Милица Веселиновић

Софија Мишковић
Београд, Филолошки факултет, 2019.
УВОД У ОПШТУ ЛИНГВИСТИКУ 2

ЕВОЛУЦИЈА ЈЕЗИКА

Русо, Хердер: Оглед о пореклу језика- спекулативне теорије (Русо сматра да се језик развио из
примитивнох оглашавања (француски просветитељ), а Хердер (немачки романтичар) је овој теорији
додао и комуникативну компоненту, није само оглашавање ради оглашавања)

19. век- настанак историјске лингвистике као науке, јер више нема спекулација, него је утврђен научни
метод-à компаративни метод

Париско лингвистичко друштво 1866.

-забрањује се истраживање порекла и еволуције људског језика како би се избегле бројне

непродуктивне расправе, због непостојања конкретних доказа „фосила“

Еквикомплексност људског језика- сви језици су једнаки, не постоје примитивни језици (веровало се да
се докази и стадијуми у еволуцији људског језика могу пронаћи у примитивнијим заједницама на
нижем степену језичког развоја)

Хекел: теорија рекапитулације- идеја да се емпиријски докази језичке еволуције могу пронаћи у
развоју говора једног детета „онтогенија подржава филогенију“, али деца нас упућују само на то како се
усваја људски језик, а не на то какав је говор могао бити у почетним фазама свог развоја (дете језик
усваја градуелно, док је еволуција језика могла да се деси у једној генерацији посредством мутације)

Могу ли животиње да усвоје људски језик?

Другом половином 20.века су покушавали да науче неке шимпанзе и гориле да користе језик, али су ти
експерименти били неуспешни,јер нису могли да усвоје језик онолико добро колико и људи.

Сигнали које животиња може да произведе су органичени и углавном су емотивни одговори на одрђену
ситуацију (нпр. глад). Животиња не може да објасни глад коју је осећала јуче. Због своје анатомије не
могу да произведу све гласове које човек може, те је учење знаковном језику бољи начин за проверу
њихове когнитивне језичке способности. Шимпанзе по имену Washoe, Koko и Nim Chimpsky су учене
америчком знаковном језику. Иако су повремено чак и могли да вежу два знака, па и да прикажу
одређену дозу креативности, оне никада нису успеле да савладају знаковни језик на нивоу детета.

Шимпанзу Канзи су покушали да науче вештачком језику- речи су биле тастери које је она могла да
притисне и тако састави реченице. Она је умела да притисне тастер који симболише реч „dog“ затим
тастер који предстаља „go“ и оде да се игра са псима. Научници тврде да је на овај начин она заправо
измислила граматичко правило у неку руку и да то није пука имитација људи који су се бринули њој.
Њене реченице су простије и не досежу ниво знања трогодишњег детета иако је учила дужи период.
Људски језик и животињска комуникација

1. дислокација
2. симболичност- арбитрарност људског језика, знакови сами по себи немају значење него упућују
на друха значења
3. усвајање језика- људи се рађају са способношћу говора, али у критичном периоду морају да
усвоје језик
4. рекурзивност- креативност, продуктивност људског језика, најважнија разлика (фонологија у
морфологији, морфологија у синтакси...неограничене комбинације)
• контроверза са језиком пирахан- Д. Еверт тврди да овај језик не поседује особину
рекурзивности, да не може да твори сложене реченице

Животињска комуникације је контекстуализована, везана за тренутак, не постоји структура и њихови

симболи имају значење сами по себи (крик)

Неуробиолошке основе језика

• ген FOXP2- мутирао пре око 120 000 година

породица КЕ- наследно оштећење овог гена, не могу да усвоје језик

1. неурони огледала- постоје само код примата, али и код неких врста птица. Активирају се када
посматрамо неку радњу и добијамо утисак као да је сами обављамо. Они су основа способности
усвајања језика,али су такође заслужни и за бол.
2. усправан ход- руке су слободне и могу да се корсте за израду оружја (homo habilis), али и за
гестикулирање (гестурална теорија о пореклу језика)
3. спуштање ларинкса- гркљан се спустио, језик се повукао ка грлу, што је омогућило већу
покретљивост, физиолошка основа говора
4. мозак- коефицијент енцефализације (однос величине мозга и величине организма- велики мозак
за људски мали организам). Језик је или производ или узрок овог коефицијента у роду homo

Како је језик еволуирао?

Структуралисти (формалисти) сматрају да је језик еволуирао скоковито, посредством мутације у

једној генерацији. Функционалисти, са друге стране, сматрају да се језик развио градуелно
сложеном адаптацијом кроз природну селекцију. Ова теорија фунционалиста упућује на постојање
прото језика, који није поседовао особину рекурзивности и комплексну синтаксу.

повезаност са другим функцијама

Поставља се питање да ли је језик еволуирао само као такав или је постојала повезаност са другим
функцијама. Неке теорије тврде да су људи прво почели да певају, те да су преко певања и
ономатопеја научили да говоре („бау-вау“ „пух-пух“ и „динг-донг“ теорије). Формалисти сматрају да
није повезан,већ да је језик модуларан, док функционалисти сматрају да јесте.
 континуитет или дисконтинуитет у односу на животињску комуникацију

Да ли су се наши симболи развили из животињских крика? Ако је то повезано, онда је еволуција

ишла градуелно и постоји континуитет. Ако ипак није повезано, онда је било скоковито и постоји
дисконтиуитет.

моногенеза или полигенеза

Моногенеза подразувема да су се сви језици света развили од једног, а полигенеза да сви наши
језици имају различите прајезике и да су настали на различитим местима. Вероватнија је теорија
моногенезе. Због природних наука знамо да су сви људи потомци једне групе људи.

Ностратичка теорија

Постоје претпоставке о дубинској генетској сродности индоевропских језика с другим језичким

породицама, међу којима се истиче тзв. ностратичка теорија, коју је заступао руски лингвиста
Владислав Маркович Илич-Свитич; према ностратичкој теорији индоевропски језици били би сродни
уралским, картвелским, афроазијским, дравидским и алтајским. Премда је ослоњена на озбиљне
аргументе, ностратичку теорију још увек треба сматрати недоказаном, а питање о дубинској
сродности индоевропских језика нерешеним.

