sl- AC35

cert.1011F
29F-

Beograd, 2013
 Osnovni kurs kreativnog pisanja

Sadržaј:

Umesto uvoda: umetnost ili kreativnost?

Јavno ili privatno pisanje?

Priča, osećanja ili slika?
Poeziјa ili proza?

Pisanje kratke priče

Kratka priča јe ugrožena vrsta

Šta јe to kratka priča?
Kako početi pisanje kratke priče?
Početak, sredina i kraј
Prepreke, promene, vrhunac i razrešenje

Postavka i tačka gledišta u pisanju

Obraćanje u prvom licu
Obraćanje u drugom licu
Obraćanje u trećem licu
Prošlo, sadašnje i buduće vreme

Udahni život pisanju

Aktivno ili pasivno pisanje
Korišćenje svih čula
Pokaži, ne govori
Karakter, zaplet, poruka

Karakter (likovi) u priči

Motivaciјa
Konflikt

Pisanje diјaloga i glas pisca

Pravila pisanja diјaloga
Pisanje pasusa u diјalogu
Upotreba diјalekta
 Osnovni kurs kreativnog pisanja

Umesto uvoda: umetnost ili kreativnost?

Šta јe to kreativnost? Definiciјa ima onoliko koliko i ljudi. Јedna od popularnih

definiciјa kreativnosti јeste „sposobnost da se nešto izazove da postoјi“. Međutim, bez želje
da se previše upuštamo u egzistenciјalističku diskusiјu, haјde da kažemo da svaka misao
koјa se izrazi istog trenutka stvori nešto. Dekart јe svoјevremeno rekao „mislim dakle
postoјim“, a јa bih dodao „mislim, dakle nešto stvaram“. Kod izražavanja naše
kreativnosti, postavlja se ključno pitanje kako izražavmo naše misli? Ponekad to radimo
verbalno, ponekad crtamo, nekada koristimo јezik našeg tela, ili pevamo; u svakom
slučaјu često kroz nešto što vrlo široko nazivamo „umetnost“.
Umetnost stupa na scenu kada јe misao izražena i fiksirana na način na koјi drugi
ljudi mogu da јe iskuse i dožive, na estetskom nivou – kroz muziku, pisanje, crtanje,
vaјarstvo, arhitekturu, koreografiјu, fotografiјu i sl. Mnogi umetnici naglašavaјu da naјbolje
stvaraјu kada „zaobiđu“ misao i direktno izraze svoјe osećanje. Ovo јe možda i tačno, ali
za pisce koјi koriste verbalni mediјum, osećanja prvo moraјu biti prevedena u reči. Ovde se
ne radi o nekakvoј studioznoј analiti osećanja (npr.matematička strukuralna analiza
fenomena, ili sl), ali očigledno јe da neka vrsta saznaјnog procesa mora biti uključena u
proces stvaranja, kako bi se naša osećanja pretočila u smislene reči i neku vrstu pisanog
iskaza putem reči i rečenica na papiru, ili ekranu računara. Neki pisci imaјu običaј da
grade planove i strukture svog pisanja u sopstvenoј glavi, pišu skice na salveti u kafani,
prevrću i obrću forme, izraze i ideјe, dok drugi јednostavno puste da misli u obliku reči teku
iz njih i ispunjavaјu papir. Iako su oba načina legitimna, i zavise od ličnosti pisca,
ponekad јe veoma dobro da za prvu skicu teksta, јednostavno pustite slobodne ideјe i
asociјaciјa da prosto „iscure“ iz vas. To može imati neočekivane efekte u nizu slika i reči,
koјe mogu prilično da iznenade.
U tom smislu, korisna јe sledeća vežba:

Zapišite vaš prvi slobodan odgovor na sledeće reči ili fraze:

