Naslov originala:

Mary Balogh
Indiscreet

Meri Balog

Nepromišljeno

Prevela:
Tijana Maksimović

BDR MEDIA d.o.o.

2022.
 1.

Jedan od sigurnih znakova da stiže proleće bio je

povratak uvaženog gospodina Kloda Adamsa i njegove
supruge u kuću Bodli, njihov letnjikovac u Darbiširu.
Naravno, postojali su i drugi znaci - visibabe i
jagorčevine. U šumi i uz živu ogradu kraj puta bilo je čak i
nekoliko šafrana, kao i nekoliko zelenih izdanaka, u inače
ogoljenim baštama. Na granama drveća takođe je postojao
nagoveštaj zelenila, mada su nežni pupoljci mogli da se
primete samo kada bi se neko pažljivo zagledao. Dolazilo je
toplije vreme, a sunce je jače sijalo. Putevi su se osušili
nakon poslednjeg snežnog nanosa.
Da, proleće je dolazilo. Međutim, najsigurniji od svih
znakova, kao i onaj najupečatljiviji za stanovnike malog
Bodlija na Vodi, bio je povratak porodice Adams. Oni bi po
pravilu odlazili odmah nakon Božića, nekada i ranije, i
provodili zimske mesece u poseti prijateljima.
Mnogi meštani, za koje je zima sama po sebi bila već
dovoljno dosadna, nisu voleli njihovo odsustvo. Međutim,
oni su bili primorani da ta dva meseca žive bez gospođe
Adams, koja bi, vozeći se kroz selo, često pozdravljala
prolaznike kroz prozor. Takođe, nedostajala im je njena
moderna i elegantna pojava, dok ulazi i dok se kreće kroz
crkvu sve do klupe u prvim redovima, ne osvrćući se ni levo
ni desno. Siromašni, bolesni i stariji morali su da se naviknu
na život bez pomoći koju im je pružala kada je trebalo da
prenesu korpe iz kupovine - premda ih je sluga uvek nosio
od kočije do kuće - kao i bez njene naročite ljubaznosti kada
se raspitivala o njihovom zdravlju. Oni koji su uživali
određeni društveni status, više nisu bili polaskani
povremenim posetama gospođe Adams, tokom kojih bi ona
sedela u kočiji, spuštenog prozora, dok sluga ne dozove
počastvovanog domaćina, koji bi, nakon što je došao i
poklonio se, upitao kako su gospodin Vilijam i gospođica
Džulijana.
Tokom zimskih meseci, meštani su čak i decu retko
viđali, iako ih mama i tata nisu često vodili sa sobom u
posete. Medicinska sestra je čvrsto verovala da je zimski
vazduh loš za decu. Gospodin i gospođa Adams protekli
mesec proveli su sa, ni manje ni više, nego vikontom
Rolijem u Straton parku u Kentu. On je, kao što je bilo
opštepoznato, bio stariji brat gospodina Adamsa. Bila je
dobro poznata i činjenica da je, kako je on bio stariji čitavih
dvadeset minuta, njegova titula lorda bila čisto pitanje
sreće, te je sada on posedovao titulu za razliku od svog
mlađeg brata blizanca.
Da je situacija bila obrnuta, sada bi u Bodliju imali
vikonta i vikontesu, rekli bi neki od meštana sa setom u
glasu, usled priča koje su raspredali. Međutim, onda bi
baba sa majčine strane imanje verovatno ostavila drugom
bratu, tako da bi ipak tu svakako živeo običan gospodin.
Nikome nije smetala činjenica što porodica nije imala
titulu. Oni su bili pristojni i uzvišeni, prava gospoda, i svaki
stranac je znao da je vlasnik Bodlija bio uvaženi brat
vikonta Rolija iz Stratona.
 Uvaženi gospodin Adams i njegova supruga vratiće se
kući u roku od nedelju dana. Jedan od članova posluge je to
razglasio u lokalnoj gostionici, odakle se vest proširila po
čitavom mestu. Konjušar je rekao kovaču kako sa sobom
dovode i goste, i priče su se još dalje širile.
Da li će i vikont Roli biti jedan od gostiju?
Vikont Roli će biti jedan od gostiju. Gospođa Kroft,
služavka u Bodliju, prenela je ove vesti gospođi Lavering,
župnikovoj ženi. Među gostima će biti još nekolicina dama i
gospode. Međutim, nije znala da li će među njima biti još
neki nosilac titule. Ne bi znala ni da će lord biti prisutan da
gospođa Adams nije u pismu pomenula svog devera, a kako
gospodin Adams nije imao druge braće, to je sigurno bio
vikont. Ono što je bilo sigurno bila je činjenica da je svako
društvo u kojem se našao i vikont Roli moralo da bude
veoma ugledno. Skoro pa bi se moglo reći da su se ova dva
dosadna meseca bez porodice Adams isplatila. Prošle su
dve godine od kako su gospodin i gospođa Adams poslednji
put doveli goste, a još više vremena od kako je vikont Roli
posetio svog brata na selu.
Iščekivanje u selu je raslo. Niko nije znao tačno vreme
ni dan dolaska, ali su svi bili na oprezu. Očekivalo se par
kočija sa porodicom Adams i njihovim gostima, kao i čitava
flota kočija sa stvarima i poslugom. Ovaj događaj niko nije
smeo da propusti. Na sreću, nije postojao nijedan drugi put
kojim bi se vratili iz Kenta, nego taj koji je vodio kroz selo.
Svi su se nadali da se neće vratiti po noći. Zasigurno neće
jer je među putnicima bilo i žena, a čovek nikada nije
mogao da bude siguran kada će drumski razbojnici vrebati
po mračnim putevima.
Proleće je konačno došlo, a sa njim i novi život, nova
snaga i sjaj - snaga u šumi, zelenilu i živici, i neki poseban,
zanimljiv sjaj, u Bodliju.
 Iako to nije želela, gospođa Ketrin Vinters, udovica,
primetila je da je češće nego inače provirivala kroz prednji
prozor svoje kućice sa krovom od slame, koja se nalazila na
južnom kraju seoske ulice, kao i to da je pažljivije
osluškivala zvuke kočija koje prolaze. Volela je dvorište sa
zadnje strane kuće više nego ono sa prednje, zbog voćnjaka
čije su krošnje u letnjem periodu stvarale hlad na
travnjaku, kao i zbog žubora reke, koja je na kraju dvorišta
proticala preko kamenja prekrivenog mahovinom.
Međutim, tih dana, sve više vremena je provodila u
prednjem dvorištu, posmatrajući pupoljke šafrana, kao i
nekoliko hrabrih lukovica narcisa koje su se probijale kroz
zemlju. Da je čula dolazak kočija, odmah bi pojurila unutra -
što se jednog jutra i desilo. Međutim, to je zapravo bio
prečasni Ebenizer koji se svojom kočijom vraćao kući sa
obližnje farme.
Ketrin je imala pomešana osećanja u vezi sa povratkom
porodice Adams u Bodli. Deca će biti srećna. Ona su
nedeljama iščekivala povratak svoje mame. Doneće im puno
poklona, i naravno, nedeljama će im ugađati, što će ometati
njihove časove. Međutim, deci je bila potrebna majka više
nego što su im bili potrebni časovi, u svakom smislu. Ketrin
im je kod kuće držala časove klavira dva puta nedeljno, iako
ni jedno ni drugo dete nije bilo posebno talentovano za
klavir. Naravno, oboje su bili mali, Džulijana je imala samo
osam, a Vilijam sedam godina.
Život je bio zanimljiviji kada su gospodin i gospođa
Adams bili kod kuće. S vremena na vreme, oni bi pozivali
Ketrin na večeru ili na partiju karata. Bila je svesna da se to
dešavalo samo kada bi gospođa Adams trebalo da izjednači
broj zvanica, odnosno kada bi nedostajala jedna ženska
osoba. Isto tako je bila i te kako svesna da su u tim
prilikama bili previše ljubazni prema njoj. Ipak, bilo je
nečeg prijatnog u prilici da obuče svoju najbolju garderobu
- mada je bila sigurna da je njena ručno rađena odeća bila
neugledna, jer nije pratila poslednju modu - i da bude u
društvu sa ljudima koji vode važne razgovore. Takođe,
gospodin Adams je uvek bio druželjubiv i ljubazan. Bio je
veoma zgodan i lep, što su i deca nasledila od njega, mada
je i gospođa Adams bila prilično ljupka. Međutim, Ketrin je
naučila da izbegava susrete sa njim po kući. Ukoliko bi ih
gospođa Adams videla kako razgovaraju, postala bi prilično
oštra na rečima. Budalasta žena - kao da je Ketrin ikada
pokazala interesovanje za flertovanje. Nije ni bila
zainteresovana. Završila je sa muškarcima. Završila je sa
ljubavlju. I flertovanjem. To ju je dovelo do situacije u kojoj
se sada nalazila. Ali nije se žalila, imala je prijatan dom u
prijatnom mestu i naučila je kako da iskoristi svoje
slobodno vreme, tako da nije provodila dane dosađujući se.
Bilo joj je drago što se porodica Adams vraćala -
delimično drago. Međutim, dovodili su i goste sa sobom.
Ketrin nije poznavala vikonta Rolija, niti je čula za njega
pre nego što se doselila u Bodli na Vodi. Međutim, biće i
drugih gostiju, ljudi od stila, bez sumnje. Postojala je šansa
da ona poznaje nekog ih više njih - ili, što je još značajnije,
da će makar jedan od njih poznavati nju.
Šanse su bile male, ali je ipak osećala neznatnu
nelagodu zbog toga.
Nije želela da išta uzdrma njen mir, koji je veoma teško
stekla.
Stigli su jednog svežeg, ali sunčanog podneva, kada se
gospođa Ketrin pozdravljala sa gospođicom Agatom Dauns,
usedelicom i ćerkom bivšeg župnika, koja je svratila do nje
na čaj. Bilo je prilično nemoguće da, kako je u tom trenutku
poželela, odjuri nazad u kuću, sakrije se iza zavese i
neopaženo posmatra povorku. Preostalo joj je samo da
ostane tu gde je i bila i, bez ičega čime bi mogla pokriti lice
i sakriti se, sačeka da je prepoznaju. Zavidela je svom
terijeru Tobiju koji je bio u kući na sigurnom, odakle je
glasno lajao.
Došle su tri kočije, ako se izuzmu one sa prtljagom, koje
su zaostajale. Nije se moglo razaznati ko se vozi u kojoj,
mada se gospođa Adams nagla unapred, mašući i klimajući
glavom, kako bi uputila pozdrave iz prve kočije. Ketrin je to
izgledalo baš onako kao kad je kraljica pozdravljala svoje
podanike, što joj je bilo smešno prilikom svakog susreta sa
gospođom Adams. Ona je takođe klimnula glavom u znak
pozdrava. Tri gospodina su jahala na konjima. Brzim
pogledom Ketrin je ustanovila da su joj dvojica bila
nepoznata. Ni treći nije predstavljao nikakvu opasnost.
Nasmejala se gospodinu Adamsu i uputila mu naklon - što
je izbegavala koliko god je mogla kada je u blizini bila
njegova supruga - pre nego što je, na osnovu njegovog
arogantnog, ozbiljnog i drskog stava i pogleda kojim ju je
prostrelio, shvatila da to uopšte nije ni bio gospodin Adams.
Naravno, gospodin Adams je imao brata blizanca -
vikonta Rolija. Kakvo poniženje! Osetila je da je pocrvenela
i mogla je samo da se nada da je on bio isuviše daleko kako
bi to primetio. Takođe se nadala da je delovalo kao da je
njen naklon bio upućen čitavoj grupi.
„Draga gospođo Vinters”, rekla je gospođica Dauns,
„koja sreća da smo se našle napolju i tako blizu puta u
trenutku kada su se gospodin Adams, njegova draga
supruga i njihovi uvaženi gosti vraćali kući. Veoma lepo od
gospođe Adams što nas je pozdravila. Mogla je da ostane
sakrivena u kočiji, što bi, nakon tako dosadnog i dugog
putovanja, i bilo očekivano.”
„Da”, složila se i Ketrin, „putovanje je svakako
zamarajuće, gospođice Dauns. Sigurno će svi biti zadovoljni
što su stigli kući na vreme za čaj.”
 Gospođica Dauns je izašla kroz kapiju i uputila se pravo
svojoj kući, jer je jedva čekala da svojoj staroj majci, koja je
bila invalid, ispriča šta je upravo videla. Ketrin je sa
oduševljenjem posmatrala kako su svi bili napolju, dok je
gospođicu Dauns ispraćala pogledom niz ulicu. Izgledalo je
kao da je upravo prošla velika povorka, te su svi i dalje
uživali što su prisustvovali tom činu.
Nju je i dalje bilo sramota. Možda je vikont Roli shvatio
da je napravila grešku kada se osmehnula i poklonila samo
njemu. Možda su i drugi ljudi iz sela uradili isto to - makar
se tome nadala. Neki od njih možda još uvek nisu ni shvatili
da su pogrešili.
Vikont je fizički izgledao potpuno isto kao gospodin
Adams. Ali ako je suditi po prvom utisku - a ona je sudila po
tome, iako je znala da nekada možda i nije bila u pravu - bio
je prilično različit po karakteru. Taj čovek je bio preozbiljan
i gord. Iz njegovih tamnih očiju izbijala je neka hladnoća.
Možda je ona razlika od sudbonosnih dvadeset minuta
uticala na to. Lord Roli je morao da ispuni sve što se
očekivalo od jednog nosioca titule i vlasnika velikog
bogatstva i imanja.
Nadala se da ga neće ponovo sresti i da će njegova
poseta Bodliju biti kratkog veka, mada je bilo moguće da on
čak i nije zapazio konkretno nju u odnosu na sve ostale koji
su stajali duž ulice.

***
„Dobro”, rekao je Iden Vendel, lord Pelham, dok su
prolazili jedinom ulicom Bodlija, osećajući se kao da su deo
cirkuske parade, „makar smo kod jedne stvari pogrešili.”
 Dvojica prijatelja ga nisu upitala o čemu je reč, jer su
pričali o tome pre nego što su rešili da na neko vreme
iskuse čari seoskog života, tokom svog boravka u Darbiširu.
„Ali samo jedan od nas trojice”, rekao je sa podsmehom
gospodin Natanijel Gaskojn, „osim ukoliko nema još
nekoliko hiljada onih koji se kriju iza zavese u svojim
kućicama.”
„Moglo je i to da bude, da tvoje oči, Idene, nisu bile
tako neodoljive jednoj dami”, rekao je jasno lord Roli. „Da
sam ja bio u gradu, možda bi se zagledala u moje oči, i onda
ti ne bi bio primoran da ideš na selo na nekoliko meseci,
uključujući celu sezonu.”
Lord Pelham se trgnuo kada je gospodin Gaskojn
zabacio glavu i prasnuo u smeh. „Pogodak, Ide”, rekao je.
„Hajde, moraš da priznaš!”
„Bila je nova u gradu”, rekao je lord Pelham, mršteći
se, „i imala je telo da poludiš. Kako sam mogao da znam da
je udata? Vama dvojici je možda mnogo smešno što nas je
njen muž uhvatio u krevetu, tokom čina - da tako kažem -
ali meni nije.”
„Iskreno”, gospodin Gaskojn je rekao spustivši ruku na
srce, „saosećam sa tobom, Ide. Loš tajming. Mogao je da
zadrži makar malo dostojanstva i sačeka dok ti ne završiš
posao.” Ponovo je počeo da se smeje. Na sreću, bili su
daleko od glavne ulice u selu, na putu oivičenom hrastovim
stablima, koji je vodio ka kući porodice Adams.
„Dobro”, rekao je njegov prijatelj nakon što je stisnuo
zube i preuzeo krivicu - ipak je već nekoliko nedelja trpeo
ovo zadirkivanje - „nisam samo ja morao da pobegnem na
selo, Nete. Treba li da pominjem gospođicu Sibil
Armstrong?”
„Što da ne?”, rekao je gospodin Gaskojn, slegnuvši
ramenima.
 „Jedan poljubac za Božić ispod imele, to je sve. Bilo bi
neotesano da sam odoleo. Bezobraznica je namerno stajala
tamo, pretvarajući se da me nije primetila. A onda braća,
očevi, majke, ujaci, stričevi, rođaci, tetke i strine...”
„Jasno vidimo tu bolnu sliku”, vikont ga je uveravao.
„...naviru kroz vrata, zidove, podove i plafon”, nastavio
je gospodin Gaskojn, „svi očekujući od mene da se izjasnim.
Kažem vam obojici, to mi je bilo dovoljno da se unervozim.”
„Da, čuli smo već nekoliko puta”, rekao je vikont. „I
onda ste došli kod mene, vas dvojica, kao dva uplašena
zeca, i očekujete da i ja bežim sa vama na selo i propustim
sezonu zbog vas.”
„Nisi fer, Rekse”, rekao je gospodin Gaskojn. „Da li smo
ikad pomenuli tvoje propuštanje sezone i svih mladih dama
i njihovih mama? Jesmo li? Reci mu, Ide.”
„Ponudili smo da mi budemo u Stratonu dok si ti
odsutan”, lord Pelham se oglasio. „Hajde Rekse, priznaj!”
Vikont je napravio grimasu. „Odgovara vam obojici to
što nas je moja snaha pozvala ovde”, rekao je, „i to što sam
ja odlučio da ćemo radije da prihvatimo poziv nego da se
dosađujemo u Stratonu. Takođe vam odgovara to što se ovo
mesto može pohvaliti samo jednom lepoticom, kojoj se
sviđam ja.”
Usledio je niz protesta i negodovanja, koje je brzo
stišano dolaskom do kuće. Sjahali su s konja i predali uzde
konjušarima koji su ih već čekali, a zatim otišli kako bi
pomogli damama da izađu iz kočija.
Ona jeste bila veoma lepa i atraktivna žena, pomislio je
vikont, nije bila mlada, a izgledala je previše ljupko za
mlekaricu ili spremačicu, kao i za nekog ko bi pao na
nekoliko novčića. Stajala je u dvorištu male, ali prilično
pristojne kuće. Postojale su velike šanse da je unutar te
kućice bio muž koji je polagao pravo na tu lepoticu.
Šteta, sa svojim crtama lica, zlatnom kosom i tamnim
tenom, definitivno je bila prava lepotica. Imala je i prijatnu
figuru, nit’ previše mršavu, nit’ sa previše oblina. Za razliku
od većine njegovih poznanika, on nije voleo žene sa mnogo
oblina. A ova to svakako nije bila. Njena lepota je dolazila
do izražaja sama po sebi, a bila je i te kako lepa.
Svakako je bila smela. Zapazio ju je još dok je
pozdravljala Klarisu. Nije mu promakla činjenica da je njen
pogled prešao preko Idena i Neta, pre nego što se zadržao
na njemu. Nasmejala mu se i poklonila, jasno i isključivo
njemu.
Ipak ne bi imao ništa protiv diskretne romanse, ukoliko,
nekim čudom, nije postojao muž koji bi ih našao u
kompromitujućoj situaciji, kao što je to bio slučaj sa sirotim
Idom. On svakako nije bio zainteresovan ni za jednu od dve
slobodne devojke koje su bile gošće kod Kloda, od kojih je
jedna Klarisina sestra, niti za bilo kakve bračne ponude.
Kada bi Klarisa imala trunku mozga, shvatila bi da je njoj u
većem interesu bilo da on ostane samac, nego da mu
nabacuje svoju sestru. Klod je, uostalom, bio njegov
naslednik, a nakon Kloda, tu je bio i Klarisin sin.
Možda se Klarisa plašila da će on, dok ona nije prisutna
da motri na njega, iz hira dozvoliti da ga neka druga žena
okuje.
Međutim, nije bilo potrebe za takvim strahom. Jedan
potencijalni brak bio mu je dovoljan za čitav život, kao i sva
iskrena osećanja i emocije koje su bile deo tog bolnog
iskustva. Gospođica Horacija Ekert je sada bila prošlost, ali
je nekada bila još kako bitna. Ona je nedavno ponovo
pokazala interesovanje za njega - a to je još jedan od
razloga zbog kojeg je vikont Roli bio prilično srećan da sa
bratom i prijateljima dođe u Bodli, umesto da ostane u
gradu tokom sezone. Uozbiljio se na trenutak.
„Roli.” Snaha ga je zadržala za ruku, nakon što joj je
pomogao da siđe iz kočije. Uvek ga je oslovljavala prema
tituli, iako joj je on rekao da ga oslovljava po imenu.
Verovatno je tako i sama osećala bliskost i pripadnost tituli.
„Dobro došao u Bodli! Doprati Elen unutra. Veoma je
umorna. Ona je jako osetljiva, znaš. Gospođa Kroft će vas
čekati da vam pokaže vaše sobe.”
Klarisa je čvrsto verovala da što je devojka nežnija, to
će ona biti privlačnija kao buduća mlada. Zato je provela
nekoliko proteklih nedelja, od kada im se gospođica Hadson
na njegov predlog pridružila u Stratonu, opisujući mu svoju
sestru kao takvu.
„Bilo bi mi zadovoljstvo, Klarisa”, rekao je, okrenuvši se
da pruži svoju ruku njenoj mlađoj sestri. „Gospođice
Hadson?”
Vikont je mislio da ga se gospođica Elen Hadson plašila
i to ga je nerviralo. Ili je imala strahopoštovanje prema
njemu, što je, manje-više, bila ista stvar, i podjednako
iritantna. S druge strane, Klarisa je verovala da će njih
dvoje uživati u uzajamnom strahopoštovanju do kraja
života.
Da li je ona udata? Misli su mu skrenule sa devojke koju
je pridržavao rukom.
I koliko brzo bi on to mogao provereno da sazna?

Gospođa Klarisa Adams je bila presrećna. U Bodli su

došli gosti na neodređeni vremenski period - ukupno njih
jedanaest, a među njima je bilo čak troje sa titulom,
odnosno četvoro ukoliko je računala i svoju svastiku Dafni,
koja je zahvaljujući suprugu, gospodinu Klejtonu Berdu,
postala ledi Berd.
Tu je bio Roli sa svoja dva prijatelja; njegova i Klodova
sestra sa svojim mužem; Elen; Klarisina draga prijateljica
Hana Lipton, sa gospodinom Liptonom, njihova ćerka,
gospođica Veronika Lipton, koja je jednu godinu starija od
Elen, ali ni blizu lepa i nežna poput nje, kao i njihov sin,
gospodin Artur Lipton sa svojom verenicom, gospođicom
Terezom Halm. Gospođica Halm imala je samo osamnaest
godina. Bila je prilično bezlična, sa svojom bledoriđom
kosom i svetlozelenim očima. Ali mladi gospodin Lipton je
bio veoma ljubazan prema njoj, tako da je bila bezbedna
kada je u pitanju bila njihova veridba. Samo jedna činjenica
je kvarila sreću gospođe Adams. Broj gostiju je bio neparan.
Svi njeni nagoveštaji upućeni gospodinu Gaskojnu,
Rolijevom anonimnom prijatelju, pali su u vodu, i on je
prihvatio poziv, koji je bila primorana da mu uputi, kao i
lordu Pelhamu. Takođe, njeni pokušaji da ubedi svoju mladu
prijateljicu, udovicu, da se vozi u njihovoj kočiji kad se budu
vraćali za Bodli je propao, kada je u pismu koje je dobila
kao odgovor saznala da je prijateljica ponovo verena i da će
se udati za mesec dana.
Tako je gospođa Adams osećala veliku sramotu, zbog
toga što je, kao domaćica, imala neparan broj muških i
ženskih gostiju. To je bilo ponižavajuće. Razbijala je glavu
koja bi to ženska osoba u blizini Bodlija bila prikladna da
bude pozvana kao gošća narednih nekoliko nedelja, ali nije
bilo nijedne.
Zato je morala da se osloni na neku od svojih čestih
gošći. Postojala je samo jedna pogodna osoba.
Gospođa Ketrin Vinters.
 Gospođi Adams se nije sviđala gospođa Vinters. Previše
se isticala, uzimajući u obzir da je živela u maloj,
siromašnoj kući i uzimajući u obzir njen prilično ograničen
garderober. Takođe, niko nije tačno znao odakle je ona
došla pre pet godina, niti ko je bio njen muž, ili njen otac.
Međutim, ona je u sebi imala dašak prefinjenosti i njeni
razgovori su bili istančani i otmeni.
Gospođu Adams je nervirala činjenica što su svi
pretpostavljali da je Ketrin bila dama samo jer se tako
ponašala. Takođe, nervirala ju je činjenica da je povremeno
morala da pozove gospođu Vinters na večeru ili partiju
karata, iako je ona bila samo nastavnica klavira njene dece.
Bilo je ponižavajuće što je morala da se druži sa nekim ko je
praktično, ako ne i sasvim sigurno, bio sluga.
Kada bi se gospođa Vinters oblačila modernije i pravila
lepšu frizuru, moglo bi se čak reći i da je bila privlačna. Ne
toliko privlačna kao Elen, razume se. Međutim, bilo je nešto
u vezi sa njom, ali Rolijeve misli nisu smele da skrenu sa
Elen. A gospođa Adams je bila sigurna da je u prethodne
dve nedelje Roli pokazao neko interesovanje za nju.
Zanimljiva je činjenica da ona nikad nije bila zabrinuta
da bi Klod pogledao neku drugu. Bio joj je veran. Kao vrlo
gorda devojka, imala je bojazan devet godina ranije, kada je
trebalo da se uda za tako zgodnog i šarmantnog momka.
Ona nije bila od onih što će se smejati i praviti se da ništa
ne znaju dok se on zabavlja sa droljama i ljubavnicama.
Ipak, bio je tako povoljna prilika za nju - on je, povrh svega,
bio vikontov naslednik. Takođe, sviđao joj se njegov izgled.
Tako je odlučila da se uda za njega i da ga zadrži. Postala je
ujedno njegova žena i njegova ljubavnica, ohrabrujući ga da
u četiri zida njihove sobe, sa njom radi ono što bi većini
osetljivih i nežnih žena bilo šokantno. Međutim, iznenadila
je samu sebe - svidelo joj se to što joj je radio.
 Ne, gospođa Adams se nije plašila da će joj gospođa
Vinters preoteti muža, iako joj nikada nije dozvoljavala da
mu priđe previše blizu. Međutim, ipak je želela da pozove
neku običniju, manje privlačnu žensku osobu, kako bi
izjednačila broj gostiju.
Nažalost, nije bilo nikog drugog.
„Trebalo bi da pozovem gospođu Vinters na večeru”,
rekla je gospodinu Adamsu jutro nakon njihovog povratka
kući, „biće zahvalna da se uzdigne na društvenoj lestvici na
jedno veče, moram da primetim. Možemo se osloniti na nju
da se neće osramotiti u društvu.”
„Ah, gospođa Vinters”, rekao je gospodin Adams sa
blagim smeškom. „Ona je uvek prijatno društvo, ljubavi. Da
li sam te sinoć naterao da predugo ostaneš budna, nakon
onako dugog puta? Izvinjavam se.”
Znao je da nije bilo potrebe da se izvinjava. Prešla je na
njegovu stranu stola i spustila glavu kako bi je poljubio.
„Trebalo bi da je stavim da sedi do gospodina
Gaskojna”, rekla je, „oni mogu da zabavljaju jedno drugo.
Veoma me je iznervirala činjenica da se nije vratio u
London nakon što je čitave tri nedelje iskoristio Rolijevo
gostoprimstvo.”
„Mislim da je odlična ideja da oni sede zajedno,
ljubavi”, rekao je. U njegovom osmehu se videlo uzbuđenje.
„Ali mislim da džabe trošiš snagu pokušavajući da spojiš
Elen i Reksa. Njega ne možeš nasamariti, ili barem on tako
kaže. Počinjem da verujem da je ozbiljan. Plašim se da ga je
gospođica Ekert ozbiljno povredila.”
„Nijedan muškarac ne može biti nasamaren”,
odgovorila je prezrivo, „dok mu neko ne otvori oči i dok ne
shvati da je jedna devojka stvorena za njega. Prva prosto
nije bila prava.”
 „Ah!”, nasmejao se ponovo. „Da li si ti meni otvorila oči,
Klarisa, da si ti stvorena za mene? Kako si pronicljiva bila.”
„Elen i Roli su stvoreni jedno za drugo”, rekla je, ne
dozvoljavajući mu da skrene sa teme.
„Videćemo”, rekao je kroz osmeh.
 2.

„Izuzetno je ljubazno od gospodina i gospođe Adams što

su pozvali gospođu Lavering i mene u Bodli na večeru”,
rekao je prečasni Ebenizer Lavering, nakon što je pomogao
Ketrin da siđe sa taljiga i okrenuo se ka svojoj supruzi kako
bi i nju pridržao. „Vama su takođe ukazali tu čast, gospođo
Vinters, posebno sada, kada je i vikont Roli među gostima.”
„Da, naravno”, promrmljala je Ketrin, dok je nameštala
kosu, proveravajući da li je večernji povetarac pokvario
njenu frizuru. Trudila se da ignoriše ubrzano lupanje srca.
Već sto puta je odlučila da neće prihvatiti poziv, ali ga je na
kraju ipak prihvatila. Nije bilo nikakvog smisla sklanjati se.
Nije mogla toliko da se krije, dok se svi gosti ne vrate svojoj
kući. Možda će ostati ovde nekoliko nedelja.
Obukla je zelenu svilenu haljinu, za koju je znala da joj
lepo pristaje uz kosu. Frizuru je namestila ležernije nego
inače, ostavivši par uvojaka da prirodno padaju u predelu
vrata i oko slepoočnica. Ipak, čim je predala svoj ogrtač
lakeju i ušla u salon, znala je da izgledala obično i
neadekvatno obučeno za priliku. Naravno, takav izgled je i
priličio siromašnoj komšinici, koja je počastvovana pozivom
samo zato što, iz nekog razloga, nije bilo više muškaraca
nego žena - tešila je sebe, uz određenu dozu humora.
Međutim, zapravo je bila pomalo uzbuđena.
„Ah, gospođo Vinters”, pozdravila ju je gospođa Adams,
dok joj se približavala, prekrivena karnerima, svetlucavim
nakitom i perjem, „lepo od vas što ste došli.” Odmerila je
svoju gošću, pokazujući jasno zadovoljstvo što ova nije
mogla da zaseni nijednu prisutnu damu. Zatim se okrenula
kako bi pozdravila župnika i njegovu suprugu.
„Veoma ljubazno od vas, gospođo Vinters”, rekao je
gospodin Adams, uz prijatan osmeh. To je sigurno bio
gospodin Adams, uverila se pre nego što mu je uzvratila
osmeh. Imao je svoj uobičajeni, raspoloženi izraz lica. Pored
toga, nije je nazvao po imenu. „Dozvolite mi da vas
predstavim našim gostima.”
Nije imala hrabrosti da dozvoli sebi da luta pogledom
po sobi. Bilo je zaista mnogo ljudi. Međutim, gledala je u
svakoga pojedinačno dok ju je gospodin Adams
predstavljao, i osetila je veliko olakšanje. Niko od ovih ljudi
joj nije bio poznat, osim gospođice Elen Hadson, sestre
gospođe Adams, koja je u proteklih pet godina nekoliko
puta bila gost u Bodliju. Izgledala je veoma lepa i odraslo, i
bila je obučena, kako je Ketrin pretpostavljala, po najnovijoj
modi. Ona je bila poput mlađe verzije gospođe Adams, sa
svojom gustom smeđom kosom i zelenim očima.
Svi su je ljubazno pozdravili. Videla je poštovanje u
plavim očima gospodina Pelhama, koji ju je uzeo za ruku i
poklonio se, kao i u sivim očima gospodina Gaskojna.
Obojica su bili lepi mladići. Bilo joj je prijatno zbog
poštovanja koje je osetila sa njihove strane, iako ona nikada
više neće flertovati, niti pokušati da se nekome svidi u tom
smislu.
Za kraj su ostale samo dve osobe kojima nije bila
predstavljena. Međutim, bila ih je i te kako svesna - tačnije,
makar jednog od njih - sa osećajem nelagode, od kako je
ušla u prostoriju. Ipak, morala je da se suoči sa time.
Možda je on čak nije ni primetio juče, a i da jeste, možda,
možda je sada neće prepoznati; ili je shvatio da ga je
pomešala sa bratom.
„Dozvolite da vam predstavim svoju sestru Dafni, ledi
Berd?”, rekao je gospodin Adams. „Gospođa Vinters, Daf.”
Ledi Berd je bila toliko svetla, koliko su njena braća bila
tamna, ali bila je isto tako ljupka kao i gospodin Adams, i
pozdravila je Ketrin sa osmehom, uputivši joj nekoliko lepih
reči.
„Moj brat, vikont Roli”, rekao je gospodin Adams. „Kao
što možete i da primetite, gospođo Vinters, mi smo
identični blizanci, što je čitavog života mnoge zbunjivalo, a
nas zabavljalo, zar ne, Rekse?”
„To su namerno i bez stida iskorišćavali, gospođo
Vinters”, dodala je ledi Berd. „Mogla bih čitavo veče da
vam pričam na tu temu, i još bi ostalo dovoljno priča i za
sutra.”
Lord Roli je načinio krut naklon upućen Ketrin. „Ne
sada, Dafni”, rekao je. „Možda neki drugi put. Vama na
usluzi, gospođo Vinters.”
Da, bili su identični, pomislila je Ketrin. Obojica su bili
visoki i zgodni, sa tamnom kosom i još tamnijim očima.
Ipak, bili su drugačiji. Iako je na samom početku napravila
grešku u selu, bila je sigurna da joj se to neće ponovo
desiti. Očigledno je da su bili iste građe, ali ipak, vikont je
bio nešto snažniji i više atletski građen od gospodina
Adamsa. Njegova kosa je bila duža - čak previše duga, što
nije bilo prilično moderno. Takođe, njegovo lice je bilo
drugačije. Crte lica su im bile potpuno identične, ali dok je
gospodin Adams imao prijatan i druželjubiv lik, lord. Roli je
imao arogantan, namrgođen i ciničan izraz lica.
 Ketrin se dopadao gospodin Adams. Međutim, ovaj
čovek joj se nije sviđao - mada priznala je sebi da je ovo
mišljenje možda bilo potkrepljeno činjenicom da se
osramotila pred njim.
„Gospodin Vinters?”, upitala je ledi Berd, znatiželjno
razgledajući po sobi.
„Preminuo je, Daf”, odgovorio je brzo gospodin Adams.
„Gospođa Vinters je udovica. Presrećni smo što je izabrala
Bodli na Vodi za svoj dom. Ona čita starijima, podučava
decu, a crkvu redovno snabdeva cvećem iz svoje bašte
tokom leta. Drži časove klavira Džuli i Vilu, mada, plašim se
da sve ukazuje na to da oni nemaju nimalo sluha, što me
prilično pogađa.”
„Gospođa Vinters je dakle pravo blago, što bi se reklo”,
dodao je vikont Roli, dok ju je pažljivo odmeravao od glave
do pete.
Dobro, nije ni bilo važno, pomislila je Ketrin, dok je
gutala knedlu. Nije se sredila kako bi impresionirala
svemoćnog lorda. Ukoliko mu je ostavila utisak skromne
žene, koja živi daleko od modnih centara, bio je u pravu.
Ona je upravo to i bila.
„Van svake sumnje”, rekao je gospodin Adams kroz
osmeh. „Vama je neprijatno, gospođo Ketrin. Recite, koliko
su deca napredovala u poslednja dva meseca. Želim istinu
ovog puta.”
Ketrin je nervirala činjenica da se zaista zacrvenela.
Nije pocrvenela zbog komplimenata koje je primila, već iz
besa, jer je znala da oni nisu bili iskreni. Vikont je govorio
sa određenom monotonijom u glasu. Ono što je zaista hteo
da kaže, bilo je da je ona jedna dosadna žena. Istina, i jeste
bila.
„Oboje vežbaju svakoga dana, gospodine”, rekla je, „i
oboje napreduju u skladu sa svojim mogućnostima i
jednostavnim zadacima koje im zadajem.”
Gospodin Adams se ponovo nasmejao. „Ah, diplomatski
odgovor”, rekao je, „ali pretpostavljam da u Džulinom
slučaju moramo da istrajemo. Ježim se od same pomisli da
jedna mlada dama odrasta bez postignuća u tom domenu.
Ako ništa drugo, makar pokazuje izvestan talenat u radu sa
četkicom i bojama.”
„Ja takođe nisam talentovana za klavir”, rekla je ledi
Berd, „ali nikada nisam bila odbačena u društvu zbog toga.
U stvari, smatram da sam veoma pametno postupila što
sam uhvatila Klejtona u zamku, i udala se za njega, ako
stavimo po strani činjenicu da smo bili zaljubljeni do ušiju
jedno u drugo. Sve što, gospođo Ketrin, treba da uradite
kada vam na zabavi traže da odsvirate nešto, jeste da se
nasmejete što jače možete, postavite obe ruke na klavir, i
kažete nešto tipa: ’Vidi, deset prstiju’, zatim će se svi
nasmejati na vašu duhovitu opasku. Uveravam vas, uvek
uspe.”
„Možda bi gospođa Vinters pre trebalo da uči decu
diplomatiji, Klode”, rekao je lord Roli.
„Sigurno je užasno dosadno da radite sa decom koja
nisu nimalo zainteresovana”, dodala je ledi Berd.
„Ne baš, madam”, odgovorila je Ketrin, „i ne fali njima
interesovanje, nego...”
„...talenat”, ubacio se gospodin Adams. Opet se
prigušeno nasmejao. „Nemojte se plašiti, gospođo Vinters,
ja ih volim oboje, bez obzira na činjenicu da nisu
talentovani za muziku.”
„Ah, večera!”, rekla je ledi Berd, videvši batlera kako
razgovara sa gospođom Adams na drugom kraju prostorije.
„Bože, kako sam ogladnela!”
 „Izvinite me”, rekao je gospodin Adams, „moram da
odem do gospođe Lipton.”
„Gde je Klejton?”, ledi Berd se osvrnula oko sebe.
Ketrin je doživljavala napad panike u sebi. O ne, ovo je
bilo isuviše neprijatno! Međutim, spasio ju je dolazak
gospođe Adams, koja je, naravno, sve osmislila unapred.
„Roli”, rekla je, uzimajući ga za ruku, „ti ćeš, naravno,
želeti da uđeš ruku pod ruku sa Elen.” Pogledala je Ketrin
sa visine. „Zamolila sam prečasnog Laveringa da uvede vas,
gospođo Vinters, smatrala sam da će vam biti prijatnije sa
nekim koga već znate.”
„Naravno”, promrmljala je Ketrin, dok je osećaj panike
polako prelazio u osećaj zadovoljstva. „Hvala, madam.”
Župnik je već bio pružio ruku ispod njenog lakta,
iskazujući čast što mu je pružena prilika da uđe sa njom na
večeru i sedi pored nje.
„Gospođa Adams zna”, rekao je dok je ledi još mogla da
ga čuje, „da ljudi mog poziva vole da imaju dobro društvo
za stolom.”
To je bila divna pohvala - pomislila je Ketrin, hvatajući
ga podruku - koja će svakako potvrditi pretpostavke vikonta
Rolija da je ona jedna dosadna žena.
Spremila se za dosadan deo večeri, koji je trebalo da
sledi. Gospodin Natanijel Gaskojn, za koga se ispostavilo da
je, pored toga što je bio lep, bio i veoma prijatan, sedeo je
sa njene leve strane. Mada, nije imala mnogo prilike da
razgovara sa njim. Prečasni Lavering je sve činio kako bi
okupirao njenu pažnju, kao i uvek kada bi sedeo pored nje,
što je bio čest slučaj kad god bi oboje bili gosti kod
gospodina i gospođe Adams. Sve vreme ju je uveravao kako
treba da budu zahvalni što im je ukazana čast da budu u
ovako slavnom društvu. Takođe, uveravao ju je u izvrstan
kvalitet svakog posluženog jela.
Ketrin mu je posvetila samo deo svoje pažnje, dok je
drugi deo usmerila na osluškivanje ostatka društva.
Gospodin Adams, koji je sedeo na čelu, bio je sjajan
domaćin. Gospođa Adams je bila poput kraljevske
domaćice. Ketrin je uvek intrigiralo to kako su se njih dvoje
toliko dobro slagali, kada su bili toliko različiti po
karakteru. Oboje su, naravno, bili lepi. Primetila je kako je
Elen Hadson, koja je sedela pored vikonta, u nekoliko
navrata pokušavala da privuče njegovu pažnju. A kada bi
konačno uspela, postajala bi ćutljiva i moglo se jasno videti
da joj je neprijatno. On bi se, zatim, vratio na razgovor sa
gospođom Lipton, koja je bila sa njegove druge strane.
Gospođu Adams je takvo ponašanje očigledno nerviralo.
Ketrin je pretpostavljala da će gospođa Lipton u
budućnosti biti smeštena da sedi daleko od vikonta Rolija.
Primetila je kako su ledi Berd i gospodin Gaskojn flertovali,
ali na očigledno, bezazlen način.
Takođe je primetila kako je gospođica Tereza Halm
razmenila nekoliko požudnih pogleda sa svojim verenikom,
gospodinom Arturom Liptonom, koji je bio suviše daleko od
nje kako bi se uključio u razgovor. Ona je veoma malo
učestvovala u razgovoru, a gospoda do nje su je, na očigled
svih, ignorisala.
Sirota devojka. Lord Pelham je tokom čitave večere bio
udubljen u razgovor sa gospođom Veronikom Lipton.
Ketrin je uživala u svojoj ulozi posmatrača, više nego
što bi u ulozi učesnika, mada nije uvek bilo tako. Uloga
posmatrača nije unosila puno zabave u život, ali nije
postojala opasnost da ostane slomljenog srca. Tokom
godina je otkrila da je daleko prijatnije da se drži na
distanci i suzdržava svoje emocije. Daleko od toga da nije
učestvovala u raznovrsnim društvenim aktivnostima i da
nije imala prijatelje, ali to su bili bezbedni prijatelji i
bezbedne aktivnosti po nju.
Dok je, s pola koncentracije slušala hvalospev
prečasnog Laveringa posvećen goveđem pečenju, na
trenutak je uhvatila pogled lorda Rolija. Nasmešila se dobro
poznatom liku, sekundu pre nego što je shvatila da to
uopšte nije bio dobro poznat lik. Bio je potpuni stranac za
nju, koja je ponovo napravila istu grešku, samo nekoliko
trenutaka nakon što je uveravala sebe da joj se to neće
desiti. Nezgrapno je sklonila pogled, i prilično glasno lupila
viljuškom o tanjir. Međutim, šta je bilo pogrešno u tome što
mu se nasmejala kada su im se pogledi slučajno susreli?
Nakon svega, upoznali su se i razgovarali nekoliko minuta
pre večere. Nije bilo razloga da tako skloni pogled. Ovako
je samo delovalo kao da je nešto skrivila, kao da je krala
njegove poglede, i da je bila uhvaćena na delu. Namrštila
se i odlučno pogledala pravo u njega.
Vikont Roli ju je i dalje posmatrao. Oholo je podigao
tamnu obrvu, pre nego što je ona ponovo otrgla pogled.
Sada je dodatno pogoršala stvari. Kako je to bilo
neotesano od nje! Samo zato što joj je bio privlačan, kao što
bi i svakoj normalnoj ženi bio?
Nasmešila se prečasnom Laveringu, čime je pokrenula
nove hvalospeve na račun šefa kuhinje.

Ona je bila udovica. Zanimljivo. Udovice su uvek bile

daleko poželjnije od drugih žena. Sa neudatim ženama
čovek je morao da postupa pažljivo - veoma pažljivo, što je
njegov prijatelj Net nedavno iskusio na sopstvenoj koži.
Ukoliko je muškarac bio imućan i uživao određeni ugled u
društvu, onda su ga posmatrali kao potencijal, koji će po
svaku cenu biti uhvaćen u zamku zvanu brak, ako ne od
strane mlade dame lično, onda prvenstveno od strane njene
rodbine, koja je želela da ga iskoristi. Osim toga, neudate
žene je bilo prilično teško odvuci u krevet, osim ukoliko
čovek nije bio spreman da plati ceh za to.
On nije bio. Samo onda jedanput. I nikada više. S druge
strane, udate žene su predstavljale opasnost, što je Iden
otkrio u proteklih nekoliko meseci. Čovek bi, suočen sa
metkom razdraženog muža, mogao da izgubi život, ili da
ostatak života provede sa krivicom jer je ubio drugog
čoveka. Čak i ako je muž prevelika kukavica da ga izazove
na dvoboj, što se i desilo u Idenovom slučaju, uvek bi ga
pratio glas rogonje. To bi zahtevalo povlačenje iz Londona,
ili čak iz Brajtona i Bata na godinu dana. Žene koje nisu
bile dame iz viših krugova, bile su generalno dosadne.
Naravno, bile su dobre samo da čoveka želja mine, takođe,
prilično su bile vešte u postelji. Međutim, one nisu
predstavljale izazov i, osim tela, nisu imale ništa više da
ponude. Bile su gnjavaža.
Prošlo je nekoliko godina od kako je vikont Roli imao
redovnu ljubavnicu. Kad je već mogao da bira, više je voleo
povremene, neobavezne šeme. Međutim, to je takođe sa
sobom nosilo određenu dozu opasnosti. Kako je njegovo
zdravlje, i nakon šest godina provedenih u borbi na
Poluostrvu1 i kod Vaterloa, bilo u prilično dobrom stanju,
nije želeo da se sada izlaže nekim seksualno prenosivim
bolestima.
Udovice su bile savršene u svakom smislu. Do sada je
imao dve afere sa udovicama i nijednom nije bilo
komplikacija. I jednu i drugu je okončao čim su mu
dosadile. I nijedna od njih nije dizala prašinu oko toga, obe
su našle novog ljubavnika. Zato su mu i ostale u lepom
sećanju.
 Gospođa Vinters je bila udovica. I to izuzetno ljupka
udovica, ali ne na tako očigledan način. Elen Hadson se
oblačila mnogo modernije i sa više ukusa. Njena kosa bila
je daleko stilizovanija, posvećivala je više pažnje detaljima.
Takođe, Elen je bila mlađa. Međutim njoj je nedostajalo to
nešto što ga je kod gospođe Vinters privlačilo.
U svojoj krajnje jednostavnoj zelenoj haljini, Ketrin je,
kao žena, bila u prvom planu. Nije sva pažnja bila
usmerena na izgled haljine, već je prodirala dalje, do
prilično visoke, vitke, ali oblikovane figure koja se krila
ispod te haljine. Pored toga, jednostavnost sa kojom je bila
stilizovana njena kosa, zalizana u temenu, i vezana u nisku
punđu, sa samo nekoliko puštenih uvojaka, naglašavala je
njen prirodni, zlatni sjaj. Takva frizura nije odvlačila pažnju
sa pravilnih crta njenog lica i očiju boje lešnika.
Jednostavno, bila je prelepa.
Bila je udovica. Vikont je prećutno blagoslovio
gospodina Vintersa jer je bio ljubazan da umre tako mlad.
Boravak na selu nije obećavao nikakvu zabavu. Oh, bilo
je lepo vratiti se u kuću koja je nekada pripadala babi i
dedi. To je oživelo mnoge prijatne uspomene iz detinjstva.
Takođe, biće lepo da provede nekoliko nedelja sa Klodom.
Kao identični blizanci, bili su neobično bliski, pa ipak, život
im je krenuo različitim putanjama od kada se Klod kao
dvadesetogodišnjak oženio. Više se nisu toliko viđali. Nije
mogao da traži prijatnije društvo ni od dvojice od svoja tri
najbliža prijatelja. Bili su bliski od kada su zajedno služili
kao konjički oficiri na Poluostrvu. Tamo ih je jedan kolega
oficir nazvao Četiri jahača apokalipse, on, Iden, Net i Kenet
Vudfol, grof od Haverforda, jer se činilo da su uvek u nekoj
akciji.
Međutim, boravak na selu će biti dosadan. Nije mu se
sviđala Klarisa, mada joj je ukazivao poštovanje, kako bi
Klod bio srećan. Bilo je očigledno da je ona sebi zadala
misiju koju je trebalo da ispuni u narednih nekoliko nedelja.
Želela ga je za svoju sestru. Upravo odatle je dosada i
dolazila, zbog činjenice da je morao da bude ljubazan
prema devojci, ali istovremeno da joj ne daje lažnu nadu.
Znao je da neće nasesti na Klarisine odlučne manipulacije.
Ponekad je proklinjao sebe zbog obaveze koju je osećao
prema Idenu i Netu. Da li je trebalo da se oseća
primoranim da i on pobegne na selo, samo zato što oni nisu
imali drugog izbora? Zar nije mogao da ih pusti same,
uostalom imali su jedan drugog? Ali znao je da bi oni učinili
isto za njega. Pored toga, Horacija će verovatno biti u
gradu za vreme sezone, a on bi voleo da izbègne taj susret.
I tako je ostao zaglavljen ovde na minimum nekoliko
nedelja. Trebalo mu je više zabave nego što su brat i
dvojica prijatelja to mogli da mu pruže. Trebala mu je
razonoda u vidu žene.
A gospođa Vinters je bila udovica.
I slobodna.
Dala mu je signal, van svake sumnje, i to nekoliko puta.
Tokom čitave večeri pokazivala je svoje lepo vaspitanje. Bila
je prilično šarmantna, baš kao što se od jedne žene u
njenom položaju i njenih mogućnosti moglo očekivati.
Nije se isticala, niti povlačila sa lažnom skromnošću.
Nakon večere, u salonu, razgovarala je sa Klejtonom i Dafni
i gospodinom Liptonom. Razgovor je veoma dobro tekao,
ako je suditi po njihovim zainteresovanim izrazima lica.
Nakon što su gospođica Hadson, gospođica Lipton i
gospođica Halm završile sa svojim pevanjem i solističkim
tačkama na klaviru, Klod je pozvao Ketrin da im odsvira
nešto. Svirala je lepo, i nije ustuknula nakon jedne
odsvirane numere, kao što je to bio slučaj sa gospođicom
Lipton. Kada je gospođa Lavering ustala kako bi krenula
kući, gospođa Vinters joj se pridružila bez oklevanja.
Poželela je Klodu i Klarisi prijatno veče, a ostatku društva
ljubazno klimnula glavom u znak pozdrava. Stajala je tako
prilično dugo, čekajući dok prečasni Lavering nije završio
sa izlivima zahvalnosti upućenim domaćinima, kao i
pohvalama njihovih uvaženih gostiju i jelovnika. Prošlo je
skoro deset minuta dok njih troje nisu konačno krenuli.
Klod je pošao za njima kako bi ih ispratio i pomogao
damama da uđu u dvokolicu.
Oh, ali ona je dala znak da je slobodna - osmeh, lažna
zbunjenost za večerom, kao i pogled ispod njenih lepih
dugih trepavica, koje su bile nekoliko nijansi tamnije od
kose. Takođe, primetio je i nekoliko skrivenih pogleda u
salonu, od kojih je najznačajniji bio onaj, za vreme aplauza,
kada je završila sa svojom klavirskom tačkom. Pogledala je
direktno u njegovom pravcu, naslonivši se na okvir kamina,
sa čašom u ruci, i zacrvenela se. Nije joj aplaudirao, ali je
podigao svoju čašu par centimetara u vis, kao znak
pozdrava, podigavši jednu obrvu.
Da, definitivno je bila slobodna, razmišljao je te večeri,
nakon što je ispratio svog ličnog slugu i ugasio sveće, dok
se prevrtao u krevetu, osećajući prijatan bol u bedrima.
Pitao se da li ju je pokojni gospodin Vinters dobro naučio
veštinama u krevetu. Međutim, nije ni bilo bitno, jer će je
uskoro i on sam naučiti.
 3.

Ketrin se upravo vratila iz kućice starog gospodina

Klarkvela, oko 5 kilometara udaljene od njene, u kojoj je
živeo sa sinom i snahom. Trudila se da makar jednom
nedeljno odlazi kod njega da mu čita. On više nije mogao da
se kreće samostalno, bez pomoći dva štapa, a kako je
tvrdila njegova snaha, čak ga je i vreme provedeno napolju,
kao i celodnevno sedenje na kućnom pragu, razdraživalo.
Ketrin je češkala Tobija po stomaku, prvo nožnim
palcem, preko cipele, i zatim i rukom. „Budalasti pas”,
govorila je dok se igrala sa njim. „Čovek bi pomislio da sam
otišla na mesec dana.” Smejala se tome što je uspela da
razdraži psa, kao i njegovom veselom mahanju repom.
Bilo je hladno uprkos tome što je sijalo sunce.
Prodžarala je žar na kuhinjskoj rešetki i uspela da ponovo
raspalmsa vatru. Dodala je još drva, a zatim stavila vodu da
provri za čaj.
Uvek je volela kada bi se vratila kući, zatvorila vrata za
sobom i znala da ostatak dana ne mora nigde da ide.
Razmišljala je o prethodnoj večeri i smešila se. Takve večeri
su bile prijatne, a i društvo je takođe bilo prijatno, uprkos
nekoliko neprijatnih momenata. Ali, generalno nije žudela
za takvim načinom života.
Ne više.
Međutim, činilo se da ostatak dana neće biti, uprkos
svemu, rezervisan za nju samu. Neko je snažno pokucao na
vrata. Požurila je da otvori, uzdahnuvši zbog Tobijevog
neprestanog lajanja. Na vratima je bio konjušar iz Bodlija.
„Gospođa Adams je došla da vas pozove, madam”,
rekao je.
Gospođa Adams nikad nije dolazila lično kod onih koje
je smatrala ispod svog nivoa. Umesto toga bi pozvala tu
osobu do kapije, bez obzira na vremenske prilike ili na
mogućnost da je osoba trenutno zauzeta ili radi nešto kod
kuće. Tu bi razgovarali nekoliko minuta, sve dok ona ne da
znak svom vozaču da mogu da krenu.
Ketrin je ponovo uzdahnula i zatvorila vrata Tobiju
ispred nosa, pre nego što se uputila ka kapiji. Odmah je
zapazila da je ovog puta umesto kočija tamo čekala čitava
grupa jahača - gospodin i gospođa Adams, gospođica
Hadson, gospođica Lipton, ledi Berd, lord Pelham, gospodin
Artur Lipton i vikont Roli. Svi su je gromoglasno i uglas
pozdravili. „Kako ste, gospođo Vinters?” upitao je
raspoloženi gospodin Adams. „Klarisa je odlučila da mora
da vas pozove i izvede iz kuće, za slučaj da niste videli
ovako divnu konjicu u prolazu.”
Gospođa Adams ga je ignorisala. Klimnula je glavom s
visine. Nosila je plavi šeširić, ukrašen perjem koje se uvijalo
oko njene brade. Bio je uparen sa haljinom u istoj plavoj
nijansi. Nova, pomislila je Ketrin. I veoma skupa.
„Dobar dan, gospođo Vinters”, rekla je, „pretpostavljam
da se još uvek niste odmorili od puta u vikarevoj dvokolici
od prošle večeri? Šteta što nemate kočiju, ali
pretpostavljam da vam ona nije ni potrebna.”
 „Svakako da nije, madam”, Ketrin se složila, stvarajući
u glavi sliku kočija, duplo većih od njene kuće, u zadnjem
delu dvorišta, što je bilo prilično komično. „Pored toga,
veče je bilo veoma prijatno za vožnju, naravno, pod uslovom
da ste prikladno obučeni.”
„Kako divna kućica”, rekla je ledi Berd, „čitavo
okruženje je veoma idilično, zar ne Idene?”
„Mnogi iz Londona bi ubili za ovakav posed kraj reke
nalik vašem, gospođo Vinters”, rekao je lord Pelham, dok je
odmeravao Ketrin svojim plavim očima.
„Onda treba da budem zahvalna što ne živim blizu
Londona”, odgovorila je.
„Ne verujem da bi ovako mali posed zanimao ikoga iz
grada, Pelhame”, dodala je gospoda Adams. „Mada,
priznajem da reka formira veoma lepe predele, a kameni
most je zaista živopisan. Da li ste ga primetili pre dva dana
kada smo stigli?”
„Nastavićemo jahanje i napraviti omaž mostu”, rekao je
gospodin Adams, „i dopustićemo gospođi Vinters da se vrati
u svoj topli dom. Vi drhtite, madam.”
Ketrin im se osmehnula dok su je pozdravljali, i
nastavljali svoj put niz ulicu, uputivši se ka kamenom
lučnom mostu, koji se nalazio na kraju ulice. Istina, ona je
drhtala. I da, bilo joj je hladno da tako stoji napolju, bez
ogrtača i kape.
Međutim, nije se osećala nelagodno zbog hladnoće, već
prvenstveno zbog njega. Možda to i nije bilo ništa. Možda
se samo ponašala detinjasto, poput tinejdžerke pred slatkim
momkom. I, ako je to u pitanju, bila bi užasno ljuta na sebe.
Imala je dvadeset pet godina i nameravala je da vodi miran
seoski život. Sa time se već pomirila i navikla se na to. I bila
je srećna tako, ili bolje rečeno, zadovoljna. Sreća je
podrazumevala uključivanje emocija, a ako je neko srećan,
onda lako može da postane i nesrećan. Ona nije želela ni
jedno, ni drugo. Bila je zadovoljna time da bude zadovoljna.
Ili možda nije bila detinjasta, možda je stvarno i bilo
nečega. On je, nesumnjivo, dosta gledao u nju prošle
večeri, iako nije ni pokušao da započne razgovor, niti da se
uključi u razgovor koji je vodila sa ostalim gostima - osim
onoga pre večere, kada nije ni imao izbora. Sigurno nije
bila slučajnost da bi on, svaki put kada bi ga pogledala,
takođe gledao u nju. Osećala je da je gleda čak i kada ona
nije gledala u njega, a svaki put kada bi ga pogledala,
dokazala bi sebi da nije ništa umišljala.
Ista stvar se desila i danas. Nije progovorio sa njom ni
reč, ali je bio nemi posmatrač iz senke, iza ostatka grupe.
Dok su svi gledali u njenu kućicu, dvorište, u nju, ni njegov
pogled nije izostao. Osećala je to, uprkos tome što ga
nijednom nije pogledala.
To je bilo krajnje smešno, pomislila je, vraćajući se kući,
gde je čekao Tobi, koji je sa vrata skočio na nju u znak
protesta jer mu nije dozvolila da laje na nepoznate
posetioce. Sa lakoćom je razgovarala sa ostatkom grupe,
uključujući i preostala tri gospodina, i nije se osećala
neprijatno niti postiđeno, iako su gospodin Adams i lord
Pelham bili isto toliko zgodni kao i vikont Roli, a i gospodin
Lipton je takođe bio lep čovek. Zbog čega bi joj bilo
neprijatno? Ona nije planirala da ih pozove, već su oni
pozvali nju.
Zašto joj je bilo toliko nezamislivo čak i da okrene glavu
u vikontovom pravcu, a kamoli da ga pogleda? I kako je bila
toliko sigurna da je on, sa svojim tamnim očima i mrkim
pogledom, gledao sve vreme pravo u nju, kada ona ni u
jednom trenutku nije pogledala u njega. I kako se tumači to
što mu ona nijednom nije uzvratila pogled - hladno ili
učtivo?
Ponovo se osećala poput zaljubljene tinejdžerke.
 Niko prošle večeri nije pomenuo koliko dugo će gosti
boraviti u Bodliju. Možda su došli samo na nekoliko dana, ili
na nedelju, ili dve najduže. Sigurno neće biti duže od toga.
Preostalo je još malo vremena do početka sezone, a svi će
želeti da budu tamo na vreme. Vikont Roli, lord Pelham i
gospodin Gaskojn su bez sumnje bili privlačna mlada
gospoda, mada i nisu bili toliko mladi. Sigurno su se već
približavali tridesetima. Vikont je bio brat blizanac
gospodina Adamsa, koji je bio u braku već dovoljno dugo da
ima ćerku od osam godina.
Ketrin je na sve načine pokušavala da prestane da misli
na goste porodice Adams, posebno na jednog od njih. Nije
to želela. Sviđao joj se njen novi život i sviđala joj se ona
takva kakva je. Sipala je čaj i smestila se kako bi čitala
knjigu Danijela Defoa, koju joj je pozajmio župnik. Možda
će Godina kuge uspeti da joj odvuče pažnju.
Na kraju je tako i bilo. Tobi se protezao na tepihu kod
njenih nogu, uz povremene glasne i spokojne uzdahe.

Bila je veoma lepa. I bila je jedna od onih retkih žena

koje bi izgledale lepo čak i u džaku. Ili bez ičega na sebi.
Da, definitivno to drugo. On je sedeo na svom konju, ispred
njene kuće, svlačeći je pogledom, dok je ona neobavezno
razgovarala sa ostatkom grupe. Zamišljao je njene duge
noge, ravan stomak, i bez pomoći korseta, čvrste,
podignute grudi i nežnu i mekanu kožu. Takođe je u svojoj
mašti pustio njenu kosu, koja je bila vezana u jednostavnu
punđu, i gledao kako njeni zlatni talasi lagano klize preko
leđa, pa sve do struka. Sećao se od prethodne večeri
nekoliko pramenova njene kose puštenih da slobodno
padaju, što mu je bilo veoma privlačno.
 Nije mogao da ne primeti da nijednom nije pogledala u
njega. Takođe mu nije promaklo ni to da je ona bila potpuno
svesna njegovog prisustva, više nego prisustva drugih ljudi
sa kojima je razmenjivala poglede i razgovarala. Između
njih je postojala napetost i neka nevidljiva nit, koju je on
nežno povukao. Nije želeo da se Iden ponovo šegači sa
njim. Nije želeo da iko išta primeti, posebno ne Klod, sa
kojim je imao neku vrstu telepatskog odnosa.
Bilo mu je drago što je bila diskretna, jer da nije bila,
naravno, ne bi mu više bila interesantna. Onda sigurno ne
bi prihvatio igru, koju je ona tajno započela prethodne
večeri. Ali prihvatio je, bez oklevanja.
Njegov boravak ovde neće biti duži od nekoliko nedelja,
i verovao je da gospođa Vinters može da drži njegovu
pažnju sve to vreme.
To veče nije bilo dodatnih zvanica, iako je Klarisa
neparan broj gostiju smatrala svojom sramotom. Bilo je
dovoljno ljudi za partiju karata, pa je on bio slobodan.
„Trebalo bi da izađem malo na svež vazduh”, rekao je
prilično opušteno, u nadi da niko neće izraziti želju da mu
pravi društvo. Elen Hadson je, na sreću, bila među onima
koji su igrali karte.
„Smrkava se”, rekla je Klarisa, vidno iznervirana što je
uspeo da izbegne društvo njene sestre. „Možeš se izgubiti,
Roll.”
Klod se nasmejao. „Reks i ja smo ovde imali mnoge
tajne avanture po mraku, dok smo još bili deca, ljubavi.
Organizovaćemo potragu ukoliko ne stigneš do ponoći,
Rekse.”
„Možda bi trebalo da ponesem klupko sa sobom,
ukoliko ćeš tako biti spokojnija, Klarisa”, rekao je vikont
letargično.
 Nekoliko minuta kasnije, krenuo je svojim putem,
srećan što niko nije pošao za njim. Takođe je bio srećan što
tako dobro poznaje mesto, uprkos tome što ga nije posetio
godinama. Dečačke avanture se ipak ne zaboravljaju tako
lako. Čak i u sumrak, dobro je poznavao put preko
travnjaka, kroz drvored i zadnju kapiju parka, onaj koji vodi
do kraja sela - do kuće gospođe Vinters. Nije želeo da se
izlaže riziku i ide putem koji prolazi kroz selo.
Bio je skoro mrkli mrak kada je kroz zadnju kapiju izbio
na put. Zavese na kućici gospođe Vinters bile su navučene
preko prozora, ali je video kako iza jedne od njih dopire
svetlo. Dakle, bila je kod kuće. Nadao se da je bila sama, jer
bi u suprotnom morao da ima spremljen izgovor za svoj
dolazak.
Ušao je kroz kapiju, pažljivo zatvarajući vrata za sobom.
Pogledao je za sobom kako bi se uverio da je ulica bila
prazna i da ga niko nije video. Bio je veoma nervozan.
Nikada ranije nije uradio ovako nešto na selu. Naravno,
nikad nije uradio ništa slično ni u Stratonu. Štaviše, nikada
se nigde nije zadržao dovoljno dugo kako bi osetio potrebu
za tim. Ovako nešto se uvek vezivalo za veća mesta poput
Londona, gde ste mogli zadržati izvesnu anonimnost, za
razliku od malih mesta gde svako svakog poznaje.
Klodu ne bi bilo drago da čuje za ovo.
Iden i Net bi se slatko zabavljali i do kraja života ga ne
bi ostavili na miru.
Morao je da se osigura da niko ne sazna za ovo.
Pokucao je na vrata.
Mislio je da će morati da pokuca ponovo, iako je čuo
psa kako entuzijastično laje sa druge strane vrata, ali u
trenutku kada je podigao ruku, začulo se okretanje ključa u
bravi, i vrata su se odškrinula. Gledala ga je pomalo
iznenađeno. Nosila je čipkani šeširić, zbog kojeg je delovala
još šarmantnije i lepše.
Na sebi je imala vunenu rolka-haljinu dugih rukava,
koju je nosila ranije, prilikom njihovog susreta tog dana.
Pitao se dali je znala da ta haljina naglašava njenu vitku
figuru i primamljivo ističe njene obline.
„Lorde!”, rekla je.
Jedva je mogao da je čuje šta govori od lajanja psa. Po
prvi put se zapitao kako je mogla da zna da je to on, a ne
Klod. Većina ljudi nije, makar oni koji su ih tek upoznali
nisu mogli da uvide razliku.
„Gospođo Vinters?”, skinuo je šešir. „Dobro veče. Mogu
li da uđem?”
Gledala je iza njega, očekujući da vidi još nekoga sa
njim. Prošlo je nekoliko sekundi dok nije otvorila vrata u
potpunosti i pomerila se kako bi on mogao da prođe. Mali
braonkasto-beli terijer priskočio je u pomoć i dao do znanja
da čuva svoju teritoriju.
„Ne ujedam”, rekao je slabašnim glasom psu. „Nadam
se da ni ti ne ujedaš, gospodine.”
„Tobi, budi tih”, rekla je.
Ali njene reči su bile suvišne. Pas se okrenuo na leđa,
mašući repom po podu i šapama podignutim u vis. Vikont
ga je zagolicao čizmom, nakon čega se pas, očigledno
zadovoljan, okrenuo i vratio na svoje mesto.
Stajao je u uskom prolazu. Kuća je bila toliko mala, da
se osećao kao da stoji pognuto kako ne bi udario glavom o
plafon.
Ketrin je zatvorila vrata, nakon čega je samo stajala i
gledala u njih duže nego što je to bilo potrebno. Zatim se
okrenula i pogledala pravo u njega. Imala je oči boje lešnika
i duge tamne trepavice.
„Nisam naložila vatru u salonu” rekla je, „nisam
očekivala goste. Bila sam u kuhinji.”
Iz kuhinje je dopirao prijatan miris, i čim je ušao
zapazio je kolače prekrivene krpom na stolu. Bila je to
prijatna soba i delovala je udobno za život. Stolica za
ljuljanje koja je stajala pored kamina bila je prekrivena
izvezenom jastučnicom svetlih boja. Na stočiću pored
nalazila se knjiga, otvorena i položena licem nadole i Stona
lampa, koja je svetlela. Pas je ležao na stolici.
Vikont se okrenuo i pogledao u gospođu Vinters. Bila je
bleda. Čak su i njene usne izgubile boju.
„Želite li da sednete, lorde?”, pitala je iznenada, dok je
rukom pokazivala na stolicu, sa druge strane kamina.
„Hvala.” Seo je na nju, na drugom kraju sobe, dok je
Ketrin sela na stolicu za ljuljanje, na kojoj je bio pas. Skočio
je čim je ona prišla. Razmišljao je kako je bila graciozna.
Leđima se nije oslanjala na stolicu, ali njen stav uopšte nije
bio ukočen. Onda je ponovo skočila na noge.
„Da li ste možda za šoljicu čaja?”, pitala je. „Bojim se
da nemam ništa jače.”
„Ne mogu ništa, hvala”, rekao je. Sada, kada je bio
ovde nasamo sa njom, osećao je tenziju između njih i uživao
je u tome. Ona je bila isto toliko svesna toga kao i on.
Nikada ranije nije osetio takvu tenziju.
Posmatrao je kako se ona nosi sa ovom situacijom, dok
se spuštala nazad na svoju stolicu. Prekrstila je šake na
krilo i delovala prilično opušteno.
„Da li ste uživali u popodnevnom jahanju, lorde?” pitala
je ljubazno. „Selo je veoma lepo, čak i u ovo doba godine,
zar ne?”
 „Izuzetno lepo”, rekao je, „posebno jedan deo.”
„Oh”, usta su joj ostala otvorena kako je to izgovorila.
Zamišljao je kako vrh svog jezika stavlja između njenih
usana.
„Na samom kraju sela, zastali smo da ga vidimo. Mada,
ne može se baš nazvati selom”, dodao je.
Gledao je kako postaje svesna značenja njegovih reči.
Primetio je kako se zacrvenela.
„Sigurno vam je drago što ste videli svoje nećake”,
rekla je, gledajući u svoje šake. „Oni ne putuju često,
pretpostavljam da ih zato dugo niste videli.”
„Dovoljno dugo”, rekao je. „Jutros sam otkrio da deca
imaju tendenciju da veruju kako stričevi služe da se po
njima penje.”
„A vi ne volite da se penju po vama?”
Pitanje je bilo suviše očigledno, a ona uopšte nije bila
naivna, mada se prilično zarumenela nakon što je to
izgovorila.
„Zavisi ko je u pitanju, gospođo Vinters”, odgovorio je.
„Svakako, nekada može da bude veoma prijatno.”
Spustila je pogled ka psu koji se protezao kod njenih
nogu i ispružila stopalo kako bi ga pomazila. Bio je to lukav
potez ponovo. Osećao je kako mu puls raste. Uživao je. Nije
želeo da ubrzava stvari, iako će njegov kasni povratak u
Bodli privući pažnju i izazvati pitanja. Čekao je da ona
ponovo započne razgovor.
Podigla je pogled, zadržavajući se na njegovoj bradi.
„Ne znam zašto ste došli ovde, lorde”, rekla je. „Nije baš
prikladno.”
Ah, ona nije želela da pusti stvari da idu svojim tokom
kao i on, želela je da pređe na stvar.
 „Verujem da znate, i uveravam vas da me niko nije
video kako dolazim. Neće biti nikakvih priča”, rekao je.
„Retko ko prođe neopaženo kroz selo”, rekla je.
„Došao sam kroz zadnji ulaz”, rekao je. „Možda niste
znali da smo Klod, Dafni i ja kao deca provodili dosta
vremena ovde kod babe i dede.”
„Da, naravno. Zašto ste ovde, sada? Mislim, zašto ste
došli kod mene?” pitala je.
„Dosadno mi je, gospođo Vinters. I kako stvari stoje,
izgleda da ću se dosađivati narednih nekoliko nedelja u
Bodliju. Drago mi je što sam ovde sa bratom i sestrom i
svoja dva najbliža prijatelja, ali mi nedostaje žensko
društvo. Dosadno mi je, a pretpostavljam da je i vama
dosadno. Vi ste udovica u mestu gde nema mnogo
društvenih dešavanja, osim kada vas Klarisa pozove kod nje
na zabavu, i nemate veliki izbor muškog društva.”
Njene ruke više nisu bile opuštene. Stiskala je dlanom o
dlan. „Ne žudim za takvim zadovoljstvima, niti tražim
muško društvo od smrti svoga muža”, rekla je. „Zadovoljna
sam svojim životom. Nisam usamljena, niti se dosađujem.”
Pokušavala je da deluje ravnodušno. Dobro. On je
uživao. Izgledala je tako lepo sa distance sa koje je
posmatrao da mu se i dalje nije nigde žurilo. Još uvek nije
želeo da je dodirne. Iščekivanje je imalo svoje čari.
„Vi ste lažljivica, madam”, rekao je.
Na trenutak nije znala šta da kaže. Zenice su joj se
raširile i gledala je pravo u njega. „A vi uopšte niste
džentlmen, lorde”, izustila je na kraju.
Gledao ju je sa poštovanjem, i sa beskrajnom željom.
„Biću ovde nekoliko nedelja, možemo da prekratimo
dosadu jedno drugom”, rekao je
 „Ovakvim posetama? Smatram da one nisu prikladne,
lorde. Ja sam sama ovde”, rekla je.
„Oboje možemo biti zahvalni na tome večeras”, rekao
je. „Da, upravo ovakvim posetama, madam. I da li zaista
treba da brinemo o tome šta je prikladno? Vi ste udovica i
prošli su dani vaše mladosti, ukoliko nije previše smelo od
mene što ovako govorim.”
„Ja”, zastala je na trenutak i progutala pljuvačku, „ne
verujem da će vaša poseta ikako izlečiti našu dosadu.
Očigledno nemamo mnogo zajedničkih tema za razgovor,
lorde.”
Bila je neprocenjiva.
„Pretpostavljam da ćemo morati da nađemo način da se
zabavimo bez reči”, rekao je.
„Šta želite da kažete?”, usne su joj ponovo prebledele.
To su bile usne kojima je očajnički bio potreban poljubac.
„Nemojte reći da nikada niste zabavljali svog muža na
taj način, ili on vas. Ne verujem da je sebe uskratio takvog
zadovoljstva, kad je kraj sebe imao tako šarmantnu ženu”,
rekao je.
„Želite da budem vaša kurva”, šapnula je.
„Ah, ružna reč”, rekao je. „Kurve lutaju ulicama,
nasumično tražeći mušterije. Ja želim da budete moja
ljubavnica, gospođo Vinters.”
„Nema razlike u tome”, i dalje je šaputala.
„Baš suprotno”, rekao je, „postoji velika razlika.
Muškarac bira tačno određenu ženu za svoju ljubavnicu.
Ukoliko ona bude imala sreće i ukoliko ima dovoljno novca
da sebe izdržava, žena bira muškarca da bude njen
zaštitnik To se donekle ne razlikuje mnogo od braka.”
 „Ukoliko ima dovoljno novca da sebe izdržava”,
ponovila je, „Da li vi to nudite da me platite, lorde?”
Zamislio se oko toga. Nije želeo da je uvredi, ali možda
joj je bilo potrebno još novca, i bio je prilično spreman i na
to da je plati.
„Ukoliko tako vi želite”, rekao je, „sigurno se možemo
dogovoriti.”
„Vi biste platili da legnem sa vama?”, rekla je. „Da
odem sa vama u krevet? Da vam dam pristup svom telu?”
I sam ne bi mogao bolje i erotičnije da se izrazi.
„Da, madam, platio bih vam, mada, smatram da bi
zadovoljstvo bilo obostrano.”
„Izađite napolje”, izgovorila je tako tiho da mu je
trebalo vremena da shvati šta je rekla.
Podigao je obrve. „Madam?”
„Izađite napolje!” rekla je, ovog puta mnogo odlučnije,
dok je širila nozdrve i dok se boja vraćala u njeno lice.
Zaista je mislila ono što je rekla. Nije bilo šanse da se
pretvara. On je pogrešno protumačio njene znake. Bila je
žena puna vrlina - zašto je uopšte živela u tom selu? I bila je
veoma ponosna - nije trebalo da prizna da je bio spreman
da joj plati. Bila mu je privlačna, u to nije bilo sumnje. Ali
želela je samo bezazleni flert, nešto što njega uopšte nije
zanimalo.
Da nije požurio sa tumačenjem znakova, možda bi
polako prešli sa flerta na pravu aferu. Mada, to je moglo da
potraje i nedeljama.
Sada je svakako bilo prekasno da razmišlja šta bi bilo
da je drugačije postupio.
„Ne”, rekao je, dok je otvarala usta da ponovo
progovori, „nema potrebe da ponavljate.” Ustao je. „Primite
moje najiskrenije izvinjenje, madam. Vama na usluzi.” Blago
se naklonio, nakon čega se uputio ka vratima, uzimajući
usput šešir.
Pas je ponovo lajao.
„Tobi”, vratila se na stolicu za ljuljanje, bez prigovora
na to što je pas skočio i seo u njeno krilo, kako bi mu bilo
udobnije. Češkala mu je uši. „Nikada ranije se nisam
osećala ovoliko uvređenom, Tobi.”
Naslonila je glavu na stolicu i nepomično gledala u
plafon.
Blago se nasmejala. O, da, jeste. Da li je svojim
postupcima nekako izazvala ovakvo njegovo ponašanje?
Pogledala ga je nekoliko puta i nasmejala mu se dvaput
kada ga je zamenila sa gospodinom Adamsom. Nije ga
gledala tog popodneva. I zbog toga je morala da trpi ovo?
Pomislio je da će mu biti ljubavnica? Pomislio je da će
prihvatiti njegovu novčanu ponudu u zamenu za njeno telo?
„Mnogo sam besna, Tobi”, rekla je. „Baš mnogo besna.”
Plakala je, prvo veoma tiho, a zatim glasnije, nastavljajući
da češka Tobijevo uvo i gleda u plafon.
Ono što nije želela da prizna čak ni Tobiju, jeste da je
bila u strašnom iskušenju.
Njeno telo je i dalje žudelo za njegovim dodirom.
 4.