Зашто је језик еволуирао?

*свака теорија о разлогу језичке еволуције је нужно спекулативна

Неки сматрају да се то десило сасвим случајно, а да су људи само искористили појаву језика. Друга
група(функционалисти) тврди да је језик настао из неке одређене потребе.

1. улога рада- потреба је створила себи орган, људи су имали нешто једни другима да кажу
2. комуникативна функција језика- „бизони су крај језера“, језик је настао као последица потребе
људи да поделе информације
-small talk као највећи део људске комуникације
-језик јесте оруђе социјалне интеракције, тимарење и оговарање
3. репродукција- еволуција језика ради привлачења партнера

Антрополошка лингвистика/Лигвистичка епистемологија

Проблеми које проучава

• Знање језика (језичка компетенција): Шта знамо када знамо језик?

-универзалност језика у људској врсти, еквикомплекност људског језика
- знати језик као „знати да“(декларативно знање ) или „знати како“(практично знање)?

Језик је више од говора . И глуви људи имају свој језик иако скоро никад не користе говор. Упркос томе,
њихов језик је подједнако комплексан. Еквикомплексност језика се такође огледа у томе што деца од 5
година могу да користе језик скоро исто онолико колико и њихови родитељи.
Способност говора захтева много знања ког сами говорници нису свесни, па тако можемо да
изговоримо неку сложену реченицу,без да знамо шта је сложена реченица. Тако и дете може да хода, а
да не разуме принципе равнотеже или неурофизиолошки механизам. Дакле, ми можемо да знамо да
изговоримо нешто иако не разумемо како то функционише.

Део знања језика се огледа у томе да знамо шта значе и како се изговарају симболи и гласови у том
језику. Такође, потребно је знати и значење тих симбола и гласова, као и значење самих речи. Значења
речи се одређују конвенционално. Знати језик значи бити у могућности да произведеш нову, никада
изречену реченицу и разумети исту такву. Чомски ово сматра креативним аспектом језичке употребе.
Можемо да разумемо чак и реченице које нису реалне, али тако звуче (Ја сам једном била на Месецу.)
Такође, једну реченицу можемо преформулисати на много разних начина. Језичко знање такође
подразумева да знамо да користимо сет правила, на пример за грађење реченица.

Функционалисти тврде да језик спада у практична знања (радимо то, а нисмо свесни), док формалисти
сматрају да је језик декларативно знање

• Језик и мишљење:да ли су (и како) повезани?

-антрополошки релативизам и универзализам, модуларност језика (да ли је језик посебан модул
у односу на друге когнитивне домене?)
Релативизам- све је у односу на референтни систем у ком се језик налази, инсистира се на
културно-социолошком утицају
Универзализам- сваки човек опажа и размишља на исти начин и инсистира се на биолошком
утицају
Модуларност- знати језик не мора да буде повезано са било којом другом когнитивном
способности (идеја да наша когниција није једна кутија,већ различити модули (кутијице))
• „Платонов проблем“(Чомски): емпиризам vs. нативитизам
-каква је улога средине и искуства, да ли је језик урођен?
Како знамо тако пуно кад смо слабо изложени томе?
Емпиризам- фунционалисти- искуства долазе из средине којој смо изложени
Нативизам- формалисти-искуства су урођена
• „Турингов проблем“: да ли рачунари могу да мисле?
-могу ли дигиталне машине да овладају људским језиком?

Почеци

• 19.век: Вилхелм фон Хумболт(први европски лингвиста који је сматрао да је језик систем са
правилима, а не само збир речи и фраза упарених са значењима, Чомски је од њега позајмио
теорорију о језику „неограничена употреба и комбиновање ограниченог фонда речи“) и др.
• Франц Боас
• Едвард Сапир
• Бенџамин Ворф

• Сапир-Ворфова хипотеза језичке релативности (антрополошки релативизам)

Они сматрају да језик којим говоримо директно утиче на наше мисли и на начин на који
доживљавамо и појмимо свет око себе (лингвистички детерминизам- језик обликује стварност).
Једна од најпознатијих Ворфових тврдњи јесте да Хопи Индијанци не појме време као и остали
људи, односно да не постоје граматичке разлике за време. Поред лингвистичког детерминизма,
 постоји и слабији вид теорије, а то је лингвистички релативизам. То значи да говорници
различитих језика виде свет другачије (као речи за снег, или неки говорници имају једну реч за
зелену и плаву боју). Јачи вид теорије, односно детерминизам није тачан, јер у том случају бисмо
били заробљеници свог лингивстичког система и преводи и учење страног језика не би било
могуће. Тако и Хопи језик нема граматичке одреднице за време, али има друге речи за
дане,делове дана, будућност и прошлост...

• Мит о „сто речи за снег“ ескимског и др. Нема толико речи за снег.

Универзализам 20.век

• Когнитивна револуција Чомског: универзална граматика

Чомски сматра да је универзална граматика човекова урођена способност.
Јак аргумент у корист универзалне граматике је начин на који деца усвајају језик, а то је тако што
су константно изложени језику. Нису нужно „учена“ језику. Деца ће усвајати језик ком су
изложена, и то постепено у дефинисаним корацима, почевши још од раних година. До 4. или
5.године деца ће усвојити скоро потпуну граматику одраслих. То значи да су деца рођена са
генетском предиспозицијом и способношћу да усвоје људски језик, што је део универзалне
граматике. Глува деца такође усвајају знаковни језик, који,као и говорни, има потпуно развијену
струкутуру.
• Критика бихејвиоризма: знање језика је део урођених знања (аргумент слабости стимулуса)
Бихејвиоризам заступа да је језик сет научених одговора на одређене стимулусе. Иако је тачно
да, ако нам неко стане на ногу ми узвикнемо „Ааа!“, оваква врста звука није део језика. То су
несвесне реакције на стимулусе. Након узвика можемо изговорити било какву реченицу типа:
„Хвала вам што се ми упрљали ципеле!“ и ова реченица неће бити резултат никаквих стимулуса.
Чак и те несвесне речи, типа „Ау!“ или „овај,амм“ и остале убачене речи у говорном језику су
ограничене одређеним језиком (тако да сваки језик има своје речи).