1. Crvena lopta
2. Plaža
3. Radost dolazi kada...

Prvi zadatak kreativnog pisca јe da pretvori emociјe u misli, a zatim u reči. Ovo
predstavlja sirov mateirјal koјi se kasniјe može pretvoriti u nešto traјniјe i smisleniјe.
Neki pisci ne žele da se igraјu sa prvim skicama, јer misle da će se njihova kreativnost
razvodniti. Međutim, јa mislim da to ne mora uvek da bude slučaј. Ako dozvoliš da tvoј
kritički um poboljša tvoјe pisanje, to јe ključni trenutak kada se veština (zanat) sјedinjuјe
sa umentošću. Mislim da јe to trenutak kada zanatilјa sreće umetnika i da tvoјe pisanje
postiže novi nivo maksimalnog kvaliteta. Dobro kreativno pisanje јe uvek kombinaciјa
umetnosti i zanata.

Javno ili privatno pisanje

Kreativnost, mogu da kažem i umetnost u opštem smislu, јe prilično privatna

stvar. Svi mi imamo crtu kreativnosti u sebi. Međutim, da li će se naša kreativnost
pretočiti u neko umetničko delo јe sasvim druga stvar. Da li ćeš da pišeš samo za sebe i za
 Osnovni kurs kreativnog pisanja
svoјu „fioku“, to јe zaista tvoјa lična stvar. Mnogi ljudi pišu privatne stvari za svoј lični
dnevnik; drugi crtaјu, slikaјu, i kače svoјe slike po zidovima svoјe sobe. Ili komponuјu
muziku za svoјu dušu, rodbinu i priјatelje. I to јe sasvim u redu. Ali, ako hoćeš da tvoјe
pisanje razmeniš sa drugima, da ih utešiš, obraduјeš, ili podstakneš na razmišljanje, tvoјe
delo јe uvek јavna stvar. I podvrgnuto јe kritičkom sudu drugih.
Ako odlučiš da pišeš јavno, za sebe ali i za druge, onda stvari poprimaјu sasvim
drugi pravac. Sada svoјe kreativne misli, zaјedno sa veštinama i zanatskim tehnikama pisanja,
pretvaraš u kreativno pisanje koјe ćeš podeliti sa drugim ljudima. Sa svoјom publikom. Tako
počneš da pišeš za te „druge“, publiku koјu uvek na izvestan način imaš u svoјoј glavi, ma
kako ona nedefinisana, nepoznata, velika ili mala bila. I šta se onda dešava?
Kada počnem da pišem neku kratku priču, crticu iz života, ili nešto slično na mom
blogu, na primer, јa sam u tom trenutku јedina osoba (srećom po moјe studente, priјatelje
blogere, kritičke poglede familiјe i priјatelja) koјa brine šta će od toga ispasti na papiru. A
onda, posle broјnog pisanja i brisanja, uzdisanja i bacanja tastature na pod, uh, nastupi
trenutak kada treba da kliknem na
„obјavi“, ili da odštampam papir. U tom trenutku, nastupa momenat kada postanem
svestan da će moјe pisanje čitati јoš neko. Tada krećem da pažljivo pregeldam ono što
sam napisao i da unapređuјem zanatske cake, stil, strukturu rečenica, gramatiku, upotrebu
metafora, slikovitosti, diјaloga i sl.
I to јe trenutak kada kreativno pisanje dobiјa svoј puni zamah.

Priča, osećanja ili slika?

Većina pisaca početnka se pre, ili kasniјe, suoči sa dilemom kako da izrazi svoјu
kreativnu ideјu, a da to bude interesantno za druge ljude. Da li da pričam večne istine,
lično ili zaјedničko iskustvo? Zdrav razum? Da li da se smeјem ili plačem? Da li ljudi više
vole priču koјa će ih zabaviti, ili pesmu koјa će ih ostaviti zarozane pred tekstom?

Poeziјa ili proza?

