AKADEMIJA STRUKOVNIH STUDIJA ŠUMADIJA

ODSEK - KRAGUJEVAC

Студијски програм: Привредно инжењерство-машинство

Предмет: Osnovi ekonomije

Milton Fridman – Život i delo

- seminarski rad -

Autor: 117/2021 Srđan Beljin

Predmetni nastavnik:
dr Milica Žarevac Bošković

Datum: 16.05.2022. Kragujevac

 Sadržaj

1. Uvod ............................................................................................................... 1
2. Rani život ....................................................................................................... 2
3. Čikaška ekonomska škola i rešavanje krize u Čileu ...................................... 4
4. Monetaristička škola ...................................................................................... 5
5. Akademska karijera ....................................................................................... 6
6. Tri oblasti monopola prema Miltonu Fridmanu ............................................ 7
7. Penzionisanje i smrt ....................................................................................... 9
8. Zaključak ...................................................................................................... 10
9. Literatura ...................................................................................................... 11
 1. Uvod

Milton Fridman, američki ekonomista, rođen je 31. jula 1912. godine u Bruklinu u
Njujorku. Njegovi roditelji su bili dva jevrejska imigranta iz Ukrajine koji su emigrirali u
Sjedinjene Države neposredno pre Miltonovog rođenja. Ubrzo nakon njegovog rođenja,
porodica se preselila u Nju Džersi gde je završio srednju školu sa samo 15 godina.
Diplomirao je na Univerzitetu Rutgers u Njujorku gde je diplomirao matematiku.
Nakon diplomiranja, ponuđene su mu dve školarine, jedna za matematiku i jednu za
ekonomiju, a Milton je odlučio da prihvati jednu za ekonomiju, pod velikim uticajem
događaja u Sjedinjenim Državama i širom sveta uoči Velike ekonomske krize.
Magistrirao je ekonomiju na Univerzitetu u Čikagu 1933. gde je upoznao i svoju
buduću suprugu Rouz Direktor. Ubrzo nakon toga radio je kao asistent na Univerzitetu
Kolumbija i Čikagu gde je bio asistent Henriju Šulcu koji je u to vreme radio na
kvantitativnoj i empirijskoj analizi teorije ponude i merenja.
Godine 1937. otišao je u Kancelariju za ekonomska istraživanja, gde je radio kao
asistent Simonu Kuznjecu na teoriji prihoda od samostalne stručne prakse.
Godine 1946. doktorirao je ekonomiju na Univerzitetu Kolumbija. Godine 1976.
dobio je Nobelovu nagradu za ekonomiju za svoja dostignuća u oblasti analize potrošnje,
monetarne istorije i teorije, kao i za demonstriranje složenosti stabilizacijske politike.
Do 1977. godine radio je kao predavač na Univerzitetu u Čikagu, nakon čega je
penzionisan kao univerzitetski profesor.
Početkom 80-ih dobija svoju sopstvenu emisiju od deset delova pod nazivom
„Sloboda izbora“ gde promoviše doktrinu slobodnog tržišta i nastoji da pokaže sve pozitivne
efekte koje slobodno tržište (bez državne intervencije) može doneti.
Takođe je važno napomenuti da je bio blizak savetnik američkog predsednika
Ronalda Regana koji je početkom 1980-ih sprovodio svoju politiku minimiziranja vladine
intervencije i prepuštanja tržištu da sve radi samo.
Fridmanov glavni doprinos je bio u oblastima cena, inflacije i monetarne politike.
Glavni ekonomski delovi: Eseji iz pozitivne ekonomije (1953), Studije o
kvantitativnoj teoriji novca (1956), Teorija funkcije potrošnje (1957). , Monetarna istorija
Sjedinjenih Država 1867-1960, sa Anom Švarc (Monetari Histoti). Sjedinjenih Država).
Nobelovu nagradu za ekonomiju dobio je 1976. godine, za “svoj doprinos na polju
analize potrošnje, monetarne istorije i teorije i za demonstraciju složenosti stabilizacione
politike”
Milton Fridman je preminuo 16. novembra 2006. u 94. godini u svom domu u San
Francisku. Ostaće upamćen kao jedan od najuticajnijih ekonomista 20. veka.