• Компетенција (И-језик) vs. Перформанса (Е-језик): језичка способност(енг.faculty of language)

посебан је когнитивни модул
Оно што ми знамо јесте наша језичка компетенција, а оно што ми користимо у говору је наша
перформанса. Лингвистичко знање језика је несвесно знање. Ми смо у стању да га примењујемо,
иако не знамо како функционише.
Ми можемо да поседујемо језичку компетенцију за неки језик,али не морамо никада да га
употребимо. Додуше, то знање језика бисмо и даље имали.
-психолингвистика

*дескриптивна и прескриптивна граматика, teaching grammar

Берлин и Кеј (1969)

• Сви језици имају називе за црно (тамно) и бело (светло)

• Ако у језику постоји и трећи назив за боју, онда је то црвено
• Ако постоји и четврти назив за боју, онда је то или зелено или жуто
• Ако има пет назива за боју, онда поседује и зелену и жуту
• Ако има шест назива за боју, онда поседује назив за плаво
 • Ако има седам назива за боју, онда поседује смеђу
• Ако језик има осам или више назива за боје, онда поседује и називе за љубичасту, ружичасту,
наранџасту или сиву

Род и сродство

• Култура, не биологија (тј. Биологија уобличена културом/језиком)

• Патрилинеари и матрилинеарни (и комбиновани) системи
• Разликовање по роду (нпр. стриц „очев брат“ и ујак „мајчин брат“)
• Вертикално и хоризонтално бројање поколења (нпр алб.nip „нећак“, „унук“)
• Крвно и различити облици некрвног сродства (брак,побратимство,кумство)
• Различити родови (eng.gender): дискурзивне праксе конструкције рода
Род утиче на размишљање. Како је именица мост у шпанском мушког рода а у немачком
женског, испитаници су користили различите придеве у зависности од тога. Шпанци су користили
више „мушке“ придеве као јак,опасан,велик и немци више „женске“ леп,елегантан,миран..
• Сви језици имају називе за оца и мајку – биолошки примитив (Anna Wierzbicka)

Психолингвистика

Психолингвистика проучава језик са когнитивне и психолошке стране, то јест, језик као когнитивни
процес. Психолингвистика покушава да разуме психолошке процесе који су укључени у функционисање
језика. Чомски тврди да је лингвистика део когнитивне психологије, јер је она наука о језичком знању, а
језик је когнитивна способност коју поседују сви људи.

Како опажамо звучни сигнал, како га разумевамо и складиштимо?

Ø Перцепција говора

Хипотеза о модуларности језика- веровање да је језик засебан когнитивни модул и није повезан са
осталим способностима

Мекгурков ефекатà појава да су звучна и визуелна перцепија повезане. Не перципирамо објективно

оно што је изговорено, него се интегришу звучна и визуелна информација. Овај ефекат говори против
хипотезе о модуларности.

Категоријална перцепција фонеме- говори да је перцепција ипак модуларна на неки начин. Ако
узмемо спектар гласова, врло јасно можемо да закључимо где се један завршава, а где други почиње.
(не важи за боје и музику, у спектру боја не можемо тачно где се завршава једна, а где почиње друга
боја)

пар Б и П- не можемо најјасније утврдити где почиње звучност Б и постаје П, али свакако можемо
закључити да глас Б постаје све мање и мање звучан (нико од испитаника није приметио да се то
дешава континуарно, него категоријално тврде „овде чујем Б, а сада чујем П“)

*категоријално се види граница између две фонеме, а тај прелаз је заправо континуаран
Обрада језика

За разлику од перцепције говора, које се дешава посредством чула и психе, обрада језика се одвија
само у психи. Питање јесте шта се то дешава у нашој свести, то јест, на који начин процесуирамо језик.

Главна дилема гласи: Да ли је обрада језика индуктивна (од нижих јединица ка вишим) или је
дедуктивна (од већих категорија ка мањим)?

• Ефекат дужине речи- што је реч дужа, треба нам више времена да је обрадимо. Овај ефекат
говори у прилог индуктивној обради, јер нам треба време да бисмо видели од којих јединица се
реч састоји. Да је обрада дедуктивна, не би било овог ефекта, јер бисмо одмах видели целину

• Феномен рестарурације фонеме- уколико у гласовном низу исечемо неки глас и уместо њега
ставимо неки други звук, испитаници га увек и даље чују онај исечени звук, јер га просто
рестаурирају, врате фонему тамо где треба да буде

То је појава контекстуалног допуњавања фонеме која фали.

„Преде као &ачка“à на основу контекста испитаници закључују да фали фонема М и рестаурирају је

Овај феномен говори у корист дедуктивне обраде, јер прво посматрамо целину и на основу ње
закључујемо

!!! Закључак јесте да је обрада језика СИМУЛТАНА- ако оставимо прво и последње слово на свом месту,
а слова између испремештамо, и даље ћемо је разумети, ово показује да је обрада језика симултана,
али прво слово обавезно мора да остане на почетку

-Рамзуете ли шта одве пшие?

Меморија
Овде се складишти све што знамо, памтимо.

1. Радна (привремена) меморија- складиште података које тренутно обрађујемо.

Ова меморија је ограниченог капацитета и служи у конкретној ситуацији.

МАГИЧНИ БРОЈ 7 ± 2à у радној меморији можемо оперисати са највише седам плус или минус
две јединице (када је у питању дужа реченица или текст, приметимо присуство овог броја)

2. Дугорочна (трајна) меморија- оно што је заиста битно прелази из радне у дугорочну меморију
како бисмо тај податак касније повуклу. Језичко знање је део дугорочне меморије.

Оно што знамо када знамо језик припада различитим доменима дугорочне меморија:

• Декларативна меморија= знање-да

Оно знање које можемо да издекламујемо. Језик је декларативно знање у смислу да ми у сваком
тренутку употребе језика знамо шта радимо
 • Процедурална меморија= знање-како
Подаци који су смештени у неке радње, а не у чињенице. Језик је процедурално знање у смислу
да ми производимо реченице, то јест, вршимо неку радњу

Друга подела дугорочне меморије:

• Епизодичка меморија- нешто што смо искусили и тога се сећамо

Потребан је утицај средине да бисмо научили језик, али то не значи да је језик епизодичка ствар.
Језик нема везе са искуством, то би значило да се сећамо свих разговора које смо водили.

