KARL GUSTAV JUNG

O SMISLU I BESMISLU
Priredio Franc Alt

PREDGOVOR

Bogati smo znanjem, ali ne

mudrošću.
(Grundwerk 7,29)

Polje znanja koje s pravom dovodimo u vezu s terminima „nov“ ili

„alternativan“ („novo doba“, „nova svest“, „ekologija“, „istraţivanje mira“,
„moderna teologija“, „alternativna medicina“ itd.) sve intezivnije otkrivaju
Karla Gustava Junga. Veliki Švajcarac koji je umro 1961. godine postaće
psiholog 21 veka i – u slučaju da preţivimo – proslaviće celokupnu nauku.
Karl Gustav Jung je duhovni iscelitelj. Kad sam 1983. godine odloţio Čitanku
K.G. Junga, pisali ste mi, čitaoče, koji ste prvi put uzeli u ruke Junga: „I samo
čitanje je blagotvorno“. Ovde sabrani citati preuzeti su iz Sabranih dela, Pisama,
Odabranih dela ( sa najvaţnijim knjigama iz Sabranih dela ), Sećanja i Dnevnika
K.G. Junga. Posebnu zahvalnost dugujem Walter-Verlag-u koji je zasluţan za
izdavanje svih ovih dela.

Ova knjiga citata ima za zadatak da čitaoca priključi na Jungovu talasnu duţinu.
Mogli biste da otkrijete neslućeno zlatno blago.

Franc Alt
UBaden-Badenu,6.oktobra1985.godine

1
 O SMISLU

SPOZNANJE SMISLA

Najmanje sa smislom, uvek je

vrednije od najvećeg bez smisla.
(Grundwerk1,40)

Kao što je telu potrebna hrana, i to ne bilo koja već samo ona što mu prija, tako
je i duši potreban smisao njenog bića, i to ne bilo koji već smisao slika i ideja,
koje mu prirodno odgovaraju, to jest onih što su nesvesnim pokrenute.

(Werke 13, 373)

Psihička iskustva nisu ukorenjena samo u spoljašnjem, i duhovni sadrţaji ne

počivaju samo na opaţanju smisla. Postoji iracionalni, unutrašnji, psihički ţivot,
takozvani „duhovni ţivot“ o kojem, s izuzetkom nekolicine „mističara“, gotovo
malo ko nešto zna ili hoće da zna. „Unutrašnji ţivot“ se uglavnom posmatra kao
besmisao i treba ga, ako je ikako moguće, isključiti. Začudo, danas to vaţi kako
za Istok tako i za Zapad.

(Briefe III, 348)

Mi se pribojavamo da egzistenciji pripišemo unutrašnji ţivot. To moţe biti čak

„patološki“ ....Mišljenja su nam vaţnija od stvarnog ţivota ...

(Briefe III, 351)

Koliko sam već puta čuo vapaj bolesnika: „Kada bih se uverio da je moj ţivot
imao bilo kakav smisao i cilj, onda mi ne bi bila potrebna sva ova nervna
napetost!“ Dotičnu osobu ne spašava ni to da li je bogata ili siromašna, niti da li
ima porodicu i poloţaj, pošto mu ta činjenica nije odavno dovoljna kao smisao
ţivota. Naprotiv, radi se o iracionalnoj nuţnosti tkzv. duhovnog ţivota, ali ona
se ne tiče ni univerziteta, ni biblioteka, niti crkava. Jer on je ne moţe naučiti,
pošto ona dodiruje samo njegovu glavu, ali ne i njegovo srce.

(Lesebuch 35)

2
Prava istina moţe zadovoljiti razum, ali ona nikada ne pokazuje smisao ljudskog
ţivota, kojeg psiha takoĎe obuhvata i izraţava. Ali moći psihe su često faktori
koji, u krajnjoj liniji, uglavnom odlučuju, u dobru kao i u zlu ... Da li su nas
moţda razum i dobra namera sačuvali od svetskog rata, ili od bilo kojeg drugog
katastrofalnog besmisla?

(Lesebuch 33)

Izvesno je da običan razum, zdravo razumevanje čovekovo, nauka kao zgusnut

common sense mogu proširiti čovekove vidik, ali ipak nikada dalje od graničnog
stuba najbanalnije stvarnosti i prosečne normalne ljudskosti. Oni, u osnovi, ne
daju odgovor na pitanje psihičkih patnji i njihovog najdubljeg značenja.
Psihoneuroza je u krajnjem slučaju bolest duše koja nije našla svoj smisao. Ali
iz ove bolesti psihe nastaje svekoliko duhovno stvaralaštvo i svekoliki napredak
duhovnih ljudi, a uzrok bolesti je duhovna regresija, duševna neplodnost.

Sa ovim saznanjem lekar katkad stupa u polje kojem se pribliţava uz velika

oklevanja. Naime, ovde na njega utiče nuţnost, isceljujuća fikcija koja bi da
isporuči duhovno značenje jer je to upravo ono za čim bolest ţudi, izvan svega
onoga što bi joj mogli pruţiti razum i nauka. Bolesnik opipava ono što ga tišti i
potpuno uobličava haotičnu zamršenost svoje neurotične psihe. Da li je lekar
dorastao ovom zadatku? On će svoga pacijenta često najpre uputiti na teologe ili
filosofe ili ga, pak, prepustiti neumitnoj bespomoćnosti vremena. Kao lekara,
njega profesionalna savest ne obavezuje da ima pogled na svet. Ali šta mu je
činiti kad jasno utvrdi od čega pacijent boluje, to jest da u njemu nema ljubavi
već samo seksualnosti niti vere, pošto su mu svet i ţivot razbili iluzije i znanje,
jer nije spoznao vlastiti smisao?

Mnogi obrazovani pacijenti kategorički odbijaju da idu kod teologa; za filosofe

neće ni da čuju jer ih istorija filosofije ostavlja ravnodušnim, a intelektualizam
im je prazniji od pustinje. A gde onda prebivaju velike filosofije ţivota i sveta
koji ne govore samo o smislu, već ga i poseduju?

(Werke, 11, 358 i dalje)

Ko vazda u strahu ţivi ima za to i razloga. Nije mali broj pacijenata kojima se
strah mora ulivati pošto se oni više ne mogu osloboditi nagona za propadanjem.
Čovek koji više ne strahuje, stoji na ivici provalije ...

Ako moj pacijent razume religiozni jezik, ja mu kaţem: „ Ne pokušavajte da

strah što vam je od Boga dat suzbijate, već nastojte da ga do kraja podnosite ...

3
(Briefe I, 492 i dalje)

POZNANJE BOGA

Bog je opšte iskustvo koje samo nejaki racionalizam i odgovarajuća teologija

zamračuju.

(Briefe II, 208)

Nauka traga za istinom ... Crkva ima istinu i zato za njom ne traga.

(Briefe I, 430)

Bog je očigledno psihička a ne fizička činjenica, to jest, ona je samo psihički, ali
ne i fizički utvrĎena.

(Grundwerk 4, 301)

O veri se govori kada se izgubi znanje. Verovanje i neverovanje u Boga samo su

supstituti. Primitivni čovek ne veruje, on zna, pošto je za njega unutrašnje
iskustvo jednako vaţno kao i spoljašnje. On još nema teologiju i nije zaslepljen
zbunjujućim pojmovima. On svoj ţivot prisilno usmerava prema spoljašnjim i
unutrašnjim činjenicama koje on ne zna da, kao mi, razdvoji. On ţivi u jednom
svetu, a mi u jednoj njegovoj polovini i verujemo, ili pak, ne verujemo u drugu.

