuđ račun. Hoban ga je kupio za
svog malog sina. To je kopija pištolja i Hoban, u želji da unese malo
razonode u ono što je za njega sigurno predstavljalo dugačke i iscrpljujuće
pregovore, iz čiste šale razmahao se njime. Kroz svoje ukočene usne, Vinser
je majstorski uspeo, da iscedi samouveren osmeh, držeći se svoje poslednje
teorije.
- Pa, to je impresivan argument, moram da priznam, g. Hobane - hrabro je
izustio. - Šta želite da uradim? Da se odreknem svog honorara?
Ali, kao odgovor jedino je čuo zakivanje mrtvačkih kovčega, što je
požurio da pripiše buci koju su pravili zidari u maloj turističkoj luci preko
puta zaliva, dok su zakucavali prozorske kapke, crepove i slavine u
poslednjem trenutku, žureći se da spreme kuće za nastupajuću sezonu, pošto
su čitavu zimu proveli igrajući trik-trak. U svojoj žudnji da stvari vrati na
normalu Vinser se naslađivao mirisima razređivača, let-lampi, ribe pečene na
uglju, raznoraznih uličnih prodavača, i svim ostalim prijatnim i manje
prijatnim aromama mediteranske Turske. Hoban je progunđao nešto na
ruskom svojim kolegama. Vinser je čuo bat koraka iza sebe ali se nije usudio
da okrene glavu. Ruke su povukle sako sa njegovih leđa, dok su ostali
pretraživali njegovo telo... pazuho, rebra, kičmu, prepone. Sećanje na nežnije
ruke istog časa je potisnulo neprijatnost koju su mu donosile ruke njegovih
napadača, mada mu ono nije pružilo utehu dok su ga opipavali duž nogu, sve
do listova i članaka, tražeći sakriveno oružje. Vinser nikada u životu nije
nosio oružje, sakriveno ili javno, ako se^ne računa štap od trešnjinog drveta
koji je nosio da bi terao besne pse i seksualne manijake kad god bi tokom
šetnje skrenuo ka hampstedškoj pustopoljini radi uživanja u pogledu na
džogerke.
Nevoljno se prisetio Hobanovih mnogobrojnih pratilaca. Zaveden
oružjem, nakratko je uobrazio kako se Hoban i on nalaze sami na brdu, licem
u lice, ni sa kim oko sebe, situacija koju bi svaki advokat pokušao da okrene
u svoju korist. Priznao je sebi da su, još otkako su napustili Istambul,
Hobana posećivale krajnje čudne i neukusne spodobe. Sinjor d'Emilio i m’sje
Fransoa su im se pridružili na odlasku sa istambulskog aerodroma, sa
mantilima preko ramena, tako da im se ruke nisu ni videle. Vinser nije
obraćao pažnju na njih. Još dvojica nepoželjnih su ih čekala u Dalamanu,
opremljeni sopstvenim mrtvački crnim lendroverom i vozačem. Iz Nemačke
su, kako je Hoban objasnio, predstavljajući mu taj par, doduše ne po imenu.
Možda i jesu iz Nemačke, ali kako je Vinser čuo, govorili su samo turski i
bili su obučeni u crna pogrebnička odela, kakva su nosili turski seljaci kad bi
pošli nekim poslom u grad.
Još neke ruke su zgrabile Vinsera za kosu i ramena, bacivši ga na kolena,
na peskovitu stazu. Čuo je klepetanje kozjih zvona i učinilo mu se da se to
oglašavaju zvona crkve Svetog Jovana u Hempstedu, obeležavajući njegovu
sahranu. Nečije ruke su mu izvadile sitniš iz džepa, naočare i maramicu.
Drugi su podigli njegvu dragocenu aktovku; njemu se činilo da je u nekoj
noćnoj mori: njegov identitet, njegova sigurnost šetaju od jednog do drugog
para ruku, tašna od prekrasne crne kože vredna šest stotina funti, kupljena na
brzinu na ciriškom aerodromu parama sa računa za rezervni fond, koji ga je
Tigar naterao da otvori. Pa, sledeći put kada se budeš osetio darežljivim,
možeš da mi kupiš neku pristojnu tašnu, žalila se Bani svojim visokim
nazalnim glasom koji je obećavao da prava kuknjava tek predstoji. Odseliću
se, pomislio je. Bani će dobiti Hempsted, a ja ću da kupim stan u Cirihu, u
jednoj od onih novih, stepenasto podignutih kuća na padini. Tigar će
razumeti. Pogledaj samo kako on živi!
Vinserov vidik je odjednom bio prekriven žutom mrljom; ispustio je krik
u agoniji. Čvornovate ruke su mu zgrabile zglobove, povukle ih unazad i
zavrnule u suprotnom smeru. Njegov krik se odbijao od jednog do drugog
brda, nestajući u daljini. U početku blago, kao što bi to zubar uradio, nečije
ruke su mu podigle glavu, a onda ga naglo povukle za kosu, nateravši ga da
pogleda u sunce.
- Stanite - naredio je glas na engleskom i Vinser je žmirnuo u
zainteresovanu, pepeljastu priliku senjor d'Emilija, sedokosog muškarca
Vinserovog godišta.
- Senjor d'Emilio je naš konsultant iz Napulja - rekao je Hoban svojim
otegnutim, lošim rusko-američkim akcentom, koji je pokupio sam bog zna
gde.
- Baš mi je drago - odvratio je Vinser, imitirajući Tigrov otegnuti način
govora, koji bi ovaj koristio kad god bi želeo da pokaže kako nije
impresioniran, i počastio ga mlakim osmehom. Sputan u pesku, ruku i ramena
koji su vrištali od ubitačnog bola, Vinser je od sveg srca poželeo da je
ukazao poštovanje senjor d'Emiliju kada je za to imao priliku.
D'Emilio je šetao padinom i Vinser je poželeo da šetaju zajedno, ruku
pod ruku, kao drugari, kako bi on ispravio svaki loš utisak koji je možda
ostavio na senjor d'Emilija. Ali, bio je nateran da ostane da kleči, glave
okrenute ka vrelom suncu. Čvrsto je zatvorio kapke, ali sunčevi zraci su
nastavili da mu kupaju ženice žutom bujicom svetla. Klečao je, zategnut i
uspravan; bol koji je počinjao da oseća u kolenima bio je isti onaj koji mu je
parao ramena u naizmeničnim talasima. Brinuo se za svoju kosu. Nikada nije
poželeo da je ofarba, osećao je samo sažaljenje prema onima koji su to činili.
Ali kada ga je frizer nagovarao da samo jedanput nijansira kosu i onda se
odluči da li će to stalno činiti, Bani mu je naredila da tako i uradi. Kako ti
misliš da se ja osećam, Alffede? Idem okolo sa sedokosim starcem kao
svojim mužem? Ali draga, moja kosa je bila iste ove boje kada sam se oženio
tobom! Tim gore po mene, glasio je njen odgovor.
Trebalo je da poslušam Tigrov savet i smestim je u neki stan. Trebalo je
da je otpustim sa mesta sekretarice i zadržim je samo kao ljubavnicu, da ne
trpim poniženja što sam njen muž. Nemoj da se ženiš njome, Vinsere, kupi je!
Na duge staze, jevtinije je, uvek je tako, ubeđivao ga je Tigar... a onda im je
dao dve nedelje na Barbadosu kao poklon za medeni mesec. Otvorio je oči.
Pitao se gde li mu je šešir, elegantan panama šešir što ga je kupio u
Istambuiu za šezdeset dolara. Video je da ga njegov prijatelj d'Emilio nosi, na
opšte veselje Turaka u tamnim odelima. Prvo su se smejali zajedno. Onda su
se okrenuli i piljili u Vinsera sa odabranog mesta na brdu, negde na pola puta
do vrha, kao da je u pitanju bila obična dečja igra. Mrzovoljni. Zamišljeni.
Posmatrači, a ne učesnici. Bani, koja me gleda dok vodim ljubav sa njom.
Lepo se provodiš, tamo dole, zar ne? Pa, hajde požuri, spava mi se. Bacio je
pogled na vozača džipa koji ga je odvezao do podnožja planine. Čovek ima
ljubazno lice, on će me spasiti. Ima i ćerku koja se udala u Izmiru.
Ljubazno lice ili ne, vozač je zaspao. U turskom, pogrebnički crnom
„lendroveru”, malo dalje na putu, drugi vozač je sedeo otvorenih usta,
blenući ispred sebe, ne videći ništa.
- Hoban - reče Vinser.
Senka mu je pala preko očiju, a sunce je bilo u zenitu, pa tako onaj ko je
bacao tu senku mora da je stajao sasvim blizu. Osetio se pospanim. Dobra
ideja. Probudi se negde drugde. Škiljeći na dole kroz trepavice mokre od
znoja video je par cipela od krokodilske kože koje su izvirivale ispod
elegantnih nogavica. Malo je podigao pogled i prepoznao tamnu, ljubopitljivu
priliku m'sje Fransoa, još jednog od Hobanovih satrapa. M'sje Fransoa je naš
zemljomer. On će premeriti predviđeno mesto, rekao je Hoban na
istambulskom aerodromu, i Vinser je nažalost podario zemljomeru isti onaj
mlaki osmeh koji je dodelio i senјог d'Emiliju.
Jedna od krokodilskih cipela se pomakla i Vinser se u svom
polubunovnom stanju zapitao da ne namerava možda m'sje Fransoa da ga
udari, ali izgleda da nije nameravao. Držao je nešto ispred Vinserovog lica.
Džepni kasetofon, pomislio je Vinser. Znoj ga je pekao u očima. On hoće da
kažem nešto, da poručim nešto mojima, od kojih će da traže otkupninu za
mene: Tigre, ser, Alfred Vinser ovde, poslednji iz loze Vinsera, kako ste
običavali da me zovete, hoću da vam kažem kako je sa mnom sve u redu,
nemojte da se brinete, sve je OK. Ovi dobri ljudi se sjajno brinu o meni.
Naučio sam da poštujem njihove ciljeve, koji god da su, i kada me za koji
minut kako su obećali, budu oslobodili, hrabro ću ih zastupati u svim
svetskim forumima javnog mnjenja. Oh, zaista se nadam da vam to neće
smetati, ali obećao sam isto to i u vaše ime, oni bi jako voleli ako biste
stavili svoju moć ubeđivanja u njihovu službu...
Drži ga prislonjenog na moj drugi obraz. Mršti se. To ipak nije kasetofon,
to je termometar. Ne, nije, to je ona stvarčica za merenje pritiska, plaše se da
ne padnem u nesvest. Vraća je u džep. Kreće uzbrdo da se pridruži dvojici
nemačkih Turaka i senjor d'Emiliju u mom panama šeširu.
Vinser je otkrio da je, od napora da poništi neprihvatljivo, urinirao.
Hladno-vlažna mrlja formirala se unutar leve nogavice njegovog tropskog
odela i on ništa nije mogao da učini da je sakrije. Nalazio se u limbu,
užasnut. Prebacivao se na druga mesta. Sedeo je do kasno za svojim stolom
u kancelariji jer nije mogao više da podnese čekanje da se Bani
neraspoložena, crvenih obraza vrati kući iz posete svojoj majci. Bio je sa
svojom debeljuškastom prijateljicom iz Čizvika, koju je nekad voleo, i ona
ga je vezala pojasom svoje kućne haljine koji je držala u gornjoj ladici, za
okvir kreveta. Nalazio se bilo gde, apsolutno bilo gde, samo ne ovde, na
ovom brdu iz Pakla. Zaspao je, ali je nastavio da kleči iskošen i ukočen od
bolova. U pesku se sigurno nalaze komadići školjki ili kremena, jer je mogao
da ih oseti kako mu probijaju čašice na kolenima. Stara grnčarija, setio se.
Brda su obilovala starorimskom grnčarijom, a rečeno mu je da sadrže i zlato.
To je koliko juče istaknuo Hobanovom pratiocu tokom svoje rečite
prezentacije investicionih planova Kuće Singl, u kancelariji dr-a Mirskija u
Istambulu. Takvi slikoviti detalji su jako primamljivi za neupućene
investitore, pogotovo neotesane Ruse. Zlato, Hobane! Blago, Hobane!
Prastare civilizacije, pomislite samo na to! Govorio je briljantno,
provokativno, virtuozna predstava. Čak je i Mirski, koga je Vinser u potaji
držao za skorojevića i moguću prepreku, morao da mu čestita: - Vaš projekat
je tako zakonit, da bi ga trebalo zabraniti - riknuo je, i uz bučan smeh jednog
Poljaka, pljesnuo ga tako snažno po ramenima da su mu se kolena skoro
sudarila.
- Molim vas. Pre nego što vas ubijem, g. Vinsere, naloženo mi je da vam
postavim nekoliko pitanja.
Vinser ništa od ovoga nije shvatao. Ništa nije čuo. Bio je mrtav.
- Vi ste u prijateljskim odnosima sa g. Rendijem Mesingamom? - pitao je
Hoban.
- Poznajem ga.
- Koliko dobro?
Koji su odgovor hteli? Vinser je vrištao u sebi. Jako dobro? Nimalo?
Srednje dobro? Hoban je ponavljao svoje pitanje, istrajno ga vičući.
- Opišite molim vas, tačan stepen prijateljstva između vas i g. Rendija
Mesingama. Jasno govorite, molim. I glasno.
- Znam ga. Ja sam mu kolega. Obavljam pravne poslove za njega. U
dobrim smo, kolegijalnim odnosima, ali nismo bliski prijatelji - mumlao je
Vinser, pokušavajući da sve opcije ostavi otvorenim.
- Glasnije, molim.
Vinser je ponovio sve, ovog puta glasnije.
- Nosite veoma modernu kriket kravatu, g. Vinser. Opišite nam, šta ta
kravata predstavlja, molim vas.
- Ovo nije sportska kravata! - Vinseru se neočekivano povratila hrabrost.
- Tigar igra kriket, a ne ja! Uhvatili ste pogrešnog čoveka, vi idioti!
- Proveravamo - reče Hoban nekome uzbrdo.
- Šta proveravate? - hrabro je zahtevao Vinser.
Hoban je čitao iz Gučijevog molitvenika od kestenjaste kože, koji je
držao otvoren ispred svog lica, ali pod takvim uglom da ne smeta cevi
automata.
- Pitanje - deklamovao je, svečan kao gradski telal. - Ko je odgovoran,
molim vas, za konfiskovanje broda Slobodan Talin, koji je išao iz Odese za
Liverpul, prošle nedelje?
- Odakle bih ja znao šta se dešava sa brodovima? - ratoborno je pitao
Vinser, još uvek se osećajući hrabrim. - Mi smo finansijski savetnici, a ne
špediteri. Neko ima novac, potreban mu je savet, onda dođe kod Singla.
Kako je on došao do tog novca, njegova je stvar. Dokle god se ponaša zrelo
u vezi s tim.
Zrelo da ujedu. Zrelo jer je Hoban samo jedno ružičasto prasence, tek
rođeno. Zrelo jer je Mirski jedan običan, agresivan poljski pozer, bez obzira
na sve titule koje je nanizao ispred svog imena. Odakle doktor, uostalom?
Čega? Hoban je ponovo bacio pogled uzbrdo, liznuo prst i okrenuo sledeću
stranu svog molitvenika.
- Pitanje. Ko je dostavio informacije italijanskoj policiji o specijalnom
konvoju kamiona koji se vraćao iz Bosne u Italiju tridesetog marta ove
godine, molim?
- Kamioni? Odkud ja da znam nešto o specijalnim kamionima! Znam isto
onoliko koliko vi znate o kriketu! Naložite mi da vam odrecitujem imena i
datume rođenja i smrti švedskih kraljeva, imaćete više sreće.
Zašto baš švedskih? Pitao se. Kakve veze ima Švedska sa bilo čim?
Zašto razmišlja o švedskim plavušama, dugih belih budna, švedskom
hrskavom hlebu, pornografskim filmovima? Zašto živi u Švedskoj kada umire
u Turskoj? Nema veze. Hrabrost ga još uvek nije napustila. Jebeš glupog
prcoljka, pištolj ili ne pištolj. Hoban je okrenuo drugu stranu svog
molitvenika, ali je Vinser bio brži. Poput Hobana, urlikao je iz sveg glasa: -
Ne pitajte mene, jeste li čuli?... - dok ga snažan udarac Hobanove noge u
levu stranu vrata nije srušio na zemlju. Nije imao osećaj da pada, osetio je
samo kada je stigao. Sunce se pomračilo, video je noc i osetio kako mu se
glava ugnezdila u prijateljsku stenu i znao da je izgubio deo vremena u
nesvesti, a to nije bilo vreme koje bi želeo da se vrati.
Hoban se u međuvremenu ponovo latio čitanja:
- Ko je sproveo, istovremeno u šest zemalja, konfiskaciju kompletnih
brodova i robe koji direktno ili indirektno pripadaju građevinskoj kompaniji
Prva Zastava iz Andore i njenim podružnicama? Ko je pružio informacije
međunarodnim policijskim organima, molim?
- Kakva konfiskacija? Gde? Kada? Ništa nije konfiskovano! Niko nije
pružio informacije. Vi ste ludi, Hobane! Potpuno ludi. Čujete li me? Ludi!
Vinser je još u.vek ležao, ali u svom besu pokušavao je da se ponovo
podigne na kolena, koprcajući se i previjajući poput ranjene životinje, boreći
se da ukopa stopala ispod sebe, samo da bi opet pao na stranu. Hoban je
postavljao nova pitanja, ali Vinser je odbijao da ih sluša... pitanja o uzaludno
plaćenim provizijama, o navodno prijateljski raspoloženim lučkim
službenicima koji su pokazali svoje pravo lice, o svotama novca prebačenog
na račune dan рге nego što su ti računi zamrznuti. Ali, Vinser je odbio da
sluša bilo šta od toga.
- To je laž! - povikao je. - Singl je pouzdana i poštena firma. Interesi
naših klijenata su od najveće važnosti.
- Slušaj me i kleči - naredio je Hoban.
Vinser je nekako uspeo, i pored svog novopronađenog dostojanstva, da
klekne i sluša. Napregnuto. Netremice. Netremice, kao da je Tigar zahtevao
njegovu pažnju. Nikada u svom životu nije slušao tako snažno, tako usrdno,
slatku prateću muziku univerzuma kao sada, u naporu da priguši onaj jedini
zvuk koji je odbijao da čuje, Hobanovo škripavo rusko-američko otezanje.
Sa zadovoljstvom je osluškivao kreštanje galebova koji su se takmičili sa
udaljenim zavijanjem mujezina, šuštanje mora kada povetarac pređe preko
njegove površine, zveckanje izletničkih čamaca u zalivu, dok su se spremali
za nastupajuću sezonu. Video je devojku iz svoje rane mladosti kako kleči u
polju maka i uplašio se kao i nekada što se uplašio, ne smogavši snage da
pruži ruke ka njoj. Obožavao je prestrašenom, ispunjavajućom ljubavlju sve
arome, dodire i zvuke zemlje i nebesa, dokle god to nije bila Hobanova
otegnuta tutnjava njegove smrtne kazne.
- Mi ovo zovemo kaznom za primer - objavio je Hoban, unapred
pripremljenu izjavu iz svog molitvenika.
- Glasnije - lakonski je naredio m'sje Fransoa sa brda, pa je Hoban
ponovio svoju izjavu.
- Naravno, ovo ubistvo je i iz osvete. Molim vas. Ne bismo bili ljudi
kada ne bismo udovoljili i osveti. Ali mi takođe nameravamo da se ovaj naš
gest razume i kao zvanični zahtev za nadoknadu. - Još glasnije. I jasnije. - I
mi se iskreno nadamo g. Vinser, da će vaš prijatelj g. Tigar Singl, kao i
međunarodna policija, shvatiti ovu poruku i iz nje izvući odgovarajući
zaključak.
Onda je viknuo nešto što je Vinser protumačio kao istu tu poruku
prevedenu na ruski, zarad onog dela publike koji se ne bi mogao podičiti
svojim engleskim jezikom. Ili je to možda bilo na poljskom, radi upućivanja
jasnije poruke dr-u Mirskom?

Vinser, koji je u trenutku izgubio moć govora, sada ga je opet dobio, iako
je za početak bio sposoban samo za kratke rečenice, poput „vi niste
normalni”, „kadija te tuži, kadija ti sudi”, i „sa Kućom Singl se ne treba
šaliti”. Bio je prljav, bio je mešavina znoja, mokraće i blata. U svojoj borbi
za opstanak, borio se sa nebitnim erotskim vizijama koje su pripadale nekom
marginalnom životu; pad na zemlju obložio ga je crvenom prašinom. Njegove
sapete ruke bile su pravo mučenje za njega, a morao je i da podigne glavu da
bi uopšte mogao da govori. Ali, uspeo je. Zauzeo je položaj.
Njegov slučaj, kao što je to i prethodno tvrdio, bio je sledeći: on je de
facto i de jure imun. Bio je advokat i zakon ga je štitio. On je iscelitelj a ne
uništitelj, pasivni posrednik koji uživa veliki ugled, zvanični direktor i član
odbora Kuće Singl sa kancelarijama u londonskom Vest Endu, bio je suprug i
otac koji je uspeo, uprkos slabosti koju je osećao prema ženama i dva
nesrećna razvoda, da sačuva ljubav svoje dece. Imao je ćerku kojoj se već
sada smešila blistava karijera na pozornici. Zagrcnuo se od jecaja na pomen
svoje ćerke, ali niko mu se nije pridružio u njegovoj žalosti.
- Govorite malo glasnije! - savetovao ga je m'sje Fransoa, zemljomer.
Vinserove suze su ostavljale tragove u prašini na njegovim obrazima,
dajući im izgled razmazane šminke, ali on je nastavio i dalje pokušavajući da
održi svoj položaj. Bio je specijalista preventivnog рогеskog planiranja i
investicionog ulaganja, rekao je, povlačeći glavu unazad i vrišteći na belo
nebo. Njegova specijalnost su bile of-šor kompanije, trustovi, luke, i utaja
poreza. On nije bio mornarički advokat, kako je to dr Mirski tvrdio, nije bio
nesmotreni preduzimač kao Mirski, nije bio gangster. Poslovao je pod
okriljem zakona, prebacujući neformalnu aktivu na čvršću osnovu. Ovome je
dodao i čitav niz drugih stvari koje je posedovao, počev od legalnih pasoša
drugih zemalja, zatim različita državljanstva i neobavezujuće pravo boravka u
preko tucet klimatski i fiskalno atraktivnih zemalja. Ali on nije bio...
ponavlja nije, odvažno je insistirao... i nikada nije bio... upleten u ono što bi
nazvao metodama akumuliran ja primarnog bogatstva. Setio se da Hoban ima
nekakvu vojnu prošlost... ili je to bila vojnopomorska?
- Mi smo naučnici, Hobane, kako ne shvataš? Učenjaci! Planeri! Stratezi!
Ti si čovek od akcije, a ne mi. Ti i Mirski, ako ti je tako draže, pošto izgleda
da obojica delite iste tajne!
Niko nije aplaudirao. Niko nije rekao Amen. Ali, niko ga nije ni
zaustavio i tišina kojom su ga okružili uverila ga je kako ozbiljno slušaju.
Galebovi su prestali sa vikom. Moglo je da bude i vreme sieste, tamo preko
zaliva. Hoban je ponovo gledao na svoj sat. Počeo je da se vrpolji:
pokušavao je da drži obe ruke na pištolju i izvijao zglob ka unutra da bi
video sat. Zlatan roleks. Nešto, za čim svi oni žude. Mirski takođe nosi
jedan. Od važan govor je vratio Vinseru snagu. Udahnuo je vazduh i iscedio
nešto što bi trebalo da predstavlja prijateljski osmeh. U ludačkoj želji da ih
pridobije, počeo je da blebeće nasumično odabrane delove svoje istambulske
prezentacije od prethodnog dana.
- To je tvoja zemlja, Hoban! Ti je poseduješ. Platio si šest miliona dolara
u kešu... u dolarskim novčanicama, funtama, nemačkim markama, jenima,
francima, slatkom korenju svih vrsta... korpe, koferi, sanduci, bez ikakvih
pitanja sa naše strane! Sećaš se? Ko je to sredio? Mi smo! Ljubazni
zvaničnici, tolerantni političari, uticajni ljudi... sećaš se? Singl ti je sve to
pružio, prao tvoj prljav novac tako da se blistao od čistoće! Preko noći, sećaš
se? Čuo si šta je Mirski rekao... naš ргојеkat je tako zakonit, da bi ga trebalo
zabraniti. Pa, niko ga nije zabranio. Legalan je!
Niko nije rekao da se seća.
Vinseru je počelo da ponestaje daha i razuma. - Ugledna privatna banka,
Hobane... mi... sećaš se? Registrovani u Monaku, nudimo ti da kupimo tvoju
zemlju, kompletno. Da li ti prihvataš? Ne! Uzećeš samo papire, nikad keš! A
naša banka se složila. Zato što smo mi ti, sećaš se? Mi i ti smo jedno, jedna
duša u dva tela. Mi smo banka, ali koristimo tvoj novac da bi kupili tvoju
zemlju! Ne možeš ubiti samog sebe! Ti i mi... smo jedno.
Previše kreštavo. Opomenuo se. Sve je isključivo u službi cilja. Povuci
se. Budi nepristrasan. Nemoj previše da se prodaješ,. To je Mirskijev
problem. Deset minuta Mirskijevog blebetanja i ugovorena prodaja pada u
vodu.
- Pogledaj samo brojke, Hobane! Tu lepotu! Tvoje privatno selo u kome
cveta turizam... proknjiženo na način na koji god ti hoćeš! Zamisli samo šta
ćeš dobiti kada jednom budu počela ulaganja! Dvanaest miliona za puteve,
kanalizaciju, struju, plaže, otvorene bazene, deset miliona za tvoje bungalove
za iznajmljivanje, hotele, kasine, restorane i prateću infrastrukturu... i dete bi
moglo da podigne vrednost na trideset miliona!
Umalo nije dodao - čak bi i ti mogao, Hobane - ali se na vreme suzdržao.
Da li su ga čuli? Možda bi trebalo da govori glasnije. Zaurlao je. D'Emilio se
nasmešio. Naravno! D'Emilio voli kada neko govori glasno! Dobro, i ja to
volim! Glasno znači slobodu. Glasno znači otvorenost, zakonitost, vidljivost!
Glasno znači da se dečaci drže zajedno, da su ortaci, jedno! Glasno znači
drugarstvo!
 - Čak ti ni stanari neće biti potrebni, Hobane... u tvojim bungalovima...
čitave prve godine! Ne pravi stanari... stanari duhovi u narednih dvanaest
meseci, zamisli to! Stanari na papiru koji troše dva miliona nedeljno u
radnjama, hotelima, diskotekama, restoranima i iznajmljenim bungalovima!
Novac bi priticao pravo iz tvog džepa, kroz poslovne knjige, na legitimne
račune evropskih banaka! Stvaraš trgovački rekord čist ko suza, za sve
buduće kupovine akcija!... I ko je kupac akcija? Ti si! Ko je prodavač? Ti si!
Ti prodaješ samom sebi, kupuješ od sebe, po sve višim i višim cenama! A
Singl je tu kao tvoj berzanski posrednik, da obezbedi fer-plej, otvorenu igru, i
osigura da stvari teku po planu! Mi smo tvoji prijatelji, Hobane! Mi nismo
nepouzdan Mirski. Mi smo braća po oružju. Drugari! Tu smo kada ti
zatrebamo. Čak i kada kola krenu nizbrdo, mi smo tu... - očajnički je citirao
Tigra.
Kiša je pljusnula iz vedrog neba, natapajući crvenu prašinu, kovitlajući
mirise i crtajući nove brazde po Vinserovom zgrčenom licu. Video je
d'Emilija kako je zakoračio napred i zaključio da je dobio ovaj slučaj i da će
ga za nekoliko sekundi podići na noge, drugarski pljesnuti po ramenu i
pohvaliti.
Ali, d'Emilio je imao druge planove. Navukao je belu kabanicu preko
Hobanovih ramena. Vinser je pokušao da se onesvesti, ali nije uspeo. Vrištao
je Zašto? Prijatelji! Nemojte! Brbljao je kako nikada nije čuo za Slobodnog
Talina, nikada nije upoznao nekoga iz međunarodnih policijskih snaga, šta
više, proveo je čitav život pokušavajući da ih izbegne. D'Emilio je stavljao
nešto na Hobanovu glavu. Majko božja, crna kapa. Ne, turban od crne
tkanine. Ne, čarapa, crna čarapa. Oh Bože, oh Hriste, oh Gospode na
nebesima, crna čarapa da bi sakrio lik mog dželata!
- Hobane. Tigre. Hobane. Slušaj me. Prestani da gledaš na sat! Bani.
Stani! Mirski. Čekaj! Šta sam ti uradio? Samo dobre stvari, kunem ti se!
Tigre! Tako mi života! čekaj! Stani!
Dok je nesuvislo brbljao ove reci, njegov engleski se zapetljao, kao da je
pokušavao da prevodi sa drugih jezika iz njegove glave. Ipak, nije znao ni
jedan drugi jezik, ni ruski, ni poljski, ni turski ni francuski. Zurio je oko sebe
i ugledao kako mesje Fransoa, zemljomer, stoji na brdu sa slušalicama na
ušima i viri kroz video kameru na čijem je kućištu bio pričvršćen sunđerom
obložen mikrofon. Video je Hobanovu figuru prekrivenu crnom maskom i
belim mrtvačkim pokrovom, kako predusretljivo zauzima svoju egzekutorsku
pozu, jedne noge teatralno pomerene unazad, jedne ruke oko pištolja koji je
prethodno bio isproban na Vinserovoj levoj slepoočnici, a druge oko
mobilnog telefona pritisnutog na uho dok je držao Vinsera na oku i tiho
šaputao slatke besmislice na ruskom u mikrofon. Video je kako Hoban baca
poslednji pogled na svoj sat dok se mesje Fransoa spremao, u maniru pravog
kamermana, da ovekoveči ovaj poseban trenutak. I video je musavog dečaka
kako ga gleda sa vrha litice, vireći kroz dva ispupčenja. Imao je krupne,
tamne, sumnjičave oči, nalik na Vinserove kada je bio njegovih godina, i
ležao je na stomaku koristeći obe ruke kao oslonac za svoju bradu.
 POGLAVLJE 2.

- Oliver Hatorn. Dođite odmah gore, molim vas. Trkom. Traže vas.
U malom južnoengleskom brdskom gradiću Ebots Kej na obali Devona,
jednog blistavog prolećnog jutra koje je mirisalo na trešnje u cvatu, gđa Elsi
Vatmor je stajala na prednjem balkonu svog viktorijanskog pansiona i veselo
dovikivala svom stanaru, Oliveru, dvanaest stepenika ispod nje, na pločniku
gde je ukrcavao pohabane crne kofere u svoj japanski kombi uz pomoć
njenog desetogodišnjeg sina, Semija. Gđa Vatmor je u Ebots Kej došla iz
pomodne banje Bakston na severu, donoseći svoje sopstvene, visoke
standarde pristojnosti. Njen pansion je bio viktorijanska sinfonija naborane
čipke, pozlaćenih ogledala i minijaturnih boca likera u zastakljenim
vitrinama. Pansion se zvao Mornarski odmor i ona je u njemu živela srećno
sa Semijem i svojim suprugom Džekom, do njegove smrti na moru upravo
pred njegov odlazak u penziju. Bila je to korpulentna žena, inteligentna, lepa i
brižna. Njen derbiširski akcenat, naglašen radi komičnog efekta odjekivao je
preko terasa. Oko glave je nosila raskošnu svilenu maramu slezove boje, s
obzirom da je bio petak, a petkom je uvek sređivala svoju kosu. Sa mora je
duvao blagi povetarac.
- Semi, dušo, povuci Olija za uho i dovedi ga ovamo, traže ga preko
telefona, molim te... opet je zadremao, po običaju... u predsoblju, Oli! G.
Tugud iz banke. Neki papiri treba da se potpišu, kaže, hitno je... a vrlo je
ljubazan, za promenu, i nemoj molim te da ga ljutiš inače će mi opet praviti
probleme kada odem u minus na računu.
Čekala je, povlađujući mu, što je bila jedina razumna taktika kada je reč
o Oliju. Njega ništa na dotiče, pomislila je. Mogle bi bombe da padaju, on bi
bio mrtav hladan. - Semi će završiti sa utovarivanjem kofera, hoćeš li
Semjuele, naravno da hoćeš - dodala je podstičući ga.
 Ponovo je čekala, beskorisno. Oliverovo debeljuškasto lice, u senci
beretke koja je bila njegov zaštitni znak, odavalo je potpunu obuzetost
mislima dok je dodavao Semiju kofere da ih stavi u zadnji deo kombija. Dva
blesavka, razneženo je pomislila dok je posmatrala Semija kako pokušava na
sve moguće načine da ugura kofere, jer nikad nije bio mnogo bistar, a to se
još više pogoršalo od smrti njegovog oca. Za njega sve predstavlja problem,
bez obzira o kakvoj sitnici je reč. Čovek bi pomislio kako su krenuli za
Monte Karlo, a ne tek malo niz put. Koferi su bili uobičajeni, putnički,
različitih dimenzija. Pored njih je stajala plameno crvena lopta obima
šezdesetak centimetara.
- Nije „Gde nam je Oli?”... uopšte nije bilo tako - nastavila je, sada već
uverena kako je direktor banke spustio slušalicu. - Rekao je „Da li biste bili
ljubazni da pozovete g. Olivera Hatorna na telefon”. Nisi osvojio pogodak na
lutriji, zar ne Oli? Samo, ti nam ništa ne bi ni rekao, sve i da jesi. Spusti to
dole, Semi. Oli će ti pomoći, čim završi razgovor sa g. Tugudom. Ispašće ti
to negde. - Stisnula je pesnice i udarila se njima po bokovima, glumeći
ogorčenost. - Olivere Hatorne. G. Tugud je visoko plaćeni rukovodilac naše
banke. Čoveka koji prima sto funti na sat ne možemo da pustimo da sluša
tišinu. Počeće da proverava naše račune, i ti ćeš biti kriv za to.
Ali do tada su joj misli već nekud odlutale, što nije bilo neobično, kada
je reč o Oliju. Razmišljala je o tome kakav su samo par njih dvojica bili,
gotovo kao braća, čak i ako nije postojalo mnogo sličnosti među njima: Oli,
veliki poput planine, u svom kaputu od sive vune koji je nosio po svakom
vremenu, ne obraćajući pažnju na komšije i njihove poglede; Semi, mršav i
kljunast kao i njegov otac, svilenkaste smeđe kose i pilotskom jaknom koju
mu je Oli kupio za rođendan i koju gotovo nikad nije skidao.
Sećala se dana kada je Oliver prvi put kročio na njen prag, izgužvan i
ogroman u svom kaputu, sa bradom starom dva dana i malim koferom u ruci.
Bilo je devet sati ujutru i ona je upravo pospremala tanjire od doručka. -
Mogu li da dođem i živim ovde, molim vas? -rekao je. Nije pitao: „Imate li
sobu?” ili „Mogu li da je vidim?” ili „Koliko košta za jednu noć?”, već samo
„Mogu li da dođem i živim ovde?” kao dete koje se izgubilo. A padala je
kiša, pa kako da ga ostavi da stoji na pragu? Razgovarali su o vremenu, on se
divio njenom trpezanjskom stolu od mahagonija i ogledalu u zlatnoj bronzi.
Pokazala mu je salon i trpezariju, upoznala ga sa kućnim redom i povela ga
gore, pokazavši mu sobu broj sedam koja je imala pogled na crkveno
dvorište, ako to nije mnogo depresivno za njega. Ne, rekao je, nema ništa
protiv da deli pogled sa preminulima. Elsi se ne bi baš tako izrazila, ne
otkako je g. Vatmor preminuo, ali malo smeha im je dobro došlo.
Da, rekao je, očekuje da mu stigne ostatak prtljaga, uglavnom knjige i
slično.
- I jedan užasan stari kombi - stidljivo je dodao. - Ako vam bude smetao,
odgurnuću ga dole niz put.
- Neće nam smetati - odgovorila je afektirajući. - Mi u Odmoru nismo
takvi, g. Hatorne, i nadam se da nikada nećemo ni biti.
Nije se čestito ni okrenula, a on je već platio mesec dana unapred, četiri
stotine funti, pravi dar sa neba, uzimajući u obzir njen večiti minus na računu.
- Vi niste u bekstvu, dragi moj, zar ne? - pitala ga je, našalivši se. On se
prvo zbunio a zatim pocrveneo. Onda se, na njeno olakšanje, osmehnuo
najlepšim osmehom koji je suncem napunio sobu.
- Za sada ne, nadam se - rekao je.
- A ovaj ovde, to je Semi - rekla je Elsi, pokazujući ka poluotvorenim
vratima salona, jer se Semi po običaju došunjao niz stepenice da bi špijunirao
novog gosta. - Uđi Semi, primetili smo te.
Nedelju dana kasnije došao je Semijev rođendan a ta kožna jakna mora
da je koštala najmanje pedeset funti, i Elsi se strašno brinula zbog toga, jer su
današnji muškarci spremni na sve, bez obzira kako šarmantno deluju na
početku. Probdela je čitavu noć, mozgajući šta bi Džek uradio u ovoj
situaciji, jer je Džek posle mnogo godina provedenih na moru razvio njuh za
ovakve stvari. Mogao je da nanjuši problematične osobe, hvalio se time, a
nju je bio strah da je i Oliver jedna od takvih osoba, i da je ona to previdela.
Sledećeg jutra je bila spremna da kaže Oliveru da odmah vrati tu jaknu
odakle je i doneo, što bi i uradila, da igrom slučaja nije razgovarala sa gđom
Egar iz Glenevrona u redu ispred kase u Sejfveju (lanac samoposluga u
Britaniji, prim, prev.) kada je saznala da Oli ima ćerkicu po imenu Karmen i
bivšu ženu po imenu Heder, zločestu bolničarku iz Friborna koja uskače u
krevet sa svakim ko nosi stetoskop. A da i ne pominjemo onu luksuznu kuću
na Šor Hajtsu koju joj je ostavio; od nekih devojaka stvarno može da ti pozli.
- Zašto mi nikada nisi rekao da si ponosni tatica? - prekorno je pitala Elsi
Olivera, rastrzana između olakšanja zbog onog što je saznala i ogorčenja zbog
toga što je to morala da sazna od svoje konkurentkinje. - Mi volimo decu, јеl’
tako, Semjuele? Obožavamo ih, samo da ne smetaju ostalim gostima, zar ne?
Oliver na to nije rekao ništa; samo je pognuo glavu i promrmljao - Daa,
ovaj, vidimo se - kao da se postideo i laganim korakom, kao da ne želi nikog
da uznemiri, otišao u svoju sobu; to je baš ličilo na njega. Koraci su se
zaustavili i mogla je da čuje krckanje njegove stolice, i znala je da se smestio
sa nekom od njegovih knjiga u ruci, nekom iz one gomile koja je stajala
razbacana po podu, mada mu je dala policu za knjige... knjige o pravu, etici,
magiji, knjige na stranim jezicima... iz kojih je stalno nešto čituckao i onda ih
otvorene ponovo vraćao na pod, ili bi umetao komadiće papira i obeležavao
mesto na kome je stao. Ponekad se ježila pri pomisli koliko se samo znanja i
misli muvalo po toj njegovoj glavi.
A tek njegove terevenke ( do sada ih je bilo tri)... tako dobro je uspevao
da se kontroliše da ju je to prosto plašilo. Oh, imala je ona već stanare koji
su voleli dobru kapljicu. Ponekad bi i ona popila koju sa njima, onako
drugarski, čisto da ih drži na oku. Ali nikada se do sada nije desilo da se u
cik zore taksi zaustavi dvadesetak metara ispred pansiona, valjda da nekog
ne probudi, i da iz njega iznesu samrtnički bledog rmpaliju od svojih metar
devedeset sa beretkom preko čela, i da ga pažljivo, kao da je upravo
preživeo bombardovanje, donesu do stepenica, a da on ipak uspe da odnekud
iskopa svoj novčanik i izvadi dvadeseticu za vozača i usput promrmlja: -
Izvini, Elsi - i da se odgega, uz njenu malu pomoć do svoje sobe, živu dušu
pri tom ne probudivši, izuzev Semija koji ga je čekao čitavu noć. Oliver je
spavao čitavo jutro i popodne, ili je barem Elsi to zaključila pošto nije čula
škripu poda u njegovoj sobi, dok je uzalud osluškivala da čuje otvaranje
slavine. A kada se popela do njegove sobe, sa šoljom čaja u ruci kao
izgovorom, pokucala na njegova vrata i ostala bez odgovora, uplašeno je
okrenula kvaku i ugledala ga ne na krevetu, već na podu, još uvek obučenog
u kaput, sa kolenima privučenim bradi, kao beba, kako širom otvorenih očiju
zuri u zid.
- Hvala ti, Elsi. Stavi na sto, molim te - strpljivo je rekao, kao da želi da
se što pre vrati zurenju u zid. Ona je tako i uradila. Ostavka ga je i vratila se
dole, pitajući se da li bi možda trebalo da pozove lekara, ali to nije uradila...
ni tada, a ni kasnije kada bi se ovako nešto ponovilo.
Šta ga je to izjedalo? Razvod? Ta njegova bivša žena je bila u svakom
pogledu jedna obična uobražena kurvica, i za njega je bilo bolje što je se
otarasio. Šta je to pokušavao da reši pićem, što bi piće samo još dublje
utisnulo u njega? Tu su se Elsine misli vratile, što joj se često dešavalo u
poslednje vreme, na događaj od pre tri nedelje, kada je mislila da je zauvek
izgubila Semija, a onda se pojavio Oliver na belom konju i spasio ih. Uradiću
sve što bude tražio, u bilo koje doba dana ili noći.
Kedžvit, tako se predstavio i mahnuo sjajnom vizitkartom ispred njenog
nosa... P. DŽ. Kedžvit, oblasni nadzornik iz kompanije Prijatelji vašeg doma,
koja svuda ima svoja predstavništva. Učinite svojim prijateljima uslugu,
pisalo je sitnim slovima ispod, zaradite bogatstvo u vašem domu. Stajao je na
mestu gde je Elsi sada stajala, sa prstom na zvonu, u deset sati uveče, kose
zaglađene unazad i lažnom trgovačkom ljubaznošću.
- Hteo bih da razgovaram sa g. Semjuelom Vatmorom, ako dozvoljavate,
madam. Da on kojim slučajem nije vaš muž?
- Moj suprug je mrtav - reče Elsi. - Semi je moj sin. Šta želite?
To je bila prva greška, što je shvatila kada je bilo suviše kasno.
Trebalo je da mu kaže kako je Džek dole u krčmi, i da će se vratiti za
koji minut. Trebalo je da mu kaže kako će mu Džek isprašiti tur ako samo
usudi da proviri u njenu kuću. Trebalo je da mu zalupi vrata pred nosem, za
šta joj je Oli kasnije rekao da je mogla sa punim pravom da uradi, umesto što
ga je pustila da uđe a onda gotovo bez razmišljanja viknula: - Semi, gde si,
dušo, jedan gospodin želi da te vidi - delić sekunde рге nego što ga je
ugledala kroz poluotvorena vrata salona kako zatvorenih očiju leži na sofi.
Posle toga su joj samo fragmenti ostali u sećanju, nije mogla da se seti
čitavog događaja:
Semi, kako stoji na sredini salona, samrtnički bled i zatvorenih očiju,
odmahujući glavom. Gđa Vatmor šapuće - Semi.
Kedžvit, sa bradom visoko podignutom u vazduhu, poput nekog
imperatora, govori: - Gde, pokaži mi, gde? - Semi pretura po kutiji sa
keksima u koju je sakrio ključ. Elsi sa Semijem i Kedžvit u Džekovoj šupi u
kojoj su pravili modele brodova kad god bi Džek došao kući na odsustvo,
španske galije, male čamce, barkase, sve ručno rezbarene. To je bilo nešto u
čemu je Semi najviše uživao na svetu i tu je dolazio da tuguje posle Džekove
pogibije, sve dok Elsi nije zaključila da to više nije dobro za njega i
zaključala šupu, da bi mu pomogla da zaboravi. Semi otvara jedan po jedan
kredenac u šupi, i sve se otkriva: gomile i gomile prodajnih uzoraka iz
Prijatelja vašeg doma koji svuda ima svoja predstavništva, Učinite svojim
prijateljima uslugu, Zaradite bogatstvo u svom domu, izuzev što Semi
nikome nije učinio uslugu i nije zaradio ni prebijene pare. Prijavio se da bude
zastupnik firme i njihov prodavač u tom kraju i skladištio sve što bi mu
poslali, kao da je pokušavao da nadomesti gubitak svog oca, ili je to možda
bio poklon za oca: bižuterija, satovi, rolke, mirisi, lakovi za kosu, digitroni,
igračke... hiljadu sedamsto trideset funti vredni, izračunao je g. Kedžvit kada
su se vratili u salon, uz kamatu i nadoknadu zbog izgubljenog profita i putne
troškove i prekovremeni rad, zaokružio je na hiljadu osamsto pedeset, a onda
je za dobrobit firme spustio na hiljadu osamsto ako se plati u gotovini, ili po
sto fimti mesečno dvadeset četiri meseca pod uslovom da se prva rata plati
danas.
Kako je Semiju tako nešto uopšte palo na pamet (da se prijavi i popuni
obrasce, falsifikujući datum rođenja i sve ostalo, a da mu niko nije
pomogao), Elsi to jednostavno nije mogla da shvati, ali to je očigledno
uradio, pošto je videla svu dokumentaciju koju je g. Kedžvit poneo sa
sobom, uredno otkucanu i složenu u braon koverti službenog izgleda, uvezanu
pamučnom vrpcom; prvo ugovor koji je Semi potpisao, u kome je naveo da
ima četrdeset pet godina, koliko je Džek imao kada je poginuo, a onda
svečanu Zakletvu da će platiti, sa ugraviranim lavovima u svakom uglu,
valjda da dokument načine još svečanijim. I Elsi bi potpisala sve na licu
mesta, prihvatila da vrati sve dugove, samo da izvuče Semija iz nevolje, da
se Oli nije pojavio, kao da ga je samo nebo poslalo, još uvek noseći svoju
beretku i sivi vuneni kaput, i našao Semija kako sedi na sofi samrtnički bled,
razrogačenih očiju... a što se same Elsi tiče, ona je mislila da nikada više
posle Džekove smrti neće plakati, ali pokazalo se da nije u pravu.
Oli je prvo pažljivo pročitao papire, nabirajući nos i trljajući ga, kao neko
ko tačno zna šta traži i to mu se ne dopada, dok ga je Kedžvit posmatrao.
Pročitao je sve jedanput, a onda se još strašnije namrštio i ponovo pročitao
sve, ovog puta se ispravivši, dovodeći se u red ili u šta se već dovode
muškarci kada se spremaju na tuču. Ono što je videla bio je pravi napad iz
zasede, kao u onom filmu što su ga ona i Semi voleli, gde škotski junak
krupnim koracima izlazi iz pećine u svom oklopu, i tebi srce zaigra zbog toga,
mada si sve vreme znao da će to uraditi. A Kedžvit je sigurno i sam osetio
nešto od toga, jer je do trenutka kada je Oli po treći put dovršavao čitanje
Semijevog ugovora, posle svečane Zakletve da će uredno izmirivati svoje
obaveze, prebledeo i umusio se.
- Pokaži mi cifre - naredio je Oli i Kedžvit mu je odmah dodao papire sa
brojkama, hrpu njih, sa uračunatim kamatama, i sa crveno odštampanim
iznosima na dnu svake strane. Oli je i to pažljivo pročitao, sa
samouverenošću koju srećete samo kod bankara ili računovođa, pročitao ih
sa lakoćom, kao da su reči.
- Nemaš ovde prokleto ništa za šta bi se uhvatio - rekao je Kedžvitu. -
Ugovor je gomila budalaština, računi su smešni, Sem je maloletnik, a ti si
prevarant. Pokupi svoje stvari i briši odavde.
Naravno, Oli je krupan momak i ako ne priča sa vama kao prijatelj,
njegov glas deluje potpuno drugačije, jako, odlučno, vojnički, glas koji
možete da čujete u melodramama iz sudnice. 1 pogled mu je drugačiji, kada
vas gleda pravo u oči, a ne kao po običaju u pod. Ljutit pogled. Pogled koji
imaju oni siroti Irci posle dugo godina provedenih u zatvoru zbog nečeg što
nisu uradili. Onako visok i krupan, Oliver se nije odvajao od Kedžvita dok
ga je pratio do vrata. I mada Elsi nije čula šta mu je rekao, Semi je čuo sve
jasno i glasno, jer ga je narednih nedelja, dok se polako oporavljao od
doživljenog šoka, slušala kako mrmlja sam za sebe, kao moto koji je trebalo
da ga razveseli: - A ako se ikada vratiš ovamo, polomiću ti taj prljavi vrat -
finim, tihim, bezizražajnim glasom koji nije imao nameru da preti već samo
da informiše o posledicama, ali Semiju je to pomoglo da se brže oporavi. I
sve vreme dok su Semi i Oli bili u šupi, pakujući stvari da ih vrate
Prijateljima vašeg doma, Semi je, kao molitvu, mrmljao sebi u bradu: - Ako
se ikada vratiš ovamo, polomiću ti taj prljavi vrat.

Oliver je napokon pristao da je čuje.

- Ne mogu sada da pričam sa njim, Elsi; hvala ti, ali plašim se da sada
nije zgodno vreme za to - odvratio je iz senke svoje kape, kao i obično,
savršenih manira. Onda se protegao, istežući kičmu i ruke, brade visoko u
vazduhu, nalik na gardistu koji pozdravlja svog pretpostavljenog. Stojeći tako
u svojoj punoj visini i veličini, izgledao je prevelik za Semija i preširok za
svoj kombi, koji je bio ofarban u crveno, sa natpisom ČIKA OLIJEV
ČAROBNI AUTOBUS ispisanim ružičastim bucmastim slovima na strani
oštećenoj lošim parkiranjima i besposlenim mangupima.
- Imamo zakazano u jedan u Teinmautu i u tri u Torkveju - objasnio je,
nekim čudom uspevši da se ugura na vozačko sedište. Semi je već bio na
suvozačkom sedištu, držeći crvenu loptu i udarajući glavom u nju, nestrpljiv
da što pre krene. - I Vojsku spasa u šest.
Mašina se zakašljala, ali to je bilo sve. - Oni hoće proklete „Тејк Det” -
dodao je, nadglasavši Semijev uzvik nezadovoljstva.
Okrenuo je ključ još jednom, bez uspeha. Motor je opet presisao,
pomislila je. Zakasniće i na sopstvenu sahranu. - Ako nemamo „Тејk Det”,
zbog toga se nećemo brinuti, zar ne, Semi? - po treći put je okrenuo ključ.
Motor se nevoljno vratio u život. - Zdravo, Elsi. Reci mu da ću sutra da ga
nazovem, molim te. Ujutru. Pre posla. Prestani da se glupiraš, ti tamo -
naredio je Semiju. - Nemoj tako da udaraš glavom, to je glupo.
Semi je prestao da udara glavom o loptu. Elsi Vatmor je pratila pogledom
kombi koji se cik-cak spuštao niz put ka luci. A onda još dva skretanja pre
nego što se priključio obilaznom putu, dok mu je gust dim izlazio iz auspuha.
Dok je posmatrala kombi kako odlazi, osećala je da u njoj raste neka
napetost, koju nije mogla da zadrži, a nije bila sigurna da bi to i želela. Ne
zbog Semija, što je bilo neobično, već zbog Olija. U pitanju je bio strah da se
on neće vratiti. Svaki put kada bi izašao iz kuće ili se odvezao u svom
kombiju, čak i kada bi povezao Semija sa sobom do Lige na partiju bilijara,
uhvatila bi sebe kako se oprašta zauvek sa njim, isto kao što se opraštala sa
Džekom kad god bi krenuo na more.
Još uvek sanjareći, Elsi Vatmor je napustila svoje suncem okupano mesto
na prednjoj terasi i vratila se u hol, gde je na svoje iznenađenje otkrila da je
Artur Tugud još uvek na vezi.
- G. Hatorn daje predstave čitavo popodne - oholo mu je rekla. - Neće se
vratiti do kasno večeras. Telefoniraće vam ujutru, ako bude imao vremena.
Ali, sutradan ujutru nije bilo zgodno vreme za Tuguda. U izlivu ogromnog
poverenja, ostavio joj je svoj kućni broj telefona, koji se nije mogao naći u
imeniku. Neka mu se Oli javi u bilo koje doba, nema veze koliko bude
kasno, Elsi, da li me čujete? Pokušao je da iz nje izvuče gde će Oli da daje
predstave, ali ona je bila gluva. Gospodin Hatorn je možda nešto rekao o
velikom hotelu u Torkeju, oholo je rekla. I diskoteka u hotelu (jeftini
omladinski hoteli, prim, prev.) Vojske spasa u šest ili je to možda bilo u
sedam, zaboravila je. Ili, ako nije baš zaboravila, pretvarala se da jeste.
Postojali su trenuci kada nije htela da deli Olija ni sa kim, a ponajmanje sa
pohotljivim direktorom banke iz malog grada koji joj je predložio, kada je
poslednji put otišla do njega u vezi sa zajmom, da o detaljima rasprave u
krevetu.
- Tugud - ogorčeno je ponovio Oli dok je išao zaobilaznim putem. -
Rutinski papiri. Prijateljsko ćaskanje. Kakva glupost. Prokletstvo. -
Promašio je skretanje. Semi se groktavo nasmejao. - Gde je ovde znak za
levo? - pitao je Oli, obraćajući se Semiju kao da su na ravnoj nozi, kako mu
se uvek obraćao. - Ima prokletu kuću. Ima prokleti novac. Ima Karmen.
Samo mene nema, što je i htela.
- Onda nema ono što je najvrednije, zar ne? - radosno je uzviknuo Semi.
- Karmen je ono najvrednije - progunđao je Oliver i Semi je neko vreme
držao jezik za zubima.
Puzali su uz brdo. Nestrpljivi kamion ih je pretekao na krivini. Kombi se
na uzbrdicama nije pokazivao u najboljem svetlu.
- Šta ćemo da izvedemo? - pitao je Semi, kada je ocenio da je opasnost
prošla.
- Jelovnik „А”. Skakutava lopta, magične perle, pronađi ptičicu,
vetrenjače uma, štene, origami, udri i beži. Šta je sada bilo? - upitao je Oliver
kada je Semi ispustio krik očaja koji je pokupio iz nekog horor filma.
- Nema žongliranja tanjirima!
- Ako bude bilo vremena, uradićemo i to. Samo ako bude bilo vremena.
Žongliranje tanjirima je bila Semijeva omiljena tačka. Uvežbavao je
čitave dane i noći, i mada nije uspeo ni jedan da zavrti na štapu, bio je uveren
da je prava zvezda u tome. Kombi je ušao na sumorno opštinsko imanje.
Preteći plakat je upozoravao na srčani udar, ali je lek bio nejasan.
- Pazi na balone - naredio je Oliver.
Semi se već prihvatio toga. Odgumuvši crvenu loptu, stajao je na sedištu,
ruku izbačenih kroz prozor. Četiri balona, dva zelena, dva crvena, bačeni su
sa gornjeg prozora na broju dvadeset četiri. Doteravši kombi do ivice, Oliver
je predao Semiju ključeve da počne da iznosi stvari, a on je krenuo kratkom
betonskom stazom dok su peševi njegovog sivog vunenog kaputa lepršali na
hladnom povetarcu. Prošao je pored prednjih zastakljenih vrata na kojima je
visila duga, uzana zastava na kojoj je pisalo SREĆAN ROĐENDAN MERI .
Izmešani mirisi cigareta, beba i pržene piletine dopirali su kroz vrata. Oliver
je pritisnuo zvono i čuo kako je zazvonilo iznad ratnih pokliča pomahnitale
dece. Vrata su se silom otvorila i dve majušne devojčice sa rođendanskim
kapama su bez daha piljile u njega. Oliver je skinuo beretku i izveo dubok
orijentalni naklon.
- Čika Oli - objavio je, svečano ozbiljan... mada ne tako ozbiljan da bi ih
uplašio. - Čuveni čarobnjak. Na usluzi, moje dame. Po suncu ili kiši. Budite
ljubazne i odvedite me do vašeg vođe.
Muškarac obrijane glave pojavio se iza njih. Nosio je končani prsluk i
imao tetovaže na zglavku svakog od svojih širokih prstiju. Prateći ga do
dnevne sobe, Oliver je uspeo da oceni svoju publiku. Za kratko vreme,
nastupao je po kućama, štalama, seoskim dvoranama, pretrpanim plažama
kao i ispod pečurke na autobuskoj stanici za vreme jedne divlje oluje.
Vežbao je tokom jutra, a nastupao tokom popodneva. Zabavljao je siromašnu
decu, bogatu decu, bolesnu decu i nezbrinutu decu. U početku ih je puštao da
ga gumu u ugao sa televizorom i enciklopedijama Britanika. Ali, sada se već
dosta oslobodio. Uslovi za današnju predstavu nisu bili baš najbolji, ali
poslužiće. Šestoro odraslih i tridesetom dece su bili zbijeni u maloj dnevnoj
sobi, deca u polukrugu na podu, okrenuta ka njemu, a odrasli na malom
divanu, spremni za fotografisanje; muškarci na sedištu a žene na naslonima
iznad njih, izuvene. Raspakivajući se, Oliver nije skidao svoj kaput.
Saginjući se i podižući, uz Semijevu pomoć žalosno sastavljajući ptičji kavez
za kanarinca koji je iščezavao i Aladinovu lampu u kojoj je bilo neprocenjivo
bogatstvo kada bi je neko protrljao, koristio je svoj kaput da zakloni te
predmete od radoznalih pogleda. A kada je čučnuo da bi se obratio deci u
njihovoj ravni (princip mu je bio da im se nikada ne obraća odozgo, već samo
u istoj ravni ili odozdo), njegova ogromna kolena su mu doprla do ušiju i
sunđeraste ruke su mu se nespretno ljuljale ispred njihovih očiju, tako da je
podsećao na ogromnu bogomoljku, nešto između osobe koja se moli Bogu i
ogromnog insekta.
- Zdravo, društvo - počeo je, iznenađujuće nežnim glasom. - Ja sam čika
Oli, čovek zagonetki, veštine i čarobnjaštva. - Govorio je srednjoengleskim
seoskim akcentom, ali ne previše nerazumljivim. Njegov osmeh, pušten iz
kaveza, dao mu je dobrodušan, prijateljski izgled. - A sa moje desne strane
nalazi se veliki, iako ne baš najbolji, Semi Vatmor, moj nezamenljivi
pomoćnik. Semi, nakloni se, molim te... JAOJ!
Jaoj je bilo na račun rakuna po imenu Roko, koji ga je baš u tom trenutku
ujeo, što bi uvek u ovom delu predstave i uradio, šaljući Oliverovo ogromno
telo visoko u vazduh a onda opet dole, što je Oliver izvodio sa čudesnom
lakoćom, da bi onda, glumeći da pokušava da se odbrani od rakuna, brzo
pomerio skrivenu oprugu u Rokovom stomaku. A kada bi Roko ponovo stao
na noge, bio bi predstavljen publici, da bi posle održao kitnjast pozdravni
govor i otpevušio rođendansku pesmu Meri Džo, slavljenici, krhkoj i veoma
lepoj devojčici. Od tog momenta Rokov posao bio je da demonstrira deci
kako je njegov gazda u stvari grozan mađioničar, tako što bi uvukao svoju
njuškicu u sivi kaput i onda uzviknuo - Oh, vidi samo čega sve ovde ima! - a
onda počeo da izbacuje iz džepova karte za igranje (sve sami kečevi),
punjenog kanarinca, paketić napola pojedenih sendviča i plastičnu bocu
smrtonosnog izgleda na kojoj je pisalo CUGA. Pošto je raskrinkao Olivera
kao mađioničara (mada ne sasvim), Roko izvrće ruglu i njegove akrobatske
veštine, tako što mu se popne na ramena i odatle počne da vrišti od straha
kada Oliver, sa neverovatnom lakoćom, krene da skakuće sedeći na velikoj
lopti po čitavoj majušnoj areni u dnevnoj sobi, ruku ispruženih ispred sebe,
dok peševi sivog vunenog kaputa landaraju za njim. Skoro svaki put se
sudari sa policom za knjige, stolovima, televizorom, nagazi prste najbližih
mališana, na Rokovo bučno negodovanje sa zadnjeg sedišta kako je
prekoračio dozvoljenu brzinu, pretekao policijska kola, kako vozi u
pogrešnom smeru u jednosmernoj ulici i kako će da porazbija skupoceno
porodično nasledstvo. Deca su blistala od oduševljenja, kao i sam Oliver,
glave zabačene unazad, sa gustim loknama koje mu se vijore oko glave
dajući mu izgled velikog dirigenta; njegovi rumeni obrazi sjaje se od napora i
zadovoljstva, oči su mu bistre i ponovo mlade i kad se nasmeje, deca zaciče
od zadovoljstva. On je Sjajni Princ, čarbnjak koji je upao u njihov svet. On je
trapavi pajac u kome uživaju, on je spretan bog koji donosi smeh i baca na
njih dobre čarolije.
- A sada, princezo Meri Džo, hoću da uzmeš onu drvenu kašiku od
Semija - dodaj joj drvenu kašiku, ortak - Meri Džo, promešaj tom kašikom
po ovom loncu, ali vrlo polako i uz ogromnu koncentraciju. Semi, prinesi joj
lonac. Hvala ti, Semi. Sada. Vi ste svi videli unutrašnjost lonca, zar ne? Svi
znate da u njemu nema ničeg, samo par nekih glupih perli od kojih nema
nikakve vajde.
- A oni takođe znaju da lonac ima duplo dno, ti debela stara budalo! -
povikao je Roko i pobrao silan aplauz.
- Roko, ti si jedan običan smrdljivi čupavi tvor!
- Rakun! Rakun! Nisam tvor! Rakun!
- Drži jezik za zubima, Roko. Miri Džo, da li si nekad do sada bila
princeza? - Nesigurno odmahivanje njene glave nam kaže da do sada nije
imala iskustva sa plemstvom. - Onda bih hteo da poželiš želju, Meri Džo.
Užasno veliku, divnu, užasno tajnu želju. Veliku koliko god želiš. Semi, drži
čvrsto taj lonac. JAOJ! Roko, ako to još jednom budeš uradio, ja ću...
Ali Oliver je odlučio da Roku ne pruži drugu šansu. Zgrabivši ga za glavu
i rep, prineo je Rokov trbuh svojim ustima i jako ga zagrizao, a onda na salvu
smeha i par suza ispljunuo uverljivu gomilicu krzna, koju je prethodno vešto
izvadio iz džepa.
- Utata, utata, ništa me ne boli, ništa me ne boli! - Rokov uzvik je
nadglasao aplauz. Ali Oliver ga je ignorisao. Vratio se svojoj tački.
- Dečaci i devojčice, hoću da svi pogledate u ovaj lonac i da držite ove
perle na oku. Hoćeš li poželeti želju, Meri Džo?
Stidljivo klimanje glave nam kaže da je Meri Džo spremna.
- Polako to mešaj, Meri Džo... daj čaroliji malo vremena... mešaj te
perle! Jesi li poželela želju, Meri Džo? Dobra želja zahteva malo vremena.
Ah. Super. Božanstveno.
Oliver se teatralno bacio unazad, sa rukama preko očiju da bi se zaštitio
od divote svoje kreacije. Rođendanska princeza, prethodno zaklonjena
plastom, sada se pojavila pred publikom sa niskom srebrnih perli oko vrata i
srebrnom dijademom na glavi. Oliver je mahnuo rukama kroz vazduh oko nje,
pazeći da je ne dodirne, jer je dodirivanje princeze zabranjeno.
- Kako vam se dopalo? - raspitivao se obrijani muškarac, brojeći
dvadeset pet funti iz svoje torbice od divokozine kože i stavljajući ih na
Oliverov otvoreni dlan.
Posmatrajući novac, Oliver se setio Tuguda i banke, i stomak mu se
okrenuo, mada nije znao zašto, osim što je imao osećaj da nešto smrdi u vezi
sa Arturom Tugudom; taj osećaj postajao je sve jači.
- Hoćemo li da idemo na bilijar u nedelju? - pitao je Semi, kada su
ponovo krenuli na put.
 - Videćemo, - odgovorio je Oliver, stavljajući komad sendviča sa
kobasicom u usta.
Oliverov sledeći angažman za taj dan bio je u sali za bankete hotela
Mažestik Esplanada u Torkeju, gde se publika sastojala od dvadesetom
bogataške dece sa glasovima iz njegovog detinjstva, nekoliko majki koje su
umirale od dosade u biserima i džinsu, i dvojice uobraženih kelnera sa
uštirkanim okovratnicima koji su krišom dodali Semiju tanjir sendviča sa
lososom.
- Mi vam se prosto divimo - reče fina dama, pišući ček u salonu za bridž.
- Dvadeset pet funti je tako malo. Ne znam nikoga ko bi danas bilo šta
uradio za dvadest pet funti - dodala je, podižući obrve i smešeći se. - Vi ste
sigurno prebukirani svaki dan.
Nesiguran u cilj njenog pitanja, Oliver je samo promrmljao nešto
nerazumljivo i pocrveneo kao bulka. - Pa, najmanje dvoje njih vas je tražilo
dok ste izvodili program - rekla je. - Ukoliko to nije bio isti čovek dva puta.
Očajnički ste mu bili potrebni. Plašim se da sam rekla recepcioneru kako ste
in flagrante, da li sam pogrešila?
Zgrada Vojske spasa se nalazila na kraju grada. Bila je to moderna
tvrđava od crvene cigle sa zaobljenim uglovima i mnoštvom uzanih prozora
koji su morali da obezbede Isusovim vojnicima široko vidno polje. Oliver je
ostavio Semija u podnožju Vest Hila, pošto Elsi nije volela kada on kasni na
čaj. Trideset šestoro dece sedelo je za dugačkim stolom u dnevnom boravku,
čekajući da dobiju svoj pomfit u kartonskim kutijama, koji je trebalo da im
donese muškarac u kaputu od dabrovine i jagnjećeg krzna. Na čelu stola je
stajala Robin, crvenokosa žena u zelenoj trenerci i sa naočarima.
- Svi podignite desnu ruku, ovako - naredila je Robin, podižući svoju
ruku. - A sada podignite levu ruku, ovako. Spojite ih zajedno. Isuse, hvala ti
na našem jelu i ovoj večeri igara i plesa, koje nećemo uzeti zdravo za gotovo.
Pomozi nam da budemo dobri i da se setimo sve one jadne dece po
bolnicama i na drugim mestima, koja se večeras neće ovako zabavljati. Kada
vidite mene ili zamenika da ovako podignemo ruke, prestaćete da radite šta
god da ste u tom trenutku radili i staćete mirno, jer će to značiti da mi imamo
nešto da vam kažemo, ili da ste vi postali nevaljali.
Na nezgrapnu muziku iz obdaništa, deca su igrala „šuge”, „kojića” i
„Zauzmi mesto kada muzika stane”. Igrali su se „uspavanih lavova” i
dugokosa Venera od svojih devet godina je ostala poslednji uspavani lav.
Sklupčana na sredini poda, držala je oči čvrsto zatvorene, dok su dečaci i
devojčice oko nje pokušavali golicanjem da je nateraju da se pokrene, ali u
tome nisu imali mnogo uspeha.
- A sada na noge, za ‘Tejk-Det’! - brzo je viknuo Oliver dok je Robin
ispustila besan krik.
Deca su boksovala vazduh i iskazivala sve uobičajene znake ekstaze.
Uskoro su elektronski blicevi i graja, po običaju, poklonili Oliveru
glavobolju. Robin mu je dodala šolju čaja i viknula mu nešto, ali on nije
mogao da je čuje. Mimikom joj se zahvalio, ali ona je i dalje stajala pored
njega. Viknuo je - Hvala! - pokušavajući da nadjača buku, ali ona je nastavila
nešto da mu govori, sve dok Oliver nije smanjio muziku i prislonio uho na
njena usta.
- Došao je neki muškarac sa šeširom da razgovara sa vama - vikala je,
nesvesna činjenice da je muzika bila utišana. - Zeleni šešir podignutog oboda.
Oliver Hatorn. Hitno je.
Vireći kroz svetlucavu izmaglicu, Oliver je prepoznao Artura Tuguda za
čajnim stolom, u društvu muškarca u kaputu od dabrovine i jagnjećeg krzna.
Nosio je pusteni šešir i perjanu skijašku jaknu preko odela. Elektronski
blicevi davali su mu izgled dežmekastog đavola dok se cerio i pljeskao
svojim raznobojnim svetlom obojenim rukama da bi pokazao kako ne nosi
vatreno oružje.
 POGLAVLJE 3.

Bolnički nadzornik je sklopio ruke u orijentalnoj molitvi i lamentirao nad

pokvarenim frižiderom. Avetinjski doktor u belom mantilu složio se sa njim.
Sa njima se složio i gradonačelnik, koji je obukao crno odelo, možda iz
poštovanja prema preminulom ili u čast posetilaca, engleskih diplomata koji
su došli iz Istambula.
- Frižider će biti zamenjen na zimu - konzul Njenog veličanstva je preveo
Broku, dok je čitavo okupljeno društvo slušalo i klimalo glavama ne
shvatajući šta govore. - Novi aparati će biti instalirani, bez obzira na
troškove. Britanski aparati. Biće lično stavljeni u rad od strane Njegove
ekselencije, gradonačelnika. Datum ceremonije već je utvrđen.
Gradonačelnik gaji veliko poštovanje prema britanskim proizvodima.
Insistirao je da se kupi samo najbolje.
Вrок je ovo primio na znanje uz treperav, sablasni osmeh saučesništva,
dok je gradonačelnik energično potvrđivao svoju lojalnost britanskim
proizvodima, a njegovi ljudi, neudobno zbijeni oko njega u podrumu,
energično klimali glavama potvrđujući da se slažu. - Gradonačelnik bi želeo
da istakne kako mu je posebno žao što je naš prijatelj iz Londona.
Gradonačelnik je bio u poseti Londonu. Video je londonski Tauer i
Bakingemsku palatu i mnoge druge atrakcije. On gaji veliko poštovanje
prema britanskoj tradiciji.
- Drago mi je da to čujem - turobno reče Brok, ne podižući svoju osedelu
glavu. - Najlepše se zahvali gradonačelniku na njegovom trudu, hoćeš li,
Hari?
- Pitao je ko ste vi - reče konzul tišim glasom kada je ispunio Brokov
zahtev. - Rekao sam mu da ste iz Forin ofisa. Posebna služba koja se bavi
Britancima preminulim u inostranstvu.
 - Ispravno, Hari. Dobro si to rekao. Zahvaljujem - učtivo je odgovorio
Brok.
Doza autoriteta u glasu, uprkos njegovoj krotkosti, primetio je konzul po
ko zna koji put. A i taj merzesajdski unjkav naglasak ne zvuči uvek tako
dobrodušno. On je čovek sa mnogo lica, od kojih većina nije tako prijatna.
Prerušeni grabljivac. Konzul je bio stidljiva osoba i svoju osetljivost je
prikrivao nonšalantnom elegancijom. Dok je prevodio, ozbiljno se mrštio,
pogleda uprtog u daljinu poput njegovog oca, čuvenog egiptologa. - Povratiću
- upozorio je Вrока dok su vozili uz brdo. - Uvek povraćam. Dovoljno je
samo da bacim pogled na mrtvog psa, i gotovo. Smrt i ja jednostavno nismo
pravljeni jedno za drugo.
Ali Brok se samo nasmešio i odmahnuo glavom, kao da kaže kako je
potrebno mnogo raznih čudaka da bi svet bio ono što jeste.
Dva Britanca su stajala sa jedne strane kade od galvanizovanog gvožđa.
Bolnički nadzornik, glavni lekar i gradonačelnik sa svojim poslovnim
partnerima iz korporacije, stajali su sa druge strane kade, na podignutoj
platformi, hrabro zadržavajući osmehe na licima. Između njih, nag i sa pola
glave raznesene, ležao je pokojni gospodin Alfred Vinser. Nalazio se u
fetalnom položaju, na krevetu od kuglica leda iz mašine na glavnom trgu u
podnožju brda. Načeta kriška zašećerenog hleba, nečiji nedovršen doručak,
ležala je između nekoliko boca spreja za muve na kolicima kod njegovih
nogu. Električni ventilator uzalud je škripao u jednom uglu, pored starog lifta
za koji je konzul pretpostavljao da služi za prenošenje leševa: kao i gvozdeni
klizač koji vodi od rešetaka na prozoru. Povremeno su tu prolazili točkovi
kola hitne pomoći, ponekad neki užurbani prolaznik, noseći sa sobom nadu
živih. U mrtvačnici vazduh je zaudarao na trulež i formaldehid. Štipao je
konzula za grlo i prevrtao mu želudac.
- Obdukcija će se obaviti u ponedeljak ili utorak - preveo je konzul
mršteći se. - Patolog je zauzet u Adani. On je najbolji u Turskoj, a i šire.
Udovica mora prvo da obavi identifikaciju. Pasoš našeg prijatelja nije
dovoljan. Oh, uzgred, to je bilo samoubistvo.
Sve je ovo u poverenju promrmljao Broku na levo uho, dok je ovaj
nastavio da proučava leš.
- Oprosti, Hari?
- Rekao je da je samoubistvo - ponovio je konzul. A kada Brok nije
pokazivao nikakve znake da je to čuo, ponovio je: - Samoubistvo. Kunem se.
- Ko kaže? - upitao je Brok, kao da je teško shvatao.
- Kapetan Ali.
- Ko je sad pa taj, Hari? Podseti me, ako bi bio ljubazan.
Ali, Brok je vrlo dobro znao ko je taj. Još рrе no što je postavio pitanje,
pogled njegovih dečje-plavih očiju uhvatio je nacereni, letargični lik kapetana
lokalne policije u urednoj sivoj uniformi, sa tamnim naočarima sa zlatnim
obodom na koje je očito bio ponosan. Kapetan je tumarao sa dvojicom
pomoćnika u jednoličnim uniformama u blizini gradonačelnikove pratnje.
- Kapetan kaže da sprovodi intenzivnu istragu i uveren je da će obdukcija
potvrditi ono što je otkrio. Ubistvo u pijanom stanju. Slučaj završen. Kaže da
ste nepotrebno putovali - dodao je konzul u nadi da će Вrок primetiti da je to
znak za odlazak.
- Kako je tačno izvršeno samoubistvo, Hari, molim te? - Upitao je Вrок
kada je završio strpljivo studiranje leša.
Konzul je to preneo kapetanu. - Metak - odgovorio je Broku nakon
razmene informacija. - Pucao je sebi u glavu.
Вrок je ponovo podigao pogled, prvo prema konzulu, a zatim i prema
kapetanu. Njegove oči, sa borama u uglovima, na prvi pogled odavale su
blagonaklonost. Ali, konzulu su izgledale, i kao uznemirene.
- Shvatam. U svakom slučaju, hvala ti, Hari.
Brok za trenutak kao da nije bio siguran da li da nastavi, a onda se
odlučio. - Ukoliko bi kapetanovu teoriju uzeli za ozbiljno, Hari, što ne
sumnjam da ćemo i uraditi, on bi onda mogao da nam objasni na koji način
čovek može da raznese sebi pola mozga a da mu pritom ruke lisicama budu
vezane na leđima, jer to je ono što ja mogu da zaključim po tragovima na
ručnim zglobovima našeg prijatelja ovde. Hoćeš li biti ljubazan da ga to pitaš,
Hari? Moram da priznam, tvoj turski je prvoklasan.
Konzul opet do kapetana, kapetan živo gestikulira rukama i obrvama, dok
su mu oči ostale u senci iza naočara sa zlatnim okvirom.
- Tragovi od lisica su se već nalazili na zglobovima našeg prijatelja kada
je sleteo na Dalamanski aerodrom - uredno je preveo konzul. - Kapetan ima
svedoka koji može da potvrdi da ih je video.
- Sleteo, odakle, Hari?
Konzul je preneo Brokovo pitanje kapetanu. - Večernji let iz Istambula za
Dalaman - rekao je.
- Komercijalni let? Standardni putnički let?
- Turski avio-transport. Ime našeg prijatelja je na listi putnika. Kapetan će
vam sa zadovoljstvom to pokazati.
- I meni će biti zadovoljstvo da to vidim, Hari. Veoma sam impresioniran
njegovom marljivošću, prenesi mu to, molim te.
Konzul mu je preneo. Kapetan je prihvatio Brokov kompliment i vratio se
svom svedočenju, dok je konzul prevodio. - Kapetanov svedok je medicinska
sestra koja je sedela pored našeg prijatelja u avionu. Ona je jedna od
najboljih sestara u regionu, a sigurno najpopularnija. Bila je tako zabrinuta za
zglob našeg prijatelja da ga je preklinjala da je pusti da ga odvede u bolnicu
čim avion sleti. On je to odbio. Pijan. Pijano ju je odgurnuo u stranu.
- Oh, bože.
Sa svoje platforme na drugoj strani kade, kapetan je primenjivao svoje
glumačko umeće da bi naslikao scenu koju je malopre opisao: Vinser kako se
pijano srozao u svom sedištu. Vinser kako osorno gura dobronamernu sestru.
Vinser kako podiže svoj lakat i preti joj.
- Drugi svedok koji se autobusom vozio sa našim prijateljem od
Dalamanskog aerodroma može da ispriča sličnu priču - objasnio je Broku
konzul kada je kapetan završio i sa ovom pričom.
- Oh, išao je autobusom, zar ne? - veselo je ubacio Brok, u maniru
čoveka koji je počeo da shvata. - Turistički let i turistički autobus. Vidi, vidi.
A on, vrhunski advokat kod najvećih finansijera londonskog Vest Enda,
koristi javni transport. Jako mi je drago da to čujem. Možda ipak kupim
njihove deonice.
Ali konzul se nije dao omesti: - Naš prijatelj i ovaj drugi svedok su
sedeli jedan pored drugog na zadnjem sedištu. Svedok je penzionisani
policajac, omiljen u društvu, seljacima je kao otac. Ponudio je našem
prijatelju sveže smokve iz papirne kese koju je nosio. Naš. prijatelj je pretio
da će ga napasti. Kapetan ima pod zakletvom uzete i potpisane izjave od ovih
važnih svedoka, kao i od vozača autobusa i stjuardese iz aviona.
Kapetan je predusretljivo zastao, u slučaju da cenjeni gospodin iz
Londona ima neko pitanje. Ali činilo se da Brok nema pitanja i osmeh na
njegovom licu je odavao samo nemo divljenje. Ohrabrivši se, kapetan se
spustio do Vinserovih mermerno belih nogu i značajno uperio kažiprst u rane
na zglobovima. - Šta više, ove tragove nisu ostavile turske lisice - objavio je
konzul, bez traga humora. - Turske lisice su jako karakteristične jer su mnogo
humanije, mnogo udobnije za zatvorenika. Kapetan misli kako je naš prijatelj
bio uhapšen u nekoj drugoj zemlji, vezan lisicama, a onda ili pobegao ili bio
pušten. Kapetan bi hteo da zna da li je negde registrovano da je naš prijatelj
počinio neki zločin рге nego što je došao u Tursku. Takođe, da li je alkohol
krivac za to. On bi voleo da mu pomognete u tom istraživanju. On gaji veliko
poštovanje prema engleskim policijskim metodama. Kaže da nema tog
zločina koji vas dvojica zajedno ne biste mogli da rešite.
- Reci mu da sam jako polaskan, Hari, molim te. Uvek je dobro kada se
slučaj reši, čak i kada je samo reč o samoubistvu. Ipak, koliko god da
poštujem njegove teorije, žao mi je što moram da ga obavestim da je, makar
na papiru, naš prijatelj čist kao suza.
Konzula je jedan zapovednički udarac u čelična vrata poštedeo muke da
ovo prevede. Nadzornik je skočio da ih otvori i jedan umoran Kurd sa kofom
leda i klistirom u rukama je bio pušten unutra. Zabio je jedan kraj klistira u
kadu i usisao kroz drugi kraj. Otopljeni led je pljusnuo po podu i kliznuo u
žlebove, dok se kada praznila. Kurd je ubacio svež led u kadu i povukao se.
Konzul je teturavo krenuo za njim, presavijen, sa rukom preko usta.
- Nisam bled. To je zbog svetla - uveravao je Broka kada se ponovo
ušunjao u sobu.
Kao da ga je konzulov povratak isprovocirao, iz gradonačelnika je
izletela čitava bujica žalbi na vrlo lošem engleskom. On je bio zdepast
muškarac sa držanjem jednog radničkog vođe; govorio je žestoko, kao da
govori grupi svojih drugova štrajkača, gestikulirajući svojim snažnim rukama,
pokazujući čas na leš, čas na prozor pregrađen rešetkama. Iza tog prozora
ležao je grad koji mu je poveren na brigu.
- Naš prijatelj biti samoubistvo - ogorčeno je izjavio. - Naš prijatelj bio
lopov. On ne naš prijatelj. On ukrade naš čamac. On plovi mrtav u čamac.
Bio alkoholičar. Boca viskija takođe u čamac. Boca prazna. Koji pištolj
napravio ovu rupu? - postavio je retoričko pitanje, pokazujući čekinjavom
rukom u pravcu razbijene glave jadnog Vinsera. - U ovom gradu, molim, ko
ima ovolike pištolje? Nema niko. Ima sve mali pištolji. Ovo bio engleski
pištolj. Ovaj Englez pio, on ukrao naš čamac, on se ubio. On lopov. On
alkoholičar. On samoubistvo. Kraj.
 Brokov ljubazan osmeh je apsorbovao ovaj juriš, a da nije ni trepnuo. -
Pitam se da li bismo mogli da se za trenutak malo povučemo, Hari -
predložio je. - Pod pretpostavkom da si se oporavio.
- Kako hoćete - nesrećno je promrmljao konzul, brišući usta papirnatom
maramicom.
- Naš prijatelj je došao ovamo međunarodnim turističkim letom iz
Istambula, kako čujemo, i javnim autobusom iz Dalamana. Onda se upucao,
tačno? Sada, zašto bi on tako nešto uradio, pitam se? Šta ga je uopšte navelo
da dođe ovamo? Šta je nameravao da uradi kada je sišao sa autobusa? Da li
je hteo da poseti neke prijatelje? Da li je rezervisao sebi sobu u nekom od
mnogobrojnih hotela u gradu? Da li se tamo nalazi oproštajna poruka? Većina
engleskih samoubica voli da za sobom ostavi oproštajnu poruku. Odakle mu
pištolj? Gde je sada taj pištolj, pitam se? Ili su zaboravili da nam ga pokažu?
Odjednom su svi počeli da pričaju u glas: bolnički nadzornik, glavni
lekar, kapetan i nekolicina članova korporacije, svaki od njih željan da
nadglasa onog drugog u žestokom poticanju.
- Nije bilo oproštajne poruke i kapetan je nije ni očekivao - brzo je
preveo konzul, izdvajajući kapetanov glas iz žamora. - Niko ko ukrade
čamac, ponese bocu viskija sa sobom na more i popije je, nije u stanju da
piše oproštajne poruke. Pitate za motiv. Naš prijatelj je bio prosjak. Bio je
degenerik. Bio je odbegli zatvorenik. Bio je perverznjak.
- Zar je i to bio, Hari? Blagi bože. Šta ga je navelo na tu pomisao, pitam
se?
- Policija je uzela izjave nekoliko zgodnih turskih ribara sa kojima se naš
prijatelj susreo rano uveče na otvorenom moru i koje je pokušao da zavede -
objasnio je konzul bezizražajnim glasom. - Svi su ga odbili. Naš prijatelj je
bio odbačeni homoseksualac, alkoholičar, begunac od pravde. Rešio je da
svemu tome učini kraj. Kupio je bocu viskija, sačekao da padne mrak, ukrao
čamac iz čiste zlobe muškarcu koji je odbio njegovo udvaranje, odvezao se
na more i ubio se. Pištolj je pao u vodu. Uskoro će ronioci biti poslati da ga
pronađu. Za sada, sa toliko turističkih čamaca i krstarica u luci, ronjenje nije
preporučljivo. Odakle mu pištolj? Kapetan kaže da je to nebitno. Kriminalci
su kriminalci. Pronalaze se, prodaju jedni drugima pištolje, to je opšte
poznata stvar. Kako je uspeo da prenese pištolj na međunarodnom letu iz
Istambula? U svom prtljagu. Gde mu je prtljag? Istraga se nastavlja. U ovoj
zemlji to znači da može da traje sto godina.
Вrок je nastavio da proučava Vinserovo telo.
- Samo što mi ovo liči na metak sa mekanim vrhom, vidiš, Hari - blago je
protestvovao. - To nije izlazna rana, to je razbucana rana. Samo dum-dum
metak može da ostavi ovakvu rupu.
- Ne mogu da kažem razbucana - upozorio je konzul Broka. - To je
neprevodivo - i bacio je zabrinut pogled na put kojim je malopre utekao.
Gradonačelnik se ponovo razgoropadio. Možda je, lukavošću jednog
političara, bio uznemireniji Brokovom staloženošću od svojih potčinjenih.
Počeo je razmetljivo da seta po podrumskom podu, zauzimajući širi,
agresivniji pogled na čitavu stvar. Englezi, žalio se. Zašto Englezi zamišljaju
da mogu jednostavno da upadnu ovamo i postavljaju pitanja kada su oni sami
bili uzrok nesreće koja je zadesila ovaj grad? Zašto je ovaj engleski peder
uopšte morao da dođe u naš grad? Zašto nije otišao u neki drugi grad i tamo
se ubio?... Kalkan? Kas?... Zašto je uopšte morao da dođe u Tursku? Zašto
nije ostao u Engleskoj\ umesto Što kvari ljudima odmor i baca ljagu na ovaj
grad?
Ali Brok je uspeo i ovu tiradu mirno da sasluša. Mogli biste zaključiti po
načinu na koji je zamišljeno klimao glavom da je shvatao snagu ovih
argumenata, poštovao lokalnu mudrost, čak i njihovu dilemu. Ta prijatna
razboritost postepeno je ostavljala utisak na gradonačelnika, koji je prvo
stavio prst na svoja usta, a onda, kao da pokušava da se suzdrži, dlanovima
potapšao vazduh, kao da namešta neki nevidljivi jastuk. Kapetan, sa druge
strane, nije pokazivao nikakve znake suzdržavanja. Ruku raširenih u predaji,
iako ništa nije predavao, zakoračio je herojski i ponosno izgovorio rečenice,
dovoljno kratke da bi konzul mogao lepo da ih prevede.
- Naš prijatelj je pijan - bezizražajno je preveo konzul. - On je u čamcu.
Boca viskija je prazna. On je depresivan. On ustaje. Ubija se. Pištolj pada u
more. On pada u čamac jer je mrtav. Pištolj ćemo naći na zimu.
Brok je ovo saslušao pokazujući sve znake poštovanja. - Znači, možemo
li uopšte da pogledamo čamac, Hari?
Gradonačelnik je, ustuknuo, sevajući očima. - Čamac bio prljav! Previše
krvi! Vlasnik čamca jako tužan, jako ljut! Jako se plaši Boga! On spalio
čamac. Njega ne briga! Osiguranje? On pljuje na to!
 Brok se polako šetao kroz uske uličice, izigravajući turistu dok je
zastajao da pogleda izložene tepihe, otomanske predmete ili da baci pogled
kroz izlog neke prodavnice. Ostavio je konzula u gradonačelnikovoj
kancelariji da pije jabukov čaj i razbija glavu tehničkim detaljima poput
čeličnih mrtvačkih sanduka i sređivanja papira vezanih za transport mrtvaca
po završenoj obdukciji. Izgovarajući se potrebom da pronađe rođendanski
poklon za svoju nepostojeću ćerku, odbio je gradonačelnikov poziv na ručak
i bio primoran da sasluša iscrpne preporuke koje su se ticale mnogih
naprosto sjajnih prodavnica, od kojih je najbolja bila klimatizovana radnja
gradonačelnikovog nećaka. Nije osećao nikakav umor, nikakvu tromost. Za
poslednja sedamdeset dva časa spavao je šest, u najboljem slučaju, i to u
avionima, taksijima, na putu za Vajthol (ulica u Londonu u kojoj se nalaze
vladine kancelarije, prim, prev.) gde je žurio na jutarnje sastanke zakazane na
brzinu, Amsterdam u popodnevnim časovima, da bi veće završio u baš tama
hacijende kralja droge, utonulim u sumrak, jer je Brok svoje informacije
dobijao sa svih strana sveta. Svakojaki ljudi su mu dolazili, iz svakojakih
razloga. Čak i u šetnji po uličicama ovog malog grada, okoreli trgovci i
kafedžije su pri pogledu na njega zastajali usred glasnog hvaljenja svojih
radnji i robe. Neki su čak spuštali cene. A onda, kada bi Вrок prešao na
drugu stranu ulice ili promenio pravac odmahujući izvinjavajuće rukom i uz
veselo - Možda drugi put! - pomislili bi da ih intuicija i pored njegovog
odbijanja ipak nije prevarila, pa bi ga pratili pogledima očekujući da ga vide
i sledeći put.
Stigavši do male ribarske luke sa njenim belo okrečenim svetionikom,
prastarim granitnim dokom i bučnim krčmama, nastavio je da pokazuje
otvoreno zadovoljstvo svime što je video: dućanima u kojima bi, da ima
ćerku, mogao da nađe savršen poklon za nju, turističkim čamcima i safari
čamcima sa staklenim dnom, brodićima sa svojim ribarskim mrežama, starom
oker džipu parkiranom na prašnjavoj crvenoj stazi usečanoj u brda iza luke.
Dve prilike su sedele u njemu, jedan mladić, jedna devojka. Čak i sa
razdaljine od šezdesetak metara, moglo se jasno videti da je par obučen u
odeću otrcanu poput džipa u kome su sedeli. Brok je ušao u dućan, odabrao
nekoliko stvari, bacio pogled na ogledalo, i odlučio se napokon za
interesantnu majicu koju je platio kreditnom karticom za operativne troškove.
Sa kesom u ruci, šetao je molom dok nije stigao do svetionika gde je u
potpunoj osami izvukao svoj mobilni telefon iz džepa, okrenuo broj svoje
kancelarije u Londonu, gde mu je poručnik izdiktirao niz nepovezanih poruka
koje bi za neupućene predstavljale potpunu besmislicu. Saslušavši ovo u
tišini, Brok je odmumlao - Shvatio sam - i prekinuo vezu.
Usko drveno stepenište vodilo je uz prašnjavu stazu. Brok se popeo
njime kao što bi to neki turista uradio. Oker džip je nestao. Penjući se
stazom, prošao je pored niza poiuizgrađenih vikendaških kuća i popeo se na
sledeći nivo, gde se nalazilo još kuća za odmor koje su bile završene, ali još
uvek zatvorene. Ta druga staza je bila zakrčena smećem koje je ostalo iza
zidara i praznim bocama. Brok je zastao na ivici, nalik na potencijalnog
kupca koji se upoznaje sa atmosferom mesta. Približavalo se vreme
popodnevnog odmora. Nije bilo vozila, pešaka, čak ni pasa. Iz sela ispod
njega, dva konkurentna mujezina su ječala svoje molitve, prvi zapovednički a
drugi nežno i prijatno. Oker džip se pojavio, raznoseći crvenu prašinu. Vozač
je bila devojka okrugle brade, krupnih bistrih očiju i razbarušene plave grive.
Njen dečko, ako je to bio, durio se na suvozačkom sedištu. Nosio je bradu
od tri dana i minđušu a jednom uhu.
Brok je bacio pogled gore na put i dole, na podnožje brda uz koje se
popeo. Podigao je ruku, džip se zaustavio i zadnja vrata su se otvorila. Na
zadnjem sedištu ležala je gomila čilima, neki smotani u balu, a neki
preklopljeni. Brok je uskočio unutra i okretnošću neuobičajenom za njegove
godine bacio se na pod. Mladić je prebacio ćilime preko njega. Devojka je
odvezla džip uz cik-cak stazu do platoa visoko na rtu i zaustavila se.
- Bezbedni smo - reče bradati mladić.
Brok se izvukao ispod čilima i seo na zadnje sedište. Mladić je uključio
radio, ne previše glasno. Turska muzika, pljeskanje rukama, daire. Ispred njih
je ležao kamenolom, napušten i označen kao opasan rasklimatanim tablama.
Tu se nalazila i drvena klupa, sada slomljena. Tu je bila i okretnica za
kamione, zarasla u travu, kao i pogled na šest malih razuđenih ostrva koja su
se gubila u moru. Preko puta zaliva, bela vikendaška naselja bila su udobno
zavaljena po jarugama.
- Da čujemo - naredio je Brok.
To su bili Derek i Egi, i među njima nije bilo nikakve ljubavi, ma koliko
bi Derek to voleo. Derek je bio rutav, bučan mladić. Egi je imala iskrene oči
i duge noge i bila nenametljivo elegantna. Derek mu je pričao, dok je ona
gledala u ogledala i izgledalo je da ne obraća pažnju. Uzeli su sobu u
Driftvudu, rekao je Derek, bacivši optuživački pogled na Egi... u jevtinom
konačištu sa krčmom i irskim barmenom, pederom po imenu Fidelio, koji je
mogao da nabavi sve što mu tražite.
- Čitav grad bruji o tome, Net - odjednom se javila Egi, svojim odsečnim
akcentom. - Postoji samo jedna tema o kojoj se po čitav dan raspreda, i to je
Vinser. Svako ima neku teoriju. Većina ih ima i po nekoliko.
Gradonačelnik se javljao u većini glasina, nastavio je Derek, kao da Egi
ništa nije rekla. Jedan od gradonačelnikove braće je bio veliki budža u
Nemačkoj. Glasine kažu da je poseduje trgovinu heroinom i grupu turskih
građevinskih radnika. Egi se opet javila.
- On poseduje gomilu kasina, Net. I odmaralšte na Kipru. Bruto obrt u
milionima. Priča se da radi sa jednim od velikih ruskih gangstera.
- Nije valjda? - začudio se Brok, dozvolivši sebi neprimetan osmeh koji
je donekle istakao njegove godine i razlike između njega i ovo dvoje mladih.
Sudeći po glasinama, nastavio je Derek, taj isti brat je bio u gradu na dan
Vinserove smrti. Sigurno je došao iz Nemačke, pošto je viđen kako se vozi u
limuzini koja pripada snahi oblasnog šefa policije.
- Brat šefa policije je oženjen dalamanskom naslednicom - reče Derek. -
Njena firma je obezbedila limuzinu koja je sačekala privatni džet iz
Istambula.
- I Nete, kapetan Ali radi sa šefom policije - ponovo se ubacila Egi,
uzbuđeno - mislim, oni su mutni k’o sam đavo, Nete. Svako ima svoje parče
kolača od posla onog drugog. Fidelio kaže da je Ali uzeo slobodan dan u
sreću, samo da bi mogao da vozi limuzinu za šefovu snahu. Okej, kapetan
Ali nije baš mozak cele operacije. Ipak, bio je tamo, Nete. U vreme ubistva.
Učestvovao je u tome. Krčmar, Nete! Učestvuje u ritualnom gangsterskom
ubistvu. Gori su od naših!
- Jesu li? - tiho reče Brok, i za trenutak je nastupila tišina, jer je ovo bila
tema koja je Вrока jako zanimala.
- Tu je i bivša devojka Fideliovog kuvara - reče Derek. - Blesava
engleska vajarka, Čedhemski koledž za dame, triput dnevno se bode i živi sa
gomilom bednika u komuni na rtu. Dolazi u Driftvud da pokupi svoje smeče.
- Ima jednog malog dečaka, Nete - upala je Egi Dereku u reč, na šta se
ovaj namrštio i pocrveneo. - Zak, tako se zove. On je pravi pakao na nogama,
veruj mi. Ti klinci iz komune, potpuno divlji lunjaju okolo, smucaju se sa
turistima i izvlače benzin iz njihovih automobila dok ovi razgledaju
otomanska utvrđenja. I tako je Zak bio u planinama među kozama, radeći
bog-sveti-zna-šta sa bulumentom kurdske dece, kada su se čitav konvoj
limuzina i jedan džip zaustavili ispod njih i frajeri počeli da igraju scene iz
nekog gangsterskog filma. - Zastala je, kao da očekuje da će biti prekinuta,
ali ni Derek ni Brok nisu rekli ništa. - Jedan muškarac biva ubijen dok
ostatak bande to gleda. Kada su ga ubili, ubacili su ga u džip i odvezli
nizbrdo, u grad. Zak kaže da je bilo fenomenalno. Krv, kao prava, i sve to.
Brokov skamenjeni pogled je lutao po zalivu. Talasasti beli oblaci su se
podizali iznad litica u obliku petlove kreste. Jastrebovi su kružili po
svetlucavoj vrelini.
- I bacili su ga u mali čamac sa bocom viskija - rekao je, završavajući
priču umesto nje. - Na sreću, nisu to uradili i Zaku. Da li neko živi tamo
gore, izuzimajući koze?
- Stene i još stena - reče Derek. - Košnice. Mnoštvo otisaka
automobilskih guma.
Brokova glava se polako okretala dok mu se pogled nije prikovao za
Derekov, a njegov prijatan osmeh pretvorio u kamen. - Mislio sam da sam ti
rekao da ne ideš tamo sam, mladi Dereče.
- Fidelio je pokušavao da mi utrapi svog starog „harli-dejvidsona”. Dao
mi je da ga provozam sat vremena.
- I ti si ga provozao.
- Da.
- I prekršio naređenje.
- Da.
- I šta si tamo video, mladi Dereče?
- Tragove automobilskih guma^ otiske stopala. Mnogo osušene krvi.
Niko nije pokušao da je očisti. Što da se mučiš kad imaš gradonačelnika i
šefa policije u džepu? I ovo.
U Brokovu ispruženu ruku spustio je zgužvan komad celofana na kome je
pisalo VIDEO-8/16 otkucano nekoliko puta jedno za drugim.
- Večeras odlazite odavde - naredio je Вrок kada je raširio celofan preko
kolena. - Oboje. U šest popodne postoji let iz Izmira. Čuvaju dva mesta za
vas. Derek.
 - Da, ser.
- Ovog puta, u večitoj borbi između inicijative i poslušnosti, inicijativa se
isplatila. Što te čini veoma srećnim mladićem, zar nije tako, Dereče?
- Da, ser.
Stranci u svemu izuzev u poslu, Derek i Egi su se vratili u svoje
potkrovlje u Driftvudu i spakovali svoje vreće. Kada je Derek sišao dole da
podmiri njihov račun, Egi je protresla njihove vreće za spavanje i sredila
sobu. Oprala je preostale šolje i tanjire i sklonila ih, obrisala umivaonik i
otvorila prozore. Njen otac je bio škotski nastavnik, majka lekar opšte prakse
i dežurni anđeo koji je posećivao siromašnija predgrađa Glazgova. Oboje su
jako poštovali društvene norme ponašanja. Pošto je obavila sve poslove, Egi
je otrčala za Derekom, ušli su u džip i pojurili vijugavim obalskim putem do
Izmira; Derek je vozio sa izgledom nekog kome je muškost povređena, dok je
Egi posmatrala oštre vrhove, dolinu ispod njih i svoj sat. Derek, još uvek se
pušeći od Brokovih grdnji, tiho se zaklinjao da će dati ostavku čim se budu
vratili kući, i izučiti za advokata, koliko god da ga košta. To je bila zakletva
koju bi najmanje jednom mesčno izgovorio, obično posle nekoliko piva u
kantini. Ali Egi, sa potpuno drugim mislima na pameti, mučila je sebe
razmišljanjima o dečaku Zaku. Sećala se kako ga je uhvatila onog dana kada
je utrčao u krčmu sa novcem da kupi led - Navukla sam ga, za ime Boga! -
kako je plesala sa njim, skupljala kamenčiće sa njim na plaži i sedela pored
njega na doku dok je on pecao, sa rukom prebačenom preko njegovih ramena
da ne padne. I pitala se šta da misli o sebi, dvadesetpetogodišnjoj ćerki
svojih roditelja koja izvlači tajne iz klinca od sedam godina, koji je ubeđen
da je ona žena njegovog života.
 POGLAVLJE 4.