1
 2. Rani život

Fridman je rođen u Bruklinu, Njujork, 31. jula 1912. Njegovi roditelji, Sara Etel
(rođena Landau) i Jeno Saul Fridman, bili su jevrejski imigranti radničke klase iz Beregzasa u
Karpatskoj Ruteniji, Kraljevina Mađarska (sada Berehov u Ukrajini).
U ranim tinejdžerskim godinama emigrirali su u Ameriku gde su oboje radili kao
trgovci suvom robom. Fridman je bio njihovo četvrto dete, a jedini sin. Ubrzo nakon
njegovog rođenja, porodica se preselila u Rahvai, Nju Džersi (New Jersey, eng).
Fridmanova porodica je imala finansijske probleme, a takva nesigurnost je dovela do
niske stabilnosti prihoda. Fridman je opisao situaciju svoje porodice na sledeći način:
„Porodični prihodi su bili mali i veoma neizvesni i finansijska kriza je bila stalni pratilac.
Ipak, uvek je bilo dovoljno za jelo, a porodična atmosfera topla i podržavajuća.“
Fridmanov otac, Jeno Saul Fridman, umro je tokom Fridmanove poslednje godine
srednje škole, ostavljajući Fridmana i dve starije sestre da se brinu o njegovoj majci, Sari Etel
Fridman.
U ranim tinejdžerskim godinama, Fridman je povređen u saobraćajnoj nesreći koja je
ostavila ožiljke na njegovoj gornjoj usni. Talentovani učenik i strastveni čitalac, Fridman je
završio srednju školu Rahvai, 1928. godine, neposredno pre svog 16. rođendana.
Iako nijedan član porodice nije išao na univerzitet pre Miltona, Fridmanu je dodeljena
konkurentna stipendija Univerzitetu Rutgers (tada je privatni univerzitet dobijao ograničenu
podršku od države Nju Džersi, za takve stipendije). Od Fridmana se očekivalo da sam
finansira troškove univerziteta što je i učinio,a diplomirao je na Rutgersu 1932. godine.
Fridman je u početku nameravao da postane aktuar ili matematičar, ali ga je stanje
privrede, koja je u to vreme bila u dubokoj depresiji, ubedilo da postane ekonomista.
Ponuđene su mu dve diplomske stipendije, jedna iz matematike na Univerzitetu Braun, a
druga iz ekonomije sa Univerziteta u Čikagu, gde će kasnije predavati. Fridman je izabrao
ovo drugo, stekavši zvanje magistra umetnosti 1933. godine. Bio je pod jakim uticajem
Džejkoba Vinera, Frenka Najta i Henrija Simonsa.
Fridman je upoznao svoju buduću suprugu, ekonomistkinju Rouz Direktor, dok je bio
na Univerzitetu u Čikagu.
Tokom školske 1933–1934. Bio je stipendista na Univerzitetu Kolumbija, gde je
studirao statistiku kod statističara i ekonomiste Harolda Hotelinga. Vratio se u Čikago u
školskoj godini 1934–1935, radeći kao istraživački asistent Henrija Šulca, koji je tada radio
na teoriji i merenju potražnje.
Tokom pomenute akademske 1934-35, Fridman je uspostavio ono što će se kasnije
pokazati kao doživotna prijateljstva sa Džordžom Stiglerom i V. Alenom Volisom, od kojih
su obojica predavali sa Fridmanom na Univerzitetu u Čikagu.

