„Ako ti se po glavi motaju nekakve ideje da ćeš me odvesti u krevet, moram da ti

kažem da bi ubrzo shvatila da je to prilično osrednje iskustvo. Skočio bih na tebe poput
nekakvog pomahnitalog zeca, a već pola minuta kasnije svemu tome bi došao kraj.
Nekada sam bio izuzetno sposoban ljubavnik, ali sad sam samo pregoreli pohotljivac,
čije je jedino zadovoljstvo trenutno u životu hrana koja se služi tokom doručka. Kad
smo već kod toga…“
Fibi je pružila ruke ka njemu, pridigla se, čvrsto se oslonila na njegovo telo i
prekinula ga poljupcem. Vest se trgnuo kao da ga je to uvredilo i nije ni mrdnuo,
ponašajući se kao da je podvrgnut mučenju. Ona mu je nepokolebljivo obavila ruke oko
vrata i ljubila ga najstrastvenije moguće dodirujući jezikom njegove stisnute usne.
Iznenada je zarežao i odgovorio joj na poljubac čvrsto utisnuvši svoje usne u njene.
Ljubio je gladno i izazivao u njoj eksplozije strasti. Silovito joj je rastavio usne i
započeo istraživanje unutrašnjosti njenih usta svojim jezikom na način koji je dobro
zapamtila i osećaj je bio tako neodoljivo dobar da je pomislila da će se onesvestiti od
miline. Iz grla joj se oteo tihi jecaj i on je nežno liznuo njene usne i kao da je udahnuo i
taj zvuk i sjedinio ih u dubokom, nezajažljivom poljupcu spajajući njihove usne, dah,
ruke, tela i njihove duše.
Kakav god da je osećaj završiti u krevetu sa ovim muškarcem… jedno je sigurno,
to iskustvo nikako ne može da bude osrednje.
 Za Ejmi i Skota, naše drage prijatelje
koji su nas prerano napustili.

„Sveća moja s oba kraja gori

i neće se noć izdržati ova.
Al’ u inat dušmanima mojim, oh, drugova,
divnu svetlost meni tvori.“

Edna Sent Vinsent Milej

 Prvo poglavlje

Hempšir, Engleska

Fibi nikada nije upoznala Vesta Rejvenela, ali je u jednu stvar bila potpuno
ubeđena: on je zli, pokvareni siledžija. Znala je to odlično, još od svoje osme godine,
kada je njen najbolji prijatelj Henri počeo da joj piše pisma iz svog internata.
Vest Rejvenel je bio česta tema Henrijevih pisama. Bio je bezdušan, grozan dečak,
ali je njegovo loše ponašanje često prolazilo nekažnjeno, kao što to obično biva u skoro
svim internatima. Smatralo se neizbežnim da stariji dečaci maltretiraju i gnjave mlađe, a
svako ko bi se požalio i tužakao, bio bi strahovito kažnjen.

Draga Fibi,
Mislio sam da će mi biti zabavno u internatu, ali nije. Ovde je jedan
dečak po imenu Vest koji mi stalno otima pecivo za doručak, a već je
ogroman poput slona.

Draga Fibi,
Juče sam dobio zaduženje da promenim sveće.
Vest je u moju korpu stavio lažne trik sveće i sinoć je jedna od njih
eksplodirala i oprljila obrve gospodinu Fartingu. Zbog toga su me štapom
izudarali po rukama. Gospodin Farting bi trebalo da zna da ja nikad ne bih
učinio nešto toliko očigledno.
Vestu ni najmanje nije žao. Rekao je da on ništa nije kriv što je naš učitelj idiot.

Draga Fibi,
Nacrtao sam ti sliku Vesta, da znaš, ako ga ikada vidiš, da odmah
pobegneš što dalje od njega. Ja baš loše crtam, zato on izgleda delom kao
gusar, a delom kao klovn. Mada, tako se i ponaša.

Čitave četiri godine Vest Rejvenel je nervirao i mučio jadnog Henrija, lorda Klera,
malenog i nejakog dečaka krhke građe. Na kraju je Henrijeva porodica povukla momka
iz internata i škole i dovela ga nazad na imanje na Herons pointu, nedaleko od mesta gde
je živela Fibi. Blaga, predivna klima tog gradića na obali mora, čuvenog po svojim
plažama i kupalištima, pomogla je da se Henriju povrati zdravlje i veselo raspoloženje.
Na Fibino oduševljenje, Henri je često posećivao njen dom, čak je nekada učio zajedno
sa njenom braćom i njihovim tutorom. Njegova inteligencija, duhovitost i neodoljive
sitne ekscentričnosti su ga načinile omiljenim među porodicom Čelon.
Nije postojao neki određeni trenutak kada se Fibina detinjasta simpatija prema
Henriju pretvorila u nešto novo. To se dogodilo postepeno, razgranalo se kroz nju poput
nežne, srebrnaste vinove loze, i procvetalo u jarku baštu prepunu dragulja, sve dok ga
jednog dana nije pogledala i osetila ushićenje ljubavi.
Bio joj je potreban muž koji joj istovremeno može biti i prijatelj, a Henri joj je
oduvek bio najbolji prijatelj na čitavom svetu. On je razumeo sve u vezi sa njom, kao što
je i ona potpuno razumela njega. Bili su savršen par.
Fibi je bila prva koja je potegla pitanje braka. Bila je potpuno zatečena i povređena
kada je Henri nežno pokušao da je odgovori od toga.
„Znaš da ne mogu zauvek biti s tobom“, rekao joj je, grleći je svojim tankim
rukama, preplićući njene raspuštene kovrdže svojim prstima. „Jednog dana ću biti
previše bolestan da bih mogao da budem muž ili otac. Biću previše bolestan da budem
od bilo kakve koristi bilo kome. To ne bi bilo fer prema tebi, a ni prema deci. Čak ni
prema meni.“
„Zašto si tako pomiren sa sudbinom?“, odlučno je upitala Fibi, uplašena njegovim
smirenim i fatalističkim prihvatanjem svoje misteriozne bolesti. „Pronaći ćemo ti neke
druge doktore. Saznaćemo od čega boluješ i naći ćemo lek toj bolesti. Zašto dižeš ruke
od borbe pre nego što je i počela?“
„Fibi“, rekao je Henri nežno, „borba je počela jako davno. Umoran sam skoro celog
svog života. Ma koliko da se odmaram, jedva da imam dovoljno snage da preguram
dan.“
„Ja imam dovoljno snage za nas oboje.“ Fibi je spustila glavu na njegovo rame,
drhteći od snažnih emocija koje su je potresale. „Henri, ja tebe volim. Dopusti mi da se
brinem o tebi. Dozvoli mi da budem kraj tebe, da budemo zajedno, koliko god vremena
da imamo.“
„Ti zaslužuješ više od toga.“
„Da li ti mene voliš, Henri?“
Njegove krupne, nežne smeđe oči su zasijale. „Volim te najviše što muškarac može
voleti neku ženu.“
„Šta nam je onda više potrebno?“
Venčali su se, dva nevina, kikotava deteta, zajedno su otkrivali sve misterije ljubavi
kroz nespretnu nežnost. Njihovo prvo dete, Džastin, bio je tamnokosi, snažan i zdrav
dečak koji je sada imao četiri godine.
Henrijevo zdravlje je naglo počelo da popušta pre nekih godinu dana, tik pre
rođenja njihovog drugog sina, Stivena.
U mesecima tuge i očaja koji su usledili, Fibi je otišla da živi sa svojom porodicom.
Izvesnu dozu utehe joj je pružalo to što se nalazila u svom voljenom domu iz detinjstva.
Ali sada, kada se završio period tugovanja, došlo je vreme da nastavi svoj život kao
samohrana majka dva dečaka. Svoj život bez Henrija. Koliko joj je sve to delovalo
strano. Uskoro će se odseliti nazad na imanje Kler u Eseksu – koje će, kada napuni
dovoljno godina, naslediti Džastin – i tamo će pokušati da odgaja svoje sinove onako
kako bi njihov voljeni otac želeo.
Ali pre toga, prvo će morati da prisustvuje venčanju svog brata Gabrijela.
Fibi je zaboleo stomak od užasa kada je ugledala kako se kočija približava starom
imanju u Eversbiju. Ovo je prvi društveni događaj van porodičnog doma kojem će
prisustvovati od Henrijeve smrti. Premda je znala da će biti okružena porodicom i
prijateljima, bila je nervozna. Ali postojao je još jedan razlog zbog čega se osećala toliko
uznemireno.
Mladino prezime je bilo Rejvenel.
Gabrijel je verio ljupku i potpuno jedinstvenu devojku, lejdi Pandoru Rejvenel,
koja ga je izgleda obožavala jednakim žarom kojim i on nju. Bilo je lako zavoleti
Pandoru, bila je otvorena i zabavna, i prepuna mašte koja ju je donekle podsećala na
Henrija. Fibi je takođe zaključila da joj se dopadaju i svi ostali Rejvenelovi koje je
upoznala, kada su došli da ih posete u porodičnom domu na obali. Tu je bila Pandorina
sestra bliznakinja Kasandra, i njihov dalji rođak Devon Rejvenel, koji je nedavno
nasledio titulu i sada je bio novi grof Trenir. Njegova supruga Ketlin, lejdi Trenir, bila je
šarmantna i prijateljski nastrojena. Da je to bilo sve od porodice, ne bi bilo nikakvih
problema.
Ali ispostavilo se da sudbina ima podmukao smisao za humor. Devonov mlađi brat
bio je, niko drugi do – Vest Rejvenel.
Fibi će napokon upoznati čoveka koji je naneo toliko užasa i bola Henriju tokom
školovanja. Nije bilo nikakvog načina da se to izbegne.
Vest je živeo na imanju, bez sumnje se praveći važan i pretvarajući se da je jako
zauzet, dok je uživao u blagodetima bratovljevog nasledstva. Sećajući se Henrijevih
opisa tog krupnog, tromog lenjivca, Fibi je zamišljala Vesta Rejvenela kako pijanci i leži
unaokolo poput foke na plaži, pipkajući usput služavke dok su čistile za njim.
Nije joj delovalo fer da neko tako dobar i mio poput Henrija dobije samo nekoliko
godina na ovom svetu, dok neki poput Rejvenela na kraju požive da dočekaju stotu.
„Mama, zašto si ljuta?“, nevino ju je, dok je sedeo prekoputa nje u kočiji, upitao
njen sin Džastin. Njegova stara dadilja, koja je sedela pored njega, bila je naslonjena na
naslon sedišta i dremala.
Fibi je momentalno promenila izraz lica. „Nisam ljuta, dušo.“
„Obrve su ti bile spojene, a usne stisnute kao da si riba“, rekao je. „Tako izgledaš
samo kad si ljuta ili kad je Stivenova pelena mokra.“
Spustila je pogled na bebu u svom krilu, uspavanu od neprestanog ljuljuškanja
kočije, i promrmljala: „Stiven je prilično suv sad, a ja nisam nimalo besna. Ja sam… pa,
znaš i sam da se dugo nisam družila sa novim i nepoznatim ljudima. Osećam se pomalo
čudno, stidim se da opet uplovim u te vode.“
 „Kada me je deda učio da plivam u hladnoj vodi, rekao mi je da ne bi trebalo
odmah ceo da se skvasim. Rekao mi je da prvo uđem u vodu do struka, da se moje telo
navikne na ono što sledi. To će biti dobra vežba za tebe, mama.“
Razmišljajući o rečima svog sina, Fibi ga je ponosno pogledala. Čak i kao sasvim
mali dečak, Henri je bio pun empatije i mudrosti. „Trudiću se da u sve to uđem
postepeno“, rekla mu je. „Kako si ti mudar dečak. Zaista je divno što slušaš ljude.“
„Ja ne slušam sve ljude“, rekao je Džastin kao da se to apsolutno podrazumeva.
„Samo one koji mi se dopadaju.“ Kleknuo je na sedište kočije i zurio u starinsko
jakobijansko zdanje u daljini. Kuća je nekada bila utvrđenje, dom desetini kaluđera. Bila
je to ogromna vila, bogato ukrašena ornamentima, sa nizom tananih dimnjaka na krovu.
Bila je masivna i širila se po tlu, ali u isto vreme izgledala kao da dodiruje nebo.
„Ogromna je“, rekao je dečak zapanjeno. „Krov joj je veliki, drveće je veliko,
vrtovi su veliki, živa ograda je velika… šta ako se ovde izgubim?“ Međutim, nije zvučao
zabrinuto, već samo zaintrigirano.
„Ostani tu gde si i viči glasno dok te ne pronađem“, rekla mu je Fibi. „Ja ću te uvek
pronaći. Ali neće biti potrebe za tim, dušice moja. Kada ja nisam s tobom, tu je dadilja…
ona ti neće dopustiti da odlutaš previše daleko.“ Džastin je skeptično pogledao stariju
ženu koja je hrkala pored njega i usne su mu se izvile u veseli osmeh kada je vratio
pogled ka Fibi.
Dadilja Brejsgirdl je bila Henrijeva voljena dadilja kada je bio mali, i na njegovo
insistiranje povereno joj je staranje o dečjim prostorijama. Bila je to smirena žena sa
kojom se svako osećao ugodno. Njeno krilo kao da je bilo napravljeno da bude savršeno
mesto na kom će deca sedeti dok bi im ona čitala, a njena ramena savršena za tešenje
beba koje plaču. Njena kosa je bila čisto bela, u sitnim kovrdžama koje je krila pod
svojom kapom. Fizički zahtevni zadaci njenog zanimanja, kao što je jurnjava za
podivljalom decom ili podizanje bucmaste bebe iz kadice, preuzele su uglavnom mlađe
pomoćnice dadilje. Dadiljin um je i dalje bio oštar, i osim što je povremeno morala da
odspava usred dana, bila je sposobna da brine o deci isto kao što je i oduvek bila.
Povorka raskošnih kočija je nastavila da se penje kolskim prilazom, vozeći čitavu
porodicu Čelon i njihove sluge, kao i čitave gomile kožnih torbi, kofera i kovčega.
Zemljište na imanju, kao i celokupno okruženje, bilo je izuzetno lepo održavano. Živa
ograda je bila stara, ali prelepo podrezana, a stari kameni zidovi su bili prekriveni
ružama puzavicama i mekim i podatnim ljubičastim cvetićima glicinije. Dok se kočija
lagano zaustavljala ispred trema, vazduh je bio ispunjen opojnim mirisom jasmina i
orlovih noktiju1 na zidinama.
Dadilja se naglo probudila iz svog laganog sna i odmah počela da skuplja stvari
oko sebe i stavlja u svoju torbu. Uzela je Stivena iz Fibinog naručja, koja je krenula da
izlazi iz kočije prateći Džastina koji je nestrpljivo istrčao.
„Džastine…“, rekla je Fibi uplašeno, gledajući ga kako se probija kroz masu
služavki i slugu, kao i ostalih članova porodice poput nekakvog malenog kolibrija.

1 Orlovi nokti, orlove kandže ili božje drvce, listopadna dekorativna biljka iz reda puzavica – prim. prev.
Odmah je ugledala prepoznatljive figure Devona i Ketlin Rejvenel, lorda i lejdi Trenir,
koji su stajali i pozdravljali se sa gostima, želeći im dobrodošlicu. Tu su bili njeni
roditelji, zatim njena mlađa sestra Serafina, njen brat Ajvo, kao i Pandora, Kasandra i još
desetak ljudi koje nije prepoznala. Svi su se smejali i razgovarali, očigledno poneseni
uzbuđenjem zbog skorašnjeg venčanja. Fibi je zadrhtala kada je shvatila da će morati da
se upoznaje sa strancima i da razgovara sa nepoznatim ljudima. Nije se osećala nimalo
spremnom za kratke i duhovite razgovore. Da je makar i dalje nosila crninu koja ju je
tako prijatno štitila dok je njeno lice bilo prekriveno crnim velom.
Krajičkom okaje videla kako Džastin skakuće uz stepenice, bez ikakve pratnje.
Primetila je da je dadilja krenula ka njemu i Fibi joj je nežno dodirnula ruku. „Ja ću da
potrčim za njim“, promrmljala je.
„Da, miledi“, rekla je dadilja, ne krijući olakšanje.
Fibi je zapravo bilo izrazito drago što je Džastin sam odlutao pravo u kuću – to će
joj pružiti izgovor da može da izbegne sve ostale goste i njihovu dobrodošlicu.
Na ulazu je vladala velika gužva, ali je ipak bilo mirnije i tiše nego napolju. Jedan
čovek je dirigovao čitavom tom pometnjom izdajući uputstva slugama u prolazu.
Njegova kosa, toliko tamnosmeđe boje da je lako bilo zameniti je za zift crnu, sijala je
poput tečnosti dok je svetlost prelazila preko nje. Muškarac je pažljivo slušao
kućepaziteljku, koja mu je objašnjavala nešto o rasporedu gostinjskih soba. Istovremeno
je dobacio nekakav ključ slugi koji mu se približavao, zatim uhvatio ključ u letu i otrčao
da obavi ko zna šta. Pomoćni sluga, koji je nosio čitavu kulu od kutija sa šeširima se
sapleo, a tamnokosi muškarac je u trenu ispružio ruku da ga zadrži da ne padne. Nakon
što mu je ispravio kutije, poslao ga je da nastavi svojim poslom.
Muškarac je isijavao snažnom, muževnom vitalnošću koja je zaokupila Fibinu
pažnju. Bio je veoma visok, daleko viši od sto osamdeset santimetara, sa atletskim
mišićima i osunčanim tenom koji je govorio da provodi dosta vremena na otvorenom. I
bio odeven u odlično skrojeno skupoceno odelo. Baš zanimljivo. Možda je to bio
upravnik imanja?
Njene misli su prekinute kada je shvatila da je njen sin nastavio dalje i otišao da
istražuje složene duboreze koji su krasili jednu stranu velikog dvostrukog stepeništa.
Hitro je pošla za njim. „Džastine, ne smeš tek tako da lutaš, a da se ne javiš meni ili
dadilji.“
„Vidi ovo, mama.“
Pratila je pogledom njegov maleni kažiprst. Ugledala je rezbariju sićušnog mišjeg
brloga u postolju balustrade. Bilo je to krajnje neuobičajeno i davalo je jedan razigrani
utisak ogromnom i veličanstvenom stepeništu. Osmeh joj je prekrio lice. „Sviđa mi se
to.“
„I meni.“
Dok je Džastin nastavio izbliza da proučava rezbarije, stakleni kliker mu je ispao iz
džepa pravo na pod prekriven lakiranim parketom. Fibi i Džastin, potpuno šokirani,
posmatrali su kako se malena kugla hitro udaljava od njih.
 Ali kotrljanje klikera je naglo zaustavljeno kada ga je tamnokosi muškarac pribio
uz pod vrhom svoje cipele, bez imalo muke, u savršenom trenutku. Kada je završio
razgovor, sagnuo se i podigao kliker sa poda. Kućepaziteljka je nastavila svojim poslom,
a muškarac je svu svoju pažnju usmerio na Fibi i Džastina.
Njegove oči su bile šokantno plave, usred tog osunčanog lica, a kratak osmeh je
pokazivao savršeni niz belih zuba. Bio je izuzetno zgodan, crte lica su mu bile snažne i
pravilne, a u uglovima očiju je imao nekoliko bledih, tankih bora smejalica. Izgledao je
kao neko ko je bio veoma zabavan i pomalo nestašan, a opet, bilo je u njemu nečega
oštroumnog, i pomalo nepomirljivog. Kao da se nagledao svega u životu, i da mu je
ostalo jako malo neraspršenih iluzija. Nekako ga je to činilo još atraktivnijim.
Bez žurbe im je prišao. Oko njega se širio prijatan miris prirode, sunca i vazduha,
slatkoće drvene prašine i dima, kao da je stajao blizu ognjišta. Njegove oči su bile
najtamnije plave boje koju je ikada videla, a dužice oko rožnjače su bili uokvireni crnom
bojom. Prošlo je mnogo vremena otkad je neki muškarac tako pogledao Fibi, direktno i
zainteresovano, čak i s malim flertom u očima. Obuzelo ju je najčudnije osećanje, nešto
što ju je pomalo podsetilo na prve dane braka sa Henrijem… to drhtavo osećanje stida,
zbog neobjašnjive želje da čvrsto privije svoje telo uz nekog drugog, na izrazito intiman
način. Sve do sad, nikada nije osetila tako nešto ni prema kome osim prema svom mužu,
a ovakve munje, koje su je istovremeno žarile i hladile nije osetila čak ni tada.
Osećajući istovremeno krivicu i zbunjenost, Fibi se povukla korak unazad,
pokušavajući da povuče i Džastina sa sobom.
Ali Džastin se opirao, očigledno smatrajući da je sada na njemu da se predstavi. „Ja
sam Džastin, lord od Klera“, objavio je. „Ovo je mama. Tata nije više sa nama pošto je
on mrtav.“
Fibi je bila svesna da je pocrvenela od glave do pete.
Muškarac nije delovao nimalo zbunjeno, samo je kleknuo na kolena da bi mu lice
bilo u istoj ravni sa Džastinom. Od njegovog dubokog glasa Fibi se osetila kao da se
proteže po nekom ogromnom, mekanom dušeku prepunom perja.
„I ja sam izgubio oca kad nisam bio mnogo stariji od tebe.“, rekao je Džastinu.
„Oh, ja mog oca nisam izgubio“, dete je najiskrenije odgovorilo. „Ja znam tačno
gde je on. U raju.“
Neznanac se toplo nasmešio. „Drago mi je što sam Vas upoznao, lorde od Klera.“
Njih dvojica su se ceremonijalno rukovali. Muškarac je podigao kliker ka svetlu,
gledajući sićušnu, porcelansku figuricu ovce u središtu staklenog klikera. „Lep komad“,
primetio je i vratio ga Džastinu pre nego što je ustao. „Da li igraš borbu za prsten?“
„Oh, da“, odgovorio mu je dečak. Bila je to uobičajena klikeraška igra, u kojoj
igrači pokušavaju da izguraju kliker onog drugog iz kruga.
„A dvostruki zamak?“
Delujući zaintrigirano, Džastin je odmahnuo glavom. „Ne znam tu igru.“
„Igraćemo je nekoliko puta tokom tvoje posete, ako se tvoja mama slaže.“
Muškarac je upitno pogledao u Fibi.
 Fibi je bila prestravljena svojom nesposobnošću da progovori makar jednu reč. Srce
joj je tuklo kao da će da iskoči iz grudi.
„Mama nije navikla da priča sa odraslima“, rekao je Džastin. „Više voli decu.“
„Ja sam kao neko veliko dete“, hitro je odgovorio muškarac. „Pitajte koga god
hoćete ovde i svi će vam isto to reći.“
Fibi je shvatila da mu se osmehuje. „Vi ste upravnik imanja?“, zapitala je.
„Većinu vremena sam upravo to. Ali nema posla na ovom imanju, uključujući i
posao pomoćne služavke u kuhinji, koji nisam barem jednom probao da radim, da bih
barem delimično stekao ideju o tome.“
Fibin osmeh je izbledeo kada joj se u misli prikrala čudna i užasavajuća sumnja.
„Koliko dugo ste ovde zaposleni?“, oprezno ga je upitala.
„Od kad je moj brat nasledio titulu grofa imanja.“ Stranac se naklonio pre nego što
je nastavio. „Veston Rejvenel… Vama na usluzi.“

Drugo poglavlje

Vest nije mogao da prestane da zuri u lejdi Kler. Imao je osećaj da bi, kada bi
pružio ruku da je dodirne, oprljio prste. Ta kosa, koja je žarko sjala ispod jednostavne
sive kapice za putovanja… nikada u životu nije video tako nešto. Bila je crveno-
narandžasta poput strelicije, prošarana jarkocrvenim pramenovima koji kao da su plesali
među njenim podignutim loknama. Njeno lice je bilo boje najsavršenije slonovače, sa
izuzetkom majušnih pega koje su joj prekrivale nos, poput nekakvog završnog začina na
vrhu luksuznog deserta.
Imala je izgled žene koja je bila negovana, obrazovana i lepo odevena. Kao neko ko
je oduvek bio s ljubavlju zaštićen. Ali u njenom pogledu je postojala neka mračna
senka… saznanje da postoje stvari od kojih nijedan čovek ne može nikada biti potpuno
zaštićen.
Gospode, te oči… svetlosive, sa tankim crticama poput zraka sićušnih zvezda.
Kada se nasmejala, Vest je osetio kao da ga je nešto probolo u grudima. Ali istog
trenutka kada joj se predstavio, njen prelepi osmeh je nestao, kao da se upravo probudila
iz nekog prelepog sna i zatekla sebe usred ne tako prijatne stvarnosti.
Okrenuvši se ka svom sinu, lejdi Kler je nežno namestila nestašni pramen na
njegovoj tamnokosoj glavi. „Džastine, moramo da se pridružimo ostatku porodice.“
„Alija hoću da igram klikere sa gospodinom Rejvenelom“, protestovao je dečak.
„Nećeš sad, kad svi gosti pristižu“, odgovorila mu je. „Ovaj jadni čovek ima
dovoljno svojih obaveza. Mi ćemo otići da se smestimo u svoje sobe.“
 Džastin se namrštio. „Zar stvarno moram da ostanem u dečjoj sobi? Sa svim onim
bebama?“
„Dušo, ti imaš četiri godine…“
„Skoro pet!“
Usne su joj zadrhtale. Pogledala je svog sina očima punim ljubavi. „Možeš da
ostaneš u mojoj sobi, ako želiš“, ponudila mu je rešenje.
Dete se zgrozilo njenim predlogom. „Ne mogu da spavam u tvojoj sobi“, rekao je
uvređeno.
„Zašto ne možeš?“
„Ljudi bi mogli da pomisle da smo u braku!“
Vest se koncentrisao na daleku tačku negde na podu, trudeći se da potisne smeh.
Kada se osetio dovoljno jako, duboko je udahnuo vazduh i rizikujući pogledao u lejdi
Kler. Na njegovo tajno oduševljenje, ona kao da je iskreno razmišljala o rečima koje joj
je dečak uputio.
„To mi nije palo na pamet“, rekla mu je. „Pretpostavljam da ćeš onda morati da
budeš smešten u dečju sobu. Hoćeš da odemo da potražimo dadilju i Stivena?“
Dečak je duboko uzdahnuo i pružio joj ruku. Podigao je pogled ka Vestu i objasnio
mu: „Stiven je moj mlađi brat. On ne ume da govori i miriše poput trule kornjače.“
„Ne miriše uvek tako“, pobunila se lejdi Kler.
Džastin je samo odmahnuo glavom, kao da o tome ne vredi raspravljati.
Potpuno šarmiran lakoćom komunikacije između njih dvoje, Vest nije mogao, a da
ne poredi njihovu razmenu sa ledenim razgovorima koje je on vodio sa svojom majkom,
koja se oduvek ponašala prema svojoj deci kao da su deca nekih drugih ljudi koja joj
strašno smetaju.
„Postoje mnogo gori mirisi nego što je miris bebe brata“, rekao je Vest dečaku.
„Nekad, tokom tvoje posete, pokazaću ti stvari koje najstrašnije mirišu na našoj farmi.“
„Šta je to?“, zahtevao je odmah odgovor oduševljeni Džastin.
Vest mu se široko nasmešio. „Moraćeš da sačekaš da otkriješ to sam.“
Delujući uznemireno, lejdi Kler je kazala: „Veoma ste ljubazni, gospodine
Rejvenele, ali nećemo Vas držati za Vaše obećanje. Sigurna sam da ćete biti veoma
zauzeti. Ne bismo da Vam se namećemo.“
Više iznenađen nego povređen njenim odbijanjem, Vest joj je sporo odgovorio:
„Kako Vi želite, miledi.“
Kao da joj je laknulo zbog njegovog odgovora, Fibi mu se graciozno naklonila i
povukla svog sina za sobom, kao da beže od nečega.
Vest je zbunjeno zurio za njom. Nije ovo bio prvi put da ga odbije neka visoko
uvažena žena. Ali ga je sada prvi put to i zabolelo.
Lejdi Kler sigurno zna za njegovu reputaciju. Njegova prošlost je prepuna
razvratnih epizoda i pijanstava o kojima većina muškaraca može samo da mašta da
prođe do svoje tridesete. Teško da je mogao da krivi lejdi Kler što želi da svog sina, koji
bi lako mogao da potpadne pod nečiji uticaj, skloni što dalje od njega. Sam bog zna da
nikad ne bi želeo da bude odgovoran za to što je uništio neko nevino ljudsko biće.
 Vest je tiho uzdahnuo, sam za sebe, i čvrsto rešio da ne kaže ni reč i da se trudi
koliko god može da izbegava Čelonove tokom narednih nekoliko dana. Što neće biti
nimalo lako, pošto ih je cela kuća prokleto puna. Nakon što novopečeni mladenci odu na
medeni mesec, mladina porodica će ostati u poseti sigurno još najmanje tri ili četiri dana.
Vojvoda i vojvotkinja su nameravali da iskoriste ovu priliku da provedu neko vreme i sa
starim prijateljima i poznanicima koji žive u Hempširu. Biće tu svakojakih ručkova,
večera, izleta, zabava, piknika i dugih noći punih druženja u salonu i razgovora.
Prirodno, sve je ovo moralo da se desi baš početkom leta, kada je bilo najviše
aktivnosti na farmama pri imanju. Barem će sav taj posao pružiti Vestu opravdan razlog
da većinu svog vremena provodi van kuće. I što je moguće dalje od lejdi Kler.
„Zašto stojiš tu tako zaglupljen?“, začuo je visoki ženski glas.
Vestu se prekinuo tok misli i bacio je pogled na svoju lepu tamnokosu rođaku, lejdi
Pandoru Rejvenel.
Pandora je bila potpuno nekonvencionalna devojka. Bila je impulsivna, inteligentna
i obično je imala više energije nego što je umela da kontroliše. Od sve tri sestre
Rejvenel, njoj su davane najmanje šanse da se uda za najpoželjnijeg neženju u čitavoj
Engleskoj. Ipak, to je mnogo toga dobrog govorilo o samom Gabrijelu, lordu Sent
Vinsentu, činjenica da je umeo da je ceni. Zapravo, po svemu sudeći, Sent Vinsent je bio
lud od ljubavi prema njoj.
„Da li postoji nešto što želiš da učinim za tebe?“, upitao je Vest Pandoru.
„Da, želim da te predstavim mom vereniku, da bi mogao da mi kažeš šta misliš o
njemu.“
„Dušo, Sent Vinsent je naslednik titule, budući vojvoda, a na raspolaganju ima
ogromno bogatstvo. Već ga smatram ludo očaravajućim.“
„Videla sam da si razgovarao s njegovom sestrom, lejdi Kler. Sad malopre. Ona je
udovica. Trebalo bi da joj se udvaraš pre nego što je neko drugi zgrabi.“
Vestove usne su se izvile u neveseli osmeh kada je čuo njen predlog. Njegovo
porodično ime je možda nadaleko čuveno, ali on nije imao ni svoju zemlju niti svoj
novac. Štaviše, nije mogao da pobegne od senke svog pređašnjeg života koja ga je svuda
pratila. Ovde u Hempširu, uspeo je da napravi nov početak i da se predstavi u novom
svetlu ljudima koje nimalo nisu zanimali londonski tračevi. Ali za Čelonove, on je
muškarac upropašćenog karaktera. Od njega nikada neće biti ništa.
A lejdi Kler je bila ultimativna nagrada za svakog muškarca. Bila je mlada, bogata,
prelepa, udovica i majka naslednika vikontske titule i čitavog imanja. Svi slobodni
muškarci Engleske će je proganjati.
„Ne bih rekao“, odgovorio joj je. „Udvaranje ponekad ima tu neprijatnu nuspojavu
zvanu brak.“
„Ali već si mi ranije rekao da bi voleo da vidiš kuću prepunu dece.“
„Da, tuđe dece. Pošto su moj brat i njegova žena savršeno sposobni da obezbede još
mnogo Rejvenelovih na ovom svetu, izgleda da ja ne moram da se trudim.“
„Ipak, mislim da bi trebalo barem da se bolje upoznaš sa Fibi.“
„Ona se tako zove?“, upitao je Vest, nevoljno zainteresovan.
 „Da, dobila je ime po veseloj maloj ptici pevačici koja živi u Sjedinjenim
Državama.“
„Žena koju sam ja upravo upoznao nije ni po čemu nalik na veselu pticu pevačicu“,
rekao je Vest.
„Lord Sent Vinsent kaže da je Fibi veoma brižna i čak pomalo voli da flertuje, ali
da još uvek duboko pati zbog gubitka svog supruga.“
Vest je davao sve od sebe da ćuti, pokazujući tako svoju nezainteresovanost. Ipak, u
tom trenutku, nije mogao da odoli da ne pita: „Od čega je umro?“
„Imao je neku čudnu bolest od koje je prosto kopnio. Doktori nikada nisu mogli da
se slože oko odgovarajuće dijagnoze.“ Pandora je zaćutala kada je videla da gosti naviru
u glavni hol. Povukla je hitro Vesta u udubljenje ispod velikog stepeništa i tihim glasom
nastavila da mu priča. „Lord Kler je bio bolestan od dana kada se rodio. Patio je od
užasnih bolova u stomaku, od nesvestice, glavobolja, preskakanja srca… nije podnosio
skoro nijednu vrstu hrane i jako se mučio da bilo šta što pojede odmah ne izbaci iz sebe.
Pokušali su sve moguće tretmane, ali mu ništa nije pomagalo.“
„Zašto bi se vojvodina ćerka udala za doživotnog invalida?“, upitao je.
„Oni su se voleli. Lord Kler i Fibi su bili jedno drugom simpatija još od detinjstva.
U početku je on odbijao pomisao da je oženi, jer nije želeo da joj predstavlja teret, ali
ona ga je ubedila da je najbolje da uživaju u vremenu koje im je dato. Zar to nije strašno
romantično?“
„To nema nikakvog smisla“, rekao je Vest. „Da li smo sigurni da nije morala da se
uda za njega?“
Pandora ga je pogledala potpuno zbunjeno. „Da li ti to misliš na…“ Zastala je,
pokušavajući da smisli neku kulturnu frazu. „Misliš da su malo požurili sa nekim
stvarima, pre nego što su razmenili bračne zavete?“
„Na to sam mislio“, rekao je Vest. „Ili je možda njeno prvo dete napravio neki
drugi muškarac, koji nije bio slobodan da se s njom venča.“
Pandora se namrštila. „Zar si ti zaista toliko ciničan?“
Vest se nacerio. „Ne, ja sam mnogo gori od toga. I ti to odlično znaš.“
Pandora je napravila pokret kao da će da ga udari u bradu, što je on definitivno i
zaslužio, ali Vest ju je hitro uhvatio za zglob ruke, poljubio joj ruku i pustio je.
Toliko je gostiju sad bilo nakrcano u ulaznom holu da se Vest ozbiljno pitao da li će
Eversbi moći sve da ih primi. Kuća je imala više od stotinu spavaćih soba, ne
uključujući prostorije za sluge, ali nakon više decenija zapostavljanja, veliki delovi vile
su sada bili ili zatvoreni ili u procesu restauracije.
„Ko su svi ovi ljudi?“, upitao ju je. „Deluje mi kao da se dupliraju dok ih gledam.
Mislio sam da smo limitirali spisak gostiju samo na rodbinu i najbliže prijatelje.“
„Čelonovi imaju mnogo bliskih prijatelja“, rekla mu je Pandora izvinjavajući se.
„Izvini, znam koliko ne voliš gužvu.“
Ta primedba je iznenadila Vesta, koji se spremao da se pobuni kako on baš voli
gužvu, ali je u trenutku shvatio da ga Pandora poznaje samo ovakvog kakav je sada. U
svom prošlom životu, uživao je u društvu stranaca i nepoznatih ljudi, jureći sa jednog
društvenog događaja na drugi, u potrazi za stalno novim izvorom zabave. Uživao je u
tračevima, u flertu, u beskonačnim potocima vina i vrevi, koja je bila zadužena da svu
njegovu pažnju usmeri na ljude oko njega. Ipak, od kad se doselio u Eversbi, takav život
mu je postao potpuno stran.
Kada je ugledala grupicu ljudi koji su upravo ulazili u kuću, Pandora je poskočila
od sreće. „Pogledaj, eno Čelonovih.“ U glasu joj se čula mešavina čuđenja i blage
uznemirenosti kada je dodala: „Moja buduća porodica.“
Sebastijan, vojvoda od Kingstona, zračio je hladnokrvnim samopouzdanjem čoveka
koji je rođen sa privilegijama. Za razliku od mnogih britanskih plemića, koji su bili
razočaravajuće prosečni, Kingston je bio izrazito zgodan i nestvarno lep muškarac, vitak
i u izvrsnoj formi, kao da je bio upola mlađi. Bio je nadaleko čuven po svom
oštroumnom poslovnom duhu. Nadgledao je i vodio svoje ogromno finansijsko carstvo,
kojem je, između svega ostalog, pripadao i jedan kockarski klub za gospodu. Ako su
ostali engleski plemići u privatnosti svoga doma smatrali da je prava uvreda i vulgarnost
posedovati nešto takvo, niko se nije usuđivao da ga javno zbog toga kritikuje. Previše
ljudi mu je dugovalo novac, a znao je i bezbroj tajni koje su neke ljude mogle potpuno
da unište. Sa samo par reči ili nekoliko poteza naliv-perom, Kingston bi mogao skoro
sve potomke ponosnih aristokratskih porodica da pretvori u prosjake.
Krajnje neočekivano, i prilično slatko, izgledalo je da je vojvoda više nego malo
zaljubljen u svoju sopstvenu ženu. Jednom rukom ju je držao nisko ispod leđa i nije
mogao da sakrije radost zbog toga, ma koliko se trudio. Niko ne bi mogao zbog toga da
ga krivi. Ivangelina, vojvotkinja, bila je žena spektakularno bujnih oblina, sa riđom
kosom boje kajsije i veselim plavim očima koje su sijale sa njenog svetlog lica. Delovala
je toplo i prosto je zračila, kao natopljena jesenjim zalaskom sunca.
„Šta misliš o lordu Sent Vinsentu?“, nestrpljivo ga je upitala Pandora.
Vest je skrenuo pogled ka muškarcu koji kao da je bio mlađa verzija vojvode, sa
bronzanozlatnom kosom koja je sijala poput tek iskovanih novčića. Bio je zgodan poput
pravog princa.
Namerno se trudeći da zvuči neimpresionirano, Vest joj je rekao: „Nije visok kao
što sam očekivao.“
Pandora se strašno uvredila. „Pa on je visok isto koliko i ti!“
„Poješću sopstveni šešir ako je i mrvu viši od sto četrdeset centimetara.“ Vest je
coktao jezikom, kao da se ni malo ne slaže. „Osim toga, još uvek nosi kratke pantalone.“
Poluiznervirana, a delimično i zabavljena, Pandora ga je blago gurnula. „To je
njegov mlađi brat, Ajvo, koji ima jedanaest godina. Onaj pored njega je moj verenik.“
„Ah. Dobro, recimo da mi je jasno zašto bi želela da se udaš za tog tipa.“ Pandora
je prekrstila ruke preko grudi i ispustila glasan uzdah. „Da. Ali zašto on želi da se venča
sa mnom?“
Vest ju je uhvatio za ramena i okrenuo ka sebi. „A zašto ne bi to želeo?“, upitao ju
je glasom u kome se nazirala zabrinutost.
„Zato što ja nisam tip devojke koju ostali ljudi očekuju da bi on izabrao za ženu.“
„Ti si ono što on želi, inače on ne bi ni bio ovde. Zašto bi se zbog toga sekirala?“
 Pandora je uznemireno slegnula ramenima. „Ja mislim da ga zapravo ne
zaslužujem.“
„Blago tebi, to je predivno.“
„Zašto je to predivno?“
„Ne postoji ništa bolje od toga da imaš nešto što ne zaslužuješ. Samo reci sebi:
Bravo za mene, zaista sam imala sreće. Ne samo da imam najveće parče torte, već je
moje parče torte sa ugla i na vrhu ima cvet od šećerne pene, a svi ostali umiru od
ljubomore dok me gledaju“
Pandorinim licem se razlio osmeh. Nakon nekoliko trenutaka, probajući kako to
zvuči, tiho je rekla: „Bravo za mene.“
Vest je bacio pogled preko njene glave i video da im se neko približava – neko koga
nije očekivao da če susresti ovom prilikom – i iz grla mu se oteo iznervirani uzdah
neverice. „Plašim se da ću tvoje svadbeno slavlje morati da započnem jednim malenim
ubistvom, Pandora. Ne brini, sve će se brzo odigrati, a onda možemo da se prepustimo
slavlju.“

Treće poglavlje

„Koga nameravaš da likvidiraš?“ Pandora je zvučala pre zainteresovano nego

uplašeno.
„Toma Severina“, rekao je Vest namrgođeno.
Okrenula se da pogleda u smeru u kom je i on gledao i videla kako im se približava
vitka, tamna figura. „Ali ti si jedan od njegovih najbližih prijatelja, zar ne?“
„Nijedan od Severinovih prijatelja nije ono što bih ja nazvao bliskim. U principu,
svi se trudimo da ostanemo na bezbednoj razdaljini od njega, čija je mera ispružena ruka
sa bodežom.“
Bilo bi teško na svetu pronaći čoveka koji je u svojim ranim tridesetim godinama
uspeo da zaradi toliko bogatstvo i moć koju je imao Tom Severin. Počeo je kao mašinski
inženjer koji je dizajnirao mašine, da bi onda napredovao i počeo da gradi mostove, a na
kraju je izgradio sopstvenu železnicu, i sve to naočigled lako, kao dečak koji se igra
školica. Severin je umeo da bude darežljiv i brižan, ali su njegove iole dobre osobine
bile nedodirnute ičim što bi moglo da asocira na savest.
Severin im se naklonio kada im je prišao.
Pandora mu je uzvratila naklon.
Vest je samo hladno zurio u njega.
 Severin nije bio zgodan muškarac u poređenju sa Čelonovima… uostalom, to je i
prirodno, koji muškarac jeste? Niti je bio zgodan po opšte utvrđenim standardima. Ali
bilo je nečega u njemu što su žene izgleda volele. Vestu nimalo nije bilo jasno šta su
videle na njemu. Severinovo lice je bilo upalo i prepuno oštrih uglova, bio je mršav,
skoro pa koščat, i sa izrazito bledim tenom. Oči su mu bile nejednake zeleno-plave boje,
i to je bilo toliko upadljivo da je pri jakom svetlu izgledalo kao da su mu oči različite
boje.
„U Londonu mi je bilo dosadno“, rekao je Severin, kao da time objašnjava razlog
svog prisustva.
„Skoro sam sasvim siguran da nisi na spisku zvanica“, otrovno je prosiktao Vest.
„Oh, meni pozivnice nikada nisu potrebne“, odgovorio mu je Severin kao da je to
opšte poznata činjenica. „Ja idem gde poželim. Toliko ljudi mi duguju uslugu, da se niko
nikad ne bi usudio da me otera.“
„Ja bih se usudio“, rekao mu je Vest. „Zapravo, mogu odmah da ti kažem gde tačno
da se teraš.“
Pre nego što je Vest mogao da nastavi, Severin se hitro okrenuo ka Pandori. „Ti si
buduća mlada. Odmah sam to shvatio po sjaju u tvojim očima. Prava je čast biti ovde,
uzbuđen sam, čestitam ti i sve ostalo. Šta bi želela da dobiješ kao svadbeni poklon od
mene?“
Uprkos strogim uputstvima koje je dobila od lejdi Bervik o doličnom ponašanju, to
pitanje je Pandorino pristojno ponašanje raspršilo poput mehura od sapunice. „Koliko
ste spremni da potrošite?“, upitala ga je.
Severin se nasmejao, oduševljen njenim nevinim i iskrenim pitanjem. „Traži nešto
veliko“, rekao je. „Ja sam veoma bogat.“
„Njoj ništa nije potrebno“, rekao je Vest oštro. „Posebno ne od tebe.“ Hitro je
pogledao Pandoru i dodao: „Pokloni od gospodina Severina uvek skupo koštaju na
kraju. Mnogo više nego što su plaćeni.“
Severin se naslonio bliže ka Pandori i rekao joj zavereničkim glasom: „Svi vole
moje poklone. Kasnije ću te iznenaditi sa nečim.“
Nasmešila mu se. „Nisu mi potrebni nikakvi pokloni, gospodine Severine, ali ste
dobrodošli na moje venčanje.“ Videla je Vestov izraz lica i odmah odgovorila u znak
protesta: „Došao je čak iz Londona.“
„Gde ćemo da ga smestimo?“, zapitao ju je Vest. „Eversbi vila je dupke puna.
Svaka soba koja je iole udobnija od zatvorske ćelije, već je zauzeta.“
„Oh, ja nisam nameravao ovde da odsednem“, uveravao ga je Severin. „Znaš moje
mišljenje o ovim prastarim kućama. Eversbi vila je vrlo šarmantna, ali ja više volim
moderniju udobnost. Odsešću u svom privatnom voznom vagonu, koji će biti parkiran
na šinama rudnika na vašem imanju.“
„Baš prikladno“, brecnuo se kiselo Vest. „U svetlu toga što si pokušao da ukradeš
od nas prava na korišćenje rude upravo iz tog rudnika, a znajući da bi to uništilo
finansije Rejvenelovih i oteralo nas u bankrot.“
„I dalje se ljutiš na mene zbog toga? To nije bilo ništa lično, to je samo posao.“
 Retko šta je bilo lično za Severina. Što je automatski potezalo pitanje, zbog čega se
ovaj čovek zaista nalazi ovde. Bilo je moguće da želi da se izbliza upozna sa bogatim i
moćnim Čelonovima, imajući neke buduće poslove u vidu. Ili je možda samo tražio sebi
ženu. Uprkos Severinovom zapanjujućem bogatstvu i činjenici da poseduje većinu udela
u najvećoj železničkoj kompaniji u Londonu, on nije bio dobrodošao u plemićkim
društvenim krugovima. Doduše, to je važilo za većinu običnih ljudi bez plemićkog
porekla, ali je za Severina posebno važilo. Do sada, nije uspeo da pronađe dovoljno
očajnu aristokratsku porodicu koja bi morala da žrtvuje jednu od svojih ćerki da bi se
udala za njega. Ipak, bilo je samo pitanje trenutka kada će se to dogoditi.
Vest je pogledom preleteo preko ulaznog hola, pitajući se šta ii njegov stariji brat
Devon misli o Severinovom prisustvu. Kada su im se pogledi sreli, Devon mu se
nasmešio pomiren sa sudbinom. Kad je već tako, možemo pustiti to kopile da ostane,
govorio je njegov osmeh. Vest mu je odgovorio kratkim klimanjem glave. Mada bi
uživao da izbaci Severina naglavačke iz kuće, nikom ne bi odgovaralo da sad naprave
scenu.
„Čekaću pažljivo najmanji povod“, rekao je Vest Severinu, sa prividno prijatnim
izrazom lica, „da te pošaljem nazad u London u sanduku za repu.“
Drugi muškarac se na to nasmešio. „Razumem. A sad, ako ti ne smeta da se
povučem, upravo sam ugledao našeg starog prijatelja Vinterborna.“
Nakon što je železnički magnat odšetao dalje, Pandora je uhvatila Vesta ispod ruke.
„Dozvoli mi da te upoznam s Čelonovima.“
Vest nije želeo ni da mrdne. „Kasnije.“
Pandora ga je preklinjući pogledala. „Oh, molim te, ne budi toliko tvrdoglav.
Izgledaće čudno ako ne odeš da ih pozdraviš.“
„Zašto bi izgledalo čudno? Ja nisam domaćin ovog događaja, a Eversbi imanje ne
pripada meni.“
„Delimično pripada tebi.“
Vest se ironično nasmešio. „Dušice, ni jedna jedina trunka prašine na ovom mestu
ne pripada meni. Ja sam samo običan upravnik imanja, a to Čelonovima nimalo ne
deluje primamljivo, veruj mi.“
Pandora se namrštila. „Svejedno, ti si Rejvenel, i moraš sada da se upoznaš sa
njima. Inače će biti veoma neprijatno i čudno ako im se budeš predstavljao dok prolaziš
pored njih u holu.“
Bila je u pravu. Vest je opsovao sebi u bradu i krenuo za njom, sa osećajem
mučnine.
Bez daha, Pandora ga je upoznala sa vojvodom i vojvotkinjom, sa njihovom
ćerkom Serafinom, sa njihovim najmlađim sinom Ajvom, i sa lordom Sent Vinsentom.
„Naravno, već si upoznao lejdi Kler i Džastina“, završila je upoznavanje.
Vest je bacio pogled ka Fibi, koja je okrenula glavu i pretvarala se da skida neke
nevidljive dlake sa sakoa njenog sina.
„Imamo još jednog brata, Rafaela, koji je trenutno na proputovanju po Americi,
poslom je tamo“, rekla je Serafina. Imala je riđe-plave kovrdže i bila je slatka i lepa,
poput deteta nacrtanog na pakovanju sapuna. „Ali on nije mogao da se vrati na vreme da
prisustvuje venčanju.“
„To znači da ću ja da dobijem njegovo parče torte“, rekao je lepuškasti dečak sa
tamnoriđom kosom.
Serafina je odmahnula glavom i rekla šaljivo: „Ajvo, Rafaelu bi bilo toliko drago
što uspevaš nekako da se nosiš sa njegovim odsustvom.“
„Neko će morati to da pojede“, istakao je mlađani Ajvo.
Lord Sent Vinsent je prišao da se rukuje sa Vestom. „Napokon“, rekao je.
„Upoznajemo Rejvenela o kojem se najviše priča i kojeg je najteže videti.“
„Da li me je pretekla moja reputacija?“, upitao ga je Vest. „To nikako ne može biti
dobro.“
Sent Vinsent mu se nasmešio. „Plašim se da tvoja porodica koristi svaku moguću
priliku da te pohvali.“
„Ne mogu ni da zamislim zbog čega bi mene hvalili. Verujte mi, sve su to samo
umislili.“
Vojvoda od Kingstona, mladoženjin otac, progovorio je glasom koji je zvučao
poput skupocenog pića. „Niko nije umislio duplirane godišnje prihode od imanja. Sudeći
po pričama Vašeg brata, načinili ste neverovatan pomak u modernizaciji Eversbija.“
„Kada neko počne sa srednjovekovnog nivoa, Vaša milosti, čak i najmanji napredak
deluje impresivno.“
„Možda biste mogli za dan ili dva da me povedete u obilazak farmi na imanju i da
mi pokažete neke od novih mašina i moderne metode koje koristite.“
Pre nego što je Vest uspeo da mu odgovori, umešao se Džastin: „On će prvo mene
da povede u obilazak, deda, da mi pokaže nešto što najstrašnije miriše na farmi.“
Dijamantski plave vojvodine oči su zasijale od nežnosti kada je pogledao dečaka.
„To zvuči jako intrigantno. Moraću onda da insistiram da pođem sa vama.“
Džastin je prišao vojvotkinji i obgrlio rukama njene bokove sa prirodnošću
voljenog unučeta. „Možeš i ti da pođeš sa nama, bako“, rekao je velikodušno, držeći
bogate nabore njene plave svilene haljine.
Njena nežna ruka, ukrašena samo jednostavnom zlatnom burmom, zagladila je
njegovu tamnu, zamršenu kosu. „Hvala ti, dragi moj dečače, ali ja bih radije da
provedem dan sa svojim starim prijateljima. Zapravo“, vojvotkinja je hitro pogledala
svog muža, „Vestklifovi su upravo stigli, a ja nisam odavno videla Lilijan. Da li bi vam
smetalo da…“
„Idi“, rekao joj je vojvoda. „Dovoljno sam pametan da znam da ne treba da stanem
između vas dve. Reci Vestklifovima da dolazim za minut.“
„Ja ću povesti Ajva i Džastina u salon za prijem na limunadu“, ponudila se Serafina
i stidljivo se osmehnula Vestu. „Zaista smo mnogo žedni posle putovanja čak iz
Londona.“
„I ja sam žedna“, promrmljala je Fibi krenuvši za svojoj mlađom sestrom i
dečacima.
 Ipak, zaustavila se i uspravila kada je čula šta je lord Sent Vinsent rekao Vestu:
„Moja sestra Fibi bi takođe volela da krene u obilazak farmi. Palo je na njena pleća da se
brine o održavanju imanja Klerovih dok Džastin dovoljno ne odraste, pa ima mnogo
toga što mora da nauči.“
Fibi se okrenula ka Sent Vinsentu sa mešavinom iznenađenja i besa. „Kao što dobro
znaš, brate, Edvard Larson već vodi računa o imanju Klerovih. Ne bih ni sanjala da
uvredim njegovu stručnost tako što bih mu se mešala u posao.“
„Sestro“, odgovorio joj je Sent Vinsent šaljivo, „bio sam na tvom imanju. Larson je
prijatan čovek, ali njegovo poznavanje farmi bih teško moglo da se nazove stručnošću.“
Vest je fascinirano posmatrao kako se rumenilo širi po Fibinim grudima i vratu.
Bilo je kao da gleda isklesanu figuru koja oživljava pred njegovim očima.
Brat i sestra su se mrko gledali, nemo razmenjujući neprijatne reči.
„Gospodin Larson je rođak mog pokojnog muža“, rekla je Fibi, i dalje zureći u
svog brata. „On je takođe moj odličan prijatelj. On vodi računa o imanju i ljudima na
tradicionalna način, upravo kao što ga je lord Kler i molio da radi. Metode dokazane
vremenom su nam uvek odlično služile.“
„Problem je što…“, započeo je Vest, pre nego što je dobro promislio šta radi.
Zaćutao je kada se Fibi okrenula ka njemu i oštro ga pogledala.
Kada su im se pogledi susreli, osetio je kao da su se snažno sudarili.
„Da?“ upitala ga je Fibi.
Žaleći što nije oćutao, Vest se samo blago osmehnuo. „Ništa.“
„Šta ste hteli da kažete?“, insistirala je.
„Ne želim da Vam se mešam u posao.“
„Ne mešate se, ako Vas ja pitam za mišljenje.“ Bila je iznervirana i sada se već
branila, a lice joj je postajalo sve crvenije. U kombinaciji sa njenom riđom kosom,
izgledala je prelepo. „Slobodno nastavite.“
„Problem sa tradicionalnim obrađivanjem zemlje i vođenjem farmi je u tome što to
više prosto ne funkcioniše“, rekao je Vest.
„Funkcionisalo je dvesta godina“, istakla je Fibi, i pritom bila u pravu. „Moj suprug
se protivio eksperimentisanju koje bi moglo da dovede imanje u rizik, a sa tim
mišljenjem se slaže i gospodin Larson.“
„Farmeri stalno eksperimentišu, to im je u prirodi. Uvek su otkrivali nove načina na
koje mogu da dobiju najviše useva i plodova sa svog zemljišta.“
„Gospodine Rejvenele, uz dužno poštovanje, koje kvalifikacije Vi posedujete da
možete da govorite o toj temi sa tolikim autoritetom? Da li ste imali ikakvog iskustva sa
obrađivanjem zemlje pre nego što ste došli u Eversbi?“
„Gospode bože, ne“, rekao je Vest bez imalo oklevanja. „Pre nego što je moj brat
nasledio imanje, ja nikada nisam ni kročio na farmu. Ali kada sam počeo da razgovaram
sa ljudima koji ovde žive, i kada sam saznao kako žive, neke stvari su mi brzo postale
jasne. Ma koliko naporno da rade, uvek su zaostajali za drugima. To je pitanje proste
matematike. Ne mogu da se takmiče sa jeftinom uvoznom pšenicom, posebno sad kad su
pale cene međunarodnog transporta. Povrh toga, više nema mladih ljudi koji su ostali na
selu da se bave teškim poljoprivrednim poslovima – svi su se uputili na sever u potrazi
za boljim poslovima u fabrikama. Njihov jedini izbor je da modernizuju poljoprivredu,
ili će za pet godina – možda deset najviše, svi ljudi napustiti sela, Vaša ogromna vila na
imanju će se pretvoriti u nepodnošljiv trošak, a Vi ćete morati da prodajete nameštaj na
aukciji da biste platili porez na zemljište i imanje.“
Fibi se namrštila. „Edvard Larson potpuno drugačije posmatra budućnost.“
„Trudeći se da živi u prošlosti?“ Vestove usne su se izvile u šaljivi osmeh. „Još
uvek nisam upoznao čoveka koji istovremeno može da se osvrće preko ramena trudeći
se da gleda pravo ispred sebe.“
„Vi ste veoma drski, gospodine Rejvenele“, rekla je tiho.
„Izvinjavam se zbog toga. U svakom slučaju, Vaši farmeri Vam plaćaju zemljište i
od njih imanje Klerovih živi generacijama. Trebalo bi barem da proučite njihovu
situaciju, da možete jasnije da sagledate čitavu sliku.“
„Nije na meni da nadgledam poslove gospodina Larsona.“
„Nije na Vama?“ ponovio je Vest šokirano. „Ko ovde može više da izgubi, on ili
Vi? Pobogu, pa pričate o nasledstvu svog sina. Da sam na Vašem mestu, pobrinuo bih se
da budem uključen u sve odluke.“
U neprijatnoj tišini koja je usledila, Vest je shvatio koliko je arogantno postupio
kada joj je održao ovakvo predavanje. Skrenuvši pogled u stranu, duboko je uzdahnuo.
„Upozorio sam Vas da ću sigurno preći granicu dobrog ukusa“, promrmljao je.
„Izvinjavam se zbog svog ponašanja.“
„Nemojte“, rekla je Fibi odsečno i iznenadila ga. „Želela sam da čujem Vaše
mišljenje. Izneli ste neke stavove o kojima vredi razmisliti.“
Vest je podigao glavu i pogledao je s neskrivenim iznenađenjem. Potpuno je
očekivao da ga izgrdi i pokaže mu gde mu je mesto, ili prosto da se okrene i ode od
njega bez reči. Umesto toga, Fibi je prelazila preko svog ponosa dovoljno dugo da
sasluša njegovo mišljenje, što bi vrlo malo žena njenog porekla učinilo.
„Mada, idući put možete pokušati da pričate malo nežnije i ljubaznije“, rekla mu je.
„Obično se tako lakše proguta sva kritika.“
Zurio je u njene srebrne oči, osećajući kao da se utapa u mesečini. Vest je šokirano
shvatio da je ostao bez reči.
Bili su na korak jedno od drugog. Kako se to dogodilo? Da li se on primakao njoj
ili ona njemu?
Glas mu je zvučao promuklo kada je napokon uspeo da progovori. „Da. Ja… biću
nežniji idući put.“ To nije zvučalo ispravno. „Nežan. Sa Vama. Ili… bilo kim drugim.“
Ponovo, ništa od svega što je rekao nije zvučalo prirodno ni normalno. „To nije bila
kritika“, dodao je. „Samo sam Vam rekao nekoliko korisnih saveta.“ Isuse. Misli su mu
se rojile u glavi.
Bila mu je toliko blizu da je ostao bez daha, a svetlost se odbijala od njene kože
nežnošću leptirovih krila. Konture njenog vrata i vrata su bile savršeni okvir za njene
usne, koje su bile pune i raskošne poput cveća usred leta. Mirisala je, jedva primetno, na
nešto nežno, suvo i primamljivo. Mirisala je kao čist, mekan krevet u koji bi želeo da
utone. Od te misli je puls krenuo divljački da mu tuče po telu… želim… želim… želim…
Gospode, da, želeo bi da joj pokaže svu svoju nežnost, da rukama i usnama prelazi preko
njenog vitkog tela sve dok ne počne da podrhtava i uvija se pod njegovim dodirima…
Prekini odmah, ti glupavi idiote.
Predugo je bio bez žene. Kada je poslednji put spavao s nekom ženom? Verovatno
pre čitavih godinu dana. Da, u Londonu. Gospode bože, kako je moguće da je prošlo
toliko vremena? Kada se završi letnja kosidba, otići će u grad najmanje na dve nedelje.
Svratiće da poseti svoj klub, večeraće sa prijateljima, pogledaće jednu ili dve pristojne
pozorišne predstave, i provešće nekoliko noći u naručju neke željne dame, koja će mu
pomoći da zaboravi riđokosu mladu udovicu, koja je dobila ime po ptici pevačici.
„Vidite, ja moram da održim obećanja koja sam dala svom mužu“, rekla je Fibi,
zvučeći jednako zbunjeno kao što se on osećao. „Dugujem mu to.“
To je odjeknulo mnogo jače nego što je za tim bilo potrebe, i njene reci su
momentalno izbacile Vesta iz svog transa. „Dugujete da razmislite i pomognete ljudima
koji od Vas zavise“, rekao joj je tiho. „Vaša osnovna odgovornost je prema živima, zar
ne?“
Fibi ga je iznenada smrknuto pogledala.
Shvatila je to kao da govori protiv Henrija, a Vest nije mogao zasigurno da tvrdi da
nije to i mislio. Bilo je apsurdno insistirati da se poljoprivreda obavlja na potpuno
istovetan način kao što se radilo u prošlosti, bez ikakvog obaziranja na to šta budućnost
nosi.
„Hvala Vam na Vašoj pomoći i na savetima, gospodine Rejvenele“, rekla je hladno
pre nego što se okrenula ka svom bratu. „Milorde, volela bih da popričam s tobom
nasamo.“ Njen izraz lica nije govorio ništa dobro lordu Sent Vinsentu.
„Naravno“, odgovorio joj je brat, ne delujući nimalo zabrinuto zbog onoga što mu
se sprema. „Pandora, ljubavi, ako ti ne smeta…“
„Sve je u redu“, rekla mu je Pandora veselo. Međutim, čim su njih dvoje otišli,
osmeh joj je nestao s lica. „Da li će ona da ga povredi?“, upitala je vojvodu. „Ne može
da ima šljivu na oku na sopstvenom venčanju.“
Kingston se nasmešio. „Mene to ne bi brinulo. Uprkos tome što godinama trpi
provokacije od svoja tri brata, Fibi se još uvek nije spustila na nivo fizičkog nasilja.“
„Zašto ju je uopšte Gabrijel prijavio za obilazak farmi?“, zapitala ga je Pandora.
„To je previše, čak i od njega.“
„Radi se o raspravi koja ne jenjava“, objasnio joj je vojvoda. „Nakon što je Henri
umro, Fibi je bila savršeno zadovoljna da sve odluke prepusti Edvardu Larsonu.
Međutim, u poslednje vreme, Gabrijel insistira da bi trebalo da preuzme kontrolu nad
vođenjem imanja Klerovih – upravo kao što je savetovao i gospodin Rejvenel pre
nekoliko minuta.“
„Ali ona to ne želi?“, Pandora ga je upitala saosećajno. „Zato što je poljoprivreda
toliko dosadna?“
Vest ju je ošinuo pogledom. „Otkud ti znaš da li je dosadna? Nikada se nisi time
bavila.“
 „Sve mi je jasno kad pogledam knjige koje čitaš.“ Pandora se okrenula ka
Kingstonu, pokušavajući da mu objasni šta je mislila. „Sve knjige su mu o stvarima
poput održavanja svinja, pravljenja putera na naučnoj bazi, o pečurkama. E sad, kako to
pečurke mogu ikako da budu zanimljive?“
„Nisu to gljive koje ti imaš u glavi“, hitro joj je odgovorio Vest kada je video da je
vojvoda upitno podigao obrve.
„Govoriš o multicelularnim gljivicama koje napadaju useve pšenice, naravno“,
rekao je opušteno Kingston.
„Ima raznih vrsta gljivica“, rekla je Pandora, delujući da joj se tema razgovora sve
više dopada. „Ovakvih gljivica, onakvih gljivica…“
„Pandora“, tiho ju je prekinuo Vest, „za boga miloga, molim te, prestani da govoriš
tu reč glasno u javnosti.“
„To nije prikladno za dame?“ Glasno je uzdahnula. „Sigurno da nije. Sve
zanimljive reci su zabranjene nama ženama.“
Vest joj se nasmešio s ljubavlju i ponovo se okrenuo ka vojvodi. „Pričali smo o
manjku interesovanja lejdi Kler za poljoprivredu.“
„Mislim da problem ne leži u manjku interesovanja“, rekao je Kingston. „Problem
je nastao zbog lojalnosti, ne samo prema njenom pokojnom mužu, već i prema Edvardu
Larsonu, koji joj je ponudio podršku i pomoć u teškim vremenima. Postepeno je
preuzimao odgovornost za imanje i farme kako je Henrijeva bolest sve više napredovala
i sad… moja ćerka ne želi da preispituje njegove odluke.“ Nakon kratke pauze tokom
koje je još malo razmišljao, nastavio je, blago se mršteći. „Ja sam pogrešio i prevideo da
će joj kad-tad biti neophodne takve veštine i znanja.“
„Veština i znanje se mogu naučiti i steći“, rekao mu je pragmatično Vest. „Evo na
primer, ja sam bio pripremljen samo za besmisleni život pun lenjosti i alavosti – usput, u
čemu sam i te kako uživao – pre nego što me je rođeni brat na prevaru uposlio.“
Kingstonove oči su zasijale od veselja. „Čuo sam da ste popriličan nestaško.“
Vest ga je zabrinuto pogledao. „Pretpostavljam da ste to čuli od mog brata?“
„Ne“, rekao mu je vojvoda prilično nezainteresovano. „Načuo sam od drugih
izvora.“
Prokletstvo. Vest se setio da je Devon pominjao Džener, kockarski klub koji je
osnovao vojvotkinjin pokojni otac, a koji je na kraju postao Kingstonovo vlasništvo. Od
svih klubova u Londonu, Džener je imao najviše novca na raspolaganju i pravio je
najveću selekciju među članovima. Članovi kluba su uključivali kraljevsku porodicu,
razne plemiće, članove parlamenta i bogataše. Od krupijea, blagajnika, konobara i
noćnih čuvara, do vlasnika je dolazilo mnoštvo raznoraznih tračeva i informacija.
Kingston je imao pristup svim privatnim informacijama najmoćnijih ljudi Engleske.
Znao je sve o njihovoj kreditnoj sposobnosti, o stanju njihovih finansija, o njihovim
skandalima, čak i o zdravstvenim problemima.
Gospode bože, šta sve ovaj čovek zna, pomislio je Vest sneveseljen. „Kakve god
neprijatne glasine da ste čuli o meni, verovatno su istinite“, rekao je.
„Osim onih nekih stvarno užasnih i ponižavajućih, te su sigurno istina.“
 Vojvoda je delovao kao da se istinski zabavlja. „Svaki muškarac je u prošlosti
nekada bio indiskretan, Rejvenele. To nam daje zanimljive teme za razgovor dok
pijuckamo porto.“ Ponudio je Pandori svoju ruku. „Dođite, oboje. Želim da vas
upoznam sa nekim svojim poznanicima.“
„Hvala Vam, gospodine“, rekao je Vest odmahujući glavom. „Alija sam ipak…“
„… Oduševljen mojim pozivom“, dopunio ga je Kingston. „Pored toga, zahvalan si
i počastvovan mojom pažnjom. Samo krenite za nama, Rejvenele, nemojte da ste takva
seka-persa.“
Nevoljno, Vest je zatvorio usta i krenuo oštrim korakom za njima.

Četvrto poglavlje

I dalje besna kao ris, Fibi je vukla svog brata za ruku kroz maleni hodnik sve dok
nije pronašla praznu sobu. Bila je sporadično nameštena, bez neke određene namene,
uobičajena prostorija tog tipa u velikim, starim kućama. Nakon što je uvukla Gabrijela
unutra, zatvorila je vrata za njima i okrenula se ka njemu.
„Na šta si mislio kad si predložio da ja idem na taj obilazak farmi, tupane tupavi?“
„Želeo sam da ti pomognem“, rekao je razumno Gabrijel. „Moraš da naučiš neke
stvari o poljoprivredi na imanju.“
Od svih njenih braće i sestara, Gabrijel je bio onaj sa kojim sa Fibi oduvek osećala
najbliskije. U njegovom društvu je uvek mogla da zbija šale, da sarkastično komentariše
šta god joj padne na pamet, ili da mu prizna sve svoje budalaste greške, znajući da je
nikad neće strogo osuđivati. Znali su jedno drugom sve mane, i jednom drugom čuvali
tajne.
Mnogi ljudi, ako ne i većina, bili bi šokirani kada bi saznali da Gabrijel ima i jednu
manu. Sve što su oni videli je bila neverovatna muška lepota i hladnokrvna
samokontrola muškarca, sa tako elegantnim manirima da nikome nikada ne bi palo ni na
kraj pameti da ga nazovu glupanom. Ipak, Gabrijel je umeo ponekad da bude arogantan i
manipulativan. Ispod njegove šarmantne spoljašnjosti, nalazilo se jezgro od čelika i to ga
je činilo idealnom osobom za nadgledanje gomile poslova i nekretnina koje su
posedovali Čelonovi. Kada bi on zaključio šta je za nekoga najbolje, koristio bi svaku
moguću priliku da ubeđuje tog nekog sve dok na kraju ne ispadne po njegovom.
Dakle, Fibi je s vremena na vreme smatrala da je neophodno da mu se suprotstavi.
Uostalom, to je praktično bila odgovornost starije sestre, da se pobrine da se njen mlađi
brat ne ponaša kao dominantni skot.
 „Više ćeš mi pomoći ako budeš gledao svoja posla“, rekla mu je odsečno. „Ako
odlučim da naučim više o poljoprivredi, to sigurno neće biti od njega, od svih ostalih
ljudi.“
Gabrijel ju je pogledao zbunjeno. „Kako to misliš, od njega, od svih ostalih ljudi?
Pa ti do danas nisi ni upoznala Rejvenela.“
„Gospode bože!“, uzviknula je Fibi i čvrsto prekrstila ruke na svojim grudima. „Zar
ne znaš ko je on? Ne sećaš se? On je siledžija. Henrijev siledžija!“
Gabrijel je odmahnuo glavom i dalje je gledajući u čudu.
„U internatu. Onaj koji ga je mučio skoro cele dve godine.“ Pošto ju je i dalje
gledao belo, Fibi mu je nestrpljivo rekla: „Onaj koji je stavio lažne sveće u Henrijeve
stvari.“
„Oh.“ Gabrijelove obrve više nisu bile namrštene. „Zaboravio sam skroz na to. To
je bio on?“
„Da.“ Počela je ubrzano da šetka po sobi. „Onaj koji je pretvorio Henrijevo
detinjstvo u noćnu moru.“
„Možda je noćna mora malo prejak izraz“, prokomentarisao je Gabrijel
posmatrajući je netremice.
„Nazivao je Henrija raznim imenima. Krao mu je hranu.“
„Henri ionako nije smeo da je jede.“
„Nemoj da se sprdaš sa mnom, Gabrijele – ovo me je zaista uznemirilo.“ Fibi nije
mogla da se zaustavi ni na tren. „Čitala sam ti tada Henrijeva pisma. Znaš kroz šta je sve
prolazio.“
„Ja to znam mnogo bolje nego ti“, rekao joj je Gabrijel. „I ja sam išao u internat.
Ne u isti kao Henri, ali u svakom internatu je bilo siledžija i malih tiranina. To je razlog
što roditelji nisu poslali mene, a ni Rafaela, u internat, sve dok nismo bili dovoljno zreli
da se sami odbranimo.“ Zaćutao je, ogorčeno odmahujući glavom. „Fibi, prestani da ideš
napred-nazad kao bilijarska kugla i saslušaj me. Ja krivim Henrijeve roditelje što su ga
poslali u internat, jer mu očigledno tamo nije bilo mesto. On je bio osetljiv, fizički
slabašan dečak, nežne prirode. Ne mogu da zamislim gore mesto za njega.“
„Henrijev otac je smatrao da će ga to ojačati“, rekla je Fibi. „A njegova majka
ionako poseduje ljubaznost i brižnost ravnu jazavcu u zamci, zbog čega ga je bez sumnje
i poslala nazad, da proživi još jednu godinu u tom paklu. Ali nisu samo oni krivi za to.
Vest Rejvenel je zlotvor koji nikada nije odgovarao za svoja nedela.“
„Ono što ja tebi želim da objasnim je, da je internat jedno darvinijansko okruženje.
Svako nekog maltretira ili je maltretiran, sve dok se ne stvori prirodna hijerarhija.“
„Da li si ti nekoga zlostavljao i maltretirao dok si bio u Harou?“, upitala ga je da
naglasi svoj stav.
„Naravno da nisam. Ali moja situacija je bila drugačija. Ja sam odrastao u porodici
prepunoj ljubavi. Živeli smo u kući pored mora i imali smo svoju privatnu peščanu
plažu. Svako od nas je imao lično svog ponija. To je bilo sramotno savršeno detinjstvo,
posebno u poređenju sa braćom Rejvenel, koji su imali grozan odnos sa svojom
porodicom. Postali su siročad kao veoma mali i poslali su ih u internat jer niko drugi nije
želeo da ih primi.“
„Zato što su bili maleni zlikovci?“ predložila mu je odgovor.
„Nisu imali roditelje, nisu imali porodicu, nisu imali dom, novac niti išta drugo…
šta drugo možeš da očekuješ od dečaka u takvoj situaciji?“
„Nije me briga šta je prouzrokovalo takvo ponašanje gospodina Rejvenela. Sve što
je meni bitno je da je on povredio mog Henrija.“
Gabrijel se namrštio i zamislio. „Osim ako je postojalo još nešto što sam propustio
u tim pismima, Rejvenel mu nije učinio ništa posebno strašno. To su pre bile sitne
smicalice – nazivanje pogrdnim imenima i nadevanje nadimaka, zar ne?“
„Strah i poniženje mogu da nanesu mnogo više štete nego pesnice.“ Fibi je osetila
da oči počinju da je peku i knedlu kako joj zastaje u grlu. „Zašto braniš gospodina
Rejvenela, a ne mog pokojnog muža?“
„Crvenperka“ oslovio je Gabrijel nežnim glasom. To je bio nadimak kojim su je
nazivali samo on i njihov otac. „Znaš da sam voleo Henrija. Dođi ovamo.“
Prišla mu je šmrcajući, a on ju je obgrlio rukama pružajući joj neophodnu utehu.
Dok su bili mali, Henri, Gabrijel, Rafael i njihovi prijatelji provodili su mnogo
sunčanih popodneva na imanju Čelonovih u Herons pointu, ploveći na malim čamcima u
privatnoj uvali ili trčeći naokolo po obližnjoj šumi. Niko se nikad nije usudio da
zadirkuje ili maltretira Henrija, jer su znali da bi ga braća Čelon prebila od batina.
Pred kraj Henrijevog života, kada je bio previše slab da bi bilo gde mogao da hoda,
Gabrijel ga je poveo sa sobom na pecanje, po poslednji put, odneo ga na rukama do
obale njegovog omiljenog potoka s pastrmkama i smestio ga u kampersku stolicu. Sa
beskrajnim strpljenjem, Gabrijel je bacao mamac i pomagao Henriju da namotava
najlon, sve dok se nisu vratili sa kofom punom pastrmki. To je bio Henrijev poslednji
dan napolju.
Gabrijel ju je potapšao po leđima i na tren spustio svoj obraz na njenu kosu. „Ova
situacija ti sigurno prokleto teško pada. Zašto mi to nisi ranije rekla? Barem polovina
porodice Rejvenel je bila kod nas u Herons pointu nedelju dana, a ti nisi progovorila ni
reč o tome.“
„Nisam želela da pravim probleme dok ste ti i Pandora pokušavali da odlučite da li
se sviđate jedno drugom dovoljno da biste se venčali. Osim toga… pa, većinu vremena
se osećam kao nekakav kišni oblak, zamračim atmosferu gde god da odem. Trudim se da
to više ne radim.“ Odmakla se od njega i zakoračila unazad, brišući uglove očiju
prstima. „Nije u redu da iskopavam prastare svađe kojih se niko više ni ne seća, posebno
ne u ovako radosnom trenutku. Izvini što sam uopšte sve to spomenula. Ali sama ideja
da provedem toliko vremena u društvu gospodina Rejvenela me je ispunila čistim
užasom.“
„Hoćeš li mu reći nešto o tome? Ili želiš da mu ja nešto kažem?“
„Ne, molim te, nemoj. Ne bi bilo nikakve svrhe. Ja pretpostavljam da se on toga i
ne seća. Obećaj mi da mu nećeš ništa reći.“
 „Obećavam“, rekao je Gabrijel nevoljno. „Mada mi deluje da nije fer da mu ne
pružimo priliku da se izvini.“
„Prekasno je za izvinjenja“, promucala je. „Osim toga, sumnjam da bi uopšte to i
učinio.“
„Ne budi takva prema njemu. Izgleda mi da je izrastao u prilično pristojnog
momka.“
Fibi ga je bledo pogledala. „Je li? Da li si došao do tog zaključka pre ili nakon što
mi je održao predavanje kao da sam ja nekakav feudalni gospodar koji gazi svoje
kmetove?“
Gabrijel je teškom mukom sakrio smešak. „Dobro si to podnela“, rekao je. „Ponela
si se veoma uljudno i fino, a mogla si da ga sasečeš sa par reči.“
„I bila sam u iskušenju da to učinim“, priznala je. „Ali nikako nisam mogla da
zaboravim nešto što mi je majka jednom rekla.“
Bilo je to jako davno, jednog jutra tokom njenog detinjstva, u vreme dok su ona i
Gabrijel i dalje morali da sede na gomilama knjiga naslaganim na stolicama kako bi
mogli da doručkuju za stolom. Njihov otac je čitao sveže ispeglane novine, a njihova
majka Ivangelina, ili Ivi, kako su je od milošte zvali članovi porodice i prijatelji,
zaslađenom kašom hranila bebu Rafaela u visokoj stolici pored njih.
Nakon što im je Fibi ispričala o nepravdi koju joj je učinila devojčica sa kojom se
igrala, rekavši da neće prihvatiti njeno izvinjenje, majka ju je ubeđila da razmisli o tome,
zbog ljubaznosti.
„Ali ona je loša, sebična devojčica“, rekla je Fibi gnevno.
Ivin odgovor je bio nežan, ali neumoljiv. „Ljubaznost je najpotrebnija onda kada je
pružaš ljudima koji je ne zaslužuju.“
„Da li i Gabrijel mora da bude ljubazan prema svima?“, pitala je tada mala Fibi.
„Da, draga.“
„A otac?“
„Ne, Crvenperka“, odgovorio joj je njen otac dok su mu se usne izvijale u šeretski
osmeh. „Zato sam oženio tvoju majku – ona je dovoljno ljubazna za nas oboje.“
„Majko“, upitao ju je Gabrijel pun nade, „možeš li da budeš dovoljno ljubazna za
troje ljudi?“
LT tom trenutku, njihov otac se iznenada veoma zainteresovao za nešto što je čitao
u novinama i podigao ih skroz do lica. Iza novina se čulo tiho šištanje.
„Plašim se da je to nemoguće, dušo“, rekla mu je Ivi nežno dok su joj se oči caklile.
„Ali sam sigurna da ti i tvoja sestra možete da nađete mnogo ljubaznosti u vašim
srcima.“
Vrativši se mislima u sadašnjost, Fibi je rekla: „Majka nam je rekla da budemo
ljubazni prema ljudima koji to ne zaslužuju. Što uključuje i gospodina Rejvenela, mada
pretpostavljam da je uživao dok me ponižavao pred svima.“
Gabrijelov glas je zvučao oporo kada je rekao: „Sumnjam da je razmišljao da te
ponizi, koliko o tome kako da te skine“
Fibine oči su se razrogačile od šoka: „Molim?“
 „Ma daj“, povikao je njen brat, sada se već vidno zabavljajući. „Sigurno si
primetila kako je lutao očima poput jastoga kojeg spremaju za kuvanje. Zar je zaista
prošlo toliko vremena da više ne umeš da prepoznaš kada si privlačna nekom
muškarcu?“
Ruke su joj se naježile. Dlanom je prekrila stomak trudeći se da zaustavi osećanje
koje je ličilo na najezdu leptira u njoj.
Zapravo, i jeste prošlo toliko vremena. Umela je da proceni kada se nekome neko
dopada, ali očigledno to nije važilo kada se odnosilo na nju. Ovo je za nju bila nepoznata
teritorija. Njena veza sa Henrijem je oduvek bila potpuno bezbedna, jer je sve u vezi sa
njim bilo poznato.
Ovo je bio prvi put da je Fibi toliko privukao neki neznanac, a to što je taj
muškarac bio toliko snažan i grub je bila prosto okrutna šala. Nije se mogao više
razlikovati od Henrija. Ali dok je gospodin Rejvenel stajao pored nje, isijavajući
vitalnost, zapanjujući je svojim direktnim pogledom, osetila je kako joj kolena klecaju i
krv joj ključa. To je bilo potpuno zastrašujuće.
Da bude još gore, osećala se kao da time izdaje i Edvarda Larsona, sa kojim je
imala neku vrstu prećutnog dogovora. On je još uvek nije zaprosio, ali su oboje znali da
će do toga doći jednog dana, i da će ona verovatno pristati.
„Ako je gospodin Rejvenel imalo zainteresovan za mene“, rekla je Fibi, „to je zbog
toga što je on lovac na novac. Većina mlađih sinova su takvi.“
Gabrijelove oči su podrugljivo začkiljile. „Hvala bogu da umeš da nalepiš pravu
etiketu čoveku. Bilo bi zaista potpuno neprikladno da ih posmatraš kao individue.“
„Kao i uvek, za tebe je savršena etiketa tupan koji me nervira“
„Mislim da ti se potajno dopao način na koji je Rejvenel razgovarao s tobom“,
rekao joj je Gabrijel. „Ljudi nam uvek govore samo ono što misle da želimo da čujemo.
Prava iskrenost je osvežavajuća, za promenu, zar ne?“
„Možda je osvežavajuća za tebe“, rekla je Fibi s nevoljnim smeškom. „E, pa to ćeš
svakako dobiti od Pandore. Ona je potpuno nesposobna da se bilo kome dodvorava.“
„To je jedan od razloga zbog kojih je volim“, priznao je njen brat. „Takođe volim
njen hitri um, njenu žeđ za životom, i činjenicu da sam ja njoj neophodan da ne bi
hodala u krug.“
„Drago mi je što ste se našli“, rekla mu je Fibi iskreno. „Pandora je draga devojka,
a vi oboje zaslužujete da budete srećni.“
„Kao i ti.“
„Ja ne očekujem da ponovo nađem sreću kakvu sam imala sa Henrijem.“
„Zašto to ne očekuješ?“
„Takva ljubav može da ti se dogodi samo jednom u životu.“
Gabrijel je razmišljao o njenim rečima. „Ja svakako ne razumem sve u vezi sa
ljubavlju“, rekao joj je, skoro pa skromno. „Ali mislim da to ne funkcioniše tako.“
Fibi je slegnula ramenima i pokušala da zvuči energično. „Nema svrhe da se
brinemo o mojoj budućnosti, desiće se ono što mora da se desi. Sve što ja mogu je da se
trudim da ne izneverim uspomenu na svog pokojnog muža. Ono u šta sam sigurna je da,
ma koliko Henri mrzeo gospodina Rejvenela, sigurno ne bi želeo da budem ogorčena ili
željna osvete.“
Njen brat ju je pogledao toplo, brižno ispitujući njeno lice. „Ne boj se.“ Iznenadio
ju je rečenim.
„Gospodina Rejvenela? Nikada.“
„Hteo sam da kažem, ne boj se da ti se dopadne.“
To je Fibi nagnalo na smeh. „Nema bojazni da se to može dogoditi. Ali čak i da do
toga dođe, ja nikad ne bih izneverila Henrija prijateljeći se s njegovim neprijateljem.“
„Nemoj ni sebe da izneveriš.“
„Na koji način… kako to misliš da bih mogla da… Gabrijele, čekaj!“ Ali on je već
prišao vratima i otvorio ih.
„Vreme je da se vratimo nazad, Crvenperka. Shvatićeš ti sve to, u nekom trenutku.“