Uspravan poput kraljevskog kočijaša za volanom svog izglancanog

rovera, Artur Tugud je ujednačenom brzinom vozio niz vijugavu brdsku
stazu, dok ga je Oliver pratio u svom kombiju.
- U čemu je frka? - pitao je Oliver u dvorištu ispred zgrade Vojske spasa
dok mu je Tugud uslužno dodavao pogrešnu kutiju.
- Nije u pitanju frka, Oli, nije u tome stvar - odvratio je Tugud. - U
pitanju je reflektor. To može svakom da se desi.
- Kakav reflektor?
- Snop svetlosti koji šeta, padne na nas, vidi da nema ničeg lošeg i onda
nastavi dalje - žustro reče Tugud, zadivljen sopstvenom metaforom..-
Potpuna slučajnost. Ništa lično. Zaboravi sve.
- Pa zašto nas istražuje?
- Trustovi, u tome je stvar. Ovog meseca obrađuju trustove.
Korporacijske, dobrotvorne, porodične, of-šor. Sledećeg meseca prelaze na
obezbeđenje, kratkoročne kredite ili neke slične poslove.
- Trust Karmeri?
- Između drugih, mnogih drugih, da. Ono što mi zovemo neagresivna
ranoranilačka racija. Izaberu privrednu granu, pogledaju cifre, postave par
pitanja i idu dalje. Rutina.
- Zašto su odjednom zainteresovani za Karmenin trust?
Tugud je sada bio propisno ljut zbog ispitivanja. - Nije samo reč o
Karmen. Svi trustovi su tu. Rade generalnu inspekciju svih trustova.
- Zašto to rade usred noći? - Oliver je bio uporan.
Parkirali su se u tesnom zadnjem dvorištu banke. Izdajničko svetlo je
padalo pravo na njih. Do čeličnih zadnjih vrata su vodila tri stepenika. Tugud
je primakao prst da otkuca ulaznu šifru, promenio mišljenje i naglo zgrabio
Oliverovu levu mišicu.
- Oli!
Oliver je stresao njegovu ruku sa sebe. - Šta je?
- Da li ti... da li si ti... očekivao bilo kakve promene na računima trusta?
U skorije vreme, na primer, za poslednjih par meseci... u bliskoj budućnosti,
ili tako nešto?
- Promene?
- Novac koji se sliva na račune ili odlazi sa njih. Nema veze kakve
promene. Akcija.
- Zašto bih? Obojica smo poverenici. Znaš ono što i ja. Šta se desilo? Da
li si igrao neke igre?
- Ne, naravno da nisam! U ovome smo na istoj strani. I nemaš... nisi
dobio nikakvo upozorenje unapred? Nezavisno? Privatno? Mod koga? Nemaš
nikakve informacije o nekom drugom faktoru koji bi mogao da utiče na
poziciju trusta... u skorije vreme?
- Ptičica mi ništa nije rekla.
- Dobro. Savršeno. Ostani pri tome. Budi baš ono što jesi. Mađioničar za
decu. Nema nikakve ptičice.
Tugudove oči su pohlepno sijale ispod oboda njegovog šešira. - Kada te
budu pitali svoja rutinska pitanja, reci im baš ovo što si rekao meni. Ti si
njen otac, ti si poverenik njenog fonda, kao i ja, i radiš ono što ti je dužnost.
Otkucao je broj. Vrata su zazujala i otvorila se. - To su Poud i Lenkston
iz Bišopsgejta - poverio se, propuštajući Olivera ispred sebe u čelično siv
hodnik sa trakastim svetlima. - Poud je nizak ali je veliki. Veliki u banci.
Lenkston je više tvoj tip. Težak dasa. Ne, ne, ne, samo nastavi, mladost pre
lepote, ili kako god se kaže.
Nebo je bilo posuto zvezdama, primetio je Oliver рге nego što su se
vrata za njima zatvorila. Ružičasti mesec je visio iznad njega, isečen na
komade oštrom žicom namotanom duž dvorišnog zida. Dva muškarca su
sedela za konferencijskim stolom pored prozora u Tugudovoj kancelariji.
Poud, manji ali prilično veliki u banci, nosio je bifokalne naočari bez okvira i
crnu kosu trakasto prevučenu preko skalpa, svaku dlaku zalizanu u istom
pravcu. Lenkston, krupan muškarac klempavih ušiju i sa perikom od braon
čekinjave vune dostojne jednog spikera.
- Baš ste nas namučili, g. Hatorn - reče Poud, nimalo veselo. - Artur vas
je kao lud tražio po čitavom gradu, zar ne, Arture?
- Da li vam smeta moja lula? - pitao je Lenkston. - Sigurni ste da ne
smeta? Skinite kaput, g. Hatorn. Okačite ga ovde.
Oliver je skinuo beretku, ali ne i kaput. Seo je. Nastupila je napeta tišina
dok je Poud preturao po papirima, a Lenkston se bavio svojom lulom
bacajući raskvašen duvan u pepeljaru. Bele roletne, tmurno je primetio
Oliver. Beli zidovi. Bela svetla. Znači ovde banka odlazi noću.
- Da li bi vam smetalo ako vas zovemo Oli? - pitao je Poud.
- Kako želite.
- Mi smo Reg i Volter... samo ne Voli, ako nemate ništa protiv
- reče Lenkston. - On je Reg. - Ponovo je nastupila tišina. - A ja sam
Volter - dodao je.
- A on je Volter - potvrdio je Poud i sva trojica su se izveštačeno
nasmešila, prvo na Olivera, a onda jedan na drugog.
Treba da imate sive dugačke zaliske, pomislio je Oliver, i ružičaste
noseve smrznute od mraza. Treba da imate džepne satove unutar vaših
mantila, umesto hemijskih olovaka. Poud je držao svežanj dokumentacije od
žutog papira u ruci. Škrabotine više različitih rukopisa, primetio je Oliver.
Kolone datuma i brojeva. Ali Poud nije pričao. Lenkston je pričao. Teško,
kroz svoju lulu. On će odmah preći na stvar, rekao je. Nema smisla da
okoliša.
- Oblast za koju sam posebno zadužen, valjda kao kazna za moje grehe, je
bankarsko obezbeđenje, Oli. Ono što mi zovemo uslužnost. Tu spada sve, od
noćnog čuvara koji dobije batine, preko pranja novca, do blagajnika koji
dopunjuje svoju platu iz kase.
Još uvek se niko nije nasmejao. - I, kao što ste već sigurno čuli od našeg
Artura, trustovi.
Uvukao je dim iz svoje lule. Bila je to jedna od onih varijanti sa malim
burencetom. U vreme mog detinjstva, setio se Oliver, imao sam jednu sličnu
njoj, napravljenu od porcelana, za duvanje mehurića u kadi. - Recite nam
nešto, Oli. Ko je g. Krauč?
Izmišljen lik, odgovorio je Brok kada mu je Oliver postavio to isto pitanje
pre sto godina u jednom pabu u Hamersmitu. Mislili smo da ga nazovemo
Džon Dou, ali to je već iskorišćeno.
- On je porodični prijatelj - reče Oliver svojoj beretki u krilo. Glup,
upozorio ga je Brok u njegovoj glavi. Izigravaj glupaka. Ne bacaj svetlo na
stvari.
- Oh, tako? - reče Lenkston, pretvorivši se u zbunjeno nevinašce.
- Kakva vrsta prijatelja, pitam se, Oli?
- Živi u zapadnoj Indiji - reče Oliver, kao da je time definisao to
prijateljstvo.
- Oh, zaista? Znači, crni gospodin, zar ne?
- Koliko ja znam, nije. On samo živi tamo.
- Gde na primer?
- Antigva. Nalazi se u dosjeu.
Greška. Nemoj da ga praviš glupim. Bolje sam izgledaj tako. Drži se
gluposti.
- Fin dasa? Dopada vam se? - reče Lenkston, podignuvši obrve,
ohrabrujući ga.
- Nikada ga nisam upoznao. On sa nama kontaktira preko svojih advokata
u Londonu.
Lenkston se namrštio i osmehnuo u isto vreme, nagoveštavajući kako se
premišlja. Za utehu povlači dim iz svoje lule. Mehurići od sapunice se nisu
pojavili. Pravi grimasu koja među pušačima lula prolazi kao osmeh. - Nikada
se niste upoznali, ali on vašoj ćerki Karmen daje poklon od sto pedeset
hiljada funti. Preko svojih advokata iz Londona - sugerisao je kroz zagušljiv
oblak dima.
Odobreno je, kaže Brok. U pabu. U kolima. Dok su šetali kroz šumu. Ne
budi blesav. Već je potpisano. Oliver odbija da se na njega utiče. Odbijao je
čitav dan. Ne tiče me se da li je odobreno ili ne. Ja to nisam odobrio.
- Zar vam se nije to učinilo kao pomalo čudan način obavljanja posla? -
ispitivao je Lenkston.
- Kakav način?
- Dati tako veliki novčani poklon ćerki nekoga koga nikada nije upoznao.
Preko advokata.
- Krauč je bogat čovek - reče Oliver. - On je daleki rođak, davno je
otišao iz Engleske. Sam se imenovao za Karmeninog anđela čuvara.
- Ono što bismo nazvali sindromom tajanstvenog ujaka - reče Lenkston,
dobacivši zloban osmeh prvo Poudu, a zatim i Tugudu.
Ali, Tugud se na ovo uvredio. - To nije nikakav sindrom! To je savršeno
normalna bankarska praksa. Bogat čovek, porodični prijatelj, postavio se kao
detetov anđeo čuvar... to jeste sindrom, garantujem vam. I to sasvim
normalan - pobedonosno je završio, upadajući samom sebi u usta na svakom
koraku, ali ipak hrabro nastavljajući dalje. - Zar nisam u pravu, Reg?
Ali mali Poud koji je bio veliki u banci, bio je suviše okupiran papirima
koje je držao u ruci, da bi odgovorio. Pronašao je još jedan način gledanja na
stvar, doduše manje popustljiv prema Oliveru, i počeo je da ga ispituje,
iskreno ga gledajući kroz svoje bifokalne naočare, dok je uključena lampa za
čitanje kod njegovog ramena činila da mu isprugana ćela blista.
- Oli - tiho reče Poud. Glas mu je bio tanak i obazriv, potpuno različit od
Lenkstonove grmljavine.
- Šta je? - reče Oliver.
- Hajde da pređemo ovaj dokument za početak, možemo li?
- Da pređemo preko čega?
- Samo me saslušajte, molim vas. Voleo bih da počnemo od onog dana
kada je trust osnovan, ako vam to nije teško, Oli. Ja sam tehničar. Zanima me
poreklo i način rada. Saslušaćete me? - Oliver „Glupan” je slegnuo ramenima
u znak pristanka. - Po našoj dokumentaciji, došli ste da vidite Artura upravo
u ovoj kancelariji po dogovoru napravljenom pre osamnaest meseci, tačno
nedelju dana po Karmeninom rođendanu. Tačno?
- Tačno. - Tup kao oklagija.
- Bili ste klijent ove banke šest meseci. A nedavno ste se preselili u ovaj
kraj posle izvesnog perioda boravka u inostranstvu... gde ono bese, zaboravio
sam?
Jesi li ikada bio u Australiji? Pitao je Brok. Nikada, odgovorio je Oliver.
Dobro. Zato što si tamo proveo poslednje četiri godine.
- Australija - reče Oliver.
- Gde ste radili... šta?
- Lutao sam. Menjao mesta. Služio pohovane piliće po restoranima. Šta
god da je naletelo.
- Dakle, tada se niste bavili mađioničarskim poslom? Niste?
- Ne.
- I niste bili poreski obveznik Velike Britanije dok se niste vratili, koliko
dugo?
Brišemo te iz poreskih knjiga, rekao je Brok. Ponovo ćeš se pojaviti kao
Hatorn, stanovnik Velike Britanije koji se vratio iz Australije.
- Tri godine. Četiri - odgovorio je Oliver, ispravljajući se da bi pojačao
utisak sopstvene gluposti. - Pre će biti četiri.
- Znači, kada ste došli kod Artura, bili ste poreski obveznik ove zemlje
ali samostalnog .zanimanja. Kao mađioničar. Oženjen.
- Da.
- I Artur vas je ponudio šoljom čaja, nadam se, zar ne, Arture?
Navala smeha, tek da nas podseti koliko bankari vole da se nasmeju kao
ljudi, kakve god teške odluke primorani da donose.
- Nije imao dovoljno novca na računu - pridružio se Tugud, ne bi li
pokazao kako je i on običan čovek.
- Mene zanima poreklo, shvatate, Oli - objasnio je Poud i Oliver je
klimnuo glavom, kako bi pokazao da je razumeo. - Rekli ste Arturu kako
želite da stavite izvesnu svotu novca u fond, tačno? Za Kamen.
- Tačno.
- I Artur vam je rekao... razumno, s obzirom da je mislio kako govorite o
skromnoj sumi novca... zašto ne odete u štedionicu ili osiguravajući zavod?
Zašto da se mučite oko papirologije za osnivanje formalnog, legalnog trusta?
Tačno, Oli?
Karmen ima šest godina. Oliver stoji u jednoj od onih starih, crvenih
telefonskih govornica koje su opštinari Ebots Keja insistirali da zadrže zbog
gostiju iz inostranstva. Suze radosti i olakšanja mu teku niz lice. Predomislio
sam se, rekao je Broku između grcaja. Uzeću novac. Ništa nije dovoljno
dobro za nju. Kuća za Heder i šta god drugo bude ostalo za Karmen. Sve dok
ja ne budem dobio ništa od tog novca, uzeću ga. Da li je to potkupljivost,
Nete? To se zove očinstvo, rekao je Brok.
- Tačno - složio se Oliver.
- Bili ste nepopustljivi, to je morao da bude trust, kako shvatam.
- Ponovo žute stranice. - Pravi trust.
- Da.
- To je bio vaš stav. Hteli ste da zaključate ovaj novac za Karmen, i
bacite ključ, tako ste rekli Arturu. Vi ste sjajan zapisničar, Arture, to moram
da vam priznam. Hteli ste da budete sigurni, šta god da se dogodi vama ili
Heder, da Karmen bude osigurana.
- Da.
 - Novac u trustu. Van dodira. Čeka na nju da odraste, uda se ili šta već
mlade dame rade kada napune dvadeset pet.
- Da.
Cepidlačko podešavanje naočara. Skupljanje usana. Dva prsta koja
pokušavaju da privole trake kose da se vrate na svoje mesto. Povratak.
- I savetovali su vas... ili ste makar tako rekli Arturu... da je moguće
otvoriti trust sa nominalnom svotom novca koja bi mogla da bude uvećavana
kad god se vi ili neko drugi oseti dovoljno bogatim.
Vrh Oliverovog nosa je počeo jako da svrbi. On ga je češao otvorenim
dlanom, raširenih prstiju. - Da.
- Pa ko vam je dao taj savet, Oli? Koje je poreklo tog saveta? Ko, ili šta
vas je navelo da tog dana dođete kod Artura, nedelju dana po Karmeninom
rođendanu, i kažete 'Jа hoću da osnujem trust?' Baš trust? I da jako stručno,
sudeći po ovim Arturovim beleškama ovde, govorite o tome?
- Krauč.
- Naš isti g. Džefri Krauč? Koji stanuje u Antigvi i kontaktira preko
svojih londonskih advokata? Krauč van? je dao taj savet da osnujete pravi,
legalni trust za Karmen.
- Da.
- Kako?
- Pismom.
- Od Krauča lično?
- Od njegovih advokata.
- Njegovih londonskih advokata ili advokata iz Antigve?
- Ne sećam se. Pismo je u dosjeu, ili bi makar trebalo da bude. U to
vreme sam dao Arturu sve što je od važnosti za ovaj slučaj
- I on je to propisno zaveo - sa zadovoljstvom je potvrdio Tugud.
Poud je pregledao žute papire. - Firma Dorkin i Vuli, poznata firma iz
Sitija. G. Piter Dorkin ima ovlašćenje od g. Krauča.
Oliver je odlučio da pokaže malo temperamenta. Glupavog
temperamenta. - Pa zašto onda pitate?
- Samo proveravam poreklo, Oli. Samo da budem siguran.
- Јеl’ to nešto nelegalno, ili slično?
- Da li je šta nelegalno?
- Njen trust. Ono što je urađeno. Poreklo. Je li to nelegalno?
 - Ni najmanje, Oli - odbramben stav. - Ni u kom slučaju. Ništa nelegalno
ili neispravno. Jedino, izgleda da se ni gospoda Dorkin i Vuli nisu upoznali sa
g. Kraučom, shvatate? Pa, to i nije tako neuobičajeno, pretpostavljam.
Razmišljao je o semantici. - To nije baš po propisima, možda, ali nije
neuobičajeno. On je veliki usamljenik, moram da priznam, taj vaš g. Krauč.
- On nije moj g. Krauč. On je Karmenin.
- Da znate da ste u pravu. A i njen poverenik, kako vidim.
Tugud se ponovo uvredio: - Pa zašto Krauč ne bi bio poverenik? -
zahtevao je, iznerviran obojicom muškaraca iz Londona. - Krauč je obezbedio
gotovinu. On je osnivač. Porodični prijatelj, deo Hatorn tapiserije. Zašto da
ne bude siguran da se Karmeninim novcem upravlja na pravi način? Zašto da
ne bude usamljenik, ako hoće? 1 ja ću jednog dana da postanem usamljenik.
Kada se penzionišem.
Lenkston, krupniji muškarac, odlučio je da se vrati u igru. Naslonjen na
glomazan lakat, nagnuo se preko stola sa lulom u ruci i čekinjavo-vunenim
čuperkom, izgledajući baš kao pravi službenik obezbeđenja. - Znači,
rukovodili ste se Kraučovim savetom - rekao je, napola zatvorivši oči, kako
bi ostavio jači utisak oštroumnosti - osnovali ste trust Karmen Hatorn, sa
vama i g. Kraučom i ovde prisutnim Arturom kao poverenicima, i uplatili pet
stotina funti kao početni kapital. Dve nedelje kasnije, ova suma je porasla za
narednih sto pedeset hiljada funti, zahvaljujući darežljivosti g. Krauča. Da? -
ubrzao je korak.
- Da.
- Da li je Krauč dao novac bilo kom drugom iz vaše familije, koliko vam
je poznato?
- Ne.
- Ne, nije? Ili ne, nije vam poznato?
- Nemam porodicu. Moji roditelji su mrtvi. Nemam brade ni sestara.
Zbog toga je Krauč tako prihvatio Karmen, pretpostavljam. Nije bilo nikog
drugog.
- Osim vas .
- Da.
- A vama lično nije dao ništa? Direktno ili indirektno? Vi od Кгаuča niste
izvukli nikakvu korist?
- Ne.
 - Nikada niste?
- Ne.
- Nikada nećete... koliko znate?
- Ne.
- Da li ste ikada imali nešto sa njim, poslovne poduhvate, pozajmljivali
novac, čak i indirektno... preko advokata?
- Ništa od toga.
- Ko je onda platio Hederinu kuću, Olivere?
- Ja sam.
- Čime?
- Gotovinom.
- Iz slamarice?
- Sa mog bankovnog računa.
- A kako ste uspeli da skupite tu gotovinu, ako mogu da pitam? Preko
Krauča, možda, preko njegovih partnera, sumnjivih poslovnih poduhvata?
- To je bio novac koji sam zaradio u Australiji - osorno reče Oliver,
počevši da crveni.
- Da li ste platili australijski porez na zaradu tokom vašeg boravka tamo?
- Zarada je bila sporadična. Možda je porez bio odbijan na izvoru. Ne
znam.
- Ne znate. A, naravno, niste vodili poslovne knjige? - iskosa je bacio
sveznalački pogled na Pouda.
- Ne, nisam.
- Zašto niste?
- Zato što ne volim da stopiram deset hiljada milja sa gomilom poslovnih
knjiga u ruksaku, zato nisam.
- Pa, ne, pretpostavljam da ne biste to voleli - Lenkston je bacio još jedan
pogled, ovaj put ne sveznalački, prema Poudu. - Pa koliko ste uopšte doneli
para iz Australije, Oli? Koliko ste sačuvali, ostavili sa strane?
- Kada sam kupio kuću za Heder i nameštaj i kombi i opremu, to je
odnelo skoro čitavu moju ušteđevinu.
- Da li ste se ikada bavili nekim drugim poslom tamo u Australiji?
Nikada se niste bavili... izvesnom robom, da tako kažemo... supstancama...
Nije stigao dalje: Tugud se pobrinuo za to. Tugud je ovo shvatio kao
imputaciju nečega njemu lično. Napola ustajući sa svoje stolice, uperio je
svoj praseći kažiprst pravo u Lenkstonove grudi. - To je prokleto vređanje,
Voltere! Oli je moj cenjeni klijent. Odmah povuci to što si rekao!
Oliver je zurio u sredinu dok su Poud i Tugud napeto čekali da se
Lenkston izvini, što je ovaj i učinio, pribegavši nespretnom nagoveštaju
izvinjenja.
- Znači, u međuvremenu - sugerisao je Lenkston, iskosa bacivši pogled na
Pouda - Oli i Artur su zaduženi za trust, neki smešni advokat koji udara pečat
na sve što hoćeš, i usamljeni g. Krauč (engl. čučati, puzati, prim, prev.) kojeg
po običaju niko ne može da nađe, uključujući i njegove advokate, koji je
otpuzao u sigurnost svoje kuće u Antigvi, u zapadnoj Indiji.
Oliver ništa nije rekao... samo je sedeo i gledao ga kako se mlati, kao i
druga dvojica. - Jeste li ikada bili tamo? - zahtevao je odgovor Lenkston, još
glasnije.
- Gde?
- U njegovoj kući. U Antigvi. Gde drugde?
- Ne.
- Ne verujem da je mnogo ljudi imalo tu čast, zar ne? Pod pretpostavkom
da postoji kuća u koju bi moglo da se ode, naravno.
- Ovo je parodija, Voltere! - objavio je Tugud, sada već potpuno razjaren.
- Krauč nije otisak pečata, on je pravi finansijski genije, dobar kao i oni
brokeri, a ponekad čak i bolji. Oliver i ja se dogovorimo oko strategije,
dojavimo Krauču preko advokata, i dobijemo njegovu odluku. Šta bi moglo
da bude urednije od toga?
Okrenuvši se u svojoj stolici, apelovao je na Pouda koji je bio veliki u
banci. - Sve ovo na vreme je bilo dostavljeno glavnoj upravi, Reg. Pravno
odeljenje je sve pregledalo, pro forma je poslano policiji, i od njih nikad
ništa nismo čuli. Odeljenje za trustove je pregledalo predmet. Poreska služba
nije ni trepnula, glavna uprava nas je potapšala po ramenu i rekla nam da
nastavimo dalje. I nastavili smo. Veoma efikasno, ako mogu da kažem.
Pretvorili smo sto pedeset hiljada u sto osamdeset za manje od dve godine i
napredujemo.
Okrenuo se ka Lenkstonu. - Ništa se nije promenilo sem cifara. Trust je
regionalno pitanje koje se rešava na lokalnom nivou. Tako treba i da ostane, i
to sa Olijem i sa mnom kao lokalnim činovnicima, što je pošteno i normalno.
Količina novca se promenila, ali ne princip. On je bio uspostavljen pre
osamnaest meseci.
Oliver je polako skupljao noge, sve dok se nije uspravio u stolici. -
Kakve cifre? Kako su se to promenile? - zahtevao je. - Šta mi to niste rekli?
Ja sam Karmenin otac. Ja nisam samo njen poverenik.
Poudu je trebala večnost da odgovori. Ili je možda zastoj bio u
Oliverovoj glavi. Možda je Poud odmah odgovorio, a Oliverov mozak je,
zabeleživši sve što je ovaj rekao, počeo usporeno da vrti traku. - Veoma
velika suma novca bila je uplaćena na račun trusta vaše ćerke Karmen, Oli.
Toliko velika, da je banka pretpostavila da je reč o nekoj greški. Greške se
dešavaju. Novac neke firme greškom zalutao na pogrešan račun. Par
dupliranih cifri. Milioni funti koji završe na nekom neverovatnom privatnom
računu, dok ne dođemo do banke koja je novac poslala i rešimo stvar. Ali u
ovom slučaju, banka koja je novac poslala potvrdila je da je reč o pravom
računu. To je novac za trust Karmen Hatorn. Donator je ostao anoniman, po
sopstvenoj želji. Ne možete nadmašiti Švajcarce kada je reč o poverljivosti.
To je za njih zakon. Sve što su oni bili spremni da nam kažu je da novac
dolazi sa računa koji već dugo postoji u njihovoj banci i da je reč o klijentu u
čiji integritet imaju poverenja. To je sve što su hteli da kažu.
- Koliko? - pitao je Oliver.
Poud nije oklevao. - Pet miliona i trideset funti, a ono što bismo mi hteli
da znamo je, odakle taj novac dolazi? Raspitali smo se kod Kraučovih
advokata. Rekli su nam da nije od njih. Pitali smo ih da li bi g. Krauč mogao
da nam na neki način pomogne i razjasni malo ovu stvar, budući da je
Karmenin dobrotvor. G. Krauč je trenutno na putu, odgovorili su nam.
Obavestiće nas kada bude došlo vreme. Pa, putovanje, to barem danas nije
neki izgovor. I kako su on ili ona uopšte došli do tog novca? Ko to želi da
trustu vaše maloletne ćerke ostavi pet miliona i trideset funti u gotovom, a da
ne obavesti unapred poverioce, da ne otkrije svoje ime? Mi smo mislili da
biste vi mogli u tome da nam pomognete, Olivere. Očigledno da niko drugi to
ne može. Vi ste naša jedina šansa.
Poud je zastao da bi pružio Oliveru šansu da priča, ali Oliver nije imao
ništa da kaže. Ponovo se povukao. Uvukao je glavu duboko u okovratnik
svog kaputa, duge crne kose zabačene unazad, krupnih braon očiju fiksiranih
na nešto u daljini, dok je prstom tapkao donju usnu. U svojoj glavi, gledao je
isečke iz svog dosadašnjeg ušljivog života... Vila na obali Bosfora, belo
okrečena soba za razgovor na aerodromu Hitrou.
- Uzmite svo vreme koje vam je potrebno, Oli - molio je Poud, tonom
nekog ko ga preklinje da se pokaje. - Setite se 'prošlosti. Možda nekog u
Australiji. Nekog iz vaše prošlosti ili prošlosti vaše porodice. Neki filantrop.
Bogati ekscentrik. Drugi Krauč. Da li ste ikada kupili deonice nekog rudnika
zlata ili nešto slično? Da li ste ikada imali nekog poslovnog partnera... nekog
kome se osmehnula sreća?
Nije bilo odgovora. Čak ni znaka da ga je Oliver čuo. - Vidite, nama je
potrebno objašnjenje, Olivere. I to uverljivo. Pet miliona funti poslatih
anonimno iz švajcarske banke, pa, to je nešto što izvesni autoriteti u ovoj
zemlji neće moći tek tako da progutaju, bez solidnog objašnjenja.
- I trideset - podsetio ga je Oliver. I vratio misli u prošlost. I još dalje, sve
dok mu crte lica nisu poprimile usamljenički izgled zatvorenika na doživotnoj
robiji. - Koja banka? - pitao je.
- Jedna od najvećih. Nije važno.
- Koja?
- Kantonalna i federalna banka Ciriha. K&F.
Oliver je odsutno klimnuo glavom, primajući ovo na znanje. - To je smrt -
sugerisao je, kao iz daljine. - Neko je ostavio testament.
- To smo već pitali, Oli. Plašim se da smo se od srca nadali da je o tome
reč. Onda bismo makar imali prilike da pregledamo dokumenta. K&F nas
uveravaju da je darodavac bio živ i zdrav, fizički i mentalno, u vreme
transfera. Dali su nam da naslutimo kako su se ponovo konsultovali sa njim i
potvrdili uputstva koja su dobili. Oni to, naravno, nisu rekli tako, Švajcarci to
nikad ne kažu. Ali, dali su nam nagoveštaj.
- Onda to nije smrt - reče Oliver, više za sebe nego za njih.
Lenkston je ponovo skočio u napad. - Dobro. Pretpostavimo da jeste
smrt. Ko je onda umro? Ili, ko nije? Ko je sada živ i ko bi mogao da ostavi
Karmen pet miliona i trideset funti kada umre?
Dok su čekali, Oliverovo raspoloženje polako se menjalo. Kažu da
osuđenici na smrt, kada počnu da se mire sa neumitnošću kazne, za izvesno
vreme dobiju sposobnost da se posvete svakojakim beznačajnim zadacima,
precizno i marljivo. Oliveru. se sada sve tako razbistrilo. Ustao je, nasmešio
se i izvinio. Izašao je u hodnik i otišao do muškog toaleta koji je primetio na
putu ka Tugudovoj kancelariji. Unutra, zaključao je vrata i zagledao se u svoj
odraz u ogledalu, dok nije рrосеnio situaciju. Zastao je iznad umivaonika,
okrenuo slavinu za hladnu vodu i uronio lice u svoje velike šake, kao da
pokušava da spere neku verziju samog sebe, onu koja više nije postojala.
Pošto u toaletu nije bilo peškira, iskoristio je svoju maramicu i potom je
bacio u korpu za otpatke. Vratio se u Tugudovu kancelariju i zastao u
dovratku. Govorio je ljubazno i pravo Tugudu, ignorišući Pouda i Lenksona.
- Voleo bih da razgovaram sa vama, Arture, molim vas. Napolju, ako vam
to nije problem.
Zakoračio je unazad da propusti Tuguda ispred sebe niz hodnik. Ponovo
su se našli u zadnjem dvorištu, ispod zvezda, okruženi visokim zidom i
namotanom žicom. Mesec se oslobodio zemaljskih prepreka i udobno
leškario iznad dimnjaka, okupan mlečnom izmaglicom. - Ne mogu da
prihvatim pet miliona - rekao je. - To nije u redu za dete. Vratite ih odakle su
došli.
- Neće moči - ubacio se Tugud sa neočekivanom žestinom. - Kao
poverenik, ja nemam autoritet za tako nešto, a nemaš ni ti. Nema ni Krauč.
Nije do nas da dokazujemo da je taj novac čist. Na vlastima je da dokažu da
nije. Ako ne dokažu, trust mora da zadrži novac. Ako odbijemo, za dvadeset
godina od sada, ili tako nešto, Karmen bi mogla da tuži banku, da tuži tebe,
mene, Krauča, do pakla i nazad.
- Idi u sud - reče Oliver. - Traži sudsku odluku. Onda si zaštićen.
Zatečen, Tugud je zaustio nešto drugo da kaže, ali se predomislio i rekao:
- Dobro, idemo u sud. Na osnovu čega će oni da rade? Na osnovu
predosećaja? Čuo si šta je Poud rekao. Dobro vođen račun, klijent
nesumnjivog integrteta, fizički i mentalno sposoban. Sud će reći da nije u
stanju da donese odluku, sve dok ne podignu optužbu za kriminal.
Koraknuo je unazad. - Nemoj da praviš takvo lice. Šta si ti, uopšte? Šta ti
znaš o sudovima?
Oliver se nije ni pomakao, ruke su mu bile nabijene duboko u džepove, i
tu su i ostale. Znači, mogla je da bude u pitanju samo njegova krupna figura i
izraz na velikom vlažnom licu obasjanom mesečinom, koji su naterali Tuguda
da naglo ustukne sve dublja tama Oliverovih crnih očju naspram zvezda,
očajnički bes urezan oko usta i vilice.
- Reci im da ne želim više da pričam sa njima - rekao je Tugudu, penjući
se u kombi. - I otvori kapiju, molim te, Arture, inače ću morati da je
razvalim.
Tugud je otvorio kapiju.
 POGLAVLJE 5.

Bungalov se nalazio na privatnom puteljku nazvanom Avalon Vej, na

sredini brda i skriven od gradskih pogleda, zbog čega ga je Oliver i voleo:
niko nas ne vidi, niko ne razmišlja o nama, nismo ni u čijoj svesti, osim u
sopstvenoj. Bungalovu je nadenuto ime Zvončić! što je Heder htela da
promeni, ali je Oliver, ne obrazlažući svoju odluku, odmah to odbio. Više je
voleo da uđe u ovakav svet koji ga apsorbuje, krije i prekriva zaboravom.
Voleo je leto kada drveće prolista, pa se bungalov nije mogao videti sa puta.
Voleo je zimske čarolije kada se brdo ledilo i ništa nije moglo elanima da
prođe. Voleo je prostodušne dosadne susede čiji ga predvidivi razgovori
nikada nisu zastrašivali ili postajali nepodnošljivi. Andersenovi iz
Vindermerija su držali prodavnicu slatkiša u Čepel Krosu. Nedelju dana
posle Božića doneli su Heder kutiju čokoladnih bombona sa likerom na
kojima se nalazila zelenika. Milerovi u Lastinom Gnezdu bili su u penziji.
Martin, bivši vatrogasac, prihvatio se vodenih boja i od svakog lista načinio
malo remek-delo. Ivon je tumačila tarot karte za prijatelje i svirala je u crkvi.
To što je imao pristojne susede sa obe strane pružalo mu je ugodnost, a isto
je osećao i prema Heder i njenoj patetičnoj potrebi da zadovolji svakoga, u
svako vreme. Oboje smo razbijeni ljudi, razmišljao je. Ako stavimo sve
komade naših ličnosti u jednu kutiju i dobijemo bebu da nas ujedini, biće
nam dobro.
- Zar nemaš neke stare porodične fotografije? - upitala ga je tužno.
- Prilično je jednostrano, sa moje strane, čitava familija, a sa tvoje strane
niko, čak i da su pomrli.
Izgubljeni, objasnio je. Ostavljeni u vojničkoj torbi u Australiji. Ali to je
bilo sve, kako joj je rekao. Hederin život je taj koji je on želeo, a ne svoj.
Hederine rođake, detinjstvo, prijatelje, njenu banalnost, njen kontinuitet, njenu
slabost, čak i njene nevere, koje su mu davale nekakav oprost. Želeo je sve
što nikada nije imao, i to odmah, na gotovo, antidatirano. Njegov pesimizam
bio je gigantska nestrpljivost koja je zahtevala da mu se život unapred
postavi kao čajni stočić: dosadni prijatelji sa tupavim mišljenima, lošim
ukusom i najprostijim manirima.
Avalon Vej bio je dug stotinu metara sa okretnicom i hidrantom za požar
na kraju puta. Ugasivši motor kombija, Oliver se odvezao niz mračni put i
parkirao. Od okretnice krenuo je peške lagano, prateći ivicu trave,
razgledajući prazna kola i zamračene kuće zato što je na njega bilo bačeno
prokletstvo mraka, kao i sećanja na druga vremena. Bio je u Svindonu gde ga
je Brok obučavao beskorisnim, potajnim stvarima. - Nedostaje nam
koncentracija, sinko - ljubazni inspektor mu je govorio. - Nije problem što
daješ sve od sebe. Očekujem da ćeš biti od onih koji će bolje raditi noću.
Mesec nad njim tvorio je bele merdevine u moru. Ponekad, kada je
prolazio pored nekog bungalova ugledao bi lopovsku svetlost baterijske
lampe, ali stanovnici Avalon Veja bili su štedljivi ljudi, te bi i tog svetla brzo
nestalo. Hederina parkirana „ventura”, u punom sjaju mesečine, otkrivala se
na prilazu. Zavese u njenoj spavaćoj sobi bile su navučene, iza njih se
pomaljala svetlost. Čita, pomislio je, ljubiće, ili šta god joj već njen književni
klub pošalje. O kome razmišlja kada čita takve stvari? Priručnici. Šta raditi
kada vam partner kaže da vas ne voli i kako vas nikada nije voleo?
Zavese na Kameninom prozoru bile su od gaze, zato što je morala da ima
pogled na zvezde. Sa osamnaest meseci već je znala kako da izrazi svoje
želje. Mali iskošen prozor na krovu bio je otvoren zato što je volela svež
vazduh, ali ne i promaju. Njena Paja Patak noćna lampa svetlela je na stolu.
Traka o „Piteru i vuku” bila je uključena da je uspava. Oslušnuo je i čuo
more, ali ne i traku. Iz tame bakarne bukve osmotrio je vrt i sve što je video
optuživalo ga je. Nova Vendi-kućica, ili novo prošlo leto kada su Oliver i
Heder Hotom kupovali sve i svašta zato što im je kupovina ostala kao jedini
jezik. Novi sklop za planinarenje sa delovima koji su već nedostajali. Novi
plastični tobogan za decu, iskrivljen. Novi gumeni bazenčić, prepun lišća,
napola izduvan, ostavljen. Nova šupa za njihove mauntin bicikle za koje su
se zarekli da će ih voziti svakog jutra njihovog novog života sa Karmen u
korpici za bicikle čim bude dovoljno velika. Roštilj ha koji su zvali Tobi i
Mod; Tobi je bio njen poslodavac u agenciji za nekretnine, sa „BMV”-om,
manično se smejao i namigivao muževima koje je pravio rogonjama. Mod je
bila njegova žena. Oliver se vratio na ivicu travnjaka do kombija i pozvao
broj sa svog telefona u kolima. Prvo su se začuli tihi zvuci Bramsa, a zatim je
prasnula rok muzika.
- Čestitamo. Dobili ste gajbu predaka Heder i Karmen Hotom. Ćao. Žao
nam je, ali toliko se zabavljamo da ne možemo da se javimo, ali možete da
ostavite poruku kod batlera...
- Ja sam niz put, u kombiju - rekao je Oliver. - Da li ima nekog kod tebe?
- Ne, pobogu - uzvratila je.
- Onda otvori vrata. Moram da razgovaram sa tobom.
Stajali su lice u lice u hodniku ispod lustera koji su zajedno kupili
prilikom restauriranja kude. Neprijateljstvo među njima je peklo poput
vreline. Nekada ga je volela zato što je činio čuda na dečjem odeljenju za
Božić, zbog njegove traljave veštine i topline. Nazivala ga je svojim nežnim
džinom, svojim gospodarem i učiteljem. Sada je prezirala njegovu veličinu i
nezgrapnost i održavala je distancu dok je tražila šta još da mrzi u vezi sa
njim. Nekada je voleo njene mane kao dragoceni teret koji mu je nametnut:
ona je stvarnost, ja sam san. Njeno lice u svetlosti lustera bilo je u
modricama i sjajno.
- Moram da je vidim - rekao je.
- Možeš da je vidiš u subotu.
- Neću da je budim. Samo moram da je vidim.
Odmahivala je glavom i grimasom pokazivala da joj se gadi.
- Ne - rekla je.
- Obećavam - odgovorio je, ni sam siguran šta obećava.
Govorili su prigušenim glasom zbog Karmen. Heder je stegla spavaćicu
kod grla da bi ga sprečila da joj vidi grudi. Osetio je dim cigarete. Ponovo je
počela da puši. Njena duga kosa, prirodno tamno smeđa, bila je ofarbana u
plavo. Očetkala ju je pre no što ga je pustila. - Odsećiću je, smučila mi se -
govorila je, kako bi mu dozvolila da je razuverava. - Ni milimetra - rekao bi,
gladeći je, sklanjajući je sa njenih slepoočnica, osećajući kako požuda raste.
- Ni milimetra. Volim je ovakvu. Volim tebe i volim tvoju kosu. Hajdemo u
krevet.
- Dobio sam pretnju - slagao je kao što ju je uvek i lagao, glasom koji ne
trpi pitanja. - Ljudi sa kojima sam se spetljao u Australiji. Saznali su gde
živim.
- Ne živiš ovde, Olivere. Dolaziš u posetu kada nisam tu, a ne kada
jesam - uzvratila je, kao da joj je nešto predložio.
- Moram da se uverim da je bezbedna.
- Bezbedna je, hvala na brizi. Koliko to može da bude. Počela je da se
privikava na tu ideju. Ti živiš na jednom mestu, ja živim na drugom. Džili mi
pomaže da se staram o njoj. Teško je, ali ona izdržava.
Džili, bebi-siterka.
- Ti ljudi - rekao je.
- Olivere, otkad te znam tu su mali zeleni koji će doći i ukrasti nas u
noći. Ta ima naziv, znaš. Paranoja. Možda je vreme da porazgovara sa nekim
o tome.
- Da je bilo nekih čudnih poziva? Čudnih pitanja... ljudi koji dolaze na
vrata, postavljaju pitanja, nude ti neverovatne stvari da kupiš?
- Nismo u filmu, Olivere. Mi smo obični ljudi koji žive svoje obične
živote. Svi mi osim tebe.
- Da li je neko zvao? - ponovio je. - Telefonom. Tražio mene. - Uhvatio je
nagoveštaj oklevanja u njenom pogledu pre no što je odgovorila.
- Jedan čovek je zvao. Tri puta. Džili se javila.
- Mene je tražio?
- Pa, nije mene, jer ti inače ne bih ovo pričala.
- Šta je rekao? Ko je to bio?
- „Recite Oliveru da nazove Džejkoba. On zna broj.” Nisam znala da
kriješ nekakvog Džejkoba. Nadam se da ćete biti srećni.
- Kada je zvao?
- Juče i prekjuče. Mislila sam da ti kažem kada se sledeći put budemo
čuli. U redu, izvini. Hajde. Pogledaj je.
Ali, on se nije pomerio, samo ju je uhvatio za mišice. - Olivere -
usprotivila se, ljutito pokušavajući da ga se oslobodi.
- Neki čovek ti je poslao ruže. Prošle nedelje - rekao je. - Zvala si me.
- Tako je. Zvala sam te i ispričala ti o tome.
- Ispričaj mi ponovo.
Teatralno je uzdahnula. - Ruže sa lepom kartom stigle su limuzinom.
Nisam znala od koga su. Јеl’ tako?
- Ali, znala si da dolaze. Firma te je zvala unapred.
 - Firma je zvala. Tačno. Treba da isporučimo neko cveće za Hotorne,
kada će neko biti kod kuće?’
- To nije bila lokalna firma.
- Ne, bila je neka iz Londona. Nije bila Interflora, nisu bili mali zeleni.
To je bik) specijalno cveće koje je slala neka firma iz Londona koja je
specijalizovana za specijalno cveće i pitali su me kada ću biti kod kuće da ih
primim. 'Šalite se’, rekla sam. 'Dobili ste pogrešne Hotorne', ali nisu, tražili
su baš nas. 'Gospođa Heder i gospođica Karmen*, rekli su. 'Da li vam
odgovara sutra u šest uveče?* Još uvek sam mislila da je to bila neka šala ili
greška ili trgovački trik, čak i kada sam prekinula vezu. Sledećeg dana, tačno
u šest sati, limuzina je bila tu.
- Koja marka?
- Sjajni veliki ‘mercedes’... rekla sam ti, zar ne? A tu je bio i šofer u sivoj
uniformi kao onaj iz reklame. Treba bi da nosite gamašne’, rekla sam mu.
Nije znao šta su gamašne. I to sam ti ispričala.
- Koje boje?
- Šofer?
- ‘Mercedes’.
- Metalik plavi, izglancan kao za venčanje. Šofer je bio belac, uniforma
siva, a ruže krem ružičaste. Sa dugim drškama, mirisne, upravo se otvarali
pupoljci, a tu je bila i visoka bela porcelanska vaza za njih.
- I poruka.
- Tako je, Olivere, poruka.
- Bez potpisa, tako si rekla.
- Ne, Olivere, nisam rekla da je bez potpisa. Rekla sam da je potpisana
sa ‘Dvema prelepim damama od njihovog odanog obožavaoca’ na kartici
firme Maršal & Bemstin. Ulica Džermin. Kada sam ih nazvala da vidim koji
bi to mogao da bude obožavalac, rekli su da ne mogu da otkriju ime
mušterije čak i kada bi ga znali. Mnogo cveća je tako odlazilo od anonimnih
mušterija, naročito za Dan zaljubljenih, a to nije bio taj dan, ali njihova
politika je ista čitave godine.. U redu? Zadovoljan?
- Da li ih još uvek imaš?
- Ne, Olivere, nemam. Jednog trenutka sam pomislila, kao što znaš, da su
možda od tebe. Ne zato što sam baš to naročito htela, već zato što si jedina
osoba koju znam koja je dovoljno luda da napravi tako nešto. Pogrešila sam.
To nisi bio ti, kao što si bio toliko ljubazan da mi to jasno predočiš. Mislila
sam da ih pošaljem nazad ili da ih dam u bolnicu, ali, onda sam pomislila, pa
šta, bar nas neko voli, a i nikada nisam videla takve ruže u svom životu.
Poslate su nama, pa sam sve učinila da traju što duže. Zgnječila sam krajeve
drški i umesala mali paket praha u vodi i držala ih na hladnom mestu. Šest
sam stavila u Karmeninu sobu i ona je bila oduševljena, a kada nisam brinula
o misterioznim seksualnim manijacima, bila sam totalno zaljubljena u onog
ko ih je poslao.
- Da li si bacila poruku?
- Poruka nije trag, Olivere. Napisali su je u firmi po diktatu pošiljaoca.
Proverila sam. Zato ne vredi da razbijam glavu nad rukopisom.
- Pa, gde je?
- To je moja stvar.
- Koliko je ruža bilo?
- Više no što mi je iko ikada dao.
- Zar ih nisi prebrajala?
- Devojke broje ruže, Olivere. One to rade. Ne zato što su pohlepne. Vole
da znaju koliko su voljene.
- Koliko?
- Trideset.
Trideset ruža. Pet miliona i trideset funti.
- I od tada ništa nisi čula - upitao je nakon pauze. - Nije bilo ni poziva, ni
pisma, ničeg posle toga?
- Ne, Olivere, ničeg nije bilo posle toga. Prečešljala sam čitav svoj
ljubavni život, koji nije bio baš bogat, i razmišljala o svim muškarcima koji
bi izgledali bogati, i jedini kojeg sam mogla da se setim je Džerald, koji je
uvek imao nameru da se obogati na irskoj lutriji, ali u međuvremenu bio je na
socijalnoj pomoći. Ali, ja živim u nadi. Dva dana je prošlo, ali ja još uvek
povremeno pogledam kroz prozor u slučaju da je tu plavi ‘merdža’ da nas
negde odvede, ali obično je samo kiša napolju.
Stajao je pored Karmeninog kreveta, piljeći u nju. Nagnuo se nad njom
dok nije osetio njenu toplotu i čuo njeno disanje. Šmrknula je i činilo se da
će se probuditi kada ga je Heder uhvatila za zglob i odvukla kroz hodnik i
ulazna vrata na put.
- Moraš da izađeš - rekao joj je.
 Nije ga razumela. - Ne - rekla je. - Ti moraš.
Gledao je, a da je nije ni video kako treba. Drhtao je. Osetila je to u
njegovom zglobu pre no što ga je pustila.
- Odavde - objasnio je. - Obe. Ne idi kod majke ili sestre, to je suviše
očigledno. Idi kod Nore.
Nora je bila njena prijateljica sa kojom je razgovarala po sat vremena
svaki put kada bi se njih dvoje posvađali. - Reci joj da moraš negde da se
skloniš na neko vreme. Reci da te izluđujem.
- Ja sam zaposlena žena, Olivere. Šta da kažem Tobiju?
- Smislićeš već nešto.
Uplašila se. Plašila se onog čega se i Oliver plašio, iako nije znala šta je
to. - Olivere, za ime boga. Šta si sada učinio?
- Nazovi Noru večeras. Poslaću ti novac. Šta god ti je potrebno. Neko će
doći da se vidi sa tobom i objasni ti.
- Zašto mi sam ne objasniš? - vrisnula je za njim, dovoljno glasno da čuje
čitav Avalon Vej.
To je bilo njegovo tajno mesto, ni desetak minuta vožnje od bungalova na
kraju puta koji se usecao u vrh brda. Tu je dolazio da vežba svoju balon
skulpturu, vrtenje tanjira i žongliranje. Tu se krio kada se plašio da će da je
udari ili rasturi kuću ili se. ubije iz besa zbog mrtvila svoje duše. Sedeći
ovde u kombiju sa spuštenim prozorom čekao bi da mu se disanje smiri,
slušajući pucketanje borova i oglašavanje noćnih ptica i žamor drugih ljudi
koji je dolazio iz doline. Ponekad bi sedeo čitavu noć i buljio u zaliv.
Ponekad je video sebe kako stoji na zidu kraj mora pri plimi, odbacuje cipele
рге no što skoči u penu. Ili more kako postaje Bosfor. Parkiravši se u'
uobičajenom uglu, isključio je motor i ukucao Brokov broj na zelenim
dugmićima svog telefona. Čuo je ton koji se promenio jer mu je poziv
preusmeren, i znao je da je pozvao tačan broj zato što je čuo ženski glas kako
izgovara brojeve koje je ukucao, samo to je uvek govorila, ta snimljena žena,
nedostižna apstrakcija.
- Bendžamin zove Džejkoba - rekao je.
Malo atmosferskih smetnji, a zatim glas Tambija, Brokove mršave senke.
Mrtvački Tambi iz Kornvola koji vozi Broka kada je ovome potreban sat
vremena sna. Donosi Broku kinesku hranu kada ovaj ne može da napusti
radni sto. Predstavlja ga, laže za njega, tegli me uz stepenice kada su mi noge
nesigurne zbog pića. Tambi, smiren glas u oluji, glas koji biste želeli da
ugušite svojim znojavim rukama.
- Pa, konačno lepo iznenađenje, Bendžamine - rekao je Tambi, sav veseo.
- Bolje ikad, nego nikad, rekao bih.
- Pronašao nas je - reče Oliver.
- Da, Bendžamine, bojim se da jeste. 1 kapetan bi hteo da popriča sa
tobom o toj stvari što je pre moguće. Brzi voz koji ide od te tvoje šume
polazi u jedanaest i trideset pet sutra ujutru, ako odgovara, isto mesto, ista
rutina. I kapetan kaže da poneseš četkicu za zube i par svojih odela i stvari
za Siti, naročito cipele. Video si novine, pretpostavljam?
- Kakve novine?
- Onda nisi. Dobro. Samo kapetan ne želi da brineš, znaš. Svi za koje se
brineš su dobro, rekao je da ti kažem. Nema gubitaka u porodici, do sada.
Želi da te uveri.
- Kakve novine?
- Pa, ja lično uzimam ‘Ekspres’.
Oliver se polako odvezao do grada. Boleli su ga mišići vrata. Nešto
čudno se dešavalo u velikim venama koje vode u njegovu glavu. Novinski
kiosk na železničkoj stanici bio je zatvoren. Odvezao se do banke, ne svoje, i
podigao dve stotine funti iz mašine. Odvezao se do obale i pronašao Erika za
svojim uobičajenim stolom u uglu pivare preko puta trga, kako jede ono što
je uvek jeo od kada je otišao u penziju: džigericu, pomfrit i grašak, uz čašu
čileanskog crnog vina. Erik je bio marioneta u rukama Maksa Milera i
glumačka zamena u Ludoj grupi. Rukovao se sa Bobom Houpom i spavao,
kako je voleo da kaže, sa svakim lepim dečkom u horu. Na nekoj terevenci,
Erik bi pio zajedno sa Oliverom, izvinjavajući se da ga godine sprečavaju da
drži korak sa Oliverom u piću. 1 kada je bilo potrebno Erik bi poveo Olivera
u svoj stan koji je delio sa bolešljivom mladom frizerkom Sendi, otvorio bi
kauč u salonu da bi se Oliver odmorio i za doručak sledećeg jutra jeo pasulj.
- Kako napreduju trikovi, Eriče? - upitao je Oliver, a Erik je odmah
podigao obrve koje je potamneo farbom.
- Dolaze i odlaze, sinko, da se tako izrazim. Ovih dana nema baš potrebe
za matorim puvalom sa origamijem koji imitira ptice. Mislim da je recesija u
pitanju.
Na stranici istrgnutoj iz svog dnevnika, Oliver je napisao spisak svojih
obaveza za sledećih par dana.
- Reč je o mom staratelju, Eriče - objasnio je. - Imao je srčani udar i pita
za mene. Evo još malo.
Dao mu je dve stotine funti.
- Nemoj da budeš prestrog prema sebi, sinko - upozorio je Erik,
sklanjajući novac u svoju svetlu kariranu jaknu. - Nisi ti izmislio smrt. Bog je
to uradio. Bog ima mnogo odgovora za tebe, samo pitaj Sendi.
Gospođa Votmor ga je čekala. Bila je bleda i uplašena, kao kada je
Kedžvid došao da opipa Semijev okovratnik.
- Ako je zvonio jednom, mora da je zvonio desetak puta - prasnula je. -
‘Gde je taj Oli? Reci mu da nema valjanog razloga da me ostavi’. Sledeće što
znam, on mi je na vratima, zvoni, lupa o moje poštansko sanduče i budi čitav
komšiluk.
Shvatio je da govori o Tugudu. - Ne mogu da sebi priuštim nevolje, Oli.
Čak ni zbog tebe. U dugovima sam do guše, imam susede, imam stanare,
imam Semija. Ti si mi previše, Olivere, a ne znam ni zašto.
Mislila je da je nije čuo zato što se naslonio preko stola u hodniku i čitao
njen ‘Dejli Telegraf, što nimalo nije bilo uobičajeno za njega. Mrzeo je
novine i stalno bi ih izbegavao. Zato je pomislila da je zamajava i nameravala
je da mu kaže da vadi glavu iz tih novina i odgovori joj kako dolikuje. Zatim
ga je smirenije pogledala i znala je po njegovom opreznom držanju i svojoj
intuiciji da se dogodilo ono čega se plašila da će se dogoditi i da će biti
gotov za nju i za Semija. I da odakle god je došao, moraće da se vrati tamo. I
znala je, iako to nije mogla rečima da izrazi, da se sve vreme dok je bio sa
njom krio od nečega, ne samo od svog deteta ili braka, več i od samog sebe. I
da je to od čega je bežao bilo veče od njegove žene i deteta i da je došlo da
ga nađe.
ADVOKAT NA ODMORU UBIJEN U TURSKOJ, pročitao je Oliver.
Fotografija Alfreda Vinsera, gde je identifikovan kao šef pravne službe
finansijske Kuće Singl & Singl u Vest Endu. Izgledao je strogo pravnički sa
naočarima sa ramom od roga koje nikada nije nosio osim kada je razgovarao
sa budućom novom sekretaricom. Identifikacija tela je odložena dok traje
potraga za udovicom koja je, po rečima njene majke, iskoristila muževljevo
odsustvo da sama ode na odmor. Uzrok smrti još nije utvrđen, nije isključen
zločin, i govori se o oživljavanju kurdskog terorizma u regionu.
 Semi je stajao na vratima, obučen u jedan od džempera pokojnog oca. - A
šta je sa našim bilijarom? - upitao je.
- Moram da idem u London - reče Oliver, ne dižući glavu sa novina.
- Na koliko?
- Na par dana.
Semi je otišao. Trenutak kasnije glas Berla Ajvsa začuo se niz stepenice
sa pesmom ‘Više neću da izigravam divlju lutalicu’.
 POGLAVLJE 6.

Za ponovni susret sa Oliverom posle nekoliko godina razdvojenosti, Brok

je preuzeo sve uobičajene mere predostrožnosti i neke druge manje
uobičajene, ali koje je diktirala diskretna kriza, nastala u njegovom odeljenju
i njegovim skoro religioznim poimanjem Oliverovog rariteta. Aksiom
Brokove profesije bio je da dva obaveštajca nikada ne treba da koriste isto
sklonište, ali u Oliverovom slučaju Brok je insistirao na kući koja nije imala
nikakvu operacionu i storiju. Rezultat je bila nameštena vila od cigala sa tri
spavaće sobe u šumama kamdena, između azijske bakalnice otvorene čitavu
noć sa jedne strane i bučnog grčkog restorana sa druge. Nikoga nije zanimalo
ko ulazi ili izlazi iz ulubljenih ulaznih vrata broja sedam. Ali, Brokova
predostrožnost nije tu stala. Oliverom je bilo teško upravljati, ali on je bio
Brokovo jagnje, njegova nagrada i njegov Bendžamin, čega je svaki član
ekipe bio u potpunosti svestan. Umesto da su Olivera poverili nekom
anonimnom kombiju, Brok i Tambi su ga sačekali na stanici Vaterlo i ubacili
ga u neki stari londonski taksi, seli sa njim na zadnje sedište i platili vožnju
kesom kao svaki pošteni građanin. A u Kamdenu, postavio je Dereka, Egi i
još dva isto tako neupadljiva člana ekipe na oba trotoara sa zadatkom da se
pobrinu da Oliver, svesno ili nesvesno, ne pobudi ničiju sumnju. U našem
svetu, Brok je voleo da popuje, čovek da je sve od sebe da misli loše i to
udvostručuje. Ali sa Oliverom, ako znate šta je dobro za vas, možete dodati i
broj koji ste zamislili.
Bilo je popodne. Stigavši na aerodrom Getvik prethodne noći, Brok se
odvezao pravo u svoju anonimnu kancelariju na Strandu i pozvao Ejdana
Bela preko obezbeđene linije. Bel je bio komandant unutrašnje operativne
grupe kojoj je Brok bio trenutno dodeljen.
- To je grad kompanije - rekao mu je, nakon što je sa prigodnim
skepticizmom izložio teoriju samoubistva koju je postavio kapetan Ali. - Ili
vas obogatimo ili vas ubijemo. Grad je izabrao obogatimo.
- Pametni momci - reče Bel, bivši vojnik. - Ratna zabava nakon sutrašnje
molitve. U radnji.
Zatim, kao zabrinuti pastir, Brok je pozvao svoje ispostave jednu po
jednu, počevši od stana sa kapcima na uglu Kurzon ulice, do kombija za
popravke Britanskog Telekoma na uglu Hajd Parka i odatle do štabnih kola
mobilne jedinice dodeljene izgubljenoj dolini u najpustijem delu Dorseta. -
Šta ima novo? - pitao je vođu svakog tima a da se nije potrudio ni da se
predstavi. Ni pijuk, gospodine, dolazili su razočarani odgovori. Ni šapat,
gospodine. Brok je odahnuo. Dajte mi vremena, pomislio je. Dajte mi
Olivera. Skoro crkvena tišina preplavila ga je dok se spremao da prebacuje
svoje operacione troškove u oblik zahteva. Tišinu je prekinulo zujanje
njegove interne linije sa Vajtholom i slatkorečivi glas šefa, ćelavog policajca
Metropolitena po imenu Porlok. Brok je odmah pritisnuo zeleno dugme kojim
je uključio magnetofon.
- Gde si pobogu do sada, gospodaru Brok? - upitao je Porlok šegačeći se,
i Brok se setio nacerenog Porlokovog rošavog lica i zapitao se, kao i uvek,
kako neko ko je tako beskrupulozno korumpiran može tako dugo da se šetka
tako hrabro.
- Nigde kuda bih poželeo ponovo da idem, hvala ti, Bernarde - rekao je
rezervisano.
Tako su uvek razgovarali, kao da im je uzajamna agresija bila igra u paru,
dok je za Broka to bio smrtonosni pravi duel gde može da bude samo jedan
pobednik.
- Pa, šta si hteo, Bernarde? - upitao je Brok. - Kako čujem, neki ljudi
spavaju noću.
- Ko je ubio Alfreda Vinslera? - upitao je Porlok dodvorno, uz isto
cerenje.
Brok se pravio da se priseća. - Vinsler. Alfred. A, da. Pa, nije ga ubila
obična prehlada, bar po izveštajima. Pomislio bih da ćete vi momci već biti
tamo, kad pomislim, da maltretirate lokalno stanovništvo ispitivanjima.
- Pa, zašto nismo, Nete? Zašto nas više niko ne voli?
- Bernarde, nisam plaćen da opravdavam dolaske i odlaske poštovanih
ljudi Skotland Jarda. - Još uvek je mogao da vidi porugljivi osmeh. Jednoga
dana, ako dovoljno dugo poživim, razgovaraću sa tobom kroz rešetke, kunem
se.
- Zašto oni pederi u Forin ofisu insistiraju da čekam i vidim izveštaj
turske policije pre no što ih pritegnem? Tamo je neko umešao svoje prste, a
ja imam utisak da su tvoji, kada nisu zauzeti na nekom drugom mestu - reče
Porlok.
- E, sada si me šokirao, Bernarde. Zašto bi jedan običan podjarmljeni
carinik sa dve godine do penzije tražio da se meša u poslove pravde?
- Ti juriš perače novca, zar ne? Svi znaju da Singlovi peru novac za divlji
istok. Praktično se nalaze u imeniku.
- Kako nas to dovodi do nasumičnog ubistva gospodina Alfreda Vinslera,
Bernarde? Bojim se da te ne razumem.
- Vinser je povezan slučaj, zar ne? Ako možeš da pronađeš ko je ubio
Alfreda Vinseta, možda možeš da prikucaš Tigra. Video sam ga kako igra sa
jednim od naših učitelja iz Vajthola, naročito kad je uz njega onaj lepi crnac.
Simulirao je uvredljivo snobovski akcenat i začinio ga homofobičnim
vrskanjem. - ‘Neka se stari Net bavi ovim. To je baš za starog Neta.
Brok je napravio pauzu da bi se pomolio i uživao. Dešava mi se pred
očima, pomislio je. Dešava mi se ovde i sada. Porlok je došao da zaštiti svog
blagajnika i to radi pod svetlošću luka. Vrati se u senku, razmišljao je. Ako
si varalica, ponašaj se kao varalica, i nemoj da sediš pored mene na
nedeljnim sastancima. - Ja ne jurim perače novca, Bernarde - objasnio je
Brok. - Tu lekciju sam naučio. Ja jurim njihov novac. Bio je jedan kojeg sam
jurio, davno, istina - prisećao se kao karikature njegove liverpulske
unjkavosti. - Doveo sam mu vrlo skupe advokate i računovođe, oslobodio
ga. Pet godina kasnije i nekoliko miliona funti javnog novca i dao mi je dva
prsta u otvorenom sudu i otišao je kao slobodan čovek. Kažu da porota još
uvek pokušava da pročita te dugačke reči. E, pa, laku noć, Bernarde, tebi i
mnogima od njih.
Ali, Porlok još nije završio sa njim.
- Slušaj, Nete.
- Šta je?
- Smiri se. Mali klub koji znam u Pimlicu. Ljubazni ljudi, nisu svi
muškarci. Ja častim.
Brok se zamalo glasno nasmeja. - Pogrešno si shvatio, zar ne, Bernarde?
 - Zašto?
- Policajce treba da podmićuju varalice. Oni ne podmićuju jedni druge,
bar ne tamo odakle ja dolazim.
Završivši razgovor, Brok je otključao veliki sef u zidu i izvukao dnevnik
sa čvrstom zadnjom koricom, četvrtastog oblika na kome je njegovom
sopstvenom rukom bilo napisano HIDRA, otvorio ga je na strani za današnji
dan i napisao sledeće brižljivim sudskim rukopisom:

01:22h, nepoželjan telefonski poziv od Bernarda Porloka koji

traži informacije u vezi sa istragom o ubistvu A. Vinsera. Snimljen
razgovor završen u 01:33h.

Popunivši ostatak formulara svog zahteva, pozvao je svoju ženu Lili koja
je bila kod kuće u Tonbridžu, mada je sada bilo dva sata ujutru. Dozvolio joj
je da ga opusti svojim pričama o mračnim radnjama u lokalnom ženskom
udruženju koje je ona bez daha prenela.
- I ta gospođa Simpson, Nete, odmarširala je pravo do stolova sa
džemovima, uzela teglu marmelade od Meri Rajder i razbila je o pod. Onda
se okrenula ka Meri i rekla: ‘Meri Rajder, ako tvoj Herbert ikada više bude
stajao na prozoru mog kupatila u jedanaest sati uveče sa svojom odvratnom
prirodom u ruci, napujdaću psa na njega i oboma će vam biti žao’.
Nije rekao gde je bio tih nekoliko poslednjih dana, a Lili nije ni ,pitala.
Ponekad je tajnovitost rastuživala, ali češće je to bila podeljena i dragocena
veza usluga. Sledećeg jutra, tačno u pola devet, Brok i Ejdan Del krenuli su
prema jugu taksijem preko rеке. Bel je bio elegantna figura sa lepom
učtivošću kojoj su žene verovale u opasnosti. Nosio je odelo od zelenog
tvida koje je imalo vojnički izgled.
- Dobio sam poziv od ćelavog Sv. Bernarda sinoć - obavestio ga je Brok,
mrmljajući kratko kada je nevoljno odavao tajne. - Želi da idem sa njim u
neki prljavi klub koji posećuje u Pimliku da bi napravio moje
kompromitujuće fotografije.
- Baš je prefinjen, naš Bernard - reče Bel ozbiljno, zajedno su za trenutak
podelili prezir. - Jednog dana - reče Bel.
- Jednog dana - složio se Brok.
Ni Bel, ni Brok više nisu bili ono što su se činili da jesu. Bel je bio
vojnik, a Brok, kako je podsetio Bernarda Proloka, samo ponizan carinik.
Ipak, obojica su bila dodeljena zajedničkom timu i obojica su bila svesna da
je prvi zadatak tima da zatvori veštačke rupe između odeljenja. Svake druge
subote u mesecu, svaki član koji nije na zadatku, bio je pozvan da
prisustvuje ovim neformalnim molitvenim sastancima, koji su se održavali u
turobnoj zgradi u obliku kutije pored Temze. Govornik je danas bila jedna
pametna žena iz odeljenja za istraživanje koja im je prikazala poslednju
evidenciju sudnjeg dana međunarodnog zločina:

- toliko kilograma bivšeg Sovjetskog nuklearnog oružja prodato

pod tezgom tom ili tom bliskoistočnom disidentu;
- toliko hiljada mitraljeza, automatskih puški, naočari za noć,
nagaznih mina, bombi, raketa, tenkova i artiljerijskog oruđa bačeno
uz pomoć lažnih sertifikata na najnovijeg ozloglašenog afričkog
despota ili narko-tiranina;
- toliko milijardi od droge ubačeno u takozvanu belu ekonomiju;
- toliko tona rafiniranog heroina prevezeno preko Štanije i
severnog Kipra do tih evropskih luka;
- toliko tona je stiglo na britansko velikoprodajno tržište u
poslednjih dvanaest nedelja, ulična vrednost ovoga je mnogo stotina
miliona, toliko kilograma oduzeto, do procenjenih 0,0001% bruto.

- Zabranjeni narkotici - rekla je slatko, - sada su sačinjavali jednu

desetinu ukupne svetske trgovine.
Amerikanci su trošili sedamdeset osam milijardi dolara godišnje na svoje
narkomanske navike.
Svetska proizvodnja kokaina se udvostručila u poslednjih deset godina,
heroina se utrostručila. Ta industrija je obrtala preko četiri stotine milijardi
dolara godišnje.
Južnoamerička vojna elita sada je pravila droge, a nije vodila rat. Zemlje
koje nisu mogle da imaju sopstvene useve nudile su hemijske rafinerije i
sofisticirane oblike transporta da bi imale učešća u tom biznisu.
Vlade koje nisu učestvovale u tome bile su u dilemi. Da li da pomute
uspeh crne ekonomije - pod uslovom da to mogu - ili učestvuju u njenom
razvoju?
 U diktatorstvu, gde je javno mišljenje nevažno, odgovor je očigledan.
U demokratiji, postojao je dvostruki standard: oni koji nisu tolerisali to
davali su besplatne dozvole crnoj ekonomiji, dok su oni su su pripovedali
dekriminalizaciju nudili su bezbedno vođenje - što je bio znak te pametne
žene da uđe u Hidrinu jazbinu.
- Zločin više ne postoji izolovano od države, ako je ikada i postojao kao
takav - objavila je, sa čvrstinom nastavnice koja deli savete maturantima. -
Današnji ulozi preveliki su za zločin da bi se ostavili kriminalcima. Više ne
gledamo avanturističke izgrednike koji će se odati nespretnošću ili
ponavljanjem. Kada jedan tovar kokaina koji je bezbdno sleteo na neki
britanski aerodrom vredi sto miliona funti, a upravnik luke ima platu od
četrdeset hiljada, mi gledamo SEBE. Pratimo sposobnost upravnika luke da
se odupre iskušenju na skali bez presedana. Gledamo upravnikovog
nadređenog. Policiju na dokovima. I NJlHOVE nadređene. Carinu. I
NJIHOVE. One koji sprovode zakon, bankare, advokate i administratore koji
skrenu pogled. Apsurdno je zamisliti da ti ljudi mogu da sinhronizuju svoje
zajedničke napore bez centralne komande i kontrolnog sistema, i gledanja
kroz prste od strane drugih na visokim položajima. Tu dolazi Hidra.
Sevnula je slika na ekranu iza nje kao neizbežno vizuelno pomoćno
sredstvo. Prikazivala je anatomiju britanske politike kao porodično stablo.
Rasute preko nje videle su se Hidrine mnoge glave i, zlatom nacrtane, linije
koje su ih povezivale. Instinktivno, Brokov pogled je izabrao Metropolitan
policiju, gde je predsedavala ćelava silueta Porloka kao arogantni Rimljanin
na medaljonu, a zlatne linije koje su izlazile iz njega ličile su na fontane
velikodušnosti. Rođen u Kardifu 1948. godine, vežbao je Brok: 1970. godine
pristupio je regionalnoj jedinici protiv kriminala Vest Midlendsa, prekoren
zbog preterane revnosti u izvršavanju svojih dužnosti, odnosno lažiranja
dokaza. Bolovanje, unapređen pri transferu. Godine 1978. pristupio
liverpulskoj policiji na dokovima, obezbedio spektakularnu osudu beskorisne
bande dilera koja se glupo nadmetala sa poznatim rivalom. Tri dana nakon
što se suđenje završilo, otišao je na plaćeni odmor na jugu Španije sa vođama
navedene rivalske bande. Tvrdio da je skupljao neophodna obaveštenja,
oslobođen optužbi, prebačen prilikom unapređenja. Godine 1985. ispitivan
zbog navodnog prihvatanja pobuda od identifikovanog vođe jednog
belgijskog sindikata droge. Oslobođen optužbe, pohvaljen, unapređen
prilikom transfera. Godine 1992. našao se u britanskoj tabloidskoj štampi
kako ruča sa dva člana tima za ilegalno nabavljanje oružja za srpsku vojsku u
jednom restoranu sumnjivog morala u Birmingemu. Naslov: „PORLOK
ČAROBNJAK. Na čijoj ste strani, načelniče?” Dobio pedeset hiljada funti na
ime odštete, oslobođen optužbe internom istragom, unapređen pri transferu.
Kako možeš da se pogledaš u ogledalu kad se briješ svakog jutra? Brok se
pitao. Odgovor, lako. Kako spavaš noću? Odgovor, odlično. Odgovor, imam
teflonsku kožu i savest mrtvaca. Odgovor, spaljujem dosijea, plašim
svedoke, kupujem saveznike, razgovaram na visokom nivou.
Sastanak se završio, kao što je i običaj, u atmosferi šaljivog očaja. S
jedne strane trupe su odobrene: sve je prošlo, ništa nije previše u ratu protiv
ljudske pokvarenosti. Ali, oni su to takođe znali, kada bi živeli hiljadu godina
i svi napori im bili uspešni, doprinos bi u najboljem slučaju bio nekoliko rana
na spoljnjem neprijatelju.

***

Oliver i Brok su sedeli na stolicama na rasklapanje u bašti kuće u

Kamdenu pod živopisno obojenim suncobranom. Poslužavnik sa čajem i
keksima nalazio se pred njima na stolu. Lep porcelan, pravi čaj, ne u
kesicama, nisko prolećno sunce.
- Kesice za čaj se prave od prašine - rekao je Brok, koji je ponekad imao
svoje mušice. - Ako želiš poštenu šolju čaja, moraš da uzmeš listiće, a ne
prašinu.
Oliver je čučnuo u senci suncobrana. Nosio je odeću u kojoj je i
putovao: džins, polo cipele i neuredan plavi mantil. Brok je nosio smešan
slamnati šešir koji mu je ekipa iz šale kupila u Kamden Loku tog jutra.Oliver
se nije prepirao sa Brokom. Brok ga nije pronašao, zaveo, podmićivao ili
ucenjivao. Brok nije počinio nijedan zločin nad Oliverovom dušom koji već
nije davno bio počinjen. Oliver je bio taj, ne Brok, koji je protrljao lampu, a
Brok se materijalizovao u pokoravanju Oliverovoj komandi:
Bila je sredina zime i Oliver je malo poludeo. Toliko je znao o sebi, ne
više. Poreklo tog ludila, uzroci, vreme trajanja i stepen nije mogao da sazna.
Oni su ovde, ali u drugom vremenu, drugom životu, uz drugo piće. Neonski
osvetljena tmina decembarske noći na Hitrou aerodromu podseća ga na
vreme kada su dečaci menjali sobe u jednom od njegovih mnogih internata.
Drečavi irvas od kartona i snimljene božične pesmice upotpunjavale su
njegovo osećanje nestvarnosti. Snežno slovo njihalo se sa konopca za sušenje
veša, želeći mu mir i radost na zemlji. Dogodiće mu se nešto neverovatno i
on je nestrpljiv da sazna šta će to biti. Nije pijan, ali tehnički nije ni trezan.
Nekoliko votki u toku leta, pola litre crnog vina sa gumenom piletinom i
nekoliko konjaka posle toga, nisu učinili ništa drugo njegovim očima, osim
što su ubrzali bes koji je već rastao u njemu. Imao je samo priručni prtljag i
ništa za carinu osim nesmotrenog fermenta mozga. Oluja besa i ogorčenja
koja je tako davno započela da je nemoguće otkriti izvor, besnela je kroz
njegovu glavu kao orkan, dok su ostali članovi njegove unutarnje
kongregacije stajali plašljivo po dvoje i troje, i pitali jedni druge šta će to
Oliver da uradi da bi je obuzdao. Približava se znacima u različitim bojama i
umesto da mu požele mir, radost na zemlji i dobru volju među ljudima,
zahtevaju od njega da se definiše. Da li je on stranac u svojoj zemlji?
Odgovor, da jeste. Da li je stigao ovde sa druge planete? Odgovor, da jeste.
Da li je plav? Crven? Zelen? Pogled mu se zaustavio na telefonu boje
paradajza. Poznat mu je. Možda ga je primetio kada je odlazio pre tri dana i,
da to ne zna, uzeo ga kao tajnog saveznika. Da li je težak, vruć, živ? Poruka
pored njega glasila je: „Ako želite da razgovarate sa nekim carinikom,
koristite ovaj telefon”. On ga je koristio. Zapravo, ruka je nepozvana krenula
prema slušalici, uhvatila je i prinela uhu, ostavljajući ga sa odgovornošću šta
će da kaže. Javila se žena, a on nije očekivao ženu. Čuje kako kaže - Da? -
barem dva puta, a zatim, - Mogu li vam pomoći, GOSPODINE? - što je
navodilo na pomisao da ona njega može da vidi a on nju ne. Da li je lepa,
mlada, stara, ozbiljna? Nema veze. Ljubaznošću koja mu je bila urođena
odgvorila je da bi mogla da mu pomogne, voleo bi da razgovara privatno sa
nekim ko ima ovlašćenje po pitanju jedne poverljive stvari. Kada je začuo
svoj sopstveni glas preko slušalice, zapanjila ga je staloženost. Imam vlast
nad sobom, pomislio je. I sa povezanošću sa zemaljskim sobom koje je sada
apsolutno, on je izuzetno zahvalan što je u rukama nekog tako sposobnog.
Tvoj problem je u tome što ako ne deluješ sada, nikada nećeš, uveren glas
zemaljskog ja, objašnjavao je. Spustićeš se, udavićeš se, sada ili nikada,
čovek mrzi da bude dramatičan, ali dođe vreme i za to. I možda njegovo
zemaljsko ja zapravo kaže da nešto od toga živi u crvenom telefonu, zato što
oseća kako se nepoznata žena ukočila i pažljivo bira reči.
- Ostanite tačno tu jeste, molim vas, gospodine. Ne pomerajte se. Neko
službeno lice doći će svakog trenutka.
Ovde se Oliver sa naporom seća telefonskog bara u Varšavi gde zovete
devojke za drugim stolovima i one zovu vas - tako je kupio pivo za visoku
učiteljicu po imenu Alisija koja ga je upozorila da nikada nije spavala sa
Nemcima. Međutim, te večeri, doveo je malu atletski građenu ženu sa
dečačkom frizurom i belom košuljom sa epoletama. Da li je to ista ona vešta
žena koja ga je pozvala „gospodine” još pre no što je progovorio? Nije
mogao da kaže, ali je znao da ju je uplašila njegova veličina i verovatno se
pitala da li je ludak.Stojeći malo dalje upija njegovo skupo odelo, aktntašnu,
zlatnu dugmad za manžetne, ručno napravljene cipele i crveno lice. Pravi
jedan korak ka njemu i netremice ga posmatrajući, pita prkosno za njegovo
ime, odakle dolazi, te mentalno analizira njegove odgovore. Traži njegov
pasoš. On pretura po svojim džepovima, i kao obično ne može da ga nađe,
zatim ga locira, kopa po džepu, i skoro savije u želji da zadovolji i preda joj
ga.
- Mora da je neko na visokom položaju - upozorava je, ali ona je zauzeta
okretanjem stranica.
- Ovo je vaš jedini pasoš, jel tako?
Da, jeste, njegovo zemaljsko ja uzvraća uzvišeno. I skoro dodaje „dobra
moja ženo”.
- Nemate dvojno državljanstvo ili tako nešto?
Ne, nemam.
- Znači ovo je pasoš sa kojim putujete, zar ne?
Da.
- Gruzija, Rusija?
Da.
- I odatle ste stigli? Tbilisi?
Ne. Istambul.
- Da li ima nešto u vezi sa Istambulom o čemu biste želeli da
razgovarate? Ili o Gruziji?
Želim da razgovaram sa nekim starijim službenim licem, Oliver ponavlja.
Prelaze hodnik prenatrpan uplašenim Azijatima koji sede na svojim koferima.
Ulaze u sobu za razgovore bez prozora sa stolom pričvršćenim za pod i
ogledalo pričvršćenim za zid. U svom samopodstaknutom transu Oliver
nepozvan seda za sto i posmatra sebe u ogledalu.
- Znači treba da nađem nekog za vas? - upitala je oštro. - Zadržaću vaš
pasoš, dobićete ga nazad kasnije, u redu? Neko će doći kada budu mogli. U
redu?
U redu. Sve je apsolutno u redu. Prolazi pola sata, otvaraju se vrata, ali
umesto pune admiralske uniforme sa zlatnim širitima, pojavljuje se mršav
plavi momčić u beloj košulji i pantalonama оd uniforme noseći šolju slatkog
čaja i dva šećerna kolačića.
- Izvinite zbog ovoga, gospodine. Sezona je, znate. Svi idu svuda za
Božić. Službeno lice koje ste tražili je na putu za ovamo. Tražili ste nekog
starijeg, mislim.
Da, jesam. Dečak stoji iza Olivera i posmatra ga kako pije čaj.
- Ništa kao dobra šolja čaja kada se vratimo u domovinu, zar ne? - govori
Oliverovom odrazu u ogledalu. - Da li uopšte imate kućnu adresu,
gospodine?
Oliver izgovara svoju glamuroznu adresu u Čelsiju dok je dečko upisuje
u svoju svesku.
- Koliko ste onda bili u Istambulu?
Nekoliko noći.
- To je dovoljno dugo, zar ne, za ono što ste imali da obavite?
Dovoljno dugo.
- Zadovoljstvo ili posao?
Posao.
- Da li ste bili ranije tamo?
Nekoliko puta.
- Uvek posećujete iste ljude kada idete u Istambul?
Skoro.
- Putujete mnogo, poslom?
Ponekad i previše.
- Deprimira vas, zar ne?
Može biti. Zavisi. Oliverovo zemaljsko ja se dosađuje i plaši. Pogrešno
vreme, pogrešno mesto, govori sebi. Fina ideja, ali preterana. Traži nazad
svoj pasoš, taksi do kuće, pićence pre spavanja, zagrizi metak, nastavi sa
životom.
 - Čime se onda bavite?
Investiranjem, kaže Oliver. Upravljanje aktivom. Portfolije. Uglavnom u
zabavnoj industriji.
- Kuda još idete? Osim Istambula.
Moskva. Petersburg. Gruzija. Zapravo, gde god me posao zove.
- Čeka li vas neko u Čelsiju? Neko koga treba da pozovete? Da kažete
da ste dobro?
Ne baš.
- Ne želimo da ljudi brinu za vas, zar ne?
Pobogu, ne, veselo se nasmejao.
- Koga onda imate? Ženu? Decu?
Oh, ne, ne, hvala bogu. Ili bar ne još uvek.
- Devojku?
Dolaze i odlaze.
- To je najbolja vrsta, zar ne? One koje dolaze i odlaze.
Valjda.
- Stvaraju manje nevolja.
Više. Dečko odlazi, Oliver ponovo sedi sam, ali ne zadugo. Vrata se
otvaraju i ulazi Brok, noseći Oliverov pasoš i obučen u kompletnu carinsku
uniformu - jedini put ga je Oliver video u njoj, i kao što je kasnije saznao
prvi put je Brok obukao u dvadeset i nešto godina koliko se bavio tim manje
priznatim dužnostima. I tek kasnije Oliver je shvatio da Brok stoji sa druge
strane ogledala prateći čitavo mladićevo propitivanje, ne verujući da ima
toliko sreće.
- Dobro veče, gospodine Singl - reče Brok, uzevši Oliverovu pasivnu
ruku da bi se rukovao. - Ili možemo da vas zovemo Oliver da vas ne bismo
pomešali sa vašim poštovanim ocem?