(Briefe II, 208 i dalje)

MeĎu svim mojim pacijentima bliţih srednjem ţivotnom dobu, to jest preko
trideset pete godine, nije bilo ni jednog jedinog čiji krajnji problem nije bio
religiozan ... i ni jedan se zaista nije izlečio ko nije dosegnuo religiozno.

(Werke 11, 362)

Ljudska psiha i psihičke patnje se u mnogome potcenjuju; kao kada bi se Bog

ljudima obraćao isključivo preko radija, novina ili propovedi. Bog se ljudima
nikada nije drukčije obraćao do dušom i kroz dušu, i duša ga razume, mi ga
doţivljavamo kao nešto duševno. Onaj ko to naziva psihologiziranjem, taj
zaklanja oči što gledaju u sunce.

(Briefe I, 132)

4
Jednog lepog letnjeg dana iste godine ( 1887 ) izašao sam iz škole u podne i
krenuo prema trgu pored katedrale. Nebo se veličanstveno plavilo; bio je to
jedan od onih blistavih sunčanih dana. Krov katedrale se svetlucao, obasjan
sunčevim zracima koji su se odbijali od novih sjajno uglačanih emajliranih
pločica. Bio sam zadivljen lepotom prizora i pomislio: „Svet je divan, i crkva je
divna, i sve je to sačinio Bog koji sedi iznad svega visoko na plavom nebu, na
zlatnom prestolu i ... tu nastupa velika praznina u mom razmišljanju i osećanje
gušenja. Potpuno sam obamro i jedino sam znao: „Ne smeš dalje da razmišljaš!
Dolazi nešto strašno, nešto o čemu ne ţelim da mislim, nešto čemu ne smem čak
ni da se pribliţim ...

Skupio sam svu svoju hrabrost, kao da je trebalo da skočim u pakleni oganj, i
dopustio zabranjenoj misli da naiĎe. Ugledao sam ispred sebe divnu katedralu,
iznad plavo nebo. Bog sedi na zlatnom prestolu, visoko iznad sveta – a ispod
prestola jedna ogromna fekalija pada na blještavi novi krov, uništava ga i na
kraju ruši zidove katedrale ...

Mnogo toga što dotada nisam razumevao postalo mi je jasno. To je ono što moj
otac nije shvatio, mislio sam; propustio je da doţivi Boţju volju, opirao joj se iz
najboljih namera i najdublje vere. I zbog toga nikada nije iskusio čudo milosti
koje sve leči i čini shvatljivim. On se drţao biblijskih zapovesti kao sile vodilje;
verovao je u Boga onako kako je to Biblija nalagala i kako su ga naučili njegovi
preci. Ali nije mu bio poznat neposredni, ţivi Bog koji stoji, svemoćan i
slobodan, iznad Svoje Biblije i Svoje Crkve, koji zahteva od čoveka da
učestvuje u Njegovoj slobodi i koji je u stanju da ga primora da se odrekne
svojih sopstvenih stavova i uverenja kako bi bez ustezanja ispunio Boţju volju
...

Od tog trenutka, kada sam doţiveo milost, počela je moja prava odgovornost.
Zašto je Bog ukaljao svoju katedralu? To je za mene bila uţasna misao. Ali onda
se javilo nejasno naslućivanje da bi Bog mogao da predstavlja i nešto uţasno.
Iskusio sam mračnu i strašnu tajnu. To je bacilo senku na čitav moj ţivot, i ja
sam se duboko zamislio. Imao sam doţivljaj osećanja inferiornosti. Ja sam Ďavo,
ili svinja, mislio sam; nešto izopačeno. Tada sam počeo krišom da proučavam
Bibliju moga oca. Sa izvesnim naslaĎivanjem sam čitao u Novom zavetu o
fariseju i cariniku o tome da su grešnici izabrani. Trajni utisak na mene je
ostavila činjenica da je nepravedni upravitelj nagraĎen, i da je Petar, kolebljivac,
postavljen na stenu na kojoj je podignuta Crkva ...

5
(Erinnerungen 42-46)

Suština se gubi kad je prosuĎuje zapadnjački duh, pošto je on, iz neznanja, niti
opaţa niti poznaje: on gubi iz vida da čovek ima unutrašnje iskustvo, da mu
pripomaţe subjektivni doţivljaj iracionalne prirode koji ne uvaţava racionalne
argumente, naučne dokaze i obezvreĎuje dijagnoze.

(Briefe III, 351)

Mi nemamo pravu predstavu o Istoku. Otuda i šaljivo pitanje: koliko je nekome

potrebno vremena da pronaĎe put izbavljenja ako on Boga ljubi, a koliko ako ga
ne ljubi? Najpre bi se pomislilo da mu je potrebno mnogo više ako Boga ne
ljubi. Ali Indus kaţe: „ Ako on Boga ljubi, potrebno mu je sedam godina, ako
Boga ne ljubi, samo tri. Jer ako Boga ne ljubi on o njemu mnogo duţe misli!
Kakva prefinjena bezboţnost! Ali ovo je pitanje posve ispravno tako kako je
postavljeno.

(Grundwerk 9, 118)

BOLEST I SUDBINA

Lekar mora konkretnu patnju da razdvoji na napredak i regresiju, i ništa izvan

toga ne iskušava kao tajnu upravljanja svetom.

(Werke 11, 693)

Neurotičar nije bolestan zato što je svoju staru veru izgubio, već zato što još nije
pronašao formu svojih najplemenitijih teţnji.

(Werke 4, 331)

Pacijent moţda mora da zlo i njegovu moć iskusi i zbog njega pati, pošto on
svoje farisejstvo prema drugim ljudima, na kraju krajeva, moţe naglasiti. Moţda
mora - nazovite to kao i uvek – sudbinom ili nesvesnim, ili Bogom, sasvim je
svejedno da pripada čulima i upada u poroke, pošto mu samo „prija“ upečatljivo
iskustvo, čupa ga iz kandţi i čini zrelijim. Šta čovek treba da iskusi, kakvo mu je
izbavljenje potrebno, ako zrelije razmišlja od čega treba da se izbavi? Čovek
vidi svoju senku, njenu kosu ravan, ali on skreće pogled s nje, beţi, ne
konfrontira se, ne usuĎuje se da se uzvisi pred Bogom, sobom, pred ljude izlazi
sa svojom belom i bezbojnom odećom; on, uistinu, za svoj kukavičluk ima da

6
zahvali svojoj regresiji, anĎelizmu i perfekcionizmu. I umesto da se stidi, on
stoji u hramu i kaţe: „Hvala ti Boţe što nisam kao ovaj tu ...“.

(Grundwerk 9, 114 )

Neuroza niukom slučaju nije samo negativna, ona je i pozitivna. Samo bezdušni
racionalizam moţe, i prevideo je ovu činjenicu, da pripomogne posredstvom
jednog ogoljenog materijalističkog pogleda na svet. U stvari, neuroza zahvata
bolesnikovu psihu, ili barem, jedan njen bitan deo, i ako bi se kao odgovarajuća
racionalistička namera mogla ukloniti kao bolestan zub time se ništa ne bi
postiglo već nešto suštinski izgubilo, to jest u onoj meri u kojoj je misliocu cilj
sumnja u istinu ili koliko moralnom čoveku znači iskušenje, ili hrabrom čoveku
oslobaĎanje od straha. Neuroze se otarasiti znači isto što i postati izlišna stvar,
jer ţivot upravo gubi svoj vrhunac i time smisao. Ne bi to bilo ozdravljenje već
amputacija.

(Werke 10, 192)

Ne, kako se neuroze osloboditi da bi se na bolest privikli, već kako se ona

podnosi.