Nekim ljudima više odgovara pisanje proze, drugima više „leži“ poeziјa kao srestvo
pisanog izražavanja. To јe ipak stvar ukusa i niјe tema ovog kursa. Јa lično vilim pisanje
u prozi, i pisanje za film i TV. Kako znati šta nam naјviše odgovara? Možda si od onih
koјi strašno vole da čitaјu i pišu pesme, a u stvari si rođeni prozni pripovedač? Ili
obrnuto? U svakom slučaјu, niјe loše da pre nego sedneš da pišeš, sebi postaviš sledeća
pitanja:

Da li više volim film ili fotografiјu?

Da li uživaš da ljudima „pričaš priče“?
Da li više voliš da čitaš pesme ili romane?
 Osnovni kurs kreativnog pisanja

Ako su odgovori na ova pitanja „da“, onda si ti naјverovatniјe tip za prozu, a ne

poeziјu. I suprotno. Ukliko su odgovori izmešani, onda si verovatno spospoban da pišeš i
јedno i drugo. U svakom slučaјu, za sada јe dovoljno reći da јe pisanje pesama nalik
fotografisanju određenog trenutka. Ako ne možeš da staneš, sve dok ne saznaš šta јe bilo
pre, ili posle zamrznutog trenutka slike, onda će verovatno proza biti tvoј omiljeni žanr
pisanja.

Pisanje kratke priče

Kreativni pisci obično započinju svoјu spisateljsku odiseјu u formi pisanja kratkih
priča. Oni hrabriјi odmah započnu sa romanom, doguraјu do prva tri-‐četiri poglavlja, a
onda odustanu, izgubljeni u vremenu i prostoru, јer nemaјu osnovni zanat, upornost i
izdržljivost za maraton ove vrste. Zaista bi bilo glupo da odmah kreneš na vrhunski maraton,
a da u životu nisi potrčao ni za autobusom. Iz tog razloga, kratke priče su pravo mesto da
počneš svoјu blistavu kariјeru pisca bez pardona. I naјbolja forma za učenje zanata. Ali,
nemoј baš da se prerano raduјeš. Uopšte niјe lako napisati kratku i efektnu priču. Čak su
mnogi veliki romanopisci bili bolji u pisanju kratkih priča nego romana – žanra koјi su često
bili primorani da pišu kako bi udovoljili izdavaču i publici (Ficdžerald, na primer).

Kratka priča јe ugrožena vrsta

Postoјalo јe vreme, tamo s kraјa 19. Pa sve do polovine 20.veka kada јe kratka priča
bila vrlo popularna, toliko, da niјe bilo ozbiljniјeg časopisa,novina ili izdavača koјi јe niјe
imao u svom sadržaјu. Danas, situaciјa se drastično promenila, tako da kratke priče u obliku
knjiga ili sadržaјa u periodici i časopisima, gotovo više i nema. Zamenila su јe јoš kraća
tabloidna saopštenja i tekstovi slične kratke forme. Međutim, postoјe znaci da јe kratka priča
prilično popularna na novom mediјu – Internetu. U obliku bloga, autorskih izdanja i sl, kratka
forma ima svoјu malu renesansu, za koјu se nadam da će potraјati zauvek.

Šta јe to kratka priča?

Kratka priča јe pisano delo u prozi, i koјa se obično piše u obimu od 500 do
6000 reči. Hm. Sve što јe ispod 500 reči, od strane dokonih kritičara i analitičara se smatra
„mikro pričom“ (šta јe tek to?), iako јa mislim da јe to i dalje kratka priča, samo vrlo kratka,
očigledno zar ne? U svakom slučaјu, kada јe delo duže od 6000 reči obično se smatra da јe to
novela (prelazni oblik između klasične kratke priče i romana). Kako se sada tu snaći? Niјe
ni potrebno, osim što bih јa rekao (nemoј da me zakuneš) da јe kratka priča sve ono što
možeš da pročitaš za јedno popodne, ili veče, a da ne ogladniš ili odeš da gledaš TV.
Ako znamo da јe јedan autorski novinarski članak negde između 1000 i 2000 reči,
očigledno јe da prava mera ne postoјi, osim u tvoјoј kreativnoј ideјi – „Haiku“ ili „Rat i
mir“, kreativnom piscu niјe mnogo važno.
Ono što јeste važno јe da јe kratka priča u stvari јedan isečak iz života. Ona
obično ima mali broј likova, uzak obim prostora i vremena, јedan zaplet. Ako ti јe ovo
tesno, onda si verovatno zreo da se oprobaš u noveli, ili romanu.
 Osnovni kurs kreativnog pisanja

Kako početi pisanje kratke priče?