Ketrin je ležala u krevetu sledećeg jutra, pokušavajući

da nađe izgovor da ne ustaje. Ali, niti je imala problema sa
sinusima, niti je bolelo grlo; dvaput je progutala pljuvačku
kako bi ubedila sebe da ipak oseća neko peckanje, te da bi
bilo bolje da danas ostane na toplom kod kuće, pre nego da
izađe napolje i pogorša svoju prehladu, ili je čak prenese na
decu.
Koju prehladu? Osećala se potpuno zdravo, a na osnovu
svetlosti koja je dopirala iza navučenih zavesa, moglo bi se
reći da je to bio jedan savršen prolećni dan.
Nije mogla više da odugovlači, situacija je bila
neizbežna. Taj dan je bio dan za Vilijamov i Džulin čas
muzičkog. Plašila se od samog prilaska vili Bodli i
mogućnosti da sretne njega. Umrla bi od sramote.
Dešavanja od prošle večeri ujutru su joj se činila još gorim.
Došao je sam u njenu kuću. Da ga je neko video kako dolazi
ili odlazi, njen ugled bi bio ozbiljno ugrožen. A on je sedeo u
njenoj kuhinji, nabacivao joj se, i štaviše, davao joj
nepristojne ponude.
 O, kako se usuđuje! Čime je ostavila utisak da će
prihvatiti takvu drskost. Naravno, znala je odgovor. Dvaput
mu se nasmešila, jer je mislila da je to gospodin Adams. Ali
da li su dva osmeha neoboriv dokaz da bi bila njegova
kurva?
Veoma se trudila da se ponaša u skladu sa svojom
novom ulogom i da bude primerena udovica. Preselila se u
Bodli na Vodi i davala je sve od sebe da se uklopi u seoski
život, što nije bilo nimalo lako. Dugo se trudila da bude
ljubazna, druželjubiva i prijatna komšinica. I verovala je da
je uspela da zadobije poštovanje, a neki su je čak zaista i
zavoleli. Tu je bila spokojna i zadovoljna.
„Oh, Tobi”, okrenula se prema terijeru, koji je stajao
kraj njenog kreveta. Nasmejala se. Uvek je bio strpljiv kad
god bi se ona uspavala, stajao je mirno tako da ona može da
ga vidi, podignutih ušiju i isplaženog jezika, svojim
dahtanjem joj dajući do znanja da bi bio zahvalan da ga u
narednih pola sata pusti da izađe napolje. „Jesam li jutros
baš preterala sa izležavanjem?” Odlučno je spustila noge sa
kreveta i navukla haljinu. „Hajde, dođi onda!”
Istrčao je iz spavaće sobe, skotrljao se niz strme
stepenice i uputio se kroz hodnik na zadnja vrata.
Obraćala se njegovom repu, kojim je veselo mahao.
„Nije fer, znaš”, rekla je, „nemam čak ni naznaku glavobolje
koja bi me zadržala kod kuće sa tobom. Tobi, misliš li da bih
mogla da se pretvaram da sam mislila kako danas neće biti
časova, jer su im se mama i tata tek skoro vratili kući?”
Tobi nije odgovorio, već je istrčao napolje čim mu je
otvorila vrata.
Bila je ljuta. Dan je bio veoma lep. Nebo je bilo vedro,
skoro bez i jednog oblaka. Čuo se žubor vode iz zadnjeg
dela bašte. Vazduh je bio svež, zbog čega je zadrhtala na
trenutak, mada i dalje nije zatvorila vrata. Ukoliko ne bude
neke drastične promene, do podneva će sigurno biti toplo.
Ovakvim danima bi uglavnom išla sa Tobijem u duge šetnje.
To će uraditi i ovog puta, ako i dalje bude raspoložena
za šetnju nakon povratka iz vile Bodli. Ukoliko joj bolest
bude izgovor za izostanak, neće moći uopšte da izlazi iz
kuće.
Zašto ne bi trebalo da ide? Samo zato što može slučajno
da naleti na vikonta Rolija? Zašto bi ga izbegavala? Nije
učinila ništa pogrešno, osim ukoliko je to što ga je prošle
večeri pustila da uđe bilo pogrešno. Ali ta poseta ju je
zatekla nespremnu. Bila je toliko neočekivana da nije ni
razmišljala o tome da mu ne dozvoli da uđe.
Neće ga izbegavati, niti spuštati glavu kada ga bude
ponovo videla. Neće više ni crveneti, ni mucati, niti mu
ikako drugačije dati do znanja da je osramotio.
I dalje je bila ljuta - veoma ljuta - zbog toga što je, samo
zato što je bila žensko, bila toliko slaba i imala toliko malo
slobode. Bila je ljuta jer je u svetu muškaraca žena značila
tako malo i služila je samo za jednu stvar. Bila je ljuta jer je
živela u tom svetu muškaraca. Neko vreme, dok Tobi nije
ušetao nazad u kuću i dok nije zatvorila vrata, vratio joj se
onaj stari osećaj praznine i bespomoćnosti. Ali neće se
prepustiti tim negativnim emocijama. Predugo se borila za
svoj mir da bi ga uzdrmao jedan bezosećajni i arogantni
grabljivac, koji je mislio, samo zato što mu se dvaput
osmehnula, da će se osmehnuti i treći put, dok ga pušta u
svoj krevet da je iskoristi.
„Tobi”, rekla je, dok je u kuhinji stavljala vodu da provri
kako bi napravila svoj jutarnji čaj, „trebalo je da nabavim
ženskog psa. Možda ženka ne bi pretpostavljala da je
najudobnija stolica u kući pravljena isključivo za nju. Koliko
puta sam ti rekla da ne možeš da skačeš na moju stolicu za
ljuljanje?”
 Tobi je, srećan zbog pažnje koju je dobijao, zadovoljno
dahtao i mahao repom, i smestio se u najudobniji položaj na
jastučetu na stolici za ljuljanje, gde je ostao do daljnjeg.
Ketrin je odlučila da nakon doručka prošeta do kuće
Bodli kako bi deci održala čas, kao što je uvek i radila, a da
po podne izvede Tobija u dugačku šetnju. Ponašaće se baš
onako kako bi se ponašala i da nije bilo one posete od
prethodne večeri. Neće se kriti, niti šunjati u strahu da bi
mogla da se nađe oči u oči sa njim iza svakog ćoška.
„I to je to, Tobi”, rekla je odlučno dok je sa ruku brisala
ugljenu prašinu od vatre koju je palila.
Tobi je potvrdno mahnuo repom.

Vikont Roli je bio napolju, na jahanju sa gospodinom i

gospođom Adams, gospodinom Klejtonom i ledi Berd,
lordom Pelhamom, gospođicom Veronikom Lipton i
gospođicom Elen Hadson. Išli su severnim putem, preko
brda, gde su na nekoliko mesta mogli sebe da počaste
divnim pogledom. Bio je to jedan divan dan za rano proleće,
bez obzira na to što je bilo malo sveže.
Međutim, dok su se vraćali kući vikont se nije osećao
najbolje. Njegova snaha je namestila tako da, ne samo da je
sve vreme jahao sa gospođicom Hadson - što je i očekivao, i
sa čime se pomirio - već i to da njih dvoje budu prilično
odvojeni od ostatka grupe. Nije bio siguran kako je uspela
to da izvede - ali Klarisa je umela da bude veoma lukava
kako bi ostvarila ono što je zamislila.
Da li je Klarisa očekivala da će ih izgubiti iz vida i da će
je on snažno poljubiti iza neke stene, čime će je
kompromitovati, i zbog čega će biti prinuđen da zatraži
njenu ruku, ili čak da se vrati u London po posebnu
dozvolu? Nije imao nameru da upadne u tu zamku, niti da
bude gurnut u brak, posebno ne sa nekim tako dosadnim
kao Elen Hadson. Ona bi, van svake sumnje, bila dobra za
nekog gospodina prema kome nije imala strahopoštovanje.
Nažalost, on nije bio taj.
Dok su vraćali konje u štalu, razmišljao je o tome šta je
Klarisa planirala za ostatak jutra. Salon rezervisan samo za
njega i gospođu Hadson i razgovor u četiri oka, dok su
ostali rešavali neki misteriozni zadatak koji bi ih sklonio sa
njihovog puta? Ili molba da odveze gospođicu Hadson do
sela kako bi kupila neke neophodne stvari, poput metra
vrpce? Bio je uveren da će nešto smisliti za njega, šta god
to bilo.
Išao je pored Dafni i uputio joj molećiv pogled u nadi da
će shvatiti. Očigledno i jeste shvatila. Pogledala je u njega,
pa u gospođicu Hadson, nakon čega se nasmešila
pokazujući razumevanje i dozu empatije. Namignula je.
„Rekse”, rekla je glasno, i uzela ga za ruku čim su
sjahali sa konja, „obećala sam našim nećacima da ću
prisustvovati času muzičkog ako na vreme završimo sa
jahanjem. Pođi sa mnom! Ti si ipak, njihov jedini stric. Ne
računam Klejtona, naravno, koji je, oženivši se mnome,
postao njihov teča. Međutim, Klejton je obećao da će igrati
bilijar sa Natanijelom.”
„Potrudi se da pohvališ njihov trud”, rekao je Klod
mršteći se. „Vil je baš juče pokušavao da nam nagovesti
kako sviranje klavira nije za muškarce. Ipak, Klarisa smatra
da je to lepo postignuće za jednog muškarca. Podstakni ga
malo da posluša svoju mamu, hoćeš li?”
Lord Roli je pružio ruku sestri i, ne osvrćući se, otišao
sa njom, iako nije bio sasvim siguran da li se tako stavlja u
još teži položaj, s obzirom na to da je časove klavira držala
gospođa Ketrin Vinters. Uhvatila ga je mala jeza. Bilo je
suviše rano za ponovni susret, ali činilo se da će se to
upravo desiti, osim ako čas već nije bio gotov.
Prošle večeri mu je čak prošlo kroz glavu i to da
spakuje svoje stvari i ode ujutru. Mogao je da se vrati u
Straton na nekoliko nedelja, a zatim nastavi do Londona.
Međutim, život nikada nije bio tako jednostavan. Već je
prihvatio Klarisin poziv, bilo bi vrlo neotesano od njega da
ode tek pošto je stigao. Takođe, Iden i Net bi možda u tom
slučaju krenuli za njim.
Iden i Net! Nisu prestali da ga nemilosrdno zadirkuju
nakon njegovog povratka prošle večeri. Naravno,
pretpostavljali su šta je bio razlog zbog kog je otišao da
prošeta i udahne večernji vazduh. Štaviše, njegov brzi
povratak jasno je označavao da je doživeo neuspeh. Verovao
je da će neko vreme morati da trpi tu sramotu.
Sada je trebalo ponovo da je sretne, a bilo je suviše
rano za to. Ali možda je to i bilo dobro. Nije mogao da je
izbegava sve vreme, s obzirom da će provesti još nekoliko
nedelja u Bodliju. Mogao bi da najzad završi sa onim prvim
sastankom i da je svojim ponašanjem ubedi kako je ono što
se desilo prošle večeri bio potpuno beznačajan incident u
njegovom životu. Prošle večeri nije uspeo da odspava duže
od sat vremena.
„Jadni Reks”, rekla je njegova sestra, dok se smejala i
stiskala mu ruku. „Mora da je bedan osećaj da poseduješ
sve to bogatstvo i imanje koje si nasledio, i da si u isto
vreme tako zgodan i sam. Mada, pretpostavljam da ti ne bi
bilo lakše ni da si najružniji čovek na svetu. Ti si neodoljiv
materijal za brak za svaku neudatu ženu između šesnaest i
trideset godina. Ali, kada bi Klarisa imala bar malo osećaja,
shvatila bi da je to između tebe i Elen prilično nemoguće.
Ona još uvek nije stekla uglađenost prave gradske dame,
uprkos prošlogodišnjoj sezoni. Doduše, stoji to da je vrlo
lepa i slatka devojka, naravno.”
„Hvala ti što si me spasila”, rekao je sa podsmehom. „A
rekao bih da ti je gospođica Hadson takođe prećutno
zahvalna. Gleda u mene kao da očekuje da bih svakog
trenutka mogao da je uhvatim i progutam. Šta smo to
zgrešili pa smo dobili Klarisu za snahu, Dafni? Verovatno
sam bio lud kada sam prihvatio njen poziv. Znao sam šta mi
se sprema.”
„Ali baš je lepo što smo sve troje zajedno ovde”, rekla je
stiskajući mu ponovo ruku. „To se ne događa tako često. Svi
živimo udaljeni jedni od drugih. Nedostaješ mi, a i Klodu
takođe, uprkos tome što ima srećan brak. Još uvek patiš za
Horacijom Ekert?”
„Nikada ni nisam patio”, rekao je, stiskajući zube.
„Ludo sam se zaljubio tokom kratkog putovanja od
Poluostrva do Vaterloa, u žurbi se verio, zbog čega sam
mogao veoma da zažalim. Ona se takođe zaljubila - nakon
što sam ja otišao za Brisel - ali u nekog drugog.”
„U iskusnog zavodnika i lovca na bogatstvo”, rekla je,
„poznatog po tome što vreba mlade i neiskusne devojke,
posebno ako imaju bogate roditelje. Čak je i upropastio
nekoliko nevinih devojaka. Na sreću, još uvek inje uspeo da
postigne svoj cilj i oženi se devojkom iz bogate porodice.
Čudi me da mu neko nije presudio metkom u glavu do sada.
Nemoj da si previše strog prema Horaciji, Rekse. Bila je
jako mlada i očarana. Ti si otišao u rat. I na kraju ništa od
toga nije bilo.”
„Možda.” Rekao je kroz zube, „zato što je njeno
bogatstvo bilo precenjeno. Završio sam sa tom temom
Dafni, i zamolio bih te da me ne podsećaš na nju.”
„U tome i jeste poenta”, rekla je. „Ne bi odbijao da
pričaš o toj temi da te nije povredila, kao što uvek tvrdiš.”
 „Nijedan muškarac ne voli da ga podsećaju na to kako
ga je žena ponizila”, rekao je, ponovo osećajući jezu zbog
sinoćnjih dešavanja. „Raskinula je veridbu, Dafni. To je na
neki način učinilo da izgledam nepoželjno.”
„Nepoželjno? Ti?” nasmejala se ponovo, „jesi li video ti
sebe skoro u ogledalu, Rekse?”
Ali on nije želeo da nastavlja konverzaciju. Iz sobe u
kojoj su deca imala čas dopirala je muzika. Prozori su bili
otvoreni kako bi svež prolećni vazduh mogao da uđe. Neko
je svirao skalu na klaviru.
Dakle, čas je i dalje bio u toku. Dođavola!
„Ah”, rekla je Dafni, „dobro je, nismo mnogo zakasnili.”
Prisutni u prostoriji nisu bili svesni da ih neko posmatra
čitav minut ili dva. Sve troje su bili okrenuti leđima ka
prozoru; Džulijana je sedela i zapisivala nešto u svesku,
Vilijam je bio za klavirom i učio sviranje lestvice, dok je
gospođa Vinters stajala iza njega.
To je bila ona, njegova usamljena udovica, koja je u
stvari bila licemer. Nije mogao da se seti kada je poslednji
put toliko pogrešio sa nekom ženom, i nije mu bilo prijatno
pri susretu sa njom.
Nikada ranije nije upoznao ženu koja je bila do te mere
jednostavna. Njena zlatna mekana kosa, po običaju vezana
u punđu, presijavala se na suncu koje je dopiralo kroz
prozor. Danas nije nosila šeširić kao prošle večeri. Vunena
haljina sa dugačkim rukavima, plava kao nebo, i bez ikakvih
ukrasa, ravnog kroja, spuštala se ležerno sa njenog struka.
Činilo mu se da se haljina završavala rolkom, ali je vuna
prianjala uz telo i isticala njenu figuru.
Savršeno joj je pristajala - bila je jednostavna i naizgled
skromna, a opet osmišljena tako da zagolica maštu oko toga
šta se nalazi ispod nje. Pitao se koliko je članova lokalnog
plemstva dovela do ludila u poslednjih nekoliko godina.
Usredsredio se pogledom na nju.
Pitao se da li je bila svesna kako vuna lepo ističe njenu
zadnjicu. To je još više došlo do izražaja kada se nagnula
preko Vilijamovog ramena. Osetio je kako mu raste
temperatura tela, ali u isto vreme i ogorčenost.
„Vrlo dobro, Vilijame”, rekla je kad je završio. „Sada
već sviraš mnogo bolje, ali pokušaj da upamtiš pravilne
pokrete prstiju. Ukoliko ne zamoriš prste na ključnim
delovima sve će ići mnogo lakše.”
„Tetka Dafni!”, Džulijana je radosno uzviknula kada ih
je napokon primetila, obmotavajući se oko tetkinih nogu.
„Čika Rekse! Došli ste da me slušate kako sviram?”
„Naravno”, rekla je Dafni. „I Vilija, takođe. Obećala sam
vam, zar ne? A vaš stric je insistirao da mi i on pravi
društvo.”
Vikont Roli nije bio u stanju da se priključi razgovoru u
tom trenutku.
Vil se obmotao oko njegovih nogu, stiskajući ih svom
snagom. Gospođa Vinters ga je pogledala direktno u oči.
Nije odmah sklonila pogled, kao što je očekivao, niti je
pocrvenela.
Gledala ga je pravo u oči i ponosno izdigla glavu
nekoliko centimetara. Skoro da ga je bilo sramota što je on
prvi popustio, te je dopustio sebi da skrene pogled sa
njenih očiju, ali se onda zaustavio na usnama i trudio se da
deluje opušteno. Ona je delovala čvrsto kao stena, ali je bila
pravo osveženje, nakon celog jutra provedenog u društvu
Elen Hadson.
Haljina jeste bila rolka, što joj je dodatno isticalo grudi.
To je, naravno, i bio njen cilj. Očigledno je bila gospodarica
umetnosti zavođenja. Podigao je obrvu.
 „Gospođo Vinters”, rekla je Dafni, „kako neotesano od
nas što smo vam ovako ušetali na čas i prekinuli ga.
Nameravali smo da se ušunjamo i ostanemo neopaženi, zar
ne, Rekse?”
„Kao lopovi u noći”, rekao je, aludirajući na to kako je
sinoć kroz zadnja vrata prišao njenoj kućici.
„Deci je potrebna pohvala, čak i po cenu oduzimanja
malo vremena od časa”, odgovorila je gospođa Vinters kroz
osmeh, ali je pre toga skrenula pogled sa vikonta na Dafni,
tako da posle nije mogao da kaže kako se osmehivala
njemu. „Pretpostavljam da ste došli da ih pohvalite? Vilijam
je danas bio izuzetno uspešan. Ovo je prvi put da je uspeo
da odsvira celu lestvicu bez pravljenja pauze. Drago mi je
što ste ovde da svedočite njegovom uspehu.”
Vil se ponosno uspravio.
„Želim ja da odsviram nešto”, kukala je Džulijana.
„Mogu da sviram Baha, tetka Dafni. Slušaj me!”
„Verujem ti”, odgovorila je Dafni, „ali sada je Vilijev deo
časa, Džuli.”
„Sigurna sam da će Vilijamu, kao pravom džentlmenu,
biti zadovoljstvo da ustupi svoje mesto Džulijani”, rekla je
gospođa Vinters Dafni. Nasmejala se.
Bila je zaslepljujuće lepa dok se smejala. Vikont je
shvatio da je nikad ranije nije ni video, ni čuo kako se
smeje. Nekoliko puta, koliko je imao priliku da bude u
njenom društvu, delovala je prilično dostojanstveno. Bila je
tiha i suptilna zavodnica. Pitao se da li se smejala zbog
njega, kako bi mu bilo dodatno neprijatno. Ako je to bilo u
pitanju, nije joj pošlo za rukom. Osećao je samo prijatno
golicanje u stomaku. I dalje je bio ljut zbog toga što ga je
sinoć onako odbila, a danas uopšte nije bila postiđena, niti
je crvenela pri njihovom susretu.
 Morali su da stoje i slušaju kako Džulijana uništava
Baha, pretrčavajući preko delova koje je dobro uvežbala i
zapinjući na najtežim delovima. Kada bi čovek rekao da nije
imala smisla za muziku, to bi bilo izrazito blago rečeno.
Međutim, kada je završila sa tačkom, Dafni je ushićeno
uskliknula i uputila joj aplauz. Vikont je klimao glavom,
uveravajući je da se dobro pokazala. Gospođa Vinters, koja
je bila nešto iskrenija, pohvalila je dete na trudu i vrednom
radu koji je uložila da uvežba najzahtevnije delove.
„To su mesta na kojima treba da se zadržiš i uživaš”,
taktično je rekla. „Šteta je da žuriš i da ih završavaš pre
vremena. Drugi delovi takođe polako dolaze na svoje mesto.
Sve što ti treba jeste više vremena i vežbe. To je potrebno i
najiskusnijim koncertnim pijanistima.”
Ketrin je umela sa decom, konstatovao je. Razmišljao je
o tome koliko dugo je bila u braku sa pokojnim gospodinom
Vintersom. Da li je to bilo kratko ili je bila jalova? Ali opet,
možda je krivica bila njegova, ne njena.
„Izvinjavam se što prekidam”, rekla je Dafni. „Vidim da
vam je teško da vratite njihovu pažnju. Hoćete da ih mi
odvedemo u njihovu sobu umesto vas? Sigurno će vam
prijati da odete malo ranije po ovako divnom danu.”
Vil je, sa nadom u očima, naizmenično gledao u jednu,
pa u drugu ženu. Nekoliko sekundi kasnije, kada je njegova
nastavnica potvrdno klimnula glavom, iskakutao je iz sobe.
„Hvala”, rekla je Ketrin Vinters. „Uvek uhvatim pola
sata na klaviru za sebe nakon završenog časa. Gospodin
Adams je to predložio. Danas ću moći da odvojim trideset
pet minuta.”
Džulijana je vukla Dafni za ruku, nestrpljiva da pođe za
bratom, pre nego što se neko predomisli i reši da ipak
nastave sa časom. Dafni je uputila ispitivački pogled svom
bratu.
 „Doći ću uskoro za vama”, rekao je.
Klimnula je glavom i otišla sa detetom. Ostao je sam sa
Ketrin Vinters, koja je stajala naslonjena na klavir i
podignute brade gledala u njega.
Zašto je, dođavola, uradio to? Zašto nije iskoristio šansu
da pobegne, koja mu je bila poslužena kao na tacni?
Izazivala ga je. Upravo je to radila. Nije se ponašala
skromno i nije bila uznemirena, kao što bi se očekivalo od
jedne časne žene, koja je baš veče pre, u svojoj rođenoj
kući, dobila tako nepristojnu ponudu. Prekrstio je ruke iza
leđa i krenuo prema njoj.
„Dečja soba nije moje omiljeno mesto”, rekao je. „Ne
uživam u tome da se penju po meni, ako se sećate. Mada mi
ni ostatak kuće nije previše primamljiv. Pretpostavljam da
ste primetili da se od mene očekuje da pružim pažnju
mladoj dami kojoj nemam nameru da se dodvoravam.
Slušao bih vas kako svirate gospođo Vinters. Nastavite,
molim vas, kao da ja nisam tu.”
Skoro pa je mogao da čuje ogorčen i besan spisak reči
koje su joj navirale u glavi i čekale da budu izrečene. Trzala
je usnama, ali ih nije otvarala.
On je gledao u njih. Nežne usne, spremne za ljubljenje,
polako će početi da venu od nekorišćenja, i ukoliko mu se
ponovo odupre.
Nije ništa izgovorila. Da su varnice koje su sevale iz
njenih očiju bile bodeži, on bi već uveliko ležao mrtav na
podu. Ali nisu bile, tako da je i dalje stajao, i osećao se i te
kako živim, dok se Ketrin motala po sobi i konačno smestila
za klavir i počela da svira.
Bila je tvrd orah svakako. Očekivao je da će, u najmanju
ruku, izleteti kroz otvoreni balkonac i otići kući, propustivši
svoj uobičajeni užitak za klavirom. Razmatrao je čak i to da
joj ponudi da je on otprati, ali je shvatio da to ne bi bio
naročito promišljen potez.
Svirala je lepo u Klodovom salonu pre dve večeri.
Videlo se da je veoma kompetentna i nadarena. Vikont Roli
je pratio pokrete njenih usana kada je počela da svira
Mocarta. Žurila je, baš kao što je to radila i Džulijana,
spotakla se, napravila užasnu grešku, i stala.
„Ne”, promrmljala je, obraćajući se dirkama klavira od
slonovače, „ne, nećeš mi to raditi. Jednostavno nećeš!
Grešiš po pitanju svega!”
Okrivljene dirke - ili dirka, pošto je govorila u jednini -
nisu ništa odgovarale. Vikont se malo pomakao i približio,
ostajući i dalje u njenom vidnom polju. Skoro da je ponovo
uživao u ovome. Ali izgledalo je da je i mislila ono što je
upravo rekla. Počela je ponovo, svirajući besprekorno - i
nakon minut ili dva, pokazala svoj veliki talenat i osećaj za
klavir. Zažmurila je, zamahnula glavom unazad, i potpuno
se prepustila muzici. Video je da to nije bila gluma.
Takođe mu je bilo jasno zašto nije tako svirala i pre
neko veče. Zasenila bi druge dame, privukla bi svu pažnju i
prekinula svaki razgovor. To ne bi bilo lepo ponašanje u
društvu, a ne bi bilo ni pametno - Klarisa bi, kako je on
pretpostavljao, bila veoma iznervirana, najblaže rečeno.
I dalje je, nakon što je završila, držala oči zatvorene, a
glavu pognutu. Ko je bila ona, pitao se iznenada. Živela je u
jednoj seoskoj kućici, bez instrumenata, a opet je svirala
tako? Šta joj se to dogodilo što je dovelo dovde? Ko je bio
gospodin Vinters? Zašto se nakon njegove smrti preselila u
nepoznato mesto i došla da živi okružena strancima? Bila je
misterija.
„Talentovani ste”, rekao je, i istog trenutka shvatio
koliko su te reči umanjivale njenu vrednost.
 Uspravila je glavu i ponovo je bila svesna da se nalazi u
Klodovom muzičkom salonu - sa njim. „Hvala”, rekla je
hladno.
„Pitam se”, počeo je, dok je ona brisala prašinu sa dirke
koja uopšte i nije bila prašnjava.
Mislio je da će ponovo početi da svira, bez postavljanja
pitanja. Raširila je prste po klaviru. Međutim, usmerila je
pogled ka njemu i imala ravnodušan izraz lica, mada je
ponovo delovala ozbiljno i besno. Ah, i bila je besna. Dobro.
„Pitate se zašto sam odbila tako laskavu ponudu, kao
što je ona koju ste mi sinoć predložili?”, dodala je.
„Pretpostavljam da vas ne odbijaju često, zar ne? Vi
predstavljate bitan faktor, kao ličnost, a i što se tiče
imovine koju posedujete. Možda, milorde, neki od nas koji
poseduju mnogo manje sredstava od vas vole da ostanu pri
tome šta imaju.”
„Koliko je vaš život dosadan, gospođo Vinters!”, rekao
je. Dopadalo mu se da je gleda dok se ljuti.
„To je moj život”, rekla je. „Ukoliko ja biram da bude
dosadan, onda je to moj problem. Ne kažem da jeste
dosadan.”
„Usudiću se da kažem, vi pronalazite zabavu u
koketiranju.” Osmotrio je polako od glave do pete njenu
figuru, koju je vunena haljina lepo isticala, posebno dok je
tako sedela, naslonjena uz ivicu klavira, blago nagnuta
preko dirki. „Da li uživate u tome da svojim pogledima i
govorom tela provocirate i upućujete pozive, a da onda
onim lakovernim koji nasednu na poziv zalupite vrata pred
nosom?”
Stegla je vilicu, a iz očiju su opet sevale munje.
„Nisam vam upućivala nikakve pozive, moj lorde”, rekla
je, „ukoliko mislite na jedan naklon i dva osmeha - od kojih
je jedan bio kada ste prolazili kraj moje kuće pri vašem
dolasku, a drugi u ovoj kući, za večerom - onda bi možda
trebalo da vas podsetim da imate brata blizanca, koji je
identičan vama i kojeg ja poznajem.”
Dođavola! Zurio je u nju nekoliko trenutaka,
skamenjen. Pomešala ga je sa Klodom? To je bilo tako
verodostojno obrazloženje, da mu nije bilo jasno kako i se i
sam nije toga setio.
„Pomešali ste me sa Klodom?”, pitao je.
„Da”, gledala ga je pobednički. „Na trenutak, dok se
nisam setila da je gospodin Adams jedan ljubazan i učtiv
džentlmen.”
Podigao je obrve. „Kakav udarac!”, rekao je „Imate vrlo
oštar jezik, madam. Izgleda da vam dugujem izvinjenje -
ponovo.”
„Da, hvala”, rekla je.
Baš u trenutku kada je, ponovo postiđen i poražen,
želeo da joj uputi naklon, vrata su se otvorila i ušla je
Klarisa.
 5.

Sve je to trpela i suzdržavala se samo zbog odlučnosti

da ne pokaže nelagodu. Da ne crveni. Da ne deluje
postiđeno. Da ne spušta pogled pred njim. Da mu ne dozvoli
da njegova reč bude poslednja.
Ništa od onoga što se dešavalo nije bilo njenom
krivicom. Morala je da veruje u to. Nije upućivala nikakve
pozive, a on je mogao da pomisli kako ga je na prvi pogled
pobrkala sa gospodinom Adamsom. Svakako, ne bi bilo prvi
put da se tako nešto desi.
Bila je upozorena kada je počela da svira klavir i kada
je shvatila kako su joj prsti ukočeni i kako joj je mozak
ključao od svakakvih misli, koje nisu imale veze sa
muzikom. Zahvaljujući velikoj snazi volje, uspela je da se
pribere i svira kao što je to i inače radila. Štaviše, potpuno
se isključila i zaboravila na sve sem na muziku. Verovala je
da joj je dobro išlo nakon toga. Ipak, osetila je veliko
olakšanje kada su se vrata otvorila, osim što je to bila
gospođa Adams, koja se naglo zaustavila i oštro pogledala u
jedno, pa u drugo. Bilo je očigledno da joj nije bilo drago
ono što je videla. Ketrin je shvatila koliko je bilo
neprikladno to što je bila sama sa vikontom Rolijem. Ali
ponovo, to nije bila njena greška.
„Gospođo Vinters”, njen ton se kretao negde između
načina obraćanja ljubavnici i služavki. „Mislila sam da
držite čas mojoj deci?” Baš kao što je za to bila plaćena
čitavo bogatstvo, pomislila je Ketrin.
„Njihov čas je gotov, madam”, rekla je. Nije pružala
dodatne informacije, kako bi pokušala da se opere od
ikakvog zločina za koji je bila osumnjičena. Uvek se prema
gospođi Adams ponašala učtivo i sa poštovanjem, ali nikada
nije dozvolila da se ponižava i puzi pred njom. Nikada joj se
ne bi dodvoravala kao što je to radio prečasni Lavering.
Mada, njegov život je zavisio od gospodina Adamsa.
„Dafni i ja smo ih prekinuli pre nego što su završili čas,
Klarisa”, rekao je lord Roli, zvučeći vrlo arogantno.
„Odsvirali su nam svoje slavljeničke numere - makar
Džulijana jeste. Nisam siguran da li Vilijam još uvek ima
svoju slavljeničku numeru, i da li će je uopšte imati. Dafni
ih je odvela u sobu, a ja sam ostao da razgovaram o
vremenu sa gospođom Vinters, mada je to bilo veoma rđavo
od mene. Mislim da ju je Klod ohrabrivao da i ona malo
svira nakon što održi čas, a ja sam to omeo. Primite moje
izvinjenje, madam.” Uputio je Ketrin blag naklon.
Ketrin je primetila hladan i oštar pogled gospođe
Adams, iako se graciozno nasmešila i uhvatila devera
podruku.
„Sigurna sam da je gospođa Vinters zahvalna na tvojoj
pažnji, Roli”, rekla je. „Elen bi želela da vidi nove štence.
Većina drugih muškaraca je zauzeta u sobi za bilijar, a ja ne
volim da ona ide sama među konjušare. Hoćeš li joj biti
pratnja?”
„Sa zadovoljstvom Klarisa”, rekao je, stiskajući usne, ali
Ketrin nije mogla da oceni da li je to bilo zato jer je bio
uzbuđen ili iznerviran. Međutim, setila se da je pre samo
nekoliko trenutaka rekao da se od njega očekuje da pruži
pažnju nekome kome to nije želeo da pruži.
Dobro je. Bilo joj je drago što je bio primoran da radi
nešto što nije želeo. Neka se i on oseća zarobljeno i
bespomoćno.
„Prijatan dan, gospođo Vinters”, gospođa Adams je
klimnula glavom u znak pozdrava.
„Ostavićemo vas da svirate, madam!”, lord Roli je
rekao, naklonio se još jednom - i premerio je od glave do
pete pogledom - pre nego što je napustio prostoriju.
Nije bilo moguće da nastavi da svira. Ruke su joj se
tresle, a srce joj je lupalo, kao da je upravo bila uhvaćena u
nečemu strašno nečasnom. Mrzela je činjenicu da je on bio
razlog što se tako oseća. Takođe, on je bio kriv za to što je
gospođa Adams postala sumnjičava. On bi mogao da ode za
nekoliko nedelja, dok će ona ostati i morati da živi sa tim.
Uspravila se, zakopčala kaput, vezala tračice od
šeširića oko brade, i više nije bila toliko uznemirena. Makar
ga je ponovo videla nakon prošle večeri. Štaviše, pričala je
sa njim, i bilo je gotovo sa tim. Prošao je prvi neprijatan
susret, nakon poniženja koje je doživela. Od sada bi sve
trebalo da bude lakše.
Koliko je vaš život dosadan, gospođo Vinters.
Ponovo je mogla da čuje kako joj ravnim, uvredljivim
tonom govori kakav je bio njen život. Kao da je nešto znao.
Ili barem mislio da zna. Ali nije znao ništa o njoj. Tako će i
ostati.
U žurbi je napustila prostoriju i još bržim korakom
krenula u pravcu sela i svoje kuće.
Kako se samo usudio da tako sudi o njenom životu!
 Da li je išta znao o njoj? Da li je išta znao o njenoj muci,
bolu i slomljenom srcu? O agoniji? Kroz šta je sve morala
da prođe kako bi zadobila trenutni mir u životu? I dosadu.
S teškom mukom je stekla tu dosadu.
Dosada joj je bila toliko poželjna u poređenju sa onim
kroz šta je prošla pre nje.
A on je govorio o tome optužujući je. Govorio je sa
prezirom. Koliko je vaš život dosadan, gospođo Vinters.
Odlučno je koračala ka svojoj kući - svojoj dragocenoj
kućici - i ka Tobiju, koji će biti pun energije nakon što je
celo jutro proveo sam. Izvešće ga u dugačku popodnevnu
šetnju. Možda je život koji je vodila bio dosadan, ali to je
bio njen život, što mu je i rekla. Tako će i nastaviti da živi.
I bila bi zahvalna da samo i ostane dosadan.

Proveo je ostatak jutra uništavajući uzbuđenje koje je

Elen Hadson osećala zbog štenaca. Nije da je nameravao da
to uradi. Otpratio je do štala i čekao je pozadi, dok se ona
naginjala preko ograde, uzimajući jedno po jedno štene i
mazeći se sa njima. On joj se podsmevao zbog njene
samosvesti, zanosa i uverenja da je njemu dosadno. U
pitanju su bili štenci terijera. Bilo je lako pogoditi odakle je
poticao neustrašivi Tobi.
Nije imao ništa protiv štenaca. Čak bi se složio da su
oni bili mala slatka stvorenja, sa svojim debeljuškastim
telima, zdepastim nogicama i prćastim nosićima.
Povremeno bi ih i on uzimao i češkao po ušima dok bi ih
držao na dlanu.
 Međutim, nerviralo ga je to što je znao da bi Elen bila
mnogo srećnija i opuštenija da on nije prisutan, ali je iz
pristojnosti morao da bude tu negde, u vazduhu, kako bi
odbio sve one sa skrivenim požudnim namerama i pružio joj
ruku za oslonac prilikom povratka kući.
Do ručka mu je već bilo dovoljno toga da bude žrtva
provodadžisanja za ovaj dan. Klarisa je planirala
popodnevnu šetnju jer bi bilo šteta da ne iskoriste tako lepo
vreme. Na sreću - veliku sreću - Klod nije mogao da
učestvuje u tome, jer je morao da poseti zakupca koji je
živeo daleko od njih.
Vikont Roli je odlučio da bi trebalo i on da pođe i pravi
društvo bratu.
„Viđamo se jako retko ovih dana”, objasnio je kroz
osmeh očigledno razočaranoj Klarisi. „Ali i dalje smo bliski
kao što smo uvek i bili, to sigurno ima neke veze sa tim što
smo braća blizanci, znaš.”
„Nije bilo baš pametno da to kažeš Klarisi”, rekao mu je
brat kasnije, kada su ostali sami. „Oduvek je bila malo
ljubomorna na tebe, Rekse. Kad si bio u Španiji, pa onda u
Belgiji, toliko sam se brinuo da sam se čak i razboleo
nekoliko puta. I svaki put kada bi se to desilo, posle nekog
vremena bismo čuli kako si i ti prolazio kroz težak period. U
jednom od tih slučajeva su te, na primer, nesvesnog nosili
sa bojnog polja, usled gubitka krvi. Ja sam to znao nekoliko
meseci pre nego što smo primili pismo, kunem ti se. Klarisa
i dalje smatra da je sve to besmislica.”
„A ja sam imao iznenadan napad panike dok sam bio na
Poluostrvu”, rekao je vikont. „To važi za obojicu, vidiš.
Pomislio sam kako se sigurno nešto desilo sa bebom ili
Klarisom. To je bilo samo mesec dana pre nego što se
Džulijana rodila, zar ne?”
 „Moja nesreća u lovu? Bio sam i dalje na štakama kada
se ona rodila”, odgovorio mu je brat.
Bio je lep osećaj što su ponovo mogli da budu zajedno
nasamo. Nisu se dugo zadržali kod zakupca, ali je put bio
dug. Pričali su o svemu i svačemu, baš kao što su to uvek i
radili. Na trenutke bi samo obojica zaćutali, bez potrebe za
pričom. Lord Roli je osećao bratovljevo zadovoljstvo što je
ponovo kod kuće. Osećao je, bez potrebe da mu on to kaže,
i znao je da su njihove zimske posete bile ustupak Klarisi,
ali da ona nipošto nije vukla sve konce. Klod i njegova žena
su, na neki način, izgradili odnos po principu davanja i
uzimanja.
„Nekako si nemiran”, rekao mu je brat dok su jahali
nazad kući. „Ima li nešto o čemu bi želeo da pričamo?”
„Nemiran? Ja?”, rekao je vikont iznenađeno. „Uživam u
šetnji. I poseti.”
„Hoćeš se vraćati u grad za sezonu?”, upitao ga je brat.
Slegnuo je ramenima. „Možda”, rekao je. „Grad mi je
oduvek bio privlačan u kasno proleće. Ali možda i ne.”
„Gospođica Ekert će biti tamo”, rekao mu je Klod. Bila
je to tvrdnja, ne pitanje.
„Kakve to ima veze sa mnom?”, pitao je.
„Bio si veoma zainteresovan za nju”, odgovorio mu je
brat. „Verovao si u ljubav i romantiku isto koliko i ja, Rekse.
Da ti nije dodeljen oficirski čin i da se nisi tolike godine
borio, oženio bi se mlad kao i ja. Bio si strašno povređen.
Ne mislim samo na tvoj ponos ili tvoje srce. Tvoji snovi i
ideali su bili uništeni, i zbog toga mi je mnogo žao.”
Vikont se prilično grubo nasmejao. „Odrastao sam,
Klode”, rekao je. „Naučio sam da su ljubav i romantika za
dečake i veoma mlade ljude.”
 „Pa šta”, rekao je Klod, „Oduzmi ili dodaj dvadeset
minuta, ali imam isto godina koliko i ti Rekse. Zar onda ovo
što i dalje osećam prema Klarisi nije ljubav?”
„Siguran sam da jeste”, odgovorio je vikont, smeškajući
se i pokušavajući da ublaži razgovor. „Započinjemo jednu
od naših čuvenih svađa, Klode. Zaista smo prerasli ovo,
nadam se.”
„Kupli ne bi imao ništa od gospođice Ekert?”, rekao je
Klod. „Zaista me začuđuje to da ga niko do sada nije
izazvao i razneo mu mozak. Čak sam se i plašio da ćeš ti to
uraditi.”
„Ja sam se tada borio na drugom frontu”, rekao je lord
Roli. „Osim toga, ne bih imao pravo, Horacija me je
razrešila mojih zaduženja prema njoj. A Kupli je ratovao na
dva fronta, znaš. I osakatio je obe žrtve.”
„Bilo mi je žao devojke. I sad mi je žao. I ja sam je
takođe mrzeo zbog onoga što ti je uradila i što nastavlja da
ti radi.”
„Ona me želi nazad”, rekao je vikont iznenada. „Imala
je hrabrosti da mi preko svog brata pošalje dve diskretne
poruke. Pretpostavljam da joj život pod tim okolnostima nije
lak, ali poslednje što mi treba ili što želim jeste da je vidim
u nekoj gužvi i da mi cmizdri i balavi po meni. Jedino što
bih imao da joj ponudim je dodatno poniženje.”
„Ah...”, rekao je Klod tužno. „Znači da ne postoji
nikakva šansa za pomirenjem onda?”
„Bože, ne!”, rekao je vikont.
„Znao sam to, naravno”, odgovorio mu je brat. „Ali ipak
sam se nadao. Oh, ne konkretno pomirenju, ali nekom
načinu da nađeš izlaz iz te situacije. Plašim se dve stvari
kada si ti u pitanju.”
Lord Roli ga je pogledao ispod obrva.
 „Plašim se”, rekao je Klod, „da ćeš doneti impulsivnu
odluku i oženiti se nekim ko ne može da te usreći. Elen, na
primer. Istina, ona je slatka devojka, Rekse. Poznajem je od
kad je bila dete. Ali njoj je potreban neko manje... strašan
od tebe.”
„Hvala ti”, rekao je vikont.
Njegov brat je slegnuo ramenima. „Ti si deset godina
stariji od nje”, rekao je, „i oko trideset godina stariji što se
tiče iskustva.”
„Nema potrebe da se plašiš”, rekao mu je lord Roli.
„Neću se oženiti tvojom svastikom, ni impulsivno, niti bilo
kako drugačije. Koji je tvoj drugi strah?”
„Da se nećeš oženiti uopšte”, rekao je Klod. „Da ćeš
dozvoliti da te nadvladaju tvoja gordost i cinizam. Bila bi
šteta. Imaš mnogo ljubavi da ponudiš, iako ti to ne
shvataš.”
Vikont se nasmejao. „Zaista smo krenuli različitim
putevima od kad si se ti oženio, Klode”, rekao je. „Ne
uklapam se više u sliku koju imaš o meni.”
„Ah, ali ja sam vezan za tvoju dušu”, odgovorio mu je
brat. „Ne moram da budem sa tobom ili živim život sličan
tvom da bih te poznavao, Rekse.”
Razgovor je postajao neprijatan i suviše ličan, za jednu
stranu, naravno. Njegov brat je mogao da ga ispituje o
njegovom privatnom životu do mile volje. Ali on nije imao
istu slobodu. On nije mogao da diskutuje o braku svog
brata, iako su bili identični blizanci. Vikontu je bilo drago
što im je nešto skrenulo pažnju sa te teme. Išli su prečicom
preko velike livade.
Bio je tu još neko. Prvo je izgledalo da je to bio samo
mali pas koji je trčao ka njima, lajući ljutito i očigledno sa
željom da pogine, s obzirom da su dva konja bila giganti
spram njega. Ali mudri pas nije prišao suviše blizu.
Zaustavio se na bezbednoj udaljenosti i dalje lajući i
izazivajući ih.
Tobi!
Gde je bila ona? Lord Roli je gledao i konačno je
ugledao kako prilazi sa drugog kraja livade, dosta
udaljenog od njih. Nije žurila. Pretpostavljao je da bi se
povukla da pas nije odao njeno prisustvo.
„Ah, pas gospođe Vinters”, rekao je Klod, „i gospođa
Vinters iza njega.” Nasmejao se, skinuo šešir i pozdravio je
kada se približila.
Imala je na sebi jednostavan tamnosivi ogrtač, sa
takođe jednostavnim plavim šeširićem koji se uklapao sa
plavom haljinom koju je nosila tog jutra. Nasmejala se
Klodu i uputila mu blagi naklon kada je prišla blizu -
delovalo je kao da nepogrešivo zna ko je bio ko od njih
dvojice. Pas je obustavio napad i seo pored nje, isplaženog
jezika i ispravljenih ušiju, zbog čega je odavao utisak da je
na oprezu. Ketrin je pozdravila Kloda, baš onako kako ga je
pozdravila prilikom njihovog dolaska u Bodli, i sa istim
pogledom koji ga je uputila tada, pomislio je vikont
sarkastično.
Vikont se setio, dok su ona i Klod razmenjivali svoje
pozdrave, i dok ih je on samo tiho posmatrao, da mu je
Ketrin tog jutra zadala žestok udarac i da nije imao
mogućnosti da joj uzvrati zbog Klarisinog upada. Bila bi
veoma zanimljiva ljubavnica, razmišljao je sa dozom
žaljenja. A njihov odnos ne bi bio ograničen samo na krevet,
pomislio je.
Ponovo je bila na svom putu, sa psom koji je trčkao
ispred nje. Vikont je dodirnuo šešir i klimnuo glavom prema
njoj.
 „Lepotica”, rekao je Klodu. „Neko je rekao da se
doselila ovde pre pet godina? Čovek bi se pitao da li je
gospodin Vinters bio toliko dobar da je bio nezamenljiv? Ili
je bio toliko loš da neće biti zamenjen?”
„Nadam se da ćeš uvideti da ona nije kompromitovana”,
rekao mu je brat.
Šta dođavola?
„Pretpostavljam da je Klarisa pomislila da bih, da nije
ušla baš u tom momentu”, rekao je iritiran, „položio
gospođu Vinters na klavir, podigao joj haljinu i naskočio na
nju. Verovatno bi joj bilo malčice neprijatno da je to
zatekla.”
„Nema potrebe da budeš vulgaran”, odgovorio mu je
brat.
„Možda bi trebalo to da kažeš svojoj ženi”, rekao je lord
Roli.
„Pripazi, Rekse.” Delovalo je da je jedna od njihovih
svađa ipak bila na pomolu. „Nije bilo pametno da budeš
nasamo sa njom, čak ni usred bela dana. Ali, ja ne aludiram
samo na ovo jutros. Jesi li posetio gospođu Vinters prošle
večeri?”
Lord Roli je bio šokiran. Želeo je da porekne, ali nije
bilo poente da laže brata blizanca. Nozdrve su mu se
raširile. „Kako si, dođavola, saznao to?”, pitao ga je. „Je li
ona to podnela žalbu gospodaru gazdinstva?”
„Imam oči, Rekse”, odgovorio mu je brat, „i povezanost
sa tvojim umom. Nisam baš poverovao u tvoju goruću želju
da usred mraka ideš da prošetaš po prijatnoj prolećnoj
večeri. Ja to ne želim, Rekse.”
„Ti! Šta, dođavola? Šta ti ne želiš?” Srce mu je ubrzano
kucalo od besa.
 „Život na selu je takav, za slučaj da si zaboravio”,
odgovorio mu je brat smireno - njihove svađe su uvek bile
dodatno zakuvavane činjenicom da je bes jednog gotovo
sigurno izazivao upravo suprotni efekat kod drugog, „da je
ovde skoro nemoguće da imaš potpunu privatnost. Ne želim
da je kompromitujem. Ona je dama, Rekse. Misteriozna
dama, uistinu. Doselila se ovde pre pet godina, odakle, to
sam bog zna, i nastavila je da živi prilično miran i uzoran
život. Niko ne zna ništa o njenoj prošlosti, niti o njenom
pokojnom mužu - čak ni njena osećanja prema njemu - osim
činjenice da je postojao neki gospodin Vinters. Ali
zahvaljujući svemu što je ovde pokazala, zasluženo je
proglašena damom. I ja ne želim da je kompromitujem.”
„Đavola!”, rekao je vikont, drhteći od besa. „Ako smem
da primetim, Klode, čini mi se da je pre nekoliko godina
postala punoletna, i samim tim slobodna da donosi odluke
za sebe.”
„A ako ja smem da primetim”, rekao je Klod, „meni se
čini da si sinoć bio odbijen, Rekse. Vratio si se prerano da
bi imao ikakvog uspeha. Gospođa Vinters je dama, i uopšte
nije očajna. Muž ju je sigurno dobro obučio. I imala je dosta
udvarača. Čini se da svi znaju da je odbila bar dve prilično
dobre ponude - bračne ponude - od kad je došla ovde.”
„Ako je ona tolika dama”, rekao je vikont, „i ako si tako
siguran da me je odbila, zašto me onda, kog đavola,
upozoravaš, Klode? Želiš je za sebe?”
„Ukoliko želiš sići sa konja”, brat mu je rekao sa
zastrašujućom smirenošću, „rado ću ti razbiti glavu, ovde i
ovog trenutka, Rekse.”
„Nema potrebe”, odgovorio je vikont učtivo. „Makar
sam za to spreman da se izvinim. Bilo je glupo što sam to
rekao tebi, od svih ljudi. Da, odbila me je. Kao iz topa. Čak
sam mislio kako će me njen pas napasti. I cela ova stvar sa
gospodarom gazdinstva bila je prilično nepotrebna.”
„Osim”, rekao je Klod, „što sam primetio da si odsutan,
Rekse, još od kad smo se vratili u Bodli. Plus, što si tako
nepromišljeno bio sam sa njom jutros, i Klarisina opravdana
sumnja. Nadam se da si, uz svu tu tvoju aroganciju,
prihvatio ne kao odgovor. Upozoravam te, ukoliko je
kompromituješ, dobićeš večnog neprijatelja u meni.”
„Treba li sad da drhtim od straha?”, pitao je lord Roli,
dok je besno i nadmeno gledao u brata.
„Da”, rekao je Klod. „Imati jednu polovinu sebe za svog
neprijatelja, ne bi bilo nimalo prijatno, Rekse. Ostavi je na
miru. Sigurno nisi toliko izopačen da će te celibat od
nekoliko nedelja ubiti. Imaš Idena i Neta, i mene, kao i
dame, da ti pravimo društvo. I Dafni. Divno je to što smo
nas troje ponovo na okupu, meni je to dovoljno.”
„Biću pristojan”, lord Roli je obećao, cereći se, iako nije
to želeo. „Ali, moraš da priznaš da je đavolski lepa, Klode.
Nije moj tip, naravno, osim fizičke privlačnosti. Ona je žena
sa puno vrlina. Čuo sam da u slobodno vreme radi dobre
stvari - posećuje starije i bolesne, podučava decu, i još sto
drugih stvari, i ne traži ništa zauzvrat. Prokleta svetica,
drugim rečima. Uopšte nije moj tip.”
„Dobro”, rekao mu je brat odlučno, mada nije mogao da
sakrije svoj osmeh. „Sada možemo da promenimo temu?”
„Dobra je sa decom”, rekao je vikont. „Zašto joj,
dođavola, gospodin Vinters nije podario decu, šta misliš?
Misliš li da je bio toliko stara budala, da nije mogao ni da
stoji na nogama? Ili je bio impotentan? Najmanje što
muškarac može da uradi kada se oženi, jeste da ženi podari
dete, ukoliko ga ona toliko obožava. Da je živ, i da ga
sretnem ovde, sada, bilo bi mi teško da mu ne saspem sve
to u lice.”
 Gospodin Adams je gledao svog brata sa čuđenjem, ali i
sa dozom uzbune.
Možda je bio dovoljno mudar kako bi sačuvao svoj mir, i
promenio temu, kao što je predložio pre nekoliko trenutaka,
međutim njegov brat nije pokazao interesovanje ni za jednu
drugu temu koju je započeo, te su uskoro obojica utonuli u
tišinu.
Vikont je razmišljao o tome kako ga je ona pomešala sa
Klodom. Osmesi su bili upućeni Klodu. Sada kada to zna,
jasno mu je da nije bilo ništa koketno u tim osmesima.
Osećao se kao budala. Potpuna budala, i pritom veoma
nemilosrdna prema gospođi Vinters.
Dobri lord, nije znao šta ga je snašlo. Doživeo je samo
frustraciju i poniženje pred njom. Izvršio je privatnu posetu
prošle večeri, i bio je uveren da je to učinio u potpunoj
tajnosti i diskreciji na kojoj bi mu mogli pozavideti. Ipak,
Net i Iden su ga sačekali po njegovom povratku,
podsmevajući se brzini s kojom je završio posao. Klod je
takođe znao gde je išao. Pored toga, Klarisa je donela
sopstvene zaključke tog jutra jer se zadržao u prostoriji gde
su se održavali časovi muzičkog i nakon što su Dafni i deca
otišli.
Čak nije imao ni satisfakciju da je uspešno uradio to što
je nameravao.
Prokleta zemlja! Čovek izvan gradskih okvira više nije
mogao da ima svoj sopstveni privatni život.
Jedna stvar je bila sigurna. Gospođa Ketrin Vinters je
mogla da bude sigurna da je od sada pa nadalje bezbedna
što se tiče njega. Držaće se što je dalje moguće od nje, do
kraja svog boravka u Bodliju.
 6.

Sunce je preko zavesa obasjavalo njen krevet. Bilo je

rano, i hladno, čak i ispod pokrivača. Međutim, biće to
prijatan dan, baš kao što je i jučerašnji bio. Ona očigledno
neće nastavljati da spava. Protegla se, a onda brzo ponovo
zaronila ispod pokrivača. Proteklih nekoliko noći nije
spavala naročito dobro. Odlučila je da ustane i krene u ranu
jutarnju šetnju sa Tobijem. Kasnije tog jutra, očekivala je da
joj dođu u posetu neka deca kojoj je držala časove čitanja.
Tobi se pojavio u njenoj sobi dok se oblačila i umivala.
Mahao je repom.
„Možeš slobodno da stojiš tu sa tim molećivim
pogledom”, rekla mu je, „neću čak ni šapnuti tu reč na
slovo š, dok ne budem otvorila vrata, inače ćeš skakati oko
mene, tako da neću moći ni da se pomerim, a da ne zapnem
preko tebe. Sačekaj trenutak.”
Ipak, činilo se da Tobi razume šta znači reč na slovo š
isto tako dobro kao što je razumeo reč šetnja. Počeo je da
maše repom kao lud, cvili od uzbuđenja, a onda je započeo
očekivano uspinjanje i vrzmanje oko Ketrin, trčeći ka
stepenicama, kao da je pokušavao da i nju ubrza.
 Ona se smejala.
Samo nekoliko nedelja, razmišljala je dok je prolazila
kroz selo, nakon što se osmehnula i pozdravila gospodina
Hardvika, gostioničara, koji je čistio ulaz ispred vrata.
Kućna poseta ne bi mogla da potraje duže od nekoliko
nedelja, a prva od tih nedelja se upravo privodila kraju.
Vikont Roli i njegovi prijatelji bi sigurno trebalo da se vrate
u grad za sezonu. Bila su to moderna gospoda, uprkos
svemu, i nije postojalo ništa što bi ih ovde duže zadržalo.
Tačno je da je gospođa Adams pokušavala da spoji vikonta i
gospođicu Hadson, međutim, nije bilo nikoga za druga dva
gospodina. Bila je tu gospođica Lipton, i to je sve.
Ne, nije bilo ničeg zbog čega bi se zadržali ovde. Znala
je da vikont nije bio zainteresovan za gospođicu Hadson.
Ako bi uspela da izdrži još nekoliko nedelja - i zaista,
nije ni imala drugog izbora, zar ne? - onda će se sve vratiti
u normalu i ponovo će steći svoj mir. Neće više morati da se
plaši da bi mogla da ga sretne svaki put kad zakorači izvan
kućnog praga.
„Ne, ne tuda, Tobi”, zvala ga je, dok je njen pas odlučno
išao ka putu za Bodli. Bio je to put kojim je ona inače išla,
koji se, kroz krošnje drveća, odvajao od kolovoza, dok se u
jednom trenutku ne bi otvorio pogled na kuću. Nije bilo ni
govora o tome da krenu tim putem. Gospodin Adams je
voleo da pušta meštane da prolaze tuda, kroz njegov park.
Naravno, postojao je prećutni dogovor da oni neće šetati
suviše blizu kuće, i na taj način narušavati privatnost
porodice. Međutim, tog jutra, ona je išla seoskom stazom
koja je sa jedne strane bila ograničena parkovskim zidom,
prekrivenim mahovinom.
U proteklih pet godina, svu energiju je preusmerila na
pokušaj da nađe smisao u svom novom životu. Nije joj bilo
lako. Život koji je vodila ranije bio je potpuno drugačiji...
Ugušila je sve svoje potrebe i želje, zarad potrebe da
nastavi da živi. U početku nije želela čak ni to.
Nijedna druga potreba nije istrajala tokom tih pet
godina. Imala je društvo, zanimanje, i dom koji je volela. A
proteklih godinu dana imala je i Tobija. Nije bila ni u
iskušenju da prihvati dve bračne ponude koje je dobila,
jednu pre tri godine, i drugu prošle godine, iako je
poštovala oba gospodina, štaviše, smatrala je da bi oni bili
dobri prema njoj. Međutim, nije osećala želju za brakom.
Nije bilo potrebe za tim. Uznemirila ju je žudnja koju je
osetila u proteklih nekoliko dana.
Bila je to čisto fizička stvar. Jednostavno rečeno, žudnja
za muškarcem, za muškim dodirom. Žudnja da oseti muško
telo unutar svog, i na kraju, da okonča prazninu i
usamljenost koju je osećala.
To novo osećanje žudnje ju je uznemirilo jer je za
prisnost sa muškarcem nisu vezivale lepe uspomene.
Naprotiv. Nikada nije očekivala da bi mogla ponovo to da
poželi.
I nije bila usamljena. Mada, i da jeste bila, onda je
usamljenost cena koju je morala da plati za svoju
samostalnost, samopoštovanje i duševni mir. Bila je to mala
cena. Takođe, ono što je osećala nije bila usamljenost, nego
samoća. Postojala je razlika. Na samoću je mogla da utiče i
ublaži je brojnim posetama svojim prijateljima i komšijama.
Ali, plašila se da više neće moći da nastavi da zavarava
samu sebe. Plašila se da će uskoro shvatiti da ono što je
osećala zapravo jeste bila usamljenost. Već je to shvatila.
I sve se to desilo samo zbog jednog arogantnog i drskog
muškarca. Muškarca, koji je pre dve večeri sedeo u njenoj
kuhinji i predlagao joj da postane njegova ljubavnica.
Muškarca koji je nastavio da je iskušava uprkos njenom
iskazanom zgražavanju. Muškarca koji ju je umalo
kompromitovao juče, i koji ju je, pre nego što ga je gospođa
Adams odvela, gutao i svlačio pogledom.
Muškarca kojeg je ona želela.
Užasavalo ju je to priznanje.
A onda Tobi, koji se, istražujući i trčkajući po obližnjem
polju, munjevitom brzinom vratio na stazu i počeo da laje.
Iz daljine su prilazila tri čoveka na konjima. Tako rano
ujutru? Srce joj je stalo. Zar ni u jedno doba dana nije bila
bezbedna i nije mogla da uživa sama u šetnji?
Iz daljine se činilo da je jedan od jahača mogao da bude
gospodin Adams. Ali po jednoj stvari je znala da to nije bio
on. Jahao je sa gospodinom Gaskojnom i lordom Pelhamom.
Nije bilo nikakve šanse da se uputi na drugu stranu kako ih
ne bi srela. Sa jedne strane je bio zid, a sa druge otvoreno
polje. Osim toga, Tobi je, isto kao i juče, išao pravo na njih -
budalasti hrabri David u okršaju protiv tri Golijata.
Gospodin Gaskojn se trudio da kontroliše svog
neobuzdanog konja, koji se tome protivio. Lord Pelham je
skinuo svoj šešir i pozdravio Ketrin. Lord Roli je sišao sa
konja i počeškao njenog terijera, koji je ogorčeno i
iznenadno ciknuo, a zatim isplaženog jezika legao ispred
vikontovog konja. Tako lako se predao pred neprijateljem.
„Gospođo Vinters”, rekao je lord Pelham, „vi
dopunjujete lepotu ovog jutra. Nisam znao da postoji dama
koja ustaje ovako rano.”
„Dobro jutro, lorde”, rekla je, uz blagi naklon. Primetila
je njegove divne bele zube i izrazito plave oči. Bio je isto
toliko zgodan kao i vikont, i bez sumnje, šarmantniji od
njega. Kako to da je mogla normalno da gleda u njega i
priča sa njim, bez ijednog jačeg otkucaja srca? „Ovo je
ubedljivo najlepše doba dana.”
 „Izgleda da ću morati da menjam svog konja”, gospodin
Gaskojn se smejao, dok je skidao šešir kako bi pozdravio
gospođu Vinters i uputio joj naklon. „Nikada neću preživeti
ovu sramotu što ga je uplašio jedan običan pas. S druge
strane, da sam ja pas, a vi moj gazda, madam, i ja bih sa
istom hrabrošću stao u vašu odbranu.”
„Dobro jutro, gospodine”, rekla je, smejući se.
„Uveravam vas da je njegov lavež mnogo opasniji od
njegovog ugriza.” Bio je to još jedan slatkorečiv i
šarmantan gospodin, ali joj srce nije zaigralo ni ovog puta.
Okrenula je glavu pre nego što je situacija postala
neprijatna - kao što je to uradila i pre dva dana ispred njene
kućice. „Dobro jutro, lorde”, rekla je lordu Roliju, koji je
češkao presrećnog Tobija iza ušiju. Bio je to treći zgodni
gospodin. Iako nije bio ništa lepši od druge dvojice, creva
su joj se svezala u čvor ovog puta.
„Madam.” Zadržala je pogled na njemu dok ju je
pozdravljao klimnuvši glavom.
Situacija je ipak bila neprijatna. Trebalo je da se
nasmeje i nastavi dalje. Ali Tobi je i dalje navaljivao na
vikontovog konja, i izgledalo je da bi bio srećan da tu
provede ostatak jutra.
„Pretpostavljam da ne možemo da se pretvaramo kako
smo i mi krenuli u istom pravcu kao vi, gospođo Vinters”,
rekao je gospodin Gaskojn.
Nasmejala mu se.
„Ne možemo da se pretvaramo, Nete”, lord Pelham je
rekao. „Avaj! Ukočio bi joj se vrat od gledanja uvis, dok
budemo razgovarali. I tvoj konj bi mogao da utrne od straha
zbog njenog psa.” Zacerekao se.
Gospodin Gaskojn se smejao zajedno sa njim. „Jedan od
nas bi mogao da se ponudi da je poveze na svom konju dok
mi budemo hodali”, rekao je. „To bi bilo izuzetno galantno.”
Suptilno i bezazleno su je zadirkivali. Vikont Roli je sve
vreme gledao u nju, dok je, gotovo nesvesno, češkao Tobija.
„Izašla sam da se prošetam i odradim jutarnje
razgibavanje, gospodo”, rekla je, „a i Tobi takođe.”
Pogledala je u njega i primetila kako vikontovi dugi prsti i
ruke deluju snažno i muževno na leđima njenog psa.
Vikont se sagnuo i bez reči pogurao psa da ustane i
nastavi sa šetnjom. Pas je mahao repom, a onda otrčao
napred.
„Lep dan vam želim, madam”, rekao je lord Roli.
„Nećemo vas više zadržavati.” On se nije pridružio
zadirkivanju, niti se smejao.
Odšetala je, slušajući kako topot kopita njihovih konja
bledi u pozadini.
Samo nekoliko nedelja, pomislila je. To je bilo sve. I
onda će se sve ponovo vratiti u normalu. Makar se očajnički
nadala da će tako biti.
Ali znala je da neće biti tako jednostavno.

„Šarmantni”, gospodin Gaskojn je rekao: „Zaista

dražesno. Ima nečeg šarmantnog u zastareloj seoskoj odori,
zar ne? I mirnom seoskom okruženju?”
„Ovo nije dobro”, rekao je lord Pelham. „Sva trojica
balimo za istom ženom. Zastarela seoska odora izgleda
šarmantno samo na nekom ko bi izgledao prijatno i bez nje,
Nete. Posebno tako, bez nje, kao od majke rođena. Ali
uznemirujuće je koliko nedostaje žensko u ovom mestu,
Rekse - bez uvrede za Klodovu svastiku.”
 „Mislio sam da je to bila i poenta”, rekao je vikont. „Sva
trojica smo, na neki način, želeli da pobegnemo od daljeg
uplitanja sa ženama, zar ne? Iden od svoje udate dame, Net
od svoje neudate, a ja od - dobro, od bivše verenice. Možda
će nam dobro doći da neko vreme budemo bez ženskog
društva. Dobro za duševni mir, i sve što ide s tim.”
„Njoj se sviđaš ti, Rekse”, lord Pelham je rekao. „Nije
smela da pogleda u tvom pravcu, dok je sa Netom i sa
mnom razgovarala, i smejala se, kao da razgovara sa
braćom. E sada, zameram ti jednu stvar. Nisi je udostojio
čak ni osmeha. Pitanje je - želiš li ti nju ili ne? Užasava me
činjenica da će jedina lepotica u ovom kraju biti protraćena
zato što smo Net i ja previše ljubazni i nećemo da zalazimo
na tvoju teritoriju.”
Vikont je progunđao.
„Mislim da je Reks popio šamar pre dve večeri,
figurativno rečeno, ako ne i bukvalno”, rekao je gospodin
Gaskojn. „Pretpostavljam da si one večeri išao nju da
tražiš? Jesi li bio prilično neotesan, Rekse? Jesi li joj
ponudio kart-blanš, a da joj se nisi udvarao makar jedan, ili
dva dana pre toga? Moraćemo da ti održimo nekoliko
časova flertovanja, druže stari. Ne možeš tek tako da dođeš
kod jedne seoske udovice, koja je uzgred puna vrlina i
znanja, pokucaš je po ramenu, i pitaš da li želi da legne u
postelju sa tobom. Tačno to si uradio?”
„Idi dođavola!”, odbrusio mu je lord Roli.
„Upravo to je uradio, Ide”, rekao je gospodin Gaskojn.
„Nije ni čudo da joj se malopre nije nasmejao, i da ona
nije smela ni da ga pogleda”, rekao je lord Pelham. „Je li
ovo naš prijatelj, gospodin zavodnik španskih lepotica svih
onih godina koje smo proveli na Poluostrvu, Nete? Hvata
me jeza kad pomislim koliko brzo čovek može da nazaduje
zbog nedostatka prakse.”
 „Možda”, rekao je gospodin Gaskojn. „Oprobaću se i ja,
da vidimo hoću li imati bolje rezultate. Loša sreća, Rekse,
stari dečko, ali čini mi se da si ti propustio svoju priliku.”
Lord Roli je znao da su se obojica ludo zabavljali na
njegov račun. Takođe je znao da, ukoliko želi da prestanu sa
zadirkivanjem, mora da im se pridruži i šali se na svoj
račun istom merom kao što su to oni radili. Ali, nije mogao,
umesto toga je kipteo od besa.
„Dalje ruke s nje, Nete”, rekao je.
Gospodin Gaskojn je podigao obe ruke u vis, kao da je
neko upravo uperio pištolj u njega.
„Ona je dama”, rekao je vikont. „Ona nije neko sa kim
treba da se poigravamo i naizmenično je zavodimo.”
„Dobro lorde”, rekao je gospodin Gaskojn, „Čini mi se
da je on očaran, Ide.”
„Verujem da si u pravu, Nete”, odgovorio je lord
Pelham. „Zanimljivo. Veoma zanimljivo. I izgleda da je našoj
nadi odzvonilo.”
Njih trojica su veoma često - i Ken takođe kada je bio sa
njima - vodili duge i pametne razgovore o bitnim temama.
Zato su i bili prijatelji. Takođe, često su međusobno zbijali
šale i na taj način podizali raspoloženje jedan drugom. To je
bilo neprocenjivo tokom dugih godina provedenih u
Portugaliji, Španiji i Belgiji. Mogli su da budu i ozbiljni, a
mogli su da budu i raspoloženi kada su zajedno. Mogli su
da vode ratove i gledaju smrti u oči - zajedno.
Ali ponekad, samo ponekad, jedan od njih bi bio u
neskladu sa ostalima. Nekada bi jedan od njih rekao
ostalima da idu dođavola, i to je i mislio.
Ona nije bila tema za zbijanje šala.
 Pa ipak, ukoliko nije mogao da učestvuje u takvom
razgovoru, na isti način kao i oni, nikada ga neće ostaviti na
miru. Ili nju.
Okrenuli su se i vratili na put koji je vodio nazad do
štala i kuće. Verovatno je do sad još neko ustao i bio
spreman za doručak. Klarisa je za po podne planirala izlet
do Pajnvud zamka, udaljenog oko 8 kilometara, ukoliko ih
vreme bude poslužilo. A bilo je jasno da će ih vreme
poslužiti. Očekivaće od njega da on bude pratnja Elen
Hadson, a verovatno je i za to jutro bilo osmišljeno još nešto
što bi ih povezalo.
Iznenadno je zaustavio svog konja. „Vas dvojica
nastavite”, rekao je, trudeći se da zvuči što opuštenije. „Ne
bih želeo da vam ja odvlačim pažnju, kad ste tako duboko
ožalošćeni.”
Obojica su pogledala u njega, a zatim su se sa
čuđenjem međusobno pogledali i zadirkivanje je polako
utihnulo.
Jedna od stvari koju su tokom godina drugovanja
naučili, bila je da osete raspoloženje svojih prijatelja.
Možda nekada ne bi odmah shvatili da jedan od njih nije bio
raspoložen kao i ostatak grupe, ali čim bi shvatili, istog
trenutka bi postajali saosećajni.
„A tebi je potrebno da budeš sam”, prokomentarisao je
Net. „Pošteno, Rekse.”
„Vidimo se kod kuće”, dodao je Iden.
Niko nije ni pomenuo to da li će on ići nazad da potraži
Ketrin Vinters. Nije bilo ni naznake o zbijanju šala na taj
račun. Ni njemu nije bilo najjasnije zašto nije mogao da vidi
baš ništa zanimljivo i smešno u toj situaciji. Uostalom, ovo
mu nije bio prvi put da je bio odbijen. Svi su nekada bili. I
uglavnom su svi zbijali šale na svoj račun, baš kao što su se
i šalili sa ostalima. Na kraju krajeva, niko nije bio toliko
neodoljiv lepšem polu.
Uzjahao je konja bez ijedne izgovorene reči, i nastavio
svojim putem niz drum. Mogao je da se pretvara da ima
nekog posla u selu, ali bilo je prilično rano za bilo kakav
posao. Osim toga, znali bi da ih je lagao. Kada je stigao do
kraja puta, okrenuo je leđa selu i vratio se na poljanu na
kojoj su bili pre nekoliko minuta. Nije žurio. Nadao se da je
prošlo dovoljno vremena, i da nije više bilo ni traga ni glasa
od nje. Međutim, nije kao da je bilo mnogo sporednih
puteva kojima bi ona mogla da odluta, a znao je i da ju je
pas usporavao pošto ga nije držala na povocu, i da je on
voleo da njuška i istražuje okolinu u toku šetnje.
Nadao se da je neće sustići. Ipak, bio je razočaran kada
je naposletku video da mu je ipak nestala iz vidika. Nakon
nekoliko minuta jahanja, nije bilo ni traga od nje u blizini.
Mada, ubrzo je shvatio gde je sigurno otišla. Najednom je
spazio jedan od sporednih izlaza iz parka. Kapija je bila
zatvorena, ali ona je mogla da je zatvori za sobom, kako bi
zadržala jelene unutra da ne pobegnu. Lako je otvorio
kapiju. Očigledno je da je ovaj izlaz bio u čestoj upotrebi.
Usmerio je konja kroz kapiju i napustio park.
Na tom kraju parka drveće je bilo staro. To mu je bilo
omiljeno igralište u detinjstvu. Čak mu je i miris bio poznat,
kao i tišina i senka. Sjahao je sa konja i poveo ga za uzde.
Možda ona nije ni krenula tuda. Ali i da to jeste bio slučaj,
on bi nastavio tuda i vratio se kući tim putem. Oduvek je
voleo drveće. Ono mu je uvek unosilo mir iz nekog razloga.
Čuo je pucketanje grančica i braonkasto-beli terijer je
dotrčao i skočio prednjim šapama na njega. Mahao je
repom. Izgleda da je stekao novog prijatelja, pomislio je
vikont ironično. Nije više čak ni lajao.
„Dole, gospodine”, zadao je psu komandu. „Ne bih bio
srećan da imam tragove šapa ni na čizmama, a ni na
pantalonama.”
Pas mu je polizao ruku. Već je ranije primetio da Tobi
nije bio naročito poslušan. Očigledno ga je razmazila.
„Tobi, gde si?”, čuo je kako ga doziva. „Tobi?”
I onda, baš u trenutku kada je uhvatio psa za šape da ih
spusti sa sebe, pojavila se ona. Zastala je i pogledala u
njega.
Uzvratio joj je pogled. Sve to je bila nepromišljenost,
pomislio je. Zašto je to učinio? Ona je bila žena sa puno
vrlina, a on nije želeo da ima ništa sa takvim ženama. Bar
ne u četiri oka.
I šta se desilo sa odlukom koju je doneo juče po podne?
Pogledala je iza njega, kao da je očekivala da vidi Neta i
Idena, a zatim ponovo u njega. Nije progovorila ni reč.
„Ja sam ipak na posedu svog brata”, rekao je. „Koji je
vaš izgovor?”
Uzdigla je bradu. „Gospodin Adams je otvorio park
ljudima iz sela”, rekla je. „Ali, krenula sam nazad na kapiju,
vreme je da se vratimo kući.”
„Idite putem koji vodi kroz drvored”, rekao je. „Možete
ići odavde sve do zadnje kapije i tako izbeći put kroz selo.
Tuda je mnogo prijatnije. Pokazaću vam.”
„Znam, hvala”, rekla je.
Trebalo je da je pusti. Šetnja sa njom između krošnji
drveća dok vodi svog konja i čeka njenog psa koji istražuje
svako drvo, trajala bi sigurno bar pola sata. Nasamo sa
njom među drvećem, to se Klodu sigurno ne bi dopalo.
Nasmejao joj se. „Onda mi dopustite da vam pravim
društvo?”, zamolio je. „Sa mnom ćete biti prilično sigurni.
Neću pokušavati da vas zavedem ovako rano ujutru.”
 Pocrvenela je, a on nije odvajao pogled od njenog, i
dalje se smešeći i lagano povlačeći nevidljivu zavesu koja ih
je razdvajala.
„Teško da mogu da vam zabranim”, rekla je, „pošto sam
ja neovlašćeno ušla na ovaj posed, a vi ste gost.”
Međutim, primetio je da nije više pominjala povratak
preko glavnog puta kako je planirala.
Koračali su jedno uz drugo, rame uz rame, ne
dodirujući se. Ipak, bio je još kako svestan njene blizine.
„Jagorčevina počinje da cveta”, rekao je. „Uskoro će se
pojaviti i narcis. Je l’ i vama proleće omiljeno godišnje doba,
kao i meni?”
„Da”, rekla je. „Novo rađanje. Nova nada. Obećanje leta
koje je pred nama. Da, to je moje omiljeno godišnje doba,
iako moja bašta nije toliko šarena, koliko bude kasnije.”
Nova nada. Pitao se čemu se ona nadala, šta su bili
njeni snovi. Da li ih je uopšte imala? Ili je bila zadovoljna i
spokojna, tako da joj nije trebalo ništa više?
„Nova nada”, rekao je. „Čemu se vi nadate? Nečemu
konkretnom?”
Gledala je ispred sebe. Zapazio je da su joj se oči
ozarile kada je pogledao na trenutak, i dobio je odgovor na
jedno od svojih pitanja. Video je setu i čežnju u njenom
pogledu.
„Zadovoljstvu”, rekla je. „Spokoju.”
„Znači li to da nemate nijedno od ta dva, pa morate da
se nadate?”, pitao je.
„Imam oba”, pogledala ga je na tren. „Želim da ih
zadržim. U pitanju su osetljive kategorije, znate. Isto toliko
osetljive kao i živeli su srećno do kraja života. To nije nešto
što možete steći i zadržati zauvek. Volela bih da je tako.”
 Narušio je njen mir. Nije bilo optužbe u njenom glasu,
ali je znao da je bilo tako. I živeli su srećno do kraja života?
Da li je smrću svog muža otkrila da tako nešto nije
postojalo, kao što je on otkrio prevrtljivošću svoje verenice?
„A vi?” Pogledala ga je odlučno. „Čemu se vi nadate?”
Slegnuo je ramenima. Čemu se nadao? O čemu je
sanjao? Ni o čemu? To je bilo uznemirujuće, ali možda
istinito. Jedini način da čovek drži svoj život pod kontrolom
bio je ukoliko se ničemu nije nadao i ukoliko nije ni o čemu
sanjao. Snovi su uglavnom uključivali i druge ljude, a na
druge ljude nikada nije mogao potpuno da se osloni, a da
ne bude razočaran, ili povređen.
„Ja se ne bavim sanjarenjem”, rekao je. „Živim i uživam
u svakom danu, takav kakav jeste. Maštajući o budućnosti,
čovek gubi svoju sadašnjost.”
„Popularno razmišljanje.” Nasmejala se. „Ali smatram
da je nemoguće ispuniti ga. Mislim da svi sanjamo o
nečemu. Kako drugačije da podnesemo život u određenim
trenucima?”
„Je li vam, dakle, život bio nepodnošljiv nekada?”, pitao
je. Pitao se da li je zaista bila zadovoljna životom koji je
vodila. Živela je tu pet godina, i najmanje toliko je već bila
udovica. Koliko je godina imala? Rekao bi da je bila u
srednjim dvadesetim. Znači da je približno od svoje
dvadesete živela sama. Da li je zaista bilo moguće da time
bude zadovoljna? Naravno, bilo je moguće da joj je brak bio
nepodnošljiv, i da joj se sloboda koju je uživala kao udovica
činila kao raj u poređenju s tim.
„Život je ponekad svima nama nepodnošljiv”, rekla je.
„Mislim da niko nema tu sreću da izbegne sve životne
nedaće.”
Stigli su do reke koja je proticala kroz šumu, preko
parka, sve do izlaza i oboda sela. Baš na tom mestu reka je
žuborila niz brdo, preko kamenja i ispod lučnog mosta, sa
balustradama, koje su kao deca koristili da balansiraju sa
rukama ispruženim sa strane.
„Ukoliko ikada budete želeli mir”, rekao je kada su
stigli na sredinu mosta i kada je oslonio ruke na vrh zida,
„ovo je pravo mesto. Nema ničeg toliko umirujućeg kao što
je pogled na vodu i zvuk vode, posebno kada se svetlost
koja je obasjava probija kroz grane drveća pre nego što
stigne do vode.” Pustio je konja da odšeta do drugog kraja
obale, na kojoj je zastao da pase travu.
Stala je pored njega i spustila pogled na vodu. Pas je
trčao ispred njih.
„Provela sam mnogo vremena stojeći baš ovde u miru i
tišini”, rekla je. Nije bila svesna da je zamišljenost u
njenom glasu govorila mnogo više nego što je zaista htela
da kaže. Bila mu je to potvrda da je bio u pravu i da je
postojalo mnogo situacija u kojima joj je bio potreban mir.
Odmerio ju je dok je stajala tu pored njega, tako vitka,
blistava i prelepa. Njeni prsti u dečjim rukavicama bili su
položeni na ivicu balustrade. Razmišljao je kako bi je do
sada već bolje i intimnije poznavao, samo da su njegove
procene s početka bile tačne. Znao bi kakav je osećaj bio
dodirnuti to vitko telo i osetiti ga uz svoje telo. Osetio bi
toplotu i mekoću njenih najintimnijih delova. Znao bi da li
je ona više volela vatreno i strastveno ili polako i vešto.
Znao bi da li bi nakon prvog puta mogao da očekuje i drugi.
Kladio bi se da je mogao.
Pitao se da li bi mu jednom ili dvaput bilo dovoljno da
zadovolji svoje potrebe. Da li bi on bio suviše vatren za nju
koja je bila mirna, kao što je to bilo sada? Ili bi - kao što je i
inače bilo sa ženama - bio zadovoljan jednom kad otkrije
sve što je imao da otkrije? Da li bi izgubio interesovanje, pa
ne bi ni tog jutra toliko nesmotreno pošao za njom u šetnju,
kroz šumu?
Nije mogao da zna. Verovatno nikada neće ni saznati.
Nije ni shvatio da je stajao, gledajući je zamišljeno u
tišini, sve dok ona nije pogledala u njega, dajući mu do
znanja da je svesna situacije.
Želeo je nešto da kaže, ali nije mogao ništa da smisli.
Otvorila je usta, kao da je i ona želela nešto da kaže, ali ih
je ubrzo zatvorila i pogledala u vodu. Naposletku se pitao
zašto se makar nije uspravio i predložio da nastave dalje.
Takođe se pitao zašto ona nije to učinila kako bi umanjili
tenziju koja je postojala između njih.
Međutim, nijedno od njih se nije toga setilo.
Nagnuo se u stranu, okrenuo glavu ka njoj, i zaustavio
usne spram njenih. Razdvojio je svoje usne u nadi da proba
njene, koje su vidno zadrhtale pre nego što mu je uzvratila
poljubac. Nisu se nigde drugo dodirnuli, i nisu se okrenuli.
Poljubac nije dugo trajao, ali je ipak trajao mnogo duže
nego što je trebalo. On je ponovo pogledao u vodu. Ona je
učinila isto. Bio je uzdrman. Nije znao kuda tačno to vodi, a
voleo je da ima kontrolu nad svojim aferama. Ona je odbila
da mu bude ljubavnica. Štaviše, čvrsto mu je dala do znanja
da je tako i mislila. Poljubac, ako je sam sebi bio svrha, bio
je besmislen, posebno kada se njime dodatno rasplamsavala
vatra. Ipak, ovo nije nikuda drugo vodilo, a on svakako nije
bio zainteresovan ni za kakvu vrstu ozbiljne veze.
„Morate priznati, zarad mog samopouzdanja, da to nije
bilo zato što niste želeli, zar ne?”, rekao je.
Usledio je duži trenutak tišine. Nije očekivao da dobije
odgovor na to pitanje. Možda nije razumela pitanje.
Međutim, na kraju je ipak odgovorila. „Ne, nije bilo zbog
toga”, rekla je.
 Bilo bi mnogo jednostavnije da to nije priznala.
Prokletstvo! Šta je ona želela od života? Samo duševno
zadovoljstvo i mir? Ne i čulno zadovoljstvo? Mada, bilo je i
drugih mogućnosti, naravno.
„Pretpostavljam”, rekao je glasom grubljim nego što je
to nameravao, „vi želite novi brak.”
„Ne”, rekla je brzo. „Ne, to nikako. Nikada više. Zašto
bi ijedna žena samovoljno želela da bude vlasništvo nekog
muškarca, proživljava poniženje i potčini svoj sopstveni
karakter i identitet njegovom? Ne, ne želim ni da vas
izazivam kako biste mi napravili časnu nagodbu, lorde. Niti
bilo koju drugu vrstu nagodbe. Svesno sam vas odbila ono
veče i stojim pri tome. Ukoliko mi ne verujete ili mislite da
sam koketa, i ukoliko ćete iskoristiti ovaj poljubac kao
dokaz, onda vam se izvinjavam. Nije mi bila namera da vas
provociram. To uopšte nije bilo planirano da se desi. Idem
kući sada. Sama, molim vas. Neću se izgubiti, uveravam
vas. Tobi!”, viknula je.
Požurila je napred preko mosta, čim se njen terijer
pojavio iza drveća, dahćući i željno je iščekujući. Nije
pokušao da ide za njom. Ostao je tu gde je i bio, naslonjen
laktovima na balustradu, zureći u vodu. Možda bi ostao još
dugo tu da stoji da mu pucketanje šiblja nije odvuklo pažnju
i podigao je glavu. Pomislio je da se ona vratila po nešto.
Ali, bio je to jedan od Klodovih baštovana ili lovočuvara,
koji ga je znatiželjno pogledao, namestio čuperak na kosi, i
nastavio dalje svojim putem.
Lord Roli je pomislio kako je imao sreće što taj čovek
nije prošao samo nekoliko minuta ranije.
 7.