(Werke 10, 195)

Neuroze se „otarašavamo“ ako se otarasimo zloupotrebljavanog jastva. Ne

lečimo mi nju već ona leči nas. Čovek je bolestan, ali bolest je pokušaj prirode
da ga izleči. Mi bismo, dakle, od same bolesti mogli veoma mnogo da naučimo
o našem zdravlju, i u onome što neurotičaru izgleda da je za osudu leţi pravo
zlato koje mi inače nikada ne bismo pronašli.

(Werke 10, 195)

Posle ove bolesti za mene je započeo plodan period rada. Mnoga od mojih
glavnih dela su tek tada nastala. Spoznanje ili uviĎanje o kraju svih stvari
odvaţilo me je na nove preformulacije. Nisam više pokušavao da insistiram na
sopstvenom mišljenju već sam se predao struji ideja koje su navirale. Tako su
se problemi preda mnom otvarali i uobličavali, jedan za drugim ...

Tek nakon svoje bolesti sam shvatio koliko je jastvo vaţno za vlastitu sudbinu.
Jer je na taj način tu prisutno Ja, ono što je takoĎe neizrecivo, ono što izgleda
neizrecivo. Jedno Ja koje pati, traga za istinom i koje nadrasta kosmos i
sudbinu. Potom sa olakšanjem doţivi slast pobede.

(Erinnerungen, 300 i dalje)

7
 KRAJ ŢIVOTA I STAROST

Starost je krajnje nepopularna. Izgleda mi da se zaboravlja da nemoć starome

pristaje koliko i detetu znanje.

(Lesebuch, 168 i dalje)

Izgleda mi da bi opštoj psihi ljudskog roda više odgovaralo, ako bi se na smrt

gledalo kao na ispunjenje smisla ţivota i kao njegov najistinskiji cilj umesto kao
na besmisleni kraj.

(Lesebuch 172)

Čovek svakako ne bi doţiveo sedamdesetu ili osamdesetu, ako ova dugovečnost

ne bi odgovarala smislu njegove vrste. Zato njegovo popodne ţivota mora imati
vlastiti smisao i cilj, i ne sme da postane ţaljenja dostojan privezak popodneva.
Smisao jutra je bez sumnje u razvoju ličnosti, njegovom odreĎivanju i transferu
u spoljnji svet, i u brizi za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. Ali da bi se
ovaj cilj postigao, baš bogato ostvario, da li je potrebno sticanje novca, ţudnja
za osvajanjem i nastavljanjem ţivota u bilo kojem razumnom smislu izvan
postojećeg nastavljanja? Ko na takav način zakon jutra ... bez nuţde preobraća
u popodne ţivota mora platiti duševnim gubitkom; baš kao što mladić koji u
odraslom dobu hoće da se oslobodi svog dečijeg egoizma mora svoju zabludu da
izmiri sa socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica,
potomstvo - samo su ogoljena priroda bez kulture. Kultura stoji s one strane
prirodnog cilja. Da li bi, dakle, kultura mogla da postane smisao i cilj druge
polovine ţivota?

Kod primitivnih plemena na primer vidimo da su starci skoro uvek tumači

misterija i zakona, i kultura plemena se u prvom redu preko njih izraţava. Kako
u ovom pogledu stoji sa nama? Gde je mudrost naše starosti? Gde su njene tajne
i sanjarenja? Pre će biti da se to u nama mladost takmiči sa starošću. U Americi
je takoreći ideal da otac bude brat svoga sina i majka moţda mlaĎa sestra svoje
kćerke.

(Lesebuch, 159 i dalje)

Preimućstvo je i zadatak zrele starosti što je prekoračila podnevnu visinu ţivota,

omogućila kulturu.

8
(Lesebuch, 203)

Ono što je mladost nalazila i morala nalaziti spolja, čovek popodneva treba da
naĎe iznutra.

(Werke 7, 81)

Od sredine ţivota ostaje da ţivi samo ono što će umreti sa ţivotom.

(Lesebuch, 168)

Hranljiva podloga duše je prirodni ţivot. Ko ovo ne prati ostaje da visi u

vazduhu i zapanjen. Zato se mnogi ljudi u zreloj starosti udrvene, gledaju
unazad i grčevito se drţe prošlosti sa skrivenim strahom od smrti u duši; njima
je barem psihološki dosta uskraćeno od ţivotnog procesa i zato ostaju da stoje
kao sećanje na stub soli, to jest još se ţivo sećaju mladosti, ali ne mogu da
uspostave ţiv odnos prema sadašnjosti. Od sredine ţivota ţivi samo onaj ko će
sa ţivotom umreti. Jer to što se dešava u tajnom satu podneva ţivota je povratak
paraboli roĎenja smrti.

(Lesebuch, 168)

SMRT KAO CILJ

Smrt je isto toliko vaţna koliko i roĎenje i, kao i ovo, integrativni je deo ţivota.

(Werke 13, 54)

Kao što let zrna završi u meti, tako i ţivot završava u smrti koja s njim čini cilj
celokupnog ţivota. Sam njegov uspon i vrh samo su stepeni i sredstvo do cilja,
to jest način da se postigne cilj. Ova paradoksalna formula nije ništa drugo do
logički zaključak iz činjenice teţnje ka cilju i odreĎivanja smisla ţivota. Ne
mislim da ću pri tom biti okrivljen za silogističku igru. Usponom ţivota mi
potvrĎujemo smisao, zašto ne bismo i padom? Vaţno je roĎenje čoveka zašto
nije i smrt? Mlad čovek se dvadeset i više godina priprema za potpun razvitak
svoje individualne egzistencije, zašto se ne bi pripremao dvadeset i više godina
za njen kraj? Svakako, sa vrhuncem ( ţivota ) se očigledno stizalo, stiţe i stizaće
se. Ali šta se postiţe sa smrću?

9
Neprimereno mi je da u ovome trenutku u kome se od mene moţda nešto
očekuje naprečac iz tašne izvučem veru, i od svog čitaoca zatraţim da uradi ono
što on nikada ne bi mogao, to jest da u nešto veruje. Moram priznati da to nikada
nisam mogao. Zato i sada neću tvrditi da se baš mora verovati da je smrt drugo
roĎenje i da se proteţe iznad groba.

(Lesebuch,169 i dalje)

Ali ovde se budi moje lekarsko znanje kako bi se još nešto vaţno reklo o ovom
pitanju. Ja sam naime zapazio da je ţivot sa smislom uopšte bolji, bogatiji,
zdraviji od ţivota bez cilja i da je bolje ići napred nego protiv vremena nazad.
Psihijatru starost koja se ne moţe odvojiti od ţivota izgleda isto toliko
slabunjava i bolešljiva, koliko i mladost koja se ne moţe potrošiti ... Bilo bi
dakle sa psihijatrijskog stanovišta poţeljno ako bismo pomislili da je smrt samo
prelazak, deo jednog dugog i trajnog ţivotnog procesa.

(Lesebuch 162)

Smrt je veran pratilac ţivota i prati ga kao njegova senka. Moţe se videti koliko
je volja za ţivotom jednaka volji za smrću.

(Briefe I 56)

ŢIVOT POSLE SMRTI

Sa psihološkog stanovišta, izgleda da bi „onostrani ţivot“ trebalo da bude

konsekventan nastavak psihičkog ţivota u starosti.

(Erinnerungen 322)

Zbog toga sve velike religije takoĎe sadrţe onostrana obećanja, svoj nadsvetski
cilj koji smrtniku omogućuje da drugu polovinu ţivota proţivi sa sličnom
teţnjom ka cilju kao i prvu polovinu ţivota. Ali koliko su današnjem čoveku
ciljevi nastavka i vrhunca ţivota dopadljivi, toliko mu je sumnjiva ili upravo
neverovatna ideja nekakvog nastavka ţivota posle smrti.