***

Suncobran je bio podeljen na zelene i narandžaste delove. Oliverova

strana bila je zelena, što je njegovo veliko lice činilo žućkastim. Ali Brokov
slamnati šešir je veselo svetlucao i njegove dečje plave oči su se caklile
obešenjačkom radošću ispod raskalašnog oboda.
- Dakle, ko je rekao Tigru gde da te nađe? - nonšalantno je pitao Brok,
pre kao da započinje neobaveznu konverzaciju, nego što pokušava da izmami
odgovor. - On nije vidovnjak, zar ne? Nije sveznalica. Svuda ima uši. Zar ne?
Ko se izbrbljao?
- Ti, najverovatnije - trapavo reče Oliver.
- Ja? Zašto bih ja tako nešto uradio?
- Verovatno postoji nov raspored.
Brokov osmeh je ostao zadovoljan; razmišljao je o onom što poseduje, o
tome šta mu se dešavalo u godinama kada je bio na otvorenom. Stariji si za
jedan brak, jedno dete, i jedan razvod, razmišljao je. A ja još uvek imam ono
što sam oduvek imao, hvala Bogu. Potražio je znake iznošenosti na Olveru,
ali ih nije našao. Ti si gotov proizvod, a da toga nisi ni svestan, prisećajući se
drugih obaveštajaca kojima »je davao nove zadatke. Misliš da će svet doći i
promeniti te, ali to se nikad ne dešava. Ti si ono što jesi, dok ne umreš.
- Možda si ti imao novi raspored - dobrodušno je zaključio Brok.
- O, sjajno.- ‘Nedostaješ mi, tatice. Da se poljubimo i pomirimo, što je
bilo, bilo je.’ Naravno.
- Mogao si to i da uradiš. Poznajući te. Muči te nostalgija. Doza krivice.
Konačno, nekoliko puta si promenio mišljenje i o svojim napojnicama, koliko
se sećam. Prvo si se uzrujao, zatim je bilo ne, Nete, ni za živu glavu. Onda je
bilo, da, Nete, prihvatam. Pomislio sam da si možda napravio preokret i u
vezi sa Tigrom.
- Vrlo dobro znaš da je bakšiš bio namenjen Karmen - brecnuo se Oliver
iz svoje senke sa druge strane čajnog stočića. I ovo je za Karmen. Moglo bi
da bude. Pet miliona najboljih. Možda ste se ti i Tigar dogovorili, pomislio
sam. Tigar pljune lovu i Oliver potrči. Jasno mogu da vidim kako se dečja
ljubav otkupljuje snagom argumenata od pet miliona položene gotovine, šta
bi se drugo moglo zaključiti? Ništa, koliko vidim, bar ne sa Tigrove tačke
gledišta. To nije baš kao da on zakopava torbu sa pet miliona u porodičnoj
bašti, zar ne?
Nije bilo odgovora. Niko ga nije ni očekivao. - Ne može da se vrati sa
lopatom i fenjerom, i iskopa ih za godinu dana, kada mu se ukaže potreba za
njima, zar ne?
Još uvek niko ne odgovara. - To još četvrt veka neće pripasti Karmen.
Šta je Tigar kupio sebi za svojih pet miliona? Njegova unuka čak nije ni čula
za njega. Da je po tvome, nikada i ne bi. Mora da je kupio NEŠTO. Onda
sam pomislio, možda je kupio našeg Olivera, zašto da ne? Ljudi se menjaju,
pomislio sam, ljubav pobeđuje sve. Možda ste se zaista pomirili. Kada
dobiješ slatkiš od pet miliona da propitaš gorki lek, sve postaje moguće.
Potpuno neočekivanim gestom, Oliver je raširio svoje velike ruke u znak
predaje, rastegnuvši ih dok nisu krenule, da bi ih zatim pustio da padnu na
bokove. - Baš si blesav, da znaš. - rekao je Broku, bez neke naročite zlovolje.
- Neko mu je rekao - insistirao je Brok. - Nije te tek tako iskopao,
Olivere. Neka ptičica je morala da mu šapne na uho.
- Ko je ubio Vinsera? - upitao je Oliver.
- Mislim da me nije briga, a tebe? Ne, kada bacim pogled na moguće
kandidate. Kuća Singl ima više bitangi među svojom cenjenom klijentelom
ovih dana, nego čitava policijska kartoteka Skotland Jarda. što se mene tiče,
to bi mogao da bude bilo ko od njih.
Nikada nisi ispred njih, pomislio je Brok, suočavajući se sa Oliverovim
mrkim pogledom. Nikada ga ne možeš prevariti, nikada odvratiti, on je
namenio najgore stvari samom sebi još davno, samo možeš da mu kažeš koje
su mu se od njih ostvarile. Neki od službenika koje je Brok poznavao,
zaduženih za date slučajeve, mislili su kako su bogom dati, kada su radili sa
obaveštajcima. Brok nikada nije bio takav, makar ne sa Oliverom. Sa
Oliverom, Brok je video sebe kao gosta kome je gostoprimstvo moglo biti
svakog časa uskraćeno. - Ubio ga je tvoj prijatelj Aliks Hoban iz Trans-
Finansija, sudeći po jednoj ptičici koju poznajem, a pomogla mu je
kompletna postava njemu srodnih bitangi. Dok je čitava stvar trajala, primio
je telefonski poziv, i mi mislimo kako je sigurno obaveštavao nekog o
razvoju situacije. Samo, nikome to još nismo ispričali, jer ne želimo da
privučemo nepotrebnu pažnju na Kuću Singl.
Oliver je sačekao drugi deo njegovog izlaganja, a pošto ga nije bilo,
oslonio je bradu na svoj dlan, lakat na veliko koleno i dugo posmatrao Broka.
- Trans-Finans u celosti pripada filijali Prve zastave iz Andore - rekao je
kroz prste.
- Još uvek je tako, Olivere, još uvek. Pamćenje te dobro služi.
- Ja sam postavio tu prokletu kompaniju, zar ne?
- Kad smo već kod toga, mislim da si u pravu.
- A Prvu zastavu u celosti poseduju Jevgenij i Mihail Orlov, najveći
klijent Kuće Singl, ili se to promenilo?
 Oliverov ton je ostao isti. Ipak, Brok je mogao da primeti da ga je samo
pominjanje imena Orlov stajalo dosta truda.
- Ne, Olivere, mislim da se nije promenilo. Postoje pritisci, ali formalno
govoreći, sumnjam da su tvoji prijatelji, braća Orlov, još uvek na prvom
mestu kod Singla.
-Da li je Aliks Hoban još uvek njihov čovek?
- Da, Hoban je još uvek čovek Orlovih.
- On je još uvek član porodice.
- On je još uvek član porodice, ni to se nije promenilo. Na njihovom je
platnom spisku. Licitira za njih, i šta god drugo treba, radi.
- Pa zašto je onda Hoban ubio Vinsera? - izgubljen u mislima, Oliver se
namrštio i dalje preklapajući lice svojim ogromnim dlanovima, kao da
pokušava da čita iz njih. - Zašto je čovek Orlovih ubio Singlovog čoveka?
Jevgenij je voleo Tigra. Manje-više. Sve dok su zgrtali bogatstvo. Tako je
bilo i sa Mihailom. Tigar im je uzvraćao naklonost. Šta se promenilo, Nete?
Šta se dešava?
Brok nije planirao da stignu do ove tačke tako brzo. Zamišljao je proces
sa postepenim otkrivanjem istine. Ali, sa Oliverom, iznenađenja nije bilo.
Dozvolili biste mu da vas pregazi, pa biste pratili njegov trag, iscrtavajući
ponovo maršrutu kako da idete dalje.
- E, pa bojim se da je ovo jedan od onih slučajeva gde se ljubav pretvara
u čemer, Olivere - oprezno je objasnio. - I to u potpunosti. Jedno od onih
promena klime koja se dešavaju i u najboljim kućama.
Budući da mu Oliver nije ponudio nikakvu pomoć, nastavio je. - Sreća je
braći okrenula leđa.
- Na koji način?
- Neke od njihovih operacija su doživele slom.
Brok je žonglirao vrelim kestenom u ruci i Oliver je to znao. Brok je
izgovarao imena koja su u Oliveru rađala zebnju. Pozivajući budne duhove iz
svoje prošlosti, dodajući nove strahove starim. - Dobar deo tog ‘vrućeg’
novca koji je pripadao Jevgeniju i Mihailu, bio je blokiran pre nego što je
Singl uspeo da ga opere.
- Misliš, pre nego što je stigao do Prve zastave?
- Mislim, dok je još bio u zoni čekanja.
- Gde?
 - Po čitavoj kugli. Nije svaka zemlja učestvovala u tome. Ali većina
jeste.
- Otvoreni su svi oni mali bankovni računi?
- Više nisu tako mali. Najmanji je iznosio oko devet miliona funti. Računi
u Španiji su išli do osamdeset pet miliona. Mislim da su braća Orlov postala
malo neoprezna, da budem iskren. Bili su likvidni sa takvim sumama! Čovek
bi pomislio da će barem preći na kratkoročne kredite, dok čekaju, ali nije
bilo tako.
Oliver je ponovo preklopio rukama svoje lice.
- Plus, jedan od brodova koji pripada braći bio je konfiskovan dok je
prenosio neprijatan tovar - dodao je Brok.
- Kuda je plovio?
- U Evropu. Bilo gde. Kakve to veze ima?
- U Liverpul?
- U redu. U Liverpul. Direktno ili indirektno, morao je da završi u
Liverpulu... hoćeš li prestati sa time, molim te, Olivere? Znaš i sam kakve su
lopuže ti Rusi. Ako te vole, nema zime. Ako misle da si ih prevario, baciće ti
bombe na kancelarije, rakete kroz prozor spavaće sobe i upucaće ti ženu
ispred prodavnice. Takvi su oni.
- Koji je to bio brod?
- Slobodni Talin.
- Iz Odese.
- Tačno.
- Ko se ukrcao na njega?
- Samo Rusi, Olivere. Njihovi ljudi. Ruske specijalne snage u ruskim
vodama. Rusi su konfiskovali brod od Rusa.
- Ali, vi ste ih otkucali.
- Ne, baš to nismo uradili. Neko drugi jeste. Možda su Orlovi mislili
kako ih je Alfi otkucao. Sa svih strana, samo pretpostavke. Oliver je još
dublje zagnjurio lice u svoje ruke, dok je nastavio da se savetuje sa svojim
unutarnjim demonima. - Vinser nije prevario Orlove. Ja jesam - rekao je
avetinjskim glasom. - Na Hitrou. Hoban je ubio pogrešnog glasnika.
Brokov bes, kada ga je ispoljio, delovao je malo zastrašuujuće. Dolazio
je niotkuda, bez upozorenja, i polako mu okovao lice kao maska smrti. -
Niko ih, dođavola, nije prevario - riknuo je. - Niko ne može da prevari
lopuže. Možeš da ih uhvatiš. Jevgenij Orlov je bedni gruzijski nitkov. Takav
je i njegov kretenski brat.
- Oni nisu Gruzijci. Oni samo to žele da budu - promrmljao je Oliver. - A
Mihail nije kreten. On je drugačiji, to je sve - razmišljao je o Semiju
Votmoru.
- Tigar je prao novac Orlovih a Vinser je bio stoprocentno odan saradnik.
To nije izdaja, Olivere. To je pravda. To je ono što si želeo, ako se sećaš.
Jurišao si na vetrenjače. To je ono što mi sada radirho. Ništa se nije
promenilo. Nikada ti nisam obećao da ćemo to uraditi uz pomoć vilinske
prašine. Pravda se ne sastoji od toga.
- Obećao si da ćeš čekati - još uvek je govorio kroz prste.
- I jesam čekao. Obećao sam ti godinu dana, a bilo mi je potrebno četiri.
Jedna da tebe oslobodim, druga da uništim sve dokaze, treća da ubedim
dame i gospodu iz Vajthola da prestanu da sede na rukama i da ih nateram da
shvate kako svi britanski policajci nisu divni i kako svi britanski zvaničnici
nisu anđeli. U to vreme si mogao da ideš svuda po svetu. Morala je da bude
Engleska. To je bio tvoj izbor, a ne moj. Tvoj izbor da spališ mostove i
pobegneš, tvoj brak, tvoja ćerka, njen trust, tvoja zemlja. Za te četiri godine,
Jevgenij Orlov i njegov brat Mihail preplavili su ono što smo mi zvali
slobodnim svetom, svakom prljavštinom koja bi ima dopala šaka, od
avganistanskog heroina za tinejdžere do češkog semteksa za irske ljubitelje
mira, i ruskih nuklearnih upaljača za bliskoistočne demokrate. A tvoj otac
Tigar im je gomilao novac, prao njihove profite i nameštao im krevete. A da
ne pominjem šta je kuvao za sebe. Oprostićeš mi ako smo za četiri godine
postali malo nestrpljiviji.
- Obećao si da ga nećeš povrediti.
- I nisam ga povredio. Niti to sada radim. Ali Orlovi rade. I ukoliko neka
banda ništarija želi da počne sa međusobnim obračunom i otkucavanjem
suparničkih tovara za Liverpul, sve što ćeš čuti od mene je aplauz. Ne volim
tvog oca, Olivere. To je tvoj posao. Ja sam takav, kakav sam. Nisam se
promenio. A nije ni Tigar.
- Gde je on?
Brok se prezrivo nasmejao. - U dubokom šoku, gde drugo? Neutešan,
grca u suzama. Čitaj u novinama o tome. Alfi Vinser je bio njegov
dugogodišnji prijatelj i saborac, biće ti drago da to čuješ. Išli su istim teškim
putem, delili iste ideale. Amen.
Oliver je još uvek čekao. - Napušten je - reče Brok, ostavljajući
sarkazam po strani. - Izgubio se iz našeg vidokruga. Niodakle se ne oglašava,
a mi stalno čekamo i osluškujemo. Pola sata posle vesti o Vinserovoj smrti,
izašao je iz kancelarije, svratio do svog stana, ponovo izašao i od tada, niko
ga nije ni video ni čuo. Već je šesti dan otkako nije nazvao, poslao faks, ili
razglednicu. U ’Tigrovom životu, to je bez presedana. Jedan dan bez
telefenskog poziva od njega, i već nastupa nacionalna kriza. Šest, to je već
apokalipsa. Osoblje neprekidno traga za njim, povremeno zovu sva njegova
skloništa, i svakoga sa kim bi mogao da stupi u kontakt, pri čemu daju sve
od sebe kako ne bi podigli veliku prašinu.
- Gde je Mesingam? - ... Mesingam, Tigrov šef osoblja.
Brokov izraz lica se nije promenio, kao ni njegov glas. Ton mu je ostao
osuđivački i prekoran.
- Popravlja ograde. Luta svetom. Udovoljava mušterijama.
- I sve to zbog Vinsera?
Brok je ignorisao ovo pitanje. - Mesingam se javlja s vremena na vreme,
ugalvnom da pita da li je neko nešto čuo. Osim toga, ne govori mnogo. Ne
preko telefona. Budući Mesingam, šta može drugo? Budući da je jedan od
njih, kad malo bolje razmislim.
Razmišljali su zajedno u tišini, dok Brok naglas nije izrekao strah koji je
polako puštao korene u Oliverovoj glavi. - Tigar bi, naravno, mogao da bude
i mrtav, što bi bilo fino za društvo, ako već ne za tebe...
Nadao se da je trgnuo Olivera iz sanjarenja. Ali Oliver je ostao nem. -
Častan način izlaska iz igre bila bi prilična promena za Tigra, moram da
priznam. Samo, ja mislim da on ne zna gde da nađe vrata.
Ponovo tišina. - Odjednom se promenio i naložio svom švajcarskom
bankaru da prenese pet miliona funti u trust za Karmen. Kako mi kažu, mrtvi
ljudi po pravilu to ne rade.
- I trideset.
- Molim? Malo mi je oslabio sluh u poslednje vreme. Možeš li da pojačaš
ton, molim te?
- Pet miliona i trideset - ispravio ga je Oliver glasnije, ljutito. U koji si
sada pakao otišao? Brok je hteo da pita, dok je Oliver prazno gledao pred
sobom. 1 ako uspem da te izvučem iz ovog pakla, u koji ćeš sledeći da odeš?
- Poslao im je cveće - objasnio je Oliver.
- O čemu to, dođavola, pričaš?
- Tigar je poslao cveće Karmen i Heder. Prošle nedelje im ga je doneo
šofer u mercedesu, iz Londona. On zna gde one žive i ko su. Naručio je
cveće telefonom. Izdiktirao čudnu poruku i potpisao se kao „obožavalac”. To
je jedna od onih elegantnih cvećara iz Vest Enda. -Preturajući po jakni,
tapšući po džepovima, Oliver je konačno uspeo da pronađe cedulju i preda je
Broku. - Evo. Maršal & Bernstin. Trideset prokletih ruža. Ružičastih. Pet
miliona i trideset funti. Trideset srebrnjaka. On time pokušava da kaže ‘hvala
za otkucavanje’. Kaže da zna gde može da je nađe kad god poželi. On time
želi da kaže kako je poseduje. Kaže da Oliver može da beži, ali da ne može
da se sakrije. Hoću da je zaštitim, Nete. Hoću daleko razgovara sa Heder.
Hoću da joj neko kaže. Ne želim da ih uvlačim u to. Ne želim da je on ikada
pogleda.
Ako su Brokove neočekivane pauze i izluđivale Olivera, ipak su ga,
nehotice, i impresionirale. Brok vas ne bi upozorio, ne bi rekao - Sačekaj
trenutak - on bi samo prestao da govori sve dok ne bi dobro promislio i onda
izrekao svoj konačni sud. - On bi mogao tako nešto da kaže - napokon se
složio Brok. - A mogao bi pod time i nešto sasvim drugo da misli, zar ne?
- Kao na primer? - agresivno je reagovao Oliver.
Brok ga je ponovo pustio da čeka. - Pa, Olivere, on je možda postao
usamljen pod stare dane.
Oliver ga je gledao, glave duboko uvučene u kragnu svoje vetrovke, dok
je Brok prešao preko bašte, kucnuo na francuski prozor i viknuo - Tambi!
Pojavila se vitka devojka, visoka gotovo poput njega, ali zgodna. Imala je
visoke jagodice, dugu, plavu kosu vezanu u konjski rep i držanje
karakteristično za visoke devojke, pri čemu bi svu težinu prebacila na jednu
nogu, podignuvši drugi kuk. Čuo je kako kaže - Tambi je izašao na ulicu,
Nete - svojim škotskim naglaskom. Posmatrao je Broka kako joj pruža
komad papira sa imenom cvećare. Devojka je ćutke slušala dok je razgledala
papir. Čuo je Brokovo mrmljanje i zamislio ga kako govori: Hoću da znam ko
je naručio trideset ruža za Ebots Kej prošle nedelje, na ime Hotoma,
isporučenih ‘mercedesom’... devojka je klimnula glavom... 1 hoću da znam
kako je za cveće i automobil plaćeno, hoću poreklo, vreme, datum, trajanje
razgovora i opis glasa koji je zvao, ukoliko već nisu snimili razgovor, što su
verovatno i uradili, s obzirom da mnoge firme to danas praktikuju. Učinilo
mu se da je uhvatio devojčin pogled preko Brukovog ramena i mahnuo joj je,
ali ona je već ušla unutra.
- I šta si na kraju uradio sa njima? - pitao je Brok kada je ponovo seo.
- Sa cvećem?
- Ne glupiraj se.
- Poslao sam ih u Northampton kod njene najbolje prijateljice. Ako
uopšte odu tamo. Nora. Neudata lezbejka.
- Šta tačno želiš da joj se kaže?
- Da sam bio na pravoj strani. Možda sam izdajnik, ali nisam kriminalac.
Da je u redu što ima moje dete.
Brok je primetio ravnodušnost u njegovom glasu, posmatrao ga kako
ustaje, proteže se, prvo glavu a onda i ramena, da bi zatim pogledao oko
sebe, kao da odmerava mesto na kome se nalazi: malu baštu, jabuke koje su
tek počele da cvetaju, staklenik, rublje na žici. Posmatrao ga je kako ponovo
seda. Čekao je, kao što sveštenik čeka svog pokajnika da se vrati. - Mora da
je teško za nekog kao što je Tigar da se krije i čeka, u njegovim godinama -
razmišljao je naglas, provocirajući, jer je zaključio da je krajnje vreme da
prekine Oliverovo sanjarenje. - Ako je to što on radi. - Bez odgovora. -
Jednog trenutka jede finu hranu, vozi se u svom ‘rols-rojsu’, sve funkcioniše
u najboljem redu, ima svet na dlanu. A onda, odjednom Alfiju ode glava, i
Tigar se zapita da nije on sam sledeći na redu. Mogu da zamislim da mu nije
baš ugodno tamo, na vetrometini. Malo samotno mesto za čoveka u
šezdesetim. Ne verujem da bih voleo da sanjam ono što on sada sanja, a ti?
- Zaveži - reče Oliver.
Nezastrašen, Bruk je žalosno odmahnuo glavom. - A onda, tu sam i ja, zar
ne?
- Šta sa tobom?
- Lovim čoveka već petnaest godina. Kujem zavere protiv njega, kosa mi
je osedela, zanemario sam sopstvenu ženu. Samo lupam glavu kako da ga
uhvatim na spavanju. A on se, odjednom, uvlači u jamu, sa kerovima za
vratom, i sve što želim je da ga izvučem odande, dam mu šolju čaja i
ponudim pomilovanje i zaštitu od gonjenja.
- Obično sranje - reče Oliver, dok su ga Brokove inteligentne oči
odmeravale ispod oboda slamenog šešira.
 - I ti si dva puta veći čovek od mene, Olivere, kada je reč o nežnim
osećanjima. Uverio sam se u to. Tako, kada se malo ohladiš, pred tobom će
stajati pitanje ko će prvi da ga pronađe. Ti, ili braća Orlov sa svojom
veselom družinom.
Oliver je zurio preko travnjaka u mesto na kome je stajala devojka, ali
ona je već odavno otišla. Namrštio je svoje veliko lice, podsećajući na
seljaka koji sa neodobravanjem sluša buku gradskog saobraćaja. Zatim je
progovorio, glasno i jasno, svaka reč mu je dolazila pravo iz srca. - Ja više
neću da radim. To što sam do sada uradio za tebe, uradio sam. Hoću da
Karmen i njena majka budu zaštićene. To je sve o čemu brinem. Ja ću da
promenim ime i otići ću u podzemlje ili na neko slično prokleto mesto. Neću
više da radim.
- Onda, ko će da ga pronađe?
- Ti ćeš.
- Mi nismo opremljeni za to. Mi smo sitni i Britanci i siromašni.
- Gluposti. Vi ste prokleto sjajna tajna vojska. Radio sam za vas.
Ali Brok je odmahivao glavom, tvrdoglavo odbijajući takav stav.
Ne mogu tek tako da pošaljem grupu svojih klinaca da ga jure po belom
svetu, Olivere. Ne mogu da razglasim svoj interes svakom policajcu iz
imenika. Ako je Tigar u Španiji, ja moram da padnem na kolena pred Špance,
a dok me oni primete, on je već odmaglio, a ja o sebi čitam u španskim
čituljama, samo što ja ne govorim španski.
- Nauči ga - odbrusio mu je Oliver.
- Ako je u Italiji, mlatiću praznu slamu sa Italijanima, u Nemačkoj sa
Nemcima, u Africi sa Afrikancima, u Pakistanu sa Pakistancima, u Turskoj
sa Turcima, i svaki put ista priča. Podmazujem dlanove levo-desno i samo
molim Boga da ih braća nisu podmazala bogatije i pre mene. Ako se pritajio
na Karibima, to će značiti da moram da podmitim svako ostrvo i svaku
telefonsku centralu рге no što mi odobre prisluškivanje telefona.
- Pa onda lovi nekog drugog. Ima ih dovoljno.
- Ali ti... - Brok se zavalio u stolicu i merkao Olivera sa nekom vrstom
tužne zavisti. - Ti možeš da ga namirišeš, da ga osetiš, da predvidiš svaki
njegov korak čim uđeš u igru. Poznaješ ga bolje nego sebe samog. Znaš
njegove kuće, njegov način rada, njegove žene, kao i šta mu se jede za
doručak čak i pre nego što on to pomisli. Držiš ga ovde. - Potapšao se po
grudima dok je Oliver zarežao ne, ne. - Ti si gotovo već stigao do njega pre
nego što si i krenuo. Da li sam rekao nešto?
Oliver je vrteo glavom kao Semi Vatmor. Jednom kada ubiješ svog oca,
to je kraj. Neću to da radim, da li me čuješ? Dosta mi je svega. Odavno mi je
već dosta svega, čak i pre nego što sam počeo.— Nađi neku drugu budalu -
nabusito mu je rekao.
- To je stara pesma, Olivere. Bata Brok će se susresti sa njim na bilo kom
mestu, u bilo koje vreme, bez skrivene karte u rukavu. To je moja poruka
Tigru. Ako me se ne seća, podseti ga. Mladi carinik Brok iz Liverpula, onaj
kojeg je posavetovao da potraži drugi posao posle turskog suđenja u vezi sa
zlatnim polugama. Brok je voljan da to uradi, samo neka da znak, reci mu.
Brakova vrata su otvorena dvadeset četiri sata. Ima moju reč.
Obujmivši se rukama oko grudi, Oliver se zagrlio kao da izvodi neki lični
molitveni ritual. - Nikada - mrmljao je.
- Šta to, nikada?
- Tigar nikada na to neće pristati. Nikada neće cinkariti. To je moj posao,
a ne njegov.
- Pričaš gluposti, i sam to znaš. Reci mu kako Brok veruje u kreativne
pregovore, kao i uvek što je verovao. Imam široka ovlašćenja, a
zaboravljanje je jedno od njih. To je igra sećanja, reci mu. Ja zaboravim, on
se seća. Nema javne istrage, nema suđenja, nema zatvora, nema oduzimanja
imovine, pod uslovom da se on priseti svega. Sve ostaje među nama, a na
kraju ga čeka garantovan imunitet. Pozdravi Egi.
Visoka devojka im je donela svež čaj.
- Zdravo - reče Oliver.
- Zdravo - reče Egi.
- Čega treba da se seti? - pitao je Oliver kada se ona udaljila.
- Zaboravio sam - reče Brok. Ali je dodao - On će znati. A i ti ćeš. Hoću
Hidru. Hoću one nesavršene policajce koje ima na svom platnom spisku.
Preplaćene državne zvaničnike koji radom za njega zarađuju svoju drugu
penziju. Nepoštene narodne poslanike i advokate u svilenim košuljama i
prljave trgovce sa finim kućnim adresama. Ne u inostranstvu. Tamo nek’ se
sami brinu za svoj prljav veš. Mene zanima domaći teren. Svako dvorište.
Oliver je pustio kolena a onda ih opet brzo obgrlio, isprepletavši prste
dok jo zurio u travu ispred sebe kao da ona predstavlja njegov grob. - Tigar
je tvoj Everest, Olivere. Nećeš se popeti i osvojiti ga tako što bežiš od njega
- pobožnim glasom je rekao i iz unutrašnjeg džepa izvadio iznošen kožni
novčanik koji mu je njegova žena Lili poklonila za trideseti rođendan. - Jesi li
ikada video ovog tipa na nekom od svojih putovanja? - neobavezno se
raspitivao. Pružio je Oliveru crno-belu fotografiju mišićavog, ćelavog
muškarca koji izlazi iz noćnog kluba, ruku pod ruku sa mladom, oskudno
odevenom ženom. - Stari pajtaš tvoga oca još iz liverpulskih dana. Trenutno
se nalazi na položaju visokog, ne baš najpoštenijeg službenika Skotland
Jarda, sa izvrsnim vezama po čitavoj zemlji.
- Zašto ne nosi periku? - šeretski upita Oliver.
- Zato što je prokleto bestidan - divlje je odvratio Вrок. - Zato što radi u
javnosti ono što drugi zlikovci ne bi radili ni kad su sami. U tome uživa.
Kako se zove, Olivere? Prepoznao si ga, video sam.
- Bernard - reče Oliver, vraćajući mu fotografiju.
- Bernard, tačno. Bernard... i još kako?
- Nije rekao. Došao je par puta u Kurzon Strit. Tigar ga je doveo u
pravno odeljenje i počastili smo ga vilom u južnom Portugalu.
- Za odmor?
- Kao poklon.
- Ti se šališ. Zašto takav poklon?
- Otkud ja da znam? Moj posao je bio da prenosim imovinu. To je prvo
bilo ugovoreno kao prodaja. Trebalo je da prebijemo dugovanja, a onda je
Alfi rekao da novac ovde nije uključen i da začepim usta i potpišem. I ja sam
začepio usta i potpisao.
- Dakle, to je Bernard.
- Bernard Ćelavko - složio se Oliver. - A posle je dobio i ručak.
- U Ketinoj kolevci?
- Gde drugde?
- Ne liči na tebe da zaboraviš prezime, zar ne?
- Nije imao prezime. On je Bernard, of-šor kompanija.
- Po imenu...?
- To nije bila kompanija, toje bila fondacija. Fondacija je posedovala
kompaniju. Drže se u senci.
- Kako se zove ta fondacija?
- Derviš! sedište im je u Vaduzu. Fondacija Derviš. Tigar se šalio na
račun toga. ‘Upoznaj se sa Bemardomifi, našim okretnim dervišom..’ Bernard
je posedovao Derviš, Derviš je posedovao kompaniju, kompanija je
posedovala kuću.
- I kako se zvala kompanija koju je posedovala fondacija Derviš?
- Ne sećam se tačno. Skajlajt, Skajlark, Skajflajer...
- Skajblu?
- Skajblu Holding, Antigva.
- Pa zašto mi, do đavola, to nisi još onda rekao?
- Zato što me nikad nisi pitao, eto zašto - uzvratio mu je Oliver, jednako
besno. - Da si me pitao da potražim Bernarda, ja bih ga i potražio.
- Da li je Singl hteo da istakne nešto davanjem te vile na poklon?
- Nemam pojma.
- Da li je još neko, osim Bernarda, dobio besplatnu vilu?
- Ne, ali Bernard je dobio i motorni čamac. Jedan od onih super lakih,
dugačkih. Mi smo pravili viceve na njegov račun, kao, kada bude 'obrađivao'
neku damu na otvorenom moru, čamac neće mnogo da se drmusa,
apsorbovače sve udare.
- Ko je smislio taj vic?
- Vinser. A sada ćeš morati da me izviniš, moram da vežbam.
Dok ga je Brok posmatrao, Oliver se protegnuo, obema rukama snažno
protrljao glavu, kao da ga svrbi, i lakim korakom krenuo ka kući.
 POGLAVLJE 7.

- Olivere! Dođi na trenutak, molim te. Jedan vrlo ugledan gospodin voleo
bi da se upozna sa tobom. Novi klijenti su puni novih ideja. Baš ono čime se
ti baviš. Požuri, molim te.
To nije bila Elsi Vatmor, koja je zvala Olivera u boj, već sam Tigar preko
internog telefona u kancelariji. To nije bila Pem Hosli, njegova stogodišnja
ledena devica, niti Rendi Mesingam, njegov šef osoblja i riđi Kasio. Bio je to
sam Gazda koji je uživo govorio svojim zapovedničkim glasom. Proleće je,
kao i sada, samo pre pet godina. Proleće je i u mlađanom životu našeg dičnog
juniora-i-jedinog partnera, sveže pristiglog sa pravnog fakulteta, našeg
carevića, našeg jedinog naslednika kraljevske Kuće Singl. Oliver je bio u
Singlu već tri meseca. Bila je to njegova obećana zemlja, njegov mukom
stečeni cilj posle iscrpljujuće borbe privilegovanog engleskog obrazovanja.
Kakva god poniženja i odricanja da je morao do sada da podnese, kakve god
ožiljke da su nanela naizgled beskonačna gruvanja za ispite, strogi mentori i
internati, on je uspeo da dosegne tu daleku obalu i postane advokat, baš kao i
njegov otac, snalažljivi muvator koji zrači revnošću, vlažnih očiju, i koji je
zaljubljen u sve to.
A tu je bilo mnoštvo stvari koje su ga oduševljavale. Singl ranih
devedesetih nije bila tek jedna od mnogih firmi koje su se bavile ulaganjima,
što se može videti i po novinskim naslovima: Singl, vitez lutalica
Gorbačovljevog Novog istoka... Fajnenšl Tajms... hrabro ide tamo gde se
drugi ne usuđuju. Singl se sjajno nosi sa rizikom... Telegraf... istražuje nacije
novog komunističkog bloka u potrazi za šansama, razvojem i obostranom
dobiti u duhu perestrojke... Indipendent. Singl je, da citiramo njegovog
dinamičnog osnivača, zgodno nazvanog Tigar, „spreman da sasluša svakog,
bilo kada, bilo gde” u svojoj rešenosti da se uhvati u koštac sa „najvećim
izazovom savremene trgovine.” Tigar govori o „pojavljivanju tržišno
orijentisanog Sovjetskog Saveza.” Kuća Singl koristi drugačije metode
poslovanja, okretniji su, hrabriji, mlađi i fleksibilniji od vremešnih golijata
prošlosti... Ekonomist. A ako su i postojali oni koji su govorili da bi Oliver
morao prvo da izuči zanat kod drugih brokerskih kuća, Tigar bi im začepio
usta rečima: - Mi smo pioniri u ovoj oblasti. Mi hoćemo da izvučemo
najbolje iz njega, i to sada.
Ono što je Oliver hteo od Singla takođe nije bilo za potcenjivanje. -
Raditi rame uz rame sa mojim ocem je dodatni profit za mene - objasnio je
saosećajnoj ženi, kolumnisti Ivning Standarda na prijemu povodom njegovog
ulaska u firmu. - Tata i ja smo oduvek gajili veliko uzajamno poštovanje.
Ovo će za mene biti, u svakom smislu, fantastična škola. - Upitan šta misli da
će doneti novo u Singl, mladi potomak je pokazao kako se ne plaši da
otvoreno govori: - Idealizam bez lažnog stida, ali hladne glave - odgovorio je,
na njeno oduševljenje. - Socijalističkim nacijama koje sada izlaze na svetsko
tržište potrebna je sva moguća pomoć, tehnologija i finansiranje koje možemo
da pružimo. - Tatleru je naveo još jedan primer Singlovih iskrenih namera: -
Mi nudimo čvrsto dugoročno partnerstvo bez iskorištavanja. Svi oni koji
očekuju da se preko noći obogate, biće grdno razočarani.

Ratna zabava, uzbuđeno je razmišljao Oliver dok se lagano vraćao u

sadašnjost. Nakon tri meseca dosađivanja u učmalom pravnom odseku
Alfreds Vinsera, počeo je da strahuje od stagniranja. Njegova profesionalna
namera „da nauči kako funkcioniše i najsitniji šraf u firmi”, dovela ga je u
pravi lavirint of-šor kompanija koji nije imao izlaz. Ali Vinser je danas u
Bedfordširu, kupuje malezijsku fabriku rukavica, i Oliver je napokon postao
sam svoj gospodar. Sumorno zadnje stepenište vodilo je na poslednji sprat.
Poredeći ga u svojoj mašti sa tajnim stepeništem iz doba Medičijevih, Oliver
je grabio po tri stepenika istovremeno. Lak poput pera, šlep za sve drugo
izuzev za sopstveni cilj, kliznuo je kroz predsoblja u kojima su sedele
sekretarice i zidnim oplatama obložene čekaonice, da bi napokon stigao do
čuvenih Vedžvud duplih vrata. Otvorio ih je i za trenutak zastao, zaslepljen
božanskim sjajem.
- Zvao si me, oče - promrmljao je, ne videvši ništa drugo do sopstvenog
osmeha misteriozno projektovanog na sjaj ispred njega.
 Slika se razbistrila. Šestorica muškaraca su ga čekali stojeći, što nije bila
Tigrova omiljena poza, budući da je rođen kao trideset centimetara niži od
većine svojih protivnika. Oni su grupna fotografija, a Oliver je kamera i neko
bi baš mogao i da kaže „ptičica”, s obzirom da su se svi široko osmehivali,
očigledno tek ustavši od konferencijskog stola. Ali Tigrov osmeh je bio
najblistaviji i najenergičniji. Omekšavao je crte lica, dajući mu gotovo
svetački dobrodušan izgled. Oliver je voleo taj osmeh. On je bio sunce koje
mu je davalo snagu. Tokom čitavog detinjstva, verovao je da ako makar
jednom uspe da se nekako ргоvuče između tih zraka i proviri iza pegavih
očiju, da će ući u čarobno kraljevstvo u kome je njegov otac dobar, svemoćni
kralj. To su braća Orlov! nečujno je uskliknuo u naletu oduševljenja i
naslućivanja. Glavom i bradom! Rendi Mesingam ih je napokon uhvatio!
Danas je već četvrti dan da Tigar govori Oliveru da bude spreman, da čeka
uputstva, da ništa drugo ne zakazuje i da obuče pristojno odelo. Ali, tek sada
je otkrio razlog za to.
Tigar je poput kapitena tima držao sredinu terena. U svom najnovijem
prugastom plavom odelu sa dvostrukim zakopčavanjem, kreacija Hejvarda iz
Mauntin Strita, sa svojim crnim cipelama od zumbane kože, kreacija Lobija iz
Sent Džejmsa i sa frizurom koju mu je napravio Tramper, on je predstavljao
savršenog Vest End džentlmena u minijaturi, pravi dragulj, dijamant u vitrini
koji je privlačio svačiji pogled. Žudeći za visinom kao i uvek, Tigar je
prebacio jednu ruku preko ramena stamenog muškarca vojničkog izgleda od
šezdeset i nešto godina, kerubinski gustih trepavica, kratko podšišane smeđe
kose i tena koji je podsećao na plovučac. I premda ga Oliver nikada do tada
nije video, odmah je prepoznao čuvenog Jevgenija Orlova, moskovskog
patrijarhalnog gazdu, moćnog brokera, putujućeg opunomoćenog ambasadora
i peharnika samog trona Moći.
Sa Tigrove druge strane, ali oslobođena njegovog zagrljaja, stajala je
brkata, krivonoga prilika svirepih očiju u sveštenički crnom odelu koje mu ni
najmanje nije pristajalo i špicastim narandžastim cipelama od perforirane
kože, radi ventilacije. Sa svojim nemim, smrknutim pogledom divljaka i
povijenim ramenima, i sa svojim beživotnim rukama koje su mu oklembešeno
visile ispred tela, neobično je podsećao na omršavelog Kozaka srozanog
preko olabavljenih dizgina. Sledećeg trenutka, Oliver je u ovoj neverovatnoj
prilici prepoznao Jevgenijevog mlađeg brata, Mihaila, koga je Mesingam
opisivao kao Jevgenijevog čuvara i štitonošu.
A zaštitničkog držanja iza ovog trija, sa izgledom sveštenika koji ih je
upravo spojio u bračnu zajedncu, što je zapravo i uradio, stajao je Tigrov
neumorni savetnik za Sovjetski blok i njegov šef osoblja, prečasni Renolf
alijas Rendi Mesingam glavom i bradom, donedavno u službi Forin ofisa,
bivši gardista, bivši lobista i čudo od deteta u odnosima sa javnošću koji je
pri tom tečno govorio ruski i arapski, s vremena na vreme radio kao
savetodavac vladama Kuvajta i Bahreina, a čija se glavna uloga u njegovoj
najnovijoj inkarnaciji kod Singla sastojala u dovlačenju klijenata za pare.
Kako je jedan čovek bio u stanju da napravi ovoliko karijera do svoje
četrdesete godine, bila je zagonetka koju Oliver još uvek nije uspeo da reši.
Ipak, zavideo je Mesingamu na njegovoj piratskoj prošlosti, a danas mu
takođe zavidi na uspehu budući da je, sada već mesecima, Tigar opsesivno i
iracionalno držao braću Orlov na oku. Na sastancima firme i konsultacijama
vezanim za buduću strategiju, Tigar je naizmenično kudio Mesingama,
provocirao ga i laskao mu: - Gde su moji Orlovi, Rendi, tako ti boga? Zašto
sam osuđen na drugorazredne igrače? - misleći pri tom na inferiorne ruske
investitore koje bi držali u željnom iščekivanju i na kraju odbacivali - Ako su
Orlovi pravi momci za nas, zašto onda ne sedimo zajedno sada za ovim
stolom i razgovaramo? - a onda opet fijuk biča - Izgledaš mi staro, Rendi.
Uzmi slobodan dan. Vrati se u ponedeljak, kada se malo podmladiš.
Ali danas, kako je Oliver video na prvi pogled, Orlovi su sedeli za
Tigrovim stolom i radili upravo ono što je ovaj priželjkivao. Više nije bilo
potrebe da siroti Mesingam nervozno poskoči i sa „uvek spakovanom
četkicom za zube” odleti za Lenjingrad, Moskvu, Odesu, ili gde god da su
Orlovi viđeni da privremeno borave. Danas su ta dva brega došla
Muhamedu, u pratnji. (Oliver je odmah spazio da stoje na oba kraja grupne
fotografije) dva muškarca koje je ispravno ocenio kao kurire: jedan plavušan,
čvrstog tela i mlečnobele puti i približno Oliverovih godina, a drugi zdepast
pedesetogodišnjak sa zakopčana sva tri dugmeta na sakou.
I dim cigare, povrh svega toga! Neverovatan, nemoguć dim cigare!
Nepoznate pepeljare na konferencijskom stolu usred razbacanih papira!
Oliveru ništa u toj prostoriji, čak ni braća Orlov, nisu u tom trenutku bili tako
važni kao taj omraženi, za „vjek vjekova” prognan u pakao dim cigare koji se
uvijao kroz razređeni vazduh svetilišta, tvoreći pečurkast oblak iznad uredne
glave njegovog oca, „najljućeg neprijatelja duvana”... Vog. Tigar se gnušao
pušenja više od neuspeha ili protivurečenja. Svake godine, pre završnog
obračuna, poklanjao bi razmetljivo visoku sumu novca podložnog
oporezivanju borbi protiv duvana. Ipak, danas se na stolu kočoperila nova
novcijata srebrom optočena kutija za cigare, kreacija Espreja iz Nju Bond
Strita, koja je sadržavala Najskuplje Cigare u univerzumu. Jevgenij je pušio
jednu, kao i kurir sa tri dugmeta. Ništa drugo ne bi Oliveru tako jasno stavilo
do znanja svu težnu i značaj koju je ovaj sastanak nosio.
Tigrov početni udarac je zadirkivanje, ali Oliver to zadiikivanje shvata
kao nerazdvojni deo svog odnosa sa ocem. Ako ste u svojim Lobijevim
cipelama povećanih potpetica visoki metar šezdeset, a vaš sin metar
devedeset, onda je sasvim normalno za očekivati da ćete poželeti da ga
snizite pred drugima... a Oliverova sveta dužnost je da u toj igri sopstvenog
umanjivanja savesno učestvuje.
- Blagi Bože na nebesima, šta te je tako zadržalo, sine? - protestovao je
Tigar posprdno-ozbiljnim tonom, glumeći pred okupljenima. - Bio si u skitnji
prošle noći, pretpostavljam. Ko je ‘ona’ ovog puta? Nadam se da me neće
koštati bogatstvo!
Oliver, kao svaki dobar dečak, učestvuje u igri. - Zapravo, ona je prilično
bogata, oče... užasno bogata, tačnije rečeno.
- Zar jeste, tako ti boga? Zar jeste? Pa, to je lepa promena! Možda će
jadni starac ovog puta povratiti svoj novac. Šta?
Uz to „šta”, bacio je brz pogled na Jevgenija Orlova koji mu je stajao sa
jedne strane, i to propratio podizanjem i ponovnim prijeteljskim smeštanjem
svoje male pesnice na Jevgenijevo masivno rame, govoreći mu time, uz
Oliverov prećutni pristanak, da klinac u poslednje vreme vodi pravi
rasipnički život, zahvaljujući svom darežljivom i popustljivom ocu. Ali
Oliver je navikao na sve ovo. Od detinjstva je uvežbavao ovakve scene. Da
Tigar to zahteva od njega, prikazao bi i svoje osrednje imitacije Margaret
Tačer, ili Hemfrija Bogarta iz Kazablanke, ili bi ispričao onu smešnu priču o
dvojici Rusa koji mokre u sneg. Ali Tigar to ne zahteva od njega, barem ne
ovog jutra, tako da se Oliver umesto toga samo ceri i zaglađuje svoju crnu
kosu unazad, dok ga Tigar sa zakašnjenjem predstavlja svojim gostima.
- Olivere, dozvoli mi da ti predstavim jednog od najsjajnijih, najhrabrijih,
dalekovidih pionira nove Rusije, džentlmena koji se, kao i ja, golim rukama
hvatao u koštac sa životom i pobeđivao. Plašim se da se takvi danas više ne
rađaju... - zastao je, kako bi Rendi Mesingam dobio priliku da ovo prevede
na svoj eks-Forin ofis ruski - Olivere, upoznaj se sa gospodinom Jevgenijem
Ivanovičem Orlovim i njegovim cenjenim bratom Mihailom. Jevgenije, ovo je
moj sin Oliver, na koga sam veoma ponosan, čovek zakona, ugleda, kao što
možete videti, čovek nauke i intelekta, čovek budućnosti. Istina, loš sportista.
Beznadežno loš jahač, pleše gore od vola - teatralno podizanje obrva
nagoveštavalo je poznatu doskočicu - ali se pari, glasine kažu, kao pravi
ratnik!
Salve veselog smeha od strane Mesingama i kurira nagoveštavaju Oliveru
da je to pitanje bilo pokrenuto i pre njegovog dolaska. - Možda ima manjak
drugačijih iskustava sa jedne, a višak moralnih obzira sa druge strane, ali...
pa zar nismo svi bili takvi u njegovim godinama? Ali prvoklasni advokat,
biće u stanju da predstavlja naše pravno odeljenje tokom boravka u
inostranstvu našeg uvaženog kolege dr-a Alfireda Vinsera. - Bedfordšir je u
inostranstvu? Pitao se Oliver, kao i uvek zabavljen Tigrovim smešnim
titulama. Vinser je odjednom postao doktor? - Olivere, hoću da veoma
pažljivo saslušaš siže našeg jutrošnjeg sastanka. Jevgenij nam je došao sa tri
vrlo značajna, vrlo kreativna i originalna predloga koji odražavaju, uveren
sam, veoma precizno i tačno promenu pravca vetra u Gorbačovljevoj novoj
Rusiji.
Ali, prvo rukovanje sa odabranom grupom. Jevgenijeva jastučasta
pesnica stegla je Oliverov nepripremljen dlan dok su kerubinski guste
trepavice skrivale vragolast osmeh. Na red su zatim došla četiri kvrgava
prsta i palac brata Mihaila. Potom kratak, vlažan dodir od pušača
svešteničkog izgleda sa tri zakopčana dugmeta na sakou. Znojavi dodir zove
se Salva, potiče iz Tbilsija u Gruziji i advokat je kao i Oliver. Reč Gruzija je
tada po prvi put izgovorena, ali Oliver, čije su oči i uši danas bile pripravne
na svaki povetarac, odmah zapaža značaj te reci: Gruzija, i primetno trzanje
ramena; Gruzija, i brzi pogledi dok se verne trupe spremaju za prozivku.
- Bili ste u Gruziji, g. Olivere? - Salva pita čeznutljivim tonom pravog
vernika.
- Na žalost, nisam - priznao je Oliver. - Čujem da je veoma lepa.
- Gruzija je prekrasna - potvrdio je Salva sa autoritetom nekog sa
propovedaonice. Ali Jevgenij to ponavlja kao eho, na engleskom, između
dugih, konjastih klimanja glavom. - Gruzija je prekrasna - riknuo je, i
zastrašujući Mihail je takođe klimnuo glavom, u svetoj potvrdi svoje vere.
Na kraju, poslednji pozdrav pre početka prve runde, sa Oliverovim
bledim vršnjakom, g. Aliksom Hobanom, o kome nisu postojala detaljnija
obaveštenja. Postoji nešto u vezi sa ovim Hobanom što uznemirava Olivera i
tera ga da ga smesti u zaseban odeljak u svojoj glavi. Nešto hladno i lažno i
žestoko i nasilno u osveti. Nešto što govori: Ako mi staneš na žulj još samo
jednom... Ali ove misli mogu da sačekaju. Sa Oliverom kao delom ovog
skupa, Tigrove živahne male ruke komanduju svima da sednu... sada više ne
za konferencijski sto, već u zelene kožne fotelje u režans stilu, rezervisane za
razmišljanje o onome što je nazivao Jevgenijevim vrlo značajnim, vrlo
originalnim predlozima o promeni pravca duvanja sovjetskog vetra. A pošto
Orlovi nisu mogli da razgovaraju na engleskom, i pošto Mesingam nije bio
deo njihovog tima, već Tigrovog, predstavljao ih je neobjašnjivi g. Aliks
Hoban. Njegov glas uopšte nije bio ono što je Oliver očekivao. Nije pripadao
ni Moskvi ni Filadelfiji, ali je bio mešavina obe kulture. Hrapav, nazubljenih
ivica, bio je tako prodoran kao da je priključen na pojačalo. On govori, kao
što se moglo pretpostaviti, u maniru moćnika (što je, van svake sumnje i bio),
oštrim, ogoljenim „uzmi ili ostavi” rečenicama. Tek bi ponekad ponešto od
njegove prave ličnosti bljesnulo, nalik na oštricu noža skrivenu u ruci.
- Gospodin Jevgenij i gospodin Mihail Orlov imaju mnogo važnih veza u
Sovjetskom Savezu. Okej? - počeo je, prezrivo se obraćajući Oliveru kao
novopridošlom. „Оkеј” nije tražilo odgovor. Zaplovio je napred. - Kroz svoje
iskustvo u vojsci, kao i u vladinoj službi, zahvaljujući takođe i svojim
vezama sa Gruzijom kao i izvesnim drugim kontaktima, gospodin Jevgenij je
razvio sluh za ono što se dešava na najvišim nivoima vlasti. Stoga je u
jedninstvenoj poziciji da obezbedi implementaciju ova tri specifična predloga
na osnovu kojih bi odgovarajuća provizija morala biti plaćena van Sovjetskog
Saveza. Razumeli ste? - oštro je upitao. Oliver je razumeo. - Te provizije su
rezultat prethodnih pregovora sa najvišim nivoima vlasti. Njihov iznos je
tačno utvrđen. Shvatate?
Oliver je shvatao. Posle tri meseca u Kući Singl, postao je svestan da
najviši nivoi vlasti nisu jeftini. - Kako bi tačno tekla isplata tih provizija? -
pitao je, glumeći profinjenost koju nije osećao.
Hoban je odgovor držao u prstima svoje leve ruke, i hvatao ih je jedan po
jedan. - Prva polovina se isplaćuje pre implementacije svakog pojedinačnog
predloga. Završne isplate u dogovorenim intervalima, u zavisnosti od
ostvarenog uspeha svakog pojedinačnog predloga. Osnova za obračun je: pet
posto prve milijarde, tri posto svih budućih iznosa, i o tome nema pregovora.
- Govorimo o američkim dolarima - reče Oliver, rešen da ne pokaže svoju
impresioniranost milijardama.
- Pa ne mislite valjda da pričamo o lirama?
Salve burnog smeha protresle su braću Orlov i advokata Salvu dok je
Mesingam prevodio ovu dosetku na ruski, a Hoban se na svom
pseudoameričkom okrenuo onome što je nazvao „specifični predlog broj
jedan”.
- Imovinom sovjetske države može raspolagati samo država, jasno? Tako
mora biti. Pitanje. Ko poseduje državnu imovinu Sovjetskog Saveza danas?
- Sovjetska država. Očigledno - reče Oliver, najbolji u razredu.
- Drugo pitanje. Ko danas raspolaže imovinom sovjetske države, u skladu
sa novom ekonomskom politikom?
- Sovjetska država - do sada mu se Hoban već ozbiljno smučio.
- Treće pitanje. Ko danas odobrava punomoć za raspolaganje državnom
imovinom? Okej, odgovor je, nova sovjetska država. Samo nova sovjetska
država može prodati staru državnu imovinu. Tako mora biti - ponovio je,
očigledno zadovoljan svojim izborom reci. - Jasno?
I onda je, pred potpuno zbunjenim Oliverom, Hoban izvadio tabakeru i
upaljač od platine, iz nje izvukao debelu žutu cigaretu koja je izgledala kao
da je tu čuvao još od svog detinjstva, zatvorio tabakeru i lupnuo cigaretom
po poklopcu, smirivši je trenutak pre nego što će dodati talase škodljivog
dima već postojećem pokrovu.
- Sovjetska ekonomija poslednjih decenija bila je planska ekonomija,
okej? - nastavio je Hoban. - Sva postrojenja, fabrike, naoružanje, električne
centrale, cevovodi, železničke linije, vagoni, lokomotive, turbine, generatori,
štamparske prese, sve je pripadalo državi. Oni mogu biti stari državni
materijali, mogu biti jako stari, niko ne daje ni pet para. Sovjetski Savez
prošlih decenija nije bio zainteresovan za recikliranje. Jevgenij Ivanovič
poseduje procene vrednosti ovih materijala, načinjene u najvišim krugovima
vlasti. Na bazi ovih procena, on je izračunao sadašnju vrednost jedne
milijarde tona dobrih, kvalitetnih gvozdenih otpadaka spremnih za skupljanje
i davanje na raspolaganje zainteresovanim kupcima. Širom sveta postoji jaka
potražnja za ovim metalom. Pratite me?
- Pogotovo u Jugoistočnoj Aziji - živo je ubacio Oliver, pošto je čitao o
tome u najnovijim tehničkim časopisima.
Rekavši ovo, uhvatio je Jevgenijev pogled, kao što je to učinio već
nekoliko puta tokom Hobanovog izlaganja. Iznenadilo ga je saučesništvo koje
je primetio u tom pogledu. Izgledalo je kao da se stari čovek osećao
neprijatno u svom okruženju i o tome slao signale Oliveru, kao
novopridošlici i drugu u nevolji. «
- U Jugoistočnoj Aziji postoji ogromna potražnja za visoko kvalitetnim
metalnim otpacima - priznao je Hoban. - Možda ćemo prodati Jugoistočnoj
Aziji. Možda je to najpogodnije. Ali trenutno nas nije briga za to. -
Upozoravajuće frknuvši, Hoban je pročistio grlo i nos u isto vreme, pre nego
što će izgovoriti beskrajno dugu rečenicu: - Direktna investicija za prvi
specifičan predlog koji se odnosi na metalne otpatke iznosiće dvadest miliona
dolara u kešu od čega se kapara isplaćuje odmah po potpisu kojim se
potvrđuje državni ugovor koji garantuje opunomoćeniku Jevgenija Ivanoviča
ekskluzivno pravo da sakuplja i raspolaže svim metalnim otpacima u bivšem
Sovjetskom Savezu, bez obzira na lokaciju i stanje metala. Tako mora biti.
Nikakav nered.
Oliveru se zavrtelo u glavi. Čuo je već za ovakve provizije, ali tek iz
druge ruke. - Ali, ko je taj opunomoćenik? - pitao je.
- Odrediće se naknadno. Opunomoćenik je irelevantan. Odabraće ga
Jevgenij Ivanovič. On će biti naš opunomoćenik.
Sa svog trona Tigar je dobacio oštro upozorenje: - Olivere. Ne budi
tupan.
Ponovo Hoban: - Dvadeset miliona dolara u kešu će biti položeno u
unapred dogovorenu zapadnu banku i telefonom, u trenutku potpisivanja,
simultano prebačeno na dati račun. Opunomoćenik će takođe snositi troškove
sakupljanja i plaćanja metalnih otpadaka. Isto tako, biće potrebno uzeti u
najam ili kupiti lučko radilište, najmanje četrdeset hektara. To je još jedan
zadatak za opunomoćenika. Kupovinu tog radilišta moraće da obavi u
tajnosti. Organizacija Jevgenija Ivanoviča ima veze koje će pomoći
opunomoćeniku da obavi tu kupovinu.
Oliver je posumnjao da je ta organizacija u stvari sam Hoban. - Sovjetska
država ne može da obezbedi opremu za sečenje i sortiranje. To je takođe
zadatak opunomoćenika. Ukoliko država i poseduje takvu opremu, to je
sigurno neko smeće. Bacite je na onu hrpu starog gvožđa.
Hobanove usne su se razdvojile u neprijatan osmeh, dok je spuštao jedan
papir i podizao drugi. Pauza je izazvala još jedno umiljato Tigrovo
ubacivanje.
- Ukoliko bi zaista morali da kupimo radilište, moramo računati sa par
staklenih perli za lokalne poglavice, očigledno. Mislim da je Rendi to već
istakao, zar ne Rendi? Ne isplati se da tim momcima stanemo na žulj.
- To je sve uračunato - ravnodušno je odgovorio Hoban. - Nebitno je. Sve
takve i slične stvari će biti praktično rešene u Kući Singl, u kombinaciji sa
Jevgenijem Ivanovičem i njegovom organizacijom.
- Dakle, mi smo taj opunomoćenik! - viknuo je Oliver, glumeći simpatije.
- Olivere. Kako bistro od tebe - promrmljao je Tigar.
Hobanov „specifični predlog broj dva” je nafta. Azerbejdžanska nafta,
kavkaska nafta, kaspijska nafta, kazahtanska nafta. Više nafte, bezbrižno reče
Hoban, nego što se može naći u čitavom Kuvajtu i Iranu zajedno.
- Novi Klondajk - ohrabrujuće je zabrundao Mesingam sa krila.
Ta nafta je takođe vlasništvo države, objasnio je Hoban. Okej?
Mnoge stranke su već pristupile najvišim nivoima u zemlji tražeći
koncesije, rekao je, i date su interesantne ponude vezane za rafinaciju,
gasovod, pristanišne kapacitete, transport, prodaju nesocijalističkim zemljama
i visinu provizije. Odluka do sada nije doneta. - Najviši nivo u zemlji je
pripravan na opasnost. Jasno?
- Jasno - raportirao je Oliver u vojničkom maniru.
- U oblasti Baku, još uvek se koriste stare sovjetske metode vađenja i
rafinacije nafte - pogledao je Hoban svoje beleške. - Te metode su totalno
smeće. Stoga je odlučeno, na najvišim nivoima u zemlji, da će interesima
nove sovjetske tržišne ekonomije najviše odgovarati ukoliko se odgovornost
za vađenje nafte dodeli jednoj međunarodnoj kompaniji. - Podigao je kažiprst
leve ruke za slučaj da Oliver ne zna da broji. - Samo,jednoj. Okej?
- Sigurno. Dobro. Okej. Samo jednoj.
- Ekskluzivno. Identitet te međunarodne kompanije je delikatan problem,
izuzetno politizovan. Ta kompanija mora da' bude dobra kompanija, puna
razumevanja za potrebe čitave Rusije, kao i Kavkaza. To mora biti stručna
kompanija. Ta kompanija mora biti - izgovara reči kao da su jedna reč - ‘naš-
siguran-oslonac’. Ne tamo neka Miki Maus četa kakve imaju Ameri.
- Veliki bataljoni prosto umiru da se toga dočepaju, Olivere - Mesingam
je objasnio dodvoravajući se. - Kinezi, Indijci, svi narodi, Amerikanci,
Holanđani, Britanci, sve koje možeš da zamisliš. Šetaju se hodnicima u
gumenim patikama, mašu čekovnim knjižicama, vade novčanice od sto dolara
kao da su konfete. To je pravi zverinjak.
- Tako i zvuči - Oliver ga je zainteresovano uveravao.
- Važno za izbor internacionalne kompanije biće poštovanje prema
posebnim interesima ljudi kavkaske regije. Ta internacionalna kompanija
mora da uživa poverenje tih ljudi. Mora da sarađuje. Mora da obogati ne
samo sebe već i njih. Azerbejdžan. Dagestan. Čečenija. Armenija - značajan
pogled u Jevgenijevom smeru - Gruzija. Najviše instance u zemlji imaju
veoma poseban odnos sa Gruzijom, izuzetno drže do nje. U Moskvi, dobrobit
Republike Gruzije najveći je prioritet, ispred svih ostalih republika. To je
istorijsko. Tako mora biti.
Ponovo je pogledao svoje beleške рге nego što će izgovoriti zvučni kliše:
- Gruzija je najdragoceniji kamen u kruni Sovjetskog Saveza. Tako je
zapisano.
Na Oliverovo iznenađenje, Tigar je požurio da to potvrdi. - U svačijoj
hvala, Alikse. Divna mala zemlja. Zar nisam u pravu, Rendi? Divna hrana,
vino, književnost datira još od Poplave. Nema takve na svetu.
Hoban ga ignoriše. - Jevgenij Ivanovič živi već mnogo godina u Gruziji.
Jevgenij i Mihail Ivanovič bili su deca u Gruziji kada im je otac bio
komandant Crvene Armije u Senaki. Od tog vremena imaju mnogo prijatelja
u Gruziji. Danas su ti prijatelji veoma uticajni. Brača provode mnogo
vremena u Gruziji. Imaju i daću u Gruziji. Iz Moskve, Jevgenij Ivanovič
uzvratio je mnoge važne usluge svojoj voljenoj Gruziji. Zato je on
najpozvaniji da pomiri potrebe novog Sovjetskog Saveza sa potrebama
lokalne zajednice i tradicijom. Njegovo prisustvo je garancija da će se
interesi Kavkaza poštovati. Okej?
Reflektor se ponovo okrenuo ka Oliveru. Čitava publika se nagnula ka
njemu, pažljivo posmatrajući njegove reakcije.
- Okej - poslušno je potvrdio.
- Stoga je Moskva donela sledeće neformalne odluke. Odluka A. Moskva
će odrediti jednog opunomoćenika za svu kavkasku naftu. Odluka B.
Jevgenij Ivanovič lično će nominovati tog opunomoćenika. To će biti njegova
privatna odluka. Odluka C. Ponude naftnih kompanija koje konkurišu biće
zvanično i javno razmatrane. Međutim...
Dubok udisaj vazduha i dima cigarete je iznenadio Olivera, ali se odmah
pribrao - Međutim, nek' se jebu. Nezvanično i privatno, Moskva će izabrati
onog kojeg Jevgenij Ivanovič i njegovi ljudi budu nominovali. Odluka D.
Uslovi za opunomoćeni konzorcijum biće utvrđeni na bazi tantijema
postojećih bušotina u Azerbejdžanu na osnovu prosečne godišnje dobiti u
proteklih pet godina. Pratite me?
- Pratim.
- Važno je zapamtiti sledeće: Sovjetski metodi za vađenje nafte su sranje.
Loša tehnologija, loša infrastruktura, loš transport, usrani rukovodioci. Zato
će izračunata suma biti vrlo skromna u poređenju sa modernim i efikasnim
zapadnjačkim metodama vađenja nafte. Biće bazirano na istoriji, ne na
budućnosti. To će biti delić budućnosti. Tu sumu će prihvatiti najviše
instance u Moskvi uz potpuno ukidanje nadoknade za dozvolu o
eksploataciji. Odluka E. Sav dodatni prihod od budućeg vađenja nafte biće
vlasništvo kavkaskog konzorcijuma kojeg će nominovati Jevgenij Ivanovič i
njegova organizacija. Privatni i zvanični dogovor biće odobren pri prijemu
kapare od trideset miliona dolara provizije unapred. Maksimalni iznosi
provizije će zavisiti od budućih stvarnih zarada obračunatih na nezvaničnoj
osnovi. O njima će se pregovarati.
- Dobri stari najviši nivo u zemlji - otegao je Mesingam, čiji je glas stalno
bio hrapav, kao da je i njemu nedostajalo nafte. - Pedeset cigli da se napiše
njegovo ime nekoliko puta, a slede odlične provizije, masan zalogaj, nije loše,
kažem.
Oliverovo pitanje iskrsio je potpuno neočekivano. Nije mislio da ga
postavi tim nabusitim tonom, niti da ga tako agresivno formuliše. Da je
mogao da ga povuče, povukao bi ga, ali bilo je prekasno. Neki polupoznati
duh opseo ga je. Bio je to ostatak njegovog osećaja za zakonitost posle rada
od tri meseca u Singlu na mestu običnog mornara.
- Mogu li ovde da te prekinem, Alikse? Gde tu tačno upada Kuća Singl?
Da li se od nas traži da damo pedest miliona dolara kao mito?
Oliver je imao osećaj kao da je nehotice ispustio glasan prdež u crkvi u
momentu kada su zvuci orgulja utihnuli. Neverovatna tišina ispunila je veliku
prostoriju. Prestao je i žamor saobraćaja u Kurzon Stritu šest spratpva ispod
njih. Tigar mu je, kao otac i stariji partner, priskočio prvi u pomoć. Njegov
ton je bio blag, kao da mu je čestitao.
- Odlično si primetio, Olivere, i hrabro, ako tako mogu da kažem. Nije
prvi put da se divim tvom integritetu. Kuća Singl ne podmićuje, naravno. To
uopšte ne radimo. Ako treba da se plate zakonske provizije, biće plaćene uz
diskreciju koju će garantovati naš predstavnik u mestu, u ovom slučaju naš
dobar prijatelj Jevgenij, uz dužno poštovanje zakona i tradicija zemlje u kojoj
taj predstavnik radi. O detaljima će voditi računa on, a ne mi. Očigledno, ako
našem predstavniku manjkaju sredstva (ne može svako da dođe do pedeset
miliona dolara preko noći), Singl će razmatrati davanje pozajmice kako bi mu
omogućili da posao obavi u najvećoj diskreciji. Mislim da je izuzetno važno
da se ovo istakne. 1 ispravno je od tebe, kao našeg sadašnjeg zakonskog
savetnika, što si to uradio. Zahvaljujem ti se. Svi ti se zahvaljujemo.
Mesingamovo promuklo „Tako je, tako je” dokusurilo ga je dok se Tigar
elegantno prebacio u vode velike Kuće Singl. - Singl i postoji da kaže DA
tamo gde drugi kažu NE, Olivere. Mi donosimo viziju. Veštinu. Energiju.
Resurse. Tamo kuda vodi duh prave avanture. Jevgenij nije hipnotisan
„gvozdenom zavesom”, nikada nije ni bio, zar ne, Jevgenij?
Preko ivice svog zamagljenog pogleda Oliver je svestan da Jevgenij
Orlov odmahuje svojom ošišanom glavom - On je pravi Gruzijac. Ljubitelj
gruzijske lepote i kulture. Gruzija može da se pohvali nekim od najstarijih
hrišćanskih crkava na svetu. Mislim da to nisi znao, zar ne?
- Nisam.
- On sanja o zajedničkom tržištu Kavkaza. Kao i ja. Veliki novi trgovački
entitet, baziran na čarobnim prirodnim resursima. On je pionir, zar nisi,
Jevgenij? Kao i mi. Naravno da jeste. Rendi, prevedi, molim te. Odlično,
Olivere. Ponosim se tobom. Svi se ponosimo.
- Da li taj konzorcijum ima ime? Da li već postoji? - upitao je Oliver dok
je Mesingam prevodio.
- Ne, Olivere, ne postoji - uzvraća Tigar svojim osmehom za svaku
priliku. - Ali, ako pokažeš malo strpljenja ubeđen sam da će se uskoro znati.
Ipak, dok se ova iscrpljujuća razmena reći odvijala (iscrpljujuća za
Olivera, ako već ne i za druge), osetio je kao da ga gravitacija vuče u
potpuno neočekivanom pravcu. Svi su se zapiljili u Olivera, ali Jevgenijev
prepredeni starački pogled fiksirao se za njega poput užeta broda, upijao ga,
obećao njegovu težinu, odgonetao... i to, uveren je Oliver, veoma uspešno.
Sve drugo na stranu, Jevgenijeva dobra volja bila je očigledna. Iako još
stranci, Oliver je osećao da učestvuje u prihvatanju starog i prirodnog
prijateljstva. Video je dečačića u Gruziji zaljubljenog u sve oko sebe, a to
dete bio je on sam. Osetio je nepromišljenu zahvalnost za usluge koje nikada
svesno nije primio. U međuvremenu, Hoban je pričao o krvi.
Krvi svih vrsta. Običnoj krvi, neobičnoj, izuzetno retkoj. Neusklađenost
između svetske potražnje i svetske ponude. Krvi svih naroda. Novčanoj
vrednosti krvi, veleprodaji i maloprodaji, po kategorijama, na medicinskim
tržištima Tokija, Pariza, Berlina, Londona i Njujorka. Kako testirati krv,
odvojiti dobru krv od loše. Kako je hladiti, flaširati, zamrznuti, transportovati,
skladištiti, dehidrirati. Zakoni koji regulišu njen uvoz u najveće industrijske
zemlje zapada. Zdravlje i higijenski standardi. Carine. Zašto to radi? Zašto
mu je krv iznenada postala tako privlačna? Tigar mrzi krv koliko i pušenje.
To vređa njegov stav o besmrtnosti i protivreči njegovoj strasti za redom.
Oliver je znao za tu averziju čitavog svog života, ponekad je video kao znak
skrivene osećajnosti, ponekad je prezirao kao slabost. I najmanja posekotina,
samo pogled na krv i miris krvi, sama pomisao na to, bila je dovoljna da ga
uspaniči. Njegov šofer Gason umalo da bude otpušten zato što je ponudio
pomoć u jednoj krvavoj nesreći dok je njegov gospodar sedeo beo kao kreč
na zadnjem sedištu „rols-rojsa” vrišteći na njega da nastavi da vozi, da vozi,
da vozi. A ipak, danas, sudeći po njegovom likujućem izrazu dok je slušao
Hobanovo zavijajuće opisivanje Specifične ponude broj tri, krv je bila ono
što je najviše voleo u životu. I to čitave rеке krvi: liptala je iz česme,
zahvaljujući velikodušnim ruskim donatorima, devedeset devet dolara i
devedeset pet centi po pinti u maloprodaji američkim paćenicima... a ovde
razmatramo pola miliona pinti nedeljno, shvataš, Olivere? Hoban postaje
humanitarne. To radi menjajući glas, dajući mu ujednačen, gotovo sveštenički
ton, ali i preterano čedno napućivši usne i oborivši očne kapke. Užasni
kavkaski ratovi poslednjih godina, intonirao je, pružili su braći Orlov tragičan
uvid u mane iznurene ruske medicinske usluge. Sovjetski Savez, avaj, nema
nacionalni servis za transfuziju, nema program za skupljanje i distribuiranje
krvi našim mnogim izmučenim glavnim gradovima, kao ni za skladištenje. I
sama pomisao na prodaju ili kupovinu krvi strana je osećanju Sovjeta.
Sovjetski građani su navikli da slobodno i spontano daju krv, u trenucima
naročite empatije ili patriotizma, a ne (bože me sačuvaj) na komercijalnoj
osnovi, kaže Hoban, glasom sada tako anemičnim da se Oliver zapitao ne bi
li možda njemu bila potrebna transfuzija.
- Na primer, molim vas, kada se Crvena Armija bori na određenom frontu,
preko radija se objavljuje apel za donatore. Na primer, u slučaju prirodne
katastrofe, čitavo selo se postroji u red da da svoju žrtvu. Prodaja krvi nije
ono što Rusi shvataju. Ako je kriza velika, ruski narod će obezbediti mnogo
krvi. U novoj Rusiji biće mnogo kriza. Tako je suđeno.
Kuda je, zaboga, krenuo sa ovim glupostima? pitao se Oliver, ali jedan
pogled po prostoriji uverio ga je da je usamljen u svom skepticizmu. Tigar je
nabacio preteći osmeh koji govori, pitaj me ako se usuđuješ. Jevgemj i
Mihail su ujedinjeni u molitvi, spojenih ruku na krilu, spuštenih glava. Salva
sluša sanjivog pogleda kao da se priseća, Mesingam očiju prilično zatvorenih
i elegantnih nogu ispruženih prema neupaljenoj vatri. - Odluka je stoga
doneta na najvišem nivou u zemlji, da se odmah osnuju banke krvi u svim
najvećim gradovima Sovjetskog Saveza - izvestio je Hoban, zvučeći sada
manje kao pastor buđenja vere a više kao spiker upaljenih krajnika koji
prenosi novosti Radio Moskve nekog promrzlog jutra. A Oliver još uvek ne
shvata, iako svi oko njega izgledaju kao da tačno znaju kuda ovo sve vodi.
- Sjajno - promrmljao je u odbrani, svestan da ga svi gledaju. Ali, tek što
je to rekao shvatio je da razmenjuje poglede preko kruga sa Jevgenijem, koji
je zabacio glavu unazad na stranu, i isturene čvrste brade zainteresovano
posmatrao Olivera kroz svoje guste trepavice.
- U skladu sa nacionalnim ciljevima, sve republike Sovjetskog Saveza
biće obaveštene da obezbede odvojena odeljenja za krv u svakom označenom
gradu. To odeljenje će sadržati barem - Oliverova zbunjenost ovim projektom
nije mu dozvoljavala da pravilno čuje brojku -galona krvi svake kategorije.
Država će obezbediti finansiranje ovog projekta, koji može biti podložan
izvesnim korekcijama. Država će takođe objaviti krizu. Takođe u duhu
reciprociteta - podigao je jedan beli prst zahtevajući pažnju - svakoj republici
biće naređeno da pošalje određenu količinu krvi centralnoj banci krvi u
Moskvi. Tako mora biti. Ona republika koja ne da određenu količinu krvi
centralnoj rezervi neće primiti finansijsku pomoć.
 Hobanov ton je postao značajan, ili onoliko značajan koliko mu je njegov
nesrećni glas dozvoljavao: - Ta centralna rezerva biće poznata kao Krizna
rezerva krvi. To će biti pravi eksponat. Biće lepa zgrada. Izabraćemo neku
lepu zgradu. Možda sa ravnim krovom za helikopter. U ovoj zgradi, bolničari
će biti u svako doba u pripravnosti da izađu u susret iznenadnoj potrebi koja
prevazilazi resurse lokalnih servisa, bilo gde u Sovjetskom Savezu. Na
primer, zemljotres. Na primer, velika industrijska nesreća. Na primer,
železnička nesreća ili manji rat. Na primer, napad terorista. Biće i televizijska
emisija o toj zgradi. Novinski članci. Ta zgrada biće ponos čitavog
Sovjetskog Saveza. Niko neće odbiti da da krv, čak i kada je kriza mala.
Pratiš me, Olivere?
- Naravno da te pratim. 1 dete bi moglo - izletelo je Oliveru. Ali, samo on
je primetio svoju zbunjenost. Čak ni stari Jevgenij, glave poduprte granitnom
pesnicom, nije primetio njegov uzvik.
- Međutim - počeo je Hoban, osim što je početno M u reči izgovarao kao
B, zbog čega bi se Oliver sigurno nasmejao u nekoj drugoj prilici - Međutim.
Već je jasno da su operativni troškovi Krizne rezerve krvi preveliki za
državu. Sovjetska država nema novca. Sovjetska država mora prihvatiti
principe tržišne ekonomije. Zato imamo pitanje za tebe, Olivere. Kako bi
mogla Krizna rezerva krvi da se finansijski izdržava sama? Kako to da
postignemo? Koji je tvoj lični predlog najvišoj instanci u zemlji, molim te?
Osetio je kako ga peku njihovi pogledi, najviše Tigrov. Zato što traže
njegov pristanak, njegov blagoslov, njegovu saglasnost. Žele ga u svom timu,
skupa sa njegovom etikom i idealima. Oliverovo lice se smrklo pod njihovom
kolektivnom vrelinom. Slegnuo je ramenima, i navukao tvrdoglavo namršteno
lice, ali bez uspeha.
- Prodajom viška krvi zapadu, pretpostavljam.
- Glasnije, molim, Olivere! - uzviknuo je Tigar.
- Kažem prodajte višak krvi zapadu - ozlojeđeno - zašto da ne? To je
artikal kao i bilo koji drugi. Krv, nafta, staro gvožđe, koja je razlika?
Sebi je zvučao kao neko ko se oslobodio lanaca. Ali, Hoban je već
klimao glavom sa odobravanjem, Mesingam se cerio kao idiot, a Tigar je
nabacio najširi i najgazdinskiji osmeh dana.
- Mudar predlog - reče Hoban, zadovoljan izborom prideva. - Prodaćemo
tu krv. Zvanično, ali i tajno. Prodaja će biti državna tajna, napismeno
regulisana na najvišem nivou u Moskvi. Krv koja je višak u krizi, biće
svakodnevno transportovana hladnjačom Boinga 747 sa moskovskog
aerodroma Šeremetjevo do istočne obale Sjedinjenih Država. Sve prevozne
troškove snosiće kompanija iz ugovora.
Ispred sebe je imao papir sa uslovima i koji je gledao dok je govorio. -
Prevoz će se obavljati izuzetno poverljivo, eliminišući negativan publicitet. U
Rusiji ne smemo da čujemo ‘Oni prodaju našu rusku krv pobedničkim
imperijalistima’. U Sjedinjenim Državama, ne bi bilo prigodno čuti da
američki kapitalisti bukvalno cede krv siromašnim nacijama. To bi bilo
kontra produktivno.
Liznuo je vrh belog prsta i okrenuo stranu. - Podrazumevajući obostrano
poverenje, ovaj ugovor će takođe potpisati najviše instance u zemlji. Uslovi
će biti sledeći. Prvi uslov, gospodin Jevgenij Ivanovič imenovaće sopstvenog
opunomoćenika, to će biti njegov glavni zadatak. Opunomoćenik može biti
stranac, može biti i zapadnjak, Amerikanac, koga je briga? Opunomoćenikova
kompanija neće biti registrovana u Moskvi. To će biti strana kompanija.
Najbolje da bude u Švajcarskoj. Odmah posle potpisivanja ugovora između
sovjetskog opunomoćenika gospodina Jevgenija Orlova, trideset miliona
dolara u menicama bide prebačeno u stranu banku, o detaljima ćemo se
dogovoriti. Možda imate predlog za tu banku?
- Imam - Tigar je promrmaljao za sebe.
- Ovih trideset miliona dolara smatraće se avansom na naredne profite
koji će iznositi petnaest posto od bruto profita koje će imati opumomoćenici
gospodina Jevgenija Orlova. Da li ti se to dopada, Olivere? Verujem da ovo
smatraš dobrim poslom.
Oliveru se sviđa, mrzi ga, misli da je dobar posao, odvratan posao, da
uopšte nije posao, već krađa. Ali nije imao vremena da svoje gađenje pretoči
u reči. Nema on te godine, tu sigurnost, taktičnost, prostor.
- Kao što ispravno kažeš, Olivere, to je artikal kao i svaki drugi - reče
Tigar.
- Valjda je tako.
- Zvučiš zabrinuto. Nemoj da budeš. Ti si među prijateljima. Ti si deo
tima. Govori.
- Razmišljao sam o testiranju i tako tome - promrmljao je Oliver.
- Dobra primedba. Tako i treba. Poslednja stvar koja nam je potrebna je
mnogo dobronamernika iz štampe da nam priča da torbarimo pokvarenu krv.
Zato sam srećan što mogu da ti kažem da testiranje, gradiranje, selekcija, svi
ti problemi, uopšte nisu prepreka u ovim modernim vremenima. Dodaju
nekoliko sati prevozu, u najgorem slučaju. Povećavaju opšte troškove, ali
cena će naravno biti uračunata. Odgovor najverovatnije leži u avionskom
prevozu. Štedi i na vremenu i na troškovima rukovanja. Pobrinućemo se za
to. Ima li još nešto da te muči?
- Pa, ima... jedna veća stvar, pretpostavljam.
- Koja?
- Pa... znaš... ono što je Aliks tekao, prodaja ruske krvi bogatom
Zapadu... kapitalisti koji žive od krvi seljaka.
- Ponovo si sasvim u pravu, i na to ćemo morati da pazimo kao
jastrebovi. Dobra vest je da su Jevgenij i njegovi prijatelji odlučni kao i mi
da sve drže u tajnosti. Loša vest je, pre ili kasnije sve procuri. Razmišljaj
pozitivno, u tome je trik. Uzvrati udarac. Imaj spremne odgovore i opali ih
njima.
Zamahnuo je rukom poput propovednika u crkvi i dodao drhtaj svom
glasu. - ‘Bolje je da trgujemo krvlju nego da je prosipamo! Ima li boljeg
simbola pomirenja i koegzistencije nego kada jedna nacija daje krv svom
bivšem neprijatelju?’ Šta kažeš na to?
- Ali, oni ne daju, zar ne? U stvari, donatori daju, ali to je nešto drugo.
- Znači, ti bi više voleo da besplatno uzimamo njihovu krv?
- Ne, naravno da ne bih.
- Da li bi više voleo da Sovjetski Savez nema nacionalni servis za
transfuziju?
- Ne.
- Mi ne znamo šta Jevgenijevi prijatelji rade sa svojim provizijama. .. a i
zašto bismo? Možda grade bolnice. Potpomažu svoje posustalo zdravstvo.
Šta bi bilo moralnije od toga?
Mesingam je kratko zaključio. - Kada sabereš sve, Oli staro momče, mi
direktno gledamo slatkiš od osamdeset cigli za tri određena predloga -
izračunao je svojom uglađenom bezbrižnošću. - Pretpostavljam, to je moje
mišljenje, nemoj me držati za reč, da će se svako ko traži osamdest
zadovoljiti sa sedamdeset pet. Čak i ako si na najvišem nivou u zemlji,
sedamdeset pet je fina brojka. Posle toga dolazi pitanje glavnih premija i
koga ćemo pozvati za sto. Gledano iz našeg ugla, izdavaćemo zlatne poluge.

***

Ručak je bio u Ketinoj kolevci u Saut Odli Stritu, mestu koje je u trač
rubrikama obeleženo kao privatni klub za ručavanje koji malo ko sebi može
da priušti. Ali Tigar može, Tigar ga poseduje, poseduje i Ket, a nju je
posedovao malo duže no što je Oliveru bilo dozvoljeno da zna. Vreme je bilo
lepo, šetnja iza ugla oduzela im je tri minuta, Tigar i Jevgenij išli su napred,
Oliver i Mihail činili su sledeći par, a ostali su se vukli iza njih, dok je Aliks
Hoban išao poslednji, govoreći ruski preko mobilnog telefona, što je,
počinjao je Oliver da shvata, Hoban mnogo voleo da radi. Skrenuli su iza
ugla dok su ih „rols-rojsevi” sa šoferima čekali poput mafijaške korteže
pokraj ivičnjaka, i kada je Tigar posegnuo za zvonom, zatvorena,
neobeležena, zatamnjena vrata su se otvorila. Čekao ih je čuveni okrugli sto
u dnu restorana, kelneri u sakoima boje blede višnje gurali su srebrna kolica
ulagujući se i mrmljajući, dok su ih malobrojni ljubavnici i metrese
posmatrali iz sigurnosti svojih uglova. Katrina, čije ime lokal nosi, nestašna
je i elegantna žena kojoj je nemoguće odrediti godine, baš onakva kakva bi
dobra ljubavnica trebalo da bude. Stala je pored Tigra, pritiskajući bokom
njegovo rame.
- Ne, Jevgenij, danas nećeš piti votku - Tigar mu je rekao preko stola -
uzeće Sato Ikem sa guščijom džigericom, Ket, a Sato Palmer sa jagnjetinom i
čašicu hiljadu godina starog Armanjaka uz kafu, a ne prokletu votku.
Ukrotiću Medveda pa makar me ubilo. I šampanj koktele dok čekamo.
- Pa šta će onda siroti Mihail da uzme? - Protestovala je Katrina, koja je
sa Mesingamom u dosluhu zapamtila svačije ime pre njihovog dolaska. -
Izgleda kao da godinama nije pojeo pošteno jelo, zar ne, dušo?
- Mihail je tip za govedinu, kladim se - Tigar je insistirao dok je
Mesingam prevodio sve što mu se činilo prigodnim. - Reci mu govedina,
Rendi. I neka ne veruje ni reci onome što pišu novine. Britanska govedina je
još uvek najbolja govedina na svetu. Isto za Salvu. Aliks, vreme je da živneš
malo. I skloni taj telefon, molim te, Aliks, pravila kuće. Donesi mu jastoga.
Voliš jastoga, Aliks? Kakav je jastog, Ket?
- A šta će Oliver da dobije? - upitala je Ket, okrenuvši svoj blistavi,
bezvremeni pogled ka njemu, poklonivši mu ga na dar, da radi sa njim šta
hoće. - Nikada dovoljno - odgovorila je umesto njega, da bi ga naterala da se
zacrveni. Ket nikada nije skrivala zadovoljstvo što posmatra Tigrovog
mladog muževnog sina. Svaki put kada bi ušao u Kolevku posmatrala ga je
kao neverovatno skupu sliku koju bi volela da poseduje.
Oliver se spremao da odgovori kada je prostorija eksplodirala. Kako je
seo za beli klavir, Jevgenij je ispalio divlji preludijum evocirajući planine,
teke, šume, ples i, ako se Oliver ne vara, napade konjice. U trenu, Mihail se
pojavio na sredini malenog podijuma za igru, a ispijen, mistični pogled ostao
je prikovan za vrata kuhinje. Jednoglasno su zapevali seljačku tužbalicu dok
je Mihail polako mahao rukama i podizao i spuštao stopala u ritmu.
Spontano, Ket je provukla svoju ruku kroz Mihailovu i oponašala njegove
pokrete. Njihova pesma je galopirala kroz planinu, dotakla vrt i bez daha se
spustila. Ravnodušni prema zapanjenoj tišini, braća su ponovo zauzela svoja
mesta za stolom, a Ket je inicirala aplauz.
- Da li je to bila gruzijska? - Oliver je stidljivo upitao Jevgenija preko
Mesingama, kada je aplauz utihnuo.
Ali Jevgeniju, kako se ispostavilo, manje je bio potreban prevodilac no
što se pretvarao. - Ne gruzijska, Olivere, mingrelijska - rekao je tvrdim
ruskim urlikom koji je odjeknuo po čitavoj prostoriji. - Mingrelijski narod je
čist narod. Ostali Gruzijci imali su toliko invazija da ne znaju da li su im
babe silovali Turci, Dagestanci ili Persijanci. Mingreli su pametan narod. Oni
štite svoje doline. Zaključavaju svoje žene. Prvo ih naprave trudnim. Imaju
smeđu kosu, ne crnu.
Prostorija je povratila svečanu užurbanost. Tigar je elegantno podigao
čašu za prvu zdravicu. - Vašim dolinama, Jevgenij. Vašim i našim. Neka
cvetaju. Odvojeno ali zajedno. Neka donesu prosperitet tebi i tvojoj porodici.
U partnerstvu. U dobroj veri.
Četiri je sata. Otac i sin su ruku pod ruku krenuli sunčanim pločnikom
mamurni od ručka, dok je Mesingam otpratio goste do hotela Savoj da se
odmore рге večernjih gozbi.
- Strašan dasa za porodicu, Jevgenij - razmišljao je Tigar. - Kao i ja. Kao
i ti - stisak ruke. - Gruzijci su opasni kao lopovi u Moskvi. Jevgenij ih je
opčinio, nema vrata koja ne može da otvori. Pravi šarmer. Nema nijednog
neprijatelja na svetu.
 Bilo je retko da otac i sin tako dugo dodiruju jedno drugo. Pošto su bili
različite visine, čovek bi pomislio da ne mogu zajedno da idu ruku pod ruku,
ali oni su mogli. - Ne veruje mnogo ljudima. Obojica smo takvi. Ne veruje
stvarima. Kompjuterima, telefonima, faksovima, elektronskoj pošti. Kaže da
veruje samo onome što je u njegovoj glavi. I tebi.
- Meni?
- Orlovi su porodični ljudi. Čuveni su po tome. Vole očeve, braću,
sinove. Pošalji im svog sina, i to je znak dobre volje. Zato sam otperjao
Vinsera za danas. Vreme je da staneš pod svetlost reflektora koje ti i pripada.
- A šta je sa Mesingamom? Oni su njegova lovina, zar ne?
- Sin je bolji. Nećemo da opelješimo Rendija, bolje da je sa nama nego
protiv nas.
Oliver je pokušao da izvuče ruku, ali Tigar ju je zarobio. - Ne možeš da
ih kriviš što su sumnjičavi, takav je svet u kojem su odrasli. Policijska
država, svako potkazuje svakoga, streljački odredi... to ume da napravi
čoveka tajnovitim. Brača su svoje odslužila u zatvoru, kako mi Rendi kaže.
Izašli su napolje poznajući polovinu ljudi sutrašnjice. Bolje nego Iton, kako
mi zvuči. Naravno, moraćemo da načinimo ugovore. Sporedne dogovore.
Neka bude jednostavno, to je poruka. Osnovni pravni engleski za strance.
Jevgenij voli da razume šta potpisuje. Možeš li to?
- Mislim da mogu.
- On je zelen kao mlada jabuka kada su mnoge stvari u pitanju. Moraš da
ga hraniš iz ruke, naučiš ga zapadnjačkom sistemu. On mrzi advokate i ne
razlikuje bankarstvo od svog lakta. Zašto i bi, kada nemaju banke?
- I nema razloga - Oliver je od srca odgovorio.
- Sirotani, moraju još da nauče vrednost novca. Privilegije su do sada bile
sredstvo plaćanja. Ako igraju na prave karte, dobijaju sve što žele: kuće,
hranu, škole, odmor, bolnice, kola - sve privilegije. Sada moraju da kupe
neke stvari čvrstim kešom. Nova igra. Zahteva novu vrstu igrača.
Oliver se smeši i srce mu je zapevalo. - Znači, dogovoreno je? - upita
Tigar. - Ti sredi sitnice, a ja ću veće stvari. Ne treba da nam oduzme više od
godinu dana, maksimum.
- I šta biva posle godinu dana?
Tigar se nasmejao. Pravim, retkim, nemoralnim, srećnim smehom Vest
Enda; izvukao je ruku ispod Oliverove i prijateljski ga potapšao po ramenu. -
Sa dvadeset posto od bruto profita? - još uvek se smejao - Šta ti misliš da će
se dogoditi? Za godinu dana od sada, uhvatićemo boga za bradu.
 POGLAVLJE 8.

Oliver je bio pun poleta.