Meštanima Bodlija na Vodi se činilo da im se život

značajno poboljšao. Vreme je bilo lepše i sunčanije nego u
prošeku za to doba godine. Bilo je toplo veći deo dana, tako
da je drveće dobilo primetno zelenu boju, vesnici proleća su
već cvetali, a sudeći po izdancima koji su se pojavljivali i u
baštama koje inače nisu bile blagoslovene bujnim
zelenilom, bilo je očigledno da će ih biti još više. Nekoliko
pahuljastobelih jagnjadi nezgrapno je skakutalo po
obližnjim poljima oko svojih čupavijih i nešto žućih majki.
I naravno, gospodin i gospođa Adams su se vratili u
selo, sa svojim gostima, i skoro svakoga dana bi neko od
njih ili dolazio do sela ili bi tuda prolazio. A neki od
meštana su čak imali i tu sreću da budu pozvani u kuću.
Župnik i njegova žena su naravno bili pozivani više puta.
Oni su bili pripadnici vlastele - gospođa Lavering je bila
rođaka barona. Gospođa Vinters je bila jednom pozvana.
Gospođica Dauns je jednog popodneva bila pozvana na čaj
sa damama, na zahtev ledi Berd, koja ju je zapamtila pre
mnogo vremena. Nažalost, gospođa Dauns je bila suviše
slaba da bi napustila dom kako bi pravila društvo svojoj
ćerki. Ali gospođica Dauns je sve obavestila da je bila
pozvana kod ledi Berd.
Jednog popodneva spremali su večeru i bal u kući
porodice Adams. Svi koji su pripadali nekoj vrsti
aristokratije i koji su živeli u krugu od nekoliko kilometara
bili su pozvani, naravno. Umesto klavira koji je inače bio
sastavni deo povremenih seoskih skupova u gostionici,
trebalo je da svira pravi orkestar. Staklene bašte iza Bodlija
samo što nisu bile opustošene usled pripreme cvetnih
aranžmana za dekoraciju sobe za ručavanje i plesnog
salona.
Nijedan od planova nije bio tajna, baš kao što nijedna
od dnevnih aktivnosti porodice i njihovih gostiju nije bila
tajna. Nijedan od članova posluge u Bodliju nije preterano
voleo da širi priče, ali većina njih je sa svojim porodicama
živela ili u selu ili na okolnim farmama. Takođe, jedan od
lakeja i nekolicina baštovana su u slobodno vreme
posećivali lokalnu gostionicu. Gospođa Kroft, domaćica
kuće, bila je prijateljica gospođe Lavering. Vesti koje su se
ticale ljudi za koje su svi bili zainteresovani nisu mogle
sasvim da se drže u tajnosti. I naravno, nije bilo tajni.
Nažalost, između prenošenja vesti i raspredanja priča
uvek je bila tanka linija.
Bert Veler, nakon četvrte krigle piva u taverni, ispričao
je kako je vrlo rano tog jutra video gospođu Ketrin Vinters
kako šeta svog psa među redovima drveća unutar kapija
Bodlija. Nije bilo ništa čudno u vezi sa tim. Gospođa Vinters
je oduvek bila ranoranilac i često je bila napolju u cik zore.
Takođe, često je šetala po parku, kao što su i mnogi od njih
radili. Gospodin Adams im je to dozvoljavao, mada nisu bili
sigurni da se i gospođa Adams slaže sa time da imaju takvu
slobodu na njihovom imanju.
 Jedina neobična stvar - koja možda uopšte i nije bila
neobična - zaključio je Bert - bila je da je i vikont Roli
takođe bio u šumi, ne tako daleko od nje, i stajao je na
starom mostu, zagledan u vodu, dok je njegov konj pasao u
blizini. Uistinu je delovalo kao da je i gospođa Vinters
dolazila iz pravca mosta.
Možda su se sreli i razmenili nešto više od jutarnjeg
pozdrava, konstatovao je Persi Lamton, sa zlokobnim
pogledom na sve oko sebe, čekajući njihovo odobrenje.
Ali nije ga dobio. Komentarisanje činjenica, uz malo
nagađanja bila je jedna stvar, ali podsticanje malicioznih
komentara bila je potpuno druga stvar. Lord je bio brat
njihovog gospodina Adamsa - njegov brat blizanac - a
gospođa Vinters je bila ugledan član društva, uprkos tome
što niko nije znao odakle je poticala, niti kakav je život
vodila pre nego što je došla u Bodli na Vodi.
Možda su se slučajno sreli i nastavili da šetaju zajedno.
Na kraju krajeva, upoznali su se u kući kada je gospođa
Vinters bila pozvana tamo.
Bili bi prilično lep par, prokomentarisali su.
Ah, ali on je bio vikont, neko se setio. Postojala je
prevelika društvena razlika među njima, mada je ona, bez
ikakve sumnje, bila prava dama.
„Ili bivša kućna pomoćnica neke dame, koja je dobro
glumila damu”, Persi Lamton je dodao.
Gospođa Hardvik im je dopunila čaše i razgovor je
prešao na drugu temu.
Međutim, reč se nekako raširila, i probudila
interesovanje kod slušalaca, mada niko od njih nije bio
previše zlonameran. Međutim, to im je bilo dovoljno da
obrate više pažnje na bilo šta što bi ukazalo na neku vrstu
povezanosti između tako bitne ličnosti kao što je bio vikont
i njihove gospođe Vinters. A dogodila su se tri incidenta pre
noći kada su se održavali večera i bal. Tri veoma mala
incidenta, istina, ali ljudima koji su bili toliko daleko od
centra društvenih dešavanja, čak je i najmanji ispad
delovao značajno.

Svi iz kuće Bodli došli su u crkvu u nedelju ujutru.

Ketrin je bila na svom mestu i sa oduševljenjem je gledala
kako je gospođa Adams, u svom najboljem izdanju,
predvodila povorku kroz crkvu, sve do tapacirane klupe u
prvom redu, na kojoj je uvek sedela. Mada, na toj počasnoj
klupi nije bilo dovoljno mesta za sve, tako da je većina njih
morala da sedne na običnu, lakiranu drvenu klupu iza nje.
Prečasni i gospođa Lavering bili su ponovo pozvani u
kuću na večeru prošle noći. Ona, Ketrin, nije bila pozvana.
Bio je to značajan propust, s obzirom da je gospođa Adams
imala jednu žensku osobu manje među svojim zvanicama.
Očigledno je da je na taj način kažnjavala Ketrin što je bila
toliko drska da bude nasamo sa vikontom Rolijem u
muzičkom salonu onog dana. Nije da je zatekla išta
nečasno, ali gospođa Adams je želela da on ima oči samo za
njenu sestru. Svaka druga slobodna žena između
osamnaest i četrdeset godina predstavljala je pretnju.
Džulijana je sela na klupu pored Ketrin, što je ponekad
radila, i zaverenički se nasmejala. Gospođa Adams nije
primetila njeno odsustvo. Verovatno je mislila kako je ona
sedela sa nekim od njenih gostiju. Ketrin joj je namignula.
Dobila je poziv za večeru i bal sledećeg petka, ali to
uopšte nije bilo iznenađujuće. Na selu nije bilo lako okupiti
dovoljan broj gostiju kako bi jedan skup mogao da se
nazove balom. Svaki pojedinac je bio značajan kako bi
događaj bio uspešan.
Nije joj bilo žao što se nalazila na crnoj listi gospođe
Adams. Bila je prilično srećna protekla tri dana tokom kojih
nije imala prilike da se sretne sa vikontom Rolijem. Sada
mu je ukrala jedan pogled dok je sedeo na tapaciranoj
klupi, pored gospođice Hadson, dva mesta udaljen od svog
brata. Bože, bili su identični i bilo je neverovatno da je ta
lepa, crna pojava mogla da bude duplicirana.
Onaj poljubac! Bio je to samo dodir usana. Ništa drugo.
Neće ni biti ništa više od toga. Ipak, to ju je uništilo. Taj
poljubac ju je proganjao tri dana i dolazio joj je svake noći u
snove.
Nije je mučila činjenica da joj je on ukrao taj poljubac,
već suprotno, činjenica da ga nije ukrao. Znala je šta je
sledilo. Bila bi budala da nije znala. Osećala se teskoba u
vazduhu. Mogla je da prekine tenziju. Mogla je da kaže
nešto. Mogla je da se pomeri. Mogla je da nastavi svojim
putem. Nije ništa učinila.
On je bio taj koji je poljubio nju. On je približio svoje
usne njenim - i njegove usne su bile razdvojene. Njena
uloga je bila prilično pasivna, mada je strahovala da, kada
bude osetila njegove usne na svojima, da će i ona gurnuti
svoje usne ka njegovim. Pokušavala je da ubedi sebe da je
on bio jedini krivac, da joj je zaista ukrao taj poljubac -
nakon što ju je uverio da ne zavodi žene u to doba jutra.
Ipak, to nije bio ukraden poljubac. Bilo je nešto
uzajamno, i ona je, u najmanju ruku, bila isto toliko
odgovorna koliko i on. Nije pokušala da ga izbegne, jer je i
ona to želela. Bila je znatiželjna. O ne, bila je to besmislica.
Jednostavno, bila je željna. Ali kako će sada moći da se
drži priče o pravdi i gnušanja sa kojima je dočekala njegovu
posetu u kućici i razgovor u muzičkom salonu? Bila je
licemerna. Ali nije želela da ima više ništa sa njim.
Razmišljala je o svim mogućnostima koje je nosila ta
glupost koju je napravila.
Oh, ta večita privlačnost jednog zavodnika, razmišljala
je dok je netremice gledala u svoj molitvenik, i sa druge
strane slušala kako joj je Džulijana šaputala neke poverljive
stvari. Govorila joj je kako je juče jahala sa ujakom Reksom,
i da su galopirali na njegovom konju jer ga je ona to molila,
zbog čega je njena mama histerisala i grdila ga, a tata joj se
smejao i rekao kako je ujka Reks bio najbolji jahač u
Britanskoj konjici, a onda gospodin Gaskojn...
U tom trenutku je počela služba i morala je da stiša
Džulijanu namignuvši joj uz osmeh.
Ketrin je nameravala da nestane iz crkve čim se služba
privede kraju. Nije imala želju da se nađe oči u oči ni sa
kim od ukućana Bodlija. Međutim, to ipak nije bilo tako
kako je zamislila. Džulijana je izgarala da joj ispriča još
jednu zanimljivu priču. Podnela je iscrpan izveštaj o
popodnevu koje je provela u zamku Pajnvud, kada je lord
Pelham odveo na zidine, zbog čega je ona bila prestrašena,
a ujka Reks ju je odveo do tamnice, u kojoj je opet bila
prestrašena, iako to nije ni bila prava tamnica jer je
postojao izlaz na reku, i ujka Reks je rekao da su samo
romantične duše verovale da je to bila tamnica. Zapravo, to
je verovatno bila ostava za zalihe koje su donosili sa reke.
Kada je priča bila gotova, svi su već bili napolju, i svi su
opazili Ketrin dok su prolazili, pošto je Džulijana sedela i
brbljala pored nje. Toliko o tome da će uspeti da ode pre
nego što je neko ne primeti.
Džulijana je izletela ispred nje, a Ketrin se i tada nadala
da će moći da pobegne neopažena. Ali delovalo je kao da se
čitava zajednica okupila na izlazu iz crkve i travnjaku u
dvorištu crkve. Prečasni Lavering je stajao na vrhu
stepenica i, nakon što su se rukovali, zadržao je njenu ruku
i nastavio da hvali cvetni aranžman od šafrana i
jagorčevine, koji je ona složila na oltaru.
„Da, svakako”, promrmljala je Ketrin.
Onda je došla ledi Berd sa svojim mužem i gospođom
Lipton da je pozdravi. Lord Roli se takođe nekako našao tu,
dao joj blag naklon i zaustavio svoj pogled na njoj. Plašila
se - veoma se plašila - da će početi da crveni. Očajnički se
trudila da ne misli na njihov poslednji susret.
Onaj poljubac!
Pričala je sa ledi Berd, gospodinom Klejtonom i
gospođom Lipton. Bila je raspoložena, ali je iskoristila prvu
priliku da ih ljubazno pozdravi i ode.
„Gospođo Vinters”, nadmen i prilično ravan glas ju je
pozvao kada se okrenula, „otpratiću vas kući, madam,
ukoliko mi dozvoljavate.”
Skoro celom dužinom ulice koja je vodila kroz selo! Bio
je tu most, onda kuća gospođe Dauns, pa parohija i crkva, i
zatim celo selo, pre kućice od slame na suprotnom kraju.
Pored toga, čitavo selo i još pola okolnih sela, kao i čitava
porodica Adams i svi gosti iz Bodlija su i dalje bili u
dvorištu crkve ili u njenoj blizini. To, naravno, nije bilo ništa
značajno. Svi će moći da ih vide u svakom trenutku dok se
budu vraćali. I ranije je imala pratnju kada se vraćala kući.
Da je bilo koji drugi muškarac predložio tako nešto, ne bi je
bilo toliko sramota i ne bi toliko razmišljala. Ali ono što
nikako nije mogla da uradi bilo je da posluša svoj instinkt i
kaže mu kako nije bilo potrebe da krene sa njom jer bi time
samo izazvala sumnju.
„Hvala vam”, rekla je, dok je koračala u pravcu ulice,
ispred njega. Pokazala mu je makar da nije želela da mu
pruži ruku, zbog čega joj to nije ni tražio. Zašto je, za ime
boga, ovo radio? Zar nije mogao da shvati da nije želela da
ima ništa više sa njim? Ali zašto bi i shvatio? Dozvolila mu
je da je poljubi tokom njihovog poslednjeg susreta. Bila je
veoma iscrpljena i osećala je da svi gledaju samo u njih i da
su svi znali da su se sastali nasamo u šumi pre tri jutra i da
ju je poljubio.
Razmišljala je o tome već sto puta i bila je sigurna da
Bert Veler nije sreo i lorda Rolija u šumi onog jutra, nakon
što je sreo nju.
„Gospođo Vinters”, lord Roli je rekao, „izgleda da sam
vam učinio medveđu uslugu.”
Samo jednu? Na koju je tačno mislio?
„Niste bili pozvani juče na večeru”, rekao je, „niti na
neformalan ples u salonu nakon večere, iako je nejednak
broj zvanica očigledno nervirao Klarisu. Moj zaključak je da
ste izgubili svoj povlašćeni položaj i da sam ja kriv za to.
Mislim na incident u salonu za muziku, znate.”
„Ništa se nije desilo”, rekla je, „osim što sam ja svirala
Mocarta prilično loše, a vi ste rekli da ste oduševljeni.”
„Onda ste mi pružili veličanstven otpor”, rekao je, „a ja
nisam imao vremena da vam uzvratim, jer Klarisa je,
naravno, bila iznervirana što nas je zatekla zajedno. Vi ste
suviše lepi madam da bi ona imala mira.”
Smatrala je da je to bilo budalasto od nje, ali
kompliment joj je prijao. „Ne treba da se plaši”, rekla je.
„Što se mene tiče slobodni ste za gospođicu Hadson, ili bilo
koju drugu damu po izboru gospođe Adams. Ni najmanje mi
to ne smeta i ne tiče me se.”
„I ja vas se nimalo ne tičem”, rekao je, uz jak uzdah.
„Koliko loše utičete na muško samopouzdanje, gospođo
Vinters. Zašto ste mi dopustili da vas poljubim?”
„Nisam...”, započela je rečenicu i ućutala.
 „Možda bi bilo bolje da se zaustavite”, rekao je,
„upravo dolazite iz crkve, a spremate se da izgovorite
svirepe laži. Moje pitanje i dalje stoji.”
„I da jesam dozvolila”, rekla je, „zažalila sam istog
trenutka zbog toga.”
„Da”, rekao je, „čovek može osetiti - usamljenost u
takvim trenucima, zar ne? Jeste li ga iznova i iznova
preživljavali kao što ja jesam u protekla tri dana - i noći?”
„Ni jedan jedini put!”, rekla je besno.
„Za to vas ne mogu optužiti da lažete, zar ne?”, rekao je
gledajući je iz profila. „Ni ja ga nisam ponovo doživeo jedan
jedini put, gospođo Vinters. Možda desetak puta, ali
verujem da bi to bila niska procena. Da niste kojim
slučajem promenili mišljenje kada je reč o određenom
odgovoru koji ste dali na određeno pitanje?”
Stigli su do kućice. Otvorila je kapiju, užurbano ušla i
zatvorila je čvrsto za sobom.
„Nisam, bez ikakve sumnje, lorde”, rekla je, okrećući se
da ga pogleda. Zašto su muškarci mislili da jedan poljubac
označava da je žena bila spremna, ili čak da je želela da
preda sve?
„Šteta”, rekao je, napućivši usne. „Podstakli ste moj
apetit, madam, a mrzim kada me provociraju ukoliko na
kraju nema gozbe kojom bih utolio svoju glad.”
Pobesnela je. Razmišljala je kako bi želela da izađe iz
dvorišta i da mu lupi jak šamar posred lica. Bila bi toliko
srećna da vidi crveni otisak svojih prstiju preko njegovog
lepog obraza. Ipak, pomisao da je neko iz daleka mogao to
da vidi, odvratila ju je od tog zadovoljstva. Takođe, možda
je neko primetio kako se okretala i na kraju uvređena
požurila do vrata svoje kuće.
 „Ja nisam gozba, lorde”, rekla je, „i nikada nećete
utoliti svoju glad sa mnom. Prijatan dan vam želim!”
Okrenula se polako i dostojanstveno, za slučaj da ih je neko
sa ulice posmatrao, i otišla do vrata iza kojih ju je Tobi
histerično čekao.
Napravila je grešku što ga je ponovo pogledala pre
nego što je ušla u kuću i time umanjila efekat svog
revoltiranog odlaska. On je stajao i gledao za njom,
napućenih usana, i što je moglo da izazove sumnju, videlo
se neko zadovoljstvo u njegovom pogledu. Uživao je u tome,
pomislila je ogorčeno. Zabavljao se na njen račun.
Nakon što je zalupila vrata za sobom, želela je da se
vrati i reaguje drugačije. Čovek je lupao vratima samo kada
je bio ljut. Više bi volela da je delovala oholo i hladno.
Njegove reči su odzvanjale u njenoj glavi.
„Oh Tobi”, rekla je dok ga je češkala po stomaku i
pokušavala da smiri njegovu histeriju, „on je najgori čovek
kog sam ikada upoznala. Ne samo da je opasni ženskaroš,
nego se i zabavlja nevoljom svoje žrtve. Ja nisam žrtva,
Tobi. Shvatiće to kad-tad. Možda će i preusmeriti svoju
energiju na neku ženu koja je i sama to želela.”
Problem je bio taj što joj je pogled nekoliko puta
skrenuo na njegove usne u toku šetnje. Osim toga,
zadrhtala bi kad god bi se setila tih usana na njenima - bile
su tople, vlažne, i primamljive. Želela je da ih oseti ponovo.
„Ne”, rekla je čvrsto, ispraćajući psa do kuhinje. „Ne
smeš da skačeš na stolicu za ljuljanje.”
Tobi je skočio na stolicu i udobno se smestio.
„Muškarci!”, rekla je Ketrin sa gađenjem, i okrenula se
prema vatri. „Svi ste isti. Ne znate za reč ne. Ne svima
vama znači da. Želela bih - oh, koliko bih želela, da samo
možemo da živimo bez vas!”
 Tobi je uzdahnuo i zadovoljno je pogledao, u ime svih
muškaraca.

On nije bio siguran da li je ne gospođe Vinters bilo

konačno ne. Žalosno je posumnjao da jeste, ali nije bio
sasvim siguran.
Mislio je kako bi bio gubitak vremena ukoliko nastavi
da je juri. Međutim, shvatio je da svakako nije postojalo
ništa zanimljivije čime bi mogao da okupira svoje vreme.
Kao što je i očekivao, uživao je što je ponovo u društvu
Kloda i Dafni. Uzgred, uvek je uživao u društvu svojih
prijatelja, naravno. Kada bi razgovor u salonu postao suviše
bezukusan i teško podnošljiv, njih trojica su uvek mogli da
pobegnu zajedno, i započnu razgovor koji je zahtevao
makar i najmanju količinu inteligencije.
Ipak, bila mu je potrebna zabava.
Bile su male šanse da će Ketrin Vinters leći sa njim u
krevet, što je bila prava šteta. Ipak, očajnički je želeo da je
odvede u krevet. I mada je bio bezuspešan - i nije bio
sasvim ubeđen da je postojala neka nada - bilo mu je
zabavno da razgovara sa njom, da je provocira, koketira,
razbešnjuje, i samo gleda u nju.
Naravno, morao je da bude oprezan da je ne
kompromituje. Klod je sumnjao nešto, Klarisa takođe, a Net
i Iden su bili i više nego sumnjičavi. Ne bi bilo u redu da je
opet potraži nasamo i rizikuje da ih neko vidi - kao što ih je
onaj baštovan umalo video. I Klarisa je nije više pozivala u
kuću.
Morao je nekako da reši problem. Ujutru su proveli
mnogo vremena napolju jašući. On je, kao i po običaju, išao
u pratnji gospođice Hadson, mada ju je delom puta tokom
povratka prepustio Netu, jer je primetio da je bila mnogo
opuštenija u njegovom društvu. Vreme je bilo sveže i
oblačno. Klarisa je odlučila da će ostatak popodneva
provesti unutra.
Dakle, on nije nikoga uvredio kada je predložio šetnju
Dafni i Klejtonu. Njih dvoje su bili poznati po svojim
spartanskim sposobnostima, kada su u pitanju bile
aktivnosti na otvorenom, nevezano za vremenske prilike.
Otvoreno su pokazali oduševljenje. Na svu sreću, niko
drugi nije. Kada su izašli napolje, bilo je prilično
jednostavno da ih navede preko parka do zadnje kapije, za
čije je postojanje Dafni potpuno zaboravila, a Klejton nikada
nije ni znao, i predloži šetnju kroz selo, putem oko njega, a
zatim ponovo do parka kroz kapiju, kroz koju je prošao
onog jutra pre nekoliko dana.
Naravno, kada su izašli kroz kapiju, bilo mu je lako da
primeti da je kuća gospođe Vinters bila u blizini, i da
predloži da i nju pozovu da im se pridruži u šetnji. Istakao
je da je, nakon svega, on ipak šetao sam, dok je Klejton
držao Dafni podruku.
„Jadni Reks”, rekla je Dafni kroz smeh. „Potrebna ti je
supruga.”
To je bilo poslednje što mu je bilo potrebno. Međutim,
njegov plan je uspeo. Bila je kod kuće. Dakle, to nije bilo
jedno od onih popodneva kada je bila van kuće, radeći
plemenite stvari i pomažući meštanima. Dafni je,
blagoslovena bila, preuzela na sebe sav teret prilikom
ubeđivanja Ketrin da im se pridruži u šetnji, i govorila je
kao da je sve to bila njena ideja.
„Dobro”, rekla je Ketrin Vinters - izgledala je prilično
primamljivo u jednoj od svojih jednostavnih vunenih haljina,
prekrivenoj dugačkom belom keceljom, i sa čipkanom
kapom, koja je prianjala uz njenu zlatnu kosu. „Samo što
sam završila sa rernom. Nadam se da mi nećete zameriti
što ovako izgledam.” Oh, bilo kada! Zaista, bilo kada.
„Prijao bi mi svež vazduh. A ni Tobi nije bio u šetnji od
jutros. Da li bi vam smetalo da i on pođe?”
„Veoma je drag”, rekla je Dafni, spuštajući se da ga
pomazi. Tobi je prestao da laje u zamenu za češkanje po
stomaku čim su prešli prag.
Nakon nekoliko minuta, kada je skinula kecelju i kućnu
kapu, i navukla ogrtač i šeširić, njegova zavera je urodila
plodom, i ponovo se našao u njenom društvu, ruku pod ruku
sa njom - što je teško mogla da odbije, obzirom da se Dafni
oslanjala na Klejtona. Klimali su glavom pozdravljajući
meštane putem kroz selo, nakon čega su nastavili stazom
oko sela. Vodili su zajednički razgovor, sve dok nisu stigli do
mosta i izašli iz sela, kada je vikont počeo suptilno da
zaostaje pozadi, sve dok nisu bili na bezbednoj udaljenosti
od Dafni i Klejtona kako bi mogli da započnu svoj sopstveni
razgovor.
„Izvinjavam vam se ukoliko niste želeli moje društvo”,
rekao je, uzimajući je za ruku na trenutak. „Sestra me je
svim silama vukla i gurala do vaših vrata. Vrlo ste joj se
dopali.”
Gledala ga je s nevericom.
„Prošla su dva dana i tri sata od kako sam vas video
poslednji put”, rekao je. „Recite mi da sam vam
nedostajao.”
Promrmljala je nešto u znak nepoverenja, bez
izgovorene ijedne smislene reči.
„Da”, rekao je, „I vi ste meni nedostajali. Da li ste
spremni za petak i bal?”
„Oh”, rekla je ogorčeno, „koliko uživate u ovome!”
 Namrštio joj se.
„Želim dve stvari”, rekao je. „Prvo valcer - nagovoriću
Klarisu da ga uvrsti u program - i ples za večerom. Hoćete
li ih sačuvati za mene?”
„Verujem da bi ta dva određena plesa vi trebalo da
sačuvate za određenu damu”, rekla je.
„Tačno”, rekao je. „To je, dakle, dogovoreno.”
„Mislila sam na gospođicu Hadson.”
Znao je, čim su Dafni i Klejton ušli u park, da je
prepoznala putanju kojom su išli pre neko jutro. Namerno
je prestao da priča kako bi joj dopustio da se priseti i kako
joj ne bi skrenuo misli - ili kako sebi ne bi skrenuo misli.
Njegova sestra i zet su zastali na mostu.
„Je l’ se sećaš kako smo pokušavali da držimo
ravnotežu na balustradama dok smo prelazili sa jedne
strane na drugu, Rekse?”, Dafni mu se obratila. „Pravo je
čudo da niko nije polomio vrat.”
„Da”, rekao je. „Imam mnogo uspomena sa ovog mosta,
Dafni, većinom prijatnih.”
Osetio je kako je Ketrin stisnula ruku, koja je do tada
lagano stajala preko njegove.
„Hoćete poći sa nama do kuće na čaj, gospođo
Vinters?”, Dafni je pitala sa osmehom. „Klarisa će sigurno
biti oduševljena da vas vidi. Uvek je žalila što nije bilo još
jedne dame.”
„Ne, hvala vam”, rekla je brzo. „Povela sam i Tobija, a i
trebalo bi da uskoro budem kod kuće. Hvala u svakom
slučaju.”
„Bilo mi je zadovoljstvo”, rekla je Dafni. Nasmejala se.
„Reks je ovog popodneva bio taj neparni broj, vidite, i žalio
se kako nije bilo dame za njega da je povede podruku.”
 Kada su stigli do glavnog puta, mogao je da sprovede
svoj plan do samog kraja. Nisu bili daleko od sela.
„Ti i Klejton idite kući, Dafni”, rekao je, „a ja ću
otpratiti gospođu Vinters.”
„Oh”, rekla je Dafni, gledajući u jedno pa u drugo - oči
su joj se blago ozarile. „Izvinićete nas, gospođo Vinters.
Hvala vam puno što ste nam pravili društvo. I Tobiju
takođe. Zaista je divan!”
„Doviđenja, gospođo Vinters”, Klejton je nakrivio šešir
u znak pozdrava.
„Biću vrlo dobar”, rekao je vikont kada su ostali sami.
„Vodiću vas kroz vrt, gospođo Vinters, ali ne u propast,
nego u selo, zapravo. Plašim se da vam predložim da
skrenemo ka zadnjoj kapiji. Strahujem da bih ovog puta
zaista mogao da dobijem šamar. Bio sam vrlo blizu u
nedelju, zar ne?”
Naravno, bio je u iskušenju da skrenu sa puta i da
pokuša da joj ukrade još jedan poljubac, među krošnjama
drveća. Međutim, previše ljudi ih je videlo kako idu kroz
selo zajedno, ruku pod ruku. Isti ti ljudi, ili makar neki od
njih su čekali njen povratak, i ne bi bilo dobro da ih vide
kako dolaze iz pravca šume.
„Vrlo blizu” rekla je. „I dalje žalim što nisam rizikovala
da me neko ne vidi kako to radim.”
Nekoliko ljudi ga je videlo kako je ljubazno vraća kući,
ulicom koja je vodila iz vile Bodli kroz selo, do njene kapije.
„Avaj”, rekao je kada se ona našla sa jedne strane
kapije, a on sa druge, „bilo bi bolje da me ne pozovete
unutra na čaj, bez obzira na to koliko snažno to želite. Ne bi
bilo prikladno, a i dosta su nas posmatrali.”
Uputila mu je pogled koji je govorio umesto nje, a onda
je on namerno spustio pogled na njene usne.
 „Iz istog razloga ne bi bilo pametno da mi uputite
oproštajni poljubac”, rekao je, „možda drugi put.”
„Na Svetog Nikad”, odgovorila je.
Negodovao je. „Draga moja madam”, rekao je,
„očekivao sam nešto originalnije od vas. Na Svetog Nikad.
Kakav jadan kliše.”
„Prijatan dan, lorde”, rekla je hladno, i uputila se ka
svojoj kućici, sa Tobijem koji je išao ispred nje. Ovog puta
nije zalupila vrata.
Ah, pomislio je, kad bi samo bilo. I dalje nije bio sasvim
ubeđen da je bilo nemoguće, ali čak i da jeste bilo tako,
vreme provedeno sa njom mu je bilo mnogo prijatnije nego
vreme koje je provodio izbegavajući društvo Elen Hadson.
Otplesaće ta dva plesa sa njom u petak, razmišljao je,
iako je ona rekla da će se to desiti na Svetog Nikad.
Misao da je mogao da je poljubi, i oseti toplotu njenog
tela na Svetog Nikad, imala je neku draž i bila mu je
zabavna.
 8.

Ona je bila kod gospodina Klarkvela i čitala mu. Zatim

je sedela i slušala prisećanje na njegovu mladost, što je čula
već nekoliko puta ranije.
„Zaista ne morate da ga slušate”, rekla je gospođa
Klarkvel, pomalo nestrpljivo i čak sa malo stida. „Postao je
davež s godinama.”
„Volim da slušam”, Ketrin joj je odgovorila, srećna što
ih gospodin Klarkvel nije čuo. „Izgleda veoma srećno kad
priča o prošlosti.”
„Da, znam”, rekla je njegova snaha i prevrnula očima.
„Vremena nisu kao što su nekad bila. I samo Gospod zna u
šta se ovaj svet pretvara.”
Ketrin ih je napustila. Imala je poziv od gospođe Dauns,
kojoj je bilo suviše loše da bi došla u crkvu u nedelju. U isto
vreme, mogla je lepo da porazgovara sa gospođicom Dauns,
koja nije mogla da izlazi koliko je ona to želela tih dana, s
obzirom da je njena majka svuda išla sa njom.
To popodne joj je bilo dovoljno da bude srećna čitave
nedelje. Ketrin je bila tamo nešto kraće od deset minuta -
voda za čaj još nije ni stigla da provri - kada je stigla ledi
Berd u pratnji svog brata, vikonta Rolija.
Gospođica Dauns je bila polaskana i cvrkutala je od
uzbuđenja, što je rekla Ketrin tiho, kako je ostali ne bi čuli,
dok joj je ova pomagala sa čajem.
„Kakva čast, gospođo Vinters”, šaputala je. „Naravno,
sve je to zahvaljujući mami, razume se. Ne smem da dajem
sebi previše značaja.”
Gospođa Dauns je svojim snažnim, skoro muškim
glasom, imala svašta da kaže tokom čajanke.
Ledi Berd je pričala dovoljno za dve osobe. Gospođica
Dauns je sva ustreptala. Lord Roli se udobno smestio. A
Ketrin je sedela ne progovarajući skoro ni reč.
Naravno, odmah je shvatila da su se njih četvoro već
dugo poznavali. Kada je vikont sa bratom i sestrom dolazio
babi i dedi u posetu u Bodli, gospođa i gospođica Dauns su
živele u parohiji sa prečasnim Daunsom. Gospođa Dauns ih
je očigledno pamtila kao veselu, nestašnu decu, koja su
uvek tražila izgovor da dođu u parohiju kako bi probala
njene kolače.
„Napravila bih nešto za vas, ledi, da sam znala da ćete
nas posetiti danas”, rekla je gospođica Dauns, „naravno i za
vas takođe, lorde. Nemojte nikako da pomislite da želim da
kažem kako mi ne prija vaša iznenadna poseta. Baš sam
malopre govorila gospođi Vinters kako mi je velika čast. Ali,
da sam samo znala...”
„Nisi znala, Agata”, gospođa Dauns je rekla čvrsto.
„Ledi Berd želi još čaja.”
Ketrin je ponovo ustreptala.
Ketrin je ustala pre ostalih. „Morala bih da krenem
kući”, rekla je. Nasmejala se gospođi Dauns. „Ostaviću vas
da uživate u vašem društvu, madam.”
 „Oh, sačekajte malo”, rekla je ledi Berd. „Planirali smo
da napravimo dve posete u selu, zar ne Rekse? Došli smo
prvo ovde, pa smo hteli da dođemo do vas. Jeste da smo se
videli ovde, ali moram priznati da sam tražila izgovor da
vidim vašu divnu kuću iznutra. Može? Hoćete nas sačekati
još deset minuta?”
Iz nekog neobjašnjivog razloga Ketrin je gledala više u
vikonta Rolija nego u ledi Berd. Je li to bila njegova ideja?
Gledao je u sestru sa podignutim obrvama. Onda se
okrenuo ka Ketrin. Delovao je kao da se zabavlja, ali je bio i
možda malo iznenađen? Kao da je tada prvi put čuo za ideju
da je posete.
„Ukoliko nam dozvolite, madam”, rekao je. „Moram
priznati da sam i ja radoznao kao moja sestra.”
Bednik! Ketrin je mogla da ga vidi kako sedi u njenoj
kuhinji i predlaže joj da prekrate jedan drugom dosadu tako
što će postati ljubavnici.
Sela je ponovo.
I tako, petnaestak minuta kasnije, meštani Bodlija na
Vodi bili počastvovani još jednim prolaskom gostiju iz kuće,
koji su išli niz ulicu kroz selo sa gospođom Vinters. Vikont
Roli je držao jednu damu sa jedne strane, a drugu damu sa
druge. Zatim su se, na kraju ulice uputili kroz kapiju
gospođe Vinters i ušli u njenu kuću.
„Oh, ovaj mili pas!”, rekla je ledi Berd dok je Tobi lajao i
skakao da je pozdravi. Nežno ga je povukla za uši.
„Ukrašću te kad budem krenula kući, Tobi!”
„Hoćete da uđete u salon?”, pitala ih je Ketrin. Osećala
je da je guši vikontovo prisustvo u hodniku. Bio je tako
krupan i - muževan. „Staviću vodu da provri.”
„Za još čaja?” ledi Berd se smejala dok joj je Tobi lizao
ruku. „Bolje ne, gospođo Vinters. Pretvorićemo se u čaj ako
budemo pili još, zar ne Rekse? Ovde je jako udobno.”
Pogledala je u salon, mada nije ušla unutra. Mogla bih da
budem srećna da živim u ovakvoj kućici - sa mojim dragim
Klejtonom, naravno.”
„Bez posluge Dafni?” rekao je lord Roli. „Umrla bi od
gladi za dve nedelje.”
Ledi Berd se nasmejala. „Vaša kuća izlazi na reku,
gospođo Vinters”, rekla je. „Gospođa Lavering nam je
pričala da imate lepu baštu. Možemo li da je vidimo?”
Još uvek nije bila tako lepa, naravno. Istina, lišće na
drveću je već počelo da se zeleni, i trava je bila zelenija i
izgledala je svežije nego pre nedelju dana. Dole, pored reke
bilo je izdanaka jagorčevine. Međutim, u blizini kuće, bašta
je bila skoro ogoljena, bez vegetacije. Ruže, koje su rasle
uza zid kuće, sa obe strane, bile su bez cvetova i tako će
biti još bar nekoliko meseci. Ipak, za Ketrin je to bilo jedno
od omiljenih mesta na planeti.
„Ah, da”, rekla je ledi Berd kada su izašli napolje. „Ovo
je zaista malo utočište lepote i mira, sa livadama i
brdašcima preko vode. Idem za Tobijem niz obalu. Nema
potrebe da i vi krenete za mnom.” Odšetala je na zadnji kraj
dvorišta, ne osvrćući se.
Ketrin je ostala na malom tremu, ispred zadnjih vrata
sa lordom Rolijem. Gledala je u svog odbeglog gosta sa
zaprepašćenjem - mada zadnji deo njenog dvorišta nije bio
mnogo dugačak.
„Čini mi se da”, rekao je vikont prilično smirenim
glasom, „naša pratilja radi ono što bi radila i svaka dobra
pratilja, pravi nam društvo i u isto vreme pruža podršku i
ostavlja nam malo vremena za nas same.”
„Naša pratilja?”, Ketrin se ukočila. „Vi ste ovo
dogovorili, lorde? I ledi Berd je pristala da vam bude
saučesnik? Hoće li nam ostaviti dovoljno vremena da
odemo na sprat?”
„Oh, bože, ne”, rekao je. „Šteta, ali Dafni je veoma
pristojna madam. I sve ovo je njena ideja. Uveravam vas.
Nisam se pitao ništa više od vas. Pretpostavljam da je
uvidela da gajim, ah, naklonost prema vama.”
I ona je to odobravala? Podržavala je poznanstvo svog
brata sa ženom nepoznate prošlosti, ženom koja je živela
sama u kućici bez ijednog člana posluge?
„I da li bi ona bila šokirana kada bi znala pravi razlog
vašeg interesovanja za mene, lorde?”
„Mislim da bi skoro pa dobila mali napad”, rekao je,
„osim što je Dafni tvrd orah. Baš kao i vi.”
„Tobiju će šape biti skroz blatnjave, i onda ima da
pobesni kad bude shvatio da moram da mu ih obrišem pre
nego što ga pustim unutra”, rekla je.
„Terijeru treba čvrsta ruka, madam” rekao je. „Dozvolili
ste mu da upravlja vašim životom. Ukoliko ste toliko
popustljivi sa jednim psom, čovek se pita kakvi biste bili sa
detetom.”
Pobesnela je. „To kako se ja ophodim prema svom psu
nije vaša briga, lorde”, rekla je, „a što se tiče ovog drugog
dela, kako se usuđujete da sudite išta o mom majčinskom
instinktu. Ja...”
Stavio je vrhove svojih prstiju preko njene ruke i
približio joj se. „To vas je sigurno pogodilo”, rekao je,
„izvinjavam se, madam. Niste mogli da imate dece, zar ne?”
Razrogačila je oči od šoka.
„Ovo neće ići”, rekao je. „Voleo bih da me niste pobrkali
sa mojim bratom još prvog dana gospođo Vinters, ili da vaši
osmesi nisu bili onakvi kako su meni delovali. Uznemirujete
me.”
„Rekla bih da se to zove - frustriranost”, rekla je, i
suzdržala se, baš kada je htela da izgovori reč seksualna.
Nije bila tako loše vaspitana, čak ni pod izgovorom naleta
besa.
„Moram priznati da ste u pravu”, oči su mu lutale po
njenom licu. „Naša pratilja nam je dala svega - koliko? Pet
minuta? Ocenila je da je toliko bilo sasvim dovoljno.”
Ledi Berd se vraćala preko travnjaka, dok je Tobi
skakutao pored nje, kao da je poznaje čitav život.
„Klarisa je pristala na valcer za prekosutra”, rekao je.
„Očekujem da ćete me ispoštovati, madam. Ukoliko se
brinete kako će to uticati na moju nenaklonost prema
gospođici Hadson, prvi ples ću otvoriti sa njom, kao i drugi
set nakon večere, takođe.”
Govorio je nadmenim i zapovedničkim tonom. Ketrin
nije mogla da se seti da se ikada složila sa time da će
odigrati dva plesa sa njim. Sama pomisao da će plesati
valcer sa njim bila joj je nepodnošljiva. Osećala se kao da
joj je neko izvadio nekoliko kostiju iz nogu, i kao da su
nekom velikom pumpom isisali sav vazduh iz bašte.
„Divno!”, rekla je ledi Berd dok je prilazila i gledala
prvo u jedno, pa u drugo, iako nije objasnila šta joj je bilo
tako divno. „Već smo vam oduzeli dovoljno vremena,
gospođo Vinters. Morali bismo da krenemo, zar ne Rekse?
Obećala sam Klejtonu da neću biti odsutna duže od sat
vremena. Doći ćete na bal? Jedva čekam da vas vidim
tamo.”
Ketrin se nasmejala.
Ispratila ih je do kapije i mahnula im u znak pozdrava
kada su izašli na ulicu. Da, ona je takođe jedva čekala bal,
iako nije trebalo da bude tako. Trebalo je da odbije poziv.
Čak bi i sada trebalo da smisli izgovor i pošalje izvinjenje za
svoje odsustvo. Ali oh, da pleše ponovo, da se ponovo oseća
mladom, da pleše sa njim.
Znala je da neće smišljati izgovore.
Minut kasnije, stajala je unutra, zatvorenih očiju i
leđima naslonjena na vrata.
Čovek se pita kakvi biste bili sa detetom.
Žalosno je kriknula. Setila se kada je držala dete, malo,
nedovoljno razvijeno dete. To je trajalo jako kratko. Ah,
previše kratko... Preživeo je samo tri sata po svom rođenju,
a ona je čitav prvi sat bila previše iscrpljena da bi ga
držala.
Strašno je krivila sebe posle toga. Sve je bila njena
krivica. U početku ga nije želela. Nije ga dobro hranila jer
nije mogla da nađe snagu i volju da vodi računa o svojoj
ishrani. Pored toga, mnogo je plakala. Puno je sažaljevala
sebe tih dana. Babica joj je rekla - suviše kasno - da je bilo
važno da ona ne klone duhom. I naposletku... Možda mu je
bilo pretoplo, možda ga je previše zamotala, ili ga nije
zamotala dovoljno. Možda ga je držala suviše čvrsto, ili
nedovoljno čvrsto. Da ga je držala i taj prvi sat, možda...
Preminuo je.
Čovek se pita kakvi biste bili sa detetom.
Stavila je šake preko lica i uradila je ono što je retko
kad radila tih dana. Zaplakala je.
Tobi ju je gurao po nozi vrhom nosa i cvileo.
 Gospođa Adams je utrošila veliku količinu energije na
pripreme za večeru i bal u vili Bodli. Uvek je smatrala da je
bilo znatno teže organizovati bal na selu nego u gradu. U
gradu, čovek je mogao da pošalje pozivnice svima iz više
klase, i da veruje kako će se odazvati dovoljan broj ljudi da
bal bude proglašen uspešnim. Uvek je i bilo dovoljno ljudi.
Naposletku, Klod je bio brat i naslednik vikonta Rolija. Na
selu bi slali pozivnice skoro svima, osim seljaštvu, i nadali
su se da će doći dovoljan broj ljudi da događaj ne bude
proglašen za totalnu propast.
Takođe, rano proleće nije bilo idealno doba godine za
organizovanje večere i bala. Nije bilo dovoljno cveća u
baštama, a jedva da ga je bilo dovoljno i u staklenicima.
Glavni baštovan nije bio najzadovoljniji kada mu je rečeno
da sve ubere kako bi kuća cvetala za potrebe jedne večeri.
Trpezarija i sala za ples su već u petak po podne
izgledale dovoljno svečano za jedan događaj od stila.
Orkestar je stigao i postavio svoje instrumente. Kako bi sve
bilo pod kontrolom što se tiče hrane i večere, unajmljeno je
dodatno osoblje.
Sve ostalo je bilo prepušteno sudbini. Makar je stala
kiša, koja je pljuštala čitavog jutra i čitav prethodni dan.
Gospođa Adams je sedela za toaletnim stolom dok joj je
posluga stavljala završne detalje, dijamantsku ogrlicu i
minđuše. Gledala je zadovoljno u svoj odraz u ogledalu.
Kada je njen muž ušao na vrata, klimnula je glavom i dala
devojkama znak da su slobodne da napuste prostoriju.
„Ah prelepo!” rekao je, dok joj je prilazio sa leđa i
stavio ruke na njena gola ramena. „Svake godine si sve
lepša i lepša, Klarisa. Jesi li nervozna?” Pokušao je da je
opusti masirajući joj ramena.
„Ne”, rekla je odlučno. „Na večeri će biti četrdesetoro
zvanica. To je sigurno. Još mnogi su pozvani na bal.
Naravno, i oni će doći. Pozivnica u Bodli je nešto za čim svi
žude.”
Namrštio se njenom odrazu. „Taj duh mi se sviđa”,
rekao je. „Toliko si lepa da bih te pojeo. Ali pretpostavljam
da mi još uvek nije dozvoljeno da se malo zasladim?”
spustio je glavu kako bi je poljubio u vrat.
„Volela bih da je postojao ljubazan način da ne pozovem
gospođu Vinters”, rekla je.
Podigao je glavu i pogledao u njen odraz. „Gospođu
Vinters?”, upitao je. „Čime je ona mogla da te uvredi,
Klarisa? Osim što je rođena lepa, to je sve.”
„Suviše sebi daje na značaju”, rekla je oštro, „Ide izvan
svojih mogućnosti. Treba da se spusti na zemlju.”
„Nameravaš da nastaviš, bez sumnje”, rekao je brzo.
„Roli je zainteresovan za Elen”, rekla je. „Jednostavno
je, svi to vide. Oni su savršen par. Ali, gospođa Vinters
flertuje sa njim. Zadržala ga je nasamo u salonu za muziku
prošle nedelje. I kada sam juče zvala da se raspitam o
zdravlju gospođe Dauns, gospođica Dauns je izašla do
kočije i pomenula mi je da je gospođa Vinters bila kod njih
baš kada su Dafni i Roli išli da ih posete. A zatim su je oni
otpratili do njene kuće i ušli unutra sa njom.”
„Draga, siguran sam da je, uz Dafnino prisustvo, sve
bilo pristojno. Štaviše, verovatno je to sve bio njen predlog.
Zamišljaš li nešto što se nije ni dogodilo? A moje mišljenje o
takozvanoj naklonosti između Reksa i Elen znaš.”
„Isplanirala sam ovo veče s razlogom”, rekla je. „Mislila
sam da je to odlična prilika za saopštenje, Klode. Ili makar
da svi vide šta se sprema. Neću dozvoliti da mi to iko
upropasti.”
„Klarisa”, rekao je, sa dozom strogoće u glasu, „Reks
nije naša marioneta, niti je Elen. Kao ni gospođa Vinters.
Siguran sam da će se svi ponašati vaspitano i kako to
dolikuje večerašnjem događaju. Ne možemo da tražimo više
od toga. Ne možemo da dirigujemo njima i njihovom
naklonošću, ukoliko oni nisu zainteresovani. Takođe, ne
možemo da zabranimo Reksu i gospođi Vinters da se
gledaju. Ili čak da plešu zajedno, ukoliko oni tako budu
želeli.”
Ustala je, okrenula se ka njemu i pogledala ga. „Neću
to dozvoliti”, rekla je. „Neću dozvoliti toj ženi da mu se
osmehuje, da mu trepće svojim okicama i odvlači mu
pažnju. Ne znamo ko je ona, Klode, ni šta je ona. Sve što
znamo...”
„Znamo da je iznajmila kućicu u selu od mene i da je u
poslednjih pet godina pokazala ponašanje za primer. Znamo
da su svaka njena reč i svaki njen potez pokazali da je
prava dama. Takođe znamo da je ona pozvana kao gost u
našu kuću večeras, i biće uslužena sa istom ljubaznošću
kao i ostali gosti, Klarisa”, rekao je oštro.
„Oh”, rekla je, „mrzim kad me tako oštro pogledaš i kad
napraviš taj izraz lica. Izgledaš kao Roli više nego ikada.
Nemoj, Klode. Znaš koliko sam nervozna. Ja...”
Obgrlio je rukama i privukao sebi. „Da, znam”, rekao je.
„Nervozna i zbog večeras i zbog sestrine budućnosti. I
jedno i drugo će biti u redu, samo treba da se opustiš.
Zašto ne probaš da uživaš u događaju? I sačuvaš prvi ples
za mene. Insistiram. Valjda kao muž imam neke privilegije i
sve što ide sa tim. Ne zanima me ukoliko nije u modi da
muž i žena koji su domaćini večeri budu viđeni zajedno.
Plesaćeš sa mnom.”
Uzdahnula je. „Ubijaš me, Klode”, rekla je. „Oh, volela
bih da plešem sa tobom sve vreme! Lepo mirišeš. Nova
kolonjska voda?”
 „Mislio sam na tebe dok sam je kupovao”, rekao je, „i
nosim je u nadi da će večeras, kada sve bude gotovo, ostati
dovoljno vremena za mene da je iskoristim na pravi način.”
„Kao da ti je za to potrebna kolonjska vodica”, rekla je.
„Roli je pitao Elen za prvi ples. To obećava, zar ne?”
Prigušeno se nasmejao. „To znači samo da će oboje
imati plesnog partnera, makar na početku”, rekao je,
obavijajući svoju ruku oko njene, i uputivši se ka vratima.
„Vreme je da siđemo i pozdravimo naše goste, ljubavi
moja.”
Gospođa Adams je još jednom poželela, mada tiho
ovoga puta, da Ketrin Vinters nije jedna od gostiju.

Lord Pelham i gospodin Gaskojn su planirali da napuste

Bodli sledeće nedelje. Kako su objasnili, nisu želeli da
zloupotrebe gostoprimljivost domaćina. Nisu još uvek bili
sasvim sigurni kuda će otići, niti da li će zajedno provesti
proleće i leto. Jedino London nije dolazio u obzir za obojicu.
Možda će otići u Danbarton u Kornvolu, sedište grofa od
Haverforda. Nisu bili tamo još od pre Božića i bilo bi lepo
da ga ponovo posete.
Roli je znao da im je bilo dosadno u Bodliju. Nije mogao
da ih krivi za to. Klarisin spisak gostiju je izgledao više kao
okupljanje prijatelja i rođaka, nego kao kućna zabava.
Svakako nije postojalo ništa što bi držalo pažnju dvojice
neženja. Nakratko je razmatrao da i on pođe sa njima. To bi
bio jedan od načina da pokaže Klarisi da je bila na potpuno
pogrešnom mestu što se tiče sestrine udaje. Takođe,
verovao je da će Elen Hadson osetiti olakšanje ukoliko on
ode.
 Međutim, nije mogao da se natera da ode. Ne još uvek.
Ne dok ne bude sasvim ubeđen...
Njegova potera za zgodnom udovicom kao
privremenom ljubavnicom bila je sprovođena indiskretno.
Dafni je bila poslednja koja je postala svesna toga i uopšte
nije bila uznemirena. Naprotiv, svim srcem ga je
podržavala. Naravno, ona nije znala prirodu njegovog
interesovanja, kako je to Ketrin Vinters rekla. Dafni je
mislila da on flertuje sa njom.
„Ako želiš da pođeš na jahanje sa Klejtonom i sa mnom
sutra”, rekla mu je dok su se vraćali iz Ketrinine kućice,
„sažalićemo se na tvoj samački status i pozvaćemo Ketrin
Vinters da nam se pridruži, Rekse. Ali ona nema konja.
Hmmm... Onda šetnja. Još bolje! Možeš da zaostaneš malo
za nama, baš kao što si uradio pre neki dan, kada sam
primetila kako je gledaš.”
Međutim, juče je padala kiša, pa su Dafni i Klejton otišli
u nepoznatom pravcu, a ona je odbila da im se pridruži.
Ionako bi verovatno i on to uradio. Bože, nije mogao da
zavodi ljubavnicu pred budnim okom svoje sestre, koja
pritom nije shvatala o čemu je reč.
Ali te večeri se održavao bal. Pažljivo se obukao.
Izabrao je crni kaput i pantalone do kolena sa belim
platnom i čipkom. Istina da je crna boja bila već viđena u
gradu, ali je na selu bila prava retkost. Stavio je
dijamantski broš, jedini komad nakita koji je imao, po
sredini kragne. Prezirao je dendizam. Posebno je te večeri
hteo da ga izbegne po svaku cenu jer nije želeo da izgleda
lepše od svoje dame.
Bio je zadovoljan što je o tome mislio na vreme, kada ju
je ugledao - iz daljine, sa druge strane sale, pre početka
večere. Bila je obučena isto kao što je bila obučena i za
večerom kada je prošli put bila gost kod njih. Nosila je
svoju jednostavnu zelenu haljinu, sa redom bisera oko
vrata. U kosi nije imala perje, niti bilo koji drugi ukras.
Tom prilikom, zasenila je sve prisutne dame, uključujući
i Klarisu, koja je sijala u dijamantima, koje je dobila od
Kloda kao svadbeni poklon. Ketrin se smešila i razgovarala
sa gospođom Lipton, nepoznatim parom i čovekom kojeg je
lord Roli predstavio kao zakupca kojeg su on i Klod posetili
pre nešto više od nedelju dana. Bio je samac i po njegovom
izgledu bi se reklo da nije imao više od trideset pet godina.
Prokleti pogledi, trebalo je da nauči da ih kontroliše ukoliko
je sebi želeo dobro.
Uhvatila mu je pogled sa druge strane prostorije i skoro
se osmehnula. Pitao se da li ga je ponovo pomešala sa
Klodom. Ipak, to nije bio vedar osmeh. To je bila možda tek
četvrtina osmeha, bolje rečeno. Razmišljao je kako će
plesati sa njom te večeri. Nadao se da će uspeti da ostvari
dva plesa koja joj je rekao da rezerviše za njega. Takođe,
planirao je da joj ukrade još jedan poljubac, milom ili silom.
Onaj na mostu skoro da nije ni mogao da se nazove
poljupcem, ali izazvao je želju u njemu koja je morala da
bude zadovoljena. Čak i ako je neće odvući u krevet,
poljubiće je, tako mu svega! To mu neće uskratiti.
„Nikada nisam video da sa tim žarom gledaš u nekoga,
čak ni u neprijatelja”, rekao je lord Pelham, zaklanjajući mu
pogled. „I dalje je tvrdoglava?”
„Možda ćete Net i ti promeniti planove o odlasku nakon
ove večere”, rekao je vikont, gledajući ga sa svojom
uobičajenom mešavinom arogancije i dosade. „Izgleda da je
Klarisa za ovu priliku pozvala nekoliko prolazno lepih
dama.”
„Net je već bacio oko na jednu crvenokosu”, lord
Pelham je rekao, pokazujući glavom na suprotni ćošak, u
kojem je u grupi stajala lepa mlada devojka koja je gledala
oko sebe širom otvorenih očiju. „Ali razumljivo je da je
nervozan, Rekse. Pokušava da shvati ko je od roditelja,
rođaka, ujaka, stričeva - znaš već - prisutan ovde i ko je od
njih spreman da preispita njegove namere, ako se desi da
se samo i nasmeje devojci.”
Vikont Roli se zakikotao.
 9.

Ona je imala prijatno društvo za večerom, gospodina

Liptona sa jedne i gospodina Klejtona Berda sa druge
strane. Iako je pozdrav sa kojim ju je dočekala gospođa
Adams bio primetno hladan, svi ostali su bili učtivi i
prijateljski nastrojeni prema njoj. Potiskivala je činjenicu da
je izgledala mnogo običnije od svih ostalih prisutnih dama.
Nosila je istu zelenu haljinu koju je nosila na svakoj
svečanosti u protekle dve godine, kao i bisere svoje majke.
Stavljala ih je samo u posebnim prilikama.
Nije bilo bitno što je bila obučena jednostavno i što nije
bila najmodernija. Nije došla kako bi bila primećena. Došla
je da uživa u večeri i društvu. I naravno, kada su im se, u
salonu za ples pridružili ostali gosti, koji nisu bili pozvani
na večeru, shvatila je da nije bila ništa običnije obučena od
žena i ćerki zemljoradnika koji su zakupili zemlju od
Klejtona.
Za prvi set plesa igrala se polka, i ona je plesala sa
jednim od zakupaca. Smešila mu se i uživala u trenutku.
Oduvek je volela balove, i sve što je uz njih išlo: opijajući
zvuk orkestra, miris cveća i parfema, raskoš raznobojnih
tkanina, svile i satena, bogato ukrašene svećnjake...
 Nadala se da će se vikont Roli predomisliti i da neće
tražiti da otpleše dva valcera sa njom, kako je rekao.
Naravno da će tražiti. Izvešće je javno, pred svima da plešu,
i to, ni manje ni više nego valcer. I dva puta? Naravno da
neće. Nije joj se ni približio u salonu pre večere. Za stolom
je sedeo što je dalje od nje mogao. Nije joj se približio ni u
salonu za ples. Plesao je sa Elen Hadson.
Rekao je da će otvoriti prvi ples sa gospođicom Hadson.
Šta ako je planirao da se drži i svog drugog plana? Ketrin je
počela ubrzano da diše.
Te večeri nije postojala šansa da ga zameni sa njegovim
bratom. Gospodin Adams je izgledao prelepo, obučen u
različite nijanse plave boje. Lord Roli je izgledao tako da joj
je dah zastao kada ga je videla, vrlo elegantno i...
satanistički u crno-beloj kombinaciji.
Gospodin Gaskojn ju je pitao za sledeći ples, kadril.
Igrao je sa njom na kartu svog šarma i uspelo mu je. Ketrin
se sviđao njegov nasmejani izraz lica, takođe, bio je lepo
građen. Ponovo se pitala kako to da jedan čovek koji je isto
toliko lep kao i onaj drugi, daleko šarmantniji od njega, i sa
lepšim manirima, u njoj ne budi nikakvu varnicu, niti išta
više od običnog dopadanja. Dok onaj drugi...
Možda su je jednostavno, po prirodi, privlačili pogrešni
muškarci. Dvojica džentlmena koja su tražila njenu ruku u
protekle tri godine, bili su savršen izbor i bili bi dobri
prema njoj. Međutim, nikada nije želela da se uda ukoliko
to nije bilo iz ljubavi.
Nikada. To je delom i bio problem.
Lord Pelham je igrao sa njom sledeću turu polke.
„Nakon svega, gospođo Vinters”, rekao joj je uz blagi
naklon, dok je gledao svojim krupnim plavim očima, pre
nego što je ples počeo, „zašto bi samo Net plesao sa
najljupkijom devojkom u prostoriji?”
 „Ah”, rekla je, osmehujući mu se, „vi ste laskavac, moj
čovek, lorde!”
Bilo joj je lako da se šali i razgovara sa njim, iako nije
bilo previše vremena za priču pošto je ples bio energičan.
„Mislim da sada sledi valcer”, rekao je dok ju je pratio
do njenog mesta kada se ples završio. „Srećan sam što
gospođa Adams uvodi nove trendove u selo. Nema plesa u
kojem više uživam. Znate li korake, gospođo Vinters?”
„O da”, rekla je. „Divan ples, veoma romantičan.”
Srce joj je snažno lupalo. Žalila je što nije ponela
lepezu. Odjednom joj je postalo mnogo vruće i falilo joj je
vazduha. Bila je uspaničena. Mislila je da je možda trebalo
da pobegne u dnevni boravak i sakrije se dok ples ne bude
završen. On je plesao samo sa gospođicom Hadson,
gospođom Adams i ledi Berd. Bilo bi veoma čudno da prvi
valcer pleše sa nekim ko nije bio član domaćinstva. Sa
druge strane, verovatno uopšte ni nije nameravao da pleše
sa njom. I to je možda i bio jedan od razloga zbog kojeg je
želela da pobegne i da se sakrije. Na neki način bi se
osetila poniženom dok gleda kako izvodi nekog drugog na
podijum.
Ipak, gospodin Klejton Berd je stajao pored nje i bilo je
i suviše kasno da pobegne. Pričali su minut ili dva, pre nego
što je upitao za ples. Oh, bože! Ali da, makar će ovako
prekriti svoje poniženje. Otvorila je usta, spremajući se da
mu odgovori i krenula da mu pruži ruku.
„Izvini, stari”, čuo se smireni i nadmeni glas iza nje. „Ja
sam rezervisao ovaj ples još pre ove večeri. Možda je
gospođa Vinters slobodna za sledeći ples za tebe.”
Žustro se okrenula, pružila ruku i dozvolila mu da je
povede na podijum, čak se i ne osvrćući ka gospodinu
Klejtonu. lako su bili jedan od prvih parova koji su zauzeli
podijum, i mada je većina očiju bila uprta u njih - uživala je,
bez ikakve sumnje. Zbog toga je i došla. Čitavo veče je to
čekala.
„Za dlaku da date moj ples mom zetu, gospođo
Vinters”, rekao je dok je svojim tamnim očima gledao pravo
u njene. Stajali su jedno spram drugog, mada se nisu
dodirivali pošto muzika još uvek nije počela. „Veoma bih se
iznervirao. Nikada me niste videli iznerviranog, zar ne?”
„Bilo bi bolje da vas ni ne vidim?”, upitala je. „Tresla
bih se od straha? Mislim da ne bih, lorde. Znam da ste
tokom rata bili konjički oficir, ali ja nisam jedan od vaših
ratnih regruta.”
„Nikada nisam pozvao nijednog od svojih ratnih regruta
na valcer”, rekao je. „Ne bih se tako očigledno izložio
skandalu.”
Iako nije želela to da pokaže, nasmejala se, a njemu su
se oči zacaklile. „Ah, ovo je već bolje”, rekao je. „Retko se
smejete, gospođo Vinters. Pitam se da li ste se nekada
smejali češće.”
„Pomislili bi da je čovek ili lud ili nezreo kada bi se na
svaki duhovitu dosetku smejao, lorde”, rekla je.
„Verujem”, rekao je ignorišući njene reči, „da je nekada
bilo tako. Pre nego što ste došli u Bodli na Vodi. Za ime
boga, zašto baš ovo mesto? Tada ste sigurno bili skoro
devojčica. Dozvolite mi da pogodim. Veoma ste vezani za
svog muža i zakleli ste se da se nećete ponovo smejati
nakon njegove smrti.”
Oh, bože! Neka muzika već jednom počne. Nije želela
da se iko igra igre nagađanja o njenoj prošlosti.
„Ili je vaš brak bio toliko loše iskustvo da ste se povukli
na udaljeno mesto u zemlji, i niste naučili da se ponovo
slobodno smejete”, rekao je. Ona je došla večeras kako bi
uživala. Stisnula je usne. „Drski ste, lorde.” Podigao je
obrve, „A vi, madam”, rekao je, „iskušavate moje
strpljenje.” To nije bio najbolji način da se započne valcer,
ples koji je pre nekoliko trenutaka nazvala romantičnim.
Međutim, muzika je krenula baš u tom trenutku i on se
približio kako bi stavio jednu ruku na njen struk, a drugom
uzeo njenu desnu ruku. Stavila je levu ruku na njegovo
rame. Zavrteo ju je i počeli su da plešu.
Plesala je valcer i ranije. Mnogo puta. To je oduvek bio
njen omiljeni ples. Oduvek je zamišljala kako bi bilo
predivno, toliko da bi bilo skoro neizdrživo, da pleše valcer
sa nekim ko joj je značio. Bilo je nečeg tako sugestivnog,
intimnog i romantičnog u plesu - ponovo je upotrebila tu
reč.
Ples sa lordom Rolijem nije bio romantičan. Prvo, bila je
toliko svesna tog trenutka, i dušom i telom, da je mislila da
bi mogla da se onesvesti. Osećala je kao da njegove ruke
oko njenog struka prodiru u nju. Od glave do pete je
osećala toplotu njegovog tela, iako im se tela nisu ni
dodirivala. Osećala je njegov parfem, ali i nešto jače od
toga. Osećala je njegov miris.
Onda je osetila uzbuđenje. Bio je odličan plesač,
samouvereno ju je vrteo po celoj prostoriji, a da nijednom
nije promašio korak, i da se nijednom nisu sudarili sa
drugim plesačima. Pratila je njegove korake i osećala se
kao da pleše po oblacima. Nikada ranije se nije osetila
toliko srećnom.
I za kraj, ponovo se vratila u realnost. Slučajno i u
prolazu uhvatila je pogled gospođe Adams, koja je plesala
sa svojim suprugom. Na njenom licu je bio osmeh, ali se u
pogledu video bes.
Ketrin je shvatila da je tih pola sata plesala kao da je
vreme stalo i kao da tu nije bilo nikog osim njih dvoje.
Odjednom je postala svesna da je u prostoriji bilo još
mnogo ljudi i da vreme zapravo nije stalo. Pred njom je bio
čitav život koji će provesti tu, među svim tim ljudima - sa
izuzetkom lorda Rolija koji će ubrzo otići.
Pitala se da li su izraz njenog lica ili pokreti tela u
poslednjih petnaest ili dvadeset minuta otkrili nešto, i
podigla je glavu kako bi videla da li je njegov izraz lica
nešto otkrivao. On je nepomično gledao u nju. „Bože, koliko
vas želim, Ketrin Vinters!”, rekao je. Ton kojim je to
izgovorio bio je letargičan, i u skladu sa njegovim
pogledom.
Na ovo su mislili oni koji su se protivili valceru,
pomislila je. Bio je to ples koji je izazivao strast, koja nije
imala nikakvog razloga da bude izazvana. I trebalo je
ponovo da pleše valcer sa njom pre večere?
„Čini mi se da se ponavljate lorde”, rekla je. „Već smo
pričali na tu temu i zatvorili smo to poglavlje.”
„Jesmo li?”, rekao je, dok mu je pogled na trenutak
skliznuo na njene usne. „Jesmo li, Ketrin?”
Znala je da je bio iskusan i profesionalni zavodnik.
Ženskaroš. Nije bio prvi kojeg je upoznala. Znao je kakav će
uticaj na nju imati kada čuje svoje ime izgovoreno sa
njegovih usana. Naravno, bio je u pravu. Osetila je da je te
reči nežno miluju.
To je, pod tim okolnostima, bilo prilično apsurdno.
Umesto odgovora, usredsredila je pogled na
dijamantski broš koji je virio između raskošnih nabora
njegove kragne, i nastavila da pleše.
„Drago mi je”, rekao joj je dok je vraćao na mesto kada
se muzika privela kraju, „što niste odgovorili na moje
poslednje pitanje, madam. Ne bih želeo da budem primoran
da vas nazovem lažovom. Valcer za večerom. Nemojte ga
obećavati nikome drugom. Ne biste želeli da se naljutim na
vas.” Podigao je njenu ruku do svojih usana i poljubio je pre
nego što je otišao.
Odlučila je da će morati da ode pre nego što dođe
vreme za valcer za vreme večere. Nije mogla više ovo da
izdrži. Sve godine napornog rada pale su u vodu. Možda će
joj biti potrebno još pet godina da ponovo stekne
staloženost i mir koji je imala pre samo nekoliko nedelja.
Možda ih nikada neće ponovo steći u Bodliju na Vodi.
Postojaće stalni podsetnici. Ali nije mogla da ode.
Zastrašivala ju je i sama pomisao da bi ponovo trebalo da
započne sve ispočetka sa potpunim strancima. Čak i kada bi
želela to da pokuša, nije mogla. Morala je da ostane tu do
kraja života.
Ketrin je došla na bal sa prečasnim i gospođom
Lavering. Mislila je da će možda i oni želeti da pođu ranije,
što su ponekad radili, mada bilo je malo verovatno da će
preskočiti večeru zarad odlaska pre mraka. Tražila ih je, ne
nadajući se mnogo, međutim nije mogla nigde da ih nađe.
Na kraju je saznala od batlera da je župnik već otišao
sa gospođom Lamton, koja je bila veoma umorna, dok je
posle odveo i gospođu Lavering i Persija Lamtona, sina
gospođe Lamton, na njihovu farmu koja je odatle bila
udaljena oko 8 kilometara. Ketrin je shvatila da su otišli bez
nje. Postojale su dve mogućnosti, prva je da su zaboravili
na nju, a druga, što je bilo više verovatno, da su, kako je još
bilo rano, pretpostavili da bi želela da ostane i da će naći
nekog drugog da je preveze do sela na kraju večeri.
Zaista, svako bi to i uradio. Mnogi od njih će na putu do
kuće prolaziti kroz selo, i biće srećni da je ostave ispred
njene kapije. Gospodin Adams bi organizovao kočiju za nju
da je preveze istog trenutka kada bi poželela da krene. Nije
bilo potrebe da se oseća napušteno. Nije čak bilo daleko ni
da prošeta, iako je noć bila oblačna i veoma mračna. Mada,
nije baš volela da ide sama noću. Međutim, nikako nije
mogla da pita nekoga da je odveze tako rano, osim ukoliko
ne izmisli neki izgovor od životne važnosti za svoju žurbu.
Izgledalo je da je bila osuđena da ostane na balu do
samoga kraja.
Nasmešila se kada joj je prišao raspoloženi gospodin
Klejton da je pita za sledeći ples.