Језичко знање може бити и декларативно и процедурално, али није епизодичко.

• Семантичка меморија- све оно што нисмо искусили лично, али смо закључили, научили

МЕТОДЕ ПСИХОЛИНГВИСТИКЕ- како то психолингвистика истражује?

ЗАДАТАК ЛЕКСИЧКЕ ОДЛУКЕ:

Испитаник се налази пред екраном на ком се појављују речи у писаној форми и испитаник испред себе
има два тастера, да и не. На екрану се појављују различити стимулуси, речи, неречи и псеудоречи. Мери
се време рекације, то јест, колико времена нам је требало да начинимо лексичку одлуку и одлучимо да
ли одређена реч припада нашем језику, Време се мери у милисекундама и веома је важно, јер нам
говори шта се дешавало у нашој когницији од тренутка када смо угледали стимулус до тренутка
доношења одлуке.

Најкраће време рекације јесте на неречи, јер ни не улазимо у ментални лексикон(компоненту мемотије
где чувамо декларативна знања), одмах је одбацујемо, па затим на речи. Највише времена нам треба да
препознамо псеудоречи, јер морамо прећи цео ментални лексикон како бисмо на крају утврдили да та
реч не постоји иако је могућа.

Различита су времена рекације, јер препознајемо различите ефекте:

1. Ефекат дужине речи- уколико је реч дужа, време обраде и време реакције ће бити дужи

2. Ефекат морфолошки сложених речи- такође продужава време реакције

3. Ефекат фреквенције- смањује време реакције, ако се нека реч често користи, брже ћемо је
препознати

4. Ефекат примовања- претходни стимулус утиче на реакцију на следећи стимулус, јер се не улази
поново у ментални лексион. Техника у задатку лексичке одлуке,када направимо низ стимулуса
такода утичемо на одређени да бисмо смањили време реакције на тај стимулус
Постоје две врсте примовања:

• Семантичко примовање- стимулус је у семантичкој вези са претходним (мачка-лав-тигар и ауто-

авион-тигар, у првом случају се смањује време реакције на тигра)
• Фонолошко примовање- стимулус сличне фонолошке структуре (тип-тифус-тигар и опет је
смањено време реакције)

5. Ефекат морфолошке сличности: докторица-лавица, морфеме које се у менталном лекскону

чувају заједно (као на пример, суфикс –ица који означава женски род)

Ø Ментални лексикон

Ментални лексикон је одвојени део меморије у ком се скадлиште декларативна знања о језику. Не
треба га схватати као речник него као мало шири појам, јер подразумева све информације о једној речи:
значење и све граматичке особине. Јединице менталног лексикона могу бити речи, али и колокације,
изрази, изреке, идиоми (кад на врби роди грожђе=никада)...

Јединице менталног лексикона се називају листеме и претпоставља се да их је између 100 и 120 000,
отприлике као и речи у Речнику Матице српске. Број листема код сваког појединица је индивидуалан,
зависи од старости, образовања и других факотра, али нема драстичних разлика. Дете у основној школи
поседује између 60 и 80 000 листема.

Почетак појма менталног лексикона јесте када појединац одлучи да ли је нешто реч или није. Ефекат
фреквенције нам говори да ли је ментални лексикон структурисан или је само попис јединица. Уколико
брже реагујемо на неку фреквентну реч, значи да се она налази на почетку менталног лексикона. Када
анализирамо реч обично се крене семантичким путем (тигрица= тигар+ица, памти се реч и морфема
која означава женски род).

Феномен „на врх језика“

Различите информације у менталном лексикону се складиште одвојено. Када нам је нешто на врх
језика, повукли смо информације о листеми, можемо да се сетимо значења речи и употребе, али не
можемо да се сетимо облика онога што желимо да кажемо. Овај феномен сведочи о томе да се
информације (граматичке,фонолошке,семантичке)одвојено складиште у менталном лексикону.

УСВАЈАЊЕ ЈЕЗИКА

Увод

• Когнитивни језички развој

Најближа когнитивној психологији је развојна психологија, односно како човек усваја податке.
Процес се одвија у најранијем периоду живота (непосредно после рођења).Усвајање је рапидно
и когнитивни процеси се дешавају упоредо.

Платонов проблем (Чомски)

 Како деца усвајају језик? Како је могуће да можемо за кратко време да прдукујемо много када
смо изложени тако малом? Одговор је у урођености језичког знања, и то је Платон први
заговарао. Рађамо се са когнитивним појмовима које само примењујемо.

-бихејвиоризам: 20.век; све што знамо је производ претходних искустава

-критика бихејвиоризма: универзална граматика-урођено знање
1959.год и од тад психологија није бихејвиористичка. Ако је рекација=стимулус , онда не бисмо
могли да препознамо нешто што нисмо већ чули (аргумент слабости стимулуса). Рекација је већа
од стимулуса јер можемо разумети или рећи нешто што већ нисмо чули. Значи да је то више од
искуства, већ постоји и вишак знања (урођено знање) које нам омогућава да кажемо нешто
ново.(Универзална граматика је у генима)

• language acquisition device (LAD)- урођени когнитивни модул. Морамо имати когнитивни
механизам да би он прорадио.
Експеримент: деца вукови и Џини
Џини је имала 13 година, затворена све време у соби, без комуникације, везана, није
говорила,неартикулисани звуци, није могла да хода, плашила се људи. Никада није надокнадила
ове особине.
• Хипотеза о критичном периоду: период током којег морамо усвојити неке особине (међу којима
је и језик);верује се да постоји јер је наш мозак тако устројен. Иако је то знање урођено, неки
стимулус мора да га покрене (нпр.разговор са одраслима). Неурони чекају,ми им кроз живот
дајемо функцију(до пубертета, а после се та способност губи и нестаје пластичност мозга)