Peto poglavlje

Na Fibino olakšanje, gospodina Rejvenela nije bilo nigde na vidiku kada su se

vratili u ulazni hol. Gosti su se svuda razmileli i ćaskali, dok su se stari prijatelji
pozdravljali i novi upoznavali. Čitav bataljon sluga i sluškinja nosilo je kovčege, kofere,
kutije sa šeširima i raznorazni prtljag prema zadnjem stepeništu.
„Fibi“, začula je iza sebe slatki glasić, a kada se okrenula, ugledala je Devonovu
ženu. Ketlin, lejdi Trenir, bila je sićušna žena sa riđom kosom, izvijenim bademastim
očima i visokim jagodicama. Fibi se ona baš dopala kada su Rejvenelovi odseli u Herons
pointu. Ketlin je bila vesela i puna ideja, mada je bila pomalo luda za konjima, pošto su
se njeni roditelji bavili uzgajanjem i rasplodom čistokrvnih arapskih konja. Fibi je volela
konje, ali nije znala ni izbliza toliko o njima da bi mogla da vodi detaljan razgovor. Na
sreću, Ketlin je sad bila majka malenog sina, koji je bio sličnog uzrasta kao i Stiven, i to
im je pružalo mnogo tema za razgovor.
„Presrećna sam što si i ti ovde“, rekla je Ketlin uzimajući Fibi za ruke. „Kakav je
bio put?“
„Predivan. Džastinu je vožnja vozom bila veoma uzbudljiva, a beba je izgleda
uživala u truckanju.“
„Ako želiš, povešću tvoju dadilju i decu gore u dečje odaje. Možda bi i ti volela da
ih pogledaš?“
„Da, ali zar moraš da napustiš sve svoje goste? Možemo da zamolimo služavku da
nam pokaže put.“
 „Snaći će se oni bez mene nekoliko minuta. Objasniću ti raspored kuće kako
budemo išle. To je skoro lavirint. Svi se gube prvih nekoliko dana. Svakih nekoliko sati
moramo da šaljemo čitave ekspedicije u potragu za zalutalim gostima.“
U većini ogromnih kuća, deca, dadilje i njihove pomoćnice su se obično kretale
zadnjim stepeništem, za poslugu, ali je Ketlin insistirala da koriste centralno stepenište
tokom svog boravka. „Tako je mnogo lakše pronaći dečje sobe“, rekla je dok su se peli
stepenicama.
Fibi je nosila Stivena, dok je Džastin držao dadilju za ruku i vukao je, kao da
nekakav mali, ali odlučan čamac pokušava da vuče ogromnog tegljača. Na svakom
odmorištu Fibi bi bacila pogled na sobe kroz širom otvorena vrata, a neke su imale
kamine dovoljno velike da se u njih stane.
S obzirom na svoju veličinu, kuća je ipak imala prijateljsku, ugodnu atmosferu.
Zidovi su bili prekriveni starim francuskim i italijanskim tapiserijama i uljanim slikama
u bogato ukrašenim ramovima. Mogla je da vidi i starinu samog dvorca, tu i tamo su
neke grede bile ogoljene, ponegde je bio izgreban hrastov parket i tepisi su na nekoliko
rnesta bili zakrpljeni. Ali je svuda sve odisalo luksuzom: abažuri na lampama su bili od
venecijanskog stakla u bojama dragulja, tu je bilo vaza i čajnika od kineskog porcelana,
na komodama su se nalazili teški srebrni poslužavnici sa alkoholnim pićima u sjajnim
kristalnim bocama. Vazduh je mirisao na stare knjige, sveže ubrano cveće i prijatan
miris paste za poliranje nameštaja.
Kada su stigli do dečjih soba, Fibi je videla da je jedan od sluga već odneo gore
sanduk sa dečjom odećom i stvarima. Prostrana soba je bila puna neobičnog nameštaja
za decu, uključujući sto i stolice, kao i tapacirani divan. Dvoje dece je već dremalo na
malenim krevetima, dok je Ketlinin sin Metju mirno spavao u svojoj kolevci. Dve
pomoćnice sa belim keceljama prišle su da se upoznaju sa dadiljom Brejsgridl,
smeškajući se i šapućući dok su joj se predstavljale.
Ketlin je pokazala Fibi praznu kolevku, obloženu mekanim, izvezenim
prekrivačima. „Ovo je za Stivena“, prošaputala je.
„Savršena je. Da sam samo malo manja, i ja bih mogla da se ugnezdim tu unutra.“
Ketlin joj se nasmešila. „Zašto ti ja ne bih pokazala tvoju sobu, pa možeš da
odremaš u pravom krevetu?“
„To mi zvuči rajski.“ Fibi je poljubila i pomazila Stivenovu toplu, svilenkastu glavu
pre nego što ga je predala dadilji. Otišla je do Džastina, koji je već istraživao nekolicinu
polica prepunih igračkama i knjigama. Zainteresovao se za dečje pozorište sa
scenografijama koje su mogle da se menjaju i sa kutijom naslikanih i isečenih likova.
„Hoće li ti biti lepo da budeš ovde, dušice?“, upitala ga je nežno, kleknuvši pored njega.
„Oh, hoće.“
„Dadilja će biti ovde sa tobom. Reci njoj ili jednoj od pomoćnica da želiš da me
vidiš, i ja ću doći kod tebe.“
„Da, mama.“ Pošto on nije voleo da je ljubi pred nepoznatim ljudima, Džastin je
samo pritisnuo usne na vrh svog kažiprsta i ispružio prst. Fibi je učinila isto to i
dodirnula svojim kažiprstom njegov. Nakon tog njihovog tajnog rituala, nasmešili su se
jedno drugom. Na trenutak, oblik njegovih očiju i maleni nabor na nosu ju je podsetio na
Henrija. Ali taj nalet sećanja nije sa sobom doneo očekivanu bol, već samo dodir sete i
veliku raznežnost.
Fibi je napustila dečju sobu zajedno s Ketlin i sišle su na drugi sprat.
„Sećam se kako mi je bilo nakon godine provedene u žalosti kada sam izgubila
svog prvog muža“, rekla je Ketlin. „Za mene, to je bilo kao da sam izašla iz potpuno
mračne sobe pravo na svetlost dana. Sve mi je delovalo tako brzo i glasno.“
„Da, upravo se i ja tako osećam.“
„Ponašaj se ovde kako god želiš, isto kao što bi se ponašala u svojoj kući. Ne moraš
da se osećaš obaveznom da prisustvuješ bilo kakvim aktivnostima ako te to ne privlači.
Zaista nam je veoma bitno da ti bude udobno i da budeš srećna.“
„Sigurna sam da ću biti.“
Sišle su u hodnik na drugom spratu i stigle do spavaće sobe u kojoj je Ernestin,
njena lična služavka, upravo raspakivala njene kovčege i kutije.
„Nadam se da će ti ova soba odgovarati“, rekla je Ketlin. „Jeste mala, ali ima svoju
prostoriju za oblačenje i kupatilo, kao i pogled na veliki vrt.“
„Veoma je lepa.“ Fibi je preletela pogledom preko sobe sa velikim zadovoljstvom.
Zidovi su bili prekriveni francuskim tapetama sa diskretnom šarom vinovog lišća, a
sveži nanos bele farbe je prekrivao drvenariju i lamperiju.
„Onda ću sada da te ostavim kako bi se na miru smestila. U šest sati uveče se
nalazimo u salonu za crtanje, gde ćemo posluživati šeri. Večera je u osam časova.
Večeras ćemo se svi svečano obući, ali sutra, kada mladenci odu na medeni mesec,
oblačićemo se opuštenije.“
Nakon što je Ketlin otišla, Fibi je posmatrala Ernestinu dok je raspakivala gomile
uredno složenog veša i vadila manje gomile iz otvorenog kovčega. Svaki par obuće je
imao svoju odgovarajuću vrećicu sa pantljikom, a svaki par rukavica je bio uredno
složen u kartonsku kutiju.
„Ernestin“, rekla joj je, „ti si majstor organizacije.“
„Hvala Vam, miledi. Prošlo je toliko vremena od kad ste negde putovali van Herons
Pointa, da sam umalo zaboravila kako da Vas spakujem.“ I dalje klečeći pored kovčega,
vitka, tamnokosa mlada žena ju je pogledala, držeći u ruci kutiju sa modnim dodacima i
ukrasima za šešire i kape koje je skinula pre puta da se ne bi zgnječili. „Da li želite da
Vam provetrim i pripremim bež haljinu dok odremate?“
„Bež?“ Fibi je zvučala kao eho i blago se namrštila.
„Onu svilenu sa cvetnim ukrasima.“
„Gospode, pa zar si ponela i nju?“ Fibi se jedva sećala te svečane elegantne haljine,
koja je ručno za nju šivena u Londonu, pre nego što je Henri nepovratno krenuo da
propada. „Mislim da bi se osećala udobnije u mojoj srebrno-sivoj haljini. Još uvek nisam
spremna za boje.“
„Gospođo, to je bež. Niko to ne bi nazvao bojom.“
„Ali ukrasi… zar nisu previše svetli?“
 Umesto odgovora, Ernestin je izvadila nekoliko svilenih cvetova iz kutije sa
ukrasima i podigla ih, da ih Fibi bolje vidi. Svileni pupoljci su bili obojeni nežnim,
pastelnim tonovima.
„Onda pretpostavljam da će to biti u redu“, rekla je Fibi, koju je zabavljao šaljivi,
naizgled sarkastični služavkin izraz lica. Ernestin nije krila svoju želju da njena
gospodarica prestane da nosi boje koje su pristajale nekome ko je u žalosti, poput sive i
boje lavande.
„Prošle su već dve godine, miledi“, istakla je mlada žena. „Sve knjige kažu da je to
i previše.“
Fibi je skinula svoj šešir i spustila ga na obližnji stočić za šminkanje. „Hoćeš li mi
pomoći da skinem ovu putnu haljinu, Ernestin? Ako nameravam da izdržim večeru, a da
pritom ne padnem u nesvest, moraću da prilegnem na nekoliko minuta.“
„Zar se ne radujete večeri?“, usudila se mlada žena da je upita dok je skidala Fibin
blejzer za putovanja. „Puno Vaših starih prijatelja će biti tu.“
„Da i ne. Želim da ih vidim, ali sam nervozna. Plašim se da će očekivati da budem
ista kakva sam nekada bila.“
Ernestin je zastala usred odvezivanja vezica na leđima njene haljine. „Izvinite,
gospođo… ali zar Vi niste i dalje ista osoba?“
„Plašim se da nisam. Stara ja više ne postoji.“ Tužni osmeh joj se razlio usnama. „A
nova ja se još uvek nije pojavila.“

Šest je sati.
Vreme je da siđe u salon za crtanje. Čaša šerija će biti lepa dobrodošlica za početak
večeri, pomislila je Fibi, boreći se sa bogato i umetnički nabranom tkaninom svoje
haljine. Morala je nešto da radi da umiri svoje živce.
„Izgledate prelepo, gospođe“, rekla je Ernestin, prezadovoljna rezultatom svog
rada. Podigla je Fibinu kosu u mnoštvo urednih krugova i kovrdža, a oko baze punđe je
vezala ljubičastu traku. Nekoliko slobodnih kovrdža joj je padalo oko glave i to ju je
zbunjivalo. Nije navikla da joj kosa ispada iz punđe. Ernestin je dovršila frizuru tako što
joj je sa desne strane punđe zakačila malenu, svežu, ružičastu ružu.
Ta nova frizura joj je prelepo stajala, ali je svečana večernja haljina bila mnogo
manje prikladna nego što je Fibi očekivala. Bila je svetlobež, boje sirovog pamuka ili
prirodne vune, ali je svila bila prepuna tananih metalnih niti, boje zlata i srebra i zbog
toga je tkanina imala biserni sjaj. Ukras sa božurima, ružama i nežno zelenim, svilenim
lišćem je krasio njen veoma dubok dekolte, dok je još jedan cvetni ukras, napravljen od
najtanje svile i tila, padao sa jedne strane suknje.
Mršteći se na svoj bledi, sjajni odraz u velikom ovalnom ogledalu, Fibi je
eksperimentalno prekrivala svoje oči jednom rukom, pa bi sklonila ruku i ponavljala je
taj pokret nekoliko puta. „Oh, bože“, promrmljala je naglas. Bila je potpuno ubeđena da,
zahvaljujući svom eksperimentu, njena haljina zapravo odaje utisak kao da je skoro pa
gola, ako se izuzmu ukrasi od cveća. „Moram da presvučeni haljinu, Ernestin. Donesi mi
srebrno-sivu.“
„Ali… ali nisam je ni provetrila niti ispeglala“, rekla joj je služavka u čudu. „A ova
haljina Vam tako divno stoji.“
„Ne sećam se da je ova tkanina ovoliko sijala. Ne mogu da siđem dole i da
izgledam poput ukrasa za božičnu jelku.“
„Nije toliko sjajna“, protestovala je devojka. „Druge dame će nositi haljine sa
perlicama i šljokicama, i svoje najlepše dijamante.“ Videvši Fibin izraz lica, samo je
duboko uzdahnula. „Ako želite srebrno-sivu, gospođo, daću sve od sebe da Vam je brzo
pripremim, ali ćete svejedno dole sići prekasno.“
Fibi je uzdahnula pri pomisli na to. „Da li si mi spakovala neki šal?“
„Onaj crni. Ali skuvaćete se ako pokušate da se umotate u njega. A i izgledaće
previše čudno. Upadaćete mnogo više u oči nego ako odete tako kako ste sad odeveni.“
Pre nego što je Fibi mogla da joj odgovori, neko je pokucao na vrata. „Oh, užasni
užas“, promrmljala je. Teško da je ta psovka odgovarala tako nevinoj situaciji, ali joj je
prešlo u naviku da je govori kada je u prisustvu dece, što je bilo skoro pa većinu
vremena. Otrčala je da se sakrije iza vrata, dok je Ernestin pošla da ih otvori i vidi ko je.
Nakon kratkotrajnog tihog razgovora, služavka je širom otvorila vrata i Fibin brat
Ajvo je promolio glavu.
„Zdravo, seko“, rekao je opušteno. „Izgledaš veoma lepo u toj zlatnoj haljini.“
„To je bež.“ Videvši njegov zbunjeni pogled, ponovila mu je: „Bež.“
„Blagoslovena bila“, rekao je Ajvo i šeretski joj se nasmešio dok je ulazio u sobu.
Fibi je podigla pogled ka plafonu. „Zašto si došao ovde, Ajvo?“
„Otpratiću te dole, da ne moraš da ideš sama.“
Fibi je to toliko dirnulo da nije mogla da progovori. Samo je mogla da zuri nemo u
jedanaestogodišnjeg dečaka, koji se nudio da zauzme mesto koje bi inače pripadalo
njenom mužu.
„To je bila očeva ideja“, nastavio je Ajvo, pomalo stidljivo. „Žao mi je što nisam
visok kao ostali pratioci dama ili barem visok kao ti. Ja sam zapravo samo pola pratioca.
Ali i to je bolje nego ništa, zar ne?“ Njegov izraz lica je pokazivao da je i sam sada
zbunjen, kada je video da joj se oči pune suzama.
Nakon što je pročistila grlo, Fibi je uspela da mu odgovori drhtavim glasom. „U
ovom trenutku, moj galantni Ajvo, ti si za glavu viši od sve ostale gospode ovde. Ja sam
duboko počastvovana što ćeš biti moj pratilac.“
Nacerio se i ponudio joj svoju ruku u gestu koji je videla da je vežbao nekoliko
puta ranije sa njihovim ocem. „Čast je moja, seko.“
U tom trenutku, Fibi kao da je imala prozor u budućnost i videla je na tren kakav će
Ajvo biti kada potpuno odraste. Biće pun samopouzdanja i neodoljivo šarmantan
muškarac.
„Čekaj“, rekla je. „Moram da odlučim šta ću da radim sa svojom haljinom.“
„Zašto moraš bilo šta da radiš s njom?“
„Previše je… napadna.“
 Njen brat je nakrivio glavu, pažljivo prelazeći pogledom preko njene haljine. „Je li
to jedna od Pandorinih reči?“
„Ne, to je prava reči, iz rečnika. To znači kad se ističeš na loš način.“
„Seko. Ti i ja smo uvek napadni.“ Ajvo je pokazao na svoju kosu. „Kad imaš ovo,
nemaš drugog izbora osim da te svi primete. Ostani u toj haljini. Meni se dopada, a i
Gabrijelu će biti drago da izgledaš lepo na svečanoj večeri noć uoči njegovog venčanja.“
Prilično autoritativni govor, posebno od dečaka koji još nije napunio dvanaest
godina. Fibi ga je proučavala s ljubavlju i ponosom. „Onda dobro, ubedio si me u to“,
rekla je nevoljno.
„Hvala bogu“, uskliknula je Ernestin, ne stideći se da pokaže olakšanje.
Fibi joj se nasmešila. „Ne čekaj me ovde večeras, Ernestin. Odvoj malo vremena da
se odmoriš i idi da večeraš u odaje za poslugu, sa svima ostalima.“
„Hvala Vam na tome, gospođo.“
Fibi je uhvatila Ajva pod ruku i dozvolila mu da je isprati iz sobe. Dok su se kretali
ka velikom stepeništu, bacila je pogled na njegovo elegantno, svečano odelo iz Itona,
koje se sastojalo od dugačkih crnih pantalona, belog sakoa i crne leptir mašne od satena.
„Porastao si dovoljno za dugačke pantalone“, radosno je uzviknula.
„Uspeo sam to da izvedem godinu dana ranije“, hvalio se Ajvo.
„Kako si ubedio majku da ti to dozvoli?“
„Rekao sam joj da sam ja jedan ponosit muškarac, i da što se mene tiče, nošenje
kratkih pantalona u javnosti mi je jednako kao da nosiš pantalone na pola pozadine.
Majka se toliko glasno nasmejala, da je morala da spusti šoljicu sa čajem na sto.
Sledećeg dana došao je krojač da me izmeri za odelo. I sada blizanci Hant više ne mogu
da se smeju mojim kolenima.“ Četrnaestogodišnji dečaci Ešton i Augustus bili su
najmlađa deca gospodina i gospođe Sajmona Hanta, bliskih prijatelja Čelonovih još od
vremena pre nego što se Fibi rodila.
„Blizanci su ti se podsmevali?“, upitala ga je Fibi iznenađeno i zabrinuto. „Ali
oduvek ste bili sjajni prijatelji.“
„Pa da, to dečaci međusobno rade jedni drugima. Mi sve naše prijatelje nazivamo
imenima poput ’Čiviluk’, ili ’Kvrgava kolena’. Što ti je neko bolji prijatelj, to je gora
uvreda kojom ga častiš.“
„Ali… zašto niste fini jedni prema drugima?“
„Zato što smo mi dečaci.“ Ajvo je slegnuo ramenima kada je video njeno čuđenje
na licu. „Znaš već kakva su naša braća. U telegrafu koji je juče Rafael poslao Gabrijelu
piše: Dragi brate, čestitam ti na venčanju. Žao mi je što neću biti tu da upozorim tvoju
mladu kakav si ti beskoristan tupadžija. Volim te, Rafael?
Fibi nije mogla da prestane da se naglas smeje. „To baš zvuči kao on. Da, znam
kako vole da zadirkuju jedan drugog, mada nikada neću razumeti zbog čega to rade.
Pretpostavljam da će i moja dva sina biti isti takvi. Ali mi je drago što Henri nije bio
takav. Nikada ga nisam čula da bilo koga zadirkuje ili da se nekome ruga.“
„On je bio jako fin čovek“, rekao je Ajvo sa setom u glasu. „Bio je drugačiji od
ostalih. Nedostaje mi.“
 Osetio je kako ga je, s ljubavlju, čvršće stisnula za ruku.
Na Fibino olakšanje, okupljanje u salonu za crtanje je bilo mnogo manje
zastrašujuće nego što je očekivala. Tu su bili njeni roditelji i Serafina da joj prave
društvo, a sa njima su bili i lejdi i lord Vestklif, koje su ona i njena braća i sestra oduvek
nazivali čika Markus i teta Lilijan.
Stoni kros park, lord Vestklifovo ogromno imanje sa lovištem, nalazilo se takođe u
Hempširu, vrlo blizu Eversbija. Grof i njegova žena, koja je nekada bila bogata američka
naslednica iz Njujorka, podigli su tri sina i tri ćerke. Mada je teta Lilijan često
zadirkivala Fibi i pozivala je da odabere bilo kog od njenih robusnih sinova, Fibi joj je
uvek odgovarala – potpuno istinito – da bi takav brak bio ravan incestu. Marsdenovi i
Čelonovi su previše porodičnih praznika proveli zajedno i poznavali su jedni druge
previše dugo da bi između njihovih naslednika ikada mogla da se razviju bilo kakva
romantična osećanja.
Merit, najstarija ćerka Marsdenovih, bila je jedna od Fibinih najbližih prijateljica.
Nekoliko puta je dolazila kod nje u Eseks, da joj pomogne u trenucima kada je Henri bio
veoma bolestan. Brinula je o njemu vešto i bila je uvek dobro raspoložena. Zapravo, Fibi
je više verovala njoj nego što je verovala Henrijevoj majci, Džordžini, koja uglavnom
nije imala nerava da neguje jednog invalida.
„Draga moja Fibi“, rekla je Merit obuhvativši joj ruke svojim šakama. „Kako
prelepo izgledaš.“
Fibi se nagnula ka njoj i poljubila je u obraz. „Osećam se smešno u ovoj haljini“,
promrmljala je. „Ne mogu da shvatim zašto sam ikada pomislila da treba da je sašijem
od ovakve tkanine.“
„Zato što sam ti ja rekla da to uradiš“, kazala je Merit. „Pomagala sam ti sa
porudžbinom kod tvog krojača, sećaš se? Prvo si se pobunila zbog tkanine, ali ja sam ti
odmah rekla: Ne, žena bi i trebalo da šija’.“
Fibi se žalostivo nasmešila. „Niko ne može tako neustrašivo da šija kao ti, Merit.“
Lejdi Merit Sterling je bila živahna i atraktivna žena sa krupnim, tamnim očima,
bujnom crnom kosom i besprekornim tenom boje porcelana. Za razliku od svoje dve
sestre, ona je nasledila nižu, krupniju figuru Marsdenovih, umesto vitke figure svoje
majke. Isto tako, imala je četvrtasto lice na oca i odlučnu bradu, za razliku od malene i
ovalne, kakvu je imala njena majka. Ipak, Merit je posedovala toliko neodoljiv šarm da
je uvek zasenjivala svaku drugu ženu u svojoj blizini, ma koliko ona bila lepa.
Merit se fokusirala na osobu sa kojom razgovara sa toplinom i iskrenim
interesovanjem, kao da je on ili ona, jedina osoba na svetu. Postavljala je pitanja i
slušala pažljivo, nimalo ne delujući kao da samo čeka svoj red da ponovo priča. Ona je
bila gost kojeg su svi pozivali kada su morali da pomire različite ljude i spoje različite
ličnosti. Baš kao zaprška koja uspeva od bistre supe da stvori baršunasto savršenstvo.
Nije bilo nikakvo preterivanje reći da se svaki muškarac koji je ikada upoznao
Merit, nije barem malo zaljubio u nju. Kada je bila predstavljena plemićkim društvenim
krugovima Engleske, nebrojeno mnogo udvarača ju je proganjalo, pre nego što na kraju
nije pristala da se uda za Džošuu Sterlinga, brodskog magnata rođenog u Americi, ali
nastanjenog u Londonu.
Fibi i Merit su se povukle od svojih porodica, što im je pružilo malo vremena da
razgovaraju nasamo. Fibi joj je željno ispričala sve o susretu sa Vestom Rejvenelom, sa
predloženim obilaskom farmi, kao i prepotentnim komentarima koje je izgovorio.
„Jadna Fibi“, tešila ju je nežno Merit. „Muškarci zaista uživaju da objašnjavaju
stvari.“
„On mi nije ništa objašnjavao, držao mi je predavanje.“
„Uh, neopisivo dosadno. Ali moramo da dozvolimo novim ljudima u našim
životima da načine grešku. Sticanje prijatelja je često veoma trapav posao.“
„Ja ne želim da mi on bude prijatelj, ja samo želim da ga izbegavam.“
Merit je oklevala pre nego što joj je odgovorila. „Naravno, niko te ne bi za to
krivio.“
„Ali ti misliš da je to greška?“
„Draga, tuđa mišljenja su zaista zamorna, posebno moje.“
„To znači da misliš da grešim.“
Merit ju je gledala saosećajno. „Sada, kad su se vaše porodice orodile, ti ćeš njega
često da srećeš u budućnosti. Bilo bi lakše, za sve u to uključene, a posebno za tebe, da
vaš odnos ostane civilizovan. Da li bi ti bilo toliko nezamislivo da pružiš gospodinu
Rejvenelu još jednu šansu?“
Fibi se namrštila i skrenula pogled. „Bilo bi“, odgovorila je. „Zbog razloga koje ne
želim da objašnjavam.“
Nije ipak podsetila Merit da je Vest Rejvenel bio siledžija iz detinjstva kojeg je
Henri mrzeo iz dna duše. Nekako joj nije delovalo pristojno da čoveku blati reputaciju
za stvari koje je radio kao dečak – to sada više nikome nije od pomoći.
Ali Merit ju je zapanjila kad ju je upitala: „Zbog onoga što se desilo u internatu?“
Fibine oči su se razrogačile u šoku. „Ti se toga sećaš?“
„Da, to je bilo veoma važno Henriju. Čak i kada je postao zreo čovek, sećanje na
gospodina Rejvenela mu je uvek bilo trn u oku.“ Merit je zamišljeno zaćutala. „Mislim
da takvi događaji, s vremenom, postanu mnogo veći u našem umu nego što su ikada bili.
Uostalom, pitam se da li je Henriju možda bilo lakše da se fokusira na svog protivnika u
ljudskom obliku, umesto da razmišlja o svojoj bolesti.“ Pogledala je negde iza Fibinog
ramena. „Ne okreći se“, rekla joj je, „ali tu je jedan gospodin koji te neprekidno krišom
gleda sa druge strane prostorije. Nikada ga nisam videla ranije. Pitam se, da nije on tvoj
gospodin Rejvenel?“
„Gospode bože, molim te nemoj da ga zoveš moj gospodin Rejvenel. Kako
izgleda?“
„Tamnokos, sveže izbrijan i poprilično potamneo od sunca. Visok, sa ramenima
širokim kao da je ratar. Trenutno razgovara sa grupom drugih džentlmena i – oh, moj
bože. Ima osmeh topao poput vrelog sunčanog dana.“
„To je onda sigurno gospodin Rejvenel“, promumlala je Fibi.
 „Dakle. Sećam se da ga je Henri opisivao kao bledunjavog i štrkljastog.“ Meritine
obrve su se blago izvile dok je još jednom virnula preko Fibinog ramena. „Neko je baš
lepo izrastao.“
„Izgled apsolutno nije bitan. Ono što se računa je kakav je čovek iznutra.“
Kada je progovorila, Meritin glas je bio obojen smehom. „Pretpostavljam da se
može reći da si u pravu. Ali unutrašnji gospodin Rejvenel ima veoma privlačnu
spoljašnjost.“
Fibi se krišom nasmešila. „Vidi ti nju, udata žena“, prošaputala je praveći se da je
grdi.
„I udate žene imaju oči“, odgovorila je Merit skrušeno, sa licem koje je vragolasto
blistalo.

Šesto poglavlje

Kao po običaju, gosti su u svečanu trpezariju ulazili po svom statusu. Bez obzira na
godine ili bogatstvo koje su posedovali, prvi su ulazili oni čija je titula, odnosno
plemićke ime, bilo najstarije. To je značilo da su najhitniji ljudi u kući bili lord i lejdi
Vestklif, premda je Fibin otac bio vojvoda.
Po pravilima ponašanja u visokom društvu, Devon, lord Trenir, pratio je lejdi
Vestklif, dok je lord Vestklif pod ruku držao Ketlin. Ostatak gostiju je krenuo za njima u
unapred određenim parovima. Fibi je laknulo kad je shvatila da će nju pratiti najstariji
Vestklifov sin, lord Fokshol, kojeg je poznavala čitav život. On je bio krupan i izrazito
zgodan mlad muškarac, u svojim dvadesetim godinama, pravi atleta, kao i njegov otac.
Pošto je bio naslednik grofovije, već mu je dodeljena titula vikonta, ali su on i Fibi bili
previše bliski da bi se držali ustaljenih ceremonijala i etikecije.
„Fokse“, uskliknula je i širok osmeh joj je ozario lice.
„Rođako Fibi.“ Nagnuo se da je poljubi u obraz, a smeđe oči su mu zasijale od
sreće. „Izgleda da sam ja tvoja pratnja večeras. Zaista nemaš sreće.“
„Ja bih rekla da sam baš prava srećnica, s obzirom na to s kim sam mogla da
završim, zar ne?“
„Uz sve te slobodne i poželjne muškarce koji su ovde prisutni, bilo bi ti bolje sa
nekim ko te ne pamti kao devojčicu sa kikicama koja se spušta niz gelendere u Stoni
kros dvorcu.“
Fibi osmeh i dalje nije silazio s lica, čak i kad je naizgled tužno uzdahnula i
odmahnula glavom. „Oh, Fokse. Ti dani su davno prošli, zar ne?“
„I dalje te čeka još puno lepih dana“, rekao je blago.
 „Niko od nas ne zna koliko mu je vremena preostalo.“
Fokshol joj je ponudio ruku. „Pa onda, jedimo, pijmo i budimo srećni dok još
možemo.“
Nastavili su, ruku po ruku, zajedno do trpezarije, gde je vazduh blago mirisao na
sveže cveće, a prostor bio obasjan svetlošću stotina sveca. Ogromni sto iz jakobinskog
perioda, sa nožicama i potpornim gredama rezbarenim poput izuvijanog konopca, bio je
prekriven savršeno uštirkanim belim platnom. Čitav niz velikih srebrnih korpi prepunih
pupoljaka ruže je stajao između ogromnih zelenih saksija punih paprati. Uz zidove su
bili nanizani bogati aranžmani palminog lišća, azaleja i božura, pretvarajući svečanu
trpezariju u večernju zatvorenu baštu. Na svakom mestu za stolom stajao je sjajni irski
kristal, francuski porcelan i ne manje od dvadeset i četiri komada srebrnog
džordžijanskog escajga po svakom gostu.
Dugi niz pomoćnih slugu i posluge je stajao sa obe strane duž cele prostorije, dok
je gospoda pomagala damama da sednu za sto. Lord Fokshol je izvukao Fibi stolicu da
joj pomogne da se smesti za sto. Ali Fibi se zaledila kada je ugledala muškarca koji je
upravo smeštao damu sa njegove desne strane.
Na kartici na stolu, odmah pored njene, veštim kaligrafskim pismom bilo je
napisano ime: Gospodin Veston Rejvenel.
Stomak joj se momentalno prevrnuo.
Gospodin Rejvenel se okrenuo ka njoj i načas oklevao, delujući jednako
iznenađeno kao i ona. Izgledao je veoma impresivno u svečanoj večernjoj odeći. Bela
košulja i kravata su bile u snažnom kontrastu sa njegovom kožom koja je sijala
ćilibarskim sjajem, dok je odlično skrojeno odelo samo isticalo zapanjujuću širinu
njegovih ramena.
Način na koji ju je posmatrao je bio previše fokusiran, previše… nešto. Nije mogla
da smisli kako da se ponaša i samo ga je bespomoćno gledala, osećajući se kao da joj
neko vrelim kleštima iznutra čupa sve organe.
Pogled gospodina Rejvenela se spustio na kartice sa imenima koje su označavale
gde ko sedi za stolom, a onda je ponovo pogledao pravo u oči. „Ja nisam imao nikakve
veze sa rasporedom sedenja.“
„Očigledno“, odgovorila mu je oštro Fibi dok su joj se misli nemirno rojile. Prema
pravilima ponašanja u visokom društvu, gospodin bi trebalo da sve svoje vreme, pažnju i
razgovor uputi dami koja mu je sedela sa leve strane za stolom. Moraće da razgovara sa
njim tokom čitave večere.
Kada je preletela pogledom ostatak stola, videla je da je Gabrijel gleda.
Shvativši odmah njenu dilemu, njen brat joj se nemo obratio, oblikujući usnama
reči: da li želiš da ja…
Fibi mu je kratko odmahnula glavom. Ne, zaista nema nameru da pravi scenu veće
pre venčanja svog brata, makar morala da sedi i do Lucifera lično – mada bi, iskreno, i
to više volela od trenutnog rasporeda sedenja.
„Da li ti nešto nedostaje?“, začula je tihi glas lorda Fokshola pored svog levog uha.
Shvatila je da on i dalje čeka da je smesti u stolicu.
 Povrativši se od šoka, Fibi mu je odgovorila na silu se osmehujući: „Ne, Fokse, sve
je savršeno.“ Sela je u stolicu, pažljivo skupljajući svoju suknju.
Gospodin Rejvenel je i dalje stajao nepokretan, mršteći se svojim tamnim i gustim
obrvama. „Naći ću nekog da zameni mesto sa mnom“, rekao joj je tiho.
„Pobogu, samo sedite“, prošaputala mu je Fibi.
Seo je na svoju stolicu pažljivo kao da bi u svakom trenutku mogla da se polomi
pod njim. Njegov oprezni pogled se susreo s njenim očima. „Žao mi je zbog načina na
koji sam se poneo ranije prema Vama.“
„Sve sam to zaboravila“, rekla je. „Sigurna sam da ćemo uspeti da tolerišemo
uzajamno prisustvo tokom jednog obroka.“
„Ja neću pominjati poljoprivredu niti farme. Možemo da razgovaramo o nekim
drugim temama. Imam puno drugih interesovanja i veoma su šarenolika.“
„Kao na primer?“
Gospodin Rejvenel je razmišljao o odgovoru. „Zaboravite, ja nemam puno drugih
interesovanja. Ali se osećam kao muškarac koji bi mogao da ih ima.“
Zabavljajući se uprkos tome što to nimalo nije želela, Fibi mu se nevoljno
nasmešila. „Osim moje dece, ja nemam nikakva druga interesovanja.“
„Hvala bogu. Mrzim stimulišuće razgovore. Moj um nije dovoljno dubok da bi u
njemu i slamka mogla da pluta.“
Fibi je volela muškarce sa dobrim smislom za humor. Možda ova večera neće biti
toliko užasna koliko je mislila. „Onda će vam biti drago da čujete da mesecima nisam
pročitala nijednu knjigu.“
„Ja nisam mesecima otišao na koncert klasične muzike“, rekao je. „Ima previše
onih trenutaka tapši sad, nemoj sad da tapšeš. Od svega toga se unervozim.“
„Plašim se da ne možemo ni da razgovaramo o umetnosti. Mene simbolizam
iscrpljuje.“
„Onda mogu da pretpostavim da ne volite ni poeziju.“
„Ne… ukoliko se ne rimuje.“
„Ja, na primer, pišem pesme“, rekao je Rejvenel smrtno ozbiljnim glasom.
Neka mi bog pomogne, pomislila je Fibi i istog trenutka sve veselje je iščilelo iz
nje. Pre mnogo godina, kada se prvi put predstavila visokom društvu, činilo joj se da je
svaki mladi aristokrata kojeg je upoznala na nekom balu ili večeri bio pesnik amater.
Insistirali su da joj citiraju sopstvenu poeziju, ispunjenu velikim rečima o sjaju zvezda,
kapima rose i izgubljenoj ljubavi, u nadi da će je impresionirati svojom osećajnošću.
Očigledno, ta privremena moda još uvek nije prošla.
„Zaista?“, upitala ga je bez i trunke entuzijazma, u sebi se moleći da joj neće
ponuditi da joj nešto od toga i izrecituje.
„Da. Želite li da Vam odrecitujem neki stih?“
Potiskujući uzdah, Fibi je ljubazno izvila usne u blagi, veštački osmeh. „Svakako.“
 „To je iz mog nezavršenog dela.“ Gospodin Rejvenel je, savršeno ozbiljnog lica,
počeo da deklamuje: „Bio jednom jedan mladić po imenu Bruskone… 2 kome su uvek
spadale pantalone.“
Fibi je davala sve od sebe da se ne nasmeje, čime bi ga samo ohrabrila da nastavi.
Začula je zapanjen zvuk iz grla nekog od slugu iza njih.
„Gospodine Rejvenele“, upitala ga je, „zar ste zaboravili da je ovo zvaničan svečani
prijem?“
Oči su mu šeretski zasijale. „Pomozite mi sa sledećim stihom.“
„Ne pada mi na pamet.“
„Izazivam Vas.“
Fibi ga je ignorisala, precizno nameštajući salvetu preko svog krila.
„Dvostruko Vas izazivam da ne smete“, insistirao je.
„Zaista, Vi ste naj… oh, dobro onda.“ Fibi je otpila gutljaj vode dok je razmišljala o
rečima. Nakon što je spustila čašu, rekla je: „Jednog dana se sagao, dok je detelinu
brao.“
Rejvenel je odsutno vrhom prsta prelazio preko ivice prazne kristalne čaše. Nakon
nekoliko sekundi, trijumfalno je rekao: „…i pčela ga ubola, kad sag‘o se dopola.“
Fibi se umalo nije ugušila od smeha. „Možemo li barem da se pretvaramo da smo
dostojanstveni?“, zamolila ga je.
„Ah, ovo će biti jako dugačka večera.“
Podigla je pogled ka njemu i videla kako joj se smeši, lako i toplo. Osetila je
neobičan drhtaj koji joj je potresao čitavo telo, nalik osećaju buđenja nakon dugog
spavanja i protezanja mišića sve dok se ne zadrhti.
„Pričajte mi o svojoj deci“, rekao joj je.
„Šta biste voleli da znate?“
„Bilo šta. Kako ste odlučili koja ćete im imena dati?“
„Džastin je dobio ime po omiljenom ujaku mog muža – starom, dragom neženji,
koji mu je uvek donosio knjige kada je bio bolestan. Moj mlađi sin, Stiven, dobio je ime
po liku iz avanturističkog romana koji smo lord Kler i ja čitali kada smo bili deca.“
„Kako se zvao taj roman?“
„Zaista ne mogu da Vam kažem, mislićete da je smešno. I jeste smešno. Ali smo ga
oboje voleli. Pročitali smo ga više od deset puta. Ja sam morala da pošaljem Henriju
moju knjigu nakon što…“
Nakon što si ti njegovu ukrao.
U Henrijevim očima, najgore što mu je Vest Rejvenel ikada uradio je bilo to što mu
je ukrao knjigu Stiven Armstrong: Lovac na blago iz kutije ispod njegovog kreveta u
kojoj je čuvao svoje stvari. Mada identitet kradljivca nikada nije dokazan, Henri se
sećao da mu se Rejvenel ranije rugao kad god bi ga video da čita baš tu knjigu. „Znao
sam da ju je on ukrao“, pisao joj je Henri. „Verovatno je uradio nešto užasno s njom.
Bacio je u toalet. Iznenadio bih se kada bi taj glupander uopšte znao da čita.“
2 Vrcave, bezobrazne pesme šaljivog karaktera tipa „Bio jednom jedan mladić.“ bile su veoma popularne u
nižim, siromašnim slojevima engleskog društva – prim. prev.
 „Jednog dana kad porastemo“, pisala mu je tada Fibi u odgovoru na njegovo
pismo, ispunjena pravedničkim gnevom i osvetom, „zajedno ćemo otići da ga prebijemo
i da mu otmemo nazad tu knjigu.“
Umesto toga, sada sedi pored njega za večerom.
„…nakon što je on izgubio svoj primerak“, nezgrapno je dovršila rečenicu.
Zaćutala je i gledala slugu kako doliva vino u jednu od njenih čaša.
„Kako je on…“ započeo je gospodin Rejvenel, i zaćutao, mršteći se. Meškoljio se u
stolici, kao da mu je neprijatno, pa ponovo progovorio. „Kada sam bio mali, postojala je
jedna knjiga…“ Ponovo je zaćutao, trudeći se da svoje telo što više približi njoj.
„Gospodine Rejvenele, da li ste dobro?“, upitala ga je zbunjeno Fibi.
„Da. Samo… postoji jedan problem.“ Pogledao je namršteno u svoje pantalone.
„Problem sa nečim u Vašem krilu?“, upitala ga je duhovito.
Odgovorio joj je očajničkim šapatom; „Zapravo, da.“
„Stvarno?“ Fibi nije bila sigurna da li da se smeje ili da se zabrine. „O čemu se
radi?“
„Žena sa moje desne strane uporno stavlja svoju ruku na moju nogu.“
Fibi se krišom nagnula napred da proviri iza njega. „Zar to nije lejdi Kolvik?“
prošaputala je. „Čija je majka, lejdi Bervik, podučavala Pandoru i Kasandru pristojnom
ponašanju i pravilima u društvu?“
„Da“, odsečno je odgovorio. „Izgleda da je zaboravila da istome nauči i svoje
ćerke.“
Koliko je Fibi razumela, Doli, lejdi Kolvik, nedavno se udala za starijeg bogataša,
ali izgleda da sa svojim bivšim udvaračima ima gomilu afera njemu iza leđa. Zapravo,
da nije bilo Dobnog skandaloznog ponašanja na jednoj zabavi, možda se Pandora i
Gabrijel nikada ne bi ni upoznali.
Gospodin Rejvenel se iznervirano trgnuo i spustio ruku ispod stola, da odgurne
nevidljivu ruku koja je istraživala njegovo međunožje.
Fibi je razumela njegovu dilemu. Kada bi gospodin skrenuo pažnju drugima na
takvo skandalozno ponašanje, njega bi okrivili što je osramotio damu. Štaviše, dama bi
mogla sa lakoćom da ga optuži za laž, i većina ljudi bi radije njoj poverovala.
Duž čitavog stola, sluge su gostima punile čaše sa vodom, vinom i rashlađenim
šampanjcem. Odlučivši da iskoristi priliku i gužvu, Fibi je rekla gospodinu Rejvenelu:
„Molim Vas, nagnite se malo napred.“
Začuđeno je podigao obrve, ali je poslušao.
Fibi je ispružila ruku iza njegovih širokih leđa i vrhom kažiprsta dodirnula nagu
mišicu lejdi Kolvik. Mlada žena ju je uplašeno pogledala. Bila je veoma lepa, sa
tamnom kosom zakačenom u visoku punđu prepunu kovrdža, ukrašenu trakama i
perlama. Obrve iznad njenih očiju sa gustim trepavicama su bile pažljivo počupane u par
savršenih, tananih crtica, kao na porcelanskim lutkama. Raskošna, krupna biserna
ogrlica, na kojoj su visili dijamanti veličine bristolskih trešanja, sijala je oko njenog
vrata.
 „Draga moja“, obratila joj se Fibi prijatnim tonom, „ne mogu, a da ne primetim da
pokušavaš da pozajmiš salvetu gospodina Rejvenela. Molim te, uzmi ovu moju.“
Ispružila je svoju salvetu ka mladoj ženi, koja je automatski krenula da je uzme rukom.
Međutim, u sledećem trenutku, lejdi Kolvik je hitro povukla svoju ruku. „Nemam
ni najmanju predstavu o čemu govorite.“
Fibi se nije dala zavarati. Mladu ženu je oblilo crvenilo sopstvene krivice, a i njene
usne su se iznenada nadule. „Zar zaista moram da Vam objašnjavam?“, upitala ju je
veoma tiho. „Ovaj gospodin ne uživa da ga pipkaju kao da je ostriga na ribljoj pijaci,
dok pokušava da večera na miru. Ljubazno Vas molim da svoje ruke držite u svom
krilu.“
Oči lejdi Kolvik su se šokirano razrogačile. „Mogle smo da ga delimo“, odgovorila
joj je i okrenula se ka svom tanjiru besno frknuvši.
Tihi smeh se začuo od jednog od sluga iza njih.
Gospodin Rejvenel se samo naslonio na naslon svoje stolice. Ne okrećući se,
prstom je pozvao preko ramena: „Džerome?“
Sluga mu je prišao i nagnuo se ka njemu. „Gospodine?“
„Ako te opet čujem da prisluškuješ“, tiho ga je upozorio gospodin Rejvenel, „od
sutra ćeš da čistiš hodnike.“
„Da, gospodine.“
Nakon što se sluga ponovo povukao na svoje mesto, gospodin Rejvenel je usmerio
svu svoju pažnju na Fibi. Sićušne bore smejalice u uglovima njegovih očiju su se
produbile. „Hvala Vam što niste pristali da me delite.“
Samo je slegnula ramenima. „Umešala se u naš savršeno dosadan razgovor. Neko je
morao da je spreči.“
Usne su mu se izvile u širok osmeh.
Fibi nikada ranije nije bila do te mere svesna nečijeg prisustva kao njegovog u tom
trenutku. Kao da je sveki nerv u njenom telu oživeo kao odgovor na njegovu blizinu.
Bila je opčinjena tim očima, neverovatne boje plavog mastila. Bila je fascinirana
tačkicama koje su izvirivale na njegovoj glatko izbrijanoj bradi i uštirkanog belog
okovratnika koji je grlio njegov mišićavi vrat. Mada ponašanje lejdi Kolvik nije moglo
da se opravda, svakako je mogla da je razume. Kakav li je osećaj dodirnuti mu nogu?
Sigurno je bila veoma tvrda. Poput kamena. Od te pomisli se promeškoljila u stolici.
Šta se to sa mnom dešava?
Sklanjajući pogled s njega, fokusirala se na majušnu graviranu metalnu pločicu sa
jelovnikom koja je bila smeštena na stolu između njihove dve stolice. „Bistra supa od
junetine ili pire od prolećnog povrća“, čitala je naglas. „Pretpostavljam da ću ja uzeti
supu.“
„Birate slabašnu supu umesto prolećnog povrća?“
„Nikada nemam jak apetit.“
„Ne, samo me saslušajte. Kuvar pošalje poslugu u baštu po zrelo povrće – praziluk,
šargarepe, mlade krompiriće, tikvice, paradajz – i onda sve to dinsta sa svežim
začinskim biljem. Kada povrće omekša, on ga pasira u pire sve dok ne bude svilenkasto
glatko, i onda doda malo pavlake. Serviraju ga na stolu u glinenim tepsijama, a preko
pirea pospu krutone3 ispržene u puteru. U svakom zalogaju može se osetiti čitava bašta.“
Fibi nije mogla, a da ne uživa u njegovom entuzijazmu. „Otkud znate toliko toga o
pripremi jela?“
„Proveo sam poprilično vremena u kuhinji“, priznao je. „Volim da znam sve o
odgovornostima i poslovima koje posluga obavlja, kao i o uslovima u kojima to rade. A
što se mene tiče, najhitniji posao na čitavom Eversbi imanju je da svi budu zdravi i siti.
Niko ne može da radi praznog stomaka.“
„Da li kuvarici smeta Vaše uplitanje?“
„Ne, sve dok joj se sklanjam s puta i ne guram prste u činije i šerpe.“ Nasmešila se.
„Vi zaista volite hranu, zar ne?“
„Ne, ja obožavam hranu. Od svih zemaljskih zadovoljstava, hrana mi je na drugom
mestu.“
„Koje Vaše zadovoljstvo je na prvom?“
„Ta tema nije prikladna za večeru.“ Nakon što je zaćutao na nekoliko sekundi,
nevino je nastavio: „Ali mogu da Vam kažem nakon večere, ako Vas zanima.“
Nevaljac. Ovo je bilo maksimalno prikriveno flertovanje, ovaj naizgled običan
komentar koji izaziva interesovanje. Fibi je rešila da ga ignoriše i nastavila je da zuri u
jelovnik sve dok besmislena slova napokon nisu počela da joj liče na reči koje je
razumela. „Vidim ovde da postoji opcija od više jela sa ribom. Možemo da biramo
između iverka u sosu od jastoga, ili ribe list spremljene na normandijski način.“
Zaustavila se. „Nisam upoznata sa ovim drugim jelom.“
Gospodin Rejvenel joj je spremno odgovorio. „To su fileti od bele ribe list,
marinirani u sajderu,4 dinstani na puteru i prekriveni umućenom pavlakom. Laganog je
ukusa, sa neznatnom kiselinom koja potiče od jabuke iz sajdera.“
Prošlo je jako mnogo vremena od kad je Fibi razmišljala o jelu kao o bilo čemu
drugom osim o ritualnoj radnji neophodnoj za preživljavanje. Ne samo da je izgubila
apetit nakon što je Henri preminuo, ona kao da je izgubila čulo ukusa. Samo je nekoliko
stvari sada imalo ukus koji je osećala. Jak čaj, limun i cimet.
„Moj muž nikada…“ Nagon da spusti svoj gard pred njim je bio toliko snažan da ju
je potpuno preplavio, mada je imala osećaj da time vara Henrija.
Gospodin Rejvenel ju je strpljivo slušao, delimično nakrivljene glave.
„Nije mogao da toleriše mleko, pavlaku niti crveno meso“, nastavila je Fibi
oprezno. „Jeli smo samo najjednostavnija jela, sve je moralo da bude skuvano i bez
ikakvih začina. Čak i tad je trpeo strahovite muke nakon jela. Bio je toliko drag i mio
čovek, nije želeo da ja ne uživam u stvarima samo zato što on to nije mogao. Ali kako
bih mogla da jedem puding ili da popijem čašu vina pred njim? Nakon što sam tako
živela dugi niz godina… sa hranom koja je bila moj neprijatelj… plašim se da više
nikada neću moći ponovo da pojedem nešto iz čistog uživanja.“

3 Kockice hleba, ispečene ili ispržene uz dodatak začina – prim. prev.

4 Alkoholno gazirano piće od jabuke – prim. prev.
 Momentalno je Fibi shvatila koliko je ovakvo njeno priznanje bilo neprikladno za
formalnu večeru. Spustila je hitro pogled i zurila od neprijatnosti u escajg pred sobom, i
toliko joj je bilo neprijatno da je na trenutak pomislila da je najbolje da sebe probode
viljuškom za salatu. „Oprostite mi“, rekla je. „Toliko sam predugo bila van društvenih
događaja koji ne uključuju porodicu da sam potpuno zaboravila prikladno da se ponašam
i ćaskam u društvu.“
„Ljubazno ćaskanje je suludo trošiti na mene. Ja većinu svog vremena provodim u
društvu životinja sa farme.“ Gospodin Rejvenel je sačekao da njen blagi osmeh izbledi
pre nego što je nastavio. „Vaš suprug je sigurno bio čovek velike unutrašnje snage. Da
sam ja bio na njegovom mestu, sigurno ne bih bio drag niti mio prema drugim ljudima.
Zapravo, ja nisam takav ni kada sve ide onako kako sam zamislio.“
Kada ga je čula kako hvali Henrija, delić neprijateljstva koje je osećala prema
njemu kao da je nestao. Bilo joj je mnogo lakše da mrzi neku osobu koja je bila samo
daleki koncept, ali gotovo nemoguće da mrzi nekoga ko je živeo i disao u stvarnosti, tu
pored nje.
Razmišljajući o njegovom poslednjem komentaru, Fibi ga je upitala: „Da li imate
opasnu narav, gospodine Rejvenele?“
„Blagi bože, zar niste već to čuli? Rejvenelovi su burad baruta sa jako kratkim
fitiljima. Zbog toga ima tako malo muškaraca u porodici. Konstantno opijanje i tuče
obično ne vode do duboke i srećne starosti.“
„Je li to ono što i Vi radite? Konstantno se opijate i tučete?“
„Nekada sam to radio“, priznao je.
„Zašto ste prestali?“
„Previše bilo čega zaista umara“, rekao je i nasmešio joj se. „Čak i potrage za
zadovoljstvom.“

Sedmo poglavlje

Kako se ispostavilo, pire od prolećnog povrća je nadmašio čak i opis gospodina

Rejvenela. Mekana i nežna crvenkasto-narandžasta smesa je zaista imala ukus bašte.
Bila je to hrabra, kremasta harmonija kiselog paradajza, slatkih šargarepa, krompirića i
zeleniša, spojenog skupa u savršeni prolećni zalogaj. Kada je Fibi zagrizla hrskavi
kruton, delimično smekšan u pireu, zatvorila je oči da uživa u ukusu. Gospode, prošlo je
toliko vremena kada je poslednji put nešto zaista okusila.
„Rekao sam Vam“, zadovoljno je kazao Rejvenel.
„Mislite li da bi Vaša kuvarica htela da podeli recept?“
 „Pristala bi ako bih je ja zamolio.“
„Hoćete li da učinite to za mene?“
„A šta ćete Vi zauzvrat da učinite za mene?“
Od iznenađenja se naglas nasmejala. „Kako je samo to negalantno. Šta se dogodilo
sa džentlmenstvom? Šta je sa kulturom prema dami?“
„Ja sam farmer, nisam vitez. Ovde, u mom kraju, važi pravilo: koliko daš, toliko
dobiješ.“
Način na koji joj se obraćao je bio toliko drugačiji od onoga na šta je navikla u
poslednje vreme i od saosećajnosti koju su ljudi obično pružali udovicama. Ovo joj je
ličilo na… flertovanje. Ali nije mogla da bude sigurna da je to zaista. Prošlo je toliko
vremena od kad je neko flertovao sa njom. Naravno, on je bio bukvalno poslednji
muškarac od kog bi priželjkivala takvu vrstu pažnje, samo što je… na neki čudan i
prijatan način, to uzbuđivalo.
Za stolom je započeo beskrajni niz zdravica, za buduću sreću i napredak
mladencima, Za dobro zdravlje porodicama koje će se uskoro oroditi, zdravica za
kraljicu, za domaćina i domaćicu, za sve dame i tako redom. Čaše su neprestano
dopunjavane finim starim vinima, sklonjene su prazne činije za supu i na sto su
postavljeni tanjirići sa rashlađenim kriškama zrele dinje.
Svako sledeće jelo je bilo bolje od prethodnog. Fibi je bila ubeđena da niko ne
može da nadmaši francusku kuvaricu iz Herons pointa, ali ovo je bila najukusnija hrana
koju je ikada probala. Njenu korpicu sa hlebom su iznova dopunjavali svežim i vrelim
rolnicama testa i tankim kukuruznim pogačicama, serviranim sa kockicama zasoljenog
putera. Sluge su iznosile savršeno ispečene fazane sa hrskavom kožicom na kojoj su se i
dalje pojavljivali mehurići od toplote… pržene teleće kotlete u sosu od konjaka… tanko
sečene pihtije od povrća punjene sićušnim prepeličjim jajima. Sveže salate jarkih boja
posute pahuljicama od sušene šunke ili komadića crnih tartufa, isečenih tanko poput lista
papira. Pečeni juneći i jagnjeći butovi su bili posluživani u komadu na stolu i sečeni
tanko pred gostima, pa servirani u tanjire prelivene močom.
Dok je Fibi isprobavala jelo za jelom, sedeći pored najvećeg neprijatelja svog
pokojnog muža, uživala je kao nikada pre. Vest Rejvenel je bio rečit i neopisivo
zabavan. Neprestano je nešto komentarisao, uspevajući da se zaustavi u pravom trenutku
i ne pređe granicu dobrog ukusa. Kao da ju je obavio svojim iskrenim i opuštenim
interesovanjem. Njihov razgovor je tekao glatko, sa lakoćom i međusobnim uživanjem.
Nije mogla da se seti kada je poslednji put s nekim ovoliko pričala, da usta nije
zatvarala. Niti je mogla da se seti kada je poslednji put u zadnjih nekoliko godina pojela
ovoliko hrane.
„Koja su još jela ostala?“, upitala ga je kad su izneli sorbe 5 za ispiranje ukusa sa
jezika u minijaturnim kristalnim čašama.
„Samo sir, a nakon toga desert.“
„Ja ne mogu da se izborim ni sa sorbeom.“

5 Zaleđeni desert od voća i vode, nalik sladoledu, samo bez mleka i jaja – prim. prev.
 Gospodin Rejvenel je sporo odmahnuo glavom gledajući je i glumeći duboko
razočaranje. „Vi ste stvarno perolaka kategorija. Dozvolićete da Vas ova večera porazi?“
Bespomoćno se nasmejala. „Ovo nije neki takmičarski sport.“
„Neki obroci su borba, do samog kraja. Toliko ste blizu pobede – pobogu, nemojte
sada da odustanete.“
„Daću sve od sebe“, rekla je sumnjičavo. „Mrzim da se hrana baca.“
„Ništa se neće baciti. Sve što ostane iza nas ili ide na gomilu za pravljenje đubriva
ili će završiti u stomaku neke svinje na imanju.“
„Koliko imate svinja na imanju?“
„Dvadeset i četiri. Još neki naši farmeri drže svinje. Pokušao sam da ubedim i
ostale – posebno one koji imaju manje plodno zemljište – da im je bolje da investiraju u
stoku nego u kukuruz. Ali plaše se, oklevaju. Po njima je gajenje životinja, posebno
svinja, korak unazad u odnosu na gajenje kukuruza i pšenice.“
„Ne shvatam zašto tako razmišljaju…“, započela je Fibi, ali ju je prekinuo radostan
Pandorin glas.
„Rođače Vest, da li ti to pričaš o svinjama? Jesi li ispričao lejdi Kler o Hamletu?“
Gospodin Rejvenel je poslušno započeo da priča anegdotu o trenutku kada je
posetio jednog farmera i spasio odbeglo prase da ne bude zaklano. Uskoro je ceo sto
počeo da sluša njegovu priču.
Bio je talentovan govornik, opisujući jadno prasence kao da je siroče iz
Dikensovog romana. Nakon što je spasio to tek rođeno stvorenje, shvatio je da neko o
njemu mora i da se brine. Stoga ga je doveo na imanje Eversbi i dao ga Pandori i
Kasandri. Ne obazirući se na protivljenja ostatka porodice, kao i posluge, bliznakinje su
to prase usvojile kao kućnog ljubimca.
Kako je prasence raslo i postajalo sve veće, svi su krivili gospodina Rejvenela za
probleme koje je stvaralo.
„A da bude još gore“, dodala je Pandora, „nismo ni znale, sve dok nije bilo
prekasno, da svinja mora da a uštroji dok je još maleno prase. Nažalost, postao je previše
smrdljiv da bi mogao da živi sa nama u kući.“
„Lejdi Trenir je pretila da će me ubiti svaki put kad bi videla svinju kako radosno
trči po kući zajedno sa psima“, nastavio je gospodin Rejvenel svoju priču. „Zbog toga
mesecima nisam smeo da joj okrenem leđa.“
„Zaista sam pokušala nekoliko puta da ga gurnem niz stepenice“, priznala je Ketlin
glumeći potpunu ozbiljnost, „ali je prosto previše krupan, nisam nikako uspevala da
uhvatim dovoljan zalet.“
„Takođe si veoma često spominjala i žarač iz kamina“, podsetio ju je gospodin
Rejvenel.
„Ne, to nisam bila ja“, odgovorila mu je Ketlin. „To je bila kućepaziteljka.“ Priča je
postajala sve zanimljivija kada se uključio i gospodin Vinterborn, i nastavio da priča
kako je odseo u Eversbiju dok se oporavljao od povrede oka, a niko mu nije rekao da u
kući živi svinja. „Čuo sam je iz svoje postelje, i pretpostavio sam da je to samo još jedan
pas.“
 „Pas?“, začuo se lord Trenir sa čela stola, zureći šokirano u svog starog prijatelja.
„Da li ti je to zvučalo kao pas?“
„Jašta, samo pas koji ima probleme s disanjem.“
Čitav sto se smejao glasno.
Smeškajući se i dalje, Fibi je krišom pogledala gospodina Rejvenela i šokirala se
kada je videla da i on nju gleda. Kao da ih je obavila nekakva čudnovata i neobjašnjiva
čarolija intimnosti. Hitro je spustio pogled na nekorišćen nož za voće pored svog tanjira.
Podigao ga je i palcem prešao preko ivice, kao da testira njegovu oštrinu.
Fibi je uplašeno zavapila: „Ne, nemojte“, rekla mu je nežno.
Nasmešio joj se šeretski i spustio nož. „Stara navika. Oprostite mojim lošim
manirima.“
„Nisam zbog toga reagovala. Uplašila sam se da se ne posečete.“
„Ne morate da brinete. Moje ruke su grube poput sedla. Kada sam prvi put došao
na Eversbi imanje…“ Zaćutao je. „Ne. Rekli smo da neću pričati o poljoprivredi.“
„Oh, nastavite, molim Vas. Kada ste prvi put došli ovde…?“
„Morao sam da počnem sa obilascima zakupaca i farmera, a toga sam se užasno
plašio.“
„Pomislila bih da su se oni više plašili Vas.“
Kratko se nasmejao. „Postoji mnogo toga što plaši farmere, ali podgojeni,
polupijani nesposobnjaković iz Londona ne spada u stvari koje ih plaše.“
Fibi ga je slušala i blago se namrštila. Retko se događalo da čuje, ako je ikada i
čula, nekog muškarca da tako pogrdno priča o sebi, nimalo se ne štedeći.
„Prvog dana“, nastavio je gospodin Rejvenel, „bio sam potpuno van sebe, u veoma
lošem stanju, pošto sam dan pre toga odlučio da više ne želim da živim kao propalica.
Trezvenost mi nije baš odgovarala. Glava me bolela, imao sam ravnotežu
dvogodišnjaka, i bio vrlo loše volje. Taj farmer, Džordž Strikland, pristao je da odgovori
na moja pitanja o farmi samo ako je mogao da priča sa mnom dok radi. Morao je da
ožanje ovas i unese ga u ambar pre nego što padne kiša. Izašli smo u polje, gde su neki
ljudi već sekli stabljike, a drugi skupljali i uvezivali snopove. Nekolicina je pevala,
trudeći se da tako svima održe ritam. Stabljike su bile visoke do mojih ramena i prelepo
su mirisale, tako čisto i slatko. Sve je bilo toliko…“ Odmahnuo je glavom, nemoćan da
nađe pravu reč, i pogledom odlutao daleko.
„Strikland mi je pokazao kako da uvezem stabljike“, nastavio je nakon kratkotrajne
pauze. „I tako sam i ja nastavio da radim dok smo razgovarali. Kada sam stigao do kraja
mog reda useva, čitav moj život je bio promenjen iz korena. To je bila prva korisna stvar
koji sam učinio sopstvenim rukama.“ Šeretski se nasmešio. „Imao sam gospodske ruke
tada. Meke i manikirane. Sada nisu ni izbliza tako lepe.“
„Dozvolite mi da ih pogledam“, rekla je Fibi. Njen zahtev je zvučao mnogo
intimnije nego što je nameravala. Vrelina joj je udarila u obraze koji su se zarumeneli
kada joj je udovoljio i polako ispružio ruke ispod stola, sa dlanovima okrenutim na dole.
Svuda oko njih se čula nekakva buka. Escajg je udarao o porcelan, smeh je
odjekivao dvoranom i sve to je nekako postajalo tiše i tiše, da im se učinilo da su ostali
sami. Pogledala je u njegove ruke, krupne šake sa dugačkim prstima, sa do kraja
isečenim noktima. Bile su besprekorno čiste, ali osunčana koža njegovih ruku je bila
pomalo suva i ogrubela. Na levoj ruci je imao nekoliko manjih ožiljaka, a ispod palca se
nazirala nedavno stečena modrica. Fibi je pokušavala da zamisli te sposobne ruke
manikirane i mekane, ali to joj nikako nije polazilo za rukom.
Ne, njegove ruke nisu bile lepe na oko. Ali su bile prelepe.
Šokirala je samu sebe kada je zamislila kakav bi osećaj bio kada bi dodirnule njenu
kožu, tako grube, a nežne, pune nevaljalih znanja i veština u vrhovima prstiju. Ne, ne
razmišljaj o tome…
„Upravnik imanja ne mora obično da radi zajedno sa farmerima, zar ne?“, uspela je
jedva da prozbori.
„Mora, ako želi da iskreno razgovara sa njima. Ti ljudi i njihove žene nemaju
vremena da ostave sve svoje poslove i da popiju s tobom šolju čaja usred bela dana. Ali
su spremni da popričaju sa mnom ako im pomognem da poprave polomljenu ogradu ili
uskočim s njima da slažem cigle. Lakše im je da veruju čoveku kojem nije teško da se
oznoji od rada i ima par žuljeva na rukama. Fizički rad je na neki način njihov jezik –
nakon njega se svi bolje razumemo.“
Fibi ga je pažljivo slušala, zaključujući da on ne samo da poštuje druge farmere
koji im plaćaju najam za zemlju, već da su mu iskreno dragi. Bio je toliko drugačiji od
onoga što je očekivala. Ma kakav da je nekada bio, taj okrutni i nesrećni dečak je izgleda
uspeo da odraste i od sebe napravi čoveka sposobnog za saosećanje i razumevanje
drugih. Nije bio siledžija. Nije bio loš čovek, nimalo.
Henri, pomislila je tužno, ispostavilo se da je užasno teško mrzeti našeg
neprijatelja.

Osmo poglavlje

Vest se obično budio odmoran, svež i spreman da započne novi dan. Ovog jutra,
međutim, kada je petao zakukurikao, osećao je kao da mu skače po živcima. Loše je
spavao zbog previše hrane i vina, a osećao se i previše nervozno zbog tolike prisnosti sa
Fibi, lejdi Kler. Njegova isprekidana noć je bila prepuna snova o njoj, u njegovom
krevetu, u fantaziji seksualnih scena za koje je bio potpuno uveren da ona nikada ne bi
htela da bude deo. I zato je sad bio frustriran, besan i napaljen poput mladog srndaća.
Vest je oduvek bio prilično zadovoljan sobom što je dovoljno pametan da nikad ne
poželi ženu koju ne može da ima. Ali Fibi je bila jedna na svetu, nijedna nije nalik njoj.
Tokom čitave večere divio se njenoj lepoti, kosi i koži koje su bisernim sjajem blistale
pod svetlošću sveća. Bila je pametna, odlično je opažala i imala je hitar um, uvek
spreman da odgovori. Čak je video naznake njenog sarkastičnog smisla za humor, što je
on obožavao, ali je takođe nekoliko puta prepoznao u njoj stidljivost i izvesnu dozu
melankolije, koja ga je dirnula pravo u srce. Ona je bila žena kojoj je bilo neophodno da
uživa, a on je želeo da joj pomogne da se opusti i zabavi na način rezervisan samo za
odrasle.
Ali Fibi, lejdi Kler, nije bila žena za njega. On je bivši rasipnik bez ikakvog imanja,
bez plemićke titule i bez bogatstva. Ona je udovica, izrazito visokog roda, sa dva mala
sina. Njoj je potreban odgovarajući muž na visokoj poziciji u aristokratskom društvu, a
ne nekakva skandalozna afera.
Ipak, to nije sprečilo Vesta da zamišlja kako bi to izgledalo. Njena riđa kosa
spuštena i rasuta po njegovom jastuku. Poljubac, njene usne čežnjivo rastavljene. Naga
koža boje slonovače i nežnih, ružičastih pregiba. Toplo udubljenje na unutrašnjoj strani
njenog lakta, hladne kupole njenih divnih dojki. Maleni trougao vatrenih kovrdža sa
kojima bi se poigravao…
Uz tiho režanje, Vest se prevrnuo na stomak i zabio lice u jastuk. Goreo je od
uzbuđenja, do te mere da mu je bilo čas vruće, čas hladno. Čak je pomislio da ima
groznicu. Možda je to imalo nekakve veze sa njegovom dugačkom apstinencijom.
Pričalo se da je suzdržavanje od pražnjenja veoma loše za zdravlje muškarca. Mora da je
patio od opasnog viška muške esencije.
Uz prigušenu psovku ustao je iz kreveta i krenuo da se okupa hladnom vodom.
Dok se oblačio u svoju svakodnevnu odeću, Vest je mogao da čuje komešanje
zaposlenih slugu koji se trude da ne probude goste imanja. Vrata su se otvarala i
zatvarala, glasovi su tiho žamorili. Čuo je i konje i kočije napolju, na prilaznom putu
posutim tucanikom i znao je da stiže dostava od cvećara, pekara, poslastičara, iz
vinarije.
Venčanje će se održati otprilike za pet sati, i pratiće ga ekstravagantan doručak
kojem će prisustvovati ne samo gosti koji su juče stigli, već i ljudi iz grada, lokalci, kao i
svi stanovnici Eversbija. Čitava masa ljudi će se iz kuće preseliti u vrtove, gde su upravo
nameštali iznajmljene stolove i stolice na rasklapanje. Muzičari su unajmljeni da sviraju
tokom ceremonije venčanja i tokom doručka, a naručena je neverovatna količina
šampanjca. Čitav ovaj događaj je koštao pravo malo bogatstvo. Sreća što je to bila
Devonova briga, a ne njegova.
Nakon što je oprao zube i začešljao svoju vlažnu kosu, Vest je sišao u prizemlje.
Kasnije će se, uz pomoć Devonovog ličnog sluge Satona, obrijati i obući u svečano
odelo za svadbe. Za sada je važno samo da se poštara da se sve odvija po planu.
Devon je bio sam u jutarnjem salonu, sedeo je za jednim od okruglih stolova sa
nekoliko listova papira u ruci, a ispred njega je bila šoljica kafe. Ironično, iako on nije
navikao da se budi ovako rano, izgledao je sveže i odmorno, dok je Vest delovao
izmučeno i nervozno.
Njegov stariji brat je podigao pogled sa svojih beleški i nasmešio mu se. „Dobro
jutro.“
 „Zbog čega si ti tako prokleto veseo?“ Vest je prišao komodi i sipao sebi kafu iz
vrućeg srebrnog bokala.
„Nakon današnjeg dana, Kasandra će ostati naša jedina sestra koja još uvek nije
udata.“
Ne tako davno, bez ikakvog upozorenja, Devon je nasledio upropašćeno imanje sa
finansijskim poteškoćama, kao i odgovornost prema nekih dve stotine stanara grofovije,
pedeset vremešnih slugu i tri veoma mlade Rejvenel sestre, koje kao da nisu bile sa
ovoga sveta. Mogao je lako da proda sve što već nije bilo prezaduženo i da sruši čitavu
palatu. Mogao je da kaže svima koji su u njoj živeli, uključujući i sestre Rejvenel, da je
vreme da se pobrinu same za sebe.
Ipak, iz razloga koji Vest nikada neće potpuno razumeti, Devon je na sebe preuzeo
taj neverovatni teret da brine o svima. Uz naporan rad i nešto sreće, uspeo je da zaustavi
propadanje imanja. Sada je glavna kuća bila u procesu restauracije, više nisu bili
zaduženi, a farme će im ove godine, zapravo, doneti i mali profit. Helen, najstarija
sestra, udala se za Risa Vinterborna, koji je imao carstvo robnih kuća, a Pandora se,
suprotno svim očekivanjima, udavala za naslednika vojvode.
„Brinuo si se za ove devojke čitave dve godine, zar ne?“, upitao ga je Vest.
„Prokleto mnogo više nego što su njihov rođeni otac i brat ikada učinili za njih. Bio si
dobar prema njima, Devone.“
„Kao i ti.“
Vest je na to odgovorio radosnim frktanjem. „Ja sam onaj koji ti je rekao da digneš
ruke od svega, da se okreneš i odeš.“
„Ali si svejedno pristao da mi pomogneš. Ti si napornije radio od svih, uključujući i
mene. Mogu slobodno da kažem da si ti zaslužniji što je imanje opstalo, nego ja.“
„Gospode bože. Hajde da ne pridajemo preveliki značaj mom polusposobnom
vođenju zemlje i farmi.“
„Zemlja i farme čine imanje. Bez njih, porodični grb i grofovija nemaju nikakvog
smisla. Zbog tebe ćemo ostvariti profit prvi put u poslednjih deset godina. A nekim
čudom si uspeo i neke od farmera da uvedeš u eru modernizovane poljoprivredne
proizvodnje.“
„Dok su se batrgali, otimali i borili usput“, šaljivo je dodao Vest. Seo je pored brata
i bacio pogled na njegove beleške. „Crkvena klupa u kapeli je popravljena, to možeš da
precrtaš sa svog spiska. Kavijar je stigao juče, nalazi se u hladnjači. Ne znam da li su
već pristigle i dodatne stolice, pitaću batlera.“ Zaćutao je i ispio pola šoljice svoje kafe u
jednom gutljaju. „Gde je Ketlin? Još uvek u krevetu?“
„Sigurno se šališ. Budna je već satima. Ovog trenutka verovatno trči okolo sa
kućepaziteljkom, pokazujući dostavljačima gde da stave dospele cvetne aranžmane.“
Osmeh pun sreće je prešao Devonovim licem dok se igrao sa olovkom na stolu. „Znaš
već moju ženu – sve mora da bude savršeno.“
„Znam, ponaša se kao da postavlja mjuzikl u najvećem londonskom pozorištu. U
kom, nažalost, neće biti devojaka u ružičastim čarapama.“ Vest je iskapio ostatak svoje
kafe. „Moj bože, ima li ovaj dan kraja?“
 „Tek je šest sati ujutru“, istakao je Devon.
Obojica su duboko uzdahnuli.
„Nikada ti se nisam dostojno zahvalio što si se venčao sa Ketlin u kancelariji kod
matičara“, prokomentarisao je Vest. „Želim da znaš koliko sam u tome uživao.“
„Ali ti nisi ni bio tamo.“
„Zato sam toliko i uživao.“
Devonove usne su se izvile u smešak. „Bilo mi je drago što ne moram da čekam“,
rekao je. „Ali da smo imali više vremena, ne bi mi smetalo da smo mogli da održimo
veliku svečanu ceremoniju, zbog Ketlin.“
„Molim te. Pričaj te priče o manirima nekome ko te ne zna.“
Devon se naglas nasmejao i ustao od stola. Otišao je ka komodi da sipa sebi još
kafe. „Čini mi se da je prošlo veče proteklo veoma dobro“, dobacio je preko ramena. „Ti
i lejdi Kler ste se baš lepo slagali.“
„Kako si došao do tog zaključka?“, upitao ga je Vest, dajući sve od sebe da zvuči
nezainteresovano.
„Tokom većeg dela večeri zurio si u nju kao da je desert.“
Glumeći da ga to nimalo ne pogađa, Vest se naslonio na rukohvat stolice i zagledao
u praznu šoljicu od kafe. Jedva da je mogao da gurne svoj prst kroz malenu ukrašenu
dršku. „Zašto su ove drške od šoljica ovoliko male? Zar ih prave za bebe?“
„To je francuski porcelan. Ketlin mi je rekla da bi trebalo da uhvatimo dršku
između palca i kažiprsta, a ne da guramo prst unutra.“
„Šta nije u redu sa normalnim šoljama, u veličini za odrasle?“
Nažalost, njegova taktika skretanja pažnje nije odvukla Devona sa prvobitne teme.
„Nisam samo ja primetio privlačnost između tebe i lejdi Kler.“
„U ovom trenutku“, rekao je Vest, „osećao bih privlačnost prema svakoj slobodnoj
ženi mlađoj od devedeset godina. Prolećna sezona parenja se još uvek nije završila, i
svako stvorenje na ovom imanju uživa u bludničenju već nedeljama. Osim mene. Znaš li
koliko sam dugo u celibatu? Svakog jutra se budim u stanju medicinske hitnosti.“
„Mislim da bi mlada i atraktivna udovica mogla lako da ti pomogne u vezi sa tim“,
rekao je Devon sedajući na stolicu.
„Sigurno si i dalje polupijan od silnog vina koje si sinoć popio. Ne postoji nikakva
šansa da bi se žena poput lejdi Kler ikada ozbiljno zainteresovala za mene. Niti bih ja to
od nje želeo.“
Devon ga je pronicljivo pogledao. „Misliš da je ona poreklom daleko iznad tebe?“
Igrajući se i dalje sa drškom šoljice za kafu, Vest je slučajno uvukao unutra jedan
prst. „Ja to ne mislim. Ona i jeste daleko iznad mene – moralno, finansijski, društveno,
po poreklu, i na svaki drugi način koji ti padne na pamet. Osim toga, kao što sam rekao
već više puta, ja nisam tip za ženidbu.“
„Ako i dalje živiš u ubeđenju da si raskalašni, slobodoumni neženja“, rekao je
Devon, „samo ću ti reći da je to ponašanje zamrlo pre otprilike dve godine. Krajnje je
vreme da to prihvatiš i da se skrasiš.“
 „Pokazao bih ti sad odgovarajući prst, kao odgovor na tvoje reči, da se nije zaglavio
u ovu dršku za bebe“, promumlao je Vest. Vukao je svoj srednji prst drugom rukom,
trudeći se da ne polomi tanani krug od porcelana.
„Ako se žena poput lejdi Kler i najmanje interesuje za tebe, nemoj da je pustiš da ti
isklizne iz ruku. Bolje bi ti bilo da padneš ničice na kolena pred njom iz zahvalnosti.“
„Celu prvu polovinu naših života, ti i ja smo proveli osuđeni na milost i nemilost
svima“, odgovorio je Vest. „Naši rođaci su nas gurali, vukli i manipulisali s nama do te
mere da nam je život bio jad i beda. Bili smo poput marioneta u lutkarskom pozorištu.
Ne želim više nikada tako da živim.“
Nikada nije mogao da zaboravi sve one godine kada su živeli u potpunoj nemaštini
i nemoći. On i Devon su bili autsajderi u internatu, gde im se činilo da se svi ostali
dečaci već međusobno poznaju. Svi su bili na pravim mestima, smišljali su šale koje su
svi razumeli, i on im je zavideo na lakoći sa kojom su se družili i razgovarali. Mrzeo je
što se oseća drugačije, što kao da mu tu nije mesto. Devon je brzo naučio kako da se
uklopi i privikne na njihovu situaciju. Vest je, sa druge strane, bio ljut, čudan i
poprilično punačak kao dete. Jedini način na koji je mogao od svega da se brani je bio da
se pretvori u užasnog, agresivnog siledžiju.
S vremenom, Vestovo ogorčenje je splasnulo, i naučio je da maskira svoju
nesigurnost i ljutnju humorom. Nakon što je postao punoletan, dobio je malu, ah uredno
isplaćivanu sumu na godišnjem nivou od nasledstva, i napokon je mogao dobro da živi i
lepo se obuče. Ali taj osećaj da ne pripada tom visokom društvu ga nikada nije napustio.
Na izvestan način, to mu je pomoglo da se uspešno kreće i da komunicira među
aristokratama, kao i sa sirotim najamnicima u grofoviji, sa slugama, trgovcima,
bankarima, obućarima i konjušarima. Kao autsajder, čovek koji ne pripada njihovom
miljeu, mogao je sa strane mnogo bolje da sagleda sve njihove probleme i potrebe. To
što nije pripadao nijednom društvenom sloju, na neki način, činilo je kao da pripada
svuda. Ipak, imalo je to svoje loše strane, posebno kada se radilo o ženi kao što je bila
Fibi, lejdi Kler.
„Da oženim bogatu ženu… ćerku jednog vojvode… tu bi bilo mnogo uslova. Bilo
bi mnogo zlatnih lanaca. Sve bi moralo da bude po njenom. Njena reč bi uvekbila
poslednja.“ Vest je iznervirano vukao svoj zarobljeni prst. „Nek sam proklet ako bih
ikada pristao da igram kako ona svira, ili njen otac.“
„Svi mi moramo da igramo na nečiju muziku. Najbolje čemu možeš da se nadaš je
da će ti se dopadati kako taj neko svira.“
Vest se namrštio. „Nikada ne zvučiš kao veći idiot nego kad se trudiš da kažeš nešto
mudro i poučno,“
„Nije se moj prst zaglavio u šoljici za kafu“, istakao je Devon. „Postoji li još neki
razlog zbog kojeg ne želiš da joj se udvaraš, osim novca? Jer mi to zvuči prilično
šuplje.“
Nije se radilo samo o novcu. Ali je Vest bio previše umoran i previše neraspoložen
da bi imao snage da se ubeđuje sa svojim bratom. „Samo zbog toga što si se ti odrekao
svog muškog ponosa, ne mora da znači da bi trebalo i ja isto to da uradim“, promrmljao
je Vest.
„Znaš li koji muškarci mogu da zadrže sav svoj muški ponos?“, upitao ga je Devon.
„Oni koji su u celibatu. Svima nama ostalima ne smeta da se tu i tamo potrudimo ili
zamolimo za nešto, ako to znači da nećemo morati sami da spavamo.“
„Ako si završio sa svojim predavanjem…“, započeo je Vest, iritirano gestikulirajući
slobodnom rukom.
U tom trenutku, šoljica je spala sa prsta, i kao katapultirana odletela pravo kroz
otvoren prozor. Oba brata su nemo gledala za njom. Sekund kasnije, začuli su lomljavu
poređana na tucaniku ispred kuće.
U tišini koja je usledila, Vest je šokirano, razrogačenih očiju gledao u svog brata,
koji je davao sve od sebe da ne eksplodira od smeha. Svi mišići na licu su mu se grčili.
Napokon, Devon je uspeo da se obuzda. „Veoma mi je drago što ti je ruka ponovo
slobodna“, rekao je ležerno. „Pošto mi se čini da ćeš, u doglednoj budućnosti, morati
mnogo da je koristiš.“

Najveće iznenađenje na dan venčanja Pandore i lorda Sent Vinsenta je bilo da nije
bilo nikakvih iznenađenja. Zahvaljujući savršenim planovima kućepaziteljke gospođe
Čerč i Ketlin lično, i umešnosti sve posluge na imanju, ceremonija i svečani doručak su
prošli bez ikakvih problema. Čak je i vreme sarađivalo. Jutro je bilo suvo i sunčano i
sedeli su pod kristalno čistim, plavim nebom.
Pandora, koja je prošla kapelom držeći Devona pod ruku, blistala je od lepote u
haljini od bele svile. Podsuknje i suknja na haljini su bile toliko precizno i stručno
iskrojene, prepune volana, da nije bilo potrebe za nikakvom čipkom niti ukrasnim
paspulom. Nosila je na glavi krunu od svežih belih rada, providni veo od belog tila, a u
ruci je držala maleni buket, isto od belih rada, pomešanih sa ružama.
Ako je Vest i dalje iole sumnjao u osećanja lorda Sent Vinsenta prema svojoj
nevesti, to je zauvek nestalo iz njegovih misli kada je ugledao njegov izraz lica. Sent
Vinsent je zurio u Pandoru kao da je čudo, a njegov inače smireni i hladnokrvni izraz
lica je poremetilo crvenilo od uzbuđenja i emocija koje su ga preplavile. Kada je
Pandora stigla do njega i kada je sklonila veo sa lica, Sent Vinsent je prekršio sva pravila
i nežno je poljubio u čelo pred svima.
„Taj deo ide tek kasnije“, prošaputala mu je Pandora, ali je ipak bila dovoljno
glasna da je čuju i drugi i kapelom se razlio tihi smeh.
Kada je sveštenik počeo da govori, Vest je diskretno pogledao po kapeli i redovima,
pokušavajući da razazna gde sede Čelonovi. Vojvoda je nešto prošaputao u uvo svoje
žene, što je nju nateralo da se nasmeši, pre nego što je uzeo njenu ruku i nežno joj
poljubio prste.
Fibi je sedela sa druge strane pored vojvode, a Džastin joj je sedeo u krilu. Dečak
se naslonio na meke grudi svoje majke i igrao se sa malenim slonom napravljenim od
kože. Slon se peo po jednoj Fibinoj ruci. Nežno je spustila igračku u krilo i pokušala da
uputi Džastinovu pažnju na ceremoniju koja je upravo bila u toku. Međutim, za nekoliko
trenutaka, slon je ponovo počeo da se tiho penje uz njenu ruku, prolazeći pored lakta,
krećući se nemilice ka njenom ramenu.
Vest je zainteresovano posmatrao sve to, očekujući da Fibi izgrdi dete. Umesto
toga, ona je strpljivo čekala sve dok joj se slon nije popeo skoro do vrata. Okrenula je
naglo glavu i ugrizla ga razigrano, belim zubima ga hvatajući za kožnu surlu. Džastin joj
je izvukao slona iz zuba, kikoćući se i skačući u njenom krilu.
Vest je bio dirnut njihovim prirodnim odnosom, prepunom ljubavi i pažnje.
Očigledno, ovo nije bio uobičajen slučaj u aristokratskom društvu, gde su decu odgajale
sluge i majke ih, uglavnom, retko viđale. Fibi su njeni sinovi bili sve na svetu. Bilo koji
kandidat za budućeg muža bi morao da bude idealan otac, odgovoran, poštovan i mudar.
Sam bog zna da je već to dovoljno da on ispadne iz trke.
Takav život – život Fibinog muža, oca njene dece je već spreman za nekog drugog.
Za muškarca koji je zaslužio to pravo da bude intiman s njom, da posmatra njene noćne,
ženske rituale kupanja, oblačenja spavaćice, četkanja kose. Samo će taj muškarac moći
da je odvede u svoj krevet, vodi ljubav s njom i drži je u naručju dok ne zaspi. Negde
postoji čovek kojem je sudbina već zapisala to u zvezdama.
Ko god to bio, Vest je mrzeo tog čoveka.