On je izgarao od želje za njom. Nikada ranije nije bio

ostavljen na milost i nemilost jedne provokatorke - ukoliko
se Ketrin Vinters tako mogla nazvati. Smatrao je da ni ona
sama nije znala šta želi. Ali, kako god bilo, ostavljala je isti
efekat kakav bi ostavljala da ga je sa namerom provocirala.
Morao je da je ima.
Uopšte nije bio siguran da li bi bio ovoliko opsednut
njom da je odmah pristala da bude njegova ljubavnica, kao
što je to očekivao prilikom svoje prve posete. Verovao je da
verovatno ne bi. Da je mogao da je ima tada, i naredne dve
nedelje, sigurno bi je se zasitio. Ili bi je možda i dalje želeo.
Bila je neobično lepa i imala je karakter koji je parirao
izgledu. U svakom slučaju, sigurno ne bi bio toliko zagrejan
za nju koliko je to bio sada.
Na trenutak je čak pomislio da promeni svoje namere.
Ništa ga nije sprečavalo da joj ponudi brak ukoliko je to
želeo. Međutim, nije pridavao previše značaja toj ideji. Nije
želeo da se ženi. Tačno je da je pre tri godine u žurbi
zaprosio Horaciju, ali je zbog čitavog tog iskustva postao
ogorčen. Zaljubio se u ženu koja ga je ubrzo odbacila zbog
jednog ženskaroša. Toliko je bio loš u proceni ženskog
karaktera. Da se ipak oženio njom pre nego što je otkrio
njeno pravo lice i neiskrenost u njenim izjavama ljubavi,
samo bi doživeo patnju i ništa drugo. Pre nego što bi se
oženio, morao je da upozna ženu onoliko dobro koliko je
poznavao i sebe, kao da je deo njegove duše.
Naravno, to je bila romantična besmislica.
Ne, sigurno neće ponuditi brak Ketrin Vinters samo
zato što nije postojao drugi način da legne u krevet sa
njom. Osim toga, nije znao skoro ništa o njoj. Bila bi čista
ludost da se venča sa jednim potpunim strancem, ma koliko
ljupka bila.
Međutim, dok je plesao, razgovarao sa njom i
nestrpljivo čekao sledeći ples, nije mogao da razmišlja
racionalno i nije postojalo ništa što bi ugasilo njegovu želju.
Želeo ju je, i tako mu boga, imaće je ukoliko je postojao bilo
koji način da je zavede.
Bio je veoma iznerviran - i više od toga - kada je shvatio
da ona nije bila tu kada su gospoda oko njega počela da
izvode svoje partnerke za večernji valcer.
„Elen je slobodna, Roli”, Klarisa je rekla lukavo,
prilazeći mu sa leđa dok je on gledao oko sebe u želji da
nađe Ketrin. „Dozvoli mi da te odvedem do nje.”
„Oprosti, Klarisa”, rekao je oštrije nego što je to
nameravao, „ali dogovorio sam ples sa njom nakon večere -
drugi put. Ovaj set sam rezervisao za nekog drugog.”
„Oh? Za koga?”, njen glas je takođe postao oštriji.
Bio je i suviše iznerviran da bi mogao išta da sakrije.
Pored toga, zašto bi krio? Kada je bude pronašao, plesače
sa njom da svi to vide. „Ketrin Vinters”, rekao je.
„Za gospođu Vinters?” rekla je. „Oh! Mora da ti je
veoma zahvalna na ukazanoj pažnji, Roli, sigurna sam. I to
bi bio drugi put da plešeš sa njom?”
 „Izvini, Klarisa”, rekao je dok je odlazio. Ona očigledno
nije bila u plesnoj sali. Niti ispred nje, kao ni u salonu, gde
je nekolicina starijih ljudi igrala karte. Gde li se krila? Da li
se krila od njega? Je li pobegla? Otišla kući? Ali, bio je
prisutan kada je prečasni Lavering otišao. Ona nije otišla sa
njim. Došla je sa župnikom i sada je morala da čeka nekog
drugog da je odveze kući na kraju večeri, osim ukoliko nije
otišla peške. Sigurno nije bila toliko luda i nesmotrena da
ode sama. Gde li je onda bila?
Samo mu je jedna mogućnost padala na pamet. Otišao
je da je potraži u muzičkoj sobi.
Mala količina svetlosti dopirala je kroz balkonce preko
kojih nisu bile navučene zavese. Osim toga, bio je mrak.
Sedela je za klavirom, okrenuta ka dirkama, ali nije svirala.
Muzika za valcer je bila glasna i dopirala je čak dotle. Nije
se okrenula kada je on otvorio vrata i ušao unutra i uputio
se ka njoj.
„Moj ples, čini mi se”, rekao je.
„Nisam želela da se ovo desi”, rekla je.
„Ovo?” Počeo je dodatno da se nada. Nije želela da se
to desi, ali dešavalo se?
Nije mu odgovorila neko vreme. Postavila je prste leve
ruke preko dirki kao da će da počne da svira, ali ih nije
pritiskala.
„Imam dvadeset pet godina”, rekla je. „Živim ovde već
pet godina i stekla sam prijatelje i poznanike. Moj život
ovde je dobio na značaju. Napravila sam dom od svoje
kućice. Imam psa kojeg volim i koji me voli. Srećna sam.”
„Srećna”, nije se slagao sa tom rečju. „Da li vam je brak
bio toliko nepodnošljiv da vam ovakav život - ako se uopšte
može nazvati životom u potpunosti - deluje srećno, Ketrin?”
 „Nisam vam dala dopuštenje da me zovete po imenu”,
rekla je.
„Uzvratite mi onda tako što ćete vi mene zvati Reks”,
rekao je. „Želite me isto koliko i ja želim vas.”
Bezvoljno se nasmejala. „Muškarci i žene su tako
različiti”, rekla je. „Ja želim duševni mir i da budem
zadovoljna”
„Dosadno”, rekao je.
„Ako vi tako kažete.” Nije želela da raspravlja o tome sa
njim, iako je on nastavio da ćuti kako bi joj pružio priliku.
„Jeste li bili srećni sa svojim suprugom?”, pitao je.
Ponovo je ćutala neko vreme. „Ne tražim ni sreću, ni
nesreću”, rekla je. „Prvo ne traje dovoljno dugo, a drugo
traje suviše dugo. Moj brak nije vaša briga. Ja nisam vaša
briga. Zamolila bih vas da se vratite u salon za ples, lorde, i
plešete sa nekim drugim. Svaka žena tamo bila bi
počastvovana da pleše sa vama.”
„Ja želim da plešem sa vama”, rekao je.
„Ne.”
„Zašto ne?” Odmerio ju je. Čak su mu i njeni vratni
pršljenovi na prigušenom svetlu koje je dopiralo kroz
prozor delovali elegantno i privlačno.
Slegnula je ramenima. „Ne sviđa mi se taj osećaj”,
rekla je.
„Osećaj da ste živi?”, pitao je. „Dobro plešete. Nosite
ritam u sebi i muzika vas pokreće.”
„Ne sviđa mi se da me posmatraju”, rekla je. „Skrenula
bih suviše pažnje na sebe kada bih plesala sa vama po drugi
put. Vašoj snahi se nije svidelo da to vidi ni prvi put. Ja
treba da nastavim da živim ovde. Čitav život. Ne mogu
dopustiti ni najmanju mogućnost da se o meni pričaju
priče.”
Stavio je stopalo na klupu pored nje i naslonio
podlakticu na svoju nogu. „Ne morate da ostanete ovde”,
rekao je. „Možete da pođete sa mnom. Naći ću vam dom
negde gde nećete morati da brinete ni o čijem mišljenju,
sem o mom.”
Ponovo se nasmejala. „Ljubavno gnezdo”, rekla je. „Sa
samo jednim čovekom kome treba da udovoljim. Kako
poželjno...”
„Sigurno vam je nekada delovalo poželjno”, rekao je,
„kada ste se udali. Osim ukoliko se niste udali iz nekog
drugog razloga, a da to nije bila ljubav. Nekako ne mogu da
zamislim da je to bio vaš slučaj.”
„To je bilo davno”, rekla je. „Molim vas, nemojte da nas
iko nađe ovde zajedno.” Duboko je izdahnula. „Molim vas.”
„Ovo je moj ples”, rekao je. „Dođite i plešite sa mnom.”
Spustio je stopalo na pod i pružio joj ruku.
„Ne”, rekla je. „Prekasno je da se sada pridružimo.”
„Ovde”, rekao je. „Plešite sa mnom ovde. Muzika je
dovoljno glasna i ima dovoljno prostora, i nema tepiha na
podu.”
„Ovde?” Pogledala ga je po prvi put.
„Dođite”, rekao je ponovo.
Polako je stavila svoju ruku na njegovu i sa oklevanjem
ustala. Ipak, kada ju je jednom rukom obavio oko struka, a
u drugu uzeo njenu, ona je podigla ruku na njegovo rame,
nakon čega su se kretali u ritmu muzike, vrteli su se po
zamračenoj prostoriji, zajedno, u harmoniji. Zaista je dobro
plesala. Pratila ga je u stopu dok je vodio, tako da on nije
imao osećaj da mora da je vuče, niti se plašio da bi mogao
da je nagazi.
Plesali su u tišini. Na početku su plesali po pravilima,
održavali su pravilan razmak između sebe bez obzira na
položaj ruku. Međutim, prilikom jednog okreta, kada joj je
svetlost obasjala lice, primetio je da je plesala zatvorenih
očiju. Približio ju je uz sebe tako da je mogao da oseti njene
grudi uz svoj kaput dok su se kretali. Potom ju je približio
još malo, sve dok nije namestio njen dlan preko svog srca.
Nagnula je glavu u stranu preko njegovog ramena, a ruka
joj je skliznula preko njegovog vrata.
Muzika je stala i prestali su da se kreću.
Stajala je uz njega, tako vitka, gipka i topla. Mirisala je
na sapun, što ga je privlačilo više od ma kog skupog
parfema koji su stavljale njegove prethodne ljubavnice. Nije
smeo da se pomeri. Jedva se usuđivao da diše. Ukoliko je
bila u nekom vidu transa, nije želeo da je budi iz njega.
Ipak, podigla je glavu nakon nekog vremena i pogledala
ga u oči. Nije mogao jasno da vidi njen izraz lica, ali njeno
telo je ostalo pripijeno uz njegovo. Spustio je glavu i
poljubio je.
Ovog puta su i njene usne bile razdvojene. Prešao je
jezikom od jednog ugla njenih usana, prvo preko gornje do
drugog ugla, pa onda preko donje, nazad. Nije se povukla, a
nije ni uzvratila. Delovala je potpuno opušteno, baš kao
zaljubljena žena. Osim što ga je jedna zaljubljena žena već
prevarila, pomislio je žalosno kada je ona povukla glavu
unazad.
„Dobro ste to uradili”, rekla je. „Pretpostavljam da sve
radite dobro, uključujući i zavođenje. Ne više. Idem.”
Kasnije. Desiće se kasnije. Nije želeo da je pritiska. To
je bilo dovoljno za sada. Ali kada se bude dogodilo, neće biti
zavođenje. Biće pri njenoj potpunoj svesti. Možda samo ona
još uvek nije to shvatila.
„Idite onda”, rekao je. „Nećemo čekati ovde dok ne
pojedu svu hranu.”
„Ne”, rekla je. „Nisam mislila da idem na večeru. Idem
kući.”
„Ko će vas odvesti?” Namrštio se. „Prečasni Lavering
se nije vratio, zar ne?”
„Ja - imam nekoga”, rekla je. „Vidite? Ponela sam svoj
ogrtač ovde sa sobom.”
Nije pogledao, ali je zaključio da je ogrtač stajao preko
stolice.
„Ne znate da lažete”, rekao je. „Planirali ste da se
vratite kući sami pešice. Zašto ste onda sedeli ovde? Niste
imali hrabrosti da to uradite?”
„Ništa od toga”, rekla je. „Ovde nema divljih životinja,
niti pljačkaša. Nemam čega da se plašim.”
Ipak, po njenom glasu je znao da je ispravno
pretpostavio. Želela je da se vrati kući sama, ali se plašila.
Takođe, smatrala je da je bilo suviše rano da pita Kloda ili
nekog drugog da unajme kočiju da je odveze, tako da je
potražila utočište u muzičkoj sobi i nadala se da će
neprimećena ostati tu do kraja bala.
„Čekajte ovde”, rekao je. „Idem gore po ogrtač i
otpratiću vas kući.”
„Nećete!”, viknula je izrevoltirano. „Ići ću sama.”
„Čekajte ovde”, stavio je prst preko njenih usana.
„Nemojte ni da pomišljate da pobegnete, Ketrin. Krenuću
za vama, i dići ću galamu ukoliko to učinite. Organizovaću
potragu za vama i bićete osramoćeni. Čekajte ovde dok ne
dođem.”
 „U tom slučaju ću doći na večeru”, rekla je. Ali on je
već bio na vratima i zatvorio ih je za sobom praveći se da je
nije čuo.
Ukoliko je sve to bio njegov plan, bio je savršeno
izveden. S druge strane, ona nije to planirala. Bio je uveren
u to. Ali nateraće je da i ona uvidi koliko je plan bio savršen
i biće joj drago.
Ketrin.
Nije pamtio da je ikada ranije bio toliko opsednut
nekom ženom.
 10.

Ona nije znala kako je stigla dotle. Zaista se trudila da

izbegne iskušenje i sve što bi moglo da podstakne širenje
priča. Ples sa vikontom Rolijem i odlazak sa njim na večeru
predstavljali su opasnost za obe stvari. Zbog toga je i
napustila plesnu salu i želela je da napusti i kuću. Uzela je
svoj ogrtač i otišla u muzičku sobu, iz koje bi mogla da
pobegne u noć, tako da je niko od gostiju ili uličnih
pljačkaša ne primeti. Ipak, stajala je na vratima, plašeći se
da krene. Napolju je bilo veoma mračno - njena kuća je bila
udaljena nešto više od jednog i po kilometra, a veći deo
puta vodio je kroz hrastovu šumu.
Plašila se mraka kao dete.
I tako, sela je na klupu od klavira, pokušavajući da
skupi hrabrost. Ili, ukoliko ne uspe da skupi hrabrost,
odlučila je da će ostati tu sve dok se večera ne završi.
Njeni problemi su sada postali još veći. Primetiće da
njega nema. Trebalo bi mu skoro sat vremena da je otprati
do kuće i da se vrati. Pretpostavljala je da je nameravao da
idu peške, a ne da pozove kočiju. To bi bilo još gore.
Primetili bi da ga nema, a onda bi možda neko - gospođa
Adams, sigurno - primetila da nema ni nje.
Odlučno mu je rekla da ne želi da je prati. Trebalo je da
insistira na tome da se vrati na večeru. Čak bi i sada
trebalo da se iskrade sama. Ne bi uspeo da je nađe po
mraku. Pored toga, nije verovala da bi ispunio svoju pretnju
i da bi organizovao potragu za njom. Ne bi okupio ljude da
je traže. Bila je to glupa pretnja za lakoverne žene.
Oh, dragi bože, mislila je da više nije lakoverna i da ne
naseda na lukavstva muškaraca.
Međutim, izgleda da je upravo to i bila. Kada se on
vratio, ona je i dalje neodlučno stajala u muzičkoj sobi.
Izgledao je kao đavo i opasnije nego ikada u tamnom
ogrtaču koji se uvijao oko njega. Shvatila je da je nesvesno
obukla svoj ogrtač. Navukla je kapuljaču i zadrhtala.
„Sada možemo da krenemo”, rekao je žustro.
„Ovo nije u redu”, rekla je. „Vrlo je neprikladno.”
Podigao je obrve. Pitala se da li je bio svestan koliko
arogantno izgleda kada to uradi, ali je pretpostavila da je
znao. „Plašite se gospođo Vinters?”, pitao je.
I jeste se plašila - plašila se njega i mraka, plašila se da
se vrati sa njim na večeru. Mrzela je što se plašila. Mrzela
je što se osećala ranjivo i slabo i što je jedan muškarac
upravljao njom. Tako je bilo i onog puta, samo što je sada
bilo još gore. Kada bi sada izašla sa njim, bila bi toliko
ranjiva, jer je znala šta bi društvo moglo da joj uradi ako se
ikako sazna za to.
Ali šta bi društvo moglo da uradi što već nije uradilo?
Društvo više nije marilo za nju, niti znalo da ona postoji.
Koliko je bilo glupo što je u tom trenutku razmišljala o svom
ugledu. Osim što...
 „Gospođo Vinters?” Stajao je na vratima i pružao joj
ruku, dok je drugom rukom držao kvaku.
„Ne”, rekla je dok mu je prilazila. „Ne plašim se, lorde.”
Čim su napustili prostoriju i zatvorili vrata za sobom,
lord Roli je stavio ruku oko njenog struka, i obavio je svojim
ogrtačem. Povukao ju je u žurbi preko trema, prema
mračnom travnjaku. Oštro je udahnula. Zar neće ići
glavnim putem?
„Ovuda je malo brže”, rekao je, „i malo intimnije.”
Malo intimnije, reči su joj se urezale u mozak i mogla je
da čuje cvokot svojih zuba. Njegova ruka koja je čvrsto
stajala oko njenog struka bila je topla. Mogla je da oseti
njegovu mišićavu i jaku butinu uz svoju. Telo joj je i dalje
bilo željno valcera, koji su pre samo nekoliko trenutaka
plesali, kao i poljupca koji je usledio za njim.
Malo intimnije.
Hoće li uspeti da mu odoli? Hoće li to želeti? Da li će
pronaći snagu volje? Oh, ovo je podsetilo na...
Bilo je mnogo mračno. Njene oči se još uvek nisu
navikle na toliki mrak, iako je pola sata ili čak i duže sedela
u zamračenoj prostoriji. Uprkos mraku, on se samouvereno
i odlučno kretao.
„Mnogo je mračno”, rekla je naglas. Glas joj se činio
užasno tananim.
Zastao je, okrenuo je prema sebi i poljubio je - ovog
puta širom otvorenih usta. „Neće vam se desiti ništa loše”,
rekao je. „U vojsci sam bio poznat po tome što imam
sposobnost da dobro vidim u mraku. Osim toga, često sam
dolazio ovde kao dečak. Znao bih put i zatvorenih očiju.”
Neće vam se desiti ništa loše. Jedva se suzdržala da se
ne nasmeje naglas.
 Bilo je gore nego da su išli kroz šumu. Činilo joj se da
ne bi videla ni svoju šaku pred očima. Pored toga, put je bio
neravan. On ju je čvrsto držao, i samo je malo usporio
korak. Delovalo je da zaista zna kuda ide. Ipak, iščekivala je
da zastane. Želela je da se oseti kao da je u zanosu, mada
nije znala da li će se tako osećati. Nije bila sigurna ni da li
će nakon svega imati i toliko utehe.
„Ah, stigli smo”, rekao je, nakon čitave večnosti tišine i
tenzije - makar je njoj tako delovalo. „Moj osećaj u prostoru
me nije izneverio.”
Ovog puta je mogla da vidi. Slab tračak svetlosti koji je
dopirao kroz granje, obasjao je zadnja vrata. Njena kućica
je bila na samo nekoliko koraka odatle. Zaista je doveo
pravo kući. Osetila je olakšanje. Ovako je bilo još bolje nego
da su išli glavnim putem kroz selo, jer je postojala velika
šansa da bi ih neko video.
Bilo je užasno neispravno to što je bila sama sa njim
napolju po takvom mraku.
Opustio je ruku kojom ju je držao kako bi mogao da
otvori vrata, a zatim se oprezno osvrnuo oko sebe.
„Nema nikoga”, rekao je. Pružio joj je ruku. Sada je već
skoro sasvim jasno mogla da vidi otvorena vrata i svetlost
koja je dopirala iza njih. „Uđite.”
Ustuknula je. „Odavde mogu i sama”, rekla je. „Hvala
vam, vrlo ljubazno od vas što ste me dopratili, lorde.”
Usledio je trenutak tišine, a zatim prigušeni smeh. „Je l’
to neka replika nakon koje bi trebalo da vam uputim svoj
elegantni naklon i najljubaznije kažem kako mi je bilo
zadovoljstvo i čast?”, upitao je. „Dođite, odvešću vas do
ulaza. Možda se na putu odavde do vaše kućice krije neki
razbojnik, ili više njih. Kako bih mogao da oprostim sebi
ako vam se nešto dogodi?”
 Ismevao ju je. Polovina njegovog lica bila je obasjana
prigušenom svetlošću koja je dopirala iza otvorenih vrata.
Bio je izuzetno lep. Plesala je valcer te večeri sa njim -
dvaput. Jednom u plesnoj sali, i jednom u muzičkoj sali, u
kojoj je ples, pored toga što je bio intiman i romantičan, bio
i lascivan. Ples je samo bio izgovor kako bi se njihova tela
dodirivala i kretala u istom ritmu. Pored toga, poljubio ju je,
i ona je poljubila njega.
Ako je ikada od njegovog dolaska u Bodli postojala i
najmanja sumnja, više je nije bilo. Sve barijere, maske i
oklop na kojima je radila tokom pet godina i koje je
postavila oko sebe, nestali su bez traga. Nije mogla više da
se pretvara da nije bila mlada žena sa svim potrebama i
čežnjama koje uz to idu. Možda potrebe nikada nisu ni
nestale, možda je bilo glupo što je pokušavala da ubedi
sebe da joj to nije trebalo.
„Dođite”, ponovo je rekao, ali ovog puta nežnije i bilo je
još teže odoleti mu.
Nije mu pružila ruku, ali je zakoračila pored njega
prema vratima. Na trenutak se osetila kao da se vratila u
realnost. Ušao je za njom, zatvorio vrata i ponovo je
obgrlio.
Tobi je lajao dok su prilazili i dok su otvarali vrata.
Njegov lavež je u noći zvučao veoma glasno. Bila je toliko
obuzeta time da ga stiša da je zaboravila da se osvrne za
sobom, odlučno poželi lordu Roliju laku noć, i zatvori vrata
ispred njega.
„Tišina, gospodine”, rekao je tihim i strogim glasom,
nakon čega je Tobi mahnuo repom, prestao da laje i
odgegao se do kuhinje, udobno se smestivši na stolici za
ljuljanje.
Nakon što su zatvorili ulazna vrata, ponovo su ostali
sami u hodniku i u mraku. Pored toga, ona je bila u
njegovom naručju, obmotana njegovim ogrtačem, i ponovo
su se ljubili.
Osim što ovog puta to nije stvarno bio poljubac, makar
ne prema onome kako je ona zamišljala poljubac. I njegova
i njena usta su bila otvorena, a njegov jezik je prodirao
duboko u nju. To je bio nepodnošljivo intiman poljubac.
Skoro toliko intiman... Njegove ruke su bile ispod njenog
ogrtača. Dodirivao je njene grudi i bradavice, zbog čega su
one postale čvrste i krute. Osetila je neko treperenje koje je
išlo od njenih grudi, sve do dole, duboko do materice i
prepona.
Odjednom su se njegove ruke našle iza nje. Stezao je
njenu zadnjicu, snažno je povlačeći ka sebi, i blago je
podižući kako bi mogla da oseti jačinu njegove potrebe za
njom.
Osećala je kao da se davi - osećala je preveliku potrebu
da izbije na površinu, da dođe do vazduha, a ujedno i
instinkt da olakša sebi, da prestane da se bori i dopusti da
se desi ono što je trebalo da se desi.
„Ketrin”, promrmljao je tihim i hrapavim glasom, dok je
i dalje držao njene usne u svojima. „Toliko si lepa!”
Nije mogla da razmišlja. Nije mogla da sredi svoje misli.
Osećala je njegovu kosu među svojim prstima. Bila je čvrsta
i svilenkasta.
„Odvedi me gore”, šapnuo joj je na uvo. „Ovo se bolje
radi u horizontali, nego u vertikali.”
Ovo. Spajanje njihovih tela. Ulazak njegovog tela
unutar njenog. Zarad zadovoljstva. Iako ona nikada nije
poznavala zadovoljstvo u tom smislu, znala je da bi ga sa
njim upoznala. Tog trenutka. Te iste večeri. Više nije mogla
da se seti zašto nije trebalo da bude njegova ljubavnica.
Osećala je očajničku potrebu za muškim telom. Njegovim
telom. Za njim. Bio joj je potreban.
 Koliko dugo će biti njegova ljubavnica? Nedelju dana, ili
dve, dok još uvek bude u Bodliju? Do tada će mu već
dosaditi. Neće je povesti sa sobom kao što je ranije
predložio - nije mogla da se seti kada je tačno to rekao.
Ponovo će ostati sama. Kako će joj biti da oseti istu
usamljenost i prazninu, nakon što nakratko bude njegova
ljubavnica?
Možda neće biti sasvim sama. Možda će zatrudneti,
možda će joj od njega ostati dete. Ljubio ju je po vratu,
naizmenično klizeći usnama celom dužinom vrata, preko
brade, do usana i nazad.
„Dođi”, rekao je.
„Ne”, glas joj je bio ravan i bez strasti. Nije ni bila
svesna da će progovoriti, dok zapravo nije to izgovorila. Ali
znala je da je morala da ponovi još jednom. „Ne.”
Zamahnuo je glavom unazad. Pitala se da li je mogao da
je vidi. Njegovo lice bilo je samo senka.
„Nećeš sada da komplikuješ, zar ne?”, pitao je.
„Da.” Glas joj je postao odlučniji i jači. „Pretpostavljam
da hoću. Želim da odete sada, molim vas.”
„Moj bože!” Bila je stisnuta uza zid, a njegove ruke su
bile obavijene oko njene glave. „Jesam li ja budala? Je l’
imam toliko bujnu maštu da sam sve pogrešno protumačio?
Naš prvi valcer? Muzički salon? Naš povratak kući? Ovde?
Nisam mogao sve da umislim. Isto si zagrejana za mene
koliko i ja za tebe.”
„I stoga ćemo otići u krevet, logično, zar ne?”, rekla je.
„Da”, bio je zbunjen i iritiran u isto vreme. „Da, tako je,
Ketrin...”
„Neću da budem vaša ljubavnica”, rekla je.
 „Zašto da ne?” Pomerio se prema njenoj. „Zašto nećeš?
Misliš da ću te zloupotrebiti? Navikao sam da pružim
onoliko zadovoljstva koliko dobijem.”
Čak je i u tom trenutku i dalje gorela od želje.
„Neću”, rekla je. „I ne moram da se pravdam. Neću.
Već sam vam rekla i ranije. Pokušala sam da vas izbegnem
večeras tako što sam se povukla u muzički salon. Pokušala
sam da vas sprečim da me dopratite do kuće. Pokušala sam
da vas sprečim da uđete unutra. Bila sam prilično jasna.”
„Kao što je i tvoje telo bilo prilično jasno”, rekao je.
Sada je već bio ljut. „Želiš brak, je l’ tako, Ketrin?
Naplaćuješ svoje usluge po najvećoj ceni. Dobro, platiću ti.
Udaj se za mene!”
Bila je šokirana i ostala je bez reči nekoliko minuta.
„Bili biste spremni da se oženite mnome samo da biste me
odveli u krevet?”
„Tačnije, ukoliko ne postoji nijedan drugi način. Toliko
te želim. Jesi li sada zadovoljna?”
„Da, zadovoljna sam”, rekla je hladno, sa najmanjom
željom koju je do tada ikada osećala. Odmakla mu je ruke,
kada je pokušao da je uhvati. „Zadovoljna sam zato što me
je zdrav razum dobro upozoravao protekle dve nedelje. Ja
nisam samo telo, lorde. Nisam prazna školjka. Unutra se
nalazi osoba. Osoba kojoj se ne sviđate i koja se zgražava
na vaše arogantne zaključke kako vam nekoliko poljubaca i
dodira daju za pravo da iskoristite moje telo zarad vašeg
zadovoljstva. Od trenutka kada sam vas zamenila sa vašim
bratom i uputila vam osmeh, niste radili ništa već ste samo
jurili za mnom, iako sam vam već prilikom prve posete
prilično jasno rekla ne. Ne možete da verujete da postoji
žena koja je dovoljno luda da vam odoli. E pa, ova žena bira
da bude luda, pre nego da bude u vašem vlasništvu!”
 „Zašto, kučko?”, rekao je tiho i skoro sa uživanjem.
„Sigurno uživaš u ovome. Nećeš dobiti sledeću priliku.
Neću se više ponižavati pred tobom nakon ovog večeras,
màdam. Siguran sam da ćemo oboje biti srećni ukoliko se
više nikada ne budemo videli.”
Tobi je režao u hodniku. Pogledala je ka njemu, u snopu
svetlosti koji ga je osvetlio kada su se vrata otvorila, a
zatim ponovo zatvorila, i to ne baš nežno. Stajala je u mestu
nekoliko minuta, skoro kao da bi se plafon obrušio na nju
da se pomerila. Tobi je cvileo.
„Želiš napolje?” Zvučala je prilično normalno. Bilo joj je
neobično da izvodi svoje uobičajene zadatke, kao što je bio
taj da pusti Tobija napolje kroz zadnja vrata, a zatim ode do
kuhinje da upali lampu i založi vatru kako bi skuvala vodu
za čaj. Imala je potrebu za čajem tako kasno. Takođe,
morala je da neko vreme provede u dobro poznatom
okruženju, u svojoj kuhinji, pre nego što ode gore da legne -
gde je upravo u tom trenutku mogla da bude sa njim...
Nije se osećala dobro. Nije bila sigurna da li će, nakon
svega, biti u stanju da popije svoj čaj. Osećala se loše i
osećala je strašnu krivicu. Nazvao ju je kučkom. Nikada je
ranije niko nije nazvao tako strašno vulgarnim nazivom. To
bi, samo po sebi, izazvalo osećaj mučnine. Međutim još gori
je bio osećaj da je taj naziv možda bio opravdan.
Već ju je jednom optužio da je bila koketa. Da li je?
Da li mu je davala povoda? Toliko ga je snažno želela?
Zar se to toliko videlo da je izgledalo kao poziv? Nije
pokušala da izbegne nijedan od tri poljupca te večeri.
Štaviše, prihvatila je sva tri, i ravnopravno je učestvovala u
njima.
Želela ga je. Materica je čak i tada i dalje pulsirala sa
željom da oseti njegovo telo unutar njenog.
 Sigurno je bila njena greška za sve što se desilo te noći,
baš kao što je i onda bila njena greška. Osim što je, tokom
godina, uspela da ponovo stekne samopoštovanje, nakon
što je sve detaljno sagledala i zaključila da zapravo i nije
bila njena krivica. Imala je samo mali udeo u tome. Bila je
kriva za nešto što bi moglo da se nazove koketiranje.
Kao i sada. Izgleda da je ipak bila koketa. Upućivala je
pozive, ali nije bila u stanju da prihvati posledice toga.
Mrzela je sebe - ponovo. Koliko brzo samopoštovanje
koje je tako naporno i bolno gradila može da nestane?!
Tobi je grebao na vratima. Ustala je kako bi ga pustila
unutra i shvatila je da je voda već provrila. Ubacila je čaj i
sačekala da malo odstoji, a zatim ga preručila u šolju, mada
je još uvek bio suviše razblažen za njen ukus. Nije bilo
važno. Makar je bio topao.
Kada je ponovo sela, Tobi je stao ispred nje, isplaženog
jezika, i gledao je iščekujući nešto.
„Nema poente da govorim ne, Tobi”, rekla mu je
prilično ogorčeno. „Ionako mi nikada niko ne veruje kada
kažem ne!”
Pas je to shvatio kao upućen poziv. Skočio je u njeno
krilo i udobno se sklupčao. Duboko je uzdahnuo i, uživajući
u nežnom milovanju po leđima, zaspao.
Ketrin se zaljuljala u stolici, osećajući duboki očaj, koji
je i ranije doživela. Samo nedelju dana pre toga, hvatala ju
je jeza od same pomisli na takvo osećanje i davala je sve od
sebe da ga zaboravi.
Čaj, koji je stajao na stočiću pored nje već se bio
ohladio.

***
 Vikont Roli je bio besan i isfrustriran kada je napustio
kuću Ketrin Vinters. Snažno je zatvorio vrata za sobom, ne
želeći da ih zalupi da joj ne bi dao suviše na značaju, a
zatim odšetao na zadnju kapiju, ne osvrćući se za sobom, ni
levo, ni desno. Otvorio je kapiju, izašao, i odlučno je
zatvorio.
Bio je na oprezu, kao i kada su prethodno stigli do
kućice. Verovatno bi i sa velike udaljenosti čuo i video
kočiju i konja koji su dolazili sa juga. Ali kočijaš je zaustavio
kočiju čim su se vrata kućice otvorila.
„Dobro”, rekao je Persi Lamton kad su se zadnja vrata
zatvorila, „blagosloven bio. To nije bilo prijatno videti,
moram priznati, prečasni.” Prečasni Lavering se namrštio.
„Ko? Gospodin Adams?”, pitao je. „Ne, ne on”, rekao je
Persi. „Vikont Roli, koji izlazi iz kuće gospođe Vinters u ovo
doba noći, i to u potpunom mraku - u kući nije gorelo
nijedno svetlo. Sve mi to deluje malo sumnjivo.”
„Sigurno ju je otpratio kući posle bala”, rekao je
župnik. „Gospođa Lavering i ja smo morali da odemo ranije
jer se vaša majka nije osećala dobro. Veoma ljubazno od
njega, rekao bih. Ali, gde je njegova kočija? I zašto bi je
pratio sam? Ili uopšte nije to u pitanju.”
Persi je progunđao. „Prečasni, ne želite da čujete ovo”,
rekao je, „ali priča se da već neko vreme postoji nešto
između njih. Imali su tajni susret u parku. Ako mi ne
verujete, pitajte Berta Velera. Takođe, bili su toliko drski da
su šetali ruku pod ruku kroz selo na očigled svih. Prilično je
jasno šta se večeras desilo, mada mi je žao što ste morali to
da vidite.”
Prečasni Lavering se okretao ka kućici kada su je već
prošli, i primetio je da kroz prozor iz kuhinje dopire
svetlost. Izgledao je ozbiljno i mrštio se.
 „Ne očekujemo ovako nešto od gostiju iz kuće, Persi”,
rekao je, „čak ni ako imaju titulu vikonta. Razoračan sam
što je lord dopustio sebi da se tako nešto desi u našem
susedstvu, kod uvaženih gospodina i gospođe Adams. I
svakako ne bismo ovo očekivali ni od uvaženih stanovnika
Bodlija na Vodi. Duboko sam uznemiren.”
„Ali ona i nije pravi stanovnik, zar ne?” rekao je Persi.
„Ovde je tek pet godina. Ko zna odakle je došla i kakav je
život vodila! Možda je bila i drolja - izvinite na mom
rečniku, prečasni.”
Stigli su do parohije i župnik je sišao sa kočije. „Možda
smo pogrešno protumačili, Persi”, rekao je. „Posetiću Bodli
sutra i porazgovaraću sa vikontom Rolijem i gospodinom
Adamsom. U međuvremenu, bilo bi dobro da ne govorite
ništa o ovome.”
„Ja?”, upitao je Persi iznenađeno. „Kunem se. Ako nešto
mrzim, to su tračevi, i uvek znam kada treba da držim jezik
za zubima. Ovo je zaista šokantno. Ne bih ukaljao svoj
obraz da govorim o tome.”
Župnik je klimnuo glavom.
„Vaša majka će se oporaviti, kao i uvek”, rekao je.
„Sledeći put kad bude mislila da je na samrti, bilo bi dobro
da sačekate malo pre nego što me potražite.”
„Dogovoreno”, rekao je Persi, okrećući konja i vraćajući
se na put koji je vodio do njegove kuće. U povratku je
pogledao kroz prozor Ketrin Vinters, odakle je dopirala
svetlost i napućio usne. Kurva u Bodliju na Vodi - znao je to
sve vreme, naravno. Sada će i svi ostali to shvatiti. Već duže
vreme nije bilo nečeg tako zanimljivog o čemu bi pričali u
selu. Nije mogao da dočeka jutro.
 Za divno čudo, bal je i dalje bio u toku kada se vikont
Roli vratio kući. Činilo mu se kao da su prošli sati otkako je
otišao. Skoro pa je očekivao da će početi da sviće. Ali,
pretpostavljao je da je zapravo bio odsutan nešto manje od
sat vremena.
Nije se ponovo pridružio slavlju. Otišao je pravo u svoju
sobu, pozvao na zvonce svog ličnog slugu i naložio mu da
spakuje njegove stvari. Napisao je dve poruke, i otišao lično
do sobe lorda Pelhama i gospodina Gaskojna kako bi ih
ostavio na jasno vidljivom mestu. Zatim se povukao u svoju
sobu i legao u krevet, mada nije zaspao.
Kučka, razmišljao je iznova i iznova. Reči su kao refren
odzvanjale u njegovoj glavi i nije mogao ni na šta drugo da
misli.
Osoba kojoj se vi ne sviđate...
Ali bila je dovoljno raspoložena za njegove poljupce i
milovanja.
E pa, ova žena bira da bude luda, pre nego da bude u
vašem vlasništvu.
Đavo ga odneo, ponudio joj je brak. On je bio taj koji je
bio lud, ne ona. Ponudio joj je brak, a ona je sa prezirom
rekla kako ne želi da bude njegovo vlasništvo. Mogla je da
postane vikontesa Roli. Ali izabrala je ludilo i svoje
principe.
Mrzeo ju je.
Iznenada se osetio detinjasto. Mrzeo je ženu jer je
odbila da ode sa njim u krevet? To mu se dešavalo i ranije,
mada ne tako često. Uvek je ignorisao činjenicu da je bio
odbijen. Na kraju, bilo je bezbroj žena sa kojima je mogao
da zameni tu koja ga je odbila.
Ništa ni sada nije bilo drugačije. Kada bi otišao u
London, za tili čas bi našao društvo za krevet, ili ljubavnicu
iz visokog društva ili bi platio nekome kome je to bio posao.
Seks bez obaveze.
Mora da je bio lud kada je ponudio brak Ketrin Vinters
u zamenu za njene seksualne usluge. Zažalio bi zbog te
odluke u roku od mesec dana. Jedna ista žena mu je retko
držala pažnju duže od toga - a nekada ni toliko.
Kako je imala hrabrosti da ga tako podvodi, kada je na
kraju planirala da ga sa takvim prezirom odbije, i toliko
uzdignute glave, baš u trenutku u kojem mu je postalo i
fizički i psihički teško da se zaustavi.
Kuč...
Konačno se stišala buka u kući, a on je prestao da obrće
osećaj krivice i seksualne frustracije u svojoj glavi.
Nije želela da pleše taj drugi valcer sa njim. Otišla je u
muzički salon kako bi ga izbegla.
Nije želela da pleše sa njim tamo.
Nije želela da je otprati do kuće.
Nije želela da uđe sa njom u kuću.
Rekla je ne čim je predložio da odu gore.
Kada je razmislio malo bolje - iako nije želeo da misli o
tome - postojala je skoro mučna doslednost u njenim
postupcima.
Nije ga želela. Oh, fizički ga je možda želela. Sumnjao
je da je on nju privlačio isto koliko je i ona njega. Ali nije
želela da mu preda svoju čast. Ili svoju slobodu, izgleda.
Rekla je ne. Od početka je govorila ne.
Dakle, bila je njegova krivica. Ako se osećao frustrirano
i ljuto i - oh, da, i nesrećno - za sve to je sam bio kriv, jer
nije verovao ili nije želeo da prihvati ne kao odgovor. Bila je
u pravu kada ga je nazvala arogantnim.
 To što je priznao svoju krivicu, nije mu pomoglo da se
oseća bolje. I dalje je budan ležao, gledajući u plafon, i
pokušavajući da odluči da li joj je dugovao izvinjenje pre
nego što ode narednog jutra. Ali, želeo je da ode u cik zore,
ili bar što je pre bilo moguće - čim svane. Naravno, morao
je prvo da vidi Kloda. Takođe, morao je da vidi da li će Net i
Iden poći sa njim ili će ostati još dan-dva, kako su planirali.
Osim toga, ona verovatno ne bi ni prihvatila izvinjenje.
Takođe, svakako nije želeo da je vidi ponovo.
Ne, bolje je bilo da ostane tako kako jeste. Otići će čim
pre bude mogao i neće se vraćati u Bodli duže vreme.
Ostaviće Ketrin Vinters i to čitavo to gadno iskustvo za
sobom. Zaboraviće na sve to.
Bila je to jedna od najsramnijih i najneprijatnijih etapa
u njegovom životu.
Đavo ga odneo, mislio je, pokušavajući da se opusti i
razbistri misli. Međutim, i dalje je osećao neodoljivu
potrebu za njom.
 11.

Klod Adams je stao pored kreveta, nagnuo se preko

supruge koja je spavala, i nežno je poljubio. Promrmljala je
nešto i uzdahnula.
„Izlazim, imam nekog posla”, rekao je. „Vratiću se za
ručak i za popodnevnu šetnju koju smo obećali deci i
gostima.”
„Mmm”, promrmljala je, i dalje ne otvarajući oči.
Oklevao je. Bio je u iskušenju da li da joj saopšti vesti.
Kada je čovek živeo sa nekim poput Klarise, uvek je bio u
iskušenju da se ponese kukavički i da se povuče. Ali za
devet godina braka, ipak to nikada nije uradio. Ni sada nije
planirao da se menja.
„Reks je upravo otišao”, rekao je. „Iden i Natanijel su
otišli sa njim.” Na trenutak je pomislio da je mogao da
pobegne samo uz prosto saopštenje.
Odjednom je širom otvorila oči.
„Šta?”, namrštila se - Klarisa se suviše često mrštila tih
dana. „Otišao, gde?”
 „Kući”, rekao je. „U Straton. Nisam siguran da li su svi
otišli tamo. Iden i Natanijel su pričali kako će ići u
Danbarton - sedište Haverforda. To je njihov prijatelj,
četvrti jahač apokalipse, znaš”, pokušao je da se nasmeje.
Klarisa je naglo prešla iz ležećeg u sedeći položaj.
Navukla je prekrivao preko sebe, iako je pre samo nekoliko
trenutaka i on ležao go pored nje, i ispod istog tog
pokrivača su dvaput vodili ljubav te noći.
„Otišao?”, skoro da je vrisnula. „U Straton? Usred
zabave, kada je trebalo da pokušava da zadobije Elen?”
„Klarisa”, rekao je, „znaš...”
„I nakon onoga šta joj je uradio prošle večeri?”, rekla
je.
Ovo mu nije bilo potrebno, pomislio je Klod. Uložio je
dosta napora - mrzeo je momente kada je morao da izigrava
gospodara pred svojom ženom - kako bi ona ostala mirna
tokom bala, kako bi je sprečio da javno iskaže razočaranje
zbog nestanka njegovog brata i zbog toga što se nije
pojavio na večeri. Svu svoju energiju je uložio kako bi ona
ostala ljubazna prema gostima i nasmejana, čak i kada se
Reks nije vratio kako bi pitao Elen za ples nakon večere koji
joj je obećao. Klarisa je bila besna. Klod je morao da prizna
da je on takođe bio iznerviran - bilo je to neoprostivo i
izuzetno nepristojno ponašanje - i obećao je sebi da će
dobro porazgovarati sa svojim bratom tog jutra. Na sreću,
delovalo je da je Elen osetila olakšanje, i da je ostatak
večeri i veći deo bala provela pričajući sa sinom jednog od
njihovih najcenjenijih zakupaca.
Ono što je dodatno pogoršavalo stvari, bila je činjenica
da je Klarisa primetila kako je i gospođa Vinters odsutna, i
naravno, zaključila je da su njih dvoje otišli negde zajedno.
Klod nije imao nikakvo mišljenje po tom pitanju, jer to nije
bila njegova stvar, osim što nije želeo da se uništi ugled koji
je imala Ketrin Vinters, ukoliko i ostali budu doneli iste
zaključke kao i Klarisa. Pored toga, već je upozorio Reksa...
„Dakle?”, rekla je Klarisa oštrim i piskavim glasom.
„Hoćeš li stajati tu i ćutati čitavo jutro?”
„Reks me je zamolio da se izvinim Elen u njegovo ime”,
rekao je. „Nije se osećao dobro i otišao je u krevet. Nije
želeo to da nam kaže da ne bismo brinuli i da nam ne bi
uništio veče.”
Prihvatio je tu laž bez dodatnih pitanja. Reks je znao da
mu nije poverovao, ali je među njima postojao prećutan
dogovor da će to biti ono što će reći damama. Reks je bio
namrgođen i delovao je izmoreno. Očigledno se nešto
ozbiljno desilo tokom njegovog odsustva - nešto zbog čega
je tako izgledao, i nešto što bi prouzrokovalo njegov
naprasan odlazak.
„I otišao je?”, video je da je Klarisa tek počela da
sastavlja priču i donosi zaključke. „A šta će biti sa Elen?
Ona je ostala odbačena. Ona...”
Klod je seo na ivicu kreveta, pokušavši da je smiri i
ostane čvrst i nežan u isto vreme. To nije bilo lako, niti je
mogao brzo da izvede. I naravno, pre nego što je, sa
olakšanjem, mogao da odjaše svojim poslom, Klarisa se
setila da je pomenuo kako su i Pelham i Gaskojn takođe
otišli. Kućna zabava koju je planirala, kao i svi ostali
planovi, propali su.
„Ta žena je kriva za sve”, rekla je konačno, dok su joj iz
očiju sevale varnice. „Klode, ukoliko ti...”
„Ukoliko je ne izbacim iz njene kućice i ne proteram iz
sela...?”, rekao je, dok je polako gubio strpljenje. „Juče sam
ti rekao da gospođa Vinters nije uradila ništa loše. Nemamo
dokaza da je Reks bio sa njom. Bio je bolestan, i u svom
sopstvenom krevetu. Ona je očigledno bila umorna i otišla
je sama kući - mada, više bih voleo da me je pitala da joj
organizujem prevoz i pošaljem nekog od posluge sa njom.
Ne možeš iskaljivati svoj gnev na njoj, Klarisa, samo zbog
toga što je ona jedna lepa žena.”
To nije bilo pametno, i da nije planuo ne bi nikada
izgovorio tako nešto. Međutim, dve svađe, od kojih su jednu
vodili pre spavanja, mada su kasno otišli u postelju, i sada
drugu čim su se probudili - bile su previše. Pored toga, san
im je dodatno bio prekraćen činjenicom da su svu
negativnu energiju od prošle večeri iskoristili i pretvorili u
strast.
Klarisa je napravila ustupak na način na koji je
upotrebio reč gnev - jer kako je mogao i da pomisli da je
ona ikada postupala sa gnevom? Pored toga, ukoliko mu je
gospođa Vinters bila toliko lepa, možda mu je bila osuda da
bude zaglavljen u braku sa tako ružnom ženom.
Uhvatio je, ne previše nežno, za ramena i poljubio joj
ruku.
„Dosta je bilo sa ovim, Klarisa”, rekao je. „Ova svađa
prerasta u čistu glupost. Treba da obavim posao pre ručka.
Idem sada.”
I otišao je, uprkos tome što ga je ona zvala čim je
otvorio vrata njihove sobe. To takođe nije bio pametan
završni govor, pomislio je žalosno, dok je trčao niz
stepenice. Ali na tome je ostalo. Nije bio raspoložen da
počne ispočetka. Samo je bog znao kada će ponovo videti
Reksa. Kad god bi se ponovo rastajao od njega, osećao je
kao da su mu oduzeli neki deo njega samog, ali nikada nije
mogao to da objasni Klarisi. Ona to jednostavno nije
razumela.
 Gospodin Adams nije bio kod kuće kada ga je prečasni
Lavering posetio kasnije tog jutra. Međutim, gospođa
Adams je pristala da ga vidi čim je čula ko je bio posetilac.
Imala je jedno pitanje da mu postavi.
Nakon šio joj je uputio naklon i pohvalio vreme i narcise
koji su cvetali kuj puta u šumi, kao i uvažene goste koje su
ona i gospodin Adams okupili i koji su odali počast
njihovom domu i Bodliju na Vodi, malo je oklevao. Takođe je
pohvalio izvrstan kvalitet hrane i veličanstveni bal, nakon
čega se izvinio što je zbog obaveza morao da ode ranije.
Odao je sebi priznanje time što je pretpostavio da je
njegovo odsustvo bilo primećeno, i da je možda negativno
uticalo na nečije raspoloženje.
„Ser”, rekla je iznenada gospođa Adams, ne iskazujući
uobičajenu ljubaznost kao inače kada bi primala
komplimente, „kada ste sinoć otpratili gospođu Lavering do
županije, da li je i gospođa Vinters pošla kući sa vama?”
U tom trenutku je župnik oklevao.
Ono što je imao da kaže nije bilo za uši jedne dame, a
posebno ne za uši tako nežne i plemenite dame poput
gospođe Adams. Ali, bio je prinuđen da iskreno odgovori na
postavljeno pitanje. Uostalom, ukoliko nije mogla da se
osloni na čoveka u odori da joj kaže istinu, na koga je onda
mogla da računa? Ne, nije otpratio gospođu Vinters do
kuće.
„Neko drugi je to uradio, madam”, dodao je zloćudno.
„Možda bi trebalo da sačekam da pričam o ovome sa
gospodinom Adamsom kasnije. Siguran sam da želite da
idete kod svoje dece.”
Međutim, gospođa Vinters je ugledala tračak svetlosti,
tog tmurnog jutra - Liptonovi, koji su možda uvideli da su
zloupotrebili njihovu gostoprimljivost, najavili su svoj
odlazak za dva dana, u ponedeljak. Elen je laknulo što je
Roli otišao, pre nego što je situacija sa njim eskalirala;
strašno se plašila da je mogao da joj ponudi brak i da će
ona biti primorana da, iz strahopoštovanja, to prihvati. Klod
ju je nazvao prkosnom, ružnom i glupom. Pored toga,
Džulijana i Vilijam su bili mrzovoljni i ljuti na svoju dadilju
nakon žestoke borbe oko, ni manje ni više, nego četkice za
slikanje, iako su sigurno imali još bar desetak četkica u
dečjoj sobi.
Sve se raspadalo.
I ta žena je bila glavni krivac za sve.
Priča koju je čula od prečasnog Laveringa, koji je
govorio sa žaljenjem i odbijao da kaže sve što je znao, bila
je kao posejana klica. Pažljivo ga je slušala. Prihvatila je
njegove očigledne insinuacije sasvim nekritički i
zlonamerno.
Ta žena je bila kurva.
Klarisa Adams je likovala. I bila je besna, i ogorčena.
Pozvala je župnika da sedne na čaj. Razgovarali su pola
sata, pre nego što je otišao, uz naklone, izvinjenja i pohvale
koje je uputio na račun njenih manira i inteligencije.
Ne, nije bilo neophodno da se vrati da razgovara sa
gospodinom Adamsom, rekla mu je Klarisa. Ona će preuzeti
stvar na sebe i rešiti je - kao što je i on, kao župnik i
duhovni vođa zajednice, morao da preuzme odgovornost.
Sačekala je nekoliko trenutaka dok se prečasni
Lavering nije poklonio i napustio prostoriju, uputivši se
pravo ka stepenicama. Dala je znak lakeju, i ne pogledavši
ga, naložila da odmah pošalje služavku do nje i da joj
spremi kočiju za pola sata.
 Ketrin je naterala sebe da ustane iz kreveta u
uobičajeno vreme, iako skoro da nije ni spavala, i samo je
želela da ostane u krevetu i ne radi ništa. Činilo joj se kao
da uopšte nije ni bilo razloga da ustane.
Sećanje je samo pogoršalo stvari. Ponovo se pojavio isti
onaj osećaj koji nedeljama nije bio prisutan. Smrt njenog
sina. Praznina u njenim rukama. Bol u njenim grudima,
nabreklim od mleka za njeno mrtvo dete. Nije bilo nikoga
da je uteši - mada i da jeste, nikome to ne bi pošlo za
rukom. Nije dobila nijednu reč saosećanja. I očigledno nije
postojala svrha zbog koje bi nastavila da živi.
Kako je uspela da se izvuče iz takvog stanja? Ponovo je
razmišljala i pokušavala da se seti kako se to desilo. Jednog
dana lutala je po tavanu u kući svoje tetke, praznoj
prostoriji koju je nekada naseljavao jedan od članova
posluge, otvorila je prozor i pogledala dole - ka pločniku
koji se nalazio na dnu. Bilo je prilično visoko, mada nije bila
sigurna da bi je pad zaista usmrtio. Možda bi samo ostala
invalid.
Tada je shvatila šta je radila. Po prvi, i jedini put, u
životu, javila joj se misao o njegovom okončanju. Međutim,
kroz nekoliko trenutaka znala je da nije mogla da učini tako
nešto, i da je život, ma koliko duboko ona tonula, ipak bio
suviše dragocen poklon da bi ga na taj način uništila.
Nije želela da živi. Ipak, nije ni mogla da okonča svoj
život. Čovek nije smeo da želi da se njegov život završi. Ako
je već morala da nastavi da živi - imala je samo dvadeset
godina - onda je morala da napravi nešto od svog života.
Morala je ponovo da nađe neku svrhu, bez Brusa i bez
ikoga i ičega što joj je bilo poznato, što ju je okruživalo
čitav život i sa čime se identifikovala.
Morala je da počne ispočetka, da postane nova osoba i
započne novi život.
 Da, upravo je tako sve krenulo. Nekako je uspela da
nađe energiju i odlučnost da sve sprovede u delo. Za manje
od tri meseca nakon te odluke, preselila se u svoju novu
kućicu.
Tu je bila srećna. Zadovoljna. Imala je mir. Osećala je
da ponovo vredi živeti.
Dakle, odlučila je da će početi sve ispočetka. Ponovo će
sve doći na svoje mesto i nastaviće dalje. Zaista, nije imala
drugog izbora.
I tako, naterala se da ustane iz kreveta, pustila Tobija
napolje na nekoliko minuta, okupala se, obukla, namestila
frizuru, založila vatru, čak se i naterala da pojede nešto za
doručak, i spremila se da peče kolače koje će poneti kad
bude išla u popodnevne posete kod tri starija meštanina.
Život je morao da se nastavi. Neće ostati kod kuće tog
popodneva. Ti ljudi su iščekivali njenu nedeljnu posetu, kao
i kolače koje im je uvek donosila i knjige koje im je čitala.
Nije mogla da ih razočara.
Zaista se ništa nije promenilo.
Uzdahnula je kada je neko pokucao na njena vrata.
Protrljala je ruke o kecelju kako bi skinula ostatke brašna,
dok je pokušavala da smiri Tobija koji nije prestajao da laje
- odjurio je kroz hodnik do prednjih vrata, gde je pokušao
da iskaže svoje nezadovoljstvo.
Ako je to bio on, pomislila je, zalupiće mu vrata ispred
nosa.
Bio je to lakej iz Bodlija, koji je uglavnom najavljivao
posetu gospođe Adams. Ketrin je skinula kecelju, zamotala
je, i spremila se da izađe na kapiju. Poslednje što je tog
jutra očekivala bila je njena poseta. Volja koju je tog jutra
skupila na trenutak je ponovo napustila.
 Međutim, gospođa Adams je uradila nešto neočekivano,
sišla je sa kočije, uz pomoć svog kočijaša. Ketrin je ostala
da stoji na pragu ulaznih vrata.
„Tiho, Tobi”, rekla je.
Ali Tobi je čuvao svoju teritoriju.
Gospođa Adams se nije zaustavila na vratima, niti je
pogledala u Ketrin. Produžila je unutra, do salona. Ketrin je
podigla obrve i zatvorila vrata.
„Dobro jutro”, rekla je, nakon što je krenula ka salonu
za svojom gošćom. Mada, verovatno je bilo podne ili je čak i
prošlo podne, pomislila je. „Oh Tobi, tiho.”
„Otarasite se tog psa”, gospođa Adams je glasno
zapovedila.
Ketrin se nije svideo način na koji joj se obraćala u
njenoj sopstvenoj kući, a i Tobijevoj kući isto tako, mada to
nije bila loša ideja. Odvela je terijera do zadnjih vrata,
nakon čega je on istrčao napolje i ubrzo zaboravio na svoje
negodovanje.
Gospođa Adams je stajala nasred salona, okrenuta ka
vratima.
„Droljo!”, rekla je hladno kada se Ketrin vratila.
Ketrin se nije pretvarala da je pogrešno razumela.
Srce je počelo nekontrolisano da joj lupa, a u glavi da
joj zuji. Nadala se da to nije bio znak da će se uskoro
onesvestiti. Podigla je bradu i prekrstila ruke.
„Madam?” rekla je smireno.
„Da li dodajete i gluvoću svojim ostalim porocima?”,
upitala ju je gošća. „Čuli ste me gospođo Vinters. Vi ste
drolja i kučka i otići ćete iz ove kuće do kraja nedelje. Otići
ćete iz ovog mesta. Predugo smo vas trpeli. Ovde, među
poštenim ljudima, više nema mesta za vas. Mislim da sam
bila jasna.”
Dakle, neko ih je video. Neko je video da su zajedno
napustili kuću. Držao je svoju ruku i ogrtač oko njenog
struka. Pokušavala je da smisli neko opravdanje, ali njen
mozak nije radio onako kako je želela. Međutim, bes ju je
ipak spasio poniznog ćutanja.
„Ne”, rekla je konačno, i sama se iznenadila smirenošću
sa kojom je nastupala. „Za šta me tačno optužujete,
madam?”
Njena gošća se namrštila. „Ne nameravam da stojim
ovde i da razgovaram sa vama”, rekla je. „Biću direktna i
reći ću vam da je lord Roli viđen kako napušta ovu kuću -
zamračenu kuću - sinoć kasno u noć. Takođe, lično sam
opazila vaše pokušaje da ga zavedete u protekle dve
nedelje.”
„Razumem”, rekla je Ketrin. Imala je utisak da u njoj
postoje dve osobe, jedna koja nije mogla da izusti ni reč
usled šoka, i druga, koja je odgovarala i razmišljala hladne
glave. „Da li ste proterali i vikonta Rolija iz svoje kuće i sela
takođe, madam?”
Gospođa Adams se uspravila, dok joj je iz nozdrva
izbijao plamen.
„Gospođo Vinters”, rekla je, takvim tonom da bi čoveku
mogla da se zaledi krv u venama, „vrlo ste drski. Imate
nedelju dana da napustite ovu kuću i naš kraj. Budite
zahvalni na iskazanoj milosti. Ne iskušavajte granice mog
strpljenja. Ukoliko i dalje budete ovde krajem sledeće
nedelje, možete da očekujete posetu policije i suda. I
ostanite tu gde ste, ne bih volela da se okrznem o vas dok
budem izlazila.”
Ketrin se okrenula i odšetala do zadnjih vrata. Tobi je
sedeo mirno i strpljivo čekao da ga pusti unutra, ali mu nije
to dozvolila. Izašla je u dvorište i zatvorila vrata za sobom.
Tobi je ustao, veselo mašući repom, i srećan što je i ona
krenula u šetnju, preko livade, duž obale reke. Trčkarao je
veselo pored nje.
Pokušavala je da ne misli. Pokušavala je da ne oseća.
To je naravno bilo nemoguće.
Neko ga je sinoć video kako izlazi iz njene kuće.
I ko god da je to bio, zaključio je ono što je, naizgled, i
bilo očigledno. Skoro da je to i bio ispravan zaključak.
Nazvali su je kurvom i droljom.
I to nije bilo prvi put.
Kako je bilo moguće da joj se tako nešto ponovo
dešava? Toliko se trudila.
Ubedila je sebe tokom proteklih pet godina da nije ona
bila kriva, i da je trebalo da krivi nekog drugog. Ali, sigurno
jeste bila njena krivica. Bila je kriva i za to što joj se sada
dešavalo. U njenoj srži je sigurno bilo nečeg zlog.
Bilo joj je naloženo da napusti selo i svoju kućicu.
Morala je da ode, u roku od nedelju dana.
Kleknula je odjednom pored reke, i uhvatila se čvrsto sa
obe ruke za travu koja je rasla uz obalu. Činilo joj se kako
će pasti sa ovog sveta ako se ne drži tako čvrsto.
Otvorila je usta kako bi lakše disala. Uzdisala je.
Nije mogla da ode. To je bio jedini uslov...
Čime bi se bavila?
Kuda bi otišla?
Ostala bi bez osnovnih sredstava za život.
O, bože, o, bože! Savila je glavu i očajnički se molila. Ali
nije mogla da izusti ništa sem te dve reči.
 O, bože!

Ketrin je uspela nekako da se natera da izađe i obavi

svoje popodnevne posete. Mislila je da bi sigurno poludela
kada bi ostala kod kuće.
Snaha gospodina Klarkvela ju je obavestila da se on nije
osećao dobro, dok je stajala iza poluodškrinutih vrata. Lice
joj je bilo zajapureno, a pogled joj je lutao svuda, sem u
pravcu Ketrin. Osećao se suviše loše da bi primao posete.
U kući Simonsovih nije bilo odgovora, mada je, sudeći
po vešu koji se sušio i dimu koji je dopirao iz dimnjaka, bilo
jasno da je bilo nekoga kod kuće. Osim toga, starija
gospođa Simons nikada nije izlazila iz kuće.
Ketrin nije ni pokušala da ode u treću posetu. Vratila se
kući. Bila je suviše iscrpljena kako bi izvela Tobija u šetnju,
iako je delovalo da se on tome nadao.
Bila je suviše iscrpljena i kako bi stavila vodu da provri.
Smestila se u stolicu za ljuljanje i čvrsto stegla ruke oko
sebe. Drhtala je.
Znali su. Svi su znali. Ili su mislili da znaju. Srela je
dvoje poznanika dok se vraćala kući, i oboje su sklonili
pogled.
Neko je pokucao na vrata.
Sedela je neko vreme zatvorenih očiju. Možda će otići,
ko god to bio. To nije mogao da bude neki prijatelj.
Izgledalo je da više nije imala prijatelje. Ukoliko je to bio
on... Ali, nije verovala da će on doći danas, a posebno ne
sada kada su svi znali. Naravno, njega niko neće osuditi. On
će biti predstavljen kao gospodin koji je došao da zadovolji
svoje prirodne potrebe. Ukoliko je to bio...
Opet se čulo kucanje, ovog puta glasnije i snažnije.
Hvala bogu pa je Tobi bio napolju i nije lajao. Ustala je.
Zašto da se krije? O čemu više da brine?
Bio je to prečasni Lavering. Skoro da je naglas
uzdahnula s olakšanjem. Sa njim je sigurno mogla da se
oseća koliko-toliko prijatno. On i gospođa Lavering su
oduvek bili njeni prijatelji.
„Prečasni”, pokušala je da se nasmeši. „Izvolite, uđite.”
„Neću preći ovaj prag”, rekao je, blago teatralno. „Moja
je dužnost, kao svešteniku kome je crkva časno poverena,
da vas upozorim, gospođo Vinters, da grešnici i bludnici
nisu dobrodošli u nju. Izuzetno mi je žao što sam morao da
izvršim ovu posetu. Ali nikada nisam pokušavao da
izbegnem izvršavanje svojih dužnosti.”
Nasmejala se. „Bez grešnika i bludnika”, rekla je. „Ko
će onda posećivati crkvu, ser?”
Strogo ju je pogledao. „Takva uobražnost nije
dobrodošla, ukoliko uzmemo u obzir ozbiljnost situacije,
madam”, rekao je.
„Znači i vi ste poverovali u priču?”, pitala je. „Došli ste
ovde kako biste me osudili, kao i svi ostali?”
„Madam”, rekao je, ne menjajući izraz lica, „verujem
onome što sam video svojim očima. Video sam lorda kako
odlazi odavde prošle večeri. Čovek ne može da ga krivi za
to, naravno. Svakog muškarca koji bi bio uhvaćen u zamku
razvratnice treba sažaljevati, a ne osuditi. Lord je uvideo
grešku svojih postupaka i napustio je vilu Bodli.”
„Prijatan dan vam želim, prečasni”, rekla je i zatvorila
vrata.
 Neko vreme je stajala naslonjena leđima na njih, i celo
telo joj se treslo. Osećala se kao da nije mogla da mrdne.
Uspela je jedino da čučne i sklupča se na podu, i ostala je u
tom položaju još neko vreme. Tobi je grebao na zadnjim
vratima. Ignorisala ga je. Nije mogla da ode do njega.

Dafni je sve saznala tokom svoje posete selu i gospođi

Dauns. Nije se pojavila na ručku. Klod je smatrao da su to
bila mutna posla. Svi su bili loše raspoloženi, posebno
Klarisa, koja ga je očigledno kažnjavala zbog onoga što joj
je rekao tog jutra.
Međutim, Dafni ga je potražila odmah nakon ručka i
ispričala mu je za priče koje su se tog jutra po selu širile
poput šumskog požara. Ispričala mu je za posetu prečasnog
Laveringa tog jutra, kao i za Klarisin odlazak do sela.
„Može li to biti istina, Klode?”, pitala ga je tužno.
„Znam da se ona dopala Reksu. Ja sam ga ohrabrivala.
Nisam ni sanjala da su njegove namere bile nečasne.
Klejton mi često kaže da sam opasno naivna. Da li je
moguće da su imali aferu?”
Duboko je udahnuo i polako izdahnuo.
„I da jesu”, rekao je, „mislim da to nije naša stvar, Daf.
Ali znam da ostali ne misle tako. I da su imali aferu, i da su
bili toliko indiskretni da budu uhvaćeni, onda je Reks kriv
za to. U potpunosti. Trebalo je da zaštiti njen ugled. Osim
toga, njega su sinoć videli? Proklet bio! Izvini Daf.” Stegnuo
je šake. „A ja sam morao da budem odsutan celog jutra!”
„Zašto bi onda otišao ako su imali aferu?”, pitala je.
„Ne znam, Daf.” Prošao je prstima kroz kosu. „Kakav
prokleti haos! Dobro, jedna stvar je jasna. Moram da
pošaljem nekoga po njega. Ona ne može sama da se nosi sa
ovim skandalom. Kažeš da je Klarisa bila kod nje? Bolje da
saznam od nje šta joj je rekla. Neće ti smetati, Daf?”
„Ne”, rekla je. „Reći ću joj da si je zvao, Klode.”
Seo je za radni sto u biblioteci, oslonio glavu na ruke i
čekao. Prokletstvo, Rekse. Proklet bio!
Klarisa je došla. Pogledala ga je sa likovanjem.
„Vidim da si saznao”, rekla je. „Sada ćeš možda priznati
da sam bila u pravu, Klode.”
„Šta ti je tačno ispričao prečasni Lavering jutros?”,
pitao je.
„Da je video Rolija kako izlazi iz zamračene kuće
gospođe Vinters, kasno u noć”, rekla je. „Jasno je šta se
desilo, Klode.”
„Možda tebi”, rekao je. „Ukoliko se tebe to uopšte i
tiče.”
„Ukoliko!?”, odmah je poskočila, ali je on zadržao čvrst
stav.
„Posetila si gospođu Vinters?”, rekao je. „Zbog čega,
Klarisa?”
„Zbog čega? Kako bih joj naložila da napusti kuću i selo
do kraja sledeće nedelje”, rekla je. „Ne možemo da
dopustimo da jedna bludnica živi u blizini, Klode. Imamo
decu koju treba da vaspitamo.”
Nagnuo se preko stola. Prebledeo je.
„Šta si uradila?”, rekao je. Međutim, podigao je ponovo
ruku pre nego što je uspela išta da izgovori. „Ne, čuo sam.
Sa kojim si pravom to uradila?”
Klarisa je delovala pomalo iznenađeno. „Ti nisi bio kod
kuće”, rekla je. „To je bilo nešto što je moralo da se obavi
bez odugovlačenja.”
„To je bilo nešto što si ti već dugo priželjkivala”, rekao
je, čak i ne pokušavajući da sakrije bes u svom glasu.
„Konačno si videla priliku, i iskoristila je dok ja nisam bio
kod kuće i nisam mogao da te zaustavim.”
„To je moralo da se desi”, rekla je. „Prečasni Lavering
se složio sa mnom.”
„Zaista?” Obišao je oko stola kako bi stao bliže njoj.
Gledala je prkosno, ali istovremeno i sa dozom
nesigurnosti. „Klarisa, veoma sam razočaran.”
„Ne veruješ valjda njoj, Klode, zar ne?”, zaplakala je. „I
to samo zato što je lepa žena.”
„Veoma sam razočaran, madam”, ponovio joj je, polako i
precizno. „Ti si jedna prkosna i zlonamerna nametljivica.
Moraću nekako da rešim čitavu ovu situaciju. Još uvek ne
znam tačno kako ću to uraditi. Ti si mi prilično otežala
stvari. Ali, svakako nećeš nanositi više štete. Ostaćeš kod
kuće dok ti ja ne kažem suprotno. I da, shvati ovo kao
naređenje.”
„Klode!”, gledala ga je u šoku širom otvorenih očiju.
Glas joj je podrhtavao. „Kako se usuđuješ da razgovaraš
tako sa sopstvenom ženom?”
„Usuđujem se jer ti jesi moja žena, madam”, rekao je.
„Kad si se udala za mene, zaklela si se da ćeš mi biti
poslušna. Nikada ti ranije nisam zahtevao da me slušaš.
Sada insistiram. Treba da napišem pismo, a zatim da
izvršim jednu posetu. Ostavićeš me.”
Otvorila je usta kako bi nešto rekla, zatim ih je ponovo
zatvorila, tako da joj je vilica škljocnula, i užurbano izašla iz
sobe.
 12.

Još dva puta se tog dana čulo kucanje na vratima Ketrin

Vinters. Bila je u stanju dubokog šoka, suviše iznenađena i
suviše letargična da ne bi odgovorila. Pored toga, nije
mogla da doživi veće poniženje i odbijanje nego što je već
doživela.
Ipak, nije joj bilo prijatno kada je videla gospođicu
Dauns na vratima.
Od svih ljudi iz sela, gospođica Dauns joj je bila jedna
od najdražih osoba. Ali naravno, ona je bila ćerka bivšeg
župnika, sredovečna usedelica, stub čitave zajednice.
„Nema potrebe bilo šta da kažete”, rekla je Ketrin,
„verujem da mi je već sve rečeno. Prijatan dan, gospođice
Dauns.” Zatvorila je vrata napola, iako je Tobi bio napolju, i
njuškao njihovu gošću. Tobi je voleo gospođicu Dauns. Uvek
mu je davala ostatke keksića i kolača kada je dolazila na čaj
- uz izvinjenje Ketrin što je na taj način rasipala njenu
ukusnu hranu.
„Ne, molim vas.” Gospođica Dauns je zadržala vrata
rukom. Bila je bleda i vilica joj je bila stegnuta. „Mogu li da
uđem?”
 „Zašto da ne?” Ketrin je otvorila vrata širom i otišla do
kuhinje.
Gospođica Dauns je krenula za njom i stajala odlučno
na pragu dok je Ketrin džarala vatru.
„Ne znam šta je istina”, počela je gospođica Dauns. „Ne
želim i ne treba da znam. To nije moja stvar. Ali istina moje
religije jeste moja stvar. Tata me je oduvek učio da je to
moja lična stvar, i da ne treba da dopustim nikome, ni
sveštenicima, čak ni njemu lično, da misli umesto mene,
kada je ono što je on imao da kaže bilo protiv onoga što
sam ja smatrala istinom. Ono što ja smatram istinom, i
čemu su me mama i tata naučili, jeste da je crkva tu za
grešnike. Ni za kog drugog. Samo za grešnike. Ukoliko je
čovek grešan, onda ima zagarantovano članstvo u crkvi - to
je bila mala tatina šala. Ja sam član crkve, gospođo Vinters.
Ta činjenica već dovoljno govori sama za sebe.”
Ketrin je sela u svoju stolicu za ljuljanje u tišini.
Prekrstila je ruke u krilu. Imala je ozbiljan izraz lica i bila je
zagledana u vatru.
„Majka i ja vas ne osuđujemo, draga”, rekla je
gospođica Dauns, koja je ostala bez daha, sada kada je
završila sa svojim unapred pripremljenim govorom. „Nije
bitno šta ste uradili - ili niste uradili. Mi to ne treba da
znamo. To je vaša stvar.” Pocrvenela je. „To je samo vaša
briga.”
„Ja sam takođe član crkve”, rekla je Ketrin, „ali nisam
kriva za ovaj greh za koji me optužuju, gospođice Dauns.”
„Kao što sam i rekla mami”, rekla je gospođica Dauns,
„i kao što je i ona rekla meni. Potpuno smo se složile.
Gospođa Vinters je dama, rekle smo jedna drugoj. Ali nije
bilo potrebe da mi to kažete, draga. Nisam morala to da
znam. Nisam došla da vas ispitujem. Smatrala sam - i majka
je takođe smatrala - da će vam prijati razgovor uz finu
šoljicu čaja. Oh, bože, izgleda kao da ste pekli za čitavu
vojsku”, pogled joj se zaustavio na stolu na kom su bili
kolači koje spremila da nosi sa sobom u posetu.
Ketrin je naslonila glavu i zatvorila oči. „Ne mogu da
opišem koliko sam zahvalna na vašoj ljubaznosti, gospođice
Dauns”, rekla je. „Ali ne možete da ostanete ovde.
Verovatno vas je neko video kako dolazite. Ukoliko
ostanete, i ukoliko posumnjaju da ste zapravo došli da me
posetite, i vi biste takođe mogli da ostanete bez prijatelja.”
Gospođica Dauns je otišla do drugog kraja prostorije
gde je bila vatra, podigla je poklopac od šerpice kako bi
proverila količinu vode, i ostavila vodu da provri. Ona je
bila i suviše lepo vaspitana, tako da, inače, nikada ne bi
uradila ništa slično u nečijoj drugoj kući, čak ni da je
umirala od žeđi. Osvrnula se oko sebe kako bi našla čajnik i
kutiju za čaj.
„Tata je rekao da uvek moramo da se vodimo svojom
sopstvenom istinom.” Presula je vodu u čajnik. „Ukoliko
drugi ne izaberu da se vode istom istinom kao što je i naša,
to samo znači da svako od nas iskazuje svoju slobodnu volju
koju nam je Gospod podario. Ja mogu da se ponašam samo
onako kako ja smatram da je ispravno, gospođo Vinters.
Kako se drugi ponašaju, to je samo njihova briga. Napravili
ste kolače od ribizle, vidim. Vaši kolači su uvek bili ukusniji
od svih drugih koje sam probala. Bolji su čak i od maminih,
mada joj nikada to ne bih rekla da je ne povredim. Mogu li
da nam stavim nekoliko kolača na tanjir?”
Ketrin je otvorila oči i klimnula glavom. „Stavite za
vas”, rekla je, „ja nisam gladna.”
Gospođica Dauns ju je kritički pogledala. „Niste ništa
jeli celog dana, zar ne?”, rekla je. „Iseći ću vam jedan kolač
na zalogajčiće, gospođo Vinters. Ovako, vidite?” Našla je
nož i isekla jedan manji kolač od ribizle na zalogaje. „Ovo
radim i mami kad nije raspoložena za hranu. Izvolite,
draga!” Dodala je Ketrin tanjir.
Svaki zalogaj je imao ukus slame. Svaki pokušaj da
proguta bio je poput nekog teškog podviga. Međutim,
nastavila je da jede iz zahvalnosti na iskazanoj ljubaznosti i
neizmernoj ljubavi. Kada je završila sa kolačem, čekala ju je
šoljica jakog i slatkog čaja. Prošlo je mnogo vremena od
kada je neko nije uslužio u njenoj sopstvenoj kući.
Uprkos tome što je već prekršila svoja pravila
vaspitanja i lepog ponašanja, gospođica Dauns je ostala kod
Ketrin pola sata, koliko se smatralo ljubaznim za
popodnevnu posetu. Ketrin ju je otpratila do vrata.
„Doći ću ponovo sutra, posle crkve”, rekla je gospođica
Dauns. „Da, ići ću u crkvu. Neću kazniti boga zbog toga što
se moja istina ne poklapa sa župnikovom istinom. Oh,
gospođo Vinters, mami i meni je bilo izuzetno teško da se
ponašamo učtivo prema gospođi Lavering tokom njene
posete danas. Bilo je teško, ali verujem da smo uspele. Ne
postoji izgovor za neljubaznost prema drugima, posebno
kada su oni gosti u vašoj kući, zar ne?
„Gospođice Dauns”, Ketrin jedva da je progovorila više
od desetak reči tokom njene posete, mada nije bilo ni
trenutaka neprijatne tišine. „Hvala vam. Volela bih da
postoje snažnije reči kojima bih mogla da izrazim svoju
zahvalnost.”
Gospođica Dauns, koja je bila mršava, kruta, mlohava, i
ozbiljnog izraza lica, nije bila tipičan primer osobe koju bi
čovek inače neizmerno želeo i osetio potrebu da zagrli.
Međutim, Ketrin je upravo to uradila pre nego što je
otvorila vrata.
„O bože”, gospođica Dauns je pocrvenela. „Draga,
nadam se da vam čaj nije bio prejak. Znate, mama pije
takav, mada ja lično više volim da bude malo slabiji. Osim
toga, tek kada sam već stavila dve kašičice šećera u vaš čaj,
setila sam se da vi inače stavljate samo jednu.”
Ketrin je stajala neko vreme na vratima i gledala kako
se gospođica Dauns udaljava niz ulicu. Napolju je bilo par
ljudi, a verovatno je još nekoliko njih posmatralo kroz
prozor.
Gospođica Agata Dauns, usedelica, ćerka bivšeg
župnika, upravo je načinila možda najhrabriji potez u svom
životu.

Drugo kucanje začulo se samo petnaest minuta kasnije.

Ketrin je razmišljala, dok je izmorena išla ka vratima, kako
njen susret sa spoljnim svetom za taj dan nikako nije mogao
da se završi dobro.
Hoće li se taj dan ikada završiti?
Ni na trenutak ga nije pomešala sa njegovim bratom.
Ipak, zastao joj je dah. Bili su sličniji nego ikada. Gospodin
Adams nije bio raspoložen kao inače. Bio je bled i
namršten. Ledi Berd, koja je bila sa njim, takođe je imala
takav izraz lica.
„Mislim da nema potrebe ništa da kažete što mi već nije
rečeno, zar ne?”, Ketrin je rekla ogorčeno pre nego što je
iko od njih imao priliku išta da kaže. „Osim ukoliko niste
došli da mi pomerite rok od nedelju dana na jedan dan?”
„Oh, Tobi, dragi”, ledi Berd se spustila kako bi umirila
psa koji je lajao. „Znaš me, mi smo prijatelji, zar ne?”
Tobi se složio. Prestao je da laje, mahnuo repom i
uspravio se, čekajući da ga počeškaju.
 „Gospođo Vinters”, rekao je gospodin Adams, „zamolio
bih vas da izdvojite malo vremena za mene, unutra, ukoliko
mi dozvolite. Moja sestra je krenula sa mnom kako bi ova
poseta bila prikladna.”
Ketrin se glasno nasmejala dok ih je sprovodila kroz
hodnik do salona. Ledi Berd je stala pored prozora.
Gospodin Adams se smestio pored kamina. Ketrin je stajala
na samom ulazu, uspravljene glave i gledala ga direktno u
oči.
Nije se povijala pred njim, uprkos osećaju krivice koji je
imala zbog onoga šta je radila sa njegovim bratom prošle
noći u hodniku, baš tu gde je i sada stajala. Kako je bilo
moguće da se to zaista desilo prošle noći?
„Gospođo Vinters”, rekao je tiho, „izgleda da su vam
moj brat i moja supruga naneli strašne neprijatnosti u
protekla dvadeset četiri časa. Nije čak ni toliko vremena
prošlo.”
To što je rekao je bilo toliko neočekivano, da je ostala
nema.
„Ne znam šta se desilo između vas i Reksa prošle
večeri”, rekao je. „Smatram da oboje imate već dovoljno
godina, madam. Ono što se dešava između vas dvoje kada
ste nasamo je samo vaša briga. To nije moja briga, niti ičija
više. Naravno, imali ste tu nesreću da ga je neko video kako
izlazi iz vaše kuće. Ljudi će pričati i ogovarati. Osuđivaće. I
kažnjavati takođe. Moja žena je reagovala ishitreno. Bila je
uznemirena činjenicama koje su joj bile servirane. Mislila je
da je njena dužnost bila da tako reaguje, i da bih ja uradio
isto da sam prvi saznao. Sada joj je žao zbog toga. Žao joj je
što je nastupila poput grubog muškarca umesto da iskaže
svoju nežnu žensku stranu. Možda ćete joj vremenom
oprostiti - i meni takođe. Nadam se da se nećete obazirati
na sve ono što vam je rekla. Dali ste najam za svoju kućicu
do kraja godine. I bio bih prilično srećan da produžite
zakup kada bude došlo vreme za to.”
„Gospođo Vinters”, ledi Berd je rekla, ne udaljavajući se
od prozora, „oprostite mi. Znala sam da se dopadate Reksu.
U više navrata sam namerno nameštala vaše susrete.
Nisam uvidela pravi motiv tog sviđanja. Pretpostavljam da
je trebalo bolje da poznajem svog brata. Izvinite što sam
doprinela tome da vam se nanese bol.”
Mislili su da je zgrešila. Ali nije im bilo bitno. Smatrali
su da je fizički kontakt između dvoje odraslih ljudi bila
samo njihova stvar i ničija više. Ta činjenica je bila
smirujuća, ili će makar biti smirujuća kada bude uspela da
svari to što se upravo desilo. Gospođa Adams nije govorila u
ime svog muža, naravno. Ali, bilo je razumljivo što nije hteo
da je osudi.
„Lord Roli me je sinoć otpratio do kuće”, rekla je. „Bila
sam umorna, a kako je prečasni Lavering već otišao, htela
sam da sama prošetam do kuće, ili sam se uplašila mraka.
Lord Roli me je pronašao u muzičkom salonu - u tom
trenutku je trebalo da plešem sa njim - i insistirao je da me
lično doprati do kuće. Tobi je lajao i bilo je veoma kasno.
Lord Roli je ušao kako bi ga smirio. Otišao je nekoliko
minuta kasnije.” Ostavila im je prostor za razmišljanje šta
se dešavalo tokom tih nekoliko minuta. „Ništa se nije desilo
među nama.” Makar ne ono za šta su je optuživali.
Gospodin Adams je klimnuo glavom.
„Možda je dobro što je moj brat otišao rano jutros iz
Bodlija”, rekao je. „U suprotnom bi me ova dešavanja od
jutros naterala da ga sam pošaljem od sebe, iako je moja
krv, gospođo Vinters.”
„Mogla sam da pomognem”, dodala je ledi Berd.
„Bilo bi tako jednostavno - i tako prikladno od njega -
da je organizovao moju kočiju da vas preveze”, rekao je
gospodin Adams, „i da je poslao jednu od naših služavki sa
vama. Izvinjavam se u njegovo ime, madam. Oduvek je on
bio taj koji je bio impulsivniji, a često i lakomisleniji. Kažem
vam to kao neko ko je bio svedok kada je on sebi osigurao
mesto starijeg sina u porodici.”
„Uvek je govorio da bi ti bio bolji vikont, Klode”,
njegova sestra je tiho dodala.
„Žao mi je zbog neprijatnosti koje ste sigurno doživeli
danas”, rekao je gospodin Adams. „Ali priče prođu, a moja
supruga će želeti lično da vam se izvini. Vi ste cenjeni član
ove zajednice.” Nasmejao se. „Kako će Džuli i Vil uopšte
naučiti da sviraju klavir ukoliko vi odete? Ostaćete?”
Nije mogla da ode. Ta misao joj je čitav dan izazivala
napade panike. Opet, nije mogla ni da ostane. Kako bi
mogla da ostane?
„Ja sam izgnanik”, rekla je. „Kako mogu da ostanem?”
„O, draga!”, rekla je ledi Berd. Zvučala je ljuto. „Ljudi
umeju da budu veoma zlobni. I da veruju u nešto bez
ikakvog dokaza. Čak i kad ima dokaza...”
„Doći ćemo po vas sutra ujutru”, rekao je gospodin
Adams. „Poći ćete u crkvu sa nama madam, i sedećete u
našem redu. Ljudi će shvatiti poruku.”
Ketrin je na trenutak zatvorila oči. „Rečeno mi je da ne
ulazim u crkvu”, rekla je.
„Ko vam je to rekao?”, podigao je obrve. Više nego
ikada je ličio na svog brata.
„Prečasni Lavering”, rekla je.
Nekoliko minuta je iznenađeno gledao u nju, ne
progovarajući ni reč.
„Vidim da niste preterivali kada ste sebe nazvali
izgnanikom”, rekao je. „Rešiću ovo, gospođo Vinters. Neće
moći ovako.”
„Otići ću”, rekla je. „Kada biste mi samo dali nedelju, ili
dve.”
„Ali da li imate gde da odete?” Ledi Berd se udaljila od
prozora. Imala je zabrinut izraz lica. „Imate li nekoga od
porodice kog koga biste mogli da odete?”
„Da”, bilo joj je dosta sažaljevanja. Neće izazivati više.
Nije želela da bude bespomoćni pion u ovoj drami koja se
danas razvila i u kojoj je ona bila glavni lik. „Odgovor na
oba pitanja je da, samo moram da im prvo pošaljem pismo
kako bi znali da očekuju moj dolazak. Moram da odem.
Ovde mi više neće biti prijatno.”
„Žao mi je zbog toga”, gospodin Adams je rekao. „Ali to
neće biti u roku od nedelju dana?”
„Ne.” Opet je osećala udar panike. Nedelju dana. Šta će
raditi nakon toga? Kuda će otići? Nije imala nigde nikoga.
Duboko je udahnula i zadržala dah nekoliko trenutaka pre
nego što je lagano izdahnula.
Spremili su se da krenu tek kada ju je gospodin Adams
uverio da će doći ponovo kod nje i da će ispraviti stvari.
Ali on nije bio bog. Ništa od ovoga nije bilo moguće
ispraviti. Neke rane nikada neće biti zalečene.
Ledi Berd je uradila ono što je Ketrin ranije tog dana
uradila gospođici Dauns. Malo je oklevala, a zatim ju je
zagrlila dok su stajale na vratima.
„Mogla bih da ubijem Reksa”, rekla je. „Mogla bih da
ga ubijem.”
Popeli su se u kočiju koja ih je čekala i otišli.
Ketrin je ponovo zatvorila vrata i naslonila se na njih.
Sada je sigurno došao kraj za danas, pomislila je. Sada će
konačno imati mira.
 Kada bi mogla ponovo da ima mira i u svom životu.