A ipak kraj ţivota, to jest smrt, samo je onda razuman cilj ako je ţivot ili toliko
bedan da je najposle radostan ako uopšte prestane, ili ako postoji uverenje da
sunce sa istom doslednošću sa kojom se diţe u podne isto tako ide i ka svome
zalasku „ da bi obasjalo daleke narode“.

10
(Lesebuch, 161)

Ja sam u svom dugom psihološkom iskustvu došao do niza opaţanja kod ličnosti
čiju sam nesvesnu duševnu aktivnost pratio sve do pred njihovu smrt. Po
pravilu, skori kraj se pokazivao u onim simbolima kojima se takoĎe i u običnom
ţivotu tumače psihološke promene stanja, to jest simbolu ponovnog roĎenja,
promeni mesta, putovanja i tome slično. Do pre godinu dana sam bio u prilici
da višestruko pratim u nizu snova ukazivanje na blisku smrt u slučajevima gde
spoljne situacije ne navode na takvu pomisao. Umiranje, dakle, postoji pre nego
što nastupi prava smrt. Uopšte ovo se pokazuje mnogo češće u promeni vlastitog
karaktera kojoj smrt duţe vreme prethodi. Uglavnom me zbunjivalo kad
pomislim kako malo nesvesna psiha drţi do smrti. Prema tome, smrt bi trebalo
da bude nešto dosta beznačajno, ili naša psiha ne bi zakrţljala zato što slučajno
stremi ka ličnosti. Ali izgleda da se nesvesno više zanima time kako se umire, to
jest da li se na dolazak svesti o umiranju čeka ili ne ... Prinuda da se sve još više
potencira, kod smrtnika često vidljiva, moţe voditi u istom pravcu.

(Lesebuch,173 i dalje)

Ukoliko posle smrti postoji svesna egzistencija, ona bi, kako mi se čini, trebalo
da se nastavi na nivou svesti ljudskog roda, na nivou koji u svakom dobu ima
jednu gornju, iako promenljivu granicu. Ima mnogo ljudi koji tokom svog ţivota
i u trenutku smrti zaostaju u pogledu sopstvenih skrivenih moći i – što je čak
bitnije – u pogledu znanja koje su još za vreme njihovog ţivota drugi ljudi
priveli svesti. Otuda potiče njihov zahtev da u smrti dosegnu onaj deo svesnosti
koji su propustili da steknu tokom ţivota.

(Erinnerungen 311)

„Ponovno roĎenje“ je iskaz koji uopšte pripada praiskazima ljudskog roda.

(Werke 9, 131)

Sasvim lako mogu da zamislim da sam ţiveo u prethodnim vekovima i da sam

se tamo suočio sa pitanjima na koja još uvek nisam bio u stanju da odgovorim,
tako da sam morao da se ponovo rodim pošto tada nisam ispunio zadatak koji mi
je bio postavljen.

(Erinnerungen 320)

11
 O BESMISLU

LJUDSKI ROD JOŠ U STADIJUMU DETINJSTVA

Još uvek neotkrivena ostrva, ako ne i čitavi kontinenti, mogli bi da se pridodaju

modernoj svesnosti.

(Werke 8, 219)

Ovime ciljam na problem koji je daleko vaţniji nego što ga izraţavaju nekoliko
jednostavnih reči: Ljudski rod je psihološki još u stanju detinjstva – stepenu
koji se ne moţe preskočiti. Velikoj većini su potrebni autoritet, voĎenje i zakoni.
Ovu činjenicu ne smemo prevideti.

(Grundwerk 3, 122)

Naš zapadnjački razvoj od jednog primitivnog stadijuma iznenada je prekinut

prodiranjem jedne psihologije i duhovnosti koji su pripadali mnogo višem
stepenu kulture ... Mi smo se zaustavili usred jednog još uvek varvarskog
politeizma, koji vekovima iskorenjivan ili suzbijan, dopire sve do našeg doba. Ja
prihvatam da je ova okolnost zapadnjačkog duha dala zapadnjačkom duhu
poseban doprinos. Naša duhovna egzistencija se preobratila u nešto što ona još
nije dosegla i, u osnovi, još nije mogla da predstavi ... Bilo je to oslobaĎanje
svesnosti od tereta iracionalnosti i prirodnog nagona nauštrb celovitosti ličnosti.
Čovek se podelio na svesnu i nesvesnu ličnost. Svesna ličnost se mogla
domesticirati pošto se odvojila od prirodnog i primitivnog čoveka. Tako smo mi,
s jedne strane, postali disciplinovaniji, organizovaniji, racionalniji, ali s druge
strane, ostao je ugnjeteni primitivac bez obrazovanja i kulture.

Ovo objašnjava mnoge naše padove u zastrašujuće varvarstvo i takoĎe doista

plodonosnu činjenicu da što se više uspinjemo na vrh naučnih i tehničkih
postignuća, zloupotreba naših pronalazaka postaje manje opasna i demonska.
Mislim na veliku pobedu ljudskog duha – moć letenja: mi smo ostvarili prastari
čovekov san! Mislim na moderno voĎenje rata bombama! Da li je u njemu
smisao civilizacije? Štaviše, ne ukazuje li to na očiglednu činjenicu da dok se

12
naš duh uspinje do nebeskih visina naš drugi čovek, ovaj potčinjeni varvarski
individuum srlja u pakao? Naša civilizacija ne bi smela da se ponosi svojim
dostignućima; njih bismo se ipak pre trebalo da stidimo.

(Grundwerk 9,160 i dalje)

Ljudski duh još uvek mladić sve ţrtvuje novim tehničkim postignućima, ali se
paţljivo čuva da u jednom trenutku sačuva dušu.

(Briefe III, 358)

Mudrac koga ne čujemo vaţi kao budala, a budala koja izgovara opšte gluposti i
otprve proglašava prorokom i voĎom, pokatkad srećom promeni mišljenje,
inače bi ljudski rod duboko posrnuo.

(Werke 14 II, 288)

Horror novi ( strah od novog ) je kod čoveka toliko snaţan da on iz straha za

svoj vlastiti razum, čoveka koji zagolica njegov duh, proglašava neuračunljivim.

(Briefe I, 246)

Pouzdano i bezuslovno se hoće rezultati a ne eksperimenti, a da se pri tom ne

vidi da rezultati mogu nastati samo kroz sumnju i eksperimente .

(Lesebuch 146)

U gomili se, bez sumnje, odvija ţivot i najveća masa uvek tvori pravu istinu, ali
isto tako najveće katastrofe.

(Grundwerk 6, 244 )

ČOVEKOVO DEMONSTVO

Zašto, doĎavola, čovek ne moţe da odraste? Bez sumnje, gospodar ovog sveta je
Ďavo.

(Briefe I, 372)

13
Demonstvo prirode nad kojim ljudski duh prividno slavi pobedu, čovek je
neprimetno apsorbovao i postao Ďavolova marioneta. To se moglo desiti jer smo
poverovali da se time demona oslobaĎamo, pošto ih objašnjavamo kao
praznoverje. Pri tom se previĎa da su oni u osnovi prihvaćene projekcije, to jest
proizvod izvesnih faktora u čovekovoj duši.

(Werke 18 II, 635)

Đavola je najbolje isterivati strpljenjem pošto ga on nema.

(Briefe III, 25)

„Vidiš“, rekao je Ochwiay Biano, „kako belci deluju surovo. Njihove usne su
tanke, nosevi oštri, lica izbrazdana i izobličena borama. Oni uvek imaju
unezveren pogled; večito ţude za nečim. Za čim to ţude? Belci uvek nešto ţele;
uvek su nesigurni i nemirni. Mi ne znamo šta oni ţele. Mi ih ne razumemo.
Mislimo da su ludi.“

Upitao sam ga zašto misli da su svi belci ludi.