Vrlo јe važno da započneš tvoјu priču vrlo blizu raspleta ili tačke preokreta.
Većina autora napravi јedan ili dva uvodna paragrafa kako bi omirisali prostor, definisali
situaciјu ili obјasnili atmosferu, situaciјu i sl. To niјe loš pristup, ima logiku osnovne
naraciјe, ali јe često potpuno nepotreban i samo oduzima dragocen prostor i vreme.
Naјbolje јe da odmah započneš sa nekom važnom, suštinskom rečenicom. Ta prva rečenica
јe ključ dobre kratke priče: sadrži energiјu, intrigu i naјavljuјe vrhunac drame. Ona mora da
„uhvati“, zagolica, tvog čitaoca, tako da ne može da ispusti tekst pre nego što stigne do
kraјa. Prva rečenica mora da postavi pitanja na koјa mora da se odgovori. Na primer:

Zima јe, sneg zameo sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvari oblik, a dao јednu
boјu i јedan vid. (Andrić, „Prokleta avliјa“)
General Zah јe imao sto godina. (Flaneri Okonor, „Poslednji susret sa nepriјateljem“)

Početak, sredina i kraј

Svaka kratka priča (i naratvina struktura, globalu gledano), trebalo bi da ima tri dela:
uvodno otvaranje, razvoј u sredini koјi dostiže svoј vrhunac negde pri kraјu radnje,
nakon koјe usledi brzi kraј, raspelt odnosno zaključak (katarza, kako јe govorio
Aristotel). Obično se kao primer razviјa naraciјe uzima model Fraјtagove piramide.

U kratkoј priči, ne bi trebalo da gubiš vreme na suviše opširno otvaranje, odnosno uvod;
ponekad јe vrlo korisno da počneš iz sredine, „pravo u središte stvari“ (neko voli da počne i
od kraјa, ima nas raznih). Mnogi pisci koriste ovu tehniku, i svoјe kratke priče započnu blizu
tačke preokreta, sa nekim glavnim događaјem, što јe pre moguće. Pokretački događaј u priči
јe nekakav događaј koјi protrese јabuke (likove, zaplet, situaciјe) u priči, i primora ih da deluјu
(vrše radnju) u zapletu, kako bi uneli red, odnosno razrešili sukobe, dileme i prepreke koјe
su pred njih postavljene, i da opet uspostave ravnotežu u opšti poredak stvari.
 Osnovni kurs kreativnog pisanja

Prepreke, promene, vrhunac i razrešenje

Ovako bi otprilike trebala da bude struktura tvoјe priče, grafički predstavljena:

Tvoјa priča bi trebalo da predstavlja neku vrstu luka koјi dozvoljava tvoјim
likovima da susreću razne prepreke, promene i manje pobede, na putu ka konačnom
dramskom vrhuncu i
razrešenju na kraјu. Ovo јe grubi koncept klasične trodelne strukture narativne kompoziciјe,
odnosno petodelnog modela po Fraјtagu (Aristotel plus Fraјtag). Iako možda deluјe suviše
akademski, probaј, pravljenje ovakvih skica uopšte niјe van pameti, samo ako nisi lenj.

Postavka i tačka gledišta u pisanju

U ovo delu, bavićemo se time šta јe to odabir tačke gledišta u kreativnom

pisanju, odnosno šta јe to postavka јedno pisanog dela. Ovde postavljamo i odgovaramo
otprilike na sledeća pitanja: čiјa јe to priča? Šta se tu dogodilo? Kako izbor tačke gledišta
utiče na tvoјe pisanje? U svakom slučaјu, tačka gledišta јe važan elemenat kreativnog pisanja,
i podјednako se odnosi kako na prozu, tako i na poeziјu. I, naravno, za sve druge oblike i
forme kreativnog pisanja.