Lord Pelham i gospodin Gaskojn su otišli u Danbarton u

Kornvolu, u posetu grofu od Haverforda. Nisu imali obaveze
i nisu želeli da idu ni u London, ni u Straton. Njihovo
prisustvo tamo je pre samo nekoliko nedelja opterećivalo
lorda Rolija. Pokušali su da ga ubede da i sada krene sa
njima, mada nijedan od njih dvojice nije previše insistirao
na tome kada ih je odbio. On nije bio dobro društvo za
putovanja južno od Darbišira.
Vikont Roli nije bio sasvim siguran zašto nije pošao sa
njima da poseti Kena. Upravo to mu je i bilo potrebno -
promena okruženja, i prilika da bude sa svoja Iri najbliža
prijatelja, i bez ikakvih drugih obaveza.
Međutim, samo je želeo da stigne kući u Straton, gde će
biti sam i moći da zaleči svoje rane. Mada, nije hteo ni sam
sebi da prizna da je imao rane koje je trebalo zalečiti.
Mogao je da živi bez žene kao što je bila Ketrin. Svesno ili
nesvesno, ona je bila koketa. Namamila ga je da se tako
ponaša, a mrzeo je kada nije bio u pravu po pitanju nečega
ili nekoga.
U Stratonu će zaboraviti na nju. Biće u dobro poznatom
okruženju. Pored toga, tamo je tokom proleća imao puno
posla - tako je bilo uvek kada je na proleće bio kod kuće.
Naravno, imao je odličnog nadzornika.
Od kada je prepustio svoj posao, život mu je nekada
delovao zastrašujuće prazno i bez smisla.
Kada je stigao, već ga je čekalo pismo iz Bodlija.
Zapazio ga je čim je prešao prag. Pismo je osuđujuće
stajalo na srebrnom poslužavniku i bilo je ispisano
Klodovim rukopisom. To je, bez sumnje, bio prigovor u
Klarisino ime, zbog toga što je na taj način odbacio Elen
Hadson. Međutim, nije bilo nikakvog odbacivanja. Nije bilo
nikakvog flertovanja, osim u glavi njegove snahe, pomislio
je iritirano. Ona je njemu bila dosadna, a on je nju
zastrašivao - što teško da je bila dobra osnova za flert, a
kamoli za brak. Ali Klod, koji je, naravno, oduvek bio
pravičan i ljubazan, pažljivo je zastupao Klarisine stavove,
čak i kada su se oni kosili sa njegovim ličnim stavovima.
Lord Roli je ostavio pismo u holu. Prvo se smestio u
svoju sobu, uživao je u toploj i opuštajućoj kupki, zatim
odmorio pola sata u krevetu, i konačno se obukao za
večeru. Poneo je pismo sa sobom u trpezariju i nekoliko
puta nervozno pogledao u njega dok je večerao.
Od svih ljudi, najviše je od Kloda očekivao da će
razumeti njegovu potrebu da se udalji od porodice i iz
Bodlija na neko vreme. Nije bilo potrebe da mu piše pismo
tim povodom. Dobri Klod ga je sigurno napisao čim je
ispratio njega, Idena i Neta.
Uzeo je pismo tek kada mu je na stolu ostala samo čaša
porta. Klod samo neka proba da ga ubedi kako je bilo
pitanje časti da isprosi devojku. Samo neka proba!
Nekoliko minuta kasnije zgužvao je pročitano pismo
jednom rukom i držao ga, čvrsto zatvorenih očiju. Ostao je
nepomičan neko vreme. Lakej je nekoliko puta nervozno
kucnuo o sto dok je sklanjao posuđe, batler je pokušao da
ga dozove, mašući prstom ispred njega, i nakon toga su
obojica napustili trpezariju.
Bože!
Nije mogao racionalno da razmišlja.
Nije mogao ni o čemu da razmišlja.
 Međutim, sedeo je neko vreme, pokušavajući da
pokrene svoje misli.
Kada je napustio trpezariju, batler ga je čekao ispred.
Pokušavao je da izgleda kao da je imao puno posla.
„Idem za London u ranim jutarnjim satima, Horokse”,
rekao je lord Roli. „Odatle idem pravo za Darbišir. Postaraj
se da sve bude spremno, hoćeš li?”
„Hoću, lorde”, uputio mu je naklon. Imao je ravnodušan
izraz lica, koji nije pokazao nikakvo iznenađenje što se
njegov gospodar vraća nazad, iako je stigao pre samo
nekoliko sati.
„Ići ću kočijom”, rekao je lord dok je koračao ka
stepenicama.
„U redu, lorde.”

Prošlo je više od nedelju dana. Znala je da nije mogla

još dugo da odlaže stvari. Pretvarala se da pravi planove,
piše pisma i čeka odgovore. Pretvarala se da je bilo
nekoliko opcija da razmotri, i to prilično veliki broj
atraktivnih ponuda koje je mogla da bira.
Zapravo, nije bilo ničega. Većinu vremena koje je
provodila sama, uglavnom je sedela, zureći u jednu tačku, i
znajući da će morati da napusti Bodli i svoju kućicu.
Ali kuda će otići?
Trebalo je samo da izabere neko mesto na mapi i ode.
Ali to je bilo nemoguće. Šta će raditi tamo kada bude
stigla? Primila je nadoknadu za posao koji je obavljala, i
ostalo joj je još veoma malo novca od toga, po svemu sudeći
ne dovoljno da bi otišla negde daleko. Čak i kada bi
potrošila sve što je imala kako bi otišla što dalje, ne bi joj
ostalo ništa sa čime bi mogla da započne novi život.
Pretpostavljala je da je mogla da se zaposli. Verovatno
se i stotine drugih žena nalazilo u sličnoj situaciji u kojoj je
ona bila. Mogla je da podučava, mogla je da pravi društvo
nekome. Međutim na koji način da pronađe posao? Putem
oglasa? Nije znala kako to da uradi. Ili da poseti agenciju za
zapošljavanje? U tom slučaju bi trebalo da ode u neko
veliko mesto kako bi je našla. Ili da ide od vrata do vrata,
da kuca i pita?
Nije imala prethodni posao, niti ikakve preporuke.
Razmišljala je kako bi joj gospodin Adams sigurno dao
preporuku, kao i ledi Berd. Međutim, nije mogla da im
traži. Već im je ispričala izmišljenu priču o velikoj porodici
koja je s puno ljubavi čekala njen dolazak. Nije mogla da im
prizna da je sve bila laž. Nije mogla da zatraži pomoć od
njih.
Naravno, mogla je i da ostane. Gospodin Adams joj je to
rekao više puta od one subotnje posete. I kada bi ostala,
godišnja pretplata za njenu kućicu bi bila plaćena, i imala
bi redovna mesečna primanja. To je bio uslov - bila bi
izdržavana dokle god bi ostala u mestu koje je prethodno
sama izabrala. Svaki drugi korak morala bi dobro da
opravda.
Znala je da preseljenje pod takvim okolnostima ne bi
bilo opravdan potez. Trebalo je da živi mirno i da bude
poštovana. Nije smela da privlači pažnju na sebe. Trebalo je
da, po svaku cenu, bude mrtva. Ukoliko ostane mrtva,
nastaviće da je potpomažu.
Kada bi napustila Bodli, ostala bi lišena svega.
Međutim, nije mogla da ostane. Gospođica Dauns,
blagoslovena bila, dolazila je kod nje svakoga dana, i čak ju
je i pozvala kod sebe da poseti gospođu Dauns. Ali odbila je
poziv. Nije želela da dodatno otežava život svojim jedinim
prijateljima u selu. Takođe, ledi Berd je dolazila svakog
dana, sa svojim suprugom ili gospodinom Adamsom. Ser
Klejton i ledi Berd su je dvaput čak izveli u šetnju. Ser
Klejton je išao u sredini i vodio je jednu damu pod levom, a
drugu pod desnom rukom. Jednom su otišli par kilometara
južno od sela, sa Tobijem koji je srećan trčao ispred njih -
siroti pas, nedostajali su mu treninzi na koje je inače
navikao. Drugi put su, na nagovor ledi Berd, šetali celom
dužinom sela, i na trenutak se zaustavili na mostu, odakle
su uživali u pogledu, pre nego što su se ponovo vratili istim
putem. Ulica je čudesno ostajala prazna gde god bi oni
prošli.
Međutim, nije bilo dobro. Nije mogla da ostane. Kako je
mogla da živi u mestu u kome nije smela sama da izlazi
napolje? Kako bi nabavljala hranu? Kako je mogla da živi u
mestu u kome su je svi izbegavali, kao da je imala kugu?
Prečasni Lavering joj je jednog dana pokucao na vrata i
uputio prilično formalno i usiljeno izvinjenje za pogrešne
zaključke koje je doneo one kobne noći. Međutim, Ketrin je
bilo jasno da je to uradio samo kako ne bi izgubio zaštitu
koju je uživao od gospodina Adamsa, a samim tim i celog
Bodlija. Nakon toga, nije je posetio ponovo.
Ketrin nije išla nedeljom u crkvu. Propustila je dve
nedelje zaredom.
Morala je da ode.
Međutim, nije znala kako da skupi snage za to. Nije
znala kako da izađe kroz svoja vrata, zatvori ih, i odšeta u
nepoznatom pravcu i u nepoznatu budućnost.
Odugovlačila je.
Ledi Berd ju je posetila jednog jutra, zajedno sa svojom
sluškinjom.
 To je učinila i gospođica Dauns. Donela joj je knjigu
propovedi, koju je njen otac uvek prepočivao kada bi joj bila
potrebna uteha. Možda će gospođa Vinters uspeti da nađe
utehu zahvaljujući njoj?
Delovalo je da nije bilo više nikoga ko bi je posetio. Ali,
neko je pokucao na vrata kasno popodne. Možda je to bio
gospodin Adams? On je bio prilično ljubazan gospodin, iako
nije mogao da, kao što je obećao, učini čudo u selu.
Poštovanje koje je gajila prema njemu protekle nedelje je
preraslo u neku vrstu naklonosti.
Otvorila je vrata i na samo milisekund pomislila da je to
zaista bio gospodin Adams. Ali naravno, nije bio on.
Pokušala je da brzo zatvori vrata. Međutim, on je postavio
nadlakticu i zadržao ih. Nekoliko trenutaka su u tišini samo
gledali jedno u drugo.
„Šta vi radite ovde?”, konačno je pitala. Tek kada je to
izgovorila shvatila je da je ledi Berd stajala iza njega.
„Pokušavam da upotrebim svoju snagu protiv vaše,
kako bih zadržao vrata otvorenim”, rekao je, uobičajeno
ravnodušnim, i prilično nadmenim tonom. „To je bitka koju
ne možete dobiti, Ketrin. Pustićete nas da uđemo?”
Gledala je u njega, pa u ledi Berd, koja se grizla za usne
i koja nije delovala prilično srećno.
Tobi je skakutao oko njih, i dahtao, ali nije lajao, već je
uživao što se našao u društvu svoja tri omiljena čoveka.
Ketrin se pomerila sa vrata i povela ih u salon.
Međutim, zaustavila ju je ledi Berd, koja se nalazila odmah
iza nje.
„Ne”, rekla je. „Znam da vam je prijatnije u kuhinji,
gospođo Vinters. Ja ću se smestiti ovde. Vi idite u kuhinju
sa Reksom.”
Ketrin se okrenula bez reči.
 Stajala je zureći u vatru, kada je čula kako se vrata
kuhinje tiho zatvaraju iza nje.
 13.

„Dakle, Ketrin”, rekao je.

Promenila se za samo nedelju dana. Činilo mu se da je
smršala. I sasvim sigurno je bila bleđa. Izgledala je
istrošeno.
Naravno, bilo je čak gore nego što je Klod to nagovestio
u pismu. To nisu bile samo priče, niti Klarisina pakosna
poseta - nije da je Klod nazvao svoju suprugu pakosnom.
Ketrin je očigledno bila prognana od strane skoro čitave
zajednice. Takođe, prečasni Lavering ju je izbacio iz crkve,
što je čak i javno objavio te prve nedelje. Tačno da je Klod
insistirao da se izvini Ketrin za to što je učinio, međutim
šteta je već bila naneta. Osim toga, izvinjenje pod prisilom
nije bilo od velikog značaja.
Ketrin je stajala pored vatre, okrenuta vikontu Roliju
leđima. Bila je lepa i lepo građena, i izgledala je prilično
krhko. Mrzeo je što je morao da bude tu. Mrzeo je čitavu
situaciju. Osećao se tako prokleto krivim. Stoga, iako je
znao da je to bilo nepravedno, bio je ogorčen prema njoj.
Skoro da ju je mrzeo.
 „Šta vi radite ovde?”, pitala ga je, isto kao što ga je
pitala dok su stajali na ulaznim vratima.
Mogao je da kaže kako stoji u njenoj kuhinji, kao što je
ranije odgovorio da je zadržavao vrata. Međutim, vreme za
zbijanje šala je prošlo.
„Odgovor je suviše očigledan”, rekao je, „došao sam da
učinim ono što je moralno. Došao sam da vas zaprosim.”
Bio je iznenađen kada se glasno nasmejala, mada taj
smeh nije zvučao kao da se mnogo zabavljala.
„Kako divna i romantična prosidba!”, rekla je. „Da li se
sada od mene očekuje da vam potrčim u zagrljaj i
zaljubljeno vas posmatram?”
„Ne, ukoliko vi to ne želite”, rekao je jasno. „Teško da
možemo da se pretvaramo da se ova situacija dopada
ijednom od nas. Međutim, tako stoje stvari i moramo da se
nosimo sa time. Venčaćemo se.”
Okrenula se kako bi se suočila sa njim. Nekoliko
trenutaka ga je samo gledala, ne progovarajući ni reč.
Imala je blede podočnjake. Oči su joj delovale tamnije, više
braon, nego boje lešnika. Usne su joj bile skoro isto toliko
blede kao i obrazi.
„Mora da vrlo malo cenite brak”, rekla je naposletku,
„ukoliko ste spremni da uđete u njega sa tako malo
osećanja.”
Dragi bože! Pre samo nekoliko nedelja se setio kako je
ranije on bio čak i veći romantik od Kloda, koji se oženio iz
ljubavi kada je imao svega dvadeset godina. Pre samo
nekoliko godina zamalo što nije ušao u brak, ali je od tada,
naravno, odbacio svaku pomisao na njega.
Odlučio je da bi mogao da se oženi samo ukoliko bi
našao savršenu ljubav, ali što je bivao stariji, sve je više
shvatao da savršena ljubav ne postoji. Sada je morao da se
oženi jer je, zbog svog životinjskog instinkta, postupio
indiskretno i kompromitovao tu ženu. „Ukoliko uzmemo u
obzir okolnosti, Ketrin”, rekao je, „osećanja nisu mnogo
bitna. Čuo sam da ste postali glavna grešnica Bodlija na
Vodi.”
Nije izgledala kao grešnica. Postala je još bleđa, ukoliko
je to ikako bilo moguće.
„To je moj problem”, rekla je. „I nisam vam dala
dozvolu da me zovete po imenu.”
Coknuo je. „Pokušajte da se ne ponašate apsurdno”,
rekao je.
Ponovo se okrenula ka vatri i pognula glavu. Uprkos
tome što je bio frustriran i iritiran, i što nije želeo da bude
tu gde je, čineći ono što je bilo neizbežno, zatekao je sebe
kako se divi njenom elegantnom i vitkom vratu. Makar će
imati lepu suprugu, nevoljno je priznao.
Suprugu! Sama reč je u njemu izazivala napad panike.
Međutim, do sada je već trebalo da se navikne na tu reč,
kao i na ideju da će uskoro biti oženjen čovek. Znao je to
već skoro nedelju dana.
„Odlazite”, rekla je. „Ne želim da imam ništa sa vama,
niti vašom ponudom.”
Imao bi pravo ukoliko bi je poslušao i ukoliko se nikada
više ne bi vratio, pomislio je mrsko. Ipak, nije mogao da joj
naredi da se suoči sa stvarnošću. Njeno lice je bilo dokaz da
je to već učinila. Posmatrao je kako je prijatno uredila
kuhinju. Nedostajao je samo pas na stolici za ljuljanje - bio
je sa Dafni u salonu. On joj je sada uništio sve to.
„Klod i Dafni su mi rekli da ste planirali da odete kod
rodbine”, rekao je.
„Da”, rekla je nakon trenutka tišine.
 „Kod koga?”, pitao je. „Gde? Kod vaše ili kod porodice
vašeg muža?”
„To se vas ne tiče.”
„Koliko je Klod obavešten”, rekao je, „niko od njih vas
nije ovde posetio, niti ste vi ikuda išli, svih ovih godina, zar
ne? Sigurno vam je veoma bliska rodbina, kada ste opstali
uprkos tome što ste tako dugo razdvojeni. Jeste li sasvim
sigurni da će želeti da prime jednu grešnicu?”
„Ja nisam grešnica”, rekla je. „I vi to znate. Osim toga,
oni me vole.”
Sigurno joj je bilo mnogo teško u proteklih nedelju i po
dana. Da je zaista postojala porodica koja ju je volela, zar ih
ne bi posetila ranije?
„Nema nikakve porodice, zar ne?”, pitao je.
Pogrbila se, ali nije ništa odgovarala.
„Ako odete odavde, gde ćete otići”, pitao je, „šta ćete
raditi?” Pretpostavljao je da će započeti sve ispočetka, u
novom gradu, i među nepoznatim ljudima. To neće biti lako.
Pitao se zašto je to učinila i pre pet godina. Da li je to bilo
zbog neke svađe sa porodicom njenog muža ili možda sa
njenom sopstvenom porodicom? Ili je pripadala onim
nesrećnim ljudima koji zaista i nisu imali nigde nikoga.
Opet, sigurno je imala neke prijatelje, svoje ili svog muža.
Ketrin Vinters, njegova buduća supruga, definitivno je
bila misterija.
Nije mu odgovorila na pitanje.
„Nemate izbora”, rekao je. „Udaćete se za mene,
Ketrin. Niko neće smeti da vas progoni kada postanete
vikontesa Roli, jer ako se neko usudi, moraće da se suoči sa
mnom.”
 Stegla je ruke čvrsto oko sebe, kao da je grlila samu
sebe. „Imam izbor”, rekla je.
Nestrpljivo je udahnuo.
„U pravu ste”, rekla je. „Nemam porodicu kod koje bih
mogla da odem, i ako odem odavde izgubiću - neću imati od
čega da se izdržavam.”
„Dođavola!”, namrštio se.
„Neću se udati za vas”, rekla je. „Međutim, dobila sam
nedavno jednu ponudu za posao. Mogla bih sada da je
prihvatim, ukoliko je ta pozicija i dalje otvorena.”
„Koja pozicija?” Trebalo bi da mu bude drago što je
ipak postojala šansa za neko rešenje, koje bi i njega
oslobodilo, a ne da se oseća toliko iziritiranim.
„Ljubavnice”, rekla je. „Dali ste mi tu ponudu više nego
jednom.”
Gledao ju je u neverici. „Nećete da se udate za mene,
ali ćete prihvatiti da budete moja ljubavnica?”
„Da”, rekla je sigurno.
„Zašto?” Bio je isuviše besan iz nekog razloga.
„To će biti poslovni dogovor”, rekla je. „Bilo kada, bilo
ko od nas će moći da ga prekine. Samo bih vas zamolila da
postoji i neka sporazumna nagodba ukoliko ste vi taj koji
prvi prekine naš odnos - pod pretpostavkom da ste bili
zadovoljni pruženom uslugom, naravno.”
Pod pretpostavkom - đavo je odneo, zvučala je kao da je
konkurisala za poziciju sekretarice ili spremačice. A on joj
je ponudio da postane njegova žena!
Ponovo se okrenula ka njemu i smireno ga pogledala u
oči. „Potreban mi je posao”, rekla je. „Da li vaša ponuda i
dalje važi?”
 Njegova sestra je bila u uzanom hodniku, nekoliko
metara dalje od njih, iščekujući zvaničnu potvrdu veridbe.
Njegov brat je čekao iste vesti u Bodliju. Bili su spremni da,
kada formalna prosidba bude gotova, razglase svima kako
se, tokom vremena koje je proveo u Bodliju, on zapravo
udvarao Ketrin Vinters, kao i to da je njegovo kratko
odsustvo bilo usled putovanja u London, u kome je
pribavljao specijalne dozvole kako svadba ne bi morala da
se odlaže ni dan duže nego što je to bilo neophodno.
Planirali su da ih predstave kao, možda ne toliko
oprezan, ali svakako ludo zaljubljeni par. Zaljubljeni do
ušiju.
Međutim, ona je smireno nudila da mu bude ljubavnica.
„Da.” Krenuo je ka njoj. „Da, tako mi boga, da!”
Zgrabio ju je oko struka, ne suviše nežno - nije više bilo
sumnje da je smršala - i pripojio je uz sebe. Divljački je
poljubio, gurnuvši svoj jezik duboko u njeno grlo,
simulirajući kopulaciju.
Dakle, ako bude bila njegova ljubavnica, moći će da
zaradi svoj ostanak. Bio je besan na nju.
Nije bila ravnodušna. Pripojila je svoje telo uz njegovo.
Jednom rukom ga je obavila oko struka, a drugom oko
ramena. Držala je usta široko otvorenim za njega. Oči su joj
bile zatvorene. Međutim, temperatura njenog tela nije
porasla, kao što je to bio slučaj sa njim. Već je bila u ulozi
ljubavnice, koja je obavljala svoju dužnost.
Prokleta bila!
„Vratiću se večeras”, rekao je, ne skrećući pogled sa
nje. Gledao ju je pravo u oči. „Spremite se za mene, i
odmorite se malo do tada. Izgledate kao da vam je potreban
odmor. Otkrićemo koliko ste dobri i koliko brzo učite.”
 Nije ustuknula. On čak nije ni shvatio da je takvim
postupcima zapravo želeo da je izazove da se povuče, sve
dok se to nije desilo.
„Biću spremna, lorde”, rekla je.
„Reks, prokletstvo!”, nikada nije proklinjao zbog žena.
„Sutra ćemo otići” rekao je. „U Londonu ćete imati svoju
sopstvenu kuću, sa poslugom i kočijama. Idete u svet,
Ketrin Vinters! Svideće vam se London.”
Oči su joj zatreperile. „Ne”, rekla je. „Ne u London.”
Podigao je obrve. „Ne u London?” rekao je. „Gde onda,
molim?”
„Ne u London”, ponovila je.
„Pretpostavljam da očekujete da vas odvedem u Straton
park i tamo vas smestim u neki udoban apartman, što bi
bilo prilično zgodno, moram priznati, ali možda i trunčicu
skandalozno. To bi mi bilo ispod dostojanstva. Ili možda
planirate da ostanete ovde? Očekujete da ću dolaziti u
Darbišir svaki put kada vas poželim?”, rekao je.
Po prvi put je pocrvenela. „Znam šta se očekuje od
jedne ljubavnice”, rekla je, „ali nemojte u London, molim
vas.”
Da li je to što je na trenutak video u njenim očima bio
strah? Odjednom je prilično nezgrapno sklonila ruke sa
njega i povukla ih ka sebi. On je takođe pustio nju, a zatim
prošetao do prozora kako bi pogledao u dvorište i reku iza
njega. Očekivao je da će sve to obaviti za samo nekoliko
minuta. Dafni se sigurno pitala zašto su se toliko zadržali.
„Neće ići ovako, Ketrin”, rekao je. „Ako budem došao
ovde večeras, neko će me videti. Vaša kućica je sigurno
postala glavni fokus za sve posmatrače u selu. I činjenica
da sam se vratio neće proći neopaženo. Mnogi će videti
ukoliko pođete sa mnom sutra ujutru. Zauvek ćete izgubiti
svoj ugled. Siguran sam da ne želite da se to desi.”
Nasmejala se, ali nije ništa rekla.
„Ne mogu to da dopustim”, rekao je. „Kompromitovao
sam vas. Moram da ispravim nanetu štetu. Ne, neću da mi
budete ljubavnica. Hoću da mi budete žena!”
Iza ovih reči, usledila je tišina.
„Dakle?”, najzad ju je ohrabrio svojim rečima, i
delimično se okrenuo ka njoj.
Stajala je tamo gde ju je i ostavio, zatvorenih očiju, i sa
rukama prekrštenim ispred sebe.
„Oduzeto mi je pravo izbora, zar ne?”, rekla je.
„Da”, rekao je tiho.
Kao i njegovo, takođe. Međutim, znao je da nije imao
nikakvog izbora čim je pročitao Klodovo pismo. Do sada se
već navikao na tu činjenicu, ali ne sasvim. Provešće ostatak
života u braku bez ljubavi. Nije mogao da se pomiri sa tim.
„Dakle, deluje da smo se konačno dogovorili”, rekao je
žustro. „Venčaćemo se sutra. Ovde. Venčaće nas prečasni
Lavering. To je neophodno kako biste vratili svoj ugled.”
Zenice su joj se raširile. „Sutra?”
„Doneo sam specijalna dokumenta sa sobom”, rekao je.
„Shvatio sam neophodnost ovog braka pre nego što sam se
vratio. Venčaćemo se sutra, ovde, uz prisustvo mog brata i
moje sestre. Nema nikog koga biste vi želeli da pozovete?”
Ponovo je prebledela. „Vaša dokumenta će biti
nevažeća”, rekla je.
Šta? Namrštio se.
„Na njima treba da stoji i moje ime?”, pitala je.
 „Naravno”, rekao je. „Ketrin Vinters, udovica?”
Spustila je pogled na trenutak, a zatim pogledala pravo
u njega. „Ja nisam udovica”, rekla je. „Nikada nisam ni bila
udata. I ne prezivam se Vinters, već Vinsmor.” Gledala ga je
oprezno.
Dragi bože!
Bila je dama, to je bilo očigledno. Zašto je, dođavola,
jedna dama sama živela među potpunim strancima? I zašto
se predstavljala lažnim imenom i lažnim bračnim statusom?
Dama kojom će se uskoro oženiti.
„Možda biste želeli da mi ispričate svoju priču,
gospođice Vinsmor”, rekao je, skupivši oči.
„Ne”, rekla je. „To je sve što treba da znate. Možete
povući svoju bračnu ponudu, ukoliko želite. Neću vas
zadržavati, ona je svakako bila namenjena nekome ko ne
postoji.”
Zurio je u nju nekoliko trenutaka, pre nego što je
odšetao do vrata, grubo ih otvorio, i pozvao svoju sestru,
koja je razgovarala sa Tobijem - ili sa samom sobom. Došla
je istog trenutka, dok je pas radosno trčkao za njom, i
znatiželjno pogledala prvo u njega, pa zatim u Ketrin.
„Dafni”, rekao je. „Zamolio bih za tvoje čestitke. Ova
dama mi je upravo iskazala čast i obećala mi je svoju ruku.
Sigurno želiš da je upoznaš. Predstavljam ti gospođicu
Ketrin Vinsmor.”
Pogledala ga je kao da je videla čoveka sa dve glave, a
zatim se okrenula ka Ketrin. „Vinsmor?”, upitala je. „Ketrin
Vinsmor?”
Ketrin je ponovo pocrvenela. I dalje je bila na oprezu.
„Da”, odgovorila je.
 Dafni mu je uputila zbunjujući pogled, pre nego što je
vratila pogled na njegovu verenicu. „Oh”, rekla je. Delovalo
je kao da je doživela prosvetljenje, a zatim se široko
nasmejala. „Dakle, trebalo vam je toliko vremena da dođete
do zadovoljavajućeg dogovora. Veoma mi je drago. Ketrin -
mogu li da vas zovem Ketrin? - presrećna sam. Bićemo
sestre.”
Laganim korakom je došla i zagrlila Ketrin, koja je,
preko Dafninog ramena, gledala u njega, i grizla se za usnu.
„Hvala vam”, rekla je.
„Zovi me Dafni”, rekla je njegova sestra, a zatim se
okrenula ka njemu i čvrsto ga zagrlila. „Rekse, presrećna
sam zbog tebe. Bićeš srećan, znam to. Venčanje će biti
sutra? Imaćemo strašno mnogo obaveza da obavimo do
kraja dana.”
„Ne sutra”, rekao je ravno. „Moram da se vratim u
London. Na dokumentima stoji pogrešno ime.”
Dafni ga je pogledala pažljivo. „Oh, da, naravno”, rekla
je. „To je nezgodno, kako ćemo objasniti još jedno putovanje
za London?”
„Moji divni zapovedni brat i sestra i njihovi supružnici
insistiraju na opsežnim pripremama”, rekao je žustro,
gledajući u Ketrin. „Nestrpljivi mladoženja nije to očekivao
i ne može da izdrži što toliko mora da čeka na svadbu i
svoju mladu, te je na nedelju dana proteran kod prijatelja.”
„To će upaliti”, rekla je Dafni. Nasmešila se. „Ketrin,
neizmerno ćemo se zabavljati naredne nedelje. Treba da
spremamo venčanje. Ja treba da ga spremam, naravno!”
Pljesnula je rukama. „Morate se preseliti u Bodli na nedelju
dana. Zbog toga siroti Reks mora da ode. Možete se vratiti
ovde veče pred venčanje, kada se on bude vratio.”
„Dakle, Ketrin?”, rekao je. Bila je veoma tiha.
 „Biće kako vi želite”, rekla je.
Pokorna mlada. Nadao se da neće glumiti i pokornu
suprugu kada se budu venčali. Dosadila bi mu za samo
nedelju dana.
„Dobro”, krenuo je ka njoj. „Otići ću rano ujutru, i
videću vas po povratku.” Nije tačno znao kako da se
pozdravi sa njom, obzirom da je i Dafni bila prisutna.
Međutim, ona je odigrala svoj deo. Nasmejala se.
„Srećan put”, rekla je.
Nije bio siguran da li je podigla glavu jer je čekala na
njegov poljubac ili samo kako bi mogla da ga pogleda u oči.
Međutim, poljubio ju je u usta, nežno i brzo, a zatim je
otišao.
„Dođi, Dafni”, rekao je.
Došli su njegovom kočijom - tako da niko u selu nije
mogao da propusti njegovu posetu ili pogrešno protumači
njegove namere. Pomogao je sestri da se popne, a potom i
on ušao za njom, i zatvorio vrata. Primetio je da su vrata
kućice već bila zatvorena, kada se okrenuo.
„Dakle”, rekao je, naslonivši glavu i zatvorivši oči,
„učinjeno je.”
„Rekse...”, Dafni je zaustila.
„Radije ne bih razgovarao o tome, Dafni, molim te”,
rekao je.
Sedeli su tako jedno do drugog, u potpunoj tišini, dok ih
je kočija vozila nazad ka vili Bodli.
 „Koliko još Ketrin Vinsmor može da postoji?”, ledi Berd
je pitala svog supruga, dok je kasnije te večeri sedela
sklupčana u njegovom naručju, u maloj fotelji u spavaćoj
sobi. „Naravno da je to ona, Kleje.”
„Da, pretpostavljam da si u pravu”, rekao je sa
uzdahom. „Sirota dama.”
„I meni je takođe oduvek bilo žao”, rekla je. „Ne znam
zašto je žena ta koja uvek podnosi sav teret, dok muškarac
prolazi nekažnjeno. A uglavnom je muškarac taj koji je
najviše kriv - taj čovek posebno.”
„Tako je ustrojen ovaj svet, ljubavi”, rekao je.
„Da”, naslonila je glavu na njegovo rame. „Zaista misliš
da ne treba ništa da kažemo?”
„Njeno ime Klodu i Klarisi ništa ne znači”, rekao je.
„Oni ne provode mnogo vremena u gradu. A ukoliko išta
znači Reksu, onda je rešio da to zadrži sa sebe. Čovek
nikada ne zna na čemu je sa starijom braćom, Daf. On je
hladan kao led, ne zameri mi što sam ga tako nazvao.”
„Od malena su ga, kao naslednika, učili da treba da drži
sve u sebi i sam nosi svoje breme”, rekla je tužno. „Na neki
čudan način, smatram da je on oduvek bio osetljiviji od
Kloda.”
„Pod drugačijim okolnostima”, nastavio je ser Klejton,
„možda bismo osećali moralnu potrebu da kažemo što
znamo. Međutim, ona je strašno kompromitovana i skoro
bez sumnje, Reks je prilično kriv za to. Mora da se oženi,
znao istinu ili ne. Ili, možda treba da kažem kako želi da se
oženi, znao to ili ne. Ne smemo se mešati u to, Daf. Dozvoli
im da se prepuste svojoj sudbini.”
„Samo želim da budu srećni, Kleje”, rekla je. „Reks i
Klod, mislim. Mnogo ih volim. A sada ovaj prisilni brak za
Reksa, i Klod koji je zahladneo sprema Klarisi.”
 „Da je ona moja žena”, rekao je, „dobila bi dobre
batine, Daf.”
„Oh, besmislica”, rekla je nežno. „Ti ne bi ni mrava
zgazio, a kamoli ženu.”
Nasmejao se. „Život ide dalje”, rekao je. „Nekako će
sve doći na svoje.”
„Večiti optimista”, rekla je. „Kad smo već kod toga,
prošlo je osam dana. Nakon dve godine braka. Da li i tebi
ponestaje daha kao i meni?”
„To nije dobro, ljubavi”, rekao je, „posebno ako dišeš za
dvoje. Pre godinu dana smo se dogovorili da pustimo da
život ide svojim tokom, zar ne? I da ćemo biti srećni
zajedno, čak i ako do kraja života budemo morali da
ostanemo porodica od samo dva člana?”
„Da”, rekla je.
„Eto!”, prigušeno se nasmejao. „Ali i meni takođe
ponestaje daha.”

Život je počeo da postaje nalik bizarnom snu, možda ne

baš noćnoj mori, ali približno.
Kočija vikonta Rolija je sledećeg jutra prošla pored
Ketrinine kolibe bez zaustavljanja. Ona je već bila budna i
videla je kako prolazi. Dva sata kasnije, kočija gospodina
Adamsa je stigla po nju i Tobija. Ona nije želela da ide u
kuću Bodli, ali se nije suprotstavljala. Otišla je.
Odlučila je da će se od toga dana - ili makar neko vreme
- prepustiti sudbini i životu. Bila je umorna od pokušavanja
da oblikuje svoj život, da bi na kraju samo napravila haos
od njega.
 Nije želela da se uda. Nije mogla da se uda. To je bio
jedan od uslova. Međutim, kada se bude udala za vikonta
Rolija, više joj neće biti potrebno da je izdržavaju. Verovala
je da je on bio imućan.
Nije želela da se uda za njega. Kada on ne bio lep, i
kada ne bi osećala fizičku privlačnost, možda bi se bolje
osećala što se udaje za njega. Međutim, nije joj se sviđao
zbog njegove bezosećajnosti i prezirala ga je zbog njegove
arogancije. Jasno joj je dao do znanja da je želeo samo
njeno telo kao vid zabave, i da nije želeo brak sa njom - kao
što ona nije želela sa njim.
Neće razmišljati o tome, niti o njemu. Pustila je stvari
da idu svojim tokom - mada, nikada zapravo i nije rekla da
na njegovu prosidbu - jednostavno jer nije imala drugog
izbora. Mislila je da će se on možda predomisliti kada bude
čuo jedini deo istine koji je bila spremna da ispriča. U tom
slučaju bi morala da nađe neku alternativu. Međutim,
svakako nije povukao ponudu.
Stigla je u Bodli, gde ju je dočekala ljubazna i učtiva
dobrodošlica od strane gospodina Adamsa i usiljeno,
formalno izvinjenje od strane gospođe Adams, uz prijatnu
naklonost koju joj je iskazala ledi Berd, i blago uzbuđenje
od strane ser Klejtona Berda. Svi ostali, koji su bili gosti u
kući u prethodnom periodu, uključujući i Elen Hadson,
vratili su se svojim kućama. Deci je bila veoma zanimljiva
činjenica što će ona sve vreme biti u njihovoj kući, mada je
Vilijam u početku bio zabrinut da će njeno prisustvo značiti
i časove klavira svakoga dana.
Sluškinje ledi Berd i gospodina Adamsa počele su da
prave venčanicu od dostupnog materijala. Kuvar gospodina
Adamsa je dobio zadatak da spremi svadbeni doručak za
što više gostiju, pripadnike visoke klase, koje je bilo
moguće pozvati u krugu od petnaestak kilometara od
Bodlija - od kojih su mnogi bili prisutni na balu.
Napravljena je dekoracija za trpezariju, kočiju za mladence
- koja je pripadala gospodinu Adamsu, naravno - i za crkvu.
Cvetni aranžman u crkvi će biti napravljen isključivo od
narcisa i drugog divljeg cveća koje je u proleće raslo u
parku i u šumi. Ono malo cveća koje je ostalo u stakleniku
nakon bala, biće iskorišćeno za mladin buket.
Svi ljudi od značaja dobili su poziv od tri dame lično.
Okružena nasmejanom i pričljivom ledi Berd sa jedne
strane, i ponosnom i zvaničnom gospođom Adams, sa druge
strane, Ketrin je uvidela da niko nije imao hrabrosti da joj
se suprotstavi. Nije želela da bude prihvaćena pod takvim
okolnostima, ali nije ništa rekla, i ponašala se druželjubivo.
Svi su naravno bili očarani romantičnom pričom, ishitrenim
odlukama i nestrpljenjem, o kojima je ledi Berd iznova i
iznova pričala sa velikom domišljatošću i entuzijazmom. Ili
su se makar pretvarali da su bili očarani. Ketrin više nije
mogla da razlikuje šta je u njihovom ponašanju bilo iskreno,
a šta su glumili.
„Možete li da verujete”, ledi Berd, Dafni, kraj svoje
priče uvek je iznosila kao u poverenju, i sa posebnim
uzbuđenjem, zajapurenih obraza, i sjajem u očima, „da je
moj brat stvarno mislio da će moći da dotrči u Bodli tek
nedelju dana nakon što je požurio u poteru za svim
potrebnim dokumentima, i tek tako odvede Ketrin u crkvu
sledećeg dana? Sirotan nije imao nikakvu predstavu. Ali,
uveravam vas da smo Klarisa i ja imale štošta da mu
kažemo na to, zar ne Klarisa?”
Gospođa Adams je na to uvek samo graciozno klimnula
glavom u znak odobravanja. „Svakako da jesmo, Dafni”,
rekla je.
„Pritekle smo Ketrin u pomoć”, Dafni je govorila
trijumfalno, gledajući ozareno u svoju buduću snahu.
„Poslali smo Reksa kod prijatelja kako bi se strpeo još tih
nedelju dana.”
 Ketrin je uvek smatrala da je Dafni bila suviše ljubazna,
uzimajući u obzir da je ona znala. Međutim, Ketrin nije bila
sasvim sigurna kako je ona to saznala. I Dafni i Klejton su
znali, ali joj nisu rekli ni reč o tome.
Prečasni Lavering, uz pratnju gospođe Lavering, uverio
je sve prisutne da mu je bila čast što će on venčati vikonta
Rolija i njihovu dragu gospođicu Vinsmor - niko nije javno
komentarisao njenu misterioznu promenu imena i bračnog
statusa - i da je to verovatno bio vrhunac njegovih
dostignuća.
Ostao je bez reči od zadovoljstva, mada se svakodnevno
na kolenima molio da mu taj, drugi smrtni greh, gordost,
bude oprošten.
Gospođica Dauns je bila jedina osoba koju je Ketrin
pozvala.
Gospođica Dauns ju je zagrlila sa očima punim suza
kada ju je ona posetila sa svojom budućom zaovom i
jetrvom. Gospođa Dauns je sa svoje obe ruke uzela
Ketrininu ruku, i nasmešila joj se.
On je bio odsutan nedelju dana. Kada su se dame
jednog popodneva vratile iz svoje posete, on je bio u salonu
sa gospodinom Adamsom i Klejtonom. Ustao je i uputio
Ketrin naklon, što je uradio i drugim dvema damama, i
zatim pohvalio njen izgled. Obavestio ju je da će se
venčanje obaviti sledećeg jutra. Takođe joj je rekao da će
mu biti čast da je on otprati do njene kućice.
Dafni se odmah umešala, i rekla mu kako ništa ne zna i
kako će ona kočijom odvesti Ketrin i dragog Tobija, kog su
deca pokušala da usvoje, ali su shvatila da nije želeo da
ostane u njihovoj sobi, već je samo jurio za Ketrin.
I tako, bila je na putu ka kući, sa Tobijem sklupčanim u
njenom krilu, i Dafni koja joj je pričala kako će doći ujutru
da bi joj pomogla da se spremi, pre nego što stigne Klod sa
svojom kočijom da ih obe poveze u crkvu. Klejton, koji je
pristao da on bude taj koji će predati Ketrin, takođe će stići
kočijom.
Ketrin se prepustila. Drugi su pravili planove za nju
tokom cele nedelje, bez njenog aktivnog učešća. Nije joj
bilo bitno. Bila je srećna što je bila pasivna.
Konačno, ponovo je bila sama sa Tobijem i kod kuće.
Do sutra.
„Tobi”, spustila se na pod i zagrlila psa, koji je, u naletu
sreće što je ponovo bio u poznatom okruženju, pomahnitalo
mahao repom. „Tobi! Oh, Tobi...”
Zaplakala je na njegovom toplom vratu, dok joj je on
lizao uvo.
 14.

On je izgledao kao da je bio spreman za prijem u kuću

Karlton, što mu je Klarisa rekla kada ga je ugledala. Njegov
plavi kaput bio je iz najbolje Vestonove linije. Nosio je sive
šalvare do kolena, srebrni prsluk, sa belom lanenom
čipkom na manžetnama. Klodov lični sluga - njegov je ostao
u Stratonu - obavio je izuzetan posao i zadivljujuće vezao
mašnu oko njegovog vrata.
Izgledao je kao mladoženja, rekao je Klod, dok ga je
tapkao po leđima i zadovoljno se osmehivao. Svakog
trenutka su iščekivali kad će početi da se žali kako mu je
marama bila pretesno vezana ili kako je unutra bilo
pretopio.
Bio je iscrpljen. Osećao se kao da je zauvek bio na putu,
na čijem kraju ga nije čekao odmor, već venčanje i pritom je
morao da izgleda raspoloženo.
Ona je, sasvim sigurno izgledala bolje - i gore. Nije više
imala podočnjake. Nije više bila toliko mršava i iscrpljena.
Opet, bilo je nečega u njoj - u njenim očima. One su
delovale - prazno. To je bila jedina reč kojom je mogao da
opiše ono što je video u njenim očima.
 U crkvi je bilo iznenađujuće mnogo ljudi. Međutim,
Dafni mu je ispričala koliko su bili zauzeti tokom njegovog
odsustva, Klod i Klejton su neprekidno zvali komšije, a ona i
Klarisa su vodile Ketrin u posete starijim damama i ispile su
toliko čaja da su mogle da potope čitav jedan brod.
On je čekao sa svojim bratom u pročelju crkve. Ona nije
kasnila - on je poranio. Voleo bi da je mogao da pobegne, da
uzme konja i ode daleko, sve dok ima gde da jaše. Otišao bi
u Danbarton da poseti Kena i ostale. Bilo bi to kao u dobra
stara vremena.
Ona nije želela da ima ništa sa njim. Iako je osećala
fizičku privlačnost, nikada ga nije želela. Odbila je da ode
sa njim u krevet, da mu bude ljubavnica, da mu bude žena -
sada mu se činilo nestvarnim to što joj je jednom prilikom
zaista ponudio brak, samo jer je očajnički želeo da je
odvede u krevet. Odbila ga je.
Sada, samo zato što je, zbog svog besa i razočaranja,
bio toliko neoprezan da nije proverio da li je bilo nekoga na
putu, ona je bila primorana da se uda za njega.
Oh, da, želeo je da se nalazi hiljadu kilometara daleko
odatle.
Odjednom se na drugom kraju crkve čulo neko
komešanje. Tu je bila ona, sa Klejtonom. Dafni je nasmejana
išla iza nje, i nameštala joj venčanicu. Približavali su mu se.
Bože, bila je prelepa. Zabljesnula ga je njena lepota,
kao i prvog dana, kada je stajala na svojoj kapiji,
pozdravljajući Klarisu u kočiji, a zatim se okrenula kako bi
mu se nasmešila i uputila naklon.
Bila je obučena u beli saten. Venčanica je bila
modernog kroja, visokog struka sa puf kratkim rukavima, a
od grudi nadole je bila svedena. Dva karnera na porubu,
kao i karnerići oko rukava bili su ukrašeni zlatnim vezenim
pupoljcima ruže, koji su se slagali sa buketom pravih ruža
koje je nosila.
Izgledala je kao mlada, pomislio je blesavo.
Bila je mlada.
Njegova mlada.
Obrazi su joj bili rumeni, što je primetio čim je prišla
bliže. Pogled joj je bio vedar - praznina koju je juče
primetio, sada je nestala. Gledala ga je direktno u oči.
Kasnije, kada je razmišljao o venčanju, nije mogao da se
seti koje sve bio u skupini. Nije mogao da se seti ni
trenutka kada mu je Klejton, u nedostatku njenih muških
rođaka, predao njenu burmu. Nije se sećao čak ni ko je
obavljao dužnost glavnog paroha. Jedino čega je mogao da
se seti, bila je ona. Stajala je u tišini pored njega, tako vitka
i ljupka; povremeno bi spuštala pogled - primetio je njene
duge trepavice, koje su bile nekoliko nijansi tamnije od
njene zlatne kose - ali ga je češće gledala pravo u oči.
Držao ju je za ruke. Bile su hladne. Imala je duge i tanke
prste, prste jednog pijaniste, sa kratkim i urednim noktima.
Setio se kako je razmišljao o tome kako je uspevala da održi
ruke tako nežnim i lepim kada nije imala poslugu koja je
obavljala kućne poslove umesto nje. Njegov prsten je na
njenom prstu delovao zaslepljujuće sjajno.
Mogao je da se seti samo trenutka kada su je pitali da li
uzima njega kao svog zakonitog supruga, i nje, koja ga je
gledala pravo u oči, dok je tiho ali odlučno izgovarala
„Uzimam.” Sećao se kako je, istim tim tonom, obećala da će
ga voleti, poštovati i slušati.
Zanimljiva je činjenica da, sada kada se osvrne, čitava
ceremonija, njihovi bračni zaveti, kao i nekoliko reči koje su
razmenili, nisu izgledali kao farsa i žrtva. Obećali su pred
bogom i ljudima da će jedno drugo voleti i poštovati.
 Usne su joj bile meke i hladne kada ih je poljubio.
Bila je njegova supruga. Ta žena, čija je lepota privukla
njegovu pažnju, i koju je želeo od njihovog prvog susreta,
sada je bila njegova. Do kraja njihovih života.
Naposletku, setio se kako ta misao nije izazivala paniku
u njemu, već naprotiv, neku vrstu ushićenja. Desilo se tako
brzo. Da li je to zaista bilo moguće? Ali jeste bilo. Bila je
njegova.
Bila je njegova supruga.

***
Oduvek je smatrala da je on bio izuzetno zgodan, što je
oduvek mislila i za gospodina Adamsa - Kloda. Morala je
tako da ga zove, jer ipak je on sada bio njen dever.
Oduvek je zamišljala da će imati zgodnog muža.
Međutim, danas joj je zastao dah od njegove lepote.
Ponašala se poput zaljubljene devojčice i nije mogla da
skloni pogled sa njega od trenutka kada je ušetala u crkvu i
kada ga je ugledala pred oltarom. Ipak, to što je osećala
prema njemu nije bila ljubav, baš suprotno.
Pomislila je kako je bio obučen poput dvoranina, ili
poput mladoženje. Pažljivo i raskošno se spremio za njihovo
venčanje. Delimično je očekivala da mu venčanje neće biti
važno, i da bi čak mogao da se pojavi u svojoj uobičajenoj
odeći za jahanje. Venčanje je za nju bilo od neočekivane
važnosti. Sećala se kako je, kao devojčica, žudela za time
da se uda za zgodnog mladoženju koji će je voleti do kraja
života - što je bio san svih mladih devojaka. Setila se svog
dubokog razočaranja zbog toga što je njeno predstavljanje
svetu bilo odloženo do njene devetnaeste godine. I kako se
tako brzo nakon njenog izlaska u svet desilo da joj se sva
nada, i čitava njena budućnost srušila pred očima. Na
kraju, poslednji udarac joj je zadat smrću njene bebe, samo
osam meseci kasnije. Pet godina je živela bez snova, i bez
nade. Pet godina je živela samo za mir.
A sada, nakon svega, ipak se udala. Za zgodnog i
bogatog čoveka, za vikonta. Znala je da je žudeo za njom,
iako je nije ni voleo, ni želeo. Na kraju će ipak imati muža,
muškarca u svom krevetu, makar dok mu ne dosadi ili dok
mu ne rodi sina.
Možda će ponovo dobiti dete. Dete koje će čekati devet
meseci pre nego što se rodi. Dete koje će živeti.
Nije volela čoveka za kojeg se udavala. Nije joj se čak ni
sviđao. Nije želela da se uda za njega. Ipak, što je bilo
neočekivano, i prilično bolno, u njoj se ponovo rodila nada.
Nada za boljom budućnošću koja nije obuhvatala samo
dosadu i mir.
Možda će joj on podariti dete.
Dugo su stajali na tremu ispred crkve, rukujući se sa
gostima, i osmehujući im se. Sa nekima od njih su se i
poljubili. Ona je kasnije shvatila da ju je on namerno
zadržavao tu, iako su mogli odmah da se odvezu kući i tamo
pozdrave goste. Držao ju je tu kako bi ih videli svi meštani
sela, od kojih se mnogo njih okupilo ispred crkve, dok su
neki stajali na većoj udaljenosti i posmatrali ih sa ulice.
U kuću Bodli ih je vratila prikladno ukrašena kočija. Bili
su sami po prvi put. Međutim, sedeli su u tišini. Ruka joj je
stajala na njegovoj podlaktici, tačnije, on je svojom drugom
rukom pridržavao njenu da tu i ostane. Nije mogla da smisli
ništa što bi mogla da kaže. On je delovao nezainteresovano
čak i da se potrudi da stupi u neki razgovor sa njom. Gledao
je kroz prozor. Po prvi put je shvatila da je dan bio lep i
sunčan, i da je nebo bilo vedro. Po prvi put je shvatila da joj
nije bilo hladno, iako nije nosila ni ogrtač, ni maramu.
 Kasnije, za doručkom i nakon njega, ponovo ju je držao
blizu sebe, smešio joj se i gledao je nežno i sa zahvalnošću,
što je činio kako bi razgovarali sa svima koji su došli - a svi
koji su bili pozvani su i došli, naravno, jer su bili znatiželjni
da vide ovaj par, koji je brakom za dlaku izbegao trajni
skandal. Nekoliko puta joj se u toku razgovora sa nekim od
gostiju, obratio sa „ljubavi moja.”
Bila je to farsa koju je on vrlo pedantno sprovodio, kako
bi ona mogla da vrati poštovanje koje je uživala, kako bi
bilo konačno gotovo sa tim skandalom, i kako priče koje su
kružile ne bi dospele dalje od Bodlija i njihovog susedstva.
Ponašao se kao pažljivi gospodin, braneći njenu čast, i
preuzimajući odgovornost za svoje postupke i svoju
indiskretnost. Ona je sve to shvatila i bila mu je zahvalna,
ali u isto vreme i ogorčena zbog toga. Koliko su žene bile
bespomoćne. Marionete muškaraca. Muškarac bi je prvo
sapleo i strmoglavo bacio u blato, da bi je potom izvadio iz
njega, oprao i ponovo uzdigao.
Ali tako je svet funkcionisao.
Svi su ostali do večeri. Pošto je dan bio lep, ko je želeo,
mogao je da izađe u baštu i prošeta, dok su ostali mogli i da
posede u salonu, uz šoljicu čaja i prijatan razgovor. Neki su
čak i neplanirano plesali uz 'zvuke klavira u plesnoj sali,
iako prostorija nije bila nameštena za potrebe plesa.
Kada je počeo da pada mrak, bilo je vreme za odlazak.
Vreme za mladin i mladoženjin odlazak. Trebalo je da
provedu svoju prvu bračnu noć u njenoj kućici, a zatim
sutra odu za Straton.
Napolju ih je čekala Klodova kočija, koja je i dalje bila
okićena.
Dafni se smejala i plakala, dok ih je u isto vreme čvrsto
grlila. Klod je dugo grlio svog brata, bez ijedne reči, pre
nego što se okrenuo prema Ketrin, prijatno se nasmejao i
poljubio je u oba obraza.
„Čuvaj ga, draga moja Ketrin”, rekao joj je tiho. „On mi
mnogo znači i, znaš, on nije pokvarenjak kao što deluje.”
Oči su mu bile pune suza.
Apsurdno je poželela da se uda za čitavu porodicu,
umesto za jednog od njih. Volela je Kloda i Dafni.
Klejton i Klarisa su je takođe poljubili, on joj je
namignuo, a ona joj se usiljeno nasmešila.
Ostali su se smejali i pozdravljali ih klimajući glavom -
delovalo je kao da ih je na tremu bilo na desetine.
Lord Roli joj je pomogao da uđe u kočiju, a zatim je i on
ušao za njom. Neko je sa spoljne strane zatvorio vrata, i
odjednom su se našli sami u uskom, mračnom, zatvorenom
prostoru, i u potpunoj tišini. Kočija je krenula.
Lord Roli! Lako je mogla da zamisli sebe kako se
članovima svoje tazbine obraća njihovim sopstvenim
imenima. Ali tom čoveku je mogla da se obraća samo
zvanično. Reks. Nije bila sigurna da li će ikada moći da
izgovori glasno njegovo ime. Njen suprug. Uprkos venčanju
koje se odigralo tog jutra, popodnevnom i večernjem
slavlju, ponovo joj se sve činilo nestvarnim. Njen suprug.
Sedeo je zatvorenih očiju, leđima naslonjen na sedište.
„Dakle, Ketrin”, rekao je nakon nekog vremena,
„uspešno smo obavili povraćaj, ponovo si poštovana.”
Sedela je nepomično. Da se imalo pomerila, sigurno bi
ga udarila. Jako.
„Ketrin Adams, vikontesa Roli”, rekao je. „Sada više
nije ni bitno da li ti je prezime bilo Vinters ili Vinsmor.”
Sa time su nestali ostaci njenog identiteta.
 On je od sada bio njen identitet. Nosila je njegovo ime i
bila je njegovo vlasništvo. Njegova svojina. Ona koju nije
želeo. Osim, možda u svom krevetu, kao zadovoljstvo i za
potrebe razmnožavanja. Disala je polako i ujednačeno,
pokušavajući da spreči svoju ogorčenost da je u potpunosti
obuzme. Ogorčenost je sa sobom povlačila i samouništenje.
Znala je to iz iskustva.
Ponovo je progovorio kada je kočija stigla na kraj puta i
kada je trebalo da uđe u selo. Oči su mu i dalje bile
zatvorene.
„Reci mi, Ketrin”, rekao je, „da li sam dobio nevinu
mladu?”
Očekivala je da će on doneti svoje sopstvene zaključke,
uzevši u obzir činjenicu da je živela sama i inkognito.
Očekivala je da bi joj postavio to pitanje i pre nego što su se
venčali. Izgleda da nije imao nikakav osećaj časti. S druge
strane, godinama je bio konjički oficir. Naravno, radije bi
izabrao smrt, nego beščašće.
„Ne”, rekla je toliko odlučno i glasno da je delovalo kao
da je govorila u samoodbrani.
„Kao što sam i mislio”, rekao je nežno.

Njen pas je bio sam unutra skoro čitav dan, mada ga je

gospođica Dauns očigledno posetih tokom podneva i pustila
ga napolje na pet minuta. Pozdravio ih je entuzijastičnim
lavežom, skoro da je poludeo od radosti, skakao je na
Ketrin, i lizao je po licu kada se sagla da ga zagrli.
„Mora da ide napolje”, promrmljala je, dok je terijer sa
ushićenjem lajao i pohitao ka zadnjim vratima. Nije ga
samo pustila da izađe, već je otišla napolje za njim i ostala
tamo čitavih deset minuta.
On je za to vreme u kuhinji upalio nekoliko sveća. Nije
želeo da založi vatru. Noć zaista nije bila hladna, a i neće
ostati dole.
Bio je iznerviran. Ne toliko zbog činjenice da nije bila
devica. Pretpostavljao je da je bilo tako. Bio bi začuđen da
mu je potvrdno odgovorila na pitanje. Uistinu, osećao je
olakšanje jer neće biti bolno, stegnuto, neće biti krvi i
straha.
Ne, to što nije bila nevina ga nije nerviralo toliko koliko
ga je nervirala činjenica da ga je sa gnušanjem odbila, a da
se prepustila nekom drugom čoveku - ili više njih. To je bio
udar na njegov ponos. Možda on nije uspeo da je zavede.
Sada je, naravno, bilo sasvim jasno šta joj se desilo.
Spavala je sa muškarcem koji iz nekog razloga nije želeo da
se oženi njom, zbog čega ju je njena porodica proterala
negde gde nisu znali za njenu sramotu. Oni su je sigurno i
izdržavali, ali samo pod uslovom da ostane tamo gde su je
smestili.
Mrzeo je činjenicu što je bila srećnija da nastavi da živi
tako, nego da prihvati njegovu ponudu. Mrzeo je što će je,
skoro na silu, a sasvim sigurno protiv njene volje, odvesti iz
njenog udobnog doma. Uznemiravala ga je pomisao na
silovanje, iako je sve bilo legalno, uzevši u obzir da su se
upravo venčali.
Dođavola! Smejao se Idenu i Netu, koji je za dlaku
utekao. Za njega nije bilo bega. Pitao se da li će zbijati šale
na račun njegove sudbine. Pisao im je u Danbarton kako bi
ih obavestio o predstojećem venčanju. Ipak, nije smatrao da
će mu se smejati. Razumeće njegova osećanja, kao i
nepriliku u kojoj se našao. Saosećaće sa njim.
Dođavola, nije želeo ničije žaljenje.
 Zadnja vrata su se otvorila i Tobi je utrčao u kuhinju.
Ketrin je polako išla za njim. Njena satenska haljina je
svetlucala pod svetlošću sveća. Bila je u neskladu sa
čitavim okruženjem.
On je ugasio jednu sveću, a drugu je uzeo u ruku.
„Odvedi me do spavaće sobe”, rekao je. Nije bilo poente u
odlaganju onoga što je bilo neizbežno, iako je veče tek
počelo. Setio se trenutka kada joj je poslednji put to
zatražio, samo dve nedelje ranije. Tada je izgarao od želje
za njom. Dobro, i sada je takođe izgarao od želje. Međutim,
tada je mislio da je i ona osećala isto što i on.
Bez reči se okrenula i odvela ga uzanim drvenim
stepenicama na sprat, do spavaće sobe. Soba je bila
iznenađujuće prostrana i izrazito ženstvena. Plafon je bio
visoko iznad kreveta. Krov je bio nagnut na suprotnu
stranu. Verovatno joj je bilo čudno da nakon pet godina koje
je tu provela sama, sada vidi muškarca u toj sobi, pomislio
je, dok je spuštao svećnjak na noćni stočić, na kome je bilo
ogledalo koje je reflektovalo i povećavalo svetlost.
Okrenula se i pogledala ga prilično smireno. Bila je
hrabra žena, njegova žena. Mada, naravno, nije bila nevina
mlada.
„Dođi”, rekao je, dajući joj znak prstima jedne šake.
Došla je. „Okreni se.”
Sigurno je celom dužinom njenih leđa bilo dvadesetak
sitnih bisernih dugmića, koji su bili uvučeni u još sitnije
rupice. Sve ih je pažljivo otkopčao, a zatim je izvadio
ukosnice iz njene kose, pre nego što je svukao haljinu sa
njenih ramena i niz njene ruke. Zadrhtala je kada ju je
okrenuo prema sebi, dok je venčanica svetlucala oko njenih
nogu. Kleknula je kako bi svukla čarape. Zatim je izvukla
jednu, pa drugu nogu, a venčanica je ostala iza nje. On se
uspravio i pogledao je.
 I ona je, ne trepćući, gledala u njega. Lice joj je ostalo u
senci njene zlatne kose, koja je padala skoro do struka.
„Ukoliko imaš i jednu nesavršenost”, rekao je, „ja
očigledno ne mogu da je nađem.”
„Dobro je da ste zadovoljni svojom svojinom”, rekla je,
„ako uzmemo u obzir da ste doživotno vezani za mene.”
Podigao je obrve. „Da, istina”, rekao je, a zatim prstima
lagano prešao preko njenih usana, do brade.
Smanjio je razdaljinu između njih, i poljubio je lagano,
polurazmaknutim usnama. Nije žurio. Imao je čitavu noć
pred sobom. Stavio je ruke na njen tanki, lepo oblikovani
struk, a zatim ih podigao ka grudima. Bile su tople i nežne.
Nisu bile velike, ali su bile čvrste i uzdignute. Mamile su
ga. Bradavice su joj očvrsnule pod nežnim dodirom
njegovih prstiju. Zatim je stavio ruke na njena leđa, klizeći
lagano ka zadnjici. Održavao je blagu distancu između
njihovih tela.
Snažno je zadrhtala. Dok ju je jednom rukom čvrsto
zadržavao da ostane tu gde je bila, drugom rukom je
približavao njene grudi ka sebi. Poljubio je, ovog puta
snažnije.
Bilo je nečeg skoro nepodnošljivo erotičnog u tome što
je držao golu ženu uz svoje, potpuno obučeno telo. Bio je
odlučan da ne žuri, uživao je u trenutnom osećanju, iako bi
instinktivno poželeo da pocepa svu svoju odeću, istog
trenutka je položi na krevet, i oslobodi svoju želju.
Iako je bila sasvim gola, u sobi u kojoj nije naložena
vatra, osećao je kako je bivala sve toplija. Osetio je njene
ruke oko svog tela. Usne su joj bile otvorene i opuštene.
Telo joj je bilo nagnuto ka njegovom, čak i kada je popustio
pritisak ruku, kojima ju je držao.
 Makar je imao to zadovoljstvo da je znao da je i ona
želela to što će uskoro dobiti. Nije bilo silovanje, ukoliko je
tako nešto u braku i bilo moguće.
„Na krevet”, rekao je. „Bolje da tamo konzumiramo
brak.”
Legla je i gledala ga dok se svlačio. Uradio je to polako,
uživajući u njenoj lepoti i svojoj želji. Posmatrala ga je, ne
pokušavajući da deluje stidljivo ili skromno. Ugasio je sveću
pre nego što joj se pridružio u krevetu.
Postala je pasivna. Nije mu se odupirala, niti je
pokazala ikakvu želju za eksperimentisanjem. Bila topla i
popustljiva, ali nije bila uzbuđena. Prošlo je pet godina za
nju. On je strpljivo pokušavao da je uzbudi. Nije žurio. Bio
je iskusan u držanju sebe pod kontrolom. Oduvek je uživao
u predigri, skoro isto koliko i u glavnom činu. Voleo je da
mu žena bude zagrejana i zadihana pre nego što dođe
vreme da je položi ispod sebe.
Trebalo mu je mnogo vremena.
Podigao se na podlakticu i gledao je dole ka njoj,
poluzatvorenih očiju. Imao je snažnu želju. Vrhom prsta je
prešao preko njenih vlažnih i natečenih usana.
„Koliko puta?”, pitao ju je.
Gledala ga je zbunjeno.
„Jednom?”, pitao je. „Deset puta? Sto? Više nego što to
možete da izbrojite?”
Tada ga je razumela, mada, nije mu odmah odgovorila.
Samo ga je gledala. „Jednom”, - šapnula je konačno.
Ah! Dakle, skoro da je i bila nevina. I to se desilo pre
pet godina.
Kliznuo je rukom između njenih nogu i dodirivao je
vrhovima prstiju. Zatvorila je oči. Nije bila uzbuđena, ali je
njeno telo bilo spremno. Popeo se preko nje, održavajući
svoju težinu na podlakticama, i svojim nogama je snažno
raširio njene. Širom je otvorila oči.
„Polako”, rekao je. Ipak je bila nespretna. „Opusti se.
Neka se samo desi.”
Gledao je izraz njenog lica dok je polako prodirao u
unutrašnjost njenog tela. Zagrizla je zubima donju usnu, ali
sem toga nije pokazivala nikakav drugi znak nelagode.
Osetila je kako joj se unutrašnji mišići grče oko njega, što je
izazivalo prijatan bol. Zatvorila je oči.
U svojoj unutrašnjosti je osetila njegove lagane pokrete,
koje je izvodio ritmično, celom svojom dužinom. Primoravao
je sebe da se strpi. Želeo je da joj da vreme da se priseti
osnovnih stvari. Nekom drugom prilikom će moći da je
nauči sve šta će u budućnosti očekivati, ili čak zahtevati od
nje u krevetu.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je priljubila
svoja stopala uz njegove noge i obuhvatila kolenima
njegove kukove. Zajecala je jednom, a zatim i drugi put. On
je na trenutak zastao, čekao je da njeno iščekivanje i
napetost dostignu vrhunac. Čekao je da njegovo telo
instinktivno prepozna taj trenutak, a onda snažno zađe u
njenu unutrašnjost i tamo se zadrži.
Ona je zajecala još jednom i zadrhtala.
Čekao je da je prođe napetost, i da se opusti. Čekao je
da ponovo spusti stopala na krevet. A zatim je uzeo žestoki
zalet i konačno doživeo orgazam.
Bio je iscrpljen. To je bilo prvo čega je bio svestan.
Ležao je čvrsto preko nje. Sigurno je zadremao - nadao se
ne zadugo. Nije bio baš lak. Odvojio se od nje pažljivo i sa
dozom žaljenja, a onda se okrenuo ka njoj. Osećao se kao
da je bio u stanju da spava nedelju dana. Krevet je bio
udoban, a ona je bila topla i privlačna žena. Biće mu
zadovoljstvo da je podučava i uživa u njoj u nedeljama i
mesecima koji su im predstojali. Nije posedovala neke
veštine, ali bilo mu je iznenađujuće drago zbog toga.
Nameštao je posteljinu, nameravajući da stavi ruku
ispod nje i privuče je sebi. Međutim, ona je reagovala brže
od njega, i okrenula se na svoju stranu, i okrenula mu leđa.
Gledao je u nju i mogao da vidi samo njenu senku pod
trepćućom svetlošću sveće koja je skoro dogorela. Nije
spavala, niti je bila opuštena. Nije mogao da vidi njeno lice.
Nije mogao čak ni da čuje njeno disanje.
„Jesam li te povredio?”, pitao je.
„Ne”, rekla je.
„Jesam li te uvredio?”
„Ne.”
Imao je neki čudan predosećaj da je plakala, iako joj
ramena nisu podrhtavala, i nije čuo plač i jecaje. Nakon
minuta oklevanja, stavio je ruku preko nje i dodirnuo je po
licu. Ona se snažno okrenula i zarila glavu u jastuk kako bi
se sakrila, ali ne pre nego što je osetio da joj je lice bilo
vlažno od suza. Postao je hladan. I strašno besan. Stisnuo je
pesnicu. Besan. Bio je suviše besan.
Ustao je iz kreveta, zgrabio svoju odeću, pokupio sveću
u prolazu, i otišao dole.
Tobi, koji je bio na fotelji za ljuljanje u kuhinji, mahao je
repom.
„Silazi odatle, gospodine”, vikont mu je strogo naredio,
dok je ponovo navlačio svoje svadbene regalije.
Tobi je sišao.
Lord je bio ljut. Mogao je da razbije svaku šolju, svaki
tanjir i sve posuđe u kuhinji. Bio je pažljiv prema njoj, kako
bi i ona mogla da uživa, tako da ne bude nikakvih naznaka i
sličnosti sa silovanjem. Ipak, završila je u suzama.
I bili su osuđeni jedno na drugo čitavog života.
Ali vrag ga odneo, bio je deset puta iscrpljeniji nego što
je bio ljut. Zevao je dok ga vilica nije zabolela. Gledao je po
kuhinji, u nadi da će naći nešto, ali jedina stvar koja je ličila
na jastuk, bilo je izvezeno jastuče na stolici za ljuljanje, a
jedina stvar koja je ličila na ćebe, bio je stolnjak.
Uzeo ih je, i smestio se u stolicu za ljuljanje,
pokušavajući da nađe najudobniji položaj. Nije uspeo u
tome, ali mu je makar bilo malo toplije, s obzirom da je Tobi
skočio i sklupčao se u njegovom krilu. Konačno, nekako je
uspeo da zaspi.
 15.

Ona je spavala s prekidima. Bila je iznenađena što je

uopšte i mogla da spava. Znala je, čim je napustio sobu, da
će on ostati dole i da se neće vraćati. Znala je da je
napravila strašnu grešku.
Bilo joj je toliko neočekivano lepo. Uprkos šoku koji je
doživela na početku kada je skinuo svu njenu odeću i nije
joj pružio priliku da obuče spavaćicu, koju je odabrala samo
za tu priliku, i uprkos tome što je bila neiskusna kao da je
bila nevina, i nije znala šta da radi - uprkos svemu, to je bilo
nešto najlepše što je ikada doživela.
Želela ga je od samog početka, i naravno, imala je
ženske potrebe, osećala je fizičku privlačnost prema
njegovom telu, još od njegove prve posete. Međutim, nije
očekivala da će sam čin biti toliko bolno lep, niti da će
trajati duže od jednog, ili dva minuta.
Ležala je na leđima u potpunom mraku i gledala u
plafon dugo nakon što je on otišao i poneo sveću sa sobom,
i nakon što su joj se suze osušile. Bolele su je prepone, a
osećala je bol i u svojoj unutrašnjosti, mada to i nije bio baš
bol. Više je bilo kao neko blago pulsiranje. Kada je zašao u
nju, pomislila je da će umreti zbog njegove veličine i
čvrstine. Bila je šokirana i začuđena.
Izgubila je kontakt sa stvarnošću u minutima koji su
usledili. Bila je svesna njega. Svakog trenutka, i što je
vreme više odmicalo, to je ona postajala svesnija da je to
bio on. On, koji ju je voleo tako iskusno i tako intimno. U
tim trenucima nije bilo nikoga na svetu sem njih dvoje i nije
bilo ničega osim toga što su oni radili. Baš ničega. Sve
ostalo - čitav sled događaja koji ih je doveo dotle - izbrisala
je iz svoje svesti.
On je bio njen muž i ona njegova žena. Bili su u svom
bračnom krevetu, svoje prve bračne noći. Bilo je toliko
jednostavno i toliko duboko i lepo.
Osim toga što se završilo. Istog trenutka kada je
pomislila kako ne bi mogla da izdrži više, osetila je
nepodnošljivu napetost, skoro trenutak panike. Najednom -
nije znala kako mu je to uspelo - kao da je otvorio neka
tajna vrata u njoj i sva napetost je nestala, postala je tako
mirna da je pomislila da neće želeti nikada više da se
pomeri odatle. Zatim se on ponovo pomerio, i opustio, dok
je ona uživala u želji koju je njeno telo osećalo za njegovim,
a onda je osetila udar topline njegove tečnosti.
Ponovo se opustio i celom svojom težinom je pokorio i
zaronio u dušek.
Držala ga je na sebi, osećajući njegovu težinu i toplotu.
Miris njegovog znoja, pomešan sa kolonjskom vodom, bio
joj je privlačan na čudan način. Ležala je tako nepomično i
gledala senke koje je pravila sveća, i koje su plesale na
dobro poznatom zidu njene sobe. Ponovo je bila svesna
stvarnosti. On - lord Roli - upravo je sa njom konzumirao
brak, koji nijedno od njih nije želelo. Nije joj se dopadao,
niti ga je poštovala kao osobu. Jedini interes koji je on video
u njoj - to nikada nije pokušao da sakrije - bilo je njeno telo.
Nekoliko puta je pokušao da dobije njeno telo ili da ga kupi.
Nije želeo da se oženi njom, ali kada već nije imao izbora,
makar će iskoristiti to što je njeno telo sada bilo njegovo.
To nije mogla da ospori, niti je želela da osporava. I ona
je imala svoje potrebe, i oduvek joj je bio privlačan.
Po njegovom disanju zaključila je da je spavao. Nije se
pomerala. Nije zaista želela da bude oslobođena njega, ni
težine njegovog tela. Međutim, osećala je prazninu
povodom toga što se upravo desilo. To je bilo čisto fizičko
iskustvo, isključivo radi zadovoljstva. Nije bilo ničeg lošeg u
zadovoljstvu, posebno ne kada ga je muškarac postizao sa
svojom ženom.
Međutim, nije bilo ništa više od toga.
Rekla mu je da je neko već imao pristup unutrašnjosti
njenog tela. Sada je ta osoba sklonjena. Da li je bilo
dovoljno to što se desilo? Da li će ikada biti dovoljno?
Nije spavao duže od nekoliko minuta. Pomerio se izvan
nje i u potpunosti sklonio sa nje. Ali, ona je osećala
prazninu i hladnoću usled njegovog izostanka, i bila je
pomalo zastrašena. I veoma usamljena. Okrenula mu je
leđa na svojoj strani kreveta, plašeći se da ga pogleda u oči
i vidi potvrdu svega onoga što je znala da će u njima naći.
Po prvi put u životu, u njenom krevetu je bio muškarac. Po
prvi put, osim kratkih poseta, nije bila sama u svojoj kućici.
Bila je udata i imaće zaštitu do kraja života.
I nikada se nije osećala usamljenije.
Apsurdno i potpuno nepravedno, čekala je da on prvi
nešto kaže, da je dodirne, da je uteši. Žudela je za njegovim
rukama, skoro isto toliko koliko je žudela za njegovim telom
nekoliko minuta pre toga. Ipak, kada je progovorio,
ućutkala ga je. Nije ni shvatila da je plakala dok je on nije
dodirnuo. Mogla je da se okrene i zaroni svoje lice u
njegove grudi, ali je umesto toga zaronila u jastuk,
izbegavajući ga.
Kako je mogla toliko da žudi za utehom i da ga
istovremeno odbaci na taj način? Nije razumela svoje
ponašanje.
Da, razumela je. Nije želela utehu od njega. Nije želela
da se osramoti, nije smela da mu dopusti da shvati da je
ono što joj je zapravo bilo potrebno, ono o čemu je sanjala,
sada kada je konačno ponovo imala o čemu da sanja, bila
veza. Ne nužno ljubavna veza, što je za nju predstavljalo
nešto nebulozno što niko nije mogao da objasni rečima, ali
o čemu je većina mladih devojaka ipak sanjala. Mogla je da
živi bez ljubavi, samo kada bi od nekoga dobila ljubaznost,
društvo i malo smeha.
To je bilo sve što je mogla da ima - to što joj se upravo
dogodilo. Bilo je nezamislivo divno dok je trajalo, a kada se
završilo postalo je snažan podsetnik na njenu samoću.
I onda, on je ustao iz kreveta, poneo svećnjak i otišao
dole. Prvo je mislila da će napustiti kuću i da se možda
nikada više neće vratiti. Ali, naravno, ne bi to uradio.
Ženidba sa njom bila je pitanje časti, časti njegove svojine.
Čast i svojina su uslovljavali njegov ostanak u njenoj kućici.
Ostatak večeri provela je ležeći na leđima, dremala je i
budila se, znajući da je napravila strašnu grešku. Grešku
što se udala za njega, i grešku što nije prihvatala brak
takav kakav je, kad je stvar već bila učinjena.
Čitave noći, koja je bila dugačka i dosadna, Ketrin se
još više plašila onoga što će nastupiti ujutru, kada će morati
ponovo da se suoči sa njim.
 On se probudio, dezorijentisan, kada je Tobi iskočio iz
njegovog krila. Zgrčeni mišići, ukočen vrat i hladnoća,
posetili su ga da nije bio u svom krevetu. Tada je otvorio
oči.
Bože! Bilo je to prvo jutro posle njegovog venčanja. I
posle njegove prve bračne noći.
Ona je bila budna. Čuo je zvuk otvaranja zadnjih vrata
kada je pustila psa napolje. Nije se vratila istog trenutka,
sigurno je izašla napolje sa njim, kao što je to uradila i
prethodne noći. Da li je dozvoljavala da jedan mali - i loše
vaspitani - terijer upravlja njenim životom, pitao se
iziritirano. Sigurno je bilo hladno da stoji tako napolju.
Međutim, pretpostavljao je da je u kuhinji bilo mnogo
hladnije. Posebno jer je on bio tamo. Setio se poniženja koje
je doživeo jer ju je doveo do suza nakon vođenja ljubavi. To
mu se nikada ranije nije desilo. Šteta je što je prvi put
moralo da se desi baš sa njegovom ženom.
Nespretno je pokušavao da založi vatru - čak je i na
Poluostrvu uvek imao sluge, pomislio je žalosno - kada je
ona ušla. Polako je počinjao da oseća izvesno poštovanje
prema posluzi.
„Mogla sam ja to da uradim”, rekla je tiho.
Okrenuo se kako bi je pogledao. U svojoj jednostavnoj
plavoj vunenoj haljini, i sa kosom vezanom u spuštenu
punđu, ponovo je izgledala kao gospođa Ketrin Vinters,
udovica.
„Ne sumnjam”, rekao je, „ali sam ipak ja uradio.”
Nije mogao da veruje da je prethodne noći upoznao to
telo. Izgledalo je isto tako vitko, ljupko i nedodirljivo kao i
uvek. I isto toliko privlačno. Pokazao je svoju odlučnost.
„Napraviću nam čaj”, rekla je, prolazeći pored njega, sa
pogledom fiksiranim na posudu za kuvanje čaja. „Da li biste
želeli malo tosta?”
„Da, molim”, rekao je, prekrstivši ruke na leđima.
Osećao se čudno, poput nezvanog gosta. „Silazi odatle,
gospodine!” Osećao je olakšanje što je mogao da iskali svoj
bes na nekom živom biću.
Tobi, koji je sedeo na stolici za ljuljanje, uspravio je
svoje uši, mahnuo repom i skočio dole.
Lord Roli je postao svestan svog izgužvanog kaputa i
pantalona. Poneo je sa sobom torbu. Bilo je vreme da se
umije, obrije i spremi za dolazak kočije i povratak kući.
Sa svojom ženom. Ta misao mu je zvučala čudno i
nestvarno.
Njegov lični sluga bi, da je bio tu, izvadio sve stvari iz
torbe i složio ih, uveravajući se da nisu bile izgužvane, ni
pohabane. Nije razmišljao da će to morati da uradi sam.
Naravno da nije. Bio je okupiran time odvede svoju mladu
gore u krevet, što je to brže bilo moguće.
Njeni pokreti, dok je stavljala vodu za čaj i sekla hleb
kako bi ga prepekla na šporetu, bili su graciozni i sigurni.
Nijednom ga nije pogledala u oči tog jutra. Svakim
minutom je postajao sve više iznerviran zbog toga.
„Idem na sprat da se umijem i presvučem”, rekao je. Da
li se tamo i ona umivala? Ili je to radila tu, u kuhinji? Nije
primetio umivaonik u spavaćoj sobi.
„U prostoriji prekoputa spavaće sobe”, rekla je, kao da
mu je čitala misli, dok je bila zauzeta presipanjem čaja.
„Ukoliko vam ne smeta, sačekajte da voda provri, kako
biste imali i malo tople vode.”
Dođavola! Naravno, nije bilo članova posluge koji će
nositi toplu vodu umesto njega. Kako je izdržavala takav
život? Kako će se priviknuti na život u Stratonu? Po prvi put
je razmišljao o tome. Hoće li uspeti da se prilagodi? Hoće li
biti odgovarajuća domaćica za njegovu kuću? Dobro, i ako
ne bude bila, dođavola sa tim! Kuća je godinama
funkcionisala kako treba i bez domaćice.
Začuđujuće, uspeli su da održe razgovor za kuhinjskim
stolom tokom doručka. On joj je pričao o Lisabonu u kojem
je proveo čitav mesec, oporavljajući se od rana. Ona mu je
pričala kako je izabrala baš Tobija od pet štenaca iz vile
Bodli. On je jedini čvrsto stajao na svojim malim, čupavim
nogama, i izazivao je, svirepo režeći na nju i braneći svoju
teritoriju.
„Sa veselim entuzijazmom mi je lizao ruke i lice kada
sam ga podigla”, rekla je kroz osmeh. „Šta sam drugo
mogla da uradim, nego da ga povedem sa sobom kući?
Ukrao mi je srce istog momenta.”
Zurila je u svoju šoljicu čaja, i prisećala se koliko je Tobi
bio drsko štene. Smejala se, i sanjarila je, sa posebnim
sjajem u očima. Lord Roli je pomislio kako mu ne bi smetalo
da jednog dana, jedan takav osmeh bude upućen njemu,
umesto šoljici čaja. Međutim, ta misao je ponovo probudila
bes u njemu. Okrenula mu je leđa prošle noći i plakala je!
Odmaknuo je stolicu i ustao je.
„Kočija će biti ovde za nešto manje od pola sata”, rekao
je, vadeći sat iz džepa. „Trebalo bi da se spremimo za
polazak, tako da maksimalno iskoristimo dnevnu svetlost.
Dug put nas čeka.”
„Da”, rekla je, i on je odjednom postao svestan
zveckanja njene šolje o tanjir i brzine kojom ga je ona
zaustavila - tako da on ne primeti koliko se treslo?
Šta je bilo sada? Da li joj je pomisao odlaska sa njim
bila toliko užasna? Kućica je bila njena pet godina. Morao je
da prizna da je napravila sebi udoban raj od te kućice,
koliko god da je smatrao da je bila nepogodna za život
usled nedostatka posluge.
 Gledao je u nju pokušavajući da nađe prave reči kojom
bi iskazao saosećanje. Postiđen, jer je on bio kriv za sve to,
u trenutku je napustio tu ideju.
Da li bi zaista pre ostala tu, ponovo bila sama, i
nastavila da živi život ispunjen dosadom i rutinom i zauvek
bila na usluzi drugima? Sama ponovo? Međutim, nije
pronalazio vezu između toga šta bi ona pre izabrala, niti u
tome što je on bio svestan toga, i njegovog iskazivanja
empatije. Bili su u braku i ona je morala da pođe u Straton
sa njim. To je bila stvarnost.
I ona je takođe ustala, ne gledajući u njega, i presula je
toplu vodu u bokal.
„Mislim da će ovo biti dovoljno”, rekla je, pružajući mu
bokal. „Gore ima hladne vode, koju možete pomešati sa
ovom, lorde.”
Usledio je čudan trenutak, kada je ona pocrvenela i
ugrizla svoju usnu, na šta je on osetio nalet besa, a možda i
bola, takođe. Okrenuo se i napustio je prostoriju.
Moj lord.
Udala se za njega juče. Prošle noći je legla sa njim u
krevet.
I nakon toga je zaplakala.
Moj lord.