Усвајање Л1 vs. Л2

• Усвајање Л1
-релативно брзо (неколико година)
-углавном несвесно и без улагања напора
-увек успешан исход усвајања и једнак развој компетенције у Л1 код свих говорника (у
нормалним околностима!)
-feedback (исправљање грешака) не игра значајну улогу
-мотивација и став према језику нису пресудни фактор
-одвија се упоредо са општим когнитивним развојем (?)
-постоји критични период за усвајање

• Усвајање Л2
-релативно дуготрајно (цео живот?)
-мора се уложити свестан напор
-фосилизација, делимична компетенција, неуспех и сл.;са великим индивидуалним разликама у
исходу усвајања
-феедбацк обично потребан и важан („како се каже..?“)
-мотивација и став према језику су најзначајнији фактор
-одвија се код језички и когнитивно већ формираних појединаца
-не постоји критични период
Фазе усвајања Л1

• Универзалне су, иако постоје велике индивидуалне разлике у времену наступања:

1. невербална комуникација (плач,смех и др.)- од рођења до 2.месеца
2. гукање (изговор првих слогова-канонички слог)-око 2.месеца живота
3. брбљање (редупликовано и варирано изговарање слогова, језича игра)- од 6. или 8. до 12.
месеца живота (старатељи обично у овој фази мисле да је дете проговорило прве речи
типа дада,мама,тата,баба,папа и сл.)
4. фаза једне речи (холофразе)- око 1. Рођендана. Речи код детета имају значење целе
реченице. (Оту!-„види лопту“; „дај ми лопту“, „шутни лопту“, „шутнула сам лопту“ итд.)
5. фаза двочланских исказа (две речи)- око једне и по године. (Мама оту! – „мама,види
лопту/дај ми лопту“ „мама је шутнула лопту “ итд. ; од тог тренутка можемо говорити и о
дечјој синтакси)

Дечја граматика

• Фаза опционих инфинитива- недостају функционалне категорије и флексија (помоћни глаголи,

везници и сл.); ослањање на интонацију и дискурс – Ја дође,он дође.... Деца схватају да их
одрасли разумеју и без употребе граматичких правила.
Комплексније морфосинтаксичке структуре се касније усвајају (нпр. пасив у енглеском чак до
10.године!)
хипотеза о пуној компетенцији: дечји језик од почетка поседује функционалне категорије, што
се и емпиријски доказује њиховим раним појављивањем у дечјем говору, али се одликује
опционалношћу њихове реализације. Деца, наиме, у различитим исказима могу и не морају да
реализују ове реченичне елементе. Пример за опционе реализације: Шта ради тата девојчици?
Чешља. Шта ради мама дечаку и тати? Чешља ИХ.
хипотеза о континуитету: принципи универзалне граматике доступни су дечјем језику од почетка
и све време током усвајања. Према томе, и граматике које производе деца у различитим етапама
језичког развоја, и онда када се битно разликују од граматике одраслих компетентних говорника,
у сваком случају одговарају „могућем људском језику“, тј. принципима универзалне граматике
којима су условљени
хипотеза о матурацији: према хипотези матурације („одложеног развоја“) постоје барем неки
принципи универзалне граматике који се касније јављају, којима је отребно одређено време да
би се у потпуности оформили; те дечја граматика може и значајно да се разликује од „могућег
људског језика“

• Мотивисане грешке- системске генерализације граматичких правила и на „изузетке“ (коњови,

хоћем,нећем и сл.) Деца не усвајају појединачне речи,него усвајају правила и системски их
примењују.

• Тест за проверу усвајања морфолошких правила помоћу измишњених речи (Jean Berko Gleason)
*ваг тест-продуктивност дечије морфологије (шлоп и зибовати)

Други феномени

• Усвајање семантике и вокабулара – хиперекстензија

 Хиперекстензија је када дете употребљава значење речи шире него што то раде одрасли, на
пример реч лопта може значити било који округли предмет:балон,јаје,камен..Да ли то настаје
услед сличности у изгледу предмета или функционалној сличности датик предмета? Деца често
уводе хиперекстензију код перцептивно сличних предмета, иако знају да имају раличите
функције
• Језик којим се старатељи обраћају деци („Motherese/Baby-talk“)- родне и класне разлике (Basil
Bernstein,ограничени и елаборирани код-ограничени код је предвидљив и једноставан,уобичајен
код нижих радничким класа, док је елаборирани комплекснији и карактеристичан за
средњу/вишу класу. У зависности од тога чему је дете изложено,такав вокабулар ће усвојити)
Деца уче језик слушајући ритам и интонацију говора.
Обим вокабулара код деце је најзначајнији предиктор каснијег академског успеха.

НЕУРОЛИНГВИСТИКА

Предмет

• Неуролошке основе језичких функција - језик и грађа мозга

Неуролингвистика проучава како је језик представљен тј.складиштен у мозгу
Који се тачно делови мозга активирају?
• Афазиологија и клиничка лингвистика- поремећају језичких функција изазвани оштећењем мозга
и њихова рехабилитација
• Функционално неуроосликавање (neuroimaging)- промене у активацији одређених зона у мозгу
при обављању когнитивних функција

Методе

• Психолингвистички експеримент + технике неуроодсликавања:

§ Електрофизиолошке технике- електроенцефалографија (ЕЕГ) или магнетна енцефалограција
(МЕГ)
добра времеска резолуција (како) али лоша просторна резолуција (где)
§ Хемодинамичке технике- радиографија („скенер“, ЦT и ПET)
Добра просторна али лоша временска резолуција
§ Функционална магнетна резонанца (fMRI)
§ Инванзивне технике- неурохирургија, патологија и др.

Технике неуроодсликавања омогућено је директно праћење активације појединих зона у мозгу

приликом обављања различитихврста задатака. Ове технике не само да су потврдиле функционалну
издиференцираност мозга,већ су дале и прецизнију слику о локализацији појединих функција коју није
било могуће добити на основу клиничких налаза. Исто тако, применом оваквих техника добијен је
директан увид у симултану активацију различитих зона у мозгу приликом обављања одређених
задатака, податак који је до тада био у домену претпоставки на којима су се заснивали различити
модели организације можданих функција.

Питања
• Да ли је неурална обрада језика локализована?