Deveto poglavlje

Jutro nakon venčanja, Fibi je čekala sa svojim ocem i sinom u prednjem prijemnom
salonu. Uprkos svom negodovanju, odlučila je da ipak pođe u obilazak farmi. Imala je
malo drugih mogućnosti, bilo je još uvek previše rano, a ostali gosti u kući će sigurno
spavati još nekoliko sati. Pokušala je da ostane duže u krevetu, ali su joj se u glavi rojile
nemirne misli i bilo joj je teže da drži oči zatvorenim nego otvorenim.
Krevet u kojem je spavala je bio udoban, ali drugačiji od onog kod kuće. Dušek je
bio malo mekši od onoga što njoj prija.
Kuća… ta reč je u njoj prizivala misli o ogromnoj, prozračnoj porodičnoj kući kraj
mora, sa grmovima ružičastih ruža na ulazu i dugačkim hodnikom koji vodi do peščane
plaže. Ali uskoro će morati da počne da razmišlja o porodičnom imanju Klerovih kao o
domu, mada joj je bilo jasno da će, kada se tamo vrati, ipak osećati mnogo manje kao
stranac nego onog dana kada ju je Henri tamo doveo kao svoju mladu.
Bila je zabrinuta zbog stanja u kom su se nalazile zemlja i farme. Sudeći po
Edvardovim pričama, a slao joj je tromesečne izveštaje o napretku imanja, zarada od
iznajmljivanja zemljišta i od useva se smanjuje u poslednje dve godine. A cene žitarica
su još više pale. Rekao joj je, mada je trenutno imanje u lošem stanju, da će se sve pre ili
kasnije vratiti na svoje, kao što je i oduvek bilo. Rekao je da se te stvari kreću u
krugovima.
Ipak, šta ako nije bio u pravu?
Džastin je jurcao po sobi na svom drvenom konjiću napravljenom od drvene letve
sa izrezbarenom glavom konja na jednom kraju i malim točkovima na drugom. „Deko“,
rekao je, skačući oko Fibinog oca, koji je sedeo za malenim stolom, pokušavajući da čita
svoju prepisku. „Da li si ti jako graciozan?“6
Vojvoda je podigao pogled sa pisma. „Zašto me to pitaš, dete moje?“
Drveni konjić je jurio i skretao u malim krugovima. „Zato što uvek svi oko tebe
pričaju o tvojoj gracioznosti. Ali zašto?“
Sebastijan je s osmehom pogledao Fibi. „Verujem da misliš na počasno
oslovljavanje“, objasnio je Džastinu. „Ljudi se obraćaju vojvodi ili vojvotkinji, koji nisu
iz kraljevske porodice, sa Vaša milosti i to je samo izraz poštovanja, ne govori ništa o
mojim ličnim kvalitetima.“ Vojvoda se zamislio na tren i zaćutao. „Mada, evo ja sam, na
primer, veoma graciozan.“
Dete je nastavilo da jurca na svom drvenom konjiću.
Kada je čula kako su metalni točkovi udarili o nogu od stola, Fibi se trgnula i rekla:
„Džastine, dušo, molim te pazi šta radiš.“
„Nisam ja za to kriv“, protestovao je njen sin. „Kriv je Splinter. Ima previše
energije. Teško ga je kontrolisati.“
„Reci mu, ako se ne bude lepo ponašao, moraćemo da ga smestimo u štalu u ostavi
za metle.“
„Ne mogu“, rekao je Džastin tužno. „U njegovim ušima ne postoje rupe u koje
mogu da smestim reči.“
Dok je Fibi posmatrala svog sina kako izleće iz salona u glavni hodnik, dobacila
mu je: „Nadam se da Splinter neće da saplete neku služavku ili da preturi neku vazu.“
„Rejvenel bi trebalo da nam se pridruži svakog časa.“
Fibi je klimnula glavom, nemirno čupkajući tapacirung na naslonu fotelje u kojoj je
sedela.
Sebastijanov glas je bio blag i zainteresovan. „Šta te muči, Crvenperko?“
„Oh…“ Fibi je samo slegnula ramenima i zagladila rukom naslon od stolice. „Već
dve godine dozvoljavam Edvardu Larsonu da ima odrešene ruke po pitanju vođenja
imanja Klerovih. Sada mi je žao što se nisam više uključila u to. Počinjem da razmišljam
kao poslovna žena – što je meni prirodno isto koliko i da budem operska pevačica.
Nadam se đa će se ispostaviti da sam dorasla tom poslu.“
„Naravno da jesi. Ti si moja ćerka.“
Nasmešila mu se, osećajući olakšanje.
Vest Rejvenel je ušao u prostoriju odeven u široki sako, iznošene pantalone i
košulju bez okovratnika. Kožne čizme na njegovim nogama su bile toliko izgrebane i

6 Igra reči. Eng. grace – graciozan, u obraćanju Your grace – Vaša milosti – prim. prev.
izudarane da nema te količine paste za poliranje koja bi mogla da ih ikako spasi. Kada
ga je ugledala, krupnog i zgodnog u toj gruboj, ležernoj odeći, Fibi je na trenutak ostala
bez daha, sa knedlom zaglavljenom u grlu.
Ona duga, raskošna, čudesno intimna večera joj se sad činila kao san. Bila je toliko
vesela, čak brbljiva… to mora da je bilo od vina. Sećala se da se blesavo ponašala.
Smejala se mnogo i glasno. Zapamtila je kako je rekla gospodinu Rejvenelu da više ne
uživa u hrani, nakon čega je proždrala večeru od dvanaest različitih jela kao da je
pregladneli konj koji po Londonu vuče kočiju za iznajmljivanje. Gospode, zašto se nije
ponašala uobičajeno rezervisano? Zašto nije pazila šta priča?
Osetila je kako joj se vrelina širi licem i kako joj obrazi rumene.
„Miledi“, promrmljao je i naklonio joj se. Okrenuo se zatim ka njenom ocu.
„Kingstone.“
„Zar si već radio?“, upitao ga je Sebastijan.
„Nisam, odjahao sam do istočne granice imanja da proverim rudnik. Tamo vadimo
retku rudu hematita i…“ Gospodin Rejvenel je zastao kada je ugledao Džastina kako se
krije iza divana sa svojim drvenim konjićem i potpuno opušteno, sa žaljenjem u glasu
rekao: „Oh, ne, izgleda da je neko pustio konja u kuću. Kakva gnjavaža. Jednom kad
uđu unutra, nemoguće je rešiti ih se. Moraću da kažem kućepaziteljki da postavi neke
zamke, da ga namamimo šargarepama.“
Drveni konjić je izvirio iza naslona divana i odmahnuo glavom.
„Ne sa šargarepama?“, upitao je gospodin Rejvenel, nečujno prilazeći sve bliže.
„Šta kažeš na jabuke?“
Konjić je opet odmahnuo glavom.
„Možda grudvice šećera?“
„Kolači sa šljivama“, izgovorio je tihi, dečački glas.
„Kolači sa šljivama“, ponovio je gospodin Rejvenel zlokobno se smeškajući.
„Slaba tačka svih konja. Uskoro će se naći u mojoj zamci… a onda…“ Skočio je iza
divana i zgrabio Fibinog sina koji se tamo krio.
Cika se prolomila vazduhom, a za njom se začulo dečje kikotanje i rvanje.
Fibi je bilo neprijatno i krenula je ka njima, sa namerom da se umeša. Džastin
prosto nije bio naviknut da ima ikakav odnos sa odraslim muškarcima, osim sa njenim
ocem i njenom braćom. Ali njen otac ju je zaustavio, nežno joj dirnuvši ruku sa
osmehom na licu.
Gospodin Rejvenel se odjednom uspravio iza divana, sav razdrljen i čupav.
„Izvinite“, rekao je glumeći zabrinutost, „ali imam lija to nešto na svom sakou?“
Okretao se, pokušavajući da pogleda sebi iza ramena, gde se Džastin bio zakačio za
njegova leđa kao neko majmunče, sa kratkim nogama obavljenim oko Vestovog vitkog
struka.
Gledajući kako se njen sin lepo igra sa gotovo potpunim neznancem, Fibi je
istovremeno bila i zbunjena i razoružana. Nije mogla, a da ne poredi u sebi taj odnos sa
Džastinovim odnosom sa Edvardom Larsonom, koji baš i nije bio tip čoveka koji se
spontano igra sa decom.
 „Hoćemo li da krenemo?“, upitao je gospodin Rejvenel Fibinog oca.
„I ja ću poći sa vama“, rekla je Fibi. „Ako nemate ništa protiv.“
Izraz lica gospodina Rejvenela se nije dao opisati rečima. „Zadovoljstvo je samo
moje, miledi.“
„Džastine“, rekao je Sebastijan, „dođi sa mnom. Pustićemo gospodina Rejvenela da
bude pratilac tvojoj mami.“
Fibi je zbunjenim pogledom preletela preko svog oca, ali ovaj se pravio da to ne
vidi.
Gospodin Rejvenel je čučnuo kako bi omogućio Džastinu da mu siđe s leđa i vratio
se do Fibi.
Bila je jedva svesna da njen otac priča nešto o tome kako će izvesti Džastina
napolje.
Tihi glas gospodina Rejvenela je presekao bučno lupanje njenog srca. „Nadam se
da Vas nisu primorali na ovo.“
„Ne… želela sam da pođem.“
Promukli smeh je zasuo sva njena čula. „Reče ona, sa entuzijazmom ovce koja je
krenula na svoje prvo šišanje.“
Kada je videla da je njegov izraz lica prijateljski, da joj se ne ruga, i Fibi se
delimično opustila. „Sramota me pomisli da ćete saznati koliko malo znam o svemu
tome“, priznala mu je. „Imaćete loše mišljenje o meni. Mislićete da sam neuka
sopstvenom nepažnjom.“
Gospodin Rejvenel je nekoliko sekundi ćutao. Kada joj je odgovorio, glas mu je bio
nežan.
Trgnula se od iznenađenja kada je osetila da joj je rukom dodiruje bradu i podiže
joj lice. Njegovi prsti su bili suvi i topli, a koža mu je bila mešavina brus-papira i svile.
Preplavila su je osećanja i osećala kao da se davi u njima. Prsti su mu nežno ležali na
njenom vratu. Zurila je u njegove tamnoplave oči i između njih se širila neka
misteriozna svesnost i razumevanje.
„Imali ste muža invalida i podizali ste malog sina“, rekao je toplo. „Imali ste pune
ruke briga. Zar ste zaista pomislili da to neću razumeti?“
Fibi je bila sigurna da je mogao da oseti trenutak kada je progutala knedlu u grlu.
„Hvala Vam“, jedva je promucala.
„Na čemu?“ Ponudio joj je svoju ruku, ona je prihvatila i prstima se čvrsto uhvatila
za rukav njegovog platnenog sakoa.
„Zašto me niste iskritikovali, nakon što sam Vam pružila savršenu priliku za to.“
„Čovek sa mojom prošlošću? Možda jesam bitanga, ali nisam licemer.“
„Često sebe unižavate. Šta ste to učinili u svojoj prošlosti da je toliko neoprostivo?“
Izašli su iz kuće i krenuli širokim šljunkovitim putem koji je vodio iza vile. „Ništa
se tu posebno ne izdvaja“, odgovorio joj je. „Samo godine uobičajenog razvrata.“
„Ali promenili ste se, zar ne?“
Šeretski osmeh mu je obasjao 170ice. „Makar spolja.“
 Dan je postajao topliji vrlo brzo. Vazduh je mirisao na slatkoću deteline, trave i
pašnjaka. Svuda su se čule ptičice kako se dozivaju iz krošnji drveća.
Njen otac i Džastin su već daleko odmakli, često skrećući van staze da bi malo
istraživali četiri staklenika koji su se nalazili iza glavne bašte. U daljini, videli su
nekolicinu farmerskih kuća kako se ističu među štalama i ambarima.
Fibi je pokušavala da smisli šta bi poslovna žena trenutno rekla. „Vaš pristup
vođenju farmi… moderne metode, mašinerija… Edvard Larson mi je rekao da se to
naziva visokom poljoprivredom. Kaže da to zapravo znači visoke troškove i visoke
rizike, a neki od vlasnika imanja koji su to probali su u međuvremenu potpuno propali.“
„Mnogi i jesu propali“, iznenadio ju je priznanjem gospodin Rejvenel. „Uglavnom
zato što su preduzimali nepromišljene rizike ili vršili izmene i poboljšanja za kojima
zapravo nije bilo nikakve potrebe. Ali visoka poljoprivreda uopšte ne znači to. Radi se
samo o naučnim metodama i zdravom razumu.“
„Gospodin Larson kaže da su stari, oprobani tradicionalni metodi sve što je
potrebno da jedan džentlmen farmer zna. Kaže da bi nauku trebalo uvek držati podalje
od prirode.“
Gospodin Rejvenel se zaustavio u mestu, primoravajući Fibi da se okrene i suoči se
s njim. Usne su mu bile razdvojene, kao da će da kaže nešto besno, zatim ih je zatvorio,
pa ponovo otvorio. Na kraju je samo rekao: „Smem li otvoreno da razgovaram s Vama
ili moram da budem pristojan?“
„Više mi se dopada pristojnost.“
„U redu. Vaše imanje vodi prokleti idiot.“
„To je ljubaznija verzija?“, upitala ga je Fibi, blago isprepadana.
„Za početak, nauka nije nešto što je odvojeno od prirode. Nauka samo objašnjava
kako priroda funkcioniše. Druga stvar, džentlmen farmer nije farmer. Ako neko mora u
svoje zanimanje da doda reč džentlmen, onda to nije zanimanje, već samo hobi.
Treće…“
„Ne znate ništa o Edvardu“, protestovala je Fibi.
„Znam njegov tip muškarca. Radije bi odabrao izumiranje nego da mora da se
bakće sa napretkom. Uništiće Vam imanje, samo da ne bi morao da uči nove načine
kojima bi danas valjalo raditi.“
„Novo ne znači automatski i bolje.“
„Kao ni staro. Ako je toliko prokleto bajno raditi stvari na primitivan način, zašto
dozvoljavati farmerima koji uzimaju zemlju u najam da koriste plug? Zašto im ne
naredimo da kopaju po polju rukama?“
„Edvard Larson nije protiv napretka. Samo se pita da li je bolje koristiti mehaničku
žetelicu koja zagađuje polje, umesto da čitav posao odrade dobri, snažni ljudi sa
kosama?“
„Da li znate ko bi postavio takvo pitanje? Čovek koji nikada u životu nije otišao u
polje kukuruza sa kosom u ruci.“
„Vi ste bez sumnje i to radii“, rekla je Fibi drsko.
 „Zapravo, i jesam. To je brutalno težak posao. Kosa je tako napravljena da
pokretom dodaje na težini, dovoljno da se preseku tvrde stabljike. Moraš da izviješ torzo
na određeni način, od čega čitav stomak kasnije boli. Svakih tridesetak metara moraš da
se zaustaviš da očistiš sečivo i da ga ponovo naoštriš. Ja sam izašao s ljudima jedno jutro
u polje to da radim, i jedva sam izdržao taj jedan dan. Do podneva mi je svaki mišić u
telu goreo, ruke su mi bile krvave, sa toliko žuljeva da više nisam mogao da držim
kosu.“ Gospodin Rejvenel je zaćutao, delujući iznervirano. „Najbolji kosači mogu da
poseku u prošeku manje od pola hektara kukuruza na dan. Mehanička žetelica će da
poseče skoro pet hektara za isto toliko vremena. Da li Vam je Larson slučajno i to
pomenuo, dok je pričao bajke o radu u polju?“
„Nije“, priznala je Fibi osećajući istovremeno bes i prema sebi, i prema Edvardu i
čoveku koji stoji pred njom.
Iz daljine je začula lenji glas svog oca: „Već se svađate? Pa još nismo ni stigli do
štale.“
„Ne, oče“, doviknula mu je Fibi. „Samo je gospodin Rejvenel posebno strastven
kada je u pitanju žetva žitarica.“
„Mama“, uskliknuo je Džastin, „dođi da vidiš šta smo otkrili!“
„Samo trenutak, dragi.“ Fibi je zurila u gospodina Rejvenela pronicljivim
pogledom. Stajao je previše blizu nje i njegova glava i ramena su joj zaklanjali sunce.
„Trebalo bi da znate da mene nimalo ne plaši to što se tako nadnosite nada mnom“, rekla
je oštro. „Ja sam odrasla uz dva veoma visoka i krupna brata.“
Momentalno je opustio svoj stav i držanje i zakačio palčeve za džepove od
pantalona. „Nisam pokušavao da Vas zastrašim. Viši sam. Šta ću?“
Budalaštine, pomislila je Fibi. Zna on vrlo dobro zašto se nadvio nad njom. Ali
ipak ju je tajno zabavljalo što se toliko trudio da ne deluje opasno. „Nemojte da mislite
da Vas neću spustiti na zemlju“, upozorila ga je.
Nevino ju je pogledao. „Sve dok budete koristili samo ruke, ja nemam ništa protiv.“
Njegova duhovita dosetka je izazvala gromoglasni smeh protiv kojeg nije ni htela
da se bori. Drska bitanga.
Vest Rejvenel se blago nasmešio gledajući je pravo u oči i na tren je osetila sladak
ukus u dnu grla, kao da je upravo progutala kašiku hladnog meda.
Nemim dogovorom, nastavili su da koračaju. Sustigli su Sebastijana i Džastina,
koji su se zaustavili da posmatraju malo mače koje je šetalo duž staze.
Džastinovo sitno telo je bilo potpuno nepomično, mada je očigledno bio jako
uzbuđen. Svu svoju pažnju je usmerio na crno mače. „Vidi, mama!“
Fibi je bacila pogled ka gospodinu Rejvenelu. „Je li to divlja mačka?“
„Nije divlja, ali nije pripitomljena. Držimo nekolicinu mačaka po štalama, da
smanjimo količinu glodara i insekata.“
„Mogu li da je pomazim?“, upitao je Džastin.
„Možeš da pokušaš“, odgovorio mu je gospodin Rejvenel. „Ali ti neće prići
dovoljno blizu. Mačke iz štale više vole da su na bezbednoj udaljenosti od ljudi.“ Upitno
je podigao obrve kada je maleno crno mače prišlo Sebastijanu i počelo da mu se mota
oko nogu, predući i izvijajući se. „Sa očiglednim izuzetkom kada su u pitanju vojvode.
Moj bože, pa ova mačka je snob.“
Sebastijan je čučnuo. „Dođi, Džastine“, promumlao je, nežno mazeći mače od
glave do repa.
Dete mu je prišlo sa ispruženom ručicom.
„Polako i nežno“, upozorio ga je Sebastijan. „Pomiluj je po krznu u istom smeru u
kom joj krzno raste.“
Džastin je lagano mazio macu, a oči su mu se sve više širile kako je mačje predenje
postajalo sve glasnije. „Kako pravi taj zvuk?“
„Niko još uvek nije našao odgovarajuće objašnjenje“, odgovorio mu je Sebastijan.
„Iskreno, lično se nadam da ga nikada neće ni naći.“
„Zašto, deko?“
Sebastijan se nasmešio malenom licu koje je stajalo tik uz njegovo. „Nekad je
misterija mnogo lepša od jasnog odgovora.“
Dok je grupica nastavila da se kreće ka farmama u daljini, maca ih je pratila u
stopu.
Pomešani mirisi stoke su se sve snažnije širili vazduhom. Slatkoća slame,
skupljenog žita i drvene prašine se mešala sa mirisima životinja, đubriva, znoja i kože.
Osećao se i kiseli miris sapuna od karbolne kiseline, 7 dašak sveže farbe i terpentina,
prašnjavi i bogati miris ambara i zemljani miris skladišta za povrće. Umesto uobičajenih
razbacanih zgrada oko farme, sve štale i skladišta bile su izgrađene u obliku slova E.
Dok ih je gospodin Rejvenel vodio pored ambara, radionica i ostava, grupica
radnika i nadničara im je slobodno prišla. Muškarci su s poštovanjem skinuli svoje kape
kad su ih pozdravili, ali bez obzira na to, njihovo ophođenje je bilo mnogo prisnije i
slobodnije nego što je obično bilo prema gazdi imanja. Sa lakoćom su komunicirali s
njim, smeškajući se dok su razmenjivali šale. Fibi je bila dovoljno blizu pa je načula
kada su komentarisali venčanje, a zatim se začulo i nepristojno pitanje da li je gospodin
Rejvenel našao damu dovoljno voljnu da ga pritegne.
„Zar mislite da bih mogao da nađem dobru ženu za farmera među tim ljudima?“,
odgovorio im je gospodin Rejvenel izazivajući salve smeha.
„Moja ćerka Agata je krupna, snažna devojka“, ponudio je jedan ogroman
muškarac opasan kožnom keceljom.
„Ona bi bila prava nagrada za svakog muškarca“, odgovorio mu je gospodin
Rejvenel. „Ali ti si kovač, Stabe. Ne bih nikada mogao tebi da budem zet.“
„Mnogo si fin za mene, je li?“, upitao ga je dobronamerno kovač.
„Ne, nije stvar u tome, nego si dvostruko veći od mene. Prvi put kad bi ti dotrčala
kući da se požali, pojurio bi me sa čekićem i klještima.“ Glasan smeh se zaorio grupom
muškaraca. „Momci“, nastavio je gospodin Rejvenel, „danas imamo fino društvo. Ovaj
gospodin je Njegova milost, vojvoda od Kingstona. Sa njim u pratnji je njegova ćerka,
lejdi Kler i njegov unuk, gospodar Džastin.“ Okrenuvši se ka Sebastijanu rekao je: „Vaša

7 Karbolna kiselina se koristi za dezinfekciju – prim. prev.

milosti, mi se ovde oslovljavamo nadimcima. Dozvolite mi da vam predstavim Nedija,
Brikenda, Rolaboja, Štaba, Slipija i Čamija.“
Sebastijan im se naklonio, a jutarnje sunce presijavalo se u zlatnim i srebrnim
odsjajima njegove kose. Mada je bio očigledno prijateljski nastrojen i opušten, svejedno
je njegovo prisustvo bilo zastrašujuće. Šokirani prisustvom jednog vojvode usred
dvorišta, grupica muškaraca je brzo otpozdravila, klanjajući mu se nevešto i prihvatajući
svoje kape malo čvršće. Kada ga je deda pogurao, i Džastin je skinuo kapu i naklonio im
se. Sebastijan je poveo dečaka sa sobom i prišao da porazgovara sa svakim muškarcem
ponaosob.
Nakon mnogo godina tokom kojih je vodio klub u Sent Džejms ulici u Londonu,
Sebastijan je sa lakoćom mogao da priča sa svakim, od kraljevske porodice do najtvrđih
uličnih kriminalaca. Uskoro su mu se muškarci smeškali, deleći sa njim informacije o
svom poslu na Eversbi imanju.
„Tvoj otac ima smisla za razgovor sa običnim svetom“, začula je pored uha tihi
glas gospodina Rejvenela. Posmatrao je Sebastijana sa mešavinom zainteresovanosti i
divljenja. „To se ne sreće često kod čoveka na njegovoj poziciji.“
„Uvek se rugao uobičajenom mišljenju da su obični ljudi mnogo poročniji od
plemstva“, rekla je Fibi. „Zapravo, on kaže da je najčešće obrnuto.“
Gospodin Rejvenel je delovao kao da ga to zabavlja. „Možda je i u pravu.
Međutim, ja sam video poprilično poroka i kod jednih i kod drugih.“
Nekoliko trenutaka kasnije, gospodin Rejvenel je uveo Fibi, Sebastijana i Džastina
u štalu u kojoj su stajale poljoprivredne mašine, a koja je bila podeljena na više
prostorija. Unutra je bilo hladno i mračno, samo su se usamljeni zraci sunca probijali
kroz male prozore na tavanici. Osećao se miris suvog uglja, drvenih opiljaka i novih
borovih dasaka, kao i oštar miris mašinskog ulja, masti i paste za poliranje metala.
Komplikovane mašine su zauzimale dosta prostora. Bile su sačinjene od točkova,
krugova, a iznutra su imale puno cilindara i rezervoara. Fibi je krivila vrat, pokušavajući
da sagleda mašinu koja je bila visoka kao dvospratna kuća.
Gospodin Rejvenel se tiho zacerekao kada je video njen izraz lica. „Ovo je vršalica
koja radi na paru“, rekao joj je. „Dvanaest muškaraca i žena bi radilo ceo dan, da
postignu ono što ona uradi za sat vremena. Priđite bliže, neće Vas ujesti.“
Fibi ga je oprezno poslušala i prišla da stane pored njega. Osetila je blagi pritisak
na dnu leđa, gde joj je spustio ruku da je ohrabri i srce je počelo brže da joj kuca.
I Džastin je prišao bliže, zureći oduševljeno u ogromnu mašinu. Gospodin Rejvenel
se nasmešio, spustio ruke i podigao Džastina uvis da može bolje da vidi. Na Fibino
iznenađenje, njen sin ga je odmah rukom obgrlio oko vrata. „Ovde ubace stabljike“,
objašnjavao je gospodin Rejvenel odšetavši do zadnje strane mašine i pokazujući im
ogromni cilindar. „Unutra se nalazi mašinerija koja razdvaja žito od slame. Zatim slama
odlazi u onaj deo, gde se sabija i odatle izbacuje napolje. Kukuruz prolazi kroz nekoliko
mešalica unutra, sve dok na kraju ne izađe ovde“ – pokazao im je na levak – „spreman
za prodaju.“ I dalje držeći Džastina, gospodin Rejvenel je prišao mašini koja je stajala
pored vršalice. Bila je to ogromna naprava, zakačena za kočiju, na sopstvenim
točkovima. „Ova mašina se naziva traktor i ona vuče vršalicu, dajući joj snagu.“
Sebastijan je prišao da ispita traktor izbliza, palcem lagano prelazeći preko metala
koji je okruživao bojler na paru. Ujedinjene železnice, promrmljao je čitajući oznaku
proizvođača. „Ja poznajem vlasnika ove kompanije.“
„To je jako stabilna i dobro napravljena mašina“, rekao je gospodin Rejvenel. „Ali
možete da mu kažete da su njegovi sifoni koji služe za podmazivanje obično đubre.
Stalno moramo da ih menjamo.“
„Možeš i sam to da mu kažeš. On je jedan od vaših gostiju na venčanju.“
Gospodin Rejvenel se nacerio. „Znam. Ali neka sam proklet ako uvredim jednu od
poljoprivrednih mašina Sajmona Hanta pred njim. To bi mi uništilo svaku mogućnost da
u budućnosti tražim neki popust.“
Sebastijan se naglas nasmejao, nimalo se ne štedeći. Voleo je tako da se nasmeje
kada je bio u društvu porodice ili najbližih prijatelja. Nije bilo nikakve sumnje, izuzetno
mu se dopadao ovaj mladi, drski muškarac, koji ga se očigledno nije nimalo plašio.
Fibi se namrštila kada je čula da je Rejvenel opsovao pred Džastinom, ali se ugrizla
za jezik i nije ništa rekla.
„Kako ta mašina zna gde treba da ide?“, upitao je Džastin gospodina Rejvenela.
„Muškarac sedi tu gore na sedištu i gura to kormilo.“
„Onaj dugačak štap sa drškom?“
„Da, baš taj.“
Čučnuli su da bi bolje videli točkove na mašini i njihove dve tamnokose glave su
bile jedna pored druge. Izgledalo je da je Džastin fasciniran mašinom, ali da je još više
fasciniran muškarcem koji mu je objašnjavao sve o njoj.
Nevoljno, Fibi je priznala sebi da je Džastinu potreban otac, ne samo slobodno
vreme koje su mogli da mu poklone njegov deda i ujaci. Žalila je zbog toga što se
nijedan od njenih sinova ne seća Henrija. Nekada je maštala o tome kako on korača kroz
rascvetanu baštu u proleće, zajedno sa svoja dva sina, pokazujući im ptičje gnezdo ili
leptira dok širi krila. Te romantične slike u njenoj glavi su se uznemiravajuće razlikovale
od pogleda na Vesta Rejvenela koji je Džastinu pokazivao delove traktora u šupi sa
poljoprivrednim mašinama.
Pažljivo ih je pratila pogledom kada je gospodin Rejvenel počeo da diže njenog
sina na sedište traktora. „Sačekajte“, rekla je. On se zaustavio i pogledao je preko
ramena. „Planirate da ga popnete čak tamo gore?“, upitala ga je. „Na tu mašinu?“
„Mama“, usprotivio se Džastin, „samo želim da sednem u nju.“
„Zar ne možeš dovoljno toga da vidiš sa zemlje?“, upitala ga je.
Njen sin ju je besno pogledao. „To nije isto kao da sednem na nju.“
Sebastijan se nasmejao. „U redu je, Crvenperko. Ja ću se popeti gore sa njim.“
Gospodin Rejvenel je pogledao radnika koji je bio tu u blizini. „Nedi“, upitao ga je,
„možeš li da odvučeš pažnju lejdi Kler dok ja nastavim da ugrožavam njenog oca i
sina?“
 Muškarac je krenuo unapred, pomalo previše spreman, kao da je pomislio da će
Fibi možda da koristi silu. „Miledi, želite li da Vam pokažem gde držimo prasiće?“
Delovao je kao da mu je laknulo kada je začuo njen glasan smeh.
„Hvala Vam“, rekla je. „To bi mi baš prijalo.“

Deseto poglavlje

Fibi je krenula za radnikom ka delimično prekrivenom svinjcu, gde se odmarala

mlada krmača koja je nedavno rodila prasiće. „Koliko već dugo radite na farmi imanja,
Nedi?“
„Od kad sam bio momak, gospoja.“
„Šta mislite o svoj ovoj visokoj poljoprivredi, je li vam to sve previše moderno?“
„Ne znam. Ali ja verujem gospodinu Rejvenelu. On je pouzdan kao stena. Kada je
prvi put došao i krenuo da se muva po Eversbi imanju, niko od nas nije hteo ništa da ima
s tim nalickanim fićfirićem iz grada.“
„Zašto ste promenili svoje mišljenje o njemu?“
Starac je slegnuo ramenima, a na njegovom uskom, izboranom licu se pojavilo
nešto nalik smešku. „Gospodin Rejvenel je nekako drugačiji. On je dobar, pošten čovek,
a bogami i pametan. Dajte mu sedlo, naći će vam konja.“ Osmeh mu se još raširio kada
je dodao: „Taj Vam je baš munja.“
„Munja?“, ponovila je Fibi, zbunjena jer nije znala šta bi to trebalo da znači.
„Živahan je to momak, hitrog uma i tela. Ustaje prvi, poslednji leže. Brz kao
munja.“ Pucnuo je prstima dok je ponavljao tu reč. „Gospodin Rejvenel zna kako da sve
skupi u jedno, da sve proradi. Da spoji stare načine sa novim. Ima smisla za to. Mnogo
je pomogao našem radu.“
„Izgleda da bih onda trebalo da prihvatim njegove savete“, razmišljala je Fibi
naglas. „O mojim farmama.“
Nedi ju je pogledao preplašeno. „O Vašim farmama, gospoja?“
„Zemlja, doduše pripada mom sinu“, priznala je. „Ali ja vodim računa o njoj dok
on ne postane punoletan.“
Gledao ju je sa saosećanjem. „Vi ste udovica, gospoja?“
„Jesam.“
„Trebalo bi da se udate za gospodina Rejvenela“, predložio je. „On bi Vam bio
sjajan muž. Taj bi Vam smestio puno dece, to Vam je sigurno.“
Fibi se nasmešila od neprijatnosti. Zaboravila je koliko ljudi sa sela umeju da budu
otvoreni i pričaju o krajnje intimnim stvarima.
 Uskoro su im se pridružili gospodin Rejvenel, Sebastijan i Džastin. Njen sin je bio
očigledno presrećan i oduševljen novim saznanjima. „Mama, pravio sam se da
upravljam mašinom! Gospodin Rejvenel mi je rekao da ću moći stvarno da je vozim kad
porastem!“
Pre nego što su nastavili sa obilaskom, gospodin Rejvenel je teatralno otpratio
Džastina u ogromnu šupu u kojoj su se nalazile cisterne sa stajskim đubrivom, tvrdeći
odgovorno da je to najgori miris na čitavoj farmi. Nakon što su zastali na vratima šupe i
omirisati vazduh, Džastin je napravio zgrožen izraz lica i požurio nazad, cičeći od sreće i
užasa kako samo deca umeju. Nastavili su ka štali pored koje se nalazila prostorija za
odlaganje mleka, šupa za hranjenje i čitav niz boksova za držanje životinja. Smeđebele
krave su se hranile na obližnjem ograđenom pašnjaku, a ostatak stada lutao po
prostranim livadama iza štala.
„Vi imate mnogo više stoke nego što sam očekivao“, prokomentarisao je Sebastijan
proučavajući pogledom bogatu, plodnu zemlju sa druge strane ograde. „Vaša stoka se
hrani na pašnjacima?“
Gospodin Rejvenel je potvrdno klimnuo glavom.
„Imali biste mnogo manje troškova da ih držite samo u štali i hranite kukuruzom“,
nastavio je Sebastijan. „Onda bi mnogo brže dobijale na kilaži, zar ne?“
„Tako je.“
„Zašto ih onda puštate na pašnjake da pasu?“
Gospodin Rejvenel je delovao pomalo razočarano kada mu je odgovorio: „Ne
mogu da ih osudim na život u štali do kraja života.“
„Ne možeš ili nećeš?“
Fibi je zbunjeno pogledala svog oca, pitajući se zbog čega ga toliko interesuje ta
tema, kada nikada pre toga nije pokazivao ni najmanji interes za stoku.
„Mama“, povikao je Džastin vukući je za rukav. Spustila je pogled i ugledala malo
crno mače kako se mazi o njenu suknju. Stvorenje je nastavilo da prede i da prolazi
između Džastinovih nogu.
Fibi se nasmešila i nastavila s pažnjom da sluša gospodina Rejvenela.
„…bilo bi poslovno mudrije da ih držimo sve vreme u štali“ priznao je njenom ocu.
„Međutum, u životu ne može čovek samo da razmišlja o profitu. Ja ne mogu sebe da
nateram da se odnosim prema ovim životinjama kao prema nečemu što nije živo.
Nekako mi je jedino pristojno… vredno poštovanja… da im dozvolim da žive zdravim,
prirodnim životom, što je duže moguće.“ Nacerio se kad je primetio izraz lica jednog od
radnika koji je stajao pored njih. „Moj glavni stočar, Brikend, naravno se ne slaže sa
mnom.“
Stočar, krupan i težak čovek, poput planine, sa prodornim pogledom, samo je
rekao: „Junetina od krava gajenih u štali ima veću cenu na pijaci u Londonu. Svi oni
žele meko meso, hranjeno kukuruzom.“
Odgovor gospodina Rejvenela je bio pomirljiv. Očigledno je to bila tema o kojoj su
i ranije diskutovali, a nisu uspeli da dođu do rešenja koje bi svima bilo prihvatljivo.
„Sada ukrštamo naše krave sa drugom vrstom. To će nam dati krave koje će se brže
toviti na pašnjacima nego na kukuruzu.“
„Pedeset gvineja se plaća da iznajmite nagrađivanog bika iz Northemptona za celu
sezonu“, nervirao se Brikend. „Bilo bi jeftinije da…“ Iznenada je zaćutao, a njegov oštar
pogled se fokusirao na ograđeni pašnjak za krave.
Fibi je pratila njegov pogled i oduzela se užasnuta od straha kada je videla da je
Džastin odlutao do tamo i preskočio ogradu pašnjaka. Činilo joj se da prati mače, koje je
veselo trčalo po pašnjaku, igrajući se sa leptirom. Ali na pašnjaku nije bilo samo krava.
Tu je bio i ogroman bik, odvojen od krda. Stajao je agresivno, šireći grudi i spremajući
se da skoči.
Taj bik je bio jedva šest metara udaljen od njenog sina.

Jedanaesto poglavlje

„Džastine“, začula je Fibi samu sebe kako se smireno obraća sinu. „Želim da hodaš
unazad ka meni, veoma polako. Odmah kreni.“ Bilo joj je potrebno duplo više vazduha
da bi uopšte izgovorila te reči.
Malena glava njenog sina se podigla. Vidno se uplašio kada je ugledao bika. Zbog
straha je postao nespretan i pao kada je krenuo da korača unazad. Ogromna životinja je
poletela ka njemu brzinom svetlosti, dok su mu kopita jedva doticala zemlju.
Gospodin Rejvenel je već preskočio ogradu. Rukom se uhvatio za stub preleteo je
nogama preko nje i ne dodirujući je. Čim je doskočio na zemlju, potrčao je da se ispreči
između Džastina i bika. Glasno je počeo da viče i maše rukama, trudeći se da skrene
pažnju bika sa njegove prvobitne mete.
Fibi je krenula ka ogradi, ali ju je njen otac već preduhitrio i nalazio se na pašnjaku.
„Ostani tu!“, oštro je rekao.
Čvrsto je rukama zgrabila ogradu i čekala, tresući se od glave do pete od straha dok
je gledala kako njen otac trči do Džastina, diže ga uvis i nosi ga nazad do nje. Jecaj
olakšanja joj se oteo iz grla kada joj je predao dete kroz ogradu. Pala je na kolena i jako
zagrlila Džastina. Svakim udahom se zahvaljivala Bogu.
„Zao mi je… izvini…“, jecao je Džastin.
„Tiho… sada si bezbedan… sve je u redu“, rekla je Fibi dok joj je srce lupalo kao
da će da iskoči iz grudi. Shvativši da se Sebastijan još uvek nalazi iza ograde, nervozno
je zamucala: „Oče…“.
„Rejvenele, šta mogu da učinim?“, upitao ga je mirnim glasom.
 „Uz sve dužno poštovanje, gospodine“, rekao je Rejvenel trzajući se levo-desno,
pokušavajući da predvidi i izbegne pokrete bika, „prokleto se sklanjajte odavde.“
Sebastijan ga je spremno poslušao i provukao se kroz ogradu.
„To važi i za tebe, Brik“ brecnuo se gospodin Rejvenel kada je video da se njegov
glavni stočar penje preko ograde da mu pomogne. „Nisi mi potreban ovde.“
„Samo ga navodite da kruži“, dovikivao mu je Brikend. „Ne može da nasrne napred
ako nema prostora da se okrene.“
„Tako je“, odgovorio je gospodin Rejvenel kružeći oko pobesnelog bika.
„Možete li da pokušate malo brže da trčite?“
„Ne mogu, Brik“, odgovorio mu je Rejvenel jurcajući ukoso od bika. „Prilično sam
ubeđen da je ovo najbrže što mogu da trčim.“
Još radnika je dotrčalo do ograde i svi su vikali i mahali šeširima trudeći se da
privuku bikovu pažnju, ali se bik očigledno nameračio na čoveka koji je s njim bio u
ograđenom pašnjaku. Životinja, teška jednu tonu, bila je zapanjujuće brza i gipka.
Kretao se sa takvom lakoćom, a zaustavljao u sekundi, premeštajući se sa strane na
stranu, čineći sve da sustigne svog neprijatelja. Gospodin Rejvenel nijednog trenutka
nije skinuo pogled sa tog stvorenja, instinktivno izbegavajući svaki njegov pokret i
nasrtaj. Sve je to izgledalo kao nekakav ples smrti u kojem jedan pogrešan korak može
biti koban.
Gospodin Rejvenel je skrenuo naglo udesno i prevario bika koji se umalo nije
prevrnuo. Iskoristio je trenutak i potrčao najbrže što je mogao ka ogradi i provukao se
kroz nju. Bik je krenuo za njim, ali se zaustavio, nastavljajući da frkće besno kada je
video da su i noge gospodina Rejvenela prošle kroz ogradu koja ih je sada razdvajala.
Svuda oko njih su se začuli povici olakšanja i uzbuđenja koji su dopirali od
okupljenih radnika.
„Hvala bogu“, mrmljala je Fibi, prislanjajući svoj obraz uz Džastinovu vlažnu,
tamnu kosicu. Šta da… šta bi bilo da… Gospode, jedva je nekako preživela to što je
izgubila Henrija. Da se nešto desilo Džastinu…
Njen otac ju je nežno potapšao po leđima. „Rejvenel je povređen.“
„Šta?“ Fibi je naglo podigla glavu. Sve što je mogla da vidi je bila masa radnika
koji su se okupili oko nečega na travi. Ali bila je sigurna da je videla Rejvenela kako je
bukvalno skliznuo ispod ograde malopre. Kako je mogao da bude povređen? Namrštila
se od brige i pustila Džastina iz svog zagrljaja. „Oče, ako možeš samo da pridržiš
Džastina…“
Sebastijan je uzeo dečaka bez ijedne reći i Fibi je skočila na noge. Pokupila je svoju
haljinu i potrčala ka grupici radnika i probila se kroz njih.
Gospodin Rejvenel je sedeo, oslonjen na stub ograde iza njegovih leđa. Košulja mu
je bila ispasana iz pantalona. Ispod tkanine, držao je ruku na svom struku, odmah iznad
kuka.
Disao je teško i znojio se, a oči su mu sijale kao da je bio polulud od teške borbe,
nalik čoveku koji je za dlaku izbegao smrt. Šeretski se nasmešio kada ju je ugledao. „To
je samo ogrebotina.“
 Osetila je kako ju je olakšanje preplavilo. „Nedi je bio u pravu“, rekla je. „Vi ste
stvarno munja.“ Muškarci oko njih su se zacerekali. Prišla mu je bliže i upitala ga: „Da
li Vas je bik zakačio rogovima?“
Gospodin Rejvenel je odmahnuo glavom. „Sredio me je ekser na ogradi.“
Fibi se brižno namrštila. „To mora smesta da se očisti. Imaćete sreće ako ne
dobijete tetanus.“8
„Ta usta niko ne može da zaključa“, rekao je šaljivo Brikend, i čitava grupa se
zasmejala.
„Dajte da pogledam“, rekla je Fibi i kleknula kraj Rejvenela.
„Ne možete.“
„Zašto?“
Pogledao ju je i prevrnuo očima. „Nalazi se na… neprimerenom mestu.“
„Pobogu čoveče, ja sam bila udata žena.“ Bez ikakvog oklevanja, Fibi je uhvatila
njegovu košulju.
„Sačekajte!“ Rejvenelov uobičajeno osunčani tamni ten je poprimio boju ružinog
drveta. Namrštio se gledajući u radnike, koji su sa velikim interesovanjem posmatrali šta
se događa. „Zaboga, ljudi, ima li čovek prava na malo intime?“
Brikend je krenuo da tera grupicu radnika, podvikujući: „Nazad na posao, momci.
Nemojte tu da stojite kao panjevi.“
Nerazgovetno mrmljajući, radnici su se sklonili odatle.
Fibi je podigla Rejvenelovu košulju. Gornja tri dugmeta na njegovim pantalonama
su bila otkopčana, i pojas od pantalona bio je otvoren i otkrivao njegov vitak torzo
prepun mišića. Jednom snažnom rukom je pritiskao prljavu krpu nekoliko centimetara
iznad svog levog kuka.
„Zašto ste stavili tu prljavu krpu na otvorenu ranu?“, zahtevala je Fibi da zna.
„Jedino smo to mogli da nađemo.“
Fibi je izvukla tri čiste maramice iz svog džepa i smotala ih zajedno.
Gospodin Rejvenel je zbunjeno izvio obrve dok ju je posmatrao. „Da li uvek sa
sobom nosite toliko maramica?“
Morala je da se nasmeje na njegove reči, „ja imam malu decu.“ Nagnula se nad
njim i pažljivo sklonila prljavu krpu sa njegovog kuka. Krv je krenula da lipti iz
posekotine dugačke sedam, osam centimetara. Bila je to gadna posekotina, bez sumnje
dovoljno duboka da će mu biti neophodno uživanje.
Kada je Fibi pritisnula maramice na ranu, gospodin Rejvenel se trgnuo i opet
naslonio leđa na stub iza sebe, da izbegne fizički kontakt sa njom. „Miledi, mogu i ja to
da radim…“ Zaćutao je i isprekidano udahnuo vazduh, pokušavajući svojom rukom da
zameni njenu. I dalje je bio rumen u licu, a plavetnilo njegovih očiju je izgledalo kao
plamenovi usred ognja.
„Žao mi je“, odgovorila je. „Ali moram da pritisnem najjače što mogu da zaustavim
krvarenje.“
8 Igra reči. Tetanus se na engleskom kaže lockjaw, što u bukvalnom prevodu znači zaključati vilicu – prim.
prev.
 „Nije mi potrebna Vaša pomoć“, rekao je nervozno. „Pustite me da sam držim.“
Fibi se prepala od boje njegovog glasa i pustila maramice. Gospodin Rejvenel nije
podizao pogled, kao da je izbegavao da je pogleda u oči. Njegove guste i tamne obrve su
bile skupljene dok je držao tkaninu preko svoje rane.
Nije mogla, a da ne pogleda krišom na vidljivi deo njegovog nagog tela, na njegov
čvrst i osunčan stomak, koji kao da je bio isklesan u bronzi. Malo niže, niz njegov kuk,
satenski smeđa koža je bila presečena belom bojom slonovače. To je izgledalo toliko
intrigantno – i intimno – da je osetila kako joj se stomak steže od uzbuđenja. Tako
nagnuta iznad njega, mogla je da udiše njegov prašnjavi, znojavi, muževan miris. Osetila
je neverovatan nagon da dodirne njegovu kožu, baš tu gde osunčana koža postaje bela, i
da mu prstom crta nevidljive linije po telu.
„Reći ću Vašim ljudima da spreme konja i kola, da Vas vratimo na imanje“, jedva je
prozborila.
„Nema potrebe za nikakvim kolima. Mogu da hodam.“
„Više ćete iskrvariti ako se budete naprezali.“
„To je samo ogrebotina.“
„Ali duboka“, bila je uporna. „Možda će biti potrebno ušivanje.“
„Sve što mi je potrebno je neki melem i zavoj.“
„Pustićemo doktora da odluči o tome. U međuvremenu, morate da se vozite na
kolima.“
Njegov glas je bio dubok i ljut. „Da li planirate da me naterate na to uz pomoć
svoje fizičke snage? Jer je to jedini način kojim ćete me natovariti na tu prokletinju.“
Izgledao je jednako besno i agresivno kao i bik pre nekoliko minuta. Ali Fibi nije
imala nameru da mu dozvoli da se povreda pogorša zbog njegove muške tvrdoglavosti.
„Izvinite što se ponašam kao tiranin“, rekla je najnežnijim mogućim glasom.
„Imam običaj to da radim kada sam zabrinuta za nekoga. Naravno, odluka je na Vama.
Ali bih zaista volela da mi učinite, samo ovaj put, ako ni zbog čega drugog, ono da me
lišite brige na putu do kuće.“
Njegova stisnuta vilica se vidno opustila. „Ja sam taj koji govori ljudima šta da
rade“, obavestio ju je. „Drugi ljudi ne govore meni.“
„Ja to ne radim.“
„Ali pokušavate“, rekao je mračnim glasom.
Njeno lice se ozarilo potpuno iznenadnim osmehom. „I? Da li mi uspeva?“
Rejvenel je sasvim polako podigao glavu. Nije joj ništa odgovorio, samo je čudno i
dugo gledao. Od tog pogleda je osetila kako joj srce snažnije lupa, sve dok nije osetila
da joj se vrti u glavi od tolikog lupanja. Ni jedan jedini muškarac nikada nije tako zurio
u nju kao što je Rejvenel sada činio. Čak ni njen muž, sa kojim je oduvek bila bliska, sa
kojim je delila i dobro i zlo sve do kraja njegovog života. Još od detinjstva, ona je uvek
bila Henrijeva bezbedna luka.
Ali šta god da je ovaj muškarac hteo od nje, u tome nije bilo ničega bezbednog.
 „Trebalo bi da udovoljite željama moje ćerke, Rejvenele“, savetovao ga je
Sebastijan dok je stajao iza njih. „Poslednji put kad sam pokušao nešto da joj odbijem,
dobila je napad i vrištala čitavih sat vremena.“
Taj komentar kao da je prekinuo njihov trans. „Oče“, protestovala je Fibi smejući
se i okrećući se da baci pogled na njega preko svog ramena. „Imala sam tada dve
godine!“
„Ostavila si snažan utisak na mene.“
Fibi je pogledala u Džastina, koji je stajao krijući se iza Sebastijana. Njegovo
maleno lice je bilo vlažno od suza i jako tužno. „Dušice“, rekla je nežno želeći da ga
uteši, „dođi kod mene.“
Njen sin je odmahnuo glavom i povukao se još dalje iza svog dede.
„Džastine“, začula je Rejvenela kako mu se obraća grubim glasom, „želim da
popričam s tobom.“
Fibi ga je zabrinuto prostrelila pogledom. Da li je planirao da grdi njenog sina?
Kada bi čuo neke grube reči od Rejvenela, to bi potpuno slomilo Džastina.
Sebastijan je blago gurnuo dete ka njima.
Džastin se nevoljno približio gospodinu Rejvenelu. Donja usna mu je podrhtavala,
a oči su mu sijale od suza.
Kada je Rejvenel ugledao prestrašenog dečaka, lice mu je vidno smekšalo. Fibi je
znala da nema potrebe da se mesa u njihov razgovor.
„Saslušaj me, Džastine“, rekao je tiho gospodin Rejvenel. „Sve ovo je bila moja
greška. Ne tvoja. Ne možemo od tebe da očekujemo da poštuješ pravila, kada ti ih nisam
ni rekao. Trebalo je da se postaram da razumeš da ne smeš ni slučajno sam da ulaziš u
ograđene pašnjake. Nikada, ni iz kog razloga.“
„Ali mala maca…“, promucao je Džastin.
„Ona ume da se brine sama o sebi. Eno je tamo, vidiš? Ima još najmanje osam
života.“ Gospodin Rejvenel je rukom pokazao na obližnji stub ograde, na kojem je maca
sedela i umivala se. Oči su mu se nasmešile nežno kada je video kako je dečaku laknulo.
„Bez obzira na sve, ako je neka životinja povređena ili u nevolji, nemoj nikada sam da
joj prilaziš. Drugi put zamoli nekog odraslog da ti pomogne. Životinju možemo da
zamenimo. Dečaka nikada. Da li si me razumeo?“
Džastin je snažno klimao glavom. „Da, gospodine.“ Taj divni oproštaj, kada je
očekivao veliku grdnju, toliko je obradovao dečaka da je sijao od olakšanja i
oduševljenja.
„Rejvenele“, začula je svog oca, „tvoj sam dužnik.“
Gospodin Rejvenel je momentalno odmahnuo glavom. „Ja nisam ni za šta zaslužan,
gospodine. To je bio čisti idiotski refleks. Uskočio sam unutra bez ikakvog plana niti
ideje šta da radim.“
„Da“, odgovorio mu je Sebastijan razmišljajući, „zato mi se to toliko i dopalo.“
Kada je gospodin Rejvenel napokon stao na noge, upravo su dovozili kola i konja.
Kombinacija bola i uzbuđenja koje je polako bledelo ga je ostavila previše slabim za
neku veću raspravu. Nakon nekoliko zajedljivih komentara, ipak se na kraju popeo u
kola. Na Džastinovo oduševljenje, gospodin Rejvenel ga je pozvao da se vozi u kolima
zajedno s njim. Legli su na gomilu složenih ćebadi i Džastin mu se naslonio uz desni,
nepovređeni kuk. Kada su kola počela da se kotrljaju ka vili, crna maca je uskočila
unutra zajedno s njima.
Fibi je hodala iza kočije zajedno sa svojim ocem i veselo se smeškala gledajući
presrećno lice svog sina u daljini. „Džastin ga sad obožava.“
Njen otac je upitno izvio obrve kada je čuo boju njenog glasa. „Je li to neki
problem?“
„Ne, ali… malom dečaku gospodin Rejvenel sigurno deluje kao najidealniji otac na
svetu. Njegov lični heroj. Jadni Edvard Larson nema nikakve šanse, ne može da se
takmiči sa ovim.“
Mada je njen otac i dalje opušteno koračao pored nje, osetila je da je jako
zainteresovan za njene reči. „Nisam znao da je Larson kandidat za tu ulogu.“
„Edvard i ja imamo lepo mišljenje jedno o drugom“, rekla mu je Fibi. „Osim toga, i
dečaci su mu dragi. Obojicu ih zna od rođenja. Poslednji put kada nas je posetio u
Herons pointu, jasno mi je stavio do znanja da bi bio voljan da zauzme Henrijevo
mesto.“
„Voljan da zauzme Henrijevo mesto“, ponovio je Sebastijan njene reci polako,
naglašavajući ih dok mu se lice mračilo. „Zar ti je tako izjavio ljubav?“
„Nije to bila bračna ponuda, to je bio uvod u dublji razgovor na tu temu. Edvard
nije čovek koji će da zbrza. On je džentlmen, ljubazan i delikatan.“
„Kako da ne. Ne manjka mu ni malo delikatnosti.“ Iznenada je glas njenog oca bio
toliko glasan da je mogao da lomi kamen.
„Zašto to tako kažeš?“, upitala ga je iznenađeno Fibi. „Šta imaš protiv Edvarda?“
„Ne mogu da se ne zapitam, kako je moguće da moja vatrena ćerka odabere
Larsona, još jednog mlakonju. Zar je tvoja krv toliko mlaka da ti je potreban tako bled
muškarac u životu?“
Fibi se zaustavila u mestu i bes se širio njenim žilama poput požara. „Henri nije bio
mlakonja!“
„Nije“, priznao joj je otac i zaustavio se da je pogleda u oči. „Henri je zaista imao
jednu strast, i to si bila ti. Zbog toga sam na kraju i popustio i pristao da se udaš za
njega, uprkos tome što sam znao kakav teret ćeš morati da nosiš sama na plećima.
Edvard Larson, s druge strane, tek treba da me ubedi u bilo kakva, kamoli duboka
osećanja.“
„Pa on to nikada neće učiniti pred tobom“, rekla je i dalje uzavrelim glasom. „On
ceni svoju privatnost. A meni nikada nije bio teret da brinem o Henriju.“
„Drago moje dete“, rekao je nežno, „teret je ono sa čime se sada suočavaš.“
 Dvanaesto poglavlje

Kada su Fibi i njen otac napokon stigli do kuće, sluge su već trčale po hodnicima
noseći peškire i kofe sa hladnom i vrelom vodom, a kućepaziteljka je davala uputstva
jednoj služavki da odnese kofer sa lekovima gore do sobe gospodina Rejvenela.
„Ja idem da popričam sa lordom i lejdi Trenir“, promrmljao je Sebastijan i krenuo
ka stepeništu.
Dadilja Brejsgirdl je stajala u ulaznom hodniku sa Džastinom, koji je u naručju
držao crno mače. Poludivlja maca je trebalo do sad da ga čitavog izgrebe, ali umesto
toga, ona se opustila u njegovim rukama, zbunjeno gledajući oko sebe u ovo novo
čudnovato okruženje.
„Dadiljo“, uzviknula je Fibi jureći ka njima. „Da li ste čuli šta se desilo?“
Starija žena je potvrdno klimnula glavom. „Gospodar Džastin mi je rekao, a sve mi
je ispričao i vozač kočije. Čitava kuća samo o tome bruji.“
„Da li ste videli gospodina Rejvenela kada je ušao u kuću?“
„Nisam, miledi. Rekli su mi da je bio pomalo siv u licu, ali da je hodao sam. Poslali
su po doktora, mada im je rekao da to ne rade.“
Džastin ju je pogledao sa grimasom na licu. „Njegova ogrebotina nikako da
prestane da krvari. Maramice koje si mu dala su skroz uništene, mama.“
„To nije bitno“, rekla je. „Jadni gospodin Rejvenel, sigurno će mu biti potrebno
ušivanje.“
„Hoće li morati da ostane u krevetu da leži? Dovešću moju macu da ga obiđe.“
Fibi se tugaljivo namrštila. „Džastine, plašim se da ne možeš da je zadržiš.“
„Oh, znao sam ja to…“
„Odlično. Onda…“
„…ali, vidiš, mama, ona želi da zadrži mene“
„Sigurna sam da ona to želi, ali…“
„Ona takođe želi da živi sa nama u Eseksu.“
Fibi se osetila kao da joj je srce prepuklo na dva dela kada je pogledala njegovo
milo lice prepuno nade. „Ali, mili, ona ovde obavlja svoj posao.“
„Ali ona sada želi da radi za nas“, obavestio ju je njen sin. „I u Eseksu imamo
miševe. I to debele.“
„Džastine, ona nije kućna maca. Ona neće želeti da živi u kući sa porodicom.
Pobeći će ako je budemo prisiljavali na to.“
Spustio je obrve i gledao je odlučno. Imao je isti izraz lica kao i svi Čelonovi. „Ne,
neće.“
„Vreme je za kupanje i spavanje“, umešala se dadilja.
Fibi je zahvalno pogledala dadilju, radujući se njenoj upadici. „U pravu ste, kao i
obično. Ako se slažete, možete povesti Džastina i macu gore u dečju sobu…“
 „Mačkama nije dozvoljen ulaz u dečju sobu.“ Dadiljino lice je bilo nežno, ali joj je
ton glasa bio neumoljiv.
„Čak ni nakratko, samo privremeno?“, upitala ju je tiho Fibi.
Dadilja je nije ni udostojila odgovora, samo je pogurala Džastina da preda macu
mami.
Džastin je molećivo pogledao u Fibi. „Mama, molim te, nemoj da izgubiš moju
macu – želim da je vidim nakon popodnevnog spavanja.“
„Vodiću računa o njoj dok se ti ne odmoriš“, rekla je Fibi, pružajući ruke da
prihvati divlje stvorenje. Mačka je zamjaukala protestujući i krenula da se otima, plašeći
se da je ne ispuste. „Prokletstvo“, opsovala je Fibi sebi u bradu, boreći se sa borbenom
hrpom kostiju i krzna u svojim rukama.
Džastin je okrenuo glavu da pogleda još jednom skeptičnu Fibi i dadilja ga je
odvukla za sobom ka stepeništu.
„Čuvaću je“, uveravala ga je Fibi veselo dok se mačka trudila da se kandžama
uzvere uz njen korset. Zgrabila je njeno mršavo, krzneno telo i držala je čvrsto. Nakon
par trenutaka, maca se predala i naslonila na nju, dok su joj kandže još uvek bile
zarivene u njenu odeću.
Fibi je ponela mačku na sprat, boreći se da je drži jednom rukom dok je drugom
podizala suknju. Napokon je stigla do svoje sobe.
Ernestin, koja je sedela kraj prozora nešto šijući, spustila je korpu sa koncima i
momentalno joj prišla. „Šta je to?“
„Nepripitomljena mačka iz štale“, odgovorila je Fibi. „Džastin ju je pokupio danas
na našem obilasku farme.“
„Ja obožavam mačke! Mogu li da je uzmem?“
„Možeš da pokušaš.“ Ali čim je Fibi probala da skloni macu sa sebe, ona je
mjauknula i zabola kandže još dublje. Što je više pokušavala da je odvoji, to je mačka
bila upornija, očajnički se držeći. Fibi je na kraju digla ruke od te bitke i sela na pod
pored prozora. „Ernestin, možeš li da otrčiš do kuhinje i uzmeš nešto da je namamimo?
Kuvano jaje, sardine…“
„Odmah, miledi.“ Njena lična sobarica izjurila je iz sobe. Fibi je ostala sama sa
tvrdoglavom macom i počela da je mazi po leđima. Mogla je da oseti rupe između
njenih sićušnih rebara. „Hoćeš li, molim te, da uvučeš kandže?“ upitala ju je. „Osećam
se kao jastuče za igle.“ Istog trenutka, malene kandže su se uvukle i Fibi je odahnula od
olakšanja. „Hvala ti.“ Nastavila je da mazi njeno svilenkasto tamno krzno i ispod jedne
njene šape je napipala malenu kvrgu. „Ako je ovo krpelj, počeću da vrištim kao luda.“
Na sreću, nastavila je da istražuje i shvatila da joj se samo nešto zalepilo za krzno.
Moraće to da iseče. Polako, macino telo se opustilo i začulo se tiho predenje. Popela se
na podprozorsku dasku iza Fibinog ramena i legla postrance, uživajući u sunčevim
zracima. Prelazeći pogledom preko sobe, kao da joj je dosadno, maca je počela da liže
jednu svoju šapu.
Fibi je ustala i pokušala da popravi svoju odeću i shvatila da je prednji deo njene
sive haljine beznadežno izgužvan i isprljan.
 Uskoro se Ernestin vratila sa tanjirom iscepkane kuvane piletine i spustila ga pored
prozora. Mada je maca poravnala svoje uši i pogledala služavku opasnim pogledom,
piletini ipak nije mogla da odoli. Nakon što je skočila na pod, maca se bacila na tanjir i
pojela sve sa njega.
„Nije toliko divlja, kao što su obično mačke iz štale“, prokomentarisala je Ernestin.
„Većina njih nikada ne prede niti pristaju da ih neko drži.“
„Ova deluje kao da je polupripitomljena“, složila se Fibi s njom.
„Trudi se da se izdigne iznad svog položaja“, našalila se sluškinja. „Maca iz štale,
koja je maštala o tome da postane kućna mačka.“
Fibi se namrštila. „Volela bih da mi nisi to rekla. Sada ću, kada je budem vraćala
nazad u štalu, osećati užasnu krivicu. Ali zaista ne možemo da je zadržimo.“

Nekoliko minuta kasnije, obučena u plavu letnji haljinu sa belim svilenim

korsetom, Fibi je krenula ka krilu kuće u kom su živeli članovi porodice Rejvenel.
Nakon što je pitala za pravac jednu služavku koja je čistila metlom tepih u holu, prišla je
dugačkom, uzanom prolazu. Na samom kraju tog prolaza videla je tri muškarca kako
razgovaraju o nečemu ispred privatnog apartmana. Bili su to lord Trenir, njen otac i neki
nepoznati muškarac koji je držao u ruci doktorsku torbu.
Fibino srce je brže zakucalo kada je na tren ugledala Vesta Rejvenela, u
tamnozelenom kućnom ogrtaču i pantalonama, odmah pored vrata. Grupica muškaraca
je o nečemu prijateljski razgovarala još par minuta, pre nego što je gospodin Rejvenel
izašao ispred vrata da se rukuje sa doktorom.
Kada su muškarci odlazili, Fibi se sklonila s puta i ušla u maleni salon, trudeći se
da je niko ne vidi. Sačekala je da grupica prođe pored vrata, slušajući kako njihovi
glasovi sve više blede u daljini. Kada tu više nije bilo nikoga, krenula je ka sobi
gospodina Rejvenela.
Nije bilo nimalo prikladno za nju da ode da ga obiđe bez ikakve pratnje. Prikladno
bi bilo da mu pošalje poruku u kojoj izražava svoju zabrinutost za njega i želi mu sve
najbolje. Ali ona je morala lično da mu se zahvali na onome što je učinio. Takođe,
morala je svojim očima da se uveri da je dobro.
Vrata su bila zatvorena. Stidljivo je pokucala i začula njegov duboki glas.
„Uđite.“
Fibi je ušla u sobu i stala u mestu, tresući se poput strele koja je pogodila pravo u
metu, nakon što je svojim očima ugledala polugolog Vesta Rejvenela. Bio joj je okrenut
leđima i bos je stajao pored starinskog lavaboa i peškirom prao vrat i grudi. Kućni ogrtač
je bio bačen na fotelju i on je bio samo u pantalonama koje su mu stajale opasno nisko
na kukovima.
Henri je uvek delovao mnogo manji nego što jeste kada je bio bez odeće, izgledao
je ranjivo bez zaštite tih civilizovanih slojeva. Ali ovaj čovek, sav u mišićima, bronzane
kože, nabijen energijom, on je izgledao duplo veće. Kao da je soba bila previše mala da
ga zadrži. Imao je krupne kosti, ali je bio vitak, a leđa su mu se cela napela kada je
podigao bokal vode i počeo žedno da pije. Fibin bespomoćni pogled je leteo duž njegove
kičme, sve do kukova. Poluraskopčan pojas tamnozelenih pantalona, bez ikakvih tregera
da ih drže, pao je taman dovoljno na njegove kukove da otkrije šokantan nedostatak
donjeg veša. Kako je moguće da jedan džentlmen ide bez gaća? To je bilo nešto
najnepristojnije što je ikada videla. Samu je sebe grdila zbog misli koje je ta slika
proizvela u njenoj glavi.
„Dodaj mi čistu košulju sa one gomile na komodi, hoćeš li?“, upitao je oštro. „Biće
mi potrebna pomoć da je obučem, ovi prokleti konci baš zatežu.“
Fibi mu je prišla bliže, želeći da učini to što je tražio i osećajući kako kroz njen
stomak upravo proleće hiljade leptira. Trudila se da pronađe košulju, a da pritom ne
prevrne čitavu gomilu odeće. Bila je to košulja nalik na džemper, napravljena od
prelepog finog platna i mirisala je na sapun i vazduh u prirodi. Sa oklevanjem mu je
prišla i jezikom nervozno prešla preko usta, trudeći se da smisli šta bi mu rekla.
Gospodin Rejvenel je spustio bokal vode na sto i okrenuo se uz nestrpljiv uzdah.
„Gospode bože, Satone, ako planiraš da budeš toliko spor…“ Zaćutao je kad ju je
ugledao, a njegov izraz lica je postao potpuno zbunjen.
Atmosfera u sobi je postala naelektrisana, kao da će munja uskoro da udari tu,
pored njih.
„Ti nisi moj sluga“, uspeo je da prozbori gospodin Rejvenel.
Fibi mu je nespretno pružila košulju. Na njen sopstveni užas, otvoreno je zurila u
njega, nemoćna da se odupre i da prestane. Ako su leđa Vesta Rejvenela bila fascinantna,
prednji deo je bio potpuno očaravajući. Bio je mnogo maljaviji od njenog muža. Grudi
su mu bile prekrivene tamnim maljama koje su pravile slovo V ka njegovom struku. Bilo
je još malja na njegovim podlakticama, čak i malena staza ispod pupka. Ramena i ruke
su mu bile toliko moćno razvijene da je morala da se zapita zašto se prosto nije rvao s
onim bikom, sigurno bi ga savladao.
Prišao joj je sasvim polako i uzeo košulju iz njenih nervoznih ruku. Stiskajući
tkaninu nespretno, gurnuo je ruke u rukave i pokušao da je obuče preko svoje glave.
„Sačekajte“, rekla je Fibi. „Pusti da Vam pomognem.“
„Ne morate…“
„Košulja je još uvek zakopčana.“ Prišla je da otkopča kratki red dugmadi dok je on
samo stajao, sa rukama zarobljenim u rukavima.
Glava mu je bila iznad njene, mogla je da oseti i njegov nalet uzbuđenja. Malje na
njegovim grudima nisu bile ravne već su se blago kovrdžale. Poželela je da protrlja svoj
nos i usne po njima. Mirisao je na sapun, mušku kožu, čistu zemlju, travu na livadi, a od
svakog njegovog daha je postajala sve vrelija u onim delovima tela gde godinama nije
osetila vrelinu.
Kada mu je napokon raskopčala košulju, gospodin Rejvenel je podigao ruke i
spustio da mi košulja sklizne preko glave, mada se trgnuo od bola kada je osetio kako
mu se zategao šav na boku. Fibi je uhvatila rukama ivicu košulje da je zategne preko
njega. Prstima je nenamerno dodirnula tamne malje na njegovim grudima i nešto joj je
poskočilo u dubini stomaka. Čitavo telo joj je oživelo od senzacije, od kože, pa sve do
srži u njenim kostima.
„Izvinite što smetam“, rekla je i pogledala ga u oči. „Želela sam da vidim kako se
osećate.“
U njegovim očima je nešto zaiskrilo, kao da ga njeno pitanje zabavlja. „Ja sam
odlično. Hvala na pitanju.“
Njegova kratka, tamna kosa je bila raščupana i izgledao je strahovito privlačno,
nekako istovremeno umiljato poput deteta i u isto vreme divlje. Sa oklevanjem, Fibi ga
je uhvatila za ruku i počela da zakopčava dugmad na njegovim rukavima, dok je on
samo stajao nepomično. Koliko je vremena prošlo otkad je poslednji put ovo uradila
nekom muškarcu. Nije ni shvatala koliko su joj nedostajale te sitne, svakodnevne,
intimne stvari. „Gospodine Rejvenele“, rekla je ne gledajući u njega, „ono što ste učinili
za mog sina… veoma sam Vam zahvalna, ne znam šta drugo da kažem.“
„Ne treba da se zahvaljujete. Odgovornost domaćina je da ne dopusti da njegovog
gosta pregazi podivljali bik.“
„Volela bih da mogu da učinim nešto za Vas, da se odužim. Volela bih da…“ Fibi je
pocrvenela od glave do pete kad joj je palo na pamet kako zvuči to što je došla
nepozvana i sama u sobu jednog muškarca i počela da priča ovakve stvari, dok je on tu
stoji poluodeven. Sigurno je moglo da se protumači na pogrešan način.
Ali on je bio pravi džentlmen. Nije joj se rugao niti je provocirao nemo
posmatrajući kako mu zakopčava dugmad na drugom rukavu. „Ono što bih voleo, više
od ičega na svetu je da saslušate moje izvinjenje“, rekao je tiho.
„Nemate zbog čega da mi se izvinjavate.“
„Bojim se da imam.“ Duboko je uzdahnuo. „Ali prvo, moram nešto da Vam dam.“
Prišao je velikoj komodi u uglu sobe i počeo nešto da traži. Kada je pronašao ono
što je tražio… malenu knjigu… doneo je do nje.
Fibi je zbunjeno trepnula kada je pročitala slova na starim koricama. Naslov je bio
već izbledeo, ali i dalje čitljiv: Stiven Armstrong: Lov na blago.
Otvorila je knjigu drhtavim prstima, i u njoj, na unutrašnjim koricama, pronašla
reči koje je davno napisala svojim dečjim rukopisom: Dragi Henri, kad god budeš
usamljen, potraži poljupce koje sam ti ostavila ovde, na mojim omiljenim stranicama.