Gospodin i gospođa Adams - Klod i Klarisa - došli su

kočijom. Objasnili su da će se vratiti kući pešice. Dafni je
takođe planirala da dođe, ali joj je bila muka za doručkom i
Klejton ju je odveo nazad u sobu.
 „Sustiglo ju je uzbuđenje koje je osećala protekle dve
nedelje”, rekao je Klod sa osmehom.
„Nadam se da nije ništa ozbiljno”, rekla je Ketrin, koja
se odmah zabrinula. Mada, uistinu, bila je srećna što se
javila neka tema za razgovor. Nije postojalo ništa
neprijatnije od toga da uhvati pogled svog devera i jetrve,
nakon što su tako neočekivano došli, i nakon što je
primetila ljubazan Klodov osmeh i dobro prikrivene
spekulacije u Klarisinim očima.
Sigurno je, sudeći po tome što je crvenela i što to nije
mogla da sakrije, bilo očigledno da je prošle noći izvršen
čin.
„I ja se takođe nadam”, rekla je Klarisa. „Ne bih želela
da se deca razbole. Nagovarala sam Kloda da pošalje
doktora da pogleda Dafni i njih, ali on insistira na tome da
sačekamo još malo.” Delovala je veoma nesrećno.
Ketrin ju je uhvatila za ruku. Nije osećala duboku
naklonost prema svojoj novopečenoj jetrvi, ali nikada nije
dovodila u pitanje Klarisinu ljubav prema deci. A postojalo
je toliko opasnosti za decu da prežive, čak i kada bi
preživeli rođenje.
„Sigurna sam da je samo uzbuđenje u pitanju”, rekla je.
„Dafni jedva da je zastala da udahne vazduh sve vreme dok
sam bila u Bodliju.”
„Da, moram priznati da si u pravu”, Klarisa se
nasmejala, mada prilično mrsko.
Međutim, dolazak kočije najavio je njihov polazak.
Napuštala je sve što je poznavala i sve što joj je pet godina
bilo drago, kao i sve sa čime se poistovetila za to vreme. Tu
je stasala od budalaste devojčice, do zrele i mudrije žene.
Pronašla je određeni mir i bila zadovoljna.
 „Dakle Ketrin”, njen suprug je stajao na otvorenim
vratima. Njegov kočijaš je već iznosio njihove torbe. Sav
njen nameštaj, i većina njenih stvari će ostati tu za njom.
Klod i Klarisa su stajali na putu, čekajući na njih.
Odjednom je osetila takav nalet panike da je na
trenutak pomislila da će se srušiti.
Gledao je pažljivo u nju. „Pet minuta”, rekao je, a zatim
je zakoračio napolje i blago zatvorio vrata za sobom.
Ušla je u kuhinju i posmatrala oko sebe. Dom. Tu je bilo
jezgro njenog doma, tu se osećala sigurnom. Skoro da se
moglo reći da je bila srećna. Došla je do prozora i pogledala
u svoje cveće i voće, u reku iza dvorišta, kao i u livade i
brda dalje od nje.
Osetila je stezanje u grudima i bol u grlu. Bol se
proširio sve do njenih sinusa i očiju. Nekoliko puta je
trepnula i okrenula se.
Još jedan poslednji obilazak. Jutarnja vatra je bila
pažljivo ugašena. Tobi je cvileo pored nje i češkao se o
njenu nogu, tražeći da ga pomazi. Kao da je znao da će
zauvek napustiti svoj dom. Uzela je izvezeno jastuče sa
stolice za ljuljanje i čvrsto ga obuhvatila obema rukama.
Nije mogla da ga vrati. Sama ga je izvezla, još ranije, kada
joj je bilo potrebna zanimacija kako bi skrenula svoje misli.
Napustila je kuhinju i kuću u žurbi, uzdignute glave i sa
osmehom na licu. Suprug ju je čekao ispred vrata. Uzeo joj
je jastuče, provukao ruku ispod njene, i držao je čvrsto uz
sebe, dok su koračali ka kapiji i kočiji.
„Žao mi je što ste me svi toliko čekali”, rekla je veselo.
„Zaboravila sam da ponesem nešto. Skroz sam rasejana. To
je zapravo bilo samo ovo staro jastuče, ali...”
Tada se našla u Klodovom naručju. Tako ju je snažno
zagrlio da joj nije preostalo vazduha da završi rečenicu.
 „Sve će biti u redu”, šapnuo joj je na uvo. „Obećavam ti,
draga moja!”
Kada je malo razmislila, shvatila je da su te reči bile
šašave. Čime je on mogao da garantuje njenu sreću?
Međutim, u njima je osetila neopisivu utehu i samo što nije
zaplakala.
„Ketrin”, Klarisa ju je takođe zagrlila, sa malo manje
entuzijazma. „Zaista želim da budemo drugarice. Zaista.”
Zatim su je smestili u kočiju. Tobi, koji je bio uzbuđen i
nervozan u isto vreme, skočio je u njeno krilo, zbog čega je
dobio strogu opomenu da se spusti dole. Ipak je skočio na
sedište naspram njihovog, podignutih ušiju, isplaženog
jezika, ne obazirući se na grdnje svog novog gazde. A
potom se i njen muž popeo kako bi zauzeo svoje mesto
pored nje.
Gledala je kroz prozor u daljinu na drugu stranu dok se
kočija udaljavala. Bilo je nevaspitano od nje što nije
mahnula Klodu i Klarisi, ali nije mogla da podnese da gleda
kako njena kućica zauvek nestaje iz njenog vida. Čvrsto je
stiskala nešto, shvativši da je to bila ruka njenog muža.
Pitala se da li ju je ona tražila ili je on prvi uhvatio nju? Nije
mogla da se seti. Međutim, otrgla je ruku i pomerila je što
je dalje to bilo moguće.
A zatim se ipak okrenula da pogleda iza sebe.
„Zaboravila sam da zatvorim vrata”, jadikovala je.
Tobi je zacvileo.
„Bezbedno su zatvorena i zaključana”, rekao je tiho.
„Sve će biti bezbedno sačuvano dok ne pošaljemo nekoga
po stvari, Ketrin.”
Govorio je prilično ljubaznim tonom. Međutim, naravno
da nije mogao da razume da ono čega se ona plašila nisu
zaista bili lopovi, niti se plašila toga da će izgubiti nešto od
svojih stvari. Te stvari, same po sebi, nisu imale veliku
vrednost. One su predstavljale ono što je zauvek bilo
izgubljeno. Izgubila je jedini dom koji je napravila sama za
sebe, a sa njim je izgubila i delić sebe.
Možda i veliki deo sebe.
Bila je uplašena, osećala se prazno i uništeno.
Nakon nekoliko minuta je shvatila da joj je ruka ponovo
bila u njegovoj. Nije je sklonila. Njegov dodir joj je, na neki
način, pružao utehu.

Klod i njegova supruga su se vraćali kući kroz šumu i

kroz zadnju kapiju. Išli su u tišini, jedno pored drugog.
Ponudio joj je ruku, ali je ona spustila svoju ruku čim su
izašli. Usporio je korak kako bi se uskladio sa njenim, iako
bi mu više odgovaralo da što pre stigne kući.
Ona je bila ta koja je prekinula tišinu nakon nekoliko
minuta. Prestala je da hoda i pogledala ga, delujući
nesrećno.
„Klode”, rekla je, „ne mogu ovo više da podnesem.”
„Žao mi je”, pogledao je dole u njene papuče, koje su
možda bile pogodne za kočiju, ali svakako ne i za šetnju.
„Trebalo je da krenemo glavnim putem. Uhvati me za
ruku.”
„Ne mogu da podnesem ovo”, rekla je, ignorišući
njegovu ispruženu ruku.
Spustio ju je. Verovatno je znao čim je progovorila da
nije mislila na neravan put kojim su išli. Pogledao je u nju i
prekrstio ruke na leđima.
 „Nismo pričali više od dve nedelje”, rekla je, „ako ne
računamo beznačajne formalnosti. Ti nisi - sve to vreme si
bio u svojoj sobi. Ne mogu da podnesem to.”
„Žao mi je, Klarisa”, rekao je tiho.
Pogledala ga je nesigurno. „Više bih volela da vičeš i
besniš na mene”, rekla je, „čak i da me udariš.”
„Ne, ne bi”, rekao je. „To bi bilo neoprostivo. Nikada ne
bih mogao da oprostim sebi ili očekujem da mi ti oprostiš.
Postavio bih nepremostivu pregradu između nas.”
„Da li to onda znači da je ova pregrada između nas
premostiva?” pitala ga je.
„Ne znam”, rekao je nakon duže pauze. „Verujem da
treba vremena, Klarisa.”
„Koliko vremena?”
Polako je odmahnuo glavom.
„Klode, molim te”, gledala je kroz granje sa tek izniklim
prolećnim lišćem iznad sebe. „Žao mi je, mnogo mi je žao.”
„Zbog toga što nam se brak pokvario?”, pitao ju je. „Ili
zbog toga što si umalo uništila život jedne nevine žene? Da
se Reks nije vratio, Klarisa, i da Dafni nije postupila sa
tolikom odlučnošću, Ketrin bi zaista bila u teškoj situaciji.
Da li bi ti i tada bilo žao? Da sam se složio sa tobom i da
nisam pozvao Reksa, je l’ bi ti bilo žao? Ili bi likovala sa
pravičnim župnikom i njegovom ženom?”
„Nadala sam se da će se Roli i Elen zbližiti”, rekla je.
„Gospođa... Ketrin, mi je uništila tu nadu. I zaista jeste
delovalo da ga je ona zabavljala i da je bila izuzetno
indiskretna.”
„Pa”, rekao je tiho, „ponovo smo se vratili na početak.
Hoćeš li me uhvatiti za ruku? Zemlja je neravnija nego što
se sećam.”
 Uzela ga je za ruku, a onda naslonila čelo na njegovo
rame. „Ne mogu da podnesem ovu hladnoću između nas”,
rekla je. „Možeš li da razumeš koliko mi je teško da se
ovoliko ponižavam i molim za oproštaj? Nije mi lako. Molim
te, oprosti mi.”
Ponovo je zastao i snažno je privukao u svoje naručje.
„Klarisa”, rekao je, dok je stavljao ruku na njenu kapu kako
bi dodatno pritisnuo njeno čelo o svoje rame. „Ni ja ne
mogu da podnesem. Svi smo mi - svako živo biće - krivi za
nešto, svi smo načinili mnogo malih okrutnih stvari jedni
drugima. Bio sam prestrog. Oprosti i ti meni.”
Zadrhtala je u njegovom naručju.
„Nedostajala si mi”, rekao je.
Podigla je pogled ka njemu. Bila je bleda. Nasmejao joj
se i poljubio je.
Nastavili su da hodaju nakon nekoliko minuta. Išli su
ruku pod ruku i primaknutih ramena. Otkrili su neke nove
stvari jedno o drugom tokom prethodne dve nedelje. On je
otkrio da je ona, pored toga što je bila sebična i arogantna,
što je godinama uspevao da toleriše, povremeno bila i
zlobna.
Ona je otkrila da je on, uprkos njegovoj ljubaznosti i
sklonosti ka praštanju, nekada bio i neumoljiv i nije lako
opraštao.
Njihov brak nije bio brak iz bajke koji se završavao sa
živeli su srećno do kraja života. Ako su ikada i posumnjali
da je bilo tako, sada su bili sigurni da nije. Međutim, njihov
brak je opstao, i to nije bilo samo na papiru. Oboje su
naučili nešto iz toga. Možda su se oboje i promenili, takođe.
Ipak, makar su na kraju imali jedno drugo. Pričali su
jedno s drugim. Oboje su tražili i prihvatili izvinjenje.
 „Hoće li biti srećni?”, pitala ga je kada su izbili na
čistinu.
„Ukoliko oni to budu želeli”, pogledao je u nju i prijatno
se nasmešio. „Ukoliko oboje to budu želeli, Klarisa, i
ukoliko budu naporno radili na svojoj sreći svakoga dana
svog života.”
Ona mu je uzvratila pogled, gledajući ga prilično
žalosno. „To uopšte nije lako, zar ne?”
„Nikada”, rekao je. „Ali ne treba ni razmišljati ma o
čemu drugom.”
„Da”, složila se.
 16.

On je osećao samo naizmenične napade panike i

pomračenja tokom dve nedelje koje su prethodile njegovom
venčanju. Nije želeo da se oženi, svakako ne ženom koja ga
nije volela i ženom koja je prilično čvrsto i sa sigurnošću u
nekoliko navrata odbijala njegove seksualne ponude. Kada
se vratio u Bodli kako bi joj ponudio brak, ona mu je
prilično nedvosmisleno stavila do znanja da bi uradila bilo
šta kako bi izbegla brak sa njim - čak joj je i ideja da
postane njegova ljubavnica delovala bolje, jer tako ne bi
bila zaglavljena u doživotnoj vezi sa njim.
Njeno ponašanje je bilo snažan udarac na njegovo
samopouzdanje.
I naravno, njihova prva bračna noć bila je potpuna
propast. Kad god bi se setio nje, osetio bi neku unutrašnju
jezu jer je njegovo vođenje ljubavi nju dovelo do suza.
Bio je prilično iznenađen kada je shvatio da ga je njeno
prisustvo na putu za Straton donekle oraspoložilo. Naravno,
bio je isfrustriran, ali bilo je nečeg u vezi sa njom što ga je
intrigiralo. I ako bi se nešto sa sigurnošću moglo tvrditi,
bilo je to da je predstavljala pravi izazov. To je nešto što mu
je nedostajalo u životu od kada je istupio iz konjice - izazov
koji će ispuniti njegov dosadni život. To putovanje mu
svakako nije bilo dosadno.
Nosila je istu, jednostavnu, prikladnu odeću, koja nije
pratila modu, i koju je nosila od kad su se upoznali. Bilo je
glupo što je pretpostavio kako će se ona, čim se budu
venčali, transformisati u vikontesu u svakom smislu te reči.
Sva njena odeća bila je iznošena.
„Moraću da te odvedem u London do stilistkinje, koja
će ti odabrati sve neophodne stvarčice”, rekao joj je jednog
dana dok su se vozili kočijom.
„Nije mi potrebna nova odeća”, rekla je, uputivši mu
ogorčen pogled. „Zadovoljna sam ovom koju već imam.”
Oduvek je bio zadivljen - i na neki način očaran - kada
je bila tako dostojanstvena. „Potrebna ti je”, rekao je, „ja
nisam zadovoljan onim što imaš.” Ali to je bila laž.
Jednostavna odeća koju je nosila oduvek je isticala njenu
lepotu. „Moje želje se valjda računaju. Obećala si da ćeš me
slušati, sećaš li se?”
Istog trena se uozbiljila, i uspravila, iako je već sedela
uspravno. „Da, lorde”, rekla je.
Brzo je učila. Znala je da je jedan siguran način da ga
iznervira bio da ga oslovi sa „lorde”, svojim pokornim i
skromnim glasom. Još uvek ga nijednom nije nazvala
njegovim imenom. Napućio je usne.
„Ići ćemo u London”, rekao je. Nije zaista želeo da ide
tamo. Lako je mogao da dovede stilistkinju i u Straton.
Međutim, posmatrao je njen izraz lica. Zanimalo ga je da li
će odbiti da ide u London kako bi kupila odeću, isto kao što
je odbila kada je želeo da je smesti tamo kao svoju
ljubavnicu.
„Ne.” Prebledela je. „Ne, ne London.”
 Trebalo je da insistira na tome da mu kaže celu istinu.
Čim mu je rekla da nije bila udovica, i da se preživala
Vinsmor, a ne Vinters, trebalo je da insistira na tome da mu
ispriča ostatak priče. Čitavu priču. Bilo je apsurdno to što
se oženio ženom koja je krila mnoge tajne. Pretpostavljao je
da to nisu bile baš prijatne tajne. Šta je bilo to u vezi sa
Londonom? Da li je samo bila uplašena jer nikada ranije
nije bila tamo? Ili joj se u Londonu nešto dogodilo? Verovao
je da je to drugo bilo u pitanju.
„Zašto da ne?”, spustio je pogled na njeno krilo, gde je
sedeo taj pas, dok mu je ona češkala uši svojim mršavim,
nežnim prstima.
„Zato”, rekla je.
To je bio izuzetno elokventan i opsežan odgovor.
Nije je pritiskao. Pitao se zašto. Da li je bilo poželjno da
dozvoli svojoj ženi da krije tajne od njega? Da li je bilo
pametno što joj je dopustio da tako drsko izbegava odgovor
na njegova pitanja? Možda i nije bilo pametno, ali je bilo
zabavno, zaključio je.
Želela je da razgovara. Bila je dobro obaveštena za
jednu ženu, posebno za ženu koja je tolike godine živela na
selu. Imala je stavove koje je glasno branila, čak i kada su
se oni kosili sa njegovim stavovima. Bila je načitana. Mogli
su da razmenjuju mišljenje o knjigama, kako starijim, tako i
savremenim.
Takođe je bila voljna da razgovara o sebi - o proteklih
pet godina. Svaki njegov dobro promišljeni pokušaj da je
prevari i da mu kaže nešto vezano za život koji je ranije
vodila, bio je bezuspešan. Izgledalo je kao da je rođena pre
samo pet godina - i to kao potpuno odrasla osoba - u Bodliju
na Vodi.
Razmišljao je o njenom imenu - Vinsmor. Sigurno je
imalo neko značenje. Zvučalo mu je poznato. Ali možda i
nije. Možda mu se samo predugo motalo po glavi da je
počelo da mu zvuči poznato. Sigurno je odrasla negde
daleko od Londona i od Kenta.
Pitao se kako će se nositi sa životom u Stratonu. Nije
pokazala nikakvo čudno ponašanje ni na jednoj usputnoj
stanici gde su zastali, mada nije ništa čudno pokazala ni u
Bodliju. Bila je dama. Ali u Stratonu će joj možda biti
drugačije. Prilično je često pričao o njemu. Pokušavao je da
je zastraši opisujući velike kuće u paladijskom stilu, njihove
veličanstvene prostorije, otmeno opremljene, i umetnička
dela kojima su bile ispunjene.
Delovala je zainteresovano. Postavljala je pametna
pitanja. Nije pokazivala ni trunčicu straha.
Kad god bi zastali, ona bi prošetala seoskim ulicama i
uz okolne livade, kako bi Tobi mogao da se istrči. Uvek je
insistirala na tome da to radi sama, čak i kada je padala
kiša i kada je put bio blatnjav - iako joj je on rekao da
kočijaš može to da obavi umesto nje. Naravno, onda je i on
bio prinuđen da ide sa njom. Shvatio je da mu to nije
smetalo - mada bi njegov lični sluga, da je bio prisutan,
doživeo srčani udar zbog onoga što je često radio svojim
hesijanskim čizmama. Dopadala mu se boja u njenim
obrazima i sjaj u očima koje bi dobila tokom tih šetnji sa
Tobijem.
Imala je beskonačno mnogo strpljenja sa tim psom.
Ukoliko bi Tobi odlučio da njuši stablo nekog drveta čitavih
deset minuta, ona bi sve to vreme stajala uz njega. Tako je
čak bilo i jednom prilikom kada je duvao oštar vetar i
padala kiša.
Jednom se zapitao kakva bi bila sa detetom kad je bila
tako strpljiva i popustljiva sa jednim psom. Nije ponovo
potezao to pitanje - prošli put kada je bio neoprezan i
izgovorio tako nešto, reagovala je veoma usplahireno.
Verovatno bi bila jedna od onih žena koja bi insistirala da
lično doji svoju bebu, umesto da unajmi nekoga, kao što bi
svaka pristojna dama uradila. Ta pomisao je, iz nekog
razloga, budila neka čudna osećanja u njemu.
Nije kao da je bilo ikakve poente u tome da razmišlja o
bebama, ukoliko se određene stvari u njihovoj vezi ne budu
promenile. Nije je dodirnuo na taj način od one prve bračne
noći. Nije imao želju da nakon prijatnog seksualnog čina
ponovo dobije hladan tuš, tako što mu njegova žena okrene
leđa. Takođe je znao da će, ukoliko mu bude stalo da
proverava, ponovo zateći vlažne obraze.
Dvaput su imali dovoljno sreće da su uspeli da
rezervišu apartman u gostionicama u kojima su odsedali,
tako da je postojao još jedan odvojen krevet na kom je on
mogao da spava. Jednom, kada su imali samo jednu sobu i
jedan krevet, on je ostao u pivnici i čitave noći slušao priče
jednog starog vojnika, koji nije ni shvatio da je pričao sa
ratnim veteranom koji je bio prisutan u svim tim bitkama -
a ovaj ih je opisivao sa mnogo neistinitih detalja, tako da se
čoveku digne kosa na glavi. Po ceni od samo nekoliko
vrčeva piva, vikont je imao zagarantovanu celonoćnu
zabavu, što je bilo više nego što bi dobio gore, mislio je.
Druge noći nije imao toliko sreće. Imali su samo jednu
sobu i jedan krevet, a svi koji su sedeli u pivnici tokom
večeri su ili otišli u krevet, ili su se vratili kući pre ponoći.
Lord Roli je proveo noć na podu, pored kreveta u kom je
spavala njegova žena. Uistinu, ni ona nije spavala, što je
primetio nakon što je mraku tiho svukao svoju odeću, i
napravio sebi krevet od neke stare prostirke i svog kaputa.
Nekoliko minuta nakon što je legao, odozgo je sleteo jastuk
i udario ga po licu.
„Hvala”, promumlao je. Mogla je da mu da bar neki
znak da je bila budna čim je ušao, tako da nije morao da
luta po mrklom mraku sve vreme i pritom zakači palac o
ivicu kreveta.
Čuo ju je dok se okretala na drugu stranu i udarala svoj
jastuk.
Tada mu je bilo žao što mu je bacila svoj jastuk, mada
mu je istog trenutka bilo mnogo udobnije zahvaljujući tome.
Znao je da je bila budna i odjednom je postao potpuno
svestan njenog prisustva.
Bila je iznad njega, samo nekoliko centimetara od
njega. Verovatno je na sebi imala samo tanku spavaćicu.
Verovatno je bila topla. Njegova žena.
Dobio je jasan odgovor na pitanje koje je postavio sebi
pre nekog vremena, pomislio je mrko. Pitao se da li bi bio
zadovoljen kada bi mogao da je ima samo jednom.
Uglavnom je bilo tako sa ženama za kojima je uzdisao. Ovog
puta nije bilo tako. Imao ju je jedanput - i to nije bila
prilično lepa uspomena. Međutim, i dalje je izgarao od želje
za njom. Škrgutao je zubima i stiskao pesnice. Osećao se
uzbuđeno poput nekog školarca.
Dođavola, ona je bila njegova žena! To je bila njena
dužnost i njegovo pravo. Sve što je trebalo da uradi, bilo je
da ustane, napravi jedan korak i uvuče se kod nje u
postelju...
Brojao je ovce, i vojnike, i terijere, sve dok se njegovo
telo nije umirilo i usaglasilo sa odlukama njegove volje.
Terijeri! Čuo je Tobija, koji je čvrsto i zadovoljno uzdisao
iznad njega, negde iz pravca njenih stopala. Prokleti pas!
Na kraju je uspeo da zaspi, iako mu je bilo neudobno i
iako je bio lišen seksualnih užitaka. Probudila ga je neka
buka. Neko je pričao. Naravno, više nikog nije bilo kada se
već sasvim razbudio. Neko je sigurno prolazio pored
njihovih vrata. Nikada nije uspeo da izbaci naviku koju je
stekao dok je bio u vojsci, tako da je uvek bio na oprezu dok
je spavao i trzao se na najmanji zvuk. Uzdahnuo je i pitao
se da li bi pod bio udobniji kada bi probao da se okrene na
stranu. Verovatno bi bilo još neudobnije nego sada, kada je
ležao na leđima.
„Bruse!”, rekla je oštro, tako da je on širom otvorio oči i
fiksirao pogled na mračan plafon iznad sebe.
Tobi je nežno zalajao.
„Bruse”, ovog puta je zajecala.
„Ne ostavljaj me. Ne idi. Tako sam usamljena... Moje
ruke su tako prazne. Ne idi. Br-u-use.”
Uspravio se kao munja, i okrenuo se ka krevetu.
Instinktivno bi ustao i krenuo ka krevetu kako bi je utešio.
Bila je u tako nepodnošljivim bolovima. Znao je sve o
noćnim morama. I on je prolazio kroz isto to, što je bilo
čudno, obzirom da je bio oficir i da ga je pratio glas da je
bio žilav. Često je upravo on bio taj koji je tokom noći
ustajao kako bi utešio one koji su se borili sa svojim
demonima, a posebno je pomagao ratnim regrutima,
dečacima koji su i dalje bili kod svojih kuća, sa svojim
mamama. Ovoga puta nije mogao da posluša instinkt.
Izgovarala je ime nekog muškarca. Muškarca kog je volela.
Muškarca koji ju je napustio. Brus. Ponovo je zaškripao
zubima i stegnuo šaku u pesnicu, kao što je uradio i ranije,
iz sasvim drugačijeg razloga.
Ona se okretala po krevetu i zaustavila licem okrenutim
ka njemu.
Čaršav joj je bio obavijen oko struka, raščupana kosa joj
je padala preko ramena i preko ruke koja je visila sa
kreveta, skoro ga dodirujući. Nije bila budna. Nije više
progovarala.
Bože, pomislio je. Bože, u šta li se uvalio? Gde su ga
odvele njegova neobuzdana požuda i neopreznost?
 Brus.
Kako je noć odmicala, pod je postajao sve tvrđi.
Međutim, bila je to poslednja noć u putu. Sutra će već biti u
Stratonu na vreme za popodnevni čaj. Ta misao ga je
oraspoložila iako je noć bila uznemirujuća i uprkos tome što
skoro da nije ni oka sklopio. Osim toga, željno je iščekivao
da vidi njenu reakciju na njegov dom. Bio je izopačeno
uzbuđen povodom izazova koji je bio pred njim - da napravi
brak od tog haosa u koji se sam uvalio.

Dve nedelje pre udaje bile su poput noćne more koju je

držala pod kontrolom sakrivajući svoja osećanja i samo se
prepuštajući sudbini. Za razliku od toga, dan njenog
venčanja bio je neočekivano značajan za nju. Pored toga,
prva bračna noć je bila čudesno predivna, sve dok je ona
nije upropastila kada je shvatila da nije osećala ništa prema
njemu, sem požude - i dok on nije ustao iz kreveta i bez reči
otišao iz sobe. Sledeće jutro, kada je zauvek napustila svoju
kućicu, bilo je veoma bolna agonija. Delovalo joj je
nemoguće da započne novi život i krene ispočetka.
Međutim, život ima čudno svojstvo da može iznova i
iznova da se obnavlja. Jednom je ranije već mislila kako je
bilo nemoguće da nastavi dalje. Kako je postajala starija,
shvatala je da skoro ništa u životu nije bilo nemoguće.
Nakon prvog, iscrpljujućeg dana, provedenog u putu
koji ju je vodio sve dalje i dalje od života koji je napravila
sebi pre pet godina, shvatila je da je - oh, ne baš uživala u
svom novom životu - ali, postajala je zainteresovana za
njega, intrigirana njime, a pomalo i uzbuđena. Zaboravila je
da nova iskustva i nepoznato zapravo mogu da budu
uzbudljivi. Odjednom se osetila nekako mlađom, skoro kao
da je prethodnih pet godina život bio na pauzi, i da će sada
ponovo živeti.
To je bio čudan osećaj s obzirom da nije želela da se
uda, s obzirom da nije volela svog muža, i s obzirom da
ništa vezano za njen brak zapravo nije bilo u redu. Skoro da
je nije ni dodirnuo od prve bračne noći. To je, makar
delimično, bila njena krivica, naravno. Bilo ju je sramota što
je dozvolila da njen strašan osećaj usamljenosti i
samosažaljenja ispliva na površinu dok je on bio tu, i tako
blizu nje da to primeti. Nije želela ničije sažaljenje, čak ni
svoje sopstveno. Bila je živa i zdrava - nije bilo ničeg za
žaljenje.
Nije joj se sviđao. Bio je previše arogantan i previše
uporan u svojim namerama, iako je znao da ga ona nije
želela. Ali, oh, morala je da prizna da je tokom ovog
putovanja on bio zanimljivo društvo za razgovor. Bio je
pametan i pun znanja. Nije bio toliko tvrdoglav i ubeđen, i
želeo je da je sasluša. Takođe, iskazao joj je čast time što je
vodio diskusiju sa njom, i nije odbacio njene stavove samo
zbog toga što je inferiorno žensko, sa ograničenom svešću.
Shvatila je da je duže od pet godina žudela za razgovorom.
Pored toga, bio je zaštitnički nastrojen prema njoj. Bilo
joj je neobično što joj je neko pomagao da uđe i izađe iz
kočije, što je imala pratnju od prostorije do prostorije u
gostionicama u kojima su odsedali, što je imala društvo
kada je šetala Tobija. Toliko dugo je bila sama. Moglo je da
bude iritantno - skoro da nije imala privatnosti i da je imala
čuvara gde god da bi krenula. Ali, nije bilo iritantno.
Začuđujuće, iako je cenila svoju samostalnost i mrzela je
kada bi je tretirali kao nemoćnu i slabašnu ženu, osećala se
lepo što je imala zaštitu. Osećala se skoro kao da je bila
negovana, mada je čvrsto odbacila tu misao. Iz takvog
razmišljanja bi samo mogla da proistekne bol.
 Naravno, nije bila negovana. On je spavao sam kad god
su imali dve sobe. Nije ni znala gde je spavao jedne noći
kada su dobili samo jednu sobu. Zasigurno je nije proveo sa
njom. Jedne noći kada se vratio u njihovu jednokrevetnu
sobu, i kad je ona ležala u krevetu pretvarajući se da spava,
dok joj je srce bolno kucalo u iščekivanju, on je legao na
pod. Bilo je to strašno poniženje. Da li je taj jedan put bio
dovoljan da ugasi sav žar sa kojim ju je progonio ranije i
tokom one balske večeri? Da li je zbog svog nedostatka
znanja i iskustva postala toliko nepoželjna ljubavnica? Ili je
to bilo do činjenice da nije bila devica? Ili zbog toga što se
nakon svega okrenula, osećajući se usamljeno?
On je bio toliko zgodan i privlačan. Želela bi da joj se
svidi. Nije bilo ispravno što je osećala toliku čežnju za njim,
što je osećala toliko uzbuđenje zbog mogućeg života sa
njim, kada joj se nije sviđao. To je delovalo previše -
telesno. Međutim, tešila se da nije bilo poente da sumorno
započinje svoj novi život. Time ništa neće rešiti.
Bila je uzbuđena zbog činjenice da su stizali u Straton
park. Slušala je o njemu ranije. Pričalo se da je to bila jedna
od najveličanstvenijih kuća i jedan od najspektakularnijih
parkova u Engleskoj. Njegov opis je samo dodatno probudio
uzbuđenje. Uzbuđivala ju je već i pomisao da će živeti tamo,
i da će tamo biti gazdarica. To nije bilo lojalno prema njenoj
dragocenoj kućici, ali koja je bila poenta da pokuša da bude
privržena nečemu što nije bilo živo?
Stigli su usred sunčanog popodneva. Pretpostavljala je
da je Straton park tada bio u svom punom sjaju. Zurila je
kroz prozor kočije, leđa su joj bila ispravljena, a šake
opušteno položene u krilu. Trudila se da ne ispadne
smešna, skačući gore-dole od uzbuđenja, koje je pokušavala
da prikrije. Njen suprug se opušteno zavalio u sedište, na
drugom kraju kočije. Zurio je u nju, pre nego u lep pogled. I
to prilično očigledno i mnogo zurio. Nju je ta činjenica, na
neki način, dekoncentrisala. Morala je da nauči da
kontroliše svoje pokrete, kako ne bi stalno proveravala da li
je neki pramen kose pobegao iz ukosnice.
„Dakle?”, rekao je.
Sve je bilo snažno i veličanstveno. Kuća, zidana u sivom
kamenu, bila je klasičnog dizajna, sa zasvođenim pročeljem.
Unutrašnji park bio je izgrađen oko velikog trga, čiji su se
travnjaci nalazili u senci starog hrasta, bresta i bukve, i bili
su prošarani izdancima narcisa i drugog prolećnog cveća.
Nije bilo uređenih, veštački napravljenih bašti. Prešli su na
drugu stranu reke preko paladijskog mosta, obloženog
ravnim šljunkom. Sve je bilo toliko veličanstveno da bi
čoveku mogao da zastane dah.
„Krasno je”, rekla je, osetivši koliko su njene reči bile
neadekvatne, čim ih je izgovorila. Neke stvari nisu mogle
da se iskažu rečima. Ovo će biti njen dom? Pripadaće tu?
Nasmejao se lagano.
Tobi, osećajući da se njihovom putu bližio kraj, seo je
na sedište prekoputa njihovog i bio na oprezu.
„Očekuju nas”, rekao je njen muž. „Do sada su već
prepoznali moju kočiju. Gospođa Kič, moja kućepaziteljka,
bez sumnje će postrojiti sve u holu, kako bi dočekali svoju
novu gazdaricu.”
Zvučao je blago uzbuđeno.
„Jedino što treba da uradiš jeste da ljubazno klimneš
glavom i da se, ukoliko želiš, osmehuješ, i teški sud će biti
završen.”
Jedino - muškarci su bili prilično nemogući, pomislila je.
Bio je u pravu, naravno. Pomogao joj je da izađe iz
kočije, i nakon što ju je otpratio do mermernih stepenica i
kroz veličanstvena dvostruka vrata, našli su se u holu sa
stubovima. Iako nije imala prilike da razgleda oko sebe,
osećala je svu veličanstvenost i impresivnost hola. Sa obe
strane hola, u tišini, poređani u vrstu, stajali su članovi
posluge, muškarci sa jedne, a žene sa druge strane.
Dva sredovečna člana posluge, muškarac i žena,
dostojanstveno su stajali u centru hola. Klanjali su im se.
Bili su to batler i kućepaziteljka, Horoks i gospođa Kič.
Suprug ju je predstavio, a ona je klimnula glavom,
nasmešila se i pozdravila ih. Gledala je na obe strane i
smešila se.
Zatim ju je on uhvatio ruku podruku, rekavši gospođi
Kič nešto vezano za čaj, i poveo je kroz velika vrata,
poduprta stubovima, koja su sigurno vodila ka stepeništu.
„Gospođo Kič”, rekla je, ignorišući njegovu ruku, „Bilo
bi mi zadovoljstvo da upoznam ženske članove posluge,
ukoliko biste mi ih predstavili.”
Gospođa Kič ju je pogledala sa odobrenjem. „Da, ledi”,
rekla je, a zatim je otišla na kraj reda i počela da proziva
jednu po jednu služavku po imenu, dok su one blago
istupale iz reda. Ketrin je bila svesna da je njen muž
zaostajao za njima. Koncentrisala se kako bi zapamtila
imena i kako bi pokušala da poveže ime i lik, mada je
pretpostavljala da će joj trebati dosta vremena da ih sve
zapamti. Prozborila je reč sa svakom od njih. Kada su stigli
do kraja reda, i kada ju je njen suprug ponovo uhvatio
podruku, okrenula se ka batleru i zamolila da to isto uradi
sa muškim članovima posluge.
Konačno, dopustila je da bude usmerena prema izlazu i
velikim stepenicama. Gospođa Kič je išla ispred njih.
„Odvešćete ledi do njenog apartmana, gospođo Kič?”,
rekao je njen muž. „I pobrinućete se da, kada se malo
osveži, neko bude ispred kako bi joj pokazao put do salona,
kada bude bila spremna za čaj.”
 „Da, lorde”, kućepaziteljka je promrmljala.
„Vidimo se uskoro, ljubavi”, rekao je, poklonivši se nad
njenom rukom, dok se udaljavao. Ponovo je delovalo da se
zabavlja.
Njen apartman, koji se sastojao od spavaće odaje,
garderobera i salona, bio je skoro duplo veći od njene
kućice, razmišljala je tokom narednih pola sata. Ta misao ju
je na neki način zabavljala, kao i sećanje na Tobija koji je uz
nju ispitivao članove posluge. Njen muž ga je zgrabio pre
nego što je uspeo da krene gore sa njom u sobu. Bio je
ispružen ispred kamina kada je kasnije sišla u salon, ali je
skočio kako bi je dočekao i pozdravio mašući repom.
„Tobi.” Zastala je kako bi ga pomazila. „Je l’ ti sve ovo
mnogo čudno? Navići ćeš se.”
„Kao što ćeš i ti”, rekao je glas sa njene leve strane. On
je stajao do prozora, mada je došao do nje i pokazao joj na
poslužavnik sa čajem, koji je već bio spremljen.
Sela je iza njega i sipala čaj. Odmah je primetila kako je
soba bila lepa. Imala je spušten, oslikani plafon i mermerni
kamin. Na zidovima su bile okačene slike u pozlaćenim
ramovima. Pretpostavljala je da su to bili porodični portreti.
Na neki način se osećala preplavljeno svime time.
Njen muž je uzeo svoju šolju i tacnicu iz njenih ruku i
smestio se prekoputa nje. „Znaš, zaista nisi morala da
pojedinačno pregledaš svakog člana posluge”, rekao je.
„Sigurno nisu očekivali da ćeš se obratiti svakome
ponaosob. Ali, sve si ih neizmerno očarala. Ketrin, moglo bi
se reći da sada imaš kuću punu robova, pre nego posluge.”
„Šta je toliko smešno?”, pitala je dostojanstveno. Nije
samo izgledao kao da se zabavljao. Cerio se.
„Ti”, rekao je. „Izgledaš kao čigra, navijena i spremna
da počne da se vrti. Možeš da se opustiš. U ovu kuću nije
kročila žena još od kad je moja mama umrla, pre osam
godina. Sve savršeno funkcioniše, kao što možeš videti. Od
tebe se ne očekuje mnogo toga, samo toliko da odobriš
jelovnik koji će ti doneti gospođa Kič.”
Ah, razumela je. Mislio je da je bila nesposobna da vodi
domaćinstvo koje je bilo veće od onog koje je imala - ili nije
imala - u njenoj kućici.
„Vi ste taj koji se može opustiti, lorde”, rekla je,
naglašavajući njegovu titulu, pošto je samo za to znala da
će ga sigurno iznervirati. Osećala se smrtno uvređenom.
„Domaćinstvo će biti vođeno bez problema, kao i do sad,
kako bi vama bilo udobno. Pričaću ujutru sa gospođom Kič,
i doći ćemo do zajedničkog dogovora oko toga kako će se
od sada stvari odvijati, kada je kuća ponovo dobila
gazdaricu.”
Uživala je da gleda kako osmeh nestaje sa njegovog
lica. Međutim, ubrzo je ponovo bio tu, skrivajući se u
njegovim očima, dok ju je posmatrao u tišini. Usuo je sebi
čaj.
„Ketrin”, rekao je, „jednog ovakvog dana ćeš mi
ispričati ko si ti zaista. Nisi zastrašena svime ovime, zar
ne?”
„Nisam uopšte”, rekla je oštro. Već duže vreme je
razmišljala kako bi bilo lepo da mu je rekla sve o sebi onog
dana kada mu je otkrila svoje pravo ime. Zaista, nije
postojao razlog zbog kojeg on nije trebalo da zna. Nije kao
da se plašila da će se on povući. Tada se čak tome i nadala.
Međutim, sada joj je bilo teško da mu ispriča.
„Ketrin.” Završio je sa čajem i spustio šoljicu i tacnu na
stočić. Protresao je glavom i podigao drugu ruku kada je
ona ponovo uzela čajnik. Gledao ju je u tišini nekoliko
minuta. Nadala se da nije imao ništa više da kaže. Ali imao
je. „Ko je Brus?”
 Cela utroba joj se prevrnula. Ponestajalo joj je vazduha.
„Brus?” Zvučala je kao da je govorila sa velike udaljenosti.
„Brus”, ponovio je. „Ko je on?”
Kako je saznao? Kako je znao za to ime?
„Otkrio sam”, rekao je, „da makar u snu povremeno
govoriš.”
Ponovo je počela da ga sanja. Sanjala je kako je
nestajao u prazninu dok ga je ona držala za ruku.
Pretpostavljala je da joj se uspomena na njega ponovo javila
zajedno sa neočekivanom željom za drugim detetom, koja
se došla nakon udaje. Mada, činilo se da nije bilo nikakve
realne šanse da se to desi, makar ne u skorije vreme.
„Verujem”, rekao je, a hladnoća i arogancija koju je
primetila prilikom njihovog prvog susreta, ponovo su izašle
na površinu, „da je on neko koga si nekada volela?”
„Da”, rekla je tihim glasom, skoro šapatom. Sada bi
trebalo da mu kaže. Očigledno je mislio da je Brus bio
muškarac. Ali nije mogla da mu kaže. Kako je tom hladnom
strancu mogla da ispriča o najdražoj ljubavi u njenom srcu?
Odjednom joj se sve zamaglilo, kada je postiđeno shvatila
da su joj oči bile pune suza.
„Ne mogu da zapovedam tvojim bivšim ljubavima”,
rekao je. „Samo sadašnjim i budućim. Mada, nisam siguran
da li ću ikad moći da zapovedam tvojoj ljubavi. Tvojoj
privrženosti, dakle. Zapovedam, Ketrin. Pretpostavljam da
se bivša ljubav ne može zaboraviti svojevoljno, ali moraš da
razumeš da je to ostalo u prošlosti, i da ja neću podneti
nikakvu čežnju za onim što je prošlo.”
Mrzela ga je u tom trenutku. Hladno, intenzivno i
strastveno.
„Vi ste zao čovek!”, siknula je.
 Jedan deo nje je znao da je bila nepravedna prema
njemu, da je on pogrešno protumačio, i da je trebalo da mu
objasni. Međutim, bila je previše povređena da bi bila
pravedna. „Udala sam se za vas jer mi niste ostavljali
drugog izbora. Imaćete moju privrženost i moju vernost do
kraja života. Ne očekujte da ćete dobiti i moje srce, lorde.
Moje srce - svaki njegov delić - pripada Brusu, i tako će
zauvek biti.”
Ustala je i u trku izašla iz sobe. Oh, da, bila je strašno
nepravedna, znala je to. Nije je bilo briga. Ukoliko je mislio
da će moći da glumi gospodara i strogog lorda pred njom,
onda će se boriti svim raspoloživim oružjem, čak i ako je
bila nepravedna. Delimično je očekivala da će krenuti za
njom, ali nije to učinio. Tobi je uzbuđeno lajao oko njenih
nogu. Nadala se, dok je žurila prema stepenicama, da će
znati put do svoje sobe.
 17.

U salonu je stajao klavir koji je za deset godina jedva i

bio korišćen, mada je uvek bio naštiman. Zatražio joj je da
svira posle večere, na šta je ona, bez ijedne reći, pristala.
Svirala je duže od sat vremena. Pretpostavljao je da je i
ona, poput njega, verovatno osetila olakšanje što je
postojalo nešto što će im skrenuti pažnju, tako da nisu
morali da ulaze u razgovor, mada im je išlo vrlo dobro za
večerom. Činilo se da bi bili dobri partneri, kada bi pitanja
lične prirode držali po strani.
Sedeo je i posmatrao je dok je svirala. Nosila je
svetloplavu večernju haljinu, koja nije bila niti staromodna,
niti je pratila modu, a nije bila ni nova. Kosa joj je bila
skupljena u uobičajenu punđu, iako se postarao da joj se
jedna od služavki nađe na raspolaganju prilikom
doterivanja. Izgledala je tako tipično za Ketrin. U početku
se nije sasvim opustila, ali je svirala tačno. Ubrzo se u
potpunosti prepustila muzici, kao što je to uradila i onog
jutra, pre mnogo vremena, u Klodovom muzičkom salonu -
delovalo je da je to bilo odavno. Lepota i strast su ispunile
prostoriju. Bilo je skoro nemoguće da je jedna tako mršava
žena mogla da proizvede tako nešto. Lako bi mogla da
postane profesionalna pijanistkinja, pomislio je.
Bilo mu je čudno što je bila tu, u Stratonu sa njim. Bio
je opsednut njome svih tih nedelja u Bodliju, ljupka i
privlačna - gospođa Vinters. Izgarao je od želje za njom.
Maštao je o tome da ju je osvojio. Odbijao je da prihvati ne
kao odgovor. I sada je bila tu sa njim, u njegovoj kući,
njegova žena, njegova vikontesa.
Još je bilo čudnije to što se na trenutak osetio kao
pobednik, i skoro da je osetio ushićenje. Ali u tome što se
desilo nije bilo pobednika. Niti je bilo razloga za ushićenje.
Njihov brak je bio haos, nemili događaj. Volela je i zauvek
će voleti čoveka po imenu Brus. Uhvatio je sebe kako je
bezuspešno mozgao, pokušavajući da se seti nekog svog
poznanika sa tim imenom. Međutim, nije znao nikoga. Nije
bilo čak ni nikakvih naznaka o njemu. Namrštio se na tu
pomisao...
Moje srce - svaki njegov delić - pripada Brusu, i tako će
zauvek biti.
Započela je taj strastveni govor nazvavši ga zlim
čovekom. Samo zbog toga što je pokušao da uspostavi neka
osnovna pravila, savetujući je da mora da ostavi prošlost iza
sebe, i da se okrene sadašnjosti. Šta je bilo loše u tome?
Trebalo je da se naljuti kada je u žurbi napustila
prostoriju - i jeste. I on se osetio ranjivo i uzdrmano. Bio je
povređen. Odbijao je da prizna da je ona imala tu moć da
ga povredi.
Tobi, koji je nekoliko minuta sedeo pored klavira,
polako mašući repom, odlučio je da je postojao lakši način
da privuče pažnju svoje gazdarice. Skočio je na klupicu i
njuškom gurnuo njen lakat.
„Tobi.” Prestala je da svira i nasmejala se. „Zar nemaš
nimalo poštovanja prema Mocartu? Nisi navikao da se
takmičiš sa ovim, zar ne? Pretpostavljam da želiš da ideš
napolje.”
Vikont Roli je ustao i krenuo ka njima.
Podigla je pogled ka njemu. Oči su joj se i dalje smejale.
Odjednom je promenio planove. Planirao je da joj kaže kako
je bilo dovoljno članova posluge koji su mogli da izvedu psa
napolje, kad god bi to bilo potrebno, i da nije priličilo
dostojanstvenoj vikontesi Roli da ide za razmaženim psom i
doziva ga.
„Možda bismo mogli da pođemo u šetnju”, rekao je.
„Pitam se da li je veče prijatno kao što je bio i dan.” Ono šta
se zaista pitao bilo je koliko će brzo postati predmet
ismevanja među članovima posluge. Čvrstim glasom je
pokazao svoj autoritet, ali sa zakašnjenjem. „Silazi odatle,
gospodine. Nameštaj u tvojoj novoj kući je isključivo za
gledanje sa poda. Jesi li razumeo?”
Međutim, Tobi je već skakutao oko njegovih nogu i
uzbuđeno zavijao. Ketrin se ponovo nasmejala. „Pomenuli
ste reč na slovo š pred njim”, rekla je. „To nije bilo
pametno.”
Namrštio se psu. „Sedi!”, rekao je odsečno.
Tobi je seo i posmatrao ga sa iščekivanjem.
„To je sigurno zbog iskustva koje ste stekli u vojsci.” I
dalje se smejala. „Mene nikada neće da posluša.”
Nekoliko minuta kasnije, bili su napolju na tremu.
Uhvatila ga je za ruku i šetali su oko kuće, koju je Ketrin
zainteresovano posmatrala. Takođe je gledala i u park. Noć
je bila vedra, obasjana mesečinom i uopšte nije bilo hladno.
Tobi je trčkarao preko travnjaka, njuškajući okolno drveće i
upoznajući se sa svojom novom teritorijom.
Bilo je vreme za odlazak u krevet, pomislio je. Njihova
prva noć kod kuće. Noć koja će, po svoj prilici, postaviti
obrazac za sve buduće noći. Hoće li je provesti u svom
krevetu? Ukoliko bude tako, postaviće osnovu koju će teško
slomiti. Da li je bio spreman na takav brak? Brak koji se
samo tako zvao?
Bilo je besmisleno čak i razmišljati o tako nečemu. Ona
je bila njegova žena. Imao je svoje potrebe, čak i nevezano
za to što mu je bila privlačna. Zašto bi išao na neko drugo
mesto kako bi zadovoljio te potrebe? Pored toga, na neki
način je verovao u vernost u braku. Svakako nije bio
spreman da ostatak života provede u celibatu. Nije bio
monah.
I hoće li biti neprijatnosti, samo zbog činjenice da je
ona volela čoveka iz svoje prošlosti?
Zastao je na jednom uglu kuće, u blizini ružičnjaka, koji
je njegovoj mami bio omiljeni deo parka.
„Ketrin”, pitao ju je, „zašto si plakala?”
Bilo je to glupo pitanje. Nije planirao da započne
razgovor na taj način. Bio bi srećan kad bi mogao da
zaboravi tu noć i to poniženje.
Stajala je okrenuta ka njemu, gledajući ga pod
mesečinom. (Bože, bila je tako lepa sa svojom glatkom,
sjajnom kosom, koja je na mesečini delovala više srebrno
nego zlatno, i u svom jednostavnom sivom ogrtaču. Video je
u njenom pogledu da je tačno znala na šta je mislio.
„Bez posebnog razloga”, rekla je. „Bila sam - sve mi je
bilo tako novo. Bila sam malo preplavljena. Ponekad se
emocije same iskažu na čudne načine.”
Nije bio siguran da je govorila istinu. „Okrenula si mi
leđa”, rekao je.
„Ja...”, slegnula je ramenima, „nisam želela da vas
uvredim. Ali jesam.”
 „Jesam li te povredio?” pitao je. „Uvredio? Jesam li ti se
zgadio?”
„Ne”, namrštila se, a zatim otvorila usta kao da se
spremala još nešto da kaže. Međutim, ponovo ih je
zatvorila. „Ne”, ponovila je.
„Možda si me upoređivala...”, rekao je nepromišljeno i
neočekivano ogorčeno.
„Ne!” Zažmurila je, progutala, a zatim spustila pogled
na svoje šake. Primetio je da drhti. „Ne. Nisam vas poredila
ni sa kim.”
To je, nasuprot onome što je rekla u salonu dok su pili
čaj, uistinu bio divan kompliment. Ponovo se osetio kao
pogubljeni, nesigurni dečak, i mrzeo je to. Navikao je da
sebe posmatra kao veštog ljubavnika. Žena sa kojom je
spavao u poslednjih nekoliko godina, sigurno je bila
zadovoljna njegovim performansama. Ali naravno, ona je
volela drugog čoveka. Možda seksualne veštine nisu bile od
velikog značaja kada je neko voleo drugu osobu.
„Nisam spreman na celibat u braku”, rekao je.
Začuđeno je podigla pogled. „Nisam ni ja”, rekla je i
ugrizla se za usne. Pitao se da li je pocrvenela, što je pod
mesečinom bilo nemoguće da oceni. Međutim, njene reči su
bile ohrabrujuće.
„Ukoliko večeras dođem u tvoj krevet”, rekao je, „hoću
li ponovo biti ispraćen u suzama?”
„Ne”, rekla je.
Podigao je dlan kako bi je pomilovao, klizeći od ivice
njenih usana, do brade. „Znaš”, rekao je, „da sam te oduvek
želeo.”
„Da.” Osetio je da govori sa knedlom u grlu.
 „I verujem, iako se jača osećanja ne dovode u pitanje,
da si i ti želela mene”, rekao je.
„Da”, promrmljala je.
„Mi smo u braku”, rekao je. „Nijedno od nas nije to
želelo, ali se desilo. Čak ću i preuzeti krivicu na sebe. To je
bila u potpunosti moja krivica. Međutim, to sada više nije ni
bitno. Venčali smo se. Možda možemo makar da naučimo
kako da se lepo slažemo.”
„Da”, rekla je.
„Još jedna stvar.” Držao ju je za bradu, primičući njeno
lica ka svom. Znao je da nije bilo potrebe za tim. Netremice
ga je gledala u oči, kao što je to uvek i radila. „Ustupam ti
pravo da mi se obraćaš sa lorde kad god budeš želela da me
dovedeš do ivice nerava - to je uistinu izvrsno oružje, i bilo
bi nepravedno da te njega lišavam, s obzirom da ćemo
tokom godina sigurno voditi mnoge rasprave. Ali žudim za
time da čujem svoje ime sa tvojih usana. Izgovori ga,
Ketrin.”
Ponovo ga je čvrsto gledala u oči. „Reks”, rekla je.
„Hvala.” Nije mu bilo jasno zašto je njegovo ime
izgovoreno njenim glasom izazivalo podrhtavanje čitave
njegove utrobe. Verovatno je previše noći bio bez nje.
Približio se i poljubio je. Usne su joj bile tople i meke, i
razdvojene. Oboje su zadrhtali, skoro kao da se nikada
ranije nisu poljubili i da nisu spavali zajedno. Osetio je kako
mu temperatura tela raste, što mu je bio dobro poznato.
Nije poznavao nijednu drugu ženu koja je mogla da ga
zapali samo jednim poljupcem.
„Mislim da je Tobi imao dovoljno vremena da pronjuška
svako drvo u parku”, rekao je i podigao glavu, i dalje je
držeći za bradu. „Hoćemo li da uđemo unutra?”
 Klimnula je glavom. Prepoznao je taj pogled. Želela je
to, pomislio je. Želela je njega. Osetio je nalet ushićenja,
koji je ponosno sakrivao. Okrenuo se i zviždukom pozvao
Tobija, koji je odmah dotrčao.
Nasmejala se, pomalo drhtavim glasom. „Nisam sigurna
da mi se dopada što te toliko sluša”, rekla je.
„Možda”, rekao je, gledajući je preko ramena, dok joj je
ponovo nudio svoju ruku, koju je prihvatila. „Za razliku od
njegove gazdarice, on prepoznaje glas svog gospodara.”
Nasmejala se prigušeno, ali nije odgovorila.
Bio je to dobar znak, pomislio je iznenađeno.
Provocirao ju je i ona se nasmejala. Bio je to mali,
beznačajni događaj, ali se njemu činio veoma značajnim.

Bilo je čudno što je ponovo imala ličnu služavku. Mari

je jedva čekala i želela je da joj udovolji, mada je sigurno
bila iznenađena jednostavnošću garderobera svoje
gazdarice. Izložila je najbolje spavaćice, među kojima i onu
koju je Ketrin nameravala da nosi prve bračne noći.
Obukla ju je sada i čekala je muža u svojoj spavaćoj
sobi. Čekala je Reksa - morala je da počne da ga zove po
imenu, čak i u svojoj glavi. Bio je u pravu. Sada su bili u
braku, i u dobru i u zlu. Jedino što su mogli da urade, bilo je
da probaju da daju sve od sebe, i da se lepo slažu, kako je
on to rekao.
Soba je bila predivna, sa elegantnim nameštajem i
nežnim tepihom. Krevet je bio grandiozan, sa fino
izrezbarenim nogarima i svilenim baldahinima. Uskoro će
oni tu ležati...
 Progutala je pljuvačku. Jako je to želela. Skoro da ju je
bila sramota količine svoje žudnje, kada se setila kako ga je
pre samo nekoliko sati mrzela zbog toga što je pokušao da
joj zapoveda i upravlja njom. Međutim, morala je da neguje
i održava svoju žudnju. Nije bilo poente u tome da pokušava
da uguši ono što je možda bila jedina dobra stvar njihovog
braka. Želeli su jedno drugo - to je bez sumnje bilo
ustanovljeno pre nešto manje od sat vremena.
Večeras će morati da odgovori na njegovo vođenje
ljubavi onako kako je to zaslužio. Nije smela da dopusti da
je osećaj usamljenosti ponovo preplavi, onda kada
ushićenju dođe kraj. Nakon svega, možda i nije bila toliko
usamljena. Tokom te večeri je pomalo nevoljno priznala da
su kod njega postojale određene stvari koje bi tokom
vremena mogle da počnu da joj se sviđaju, ukoliko to bude
sebi dopustila. Sviđali su joj se pametni razgovori koje je sa
njim vodila. Tako dugo vremena nije postojalo ništa što bi
stimulisalo njen um sem knjiga. Sviđao joj se njegov
direktan pristup problemima, iako je to imalo svoje mane,
kao tog popodneva kada je, kao grom iz vedra neba,
zahtevao od nje da mu kaže ko je bio Brus.
Iako to nije očekivala, sviđalo joj se da se smeje sa njim.
Nije mogla da zamisli da će se njih dvoje ikada smejati
zajedno, ali jesu.
Sviđalo joj se i kako se ljubazno ophodio prema Tobiju,
mada mu to nikada ne bi rekla. Sumnjala je da za njega
ljubazno ponašanje prema običnom psu nije bilo prilično
muževno. Gledala je umilno u Tobija, koji je, ispružen pored
kamina, ubrzo zaspao. Kada su tek stigli, on je predložio
kako bi Tobiju možda bilo udobno u štali, ali nije dalje
raspravljao kada je ona to čvrsto odbila.
Kako bi živela bez Tobija? I kako bi Tobi mogao da živi
bez nje?
 Odjednom se okrenula kada se čulo kucanje i kada su
se vrata njenog garderobera otvorila. Ušao je u sobu. Već
ranije je pretpostavila kako su druga vrata u njenom
garderoberu sigurno bila veza sa njegovim. Na sebi je imao
kućni ogrtač boje vina. Bio je neodoljivo privlačan.
Odjednom joj je postalo drago što je bila udata za njega i
što nije morala da gasi svoju želju za njim. Nije sada želela
da razmišlja kako je u braku moralo da postoji nešto više od
toga. Za sada je to bilo dovoljno.
Zastao je i polako je odmerio od glave do pete.
„Kako je moguće to da običan pamuk na tebi izgleda
privlačnije od najfinije čipke, Ketrin?”, upitao je. „Prelepa si
kada ti je kosa puštena. Ne, zaboravi. Prelepa si kada ti je
kosa vezana. Sa puštenom kosom izgledaš - da li postoji
superlativ reči prelepa?”
Šta je mogla da mu odgovori na to? Osetila je da je
pocrvenela. Prijao joj je kompliment.
„Ukoliko postoji”, približio joj se, „setiću se - neki drugi
put.”
Stavio je ruke na njen struk i poljubio je. Ovoga puta joj
nije odmah otrgao jedini komad odeće koji je imala na sebi.
Bilo joj je drago zbog toga, mada ni prošlog puta nije
dovodila u pitanje njegovo pravo da to uradi.
„Hajdemo u krevet”, rekao je, ne odvajajući usne od
njenih.
Ovog puta je ugasio sveće pre nego što joj se tamo
pridružio. Bilo joj je drago i zbog toga takođe. Nije kao da
joj je to prošlog puta previše smetalo, ali je bila svesnija
sebe, i osećala se kao da je, do neke mere, bila izložena.
Želela je, ukoliko bi to uspela, da se večeras potpuno
prepusti i izgubi, kao što je - da, kao što je mogla da se
izgubi u svojoj muzici, dok je svirala. Želela je da se izgubi
u lepoti, u skladu i strasti. Dopadalo joj se to poređenje.
 Kada joj se pridružio, već je bio nag. Zatvorila je oči
nakon što ju je poljubio i počeo da je miluje preko pamučne
spavaćice. Mogla je da se seti kako je izgledao. Bio je
izvrsno proporcionalan i prelep. Na desnom ramenu je imao
stari ožiljak od sablje, kao i jedan ožiljak preko desnog
boka.
Međutim, nije morala da gleda, već je osećala njegovo
snažno i mišićavo telo. Osećala je miris njegove kolonjske
vodice pomešan sa njegovim muževnim mirisom. Večeras je
svesno želela da uživa u tome što joj je radio.
„Ketrin”, rekao je, „hoću li ponovo imati pasivnu
ljubavnicu?”
Širom je otvorila oči. Pasivnu? Zar nije video koliko je
već bila zagrejana za njega? Jedva se suzdržavala od toga
da se ne pomera i ne izvija oko njega, da ga ne dodiruje i ne
luta svojim šakama svuda po njemu.
„Znaš, mogao bih brzo da se zadovoljim”, rekao je dok
je jednom rukom otkopčavao dugmad na njenoj spavaćici.
„Moglo bi da bude gotovo za svega nekoliko sekundi.”
Znala je to. Polako je duboko udahnula na nos i
zadržala dah. Oh, znala je to...
„Radije bih vodio ljubav sa tobom.” Zavukao je ruku
ispod pamučne spavaćice i svukao je sa njenih ramena kako
bi prešao usnama preko njih. „Znam da potpuni užitak kod
žena dolazi sporije.”
Jesu li svi muškarci to znali? i ponašali se u skladu sa
tim? Ne, nisu svi to znali.
Spavaćica joj je polako klizila na dole. Stavio je ruke
ispod njenih grudi. Podizao ih je, dok je usnama prelazio
preko njenih bradavica. Dodirnuo ih je jezikom. Dahtala je.
„Ali ono što bih zaista želeo”, rekao je, i svojim dahom
ugrejao bradavicu, koju je malopre ovlažio jezikom, „jeste
da ti vodiš ljubav sa mnom, takođe.”
Kako? Osećala se čvrsto zarobljenom u njegovim
rukama.
„Kako?”, šapnula je. Tada je još jednom shvatila da joj
je bilo drago što nije bilo svetla.
„Ah, Ketrin”, rekao je, ponovo stavivši svoje usne preko
njenih. „Koliko mi je drago što si ipak nevina. Dozvoljavaš
mi da te svuda dodirujem. Prijaju li ti moji dodiri?”
„Da”, rekla je.
„Zar ne misliš onda da bi i meni prijali tvoji dodiri?”,
pitao je. „Zar ne osećaš želju da me dodirneš?”
„Da.” Bilo je u redu da ga dodiruje? Nije bilo -
neprikladno? Umalo se nije nervozno nasmejala kada je
pomislila na tu reč.
„Onda me dodirni”, rekao je. „Vodi ljubav sa mnom.”
Brzo se okrenuo na leđa i svukao joj spavaćicu, koju je
bacio sa strane. Zatim ju je obuhvatio jednom rukom i
pripojio je uz sebe.
Stavila je šake na njegove grudi, široke, izrazito
mišićave i prekrivene maljama. Osećala je njegove tvrde
bradavice, a zatim ih je protrljala prstima, dok je usnama
pritiskala njegove grudi. Primetila je da je bio miran. On je
postao pasivan, što je bilo nepravedno. Međutim, bila je
omamljena željom da ga istraži, da ga upozna. Za trenutak
je želela da se i on pomera.
Leđa su mu bila isto tako čvrsta kao i grudi. I topla.
Osetila je ožiljak od rane koju je zadobio od sablje, koja mu
je umalo odsekla nogu. Nije se tu zaustavila. Rukom je
lagano klizila preko ožiljka, zatim preko kuka - i tu bi se
zaustavila, međutim, nije joj dozvolio.
 „Da”, rekao je, gotovo žestoko. „Da, Ketrin. Dodirni
me.”
Čvrst i dugačak. Spreman za nju. Lagano je prstima
prelazila preko njega, a zatim je stegla šaku, kada je, po
njegovom kratkom dahu, osetila da mu je bilo prijatno.
Želela ga je duboko u sebi, tamo gde je osećala pulsiranje.
„Pobogu, ženo”, rekao je. Ponovo je bila na leđima, a on
je opkoračio oko nje. „Trebalo je da ti vežem ruke iza leđa,
umesto da ti kažem da vodiš ljubav sa mnom. Imaš magiju u
rukama?”
„Da”, šapnula mu je, obuhvatajući ga oko lica kako bi
ga prinela svom. Otvorila je usta ispod njegovih usana. „I u
telu, Rekse. Dođi i uveri se.”
Najednom, bio je duboko u njoj. Zajecala je od šoka i
čuda.
„Zbog tebe se ponašam kao dete u školi”, rekao je. „Jesi
li spremna?”
„Da.” Dahtala je i molila, pomerajući ruke sa njegovih
bokova, sve do zadnjice. „Da, spremna sam. Hajde, Rekse!
Hajde!”
Usledio je žestok, snažan bol i ushićenje. Prodirao je
unutar nje, međutim, ona nije bila samo pasivni objekat.
Harmonično i ritmično je pratila pokrete njegovih kukova.
Čula je njegov poslednji vapaj, zajedno sa njenim. Duboko u
sebi je osetila nalet toplote. A zatim se izgubila na nekoliko
sekundi, ili minuta, ili časova - nije mogla da oceni.
Došla je sebi tek kada je težak teret sklonjen sa nje, i
shvatila je da se pomerio pored nje. Tada se setila. Setila se
kako se osećala njihove prve bračne noći, kada je ono što se
desilo bila čisto fizička stvar, dok je na planu emocija, kao i
na svim ostalim poljima, ona i dalje bila usamljena. Bila je
možda čak i usamljenija nego ranije jer njeno telo više nije
pripadalo njoj. Čekala je povratak tog osećanja.
„Dakle?” Pomilovao ju je po ramenu. Da li je to bila
strepnja u njegovom glasu? Ne, verovatno nije.
Okrenula je glavu i nasmešila se. Bila je uspavana. Oči
su joj se privikle na mrak. Posmatrao je i on nju.
„Mmm”, rekla je.
„Mm dobro?”, pitao je. „Mm loše? Ili mmm ostavi me na
miru?”
„Mmm”, rekla je.
„Elokventno.” Dohvatio je prekrivao, pokrio ih, i u isto
vreme stavio ruku ispod njenog vrata. Okrenula se na svoju
stranu i sklupčala uz njega. Za sada će se pretvarati da je
fizičko sjedinjenje koja se upravo desilo između njih bilo
sjedinjenje na svim planovima. Pretvaranje nije moglo da
naškodi. Makar ne večeras. Bio je topao i znojav. Osećao se
divno.
Rekao je još nešto. Bila je previše uspavana da bi
pažljivo čula.
„Mmm”, ponovila je, i utonula u sladak san.

Bio je opušten, sit i samo što nije zaspao. Međutim,

pamtio je taj trenutak još nekoliko minuta. Prislonio je
obraze o njenu svilenu kosu. Bila je topla, meka i opuštena
dok je spavala. Mirisala je na sapun, na ženu i na seks.
Umoran od tolikog puta u poslednje tri nedelje, prisetio
se svega što se dešavalo u prethodnih mesec dana i duže.
Prisećao se svih događaja koji su napravili toliku promenu
njegovom životu. Verovao je da je to bila katastrofalna
promena sve do - kada? Do pre nekoliko minuta?
Od samog početka ju je želeo - kao ljubavnicu. Kao
nekog sa kim će otići u krevet i koga će tokom nekoliko
nedelja provedenih na selu sa porodicom i prijateljima
iskoristiti za zabavu. Svakako nije želeo nikakvu dugoročnu
vezu sa njom, čak iako je, što je bilo neverovatno, njegova
želja za njom bila tolika da joj je ponudio brak, i pre nego
što je zaista bio primoran na to.
Sada mu je bilo drago što nije bila njegova ljubavnica.
Ketrin nije bila samo žena za krevet, iako je, što je bilo
ironično, to upravo tamo i otkrio. Ona je bila žena za život.
Nije bio siguran šta je tačno mislio pod time - mnogo mu se
spavalo kako bi o tome dalje razmišljao. Međutim, ta misao
mu se činila dubokom i značajnom, tako da će o tome
razmisliti sutra, kada bude imao više energije.
Bilo mu je drago što su imali čitav život pred sobom za
ovakve noći, kako bi usavršili ono što se dešavalo između
njih u krevetu. Njihova prva bračna noć je bila propast.
Daleko od toga da je večeras bilo savršeno, mada mu se pre
samo nekoliko minuta tako činilo. Zasigurno, to je bilo
daleko ispod njegovih uobičajenih standarda, kako je vreme
odmicalo. Sve je bilo završeno za samo nekoliko minuta. I
samo je on bio zadovoljen. Malo toga je uradio kako bi i ona
bila zadovoljna, pre nego što ju je, u naletu požude,
opkoračio.
Opet, delovala je prilično zadovoljno. Vikala je njegovo
ime istog trenutka kada je zašao u nju. Pored toga,
zadivljujuće brzo je zaspala. U njegovom naručju. Večeras
mu nije okrenula leđa. Nije bilo suza.
Odlučio je da će sledećeg puta biti mnogo bolje za nju.
Uzdržavaće se, ukoliko to bude potrebno, i čitavih sat
vremena, kako bi joj pružio zadovoljstvo koje je bio
sposoban da joj pruži. Sledećeg puta - možda kasnije
večeras. Mada, morao bi da joj naloži da svoje čarobne ruke
drži podalje od njega.
Nasmejao se. Bio je sa ženama koje su bile daleko
veštije sa rukama od Ketrin. Malo je falilo da se osramoti
usled njenih dodira. Zbog čega je bilo tako?
Bio je veoma umoran. Morao je da spava. Međutim,
znao je da neće moći da zaspi cele noći. Znao je da će
ponovo želeti da je ima, pre nego što svane.
Bilo mu je drago što su imali čitav život...
Čuo je Tobija dok se okretao pored kamina, glasno
zevnuo, zatvorio usta uz škrgut zuba, a zatim se ponovo
utišao.
Lord Roli se skoro naglas nasmejao. Međutim, nije imao
snage za to, previše mu se spavalo.
 18.