Ako je ikada sumnjao u mudrost ulaska u očevu firmu, zlatni letnji
meseci 1991. godine doneli su mu odgovor. Ovo je život. Ovo su veze. Ovo
znači biti član tima na skali o kojoj je samo mogao da sanja. Kada Tigar
poskoči, finansijski kolumnisti vole da kažu, nenaoružani ljudi su spremni.
Tigar sada skače više nego ikada. Podelivši svoje rukovodstvo u odvojene
grupe, odredio je Mesingama za terenskog komandanta, Nafta i Čelik, što
nimalo nije obradovalo Mesingama koji bi više voleo niži položaj u Krvi.
Kao i Tigar, shvatio je gde leži bogatstvo, zbog čega je Tigar zadržao krv za
sebe. Dva-tri puta mesečno mogao se videti u Vašingtonu, Filadelfiji ili
Njujorku, često u pratnji Olivera. Sa strahopoštovanjem obojenim zebnjom,
Oliver je posmatrao svog oca kako zasenjuje senatore, lobiste i zvaničnike
ministarstva zdravlja svojom moči ubeđivanja. Kada slušate Tigrovo
ubeđivanje, teško da biste i pomislili da krv dolazi iz Rusije. To je evropska
krv... pa zar se Evropa ne prostire od Iberijskog poluostrva do Urala?... to je
kavkaska, bela kavkaska, višak u odnosu na evropske potrebe. Što se
ostalog tiče, on vešto pribegava takvim nekontroverznim pitanjima kao što su
prava sletanja, gradiranje, uskladištenje, carinske olakšice, dalji transport i
stvaranje mobilnog osoblja stručnjaka da nadgledaju operaciju. Ali, ako je
ruskoj krvi obezbeđen siguran dolazak, šta je sa polaskom?
- Vreme je da Jevgenij primi posetu - naredio je Tigar, a Oliver je krenuo
u osvajanje svog novog heroja.
Aerodrom Šeremetjevo, Moskva, 1991. godine, jednog savršenog letnjeg
popodneva, Oliver je prvi put stigao u Мајкu Rusiju. Suočen po dolasku sa
sumornim redovima u holu aerodroma i namrgođenom graničnom stražom,
podlegao je u trenutku zebnje sve dok nije ugledao Jevgenija glavom i
bradom u pratnji odreda pokornih službenika, kako ide prema njemu uz
uzvike zadovoljstva. Njegove velike ruke zagrlile su Olivera, njegov grub
obraz pritisnut uz Oliverov. Miris belog luka, a zatim i ukus, kada je stari
pritisnuo svoje usne na zapanjene Oliverove u trećem tradicionalnom ruskom
poljupcu. Za tili čas njegov pasoš je pečatiran, a prtljag odnesen kroz
sporedna vrata, dok su Oliver i Jevgenij zauzeli svoja mesta na zadnjem
sedištu crnog „žila” za čijim volanom je bio niko drugi do Jevgenijev brat
Mihail, danas obučen ne u izgužvano crno odelo, već u vojničke pantalone,
čizme do kolena i kožnu pilotsku jaknu u kojoj je Oliver primetio uglačanu
crnu dršku automatskog pištolja. Policijski motocikl bio je ispred njih, a dva
crnokosa čoveka vozila su se u „volgi” iza njih.
- Moja deca - objasnio je Jevgenij namignuvši.
Ali, Oliver je znao da to nije bukvalno mislio, jer Jevgenij, na svoju
žalost, nije imao sinove već kćeri. Oliverov hotel izgledao je kao bela
svadbena torta u centru grada. Prijavio se, a zatim su se odvezli širokim,
izranjavanim ulicama pored gigantskih stambenih blokova, do zelenog
predgrađa sa polusakrivenim vilama koje su čuvane sigurnosnim kamerama i
uniformisanom policijom. Gvozdena kapija se otvorila pred njima, pratnja se
povukla, i oni su prišli šljunkovitom stazom do bršljenom prekrivene vile
koja je vrvela od dečje vike, babuški, dima cigareta, telefona koji su
neprestano zvonili, ogromnih televizora, ping-pong stola. Sve je bilo u
pokretu. Advokat Salva pozdravio ih je u holu. Tu je bila i zajapurena rođaka
Olga koja je „lični asistent gospodina Jevgenija”, nećak po imenu Igor, debeo
i veseo, tu je Jevgenijeva dobrodušna i veličanstvena gruzijska žena Tinatin i
tri... ne, četiri... kćerke, sve zaobljene, udate i pomalo umorne, a najlepša i
najtužnija od njih je Zoja, koju je Oliver sa nekim bolnim prepoznavanjem
odmah prigrlio k srcu. Ženska neuroza bila je njegov nepobediv protivnik.
Dodajte uzak struk, široke materinske bokove, velike neutešne smeđe oči, i
on je izgubljen. Hranila je bebu zvanu Pavle koji je delio njenu ozbiljnost.
Njihove četvore oči ispitivale su ga sa tužnom predanošću.
- Veoma si lep - reče Zoja tužno kao da objavljuje nečiju smrt. - Imaš
nepravilnu lepotu. Da li si pesnik?
- Samo advokat, nažalost.
- I pravo je san. Došao si da kupiš našu krv?
- Došao sam da vas obogatim.
 - Dobrodošao - intonirala je to sa dubinom velike tragičarke.
Oliver je doneo dokumenta da Jevgenij potpiše i lično zapečaćeno pismo
od Tigra, ali - Još ne, još ne, prvo ćeš da vidiš mog novog konja!
I naravno da hoće! Jevgenijev konj bio je nov ,,BMV” motocikl koji
razmetljivo stoji i blista na ružičastom istočnjačkom tepihu u centru salona.
Pred ukućanima koji su se tiskali u dovratku (Oliver je video uglavnom samo
Zoju) Jevgenij odbacuje svoje cipele, penje se zveri na leđa, polaže zadnjicu
na sedište i omotava svoja stopala u kratkim čarapama oko pedala dok daje
gas do daske, pa ga zatim smanjuje, sa sjajem u očima iza gustih trepavica:
- A sada ti, Olivere! Ti! Ti!
Praćen pogledima publike koja je aplaudirala, zakoniti naslednik Kuće
Singl pružio je Salvi svoj elegantni sako i poskočio na sedište u Jevgenijevo
mesto; potom je demonstrirao kako je dobar momak, protresavši zgradu iz
temelja. Zoji se ta predstava nije dopala. Mršteći se na tu viziju ekološke
uvrede, privila je Pavla na grudi i zaštitnički stavila ruku preko njegovog uha.
Bila je rasute kose i nemamo obučena, sa spuštenim ramenima majke-
kurtizane. Bila je sama i izgubljena u velikom gradu života, te se Oliver već
proglasio njenim policajcem, zaštitnikom i srodnom dušom.
- Ovde u Rusiji, moramo da vozimo brzo da bismo stajali mirno -
obavestila ga je dok je odvezivao svoju kravatu. - To je normalno.
- A u Engleskoj? - upitao je uz smeh.
- Ti nisi Englez. Ti si rođen u Sibiru. Nemoj da prodaješ svoju krv.
Jevgenijeva kancelarija bila je hram tišine. Bila je dodatak prostorijama,
ukusno obložena panel pločama, visokog plafona, moguće da je nekada
služila kao štala. Iz vile nije prodirao nikakav zvuk. Raskošni stari nameštaj
od brezovine sijao je intenzitetom starog zlata. - Iz petrogradskog muzeja -
objasnio je Jevgenij, milujući dlanom veliki radni sto. Kada je stigla
revolucija, muzej se zatvorio, a kolekcija se rasula po čitavom Sovjetskom
Savezu. Jevgenij je proveo godine u potrazi za njom, kako kaže. Zatim je
pronašao osamdesetogodišnjeg bivšeg zatvorenika iz Sibira da ga obnovi. -
Zovemo ga Karelka - reče ponosno. - Pripadao je Katarini Velikoj.
Na zidovima su visile fotografije ljudi za koje je Oliver nekako znao da
su mrtvi i uramljene diplome sa nacrtanim brodovima na moru. Oliver i
Jevgenij sedeli su u foteljama Katarine Velike pod gvozdenim lusterom iz
Arturovog perioda. Sa svojim isklesanim starim licem i naočarima sa zlatnim
ramom i kubanskom cigarom, Jevgenij je bio oličenje pravog savetnika i
moćnog prijatelja. Salva, pobožni advokat, smešio se i pućkao svoje cigarete.
Oliver je doneo stranice ugovora koje je Vinser sastavio, a Oliver preveo na
običan engleski. Mesingam je obezbedio ruski prevod. Sa drugog kraja stola
Mihail je posmatrao sa gluvom pažnjom, njegove oči boje dubokog mora
upijale su reči koje nije mogao da čuje. Salva se obratio Jevgeniju na
gruzijskom. Dok je govorio, vrata su se zatvorila, što je iznenadilo Olivera
pošto nisu ni bila otvorena. Bacio je pogled oko sebe da bi ugledao Aliksa
Hobana kako stoji kao neki sledbenik koji klima glavom i kome je
zabranjeno da krene dok mu se ne naredi. Jevgenije je naredio Šalvi da učuti,
skinuo je naočare i obratio se Oliveru.
- Veruješ li mi? - upitao je.
- Da.
- A tvoj otac. Veruje mi?
- Naravno.
- Onda verujemo - objavio je Jevgenij i odmahujući rukom na Šalvine
primedbe, potpisao je dokumenta i odgurnuo ih preko stola Mihailu da ih i on
potpiše. Salva je ustao sa svoje stolice i stao Mihailu pored ramena,
pokazujući mesto za potpisivanje. Polako, kao da je svako slovo remek-delo,
Mihail je ispisao svoje ime. Hoban je prišao, nudeći se kao svedok. Potpisali
su mastilom dok je Oliver razmišljao o krvi.
U kamenom popločanom podrumu sa otvorenim ognjištem, okretali su se
ražnjevi sa svinjetinom i jagnjetinom iznad rasplamtelih drva. Pečurke sa
belim lukom cvrčale su na izbušenim ciglama. Vekne gruzijskog hleba od sira
bile su naslagane na drvene pladnjeve. Oliver to mora zvati kačapuri, kako
reče Tinatin, Jevgenijeva žena. Za piće bilo je slatkog crnog vina koje je
Jevgenij misteriozno proglasio domaćim iz Vitlejema. Po stolu od brezovine
redani su tanjiri sa kavijarom, sirnim hlebom, dimljenim kobasicama,
začinjenim pilećim batacima, domaćom dimljenom morskom pastrmkom,
maslinama i tortom od badema, jedni pored drugih, sve dok se više ni
milimetar prekrasno polirane površine nije mogao videti. Jevgenij i Oliver
zauzeli su čelo i začelje stola. Između njih sedele su prsate kćerke pored
svojih uzdržanih muževa, svi osim Zoje, koja je čamila u prikladnoj izolaciji
sa malim Pavlom na svojim kolenima; hranila ga je kašikom kao da je
bolestan, i tek ponekad okretala kašiku prema svojim punim, nenašminkanim
usnama. Ali, u Oliverovoj glavi, njene tamne oči bile su fiksirane samo za
njega, kao i njegove za nju, a dete Pavle bio je produžetak njene eterične
usamljenosti. Odredivši je za Rembrantovog modela, zatim za Čehovljevu
heroinu, bio je van sebe od besa kada je video da je podigla glavu i namrštila
se u neodobravanju kada je Aliks Hoban sa svojim mobilnim telefonom
prošao između para mladića tvrdog izraza u odelima, površno je poljubio u
isto rame koje je i Oliver, u svojoj mašti, tog trenutka strasno ljubio, uštinuo
Pavla za obraz tako da je dete počelo da urla od bola, i seo pored nje ne
prekinuvši razgovor telefonom.
- Sreo si mog muža, Olivere? - upitala je Zoja.
- Naravno. Nekoliko puta.
- I ja.
Preko čitavog stola Oliver i Jevgenij neprestano su nazdravljali jedno
drugom. Nazdravljali su Tigru, obema porodicama, njihovom zdravlju,
prosperitetu i, mada su to još bili dani komunizma, mrtvima koji su kod boga.
- Zvačeš me Jevgenij, a ja ću tebe Pismonoša! - vikao je Jevgenij. - Јеl’ ti
smeta što te zovem Pismonoša?
- Zovi me kako hočeš, Jevgenij!
- Ja sam tvoj prijatelj. Ja sam Jevgenij. Znaš šta znači Jevgenij?
- Ne.
- Znači plemeniti. Znači ja sam posebna vrsta ljudi. Jesi li i ti posebna
vrsta ljudi?
- Voleo bih da mislim tako.
Još jednom je viknuo. Doneti su ovnovi rogovi optočeni srebrom i
napunjeni do vrha domaćim vinom iz Vitlejema.
- Za posebne ljude! Za Tigra i njegovog sina! Volimo vas! Јеl’ vi volite
nas?
- Veoma.
Oliver i braća nazdravljali su svom prijateljstvu ispivši rogove do
poslednje kapi, a zatim ih okrenuli naopako da dokažu da su prazni.
- Sada si pravi Mingrel! - objavio je Jevgenij i Oliver je još jednom osetio
Zojin prekorni pogled fiksiran za njega. Ali, ovog puta Hoban je primetio, što
je verovatno ona i htela, jer se grubo nasmejao i rekao joj nešto kroz zube na
ruskom što je nju nateralo da se zauzvrat jetko nasmeje.
- Mom mužu je vrlo drago što si došao u Moskvu da nam pomogneš -
objasnila je. - On veoma voli krv. To mu je zanat. Vi kažete zanat?
- Pa, ne baš.
Kasnovečernja pijana partija bilijara u podrumu. Mihail je trener i sudija,
upravlja svakim Jevgenijevim udarcem. Salva posmatra iz jednog ugla, a iz
drugog Hobanov oholi pogled prati svaki pokret u igri, dok brbljao na
mobilnom telefonu. Sa kime priča tako nežno? Sa ljubavnicom? Sa
brokerom? Oliver nije mislio tako. Imao je pred sobom sliku čoveka u senci,
kao što je Hoban, u mračnom dovratku i mračnoj odeći, koji čeka na glas
svog gospodara. Mesingom obloženi takovi nisu imali viti. Požutele kugle
jedva da su ulazile u duboko naherene rupe. Sto je bio nakrivljen, čoja
iscepana i razvučena od prethodnih terevenki, a ivice bi zazvečale svaki put
kada bi ih udarali. Kadgod bi igrač uspeo da ubaci kuglu, što je bilo retko,
Mihail je uzvikivao rezultat na gruzijskom, a Hoban je prezrivo to prevodio
na engleski. Kada je Jevgenij promašivao, što je bilo često, Mihail je davao
oduška nekoj masnoj kavkaskoj kletvi protiv lopte, stola ili ivice, ali nikada
protiv brata kojeg je obožavao. Međutim, Hobanov prezir je rastao sa
svakom demonstracijom nesposobnosti njegovog tasta: uzdahnuo je kao da je
potiskivao treptaj boli, neugodno nacerio usne ispod brkova i nastavio da
razgovara telefonom. Tinatin se pojavila i elegancijom koja je Olivera dirnula
za srce, odvela Jevgenija u krevet. Vozač je čekao Olivera da ga vrati u
hotel. Salva ga je ispratio do „žila”. Kada se spremao da uđe u njega, Oliver
se okrenuo da pogleda kuću i ugledao Zoju, koja je bila bez deteta i gola do
struka, kako ga gleda sa gornjeg prozora.
Sledećeg jutra pod poluoblačnim nebom, Jevgenij je poveo Olivera da
upozna neke dobre Gruzijce. Sa Mihailom za volanom vozili su se od jedne
sive barake do druge. Prvo su ih odveli u neki srednjovekovni hodnik koji se
osećao na staro gvožđe, ili je to možda bila krv? U sledećem ih je zagrlio i
ponudio slatkom kafom jedan stari iz doba Brežnjeva sa očima poput guštera
koji je čuvao svoj veliki crni radni sto kao da je to bio ratni spomenik.
- Ti si Tigrov sin?
- Da, gospodine.
- Kako da tako mali čovek napravi ovako veliku decu?
- Čujem da ima recept, gospodine.
Smeh.
- Znaš li njegov hendikep ovih dana?
 - Dvanaest, kako mi kažu. - Niko mu ništa nije ni rekao.
- Reci mu da je Dejto jedanaesti. Poludeće.
- Reći ću mu.
- Recept! Ta ti je dobra!
I koverat koji nije bio ni pomenut: sivo-plavi, ratnog kvaliteta, koverat
veličine tabaka koji je Jevgenij izvadio iz svoje aktntašne i gurnuo preko
stola dok su se veselije stvari razmatrale. I Dejtov vlažan pogled koji je
snimio prolazak koverta a nije želeo da ga konstatuje. Šta je u njemu? Kopije
ugovora koji je Jevgenij potpisao prethodnog dana? Bio je suviše debeo.
Svežanj novca? Bio je pretanak. I šta je ovo mesto? Ministarstvo zdravlja? I
ko je Dejto?
- Dejto je iz Mingrelije - izjavio je Jevgenij sa zadovoljstvom.
U kolima Mihail je polako okretao stranice piratskog izdanja nekog
američkog stripa. Sumnja je proletela kroz Oliverovu glavu, a lice nije stiglo
da je dovoljno brzo sakrije: da li Mihail zna da čita?
- Mihail je genije - uzviknuo je Jevgenij, bas kao da je Oliver naglas
postavio to pitanje.
Ušli su u svet doteranih sekretarica, nalik na Tigrove, samo lepših, i
nizova kompjutera koji su prikazivali stanje berze u svetu. Pozdravio ih je
vitak i graciozan mladić po imenu Ivan u italijanskom odelu. Jevgenij je
Ivanu pružio koverat kao poslednjem.
- Pa, kako stoje stvari u staroj zemlji ovih dana? - upitao je Ivan na
blaziranom rimejku oksfordskog engleskog iz tridesetih godina. Prelepa
devojka je stavila poslužavnik sa kampari sodama na stočić od ružinog
drveta koji je izgledao kao da je i on bio u petrogradskom muzeju. - Činčin -
reče Ivan.
Prevezli su se u hotel u zapadnjačkom stilu u samoj blizini Crvenog Trga.
Ljudi u običnim odelima čuvali su ulazna vrata, prljavo-ružičaste fontane
radile su u holu, a lift je bio osvetljen kristalnim lusterom. Na drugom spratu,
žene krupijei u dugim haljinama posmatrale su ih sa praznih stolova za rulet.
Na vratima označenim sa 222, Jevgenij je pritisnuo zvonce. Otvorio ih je
Hoban. U kružnom salonu punom dima cigarete, u pozlaćenoj stolici sedeo je
bradat čovek ogorčena lica od tridesetak godina po imenu Stepan. Pozlaćeni
stočić nalazio se pred njim. Jevgenij je na njega spustio aktovku. Hoban je
posmatrao, kao i sve drugo što posmatra.
 - Da li je Mesingam već nabavio te jebene džambo-džetove? - Stepan je
upitao Olivera.
- Koliko sam shvatio kada sam napuštao London, sve je spremno za
polazak čim vi ovde budete spremni - kruto je odgovorio Oliver.
- Ti si sin britanskog ambasadora ili nekog jebenog budže?
Jevgenij se obratio Stepanu na gruzijskom. Ton mu je bio prekoran i
čvrst. Stepan je nevoljno ustao i pružio ruku.
- Drago mi je što smo se upoznali, Olivere. Mi smo braća po krvi, okej?
- Okej - složio se Oliver. Bolestan smeh koji nije prijao Oliveru
odjekivao mu je u ušima svo vreme pri povratku u hotel.
- Sledeći put kada dođeš, vodimo te u Vitlejem - obećao je Jevgenij i još
jednom su se zagrlili.
Oliver se popeo u svoju sobu da se spakuje. Na jastuku je stajao paket
uvijen u smeđi papir, a pored njega koverta. Otvorio je kovertu. Pismo je bilo
sastavljeno kao pismeni test, i Oliver je imao utisak da je bilo pisano
nekoliko puta pre no što je prihvatljiva verzija bila dobijena.

Olivere, imaš čisto srce. Nažalost, samo se pretvaraš. Zato nisi

ništa. Volim te. Zoja.

Otvorio je paket. U njemu je bila crna lakirana kutija, od one vrste koje
se nude turistima. Unutra se nalazilo srce, isečeno od toalet papira boje
kajsije. Na njega se ne lepi krv.

***

Da biste otišli u Vitlejem potrebno je da izađete iz svog aviona Britiš

Ervejza čim se zaustavi na Šeremetjevu, prođete vrtoglavom brzinom još
jedan odred pokornih imigracionih službenika, i prebacite se u dvomotorac
„iljušin” sa oznakama Aeroflota ali ne sa nepoznatim putnicima, koji
nestrpljivo čeka da vas odvede u Tbilisi u Gruziji. Čitava Jevgenijeva šira
porodica bila je u avionu i Oliver ih je sve zajedno pozdravio, zagrlivši
najbliže i odmahnuvši najudaljenijima. A što se tiče Zoje koja je bila
najudaljenija od svih i sedela u uglu trupa sa Pavlom dok je njen muž sedeo
napred sa Salvom, njoj je mahnuo kao da je jedva prepoznao,
nagoveštavajući... pa da, kada bolje razmisli... pa naravno, zaista je
prepoznao.
U Tbilisiju ćete verovatno upasti u vreli uragan koji trese avionska krila i
zasipa vas šljunkom i garom dok grabite pod okrilje terminala. Inače, nema
formalnosti, ukoliko ne računate polovinu iole važnih ljudi iz grada, u svojim
najboljim odelima i znojavog albina po imenu Temur koji je, uostalom kao i
svi ostali Gruzijci, Tinatin rođak, nećak, kumče ili sin njene najbolje
prijateljice iz škole. Kafa i brendi i čitava piramida hrane čeka vas u holu
rezervisanom za važne goste, ispijaju se zdravice po nekoliko puta, pre nego
što se nastavi dalje. Konvoj crnih „zilova”, motocikli sa pratiocima i džipovi
ispunjeni specijalcima u crnim uniformama će vas zatim odvesti vrtoglavom
brzinom bez dobrobiti sigurnosnih pojaseva, u pravcu zapada preko
strmoglavog planinskog venca ka obećanoj zemlji Mingreliji, čiji su se
stanovnici dosetili da svoje žene oplode pre osvajača i stoga se mogu
pohvaliti najčistijom krvlju u Gruziji, što Jevgenij zadovoljno ponavlja dok
,,zil” plovi zmijolikim putevima i serpentinama između pasa lutalica, stada
ovaca, šarenih svinja sa trouglastim drvenim okvirima oko vrata, teretnih
mazgi, kamiona koji su im dolazili iz suprotnog pravca i ogromnih rupa na
putu koje su bile proizvod ili granatiranja ili zapostavljanja. Sve se ovo
događalo u dečje euforičnom raspoloženju, pojačanim čestim gutljajima vina
i Oliverovim viskijem od slada iz fri-šopa, ali pojačanim i saznanjem da će,
posle nekoliko meseci manevrisanja, tri specifične ponude biće potpisane,
isplaćene i isporučene u roku od nekoliko sledećih dana. A i zar ovo nije
Jevgenijev lični protektorat, dom njegove mladosti? Zar svaki znak na tom
opasnom putu do Vitlejema ne traži da se osvedi savršenstvo te regije,
prevede, podeli i oduševi Jevgenijevu ženu Tinatin i njegovog brata Mihaila
za volanom, a povrh svega Olivera, svetog gosta kome je sve ovo novo?
Iza njih u drugim kolim vozile su se dve Jevgenije kćeri, a jedna od njih
bila je Zoja sa Pavlom na svom krilu, kog je Zoja obgrlila svojim rukama,
priljubivši svoj obraz uz njegov dok su kola poskakivala i ljuljala se. Iako je
bio okrenut leđima, Oliver je znao da je njena melanholija samo za njega, nije
trebalo da dođe, nije trebalo da preuzme ovaj posao, samo se pretvara i zato
je niko i ništa. Ali, čak i njeno svevideće oko ne može da pokvari
zadovoljstvo u Jevgenijevoj radosnoj alhemiji. Rusija nikada nije zasluživala
Gruziju, insistirao je Jevgenij, govoreći delimično svoju vrstu engleskog, a
delimično preko Hobana, svog prevodioca: svaki put kada je hrišćanska
Gruzija tražila zaštitu od muslimanskih hordi, Rusija je ukrala njeno
bogatstvo i bacila je u kaljugu...
Ali ovu propoved prekinuo je drugom, pošto je Jevgenij morao da skrene
pažnju na utvrđenja na vrhovima brda, na put do Gori gde se nalazi ukleta
straćara odakle je Josif Staljin krenuo u svet, i katedrala koja je, kako
Jevgenij veruje, stara kao i sam Hrist, i gde su prvi gruzijski kraljevi bili
krunisani. Prošli su pored kuća sa ukrašenim balkonima koje su visile na
ivici velikog kanjona, i pored gvozdenog gubilišta poput zvonika koji je
obeležavalo grob bogatog dečaka. Taj bogati dečak bio je alkoholičar,
Jevgenij je ozbiljno pričao, a Hoban prevodio ovu priču sa poukom. Kada je
majka bogatog dečaka došla da mu prigovara, dečak je pred njom sebi
revolverom razneo mozak. Jevgenij je demonstrirajući prstom pokazao na
svoju slepoočnicu. Otac, poslovan čovek, bio je toliko ophrvan bolom da je
dao da se dečakovo telo stavi u kacu meda od četiri tone da se nikada ne bi
raspalo.
- Meda? - Oliver je ponovio u neverici.
- Da bi se sačuvala tela, med je prokleto dobar - Hoban je veselo
objasnio. - Pitaj Zoju, ona je hemičar. Možda će ti sačuvati tvoje telo. - Vozili
su se u tišini dok gubilište nije nestalo. Hoban je uzeo mobilni. Tri brojke i
već je mrmljao. Konvoj je zastao na usamljenoj benzinskoj pumpi da se
snabde gorivom. U improvizovanom kavezu pored smrdljivog toaleta smeđi
medved ispitivao je družinu bez naklonosti. - Mihail Ivanovič kaže da je
važno znati na kojoj strani medved spava.
Hoban je preveo sa očiglednim ruganjem, podižući usne sa telefona, ali ne
prekidajući razgovor. - Ako medved spava na levoj strani, jedeš desnu stranu,
leva strana bila bi pretvrda za jelo. Ako medved drka levom šapom, jedeš
desnu. Hoćeš li da jedeš malo medvedovine?
- Ne, hvala.
- Trebalo je da joj pišeš. Poludela je čekajući da se vratiš.
Hoban se vratio svom telefonskom razgovoru. Sunce je obasjalo površinu
puta, praveći barice od katrana. Kola su se napunila mirisom borovine. Prošli
su staru kuću u kestenovom šumarku. Vrata su bila otvorena. - Ako su vrata
zatvorena, muž je kod kuće - reče Hoban, ponovo prevodivši Jevgenijevu
poruku. - Ako su otvorena, on je na poslu pa možeš da uđeš i pojebeš mu
ženu.
Uspeli su se i ravnice sa obe strane pružale su se pod njima. Planine sa
belim vrhovima blistale su pod beskrajnim nebom. Pred njima, napola se
daveći u svojoj izmaglici, prostiralo se Crno more. Jedna kapela uz put
označavala je opasnu krivinu na putu. Usporivši na brzinu hoda, Mihail je
bacio punu šaku novčića u krilo nekog starca koji je sedeo na stepeniku. -
Ovaj tip je jebeni milioner - zavidno je rekao Hoban. Jevgenij je tražio da se
zaustave kod vrbe sa oznakom od obojene trake vezane za njene stare grane.
To je Drvo sna, objasnio je Hoban, još jednom prevodivši Jevgenijeve reči: -
Samo dobre želje mogu se zakačiti za njega. Ružne želje odbijaju se ka
onome ko ih je poželeo. Nemaš ružnih želja?
- Nijednu - reče Oliver.
- Ja lično imam pokvarene želje sve vreme. Naročito noću i odmah
ujutru. Jevgenij Ivanovič je rođen u Senaki - završio je Hoban dok je Jevgenij
vikao i pokazivao čvrstom rukom prema dolini. - I Mihail Ivanovič je rođen u
Senaki. ‘Naš otac bio je komandant vojne baze u Senaki. Imali smo kuću u
vojnom gradiću izvan Senake. To je bila vrlo dobra kuća. Moj otac je bio
dobar čovek. Svi Mingreli su voleli mog oca. Moj otac je bio srećan ovde.’ -
Jevgenijev glas se podigao i zamahnuo je rukama prema obali. - ‘Bio sam u
dečjoj školi u Datumi. Bio sam u pomorskoj školi u Batumi. Moja žena je
rođena u Batumi.’ Hoćeš li još da slušaš ovo sranje? - upitao je Hoban,
ukucavši broj na telefonu.
- Da, molim te.
- ‘Рrе Lenjingrada bio sam na univerzitetu u Odesi. Studirao sam
brodove, gradnju, pomorstvo. Moj duh je u vodama Crnog mora. On je u
planinama Mingrelije. Umreću na ovom mestu.’ Hoćeš da ti ostavim otvorena
vrata da možeš da mi jebeš ženu?
- Ne.
- Pa to je prilično uvredljivo - ponovo je kucao broj - mi te stvari lično
shvatamo, oboje. Andrej? Zdravo. Ovde Aliks. Ovde imam jednog tipa koji
ne želi da mi jebe ženu. Zašto neće?
Ponovo su stali. Ovog puta Hoban ništa nije rekao. Mihail i Jevgenij su
izašli sa namerom iz kola i zajedno prešli put. Impulsivno, Oliver je krenuo
za njima. Niko mu nije rekao da se vrati. Uz ivicu puta mršav čovek koji je
vozio upregnute magarce natovarene narandžama i kupusom zastao je da ih
posmatra. Cigančići u ritama oslonili su se na štapove i netremice posmatrali
braću i Olivera koji je išao za njima. Prošli su pored cigančića i popeli se
uzanim crnim stepeništem obraslim u korov. Stepenište je bilo od mermera.
Crni mermerni rukohvat pružao se pored stepeništa. Braća su došla do
udubljenja popločanog crnim mermerom. Smeštena u zidu, stajala je statua
oficira Crvene Armije u zavojima koji je herojski vodio svoje trupe u bitku.
Pored nje, u kutiji od mlečnog stakla, nalazila se nejasna i izbledela
fotografija mladog ruskog vojnika sa zašiljenom kapom. Mihail i Jevgenij
stajali su jedan pored drugog, oborenih glava, ruku sklopljenih u molitvi.
Jedan za drugim, koraknuli su unazad i prekrstili se nekoliko puta.
- Naš otac - Jevgenije je nabusito objasnio.
Vratili su se u „zil”. Mihail je savladao vijugavu krivinu i našao se licem
u lice sa vojnim kontrolnim punktom. Spuštajući prozor bez zaustavljanja,
pokazao je desnom rukom na levo rame, aludirajući na visok čin, ali straža
nije bila impresionirana. Mihail je uz psovku stao dok je Temur izašao iz
kola iza njih i poljubio jednog od muškaraca, koji ga je zauzvrat zagrlio i
poljubio. Konvoj je mogao da nastavi dalje. Došli su do vrha. Bujna zemlja
otvorila se pred njima.
- Kaže da imamo još jedan sat odavde - preveo je Hoban. - Na konju,
kaže, bilo bi potrebno dva dana. Eto gde pripada. U prokleto konjsko doba.
Dolina, straže, helikopter sa rotirajućom elisom, planinski zid. Jevgenij,
Hoban, Tinatin, Mihail i Oliver prvi su se povezli helikopterom sa sandukom
votke i slikom tužne stare dame sa okovratnikom od bele čipke koja je sa
njima putovala još od Moskve i čiji se gipsani ram u komadima krunio.
Helikopter se popeo uz vodopad, pratio je stazu ponija, prešao planinski zid i
spustio se između belih vrhova da bi sleteo u zelenu dolinu koja se prostirala
u obliku krsta. Na svakom kraku nalazilo se po jedno seoce. Stari kameni
manastir stajao je na sredini usred vinograda, štala, stoke koja pase, šuma i
jezera. Društvo je nespretno izašlo iz helikoptera, a za njima i Oliver. Biđani i
deca prišli su im i Oliver je zapazio da deca zaista imaju smeđu kosu.
Helikopter je uzleteo, noseći sa sobom buku svojih motora i prešao preko
vrha planine. Oliver je osetio miris borovine i meda, i začuo šuštanje trave i
žubor potoka. Jedna odrana ovca visila je na drvetu. Dim je izbijao iz rupe.
Bogati, rukom tkani tepisi ružičaste i grimizne boje ležali su na travi. Rog i
izdubljene tikve, puni vina, bili su naslagani na stolu. Seljani su se okupili.
Jevgenij i Tinatin ih zagrliše. Hoban je seo na stenu, razgovarajući preko
mobilnog, nikoga ne grleći. Helikopter se vratio sa Zojom, Pavlom i još dve
kćeri i njihovim muževima, i ponovo odleteo. Mihail i jedan bradati džin,
naoružani lovačkim puškama, otišli su u šumu. Oliver je sa ostalima krenuo
ka drvenoj prizemnoj seoskoj kući koja se nalazila na sredini pašnjaka na
padini. Unutra, u prvom trenutku bilo je užasno mračno. Postepeno, razaznao
je kamin od cigala, metalnu peć. Osetio je miris kamfora, lavande i belog
luka. U spavaćim sobama bili su goli podovi, a na zidovima kitnjaste ikone u
ulubljenim ramovima: Isus sa oreolom kao beba koju hrani njegova majka
pokrivenih grudi; Isus zakovan za krst, ali razapet tako veseo kao da je već
krenuo ka nebu, Isus koji je bezbedno stigao kući i sedi na desnoj ruci svog
oca.
- Ono što Moskva zabrani, Mingreli vole - prevede Hoban Jevgenijeve
reči, a zatim zevnu. - Možeš da se kladiš - dodao je.
Odnekud se pojavila mačka i napravila pometnju. Stara tužna dama u
gipsanom ramu koji se raspadao mora da ima svoje mesto iznad vatre. Deca
su stajala na dovratku i čekala da vide koja im je čuda Tinatin donela iz
grada. U selu je neko svirao. U kuhinji neko je pevao i to je bila Zoja.
- Da li se slažeš da peva kao koza? - upitao je Hoban.
- Ne - reče Oliver.
- Onda znači da si se zaljubio u nju - zadovoljno je zaključio Hoban,
ponovo birajući broj.
Gozba je trajala puna dva dana, ali tek pri kraju prvog Oliver je shvatio
da prisustvuje poslovnom sastanku seoskih starina na visokom nivou. I druge
stvari je shvatio. Da kada pucaš u medveda najbolje je upucalo ga u oko,
zato što je ostali deo tela pokriven zaštitnim oklopom od osušenog blata. Da
je uobičajeno u toku gozbe sipati vino na zemlju da se nahrane duhovi naših
predaka. Da se mingrelijsko vino dobi ja od raznih vrsta grožđa, koji nose
nazive kao što su kolosi, paneši, čodi i kamuri. Da je nazdraviti pivom isto
kao opsovati osobu kojoj nazdravljaš. Da su preci Mingrela niko drugi do
argonauti iz priča koji su pod Jasonovom komandom sebi sagradili veliku
tvrđavu ni dvadeset kilometara odvadve da bi smestili Zlatno Runo. A od
sveštenika divljeg pogleda koji izgleda nikad nije čuo za Rusku revoluciju
saznao je da ako hoćeš da se prekrstiš moraš prvo da spojiš dva prsta i palac
(ili je možda samo palac i četvrti prst, njegovi prsti čarobnjaka bili su suviše
nespretni da bio siguran?) i da ih uperiš naviše da bi označio Sveto Trojstvo,
zatim dodirneš obrvu, a potom desnu i levu stranu stomaka, da ne bi video
đavolji krst i pogledao dole.
- A možeš i da nabiješ detelinu u dupe - savetovao je Hoban tiho i
ponovio šalu na ruskom da bi prosvetio svog telefonskog sagovornika.
Poslovni sastanak, kojem je prisustvovao Oliver, ispostavilo se da je
posledica Jevgenijevog velikog sna, a da je veliki san bio da se ujedine četiri
sela krsta u jednu vinogradarsku kooperativu, navodnjavanjem zemljišta,
radom i resursima i preusmeravanjem vodenih tokova, upotrebom tehnika
zemalja kao što je Španija. Sve to će dati najbolje vino, ne samo u Mingrcliji,
ne samo u Gruziji, već u čitavom svetu.
- Koštaće mnogo miliona - Hoban je izjavio lakonski. - Možda milijardi.
Niko nema pojma. 'Moramo da sagradimo puteve. Moramo da sagradimo
brane. Moramo da kupimo mašine i napravimo depo u dolini.’ Ko će platiti
ovo sranje?
Odgovor, ispostavilo je, bili su Mihail i Jevgenij Ivanovič Orlov. Jevgenij
je već posetio vinogradare iz Bordoa, Rioha i doline Napa. Jednoglasno su
proglasili vino izvanrednim. Njegovi špijuni zabeležili su temperature i kišne
padavine, izmerili uglove padina, uzeli uzorke zemlje i polena. Stručnjaci za
navodnjavanje, gradnju puteva, prevoznici i uvoznici, svi su potvrdili
pouzdanu izvodljivost plana. Jevgenij će naći novac, kazao je seljanima, u to
mogu da budu sigurni. - Daće ovim šupcima svaku rublju koju zaradimo -
potvrdio je Hoban.
Suton je brzo došao. Razbesnelo, krvavo crveno nebo pokazalo se iza
vrhova planina, a zatim utihnulo. Upalile su se lanterne u drveću, muzika je
zasvirala, odrana ovca okretala se na vatri. Muškarci su zapevali, ostali su
napravili krug i pljeskali, a grupa devojaka je izvodila ples. Izvan kruga stari
su razgovarali među sobom, mada ih Oliver više nije mogao čuti, a i Hoban
je odustao od prevođenja. Izbila je svađa. Jedan starac je tresao svoju pušku
uperivši je ka drugom. Svi su pogledali Jevgenija koji je 'napravio šalu,
dobio malo smeha i prišao svojim slušaocima. Otvorio je ruke. Prekorio ih
je, a zatim dao obećanja. Sudeći po aplauzu, obećanje mora da je bilo
izuzetno. Napetost se smanjila, odrasli su se pomirili. Hoban je stajao
naslonjen na jedan kedar, tonući u mrak. '
 ***

U Kući Singl napetost se mogla osetiti. Uredno obučene daktilografkinje

hodale su nečujno. Trgovačka soba, marometar morala, žamorila je od
glasina. Tigar je otišao da napravi veliki posao! Ovo je za Singl ili bum ili
propast! Tigar se pripremao za lov stoleća.
- A Jevgenij je duša od čoveka, kažeš? Odlično - reče oštro Tigar, na
jednom od nasumičnih ispitivanja koja su sledila posle Oliverovog dolaska
sa Divljeg istoka.
- Jevgenij je fenomenalan - Oliver je lojalno odgovorio. - A Mihail je
odmah pored njega.
- Dobro, dobro - rekao je Tigar i prešao na probleme operacionih
troškova i puštanje akcija u opticaj.
Pismo od Tinatin nateralo je Olivera da uspostavi kontakt sa još jednom
udaljenom rođakom, ovog puta devojkom po imenu Nina, koja je predavala u
školi za Orijentalne i afričke studije i bila je kćerka mingrelijskog violiniste
koji više nije bio među živima. Shvativši to kao suptilni nagoveštaj od Zojine
majke da bi svoje značajne poglede trebalo da upućuje na neko drugo mesto,
Oliver je odneo pismo udovici violiniste, te je bio pozvan u Bejzvoter na čaj.
Udovica je bila rasejana umirovljena glumica u radničkoj bluzi, sa navikom
da nadlanicom sklanja šiške sa čela. Njena kćerka Nina bila je crnmokosa
devojka vatrenih očiju. Nina je pristala da uči Olivera gruzijski, počevši od
divne ali zastrašujuće azbuke, mada ga je upozorila da će mu biti potrebne
godine da ga nauči.
- Što duže to bolje! - Oliver je bio galantan.
Nina je imala visoko mišljenje o sebi, a njene gruzijske i mingrelijske
veze bile su pojačane egzilom. Bila je dirnuta Oliverovim nekritičkim
divljenjem svemu što je njoj bilo drago, mada o nafti, starom gvožđu, krvi i
sedamdeset pet miliona dolara mita ona, kao što i treba, ništa nije znala.
Oliver je sačuvao njenu nevinost. Uskoro je podelila krevet sa njim. Ako je
Oliver i osetio da je Zoja na neki izopačen način bila inspiracija njihovom
sjedinjenju, nije osećao krivicu... a i zašto bi? Bio je zahvalan što je,
odlazivši u krevet sa Ninom, mogao da se distancira od grabljive žene važnog
poslovnog saradnika, čije mu nago telo još uvek provokativno sjaji sa gornjeg
prozora kuće u Moskvi. Pod Nininim vodstvom okružio se delima gruzijske
književnosti i folklora. Puštao je gruzijsku muziku i raširio mapu Kavkaza
duž jednog zida svog sramotno neurednog prestižnog stana u stambenoj kuli u
Čelsi Harboru sagrađenoj od brokerskih finansija Singlovih.
I Pismonoša je bio srećan. Ne srećan-srećan, jer Oliver nije verovao u
zadovoljstvo kao dostupan ideal. Ali, aktivno-srećan. Kreativno-srećan.
Srećan jer je obazrivo zaljubljen, ako je to što oseća prema Nini uopšte bila
ljubav. Srećan u poslu... sve dok mu je posao da posećuje Jevgenija, Mihaila
i Tinatin, i pod uslovom da potuljena senka Hobana ne visi u blizini, i da Zoja
prestane da ga ignoriše. Jer kako su ga nekad njene nesrećne oči stalno
upijale, sada odbijaju da ga uopšte i priznaju. Ona se gubi iz kuhinje kada
Oliver secka povrće sa Tinatin. U hodnicima, na stepeništu, beži od sobe do
sobe sa Pavlom u naručju, koristi zavesu od svoje kose da bi sakrila lice.
- Reci svom ocu, za nedelju dana oni će potpisati sva dokumenta - reče
Jevgenij preko bilijara iz kamenog doba, kada je sa zadovoljstvom zaključio
da niko osim Hobana, Mihaila i Salve ne može da ga čuje. - Reci mu da, kada
potpišu, mora da dođe u Mingreliju da ubije medveda.
- U tom slučaju morate doći u Dorset i ubiti fazana - Oliver reče kada su
se zagrlili.
Ovoga puta nije bilo pošte za prenos. Oliver je poneo dve poruke u glavi.
Tokom leta kod kuće, bio je toliko uzbuđen zbog njih da je imao želju da
zaprosi Ninu. Datum je bio 18. avgust 1991. godine.

***

Dve večeri kasnije Nina je kukala na gruzijskom. Plakala je preko

telefona, plakala je kada je stigla u Oliverov stan, plakala je kada su sedeli
kao neki stari par jedno pored drugog na sofi i sa užasom posmatrali kako se
nova Rusija trese na ivici anarhije, njenog vođu je uhvatila stara straža iz
groba, novine su se zatvorile, tenkovi su se razmileli po gradu, a ljudi na
najvišem nivou u zemlji padali su sa vlasti kao kugle, noseći sa sobom
najbolje sačinjene Specifične predloge za staro gvožđe, naftu i krv.
Još uvek je bilo leto u Kurzom Stritu, ali ptice nisu pevale. Nafta, staro
gvožđe i krv kao da nikada nisu postojali. Priznati ih bilo je kao priznati
njihovu smrt. Skoro napisane knjige istorije prećutno su prepravljene, a mladi
ljudi i žene Trgovačke Sobe poslati u potragu za drugom premijom. Osim
toga, ništa, apsolutno ništa nije se dogodilo. Desetine miliona uloga nisu se
pretvorile u pepeo, ništa nije proćerdano na avanse provizija, nije bilo mita
datog američkim posrednicima i zvaničnicima, nije bilo kapare za
iznajmljivanje rashladnih džambo-džetova. Vrelina, svetlost, iznajmljivanje,
kola, plate, bonusi, zdravstveno osiguranje, obrazovno osiguranje, računi za
telefon i zabavu za prvih pet spratova u Kurzon Stritu i njihove rasipne
stanovnike nisu bili u opasnosti. A Tigra je to najmanje dotaklo. Korak mu je
bio lakši, hod ponosniji nego ikada ranije, vizija veća, hejvord odelo svežije.
Samo Oliver (a možda i Gupta, koji je Tigrov indijski dečko za sve) poznaje
bol koji leži ispod oklopa, zna koliko je ovaj krti heroj blizu raspada. Ali,
kada Oliver, neizlečivo saosećajan, odabere trenutak da učestvuje u bolu sa
svojim ocem, Tigar se sveti snagom koja Olivera razbešnjuje.
- Nije mi potrebno tvoje sažaljenje, hvala lepo. Nisu mi potrebna tvoja
nežna osećanja ili tvoja bezbedna etička zabrinutost. Hoću tvoje poštovanje,
tvoju lojalnost, tvoju pamet ako je imaš, tvoju predanost i, dokle god sam
stariji partner, tvoju poslušnost.
- Oh, pa, izvini - Oliver je promrmljao, a kada je Tigar ostao pri svome,
vratio se u svoju sobu i uzalud pokušavao da dobije Ninu.
Šta je to sa njom? Njihov poslednji susret nije bio srećan. U početku je
ubeđivao sebe da je Zoja pokrenula operaciju kvarenja veze. Zatim se osorno
setio da je bio pijan i dok je bio pijan dozvolio je da saopšti Nini, zbog
dobrote svog usamljenog srca, ni zbog čega drugog, nekoliko nepažljivih
detalja svojih transakcija sa njenim čika Jevgenijem, kako ga je zvala.
Nejasno se sećao kako je u frivolnom trenutku komentarisao da, dok je
Sovjetski Savez možda i izgubio svoj put, Singlovi su izgubili svoju košulju
na leđima. Kada ga je pritisla, osetio se dužnim da joj pruži okvirnu verziju
kako su Singlovi, uz pomoć i inspiraciju njenog čika Jevgenija, planirali da se
obogate na račun životno potrebne ruske supstance... kao što je, da ne
okolišimo, krv. Tu je Nina pobledela i pobesnela, udarala pesnicama o
njegove grudi i izletela psujući iz njegovog stana (nije bilo prvi put, jer je
imala tu osobinu mingrelijske nestalnosti), da se više nikada ne vrati.
- Našla je novog ljubavnika da ti se osveti, Olivere - njena rastrojena
majka priznala je preko telefona. - Kaže da si suviše dekadentan, dušo, gori
od prokletih Rusa.
Ali, šta je sa braćom? Šta je sa Tinatin i kćerkama? Šta je sa
Vitlejemom? Šta je sa Zojom?
- Braća su uklonjena sa položaja - obrecnuo se Mesingam, koji je kipeo
od zavisti od kada mu je uloga posrednika oduzeta i pružena omraženom
mlađem partneru. - Oterani. U egzil. Poslati u Sibir. Upozoreni da više nikada
ne pokažu svoja ružna lica u Moskvi ili Gruziji ili bilo gde drugde.
- A šta je sa Hobanom i njegovim prijateljima?
- Oh, dragi moj, njihov soj nikada ne pada.
Njihov soj? Kakv soj? Mesingam nije objašnjavao. - Jevgenij je bačen u
staro gvožđe, dragi moj. Da ne pominjemo naftu i krv - odgovorio je
zlovoljno.
Komunikacije sa razdorom izrovanom Rusijom bile su haotične i Oliveru
je bilo zabranjeno, stalno važećom naredbom, da pozove Jevgenija ili njegove
saradnike. Ipak, čitavo veče je čučao u nehigijenskoj telefonskoj govornici u
Čelsiju, nagovarajući i preklinjujući centralu u Evropi. U svojoj mašti video
je Jevgenija u pidžami na motociklu kako daje pun gas, dok telefon zvoni na
nekoliko koraka od njega, a on ga ne čuje. Operater, neka žena iz Aktona,
čula je da je mafija poharala moskovsku berzu.
- Sačekajte nekoliko dana, dušo, ja bih tako uradila - savetovala ga je,
kao direktorka škole kada se žalio na bol.
Činilo mu se kao da ga je poslednji prozor nade opalio u lice. Zoja je bila
u pravu. Nina je bila u pravu. Trebalo je da odbijem. Ako mogu da nastavim
da prodajem krv sirotih Rusa, gde onda mogu da povučem liniju? Jevgenij,
Mihail, Tinatin, Zoja, bele planine i gozbe, sve ga je proganjalo kao njegova
prekršena obećanja. U svom stanu u Čelsi Harboru skinuo je mapu Kavkaza i
bacio je u kantu za smeće svoje prazne bele kuhinje. Ninina majka mu je
predložila da uzme drugog nastavnika, jednog postarijeg konjičkog oficira
koji je nekada bio njen ljubavnik dok nije izgubio moć. Oliver je izdržao par
časova sa njim, a zatim je otkazao. U Singl je išao tiho, zatvarao svoja vrata i
naručivao sendviče za ručak. Do njega su stizale glasine kao izopačeni
izveštaji sa fronta. Mesingam je saznao za prodavnicu vojnog elektrolita
negde van Budimpešte. Tigar ga je poslao da to ispita. Posle protraćenih
nedelju dana, vratio se bez ičega. U Pragu, grupa mladih matematičara bi
popravila industrijske kompjutere tek za delić cene koju bi proizvođač inače
naplatio, ali, biće im potrebna oprema od milion dolara kako bi taj projekat
pokrenuli. Mesingam, naš lutajući ambasador, leteo je u Prag, sreo se sa
nekoliko devetnaestogodišnjih bradatih genija i vratio se objavivši da je
ponuda najobičnija prevara. Ali, sa Rendijem, kako Tigar bolno podseća
Olivera, nikada ne možeš biti siguran. U Kazahstanu, postoji tekstilna fabrika
koja može da proizvodi milje kovrdžavog vilton tepiha dvaput boljeg od
originala i za četvrtinu te cene. Posto je tobože ispitao gradilište puno vode i
zarđalih gvozdenih nosača, Mesingam je obavestio da tu nema proizvodnje.
Tigar je skeptičan, ali ćuti o svojim namerama. Stigla je vest o ogromnom
nalazištu zlata na Uralu, nikom ni reči. Ovoga puta Oliver je bio taj koji je
čučao tri dana u nekoj seoskoj kući u brdima Mugodzara, bombardovan
zapovedničkim telefonskim pozivima od svoga oca dok je čekao vernog
posrednika kojeg nije bilo ni za lek.
Tigar je odabrao stazu usamljenosti i razmišljanja. Pogled mu je postao
dalek. Pričalo se da je dva puta bio pozvan u Siti da pruži objašnjenja. Ružne
reči, kao što je „naplata hipoteke” šaputale su se u Trgovačkoj sobi. Bilo je
čudno što je počeo da putuje. Pri odlasku u računovodstvo, Oliver je naišao
na troškove koji su pokazali da su „gospodin i gospođa T. Singl” uzeli
kraljevski apartman u velikom hotelu u Liverpulu na tri noći i raskošno se
provodili. Oliver je pretpostavio da je gospođa Singl zapravo Katrina iz
Ketine kolevke. Benzinski vaučeri koje je uzeo Gason, šofer, otkrili su da su
gospodin i gospođa putovali „rols-rojsom”. Liverpul je bilo Tigrovo staro
omiljeno mesto. Tamo je stekao ime kao branilac ugnjetavanih klasa
kriminalaca. Putovanje je sledilo nedelju dana nakon što su se u Kurzon
Stritu pojavila tri krupna gospodina iz Turske u sjajnim odelima koji su u
knjizi gostiju kod nastojnika naveli kao adresu „Istambul” i tražili su da se
lično vide sa Tigrom. Najzloslutnije od svega, Oliver se mogao zakleti da je
čuo Hobanov nazalni glas u isto vreme kad i Mesingamov kroz dupla
vedžvud vrata kada je svratio kod Pam Hosli pod nekakvim izgovorom, ali
Pam je, kao i obično, bila zatvorena:
- Sastanak je, gospodine Olivere. Bojim se da je to sve što mogu da vam
kažem.
Čitavo jutro napeto je čekao da ga pozovu, ali to se nije desilo. Za vreme
ručka, Tigar je krenuo u Ketinu kolevku sa svojim krupnim gostima, ali već
su izašli iz lifta i bili na ulici рге no što je Oliver stigao da ih vidi. Kada je
posle nekoliko dana napravio drugu inspekciju Tigrovih troškova, pronašao
je čitav niz unosa sa samo jednom rečju pored njih „Istambul”. I Mesingam je
počeo da putuje. Njegove najčešće destinacije bile su Brisel, severni Kipar i
jug Španije, gde je of-šor Singl kompanija nedavno pokrenula lanac disko
barova, tajmšering naselja i kazina. A pošto je Rendi Mesingam smatran od
strane ljudi iz Trgovačke Sobe nekom vrstom vrednog bedrinca, bilo je
špekulacija zašto izgleda tako veseo, i koje tajne bi mogao da nosi u svojoj
crnoj eks-Forin ofis aktovki.
Potom jedne večeri kada je Oliver zaključavao svoj radni sto, Tigar lično
se pojavio na dovratku i predložio mu da svrate na neki zalogaj u Kolevku,
samo njih dvojica, kao u dobra stara vremena. Ket nije bila u restoranu.
Oliver je pretpostavljao da joj je Tigar rekao da ne bude. Umesto nje služio
ih je Alvaro, šef sale. Tigrov sto u uglu, koji je stalno rezervisan samo za
njega, bio je slabo obasjano plišano gnezdašce. Izabrao je patku i klaret.
Oliver je izabrao isto. Tigar je naručio dve salate, specijalitet kuće,
zaboravivši da Oliver mrzi salate. Kao i uvek započinjali su razgovor o
Oliverovom ljubavnom životu. Nevoljan da prizna da je raskinuo sa Ninom,
Oliver se potrudio da ulepša priču.
- Hoćeš da kažeš da ćeš se konačno skrasiti? - uzviknuo je Tigar, veoma
zabavljen. - Zaboga. A рrе bih te mogao zamisliti kao poletnog neženju od
četrdest godina.
- Prepostavljam da postoje stvari koje jednostavno ne možeš da isplaniraš
- reče Oliver suznih očiju.
- Jesi li rekao dobre vesti Jevgeniju?
- Kako mogu? Ne mogu da ga dobijem?
Tigar je zastao usred zalogaja kao da mu patka nije po volji. Obrve su
mu se skupile u razbijeni pediment. Na Oliverovo olakšanje, nastavio je da
žvaće. Ipak mu prija patka. - Išao si u ono njegovo mesto, koliko pamtim -
reče Tigar. - Tamo gde planira da sadi finu lozu. Je li tako?
- To nije mesto, oče. To je samo skup sela u planini.
- Ali sa pristojnom kućom, pretpostavljam?
- Bojim se da nije. Ne po našim standardima.
- Ali, može se živeti tamo, zar ne? Je li to nešto za šta bi mogli da se
zainteresujemo?
Oliver se superiorno nasmejao dok se deo njega sledio pri pomisli na
Tigrovu senku koja doseže čak do Vitlejema.
- Iskreno rečeno, bojim se da su to samo pusti snovi. Jevgenij nije
biznismen u našem smislu. Mogao bi isto tako da pocepaš novčanice od
deset funti.
- Zašto?
- On nije uračunao infrastrukturu, za početak - setio se Hobanovog
prezrivog odbacivanja projekta - a to bi mogla da bude rupa bez dna. Putevi,
voda, terasiranje polja, sam bog zna šta još. On misli da će koristiti lokalnu
snagu, ali ona nije obučena, ima četiri sela i svi se kolju međusobno.
Zamišljeno je otpio gutljaj klareta dok je užurbano smišljao druge
razloge. - Jevgenij čak i ne želi da modernizuje to mesto. On samo misli da
želi. To je fantazija. Zakleo se da će ostaviti dolinu onakvu kakva je, ali i da
je industrijalizuje i obogati. Ne može oba.
- Ali, je li ozbiljan?
- Oh, kao papa. Ako ikada zaradi nekoliko milijardi, tamo će pare da idu.
Pitaj njegovu porodicu. Oni su užasnuti.
Doktori su Tigru savetovali da pije jednaku količinu mineralne vode sa
vinom. Svestan toga, Alvaro je stavio drugu bocu evijana na što prekriven
ružičastim damastom.
- A Hoban? - upitao je Tigar. - On je tvoja vrsta ljudi. Kakav je?
Zainteresovan? Sposoban?
Oliver je oklevao. Kao po pravilu, nije mogao nekoga da ne voli duže od
nekoliko minuta, ali Hoban je bio izuzetak. - Stvarno nemam šta naročito da
ti kažem. Rendi ga poznaje bolje od mene. On mi deluje pomalo kao
usamljenik. Previše agresivan. Ali, okej. Na svoj način.
- Rendi mi kaže da je oženjen Jevgenijevom omiljenom kćerkom.
- Nisam znao da je Zoja njegova miljenica - protestovao je Oliver
uzbuđeno. - On je samo jedan ponosan otac. Podjednako voli svu svoju decu.
- Ali, napeto je posmatrao Tigra u ružičastim ogledalima po zidu: on zna,
Hoban mu je rekao, zna za pismo i papirno srce. Tigar je uzeo zalogaj
pačetine, potom gutljaj klareta, gutljaj evijana, te je salvetom obrisao usne.
- Reci mi nešto, Olivere. Da li ti je stari Jevgenij ikada pripovedao o
svojim pomorskim vezama?
- Samo da je bio u pomorskoj školi i u ruskoj mornarici neko vreme. I da
mu je more u krvi. Kao i planine.
- Nikada ti nije pomenuo da je nekada imao uticaj nad čitavom
trgovačkom flotom ha Crnom moru?
 - Ne. Ali, o Jevgeniju saznaješ na mahove, u zavisnosti od toga šta odluči
da otkrije.
Usledila je pauza dok je Tigar vodio jedan od onih unutarnjih dijaloga sa
samim sobom, a koji se završavao odlukom bez rasuđivanja koje bi dovelo
do nje. - Da, pa, mislim da ćemo pružiti Rendiju još malo šanse, ako se
slažeš. Možeš da preuzmeš kada sve stane na svoje noge.
Otac i sin stajali su na pločniku Saut Odli Strita i divili se zvezdanom
nebu. - I pazi tu tvoju Ninu, stari - savetovao je Tigar ozbiljno. - Ket misli
sve najbolje o njoj. Kao i ja.
Prošlo je još mesec dana i, na Mesingamov neskriven bes, Pismonoša je
poslat za Istambul, gde su Jevgenij i Mihail podigli svoj šator.
 POGLAVLJE 9.

U sumornoj atmosferi vlažne turske zime Jevgenij je izgledao tako mrk i

pepeljast kao i džamije oko njega. Zagrlio je Olivera sa polovinom svoje
nekadašnje snage, pročitao Tigrovo pismo sa nezadovoljstvom i pružio ga
Mihailu sa poniznošću izgnanika. Iznajmljena kuca u novom predgrađu na
azijskoj strani Istambula bila je traljavo urađena i nedovršena, smeštena u
vlažnu gomilu napuštenog građevinskog materijala i okružena nedovršenim
ulicama, tržnim centrima, bankomatima, benzinskim pumpama, kioscima brze
hrane; sve je bilo prazno, sve je lepo odlazilo do đavola dok su korumpirani
građevinari, frustrirani stanari i nepokretna otomanska birokratija izravnavali
račune u nekim arhaičnim sudovima za nerešive parnice u tom zagušljivom,
bučnom, smrdljivom gradu zagušenom saobraćajem i neprebrojivom
populacijom od šesnaest miliona duša, za šta Jevgenij nikada nije umoran da
ponovi kako je to četiri puta više od duša koje nastanjuju čitavu njegovu
voljenu Gruziju. Jedini čaroban trenutak nastupi u suton, kada se prijatelji
okupe, sede i piju raki na balkonu ispod ogromnog turskog neba, udišu
neverovatan miris limuna i jasmina koji nekako prevlada smrad nedovršenog
drenažnog sistema, dok Tinatin podseća svog muža, kao i stotinu puta do
sada, da je ono isto Crno more tamo, a Mingrelija je odmah preko granice...
čak i ako je granica osam stotina ogromnih milja daleko, putevi do nje
neprohodni u vreme pobune Kurda, a pobuna Kurda je norma. Tinatin je
kuvala mingrelijsku hranu, Mihail je puštao mingrelijsku muziku na starom
gramofonu koji je radio na sedamdeset osam okretaja, trpezarijski sto je bio
zatrpan požutelim gruzijskim novinama. Mihail je nosio pištolj na opasaču
ispod nabudženog prsluka, i još jedan manji na vrhu čizme. „BMV” motocikl,
deca i kćerke, svi su otišli - svi osim Zoje i njenog malog sina Pavla. Hoban
se misteriozno kretao. Čas je bio u Beču. Čas u Odesi. Čas u Liverpulu.
Jednog popodneva vratio se nenajvljeno i odveo Jevgenija u ulicu, gde su ih
videli kako se šetaju gore-dole delom nedovršenog trotoara sa sakoima preko
ramena, Jevgenij je sagnuo glavu kao zatvorenik kakav je i bio, a mali Pavle
se vukao za njima kao pogrebnikova mazga. Zoja je bila žena koja čeka, a
čekala je Olivera. Čekala ga je očima i malaksalim, punim telom, dok se
podsmehivala novoj super-materijalističkoj Rusiji, recitovala detalje
poslednje velikoprodajne pljačke državne imovine, imena milijardera koji su
to postali preko noći i žalila se na lodos, turski južni vetar koji joj je zadavao
glavobolju svakog puta kada nije želela nešto da uradi. Ponekad bi joj
Tinatin rekla da nađe sebi neku zanimaciju, da se brine o Pavlu, da ode u
šetnju. Ona bi poslušala, a zatim se vratila kući da čeka i uzdiše zbog lodosa.
- Postaću Nataša - izjavila je jednom, u tišini koju je sama stvorila.
- Šta je Nataša? - Oliver je upitao Tinatin.
- Ruska prostitutka - Tinatin je umorno odgovorila. - Nataša je ime koje
su Turci nadenuli našim kurvama.
- Tigar mi kaže da smo ponovo u poslu, biznis - Oliver je rekao
Jevgeniju, izabravši trenutak kada je Zoja bila u nedeljnoj poseti lokalnoj
ruskoj vračari. Ta izjava je bacila Jevgenija u melanholiju.
- Biznis - ponovio je teško. - Da, Pismonošo. Ponovo smo u biznisu.
Oliver se sa nelagodom sećao kako mu je Nina jednom objasnila da je i
na ruskom i na gruzijskom ova nevina engleska reč postala sinonim za
prevaru.
- Zašto se Jevgenij ne vrati u Gruziju i živi tamo? - upitao je Tinatin koja
je, pod Zojinim pogledom, punila pečene patlidžane ljutim sosom od rakova
koji su nekada bili Jevgenijevo omiljeno jelo.
- Jevgenij pripada prošlosti, Olivere - odgovorila je. - Oni koji su ostali u
Tbilisiju ne žele da dele svoju moć sa jednim starcem iz Moskve koji je
izgubio svoje prijatelje.
- Mislio sam na Vitlejem.
- Jevgenij je previše toga obećao Vitlejemu. Ako ne stigne u zlatnoj
kočiji, neće biti dobrodošao.
- Hoban će mu je napraviti - Zoja je predvidela, držeći ruku na čelu da
zadrži efekte lodosa. - Mesingam će biti kočijaš.
Hoban, pomislio je Oliver. Više nije Aliks. Hoban, moj muž.
- Ovde takođe imamo ruski bršljen - Zoja je pokazala ka dugačkom
prozoru. - Vrlo je strastven. Raste prebrzo, ne postiže ništa, a zatim umire,
ima beli cvet. Miris je neuhvatljiv.
- Oh - reče Oliver.
Njegov hotel bio je veliki, zapadnjački i anoniman. Bila je ponoč treće
noći kada je začuo kucanje na vratima. Poslali su kurvu, pomislio je, setivši
se preterano prijateljskog osmeha mlaog portira. Ali, to je bila Zoja, što ga i
nije toliko iznenadilo koliko bi trebalo. Ušla je, ali nije sela. Soba je bila
mala i preterano osvetljena. Stajali su licem u lice pored kreveta, trepćući
pod jakim svetlom sa plafona.
- Nemoj da obaviš ovu trgovinu sa mnojim ocem - rekla mu je.
- Zašto?
- To je protiv života. Gore je od krvi. To je greh.
- Kako znaš?
- Poznajem Hobana. Poznajem tvog oca. Oni mogu da poseduju, ali ne
mogu da vole, čak ni svoju decu. I ti ih takođe znaš, Olivere. Ako im ne
pobegnemo, bićemo mrtvi kao i oni. Jevgenijev san je raj. Onaj ko mu obeća
novac da kupi raj, može da mu naređuje. Hoban obećava.
Nije bilo jasno ko je prvi počeo. Možda su oboje bili inicijatori, jer su im
se ruke sudarile i morali su ih preusmeriti pre no što se zagrle, a na krevetu
su se borili dok oboje nisu ostali nagi, a zatim su uzeli jedno drugo dok oboje
nisu bili zadovoljeni. - Moraš da oživiš ono što je mrtvo u tebi - rekla mu je
ozbiljno dok se oblačila. - Uskoro će biti kasno. Možeš da vodiš ljubav sa
mnom kada god to želiš. Tebi to nije važno. A meni je sve. Ja nisam Nataša.
- Šta je gore od krvi? - upitao je, zadržavši njenu ruku. - Kakav to greh ja
činim?
Poljubila ga je tako nežno i tužno da je poželeo da ponovo započnu u
miru. - Sa krvlju koju si sam uništio - odgovorila je, obuhvativši mu lice
obema rukama. - Sa ovom novom trgovinom, uništićeš sebe i Pavla, i mnogu
drugu decu, njihove majke i očeve.
- Kakva trgovina?
- Pitaj svog oca. Ja sam udata za Hobana.

***

- Jevgenij se pregrupisao - reče Tigar sledeće večeri sa odobravanjem.

Pretrpeo je neuspeh, a sada se oporavio. Rendi mu je udahnuo novi život. Uz
Hobanovu pomoć.
Oliver je mogao da vidi Jevgenija spremnog za borbu kako gleda preko
doline u svetla, sa tragovima suza koje su se sjurile niz njegove naborane
obraze. Miris Zoje još je bio na njemu. Mogao je da ga oseti kroz košulju. -
Još sanja o svom finom vinu, radovaće te da čuješ.
Tražim neke knjige o vinogradarstvu za njega. Možeš da ih poneseš kada
sledećeg puta budeš putovao.
- U kakav posao je iznenada ušao?
- Prevoz. Rendi i Aliks su ga nagovorili da obnovi svoje stare pomorske
kontakte, potegne neka obećanja.
- Prevoz čega?
Odmahnuo je rukom. Na isti način kao kada odbija puding u restoranu. -
Čitavog spektra. Šta god je na pravom mestu pravog dana po pravoj ceni.
Fleksibilnost, to je njegova lozinka. To je brza trgovina, ubitačna, ali on joj je
dorastao. Pod uslovom da ima pomoć. E, tu mi upadamo.
- Kakvu pomoć?
- Singlovi su olakšivači, Olivere - nagnuo je glavu na jednu stranu, a
obrve je licememo pobožno podigao - zaboravljaš to, pa, mlad si. Mi idemo
do maksimuma. Mi smo kreatori - uperio je kažiprst ka Svevišnjem. - Naš
posao je da našim klijentima pružimo oruđe koje im je potrebno i da
sačuvamo žetvu kada je donesu. Singlovi nisu stigli dotle gde jesu zato što su
potkresivali krila klijentima. Mi idemo tamo gde se ostali plaše da trguju,
Olivere. I izlazimo sa osmehom.
Sa osećanjem dužnosti Oliver je dao sve od sebe da reflektuje
entuzijazam svoga oca, nadajući se da će poverovati svojim rečima ako ih
izgovori. - I kladim se da ima neke adute, znam da ima - rekao je.
- Naravno da ima. On je car.
- On je stari baron lopov. Moraće prvo da ga izvuku za noge.
- Molim?
Tigar je ustao od stola da bi uhvatio Olivera za ruku. - Upozoravam te da
ne koristiš takve reči, hvala lepo, Olivere. Naša uloga je osetljiva i biće
potrebno da pazimo šta pričamo. Jasno?
- Apsolutno. Izvini. To je bila samo glupava fraza.
- Ako braća zarađuju onoliko novca koliko Rendi i Aliks pričaju, želeće
čitav naš paket: kasina, noćne klubove, jednan ili dva lanca hotela, seoski
turizam, sve ono u čemu smo najbolji. Jevgenij još jednom insistira na
potpunoj poverljivosti, a pošto i ја slično razmišljam, nemam problema da mu
ugodim.
Vratio se svom stolu. - Želim da isporučiš ovaj koverat njemu lično. I
odnesi bocu viskija iz trezora sa mojim pozdravima. Uzmi dve. Jednu za
Aliksa.
- Oče.
- Sine.
- Moram da znam sa čime radimo.
- Sa finansijama.
- Odakle potiču?
- Iz našeg sopstvenog znoja i suza. Naše intuicije, našeg talenta, naše
fleksibilnosti. Naše zasluge.
- Šta dolazi posle krvi? Šta je gore?
Tigrove tanke usne suzile su se u belu brazdu. - Radoznalost je gora,
hvala lepo, Olivere. Dokono, nezrelo, neobavešteno, samozadovoljno,
neopravdano, moralističko donošenje problema. Da li je Adam bio prvi
čovek? Ne znam. Da li je Hrist rođen na Božić? Ne znam. U biznisu, igramo
se životom kakvog ga zateknemo. A ne onako kako nam je pruženo sa dečjeg
trona liberalnih novina.

***

Oliver i Jevgenij sedeli su na balkonu i pili kuve Vitlejem. Tinatin je bila

u Lenjingradu i brinula se o svojoj ojađenoj kćerki. Hoban je bio u Beču,
Zoja i Pavle su bili sa njim. Mihail je doneo tvrdo kuvana jaja i usoljenu
ribu.
- Još uvek učiš jezik bogova, Pismonošo?
- Učim, učim - Oliver je neiskreno odgovorio, plašeći se da će
prouzrokovati starčevo razočarenje i obećao je sebi da će nazvati onog
groznog konjičkog oficira čim se vrati u London.
Jevgenij je prihvatio Tigrovo pismo i neotvoreno ga predao Mihailu. U
hodniku, prtljag i kutije bili su nagomilani do plafona. Pronašli su novu kuću,
kako je Jevgenij objasnio, tonom kao da se povinuje nekom autoritetu. Negde
gde je pogodnije za buduće potrebe.
- Hoćeš li kupiti novi motocikl? - upitao je Oliver, nadajući se veselijem
tonu.
- Јеl’ želiš da to kupim?
- Ali, moraš!
- Onda ću da kupim novi motocikl. Možda ću uzeti šest njih.
I tada, na Oliverov užas, zaplakao je, plakao je dugo i tiho u stisnute
pesnice.

Užasno je što nisi kukavica, pisala je Zoja u pismu koje ga je čekalo u

hotelu. Ništa ne može da te slomi. Ubičeš nas svojom učtivošću. Nemoj da
se zavaravaš da ne možeš da saznaš istinu.

***

Bilo je veče pred Božičnu zabavu kod Singlovih. U Trgovačkoj sobi sve
što je pokretno bilo je pdgurnuto uza zid. Moderna muzika, koje se Tigar u
neko drugo doba godine gnušao, samo što nije zatreštala sa stereo zvučnika,
najbolji šampanjac je tekao, bilo je jastoga u piramidama, guščije džigerice i
kofa od pet kilograma imperijal kavijara koji je, sudeći po zanimljivom
govoru Rendija Mesingama, „neformalno donet” od strane klijenata Kuće
Singl „sa broda za Kaspijsko jezero” gde devičanska jesetra drži prekrštene
noge da bi proizvela ova ukusna jajašca za nas”. Trgovci su otpozdravili, i
Tigar sa njima, ispravljajući kravatu. Popeo se na govornicu da održi svoj
godišnji živahan govor. Singl, rekao je svojoj uzbuđenoj publici, danas je na
jačoj poziciji nego ikada u svojoj istoriji. Muzika je započela, a prvi
kandidati za terevenku prišli su stolu da se posluže kašikom iz kofe. Oliver
se diskretno popeo bočnim stepeništem, prošao Svoje pravno odeljenje, dok
nije stigao do partnerskog trezora za koji su samo on i Tigar posedovali
kombinaciju. Dvadeset minuta kasnije ponovo se vratio, žaleći se na mučninu
u stomaku. Ali mučnina je bila stvarna, mada je stomak bio poslednji deo
tela zahvaćen njom. To je bila mučnina zbog ostvarene noćne more. Od suma
toliko velikih, toliko iznenadnih, toliko brzo sakrivenih da mogu da imaju
samo jedan izvor. Iz Marbele, dvadeset dva miliona dolara. Iz Marseja,
trideset pet. Iz Liverpula, stotinu sedam miliona funti. Iz Gdanjska,
Hamburga, Roterdama, stotinu osamdeset miliona dolara gotovine čeka
ljubaznu Singlovu uslugu pranja.

***

- Da li voliš svog oca, Pismonošo?

Bilo je povečerje, vreme za filozofiju u dnevnoj sobi novoizabrane vile
od dvadeset miliona dolara na evropskoj obali Bosfora gde su se braća
preselila. Predivan karelka nameštaj Katarine Velike... iste dragocene
komode boje starog zlata, ugaoni ormari, trpezarijski sto i stolice koji su u
doba Oliverove nevinosti krasili vilu izvan Moskve, stajao je u prizemlju
čekajući da bude smešten. Ruski snežni pejzaži sa sankama koje vuku konji
čekali su na red da budu postavljeni na sveže okrečene zidove. A u salonu
stajao je najlepši, sjajni ,,BMV” motocikl koji je koštao čitavo bogatstvo.
- Uzjaši ga, Pismonošo! Uzjaši ga!
Ali, Oliver iz nekog razloga nije osećao potrebu. Kao ni Jevgenij. Vlažan
neobičan sneg ležao je na bašti koja se prostirala niz brdo. Na moreuzu,
tovarni brodovi, trajekti i putničke barže susretale su se u stalnom duelu. Da,
volim svog oca, Oliver je nejasno uveravao Jevgenija. Zoja je stajala na
francuskom prozoru, terajući Pavla da zaspi na njenom ramenu. Tinatin je
potpalila kaljevu peć i zamišljeno sela pored nje u stolicu za ljuljanje. Hoban
je ponovo bio u Beču, otvarao je novu kancelariju. Zvaće se Trans-Finans.
Mihail je kleknuo pored Jevgenijevog ramena. Pustio je bradu.
- Da li te zasmejava, tvoj otac?
- Kada stvari idu dobro i kada je srećan... da, Tigar može da me nasmeje.
Pavle je plakao, a Zoja ga je tešila, lupkajući ga rukom po golim leđima
unutar majice.
- Da li poludiš od njega, Pismonošo?
- Misli u američkom smislu lud - objasnila je Zoja. Hoban je na neki
način lud. Besan.
- Ponekad me razbesni - priznao je Oliver, ne shvatajući kuda ovo
propitivanje vodi. - Ali i ja njega razbesnim.
- Kako ga razbesniš, Pismonošo?
- Pa, ja baš i nisam ‘rols-rojs’ sin kojeg je želeo, zar ne? On je sve vreme
ljut na mene, samo to ne zna.
 - Daj mu ovo. Biće srećan. - Posegnuvši unutar crnog kaputa, Jevgenij je
izvukao koverat i pružio ga Mihailu, koji ga je bez reči dodao Oliveru.
Oliver je zadržao dah. Sada, pomislio je. Hajde. - O čemu je reč? -
upitao je. Morao je da ponovi svoje pitanje. - Pismo koje si mi upravo dao...
šta je u njemu? Počinjem da se brinem da će me zaustaviti na carini ili tako
nešto.
Mora da je ovo rekao glasnije no što je nameravao, jer je Zoja okrenula
glavu, a Mihailove oštre tamne oči već su bile uprte u njega.
- Ne znam ništa o vašoj novoj operaciji. Ja sam pravnik. To je sve što
sam... čovek od zakona.
- Zakon? - ponovio je Jevgenij podigavši glas ljutit i iznenađen.
- Šta je zakonito? Kako to da si od zakona, molim te? Oliver je čovek od
zakona! Jedini si među nama, rekao bih.
Oliver je pogledao postrance, namera mu je bila da pogleda Zoju, ali ona
je nestala i sada je Tinatin uspavljivala Pavla. - Tigar kaže da si u opštoj
trgovini - zapetljao se. - Šta to znači? On kaže da praviš velike profite.
Kako? Uvešće te u industriju dokolice. I sve za šest meseci. Kako?
Pri svetlosti lampe za čitanje pored sebe, Jevgenijevo lice činilo se
starijim od planinskih vrleti Vitlejema. - Da li lažeš svog oca, Pismonošo?
- Samo u sitnicama. Da ga zaštitim. Kao što svi lažemo.
- Taj čovek ne treba da laže svog sina. Da li ja tebe lažem?
- Ne.
- Vrati se u London, Pismonošo. Ostani na strani zakona. Odnesi pismo
svom ocu. Reci mu da mu je stari Rus poručio da je budala.
Zoja ga je naga čekala u njegovom hotelskom krevetu. Donela je poklone
za njega u malim paketima obavijenim smeđom hartijom: ikonu koju je njena
majka Tinatin potajno nosila na dane svetaca sve vreme komunizma;
mirišljavu sveću; fotografiju njenog oca u pomorskoj uniformi; pesme nekog
gruzijskog pesnika kojeg je volela. Njegovo ime bilo je Kuta Bemlava i bio
je Mingrel koji je pisao na gruzijskom, njena omiljena kombinacija. Stavio joj
je prst na usta kao znak da ućuti, a ona ga je svukla. Oliverova želja za njom
prešla je u zavisnost. Bio je doveden do tačke pucanja. Ali naterao je sebe
da se odvoji od nje.
- Ako ću da izdam svog oca, ti moraš da izdaš svog oca i svog muža -
rekao je pažljivo. - Čime to trguje Jevgenij?
 Okrenula mu je leđa. - Sve same loše stvari.
- Koja je najgora?
- Sve.
- Navedi mi jednu najgoru stvar? Goru od ostalih. Šta donosi sav taj
novac? Milione i milione dolara?
Okrenula se prema njemu i zarobila ga svojim butinama. Privila se uz
njega očajničkom silinom, kao da će moći da ga ućutka ako ga primi u sebe.
- On se smeje - rekla je, teško dišući.
- Ko?
- Hoban - još jače se privila.
- Zašto se Hoban smeje? Čemu?
- ‘To je za Jevgenija’‚ kaže. ‘Gajićemo novu lozu za Jevgenija. Gradimo
mu beli put do Vitlejema.’
- Beli put od čega? - Oliver je bez daha insistirao.
- Od praha.
- Od čega je taj prah ?
Viknula je, dovoljno glasno da čuje pola hotela: - Iz Avganistana je! Iz
Kazahstana! Iz Kirhizije! Hoban je to ugovorio! Prave novu trgovinu. Preko
Rusije sa istoka.
Zagrcnuvši se, ponizno je zaplakala od sramote pošto ga je očajnički
napala.

***

Реm Hosli, Tigrova ledena devica, sedela je za svojim radnim stolom u

obliku polumeseca iza uramljenih fotografija svoja tri boksera, Šadrak,
Mešak i Abednego, i crvenog telefona koji ju je direktno povezivao sa
Svemoćnim. Jutro je, sledeći dan. Oliver nije spavao. Ležeći širom otvorenih
očiju na krevetu u Čelsi Harboru, neuspešno je pokušavao da uveri sebe da
je još uvek u Zojinim rukama, da nikada u svom životu nije sedeo u sobi za
ispitivanje na Hitrou, pričajući uniformisanom cariniku stvari koje do tada ni
sebi nije rekao. Sada, stojeći u velikom predsoblju Tigrovih prostorija,
spopala ga je visinska bolest, gubitak govora, seksualno kajanje i mamurluk.
Stegao je Jevgenijev koverat prvo levom, a zatim desnom rukom. Prebacivao
se sa noge na nogu i pročišćavao grlo kao neki idiot. Žmarci su mu se peli i
spuštali niz kičmu. Kada je progovorio njemu samom je zvučalo kao da je
najgori glumac na svetu. Svaki čas je Pem Hosli mogla da prekine tu
predstavu samo zato što nije verodostojna.
- Kada bi samo ovo mogla da daš Tigru, Pem! Jevgenij Orlov me je
zamolio da mu ovo lično predam, ali računam da si i ti dovoljno lična. Okej,
Pem? Okej?
I zaista bi i bilo okej da uvek šarmantan Rendi Mesingam, koji se tek
vratio iz Beča, nije izabrao taj trenutak da se pojavi na svojim vratima. - Ako
je Jevgenij rekao lično, onda to mora biti lično, Oli - otezao je. - Takva su
pravila igre, bojim se - pokazao je glavom ka fatalnim vratima na kojima su
stajale vedžvud trake - Pa, to je samo tvoj otac, zaboga. Da sam na tvom
mestu zalupao bih na vrata i uleteo unutra.
Ignorišući ovaj neželjen savet, Oliver se zavalio u dvadeset hvata duboku
belu kožnu sofu. Reljefni znak S & S na fotelji pravio mu je žig na leđima
kad god bi se naslonio. Mesingam je i dalje stajao na svojim vratima. Glava
Pem Hosli izgubila se iza njenih boksera i pregrada. Njena proseda kosa
podsetila je Olivera na Broka. Stavivši koverat na srce, počeo je sa dubokom
analizom zahvalnica svom ocu. Pohvalnice sa koledža za koje niko nikada
nije čuo. Tigar sa perikom i ogrtačem kako se rukuje sa nekim užasnim
plemićem. Tigar u glupavoj odeći doktora ko-zna-čega, kako drži zlatnu
izgraviranu pločicu. Tigar u sumnjivo savršenoj odeći za kriket, kako se
mahanjem prastarog štapa zahvaljuje gledaocima koji se nisu videli. Tigar u
polo maniru, kako prima srebrni pehar od nekog kneščića sa turbanom. Tigar
na konferenciji Trećeg sveta, kako uživa da ga fotografišu dok se rukuje sa
narkomagnatom iz Srednje Amerike. Tigar kako rame uz rame stoji sa
velikima na neformalnom nemačkom samitu pored jezera za senilne
nedodirljive. Jednog dana biću ti tužilac, počeću posao od datuma tvog
rođenja.
- Gospodin Tigar će vas primiti sada, gospodine Olivere.
Oliver je ustao bez daha sa mekane sofe duboke dvadeset hvata gde je
upao u sanjarenje. Jevgenijev koverat bio je vlažan u njegovim rukama.
Zakucao je na dupla vedžvud vrata, moleći se da Tigar nije čuo. Užasno
poznat glas pozvao je „Napred” i osetio je da u njemu raste ljubav kao stari
otrov. Spustio je ramena i prebacio težinu na kukove u rutinskom nastojanju
da smanji svoju visinu.
 - Pobogu, mladiću, da li znaš koliko košta na sat kada sediš tamo?
- Jevgenij me je zamolio da ti ovo lično dam, oče.
- Jel'da? Lepo od njega - nije toliko prihvatio koverat koliko ga je štipkao
iz Oliverove ruke u istom trenutku kada je Oliver začuo u glavi, odbijajući
da ga prihvati, Brokov glas: Hvala, Olivere, ali ja ne poznajem tako dobro
braću Orlov kao ti. Zato predlažem da, mada je primamljivo, ostavimo
koverat ovakav kakav jeste, ceo i netaknut. Jer se plašim da je ovde u
pitanju naš staromodni biblijski test lojalnosti.
- Ima i poruku za tebe - Oliver je rekao ocu, ne Broku.
- Poruku? Kakvu poruku? - uzevši veliki srebrni nož za papir - Dao si mi
poruku.
- Usmenu poruku. Bojim se da nije baš naročito učtiva. Rekao mi je da ti
kažem, jedan stari Rus ti poručuje da si budala. To je bilo prvi put da ga
čujem da sebe naziva Rusom. Obično je Gruzijac - pokušavao je da ublaži
udarac.
Tigar nije skidao osmeh sa lica. Glas mu je izgledao bogatiji
potpomognut dodatnom kapi melema dok je pravio opasan rez, izvadio list
hartije i otvorio ga. - Ali, dragi momče, on je tako u pravu, naravno da sam
budala!... Prokleta budala... Niko drugi mu neće dati uslove koje mu mi
pružamo... Ne volim ništa više od čoveka koji misli da me zapravo pljačka...
Neće otići da radi sa nekim drugim, zar ne? Šta? Šta?
Tigar je presavio list papira, stavio ga u koverat i bacio koverat na mesto
gde mu stoji pošta. Da li ga je pročitao? Teško. Ali, Tigar retko čita bilo šta
ovih dana. Naoružao se širokom vizijom proroka. - Očekivao sam da se
čujemo još sinoć, Olivere. Gde si bio, ako smem da pitam?
Oliverove moždane ćelije grozničavo su radile. Moj prokleti avion je
kasnio!.. ali avion je došao na vreme... Nisam mogao da dobijem taksi!... ali
bilo je taksija na gomile. Čuo je Brokov glas: kaži mu da si sreo jednu
devojku. - Znaš, mislio sam da te nazovem, ali pomislio sam da svratim da
vidim Ninu - slagao je, zarumenio se i protrljao nos.
- Je li tako? Nina, a? Unuka starog Jevgenija koja je jednom uklonjena, ili
šta god je bilo sa njom.
- Samo, nije joj bilo dobro. Ima taj grip.
- Još ti se sviđa, zar ne?
- Pa, prilično, u stvari, da.
 - Nisi izgubio od svog karaktera?
- Ne, nimalo, upravo suprotno.
- Dobro. Olivere. - Nekako su se zatekli ruku pod ruku posmatrajući grad
sa velikog prozora. - Jutros sam imao sreće.
- Drago mi je.
- I to prilično. Sreće u smislu da dobri ljudi stvaraju svoju sreću.
Razumeš?
- Naravno. Čestitam.
- Napoleon, kada je razgovarao sa nekim kandidatom, pitao bi svoje
mlade oficire...
- ‘Da li ste srećni?’ - Oliver je nastavio njegovu misao.
- Upravo tako. Ovo parče papira koje si mi upravo doneo jeste potvrda
da sam zaradio deset miliona funti.
- Divno.
- Još bolje. Briljantno. Fantastično.
- Oslobođeno poreza. Of-šor. Na dohvat ruke. Nećemo da maltretiramo
Poresko.
Stisak je postao jači. Oliverova ruka je bila malaksala. Tigrova nemirna i
jaka. - Odlučio sam da to podelim. Razumeš?
- Ne baš. Malo sam spor od jutros.
Ponovo se iscrpljuješ, zar ne?
Oliver se usiljeno smeškao.
- Pet cigli za mene, za crne dane koje nadam se neću videti. Pet cigli za
naše prvorođeno unuče. Šta kažeš na to?
- Neverovatno. Izuzetno sam ti zahvalan. Hvala.
- Da li si zadovoljan?
- Izuzetno.
- Ni upola kao što ću ja biti kada dođe taj veliki dan. Samo zapamti.
Tvoje prvo dete, pet miliona funti. Sređena stvar. Hoćeš li zapamtiti?
- Naravno. Hvala. Stvarno ti hvala.
- Ne radim to da bi mi ti bio zahvalan, Olivere. Već da stavim treće S na
Singl & Singl.
- Tako je. Sjajno. Treće S. Odlično. - Pažljivo je izvukao svoju ruku i
osetio kako se krv ponovo vraća u nju.
- Nina je dobra devojka. Proverio sam je. Majka joj je kurva, što nikada
nije loše ako tražiš malo sporta u krevetu. Sitna aristokratija sa očeve strane,
malo su ekscentrični, ali nije ništa strašno, zdravi braća i sestre. Nemaju ni
prebijene pare, ali' sa pet miliona za naše prvorođeno, ko bi brojao? Neću ti
stajati na putu.
- Super. Imaću to na umu.
- Ali, nemoj da joj kažeš. O novcu. Moglo bi da utiče na njen cilj. Kada
taj dan dođe, neka sama sazna. Tako ćeš znati da joj je srce na pravom
mestu.
- Dobro si se setio. Hvala ponovo.
- Reci mi, mladiću - reče poverljivo i stavi ruku na Oliverovu - Koliki ti
je prosek ovih dana?
- Prosek? - ponovio je Oliver, zbunjen. Prevrtao je po glavi pokušavajući
da se seti vrednosti obrta, visine ostvarenog učešća u profitu, neto i bruto.
- Sa Ninom. Koliko puta? Dva puta noću i jednom ujutru?
- Oh, bože - zlobno se nasmešio oteravši čuperak sa lica - Bojim se da
smo izgubili pojam.
- Dobro momče. Odlično. To nam je u krvi.
 POGLAVLJE 10.

U turobnoj sobi u potkrovlju u koju se Oliver preselio nakon što je popio

čaj u bašti sa Brokom, i gde je ostao sam od tada izuzev nekoliko dobro
izvedenih prekida od strane članova tima da bi se uverili u njegovo zdravlje,
nalazio se jedan krevet sa gvozdenim postoljem, sto od borovine na kojem se
nalazila lampa sa abažurom od pergamenta, i užasno kupatilo sa dečjim
nalepnicama na ogledalu koje je Oliver u svojoj dokonosti neuspešno
pokušao da skine. Bilo je i priključaka za telefon, ali zatvorenicima nije bilo
dozvoljeno da ga imaju. Ljudi su mu ponudili hranu i društvo, ali odbio je i
jedno i drugo. Članovi tima zauzimali su sobe sa obe njegove strane:
Brokovo nepoverenje prema Oliveru bilo je potpuno isto kao i naklonost.
Približavala se ponoć i Oliver, posle mnogih šetnji po sobi, koje su
uključivale i neuspešnu potragu za bocom viskija koju je sakrio među
košulje jutros kada se pakovao, Oliver se još jednom sagnuo u položaj
zatvorenika na krevetu, opuštene čupave glave nad rukama koje su
upetljavale balon od četrdeset pet inča. Na sebi je imao peškir i skupe
čarape od ponoćno plave svile. Tigar mu je poklonio trideset pari pošto što je
video da nosi jednu plavu vunenu čarapu, a drugu pamučnu. Baloni su bili
Oliverov spas od ludila, a Brerli mu je bio mentor. Kada ništa drugo u životu
nije mogao da reši, postavio bi kutiju balona pred noge i setio se Brerlijeve
umetnosti modeliranja, kako naduvati i zaplesti, kako razlikovati dobar od
lošeg balona. Kada mu se brak raspadao sedeo bi po čitavu noć gledajući
Brerlijeve demonstracione video kasete, a Hederina suzna prekorevanja nisu
mogla da dopru do njega. U jedan ujutru si na konju, osim ako ne napraviš
nespretan potez, upozorio je Вrок. I hoću da ponovo izgledaš kao gospodin.
Koristeći svetlost sa potkrovnog prozora bez zavesa, Oliver je je malo
ispumpao balon i odvojio nekoliko inča da oformi glavu pre no što je shvatio
da nije odlučio koju životinju namerava da napravi. Okrenuo je balon,
izmerio je širinu šake, zatim ponovo okrenuo i otkrio da mu se dlanovi znoje.
Odložio je balon, pažljivo obrisao ruke maramicom, a zatim ih umočio u
kutiju praška cink-stearata koja je stajala pored njega na jorganu (cink-stearat
da prsti budu glatki, a ne klizavi, Brerli nikada nije išao bez njega), a zatim je
pipao pod krevetom da bi našao balon koji je prethodno naduvao. Spojivši
dva balona, podigao ih je prema prozoru da bi video njihov oblik na noćnom
nebu, izabrao mesto i zavrnuo balon. Balon je pukao, ali Oliver, mada je u
normalnim okolnostima smatrao sebe odgovornim za svaku prirodnu i
neprirodnu nesreću, nije prekoreo sebe. Nije postojao mađioničar na zemlji,
uverio ga je Brerli, koji bi mogao da otera baksuz balonom, i Oliver je
verovao u to. Dobio si škart robu, ili im se nije svidelo vreme, i bez obzira
ko si, mogao si da budeš i sam Brerli, eksplodiraće ti u lice kao petarde i pre
no što se osvestiš obrazi će ti biti rasečeni malim žiletima, oči će ti curiti, a
lice će ti biti kao da si glavom pao u koprive. A ako si Oliver, sve što bi
dobio bio bi osmeh svog heroja i Rokov avion u jednom pravcu da te spasi
od fijaska: E pa, to je jedan način da rasturiš balon... Vratiće taj balon sutra
u prodavnicu, zar ne?
Začulo se kucanje na vratima, i glazgovski akcenat Agi podigao ga je na
noge sa osećanjem krivice, jer je u jednoj od svojih glava brinuo o Karmen:
da li je već u Nortamptonu?... kako joj je ranica na obrvi?... da li na mene
misli često kao i ja na nju? A u drugoj glavi: Tigre, gde si? Da li si gladan?
Da li si umoran? Ali pošto Oliverova zabrinutost nikada nije bila samo za
jednu stvar, i nikada nije naučio veštinu posvećivanja svakoj stvari posebno,
brinuo je i za Jevgenija, Mihaila, Tinatina i Zoju i da li ona zna da je udata za
ubicu. Plašio se da zna.
- Da li je to bio pucanj iz pištolja koji smo čuli dole, Olivere?
Agi je snebivljivo pitala kroz vrata. Oliver je primitivno zabrundao, što je
bilo delom potvrđivanje, a delom nelagodnost, te je zglobom protrljao nos. -
Doneli smo ti tvoje moderno odelo, ispeglano i spremno za oblačenje. Mogu
li da ti ga dam, molim?
Upalio je svetlo, učvrstio peškir oko struka i otvorio vrata. Nosila je crnu
trenerku i patike, a kosu je učvrstila u strogu punđu. Uzeo je odelo od nje i
spremao se da ponovo zatvori vrata, ali ona je zajedljivo i užasnuto gledala
iza njega prema krevetu. - Olivere, kakva je, do đavola, ona stvar? Mislim,
treba li da to da vidim? Jesi li otkrio novi porok ili tako nešto?
Okrenuo se prateći njen pogled. - To je polovina žirafe glupavo je
priznao. - Onaj kraj koji nije pukao.
Bila je zgranuta i u neverici. Da bi je smirio postavio je na krevet i
završio žirafu i, zato što je insistirala, i pticu i miša. Želela je da zna koliko
dugo će da traju i da li bi napravio još jedan za njenu četverogodišnju nećaku
u Pesliju? Neprestano je pričala i divila se i u pravi čas otkrila svoje dobre
namere. Niko nije mogao da bude bolji prema njemu, ili prigodnije obučen
dok je čekao da ga obese.
- Komarac je sazvao ratnu zabavu za dvadeset minuta, u slučaju da ima
novih događaja - rekla je. - Da li su to „Siti” cipele koje ćeš da nosiš,
Olivere?
- Dobre su i ove.
- Ne za Komarca, nisu. Ubio bi me.
Pogledi su im se sreli... njen zato što su članovi tima imali naređenje da
se sprijatelje s njim, a Oliverov zato što, kao i obično kada ga gleda neka
lepa devojka, odmah zamišlja doživotnu vezu.