„Kaţu da razmišljaju sopstvenim glavama“, odgovorio je.

„Pa, naravno. Šta misliš, čime razmišljaju?“ upitao sam ga iznenaĎeno.

„Mi mislimo ovim“, rekao je, pokazavši na svoje srce.

Duboko sam se zamislio. Prvi put u mom ţivotu, tako mi se činilo, neko mi je
ocrtao pravu sliku belog čoveka. Kao da sve do tada nisam video ništa osim
sentimentalnih i ulepšanih slika u boji. Ovaj Indijanac je pogodio našu bolnu
tačku, razgolitio istinu za koju smo slepi. Osetio sam da se u meni podiţe nešto
nepoznato, slično bezobličnoj magli, a ipak duboko poznato. A iz te izmaglice,
izranjala je slika za slikom: najpre rimskih legija kako upadaju u gradove Galije,
i jasno usečene crte lica Julija Cezara, Scipiona Afrikanca i Pompeja. Ugledao
sam rimskog orla na Severnom moru i na obalama Belog Nila. Potom sam video
kako sv. Avgustin prenosi hrišćansku veru Britancima na vrhovima rimskih
kopalja, i najčuveniju prisilnu konverzaciju pagana od strane Karla Velikog;
potom, bande pljačkaša i ubica Krstaških armija. S potajnim bolom shvatio sam
laţ tog starog romantizma o krstaškim ratovima. Zatim su usledili Kolumbo,
Kortes i drugi osvajači koji su s vatrom, mačem, torturom i hrišćanstvom stigli
čak do tih dalekih Pueblo Indijanaca što su miroljubivo sanjarili pod suncem,
njihovim Ocem. Video sam, takoĎe, kako narode s Pacifičkih ostrva desetkuje
alkohol, sifilis i šarlah koje su im preneli misionari i sveštenstvo.

14
To je bilo dovoljno. Ono što mi sa našeg stanovišta nazivamo kolonizacijom,
misionarskim radom sa mnogobošcima, širenjem civilizacije, i tako dalje, ima i
drugo lice – lice ptice grabljivice koja nemilosrdno traga za udaljenim plenom –
lice dostojno rase pirata i hajduka. Svi orlovi i druga pljačkaško-grabeţljiva
stvorenja koja krase naše grbove deluju mi kao pogodni psihološki predstavnici
naše prave prirode.

(Erinnerungen 251 i dalje)

Ako je ikada postojala duhovna epidemija onda je to sadašnja duhovna situacija

u Nemačkoj. Sam Hitler (posle svega što sam čuo ) više je nego samo poluludak.

(Briefe I, 350; 1939)

Ne, demoni nisu savladani, to je tek još jedan teţak zadatak. Sada, pošto je
anĎeo istorije napustio Nemce, Ďavo će traţiti novu ţrtvu. I neće mu to teško
pasti. Svaki čovek koji je izgubio svoju senku, svaki narod koji je pao na
samopravičnosti, napustiće ga ... Ne zaboravimo da su i kod pobedničkih naroda
postojale iste takve fatalne zamisli kolektiviteta kao kod Nemaca, da oni isto
tako iznenadno kao i oni mogu postati plen demona.

(Mensch und Seele 174 i dalje; 1945)

Iz naše svesnosti su nestali daleki bogovi i u svom sadašnjem obliku religija ne

pruţa delatan odgovor na svetsku situaciju uopšte i „religiju“ komunizma. Tako
smo se našli u isto tako teškom poloţaju kao i prednacionalsocijalistička
Nemačka dvadesetih godina, to jest lako bismo mogli podleći opasnosti jednog
novog, ali ovoga puta sa daleko pogubnijim eksperimentima.

(Briefe 342,1960)

PROIZVOĐENJE NEPRIJATELJSKIH SLIKA

Čovekova mrţnja se uvek usredsreĎuje na nešto što njegove (vlastite) loše

osobine dovodi do svesnosti.

(Werke 6, 287)

Zapadnjaku se s druge strane gvozdene zavese ceri njegova vlastita rĎava senka.

15
(Der Mensch und seine Symbole 85)

Pošto se uopšte izraţava mišljenje da je čovek ono što o njemu njegovo svesno
biće zna i smatra bezazlenim, zlu se pridodaje još i odgovarajuća glupost.
Doduše, ne moţe se osporavati da su se dešavale i još se dešavaju prave stvari,
ali su pokatkad drukčiji oni koji ih čine.

(Lesebuch 313)

Samo glupak moţe izgubiti iz vida pretpostavke o svojoj vlastitoj prirodi

trajanja. Štaviše, ovaj nemar tvori najbolje sredstvo da iz njega nastane
instrument zla. Kao što bolesnicima od kolere i njihovoj okolini nije ni najmanje
potrebno da je kontagiozitet bolesti nesvesan, tako nimalo ne pomaţu ni
bezazlenost ni nevinost. Naprotiv, oni se transferuju na projekciju neuočljivog
zla u „drugima“. Time se intezivira oprečna pozicija na najdelatnije, jer sa
projekcijom zla ide takoĎe i strah kojeg mi pred sopstvenim zlom, doduše
nerado i prikriveno osećamo od suparnika i mnogostruko pojačava teţinu
njegove pretnje.

(Lesebuch 313 i dalje)

Pogledajmo Ďavolska sredstva razaranja! Njih su izmislila potpuno nevina

gospoda, razumni uvaţeni graĎani koji su sve ono što i sami ţelimo da budemo.
I kad čitava stvar odleti u vazduh i otvori se neopisivi pakao razaranja, izgleda
da niko za to nije odgovoran; jednostavno se dešava, a ipak je sve to čovekovo
delo. Ali pošto se svako u to slepo uveri da on nije ništa drugo do skromno i
nevaţno svesno biće koje smerno izvršava svoje zadatke i zasluţuje skromni
ţivotni opstanak, niko i ne primećuje da ovu posve racionalno organizovanu
masu-koja sebe naziva drţavom ili nacijom-kontroliše jedna prividno
nepersonalna nevidljiva ali delatna sila, koju niko i ništa ne moţe zadrţati. Ova
strahovita sila se, uglavnom, objašnjava kao strah od susedne nacije za koju se
misli da je opsednuta zlim Ďavolom. Pošto niko nije u stanju da spozna gde i
koliko je opsednut i nesvestan, jednostavno se sopstveno stanje projektuje na
susede i tako doseţe sveti zadatak da se doĎe u posed najviših kanona i zaraznog
gasa. Ono što je pri tom najgore je da su sasvim u pravu. Svim susedima je
ovladao nekontrolisan i nekontrolibilan strah upravo isti onakav kakav i on ima.
Dobro je poznata činjenica da su u ludnicama pacijenti koju boluju od straha
daleko opasniji kao takvi gonjeni gnevom ili mrţnjom.

(Grundwerk 4, 54 i dalje)

16
Psihologija rata je ovu okolnost jasno uočila: sve ono što sopstvena nacija čini je
dobro, ono što druge čine je rĎavo. Centar ovog prostaštva uvek je na razdaljini
od nekoliko kilometara iza neprijateljskih linija.

(Grundwerk 1, 158)

Projekcije preokreću okolinu u sopstveno ali nepoznato lice.

(Werke II, 18)

Na subjektu je tada da svu onu prostotu koja se tiče Ďavolje stvari koju smelo
svaljuje na druge zbog koje se čitavog ţivota ljutio, prebaci na sopstveni račun.
Najgore u prvom slučaju je ubeĎenje da, s jedne strane, ako bi se ljudi tako
ponašali ţivot bi suštinski bio podnošljiviji i, s druge strane, osećanje ţestokog
odbacivanja da se ovaj princip primeni na sebi samome – i to u stvarnosti. Ako
bi to drugi uradio – ništa bolje se ne bi moglo poţeleti; ali ako to sam treba da
učini, onda se to smatra nepoţeljnim.