2
 Fridman nije mogao da nađe akademsko zaposlenje, pa je 1935. pratio svog prijatelja
V. Alena Volisa u Vašington, gde je „New Deal“ Frenklina D. Ruzvelta bio „spasitelj života“
za mnoge mlade ekonomiste.
U ovoj fazi, Fridman je rekao da su on i njegova supruga „smatrali programe za
otvaranje novih radnih mesta kao što su VPA, CCC i PVA odgovarajućim odgovorima na
kritičnu situaciju“, ali ne i „merama za fiksiranje cena i plata u Nacionalnoj upravi za
oporavak i poljoprivrednom prilagođavanju Uprava.
Nagoveštavajući svoje kasnije ideje, verovao je da se kontrola cena meša u suštinski
signalni mehanizam za korišćenje resursa tamo gde su oni najviše cenjeni. Zaista, Fridman je
kasnije zaključio da je sva vladina intervencija u vezi sa „New Deal-om“ bila „pogrešan lek
za pogrešnu bolest“, tvrdeći da su Federalne rezerve krive i da je trebalo da prošire ponudu
novca kao odgovor na ono što je kasnije opisao u „A Monetary History of the United States“
kao „velike kontrakcije“ (Fridman i njegova koleginica Ana Švarc napisali su da je Velika
depresija bila uzrokovana ozbiljnom monetarnom kontrakcijom usled bankarske krize i loše
politike Federalnih rezervi, a Robert Šiler opisuje knjigu kao „najuticajniji prikaz” Velike
depresije.
Tokom 1935. počeo je da radi za Nacionalni komitet za planiranje resursa, koji je tada
radio na velikom istraživanju potrošačkog budžeta. Ideje iz ovog projekta kasnije su postale
deo njegove „Teorije funkcije potrošnje“, knjige koja je prva opisala izjednačavanje potrošnje
i hipotezu o trajnom dohotku.
Fridman je počeo da radi za Nacionalni biro za ekonomska istraživanja u jesen 1937.
kako bi pomogao Sajmonu Kuznjecu u njegovom radu na profesionalnom prihodu. Ovaj rad
je rezultirao njihovom zajedničkom autorskom publikacijom Prihodi od nezavisne
profesionalne prakse, koja je uvela koncept stalnog i privremenog dohotka, glavnu
komponentu hipoteze o održivom dohotku koju je detaljnije razvio Fridman 1950-ih. Knjiga
pretpostavlja da profesionalno licenciranje veštački ograničava ponudu usluga i podiže cene.
Prihodi od nezavisne profesionalne prakse ostali su prilično kontroverzni u
ekonomskoj zajednici zbog Fridmanove hipoteze da su barijere za ulazak, koje sprovodi
Američko medicinsko udruženje, dovele do viših plata lekara od prosečnih u poređenju sa
drugim profesionalnim grupama. Prepreke ulasku su fiksni trošak koji mora nastati bez obzira
na bilo kakve spoljne faktore kao što su radno iskustvo ili drugi faktori ljudskog kapitala.
Tokom 1940. Fridman je postavljen za docenta ekonomije na Univerzitetu Viskonsin-
Medison, ali je naišao na antisemitizam na odeljenju za ekonomiju te se vratio u državnu
službu.
Od 1941. do 1943. Fridman je radio na ratnoj poreskoj politici za saveznu vladu,
savetujući visoke zvaničnike američkog Ministarstva finansija. Kao portparol Trezora tokom
1942. zalagao se za Kejnzijansku poresku politiku. Pomogao je u osmišljavanju sistema
poreza na plate, pošto je Saveznoj Vladi bio potreban novac za finansiranje rata. Kasnije je
rekao: „Nemam izvinjenje za to, ali bih zaista voleo da to nismo smatrali neophodnim i voleo
bih da postoji neki način da sada ukinemo pritvor.“

3
 U zajedničkim memoarima Miltona i Rouz Fridman, napisao je sledeće: „Rouz me je
tokom godina mnogo puta prekorila zbog uloge koju sam imao u omogućavanju sadašnje
prerasle vlade koju oboje tako oštro kritikujemo.“

3. Čikaška ekonomska škola i rešavanje krize u Čileu

Čikaška ekonomska škola je pokrenuta kao stožer revolucionarnih ideja i intelektualaca