Zaslepljena naletom vrelih suza, Fibi je zatvorila knjigu. Nije ni morala da gleda,
znala je da na marginama nekolicine poglavlja knjige postoji docrtano maleno slovo x.
Glas gospodina Rejvenela je bio tih i mračan. „Vi ste to napisali.“
Nemoćna da progovori, klimnula je i sagnula glavu i na zglob ruke pala joj je jedna
suza.
„Nakon što smo razgovarali tokom večere“, rekao je, „shvatio sam da je Vaš Henri
bio Henri kojeg sam poznavao u internatu.“
„Henri je bio siguran da ste mu Vi uzeli knjigu“, jedva je prozborila. „Mislio je da
je uništena.“
 Zvučao je potpuno skrušeno. „Veoma mi je žao.“
„Ne mogu da verujem da ste je čuvali sve ove godine.“ Izvukla je maramicu iz
svoje haljine i pritisnula je čvrsto uz svoje oči, moleći se da suze prestanu da klize niz
njeno lice. „Lako zaplačem“, rekla je iznervirano. „Oduvek sam bila takva. Mrzim to.“
„Zašto?“
„To je znak slabosti.“
„To je znak snage“, rekao je. „Oni koji trpe su ti koji su slabi.“
Fibi je obrisala nos i pogledala ga. „Zaista to mislite?“
„Ne baš, ali sam pomislio da ćete se osećati bolje ako Vam to kažem.“ Smeh se
zaorio iz njenog grla i suze su prestale da joj cure iz očiju.
„Sedeli ste pored mene za večerom, znajući kakav sam siledžija bio prema Henriju,
i ništa mi niste rekli. Zbog čega?“, upitao je gospodin Rejvenel.
„Mislila sam da je ljubaznije da sve to prećutim.“
Lice mu se iznenada pomalo opustilo. „Fibi“, rekao je nežno. Zbog načina na koji
je izgovorio njeno ime, kao da joj tepa, osetila je ponovo kako joj se vrelina razliva
čitavim telom. „Ja ne zaslužujem takvu ljubaznost. Rođen sam zao, a otad sam samo bio
samo gori i gori.“
„Niko se ne rađa zao“, rekla mu je. „Postoje razlozi zbog kojih ste postali tako
nestašni i nevaljali. Da su Vam roditelji poživeli, voleli bi Vas i naučili da razlikujete
dobro od zla…“
„Dušice… ne.“ Njegov osmeh je krio ogorčenost. „Moj otac je obično bio previše
pijan da bi se sećao da uopšte ima decu. Moja majka je bila poluluda i goreg morala od
mačke koju smo danas doveli iz štale. Pošto nijedan naš rođak nije želeo da usvoji dva
osiromašena deteta, Devona i mene su poslali u internat. Tamo smo provodili skoro sve
praznike. Ja sam postao siledžija. Mrzeo sam svakoga. Henri me je posebno nervirao –
sav mršav, čudan, stalno zanovetalo oko hrane. Uvek je nešto čitao. Ukrao sam mu tu
knjigu iz kutije koja je stajala ispod njegovog kreveta samo zato što mi se činilo da mu
je ta omiljena.“
Nastupila je neprijatna tišina i gospodin Rejvenel je rukom prošao kroz svoju
raščupanu kosu, trudeći se bezuspešno da je zagladi i uredi frizuru. „Nisam planirao da
je zadržim. Hteo sam da ga osramotim tako što ću pred svima da čitam neke delove iz
knjige. A kad sam video šta ste mu napisali na unutrašnjim koricama, jedva sam čekao
da ga mučim zbog toga. A onda sam pročitao prvu stranicu knjige.“
„Na kojoj piše kako Stiven Armstrong upada u rupu sa živim peskom“, nastavila je
Fibi sa širokim osmehom na licu.
„Upravo tako. Morao sam da pročitam šta će se sledeće dogoditi.“
„Nakon što je uspeo da se izvuče iz živog peska, morao je da spasi svoju pravu
ljubav, Katrionu, od krokodila.“
Začuo se njegov promukli smeh. „Obeležili ste sve te strane malenim slovom x.“
„Maštala sam da će i mene jednog dana junak spasiti od krokodila.“
„A ja sam tajno maštao da postanem junak. Uprkos činjenici da sam bio mnogo
sličniji krokodilima.“ Gospodin Rejvenel se zamislio, prisećajući se svih tih davnih
uspomena. Kao da ih je sređivao u svojoj glavi. „Nisam znao da čitanje može da bude
toliko zabavno“, na kraju je rekao. „Kao da letiš na čarobnom tepihu. Posle toga sam
prestao da maltretiram Henrija. Nisam mogao da mu se smejem što toliko voli tu knjigu.
Zapravo, voleo bih da sam imao hrabrosti da popričam s njim o knjizi.“
„On bi to obožavao. Zašto niste?“
„Stideo sam se jer sam je ukrao. A i želeo sam još samo malo da je zadržim. Nikada
nisam imao svoju knjigu.“ Zastao je, i dalje se prisećajući. „Uživao sam kada bih
pronašao znak da Vam je neki deo knjige omiljen. Sve u svemu, tu je bilo četrdeset i
sedam poljubaca. Pravio sam se da su namenjeni meni.“
Nikada joj nije palo na pamet da bi ta knjiga mogla toliko da znači Vestu Rejvenelu
– možda čak i mnogo više nego što je značila njoj i Henriju. Bože, koliko je život čudan.
Nikada ne bi mogla da pretpostavi da će jednog dana osećati ovako snažno saosećanje
prema njemu.
„Bilo je trenutaka kada me je ova knjiga spašavala od očajanja“, nastavio je
Rejvenel. „Bila je jedna od najlepših stvari u mom detinjstvu.“ Nasmešio se, kao da se
ruga sam sebi. „I prirodno, to je bilo nešto što sam ukrao. Henri je zauvek napustio
školu, pre nego što sam uspeo sebe da nateram da mu je vratim. Uvek sam se osećao
loše zbog toga.“
Fibi nije želela da se on oseća loše. Više ne. „Ja sam dala Henriju svoju knjigu kada
je njegova nestala“, rekla mu je. „I on je mogao da čita avanture Stivena Armstronga kad
god bi poželeo.“
„To ne opravdava ono što sam učinio.“
„Bili ste dečak, od devet, deset godina. Henri bi to sada razumeo. On bi Vam
oprostio, kao što Vam i ja opraštam.“
Umesto da odreaguje sa zahvalnošću, gospodin Rejvenel je delovao iznervirano.
„Nemojte uludo da traćite svoje oproštaje na mene. Ja sam izgubljen slučaj. Verujte, ako
uporedite sa mojim ostalim gresima, ovo nije vredno ni pomena. Samo uzmite knjigu
nazad i znajte da mi je iskreno žao.“
„Želim da je zadržite“, rekla mu je Fibi bez oklevanja. „Neka to bude poklon, od
Henrija i mene.“
„Gospode, ne.“
„Molim Vas, morate da je zadržite.“
„Ja je ne želim.“
„Da, želite je.“
„Fibi… ne… dođavola…“
Počeli su da se gurkaju, gurajući knjigu na jednu pa na drugu stranu, trudeći se da
primoraju onog drugog da je zadrži. Knjiga je pala na pod i Fibi se zateturala i krenula
da pada. Gospodin Rejvenel je automatski uhvatio i povukao nagore, pokretom tako
snažnim da je bukvalno prikucao uz sebe.
Pre nego što je uspela da udahne, njegove usne pokrile su njene.
 Trinaesto poglavlje

Jednom, dok još bila dete, Fibi se zatekla napolju usred letnje oluje, i videla kako
su kapi kiše oborile jednog leptira na tlo. Borio se i mlatarao krilima, ali je svejedno pao
na zemlju dok ga je kiša bombardovala sa svih strana. Njegova jedina šansa da preživi je
bila da svije svoja krila, pronađe utočište i da čeka.
Ovaj muškarac je bio i oluja i utočište u jednom, i vukao ju je za sobom u duboku
tamu koja je obavijala, u previše zaboravljenih osećaja – vrelina, mekoća, čvrstina,
slatkoća, glad, grubost, nežnost, upijanje. Bespomoćno se koprcala u njegovim rukama,
mada ni sama nije znala da li želi da pobegne od njega ili mu priđe još bliže.
Žudela je za ovim, za čvrstinom i vrelinom njegovog tela, pripijenim uz njeno. Bilo
je to poznato osećanje, a opet, ni nalik nečemu što je ikada osetila.
Plašila se ovoga, duboko u sebi. Plašila se muškarca sa voljom i snagom koja će
biti jednaka njenoj, muškarca koji će želeti i posedovati svaki deo nje, bez imalo milosti.
Oluja je prošla naglo, kao što je i počela. Odmakao se od nje uz tihi krik, i pustio je
iz svog naručja. Ona se zateturala, plašeći se da će je noge potpuno izdati i on je pružio
ruku da je pridrži.
„Ovo je bila slučajnost“, rekao je gospodin Rejvenel iznad njene glave, dišući
teško.
„Da“, rekla je Fibi ošamućeno. „Razumem.“
„Knjiga je pala… i ja sam krenuo da je dohvatim, a… Vaše usne su mi se našle na
putu.“
„Nemojmo više nikad da pominjemo to. Zaboravićemo da se to ikada desilo.“
Gospodin Rejvenel je prihvatio predlog. „Nikada se nije desilo.“
„Da… ne, bilo je… nešto što se lako može zaboraviti, eto, ja ću da zaboravim na
to.“
Njene reči kao da su mu raščistile izmaglicu u glavi. Disanje mu se usporilo i
povukao se taman toliko od nje da je popreko pogleda. „Nešto što se lako može
zaboraviti?“
„Ne“, Fibi je hitro odgovorila, „mislila sam samo da neću više misliti na to.“
Ali on je delovao sve ljuće sa svakom njenom reči. „To i ne može da se važi kao
pravi poljubac. Tek sam počinjao.“
„Znam. Ali svejedno, bilo je veoma fino, tako da zaista nema potrebe…“
„Fino?“
„Da.“ Fibi se pitala zbog čega on izgleda tako uvređeno.
„Ako imam samo jednu priliku u životu da te poljubim“, rekao je mračnim glasom,
„neka sam proklet ako to bude drugorazredno. Čovek mora da ima neke standarde.“
„Nisam rekla da je bilo drugorazredno“, protestovala je. „Rekla sam da je bilo
fino!“
 „Normalan muškarac bi radije dozvolio da ga upucaju u pozadinu nego da čuje
ženu kako mu kaže da je njegov poljubac bio fin.“
„Oh, ma dajte, pridajete previše važnosti mojim rečima.“
„Sad moram sve da uradim ispočetka.“
„Šta?“ Zakikotala se jedva čujno i povukla malo unazad.
Vest je pružio ruke i sa lakoćom je privukao u svoje naručje. „Ako to ne uradim,
uvek ćeš misliti da je to najbolje što znam. Radije bih da me smatraju za vuka, nego za
jagnje.“
„Gospodine Rejvenele…“
„Pripremi se.“
Fibina usta su bila širom otvorena od iznenađenja. Sigurno se šalio. Nemoguće je
da misli ozbiljno… zar ne?
Videla je kako mu se oči osmehuju kada je ugledao njen izraz lica. Ali je onda
jednu ruku podvukao iza njenih leđa. Oh, Gospode, milio je ozbiljno. On će zaista sad
da je poljubi. Od uzbuđenja i zbunjenosti joj se zavrtelo u glavi.
„Gospodine Rejvenele, ja…“
„Vest.“
„Veste“, ponovila je Fibi i pogledala ga u oči. Morala je nervozno da pročisti grlo
pre nego što je nastavila. „Ovo je greška.“
„Ne, prvi poljubac je bio greška. Ovaj će sve to da popravi.“
„Ali neće“, rekla je nervozno. „Vidite, ja… ja ne sumnjam nimalo u Vaše ljubavne
veštine, ja sumnjam u svoje. Već duže od dve godine nisam poljubila nikoga ko je viši
od jednog metra.“
Osetila je dašak njegovog osmeha na svom obrazu. „Onda bi verovatno trebalo da
podigneš malo pogled i da gledaš nekih osamdesetak centimetara više nego što si
navikla.“ Nežno joj je podigao bradu. „Zagrli me.“
Neobjašnjivo, to njegovo tiho naređenje je izazvalo salve uzbuđenja i
zainteresovanosti u njoj. Da li će mu zaista dozvoliti da je…?
Da, neki unutrašnji bezobzirni glas je insistirao. Da, nemoj da ga zaustavljaš,
nemoj uopšte da razmišljaš o tome, samo pusti neka se dogodi.
Potpuna mirnoća, nalik snu, bila je isprekidana jedino zvukom njegovog dubokog
disanja. Spustila je ruke na njegovo telo i obgrlila mu snažna leđa. Čvrsto ju je uhvatio
za vrat jednom rukom i već u sledećem trenutku spustio usne na njene. Isprva je to bio
samo lagani dodir, kao da se nameštao, ispitivao, kao da je pokušavao da otkrije kako
najbolje da joj priđe. Nije bila sigurna kako da mu odgovori na to, pa je samo stajala, sa
podignutim licem ka njemu dok joj je prstima polako mazio vrat i obraze. Činio je to
toliko nežno, osećala se kao da je miluju sunčevi zraci. Ne bi nikada pomislila da toliko
visok, krupan i snažan muškarac može da bude sposoban za toliku nežnost. Počeo je jače
da je ljubi, trudeći se da joj razdvoji usne i osetila je kada se vrhom jezika probio u
unutrašnjost njenih usta. Taj izazivački trenutak je bio toliko neobičan da se ukrutila i
trgnula od iznenađenja.
 Vest ju je i dalje držao u svom naručju i njegova gruba brada grebuckala joj je
nežnu kožu čela. Osetila je da su mu se obrazi zategli, kao da se nasmešio. Kada je
shvatila da ga njena reakcija zabavlja, namrštila se, ali pre nego što je uspela da se
pobuni, ponovo je spustio usne na njene. Polako ju je istraživao, veoma vesto i taj nivo
intimnosti ju je šokirao, ali joj nije bio neprijatan. Nimalo. Kada se to slatko i neumorno
istraživanje nastavilo, osetila je kako je uzbuđenje obuzima sve jače, kao da je harfa koja
vibrira kada se na njoj odsvira određeni ton. Pokušala je da mu odgovori, ispruživši jezik
stidljivo ka njemu.
Kada je podigla ruke ka njegovom vratu, osetila je ivicu njegove kose koja se
kovrdžala uz vrat. Tamne lokne su bile hladne i raskošne dok ih je propuštala kroz prste.
Njegov poljubac je postajao sve grublji, a jezik mu je tonuo u nju kao da želi da uzme od
nje sve što želi, dok se ona osećala izgubljeno, kao da biva preplavljena mračnom
plimom uzbuđenja.
Ona je žena, majka i udovica, i bila je ubeđena da je sve u životu videla do sada.
Ali Vest Rejvenel je upravo promenio sve što je ona znala o poljupcu. Ljubio se kao
muškarac koji je živeo previše brzo, naučio previše kasno, i sada je napokon pronašao
ono što je želeo u životu sve vreme. Nije mogla a da ne krene da se pribija uz njega i
telo ju je bolelo od želje za dubljim, bližim kontaktom. Spustio je jednu ruku i uhvatio je
za kukove, pribijajući je uz sebe, a osećaj je bio toliko dobar da je osećala nesvesticu u
njegovom naručju. Stenjala je glasno i pribijala se što je bliže mogla njegovom telu koje
je bilo tako tvrdo… tako tvrdo. Čak i preko svih slojeva odeće koji su ih delili, mogla je
da oseti koliko je bio uzbuđen, koliko je velik i jak.
Drhteći, Fibi se odvojila od njega. Nije osećala svoje telo, kao da nije bilo njeno.
Jedva je stajala na nogama. Nije mogla da razmišlja. Naslonila je čelo na njegovo rame,
čekajući da srce prestane tako divljački da joj lupa.
Vest je tiho opsovao, sa usnama naslonjenim na njenu podignutu kosu. Postepeno je
opustio ruke i jedna njegova ruka je besciljno lutala po njenim leđima i to ju je
umirivalo. Kada je napokon uspeo da uspostavi normalno disanje, rekao je skoro
odsečno: „Nemoj samo da kažeš da je ovo bilo fino.“
Pre nego što mu je odgovorila, Fibi se šeretski nasmejala, i dalje naslonjena na
njegovo rame. „Nije bilo fino. Bilo je neverovatno. Bilo je to pravo otkrovenje.“ Podigla
je jednu ruku i naslonila je na njegov obraz. „I više nikada ne sme da se ponovi.“
Vest je stajao potpuno nepomičan i razmišljao o njenim rečima. Odgovorio joj je
klimnuvši glavom samo jednom i spustio svoje usne na njen otvoreni dlan ljubeći ga
strasno.
Impulsivno se propela na vrhove svojih prstiju i prošaputala mu na uvo: „U tebi
nema ničeg nevaljalog, osim tvojih poljubaca.“ I pobegla iz sobe dok je još mogla.
 Četrnaesto poglavlje

Ivi, vojvotkinja od Kingstona, provela je savršeno divno poslepodne sa tri

najbliskije prijateljice na pikniku na imanju lorda Vestklifa. Pre mnogo godina je
upoznala Anabelu, Lilijan i Dejzi, tokom svoje prve sezone predstavljanja visokom
londonskom društvu, kada su njih tri bile samo tihe devojke koje su mirno sedele u uglu
balske dvorane. Kada su počele da se druže, shvatile su da, umesto da se takmiče za
pažnju neke gospode, bolje im je da pomažu jedna drugoj, i tako se razvilo njihovo
dugotrajno prijateljstvo. U poslednjih nekoliko godina postao je pravi luksuz da se sve
tri nađu na istom mestu, posebno pošto je Dejzi mnogo vremena provodila u Americi sa
svojim suprugom Metjuom. Ta putovanja su bila neophodna za njih oboje. Metju je bio
uspešan poslovni čovek, a Dejzi je bila čuvena spisateljica koja je imala izdavača u
Njujorku i Londonu.
Nakon čitavog dana ispunjenog pričom, smehom, sećanjima i pravljenjem planova
za budućnost, Ivi se vratila u Eversbi odlično raspoložena. Bila je puna vesti i jedva je
čekala da ih podeli sa svojim mužem – uključujući i činjenicu da je glavni lik u romanu
koje je Dejzi upravo pisala, uglavnom inspirisan njime.
„Dobila sam tu ideju kada je neko pomenuo tvog muža na jednoj večeri, pre
nekoliko meseci, Ivi“, objasnila joj je Dejzi, pokušavajući da skine malenu fleku sa svog
korseta, od jagode koja joj je ispala. „Neko je pomenuo da je Kingston i dalje
najzgodniji muškarac u Engleskoj, i kako uopšte nije fer što on nimalo ne stari. A Lilijan
je na to rekla da je on sigurno vampir, i svi su se smejali. To me je navelo da razmišljam
o onom starom romanu, Vampir, koji je napisan pre nekih pedeset godina. Odlučila sam i
ja da napišem nešto slično, samo romantičnu verziju.“
Lilijan je odmahivala glavom slušajući je. „Rekla sam Dejzi da niko ne bi želeo da
čita o vampiru ljubavniku. Krv… očnjaci…“ Stresla se i napravila grimasu.
„On pretvara žene u svoje robove svojim harizmatičnim moćima“, nastavila je
Dejzi. „On je naravno bogat, vojvoda je… baš kao i Ivin muž.“
Tu se uključila i Anabel, sa neobičnim sjajem u očima. „U svetlu svega toga, žena
bi mogla da mu oprosti par mana.“
Lilijan je skeptično pogledala. „Anabel, da li bi stvarno trpela muža koji ide
naokolo i isisava ljudima život?“
Nakon kratkog razmišljanja, Anabel je upitala Dejzi: „A koliko je tačno on bogat?“
Sagnula se, kikoćući se, kada ju je Lilijan gađala keksom.
Smejući se zajedno sa svojim prijateljicama, Ivi je upitala Dejzi: „Koji bi bio
naslov knjige?“
„Vojvodin smrtni zagrljaj.“
„Ja sam joj predložila Vojvoda ti skače za vrat“, kazala je Lilijan, „ali je Dejzi rekla
da tom naslovu fali ljubavi.“
 Kada se Ivi vratila na imanje Rejvenelovih, zatekla je svoju najstariju ćerku kako je
čeka, željna da joj ispriča sve događaje od tog jutra.
„Osim gospodina Rejvenela“, uveravala ju je Fibi, „niko drugi nije bio povređen.
Džastin je bio malo potresen, ali je sada savršeno dobro.“
„A tvoj otac?“
„Bio je potpuno hladnokrvan oko cele situacije, naravno. Proveo je poslepodne
igrajući bilijar sa ostalom gospodom, a kasnije je otišao u svoju sobu da se odmori. Ali
mama, kada smo se on i ja jutros vraćali kući, rekao je neke grozne stvari o Edvardu
Larsonu – i o Henriju!“
„Oh, gospode.“ Evi je saosećajno slušala svoju ćerku dok joj je prepričavala
događaj sa ocem, i umirila je obećanjem da će popričati sa Sebastijanom i pokušati da
smekša njegov pogled na Edvarda Larsona.
Ivi se trudila da što brže ode na sprat i pronađe svog muža, trudeći se da niko ne
primeti da žuri. Stigla je do njihovog apartmana, velike i prostrane spavaće sobe koja je
imala dodatnu sobu za oblačenje i maleno predvorje pretvoreno u kupatilo.
Nakon što je ušla u sobu, Ivi je zatekla svog muža kako leži u ogromnoj, starinskoj
kadi sa nožicama od livenog gvožđa. Pošto je kupatilo bilo previše malo da bi u njega
stala kada, sluge su donele prenosnu kadu, a služavke su je napunile kofama vruće vode.
Sebastijan je ležao zavaljen u kadi, jedna dugačka noga mu je visila preko ivice, a u
ruci je držao kristalnu čašu sa brendijem. Njegova nekada zlatasto-riđa kosa je sada bila
predivno prošarana srebrnim vlasima na slepoočnicama i sa strane. Njegov dnevni ritual
plivanja mu je pomogao da održi vitak i snažan stas, a koža mu je sijala kao da je živeo
u večnom letu. Mogao je da bude i Apolon, koji se lenjo odmara na Olimpu. Bio je
poput nekog dekadentnog boga sunca, nedodirnutog ikakvom skromnošću.
Njegov lenji glas je odzvanjao kroz aromatičnu vodenu paru. „Ah, tu si, ljubimice
moja. Da li si uživala u svom druženju?“
Evi se nasmešila i prišla mu. „Jesam.“ Kleknula je pored kade tako da su se sada
gledali u oči. „O-o-od onog što sam uspela da čujem, moj dan nije bio ni izbliza
uzbudljiv kao tvoj.“ Još od detinjstva, često je zamuckivala. To se proredilo tokom
godina, ali i dalje bi joj se povremeno dogodilo da zamuckuje.
Pogledom je prelazio preko njenog lica dok je kažiprstom pratio put pegica ispod
njenog vrata. „Čula si za incident u ograđenom pašnjaku.“
„I kako si uskočio unutra za Džastinom.“
„Ja nisam bio u opasnosti nijednog trenutka. Rejvenel je uspeo da zadrži
pobesnelog bika dovoljno daleko da ja uhvatim dečaka.“
Ivi je na tren zatvorila oči, zamišljajući tu sliku, i pružila ruku da dohvati čašu iz
njegove ruke. Popila je ono što je ostalo u njoj i spustila kristalnu čašu na pod. „Nisi
nigde povređen?“
Dva dugačka, vlažna prsta su se zakačila za njen dekolte i povukla je bliže kadi.
Sebastijanove oči su bile najsvetlije plave boje, a sijale su poput zimskog, noćnog neba.
„Možda sam se ipak negde istegao, pa su mi potrebne tvoje usluge.“
Osmeh joj je obasjao lice. „Kakve usluge?“
 „Potrebna mi je služavka za kupanje.“ Uhvatio ju je za jednu ruku i povukao ka
sebi. „Za ona mesta koja ne mogu sam da dohvatim.“
Ivi se borila glasno se smejući i pokušavajući da izvuče ruku iz njegovog stiska.
„To možeš i sam da dohvatiš.“
„Slatkišu moj“, rekao je grickajući joj vrat, „oženio sam te da ne bih morao to sam
da radim. A sad… reci mi, šta misliš gde sam se to istegao.“
„Sebastijane“, rekla je, trudeći se da zvuči ozbiljno dok joj je on mokrim rukama
hvatao korset. „Upropastićeš mi haljinu.“
„Osim ako je ne skineš pre toga.“ Pogledao ju je prepun iščekivanja.
Smeškajući se nevaljale, Ivi se povukla od njega i ustala, spremna da ga posluša.
Oduvek je uživao da je gleda dok se skida za njega, posebno kada bi joj odeća bila
komplikovana i prepuna različitih načina vezivanja. Njena ružičasta letnja haljina od
svilenog muslina je imala odgovarajući jelek koji je išao preko nje i zakopčavao se
bisernim dugmićima skroz do dole… upravo je takav komad odeće najviše voleo da
gleda dok skida.
„Pričaj mi o pikniku“, rekao joj je njen muž, spustivši se malo niže u vodu i ne
skidajući pogled sa nje.
„Bilo je divno. Dovezli su nas na kolima do jednog zelenog brda. Sluge su
rasprostrte stolnjake na zemlju i postavili korpe za piknik kao i kutiju punu leda… a
onda su nas ostavili same da se gostimo i pričamo koliko god nam je bila volja.“ Evi se
trudila da marljivo otkopča dugmad, mada nije bilo lako otkopčati ih sve. „Dejzi nam je
pričala o svom poslednjem putovanju u Njujork i – ali nikada ovo ne bi pogodio – glavni
lik njenog novog gotskog romana je zamišljen po uzoru na tebe. I još je va-va-vampir!“
„Je li? Nisam sasvim siguran da li mi se dopada ideja da budem stvorenje iz
gotskog romana. Šta on to tačno radi?“
„On je zgodan, elegantni prestupnik koji svako veče grize svoju ženu za vrat.“
Zainteresovano je podigao jednu obrvu. „Oh, u tom slučaju, u redu.“
„Ali nikada joj ne popije previše krvi da je ubije“, nastavila je Ivi.
„Shvatam. Prigodno je koristi kao česmu.“
„Da, ali on nju voli. Pričaš kao da je ona nekakva slavina. Nije da on želi to da radi,
već on… jesi li me pitao nešto?“
„Pitao sam te možeš li brže da se skineš?“
Ivi je uzdahnula, istovremeno glumeći razočaranje i uživajući u njegovom veselju.
„Ne, ne mogu. Ima previše dugmadi i sva su potpuno sićušna.“
„Kakva šteta. Jer ću za trideset sekundi da pokidam sve sa tebe.“
Ivi ga je dovoljno dobro poznavala da može da poveruje u te pretnje. Radio je to i
pre, i to više puta. „Sebastijane, ne. Mnogo volim ovu haljinu.“
Oči njenog muža su zaiskrile od đavolskog osmeha dok ju je posmatrao kako se
trudi da se raskopča što brže. „Nijedna haljina nije lepa kao tvoja naga koža. Sve te
preslatke pegice posute po tebi, poput hiljade majušnih poljubaca anđela… usput, ostalo
ti je još dvadeset sekundi.“
„Ti čak ni nem-nem-nemaš sat“, požalila se.
 „Brojim otkucaje svog srca. Bolje bi ti bilo da požuriš, ljubavi.“
Ivi je nervozno pogledala u niz bisernih dugmića, koji kao da su se utrostručili.
Ispustivši poraženi uzdah, spustila je ruke pored sebe. „Izvoli, samo ih pokidaj“,
promrmljala je.
Začula je njegov svilenkasti smeh i bućkanje vode. Stajao je pred njom dok se voda
slivala niz njegovo vitko, mišićavo telo, a Ivi je zavapila kada ju je zgrabio u svoj vreli i
vlažni zagrljaj.
Njegov radosni glas je šaputao u njeno osetljivo uvo. „Jadna moja draga ženica.
Dozvoli mi da ti pomognem. Možda se ne sećaš, ali ja se sjajno snalazim sa
dugmićima…“

Kasnije, dok je Ivi ležala pored njega, potpuno opuštena i opijena nakon
zadovoljstva koje joj je pružio, rekla mu je omamljenim glasom: „Fibi mi je ispričala o
vašem razgovoru, dok ste se vraćali jutros kući.“
Sebastijan nije žurio da joj odgovori. Njegove usne i ruke su i dalje nežno prelazile
preko njenog tela. „Šta ti je rekla?“
„Nije bila srećna zbog tvog mišljenja o Edvardu Larsonu.“
„Ništa srećniji nisam bio ni ja kad sam saznao da joj je pomenuo mogućnost braka.
Da li si znala za to?“
„Palo mi je na pamet da bi mogao to da uradi. Nisam bila sigurna.“
Sebastijan se podigao na lakat i pogledao je namršteno. „Gospode bože, molim te,
spasi me da ne moram još jednog Larsona da nazivam svojim zetom.“
„Ali ti si mnogo voleo Henrija“, rekla je Ivi, iznenađena njegovim rečima.
„Voleo sam ga kao sina“, složio se. „Ipak, to me nikad nije sprečilo da jasno uvidim
koliko je on daleko od idealnog partnera za Fibi. Između njih nije bilo nikakvog balansa.
Njegova snaga volje nikada nije imala ni šansu u poređenju s njenom. Za Henrija, Fibi je
bila pre majka nego žena. Ja sam pristao na taj brak samo zato što je Fibi bila previše
tvrdoglava da razmisli o bilo kom drugom udvaraču. Iz razloga koje i dan-danas ne
razumem potpuno, ona je želela Henrija i nijednog drugog.“
Ivi se igrala sa svetlim dlakama na njegovim grudima. „Koje god mane da je Henri
imao, Fibi je oduvek znala da će pripadati samo njoj. To je vredelo svake njene žrtve.
Želela je muškarca čiji je kapacitet za ljubav bio bez granice.“
„Da li ona sad tvrdi da je pronašla isto to u onoj svinji i slabiću, Larsonu?“
„Ne bih rekla. Ali ovaj put njeni razlozi za udaju su drugačiji.“
„Koje god razloge da ima, neću dopustiti da moje unuke podiže beskičmenjak.“
„Sebastijane“, prekorila ga je nežno, mada se po osmehu videlo da uživa.
„Ja želim da se uda za Vestona Rejvenela. To je zdrav i mlad mužjak, hitrog uma i
prepun muževne snage. On bi bio veoma dobar za nju.“
„Hajde da pustimo Fibi da ona odluči da li ga želi“, predložila je Ivi.
„Bolje bi joj bilo da se reši što pre ili će ga Vestklif ugrabiti za jednu od svojih
ćerki.“
 To je bila jedna od Sebastijanovih mana – voleo je svima da upravlja do te mere da
se graničio sa autokratom – što je bilo neizbežno kod muškaraca njegovog bogatstva i
moći. Ivi je oduvek pazila da pravilno usmeri takve tendencije kod svog muža,
povremeno ga podsećajući da je i on, na kraju krajeva, običan smrtnik koji mora da
poštuje prava drugih ljudi da donose sopstvene odluke. On bi joj na to odgovorio
rečenicom nalik na: „Ne mogu, kada očigledno nisu u pravu“, a ona bi mu na to rekla:
„Čak i tad.“ Na kraju bi posustao, nakon što bi više puta ponovio kako su svi ljudi idioti,
ako se ne slažu s njim. Činjenica je bila da je toliko često bio u pravu da je Ivi bilo
veoma teško da mu se suprotstavi, ali svejedno, to je nikada nije navelo da se povuče.
„I meni se dopada gospodin Rejvenel“, promrmljala je Ivi. „Ali toliko toga o
njegovom životu ne znamo.“
„Oh, ja znam sve o njemu“, rekao je Sebastijan sa svojom uobičajenom
arogancijom.
Znajući svog muža, Ivi je pomislila veselo, sigurno je pročitao detaljne izveštaje o
svakom članu porodice Rejvenel. „Ne mora da znači da će se on i Fibi dopasti jedno
drugom.“
„Nisi ih jutros videla zajedno,“
„Sebastijane, molim te, ne mešaj se.“
„Ja, da se mešam?“ Šokirano je podigao obrve gledajući je potpuno zbunjeno. „Ivi,
šta ti to pada na pamet?“
Spustila je lice na njegove grudi i gricnula mu nežno bradavicu. „Mislim da se
mešaš.“
„S vremena na vreme, moram da podesim neku situaciju da bih postigao najbolje
moguće rešenje za dobrobit svoje dece, ali to nije nikakvo mešanje.“
„Kako ti to onda nazivaš?“
„Roditeljstvom“, rekao je nadmeno i poljubio je pre nego što je mogla da mu
odgovori.

Petnaesto poglavlje

Jutro nakon obilaska farme, mnoštvo kočija i konja je zakrčilo ulazni put na
Eversbi imanju pošto je većina svadbenih gostiju odlazila. Čelonovi su se dogovorili da
će ostati još tri dana, da se bolje upoznaju sa Rejvenelovima.
„Draga“, pozvala je Merit Fibi tokom doručka. „Jesi li potpuno sigurna da ne želiš
da dođeš da odsedneš kod nas u Stoni kros parku? Gospodin Sterling i ja ćemo provesti
tamo sigurno još nedelju dana i bilo bi nam jako drago da provedemo još neko vreme s
decom i sa tobom. Reci mi kako mogu da te ubedim.“
„Hvala ti, Merit, ali ovde nam je udobno i fino smo se smestili i… potrebno mi je
malo tišine nakon venčanja i ovolikog druženja.“
Meritine oči su zaiskrile s namerom da je zadirkuju. „Čini mi se da moje moći
ubeđivanja ne mogu nikako da se porede sa izvesnim plavookim šarmerom.“
„Ne“, Fibi joj je brzo odgovorila. „To nema nikakve veze sa njim.“
„Malo flerta ti ne bi škodilo“, rekla joj je razumno Merit.
„Ali ne vodi nigde.“
„Flert ni ne mora negde da vodi. Možeš samo da se opustiš i uživaš u njemu. Misli
na to kao na vežbu, kada budeš ponovo počela da se krećeš u društvu.“
Nakon što su se pozdravili sa prijateljima i poznanicima, Fibi je odlučila da povede
svoju decu i dadilju Brejsgirdl u jutarnju šetnju, pre nego što postane previše vruće
napolju. Usput, mogu istovremeno da vrate malo crno mače nazad u štalu.
Mada je Fibi nameravala time da se pozabavi još juče, plan je propao kada su
Džastin i Ernestin izveli macu napolje, u jedan od glavnih vrtova, da obavi svoju
prirodnu potrebu. Stvorenje im je pobeglo i veći deo popodneva nisu mogli da je nađu.
Fibi se pridružila potrazi, ali od begunca nije bilo ni traga ni glasa. Međutim, kasnije te
večeri, dok se Fibi presvlačila za večeru, začula je neko grebuckanje i ugledala par crnih
šapa ispod vrata svoje sobe. Nekako je mačka uspela da se ušunja nazad u kuću.
Fibi se na nju sažalila i poslala služavku po tanjir ostataka da je nahrani. Maca je
živahno jela, bukvalno olizavši sve sa porcelanskog tanjira. Nakon toga je malo grebala
tepih, predući sa takvim zadovoljstvom da Fibi nije imala srca da je izbaci napolje.
Mačka je provela noć sklupčana u Ernestinoj korpi za šivenje i ovog jutra je doručkovala
ostatke od ribe.
„Mislim da ona ne želi da se vrati u štalu“, rekao je Džastin, bacajući pogled ka
Fibi dok je držala macu uz svoje rame. Dadilja je hodala pored njih, gurajući Stivena u
stabilnim drvenim kolicima sa belim suncobranom.
„Štala je njen dom“, odgovorila mu je Fibi.„! ona će biti presrećna da se vrati kod
svojih sestara i braće.“
„Ona mi ne deluje srećno“, rekao je Džastin.
„Ali zaista jeste“, uveravala ga je Fibi. „Ona… joj! Uh, pobogu…“ Mačka se
popela skroz na njeno rame, cepajući kandžama njenu haljinu od muslina. „Dadiljo,
zaista bih više volela da ste mi dozvolili da je stavim u kolica zajedno sa Stivenom. Ima
dovoljno mesta da se vozi kod njegovih nogu.“
„Mačka ne može da se vozi sa bebom“, odgovorila je dadilja bez pogovora.
Nažalost, Fibin plan da vrati mačku u njen odgovarajući dom je bio ubrzo uništen
kada su stigli do štale. Uspela je nekako da skine mačku sa haljine i da se spusti kraj
vrata od ambara. „Evo jedne od tvojih drugarica“, rekla joj je Fibi videvši veliku sivu
mačku kako se šeta pored šupe sa alatom. „Idi sad, hajde… Idi da se igraš.“
 Siva mačka je pokazala zube i odšetala negde dalje. Crna maca se okrenula i
nastavila da prati Fibi visoko podignutog repa, kao da se nada da će ova biti srećna što je
opet vidi.
„Ne“, rekla joj je Fibi odlučno. „Beži. Ne možeš da ideš sa nama.“
Ali dok su pokušavali da odu, crna mačka ih je pratila.
Fibi je ugledala jednog od radnika i prepoznala ga. „Dobro jutro, Nedi.“ Prišao im
je i dodirnuo obod svoje kape. „Gospoja.“
„Izgleda da smo pozajmili jednu od mačaka iz štale. Pokušavamo da je vratimo, ali
ona nas uporno prati. Pretpostavljam da nemate neki savet za nas, kako da je primoramo
da ostane ovde?“
„Kada bih mogao da nateram mačku da ode, bio bih pas.“
„Možda biste mogli da je pridržite dovoljno dugo dok mi pobegnemo?“
„Bih, gospoja, ali bi mi izgrebala ruke do ramena.“
Fibi je tužno klimnula glavom i uzdahnula. „Verovatno ste u pravu. Nastavićemo sa
našom šetnjom. Nadam se da će možda izgubiti interesovanje i vratiti se u štalu.“
Na Fibino očajanje, mačka ih je uporno pratila, a kada im se štala izgubila iz vidika,
počela je tužno da mjauče. Nastavili su duž prastarog kolskog puta, nekada davno
korišćenog za vraćanje stoke sa ispaše nakon leta i zime. Kraj puta je bilo visoko drveće
koje je pravilo hlad, a pored puta je bila živa ograda i nizak zemljani zid. Kada su
krenuli da se približavaju malenom mostu preko potoka, mačji jauci su postali mnogo
glasniji.
Fibi se besno zaustavila. „Toliko o našoj mirnoj šetnji po prirodi.“ Sagnula se da
pokupi maleno mače i trgnula se kada joj je opet zabila kandže u rame. Očajna, odnela
ju je do kolica. Pre nego što je dadilja uspela da se pobuni, rekla je: „Ja ću sada da
brinem o Stivenu.“
Dadilja nije promenila izraz lica. „Želite da guram mačku u kolicima, miledi?“
„Da, ili ću biti sva krvava dok se vratimo do Eversbija.“
Džastinovo lice je sinulo od sreće. „Da li ćemo da je zadržimo, mama?“
„Samo dok ne nađemo nekog da je vrati u štalu.“ Fibi je spustila macu na bele
svilene čaršave u nosiljci na kolicima. Stiven je zacičao veselo i pružio ruke ka
krznenom stvorenju, otvarajući ih i zatvarajući poput gladnog morskog raka. Sa
osmehom, Fibi ga je podigla iz nosiljke pre nego što je stigao da povuče mačku za rep.
„Oh, ne, nećeš. Budi nežan prema maci.“
Mačka je spustila uši i preteći pogledala maleno, dete.
„Maca!“, uskliknuo je Stiven, naslanjajući se iz sve snage na Fibinu ruku,
pokušavajući da dohvati mačku. „Maca!“
Fibi ga je spustila na zemlju i uhvatila za bucmastu ručicu. „Hajde da hodamo
pored kolica, dušo.“
Stiven je željno krenuo da hoda. Dok je dadilja gurala kolica stazom, crna maca je
podigla glavu iz nosiljke, smireno posmatrajući krajolik. Iz nekog razloga, slika mace
koja se vozi u kolicima je bebi bila beskrajno smešna, i krenuo je da se kikoće. Fibi i
Džastin su se takođe nasmejali, a čak su se i dadilji usne izvile u osmeh.
 Pre nego što su prešli most, spustili su se dole da pogledaju potok, koji je bio
okružen najdivnijim cvećem. Voda koja je nežno klizila preko osnovne stene je bila
neopisivo bistra, pošto je dopirala iz krečnjačkih stena Hempširskih brda.
„Mama, želim da skvasim noge u vodi“, uzviknuo je Džastin.
Fibi je upitno pogledala dadilju. „Da se zaustavimo ovde na nekoliko minuta?“
Starija žena, koja se nikada nije bunila protiv odmora, odmah je klimnula glavom.
„Prelepo“, rekla je Fibi. „Džastine, da li ti je potrebna pomoć da skineš cipele i
čarape?“
„Ne, mogu ja to sam.“ Ali kada se dečak sagnuo da otkopča svoje kožne cipele,
pažnju mu je privukao neobičan zvuk. Zaustavio se i počeo da se osvrće oko sebe,
otkrivši da zvuk dolazi negde odozdo, niz potok.
Fibi se namrštila kada je ugledala usamljenog muškarca, koji se šetao obalom
potoka, lenjo zviždućući neku narodnu pesmicu. Stari i prašnjavi šešir mu je krio lice.
Bio je krupan i atletski građen. Koračao je opušteno i samopouzdano, ali je mogla da
primeti i dozu arogancije u njegovom hodu. Začudilo ju je i što su njegova raspasana
košulja i pamučne pantalone izgledale kao da je plivao u njima. Tkanina je bila vlažna i
potpuno pripijena uz njegovo telo.
„Možda ipak ne bismo trebali ovde da se zaustavljamo“, promrmljala je Fibi dok su
je instinkti upozoravali da ode odatle što je brže moguće. Dve žene sa dvoje male dece
su bile lak plen za muškarca te veličine. „Pođi sa mnom, Džastine.“
Na njeno zaprepašćenje, njen sin je ignorisao njenu naredbu i potrčao ka tom
sumnjivom strancu vrišteći od sreće.
Muškarac je podigao šešir. Promukli smeh je probudio poznato uzbuđenje kod Fibi.
„Oh“, rekla je tiho, gledajući kako Vest Rejvenel spušta prljavi šešir na Džastinovu
glavu, podiže ga u n vučje i nosi ga nazad do nje.

Šesnaesto poglavlje

Fibi nije videla Vesta otkad je juče bila u njegovoj sobi. Od nezaboravnog poljupca
koji je trebalo da zaboravi. Osim toga, kao da su se sva osećanja koja su joj tada
prostrujala telom nekako upila u njenu kožu, kao da su je konstantno podsećala na to, i
nije znala kako toga da se reši. Njene usne kao da su i dalje bile pomalo otečene, žudeći
da ih on pritisne svojima, da ih mazi i umiri. Znala je da je to samo iluzija, ali je to
osećanje bilo sve snažnije dok im se približavao.
Džastin mu je nešto živahno objašnjavao. „…Ali Pobogu, nije htela da ostane tamo.
Pratila nas je od štale i sad se vozi u Stivenovim kolicima.“
 „Pobogu? Zašto si je tako nazvao?“
„Tako ju je mama nazvala kada joj je probušila haljinu.“
„Jadna mama.“ U Vestovom dubokom glasu se čulo da ga ovo veoma zabavlja, ali
mu je pogled bio fokusiran na Fibi.
Ona je sebi već obećala da će, sledeći put kad se budu sreli, biti smirena, sabrana i
ljubazna. Prefinjena. Ali taj plan je oduvan kao maslačak na vetru. Bila je preplavljena
zadovoljstvom i uzbuđenjem, i previše očarana da bi progovorila.
Vest se okrenuo da se pozdravi sa dadiljom i nasmešio se kada je ugledao mačku u
dečjim kolicima. Spustio je Džastina na zemlju i polako se okrenuo ka Stivenu.
„Zdravo, Stivene“, rekao je nežnim, veselim glasom. „Kako si ti jedan lep dečak.
Imaš iste oči kao tvoja majka.“
Snažni dečačić se krio iza Fibine suknje, povremeno izvirujući da pogleda
neznanca koji mu se obraćao, sve vreme ne vadeći prst iz usta. Stidljivi smešak mu je
obasjao lice, otkrivajući niz sitnih belih zuba.
Fibi je primetila tamnu modricu na Vestovoj podlaktici, jer je Vest imao zavrnute
rukave na košulji. „Gospodine Rejvenele“, rekla je zabrinuto, „da li Vam se dogodila
neka nevolja? Šta Vam se desilo sa rukom?“
Ustao je, a vlažna kosa mu je padala preko čela. „Danas je dan za kupanje ovaca.
Jedna mi je zakačila ruku kopitom dok sam pokušavao da je okrenem u vodi.“
„Šta je s Vašim šavovima? Samo nebo zna kakva li je prljavština ušla u ranu dok ste
kupali ovce.“
Delovalo je kao da ga njena briga zabavlja. „To me ni najmanje ne brine.“
„Brinuće Vas i te kako kada se rana inficira!“
Džastin je bio mnogo više zainteresovan za temu ovaca nego higijene. „Kako se
kupaju ovce?“
„Napravili smo privremeni bazen u potoku, tako što smo postavili branu za dve
strane, koristeći stara vrata. Neki od nas stoje u potoku, u vodi do pojasa, dok nam drugi
dodaju ovce. Moj posao je da pomognem da se ovca okrene na leđa i da joj isperem
krzno sve dok ne bude čisto. Većina ovaca to voli, ali s vremena na vreme se pojavi
jedna koja se bori da se uspravi.“
„Kako okrenete ovcu na leđa?“, upitao je Džastin.
„Uhvatiš je čvrsto za krzno kod obraza, zatim je uhvatiš za suprotnu nogu i…“ Vest
je zaćutao i značajno pogledao u Džastina. „Bilo bi lakše da ti pokažem. Hajde da se
pravimo da si ti ovca.“ Pružio je ruke ka dečaku koji je pobegao i zacičao od sreće.
„Ja sam ovca koja voli da bude prljava!“, vikao je Džastin dok je bežao od njega.
„A ti ne možeš da me uhvatiš.“
„Oh, ne mogu?“ Vest je skočio vešto i uhvatio dečaka koji je vrištao od
oduševljenja. „Sad ću ti pokazati kako se kupa ovca.“
„Stani“, rekla je Fibi oštro dok joj je srce lupalo od straha. Svi njeni instinkti su se
probudili kada je videla da neko tako grubo postupa sa njenim detetom. „Razboleće se.
On je…“
 Vest se zaustavio i okrenuo se ka njoj, čvrsto držeći Džastina u naručju. Pogledao je
u Fibi podrugljivo podižući obrve, i ona je prekasno shvatila da nije ni imao nameru da
ubaci Džastina u potok. Samo su se igrali.
Nakon što je preterano pažljivo spustio Džastina na zemlju, Vest joj je prišao sa
nestašnim pogledom u očima. „E, pa onda ću morati to da pokažem na tebi.“
Pre nego što je uspela da razume šta je rekao, Fibi se prenerazila kada je shvatila da
ju je uhvatio i podigao. Šokirala se kada ju je podigao uz svoje grudi, tvrde kao kamen,
dok je njegova mokra košulja kvasila njen korset. „Nemoj da si se usudio“, zavapila je,
kikoćući se i uvijajući u njegovom naručju. „Oh, zaboga, smrdiš kao da si iz štale
pobegao. Spusti me dole, ti mangupe jedan…“ Počela je nekontrolisano da se smeje,
onako kako se nije smejala otkad je bila dete. Rukama se čvrsto držala oko njegovog
vrata. „Ako me ispustiš u tu vodu“, uspela je da mu pripreti, „povešću te dole za
sobom!“
„Vredelo bi, ne bih se bunio“, rekao je nehajno je noseći ka potoku.
Niko se nikada u Fibinom odraslom životu nije usudio da je ovako tretira.
Bespomoćno ga je gurala od sebe, ali bilo kakav pokušaj da pobegne od njega je bio
uzaludan. Ruke su mu bile snažne poput čeličnih hvataljki.
„Nikada ti neću oprostiti“, rekla je Fibi, ali je upropastila efekat svoje pretnje
smejući se nezaustavljivo. „Ozbiljno to mislim!“
Vestov duboki smeh joj je golicao uvo. „Pretpostavljam da ipak nisi dovoljno
velika za demonstraciju kupanja ovce. Ti si veličine jagnjeta.“ Zaustavio se i nekoliko
sekundi ju je samo tako držao, ljuljajući je prislonjenu uz njegovo telo. Fibi je bila
nepomična, u tom ukradenom zagrljaju, dok su joj se u mislima rojile slike njegovog
snažnog tela kako je pribija uz zemlju, sa muškom vrelinom na njoj i hladnom zemljom
pod njom. Zadrhtala je od glave do pete.
„Polako“, rekao joj je Vest nežno. „Nisam nameravao da te ispustim.“ Zagrlio ju je
još jače. „Jadno malo jagnješce, da li sam te uplašio?“ Glas mu je bio toliko dubok i
nežan da je umalo ponovo zadrhtala. Sa velikom pažnjom spustio je na zemlju. Ali su
njene ruke i dalje bile obavljene oko njegovog vrata. Preplavilo ju je neko čudno
osećanje, kao da je slušala proganjajući uvod u pesmu koja nikada neće biti napisana.
Polako ga je pustila i odmaknula se od njega.
Džastin se sudario pozadi sa njom, grleći je snažno i smejući se. Nekoliko trenutaka
kasnije i Stiven je pao na njenu suknju i gledao je veselo. Dečaci su uživali gledajući
nekoga kako se grubo igra sa njihovom mamom.
Fibi je pokušala da zvuči opušteno kada je rekla Vestu: „Hteli smo par minuta ovde
da se poigramo. Dobrodošao si da nam se pridružiš.“
Gledao ju je netremice u oči. „Da li ti to želiš?“
Fibi je mogla da pomisli da joj se samo ruga i pokušava da je navede da ga moli da
im pravi društvo. Ali je prepoznala tananu notu nesigurnosti u njegovom glasu. Nije bio
siguran u njena osećanja, shvatila je. Nije nijednog trenutka pretpostavljao da zna kakva
je ili šta bi mogla da želi. Ta spoznaja ju je preplavila toplinom.
„Da… ostani.“
 Nije prošlo mnogo, a Vest je sa Džastinom skakao po plićaku, pomažući mu da
sakupi interesantne kamenčiće. Fibi, koja je diskretno skinula cipele i čarape, sedela je
na obali sa Stivenom, držeći ga u naručju dok mu je kvasila noge i gledala kako sićušne
ribice iskaču iz vode praveći talase. Dadilja je prostrla ćebe na komad mahovine na tlu i
sedela naslonjena na obližnje deblo, i uveliko dremala.
Fibi je osetila kako je neko nežno gurka, okrenula se i otkrila da je crna maca
iskočila iz kolica i trljala se o nju željna pažnje.
„Maca!“ uzviknuo je Stiven, hvatajući mačku.
„Polako“, upozorila ga je Fibi i pomerala njegovu malenu ručicu nežnim
pokretima, mazeći životinju po leđima. „Oh, to joj se sviđa. Je l’ osećaš kako prede?“
„…Sve to belo je krečnjak“, govorio je Vest, na nekoliko metara od njih, saginjući
se da ispita kamen koji je Džastin držao u ruci. „Napravljen je od oklopa stvorenja koja
su toliko mala, da ih možeš videti samo kroz mikroskop.“
„A odakle su došla ta stvorenja?“
„Sa morskog dna. Nekada je sva ova zemlja bila prekrivena vodom.“
„Znam tu priču“, rekao je Džastin veselo. „Nojeva barka.“
„To je bilo mnogo pre toga.“
„Koliko mnogo?“
„Milionima godina pre.“
Džastin je slegnuo ramenima i rekao prozaično: „Ja ne znam šta znači milion.
Umem da brojim samo do deset.“
„Hm.“ Vest je razmišljao kako da mu to objasni. „Da li znaš koliko dugo traje
sekunda?“
„Ne znam.“
„Jedan. Dva. Tri. Četiri. Pet.“ Svaki put kada bi izbrojao, Vest bi pucnuo prstima.
„To je bilo pet sekundi. Sad, ako nastavimo tako da pucketamo prstima bez stajanja
narednih deset dana, to bi bilo skoro milion sekundi.“
Mada Džastin nije potpuno shvatio njegovo objašnjenje, očigledno mu se dopadalo
pucketanje prstima. Pokušao je da imitira taj zvuk, ali njegovi prstići to nisu uspevali da
izvedu.
„Ovako“, rekao mu je Vest, držeći malenu ruku u svojoj i pritiskajući palac i srednji
prst zajedno. „Probaj sad ti.“
Mršteći se od koncentracije, Džastin je ponovo pokušao, ali nije uspeo da proizvede
zvuk.
„Samo nastavi da vežbaš“, rekao mu je Vest. „U međuvremenu, idemo tamo gde je
suvo.“
„Ali želim još kamenčića“, pobunio se Džastin.
Vest se iscerio. „Napunio si džepove sa toliko kamenja da ćeš uskoro ostati bez
pantalona. Dođi, hajde da ih pokažemo tvojoj majci.“
Crna maca se povukla nekoliko koraka i oprezno ih gledala kada je Džastin
ispraznio svoje džepove na maramicu koju je Fibi prostrla na zemlju.
 Fibi se divila svakom raznobojnom kamenčiću, a na kraju je podigla jedan sa
belom linijom na sebi. Pogledala je u Vesta i rekla: „Otkud znaš toliko mnogo o
krečnjačkim formacijama stena, gospodine Rejvenele?“
„To je sve zbog rudnika na imanju. Pre nego što smo počeli sa iskopavanjem,
morao sam da se konsultujem sa stručnjacima za rudarstvo, uključujući i geologa.“
„Šta je to geolog?“, upitao je Džastin.
To pitanje je zasmejalo Vesta. „To je naučnik koji proučava kamenje i previše pije.“
Kada je Fibi spustila kamenčić na zemlju, Stiven ga je uhvatio i pokušao da ga
stavi u usta. „Ne, dušo“, rekla je uzimajući mu ga. „To nije dobro za tebe.“ Bebica je
počela iznervirano da negoduje, pokušavajući da dohvati zabranjeni kamen. Uskoro je
počeo da zavija, što je probudilo dadilju iz njenog popodnevnog dremeža. Protrljala je
oči i krenula da ustane.
„U redu je, dadiljo“, rekla joj je Fibi, „Džastine, hoćeš li da dohvatiš igračku iz
bebinih kolica?“
Džastin je potrčao ka kolicima, prevrtao po njima i nazad doneo malenog punjenog
konja napravljenog od kože. Noge su mu se jedva držale za telo, zahvaljujući
neprekidnom grickanju bebinih zuba. Stiven je uzeo igračku, pogledao je sa očajanjem i
bacio na zemlju nastavljajući da kenjka.
Istog trenutka, mačka se zaletela, zgrabila igračku i otrčala noseći je u zubima.
Vest im je prišao, sagnuo se da uhvati Stivena oko struka i podigao ga iz Fibinog
krila. „Čemu tolika drama?“, upitao ga je, naslonivši dečaka na svoje grudi.
Stiven je zaćutao i plačljivo pogledao neznančeve nasmejane plave oči.
„Jadno momče“, umirivao ga je Vest. „Kako se samo usuđuju da ti ponude igračku
kad imaš savršeno dobar kamen ovde da se igraš s njim? To je skandalozno… jeste, tako
je… to je nečuveno…“ Na Fibino zaprepašćenje, Stiven se potpuno umirio dok ga je
stranac’ neprekidno ljuljuškao. Stavio je ruke na Vestove obraze, istražujući i
ispipavajući njegovo lice. Nedugo zatim, Vest je spustio lice i snažno dunuo vazduh
bebici uz stomak, od čega mališan nije mogao da prestane da se smeje. Podigao ga je
uvis i počeo da ga baca u vazduh i detence je cičalo od zadovoljstva.
„Gospodine Rejvenele“, rekla je Fibi. „Više bih volela da ne bacaš unaokolo moje
dete kao da je stari kofer.“
„Ali njemu se sviđa“, odgovorio joj je Vest, mada je počeo nežnije da se igra s
njim.
„Takođe mu se sviđa i da žvaće opuške od cigara“, rekla je Fibi.
„Svi mi imamo svoje loše navike“, rekao je Vest bebi nežno i spustio ga opet na
svoje grudi. „Džastine, dođi – čeka nas ozbiljan posao.“ Sagnuo se da pokupi granu
dužine njegove podlaktice.
Fibine oči su se raširile od šoka. „Za šta je to?“
„Čistimo ovaj predeo od krokodila“, obavestio ju je Vest i predao granu Džastinu.
„Ako nam se neki previše približi, oteraćemo ga ovim.“
Džastin je oduševljeno cijuknuo i krenuo odmah za njim.
 Mada je Fibi bila u iskušenju da istakne da nema krokodila u Engleskoj, samo se
nasmejala gledajući trojicu avanturista kako odmiču. Odmahujući glavom, otišla je da
sedne pored dadilje.
„Ovo ovde je pravo pravcato muško“, primetila je starija žena.
„Možda je i previše muško“, odgovorila joj je šaljivo Fibi.
Posmatrale su kako Vest odlazi sa dečacima, i dalje noseći Stivena u jednoj ruci.
Džastin mu je pružio ruku i Vest ju je prihvatio bez oklevanja.
„O njemu sve najlepše govore u odajama za sluge“, nastavila je dadilja. „Dobar
čovek, odličan gospodar, koji zaslužuje da ima sopstveno imanje. Imao je sreće sa
izgledom, a i u pravim je godinama da postane otac.“
„Dadiljo“, rekla je Fibi, gledajući je šokirano, „ali on je bukvalno još uvek
polovično pripitomljen.“
„Pričajte to nekome drugom, miledi… još se nije rodio muškarac kojeg Vi ne biste
mogli da ukrotite.“
„Ali ja ne želim muškarca kojeg moram da ukrotim. Želim civilizovanog muškarca,
koji ume da se ponaša.“ Fibi je ispružila ruku ka cvetu divlje kamilice i otkinula ga sa
peteljke. Protrljala ga je između palca i kažiprsta i pomirisala divni, slatkasti miris.
Pogledala je postrance u stariju ženu i tiho dodala: „Osim toga, Vi niste zaboravili šta je
Henri tražio od mene.“
„Nisam, miledi. Niti sam zaboravila da Vam je to tražio dok je bio na samrtnoj
postelji. Obećali biste mu tada bilo šta da ga umirite.“
Fibi je bilo prijatno da razgovara o Henriju sa njegovom starom dadiljom, koja ga
je volela od prvog dana kada je rođen, do njegovog poslednjeg dana na zemlji. „Henri je
pažljivo razmišljao o mojoj budućnosti“, rekla je. „Uvideo je prednosti mog braka sa
Edvardom, koji ima dobru reputaciju i fine džentlmenske manire. Osim toga, biće dobar
uzor dečacima dok budu rasli.“
„Fina cipela često ume da nažulja nogu.“
Fibi je ubrala još cvetića da napravi maleni buket. „Mislila sam da Vi odobravate
da se udam za Henrijevog rođaka. Edvard toliko liči na njega.“
„Zaista, miledi?“
„Pa da, poznajete ga još kad je bio dete. On je gotovo isti kao Henri, osim što nije
toliko čudan.“
Uprkos Edvardovom relativno mladom dobu, on je bio džentlmen starog kova,
ljubazan i lepo je govorio. Bio je to muškarac kojem nikada ne bi palo na pamet da
napravi scenu. Za sve ove godine, koliko se poznaju, Fibi ga nijednom nije videla da je
izgubio živce. Nikada ne bi morala da brine da će je varati, da će biti hladan prema njoj
ili nepažljiv. To prosto nije bilo u njegovoj prirodi.
Nije joj bilo teško da zamisli da bi bila zadovoljna s Edvardom.
Međutim, teškoće su nastajale kad bi pokušala da zamisli kako spava sa njim.
Nikako nije uspevala to da prizove u um, osim delimično, kao da posmatra teatar senki.
Ali kada je bila reč o Vestu Rejvenelu, problem je bio upravo obrnut. Od pomisli da
bi mogla da deli krevet s njim sušila bi joj se usta, a srce bi počelo divlje da joj lupa.
 Uznemirena tokom svojih misli, Fibi je umotala jednu stabljiku oko malenog
buketa od divlje kamilice i dala ga dadilji. „Trebalo bi da odem da vidim šta rade
gospodin Rejvenel i deca“, rekla je veselo. „Verovatno im je sada već dao noževe i
sumpor, da se igraju s tim.“
Zatekla je decu i Vesta na obali potoka. Sva trojica su bili blatnjavi i razdrljene
odeće. Stiven je mirno sedeo u Vestovom krilu, a njegovo odelce od belog pamuka je
bilo potpuno prljavo. Delovalo je kao da prave nešto, od ravnog kamenja iz reke su
pravili nekakve kule. Džastin je svojim štapom iskopao kanal u pesku i u njega je
prebacivao vodu u svojim rukama.
Fibine obrve su se izvile od zaprepašćenja. „Ja uzmem kamen od bebe“, rekla je
Vestu, „a ti mu daš deset drugih?“
„Tiho“, rekao je Vest ne gledajući je. Usne su mu se izvile u šeretski osmeh kad je
dodao: „Ne prekidaj muškarca dok radi svoj posao.“
Stiven je obema rukama čvrsto držao ravni kamen, nespretno, ali odlučno ga
stavljajući na gomilu. Stavio ga je na vrh, preko drugog kamenja, i držao ga tamo sve
dok ga Vest nije pravilno namestio.
„Bravo“, rekao mu je Vest.
Džastin je ponudio Stivenu još jedan kamen, i Stiven ga je uzeo sa velikim
entuzijazmom. Njegovo maleno lice je bilo smešno koliko je bio ozbiljan dok je
pokušavao da stavi kamen na vrh gomile. Fibi ga je pažljivo gledala, iznenađena koliko
je uzbuđen i zainteresovan za ovaj njihov projekat.
Još od smrti njihovog oca, koji nikada nije ni video Stivena, ona je štitila njeno
mlađe dete koliko god je mogla. Punila je njegov svet lepim, mekanim stvarima i
beskrajnom udobnošću. Nije joj palo na pamet da bi on možda želeo – ili da bi trebalo –
da se igra sa kamenjem, štapovima i blatom.
„On će jednog dana da bude građevinac“, rekao je Vest. „Ili će da se bavi
iskopinama.“
„Stiven je srećnik“, rekao je Džastin, iznenadivši Fibi tim rečima. „Voleo bih i ja
jednog dana da imam posao.“
„Zašto ne možeš da ga imaš?“, upitao ga je Vest.
„Ja sam vikont. A toga ne možeš da se odrekneš čak i ako hoćeš.“
„I vikont može da ima posao.“
Džastin je prestao sa kopanjem i pogledao ga očima prepunim nade.
„Mogu?“
„Možda možeš da se baviš nekom časnom profesijom“, prekinula ih je Fibi nežno.
„Kao što je diplomatija ili pravo.“
Vest ju je cinično pogledao. „Njegov deda je godinama vodio kockarski klub u
Londonu. Koliko sam ja upoznat, on je i danas upućen u sva dešavanja u klubu. Je li i to
na spisku časnih profesija?“
„Da li ti to kritikuješ mog oca?“, upitala ga je Fibi uznemireno.
„Upravo suprotno od toga. Da je vojvoda sebi dozvolio da ga deklarišu očekivanja
plemstva, sada verovatno ne bi imao ni prebijene pare.“ Zaćutao je da namesti gomilu
kamenja, da bi Stiven mogao da doda još jedan. „Poenta je, on je vodio taj klub, i
svejedno je postao vojvoda. Što znači da, kada Džastin postane punoletan, trebalo bi da
može da izabere profesiju koja god da mu se sviđa. Čak i neku, nazovi, nečasnu“
„Ja želim da budem geolog“, uskliknuo je Džastin. „Ili trener slonova.“
Fibi je pogledala Vesta i upitala ga gnevno: „A ko će voditi računa o imanju
Klerovih?“
„Možda Stiven. Ili ti.“ Iscerio se kada je ugledao njen izraz lica. „To me je
podsetilo, sutra moram da se pozabavim vođenjem knjiga i računovodstvom. Da li želiš
da vidiš kako se vode knjige na imanju?“
Fibi je oklevala, rastrgnuta između želje da ga izgrdi što stavlja lude ideje u glavu
njenog sina, ali i želje da prihvati njegovu ponudu. Neopisivo bi joj značilo da nauči sve
o svođenju računa na farmi i imanju, a znala je da bi on to mogao da joj objasni na način
na koji bi razumela.
„Da li bismo bili sami?“, upitala ga je oprezno.
„Bojim se da je tako.“ Vestov glas se utišao, kao da joj priča nešto skandalozno što
nije za tuđe uši. „Samo nas dvoje, u radnoj sobi, polegnuti iznad lascivnih detalja o
zaradi i troškovima. Onda ćemo preći na zaista zapaljivi materijal… inventar… spiskovi
rotacije useva…“
Ovaj čovek nikad nije propuštao priliku da joj se podsmeva. „Hoću“, rekla je
šaljivim tonom u glasu, „pridružiću ti se.“ Izvukla je dve maramice iz džepa. „Jedna je
za Stivenove ruke“, rekla je dodajući im maramice. „A druga je za Džastinove.“
„A šta je sa mnom? Zar ne želiš da i moje ruke budu čiste?“
Fibi je izvadila još jednu maramicu iz svog korseta i pružila mu je.
„Ti si kao nekakav mađioničar“, rekao joj je.
Nasmešila mu se i vratila se kod dadilje, koja je upravo čistila unutrašnjost nosiljke
na kolicima. „Sada ćemo se vratiti u kuću“, rekla joj je Fibi odsečno. „Nemojte da
kukate kad vidite dečake. Obojica su prljavi, ali su se predivno proveli. Da niste možda
videli gde je otišla maca?“
„Ona je ispod kolica, miledi.“
Fibi je čučnula da pogleda ispod i ugledala dva mačja oka boje ćilibara kako sijaju
u senci. Maca se došunjala do nje, sa konjićem igračkom u ustima, i spustila je u njeno
krilo.
Fibi je bila oduševljena i pomalo dirnuta macinim očiglednim ponosom time što joj
je donela taj poklon. Igračka je bila neprepoznatljiva, koža je bila pocepana i većina
punjenja je izvađena iz konjića. „Hvala ti, draga moja. Baš si pažljiva.“ Nakon što je
gurnula igračku u džep, podigla je macu u naručje. Po prvi put nije osetila ubode
sićušnih kandži kada ju je podigla na rame. „Pretpostavljam da ćemo morati da te
zadržimo dok ne odemo u Hempšir. Ali ti i dalje nisi kućna mačka i ne možeš da ideš u
Eseks s nama. Moje odluke su donesene… i ništa ih neće promeniti.“
 Sedamnaesto poglavlje

„U tebi nema ničeg nevaljalog, osim tvojih poljubaca.“

Od kad mu je Fibi šapnula te reči u uvo, Vest je bio u vrlo neobičnom stanju.
Srećan. Očajan. Zbunjen, nervozan, gladan, bilo mu je vruće. Uporno se budio usred
noći, a uzavrela krv mu nije dozvoljavala da zaspi do jutra.
To ga je podsećalo na dane kada je pio toliko da nije znao šta radi, i budio se u
zamračenoj sobi, zbunjen i mamuran. Ne bi znao ni koji je dan, ni koliko je sati, često ni
gde se nalazi. Ničega se nije sećao, čak ni uživanja ili preteranog samozadovoljstva koje
ga je tu dovelo.
Stajao je iza dugačkog stola u radnoj sobi prekrivenoj hrastovim panelima na
zidovima, a pred njim je bila gomila svezaka i dokumenata. To mu je bila jedna od
omiljenih prostorija u kući, kompaktni pravougaoni prostor, sa zidovima prekrivenim
policama sa knjigama. Patos je bio prekriven debelim tepisima, a u vazduhu se osećao
jedino miris kože, hartije i mastila. Svetlost dana se probijala kroz ogromne prozore
ispunjene mnoštvom starinskih prozorskih okvira, od kojih nijedan nije bio veći od
njegovog dlana.
Obično je bio veoma srećan kada bi sedeo ovde. Voleo je da se bavi
računovodstvom. To mu je pomagalo da shvati svaki aspekt imanja. Ali trenutno,
njegovo uobičajeno interesovanje za svet koji ga je okruživao – za ljude, zemlju, stoku,
kuću, vremenske nepogode, čak i za hranu – sve se svodilo samo na Fibi.
Morao je da bude ili odmah pored nje ili mnogo daleko od nje. Sve između toga bi
bilo samo mučenje. Znanje da je u istoj kući kao i on, ili na imanju, negde gde može
doći do nje, činilo je da je svaka ćelija u njegovom telu gorela od želje da je pronađe i
bude sa njom.
Kada ju je Vest krajnje neočekivano susreo juče ujutru, bio je toliko radostan i
srećan. Osećao je spolja nemerljivo zadovoljstvo, ali ga je duboko u duši sve bolelo.
Bila je toliko prelepa, tamo pored potoka, poput nestvarnog cveta, nalik divljem narcisu
na obali reke.
Od svih grešaka u svom životu, a sam bog zna da ih je bilo mnogo, najgora mu je
bila što ju je poljubio. Od toga se nikada neće oporaviti. I dalje je mogao da oseti oblik
njene glave u svojim rukama i mekoću njenih usana na njegovim. I za dvadeset godina, i
dalje će njegovi prsti moći da opišu tačan oblik njene lobanje. Svaki sladak poljubac koji
mu je poklonila je bio poput obećanja. Svaki ga je naterao da poveruje da nečega može
biti. Govorio je sebi da mora da bude oprezan, nežan, kada je zapravo umirao od želje da
je zgrabi i baci na krevet. Osećao se kao da je njegovo telo napravljeno isključivo iz
razloga da joj pruži zadovoljstvo, njegove usne da je miluju, a njegova čvrstina da je
ispuni.
A što se ticalo toga šta je Fibi mislila ili osećala, Vest nije gajio iluzije da ga ona
želi. Barem ne isto toliko, u svakom slučaju. Ako je postojalo nešto u čemu je bio dobar,
to je bilo da proceni koliko je neka žena zainteresovana za njega. Bilo je izvesne
privlačnosti i dopadanja sa njene strane, ali to nije bilo ni blizu onoga što je on osećao
prema njoj. Hvala bogu na tome. Ona je imala i ovako dovoljno problema – nije morala
još i njega da dodaje na spisak.
„Ovo su poslednji izveštaji iz banke“, začuo je glas svog brata. Devon je ušetao u
prostoriju i spustio neka dokumenta na sto pred njim, glasno. „Do sad, svi Vinterbornovi
saveti o investicijama su nam se fino isplatili, posebno oni u vezi železnice i zemljišta.“
Privukao je stolicu i seo, ispruživši noge ispred sebe. Zureći u vrhove svojih uglancanih
cipela, prokomentarisao je: „Jedina mrlja u našim poslovima je, kao i obično, imanje u
Norfolku. I dalje gubi novac.“
Kuća i zemljište u Norfolku su bili među mnoštvom imanja koje je Devon nasledio
zajedno sa titulom. Nažalost, poslednja tri grofa su potpuno zapostavila brigu o tom
imanju, uostalom kao što su uradili i sa svim ostalim što su posedovali. Većina plodnog
zemljišta je zarasla u korov, a elegantna džordžijanska seoska vila je bila zatvorena i
napuštena. „Na čitavom imanju je ostalo samo pet porodica koje tu žive“, nastavio je
Devon. „A nas skuplje košta godišnji porez nego što dobijamo od njih. Mogli bismo da
prodamo imanje, pošto ne spada među imanja koja se nasleđuju sa titulom. Ili… bi ti
mogao nešto da učiniš s njim.“
Vest ga je pogledao. „Šta bi, dođavola, ja mogao da uradim s njim?“
„Mogao bi da ga pretvoriš u svoj dom. Kuća je u poprilično dobrom stanju, a
zemljište je pogodno za eksperimentalnu poljoprivredu kojom bi voleo da se baviš
jednog dana, tako si mi rekao. Mogao bi time da privučeš nove porodice, koje bi plaćale
najam. Ako ga želiš, imanje je tvoje.“
Osmeh se razlio Vestovim lice. Nikada neće prestati da bude zahvalan na
darežljivosti svog starijeg brata. Možda da su Devona odgajali kao privilegovanog
naslednika, ponašao bi se kao nekakav nadobudni skot. Umesto toga, on nije štedeo
pohvale i nagrade, uporno bogato nagrađujući Vesta za sve čime je doprineo da imanje
bude uspešno.
„Da li ti to pokušavaš da me se rešiš?“ upitao ga je Vest veselo.
„Nikada.“ Devonov pogled je bio prepun topline. Godinama su imali samo jedan
drugog – njihova veza je bila neraskidiva. „Ali mi je palo na pamet da bi možda nekad
voleo da živiš svoj život. Možda bi želeo privatnost sopstvenog doma. Ženu i porodicu.“
„Koliko god da sam ti zahvalan na poklonu na koji ću morati da plaćam porez…“
započeo je Vest šaljivim tonom.
„Ja ću plaćati porez sve dok ne budeš ostvarivao profit. Čak i kada unajmiš
pomoćnika upravnika da preuzme sve tvoje poslove ovde, i dalje ćeš zarađivati procenat
ukupne zarade imanja zbog svojih već postignutih uspeha. Očito, i dalje će nam biti
potrebno da nadgledaš ovde stvari, koliko god budeš mogao…“
„Devone. Ne duguješ mi sve to.“
„Ja tebi dugujem sopstveni život, u najbukvalnijem smislu.“ Devon je zaćutao, a
glas mu je smekšao. „Želim da tvoj život bude ispunjen kao i moj. Trebalo bi da
zasnuješ sopstvenu porodicu.“
 Vest je samo odmahnuo glavom. „Dan kada ja budem rešio da se ženim nije ni na
vidiku.“
„Šta je sa lejdi Kler?“
„Mogao bih da imam aferu s njom za pet ili deset godina“, rekao je Vest. „Kada joj
dosadi njen naredni suprug. Za sada, ipak, ona nije dovoljno zrela za moj ukus.“
„Svaki put kad uđe u sobu, svi možemo da čujemo koliko ti glasno lupa srce.“
Vest je osetio kako mu obrazi rumene. „Daj, prekini.“
Devon je imao zabrinut i pomalo očajan izraz lica. Isto tako bi ga njegov stariji brat
gledao kad god bi Vesta uhvatili kako je nešto ukrao ili nekoga zlostavljao još dok su bili
u internatu. „Tokom naših života, Veste, uvek sam bio na tvojoj strani. Nemaš šta da
izgubiš ako mi priznaš istinu.“
Vest je prekrstio ruke na stolu i spustio bradu na njih, zureći u police sa knjigama.
„Mislim da sam se zaljubio u nju. Ili je to, ili imam neku stomačnu bolest koja se
manifestuje užasnim, nezaustavljivim znojenjem. Ali nema sumnje u jednu stvar, nije na
meni da se ženim i da pravim decu. Ti si nekako uspeo da se uzdigneš iznad našeg
vaspitanja. Ti si dobar muž, a nekim čudom si i predivan otac. Ja ne bih izazivao
sudbinu pokušavajući da pratim tvoj primer.“
„Ali šta te sprečava? Činjenica da si nekada bio zavodnik?“
„Ti si bio zavodnik. Ja sam bio pijandura. Dve godine delimično pristojnog
ponašanja ne mogu da speru čitavu ličnu istoriju gadosti jednog čoveka.“
„To sad više nije ni bitno.“
„Ali biće bitno jednog dana. Zamisli Džastina za nekoliko godina, kako upoznaje
nekog dečaka čija je porodica uništena jer sam ja nekada imao aferu s njegovom
majkom. Ili kada mu neko bude ispričao priče o nekoj zvaničnoj zabavi na kojoj sam se
ja pojavio previše pijan da bih mogao da stojim na nogama. Ili šarmantnu činjenicu da
su me izbacili sa Oksforda zato što sam zapalio svoju sobu u spavaonici. Čekaj, šta
kažeš na ovo? Zamisli trenutak kada budem morao da mu kažem koliko me je njegov
rođeni otac mrzeo do svog zadnjeg dana, zato što sam ga maltretirao i zlostavljao u
internatu.“
„Ako ti je oprostila njegova majka, zar ne misliš da će moći i on?“
„Nek se tera i oproštaj. To ne menja činjenicu da sam sve to uradio.“
„Ja mislim da ti ne razumeš šta znači oproštaj.“
Vest je podigao glavu sa svojih ruku i rekao sumorno: „Moramo da prestanemo da
pričamo o tome. Fibi će uskoro doći da pogleda kako se vodi knjigovodstvo na imanju.“
Duboko je zažalio što ju je uopšte i pozvao. To je bio glupi impuls u trenutku.
Devon je uzdahnuo i ustao sa stolice. „Pre nego što odem, dozvoli mi da podelim s
tobom jednu teško stečenu mudrost o ženama.“
„Gospode, moraš li?“
„Ne radi se samo o tome šta ti želiš. Radi se i o tome šta ona želi. Ma kakve da su
tvoje namere, većina žena ne voli kad ti donosiš odluke umesto njih.“
 Fibi je prišla vratima radne sobe, koja su bila delimično otvorena, i pokucala na
dovratak. To ju je podsetilo na dan kada je ušetala u Vestovu spavaću sobu i zatekla ga
polunagog. Istog trenutka je osetila kako ju je nešto probolo kraj srca.
„Lejdi Kler.“ Vest se pojavio na vratima, elegantan i zgodan u tamnom odelu sa
konzervativnom kravatom. Kosa mu je bila uredno začešljana, a lice sveže izbrijano.
Čovek nikad ne bi pomislio šta se nalazi ispod svih ovih slojeva civilizovane odeće,
pomislila je Fibi i pocrvenela jer je znala da na levom boku ima šavove, da na desnoj
podlaktici ima modricu koju mu je napravila ovca, da ispod struka ima liniju koja
razdvaja osunčanu kožu od bele poput slonovače, i da ima maljave grudi koje su je sve
više privlačile kako je razmišljala o njima.
Nakon što ju je pozdravio i uveo u radnu sobu, Vest ju je poveo da sedne ispred
stola na kome se nalazila gomila svezaka i knjiga.
„Kakva osvežavajuća promena, videti te potpuno obučenog“, rekla je Fibi veselo.
Vest se okrenuo i naslonio na sto smeškajući joj se. „Hoćemo li da započnemo
flertujući?“
„Ja nisam flertovala.“
„Nemojmo se zavaravati, gospođo. Vaše aluzije na moju odeću i prethodni manjak
iste su definitivno bile flertovanje.“
Fibi se glasno nasmejala. Bilo je nečeg drugačijeg u njegovom ponašanju danas.
Neke prijateljske bliskosti, propraćene blagom distancom. Laknulo joj je zbog toga,
znala je da će sve biti mnogo lakše. „U redu, slučajno sam flertovala“, rekla mu je.
„To može svakome da se desi“, darežljivo joj je dozvolio da se izvuče iz nevolje.
Kada je Fibi ugledala gomilu uvezanih svezaka, trgnula se. „Gospode bože.“
„Vodimo odvojene knjige za svaki deo imanja. Domaćinstvo, usevi, mleko i živina,
domaće životinje, knjiga za plaćanje, za inventar i tako dalje.“ Vest ju je upitno
pogledao. „Zar ne rade isto tako na imanju Klerovih?“
„Nikada nisam videla knjige na imanju Klerovih“, priznala mu je Fibi. „Samo sam
videla knjigu za domaćinstvo, koje smo kućepaziteljka i ja zajedno nadgledale. Edvard
Larson je brinuo o ostalim knjigama otkad je Henrijevo zdravlje počelo da popušta.“
„Zašto se vaš upravnik imanja nije time bavio?“
„Bio je prilično star i želeo je da se penzioniše. Osetili smo veliko olakšanje kada je
Edvard ponudio da preuzme brigu o svemu na sebe. Henri mu je potpuno verovao.“
„Oni su bili bliski rođaci?“
„Da, ali su više bili kao braća. Henri nije voleo da se druži sa ljudima van svoje ili
moje porodice. Više je voleo da njegov svet ostane mali, ali bezbedan.“
Vestova glava se blago nakrivila kada je čuo njene reči, a svetlost je obasjala
njegovu gustu kosu boje čokolade. „Samim tim, takav je bio i tvoj svet“, rekao je
bezbojnim glasom.
„Meni to nije smetalo.“
Pažljivo ju je proučavao. „Ma koliko da volim mir i tišinu života na selu, poludeo
bih kada ne bih povremeno posećivao prijatelje u Londonu i uživao u malo prijemčivijoj
ponudi druženja od one koju mogu ovde da nađem.“
 „Postoje stvari koje i meni nedostaju u vezi sa Londonom“, rekla je Fibi. „Ali sad
sam prinuđena da ne idem tamo, posebno tokom društvene sezone. Kao udovica i majka
naslednika titule, bila bih plen svakog lovca na bogatstvo u čitavoj Engleskoj.“
„Ako ćeš se zbog toga osećati bolje, ja ti obećavam da te nikada neću zaprositi.“
„Hvala ti“, odgovorila mu je Fibi smejući se.
Vest je naglo promenio ponašanje i počeo poslovno da joj se obraća. Izvadio je
ogromnu knjigu iz gomile i spustio je pred nju.
„Kada se seliš u Eseks?“
„Za dve nedelje.“
„Kad se smestiš, zatraži da ti pokažu knjige glavnog računovodstva imanja. U
jednoj od njih će se nalaziti godišnji izveštaji o profitu i gubicima imanja. Želećeš da
pogledaš te izveštaje od prethodnih pet godina da bi – zašto se mrštiš? Previše je rano da
bi se već mrštila.“
Fibi je podigla zalutalu olovku i igrala se s njom, udarajući tupom stranom olovke
po knjizi uvezanoj u kožu. „Radi se o pomisli da tražim od Edvarda da mi pokaže te
knjige. Znam da će ga to uznemiriti. Shvatiće to kao znak da mu ne verujem.“
„To nema nikakve veze sa poverenjem. Trebalo bi da ohrabruje tvoje
interesovanje.“
„Većina muškaraca ne gleda tako na to.“
„Svaki muškarac zdravog razuma bi to radio. Niko neće bolje da pazi na interese
Džastina i Stivena od njihove rođene majke.“
„Hvala ti. Ja se, eto, potpuno slažem sa tobom.“ Složila je tužnu grimasu.
„Nažalost, Edvard se neće sa tim složiti, kao ni Henrijeva majka. Zapravo, nikome ko je
povezan sa imanjem Klerovih se to neće nimalo dopasti.“ Fibi nije ni shvatila da
grčevito steže olovku, sve dok joj je Vest nežno nije izvukao iz pesnice.
„Znam koliko je strašno što ćeš morati da naučiš sve ovo“, rekao joj je. „Ali to nije
ništa u poređenju sa onim sa čim si se već suočila.“ Njegova topla ruka je poklopila
njenu. „Ti si od čelika. Prošla si kroz mesece pakla, brinući o malom detetu, mužu koji
je umirao i čitavom domaćinstvu, sa strpljenjem koje nije sa ovoga sveta. Preskakala si
obroke i provodila dane bez trunke sna, ali nikada nisi zaboravila da Džastinu pročitaš
priču za laku noć i da ga ušuškaš u krevet. Kada bi dozvolila sebi da se rasplačeš ili
raspadneš, činila bi to isključivo sama, na nekoliko minuta, nakon čega bi se umila,
sastavila svoje slomljeno srce i izašla među ljude sva vesela, sa gomilom maramica u
džepu. A sve to si radila osećajući mučninu skoro sve vreme jer si bila trudna sa drugim
detetom. Nikada nisi izneverila ljude kojima si bila potrebna. Nikada ih nećeš izneveriti
ni sada.“
Šokirana do dna duše, Fibi je samo uspela šapatom da mu kaže: „Ko ti je sve to
rekao?“
„Niko.“ Oči su mu se još više nasmejale. „Fibi… svako ko te poznaje, makar i
malo, zna te stvari u vezi sa tobom.“
 „Peruansko đubrivo“, čitala je naglas Fibi sa spiska troškova. „Potrošio si stotinu
funti na uvozni izmet slepog miša?“
Vest se nacerio šeretski. „Kupio bih ja još, ali nije bilo više.“
Proveli su sate u radnoj sobi, ali vreme kao da je proletelo. Vest je detaljno
odgovarao na Fibina pitanja i ne gledajući je s visine. Ispred njih su bile otvorene knjige,
na podu su bile raširene mape imanja i farmi, a knjige sa naslovima poput Hemija u
agrikulturi i Operacije isušivanja zemljišta su bile izvađene sa polica. Fibi je očekivala
da će ovo biti dugačak i dosadan dan, čitanje silnih redova brojeva i formulara. Ipak,
kako se ispostavilo, računovodstvo imanja se svodi na mnogo više od samih brojeva.
Radilo se tu o ljudima, životinjama, hrani, vremenskim uslovima, nauci, tržištu… radilo
se o budućnosti. A muškarac koji joj je sve to objašnjavao je bio toliko sjajno artikulisan
i zagrejan za tu temu, da je nekako uspevao da čak i obični metodi računovodstva zvuče
zanimljivo.
Njihov razgovor je prekinuo sluga koji im je doneo poslužavnik sa sendvičima i
osveženjem iz kuhinje.
„Hvala“, rekla je Fibi prihvativši čašu rashlađenog vina koju joj je Vest dodao. „Da
li je prikladno da pijemo vino dok se bavimo računovodstvom?“
„Veruj mi, nema šanse da se suočim sa inventarom i procenama bez toga.“ Podigao
je čašu da nazdravi. „Neka bog ubrza oranje.“
„Je li to nekakva farmerska zdravica?“
„To i jeste prava farmerska zdravica.“
„Neka bog ubrza oranje“, ponovila je Fibi i otpila gutljaj kiselog, osvežavajućeg
starog vina. Nakon što je sluga otišao i za sobom zatvorio vrata, ponovo se fokusirala na
spisak đubriva pred sobom. „Zašto peruansko đubrivo?“, upitala ga je. „Zar ga Britanci
ne proizvode dovoljno?“
„Čovek bi pomislio da je tako. Ipak, peruansko đubrivo sadrži najviše azota, a to je
ono što je potrebno zemljištu prepunom gline.“ Vest je okrenuo nekoliko strana i
pokazao joj jedan red. „Pogledaj ovaj spisak prinosa pšenice.“
„Šta znače ti brojevi?“
„Sve u svemu, da je stotinu funti peruanskog đubriva doprinelo da se uzgoji trideset
i tri hiljade kilograma pšenice više nego bez toga.“
Fibi je bila oduševljena tom informacijom. „Želim da svi zakupci zemljišta na Kler
imanju imaju to đubrivo.“
Vest se nasmejao njenom entuzijazmu. „Azot nije rešenje za svaku farmu. Svaka
parcela zemljišta ima drugačije tlo i probleme sa isušivanjem. Zbog toga se upravnik
imanja nalazi sa svakim zakupcem najmanje dva puta godišnje, da bi saznao detaljno
njihovu situaciju.“
„Oh“, Fibino oduševljenje je naglo splasnulo i našla je utehu u velikom gutljaju
vina.
Vest ju je uplašeno pogledao. „Larson se ne nalazi redovno sa njima?“
Fibi mu je odgovorila ne odvajajući pogled od stranice pred njom. „Larsonovi
veruju da je bolje ne postajati previše blizak sa svojim zakupcima. Oni kažu da ih to
ohrabruje da previše toga traže i zahtevaju, da traže razne usluge, i da kasne sa
plaćanjem najma. Sudeći po Edvardovim pričama, ustanak zajmodavaca, poput onog u
Irskoj bi veoma lako mogao i ovde da se dogodi. Neke gazde su već ubili lično njihovi
zakupci.“
„U svakom od tih slučajeva, kada se to dogodilo“, rekao je Vest mračnim glasom,
„gazda je bio čuven po tome što je zlostavljao i jezivo se ponašao prema svojim
zakupcima.“ Nekoliko minuta je ćutao. „Dakle… Larson sa svojim zakupcima
komunicira preko posrednika?“
Fibi je klimnula glavom. „On pošalje sudskog izvršitelja imanja da pokupi kiriju, i
ako…“
„On šalje sudskog izvršitelja?“ Vest je počeo da zvuči malo manje prisebno.
„Pobogu, pa zašto bi to činio? Može da upotrebi agenta za zemljište ili… pobogu, pa
bilo koga. Zar je zaista neophodno da koristi lokalno sudstvo i policiju, da dva puta
godišnje plaši svoje stanare?“
Nakon što je ispila vino iz čaše, Fibi mu je odbrambenim glasom odgovorila: „U
Eseksu se stvari rade na drugačiji način.“
„Nema veze gde si, Fibi, posao upravnika obično znači da moraš prokleto nečim da
upravljaš. Zar je Larson tolika cvećka da ne može da se prisili da popriča sa običnim
farmerom niskog roda? Zar smatra da je siromaštvo prokleto zarazno?“
„Ne“, rekla mu je Fibi iskreno. „Oh, sad sam te navela da ne voliš Edvarda tako što
sam ti ga predstavila u pogrešnom svetlu. On je zaista…“
„Ne, meni se on već nije dopadao.“
„…ljubak čovek, uvek ljubazan i brižan – tolike je sate proveo kraj Henrijevog
kreveta, čitajući mu i tešeći ga. Tešio je i mene, takođe. Ja bih se naslonila na Edvardovo
rame i oslanjala sam se na njega u najmračnijim trenucima…“
„Zapravo, prezirem ga.“
„…i bio je toliko dobar prema Džastinu, a Henri je sve to video, i zbog toga je
zahtevao da mu obećam da…“ Iznenada se zaustavila.
Vest ju je gledao zabezeknuto. „Šta da mu obećaš?“
Fibi je spustila na sto svoju praznu čašu. „Ništa.“
„Šta si mu obećala?“
„Nije to ništa.“
„Dođavola“, rekao je Vest tiho. Mogla je da oseti kako joj pogledom prži kožu.
„Luda pomisao mi je upravo pala na pamet. Ali to ne može biti istina.“
Fibi je slepo prevrtala stranice u knjizi pred njom. „Ja sam se baš pitala… kako se
meri pšenica?“
„Hektolitrima. Reci mi da to nije istina.“
Osećajući neodoljivu potrebu da pobegne, Fibi se odgurnula od stola i krenula ka
policama sa knjigama. „Otkud ja mogu da znam na šta ti misliš?“
Vestov glas je zazvučao oštro poput biča, i to ju je preplašilo. „Reci mi da Henri
nije tražio da mu obećaš da ćeš se udati za njegovog prokletog rođaka!“
 „Hoćeš li da se stišaš?“ prošaputala je oštro Fibi okrenuvši se da se suoči s njim.
„Radije bih da ne vičeš toliko da te čuju svi u kući!“
„Moj bože, jeste.“ Neobjašnjivo, Vest je pocrveneo od glave do pete. „I ti si rekla
da. Zašto si, za ime boga i svih svetih, rekla da?“
„Henri je bio u agoniji od brige za mene i Džastina, i nerođeno dete. Želeo je da
bude siguran da ćemo biti voljeni i obezbeđeni. Želeo je da njegovo imanje i dom budu
bezbedni. Edvard i ja odgovaramo jedno drugom.“
„On nikada neće biti ništa više od Henrijeve zamene za tebe.“
„Edvard je mnogo više od Henrijeve zamene! Kako si samo nadobudan kad uopšte
možeš da…“
„Nema ni mrve strasti između vas. Da je ima, do sad bi te već odveo u krevet.“
Duboko je udahnula. „Bila sam u žalosti, ti… kretenu jedan!“
Vest nije delovao kao da ima nameru da se izvinjava. „Prošle su dve godine. Da
sam ja na Larsonovom mestu, barem bih te poljubio do sada.“
„Živela sam u kući mojih roditelja. Nije bilo prilike.“
„Želja stvori priliku.“
„Nisam ti ja neka mlada devojka koja se nada da će ukrasti neki zabranjen poljubac
iza grma. Ja sad imam druge prioritete. Edvard će biti odličan otac mojim dečacima,
i…“ Fibi se okrenula ponovo ka polici s knjigama, prstom skidajući trag prašine sa neke
prastare knjige uvezane u kožu. „Fizički odnosi nisu sve na svetu.“
„Slažem se, Fibi, ali nije i da su nebitni.“
Rizikovala je i bacila pogled ka Vestu. Videla ga je kako je zabio glavu u šake.
„Žene imaju drugačije potrebe od muškaraca“, nastavila je.
Glas mu je bio prigušen. „Ubijaš me.“
Korice jedne knjige su bile malo pocepane na ivici. Mazila ih je prstom kao da će
od toga da se poprave. „Sećanja su mi dovoljna“, rekla je tiho.
Tišina.
„Većina tih osećanja je i onako umrla zajedno sa Henrijem“ dodala je. Još tišine.
Je li Vest izašao iz sobe? Zbunjena manjkom odgovora s njegove strane, Fibi se
okrenula da ga opet pogleda. Skočila je od iznenađenja kada ga je ugledala odmah pored
sebe.
Pre nego što je uspela da prozbori i jednu jedinu reč, čvrsto ju je zagrlio i prekrio
njene usne svojim.
 Osamnaesto poglavlje