Neurotično se u stvari putem neuroze primorava da ostvari ovaj napredak ali

normalno ne. Zato normalno doţivljava svoju psihičku smetnju, socijalno i
politički, u formi masovno psihološkog ispoljavanja, na primer ratova i
revolucija. Realno postojanje jednog neprijatelja kome se moţe natovariti ovo
zlo predstavlja nepredvidljivu povlasticu savesti. Barem se otvoreno moţe reći
ko je Ďavo, to jest da je posve jasno da se razlog zle kobi nalazi spolja a ne u
sopstvenom stavu.

(Grundwerk 1, 157 i dalje)

RAT I RAZARANJE OKOLINE

Reči su postale dosta jevtine. Biće je skuplje i zato se radije zamenjuje rečju.

(Briefe III, 248)

Razum se, naţalost, do sada odbacivao i upravo to što svi ţele da izbegnu
dešava se strahovitom brzinom. Prinudu na nuţnost čovek je s mukom stekao,
ali se za to otvorio bezdan sveta u kome se on nalazi, gde se moţe zaustaviti?
Nakon poslednjeg svetskog rata ukazala se nada; ona postoji i sada. Ali već preti
mogućnost kataklizme i obećava zlatno doba – najbolje jemstvo za to da grozota
pustoši beskonačno raste. I ko je kriv za takvo stanje? To je tkzv. nevini

17
daroviti, stvaralački i razumni ljudski duh koji, naţalost, i sam nije svestan
prikačenog demonstva. Da, ovaj duh čini sve da ne prepoznamo njegovo vlastito
lice i pri tom mu svi pomaţu. Ali, avaj, nema psihologije jer ovo skretanje vodi
ka samopoznanju! Potom, s vremena na vreme, pokrenu se već omiljeni ratovi
za koje je drugi kriv; i niko ne vidi da je čitav svet sumanut, da je na delu sve što
zastraţuje i plaši.

(Grundwerk 2, 249)

Gigantske katastrofe koje nam prete nisu elementarni dogaĎaji psihičke ili
biološke prirode već duševni dogaĎaji. Nama u zaprepašćujućoj meri prete
ratovi i revolucije koji nisu ništa drugo do psihičke epidemije. U svako doba
nekoliko miliona ljudi bude zaslepljeno i onda ponovo imamo svetski rat ili
razornu revoluciju. Umesto što je izloţen divljim zverima, strmoglavim stenama
i poplavama - čovek je sada izloţen svojoj duševnoj elementarnoj sili. Psihičko
je snaţna sila koja mnogostruko prevazilazi sve druge sile zemlje. Kultura koja
je obezboţila prirodu i ljudske institucije previdela je jednog boga zastrašivanja
koji prebiva u psihi. U pitanju je, ako on igde postoji, strah od Boga pred
prinudom Psihičkog.

(Lesebuch 1,31 i dalje)

Alarmantno zagaĎenje vode, postepeno rastuća radioktivnost i mračna pretnja

prenaseljenosti sa svojim genocidnim tendencijama već su posvuda rašireni iako
ne vode svuda svesno nastalom strahu; ljubi se buka pošto se od nje ne moţe
doći do reči.

(Lesebuch 366)

Zapadnjaku je potrebna premoć nad prirodom spolja a ne iznutra; oboje ih

poseduje sa skoro Ďavolskom savršenošću. Ali ono što on nema je svesno
priznanje svoje pokornosti prirodi za sebe i u sebi. Ono što je trebalo da nauči je
da ne moţe kako on ţeli. On nije spoznao da će ga njegova vlastita priroda
uništiti. On ne poznaje svoju psihu koja se samoubilački obrušuje protiv njega.

(Werke 11, 577)

Duh Indusa nastaje iz prirode; naš duh stoji protiv prirode.

(Grundwerk 9, 178)

18
Još uvek nismo shvatili da se veliko napredovanje dogaĎa kroz isto tako veliko
nazadovanje. Još uvek nemamo predstavu o tome šta to znači ţiveti u bezdušnoj
prirodi.

(Werke 18 II, 635)

Ne priroda već „genij ljudskog roda“ vezao je fatalno uţe kojim se on u svako
doba moţe obesiti.

(Grundwerk 4, 289)

ATOMSKA BOMBA

Ni sam Bog ne moţe napredovati u jednom duševno nedovoljno hranjenom

čovečanstvu.

(Lesebuch 204)

Kolektivna svest po pravilu nadvladava svojim „razumnim“ opštim pojmovima

koji ne zadaju teškoće prosečnom razumevanju ... Još uvek je najkraći put
izmeĎu dve tačke prava dok fizika operiše sa bezbrojnim najkraćim putevima,
što današnjem obrazovanom filistru izgleda još besmislenije. Ipak upečatljiv
dogaĎaj s Hirošimom takoĎe je neka vrsta aksioma moderne fizike, koji uliva
paţnju dostojnu poštovanja. Po svojim posledicama daleko uţasnija eksplozija
od onih koje smo mi u Evropi bili u prilici da doţivimo, spoznata je od malog
broja ljudi kao čista psihička katastrofa. Naprotiv, primat dajemo i
najapsurdnijim političkim i nacionalno-ekonomskim teorijama koje su isto
toliko podesne kao kad bismo eksploziju na Hirošimi hteli da objasnimo kao
slučajni pogodak nekog velikog meteora.

(Grundwerk 2, 61)

Psiha je očigledno sloţenija i nerazumljivija od tela. Ona, da se tako izrazim,

predstavlja polovinu sveta koji počinje da ţivi tek kada postane osvešćen. Zbog
toga psiha ne predstavlja samo lični već i svetski problem, i psihijatar mora da
se bavi svetom u celini.

Danas, kao nikada do sada, moţemo da vidimo da opasnost koja nam svima
preti ne dolazi od prirode, već od čoveka, kako od psihe pojedinca tako i od
psihologije mase. Izvor opasnosti leţi u psihičkoj aberaciji čoveka. Sve zavisi od
toga da li naša psiha funkcioniše kako treba ili ne. Ako izvesne osobe izgube
danas razum, eksplodiraće hidrogenska bomba.

19
(Erinnerunge 138)

Sve takoreći zavisi od čovekove psihe i njenih funkcija. Ona zavreĎuje našu
najveću paţnju, pogotovo danas kad sreća ili nesreća u budućnosti koja je pred
nama, ne zavise ni od ugroţenosti koja nam preti od divljih zveri ili prirodnih
katastrofa niti od opasnosti epidemija širokih razmera, već jedino i samo od
psihičkih promena koje se dešavaju u ljudima. Potrebno je samo neprimetno
narušavanje ravnoteţe u glavi nekoga ko odlučuje o glavnoj stvari pa da svet
zaroni u krv, vatru i radioaktivnost. Neophodna tehnička pomoćna sredstva za to
obe strane već poseduju. A do pouzdanog procesa rasuĎivanja koji nije u stanju
da kontroliše nijedna od strana nije lako stići.

(Lesebuch 305 i dalje)

Kao što je atomska bomba do sada nedostignuto sredstvo za masovno fizičko

uništenje tako i rĎavo upravljanje psihom dovodi do masovnog psihičkog
uništenja. Sadašnja situacija je do te mere opasna da je gotovo nemoguće
odagnati sumnju da Tvorac sveta ponovo planira potop da bi proredio ljudski
rod. Ali onaj ko bi trebalo da veruje da bi ljudima pomogao blagotvorni uticaj
postojanja arhetipova, taj je isto toliko naivan koliko i oni koji bi da prognaju rat
ili atomsku bombu. Ova mera podseća na onog biskupa koji je anatemisao
gundelja zbog nedopustivog razmnoţavanja.