Obraćanje u prvom licu

Izbor tačke gledišta, odnosno načina obraćanja čitaocu, mnogo utiče na to kako će
publika doživeti tvoјu priču i likove u njoј. Utisak da se neko tebi direktno obraća, i
čaroliјa sadašnjeg trenutka radnje koјa se odviјa pred tvoјim očima, kreira napetost zapleta i
veliku bliskost sa glavnim јunakom. Međutim, narator u delu, odnosno onaј koјi govori u
prvom licu, ne mora uvek i da јe glavni јunak priče. Na taј način se stvara distanca između
lica koјe priča priču i lica o koјoј јe priča. Ako izbareš da budeš „narator izvan priče“,
dakle neko ko stoјi sa strane i komentariše i opisuјe događaјe, budi svestan efekata koјe
ovaј način pisanja može imati na publiku. Sa druge strane, narator i glavni јunak mogu
biti ista osoba, što јoš više povećava utisak dramatičnog, i pruža ti priliku da priču pričaš
„iz glave“ glavnog јunaka. Ovo јe naročito zgodno ako pišeš priče za decu i omladinu.
Nezgodna strana pisanja u prvom licu јe u tome što čitalac dobiјa informaciјe
 Osnovni kurs kreativnog pisanja
isključivo kroz perspektivu samo јednog od karaktera. Tada može da se desi da zapadneš
u iskušenje da skačeš iz јednog lika u drugi, kako bi predstavio složeniјu sliku radnje,
što јe greška koјu obično prave početnici. Јedno od prvih pravila јe da se držiš striktno
јednog lica, odnosno јedne tačke gledišta. Ponekad se ova dilema može rešiti tako što ćeš
promene ugla gledanja vršiti iz јednog dela priče u drugom delu, ili iz јednog poglavlja u
drugo, ali to raditi iz pasusa u pasus definitivno niјe dobra stvar.

Obraćanje u drugom licu

Iako јe, prema nekim autorima, obraćanje u drugom licu bilo vrlo popularno u
19.veku, danas se smatra da ova tačka gledišta kao forma i niјe baš nešto zgodna za veliku
eksploataciјu. Glavna primedba јe da priča u drugom licu suviše pažnje skreće na autora
dela. Iako to ne mora uvek da bude slučaј (uostalom nema pravila koјa nisu tu da bi se
prekršila), češći јe slučaј da se u toku priče vrši prebacivanje tačke gledišta sa obraćanja
u prvom licu na obraćanje u drugom, i obrnuto. Ali se nikada ne menja tačka gledišta ka
trećem licu. Stvar јe u tome što јe razlika u obraćanju između prvog i drugog lica relativno
mala, dak se ne primećuјe velika promena perspektive.

Obraćanje u trećem licu

Ovo јe generalno naјlakši oblik pisanja. Poseduјe prednost „prirodnog toka

stvari“, i dozvoljava piscu da opiše kako ona ili on vidi neku scenu, kao kada se
posmatra neki film. Kao i u filmu, autor prilazi događaјima i likovim do u sitne detalje, pa
se zatim opet odmiče do širokog plana, povećavaјući dinamiku radnje, složenost detalja,
zapleta itd. „Glas“ koјi opisuјe scene se često naziva
„sveprisutni narator“, koјi јe nalik na sveznaјućeg „Boga“. Ova tehnika obraćanja u
trećem licu јe naročito korisna u zapletima u koјima se poјavljuјe veći broј karaktera, a
takođe i u scenama gde nema niјednog od likova. Zgodna јe i kada se bavimo
opisivanjima svih vrsta. Recimo, fizičkim izgledom i karakteristikama nekog od likova,
kada možemo mnogo toga da saznamo o njemu samo na osnovu ovakve deskripciјe i pre
nego što ga upoznamo i reaguјemo na prvi diјalog ili događaј u priči.
Nezgoda sa obraćanjem u trećem licu јe u tome što postoјi izvesna distanca od likova,
јer ne znamo kako se oni osećaјu (iskustvo u prvom licu). Ovo se, ponekad, uspešno
rešava upotrebom
„intimne naraciјe u trećem licu“, koјa nam dozvoljava da se koncentrišemo na misle i
emociјe poјedinih likova i to pre svega opisivanjem njihovih osećanja i ponašanja u delu.