Nije očekivala da će biti srećna, niti da će osećati išta

približno sreći. Nije želela da se uda za vikonta Rolija. To
što je bila primorana da se uda za njega, delovalo joj je kao
noćna mora, mada je uvek osećala nevoljnu privlačnost
prema njemu. Očekivala je da će žaliti za svojom kućicom i
mirnim životom kojim je bila zadovoljna.
Zapravo se ispostavilo da je bila neočekivano srećna
tokom prvih nekoliko nedelja koje je provela u svom novom
domu. Bilo joj je prijatno - o da, morala je da prizna - što je
ponovo živela u velikoj kući, okruženoj lepim i prostranim
parkom, sa poslugom koja se starala da sve protiče kako
treba. Takođe, bilo je lepo znati da je bila gazdarica Straton
parka, i da je, nakon svega, ipak postala ugledna udata
dama, vikontesa Roli.
Čitavo jutro nakon svog dolaska provela je sa gospođom
Kič - pretpostavljala je da su članovi posluge bili iznenađeni
što je bila budna tako rano. Sproveli su je po kući i objasnili
joj kako je domaćinstvo vođeno, gde su stajale knjige od
značaja za vođenje domaćinstva, i odveli je dole kako bi
razgovarala sa kuvarom. Kuća je uspešno vođena i kuvarev
jelovnik je bio bogat u izboru namirnica i ukusa. Možda bi
se mnoge mlade plašile da dozvole da sve ostane onako
kako je do tada bilo, pre njihovog dolaska. Ketrin se nije
mešala, međutim, za samo nekoliko dana, svima je postalo
jasno da je ona bila gazdarica Stratona.
Bio je lep osećaj da ponovo bude gazdarica jedne velike
kuće.
Glas se brzo proneo. Ne samo da je vikont Roli ponovo
bio kod kuće, već je sa sobom doveo i mladu. Tokom prve
nedelje kuća je vrvela od posetilaca, koji su se skoro svi
sami pozvali. Tokom druge nedelje, Ketrin je gotovo svakog
popodneva i večeri bila van kuće, uzvraćajući posete. Išla je
na svečanosti i večere na koje su bili pozvani. Činilo se da
će društveni život u Stratonu biti vrlo aktivan, čak i kada
vest o njenom dolasku bude utihnula.
Još u toku prve nedelje trebalo je da upozna
stratonskog namesnika i njegovu suprugu, kao i da usput
pozdravlja meštane, zakupce njihovog zemljišta, i radnike,
da im se osmehuje i maše na ulici i u crkvi, dok su oni zurili
u nju i osmehivali joj se. Tokom druge nedelje počela je sve
da ih poziva, uklapajući te posete sa svojim posetama
lokalnom plemstvu.
Tokom te prve dve nedelje imala je više obaveza nego
ikada ranije.
Već prve nedelje, iz Londona je stigla krojačka sa svoja
dva asistenta. Ketrin nije znala za njihov dolazak. Međutim,
bila joj je izdata naredba da provede čitavo jutro sa njima,
nakon čega se ubrzo podsetila pomešanog osećanja
uzbuđenja i dosade dok su joj uzimali mere i dok su zajedno
birali materijale, krojeve, i dezene za vrtoglavo veliki broj
komada odeće svih vrsta. Ona nije mogla da bira količinu
tih komada - to je unapred učinio njen suprug. Činilo se da
joj je bilo potrebno svega i za sve prilike.
 Nije se bunila. Pet godina je sama šila svoju odeću i bila
je zadovoljna njenom jednostavnošću i malom količinom
koju je posedovala. To je bilo u skladu sa njenim
potrebama. Međutim, prihvatila je činjenicu da je sada
morala da bude obučena u skladu sa svojom novom ulogom.
Takođe, ponovo je otkrila čari posedovanja moderne i lepo
skrojene odeće. Neki od komada su bili spremni vrlo brzo, a
činilo se da će tri krojačice ostati u Stratonu, sve dok ne
bude sve u potpunosti gotovo.
Kao što je i bilo očekivano, tokom tih dana nije često
viđala supruga.
Čitav dan je bila zauzeta vođenjem domaćinstva i
svojim posetama. On je bio zauzet svojim poslom na imanju
- Ketrin je rano shvatila da je ozbiljno shvatao dužnosti
zemljoposednika, kao i to da je držao sve pod kontrolom i
sam izdavao naredbe, iako je imao vrlo kompetentnog
nadzornika. Uveče su provodili vreme zajedno ili su išli u
zajedničke posete, ali su, zbog društvenih obaveza, često
bili razdvojeni.
Opet, Ketrin nije osećala kao da su jedno drugo
izbegavali. Uglavnom su zajedno jeli, a povremeno bi našli
vreme i za zajedničku šetnju ili vožnju.
Shvatila je da bi, nakon svega, ipak postojala
mogućnost da joj se svidi. Sada, kada je bio kod kuće i kada
je imao obaveze, činio se manje letargičnim i manje se
dosađivao nego što je to bio slučaj u Bodliju. I sada, kada su
bili u braku, više nije bio opasni i uporni predator. Činilo se
da su ga u Stratonu prilično voleli, a sasvim sigurno su ga
veoma poštovali. Supruga jednog od zakupaca joj je
ispričala kako je, pre njega, njegov otac bio kockar i vrlo
trom čovek. Imanje je bilo u prilično lošem stanju kada ga
je on nasledio. Međutim, on je uspeo sve da preokrene za
samo nekoliko godina, uprkos tome što se borio u ratu na
Poluostrvu.
 Kada su bili zajedno, postojalo je vrlo malo trenutaka
tišine, ali nisu bili neprijatni i stegnuti, kao što je mogla da
očekuje na osnovu početka njihovog braka, koji nije mnogo
obećavao. Imali su širok dijapazon tema za razgovor. Bila je
iznenađena koliko je bilo lako voditi razgovor sa njim.
Činilo se da su za sada oboje ipak odlučili, da su, ono na
šta nisu mogli da utiču, makar mogli da prihvate što je to
bolje bilo moguće. Takođe se činilo da su se oboje trudili da
njihov brak bude koliko-toliko uspešan.
On je svake noći spavao sa njom u njenom krevetu.
Ketrin je prilično iznenadilo to što im je taj aspekt braka bio
dobar - čak vrlo dobar. Tokom onih nekoliko nedelja u
Bodliju, strastveno ju je uhodio, a ni ona nije mogla da
uguši želju za njim. Bio je spreman čak i da joj ponudi brak,
još pre nego što je zaista bio primoran na to, samo da bi
legla sa njim u krevet.
To što se dešavalo između njih u krevetu bilo je veoma
dobro. On je bio izuzetan ljubavnik, i izuzetan učitelj,
takođe. Insistirao je na tome da se ona postepeno oslobodi
svega što ju je kočilo, kako bi maksimalno mogla da uživa u
svemu što je imao da joj ponudi u krevetu. Čak ni u
najluđim snovima nije mogla da zamisli da je postojalo
toliko toga što je moglo da joj donese užitak - i svake noći je
otkrivala nešto novo. On se činio nezasitim - jednom u toku
noći, često dvaput, a ponekad i više puta. Međutim, i ona je
takođe bila nezasita. Obrazi su joj goreli od same pomisli.
Naravno, nije očekivala da će to potrajati. Znala je da
se udala za ženskaroša. Uistinu, nije mogla da očekuje od
čoveka koji je tako strašno dobro izgledao - primetila je
kako su ga sve žene gledale, kako mlađe tako i starije - i
koji je bio u svojoj punoj snazi, da će ostati veran i da će se
zadovoljiti samo jednom ženom. Kad-tad će doći kraj
njihovom medenom mesecu. Možda kada bude zatrudnela.
U narednih nekoliko dana će znati da li se to već desilo
tokom tog prvog meseca ili ne.
Kada se to bude desilo, prihvatiće stvarnost takvu
kakva jeste - kada on konačno bude preusmerio svoju strast
na neko drugo mesto. Postala je prilično dobra u mirenju sa
stvarnošću. Koliko god se to činilo nepravednim prema
njenoj kućici i životu u Bodliju, u Stratonu je bila srećnija.
Tu se osećala prirodno i osećala je da je imala pravo na
život, više nego ikada u Bodliju. Tu će nastaviti da bude
srećna. Na kraju krajeva, nije bilo kao da ga je volela.
Ipak, pomisao da će se njegova strast ohladiti, izazvala
bi neko probadanje - neku neobjašnjivu bol. Život je bio
dobar takav kakav je trenutno bio. Ponekad, kada bi zaista
razmišljala o tome - na sreću nije imala mnogo vremena za
razmišljanje - morala je da prizna da joj je bilo lepo kada bi
se našla u njegovom društvu, kada bi videla sa kakvim su
ga poštovanjem ljudi tretirali, kada bi shvatila da je bio
neobično privlačan u očima drugih žena, dok je znala da je
bio njen muž, njen ljubavnik. Takođe, bilo joj je lepo kada bi
ostala nasamo sa njim, lepo zato što je imala društvo i
nekog sa kim je mogla da podeli svoja razmišljanja i
stavove.
Bilo je lepo što je imala ljubavnika, nekoga zbog koga
će se ponovo osetiti živom, mladom, lepom i ženstvenom.
Sada se činilo kao da je toliko dugo bila u stanju kliničke
smrti. Osećala se lepo jer je znala da je tu, u krevetu, imala
izvesnu moć nad njim. Znala je kako da poveća njegov
užitak, kako da ga dovede do gubitka daha i gubitka
kontrole, kako da ga natera da cvili i moli pred njom.
Uživala je kada bi se žalio na njene magične ruke i kada bi
pretio da će ih vezati. Volela je kada ju je nazivao vešticom.
Odlučila je da je bilo dobro što nije bila zaljubljena u
njega. Biće joj dovoljno teško kada bude nastupila pramena
- što će se neizbežno dogoditi - i bez uplitanja dubljih
osećanja. Da, biće joj teško...
Međutim, bila je previše zauzeta kako bi joj ta misao
uništila sreću.

***
„Prelepo je”, zadovoljno je uzdahnula. „Je li to najlepše
imanje u Engleskoj, ili sam samo pristrasna?”
„Jeste najlepše imanje u Engleskoj”, zakikotao se.
„Mada, znaš, i ja sam takođe pristrasan.”
Bio je predivan prolećni dan, tako da se više činilo da je
leto, samo bez nepodnošljive letnje vrućine. Nebo je bilo
vedro. Povremeno bi se, neznatno, osetio lagani povetarac.
Stajali su nasred paladijskog mosta i gledali u mirnu
reku, kroz grane žalosne vrbe koje su visile iznad njih, pa
sve do parka i njihove kuće. Svaki pogled sa mosta imao je
dodatnih čari time što je bio uokviren njegovim stubovima i
lučnim svodom. Njegov pradeda je sagradio taj most pre
skoro jednog veka.
Žurio je kući sa nekog posla oko imanja koji je imao da
završi, a koji bi inače mogao da ga zadrži do ručka, ili čak i
kasnije. Žurio je jer mu je ona za doručkom rekla da joj je
krojačica zakazala finalnu probu tog jutra. Samim tim, ona
neće izlaziti. Biće kod kuće. Dakle, i on je žurio kući. Odveli
su Tobija na istrčavanje - razmaženi terijer i dalje nije bio
smešten u štali, niti je bio poveren konjušarima i ostalim
članovima posluge. Skakutao je pored reke, pokušavajući
da dohvati insekte koji su obletali oko njega.
„Razmišljala sam da li bi salon možda još lepše izgledao
sa svetlijim zavesama”, rekla je. „Prostorija je zaista
predivna, Rekse. Međutim, nešto tu nije kako treba. Dve
nedelje već razmišljam o tome. I juče mi je palo na pamet
da teški somot boje vina zaklanja svetlost i - raskoš
prostorije. Šta misliš?”
Blago se mrštila, očigledno zamišljajući salon i
koncentrišući se na tu sliku koju je stvorila. Jedna stvar ga
je iznenadila, zbunila i zaintrigirala. Očigledno se osećala
kao kod kuće u mestu kakvo je bio Straton. Lako je
preuzela vodeću ulogu nad domaćinstvom. Gospođa Kič ju
je tretirala sa takvim poštovanjem kao da je već čitavu
deceniju bila gazdarica kuće. Takođe, komšije su je
prihvatile kao da je bila princeza. Lako se kretala u
njihovom društvu, bez ikakvih naznaka nelagode ili
neprijatnosti - i bez arogancije.
„Pretpostavljam da imaš bolje oko za te stvari od
mene”, rekao je. „Ukoliko zavese treba da se menjaju, onda
će biti promenjene.”
I dalje je bila namrštena. „Nemam nameru da
promenim karakter tvoje kuće”, rekla je. „Prelepa je takva
kakva je. Takođe, ne planiram da potrošim sve tvoje
bogatstvo. Međutim, ima par stvari...”
Zacerio se, a zatim se ona okrenula ka njemu, sklonila
namrštenu grimasu sa lica i nasmejala se sa njim.
„Nema više od pet-šest stvari”, rekla je. „Dobro, možda
devet-deset.”
Skoro da se sasvim navikao na to da bi ga obuzeli neki
žmarci kad god bi ga ona pogledala i nasmejala mu se.
Ipak, tako je i trebalo da bude. Kad god bi ga ona
pogledala, on bi joj, skoro neizbežno, uzvraćao pogled.
Postao je svestan toga kada su bili van kuće, u
zajedničkom društvu - jedan od komšija mu je dobacio tu
opasku, a još dva gospodina, koja su takođe to čula,
nasmejala su se i prokomentarisala nešto vezano za
novopečene mladence.
Međutim, nije bilo naročito učtivo to da čovek posmatra
svoju suprugu, opčinjen njenom lepotom i šarmom, u
trenucima kada je bio u društvu i kada je trebalo da
učestvuje u razgovoru. Samim tim, trudio se da ne gleda
toliko često u nju. To nije bilo lako. Osećao se kao da je
stalno nazadovao.
Čekao je da opsesija njom prođe. Bila je njegova svake
noći - i to uglavnom nekoliko puta u toku noći - tokom dve
nedelje, ukoliko nije računao njihovu prvu bračnu noć. Bilo
je krajnje vreme, čak je i prošlo to vreme, da interesovanje
za njom počne da jenjava. Biće dobro kada se to desi. Nije
bio siguran da je bilo dobro za njega što je toliko često
posećivao krevet svoje žene. „Deset stvari”, rekao je.
„Dobro, dokle god jedna od tih stvari ne podrazumeva
potpuno rušenje kuće, a zatim njeno ponovno nameštanje,
onda, pretpostavljam da treba da se smatram pravim
srećnikom.”
I dalje se smejala. „I bašte sa sve četiri strane kuće”,
rekla je, „i mostovi će se uklapati sa ovim, na preostale tri
strane. Oh, i mermerna fontana sa nagim anđelom. I...”
Stavio joj je prst na usta kako bi je utišao. „Na
preostale tri strane nema reke”, rekao je. „Predlažeš li da
iskopam šanac svuda oko kuće?”
„Mogu li da povećam broj na jedanaest?”, upitala je.
To je bila druga iznenađujuća stvar vezana za njihov
brak. Uglavnom su vodili ozbiljne razgovore. Međutim,
nekada su njihovi razgovori postajali prilično apsurdni, kao
što je to sada bio slučaj. Smejali su se zajedno. Voleo je da
je vidi nasmejanu. To mu je umanjivalo osećaj krivice.
Ponekad se pitao da li je samo bila dobra glumica ili je
stvarno bila srećna. Pitao se da li bi, duboko u sebi, više
želela da bude u svojoj idiličnoj kućici kraj reke.
Takođe, svesno se pitao da li je i dalje žudela Brusom.
Pokušavao je da izbaci tog nepoznatog čoveka i njegovo ime
iz svojih misli, međutim misli nije uvek bilo lako
kontrolisati. U tim trenucima je osećao da ga je nagrizala
ljubomora.
Bilo je dobro makar to što je nije voleo, pomislio je, iako
nikada nije želeo brak koji nije bio iz ljubavi. Da nije bilo
tako, mogao bi da oseća izvesnu patnju, uz neočekivanu
sreću koju su mu ovih prvih nekoliko nedelja braka donele.
Oboje su se u isto vreme okrenuli kako bi pogledali u
pravcu velike kamene kapije na kraju puta, ne tako daleko
od mosta. Nepoznata kočija je išla u pravcu kuće.
„Ko je to”, pitala je. „Je li to neko koga još uvek nisam
upoznala?”
Međutim, on se smejao, a zatim je hitro uzeo pod ruku i
požurio sa mosta kako ih kočija, koja se približavala, ne bi
srušila. Tobi je trčao ka njima, neustrašivo i ushićeno lajući,
kao što je to uvek i radio kada bi im došli gosti - nije mu
trebalo puno vremena da položi pravo na svoju novu
teritoriju.
„Ne”, rekao je lord Roli. „Jedan nepoznanik za tebe, i
možda, još dva stara poznanika. Da, svakako.”
Kako su ih ljudi iz kočije očigledno opazili, ona se
zaustavila čim je prešla most. Vikont je zakoračio kako bi
otvorio vrata. Lord Pelham je iskočio iz nje, ne čekajući ni
da postave stepenice, dotrčao do svog druga i pljesnuo ga
po ramenu i ruci.
„Rekse, ti stari grešniče!”, rekao je. „Oženio si se, a nisi
sačekao na svoje prijatelje da dođu. Čestitam, stari
šampione!”
 Zatim se okrenuo ka Ketrin, a Natanijel Gaskojn je
došao na njegovo mesto. Smejao se, pljeskajući druga i
uveravajući ga da je pravi srećnik, čak i veći nego što je to
zaslužio. Zahtevao je od Idena da se skloni kako bi mogao
da zagrli mladu i ukrade joj poljubac, pošto nije bio
prisutan na venčanju da to uradi.
A onda je i grof od Haverforda iskočio iz kočije. Četvrti
jahač apokalipse - visok, plav i elegantan.
„Rekse”, rekao je. „Dragi moj dečače! Šta se sve ovo
desilo?”
Zagrlili su se. Nisu se videli nekoliko meseci. Nekada
davno su živeli zajedno, disali zajedno, borili se rame uz
rame - i skoro izgubili život zajedno, više puta nego što su
to mogli da zapamte.
„Sa oduševljenjem sam čitao tvoje pismo”, rekao je
grof. „A onda su me Net i Iden uputili da im tvoj brak
uopšte i nije bio toliko iznenađenje. Vrlo neljubazno od tebe
što nisi zaustavio venčanje dok mi ne stignemo. Mada, opet,
možda bismo se posvađali oko toga ko će ti biti kum.
Pretpostavljam da je Klod imao tu čast?”
Lord Roli je klimnuo glavom i nasmejao se. „Tri kuma -
četiri sa Klodom - bilo bi malo neuobičajeno”, rekao je.
„Međutim, osećali ste se prinuđenima da dođete čak iz
Kornvola, sva trojica. Počastvovan sam.”
Grof od Haverforda ga je potapšao po ramenu, a zatim
se okrenuo kako bi upoznao mladu, koja se smejala zajedno
sa drugom dvojicom njegovih drugova. Međutim, oni su se
odmakli kako bi joj predstavili grofa.
Lord Roli je gledao u grofa, spremajući se da ih upozna.
Međutim, zaustavio se kada je primetio iznenađeni izraz na
licu svog prijatelja.
„Ledi Ketrin!”, rekao je iznenađeno.
 Vikont je uputio brz i kratak pogled ka svojoj ženi. Lice
joj je bilo potpuno bledo, a iz očiju joj je izbijao strah i
priznanje.
„Moja supruga”, rekao je, pokušavajući da zadrži
smiren ton. „Kenet Vudfol, grof od Haverforda, Ketrin. Ali
vidim da ste se vas dvoje već upoznali.”
Njegova žena se poklonila. „Lorde”, usne su joj bile
potpuno blede.
„Da, uistinu”, Ken je govorio glasno, srdačno i brzo.
„Oprostite, madam. Ledi Roli, zar ne? Da, verujem da smo
bili u isto vreme u gradu pre nekoliko godina. Proveo sam
nekoliko meseci kući, otpušten sa Poluostrva. Vi ste, dakle,
primorali Reksa na brak, ili je bilo obrnuto. Net i Iden su mi
celim putem pričali koliko je sreće imao. Sada sam i sâm
uveren da nisu preterivali.” Uhvatio ju je za ruku i poklonio
se preko nje, a zatim je primakao usnama.
„Savršeno sam svestan koliko sam sreće imao”, rekao
je vikont, i uzeo je za ruku - bila je kao led ledena - i
provukao je ispod svoje ruke, osmehujući joj se sve vreme.
„Čini mi se, ljubavi, da ćemo imati goste.”
„Zaista divno.” Uspela je da se nasmeši, čak je dobila i
malo boje u obrazima. „U Bodliju sam se i sama uverila
kako su lord Pelham i gospodin Gaskojn bliski prijatelji mog
muža. Zadovoljstvo mi je što sam upoznala još jednog. Biće
divno da ponovo budete svi na okupu.”
„Trebalo je sa sobom da povedemo psa goniča u
Španiju”, rekao je grof. „On bi najurio Francuze nazad
preko Pirineja, čak i pre prve bitke. Je l’ vaš, madam?”
Tobi se, u veselom i neustrašivom zanosu, šepurio oko
njih, još od trenutka kada je kočija prešla kapiju. Nije ništa
pomoglo ni to što se Net rvao sa njim.
 Uputili su se ka kući. Svi su govorili u isto vreme,
prilično glasno i prilično srčano. Puno su se smejali i
uzbuđeno kikotali.
Ledi Ketrin.
Priznanje i strah u njenim očima.
Kenetovo ishitreno pokriće. Prekasno.
Ledi Ketrin.

Kuvar je uspeo da spremi ručak za tri neočekivana

gosta, bez većih problema. Za stolom je bilo puno priče i
smeha. Nakon toga, Ketrin je izvršila nekoliko poseta sama,
dok su muškarci ostali kod kuće kako bi proveli popodne
zajedno. Za večerom je bilo skoro isto kao i za ručkom.
Uveče su svi zajedno otišli kod Brikshamovih na druženje i
partiju karata - njen muž ih je ranije obavestio o dolasku
svoja tri prijatelja, te su i oni bili pozvani. Posebno su bile
očarane dame iz kraja koje nisu bile u vezi.
Bio je to dan kao i većina drugih - ispunjen aktivnošću.
Nisu imali ni trenutak za sebe, još od jutros kada su bili na
mostu.
Ketrin se spremala da legne, Meri joj je očešljala kosu,
a zatim joj poželela laku noć. Obukla je spavaćicu i, umesto
u krevet, otišla u salon u svojoj sobi, i tu je sela i čekala.
Shvatila je da drhti, iako su prijatelji njenog muža
komentarisali kako je veče bilo neobično toplo za to doba
godine.
Oni su zaista bili prijatna gospoda. Potrudili su se da se
ona oseća ugodno, i da je nasmeju, uprkos činjenici da je
bila jedina žena, pored četiri muškarca. Grof od Haverforda
je bio posebno šarmantan. Nije je izbegavao, niti se
ponašao prema njoj kao da je imala kugu, što je očekivala
da će biti slučaj čim je shvatila da ju je prepoznao.
Imala je živopisno sećanje na njega, kakav je bio tog
proleća, izrazito zgodan u svojoj grimiznoj uniformi, i
privlačno bled od rana koje su ga umalo ubile u Španiji. Sve
mlade dame iz plemićke klase su uzdisale za njim -
uključujući i nju, iako nikada nisu otišli dalje od plesa
jednom prilikom, na balu.
„Tobi.” Dozvolila je psu da se popne na mali divan
pored nje, iako je bio u procesu učenja da ni ne. pokušava
da se penje po nameštaju kada je njen muž bio prisutan.
Obmotala je ruke oko njega i spustila obraz na njegov topao
vrat. „Oh Tobi, ovo je moralo da se desi. Zašto mu nisam
rekla još na početku? Pre nego što smo se venčali. Pre nego
što - mi je bilo stalo. Oh, znala sam da nije nikada trebalo
da dozvolim da mi bude stalo do nekoga. Čak ni malo.”
Tobi ju je polizao po obrazu. Međutim, pre nego što je
mogao da se uključi u dalji razgovor, vrata su se otvorila i
on je žustro skočio dole.
„Ah, tu si”, rekao joj je muž. „Pretpostavljam da je
dobro što sam došao ovde umesto pravo u krevet.”
Nije delovao naročito ljuto. Mada, i zašto bi? Bio je
svestan da nije čuo veći deo njene priče. Nije ni insistirao
da mu je ispriča. I nikada ga nije lagala. Zaista nije. Pitala
se šta mu je lord Haverford rekao tokom popodneva.
Međutim, odmah je znala odgovor. Ništa. On ne bi ništa
rekao. Ustala je.
„Dakle, ledi Ketrin", rekao joj je muž, „sada je složen
makar jedan deo slagalice. Prilagodila si se životu u
Stratonu kao da si na njega naviknuta od rođenja. Izgleda
da i jesi naviknuta od rođenja. Dolaziš u krevet? Izgledaš
kao da si spremna za svađu, ali ne mora da bude tako. Ne
mogu mnogo da insistiram da mi sada sve ispričaš, zar ne,
kad već to nisam uradio na samom početku. I možeš da
budeš mirna i sigurna da će Ken držati jezik za zubima.”
„Ledi Ketrin Vinsmor”, rekla je tiho, „ćerka grofa od
Pakstona.”
Ćutao je neko vreme, dok je stajao blizu vrata, sa
rukama sklopljenim iza leđa i napućenim usnama. „Ah”,
rekao je konačno, „ipak ćeš mi ispričati još nešto, zar ne?
Bolje sedi, pre nego što se onesvestiš, Ketrin. Zar je priča
toliko užasna?”
Sela je i opušteno prekrstila ruke u krilu. Gledala je
dole ka njima. Da, spremala se da mu kaže još nešto.
Spremala se da mu kaže sve. Međutim, samo jedna
budalasta misao joj se vrzmala po glavi dok je pokušavala
da se sastavi i odluči odakle da počne priču.
Nakon svega, ipak je bila zaljubljena u njega. Kakav
trenutak za takvo otkriće!
Bila je zaljubljena u njega.
 19.

Prišao je lagano brokatnoj stolici koja je stajala u blizini

kamina i seo - nije bio suviše blizu Ketrin.
Tobi je njuškao njegovu papuču, a zatim je legao,
oslonivši glavu na nju.
Gledao je u nju - bila je bleda i mirna, i netremice je
zurila u svoje šake. Nije bio siguran da je želeo da zna.
Tokom vremena koje su proveli zajedno, uspeli su da
izgrade odnos koji je lepo funkcionisao. Skoro da su bili
prijatelji. Bili su nezasiti ljubavnici. Pa ipak, bili su stranci.
Do pre nekoliko trenutaka nije čak ni znao ko je njegova
žena bila. Ledi Ketrin Vinsmor - sada ledi Ketrin Adams,
vikontesa Roli - ćerka grofa od Pakstona.
Pet godina je živela u Bodliju na Vodi kao gospođa
Ketrin Vinters, udovica. Zapravo je bila neudata ćerka
jednog grofa. Poznavao je grofa od Pakstona, samo što je
zaboravio da je njegovo prezime bilo Vinsmor.
„Bila sam predstavljena svetu kada sam imala
devetnaest godina”, rekla je. „Težak porodični gubitak je
sprečio da se to desi godinu dana ranije. Osećala sam se
starom. Osećala sam se kao da sam bila ostavljena po strani
i zaboravljena.” Nasmejala se nežno, bez ushićenja. „Bila
sam i te kako spremna za flertovanje, za ljubav i brak.
Povrh svega, želela sam da uživam u sezoni. Žalost u
porodici može da bude veoma dosadna i iritantna, posebno
kada je neko mlad, a izgubio je rođaka kojeg skoro da i ne
poznaje i ne može da oseća veliku žal za njim.”
To je bila Ketrin pre pet godina. Bila bi lepa i poželjna
devojka. On bi bio na Poluostrvu u to vreme. Izašla je u svet
iste godine kada je Ken bio otpušten iz vojske. Kada se
vratio u Španiju, namerno ih je nervirao opisujući sve
mlade dame iz plemićkih porodica, sa kojima je flertovao,
plesao i šetao. Možda je Ketrin bila jedna od njih.
„Imala sam sreće da sam imala nekoliko udvarača”,
rekla je. „Jedan se izdvajao. Rano je zatražio moju ruku.
Tata je to želeo. Bio je dobra prilika. Sviđao mi se.
Naginjala sam ka tome da pristanem. Ali - oh, bila sam
budalasta i bio mi je pomalo dosadan. Mislim da bih na
kraju pristala, ali nisam želela da se obavežem veridbom
pre kraja sezone. Želela sam da drugi muškarci misle da
sam slobodna. Nisam završila sa flertovanjem. Bila sam
tako budalasta devojčica.”
„Nije budalasto da želiš da uživaš u životu kad si mlad”,
rekao je tiho. Tobi, koji je bio kod njegovih nogu, uzdahnuo
je duboko i zadovoljno.
„Postojao je još neko ko me je daleko više uzbuđivao”,
rekla je. „Bio je zgodan, veseo i šarmantan. Takođe, bio je
neodoljiv jer ga je pratio glas da je bio veliki ženskaroš.
Kružile su priče da je bio okoreli kockar, i da je dotakao
dno, te je bio u potrazi za bogatom ženom. Upozorili su me
da se držim podalje od njega.”
„Ali nisi to uradila”, rekao je.
Pogrbila se. „Nisam stvarala iluzije o stvarnoj prirodi
njegovog interesovanja za mene”, rekla je. „Nisam ni
razmišljala o braku sa njim. Nisam bila zaljubljena u njega.
Međutim, uzbuđivala me je činjenica da sam se dopadala
nekome ko je bio ozloglašen i tako - zabranjen. Nekada bih
plesala sa njim u inat svom pratiocu. Razmenjivali smo
poglede u toku koncerata i u pozorištu. Ponekad, kada bi
posumnjao da su me držali podalje od njega, on bi smišljao
načine kako da mi pošalje poruku. Jednom sam mu čak i
odgovorila - ali samo jednom. Nije mi bilo prijatno što sam
radila nešto toliko strašno neprikladno. Samo sam bila -
veoma glupa.”
Sigurno je bilo veoma loše, pomislio je. Dugo joj je
trebalo da dođe do poente. Nije nijednom pogledala u
njega.
„Bila si samo jako mlada”, rekao je.
„Ali onda sam ipak uradila nešto strašno neprikladno.”
Ponovo se pogrbila i zatim napravila dugačku pauzu pre
nego što je nastavila da priča. „Oboje smo bili u Voksholu
na nekoj zabavi. Pitao me je da plešem sa njim, ali mu je
moj pratilac rekao - veoma čvrsto i oštro - da sam zauzeta
čitave večeri. Preko konobara je do mene prokrijumčario
poruku u kojoj me je pitao da mu se pridružim u kratkoj
šetnji. Prvi put sam bila tu i bila sam očarana lepotom
mesta. Međutim, svi iz mog društva su samo želeli da sede
za našim stolom, jedu jagode i piju vino. Niko nije bio
raspoložen za ples, niti za šetnju. Bila sam veoma
razočarana.”
Ubrzala je govor i postala je još uznemirenija. On je
gledao u njenu spuštenu glavu, i znao je samo jednu stvar.
Bilo je dobro što se nije udala za dosadnog, uvaženog
čoveka, koji je ubijao njen mladalački duh tokom njene prve
sezone. Sirota devojka - mogao je da oseti iskušenje koje je
ona tada osećala. To je svakako bilo bolno iskušenje, kojem
je naravno poklekla. Pretpostavljao je da su ih videli
zajedno i da je bila uništena. Ne, sigurno je bilo nešto više
od toga. Setio se njihove prve bračne noći.
„Rekla sam da idem da posetim prijatelja za drugim
stolom”, nastavila je, „i otrčala pre nego što je iko imao
priliku da krene sa mnom. Otišla sam u šetnju za kojom
sam toliko žudela.” Nasmejala se i nakratko prekrila lice
rukama.
Silovao ju je. Gospode, silovao ju je.
„Imao je spremnu kočiju”, rekla je. „Nisam želela da
uđem, naravno, ali mi je obećao da će to biti samo kratka
vožnja kako bi mi pokazao svetla Vokshola, sa malo veće
razdaljine. Bilo me je previše sramota kako bih digla
uzbunu, što bih morala da uradim ukoliko sam želela da se
oslobodim njegovog stiska. On - uradio mi je nešto u kočiji -
i posle toga me je odveo pravo kući. Bio je prilično odvažan
u celoj stvari. Rekao je tati da smo zaljubljeni, da smo bili
zajedno i da je hteo da pobegne sa mnom, ali nije želeo da
naruši moj ugled.” Napravila je pauzu.
„Silovao te je?”, bilo mu je teško da izgovori te reči.
Žmurila je. Ruke su joj bile snažno stisnute u krilu.
„Tokom godina sam uspela da ubedim sebe da to nije bila
moja krivica”, rekla je. „Govorila sam ne - iznova i iznova.
Međutim, svojevoljno sam otišla sa njim, i ušla sam u kočiju
bez prevelikog pritiskanja. Pretpostavljam da ne može baš
da se nazove silovanjem. Niko nikada nije to tako nazvao.
Sve je bila moja krivica.”
„Ketrin!”, glas mu je bio snažan i po prvi put je podigla
glavu i pogledala ga. „Rekla si ne. To je bilo silovanje. Nije
bila tvoja krivica.”
Ponovo je zatvorila oči i naslonila glavu.
„Želeo je da osigura tvoje bogatstvo?” pitao je, mada je
odgovor, naravno, bio očigledan. „Zašto se nisi udala za
njega, Ketrin? Da li ti je otac zabranio?”
Snažno se nasmejala. „Nisam”, rekla je. „Oh, nisam!
Pre bih umrla! Nije krio to što se desilo, naravno - tačnije
nije krio svoju verziju onoga što se desilo. Hteo je da me
ubedi da nemam izbora.”
Uništena. Bila je potpuno uništena. Kako je imala
hrabrosti da odbije ono na šta je, naizgled, bila primorana
da uradi?
„I onda”, rekao je, „proterana si u Bodli na Vodi, da
živiš pod lažnim imenom i lažnim bračnim statusom?”
Nije odgovarala neko vreme. „Da”, rekla je naposletku.
„Ko je bio on?”, rekao je skoro šapatom. Osećao je
takav bes da je bio skoro paralisan njime.
Lagano je odmahnula glavom.
Saznao bi. Rekla bi mu. Pronašao bi tog nitkova i ubio
bi ga.
„Ketrin?”, rekao je.
Onda mu je sinula misao. Nije volela nijednog od njih
dvojice - niti čoveka za koga je trebalo da se uda, niti onog
koji ju je silovao. Otišla je u London željno iščekujući svoju
prvu sezonu - dakle nije bilo nikoga koga je ostavila za
sobom. Ko je, dođavola, onda bio Brus?
Nije mu odgovorila. Sedela je, i dalje zabačene glave i
zatvorenih očiju.
„Ketrin”, rekao je, „ko je Brus?”
Pogledala ga je. Pogled joj je prvo bio prazan, a zatim
se ispunio takvom patnjom da mu je zastao dah. Otvorila je
usta s namerom da kaže nešto, a zatim ih ponovo zatvorila.
Pokušala je još jednom.
 „Bio je moj sin.” U njenom glasu se čuo očaj. „Dete te
ogavnosti. Rodio se mesec dana ranije. Živeo je tri sata. Svi
su govorili da je bilo dobro što nije preživeo. Kakva sreća za
mene, i za njega, takođe. On je bio moja beba. Bio je moj. I
bio je nevin. Brus je bio moj sin. Umro je u mojim rukama.”
Bože! Sedeo je kao vezan za stolicu, bio je zaleđen.
„Eto...” Nije bio siguran koliko je vremena prošlo dok
jedno od njih nije progovorilo. Nestale su emocije iz njenog
glasa. „To je ono što je trebalo da ti ispričam pre nego što
sam se udala za tebe. Trebalo je da insistiraš da to saznaš.
Oženio si se ženom koja je dvostruko uništena, lorde. Ne
bih se udala za njega čak ni da se saznala čitava istina.
Poslali su me kod tetke u Bristol. Međutim ona me nije
želela, a ni ja nisam želela da budem tamo. Ponašala se
prema meni kao prema razvratnici, kao da sam bila
osuđena na vešala. Tako sam predložila budućnost za sebe,
koja će moju porodicu osloboditi sramote usled mog
prisustva, a meni dati priliku da započnem novi život. Čak
sam i sama izabrala Bodli na Vodi.”
Pokušavao je da napravi računicu u glavi. Da, prošlo je
šest godina od kad je Ken bio poslat nazad u Englesku, ne
pet.
„Ketrin”, rekao je, „ko je bio on?”
Ponovo je odmahnula glavom. „Ostavi” rekla je. „Pusti
to. Ja jesam. Morala sam kako bih ostala normalna.”
„Ko je bio on?” Prepoznao je svoj ton koji je koristio dok
je bio konjički oficir i kada je nedvosmisleno zahtevao
poslušnost. Ponovo je gledala u njega. „Reći ćeš mi ko je
on”, rekao je.
„Da”, rekla je tiho. „Dugujem ti to. Ser Hauard Kupli.”
Ukoliko je bilo moguće da još više pretrne, desilo mu se
upravo to. Čuo je zujanje u ušima. Mislio je da će se
onesvestiti. Da li je takva jeziva slučajnost bila moguća?
Setio se razgovora koji je, ne tako davno, vodio sa Dafni.
Kupli je bio poznati ženskaroš i lovac na bogatstvo već dugo
godina. Bio je umešan u nekoliko skandala, i čak u dva
dvoboja. Na neki način - ali takve stvari su se dešavale - i
dalje je bio na margini visokog društva, a ponekad i bliže od
toga. Lord Roli je saznao sve o Kupliju u vreme kada je
raskinuo svoju veridbu. Sećanje na to mu je bilo pomešano
sa svim događajima koji su se desili u Vaterlou.
Čuo je imena nekoliko mladih dama kojima je Kupli
ukaljao ili u potpunosti urušio ugled. Je li mogao sada da se
seti ijednog od tih imena? Da li je i Ketrinino ime bilo među
njima? Može li da se tačno seti? Pakstonova ćerka... kojom
Kupli, iz nekog razloga, nije uspeo da se oženi iako je rodila
njegovo kopile. Je li sada izmišljao sećanje? Ili je zaista bilo
tu, zakopano u njegovoj podsvesti? Koliko god da je
svojevremeno bio ljut na Horaciju i povređen, razmišljao je
da je makar bila pošteđena onoga što je druga budalasta
devojka morala da podnese. Pakstonova ćerka.
Ustala je, i Tobi je takođe ustao za njom. Mahao je
veselo repom napred-nazad, udarajući lorda Rolija po nozi.
„Idem u krevet”, rekla je tiho. „Premorena sam. Laku
noć.”
Tobi je istrčao iz sobe za njom. Vikont je još dugo
nepomično sedeo, pre nego što je ustao, poneo svećnjak, i
iscrpljen, krenuo u svoju sobu.

***
Ona je spavala duboko i nije ništa sanjala. Probudila se
rano, iznenađena što je uopšte i mogla da spava. On nije
došao kod nje - po prvi put od kad su došli u Straton. To je
bio kraj, naravno. Prihvatila je tu činjenicu prilično mirno.
Pretpostavljala je da je oduvek znala da će mu kad-tad reći,
ili da će on sam saznati. Kao što je to znala, tako je znala i
da će to biti kraj.
Neće se opterećivati krivicom što ga je slagala i što je
imao lažnu sliku o njoj kada se oženio njom. Znao je da je
imala tajne. Mogao je da insistira na tome da mu sve kaže,
još onda kada je došao sa Dafni u njenu kućicu. Nije
insistirao.
Dobro, sada je makar znao da se oženio ženom koja
nikada neće moći da se pojavi u pristojnom društvu.
Razmišljala je samo o tome kako je to bio kraj i bila je
mirna. To nije bio značajan trenutak. Živela je sama pet
godina, a čak je bila i srećna. I nije kao da ga je volela -
tvrdoglavo je pokušavala da zaboravi ono što je priznala
sebi prošle noći, pre nego što mu je ispričala svoju priču.
Nije htela da siđe dole rano. Morala je da se suoči sa
njim, naravno, ali ne za doručkom. Ne, ukoliko je postojala
šansa da će i njegovi prijatelji takođe biti za stolom.
Okrenula se na drugu stranu i dodirnula jastuk tamo gde je
on obično držao glavu. Naterala se da ponovo zaspi.
Probudila se nakon sat vremena, ponovo iznenađena
što je uspela da zaspi. Činilo se da ju je ovo rasterećenje
potpuno iscrpelo.
Nakon što je ušla u trpezariju i uzdahnula sa
olakšanjem što je prostorija bila prazna, batler ju je
obavestio da je lord izašao sa svojim prijateljima na jahanje.
Nadala se da će ostati napolju čitavog jutra. Za popodne je
imala isplanirane tri posete. Naravno, moraće da se suoči
sa njim za ručkom. Međutim, to će verovatno biti kao i juče.
Njegovi prijatelji su voleli da se smeju i pričaju. Nije bila
sigurna da li su svi oni prikrivali otkriće lorda Haverforda.
Pretpostavljala je da jesu.
 Međutim, nije imala toliko sreće koliko se nadala. Kada
je završila sa svojim svakodnevnim konsultacijama sa
kuvarom, i popela se gore, u holu je zatekla svu četvoricu.
Upravo su se vratili sa jahanja. Grof od Haverforda joj je
prišao, uhvatio je za obe ruke i poklonio joj se.
„Dobro jutro, madam”, rekao je. „Ukrali smo vam Reksa
i odveli ga na jahanje. Oprostite nam. Neće se ponoviti.
Popodne idemo za London. Došli smo samo kako bismo vam
oboma poželeli sreću. Ali nećemo više iskorišćavati vaše
gostoprimstvo.”
Gledala je pomalo uplašeno u njega, lorda Pelhama i
gospodina Gaskojna. Nije želela da odu. I bila je sigurna da
su planirali da ostanu nedelju dana, ili čak i duže.
„Bićemo razočarani ukoliko tako brzo odete”, rekla je.
„Razmotrićete još jednom svoju odluku?”
Svi su bili veoma laskavi, međutim, svi su se složili da
su želeli da budu u gradu, sada kada je sezona počela. I
nijedan od njih nije želeo da smeta tek venčanim
prijateljima duže od jednog dana.
I tako, svega nekoliko sati kasnije, mahali su svojim
gostima, ona i njen muž. Stajali su napolju na tremu u
tišini, nakon meteža oko oproštaja i polaska njihovih
prijatelja. Uhvatio ju je podruku i uputio se sa njom ka
mostu na kojem su stajali juče - da li je zaista bilo moguće
da je to bilo juče? - kada je sve otpočelo. Ćutali su. Nakon
nekoliko trenutaka spustio je ruku sa njenog lakta. Vreme
nije bilo tako prijatno. Bilo je oblaka i blagog vetra. Reka je
bila uskomešana i više siva, boje škriljca, nego plava. Tobi
je šetao uz obalu, u potrazi za neprijateljem kog bi uništio,
što je i juče radio.
„Otac me neće više izdržavati, sada kada sam napustila
Bodli na Vodi”, rekla je, konačno prekidajući tišinu. „To je
bio uslov. I svakako ne mogu da se vratim tamo. Međutim,
Engleska je puna sela, i osim zakupa kuće, moje potrebe i
troškovi su veoma mali. Možda ćeš biti voljan da uradiš ono
što je i moj otac radio prethodnih pet godina. Mogu ponovo
da promenim ime. Neću ti nikada izazivati nevolje.”
„Idemo u London”, rekao je ravnim tonom.
„Ne!” To je bilo poslednje što bi očekivala - zaista
poslednja stvar. „Ne, Rekse, ne u London. Ne mogu da idem
tamo. Znaš da ne mogu. I ti ne bi želeo da te vide tamo sa
mnom.”
„Bez obzira, idemo”, rekao je. „Tamo nas čekaju mnoga
nezavršena posla.”
„Rekse”, zgrabila ga je za ruku, koja se činila čvrstom
kao stena. „Možda nisi razumeo. Svi su znali. Sve je
obelodanjeno u javnosti. Čak i činjenica da sam bila trudna.
Bila sam potpuno uništena. Nema šanse da se vratim.”
Okrenuo se ka njoj, imao je pust pogled.
„Jesi li onda bila kriva?”, pitao ju je. „Jesi li pristala?”
„Ne!” Zar joj nije verovao? Zar bi se kasnije tako
ponašala da je pristala? „Ali u čemu je razlika? Znaš da je
žena uvek kriva kada izgubi čednost. A ja nisam htela da
igram po pravilima i vratim svoj ugled na jedini mogući
način.”
„Onda nije završeno”, rekao je. „Vraćamo se da to
završimo, Ketrin.”
Odmahivala je glavom. Osećala je fizičku bol. „Molim
te”, rekla je. „Molim te, Rekse. Pusti me da idem. Niko
nikada neće morati da zna kim si se tačno oženio. Tvoji
prijatelji neće ništa reći.”
„Zaboravljaš nešto”, rekao je. „Ti si moja žena.”
Sigurno je bio dobar oficir, pomislila je, iako je to
trenutno bilo sasvim beznačajno. Njegovi ljudi su sigurno
znali koliko je bilo nemoguće suprotstaviti se njegovoj volji.
„Sigurno sada žališ zbog toga”, rekla je ogorčeno.
„Trebalo je da insistiraš da ti kažem sve, kada sam ti rekla
svoje ime, Rekse. Shvatio bi da...”
„Pusti nas da se nosimo sa sadašnjošću”, rekao je. „Ti si
moja žena. Želim da živim sa tobom. Želim decu sa tobom.”
Osetila je nalet čežnje. Međutim, odmahnula je glavom.
„Trebalo je da ti kažem”, rekla je. „Šest godina sam znala
da je brak za mene bio nemoguć. Znala sam da su moji
snovi o tome zabranjeni. Pokušavala sam da te odgovorim,
Rekse. Govorila sam ti ne iznova i iznova.”
Ubledeo je i stegnuo vilicu. „Kao što si rekla i Kupliju”,
rekao je. „Prikladno poređenje, Ketrin.”
„Osim što si ti otišao kada sam ti to rekla. Nisi me
prisilio”, rekla je tužno.
Nasmejao se oštro.
„Hajde da ostanemo ovde onda”, molila ga je. „I da se
nadamo da niko nikada neće saznati.”
„Idemo u London, Ketrin”, rekao je.
Stavila je ruke na balustrade i čvrsto se držala
gledajući u reku. „Okrutan si”, šapnula je.
„A ti si kukavica”, rekao je.
„Kukavica!”, žustro se okrenula ka njemu, dok su joj iz
očiju sevale varnice. „Kukavica, Rekse? Ja sam samo realna.
Znam pravila. I prekršila sam ih tako što sam odbila da se
udam za njega, što sam pristala da se udam za tebe.
Međutim, znam pravila i znam koja pravila nikada ne smeju
da budu prekršena. Ne mogu da se vratim u London.”
„Ali ćeš se vratiti”, rekao je. „Sutra ujutru.” Okrenuo se
i uputio ka kući. Nije je čekao, a ona nije žurila za njim.
Stajala je u mestu, pokušavajući da se izbori sa
nesvesticom, mučninom i napadom panike. Nije trebalo da
se uda za njega. Trebalo je da ostane odlučna, čak i ako je
jedina alternativa bila da ostane u bedi. Trebalo je da izdrži
i odoli, kao što je to uradila prvi put. Zašto je čoveku s
godinama teže padalo da ostane hrabar? Je li možda znao
više o životu kako je postajao stariji?
Ili je s godinama dolazilo i shvatanje da hrabrost nije
bila nešto vezano za trenutak, već je taj trenutak određivao
čitav čovekov život. Da je znala šta će je sve čekati kada je
odbila da se uda za ser Hauarda - gubitak identiteta i
životna monotonija - da li bi odbila?
Nije odbila Reksa - možda zato što je ovog puta bila
svesna šta je čekalo. Izgubila je hrabrost da uradi ono što je
želela, uprkos posledicama.
Upravo ju je nazvao kukavicom. Zbog toga što nije
želela da se vrati u London. Međutim nije joj bila potrebna
mudrost koja je dolazila sa godinama, da bi znala šta je
tamo čekalo. Da li je shvatio? Proveo je mnogo godina, kao
već odrastao čovek, sa engleskom vojskom preko mora. Da
li je shvatio?
Nije mogla da ode. Zatvorila je oči i naslonila čelo na
balustradu. Nije mogla.
Međutim, bilo joj je oduzeto pravo izbora - ponovo. Svih
izbora. Udala se za njega pre tri nedelje. Obećala je da će
ga slušati. Upravo je rekao da idu za London. Nije imala
izbora.
Ah, dragi bože, ići će u London!

On nije bio sasvim siguran da je činio ispravnu stvar.

Znao je da je bilo sasvim moguće da je na taj način izlagao
svoju ženu poniženju i društvenoj degradaciji, od koje se
možda nikada neće oporaviti. Takođe, vrlo dobro je znao da
je možda uništavao svoj brak. Bilo je moguće, čak i vrlo
verovatno, da posle toga nikada neće prestati da ga mrzi.
Međutim, bio je siguran oko jedne stvari. Bio je siguran
da je radio jedinu moguću stvar. Ona je bila njegova žena.
Kada bi joj dozvolio, ona bi ponovo pobegla i nastavila da se
sakriva. Međutim, to nije hteo da joj dozvoli. Nikada.
Takođe, neće se sakrivati ni kod kuće. Pre ili kasnije,
sustigla bi ih istina. Čak i kada to ne bi bio slučaj, ne bi joj
dozvolio da bude zaglavljena tu do kraja života. Na kraju
krajeva, dobiće decu koju će morati da izvede u svet, decu
koja će morati da se nose sa prošlošću njihove majke.
Želeo je da sam to reši.
Gledao je kroz prozor kočije u prepoznatljive
znamenitosti londonskog predgrađa. Uskoro će biti u kući
Roli - unapred je poslao glas o njihovom dolasku kako bi
spremili kuću i dočekali ih. Sada nije bilo povratka.
Sedela je pored njega, i čitav put od Kenta bila je kao
mermerna statua. Nisu razmenili više od desetak reči.
Želeo je da joj nekako pruži utehu. Međutim, osećao se
prilično nesposobnim da to uradi, još od pretprošle noći.
Kako je mogao da uteši ženu koja je, pre samo nekoliko
nedelja živela mirno i bila poštovana, dok je on nije doveo
do situacije u kojoj se sada nalazila? Osim toga, sličnost mu
je bila prilično očigledna, čak i pre nego što je ona to
naglasila juče po podne, dok su bili na mostu. Ken i Iden su
juče ujutru pokušali da ga ubede da su, na putu za London,
zaista nameravali da ostanu samo jedan dan. Bili su prilično
glasni i radosni povodom toga. Osećao se kao da je između
njih i njega postojao čvrsti zid od cigle, visok tri metra. Iden
mu je rekao da je ipak bilo bezbedno da idu u grad.
Njegova udata dama i njen suprug su otišli kući na sever, a
Net je otkrio da je njegova slobodna mlada dama - ili bolje
rečeno njena velika porodica - sigurno shvatila šta im
poručuje svojim dugim odsustvom. Bilo bi bezbedno kada bi
se vratili. Sva trojica su pokušavali da čavrljaju nešto.
„Znate, zaista je sve u redu”, rekao je vikont konačno,
prilično siguran u sebe, stavljajući tačku na brbljanje i
njihovo usiljeno, dobro raspoloženje. „Znao sam Ketrininu
priču pre našeg venčanja. Jeste li poverovali u to da nisam
znao? Kako bih se oženio njom da nisam znao? Njeno ime
na svim papirima i u registru bilo bi lažno. Brak bi bio
nevažeći. Samo što sam juče bio zatečen kada sam otkrio
da je i Ken znao. Glupo je što sam pokušavao da je zaštitim
tako što sam je držao ovde izolovanu.”
Mogao je po njihovim izrazima lica da zaključi da su
saznali celu priču prošlog jutra. Ken je znao da je bilo
bezbedno da im ispriča. Priča ne bi išla dalje od njih.
„On je vrlo verovatno najprezrenija engleska hulja,
Rekse”, rekao je Ken. „Znaš iz tvog prethodnog iskustva.
Nikada nisam u potpunosti verovao ledi Ketrin, ali je nisam
ni sasvim krivio. Mnogi su se osećali kao i ja.”
„Nema potrebe da je braniš kod mene”, rekao je vikont.
„Ona je moja žena i volim je. I ona nije ni delimično bila
kriva. Bila je silovana.”
„I na kraju nije hteo da se oženi njom?”, Net je zvučao
zgroženo. „Zašto ga Pakston nije ubio?”
„Ona nije htela da se uda za njega”, rekao je lord Roli.
„Dođavola!”, uzviknuo je Iden. „Čak iako...”, zaustavio
se pre nego što je naglas izgovorio.
„Čak iako je bila trudna”, vikont je tiho dovršio
rečenicu. „Ona je hrabra žena, moja Ketrin. Potreban mi je
savet.”
Možda nije bilo uobičajeno da čovek pita prijatelje za
savet vezan za svoj brak. Međutim, to nije bila lična stvar.
Osim toga, garantovao bi životom za njih trojicu - što je
nebrojeno puta i učinio.
Dali su mu savet, koji sigurno ne bi prihvatio da je bio u
suprotnosti sa onim što je bio svestan da mora da uradi.
Međutim, sva četvorica su se složili. Bilo je prilično
jednoglasno.
Mora da je odvede nazad u London.
Međutim, nakon razgovora sa svojim prijateljima,
postalo mu je kristalno jasno kakve je užasne posledice
ostavila njegova nemilosrdna potera za njom u Bodliju.
Odveo ju je u novu propast jer je, kao i Kupli, odbio da
prihvati ne kao odgovor. Oh, on je nije silovao. Možda bi ta
činjenica mogla da ga uteši. Međutim, nije mu bilo lakše.
Izabrala je kakav će biti njen život, vodila ga je
dostojanstveno i bila je zadovoljna. On joj je to oduzeo i
doveo ju je dovde.
Kako bi mogao da je uteši? Pogledao je u nju dok su
prilazili Mejferu i modernim kućama bogatijih plemićkih
porodica. Nije čak ni gledala kroz prozor. Nije bio u stanju
da ode kod nje ni prošle, ni pretprošle noći. Nije mogao da
je dodirne, osim u prilikama koje nisu bile toliko prisne, kao
kada je trebalo da joj pomogne da uđe ili izađe iz kočije.
Nije bio u stanju da priča sa njom.
Pitao se da li će ikada moći da oprosti sebi. Sumnjao je
u to.
 20.

Ketrin je uglavnom bila prepuštena samoj sebi prva

četiri dana nakon njihovog dolaska u grad. Slabo je viđala
svog muža, kako preko dana, tako i noću. Nije tražila
objašnjenje za njegova duga odsustva, mada je znala da je
tokom noći bio kod kuće. Spavao je u svojoj sobi, koja je
bila udaljena od njene za dužinu njihova dva garderobera.
Nije bila trudna. Saznala je to onog dana kada su
napustili Straton park. U trenutku se razočarala, ali je
kasnije pomislila da je možda ipak tako bilo bolje. Iako je na
prvu odbio da je pošalje negde, sigurno će na to pristati
kada bude shvatio kakav će užas nastati kada je budu videli
u Londonu. Rekao je da bi želeo decu sa njom, ali
predomisliće se čim bude shvatio da je bilo nemoguće da
njihov brak funkcioniše. Kada bi sada bila trudna, to bi
samo dodatno zakomplikovalo situaciju, koja je već bila
beznadežna. Međutim, neće imati više prilika da se to desi -
prestao je da joj dolazi u krevet.
Nije napuštala granice kuće i dvorišta. Bilo joj je žao
Tobija. Dvorište nije bilo mnogo veliko, a znala je da nije
bilo ništa što bi mu više prijalo od dobrog istrčavanja.
Odvela bi ga u Hajd park, ali čovek nikada nije mogao da
bude siguran koga bi tamo mogao da sretne, čak i rano
ujutru.
Ponovo se prepustila sudbini, kao što je to uradila i
nedelju dana pre svog venčanja. Svakako nije imala
kontrolu nad svojim životom - on je bio u rukama njenog
muža. Nakon onog popodneva na mostu, kada ju je
obavestio da će ići za London, više nije pokušavala da mu
se suprotstavi. Jedino čemu se nadala bilo je to da će, pre
nego što je bude primorao da izađe, on sam shvatiti koliko
je čitava situacija bila nemoguća i da će se vratiti u Straton.
Međutim, sve njene nade srušene su petog dana. Stigao
je kući kasno tog jutra i zatekao je u salonu za pisaćim
stolom, dok je sastavljala pismo gospođici Dauns.
„Tu si”, rekao je, uputivši se ka njoj. Pogledao je
nakratko u pismo, mada nije pokušao da ga pročita. „Doveo
sam ti gosta, Ketrin. Čeka te u biblioteci. Dođi da ga
upoznaš.”
„Ko?” Osetila je zatezanje u stomaku. „Još jedan tvoj
prijatelj? Bolje ne, Rekse. Idi ti. Ja ću ostati ovde i završiti
pismo.”
„Dođi.” Stavio je ruku na njeno rame. Govorio je tiho,
ali je ona naučila nešto o svom mužu za mesec dana braka -
možda i ranije od toga. Bio je zaista neumoljiv. Nije joj
ostavljao mogućnost izbora. „Tobi, ostani ovde, i čuvaj sobu
od nepoznatih lica.”
Tobi je mahnuo repom i ostao tu.
Muž joj je stavio ruku na leđa kada im je lakej otvorio
vrata biblioteke. Ušla je unutra.
On je bio veoma mlad čovek, i očigledno je nervozno
šetao po prostoriji dok oni nisu stigli. Zastao je na pola puta
između radnog stola i prozora i okrenuo se ka vratima -
mladić zlatne kose i očiju boje lešnika, koji je, činilo se,
imao prijatan izraz lica, kada nije bio nervozan, kao što je
to sada bio slučaj. Skoro da ga nije prepoznala. Imao je
samo dvanaest godina kada ga je poslednji put videla. Bio
je poslat u školu za vreme sezone.
„Keti?”, šapnuo je.
„Hari...” namestila je usne kako bi izgovorila njegovo
ime, ali nije se čuo ni glas. Oh, Hari! Bio je veoma lep i
prijatan mladić.
„Keti?” ponovio je njeno ime. „To si zaista ti! Skoro da
nisam mogao da poverujem, iako me je Roli ubeđivao.
Mislio sam da si mrtva.” Još više je prebledeo, ukoliko je to
uopšte bilo moguće.
„Hari”, ovog puta je uspela da izgovori. „Oh, Hari,
sasvim si odrastao!” Nesvesno je krenula ka njemu, i
dodirnula mu rever na kaputu. „I porastao.” Oči su joj se
najednom ispunile suzama.
„Možda bi trebalo da sednemo.” Bio je to glas njenog
muža, smiren i trezven. „Dođite, Ketrin, Peri. Ovo je šok za
oboje.”
„Vikont Peri”, rekla je, stavljajući slobodnu ruku na
drugi rever njegovog kaputa. „Titula zvuči još snažnije sada
kada si odrastao. Hari, možeš li...” Videla je suze i u
njegovim očima, takođe, a onda se odjednom našla u
njegovom naručju. Držao ju je veoma snažno. „Keti! Roli mi
je ispričao da ništa što se desilo nije bila tvoja krivica.
Verujem mu. Ali čak i da je bila... oh, čak i da jeste...”
Volela ga je i brinula se o njemu kao da mu je bila
majka, iako je samo šest godina starija od njega. Mama im
se razbolela nakon njegovog rođenja i umrla je pre
njegovog trećeg rođendana. Ketrin je preusmerila svu svoju
ljubav na mlađeg brata i sve svoje slobodno vreme
provodila je sa njim. A on ju je obožavao. Setila se njegove
izjave kada je imao pet godina kako će, kada poraste, ostati
stari neženja kako bi zauvek mogao da pazi na nju.
Seli su zajedno na kauč, dok je njen muž zauzeo mesto
pored kamina. Držala je brata za ruku, koščatu i mršavu -
kao i celo njegovo telo - ali istovremeno muževnu i snažnu.
Pomislila je sa ponosom kako će za nekoliko godina mnoga
ženska srca da zatrepere pred njim.
„Pričaj mi o sebi.” Netremice ga je posmatrala, i željno
iščekivala da joj kaže šta se dešavalo svih godina dok je bila
odsutna. Mislio je da je bila mrtva. Ona je živela kao da je
on bio mrtav, i nikada nije ni pokušala da stupi u kontakt sa
njim, niti da sazna išta o njemu. To je bio još jedan od
uslova. Međutim, svakako ne bi ni pokušavala ništa od toga.
Bilo joj je previše bolno čak i da misli o njemu. „Sve mi
ispričaj.”
„Neki drugi put”, njen muž je rekao oštro, mada ne i
grubo. „Sada treba da pričate o drugim stvarima, Ketrin.
Verujem da ćeš se složiti sa mnom da je ipak nešto dobro
proizašlo iz tvog povratka u London.”
Ona nije bila tako sigurna. To što je ponovo videla
Harija, dodirnula ga, što je saznala da je nije odbacivao, sve
je to bila slatka agonija. Takođe, rekao je da je poverovao
Reksu, štaviše, i da nije bilo tako, ne bi je osudio. Međutim
nije mogao da dopusti sebi da bude viđen sa njom. Bio je
mlad i trebalo je da nađe svoj put u društvu. Čak bi i
sećanje na nju moglo da mu predstavi prepreku. Njen
povratak je bio nemoguć.
„Roli je rekao da ćeš po podne posetiti tatu”, rekao je
Hari. „Mislim da je to dobra ideja Keti, sada kada si udata.”
„Ne”, rekla je oštro, pogledavši u muža. I on je takođe
gledao netremice u nju, imao je grub izraz lica i
poluzatvorene oči. „Ne, Rekse.”
 „Svi znaju da imam ženu”, rekao je. „Svi su previše
radoznali. Sigurno si videla gomilu poziva koji su stizali
juče i danas. Izabrao sam sutrašnji bal ledi Mindel za tvoje
prvo pojavljivanje. Iden, Net i Ken će biti tamo, kao i tvoj
brat. I Dafni i Klejton, takođe - čekao sam njihov dolazak u
grad. Stigli su sinoć. Bićeš okružena prijateljima. I naravno,
imaćeš mene. Scena je tvoja, što bi rekli.”
Bila je paralisana od straha, tako da nije mogla da
odgovori. Nije bila svesna činjenice da je snažno stezala
brata za ruku.
„Međutim, prvo moramo da posetimo tvog oca”, rekao
je. „Pravedno je da on sazna pre svih ostalih da si se vratila,
Ketrin. Da li zna da si napustila Bodli na Vodi? Jesi li mu
pisala?”
Odmahnula je glavom. Verovatno joj je tamo poslao
mesečnu naknadu. Nije o tome razmišljala.
„Poslao sam mu jutros poruku, i obavestio ga kako
nameravam da dođem da ga posetim po podne sa svojom
suprugom”, rekao je.
Ne, pročitao je to sa njenih usana, ali nije uspela da
izgovori.
Koja je bila svrha toga? Odvešće je, htela ona to ili ne,
koliko god da ga je preklinjala. Odvešće je i na bal ledi
Mindel, takođe. Harijeva sezona bi mogla da bude uništena.
To je jedina jasna misao koju je imala. Gledala je u njega.
„Znam da si prestrašena, Keti”, rekao je. „Međutim, ja
verujem da je Roli u pravu. Kad samo pomislim šta si sve
morala da prođeš, i da si pet godina bila sasvim sama. A
meni su rekli da si umrla... Dakle, razbesnim se od same
pomisli na to. Oduvek sam smatrao da pravila nisu fer
prema ženama. One izvuku deblji kraj, čak i ako ne prekrše
pravila. Dok muškarci... On je sve ovo vreme bežao okolo i
ponavljao to sa drugim ženama, mada mislim da nijednoj
nije uradio ono što je tebi.”
Zapazila je da je pogled njenog muža bio je tvrd i oštar
kao kremen.
„Budi hrabra, Keti”, rekao je Hari, i podigao njihove
ukrštene dlanove, ljubeći njenu ruku. „Uvek si bila mnogo
hrabra. Kada mi je tata rekao da si, odbivši da se udaš za
Kuplija, zagarantovala sebi večnu propast, bio sam toliko
ponosan na tebe! Ne poznajem nijednu drugu ženu koja bi
pokazala zube i oglušila se o društvena pravila.”
Gledala je nekoliko trenutaka u njega, a zatim u svog
muža. Obojica su joj u tišini uzvraćali poglede. Postojala je
neka čudna tenzija u biblioteci, skoro kao da je imala pravo
izbora. Kao da su čekali na njenu odluku, koju bi prihvatili,
ma kakva ona bila.
Njen otac se nije borio za nju. Nije znala da li joj je
verovao ili ne. Međutim, nije uradio ništa kako bi je
odbranio. Uradio je sve što je bilo u njegovoj moći kako bi
je prisilio na brak sa čovekom koji ju je silovao i napravio
joj dete. Kada se konačno izvukla, kako od njega, tako i od
tetke, rekao je Hariju da je bila mrtva. Međutim, nije
dozvolio Hariju da je oplakuje jer je bila grešnica.
Društvo ju je osudilo na večno izgnanstvo, zato što je
bila silovana i zato što se nije udala za svog silovatelja. On
je, sa druge strane, nastavio da se kreće u društvu, iako su
ga i najveći pobornici za prava osuđivali kao ženskaroša i
zavodnika. Društvo je u tajnosti volelo ženskaroše. Smatrali
su da su oni bili sposobni, energični, otvorenog duha i
veoma muževni. Ponovo je to uradio, kao što je Hari upravo
rekao. Povredio je, možda i uništio, i druge dame iz visokog
društva, koje su, kao i ona, bile dovoljno naivne da ih
privuče njegov šarm i njegova reputacija.
Niko ga nikada nije zaustavio.
 Sada je ona bila udata za čoveka iz visokog društva. Bio
je to brak koji je gorko otpočeo, međutim, brzo i prilično
neočekivano se razvio u nešto slatko i značajno. Uspeh, i
sam nastavak njenog braka, sada su visili o koncu. Zbog
toga što ju je društvo odbacivalo. Zbog toga što je bila
silovana.
I ona je sve to prihvatila. Mirno. Ponekad ponizno. U
poslednje vreme je bila prilično ponizna. Molila je i
preklinjala. Dozvolila je sebi da postane potčinjena.
Međutim, odjednom je shvatila da je želela da se bori.
Želela je da se bori za Harija. Sada kada su se ponovo
pronašli, nije želela da ga izgubi. Takođe je želela da se bori
za Reksa, za njihov brak, koji nikada nije bio savršen, ali je
tokom one dve nedelje u Stratonu bio prilično blizu da to
postane. Bilo je vredno boriti se za njega. Nije mogla da
podnese misao da bi mogla da ga izgubi. Volela ga je -
prestala je da blokira tu misao, kao što je to bio slučaj
protekle nedelje.
Volela ga je.
Pored toga, možda i najviše od svega, želela je da se
bori za sebe. Nije uradila ništa čega bi se stidela - niti sa
ser Hauardom Kuplijem, niti sa Reksom. Možda je načinila
neke budalaste stvari, neke sitnice, ali ništa toliko pogrešno
čega bi trebalo da je bude sram. Od nje su napravili žrtvu, i
u poslednje vreme se tako i ponašala. Nije joj se dopadao
taj osećaj i nije joj se dopadalo to što se povijala pred njim.
Kada bi sve bilo rečeno i urađeno, ostajalo je
samopoštovanje kao nešto najvrednije što je jedna osoba
posedovala. Ukoliko čovek nije mogao da voli i poštuje
sebe, onda je sve bilo izgubljeno.
Nastao je dugačak trenutak tišine. Kada je konačno
pogledala u muža, shvatila je da je on nepomično gledao u
nju, sa nekim čudnim sjajem u očima, i činilo se skoro kao
da se zabavljao.
„Vrlo dobro”, rekla je, kao da je upravo donela odluku,
koja nije već unapred bila doneta umesto nje. „Posetiću
tatu po podne. To da li će me on primiti ili ne, biće njegov
izbor. I prisustvovaću balu ledi Mindel sutra uveče. Da li će
me tamo primiti ili ne, biće izbor domaćice i izbor njenih
gostiju.”
„Bravo, ljubavi!”, rekao joj je suprug nežno.
Hari joj je stisnuo ruku. „Sada te prepoznajem”, rekao
je. „Sada si ponovo Keti. Mislio sam da si se promenila, ali
vidim da sam se prevario.”
Ukoliko će već da srlja pravo u propast, pomislila je da
je bilo bolje da to makar učini uzdignute glave i sa prkosom
u očima.

Grof od Pakstona je bio zaista zbunjen izričitom

namerom vikonta Rolija da ga poseti sa svojom suprugom
tog popodneva. Ta činjenica je bila prilično očigledna
vikontu kada su se pojavili u njegovom salonu i kada je
ustao kako bi ih pozdravio. Njegove obrve su bile
podignute, tako da se videlo da je bio znatiželjan da sazna o
čemu je bila reč.
„Roli?”, izgovorio je, klimnuvši glavom. „Zadovoljstvo
mi je. Madam?”
Do tada je, naravno, već pogledao u nju i zaledio se.
Kratkim pogledom lord Roli se uverio da je sve pod
kontrolom, da mu se žena nije srušila. Nepokolebljivo i
uzdignute glave gledala je u svog oca. Bio je neverovatno
ponosan na nju. Izgledala je još lepše nego obično, u jednoj
od svojih modernih haljina, napravljenih za nju u Stratonu.
„Zdravo, tata”, rekla je.
Usledila je kratka tišina.
„Šta je ovo?!”, rekao je grof od Pakstona, ledenim
glasom.
„Vaša ćerka mi je učinila veliku čast udavši se za mene
pre mesec dana”, vikont je rekao. „Bili smo u Stratonu i
sada smo se na neko vreme preselili u grad, dok traje
sezona. Došli smo da vam odamo počast, ser.”
Grof nije sklanjao pogled sa svoje ćerke.
„Ovo je ludilo!”, rekao je. „Pretpostavljam da te je
prevarila i uvukla u to, Roli.”
Nekada je bila potrebna skoro fizička snaga kako bi se
zadržao bes. Međutim, bes ne bi nikome ništa dobro doneo
u tom trenutku.
„Ukoliko je ljubav prevara, ser”, rekao je. „Zaljubio sam
se u nju.”
Međutim, nije želeo da sa ovim čovekom, niti i sa bilo
kim drugim, razgovara o Ketrin u trećem licu, kao da je ona
bila neživi predmet, ili da je bila maloumna, pa nije mogla
da razume, niti da odgovori za sebe. Pogledao je u nju i
nasmejao se. „Nisam li, ljubavi?”
Pomislio je kako je to bio prilično nezgodan trenutak da
shvati da nije lagao. Ili se zaljubio u nju kada su već bili u
braku neko vreme? Odgovor na to pitanje nije bio bitan u
tom trenutku.
I ona se nasmejala njemu. Pitao se koliku li je bol
osećala usled takve prve reakcije njenog oca?
„Ti si lud”, rekao je grof od Pakstona. „I ovo je ludost!
Morate odmah da odete iz Londona, inače ćemo svi biti
uništeni. Moj sin...”
„... je pet godina mislio da mu je sestra mrtva.” Lord
Roli nije mogao sasvim da se suzdrži i prikrije bes u svom
glasu. „On zna da je živa. Sreli su se jutros u kući Roli.”
Ponovo se nasmejao svojoj ženi.
„To je bilo okrutno, tata”, rekla je. „Nisam bila mrtva i
nisam ni za šta bila kriva. Pristala sam da se sklonim i
prestanem da ti predstavljam sramotu. Hari i ja smo oduvek
veoma značili jedno drugom. Nisi imao prava da ga lažeš.”
Bravo ljubavi, pomislio je vikont Roli. Bravo!
Grof je prešao prstima jedne ruke kroz svoju proređenu
kosu. Vikont je primetio da im nije ponudio da sednu.
„Nemamo nameru da osećate sramotu zbog nas, ser”,
rekao je. „Sutra uveče ću biti pratnja svojoj ženi na balu
ledi Mindel. Imate pravo da se ne pojavite, ukoliko tako
želite, i ukoliko ste planirali da budete tamo. Vikont Peri
ima sličan izbor, mada, čini mi se da je on već odlučio da
prisustvuje. Izrazio je želju da drugi set pleše sa Ketrin.”
„On je samo dete”, rekao je grof. „On ne razume...”
Međutim, zaustavio se usred rečenice i uzdahnuo. „Trebalo
je da znam da će se ovako nešto desiti jednog dana. Oduvek
si bila najtvrdoglavija žena koju poznajem, Ketrin. Da nije
tako, udala bi se za onog nitkova, i do kraja života bila
nesrećna sa njim. Sada ne mogu da kažem da mi je žao što
nisi to uradila.”
„Tata”, Ketrin je rekla nežno.
Ogorčeno je gledao naizmenično u nju, pa u njega. „Vi
ste oboje budale”, rekao je. „Mislio sam da si razumniji,
Roli. Naravno, tvoj brat je vlasnik Bodlija. Dobro, nema
poente da stojite tu do kraja dana. Bolje bi vam bilo da
dođete i sednete kako bismo zajedno smislili kako da
rešimo stvar. Ne kažem da je rešivo. Morate da budete
svesni toga. Bal ledi Mindel, kažeš? Užasan izbor! To je
uvek jedan od najvećih skupova u sezoni. Međutim, nećete
se predomisliti, zar ne?”
„Ne, ser”, rekao je lord Roli, i poveo svoju ženu do sofe,
na koju im je grof pokazao, i na koju je i sam seo.
„Ne”, grof je klimnuo glavom. „Dakle, moraćemo da
damo sve od sebe. Pozvoni za čaj, Ketrin. Dobro izgledaš,
rekao bih.”
„Hvala, tata”, rekla je, a zatim ustala i povukla kanap
na zvoncetu.
Bilo je jasno gde je naučila kako se vodilo domaćinstvo.
Nekoliko trenutaka kasnije, dala je jasna uputstva lakeju
koji se odazvao pozivu. Činilo se da ni njoj, a ni njenom ocu
nije bilo ništa neobično što je ona to radila.
„Bolje bi vam bilo da dođete ovde na večeru sutra
uveče”, rekao je grof, i dalje zvučeći iziritirano. „Ići ćemo
zajedno odavde na bal. Naravno, osim ukoliko se ne
urazumite pre toga.”
„Ići ćemo”, rekao je lord Roli. „I zahvaljujemo vam se
na pozivu, ser. Prihvatamo ga.”
Ketrin je ponovo sela do njega, lice joj je bilo za nijansu
bleđe, ali je i dalje držala glavu čvrsto uzdignutom. Uhvatio
ju je za ruku, stavio je na svoju podlakticu i preklopio
drugom rukom kako bi je ugrejao.

Ugasila je sveće, ali još uvek nije legla. Stajala je na

prozoru svoje spavaće sobe, gledajući dole u mesečinom
obasjan trg, koji je bio tih i miran, čak i lep, uprkos
urbanom izgledu. Nekada je volela London. Žudela je da tu
dođe. Žudela je za užicima i uzbuđenjima koje je on
donosio. Sada je više volela selo.
Pitala se kako će se osećati sutra u to vreme. Bal će već
biti u toku. Hoće li i dalje biti na njemu? Ili će do tada sve
već biti uništeno? Međutim, osećala se iznenađujuće
smireno povodom te mogućnosti. Tokom dana je shvatila da
je to bilo jedino što je mogla da učini.
Njen otac će krenuti sa njima. Nije pokazao duboka
osećanja prema njoj tokom njihove popodnevne posete -
mada, nikada i nije pokazivao - međutim, makar se složio da
stane na njenu stranu. Osećala se dobro povodom toga.
Hari će takođe biti tamo. Plesače sa njom. Nadala se da mu
neće naneti nepopravljivu štetu. Međutim, imao je
devetnaest godina, bio je muškarac, iako još uvek nije
dostigao punu zrelost. Sam je odlučio da prisustvuje balu i
da pleše sa njom.
Dafni i Klejton su smatrali da je ona radila ispravnu
stvar - nije kao da je imala ikakvog izbora, naravno. Reks je
naložio kočijašu da ih vozi kod njih, nakon što su napustili
kuću njenog oca. Dafni ju je zagrlila, i Klejton ju je poljubio.
Naravno, znali su sve, još pre venčanja. Ketrin je to znala
iako joj sada ništa nisu rekli. Prepoznali su njeno ime i setili
su se starog skandala. Ipak, to nije uticalo na njihovu
ljubaznost.
Dafni je bila trudna - nakon više od dve godine braka.
Bila je skoro luda od sreće i nije se trudila da to sakrije, kao
što je većina žena iz više klase radila. Ketrin je bila srećna
zbog nje. Veoma srećna i - oh, da, pomalo joj je zavidela.
Naslonila je čelo na prozorsko staklo i zatvorila oči. Oh, kad
bi ponovo držala u rukama tek rođeno dete. Svoje
sopstveno dete.
Vrata iza nje su se otvorila, a ona se, iznenađena zbog
toga, uspravila. Tobi je poskočio na pod sa svoje udobne
prostirke, na kojoj je ležao po sredini kreveta.
„Ah, nisi zaspala”, rekao je njen muž, prilazeći joj. Nije
poneo sveću sa sobom.
„Ne”, rekla je. Je li došao da ostane? Do tog trenutka
nije ni shvatila koliko je žudela za time da on dođe.
„Ketrin.” Zaustavio se kada joj je prišao bliže. „Ja nisam
bio ništa sem katastrofe u tvom životu, zar ne?”
Otvorila je usta, ali ih je ubrzo ponovo zatvorila. Kako je
mogla da odgovori na takvo pitanje?
„Nazvao sam tvoj život dosadnim”, rekao je. „Nisam
imao pravo. Bila si srećna, zar ne?”
„Zadovoljna”, rekla je. „Pomirila sam se sa onim što mi
se desilo i naučila sam da ponovo zavolim sebe. Našla sam
svoj mir u svetu.”
„I onda sam nastupio ja”, rekao je, „u potrazi za nečim
što bi odagnalo moju dosadu, a ti si imala tu nesreću da me
pomešaš sa Klodom.”
„Za mene je to bio šok”, rekla je, blago se smešeći,
„kada sam otkrila da vas je bilo dvojica, iako sam znala da
je Klod imao brata blizanca.”
„Često si u životu bila ostavljana na milost i nemilost
beskrupuloznih muškaraca”, rekao je. „Prvo Kupli, pa tvoj
otac, ja. Boli me što povezujem svoje ime sa njegovim, ali
istina mora biti izrečena. Ne mogu čak ni da ti se izvinim.
Izvinjenje je toliko neadekvatno u ovom trenutku jer ne
može da ispravi nanetu štetu.”
„Ne smeš da se upoređuješ sa njim, Rekse”, rekla je,
ponovo zatvorivši oči. „Ja te ne upoređujem.”
„Ali moram”, rekao je. „Ja sam te doveo dovde. Kao
prvo, udala si se za čoveka kojeg prezireš, a onda i noćna
mora kroz koju prolaziš jer sam te naterao da se vratiš na
mesto gde si doživela svoje prvo veliko, nepravedno
poniženje. Da li razumeš zašto sam morao da budem tako
okrutan tokom cele ove nedelje?”
„Da.” Pogledala ga je, bio je obasjan slabom svetlošću
koja je dopirala kroz prozor. „Razumem, Rekse. I ne
prezirem te. Došao si po utehu? Možeš da budeš miran
onda. Da, razumem. Štaviše, sada, večeras, ne bih
promenila naše planove za sutra čak i kad bi mi dao pravo
izbora. Moram to da uradim. Tako da, budi miran. I, ne
upoređujem te sa njim.”
Nasmejao se nežno. „Došao sam da utešim tebe, ako
mogu”, rekao je. „Međutim, ti si vešto preokrenula igru.
Pomislio sam da si možda usamljena i uplašena, Ketrin.
Pomislio sam da ti je možda potreban zagrljaj. Ne znam
zašto bi to bio moj zagrljaj, ali pretpostavljam da sam ti
trenutno jedino ja na raspolaganju.”
Shvatila je da je osećao krivicu. Osećao se krivim još od
prošle nedelje kada mu je konačno ispričala istinu o sebi.
Imao je utisak da nije bio ništa bolji od ser Hauarda Kuplija.
To je razlog zbog kojeg se toliko udaljio i nije dolazio noću
kod nje. A ona je mislila da je bilo zato jer je osećao
gađenje prema njoj.
Podigla je ruke i stavila šake oko njegovog lica. Gledala
ga je u oči, koje su svetlucale. Iznenadila se kada je videla
da su bile pune suza. Najednom je shvatila da mu je bilo
stalo do nje.
„Želim tvoj zagrljaj”, rekla je. „Bila sam usamljena bez
tebe, Rekse. Mislila sam da me kriviš jer ti nisam ispričala
tu odvratnost pre nego što smo se venčali. Mislila sam da ti
se gadim. Nije tako, zar ne?”
Nije joj odgovorio rečima. Samo ju je uzeo u naručje i
prislonio uz sebe. Spustila je glavu na njegovo rame i
zažmurila.
 Pomislila je kako je ljubav nekada bila izuzetno slatka.
Nije je bilo briga za to šta će se desiti sutra. Nije čak ni
razmišljala o tome. Niti o činjenici da je postao nežan zbog
osećaja krivice. Prihvatila je njegovu nežnost kao poklon,
bez dodatnih pitanja i razmišljanja. Nije želela da ga se
odrekne.
Prihvatila je to kao poklon.
„Ostani sa mnom”, rekla je. „Vodi ljubav sa mnom.”
„Čitave noći”, šapnuo joj je na uvo. „Svake noći, Ketrin.
Do kraja naših života!”
Ah, bio je to sladak i dragocen poklon.
 21.