toga doba. Ona i danas predstavlja jedan od najuticajnijih pravaca svetske ekonomske misli,
čija su osnovna načela: sloboda pojedinca, privatno preduzetništvo, ograničena vlada i stroga
kontrola ponude novca u cilju suzbijanja inflacije.
Ranu Čikašku školu karakterišu shvatanja da je ekonomija vrednosno neutralna nauka, da
ekonomija metodološki treba da se razvija po uzoru na prirodne nauke, da neoklasična teorija
cena u uslovima savršene informacije i konkurencije nudi valjan model toga kako
funkcionišu tržišta; davanju prednosti profitu sa tržišta. Među “autorima” škole je bilo više
saglasnosti o ciljevima, a manje o tome kako ih postići. Štaviše, te razlike su svesno
stimulisane i čak bi se moglo reći da veliki uspon škola ne duguje ortodoksiji, nego nečem
sasvim suprotnom, tj.upravo tim razlikama koje su postale plodan podsticaj za analize i
istraživanja.
Uspeh Čikaške škole u primeni se ogledao u njihovoj interpretaciji antimonopolskih
zakona gde se Vrhovni sud 1977. godine pozivao u komentaru čikaške škole koji kaže da je
ekonomska analiza dobra osnova za rešavanje antimonopolskog problema.
Važnost anti-monopolskih zakona je globalna što je veliki poduhvat za čikašku
ekonomsku analizu baziranu na slobodnom tržištu i privatnom vlasništvu koji su doprineli
ekonomskom obrazovanju i razvoju.
Čikaška škola je imala praktičan uspeh primene svojih ideja u Čileu 70-tih godina
dvadesetog veka.
Kriza počinje ranih 70-ih godina kada na vlast dolazi Salvador Aljende, prvi demokratski
izabran marksista. Međutim, njegova socijalistička politika nacionalizacije, visoke plate i
kontrola cena izazivaju ekonomsku katastrofu i na vlast 1977. godine dolazi general
*Augusto Pinoče.
Pinoče je pozvao **Čikaške momke u pomoć radi davanja hitnih ekonomskih saveta.
Milton Fridman je tada bio na čelu tima. Savetovali su drastično smanjenje državnih prihoda,
denacionalizaciju, poresku reformu, privatizaciju penzionih fondova i striktnu monetarnu
kontrolu ponude novca. Kasnije, predložena je i privatizacija nacionalnih i rudnih bogatstava.
Ekonomske reforme ojačale su državu i ekonomska politika dovedena je na osnaženi put.
Danas je Čile najprosperitetnija zemlja Južne Amerike od koje se može samo učiti.

4
*Augusto Jose Ramon Pinochet Ugarte, na vlasti je bio od 17. decembra 1974, do 11. marta 1990.

** Chicago boys (eng.) – grupa od 25 mladih čileanskih ekonomista koji su se obučavali na Čikaškom Univerzitetu pod tutorstvom Miltona
Fridmana i Arnolda Harbergera.

4. Monetaristička škola

Sa izbijanjem Velike depresije 1929. godine u Sjedinjenim Državama, pojavila se

prepreka iz tada preovlađujuće doktrine tržišnog fundamentalizma, koju nisu bili u stanju da
zaobiđu ili objasne i ponude rešenje.
Kao odgovor na goruće pitanje, J. M. Kejns, koji je, sa namerom da spase kapitalizam,
osmislio teoriju koja je uključivala snažniju državnu intervenciju kroz instrumente monetarne
i fiskalne politike. Ova teorija se kosila sa svim do tada poznatim, ali je ponudila smislen
odgovor na krizu i na kraju uspela da je prevaziđe, problem rastuće inflacije i nezaposlenosti.
Tada je na scenu stupio novi (stari) način razmišljanja nazvan monetarizam koji je vodio
njegov glavni predstavnik i jedan od najistaknutijih ekonomista 20. veka, Milton Fridman.
Monetaristička škola je nastala kao centar revolucionarnih ideja i intelektualaca tog
vremena. To je i dalje jedan od najuticajnijih pravaca svetske ekonomske misli, čiji su
osnovni principi: sloboda pojedinca, privatno preduzetništvo, ograničena vlada i stroga
kontrola novčane mase u cilju suzbijanja inflacije.
Ranu monetarističku školu karakteriše shvatanje da je ekonomija vrednosno neutralna
nauka, da ekonomiju treba metodološki razvijati po uzoru na prirodne nauke, da neoklasična
teorija cena u uslovima savršene informacije i konkurencije nudi validan model kako tržišta
funkcionišu.

5
 5. Akademska karijera

Godine 1940. Fridman je prihvatio poziciju na Univerzitetu Viskonsin-Medison, ali je