***

Taksijem su ga odvezli u Park Lejn. Tambi je vozio, a Derek mu je

tobože platio. Derek i još jedan mladić izašli su sa njim u Kurzon Strit
(verovatno da ne bi pomislio na bežanje) рге no što su mu poželeli laku noć i
pratili ga sledećih pedesetak metara. Ovo se dešava kada umrem, pomislio je
Oliver. Čitav život mi je u glavi, ispred mene su dvokrilna crna vrata i gomila
dece u crnom koja me guraju napred još sa druge strane ulice. Poželeo je da
je ponovo kod kuće kod gospođe Votmor i gleda televiziju do kasno sa
Semijem.
- Nije bilo dolazaka ni odlazaka od zatvaranja igre u petak i nije bilo
izlaznih telefonskih poziva - Brok je rekao na brifingu. - U Trgovačkoj Sobi
ima svetla, ali niko ne trguje. Ulazne pozive prima telefonska sekretarica, a
poruka na njoj kaže da će se kancelarija otvoriti u osam sati ujutru u
ponedeljak. Pretvaraju se da su u poslu, ali kako je Vinser mrtav, a Tigar u
begu niko ni prstom da mrdne.
- Gde je Mesingam?
 - U Vašingtonu, ide za Njujork. Juče je nazvao.
- A šta je sa Guptom? - zabrinuo se za Tigrovog indijskog slugu koji je
stanovao u stanu u suterenu.
- Porodica Gupta gleda televiziju do jedanaest, svetla se gase u pola
dvanaest. To rade svako veče, pa i danas. Gupta i njegova žena spavaju u
kotlarnici, njihovi sin i snaja u spavaćoj sobi, a deca u hodniku. U suterenu
nema alarmnog sistema. Kada Gupta krene dole, zaključa čelična vrata i tu
kaže zbogom svetu. Plakao je i odmahivao glavom čitav dan, ako je verovati
našim posmatračima. Ima li još pitanja?
Gupta, koji je voleo Tigra kao niko drugi, Oliver se sa tugom prisetio.
Gupta, čija je tri brata uhvatila liverpulska policija pre stotinu godina, ali
kako kaže legenda spasila ih je neustrašiva intervencija Svetog Tigra svih
Singlova. Gupta koji je preklinjao samo da služi, plakao je i odmahivao
glavom čitav dan. Hrabar mesec podigao se do dvadesetog sprata
monstruoznog hotela kao da ga šiljak Menhetna vodi po nebu. Spuštala se
puderasta izmaglica, polukiša, polurosa. Ulična svetla su prosula lepljiv sjaj
na poznate zgrade: banku Rijada i Katara, Menadžment Steknite preimućstvo i
herojsku radnjicu zvanu Tradicija koja je prodavala modele vojnika iz
prastarih vremena. Oliver je imao običaj da zvrji pred tim izlogom dok je
skupljao hrabrost da uđe u Kuću Singl. Popeo se uz pet kamenih stepenica, a
kleo se da se njima više nikada neće popeti, potapšao džepove da bi našao
ključ shvativši da ga sve vreme steže u ruci. Krenuo je napred, sa ključem u
ruci ispred sebe. Isti stubovi. Iste mesingane table na kojima su navedene
daleke ispostave Singl imperije: Singl Odmor, Antigva... Banka Singl &
Cie... Singl Odmarališta, Monako... Singl Sunčana Dolina Velikog
Kejmena... Singl Marseljo, Madrid... Singl Sibol Lov, Budimpešta... Singl
Malanski, Petrograd... Singl Rinaldo Investicije, Milano... Oliver je mogao
da izrecituje čitav tobožnji strani redosled vezanih očiju, a pogled mu je lutao
preko svega, nigde se ne zaustavljajući.
- Šta ako su promenili šifru? - upitao je Broka.
- Ako jesu, mi smo je vratili.
Sa ključem u ruci, Oliver je poslednji put pogledao uz i niz ulicu, i
zamislio da vidi Tigra u svom crnom kaputu sa plišanim delovima na
reverima kako ga šarmantno gleda sa svakih od nekoliko vrata. Jedan
muškarac i jedna žena stajali su ljubeći se u senci nadstrešnice. Neki čovek
je ležao na pragu agencije za nekretnine. Ostavljam ti trojicu na ulici za
nuždu, rekao je Brok. Nužda je značila neočekivani povratak Tigra u svoj
kavez. Znojio se, čak i u očima. Nije trebalo da obučem taj prokleti prsluk.
Njegovo odelo bilo je jedno od šest koje je Hejvord napravio za dan kada su
mladog gospodara proglasili za mlađeg partnera. Došlo je sa desetak košulja
šivenih po meri, i parom zlatnih dugmadi od Kartijea sa tigrom na jednoj
strani, a mladuncem na drugoj, i sa kestenjastim sportskim modelom
„mercedesa” sa kvadrofoničnim zvukom i TS na registracionim tablicama.
Znojio se, te mu se pogled zamaglio, a ako ga prsluk nije vukao ka zemlji,
onda je to bio ključ. Brava je popustila bez zvuka, odgurnuo je vrata koja su
se otvorila pola metra i tu zaustavila. Napravio je velik korak napred, vrata
su se zatvorila za njim i zavijajući duhovi pakla iskočili su da ga pozdrave.
- Dobro jutro, gospodine Olivere! - Pet, portir koji je šaljivo salutirao.
- Gospodin Tigar vas svuda traži, Olivere - Sara, recepcionerka, sa svoje
kontrolne table.
- Dao si joj jednu za doručak, je li, Oli momče? - Arči, „kokni” čudo od
deteta Trgovačke Sobe, šalio se sa mladim gospodarom.
- Nikada nisi napustio radnju - Brok je rekao Oliveru kada su seli da
sačekaju mirnije vreme. - Nije po ‘gospelu, po Tigru’. Nikada nisi raskinuo
svoje partnerstvo, nikada nisi ispario u vazduh. U inostranstvu si na
studijama, stičeš strane kvalifikacije, sakupljaš kontakte. Dobijaš punu platu,
sudeći po izveštajima kompanije. Plata za punopravne partnere prošle godine
bila je pet miliona osam stotina hiljada. Tigar je podneo zahtev za povraćaj
poreza za tri miliona bruto, što ti ostavlja par miliona sklonjenih na nekom of-
šor računu. Čestitam. Takođe si poslao kući telegram za Božić, što je bilo
lepo od tebe. Tigar ga je pročitao naglas.
- Gde sam to bio?
- Džakarta. Pomorsko pravo.
- Ko veruje u te gluposti?
- Svako ko želi da zadrži svoj posao.
Bledo ulično svetlo filtriralo se kroz svetlarnmik iznad vrata. Čuveni
pozlaćeni kavez stajao je otvoren da poveze uvažene goste na poslednji sprat.
- Lift Singlovih ide gore i nikada se ne spušta! - finahsijski kolumnista je
ulagujući se ovo napisao, posle ručka kod Ket. Tigar je dao da se taj članak
urami i obesi pored kontrolnih dugmadi u liftu. Oliver je ignorisao lift i
krenuo stepeništem, koračajući lako, ne osećajući stopala na tepihu, pitajući
se da li su uopšte tamo, dopustivši da mu prsti pronađu rukohvat od
mahagonija, ali ne uhvativši ga jer je patina bila ponos gospođe Gupta.
Došavši do polovine stepeništa uznemirio se. Trgovačka Soba bila je sa
njegove leve strane iza dvokrilnih vrata koja su treskala kao kuhinjska vrata
bistroa. Pažljivo ih je odgurnuo i zavirio unutra. Neonske sijalice bleštale su
sa plafona. Nizovi kompjuterskih ekrana budno su treperili. Dejv, Fuong,
Arči, Seli, Mufta, gde ste? - to sam ja, Veliki Oli, princ regent. Nije bilo
odgovora. Preskočili su ogradu broda. Dobrodošli na Meri Selest (brod na
kojem su u novembru 1872. godine misteriozno nestali putnici, dok je brod sa
netaknutim tovarom nastavio da plovi, prim.prev.).
Od stepeništa je vodio dugi hodnik administracionog odeljenja, dom
zabranjenih sekretarica u strogim poslovnim odelima i trojice računovođa
poznatih kao upisani dečaci zato što su obavljali prljavi posao koji je super-
bogataš od svoje radne snage i očekivao: kola, psi, kuće, konji, jahte, lože u
Askotu, isplata neželjenih ljubavnika i sprovođenje tajnih pregovora sa
nezainteresovanim slugama koji su otišli pod zemlju sa „rolsevima”,
sandukom viskija i čiuvavama klijenata. Doajen upišanih dečaka bio je stari
stidljivi džin po imenu Mortimer koji je živeo u Rikmansvortu i terevenčio do
besvesti u svom groznom kvartu. Plus, ona jaše batlera, promrmljao bi uglom
usana, ramenom dodirujući Olivera zbog veće prisnosti. Plus, otarasila se
muževljevih Renoara i obesila reprodukcije zato što je matori sve više šlep.
Plus, izbacila je njegovu decu iz oporuke i planira da dobije dozvolu za
dvadeset proširenja kuće u njegovom ograđenom vrtu...
Lagano se popevši sledećim nizom stepenika, Oliver je dovoljno dugo
stajao na vratima direktorske konferencijske sale da bi u glavi stvorio sliku
Tigra na svom prestolu na jednom kraju stola od ružinog drveta i Olivera na
drugom, dok je Mesingam, šef sale, razdelio lažne račune ukoričene kožom
rulji napuštenih lordova, svrgnutih vladinih ministara, urednika u Sitiju u
svilenim košuljama, preplaćenih advokata i unajmljenih stranaca. Došao je
do drugog poluodmorišta i pred sobom ugledao domarev sto na točkiće i
donju polovinu ogledala u obliku ribljeg oka. Približavao se onome što je
Mesingam, na zgražavanje činovnika, nazivao Osetljivo područje.
- Postoji bela strana i crna strana - Oliver je rekao Broku u prostoriji gde
su ga ispitivali na Hitrou. - Bela strana plaća rentu, crna strana počinje na
trećem spratu.
- Na kojoj si onda ti strani, sine? - upitao je Brok. - Na obema. -
Odgovorio je Oliver nakon dugog razmišljanja i od tada Brok je prestao da ga
naziva sinom.
Začuo je udarac i srce mu je sišlo u pete. Provalnik. Golubovi. Tigar.
Srčani napad. Brže se popeo, pripremajući izjavu za neminovni susret:

Oče, to sam ja. Oliver. Užasno mi je žao što kasnim četiri godine, ali
sreo sam tu devojku i zapričali smo se i jedna stvar je vodila do druge, i
uspavao sam se...
O, zdravo, oče, izvini što ti dosađujem, ali, znaš, pekla me je savest, ili
bar mislim da je to bila sa vest. Nije bilo sjajnog sveti a na putu za Damask
ili nečeg sličnog, pa sam se jednostavno probudio na Hitrou posle prilično
opterećujućeg putovanja sa kratkim zadržavanjima kod najvećih klijenata i
odlučio sam da je vreme da prijavim nešto švercovane robe koju sam
sakupio u glavi...
Oče!...Sjajno!... Drago mi je što te vidim!... slučajno sam prolazio, pa
rekoh da svratim... Samo, znaš, čuo sam za sirotog starog Alfija Vinsera, i
jednostavno nisam mogao a da se ne pitam kako si ti...
Oh, oče, vidi, mnogo ti hvala za onih pet miliona za Karmen. Ona je
previše mala da bi ti se sama zahvalila, ali Heder i ja zaista cenimo taj
gest...
Oh, uzgred budi rečeno, oče, Net Вrок kaže da ako si kojim slučajem u
bekstvu on bi ti bio vrlo zahvalan da mu pružiš mogućnost dogovora.
Izgleda da te je jednom sreo u Liverpulu i bio je u mogućnosti da se divi
tvojim veštinama iz prve ruke...
Pa, druga stvar, oče, ako se slažeš, došao sam da te prošvercujem u
sigurnost. Ne, ne, ne, ja sam ti prijatelj! Mislim, istina je da sam te izdao,
ali to je bila neophodna operacija. Duboko u sebi ja sam ti još uvek
izuzetno lojalan...

Stajao je pred vratima, beskorisno proučavajući tablu sa brojevima koji

su kontrolisali bravu. Hitna pomoć je zavijala na Saut Odli Stritu, ali po buci
koju su pravili, čovek bi rekao da se penju uz stepenice. Policijska kola išla
su za njima, a zatim i vatrogasci. Sjajno, pomislio je, vatra je baš ono što mi
je potrebno. - Ono sa čime ovde imamo posla, gospodo, jeste ono što ja
zovem obrtna kombinacija - savetnik za obezbeđenje stroga lica objašnjavao
je iznemoglim glasom bivšeg policajca nevoljno okupljenim višim
rukovodiocima, od kojih je jedan bio i Oliver. - Naše prve četiri cifre su
konstantne i svi znamo koje su - Zaista znamo. One su 1-9-3-6, blagoslovena
godina rođenja našeg gospodara Tigra. - Naše poslednje dve cifre su ono što
zovemo valjak, i dobijaju se oduzimanjem datuma od broja pedeset. Tako,
ako je danas trinaesti u mesecu, što su me moji špijuni obavestili da je tačno,
ha-ha, ukucavam brojke tri sedam ovako. Ako je datum prvi u mesecu, onda
ukucavam brojke četiri devet ovako. Da li smo to shvatili, gospodo? Svestan
sam da se obraćam natprosečnim i strašno zauzetim ljudima ovog jutra, zato
vas neću zadržati više no što treba. Nema pitanja? Hvala vam, gospodo,
možete da zapalite, ha-ha.
Sa nesmotrenošću koja ga je iznenadila, Oliver je ukucao Tigrovu godinu
rođenja, a zatim obrtni broj dana i gurnuo vrata. Ona su zacvilela i otvorila se
puštajući ga u pravno odeljenje. Ti si zakonit, Pismonošo? Jevgenije ga je
upitao u neverici. Čovek od zakona? Na zidovima su stajali akvareli
Jerusalima, jezera Vindermer i Materhoma. Tigar je nekada imao jednog
klijenta koji je bankrotirao a trgovao je tim slikama. Vrata su ostala
odškrinuta. Ponovo vrhovima prstiju, Oliver ih je širom otvorio. Moja soba.
Moja ćelija. Moj Pireli kalendar, četiri godine star. Ovde je naš Pismonoša od
zakona naučio svoj posao. Posao kao što je trgovina sa kompanijama koji
nikada u svom životu nisu trgovale i nikada i neće. Posao kao što je držanje
kompanija koje ništa nisu zadržavale duže od pet minuta pre no što je
postajalo prevruće. Posao kao što je prodaja bezvrednih akcija banci, kako bi
banka postala kupac. A onda otkupljivanje datih akcija preko drugih
kompanija zato što ste, sasvim slučajno, baš vi vlasnik te banke. Posao kao
što je predlaganje teorijskih scenarija kako bi klijent dobio samo najopštije
informacije, nikada sa namerom, prirodno, da ih dotični klijent, zahvaljujući
svojoj neprincipijelnosti, tretira kao profesionalni savet. Takvi poslovi bili su
čuvana tekovina nikog drugog do pokojnog, ubijenog, napaljenog Alfija
Vinsera sa ofarbanom smeđom kosom i odelima kojima imitira Tigra; Alfi,
užas daktilografskog odeljenja, strah i trepet u hodnicima, moj besmrtni tutor:
Pa, gospodine Asir - sledi zlobni osmeh i klimanje glavom našem mladom
gazdi koji stiče iskustvo - hajde da zamislimo da ste stekli velike sume novca
preko vašeg sve boljeg biznisa sa kozmetikom u... pa recimo da je
multinacionalna kompanija. Možda nemate takav posao sa kozmetikom, ali
zamislimo da imate - kikotanje - i da dalje zamislimo da potpomažete svog
voljenog mlađeg brata u Delhiju, pod pretpostavkom da imate takvog brata i
molim vas, nemojte mi reći ako ga nemate. A taj brat poseduje lanac hotela,
recimo, i vi imate obavezu kao njegov brat da ga obezbedite... da kupite
skupu i sofisticiranu ketering opremu u Evropi, mašineriju koju ne može
nabaviti u Indiji, siroti čovek, i zbog čega pozajmio od vas, recimo, sedam i
po miliona dolara nezvanično, zato što ste mu brat, i što je, kako sam shvatio,
u azijskim krugovima prilično normalno. 1 da još pretpostavimo da, sa
ovakvim scenarijom na umu, treba da priđete gospodinu Tom-i-Tom iz banke
Te-i-Te u prijatnom gradu Cugu u Švajcarskoj i da kažete da vas predstavlja
Kuća Singl & Singl i da gospodin Alfred Vinser sa kojim je nedavno išao na
rekreaciju šalje njegove najličnije pozdrave...
Nehigijensko stepenište za nuždu, osvetljeno plavičastim noćnim svetlom,
dizalo se sa kraja hodnika pravnog odeljenja iza dvoja vrata za slučaj požara
i muškog toaleta, do raskošnih predsoblja Tigrove jazbine. Oliver se peo
jednom po jednom stepenicom. Vrata obložena panelom pojavila su se pred
njim. Bila su izrezbarena i uska sa mesinganom okruglom kvakom na sredini.
Podigao je raku i hteo da pokuca, ali se zaustavio na,vreme, uhvatio kvaku i
okrenuo je. Stajao je u čuvenoj totondi. Pred njim se otvorilo filmsko nebo
zasuto zvezdama, koje se projektovalo kroz segmente staklene kupole. Kroz
treptaje svetla razaznao je police sa savršeno ukoričenim knjigama koje niko
nije čitao: pravne knjige za lopuže, knjige o tome ko je bogat i koga prevariti,
knjige o ugovorima i kako ih prekršiti, porezu i kako ga izbeci. Nove knjige
da pokažu kako je Tigar čovek sadašnjice. Stare knjige da pokažu kako je
dostojan poverenja. Ozbiljne knjige da pokažu kako je iskren. Oliver je
drhtao i žmarci su mu krenuli uz vrat prema unutrašnjosti grudi i čela. Sve je
zaboravio: svoje ime, starost, vreme daha, da li je poslat ovde ili je sam
došao, šta je još voleo osim svog oca. Sa njegove leve strane i dalje je
stajala mekana sofa i vrata Mesingamove kancelarije. Zatvorena. Sa desne,
radni sto Pem Hosli u obliku polumeseca i portreti njena tri boksera. A ispred
njega, preko četrdeset stopa kraljevski plavog tepiha, vedžvud izrezbarena
dupla vrata Tigrove grobnice, zatvorena ali u očekivanju lopova.
Upravljajući se prema zvezdama, Oliver je prešao rotondu i locirao desnu
stranu dvokrilnih vrata, okrenuo kvaku, sagnuo se i, potpuno zatvorenih očiju,
kako je mislio, ušao je u očevu kancelarija. Vazduh je bio miran i sladak.
Oliver ga je pomirisao i pomislio da je osetio muževan miris losiona za telo
„gospoda Tramper”, Tigrovo izabrano oružje. Otkrivši da su mu oči ipak bile
otvorene, zateturao se napred i zaustavio pred svetim stolom, čekajući da
bude primećen. Sto je bio veliki, i još prostraniji u polumraku, mada nikada
toliko veliki da smanji ugled njenog vlasnika. Presto je bio prazan. Oprezno
se ispravio i dozvolio sebi slobodniji pogled po sobi. Konferencijski sto od
dvadeset stopa. Krug fotelja na kojima klijenti mogu komotnije da sede dok
ih Tigar upoznaje sa svetim pravom svakog građanina bez obzira na boju,
rasu ili veru sa najboljim izbegavanjem povinovanja zakonu koje nezakonito
bogatstvo može da kupi. Prozor gde Tigar, kao minijaturni kapetan na svom
mostu, voli da se šepuri i hvata te za ruku dok proučava svoj odraz na
prozoru koji gleda na nebo Londona, dok od tvog deteta pravi petostrukog
milionera. I gde - oh, bože, oh svemoćni bože! - gde sada leži Tigar, opružen
i uvijen u spektralni muslin, lebdi u vazduhu kao mlad mesec na leđima.
Umoren. Rastegnut dok ne pukne. Tigar kao pauk, obešen u svojoj
sopstvenoj mreži.
Oliver se nekako nagnuo napred, ali priviđenje se nije promenilo niti
nestalo. Ovo je trik. Zapanji svoje prijatelje! Iseci svog partnera na dva dela
pred njihovim očima! Pošalji poštom adresirani koverat na Magijske Brojeve,
poštanski pretinac, Volsingam! Prošaputao je, - Tigre.
Ništa nije čuo osim jecanja i uzdisanja grada. - Oče. Ovde Oliver. Ja
sam. Vratio sam se. U redu je. Oče. Volim te.
Tražeći žice, zamahnuo je rukom i opisao divlji luk iznad leša, samo da bi
otkrio kako ima punu ruku mrtvačkog pokrova. Zgrčivši se, očekujući užasne
stvari, naterao je sebe da drži oči otvorene, pogledao je dole i video nejasnu
smeđu glavu kako se podiže da se susretne sa njegovim pogledom. I
prepoznao ga je, ne svog oca koji je iskočio iz groba, već zapanjene crte
bivšeg oftalmičara, uvek lojalnog Gupte koji se pojavio iz dubine svog
kreveta: Gupta u suzama, radostan i bosonog, na sebi je imao plave gaće i
zavoje od mreže za komarce. Uhvatio je mladog gazdu za obe ruke i tresao ih
u ritmu svog užasnutog oduševljenja.
- Gospodine Olivere, gde ste za ime boga bili? U inostranstvu,
inostranstvu! Studirao, studirao! Bože, gospodine, mora da su vam oči ispale
od učenja. Niko nije smeo da govori o vama. Bili ste misterija velikih
proporcija, nepoznata svakom čoveku! Da li ste se oženili, gospodine? Da li
ste blagosloveni decom, da li ste srećni? Četiri godine, gospodine Olivere,
četiri godine! Bože moj. Samo mi recite da vam je vaš sveti otac živ i u
dobrom zdravlju, molim vas. Mnogo dana ništa nismo čuli.
- On je dobro - rekao je Oliver, zaboravljajući sve osim svog olakšanja. -
Gospodin Tigar je dobro.
- Je li to istina, gospodine Olivere?
- Itekako.
- A kako ste vi, gospodine?
- Nisam se oženio, ali sam dobro. Hvala, Gupta. Hvala.
Hvala što to nije bio Tigar.
- Onda sam bez sumnje oduševljen, gospodine, kao i svi mi. Nisam
mogao da napustim svoj posao, gospodine Olivere. Ne izvinjavam se. Siroti
gospodin Vinser. Moj bože. U drugoj mladosti, može se reći. Pravi gospodin.
Uvek ima šalu i neku reč za nas male ljude, a pogotovu žene. A sada, brod
koji tone je napušten, putnici nestaju kao sneg na vatri. U sredu tri
sekretarice, u četvrtak dva odlična mlada trgovca, a sada kruže glasine da naš
elegantni šef osoblja nije samo na odmoru već da se za stalno preselio na
bogatija polja. Neko mora da ostane i održava plamen, kažem, čak i ako smo
prinuđeni da sedimo u mraku iz bezbednosnih razloga.
- Ti si car, Gupta - rekao je Oliver.
Nakon toga nastala je neprijatna tišina dok su obojica svako za sebe
uživali što su se našli. Gupta je imao termos sa vrelim čajem. Oliver je pio iz
jedine šolje. Ali, Oliver je izbegavao Guptin pogled, a Guptin željni osmeh
iščekivanja dolazio je i nestajao kao svetlost neispravne lampe.
- Gospodin Tigar šalje svoje pozdrave, Gupta - reče Oliver, prekinuvši
tišinu.
- Preko vas, gospodine? Vi ste razgovarali sa njim?
- 'Ako je stari Gupta tamo, šutni ga u dupe za mene.’ Znate kako on
govori.
- Gospodine, volim tog čoveka.
- On to zna. - Oliver je oponašao glas svog partnera, mrzeći sebe dok je
slušao svoje sopstvene reći. - On zna koliko si lojalan, Gupta. Od tebe nije
očekivao ništa manje.
 - Vrlo je ljubazan. Vaš je otac je osoba velikog i bezgraničnog srca, rekao
bih. Vi ste dva najljubaznija gospodina.
Guptino malo lice poružne od nelagodnosti. Sve što je osećao... ljubav,
lojalnost, sumnjičavost, strah... sve je bilo ispisano u njegovim izboranim
crtama. - Koji je vaš razlog dolaska, gospodine, ako smem da pitam? -
zahtevao je, postajući sve hrabriji u svojoj nevolji. - Zašto donosite poruke
od gospodina Tigra iznenada posle četiri godine tišine u inostranstvu? -
molim vas, gospodine, oprostite mi, ja sam vaš ponizni sluga.
- Moj otac želi da pokupim neke papire iz partnerskog trezora. Veruje da
se u njima krije istina o onoj nesrećnoj epizodi od prošlog vikenda.
- Oh, gospodine - reče Gupta tiho.
- Šta je bilo?
- I ja sam otac.
I ja sam, Oliver je poželeo da mu kaže.
Gupta je stavio desnu ruku na grudi. - Vaš otac nije srećan otac,
gospodine Olivere. Vi ste mu jedini problem. Ja sam srećan otac, gospodine.
I znam razliku. Ljubav koju gospodin Tigar oseća prema vama nije
uzvraćena. Tako on misli. Ako vam gospodin Tigar veruje, gospodine
Olivere, onda je dobro, kažem. Neka tako bude.
Klimao je glavom. Video je svoj put i klimao je glavom u znak
odobravanja. - Bićemo svedoci dokazu, gospodine Olivere, crno na belo,
nema ‘ako’ ili ‘ali’. Ja nisam napravio taj izazov. Čin proviđenja je došao da
nam pomogne. Pratite me, molim. Pazite gde ja koračam, gospodine Olivere.
Ne približavajte se prozorima.
Oliver je pratio Guptinu senku do para vrata od mahagonija koja su
skrivala ulaz u partnerski trezor. Gupta ih je otvorio i ušao unutra. Oliver mu
se pridružio. Gupta je zatvorio vrata i upalio svetlo. Stajali su licem u lice, a
vrata sefa bila su između njih. Gupta je bio niži čak i od Tigra, što je Oliver
oduvek sumnjao da je razlog što ga je Tigar izabrao.
- Vaš otac je bio vrlo oprezan u odlukama kome da veruje, gospodine
Olivere. ‘Kome možemo da verujemo u potpunosti, pitam te,
Gupta?’ rekao mi je. ‘Gde je zahvalnost za sve što smo dali onima koje
najviše volimo, pitam te, Gupta? Gde čovek može da potraži potpunu
predanost, ako ne u svojoj sopstvenoj krvi, reci mi, ljubazno te molim? Zato,
Gupta, moram da se naoružam protiv izdaje.’ To su bile njegove reči meni,
gospodine Olivere, poverene lično dok je noću radio.
Tigrove reči ili ne, Gupta ih je bez sumnje preneo sa drhtavim
optuživanjem u prisustvu zaključanih sivih čeličnih vrata koja je posmatrao
sa misterioznim poštovanjem.
- ‘Gupta,’ rekao mi je. ‘Čuvaj se svojih sinova ako ti zavide. Ja nisam
slep. Određene nesreće koje su se desile u mojoj Kući Singl ne treba odbaciti
bez najopreznijeg ispitivanja svih podataka. Određena korespondencija
poznata samo jednoj određenoj osobi i meni, pala je u ruke naših
nepomirljivih neprijatelja. Koga ovde treba kriviti? Ko je Juda?’
- Kada ti je sve to rekao?
- Kada su nesreće počele da se množe, vaš otac je postao zamišljen.
Proveo je mnoge sate u tom trezoru u koji pokušavate da uđete, preispitujući
lojalnost još jednih očiju, gospodine.
- Onda se nadam da je mogao da pročisti svoje misli od neopravdane
sumnje - Oliver je nadmeno odgovorio.
- I ja se nadam, gospodine. Vrlo pobožno. Molim, gospodine Olivere,
ostavljam vas. Ne žurite. Neka proviđenje odluči, kažem ja.
To je bio izazov. Pod budnim pogledom Gutpe, Oliver se sagnuo da
okrene broj. Ploča je bila zelena sa uzdignutim brojkama. Gupta se ratoborno
smestio sa druge strane, prekrštenih ruku.
- Nisam siguran da treba ovo da gledaš, zar ne? - rekao je Oliver.
- Gospodine, ja sam de facto staratelj kuće vašeg oca. Ja čekam dokaz
vaše dobre volje. To je moja zakleta dužnost vašem ocu.
To saznanje se prikralo Oliveru bez fanfara, kao znanje koje je već
posedovao. Gupta mi govori da je Tigar promenio kombinaciju, i ako ne
znam novu kombinaciju, onda znači da mi je Tigar nije ni dao. A ako mi nije
dao, nije me ni poslao i stoga lažem k’o lopov i proviđenje će to dokazati, i
udariće pravo u metu.
- Gupta, zaista bih želeo da sačekaš napolju.
Gupta je zlurado ugasio svetlo, otvorio vrata, izašao i ponovo ih zatvorio.
Ponovo upalivši svetlo, Oliver ga je kroz ključaonicu čuo kako recituje
hvalospeve Tigru. Tigaru kao mučeniku i dobrom čoveku. Braniocu slabih.
Žrtvi planirane i đavolske prevare od strane određenih osoba njemu najbližih.
Velikodušnom poslodavcu, uzornom mužu i ocu.
- O velikom čoveku treba da sude samo njegovi prijatelji, gospodine
Olivere. Ne treba da mu sude oni koji su se nepovratno opredelili protiv
njega zbog zavisti ili zbog svoje sitne duše, gospodine.
Moj rođendan, pomislio je Oliver.

***

Bilo je veče blizu Božića. Oliver je bio Brokov čovek samo nekoliko
dana, ali je ipak živeo u drugačijem stanju. Špijuniranje ga je načinilo
zavisnim od nekog jačeg od sebe, poslušnijeg nego što je on ikada bio pre
špijuniranja. Večeras, po Brokovom nalogu, planirao je da ostane do kasno i
nastavi sa pregledom bankovnih računa of-šor klijenata pre no što je Tigar
imao prilike da ih izda. Sedeći nervozno za svojim stolom, petljao je oko
nekog nacrta ugovora dok je čekao da Tigar promoli glavu na odlasku.
Umesto toga, Tigar ga je pozvao da dođe. Kada je došao, Tigar kao da, kao i
obično, nije znao šta da radi sa njim.
- Olivere.
- Da, oče.
- Olivere, vreme je da te uvedem u tajne partnerskog trezora.
- Da li si siguran da stvarno to želiš? - upitao je Oliver. I pitao se u ovoj
opasnoj situaciji da li da svom ocu održi itekako potrebno predavanje o
ličnoj bezbednosti.
Tigar je bio siguran. Pošto je počeo sa tim, sada je morao da ga proširi do
najvećilr razmera, jer ništa što Tigar radi ne bi smelo da bude manje od
grandioznog. - To je samo za tvoje oči i ničije više, Olivere. Da delimo samo
ti i ja i niko više na ovom svetu. Shvataš?
- Naravno.
Nema tajnih šaputanja našoj poslednjoj ljubavi, čak ni Nini. Ovo je za
nas dvojicu.
- Apsolutno.
- Kaži, obećavam.
- Obećavam.
Ispunjen osećanjem svoje težine, Tigar je demonstrirao tu tajnu.
Kombinacija partnerskog trezora nije bila ništa drugo do Oliverov datum
rođenja. Tigar ga je okrenuo i pozvao Olivera da otvori veliku dršku. Čelična
vrata su se otvorila.
 - Oče, dirnut sam.
- Ne želim tvoju zahvalnost. Zahvalnost mi ništa ne znači. Ono što
gledamo ovde jeste simbol zajedničkog poverenja. Ima jedan pristojan viski u
kredencu. Naspi nam obojici po čašu. Šta ono kaže stari Jevgenij kada želi
piće? ‘Hajde sada ozbiljno da razgovaramo.’ Mislio sam da bismo mogli
posle da večeramo. Da pozovem staru Ket? Da li je Nina raspoložena?
- Nina je, zapravo, večeras zauzeta. Zato sam slobodan.

***

- ‘Kada me probodu u leđa, Gupta, reci mi čija je ruka na nožu!’

Gupta se drao kroz ključaonicu. - ‘Da li je to ruka najbližeg mom srcu,
pitam se ja? Da li je to ruka koju sam hranio i negovao kao nikog drugog?
Gupta, kada bih ti rekao da sam danas najtužniji čovek na svetu, to ne bi bilo
preterivanje bez obzira na moju trenutnu ličnu situaciju, bez obzira na
činjenicu da samosažaljenje ne priliči osobi mog ugleda.’ To su bile njegove
reči, gospodine Olivere. Iz Tigrovih usta.
Sam unutar trezora Oliver, je netremice posmatrao brojčanik. Budi miran.
Ovo nije vreme za paniku, rekao je sebi. Pa, kada je? Prvo, da bi samo
potvrdio beznadežnost svojih predviđanja, okrenuo je staru kombinaciju, dva
levo, dva desno, četiri levo, četiri desno, dva levo i okret ručke. Odbila su da
se otvore. Moj rođendan više nije u igri. Sa druge strane vrata Gupta je
nastavio svoju žalopojku dok je Oliver očajnički razmišljao. Tigar ništa ne
radi neoprezno, razmišljao je, ništa što ne povećava njegovo samopoštovanje.
Ne baš ubeđen u svoj postupak okrenuo je Tigrov datum rođenja. Ništa nije
škljocnulo. Dan komemoracije! pomislio je, sa većim optimizmom i okrenuo
broj 050480, što je bio datum osnivanja firme, tradicionalno proslavljen
plovidbom po Temzi na barži sa šampanjcem. Ali, ništa se nije dogodilo. Čuo
je Broka: „Ali ti, ti možeš da ga osetiš, odgonetneš, proživiš, samo udahom.
Ti ga imaš ovde.” Čuo je Heder: „Devojke broje ruže, Olivere. One žele da
znaju koliko su voljene.” Očajan zbog svog predznanja, ponovo je okrenuo
znojavim prstima, tri levo, dva desno, dva levo, četiri desno, dva levo.
Sumorno, stoički, ne dozvoljavajući emocijama da izbiju. Uneo je Karmenin
datum rođenja.
- Gospodine, mogu ja da pozovem policiju i zatražim odgovarajuću
uslugu, gospodine Olivere!
Gupta je vikao. - To će mi uskoro biti sledeći korak, videćete!
Reza je kliknula slobodna, vrata trezora su se otvorila i tajno kraljevstvo
se pojavilo pred njim, kutije, dosjei, knjige i papiri poredani Tigrovom
opsesivnom preciznošću. Ugasio je svetlo i vratio se u kancelariju. Gupta je
mahao rukama, ječeći ponudivši sažaljiva izvinjenja.
Oliver je ključao i utroba mu se prevrtala, ali ipak je uspeo da se
obrecne, kao oficir radže Singl.
- Gupta, hitno moram da znam šta je moj otac radio od trenutka kada je
primio vest o smrti gospodina Vinsera.
- Oh, poludeo je, gospodine. Još je nejasno kako je vest došla do njega.
Po kancelariji se pričalo da je to bio telefonski poziv, od koga... ne znam, ali
verovatno od štampe. Oči su mu imale ludački pogled. ‘Gupta,’ rekao je,
‘izdani smo. Lanac događaja dostigao je tragičnu kulminaciju. Nađi mi moj
smeđi kaput.’ Nije bio razuman, gospodine Olivere, totalno zbunjen.
‘Gospodine, znači idete u Najtingejls?’ upitao sam. Uvek kada ide u
Najtingejls nosi smeđi kaput. To je za njega amblem, simbol, dar vaše svete
majke. Zato kada ga nosi, siguran sam kuda ide. ‘Da, Gupta, idem u
Najtingejls. A u Najtingejlsu ću potražiti utehu moje drage žene i izjadati se
svom jedinom preživelom sinu, čija pomoć mi je neophodna u ovom času ili
bar reci utehe.’ U tom trenutku gospodin Mesingam je ušao bez kucanja. To
je vrlo neobično, imajući u vidu poštovanje gospodina Mesingama u neko
drugo vreme. ‘Gupta, ostavi nas.’ To je rekao vaš otac. Šta se dešavalo
između dva gospodina, ne znam, ali bilo je brzo. Obojica su bili beli kao
smrt. Istovremeno svako od njih je video svoju viziju i sada su upoređivali
beleške. To je bio moj utisak, gospodine. Bilo je reči o nekom gospodinu
Bernardu. Nazovi Bernarda, moramo se konsultovati sa Bernardom, zašto da
to ne prepustimo Bernardu? Onda je iznenada vaš otac naredio da bude
tišina. Tom Bernardu se ne srne verovati. On je neprijatelj. Ko znа?
Gospođica Hosli je mnogo plakala. Nisam ni znao da može da plače osim
kada su u pitanju njeni mali psi.
- Da li se sećaš da li je moj otac pravio neke planove za putovanje? Nije
poslao po Gasona?
- Ne, gospodine. Nije bio razuman. Razum mu se, ako se uopšte i vratio,
vratio kasnije, rekao bih.
 Oliver je zadržao oštar ton za još jedan pokušaj.
- Slušaj pažljivo, Gupta. Sudbina gospodina Tigra zavisi od nalaženja
određenih izgubljenih papira. Angažovao sam tim profesionalnih istraživača
da mi pomognu. Ti moraš da ostaneš u svojim odajama dok oni ne napuste
zgradu. Razumeš?
Gupta je pokupio svoj krevet i spustio se niz stepenice. Oliver je sačekao
dok nije čuo kako se zatvaraju vrata suterena. Sa Tigrovog radnog stola
telefonirao je posmatračima preko puta i izmrmljao glupavu lozinku koju mu
je Brok dao za taj trenutak. Stuštio se niz stepenice i otvorio ulazna vrata.
Prvo je ušao Brok, a za njim ekipa u tamnim trenerkama i rančevima za svoje
proklete foto-aparate, tripode, svetla i šta god su još nosili.
- Gupta je otišao u svoj suteren - Oliver je zasiktao na Broka. - Neki
prokleti idiot nije primetio da je ovaj spavao gore. Odlazim.
Brok je nešto promrmljao u kragnu svoje jakne. Derek je predao svoj
ranac kolegi i stao uz Olivera. Oliver je sišao niz ulazne stepenice u pratnji
Dereka i Agi, koja ga je uhvatila za Slobodnu ruku kao da ga drugarski grli,
dok ga je Derek držao za drugu. Taksi se zaustavio sa Tambijem za volanom.
Derek i Agi su ga ubacili u kola i smestili se sa obe njegove strane na
zadnjem sedištu. Agi je položila ruku na njegovu, ali on je otresao. Kada su
došli u Park Lejn zamišljao je da se biciklom popeo na voz koji je stajao, ali
voz je odbijao da se pomeri zbog tela na pruzi. Pred skloništem, Agi je
pozvonila dok je Derek izvodio Olivera na trotoar, a Tambi je čekao da ga
uhvati kada je izašao iz kola. Oliver nije bio svestan da ide uz stepenice, već
samo da leži na svom krevetu u donjem vešu i želi da je Agi pored njega.
Probudio se i video jutarnje svetlo iza pohabanih zavesa na prozoru na kosom
krovu i Broka, ne Agi, kako sedi na stolici i pruža mu list papira. Oliver se
podigao na jedan lakat, protrljao vrat i prihvatio fotokopiju pisma. Štampani
znak štampara sa dve rukavice iz poštanskog lanca kako se prepliću u
pozdravu... ili je to možda borba? Reči TRANS-FINANS BEČ provlačile su
se preko rukavica. Elektronski tip sa neodredivim stranim akcentom:

Za T. Singla, LIČNO, kurirom.

Poštovani g. Singl,
Povodom naših pregovora sa predstavnikom vaše uvažene firme,
 imamo zadovoljstvo da vas zvanično obavestimo o našoj naplati od
Kuće Singl sume od 200.000.000 funti (dve stotine miliona funti
sterlinga) što je pravična i razumna kompenzacija za izgubljeni profit
i izdaju poverenja koje smo vam ukazali pod privilegijom klijenta.
Isplata u roku od trideset dana na račun Trans-Finans Istambul of-
šor, detalje znate, sa naznakom za dr-a Mirskog, ako to ne učinite
uslediće dalja akcija. Istovetno pismo poslato vam je u posebnoj
koverti na vašu privatnu rezidenciju. Zahvaljujemo se na vašoj
pažnji.

Potpisano J. A. Orlov bolnom, staračkom rukom i zauzvrat potpisano

Tigrovim inicijalima kao potvrda da je pročitao i primio k znanju.
- Sećaš li se Mirskog? - upitao je Brok. - Bio je u Sjedinjenim Državama
dve godine.
- Naravno da se sećam. Poljski advokat. Neka vrsta Jevgenijevog
trgovačkog partnera. Rekli ste mi da ga se pazim.
- Trgovački partner malo sutra - Brok ga je čikao, odlučan da ga pokrene.
- Mirski je prevarant. Bio je komunistički lopov, a sada je kapitalistički
lopov. Šta mu znači to izigravanje bankara sa Jevgenijevim dve stotine
miliona funti?
- Otkud ja to znam? - Oliver mu je vratio pismo.
- Ustani.
Oliver se sumorno podigao i pomerio noge dok nije seo na ivicu kreveta.
- Slušaš li?
- Ne baš.
- Žao mi je zbog Gupte. Mi nismo savršeni, nikada nećemo ni biti.
Savršeno si ga izmanipulisao. Stvarno je bilo genijalno kako si dešifrovao
kombinaciju trezora. Niko osim tebe to ne bi mogao da uradi. Ti si najbolji
operater kojeg imamo. To nije jedino pismo koje smo našli. Naš prijatelj
Bernard je sahranjen tamo sa svojom vilom, kao i pet-šest drugih Bernarda.
Da li slušaš?
Oliver je otišao u kupatilo, odvrnuo slavinu na lavabou i pljusnuo lice
vodom. - Našli smo i Tigrov pasoš - Brok mu je rekao kroz otvorena vrata. -
Ili koristi pasoš nekog drugog ili nije nigde otišao.
Oliver je čuo tu novost kao da je još jedna smrt od mnogih. - Moram da
pozovem Semija - rekao je, vraćajući se u spavaću sobu.
- Ko je Semi?
- Moram da pozovem njegovu majku, Elsi, da joj kažem da sam dobro.
Brok mu je doneo telefon i stajao nad njim dok ga je koristio. - Elsi, ja
sam, Oliver... kako je Semi? Dobro, oh, dobro, pa... vidimo se uskoro.
Sve jednoličnim tupim glasom pre no što je prekinuo vezu, uzdahnuo i ne
pogledavši Broka, okrenuo Hederin broj u Nortamptonu. - Ja sam. Da.
Oliver, taj. Kako je Karmen?... Ne, ne mogu... Šta! Pa, nađi doktora... Čuj,
idi kod privatnog, ja ću da platim... Uskoro...
Podigao je glavu i video Broka kako mu klima glavom. - Uskoro će doći
da razgovaraju sa tobom... sutra ili prekosutra...
Brok je još klimao glavom. - I nije više bilo čudaka da se tu motaju?... Ni
sjajnih automobila ili jezivih telefonskih poziva? Nije bilo više ruža?...
Dobro.
Prekinuo je vezu. - Karmen je posekla koleno - požalio se, kao da je sve
to Brokova krivica. - Možda će biti potrebne kopče.
 POGLAVLJE 11.

Agi je vozila. Oliver se ispružio pored nje, čas je zamahom ruke

nameštao kosu, čas je skupljao svoje duge noge i uz veliki prasak ih opet
spuštao na pod, pitajući se šta bi se dogodilo ako bi se nagnuo prema njoj,
stavio svoju ruku na njenu dok menja brzine, ili prstima prošao kroz prorez
između njene kragne i vrata. Zaustavila bi kola i polomila mi ruku, pomislio
je. Maslinasta brda Selzberija prostirala su se sa obe strane. Ovce su pasle
na njihovim padinama. Nisko sunce je prosulo zlato na seoske kuće i crkve.
Kola su bila neobeleženi „ford” sa igračkom jedrilicom na zadnjem sedištu i
drugim radiom koji je bio sakriven ispod vozačke table. Ispred njih išao je
pik-ap kamion, sa Tambijem za volanom i Derekom pored njega. Crvena
traka bila je vezana za njihovu antenu. Agi nije volela Dereka, pa nisam ni ja.
Derek je neprijatelj, odlučio je. Dvoje motociklista obučeni u kožu vozili su
iza njih, kacige su im bile ukrašene crvenim strelama. Ponekad bi se čulo
pucketanje radija, a zatim i hladni ženski glas koji izgovara lozinku. Ponekad
je Agi odgovarala drugom lozinkom. Ponekad je pokušavala da ga razveseli.
- Razmisli, jesi li ikada bio u Aberdinu, Olivere? - upitala je. - Stvarno je
gužva.
- Čuo sam.
- Mislim, mogao bi i gore da prođeš kada se ovo završi, ako shvataš šta
hoću da kažem.
- Dobra ideja. Razmisliću.
Ponovo je pokušala. - Da li se uopšte sećaš Voltera?
- Da, naravno, Volter. Jedan od Tambijevih snagatora. Šta je sa njim?
- Oh, Volter, pa, izvukao se i otišao u jednu od onih beznačajnih
osiguravajućih firmi na severu. Trideset pet hiljada godišnje i ‘rover’ obložen
krznom, da ti se smuči. Gde je lojalnost? Gde je usluga?
 - Stvarno, gde je? - složio se Oliver i nasmešio na pomisao na krzno u
autu.
- Mislim, zar ti nije bilo grozno! To što si otkrio da je tvoj rođeni otac
lupež i tako to? A ti upravo došao sa pravnog fakulteta, verujući da pravo
služi za zaštitu ljudi i držanje društva na pravom kursu? Razmisli, kako neko
izlazi sa tim na kraj, Olivere? A ti pričaš sa nekim ko je čitao filozofiju zbog
njenih greha.
Oliver nije pričao ni sa kim, bez obzira na to šta oni čitali, ali Agi je
nastavila. - Mislim, kako uopšte znaš, u takvoj situaciji, da li samo mrziš to
kopile ili voliš pravdu? Pitaš se danonoćno, ‘Da li sam licemer, sve vreme se
pretvaram da sam visoko i moćan i pun vrlina na svom belom konju, kada u
stvari potkazujem oca?’ Da li je tako išlo sa tobom, ili ja to samo tako
zamišljam?
- Pa... da.
- Mislim, ti si za nas prava zvezda, znaš li to? Usamljenik koji donosi
odluke. Idealista. Kakvog nikada nismo imali. Ima nekih momaka u Službi
koji bi ubili da dobiju tvoj autogram.
Nastupila je duga pauza u kojoj je čak i neustrašiva Agi možda poželela
da nije bila tako neustrašiva.
- Nema belog konja - Oliver je promrmljao. - Više je kao viteška.
Pik-ap ispred njih dao je levi migavac. Pratili su ga niz traku za skretanje
i ušli na seoski put. Motocikl ih je pratio. Mlado lišće se zatvaralo pred
njima, zaklanjajući nebo. Sunčeva svetlost igrala je između debala, radio je
odavao statički elektricitet. Pik-ap se zaustavio uz ivicu puta, motocikl iza
njih je skrenuo. Kola su se spustila niz strmo brdo i prešla preko nekog
potoka uz pljusak. Popeli su se na vrh brda. Žuti baražni balon sa natpisom
HARIS bio je vezan iznad benzinske pumpe. Bila je ranije ovde, pomislio je,
posmatrajući je krajičkom oka. Svi su bili. Skrenula je levo, zaobišli su selo i
ugledali obrise crkve na nebu i ambara sa desetkom za crkvu do nje i
bungalove sa zaobljenim crepovima, koje je Tigar i zubima i noktima
pokušao da spreči. Ušli su u Jesenji sokak gde palo lišće leži na zemlji
tokom cele godine. Prošli su ćorsokak nazvan Najtingejls End i videli
parkiran kombi elektrodistribucije sa podignutim merdevinama i čovekom
koji je nešto radio sa žicama. U kabini, neka žena je pričala preko telefona.
Agi je vozila još nekih stotinak metara i zaustavila se blizu autobuske
stanice.
- Stigao si - objavila je.
Izašao je. Nebo iza drveća izgledalo je kao da je još dan, ali u šumarak
sumrak se brzo uvlačio. Na travnatom ostrvcetu stajao je ratni spomenik od
cigala sa imenima palih boraca. Četiri momka Harvijevih, setio se. Svi iz
jedne porodice, svi poginuli do svoje dvadesete godine, a njihova majka je
živela do devedesete. Kada je krenuo začuo je kako Agi odlazi. Ogromna
kapija dizala se pred njim. Na njenom vrhu sa obe strane, isklesani tigrovi
držali su grb Singlovih. Tigrovi su stigli iz parka skulptura u Patniju i koštali
su čitavo bogatstvo. Grb je bio delo predatnog heraldiste po imenu Pots koji
je proveo vikend ispitujući Tigra o njegovim precima, ne shvatajući da su se
oni menjali sa godišnjim dobima. Rezultat su bili brod Hanze (savez
nemačkih gradova, prim.prev.) koji je predstavljao naše stare trgovačke veze
iz Libeka, do tada nepoznate Oliveru, jedan goropadni tigar i dve grlice sa
naše saksonske strane, mada kakve veze grlice imaju sa Saksonijom bila je
tajna poznata samo gospodinu Potsu.
Put je kao crna reka prelazio sve mračnije livade. Ovo je grob u kojem
sam rođen, pomislio je. Tu sam živeo рге no što sam postao dete. Prošao je
pored šarene kućice kod kapije gde je Gason, vozač, spavao kada bi Tigar
odlučio da provede ovde noć. Nije bilo svetla na prozorima, zavese na spratu
bile su navučene. Jedna kolica stajala su u dvorištu, a šipka za vuču bila je
na gomili cigala. Oliver je imao sedam godina. To mu je bio prvi čas sa
ponijem i nosio je čvrsti polucilindar i sako od tvida za koji se odlučio Tigar
sa svog udaljenog uticajnog mesta. Niko drugi u njegovom razredu nije nosio
polucilindar te je Oliver pokušavao da ga sakrije, zajedno sa bičem sa
srebrnom drškom koji mu je Tigar poslao po kuriru za rođenadan, jer su do
tada Tigrove posete postale retka prilika.
- Izbaci grudi, Olivere! Ne grbi se! Klimaš glavom, Olivere! Pokušaj da
izgledaš više kao Džefri! On nije klimao glavom, zar ne? Prav kao vojnik,
takav je bio Džefri.
Džefri je bio moj stariji brat, pet godina stariji. Džefri koji je radio sve
kako treba, a ja kako ne treba. Džefri koji je bio savršen u svakom pogledu,
a umro je od leukemije pre no što je imao vremena da osvoji svet. Oliver je
prošao pored spremišta leda od peščara. Stiglo je magijom u tri zelena
kombija, nestalo za nedelju dana i postalo njegovo mesto za kaznu... stotinu
sedamdeset trčećih koraka do spremišta leda, zatim je morao da ga dodirne,
stotinu sedamdeset koraka nazad, jedan krug za svaki nenaučeni nepravilni
glagol iz latinskog, i još više krugova, zato što nije bio dobar kao Džefri, bilo
da je u pitanju latinski ili trčanje. Gospodin Ravilius, Oliverov tutor, bio je
numerista. Kao i Tigar. Na međugradskoj liniji diskutovali su o poenima,
oznakama, udaljenostima, provedenim satima i zasluženim kaznama, i koji je
procenat potreban da bi ga ubacili u nekakvu Zmajevu školu gde je Džefri
dobio svoje kriket boje i stipendiju za nešto još strašnije po imenu Iton.
Oliver je mrzeo zmajeve, ali divio se g. Ravilijusu zbog njegovih somotskih
sakoa i crnih cigareta. Kada je g. Ravilijus pobegao sa španskom sobaricom,
Oliver je navijao za njega usred opšteg besa.
Pošto je više voleo duži put pored baštenskog zida, zaobišao je
zaravnjeno brdašce koje nije bilo ni humka ni kupica za golf, već mesto za
spuštanje helikoptera za goste koji su suviše uzvišeni da bi putovali
kopnenim putem. Gosti kao što su Jevgenij i Mihail Orlov sa svojim
plastičnim torbama ruskog lakeraja, flašama limun vodke i dimljenim
mingrelijskim kobasicama umotanim u navošteni papir. Gosti sa
obezbeđenjem. Gosti sa takovima za bilijar na rasklapanje u crnim torbama
jer nisu verovali Tigrovim štapovima. Ali, samo je Oliver znao da je helipad
bio tajni oltar. Inspirisan pričom jednog indonežanskog plemena koje je
postavilo lažne drvene avione da bi privuklo bogate turiste koji su leteli
iznad njih, stavljao je kao dar Džefrijevu omiljenu hranu u nadi da će ga
namamiti sa neba da završi svoje detinjstvo. Ali, hrana na nebu bila je
očigledno bolja, jer se Džefri nikada nije vratio. A Džefri nije bio jedini
odsutan. U sve mračnijoj izmaglici stajale su sportske prepone koje su bile
stalno bojene u belo, i teren za polo koji je bio obeležen i košen čitave
godine, i štale u kojima su svako sedlo, uzda, đem i uzengija bili izglačani u
slučaju dana koji nikada nije dolazio kada bi se Tigar, nakon dvadeset godina
na poslovnom putu, dovezao sa Gasonom za volanom i živeo teško
zarađenim životom feudalne Engleske.
Put je uranjao između bakarnih bukvi. Ispred njega nalazilo se nekoliko
koliba od cigli i kamena, za osoblje. Prolazivši pored njih, zastao je u nadi da
će ugledati Krafta, batlera, i njegovu ženu kako sede i piju čaj. Voleo je
Kraftove i koristio ih kao svoj prozor u svet izvan zidova Najtingejlsa. Ali
gospođa Kraft je umrla рге petnaest godina, a gospodin Kraft se vratio kući u
Hal, gde su mu koreni, odnevši sa sobom Faberže kutiju i set minijatura
Tigrovih neuhvatljivih predaka iz osamnaestog veka. Oliver se spustio sa
brda i ispod njega pojavio se Najtingejls, prvo dimnjaci, a zatim čitava
struktura od sivog kamena, na šljunku bez korova koji je pod nogama krčkao
kao led dok se približavao ulaznoj verandi. Šipka za zvono bila je mesingana
ruka sa spojenim palcem i prstima. Uhvatio je i povukao nadole dok mu je
srce lupalo neizbežnom čežnjom jednog sina. Kada se spremao drugi put da
povuče čuo je korake sa druge strane vrata i u panici se pitao kako da je
zove jer je mrzela da je zove „majko”, a „mama” čak i više. Shvatio je da je
zaboravio njeno ime. Zaboravio je i svoje. Imao je sedam godina i sedeo je u
policijskoj stanici udaljenoj šest milja, i čak nije mogao da se seti imena
kuće iz koje je pobegao. Vrata su se otvorila i tama je izbila na vrata. Cerio
se i mrmljao. Nije ništa čuo. Osetio je džemper od mohera na svojim usnama
kada su se njene ruke našle oko njegovog vrata. Zagrlio je zaštitnički.
Zatvorio je oči i pokušao da bude dete, ali nije mu uspevalo. Poljubila ga je
u levi obraz i osetio je pepermint i truo zadah. Poljubila ga je u drugi obraz i
setio se kako je bila visoka, viša od svih drugih žena koje je poljubio. Setio
se kako je drhtala i mirisala na sapun od lavande. Pitao se da li drhti sve
vreme ili samo sa njim. Odmakla se od njega. Njene oči, kao i njegove, bile
su pune suza.
- Oli, dušo. - Pogodila si, pomislio je, jer ga je ponekad zvala Džefri. -
Zašto me nisi nazvao, Oli? Moje jadno srce. Šta si to sada uradio?
Nađa, setio se: nemoj da me zoveš „majko”, Oli dušo. Zovi me Nađa,
osećam se tako staro.

***

Kuhinja je bila niska i prostrana. Ulubljene šerpe od bakra, koje je na

licitaciji kupio unutrašnji dekorater koji je zatim ispario, visile su sa starih
greda koje su bile dodate tokom jedne od mnogih restauracija. Sto je bio
dovoljno dugačak za dvadeset slugu. Holandska pećnica za velike gozbe,
nikad povezana sa dimnjakom, stajala je u tami na kraju.
- Mora da si gladan k’o vuk - rekla je analitički, kao da je hranjenje bilo
nešto što drugi ljudi rade.
- Da budem iskren, i nisam.
 Zavirili su u frižider da bi našli nešto što će ga zadovoljiti. Boca mleka?
Paket crnog hleba? Konzerva sardina, možda? Njena drhtava ruka bila mu je
na ramenu. Za trenutak i ja ću početi da drhtim.
- Oh, bože, gospođa Henderson ima slobodan dan - rekla je. - Ja
vikendom ništa ne jedem. Uvek je bilo tako. Zaboravio si.
Oči su im se srele u polumraku i primetio je da ga se plaši. Pitao se da li
je pijana ili je bila na dobrom putu da to bude. Nekada je odmah na početku
počela nerazgovetno da tepa kao devojčica. Drugi put bi sasula nekoliko
boca u sebe i bila naizgled sabrana. - Ne izgledaš baš dobro, Oli dušo. Da li
se previše iscrpljuješ? Tako si odgovoran.
- Dobro sam. A i ti izgledaš dobro. Neverovatno.
Uopšte nije bilo neverovatno. Svake godine pred Božić odlazila je na,
kako je ona zvala, mali odmor, a vraćala se bez ijedne bore na svom licu.
- Da li si hodao od stanice, dušo? Nisam čula da su došla kola, a nije ni
Džako.
Džako je bila sijamska mačka. - Da si me nazvao, pokupila bih te.
Nisi vozila kola godinama, pomislio je. Ne od kada si „lend roverom”
prošla kroz ambar i Tigar ti spalio vozačku dozvolu. - Stvarno volim da se
šetam - rekao je. - Znaš da volim. Čak i kada je kiša, ne smeta mi.
Za koji trenutak nijedno od nas dvoje neće znati šta više da kaže.
- Vozovi izgleda ne idu nedeljom, kao po nekom pravilu. Gospođa
Henderson mora da preseda u Svindonu ako želi da poseti svog brata -
požalila se.
- Moj je stigao baš na vreme.
Seo je za sto na svoje staro mesto. Ona je i dalje stajala, obigravala oko
njega, drhtala i brinula se, mljackajući ustima kao beba pre hranjenja. - Ima li
još nekog? - upitao je.
- Samo ja i mace, dušo. Zašto bi nekog i bilo?
- Samo sam se pitao.
- Više ne držim psa. Ne otkako je Samanta preminula.
- Znam.
- Na kraju je samo sedela u holu i čekala zvuk „rolsa”. Nije se kretala, ne
na kraju, nije htela da jede, ni da me sluša.
- Rekla si mi.
- Shvatila je da je pas za jednog čoveka. Tigar je rekao da je sahranim
odmah do hranilišta za fazane, pa smo tako i učinili. Ja i gospođa Henderson.
- I Gason - podsetio je.
- Gason je iskopao rupu, gospođa Henderson je održala oproštajni govor.
Bojim se da nismo bili baš veselo društvance.
- Gde je on, majko?
- Gason, dušo?
- Tigar.
Zaboravila je svoj tekst, pomislio je, posmatrajući kako joj se oči pune
suzama. Pokušavala je da se seti ono što bi trebalo da kaže.
- Oh, Oli, dušo.
- Šta je bilo, majko?
- Mislila sam da si došao zbog mene.
- I jesam. Pitao sam se gde je Tigar. Bio je ovde. Gupta mi je rekao.
Nije bilo fer. Ništa nije bilo fer. Prizvala je svu silu samosažaljenja da se
skloni u nju. - Svi me pitaju - kukala je. - Mesingam. Mirski. Gupta. Onaj
jezivi Hoban iz Beča. Bernard. Ona užasna veštica Hosli sa svojim
bokserima. A sada i ti. Svima sam rekla. Ne znam. Pomislio bi čovek da bi
sa faksovima, mobilnim telefonima i bog zna sa čime još, znali gde da bilo
koga nađu u bilo koje vreme. Ne mogu. Informacija nije znanje, tvoj otac je
uvek govorio. Bio je u pravu.
- Ko je Bernard?
- Bernard, dušo. Znaš Bernarda. Veliki ćelavi policajac iz Liverpula
kojem je Tigar pomagao. Bernard Porlok. Jednom si ga nazvao Kovrdžavi i
on te umalo nije ubio.
- Mora da je to bio Džefri - rekao je Oliver. - A Mirski, on je advokat.
- Naravno da jeste. dušo. Aliksov divni bucmasti prijatelj Poljak iz
Istambula. Tigru je potrebno samo malo samoće - protestovala je. To je
potpuno razumno, zato što živi u središtu pažnje ponekad poželi da bude
neko mali. Svi mi to ponekad želimo. I ti si želeo. Čak si promenio i svoje
ime da bi to mogao. Dušo, zar nije tako?
- Pretpostavljam da si čula vest. Mora da jesi.
- Kakvu vest? - oštro je upitala - Neću da razgovaram sa novinarima, Oli.
A ni ti. Spustiću im slušalicu.
- Vest o Alfredu Vinseru. Našem pravnom orlu.
- O tom užasnom čovečuljku? Pa šta je on uradio?
 - Nažalost, umro je, majko. Ubijen. Tamo u Turskoj. Počinilac ili
počinioci su nepoznati. Obavljao je posao za Kuću Singl i neko ga je upucao.
- Oh, kako užasno, dušo. Savršeno grozno. Toliko mi je žao. Ta sirota
žena. Moraće da nađe posao. To je tako surovo. Oh, dušo.
Znala si, pomislio je. Imala si spremljen tekst pre no što sam ti rekao.
Stajali su sa rukom u ruci na sredini njenog sobička, koji je zvala jutarnja
soba. To je bila najmanja od niza dnevnih soba koje su se prostirale južnom
stranom kuće. Džako, sijamski mačor, ležao je u presvučenoj korpi ispod
televizora. Reci mi šta se promenilo od kada si bio ovde poslednji put, dušo,
govorila mu je. Hajde da igramo Kimovu igru, hajde! Igrao je, tražeći tragove.
Tigrova izrezbarena čaša za viski, štampa na njegovim urednom naslonjaču
omiljene stolice, ružičaste novine, ručno napravljene čokolade iz Rišua, iza
ugla u Saut Odli Stritu, nikada se nije pokavio u Najtigejlsu bez njih.
- Taj akvarel je nov - rekao je.
- Oli, dušo, kako si samo pametan! - pljesnula je rukama, ali zvuka nije
bilo. - Star je barem stotinu godina, ali ovde je nov, zato bravo. Tetka Bi mi
ga je ostavila. Naslikala ga je žena koja je slikala ptice za kraljicu Viktoriju.
Nikada ne očekujem ništa kada ljudi umru.
- Pa, kada si ga poslednji put videla, majko?
Ali, umesto da mu odgovori, krenula je sa strastvenim opisivanjem
operacije kuka gospođe Henderson, kako je lokalna bolnica bila naprosto
divna, i to baš kada je vlada planirala da je zatvori, što je bilo tipično: - A
naš dragi doktor Bil, koji nas je pazio godinama... on je samo... pa, da jeste.,.
- izgubila je nit.
Prešli su u dnevnu dečju sobu i razgovarali o drvenim igračkama, nije se
sećao da se igrao sa njima, i konjića, nije se sećao da ga je jahao, mada se
klela da ga je skoro odvalio sa ležišta, pa je pretpostavio da misli na
Džefrija.
- Dobro ste, dušo, zar ne? Svo troje? Znam da ne treba da pitam, ali ja
sam samo majka, nisam kamen. Svi ste zdravi, srećni i slobodni, kako si hteo,
dušo? Nema više loših stvari?
I dalje mu je upućivala osmeh, treptav kao domaći film, a njene iščupane
obrve izvijale su se u luku dok joj je pružao fotografiju Karmen i posmatrao
je dok je proučava stavivši naočare koje je držala na granatnoj ogrlici,
nadohvat ruke. Fotografija se ljuljala u njenim rukama, a njena glava se
ljuljala sa fotografijom.
- Sada je veća nego tu na slici i odsekli smo joj kosu - rekao je Oliver. -
Svaki dan kaže nešto novo.
- Apsolutno božanstvena, dušo. Srećica... - vratila mu je fotografiju - lepo
ste to sredili sine, oboje. Kako predivna, srećna devojčica. I Helen je dobro,
je li? Srećna i tako to?
- Heder je sjajno.
- Stvarno mi je drago.
- Moram da znam, majko. Moram da znam kada si poslednji put videla
Tigra i šta se dogodilo. Svi ga traže. Važno je da ga ja prvi nađem. - Bolje je
kada ne gledamo jedno drugo, setio se, zadržavši pogled na konjiću.
- Nemoj da navaljuješ, Oli dušo. Znaš kakva sam sa datumima. Mrzim
satove, mrzim noć, mrzim napasnike. Mrzim sve što nije ukusno, veliko i
sunčano.
- Ali, voliš Tigra. Ne želiš mu zlo. I voliš mene.
Ponovo je počela da tepa kao devojčica. - Ti poznaješ svog oca, dušo.
Dođe, ode, trčiš oko njega, a kada ode pitaš se da li je uopšte i bio. Tako je
ako si sirota Nađa.
Bilo mu je dosta nje, a zato je i pokušao da pobegne kada je imao sedam
godina. Želeo je tada da je mrtva kao i Džefri. - Došao je ovamo i saopštio ti
da je Vinser ubijen - rekao je.
Rukom je prešla preko tela i uhvatila se za nadlakticu. Nosila je bluzu od
tila sa dugim rukavima i kitnjastim manžetama da joj sakriju vene i bore. -
Tvoj otac je bio veoma dobar prema nama, Olivere. Prestani. Čuješ li me?
- Gde je, majko?
- Moraš da ga poštuješ. Poštovanje je ono što nas odvaja od životinja.
Nije te poredio sa Džefrijem. Nije ti okrenuo leđa kada si padao na ispitima i
hteo da napustiš školu. Drugi očevi bi to učinili. Nije mu smetalo što pišeš
poeziju ili šta god si pisao, iako tu nije bilo zarade. Poslao te je tutorima i
dao ti Džefrijevo mesto u poslu. To je teško za čoveka koji veruje u zaslugu
i podigao se svojom snagom. Bio si pošteđen Liverpula, ja nisam. Da si
poznavao Liverpul, imao bi Džefrijev duh. Ne postoje dva ista braka. Uvek
je voleo Najtingejls. Uvek me je poštovao kako dolikuje. Nisi mu bio
lojalan, Olivere. Šta god si mu uradio, nije zaslužio. Sada imaš svoju
porodicu. Idi i brini se o njima. I prestani da se pretvaraš da si u Singapuru
kada savršeno dobro znam da si u Devonu.
Bio je mrtav hladan, njen krvnik. - Rekla si mu, zar ne? - rekao je
bezbojno. - Tigar je izvukao to iz tebe. Došao je da te vidi, rekao ti za
Vinsera, a ti si mu rekla za mene. Gde sam bio. Koje mi je novo ime. Na
koju adresu si mi pisala. Mora da ti je bio veoma zahvalan.
Morao je da je pridržava zato što je bila malaksala, grizla je kažiprst i
patetično jaukala ispod šiški a la princeza Dajana. - Zato, ono što bih želeo
da znam, molim te Nađa, jeste ono šta je Tigar rekao tebi - nastavio je
brutalno. - Jer ako mi ne kažeš, imam osećaj da će završiti kao Alfi Vinser.
Imala je potrebu da promeni mesto, te je hodnikom odveo do trpezarije sa
izrezbarenim mermernim kaminom sa statuama golih žena verovatno od
Kanove stavljenih u niše sa stubovima. U toku čitavog svog puberteta one su
bile voljene sirene njegove mašte. Jedan ukraden pogled kroz poluotvorena
vrata na njihove nebeske osmehe i savršene zadnjice bio je dovoljan da ga
raspale. Iznad njih visila je slika porodice u razgovoru od nepoznatog slikara
današnjice, sa zlatnim oblacima koji se podižu nad Najtingejlsom i Tigrom
koji se penje na živahnog polo ponija, sa Oliverom u sakou Itona kako hvata
uzde, i sa Tigrovom prelepom mladom ženom Nadom, sa strukom poput ose
u dugoj kućnoj haljini kako obuzdava nemirnu dečju ruku. A iza Tigra, kao
plavi italijanski princ, lebdeo je duh Džefrija, oživljen sa fotografija, sa
zlatnom kosom koja je lepršala i božanstvenim osmehom dok je na svom
sivom poniju Admiralu skakao u sunčev zrak, dok porodične sluge mašu
svojim kapama.
- Ja sam tako loša, Olivere - žalila se Nađa, shvativši sliku kao neko
prekorevanje. - Tigar nikada nije trebalo da se oženi mnome. Nikada nije
trebalo obojicu da vas rodim.
- Ne brini, majko. Neko bi nas rodio, čak i ako to ne bi bila ti - rekao je
sa izveštačenom veselošću.
Pitao se da li je Džefri bio Tigrov sin. Kada je jednom bila pripita
govorila je o jednom Tigrovom kolegi, advokatu iz Liverpula, pravom
nebrušenom dijamantu sa božanstvenom plavom kosom. Datumi su se
poklapali.
Sada su bili u sobi za bilijar. Ponovo je navaljivao: moram da znam,
majko, moram da čujem šta ste pričali. Ona je štucala i odmahivala glavom,
poričući sve dok je priznavala sebi, ali suze su prestale da teku. Ja sam
suviše mlada, suviše nežna, suviše osetljiva, dušo. Tigar je to iscedio iz
mene, a sada ti isto to radiš. To je zato što nikada nisam išla na fakultet, moj
otac je mislio da devojke ne treba da idu, hvala bogu što nisam imala kćerku.
Promenila je zamenice i sada je pričala o sebi kao o nekom drugom: - Rekla
je Tigru samo neke sitnice, dušo. Nikada sve, ne bi to ona. Da joj Oli to nije
rekao, ona nikada ne bi to prenela Tigru, zar ne?
U pravu si, pomislio je. Nikada nije bilo nikakve koristi da ti se nešto
priča. Trebalo je da te ostavim da piješ i jedeš se dok ne umreš. - Bio je tako
tužan, dušo - objasnila je kroz jecaje. - Tužan zbog Vinsera. Najtužniji zbog
tebe. Ta žena, Ket, ponašala se nedolično, pretpostavljam. Radije bih bila sa
Džakom. Sve što sam od njega htela bilo je da me pogleda, nazove me
dušom, zagrli me i kaže mi da sam još uvek lepa.
- Gde je on, majko? Kako sebe sada zove?
Čvrsto je zagrlio, a ona se svom težinom oslonila na njegove ruke. - Mora
da ti je rekao kuda ide. On ti sve govori. On ne bi ostavio svoju Nađu u
mraku neznanja.
- Ne smem da ti verujem. Nikome od vas. Ni Mirskom, ni Hobanu, ni
Mesingamu, nikome. A Oliver je sve započeo. Pusti me.
Kožne stolice, knjige o konjima, gazdin sto. Stigli su do radne sobe. Slika
čistokrvnog konja Vilijema Stabsa, ali to je bilo pod znakom pitanja, visila je
iznad kamina. Oliver je otišao do prozora i prešao rukom preko vrha daske
od garnmišne dok nije naišao na prašnjav mesingani ključ. Podigao je Stabsa
sa klina i stavio ga na pod. Iza njega, zidni sef bio je postavljen u Tigrovoj
visini. Otključao ga je i zavirio unutra, kao što je radio kada je bio dete u
danima kada je verovao da je sef magična kutija gde stoji tajna.
- Nema tu ničega, Oli dušo, nikada nije ni bilo. Samo dosadne oporuke i
tapije i nešto stranog novca, sitniša.
Ništa sada, kao ni tada. zaključao ga je, vratio ključ i posvetio pažnju
ladicama u radnom stolu. Rukavica za polo. Kutija šaržera za
dvanaestokalibarski pištolj. Trgovačke potvrde. Papir za pisanje. Jedna crna
sveska, ništa nema štampano na korici. Želim beležnice, rekao je Вrок. Želim
beleške, memorandume, nažvrljane adrese, želim imena u lažnim knjigama,
izgužvane papire, sve što je mislio da baci ali nije. Oliver je otvorio svesku:
Vodič govornika posle večere. Šale, aforizmi, biseri mudrosti, citati. Bacio
je svesku nazad u ladicu. - Da li su stigli neki paketi za njega, majko? Paketi,
velike koverte, preporučena pisma, kuriri? Ništa što čuvaš za njega? Ništa
što je stiglo od kada je otišao? Istovetno pismo poslato vam je u posebnoj
koverti na vašu privatnu rezidenciju, potpisano J. A. Orlov.
- Naravno da nema ničega, dušo. Niko mu više ne piše na ovu adresu.
Osim ako su u pitanju računi.
Odveo je natrag u kuhinju i napravio čaj dok ga je ona posmatrala. -
Barem više nisi ružan, dušo.
Ona je mislila da to kaže kao utehu. - Plakao je. Nisam ga videla da
plače još od Džefrija. Pozajmio je moj polaroid. Nisi znao da sam fotograf,
zar ne?
- Šta je, kog vraga, hteo sa polaroidom? - mislio je na pasoš, vizu.
- Hteo je slike svega što voli. Mene. Slike svih nas, vrta sa zidom, svega
što ga je činilo srećnim pre no što si ti doneo nesreću.
Želela je još jedan zagrljaj i on joj je to pružio. - Da li je skoro bio stari
Jevgenij? Prošle zime, dušo. Zbog fazana.
- Ali, Tigar još nije ubio medveda? - šala.
- Ne, dušo. Mislim da medvedi nisu njegov fah. Oni previše liče na ljude.
- Ko je još došao sa njim?
- Onaj siroti Mihail. On u sve puca. Ubio bi i Džakoa da je imao prilike.
Tako je bilo divno od Jevgenija da ga uključi u poslove. I Mirskog, takođe.
- Šta je Mirski radio?
- Igrao je šah sa Rendijem u staklenoj bašti. Rendi i Mirski su bili veoma
bliski. Pitala sam se da možda ne postoji nešto između njih.
- Šta?
- Pa, Rendi nije baš ženskaroš, zar ne? A dragi doktor Mirski svašta bi
prihvatio. Uhvatila sam ga kako flertuje sa gospođom Henderson u kuhinji,
ako to možeš da zamisliš, pitao je da dođe u Gdanjsk da mu napravi pitu od
mesa.
Pružio joj je šolju. Krišku limuna, nikada mleko. Glas mu je i dalje bio
leden. - Pa, kako je Tigar došao ovde ovog puta? Da li ga je Gason dovezao?
- Taksi, dušo. Sa stanice. Došao je vozom, kao i ti, samo što nije bila
nedelja. Nije želeo da bude upadljiv.
- Pa, šta si uradila? Sakrila ga u šupi za drva?
Stajala je, oslonivši se leđima na stolicu. - Obišli smo imanje, kao što
uvek i radimo, gledao je sve što voli i fotografisao - odgovorila je prkosno. -
Nosio je smeđi reglan kaput koji sam mu poklonila za četrdeseti rođendan.
Mi to zovemo ljubavni kaput. Rekla sam mu, ne idi, ostani ovde. Rekla sam
mu da ću da se brinem o njemu. Nije hteo da sluša. Morao je da ide da
spasava brod, rekao je. Još je bilo vremena. Jevgenij je morao da zna istinu,
onda će sve biti u redu. 'Borio sam se sa njima za Božić i to ću ponovo da
učinim’. Tako sam bila ponosna na njega.
- Šta se desilo za Božić?
- Švajcarska, dušo. Za tren sam pomislila da će da me povede, kao
nekada. Ali, to je bio samo posao, posao, sve vreme. Napred-nazad kao jo-
jo. Nikada nije pojeo svoj božićni puding, mada ga voli. Gospođa Henderson
je umalo zaplakala. Ali, on je pobedio. Borio se protiv svih. Svih njih.
‘Razbio sam im noseve,’ rekao je. ‘Jevgenij me je podržao na kraju. Više
neće da pokušaju to na brzinu.’
- Ko neće?
- Ko god. Hoban. Mirski. Kako bih ja to mogla da znam? Svi ljudi koji su
pokušali da ga obore. Izdajnici. I ti si jedan od njih. Rekao je da mora nešto
da ti pošalje. Čak i ako te više pikada ne vidi ili ne čuje, nešto ti je kao otac
dugovao, iako si ga prevario. Nešto što ti je obećao. U tome se sastoji njegov
život. 1 moj. Uvek smo te učili da održavaš svoja obećanja.
- Kao što si i ti kada si mu rekla za Karmen.
- Shvatio je da znam gde si. On je pametan, uvek je i bio. Primetio je da
ne brinem za tebe kao obično, a zašto nisam? On je advokat, tako da ne
možeš da se prepireš sa njim. Pričala sam neke gluposti, pa me je pretresao.
Ne jako, kao nekada, ali dovoljno. Pokušala sam da nastavim da lažem o
tebi, ali onda sam pomislila zašto više da se maltretiram. si naš jedini sin.
Jednako si naš. Rekla sam mu da je postao deda i ponovo je plakao. Deca
uvek misle da su im roditelji hladni sve dok ne zaplaču, onda misle da su
smešni. Rekao je da si mu potreban.
- Potreban! Zbog čega, pobogu?
- On ti je otac, Oli! I partner! Urotili su se protiv njega. Kome da se
okrene ako ne svom sinu? Duguješ mu. Vreme je da staneš uz njega.
- On je to rekao?
- Da! Njegove reči. Reci mu da mi duguje!
- Reci mu?
- Da!
 - Da li je imao kofer?
- Braon torbu da se slaže sa njegovim ljubavnim kaputom. Ručni prtljag.
- Kuda je leteo?
- Nisam rekla da je leteo!
- Rekla si ručni prtljag.
- Nisam. Nisam!
- Nađa. Majko... Slušaj me. Policija je prečešljala svaki spisak letova i
putnika koji postoji. Nema ni traga od njega. Kako je odleteo a da oni to nisu
primetili?
Okrenula mu se u zagrljaju oslobodivši se. - Rekao je da jesi! Bio je u
pravu! Ti si u dosluhu sa policijom.
- Moram da mu pomognem, majko. Potreban sam mu. Tako je rekao. Ako
ga ne nađem, a ti znaš gde je, nama će se to osvetiti.
- Ali, ja ne znam gde je! On nije kao ti, ne govori mi stvari koje ne mogu
da sačuvam. Prestani da me stežeš tako!
Uplašivši se samog sebe, Oliver se brzo udaljio od nje. Jecala je. - Kakva
korist? Reci mi šta želiš da znaš i onda me ostavi na miru.
Zatim se zagrcnula. Okrenuo se ka njoj i uzeo je u naručje. Stavio je svoj
obraz uz njen i osetio kako je lepljiv od suza. Predavala mu se kao što se
predavala njegovom ocu, jedan deo njega je trijumfovao, a drugi ju je mrzeo
zbog njene slabosti. - Od tada ga nisu videli, majko. Niko ga nije video osim
tebe. Kako je otišao?
- Hrabro. Uzdignute glave. Onako kako borci idu. Uradio bi tačno ono što
je rekao da će uraditi. Treba da si ponoson što krećeš njegovim stopama.
- Mislio sam na prevoz.
- Njegov taksi se vratio. Odšetao bi do stanice da nije imao tu torbu.
‘Ponovo je prvi dan, Nađa,’ rekao je. ‘U Liverpulu’ smo leđima uza zid.
Rekao sam da te nikada neću napustiti i nikada i neću.’ Ponovo je bio onaj
stari. Nije mahao. Samo se odvezao. Zašto si to uradio, Oli? Zašto si rekao
blesavoj Nađi ako nisi hteo da Tigar zna?
Zato što sam postao ošamućeni otac, a Karmen je bila samo tri dana
stara, razmišljao je beznadežno. Zato što volim svoju kćerku i pretpostavljam
da bi i ti htela da je voliš. Sedela je ukočeno za stolom, grčevito stiskajući
obema rukama svoju šolju sa već ohlađenim čajem. - Majko.
- Ne, dušo. Više ne.
 - Ako se aerodromi i luke osmatraju, a on ima priručni prtljag i ide da se
obračuna sa svojim neprijateljima, kako misli da se kreće? Kakav to pasoš
ima, na primer?
- Ničiji, dušo. Ponovo si teatralan.
- Zašto kažeš ničij? Zašto to mora da bude pasoš nekog drugog ko ga ne
koristi?
- Umukni, Oli! Misliš da si sjajan advokat kao tvoj otac. Nisi.
- Čiji pasoš ima, majko? Ne mogu da mu pomognem ako ne znam koje
ime koristi, je li tako?
Duboko je uzdahnula. Odmahnula je glavom i ponovo zaplakala, ali brzo
se oporavila. - Pitaj Mesingama. Tigar se suviše oslanja na svoje podređene.
Onda mu oni zariju nož u leđa, kao ti.
- Da li je to britanski pasoš?
- Pravi je, to je sve što mi je rekao. Nije lažan. Pripada pravoj osobi
kojoj ne treba. Nije rekao koja zemlja, a nisam ni pitala,
- Da li ti ga je pokazao?
- Ne. Samo se hvalio.
- Kada? Ne tada, zar ne? Nije bio u raspoloženju da se hvali?
- Рге godinu dana prošlog marta - ona koja mrzi datume - morao je da
obavi neka posla u Rusiji ili tako negde, a nije hteo da ljudi znaju ko je. Zato
je nabavio taj pasoš. Rendi mu ga je nabavio. I krštenicu da može da ga
dokaže. Tako je ispao pet godina mlađi. To je bila šala, da je dobio pet
godina popusta od Velikog Poreznika na nebu.
Glas joj je postao mrtvački hladan, kao i njegov. - To je sve što ti mogu
reći, Oli. I što ću ti ikada reći. Poslednja kap. Uništio si nam živote. Uvek si
to radio.
Oliver je prvo polako koračao po stazi. Nosio je sivi kaput preko ruke.
Hodajući, navlačio ga je, jednu po jednu ruku dok je ubrzavao.
Kada je stigao do kapije već je trčao. Kombi elektrodistribucije bio je na
istom mestu, ali merdevine su im bile sklopljene, a dve osobe sedele su u
kabini. Nastavio je da trči dok nije stigao do mesta gde se put račva i
ugledao svetla parkiranog „forda” koja su ablendovala i veselu figuru Agi
koja mu je mahala sa vozačevog sedišta. Suvozačka vrata su se otvorila.
- Možeš li da dobiješ Broka na tu stvar? - viknuo je.
Već mu je pružala telefon.
 ***

- Znači, nikada nije bio u Australiji - reče Heder gorko se nasmešivši

kada je prošla pored Broka prema uglu sobe. - Australija je takođe bila laž.
- Maska, da budemo blaži - predložio je Brok.
Za ovakve prilike imao je sveštenički ton. Dolazio je iz dubokog
osećanja brige. Kada se prihvatiš nekoga, uzimaš i njegove probleme,
propovedao bi svojim novajlijama. Nisi Makijaveli, nisi ni Džems Bond, ti si
vredan služenik za dobrobit koji mora da drži svačiji život da se ne raspadne
ili će se neko razbesneti.
Sedeli su vrlo smireno u maloj seoskoj policijskoj stanici u
Nortamptonširu, Brok sa jedne strane prostog stola, a Heder sa druge, sa
glavom u ruci, a očiju raširenih ali pogleda odsutnog, kao da je gledala u
mračni ugao sobe za ispitivanja. Bilo je veče i prostorija je bila slabo
osvetljena. Sa mračnih zidova, traženi ljudi i deca koja su nestala posmatrali
su ih kao tihi hor prokletih. Kroz pregradni zid dolazilo je ruganje zatvorenog
pijanice, monotoni zvuk policijskog radija i zvuk strelica pikada koje su
pogađale cilj. Brok se pitao šta bi Lili mislila o njoj. Sa ženama, uvek se to
pitao. - Fina devojka, Nete - rekla bi. - Nema ničega što neki dobar muž ne bi
mogao da ispravi za nedelju dana.
Lili je mislila da svaka treba da ima dobrog muža. To je bio njen način da
mu laska.
- Pa, on mi je pričao o morskoj hrani u Sidneju - reče Heder,
razmišljajući. - Rekao je da je najbolja koju je ikada jeo bilo gde u svetu.
Rekao je da ćemo otići tamo jednog dana. Poješćemo po jedan ogroman
obrok u svim restoranima u kojima je bio kelner.
- Mislim da nikada u svom životu nije bio kelner - reče Brok.
- Bio je vaš kelner, zar ne? I još uvek je.
Brok se nije dao. - On ne voli to što radi, Heder. On to vidi kao svoju
dužnost. Potrebno mu je da zna da smo na njegovoj strani. Svi mi. Pogotovu
Karmen. Ona mu je sve, Karmen. On želi da ona zna da je njen otac fin
čovek. Nađa se da ćeš reći koju dobru reč za njega ponekad, dok odrasta. Ne
bi želeo da ona misli da ju je ostavio bez razloga.
- ‘Tvoj otac je lažima ušao u moj život, ali dobar je čovek’, je li tako?
 - Ako možeš bolje.
- Pa, dajte mi priču.
- Mislim da tu nema priče, Heder. Mislim da treba da se smešiš kada
pričaš o njemu. I pustiš ga da joj bude otac što je oduvek sanjao.
 POGLAVLJE 12.

Za svoju posetu Plutonovoj kućici, skloništu koje je bilo poznato samo

nekolicini članova Hidra tima, Вrок je iste večeri preduzeo izuzetan oprez
čak i po svojim visokim standardima. Prvo je išao metroom južno preko rеке,
a zatim uskočio u autobus za istok i otišao u sendvič bar sa dobrim
pogledom na trotoar. Ušavši u drugi autobus, izašao je dve stanice ranije i
poslednjih nekoliko stotina metara prešao peške, ne hodajući ni sa previše ni
sa premalo svrhe, i zastajkujući da uživa u pogledu na dokove koji su mu
zapali za oko (niz zarđalih kranova, milih barži, đubrište za stare gume), sve
dok nije stigao u etapama do niza lukova od cigala koji su ličili na vijadukt,
gde je svako udubljenje bife nekakva metalska radionica. Došavši do para
velikih crnih vrata sa brojem osam, i podstaknut ohrabrujućom porukom
„ОТIŠAO U ŠPANIJU, ODJEBI”, pritisnuo je zvono i prijavio se na interfon
kao Alfov brat koji je došao da se dogovori oko „aston martina”.
Kada je ušao, prošao je kroz skladište sa delovima automobila, starim
kaminima i velikim asortimanom registarskih tablica; popeo se rasklimatanim
drvenim stepenicama do novopostavljenih čeličnih vrata koja su zbog
pristojnosti i doslednosti bila premazana i izgrebana odgovarajućim grafitima.
Tu je stajao i sačekao da se špijunka zatamni, što se i desilo, i vrata je
otvorio sablasan čovek u farmerkama, patikama, kariranoj košulji i kožnim
opasačem oko ramena u kojem je stajao devetomilimetarski „smit & veson”
automatik sa starim zavojem oko drške, kao da se posekao u nekom
zaboravljenom nestasluku. Brok je ušao unutra, a vrata su se zatvorila za
njim.
- Kako je on, gospodine Mejs? - upitao je. U glasu mu se osećala
napetost, kao trema pred premijeru.
- Zavisi na šta mislite, gospodine - rekao je Mejs, govoreći tiho kao Brok.
- Pomalo čita kada je koncentrisan. Igra šah, što pomaže. Inače rešava
ukrstene reči, one teže.
- Još uvek je uplašen?
- K'o đavo, gospodine.
Вrок je krenuo hodnikom, prošao malu kuhinju, spavaću sobu i kupatilo
dok nije došao licem u lice sa drugim, bucmastim čovekom duge kose
skupljene na potiljku. Njegov držač za pištolj bio je od šatorskog platna i
pritegnut kao portikla oko bebinog vrata.
- Je li sve u redu, gospodine Kartere?
- Jeste, hvala, gospodine. Upravo smo završili finu partiju vista.
- Ko je pobedio?
- Pluton, gospodine. On vara.
Zvali su se Mejs i Karter, sve vreme dok je operacija trajala, kako ih je
Ejden Bel nazvao po dvojici ljudi koji su otkrili Tutankamonovu grobnicu. A
Plutona po kralju donjeg sveta. Otvorivši drvena vrata, Brok je ušao u
dugačku sobu u potkrovlju sa gvozdenim rešetkama na prozorima koji su
gledali u nebo. Dve fotelje prekrivene rebrastim somotom bile su privučene
peći. Između njih stajao je sanduk pretrpan novinama i kartama za igranje.
Jedna fotelja bila je prazna, a u drugoj je sedeo časni Ranulf, alijas Rendi
Mesingam, alijas Pluton, nedavno u britanskom Forin ofisu i na drugim
adresama koje se dovode u pitanje, obučen u kućni džemper na rajsferšlus a,
umesto uobičajenih cipela od jelenske kože, imao je na nogama narandžaste
papuče sa linijom imitacije runa. Čučao je naginjući se napred sa rukama na
stolici, ali kada je video Broka stavio je ruke iza glave, prekrstio noge na
sanduku i zavalio se u tobožnjem uživanju. - Pa, to je moj ujka Net, ponovo -
otezao je. - Nego, čujte, jeste li mi doneli moju kartu za izlazak iz zatvora?
Jer ako niste onda gubite vreme.
Broku je izgleda ovo pitanje bilo veoma zabavno. - Molim vas,
gospodine. Obojica smo u dubini duše civilne sluge. Da li su ikada ministri
potpisali potvrdu o imunitetu za vikend? Ako malo jače poguram počeću da
nerviram ljude. Ko je doktor Mirski kada je kod kuće? -upitao je, po principu
da su najbolja pitanja ispitivača ona na koje već zna odgovore.
- Nikada nisam čuo za njega - Mesingam Je jetko odgovorio. - I hoću
nešto pristojne odeće iz moje kuće. Mogu da vam dam ključ. Vilijam je u
zemlji. Ostaće tamo dok mu ne kažem drugačije. Samo nemojte da idete
utorkom i četvrtkom kada gospođa Ambrouz čisti.
Brok je još jednom odmahnuo glavom. - Bojim se da to ne dolazi u obzir,
gospodine, za sada. Možda posmatraju kuću. Poslednja stvar na zemlji koju
imam je trag koji vodi odatle do ovde, hvala lepo.
To je bila mala laž. U panici da se preda, Mesingam se nije setio da sredi
promenu odeće. Brok, znajući ljubav prema odeći svog štičenika, iskoristio je
mogućnost da ga ponizi bezobličnom širokom odećom i vunenim pantalonama
sa elastičnim strukom. - Molim vas, gospodine - reče Brok sedajući,
otvarajući beležnicu i uzimajući Lilino pero. - Jedna ptičica mi je rekla da ste
vi i dotični gospodin Mirski zajedno igrali šah u Najtingejlsu prošlog
novembra.
- Onda vaša ptičica lagi - reče Mesingam, koji je voleo da pribegava
pidžin engleskom kada oseća da mu se preti.
- Razmenjivali ste skaredne šale, vi i doktor Mirski, tako mi je rečeno.
Nije vaše vere, zar ne?
- Nikada se nisam upoznao sa njim, nikada nisam čuo za njega, nikada
nisam igrao šah sa njim. I nije, pošto ste pitali. On je upravo suprotno -
odgovorio je Mesingam. Uzeo je novine, protresao ih i pravio se da čita. - I
obožavam da budem ovde. Momci su sjajni, hrana je kakvu samo poželeti
možeš, lokacija je božanstvena. Razmišljam o tome da kupim ovo mesto.
- Vidite, gospodine, uvek ima problema sa tim dogovorima oko imuniteta
- objasnio je Brok, još uvek najprijateljskijim tonom - moj ministar i njegove
kohorte moraju da znaju protiv čega daju imunitet nekome, a tu leži kvaka.
- Već sam čuo tu propoved.
- Onda, možda ako je ponovim, možda ćete je prihvatiti. Uz svo
poštovanje, nije dovoljno samo podići slušalicu i pozvati nekog sjajnog tipa
kojeg poznajete u Forin ofisu ili šta god da je to i kažete, ‘Rendi Mesingam bi
želeo da trguje jednom informacijom za garanciju imuniteta, zato učini šta
možeš, hoćeš li, staro momče?’ To nije odgovor, bar ne na duže staze. Moje
gazde su izbirljivi ljudi. ‘Od čega ili koga imunitet?’ pitaju se. ‘Da li
gospodin Mesingam hoće da opljačka banku Engleske ili zlostavlja maloletne
učenice? Da li je u ligi sa Belzebubom? Jer ako jeste, bilo bi bolje da se
prijavi negde drugde.’ Ali, kada ja vama postavim to pitanje, postavljam ga
uzalud. Jer ono što ste mi do sada rekli, da budem iskren, samo su nevažne
činjenice. Zaštitićemo vas ako to želite. Biće nam vrlo drago da vas
zaštitimo. Smeštaj neće biti baš udoban kao ovaj sada, ali bićete zaštićeni.
Jer, ako nastavite ovako, moje gazde neće samo izbeći uslugu, već će podići
optužnicu za ometanje toka pravde. Gospodine.
Karter je ušao sa čajem. - Da li je gospodin Mesingam danas zvao u
svoju kancelariju, gospodine Karter?
- U sedamnaest i četrdeset pet, gospodine.
- Odakle?
- Iz Njujorka.
- Ko je bio sa njim?
- Ja i Mejs, gospodine.
- Da li se lepo ponašao?
Mesingam je naglo zatvorio novine. - Kao prokleto jagnje, tako je. Dao
im je sve što treba, zar nisam, Karteru? Priznajte.
- Zvučao je dobro, gospodine - reče Karter. - Malo previše afektirano za
moj ukus, ali on je uvek takav.
- Slušajte traku ako mi ne verujete. Bio sam u Njujorku, vreme je bilo
božanstveno, upravo sam se vratio sa ulivanja nove nade u srca i duše naših
nestalnih investitora iz Vol Strita, i treba ponovo tu istu stvar sutra da obavim
u Torontu, i da li iko ima vesti o našem sirotom zalutalom Tigru? Odgovor,
kroz suze, ne. Tačno ili netačno, Karteru?
- Rekao bih da je to pravi opis, gospodine, do sada.
- Sa kime je razgovarao?
- Sa Anđelom, njegovom sekretaricom, gospodine.
- Da li misliš da je progutala to?
- Ona uvek to proguta - Mesingam je otegao. Kamenog izraza na licu
Karter je izašao. - Oh, bože, da li sam bio suviše drzak?
- Pa, gospodin Karter je pravi crkveni čovek, vidite. Veoma je privržen
muškim klubovima i fudbalskim timovima.
Mesingam je bio pokunjen. - Oh, bože. Dođavola. Kako sam bio
vulgaran. Recite mu da mi je žao.
Brok se vratio svojoj beležnici, dobronamemo odmahujući svojom belom
glavom kao svačiji otac iz snova. - A sada, gospodine, mogu li vas pitati
malo više o ovim vrlo pretećim telefonskim pozivima koje ste primili?
- Rekao sam vam sve što znam.
- Da, pa, još uvek imamo problema da ih lociramo. Samo, kada primimo
ovakvu molbu imamo obavezu da vam ukažemo na opasnost. To je ono što ja
zovem zlatnim dvojcem. Postoji opasnost, i postoji opipljivi dokaz da ste
spremni da sarađujete sa vlastima kada se imunitet odobri. Kako se sećam,
vaš čvrst utisak je, po svedočenju mojih ljudi, da su pozivi dolazili iz
inostranstva.
- U pozadini se čula strana buka. Tramvaji i tako to.
- I još uvek ne možete da prepoznate glas. Razmišljali ste o tome danju i
noću, ali nikuda niste stigli.
- Reći ću vam drugačije, Nete.
- Voleo bih da mislim tako, gospodine. I svakog puta bio je to isti glas i
bilo je četiri poziva u brzom sledu i uvek su govorili istu stvar. I uvek iz
inostranstva.
- Bila je ista ... atmosferska praznina. To je teško opisati.
- Da nije bio to doktor Mirski, na primer?
- Mogao je da bude. Ako bi stavio maramicu na slušalicu ili šta god da
rade.
- Hoban? - Izbacujući ova imena, Вrок je beležio kako svako od njih
pogađa metu.
- Nije dovoljno američki. Aliks govori kao da je pre sat vremena imao
operaciju nosa.
- Salva? Mihail? Da nije i sam Jevgenij?
- Engleski je bio previše dobar.
- A i stari bi govorio ruski sa vama. Pretpostavljam - osim možda što ne
bi zvučalo tako zastrašujuće.
Čitao je iz svoje beležnice. - ‘Vi ste sledeči na našoj listi, g. Mesingam.
Ne možete se sakriti od nas. Možemo da vam dignemo kuću u vazduh ili da
vas ubijemo kad god mi to želimo.’ Ne možete se setiti?
- Nije bilo tako dramatično. Vi činite da to izgleda smešno. Nije bilo
smešno, bilo je zastrašujuće.
- Šteta što vaš misteriozni napasnik nije ponovo pozvao posle vaše
predaje na milost nama i kada smo vam preusmerili pozive - Brok se žalio
slatkom strpljivošću. - Četiri poziva u toliko vremena, a zatim nestaje iz etra
onog trenutka kada ste došli kod nas. Da se čovek zapita da li zna više no što
je to dobro za njega.
- Nije bilo dobro za mene, to je sve što ja znam.
 - Siguran sam da nije. Uzgred, koji pasoš Tigar koristi?
- Britanski, pretpostavljam. To ste me pitali prošlog puta.
- I svesni ste, koliko shvatam, kao bivši službenik Forin ofisa, da činite
prestup u ovoj zemlji ako pomažete ili podstičete nabavljanje lažnog ili
falsifikovanog pasoša, bilo koje nacionalnosti?
- Naravno da jesam.
- I u skladu sa tim, ako sam mogao da demonstriram da je ргеčasni
gospodin Ranulf Mesingam svesno i sa namerom nabavio takav lažni pasoš...
potpomognut ukradenom krštenicom, najgore je što biste se mogli naći u
situaciji da ovaj izuzetno udoban smeštaj zamenite zatvorskom ćelijom.
Mesingam je sedeo uspravno, jednom rukom je štipkao donju usnu.
Spustio je pogled i namrštio se kao da se koncentriše u vezi sa sledećim
šahovskim potezom. - Ne možeš me staviti u zatvor. Ne možeš me ni
uhapsiti.
- A zašto?
- Zato sto bi digao svoju operaciju u vazduh. Želiš da sve teče
uobičajenim tokom, dokle god može.
Duboko u sebi, Brok nimalo nije bio srećan u vezi sa ovom preciznom
procenom njegove situacije. Spolja, njegovo ponašanje je i dalje odavalo
jednostavnu pristojnost. - U pravu ste, gospodine. U mom je interesu da vi
budete bezbedni. Ali, ne mogu da lažem svoje pretpostavljene i vi ne smete
da lažete mene. Zato ćete mi ljubazno reći, bez daljeg vrdanja, ime koje je na
lažnom pasošu koji ste lično nabavili za gospodina Tigra Singla?
- Smart. Tomi Smart. TS da se slaže sa njegovom zlatnom dugmadi za
manžete.
- A sada da porazgovaramo malo o dobrom doktoru Mirskom - predložio
je Brok, skrivajući svoje likovanje pod birokratskim neophodnim mrštenjem,
i uspeo je da ostane na svom mestu sledećih dvadeset minuta pre no što je
izleteo da objavi vest svom timu.
Ali, Tambiju je otkrio svoju najveću tajnu brigu. - On me strašno laže,
Tambi. Sve što mi kaže je sitniš.