Да ли мозак функционише као целовит систем или су за обављање појединих психичких функција
одговорне специјализоване зоне у мозгу? Ова дилема манифестује се кроз два приступа неуралним
основама психичких функција: локализационистичким и холистичким.

Локализационистички приступ полази од претпоставке да су поједине зоне у мозгу више или мање
специјализоване за обављање одређених функција,тј.да је мозак функционално издиференциран.
Насупрто томе, холистички приступ полази од става да је обављање појединих функција засновано
на интерактивним процесима који се одвијају у свим деловима мозга.

Франц Јозеф Гал и френологија: је пошао од идеје да се мозак састоји од већег броја
специјализованих „органа“ и закључује да је сваки од њих одговоран за посебне менталне
способности.Гал сматра да је мозак орган свих факултета и да се састоји од онолико органа колико
има факултета(способност),тенденција и осећања, при чему је сваки „орган“ задужен за неку
функцију. (За поједине психичке функције су одговорне одређене у мозгу). Гал сматра да се
развијеност појединих психичких функција може утврдити на основу облика лобање и кранијалних
избочина (овај приступ се зове краниологија а метод се зове краниоскопија)Али,кранијалне
избочине немају никакву повезаност са психолошким функцијама! Ипак, Гал у својој топографији
разликује 27 доминантих функција. Гал није сматрао да су функције латерализоване, заступајући
став да су „органи“ задужени за њихово обављање заступљени подједнако у обе хемисфере.
Френологија је,дакле, псеудонаука која проучава облик лобање и на основу тога указује на менталне
способности и карактерне особине.

Налазима Пјер Флуранса локализационистички приступ је доведен у питање. Флуранс је показао да

повреде у раличитим деловима мозга птица не доводе до различитих симптома, а птица би се после
краћег времена опоравила. На основу оваквих доказа он закључује да је понашање условљено
ангажовањем целог мозга, што је први налаз у прилог холистичком схватању. (100 година касније
Карл Шешли-одстрањује пацовима делове мозга). Ипак, то што мозак ових животињаније
функционално издиференциран, не значи да је тако и са мозгом човека. Џексон поново после
доказује локализационистичку теорију преко епилепсије, јер одређени делови мозга су задужени су
контролисање одређених делова тела.

Бујо касније претпоставља да је део фронтални део мозга обе хемисфере задужен за говор, док
Марк Дакс 30их година 19.века указује на то да је у питању лева мождана хемисфера.
• (у прошлости- френологија,лоботомија)
• Латерализација- језичке функције у левој можданој хемисфери
• Локализам vs. асоцијационизам/холизам
• Уп.хипотезу о модуларности
Грађа мозга

Режњеви (lobes) коре великог мозга (cortex)

Брокина зона и афазија

• Паул Брока и „Тан“

Пјер Пол Брока саопштава налазе добијене на пацијенту који није био у стању да говори, док су
остале функције биле неоштећене. Пошто је једина реч коју је пацијент могао да изговори била
„тан“, он је овај случај назвао случај „Тан“. Пацијент је имао оштећење доњег дела фронталног
режња леве мождане хемисфере и контралатерално оштећену моторику. Пошто је пацијент имао
изразити говорни дефицит, Брока је закључио да је управо тај део мозга одговоран за језичку
функцију, одбацујући претпоставку да је до језичког поремећаја дошло услед оштећења моторике
која би евентуално довела до немогућности артикулације.
Брокин извештај о „Тану“ представља јасно описан случај афазије, говорног поремећаја који је
последица повреде леве мождане хемисфере. Део фронталног режња леве хемисфере назван је
Брокина зона, док је поремећај језичке функције до којег долази услед повреде ове зоне познат као
Брокина афазија. Налази до којих је Брока дошао су јак емпиријски аргумент у прилог
локализационистичком схватању.
Брока је претпоставио да је фронтални део леве хемисфере одговоран за све аспекте артикулисаног
говора. На то су указивали и клинички случајеви које је он описивао.

• Брокина (моторна,нефлуентна) афазија

-веома отежана продукција (до мутизма)
-аграматизам,одсуство фунционалних речи („телеграфски говор“, изостављање
везника,предлога,чланова)
-разумевање је,међутим, очувано!

• Брокина зона- моторни „центар за језик“ у чеоном режњу леве хемисфере, задужен за продукцију и
граматичку обраду језика
Верникеова зона и афазија

Карл Вернике

Верникеова саопштења указују на могућност финије функционалније диференцијације леве мождане

хемисфере када је реч о језичкој фунцији. Вернике описује случај пацијента који је имао лезију у
задњем делу темпоралног режња леве хемисфере. За разлику од Брокиног пацијента, Верникеов је био
у стању да говори . Реченице су биле граматичне, али нису имале смисла. Такође, пацијенат је имао
тешкоће са разумевањем речи. И овде је реч о афазији,али другачијег типа. Верникеова афазија се
манифестује на нивоу значења речи и реченица али не и граматичности исказа. Задњи део темпоралног
режња леве мождане хемисфере се назива Верникеова зона.

• Верникеова(сензорна,рецептивна или флуентна) афазија

-очувана флуентност (чак логореичност) и граматичност
-разумевање говора је, међутим, нарушено
-говор је бесимслен, чести су „неологизми“ (парафазије и жаргон-афазије) „Понедељак је скочио на
жабу данас.“
• Верникеова зона- сензорни „центар за језик“ у слепоочном режњу леве хемисфере, задужен за
рецепцију и семантичку обраду језика
*симптоми: продукција је очувана али бесмислене реченице. Причају много, несметано али не
разумеју смисао. Појава неологизама (измишљених речи).

*Брокини и Верникеови налази не само да указују на то да је лева мождана хемисфера доминантна

када је реч о језику, већ и на то да су различити аспекти језика локализовани у различитим
деловима леве хемисфере.

Fasciculus arcuatus

• „лучни сноп“- сноп нервних влакана (аксона) који повезује неуроне Брокине и Верникеове зоне
• „комуникација“ између продукције и рецепције језика је релативно очувана, али изостаје могућност
понављања!