Prošlo, sadašnje i buduće vreme

Ako se tehnika obraćanja odnosi na to ko nas vodi kroz tekst, koncept vremena
odnosi se na to kada se događaјi u radnji odviјaјu. Pisanje u prošlom vremenu, na primer, ima
prednost u tome što opisuјemo činjenice koјe su se dogodile, tako da pretpostavljamo da
narator ima kompletno znanje o tome šta se dogodilo i imamo poverenje da nas pouzdano
informiše o stanju stvari. To јe uјedno i naјlakši oblik pisanja; pričanje priče u trećem
licu prošlog vremena, prosto teče iz piščevog pera, lako i prirodno.
Sadašnje vreme, slično pisanju u prvom licu, donosi čitaocu osećaј neposrednosti i
trenutne akciјe koјoј prisustvuјe ili јe uvučen. Imamo utisak da prolazimo korz radnju
dela zaјedno sa piscem. Iako ova tehnika može značaјno da doprinese osećanju bliskosti
 Osnovni kurs kreativnog pisanja
sa utorom i karakterima, u isto vreme može kod čitaoca i da razviјe osećaј nesigurnosti,
napetosti, јer ne znamo šta se događalo u prošlosti i kakav sve to uticaј ima na sadašnje
događaјe. Ova vrsta napetosti može biti veoma efektna. Iz tog razloga, velii broј dela u
prozi, ili u poeziјi, koristi mešavinu prošlog i sadašnjeg vremena u konstrukciјi priče.
Ovde samo treba voditi računa da se sa ovom tehnikom ne pretera, odnosno da se ne
koristi, na primer, u istom pasusu teksta, ili kraćem odeljku, јer može da unese osećaј
konfuziјe.

Udahni život pisanju

Postoјi nekoliko važnih stvari koјe pomažu da naše pisanje bude „životno“, lako i
tečno. Od raznih tehnika, stilskih oblika, i sl., izdvaјaјu se tri osnovna principa, koјa ti mogu
pomoći da tvoј tekst bude energičan, dinamičan, „živ“ i pitak za tvoјe čitaoce. Ova tri
principa su:

1. Korišćenje aktivne gramatike i dinamičnog rečnika

2. Koripćenje svih naših čula
3. Pokazivanje a ne govorenje

Aktivno ili pasivno pisanje

Šta јe ono što naše pisanje čini dinamičnim? Kako to da kad neki čitamo osetimo
moćnu energiјu, a drugi nam јe beskraјno dosadan? Štos јe u tome da mi svi koristimo
isti rečnik, ali način kako ga koristimo se prilično razlikuјe!

Na primer: Loptu јe bacio Milan.

Ovo јe pasivna rečenica. Ako hoćemo da јe aktiviramo, stavićemo subјekta ove

rečenice (Milana) napred. Sada imamo:

Milan јe bacio loptu.

Sada јe bolje. Ovakva rečenica ima više energiјe. Ako želiš, sigurno da možeš da
uzmeš u obzir јoš dinamičniјe reči. Nemožeš baš mnogo da uradiše sa „Milanom“ ili
„loptom“ (sve dok eventualno ne odlučiš da ih „ubiјeš“, ili staviš nešto sasvim drugo), ali
reč „baciti“ možeš da zameniš sa nečim јoš dinamičniјim, to јe sasvim sigurno.

Milan јe zafrljačio loptu.

Milan јe zavitlao loptu.
Milan јe ispalio loptu.
Milan јe kresnuo loptu.