Promena svesti počinje kod pojedanaca, i ona je svetovna stvar koja uglavnom
zavisi od pitanja koliko daleko moţe otići evolucija psihe.

(Grundwerk 2, 64 i dalje)

Neće biti da bi današnji čovek bio u stanju da učini veće zlo od zla koje je činio
drevni ili primitivni čovek. On jedino ima u rukama neuporedivo delatnije
sredstvo kojim bi bio u stanju da svoja zlobna dela ostvari. Koliko se njegova
svest razvijala i diferencirala, toliko su nazadovale njegove moralne osobine.
To je veliki problem koji je danas sve prisutniji; nije više dovoljan samo razum.

U njegovom bi domenu bilo da barem spreči eksperimente sa strahovitim

dejstvima kao što je nuklearni rat zbog svojih razornih posledica. Ali strah od
zla kojeg ne osećamo u sopstvenim grudima, koji se drugome tako jasno
predočava, dovodi um u minorni poloţaj pa bi upotreba ovog oruţja mogla da
označi kraj našeg sadašnjeg sveta. Strah od opšteg uništenja nam barem moţe
prištedeti ono najgore, ali uprkos tome mogućnost za to nadviće se kao najcrnji
oblak nad našim postojanjem dokle god se ne sagradi most koji će nas izvući iz
psihičke i svetskopolitičke kataklizme, most koji je isto toliko bezbedan kao i

20
postojanje hidrogenske bombe. Ako bi mogla postojati opšta svest o tome da sve
što razdvaja počiva na rascepu suprotnosti u psihi, onda bismo mogli spoznati
šta bismo sve mogli preduzeti.

(Lesebuch 316)

NAŠ VELIKI ZADATAK

Svekolika kultura je proširenje naše svesnosti.

(Briefe I, 295)

To je ono što nam je potrebno, to jest širenje horizonta svesnosti i dubokog

razumevanja.

(Briefe III, 363)

Moje je čvrsto uverenje da će od sada pa do u neodreĎenu budućnost, pravi

problem biti psihološki. Psiha je otac i mati svih prividno nerešivih problema
koji se pred našim očima uzvisuju do neba.

(Briefe III, 243)

Za proces individuacije tako karakteristični simboli ... unapred ukazuju na

unutarnje ustrojstvo psihe, kao kad bi ovaj neizbeţni instrument za
reorganizaciju kulturne zajednice bio u suprotnosti sa danas tako omiljenim
kolektivnim organizacijama koje čine nezreli poluljudi. Takve organizacije
imaju smisla samo u slučaju ako graĎa koju oni ţele da ugrade nešto vredi. Ali
masovni čovek ne vredi ništa, on je gola partikula koja je izgubila smisao
ljudskog bića a time i dušu. Ono što našem svetu nedostaje je duševna veza i nju
ne moţe zameniti nijedno strukovno udruţenje, nijedna interesna grupa nijedna
politička partija i nijedna drţava.

(Grundwerk 3, 259)

Verujemo da na putu ka nesvesnom zadatak moţemo da prepustimo nekima

„drugima“, pa čak i anonimnoj drţavi. Ali ko su ti „drugi“ očigledni nadljudi
koji bi se mogli izgovarati da za tako što nisu sposobni. To su ljudi koji misle i
osećaju baš onako kako mi mislimo i osećamo, samo su oni majstori u veštini da
to prepuste drugima. Ko čini drţavu? Ona je gomila anonimnih graĎana. Ako

21
bismo mogli da je personifikujemo, to bi bio pojedinac, ili pre, monstrum koji bi
u duhovnom i moralnom pogledu bio daleko ispod nivoa pojedinaca koji je
sačinjavaju, jer predstavlja psihologiju mase najvišeg stepena. Zato se
hrišćanstvo ni u svom najzrelijem dobu nikad nije iskazivalo kao drţavni
poverilac, već je ljudima postavljalo nadsvetski cilj da bi ga spasilo od sile koja
svom snagom pritiska sve njegove projekcije ovog od duha tame ovladanim
svetom. I to mu je podarilo besmrtnu dušu, učvrstilo mu uverenje da bi mogao
da preokrene svet zato što njegov cilj nije u ovladavanju ovim svetom, već u
posedovanju carstva Boţijeg kojeg nosi u svojoj duši.

(Grundwerk 1, 68 i dalje)

Ko je u nešto većoj meri čovek mase u načelu ništa ne vidi, nije mu potrebno da
bilo šta vidi, jer pojedinac koji stvarno moţe da napravi grešku, bezimenik je
koji se obično naziva „drţavom“ ili „društvom“.

(Grundwerk 2, 51)

Što je veća zajednica i ukoliko se više svaka velika zajednica oslanja na

sopstveno sumiranje kolektivnih faktora nauštrb individualnih putem
konzervativnih predrasuda, utoliko se više pojedinac moralno i duhovno
poništava i time se, takoĎe, suzbija jedini izvor moralnog i duhovnog napretka
društva.

(Grundwerk 3, 36)

Ukoliko je socijalni korpus manji utoliko se jemči veća individualnost, veća je

njegova relativna sloboda i time mogućnost svesne odgovornosti; ako nema
slobode onda ne moţe biti ni morala. Naša začuĎenost pred velikim
organizacijama splašnjava kad se i sami naĎemo s druge strane čuda, to jest,
čudesnog nagomilavanja i isticanja svega primitivnog kod čoveka i
neprimerenog poništavanja svoje individualnosti naklonjene monstrumu koji je
sada, u stvari, svaka velika organizacija.

(Grundwerk 3, 37)

Organizovanoj masi se moţe suprotstaviti samo neko ko je u svojoj

individualnosti organizovan kao masa.

(Lesebuch 289)

Ako roditelji znaju koje su nesvesne sklonosti i navike psihe njihove dece štetne,
onda će se oni osećati moralno odgovornim da nešto po tom pitanju učine kako

22
bi njihov osećaj odgovornosti i njihova ljubav normalno funkcionisali. Isti zakon
vaţi i za grupu i, last not least, za nacije to jest za glavne manjine ukoliko su ove
sastavljene od pojedinaca kojima su poznate odreĎene teţnje što predstavljaju
ozbiljnu pretnju narušavanju meĎuljudskih odnosa. Glavna opasnost se sastoji i
direktnom i indirektnom egoizmu, to jest, u nesvesnosti o konačnoj
ekvivalentnosti sa bliţnjima.

(Lesebuch 332 i dalje)

Veliki problemi ljudskog roda nikada još nisu nastajali zbog opštih zakona, već
su se uvek rešavali jedino usaglašavanjem stava o pojedinačnim zakonima. Ako
postoji neko doba u kome je samosvest bezuslovno nuţna i jedino ispravna,
onda je to naša sadašnja katastrofalna epoha.

(Werke 7, 4)

Čovek čije se srce nikad ne menja neće promeniti srce ni jednog drugog čoveka.