Кондуктивна афазија

Настаје услед повреде фасциликуса аркуатуса, примарног нервног пута који повезује Верникеову и
Брокину зону. Манифестује се као немоћност понављања бесмислених слогова и псеудоречи, али и
речи, реченица и појединих фраза. У продукцији су очувани граматика,семантика и прозодија,а у
потпуности је очувано и разумевање свих делова језика. Особе често понављају исту реч или
изостављају речи,а понекад и замењују гласове у речи. Способност читања је релативно очувана ,али
имају проблема са читањем на глас.

Афазије и дисфазије

• Поремећају језичких способности (веома ретко!) могу бити урођени, генетски (као у породици КЕ);
чешћи су различити развојни (психолошки) поремећаји (тзв. дисфазије)-
дислексија,дисграфија,дисритмија (муцање) и др.
• С друге стране, афазије су стечени језички поремећаји- услед физичког оштећења (повреде или
пропадања) можданог ткива у одређеним зонама задуженим за јеичке функције

• Осим Брокине,Верникеове и кондуктивне афазије,то могу бити и нпр:

-глобална афазија- озбиљно оштећење великог дела можданог ткива, укључујући и Брокину и
Верникеову зону
-аномија (немогућност присећања речи, тј.назива)- оштећење мозга било где у близини различитих
језичких центара (често услед природне старачке деменције)

*Могућа је рехабилитација пацијената и пацијенткиња са афазијом!

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Алан Туринг (1912-1954.)

• Турингов тест (1950.)

• Репрезентационалистичка теорија ума (језичка компетенција код Чомског)
• Серова „кинеска соба“ (1980.)

Да ли роботи могу да овладају говором као човек? Да ли се то знање може пренети? Показало се да
разна знање мемо пренети алгоритмом роботима, али језик?

*Гугл транслејт може да чита и преводи писани текст.

Да ли је метода погрешна или је просто немогуће?

Алан Туринг је покренуо рачунаре, размишљао је о томе да ли ће машине моћи да овладају језиком,
предвидео је да ће машине напредовати и веровао у њихов потенцијал (да је софтвер близак људском
мозгу)

Турингов тест је мисаони експеримент који треба да покаже да ли рачунари могу да добију свест. Треба
да размишљамо шта је рачунар у стању да уради. Тест је врста „игре имитације“ – двоје људи
(мушкарац и жена) се сакрију и комуницирају са играчима преко порука, циљ је да онај ко чита поруке
погоди да ли су од мушкарца или жене- он је предложио да се та игра игра са рачунаром: човек и
рачунар уместо два човека, и ако рачунар успе да завара онда је довољно паметан

*чет ботови

Туринг је предвидео критику бихејвиоризма

Репрезентационалистичка (рачунарска) теорија ума: у нашем уму постоје представе за конструкције

српског језика (вокабулар,граматика), наш ум је врста софтвера

Од 80их долази до другачијих приступа:

Џон Сер- противник

1980.

Експеримент „кинеска соба“ : човек има задатак да преводи са енглеског на кинески, добија реченице
и има речнике; увек избацује тачне примере, могуће је то успети. Али , на пример, човек не зна кинески
већ само следи алгоритам. Сер хоће да каже да чак и да замислимо да рачунар ради савршено, то и
даље не значи да рачунар нешто зна, већ само познаје алгоритме (то је разлика између људи и
рачунара, рачунари немају СВЕСТ). Рачунари не знају смисао а људи поред алогритамског знања имају и
менталну представу (јер имају мозак)

Синтакса ≠ семантика

Синтакса је форма језика , синтаксичка знање имају рачунари. Семантика је смисао комбинација
(семантичко знање имају људи јер имају свест)

Социолингвистика/Језичка типологија

Колико на свету има језика?

Претпоставља се да на свету има око 6000 језика, али тај број не може никако тачно да се утврди, јер не
знамо шта тачно бројимо. Сви људи користе један исти људски језик, али сви заправо говоре разлчито.
Чак се и говорни апарат сваког човека разликује, звук који прпоизводимо није исти. Такође, немогуће је
да су сви људи на планети у било ком тренутку говорили истим језиком (постојање дијалеката).

ПРОБЛЕМ: Не знамо шта бројимо!

• Зашто? Шта је засебан језик и где се тачно повлачи јасна граница између два језика?
-Да ли је српски/хрватски/босански/црногорски ЈЕДАН језик (или ДВА,ТРИ,ЧЕТИРИ...)?

*Не постоје дефинитивни критеријуми за утврђивање тога, где тачно се један језик завршава, а други
почиње.

Критеријуми по којима бисмо могли да утврдимо да ли је нешто посебан језик или варијетет (дијалекат)
неког другог језика:

1. међусобна (не)разумљивост (али: дијалекатски континуум!)

Подразумевамо да се говорници истог језика међусобно разумеју, иако, на пример, неко ко је из
Новог Сада и неко ко је из Ниша, иако говоре српским језиком, не говоре га исто. Чак може да се
деси и да се не разумеју. Да ли то онда значи да говоре истим или различитим језиком? Исто тако,
говрници данског, шведског и норвшког се међусобно разумеју, али не говоре истим језиком.
Већина лаика сматра овај ктитеријум основним за разликовање језика, иако видимо да није
меродаван.

*Дијалекатски континуум јесте прелаз између два дијалекта: два географски близу дијалекта се
међусобно разумеју, али два географски удаљена дијалекта се не разумеју. Од једне до друге
крајности постоји градуелни прелаз.
*Пример: јужнословенски језици
Ако погледамо језике од слованачког преко српског, хрватског и македонског до бугарског,
схватићемо да је дијалекат Срба са југа ближи македонсом језику и да се исто тако грађани Пирота и
Софије међусобно разумеју као и Бугари и Македонци. Људи са севера Хрватске разумеју Словенце,
 али су словеначки и бугарски међусобно неразумљиви. Исто важи и за романске језике и дијалекте.
Могуће је да се северни италијански дијалекат боље спорезумева са француским дијалектом који је
у близини, него са неким италијанским дијалектом са југа.

2. типолошки (структурни)критеријум (али: раслојеност језика!)