napustio zbog razlika sa fakultetom u vezi sa učešćem Sjedinjenih Država u Drugom
svetskom ratu. Fridman je verovao da SAD treba da uđu u rat te se 1943. pridružio Odeljenju
za istraživanje rata na Univerzitetu Kolumbija (koji su vodili V. Allen Vallis i Harold
Hotelling), gde je proveo ostatak Drugog svetskog rata radeći kao matematički statističar,
fokusirajući se na probleme dizajna oružja, vojsku taktika i metalurški eksperimenti.
Fridman je 1945. podneo prihod od nezavisne profesionalne prakse (u koautorstvu sa
Kuznetsom i završen 1940) Kolumbiji kao svoju doktorsku disertaciju. Univerzitet mu je
dodelio doktorat 1946.
Svoju akademsku godinu 1945–1946 proveo je predavajući na Univerzitetu u Minesoti
(gde je bio zaposlen njegov prijatelj Džordž Stigler), a 12. februara 1945. rođen mu je sin
jedinac, Dejvid D. Fridman, koji će kasnije krenuti očevim stopama i postati ekonomista.
Jedno od najpopularnijih dela Miltona Fridmana „Teorija funkcije potrošnje“, dovodi u
pitanje tradicionalne kejnzijanske poglede na domaćinstvo. Ovaj rad je prvobitno objavio
Princeton University Press 1957. godine i ponovo je analizirao odnos prikazan između
ukupne potrošnje ili ukupne uštede i ukupnog prihoda.
Fridmanov kolega, Kejns, je verovao da će ljudi modifikovati potrošnju svog
domaćinstva kako bi odgovarali njihovim postojećim nivoima prihoda. Fridmanovo
istraživanje uvelo je u svet termin „stalni prihod“, koji je bio prosečni očekivani prihod
domaćinstva tokom nekoliko godina i razvilo hipotezu o trajnom dohotku.
Istraživanje Miltona Fridmana promenilo je način na koji ekonomisti tumače funkciju
potrošnje, a njegov rad je pokrenuo ideju da tekući prihod nije jedini faktor koji utiče na
prilagođavanje troškova domaćinstva kod ljudi. Umesto toga, očekivani nivoi prihoda su
takođe uticali na to kako će domaćinstva promeniti svoje izdatke za potrošnju. Fridmanovi
doprinosi su snažno uticali na istraživanje ponašanja potrošača, a on je dalje definisao kako
da se predvidi izjednačavanje potrošnje, što je u suprotnosti sa Kejnsovom marginalnom
sklonosti trošenju.
Njegova knjiga Kapitalizam i sloboda, inspirisana nizom predavanja koje je održao na
Vabaš koledžu, privukla je nacionalnu i međunarodnu pažnju van akademskih krugova.
Objavio ga je 1962. Univerzitet Čikago i sastoji se od eseja koji su koristili nematematičke
ekonomske modele za istraživanje pitanja javne politike. Prodat je u preko 400.000 primeraka
6
u prvih osamnaest godina i više od pola miliona od 1962. Kapitalizam i sloboda je preveden
na osamnaest jezika.
Fridman zaključuje kapitalizam i slobodu svojim klasičnim liberalnim stavom da se vlada
treba kloniti stvari koje nisu neophodne i treba da se uključi samo kada je to apsolutno
neophodno za opstanak njenog naroda i zemlje. On pripoveda kako najbolje sposobnosti
zemlje potiču iz njenog slobodnog tržišta, dok njeni neuspesi potiču od vladine intervencije.

6. Tri oblasti monopola prema Miltonu Fridmanu

Tri važne oblasti monopola:

1. Monopol u industriji
2. Monopol nad radnom snagom
3. Monopol koji stvara država

Monopol u industriji.
Najvažnija činjenica o monopolu preduzeća jeste njegova relativno mala važnost sa
stanovišta ekonomije kao celine. Postoji oko četiri miliona zasebnih proizvodnih preduzeća u
SAD; oko četiri stotine hiljada novih se stvori svake godine; nešto manji broj se ugasi svake
godine. Skoro jedna petina radne populacije sama sebe zapošljava. U svakoj grani industrije
uporedo postoje giganti i patuljci. Brojna istraživanja, pokušala su da klasifikuju industrijske
grane kao monopolističke, konkurentske i one pod nadzorom i vođenjem države i da uđu u
trag promenama tokom vremena u ovim kategorijama

Monopol nad radnom snagom.