***

Osmatrački tim je izvestio da je Subjekat sam kod kuće. Telefonski

monitori su potvrdili da je Subjekat odbio dva poziva na večeru, prvo se
izgovarajući partijom bridža, a potom prethodnim angažmanom. Bilo je deset
uveče u Park Lejnu. Topla, vertikalna kiša plesala je po pločniku. Tambi ga
je dovezao do ovde, Agi se vozila sa njim na zadnjem sedištu Tambijevog
taksija, ćaskajući o kineskim jelima u Glazgovu.
- Možemo da sačekamo do sutra ako si umoran - Brok je neubedljivo
rekao.
- Dobro sam - odgovorio je Oliver vojničkom poslušnošću.
K. Altremont, pročitao je, skrivajući oči od kiše dok je proučavao
osvetljenu dugmad na interfonu. Apartman 18. Pritisnuo je dugme, svetlost
mu je zasjala u lice i začuo je biseksualni glas. - Ja sam - rekao je u svetlost.
- Oliver. Pitao sam se da li mogu da dođem na kafu. Neću te dugo
zadržavati.
Metalni glas je prasnuo u vazduhu. - Pobogu. Stvarno si ti. Ja ću da
pritisnem dugme, a ti guraj. Spreman?
Ali, gurnuo je prerano i morao je da sačeka i gume ponovo pre no što su
se staklena vrata otvorila. U futurističkom holu, zemljani u sivim odelima
upravljali su belim svemirskim pultom. Mlađi je nosio bedž na kojem je
pisao Meti. Stariji, Džošua, čitao je svoje novine.
- Centralni lift - Meti je rekao Oliveru. - I ne dodirujte ništa jer sve mi
radimo za vas.
Lift se podigao, Meti je nestao u prizemlju. Na osmom spratu vrata su se
sama otvorila, a ona ga je čekala, večno u tridesetim u ispranim farmerkama i
jednoj od Tigrovih krem svilenih košulja sa zavrnutim rukavima do lakata.
Oko oba zgloba imala je nekoliko tankih zlatnih narukvica. Zakoračila je
napred pripivši se uz njega celom visinom, tako je ona pozdravljala
muškarce, grudi uz grudi, prepone uz prepone, ali zbog Oliverove visine
delovi im se nisu baš poklapali. Njena duga kosa je bila očetkana i mirisala
je na kupku.
- Olivere. Zar to nije strašno? Taj siroti Alfi... sve? Kuda je Tigar otišao?
- To ti reci meni, Ket.
- Zaboga, gde si bio? Mislila sam da je otišao da te traži.
Odgurnula ga je, ali samo da bi ga bolje pogledala. Primetio je da u
stresnim situacijama nastaju pukotine. Isti nestašni osmeh, ali sa više truda
da se i održi. Proračunat pogled, britak glas. - Da li si postao odgovoran,
dragi? - upitala ga je kada je završio sa pregledom.
- Ne baš. Ne mislim da jesam. - Budalasto kikotanje.
- Dobio si nešto. I sviđa mi se. Ali, uvek je i bilo tako, zar ne? - Pratio je
u dnevnu sobu. Studio u potrazi za umetnikom, setio se. Kultna skulptura,
aerodromska umetnost, Kensingtonski ćilimi. Vlasništvo Lihtenštajn
fondacije. Sačinio sam ugovor, Vinser ga je pregledao, Ket je bila vlasnik
fondacije, mešavina kao i ranije. - Šta kažeš na piće, dragi?
- Voleo bih.
- I ja.
Bar je bio frižider maskiran kao španski kovčeg. Izvadila je posrebreni
bokal sa suvim martinijem, napunila je jednu ledenu čašu, a drugu do pola.
Preplanule ruke, Ket u februaru odlazi u Nasau. Ruke su joj bile spremne za
oružje. - Količina za dečake - rekla je pružajući mu punu čašu, a zadržavajući
količinu za devojčice za sebe.
Otpio je jedan gutljaj i ušao u drugačije stanje. Da je to bio sok od
paradajza, i onda bi bio pijan. Uzeo je drugi gutljaj i povratio se.
- Posao ide dobro? - upitao je.
- Apsolutno savršeno, dragi. Prošle godine smo napravili takav profit da
se Tigar razgoropadio.
Spustila se u turski sed. Sklupčao se pokraj njenih nogu na gomili
čupavih jastučića. Noge su joj bile bose. Maleni nokti kao kapi krvi. - Reci,
dušo. Ništa ne preskači, ma kako bilo odvratno.
Ležao je, ali sa Katrinom ležanje je bilo lako. Bio je u Hongkongu kada je
primio vest, rekao je, navodeći priču po Broku. U faksu od Pem Hosli je
pisalo da je Vinser ubijen, a da je Tigar „napustio svoj radni sto zbog nekih
hitnih stvari” i da bi Oliver možda mogao da razmišlja o povratku kući. U
Londonu je bila sredina noći, pa da se ne bi motao okolo pronašao je avion
do Getvika, uzeo taksi do Kurzon Strita, probudio Guptu, brzo otišao u
Najtingejls da se vidi sa Nađom.
- Kako je ona, dragi? - upala je Katrina, sa posebnim obzirom koje
ljubavnice imaju prema ženama svojih ljubavnika.
- Izuzetno se dobro nosi, hvala - odgovorio je nelagodno. - Iznenađujuće
dobro. Da. Vrlo je svadljiva.
Njen pogled, za sve vreme dok je pričao, nije se skidao sa njegovog lica.
- Nisi išao kod naših momaka u plavom, zar ne dragi? - upitala je lukavo...
igrač bridža, pročitala mu je lice.
- Kod kojih? - upitao je Oliver, čitajući njeno lice.
- Mislila sam da si možda zvao službu dragog Bernarda. Ili možda ne
voliš Bernarda?
- A ti?
- Ne onoliko koliko bi on voleo, hvala bogu. Moje devojke ne bi ga ni
dotakle bez neke sitnice. Pet hiljada je ponudio Anđeli da ide sa njim na
odmor u njegovu jebačnicu na suncu. Rekla mu je da ona nije takva devojka.
Od kada? Pitala sam je.
- Nisam bio ni kod koga. Firma očajnički pokušava da ćuti o Tigrovom
nestanku. Užasava ih pomisao na navalu na kuću.
- Pa, zašto si došao kod mene, dragi?
Slegnuo je ramenima, ali nije mogao da se otrese njenog pogleda. - Mislio
sam da ću dobiti obaveštenja iz prve ruke.
- A ja sam prva ruka.
Njen prst na nozi probadao ga je u slabinu.
- Pa, ti si mu najbolji drug, Ket, zar ne? - odgovorio je, cereći se i
odmičući od nje.
- Osim tebe, dragi.
- Plus bila si prva osoba koju je došao da vidi kada je čuo vest o Alfiju.
- Jesam li?
- Sudeći po Gupti, jesi.
- Gde je onda otišao?
- Da se vidi sa Nadom. Pa, ona je to rekla. Mislim, ne bi ona to izmislila.
Kakvu bi korist imala od toga?
- A posle Nađe? Koga je onda posetio? Neku posebnu prijateljicu za koju
ne znam?
- Mislim da se možda vratio ovamo.
- Dragi. Zašto?
- Pa, on nije tako bistar da sređuje svoje stvari, zar ne? Ne ako želi da ide
u inostranstvo. Malo sam iznenađen što te nije poveo sa sobom.
Upalila je cigaretu, što ga je zapanjilo. Šta li ona radi kada Tigar nije
ovde? - Spavala sam - rekla je, zatvorivši oči da izbaci dim - na sebi sam
imala samo svoju skromnost. Imali smo groznu noć u Kolevci. Neki čarter let
doveo je nekog arapskog princa i on se napalio na Voru. Sećaš se Vore - još
jednom ga je probola prstom, ovoga puta u zadnjicu - božanstvena plavuša,
divne grudi, nogama nema kraja. E, pa, ona se tebe seća, dragi, kao i ja.
Ahmed je hteo da je odvede u Pariz svojim avionom, ali Vorin dečko je
upravo bio pušten, pa se ona nije usudila. Bilo je gužve, i to u četiri ujutru,
pre no što sam se vratila ovamo, isključila telefon, uzela pilulu i zaspala.
Sledeća stvar koje sam bila svesna, bilo je vreme ručku, i Tigar je stajao
nadamnom u svom groznom smeđem kaputu govoreći ‘Pucali su Vinseru u
glavu za kaznu.’
- Pucali mu u glavu? Kako je Tigar to znao?
- Nemam pojma, dragi. Verovatno samo igra reči. To mi baš nije bilo
potrebno u mom jadnom stanju. ‘Zašto bi iko hteo da ubije Alfija, pobogu?’
upitala sam, ‘Ko su to опi? Kako znaš da to nije bio samo neki ljubomoran
muž?’ ‘Ne, rekao je, bila je zavera, i svi su bili u njoj, Hoban, Jevgenij,
Mirski i čitava naoružana vojska.’ Želeo je da zna gde sam stavila četke za
cipele. Kaže da nije mogao gore da nađe nijednu četku za cipele. Znaš kakav
je kada paniči. Mora da umre sa čistim cipelama.
Oliver, koji nije znao da mu je otac podložan panici, ipak je mudro
klimnuo glavini. - Sledeće što je želeo jeste sitniš za telefon. Pričao je
gluposti, pa sam prvo pomislila kako mi govori da moram da promenim
telefonsku liniju. Ne, ne, novac, rekao je. Metalne novčiće od jedne funte,
pedeset penija, šta imam? ‘Ne budi smešan,’ rekla sam mu, ‘ovde plaćaš
telefonski račun. Koristi moj telefon.’ Ne vredi. Hteo je pravi telefon na
novčiće. Sve ostale prisluškuju njegovi neprijatelji. ‘Nazovi Rendija,’ rekla
sam. Ne vredi. Mora da nađe šilinge. ‘Nazovi Bernarda,’ rekla sam. ‘Ako si u
nevolji, za to služi Bernard.’ Ne odavde, rekao je. ‘Ali dragi, on je policija,’
rekla sam. ‘Policija ne prisluškuje policiju.’ Odmahnuo je glavom. Onda je
pričao o tome koliko jedna žena ne vidi. Rekao je da ne mogu da vidim
veliku sliku, a on je mogao.
- Jadna ti - reče Oliver, još uvek pokušavajući da se navikne na ideju da
Tigar priča gluposti.
- I tako, naravno, nismo našli sitniš. Moj sitniš za parkiranje bio je u
kolima. A kola su mi bila u suterenu. Da budem iskrena, pomislila sam da je
tvoj prečasni otac odlepio... šta je, dragi? Igledaš kao da si pojeo nešto.
Oliver ništa nije jeo. Spajao je događaje u glavi i ništa nije shvatao.
Računao je da su mogle da prođu minute od kada je Tigar primio Jevgenijevo
pismo u kojem mu traži dve stotine miliona funti sterlinga. A opet, kada je
Gupta video Tigra kad je napuštao Kurzon Strit bio je savršeno pribran. I
Oliver se zapitao šta je moglo da se desi između Kurzon Strita i Ket, što bi
nateralo njegovog oca da se uspaniči i priča gluposti.
- Tako smo se vukli po stanu desetak minuta, ja u svom kimonu, tražila
sam sitninu. Poželela sam da sam nazad u svom krevetu sa konzervom
punom deset penija za gasometar. Našli smo dve funte. To nije bilo dovoljno,
ne za poziv u inostranstvo. Ali, on nije ni rekao da je reč o inostranstvu, bar
ne dok nismo završili sa traženjem. ‘Za ime boga,’ rekla sam, ‘pošalji Metija
da ide do trafike i kupi nekoliko kartica za telefon.’ Ni to nije valjalo. Nije se
moglo verovati portirima. Radije bi ih sam kupio. Tako je otišao. Bilo mi je
potrebno nekoliko sati da se vratim na spavanje i sanjam o tebi.
Duboko je povukla dim cigarete, a zatim nezadovoljno uzdahnula. - Oh, a
sve je tvoja greška, bićeš zadovoljan da čuješ, nisu samo Mirski i Bordžije u
pitanju. Svi smo se urotili protiv njega, svi ga izdajemo, ali ti najviše. Bila
sam baš ljubomorna. Jesi li ga izdao?
- Kako?
- Sam bog zna, dragi. Rekao je da si za sobom ostavio trag i da ga je
pratio nazad do izvora, a izvor si bio ti. Prvi put da čujem da tragovi imaju
izvore, ali on je tako rekao.
- Nije rekao koga treba da pozove?
- Naravno da nije, dragi. Meni ne treba verovati, zar ne? Mahao je
nekakvim faksom, tako da očigledno nije imao taj broj u glavi.
- Ali, bio je u inostranstvu.
- Tako je rekao.
I bilo je vreme ručka, Oliver je pomislio. - Gde je trafika? - upitao je.
- Kada izađeš, skreni desno pedesetak metara i ispred tebe je. Da li
izigravaš Herkula Poaroa, dragi? Rekao je da si Juda. A ja mislim da si divan
- dodala je.
- Postaje mi jasno - rekao je. Do sada nije mogao da zamisli tu sliku:
Tigar u panici, iracionalan i u bekstvu, šćućuren u telefonskoj govornici u
svom smeđem reglan kaputu i izglancanim cipelama dok njegova ljubavnica
odlazi na spavanje. - Došao je sa nekim u veliki sukob prošlog Božića -
rekao je. - Neki ljudi su pokušali da ga prevare. Odleteo je za Cirih i sve ih
potukao. Da li ti je to poznato?
 Zevnula je. - Jedva. Hteo je da otpusti Rendija. Uvek je hteo da otpusti
Rendija. A oni su svi lopuže, uključujući i Mirskog.
- I Jevgenij?
- Jevgenij se suviše klati. Pod uticajem je.
- Čijim?
- Ko zna, dragi. Kakvo ti je piće?
Popio je svoj martini. Katrina je pušila i posmatrala ga dok je jednim
bosim stopalom zamišljeno masirala drugo. - Ti si mu pobegao kroz prste, zar
ne, ti nevaljalče - rekla je zamišljeno. - Nikada ne govori o tebi, znaš li to?
Samo kada je uzbuđen. Pa, ne baš uzbuđen, jer se to događa svake prestupne
godine. Prvo si bio u inostranstvu na studijama, onda si doneo strani posao,
onda si se ponovo vratio studiranju. On je još uvek ponosan na tebe, na svoj
način. Samo misli da si izdajnik i govno.
- Verovatno će se pojaviti za par dana - rekao je Oliver.
- Oh, ako je sam dotrčaće nazad. Ne može da podnese da bude u svom
društvu, nikada nije mogao. Zato čovek i nađe bliskog prijatelja. Od mene
očigledno ne može da izvuče onoliko koliko mu treba da se pokrene. Ili je
možda obrnut slučaj, da budem iskrena. Možda mu je potrebna promena.
Parnjak njegovom godištu. Parnjak i mom godištu, kad smo već kod toga -
prstom ga je ponovo probola,ovog puta bliže preponama. - Da li imaš ti
nekog bliskog prijatelja, dragi? Nekog ko zna kako da te sludi?
- Sada sam između dve vatre.
- Ona fina Nina došla je jednom u Kolevku da me vidi. Nije mogla da
shvati zašto si rekao Tigru da ćeš se njom oženiti, a njoj nikada.
- Da, pa, žao mi je zbog toga.
- Nemoj meni da se izvinjavaš, dragi. Šta je sa njom? Nije baš živahna u
krevetu? Ima lepo telašce, ono što sam mogla da vidim. Super dupe. Divne
bokove. Poželela sam da sam ja muško.
Oliver se još više udaljio od nje. - Nađa kaže da je Mirski dosta
navraćao - rekao je, promenivši temu. - Pojavio se u Najtingejlsu i igrao šah
sa Rendijem.
Sve što možeš da doznaš o Mirskom, naredio je Brok.
- To nije jedino sto igra, mogu da ti kažem, dragi. Poigrao bi se sa mnom
da je imao imalo šanse. Ne samo da bi pokušao. Gori je od Bernarda.
Uzgred, nismo smeli da ga zovemo Mirski. Tako je temperamentan. Nisam
iznenađena.
- Pa kako ste ga onda zvali?
- Dr-u Minster iz Praga. Baš mi je doktor. Ja sam njegova lična
sekretarica, ako nisi znao. Dr Minsteru je potreban helikopter do
Najtingejlsa? Neka stara Ket to sredi. Dr Minsteru je potreban apartman za
mladence u Grand Ric Palau? Stara Ket će to da sredi. Dr-u Minsteru su
potrebne tri kurve i slepi violinista za juče? Ket će izigravati makroa, nema
problema. Pretpostavljam da je suviše vreo da bi mogao da upravlja
Ledenom Devicom.
- Mislio sam da je Tigar rekao da je Mirski u zaveri protiv njega.
- To je bilo ovog meseca, dragi. Prošlog meseca bio je anđeo Gabrijel. A
onda, bingo, Mirski se pridružio lošim momcima; Jevgenij je slaba stara
budala da bi slušao blagoglagoljivog Pavla, a Rendi je gmaz koji ga je doveo
do toga... a koliko ja znam i ti si to uradio, zar ne? Gde živiš, dragi?
- Uglavnom u Singapuru.
- Mislila sam noćas.
- U Kamdenu. Kod prijatelja sa prava.
- Muški prijatelj?
- Da.
- Zar to nije traćenje vremena? Osim ako nisi Rendi, što ti definitivno
nisi.
Umalo se nije nasmejao kada je uhvatio njen pogled i video drugačiji,
tamniji sjaj. - Ovde ima slobodan krevet, ako želiš. Veliki, lep. Zadovoljstvo
zagarantovano - rekla je.
Oliver je razmotrio ovu ponudu i shvatio da ga ne iznenađuje. - Trebalo
bi da svratim do njegovog stana - pobunio se kao da je to neka prepreka. -
Da vidim da li ima nekih dokumenata. Pre no što to uradi neko drugi.
- Možeš da svratiš do njegovog stana, a onda da se vratiš u moj. Možeš
li?
- Samo nemam njegove ključeve - objasnio je uz otrcan osmeh.
Stajali su jedno pored drugog u liftu, bok uz bok. Nosila je ključeve na
privesku. Uhvatila ga je za ruku i stavila mu dlan preko ključeva, i savila mu
prste oko njih. Privukla ga je sebi, poljubila i nastavila da ga ljubi i miluje
dok nije počeo da joj uzvraća poljupce. Grudi su joj bile nage ispod Tigrove
košulje. Pomerala je svoj jezik uz njegov dok su joj ruke klizile i milovale
njegove prepone. Uhvatio joj je ruku, otvorio je i izabrao ključ koji su
zajedno stavili u ključaonicu i okrenuli. Stavili su drugi ključ. Lift se podigao
i zaustavio. Vrata su se otvorila u uglačanom hodniku u potkrovlju kao
parkirani železnički vagon sa dimnjacima sa jedne, i svetlima Londona sa
druge strane. Još uvek bez reči, izabrala je dugačak ključ sa mesingom na
osnovi i još jedan ključ koji je bio prikačen za njega i sugestivno ih je stavila
između njegovog prsta i palca tako da su pokazivali napolje i unutra u
njihovu zamišljenu metu. Ponovo ga je poljubila, i sa rukom na njegovoj
zadnjici poterala niz hodnik u pravcu vrata od mahagonija sa električnim
fenjerima sa obe strane.
- Požuri - prošaputala je. - Obećavaš?
Čekao je dok lift nije nestao, a zatim da bi bio siguran, pritisnuo je dugme
i sačekao dok se nije vratio prazan. Potom je skinuo jednu patiku i blokirao
vrata da bi sprečio lift da ode, zato što je znao da je od tri lifta koja su radila
u toj zgradi, ovo bio jedini koji je išao do potkrovlja. I stoga jedina osoba
koja bi mogla da poželi da dođe ovamo gore u ovo doba osim Tigra bila je
Katrina, koja je odlučila da mu pravi društvo. Sa ključevima u ruci, i bez
jedne patike, hramljući je krenuo niz hodnik. Vrata od mahagonija odmah su
popustila i ušao je u gospodsku kuću iz osamnaestog veka, sa jedinom
razlikom što je ova bila sagrađena pre petnaest godina na vrhu zgrade. Oliver
nikada nije spavao ovde, nikada se nije smejao ovde, nikada se nije kupao
ovde ili vodio ljubav ili igrao. Ponekad u usamljenim večerima Tigar ga je
zvao, sedeli bi i gledali glupavu televiziju uz previše pića. Jedino drugo
sećanje koje je imao na ovo mesto je kada je Tigar besneo na vlasti Sitija
zato što su odbili da mu dozvole da ima heliodrom i letnje zabave sa
Katrinom kao snabdevačem za sve prijatelje koje Tigar nije imao:
- Olivere! Nina, ovamo, molim! Olivere, reci nam ponovo vic o škorpionu
koji je želeo da pređe preko Nila. Ali, polako. Njegovo Veličanstvo želi da
ga zapiše...
- Olivere! Samo trenutak od tvog vremena, dragi momče, ako mogu da te
odvojim od tvog šarmantnog društva! Opiši Njegovoj Ekselenciji još jednom
pravnu osnovu projekta koji si nam jutros tako lepo prezentovao. Pošto ovo
nije zvanično, možda bi bilo bolje da koristiš nešto manje ozbiljnu
terminologiju...
Stajao je u holu, prepone su ga bolele od Katrininih milovanja. Ušao je u
kuću, osećanja su mu se rasplamtela. Sobe su ga zbunile i više nije znao
kuda ide, ali to je bila Katrinina greška. Skrenuo je iza ugla i prošao kroz
salon, bilijar salu i radnu sobu. Vratio se u hol, kopao po kaputima i
mantilima u potrazi za sačuvanim izgužvanim papirima koje je Brok tražio.
Nešto je izgleda bilo zapisano Tigrovim rukopisom na bloku pored telefona.
Još uvek osećajući želju za Katrinom, stavio je blok u svoj džep. U jednoj
sobi primetio je nešto, ali nije se mogao setiti u kojoj. Šetkao se po salonu,
čekajući inspiraciju, pokušavajući da odagna sećanja na Katrinine grudi u
svom dlanu i pritisak njenog brežuljka na njegovu butinu. Nije ova soba,
pomislio je, prošavši rukom kroz kosu da razbistri glavu. Pokušaj negde
drugde. Krenuo je ka bilijar sali kada je primetio kožnu korpu za smeće
između stolice za čitanje i stola, i znao je da je video ranije, a da nije shvatio
njeno značenje. Obložena žuta papirna vrećica, puna čega god da je bilo u
njoj, bila je jedina stvar u korpi. Pogled mu se podigao do^vrata ormara, koja
su podignuta kao kod polica za knjige. Stajala su odškrinuta, otkrivajući u
vertikalnom delu opremu: audio, video i televizor. Kada im je prišao sa
jednom patikom na nozi, uhvatio je zrak zelenog svetla kako trepće na njega
sa videa. Na poklopcu video plejera stajala je neka bela, neobeležena kutija
za kasetu. Prazna. Oliveru su se misli razbistrile. Njegove želje, makar i
privremeno, sada su se povukle. Da je neko napisao ISTOVETNO na kutiji i
nacrtao strelicu pokazujući na trepćuće svetlo, veza ne bi mogla da bude
očiglednija, Istovetno pismo poslato vam je u posebnoj koverti. Telefon je
zvonio.
Za Tigra je.
To je Mirski koji sebe naziva Minsterom.
To je Katrina da kaže da dolazi gore, ali da je lift zaglavljen.
To je ćelavi Bernard koji nudi svoje usluge.
To su portiri da kažu da dolaze.
To je Brok da kaže da si gotov, ukinut.
Nastavio je da zvoni, Oliver nije odgovarao. Telefonska sekretarica nije
primila poruku. Pritisnuo je dugme IZBACITI na konzoli, izvadio kasetu,
stavio je u belu kutiju, a kutiju u postavljenu žutu vrećicu. „Za gospodina
Tigra Singla”, pisalo je na oznaci. Elektronski štampanoj. NA RUKE, ali nije
bilo oznake kurira, kao ni ime pošiljaoca. Odšepao je do hola i uzbunio se
kada je video svoju fotografiju iz mlađih dana, sa advokatskom perikom i
odećom pravnika. Uzeo je kožnu jaknu sa niza kaputa i prebacio preko
ramena, noseći vrećicu pod miškom i koristeći jaknu da je sakrije. Uzeo je
patiku sa vrata lifta, obuo je, ušao u lift i posle trenutka stida i oklevanja
pritisnuo je dugme za prizemlje. Lift se spustio svojom sopstvenom
svečanom brzinom. Pritisnuo je dvanesti i jedanaesti, a na desetom sagnuo se
u ugao da ne bi mogla da ga vidi kroz staklo dok je prolazio osmi sprat. Ali,
u mislima, opružio je nagu i blistavu na krevet koji je delila sa Tigrom. U
holu, Meti je uzeo novine od Džošue.
- Da li biste ovo molim vas dali gospođici Altremont - rekao je Oliver,
pružajući mu Ketine ključeve.
- U redu, drugar - reče Meti, ne digavši pogled sa novina.
Izašavši na pločnik, skrenuo je desno i žustro koračao sve dok nije stigao
do Muhamedove novinarnice i trafike, koja je bila otvorena non-stop.
Nedaleko odatle, uglavljene kod ograde, stajale su tri telefonske govornice.
Začuo je sirenu kola blizu sebe i brzo se okrenuo, napola u strahu da će
videti Katrinu u njenom „poršeu” Kuće Singl. Ali, to je bila Agi, koja mu je
mahala sa mesta vozača zelenog „minija”.
- Aberdin - uzdahnuo je kada se zahvalno spustio na sedište pored nje. - I
nagazi.

***

Dnevna soba kuće u Kamdenu bila je pravo pozorište sa mirisom

ustajalih sendviča i leševa. Вrок i Oliver seli su na bockav materijal sofe.
Brok je ponudio da sam pazi. Oliver ga je nadglasao. Trag crno-belih brojeva
spuštao se niz ekran. To je tužan film, pomislio je Oliver, setivši se Ketinih
ruku na njemu: baš ono što mi treba. Onda je video Alfireda Vinsera vezanog
kako kleči na kamenitom brdu, i maskiranog anđela u belom matilu kako drži
sjajni automatski pištolj uz njegovu glavu. I začuo je Hobanov užasan unjkav
glas koje je objašnjavao Alfiju zašto je potrebno da mu raznese glavu. A sve
o čemu je posle toga mogao da razmišlja bio je Tigar u svom reglan kaputu,
sam u svom potkrovlju, kako vidi i čuje iste stvari pre odlaska na osmi sprat
da probudi Ket. U kuhinji, ekipa je slušala zujanje Hobanovog glasa dok su
pili čaj i netremice posmatrali pregradni zid. Vi ljudi idete u drugu kuću,
Brok im je rekao. Ljudi su sedeli u tišini, zajedno. Agi je sedela odvojena od
njih, zatvorenih očiju i palčeva stavljenih preko zuba, sećajući se kako je
Zaku oponašala cvrkut ptica na vlati trave.

***

Broku je bilo zadovoljstvo da izbaci Mesingama iz kreveta u ponoć.

Čekajući na odmorištu stepeništa, bilo mu je drago da čuje kako ovaj vrišti
dok ga Karter i Mejs bude uz minimalnu primenu sile. A kada su ga izvukli iz
spavaće sobe, izgledao je kao osuđenik koji je bio određen za zabavljanje
javnosti u svojoj bezobličnoj kućnoj haljini, papučama i užasnoj štraftastoj
pidžami. Ošamućenim očima je treptao i preklinjao; sa obe njegove strane
stajali su njegovi čuvari. Вrок je pomislio ono zlobno „tako ti i treba” pre no
što je namestio bezizražajan birokratski pogled. - Izvinjavam se za ometanje,
gospodine. Jedna informacija je stigla i morao sam da je podelim sa vama.
Magnetofon, molim, gospodine Mejs. Ministar bi želeo ovo lično da čuje.
Mesingam se nije protivio. Karter se udaljio od njega. Mejs je krenuo u
potragu za magnetofonom. Mesingam je stajao kao ukopan. - Želim svog
advokata - rekao je. - Neću reći više nijednu reč dok ne dobijem pismeno
uverenje.
- Onda, sudeći po sadašnjem uspehu, gospodine, bolje bi bilo da se
pripremite za život Trapist kaluđera.
Bez drame, Brok je otvorio vrata dnevne sobe u potkrovlju. Mesingam je
umarširao unutra, ignorišući ga. Svako je seo na svoju uobičajenu stolicu.
Mejs je doneo magnetofon i uključio ga.
- Ako ste progonili Vilijema... - Mesingam je počeo.
- Nisam. Niko nije. Želim da razgovaram sa vama o opasnosti. Sećate se
opasnosti?
- Naravno da se sećam.
- Dobro, zato što mi ministrova privatna kancelarija zadaje velike muke.
Misle da nešto krijete.
- Nek’ se nose.
- To ne bih voleo, hvala lepo, gospodine. U vreme ručka Tigar Singl
nestaje iz Kurzon Strita. Ali, vi ste već napustili zgradu. Do jedanaest sati tog
jutra, vi ste izašli iz kancelarije i vratili se u svoj dom u Čelsiju. Zašto?
- Da li je to zločin?
 - Zavisi od razloga, gospodine. Tamo ste ostali punih deset sati do devet i
pet uveče kada ste zatražili zaštitu. Da li se slažete sa tim?
- Naravno da se slažem sa tim. To je ono što sam ja vama rekao. -
Mesingamove hrabre reči odavale su njegovo ponašanje, koje je bilo sve
nervoznije.
- Šta vas je navelo da odete tako rano kući tog jutra?
- Zar uopšte nemate mašte? Vinser je bio ubijen, vest je objavljena, u
kancelariji je nastao džumbus, telefoni su zvonili kao ludi. Imao sam grupu
ljudi koji su se bacili na posao. Meni su bili potrebni mir i tišina. Na kom
drugom mestu bih to mogao da nađem osim kod kude?
- Gde ste pravovremeno primili svoje preteće telefonske pozive - rekao je
Brok, pomislivši da lažovi ponekad kažu i istinu. - U dva popodne istog dana,
primili ste kurira sa paketom. Šta je bilo u paketu?
- Ništa.
- Molim, gospodine?
- Nisam primio nikakav paket. Zato i nema ničeg u tome. To je laž.
- Neko u vašoj kući je to primio. I potpisao.
- Dokažite. Ne možete. Ne možete da nađete servis tog kurira. Nikada
nisam potpisao prijem paketa, niti dotakao taj paket. Čitava stvar je
izmišljena. A ako mislite da je Vilijam to uradio, onda se grdno varate.
- Nikada nisam aludirao da je to bio Vilijam, gospodine. Vi ste.
- Upozoravam vas: ne mešajte Vilijema u ovo. Bio je u Čičesteru od
deset sati toga jutra. Imao je probu čitav bogovetni dan.
- Za šta, gospodine, ako smem da pitam?
- Za San letnje noći. Edvardijan. On je Pak.
- Kada je onda došao kući?
- Ne рrе sedam sati. ‘Idi, idi,’ rekao sam mu. izađi iz kuće, nije
bezbedno.’ Nije razumeo, ali je otišao.
- Kuda?
- Gledajte svoja posla.
- Da li je poneo nešto sa sobom?
- Naravno da jeste. Spakovao se. Pomogao sam mu. Zatim sam mu
pozvao taksi. On ne zna da vozi. Neće. Imao je stotine časova, ali to nije za
njega.
- Da li je poneo paket sa sobom?
 - Nije bilo nikakvog paketa - sada je bio leden - Vaš paket je obično
govno, gospodine Brok. Ne postoji i nikada neće postojati.
- Tačno u dva sata popodne, jedna vaša komšinica videla je kurira na
motociklu kako se penje uz stepenice do vaših vrata sa paketom u ruci, a
vratio se dole bez njega. Nije videla ko je potpisao za paket zato što su vrata
bila sa lancem.
- Ta komšinica laže.
- Ona ima višestruki artritis i nema toga što se dešava u toj ulici a da ona
ne primeti - odgovorio je Brok, nestvarnim strpljenjem. - I biće jako dobar
svedok. Za tužioca.
Mesingam je posmatrao vrhove svojih prstiju sa neodobravanjem, kao da
kaže, vidi šta je postalo od njih. - Pretpostavljam da je mogao da bude
telefonski imenik ili nešto slično - špekulisao je, nudeći objašnjenje koje će
obojicu zadovoljiti. - Ti ljudi iz Telekoma dolaze u svako moguće vreme.
Možda sam stvarno potpisao nešto za njih, a da nisam ni shvatio. U stanju
kakav sam bio. Moguće je.
- Ne pričamo o telefonskom imeniku. Pričamo o jednoj postavljenoj
koverti, svetlosmeđe boje sa belom nalepnicom. Nešto otprilike veliko kao -
polako je pogledao po sobi, ne žureći dok mu se pogled nije zaustavio na
televizoru i video rikorderu - kao jedna od onih knjiga sa papirnim povezom.
Mesingam je okrenuo glavu da ih pogleda. - Ili je možda bila kaseta -
nastavio je Brok, kao da mu je ta ideja tek sada pala na pamet. - Jedna od
onih tamo na polici. Prikazuje u divnim bojama ubistvo vašeg pokojnog
kolege Alfreda Vinsera. - Nije bilo odgovora, iza istog tvrdoglavog
smrknutog pogleda koji se pojavio onog trenutka kada je Brok pomenuo
Vilijama. - Sa porukom u njoj - nastavio je Brok. - Film je bio dovoljno
šokantan, ali poruka koja je došla sa njim bila je još gora. Da li sam u pravu?
- Znate da jeste.
- Bilo je šokantno da, рrе no što ste potražili zaštitu od carine, izneli ste
izmišljotinu koja je odbacivala postojanje trake koju ste predali Vilijamu sa
instrukcijama da je spali i raspe pepeo u vetar... ili takve nekakve
instrukcije.
Mesingam je ustao. - Poruka, kako je volite zvati - objavio je, spuštajući
ruke u džepove bezoblične kućne haljine i zabacivši glavu - uopšte nije bila
poruka. To je bio paket laži koji me je prikazao u najgorem svetlu. To me je
praktično teretilo za Vinserovu smrt. Optuživalo me je za svaki mogući
zločin, bez ijednog dokaza da to potkrepi.
Teatralno, krenuo je prema Broku koji je sedeo, i sa kolenima blizu
Brokovog lica, sa visine mu je rekao. - Da li stvarno mislite da ću vam ja
doći na vaša vrata, mojim domaćinima, ni manje, ni više no carini, mašući
svojom ulaznicom, užasnim dokumentom koji kleveta, trakom, koja me
oslikava kao super-govno svih vremena? Mora da ste ludi.
Brok nije bio lud, ali je počeo da ceni svog protivnika. - Sa druge strane,
gospodine Mesingam, ako je ono što vaši klevetnici kažu tačno, imate onda
dva dobra razloga da uništite dokaz, umesto jednog, zar ne? On je to uradio,
zar ne, vaš Vilijam, uništio je dokaz?
- To nije bio dokaz, zato nije ništa ni uništio. To je bila laž, zasluživla je
da se uništi, i tako je i bilo.
Brok i Ejden Bel sedeli su sa šoljama čaja u kuhinji kuće pored reke
posle kasnovečernjeg prikazivanja Vinserove egzekucije. Bilo je dva u jutru.
- Pluton zna nešto veliko što ja ne znam - rekao je Brok, ponavljajući
priznanje koje je dao Tambiju. - To me gleda u oči. Kao bomba negde
aktivirana. Osećam da gori, ali neću je videti dok me ne raznese.
A zatim, kao što se često dešavalo tih dana, počeli su priču o Porloku.
Njegovo ponašanje na sastancima: bučno. Njegov raskošan životni stil:
drečav. Njegovi navodni izvori u podzemlju, koji su zapravo trgovački
partneri: bučni. - On iskušava božje strpljenje - reče Brok citirajući Lili. -
Vidi koliko visoko može da leti рrе no što mu bog skreše krila.
- Mislila je, otopi - primetio je Bel. - Mislila je na Ikara.
- U redu, otopi. Kakva je razlika? - Brok je namćorasto priznao.
 POGLAVLJE 13.

Prinudno venčanje bilo je sređeno samo posle poduge debate između

Broka i planera, a ne između mladenaca. Medeni mesec, kako je brzo
odlučeno, mora se odigrati u Švajcarskoj, zato što je u Švajcarsku vodio trag
Tigra Singla, alijas Tomija Smarta, posle odlaska iz Engleske. Stigavši kasno
uveče na Hitrou, Smart-Singl proveo je noć u Hitrou Hiltonu, naručio jeftinu
večeru u svojoj sobi i uhvatio prvi avion za Cirih sledećeg jutra. Svaki put
plaćao je gotovinom. Iz Ciriha je takođe telefonirao iz javne govornice u Park
Lejn, njegov sagovomik bio je identifikovan kao međunarodna pravna firma
koja je dugo sarađivala sa of-šor transakcijama Kuće Singl. Šestorica
rmpalija iz tima sve vreme je pratilo par, pružali kontra-osmatranje i
komunikacije.
Odluka da se Oliver i Agi spoje u brak nije olako bila primljena. Brok je
prvo pretpostavljao da će Oliver nastaviti u inostranstvu isto kao i kod kuće:
uglavnom sam, sa timom koji ga osmatra, i sa samim Brokom da ga ispita i
obriše mu suze samo jednim pozivom. Predomislio se tek kada je na red za
diskusiju došao fino pripremljen plan: koliko gotovine Oliver treba da nosi?
Koji pasoš? koje kreditne kartice? na čije ime? i da li tim treba da putuje
istim avionima kao i Oliver i deli iste hotele, ili da se drži na odstojanju?
Nešto se gušilo u njemu, rekao je Belu sa nelagodnošću. Ne mogu da vidim
šta je to, Ejdene. Šta da vidim? Jednostavno ne mogu da vidim Olivera
samog, rekao je Brok, u inostranstvu, sa čudnim pasošem, kreditnim
karticama, svežnjem novca u džepu i otvorenom telefonskom linijom pored
kreveta. Čak ni sa čitavim pukom čuvara na ulici, ili u taksiju iza njega, ili za
stolovima pored njega, ili u spavaćim sobama sa obe njegove strane. Ali,
kada ga je Ejden Bel pritisnuo da kaže svoje razloge, Brok se izgubio, što
nimalo nije ličilo na njega.
 - U pitanju su njegovi prokleti trikovi - rekao je.
Bel ga nije razumeo. Kakvim trikovima Oliver pribegava, ozbiljno je
upitao, a da Brok to nije već prijavio? Bel je bio irskog porekla. Za njega je
čovek bio čovek. Platiš mu koliko vredi i baciš ga u jamu kada više nije
koristan. Ako počne da te vuče za nos, popričaš tiho sa njim u nekoj
sporednoj uličici.
- Njegovi mađioničarski trikovi - objasnio je Вrок, i njemu samom je to
glupo zvučalo. - Uvek ima neku intimnu zagonetku, nikada ne dođe do
rešenja, ili ti bar ne kaže o tome.
Pokušao je ponovo. - I ti njegovi sati i sati sedenja u svojoj sobi. Meša
karte za igranje. Žonglira. Modelira te svoje proklete balone. Nikada mu
nisam verovao, ali sada ga i ne poznajem.
Ali, nastavio je dalje sa žalopojkama. - Zašto me više ne pita u vezi sa
Mesingamom? - podsmehivao se svojim otkrićima - ‘Popravlja ograde?
Putuje svetom? Gladi perje klijentima?’ Kakva priča može da zaslepi čoveka
Oliverove inteligencije?
Čak ni tada Brok nije uspevao da dopre do srži svoje nelagodnosti.
Nekakva pramena se dešava u Oliveru, želeo je da kaže. Bio je siguran da je
nije bilo pre par dana. Brok je to osetio posle prikazivanja filma kada je
očekivao od Olivera da se valja po podu, preti da će otići u manastir ili neku
sličnu glupost. Umesto toga, ostao je ugodno da sedi u sofi posle gašenja
svetala, izgledajući tako mirno kao da je gledao Susede. - Jevgenij ga nije
ubio. To je bila Hobanova solo akcija - objavio je sa nekom žustrom
drskošću. A to ubeđenje bilo je tako jako u Oliveru, tako ohrabrujuće, da
kada je Brok predložio da po drugi put puste traku zbog cele ekipe, koja je
kasnije gledala u napetoj tišini, bleda i odlučna, Oliver je gledao samo do
pola da dokaže svoju poentu, sve dok nije, pod Brokovim upozoravajućim
pogledom, ustao, izveo svoje istezanje, otišao u kuhinju i napravio sebi toplu
čokoladu da je odnese u svoju sobu.
Brok je izabrao staklenu baštu za ceremoniju i sve vreme je bio svestan
cveća. - Putovaćete kao muž i žena - rekao je paru. - Što znači da ćete deliti
istu četkicu za zube, istu spavaću sobu i isto ime. To sve to podrazumeva,
Olivere. Razumeli smo se, zar ne? Jer, ne bih voleo da se vratiš kući sa obe
ruke slomljene. Čuješ li me?
Oliver ga je ili slušao ili nije. Prvo se smrkao, a zatim poprimio pobožan
izgled i kao da se pitao da li je ovakav aranžman kompatibilan sa njegovim
visokim moralnim principima. Potom je navukao glupavi smešak koji je Brok
pripisao nelagodnosti i promrmljao: - Šta god ti kažeš, šefe.
I Agi je pocrvenela, što je potreslo Braka iz dna duše. Platonska
venčanja-maske bila su standardno oružje za članove tima pri zadacima u
inostranstvu. Slanje devojaka sa devojkama i mladiće sa mladićima bilo je
suviše uočljivo. Pa,čemu onda ta devičanska zbunjenost? Вrок je pomislio da
je to zato što Oliver nije baš pripadao timu, i ргекогеvao je sebe što prvo
nije sa njom nasamo razgovarao. Ljubav i njene varijacije njemu se nisu
događale. Možda je previše bio žrtva uverenja, koje je i Oliver delio, da
svaka devojka kojoj se svidi mora, po definiciji, da bude slučaj za korpu za
smeće. A Agi, mada joj to Brok ne bi rekao još dugo vremena, bila je daleko
od korpe, bila je jednostavno najbolja i mentalno najzdravija devojka koju je
sreo za svojih trideset godina službe.
Sat kasnije, dovodeći par sredovečnih analitičara Hidra tima u Oliverovu
sobu da mu podele još po koju poslednju reč mudrosti, Brok ga je našao,
umesto kod pakovanja, kako stoji pored kreveta u svojoj košulji sa peševima
i žonglira sa lopticama, ušivene kožne torbice pune peska ili ko zna čega.
Radio je sa tri, a kada su ga dve žene pozdravile, dodao je i četvrtu lopticu.
Potom je za samo nekoliko sjajnih trenutaka uspeo sa čitavih pet.
- Upravo ste bile svedoci ličnog rekorda, dame - intonirao je svojim
glasom najavljivača. - Natanijele Brok, gospodine, ako možete da izdržite sa
pet loptica deset uzastopnih bacanja, bićete čovek, sine moj.
Šta je, kog đavola, tom mladiću? Brok se još jednom zapitao. Pa, on je
praktično srećan. - I želim da nazovem Elsi Votmor - Oliver je rekao Broku
čim su žene otišle, jer je Brok zabranio da se pozivi obavljaju iz Švajcarske.
Stoga ga je Brok odveo do telefona i ostao sa njim dok ovaj nije završio
razgovor.
Kada se odlučio za brak, Brok je mnogo razmišljao o tome kako da se par
nazove. Očigledno rešenje bilo je da Agi uzme Hederino ime, a za Olivera da
ostane Hotom. Kreditne kartice, vozačke dozvole i javni podaci, sve bi se
složilo, a da ne pominjemo Oliverov izmišljeni prošli život u Australiji.
Svako ko izabere da ih proveri naišao bi na gomilu potvrda, ili u suprotnom
na zid od cigala. Ako im se desi razvod, dođavola sa njim: Oliver i Heder
ponovo su zajedno. Naspram ovoga nalazila se nepobitna operaciona
činjenica da se ime Hotom mora smatrati uobičajenim, ne samo za Tigra, već
i za nepoznate ljude. Ono što je bilo neobično je to, da je Brok pristao na
kompromis. Oliver i Agi imali bi po dva operaciona pasoša, ne po jedan. U
prvom bi bili Oliver i Heder Singl, zabavljač za decu i domaćica, Britanci,
venčani. U drugom bi bili Carmijan i Mark Vest, komercijalni umetnik i
domaćica, Amerikanci, stanovnici Britanije. Ovi poslednji identiteti unapred
su dobili dozvolu za kratkoročnu operacionu uoptrebu van Sjedinjenih
Država. Kreditne kartice, vozačke dozvole i kućne adrese Vestovih takođe su
bile dostupne za ograničenu upotrebu. Odluka koji pasoš da koriste zavisila
bi od procene svake situacije. Agi bi bili izdati travelers čekovi na oba
imena i bila bi odgovorna za čuvanje pasoša koji nisu u upotrebi. Vodila bi
računa i o svoj gotovini i plaćala gde je izvodljivo.
- Hoćeš da kažeš da mi čak ne možete poveriti domaćinstvo?. - Oliver je
jecao u lažnom protestu. - Onda se ne ženim. Vratite poklone.
Brok je primetio da se Agi nimalo nije svidela ta šala. Stegla je usne i
nabrala nos kao da joj stvari izmiču kontroli. Tambi ih je odvezao na
aerodrom. Tim ih je ispratio, svi osim Broka, koji ih je gledao sa gornjeg
prozora.

***

Zamak je stajao na brdu na padinama šumovitog Doldera, gde je stajao

stotinama godina, srednjovekovna građevina sa kulama sa zelenim
crepovima, prugastim kapcima, milionima prozora i duplom garažom, kao i
komično nacrtanim besnim psom u crvenoj boji sa ogoljenim zubima i
metalnom pločicom na granitnom stubu kapije na kojoj je pisalo LOTAR,
STORM & KONRAD, Anvelte. A ispod toga: Advokati, pravni & finansijski
savetnici. Oliver je lagano prišao gvozdenoj kapiji i pritisnuo zvono. Bacivši
pogled kroz drveće, ugledao je deliće jezera Cirih i dečju bolnicu sa srećnim
porodicama nacrtanim na zidovima i helikopter na krovu. Na klupi preko
puta sedeo je Derek, u svakodnevnoj odeći studenta, upijao sunčeve zrake i
slušao modifikovan vokmen. Uz brdo, u parkiranom žutom „audiju” sa
Vatrenim đavolom koji se vrteo na zadnjem prozoru sedele su dve dugokose
devojke, od kojih nijedna nije bila Agi. - Ti si njegova žena i radiš ono što
sve žene rade kada muškarci obavljaju posao - Brok joj je rekao da i Oliver
čuje kada ga je gnjavila da bude uključena u posmatrački tim. - Šetaj se,
čitaj, kupuj, posećuj galerije, idi u bioskop, idi frizeru. A šta se ti smeješ? -
Ništa, reče Oliver. Brava na kapiji je zazujala. Oliver je nosio crnu ataše
torbu sa lažnim dokumentima, elektronskim dnevnikom, mobilnim telefonom i
drugim igračkama za odrasle. Jedna od njih je, nije tačno znao koja, bila i
radio-mikrofon.
- Gospodine Singl. Olivere! Pet godina. Bože! - punački dr Konrad
dočekao ga je sa uzdržanim oduševljenjem druga u žalosti, izletevši iz
kancelarije podignute glave i široko raširenih punačkih ruku, da bi potom
suzio gest na rukovanje u obliku saučešća, što je postigao preklapanjem
svoje mesnate leve ruke preko njihove dve desne, spustivši glas - Apsolutno
šokantno, siroti Vinser, zapravo tragedija. Ti se nisi promenio, rekao bih. U
svakom slučaju, nisi manji! A ni deblji od sve te odlične kineske hrane.
Rekavši to, dr Konrad je uhvatio Olivera za ruku i proveo ga pored frau
Marti, svoje asistentkinje, i drugih asistenata i drugih vrata drugih partnera, u
radnu sobu popločanu panelom gde je jedna raskošna kurtizana, naga osim
ako se izuzmu crne čarape i zlatni okvir, pokazivala svoje telo na sredini
scene iznad gotskog kamenog ognjišta. - Sviđa ti se?
- Sjajna je.
- Zapravo, malo je previše smela za neke od mojih klijenata. Imam jednu
baronicu koja živi u Tesinu i zbog nje umesto ove slike stavljam Hodlera.
Veoma mi se sviđaju impresionisti. Ali, takođe volim i žene koje ne stare.
Malo poveravanja da se osećaš posebnim, setio se Oliver. Ćaskanje
pohlepnog hirurga pre no što te iseče. - Oženio si se u međuvremenu,
Olivere?
- Da - mislio je na Agi.
- Je li lepa?
- Mislim da jeste.
- I nije stara?
- Dvadeset pet.
- Brineta? - pitao je u nadi.
- Pepeljasto plava - odgovorio je Oliver sa misterioznim prkosom. Setio
se kako je Tigar servilno govorio o našem galantnom doktoru: naš čarobnjak
za of-šor, Olivere, najveće ime u kompaniji bez imena, jedini čovek u
Švajcarskoj koji te vezanih očiju može provesti kroz poreske zakone
dvadeset različitih zemalja.
- Piješ kafu... filter, espreso? Sada imamo mašinu... sve je sada na
mašinu! Bez kofeina? Znjei Filterkaffee bitte, Frau Marty, sa otrovom
molim!.. Šećer?... Zucker nimmt ег auch!... Uskoro ćemo i mi advokati da
budemo mašine. Und kein Telefon, Frau Marty, čak i da kraljica lično zove,
Tschuss!
I sve ovo dok je rukom pokazivao Oliveru da sedne na stolicu рrеkoputa
njega, vadio naočare sa crnim ramom iz džepa džempera koji je nosio da
naglasi svoju neformalnost, glačao ih kožom od divokoze iz ladice, naginjao
se napred u stolici i, podigavši pogled preko crnog rama svojih naočara,
izložio Olivera drugom detaljnom ispitivanju dok je ponovo počeo žalopojku
o Vinseru. - Svuda po svetu, a? Niko više nije bezbedan, čak ni ovde u
Švajcarskoj.
- Strašno je - složio se Oliver.
- Pre dva dana u Rapersvilu - nastavio je dr Konrad, fiksirajući pogled iz
nekog razloga na Oliverovu kravatu, novu, koju mu je kupila Agi na
aerodromu jer više ni trena nije mogla da gleda onu narandžastu stvar sa
flekama od supe - Jedna ugledna žena je ubijena od strane običnog,
normalnog mladića, stolarskog šegrta. Muž joj je zamenik direktora banke.
- Užasno - Oliver se složio.
- Možda je isto tako bilo i sa sirotim Vinserom - reče dr Konrad,
spuštajući glas da svojoj teoriji da snagu tajnosti. - Mi ovde u Švajcarskoj
imamo mnogo Turaka. U restoranima, voze taksije. I dobro se ponašaju, u
celini gledano, do sada. Ali, pogledaj, a? Nikad se ne zna.
Ne, zaista se ne zna, srdačno je odgovorio Oliver i stavio aktovku na sto.
Škljocao je bravama u nadi da će preći na posao, i u isto vreme otvarao
desnu bravu.
- Imaš pozdrave od Ditera - rekao je Konrad.
- Zaboga, Diter. Kako je? Fantastično, morate mi dati njegovu adresu! -
Diter, svetlokosi sadista koji me je pobedio sa dvadeset prema nula u
Stonom tenisu u potkrovlju Konradove džin-palate pravog milionera u
Kisnahtu, dok su naši očevi razgovarali o ljubavnicama i novcu uz brendi na
sunčanoj verandi, setio se.
- Hvala, Diter sada ima dvadeset pet, i ide u školu za menadžment na
Jejlu, nada se da nikada više neće videti svoje roditelje, ali to je samo faza -
ponosno reče dr Konrad. Nastala je napeta pauza dok je Oliver uzalud
pokušavao da se seti imena žene dr-a Konrada, iako je uza sebe, u košulji
imao papirić sa jasnim Aginim rukopisom koji mu je dala kada je napuštao
hotel. - I Šarlot je vrlo dobro - ponudio se dr Konrad. Izvadio je tanku
fasciklu iz ladice svog stola i položio je ispred sebe, a zatim raširio laktove i
prstima pokrio ivice sa obe strane da mu slučajno ne odleti. Tada je Oliver
shvatio da se ruke dr-a Konrada tresu i da su se pojavile male masne graške
znoja na gornjoj usni kao nepozvan gost.
- Pa, Olivere - rekao je Konrad uspravivši se i menjući temu. - Mogu li
da ti postavim jedno pitanje? Drsko pitanje, ali mi smo stari prijatelji, pa
nemoj da se ljutiš. Mi smo advokati. Neka pitanja se moraju postaviti.
Možda se ne dobije uvek odgovor na njih, ali moraju se postaviti. Ne smeta
ti?
- Nimalo - reče učtivo Oliver.
Konrad je napućio svoje znojave usne i namrštio se u preterano se
koncentrišući. - Koga danas primam? U kom svojstvu? Da li je to Tigrov
zabrinuti sin kojeg primam? Da li je to Oliver, predstavnik Kuće Singl za
jugoistočnu Aziju? Ili možda briljantni student azijskih jezika? Da li je to
prijatelj gospodina Jevgenija Orlova? Da li je to kolega advokat koji želi da
diskutuje o pravnim aspektima, a ako je tako, ko je njegov klijent? Sa kim
imam čast da razgovaram ovog popodneva?
- Kako me je moj otac opisao? - upitao je Oliver, vrdajući. Svako pitanje
predstavlja pretnju, pomislio je, posmatrajući nervozne ruke dr-a Konrada
kako se spajaju i odvajaju. Svaki pokret bio je odluka.
- Pa i nije te opisao. Rekao je samo da ćeš doći - dr Konrad je previše
zabrinuto odgovorio. - Da ćeš doći, a kada dođeš da treba da ti kažem šta je
neophodno.
- Neophodno za šta?
Konrad je pokušao da izgleda kao da se zabavlja, ali strah mu je zgrušao
osmeh. - Za njegov opstanak.
- On je to rekao? Tim rečima, njegov opstanak?
Znoj mu je prešao na slepoočnice. - Možda spas. Spas ili opstanak. Inače
mi ništa nije rekao u vezi sa Oliverom. Možda je zaboravio. Imali smo važna
pitanja da raspravimo.
Duboko je uzdahnuo. - Zato, ko si ti danas, molim te, Olivere? - pevljivo
je ponovio. - Molim te, odgovori mi na pitanje. Stvarno me jako zanima da
znam.
Frau Marti je donela kafu i slatke kekse. Oliver je sačekao da ona ode, a
zatim je mirno, iskreno, prepričao jevanđelje po Broku kakvog ga je preneo
Ket, dok nije stigao do mesta kada je došao u Englesku. - Kada sam sagledao
situaciju i razgovarao sa osobljem, znao sam da neko mora da preuzme
radnju, a najbolje je da to budem ja. Nisam imao Vinserovo iskustvo, ili
njegovo poznavanje prava. Ali, ja sam bio jedini drugi partner, bio sam na
licu mesta, znao sam njegove metode rada i znao sam Tigrove metode. Znao
sam gde su leševi sahranjeni. - Oči dr-a Konrada raširile su se u strahu. -
Mislim, bio sam upućen u unutrašnji rad firme - ljubazno je objasnio Oliver. -
Da nisam uleteo na Vinserevo mesto, ko bi drugi mogao?
Sedeo je sasvim uspravno. Majstor pripovedanja, pogledao je hrabro
Konrada tražeći odobravanje, i dobio je neodređeno klimanje glavom. - Moj
problem je taj, što niko nije ostao u Kući sa kim mogu da se konsultujem i
skoro ničeg zapisanog nije bilo. Namerno. Tigar je ispario. Polovina osoblja
je uzela bolovanje...
- A gospodin Mesingam? - prekinuo ga je dr Konrad, jednoličnim glasom.
- Mesingam je na putu, razuverava naše investitore. Ako ga skinem sa
posla stvoriću baš onaj utisak koji pokušavamo da sprečimo. Pored toga,
Mesingam mi ne koristi mnogo u pravnim stvarima.
Konradove crte nisu pokazivale ništa do nadu venu nelagodu. - Zatim tu
je pitanje mentalnog stanja moga oca, njegovog zdravlja, kako god to kažete -
dozvolio je sebi dovoljno oklevanja - Bio je pod ozbiljnim stresom pre
Božića.
- Stresom - ponovio je dr Konrad.
- On može da podnese mnogo toga, kao i vi, siguran sam, ali desio se
nervni slom. Sto je čovek čvršći, to duže istraje. Ali znaci su tu, za one koji
znaju da ih pročitaju. Čovek je prestao da funkcioniše na svim cilindrima.
- Molim?
- Prestao je racionalno da radi. A nije ni svestan toga.
- Ti si psihijatar?
- Ne, ali sam Tigrov sin i njegov partner, i njegov najveći obožavalac, kao
što kažete, on se oslanja na moju pomoć. A vi ste njegov advokat.
Ali, čak i ovo, sudeći po strogoći dr-u Konradovog izraza, bilo je više no
što je bio spreman da primi. - Moj otac je očajan. Razgovarao sam sa ljudima
koji su mu bili najbliži u časovima pre no što je nestao. Jedna stvar koju je
želeo bila je da razgovara sa Kasparom Konradom. Sa vama. Morali ste to da
budete vi. Pre no što razgovara sa bilo kim drugim na svetu. Krio je svoje
posete vama. Čak i od mene.
- Pa kako onda znaš da je dolazio da se vidi sa mnom, Olivere?
Oliver je uspeo da pređe preko neprijatno pronicljivog pitanja. - Moram
hitno da dođem do njega. Da mu pružim svu moguću pomoć. Ne znam gde je.
Potreban sam mu.
Nateraj Konrada da ti ispriča Božičnu priču, Brok mu je rekao. Zašto ga
je Tigar posetio samo u decembru i januaru devet puta? - Pre nekoliko
meseci, moj otac je bio u velikoj krizi. Pisao mi je žaleći se na zaveru
skovanu da ga zbace sa položaja. Rekao mi je da ste vi jedina osoba kojoj
osim meni, može da veruje. ‘Kaspar Konrad je naš čovek.’ I zajedno ste
pobedili, ko god da su. Tigar se razmetao. Pre nekoliko nedelja Vinser je
ubijen i ponovo moj otac juri k vama. A zatim nestaje. Kuda je otišao? Mora
da je rekao kuda ide. Koji mu je sledeći potez?
 POGLAVLJE 14.

Ovo se ponovo dešava, razmišljao je Oliver, kada je Konrad počeo da

govori. Pre pet godina Tigar je stajao za baš ovim stolom, a ja sam poslušno
stajao u njegovoj senci, sit posle večeri oca i sina od prethodne noći. Teletina
na žaru, dinstano povrće i domaće crno vino u Kronenhalu, a zatim intimnije
zadovoljstvo minibara u mom hotelskom apartmanu. Tigar je održao jedan od
govora o stanju nacije a, kao i obično, ja sam bio ta nacija:
- Kaspare, dobri prijatelju, dozvoli mi da ti predstavim Olivera, mog sina
i novoimenovanog partnera, i od danas tvog cenjenog klijenta. Imamo
instrukciju za tebe, Kaspare. Da li si spreman da je primiš?
- Od tebe, Tigre, spreman sam na sve.
- Naše partnerstvo je partnerstvo srca, Kaspare. Oliver ima ključ svih
mojih tajni kao i ja njegovih. Da li se slažeš i razumeš?
- Slažem se i razumem.
I otišli smo na ručak kod „Džekija”.
Sada je tri meseca prošlo od tada i ima nas mnogo: Tigar, Mihail,
Jevgenij, Vinser, Hoban, Šalva, Mesingam i ja. Prvo pijemo kafu, a zatim
sledi važnija gozba u „Dolder Grandu”. Prethodne noći u Čelsiju vodio sam
ljubav sa Ninom i moje levo rame ispod skupe košulje bilo je ukrašeno
tragovima zuba. Jevgenij se ućutao, a možda i spava. Mihail posmatra
veverice kroz prozor, poželevši da ih ulovi. Mesingam sanjari o Vilijamu,
Hoban nas sve mrzi, a dr Konrad opisuje savršenu harmoniju. Bićemo kao
jedan... skoro. Jedna of-šor kompanija bez odgovornosti... skoro. Bićemo
jednaki akcionari... skoro, mada neki od nas bili bi poželjniji od drugih.
Takve trivijalne razlike događaju se i u najsrećnijim porodicama. Vodićemo
računa o porezu, što znači da ga nećemo plaćati. Stići ćemo do Bermuda i
Andore, bićemo skoro jednaki korisnici arhipelaga kompanija od Guernseja
preko Velikog Kejmena do Lihtenštajna, a dr Konrad, veliki međunarodni
advokat biće naš ispovednik, čuvar kompanijskog novčanika i vrhovni
navigator, pratiće kretanja našeg kapitala i prihoda u skladu sa tajnim,
bezimenim instrukcijama koje će mu s vremena na vreme otkrivati Kuća
Singl. I sve ide kao po loju, ručak je udaljen tek nekoliko paragrafa od
savršenog dokumenta dr-a Konrada, kada se, na Oliverovo zaprepašćenje,
Rendi Mesingam hladno ubacio u ovu komplikovanu, zakonski sumnjivu
mašineriju nadohvat ruke i sa izabranog mesta uticaja između Hobana i
Jevegnija počeo je da oteže:
- Kaspare, siguran sam da zvučim kao da ovde govorim protiv interesa
Kuće Singl. Ali, zar ne bi bilo malo demokratskije za sve ako naše instrukcije
dobijaš zajednički od Tigra i Jevgenija, a ne samo od mog nezamenljivog
predsedavajućeg? Samo pokušavam da sprečim buduća deljenja, Oli -
Mesingam je objasnio opušteno i teatralno. - Bolje da sada razrešimo neke
razlike, a ne da nas one ujedu posle godinu dana. Ako shvataš šta želim da
kažem.
Oliver je bez napora mogao da ga shvati. Mesingam je igrao na oba kraja
terena, a sebe je predstavio kao gospodina Dobricu dok je to radio. Ali, nije
bio dovoljno brz za Tigra, koji se obrušio na njega skoro pre no što je ovaj
završio svoj govor:
- Rendi, mogu li da ti se zahvalim što imaš viziju, prisutnost duha i, ako
mogu da kažem, hrabrosti da pokreneš apsolutno vitalno pitanje pre vremena?
Da, moramo da imamo demokratsko partnerstvo. Da, mora biti raspodele
moći, ne samo u principu, već i u praksi. Međutim, mi ovde ne pričamo o
moći. Govorimo o jednom jasnom naređenju koje treba dostaviti dr-a
Konradu. Dr Konrad ne može da prima naređenja od Kurte i Murte! Je li tako,
Raspare? Ne može da prima naređenja od komiteta, čak ni harmoničnog kao
što je ovaj naš! Raspare, reci mu da sam u pravu. Ili nisam. Svejedno mi je.
I naravno da je bio u pravu i bio je u pravu sve do „Dolder Granda”.

***

Dr Konrad je pričao o izveštačenim dvoranima. Zavereničkim dvoranima.

Dvoranima koji su se držali zajedno i okrenuli protiv svog dobročinitelja.
Strah dr-a Konrada od njih postao je opipljiv i pojačao se sa gnušanjem.
Ruski dvorani. Poljski dvorani. Čak i engleski. Pričao je izokola i skoro
šapatom, njegove praseće oči postajale su sve veće i okruglije. Njegovi
dvorani bili su bezimeni dvorani upleteni u bezimene zavere, on se lično
nikada nije upleo ni u jednu od njih, časna reč.
Ali, dvorani su se ipak pojavljivali, a njihov kolovođa ovog Božića bio je
dr Mirski - Za kojeg ti mogu reći, u najvećem poverenju, da ima užasnu
reputaciju i prelepu ženu sa dugim nogama, pod pretpostavkom da mu je
stvarno žena jer sa dr-om Mirskim, koji je Poljak, nikada ne možemo biti
sigurni.
Izdahnuo je, uzeo plavu svilenu maramicu i obrisao znojavo čelo. - Reći
ću ti ono što ti mogu reći, Olivere. Neću ti reći sve, ali reći ću ti najviše što
mogu da pomirim sa svojom profesionalnom savešću. Da li prihvataš to?
- Moraću.
- Neću da ulepšavam, neću da špekulišem, neću da prihvatim dodatna
pitanja. Čak iako je ponašanje određenih osoba bilo potpuno nedolično.
Tako. Mi smo advokati. Plaćeni smo da poštujemo instrumente zakona.
Nismo plaćeni da dokazujemo da je crno crno, a belo belo.
Još jednom je obrisao čelo. - Možda dr Mirski nije lokomotiva ovog voza
- sugerisao je šapatom.
Iako zbunjen, Oliver je inteligentno klimnuo glavom.
- Možda je lokomotiva u pozadini.
- Možda jeste - Oliver se složio, još više zbunjen.
- Opšte je poznato, i ne odajem profesionalne tajne, da je eto već dve
godine kako se neke stvari ne odvijaju dobro.
- Za Singlove?
- Za Singlove, za određene klijente, za određene kupce. Sve dok kupci
zarađuju novac, Singlovi uspevaju. Ali, šta ako kupci ne snesu jaja? Onda ih
Singlovi ne mogu skuvati.
- Naravno da ne mogu.
- To je logično. Ponekad se jaja razbiju. To je katastrofa.
Odvratna slika Vinserove glave kako puca kao jaje. - Singlovi kupci su
moji klijenti. Ti klijenti imaju mnoge interese. Ne znam baš tačno koje, to
nije moj posao. Ako mi kažu da je u pitanju izvoz, onda je izvoz. Ako mi
kažu da je turizam, onda je turizam. Ako mi kažu da su dragoceni minerali,
sirovine, tehnička i elektronska roba, onda i to prihvatam.
 Obrisao je svoje usne. - Za ovo kažemo da ima više aspekata. Da?
- Da.
Govori suvislo, preklinjao ga je Oliver. Reci, šta god da je.
- To partnerstvo bilo je jako, atmosfera dobra, klijenti i kupci srećni, kao
i dvorani.
Koji dvorani? Pred očima mu je prošla slika Mesingama u helankama,
žutim pojasevima i dubletu. - Dobijene su velike sume novca, profiti su se
nagomilavali, industrija dokolice je cvetala, gradovi, sela, hoteli, uvoz-izvoz
takođe, i ne znam šta još. Strukture su bile odlične. Ja nisam glup. Nije ni
tvoj otac. Pazili smo. Bili smo teoretičari, ali i praktičari. Prihvataš to?
- Apsolutno.
- Sve dok...- Konrad je zatvorio oči, uzdahnuo, ali je zadržao prst u
vazduhu. - U početku bilo je samo malih neprilika. Pitanja od nevažnih ljudi.
U Španiji. U Portugaliju. U Turskoj. U Nemačkoj. U Engleskoj. U dogovoru?
Ne znamo. Gde je ranije bilo prihvatanja, sada je bila sumnja. Bankovni
računi zamrznuti do istrage. Misteriozno. Trgovina neobjašnjivo prekinuta.
Neko biva uhapšen, potpuno nepravično, po mom mišljenju.
Spustio je prst. - Izolovani incidenti. Ali, za određene ljude, ne baš tako
izolovani. Suviše pitanja, a nedovoljno odgovora. Suviše nesreća koje
konačno i nisu slučajnost, molim te.
Ponovo je izvukao maramicu. Znoj se na njemu topio poput rose. Znoj
kao suze straha na vrećicama ispod očiju. - To nije moje društvo, Olivere. Ja
sam advokat, a ne trgovac. Ja sam za ono što je na papiru, a ne za ono što je
na brodu. Ja ne tovarim taj brod. Ne otvaram svaku bananu da bih video da li
je to banana ili nešto drugo. Ja ne pišem ... Manifest!
- Ta je reč. Manifest.
- Molim te. Ja ti prodam kutiju, ali nisam odgovoran za to šta ti stavljaš u
kutiju.
Maramicom je obrisao vrat. - Dajem savete, zasnovane na dobijenim
informacijama. Naplatim ti i doviđenja. Ako informacija nije tačna, kako
mogu da budem odgovoran? Mogu da budem samo pogrešno informisan. A to
nije zločin.
- Čak ni za Božić - reče Oliver izazivajući ga.
- Znači, Božić - ozbiljno se složio Konrad. - Prošli Božić. Zapravo, pet
dana pre njega. Dvadesetog decembra dr Mirski mi je preko kurira iznebuha
poslao šezdeset osam strana ultimatuma. Gotova stvar da je odmah pogleda
tvoj otac, moj klijent. ‘Potpišite ovde i vratite, i tako dalje, krajnji rok: 20.
januar’.
- Šta su zahtevali?
- Efektivno, transfer čitave strukture kompanija, nedirnute, u ruke Trans-
Finans Istambul, nove kompanije, naravno of-šor, ali sada i matične
kompanije Trans-Finans Beč, zahvaljujući komplikovanom manevru sa
akcijama dr-a Mirskog i ostalih; a dr Mirski je nominovani predsedavajući
ove kompanije, kao i direktor i izvršni rukovodilac. Nominovan od strane
koga? To je još jedno pitanje. Određeni dvorani tvog oca, neverni dvorani,
rekao bih, takođe drže akcije u ovoj novoj kompaniji.
Šokiran svojom sopstvenom pričom, Konrad je ponovo obrisao čelo. - To
je tipično. Tipičan poljski mentalitet. Za vreme Božića niko ne gleda, svi
peku kolače, kupuju poklone za porodicu, a tu se odmah tražio potpis.
Glas mu je zadrhtao. - Dr Mirski nije odgovorna osoba - poverio se. -
Imam mnogo prijatelja u Cirihu. On uopšte nije ispravan. A taj Hoban... -
odmahnuo je glavom.
- Kako da prenesu? To je ogromna mreža. Onda možete tako da prenesete
i londonski metro.
- Tako je! Tačno. Londonski metro je savršen.
Hrabri prst još jednom se vinuo u vazduh dok je drugom rukom Konrad
pažljivo otvarao fasciklu i vadio podeblji dokument uvijen u crvenu tkaninu,
držeći ga blizu svog stomaka. - Drago mi je što si došao, Olivere. Veoma
drago. Dobro se izražavaš. Kao i tvoj otac.
Prelistavao je stranice, nudeći verziju sadržaja: - ... sve akcije i aktiva
koje su pod kontrolom Kuće Singl u ime određenih klijenata da se prebace
bez odlaganja u ruke Trans-Finans Istambui Of-šor... ovo je krađa,
zapravo... sve of-šor operacije vodiće dr Mirski i njegova žena i pas u
potpunosti kako oni odluče, možda iz Istambula, ne znam, možda sa vrha
Materhoma... Zašto jedan Poljak zastupa jednog Rusa u Turskoj? - Kuća
Singl odrećiće se svih prava kao potpisnk, slušaj, molim te... sva vlast nad
svim poslovima kompanije biće redefinisana, naravno da se isključi Kuća
Singl... zameniće ih izvesni oduševljeni dvorani, izbor tih oduševljenih
dvorana biće diskreciono pravo gospode Jevgenija i Mihaila Orlova ili
njihovih opunomoćenika, koji će naravno biti izvesni oduševljeni dvorani već
jasno identifikovani u ultimatumu... To je puč, zapravo. Dvorska zavera, u
potpunosti.
- A ako neće? - upitao je Oliver. - Ako Tigar odbije? Ako vi odbijete?
Šta onda?
- Potpuno si u pravu što to pitaš, Olivere! To je u potpunosti logično
pitanje, rekao bih. Ako neće. To je bila ucena. Ako se Kuća Singl ne saglasi
sa glavnim planom Mirskog, onda će izvesni neimenovani dvorani odmah da
prekinu svu dalju saradnju, što će, naravno imati poguban efekat, ti dvorani
će od tada smatrati sve postojeće članove ugovora nevažećim, a ako ih
tužimo, odmah će podneti kontratužbu za kršenje poverenja, nekompetentnu
administraciju, malverzaciju i ne znam za šta još. Šta više, to je, rekao bih,
samo nagoveštaj, ali nalazi se ovde u ultimatumu, između redova - dodirnuo
je jednu stranu svog sjajnog nosa da bi pokazao svoj fino razvijeni osećaj
mirisa - oni veoma žale što bi, u slučaju da se Kuća Singl ne saglasi,
određene nepovoljne informacije u vezi sa inostranim aktivnostima Kuće
Singl mogle biti slučajno predate određenim međunarodnim vlastima, kao i
domaćim. To je, zapravo, totalna sramota. Poljak, preti Englezu, u
Švajcarskoj.
- Pa, šta ste preduzeli, vi i Tigar, šta ste uradili u vezi sa tim
ultimatumom?
- On je razgovarao sa njima.
- Moj otac?
- Naravno.
- Razgovarao sa njima, kako?
- Upravo sa mesta na kome sediš - pokazao je na telefon koje se nalazio
između njih - odavde, nekoliko puta. Na moj račun. Nema veze. Često i
satima.
- Zvao je Jevgenija?
- Tačno. Starijeg Orlova. Tvoj otac je bio briljantan. Vrlo šarmantan, ali i
vrlo čvrst. Zakleo se. Bukvalno na Bibliju, naravno ovde imamo jednu, frau
Marti mu je donela. ‘Jevgenij, svečano ti se zaklinjem, niko te nije izdao, nije
bilo indiskrecije od strane Kuće Singl' ovo je sve prljava izmišljotina
Mirskog i neimenovanih dvorana.’ Gospodin Jevgenij je veoma povodljiv,
mislim. Tamo, ovamo, kao klatno. Tvoj otac je takođe napravio neke
ustupke. To je bilo neophodno. Ovaj dogovor će se napraviti, onaj otkazati,
to je bio paket. Ali, unutar paketa još uvek smo imali vrlo poznatu, vrlo
krhku situaciju, naime, jednog starog čoveka koji nije znao čiji glas treba da
sluša. Stariji Orlov je spustio slušalicu i koga vidi? Dvorane. Svakog sa
nožem iza leđa.
Dr Konrad je zabacio pesnicu iza svojih leđa da bi mu demonstrirao. -
Koliko dugo će taj dogovor trajati? Ne dugo, verujem. Samo dok stari
ponovo ne promeni mišljenje ili se ne dogodi sledeća nesreća.
- I dogodila se - reče Oliver, posle još jedne napete pauze, koju su
prekidale samo tihe reči dr-a Konrada - Moj bože.
- Molim?
- Sledeća nesreća. Dogodila se. Slobodni Talin je ukrcan, došlo je do
sukoba, nekoliko dana kasnije Vinseru je odletela glava, moj otac se
uspaničio i dojurio ovamo da ugasi vatru.
- Sa ovom vatrom, to je bilo nemoguće.
- Zašto?
- Bila je previše vruća. Uznapredovala je. Postala opasnija.
- Zašto?
- Kao prvo imamo jednu epizodu... zaplenjen brod, konfiskovan materijal,
mrtva posada, možda i zarobljena posada, ne znamo... ovo su stvari koje se
ne mogu zanemariti, čak i ako ni u kom slučaju tvoj otac nije bio odgovoran,
a ni ja, sadržaj tovara...
- A kao drugo?
- Nije bilo odgovora.
- Molim?
- Niko nam nije odgovorio. Bukvalno.
- Odakle? Ko?
- Svi telefonski brojevi, faks mašine, sve kancelarije. U Istambulu,
Moskvi, Petrogradu. Trans-Finans ovde, Trans-Finans tamo, privatni brojevi,
javni brojevi, niko da odgovori;
- Mislite, bili su odsečeni?
- Nastao je zid. Gospodin Jevgenij Orlov nije bio dostupan, kao ni njegov
brat. Nije bilo poznato gde se nalazi, nismo ga mogli pozvati. Bili smo
obavešteni da je stupljeno u kontakt sa Kućom Singl, i da sada bilo potrebno
da Kuća Singl ispuni svoje finansijske obaveze ili da se suoči sa
posledicama. Amin i hvala.
 - Ko je rekao taj deo? O posledicama, ko je to rekao?
- Gospodin Hoban iz Beča je to rekao, samo što nije bio u Beču. Bio je
negde, ne znam gde, govorio je sa mobilnog, možda u helikopteru, možda iz
neke rupe, možda sa Meseca. Ovo zovemo modernom komunikacijom.
- A šta je sa Mirskim?
- Dr-a Mirskog takođe nismo mogli da nađemo. Ponovo zid, vaš otac je
bio ubeđen u to. Hteli su da zatvore zid tišine oko njega. Pritisak i strah. To
je poznata kombinacija. I vrlo efikasna. I za mene.
Gubio je hrabrost pred Oliverovim očima. Brisao je znoj i slegao
ramenima i, kao savestan advokat, video je snagu suparničkog argumenta čak
i kada je protestovao protiv njega. - Slušaj. Nije nerazumno. Pretrpeli su
veliki gubitak, Singl je pružio uslugu, ta usluga i nije bila baš
zadovoljavajuća, drže da je Singl odgovoran, pa zato traže kompenzaciju.
Objektivno gledano, ovo je normalna komercijalna praksa. Pogledaj
Ameriku. Radnik si, slomiš li prst na ne znam čemu, sto miliona dolara,
molim. Singl će platiti, ili neće platiti. Možda će platiti u ratama. Možda će
doći do pregovora.
- Da li vas je moj otac ovlastio da pregovarate?
- Nemoguće je. Čuo si. Nije bilo odgovora. Kako može da se pregovara
sa zidom? - Ustao je. - Bio sam iskren sa tobom, Olivere, možda i previše
iskren. Ti nisi samo advokat, već i sin svog oca.
Oliver je tvrdoglavo nastavio da sedi, ingonišući Konradovu ispruženu
ruku.- Pa šta se dogodilo? On je došao ovde. Telefonirao je. Nije bilo
odgovora. Šta ste vi uradili?
- Imao je druge obaveze.
- Gde je odseo? Već je bilo veče. Da li vam je bilo teško da pitate? Kuda
je otišao. Već dvadeset godina njegov ste advokat. Da li ste ga samo izbacili
u noć?
- Molim te. Previše si emotivan. Njegov sin. Ali, ti si i advokat. Slušaj,
molim te.
Oliver je slušao, ali morao je da sačeka. A poruka, kada je stigla, bila je
isprekidana bolnim, teškim disanjem. - I ja imam svoje probleme. Švajcarsku
advokatsku komoru, još neke vlasti, i policiju, razgovarali su sa mnom. Ne
optužuju me, ali i ne poštuju, a sve su bliži.
Zastao je, ali Oliver mu nije pružio pomoć. Konrad je oblizao usne i
napućio ih. - Nažalost, morao sam da obavestim tvoga oca da su te stvari
izvan moje profesionalne kompetencije. Problemi sa bankama, fiskalne stvari,
zaleđeni računi, možda... o tome možemo da pričamo. Ali, mrtvi mornari,
nezakoniti tovari, mrtav advokat, a možda nije jedini, to je previše. Molim te.
- Hoćete da kažete da ste odbacili mog oca kao klijenta? Otpisali ga? Pa-
pa?
- Nisam bio grub prema njemu, Olivere. Slušaj me. Nismo bez srca. Frau
Marti ga je odvezla do banke. Hteo je u banku. Morao je da vidi koje karte
ima da bi igrao. To su bile njegove reči. Ponudio sam se da mu pozajmim
novac. Ne mnogo, ja nisam bogat, možda nekoliko stotina hiljada franaka.
Imam prijatelje koji su bogatiji. Možda će mu oni pomoći. Bio je prljav. Stari
smeđi kaput, prljava košulja. U pravu si. Nije bio sav svoj. Ne može se
savetovati čovek koji nije sav svoj. Šta to radiš, molim?
Još uvek sedeći, Oliver je preturao po aktovki. Zadovoljivši se, ustao je,
zaobišao sto i zgrabio Konrada za džemper i košulju sa namerom da ga baci
ka najbližem zidu, podigne za pazuhe i postavi mu još nekoliko pitanja. To je
bilo lakše zamisliti nego ostvariti. Kao što je Tigar uvek voleo da kaže,
nedostaje mi instinkt ubice. Zato je pustio Konrada i ostavio ga da drhti i
cvili na podu. Kao utehu, uzeo je fasciklu u kojoj se nalazio božićni
ultimatum Mirskog na šezdeset osam strana i ubacio ga u aktovku među
lažna dokumenta. Kada je već bio tu, bacio je pogled po ladicama radnog
stola, ali jedina stvar koja mu je privukla pažnju bila je glomazni vojni
revolver, vetovatno uspomena na Konradove herojske dane u švajcarskoj
armiji. Otišao je do predsoblja gde je frau Marti užurbano kucala i, zatvorivši
vrata za sobom, nagnuo se šarmantno preko njenog stola.
- Hteo sam da vam se zahvalim što ste odvezli mog oca do banke - rekao
je.
- Oh, nema na čemu.
- Da nije, kojim slučajem pomenuo kuda će da ide posle toga?
- Avaj, nije, nažalost.
Sa aktovkom u ruci, spustio se malom baštenskom stazom, stigao do
trotoara i skrenuo nizbrdo. Derek se pojavio iza njega. Popodne je bilo
sparno. Spustili su se strmom kaldrmisanom ulicom širokom samo za jedna
kola. Oliver je brzo išao, zanoseći glavom i udarajući petama o kaldrmu.
Prolazio je pored malih vila i poznatih lica. U jednoj bašti video je Karmen
na ljuljašci u svojoj beloj svečanoj haljinici, kako je gura Semi Votmor.
Sledeća kapija do njih, Tigar je kosio travnjak, a posmatrao ga je pokojni
Džefri sa lepršavom zlatnom grivom. Sa prozora u potkrovlju, mahala mu je
naga Zoja. Ulica se stvorila sa njegove leve strane. Ušao je u nju. Trčao je
neko vreme, a Derek ga je pratio. Stigao je do širokog puta i ugledao žuti
„audi” kako ga čeka u zaustavnoj traci do tramvajske stanice. Zadnja vrata
su se otvorila, Derek je ušao za njim. Izabrana imena tih devojaka bila su Pet
i Majk. Pet je danas bila brineta. Majk, suvozač, nosila je maramu oko glave.
- Zašto si isključio mikrofon, Oli? - upitala je Majk preko svog ramena
dok su se vozili.
- Nisam.
Išli su nizbrdo prema jezeru i gradu.
- Jesi. Bilo je isključeno kada je trebalo da kreneš.
- Možda sam ga udario, ili tako nešto - reče Oliver, svojom legendarnom
neodređenošću. - Konrad mi je dao dokument da pročitam - rekao je Dereku,
pružajući mu aktovku.
- Kada je to uradio? - bila je uporna Majk sa prednjeg sedišta, držeći
Olivera na oku preko retrovizora.
- Uradio šta?
- Dao ti taj dokument.
- Samo mi je dobacio - reče Oliver, neodređeno kao i pre.
- Najverovatnije nije želeo da prizna da je to radio. Bacio je Tigra u rupu.
- Čuli smo taj deo - rekla je Majk.
Postavili su ga pored jezera gde počinje ulica Bahnhofštrase.
 POGLAVLJE 15.