Poljubac je bio hladan i sladak poput vina, i brzo je postajao sve strastveniji.
Osetila je probojne nalete njegovog jezika, kao da je pokušavao da sakupi što više
njenog ukusa, pre nego što ga ona zaustavi. Privio je bliže uz sebe i nije imala izbora
osim da se izvije, da pusti glavu da joj padne na njegovu ruku iza nje. To je bila istina
koju njeno telo nije moglo da krije – ona je ovo želela, želela je njegovu glad, njegovo
srce koje divlje tuče odmah pored njenog.
Vestove usne su skliznule s njenih usana i krenule da se spuštaju niz njen vrat.
Pronašao je skriveno mesto na kom je osetio puls i ljubio ga i nežno grickao. „Ti nisi
stvar koju neko poseduje“, rekao je grubo. „Ne može neko da te preda drugom muškarcu
poput slike ili antikvitetne vaze.“
Njen glas je bio jedva čujan. „Nije tako bilo.“
„Da li ti je rekao da te želi?“
„Ne na način na koji ti to misliš. On… on je osetljiv čovek…“
„Ja te želim čitavim svojim telom.“ Vest je prekrio njene usne svojim usnama,
oblizujući ih pre nego što je grubo i posednički poljubio. Podizao ju je uz sebe sve dok
joj prsti nisu jedva doticali pod. „Ti si sve o čemu mislim. Ti si sve što moje oči vide. Ti
si centar zvezde i snaga gravitacije me vuče ka tebi. I nije me briga ako ću se zapaliti
ako ti priđem bliže.“ Spustio je njegovo čelo na njeno teško dišući. „To je trebalo da ti
kaže.“
Negde u Fibinom umu, postojale su praktične misli, razumne reči, ali one su nestale
pred poplavom osećanja kada je opet spustio usne na njene. Ljubio ju je svom snagom
muške strasti, polako i neumoljivo, kušajući je kao da je on vatra, a ona kiseonik. Ona se
otvarala pred njim, njeno telo se stapalo sa njegovim telom. Bila je u naručju toliko
snažnih ruku da su mogle da je zdrobe. Krv joj je kolala telom takvom brzinom da joj se
činilo da će izgoreti.
Vest ju je spustio na pod, sa lakoćom kontrolišući njihovo spuštanje. Kleknuo je
iznad nje, skinuo svoj sako, bacio ga u stranu i grubo odvezao svoju kravatu. Znala je da
je dovoljna jedna njena reč da ga zaustavi, ali umesto toga je samo ležala, drhteći od
iščekivanja događaja kojima nije znala ni ime. On je spustio ruke i podigao ivicu njene
suknje nekoliko centimetara otkrivajući joj članke na nogama. Skinuo joj je sandale sa
niskom potpeticom prstima joj nežno dodirujući tabane i onda… sagnuo se i pritisnuo
svoje usne na svilu njenih čarapa i počeo da joj ljubi obe noge.
Fibi je samo mogla da zuri u njega, zapanjena tim nežnim gestom, prepunim
iskonskog divljenja.
Gledao ju je netremice. Oči su mu bile tamnoplave boje koju je viđala samo u
svojim snovima. Nagnuo se nad njom, a njegova uzbudljiva težina ju je navela da raširi
noge ispod suknje. Jednu ruku je stavio pod njen vrat i ponovo usnama potražio njene.
Bio je toliko pažljiv, toliko siguran, i upijao svaki njen odgovor. Prstima ju je dodirivao
po goloj koži, gde god je mogao da je nađe – po zglobovima ruku, po vratu, po
skrivenim mestima iza njenih ušiju.
Nežni dodiri njegovih usana su slali vatrenu oluju koja je divljala na ivicama njenih
nervnih završetaka. Nije mogla da se ne uvija pod njegovim telom. Počinjala je da
razume iskušenje na način na koji ga nikada ranije nije shvatala. Razumela je kako svi
lepi maniri i pristojno ponašanje mogu nestati u jednom jedinom trenu. Korset njene
haljine je bio raskopčan, otkopčao ga je pre nego što je ona i primetila. Bio je delimično
čvrst, napravljen od elastične svile i mnogo fleksibilniji nego uobičajeni korseti od žica i
čvrstog pamuka. Nakon što ga je rastvorio, oslobodio joj je grudi iz njegovog stiska.
Osetila je vlažni dodir njegovog jezika i vrelina je preletela preko njene napete
bradavice. Uzeo ju je u svoje usne i polako uvlačio, šaljući talase strasti koji su je
zapljuskivali sve do nožnih prstiju. Prešao je na drugu dojku i usisao nežni pupoljak u
svoja usta igrajući se sa njim.
Spustio je ruku na njenu suknju i povlačio tkaninu, sve dok jedini slojevi koji su ih
razdvajali nisu bile njegove pantalone i tanki pamuk njenih gaćica. Spustio se još više na
nju, dozvolivši joj da oseti svu njegovu tvrdoću dodirujući svojom muškošću njene
najintimnije delove sve dok nije osetila vreli bol. Drugom rukom ju je grubo uhvatio za
dojku i prstom prelazio preko njenog vrha. Ma koliko da se trudila da se ne mrda,
uzbuđenje je tutnjalo njenim telom. Osećala je grčeve, talase vreline, napetost koja je
preklinjala da se oslobodi uz glasan krik. Kukovima se podizala ka njemu u ritmičkim
pokretima koji su bili van njene kontrole. Kasnije će biti zgrožena kada se bude sećala
svog raskalašnog ponašanja, ali u ovom trenutku to je bilo jače od nje.
Jecaj joj je izleteo iz grla kada se Vest prevrnuo u stranu i oslobodio je težine svog
tela, a ona je pokušavala da ga vrati na sebe.
Disao je isprekidano i duboko. „Fibi, ne… previše sam blizu, ja ne mogu…“
Prekinula ga je. Spustila je usne na njega zahtevajući strastven poljubac. Posustao je i
pritisnuo je opet na pod boreći se s njenom haljinom. Navukao joj je korset preko ruku,
zarobivši ih, sve dok nije mogla da ih pomera. Ljubio je njene ogoljene grudi i lizao
čitavo telo, grickao njene nežne pupoljke. Spustio je ruku ispod njenih suknji i pronašao
put kroz njene gaćice. Dlanom je prešao preko nežnih, suvih kovrdži nekoliko puta i taj
osećaj ju je protresao poput elektriciteta. Veoma nežno je rastvorio kovrdže i vrhom
prsta zašao dublje u njenu intimu.
Žudeći za jačim pritiskom, za eksplicitnijim kontaktom, pokušavala je da se pribije
jače uz njegovu ruku, ali je njegov dodir i dalje bio lagan i spor dok je istraživao njeno
međunožje. Gospode, on zna šta radi, navodi je da mu se sve više preda, tera je da čeka i
da bespomoćno ludi. Polako, skoro pa slučajno, prst mu je otišao sve dalje, sve dok
napokon vrhom nije dodirnuo njen klitoris. Čitavo njeno telo je odskočilo sa poda.
Kada je povukao prst, zadrhtala je od strasti moleći ga. „Oh, molim te…“, jedva je
prozborila kroz suve usne.
Vest ju je pogledao sa blagim smeškom i tinjajućim plavim očima. Spustio je glavu
ka njenim grudima, usnama obuhvatajući vrh jedne dojke. Nekoliko minuta se samo
poigravao s njom dok je lenjo prevlačio ruku preko njenog tela. Drhtala je, tresla se i
jecala, zaboravljajući sve osim zadovoljstva koje joj je pričinjavao. Nakon tog slatkog
mučenja, napokon je došao rukom do njenog međunožja i dodirnuo vlažni, ranjivi ulaz u
njeno telo. Rukama ga je zgrabila za ramena i dahtala pribijena uz njegov vrat dok su joj
noge drhtale od strasti. Gurnuo je unutra vrh jednog prsta, a debljina zgloba joj je širila
nežno tkivo. Osetila je pokrete unutar sebe… kao da je zadirkuje… i osetila je neki
pritisak od kog je počela da gori iznutra.
Polako je izvadio prst i počeo da se igra sa svilenkastim naborima njenog
međunožja kao da su latice cveta, pre nego što je počeo da kruži po tanušnom
dugmencetu u sredini. Prsti su mu sad bili toliko vlažni da je sa lakoćom mogao da ih
pomera. A kada je prešao jednim prstom preko osetljivog pupoljka, osetila je žulj na
vrhu prsta koji ju je umalo doveo do vrhunca. Napetost je rasla duboko u njoj, toliko
erotična i nepodnošljiva da bi dala sve na svetu samo da može da je se oslobodi.
„Koliko si osetljiva“, šaputao joj je uz obraz koji je goreo. „Možda bi bilo bolje…
nežnije… ako bih koristio jezik. Da li bi to volela?“
Ostala je bez daha pri pomisli na to.
Videvši njenu reakciju, oči su mu se nasmešile od zadovoljstva.
„Oh… ne bih rekla da…“, bilo je sve što je uspela da prozbori.
Nežno je usnama očešao njene. „Moj moto je, nikad ne znaš kako je dok ne
probaš.“
„To je najgori moto koji sam ikada čula“, rekla je tiho, a on se nasmešio.
„Pa pomaže da život bude zanimljiviji.“ Ti pametni, opasni, nevaljali prsti su je
pipkali po butinama kada je prošaputao: „Dozvoli mi da te poljubim tu dole.“ Kada je
video da ona okleva, insistirao je. „Da. Reci da.“
„Ne, hvala“, rekla je, sve više zabrinuta dok se on samo tiho nasmejao. Osetila je
pritisak i bespomoćni osećaj ispunjenosti, i shvatila je da pokušava da stavi dva prsta u
nju.
„Opusti se… toliko si slatka, tako meka… Fibi… narednih deset hiljada noći ću da
maštam o tvojim prelepim usnama, i o tvojoj čudesnoj figuri, i svim tim pegicama koje
te pretvaraju u umetničko delo…“
„Ne zadirkuj me“, rekla je boreći se za dah. Ugrizla se za usnu kada joj se čitavo
telo izvilo od njegovih nežnih nasrtaja. Prstima se nežno poigravao duboko u njoj.
„Želiš li dokaz moje iskrenosti?“ Namerno je pritisnuo svoju uzbuđenu muškost uz
njenu butinu. „Oseti to. To je samo od pomisli na tebe.“
Ovaj muškarac je bio besraman. Hvalio se svojom muškošću kao da je to nešto
zbog čega bi trebalo da bude ponosan! Mada… mora se priznati… bio je impresivno
obdaren. Fibi se borila sa gotovo neizdrživom znatiželjom pre nego što je posustala i
spustila svoju ruku da ga ispita. Kada joj je dlan skliznuo preko neopisivo čvrste i
ogromne muškosti, trepnula je i tiho rekla: „Gospode bože.“ Hitro je povukla svoju
ruku, a on se nasmejao videvši njeno porumenelo lice.
„Poljubi me“, prošaputao je. „Kao da smo u krevetu i da je čitava noć pred nama.“
Prstima je skliznuo još dublje. „Poljubi me kao da sam u tebi.“
 Fibi ga je slepo poslušala osećajući leptiriće u čitavom stomaku. On ju je mazio i
igrao se s njom, ponekad ulazeći u nju svojim prstima, a ponekad se potpuno povlačeći i
igrajući se sa vlažnim kovrdžama između njenih nogu ili mazeći joj grudi. Bilo je
neverovatno koliko je on toga znao o njenom telu. Znao je koja su mesta previše
osetljiva da ih direktno dodiruje, koji ritam ju je najviše uzbuđivao…
Nikada nije osetila toliko snažne emocije i svaki nerv u njenom telu je sijao i goreo
od strasti i želje. Kad god bi se njeno uzbuđenje približilo vrhuncu, on bi se zaustavio,
terajući je da čeka da se vrelina povuče, a onda bi počeo sve ponovo. Drhtala je od
potrebe da eksplodira, ali on je ignorisao njene molbe i proteste, polako se naslađujući
njenim zadovoljstvom. Njegovi prsti su nežno ulazili u nju, a drugu ruku je spustio na
njene kovrdže, masirajući prstima obe strane njenog najosetljivijeg pupoljka. Njeni
unutrašnji mišići su se stezali i opuštali, iznova i iznova, duboko pulsirajući van njene
kontrole.
Strast je jurcala kroz njeno telo, leteći sve više i više, ali ovog puta se on nije
zaustavio, vodio ju je pravo do vrhunca bez stajanja. Mada su joj oči bile zatvorene, pred
njom je sve sijalo i mišići su joj se grčili. Kada je tiho zajecala, prekrio joj je usne
dubokim poljupcem, ljubeći je koliko god je ona to želela. Nije prestajao da je mazi i
dodiruje sve dok nije prestala da podrhtava u njegovom naručju. Veoma polako, izvukao
je svoje dugačke prste iz njenog tela. Držao ju je ljuljajući je u naručju dok se ona borila
da dođe do vazduha i polako se vraćala u realnost.
Boreći se da se probije kroz svoje zbunjene misli, Fibi se zapitala šta li će se
dogoditi sada. Ležali su jedno uz drugo, i mogla je da oseti da je on i dalje uzbuđen – da
li će želeti svoje zadovoljenje? Šta bi ona sad trebalo da uradi za njega, i kako?
Gospode, glava joj je bila puna nejasnih misli, a telo joj je bilo slomljeno poput snopa
granja. Osetila je neopisivo snažan nalet stida zbog svega što je učinila, ali je takođe
osećala i veliku zahvalnost dok su joj oči bile ispunjene suzama. Nikada joj ništa nije
ovoliko prijalo u životu kao ovaj trenutak u kom se nalazila u njegovim rukama, a čitavo
njeno biće se osećalo bezbedno, toplo i zadovoljno.
Vest je pažljivo krenuo da se bori s njenom odećom, povlačio delove na svoje
mesto i stručno vezivao tamo gde je bilo potrebno. Sve što je ona mogla je bilo da leži
tu, kao odbačena lutka, plašeći se povratka u stvarnost.
Podigao ju je da sedne. Kada je progovorio, ton njegovog glasa je bio šaljiv, kao da
se beskrajno zabavlja. „Kad smo već kod onih osećanja koja više nemaš. Govorila
si…?“
Fibi ga je pogledala šokirano i odmah se zaledila, kao da ju je polio kantom ledene
vode po licu.
Nije je šokiralo to što joj je Vest rekao, šokirao ju je njegov udaljeni izraz lica i
način na koji su mu se usne izvile u arogantan smešak. Nežni ljubavnik je nestao,
ostavljajući je sa ovim zlim neznancem.
Sva osećanja toplote i bliskosti su bila samo iluzija. On nije mislio ništa od onoga
što je rekao. Samo je želeo da dokaže da ona i dalje ima fizičke potrebe, i spektakularno
je u tome uspeo, ponizivši je pritom do krajnjih granica.
 Njen prvi intimni susret sa muškarcem koji nije bio njen muž… a za njega je sve to
bila samo igra.
Oh, kako se glupo sad osećala.
„Nadam se da smo naučili lekciju“, veselo ju je zadirkivao, praveći čitavu situaciju
još gorom.
Fibi je nekako uspela da iza ledene fasade sakrije da je povređena i besna. „Zaista
jesmo“, ponovila je oštro, nemoćna da ga pogleda u oči dok je ustajala sa poda. „Mada
možda ne lekciju koju si ti mislio da si me učio.“ Namestila je korset na mesto i rukama
poravnala suknju. Skoro je odskočila poput preplašene golubice kada je prišao da joj
pomogne. „Nije mi potrebna pomoć.“
Vest se momentalno povukao. Čekao je u tišini da se ona sredi. „Fibi…“, započeo
je, mnogo nežnijim glasom nego pre.
„Hvala Vam, gospodine Rejvenele“, rekla je ignorišući slabost u svojim nogama
dok je koračala ka vratima. Više nisu jedno drugo oslovljavali imenom. A što se nje tiče,
više nikada i neće. „Ovo popodne je bilo veoma poučno.“ Izašla je sama iz radne sobe,
pažljivo za sobom zatvorivši vrata, mada je u dubini duše čeznula da ih zalupi iz sve
snage.

Devetnaesto poglavlje

Na površini, večera te noći, poslednje okupljanje pre nego što čelonovi ujutru odu,
delovala je kao veseo i radostan događaj. Venčanje i njihova poseta su bili veoma
uspešni, produbili su poznanstvo između dve porodice i utabali put za neka buduća
druženja.
Vest je toliko uživao u večeri da je isto tako mogao da je provede i u
srednjovekovnoj tamnici. Jedva je uspevao da deluje normalno. Nije mogao da se ne
divi Fibi koja je bila potpuno pribrana i smeškala se celo veće. Njena samokontrola je
bila zastrašujuća. Vodila je računa da ga ne ignoriše potpuno, ali mu je posvećivala
minimum pažnje, taman dovoljno da niko ništa ne posumnja. Povremeno bi bacila
pogled ka njemu, sa praznim smeškom na licu, ili bi se ljubazno nasmejala na neku
njegovu šalu, pazeći da ga ni jednom ne pogleda direktno u oči.
Tako je najbolje, ponavljao je Vest sebi stotinu puta od kada se okončala ona grozna
scena u radnoj sobi. Bila je ispravna odluka da je navede da ga zamrzi. U trenucima
nakon vrhunca, dok ju je ljuljao u naručju osećajući njeno prelepo telo koje se predano
smestilo uz njegovo, prepuno poverenja, bio je na ivici da joj sve kaže. Sve što je mislio
i osećao prema njoj. Čak i sad, užasavala ga je sama pomisao na to šta je sve mogao da
joj kaže. Umesto toga ju je namerno posramio, praveći se daju je iskoristio samo zabave
radi.
Sada više nije bilo nikakvih očekivanja, nije bilo žudnje, nije bilo nade ni sa jedne
strane. Sada nije morao da se plaši da će otići kod nje u trenutku slabosti. Ona će sutra
otići odavde i sve će se vratiti na staro. On će pronaći neki način da je zaboravi. Svet je
prepun žena.
Godine će proći, a Fibi i on će voditi razdvojene živote. Ona će se udati i imaće još
dece. Živeće životom koji zaslužuje.
Nažalost, i on će.
Nakon zastrašujuće noći isprekidanog sna, Vest se probudio osećajući ledenu kuglu
u dnu stomaka. Osećao se kao da je neko parkirao neku ogromnu poljoprivrednu mašinu
na njegove grudi. Polako je krenuo da obavlja sve svoje rituale koje je obavljao svakog
jutra. Bio je previše otupeo da bi osetio vrelinu peškira koji je koristio na svojoj bradi da
je omekša pre brijanja. Dok je prolazio pored nenameštenog kreveta, bio je u iskušenju
da se ponovo popne na njega, potpuno obučen.
Dosta više s tim, govorio je sebi besno. Sve to kukanje i cviljenje nije bilo dostojno
pravog muškarca. Provešće taj dan potpuno uobičajeno, počevši sa bogatim doručkom.
Sigurno su do sada već poslužili dinstane kotlete, jaja, prženu slaninu i šunku, krompir
pomešan sa začinskim biljem i ispržen na puteru, puding od hleba u individualnim
činijama, sa sosom, ovale pune rotkvica i kiselih krastavčića na ledu, činije prepune
kuvanog voća iz njihovog voćnjaka, prelivenog šlagom…
Od pomisli na hranu mu je bila muka.
Vest je šetkao pa seo, pa ustao i još malo šetkao, i na kraju se zaustavio kraj
prozora, pritisnuvši svoje čelo na hladno prozorsko staklo. Njegova soba je imala pogled
na štale i šupu za kočije gde su upravo spremali vozila i konje da odvedu Čelonove do
privatne železničke stanice na Eversbi imanju.
Nije mogao da dozvoli da Fibi ode tako, mrzeći ga, misleći sve najgore o njemu.
Nije znao kako bi trebalo da se rastanu, ali je znao da ovo nije ispravno.
Setio se Pandorarinih reči uoči njenog venčanja, kako smatra da ne zaslužuje da se
uda za muškarca kakav je bio lord Sent Vinsent. „Ne postoji ništa bolje nego kad imaš
nekog koga ne zaslužuješ“, odgovorio joj je tada.
Kakva je glupava budala bio. Sada je razumeo neopisiv rizik i bol koji su pratili
želju prema nekome ko je daleko van dometa.
Vest je sišao dole, u radnu sobu, gde su knjige koje je juče pokazivao Fibi stajale
naređane na urednu gomilu na stolu. Pregledavajući čega sve tu ima, naišao je na onu
koju je tražio i izvukao je iz gomile. Seo je za sto i dohvatio pero i mastilo.
Petnaest minuta kasnije, ponovo se vratio na sprat, sa knjigom u svojoj ruci. Nije se
zaustavljao sve dok nije stigao do vrata Fibine sobe. Čuo je buku koja je dopirala iz
sobe, fioke su se otvarale i zatvarale, čuo je kada je poklopac putnog kovčega tresnuo o
pod. Čuo je i Fibin prigušeni glas dok je nešto govorila svojoj služavki.
Srce mu je lupalo toliko snažno da je mislio da će se ugušiti. Sramežljivo je
pokucao na vrata. Zvuci unutar sobe su utihnuli.
 Uskoro su se vrata otvorila, i sluškinja ga je pogledala upitno, sa visoko podignutim
obrvama. „Gospodine?“
Vest je pročistio grlo pre nego što je progovorio osorno: „Želeo bih da popričam sa
lejdi Kler – nakratko – ako mogu?“ Nakon kratkotrajne pauze, dodao je: „Želim nešto da
joj dam.“
„Samo trenutak, gospodine.“ Vrata su se zatvorila.
Prošao je skoro čitav minut pre nego što su se vrata ponovo otvorila. Ovaj put,
otvorila ih je Fibi. Bila je odevena u odeću za putovanje, a kosa joj je bila blago
podignuta u komplikovanu punđu koja joj je stajala na vrhu glave. Izgledala je napeto i
umorno, bila je bela u licu kao duh, ako se izuzmu ružičaste linije na njenim obrazima.
Njen bledi ten je samo naglašavao lepotu njenih jagodica i njene vilice. Čovek bi mogao
da se zaljubi samo u to prekrasno lice, pre nego što bi i shvatio koliko toga se, vrednog
ljubavi, još nalazi ispod te fasade.
„Gospodine Rejvenele“, rekla je hladnokrvno ne gledajući ga u oči.
Osećajući se kao potpuni idiot, Vest joj je pružio knjigu. „Ovo je za tebe.“
Fibi ju je uzela i pogledala naslov. „Moderni priručnik za vlasnike zemljišta i
imanja“, monotono je pročitala.
„Prepun je korisnih informacija.“
„Hvala Vam, baš pažljivo s Vaše strane“, rekla je kao kilometrima udaljena od
njega. „A sad, ako mi dozvolite, moram da završim s pakovanjem…“
„Ono što se dogodilo juče…“ Vest je morao da se zaustavi i duboko udahne. Imao
je osećaj kao da su mu pluća upola manja nego inače. „Naveo sam te da poveruješ u
pogrešan razlog zbog čega sam sve ono učinio. Nije to bilo zato da bih ti dokazao da i
dalje imaš sva ta osećanja. Želeo sam da ti dokažem da gajiš ta osećanja prema meni. To
je bilo sebično i glupo s moje strane. Nisam smeo da dozvolim sebi takvu slobodu.“
Mršteći se, Fibi je zakoračila u hodnik, zatvorila vrata za sobom i pogledala oko
sebe da se uveri da su sami. Tada ga je pogledala pravo u oči, a njen pogled je bio leden
i prodoran. „Nije me to uvredilo“, odgovorila mu je tihim, ali odsečnim glasom. „Bio je
to način na koji si se ponašao nakon svega, tako pun sebe i…“
„Znam.“
„…tako arogantno…“
„Bio sam ljubomoran.“
Fibi je trepnula od iznenađenja, nije očekivala da će joj to reći. „Na Edvarda?“
„Zato što ćeš se udati za njega.“
Spustila je obrve. „Ja još uvek nisam ništa odlučila po tom pitanju. Sa svime što me
čeka kada se vratim u kuću Klerovih, teško da će mi brak biti na vrhu liste prioriteta.“
„Ali obećanje koje si dala Henriju…“
„Nisam pristala da žrtvujem svoj sopstveni sud“, rekla je osorno. „Obećala sam da
ću razmisliti o toj ideji zato što je Henri to želeo. Ali možda se nikada i ne udam. Ili se
možda udam za nekoga ko nije Edvard.“
Sama pomisao na nekog nepoznatog muškarca koji bi se udvarao Fibi ili vodio
ljubav s njom terala je Vesta da poželi da pesnicom probije zid. „Nadam se da ćeš naći
nekoga ko te zaslužuje“, promucao je. „Na moje ogromno žaljenje, ja nemam ništa da ti
ponudim osim veze koja bi bila uvreda za tebe i unizila te u društvu.“
„Zaista? Ti meni deluješ kao pravi materijal za ženidbu.“
„Ali ne za tebe“, rekao je ne razmišljajući i momentalno zažalio kada je ugledao
njeno lice. „Nisam mislio…“
„Shvatam.“ Glas joj je bio toliko leden da je mogla da seče vazduh njim. „Želiš me
samo kao tvoju ljubavnicu, a ne kao ženu. Je li u tome stvar?“
Ovaj razgovor uopšte nije išao u smeru koji je Vest priželjkivao. „Nijedno od ta
dva“, rekao je naglo. „Mislio sam, oba’“ Ništa što je govorio nije imalo nikakvog
smisla. „Dođavola!“ Nakon što je progutao knedlu koja mu je stajala u grlu, nastavio je
okrutno, bolno iskreno da joj govori. „Fibi, čitavog života su te štitili od muškaraca
poput mene. Nikada nisi morala da se suočiš sa posledicama nečije tuđe pogane
prošlosti. Ja to tebi nikada ne bih učinio, a ni dečacima. Njima je potreban otac na kog
će se ugledati, a ne čovek koga će da gledaju s visine. Što se mene tiče – ja nisam
stvoren za brak. A i da jesam, nikada se ne bih oženio ženom koja je toliko iznad mene u
svakom pogledu. Svestan sam koliko to zvuči uskogrudo, ali čak i muškarci bez mozga
znaju svoje limite.“
„Ja nisam iznad tebe“, protestovala je Fibi.
„Ti si previše savršena da bi bila ljudsko biće. Ti pripadaš nekim višim bićima –
nisi baš anđeo, ali si blizu toga. Nijedna žena u mom životu, pre tebe niti nakon tebe,
neće me nikada uzbuđivati kao ti. Ja čak ne znam ni kako da nazovem sve ovo što mi se
dešava. Ali znam da bi trebalo da te obožava muškarac koji je zaslužio to pravo – a taj
muškarac ne mogu biti ja.“ Zaćutao je. „A sada ću uzeti tu mačku.“
„Š-šta?“, upitala ga je Fibi ošamućeno.
„Mačku. Stavi je u korpu i ja ću je vratiti u štalu. Osim ako ne želiš da je zadržiš.“
„Ne, ja… hvala ti, ne, ali…“
„Idi po nju. Sačekaću te ovde.“
Potpuno dezorijentisana, Fibi je nestala, ostavivši za sobom otvorena vrata. Uskoro
se vratila sa velikom korpom koja je imala poklopac, a iz nje se začulo nekoliko tihih
mjauka.
Vest ju je uzeo iz njenih ruku. „Kada budeš odlazila, neću biti tu da ispratim kočiju.
Ne mogu. Ako pokušam da se pozdravim s tobom, siguran sam da ću učiniti nešto što će
nas oboje postideti.“
„Sačekaj“, zaustila je Fibi, zvučeći kao da se bori za dah, „moram da te pitam…“
Vest nije želeo da zna šta je želela da ga pita. Ne bi mogao to da podnese. Stavio je
korpu ispod miške, ispružio svoju slobodnu ruku, obgrlio je iza vrata i poljubio je.
Osetio je kako joj usne drhte. Preslatka toplota njenog poljupca je protutnjala kroz njega
topeći njegovo ledeno očajanje. Napokon je ponovo mogao da udahne. Upijao je njene
pune, medene usne, zadirkujući i povlačeći to svileno savršenstvo, trudeći se da ukrade
što je više mogao od njenog ukusa. Želeo je da provede godine ljubeći je. Umesto toga
ju je blago odgurnuo i sklonio svoju ruku.
 „Zaboravimo i na ovaj poljubac“, rekao je pomalo promuklim glasom. I otišao je,
dok je još mogao, noseći u korpi mačku koja se glasno bunila.

„Ne možeš nigde sad da ideš“, rekao mu je Devon kada mu je Vest rekao da je
krenuo do štale. „Čelonovi uskoro odlaze – želećeš da se pozdraviš s njima.“
„Ne, neću“, odgovorio mu je Vest odsečno i dalje držeći mačku u korpi ispod ruke.
„Biću što dalje odavde, sve dok ne budem siguran da su otišli.“
Njegov stariji brat se pobunio. „Mislio sam da ćeš ih ti otpratiti do železničke
stanice.“
„Ja ću da otpratim ovu opasnu mačku nazad do štale.“
„Šta da kažem vojvodi kad me pita zašto nisi tu?“
„Postoje samo tri razloga zbog koji sam ikome ovde potreban“, rekao je Vest
kiselo, „kada se nešto pokvari, prepuni ili zaglavi u kaljuzi. Iskoristi jedan od tih
razloga. Garantujem ti da Čelonove neće biti briga da li sam ja tu ili nisam.“
„Da se nisi posvađao s lejdi Kler? Jesi li se zbog toga ponašao celo veće kao da
sediš na mravinjaku?“
Vestove usne su se izvile u smešak, uprkos lošoj volji. „Je l’ to tako izgledalo?
Veruj mi, nije mi bilo ni izbliza toliko udobno kao da sedim na mravima.“
Devonovo lice se opustilo. „Ne možeš da pobegneš od svojih problema.“
„Zapravo, mogu“, rekao mu je Vest odlazeći iz sobe držeći korpu. „Vidi – upravo
sad to radim.“
„Da li si pokušao da joj iskreno kažeš šta osećaš prema njoj?“, začuo je Devonov
glas za sobom.
„Zaboga, čuješ li ti sebe?“, upitao ga je Vest ne okrećući se da ga pogleda. „Dobio
bi muževniji savet od Ketlin.“
Izašao je iz kuće i nije prestao da hoda sve dok nije stigao do zgrada na farmi.
Poznate slike i ritam farme su mu pomogli da se delimično povrati i malo su otupele
oštrinu njegove tuge. Naredni dani će biti ispunjeni neprekidnim fizičkim poslovima, a
nadao se da će ga sve to dovoljno iscrpeti da će uveče ipak uspeti da zaspi.
Nakon što je stigao do štale sa senom, nežno je spustio korpu na zemlju, podigao
poklopac i izvukao napolje crnu macu koja je zamjaukala i oštro ga pogledala.
„Žao mi je, maco“, rekao je. „Vreme je da se oboje vratimo svom poslu. Idi i ulovi
neke miševe.“
Mačka je odšetala.
Vest je otišao do kovačeve radnje, gde su Stab i još neki muškarci bili zauzeti
popravljanjem pokvarene osovine. Podigli su tešku kočiju na neke grede da bi mogli da
se podvuku ispod i dohvate pokvareni deo. Mada im nije bila potrebna njegova pomoć
niti je postojao ikakav valjan razlog da on ostane tu i gleda ih, želeo je da bude tu što
duže. Svakih nekoliko minuta je gledao na svoj ručni sat, što je napokon navelo Štaba da
ga dobronamerno pita: „Je l’ ne radimo dovoljno brzo za Vas, gospodine Rejvenele?“
 Vest im se blago nasmešio i odmahnuo glavom spuštajući sat nazad u svoj džep.
„Želim da se uverim da su gosti otišli, pre nego što se vratim u kuću.“
Nedi ga je pogledao sa interesovanjem u očima. „Šta bi sa riđokosom udovicom i
njenim malenim dečakom?“, usudio se da ga pita. „Zar niste želeli da ih ispratite,
gospodine?“
„Lejdi Kler je retka, sjajna žena“, odgovorio mu je Vest veselo. „Nažalost, previše
fina za mene. Sa njom bi bilo kao da kočija ide ispred konja, a ja nisam muškarac koji bi
mogao da ide iza kočije.“
Začulo se mrmljanje odobravanja među ljudima. Ali Nedi nije odustajao: „Ja lično,
nije me briga i da sam iza kočije, sve dok nas moja žena vodi pravim putem.“ Svi su se
zacerekali.
„Ne bi ni meni smetalo, da mi je žena toliko lepa za oko“, objavio je Stab. „A
udovica Kler se dokazala kao sjajna za rađanje, dobili biste zdrave mačiće od tako dobra
mace.“ Mada je Vest znao da svi ti komentari nisu bili zlobni niti bez poštovanja,
pogledao je Štaba prekorno što je značilo da je ta tema završena. Nakon što su uklonili
osovinu sa kočije, Vest se vratio na Eversbi. Jutro je bilo prohladno i svetlo. Odličan dan
za putovanje.
Pratio je šljunkoviti put koji je išao oko kuće da bi bacio pogled na ulazna vrata.
Tamo nije bilo nikakvih kočija, nije bilo užurbanih slugu. Čelonovi su definitivno otišli.
Duboko je uzdahnuo i ušao na glavni ulaz u kuću.
Uprkos ogromnom spisku zadataka i obaveza koje su ga čekale, bio je zbunjen i
nije znao šta da radi. Osećao se kao drvo koje je iščupano iz korena i koje svakog časa
može da se sruši u nekom neočekivanom smeru. Domaćinstvo je utihnulo, sluge su
čistile prazne sobe skidajući čaršave i prekrivače sa opustelih kreveta, dok su drugi
raščišćavali trpezariju sklanjajući tanjire i escajg sa stolova. Vest je bacio pogled ka
praznoj korpi u svojoj ruci. Nije bio siguran šta sad da radi s njom.
Otišao je do sobe u kojoj je bila Fibi i spustio pletenu korpu kraj vrata. Krevet je
bilo namešten u žurbi, strana na kojoj je Fibi spavala i dalje nije bila potpuno zategnuta.
Nije mogao da odoli, prišao je dovoljno blizu da prstima pređe preko dušeka, sećajući se
njenog vretenastog, vitkog tela, njenog daha na svom obrazu…
Tužni mjauk je prekinuo njegove misli. „Šta, dođavola…?“, promrmljao je Vest i
otišao oko kreveta. Zapanjio se kada je tamo ugledao crnu macu, svu prašnjavu i
naizgled ljutu. „Kako si uspela da stigneš ovamo?“, želeo je da zna. „Upravo sam te
ostavio u štali!“
Maca po imenu Pobogu je ispustila još jedan glasan mjauk i krenula da luta po
praznoj sobi. Sigurno je trčala do kuće od trenutka kada ju je oslobodio i nekako je
uspela da se uvuče unutra. Skočila je na krevet i sklupčala se pri dnu.
Nakon nekoliko trenutaka, Vest je seo na ivicu dušeka. Pružio je ruku ka jastuku
pokušavajući da nađe bilo kakav trag da je Fibi bila ovde. Otkrio je slabašan miris
sapuna i ruža i duboko ga udahnuo. Kada je otvorio oči, zatekao je mačku kako zuri u
njega. Njene zlatne oči su ga gledale s visine i optuživale ga.
 „Ni tebi nije mesto u njenom životu isto kao ni meni“, rekao joj je Vest tužno. „Ti
čak ne pripadaš ni ovoj kući.“
Pobogu nije pokazivala nikakvu reakciju, osim što je lupkala raščupanim repom po
krevetu sa nestrpljenjem nekoga ko dobuje prstima po stolu.
Vest se zapitao da li će ona nastaviti ovde da dolazi tražeći Fibi. Bilo je nemoguće
da se ne sažali na to mršavo, maleno stvorenje. Uzdahnuo je s očajanjem. „Ako uspem
nekako da ti pomognem da dođeš do nje“, rekao joj je, „sumnjam da će te zadržati. Sam
bog zna šta će se dogoditi s tobom. Osim toga, zar zaista želiš da živiš u Eseksu? Zar iko
želi tamo da živi?“
Tup. Tup. Tup.
Vest je dugo posmatrao macu. „Možda uspemo da ih uhvatimo na železničkoj
stanici u Altonu“, palo mu je na pamet. „Ali prvo ćeš morati da se vratiš nazad u pletenu
korpu, a to ti se neće dopasti. A onda ćemo morati da jašemo konja, a to će ti se još
manje dopasti.“ Nevoljno se nasmešio kada je pomislio koliko će se Fibi iznervirati.
„Ubiće me. Neka sam proklet ako budem rizikovao sopstveni život zbog mačke iz
štale.“
Ali osmeh mu nije silazio s usana.
Kada je doneo odluku, Vest je bacio jastuk i krenuo po pletenu korpu. „Biraj svoju
sudbinu, maco. Ako se budemo borili oko korpe, tvoja avantura se ovde završava. Ako si
voljna da uđeš u nju… videćemo šta još može da se učini za tebe.“

„Ćihu, ćihu, ćihu-hu…“ pevala je Ivi dok se igrala sa Stivenom u privatnom

vagonu Čelonovih. Njih dvoje su sedeli sa jedne strane tapaciranog sedišta, dok se
Sebastijan izležavao pored njih. Dečačić je tapšao svojim malim rukama zajedno sa
svojom bakom, ne skidajući oduševljen pogled s njenog lica. „Ćihu, ćihu, ćihu-hu…“
Fibi i Serafina su se nalazile na sedištu tačno naspram njih, dok su Ajvo i Džastin
stajali kraj prozora i posmatrali dešavanja na železničkoj stanici u Altonu. Pošto je ovo
bilo kratko stajalište, Čelonovi su ostali u svom vagonu koji je bio obložen javorovim
drvetom sa detaljima od pozlate i jastucima od plavog pliša. Da bi temperatura unutar
vagona bila prijatna, u podu su bile ugrađene rashladne mašine, prekrivene ukrasnim
rešetkama od kovanog grožđa.
Dečja pesmica se završila i Ivi je veselo počela iz početka. „Ćihu, ćihu, ćihu-hu…“
„Ljubavi moja“, prekinuo ju je Sebastijan, „samo o vozovima slušamo od kad smo
kročili u ovaj voz. Zbog mog zdravog razuma, preklinjem te da odabereš neku drugu
pesmu ili igru.“
„Stivene“, upitala je Ivi svog unuka, „hoćeš da se igramo sad me vidiš, sad me ne
vidiš!“
„Ne“, ozbiljno je odgovorila beba.
„Hoćeš da se igramo pronađi pile!“
„Ne.“
 Ivi je molećivo pogledala u muža pre nego što je upitala dete: „Hoćeš da se igraš
konjića sa dedom?“
„Da!“
Sebastijan je odglumio tužan uzdah i pružio ruke ka dečaku. „Znao sam da je
trebalo da ćutim.“ Spustio je Stivena na svoje koleno i počeo da cupka nogom, od čega
je dečak vrištao od oduševljenja.
Fibi je odsutno nastavila da gleda knjigu u svom krilu.
„Kakav to roman čitaš?“, upitala ju je Serafina podižući pogled sa ženskog
mesečnog časopisa o modi. „Valja li čemu?“
„To nije roman, to je poklon od gospodina Rejvenela.“
Serafinine plave oči su zaiskrile od interesovanja. „Mogu li da je vidim?“
Fibi je pružila knjigu svojoj mlađoj sestri.
„Moderni priručnik za vlasnike zemljišta i imanja!“ upitala ju je Serafina mršteći
se zbunjeno.
„Prepuna je informacija koje će mi biti potrebne kada se vratim na imanje
Klerovih.“
Serafina je pažljivo otvorila knjigu i pročitala uredno napisanu posvetu unutra.

Miledi,
Kada budeš u nevolji, zapamti reci našeg zajedničkog prijatelja Stivena
Armstronga: „Uvek možeš da se izvučeš iz živog peska ako ne paničiš.“ Ili
možeš da me pozoveš, i ja ću doći da ti dobacim konopac.
V. R.

Svaki put kada bi Fibi pročitala te reči – a pročitala ih je najmanje deset puta otkad
su krenuli sa Eversbi imanja – osetila bi nalet uzbuđenja koje bi projurilo čitavim njenim
telom. Nije joj promaklo da je Vest određene delove knjige označio sa malenim slovom
x, isto kao što je ona to činila u Henrijevoj knjizi pre mnogo godina. Bilo je to veoma
lukavo flertovanje, ta mala slova x. Ona bi ih smatrala poljupcima, dok bi on mogao da
kaže da ništa o tome nije znao.
Iritantni, komplikovani muškarac.
Poželela je da joj jutros nije došao na vrata. Bilo bi joj lakše da ode iz Eversbija
onako ljuta na njega. Umesto toga, on je probio svu njenu ljutnju i bes svojom bolnom
iskrenošću. Ogolio je pred njom svoju dušu. Rekao joj je sve osim da je voli.
Ova veza koju je imala sa njim – ako je to moglo tako da se nazove – dogodila se
previše brzo. Nije bilo vremena da uživa ni u čemu, nije bilo vremena da misli. Ponašali
su se kao deca, srljali su u svoju strast impulsivno, bez imalo zdravog razuma. Nije
očekivala da će se ikada ponovo ovako osećati, mlada i puna nade, i toliko željena.
Učinio je da se oseća kao da je prepuna skrivenih kvaliteta koji čekaju da budu
otkriveni.
 „Hoćeš li ga pozvati da dođe u posetu?“, upitala ju je Serafina tiho, i dalje gledajući
njegovu posvetu.
Fibi je proverila da li su njeni roditelji i dalje zauzeti igrajući se sa Stivenom pre
nego što je prošaputala: „Ne bih rekla.“
„Ti si mu se baš dopala“, rekla je Serafina i vratila joj knjigu. „Svi su to mogli da
vide. A i tebi se on sviđa, zar ne?“
„Sviđa mi se. Ali postoji toliko toga što ne znam o njemu. On ima veoma sumnjivu
prošlost, a ja moram da mislim na svoju decu.“ Fibi je oklevala, nije joj se dopalo kako
je to zvučalo pa je dodala smrknuto: „Jasno mi je stavio do znanja da brak ne dolazi u
obzir.“
Serafina je delovala zbunjeno. „Ali svako želi da se oženi s tobom.“
„Očigledno, ne baš svako.“ Fibi je otvorila knjigu i dodirnula njegove inicijale
vrhom prsta. „On kaže da nije pogodan da postane otac i… pa, brak nije za svakog
muškarca.“
„Neko ko izgleda kao on bi morao da bude u zakonskoj obavezi da se oženi“, rekla
je Serafina.
Fibi se nevoljno zakikotala. „Zaista izgleda kao velika šteta.“
Neko je pokucao na metalna vrata njihovog vagona, i shvatili su da ih napolju
čekaju nosač i nadzornik perona.
Sebastijan je podigao pogl< 2 i vratio bebu Ivi u naručje. Izašao je da popriča s
njima. Nakon nekoliko minuta, vratio se s korpom u ruci. Bio je vidno zbunjen i sve to
ga je zabavljalo kada je predao korpu Fibi. „Ovo je dostavljeno na stanicu, za tebe.“
„Upravo sad?“, upitala je Fibi smejući se nervozno. „Bože, to mi liči na Ernestininu
korpu za šivenje! Nemoj mi reći da su se Rejvenelovi namučili da pošalju nekoga skroz
do Altona da nam je vrati?“
„Nije prazna“, rekao joj je njen otac. Kada joj je spustio korpu u krilo, nešto se
unutra promeškoljilo, a iz korpe se začuo glasan mjauk.
Zapanjena, Fibi se borila da što pre otvori korpu i skine poklopac.
Malena crna maca je iskočila iz korpe i mahnito se zakačila kandžama za njenu
haljinu, penjući joj se na rame sa toliko borbenosti da ništa nije moglo da je skine odatle.
„Pobogu!“, uskliknuo je Džastin jurnuvši ka mački.
„Po-po!“, povikao je oduševljeno i Stiven.
Fibi je mazila pomahnitalo mače, pokušavajući da ga smiri. „Pobogu, kako… zašto
si… oh, ovo je maslo gospodina Rejvenela! Ima da ga ubijem. Jadna mala maco.“
Džastin je došao do nje i ručicama prelazio preko mačjeg prašnjavog krzna.
„Hoćemo li da je zadržimo, mama?“
„Mislim da nemamo nikakvog izbora“, rekla je Fibi odsutno. „Ajvo, hoćeš li da
odeš sa Džastinom do vagona za ručavanje i doneseš malo hrane i vode?“
Dva dečaka su odmah poslušno otišla.
„Zašto je ovo uradio?“, besnela je Fibi. „Verovatno ni on nije uspeo da je natera da
ostane u štali. Ali ona nije stvorena da bude kućni ljubimac. Sigurno će da pobegne čim
dođemo kući.“
 Sebastijan je seo pored Ivi i šeretski joj se obratio: „Crvenperko, čisto sumnjam da
će to stvorenje ikada da bude udaljeno više od tebe nego što sam ja sad.“
Otkrivši ceduljicu u pletenoj korpi, Fibi ju je izvukla i otvorila. Istog trenutka je
prepoznala Vestov rukopis.

Nezaposlena maca traži slobodno mesto u nečijem domu

Za sve zainteresovane,
Ovim pismom Vam nudim svoje usluge iskusne hvatačice miševa i
družbenice. Na Vaš zahtev, dostavljam preporuke od veoma ugledne
porodice. Voljna sam da radim za hranu i smeštaj. Preferiram da budem
unutar kuće.
Vaš sluga pokorni, Pobogu

Fibi je podigla pogled s poruke i susrela se sa pogledom njenih zbunjenih roditelja.

„Prijava za posao“, objasnila im je. „Od mace.“
„To je izuzetno šarmantno“, uskliknula je Serafina čitajući preko njenog ramena.
„Družbenica, kako da ne“, promrmljala je Fibi. „To je poludivlja životinja koja je
živela u štali i hranila se pacovima.“
„Razmišljam“, rekla je Serafina zamišljeno, „ako je zaista divlja, onda ne bi želela
da ima nikakav kontakt s ljudima. Uz dovoljno vremena i strpljenja, mogla bi da postane
kućna maca.“
Fibi je samo prevrnula očima. „Izgleda da ćemo to uskoro saznati.“
Dečaci su se vratili iz vagona za ručavanje noseći činiju vode i poslužavnik sa
osveženjem. Pobogu je skočila na pod i brzinom svetlosti progutala kuvano jaje, sendvič
sa sardelama i kašičicu punu crnog kavijara sa srebrnog poslužavnika punog leda.
Oblizujući se i predući, mačka je skočila nazad u Fibino krilo i sklupčala se uz
zadovoljan uzdah.
„Izgleda da se veoma lepo navikava na tebe“, prokomentarisala je Serafina sa
šeretskim osmehom i nežno gurnula Fibi laktom. „Čovek nikad ne može da zna ko sve
može da se izdigne iznad svoje mračne prošlosti i pobedi lošu reputaciju.“
Začula su se dva zvona i dugačak zvižduk, što je označavalo da voz izlazi iz
stanice. Dok je lokomotiva napuštala železničku stanicu u Altonu, Fibi je osetila
zastrašujući prazninu i tugu. Bilo je nečeg melankoličnog u zvižduku voza i ta dva
zvuka su odzvanjala vazduhom poput praznih zagrada između kojih ništa ne stoji.
Preplavljena žudnjom koja, po prvi put, nije imala nikakve veze sa Henrijem, naslonila
se na prozor pored zavesice i posmatrala peron sa kog su odlazili.
Između mnoštva putnika i nosača, ugledala je vitku, tamnu figuru koja je bila
naslonjena nonšalantno na jedan stub.
Vest.
 Pogledi su im se susreli preko perona dok je vagon lagano odlazio. Fibi je prestala
da diše, talasi vreline i hladnoće su je obuzimali nemilice. Nije to bila samo fizička želja
– mada je i to bio značajan deo njenih osećanja. Za samo nekoliko dana, između njih se
rodila bliskost. Neprikladna, bolna veza, za koju se nadala da neće dugo potrajati. Zurila
je u njega ne trepćući, trudeći se da ga ne izgubi iz vida ni na sekund.
Vest je šeretski izvio usne u osmeh i rukom dodirnuo ivicu svog šešira. Nakon toga
ga više nije videla.

Dvadeseto poglavlje

Eseks
Tri meseca kasnije

Fibi je podigla pogled sa svog pisaćeg stola kada je Edvard Larson, visok i mršav,
ušetao u glavni salon u kući Klerovih. „Dobro jutro“, rekla je veselo. „Nisam te
očekivala.“
Topao osmeh je ozario njegovo mršavo lice. „Nadam, se da si prijatno iznenađena.“
„Naravno.“
Kao i obično, Edvard je bio besprekorno odeven i začešljan, slika i prilika
savršenog džentlmena sa sela. Njegova svetlosmeđa kosa je bila začešljana u razdeljak
sa strane i uredno nameštena u talasima. Bio je sveže izbrijan, ali ne zato što je tako
želeo. Jedanput je pokušao da pusti moderne zulufe, ali su mu dlake po licu rasle vrlo
nejednako, kao kod dečaka, pa je, nažalost, morao da napusti tu ideju.
„Ovde je nešto drugačije“, prokomentarisao je Edvard, bacivši pogled po sobi. „Šta
si promenila?“
„Zavese.“
„Ove su nove?“, upitao je pokazujući rukom na svilene zavese bež boje.
Fibi se glasno nasmejala. „Zar se ne sećaš onih od smeđeg brokata, koje su tu
stajale poslednjih trideset godina?“
Slegnuo je ramenima, a smeđe oči su mu se smeškale. „Ne baš. U svakom slučaju,
ove mi se dopadaju.“
Zavese su bile samo deo renoviranja i dekorisanja, to je bio projekat koji je Fibi
pokrenula čim se preselila nazad na imanje Klerovih. Bila je šokirana kada je shvatila
da, i nakon dve godine, čitava kuća i dalje ima atmosferu bolničke sobe. Unutra je bilo
tiho i memljivo, redovi velikih prozora su bili prekriveni tamnim zavesama, a zidovi i
tepisi bili su prljavi. U poređenju sa prozračnom, svetlošću ispunjenom porodičnom
kućom njenih roditelja u Saseksu, ovo je bilo zastrašujuće. Ako će njena deca od sad
ovde da žive, odlučila je da će kuća morati da bude puna svetlosti i drugačije uređena.
Upotrebila je svoj lični fond i tražila da joj iz Londona pošalju primerke tapeta,
tkanine i uzorke farbe. Unajmila je lokalne molere da prekriju zidove svežom bež
bojom, parketare da izbruse podove i drvenariju sve dok ne dođu do prirodne boje
drveta. Prastari tepisi su zamenjeni ručno pravljenim podnim tapiserijama iz
Kiderminstera, u bež i maslinastozelenoj boji. Duboke fotelje i sofe su tapacirane
zelenim plišem i cvetnim tkaninama. Mada Fibi nije ni izbliza završila sa dekoracijom,
za sad je bila zadovoljna rezultatima. Mirise memle i raspadanja su zamenili mirisi sveže
boje, laka za drvo i nečeg novog. Kuča je ponovo bila živa i budila se iz dugog perioda
žalosti.
„Da pozvonim da nam donesu čaj?“, upitala ga je Fibi.
Edvard je samo odmahnuo glavom i nagnuo se da je poljubi u obraz. „Nemoj zbog
mene. Nažalost, mogu da ostanem samo nekoliko minuta. Moram da razgovaram sa
tobom o nekom poslu.“
„Doneo si mi računovodstvene knjige imanja?“, upitala ga je prepuna nade.
Edvard je sagnuo glavu, pokazujući svoju žalost.
Očigledno ih nije doneo.
Njegov dečački šarm nije uspeo da umanji Fibinu ljutnju, koju je osećala na više
mesta na telu odjednom, kao da je ujeda roj besnih pčela.
Iz razloga koje još uvek nije uspevala da razume, Edvard je samostalno odlučio da
skloni sve knjige o računovodstvu imanja, uključujući i one koje su se ticale vođenja
domaćinstva i zakupaca iz radne sobe u kući Klerovih. Premestio ih je u privatnu
kancelariju koju je delio sa svojim ocem u obližnjem gradiću. Ne samo da su Larsonovi
vodili računa o svom imanju, takođe su nadgledali i farme mnogih dobrostojećih
porodica u okrugu.
Kada je Fibi otkrila da knjige o imanju nisu u kući, Edvard joj se izvinjavao što je
zaboravio da joj kaže i objasnio joj je da mu je lakše da vodi farme na imanju iz
kancelarije svog oca. Obećao joj je da će ih vratiti što je moguće pre, ali svaki put kad bi
ga Fibi na to podsetila, imao je prikladan izgovor što ih nije doneo.
„Edvarde“, rekla mu je Fibi prekorno, „prošla su tri meseca otkad sam ti prvi put
tražila da vratiš te knjige.“
„Znao sam da si zauzeta dekorisanjem kuće.“
Fibi je nekako uspevala da i dalje zvuči smireno, mada je bila sve uznemirenija. „Ja
sam sposobna da radim više od jedne stvari u isto vreme. Želim da se knjige o stanju
imanja vrate u kuću što pre. Dolazio si da me obiđeš najmanje dva puta nedeljno – što
nas raduje – i svaki put si mogao da poneseš knjige sa sobom.“
„Nije to toliko lako, ne mogu samo da ih ubacim u torbu“, istakao je Edvard. „Ima
ih jako puno.“
Fibi se namrštila. „A opet, uspeo si nekako da ih odneseš sa imanja“, rekla je oštrim
glasom. „Zar ne možeš na isti taj način i da ih vratiš?“
 „Fibi, draga“, rekao je Edvard iznenada promenivši ton u glasu. „Zaista nisam znao
koliko ti je to važno. Samo sam mislio da… nije kao da ćeš nešto da uradiš s njima.“
„Želim da ih pogledam. Želim da razumem u kakvom je stanju imanje, posebno
kada je reč o zakupcima.“
„Imanje odlično napreduje“, rekao joj je iskreno Edvard. „Svi plaćaju rentu tačno
kao sat. Nema ničega zbog čega bi trebalo da brineš.“ Zaustavio se, sa šaljivim izrazom
na licu. „Znam da su ti Rejvenelovi napunili glavu svojim pričama o modernizaciji, ali
svaki vlasnik imanja zna da mu je u najboljem interesu da uvek pristupa umereno. Mi ne
želimo da potrošiš sav svoj kapital na plahovite izmišljotine. Moj otac preporučuje spor,
ali stabilan napredak. Kao i ja.“
„Meni nije napunjena glava“, protestovala je Fibi, nimalo ne uživajući u njegovim
skrivenim naznakama da je plahovita i nerazumna. „Nameravam da naučim sve o svojim
farmerima, da čujem njihove probleme i brige, i da popričam sa njima o razumnim
opcijama koje bi im pomogle.“
Kratki osmeh mu je preleteo preko usana. „Svaki zakupac koga pitaš će imati
dugačak spisak potreba i želja. Svi će dati sve od sebe da ti otmu poslednji šiling,
posebno ako im ponudiš da im kupiš mašine koje će obavljati posao umesto njih.“
„Sigurno nije loše želeti da njihov posao bude malo manje naporan i težak. Mogli
bi da budu produktivniji uz manje truda, a možda bi time dobili i malo slobodnog
vremena.“
„Šta će njima slobodno vreme? Šta bi sa njim radili? Čitali Platona? Uzimali
časove violine? To su seljaci sa farme, Fibi.“
„Mene nije briga kako će trošiti svoje slobodno vreme. Pitanje je samo da li imaju
prava na odmor.“
„Očigledno, ti misliš da imaju.“ Edvard se smeškao gledajući je nežno. „To je pravi
dokaz mekog srca i ženske saosećajnosti i ushićen sam što ti poseduješ te kvalitete. A
sad, što se tiče knjiga… ako će ti to umiriti glavu, vratiću ih ovde što je pre moguće.
Mada nećeš moći ništa u njima da razumeš bez mene. Sistem vođenja računa na imanju
je posebno komplikovan.“
„Onda možeš da provedeš jedno popodne sa mnom i da mi ga objasniš.“ Čim je to
izgovorila, Fibi se setila poslepodneva koje je provela sa Vestom… dok su čitali knjige i
gledali mape, pili vino, smejali se njegovim smešnim pričama o kravama… i onih
užarenih minuta kada se obrela na podu s njim, poluluda od strasti i zadovoljstva.
Gospode, koliko je želela da može to da zaboravi. Trebalo je da Vest do sad iščili iz
njenog uma, ali to se nije dogodilo.
U poslednja tri meseca Edvard joj se pažljivo približavao, pretvorivši njihovo
prijateljstvo u opušteno i nezahtevno udvaranje. Nije pominjao nikakvu divlju strast, nije
bilo zamamnih pogleda niti rizičnih komentara. On je bio preveliki džentlmen da bi se
tako ponašao.
Edvardov odgovor ju je vratio u stvarnost. „Možemo i čitav dan tako da
provedemo“, obećao joj je. „Ipak, ja neću imati vremena za to dok se ne vratim sa svog
putovanja. O tom poslu sam došao da popričam s tobom.“
 „Sa kakvog putovanja?“, upitala ga je Fibi pokazujući mu rukom da joj se pridruži
na divanu.
„Radi se o udovici majci“, rekao je Edvard. „Juče ujutru je posetila moje roditelje.“
„Nisam znala za to.“ Odmahnula je glavom u neverici. „Kako je moguće da živimo
u istoj kući, a da njoj ne bude logično da mi tako nešto spomene?“
Edvard ju je žalosno pogledao. „Pretpostavljam da između vas dve i dalje postoje
problemi oko dekorisanja kuće.“
Fibi je uzdahnula i zavalila se u ugao divana, podigavši pogled ka plafonu. „Rekla
sam joj da ne može da pretvori čitavu kuću u hram sećanja na Henrija. Ovde je bilo
mračno kao u mrtvačnici. Pristala sam na kompromis i ostavila većinu soba na spratu
onako kako sam ih zatekla – čak sam se preselila iz glavne spavaće sobe u manju sobu,
dole niz hodnik – ali izgleda da je ništa od toga nije zadovoljilo.“
„Navići će se vremenom“, rekao je Edvard. „U međuvremenu, biće ti drago da
saznaš da je pronašla odmaralište u kom želi da provede zimu ove godine.“
„Džordžina neće biti ovde cele zime?“, upitala ga je Fibi šokirano. „Nakon što me
je dve godine gnjavila da moram da se preselim ovamo, da bi mogla da viđa svoje unuke
svaki dan?“
„Zar ćeš da gledaš u zube poklonjenom konju?“
„Ne“, rekla je hitro Fibi, što ga je nasmejalo. „I kada poklonjeni konj odlazi
odavde?“
„Za dva dana.“
„Tako brzo. Gospode.“
„Otvoreno je novo odmaralište u Bordigijeri, na italijanskoj rivijeri, sa nameštenim
vilama, dostupnim po razumnoj ceni. Ipak, postoji caka. Upravnik odmarališta je
rezervisao dve vile da ih pogledamo, ali ne može dugo da drži rezervaciju jer vlada
ogromna potražnja. Džordžina me je zamolila da je otpratim tamo i da se postaram da se
smesti u jednu od te dve vile, ako je sve prikladno i po njenim željama. Nisam siguran
koliko dugo neću biti ovde. Ako joj Bordigijera ne odgovara, morahu da odvedem
Džorđžinu pravo u Kan ili Niču i da joj tamo pronađem smeštaj.“
„Malo je rano tražiti smeštaj za zimu, a ni jesen još nije počela, zar se ne slažeš?“
„Poklonjeni konj“, podsetio ju je.
„U pravu si.“ Fibi je uzdahnula i nasmešila mu se. „Veoma si ljubazan što sve to
činiš za nju.“
„Nije mi nimalo teško. Henri me je molio da se pobrinem za nju i za tebe, i ja ću to
učiniti.“ Edvard se nagnuo ka njoj i kratko je poljubio u usta. Dah mu je mirisao
prijatno, na cimet. „Šta želiš da ti donesem iz Italije? Češljiće od korala za tvoju kosu?
Najfiniju kožu za rukavice?“
„Samo vrati sebe nazad bezbedno.“
„To ću i učiniti.“ Prišao je da je ponovo poljubi, ali se Fibi pomerila nekoliko
centimetara.
„I obavezno se pobrini da mi doneseš te knjige o računovodstvu pre nego što odeš.“
 „Tvrdoglava damo“, prošaputao je Edvard zabavljajući se i ukrao joj još jedan
kratak poljubac. „Zapravo, tokom svih ovih razgovora, Džordžina je rekla i nešto
pametno. Nakon što ona sad ode sa imanja Kler, moje česte posete mogu da dovedu do
neželjenih spekulacija.“
„Ta se ne brinem zbog skandala.“
„Ali ja se brinem“, rekao je Edvard smejući se. „Misli na moju reputaciju, ako već
ne misliš na svoju.“ Uhvatio ju je za ruku. „Kada se vratim, voleo bih da ti se otvoreno
udvaram. Da li ćeš razmisliti o tome dok ne budem ovde?“
Fibi se nimalo nije dopadala ta ideja. Jednom kad njegovo udvaranje postane javno,
sat će početi da otkucava ka venčanju.
„Edvarde“, rekla je pažljivo, „trebalo bi da znaš da ja nimalo ne žurim da se
ponovo udam. Sada, kada se raščistila magla moje žalosti i tuge, nameravam da
preuzmem odgovornost za imanje i da pomognem mojim sinovima da nauče sve što će
im biti potrebno za budućnost.“
„Mogu ja da ih naučim sve što je potrebno da znaju. A što se tiče imanja – već si
gospodarica – ne moraš da budeš i gospodar.“ Zasmejala ga je ta ideja. „Udvaranje može
da sačeka dok ne budeš spremna. Uostalom, bio sam ovoliko strpljiv, zar ne?“
„Ja ti nisam tražila da me čekaš“, rekla je Fibi mršteći se.
„Ne, to je bio moj izbor, kao i moja privilegija. Ipak, ne dopada mi se ideja da živiš
bez muške zaštite ili da dečaci odrastaju bez očevog nadzora. Ja mogu da ti olakšam
život na mnogo načina. Nakon što se venčamo, mogu da ti pomognem sa Džordžinom,
mogu da prestavljam neku vrstu mosta između vas dve. Rekla mi je da bi je umirilo kada
bi znala da kućom ponovo vlada muškarac, posebno član porodice kojem veruje.“
Edvard je prineo njenu ruku svojim usnama i poljubio joj nežno prste. „Ja ću ti pružiti
društvo. Bezbednost. Možemo da imamo još dece – Džastin i Stiven mogu da dobiju
sestru, a možemo imati i našeg dečaka.“
Fibi je nežno stisnula Edvardovu ruku da mu pokaže da joj je stalo, pre nego što ju
je izvukla iz njegovog stiska. „Moj dragi prijatelju“, rekla je, „ti zaslužuješ svoj
sopstveni život, a ne ostatke starog Henrijevog života.“
„Teško da bih nazvao tebe i decu ostacima’’Edvard je ispružio ruku i okrenuo joj
lice ka sebi. „Oduvek si mi bila draga, Fibi. Ali se sada to pretvorilo u nešto više.“

Ne upoređuj, naređivala je Fibi sebi dok se pela na sprat. Nemoj to da radiš.

Ali nije mogla da se odupre.
Edvard ju je upravo nekoliko puta dugačko poljubio, i iskreno, bilo je
zadovoljavajuće. Usne su mu bile tople i meke, prelazio je preko njenih usana nežno, a
dah mu je bio sladak. Ali ona nije osetila ništa ni nalik očaravajućem uzbuđenju kao
kada su je usne Vesta Rejvenela dodirnule. Nije bilo ni traga od strastvenog i snažnog
zagrljaja poput Vestovog. Ma koliko da je smatrala da je Edvard privlačan, ona nikada
neće podrhtavati od strasti zbog njega, nikada je neće pretvoriti u neku bezumnu, divlju
verziju nje same.
 To i nije bilo fer poređenje. Edvard je bio savršeni džentlmen, lepih manira i
rezervisane prirode. Vest Rejvenel je, s druge strane, bio odgajan uz veoma malo
ograničenja, što je rezultiralo time da je govorio i ponašao se mnogo slobodnije od
većine muškaraca njegovog plemićkog ranga. On je bio punokrvni, nepredvidivi mužjak
– poluheroj, polunitkov.
On je bio greška koju nije sebi mogla da priušti.
Uznemirena frustracijama i žudnjom, Fibi je otišla u mali privatni salon u kom je
njena svekrva provodila veći deo dana. Vrata su bila otvorena. Nakon što je lagano
pokucala, bez odgovora, ušla je unutra.
Zidovi su bili prekriveni tapetama boje tamne šljive, a nameštaj je bio tapaciran
smeđom i tkaninom boje crnog vina. Teške brokatne zavese su bile navučene na prozore,
propuštajući tek toliko svetla da može da vidi Džordžinu kako sedi kraj prozora.
Udovica majka je upravo pila čaj za minijaturnim stolom. Bila je toliko nepomična
da je mogla da bude statua od mermera u nekom mauzoleju. Jedini pokret u čitavoj
prostoriji je dolazio od pare koja se dizala iz porcelanske šolje koja je stajala ispred nje.
Džordžina se nekako smanjila otkad je Henri umro. Tuga je bila ispisana na njenom
licu poput linija ispisanih na papiru. Bila je odevena u crnu svilu sa starinskim nabranim
podsuknjama i izgledala poput neke ptice koja čuva svoje gnezdo.
„Džordžina“, Fibi ju je tiho pozvala, skoro sa žaljenjem, „da li Vas je moje
dekorisanje isteralo iz kuće? Održala sam svoje obećanje i nisam menjala sobe na
spratu.“
„Nije trebalo da pristanem ni na kakve promene. Ovo više ne podseća na kuću u
kojoj je Henri odrastao.“
„Žao mi je. Ali kao što sam rekla, nije dobro za Džastina i Stivena da rastu u
mračnim sobama. Potrebni su im svetlost i vazduh, i veselo okruženje.“ Kao i tebi,
pomislila je, zabrinuto posmatrajući ten beo poput krede na licu starije žene.
„Trebalo je da ostanu u dečjim prostorijama. Sobe u prizemlju su za odrasle, ne za
decu koja skaču okolo.“
„Ne mogu da zarobim decu u dečjim sobama. Ovo je i njihov dom.“
„U prošla vremena su deca retko bila viđana, a nikada ih niko nije čuo. Sad izgleda
da dete mora stalno da se gleda i da se čuje svuda, u svako doba dana.“
Po Džordžininom mišljenju, decu treba odgajati strogo, sa kruto postavljenim
pravilima. Na njen sopstveni užas, nikada nije uspela da uguši nezadrživi duh svog sina
ili da isprati puteve kojima se njegov um kretao. Jedna od prvih Henrijevih odluka kada
je nasledio imanje bila je da pretvori formalni vrt u baštu prepunu biljaka, koje su
posebnom veštinom gajene u obliku životinja. To je bilo nedostojanstveno, žalila se, i
previše skupo za održavanje. „Pretvorio si naše elegantne vrtove i nešto savršeno
neprikladno“, prebacivala mu je godinama nakon toga.
„Savršeno neprikladno“, Henri bi joj uvek odgovarao, sa ogromnim
zadovoljstvom.
 Fibi je znala da sam pogled na Džastina izaziva daleka sećanja u njenom umu. Bio
je snažniji i atletskiji tip nego što je Henri ikada bio, bez imalo slabosti ili stidljivosti.
Ali taj veseli smešak u njegovim očima i slatkoća njegovog osmeha su bili potpuno isti.
„Previše su bučni tvoji dečaci“, rekla je ogorčeno Džordžina. „Svo to divljačko
trčanje i vikanje… ti konstantni urlici mi paraju uši. To me boli“
Shvativši šta Džordžini nanosi toliko bola, Fibi joj je nežno odgovorila. „Možda je
pametna ideja provesti neko vreme na blagoj morskoj klimi. Toplo sunce i slan
vazduh… mislim da će to biti veoma zdravo za Vas. Edvard mi je rekao da uskoro
odlazite. Mogu li nekako da pomognem?“
„Možeš da počneš da razmišljaš o dobrobiti svojih sinova. Nijedan muškarac im ne
bi bio bolji otac od Edvarda. Bilo bi najbolje za sve da se udaš za njega.“
Fibi je trepnula od šoka i ukočila se u mestu. „Nisam ubeđena da bi to bilo najbolje
za mene.“
Džordžina je odmahnula jednom tankom rukom, kao da tera dosadnu muvu. „Ne
budi dete, Fibi. Dospela si u one godine kad moraš da misliš i na nešto drugo osim
sopstvenih osećanja.“
Možda je bilo dobro što je Fibi zanemela. Dok je sa mukom zauzdavala svoj
temperament, podsećala je sebe da je od petoro dece koliko ih je Džordžina rodila, samo
Henri poživeo da odraste, a sada i njega više nije bilo.
„Ne morate Vi da mi govorite kako da vodim računa o svojoj deci“, rekla je Fibi
tiho. „Ja ih uvek stavljam na prvo mesto, i uvek će tako i biti. A što se tiče toga da se ja
ponašam kao dete… plašim se da nisam ni blizu toga.“ Bled osmeh joj je prešao preko
usana. „Deca su prepuna optimizma. Imaju urođeni smisao za avanturu. Za njih, svet
nema nikakva ograničenja, samo je prepun mogućnosti. Henri je uvek bio detinjast na taj
način – nikada nije prestao da bude očaran životom. To sam najviše volela kod njega.“
„Ako si volela Henrija, poštovaćeš njegove želje. On je želeo da Edvard bude glava
ove porodice i imanja.“
„Henri je želeo da se pobrine da naša budućnost bude u sposobnim rukama. Ali ona
već jeste.“
„Tako je, u Edvardovim.“
„Ne, u mojim. Naučiću sve što je potrebno da znam o upravljanju imanjem. Ako
bude neophodno, zaposliću ljude da mi pomognu. Ovo mesto će uskoro napredovati.
Nije mi potreban muž da to uradi umesto mene. Ako se udam ponovo, biće to za
muškarca kog sam sama izabrala, kada to budem želela. Ne mogu da obećam da će to
biti Edvard. Promenila sam se tokom poslednje dve godine, ali do sada, on ne shvata
kakva sam, doživljava me samo kakva sam nekada bila. Kad smo već kod toga, on ne
uviđa koliko se svet promenio – ignoriše stvarnost koja mu se ne dopada. Kako onda
mogu da mu prepustim našu budućnost?“
Džordžina ju je ogorčeno ošinula sledećim rečima. „Nije Edvard taj koji ignoriše
stvarnost. Otkud ti ideja da zamišljaš da možeš ti da vodiš imanje?“
„A što ne bih mogla?“
 „Žene nisu sposobne da budu vođe. Naša inteligencija nije ništa manja od one kod
muškarca, ali smo stvorene da budemo majke. Dovoljno smo pametne da naučimo da
upravljamo mašinom za šivenje, ali ne i da je izmislimo i napravimo. Ako bi pitala
hiljadu ljudi za mišljenje da li bi pre verovali tebi ili Edvardu po pitanju odluka vezanih
za imanje, šta misliš, koga bi izabrali?“
„Ja nemam nameru da pitam hiljadu ljudi za njihovo mišljenje“, rekla je Fibi
hladnokrvno. „Samo jedno mišljenje mi je važno, a to mišljenje je moje.“ Otišla je do
vrata i zastala, nemoćna da se odupre, a da ne doda: „Eto, to je vodstvo.“
I ostavila je udovicu majku da se nervira u tišini.