Postoji tendencija da se precenjuje značaj monopola nad radnom snagom. Sindikati
uključuju otprilike četvrtinu radne populacije i ovo uveliko precenjuje uticaj sindikata na
strukturu nadnica. Sindikati nisu nevažni. Kao i monopolska preduzeća, oni igraju značajnu i
svrsishodnu ulogu čineći nadnice drugačijim nego što bi to samo tržište odredilo. Učinjena je
procena da je zbog sindikata negde od 10 do 15% radne populacije dobilo veće nadnice za
otprilike 10 do 15 odsto. Ovo znači da je nekih 85 ili 90 odsto radne populacije dobilo manje
nadnice za nekih 5 odsto.
Kako je ekonomija rasla, preduzeća su se povećala u apsolutnoj veličini. Ovo je shvaćeno
kao da obuhvataju veći deo tržišta, dok je tržište možda još brže poraslo. Drugi razlog je da
monopol privlači više pažnje nego konkurencija. Ako bismo pojedince pitali da navedu
glavne industrije u SAD, skoro svi bi naveli proizvodnju automobila, a malo njih
veletrgovinu, a veletrgovina je duplo važnija od proizvodnje automobila. Iako je u nekim
aspektima veoma konkurentna, proizvodnja automobila ima mnogo manjih firmi i svakako je
bliža monopolu.

7
 Ako sindikati dižu nadnice u određenim zanimanjima ili industriji, oni nužno čine stopu
zaposlenosti u toj profesiji ili industriji nižom nego što bi inače bila – kao što bilo koja viša
cena smanjuje količinu koja se kupuje. Pošto su generalno sindikati najjači među grupama
koje bi ionako bile dobro plaćene, njihov učinak bio je da dobro plaćene radnike učine još
bolje plaćenim na račun slabije plaćenih.
Milton Fridman napravio je oštru razliku između monopola nad radnom snagom i nad
preduzećima. Najjasniji njegov primer je ugalj. Zakon „Guffey Coal Act“ je bio pokušaj da se
dobije zakonska podrška za kartel vlasnika rudnika koji određuje cene. Kada je, sredinom
tridesetih, ovaj Zakon proglašen neustavnim, prekršili su ga Džon Luis i Savez rudara.
Monopol koji stvara i dotira država.
Ovu temu Milton Fridman je umnogome podrivao kroz Čikašku ekonomsku školu jer je
smatrao osnovom borbe za slobodno tržište. Glavni primeri monopolizovanja predstavljaju
pošta, usluge za autoputeve (preko taksi, benzina ili putarine), vodovod i druga slična
postrojenja. Ovo pokreće vrlo ozbiljna pitanja za očuvanje slobodnog društva. Ipak neki
predstavnici industrija koji su najglasniji u osudi zapošljavanja većeg broja radnika nego što
je potrebno kao kršenja slobodne inicijative.
Recimo naftna industrija, do gluvoće je u tihoj vezi sa zapošljavanjem većeg broja
radnika nego što je potrebno. Takođe, jedna vrsta monopola koja država stvara jeste
dodeljivanje patenata pronalazačima i autorskih prava autorima. U doslovnom smislu, ako
imate pravo svojine na određeni komad zemlje, može se reći da imate monopol u odnosu na
taj komad zemlje kako je definisala i primenila država.
Kod patenata i autorskih prava jasno je da treba ustanoviti svojinska prava. Ako se ovo ne
uradi, pronalazač će teško ili nikako naplatiti doprinos koji njegov izum daje proizvodnji. On
će, u stvari, drugima preneti koristi za koje ne može da dobije nadoknadu. Zato neće imati
podsticaj da posveti vreme i napor koji su potrebni za izume. Slični argumenti se odnose i na
pisce.

8
 7. Penzionisanje i smrt

Godine 1977, sa svojih 65 godina, Fridman se povukao sa Univerziteta u Čikagu nakon