Oliver je bio pomalo odsutan kada je došao u banku. Smešio se i lagao,

smešio se i rukovao, sedeo, stajao, smešio se i ponovo sedeo. Čekao je
znake panike ili agresije od strane svojih domaćina, ali nisu se pojavili. Sve
veći bes koji ga je vodio kroz sastanak sa Konradom otvorio je put
drogiranoj apatiji. Šetali su ga od jedne kancelarije obložene tikovinom, do
druge, slušao je o poslednjim dramatičnim premeštajima od starih poznanika
kojih se jedva i sećao. Her Neko preuzeo je odeljenje za pozajmice, ali šalje
svoje pozdrave, frau dr Neka Druga sada je regionalni direktor za Glarus i
biće joj žao što ga nije ponovo srela. Oliver je lebdeo u nekom stanju
povremene svesti koje ga je podsetilo na šok sobu posle operacije slepog
creva. Bio je niko i ništa, i izvršavao svačije naredbe. Bio je zamena koja
nije naučila svoju ulogu.
Iz hola banke popeo se satensko-čeličnim liftom bez kontrolne table.
Pozdravio ga je čovek sa kosom boje šargarepe koje se zvao her Albreht,
kojeg je na prvi pogled zamenio za jednog od svojih nekoliko upravnika: -
Toliko nam je drago što vas ponovo vidimo, gospodine Singl, posle svih ovih
godina, i tako brzo posle vašeg dobrog oca - rekao je her Albreht kada su se
rukovali.
Pa kako je bio moj dobri otac? Ili ste ga bacili u rupu kao i ono kopile
Konrad? Oliver je upitao. Ali, bilo je očigledno da je ta pitanja postavio
samo u svojoj glavi, jer sledeća stvar koje je bio svestan bila je da su ga
poslali niz reku plavog tepiha sa ljubaznom domaćicom da se vidi sa her dr-
om Lilienfeldom koji će uzeti kopiju vašeg pasoša zbog novih propisa. -
Koliko novih?
- Oh, veoma novih. A i tako dugo niste bili ovde. Moramo da budemo
sigurni da ste ista osoba. - Il ja, pomislio je.
 Her dr Lilienfeld je zahtevao uzorak Oliverovog novog potpisa posle
okruglije, mlađe verzije od рге pet godina. Da je tražio uzorak кrvi, Oliver bi
mu ga dao. Ali, kada ga je ljubazna domaćica vratila upravniku Albrehtu,
tamo je sedeo Tigar u istoj stolici od ružinog drveta na kojoj je pre nekoliko
minuta sedeo Oliver. Izgledao je manje-više kako je Oliver i očekivao,
neokupan, u smeđem ljubavnom kaputu. Ali, Oliveru se, a ne Tigru, obratio
her Albreht dok su se svetske cene dizale i spuštale na monitorima duž zida
iza njega. To je bio čudan čovečuljak okruglih očiju po imenu her Štempfli, a
ne Tigar, koji je izašao iz senke i predstavio se kao službenik koji je sada
zadužen za proširenu porodicu „Singlovih” računa. Sve je zadovoljavajuće,
her Štempfli je uveravao Olivera. Prvobitno ovlašćenje još uvek je bilo
važeće, i to zauvek, a naravno... usiljeno smeškanje... Oliveru nije potrebno
ovlašćenje kako bi pogledao svoj lični račun koji je, her Albrehtu je bilo
zadovoljstvo da kaže, bio odličnog zdravlja.
- Fino. Sjajno. Hvala vam. Odlično.
- Postoji, međutim, jedna mala začkoljica - priznao je her Albreht,
upravnik, preko her Štempflijeve ćelave glave. - Tražili ste kopije sve
korespondencije. Veoma mi je žao, ali vaše ovlašćenje ne dozvoljava vam da
uzmete kopije. Bankarske korespondencije ne mogu da napuste banku osim u
rukama gospodina Singla seniora lično. To je izričito napisano u
instrukcijama i moramo da prihvatimo takvo ograničenje.
- Očekivao sam da ću dobiti beleške.
- To je ono što je vaš otac očekivao da očekujete - ozbiljno reče her
Albreht.
Znači tako je naređeno, pomislio je Oliver. Ne moram da brinem. Reka
tepiha ovoga puta bila je narandžasta. Her Štempfli je stao uz Olivera, čuvar
koji je zveckao ključevima.
- Da li je moj otac odneo papire sa sobom? - upitao je Oliver.
- Vaš otac ima izvanredno razvijen osećaj za bezbednost. Ali, naravno,
bilo bi mu dozvoljeno.
- Naravno.
Soba je bila kapela pred sahranu. Samo je Tigrov leš nedostajao. Voštano
cveće, izglačan sto za dragog pokojnika. Poslužavnici sa perforiranim
štampanim karticama iz privatne kolekcije voljenog. Gomile stanja bankovnih
računa u fasciklama od imitacije kože pričvršćene mesinganim šipkama.
Heftalica, plastični držač za pribadače, spajalice i elastične trake i sveže
uvezani blokovi za pisanje. I gomila besplatnih razglednica na kojima seljak
iz Engdina maše švajcarskom zastavom sa vrha zelene planine koja je Olivera
podsetila na Vitlejem.
- Volite kafu, gospodine Olivere? - upitao je her Štempfli, nudeći mu
poslednji obrok u životu.
Her Štempfli je živeo u Soloturnu. Bio je razveden, sto je iskreno žalio,
ali njegova žena je više volela da bude sama nego u njegovom društvu, pa šta
je mogao da uradi? Imao je kćerku po imenu Iver, koja je živela sa njim, malo
deblja trenutno, ali ima samo dvanaest godina i uz vežbe će oslabiti. Bilo je
pet sati i banka se zatvarala, ali her Štempfli bi bio počastvovan da ostane do
osam ako bi to Oliver tražio od njega, nije imao ništa posebno da radi, a
večeri mu teško padaju.
- Zar Iveti neće da smeta što dolazite kasno?
Ivet igra košarku, odgovorio je her Štempfli. Utorkom, uvek ima košarku
do devet sati.
Oliver je pisao, čitao i pio previše kafe, sve u isto vreme. Bio je Brok.
Želim ćelavog Bernarda i njegove užasne kompanije. Bio je Tigar vlasnik
„satelitskih računa”, koji su bili po redu zakačeni za originalni račun Singl
Holdings Of-šora. Ponovo je bio Oliver, zauvek ovlašćen da izvrši sve što
mu je omogućio njegov parter i otac. Bio je ćelavi Bernard, vlasnik jedne
lihtenštajnske fondacije vredne trideset jedan milion funti sterlinga nazvane
Derviš, i kompanije Skajblu Holdings sa Antigve. Bernard misli da je
neprobojan za metke, rekao je Brok. Bernard misli da može da hoda po vodi,
a ako je do mene propašće i ostaće takav do kraja svog prljavog bednog
života. Bio je Skajblu Holdings, a holdings nisu samo jedna vila, već
četrnaest, svaka vlasništvo odvojene kompanije sa glupavim imenom kao
Janus, Pleksus, ili Mentor. Bernard je blagajnik, rekao je Brok, Bernard je
Hidrina najveća lovina. Ponovo je bio Brok, govorio je o nesavršenim
civilima koji se upisuju za svoju drugu penziju. Bio je Oliver, sin Tigrov, koji
je pisao strpljivo i čitko pod uzdržanim okom her Štempflija. Imao je
dvanaest godina i sedeo je na ispitu, a g. Ravilious, a ne her Štempfli,
nadzirao je đake. Bio je Ivet u Soloturnu, igrao košarku do devet sati zbog
figure. Bio je u Antigvi na jednoj strani, Lihtenštajnu na sledećoj i Velikom
Kejmenu na strani posle toga. Bio je u Španiji, Portugaliji, Andori i severnom
Kipru, pisao je. Bio je vlasnik lanca kasina, hotela, turističkih sela i
diskoteka. Bio je Tigar, koji zbraja svoju ličnu aktivu i gleda koliko mu fali
do dve stotine miliona funti. Odgovor, sa vrha Tigrove glave, stotinu i
devetnaest miliona funti. „Likvidan račun”, pročitao je. Bez uvodnika, samo
broj od šest cifara i slova TS na vrhu strane. Trenutna vrednost je
sedamnaest miliona funti u raznim valutama. Dva zaduženja upisana u prošle
dve nedelje: jedno od pet miliona i trideset funti sterlinga sa naznakom
Transfer, a drugo od pedeset hiljada funti sterlinga, sa datumom i naznakom
Nosilac.
- Da li je moj otac povukao ovo u gotovini?
U gotovini, her Štempfli je potvrdio. Her Štempfli lično mu je pomogao
da stavi novac u svoju torbu.
- U kojoj valuti?
- Švajcarskim francima, dolarima, turskim lirama - her Štempfli je
odgovorio kao švajcarski govorni sat, i ponosno dodao - Sam sam mu ih
doneo.
- Možete li da donesete nešto i meni?
Ispostavilo se da je pitanje, koje je iznenadilo i samog Olivera, nametnuto
zbog dva spoljna razloga. Prvo, naišao je na svoj šifrovani račun i otkrio da
vredi tri miliona funti. Drugo, odbacio je činjenicu da mu je Вrок zabranio da
ima svoj novac dok je u inostranstvu, sa uvredljivom insinuacijom da bi
mogao neplanirano da pobegne, o čemu je on neprestano razmišljao u ova
poslednja tri dana.
Her Štempfliju nije bilo dozvoljeno da ostavi Olivera samog sa papirima.
Okolnosti su mu dozvoljavale da pozove noćnog blagajnika i da narudžbinu u
Oliverovo ime na trideset hiljada američkih dolara u novčanicama od sto,
nekoliko hiljada švajcarskih franaka, oh, i nekoliko turskih kao i moj otac.
Vestalka se pojavila, naoružana svežnjevima novčanica i potvrdom. Oliver je
potpisao potvrdu i novčanice rasporedio u mnogobrojne džepove svog odela.
Nijedan mađioničar to nije mogao da uradi diskretnije. Da bi se častio, uzeo
je jednu od bančinih razglednica sa seljakom i zastavom, naškrabao veselu
poruku Semiju i nju takođe stavio u džep. Vratio se brojkama. Sedam sati je
otkucalo pre no što mu je isparila hrabrost.
- Ne mogu da podnesem da vas Ivet čeka - priznao je her Štempfliju
stidljivo se osmehnuvši. Pažljivo je uzeo rukom ispisane stranice sa bloka, a
her Štempfli je doneo veliki koverat i držao ga otvorenim dok je Oliver
ubacivao te dragocene papire. Zatim je her Štempfli otpratio Olivera niz
glavno stepenište sve do ulaznih vrata.
- Da li je moj otac pomenuo kuda ide odavde?
Her Štempfli je odmahnuo glavom. - Sa tim lirama, možda u Tursku? -
nesigurno je sugerisao.
Napolju, u polutami, čekao je Derek.
- Menjaš identitet - objavio je Derek dok su išli prema parkiranom
taksiju. - Netova naređenja. Sada ste gospodin i gospođa Vest i odseli ste u
komercijalnom turističkom ljubavnom gnezdu na drugoj strani grada.
- Zašto?
- Lovci.
- Čiji lovci?
- Ne znam. Mogu biti švajcarski, mogla bi da bude i Hobanova družina,
možda i Hidra. Možda se Konrad izblebetao.
- Šta su uradili?
- Pratili su Agi, ispitivali službenike hotela, mirisali ti gaće. Naređenje je
takvo. Primiri se, ne idi na svetlost i prvim avionom ujutru vraćaš se kući.
- U London!
- Komarac je rekao da je vreme isteklo. Šta drugo očekuješ da uradi? Da
te zaveže za drvo i čeka vukove?
Sedeći pored Dereka u taksiju, Oliver je posmatrao svetla oko jezera. U
holu sumorne višespratnice koja je mirisala na staru supu, Derek je
razgovarao sa sobom 509 preko internog telefona dok su Pet i Majk
proučavale oglasnu tablu. Iskoristivši trenutak, Oliver je neprimetno izvadio
Semijevu razglednicu iz džepa, naškrabao „naplatiti sobi 509” gde bi trebalo
da stoji marka i spustio je u hotelsko sanduče.
- Čeka te - promrmljao je Derek, pokazujući Oliveru na lift. - Posle tebe,
drugar.

***

Bračni krevet se nalazio u veoma maloj sobi. Krevet je bio mali čak i za
male ljubavnike, a ni u kom slučaju za dvoje visokih stranaca koji nisu imali
nameru ni da se dodirnu. Tu se nalazio i minibar i televizor. Dve male fotelje
bile su nagurane uz ivicu kreveta, a na uzglavlju je bio otvor za dva franka
ako želite terapeutsku masažu. Raspakovala je oboje. Njegovo rezervno
odelo visilo je u ormaru. Na sebi je nosila veoma lep miris. Nikada je nije
povezivao sa‘mirisima, više sa spoljnim aktivnostima. Sve ovo je video pre
no što je seo na ivicu kreveta leđima okrenut njoj, dok je ona stajala pred
lavaboom u kupatilu i dovršavala šminkanje. On je sa sobom doneo i Roka,
rakuna, i stavio ga na ramena. Na sebi je zadržao sako zbog novca u
džepovima.
- Da li je u redu da razgovaramo ovde? - upitao je.
- Osim ako nisi paranoik - uzvratila je kroz otvorena vrata, dok je on
diskretno vadio novac iz svog sakoa, otkopčao košulju i krenuo da nabija
novčanice u svežnjevima u pantalone oko struka.
- Svi su se okrenuli protiv njega. Samo je Jevgenij na njegovoj strani.
Čak nisam ni ja - žalio se, ubacujući stotke u pantalone na leđima.
- Pa?
- Dugujem mu.
- Šta mu duguješ? - Pretpostavio je da stavlja karmin ili tako nešto, zato
što je zvučala skoro kao Heder. - Olivere, ne možemo svima da dugujemo.
- Ti duguješ - rekao je. Novac je bio u njegovoj košulji. Skinuo je sako i
vratio Roka na ramena. - Video sam te. Ti si kao bolničarka u viziti. Svako je
tvoj pacijent
- To je najveća glupost. - Ali izgubila je p zbog onog šta god je radila sa
svojim usnama. - I prestani da vrtiš tu životinju na mene, zato što stalno
osuđuješ sebe, a to mi ide na živce.
Naša prva bračna svađa, pomislio je Oliver, trljajući Rokovu njušku i
praveći smešne grimase. Izašla je iz kupatila. On je ušao, zatvorio vrata za
sobom i zaključao ih. Izvadio je novac iz struka i stavio ga iza vodokotlića.
Povukao je vodu i pustio slavine. Vratio se u sobu i počeo da traži čistu
košulju. Otvorila je jednu ladicu i pružila mu novu košulju koja se slagala sa
kravatom koju mu je kupila na Hitrou.
- Kada si ovo kupila?
- Pa šta je trebalo da radim čitav dan?
Setio se lovaca i pretpostavio da se zbog njih iznervirala. - Pa, ko te to
prati? - upitao je zabrinuto.
- Ne znam, Olivere, i nisam ih videla da bi ih pitala. Ekipa ga je videla.
Moja uloga nije da budem svesna da me neko prati.
- Oh, dobro. Da. Naravno. Izvini.
Bilo mu je besmisleno da se vrati u kupatilo da obuče novu košulju.
Pored toga, uvek je dobro pokazati publici da ništa ne kriješ u rukavu.
Skinuo je staru košulju i uvukao stomak dok je cepao celofan i nespretno
napipavao špenadle koje su pričvršćivale novu košulju na karton u sredini. -
Treba da napišu na paketu koliko ih ima da ih tražimo - mrmljao je, kada mu
je uzela košulju i dovršila posao. - Možeš da se nabiješ na kolac, samo
navlačeći je preko glave.
- Ovo je sa običnim dugmadima - rekla je. - Ovakve voliš.
- Ne volim mnogo one sa ukrasnom dugmadi - objasnio je.
- Ne moraš da mi kažeš. Svesna sam toga.
Obukao je košulju i okrenuo joj leđa kada je otkopčao šlic da bi uvukao
krajeve. Uvek je loše vezivao kravatu i setio se kako je Heder insistirala da
mu je ponovo veže u vindzorski čvor, trik koji veliki mađioničar nikada nije
savladao. Tada se pitao koliko je muškaraca bilo potrebno da Heder nauči tu
svoju veštinu, i da li je Nađa vezivala Tigru kravatu, ili je to bila Ket, i da li
je Tigar nosio kravatu u ovom trenutku, ili se možda obesio o nju, ili je
udavljen njom, ili mu je glava razneta dok je nosio. Oliveru su misli skakale
po glavi kao gumena lopta i apsolutno ništa nije mogao da učini povodom
toga, osim da se prirodno ponaša i bude šarmantan kao i uvek i da uzme
jedan od onih avionskih i voznih redova vožnje koje je primetio da vire sa
police pored recepcije.
Njihov sto u restoranu bila je ljubavna niša sa zvončićima koji su visili
nad njom. U ostalom delu trpezarije neupadljivi ljudi u sivim odelima jeli su
bezizražajno. Pet i Majk su sedele same uza zid, a stotine usamljenih muških
pogleda potajno su je svlačili. Agi je naručila američki biftek i pomfrit. Isto
za mene, molim. Da je naručila škembiće i luk, on bi rekao isto za mene. Nije
mogao da odlučuje o malim stvarima. Naručio je pola litre vina, ali Agi pije
samo mineralnu vodu: iskričavu, rekla je kelneru, ali nemoj da te ja
sprečavam, Olivere.
- Je li to zato što si na dužnosti? - upitao je.
- Šta?
- Što ne piješ. - Ona mu je nešto odgovorila, ali on je, zamišljen, nije čuo.
Lepa si, govorio joj je očima. Čak i na ovoj užasnoj beloj svetlosti, apsurdno,
zdravo si lepa, da prosto zračiš. - Ovo je malo teži zadatak - žalio se.
- Šta?
- To što sam jedna osoba čitav dan, a neko drugi uveče. Više nisam
siguran ko treba da budem.
- Budi ono što jesi, Olivere. Jednom u životu.
Počešao se po glavi. - Da, pa, stvarno nema mnogo toga što bih mogao da
budem. Ne kada Tigar i Brok završe sa mnom.
- Olivere, ako budeš nastavio tako da pričaš, mislim da ću da jedem
sama.
Za trenutak je prestao, a zatim ponovo pokušao, postavljajući pitanja koja
je mladi gazda postavljao ženskom osoblju Singla na Božićnim zabavama za
sve zaposlene: koje su joj velike ambicije, kako vidi sebe za pet godina, da li
želi decu ili karijeru, ili oba.
- Zapravo, Olivere, nemam pojma - rekla je.
Večera se dovukla do kraja, potpisala je račun, a on je posmatrao:
Čarmijan Vest. Predložio joj je da popiju piće u baru pre spavanja. Bar je bio
na drugoj strani recepcije. Jednom da prođem pored njega i kod kuće sam,
slobodan, razmišljao je. U redu, složila se, da popijemo nešto u baru. Možda
je bila zahvalna zbog odloženog vraćanja u sobu.
- Šta, do đavola, gledaš? - pitala je.
- Tvoj kaput.
Heder je uvek nosila kaput kada su izlazili. Volela je da joj ga pridrži
kada ga svlači ili oblači i nosi na vešalicu između te dve radnje.
- Zašto bih, pobogu, nosila kaput od sobe do trpezarije i natrag?
Naravno da ne bi. Baš sam blesav. Na recepciji, Agi je želela da zna da li
je bilo poruka za Vestove. Nije ih bilo, ali do trenutka kada su krenuli prema
baru Oliver je imao svežanj redova vožnje i letenja u levom džepu svog
sakoa, a niko ništa nije primetio. Ljubav je ono sa čim možeš pobeći. U baru
je naručio brendi, a ona još jednu mineralnu vodu, ali ovog puta kada je
potpisivala račun napravio je dvosmislenu šalu o tome kako ga ona izdržava,
ali ona se nije nasmejala. U liftu, koji su imali samo za sebe, ostala je na
distanci: ne kao Katrina. U spavaćoj sobi, u koju je ušla pre njega, sve je već
isplanirala. Pošto je bio veći od nje, onda će on uzeti krevet, rekla je. Dve
fotelje će njoj sasvim odgovarati. Ona će uzeti jorgan i dva jastuka, a Oliver
ćebe i prošiven pokrivač i prvi će moći da ide u kupatilo. Pomislio je da je
uhvatio pogled nezadovoljstva u njenim očima i pitao se da li bi, ako on uspe
da se smiri umesto da tera po svome, dogovor oko spavanja bio pomirljiviji.
Skinuo je košulju, ali je ostao u cipelama i pantalonama. Obesio je sako u
ormar, izvadio rasporede vožnji i letenja, stavio ih pod ruku, prebacio
bademantil preko ramena, uzeo toaletnu torbicu i, mrmljajući nešto o tome da
će da se okupa ujutru, uleteo je u kupatilo i zaključao vrata. Seo je na šolju i
proučavao rasporede vožnji. Uzeo je novac iza vodokotlića i stavio ga u
toaletnu torbicu, zatim je napravio predstavu puštanja vode i pranja zuba dok
je smišljao svoj plan do kraja. Kroz vrata je začuo fanfare koje su
objavljivale američke televizijske vesti.
- Ako je Lari King, isključi to kopile - javio se muzikalnim glasom.
Isprao je lice, očistio lavabo, zakucao na vrata, čuo „Uđi” i vratio se u
sobu da bi je zatekao umotanu do vrata u bademantil i kosom ispod kape za
tuširanje. Ušla je u kupatilo, zatvorila vrata i zaključala ih. Na televiziji su
prikazivali nesreće u crnoj Africi, koje nam je prenosila lepo našminkana
žena u pilotskoj jakni. Oliver je čekao zvuk vode, ali ga nije čuo. Vrata su se
otvorila i ušla je da uzme svoju četku i češalj ne pogledavši ga, a zatim se
vratila u kupatilo i ponovo zaključala vrata. Začuo je tuš. Ponovo je obukao
košulju, spustio toaletnu torbicu u kofer, ubacio Roka, čarape, gaće, nekoliko
košulja, balone i Brearija o balonima. Tuš se još uvek čuo. Razuveren,
obukao je sako, uzeo kofer i na vrhovima prstiju krenuo prema vratima.
Prolazeći pored kreveta zastao je da joj naškraba poruku na telefonskom
blokčiću: Izvini, ali moram ovo da uradim. Volim te, O. Osećajući se bolje,
stavio je ruku na kvaku i okrenuo je, oslanjajući se na nesreću u afričkoj
džungli, koja će da nadjača zvuk. Vrata su se otvorila, on se okrenuo da.
poslednji put pogleda po sobi i ugledao je Agi, suve kose, ali bez kape za
tuširanje, kako ga posmatra sa vrata.
- Zatvori vrata. Polako.
Zatvorio ih je.
- Kuda, do đavola, misliš da ideš? Tiho.
- U Istambul.
- Avionom ili vozom? Već si odlučio?
- Pa, i nisam. - Trudeći se da izbegne njen pogled, zurio je u svoj sat. -
Ima jedan u 22:33 sa ciriške stanice do Beča, gde dolazi oko osam ujutru.
Mogu da stignem na let Beč-Istambul u 10:30.
 - A druga opcija?
- U 23:00 za Pariz i u 9:55 sa Šarla de Gola.
- Kako si mislio da stigneš do stanice?
- Tramvajem ili peške.
- A zašto ne taksijem?
- Pa, taksijem ako ga nađem. Zavisi.
- A zašto ne letiš iz Ciriha?
- Mislio sam da su vozovi mnogo anonimniji. Leteo bih iz nekog drugog
mesta. U svakom slučaju, morao bih da čekam do jutra.
- Briljantno. Imaš Dereka preko puta nas, a Pet i Majk su između naše
sobe i lifta. Da li si pomislio na to?
- Mislio sam da će da spavaju.
- A misliš da će hotel da bude srećan da se išunjaš pred recepcije sa
koferom u ruci u ovo doba noći?
- Pa, imaju tebe da platiš račun, zar ne?
- A šta si mislio da koristiš kao novac? - i pre no što je mogao da
odgovori - Nemoj da mi kažeš. Podigao si nešto iz banke. To si sakrio u
kupatilu.
Oliver se počešao po glavi. - Ipak idem. - još uvek mu je ruka bila na
kvaki i stajao je u svojoj punoj visini, nadajući se da izgleda odlučno onoliko
koliko se osećao jer je znao da ako ona pokuša da ga zaustavi, tako što će
pozvati Dereka i devojke, na primer, on bi morao to nekako da spreči.
Okrenuvši mu leđa pustila je da joj bademantil sklizne i, za trenutak
božanstveno naga, počela je da se oblači. 1 tada je Oliveru sinulo, mada
prekasno, da bi devojka koja predloži da provede pristojno noć na dve fotelje
nosila sa sobom pidžamu ili spavaćicu u kupatilo, da bi se pojavila pristojna,
ali Agi to nije uradila.
- Šta to radiš? - upitao je, buljeći u nju kao idiot.
- Idem sa tobom. Šta misliš da radim? Ne bi bio bezbedan ni ulicu da
pređeš.
- A Šta je sa Brokom?
- Nisam udata za Broka. Stavi tu torbu na krevet i pusti me da je
spakujem kako treba.
Posmatrao je kako pakuje kofer kako treba. Posmatrao je kako svoje
stvari dodaje njegovim, ne sve, tako da imaju samo jednu torbu. Posmatrao je
kako ostatak svojih stvari stavlja u drugu torbu tako da to bude „spremno za
Dereka kada se probudi”, kako je rekla tiho. Primetio je da je to što će
Dereku napraviti neprijatnosti nije previše uznemirilo. Beskorisno se šetkao
malom sobom dok se ona vratila u kupatilo. Kroz kao papir tanke zidove čuo
je kako tiho naručuje taksi sa telefona u kupatilu, i u isto vreme traži od
recepcije da spreme račun jer moraju odmah da idu. Vratila se i promrmljala
da treba da je prati i ponese kofer, i da ne lupa okolo. Okrenula je kvaku i
podigla malo vrata koja su se tiho otvorila, što kod njega nije bio slučaj
maločas. Preko puta njih nalazila su se vrata na kojima je pisalo „Posluga”.
Otvorila ih je i pokazala mu glavom, a on je pratio niz grozno kameno
stepenište koje ga je podsetilo na zadnje stepenište u Kurzon Stritu.
Posmatrao je dok je plaćala račun na recepciji. Uradila je ponovo tu stvar sa
kukovima nesvesno kao i u bašti u Kamdenu. Prebacila je težinu sa jedne
noge na drugu, tako da je drugu nogu nekako podigla. Primetio je da joj je
kosa i dalje spuštena nakon što je skinula kapu za tuširanje i čak i ispod tog
užasnog pogleda preko glave mogao je da je zamisli kako jaše konje, penje
se na litice i izgleda kao sa reklame za odeću za kišu dok peca lososa.
- Da li je taksi napolju, Mark? - upitala je preko ramena dok se
potpisivala. Oliver je, pošto je još uvek sanjario, pogledao okolo tražeći
Marka pre no što se setio da je to on.
Vozili su se u tišini do stanice. Kada su tamo stigli ostao je da čuva kofer
i proveri broj perona nekoliko puta pošto ga je stalno zaboravljao dok je ona
kupovala karte. I iznenada, bili su tamo, samo gospodin i gospođa Vest, gurali
su zajednički kofer niz peron, tražeći svoje mesto.
 POGLAVLJE 16.

Sve do te večeri, Brok se uzdao u dugu partiju, kako bi držao Mesingama

u igri, posećivajući ga nenajavljen u bilo koje doba dana ili noći, ispaljujući
par šifrovanih pitanja i ostavljajući ostala značajna neizgovorena dok je
puštao svoja obećanja da se krčkaju na tihoj vatri... da, gospodine, vaš
imunitet je zagarantovan... ne, gospodine, nećemo tragati za Vilijamom... u
međuvremenu, možete li nam pomoći u vezi sa našim malim problemom? Sve
samo da bi ga naterao da govori, rekao je Ejdenu Belu, bilo šta, samo da bi
održavao tu hemijsku reakciju u njemu dok izvlači odgovore.
- Zašto ga jednostavno ne sateraš u ćošak? - predložio je Bel.
Zato što se on plaši krupnijih riba nego što smo mi, odgovorio je Brok.
Zato što on voli Vilijama i zna gde je bomba sakrivena. Zato što je on
izdajnik ispunjen lojalnošću, a takvi su najgori. Zato što ne razumem zašto je
došao kod nas, niti od čega se krije. Ili, zašto su praktični Orlovi posegnuli za
ritualnim ubistvom pod stare dane.
Ipak, noćas je Brok znao da je za korak ispred Mesingama, pa je u skladu
sa,tim i isplanirao svoju igru, premda još uvek prožet tim misterioznim
manjkom samouverenosti, koji je bojio i njihove prethodne susrete: nešto je
bilo pogrešno, nešto je tu nedostajalo. Saslušao je Oliverov razgovor sa dr-
om Konradom, ručno šifrovan od strane Britanskog konzulata u Cirihu tog
istog popodneva. Prosekao je široku stazu kroz džunglu Oliverovih beleški i,
iako je znao da će proteći meseci рге nego što analitičari budu uspeli da
iscede i poslednju kap iz njih, video je Oliverovim očima živi dokaz, ako je
ikada i sumnjao u njegovo postojanje, da je Kuća Singl plaćala ogromne
nadoknade Hidri i da je Porlok bio blagajnik i revizor te kupovine. Ispod ruke
je nosio ultimatum dr-a Mirskog na šezdeset osam strana, hitno vraćen u
London poslednjim letom u toku dana i sada uredno spakovan u zvanični
braon koverat zapečaćen carinskom trakom. Energično je poveo razgovor,
kao što je i planirao, ispaljujući svoje prvo pitanje рге nego što je seo.
- Gde ste proveli svoj poslednji Božić, gospodine? - zahtevao je, režući to
gospodine kao mesarskim nožem.
- Skijao sam se na Stenovitim planinama.
- Sa Vilijamom?
- Prirodno.
- Gde je tada bio Hoban?
- Kakve on veze ima sa tim? Sa svojom porodicom, valjda.
- Kojom porodicom?
- Tazbinom, verovatno. Nisam siguran da on ima roditelje. Radije mislim
o njemu kao o siročetu, a vi?
Mesingam je odgovarao letargičnim tonom, namerno oponirajući
Brokovoj energičnosti.
- Dakle, Hoban je bio u Istambulu. Sa Orlovima. Hoban je za. Božić bio
u Istambulu. Tačno?
- Pretpostavljam da jeste. Čovek nikada nije načisto sa Aliksom. On je
pomalo kao tiha voda, verujem da se tako kaže. Roni bregove.
- Dr Mirski je za Božić takođe bio u Istambulu - sugerisao je Brok.
- Kakva zapanjujuća slučajnost. Mora da su se saplitali jedan o drugog.
- Da li bi vas iznenadilo da saznate da su dr Mirski i Aliks Holman stari
prijatelji, od ko zna kada?
- Ne baš.
- Šta mislite, kakva je bila priroda njihove veze... nekada davno?
- Pa, oni nisu bili ljubavnici, dragi moj, ako je to ono na šta ciljate.
- Ne ciljam. Samo sugerišem da su bili povezani drugim stvarima, pa vas
pitam koje su to druge stvari.
Ovo mu se već manje dopada, primetio je Brok, osećajući kako mu se
raspoloženje popravlja. Kupuje vreme. Pogled ka koverti na stolu. Odvraća
pogled. Vlaži usne. Pita se koliko taj mali prokletnik zna i koliko bih morao
da mu kažem?
- Hoban je bio ambiciozan Sovjetski aparatčik - priznao je Mesingam,
posle kraćeg premišljanja. - Mirski je pripadao istoj sorti u Poljskoj. Zajedno
su obavljali poslove.
- Kada kažete aparatčik, na koju vrstu upravnog organa mislite?
 Mesingam je prezrivo slegnuo ramenima. - Malo ovog, malo onog.
Pitam se da li ste vi ovlašćeni za te stvari - drsko je dodao.
- Dakle, obaveštajna. U svojim zemljama bili su ugledni pripadnici
obaveštajne službe. Jedan Sovjet, jedan Poljak.
- Nazovimo ih samo ‘nečujni’ - predložio je Mesingam, ponovo u
pokušaju da Broka vrati na njegovo mesto.
- Tokom vašeg boravka u Moskvi, u Britanskoj Ambasadi, niste li vi bili
jedan od onih koji su bili zaduženi da trguju ispod žita sa sovjetskom
obaveštajnom službom?
- Održali smo par sastanaka. Bilo je veoma zvanično i prilično
romantično i užasno tajno. Istraživali smo zajedničke interese. Ciljeve od
potencijalnog interesa. Kako da krenemo napred, ruku pod ruku. Plašim se da
je to sve što bih smeo da vam kažem.
- Kakvi su to bili ciljevi?
- Teror. Naravno, gde ga Rusi nisu finansirali - zabavljao se Mesingam.
- Kriminal?
- Tamo gde oni nisu bili umešani.
- Droga?
- Zar to ne spada u kriminal?
- To vi recite meni - Brok mu je vratio loptu i na svoje zadovoljstvo
pomislio kako je postigao pogodak, jer je Mesingam rukom prekrio usta dok
mu je pogled skliznuo prema polici za knjige. - I nije li Aleks Hoban jedan od
sovjetskih obaveštajaca koji vas je snabdevao informacijama? - pitao je.
- To uopšte nisu vaša posla. Plašim se da ću o tome morati da
razgovaram sa svojim bivšim gazdama. Žao mi je. Ne mogu vam ništa više
reći.
- Vaše bivše gazde ne bi razgovarale sa vama ni da im platite. Pitajte
Eidena Bela. Da li je Hoban bio u ruskom timu ili ne?
- Znate prokleto dobro da jeste.
- Šta je bila njegova specijalnost?
- Kriminal.
- Organizovan kriminal?
- Oksimoron, dragi moj. Kriminal je po definiciji neorganizovan.
- I on je bio povezan sa sovjetskim bandama?
- On ih je pokrivao.
 - Hoćete da kažete da je bio na njihovom platnom spisku.
- Ne izigravajte nevinašce. Vrlo dobro znate kakva su pravila ove igre. To
je ‘uzimala-davala’ između lopova i žandarma. Svako mora da dobije
ponešto, inače ništa od igre.
- Da li je Mirski u to vreme bio u blizini?
- U blizini čega?
- Hobana i vas.
To je bilo trenutno nadahnuće. Nije planirao to pitanje, ono mu do ovog
trenutka nije čak ni palo na pamet. Podigao je kovertu i poderao joj vrh.
Odatle je izvukao crveni uvezan dokument i bacio ga natrag na kutiju od
paketa. Zatim je zgužvao ostatak koverte i sa savršenom preciznošću ga
ubacio u kantu za smeće na drugoj strani tavana. Još izvesno vreme, crveni
dokument je tinjao poput vatre u mračnoj sobi. - Pitao sam vas da li ste se
upoznali sa dr-om Mirskim tokom vašeg boravka u Moskvi krajem
osamdesetih - rekao je Brok.
- Naleteo sam par puta na njega.
- Naleteo.
- Nevaspitani ste. Mirski je dolazio na sastanke. Ja sam dolazio na
sastanke. To ne znači da smo se na pauzama za ručak igrali doktora.
- I Mirski je predstavljao poljsku obaveštajnu službu.
- Ako želite da tome pridajete tako veliki značaj, nek' vam bude.
- Šta je poljska obaveštajna služba radila na sastancima britanskih i
ruskih obaveštanih oficira iza zatvorenih vrata?
- Razgovarali smo o razgovorima o saradnji. Uvažavali poljske poglede
na stvari. Imali smo već Čehe, Mađare i Bugare - sada već preklinjajućim
tonom - Nete, mi smo sve to ohrabrivali. Nije bilo svrhe odlaziti do
sovjetskih satelita i pregovarati sa njima ako im Sovjeti ne daju zeleno
svetlo. Pa zašto onda da ne idemo prečicom kroz sistem i uključimo satelite
od samog početka?
- Kako ste upoznali braću Orlove?
Mesingam je ispustio smešan podrugljivi vrisak. - To se desilo godinama
kasnije, glupane jedan!
- Šest godina. Podvodio si za Singl. Tigar je hteo da uspostavi kontakt sa
Orlovima, pa si i tu bio podvodač. Kako? Preko Mirskog ili Hobana?
Mesingamov ispitivački pogled je opet pao na crvenu knjigu, a onda se
vratio na Broka.
- Hoban.
- Da li je do tada Hoban već bio oženjen Zojom?
- Možda je i bio - zlovoljno - ko je tada verovao u brak? Aliks je pikirao
Jevgenijeve ćerke i nije birao koju će da dobije. Zet se takđe uzdiže - dodao
je, kezeći se.
- I Hoban je bio taj koji je Mirskog predstavio braći.
- Verovatno.
- Da li je Tigar imao primedbe što je Mirski ušao u igru?
- Zašto bi? Mirski je pametan k'o sam đavo, bio je sjajan poljski advokat,
bio je upoznat sa čitavom stvari, vodio je prvoklasnu organizaciju. Da su
braća htela još više da se prošire na zapad, Mirski bi bio pravi čovek za njih.
Poznavao je dečke u lukama. Bio je gdanjski čovek, onaj ko otvara sva vrata.
Šta bi još Jevgenije mogao da traži?
- Hoćeš da kažeš, Hoban, zar ne?
- Zašto? To je još uvek bila operacija Orlovih.
- Ali Hoban je bio na čelu. Bio je to šou Hoban-Mirski kada si ti ušao u
igru. Jevgenij je do tada već marginalizovan i samo je figurirao. Bila je to
predstava Hoban, Mesingam i Mirski - završio je Вrок, ubadajući prstom u
crvenu knjigu. - Ti si zlikovac, gospodine Mesingam. U tome si preko glave.
Ti nisi samo perač novca. Ti si vodeći igrač.
Mesingamovi manikirani prsti su se grčili u mestu. Po drugi put u tim
dugim minutama, pročistio je grlo. - To uopšte nije tačno. To je potpuna
smejurijla. Tigar i Jevgenij su se bavili pitanjima novca, a Hoban i Mirski
isporukama. Čitavom operacijom se upravljalo zapečaćenim pismima i ja ih
nikada nisam video. Ona su bila samo za Tigrove oči.
- Mogu li nešto da te pitam, Rendi?
- Ne, ako nameravaš da svališ čitavu stvar na mene.
- Da li ste ikada... da kažemo, na samom početku, na primer, kada te je
Hoban uveo u igru... ili je to bio Mirski... ili si ti uveo njih... i dok ste jedan
drugom pokazivali kraljevstvo, a ti poveo Tigra na stranu i isto to učinio i sa
njim... ili je on to uradio sa tobom, neću da cepidlačim oko toga... da li je iko
od vas, bilo ko, makar jednom naglas ili na uvce, izrekao onu vulgarnu reč
droga!
Mesingam je podrugljivo slegnuo ramenima, nagoveštavajući kako je
pitanje bilo glupo. - Bojeve glave? Nuklearne i druge? Fizioni materijali?
Ništa od toga? - Mesingam je na sve vrteo glavom. - Heroin?
- Blagi Bože, ne!
- Kokain? Onda, kako li smo mi uopšte došli do ovog pipavog problema
vokabulara, ako mogu da pitam? Koji nam je to smokvin list, ako smem da
budem tako vulgaran, poslužio da sakrijemo našu sramotu, gospodine?
- Rekao sam vam pre i reći ću vam sada. Naš posao je bio da prenesemo
operaciju Orlovih iz nelegalnog u legalno područje. U igru smo ušli tek
naknadno. Ne pre. Takav je bio dogovor.
Brok se nagnuo veoma blizu Mesingama i, gotovo kao da traži uslugu,
molio: - Pa šta onda mi ovde tražimo, gospodine? Ako ste tako uzoran
građanin, zašto ste toliko željni pogodbe sa nama?
- Znate prokleto dobro zašto. Videli ste šta rade. Uradile to i meni.
- Vama. Ne Tigru. Vama. Zašto baš vi? Šta ste to vi uradili što Tigar nije?
Šta vi to znate, a što Tigar ne zna? Šta je to tako zlo u vezi sa vama što vas
tera da se tako plašite?
Bez odgovora. Brok je iščekivao, ali odgovora još uvek nije bilo. Bes u
njemu je tražio smrtonosni udar. Ako je Mesingam zastrašen, neka bude još
zastrašeniji. Neka mu se čitav život odmotava pred očima. - Hoću crnu
knjižicu - rekao je Brok. - Tigrov spisak ljudi na visokim mestima. Ne
poslušne Poljake u Gdanjsku, ili poslušne Nemce u Bremenu, ili poslušne
Holandeze u Roterdamu. Voleo bih i njih da dobijem, ali ne pale me toliko. Ja
hoću poslušne Britance. Lepo odgojene, sa mnogo moći koju mogu da
zloupotrebljavaju. Ljude kao ti. Što su na višim položajima, više ih želim. A
ono što ćeš ti da mi kažeš je da ih je Tigar sve poznavao, a ti nisi. A ono što
ću ti ja na to odgovoriti je da ti ne verujem ni reči. Mislim da si suviše
štedljiv sa istinom, u nadi da ću ja biti velikodušan sa imunitetom. Neću. To
nije u mojoj prirodi. Oprosti se od imuniteta, sve dok mi ne daš ta imena i
telefonske brojeve.
U novom trzaju od straha i gneva, Mesingam se slomio pod Brokovim
izazivačkim pogledom. - Tigar je lisica, a ne ja! Tigar je branilac lopova,
prijatelj policajaca. Gde je on oštrio svoje mlečne zube? U Liverpulu, među
imigrantima i narkomanima. Kako je zaradio svoj prvi milion? U
nekretninama, podmićujući opštinske službenike. Nema svrhe da vrtiš glavom
na mene, Net! To je istina!
 Ali Brok je već promenio temu. - Vidite, ono što se sve vreme pitam,
gospodine Mesingam je: zašto!
- Šta zašto?
- Zašto je gospodin Mesingam došao kod mene? Ko ga je poslao kod
mene? Ko je taj gospodar lutaka koji vuče konce iza scene? A onda mi je
prišla ptičica i rekla mi: Tigar. Tigar hoće da zna šta je to što ja znam. I od
koga ja to znam. Zato mi on šalje svog impresivnog šefa osoblja koji izigrava
preda mnom prestrašenog britanskog podanika, dok se on sunča negde, u
nekoj finoj skrovitoj luci oslobođenoj poreza, odakle ne postoji ekstradikcija.
Ti si gotov čovek, gospodine Mesingam. Kada već ne mogu da imam Tigra,
imaću tebe!
Ali Mesingam se opet povratio. Osmeh neverice mu se razlio po
stisnutim usnama. - Ako već Tigar Singl nije taj koji te je podmetnuo, onda
su to braća Orlov - nastavio je Brok, trudeći se da svom glasu da
pobedonosni prizvuk. - Tim pseudogruzijskim trgovcima konja nikad ne
zafali trikova, u to sam siguran.
Ali osmeh na Mesingamovom licu se samo još više proširio. - Zašto se
Mirski preselio u Istambul? - zahtevao je Brok, uporno lupkajući po crvenom
dokumentu tako da je ovaj skliznuo na drugu stranu kartona.
- Radi svog zdravlja, dragi moj. Zid je počeo da se obrušava. On nije hteo
da ga ubije neka zalutala cigla.
- Čuo sam da se priča kako će ga izvesti pred sud.
- Recimo samo da mu turska klima neobično prija.
- Da li, kojim slučajem, posedujete akcije Trans-Finans Istambula? -
pitao je Brok. - Vi ili neka kompanija, obična ili of-šor, sa kojom poslujete?
- Pozivam se na Peti (amandman, prim, prev.) - reče Mesingam.
- Mi ga nemamo - odvratio je Brok i tada je nastalo jedno od onih
misterioznih primirja kakva se ponekad javljaju između ispitivača i njegove
žrtve, samo da bi bilo praćeno još jačim obnovljenim sukobom. - Vidite,
Rendi, ja mogu da razumem to što ste prevarili Tigra. Da sam ja radio za
Tigra, varao bih ga i levo i desno. Mogu da razumem to što se skovali zaveru
sa par loših momaka iz ekssovjetske obaveštajne službe. Ništa me se od toga
ne tiče. Mogu da razumem i to da su Hoban i Mirski navalili na Jevgenija da
uskrati Tigru deo plena i da ste im vi, najblaže rečeno, u tome pripomogli.
Ali kada je to propalo, a Deda Mraz se nije pojavio... šta se, do đavola dalje
dešavalo!
Bio je tako blizu! Mogao je to da oseti! Odgovor je ležao u ovoj sobi.
Nalazio se preko puta. Nalazio se u Mesingamovoj lobanji i polako je
gmizao napolje... sve do poslednje sekunde kada se predomislio i ponovo
pobegao u sigurnost svog skloništa. - U redu, Slobodan Talin je bio uhvaćen -
nastavio je Brok. - Baš šteta. Orlovi su izgubili nekoliko tona droge, i
nekoliko ljudi. Takve stvari se dešavaju. I obraz je izgubljen. Bilo je
premnogo Slobodnih Talina. Neko je morao biti kažnjen. Zahtevalo se
obeštećenje. Ali, gde ste vi u svemu tome, gospodine Mesingam? Na čijoj ste
vi strani, osim na svojoj? 1 šta vas, dođavola, zadržava da sedite ovde i trpite
moje uvrede?
Ali iako je Brok iznova postavljao ovo pitanje Mesingamu, na mnogo
različitih načina, iako mu je mahao pred nosem onim dokumentom od
šezdeset osam strana, terajući ga da, crno na belo, pročita dokaze o svojim
kriminalnim radnjama, i iako je Mesingam čas grubo, čas drsko odgovarao na
bujicu manje urgentnih pitanja koja su nikla posle Oliverove posete dr-u
Konradu u banci, Brok se ipak vratio u svoju kancelariju na Strandu sa još
dubljim osećanjem poraza i frustracije. Obećana zemlja je još uvek tamo
negde, neosvojena, gorko je rekao Tambiju, na šta mu je Tambi rekao da bi
možda bilo bolje da malo odspava. Ali, Brok to nije želeo. Pozvao je Bela i
ponovo su prešli sve detalje. Pozvao je nekoliko doušnika na udaljenim
mestima. Pozvao je svoju ženu i zahvalno slušao njene sulude stavove o
tome šta treba raditi sa severnim Ircima. Ništa od svega toga mu nije
pomoglo da se približi otkrivanju Mesingamove šifre. Zadremao je i naglo se
probudio, sa slušalicom koja je već bila na njegovom uhu.
- Otvorena linija sa Derekom iz Ciriha, gospodine - rekao je Tambi
svojim žalostivim zapadnjačkim otezanjem. - Mladenci su napustili gnezdo.
Nisu ostavili novu adresu.
 POGLAVLJE 17.

Vrh brežuljka bio je nalik na začarano more iznad smoga. Kupole

komaraca lebdele su nad njim podsećajući na kornjačin oklop. Minareti su
bili uspravne mete na svindonskom strelištu. Agi je ugasila motor
iznajmljenog „forda” i slušala kako zujanje klima-uređaja polako odumire.
Negde ispod nje ležao je Bosfor, ali ona ga od smoga nije mogla videti.
Spustila je prozor da bi propustila malo vazduha. Preplavio je talas vrućine
koji se podizao sa šljunka, iako je već bilo rano veče. Smrad smoga mešao
se sa mirisom vlažne prolećne trave. Podigla je prozor i pripremila se za
bdenje. Sivi kumulusi su se sa ciljem sakupili iznad njene glave i potamneli.
Pala je kiša. Upalila je motor i uključila brisače. Kiša se zaustavila, oblaci
obojili u ružičasto, borovi oko nje pocrneli a njihove šišarke dobile izgled
punačkih muva uhvaćenih u zamku lišća. Ponovo je spustila prozor i ovog
puta automobil je postao ispunjen mirisom limuna i jasmina. Začula je cvrčke
i kreketanje žaba. Videla je vrane sivih grudi kako napeto sede na visoko
postavljenom kablu. Nebeska eksplozija ju je zamalo bacila sa sedišta. Iskre
su izgarale iznad nje i nestajale u dolini pre nego što je shvatila da se u
obližnjoj kući priređuje zabava sa vatrometom. Iskre su nestale i tama se
produbila.
Nosila je farmerke i kožnu jaknu u kojoj je pobegla sa mladoženjom. Nije
imala pištolj jer nije došla u kontakt sa Brokovom porodicom. Nikakav
uvijeni paket nije joj predat kao poklon u hotelu, nikakva debela koverta nije
joj gurnuta pod ruku uz reči - Potpišite ovde, gospođice Vest.
Niko na čitavom svetu, sem Olivera, nije znao gde se ona nalazi i mir i
nepokretnost na ovom brežuljku kao da je poticala od nepokretnosti njenog
života. Bila je nenaoružana i zaljubljena i u opasnosti, i zurila je niz
zamračenu padinu u nemačku gvozdenu kapiju ugrađenu u zid otporan na
metke, nekih stotinak metara ispod nje. Iza zida. ležao je ravan krov veoma
moderne tvrđave od cigli dr-a Mirskog i za Agin lutajući pogled, bila je to
samo još jedna kuća narko-advokata, sa buganvilijom i reflektorima i
fontanama i video kamerama i vučjacima i statuama, i dvojicom snažnih
muškaraca u crnim pantalonama, belim košuljama i crnim prslucima koji su
se besposleno šetali po dvorištu ispred zgrade. A negde unutar te tvrđave
nalazio se njen ljubavnik.
Ovde su stigli posle besplodne posete pravnom uredu dr-a Mirskog u
centru grada. - Doktor danas nije ovde - obavestila ih je lepa devojka iza
portirnice slezove boje. - Možda vi ostaviti vaše ime i vratiti se sutra, molim.
Nisu ostavili imena, ali kada su se jednom našli na pločniku, Oliver je iz
svog džepa iskopao komadić papira sa Mirskijevom kućnom adresom,
upamćenom sa korica dosjea koji je ukrao iz kancelarije dr-a Konrada.
Zaustavili su jednog poštovanja dostojnog gospodina koji je pomislio da su
oni 'Nemci i neprekidno uzvikivao - Daihin, dahin - dok ih je upućivao u
traženom smeru. Na brežuljku su naišli na gospodina još dostojinijeg
poštovanja koji im je pokazao pravi put, dok se za tili čas nisu našli na
pravom, privatnom putu i vozili pokraj prave tvrđave, privlačeći pažnju
pravih pasa, telohranitelja i kamera.
Agi bi dala sve na svetu samo da je mogla da uđe u tvrđavu zajedno sa
Oliverom, ali to nije bilo ono što je on hteo. On je hteo da se sa advokatom
sretne nasamo, oči u oči. Od nje je tražio da se parkira stotinak metara dalje i
da čeka. Podsetio je, tragali su za njegovim ocem, a ne njenim. Na kraju, od
kakve bi inače koristi ona mogla da bude, sa ili bez oružja, da sedi tamo kao
komad nameštaja? Mnogo je bolje da čeka i vidi da li će da izađe napolje i
ako ne izađe, da digne uzbunu. On je preuzeo kontrolu nad svojim životom,
pomislila je. Kao i nad mojim. Nije znala da li je uznemirena ili ponosna ili
oboje.
Parkirala je auto na napuštenoj građevinskoj parceli, pored ružičastog
kamioneta sa nacrtanom limunadom i pola tuceta praznih Folksvagenovih
„buba". Bila bi potrebna vrlo sofisticirana kamera, zaključila je, ili vrlo
inteligentan telohranitelj, pa da je primete na toj daljini. U svakom slučaju, ko
bi još obratio pažnju na ženu u malim braon kolima bez antene, koja priča
preko mobilnog telefona u sumrak? Doduše, ona nije pričala, zaista nije.
Preslušavala je Brokove poruke, jednu po jednu. - Čarmijan, ovde opet tvoj
tata, voleli bismo da nam se javiš čim budeš primila ovu poruku, molim te...
Čarmijan, obavezno se javi... Čarmijan, ako iz nekog razloga ne možeš da nas
dobiješ, kontaktiraj sa ujakom... Čarmijan, oboje želimo da se vratiš kući što
je рге moguće, molim te... - A „ujaka" čitaj kao lokalnog britanskog
predstavnika.
Dok je slušala, njen brzi pogled je snimio gvozdenu kapiju i tamno drveće
i živicu obližnjih bašti i svetla koja su probijala sivo-plavi smog. A kada je
prestala da sluša Broka, slušala je sukobljene glasove svog unutarnjeg bića
dok je pokušavala da pronikne u to šta duguje Broku, šta Oliveru, a šta
samoj sebi, iako su oni u stvarnosti neraskidivo povezani, jer svaki put kada
bi pomislila na Olivera, on bi se vratio u njen zagrljaj smejući se, odmahujući
glavom kao u neverici, sa znojem koji se slivao sa njega od pregrejanih
spavaćih kola, i sve u svemu izgledajući tako opušteno i raspoloženo, da se
ona osećala da je njen čitav život okrenut ka tome kako da ga izvuče iz
zatvora i da bi, prijaviti ga, značilo vratiti ga natrag u zatvor bez nade za
slobodu. Služba je imala terenski desk za poruke i Agi je napamet znala broj.
Pregovarač u njoj je razmišljao o tome da im se javi i kaže kako su Oliver i
Agi živi i zdravi i da ne brinu. Njena jača strana je znala da je čak i najsitnija
poruka u stvari izdaja.
Tama je počela ozbiljno da se spušta, smog se podizao, reflektori su
bacali belu svetlost preko tvrđave, a automobilska svetla na mostovima
preko Bosfora su postala nalik na živu ogrlicu naspram crnila vode. Agi je
otkrila da se moli, a ta molitva nije umanjila njenu sposobnost opservacije.
Obgrlila se rukama. Kapija se razdvojila, jedan crni prsluk naspram drugog.
Par farova je krenulo uzbrdo ka njoj. Jasno ih je videla i začula udaljene
fanfare automobilske sirene. Automobil je skrenuo u kapiju i videla je da je
to srebrni „mercedes”, tik рrе nego što se kapija ponovo zatvorila. Kola je
vozio šofer. Jedan glomazan čovek je sedeo na zadnjem sedištu, ali bio je
suviše daleko a pogled na njega suviše kratak da bi uspela da prepozna
Mirskog sa fotografija koje su joj pokazali u Londonu udaljenom milione
milja.

***

Oliver je pritisnuo zvonce i na svoje iznenađenje začuo ženski glas koji

ga je podsetio na to da kada ste obuzeti jednom ženom, sve druge nehotice
postanu njene senke. Prvo mu je rekla nešto na turskom ali čim je on
progovorio, prebacila se na evroamerički i rekla da njen suprug trenutno nije
tu i pitala zašto ga ne potraži u kancelariji. Na to je Oliver odgovorio da je
već pokušao sa kancelarijom, bez uspeha, i da mu je trebalo više od sat
vremena da pronađe kuću, on je bio prijatelj dr-a Konrada, nosi poverljivu
poruku dr-u Mirskom, šofer mu je ostao bez goriva i da li bi gospođa Mirski
mogla da sugeriše vreme kada će se njen suprug možda vratiti? Zaključio je
da je nešto u njegovom glasu dok je sve ovo govorio sigurno doprlo do nje,
neka mešavina autoriteta i flerta zaostalog od vođenja ljubavi sa Agi, pošto
je njeno sledeće pitanje - Jeste li vi Amerikanac ili Englez? - bilo izgovoreno
opuštenim, gotovo senzualnim glasom.
- Englez, do srži. Da li me to diskvalifikuje?
- I vi ste klijent mog supruga?
- Još nisam, ali nameravam da to postanem, čim me bude primio -
srdačno je odgovorio, posle čega je ona na nekoliko sekundi prekinula vezu.
- Zašto onda ne biste ušli i popili limunadu dok se Adam ne pojavi? -
predložila je.
Ubrzo je muškarac u crnom prsluku otvarao gvozdenu kapiju tek toliko
da propusti jednog pešaka, dok je drugi na turskom vikao na dva vučjaka da
umuknu. Sudeći po izrazu dvojice muškaraca, Oliver je isto tako mogao da
padne sa Marsa, jer su u prvom trenutku mrkim pogledima zbunjeno
pogledali niz put, a onda i u njegove cipele na kojima nije bilo ni trunke
prašine. Oliver je palcem pokazao niz brdo i smejući se rekao - Vozač je
otišao po benzin - nadajući se da će, ako ga već nisu razumeli, prihvatiti da
im je ponudio neko objašnjenje. Prednja vrata su se već otvorila do trenutka
kada im je prišao. U dovratku se pojavio njihov čuvar, bokser u crnom odelu.
Bio je doteran i neprijateljski i Oliverove visine, sa šakama blago stegnutim
dok je očima pomno pretraživao Olivera.
- Dobro došli - napokon je rekao i poveo Olivera kroz spoljno dvorište
do drugih vrata, koja su vodila u dvorište sa osvetljenim bazenom i blago
osvetljenom popločanom stazom uokvirenom i obraslom trubačem, na kojoj
su se nalazile stolice za ljuljanje od bambusa, njišući se na svojim nosačima.
U jednoj stolici sedela je devojčica koja je izgledala kao što će Karmen
verovatno izgledati kada bude napunila šest godina, sa upletenim kikama i
rupom namesto prednjih zubića. Uguran pored nje, sedeo je dve godine stariji
kosooki Romeo crnih očiju, čije su crte lica Oliveru bile neobično poznate.
Devojčica je jela sladoled sa velikog tanjira. Bojanice, makaze za papir,
bojice i delovi minijaturnih ratnika na rasklapanje, bili su razbacani po podu.
Preko puta dece, sedela je dugonoga plavuša u poslednjim nedeljama
trudnoće. Dr Konrad je bio u pravu, bila je prelepa. Primerak Pitera Rebita
Beatrise Poter na engleskom, ležao je otvoren kraj nje.
- Deco, ovo je gospodin Vest iz Engleske - objavila je glumljenom
teatralnošću dok mu je stezala ruku. - Upoznajete Fridi i Pavla. Fridi je naša
ćerka, Pavle je naš drug. Mi smo upravo otkrili da ova zelena salata
uspavljuje, zar ne, deco?... Ja sam gospođa Mirski... Pavle, šta znači
‘uspavanost’?
Oliver je pretpostavio da je ona Šveđanka i da joj je dosadno i setio se
kako je Heder flertovala sa svakim muškarcem starijim od deset godina i to
od petog meseca trudnoće pa nadalje. Fridi, koja je bila ista šestogodišnja
Karmen se nasmejala i nastavila da jede sladoled, dok je Pavle zurio u
Olivera pogledom koji je i dalje optuživao. Ali, zbog kakvog zločina? Protiv
koga? Gde? Bokser u crnom odelu je doneo ledenu limunadu.
- Pospanost - napokon je odgovorio Pavle, kada su već svi zaboravili
koje je bilo pitanje, i u tom trenutku je Olivera pogodio udarac: Pavle, za
ime Boga! Zojin Pavle! Taj Pavle!
- Danas ste doputovali:? - pitala je gospođa Mirski.
- Iz Beča.
- Ovde ste došli poslom?
- Tako nekako.
- Pavlov otac takođe radi u Beču - rekla je, izgovarajući slogove polako i
čisto zbog dece, ali ne skidajući zainteresovan pogled svojih krupnih očiju sa
Olivera. - On živi u Istambulu ali radi u Beču, je li tako, Pavle? On je Veliki
trgovac. Danas su svi trgovci. Aliks je naš veliki prijatelj, zar ne, Pavle? Mi
mu se jako divimo. Vi ste takođe trgovac, gospodine Vest? - mlitavo
navlačeći šal preko svoji grudi.
- Nešto slično.
- Trgujete nekom određenom robom, gospodine Vest?
- Uglavnom novcem.
- Gospodin Vest trguje novcem. A sada, Pavle, reci gospodinu Vestu koje
sve jezike govoriš... naravno, ruski, turski, ponešto gruzijskog, engleski?
Sladoled te ne uspavljuje, Pavle?
Pavle, povučeno dete na zabavama, sa simpatijom je pomislio Oliver.
Pavle, ucveljen, razveden, večito siroče, onaj čiji ste osmeh želeli da
izmamite, onaj čije mutne oči zablistaju kada uđete u sobu i ostanu prekorno
na vama kada pakujete svoj mađioničarski kovčeg i odlazite. Pavle, nejasno
osmogodišnje sećanje koje je pokušavalo da povrati sliku maglovitog susreta
sa poludelim čudovištem po imenu Pismonoša još iz dana dok su baka i deka
živeli u olistalom zamku izvan Moskve i imali motocikl koji je Pismonoša
vozio, dok me je mama privijala na grudi i držala ruku preko mog uha.
Naglo se presavivši u stolici, Oliver je podigao blok za crtanje i makaze
za hartiju sa poda i, nakon što je osigurao Pavlov pristanak što mu je ovaj
pružio klimnuvši glavom, istrgao dupli papir iz sredine bloka. Brzo ga je
savio i presavio i onda seckao i rezbario makazama, sve dok se nije pojavio
lanac veselih zečića povezanih njuškama i repićima.
- Pa to je fantastično! - uskliknula je gospođa Mirski, prva se oglasivši. -
Imate decu, gospodine Vest? Ali, ako nemate decu, kako ste uspeli da se tako
izveštite? Vi ste genije! Pavle, Fridi, šta kažete na gospodina Vesta?
Ali Olivera je više brinulo to šta će gospodin Mirski da kaže. I šta će da
kaže Zoji i Hobanu kada ga ovi budu nazvali da pokupe svog sinčića.
Napravio je papirne avione, i na opšte zadovoljstvo, zaista su leteli. Jedan je
sleteo na vodu, pa su morali da pošalju spasilački avion za njim, i na kraju su
oba izvukli iz bazena na suvo. Napravio je i pticu, ali Fridi je odbila je pusti
da leti jer je bila suviše dragocena. Izvukao je novčić od pet švajcarskih
franaka iz Fridinog uha i upravo se spremao da izvuče još jedan iz Pavlovih
usta, kada se začula automobilska sirena i radostan Fridin usklik objavio da
se dobri doktor vratio kući.
Komešanje u prednjem dvorištu, užurbani bat koraka posluge, lupanje
vratima automobila, grlen lavež srećnih pasa i umirujući pozdrav na
poljskom, dok je žustri, bučni crnokosi muškarac sa očigledno nepobedivim
pramenom kose na čelu ulazio u dvorište, strgao kravatu, oslobodio se sakoa,
cipela a zatim i ostatka garderobe, uz urlik zadovoljstva uronio svoje telo bez
dlaka u bazen i otplivao dve dužine ne podižući glavu iz vode. Izronivši
poput napola obrijanog medveda da zgrabi šareni ogtač koji mu je bokser
pružio, umotao se, zagrlio svoju ženu a potom i ćerku, dobacio jedno -
Zdravo, Pavlek! - prijateljski mrseći dečakovu kosu, рге nego što će se još
jednom okrenuti ka svojoj ženi, da bi se tek tada, sa primetnim
nezadovoljstvom okrenuo i ka Oliveru.
- Strašno mi je žao što vam ovako upadam - reče Oliver svojim
razoružavajućim, aristokratskim glasom. - Ja sam Jevgenijev stari prijatelj i
nosim vam pozdrave od dr-a Konrada.
Nema odgovora, samo netremičan pogled, za nekoliko vekova stariji od
Pavlovog, ušuškanog među otekle kapke. - Ako bih mogao nasamo da
popričam sa vama... - reče Oliver.
Oliver je pratio šareni ogrtač i bose pete dr-a Mirskog. Bokser u crnom
odelu je pratio Olivera. Prošli su hodnik, popeli se uz nekoliko stepenica i
ušli u radnu sobu sa slikovitim, raznobojnim prozorima koji su gledali na
potamnele vrhove brda išarane nemirnim svetlima. Bokser je zatvorio vrata i
naslonio se na njih, jedne ruke uvučene na stranu na kojoj je bilo srce.
- Okej - reče Mirski. - Šta vi, do đavola, hoćete? - Glas mu se spustio za
oktavu i sada je zvučao kao artiljerijska salva.
- Ja sam Oliver, Tigrov sin. Mlađi sam partner u Kući Singl & Singl iz
Kurzon Strita i tražim svog oca.
Mirski je promumlao nešto na poljskom. Bokser je poslušno stavio ruke
pod Oliverove pazuhe, pretražio ih, a onda prešao na grudi i opasač. Okrenuo
je Olivera ka sebi i, umesto da ga poljubi ili ga obori na krevet kao što bi to
Zoja uradila, spustio mu je ruke na prepone kao Ket, i ispipao ga sve do
nožnih članaka. Uklonio je Oliverov novčanik i dodao ga Mirskom, zatim
pasoš na ime Vest, a onda i sitniš iz Oliverovih džepova. Pokupivši sve to u
ruke, Mirski je gomilu položio na sto i na nos natakao naočare sa tankim
okvirom. Nekoliko hiljada švajcarskih franaka (ostatak novca je ostavio u
koferu) nekoliko novčića, fotografija Karmen koja na plaži sedi na magarcu,
još uvek nepročitan isečak iz nedeljnog magazina po imenu Abrakadabra,
koji je nudio „nove i popularne trikove”, jedna sveže ispeglana maramica
koju ga je Agi naterala da ponese. Mirski je podigao pasoš ka svetlu.
- Gde ste, do đavola, ovo nabavili?
- Mesingam - reče Oliver, setivši se Nađe u Najtingejlsu i za momenat
poželevši da je sada tamo.
- Vi ste Mesingamov prijatelj?
- Mi smo kolege.
 - Mesingam vas je poslao?
- Ne.
- Britanska policija vas je poslala?
- Došao sam sam, da nađem svog oca.
Mirski je ponovo rekao nešto na poljskom. Bokser je odgovorio. Stakato
konverzacija u kojoj se izgleda diskutovalo o načinu na koji je Oliver došao,
i bokser je bio prekoren i udaljen iz sobe.
- Vi ste opasnost za moju suprugu i porodicu, razumete? Ovde niste imali
šta da tražite. Razumete?
- Čuo sam vas.
- Želim da odete iz moje kuće. Sada, Vratite li se ikada, neka vam je bog
u pomoći. Nosite ovo smeće. Ja ga ne želim. Ko vas je dovezao ovamo?
- Taksi.
- Jebene žene voze taksije u Istambulu?
Primetili su je, pomislio je Oliver, impresioniran. - Dobio sam je od
agencije za iznajmljivanje kola na aerodromu. Trebalo nam je sat vremena da
bismo našli vašu kuću. Nju je čekao drugi posao a ostala je bez benzina.
Mirski je sa gađenjem gledao kako Oliver vraća svoje stvari u džep. -
Moram da ga nađem - reče Oliver, gurajući svoj novčanik u sako. - Ako vi ne
znate gde je on, recite mi nekog ko zna. On je u ovome do guše. Moram da
mu pomognem. On je moj otac.
Iz dvorišta su začuli veselo brbljanje gđe Mirski i dece, dok ih je
predavala sobarici da ih smesti u krevet. Bokser se vratio i, kako je izgledao,
izvestio da su naređenja izvršena. Nevoljno, Mirski mu je izdao drugačija
naređenja. Bokser je za trenutak oklevao, a zatim izašao i vratio se sa
farmerkama, kockastom košuljom i sandalama. Mirski je odbacio svoj ogrtač,
za trenutak stajao nag, a zatim navukao farmerke i košulju, zakoračio u
sandale, rekao - Isuse božji Hriste - da bi, sa bokserom koji je ponovo stao
na začelje, odmarširao ispred Olivera niz hodnik, natrag u dvorište. Srebrni
„mercedes” je stajao ispred zatvorene kapije, sa šoferom za volanom. Mirski
je otvorio vozačeva vrata, isterao ga napolje i viknuo drugo naređenje.
Bokser je izvukao pištolj ispod svoje leve miške i pružio ga Mirskom, koji ga
je uz neodobravajuće odmahivanje glavom, zadenuo za svoj opasač. Bokser
je ispratio Olivera do suvozačkih vrata, jednu ruku držeći na njegovom
ramenu. Oliver je žustro seo na suvozačko mesto. Kapija se otvorila i Mirski
je izvezao kola na put, krenuvši nizbrdo, u pravcu svetla grada. Oliver je
želeo da se okrene i pogleda gde je Agi, ali se nije usudio.
- Vi ste Mesingamov veliki prijatelj?
- On je obično kopile - reče Oliver, osećajuči kako ovo nije vreme za
poluistine.
- Pa šta? Svi smo mi kopilad. Kakva kopilad, neki od njih čak ni šah ne
igraju.
Mirski je naglo zaustavio kola na sred puta, spustio prozor i čekao.
Zmijolika staza sa njihove leve strane zavijala je ka mnoštvu treperavih
pipaka na vrhu brežuljka. Nebo je bilo posuto zvezdama, sjajan mesec je
obasjao crna leđa horizonta, Bosfor je svetlucao ispod njih. Mirski je još
uvek čekao, gledajući u svoj retrovizor, ali nikakva Agi se nije spustila
nizbrdo za njima. Promrmljavši neku psovku, Mirski je ubacio u brzinu, naglo
skrenuo kola na stazu, u brzini zavio za okuku, preleteo petsto metara trave i
krša i zaustavio na odmorištu koje se nije videlo sa glavnog puta. Oliver se
setio svog tajnog mesta na vrhu brda u Ebots Keju i pitao da li je ovo možda
bilo Mirskijevo tajno mesto.
- Ne znam gde je vaš prokleti otac, okej? - reče Mirski, tonom nevoljnog
saučesnika. - To je istina. Govorim vam istinu, a vi ćete onda da se tornjate
iz mog života, držaćete se dalje od moje žene, moje dece, vratite se u jebenu
Englesku, boli me dupe gde ćete. Ja sam porodčan čovek. Držim do
porodičnih vrednosti. Voleo sam vašeg oca, okej? Žao mi je što je mrtav,
okej? Žao mi je zbog toga. Zato odjebite kući i osnujte novu dinastiju i
zaboravite da ste ga ikada poznavali. Ja sam ugledni advokat. To je ono što
želim da budem. Ne više kriminalac, ne, sem u krajnjoj nuždi.
- Ko ga je ubio?
- Možda još uvek nisu. Možda će ga ubiti sutra, noćas, u čemu je razlika?
Kada ga nađete, biće mrtav. A onda ćete i vi da budete mrtvi.
- Ko će da ga ubije?
- Svi oni. Čitava familija. Jevgenij, Tinatin, Hoban, svaki rođak, ujak,
nećak, šta ja znam ko će da ga ubije? Jevgenij je opet potegao krvnu osvetu,
objavio rat čitavom jebenom ljudskom rodu bez izuzetaka. On je Kavkazac.
Svi moraju da plate. Tigar, Tigrov sin, pas njegovog sina, njegov jebeni
kanarinac.
- Sve to zbog Slobodnog Talinal
 - Slobodni Talin je sve sjebao. Do Božića... okej, uradili smo neke stvari,
Mesingam, ja, Hoban... malo smo se umorili od tuđih grešaka, pomislili smo
da je vreme za reorganizaciju, bolje obezbeđenje, modernije poslovanje.
- Otarasiti se staraca - primetio je Oliver. - Preuzeti radnju.
- Naravno - velikodušno reče Mirski. - Izjebati ih uzduž i popreko. To je
posao, šta tu ima čudno? Pokušali smo da izvedemo prevrat. Puč bez krvi.
Zašto da ne? Mirnim sredstvima. Ja sam miroljubiv čovek. Dugo sam
putovao da bih došao doovde. Ušljiva mala bitanga iz Lavova, uči da postane
dobar komunista, naučio da jebe na četiri jezika do svoje četrnaeste, student
generacije na pravnom fakultetu, postaje krupna partijska zverka, rukovodi
operacijama, uticajan, ukapira kuda vetar duva, postane pobožan, krsti se,
priređuje skupe prijeme, učlanjuje se u ‘Solidarnost’ ali to nije stoprocentan
lek, novi momci pokušavaju da me smeste iza rešetaka i tako dolazim u
Tursku. Ovde sam srećan. Osnovao sam novu kancelariju, oženio se
boginjom. Možda se malo umaram od Svetog Trojstva. Možda se jednog
dana preobratim u islam. Ja sam fleksibilan, ja sam miroljubiv -
nedvosmisleno je ponavljao. - Biti miroljubiv danas je jedini način da se
preživi, sve dok neki ludi Rus ne odluči da je vreme da započne treći jebeni
svetski rat.
- Kuda su ga odveli?
- Kuda su ga odveli. Kako ja da znam? Gde je Jevgenij? Tamo gde su
odneli leš. Gde je Aliks? Tamo gde je Jevgenij otišao. Gde je Tigar? Tamo
gde ga je odveo Aliks.
- Čiji leš?
- Mihailov jebeni leš! Šta mislite? Jevgenijevog brata Mihaila. Imate
kamenje u glavi, ili šta već? Mihail, koji je ubijen na Slobodnom Talinu, za
ime Boga! Zašto mislite da bi inače Jevgenij hteo da započne rat? Sve što je
hteo je bilo telo. Platio je bogatstvo da ga dobije. ‘Donesite mi bratovljevo
telo. U čeličnom sanduku, sa gomilom jebenog leda. Onda ću ubiti svet.’
Oliver je istovremeno primetio nekoliko stvari. Da su njegove oči videle
negativ umesto pozitiva, pa je nekoliko sekundi mesec sijao crno na belom
nebu. Da je on bio pod vodom, onemogućen da čuje i govori. Da je Agi
pokušavala da ga dohvati ali on se davio. Kada je povratio kontrolu nad
svojim čulima, Mirski je ponovo pričao o Mesingamu. - Aliks je rekao
Rendiju za tovar, Rendi je to došapnuo svojim bivšim poslodavcima. Njegovi
bivši poslodavci su došapnuli Moskvi. Moskva je pozvala čitavu jebenu
rusku mornaricu, napravili su novi Perl Harbur, ubili četvoricu momaka,
dočepali se broda, tri tone najbolje droge je otišlo za Odesu da bi momci sa
tamnošnje carine zgrnuli bogatstvo. Jevgenije poludi i naredi da se Vinseru
skine glava. To je za početak. Sada prelaze na stvar.
Oliver je ukočeno govorio ispred sebe, kroz drveće u pravcu grada. - Šta
je Mihail radio na Slobodnom Tatinu kada je ovaj bio ukrcan?
- Vozio se sa tovarom. Čuvao ga. Činio bratu uslugu. Rekao sam vam.
Gubili smo previše robe. Previše grešaka, previše zamrznutih računa, previše
novca koji nestaje niz slivnik. Svi su bili besni. Svako je krivio svakog.
Mihail je hteo da bude heroj svom bratu pa je otišao na brod sa svojim
kalašnjikovim. Ruska mornarica je uhvatila brod, Mihail ispaljuje rafal na
nekolicinu, stvara lošu atmosferu. Uzvraćaju mu paljbu, tako da sada svi
moraju da plate. Logično.
- Tigar je došao da vas vidi - reče Oliver istim, mehaničkim tonom.
- Đavola jeste.
- Pre par dana je stigao u Istambul.
- Možda jeste, možda nije. Nazvao me. U kancelariju. To je sve što znam.
Nije zvučalo kao normalan telefon. Nije zvučao kao normalan čovek. Kao da
je držao glavicu luka u ustima. Možda je to bio pištolj. Slušajte, žao mi je,
okej? On je vaš jebeni otac.
- Šta je hteo?
- Uvredio me. Rekao kako sam pokušao da ga opljačkam prošlog Božića.
‘Da vas opljačkam... nisam siguran’ rekao sam mu. ‘U to vremе sam ja imao
loš osećaj da ste vi pljačkali nas. U svakom slučaju, vi ste pobedili, pa šta
onda dižete frku?’ Onda mi je rekao da povučem onaj ludi zahtev za dvesta
miliona funti. Razgovarajte sa Jevgenijem o tome, rekao sam mu.
Razgovarajte sa Hobanom. Taj zahtev nije moja ideja. Derite se na klijenta,
ne na mene, rekao sam mu. Onda mi on kaže, ‘Ako se pojavi moj sin Oliver,
nemojte da pričate sa njim, on je jebeni ludak. Recite mu da ne ide dalje,
recite mu da me ne prati. Recite mu da se tornja iz Istambula i sakrije u mišju
rupu. Recite mu da je zabava završena.’
- To ne liči na mog oca.
- To je njegova poruka. Mojim rečima. To je i moja poruka. Ja sam
advokat. Ja dajem bit stvari. Gubite se odmah odavde. Hoćete da idete
negde? Aerodrom? Železnička stanica? Imate novca? Odvešću vas na taksi
stanicu. - Upalio je kola.
- Ko vam je rekao da je Mesingam izdajnik?
- Hoban. Aliks zna te stvari. Još uvek ima svoje ljude u Rusiji, ljude u
sistemu.
Bez paljenja svetla, Mirski je otpustio ručnu kočnicu i usmerio kola
lagano ka drumu, puštajuči da mu mesec obasjava put.
- Zašto vam je Hoban rekao da je Mesingam onaj koji je izdao Slobodnog
Talina?
- Zato što mi je rekao, eto zašto. Pošto smo prijatelji. Pošto smo obavljali
poslove zajedno, držali se u zlu, radili u komunizmu što smo bolje mogli i
zarađivali ponešto i sa strane.
- Gde je Zoja?
- Napustila je njena luda pamet. Ne petljajte se sa njom, čujete me?
Ruskinje su lude. Aliks je morao da se vrati u Istambul i da je smesti na
kliniku ili tako nešto. Aliks je zapostavio svoje bračne dužnosti.
Stigao je do podnožja brda. Čitavim putem je gledao u retrovizor. I Oliver
je gledao. Video je „folksvagen” kako im se približava otpozadi i dok je
Mirski zaustavljao kola, ugledao je Agi, kako stegnute vilice i ruku koje su
čvrsto stezale volan prolazi pored njih. - Vi ste fin dečko. Nadam se da vas
nikad više neću videti.
Izvukao je pištolj iz opasača. - Treba li vam neki od ovih?
- Ne, hvala - reče Oliver.
Mirski je parkirao nedaleko od zaobilaznice. Oliver je iskoračio napolje i
sačekao na krivini. Mirski je uz škripu guma okrenuo kola i krenuo kući, bez
ijednog pogleda upućenog Oliveru. Posle odgovarajuće pauze, stigla je i Agi.
- Mihail je bio Jevgenijev Semi - reče Oliver, slepo zureći ispred sebe.
Parkirali su kola u blizini vode. Oliver je govorio, dok je Agi slušala.
- Ko je Semi? - već pozvavši Broka preko mobilnog telefona.
- Dečko kog sam poznavao. Pomagao mi je u mađioničarskom poslu.

***

Elsi Vatmor je kroz san začula zvono na vratima, a posle zvona je začula
svog pokojnog muža Džeka kako joj govori da Olivera opet traže u banci.
Posle toga, to više nije bio Džek, već Semi u svojoj pidžami koji joj govori
kako su dva policajca u civilu ispred vrata, neko je sigurno ubijen, i jedan od
njih je ćelav. Semijeve misli su se u poslednje vreme okrenule ka krvi. Smrt i
nesreća, nije mogao da ih se zasiti.
- Ako su u civilu, kako si onda siguran da su policajci? - pitala ga je,
navlačeći svoju kućnu haljinu. - Koliko li je sati?
- Imaju policijska kola - odgovorio je Semi, prateći je niz stepenice. -
Beli ‘rover’ iz unutrašnjosti. Na njima je napisano POLICIJA.
- Ne trebaš mi ovde, Semi, i zato se skloni. Biće bolje da se popneš gore.
- Neću - reče Semi, što je bila još jedna stvar koja je brinula: njegovo
buntovništvo, koje je počelo -nekoliko dana posle Oliverovog odlaska. Stiglo
je sa njegovim mokrenjem u krevet i željom da svi budu ubijeni u nesrećama.
Pogledala je kroz špijunku. Bliži je nosio šešir. Drugi je bio gologlav i ćelav,
ličio je na rvača a Elsi još nikada nije videla ćelavog pajkana. Ćela mu je
blistala na svetlosti lampe na tremu i ona je imala utisak da je glanca nekim
posebnim uljem. Iza njih, parkiran tik do Oliverovog kombija, stajao je njihov
„rover”. Otvorila je vrata, ali ih je zadržala na. lancu.
- Jedan i petnaest je ujutru - rekla je kroz prorez.
- Veoma nam je žao, gospođo Vatmor. Vi ste gospođa Vatmor, zar ne?
Čovek sa šeširom je pričao, ćelavi je samo gledao. Londonski akcenat,
obrazovan, iako verovatno ne onoliko koliko je pokušavao da ostavi utisak. -
Pa šta ako jesam?
- Ja sam narednik Dženings, ovo je detektiv Ejms.
Mahnuo je plastificiranom legitimacijom ispred nje, ali to je isto tako
mogla da bude i njegova povlastica za prevoz. - Dobili smo informacije koje
se tiču određene osobe sa kojom smo hteli da porazgovaramo pre nego što
počini novi zločin. Mislimo da biste nam vi mogli pomoći u našoj istrazi.
- To je u vezi sa Oliverom, mama! - zagraktao je Semi grobnim šapatom
sa njene leve strane i Elsi se gotovo okrenula ka njemu u iskušenju da mu
kaže da začepi ta glupa usta. Skinula je lanac sa vrata i policajci su ušli u
hodnik, jedan odmah iza drugog. To je ona njegova bivša žena, ona je poslala
policiju zbog alimentacije, pomislila je. On je bio na nekoj od svojih
terevenki i izubijao je nekog. Pred očima joj se pojavila slika Olivera,
sklupčanog na jednu stranu, kakvog ga je onda našla na podu spavaće sobe,
kako bulji u zatvorski zid. Semi se šćućurio uz nju.
 Policajac je skinuo šešir. Vodnjikave oči kao kod pijanca. Nekako se
stideo sebe. Ali ćelavae Se ničeg nije stideo. Primetio je knjigu gostiju,
prišao joj i počeo da lista stranice kao da su bile njegove. Siledžijska
ramena. Zadnjica suviše mala u odnosu na ostatak tela.
- Ime mu je Vest - reče ćelavi policajac, liznuvši prst i okrenuvši sledeću
stranu. - Poznajete li nekog Vesta?
- Verujem da sam sretala to ime. Dovoljno je često.
- Pokaži joj - reče ćelavko, nastavivši da lista stranice, dok je narednik sa
šeširom izvukao navoštenu papirnu kovertu iz svog džepa i odatle izvadio
Oliverovu sliku; koji je tu izgledao kao Elvis Prisli sa svojom zalizanom
kosom i očnim kapcima nateklim od onog, šta god da je to bilo, od čega je
pobegao. Semi je stajao na prstima, pokušavajući i on da pogleda, govoreći -
Hoću ja, hoću ja.
- Ime mu je Mark - reče narednik. - Mark Vest. Oko sto osamdeset, tamne
kose.
Elsi Vatmor je imala samo instinkt i sećanje na Oliverove krute telefonske
pozive koji su joj stizali kao SOS poruke sa broda koji tone: Kako ste, Elsi,
kako je Semi? Ja sam dobro, Elsi, nemojte brinuti za mene, vratiću se
uskoro da vas vidim. Semi je svoju molbu promenio u - Pokaži mi, pokaži mi
- i puckao je prstima ispred njenog nosa.
- To nije on - rekla je ćelavom policajcu, zvanično, kao da je tu izjavu
često uvežbavala.
- Nije ko? - reče ćelavi policajac, ispravljajući se i nadvijajući se na nju
istovremeno. - Ko nije ko?
Oči su mu bile bledo plave i prazne i upravo ta praznina je plašila:
saznanje da je bilo koja količina ljubaznosti sipana u njih, protraćena. On bi
mogao da posmatra sopstvenu majku kako umire, i opet bi isto izgledao,
razmišljala je.
- Ne znam tog muškarca na fotografiji, tako da to nije on, zar ne? - rekla
je, Vraćajući fotografiju. - Treba da se stidite, budite poštene ljude u sred
noći.
Semi više nije mogao da izdrži ignorisanje. Izronivši iz njenih skuta,
odmarširao je do narednika i hrabro mu protresao rukav.
- Semi, idi u krevet, molim te. Ozbiljno mislim. Sutra ideš u školu.
- Pokaži i njemu - naredio je detektiv, mada mu se usne nisu pokrenule.
Običan detektiv, a daje naređenja naredniku.
Narednik je pružio Semiju fotografiju i Semi je napravio predstavu od
proučavanja slike, prvo jednim, pa onda sa oba oka.
- Ovde nema Marka Vesta - izjavio je i utrapio fotografiju natrag u
policajčevu ruku, kao da je neeksplodirana granata, pre nego što se popeo
stepenicama u krevet, ne osvrnuvši se.
- Šta kažete za Hotorna? - pitao je ćelavi policajac, vrativši se knjizi
gostiju. - O. Hotorn. Ko je to?
- To je Oliver.
- Što će reći...?
- Oliver Hotorn. On je moj stanar. Zabavljač. Za decu. Čika Oli.
- Da li je on sada ovde?
- Ne.
- Gde je?
- Otišao je u London.
- Zašto?
- Da zabavlja. Ima angažman, stara mušterija. Posebna.
- Šta kažete za Singl?
- Vi stalno govorite ‘šta kažete’. Ne razumem šta pitate. Singl kreveti?
Sve sobe su sa dva kreveta.
Pronašla je svoj bes. Čist, snažan, onaj koji je uvek dobro služio.
- Nemate prava. Nemate nalog. Izlazite napolje.
Otvorila je vrata i držala ih da policajci izađu, razmišljajući o tome kako
joj se jezik uvrće baš onako kako je njen otac oduvek upozoravao da će se
desiti ako bude lagala. Ćelavi policajac joj je prišao veoma blizu i osetila je
kako joj je lice zapahnuo smrad viskija i đumbira.
- Da li je iko iz ove kuće, muškarac, nedavno otišao u Švajcarsku, bilo
poslom ili na odmor?
- Nije, koliko ja znam.
- Onda, zašto bi neko vašem sinu Semjuelu poslao razglednicu na kojoj
švajcarski seljak maše zastavom na vrhu planine, na kojoj piše da će se
uskoro vratiti kući, i zašto bi troškovi slanja razglednice bili stavljeni na
račun sobe g. Marka Vesta?
- Ne znam. Ja nisam ni videla tu razglednicu, zar ne?
Prazne oči su se približile, alkoholna isparenja jača i toplija. - Ako nas
lažete, madam, što sam uveren da radite, vi i taj vaš brbljivi sin ćete požaliti
što ste se rodili - rekao je detektiv. Potom joj se osmehnuo za laku noć, pre
nego što je sa svojim kolegom krenuo do kola.
Semi je čekao u njenom krevetu.
- Uradio sam kako valja, zar ne, mamice?
- Oni su se više uplašili nas nego mi njih, Semi - razuverila ga je, i onda
počela da drhti.
 POGLAVLJE 18.

Nekada davno, u žaru mladosti, Net Brok je pretukao jednog čoveka dok
ovaj nije zaplakao. Suze, tako neočekivane, zbunile su Broka i posramile ga.
Ulazeći u Plutonovu kućicu, manje od sat vremena posle razgovora sa Agi,
setio se tog incidenta, kao i uvek kad god bi se iskušenje vraćalo, i zakleo da
će se naučiti na greškama. Karter je otvorio čelična vrata i sa Brokovog lica
pročitao da se nešto događa. Mejs, zatečen u hodniku, prilepio se sa
poštovanjem uza zid da bi pustio Broka da prođe. Dole na ulici, Tambi je
čekao u svom vernom taksiju, taksimetar je otkucavao, a njegov operacioni
radio bio spreman za pozive. Bilo je deset sati uveče i Mesingam je sedeo u
fotelji i jeo kinesku hranu plastičnom viljuškom, gledajući grupu kikotavih
televizijskih voditelja kako čestitaju jedni drugima na svojoj duhovitosti.
Brok je, još na vratima, isključio televizor iz zida i naredio Mesingamu da
ustane, što je ovaj i učinio. Slabost na Mesingamovom licu bila je kao mrlja
koja je u poslednjih nekoliko dana potamnela sa svakim ispitivanjem. Brok je
zaključao vrata i stavio ključ u džep. Zašto je to uradio nikada kasnije nije
mogao da objasni.
- Evo situacije, gospodine Mesingame - rekao je, slatko i mirno, kako je i
odlučio da se ponaša. - Mihail Ivanovič Orlov ubijen je na Slobodnom
Talinu. Vi ste to znali, ali niste našli za shodno da nam kažete. - Pauza koju je
napravio nije bila namenjena Mesingamu kao poziv da govori, već da ga pusti
da primi tu informaciju. - Zašto, pitam se?
Nije primio odgovor već samo sleganje ramenima: - Takođe imam
informaciju da Jevgenij Orlov krivi vas i Tigra Singla zajedno za bratovljevu
smrt. Da li vi imate takvu informaciju?
- Hoban je to uradio.
- Molim?
 - Hoban mi je to prikačio.
- Ma nije valjda? A kako je ta informacija došla do vas, ako smem da
pitam?
Usledila je dugačka tišina, prekinuta mrmljanjem. - Moja stvar.
- Da li je to bilo, kojim slučajem, nešto što vam je rečeno u vašoj ličnoj
verziji video trake ubistva Alreda Vinsera? Neka samo za vas napisana
poruka ili post skriptum koji vam je ukazao na to da ste u opasnosti?
- Rekli si mi da sam sledeći na listi. Mihail je bio mrtav, ja sam ga izdao.
Ja i oni koje volim, ali naročito Vilijam, platiče to svojom krvlju - reče
Mesingam slomljenim glasom. - To je bila nameštaljka. Hoban me je
prevario.
- Dupla prevara, zar ne? Vi ste več prevarili Tigra.
Odgovora nije bilo, ali ni poricanja.
- Odigrali ste sa oduševljenjem ulogu u prvobitnom planu, negde oko
prošlog Božića, da uzmete svom poslodavcu Singlu njegovu aktivu i stvorite
novi entitet koji bi kontrolisali Hoban, Mirski i vi. Da li to klimate glavom,
gospodine Mesingam? Da li biste rekli da, molim vas?
- Da.
- Hvala. Za koji trenutak zamoliću gospodina Mejsa i gospodina Kartera
da uđu i zvanično ću vas optužiti za neke kriminalne prekršaje. Oni će
uključiti i ometanje toka pravde zadržavanjem informacija i uništavanjem
dokaza, i zaveru sa osobama za koje se zna ili ne zna da uvoze dotične
supstance. Ako budete sarađivali sada sa mnom, svedočiću na vašem
suđenju i tražiti smanjenje drakonske kazne koja vas čeka. Ako ne budete
sarađivali sada sa mnom, tako ću predstaviti vašu ulogu u ovoj stvari da ćete
dobiti maksimalnu kaznu po svim tačkama optužbe, i staviću Vilijama pored
vas kao učesnika pre zločina, u toku zločina i posle njega. Takođe ću pod
zakletvom poreći sve ovo što sam vam sada rekao. Pa, šta će da bude,
gospodine Mesingam? Da, sarađivaću ili ne, neću?
- Da.
- Šta da?
- Da, sarađivaću.
- Gde je Tigar Singl?
- Ne znam.
- Da li vidite Vilijama na suđenju pored sebe?
 - Ne, nemojte. Govorim vam istinu.
- Ko je ocinkario Slobodnog Talina ruskim vlastima? Pazite kako
odgovarate, molim vas, jer kasnije nećete imate prilike da ispravite svoju
priču.
Šapat. - To kopile me je uvuklo.
- Ko je u ovom slučaju kopile?
- Rekao sam vam, do đavola. Hoban.
- Želim da mi malo to pojasnite, molim vas. Večeras ne vidim baš
najjasnije kako treba. Šta biste, sa svoje tačke gledišta, vi i Hoban dobili od
zaplenjivanja Slobodnog Talina i nekoliko tona najfinije prerađenog heroina
od strane ruskih vlasti, da ne pominjem ubistvo Mihaila?
- Nisam znao da je Mihail na tom prokletom brodu! Hoban mi to nikada
nije rekao. Da sam znao da će Mihail da se ukrca, nikada ne bih ni sanjao da
uđem u igru sa njim!
- Na koji način?
- On je želeo poslednju kap. Poslednji spektakularni poraz duge linije.
Hoban je to hteo.
- Ali, i vi ste.
- U redu, obojica smo to hteli! On je predložio, ja sam video neku logiku
u tome. I pristao sam. Bio sam budala. Da li ste zadovoljni? Kada bi
Slobodni Talin bio uhvaćen, to bi bio dokaz i Hoban bi mogao da preda
Jevgenija.
- U kom smislu preda? Govorite glasnije, molim vas. Imam problema da
vas čujem.
- Preda, u smislu ubedi. Zar ne znate engleski? Hoban čvrsto drži
Jevgenija. Oženjen je Zojom. On je otac jedinog Jevgenijevog unuka. On
može da se igra sa njim. Kada bi Slobodni Talin odleteo u vazduh, ne bi više
bilo otpora, niti promene Jevgenijevog mišljenja u poslednjem trenutku. Čak
ni Tigar ne bi mogao da ga obrne svojom slatkorečivošću.
- Onda, kao šlag na torti, Hoban je stavio Mihaila na brod i nije vam
rekao. Ponovo ste bojažljivi, nažalost.
- Ne znam da li ga je tamo stavio. Mihail je odlučio da ode na brod.
Hoban je unapred znao da je tovar ocinkaren, ali nije ga zaustavio.
- Znači, Mihail je ubijen, i umesto papirnog puča, imate čitav spektar
gruzijske zle krvi na svojim rukama.
 - To je bio trik. Ja sam izdajica, znači sada sam glavna meta. Kada Hoban
bude ispričao Jevgeniju, Tigar me proglašava za izdajicu, i zato ide sa mnom.
- Ponovo sam izgubljen. Zašto ste vi izdajnik? Kako ste dospeli u taj
položaj? Zašto Hoban nije otkucao Slobodni Talin zbog sebe? Zašto Hoban
sam ne obavlja svoj prljavi posao?
- Dojava je morala da dođe iz Engleske. Da je došla od Hobana, njegovi
stari pajtosi u tom poslu bi se izlajali i Jevgenij bi saznao.
- To je logika koju vam je preneo Hoban?
- Da! I imalo je smisla. Kada bi dojava došla iz Engleske, onda bi bio
logičan zaključak da je došla od Tigra. Kada bih ja to uradio, to bi bilo po
Tigrovom naređenju. Tigar je varao Jevgenija. To je bio deo zavere da se
ukaže na Tigra.
- Ali, ukažaio je i na vas.
- Pa, na kraju, kako je ispalo, da. Izvedeno na Hobanov način, da.
Izvedeno na moj, ne.
Povratio je glas i sa njim ogorčenje pravičnog po svom ubeđenju.
- Pa ste išli sa njim do kraja?
Nema odgovora. Brok mu je prišao pola koraka, i to je bilo dovoljno.
- Da. Išao sam do kraja. Ali, nisam znao da je Mihail na brodu. Nisam
znao da će se Hoban okrenuti protiv nas. Kako sam i mogao?
Brok je izgledao izgubljen u mislima. Klimao je glavom, držeći svoju
bradu, neodređeno se slagao: kako ste i mogli? - Znači prihvatili ste da
ocinkarite - razmišljao je. - Kako da ocinkarite?
Nije bilo odgovora. - Da pogodim. Gospodin Mesingam je otišao kod
svojih starih prijatelja u ono što zovemo Forin ofis.
Još uvek nije bilo odgovora. - Da li je to bio neko koga znam? Rekao
sam: da li je to bio neko koga znam?
Mesingam je odmahivao glavom. - Zašto ne?
- Kako sam, do đavola, mogao da otkrijem šta Slobodni Talin nosi iz
Odese? Čuo sam u pabu? Presreo poziv na telefonu? Firma bi se na mene
obrušila kao tona cigli.
- Da, bi. - Brok se složio, nakon trenutka razmišljanja. - Bili bi više
zainteresovani za vas nego za Slobodni Talin. To ne bi valjalo, zar ne? Želeli
ste pasivnog saveznika koji ne bi postavljao pitanja, a ne službenika
obaveštajne koji zna da razmišlja. Pa, kome smo otišli, gospodine
Mesingame?
Brok mu je sada bio toliko blizu, a ponašanje tako zamišljeno, da nije
bilo ni potrebno, ni umesno da ijedan od njih dvojice govori glasnije od
šapata. Njegov iznenadni uzvik bio je stoga još šokantniji. - Gospodine Mejs!
Gospodine Karter! Ovamo, molim vas! Hitno!
Mora da su se šetkali pred vratima, jer pošto su otkrili da su zaključana,
a pretpostavljali su da je Brok u opasnosti, srušili su ih i stali sa obe strane
Mesingama, maltene pre no što je Brok završio izdavanje naređenja. -
Gospodine Mesingam - nastavio je Brok. - Želim da mi, molim vas, kažete,
pred ovom gospodom: koju ste britansku specijalnu agenciju obavestili, u
najvećoj tajnosti, o nezakonitom tovaru koji je trebalo da nađu na SS
Slobodnom Talinu koji je krenuo iz Odese?
- Porloka - prošaputao je Mesingam, između dva daha. - Tigar mi je
rekao... ako mi bilo šta bude bilo potrebno od policije, da idem Роrloku...
Porlok je imao mrežu... koja može sve da sredi... ako bih silovao nekog...
ako bi Vilijama uhvatili da šmrče... ako bi neko nekog ucenjivao ili trebalo
da ga ukloni... šta god da je, Porlok će sarađivati, Porlok je bio njegov
čovek.
Tada je na opšte zaprepašćenje počeo da plače, suzama optužujući
Broka. Ali Brok nije imao vremena da se kaje. Tambi ga je čekao na vratima
sa porukom, a Ejden Bel je bio u pripravnosti na Northolt aerodromu sa
grupom veoma jakih ljudi.