(Lesebuch 331)

K.G. JUNG O SAMOME SEBI

Postoji jedna lepa stara priča o učeniku koji je došao kod rabina i upitao ga: „U
davna vremena bilo je ljudi koji su videli lice Boţje. Zašto ga više ne viĎaju?“
Rabin je odgovorio: „ Zato što danas niko nije u stanju da se sagne tako nisko.“
Čovek mora da se sagne kako bi zahvatio vodu iz toka. Najveća razlika izmeĎu
mene i većine ljudi sastoji se u tome što su „pregradni zidovi“ za mene prozirni.
To je moja lična osobenost. Drugi nalaze da su ti zidovi toliko neprozirni da se
iza njih ne moţe videti ništa i stoga misle da tamo ničeg i nema. Ja do izvesne
mere opaţam procese koji se odvijaju u pozadini i to mi pruţa unutarnju
sigurnost. Ljudi koji ništa ne vide, nemaju osećanje sigurnosti i nisu u stanju da
izvlače zaključke – ili, ukoliko to i čine, ne veruju u njih. Ne znam šta me je
podstaklo da opaţam tok ţivota. Verovatno samo nesvesno. Ili, moţda, moji rani
snovi. Oni su odredili od samog početka moj pravac.

(Erinnerungen 357)

Kada danas bacim pogled unazad i razmotrim sva dešavanja u periodu moga
rada na fantazijama imam utisak kao da mi je viša sila bila nametnula odreĎeni
zadatak. U tim slikama bilo je sadrţaja koji se nisu ticali samo mene, već isto
tako i mnogih drugih. Tada sam prestao da pripadam jedino samome sebi, nisam
više imao prava da to činim. Od tog trenutka, moj ţivot je pripadao svima.

23
Znanje kojim sam bio zaokupljen, ili kome sam teţio, još uvek nije moglo da se
naĎe u nauci tog doba. Morao sam da proĎem kroz individualno iskustvo i,
štaviše, da rezultate tog iskustva zasadim u tle realnosti; u suprotnom, oni bi
ostali subjektivna otkrića bez vrednosti. To je bio trenutak kada sam samog sebe
stavio u sluţbu psihe. Istovremeno sam voleo i mrzeo taj posao, ali on je bio
moje najveće bogatstvo. Moje posvećivanje njemu bilo je, tako, jedini način na
koji sam mogao da podnesem sopstveno postojanje i da ga proţivim što je
moguće smislenije.

(Erinnerungen 195 i dalje)

Svaki moj spis moţe se smatrati zadatkom koji mi je bio nametnut iznutra;
njihov izvor je bila sudbinska prinuda. Pisao sam o onome što me je pritiskivalo
iznutra. Dozvolio sam duhu koji me je pokrenuo da progovori. Nikada nisam
računao da će moja dela naići na snaţan odjek. Ona predstavljaju kompenzaciju
za naše doba, a ja sam bio nagnan da kaţem ono što niko nije ţeleo da čuje.
Zbog toga, pogotovo na početku, često sam se osećao krajnje beznadeţno. Znao
sam da ono što budem rekao neće naići na odobravanje, jer je ljudima našeg
doba teško da prihvate protivteţu svesnog sveta. Danas mogu da kaţem kako je
doista čudno da sam imao toliki uspeh kakav me je pratio – daleko veći nego što
sam mogao da očekujem. Imam utisak da sam učinio sve što sam mogao – ne
sumnjajući da je moje ţivotno delo moglo da bude veće, ili bolje uraĎeno. Ali
više od toga nije bilo u mojoj moći.

(Erinnerungen 225 i dalje)

Mogu se samo nadati i poţeleti da niko ne postane „Jungovac“. Ne zastupam

nikakvu doktrinu, već opisujem činjenice, i predlaţem izvesna tumačenja za
koja drţim da su vredna rasprave.

(Briefe II, 9)

CITIRANA DELA

C.G.Jung, „Gesammelte Werke“, 19 Bände, Olten 1971 ff.

C.G.Jung, „Briefe“, 3, Bände, Olten 1972-73.
„Erinnerungen,Träume,Gedanken“ von C.G.Jung, aufgezeichnet und
herausgegeben von Aniela Jaffé, Olten 1971, Sonderausgabe 1984.
C.G.Jung, „Mensch und Seele“. Aus dem Gesamtwerk ausgewählt und
herausgegeben von Jolande Jacobi, Olten 1971
„Der Mensch und seine Symbole“, von C.G.Jung u.a., Olten 1968,
Sonderausgabe 1985.

24
„Das C.G.Jung Lesebuch“, ausgewählt von Franz Alt, Olten 1983.
„Grundwerk C.G.Jung“, 9 Bände, herausgegeben von Helmut Barz, Ursula
Baumagardt, Rudolf Blomeyer, Hans Dieckmann, Helmut Remmler, Theodor
Seifert, Olten 1984-85:
Band 1: „Grundfragen zur Praxis“
Band 2: „Archetyp und Ünbewusstes“
Band 3: „Persönlichkeit und Ubertragung“
Band 4: „Menscenbild und Gottesbild“
Band 5: „Traumsymbole des Individuationsprozess“
Band 6: „Erlösungsvorstellungen in der Alchemie“
Band 7: „Symbol und Libido“
Band 8: „Heros und Mutterarchetyp“
Band 9: „Mensch und Kultur“

POGOVOR

Nauka je nepobitno utvrdila da Karl-Gustav Jung nikada nije bio Frojdov

„učenik“. Kada je doktor Jung upoznao 1907. godine doktora Frojda, obojica su
već iza sebe imali dugu i uspešnu naučnu karijeru. Nakon nekoliko godina
uzajamnog uvaţavanja, usledila su neslaganja. Jung kritikuje sistematični duh
Bečlije koji ţelju svodi na seksualni nagon a neurozu na Edipov kompleks;
Frojd, sa svoje strane, ove sumnje svog ciriškog kolege smatra jeretičkim. U
stvari, Jungov empirizam koji je uvek davao prednost činjenicama iskustva nad
filosofskim konstrukcijama nije brinuo Frojdovu brigu da konstruiše veliku
terapiju.

Iz ovog nesaglasja rodiće se bitan nesporazum, koji od 1913. godine dobija sve
veće razmere. Jung odbacuje termin „psihoanaliza“ koji usvaja Frojd i njegovi
učenici i predlaţe novi: „dubinska“ ili „analitička psihologija“. IzmeĎu ova dva
termina, po Jungu, stoji duboka provalija; psihoanaliza je samo „mala
psihoterapija“ koja ima za cilj da readaptira individuu u norme sredine; dubinska
psihologija je „velika psihoterapija“ koja razvija totalni personalitet. Da bi se
ličnost oslobodila, to jest samoostvarila u procesu njenog integrisanja sa
kolektivnim nesvesnim, ona najpre mora savladati otpore u samoj sebi. U
pitanju su dve metode koje očigledno ciljaju u suprotnim pravcima.

U čemu je danas aktualnost Jungove misli? S jedne strane u interesu za

etiologiju, folklor i istoriju religije za koje se Jung pred sam kraj svoga ţivota
posebno zanimao i, s druge strane stoji pokret antipsihijatrije koji pokazuje
naklonost prema „nerepresivnim“ psihoterapijama, tehnici istočnjačke

25
meditacije i filosofiji. Oni odbacuju vaţnost sparušenog intelektualizma ţeleći
da prodru u zone celokupne čovekove ličnosti koja je, po njima, mešavina
dogmatizma, eksplozije reči i potisnutih ţelja – sve u cilju raskida sa zapadnim
potrošačkim društvom čime se Jungovo delo postavlja u sam centar paţnje.

Teško je odgovoriti na pitanje da li Jungovo delo moţe odgonetnuti „bolesti

civilizacije“ i neuroze, ali je izvesno da u doba kada cvetaju opskurnosti svih
boja, ono moţe odoleti prigovorima da širi „novu mistiku“. Racionalistički duh,
bez sumnje, moţe mnogo toga naučiti od Junga.

T.G

Izvornik: C.G. Jung, Von Sinn und Wahn-Sinn, Ausgewählt von Franz Alt
Walter-Verlag, Olten und Freiburg im Breisgau, 1986.

S nemačkog preveo Tomislav Gavrić.

26