Dvadeset i prvo poglavlje

Onog jutra kada je Džordžina kretala na put, Fibi se postarala da njeni sinovi budu
obučeni u najbolju odeću da bi je ispratili u velikom stilu. Džastin je nosio par crnih,
elegantnih, kratkih pantalona i lanenu košulju sa velikom mornarskom kragnom, dok je
Stiven bio u lanenom odelcetu takođe sa mornarskom kragnom. Njih troje su čekali u
ulaznom holu sa udovicom majkom, dok je Edvard davao instrukcije slugama kako da
spakuju poslednje putne kovčege i torbe na kočiju koja je čekala ispred kuće.
„Bako“, rekao je Džastin držeći u ruci poklon za nju. „Ovo je za tebe, da čitaš dok
si na brodu.“ To je bila knjiga sa slikama koje je on nacrtao i obojio. Fibi je spojila
stranice i pomogla mu da napiše reči koje su pratile te ilustracije. „Stiven još ne ume da
crta“, nastavio je Džastin, „ali ja sam iscrtao oblik njegove ruke na jednoj od stranica.“
Zastao je pre nego što je dodao: „Ta slika je malo lepljiva jer je imao džem od jagode na
prstima.“
Džordžina je uzela poklon i dugo posmatrala slatko i milo, iskreno dečje lice.
„Možeš me poljubiti za rastanak, dete“, rekla je i sagnula se da primi Džastinov poslušni
poljubac u obraz.
Mada je Fibi pokušavala da pogura i Stivena napred, on se odupirao i nije puštao
njenu haljinu. Podigla ga je i držala na jednom kuku. „Nadam se da će Vaše putovanje u
inostranstvo biti predivno, majko.“
Džordžina ju je sarkastično pogledala. „Potrudi se da ne prefarbaš celu kuću u
ružičasto dok me nema.“
Prepoznavajući pokušaj šale kao ponudu mira između njih dve, Fibi se nasmešila.
„Neću.“
Osetila je Edvardov nežni dodir na laktu. „Zbogom, draga moja.“
 Fibi se okrenula ka njemu i pružila mu obe svoje ruke. „Želim ti bezbedan i srećan
put, Edvarde.“
Podigao joj je obe ruke i ovlaš ih poljubio. „Ne ustručavaj se da pozoveš moju
porodicu ako ti je bilo šta potrebno. Oni prosto žude da ti se nađu na usluzi.“ Oklevao je,
smeškajući se dečački. „Ponovo sam zaboravio da ti donesem knjige o računovodstvu
imanja.“
„Nema potrebe za brigom“, uveravala ga je Fibi. „Znala sam da si prezauzet oko
priprema za put.“ Nije smatrala neophodnim da mu kaže da će, čim on i Džordžina odu,
otići sama po te knjige.
Izvela je decu ispred kuće dok je Edvard pomagao Džordžini da uđe u kočiju.
Udovica majka je insistirala da njeno ćebe bude namešteno isključivo kako ona nalaže.
Takođe, nivo zavesica u kočiji je morao da bude besprekoran. Činilo joj se da je prošla
čitava večnost dok kočija napokon nije krenula svojim putem, gvozdenim točkovima
grebući po šljunkovitom putu. Fibi i Džastin su radosno mahali odlazećoj kočiji dok je
Stiven mrdao prstima u vazduhu. Napokon, vozilo je zašlo iza drvoreda i nestalo sa
njihovog vidika.
Prepuna veselja i radosti, Fibi je spustila Stivena na zemlju i zasula mu lice
poljupcima, od čega se on zakikotao.
Džastin je skočio na njih i doživeo isti tretman od majke, smejući se glasno na
oluju sve jačih poljubaca. „Zašto si toliko srećna, mama?“
„Jer smo sad slobodni da radimo šta god poželimo, i nema nikoga da se buni ili da
nam govori da to ne smemo.“ Bilo je ogromno olakšanje što su i Edvard i Džordžina
otišli. Bilo je to više od olakšanja. Bilo je veličanstveno.
„Šta ćemo sad da radimo?“, upitao ju je Džastin.
Fibi se nasmešila posmatrajući lica svoje dece koja su gorela od iščekivanja.
„Hoćemo li danas da idemo na piknik?“
„Oh, da, hajde to da radimo!“, oduševio se Džastin, a Stiven je nastavio: „Mama,
piknik!“
„Reći ću kuvarici da nam spakuje finu veliku korpu za piknik. Povešćemo i dadilju
i Ernestinu, takođe. A sad, hajde da se popnemo na sprat, da skinete tu uštogljenu odeću
i da se obučete u odeću za igranje. Sada imam jednu obavezu koju moram da završim, a
nakon toga ćemo imati ručak na pikniku, u veselom vrtu vašeg tate.“
Na njeno iznenađenje, Džastin se blago namrštio i pitao: „Moramo li baš tamo?“
„Ne, ali… zar ti se ne sviđaju svi ti životinjski oblici na živoj ogradi?“
Džastin je odrečno odmahnuo glavom. „Dadilja kaže da su nekad imali oblike
životinja. Ali sad izgledaju samo kao nekakva repa.“
„Oh, dušo. Pretpostavljam da su zarasli. Popričaću sa baštovanom.“ Fibi je ustala i
uhvatila ih obojicu za ruke. „Dođite, dečaci. Započeo je novi dan za nas.“
Nakon što je odvela decu u dečje odaje, Fibi je tražila da joj dovezu njenu kočiju i
rekla batleru da će joj biti potrebna dvojica slugu da je otprate do grada pošto će se
vraćati sa teškim teretom.
 Dan je bio prijatan i sunčan, a dok se vozila ka gradu, svuda pored puta su se
lelujali šafrani na vetru. Ipak, Fibi nije toliko primećivala pejzaž tokom vožnje kočijom
do kancelarije Larsonovih. Um joj je bio zaokupljen mislima. Zaista će joj laknuti kad
bude imala sve informacije koje su joj potrebne da može tačno da proceni stanje kuće,
farmi i svih zakupaca. Ali je takođe istovremeno i strahovala šta bi knjige mogle još da
joj otkriju.
Uprkos Edvardovom uveravanju, Fibi nije verovala da su svi najmodavci i farme u
zakupu u tako dobrom stanju kako je on tvrdio. Svaki put kad bi se odvezla u pratnji
slugu da bi pogledala zemljište koje se izdavalo, mogla je sama, svojim očima da vidi
gomilu problema. Većina pomoćnih zgrada i kuća na tim zemljištima je bila u očajnom
stanju i hitno im je bila potrebna popravka. Uzani, nezavršeni put kroz imanje nije bio ni
izbliza dovoljan da bi njime prolazile teške poljoprivredne mašine. Viđala je jezerca
stajaće vode u loše isušenim poljima i malo useva u groznom stanju. Čak i tokom sezone
kosidbe, kada bi svi trebalo da budu najzauzetiji i da imaju najviše posla, zemlja na
imanju Klerovih je delovalo pusto i nekako poraženo.
Kočija je prošla pored živopisnih livada i ulica prepunih kućica i radnji
napravljenih od drveta. Nakon što su ušli u veliko četvrtasto dvorište, okruženo
simetričnim kućama sa fasadama od gipsanog maltera i velikim stubovima, kočija se
zaustavila ispred lepih mesinganih vrata kancelarije Larsonovih.
Kada je napokon ušla unutra, Fibi je morala da čeka samo minut pre nego što je
Frederik, Edvardov otac, izašao da je pozdravi. Bio je visok i krupan, lice mu je bilo
četvrtastog oblika, a iznad gornje usne je imao lepo uređene sede brkove sa vrhovima
uvijenim nagore uz pomoć mnogo voska. Frederik je bio poznati član plemstva iz
Eseksa i voleo je svoje navike poput pečenja nedeljom i pušenja lule nakon večere. Zimi
je odlazio na lov na lisice, a leti je igrao kriket. Na njegovo insistiranje, u domaćinstvu
Larsonovih se tradicija poštovala sa religioznim ubeđenjem. Frederik je mrzeo bilo šta
intelektualno ili inostrano, a posebno se užasavao modernih izuma koji su ubrzavali
tempo života, kao što je telegraf ili železnica.
Fibi se oduvek lepo slagala sa starijim gospodinom, koji je bio impresioniran
titulom njenog oca, njegovim vezama i poznanstvima. Pošto se Frederik nadao da će mu
ona jednog dana postati snaha, bila je prilično ubeđena da neće rizikovati da je naljuti
tako što bi joj uskratio računovodstvene knjige.
„Čika Frederiče!“, Fibi je veselo uskliknula. „Iznenadila sam Vas, zar ne?“
„Moja draga snaho! Ovo je svakako dobrodošlo iznenađenje.“ Uveo ju je u svoju
privatnu kancelariju, u kojoj su zidove krasile police i kabineti od orahovine i smestio je
da sedne u kožom tapaciranu fotelju.
Nakon što je Fibi objasnila razlog svoje posete, Frederik je bio zbunjen njenom
željom da pokupi knjige o računovodstvu imanja Klerovih. „Fibi, komplikovano
računovodstvo je nepoznanica za ženski um. Ako pokušaš da pročitaš jednu od tih
knjiga, vrlo brzo ćeš dobiti glavobolju.“
„Ja vodim računovodstvene knjige o domaćinstvu i od njih ne dobijam glavobolju“,
istakla je smireno.
 „Ah, ali troškovi domaćinstva spadaju u nešto što žene mogu da razumeju.
Poslovno računovodstvo pripada muškarcima, i mesto mu je van doma.“
Fibi je morala da se ugrize za jezik da ga ne pita da li se menjaju matematički
zakoni kada čovek kroči van svog doma. Umesto toga, rekla je: „Frederiče, prazne
police u kući Klerovih izgledaju tako pusto. Deluje mi jedino pravilno da
računovodstvene knjige čuvamo tamo, kao što su oduvek tamo i stajale.“ Mudro je
zaćutala. „Niko ne voli da krši decenije, ako ne i vekove tradicije.“
Kao što se i nadala, taj argument je imao veći uticaj na njega nego išta drugo što je
rekla.
„Tradicija je ispravna stvar“, složio se odmah Frederik, promišljajući par trenutaka.
„Pretpostavljam da nema nikakve štete da se knjige vrate na svoje staro mesto, na police
u rezidenciju Klerovih.“
Iskoristivši iznenadnu inspiraciju, Fibi je dodala: „To bi takođe značilo da bi
Edvard morao češće da me posećuje, zar ne?“
„Upravo tako“, uskliknuo je. „Moj sin bi mogao da vodi računa o knjigama u domu
Klerovih, i da istovremeno uživa u tvom društvu. Dve muve… Zapravo me čudi da se
sam toga nije do sada setio. Današnji momci su stvarno tromog uma! Onda, to je rešeno.
Želiš li da ti moji činovnici unesu knjige u kočiju?“
„Mogu to i moje sluge. Hvala Vam, Frederiče.“
Željna da što pre ode odavde, Fibi je počela da se pomera ka vratima kancelarije.
Ipak, izgledalo je da neće moći da pobegne bez dodatnog razgovora.
„Kako su mali dečaci?“, upitao ju je Frederik.
„Prilično dobro. Biće im potrebno neko vreme da se potpuno naviknu na nov život
u Eseksu.“
„To i očekujem. Brine me šta može da zadesi dečake koji rastu u kući bez očinske
figure. Uticaj oca je presudan.“
„I mene to brine“, priznala je Fibi. „Ipak, još uvek nisam spremna da se ponovo
udam.“
„Dođe vreme u svačijem životu, draga moja, kada čovek mora da skloni svoja
osećanja u stranu i da sagleda situaciju iz racionalnog ugla.“
„Moji razlozi su prilično racionalni…“
„Kao što znaš“, nastavio je ne čekajući da ona završi, „moj Edvard je stoprocentni
džentlmen. Savršeni primerak svoje klase. O njegovim kvalitetima ljudi često pričaju.
Mnogo mladih devojaka iz plemićkih kuća, koje razmišljaju o udaji, žele upravo njega.
Ne očekujem da večno bude na raspolaganju.“
„Ne očekujem to ni ja.“
„Bila bi strašna šteta da previše kasno shvatiš kakvo si blago mogla da stekneš
udajom za Edvarda. Kao kapetan broda tvoje porodice, on bi vas vodio stabilnim
kursom kroz život. Nikad ne bi s njim doživela nikakva iznenađenja. Ne bi bilo svađa
niti nekonvencionalnih ideja. Živela bi život u savršenom miru.“
Da, pomislila je Fibi, upravo to je i glavni problem.
 Vozeći se nazad ka rezidenciji Klerovih, Fibi je pokušavala da pregleda gomile
knjiga koje su bile naslagane na sedištu pored nje, sve dok nije pronašla onu koju je
tražila, u kojoj su se nalazili godišnji prihodi i izdaci imanja. Nakon što ju je smestila u
svoje krilo, započela je polako da okreće stranice.
Na njeno očajanje, ovde su sve informacije bile mnogo drugačije zapisane nego u
knjigama koje joj je pokazivao Vest Rejvenel. Namrštila se. Da li je ovde korišćena reč
obaveza na smenu sa dugom, ili su te dve reči imale potpuno suprotno značenje u ovom
sistemu svođenja računa? Da li se kapital odnosio samo na imanja ili je uključivao i
novac? Nije znala kako su Henri i Edvard definisali te izraze, a da bude još gore,
stranice su bile pune skraćenica.
„Biće mi potrebno čudo da sve ovo prevedem“, promrmljala je Fibi. Osetila se kao
da se davi kada je pogledala još jednu knjigu, o usevima. Potpuno misteriozno, usevi
nekih farmera su zapisani četiri puta tokom jedne godine, a svaki put broj je bio
drugačiji.
Dok je kočija nastavila da vozi duž šljunkovitog puta, Fibi je razmišljala šta da
radi. Mogla je da pita za savet zemljišnog upravnika imanja, gospodina Peča, da joj
odgovori na neka od pitanja, ali on je bio veoma star i bolestan čovek, i svaki razgovor
koji bi potrajao duže od nekoliko minuta bi ga potpuno iscrpeo.
Postojala je uvek mogućnost da sačeka Edvarda da se vrati, ali ona nije želela to da
radi, posebno pošto je on verovao da ona ne bi ni trebalo da se zamara računovodstvom
imanja. A u svetlu novih događaja, i načina na koji je došla do knjiga i donela ih sama
kući, Edvard bi se verovatno ponašao pomalo nadmeno, i niko ne bi mogao zbog toga da
ga krivi.
Ovo bi mogao biti zgodan izgovor da pošalje po Vesta.
Držeći knjigu u krilu, Fibi se zavalila u sedište kočije i osetila toliko snažan ubod
žudnje da je bolelo dok diše.
Nije uopšte bila sigurna da bi Vest došao, ali ako bi došao…
Koliko bi joj bilo čudno da ga ugosti ovde. To bi bio sudar dva sveta. Vest Rejvenel
u Henrijevoj kući. Bilo je skandalozno za neženju da odsedne u kući mlade udovice, bez
ikakve pratilje na vidiku. Edvard bi bio zgrožen kada bi saznao. Džordžina bi na licu
mesta doživela fras.
Prisećajući se svog poslednjeg jutra sa Vestom, Fibi se setila kada joj je rekao da on
nema ništa da joj ponudi osim veze koja bi je uvredila i ponizila.
Ljubavne afere su bile česte u višoj plemićkoj klasi, gde su se ljudi uglavnom
venčavali zbog porodičnih interesa i veza, a van braka su tražili zadovoljenje svojih
želja. Fibi nikad nije zamišljala da bi mogla da se nađe u takvoj situaciji, nikad nije
pomislila da bi mogla da učini tako nešto ili da ima potrebe koje bi mogle da prevagnu
nad rizikom skandala. Ali ni ona ni Vest nisu bili u braku. Nikakvi zaveti ne bi bili
prekršeni. Niko ne bi bio povređen… zar ne?
Šokirala se kada je shvatila da ona zaista razmišlja o tome. Gospode, pretvarala se u
pravi kliše – udovica željna ljubavi traži društvo da popuni praznu postelju. Usledilo bi
poprilično ruganje, pošto se smatra da su žene iznad takvih primitivnih fizičkih želja,
koje su bile mnogo prirodnije i lakše objašnjive kada se radilo o muškarcima. Čak je i
ona sama ranije tako razmišljala. Sve dok je Vest nije uverio u suprotno.
Poželela je da može da razgovara sa Merit.
Pokušavala je da zamisli kako bi tekao taj razgovor:
„Merit, razmišljam o tome da se upustim u ljubavnu aferu sa Vestom Rejvenelom.
Znam da je to pogrešno… ali koliko je pogrešno?“
„Ne pitaj mene“, Merit bi joj verovatno rekla nasmejanih očiju. „Kao neko ko
moral smatra relativnom stvari, apsolutno nisam kvalifikovana da donosim sud o tvojim
odlukama.“
„I ti si mi od neke pomoći“, odgovorila bi joj Fibi. „Želim da mi neko da dozvolu
za to.“
„Niko to ne može da učini osim tebe, draga.“
„Šta ako se ispostavi da je sve to bila greška?“
„Onda pretpostavljam da ćeš uživati praveći je“
Nakon što se kočija zaustavila na prednjem tremu kuće Klerovih, sluge su iznele
gomile računovodstvenih knjiga i unele ih u radnu sobu. Smestili su ih na prazne police
dok se Fibi smeštala iza starog stola od hrastovine. Uzela je jedan list papira, spustila ga
na kožni podmetač na stolu i dohvatila se pera.
„Miledi“, rekao je jedan sluga, „sve knjige su smeštene na police.“
„Hvala ti, Olivere. Slobodan si. Arnolde, ako ti ne smeta da malo sačekaš, imam još
jedan posao za tebe.“
Mlađi sluga, uvek željan da se dokaže, ozario se kada ju je čuo. „Da, miledi.“
Čekao je na odgovarajućoj udaljenosti dok je ona pisala nekoliko redaka na papir.

Poštanski telegram gospodinu Vestonu Rejvenelu:

Imanje Eversbi u Hempširu. Do guše u živom pesku. Treba mi konopac.
Imaš li malo vremena da posetiš Eseks?
F.

Nakon što je savila papir i stavila ga u kovertu, Fibi se okrenula u svojoj stolici.
„Odnesi ovo na telegram u pošti i postaraj se da je poslat pre nego što odeš odatle.“
Ispružila je ruku da mu doda pismo, ali je iznenada oklevala kada je osetila drhtaje
straha pomešanog sa žudnjom.
„Miledi?“, oglasio se Arnold tiho.
Fibi je odmahnula glavom sa tugaljivim osmehom na usnama i odlučno mu pružila
kovertu. „Brzo ga odnesi, molim te, dok nisam izgubila hrabrost.“
 Dvadeset i drugo poglavlje

„Mama“, rekao je Džastin idućeg jutra, zaustavljajući se usred lizanja šećera u

prahu sa krofne koju je jeo za doručak. „Dadilja kaže da ću da dobijem guvernantu.“
„Da, dragi, planiram uskoro da krenem u potragu. Molim te, pojedi celu krofnu, a
ne samo šećer sa vrha.“
„Ja volim prvo da pojedem šećer.“ Kada je Džastin video njen prekorni pogled,
razumno joj je objasnio. „I onako će sve na kraju završiti u mom stomačiću, mama.“
„Verujem da je to istina, ali svejedno…“ Glas joj je utihnuo kada je shvatila da je
Stiven istresao svoju činiju sa kašom od jabuke na poslužavnik svoje dečje stolice i
ručicom pravio krugove po tome.
Maleni je izgledao veoma samozadovoljno cedeći kašu kroz prstiće i ližući ih.
„Ukusne jabuke“, rekao je.
„Zaboga… stani, Stivene…“ Upotrebila je salvetu iz svog krila da pokupi sav taj
nered i pozvala slugu koji je stajao pored. „Arnolde, pozovi mi dadiljinu pomoćnicu.
Potrebno nam je pojačanje.“
Mladi sluga je odmah otišao da posluša.
„Tako ti dobro ide sa kašikom“, Fibi je govorila Stivenu, hvatajući ga za majušni
zglob i čisteći mu ruku sa koje je kapala kaša. „Više bih volela da nastaviš da se koristiš
tim metodom jela.“
„Ajvo nije imao guvernantu“, rekao je Džastin.
„To je zbog toga što je baka imala dovoljno vremena da mu pomogne sa manirima i
svim drugim stvarima kojima će te guvernanta naučiti.“
„Ja već znam sve manire ponašanja“, odgovorio joj je nevoljno Džastin.
„Džastine…“ Fibi se zaustavila u pola rečenice kada je Stiven slobodnom rukom
lupio po kaši od jabuka i isprskao sve oko sebe. „Bože blagi!“
„Sad mu je i po kosi“, rekao je Džastin, posmatrajući svog mlađeg brata kao
naučnik koji gleda propali eksperiment.
Dadiljina pomoćnica, živahna i energična devojka po imenu Veriti, uletela je u sobu
sa gomilom krpa. „Gospodaru Stivene“, blago ga je prekorila, „da li ste Vi to opet
prevrnuli svoj puding?“
„Ovog puta je to bila kaša od jabuka“, rekla je Fibi.
Bebac je podigao uvis praznu činiju, držeći je svojim lepljivim, prljavim rukicama.
„Nema više“, rekao je veselo Veriti.
Pomoćnica je veselo frknula dok je skidala poslužavnik zakačen za dečje sedište.
Odmahnula je glavom kada je Fibi ustala da joj pomogne. „Ostanite tu, molim Vas,
miledi – ne možemo još da skidamo kašu sa Vaše haljine.“
Džastin je povukao Fibi za rukav. „Mama, ako moram da imam guvernantu, želim
da bude lepa.“
Dadiljina pomoćnica je opet frknula. „Rano počinju, zar ne?“, rekla je sebi u bradu.
 „U mojoj porodici, zaista rano počinju“, odgovorila je Fibi tugaljivo.
Kašica od jabuka je bila očišćena kada je ušao batler Hodžson i uneo jutanju poštu
na srebrnoj tacni. Bilo je previše, previše rano da očekuje odgovor od Vesta – telegram
je tek juče ujutru poslat, za ime boga. Ipak, Fibi je osetila kako joj srce brže kuca dok je
prelistavala koverte.
Nije mogla da prestane da se dvoumi da li je pogrešila što je poslala taj telegram.
Da samo nije postupila tako impulsivno – mogla je da mu napiše dostojanstveno pismo.
To što je poslala telegram Vestu je verovatno zvučalo kao očajnički potez, ili još gore, da
sebe smatra previše važnom. Radilo se samo o tome da je želela da dođe pre nego što se
Edvard vrati.
Što je više mislila na to, sve više je bila ubeđena da on to neće učiniti. Vest je sada
sigurno veoma zauzet, posebno jer je – sudeći po Modernom priručniku za vlasnike
zemljišta i imanja – septembar bio mesec u kom su se đubrila polja za sejanje ozime
pšenice. Štaviše, i Ketlin i Pandora su joj pomenule u prepisci da je Vest išao u London
najmanje dva puta tokom ovog leta, u potrazi za društvom i zabavom. Jedna od tih
poseta je bila i da vidi Pandoru, nakon što je imala operaciju povređenog ramena.
Operaciju je izvela jedina žena licencirani doktor u Engleskoj, harizmatična osoba koju
su svi u porodici Rejvenel očigledno mnogo voleli. „Moja sestra Helen je rešila da
upozna doktorku Gibson sa rođakom Vestom“, pisala joj je Pandora. „Ali ja ne verujem
da su oni skladan par, doktorka Gibson obožava grad i mrzi krave.“
Ali postojala je mogućnost da ih je neko na kraju ipak predstavio jedno drugom.
Doktorka Gibson je mogla da zaključi da je zbog udvaranja tako zgodnog muškarca
kakav je bio Vest Rejvenel vredno izdržati blizinu nekolicine krava.
Fibi se terala da razmišlja o planovima za taj dan. Prvo će otići do lokalne knjižare i
naručiti priručnike o računovodstvu. Takođe će zamoliti gospodina Peča da zajedno s
njom prođe knjigu o usevima, a nadala se da se stari čovek neće previše zamoriti
objašnjavajući joj barem delimično šta tu piše.
„Miledi“, začula je slugin glas i Fibi je bacila pogled na njega preko ramena.
„Da, Arnolde?“
„Unajmljena kočija sa železničke stanice se upravo zaustavila na kolskom prilazu.
Hodžson upravo razgovara sa čovekom na vratima. Deluje mi kao plemić.“
Fibi je brzo trepnula, dajući mu do znanja da je primila tu informaciju, a zatim se
okrenula potpuno ka njemu. Sa stanice? Nije mogla da se seti nikoga ko bi im došao u
posetu vozom, osim…
„Je li star ili mlad?“, upitala ga je diveći se svojoj samokontroli i naizgled
smirenom glasu.
Arnold je ozbiljno shvatio njeno pitanje i delovalo je da razmišlja kako da joj
odgovori. „Mlađi ka srednjim godinama, miledi.“
„Visok ili nizak?“
„Kršan.“ Kada je video njen izraz lica, Arnold je dodao: „A ima i bradu.“
„Bradu?“, ponovila je Fibi zbunjeno. „Idem da vidim ko je to.“ Ustala je sa stolice,
osećajući slabost u kolenima kao da je nekakva marioneta i da joj svi udovi vise na
koncima. Dok je pokušavala da rukama popravi svoju haljinu od puplina svetlozelene
boje, otkrila je da na korsetu ima nekoliko fleka od kašice od jabuka. Nestrpljivo je
skvasila salvetu i pokušala da ukloni fleke. Nadala se da će ih prikriti motiv sićušnog
cveća bele boje i boje ćilibara na tkanini haljine.
Kada je napokon stigla do ulaznog hola, drhtala je od iščekivanja. Oh, neka to bude
on, neka to bude Vest… ali istovremeno, krajnje čudno, plašila se da ga vidi. Šta ako je
nestala sva privlačnost između njih, i ako se ispostavi da je sve što mogu da se ponašaju
jedno prema drugom ljubazno i trapavo? Šta ako je došao samo iz osećaja časti, a ne
zbog toga što je to zaista želeo? Šta ako…
Posetilac je stajao kraj vrata, visok i vitak, a njegov stav je bio opušen dok je stajao
naslonjen na dovratak, držeći u ruci veliku crnu kožnu torbu. Sunce se nalazilo tačno iza
njega, bacajući senku na njegovo lice, ali njegova silueta, ta moćna velika ramena koja
su ispunjavala čitava vrata… odmah ih je prepoznala. Bio je veći od života, i
nenormalno muževan, tako potamneo od sunca i sa bradom starom nekoliko nedelja.
Fibino srce je lupalo sve jače dok mu je prilazila.
Vest se fokusirao na nju, ne skidajući pogled dok mu je iskrivljen smešak prelazio
preko usana. „Nadam se da nisi tražila bukvalno da ti donesem konopac“, rekao je
ležerno, kao da su usred razgovora.
„Nisam očekivala… ti… došao si za samo jedan dan!“ Fibi je zaćutala i
isprekidano se nasmejala kada je čula koliko je ostala bez daha. „Ja sam čekala tvoj
odgovor.“
„Ovo je moj odgovor“, rekao je Vest jednostavno i spustio na pod svoju putnu
torbu.
Ispunilo ju je ushićenje toliko snažno, da se uplašila da će se onesvestiti od količine
emocija. Pružila mu je ruku. Obuhvatio ju je sa obe svoje šake, držeći je čvrsto i snažno,
i prineo je svojim usnama.
Na trenutak Fibi nije mogla da se pomeri niti da diše. Njegova blizina ju je
omamljivala. Osećala je kako joj se vrti u glavi, osećala se skoro euforično.
„Kako si?“, upitao ju je Vest tiho, držeći joj ruku duže nego što je to prikladno.
„Dobro sam“, jedva je prozborila Fibi. „A i dečaci su dobro. Ali mislim da je
imanje u problemu – znam da jeste – i potrebna mi je tvoja pomoć da procenim koliko je
situacija zaista loša.“
„Sredićemo to“, rekao je smireno.
„Je li ti to jedini prtljag?“
„Ne, moj putni kovčeg je i dalje u kočiji.“
Ovo je postajalo sve bolje i bolje… doneo je dovoljno stvari da ostane duže od dan
ili dva. Trudeći se da zvuči sabrano, Fibi je rekla batleru: „Hodžsone, biće nam potreban
putni kovčeg gospodina Rejvenela. Donesite ga u gostinjsku kuću iza vile. Recite
gospođi Gurnej da provetri sobe i da ih pripremi za gosta.“
„Da, miledi.“
Kad je batler otišao da pozvoni za pomoć, Fibi se ponovo usredsredila na Vesta.
„Uhvatio si me nepripremljenu“, rekla je izvinjavajući se.
 „Mogu ja i da odem“, ponudio je Vest, „pa da se vratim kasnije.“
Fibi mu se široko osmehnula. „Ne ideš ti nigde.“ Nemoćna da se odupre svom
nagonu, podigla je ruku ka njegovoj bradi. Nova brada je bila gusta i istovremeno
mekana i gruba, mešavina vune i pliša. „Zašto si pustio bradu?“
„Nije bilo namerno. Nisam imao vremena da se brijem tokom poslednje dve
nedelje kosidbe. Svi muškarci sa imanja su morali neprekidno da rade, da bismo uspeli
da pokosimo i spakujemo seno na vreme i da bi nam uspela žetva.“
„I sve ovo nakon samo četrnaest dana“, prokomentarisala je, i dalje se diveći
njegovoj bradi. Jadni Edvard bi bio besan kada bi ovo video.
Vest je skromno slegnuo ramenima. „Svaki čovek na svetu ima poseban talenat.
Neki ljudi znaju da pevaju operu ili da govore strane jezike. Meni brzo raste brada.“
„Izgledaš očaravajuće s bradom“, rekla mu je Fibi. „Ali pomalo i kao zlikovac.“
Linije u uglovima njegovih očiju su se produbile od zadovoljstva kada je to čuo.
„Ako se heroj nije pojavio, moraš da se zadovoljiš sa zlikovcem.“
„Ako je zlikovac taj koji se pojavio, onda je on heroj.“
Vest se promuklo nasmejao i sevnuli su njegovi beli zubi u kontrastu sa tamnom
bradom. „Kako god biraš da me nazoveš, tu sam, tebi na usluzi.“
Delovao je neverovatno zgodno, ali je primetila da je mršaviji nego ranije. Njegova
odlično skrojena odeća je pomalo visila sa njegovog mišićavog tela.
„Doručak je i dalje poslužen“, rekla je Fibi blago. „Da li si gladan?“
„Ja sam uvek gladan.“
„Trebalo bi da te unapred upozorim da je Džastin polizao sav šećer sa svih krofni, a
imali smo i malu nezgodu sa Stivenom i kašicom od jabuka.“
„Rizikovaću“, rekao je Vest podižući s poda svoju putnu torbu.
Fibi ga je povela ka trpezariji i dalje u neverici da je on zaista ovde, sa njom. „Da li
su svi na imanju u Eversbiju ljuti na mene što sam te otela od njih?“, upitala ga je.
„Oni kolektivno plaču od radosti. Jedva su čekali da me se reše.“ Kada je ugledao
njen upitni pogled, Vest je dodao: „U poslednje vreme sam bio prilično…
temperamentan. Ne, to nije istina – bio sam nabusita budala.“
„Zbog čega?“
„Previše vremena provedenog u Hempširu, bez žena. Manjak izazova me je
demoralisao.“
Fibi se trudila da ne pokaže koliko su je obradovale njegove reći. Trudeći se da
zvuči opušteno, primetila je: „Mislila sam da će te lejdi Helen upoznati sa onom
doktorkom koja je operisala Pandori rame.“
„Doktorkom Gibson? Da, ona je fantastična žena. Zapravo, došla je ovog leta da
nas poseti u Eversbiju.“
Sva Fibina prijatna osećanja su momentalno nestala. „Svakako ne bez lične
pratilje.“
„Geret Gibson se ne gnjavi sa pratiljama“, odgovorio je Vest, kriveći usne kao da se
setio nekog zabavnog trenutka. „Uobičajena pravila za nju ne važe. Ona je dovela sa
sobom pacijenta, gospodina Itana Rensoma, koji je bio ranjen i bilo mu je neophodno
mirno i tiho mesto da bi se oporavio.“
Fibi je osetila ubod otrovne ljubomore. Ta žena, doktorka, zvučala je kao ostvarena
i nekonvencionalna dama – upravo onakva kakva bi njega zainteresovala. „Sigurno je
smatraš fascinantnom?“
„Svako bije smatrao fascinantnom.“
Skrivajući lice od njega, da sakrije uznemirenost, Fibi je pokušala da zvuči
nonšalantno. „Pretpostavljam i da ste se dobro upoznali tokom njene posete?“
„Manje-više. Većinu vremena je bila zauzeta, vodeći brigu o Rensomu. Sinoć sam
se zaustavio u Londonu da ga obiđem. Pitao me je da mu budem kum na njihovom
venčanju.“
„Njihovom – oh. Oni će se venčati?“ Na sopstveni užas, Fibi nije mogla da sakrije
svoju radost i olakšanje.
Čula je Vestov duboki smeh kada ju je uhvatio za lakat i zaustavio. Sadržaj njegove
kožne torbe je zvučno udario u pod.
„Ljubomorna si?“, upitao ju je nežno, povlačeći je ka udubljenju u zidu pored
hodnika.
„Pomalo“, priznala mu je.
„A šta je bilo s Edvardom Larsonom? Zar nisi verena za njega?“
„Ne.“
„Ne?“, začuo se njegov sarkastični glas poput eha. „Pretpostavio sam da si ga do
sad već upecala, skuvala i pojela za večeru.“
Fibi se namrštila kada je čula njegov vulgarni izraz kojim je opisao udvaranje,
veridbu i brak. „Ja se neću udati za Edvarda. On će mi uvek biti drag prijatelj, ali ja… ne
želim ga na taj način.“
Sa Vestovog lica nije mogla ništa da se pročita. „Da li si mu to rekla?“
„Još uvek nisam. On je naredne najmanje dve nedelje na putu po Italiji.“ Na njeno
očajanje, Vestu kao da se nije posebno dopalo to saznanje. „Fibi… ja nisam ovde došao
da bih te iskoristio. Sve što želim je da ti pomognem sa imanjem, na sve načine koje
znam.“
Te reči su je ubole pravo u srce. Da li je zaista tako mislio? Da li je to bilo stvarno
sve što je želeo? Možda su sva ta osećanja bila jednostrana, kao što se i plašila.
Primorala je sebe da ga pita, jedva izgovorivši reči: „Sve ono što si mi rekao onog
jutra… je li išta od toga bila istina?“
„Je li išta…“ Vest je polako ponovio njene reći, šokirano odmahujući glavom.
Njeno pitanje kao da je rezultiralo njegovim ogromnim nestrpljenjem. Mumlajući sebi u
bradu, odmaknuo se nekoliko koraka od nje, obrnuo oko svoje ose i vratio se do nje,
rumen u licu i namršten. „Ti me progoniš“, rekao joj je oštro. „Izgleda da ne mogu da
prestanem da mislim na tebe, gde god da pođem. Kada sam bio u Londonu, pokušao sam
da nađem ženu koja će mi pomoći da te zaboravim, makar na jednu noć. Ali nijedna nije
imala tvoje oči. Nijedna me nije zanimala na način na koji me ti zanimaš. Proklinjao
sam te hiljadu puta zbog toga što si mi učinila. Radije bih da budem sam sa svojom
maštom, nego da imam drugu ženu od krvi i mesa u svom naručju.“

„Ne moraš da se zadovoljiš s maštom“, rekla mu je Fibi impulsivno. „Samo zato

što ne želiš da provedeš večnost sa mnom ne znači da ne možemo…“
„Ne“, Vestovo disanje je postalo isprekidano i teško, uprkos njegovim pokušajima
da to prikrije. Podigao je ruku ispred sebe kada je ona otvorila usta, kao da želi da je
ućutka, i blagi drhtaj njegovih prstiju ju je dokrajčio.
„Ako ti se po glavi motaju nekakve ideje da ćeš me odvesti u krevet, moram da ti
kažem da bi ubrzo shvatila da je to prilično osrednje iskustvo. Skočio bih na tebe poput
nekakvog pomahnitalog zeca, a već pola minuta kasnije svemu tome bi došao kraj.
Nekada sam bio izuzetno sposoban ljubavnik, ali sad sam samo pregoreli pohotljivac,
čije je jedino zadovoljstvo trenutno u životu hrana koja se služi tokom doručka. Kad
smo već kod toga…“
Fibi je pružila ruke ka njemu, pridigla se, čvrsto se priljubila uz njegovo telo i
prekinula ga poljupcem. Vest se trgnuo kao da ga je to uvredilo i nije ni mrdnuo,
ponašajući se poput nekoga ko je podvrgnut mučenju. Ona mu je nepokolebljivo obavila
ruke oko vrata i ljubila ga najstrastvenije moguće dodirujući jezikom njegove stisnute
usne. Iznenada je zarežao i odgovorio joj na poljubac čvrsto utisnuvši svoje usne u
njene. Ljubio je gladno i izazivao u njoj eksplozije strasti. Silovito joj je rastavio usne i
započeo istraživanje unutrašnjosti njenih usta svojim jezikom na način koji je dobro
zapamtila i osećaj je bio tako neodoljivo dobar da je pomislila da će se onesvestiti od
miline. Iz grla joj se oteo tihi jecaj i on je nežno liznuo njene usne i kao da je olizao i taj
zvuk, spajajući ih u dubokom, nezajažljivom poljupcu, sjedinjujući njihove usne, dah,
ruke, tela i njihove duše.
Kakav god da je osećaj završiti u krevetu sa ovim muškarcem… jedno je sigurno,
to iskustvo nikako ne može da bude osrednje.
Fibi je bila toliko izgubljena u eksplozivnoj senzualnosti tog trenutka, da ju je samo
jedan zvuk mogao vratiti u stvarnost… glas njenog malenog sina.
„Mama?“
Fibi je naglo odmakla glavu, boreći se da dođe do vazduha i pogledala u pravcu
odakle je dopirao zvuk, trepćući od zbunjenosti.
Džastin je stajao u hodniku, blizu trpezarije u kojoj se služio doručak. Oči su mu
bile raširene od straha pri pogledu na majku u naručju nekog neznanca.
„Sve je u redu, dušo“, rekla je Fibi trudeći se da se sabere odmičući se od Vesta.
Zateturala se na nesigurnim nogama, ali ju je Vest hitro uhvatio i pomogao joj da se
uspravi. „To je gospodin Rejvenel“, rekla je Džastinu. „Izgleda malo drugačije zbog
brade.“
Iznenadilo ju je kada je videla kako se lice njenog sina ozarilo.
Džastin je potrčao unapred, a Vest se automatski sagnuo da ga uhvati i podigne
uvis.
 „Vidi ti ovog velikog momka“, uskliknuo je Vest držeći dete na svojim grudima.
„Bože mili, težak si kao džak cigala.“
„Pogađaj koliko sad imam godina“, hvalio mu se Džastin, držeći pred njim šaku sa
rastavljenim prstima.
„Pet? Pa kad se to dogodilo?“
„Prošle nedelje!“
„To je bilo prošlog meseca“, rekla je Fibi.
„Imao sam tortu od šljiva sa fondanom“, nastavio je Džastin radosno da mu govori.
„A mama mi je dozvolila da jedem tortu i narednog dana za doručak.“
„Žao mi je što sam to propustio. Na sreću, doneo sam poklone za tebe i Stivena.“
Džastin je zacičao od sreće.
„Stigao sam sinoć kasno u London“, nastavio je Vest, „nakon što je robna kuća kod
Vinterborna već bila zatvorena. I tako je gospodin Vinterborn otvorio čitavu robnu kuću
samo za mene, i mogao sam sam samcijat da uživam u čitavom odeljenju sa igračkama.
Nakon što sam našao ono što sam želeo, Vinterborn vam je lično upakovao sve igračke.“
Džastinove oči su se raširile od divljenja. U njegovom umu, čovek koji ima tu moć
da otvaraju robnu kuću noću, samo zbog njega, sigurno poseduje neke čarobne moći.
„Gde je moj poklon?“
„U onoj torbi na podu. Otvorićemo ga kasnije, kada bude vreme za igranje.“
Džastin je pronicljivo posmatrao Vesta, trljajući dlanovima njegovu novu bradu.
„Ne sviđa mi se tvoja brada“, izjavio je svečano. „Sa njom izgledaš kao neki ljutiti
medved.“
„Džastine…“, opomenula ga je Fibi, ali se Vest samo nasmejao.
„I bio sam ljutiti medved, celo ovo leto.“
„Moraš da je obriješ“, naredio mu je Džastin, malenim rukama uokvirujući Vestova
usta.
„Džastine!“, povikala je Fibi.
Dečak se ispravio uz smešak. „Obrij je, molim te“
„Hoću“, obećao mu je Vest. „Ako mi tvoja majka stvori brijač.“
„Mama, hoćeš li?“, upitao ju je Džastin.
„Prvo ćemo da pustimo gospodina Rejvenela da se udobno smesti u gostinjsku
kuću“, rekla je Fibi svom sinu. „Kasnije može da odluči sam da li želi da zadrži svoju
bradu ili ne. Meni se, na primer, prilično sviđa.“
„Ali golica i grebe“ požalio se Džastin.
Vest se zacerekao i zabio lice u dečakov vrat, od čega je Džastin počeo da se
migolji i smeje. „Hajde da vidimo i tvog brata.“
Ipak, pre nego što su otišli do trpezarije, pogledi su im se sreli. Njegov izraz lica
nije ostavljao nikakvu sumnju u to da smatra da je njihov impulsivni poljubac bio greška
koju ne smeju nikada da ponove.
Fibi mu je odgovorila skromnim pogledom, ne odavajući svoje prave misli.
Ako ne želiš da mi ponudiš večnost, Veste Rejvenele… Uzeću ono što mogu da
dobijem od tebe.
 Dvadeset i treće poglavlje

Napet i uznemiren, Vest je krenuo sa Fibi u obilazak kuće posle doručka.

Veličanstvenost kuće, sa ogromnim tremom i klasičnim belim stubovima, kao i sa nizom
prozora sa obe strane, nije mogla da predstavlja veći kontrast u odnosu na komplikovanu
jakobijansku strukturu Eversbija. Kuća je bila elegantna poput starogrčkog hrama, a
nalazila se na litici, iznad lepo uređenih parkova i vrtova. Često se dešavalo da ovako
velike vile deluju kao da ih je neka džinovska ruka samo spustila na tlo, ali vila Klerovih
se utapala u pejzaž kao da je izrasla iz njega.
Unutrašnjost je bila otvorena i prozračna, sa visokim tavanicama prepunih gipsanih
detalja, a svuda je bilo kružnih stepeništa. Povelika kolekcija finih mermernih statua je
davala kući izgled nalik muzeju, ali je većina soba bila uređena da umekša taj utisak, sa
debelim tepisima sa resama na kraju, udobnim i tapaciranim sedećim garniturama, i
kućnim palmama u velikim glinenim saksijama.
Vest je malo šta govorio dok su se kretali iz sobe u sobu. Sve ovo je doživljavao
veoma duboko i borio se da sakrije svoja osećanja iza fasade normalne, razumne osobe.
Izgledalo je kao da je njegovo srce ponovo počelo da kuca, nakon što je mesecima bilo
uspavano i krv je opet krenula da mu kola venama, od čega ga je čitavo telo bolelo.
Sad mu je bilo potpuno jasno da nikada neće moći da nađe zamenu za Fibi. Niko
nikada neće moći da se približi tom idealu. Za njega, to će uvek biti samo ona. To
saznanje je bilo gore od katastrofe… to je bio usud.
Vesta ništa manje nije mučila ni bliskost koju je osećao sa njenom decom. Obojica
dečaka su ga gledala s ljubavlju u širom otvorenim očima i srce mu se slamalo od
njihove nevinosti dok su sedeli prekoputa njega za stolom dok su doručkovali. Osećao se
kao prevarant dok je učestvovao u čitavoj toj sceni. Odlično je znao da je, ne tako
davno, bio propalica koju drugi ljudi ne bi poželeli ni blizu svoje porodice.
Setio se razgovora koji je vodio sa Itanom Rensomom u Londonu, veče pre ovoga,
kada su se našli na večeri jednoj taverni u Vest Sajdu. Među njima se sa lakoćom razvilo
iskreno prijateljstvo tokom Rensomovog oporavka u kući u Eversbiju. Posmatrano
spolja, njihovo poreklo nije moglo biti različitije – Vest je rođen u plemićkoj porodici, a
Rensom je bio sin Irca koji je radio kao zatvorski čuvar. Pa ipak, bili su slični na mnogo
načina. Obojica su bili duboki cinici, ali i potajno sentimentalni. Bili su izrazito svesni
mračnih strana svoje sopstvene prirode.
Sada, kada je Rensom rešio da se odrekne svoje samoće i oženi doktoricu Geret
Gibson, Vest je bio istovremeno začuđen i ljubomoran na ubeđenost drugog muškarca.
„Zar ti neće smetati da spavaš samo sa jednom ženom do kraja svog života?“,
upitao je Rensoma dok su razgovarali uz krigle pola-pola piva, podjednakih delova
svetlog i tamnog piva.
 „Ni na jedan jedini blagosloveni minut“, odgovorio je Rensom svojim jakim irskim
naglaskom. „Ona je radost moje duše. Takođe, dovoljno sam pametan da se ne usudim
da prevarim ženu koja poseduje sopstvenu kolekciju skalpela.“
Vest se nacerio kada je to čuo, ali se odmah uozbiljio kada mu je sledeće pitanje
palo na pamet. „Da li će ona želeti da ima decu?“
„Hoće.“
„A ti?“
„Od te pomisli mi se smrzne pozadina“, priznao mu je Rensom otvoreno i slegnuo
ramenima. „Ali Geret mi je spasila život. Sad može da radi sa mnom šta god poželi. Ako
odluči da mi stavi alku u nos, stajaću mirno poput jagnjeta, dok ga ne probuši i obavi
to.“
„Kao prvo, gradski tupane, niko ne stavlja prsten na nos jagnjeta. Kao drugo…“
Vest se zaustavio i iskapio pola svog pića pre nego što je mračno nastavio: „Tvoj otac te
je mučki tukao – kaišem, šibom i pesnicama – isto kao što je i mene tukao moj.“
„Tako je“, rekao je Rensom. „Govorio je da me tako ispravlja. Ali kakve to ima
veze sa bilo čim?“
„Velika je verovatnoća da ćeš i ti isto to da radiš svojoj deci.“
Rensomove oči su zaškiljile dok je razmišljao o prijateljevim rečima, ali mu je glas
zvučao smireno kada je progovorio. „Neću.“
„Ko će te sprečiti? Tvoja supruga?“
„Ja ću sam sebe prokleto da sprečim“, rekao je Rensom još izraženijim naglaskom.
Namrštio se kada je video Vestov izraz lica. „Ne veruješ mi?“
„Ne verujem da će to biti toliko lako.“
„Biće dovoljno lako, ako želim da me vole.“
„Oni će te svejedno voleti“, rekao je Vest tužno. „To je nešto što svi nasilni
muškarci znaju: ma koliko zla da počine, njihova deca će ih i dalje voleti.“
Rensom ga je posmatrao udubljen u svoje misli dok je završavao pivo. „Cesto,
nakon što bi mi otac ostavio modricu na oku ili mi rascepao usnu, majka bi mi rekla: To
nije njegova greška. On je previše jak, teško mu je da se obuzda. Ali sam shvatio jednu
stvar. Majka je sve to pogrešno shvatila. Problem nikada nije bio što je otac bio previše
jak – već što on nije bio dovoljno jak. Samo slab muškarac može sebe toliko da unizi da
se pretvori u siledžiju.“ Zaćutao je i rukom dao znak konobarici da im donese još jednu
turu. „Ti možda imaš gadnu narav, Rejvenele, ali ti nisi siledžija. Nisam ni ja. Zato znam
da će moja deca biti bezbedna dok ih budem podizao. A sad, što se tiče tvoje riđokose
udovice… šta ćeš da uradiš po tom pitanju?“
Vest se namrštio. „Nemam prokletog pojma.“
„Možeš onda bolje da je oženiš. Od žene ne može da se pobegne.“
„Teško da ću da se žrtvujem da bih ti se pridružio u tvojoj propasti“, odgovorio mu
je Vest. „Naše prijateljstvo mi ipak ne znači toliko mnogo.“
Rensom se zacerekao i zavalio u svojoj stolici kada se devojka približila stolu
donoseći im krigle sa pivom. „Poslušaj moj savet, balvane jedan. Budi srećan dok si živ
– jer smrt dugo traje.“
 Vestove misli su se vratile u stvarnost kad ga je Fibi uvela u prostran salon za
prijem, sa zidovima prekrivenim svilenim tapetama i tavanicom ukrašenom gipsanim
ornamentima. Iznad mermernog kamina je visio ogroman portret mladog čoveka.
Sunčevi zraci koji su se probijali kroz prozore su mu obasjavali lice, kao da je svetlost
izlazila iz njega.
Potpuno opčinjen, Vest se približio slici.
„Henri?“, rekao je upitno i blago.
Fibi je klimnula glavom i prišla da stane pored njega.
Mladi muškarac je bio naslikan odeven u svakodnevno odelo, a senke su
povremeno prelazile preko tkanine. Pozirao je pored bibliotekarskog stola, sa
određenom notom samosvesne gracioznosti, sa jednom rukom naslonjenom na gomilu
knjiga. Bio je to zgodan i dirljivo ranjiv muškarac, tamnih očiju i mršav, a ten mu je bio
savršene svetle boje najfinijeg porcelana. Mada mu je lice bilo naslikano u jasnim
linijama, ivice njegovog sakoa i pantalona su bile zamagljene, kao da su se utapale u
tamnu pozadinu slike. Kao da je osoba koja je slikana počela da nestaje dok je portret
nastajao.
Zureći u sliku sa Vestom, Fibi je rekla: „Ljudi uvek imaju tendenciju da idealizuju
umrle. Ali ja želim da moji dečaci shvate da je njihov otac bio predivan smrtnik, sa
svojim manama, a ne nekakav svetac kome se ne mogu približiti. U suprotnom, nikada
ne bi mogli zaista da ga upoznaju i saznaju ko je on bio.“
„Kakvim manama?“, upitao ju je nežno Vest.
Stisnula je usne, kao da pažljivo razmišlja o njegovom pitanju. „Bio je često
nedostupan. Kao da se nalazio u svetu sa nama, ali nije bio deo njega. Delimično je tako
bilo zbog njegove bolesti, ali on takođe nije voleo nikakve neprijatnosti. Izbegavao je
bilo šta što je ružno ili neprijatno.“ Okrenula se da pogleda Vesta u oči. „Henri je bio
duboko rešen da misli o meni kao o savršenom biču i uništavalo ga je kada vidi da sam
ljuta, bezobzirna ili sitničava. Ne bih želela…“, Fibi je zastala.
„Šta?“, upitao ju je Vest nakon dugotrajne pauze.
„Ne bih želela da ponovo živim sa teretom takvih očekivanja. Radije ne bih da me
neko slepo obožava, već da me prihvata onakvu kakva jesam, sa svim vrlinama i
manama.“
Vesta je preplavio talas nežnosti kada je pogledao njeno tužno lice. Dugo je čeznuo
da joj kaže da je potpuno prihvata, da je želi, da obožava sve njene slabosti i svu njenu
snagu. „Ja nikada nisam mislio o tebi kao o savršenoj ženi“, rekao joj je otvoreno i ona
se glasno nasmejala. „Ipak“, nastavio je, nežnijim glasom, „bilo bi teško ne obožavati te.
Plašim se da se ne ponašaš ni izbliza loše da bi to umanjilo osećanja koja gajim prema
tebi.“
Fibine svetlosive oči vragolasto su zaiskrile. „Ako je to izazov, prihvatam ga.“
„To nije izazov“, rekao je brzo, ali je delovalo kao da ga nije ni čula dok ga je
izvodila iz salona.
 Nastavili su ka ogromnom, kamenom hodniku, sa zidovima prekrivenim
prozorima, koji je spajao glavni deo kuće sa jednim od krila. Sunčeva svetlost se
probijala kroz staklo, prijatno grejući zidove.
„Do gostinjske kućice se može doći kroz istočno krilo kuće“, rekla mu je Fibi. „Ili
spolja, okolo, pored zimske bašte.“
„Zimske bašte?“
Nasmešila se kada je videla interesovanje u njegovim očima. „To mi je
najomiljenije mesto u kući. Dođi, pokazaću ti je.“
Ispostavilo se da je zimska bašta zapravo paviljon napravljen u staklu, visok dva
sprata i dugačak najmanje trideset i pet metara. Ispunjavalo ga je bogato ukrasno drveće,
palme i paprat, kao i veštačko kamenje i maleni potok prepun zlatnih ribica. Vestovo
mišljenje o kući je postalo još bolje kada je video lepotu zimske bašte. Eversbi vila
poseduje staklenu baštu, ali nije bila ni upola ovako velika niti prozračna kao ova.
Pažnju mu je privukao čudan, tih zvuk. Zapravo, bilo je to mnoštvo zvukova, nalik
na šištanje dečjih balona dok im se ispušta vazduh. Zbunjeno se osvrtao, i na kraju
pogledao naniže i ugledao tri malena crno-bela mačeta kako mu se motaju oko nogu.
Fibi se nasmejala glasno kada je videla njegov izraz lica. „Ova bašta je i maci
najomiljenija.“
Začuđeni osmeh se raširio Vestovim licem kada je ugledao elegantnu mačku kako
se uvija oko Fibine suknje. „Gospode, je li to Pobogu mače?“
Fibi se sagnula da pomazi prelepo macino krzno. „Jeste. Obožava ovde da dođe i da
teroriše zlatne ribice. Morali smo da prekrijemo potok mrežom dok njeni mačići
porastu.“
„Kada sam ti je poslao…“, Vest je polako progovorio.
„Nametnuo“, ispravila ga je.
„Nametnuo“, složio se tugaljivo s njom. „Da li je već bila…“
„Jeste“, odgovorila mu je Fibi sa ozbiljnim izrazom lica. „Bila je to trojanska
mačka, a ne konj.“
Vest se trudio da izgleda pokajnički. „Nisam imao pojma.“
Njene usne su se izvile u šeretski osmeh. „Oprošteno ti je. Ispostavilo se da je divna
družbenica. A dečaci su oduševljeni što mogu da se igraju sa mačićima.“
Nakon što je otkačio sa pantalona jedno mače koje je pokušavalo da mu se popne
uz nogu, Vest ga je pažljivo vratio na zemlju.
„Hoćemo li da nastavimo ka gostinjskoj kućici?“, upitala ga je Fibi.
Znajući odlično da ne sme da se osloni na svoju samokontrolu sa njom ako je
spavaća soba u blizini, Vest joj je predložio: „Hajde još malo da ostanemo ovde.“
Fibi ga je poslušala i sela na kamene stepenice koje su bile u sklopu mostića koji je
prelazio preko potoka sa zlatnim ribicama. Namestila je suknju i podsuknju da se ne
gužvaju pod njom i sklopila ruke u krilu.
Vest je seo pored nje, na stepenik niže, tako da su im lica bila u istoj ravni. „Hoćeš
li da mi ispričaš šta se to dogodilo sa Edvardom Larsonom?“ tiho je upitao.
 Olakšanje joj je ozarilo lice, kao da je jedva čekala da napokon skine taj teret sa
svojih pleća. „Kao prvo“, rekla je, „možeš li da mi obećaš da nećeš reći ništa uvredljivo
o njemu?“
Vest je prevrnuo očima. „Fibi, ja nisam toliko jak.“ Ali kada ga je prekorno
pogledala, duboko je uzdahnuo i popustio. „Obećavam.“
Mada se Fibi očigledno trudila da ostane sabrana dok mu je objašnjavala sve
teškoće sa Edvardom Larsonom, napetost je izbijala iz svake njene tiho izgovorene reći.
„Neće da priča sa mnom o poslovima vezanim za imanje. Pokušala sam mnogo puta, ali
ne želi da razgovara ni o informacijama, planovima, niti o idejama za napredak i
oporavak zemljišta. Kaže da je sve to previše komplikovano da bih ja to mogla da
razumem, i da ne želi da me opterećuje odgovornošću, kao i da je sve u savršenom redu.
Ali što mi je više govorio da ne brinem, to sam ja postajala sve frustriranija i zabrinutija.
Počela sam da se budim usred noći, sa nekim neobjašnjivim osećajem teskobe i srcem
koje divljački lupa.“
Vest ju je uzeo za ruku, grejući njene hladne prste u svojim šakama. Želeo je da
ubije Edvarda Larsona što je prouzrokovao makar i minut nepotrebne napetosti u njoj.
„Sada mi je teško da mu verujem“, nastavila je Fibi. „Posebno nakon onoga što je
učinio sa računovodstvenim knjigama sa imanja.“
Vest ju je presekao pogledom. „Šta je uradio s njima?“
Dok je Fibi nastavila da mu objašnjava kako je Larson uzeo sve knjige o
računovodstvu i odneo ih sa imanja bez njene dozvole, i kako su prošla čitava tri meseca
da ih nije vratio, postajala je sve uznemirenija. „…Ali Edvard je uporno zaboravljao da
mi ih vrati“, rekla je, ne zaustavljajući se ni da dođe do daha. „Zato što je bio veoma
zauzet poslovima, a onda je rekao da su previše teške da bi ih doneo, i na kraju, nakon
što je juče ujutru otišao na put, ja sam otišla u kancelarije njegovog oca u grad da ih
lično uzmem. I znam da mu se to nimalo neće dopasti kad sazna, ali imala sam sva prava
da to učinim.“
Vest je polako mazio po ruci, prstima nežno zalazeći između njenih prstiju. „Kada
instinkti pokušavaju nešto da ti kažu, ne smeš da ih ignorišeš.“
„Ali moji instinkti sigurno greše. Edvard ne bi nikad postupio protiv mojih interesa.
Poznajem ga oduvek. Henri nas je upoznao još kada smo bili deca…“
„Fibi. Nemojmo da okolišamo oko ovoga. Larson je odugovlačio da ti vrati
računovodstvene knjige ne zato što je bio previše zauzet niti zato što nije mogao da ih
ponese, niti jer je pokušavao da skine teret i odgovornost sa tebe. Činjenica je, on ne želi
da ti vidiš te knjige. Postoji ozbiljan razlog za to, koji verovatno nije nimalo prijatne
prirode.“
„Možda farme na imanju zaista posluju toliko dobro koliko on tvrdi.“
„Možda. Ali može biti i nešto drugo razlog. Svaki čovek ima svoje tajne.“ Fibi je
delovala skeptično, kao da mu ne veruje u potpunosti. „Očekuješ da pronađeš spisak
tajnih grehova u računovodstvenoj knjizi sa farmi?“
 „Očekujem da pronađem neko neslaganje u ciframa. Greh nikada nije besplatan. Uz
njega uvek dolazi ili račun ili faktura koju moraš otplatiti kasnije. Možda je zavukao
ruku u pogrešnu kesu da bi otplatio neki dug.“
„Ali on nije takva osoba.“
„Ja ne bih donosio svoj sud o tome kakva je on osoba dok ne otkrijemo istinu. Ako
otkrijemo problem, možemo ga pitati o čemu se radi. Ponekad ljudi urade pogrešne
stvari iz najboljih razloga. On zaslužuje priliku da objasni svoje ponašanje.“
Fibi ga je pogledala iznenađeno. „To je izuzetno pošteno sa tvoje strane.“
Vestove usne su se izvile u šeretski osmeh. „Znam koliko ti je važno to
prijateljstvo“, promrmljao je. „Osim toga, on je Henrijev rođak. Nikada ne bih
pokušavao da zatrujem vaš odnos.“
Zaledio se na mestu kada je osetio da se Fibi naslonila na njega i spustila svoju
prelepu ruku na njegovo rame. „Hvala ti“, prošaputala je.
Njen urođeni gest, prepun poverenja mu je prijao više nego išta drugo, ikada, u
životu. Postepeno je okretao svoju glavu sve dok usnama nije dodirnuo užarenu lavu
njene kose. Čitavog svog života tajno je žudeo za ovakvim trenutkom. Žudeo je da neko
od njega potraži utehu.
„Koliko dugo planiraš da ostaneš?“, čuo je pitanje.
„Koliko dugo sam ti potreban?“
Fibi se zakikotala. „Barem dok se ne izvučem iz ove nevolje.“
Nisi ti ni u kakvoj nevolji, pomislio je Vest i, u očajanju, zatvorio oči.

„Šta kaže krava?“ upitao je Vest Stivena to veče, dok su sedeli na tepihu u salonu,
okruženi igračkama životinja izrezbarenih od drveta.
„Muuu“, odgovorio mu je dečačić, kao da se to podrazumeva i uzeo malenu kravu
iz njegovih ruku, pomno je pregledajući.
Vest je podigao drugu životinju. „Šta kaže ovca?“
Stiven je ispružio ruke pokušavajući da je dohvati. „Beee“.
Fibi se nasmešila gledajući ih iz svoje fotelje kraj ognjišta, sa malenim obručem za
vez u krilu. Nakon večere, Vest je poklonio Stivenu veliku drvenu igračku farme, na
kojoj se skidao krov, a uz to je dobio i kolekciju drvenih, ofarbanih životinja. Tu su čak
bile i minijaturne drvene dvokolice, koje su konji mogli da vuku. Pored njih, Džastin se
igrao sa svojim poklonom od Vesta. To je bila Tivoli tabla, igra u kojoj se klikeri stave
na vrh table i spuštaju se kroz udubljenja i žlebove, prevazilazeći prepreke, sve dok na
kraju ne uđu u svoje numerisano mesto na dnu table.
Mnogo ranije u toku tog dana, Fibi je Vestu pokazala gostinjsku kućicu. Bila je to
jednostavna koliba od crvenih cigala sa visokim prozorima i belom nadstrešnicom iznad
vrata. Presvukao je svoju putnu odeću i vratio se nazad u kuću, da baci kratak pogled na
knjige o računovodstvu. „Vidim odmah jednu poteškoću“, rekao je prelistavajući
stranice pred njim. „Oni koriste računovodstveni sistem sa duplim unosom.“
„Je li to loše?“, pitala ga je Fibi pokušavajući da shvati.
 „Nije, to je superiornije u odnosu na jednostavan sistem koji mi koristimo u
Eversbiju. Ipak, s obzirom na to da sam prilično priglup kad su ove stvari u pitanju, biće
mi potrebno par dana da se upoznam sa njim. U osnovi, svaki upis računa zahteva isto
takav upis u odgovarajuću računovodstvenu knjigu, i onda čovek može da proveri da li
je došlo do neke greške u sabiranju i oduzimanju.“ Vest se nasmejao sam sebi. „A kad
samo zamislim koliko sam morao da učim o grčkoj istoriji i nemačkoj filozofiji, kada mi
je zapravo bilo potrebno samo da naučim uvod u osnove računovodstva.“
Proveo je čitav dan u radnoj sobi terajući Fibi odatle kad god je pokušala da mu se
pridruži, tvrdeći da mu njeno prisustvo smeta da se koncentriše.
Kasnije su večerali sami. Oboje su sedeli na jednom kraju dugačkog svečanog stola
od mahagonija, dok je svetlost sveća poigravala oko njih. U početku je njihov razgovor
bio prilično buran, delimično zbog napetosti koju su oboje osećali. Ovo nije bila
uobičajena situacija ni za jedno od njih dvoje, da uživaju u intimnoj večeri kao da su
muž i žena. Fibi je imala osećaj kao da isprobavaju nešto, da vidi kako će da im
odgovara. Razmenili su vesti i priče, raspravljali o smešnim stvarima, a zatim i o onim
ozbiljnim… i nakon vina i deserta, napokon su se opustili i skinuli svoje odbrambene
štitove. Da, ovo im je odgovaralo, njih dvoje zajedno, dele večernji obrok. Bilo je to
drugačije osećanje, ali vrlo prijatno. Neka nova vrsta sreće.
Fibi je znala da Vest ne vidi dalje od svojih sopstvenih strahova da je nedostojan da
deli život s njom ili da će joj jednog dana naneti nesreću i nepravdu. Ali upravo je taj
stepen njegove brige bio ono što ju je nagonilo da mu istinski veruje. Jedna stvar joj je
bila jasna: ako ga želi, moraće ona njemu da se udvara.
Vest je seo na pod između njena dva sina, a krupna lokna njegove tamne kose mu je
prekrivala čelo. „Šta kaže kokoška?“, upitao je Stivena, držeći podignutu drvenu
figuricu.
Maleni dečak ga je pogledao i odgovorio mu: „Grrrrrr!“
Vest je trepnuo iznenađeno i počeo da se kikoće zajedno sa Džastinom.
„Boga mu, to je jedna opasna kokoška.“
Oduševljen svojim efektom na Vesta, Stiven je podigao kokošku. „Grrrrr“, ponovo
je zarežao, a ovaj put su se Vest i Džastin srušili na pod od smeha. Vest je zgrabio nežnu,
plavokosu glavicu mališana, privukao je ka sebi i poljubio mekane kovrdže.
Ako je Fibi ikada posumnjala u svoje misli, u tom trenutku sve sumnje su nestale.
Oh, da… želim ovog muškarca.
 Dvadeset i četvrto poglavlje

Rano narednog jutra, Ernestin je donela Fibi njen čaj u krevet i pomogla joj da
podupre jastuke iza njenih leđa.
„Miledi, imam poruku od Hodžsona, radi se o gospodinu Rejvenelu.“
„Da?“, upitala ju je Fibi, još uvek zevajući dok je pokušavala da sedne uspravno u
krevetu.
„Pošto gospodin Rejvenel nije poveo svog ličnog slugu sa sobom, pomoćni batler
bi bio više nego počašćen da ponudi svoje usluge kao sluga, ako za tim bude bilo
potrebe. Takođe, miledi… kućepaziteljka je upravo došla nakon što je otišla da upali
kamin u gostinjskoj kući. Kaže da joj je gospodin Rejvenel tražio britvu i sapun za
brijanje. Hodžson kaže da bi mu bila čast da pozajmi svoju britvu gospodinu.“
„Kažu Hodžsonu da sam veoma zahvalna na njegovoj darežljivosti. Ipak… mislim
da ću gospodinu Rejvenelu da ponudim britvu mog pokojnog muža.“
Ernestinine oči su se raširile u šoku. „Britvu lorda Klera?“
„Da. Zapravo, lično ću mu je odneti u kućicu.“
„Da li mislite ovog jutra, miledi? Sad?“
Fibi je oklevala. Bacila je pogled ka prozoru, gde se plavo nebo probijalo kroz
tamu, poput šlaga koji pluta u šoljici kafe. „Moja je odgovornost kao domaćice da vodim
računa o svojim gostima, zar ne?“
„To bi bilo veoma ljubazno s Vaše strane“, složila se Ernestin, mada je izgledala
kao da je muče neke sumnje.
I dalje razmišljajući o toj ideji, Fibi se nervozno igrala sa uvojkom svoje kose dok
je pila još uvek prevruć čaj. „Sigurna sam da bi želeo što pre da je dobije.“
„Ako se iskradete ovako rano kroz zimsku baštu“, rekla je Ernestin, „niko ne bi
ništa primetio. Sluškinje ne počinju da rade u istočnom krilu kuće sve do polovine
prepodneva. Reći ću Hodžsonu da ne šalje nikoga u gostinjsku kućicu.“
„Hvala ti. Da.“
„A ako želite, miledi, reći ću dadilji da biste više voleli da deca doručkuju u dečjim
odajama jutros, pa da Vam se kasnije pridruže na čaju.“
Fibi se nasmešila. „Zaista sam ti zahvalna, Ernerstin, što tvoj prvi instinkt nije da
me sprečiš da uradim nešto skandalozno, već da mi pomogneš da se izvučem s tim.“
Njena sobarica ju je namerno bledo pogledala. „Samo ćete izaći malo da se
prošetate po jutarnjem vazduhu, miledi. Poslednji put kad sam ja čula, nije skandal otići
u šetnju.“
Kada je Fibi izašla kroz vrata zimske bašte i krenula duž stazice ka gostinjskoj
kućici, sunce je počelo da se diže iznad lišća i grana drveća na obodu imanja i da
obasjava nežnom ružičastom svetlošću potporne grede i sjajna prozorska okna. U jednoj
ruci je nosila korpu od pruća sa poklopcem, koračajući što je brže moguće, ali tako da ne
odaje utisak prevelike žurbe.
 Kada je Fibi stigla do gostinjske kućice, pokucala je dvaput na vrata. „Dobro jutro“,
tiho se oglasila zatvarajući vrata za sobom. Preuredila je i gostinjsku kućicu na sličan
način kao i glavnu kuću. Prednja soba, salon sa zidovima boje žalfije, sa svežim belim
gipsanim radovima na plafonu i sa ornamentima na gredama, mirisala je na sveže cveće
koje se nalazilo u vazi na stočiću od satenskog drveta kraj ulaznih vrata.
U tišini koja je vladala kućicom, Vest se pojavio iz jedne od spavaćih soba,
zbunjeno nakrivivši glavu kada ju je ugledao. Njegova visina je dolazila do izražaja u
prostoriji sa niskom tavanicom, a njegova muževnost je isijavala iz njega, s obzirom na
to da nije uvukao košulju u pantalone i da je zavrnuo rukave, ogolivši svoje maljave
podlaktice. Fibino srce je počelo ludački da udara kad je pomislila da se možda neće
dogoditi ono što je ona priželjkivala. Pomisao na to da će možda morati da provede
ostatak svog života, a da ne bude intimna sa Vestom Rejvenelom je počela da joj zvuči
ništa manje od tragičnog.
„Donela sam ti sve što ti je potrebno za brijanje“, rekla je pokazujući glavom ka
korpi u svojoj ruci.
Vest je i dalje stajao na istom mestu, sporo i zamamno prelazeći pogledom preko
nje. Nosila je dnevnu kućnu haljinu, koja je ličila na običnu dnevnu odeću, ali se osećala
kao da na sebi ima samo ogrtač jer nije morala ispod nje da nosi korset i zakopčavala se
sa minimumom dugmića. Izrez na haljini je bio prekriven raskošnim slojevima bele
pamučne čipke.
„Hvala ti“, rekao je. „Očekivao sam da mi to donesu sluga ili sluškinja. Oprosti mi
što sam te mučio s tim.“
„Nije mi teško palo. Ja… želela sam da vidim da li si udobno spavao sinoć.“
Nasmešio se blago, kao da je razmišljao kako da joj odgovori. „Spavao sam
dovoljno dobro.“
„Je li krevet previše mekan?“, upitala ga je zabrinuto Fibi. „Previše tvrd? Da li imaš
dovoljno jastuka ili…“
„Sve u ovoj kućici je veoma raskošno i luksuzno. Samo sam imao loše snove, to je
sve.“
Instinktivno, Fibi mu se približila sa korpom u ruci. „Donela sam ti Henrijevu
britvu“, izletelo joj je iz usta bez razmišljanja. „Bilo bi mi drago da je upotrebiš.“
Vest je zurio u nju, otvorenih usta, kao da je u šoku. „Hvala ti, ali zaista ne bih
mogao…“
„Ja to želim“, insistirala je. Gospode, koliko je sve ovo ispalo neprijatno. „To je
švedska britva, napravljena od najfinijeg čelika. Oštrija je čak i od sečiva iz Damaska.
Biće ti neophodna, s bradom kao što je tvoja.“
Vest je zadivljeno uzdahnuo i prineo ruku da protrlja svoje čekinje na vilici. „Otkud
znaš toliko mnogo o muškoj bradi?“
„Često sam brijala Henrija“, rekla je Fibi kao da se to podrazumevalo. „Posebno
pred kraj njegovog života. Samo je meni dozvoljavao da ga dodirujem.“
Svetlost je obasjala gornju polovinu njegovog lica, ističući njegove nestvarno plave
oči. „Bila si dobra žena“, blago je prokomentarisao.
 „Postala sam veoma stručna u tome.“ Samosvesni osmeh joj se razlio preko usana
kada mu se poverila: „Volim zvuke brijanja.“
„Koje zvuke?“
„Šuštanje četke i grebuckanje oštrice dok se probija kroz malje. Od toga se naježim
cela.“
Vest se iznenada glasno nasmejao. „Ja nikada to nisam osetio.“
„Ali razumeš šta želim da kažem, zar ne?“
„Pretpostavljam.“
„Zar ne postoji neki zvuk koji ti je toliko prijatan, da se osećaš kao da probudi sve
nervne završetke u tvom telu?“
Nastupila je dugačka pauza pre nego što je odgovorio. „Ne.“
„Da, postoji.“ Fibi je protestovala smejući se i dalje. „Samo ne želiš da mi kažeš.“
„Ne moraš to da znaš.“
„Otkriću sama jednog dana“, rekla mu je, a on je odrečno odmahivao glavom i
dalje joj se smešeći. Polako mu je prišla sa poklopljenom korpom. „Veste… da li te je
ikada neka žena brijala?“
Njegov osmeh se zaledio na licu i preplašeno ju je pogledao.
„Nije“, nagađala je.
Vest je delovao napeto kada mu se približila još više.
„Izazivam te da mi dozvoliš da te obrijem“, rekla je Fibi.
Morao je da pročisti svoje grlo pre nego što joj je odgovorio promuklim glasom:
„To nije dobra ideja.“
„Da, pusti me da te obrijem.“ Kada joj nije ništa odgovorio, Fibi ga je nežno
upitala: „Zar mi ne veruješ?“ Sada je već stajala veoma blizu njega, nemoćna da pročita
njegov izraz lica. Ali gotovo da je mogla da oseti njegov nevoljni odgovor na bliskost
njenog tela. Njegovo moćno telo je isijavalo zadovoljstvo, kao vatra koja isijava toplotu.
„Da li se plašiš?“, usudila se da ga provocira.
Bio je to izazov kome Vest nije mogao da odoli. Stisnuo je vilicu i povukao se
korak unazad, zureći u nju sa mešavinom ozlojeđenosti i bespomoćne želje.
I tada… kratko joj je pokazao glavom da ga prati do njegove spavaće sobe.