Језике можемо да разликујемо по њиховој стуктури, али чак се и стуктура једног језика разликује у
зависности од тога ко га и у којој прилици говори. Посматрамо род, број, падеж, вид итд. Да ли то
онда значи да говор у Нишу не треба да припишемо српксом језику, јер се тамо не користе свих 7
падежа српског језика? Ни овај критеријум није поуздан.

3. социолингвистички (вредносни) критеријум (али:то уређују језичке политике!)

Овај критеријум подразумева да се говорници неког језика сами изјасне којим језиком говоре. Није
поуздано, јер то шта људи мисле зависи од политике (Американци и даље тврде да говоре
енглеском језиком, док се Срби и Црногорци потпуно разумеју, али њихов језик нема исти назив)

Број језика се стално мења. Зашто?

Језици стално изумиру и појављују се нови варијетети/језици. Неки од разлога су:

- говорници језика старе и не постоји потомство које би могло да усвоји тај језик као матерњи
- од једног језика може да настане више (латински се више не говори, али је еволуирао у нешто
друго, од њега су настали романски језици)
- језик изумире када су говорници присиљени да га замене неким друигм (домородачка племена
у Јужној Америци су била приморана да усвоје шпански)

Зашто на свету има тако много језика? Укратко, људска врста се служи језиком већ дуго времена у
различитим деловима света, људски језици се временом мењају и то се у различитим деловима света
различито развијају.

Класификација језика

• Генетска (историјска) класификација → на језичке породице (и изолате)

Формирају се породице језика на основу сличности. Два језика су генетски слична и припадају
истој породици уколико су се развијала од истог прајезика (индоевропска језичка породица).
Овде се издвајају језици изолати. Они не припадају по генетској сличности ни једној породици
(баскијски језик)

• Ареална (географска) класификација → на језичке савезе,контактне језике (пиџине/креоле),

језичке ареале (изоглосе)
Класификација језика због међусобног језичког контакта. Због гепграфске близине језици долазе
у контакт једни са другима и временом формирају заједничка обележја, формирају се језички
савези (Балкански језички савез: редуковани број падежа, изгубљен инфинитив, футур се
формира аналитички...). Ти језици могу, али и не морају бити генетски повезани.

Контактни језици: одрасли говорници неког језика долазе у контакт са говорницима неког другог
језика и приморани су да се споразумеју (због трговине, посла...), али не желе или не успевају да
у потпуности овладају језиком коуникације који им се намеће (нпр. гастарбајтери у Немачкој). У
таквим ситуацијама људи почињу употребљавати поједностављену верзију тог језика. Овакви
језици се називају пиџини. У њима се губе све неправилности иворног језика, а говорник често
 убацује и правила из свог матерњег језика. Пиџини обично настају након контакта неједнаких
друштвених група. Сви до сада описани пиџини имају просту морфолошку и синтаксичку
структуру. Пиџини имају ограничену употребу, јер је настали како би задовољили језичке
потребе одређене друштвене групе и пиџини нису никоме матерњи језици (говорник већ има
неки други матерњи језик).
Креолски је језик који је настао од пиџина, али је фунционално проширен и има матерње
говорнике. Језик ток писин, који се говори на Новој Гвинеји, је до пре неколико генерација био
пиџин, али га данас око 100 000 људи говори као матерњи. Фунционално је исти као и било који
језик на свету и њиме се може комуницирати о било чему и у било којој прилици.
Изоглоса је линија на географској карти која одваја области различитих језика, дијалеката и
других језичких особина.

• Социолингвистичка (функционална) класификација → на регистре (виши/нижи,диглосија),

социолекте и сленгове, језичке стилове
Употреба језика није иста у свим приликама. У зависности од тога да ли је прилика формална или
неформална, да ли језик говоре образовани или мање образоавни људи, језик се различито
употребљава. Ако су разлике између нормираног језика и говорног језика толике, може доћи до
појаве диглосије.
Диглосија су два функционално расцељена варијетета једног језика (арапски никоме није
матерњи језик, то је језик из Курана који представља књижевну норму, варијетети арапског, као
на пример египатски, сиријски и алжирски, се заправо употребљавају)

• Типолошка класификација→на језичке типове

Подела језика на основу морфолошке структуре:

1. Аналитички (коренски) тип- не постоји флексија, само један облик речи, битан је ред речи у
реченици (кинески, енглески)
2. Синтетички тип:

-Аглутинативни језици (турски, мађарски)- постоји једна морфема на коју се додају све остале
морфеме да би се исказала одређена значења.
adam-lar-a (датив множине, lar наставак за множину, а настава за датив)

-Фузиони тип (српски)- морфеме имају више од једног значења, срастају са основом и изражавају
више граматичких категорија

-Полисинтетички језици- инкорпорација ( 1 реч=1 реченица)

Раслојеност језика- настају варијетети једног језика због следећих разлога (критеријуми раслојавања):

• Регионална припадност/порекло →дијалекат

• Друштвени статус →различити регистри (другачији изговор, образовани vs. мање образовани)
• Занимање →социолекат, коришћење одређених термина
• Религија (Селам алејкум! И Бог Вам помогао! Некада је и писмо означавало религијске разлике,
ћирилица као писмо правоскавља, а латиница католичанства)
 • Узраст- жаргон, акценат, изговор...
• Пол/род- немамо сви исти говорни апарат. Мушки и женски говор дошао/дошла
• Форензичка лингвистика покушава да одреди ко тачно говори. Ког је узраста и пола је особа, ког
је занимања, који је њен друштвени статус итд.

Језичка политика и планирање

• Статусна ЈПП → одабир варијетета за основицу стандардног јетика; како се одређује шта је
стандард у некој језичкој заједници? Такође, који језици/писма се бирају као службени у неком
друштву и зашто?
• Корпусна ЈПП →нормирање стандардног језика; шта све спада у норму,а шта не? – како се то
одређује? Требају ли нам дублети?
• Образовна ЈПП →Употреба и настава језика у школи; на ком језику се изводи настава, али и ко
учи, како и које језике на којим нивоима образовања? Који страни језици ће се учити у основној
школи и зашто баш они?

*Планирање „одозго-надоле“ или „одоздо-нагоре“?

Да ли на формирање језичке норме утичу ауторитети (попут Вука) или ипак заједница?