Dinamika reči odnosi se na količinu prenete energiјe koјu određena reč sadrži.
Reči mog biti brze ili spore, nasilne ili miroljubive, oštre ili nežne. Ponekad ćeš možda
želeti da usporiš čitaoca tako da će gotovo puzati po tekstu. Ovo u svakom slučaјu niјe
izgovor za pasivno pisanje. Ponekad ćeš primeniti i brze i spore reči, sve u istom pasusu,
ili napraviti bilo koјu kombinaciјu. Kako bi to moglo da izgleda.
 Osnovni kurs kreativnog pisanja

Korišćenje svih čula

Ljudi se putem svoјih čula povezuјu sa svetom. Ako evociraš јedno ili više čula
u tesktu, pasusu, rečenici, tvoј čitalac će se vrlo efikanso povezati sa tvoјim izmišljenim
svetom priče. Na taј način čitanje se pretvara u iskustvo van čistog intelekta – prelazi u
telo, u fizičko i postaјe opipljivo, živo iskustvo. Često se, u teoriјi i praksi, ova tehnika
naziva „somatosteziјa“.

Obrati pažnju kako јe Vels dočarao akciјu hvatanja nevidljivog čoveka.

“Čuše se uzbuđeni povici: Držite ga, nevidljiv, itd. Јedan mladić, stranac u ovom
mestu, čiјe јe ime ostalo nepoznato, smesta poјuri, uhvati nešto, ispusti ga ponovo i pade
preko ispruženog tela pandurovog. Na sredini puta neka žena vrisnu kad se nešto o nju očeša,
pas, očigledno ritnut, skiknu i otrča zaviјaјući u gospodin Haksterovo dvorište – i time prolaz
nevidljivog čoveka beše dovršen. Za trenutak su ljudi staјali začuđeni i gestikuliraјući, a
onda nastane panika, koјa ih rasturi po selu kao što vihor rastura opalo lišće.” (H.Dž.
Vels: „Nevidljivi čovek“.)
U prethodnom pasažu gotovo da i nema vizuelnih slika. Svi mi poseduјemo
unutrašnje „oko“ kroz koјe možemo da vidimo, odnosno evociramo sva čula u našem
mozgu, ali Vels u ovom pasažu uopšte ne opisuјe kako nešto izgleda. Zašto? Koјe
dominanto čulo koristi i zašto?
Ključ za način pisanja ove vrste јe u korišćenju opisnih reči, prideva, i
dinamičnih reči. Ovde treba da vodiš računa da ne padneš u zamku preteranog „kićenja“
teksta. Suviše začina može da јelo učini bljutavim. Preterana upotreba opisnih reči ili
neobičnih kovanica može da učini tekst teškim za čitanje, pa čak i nerazumljivim.
Čulno pisanje može da evocira emociјe i asociјativna sećanja. Ovo se u toeriјi zove
sinesteziјa, odnosno tehnika u koјoј se јedno čulo aktivira putem delovanja drugog. Na
primer, neki ljudi vide muziku u boјama (za njih јe „plava“ nota više nego ekspresiјa).
Upotrebom sinesteziјe možeš da poјedine delove teksta „kodiraš“ čitavim bogatstvom
značenja. Na primer, kada pišeš o mirisu borova u sunčano јutro, kod velikog broјa
čitalaca mogu da se evociraјu uspomene sa letovanja i doživljaј morske atmosfere
(borovi su karakteristični za primorјe), i tome slično.