Dvadeset i peto poglavlje

„Kako mogu da znam da, zbog tvojih drhtaja i uzbuđenja od zvukova alatki za
brijanje nećeš slučajno da me iskasapiš?“, upitao ju je Vest sedajući u veliku tapaciranu
fotelju pored stočića za umivanje u sobi.
 „Ja ne dobijem napade od tih zvukova“, protestovala je Fibi sipajući vrelu vodu u
belu keramičku činiju na stočiću. „Samo mi se dopada taj zvuk.“
„Meni bi se dopalo da sklonim ovo krzno sa lica“, rekao je Vest češući bradu. „Već
je počelo da me svrbi.“
„Verovatno je tako i bolje, nego da je zadržiš.“ Fibi se prošetala da vrati mali
Čajnik nazad na limenu kutiju u kaminu. „Trenutno su moderne dugačke, lelujave
brade“, nastavila je. „Poput one koju ima gospodin Darvin. Ali pretpostavljam da bi
tvoja brada rasla u kovrdžama.“
„Bila bi kovrdžava poput neke nagrađivane ovce“, složio se šeretski s njom.
Fibi je pažljivo potopila peškir u vrelu vodu, iscedila ga i nežno ga pritisnula uz
donji deo Vestovog lica. Spustio se niže u fotelju i zabacio glavu unazad.
Fibi je i dalje u sebi bila zapanjena da joj je dozvolio da ga obrije. Taj muževni
ritual je sigurno bio zastrašujući ako ga ne obavlja neki stručnjak. Kada je počela da
brije Henrija, već je bio previše slab da se sam brije, i već joj je verovao da obavlja puno
intimnih poslova koji spadaju u deo brige o nepokretnom invalidu. Ali ova situacija je
bila mnogo drugačija.
Izvadila je iz korpe kožni kaiš za oštrenje i spretno ga vezala za gornju gredu
stočića. „Zamolila sam mog oca da mi pokaže kako ovo da radim“, objašnjavala mu je
usput, „da bih mogla da se pobrinem za Henrija. Prvo što sam naučila je kako da
ispravno naoštrim oštricu na britvi.“ Nakon što je izvadila tanku čeličnu oštricu, otvorila
je izgraviranu dršku britve i počela da je oštri dugačkim, laganim pokretima. „Ko tebe
brije u Eversbiju? Lični sluga lorda Trenira?“
Vest je svukao vreli peškir sa svojih usana da bi joj odgovorio. „Saton? Ne, on
dovoljno kuka i ovako što mora da me šiša svake tri nedelje. Sam se brijem od svoje
četrnaeste godine, kada me je brat naučio kako to da radim.“
„Ali išao si nekad kod brice u Londonu?“
„Nikada.“
Fibi je spustila britvu i pogledala ga. „Nisi nikada nikome dozvolio da te obrije?“,
upitala ga je šokirano. „Nikada?“
Vest je odmahnuo glavom.
„To je… prilično neobično za džentlmena tvog plemićkog statusa“, jedva je
prozborila.
Vest je samo slegnuo ramenima, gledajući negde u daljinu. „Pretpostavljam da…
kada sam bio dečak… pogled na ruke odraslog muškarca je uvek značio nešto loše za
mene. Muške ruke ti samo nanose bol. Tukao me je moj otac, moji stričevi, direktor
škole, učitelji…“ Zaćutao je i namrgođeno je pogledao. „Nakon toga, sama ideja o tome
da dozvolim nekom muškarcu da drži oštricu tako blizu mom grlu mi nikada nije
delovala kao nešto opuštajuće.“
Fibi je bila šokirana činjenicom da je spreman da bude toliko ranjiv pred njom, na
način na koji se nikada nije ogolio ni pred kim drugim. Bio je to ogroman čin poverenja.
Dok ga je gledala netremice, videla je drhtaj užasa u njegovim očima… ali je i dalje tu
mirno sedeo, dobrovoljno se prepuštajući njoj na milost i nemilost. Pažljivo je skinula
vlažni peškir s njegovog lica.
„Zaslužuješ čestitke što si ostao veran svom životnom geslu“, rekla je smeškajući
mu se blago. „Ali ja povlačim svoj izazov.“
Između njegovih obrva se stvorila zabrinuta linija. „Želim da ti to uradiš“, rekao je
nakon kraćeg razmišljanja.
„Da li ti to pokušavaš nešto da mi dokažeš?“, upitala ga je Fibi nežno. „Ili da
dokažeš sebi?“
„I jedno i drugo.“
Lice mu je bilo smireno, ali je rukama čvrsto stezao rukohvate fotelje kao čovek
koji se sprema da se suoči sa mučenjem inkvizicije.
Fibi ga je proučavala, pitajući se kako može da mu olakša ovu situaciju. Ono što je
započelo kao šaljiva igra za nju, upravo je postalo mnogo ozbiljnije. Bilo je jedino fer,
pomislila je, da i ona ogoli sebe pred njim, da i ona bude jednako ranjiva.
Odbacujući poslednje trunke opreza, rukama je krenula ka tri dugmeta koja su
zakopčavala prednji deo njene kućne haljine i povukla unutrašnji gajtan kod pojasa.
Tkanina se rastvorila i sa lakoćom skliznula sa njenih ramena, od čega se naježila po
čitavom telu. Njena naga koža je bridela od uzbuđenja. Skinula je haljinu, presavila je
preko ruke i spustila je na njegov krevet.
Vestov glas je zvučao zabrinuto. „Fibi, šta to radiš?“
Skinula je svoje papuče i vratila se kod njega samo u čarapama. Bez daha,
rumeneći od glave do pete, rekla je: „Pokušavam da ti skrenem pažnju na nešto drugo.“
„Ja, ne… Isuse“ Vest ju je gutao pogledom. Bila je odevena samo u belu platnenu
potkošulju i gaćice, a materijal je bio toliko tanak i delikatan da je bio skoro providan.
„Ovo se neće dobro završiti“, rekao je mračnim glasom.
Fibi se nasmešila, primećujući da više ne steže grčevito prstima rukohvate, već
nemirno dobuje po njima. Nakon što je izvadila i ostale potrepštine iz korpe od pruća,
iscedila je par kapi ulja iz malene flašice sebi na dlanove. Protrljala ih je po svojim
prstima i prišla Vestu. On je brzo udahnuo kada je stala između njegovih raširenih
butina.
„Glava unazad“, promrmljala je.
Vest ju je poslušao, oprezno je gledajući ispod trepavica. „Šta je to?“
„Ulje od badema. Služi da ti zaštiti kožu i omekša bradu.“ Nežno je masirala napete
mišiće njegovih obraza i vilice, kao i vrata, malim, kružnim pokretima.
Oči su mu bile zatvorene i počeo je da se opušta. Disanje mu je postalo sporo i
duboko. „Ovaj deo i nije toliko loš“, rekao je.
Stojeći mu tako blizu, Fibi je mogla da vidi sve sitne detalje na njegovom licu:
guste i crne trepavice, suptilne znake brige na koži ispod njegovih očiju, teksturu
njegovog tena i kože lica, koja nije bila glatkija, ali jeste čvršća od njene, kako samo
muška koža ume da bude. „Previše si lep da bi nosio bradu“, obavestila ga je. „Možda ti
je dozvolim jednog dana, kad budeš morao da prikriješ podvaljak koji visi, ali za sada,
mora da ide.“
 „Trenutno“, rekao joj je Vest čije su oči i dalje bile zatvorene, „ništa na meni ne
visi.“
Fibi je automatski bacila pogled ka njegovom međunožju. Iz svoje pozicije iznad
njega, imala je odličan vidik na njegovo krilo, gde je veličanstvena erekcija napinjala
platno njegovih pantalona. Usta su joj se iznenada osušila i kolebala se između neopisive
znatiželje i neprijatnosti koju je osećala.
„To deluje veoma neudobno“, rekla mu je.
„Mogu to da podnesem.“
„Mislila sam, za mene.“
Osetila je kako su mu se obrazi zategli, dok je Vest pokušavao – neuspešno – da
sakrije smešak. „Ako te to brine, ne sekiraj se. Nestaće čim podigneš svoju prokletu
britvu.“ Zaustavio se, pre nego što je nastavio promuklim glasom. „Ali… ne bi bilo.
Neudobno, hoću da kažem. Ako ikada budemo… pobrinuo bi se da budeš spremna. Ja ti
nikada ne bih naneo bol.“
Fibi je prstima mazila njegovu čvrstu vilicu. Koliko je život prepun iznenađenja.
Nekada ne bi ni pomišljala da poželi ovakvog čoveka. A sad bi joj bilo nemoguće da
razmišlja o bilo kom drugom muškarcu. Potreba da ga ljubi joj je bila jednako važna kao
potreba da udiše vazduh. Usnama je ovlaš prešla preko njegovih usana pre nego što je
prošaputala: „Ni ja tebi nikad ne bih nanela bol, Veste Rejvenele.“
Nakon što je razmutila sapunicu u porcelanskoj posudi za brijanje, nanela ju je
pažljivo na njegovu bradu uz pomoć četke od dlake jazavca. Vest je sve vreme sedeo sa
zabačenom glavom na naslon fotelje dok se ona kretala oko njega.
Doduše, malo se ukočio kada je Fibi otvorila britvu i drugom rukom okrenula
njegovo lice u jednu stranu. „To sam samo ja“, rekla mu je nežno. „Ne brini.“ Palcem je
zategla kožu njegovog obraza, spretno uhvatila britvu prstima i dlanom, i počela da
povlači oštricu naniže, pod savršenim uglom od trideset stepeni. Nakon nekoliko
pažljivih i urednih pokreta – uz savršeno zadovoljavajuć zvuk – obrisala je britvu o
peškir koji joj je visio preko ramena. Nije ni shvatala da Vest ne diše sve dok napokon
nije isprekidano i glasno ispustio vazduh iz pluća.
Prestala je da se kreće i pogledala ga, a lice joj je bilo direktno iznad njegovog.
„Želiš li da prestanem?“
Usne su mu se izvile. „Ne, ako ti zvuci pružaju zadovoljstvo.“
„I te kakvo“, uveravala ga je i nastavila da ga brije, stručno zatežući kožu njegovog
lica i brljajući je savršeno glatko. Kada je došao trenutak da se posveti njegovom vratu,
okrenula mu je lice ka sebi i podigla mu bradu, da mu ogoli vrat. Kada je videla da
rukama ponovo počinje da steže rukohvate fotelje, rekla mu je: „Dajem ti dozvolu da
viriš ispod moje potkošulje.“
Stisak na fotelji je popustio i njegovo disanje se umirilo. Fibi mu je obrijala vrat
kratkim, besprekornim potezima, otkrivajući njegovu kožu koja je sijala poput bakra.
Posebno se posvetila oštrom uglu njegove brade, jer tu nije bilo mekog tkiva ispod kože.
„Imaš prelepu bradu“, rekla je diveći se oštrim ivicama. „Nikada ranije se nisam
dovoljno divila muškoj bradi.“
 Vest je sačekao dok nije podigla oštricu sa njegove kože da bi joj odgovorio. „Ja
sam upravo isto to mislio o tvojim grudima.“
Fibi mu se nasmešila. „Nevaljalče“, nežno ga je optužila i prišla mu sa druge
strane. Nakon što je ostatak njegovog vrata bio gladak, približila je svoje lice ka
njegovom i prekrila donje zube gornjom usnom. „Uradi ovo.“
Poslušao ju je spremno i ona ga je obrijala ispod donje usne nežnim pokretima
britve. Dok ga je brijala oko usana, koristeći najmanji mogući pritisak, osetila je da joj
se Vest potpuno predao, čitavo njegovo telo je bilo opušteno ispod nje. Možda to nije
bilo u redu, ali je neverovatno uživala u toj situaciji, dok je njegovo krupno i moćno telo
bilo potpuno pod njenom kontrolom. Nije moglo da joj promakne da je sve vreme dok
ga je brijala ostao jednako uzbuđen, da se njegova želja prema njoj nije nimalo smanjila,
i u tome je zaista uživala. Tu i tamo bi zastala da ga pogleda u oči, da se pobrine da mu
nije neudobno, i umirio bije njegov smiren, skoro ošamućen pogled. Dok je proveravala
da nešto nije propustila na njegovom licu, otkrila je jedan trag brade blizu njegove
vilice, i još jedan na levom obrazu.
Nakon što je nanela još sapunice na te delove, izbrijala ih je veoma glatko da
potpuno ukloni dlake.
Upotrebila je nov peškir da ukloni svaki trag sapuna, i nanela mu prstima tonik od
ružine vodice na čitavo lice. „Gotov si“, rekla je veselo, povlačeći se unazad da ga
zadovoljno odmeri. Njegovo sveže izbrijano lice je bilo toliko lepo da je osetila kako joj
je srce poskočilo. „I nigde te nisam zakačila nimalo.“
Trljajući svoju glatku vilicu, Vest je prišao toaletnom stočiću da se pogleda u
ogledalo. „Bolje sam obrijan nego kad se sam brijem.“ Okrenuo se da je pogleda sa
zamišljenim pogledom u očima.
Pitajući se šta li to znači, Fibi je upitno podigla svoje obrve.
Doskočio je do nje u dva koraka, pribio je uz sebe i grubo i strastveno je poljubio.
Počela je da se smeje, shvativši da je to demonstracija muške zahvalnosti i olakšanja, ali
nije mogla glasno da se zasmeje zbog pritiska njegovih usana. Njegove ruke su klizile
preko njenog tela, mazeći je i hvatajući, primičući njene bokove ka svojoj masivnoj i
nabrekloj muškosti, koja je pulsirala između njih. Ljubio joj je i grickao vrat, a njegove
usne i obrazi su joj glatko milovali kožu. Zabacila je glavu kada je poljubio udubljenje u
dnu njenog vrata i provrteo jezikom unutra.
„Hvala ti“, prošaputao je usnama pribijenim uz njen vrat.
„Hvala tebi što si imao poverenja u mene.“
„Tebi bih poverio i sopstveni život.“ Podigao je ruke i osetila je blago povlačenje
češljića koji su joj držali kosu skupljenom. Njeni uvojci su se raspustili skroz do njenih
bokova. Vest je zakoračio unazad, bacio češljiće na pod i rukom je uhvatio za kosu.
Prineo je nekoliko njenih riđih pramenova ka svom licu, prelazeći njenom kosom preko
svojih obraza i usta, ljubeći je. Njegovo lice je bilo potpuno ozbiljno, skoro pa strogo,
dok je zurio u nju sa apsolutnom koncentracijom. „Kako možeš da budeš toliko lepa?“
Ne čekajući njen odgovor, podigao ju je sa zemlje sa lakoćom od koje je ostala bez daha.
 Vest ju je spustio na krevet, i dalje izgužvan od prethodne noći, posmatrajući je
kako leži među senkama i pod prigušenim svetlom. Legao je pored nje, naslonivši se na
lakat, i pogledom pratio vrhove svojih prstiju dok je mazio njenu nagu kožu iznad grudi.
Stigao je do ivice njene potkošulje i polako je svukao, otkrivajući svetlo ružičastu
bradavicu. Palcem je kružio po njoj, gledajući kako se ukrućuje, izazivajući u Fibi
sladak bol od kog je počela da podrhtava i da se izvija. Spustio je glavu, usnama sporo
prelazeći preko osetljivog vrha, zadirkujući je lagano. Vlažna vrelina njegovih usana se
sklopila oko njene dojke, i on ju je celu obuhvatio i usisao nežno, jezikom se neprestano
igrajući sa vrhom. Zubima je obuhvatio njenu bradavicu i najnežnije je gricnuo,
izazivajući u njoj nalete vreline od kojih joj je čitav stomak goreo.
Podigao je glavu i zurio naniže u njenu uzbuđenu bradavicu koja je sada sijala
tamnijom ružičastom bojom nego malopre. „Šta ću da radim sa tobom?“, tiho ju je
upitao.
Fibi je toliko pocrvenela da je lice zabolelo i morala je da zabije glavu u njegov
vrat pre nego što je uspela da mu odgovori na to pitanje. „Ja imam neke ideje.“
Osetilaje njegov dah u svojoj kosi kada se nasmejao, a zatim i njegovu težinu kada
se naslonio na nju, usnama prelazeći preko njene vrele kože. „Reci mi.“
„Onog dana u Eversbiju… kada smo bili u radnoj sobi, i kada si ti…“ Zamuckivala
je, nemoćna da nađe prave reći za ono što joj je tada učinio.
„Kada sam te zadovoljavao na gomili računovodstvenih knjiga?“, ponudio je Vest
odgovor, lenjo je mazeći rukom po leđima. „Da li želiš to ponovo, ljubavi?“
„Da“, rekla mu je stidljivo. „Ali… ponudio si… da upotrebiš svoj jezik.“
Tihi kikot joj je zagolicao uvo. „Zapamtila si to, zar ne?“
„Posle sam mnogo razmišljala o tome“, priznala mu je, zapanjena što priznaje nešto
tako bestidno. „I volela bih da sam prihvatila tu tvoju ponudu.“
Vest se nacerio i privio je bliže, usnama se igrajući sa nežnim uvojcima kose pored
njenog uveta. „Dušo“, prošaputao je. „Ja bih više od svega na svetu voleo to da ti
učinim. Je li to sve što želiš?“
„Ne, ja…“ Fibi se povukla dovoljno da ga iskreno pogleda u oči. „Želim da vodiš
ljubav sa mnom. Molim te.“
Lica su im bila toliko blizu da se osećala kao da pluta u dubokom plavom okeanu
njegovih očiju.
Vest je vrhovima prstiju prelazio preko ivica njenog lica. „Za nas nema budućnosti.
Oboje moramo da se složimo sa tim.“
Glavom je klimnula snažno, samo jedanput. „Ali bićeš moj sve dok si ovde u kući
na imanju Klerovih.“
Glas mu je bio tih. „Ja sam već tvoj, ljubavi.“
Podigao se u sedeći položaj i počeo da je skida namerno sporo, odvezujući tanke
svilene trake na njenoj potkošulji i povlačeći je preko njene glave. Ali kada je ona
povukla ivicu njegove košulje, nežno joj je odgurnuo ruke.
„I ja želim da skinem tvoju odeću“, pobunila se Fibi.
„Kasnije.“ Vest je odvezao njene gaćice oivičene čipkom i skinuo joj ih sa kukova.
 „Zašto ne mogu sad?“
Čula je njegov isprekidani smeh. „Zato što bi se, nakon jednog jedinog dodira bilo
kog dela tvog tela i bilo kog dela mog tela, sve ovo završilo u jednoj gorućoj sekundi,“
Oči su mu bile poluzatvorene dok je zurio u njeno nago telo. Njegov pogled je zastao
kada je stigao do riđih kovrdža između njenih butina. „Toliko te užasno želim, ljubavi.
Želim te kao suva zemlja kišu. Možda je postojao trenutak u mom životu kada bi, da
sam te ovako video tu pred sobom, mogao da zadržim neku nadu o samokontroli. Mada,
iskreno sumnjam u to. Nikada nisam video svojim očima ništa toliko lepo kao što si ti.“
Ruke su mu blago podrhtavale dok joj je skidao podvezice i čarape i bacao ih pored
kreveta. Podigao je jednu njenu nogu ka njegovim usnama i poljubio luk na njenim
tabanima, od čega joj se noga trgnula. „Ipak“, rekao je, igrajući se sa njenim prstima,
„ako uradim bilo šta što ti se ne sviđa, sve što treba da uradiš je da mi kažeš i ja ću
prestati. Toliko samokontrole ću uvek imati. Da li me razumeš?“
Fibi je klimnula glavom, rukom prekrivajući kovrdže svog međunožja.
Njena stidljivost ga je zabavljala pa je Vest upitao: „Šta se dogodilo sa ženom koja
me je upravo obrijala obučena samo u donji veš?“
„Ne mogu tek tako da ležim rasprostrta ovde kao nekakva morska zvezda“,
pobunila se Fibi, pokušavajući da se oslobodi njegovog stiska. „Nisam navikla na to!“
Skočio je na nju smejući se glasno, pribijajući joj ruke u stranu i osuo joj telo
poljupcima, mada se borila i migoljila pod njim. „Ti si najslađe, preukusno stvorenje…“
Usnama je prešao preko njenog stomaka, otkrivši golicljivu tačku blizu njenog pupka.
Ali njegov topli i vlažni jezik je nije toliko zasmejavao koliko je očekivala – umesto
toga, kao da je širio njenim stomakom neko neobično osećanje vreline i topljenja.
Vrhom jezika je kružio oko njenog uvučenog pupka, da bi ga trenutak posle strastveno
poljubio. Stisnuo je usne i duvao hladan vazduh uz njen vlažni pupak. Mišići njenog
stomaka su zadrhtali i pulsirali od te senzacije.
Fibi je, kao hipnotisana, ležala mirno ispod njega kada se smestio udobno između
njenih butina i raširio ih. Bila je jedva svesna iznenadnog preokreta njihovih uloga od
malopre: sada je on imao potpunu kontrolu, a ona je bila ta koja mu se potpuno predala.
Nemo i nepomično je zurila u belu tavanicu iznad nje. Nikada nije ništa nalik ovome
uradila usred belog dana – i zbog toga se osećala užasavajuće izloženo i bespomoćno, a
na neki čudan način ju je to još više uzbuđivalo. Vest je nastavio da se igra sa njenim
pupkom, ljubeći ga i grickajući, dok je prstima prelazio preko kovrdža koje su prekrivale
njen najintimniji deo.
Usnama je putovao do unutrašnjosti njenih butina, gde je ljubio njenu tanku kožu, i
ona je u trenutku osetila kako se predomišlja, pitajući se šta je spopalo da traži da joj ovo
radi. Ovo je bilo previše. Bilo je previše intimno.
Pre nego što je mogla da ga zamoli da prestane, začula je dubok glas, poput
predenja, koji je dopirao iz njegovog grla. Taj zvuk je čula i pre, kada bi posebno uživao
u nečemu, u čaši dobrog vina, kada bi pojeo nešto slatko ili sočno. Vrhom jednog prsta
je skliznuo kroz njenu intimu, i pronašao vreli i vlažni ulaz. Pritiskao je prstom njenu
vlažnost, sve dok joj se nije zavrtelo u glavi, a onda je rukom dohvatio njenu dojku,
trljajući bradavicu najnežnije moguće, kao da sipa parfem na nju.
Fibi je šokirano krenula da se migolji pokušavajući da pobegne od njega, ali on ju
je sa lakoćom vratio nazad, čvrsto je držeći rukama za bokove. Osetila je kako se nemo
smeška s usnama naslonjenim na njene kovrdže. Jezikom je počeo lagano da ih rastavlja,
kvaseći joj usput kožu međunožja. Dlanovima ju je uhvatio ispod pozadine i podigao
njene bokove, smeštajući je u neobičnu, bespomoćnu pozu.
Zatvorila je oči i kompletno se fokusirala na grešne pokrete njegovog jezika dok je
istraživao zidove njenih usmina. Pratio je krivine sa svake strane, zatim pažljivo prelazio
jezikom preko osetljivih ivica unutrašnjih donjih usana. Spustio je svoje usne na maleni,
zjapeći otvor njenog tela, vrhom jezika se poigravajući s njim. Ispustila je glasan jauk
kad je osetila kako je njegov talasasti, vreli jezik ušao u nju. Neverovatno.
Neponovljivo.
Njen stomak je bio zgrčen i vreo, kao da je progutala gomilu užarenog uglja. Još
jedan dubok, namerni dodir jezikom… zadirkujuće lizanje… dugačko kliženje. Počela je
da se preznojava i duboko da diše, i ugrizla se za usnu da spreči sebe da ga preklinje.
Njeno telo kao da više nije pripadalo njoj, postalo je neka stvar, stvorena samo za
zadovoljstvo. Vrh njenog klitorisa, na koji on namerno nije obraćao nimalo pažnje,
počeo je snažno da je boli od napetosti i da podrhtava. Tresla se od želje i potrebe da je
dodirne baš tu. Samo jedan kratki dodir njegovog prsta, ili najnežniji kontakt njegovim
usnama bi je poslao do grčeva olakšanja. Ispuštala je zvuke koje nikada u životu nije
ispustila iz grla. Uzdisala je i jecala, iz sve snage, iz dubine duše.
Kada je glad postala neizdrživa, spustila je svoju ruku na trougao vlažnih kovrdža,
da sama sebi olakša. Hitro joj je uhvatio zglob i povukao ruku u stranu i osetila je kako
se kikoće sa usnama uronjenim u njeno međunožje. Shvatila je da je čekao da ona to
uradi. Sada je tačno znao koliko je očajna. Frustrirana do tačke ludila, zavapila je:
„Predugo me mučiš!“
„Znači, sad si stručnjak za to“, Vest joj je šaljivo dobacio igrajući se kovrdžama.
„Ja… ne želim više da čekam.“
„Ali ja želim da čekaš.“ Nežno je povukao naviše kožu njenog međunožja i otkrio
osetljivi pupoljak koji je pulsirao. Dunuo je hladan vazduh na njega.
„Oh, molim te… Veste, ne mogu… molim te, molim te…“
Njegov svilenkast, neverovatno pokretan jezik je dodirnuo upravo ono mesto koje
je želela, počeo je da kruži i da prelazi preko najosetljivijeg mesta na njenom telu u
pravilnom ritmu. Uvukao je prst u nju, dajući njenim frenetičnim mišićima nešto oko
čega su mogli da se stežu. Bila je potpuno izgubljena, osećala se upravo onako kako je
on želeo da se oseća, predala mu je poslednji deo sebe.
Nakon svega, osećala se kao da je izgubila svest, udovi su joj bili previše slabi da
bi ih pokretala, a glava joj je bila prepuna slika. Njeno lice je bilo u znoju, a možda i u
suzama i osetila je kako joj ga nežno briše ivicom čaršava. Privio ju je uz svoja čvrsta,
maljava pleća, tešeći je tihim rečima. Mazio joj je kosu i crtao nevidljive šare po njenim
leđima, držeći je čvrsto sve dok nije prestala da drhti.
 Napustio je krevet nakratko i ona se prevrnula na stomak, istežući se poput mačke i
uzdišući. Nikada u životu se nije osećala toliko sito, toliko ispunjeno.
Kada se Vest vratio u krevet, bio je potpuno nag. Fibi je počela da se okreće ka
njemu, ali ju je uhvatio za kukove i lagano pribio njena leđa da je zadrži na stomaku.
Ležala je tako mirno, svesna njegove kože, mišića i grubih malja na njegovim butinama,
i svilenkaste i teške, ukrućene muškosti, koja joj je delovala dugačko i debelo poput
stuba na ogradi. Začula je otvaranje flašice i zvuk tečnosti. Njegove tople, snažne ruke je
spustio na njena leđa, trljajući je i masirajući, dok joj je miris ulja od badema ispunjavao
nozdrve.
Stiskao je mišiće njenih ramena, i spuštao se duž njene kičme, opuštajući napetost
nakupljenu u njoj i šaljući talase zadovoljstva duž njenog tela. Fibi je tiho uzdisala. Niko
joj nikada ranije nije to učinio: ne bi joj palo na pamet da je to toliko prijatno. Kada je
dlanovima došao opet do njenih ramena, čitava dužina njegove nabrekle muškosti je
skliznula niz procep njene pozadine, i delimično na njena leđa. Očigledno je i on uživao
u ovoj masaži, nije čak ni pokušavao to da sakrije. Mazio je donji deo njenih leđa i njenu
oblu pozadinu sve snažnije, dok nije osetio da su joj se svi mišići potpuno opustili.
Jednu ruku je spustio među njene butine i obuhvatio dlanom njeno vlažno središte,
prstima lagano prelazeći sa svake strane nateklog, poluskrivenog pupoljka. Nekoliko
neopisivo laganih pokreta napred-nazad, proizvelo je nalet uzburkane strasti do te mere
da se borila da dođe do daha. Dodirnuo je otvor, kružeći po njenoj vlažnosti, pre nego
što je jedan prst – ne, dva – polako, ali sigurno ugurao unutra.
Njeno telo je pokušavalo da se odbrani od toga, ali on je bio toliko nežan,
pomerajući prste toliko polako, kao latice cveća koje klize po sporoj rečici. Malo je
raširila noge i uskoro je osetila potrebu da se nabija ka njemu, da bi ga primila jače u
sebe. Kada je podigla kukove, nešto u njoj se opustilo i raširilo toliko da ga obavije.
Promuklo je izgovorio njeno ime, kao da uživa u tom osećaju, neprestano uvijajući i
savijajući svoje prste u njoj. Zabila je svoje rumeno lice u hladne platnene čaršave i
uvijala se boreći se za dah, odižući telo sa kreveta.
Kada je izvukao prste iz nje, njen otvor joj se činio neobično tečan i mišići su se
uzaludno stezali, ne hvatajući ništa. Spustio se na njena leđa, i malje sa njegovih grudi
su je prijatno golicale kada se sagnuo da je poljubi i da lizne njena ramena i vrh njenog
vrata. Duboko je disao, a grudi su mu se nadimale i skupljale od teškog daha. Širom je
otvorila oči kada je osetila da je nešto gura u predelu međunožja. Bio je toliko širok i
čvrst. Pokušavao je da uđe, ali uprkos njenoj želji, njeno telo se opiralo.
„Sačekaj“, zavapila je, trgnuvši se kada je osetila snažan bol. Istog trenutka se
zaustavio, delimično u njoj, ali daleko od toga da je uspeo čitavu muškost da ugura.
Disala je teško i pokušavala da se spusti na njega, ali je oklevala kada je ponovo počelo
mnogo da je boli. „Ne mogu, oh, žao mi je, nema svrhe, ja…“
„Draga“, prekinuo ju je Vest, smeškajući joj se odmah pored uveta. „Pre nego što
priznamo poraz, hajde da pokušamo na drugi način.“ Otkotrljao se sa nje i povukao je sa
kreveta. Nakon što je usput uzeo malenu flašicu ulja, poveo ju je ka fotelji.
Fibi je zapanjeno odmahivala glavom. „Sigurno ne misliš da… na fotelji…?“
 Seo je i potapšao po svom kolenu.
Posmatrala ga je očarano. „Ti veliko neskromno stvorenje“, uskliknula je, nervozno
se kikoćući. „Sediš tu, sa tom ogromnom erekcijom i nimalo se ne brineš zbog toga…“
„Upravo suprotno, ja sam veoma zabrinut zbog toga. A pošto si ti glavni uzrok
svemu ovome, trebalo bi da preuzmeš barem delić odgovornosti.“
„Daću sve od sebe“, rekla je sumnjičavo, ne skidajući pogled s njegove muškosti.
„Mada, to je malo više odgovornosti nego što žena može da poželi.“
„Budi zahvalna što ne moraš ti da živiš s tim“, posavetovao ju je, povlačeći je da
sedne u njegovo krilo, licem okrenuta ka njemu.
Naizgled uživajući u njenoj stidljivosti i zbunjenosti, Vest je otvorio flašicu ulja od
badema, istresao nekoliko kapi na njen dlan i spustio flašicu na pod pored fotelje.
„Hoćeš li?“, upitao ju je nežno.
„Ti… želiš da ti to stavim?“ zapitala ga je, potpuno zaprepašćena što sedi naga na
muškom krilu u ovakvoj šokantnoj pozi.
„Molim te.“
Protrljala je ulje između svojih dlanova i krenula ka njegovom licu.
Vest ju je uhvatio za tanke zglobove, smejući se svojim plavim očima. „Ne tu,
dušice.“ Polako joj je spustio ruke dole na svoju ogromnu, napetu muškost.
„Oh.“ Prestravljena, ali istovremeno i oduševljena, Fibi ga je mazila čitavom
dužinom, prekrivajući njegovu satenski glatku kožu tankim slojem ulja. Njegova
muškost je bila velika i prelepo oblikovana, a kruto tkivo je neprekidno pulsiralo i
podrhtavalo iznutra. Dah joj je postao isprekidan dok ga je mazila od dna do vrha i
nazad, sve dok prstima nije skliznula do vreline koja je visila ispod.
„Ti si zgodan čak i ovde“, mrmljala je Fibi, nežno ga hvatajući obema rukama.
„Hvala ti, i ja ih poprilično volim. Ipak, ne bih se složio s tobom. Ženska tela su
stvorena za divljenje i uživanje. Muška tela su stvorena samo da obave posao.“
„I ženska tela su stvorena da obave veoma važan posao.“
„Da, ali ona su uvek prelepa.“ Prstima je prešao preko njenog stomaka, dodirujući
trag jedva vidljivih strija koje su sijale na dnevnom svetlu. „Kako je to bilo?“, upitao ju
je tiho.
„Porođaj?“ Fibi je tugaljivo bacila pogled ka bledim linijama na svom stomaku.
„Nije bilo onoliko strašno koliko sam se plašila da će biti. Bila sam srećna što imam
pomoć moderne medicine.“ Usne su joj se izvile u grimasu dok je gledala kako vrhom
prsta prelazi sa strije na striju. „Nisu baš lepe, zar ne?“
Iznenađeno ju je pogledao. „Sve u vezi sa tobom je prelepo. Ovo su tragovi života
koji je lepo proživljen, i tragovi preduzetih rizika, i čuda koje si donela na ovaj svet. To
su znaci da si volela i da si bila voljena.“ Privio ju je bliže ka sebi, podižući je na kolena
da može da joj ljubi vrat i krivine njenih punih dojki. „Žao mi je što ću reći“, nastavio je
jedva razumljivo dok je govorio s usnama prislonjenim uz njen dekolte, „ali moje
poštovanje prema tvom majčinstvu ni najmanje ne umanjuje moju ludačku želju da te
bludno posedujem.“
 Fibi ga je obgrlila rukama oko vrata i trljala svoje obraze o njegove guste crno-
smeđe mekane uvojke. Spustila je usne do njegovog uha i prošaputala: „Meni zbog toga
nije ni najmanje žao.“
Na njeno ogromno iznenađenje, osetila je kako je čitav uzdrhtao, poput klavirske
žice. Povukla se malo i zurila u njegovo zarumenjeno lice, smeškajući se sa dozom
trijumfa. „To je taj zvuk, zar ne? Onaj od kog se ti ježiš. To je ženski šapat.“

Dvadeset i šesto poglavlje

„Ne pada mi na pamet ništa slično da ti priznam“, rekao je Vest, nastavljajući da

uživa u njenom grudima, skupljajući ih zajedno i ljubeći joj bradavice. Gosteći se
njihovim otvrdlim vrhovima, željno ih je stavljao u usta i sisao. Postepeno je jednu svoju
ruku spustio preko njenog stomaka, sve do međunožja, usputno ovlaš prelazeći preko
njenih riđih kovrdža. Uprkos njegovoj neopisivoj fizičkoj snazi, dodirivao ju je sa
zapanjujućom nežnošću, mazio ju je vešto, izbegavajući ono što joj donosi najviše
zadovoljstva, gradeći postepeno njeno iščekivanje.
Prstima je polagano razdvajao slojeve njene vreline, otvarajući je poput latica ruže.
Vrhom srednjeg prsta se poigravao oko poluskrivenog pupoljka. Istovremeno, usnama je
prešao na njenu drugu dojku. I dalje sedeći raširenih nogu oko njegovog krila, Fibi je
osetila da joj unutrašnjost butina opasno podrhtava. Spustila se malo niže i trgnula kada
je ju je dodirnuo vrh njegove nabrekle muškosti.
„Ne prestaj“, rekao je, s usnama pored njene dojke, jednim dlanom je držeći za
pozadinu i navodeći je. Kada je osetio da i dalje okleva, podigao je glavu i video
nesigurnost u njenim očima. „Nisi nikada to radila na ovaj način?“
„Henri i ja smo bili nevini pre braka. Znali smo to da radimo samo na jedan način.“
Vest ju je pogledao s nevericom. „Nikada niste zajedno gledali erotske razglednice?
Otkrili biste mnoštvo zanimljivih ideja.“
„Nikada“, uzviknula je Fibi, poprilično šokirana samom tom idejom. „Kao prvo,
Henri ne bi ni znao gde da nađe te stvari…“
„Knjižare u Holivel ulici i na Druri Lejnu ih drže iza tezge“, odgovorio je usrdno,
nudeći svoju pomoć.
„…a kao drugo, on nikada ne bi tako nešto pokazao meni.“
Vestove oči su se zacaklile vragolasto. „Šta bi ti uradila da ti je to pokazao?“
Zapanjena njegovim pitanje n, Fibi je otvorila usta da mu odgovori, a onda ih
zatvorila. „Ne znam“ priznala je. „Pretpostavljam… da bih pogledala jednu.“
Nasmejao se naglas. „Samo jednu?“
 „Ili dve“, rekla je Fibi, toliko posramljena da je delimično očekivala da bukne u
plamenu večnog ognja tu na licu mesta. Nagnula se ka njemu da bi sakrila svoje rumeno
lice na njegovom ramenu. „Hajde da ne pričamo o bezobraznim razglednicama.“
„Pa ti se zabavljaš, nevaljalice jedna“, rekao je zagrlivši je jednom rukom oko
struka. „Priznaj.“
Fibi se nasmešila. Volela je kako ju je on zadirkivao, na način na koji se nijedan
drugi muškarac nikada ne bi usudio da zadirkuje ćerku jednog vojvode, još uz to,
poštovanu udovicu. „Pomalo“, rekla mu je.
Miris njegove kože se mešao sa sapunom za brijanje i uljem od badema, i još nečim
slankastim, što je šokirano shvatila da možda dopire od nje. Uzbuđena pri pomisli na
intimu koju je već podelila s ovim muškarcem, okrenula je glavu ka njemu i poljubila ga
u vrat. Prelazila je poluotvorenim usnama sve do njegovog obraza, a kada su njegove
usne pronašle njene, poljupci su procvetali poput polja punog maka u beskrajnom letu.
Njegovi pametni, domišljati prsti su se igrali između njenih butina, povremeno ulazeći u
njeno telo i zadirkujući njene unutrašnje mišiće da se grče oko njih. Palcem bi joj tu i
tamo okrznuo klitoris, kao da flertuje s njim. Od toga bi snažno zadrhtala, nemoćna da
mirno sedi. Spustila je ruku i zgrabila njegovu muškost, navodeći ga ka svom otvoru,
rešena da ga primi u sebe.
„Polako“, rekao joj je Vest nežno, hvatajući je za pozadinu za obe ruke da bi mogao
da kontroliše njeno spuštanje.
Fibi je sve niže sedala na njega i osetila je kako se on namešta u fotelji,
podešavajući ugao pod kojim je ulazio u nju. Dahtala je od napora, ali se spuštala i dalje,
svaki put ga primajući u sebe sve više i više. On ju je pažljivo držao, prateći njene
pokrete maksimalno usredsređeno, isprekidano dišući.
Sada je bio duboko u njoj, do granice neprijatnosti, a opet nije uspela čitavog da ga
primi u sebe. Zastala je, a on je tiho zarežao, mazeći joj leđa i bokove, mrmljajući reči
pohvale i oduševljenja. Poslušno se vodeći njegovim čvrstim rukama na njenoj pozadini,
spustila se još malo niže, zatim se podigla i ponovo spustila, oduševljena osećanjem
potpune ispunjenosti.
„Dopada ti se ovo?“ upitala ga je, želeći potvrdu od njega.
„Gospode, da, upravo tako, da…“
Uhvatio ju je za glavu i strastveno i duboko je poljubio.
Dok joj je samopouzdanje raslo, nastavila je da se pomera na njemu, otkrivši da kad
se izvije i gurne kukove ka njemu svaki put kad se spušta, može čitavog da ga primi u
sebe. Njeno međunožje se trljalo o njegovu fantastičnu čvrstoću, i to osećanje je bilo
neopisivo. Svaki put kada bi to učinila, osetila bi dubok probadajući bol, ali je rastuće
zadovoljstvo bilo snažnije od bola. Preplavljena požudom, počela je sve jače da se
spušta, gotovo da se nabija na njega, boreći se da dođe do vazduha dok su je
zapljuskivali vreli talasi strastvenog ispunjenja.
„Fibi“, čula je kada je zavapio, teško dišući, „sačekaj… polako… nemoj tako
grubo. Povredićeš se, dušo…“
 Ali ona nije mogla da čeka. Potreba u njoj je bila toliko jaka da se graničila sa
fizičkim bolom i svi njeni mišići su se neprekidno grčili, iščekujući slatko zadovoljenje.
Zajaukala je kada se Vest iznenada potpuno umirio, spuštajući podlaktice ispod
njenih pomamnih bokova i podižući je sa lakoćom sa svoje muškosti.
Gladno je zadrhtala. „Ne, bilo je toliko dobro, molim te, potrebno mi je…“
„Možda će te zadovoljiti sad u trenutku, ali ćeš me proklinjati posle, kad te bude
suviše bolelo da hodaš.“
„Nije me briga. Nije me briga.“
Fibi je nastavila slabo da se buni kad ju je podigao i odneo nazad do kreveta. Sva
njena čula su gorela od strasti. On joj je nešto tiho govorio, nešto o strpljenju ili… ali
ona ga ništa nije čula od bubnjanja u sopstvenim ušima. Širom je raširila noge kad ju je
spustio na dušek, a njegovo krupno telo se smestilo između njih. Povikala je od sreće
kada je ponovo ušao u nju, dok ju je njegova tvrda muškost rastezala do krajnjih granica.
Počeo je da ulazi u nju sporim, mirnim pokretima koji se nisu menjali ma koliko da se
ona uvijala ispod njega i preklinjala ga da se pomera brže, jače, dublje.
Usnama joj je obuhvatio dojku, sisao joj bradavicu, slatko je povlačeći u usne svaki
put kada bi ušao u nju. Njeno telo se grčilo svaki put kad bi to uradio, gladno ga
obavijajući, a strast je samo rasla i rasla sve dok nije osetila kako se bliži moćni vrhunac,
tresući joj čitavo telo divljačkom snagom zadovoljstva. Potpuno se umirila, a kukovi su
joj bili zarobljeni ispod njegove težine. Ipak, njegov odmereni ritam nije prestajao i
izvlačio je iz nje poslednje ostatke žudnje. Bio je neumoran, nije nigde žurio, koristio je
svoje telo samo nju da zadovolji.
Napokon je Fibi kolabirala na krevetu, nekontrolisano drhteći. Vest se zabio u
nju… jedanput, dvaput, tri puta… i izvukao svoju debelu, vlažnu muškost na njen
stomak. Divljački je zarežao zabivši glavu u čaršave, dok je rukama toliko snažno
uhvatio dušek da je pomislila da će probušiti rupe u njemu. Kada je osetila vreli trag
njegovog vrhunca na svom stomaku, nepoznati zvuk joj se oteo iz grla. Bio je to zvuk
primitivnog zadovoljenja, jer je osetila zadovoljenje svog partnera.
Vest je počeo da silazi sa nje, ali ona ga je obgrlila rukama i nogama da ga zadrži
na sebi. Mogao je sa lakoćom da je otrese sa sebe, ali joj je ispunio želju, boreći se da
dođe do daha. Uživala je u osećanju njegove težine preko njenog tela, dok su joj njegove
malje golicale grudi, a slatki mirisi intime ispunjavali njene nozdrve.
Nakon nekoliko trenutaka, prineo je svoje usne njenim i poljubio je nežno pre nego
što je ustao iz kreveta. Vratio se brzo sa vlažnom krpom, obrisao je pažljivo, obavljajući
s neopisivom nežnošću sve zadatke jednog pravog ljubavnika.
Sanjiva i slabašna od opuštenosti, Fibi se okrenula ka njemu kada je legao ponovo
pored nje. Vest joj je sklonio zalutale lokne kose sa lica i zurio u njene oči. Osećala se
kao da su i dalje van domašaja čitavog sveta, spojeni zauvek, čak i kad su im tela bila
razdvojena. Sada je bio deo nje, njegovo ime je bilo zapisano na njenom telu nekim
nevidljivim mastilom koje nije moglo nikako da se obriše. Vrhom prsta je dodirivala
jaku liniju njegovog nosa, sve do vrha njegove gornje usne. Šta smo to učinili, upitala je
samu sebe, skoro uplašena bliskošću između njih, kao i njegovom nesalomivom snagom.
 Ipak, izgledalo joj je da su misli njenog partnera trenutno fokusirane na neke hitnije
brige koje su ga morile.
„Hoće li uskoro postaviti doručak?“, upitao ju je Vest pun nađe.
„Jadni čoveče. Svaki dan za tebe je neprekidna borba da zadovoljiš jedan od svojih
apetita, zar ne?“
„To je potpuno iscrpljujuće“, složio se s njom, ljubeći je sve do ruku.
„Ja ću se prva ušunjati u kuću, a ti kreni za mnom nakon nekoliko minuta.
Postaraću se da te odlično nahrane.“ Fibi se nasmešila i izvukla svoju ruku ispod
njegovih usana. „Moramo da se pobrinemo da budeš jak, čeka te puno
računovodstvenog posla.“

Dvadeset i sedmo poglavlje

Dok se podnevno sunce polako probijalo kroz prozore u radnoj sobi, Vest je stajao
pognut nad čitavom gomilom otvorenih knjiga na ogromnom hrastovom stolu. Proverio
je sve unose, povremeno prekidajući taj posao da bi nešto potražio među prepiskom ili
zakonskim dokumentima. Fibi je sedela u tišini za stolom, dajući mu odgovore na
pitanja kada god je mogla, i hvatajući beleške koje bi joj mogle pomoći u budućnosti.
Uživala je u pogledu na njega. Podvrnuo je rukave na svojoj košulji, dozvoljavajući joj
da se naslađuje njegovim mišićavim podlakticama, dok su mu tregeri na pantalonama
bili čvrsto zategnuti preko širokih leđa pozadi, a napred do uzanog struka.
Na njeno olakšanje, Vest nije nimalo bio natmuren niti iznerviran što su morali
ovako savršen sunčan dan da provedu u kući. Dopadalo mu se kada ima neki problem
koji mora da reši. Naslućivala je da on nije tip muškarca kojem bi prijalo da predugo
nema čime da se bavi. Bio je izrazito zainteresovan za svakodnevni život, na praktičan
način. To je bio jedan od njegovih kvaliteta po kojima se mnogo razlikovao od Henrija,
koji je smatrao da je slobodno vreme zapravo njegov stvarni život, i koji je mrzeo da ga
zamaraju svakodnevni problemi, a prezirao je razgovore o novcu, iz bilo kog razloga da
su bili potegnuti. Henri je najviše voleo da gleda unutar sebe, a Vest oko sebe, i u oba
slučaja, nedostajalo im je malo balansa.
Zatim, tu je bio i jadni Edvard, koji bi mnogo više bio nalik na visoko
intelektualnog Henrija, da je samo mogao, ali je umesto toga, silom prilika, morao da
zarađuje za život. Henrijev otac je bio vikont, dok je Edvardov otac bio samo
drugorođeni sin. Edvardu svakako nije promaklo da bi, kada bi se oženio sa Fibi,
napokon mogao da živi kao vlasnik imanja i da ima većinu privilegija i moći koje je
Henri poznavao. Onda bi takođe i on mogao da se fokusira na svoj unutrašnji život i da
se udalji od neprijatne realnosti.
Osim što su se vremena menjala. Plemstvo više nije moglo da živi u prozračnim
kulama od slonovače, iz kojih nisu imali dobar pogled na ljude ispod njih. Vest je
pomogao Fibi da to sagleda jasnije nego ikada pre. Ako njeno imanje propadne, to neće
biti sporo potapanje, poput barke koja je bušna. To bi pre ličilo na postepeno
približavanje ogromnoj steni koja još uvek nije na njihovom vidiku. Nadala se da će
moći da promeni kurs ovog broda pre nego što se iznenada slupaju i potonu.
„Fibi“, pozvao ju je Vest, prekinuvši njen tok misli. „Imaš li još neka finansijska
dokumenta? Posebno neka koja su iz banke, neke čekove?“
Fibi je odrečno odmahnula glavom, gledajući ga kako rasprema gomile
dokumenata na stolu. „Ne, ovo je sve što imamo.“
„Onda ti je možda nešto promaklo u kancelarijama kod Larsona.“
Namrštila se. „Frederik me je uveravao da je ovo sav materijal koji poseduju i koji
se tiče imanja. Zašto misliš da nešto nedostaje?“
„Šta znaš o zajmu koji je ugovoren pre dve i po godine između zemljišnih
zajmodavaca i kompanije koja se stara o imanjima?“
„Plašim se da ne znam ništa o tome. Na koju sumu je podignut taj zajam?“
„Petnaest hiljada funti.“
„Petnaest…“ Fibi se zaustavila u pola rečenice i širom razrogačila oči. „Za koju
svrhu?“
„Za poboljšanja zemljišta.“ Vest je pomno posmatrao njenu reakciju. „Larson
nikada nije o tome razgovarao s tobom?“
„Ne.“
„Zajam će biti otplaćen iz Džastinovog budućeg nasledstva.“
„Jesi li siguran u to?“
„Evo kopije ugovora o zajmu.“
Fibi je skočila sa stolice i dotrčala do stola da pogleda dokument u njegovoj ruci.
„Ovaj papir je bio zavučen u jednu od knjiga“, nastavio je Vest, „ali koliko je mogu
da vidim, nikada nije pravilno ubeležen u računovodstvene knjige imanja. Niti mogu da
pronađem igde ikakav dokaz o računu na koji je ta suma legla.“
Ošamućeno je čitala uslove zajma. „Sedam procenata kamate će biti vraćeno nakon
dvadeset i pet godina…“
„Kompanija koja daje zajam je uključena u poseban zakon donesen u Parlamentu“,
rekao joj je Vest. „To je služilo da pomogne vlasnicima imanja koji imaju problema.“
Ponovo je pogledom preleteo ugovor. „Iz obične banke si mogla da uzmeš zajam sa
samo četiri posto kamate.“
Fibi je pažljivo pregledala stranicu na kojoj je stajao Henrijev potpis. „Henri je ovo
potpisao nedelju dana pre nego što je umro.“ Spustila je ruku na svoj stomak, osećajući
nalet mučnine.
 „Fibi“, začula je kako je Vest pita nakon kratkotrajne pauze. „Da li je on u tom
trenutku bio potpuno svestan? Da li je moguće da je potpisao ovako nešto, ne shvatajući
šta čini?“
„Ne. Mnogo je spavao, ali kad je bio budan bio je prilično razuman. Kako mu se
bližio kraj, pokušavao je da sredi sve svoje poslove i imao je toliko mnogo posetilaca,
uključujući upravnike i advokate. Ja sam uvek pokušavala da ih oteram, da može da se
odmori. Sigurno je pokušavao da me poštedi brige o tome.“ Spustivši dokument na sto,
drhtavom rukom je obrisala čelo.
Videvši koliko ju je to pogodilo, Vest ju je uhvatio za bradu i okrenuo joj lice ka
sebi. „Hajde sad“, rekao joj je utešnim glasom. „To nije nerazumna količina novca kada
su u pitanju poboljšanja na imanju ove veličine.“
„Ne radi se samo o sumi“, rekla je Fibi odsutno. „To je prosto gadno iznenađenje,
prikralo mi se i skočilo na mene poput žabe ispod mosta. Henri je znao da bih morala da
budem svesna nečega poput ovog, ako nameravam da brinem o imanju u budućnosti…
ali… on nikada nije ni očekivao od mene da vodim imanje, zar ne? Očekivao je da sve
prepustim Edvardu i njegovim rukama. I to sam i činila, i to pune dve godine! Nisam
preuzimala odgovornost ni za šta. Užasno sam besna na sebe! Kako sam mogla da
budem toliko glupava i da ugađam samo sebi…“
„Nemoj. Ne krivi sebe.“ Vest ju je nežno ponovo uhvatio za bradu, netremice je
gledajući u oči. „Sad preuzimaš odgovornost. Hajde prvo da saznamo sve činjenice, a
onda možeš da odlučiš šta želiš da radiš. Prvo će nam biti potrebno da pristupimo
informacijama sa računa i svi podaci od kompanije koja je dala zajam.“
„Ja čak nisam sigurna ni da je to moguće. Mada sam ja zakonski Džastinov
staratelj, Edvard je izvršitelj testamenta i administrator njegovog finansijskog fonda.“
Fibi se namrštila. „A ja zaista iskreno sumnjam da on želi da ja vidim te podatke.“
Vest je seo na ivicu stola okrenut ka njoj. Tiho je opsovao sebi u bradu. „Zašto je
Larson izvršitelj testamenta? Zašto to nisu tvoj otac ili tvoj brat?“
„Henri se osećao bezbednije da sve to dođe u ruke člana njegove porodice, koji je
bio upoznat sa imanjem i njegovom istorijom. Moj otac je sledeći u liniji za izvršitelja
testamenta, ako bi se išta dogodilo Edvardu.“ Pomisao na Sebastijana je pomogla Fibi da
se smiri. Sa svim svojim uticajem i vezama u društvu, on će znati šta joj je činiti, kome
bi trebalo da se obrati. „Pisaću mom ocu“, rekla je. „On poznaje ljude u Parlamentu i
bankare – povući će neke veze u moje ime.“
Duboko zamišljen, Vest je uzeo njenu ruku i poigravao se s njenim prstima. „Ja
imam jedan drugi predlog, ako te zanima. Mogao bih da tražim od Itana Rensoma da
nam nabavi sve te informacije. On bi to postigao brže i diskretnije nego bilo ko drugi,
čak i tvoj otac.“
Fibi je zapanjeno zurila u njega. „Povređeni muškarac koji se oporavljao u
Eversbiju? Zašto… kako…?“
„Zaboravio sam ranije da ti pomenem kako je Rensom zaradio te povrede. Radio je
za vladu Engleske kao… tajni agent.“
„On je bio špijun?“
 „Špijuniranje je samo jedna od stvari kojima se bavio. Ipak, otkrio je dokaze
korupcije svojih nadređenih, i to se širilo čak do drugih grana zakonodavstva, i onda…
onda je on postao meta. Umalo su uspeli da ga ubiju.“
„A ti si mu pružio utočište“, rekla je Fibi, shvativši iznenada da je letnja poseta
Itana Rensoma imanju u Eversbiju bila mnogo više od potrage za mirnim i tihim mestom
na kom bi se brže oporavio. „Ti si ga krio.“ Bila je sve zabrinutija i prišla mu je bliže i
obavila ruke oko njegovog vrata. „Da li si i ti bio u opasnosti?“
„Nimalo“, rekao je, možda previše brzo.
„Jesi! Zašto bi bio spreman da učiniš tako nešto za stranca, i da pritom ugroziš
čitavo domaćinstvo i ljude u njemu?“
Podigao je jednu obrvu. „Hoćeš li sad da me grdiš?“
„Da, i te kako ti je potrebno da te neko dobro izgrdi! Ne želim da ti se bilo šta loše
desi.“
Vest se nasmešio i spustio joj ruke na kukove. „Primio sam Rensoma kada mu je
bila potrebna pomoć jer on nije potpuni stranac. Zapravo, ispostavilo se da nam je rod,
sa strane Rejvenelovih. Objasniću ti više o tome malo kasnije. Poenta je, Rensom mi
duguje nekoliko usluga, i lako bi mogao da dođe do tih dokumenata, pošto je položio
zakletvu za pomoćnika komesara u Metropolitan policiji. Takođe ima mogućnost i
slobodu da organizuje i usmeri malu grupu agenata, koje sam bira. Siguran sam da bi
ovo smatrao zgodnom radnom vežbom.“ Zastao je. „Naravno, ništa od ovoga ne smeš
nikada nikome da kažeš.“
„Naravno da ne.“ Fibi je odmahivala glavom potpuno zbunjena. „Onda dobro. Ako
mu napišeš pismo, postaraću se da ga odmah odnesu u poštu.“
„Više bih voleo da ga pošaljem po posebnom kuriru. Želim da ovo bude rešeno pre
nego što se Larson vrati i pre nego što budem morao da odem odavde.“
„Edvardov povratak ne znači da moraš da odeš odavde“, rekla je Fibi, i istog
trenutka se iznervirala. „Ne pita se on ko će da odsedne u mojoj kući.“
„Znam, dušo.“ Senka je preletela Vestovim licem. „Ali ne bi želela da nas dvojica
budemo predugo zajedno na istom mestu, inače će se čitava situacija pretvoriti u bure
baruta.“
„To me ni malo ne brine.“
„Ali brine mene“, rekao je tiho. „Prouzrokovao sam previše sramotnih scena i za
sobom ostavio dovoljno nesrećnih ljudi za čitav jedan život, ako ne i dva. Ne bih da se
podsećam svega toga. Ponekad se plašim…“ Zaćutao je. „Ti ne razumeš koliko je tanka
granica koja me razdvaja od čoveka kakav sam nekada bio.“
Fibi je razumela. Ili tačnije, razumela je da je to ono u šta je on verovao. Gledajući
ga saosećajno, spustila je dlanove na njegovo lice. Uz sve svoje neverovatne kvalitete,
Vest je takođe posedovao i ranjivost… osetljiva mesta u duši koja su morala da budu
dobro čuvana. Odlično – ona će ga štititi od svih ružnih scena u koje će biti upletena sa
Edvardom.
„Ma koliko dugo da rešiš da ostaneš“, rekla je, „sada mi je mnogo drago što si
ovde.“
 Vest je spustio svoje čelo na njeno, a vrelina njegovog šapata je milovala njene
usne. „Gospode, i meni je drago.“

U danima nakon tog razgovora, tišina kuće Klerovih je bila narušena energičnim
prisustvom Vesta Rejvenela i zvucima njegovih čizama na stepeništu, njegovim
dubokim glasom i srčanim smehom. Jurio je decu po hodnicima, terajući ih da ciče od
radosti. Vodio ih je napolje da skaču, unoseći za sobom prljavštinu i kamenčiće na tepih
kad bi se vratili. Istražio je svaki ćošak kuće, naučio imena kompletne posluge i
svakome postavljao nebrojena pitanja. Šarmirani njegovim humorom i dobrodušnim i
otvorenim ponašanjem, posluga je poslušno prekidala svoje poslove da bi mu odgovorili
sve što su znali o bilo čemu. Stari baštovan je bio oduševljen što je sa Vestom mogao da
razgovara o uticaju vremenskih uslova na biljke, i o najboljem načinu da se pobede
gusenice koje su uništavale cveće. Kuvarica je bila polaskana njegovim zdravim
apetitom. Dadilja Brejsgirdl je beskrajno uživala držeći mu predavanja zbog toga što je
dozvolio Džastinu da skače po baricama nakon kiše i tako uništio svoje dobre cipele.
Jednog popodneva, Fibi je krenula da traži Vesta po kući i zatekla ga u velikoj
Henrijevoj bašti kako pokušava da povrati biljkama oblik životinja. Baštom se niko nije
bavio od kada je stari baštovan oboleo od reume. Zastala je na vratima velikog
francuskog balkona i upijala scenu pred njenim očima, sa odsutnim osmehom na
usnama. Vest se popeo na merdevine i makazama je sekao jedno drvo u pravcu koji mu
je govorio stari baštovan koji je stajao ispod njega.
„Sta ti misliš?“, Vest je povikao Džastinu koji je ispod drveta skupljao grančice na
gomilu.
Dete je pogledalo kritički biljku. „I dalje mi liči na repu.“
„To je savršeno prepoznatljiva patka“, pobunio se Vest. „Eno ga telo, a ovo je
kljun.“
„Nema vrat. Patka mora da ima vrat ili ne može da kvače.“
„Ne mogu da se ne složim s tobom“ rekao je tugaljivo Vest i okrenuo se da nastavi
da seče još lišća.
Smejući se sama za sebe, Fibi se vratila nazad u kuću. Ali slika joj je ostala urezana
u glavi: Vest vodi računa o Henrijevoj voljenoj bašti i provodi vreme sa njegovim sinom.
Hvala bogu da je Džordžina otišla od kuće tokom zime. Bila bi zgrožena načinom
na koji je Vestovo prisustvo potpuno uništilo ikakav osećaj da je ovo i dalje kuća žalosti.
Nije se radilo o tome da je Henri zaboravljen, daleko od toga. Ali sada sećanja na njega
više nisu bila povezana isključivo sa tugom i mračnim mislima. Sećanje na njega se
poštovalo, dok je dašak novog života napokon ušao u kuću Klerovih. Njega niko nije
zamenio, ali bilo je tu mesta za još ljubavi. Srce je moglo da napravi mesta za ljubav,
koliko god želi.
Ujutru, Vest je voleo da doručkuje rano i bogato, nakon čega bi odjahao do neke od
farmi na imanju. Fibi je išla sa njim prvog dana, ii joj je brzo postalo jasno da je njeno
prisustvo samo plašilo ljude, koji su bili nervozni i ponašali se drugačije u njenom
prisustvu. „Ma koliko da uživam u tvom društvu“, rekao joj je Vest, „moraćeš da mi
dozvoliš da im sam priđem. Nakon ovoliko godina bez direktnog kontakta sa bilo kim
od Larsonovih, poslednje što će učiniti je da otvoreno govore o svojim problemima pred
gospodaricom imanja.“
Sledećeg dana, kada je odjahao sam, vratio se sa mnogo boljim rezultatima. Vest se
susreo sa trojicom ljudi koji su uzimali u najam najveći deo zemljišta imanja, i koji su sa
njim podelili mnogo informacija koje su mu pomogle da rasvetli određene misterije u
vođenju knjiga.
„Tvoje imanje ima neke interesantne probleme“, rekao je Vest Fibi kada se vratio
tog popodneva i pronašao je u zimskoj bašti sa mačkama. Bio je prilično optimistično
raspoložen, pošto je ceo dan proveo jašući i hodajući po poljima. Mirisao je na jesenji
vazduh, na znoj, na obrađenu zemlju i konje. Bio je to prijatan miris zemlje.
„Mislim da nisam preterano raspoložena za interesantne probleme“, rekla je Fibi
idući do poslužavnika da mu naspe čašu vode. „Radije bih da imam uobičajene
probleme.“
Vest je uzeo vodu iz njenih ruku mrmljajući reči zahvalnosti i žedno je iskapio, dok
mu je nekoliko kapi skliznulo niz vrat. Fibi je na tren bila hipnotisana pokretima
njegovog snažnog vrata, sećajući se večeri pre toga kada je bio nagnut nad njom, a
ramena i leđa mu se izvijala i mišići grčih od zadovoljstva.
„Video sam danas neko prokleto dobro zemljište“, rekao joj je spuštajući praznu
čašu na poslužavnik. „Sad razumem zašto su vaši usevi bolji nego što sam očekivao, bez
obzira na primitivne metode poljoprivrede koje koriste ljudi na farmama. Ali to se ipak
ne može izbeći – moraćeš da investiraš u kilometre kanala za isušivanje zemljišta i da
unajmiš parnu mašinu sa rotirajućim kopačima da smekša svu tu ilovaču. Nijedno polje
na tvom imanju nikada nije obrađivano dublje od visine vinske čaše. Zemljište su utabali
konji i slegalo se pod sopstvenom težinom vekovima, pa se biljke bore da puste korenje
u zemlju. Dobra vest je, jednom kad uspešno smekšate i provetrite tu zemlju, samo to će
biti dovoljno da najverovatnije duplirate količinu proizvodnje.“
„Predivno“, povikala je Fibi zadovoljno. „Je li to taj interesantan problem?“
„Ne. To ću upravo da ti ispričam. Sećaš se onih zbunjujućih unosa u
računovodstvenoj knjizi useva, u kojoj su neki stanari davali četiri različite cifre za
useve sa svojih polja?“
„Da.“
„To je zato što farmeri koji iznajmljuju zemljište za obradu od vas i dalje imaju
takozvani sistem otvorenih polja, isti kakav se koristio u srednjovekovnim vremenima.“
„Šta to znači?“
„To znači da je farma gospodina Mortona, koju sam danas posetio, podeljena na
četiri parcele koje su raštrkane u preko hiljadu hektara vaše zemlje. Mora posebno da ide
da bi obišao svaku od parcela.“
„Pa to je apsurdno!“
„Nemoguće je. I zbog toga su skoro svi veliki zemljoposednici ukinuli taj sistem
pre mnogo godina. Moraćeš da smisliš način da sva jutra zemljišta spojiš i da ih podeliš
tako da svako od tih ljudi ima jednu parcelu zemljišta pristojne veličine. Ali to neće biti
tako lako kao što možda zvuči.“
„Uopšte mi i ne zvuči lako“, rekla je Fibi mračno. „Imanje će morati iznova da
ugovara uslove iznajmljivanja zemljišta sa ljudima.“
„Pronaći ću ti nekog iskusnog arbitra za ta pitanja.“
„Mnogi će odbiti da prihvate zemljište koje je lošijeg kvaliteta od nečijeg drugog.“
„Ubedi ih da počnu da uzgajaju stoku umesto što uzgajaju kukuruz. Imaće mnogo
veći profit nego što ga imaju sad. U današnje vreme, više para leži u mleku i mesu nego
u žitu.“
Fibi je duboko uzdahnula, osećajući se napeto i uznemireno. „Očigledno Edvard i
njegov otac nisu prave osobe da se time pozabave, pošto nijedan od njih nije smatrao
bitnim ni da me uopšte obaveste o svemu tome.“ Napravila je grimasu i pogledala ga.
„Volela bih da ti sve to uradiš. Mogu li da te unajmim? Doživotno? Koliko si skup?“
Usne su mu se izvile neobično, a oči iznenada postale tvrde i bez osmeha u njima.
„Na prvi pogled, jeftin sam. Ali dolazim sa skrivenim troškovima.“
Fibi mu se približila i čvrsto ga zagrlila spustivši mu glavu na grudi.
Nakon nekoliko trenutaka, on joj je uzvratio zagrljaj i osetila je pritisak njegovog
obraza na svojoj kosi. „Pomoći ću ti“, rekao joj je. „Pobrinuću se da imaš sve što ti je
potrebno.“
Ti si sve što mi je potrebno, pomislila je. Pustila je ruke da slobodno prelaze preko
njegovog spektakularnog tela, koje joj je sad bilo tako blisko i poznato. Izazivajući ga,
prešla je dlanom preko prednjeg dela njegovih pantalona i šlica, gde se osećala čvrsta
nabreklina ispod mekane vunene tkanine. Njegovo disanje se promenilo. Kada je
podigla pogled ka njegovom licu, videla je da su mu oči ponovo postale tople, a crte lica
opuštene i ispunjene žudnjom.
„Volela bih da ne moramo da čekamo do večeras“, rekla je sa iščekivanjem u glasu.
Uveče, nakon večere, opuštali bi se sa decom u porodičnom salonu, igrajući razne igre i
čitajući, sve dok dečake ne bi poveli na spavanje. Onda bi se Vest povukao u gostinjsku
kućicu, gde bi mu se Fibi kasnije pridružila pod okriljem mraka. Pod svetlošću samo
jedne uljane lampe, on bije skidao pored kreveta, rukama i usnama stavljajući njeno
iznova otkrivano telo na slatke muke.
To će se desiti tek za nekoliko sati.
„Ne moramo da čekamo“, rekao joj je.
Njegova glava se nagnula ka njoj. Spustio je usne na njene, a jezik je nežno počeo
da se poigrava sa njom, šaljući nalete strasti i podrhtavanja na mesto mnogo niže od
njenih usana, koje je takođe čeznulo za njegovom pažnjom. Ali… gde? U zimskoj bašti
usred bela dana?
Da. Bilo šta što je on želeo. Bilo šta.
 Dvadeset i osmo poglavlje

Samo nekoliko minuta nakon toga, Vest je pribio Fibi uza zid u uglu zimske bašte,
gde su ih kamenje i paprat štitili od neželjenih pogleda. Obasuo ju je strsnim ogrubelim
poljupcima, gotovo joj grizući usta, pohlepno upijajući njen ukus. Njena koža je bila
mlečno bela sa zlatnim pegicama i podrhtavala je na dodir njegovog jezika. Jednom
rukom joj je zadigao suknju sve do struka, prstima šireći njene mekane donje usne. Igrao
se s njom, mazeći je i prstima uranjajući u njene vlažne, pulsirajuće dubine. Uzbuđivalo
ga je da gleda koliko se mučila pokušavajući da bude tiha, što joj nije sasvim polazilo za
rukom. I dalje bi joj se iz grla oteo poneki nevoljni uzdah.
Nakon što je otkopčao svoje pantalone i oslobodio svoju nabreklu muškost, Vest je
čvrsto pribio Fibi uza zid i ušao u nju. Jauknula je od iznenađenja kada je shvatila da je
zajahala njegove kukove i da joj noge bespomoćno vise u vazduhu. Držeći je čvrsto,
počeo je da se nabija, svakim naletom trljajući pupoljak njenog zadovoljstva.
„Je li ovako dobro?“, upitao ju je dahćući, mada je mogao da oseti njeno stezanje
koje je davalo odgovor na to pitanje.
„Da.“
„Ne ulazim previše duboko?“
„Ne. Ne. Samo nastavi to da radiš.“ Držala se čvrsto za njegova ramena, dok je
njeno zadovoljstvo nezaustavljivo letelo sve bliže vrhuncu.
Ali kada je Vest osetio da počinje jače da ga steže, da joj se telo sve više napinje u
iščekivanju oslobađanja, primorao je sebe da se zaustavi. Ignorišući njene jauke i
migoljenje, sačekao je dok nije prošao prvi talas želje. Zatim je ponovo počeo da se
pomera, istim jednakim ritmom, vodeći je ponovo do same ivice orgazma i
zaustavljajući se. Smejao se nežno dok je ona kukala i protestovala.
„Veste… bila sam na ivici da…“ Zaustavila se, i dalje previše stidljiva da bi naglas
to izgovorila. On je to obožavao kod nje.
„Znam“, prošaputao je Vest. „Osetio sam to. Osetio sam kako me stežeš
unutrašnjim mišićima.“ Ponovo je nastavio sporo da se pomera u njoj. Bio je jedva
svestan šta joj je govorio, samo je puštao reči da padaju po njoj poput kiše od latica
cveća. „Ti si poput svile. Svaki deo tebe je toliko prelep… toliko sladak. Idući put neću
stati. Volim da te gledam kad stigneš do vrhunca… izraz tvog lica… uvek pomalo
iznenađen… kao da je to nešto što nikada nisi osetila ranije u životu. Cela pocrveniš
poput divlje ruže, svuda… tvoje malene uši budu vrele, a tvoje usne počnu da
podrhtavaju… da, upravo tako kao sad…“
Poljubio je njene rastavljene usne, uživajući u toj vlažnoj, satenskoj mekoći usana i
mekanom malom jeziku koji ga je dodirivao. Svaki put kad bi delimično izvukao svoju
muškost iz nje, njeni unutrašnji mišići bi se ludački stegnuli da ga zadrže i vrate nazad.
Uživanje je bilo toliko snažno da se pomalo i plašio da njegovo seme curi iz njega i ulazi
u taj energični, lascivni kanal. Ona je upravo doživljavala vrhunac, stežući, pulsirajući,
cedeći njegovu čvrstu nabreklu muškost, dok se on borio da održi kontrolu i stabilan
ritam da joj bude lepo. Težina njegovih semenih kesica ih je vukla nadole, i njegovo telo
je bilo spremno za vrhunac. Suzdržavao se, ulazeći duboko i jako u nju, dopuštajući joj
da jaše na tim pokretima sve dok njena unutrašnjost nije prestala da se grči.
Sada je red na njega. Osim što se nije baš pripremio za ovu situaciju. Nije imao
ovčiju kožicu9 niti bilo šta drugo u šta bi prolio svoje seme.
„Fibi“, promuklo je progovorio i dalje ulazeći u nju. „U kom džepu držiš
maramice?“
Nije odmah odgovorila. „Ova haljina nema džepove“, jedva je prozborila.
Vest se iznenada potpuno umirio, škrgućući zubima i osećajući kako se njegove
prepone bune. „Nemaš čak ni jednu jedinu maramicu?“
Gledajući ga sa izvinjavanjem u očima, odmahnula je glavom.
Glasno je opsovao. Polako je spustio njene noge na pod i izvukao svoju bolnu
muškost iz njenih toplih, sočnih dubina. Čitavo telo ga je zabolelo od tog mučenja.
„Zašto ne možeš da…“, započela je Fibi, ali joj je onda sinulo u čemu je problem.
„Oh.“
Vest je spustio obe ruke na zid pred sobom i zatvorio oči. „Daj mi par minuta“,
rekao je oštro.
Čuo je zvuke koji su mu govorili da Fibi upravo popravlja svoju odeću. Nakon
nekoliko trenutaka, čuo ju je kako mu kaže: „Mislim da ja mogu da ti pomognem.“
„Ne postoji ništa što možeš da učiniš sad.“
Začudo, Fibin veseli glas kao da je dopirao ispod njega. „Možda nikad nisam videla
nijednu erotsku razglednicu, ali sam sigurna da postoji nešto što mogu da učinim.“
Vest je širom otvorio oči i zaledio se od oduševljenja kada ju je video kako kleči
između njegovih butina. Nije ispustio ni jedan jedini zvuk kada je uhvatila njegovu
muškost obema rukama, graciozno i damski. Sagnula je glavu i njena prelepa usta su
bila na njemu. Otvorila je usne pažljivo dok ga je uzimala. Jezikom je prelazila preko
njega, kružeći i vlažeći njegov osetljivi vrh, i za samo nekoliko minuta, vrisnuo je u
ekstazi koju mu je ona donela. Bio je preplavljen njom… posedovala ga je… bio je njen
do kraja života.

Fibi je zevnula dok se pela na sprat, nakon što je izašla iz kućepaziteljkine sobe gde
su provele celo jutro proveravajući mesečni inventar domaćinstva. Raspravljalo se o
nestalim salvetama – dve je spalila neiskusna služavka, a sumnjalo se da je jedna
odletela sa žice za sušenje jednog prilično vetrovitog dana. Takođe su popričale o temi
nove mešavine praška za pranje veša – od prevelike količine sode su se čaršavi brže
tanjili. Račun za ugalj je bio prihvatljiv. Račun iz prodavnice hrane je bio pomalo visok.
Posao obavljanja inventara u domaćinstvu je uvek bio zamoran, ali joj je posebno
teško pao s obzirom na to da je Fibi veoma malo spavala prethodne noći. Vest je vodio
ljubav sa njom, naizgled satima, smeštajući je iznova u nove poze, istražujući nežno,

9 U stara vremena muškarci su koristili kondom koji je pravljen od ovčije kože – prim. prev.
strpljivo, sve dok nije bila iscrpljena od previše strastvenih vrhunaca i molila ga da
prestane.
Možda bi trebalo da se popne u svoju sobu i malo odrema. Kuća je bila tiha. Vesta
nije bilo nigde na vidiku. Sigurno je otišao negde ili… ne, nije. Zastala je u glavnom
holu kada je ugledala njegovu vitku i moćnu figuru u prednjem prijemnom salonu.
Stajao je kraj jednog od prozora i gledao na glavni kolski prilaz sa delimično
nakrivljenom glavom, što je često činio. Osetila je nalet topline kada ga je videla, što je
iznova poslalo strele nemerljive sreće kroz čitavo njeno telo.
Hodajući tiho u svojim papučama sa tankim đonom, ušunjala se u prijemni salon,
prikrala mu se dok je još uvek stajao kraj prozora. Popela se na vrhove prstiju i
pritisnula svoje dojke uz njegova leđa i prošaputala mu tik uz uvo: „Pođi sa mnom i mi
ćemo…“
Čitava soba se zavrtela oko nje sa zastrašujućom snagom. Pre nego što je uspela da
završi rečenicu, zatekla se zarobljena i pribijena uza zid. Jednom rukom joj je podigao
ruke iznad glave, dok je drugu povukao unazad kao da se sprema da je udari. Za divno
čudo, pogled na njegovu podignutu pesnicu je nije ni izbliza toliko uplašio koliko
njegove oči, čvrste i svetle poput odsjaja na oštrici velikog noža.
Ovo nije Vest, rekao joj je njen dezorijentisani mozak.
Ali ju je neverovatna fizička sličnost ovog neprijateljski nastrojenog stranca sa
Vestom još više uplašila.
Čim je leđima dodirnuta zid, zavrištala je najglasnije što može.
Istog trenutka izraz lica nepoznatog čoveka je smekšao. Spustio je pesnicu i sva
pretnja nasiljem je iznenada iščilela iz njega. Pustio joj je ruke i pogledao je pokajnički.
„Duboko se izvinjavam, miledi“, rekao je sa jakim irskim akcentom. „Kad god mi neko
priđe otpozadi, ja… ljudi to nazivaju refleksnim pokretom.“
„Ja se Vama duboko izvinjavam“, rekla je Fibi, boreći se da povrati dah i
pomerajući se dalje od njega. „Mislila sam da ste neko drugi.“ Imao je identične oči kao
Vest, jedinstvene, tamnoplave boje, oivičene crnim krugom, a iznad njih su čučale
jednako guste obrve. Ali je njegov ten bio svetlije boje, a crte lica su mu bile uže.
Takođe, videlo se zadebljanje na njegovom nosu, na mestu gde ga je nekada davno
lomio.
Oboje su se okrenuli kada je Vest ušetao u salon svojim hitrim i dugačkim
koracima, krećući se pravo ka Fibi. Uhvatio ju je za ramena, pogledom preletajući preko
nje. „Da li si povređena?“, upitao ju je kratko.
Duboka zabrinutost u njegovim očima i poznata nežnost njegovog dodira su je
momentalno opustili. „Ne, samo sam se uplašila. Ali to je bila moja greška. Prišla sam
mu otpozadi.“
Vest ju je zagrlio, rukom prelazeći preko njenih leđa dugačkim, umirujućim
pokretima. Pogledao je batlera preko ramena, koji je sigurno došao da ga obavesti da mu
je stigao posetilac. „To bi bilo sve, Hodžsone.“ Okrenuvši se ponovo ka neznancu,
progovorio je prijatnim glasom, mada je njegov pogled mogao da ubija. „Zar se tako
upoznaješ sa plemićkim damama, Rensome? Daću ti samo jedan savet: obično više vole
da im se ljubazno nakloniš i da ih pozdraviš, nego da ih bacakaš okolo kao da su
džakovi.“
Itan Rensom se pokorno obratio Fibi. „Hiljadu puta Vam se izvinjavam, miledi.
Časti mi, to se nikada više neće ponoviti.“
„I neće“, složio se Vest. „Ili ću da se bacim na tebe sa sabljom u ruci.“
Uprkos ozbiljnosti u Vestovom glasu, Rensom nije delovao kao da se uplašio, samo
se nasmešio i prišao mu da se rukuju. „Moji živci su još uvek pomalo napeti posle
prethodnog leta.“
„Kao i obično“, rekao je Vest, čvrsto stežući ruku drugog muškarca, „tvoja poseta
je utešna kao žulj na nozi.“
Fibi je bila očarana lakoćom i bliskošću sa kojom su njih dvojica komunicirali, kao
da se poznaju godinama, a ne samo nekoliko meseci. „Gospodine Rensome“, rekla je,
„nadam se da ćemo uživati u Vašem društvu tokom večere. Dobrodošli ste i da prenoćite
ovde, ako želite.“
„Zahvalan sam Vam iskreno, miledi, ali moram da se vratim sledećim vozom za
London.“ Rensom je podigao malu putnu torbu koju je spustio iza stolice. „Doneo sam
vam neke materijale da ih pogledate. Prepišite šta god želite, ali moram da vratim
originalna dokumenta nazad, pre nego što bilo ko primeti da ih nema.“
Vest ga je uplašeno pogledao. „Da li si našao nešto interesantno u dokumentima
zajma?“
Rensomove usne su se blago izvile u grimasu, ali je njegov izraz lica bio smrtno
ozbiljan kad mu je odgovorio: „Jesam.“

Dvadeset i deveto poglavlje

Dok ih je Fibi vodila do radne sobe, gde su mogli da razgovaraju u potpunoj

privatnosti, primetila je da Itan Rensom upija svaki detalj njegovog okruženja. Ne na
način na koji to radi neko ko uživa u unutrašnjoj dekoraciji, već pre kao neki nadzornik
koji proučava razdaljine i uglove u prostoru. Bio je ljubazan i prijatan, čak i prikriveno
šarmantan, zbog čega je umalo zaboravila njegovu ledenu brutalnost u prvim nesrećnim
trenucima njihovog upoznavanja.
Čak i da nije znala za Rensomovo zaposlenje u policiji, Fibi bi pretpostavila da se
nalazi na nekoj odgovornoj poziciji u nekoj potencijalno opasnoj profesiji. Bilo je
nečega skoro nalik mački u njemu – neke tihe i ubojite gracioznosti. Predosećala je da se
zbog Vestovog opuštenog prisustva on ponaša mnogo ležernije i pristupačnije nego što
bi to inače bio slučaj.
 Kada su napokon ušli u radnu sobu, Fibi i Vest su seli za sto, dok je Rensom stajao
naspram njih i počeo da slaže dokumenta na sto. Osnovni nacrt zajma i početni troškovi
su bili prilično predvidivi: neki čekovi su naslovljeni na proizvođače cigala i pločica, za
sistem isušivanja zemljišta, a drugi čekovi su bili potrošeni za instaliranje sistema.
Takođe, tu je bilo čekova za zemljišne radove poput uklanjanja živica i ravnanja terena,
kao i za krčenje zemlje. Ali uskoro su naišli na gomilu čekova ispisanih u manje
prepoznatljive svrhe.
„C. T. Houks i saradnici“, čitala je Fibi naglas, namrštivši se kada je videla iznos
od pet hiljada funti. „Kakvim poslom se oni bave?“
„To je kompanija za rezidencijalnu gradnju kuća“, odgovorio joj je Rensom.
„Zašto bi Edvard Larson platio toliko mnogo novca nekome ko gradi kuće? Da li se
oni takođe bave popravkama na farmi?“
„Verujem da ne, miledi.“
Mršteći se sve snažnije, Fibi je pažljivo proučavala sledeći veliki iznos na koji je
naišla. „Džejms Princ Hejvard iz Londona. Ko je to?“
„Kompanija koja se bavi proizvodnjom kočija“, objasnio je Vest prelećući i sam
pogledom niz spisak troškova. „Ovde su troškovi plaćeni proizvođaču sedla i ulara…
nekoj kompaniji za zapošljavanje kućne posluge… i podosta čekova napisanih u
Vinterbornovoj robnoj kući.“ Pogledao je zlokobno Rensoma odmahujući glavom u
neverici.
Fibi je iznenada palo na pamet da izgleda da njih dvojica razumeju nešto što ona
još uvek nije uspevala da shvati. Vrtela je sve te nove informacije po glavi. Kuća…
kočija… oprema za konje… kućne sluge… „Edvard je negde izgradio svoju kuću“, rekla
je zapanjeno. „Od novca koji je pozajmio iz nasledstva mog sina.“ Iznenada joj se
zavrtelo u glavi i bila joj je potrebna potpora, iako je sedela. Posmatrala je svoje tanke
bele prste kako grčevito stiskaju Vestov sako, kao da pripadaju nekome drugom. Čvrsti
mišić koji je uhvatila rukom je bio dobro poznat i umirivao ju je. „Postoji li još toga što
mi možete reći?“
Vest je progovorio mirnim, ali rezigniranim glasom. „Iznesi sve na videlo,
Rensome.“
Muškarac prekoputa njih je odsečno klimnuo glavom i izvukao još papira iz svoje
torbe. „Gospodin Larson je izgleda kupio tu kuću o kojoj je reč, u izgradnji, nedaleko
odavde, u Čiping Ongaru. Ima osam spavaćih soba, staklenu baštu i verandu.“ Rensom
je izvadio nacrte za izgradnju kuće i zemljišta i raširio ih pred njima. „Takođe postoji i
zazidan vrt kao i malena zgrada za kočiju u kojoj se nalazi kočija za jednog konja.“
Rensom se zaustavio na tren, pogledavši je pomalo zabrinuto, kao da proverava njeno
emotivno stanje pre nego što će nastaviti sa svojim otkrićima. „Larson tu kuću, samo na
papiru, izdaje po smešnoj ceni od jedne funte godišnje izvesnoj gospođi Peret, ženi od
otprilike dvadeset i dve godine.“
„Čemu toliko velika kuća za samo jednu osobu?“, upitala ga je Fibi.
„Izgleda da postoje izvesni planovi da će žena tu kuću pretvoriti jednog dana u
maleni hotel. Njeno pravo ime je Rut Peris. Ona je neudata ćerka lokalnog dugmetara,
koji živi nedaleko odavde. Porodica je siromašna, ali ugledna. Pre nekih pet godina,
gospođica Peris je napustila svoj porodični dom, kada je otkriveno da je trudna. Otišla je
da živi kod daleke rođake, tamo se porodila i na kraju vratila u Eseks, da bi se nastanila
u toj kući u Čiping Ongaru sa svojim sinom. Dečakom od četiri godine.“
Istih je godina kao Džastin, pomislila je Fibi ukočeno. „Kako se zove?“, upitala ga
je.
Usledilo je dugačko oklevanje sa druge strane. „Henri.“
Suze su je pekle u očima. Gurnula je ruku u svoj džep da izvuče maramicu, da ih
obriše.
„Miledi“, začula je Rensoma kako je pita, „da li je moguće da je Vaš muž…“
„Ne“, rekla je drhtavim glasom. „Moj muž i ja smo bili nerazdvojni, osim toga, nije
imao ni snage niti prilike da održava aferu. Nema nikakve sumnje da je dete
Edvardovo.“ Borila se da prihvati ova nova saznanja o Edvardu i da ih spoji sa
Edvardom kog je ona poznavala. Bilo je to kao da pokušava da ugura nogu u preusku
cipelu, skoro pa nemoguće.
Vest je i dalje ćutao, zureći nemo u planove kuće, mada je bilo jasno da ih uopšte
ne vidi.
„Čak i ako Larson nije otac“, rekao je Rensom, „i dalje imate dovoljno dokaza za
zloupotrebu s njegove strane. Zloupotrebio je svoju poziciju izvršitelja iskoristivši
nasledstvo Vašeg sina kao zalog za zajam, i upotrebivši taj novac za sopstvenu korist.
Kad smo već kod toga, kriva je i kompanija koja mu je izdala kredit zato što nije
proveravala gde novac odlazi, s obzirom na to da je bio namenjen isključivo za
poboljšanje zemljišta na imanju.“
„Edvardov status izvršitelja testamenta se mora odmah okončati“, rekla je Fibi,
pesnicom gužvajući maramicu u svojoj ruci. „Ipak, želim to da obavim na način koji će
najmanje unesrećiti Rut i njeno dete. Dovoljno su propatili do sada.“
„Žive u kući sa osam spavaćih soba“, istakao je Vest mračno.
Fibi se okrenula ka njemu, rukom ga gladeći po rukavu. „Ta jadna devojka je
potpuno osramoćena i uništena. Nije mogla da ima više od sedamnaest godina kada su
ona i Edvard… započeli svoje druženje. Ona sada jedva da preživljava, ne sme čak ni
otvoreno da se viđa sa svojom porodicom. A mali Henri nema oca. Oni zaslužuju naše
saosećanje.“
Vestove usne su se izvile u grimasu. „Ti i tvoji sinovi su oni kojima je naneta šteta“,
rekao je otvoreno. „Moje saosećanje ide vama.“
Rensomovo lice je smekšalo kada je čuo Fibine reći, a oči su mu sada bile toplo
plave boje. „Imate retko dobro srce, miledi. Voleo bih da sam Vam danas doneo neke
bolje vesti.“
„Zahvalna sam na Vašoj pomoći više nego što mogu da iskažem.“ Fibi se osećala
da nema reči kojima može da mu se zahvali. Bila je preplavljena svim emotivnim i
zakonskim problemima koji je tek čekaju. Trebalo je da donese toliko teških odluka.
 Nakon što ju je proučavao nekoliko trenutaka, Rensom je progovorio sa
ohrabrujućom nežnošću. „Kao što je moja majka uvek govorila: Ako ne možeš da se
rešiš svojih nevolja, prihvati ih bez mnogo muke“
Rensom je otišao iz kuće Klerovih isto onako brzo kao što se i pojavio, odnevši sa
sobom sve finansijske dokumente. Iz nekog razloga, Vestovo raspoloženje se nakon toga
vidno pokvarilo. Postao je nekako ljut i ćutljiv, i rekao je Fibi da mu je potrebno neko
vreme koje će provesti sam. Zatvorio se u radnu sobu i ostao u njoj najmanje četiri sata.
Na kraju je Fibi ipak otišla do njega, da vidi kako je. Lagano je pokucala na vrata,
ušla u sobu i prišla stolu za kojim je Vest pisao. Ispisao je skoro deset stranica sitnim,
čitkim rukopisom.
„Šta je sve to?“, upitala ga je i stala pored njega.
Vest je spustio svoje nalivpero na sto i nervozno protrljao svoj vrat. „To je spisak
preporuka za tvoje imanje, uključujući stvari koje se moraju hitno obaviti, kao i
dugoročne ciljeve. Želim da imaš jasnu ideju o tome šta bi trenutno trebalo najviše da te
brine i koje informacije su ključne, a još uvek moraš da ih saznaš. Ovaj plan će ti
pokazati kako da se postaviš kada ja odem.“
„Za ime boga, pa zar ti je prtljag već spakovan? Zvučiš kao da odlaziš sutra.“
„Ne odlazim sutra, ali uskoro. Ne mogu zauvek da ostanem ovde.“ Složio je uredno
stranice i na vrh stavio stakleni pritiskač za papir. „Moraćeš da zaposliš kvalifikovanog
pomoćnika – očekujem da tvoj otac sigurno zna nekoliko vrednih ljudi. Ko god da on
bude, moraće da razvije odnos sa ljudima koji iznajmljuju tvoje zemljište i farme, i
moraće barem da se pretvara da mu je prokleto stalo do njihovih problema.“
Fibi ga je zbunjeno posmatrala. „Da li si ti to ljut na mene?“
„Nisam, ljut sam na sebe.“
„Zbog čega?“
Namrštio se i to je još više smračilo njegov izraz lica. „To je samo moj uobičajeni
samoprezir. Ne brini zbog toga.“
Ova uznemirujuća melanholija uopšte nije ličila na njega. „Hoćeš da se
prošetamo?“, predložila mu je. „Čitav dan si zatvoren u ovoj sobi, predugo je to.
Odmahnuo je odrično glavom.
Usudila se da progovori o temi koja ih je oboje najviše brinula. „Veste, da si ti bio
na Edvardovom mestu, da li bi…“
„Nemoj“, rekao je besno. „To nije fer ni prema njemu, a ni prema meni.“
„Ne bih ti postavila to pitanje da mi nije neophodno da saznam odgovor.“
„Već znaš odgovor na to pitanje“, zarežao je. „Jedino što je važno je dobrobit tog
dečaka. On je i dalje jedini koji se u čitavoj ovoj zbrci ništa nije pitao. Nakon svega što
sam istrpeo u sopstvenom detinjstvu, nikada ne bih odbacio sopstvenog sina i njegovu
majku, bez ikakve odbrane, i prepustio ih na milost i nemilost ovom okrutnom svetu.
Da, ja bih je oženio.“
„To sam i očekivala da ćeš mi reći“, mrmljala je Fibi, voleći ga još više nego ranije,
ako je to uopšte bilo moguće. „Dakle, ti nemaš nezakonite dece.“
 „Nemam. Odnosno, prilično sam siguran da je tako. Ali nikad ne postoji potpuna
garancija za to. Za ženu koja ne voli neprijatna iznenađenja, baš umeš da izabereš
pogrešnog muškarca.“
„Nikad te ne bih stavila u istu kategoriju sa Edvardom“, pobunila se Fibi. „On je
podigao kredit na račun nasledstva mog sina. Ti nikada ne bi učinio nešto što može da
povredi Džastina ili Stivena.“
„Već sam ih povredio. Samo to neće ni znati dok ne porastu.“
„O čemu to, za ime boga, pričaš?“
„Previše sam često, u prošlosti, pravio najgore javne scene u najneprikladnijim
trenucima, pred ljudima koji nikako nisu trebali tome da prisustvuju. Bio sam apsolutna
svinja. Tukao sam se na zabavama. Pišao sam u fontane i povraćao u saksije s biljkama.
Spavao sam s tuđim ženama, uništio neke brakove. Potrebne su godine izuzetne
posvećenosti da se nečije ime toliko detaljno uništi i diskredituje, kao što sam to ja sebi
uradio, a Bog mi je svedok, postavio sam tu lestvicu baš visoko. Uvek će me pratiti
glasine i ružni tračevi, a ja većini ne mogu da se usprotivim jer sam bio uvek previše
pijan da bih znao da li se to dogodilo ili ne. Jednog dana će tvoji sinovi čuti neke od tih
priča i sva ljubav koju osećaju prema meni će se pretvoriti u pepeo. Neću da dozvolim
da moja sramota postane i njihova.“
Fibi je znala da, ako bi sada pokušala da se raspravlja sa njim, tačku po tačku, to bi
ih samo vodilo u frustraciju s njene, i samosažaljenje s njegove strane. Svakako nije
mogla da porekne da su aristokrate i visoko društvo bili čudovišno skloni osuđivanju.
Neki od njih bi sa svojih moralnih pijedestala, hvališući se svojim vrlinama, i glasno
optuživali Vesta, ignorišući sopstvene grehove. Neki drugi bi možda prevideli Vestovu
ukaljanu reputaciju ako bi im to koristilo iz nekog razloga. I ništa od toga se nije moglo
promeniti. Ali ona će naučiti Džastina i Stivena da ne veruju licemernim optužbama.
Ljubaznost i ljudskost – vrednosti koje je u njih usadila njihova majka – vodiče ih kroz
život.
„Veruj nam“, rekla je tiho. „Veruj meni i mojim sinovima da ćemo te uvek voleti.“
Vest je toliko dugo ćutao da je pomislila da nema nameru da joj odgovori na te reči.
Ali na kraju je ipak progovorio, ne gledajući je, ravnim glasom bez imalo emocija.
„Kako bih ikada mogao da računam da će neko to učiniti za mene?“

Na Fibino ogromno olakšanje, Vestovo mračno raspoloženje kao da je nestalo do

kraja tog dana. Skakao je i igrao se s dečacima posle večere, bacajući ih uvis, rvući se s
njima i prevrćući ih po vazduhu, a od njih je zauzvrat dobio mnogo cike, vriske, veselja i
beskrajnog kikotanja. U jednom trenutku je puzao na sve četiri kroz salon, poput tigra, a
obojica su ga jahala dok su mu sedeli na leđima. Kada su svi bili srećni i potpuno
iscrpljeni, bacili su se na divan kraj nje.
Džastin se smestio u Fibino krilo i naslonio glavu na njeno rame i sedeli su pod
svetlošću stone lampe sa žutim, svilenim abažurom, dok je ispred njih pucketala vatra u
kaminu. Čitala je naglas iz knjige Stiven Armstrong: Lovac na blago, i uživala u
Džastinovom hipnotisanom entuzijazmu dok su se bližili kraju jednog poglavlja.
„Stiven Armstrong je gledao kako gorući zraci sunca osvetljavaju ruševine hrama.
Sudeći po prestarim spisima koje je pronašao, u tačno tri sata nakon podneva, pojaviće
se životinjska senka, koja će im otkriti ulaz u pećinu s blagom. Dok su minuti prolazili
sporo, na jednoj od ugrađenih kamenih ploča počeo je da se pojavljuje jedva vidljiv
oblik krokodila. Direktno ispod nogu Stivena Armstronga ležalo je blago koje je on
tražio čitavog svog života, skriveno u dubokoj, mračnoj pukotini.“ Fibi je zatvorila
knjigu, smeškajući se kada se Džastin pobunio. „Sledeće poglavlje čitamo sutra“, rekla
je.
„Još malo sad?“, Džastin ju je molio s nadom u glasu. „Molim te?“
„Plašim se da je već suviše kasno.“ Fibi je bacila pogled ka Vestu, koji je odmarao
u poluležećem stavu u uglu divana, držeći Stivena naslonjenog uz svoje grudi. Izgledalo
je da njih dvojica uživaju u odmoru, a beba je jednu od svojih punačkih ruku stavila oko
Vestovog vrata.
Džastin je pogledao u pravcu u kom je ona gledala. „Mislim da bi trebalo da se
udaš za čika Vesta“, prokomentarisao je, a njegove reči su je prepale.
Zvučala je kao da se bori da dođe do daha kad je progovorila. „Zašto to kažeš,
mili?“
„Onda bi uvek imala sa kim da plešeš. Dama ne može da pleše sama ili bi se
prevrnula na glavu.“
Krajičkom oka je videla kako se Vest meškolji i proteže. Držeći Džastina snažno u
naručju, pomazila mu je tamnu kosu i poljubila ga u glavu. „Neki džentlmeni preferiraju
da se nikada ne venčaju.“
„Trebalo bi da staviš malo bakinog parfema“, rekao joj je Džastin.
Fibi je sakrila smešak i pogledala njegovo iskreno malo lice. „Džastine, zar ti se ne
sviđa kako mirišem?“
„Oh, sviđa mi se, mama, ali baka uvek miriše na tortu. Kada bi ti mirisala na tortu,
čika Vest bi sigurno želeo da te oženi.“
Osećajući istovremeno veselje i šok, Fibi se nije usuđivala da pogleda ka Vestu.
„Razmisliću o tvom savetu, dragi.“ Nežno je spustila Džastina sa svog krila i ustala.
Vest je glasno zevnuo i podigao se u sedeći položaj. Stiven se obesio na njegovom
ramenu, i dalje čvrsto spavajući.
Fibi se nasmešila i pružila ruke da preuzme bebu. „Ja ću ga uzeti.“ Pažljivo ga je
dohvatila i privila čvrsto na svoje grudi. „Dođi, Džastine, idemo gore u krevet.“
Dečak je sišao sa divana i otišao do Vesta, koji je i dalje sedeo. „Laku noć“, rekao
mu je Džastin veselo i nagnuo se da ga poljubi u obraz. To je bio prvi put da je učinio
takav gest prema Vestu, koji je ostao potpuno nepomičan i očigledno nije znao kako da
odgovori na dečakov izliv nežnosti.
Fibi je nosila Stivena ka vratima, ali se zaustavila kada je Vest ustao sa divana i
stvorio se kraj nje u nekoliko dugačkih koraka.
 Šaputao joj je u uvo, vodeći računa da govori dovoljno tiho da niko ne može da ga
čuje. „Bilo bi bolje ako bismo oboje spavali u svojim krevetima noćas. Oboma nam je
potreban odmor.“
Pokušavala je da shvati i prihvati njegove reči, trepćući od šoka, dok je osećala
kako joj jeza prelazi preko kičme. Nešto nije bilo u redu. Morala je brzo da sazna o
čemu je reč.