Skoro čitave nedelje, vikont Roli se kretao u otmenom

društvu. Svakog dana je provodio sate i sate u klubu Vajt.
Takođe, išao je u šetnju i na jahanje po Parku svetog Jakova
i Hajd parku, u vreme kada je polovina otmenog sveta
radila isto to. Po podne je išao u posete, pre svega starijim
matronama, koje su imale najveći uticaj na mišljenje i
ponašanje pripadnika visoke klase. Čak je prisustvovao i
večernjem koncertu u jednoj privatnoj kući, što su mladi
inače u širokom luku izbegavali.
Lord je bio šarmantniji i druželjubiviji nego ikada. Bilo
je očigledno šta je uticalo na to. Starije matrone su se
oduševljeno složile da je nepoznata dama, koja je konačno
uspela da upeca jednog od najpoželjnijih neženja u visokom
društvu, takođe upecala i njegovo srce. Bile su znatiželjne
da konačno upoznaju vikontesu. A on je, gde god da je išao,
razglasio da će mu ona biti pratilja na balu ledi Mindel.
Mlađe dame nisu bile toliko zadovoljne. Vikont Roli je
bio njihov miljenik iz više razloga: zbog njegove titule,
bogatstva i lepote. Naravno, bio je i konjički oficir u vojsci
vojvode od Velingtona, a pričalo se da je posedovao ožiljke
koji su to dokazivali - ali nijedan nije bio na vidljivom
mestu, što je posebno golicalo bujnu maštu žena. Takođe,
bila im je intrigantna činjenica da je imao brata blizanca -
većina njih je imala priliku da vidi Kloda Adamsa i uzdisala
je zbog činjenice da je već godinama bio nedostupan.
Međutim, možda je najfascinantnija od svega bila činjenica
da je vikont Roli jednom zamalo bio ostavljen pred oltarom -
on je u to vreme bio u bici kod Vaterloa, međutim teorija
oko ostavljanja pred oltarom je bila daleko dramatičnija.
Bilo je, u isto vreme, nečeg tragičnog i romantičnog kod
čoveka kome je bilo slomljeno srce - posebno kada je u
pitanju bio zgodan čovek - i sve devojke su zamišljale kako
će upravo one biti te koje će zalečiti njegove rane.
Ne, mlade dame uopšte nisu bile ushićene povodom
iznenadne ženidbe lorda Rolija sa nepoznatom ženom.
Međutim, one nisu bile ništa manje znatiželjne od starijih
gospođa da je vide da li je bila vredna takve premije, da je u
svojim mislima i u učtivim razgovorima rastrgnu ukoliko
procene da ga ne zaslužuje.
Gospoda, koja su bila manje zainteresovana za njegov
brak, osim možda jedino da saosećaju sa njim - jer su se
muškarci retko ženili na brzinu, osim ukoliko nisu na neki
način bili primorani na to - cenila su ga bez obzira na sve.
Tokom čitave nedelje je učestvovao u razgovorima sa njima,
smejao se, jeo i pio, i za sve to je izdvajao pozamašne sume
novca. Želeli su mu dobro i pitali su se, možda malo manje
strastveno od svojih ženskih parnjaka, kakva je bila žena
koja je uspela da ga zarobi.
Kao što je lord Roli i uverio svoju ženu, scena za bal kod
ledi Mindel je zaista bila spremna za nju. Možda bi bilo
preterivanje kada bi rekao da su pripadnici elite hitali ka
vili lorda Mindela na Hanover trgu, samo kako bi videli
vikontesu Roli. Oni bi, bez sumnje, svakako išli na bal, jer je
to bio jedan od najposećenijih događaja u sezoni. Međutim,
činjenica da će konačno upoznati neuhvatljivu mladu,
pojačavala je interesovanje za bal, a kako je sezona trajala
već nekoliko nedelja, postojala je opasnost od javljanja
zajedničke dosade među pripadnicima više klase usled
istovetnosti događaja.

Činilo se da je svaka otmena kočija u Londonu bila

parkirana ispred kuće Mindelovih, čekajući da isporuči
svog divno odevenog putnika. Takođe se činilo da je svaki
prozor u kući bio osvetljen hiljadama sveća, kao i to da su
svi članovi posluge i svi gosti na balu bili okupljeni ili
napolju, na popločanom delu i stepenicima ispred kuće, ili u
holu, ili na stepenicama iza ulaznih vrata.
Nije postojalo nijedno mesto - apsolutno nijedno mesto -
gde bi mogla da se sakrije. Čak je i unutrašnjost kočije
lorda Rolija bila previše osvetljena, kada je došao red na
nju da se zaustavi ispred vrata.
Ketrin je bila u iskušenju da pogne glavu, gleda u
zemlju, da podigne zid oko sebe, ponovo postane pasivna i
prepusti se sudbini. Međutim, instinkt joj je govorio da bi to
bio direktan put u propast. Juče je odlučila da, ukoliko je
propast već morala da se desi, neće se poviti pred njom.
Gledala je u dvojicu muškaraca koji su sedeli naspram
nje. iako je sedeo skamenjenog izraza lica, njen otac je,
ipak, bio tu. Došao je. Nasmejala mu se, iako joj nije
uzvratio pogled. Hari je bio tih i bled - ali joj se smešio u
znak ohrabrenja.
„Prelepo izgledaš, Keti”, rekao joj je kad su im se
pogledi sreli. Isto to joj je rekao pre večere i ponovo pre
nego što su napustili kuću njenog oca. On je, obučen u
svetloplavo i belo, takođe predivno izgledao. Iako je i dalje
bio veoma mlad, sigurno je i sada bilo nekoliko mladih
dama, koje su bile još mlađe od njega i koje su uzdisale za
njim. Pomislila je kako se Reksov brat oženio sa dvadeset
godina - imao je samo jednu godinu više nego što Hari ima
sada. Nadala se da večeras neće narušiti njegov ugled u
visokom društvu.
Kočijaš je otvorio vrata kočije i postavljao stepenice.
Jedan od lakeja ledi Mindel šetao se napolju, spreman da
pruži pomoć, ukoliko je to ikome bude potrebno. Došao je
trenutak. Njeni brat i otac su izašli iz kočije.
Pre nego što im se pridružio i pružio joj ruku da i ona
izađe, muž joj se obratio kratko, ali prilično jasno: „Ketrin,
jesi prelepa. Ti si moj ponos i moja sreća.”
Iznenađenje i zahvalnost nisu uspele tako brzo da
zamaskiraju mučan strah koji joj se uvukao u kosti.
Međutim, vratila joj se boja u lice kada je čula te reči, što je
i bila njegova namera. Svakako je držala glavu visoko
podignutom, a na usnama joj je bio primetan osmeh, i sjaj u
očima.
Poslednje iskušenje bilo je da ne fokusira pogled na
jednu udaljenu tačku na nekom neživom predmetu. To je
bilo neopisivo teško, ali je uspela. Gledala je ljude oko sebe,
ne izbegavajući kontakt očima. Međutim ukoliko se nadala
da, nakon svega, niko neće želeti da je pogleda, varala se.
Postojala je prirodna znatiželja za svakim tek pristiglim
gostom. Pored toga, znatiželja da vide mladu lorda Rolija
bila je još veća - rekao joj je da su svi znali da se oženio. O
da, mnogi pogledi su bili usmereni direktno ka njoj.
Hari i njen otac stajali su sa jedne njene strane, a njen
muž sa druge. Držala ga je podruku. Slobodnu ruku je
stavio preko njene i savio je vrat ka njoj dok su, kratkim
koracima, išli ka holu. On se smejao na takav način da bi joj
u drugačijim okolnostima zaigralo srce u grudima.
 „Budi hrabra, ljubavi”, promumlao je. „Rešićemo ovu
stvar, obećavam.”
Dozvolila je svojim osećanjima da isplivaju na površinu
preko njenih očiju, dok mu je uzvraćala osmeh. Instinkt joj
je govorio da je to bila ispravna stvar. Možda bi ga
pogledala na taj način, čak i da je sve bila samo gluma.
Šest godina je istovremeno bilo i dugačak, i kratak
period. Videla je znatiželju u mnogim pogledima, ali je oni
nisu prepoznali. Mnoge od njih nikada ranije nije videla.
Međutim, videla je kako znatiželju tako i to da su, ljudi koje
je i ona sama prepoznavala, počeli da prepoznaju nju. Na
nekima od njih se jasno videlo da su šokirani što je vide.
Šest godina je ipak bio kratak period. Večnost je bila
kratak period za ljude iz visokog društva, koji nikada nisu
zaboravljali na kršenje pravila koje bi poslalo njihovog
bivšeg člana u doživotno izgnanstvo.
Njen otac je glasno i srdačno pozdravljao svoje
poznanike. Reks je radio isto to, samo tiše i šarmantnije.
Hari je delovao kao anđeo, slatko se smešeći svima oko
sebe. Stajali su na stepenicama, čekajući da dođu na red da
se pozdrave sa domaćinima i produže u plesnu salu. Ketrin
se pitala hoće li uspeti da stignu tako daleko. Ili će ih
sramno izbaciti? Da li bi iko rizikovao da napravi javni
skandal time što bi odbio da primi grofa od Pakstona,
vikonta Perija i vikonta Rolija? Odjednom joj je došlo da
počne da se kikoće, i uznemireno je progutala pljuvačku.
Muž joj je podigao ruku do svojih usana, poljubio i vratio
nazad na svoju ruku.
Nekim čudnim spletom okolnosti, imali su sreće da su
Dafni i Klejton stajali samo nekoliko mesta ispred njih u
redu. Izašli su iz reda, a zatim se vratili nazad kako bi se
pridružili grupi. Klejton je bio tih i ljubazan, a Dafni vesela i
pričljiva. Ketrin se osećala skoro kao da se okružila
snažnim zidom od cigle koji joj je pružao utehu. Skoro, ali
ne sasvim.
A onda, konačno je došao taj trenutak. Bilo je skoro
razočaravajuće. Naravno - kao što je i mogla da pretpostavi
- svi su bili isuviše učtivi kako bi napravili scenu što su je
prepoznali. Pomislila je kako je lord Mindel verovatno
zaista i nije prepoznao. Posmatrao ih je skoro letargično,
kao da im je poručivao da je to sve bila ideja njegove žene,
da je on bio primoran da bude tu, i pozdravio ih uz par
površnih floskula. Ledi Mindel je u trenutku podigla obrve
od šoka, postala je zvaničnija i svečanija, i pozdravila ih
hladno i učtivo.
„Čak su se i perjanice u njenoj kosi uozbiljile kada me
je ugledala”, Ketrin je promumlala suprugu, uz određenu
dozu humora, što ju je podsetilo na brojne susrete sa
Klarisom.
Nasmejao se prigušeno i pomilovao je po ruci.
Međutim, humor ju je napustio čim je shvatila da su bili
nasred plesne sale, gde ju je čekala ista agonija kao i dole,
samo deset puta umnožena. Ketrin se činilo - i verovala je
da nije pogrešila - da je sav razgovor u prostoriji na
trenutak utihnuo, a zatim se preusmerio na novu, daleko
interesantniju temu.
Skoro da je očekivala da će joj gard spasti i ostaviti je
izloženom usred neprijateljskih redova. Međutim, naravno,
taj strah je bio glup. Reks ju je i dalje držao podruku. Dafni
ju je uhvatila za drugu ruku, i pričala sa njom, skoro bez
pauze da udahne. Njen otac, čije joj je prisustvo neobično
značilo, lelujao je okolo, samo nekoliko metara od nje.
Klejton je pažljivo sve posmatrao kroz svoje naočare i
delovao je značajno i pobednički.
„Volim kad Klej stavi naočare”, Dafni je rekla veselo.
„One ga tako šarmantno načine arogantnim. Prvi put sam
ga primetila tek jedne večeri kada sam shvatila da mi je to
bilo privlačno. Izgrdila sam ga zbog toga za nešto manje od
pola sata kasnije. A u roku od trideset minuta nakon toga,
bila sam već do ušiju zaljubljena u njega”, smejala se
srdačno i Ketrin joj se pridružila.
Hari ih je napustio na nekoliko minuta da bi se vratio sa
još jednim mladim gospodinom, koji je zbog riđe kose,
prenaglašeno podignute kragne i rumenila, izgledao još
mlađe od svog prijatelja. Predstavio ga je skupini.
„K-kako s-ste, ledi K-Ketrin?”, rekao je kada je bio
predstavljen ledi Roli. „D-drago mi je što sam vas upoznao.
Nisam znao da H-Hari ima sestru, koja je uzgred tako
divna, ukoliko smem da p-primetim.”
Ketrin se nasmejala od srca. Ser Katbert Smoli je
započeo dosadnu priču o vremenu do najsitnijeg detalja,
dok se Hari smejao i namigivao svojoj sestri preko njegovog
ramena.
Zatim su se pojavila još tri gospodina. Činilo se da su
Lord Pelham, gospodin Gaskojn i grof od Haverforda
upravo stigli zajedno. Svaki od njih je uzeo Ketrin za ruku i
poklonio se pred njom. Lord Haverford ju je i poljubio u
ruku. Sva trojica su se postarali da osiguraju jedan ples sa
njom u toku večeri. To je učinio i ser Katbert.
Naravno, sve je bilo neprirodno. Reks je to isplanirao, a
Hari je na svoju ruku pomogao. Ipak, osećala je duboku
zahvalnost. I dalje nije bila sigurna u činjenicu da, kada ih
stanje šoka bude prošlo, svi prisutni zajedno neće naći
način da se reše njenog kontaminiranog prisustva.
Međutim, kako je vreme prolazilo, to je postajalo sve
manje moguće. Bila je okružena prijatnim bedemima koje
su gradili njeni uticajni prijatelji.
Svi oni, osim Dafni, bili su muškarci - sve dok lepa,
debeljuškasta, plavokosa dama u bledoroze haljini, zbog
koje je njen ten delovao nekako žućkasto, nije prošla
između Klejtona i gospodina Gaskojna, zureći u Ketrin, a
onda ispustila neki zvuk nalik kriku.
„Keti!”, rekla je. „To si ti. Keti! Mislila sam da si mrtva!”
Zatim se bacila Ketrin u zagrljaj, dok su se zajedno
smejale.
„Nisam mrtva, Elsi”, rekla je Ketrin. „Uveravam te da
sam i te kako živa. Kako divno što te ponovo vidim!” Kao i
saznanje da je njena najdraža i najbliža prijateljica iz
mladosti neće odbaciti.
„Dobro veče, ledi Vidersford”, rekao je njen muž
srdačno.
„Elsi”, rekla je Ketrin, prekrstivši ruke svoje prijateljice
i smejući joj se. „Ledi Vidersford?”
„Da, dobro”, Elsi se malo zarumenela, što je izgledalo
užasno uz njenu haljinu. „Otkrila sam da nisam mrzela
Rudija toliko koliko sam mislila, Keti. U stvari - ali nebitno.
Udala sam se za njega pre pet godina. Imamo dva sina.”
Tada se, naravno, pojavio lord Vidersford, kojeg su
Ketrin i Elsi kao devojčice zafrkavale i nazivale - bio je to
Elsin nemili opis - čudo bez brade. On se oduvek
dostojanstveno nosio sa svojim nedostatkom brade.
Međutim, nije uzeo suprugu za ruku i odlučno je poveo na
drugi kraj sale, kao što je to mogao da učini. Umesto toga,
započeo je razgovor sa Klejtonom i lordom Pelhamom.
Naizgled su pričali o aukciji rasnih konja, mada, kako su se
Dafni i Elsi nadvikivale, bilo je nemoguće da išta jasno čuje.
Konačno, došlo je vreme za ples. Prvi set je otpočeo uz
kadril, koji je Ketrin plesala sa svojim mužem. Dafni i
Klejton, Elsi i lord Vidersford takođe su plesali. Niko nije
odustao od plesa kada se Ketrin pridružila na podijumu.
Niko nije utišao orkestar kako bi najavio da ona mora da
napusti podijum, prostoriju i čitavu kuću.
Činilo se da su uspeli, kako je to Reks ranije rekao.
Netremice ga je gledala i smešila mu se - i po prvi put je
svesno primetila divljenje u njegovom pogledu, pa čak i
nešto više od toga, za razliku od načina na koji ju je
posmatrao u Bodliju. Ovo je izgledalo kao ljubav. Naravno,
bio je to namešten pogled za njihovu publiku, kao što ju je
često nazivao „ljubavi” kada su drugi ljudi bili tu da to čuju.
Mada, bez obzira na sve, takav pogled ju je ugrejao.
Možda to ipak nije bio sasvim lažan pogled. Naposletku,
ni sinoć kada su vodili ljubav nije bilo publike. I sinoćno
vođenje ljubavi je dobilo novu dimenziju. Vodio je ljubav, ne
samo sa uobičajenom vičnošću i poštovanjem kako svog
tako i njenog užitka, već je to radio sa posebnom nežnošću.
Bila je sigurna u tu činjenicu, iako je to radio u tišini, i bez
obzira na to što je ona ubrzo zaspala, tako da nisu stigli da
prozbore ni reč.
Ipak je gajio neka osećanja prema njoj. Oženio se protiv
svoje volje i kroz brak je išao prvo po dužnosti, a kasnije
zbog krivice. Međutim, došao je do stadijuma da mu je bila
draga, makar malo više nego na početku. I to je bilo nešto.
Kada bi samo uspeli da do kraja sprovedu taj drski i smeli
posao koji su započeli večeras, možda bi njihov brak mogao
da opstane, makar do te mere da bude funkcionalan.
Pomisao na to je bila slatka.
Dobro je plesao. Zaboravila je na ostale parove u sali i
osećala se kao da su tu bili samo njih dvoje. Vratile su joj se
uspomene na bal u kući Bodli, gde je dvaput plesala valcer
sa njim, jednom u plesnoj, a drugi put u muzičkoj sali. Te
bolne, ali slatke uspomene predstavljale su početak
gorčine. On je bio posebno zgodan večeras, obučen u
nijanse braon i zlatne, koja se uklapala uz njenu zlatnu
satensku haljinu.
 Ketrin se opustila, dozvolivši sebi da uživa u balu.

I on se postepeno opuštao. Verovao je da, makar za

večeras, neće biti većih neprijatnosti. Prošli su trenuci u
kojima je bilo najverovatnije da se dogodi nešto tako - kada
su ušli u kuću, dok su pozdravljali domaćine i stupali u
plesnu dvoranu. Sada niko neće napraviti scenu.
Pitao se da li je Ketrin osetila njegov strah. To je samo
delimično bio strah da će ona popustiti pred pritiskom. Da
je to uradila, možda bi se našla u nepovratnoj situaciji.
Međutim, nije zaista očekivao da se to desi. Setio se njenog
tihog dostojanstva pod sličnim, možda i težim okolnostima
u Bodliju. Ono čega se zaista plašio bilo je to da se ne desi
neka javna neprijatnost, nešto od čega neće moći da je
zaštiti. Nikada ne bi mogao da oprosti sebi da se to desilo.
Opet, to bi bilo nešto nepremostivo, nešto što bi ostavilo
mrlju na čitavoj njenoj budućnosti, kao i njegovoj i
budućnosti njihove dece. Naravno, i dalje nije bilo sve
sigurno. Lepo vaspitanje je možda sprečilo nastajanje scena
za večeras, međutim sutra bi sve moglo da se preokrene, od
sutra bi njihovi životi mogli da se zamrznu. Postojala je
opasnost da neće primiti više nijedan poziv. Od sutra, pa
nadalje, mogli bi da postanu nevidljivi, ili neprepoznatljivi,
kada bi ih sreli u parku, u pozorištu, u otmenim radnjama
Bond ili Oksford ulica. Međutim, tek sutra će dobiti
odgovore na svoje sumnje.
Ipak, vikont je smatrao da će njihove porodice, njegovi
prijatelji, i možda lord i ledi Vidersford ostati ujedinjeni oko
zajedničkog cilja. Možda će uspeti da vrate Ketrin nazad u
društvo. Svakako, ostaće tu sa njom još nekoliko nedelja
kako bi video šta bi moglo da bude učinjeno. Mada, kada bi
se on pitao, odveo bi je već sutra u Straton i tamo nastavio
da živi sa njom srećno do kraja života. Pokušaće - daće sve
od sebe - kako bi se ona zaljubila u njega. Mislio je da su
šanse da se to desi bile veoma male, međutim ostao je kao
lud od sreće i nade nakon nežnosti koju mu je pružila prošle
večeri.
Osećao je želju za životom kakvu nije osetio još od kad
je verio Horaciju - osetio je veru u ljubav i želju da se
doživotno obaveže toj ljubavi. Želeo je da dobiju dete. Želeo
je da sa njom osnuje porodicu, čak i kada ne bi imali dece.
I tako, plesao je kadril sa svojom suprugom. Jedino što
je video bila je ona. Polako ga je napuštala napetost koju je
osećao tokom čitave nedelje i dozvolio je sebi da uživa u
balu.
On zaista nije mnogo gledao oko sebe od kada su stigli.
Međutim, kada se završio prvi set plesova, i kada je poveo
svoju suprugu sa podijuma, dok se njen brat spremao da
sledeći set kantri plesova odigra sa njom, lord Roli se
znatiželjno osvrnuo oko sebe. Zanimalo ga je da li je sva
pažnja i dalje bila usmerena na njihovu grupicu, kao što je
to bilo na početku. Želeo je da proceni prirodu te pažnje.
Međutim, tek tada je postao svestan prisustva naročito
dve osobe - mada je jedna od te dve osobe tek tada ulazila u
salu, te nije mogao ranije da je primeti.
Horacija Ekert je, nešto dalje od njih, stajala sa svojom
majkom i starijom sestrom. Hladila se i nije gledala u njega,
iako je on stekao utisak da je bila i te kako svesna njegovog
prisustva i njegovog pogleda.
Prelepa, nežna, mala Horacija, sa svojom svetloriđom
kosom i krupnim tamnim očima - bilo mu je žao što je ljubav
prema njoj u njegovom srcu bila zamenjena mržnjom, na
tako ružan i neprijatan način. Nazvao ju je hladnokrvnom
koketom u svom pismu, koje je poslao kao odgovor na njen
prekid veridbe, i naposletku, kada se vratio u Englesku i
kada je ona ponovo bila sama, odbacio je sve njene
pokušaje flertovanja, koje je nekako uspela da napravi.
Osećao je samo bes zbog njene drskosti. Naravno,
godinu dana, ili čak i duže, ona se nije usuđivala da se
pojavi u gradu. Visoko društvo nije gledalo naročito
ljubazno na one koji bi raskinuli veridbu koja je već bila
ozvaničena u javnosti. Imala je makar sreće što je izbegla
potpuno isključenje iz društva.
Nije gledao u nju duže od nekoliko sekundi. Znao je da
je bio prilično izložen pogledima, a njegova veza sa
Horacijom nije pala u zaborav. Međutim, kada je pogledao
na drugu stanu, ka vratima, spazio je gospodina koji je ušao
sam i koji je ciničnim pogledom gledao oko sebe.
Lord Roli je znao da je i on bio u gradu, iako se nisu
nigde sreli tokom nedelje. Činilo se da se ser Hauard Kupli
zaista kretao po margini društva tih dana. Pričalo se da su
njegovi dugovi bili astronomskih razmera, te nije bio
prilično dobrodošao u klubovima, niti u kockarnicama.
Tokom godina je, bez uspeha, koristio svoj izgled i šarm kod
mladih naslednica, međutim, sada, kada je sasvim jasno bio
ozloglašen kao rasipnik, njegov ugled je bio previše
narušen kako bi imao bilo kakve šanse. Mlade bogate
dame, pa čak i one koje to nisu bile, držane su podalje od
ser Hauarda Kuplija, kao što bi bile sklanjane od besnih
vukova. Ipak, kako je bio plemić, nije bio sasvim isključen iz
društva, te je i dalje imao pristup nekim od najvećih
događaja.
Nekada bi im prisustvovao samo kako bi iskazao svoj
prezir prema najvećim pobornicima za poštovanje
društvenog kodeksa, u čemu je uživao.
Lord Roli, posmatrajući čoveka koji je uništio njegovu
prvu veridbu, i osramotio, ostavio trudnom i uništio njegovu
suprugu, osećao je čudno ushićenje, koje se, kao santa leda
skupilo u njegovoj utrobi.
Da. O, da, pomislio je.
Muzika za drugi set još nije počela. Po drugi put je
nastupilo radoznalo zatišje u prostoriji, a zatim ponovno
komešanje. Dakle, dolazak ser Hauarda Kuplija nije prošao
neopaženo.
Vikont je uhvatio Kuplijev pogled sa druge strane
dvorane, međutim namerno nije skretao pogled, već se
zadržao na njemu. Kupli mu je na trenutak uzvratio pogled,
koji je postao još ciničniji, i podigao obrvu. Vikont je
pomislio kako će Kupli zapamtiti Horaciju, kao i činjenicu
da ga ostavljeni verenik nije izazvao.
Zatim je Kupli pogledao u Ketrin, koju je mogao da vidi
samo iz profila. Zadržao je pogled na njoj a zatim ga vratio
na lorda Rolija. Postojalo je nešto u njegovom ciničnom
pogledu što nije moglo da se pročita - dok se nije blago
nasmejao i okrenuo ka izlazu, iako je stigao tek pre
nekoliko minuta.
Ledeni breg u utrobi lorda Rolija je sada zaledio i
njegovo srce. Takođe, ushićenje je i dalje bilo prisutno.
Ketrin se smejala nečemu što joj je brat govorio, a
zatim nastavila i sledeći set da pleše sa njim. Njih dvoje su
izgledali zlatno i nevino.
 22.

Ona je osećala neobično uzbuđenje. Naravno, znala je

dovoljno o životu visokog društva da bi shvatila da i dalje
nije bilo sve rešeno. Istina da niko nije napravio scenu, niti
je iko bio grub prema njoj.
Ipak, tek nekolicina je pokazala ljubaznost i srdačnost,
među njima i Elsi i lord Vidersford. Takođe, Harijev prijatelj
ser Katbert i lord Koks pitali su je za set nakon večere - on
je pre šest godina bio jedan od njenih udvarača.
Znala je da bi sutra ponovo mogla da bude prilično
jasno isključena iz društva. Neće biti gadosti, niti uvreda,
samo glasne i hladne tišine. To je svakako bilo moguće,
uprkos njenom prisustvu na večerašnjem balu, uz mnoge
uticajne ljude, i nosioce titule, uključujući i njenog oca.
Međutim, večeras je odbila da misli na sutra. Večeras je
ponovo bila na londonskom balu, nosila je novu toaletu i
frizuru, bila je tek udata za najzgodnijeg gospodina u
prostoriji, za čoveka u kojeg se zaljubila. Plesala je ulazni
set sa njim i sa njim će plesati valcer za vreme večere. U
međuvremenu, imala je partnera za svaki set, a sada je
plesala valcer sa svojim ocem, od svih ljudi. Godine kada je
ona izašla u javnost, njen otac se nije usuđivao čak ni da
uđe u plesnu salu.
„Nisam znala da umeš da plešeš, tata”, rekla je,
smešeći mu se.
On se samo namrštio i nešto progunđao umesto
odgovora.
„Gde si naučio da plešeš valcer?”, pitala ga je.
„Gospodin mora da radi ono što gospodin mora da
radi”, rekao je.
„Uključujući ovo?”, pitala ga je. „Da se pojavi ovde sa
mnom? Strašno te je sramota zbog ovoga, tata?” Ne bi joj
bilo žao ni kada bi bilo tako. Došlo je vreme da se on
osramoti zarad njene sreće. Međutim, nije mogla da ga
mrzi, iako joj nije pružio podršku kada joj je bila potrebna.
Bio joj je otac i volela ga je.
Pogledi su im se sreli, dok je on nastavljao da prati
korake, ispravno, ali bez naročitog talenta.
„Imala si sreće, Ketrin”, rekao je. „Ne znam zašto je
pristao da se oženi tobom pod ovakvim okolnostima.
Naravno, lepa si, a on je mlad čovek koji ima oči. Svakako,
moram priznati da je učinio ispravnu stvar što te je doveo
ovamo. Život uz osramoćenu ženu bi mu bio nepodnošljiv,
takođe, bio bi nemoguć za njegovu decu.”
Nije rekao ništa o njenim osećanjima niti o njenoj deci.
Nasmešila se.
„Pretpostavljam da zna”, rekao je, „da je to bio Kupli?”
„Da”, rekla je i odjednom otkrila drugi razlog zbog kog
je osećala uznemirenost. Plašila se da bi i on mogao da
bude na balu. Mislila je da ne bi izdržala da ga ponovo vidi -
i da se seti da je on bio Brusov otac. Više je volela da misli o
Brusu kao o njenom sinu, sinu bez oca i bez užasnog načina
na koji je začet.
„Onda si imala dvostruku sreću”, rekao joj je otac, „ili
je on dvostruka budala, kako god ko voli da gleda na to.”
Pogledala ga je u oči, ali je on gledao negde u stranu.
„Dvostruka budala?”, upitala je.
„Kupli je bio uzrok prekida njegove veridbe pre
nekoliko godina”, rekao je. „Ekertova ćerka. Kupli se nije
oženio njom, ali je ona svakako raskinula veridbu. Ona je
takođe imala sreće. Nestala je na neko vreme, ali se vratila
i sve hrabro podnela. Naravno, u njenom slučaju nije bilo
kopileta.”
Osetila je bol kao da joj je neko zabio nož. Brus kopile.
Međutim, postojao je još jedan bol. Reks je bio veren za
neku drugu? Ona je to raskinula? Zbog ser Hauarda
Kuplija? Kakva čudna igra sudbine. Kako li se on osećao
kada mu je ispričala svoju priču u Stratonu? Je li voleo tu
drugu ženu? Da li je i dalje voli? Pitanja i mogući odgovori
su joj odzvanjali u glavi, iako je plesala sa osmehom na licu.
Vratila se, odzvanjale su joj reči njenog oca.
„Je li ona ovde večeras?”, pitala ga je.
„Tamo”, klimnuo je glavom u njenom pravcu. „Mala. Sa
riđom kosom.”
Gospođica Ekert. Živopisno, izuzetno lepa. Ona je
takođe gledala u Ketrin i pogledi su im se na trenutak sreli,
dok gospođica Ekert nije okrenula glavu. Međutim, i u tom
trenu, i sa velike udaljenosti, iz njenih očiju se čitala patnja,
možda i prekor. To nije bila mržnja. Ketrin je jasno mogla
da vidi u tom pogledu da je ona i dalje volela Reksa. Ili je
možda, usled čitavog meteža, ona videla u njenim očima, na
osnovu samo jednog kratkog pogleda, ono što je
pretpostavljala da bi tamo mogla da nađe.
 Šta se desilo između gospođice Ekert i ser Hauarda? I
zašto je Reks nije branio? Ili joj oprostio?
Možda gospođica Ekert nije želela oproštaj.
Ketrin je videla da je Reks plesao valcer sa Elsi i,
naizgled, sva njegova pažnja bila je na njoj. Kako se osećao
što je bio u istoj prostoriji sa svojom bivšom verenicom? Da
li ju je voleo? Da li je voli? Pitanja su počela da se
ponavljaju.
Znala je, naravno, da nju nikada nije voleo.
Nikada nije pokazao nikakvo osećanje jače od požude.
Oženio se njom zbog toga što ju je kompromitovao.
Međutim, jedno je bilo da zna te činjenice i prihvati ih, a
nešto sasvim drugo da zna da je bio veren za neku drugu i
da ju je verovatno voleo.
Onda je valceru došao kraj i ponovo je bila sa njim,
ruku pod ruku, dok su razgovarali sa većom grupom i čekali
da počne kadril, za koji ju je rezervisao grof od Haverforda.
Nakon toga je sledio večernji valcer.
Primetila je da je njen muž nestao iz prostorije, kada ju
je grof od Hafervorda poveo na podijum. Lord Pelham i
gospodin Gaskojn su krenuli sa Reksom. Pretpostavila je da
je smatrao kako je dovoljno bezbedna sa njegovim
prijateljem. Grof je bio čak viši i širih ramena od Reksa.
Svaki muškarac bi promislio dvaput pre nego što bi se
zakačio sa njim, pomislila je - kao i svaka žena, takođe.
Ketrin je imala utisak da su njegove nasmejane, sive oči
mogle u trenutku da se pretvore u čelik. Nije bilo teško
zamisliti da je on godinama bio konjički oficir.
Opet, bio je izuzetno zgodan. U Bodliju se pitala zašto
nije osećala nikakvu privlačnost prema lordu Pelhamu ili
gospodinu Gaskojnu, iako su bili isto toliko lepi kao i Reks, i
zasigurno daleko šarmantniji od njega. Sada se pitala da li
bi osetila nešto prema lordu Haverfordu da je i on bio tamo
sa svojim prijateljima. Međutim, znala je odgovor. Pre šest
godina bi bila srećna da flertuje sa njim, da joj je on davao
ikakav znak. Sada je gledala na njegov lep izgled i šarm bez
ikakve strasti. Niko sem Reksa je nije privlačio.
„Možda biste”, rekla je prilično žalosno, „više voleli da
ste otišli sa svojim prijateljima, lorde.”
Produbio je svoj osmeh. „Šta?”, rekao je. „Kad mogu da
imam ovakvu mladu damu na pola sata samo za sebe?
Nema šanse, madam!”
Nasmejala se. „To je zaista zvučalo kao da sam bacila
udicu za kompliment”, rekla je. „Nije mi bila namera, ali
hvala u svakom slučaju. Sigurno vas četvorica imate puno
priča. Moramo sve jednom da vas pozovemo na večeru i da
ispričate i meni neke od njih.”
„Nekolicina je pogodna čak i za ženske uši”, rekao je,
smejući se sa njom. „Mada, Reks bi bez sumnje stavio veto i
na neke od tih priča. Ali svakako, ima dovoljno materijala
za jedno veče, ukoliko vam ne dosadimo. Prihvatam poziv!”
Tada je počela muzika i više nije bilo prilike za priču.
Reks i njegovi prijatelji se nisu vratili u salu do samog
završetka seta.
U pravi čas za večernji valcer.
O, da, Ketrin je ponovo pomislila, bila je ushićena. Sutra
će razmišljati o onome šta će biti sutra.

On je bio u sobi za kartanje. Tamo je otišao pravo iz

plesne sale i ostao sve vreme. Gospodin Gaskojn, lord
Pelham i grof od Haverforda su ga naizmenično posećivali i
proveravali na svakih deset minuta. Postojala je šansa da će
ostati tamo do završetka bala. Međutim, nije bilo poente u
okušavanju sreće, a još manje poente je bilo u odlaganju.
Nije postojala opasnost od javnog skandala usred bala.
Nekim čudnim spletom srećnih okolnosti, karte su se igrale
u dve prostorije. Sve dame koje su igrale i nekolicina starije
gospode bili su u jednoj. U drugoj su bili samo muškarci.
Čovek je mogao da se osloni na muškarce da će držati
jezik za zubima, kada je dobro vaspitanje to nalagalo.
Odabrali su grofa da ostane u plesnoj sali i pripazi na
Ketrin. Namestilo se da je on još ranije rezervisao set pre
večernjeg valcera sa njom. Nije kao da joj je bio potreban
čuvar. Sada, u ovoj fazi večeri, neće biti neprijatnosti.
Takođe, njeni otac i brat su bili uz nju, kao i ser Klejton
Berd - a čak bi i ledi Berd bila dobra u štipanju. Međutim,
sva trojica su se složila da je, za svaki slučaj, bilo bolje da i
jedan od njih ostane. Uvek su mogli da se oslone na lorda
Haverforda, koji bi samo jednim pogledom mogao da
zamrzne prolećne pupoljke na granama, ukoliko bi iskrsla
potreba za tim.
Ostala trojica su zajedno otišla u sobu za kartanje. Nije
bilo onoliko gospode koliko bi čovek uobičajeno mogao da
očekuje. Većina njih je, prisiljena od strane svojih žena,
obavljala bračne dužnosti u salonu za ples.
Ser Hauard Kupli je sedeo za jednim stolom sa još
trojicom igrača. Sudeći po gomili papira koja je bila ispred
njega, činilo se da je večeras sreća bila na njegovoj strani.
Njih trojica su se razvrstali oko stola, gospodin Gaskojn i
lord Pelham, dovoljno blizu sa obe strane njegovih ramena,
i vikont Roli, direktno naspram njega. Stajali su u tišini
zureći u njega. Nisu obraćali pažnju na ostale igrače, niti
na igru koja je bila u toku. Zurili su pravo u njega, gospodin
Gaskojn i lord Pelham sa strana, u njegov profil, a vikont
ravno u lice.
 Postepeno je postajao svestan njihovog prisustva.
Nekoliko puta mu je pogled zalutao u stranu, i nekoliko
puta pravo, a svaki naredni put bio je nešto neprijatniji od
prethodnog. Nije ništa govorio i nastavio je da igra, mada je
ubrzo postalo jasno da je izgubio koncentraciju. Izgubio je
to deljenje. Oblizivao se i uzeo veliki gutljaj iz svoje čaše.
Izgubio je i sledeće deljenje, takođe.
Bilo je fascinantno koliko brzo je poruka mogla da se
prenese bez ijedne izgovorene reči, pomislio je lord Roli, ne
sklanjajući pogled sa Kuplijevog lica. Čak je i u ovu sobu,
naravno, stigla vest da je Ketrin stigla na bal i da je bila
njegova žena. I sve ih je dobro služilo pamćenje, pa nisu
zaboravili da je Kupli bio taj koji ju je uništio. Niko ne bi
propustio takav spektakl.
U sobi je vladala čudna tišina. Čudna, jer je tišina
vladala čak i pre nego što su njih trojica stigli. Buka nikada
nije bila karakteristika soba za kartanje. Međutim, ova
tišina je bila napeta i u vazduhu se osećalo iščekivanje.
Lord Roli je svojim perifernim vidom primetio da je igra za
susednim stolom bila pauzirana.
Ser Hauard Kupli je spustio svoje karte nakon što je
izgubio i drugo deljenje, i pogledao u vikonta.
„Šta hoćeš?” odbrusio mu je.
Lord Roli mu nije odgovorio. Prolongirao je tišinu.
„Zašto, dođavola, buljiš u mene?” Kupli je pokušao
rukom da dohvati čašu i oborio je. Na stolnjaku je ostala
fleka. Niko nije napravio ni korak kako bi to počistio.
Kupli je skočio na noge, odmaknuvši svoju stolicu
zadnjim delom kolena. „Smesta prestani!”, rekao je. „I vas
dvojica!” Gledao je delimično u lorda Pelhama, a delimično
u gospodina Gaskojna. „Gubite se odavde, ako znate šta je
dobro za vas.”
 Lord Roli je nastavio da zuri u njega. Njegovi prijatelji
su ustali. Ser Hauard Kupli je izvadio maramicu iz džepa i
obrisao čelo.
„Pretpostavljam da si prve bračne noći otkrio da nemaš
tako čednu mladu, Roli”, rekao je podrugljivo, odlažući
maramicu i vidno ulažući napor da se sastavi. „Takođe
pretpostavljam da je zaboravila da ti unapred pomene tu
činjenicu. Nemoj da kriviš mene. Nisam imao dovoljno
debeo džep za njen ukus. Iskoristila me je za zadovoljstvo, a
onda digla nos kao da je vojvotkinja, a ne kurva.”
U sobi se čulo nešto poput uzdaha, mada to i nije bio
zvuk, već istovremeno uzimanje vazduha svih prisutnih, i
njihova svest da je krizni momenat dostigao svoj vrhunac,
te da je postojao jedini mogući završetak.
Vikont Roli je ponovo osetio hladno ushićenje koje je
osetio u plesnoj sali. Lagano je prošetao oko stola. Net se
pomakao kako bi mu otvorio put.
„Nisam poneo rukavice, Kupli”, rekao je vikont,
konačno prekinuvši tišinu. „Moje gole ruke će biti
dovoljne.” Udario je njima Kuplija u facu, pomerivši mu
glavu u stranu. „Reci oružje, vreme i mesto. Tvoj pomoćnik
može da se sastane sa lordom Pelhamom sutra kako bi
dogovorili detalje.”
Okrenuo se da napusti prostoriju, praćen svojim
prijateljima. Svi ostali su se pomerili kako bi oni mogli da
prođu. Niko nije uputio nijedan prigovor na kršenje zakona
koje će se desiti. Niti će. Niko neće proširiti glas, osim
možda drugoj gospodi. Bilo je malo izvesno da će ijedna
žena saznati za to. Ipak su to bila muška posla.
„Roli”, ser Hauardov glas je zaustavio vikonta na
trenutak, mada se on nije okrenuo kako bi ga pogledao.
„Biće pištolj, sa kojim sam vešt i sa kojim sam već imao
uspeha. Biće mi zadovoljstvo da ti oduzmem život, kao što
mi je bilo zadovoljstvo da oduzmem nevinost tvojoj ženi - i
verenici.”
„Sramota!”, čulo se sa nekoliko strana.
Vikont Roli se vratio u plesnu salu sa svojim
prijateljima, gde se, igrom slučaja, kadril privodio kraju.
Dobro su obavili posao.

Prošlo je neko vreme nakon vođenja ljubavi, dok je on

skupio dovoljno snage da diše i govori. Ona je lako mogla
da utone u san, kao što je to inače radila, međutim, još uvek
nije želela da spava.
Smatrala je da bi takvi trenuci mogli da budu dragoceni
za brak, od kojeg je trebalo da izgrade nešto vredno. U tim
trenucima bi razmenjivali nežnosti, probuđene njihovom
fizičkom vezom. Ipak, takve nežnosti nisu bile u potpunosti
fizička stvar.
„Rekse?”, oslonila je udobno glavu na njegovo rame i
pružila ruku preko njegovih grudi. Bile su tople i još uvek
vlažne.
„Mm?” očešao je obraz o vrh njene glave. „Jesam li se
pogoršao? Nisam te umorio večeras, čim nisi zaspala?”
„Shvatila sam”, rekla je, „da uskraćujem sebi neke
užitke ukoliko odmah zaspim.”
Nasmejao se. „Brzo učiš!”, rekao je. „I ja sam to sasvim
slučajno primetio ranije.”
Volela je kada su se međusobno zadirkivali. Postojalo je
mnogo načina da se zaleče rane i razviju prijateljstvo i
ljubav kada su dve osobe mogle da se zadirkuju.
 „Ne smeta ti što sam pozvala tvoje prijatelje sutra na
večeru?”, pitala ga je. „Trebalo je da te pitam prvo, ali sam
to pomenula lordu Haverfordu dok smo plesali, i ideja se
nekako primila.”
„I ja bih sam to učinio”, rekao je, „ali bih bio primoran
da pozovem i jednak broj dama - izgleda da Klarisa i ja
imamo nešto zajedničko, koliko god to strašno zvučalo. Ne
bih želeo da se dosađuješ među muškarcima i muškim
razgovorima.”
„Ali želim bolje da upoznam tvoje prijatelje”, rekla je,
„kao i vaše zajedničke doživljaje. Neću da zadirem ni u
kakve tajne, niti da se isprečim između vašeg dragocenog
prijateljstva. Samo želim da te bolje upoznam, Rekse.
Takođe želim da čujem priče iz tvog detinjstva i života sa
Klodom i Dafni. Želim da čujem kakav je osećaj imati brata
blizanca.”
„Klod nije srećan”, rekao je.
„Uvek je delovao prilično zadovoljno”, rekla je.
„Mislim, u poslednje vreme”, rekao je. „Vidiš, nisam se
čuo sa njim od kad smo napustili Bodli, pa ipak znam to.
Tako je kad si brat blizanac.”
Zamislila se na trenutak. „Šta zna on o tebi u poslednje
vreme?”, bilo joj je žao što je postavila to pitanje jer je on
oklevao da odgovori. Nije želela da laže kako bi se ona bolje
osećala. Međutim, nije želela ni da čuje istinu - ne tada, u
tom trenutku.
„Video je da sam bio zlovoljan i prilično ogorčen”, rekao
je tiho. „Verujem da sada zna da se moje raspoloženje
promenilo. Da sam zadovoljan.”
Zadovoljan. Mogao je da iskoristi daleko goru reč. Ta
misao ju je utešila.
 „Ketrin.” Podigao je njenu bradu i nežno je poljubio, a
zatim se ponovo uspravio. „I ja moram da naučim kako tebe
da upoznam. Do sada si bila potpuni stranac za mene,
misterija. Želim da mi pričaš o Hariju - on je dobar mladić. I
o ledi Vidersford. O svim ljudima koji su ti značili. Želim da
znam ko je bila ledi Ketrin Vinsmor. Ali ne večeras. Mogu li
da sačekam do sutra? Bojim se da si me iscrpela. Ti si
energična ljubavnica.”
Taj opis joj je prijao. I ona je takođe bila umorna - samo
što nije zaspala. Međutim, nije moglo da ostane na tome.
Bili su nežni jedno prema drugom jer su upravo vodili
ljubav i zbog toga što su preduzeli korake kako bi doprli
jedno do drugog na način koji je prevazilazio fizičke okvire.
Međutim, nije moglo da ostane na tome.
„Pričaj mi o gospođici Ekert”, rekla je, dok joj je lice
bilo prislonjeno na njegovo rame.
Uzdahnuo je nakon kratke tišine, tokom koje se ona
pripremala za njegovu ljutnju. „Da”, rekao je. „Neko je
morao da ti kaže. Trebalo je da to budem ja. Žao mi je,
Ketrin. Upoznali smo se u godini između Poluostrva i
Vaterloa. Verili smo se nakon mesec dana udvaranja. Onda
sam ja otišao sa vojskom u Belgiju, a ona mi je tamo poslala
pismo u kom je raskinula našu veridbu. Nije se udala za...
za čoveka koji se isprečio između nas, međutim nismo
obnovili vezu, bila je uništena.”
„Ser Hauard Kupli”, rekla je.
„Da.” Mišići ruke na koju je bila naslonjena su se
zgrčili, pre nego što se ponovo opustio.
„Je li on... Šta se tačno desilo?” pitala je.
„Nisam siguran”, odgovorio je. „Pretpostavljam da je
mislio da je njeno bogatstvo veće nego što je zaista bilo i da
je tu činjenicu otkrio pre nego što je bilo prekasno. Tada
sam verovao da je bila očarana njegovim izgledom i
šarmom tokom mog odsustva.”
„A sada više nisi tako siguran?”, pitala ga je.
„Znao sam da je rasipnik i ženskaroš”, rekao je. „Čuo
sam kako je ukaljao ugled drugih žena. Verujem da je čak i
tvoje ime bilo među njima. I pored toga, nisam nikada - do
nedavno - posumnjao da je možda bilo nešto više između
njih od onoga što mi je Horacija napisala u pismu. Rekla je
da je bila zaljubljena u njega.”
„Misliš da nije bila?”, pitala ga je. „Misliš da je možda
bila primorana da raskine veridbu i navela razlog koji ćeš
najsigurnije prihvatiti bez dodatnih pitanja?” Mogla je da
oseti bol koju je Horacija Ekert osećala.
Progutao je pljuvačku. „Nadam se da nisam u pravu”,
rekao je. „Nisam hteo da imam ništa sa njom kad sam se
vratio u Englesku.”
„Kao što je i planirala.”
„Da, ali... Ah, nije bitno!” rekao je.
Zaista joj je bilo žao gospođice Ekert i saosećala je sa
njom. Postavila je pitanje koje nije trebalo.
„Da li je i dalje voliš?”, šapnula je.
„Ne”, rekao je odlučno. „Ne, Ketrin. Žao mi je nje, ali
sažaljenje nije ljubav. Takođe se osećam krivim što nisam
dovoljno sagledao situaciju i što sam poverovao u priču koja
je vrlo moguće bila laž. Bio sam preokupiran sopstvenim
bolom i poniženjem. Ali ne volim je. Bila je večeras tamo,
čega si, pretpostavljam, bila svesna. Sada je samo žalim.”
Nije mogla sa sakrije ushićenje koje je osetila, mada se
setila pogleda gospođice Ekert.
„Ona te i dalje voli.” rekla je.
 Osetila je kako je udahnuo vazduh da bi joj odgovorio,
iako na kraju nije ništa rekao.
„Izvini za moje ispitivanje”, rekla je. „Morala sam da
znam.”
„Da.” Poljubio ju je u glavu. „Žao mi je nje, Ketrin,
međutim ona mora sama da gradi svoju budućnost. Moja
budućnost je ovde, u mojim rukama, i čini mi se da će mi
iscrpeti svu snagu. Ne mislim samo na fizičku snagu,
razumeš me.”
Da, razumela je. Te reči su bile neprocenjive. Reči nade
i privrženosti. Samo pre mesec dana, kada se udala za
njega, od njega nije očekivala ništa više od zaštite pod
njegovim imenom. Nije očekivala privrženost.
„Drago mi je samo zbog jedne stvari”, rekla je. „Drago
mi je što on nije u gradu ove godine - mislim na ser
Hauarda Kuplija. Plašila sam se da bi mogao da bude ovde.
Nadam se da se nikada neće vratiti i da više nikada neću
morati da ga vidim.”
Ponovo su mu se zgrčili mišići ruku. „Nemaš čega da se
plašiš, Ketrin”, rekao je. „Sada imaš mene da te štitim.
Svojim životom ću štititi ono što je moje, ukoliko to bude
potrebno.”
Ta misao je zapravo bila ono čega se i plašila. Uistinu,
bilo bi strašno kada bi se našla licem u lice sa ser
Hauardom. Međutim, šta bi moglo da se desi kada bi ga
Reks ikada sreo, pošto je sada znao šta je uradio kako sa
njom, tako i sa gospođicom Ekert? Šanse su bile velike da
bi moglo da dođe do izazova i dvoboja.
Možda Reks ne bi bio taj koji bi iz njega izašao kao
pobednik.
Zadrhtala je.
 „Izgleda da sam se zaista pogoršao”, rekao joj je muž.
„Da li ti je hladno? Ili je to samo zbog pomena njegovog
imena? Kako bilo, bolje bi mi bilo da smišljam način kako
da te ugrejem, zar ne?”
Okrenuo je na leđa, legao preko nje i uronio u nju bez
predigre, što nikada ranije nije uradio. Počeo je da shvata
njene potrebe, pomislila je. Njegova težina i čvrstina unutar
nje, bili su joj izuzetno prijatni i utešni. Takođe, činjenica da
je ponovo probudio strast u njoj, odagnala je crne misli, bar
nakratko.
Uzdahnula je kada su njegove usne dodirnule njene.
„Opusti se”, rekao joj je. „Nije potrebno da učestvuješ.
Ovo je isključivo od mene za tebe.”
Ah, i to je takođe znao - da joj je bilo potrebno njegovo
telo i njegova snaga na poklon.
 23.

Oduvek je mrzeo dan pred bitku - mada nijedna bitka

nije bila zakazana. Iskusni vojnik je uglavnom mogao
nepogrešivo da oseti kada se nešto spremalo. Mrzeo je taj
period jer je, zauzet oko priprema, uvek imao previše
vremena za razmišljanje, previše vremena za strah. Oduvek
je prezirao one vojnike koji su tvrdili da ne osećaju strah -
ubeđeni da strah nije muževna stvar. Dan pred bitku uvek
su mu klecala kolena od straha, a u stomaku je imao osećaj
mučnine.
Osećao je strah i dan nakon bala kod Mindelovih - dan
pred njegov duel sa Kuplijem, koji je on sam namerno
izazvao. Naravno, odbio je Netovu ponudu da se bori
umesto njega.
„Nakon svega, Rekse”, rekao je Net slegnuvši
ramenima, „ja nemam nikog ko zavisi od mene. Osim toga,
oduvek sam voleo dobar okršaj, posebno protiv nitkova
kakav je Kupli.”
Ne, nije žalio što je to učinio. Uradio bi to ponovo
ukoliko bi bilo potrebno. I naravno, nikome ne bi dozvolio
da to obavi umesto njega, čak nijednom od svojih najbližih
prijatelja.
Međutim, bio je uplašen. Plašio se umiranja, naravno -
samo je budala mogla da se pretvara da se ne plaši
umiranja. Međutim, takođe se plašio da neće uspeti da se
osveti za užasnu nepravdu koja je načinjena Ketrin i za
teskobu koju je proživela zbog začeća i gubitka deteta.
Ipak, strah mu je, kao i na sam dan borbe, davao snagu i
bistrinu uma. Postajao bi usredsređen na posao i na detalje.
Jutarnja poseta Idenu potvrdila je činjenicu da je izazov
uzeo maha. Kuplijev pomoćnik ga je već posetio i dogovorili
su sve do detalja. Net i Ken su takođe bili prisutni. Lord koli
je govorio o svom novom testamentu, prilično otvoreno i
smireno razmatrajući mogućnost svoje smrti. I više nego
dovoljno će Ketrin obezbediti budućnost. Njeni otac i brat
će joj verovatno pružiti podršku koja joj bude potrebna u
emotivnom smislu. Njegovi prijatelji su se obavezali da će
preduzeti sve dodatne mere, ukoliko to bude bilo potrebno.
Zajedno su otišli da predaju njegov testament. Zatim su
proveli sat vremena vežbajući pucanje iz pištolja - nije
opalio iz pištolja od kad je napustio vojsku.
Tokom popodneva, on i Ketrin su vršili posete damama
kojima su to obećali još pre bala, kao i nekolicini drugih, za
koje su znali da su bili kod kuće i raspoloženi za goste. A u
udarnom terminu, kada je bilo najviše ljudi, vozili su se po
Hajd parku u njegovoj kočiji. Ukoliko će sutra umreti,
danas će uraditi sve što je bilo u njegovoj moći kako bi
osigurao njeno prihvatanje u društvu. Nigde nisu odbili
njihovu posetu. Pored toga, tog jutra je stiglo još par
poziva.
Svi muškarci su znali, naravno. Lord Roli je tu činjenicu
jasno mogao da vidi u njihovim pogledima, mada nisu ništa
komentarisali u prisustvu dama. Nijedna od njih nije znala
ništa o tome.
Uveče su njegovi prijatelji došli na večeru i njih
četvorica su bez stida pričali o njihovom prijateljstvu i o
njihovim zajedničkim iskustvima na Poluostrvu i Vaterlou.
Pričali su jer je Ketrin tako insistirala i jer je pokazala
očigledno interesovanje. Na kraju večere, ona se nije
sklonila sama u salon i ostavila ih da pričaju o svojim
temama. Svi su sedeli zajedno, a zatim su se zajedno uputili
u salon kako bi nastavili razgovor još neko vreme.
Kada bi mogao da bira kako će provesti svoje poslednje
veče, ne bi mogao da ga zamisli bolje od ovoga - da ga
provede u društvu svojih najbližih prijatelja i svoje žene.
Samo mu je nedostajao Klod. Da li je njegov brat mogao da
oseti njegovu nelagodu? Da li bi osetio... Međutim, nije
želeo da se sada prepušta takvim mislima, kad to nije radio
ni za vreme rata.
Njegovi prijatelji nisu ostali do kasno u noć. Svi su
planirali da ustanu rano ujutru, i kako su objasnili, izazvali
su jedan drugog da idu na jahanje i posmatraju izlazak
sunca. Dobro su inscenirali predstavu u kojoj su ga molili
da i on krene sa njima. Takođe, molili su Ketrin za oproštaj i
uveravali je da ga više nikada neće izvući tako rano iz
kreveta. Sva trojica su bili izuzetno šarmantni. Ona je,
naravno, to znala, i smejala im se. Međutim, nije razumela
šta se zaista spremalo.
Kada su otišli u krevet, vodili su ljubav. Kasnije, kada ju
je držao u naručju, bio je zahvalan što nije želela da ulazi u
priču, kao što je to radila prošle noći - hteo je rečima da joj
iskaže ono što je iskazao telom. Međutim, nije želeo da je
opterećuje. Ne sada, kada će sutra, i bez toga možda biti
već dovoljno opterećena drugim stvarima.
 Držao ju je blizu sebe, sve dok nije zaspala, a zatim je
dremajući, budeći se i sanjareći, čekao da dođe vreme, kao
što je to uvek bilo pred neku bitku.

„Tobi”, rekla je, mazeći ga po glavi, „ja sam

zapostavljena žena. Otišao je na jahanje sa svojim
prijateljima još pre nego što je svanulo, i očigledno su
nastavili negde na doručak, i sigurno će posle produžiti do
Vajta. Imaćemo sreće ukoliko uspe da se vrati do ručka.”
Tobi je naćulio uši, izdahnuo joj u facu, i mahnuo
repom.
„Ali nisam uvređena”, rekla je. „Ne smeš tako da misliš.
Ima pravo na svoj život, kao i ja na svoj - pod uslovom da
provodimo neko vreme zajedno, naravno. Međutim,
problem je taj što ja nisam imala život dok se nisam udala
za njega, što je prilično apsurdno, zar ne, jer sam sve ove
godine živela sama i nezavisna?”
Tobi je glasno zacvileo.
„Da”, rekla je, „prilično si u pravu, naravno. Vreme je
da se upustimo u avanturu zvanu šetnja.”
Tobiju je bilo previše teško da ostane miran. Počeo je da
se vrti po salonu, zaustavljajući se svaki put kod ulaznih
vrata, u nadi da će da ga pusti napolje.
Ketrin mu se nasmejala. „Ako ne želiš da mi praviš
društvo, Tobi”, rekla je, „sve što treba da uradiš jeste da mi
to i kažeš, znaš?”
Ubrzo su zajedno bili napolju, uz pratnju Ketrinine lične
služavke. Tobi, koji je bio na povocu, ogorčeno je pokušavao
da vuče Ketrin. Kada ga je konačno pustila u Hajd parku,
otrčao je takvom brzinom da je nasmejao i nju i njenu
služavku.
Sreli su vrlo malo ljudi, a među njima nije bilo nikog
koga je Ketrin poznavala. Bio je tako divan osećaj ponovo
biti napolju. U to doba dana u Hajd parku, bilo je mirno kao
na selu. Čovek bi mogao da zaboravi da se nalazio u
najprometnijem gradu na svetu. Dan je bio lep i sunčan.
Ketrin je bilo žao što nije predložila da se pridruži
momcima na jahanju. Mada, možda i bolje što nije. Morala
je da poštuje muško društvo svog supruga, kao što bi
očekivala da on poštuje njeno žensko društvo - Elsi, na
primer. Nije smela da mu se uvek nakači u društvo.
Nije želela odmah da pođe kući. Mada, gde je drugde
mogla da ode? Elsi je živela isuviše daleko. Morala bi da se
vrati kući i zatraži kočiju. Dafni je živela u blizini parka, i do
nje bi mogla da stigne pešaka. Ozarila se. Posetiće Dafni.
Kada su ona, Tobi i njena služavka stigli, na trenutak se
činilo da su došli uzalud. Batler gospodina Klejtona nije bio
sasvim siguran da je ledi Berd bila kod kuće. Međutim,
vratio se sa pozivom koji je ledi Berd uputila Ketrin, da se
popne do njenog privatnog salona. Tobi, koji je ponovo bio
ljut, bio je odveden u kuhinju.
Dafni, crvenih očiju i sva izbezumljena, bacila se Ketrin
u zagrljaj pre nego što je ova uspela da zatvori vrata za
sobom.
„Jesi li čula išta?”, plakala je. „Šta se desilo? Je li
mrtav?”
„Dafni?” Ketrin ju je pogledala zbunjeno. „O čemu se
radi?”
Dafni je širom otvorila oči. „Reks?”, rekla je. „Je l’
mrtav? Klej je pre sto godina otišao kako bi nešto saznao,
međutim nije se još vratio.”
 Ketrin je osetila zujanje u glavi. Vazduh je postao težak.
„Reks?”, pitala je u nesvestici.
Dafni joj je pomogla da sedne na najbližu stolicu, dok ju
je zastrašeno posmatrala. „Ti nisi znala?”, rekla je. „Oh, šta
sam učinila? On se bori u dvoboju sa ser Hauardom
Kuplijem, Ketrin. Rano jutros. Sa p-pištoljima”, zajecala je.

Ketrin je bila sama na kraju mračnog, hladnog tunela.

Neko ju je nagovarao da pređe na drugu stranu, vukao je za
ruku, zvao je - napustio je. A onda su se čuli gasovi, nešto
joj je pritiskalo zube, a niz tunel je dolazila vatra, koja ju je
gurala na kraj. Bila je zaslepljena, kašljala je.
„Dolazi sebi, madam”, rekao je muški glas.
„Da”, Dafni je rekla. „Hvala. Brendi je bio upravo ono
što joj je trebalo. Ostavi čašu ukoliko joj bude zatrebalo
još.”
Batler ser Klejtona Berda napustio je prostoriju, nakon
što je uverio gazdaricu da će biti ispred vrata ukoliko joj
bude bila potrebna neka pomoć.
„Ali ser Hauard čak i nije u gradu”, rekla je Ketrin
blesavo, kao da razgovor od malopre nije ni bio prekinut jer
se ona onesvestila. „I zašto bi on izazvao Reksa?”
„Bio je na balu”, rekla je Dafni. „Zar ga nisi videla? I
naravno, Reks je bio taj koji je izazvao njega. Saznala sam
tek jutros. Klej je otišao da sazna nešto više, ali se nije
vratio. Oh, gde ideš?”
Ketrin je bila na nogama, lelujala je. Nije znala kuda je
krenula. Morala je da ga nađe. Morala je da ga zaustavi.
Morala je da... „Moram da mu kažem da ga volim.” Kako
budalaste reči! Usne su joj zadrhtale.
„Oh, Ketrin!”, zagrlile su se i jecale jedna drugoj na
ramenu.
Bilo je prekasno da krene da ga traži. Bilo je prekasno
da ga zaustavi. I možda će zauvek biti prekasno da mu kaže
da ga voli. Dvoboj se uvek vodio u zoru, zar ne? On je
izašao iz kuće pre svitanja.
„Moram da idem kući”, rekla je. Odjednom je osetila
užasnu potrebu da bude kod kuće. „Moram da idem.”
„Idem sa tobom”, rekla je Dafni.
Nisu mogle da čekaju kočiju. Nisu mogle ništa da
čekaju. Zajedno su koračale ulicama u žurbi i pognutih
glava. Ketrin je čak zaboravila i na činjenicu da su njena
služavka i pas ostali u kuhinji ser Klejtona.

Sada, kada je došlo vreme, strah je ustupio mestu

hladnom spokoju. Znao je to. Oduvek je tako bilo. Nije se
plašio da će mu kolena klecati i da će mu se ruke tresti.
Kupli je sa sobom poveo jednog pomoćnika. Net, Iden i
Ken su takođe bili tamo. Sva trojica su bili bledi i
namršteni. Lord Roli je pomislio na trenutak kako je njima
sigurno bilo gore nego njemu. Nisu bili naviknuti da miruju
jutro uoči bitke. Nisu navikli da gledaju kako se jedan od
njihovih prijatelja bori sam. Takođe, i hirurg je bio prisutan.
Vikont Roli nije pogledao u Kuplija, dok nije skinuo svoj
ogrtač i strgao svoj kaput i prsluk. Gledao ga je pravo u oči
dok su Iden i Kuplijev pomoćnik predlagali mirno
pomirenje, što je on odbio, a Kupli se podrugljivo nasmejao.
 Biće okrenuti leđa o leđa, obojica će napraviti dvanaest
koraka, okrenuti se, i pucati nakon znaka.
„Reci Ketrin...”, rekao je Idenu u poslednji mogući čas -
odlučio je da je, na kraju, ipak trebalo da zna zbog čega se
tačno borio za nju. Duboko je udahnuo. „Reci joj da je
volim.”
„Možeš sam to da joj kažeš kasnije”, rekao mu je
prijatelj s ubeđenjem. Ali je klimnuo glavom.
Nekoliko trenutaka kasnije, lord Roli je pravio svojih
dvanaest koraka, spreman da ispali iz pištolja, fokusirajući
se na svoju odluku da bude oprezan i da ne prati nagon i
ispali brzo, pre nego što bude upucan. Imaće šansu samo za
jedan pucanj.
Kupli je doneo sasvim suprotnu odluku. Čim su se
okrenuli, potegnuo je obarač, i pre nego što je dat signal,
opalio je.
Lord Roli je pomislio koliko iskustvo može biti
dragoceno. Iskustvo mu je kazalo da je bol bila prejaka za
ozbiljnu ranu. Da je bila ozbiljna, bar nekoliko sekundi ne bi
osetio nikakvu bol. Trauma bi ublažila bol za to vreme.
Desna ruka ga je nepodnošljivo bolela. Bilo je krvi na
rukavu njegove bele košulje. Bila je to samo površinska
rana. Verovao je da ga je metak samo okrznuo.
Takođe je bio svestan - iako nije gledao - Neta, koji je
držao pištolj u ruci.
„Ti si mrtav čovek, Kupli!” uzviknuo je glasom koji je
lord Roli čuo samo na bojnom polju. Međutim, nije opalio.
Lord Roli je pažljivo nišanio, ignorišući bol. Bio je dobro
upoznat sa time i znao je da se od boli, same po sebi, nije
umiralo. Kupli nije imao drugog izbora, nego da stoji i čeka.
Stajao je bočno kako bi smanjio metu koliko god je to bilo
moguće.
 Vreme je teklo neuobičajeno sporo. Čitav prostor se
sveo na tunel, skoro kao teleskop. Bio je usredsređen na
Kuplijevo belo i prezrivo lice kada je uperio pištolj u njega.
U deliću sekunde, čitav univerzum misli mu je prošao kroz
glavu. Bilo mu je dosta ubijanja. Nakon završene bitke,
uvek bi satima povraćao zbog činjenice da je ubio ljude koji
ništa više od njega nisu zaslužili da umru. Ubijao je, kako
oni ne bi ubili njega i kako bi zaštitio svoje prijatelje i svoje
ljude od smrti. Sada mu nije pretila opasnost od smrti. Niti
njegovim prijateljima.
Međutim, Kupli je bio silovatelj. Silovao je Ketrin, a vrlo
verovatno i Horaciju. Moguće da je silovao i druge žene.
Ukoliko preživi, čak i ukoliko bi ga taj događaj naterao na
večno izgnanstvo iz Britanije, moći će sve da ponovi, i učini
da i druge žene pate kao što je Ketrin patila.
Sve dok nije ispalio, lord Roli nije bio siguran hoće li u
poslednjem trenutku podići ruku u vazduh i iskazati svoj
prezir prema crvu, kakav je bio ser Hauard Kupli, ili će
držati ruku čvrsto uperenu ka njemu.
Držao je čvrsto ruku.
Zatim se uputio ka svojim prijateljima i svojoj odeći,
obukao se smireno, ni ne pogledavši šta su hirurg i Kuplijev
pomoćnik radili sa mrtvim telom ser Hauarda Kuplija.
Međutim, ubrzo se hitrim korakom sklonio sa strane kako
bi povratio u travu. Imao je mučninu zbog činjenice da je
ubio čoveka. Ali po prvi put nije osećao žaljenje. Osvetio je
Ketrin. I sve ostale žene su sada bile bezbedne od skota koji
im je naneo bol.
„Doručak”, obratio se odlučno svojim prijateljima,
okrenuvši im leđa. Bilo mu je do jela isto toliko koliko mu je
bilo do skakanja u vatru. „Kod Vajta?”
„Kod Vajta”. Net ga je potapšao po levom ramenu.
„Svakako ne bi preživeo, Rekse. Ja bih to učinio da nisi ti.”
 „Možda kod mene kući umesto kod Vajta”, predložio je
Iden. „Tamo imamo malo više privatnosti, i sve to.”
„Ja moram odmah da krenem”, rekao je Ken. „Moram
da se vratim u Danbarton.”
Ostala trojica su ga gledala iznenađeno. Lord Roli je
primetio da je on i dalje bio napet i bled u licu, za razliku od
Idena i Neta koji su se opustili.
„U Danbarton?”, rekao je. „Sada, Kene? Ovog trenutka?
Čak i pre doručka? Mislio sam da ćeš ostati do kraja
sezone.”
Izgledao je jezivo. „Čekalo me je pismo kada sam sinoć
stigao kući”, rekao je. Pokušao je da se nasmeje i nije
uspeo. „Izgleda da ću postati otac za šest meseci.”
Na trenutak su zaboravili na dvoboj. Trojica prijatelja
su zurila u njega.
„Ko?”, Iden je pitao naposletku. „Jesmo li je upoznali
kad smo bili tamo, Kene? Je l’ neka ledi?”
„Niste je upoznali”, Ken je rekao mrko. „Dama, da.
Moram da se vratim da bih se oženio njom.”
„Smem li da primetim da ne deluješ uzbuđeno?”, rekao
je Net mršteći se.
„Naše porodice su bile neprijatelji od kad znam za
sebe”, rekao je Ken. „Mislim da mi se nijedna žena nikada
nije manje sviđala, nego ona. A sada čeka moje dete.
Poželite mi sreću!” Tada se nasmejao, a lord Roli je shvatio
da mu je bilo žao buduće mlade.
„Kene”, rekao je mršteći se, „šta smo propustili?”
„Ništa što smatram vrednim priče”, odgovorio je.
„Moram da idem. Drago mi je što se sve dobro završilo
jutros, Rekse. Postaraj se da svi vide tu ruku pre nego što
odeš. Drago mi je da ga nisi pustio. Plašio sam se da bi
mogao to da uradiš. Silovatelji ne zaslužuju da žive.”
Zatim je bez reči odšetao ka svom konju. Nije se
osvrnuo. Nijedan od njih ga nije zaustavio.
„Jadni Ken”, Net je promumlao.
„Jadna dama”, lord Roli je rekao.
„Bolje da ti neko pogleda tu ruku, Rekse, pre nego što
nasmrt iskrvariš”, rekao je Iden žustro, skrećući temu sa
odlaska njihovog prijatelja. „Vidim da hirurg nije više
zauzet.”
Da, pomislio je lord Roli, gledajući u svoju ruku. Rukav
mu je plivao u krvi, od ramena do lakta.
Zatim je pomislio na Ketrin. Živeo je kako bi je ponovo
video. Kako bi joj rekao da je voli.

Obe su čule glasove iz hola kada su se spoljna vrata

otvorila, iako su sedele u salonu na spratu. Međutim, nisu
čule čiji su to glasovi bili.
Ona je sedela čvrsto i uspravljeno u stolici. Nije mogla
da stane na noge i otrči dole, kao što je želela. Činilo joj se
da su joj noge bile sačinjene od želea. Pretpostavljala je da
se Dafni osećala isto tako. Nisu razmenile nijednu reč - obe
su osluškivale šta se dole dešavalo.
Ko je došao, pitala se. Ko je bio izabran da joj saopšti
vesti? Tata? Hari? Lord Pelham ili neko drugi od njegovih
prijatelja? Neko nepoznat?
A onda su se vrata prilično tiho otvorila i on je ušao
unutra. Na trenutak njen mozak nije mogao da prihvati
činjenicu da je on bio taj koji je tu stajao. Bio je bled. Levi
rukav njegovog kaputa bio je prazan. Njegova ruka je bila
umotana u beli remenik. Činilo se da je nosio tuđu košulju.
Nastupio je trenutak tišine. Dafni je ustala,
pridržavajući se za stolicu.
„Ah”, rekao je tiho. „Vidim da ne bi bilo poente da vam
pričam kako sam pao sa konja, zar ne?”
„Rekse”, Dafni je rekla, držeći se za stomak.
„Dobro sam, Dafni”, rekao je. „Samo površinska rana
na ruci. Obična ogrebotina. Ali budala od fizijatra je
insistirala na remenu. Meni izgleda prilično bezazleno.”
Nasmejao se.
„Kad bi samo znao”, rekla je, „kroz šta smo prošle.
Čekanje je najodvratnija stvar na svetu, Rekse, a žene su
često primorane na to.”
Ketrin se osećala kao duša bez tela, posmatrala je
događaje, ali nije bila zaista prisutna. Nije mogla da se
pomeri, niti da priča. Međutim, onda se on uputio ka njoj.
Spustio se na kolena ispred njene stolice i uzeo je za ruke,
uprkos remenu. Desna ruka mu je bila hladnija od leve.
„Neće te uznemiravati, niti bilo koju drugu ženu, nikada
više, ljubavi moja”, rekao je nežno.
„Ubio si ga?”, čuo se Dafnin glas.
„Da”, odgovorio je.
Međutim, vrata su se otvorila i još neko je ušetao u
prostoriju. Dafni je glasno zaplakala.
„Oh, Kleje”, govorila je, „Oh, Kleje, obećao si mi nakon
užasne bitke kod Vaterloa da nikada više neću morati da
prolazim kroz ovo.”
„Da, ljubavi”, rekao je. „Upravo sam čuo. Nisi bila kod
kuće. Pretpostavio sam gde bi mogla da budeš, posebno
kada sam saznao da te je Ketrin posetila. Ovakvo uzbuđenje
nije dobro za tebe, ljubavi, znaš to. Ideš kući u krevet, bez
prigovora. Reksu i Ketrin je svakako potrebno da budu
sami.”
Ketrin ih nije gledala. Nije ni Reks. Zurili su jedno u
drugo, a ruke su im bile prepletene. Sledećeg minuta u sobi
je zavladala tišina. Činilo se da ni on ni ona nisu bili svesni
da su ostali sami.
Konačno je uspela da progovori. „Daleko lakše bih
mogla da izdržim njegovo prisustvo na ovom svetu, nego da
sam tebe izgubila”, rekla je.
„Da li bi?” Levom rukom je podigao njenu ruku do
svojih usana. „To je moralo da bude učinjeno, ljubavi moja.
Ja sam to učinio.”
„Niko nije tu da čuje”, rekla je. „Ne moraš to da kažeš.”
Činilo se da se njen mozak kačio samo za trivijalnosti.
„Šta da čuje?”, delovao je tajnovito.
„Ljubavi moja”, rekla je.
„Ti jesi moja ljubav”, smešio joj se. „Možda je to nešto
što ne želiš da čuješ, Ketrin, međutim, planiram da
provedem sledeću večnost, ili dve, kako bih zaslužio pravo
da to izgovorim iznova i iznova. Ljubavi moja!” Ponovo ju je
poljubio u ruku. „Šta? Suze? Zar je zaista toliko loše?”
Snažno se ugrizla za gornju usnu, ali nije bilo dobro.
Čitavo lice joj se sramotno naboralo i sakrila ga je na
njegovom levom ramenu. Ponovo se ispravila nakon što se
on vidno trgnuo.
„Ako me voliš”, plakala je, „kako si mogao da uradiš
nešto tako glupo, glupo, glupo? Mrzim te! Da li misliš da
sam želela da te vidim mrtvog samo zbog tvog glupog
pitanja časti? Kako bih mogla da te volim kad bi bio mrtav?
Kako bih ti to rekla, kada bi bilo prekasno?”
 I dalje se smešio. Jasno je mogla da vidi njegov osmeh.
„Ketrin”, rekao je nežno, „ljubavi moja.”
„Samo sam mislila o tome kako ti to nisam rekla.”
„Rekla šta?” upitao je.
„Da te volim”, rekla je, i setila se da ovog puta iskoristi
njegovo levo rame.
Ponovo je podigla pogled kada je nepogrešivo osetila
dve ruke oko sebe. Oslobodio je desnu ruku.
„Dođavola sa time”, rekao je, mršteći se. „Svakako je
samo služilo u teatralne svrhe. Dakle, izgleda da smo,
nakon svega ipak u ljubavi, jesmo li?”
Klimnula je potvrdno glavom, gledajući ga pravo u oči, i
ponovo shvatajući koliko je bila blizu da ga izgubi tog jutra.
Ispalili su metak u njega i pogodili ga. Znala je da će je ta
činjenica progoniti još mnogo vremena.
„I sami”, približio ju je sebi i poljubio je. „Niko neće
doći nepozvan, čak i ako su vrata otključana. Odjednom
sam osetio veliku požudu, ljubavi moja. Znaš, to se obično
dešava kad prođe opasnost. Pretpostavljam da se na taj
način ponovo potvrđuje život.”
Međutim, još dok je pričao, neka nevidljiva ruka sa
spoljašnje strane je otvorila vrata, a samo sekundu ili dve
kasnije, mala presrećna pufna pojurila je ka njima, glasno
lajući.
„Dole, gospodine!”, naredio je vikont Roli.
„Oh, Tobi!” Ketrin je uzviknula. „Došao si kući!”
Tobi se smestio dole pored svog novog gazde, dahćući, i
silno lupajući repom o tepih.
„Moraćemo da naučimo tog terijera lepom ponašanju”,
rekao je lord Roli.
 „Ne, nećemo”, rekla je Ketrin. „Volim ga baš takvog
kakav je.”
„Dobro”, rekao je, „možda ću moći da probam da
vežbam svoj autoritet kad budemo govorili o detetu. Kad
smo već kod toga, možemo li da nastavimo ovaj razgovor u
tvojoj sobi?”
„Tvoja ruka?”, rekla je.
„I dalje je zakačena za moje rame, i još uvek može da te
drži”, rekao je. „Hoćemo li?”
Klimnula je glavom.
Međutim, pre nego što je ijedno od njih uspelo da
ustane, strastveno ju je poljubio. Bio je to poljubac
nesputane, bezuslovne ljubavi za oboje. Poljubac koji je
označavao da su bili svesni da je život previše kratak i
nepredvidiv u svojim tokovima kako bi odlagali ljubav, i da
treba iskoristiti trenutak.
„Toliko mi je drago”, rekla je u trenutku zatišja kako bi
došli do vazduha, „što sam te nekada davno na trenutak
pomešala sa Klodom.”
„Mmm”, rekao je. „Tu sam ti grešku oprostio, ljubavi
moja - pod uslovom da se više nikad ne ponovi.”
Tobi ih je posmatrao, naslonivši glavu na svoje
ispružene šape, a potom glasno i zadovoljno zevnuo.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books
 Notes
[←1] Misli se na Pirinejsko poluostrvo, prim. prev.