***

Prešli su dugačak most preko vode i tražili su, prema Ollverovim

zbunjujućim instrukcijama, još jednu gupu brda... levo ovde, ne desno... stani
malo, levo ovde!... ali Agi se nije bunila, davala je sve od sebe da pusti
njegovu intuiciju da proradi dok se on naginjao u svom sedištu kao veliki pas
tragač, mirisao, mrštio se i pokušavao da se seti. Ponoć je prošla i više nije
bilo poštovane stare gospode. Prolazili su pored sela i restorana na vrhovima
brda i noćnih razvratnika u brzim kolima koji su se obrušavali na njih kao
bombarderi i nestajali u dolini. Bilo je crnih rupa na praznim poljima i oblaka
iznenadne magle koja ih je obavijala i puštala.
- Plavi crep - rekao joj je. - Neka vrsta muslimanskog crepa sa
išpricanom kaligrafijom na njemu i belim slovima tri i pet.
Zapisao je nekoliko verovatnih adresa, te su on i Agi, rame uz rame na
zaustavnoj traci, pomno proučavali mapu, zatim i plan grada, tražeći rečnik
geografskih imena... da li je to možda ovo, Olivere? a ono, Olivere? i jedva
da je koristila njihovu novu intimnost osim kada je njegovim prstom
povremeno šetala po karti i, odjednom, poljubila njegovu slepoočnicu koja je
bila drhtava i vlažna od hladnog znoja. Iz telefonske govornice je pokušala i
nije uspela da nađe operatera koji govori engleski koji bi im dao adresu i
telefonski broj Orlova, Jevgenija Ivanoviča ili Hobana, Aliksa, nepoznato ime
oca, ali mora da je bio neki praznik ili rođendan ili još jedna rana noć za
istambulske telefonske operatere, jer jedino što je dobila bila su obećanja na
lošem engleskom i učtiv zahtev da nazove sutra ponovo.
- Pokušaj sa pogledom sa francuskih prozora - požurivala ga je
zaustavivši se na turističkom vidikovcu i isključivši motor. - Nešto što si
video, neki znak. Bilo je na evropskoj strani. Gledao si na Aziju. Šta si
video?
Bio je tako daleko od nje, duboko u sebi. Bio je Oliver, na dan kada ga je
prvi put ugledala kako ulazi u kuću u Kamdenu u sivom kaputu, povređenog,
žestokog i nepoverljivog pogleda prema svakome.
- Sneg - rekao je. - Bilo je snega. Palate na suprotnoj obali. Čamci,
vilinska svetlost. Bila je jedna kapija - rekao je da su slike počele da se
formiraju pred njim. - Portirova kućica kod kapije - ispravio se. - U dnu vrta.
Tu su bile terase, a u dnu bašte bio je kameni zid sa kapijom i tom kućicom
iznad nje. I uzana ulica sa druge strane. Kaldrma. Tamo smo se šetali.
- Ko?
- Jevgenij, ja i Mihail.
Zastao je zbog Mihaila. - Šetali smo se po bašti. Mihail je bio ponosan na
nju. Uživao je što ima širine. ‘Kao u Vitlejemu’, stalno je govorio. U kućici
kod kapije bilo je svetla. Neko je tamo živeo. Hobanovi ljudi, straža ili šta
god da su. Mihail nije mario za njih. Namrštio se i pljunuo kada ih je ugledao
na prozoru.
- Koji oblik?
- Nisam ih video.
- Ne ljudi, Olivere. Kućica kod kapije.
- Sa kruništem.
 - Šta ti to, pobogu, znači? - upitala je veselo u nadi da će ga isterati iz
ljušture.
- Kule, kao u srednjem veku. Sa puškarnicama. Kameni zubi.
Neodređeno, nacrtao je oblik na vlažnoj šoferšajbni. - Sa kruništem -
ponovio je.
- I kaldrma - rekla je.
- Šta je sa njom?
- Da li je to možda bilo u selu? Kaldrma mi zvuči kao selo. Da li je,
možda, bilo uličnog svetla na drugoj strani od kućice kod kapije, kada si
gledao dole u baštu pod snegom?
- Semafor - složio se, misli su mu još uvek bile daleko - levo od kućice.
A vila je bila u uglu između dva puta. Kaldrmisana ulica na dnu, pravi put sa
jedne strane, semafor gde se uličica sekla sa putem. Zašto je rekao da priča
kao da ima luk u ustima? - razmišljao je dok je pretraživao mapu. Zašto je
mislio da ću da krenem za njim? Valjda je znao da ću da idem kod Nađe.
Drži se ovog posla sada, savetovala ga je. Preturao je po pamćenju u
međuvremenu: - Bila su dva puta. Obalski put i brdski put. Mihail je voleo
brdski put zato što je mogao da se razmeće svojom vožnjom. Tu je bila i
prodavnica porcelana i supermarket. I reklama za svetlo pivo.
- Koje pivo?
- Efes. Tursko. I džamija. Sa starim minaretom i antenom na njemu. Čuli
smo i mujezina.
- I videli antenu - rekla je, upalivši kola. - Noću. Zaglavili smo se iznad
zida sa naseljenom kućicom kod kapije, kaldrmisane ulice, sela. Bosfora
ispod njega i Azije preko puta, i broj je trideset pet. Daj, Olivere. Potrebne
su mi tvoje oči. Nemoj sada da mi zakažeš, nije vreme.
- Prodavnica porcelana - rekao je.
- Šta je sa njom?
- Zvala se Džambo Džambo Džambo. Imao sam u glavi sliku slona u
prodavnici porcelana.
U sledećoj telefonskoj govornici pronašli su iscepan imenik i adresu
prodavnice porcelana, ali kada su pogledali na kartu, ulica nije ni postojala,
ili ako jeste, promenila je ime. Špartali su brdima, krivudali između rupa na
putu, dok se Oliveru nije zanela glava napred i tada je zgrabio za rame,
naredivši joj da stane. Stigli su do raskrsnice. Kaldrmisana ulica bila je pred
njima. Sa njene leve strane pružao se zid od cigala. Na pola puta, istaknuti
crni zubi stare kule zagrizli su zvezdano nebo. Sa njihove desne strane dizala
se džamija. Čak je bilo i antene na minaretu, osim što se Agi zapitala da to
možda nije gromobran. Pred njima niz ulicu semafor je pokazivao crveno.
Koristeći samo bočna svetla, Agi je došla do njega pod senkom kućice kod
kapije sa kruništem. Na prozoru pod lukom nije bilo svetla. Kod semafora
skrenula je levo uz brdo, prolazeći pored znaka za Ankaru.
- Ponovo ovde levo - naredio je Oliver. - Sada stani. Imamo stotinak
metara, zatim je tu visoka kapija i dvorište. Gde se nalazi drveće. Kuća je
ispod drveća.
Oprezno je parkirala na peskovitu ivicu, izbegavajući limene konzerve i
boce. Isključila je svetla. Bili su dvoje ljubavnika koji su tražili privatnost.
Bosfor se još jednom pružao ispod njih. Kreket žaba ugušio je brektanje
brodova.
- Ulazim sam - rekao je Oliver.
- I ja - reče Agi. Na krilu joj je stajao ranac i preturala je po njemu.
Izvadila je mobilni telefon i stavila ga ispod vozačevog sedišta. - Daj mi svoj
turski novac.
Pružio joj je svežanj, a ona mu je vratila polovinu, a ostatak stavila ispod
sedišta zajedno sa pasošima Singl. Izvadila je ključ iz brave motora i skinula
ga sa priveska rent a kar kompanije. Izašla je iz kola. On je isto učinio.
Otvorila je haubu, izvadila komplet alata, i iz njega izvadila ključ za točkove
i pajser, koji je stavila za pojas. Zatvorila je haubu i krenula da pretražuje tlo
malom baterijom.
- Imam kombinovani perorez ako ga želiš - rekao je.
- Umukni, Olivere. - Sagla i i podigla zarđalu konzervu bez poklopca.
Zaključala je kola i podigla ključ i zarđalu konzervu. - Vidiš ovo? Ako se
razdvojimo ili upadnemo u nevolju, onaj ko prvi dođe do kola uzima ga.
Nema čekanja.
Stavila je ključ u konzervu, a konzevu uz unutrašnju stranu prednjeg
levog točka. - Randevu, ispod minareta. Ako se ne nađemo tu, onda hol
glavne železničke stanice na svaka dva sata počevši od šest ujutru. Prošao si
trening, Olivere.
- U redu sam. Dobro sam.
- Pod uslovom da se razdvojimo. Ko god prvi dođe do kola, čim bude
mogao, javlja Netu na otvorenu liniju. Pritisneš jedan i pošalješ. Prvo uključi
telefon, okej? Da li me pratiš, Olvere? Imam osećaj da govorim samoj sebi.
Dođi ovamo.
Rukama mu je načuljila uši. - Ovo je terensko uputstvo. Molim te da ga
imaš na umu tokom cele operacije. Većina ljudi, kada urade pogrešnu stvar,
misle da su heroji, kada su u stvari poslednje drkadžije. Dok ti... ti uradiš
sve prave stvari, a misliš da si totalni drkadžija. To ti je glavna greška. Čuješ
li me, Olivere? Ideš prvi, na svom si terenu. Napred!
On je vodio, ona ga je pratila. Staza je bila od šupljikavog blata zbog
kišnih kapi. Iza njega, džepna baterija osvetljavala mu je put. Osetio je miris
lisice ili jazavca i rose. Ruka joj je bila na njegovom ramenu. Zastao je i
okrenuo se ka njoj, ne mogavši da je jasno vidi u mraku, ali osećajući brigu u
njenim očima. I u mojim je, pomislio je. Začuo je sovu, zatim mačku, a zatim
muziku za igru. Jedna imućna vila pojavila se visoko na brdu sa njegove
desne strane, sa svim svetlima upaljenim i kolima parkiranim na prilazu.
Senke razvratnika plesale su na prozoru.
- Ko je to? - prošaputala je.
- Iskvareni milioneri.
Želeo ju je užasno mnogo. Poželeo je da mogu da uzmu Orijent Ekspres
sa stare železničke stanice u Istambulu i vode ljubav do Pariza. Zatim se
setio da Orijent Ekspres više ne dolazi u Istambul. Belokrila sova izletela je
iz grmlja eleagnusa, preplašivši ga na smrt. Približavao se kapiji, a Agi je bila
blizu iza njega. Dvokrilna kapija bila je postavljena petnaestak metara od
staze u podnožju strme betonske rampe. Stražarnica je stajala na jednoj strani
kapije. Sigurnosna svetla bacila su snop na njih, iza njih su bili debeli lanci, a
iznad oštra žica. Na oba stuba kapije nalazile su se brojke 35, sijale su velike
i bele naspram sumornog murskog okruženja. Prešavši preko rampe sa Agi
iza sebe, Oliver je došao do drugog, skromnijeg ulaza za poslugu i isporuke.
Dvokrilna kapija obložena čelikom, visoka šest stopa, na čijim su im
vrhovima zatvarale put oštrice za nabijanje na kolac hrišćanskih mučenika.
Iza njih nalazila se zadnja strana vile, gomila cevi za drenažu, dimnjaci i
ukrasi sa grotesknim likovima. Svetla nije bilo ni na jednom prozoru. Agi je
pregledala katanac pod svetlom svoje baterije, a zatim uvukla pajser u prorez
između kapija, proverila ga, a zatim pažljivo ostavila. Električna žica izlazila
je iz male rupe pored katanca. Olizala je prst, stavila ga na žicu i odmahnula
glavom. Zatakla je pajser za Oliverov pojas, stala leđima uza zid i spojila
ruke, sa dlanovima nagore, preko stomaka u lopovskom položaju.
- Ovako - šapnula je.
Uradio je kako je naredila. Stala mu je na ruke, ali nije se zadržala dugo.
Osetio je kratak pritisak dok se pela, video je kako preleće preko mučeničkih
oštrica pravo ka zvezdama. Čuo je šum kada se spustila i tada ga je obuzela
panika. Kako ću ja za njom? Kako će da se vrati? Kapija za poslugu je
zaškripala i otvorila se. Prošao je kroz kapiju. Iznenada, znao je put.
Popločana staza vodila ih je između vile i zida. Igrao je šah ovde sa
Jevgenijevim unukama. Leteća potpora pravila je luk prema nebu, velike cevi
su ležale kao stari topovi duž staze. Deca su ih koristila za pentranje. Oliver
je vodio, držeći se jednom rukom za zid zbog ravnoteže. Setio se klizavog
hodnika Tigrovog stana u potkrovlju i skakutanja na jednoj nozi. Došli su
ispred vile. Pri svetlosti mesečine, terase bašte koje su se spuštale bile su
ravne. Na dnu, gde su se završavale, zid i kućica kod kapije izgledali su
isečeni bedemi dečje tvrđave.
Agi je stavila ruke oko njega i nežno uzela pajser. - Čekaj ovde -
signalizirala mu je. Nije imao izbora. Već je išla uz zid vile, virila kroz
francuske prozore, jedan po jedan, kretala se kao mačka, virila i išla dalje, a
zatim ponovo zastala рге no što je provirila. Klimnula je glavom, tako da je
on krenuo za njom, svestan svoje nespretnosti. Mesečina se činila kao
svetlost dana u crno-beloj varijanti. Prvi prozor nije mu bio poznat. Soba je
bila prazna, uvelo cveće rasuto po podu: stare ruže, karanfili, orhideje,
komadići folije. Par letava, zakovanih u krst, stajalo je u jednom uglu.
Primetio je još jednu letvu malo niže i setio se pravoslavnog krsta. Uski
slikarski štafelaj stajao je na sredini, ali nije video četke ni čančiće. Dala mu
je znak da dođe.
Došao je do drugog prozora, video dečji krevet i stočić pored njega,
lampu za čitanje, gomilu knjiga i malu kućnu haljinu koja je visila o kuki.
Došao je do trećeg prozora i skoro se glasno nasmejao. Delovi Jevgenijevog
dragocenog nameštaja od brezovine stajali su sklonjeni uza zidove. A u
sredini na parketu, ponosno je stajao „BMV” motocikl, kao prekriveni
šetlandski poni, pod čaršavom. Želeći da privuče ovim veselim prizorom
Aginu pažnju okrenuo se i video da je stala leđima uza zid, raširenih ruku
dok je neprestano pokazivala glavom prema prozoru njoj najbližem,
poslednjem. Dovukao se do nje, sa droge strane istog prozora i provirio
unutra. Zoja je sedela u Tinatinoj stolici za ljuljanje. Nosila je dugu crnu
haljinu kao večernju toaletu, i crne ruske čizmice. Kosa joj je bila pokupljena
u neurednu punđu, a lice joj je samo po sebi bilo ikona, ispijeno, sa velikim
očima. Piljila je kroz dugački francuski prozor, ali tako sumornog i udaljenog
pogleda da je Oliver posumnjao da je ona išta i videla, osim demone iz svoje
glave. Na stolu pored nje stajala je sveća koja je kapala, a kalašnjikov preko
njenih kolena. Desni kažiprst bio je na okidaču.

***

Agi prvo nije mogla da razume šta je Oliver pokušavao da joj kaže, a
morao je da joj mimikom pokaže nekoliko puta, prvo sa rukama dole, pa
gore, pre no što je izvukla pajser iz pojasa, sagla se u čučanj i dala mu znak
da učini isto. Ispružila je ruke i napravila kolevku od njih i Oliver je kopirao.
Bacila je pajser oko pet stopa preko prozora i on je uhvatio jednom rukom,
ne onako kako je ona to htela. U seriji mimika pokušao je da joj kaže i druge
stvari. Potapšao se po grudima i pokazao u Zojinom pravcu, klimnuo glavom
i podigao palac u vazduh prema Agi da bi je razuverio: mi smo stari drugari.
Napravio je spor pokret dlanovima na dole: polako, polako. Ponovo je
pokazao na sebe: ovoga puta to je moj šou, ne tvoj, ja ulazim, a ne ti.
Potapšao se postrance po glavi, snebivljivo, da bi rekao da je Zoja možda
mentalno poremećena, a zatim se sumnjičavo namrštio, mašući glavom s leva
na desno, dovodeći u pitanje svoje vulgarne dijagnoze. S poštovanjem, stavio
je ruke oko sebe kao da se grli: bio sam njen ljubavnik, ona je moja
odgovornost. Koliko je Agi to sve razumela nije znao, ali po njenoj
pokornosti pretpostavio je da je dosta toga shvatila, zato što je, pažljivo ga
posmatravši, poljubila vrhove prstiju i poslala poljubac u njegovom pravcu.
Oliver se uspravio i shvatio da je bio sam bio bi uplašen, i verovatno
izgubljen, ali zahvaljujući Agi jasno je video stvari i nije sumnjao u to šta da
radi. Znao je da su francuski prozori od neprobojnog stakla jer mu je Mihail
demonstrirao njihovu čvrstinu, veselo pokazujući ojačane šarke koje su bile
potrebne da bi ih nosile i brave da ih drže. Stoga mu improvizan pajser
svakako ne bi bio prvi izbor, ali verovatno je bio poslednji. Ono što je bilo
neosporno je da mu je, pruživši mu pajser, Agi dala posao, što je on želeo
više od svega. Ideja da se Agi pošalje u bitku sa njim, da primi salvu metaka
iz kalašnjikova za svoj trud i da postane još jedan leš na njegovom putu
uništivača, bilo je više no što je mogao da podnese. Neprobojno staklo bila
je jedna stvar. A meci velike brzine iz mašinke na udaljenosti od šest stopa,
sasvim druga.
Tako je uzeo pajser, i u Aginom stilu, zatakao ga za pojas, čvrstim
pokretima prišao je sredini prozora, a zatim se malo pomerio da bi Zoja
mogla u potpunosti da mu vidi lice u jednom okviru, a ne podeljeno na pola.
Zalupao je na neprobojno staklo, prvo lagano, a zatim jako. Kada je podigla
glavu i fokusirala svoj pogled na njega, kako se njemu činilo, nabacio je
nekakav pobednički osmeh i pozvao - Zoja. Ja sam, Oliver. Pusti me unutra -
dovoljno glasno, nadao se, da se čuje kroz staklo.
Polako je otvorila oči, a zatim u naletu aktivnosti počela da petlja oko
oružja na svom krilu рге no što ga je uperila u Olivera. Lupao je dlanovima o
prozor i priljubio lice što je bliže mogao prozoru, trudeći se da ne bude
smešan.
- Zoja! Pusti me unutra! Ja sam, Oliver, tvoj ljubavnik! - vikao je, mora se
priznati, bez svesti o Aginom prisustvu u tom trenutku, ali to bi u svakom
slučaju rekao. I Agi bi to sigurno htela da čuje jer, krajičkom oka, video je
kako nedvosmisleno klima glavom u znak podrške. Ali Zojina rеаксjа je bila
kao reakcija životinje kada čuje zvuk koji joj je pomalo poznat: prepoznajem
ga, skoro, ali da li je to prijatelj ili neprijatelj? Ustala je, nesigurno (pomislio
je kako je izgladnela), ali još uvek je držala oružje. I pošto je neko vreme
piljila u Olivera, kruto je pogledala po sobi, očigledno sumnjajući na zamku
od pozadi dok joj pažnju privlači akcija ispred nje. - Možeš li da mi otvoriš
vrata, molim te, Zoja? Moram da uđem. Da li ima ključa u bravi? Ne mogu
da vidim. Inače, mogli bismo da odemo na ulazna vrata da nas odatle pustiš
unutra. To sam samo ja, Zoja. Ja i jedna devojka. Svideće ti se. I niko više,
obećavam. Možeš li da pokušaš da okreneš ključ? To je jedna od onih malih
mesinganih bravica, koliko se sedam. Potrebno je okrenuti tri, četiri puta.
Ali, Zoja je još uvek držala oružje i cev je upravila na Oliverove prepone,
i u tom pokretu bilo je toliko letargije, takvog očaja na licu, takve potpune
ravnodušnosti za život ili smrt, da se činilo da bi mogla stvarno i da opali.
Usledila je duga pauza, on je čvrsto ostao da stoji, a Agi ga je posmatrala sa
strane. Zoja je pokušavala da se pomiri sa idejom da je on ponovo ovde,
posle svih ovih godina, šta god joj je život uradio u međuvremenu. Konačno,
oružja još uvek uperenog u njega, napravila je korak napred, a zatim još
jedan, dok nisu stajali, muškarac i žena, razdvojeni prozorom, i mogla je da
mu pogleda u oči i shvati šta vidi u njima. Držeći oružje na svom mestu
desnom rukom, ispružila je levu i pokušala da okrene ključ, ali njen zglob je
bio suviše tanak da bi imao snage. Konačno je spustila oružje i, zagladivši
kosu da bi ga primila, obema rukama je otvorila vrata i pustila ga unutra. Agi
je ušla odmah za njim, prošla pored njega, uzela kalašnjikov i stavila ga pod
ruku.. ^
- Hoćeš li mi, molim te, reći koga još ima u kući? - upitala je mirno Zoju,
kao da su se poznavale čitavog života.
Zoja je odmahnula glavom.
- Nikoga?
Nije bilo odgovora.
- Gde je Hoban? - upitao je Oliver.
Zatvorila je oči u znak odricanja.
Oliver ju je uhvatio za podlaktice i privukao je sebi. Raširio je ruke i
prebacio preko njenih ramena, a zatim je povukao u zagrljaj, pripijajući njeno
hladno telo uz svoje, tapšući je po leđima i ljuljajući je dok je Agi, proverivši
da li je kalašnjikov pun, podigla oroz i, držeći ga preko tela, iskrala se u hol
na prvoj etapi svoje inspekcije kuće. Dugo posle njenog odlaska, Oliver je
držao Zoju u svojim rukama, čekajući da se otopi, smekša i zagreje o njega, i
da joj pesnice puste njegove revere sakoa, da podigne glavu i nađe njegov
obraz. Osetio je kako joj srce kuca blizu njegovog i drhtaj u njenim mršavim
leđima, a zatim podizanje rebara kada je počela da jeca u dugim uzdasima,
kao da prazni grudi od talasa bola. Šokirala ga je njena mršavost, ali je
shvatio da to nije ništa novo kada je reč o njoj. Lice joj je bilo ispijeno i kada
joj je podigao bradu i pritisnuo njenu slepoočnicu na svoj obraz osetio je da
joj koža migolji kao preko kosti neke starice.
- Kako je Pavle? - upitao je, u nadi da ako uspe da je nagovori da priča o
svom sinu, otovriće vrata i drugim stvarima.
- Pavle je Pavle.
- Gde je?
- Pavle ima prijatelje - objasnila je, kao da je taj fenomen odvajao Pavla
od druge dece. - Oni će ga zaštititi. Daće mu da jede. Daće mu da spava.
Neće biti pogreba za Pavla. Hoćeš li da vidiš telo?
- Čije telo?
- Možda je otišlo.
- Čije telo, Zoja? Telo mog oca? Da li su ga ubili?
- Pokazaću ti.
Prednje sobe vile bile su povezane vratima. Obuhvativši obema rukama
njegove, vodila ga je pored nameštaja Katarine Velike i prekrivenog motora,
kroz praznu Pavlovu sobu do sobe sa cvećem nabacanim na podu i potpornim
stolom na sredini, kao i letvama zakucanim u pravoslavni krst.
- Ovo je naša tradicija - rekla je, smeštajući se pored stola.
- Šta?
- Prvo ga stavimo u otvoren kovčeg. Seljaci ga pripremaju. Ovde
nemamo seljake pa ga sami pripremamo. Teško je obući telo sa toliko rupa
od metaka. I lice je bilo nagrđeno. Međutim, i to smo završili.
- Čije lice?
- Sa telom stavljamo i njegove omiljene predmete. Njegov kišobran.
Njegov sat. Njegov prsluk. Njegove pištolje. Ali, namestimo i krevet za
njega gore. Takođe napravimo i mesta za njega za stolom. Jedemo za njega
pored sveće. Onda susedi dođu da se oproste od njega, mi ih pozdravimo i
pijemo za njega. Ali, mi ovde nemamo suseda. Mi smo izgnanici. Naš je
običaj da ostavimo otvoren prozor tako da duša može da odleti kao ptica.
Možda je njegova duša to i uradila, ali vreme je bilo previše vruće. Kada telo
napušta kuću, satovi se okreću tri puta u suprotnom pravcu, sto se okrene
naopako, svo cveće se ukloni i sanduk se udari tri puta o vrata pre no što
krene na put.
- Mihailovo telo - sugerisao je Oliver, a ona je potvrdila serijom dugih,
zloslutnih klimanja glavom.
- Onda, možda bi to i trebalo da uradimo - rekao je, prekrivši svoje
olakšanje odlučnom veselošću.
- Molim?
- Da okrenemo sto naopako.
- Nemoguće. Posle njihovog odlaska, ja nisam bila dovoljno jaka.
- Zajedno smo dovoljno jaki. Evo. Da ja to uradim. Zašto da ga samo ne
spustim?
- Sećam se da si jako ljubazan - rekla je i zadivljeno se osmehnula kada
je on uhvatio sto, podigao ga i položio da gleda licem prema parketu.
- Možda možemo da sklonimo i cveće. Gde je metla? Treba nam metla i
đubravnik, to je najbolje. Gde držiš četke? - Kuhinja ga je podsetila na
Najtingejls: visoka sa gredama i mirisom hladnog kamena. - Pokaži mi -
rekao je.
Kao i Nađa, morala je da otvori nekoliko ormarića pre no što je našla ono
šta traži. Kao i Nađa, mrmljala je nešto o odsutnoj posluzi. Vratili su se u
sobu i ona je nemamo skupljala cveće dok joj je on pridržavao đubravnik.
Zatim joj je uzeo metlu iz ruke i naslonio je na zid, potom je zagrlio zato što
je ponovo počela da plače, a ovog puta Oliveru se učinilo da ju je njihovo
prijateljstvo oživelo i da su to bile suze prečišćavanja. I sav se predao
tešenju, sva njegova osećanja, sažaljenje i volja bili su usmereni na nju. Bila
je potrebna velika disciplina da ne misli ni na šta drugo osim da je izvuče iz
njenog katatoničnog stanja i povrati u život: jer da bi učinio drugačije, morao
bi da je odgurne i ostavi je njenim suzama i grčevima, i brzo se vrati do
drugog kuhinjskog ormarića sa leve strane, gde se nalazila smeđa torba koja
se slagala sa njegovim kaputom, ručni prtljag, kako ga je Nađa nazivala, sa
jasnom naznakom g. Tomi Smart Tigrovim rukopisom, a koja se nalazila
među ubuđalim čizmama, gumenim kaljačama i starim brojevima ruskih
novina.
- Mog oca je izdalo vreme - reče Zoja, oslobodivši se njegovog zagrljaja.
- I Hoban.
- Kako se to dogodilo?
- Hoban nikoga ne voli i zato nikoga nije ni izdao. Kada on izdaje, on je
lojalan samo sebi.
- Koga je još izdao, osim tebe?
- Izdao je boga. Kada se vrati, ubiću ga. To će biti neophodno.
- Kako je izdao boga?
- To je nebitno. Niko ne mora da zna. Pavle veoma voli fudbal.
- I Mihail je voleo fudbal - reče Oliver, sedajući se dodavanja na
travnjaku i Mihaila sa pištoljem u čizmi kako skače za loptom. - Kako je
Hoban izdao boga?
- Nebitno je.
- Ali, ti ćeš ga ubiti zbog toga.
- Izdao ga je na fudbalskoj utakmici. Bila sam prisutna. Ja ne volim
fudbal.
- Ali si ipak otišla.
- Pavle i Mihail išli su na fudbalsku utakmicu, tako je bilo dogovoreno.
Hoban im je nabavio karte: Kupio je previše karata.
- Ovde u Istambulu?
- Bila je noć. Bio je pun mesec na stadionu Inonu. Pogled joj je odlutao
kroz prozor. Ponovo je zadrhtala pa ju je privio uz sebe. - Hoban je nabavio
četiri karte, pa je nastao problem. Mihail ne voli Hobana. Ne želi da Hoban
bude prisutan. Ali ako i ja pođem, Mihail neće odoleti zato što me voli. I to
je Hoban znao. Nikada nisam bila na utakmici. Plašila sam se. Inonu stadion
prima trideset pet hiljada ljudi. Ne možeš ih sve znati. U fudbalu postoji
poluvreme. U toku tog poluvremena, timovi su se povukli da diskutuju. I mi
smo razgovarali. Jeli smo hleb i kobasice. A za Mihaila bilo je votke.
Jevgenij nije dozvoljavao Mihailu da pije puno votke, ali Hoban je poneo
bocu. Stajala sam sa strane. Pored mene bio je Pavle, a pored njega Mihail.
Posle Mihaila, Hoban. Svetla su bila prejaka. Nisu mi se dopadala.
- I pričali ste - reče blago Oliver, navodeći je.
- Sa Pavlom smo pričali o fudbalu. On mi je objašnjavao veštinu. Bio je
srećan. Bilo je retko da mu i otac i majka prisustvuju ovakvom događaju.
Razgovaralo se i o Slobodnom Talinu. Hoban je predložio da se Mihail
provoza Slobodnim Talinom. Dovodio ga je u iskušenje kao đavo. To će biti
divno putovanje. Od Odese kroz Bosfor, predivno je. Mihail je bio srećan. To
će biti tajna, ne smeju da kažu Jevgeniju. Poklon, da ga iznenade.
- I Mihail je pristao da ide?
- Hoban je bio vrlo lukav sa njim. Đavoli su uvek lukavi. Stavio je tu
ideju Mihailu u glavu, potpomogao je, ali u razgovoru se pobrinuo da izgleda
da je ideja potekla od Mihaila. Čestitao je Mihailu na dobroj ideji. Okrenuo
se meni. Mihail je imao tu sjajnu ideju. Ploviće sa Slobodnim Talinom.
Hoban je zao. To je normalno. Te noći, bio je zlobniji nego inače.
- Jesi li rekla ovo Jevgeniju ili Tinatin?
- Hoban je Pavlov otac.
Vratili su se u salon i bilo je očigledno da je Agi negde na svom treningu
savladala i bolničarske veštine, jer je napravila čorbu od kockica bujona,
umešala dva jaja u nju i sada je sedela pored Zoje i hranila je, mereći joj
puls, trljajući joj zglobove i tapkajući joj lice kolonjskom vodom iz kupatila.
Bilo je neizbežno da se u takvim prilikama Oliver seti Heder kada je imao
jednu od onih galopirajućih temperatura i groznicu, ali dok je Heder uvek
imala neku snagu u negovanju, Agi je, činilo se, osećala odgovornost za čitav
univerzum, što je prijalo Oliveru, ako nije bilo čak i uznemiravajuće, jer je do
sada uvek pretpostavljao da je u ovome sam. Uzeo je Tigrovu torbu i ona mu
ništa nije pokazala osim da, gde god je Tigar sada bio, nije imao da promeni
odeću. Agi je ispraznila kalašnjikov i naslonila ga u ugao, a zatim je donela
nove sveće jer, kao i Oliver, imala je instinkt da očuva atmosferu, a nije
želela da uplaši Zoju snagom električnog svetla.
- Ko si ti? - upitala je Zoja.
- Ja? Ja sam samo Oliverova nova riba - odgovorila je veselo se smejući.
- Šta to znači, molim?
- Ja sam zaljubljen u nju - objasnio je Oliver i posmatrao je dok je Agi
pokrivala ćebetom i namestila jastuke koje je donela sa sprata, i natapkala
još kolonjske vode po njenom čelu. - Gde je moj otac?
Usledila je duga tišina u kojoj je Zoja naizgled pokušavala da se priseti.
Iznenada, na Oliverovo zaprepaštenje, nasmejala se. - Bilo je besmisleno -
odgovorila je, veselo odmahujući glavom.
- Zašto?
- Doneli su nam Mihaila. Iz Odese. Prvo su ga odneli u Odesu. Onda im
je Jevgenij dao novac da ga pošalju ovde u Istambul. Sanduk je bio od
čelika. Bio je kao bomba. Kupili smo led. Jevgenij je napravio krst. Poludeo
je. Položio ga je u sanduk, na sto sa ledom.
- Da li je moj otac već bio ovde?
- Nije bio ovde.
- Ali je došao.
Ponovo se nasmejala. - Bilo je pravo pozorište. Bilo je smešno. Zazvonilo
je zvono na vratima. Nije bilo posluge. Hoban je otvorio vrata, pomislio je da
nam donose još leda. Ali, nije bio led, već gospodin Tigar Singl u kaputu.
Hoban je bio veoma zadovoljan. Doveo ga je do sobe i rekao Jevgeniju,
‘Vidiš. Neki komšija je ipak došao. Gospodin Tigar Singl želi da oda počast
čoveku kojeg je ubio’ Jevgenijeva glava bila je preteška. Nije mogao da je
podigne. Hoban je morao da dovede tvog oca njemu рrе no što bi poverovao.
- Kako? Kako dovede?
Stavila je ruku iza leđa, savivši je što je više moguće. Zatim je podigla
bradu i napravila bolnu grimasu. - Tako - rekla je.
- Zatim?
- Zatim je Hoban rekao, ‘Da ga odvedeni u baštu i ubijem?’
- Gde je bio Pavle? - upitao je Oliver, kada ga je nepoznat talas brige
obuzeo za dete.
- Hvala bogu, bio je kod Mirskog. Kada je Mihailovo telo stiglo, poslala
sam ga kod Mirskog.
- Znači odveli su ga u baštu.
- Ne. Jevgenij je rekao ne, ne ubijaj ga. Ako smo u prisustvu mrtvaca,
onda smo i u prisustvu boga. Zato su ga samo vezali.
- Ko?
- Hoban ima ljude. Ruse iz Rusije, Ruse iz Turske. Loše ljude. Ne znam
kako se zovu. Ponekad bi ih Jevgenij oterao, ali onda zaboravi ili mu bude
žao.
- I pošto su ga vezali? Šta su onda uradili sa njim?
- Naterali su ga da gleda Mihaila na stolu. Pokazali su mu rane od
metaka. Nije hteo da gleda. Naterali su ga. Onda su mu dali stražara i stavili
ga u sobu.
- Postoji jedan krevet u potkrovlju - reče Agi. - Natopljen je.
- Krvlju?
Odmahnula je glavom i nabrala nos.
- Koliko su ga zadržali u sobi? - Oliver je upitao Zoju.
- Možda jednu noć, možda duže. Možda šest, ne znam. Hoban je kao
Magbet. Ubio je san.
- Gde je on sada? - mislio je na svog oca.
- Hoban je sve vreme govorio: ubiću ga, pusti me da ga ubijem, on je
izdajnik. Ali, Jevgenij nema volju. On je uništen. ‘Bolje da ga povedemo sa
nama. Razgovaraću sa njim.’ Doveli su ga dole. Neko ga je tukao, verovatno
Hoban. Stavila sam zavoje na njega. Tako je mali. Jevgenij je govorio u
njegovu čast. Odvešćemo te na putovanje, iznajmili smo avion, moramo da
sahranimo Mihaila, njegovo telo nije higijensko, ne smeš da se odupireš, naš
si zarobljenik, moraš da ideš sa nama kao čovek, ili će te Hoban ubiti ili
baciti iz aviona. Nisam to lično čula. To mi je Hoban ispričao. Možda je laž.
- Kuda je išao avion?
- U Senaki u Gruziji. To je tajna. Sahraniće ga u Vitlejemu. Temur iz
Tbilisija je sve uredio. Biće to dvostruka sahrana. Kada je Hoban ubio
Mihaila, istovremeno je ubio i Jevgenija. To je prirodno.
- Mislio sam da u Gruziji Jevgenij nije dobrodošao.
- To nije tako jednostavno. Ako bude tih, ako se ne takmiči sa mafijom,
tolerisaće ga. Ako pošalje dosta novca, tolerisaće ga. Nedavno nije bio u
situaciji da pošalje dosta novca. Zato sve to nije tako jednostavno.
Duboko je uzdahnula i sklopila oči, da bi ih ponovo lagano otvorila. -
Uskoro će Jevgenij biti mrtav, a Hoban će postati kralj svega. Samo kada
nekoga vara, on je živ. Do poslednjeg nevinog čoveka, on se neće smiriti.
Prekrasno se osmehnula. - Zato vodi računa, Olivere. Ti si taj poslednji
nevin čovek.
Odgovarajući na opuštanje atmosfere, Oliver je ustao, osmehnuo se,
istegnuo, protegao glavu i ruke, ispravio leđa i uopšte radio sve ono što bi
uradio svaki put kada bi predugo sedeo u jednom položaju, ili kada bi
razmišljao o mnogo stvari odjedanput pa bi motor u njegovom telu zahtevao
hlađenje. Postavio je nekoliko pitanja... nehatno, kao, koje je Temuru bilo
drugo ime i koji, tačno, dan je bio kad su odleteli, ako se seća? I dok je šetao
okolo, hvatajući mentalne beleške njenih odgovora, nije mogao da odoli
kratkom hodočasništvu do „BMV”-a u susednoj sobi, gde je podigao čaršav i
osmehnuo se njegovim blistavim konturama, i u isto vreme ustanovio, kroz
vrata koja su spajala dve prostorije, da je Agi sa nesmanjenom predanošću
koristila njegovo odsustvo da još da supe svojoj pacijentkinji.
Izašavši iz njenog vidokruga, spretno je došao do francuskih prozora,
zgrabio mesinganu kvaku i, što je nežnije mogao, okrenuo dok se vrata nisu
otključala. Zatim ih je gurnuo nekoliko centimetara, dokazavši na svoje
zadovoljstvo da su se, kao i prozori u salonu, otvarali na spoljnu stranu,
prema bašti. I tu ga je uhvatio gotovo nepodnošljiv osećaj krivice, koji ga je
umalo vratio u salon, da prizna šta je uradio, ili da pozove Agi da pođe sa
njim. Ali, nije mogao da uradi ni jedno ni drugo, jer, da jeste, ne bi je više
štitio, što je, sudeći po opasnostima koje su ležale pred njim, bila jedina
dosledna stvar koju je mogao da uradi. Stoga potajno, kao đak koji beži iz
škole, bacio je još jedan pogled kroz vrata i, uverivši se da Zoja i Agi i dalje
razgovaraju, otvorio francuske prozore, skinuo čaršav sa motocikla, spustio
motocikl sa postolja, popeo se na njega, upalio motor, dao gas i uz buku koja
kao da mu je dolazila iz same utrobe, odjurio u zvezdanu noć, i preko
Osvajačevog mosta krenuo na put za Vitlejem.
 POGLAVLJE 19.

Oliver je voleo motocikle, još otkada ih je Tigar proglasio vozilom niže

klase. U svom snu, on je na njima odlazio, davao im krila i ostale magijske
moći; u selu do Najtingejlsa, vozio je iza sinova seljaka i iskusio eliksir
brzine; u mladićkom dobu sanjao je o devojkama golih nogu koje su se vozile
na sedištu iza njega. Ali, iako je vožnja do Ankare odgovorila na mnoge od
njegovih najegzotičnijih očekivanja, blistav mesec, mračan nebeski svod,
prazan zavojit put, bila je puna opasnosti pred njim i opasnosti koje je
ostavio iza sebe.
Zaustavio se kod „folksvagena” tek onoliko dugo koliko mu je trebalo da
uzme novac iz kofera, nažvrlja poruku i zakači je za brisač: izvini, ne bih
hteo da te uvlačim u ovo, Oliver. Te reči sada su mu se učinile tako
neprikladnim, da je poželeo da uzme telefon da joj se javi, ili da se vrati
natrag i sam joj podrobnije objasni. Njihova odeća, njen mobilni, pasoši
Singlovih, ostatak novca... sve je to ostavio nedirnuto. Krenuo je putem za
Ankaru zato što je video znak na putu i zato što je pomislio da bi prva stvar
koju bi Brok uradio, kada čuje vest, bila da osmatra istambulski aerodrom.
Ali, to uopšte nije značilo da je Ankara bezbedna, niti da je mogao da uhvati
let od Ankare do Tbilisija. Osim toga, g. Vest nije imao gruzijsku vizu, a
Oliver je imao utisak da mu je potrebna. Ali, sve ove brige zajedno nisu se
mogle porediti sa slikom Tigra koju je nosio u glavi, sa rukom zavrnutom na
leđima, kako ga drži Aliks Hoban; Tigra koji je pretučen, Tigra koji krvari,
Tigra kojeg su primorali da gleda Mihailovo unakaženo telo, Tigra koji se
pomokrio od straha dok je čekao da ga odvedu u Vitlejem i ubiju. On je tako
mali, rekla je Zoja.
U početku se držao autoputa, nije imao izbora. Vozio je brzo, ali u
stalnom strahu od rupa na putu. Sa obe strane, pružala su se tamna brda
prošarana svetlošću gradića u brdima, koja su podsećala na osvetljene naftne
platforme. Stigao je do tunela. Velikom brzinom je prošao kroz njega i na
izlazu ugledao horizontalni plavi snop sa belim svetlima i brojeve kako mu se
primiču u visini glave. To je bila naplatna rampa. Nekako je uspeo da zakoči
na vreme, baci novčanicu od pedeset miliona lira zapanjenom čoveku na
prozoru i nastavi dalje. Dva puta, možda i češće, bio je zaustavljan na
policijskim punktovima od strane ljudi u plastičnim žutim jaknama sa
srebrnim opasačima preko grudi. Naoružani električnim bakljama, proučavali
su njegovo lice i pasoš, tragajući za znacima Kurda ili sličnih nevolja.
Jednom je naleteo na veliku rupu i motocikl ga je umalo zbacio. Jednom je u
poslednjem trenu zakočio na samoj ivici ogromne jaruge. Pošto mu je nestalo
goriva, zamolio je da ga povezu, da bi otkrio da je benzinska pumpa samo
petsto metara dalje, iza ugla. Ali, ove agonije su prošle kao u snu. I kada se
probudio, stajao je pred šalterom za informacije na aerodromu u Ankari i
slušao kako je jedini način da odleti u Tbilisi bio da se vrati u Istambul i
uhvati avion koji je kretao u osam uveče, znači za četrnaest sati. Ali,
Istambul je bio mesto gde je ostavio Agi, i do osam sati uveče, Hoban bi
mogao da reši Tigra bede.
Tada se Oliver setio da je bogat i da je nešto od tog bogatstva poneo sa
sobom, a taj novac, Tigar je voleo da kaže, bilo je najbolje oruđe za opštu
upotrebu u svetu. Zato se uputio u aerodromske administrativne katakombe i
sa pet novčanica od po sto dolara koje su ležale na stolu između njih, sporo
je govorio engleski debelom gospodinu iz koga su izbijale graške znoja, koji
je napokon pozvao slugu koji se vratio sa jednim mršavim muškarcem u
prljavom zelenom radnom kombinezonu sa krilima na džepu, koji se zvao
Faruk. Faruk je bio pilot i vlasnik transportnog aviona koji se trenutno
nalazio u hangaru na popravci, ali bi mogao da bude spreman za jedan sat, što
se oteglo na tri. Faruk bi prihvatio čarter let za tričavih deset hiljada dolara
pod uslovom da Oliveru ne bude muka u avionu ili da nikome ne kaže da je
Faruk bio taj koji ga je odveo u Tbilisi. Oliver mu je predložio da idu do
Senakija, ali Faruku se to nije učinilo primamljivom idejom, čak ni za
dodatnih pet hiljada dolara.
- Senaki je zabranjen. Previše Rusa. Abkhazija je velika nevolja.
Kada je dogovor pao, debeli gospodin sa graškama znoja postao je
nesrećan. Neki duboko usađeni birokratski instinkt govorio mu je da su se
stvari odvijale previše glatko i previše brzo. - Morate da napišete molbu -
rekao je Oliveru, nudeći mu gomilu starih formulara na turskom. Oliver je
odbio. Debeli gospodin je pokušao drugim razlozima da ga zadrži, ali na
kraju je odustao.
Leteli su, upadali u vazdušne džepove i parali vrhove planina, a drugi deo
puta Oliver je na sreću zaspao, a možda je i Faruk, jer je sleteo sa takvim
treskom u Tbilisi, zaustavivši se na tako kratkom odstojanju, kao da se pilot
u poslednjem trenutku probudio iz čvrstog sna. Na aerodromu u Tbilisiju bila
je obavezna viza i sa zakonom nije bilo igre. Ni feldmaršal imigracionog, ni
njegov kolega admiral bezbednosti, kao ni bilo koji njihovi mnogobrojni
ađutanti i pomorci nisu mogli ni da zamisle da dozvole Oliveru da uđe u
zemlju za manje od pet stotina dolara u kesu, krupne novčanice nisu primali.
Dotle je već pala noć. Oliver je uzeo taksi do Temurove adrese. To je bio
ulaz sa deset dugmeta na interfonu, ali bez imena pored njih. Pritisnuo je
jedno, a zatim drugo, a zatim sva u istom trenutku ali, mada je bilo svetla na
nekim prozorima, niко nije sišao, a kada je viknuo „Temure” neka svetla su
se poglasila. Nazvao ga je iz jednog kafića, ali uzalud. Hodao je. Arktički
severi vetar odbijao se od Kavkaza i šibao kroz grad. Drvene kuće škripale
su i tandrkale kao stari brodovi. U sporednim ulicama, muškarci i žene u
kaputima i balaklavama šćućurili su se, da bi se zagrejali, oko automobilskih
guma koje su gorele. Vratio se do Temurove kuće i ponovo pritisnuo dugmad
na interfonu. Ništa. Ponovo se šetao, držeći se sredine uskih ulica zato što je
u mrklom mraku iznenada osetio neshvatljiv strah. Spustio se niz brdo i na
svoje olakšanje prepoznao osvetljena zlatna mozaička vrata koja su
označavala stara mineralna kupatila. Jedna stara žena uzela mu je novac i
odvela ga do prazne sobe sa belim pločicama. Jedan mršav muškarac u
boksericama potopio ga je u sumpornu kupku, istegao ga onako nagog na sto
i istrljao lufom dok nije bio crven od glave do pete. Goreći po čitavom telu
otišao je u diskoteku i, pošto ponovo nije dobio odgovor na telefonski poziv,
uputio se ka jednom pansionu bez imena. Mada je to bilo samo dva bloka
dalje, ulice su bile tako mračne da se skoro izgubio. Prošao je red avetinjskih
trolejbusa i setio se da se u Tbilisiju trolejbusi zaustave odmah čim nestane
struje, što se dešavalo tokom najvećeg dela dana. Zakucao je na vrata i
čekao; začuo je otključavanje brava. Pojavio se jedan starac u kućnoj haljini
i sa mrežicom na kosi i govorio sa njim na gruzijskom, ali Ninini časovi su
bili daleko od njega. Starac je prešao na ruski što je bilo još gore, zato je
Oliver skupio obe ruke i stavio glavu na njih, simulirajući spavanje. Starac'
ga je odveo u sobu u potkrovlju sa vojničkim krevetom u njoj, lampom sa
abažurom od pergamenta i nimfama koje su skakutale, komadom vojnog
sapuna i lavaboom, i sa nečim što je bio ili vrlo veliki peškirom za lice ili
vrlo mali peškir za telo.
Sirene su zavijale čitave noći, prestajale, pa opet zavijale. Vatra? Puč?
Ubistvo? Ili je devojčica poginula u saobraćajnoj nesreći, a njeno ime je
Karmen? Ipak je nekako zaspao, još uvek u košulji, pantalonama i čarapama,
a ostatak njegove odeće bio je natrpan na krevetu da bi ga zagrejao, a
istrljana koža ga je bolela i svrbela. Vetar je duvao kroz drvenu nadstrešnicu,
a njemu je nedostajala Agi i strašno se plašio za Tigra. U snovima ga je
video kako ga vode uplakanog od jednog dela Vitlejema do drugog dok su se
Hoban i Jevegnij raspravljali o tome koje je mesto najbolje da mu prosviraju
glavu. Probudio se i otkrio da se smrzava. Ponovo se probudio i osetio miris
sumpora koji je isparavao sa njegovog tela. Treći put se probudio i okrenuo
Temurov broj. Ovaj je odmah odgovorio, prava efikasnost. Taksi i
helikopter? Nema problema, Olivere. Tri hiljade dolara kesa, dođi oko deset.
- Da li te oni tamo očekuju? - upitao je Temur.
- Ne.
- Možda bi bilo bolje da im kažem. Tako se neće unervoziti.

***

Od svih stvari koje bi Brok mogao da naredi Agi da uradi u tom trenutku,
apsolutno najgora, shvatila je, bila je da sedi mirno i čeka dalje instrukcije.
Da joj je rekao da skoči u Bosfor, da joj je uputio ijednu solidnu reč prekora,
da joj je naredio da se odmah pojavi, obrijane glave, osramoćena na zadnjim
vratima ambasade da bi je istog trena transportovali u Britaniju, osetila bi bar
neko olakšanje u tom poniženju. Ali, sve što je dobila bio je pametan,
jednoličan škotski akcenat: -Gde si, Čarmijan? Da li možeš da razgovaraš?
Pa, kada se to dogodilo, sećaš li se? Ostani gde jesi, Čarmijan, i ne radi ništa
dok se ne čuješ sa majkom ili sa mnom... - I zato je ova poslednja dva sata
čamila u kafiću sa limenim krovom, praznim klupama, pilićima golih vratova
i tuberkuloznim žutim psom po imenu Apolon koji je položio svoju njušku na
njeno koleno i gledao je dok mu nije kupila još jedan hamburger.
I sve to je moja glupa greška, ponavljala je sebi. To je bila nesreća koja
je samo čekala da se dogodi, polako, sa mojim blagoslovom, pa se i
dogodila. Primetila je motocikl, prepoznala je znake u njemu, videla je kako
je bio zabrinut dok je razgovarao sa Zojom, i znala je o čemu razmišlja. I
kada ga je ugledala kako odlazi, nalik na velikog srebrnog zeca, preko
travnjaka obasjanog mesečinom, izlazi na drum i nestaje iz njenog vidokruga,
njena prva pomisao bila je, ti nestrpljivo kopile, da si sačekao trenutak, ja bih
krenula sa tobom.
Ali to je bila kriza, a Agi je dorasla tome kao i uvek. Uradila je sve što je
treblo, pažljivo i savesno, kao da će da krene na svoj najduži put u životu, a
tako se i osećala. Otrčala je do kola i pročitala Oliverovu poruku, koja ju je
s pravom razbesnela dok se nije setila njegovog iskrenog glasa koji je
govorio Zoji, „Ја sam zaljubljen u nju”. Pozvala je Brokov direktni broj,
dobila Tambija i prenela mu minimum informacija svojim nezainteresovanim
tonom: - Primo je ukrao motocikl i veruje se da je krenuo za Gruziju. Dalje
informacije za dva sata. Gotovo.
Otrčala je nazad do Zoje, kojoj kao da je laknulo zbog Oliverovog
odlaska, jer se smešila kao da čestita samoj sebi, što bi u drugim
okolnostima izuzetno iznerviralo Agi. Ali, Agi je imala posla, i obećanja koja
je morala da održi, ako nikom drugom, onda sebi. Odvela je Zoju na sprat,
stajala nad njom dok se ova umivala, i zajedno su pronašle spavaćicu i odeću
za sledeće jutro. Pošto je bila zauzeta oko Zoje na ovaj način, Agi je bila
obavezna i da sluša na mahove mudrovanja o Oliveru i njoj, što je
saopštavala tonom poremećene osobe. Obećavši da će prihvatiti njene
savete, Agi je razmišljala šta još može uraditi za nju. Zamrljana poruka sa
kućnim brojem Mirskog nalazila se na zidu pored telefona. Tu je našla
odgovor. Okrenula je broj i dobila telefonsku sekretaricu. Opisala je sebe
kao Zojinu prijateljicu sa Novog Zelanda koja je slučajno svratila, i mada
nije htela da se meša, da li bi bilo moguće da Mirski odmah pomogne Zoji?...
da je odvedu kod lekara i izvedu iz kuće na nekoliko dana? Uzela je zatvarač
sa kalašnjikova i stavila ga u svoj ranac, vratila se na sprat da se uveri da je
Zoja u krevetu, i na svoje zadovoljstvo našla je kako spava. Otrčala je nazad
do „folksvagena”.
Vozeći se do istambulskog aerodroma mučila je nova noćna mora. Da li
je Oliver jednostavno krenuo u turske planinske pustinje? Svašta je mogla da
očekuje od njega. Na terminalu za odlaske, pošto je vratila „folksvagen” rent
a karu, sračunato je dobila napad pokajanja i očaja. Svim srcem se uživela u
to, što i nije bilo teško. Bila je Čarmijan Vest i bila je u paklu, rekla je
mladom službeniku osećajnih očiju koji je sedeo za pultom Turkiš Erlajna.
Pokazala mu je svoj pasoš i najmolećiviji osmeh. Ona i Mark bili su venčani
tačno šest dana, a sinoć su imali tu strašnu svađu ni oko čega, prvu, i kada
se probudila ovog jutra, našla je poruku u kojoj kaže da zauvek odlazi i
njenog života... Pažljivo kucajući na svom kompjuteru, službenik joj je rekao
ono čega se i bojala: nijedna lista putnika od jutros nije pokazivala da je neki
Vest otišao iz Istambula. Niti je imao rezervacije za kasnije istog dana.
- U redu - reče Agi, ali nimalo nije bilo u redu. - Možda je uzeo autobus
do Ankare i odatle odleteo?
Ali, tu je službenik, prilično oštro, rekao da žali, da lista putnika u Ankari
nije pokrivena opsegom njegovog romantizma. Agi se stoga povukla, izašla iz
aerodromske zgrade u kafić koji joj je bio poslednja šansa, gde je, uz
Apolonovo učešće, obavila obećani poziv Broku preko svog mobilnog. Posle
toga nije mogla ništa da radi no da čeka i nastavi da čeka Jok se ne čuje sa
majkom ili sa njim, što je ona sada i radila.
Pa, šta bi moja prava majka rekla, ona koja nikada nije srećna osim ako
se zanemaruju njeni sopstveni interesi? Radi sa njim šta god želiš, Meri
Agnes, sve dok mu ne stvaraš neprilike...
A moj otac, uzorni škotski učitelj? Ti si jaka devojka, Meri Agnes. Moraš
malo da središ svoje ponašanje za onog pravog...
Zazvonio joj je telefon. Nije bila ni njena majka, ni otac, već centralna
razmena poruka, ženski glas na petnaest obrtaja u minuti:
- Poruka za Arhanđela.
To sam ja.
- Imaš rezervisano mesto na letu za Tojtaun.
To je Tbilisi.
- Sačekaćemo te na dolasku. U suprotnom, tvoj lokalni ujak.
Aleluja! Kakvo olakšanje!
Skočivši na noge, Agi je bacila svežanj novca na sto, poslednji put
zagrlila Apolona i sa pesmom u srcu uputila se na terminal za odlaske. Usput
se setila zatvarača sa kalašnjikova i časopisa o municiji i imala je dovoljno
pameti da ih baci u kantu za otpatke pre no što je prošla rendgensku kontrolu.
Još jedan teroristički akt je osujećen, pomislila je, zamišljajući gužvu koja bi
usledila.

***

Вrок je ušao u kamuflažni vojni transportni avion na Northolt aerodromu

osećajući da je uradio sve nevažne stvari u životu dobro, a sve one važne
stvari loše. Uhapsio je Mesingama, ali Mesingam nikada nije bio primarna
meta. Identifikovao je Porloka kao najtruliju jabuku, ali nedostajao mu je
dokaz za sud koji bi ga poslao iza rešetaka. Za to mu je bio potreban Singl, a
smatrao je da su šanse da ga dobije skoro ravne nuli. Kada je Brok sklopio
dogovor sa ruskom vezom tog jutra, bilo je dogovoreno da može da dobije
Singla ako Rusi dobiju Hobana i Jevgenija. Ipak, šanse da Tigar ostane živ do
vremena kada Brok stigne do njega, po njegovom ličnom mišljenju, bile su
beskrajno male, a dušu mu je mučilo saznanje da, u svojoj odlučnosti da
dokrajči oca, poslao je sina u sigurnu smrt. Nikada nije trebalo da ga stavim
na dugačku uzdu, rekao je sebi. Trebalo je sam da budem tamo, na licu
mesta, svo vreme.
Kao i obično, nije krivio nikoga do sebe. Kao i Agi osećao je da su mu se
pokazali očigledni znaci i nije došao do očiglednih zaključaka. Ja sam gurao,
a Tigar je vukao, i on je jače vukao, no što sam ja gurao. Tešila ga je samo
blizina bitke, izgledi da je, nakon svih šetkanja, skrivanja i kalkulacija,
određen datum i mesto, sekundanti su bili takođe određeni, kao i izbor
oružja. A što se tiče rizika koji je sam preuzeo, on i Lili su razgovarali o
tome na svoj neiskren način i složili se da nije ni imao izbora:
- Ima jedan mladić - rekao je Lili preko telefona pre sat vremena. -
Gurnuo sam ga u mnoge nevolje, vidiš, i nisam siguran da sam pravilno
postupio.
- O, da? Pa šta mu se dogodilo, Nete?
- Pa, malo se našetao i nalutao, i upao u loše društvo zbog mene.
- Onda moraš da ideš da ga izvučeš, zar ne, Nete? To ne valja, ne sa tim
mladićem.
- Da, pa i mislio sam da ćeš tako rezonovati, Lili, zahvalan sam ti -
odgovorio je. - Jer ovo nije laka pobeda, ako shvataš šta hoću da kažem.
 - Naravno da nije. Ništa što vredi nije lako raditi. Uvek si radio pravu
stvar, Nete, otkada te znam. Ne možeš sada da staneš, ne ako želiš da ostaneš
ono što jesi. Zato samo idi i uradi to.
Ali, imala je neke važnije stvari da priča sa njim, zbog čega ju je veoma
voleo. Ona lakomislena poštarkina kćerka pobegla je sa Palmerom,
građevinarem, koji je ostavio sirotu ženu da izlazi na kraj sa svom tom
decom. Lili će razgovarati sa mladim Palmerom sledeći put kad ga vidi. Ima
nameru da ide do njegovog gradilišta i kaže mu šta misli o njemu. A što se
tiče te poštarice, da baci kćerku u ruke najbogatijem čoveku u selu, a onda
sedi iza svog šaltera sa neprobojnim staklom i misli da je ništa ne može
dotaći...
- Pa, čuvaj se, Lili - Brok je upozorio. - Mladi ljudi nemaju poštovanja
kao što je to nekada bilo.
Ekipa za kidnapovanje sastojala se od osmoro ljudi. Ejden Bel je rekao
da bi više njih stvaralo gužvu, s obzirom na probleme veze na drugoj strani.
Sedeli su po troje i četvoro u trupu aviona, obučeni u laka borbena odela, sa
ratnim bojama, crnim patikama i crnim balaklavama. - Ukrcaćemo poslednjeg
čoveka kada budemo menjali avion u Tbilisiju - rekao im je Bel, izostavivši
da je poslednji čovek zapravo žena. Вrок i Del sedeli su odvojeno, kao
visoka komanda. Brok je nosio crne farmerke i pilotsku jaknu sa oznakom
CARINA kao metalnom trakom preko srca. Odbio je da uzme pištolj. Bolje
da bude mrtav nego da se suočava sa unutrašnjom kontrolom o tome zašto je
ubio jednog od svojih ljudi. Bel je nosio namaze sjajne farbe na svojoj bluzi
koji su ga označavali kao vođu, ali mogli ste da ih vidite samo ako ste nosili
prave zaštitne naočari. Avion je podrhtavao i brundao, ali izgleda da nisu
napredovali dok se nisu našli iznad oblaka, na ničijoj zemlji.
- Mi ćemo obaviti prljav posao - Bel je rekao Broku. - Ti se pobrini za
društvenu stranu.
 POGLAVLJE 20.

Prva stvar koju je Oliver primetio, dok je zauzimao svoje mesto između
dvojice natmurenih mladića u farmerkama koji su čekali kod heliodroma, bili
su traktori. Žuti traktori za poljoprivredne radove. Ako mi ikada bude
nedostajao neki žuti traktor, uvek mogu da pozajmim iz Vitlejema i oni
nikada neće primetiti, veselo je pomislio. Terao je misli iz glave. Zakleo sе
da će to uraditi. Kada je prilazio helikopterom divio se veličanstvenosti
planina. Kada je sletao, svidela su mu se četiri seoceta, dolina u obliku krsta,
zlatni vrh snežnih kapa. Dok se šetao, divio se traktorima. Gledaj sve što ti
se sviđa, govorio je sebi, sve dok gledaš napolje, a ne unutra.
Napušteni traktori. Traktori koji bi trebalo da sagrade nove puteve koji
su iznenada prestali da budu putevi i ponovo se pretvorili u polja. Traktori da
izravnaju zemlju za kuće, da postave irigacione i drenažne cevi, isparcelišu
polja, odvezu drvnu građu. Ali sada nije bilo novih kuća, cevi su bile
naslagane, ali ne i postavljene, a drva su ležala tamo gde su i pala. Traktori
su ostali kao puževi sa svojim sjajnim tragom. Traktori su čežnjivo gledali
sjajne vrhove. Ali, ostali su dokoni. Nijedan od njih nije se kretao, nigde, ni
za pedalj. Ostavljeni odjednom na^ poluzasađenim vinogradima,
poluzavršenom cevovodu. Slupani p nevidljive branike, a vozača nigde.
Prešli su železničku prugu. Korov je izbijao izmđu točkova napuštenih
kamiona za odvoženje smeća. Koze su lagano prolazile između ljudi koji su
spavali. To nije tako jednostavno, rekla je Zoja. Ako pošalje mnogo novca,
tolerisaće ga. U poslednje vreme nije mogao da pošalje mnogo novca. Zato
nije tako jednostavno. Sa pragova kamenih koliba, stanovnici su ga zlokobno
gledali. Ni njegova pratnja nije bila druželjubivija. Dečko sa leve strane imao
je ožiljke i ponašao se starije od svog uzrasta. Dečko sa desne strane je
šepao i mrmljao u ritmu svojih koraka. Obojica su nosili automatske puške.
Obojica su izgledala kao da pripadaju nekom tajnom redu. Vodili su ga do
kuće, ali nepoznatim putem. Rovovi, temelji puni vode i ulegao put blokirali
su staru stazu. Krave i magarci pasli su usred kolonije utihnulih mesalica za
beton. Ali kuća, kada su stigli do nje, bila je kao što je se i sećao: ukrašeno
stepenište, hrastova veranda, široko otvorena vrata i isti mrak unutra. Dečko
koji je šepao pokazao mu je da se popne uz stepenice. Oliver se popeo na
balkon, osluškujući bat sopstvenih koraka kako odjekuju u večernjem
vazduhu. Zakucao je na otvorena vrata, ali niko nije odgovorio. Ušao je u
mrak i zastao. Ni zvuka, ni mirisa Tinatininog kuvanja. Samo ustajao sladak
vazduh, dokaz nedavne prisutnosti smrti. Nazirao je Tinatininu stolicu za
ljuljanje, rogove za piće, metalnu peć, zatim kamin od cigala i sliku tužne
starice u oštećenom gipsanom ramu. Okrenuo se. Mlada mačka skočila je sa
stolice za ljuljanje i nakostrešila se na njega, podsećajući ga na Džakoa,
Nađinog sijamskog mačora.
Pozvao je: - Tinatin? - Čekao je: - Jevgenij?
Vrata su se polako otvorila u dnu sobe i snop večernje sunčeve svetlosti
prosuo se po podu. U sredini snopa nazirao je iskrivljenu senku goblina.
Sledio je Jevgenij, krhkiji no što je Oliver pretpostavljao, na sebi je imao
papuče i džemper od vune. Oslanjao se na štap. Bela strnjika rasla mu je
tamo gde je bila smeđa kosa, i proširila se na obraze i vilicu u paperjastoj
srebrnoj prašini. Prepredene staračke oči koje su pre četiri godine treptale
između gustih obrva, postale su mračni prorezi. A iza Jevgenija, kao
polusluga, poluđavo, nazirala se blaga, očuvana figura Aliksa Hobana u
belom letnjem sakou i teget pantalonama, sa mobilnim telefonom koji mu je
sa zgloba visio kao torbica. A možda je, kao što je Zoja rekla, on zaista i bio
đavo, jer, kao i đavo, nije bacao senku, sve dok se sa zakašnjenjem ipak nije
namestila pored Jevgenijevog goblina.
Jevgenije je prvi progovorio, a glas mu je bio čvrst i oštar kao i uvek. -
Šta radiš ovde, Pismonošo? Ne dolazi ovamo. Grešiš. Idi kući. - Okrenuo se
da ljutito ponovi naređenje Hobanu, ali nije imao vremena zato što je Oliver
počeo da govori.
- Došao sam da nađem svog oca, Jevgenij. Svog drugog oca. Da li je on
ovde?
- Ovde je.
- Živ?
 - Živ. Niko ga nije ubio. Još ne.
- Onda, mogu li da te pozdravim? - hrabro je krenuo napred, podignutih
ruku za zagrljaj. I Jevgenij se spremao da uzvrati, jer je prošaputao „Dobro
došao” i podigao ruke, ali onda uhvati Hobanov pogled i ponovo ih spusti.
Glava mu je klonula, pomakao se unazad da napravi Oliveru mesta da prođe,
što je Oliver i učinio, oštro, odbijajući da prizna nipodaštavanje i, u olakšanju
što je saznao da je Tigar živ, srećno i nostalgično razgledao je po sobi, рге
nego što će mu se pogled, kasnije nego što je nekako prirodno, zaustaviti na
Tinatin, tridest godina starijoj, koja je sedela u visokoj stolici od rogozine,
sklopljenih ruku u krst. ,Drugi krst bio joj je na vratu, a ikona Hrista kao
deteta na zidu iznad nje, kako sisa pokrivne dojke svoje majke. Oliver je
kleknuo pored nje i uzeo je za ruku. Njeno lice, primetio je kada je krenuo da
je poljubi, odmaklo se. Nove linije išle su vertikalno i dijagonalno preko čela
i niz obraze.
- Gde si bio, Olivere?
- Krio sam se.
- Od koga?
- Od sebe.
- Mi ne možemo - rekla je.
Začuo je škljocanje i pogledao oko sebe. Otišavši do zadnjih vrata,
Hoban ih je otvorio kažiprstom i, dajući Oliveru znak glavom, pozvao ga da
ga prati.
- Idi njemu - naredio je Jevgenij.
Prateći Hobana u stopu, Oliver je prešao dvorište i došao do niske
kamene štale koju su čuvala dva naoružana mladića istog neprijatnog kova
kao i oni koji su ga doveli do kuće. Vrata su bila zamandaljena gredama koje
su upadale u gvozdene kuke.
- Šteta što si propustio sahranu - reče Hoban. - Kako si našao ovo mesto?
Zoja te je poslala?
- Niko me nije poslao.
- Ta žena ne može da drži jezik za zubima ni pet minuta. Da li si pozvao
ikoga da ti se pridruži?
- Ne.
- Ako jesi, ubićemo ti oca, a zatim i tebe. Ja ću lično učestvovati u toj
operaciji.
 - Siguran sam da hoćeš.
- Da li si je jebao?
- Ne.
- Ne ovog puta, a?
Zalupao je na vrata. - Ima li koga kod kuće? Gospodine Tigre, doveli smo
vam posetioca.
Ali, Oliver se već progurao pored Hobana i straže i sam je sklanjao grede
iz ležišta. Lupao je na vrata, a zatim ih šutirao dok se nisu otvorila. Pozvao je
- Oče - i ušao unutra. Osetio je sladunjav miris slame i konja. Začuo je
žaloban poziv, kao kada se invalid budi, i to je bilo praćeno šuštanjem slame.
Tu su bile tri jasle. U svakoj je bilo slame. Sa klina pored treće visio je
Tigrov smeđi reglan kaput, a u slami ležao je njegov otac, polunag na jednoj
strani, kako je i Oliver uvek ležao kada je tužan. Bio je u crnim soknama,
belim gaćama i prljavoj plavoj košulji sa onim što je nekada bila bela kragna.
Kolena je privio uz grudi i obgrlio ih rukama. Lice mu je bilo crno od
modrica, a natečene oči ružičaste od straha od sveta u kojem se tako nedavno
ponovo rodio. Bio je vezan jednim lancem koji mu je spajao stopala, a zatim
i ruke, i prolazio kroz gvozdeni obruč zakačen za drveni stub. Pokušao je da
ustane kada mu je Oliver prišao, nije uspevao, pa je ponovo seo i ponovo
pokušavao. Tako, Oliver, umesto da održi distancu iz straha da ga ne nadvisi,
stavio mu je ruke pod pazuh i podigao ga, setivši se kako je bio, kao što je
Zoja rekla, zaista malo lagano stvorenje, i kako je bio mršav ispod svoje
košulje. Pogledao je očevo izubijano lice i setio se muža gospođe Votmor,
Džeka, koji se udavio, mada ga je poznavao samo sa fotografija i iz priče:
bio je u vodi deset dana, priznala mu je jednom, a ja sam morala da idem u
Plimut da ga identifikujem. Razmišljao je o davanju veštačkog disanja usta
na usta osobama koje niste želeli ni da poljubite. Razmišljao je o mrtvom
Džefriju i pitao se kako čovek koji poseduje Najdngejls, apartman u
potkrovlju i „rols-rojs”, izlazi na kraj sa činjenicom da je vezan za ruke i
noge u štali bez pogleda i bez sekretarice.
- Video sam se sa Nađom - rekao je, osećajući da mora da mu donese
nekakve vesti. - Pozdravlja te.
Nije imao pojma zašto je izabrao baš tu vest, osim što ga je Tigar zagrlio
sa takvim žarom bez presedana. Usledio je i izveštačeni poljubac pod
izvesnim uglom između njihovih pažljivo okrenutih obraza. Uskoro ga je
Tigar ponovo odgurnuo i rekao, sa užurbanom praktičnošću da ga i Hoban
čuje:
- I dobili su te, gde god da si bio, je li, Hongkong ili tako nešto?
- Da. Jesu. Hongkong. Razumeo.
- Znaš, nisam bio potpuno siguran gde ćeš biti. Mnogo se krećeš. Nikada
ne znam da li učiš ili sklapaš poslove. Pretpostavljam da je to povlastica
mladosti: da budeš nestalan. Šta?
- Trebalo je češće da ostanemo u kontaktu - rekao je Oliver. A Hobanu: -
Skini ovaj lanac. Moj otac ide sa nama u kuću.
Videvši da se Hoban prezrivo smeškao, Oliver ga je uhvatio za lakat i,
pod očima straže, odveo ga da ih ne čuju. - Mrtav si, Alikse - rekao mu je,
snagom u kojoj je bilo malo toga osim blefiranja i nagađanja. - Konrad sve
obelodanjuje švajcarskoj policiji, Mirski sklapa posao sa Turcima, Mesingam
se povukao u svoje sklonište, a tvoje lice je na svakoj listi traženih za
ubistvo Alfreda Vinsera. Mislim da nije dobro vreme da ponovo imaš krv na
rukama. Možda smo ti moj otac i ja jedine karte kojima još možeš da igraš.
- Ko si ti u ovoj komediji, Pismonošo?
- Ja sam prljavi cinkaroš. Odao sam te britanskim vlastima pre četiri
godine. Izdao sam i mog oca, Jevgenija i čitavu bandu. Moje gazde su malo
spore u oštrenju noža. Ali uskoro će te uhvatiti, obećavam ti.
Nastala je pauza dok je Hoban otišao i dogovarao se sa Jevgenijevim
ukućanima. Vratio se i izdao naređenje straži, koja je otključala lanac i
nadgledala dok je Oliver prvo oprao oca vodom iz kofe, pokušavajući da se
seti kada je Tigar njemu kao detetu to poslednji put uradio, a onda je shvatio
da se to nikada nije desilo. Izvukao je Tigrovo odelo iz naramka slame gde je
bilo bačeno i sredio ga koliko je mogao pre no što mu je pomogao da ga
obuče, nogu po nogu, ruku po ruku, a onda mu je zavezao cipele.
U kući kao da su se ukućani probudili, ili su možda ponovo zaspali;
očuvanje životne rutine kao posledice smrti. Pod Hobanovim skeptičnim
okom, Oliver je postavio svog oca u stolicu pored vatre preko puta
Jevgenijeve stolice i natočio obojici po čašu kuvea Vitlejem iz butelje na
stolu. I mada je Jevgenij odbijao da uvidi Tigrovu prisutnost, netremice
zureći u plamenove, neka prećutna saglasnost naterala ih je da zajedno uzmu
prvi gutljaj, ignorišući jedan drugog tako snažno da nije bilo govora da
priznaju da sede jedan pored drugog. Posmatrajući ih, Oliver se trudio iz
petnih žila da stvori atmosferu druželjubivosti, ma kako ona bila veštačka.
Tumačeći ulogu koja mu je najprirodnije ležala, vratio se usvojeni sin,
pomogao je Tinatin da ljušti povrće, pomeri šerpe na plamen i sa njega, nađe
sveće, šibice, postavi tanjire i escajg na sto i, generalno gledano ponašao se,
ako ne lakomisleno, onda sa velikom užurbanošću koja je bila kao čarolija. -
Jevgenij, mogu li da završim to umesto tebe? - mogao je i dobio mrmljivo -
Hvala, Pismonošo - za svoj trud. - Neće još dugo, oče. Šta kažeš na malo
kobasice da se okrepiš?
Tigar se, mada posramljen zbog prljavih noktiju, probudio iz sanjarenja i
uzeo komad, proglasio ga najukusnijim, dok je navlačio drske osmehe kao da
čestita samom sebi. U olakšanju svoje delimične slobode, počeo je da se
doteruje i svojim pomodrelim očima prati Olivera po sobi.
- Ovo mesto je sasvim jasno Jevgenijev Najtingejls - viknuo je preko
klepeta sudova. Prednji zub mu je nedostajao, zbog čega je šuškao.
- Da, stvarno - složio se Oliver, stavljajući noževe.
- Trebalo je da mi kažeš. Nisam shvatio. Trebalo je da me unapred
upozoriš.
- Mislio sam da sam tako i uradio.
- Volim da budem informisan. Par turističkih sela ne bi donelo štetu.
Četiri, kada bolje razmislim. Po jedno u svakoj dolini.
- Moglo bi da ide vrlo dobro. Četiri je dobra ideja.
- Hotel u sredini, disko i noćni klub, olimpijski bazen.
- Stvoreno za to.
- Probao si vino, pretpostavljam? - ozbiljno, uprkos zubu koji je
nedostajao.
- Koliko god hoćeš.
- Dobro. Šta misliš o njemu?
- Sviđa mi se. Volim ga.
- I treba. Prija nepcu. Vidim priliku za nas ovde, Olivere. Čudi me da je ti
nisi primetio. Znaš da su me oduvek interesovali hrana i piće. To je prirodan
dodatak našim interesima u dokolici. Video si sve one traktore napolju,
zauzete odmaranjem?
- Naravno - sekao je pljosnat hleb prastarom giljotinom.
- Šta si pomislio kada si ih video?
- Mislim da sam bio pomalo tužan.
 - Trebalo je da misliš na svog oca. Ovo je vrsta situacije u kojoj sam
odličan. Bankrot, mrtvo preduzeće. Sve čeka kreativni talenat. Kupi fabriku
za pesmu, primeni moderne metode, racionalizuj infrastrukturu, podeli radnu
snagu, obrni čitavu stvar za tri godine. Neka se Rendi sa tim pozabavi, on
govori jezik.
- Briljantno - reče Oliver.
- Bankama će se strašno svideti.
- Sigurno.
- Dobra hrana, dobro vino, dobra usluga. Prava životna zadovoljstva. U
tome je poenta za sledeći milenijum. Zar nije tako, Jevgenij?
Odgovora nije bilo dok je Tigar uzeo još jedan zahvalan gutljaj svog kuve
Vitlejema. - Reći ću staroj Ket da doda i ovo svojoj listi - još jednom je
rekao Oliveru. - Prvoklasni kabernet. Ima malo više tanina. - otpio je gutljaj.
- Pomoglo bi još nekoliko godina u boci. Ali ovde, sa velikanima, ni govora.
Progurao je. Uživao. - Probanje na slepo, u tome je trik. Ket će to
savršeno da uradi. Biće nekoliko crvenih lica kada dođe do ovog. Već sada
mogu da vidim nekoliko imena koji se hvale da su poznavaoci. Uvek je
dobro videti kako se sve okrene.
Još jedan dugi gutljaj. Promuljao je vino po zubima. Progutao. Coknuo je
ustima. - Biće nam potreban dizajner. Ket će nam naći nekog. Da se naprave
prvoklasne nalepnice, stilizuje boca. One sa dugim vratovima uvek lepo
izgledaju. Šato argonot, kako ti to zvuči? Špancima se neće svideti, to mogu
odmah da ti kažem.
Zakikotao se. - Oh, bože, neće.
- Španci mogu da urade drugu stvar - reče Oliver preko ramena dok je
postavljao sto; na šta je Tigar naglo zapljeskao, sumanuto veseo.
- Rekao si to kao pravi Englez! Baš pre neki dan sam pričao Gupti. Nema
arogantnijeg tipa na zemlji od Španca kada je iznad sebe. Možeš da imaš
Nemca, Francuza, Italijana. Zar nije tako, Jevgenij? - Odgovora nije bilo. -
Prouzrokovali su nam mnogo patnje, ti Španci, vekovima, mogu vam reći.
Ponovo je popio, hrabro nameštajući svoju malu vilicu za borbu dok je
njegov nestalni pogled još jednom potražio Jevgenijev, ali bez uspeha.
Ohrabren, dlanom je udario koleno u inspiraciji. - Zaboga, Jevgenij, umalo da
zaboravim! Tinati, draga moja, ovo će te beskrajno obradovati! Toliko je bilo
loših vesti da čovek zaboravi one dobre. Oliver je postao otac prelepe mlade
dame po imenu Karmen. Podigni čašu sa nama, Jevgenij. Aliks, ostavi to
mračno lice večeras. Tinatin, draga moja, nazdravimo Karmen Singl, da živi
dugo, zdravo, srećno i berićetno. Olivere, čestitam ti. Očinstvo ti pristaje.
Sada si veći, bolji čovek.
A ti si se smanjio, pomislio je Oliver, na tren besan što uzima u usta
njegovu kćerku i paradira njome. Otkrio si čitavu skalu svoje velike,
beskrajne ništavnosti. Na ivici smrti, nemaš šta da pokažeš osim svoje
zapanjujuće trivijalnosti.
Ali, ništa od toga nije se moglo videti u Oliverovom ponašanju. Složio se,
ohrabrivao, podizao čašu Tinatin, mada ne i Hobanu ili Jevgeniju, bezbrižno
se šetkao između kuhinje, stola i dvojice starih ljudi koji su sedeli kraj vatre.
Posvetio se samo stvaranju atmosfere dobrog opreznog drugarstva. Samo
Hoban, koji je sedeo na klupi između dva sumorna druga, nije pokazivao
znak da želi da se priključi duhu zabave. Ali, njegovo ogorčeno, natmureno
prisustvo nije moglo da obeshrabri Olivera. Ništa nije moglo. Mađioničar je
oživeo. Iluzionista, večiti pomiritelj i deflektor smešnog, plesač na jajima i
kreator nemoguće karme odgovarao je na poziv reflektora. Oliver sa
autobuskih stanica pokisnuo do kože, Oliver iz dečjih bolnica i hostela
Armije Spasa otpakivao je svoje crne kutije i izvodio predstavu za život, svoj
i Tigrov, dok je Tinatin kuvala a Jevgenij napola slušao i brojao svoje
nesreće u vatri. Hoban i njegovi prijatelji đavoli sanjali su o svom zločinu i
razmišljali o umanjenim opcijama. A Oliver je poznavao ovu publiku.
Uživljavao se u njenu poremećenost, njene zatupljene osećaje i konfuznu
vernost. Znao je koliko bi često, u njegovom životu, u najgorim trenucima,
dao sve za jednog šugavog mađioničara sa igračkom rakuna.
Čak i Jevgenij, malo po malo, nije mogao da se odupre njegovoj magiji: -
Zašto nam nisi pisao, Pismonošo? - prekorno je upitao sedeći pored vatre
kada mu je Oliver još jednom napunio čašu. I još jednom: - Zašto si zapustio
svoj divni gruzijski jezik?
Na oba pitanja Oliver je umiljato odgovorio da je on samo ljudsko biće,
bio je neveran, ali bludnik je izvukao pouku iz svojih grešaka. Iz ovog
naizgled bezazlenog razgovora, raslo je nekakvo ludilo, koje je bilo nešto
više nego samo podeljena iluzija normalnosti. Hrana je bila spremna, Oliver
je sve pozvao za sto, a Jevgenija postavio na čelo, ovaj nije protestovao.
Neko vreme, starac je sedeo tamo pognute glave, posmatrajući hranu. I tada,
kao da mu se povratio vid, uspravio se, skupio ruke u pesnice, udario se po
širokim grudima i tražio još vina. I Hobana je, ne Olivera, Tinatin poslala po
vino.
- Šta da radim sa tobom, Pismonošo? - pitao je Jevgenij, dok su mu se u
uglovima njegovih skoro nestalih očiju pojavile suze. - Tvoj otac je ubio mog
brata. Reci mi!
Ali, Oliver mu se usprotivio opasnom iskrenošću: - Jevgenij, zaista mi je
žao što je Mihail poginuo. Ali, moj otac ga nije ubio. Moj otac nije izdajnik i
ja nisam sin izdajnika. Ne razumem zašto ga tretirate kao životinju.
Uputio je potajni pogled prema Hobanu koji je neosetljiv sedeo između
uznemirenih zaštitnika. Oliver je primetio da više nema nigde mobilnog
telefona, što ga je navelo na srećnu pomisao da je Hobanu ponestalo
prijatelja. - Jevgenij, mislim da treba da uživamo u tvojoj gostoljubivosti i
čim se razdani odemo sa tvojim blagoslovom - rekao je.
I Jevgenij je izgledao spreman da prihvati taj predlog, sve dok Tigar,
nesposoban da odoli monopolisanju razgovora, nije pokvario taj trenutak: -
Pusti me da ja sredim, ako mi ne zameraš, Olivere. Naši domaćini, u
mnogome ohrabreni našim prijateljem Aliksom Hobanom, prilično su izmenili
svoj stav... ne, ne prekidaj me, molim te... a stav im je bio da pošto sam se
predao njima u ruke, oni imaju dvostruku prednost. Jedan... ne dok govorim,
Olivere, hvala lepo... jedan, da me ubede da im sve prepišem, što je ono što
traže već mesecima. Dva, da se na meni osvete za ubistvo Mihaila jer
potpuno pogrešno misle da sam, uz prećutnu saglasnost Rendija Mesingama,
od svih ostalih, autor toga. Niko, ni članovi moje kuće ni porodice, ni na koji
način nisu krivi za taj čin. Međutim, kao što i sami vidite, moje poricanje je
do sada nailazilo na gluvi zid.
Ovo je, zauzvrat, navelo Hobana da se pregrupiše, iako je njegov grozan
glas bio lišen svoje uobičajene arogancije. - Tvoj otac nas je podjebavao sve
vreme - rekao je. - Napravio je sporedni dogovor sa Mesingamom.
Dogovorio se i sa vašom britanskim tajnom policijom. Ubistvo Mihaila bilo
je deo dogovora. Jevgenij Ivanovič želi osvetu i svoj novac.
Tigar je ponovo nesmotreno pao koristeći Olivera kao svog apelacionog
sudiju. - To je najobičnija glupost, Olivere. Znaš isto tako dobro kao i ja da
sam dugo smatrao Rendija Mesingama lošom jabukom, i ako u ovome uopšte
i grešim, što poričem, to je zato što sam predugo bio suviše slab prema
Rendiju. Osa zavere nije između Mesingama i mene, već između Mesingama
i Hobana. Jevgenij, preklinjem te da ovde upotrebiš svoj autoritet...
Ali, Oliver, odrastao čovek, već ga je presekao: - Reci nam, Aliks -
predložio je, naglašavajući samo onoliko kao kada bi tražio objašnjenje za
neko semantičko pitanje. - Kada si poslednji put gledao fudbalsku utakmicu?
Oliver nije osećao neprijateljstvo prema Hobanu kada ga je ovo pitao.
Nije video sebe kao nekog viteza na belom konju ili velikog detektiva koji je
otkrio zločinca. Bio je zabavljač, a za zabavljača jedini neprijatelj bio je onaj
koji ne aplaudira. Njegov najvažniji cilj bio je da magijom izvede svog oca
odavde i izvini mu se ako mu bude došlo, mada nije bio siguran da bi mu
bilo do toga. Bilo mu je potrebno da izleči modrice na očevom licu, napravi
mu novi zub, obuče ga u opeglano odelo, obrije ga i preda Broku, a posle
Broka da ga smesti za njegov ogroman radni sto u Kurzon Stritu; da ga
postavi na noge ali da kaže, „Evo, sada si sam, mi smo raksrstili.” Pored tih
briga, Hoban je bio samo uzgredna gadost, posledica, a ne poreklo ludorije
njegovog oca. Zato je ispričao bez glume, manje-više mirno, kako mu je Zoja
ispričala sve, do kobasica i votke u poluvremenu, i Pavlovog ponosa što su
mu oba roditelja tu, kao i Mihailovog nepoverenja prema Aliksu koje je
Zojino prisustvo fatalno prevazišlo. Govorio je razložno, nije podizao glas ili
pokazivao prstom, ali sačuvavši svim glasovnim veštinama koje je poznavao,
staklastu finoću iluzije. Dok je govorio mogao je da posmatra kako se istina
polako spušta na njih: na Hobana, pobledelog, nepokretnog i proračunatog, i
na Hobanove uznemirene drugare; na Jevgenija, koji je ojačao uz Oliverovu
pomoć; na Tinatin, koja je ustala i otišavši u tamu, prošla rukom preko
muževijevih ramena da ga ponovo uveri; i na Tigra koji ga je čuo kao iz neke
čaure lažne superiornosti dok su mu prsti odsutno pretraživali obrise svog
izubijanog lica, uveravajući sebe da ima obnovljen identitet. A kada je Oliver
završio svoju priču o fudbalskoj utakmici i dao vremena da njen značaj
odjekne u Jevgenijevoj glavi, bio je toliko dirnut svojom iskrenošću da je
umalo odbacio svu strategiju i priznao svoje izdajstvo čitavom skupu, a ne
samo Hobanu. Ali, na sreću, neki iscrpljujući događaji bili su na putu da ga
skrenu sa tog brzopletog kursa.
Prvo se začulo neočekivano zujanje helikoptera iznad njihovih glava
upečatljiv zvuk dve elise. Utihnuo je, i na trenutak se ništa više nije čulo. I
mada nigde više u svetu nije tiho, a helikopteri i druge moćne letelice stalni
su noćni posetioci misterioznog Kavkaza, Oliver je osetio da ga je uzdrmala
nada na njihov zvuk, a odlazak ga je razočarao. Hoban je protestovao,
naravno, buncao bila bi bolja reč, ali protestovao je na gruzijskom, a Jevgenij
mu je protivrečio. I Tinatin se vratila iz ma kog ugla sobe gde se povukla i
nosila je pištolj istog dizajna, kako se činilo Oliveru, kao i onaj koji mu je
Mirski ponudio u Istambulu. Ali, ovaj događaj je prekinut žurnim kretanjem
Hobanova dva kompanjona ka izlazu iz sobe... jedan na glavna vrata do
verande, a drugi na prozor između kamina i kuhinje. Obojica su se zaneli i
pali na pod рге no što su stigli do svojih ciljeva. Odmah posle ovih događaja,
razlog je postao očigledan: naime, mračne figure ušle su u sobu u isto vreme
kada su ta dva čoveka pokušala da je napuste. Rezultat je bio da su tamne
figure, sa svojim tamnim instrumentima, bile pobednici dana.
Ali, još uvek niko nije progovorio niti opalio čujni hitac, sve dok se soba
nije osvetlela i eksplodirala u jednom konačnom i nepobitnom prasku, ne od
munje ili granate za ošamućivanje, već od Tinatinog pištolja, koji je uperila
na Hobana sa velikom veštinom, koristeći obe ruke u stisku profesionalnog
igrača golfa. A efekat ovog komada kućne magije bila je da je Hoban sada
nosio veliki crveni rubin na sredini čela, a oči su mu ostale širom otvorene od
iznenađenja. 1 dok se to dešavalo Brok je odveo Tigra u ugao i savetovao ga,
najjedostavnijim i najenergičnijim frazama, o tome da će mu život imati
nesrećni tok ako ne pristane na bezuslovnu saradnju. I Tigar ga je čuo, kao
što je i rekao. Slušao ga je pažljivo, s poštovanjem, ako ne i ulizički, na
zatvorenički način, skupljenih stopala i ruku sa strane, spuštenih ramena i
podignutim obrvama da bi lakše primio sve u sebe.
Šta ja to vidim? pitao se Oliver. Šta to razumem sada što nisam razumeo
ranije? Odgovor mu je bio jasan koliko i pitanje. Da ga je pronašao, a on nije
ni postojao. Stigao je u poslednju, najskriveniju sobu svoje pretrage, zaplenio
je najtajniju kutiju, a ona je bila prazna. Tigrova tajna bila je u tome da nije
ni imao tajne.
Još neki ljudi su ulazili kroz prozore, i bilo je jasno da nisu bili Brokovi
jer su bili Rusi, vikali su na ruskom, a predvodio ih je jedan bradati Rus, a taj
vođa je, na Oliverovo zgražavanje, udario Jevgenija preko glave nekom
palicom, te je ovaj obilno prokrvario. Ali, starac kao da nije to ni primetio ili
nije mario. Stajao je, sa rukama iza sebe, a Tinatin je vrištala na njih da joj
ostave muža na miru, mada ni Tinatin nije mogla mnogo da pomogne, jer su je
razoružali i bacili je licem na pod. Sve je gledala postrance, iz perspektive
čizama, gde joj se, na njegovo zaprepašćenje, sada pridružio i Oliver.
Koraknuvši napred da prigovori Jevgenijevom bradatom siledžiji, osetio je
kako ga je neko sapleo. Poleteo je na dole i sledeća stvar koje je bio svestan
jeste da je ležao na leđima, a neka čelična peta snažno mu se zarivala u
stomak. Nestalo je svetla i pomislio je da je mrtav. Ali, nije bio, jer, kada su
se svetla ponovo pojavila, čovek koji ga je šutirao ležao je na zemlji, držeći
se za prepone i stenjući. A tamo ga je poslala, kako je Oliver brzo zaključio,
Agi, koja je mahala mašinkom i nosila pantersko odelo i ratne boje Apača.
Zaista, mogao je da je ne prepozna, da nije bilo njenog bogatog
glazgovskog akcenta i učiteljskog naglašavanja: - Olivere, na noge, molim te,
ustani, Olivere, sada!
A kada to nije imalo efekta na njega bacila je svoje oružje i napola ga
vukla, a napola bodrila da stane na svoje noge, dok je on ljuljajući se stajao i
brinuo se za Karmen i da li će je sva оvа buka probuditi.

sken: Cyrano
obrada: BABAC