Trideseto poglavlje

Dugo nakon što je ušuškala decu u krevetiće, Fibi je sedela u svojoj sobi sa visoko
podignutim koienima ispred sebe koje je obgrlila rukama. Nemo se svađala sama sa
sobom. Možda je trebalo da učini to što Vest od nje traži i da ne ode u gostinjsku kućicu.
Bio je u pravu, oboma im je bio neophodan odmor. Ali ona neće moći da spava, a
verovala je da neće moći ni on.
Koliko je samo tiho u kući, ovako kasno noću. Nigde ni jednog jedinog zvuka,
osim nervoznog lupanja njenog sopstvenog srca.
Taj čudni, prazan izraz njegovog lica… koje li je emocije krio? Sa čim se to on
borio u sebi?
Naglo je donela odluku. Otići će do njega, ali neće ništa zahtevati. Samo je želela
da zna da li je on dobro.
Zavezala je težak ogrtač preko svoje spavaćice i gurnula noge u kožne papuče.
Uskoro je trčala preko vlažnog travnjaka između zimske bašte i gostinjske kuće.
Noć je bila prohladna, a zemljište oko nje je izgledao kao da noću oživi, prepuno senki i
nepomičnih, plavih odsjaja mesečine. U trenutku kada je napokon stigla do kućice,
disala je veoma plitko, delimično zbog napetosti, a delimično zbog žurbe. Papuče su joj
bile potpuno mokre od rose. Daj bože da ne bude ljut što sam došla kod njega, pomislila
je. Prsti su joj zadrhtali kad je tiho pokucala na njegova vrata i ušla u gostinjsku kućicu.
Unutra je bilo mračno, izuzimajući tanke srebrne zrake mesečine koji su se
probijali između zavesa. Da li je Vest već spavao? Nije imala nameru da ga probudi.
Okrenula se nazad ka vratima i spustila ruku na kvaku.
Vrisak joj je ostao u grlu kada je ugledala senku i postala svesna pokreta iza nje.
Vrata pred njom je čvrsto zatvorila velika i muževna ruka. Zaledila se u mestu kada ju je
Vest obgrlio obema rukama. Osetila je njegov topli dah na svom vratu, tik uz kovrdže
svoje kose. Ovlažila je jezikom svoje suve usne. „Izvini ako sam…“
Prstima joj je nežno dodirnuo usne, ućutkujući je. Nije bio zainteresovan za
razgovor.
 Rukama joj je odvezao ogrtač, ne okrećući je ka sebi, i bacio ga u stranu. Ona se
hitro izula, odahnuvši kada je skinula sa nogu mokre papuče. Kada je počela da se
okreće prema njemu, on ju je zgrabio za kukove i primorao je da i dalje bude okrenuta
leđima ka njemu, gledajući u vrata. Pritisnuo je čitavo svoje telo uz nju i ona je odmah
shvatila da je nag i uzbuđen.
Otkopčao joj je spavaćicu od vrata do pupka, i pustio je da sklizne s njenog tela na
pod. Bez ijedne reci, počeo je da joj namešta telo stavljajući joj dlanove na vrata. Jednu
svoju nogu je gurnuo između njenih butina, i tako joj raširio noge, sve dok nije stajala tu
potpuno otvorena, sa prednjim delom tela nagnutim ka napred. I dalje je stajao iza nje
kada je rukama krenuo da joj prelazi preko tela. Hvatao ju je za grudi, nežno štipkajući
osetljive vrhove i lagano ih mereći u rukama. Mazio joj je bokove, struk, zadnjicu. Jednu
ruku je zavukao između njenih butina sa prednje, a drugu sa zadnje strane njenog tela.
Ispustila je uznemireni zvuk iz grla, meškoljeći se kada ju je rastvorio i krenuo da
je dodiruje. Prstom se igrao na njenim spoljnim usnama, povlačio njene male,
najosetljivije usne, prelazeći svim prstima obe ruke po njenoj vlažnosti. Mogla je da
oseti hladan vazduh koji je milovao njeno vlažno međunožje i toplinu njegovih prstiju
kada je povukao kožu da razotkrije njen najosetljiviji, već ukrućeni pupoljak. Polako ga
je zadirkivao, igrajući se s njom, sve dok nije osetila užasnu slabost u nogama od tolike
želje. Dišući brzo i plitko, naslonila se još više na svoje ruke, očajnički se nadajući da će
je odvesti u svoj krevet.
Ali on joj se još više približio, rukama nameštajući ugao njenih kukova, i zajecala
je od iznenađenja kada je osetila da ulazi duboko u nju. Pažljivo se probijao kroz njene
otekle dubine, otvarajući je sve više svojim sporim nabijanjem i izvlačenjem. Njegova
tvrda muškost je kružila duboko u njoj, i taj osećaj je bio toliko dobar da su joj klecala
kolena. Začula je njegov tihi smeh i uhvatio ju je još snažnije za bokove. Kada je ušao
do kraja u nju, nagnuo se ka njoj i prošaputao: „Napregni noge.“
„Ne mogu“, zajaukala je. Kao da su joj se sve kosti pretvorile u želatin i mišići su
joj se tresli silovito. Jedina snaga koja joj je ostala se nalazila duboko u središtu njenog
tela, gde nije mogla da prestane da steže i stiska njegovu ogromnu muškost.
„Čak se i ne trudiš“, optužio ju je nežno i šaljivo, usnama prelazeći preko zadnje
strane njenog ramena.
Nekako je uspela da povrati dovoljno snage u kolenima da zadovolji njegovu želju,
i uzdisala je snažno kada je počeo sve jače i dublje da ulazi u nju, dublje nego ikada pre.
Svaki njegov ulazak je bio poput senzualnog udara munje, odižući joj pete sa poda.
Disala je teško i znojila se, trudeći se da se nabija žestoko na njega, osećajući kako se
sve brže i jače bliži vrhuncu. Vlažni zvuci neprekidnog sudaranja njihovih tela su je
istovremeno posramljivali i uzbuđivali i nije bilo ničega što bi mogla da učini povodom
toga. Izgubila je svaku nadu da će ikada povratiti samokontrolu. Vest je spustio jednu
ruku ka vlažnom trouglu između njenih nogu i mazio njeno pulsirajuće tkivo, dok je
drugu podigao ka njenim grudima i nežno stisnuo bradavicu između palca i kažiprsta.
To je bilo sve što joj je bilo potrebno. Pritisnula je svoje stisnute pesnice uz vrata i
neprekidno vrištala u ekstazi, mada je zvučalo kao da trpi veliko mučenje. Zadovoljenje
je protutnjalo njenim telom ne zaustavljajući se i ona mu se prepustila, tonući u teškim
talasima strasti koji su se razbijali u paramparčad negde duboko u njoj. Više zaista nije
mogla da stoji na sopstvenim nogama, bile su neupotrebljive, i on ju je podigao u
naručje i odneo u svoju spavaću sobu.
Pre nego što je spustio njeno telo do kraja na krevet, već je ponovo bio u njoj,
ulazeći duboko, skoro divljački, hvatajući je za pozadinu da bi je još snažnije navlačio
na sebe svakim novim udarcem. I dalje previše osetljiva zbog orgazma od pre nepunog
minuta, u početku se migoljila od neprijatnosti, ali joj se uskoro dopao njegov stabilni
ritam, i osetila je kako se to pretvorilo u nešto što je želela, za čim je žudela, što je
morala da ima. Izvijala je leđa dok ga je njeno telo duboko primalo, uzvraćajući mu iz
sve snage. Malo je promenio ritam, kukovima se trljajući o nju, i kada je shvatila da će i
on uskoro da doživi vrhunac, njeni unutrašnji mišići su počeli nezaustavljivo da se grče.
Hteo je da se izvuče iz nje baš u trenutku kada je ona poželela da još dublje i jače uđe u
nju. Ne razmišljajući ni časa, zarobila ga je svojim nogama sklopljenim oko njegovih
leđa.
„Nemoj da izlaziš iz mene“, prošaputala je. „Nemoj još, još samo malo…“
„Fibi, ne, moram, neću uspeti…“
„Svrši u mene. Ja to želim. Želim da ti…“
Njegovi kukovi su se zaledili na mestu, kao da su se skamenili u agoniji tog slatkog
iskušenja. Nekako je ipak uspeo da se izvuče iz nje na vreme, zakopavši glasan urlik u
čaršave oko njih, dok se njegovo telo treslo od vrhunca i pražnjenja.
Dahćući i drhteći, otkotrljao se sa nje. Seo je na ivicu kreveta i zabio lice u svoje
šake.
„Izvini, žao mi je“, rekla je Fibi sramežljivo.
„Znam.“ Njegov glas je zvučao promuklo, sa peskom u glasu. Zatim je dugo ćutao.
Zabrinuta, prišla mu je i sela pored njega, spustivši ruku na njegovu butinu. „Šta se
dešava?“
„Ne mogu više ovo da radim“, rekao je otvoreno, trudeći se da sakrije lice od
njenog pogleda. „Mislio sam da mogu, ali ovo će me ubiti.“
„Šta ja mogu da učinim?“, upitala ga je nežno. „Šta želiš od mene?“
„Moram sutra da odem odavde. Da bih pokušao da sačuvam zdrav razum. Ne
smem više da ostanem ovde sa tobom.“
 Trideset i prvo poglavlje

Nedelju dana nakon što je Vest napustio imanje Klerovih, Edvard Larson se vratio
iz Italije.
Fibi je davala sve od sebe da se ponaša uobičajeno, zadržavajući lažno veselu
fasadu zbog dece i nastavljajući bez razmišljanja da obavlja svoje svakodnevne obaveze.
U tome je bila dobra. Znala je kako da istrpi gubitak, i naučila je na najteži način da je to
neće slomiti. Ma koliko da se osećala očajno iznutra, nije sebi dozvoljavala da se
raspadne na deliće. Morala je da se suoči sa previše važnih obaveza, posebno sa onima
koje su uključivale Edvarda i prevare koju je počinio kao izvršitelj testamenta njenog
muža. Mada se užasavala same pomisli da će morati da se suoči s njim, osetila je
ogromno olakšanje kada je napokon došao u kuću Klerovih.
Čim je Edvard zakoračio u prijemni salon, Fibi je videla da je shvatio da ga čeka
nevolja. Uprkos njegovom osmehu i očiglednoj pažnji koju joj je upućivao, lice mu je
bilo napeto, a pogled fokusiran i oštar.
„Ciao, mia cara“,10 uzviknuo je i prišao joj da je poljubi. Od čvrstog, suvog
pritiska njegovih usana je osetila mučninu u dnu stomaka.
„Edvarde, lepo izgledaš“, rekla je Fibi pokazujući mu rukom da sedne pored nje.
„Italija ti je izgleda prilično prijala.“
„U Italiji je bilo predivno, kao i uvek. Džordžina je prilično zadovoljna svojim
smeštajem, a ja ću ti posle prepričati sve detalje u vezi sa tim. Ali prvo… Doznao sam
neke veoma zabrinjavajuće vesti, moja draga, koje slute na neke ozbiljne posledice.“
„Da“, rekla je Fibi ozbiljno. „I ja sam takođe svašta saznala.“
„Priča se da si imala gosta ovde u kući, koga si zabavljala tokom mog odsustva. Ti
si toliko dobronamerna i darežljiva u načinu na koji se ponašaš prema drugim ljudima da
bez sumnje očekuješ da se i oni tako ponašaju prema tebi. Međutim, ovo naše društvo –
čak i ovde na selu – nije ni upola ljubazno i fino kao ti.“ Zvuk njegovog glasa, koji je
zvučao kao da joj deli nekakav očinski savet, strašno ju je nervirao.
„Gospodin Rejvenel je došao i odseo kod nas nekoliko dana“, priznala mu je Fibi.
„Naše porodice su povezane, rođaci smo po bračnoj liniji, i zamolila sam ga za njegov
savet u vezi sa imanjem.“
„To je bila greška. Ne bih da te plašim, Fibi, ali to je zaista ogromna greška. On je
najgori tip propalice. Svaka povezanost sa njim je praktično otrovna.“
Fibi je duboko udahnula pokušavajući da se smiri. „Nije mi potrebno predavanje o
tuđim osobinama, Edvarde.“ Pogotovo ne od tebe, pomislila je.
„Njegova reputacija je uništena zauvek, njemu nema spasa. On je pijanica.
Bludnik.“

10 Zdravo, draga moja (ita.) – prim. prev.

 „Ti ne znaš ništa o njemu“, rekla je Fibi sa nervoznim očajanjem u glasu. „Niti znaš
kakav je čovek postao. Hajde da ne razgovaramo o njemu, Edvarde. Postoje neke mnogo
važnije stvari kojima moramo da se pozabavimo.“
„Video sam ga jednom na večernjoj zabavi. Njegovo ponašanje je zaista bilo
nepristojno. Pijan se teturao, pipao je i flertovao sa udatim ženama. Uvredio je svakoga
oko sebe. Nikada u životu nisam video nekoga vulgarnijeg i bednijeg. Domaćin i
domaćica su bili duboko uvređeni njegovim ponašanjem, uključujući i mene. Morao sam
da napustim zabavu prerano, samo zbog njegovog ponašanja.“
„Edvarde, dosta je bilo tih priča. On je sad otišao i to je završeno. Molim te,
saslušaj me…“
„Možda je otišao, ali je načinio dovoljno štete. Ti si previše naivna da bi to
razumela, moja nevina Fibi. Ne shvataš u kakvu si opasnost sebe dovela time što si mu
dozvolila da odsedne ovde u kući. Ljudi su već počeli da pričaju o najgorim mogućim
scenarijima svega što se ovde događalo.“ Uzeo je njenu ukočenu ruku među svoje
dlanove. „Ti i ja se moramo venčati bez trenutka odlaganja.“
„Edvarde.“
„To je jedini način da se spreči šteta, pre nego što budeš zauvek uništena.“
„Edvarde!“, rekla je oštro. „Znam sve o Rut Peris i Henriju.“ Prebledeo je kao duh
kada se okrenuo ka njoj.
„Znam sve o kući“, nastavila je Fibi, nežno izvlačeći ruku iz njegovog stiska. „I
kako si upotrebio sredstva koja si dobio od kompanije za izdavanje zajmova da sve to
finansiraš.“
Oči su mu bile ispunjene užasom čoveka čije su najmračnije tajne upravo isplivale
na svetlost dana. Njegov zaštitni oklop je pukao na paramparčad. „Kako… ko ti je
rekao? Rejvenel sigurno ima neke veze sa tim, zar ne? On pokušava da te nahuška protiv
mene. Želi te samo za sebe!“
„Ovo nema nikakve veze sa gospodinom Rejvenelom“ uzviknula je. „Ovde se radi
o tebi i tvojoj… ne znam ni kako da je nazovem. O tvojoj ljubavnici!“
Bespomoćno je odmahivao glavom, ustajući sa divana i koračajući u krug pred
njom. „Kada bi samo znala malo više kakvi su muškarci i kada bi malo bolje poznavala
svet u kom živimo. Pokušaću najbolje što mogu da ti objasnim sve na način na koji ćeš
moći da razumeš.“
Namrštila se, i dalje sedeći na divanu dok je posmatrala njegove nervozne pokrete.
„Razumem vrlo dobro da si pozajmio ogroman novac u ime mog sina, sa njegovim
nasledstvom kao zalogom, da bi smestio mladu ženu u novu kuću i zasnovao joj
domaćinstvo.“
„Ja nisam ništa ukrao. Planirao sam da sva ta sredstva vratim.“
Fibi ga je prekorno pogledala. „Osim ako se ne bi oženio sa mnom, u tom slučaju
bi sav novac ionako postao tvoj.“
„Vređaš moj karakter“, rekao je, a bol mu je deformisao lice. „Pokušavaš da me
predstaviš kao zlikovca na nivou Vesta Rejvenela.“
 „Da li si ikada planirao to da mi kažeš, Edvarde, ili si planirao da večno zadržiš Rut
Peris i njeno dete u toj kući?“
„Ne znam šta sam planirao.“
„Da li ti je palo na pamet da se venčaš sa Rut?“
„Nikada“, uzviknuo je bez imalo oklevanja.
„Ali zašto ne?“
„Ona bi uništila sve nade u moju budućnost. Otac bi me se verovatno odrekao. Bio
bih predmet podsmeha da oženim nekog tako niskog roda. Ona nema nikakvo
obrazovanje. Nema manire.“
„Sve to može da se nauči.“
„Ništa ne može da promeni ono što Rut jeste: iskrena, slatka i jednostavna devojka,
koja je potpuno pogrešan izbor za ženu nekoga na mojoj poziciji. Ona nikada neće biti
domaćica u visokom društvu niti bi ikada bila sposobna da vodi inteligentan razgovor ili
da razazna razliku između viljuške za salatu i viljuške za ribu. Osim toga, bila bi očajna
pred svim tim zahtevima koje nikada ne bi mogla da ispuni. Svaka briga za nju je
potpuno bespotrebna. Ja joj nikada ništa nisam obećao, a ona me previše voli da bi mi
uništila život.“
„Ali pogledaj šta si ti učinio s njenim životom!“, Fibi je povikala, besna u ime te
nevine devojke.
„Rut je bila ta koja je insistirala da zadrži dete. Mogla je da ga da nekome drugom
da ga podiže i da nastavi sa svojim životom. Sve što ju je dovelo u njenu sadašnju
situaciju je sama izabrala – uključujući i sopstveni izbor da legne u krevet sa muškarcem
za kog nije udata, od čega je sve i počelo.“
Fibine oči su se razrogačile od šoka. „Dakle, sva krivica je njena, ti ni za šta nisi
kriv?“
„Rizik afere je uvek mnogo veći za ženu. Ona je to dobro razumela.“
Da li je ovo zaista Edvard kog je poznavala tolike godine? Gde je sad bio onaj
visoko moralni, brižni muškarac koji je uvek pokazivao izrazito poštovanje koje je gajio
prema ženama? Da li se on nekako promenio, a da ona to nije ni primetila? Ili je oduvek
bio ovakav, samo je to dobro krio pod lažnim slojevima svoje ličnosti?
„Ja sam je iskreno voleo“, nastavio je. „Zapravo, još uvek je volim. Ako ćeš se
zbog toga osećati bolje, znaj da sam duboko posramljen svojim osećanjima prema njoj i
greškama i nesavršenosti u mojoj prirodi koje su dovele do veze sa njom. Ja ovde patim
isto koliko i oni.“
„Ljubav se ne rađa iz grešaka i nesavršenosti“, rekla je Fibi tiho. „Sposobnost da
nekoga voliš je najplemenitiji kvalitet koji muškarac može da poseduje. Trebalo bi da si
počastvovan time, Edvarde. Oženi je i budi srećan sa njom i sa svojim sinom. Jedino
čega bi trebalo da se stidiš je tvoje uverenje da ona nije dovoljno dobra za tebe. Nadam
se da ćeš uspeti to da prebrodiš.“
Delovao je istovremeno zbunjeno i besno. „Čovek ne može da prebrodi činjenice,
Fibi! Ona je niskog roda. Unizila bi me. To mišljenje dele svi širom našeg sveta. Svako
ko je iole bitan bi me izbacio iz svog života. Bilo bi mnogo mesta na koja više ne bih bio
dobrodošao i bilo bi mnogo dece visokog roda kojima ne bi bilo dozvoljeno da se igraju
s mojim sinom. Svakako to možeš da razumeš.“ Glas mu je po prvi put zvučao
strastveno i žestoko. „Bog zna da je Henri to razumeo.“
Sad je došlo vreme da Fibi začuti od šoka. „On je znao za Rut? I za njeno dete?“
„Da, rekao sam mu. Oprostio mi je i pre nego što sam ga zamolio za oproštaj. Znao
je da svet tako funkcioniše, da časni muškarci nekad pokleknu pred izazovom i
iskušenjem. Razumeo je da to nije govorilo ništa o mom karakteru i svejedno je mislio
da je najbolje da se ti i ja venčamo.“
„A šta bi bilo sa Rut i njenim detetom? Šta je mislio o svemu tome?“
„Znao je da ću učiniti sve u mojoj moći da im pomognem kako znam i umem.“
Edvard je ponovo seo pored nje i dlanovima prekrio njene ruke. „Ja poznajem svoje
srce, Fibi, i znam da sam dobar čovek. Bio bih ti veran muž. Bio bih ljubazan i nežan
prema tvojim dečacima. Nikada me nisi čula da povisim glas u ljutnji, zar ne? Nikada
me nisi videla pod dejstvom alkohola niti besnog i nasilnog. Imali bismo čist i dobar
život zajedno. Život kakav zaslužujemo. Ja volim toliko toga kod tebe, Fibi. Tvoju
gracioznost i lepotu. Tvoju posvećenost Henriju. Njega je strahovito mučilo što neće
moći da brine o tebi, ali ja sam mu se zakleo da ti se nikada ništa loše neće desiti. Rekao
sam mu da nikada neće morati da brine o svojoj deci. Podizaću ih kao da su moji.“
Fibi je izvukla svoje ruke, a koža joj se neprijatno ježila od njegovog dodira. „Ne
mogu a da ne pomislim koliko je ironično što toliko želiš da budeš otac mojim
dečacima, ali ne i svom rođenom sinu.“
„Henri je želeo da budemo zajedno.“
„Edvarde, čak i pre nego što sam saznala za Rut Peris i za kredit koji si podigao,
već sam odlučila…“
„Moraš da prestaneš da misliš na nju“, prekinuo ju je sa očajanjem u glasu. „Isto
kao što sam ja spreman da ne mislim na tvoje indiskretno ponašanje. Sve to možemo da
zaboravimo. Ja ću učiniti sve što budeš tražila od mene, da se pokajem za svoje grebe,
ali mi ćemo uspeti ovo da prebrodimo. Poslaću dečaka u inostranstvo da ga tamo neko
odgaja. Nikada ga nećemo videti u životu. Ionako bi tako bilo bolje za njega, a i za nas.“
„Ne, Edvarde. Nikome ne bi bilo bolje. Ne razmišljaš trezveno.“
„Ne razmišljaš ni ti“, odgovorio joj je.
Možda je bio u pravu. Misli su joj se sudarale u glavi. Nije znala da li sme da mu
veruje po pitanju Henrija. Poznavala je Henrija toliko dobro, volela je njegovu nežnost i
brigu prema drugima. Ali je takođe bio i pravi primerak svoje društvene klase, odgajan
da poštuje granice između aristokratije i običnog sveta, sa potpunim razumevanjem svih
mogućih posledica koje bi nastupile ako bi taj poredak stvari ikako bio poremećen. Da li
je Henri zaista dao svoj blagoslov budućem braku između njegovog rođaka i njegove
žene, znajući sve o situaciji jadne Rut Peris i njenog slučajno rođenog deteta?
Zatim, skoro nalik na čaroliju, sav jad i muka su se povukli iz njenog tela, i sve joj
je postalo kristalno jasno.
Ona je volela i poštovala svog muža i uvek je cenila njegovo mišljenje. Ali od sada,
ona će verovati samo sopstvenom mišljenju i sama odlučivati šta smatra lošim, a šta
dobrim. Greh nije bio ljubav, već manjak iste. Nije se trebalo plašiti skandala, već izdaje
sopstvenog morala.
„Ti i ja se nikada nećemo venčati, Edvarde“, rekla je, osećajući na tren sažaljenje
prema njemu zbog toga što je očigledno donosio veoma loše odluke za svoju budućnost,
koje će ga jednog dana uništiti. „Moraćemo o mnogo stvari da razgovaramo u narednim
danima, uključujući i način da razmrsimo sve pravne probleme. Želim da daš neopozivu
ostavku na mesto izvršitelja testamenta i imanja mog sina – i molim te da čitav taj
proces ne načiniš teškim. Za sada, samo želim da odeš odavde.“
Bio je potpuno užasnut. „Ti si sada iracionalna. Protiviš se Henrijevim željama. Ne
pada mi na pamet ništa od toga da uradim dok se ti ne smiriš.“
„Ja sam savršeno smirena. Uradi kako god želiš. Ja planiram da konsultujem
advokate.“ Smekšala je malo kada je videla koliko je on rastrojen. „Ti ćeš meni uvek biti
drag, Edvarde. Ništa ne može da izbriše ljubaznost koju si mi pružao u prošlosti. Ja
nikada nisam bila osvetoljubiva osoba, ali želim da se sve pravne veze među nama
prekinu odmah.“
„Ja ne mogu da te izgubim“, povikao je očajnički. „Bože, šta se ovo dešava? Zašto
ne možeš da budeš razumna?“ Zurio je hladnim očima u nju kao u neznanca kojeg vidi
prvi put u životu. „Da li si bila intimna sa Rejvenelom? Da li te je on zaveo? Prisilio?“
Fibi je uzdahnula, vidno umorna od njegovog ponašanja. Ustala je sa divana i
brzim koracima krenula ka vratima. „Molim te, idi sad, Edvarde.“
„Nešto ti se dogodilo. Ne ličiš na sebe.“
„Stvarno to misliš?“, upitala ga je. „Onda me nikada nisi ni poznavao. Ja sam u
potpunosti verna onome što jesam – i nikada se ne bih udala za muškarca koji bi želeo
da budem neko ko nisam.“

Trideset i drugo poglavlje

„Gospode, Rejvenele“, prokomentarisao je Tom Severin kada je Vest ušao u

njegovu kočiju i seo prekoputa njega. „Video sam čistije i urednije pacove po javnim
kućama.“
Vest ga je samo prezirno pogledao umesto odgovora. Tokom ovih nedelju dana,
otkad je otišao sa imanja Klerovih, fizički izgled i utisak koji je ostavljao na ljude mu
nije bio visoko na spisku prioriteta. Uostalom, obrijao se nedavno – možda pre jednog ili
dva dana – možda čak i tri – i bio je manje-više čist. Odeća mu je bila dobrog kvaliteta,
mada nije bila ispeglana ni uštirkana. Cipelama bi dobro došlo malo kreme za poliranje,
i da, dah mu je pomalo zaudarao, što je bilo za očekivati nakon nekoliko dana teškog
pijančenja i premalo jela. U redu, priznao je samom sebi, nije baš uzorno izgledao.
Vest je odseo u apartmanu koji je zadržao čak i nakon što se smestio u Hempširu.
Mada je mogao da koristi kuću Rejvenelovih, porodični dom u Londonu, uvek je više
voleo da ima sopstvenu privatnost. Kuvarica je dolazila nekoliko puta nedeljno da skuva
i pospremi. Bila je tamo juče, mršteći se dok je išla iz sobe u sobu i skupljala prazne
flaše i prljave čaše. Odbila je da ode sve dok nije svojim očima videla da je Vest pojeo
parče sendviča i nekoliko ukiseljenih šargarepa, a razrogačila je oči kada je insistirao da
sve to spere uz malo tamnog piva.
„Imate žednu dušu, gospodine Rejvenele“, rekla mu je mračno. Mogao je da se
zakune da je prosula ostatak tamnog piva pre nego što je krenula – sigurno nije bilo
moguće da je sve sam iskapio za jedno poslepodne. Ali opet, možda i jeste. Sve mu je
ovo izgledalo toliko prokleto blisko, ovaj bol koji je osećao duboko u stomaku, ova
beskrajna zatrovana žudnja koju ništa nije moglo da utoli. Osećao se kao da bi mogao da
se utopi u jezeru alkohola, a i dalje bi želeo da pije još.
Bio je u prilično dobrom stanju tog jutra kada je napustio imanje Klerovih.
Doručkovao je sa Fibi i decom, smeškajući se dok je posmatrao Stivena kako svojim
ručicama hvata komade pržene slanine i stiska tost sa puterom, praveći od njega
bezobličnu smesu. Džastin ga je više puta pitao kada će da se vrati kod njih, a Vest se
zatekao kako mu odgovara onako kako je oduvek mrzeo kod odraslih, kada bi video
kako nipodaštavaju time decu: „Jednog dana“, ili „Videćemo“, ili „Kad dođe pravi
trenutak“. Što su svi, čak i mala deca, znali da znači nikada.
Fibi, prokleta bila, ponašala se na najokrutniji mogući način. Bila je smirena,
nežna, i puna razumevanja. Bilo bi mu mnogo lakše da se durila ili da je bila zla prema
njemu.
Poljubila ga je za srećan put na ulaznim vratima pre nego što je otišao na
železničku stanicu… Prislonila je svoju tanku ruku uz jednu stranu njegovog lica,
mekim usnama mu je ovlaš dodirnuta obraz, ispunjavajući mu nozdrve svojim slatkim
mirisom. Zatvorio je oči, osećajući se kao da je okružen laticama ruža.
I onda ga je pustila da ode.
Već na železničkoj stanici je osetio da ga je preplavilo loše osećanje, nekakva
mešavina iscrpljenosti, natmurenosti i užasne žeđi. Planirao je da kupi voznu kartu za
Eversbi, ali je umesto toga zatekao sebe kako traži kartu do stanice Vaterlo, sa nejasnom
namerom da provede jednu noć u Londonu. Taj predah se pretvorio u dva dana, pa tri
dana, a onda je nekako izgubio svaku sposobnost da donosi bilo kakve odluke o bilo
čemu. Nešto nije bilo u redu s njim. Nije želeo da se vrati nazad u Hempšir. Nije želeo
nigde da bude.
Osećao se kao da ga je preuzela neka nevidljiva sila koja je sada kontrolisala sve
što je radio. Kao da je bio zaposednut nekakvim demonom – čitao je o stanju u kom bi
jedan ili više zlih duhova ušli u nečije telo i oduzeli mu snagu volje. Ali u njegovom
slučaju, nije umeo da govori stranim jezicima, nije imao ludačke napade niti je bio
nasilan prema sebi ili drugima. Ako je, ne znajući, bio domaćin nekakvim demonima, to
su bili neki setni i letargični demoni, koji su od njega tražili samo da spava.
Od svih ljudi koje je u Londonu poznavao, jedini koga je Vest pozvao da mu pravi
društvo je bio Tom Severin. Nije želeo da bude sam te večeri, ali nije ni želeo da
provede vreme sa nekim poput Vinterborna ili Rensoma, koji bi mu postavljali
raznorazna pitanja i nudili svoje neželjene savete, pokušavajući da ga navedu da uradi
nešto što nije želeo. Želeo je da provede veće u društvu prijatelja kojeg nije bilo briga za
njega niti za njegove probleme. Veoma zgodno, upravo to je i Severin tražio, i tako su se
dogovorili da se nađu to veće i uživaju zajedno u piću i provodu po Londonu.
„Hajde da prvo stanemo kod moje kuće“, predložio je Severin gledajući s
nezadovoljstvom njegove prljave cipele, „pa će moj lični sluga da učini šta može da te
dovedemo u red.“
„Izgledam dovoljno dobro za naše uobičajene metode lova“, rekao mu je Vest,
zureći kroz prozor u ulice kroz koje je kočija prolazila. „Ako si previše probirljiv po
pitanju mog izgleda, zaustavi kočiju da izađem na sledećem uglu.“
„Ne, nema veze. Ali večeras nećemo u obilazak uobičajenih mesta. Večeras idemo
u Džener“
Vest je poskočio kada je čuo to ime i šokirano je zurio u Severina. Poslednje mesto
na koje je želeo da ide u Londonu je bio klub za gospodu koji je posedovao Fibin otac.
„Đavola ću tamo da idem. Zaustavi prokletu kočiju, ja izlazim!“
„Šta te briga gde ćeš da piješ, sve dok ima ko da ti sipa? Hajde, Rejvenele, neću
sam tamo da idem.“
„Zašto uopšte misliš da će te pustiti da prođeš kroz vrata?“
„O tome je upravo i reč. Bio sam na spisku čekanja za članstvo punih pet godina, i
prošle nedelje su mi napokon dozvolili da uđem. Taman sam mislio da ću morati nekoga
da ubijem da bih oslobodio mesto u klubu, ali hvala bogu, neki matori osobenjak je
umro i spasio me tih problema.“
„Čestitam“, rekao mu je Vest otrovno. „Ali ja tamo ne mogu da idem. Ne želim da
rizikujem da se susretnem sa Kingstonom. On povremeno obiđe klub, da proveri kako
posluje, i kakve sam proklete sreće, on bi baš večeras rešio da dođe u klub.“
Severinove oči su zasijale od interesovanja. „Zašto želiš toliko da ga izbegneš? Šta
si uradio?“
„Ništa što bih trezan bio raspoložen da podelim s tobom.“
„Onda idemo. Naći ćemo neki tihi ćošak i ja ću da kupim najbolje piće koje imaju.
Vredeće, jer ću dobiti dobru priču.“
„Pri pomisli na prethodna iskustva“, rekao je Vest kiselo, „recimo da sam dovoljno
pametan da mi ne padne na pamet da ti poveravam bilo kakve privatne misli.“
„Ali svejedno ćeš to učiniti. Ljudi mi uvek govore razne stvari, čak i kad znaju da
će im se to obiti o glavu. Zaista ne znam zašto to rade.“
Na Vestovu žalost, Severin je bio u pravu. Čim su se smestili u jednoj od soba u
klubu Džener, zatekao se kako priča Severinu mnogo više nego što je nameravao. Krivio
je okruženje za to. Te prostorije su bile osmišljene da budu udobne. Nameštene kožnim,
dubokim Česterfild kaučima i foteljama, stolovi su bili prekriveni kristalnim flašama i
čašama, svuda su bile dnevne novine, a pored svakog stola su se nalazile i visoke,
bronzane pepeljare. Niski, tapacirani plafoni i debeli persijski tepisi su služili da priguše
buku i da ohrabre privatne razgovore. Glavna dvorana i soba za kockanje su bili mnogo
očiglednije ekstravagantno namešteni, skoro nalik na kulise u pozorištu, sa toliko zlatnih
ukrasa da bi se od toga postidela svaka barokna crkva. To su bila mesta za druženje,
kockanje i za zabavu. Ali u ovim prostorijama moćnici su vodili i poslovne i političke
razgovore, ponekad menjajući kurs čitavog Carstva na načine za koje javnost nikada
neće saznati.
Dok su razgovarali tiho, Vest je shvatio zašto se ljudi uvek poveravaju Tomu
Severinu, koji nikada nije držao moralne besede ili osuđivao, i nikada ne bi pokušao da
prorneni tuđe mišljenje ili odvrati od nečega što bi poželeo da uradiš. Severina nikada
ništa nije moglo da šokira. I mada je često umeo da bude nelojalan ili nečastan, nikada
nije bio neiskren.
„Ja ću ti reći koji je tvoj problem“, rekao mu je Severin nakon što ga je saslušao.
„To su osećanja.“
Vest je zadržao kristalnu čašu u vazduhu pre nego što mu je dodirnula usne. „Hoćeš
da kažeš da, za razliku od tebe, ja imam osećanja?“
„I ja imam osećanja, ali nikad sebi ne dozvolim da ih pretvorim u prepreke. Da sam
ja u tvojoj situaciji, na primer, oženio bih tu ženu i nikada se ne bih brinuo o tome šta je
najbolje za nju. A ako deca, koju bi podizao, postanu loša, to je njihova stvar, a ne tvoja,
zar ne? Oni će sami odlučiti da li žele ili ne žele da budu dobri. Ja sam lično uvek video
mnogo više koristi u tome da se ponašam loše u životu. Svi znaju da pokorni ljudi neće
zaista naslediti carstvo ni zemaljsko ni nebesko. Zato ja nikad ne zapošljavam pokorne
ljude.“
„A ja se iskreno nadam da nikada nećeš postati otac“, rekao mu je Vest.
„Oh, ali hoću“, rekao mu je Severin. „Uostalom, moram svoje bogatstvo nekome da
ostavim. Radije bih da to bude moj potomak – ako već ne mogu da ga ostavim sebi.“
Dok je Severin govorio, Vest je primetio krajičkom oka da je neko ko se probijao
kroz gužvu u klubu, zastao i zagledao se u njihovom smeru. Muškarac je polako prišao
njihovom stolu. Vest je spustio svoju čašu na sto i hladnokrvno odmerio čoveka.
Bio je to neki neznanac. Mladić, lepo odeven, bled i obliven znojem, kao da je
pretrpeo neki užasan šok i bilo mu je neophodno jako piće. Vest bi bio u iskušenju da mu
sipa brendi, da nije bilo činjenice da je on upravo izvukao mali revolver iz svog džepa i
usmerio ga pravo ka Vestu. Cev pištolja se vidljivo tresla.
Oko njih se začuo glasan žamor kada su upravnici kluba shvatili da je neko izvukao
pištolj. Stolovi i fotelje su se brzo praznili oko njih, a mnogi su nešto dovikivali, mada
od silne buke nije moglo da se razazna šta govore.
„Ti samoživo kopile“, rekao je stranac drhtavim glasom.
„To može da se odnosi na bilo koga od nas dvojice“, primetio je Severin blago
namršten, spuštajući svoju čašu na sto. „Koga od nas dvojice želiš da upucaš?“
 Čovek kao da nije ni čuo njegovo pitanje, bio je potpuno fokusiran samo na Vesta.
„Okrenuo si je protiv mene, ti lažljiva, manipulativna zmijo!“
„Očigledno, obraća se tebi“, rekao je Severin Vestu. „Ko je on? Da li si spavao s
njegovom ženom?“
„Ne znam“, odgovorio mu je Vest sumorno, znajući da bi trebalo da se oseća
uplašeno zbog očigledno potresenog čoveka koji je držao pištolj uperen u njega. Ali bilo
bi potrebno previše energije da privoli sebe da mu bude stalo za to šta će mu se desiti.
„Zaboravio si da otkočiš pištolj“, rekao je čoveku, koji je momentalno povukao kočnicu.
„Nemoj da ga ohrabruješ, Rejvenele“, rekao mu je Severin. „Ne znamo koliko
dobro cilja. Mogao bi greškom da pogodi mene.“ Tom Severin je ustao sa svoje fotelje i
krenuo da se približava muškarcu, koji je bio udaljen metar od njega. „Ko si ti?“, upitao
ga je. Kada nije dobio nikakav odgovor, insistirao je: „Molim Vas, gospodine? Želim da
znam Vaše ime?“
„Edvard Larson“, obrecnuo mu se mladi muškarac. „A ti se povuci unazad. Ako ću
već da visim zbog toga što ću ubiti jednog od vas, ništa me ne košta da vas ubijem
obojicu.“
Vest je netremice zurio pravo u njega. Sam bog je znao kako ga je Larson uopšte tu
pronašao, ali je bilo očigledno da ne vlada sobom. Verovatno je bio u gorem stanju od
bilo kog drugog u tom klubu, osim možda od Vesta. Bio je uredno izbrijan, dečački
lepuškast, i izgledao je kao da je verovatno veoma fin mladić kad nije ovako sumanut.
Nije bilo nikakve sumnje u to šta ga je toliko strahovito pogodilo – Vest je znao da su
sva njegova zlodela razotkrivena i da je izgubio svaku nadu u svoju budućnost sa Fibi.
Jadan čovek.
Podižući svoju čašu, Vest je promrmljao: „Samo napred, pucaj u mene.“
Severin je nastavio da razgovara sa očajnikom. „Dobri moj prijatelju, niko ne može
da te krivi što želiš da upucaš Rejvenela. Čak sam i ja, njegov najbolji prijatelj, više puta
bio u iskušenju da okončam njegov užasni život.“
„Ti mi nisi najbolji prijatelj“, rekao je Vest nakon što je otpio gutljaj brendija. „Ti
mi čak nisi ni treći najbolji prijatelj.“
„Ipak“, Severin je nastavio ne skidajući pogled sa Larsonovog unezverenog lica,
„trenutno zadovoljstvo koje bi osetio time što bi ubio Rejvenela – mada bi to svakako
bilo veliko zadovoljstvo – ne bi bilo vredno toga da odem u zatvor i da budem javno
obešen. Mnogo je bolje pustiti ga da živi i gledati kako pati svakog dana. Pogledaj
koliko je trenutno očajan. Zar ti se ne čini da su tvoje okolnosti malo bolje, sad kad
razmisliš o tome? Ja znam da je meni bolje od pogleda na njegovo propalo lice.“
„Prekini da pričaš’, eksplodirao je Larson.
Kao što je Severin i očekivao, uspeo je da skrene Larsonovu pažnju taman dovoljno
da mu neki drugi muškarac priđe potpuno neprimećeno. Jednim jedinim spretnim
pokretom, taj čovek je rukom obrglio Larsonov vrat, drugom rukom ga zgrabio za zglob
ruke i izvrnuo je, sve dok pištolj nije bio uperen ka podu.
 Čak i pre nego što je Vest uspeo dobro da osmotri neznanca koji ga je spasio,
prepoznao je snažan, duboki glas, oštar da je mogao da seče staklo, i tako elegantno
zapovednički, kao da pripadao đavolu lično. „Skidaj prst sa obarača, Larsone. Smesta!“
Bio je to Sebastijan, vojvoda od Kingstona… Fibin otac.
Vest je spustio čelo na sto ispred sebe, nevoljan da se pomeri, dok su ga njegovi
unutrašnji demoni pojurili da ga što pre obaveste da bi zaista mnogo više voleli da je
primio metak.

Trideset i treće poglavlje

Vest je nastavio da sedi dok su noćni čuvari, konobari i članovi kluba prilazili
njegovom stolu. Osećao se zarobljeno i okruženo, a opet toliko usamljeno. Severin, koji
ništa nije voleo više od toga da se nađe usred nekih zanimljivih zbivanja, uživao je kao
nikada pre. Posmatrao je Kingstona zadivljeno, što je bilo potpuno razumljivo. Vojvoda
je zaista delovao kao da je kod svoje kuće na ovom legendarnom mestu, čak je pomalo
delovao poput nekakvog Boga, sa tim neljudsko savršenim licem i prelepo skrojenom
odećom, potpuno svestan oduševljenja koje je izazivao kod drugih.
Držeći Larsona za kragnu, kao da je neposlušno štene, Kingston ga je tiho
prekorevao. „Nakon silnih sati koje sam upravo proveo sa tobom, dajući ti odlične
savete, ovo je rezultat? Ti odlučiš da pucaš u goste u mom klubu? Ti si, moj dečače,
jedno tužno protraćeno veće. Sad ideš da ohladiš glavu u zatvoru, a ujutru ću odlučiti šta
da činim s tobom.“ Prepustio je Larsona na staranje jednom od svojih krupnih čuvara,
koji ga je hitro i sa lakoćom odvukao odatle. Vojvoda se zatim okrenuo ka Vestu i
preleteo pogledom preko njega, odmahujući glavom. „Ti izgledaš kao da su te izvukli
naglavačke iz neke guste živice. Zar nemaš nikakve standarde, kad možeš tako obučen
da dođeš u moj klub? Samo zbog tog odela zaslužuješ da se nađeš u ćeliji pored
Larsona.“
„Pokušao sam da ga dovedem u red“, ponudio je Severin objašnjenje, „ali nije
želeo da mi dozvoli.“
„Malo je prekasno za dovođenje u red“, prokomentarisao je Kingston i dalje
gledajući pravo u Vesta. „U ovom trenutku mogu da preporučim jedino kompletnu
dezinfekciju.“ Okrenuo se ka drugom čuvaru. „Ispratite gospodina Rejvenela do mojih
privatnih odaja. Izgleda da ću tamo opet provesti vreme deleći savete još jednom od
izmučenih udvarača moje kćeri. Ovo mi je sigurno kazna za uludo protraćenu mladost.“
„Ja ne želim Vaše savete“, brecnuo se Vest.
„Onda je trebalo da odeš u nečiji drugi klub.“
 Vest je optužujuće pogledao u Severina, a ovaj je samo slegnuo ramenima.
Mučeći se da ustane iz svoje fotelje, Vest je zarežao: „Ja sad odlazim. Ako iko
pokuša da me zaustavi, oboriću ga na zemlju.“
Kingston nije delovao nimalo impresioniran njegovom pretnjom. „Rejvenele,
siguran sam da si snažan muškarac koji ume da udari, kad si trezan, odmoran i lepo
nahranjen. Međutim, u ovom trenutku, ti nisi ni jedno od tih stvari koje sam nabrojao.
Ovde večeras radi desetak mojih najboljih čuvara, i svi su odlično uvežbani kako da se
nose sa nezadovoljnim mušterijama. Popni se na sprat, momče moj. Izdrži nekako i upij
zrake moje sabrane mudrosti, mogao si i mnogo gore da prođeš večeras.“ Prišavši bliže
jednom od čuvara, vojvoda mu je tiho dao nekoliko instrukcija, od kojih je jedna zvučala
prilično nalik na: „Postaraj se da je čist pre nego što mu dopustiš da sedne na nameštaj.“
Vest je odlučio da ga posluša i pođe sa čuvarom, koji mu se predstavio kao Ekser.
Zapravo, i nije baš imao izbora, a nije imao ni vremena da smisli neki alternativni plan.
Osećao se pomalo slabo i ošamućeno, a glava mu je bila puna nekakvih čudnih zvukova
koji su se pojavljivali i nestajali. Gospode, koliko je samo umoran. Ne bi mu smetalo da
sasluša dugo vojvodino predavanje, ili bilo čije, sve dok bi to mogao da radi dok sedi.
Kada su krenuli da izlaze iz prostorija kluba, odjednom se Severin stvorio ispred
njih, delujući pomalo izgubljeno: „A šta ćemo sa mnom?“, upitao ih je. „Zar ćete svi
ovde samog da me ostavite?“
Vojvoda se okrenuo ka njemu i upitno podigao obrvu. „Izgleda da je tako. Da li
Vam je nešto potrebno?“
Severin je razmišljao o vojvodinom pitanju mršteći se. „Ne“, napokon je rekao,
duboko uzdahnuvši. „Imam sve na ovom svetu.“
Vest je podigao ruku da mahne Severinu za pozdrav i krenuo za Ekserom. Čuvar je
bio obučen u uniformu, napravljenu od nekog skupog materijala toliko tamnoplave boje,
da je delovala kao da je crna. Nije nigde imao nikakve zlatne ni ukrasne epolete. Umesto
toga imao je tanku, crnu, upletenu ivicu na rukavima kratkog kaputa, kao i na kragni i
manžetnama bele košulje koju je nosio ispod. Njegova odeća je bila diskretna i
jednostavna, sašivena tako da olakšava pokrete tela. Izgledala je kao savršena uniforma
za prebijanje ljudi.
Prošli su kroz jedva primetna vrata i krenuli da se penju uzanim, tamnim
stepeništem. Ekser je otvorio vrata na vrhu stepeništa i zatim su prošli kroz bogato
ukrašeno predvorje, sa oslikanim plafonom na kom se nalazilo nebo sa anđelima.
Otvorili su još jedna vrata i iza njih je ugledao prelepe sobe prepune dostojanstva i
statusa, sa zlatnim i srebrnim detaljima, svetloplavim svilenim tapetama na zidovima i
mekanim tepisima mirnih boja.
Vest je prišao najbližoj stolici i srušio se na nju. Tapacirung je bio mekan i gladak.
Ovde gore je bilo toliko tiho – kako je moguće da je toliko tiho, kada je sva buka noćnog
života Londona bila odmah tu, iza prozora, u prokletom klubu sprat niže?
Bez reči, Ekser mu je doneo čašu vode, koju Vest isprva nije ni želeo da uzme.
Međutim, nakon što je popio gutljaj, spopao ga je napad strahovite žeđi i ispio ju je
naiskap. Ekser je uzeo čašu, otišao da je ponovo napuni i vratio se sa malim paketićem
neke praškaste supstance. „Soda bikarbona, gospodine?“
„Što da ne?“, promumlao je Vest. Odmotao je paketić, zabacio glavu unazad i
isipao prašak na dno svog jezika, nakon čega ga je sprao čašom vode.
Kada je podigao glavu, ugledao je na zidu sliku u rezbarenom pozlaćenom ramu.
Bio je to predivan portret vojvotkinje sa njenom decom, dok su bili još uvek mladi.
Čitava grupica je sedela oko divana, dok je Ajvo, tek rođena beba, bio smešten u
majčinom krilu. Gabrijel, Rafael i Serafina su sedeli pored nje, dok se Fibi naslonila
preko naslona od divana. Njeno lice je bilo veoma blizu majčinog i njen izraz lica je bio
blag i pomalo nestašan, kao da se sprema da joj ispriča neku tajnu ili da je natera da se
nasmeje. Viđao je taj izraz na njenom licu i sa njenom sopstvenom decom. Kao i sa
njim.
Što je duže Vest zurio u tu sliku, sve se gore osećao. Njegovi unutrašnji demoni
nastavili da mu probadaju srce iglama. Želeo je da ode odatle, a opet, bio je sposoban da
ustane sa te stolice onoliko koliko bi bio i da je lancima vezan za nju.
Vojvodino vitko telo se pojavilo na dovratku, i posmatrao je prodorno Vesta,
procenjujući ga.
„Zašto je Larson bio ovde?“, upitao ga je Vest promuklim glasom. „Kako je Fibi?“
Te reči kao da su izazvale sažaljenje na Kingstonovom licu, i njegove crte su malo
smekšale. „Moja ćerka je dobro. Larson je svojevoljno došao ovde, u naletu panike,
pokušavajući da pridobije moju podršku da bi uspeo da ubedi Fibi da se uda za njega.
Potrudio se da predstavi čitavu situaciju u najboljem mogućem svetlu po njega,
pretpostavljajući da ću ja biti spreman da pređem preko njegove veze sa gospođicom
Peris zbog sopstvene raskalašne prošlosti. Ne moram ni da govorim koliko je bio
razočaran mojom reakcijom.“
„Moći ćete da pomognete Fibi da ga ukloni sa mesta izvršitelja imanja i
testamenta?“
„Oh, bez pogovora. Kršenje prava izvršitelja je ozbiljno kriminalno delo. Meni se
nikada nije dopadalo to što je Larson umešan u Fibin intimni život i finansijsko stanje,
ali sam se držao po strani da bih izbegao optužbe da se stalno mešam u sve. Sad kad je
prilika tu, imam nameru da se mešam koliko mi god srce ište, sve dok me opet ne
nateraju da ućutim.“
Vestov progonjen pogled se opet vratio na Fibino lice na portretu. „Ja je ne
zaslužujem“, promumlao je, bez ikakve namere da to naglas kaže.
„Naravno da je ne zaslužuješ. Niti ja zaslužujem svoju ženu. To je jedna nepoštena
činjenica života, da najgori muškarci završe sa najboljim ženama.“ Videvši Vestovo
izgubljeno lice i pogrbljena ramena, vojvoda kao da je doneo odluku. „Ništa što ti kažem
večeras neće dopreti do tebe. Neću da te pustim na ulicu u ovakvom stanju – sam bog
zna u kakve nevolje bi upao. Večeras ćeš ostati ovde, u gostinjskoj sobi, pa ćemo
razgovarati ujutru o svemu.“
„Ne, ja idem nazad u svoj stan.“
„Odlično. A šta te tamo čeka, ako smem da pitam?“
 „Moja odeća. Flaša brendija. Pola tegle ukiseljene šargarepe.“
Kingston se nasmešio. „Ja bih rekao da si ti već dovoljno ukiseljen. Ostani ovde,
Rejvenele. Poslaću Eksera i mog ličnog slugu da ti pripreme kupku i donesu neke
potrepštine – uključujući i veliku količinu sapuna.“

Vest se probudio narednog dana jedva se sećajući događaja od prethodne noći.

Podigao je glavu sa mekanog jastuka sa guščijim perjem i trepnuo u čudu kada je video
luksuzno okruženje oko sebe. Ležao je na mekanom, neverovatno udobnom krevetu sa
glatkim belim čaršavima od platna i mekanim ćebadima, preko kojih je bio prebačen
veliki svileni prekrivao. Kroz maglu se prisećao da se sinoć okupao, i da se doteturao do
kreveta uz pomoć Eksera i postarijeg ličnog sluge.
Nakon što se dobro protegao, pridigao se u krevetu i pogledao okolo po sobi,
pokušavajući da nađe svoju odeću. Jedino što je pronašao je bio muški ogrtač, prebačen
preko obližnje stolice. Osećao se odmornije nego prethodnih sedam dana, što nije
značilo da se osećao dobro, ili barem delimično srećno. Ali nekako mu danas nije sve
delovalo tmurno. Obukao je ogrtač i pozvonio zvoncem za poslugu, a lični sluga se
stvorio neverovatnom brzinom u njegovoj sobi.
„Dobar dan, gospodine Rejvenele.“
„Dan?“
„Da, gospodine. Sada je tri sata popodne.“
Vest je bio zapanjen. „Spavao sam do tri sata poslepodne?“
„Bili ste u poprilično lošem stanju, gospodine.“
„Očigledno.“ Trljajući svoje lice obema rukama, Vest ga je upitao: „Možete li da mi
donesete moju odeću? I kafu?“
„Da, gospodine. Mogu li takođe da Vam donesem vrelu vodu i potrepštine za
brijanje?“
„Ne, nemam vremena sad da se brijem. Moram da idem… na jedno mesto. Da
obavim neke stvari. Veoma brzo.“
Na Vestov užas, Kingston se pojavio na vratima, tačno u trenutku da čuje njegove
poslednje reči. „Pokušavaš da mi zbrišeš?“, upitao ga je kao da se sjajno zabavlja.
„Plašim se da će tegla ukiseljenih šargarepa morati da sačeka, Rejvenele. Nameravam
ozbiljno da popričam s tobom.“ Bacio je pogled ka starom ličnom slugi. „Donesi sve što
je potrebno za brijanje, Kalpeperu, i postaraj se da gospodin Rejvenel dobije nešto toplo
za jelo. Pošalji po mene kada bude sit i pristojnog izgleda.“
Tokom narednih sat i po, Vest se prepustio trljanju, seckanju, češljanju i grebanju.
Povrh svega toga, osećao se toliko sumorno i prepušteno na milost i nemilost sudbini, da
je dozvolio Kalpeperu i da ga obrije. Pa šta, neka mu onemoćali starac preseče grkljan,
nije ga bilo briga. To nije bio nimalo prijatan proces – njegov stomak je bio zgrčen, i
trzao se od straha sve vreme. Ali su te čvornovate ruke, sa kožom koja je visila sa njih,
bile neverovatno mirne, a pokreti britve lagani i vesti. Kada je napokon Kalpeper završio
svoj posao, bio je glatkije izbrijan nego kad ga je Fibi obrijala. Mada, ako bi morao da
bira između njih dvoje, pogled u Fibinu potkošulju bi uvek odneo pobedu, bez ikakve
sumnje.
Njegova odeća je bila nekim čudom oprana, osušena i ispeglana, a cipele su mu bile
čiste i uglačane. Nakon što se obukao, Vest je seo za mali sto u susednoj prostoriji, gde
mu je poslužena kafa sa šlagom, kao i tanjir rovitih jaja i tanko isečene šnicle od bele
pečenice, ispržene u tiganju i posute solju i seckanim peršunom. U početku ga je
užasavala sama ideja o žvakanju i gutanju hrane. Ali je ipak uzeo jedan zalogaj, pa još
jedan, i na kraju je njegov digestivni trakt počeo tiho da pevuši od zadovoljstva i
zahvalnosti, a on je slistio sve sa stola neverovatnom brzinom.
Pri kraju obroka, Kingston je došao da mu se pridruži. Poslužili su i njemu kafu,
dok su Vestu dopunili šoljicu.
„I dalje nisi sasvim u formi“, rekao je vojvoda kritički ga posmatrajući, „ali si
bolje.“
„Gospodine“, započeo je Vest, ali je morao da se zaustavi kada je osetio kako mu se
mišići grla stežu. Prokletstvo. Nije mogao da priča sa ovim čovekom o svojim intimnim
stvarima. Slomio bi se u pola razgovora. Bio je lomljiv poput stakla. Pročistio je grlo
dva puta pre nego što je nastavio. „Mislim da znam o čemu želite da pričate sa mnom, i
ja to ne mogu.“
„Odlično. Ionako sam već planirao da ja pričam većinu vremena. Preći ću odmah
na poentu. Dajem ti svoj blagoslov da se oženiš mojom ćerkom. E sad, ti ćeš, bez
sumnje, da istakneš kako nisi ni tražio moj blagoslov, što će mene navesti da te pitam, a
zašto nisi. Tada ćeš mi ti ispričati neke priče o tvojoj neprijatnoj prošlosti, dopunićeš to
nekim groznim primerima u kojima ćeš sebe što gore da opišeš, da bi me uverio koliko
nisi vredan toga da postaneš potencijalni muž i otac bilo kome, a kamoli mojoj ćerki.“
Vojvoda je otpio gutljaj kafe pre nego što je nastavio. „Moram ti reći, sve me to neće
nimalo impresionirati.“
„Neće?“, upitao ga je Vest oprezno.
„Ja sam činio gore stvari nego što ti možeš i da zamisliš, i ne, ne pada mi na pamet
da delim svoje tajne sa tobom da bih ti umirio savest. Ipak, mogu da te uverim iz
sopstvenog iskustva, da uništena reputacija može da se popravi, a da će užasne
društvene tračare u nekom trenutku preći na neki novi materijal, kojim će moći sebe
lažno da uzdižu u visine.“
„To nije moja najveća briga.“ Vest je prelazio ivicom palca preko tupog noža za
puter gore-dole bez prestanka. Terao je sebe da nastavi da priča. „Uvek ću se pitati da li
će moji unutrašnji demoni u nekom trenutku da se probude i da odvuku svakoga ko me
voli na dno, iz kojeg god kruga pakla da su tad izmileli.“
„Većina muškaraca ima svoje unutrašnje demone“, odgovorio mu je Kingston tiho.
„Sam bog zna da ih i ja imam. Kao i jedan moj prijatelj, koji je, iskreno, najbolji čovek
koga sam ikad upoznao u životu.“
„Kako uspete da ih oterate?“
„Ne možeš da ih oteraš. Naučiš kako da ih držiš zauzdane.“
„Ali šta ako ne uspem?“
 „Nemojmo da se vrtimo u krug, Rejvenele. Ti nisi savršen – sa tim se obojica
slažemo. Ali sam video i čuo dovoljno toga da budem siguran da ćeš biti najbolji partner
mojoj ćerki i da ćeš joj pružiti sve što želi i što joj je potrebno. Nećeš je sakrivati od
spoljašnjeg sveta. Ona i Henri su živeli u tom prokletom grčkom hramu na brdu, poput
nekakvih božanstava na planini Olimp, udišući samo taj redak vazduh. Ti ćeš biti otac
kakav je potreban tim dečacima. Pripremićeš ih za svet koji se veoma brzo menja i
naučićeš ih da saosećaju sa ljudima koji žive na njihovom imanju.“ Njegov prodorni
pogled se susreo sa Vestovim očima. „Ja tebe razumem, Rejvenele. Bio sam u tvojim
cipelama. Osećao sam se isto kao i ti. Plašiš se, a nisi kukavica. Suoči se sa ovim.
Prekini da bežiš. Idi i reši sve sa mojom ćerkom. Ako vas dvoje ne možete sami da
dođete do nekog zadovoljavajućeg zaključka sami, onda zaista ne zaslužuješ da se
ženiš.“
Začulo se diskretno kucanje na vratima.
„Uđite“, rekao je vojvoda, a srebrni pramenovi njegove kose su bljesnuli na suncu
dok je okretao glavu.
Sluga je otvorio vrata. „Vaša milosti“, rekao je i glavom mu pokazao ka prozoru.
Vojvoda je ustao sa stolice i prišao prozoru, gledajući dole na ulicu. „Ah. U pravom
trenutku.“ Bacio je pogled ka slugi. „Slobodno nastavi.“
„Da, Vaša milosti.“
Vest je bio previše zaokupljen svojim mislima da bi obratio pažnju na razmenu
između dvojice muškaraca u prostoriji. Tokom svog života, dovoljno puta je slušao
razna predavanja od drugih, neka od njih su bila toliko brutalna da su zauvek ostavila
pečat na njegovoj duši. Ali nikada nijedan čovek nije ovako razgovarao s njim – iskreno,
direktno, šaljivo i pomalo arogantno, na način koji ga je, nekako, još više uverio u
njegove reči. Očinski. Morao je da prizna da ga je pomalo iznerviralo pominjanje
kukavice, ali Vest nije mogao da ospori da je Kingston bio u pravu – bio je to strah. Vest
se prokleto plašio previše stvari.
Ali taj spisak je sada bio malo kraći. Upravo je precrtao brijanje sa njega. To nešto
znači, zar ne?
Kingston je prišao delimično otvorenim vratima. Razgovarao je sa nekim sa druge
strane vrata.
Prigušeni ženski glas, jedva čujan, probudio je Vestove nerve kao da ih je Lucifer
lično zapalio u istom trenutku. Toliko je brzo ustao da je umalo prevrnuo stolicu. Dok je
prilazio vratima, osetio je kako mu srce lupa sve jače i jače.
„…Povela sam decu“, govorila je. „Oni su dole sa dadiljom.“
Kingston se tiho nasmejao. „Tvoja majka će dobiti napad kad čuje da ja ovde
uživam sasvim sam sa njima, dok je ona sama u Herons pointu.“ Kingston je postao
svestan da mu se Vest približava, povukao se korak unazad i širom otvorio vrata.
Fibi.
Radost je ispunila Vesta u divljem naletu sreće. Bio je zgromljen snagom svojih
osećanja i jedino što je mogao je da nemo zuri u nju. U tom trenutku, znao je da ma šta
da se desi u budućnosti, ma šta morao da učini, više nikada u životu neće moći da je
napusti ponovo.
„Otac je poslao po mene jutros“, rekla je Fibi boreći se da dođe do daha. „Morala
sam da požurim da bih stigla na voz na vreme.“
Vest je nezgrapno zakoračio unazad kad je ona ušla u sobu.
„Ja sam svoje obavio“, rekao je vojvoda. „Sad pretpostavljam da je sve ostalo na
vama.“
„Hvala ti, oče“, odgovorila mu je šaljivo Fibi. „Pokušaćemo nekako da se snađemo
bez tebe.“
Kingston je otišao i zatvorio za sobom vrata.
Vest je ostao na istom onom mestu gde je i bio, kada se Fibi okrenula ka njemu.
Gospode bože, bilo je toliko dobro biti blizu nje. „Razmišljao sam“, rekao je promuklim
glasom.
Šeretski osmeh joj je iskrivio usne. „O čemu?“
„O poverenju. Kada sam ti rekao da ne mogu nikad da se oslonim na ideju da će me
neko voleti…“
„Da, sećam se toga.“
„Shvatio sam da pre nego što poverujem nekome… pre nego što to zaista osetim…
prvo moram da počnem tako da se ponašam. Da slepo verujem. Moram da naučim kako
se to radi. To je… teško.“
Njene prelepe oči su zasijale. „Znam, dragi“, prošaputala je.
„Ali ako ću ikada to da pokušam sa nekim, to moraš da budeš ti.“
Fibi mu je prišla malo bliže. Njene oči su bile svetle kao da su u sebi krile male
munje. „I ja sam takođe razmišljala.“
„O čemu?“
„O iznenađenjima. Vidiš, nismo nikako mogli da znamo koliko ćemo vremena
Henri i ja imati zajedno, pre nego što njegovo zdravlje počne ubrzano da propada.
Ispostavilo se, imali smo manje vremena nego što smo očekivali. Ali je vredelo. I
ponovo bih isto to uradila. Nisam se plašila njegove bolesti isto kao što se ne plašim
tvoje prošlosti, ili bilo čega što može da se sruči na nas. To su rizici koje svako
preduzima, zar ne? Jedina sigurna stvar, jedina garancija koju imamo je da ćemo se uvek
voleti.“ Njen glas je zvučao dublje, bio obojen emocijama. „A ja to osećam, Veste. Ja
tebe mnogo volim.“
Vestovo srce je sad već divljački lupalo. „Postoji samo jedan problem“, rekao je
promuklim glasom. „Jednom sam ti obećao da te nikada neću zaprositi. Ali nikada nisam
rekao da neću prihvatiti da me ti zaprosiš. Zato, Fibi, preklinjem te… zaprosi me. Jer i ja
tebe volim, kao i tvoju decu, više nego što moje srce može da podnese. Zaprosi me kao
čin milosrđa, jer ja bez tebe ne mogu da živim.“
Njen osmeh ga je zaslepljivao kada mu je prišla bliže. „Veste Rejvenele, hoćeš li da
se oženiš sa mnom?“
„Oh, Gospode, hoću.“ Povukao ju je u svoje naručje i strastveno ljubio, možda i
previše jako da bi u tome uživala, ali nije izgledalo kao da joj to imalo smeta.
 Sada će njihova priča moći da počne da se piše, njihove budućnosti će biti zauvek
ispreplitane. Dve budućnosti, spojene u jednu. Pomislio je kako je nekakva svetlost
krenula da obasjava sve oko njih, ili je to možda samo bio efekat koji su pravile suze u
njegovim očima. Ovo je, pomislio je Vest, previše sreće za običnog čoveka.
„Jesi li sigurna?“, upitao ju je još jednom između poljubaca. „Negde tamo, savršen
muškarac kojeg zaslužuješ te verovatno i dalje traži.“
Fibi se nasmejala glasno, ne skidajući usne sa njega. „Onda, hajde da požurimo –
možemo da se venčamo pre nego što on stigne ovde.“
 Beleška autora

Fraza „neka Bog ubrza oranje“, prvi put je počela da se pojavljuje početkom
petnaestog veka. Oslanja se na originalno značenje srednjevekovne engleske reči
’brzina’, gde ona zapravo označava napredak i uspeh. Orači su obično pevali pesmu koja
se isto tako zvala u periodu Oračkog ponedeljka, što je bio prvi ponedeljak nakon
Dvanaeste noći11, kada bi svi muškarci uzeli plug u ruke i bacili se na oranje, u nadi da
ih čeka uspešna sezona useva.
Sudeći po Oksfordskom engleskom rečniku reči i izraza, korišćenje malih slova x u
pismima, koja predstavljaju poljupce, datira čak do pisma koje je napisao čuveni
britanski prirodnjak Gilbert Vajt još 1763. godine. Međutim, Stiven Goranson, veoma
uvaženi istraživač i stručnjak za jezik na univerzitetu Djuk u Americi, kaže da su mala
slova x u pismima Gilberta Vajta zapravo služila kao blagoslovi, a ne kao poljupci.
Goranson smatra da su slova x počela da se koriste kao oznake za poljubac u pismima
definitivno od 1890. godine do danas, uključujući čak i pismo Vinstona Čerčila svojoj
majci: „Molim te, oprosti mi na lošem rukopisu jer sam u strahovitoj žurbi. xxx WSC.“
Kao deo sopstvenog istraživanja, gledala sam (zajedno sa svojim suprugom
Gregom koji je zaluđenik za istoriju) britanski istorijski dokumentarac na BiBiSiju pod
imenom Farme viktorijanskog doba kao i nastavak tog dokumentarna koji se nazivao
Božične farme viktorijanskog doba. Bili smo oduševljeni! Emisija oživljava svakodnevni
život na farmi u Šropšajeru sredinom devetnaestog veka, tako što su tamo poslali troje
ljudi – istoričarku Rut Gudman, i arheologe Aleksa Langlandsa i Pitera Gina – da žive i
rade tamo tokom čitavih godinu dana. Mi smo to otkrili na YouTube kanalu – odgledajte
ih i vi, oduševićete se.
Hvala vam na vašoj ljubaznosti i entuzijazmu, moji predivni čitaoci! Uživam da
delim svoja dela sa vama, i zahvalna sam na svakom danu u kom mi vi to omogućavate.
Liza Klejpas

11 Veče petog januara smatra se poslednjim, dvanaestim danom Božićnih svečanosti u Engleskoj – prim. prev.
 Omiljena čorba Vesta Rejvenela
od izgnječenog prolećnog povrća

Ovaj recept, zasnovan na većini sličnih viktorijanskih recepata je onaj koji mi često
koristimo u domaćinstvu. Ne samo da ga je lako spremiti, da je ukusan i hranljiv, već
takođe tako iskoristimo ono čudno povrće koje ponekad čami zaboravljeno u uglu fioke
u frižideru. Naravno, možete zameniti povrće iz ovog recepta ili dodati koje god povrće
želite, uključujući kupus, karfiol, paškanat i slično. Samo dodajte više temeljca 12 ako
želite da vam čorba bude tečnija i da biste je lakše izmiksali. Mada u receptu stoji da se
koriste sušene začinske biljke, uvek koristite sveže začinske biljke ako ih imate. Ja
volim da koristim majčinu dušicu i origano, ali bilo koji začini koje volite će se sjajno
uklopiti.

Sastojci:
1 velika (ili dve male) tikvice
1 velika (ili dve male) žute letnje tikve
2 šargarepe normalne veličine ili nekoliko šaka mladih šargarepa
1 crvena ili žuta velika paprika babura
4 supene kašike putera (ili maslinovog ulja)
1 kašičica usitnjenog belog luka
1 crni luk, sitno iseckan
¼ litra temeljca od piletine ili od povrća
¼ šolje paradajz pirea
1 velika konzerva belog pasulja, ispranog i proceđenog
1 kašičica soli
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 kašičica sušene majčine dušice
1 kašičica sušenog origana
Pola šolje pavlake za kuvanje

Uputstvo za pripremu:
1. Prvo iseckajte povrće na kockice veličine jednog centimetra. Nemojte da brinete
da morate biti veoma precizni, pošto će i onako svo to povrće na kraju da se

12 Bistra supa koja se procedi nakon dugotrajnog kuvanja – prim. prev.

 usitni u blenderu, ali opet je važno da delimično budu iste veličine da bi se
jednako skuvali.
2. Istopite puter u velikoj šerpi na srednjoj vatri. Dodajte beli luk, crni luk i ostalo
iseckano povrće i dinstajte ga nekih deset do petnaest minuta.
3. Dodajte temeljac, paradajz pire, pasulj, so, biber i začine. Pustite da proključa, a
zatim smanjite vatru i pustite ga tiho da se krčka najmanje pola sata ili dok svo
povrće ne bude potpuno mekano i može lako da se probuši viljuškom.
4. Izmiksajte čitavu čorbu ili ručnim mikserom ili regularnim samostojećim
kuhinjskim blenderom. Ako koristite običan mikser, što je ono što ja koristim,
vodite računa da supu miksujete u delovima – nemojte da prepunite posudu!
5. Dodajte pavlaku za kuvanje pri kraju i soli ili bibera po ukusu.
6. Servirajte čorbu sa krutonima pečenim na puteru, ako to volite, ili ako želite
zaista zasićujuć obrok, pojedite tanjir supe zajedno sa sendvičem od grilovanog
sira.