što je tamo predavao 30 godina. On i njegova supruga preselili su se u San Francisko, gde je
postao gostujući saradnik u Banci federalnih rezervi. Od 1977. godine povezan je sa Huver
institucijom na Univerzitetu Stanford.
Tokom 1977. godine, Fridmanu se obratio Bob Čitester i „Free to Choose Netvork“, koji
su ga zamolili da napravi televizijski program koji će predstaviti njegovu ekonomsku i
socijalnu filozofiju.
Fridman i njegova supruga Rouz radili su na ovom projektu naredne tri godine, a tokom
1980. javni servis (PBS) emitovao je desetodelnu seriju pod nazivom „Slobodan izbor“ (Free
To Choose, eng). Knjiga koja prati seriju (koautori su Milton i njegova supruga Rouz
Fridman), takođe pod nazivom „Slobodno biranje“ (Free To Choose, eng), bila je
najprodavanija knjiga novinarstva 1980. godine.
Fridman je bio nezvanični savetnik Ronalda Regana tokom njegove predsedničke
kampanje 1980. godine, a zatim je bio u Predsedničkom savetodavnom komitetu za
ekonomsku politiku za ostatak Reganove administracije. Ebenštajn kaže da je Fridman bio
„guru” Reganove administracije.
Godine 1988. dobio je Nacionalnu medalju nauke, a Regan mu je dodelio i Predsedničku
medalju slobode.
Fridman je danas poznat kao jedan od najuticajnijih ekonomista 20. veka. Tokom 1980-ih
i 1990-ih, Fridman je nastavio da piše uvodnike i da se pojavljuje na televiziji. Bio je
nekoliko puta u istočnoj Evropi i Kini, gde je takođe savetovao vlade. Takođe je bio
dugogodišnji poverenik Filadelfijskog društva.
Fridman je umro od srčane insuficijencije u 94. godini u San Francisku 16. novembra
2006. Još uvek je bio radni ekonomista koji je sprovodio originalna ekonomska istraživanja.
Njegova poslednja kolumna je objavljena u „The Vall Street Journal“ dan nakon njegove
smrti.
Iza njega su ostali supruga Rouz Fridman (koja će umreti 18. avgusta 2009. godine) i
njihovo dvoje dece: Dejvid D. Fridman (istaknuti ekonomista) i Jan Martel Fridman (bridž
igrač).

9
 8. Zaključak
Govoriti danas o značaju Miltona Fridmana u ekonomiji i društvenim naukama je isto
kao i nekada davno nositi sovu u Atinu. Fridman je izvesno najčuveniji, a možda i
najznačajniji ekonomista. Ali, pre nego što je postao ono što danas jeste u ekonomskom
svetu, Fridman je prošao dug put na kome se umesto podrške vrlo često suočavao sa
ignorisanjem, marginalizacijom, pa čak i osudom. On je spadao u mali broj pojedinaca koji
nisu prestali da veruju u slobodno tržište i minimalnu državu, ni tokom decenija velikog
entuzijazma među ekonomistima, naučnicima i političarima, iza čega je sledilo stalno širenje
nadležnosti države, a smanjivanja domena lične slobode.

Kada je duh planiranja tako drastično splasnuo, jer su propali njegovi glavni oslonci,
svi su mogli da se ogreju na suncu slobodnog tržišta o kome je govorio Fridman.

Fridmanova shvatanja iz njegovog bestselera „Kapitalizam i sloboda”, mogu se

podeliti na ono koja se tiču opštih pitanja ekonomskog i političkog dizajna i na nešto
specifičnija pitanja ekonomije, pre svega u vezi sa slobodnim preduzetništvom, monetarnom i
fiskalnom politikom, inflacijom, monopolom itd.

U pogledu načelnih pitanja Fridmanova gledišta imaju dosta sličnosti sa nekim

starijim, klasičnim autorima, kao što je Adam Smit. Ako se „Bogatsvo naroda”, Adama
Smita, može smatrati „Starim Zavetom“ u ekonomiji, onda se „Sloboda izbora”, Miltona
Fridmana, može smatrati delom „Novog Zaveta“, a sa „Kapitalizmom i slobodom” dobijamo
još jedan deo „Novog Zaveta“.

“Kada bi postavili državu da upravlja Saharom, za pet godina bi došlo do nestašice

peska”.

Milton Fridman

10
 9. Literatura:
Fridman, Milton: “Kapitalizam i sloboda”, Global book, Beograd, 1997
Friedman, Milton & Rosa: “Free to choose”, The University of Chicago Press, 1980.
Posner, Richard, Antitrust Law: An Economic Perspective, Čikago, London, 1976.
Whish, Richrad, Competition Law, Oksford, 2005
G.Warren Nutter, The Extent of Enterprice Monopoly in the United States. 1993.
A.V. Dicey, Lectures on the Relation between Law and Public Opinion in England during the
XIX century, London:Macmillan & co, 1956.
Fridman, Milton: “Teorija novca i monetarna politika”, Global book, Beograd, 1990.
Friedman, Milton: “Tyranny of the Status Quo”, Harcourt Braca Jovanovich, Chicago, 1984.

11