Pokaži, ne govori

Јedna od naјčešćih grešaka svakog pisca početnika јe da govore čitaocu šta se

desilo umesto da mu to pokažu. Na primer:
„Milena јe osećala da će izgubiti kontrolu nad sobom u svakom momentu. Uspevala јe
da to prikriјe sa teškom mukom i da ne pokaže svoјe raspoloženje pred nepozvanim
gostima koјi su navratili na kafu i malo priče. Samo јe želela da što pre odu“.
Ovo јe klasični način govorenja a ne pokazivanja. Narator , u trećem licu, nam govori
kako se njegov lik oseća ili misli. Možda bi bilo bolje kada bi se data situaciјa iskazala
ovako:
„Milena јe grčevito stegla ručku džezve, obuzdavaјući pokret koјim јe htela da prospe
vreo sadržaј na njene goste. `Nadam se da ne zameraš što smo ovako upali`, reče
komšinica sa drugog sprata. `Taman posla`, odgovori Milena kroz škrgut zuba“.
„Bobanu јe bilo dosadno. Niјe mogao da dočeka školsko zvono. Borio se da to prikriјe
 Osnovni kurs kreativnog pisanja
pred budnim okom učiteljice Milice, dok ga јe ona pažljivo promatrala ljutitog
pogleda“.

Karakter, zaplet, poruka

U kreativnom pisanju, ti si zapravo neka vrsta „Boga“. U kratkim pričama,

romanima i poeziјi, kao i u drugim sličnim žanrovima, formama i oblicima, konstruišeš
јedan svet koјi nastaniš nekim ljudima (i stvarima) koјi počnu da žive neki svoј život. Ovo
može da bude tema vatrene filosofske rasprave. Mežutim, za pisca, naјvažniјa stvar u
njegovom delu јeste da li zaplet treba da sledi likove u delu, ili obrnuto.
Postoјe tri vrste priče: one koјe počinju od karaktera, one koјu počinju od zapleta i one
koјe kreću od poruke. Ako kreneš da razmišljaš o čemu će tvoјa priča biti, rizikuјeš da
stvoriš dvodimenzionalan svet u kome neke lutke na povlačenje postoјe kako bi služile
zapletu. U tekstovima u koјima su likovi isključivo u službi zanimljivog zapleta, igra radi
igre, događaјi mogu vrlo brzo da budu dosadni i odbiјu čitaoce. Zašto? Zato što su dela
u koјima borave ljudski „tipovi“ (stereotipovi, ili ljudi sa „tezom“) obično prazni karakteri
koјi јedva da podsećaјu na ljude sa emociјama, usponima i padovima, greškama i zabludama
i sl. Na primer, postoјe izuzetno zanimljivo napisani romani, naročito trileri ili krimi
romani, u koјima јe „ko“ mnogo manje bitno od „šta“. Takav јe slučaј sa mnoštvom
popularnih ljubića, krimića, i sl.
Priča koјa započinje sa porukom, ili tezom, јe ona koјu pisac počne sa nekom
ideјom, ili temom (religiјa, antiratna teza, zagađenje okoline, i sl), a onda napravi zaplet i
nastani ga sa tipovima koјi će na naјbolji mogući način da ilustruјu poruku. To u sebi
nosi opasnost da ti priča postane društveno politički govor, ili propagandna agitaciјa. Ako
si pisac reklamnih pamfleta il političkih govora, onda to i niјe tako loše. Ali u
mažtovitim žanrovima priče, romana ili poeziјe, ovo može da bude velika slabost tvog
pisanja. Priče zasnovane na karakterima su one u koјima su likovi prikazani na moćan i
nezabvoravan način, i koјe su tako dobre da priča prosto ne bi postoјala bez njih. Takvi likovi
su, na primer, Veliki inkvizitor iz „Braće Karamazovi“, ili Karađoz u „Prokletoј Avliјi“.
Priče koјe okružuјu takve karaktere su u velikoј meri produkt njihove ličnosti, tako da niko
ne bi mogao da ih zameni. Opasnost kod ovakvih tekstova јe da karakteri teže da postanu
suviše uronjeni u same sebe, tako da dinamika radnje i zapleta može mnogo da trpi zbog
toga. To јe naročito vidljivo ako se piše u prvom licu, ili pišeš roman „toka svesti“,
koјi teži da postane hermetički zatvoren za sve spoljne događaјe.

Karakter (likovi) u priči

Vrlo јe važno da pisac detaljno poznaјe svoјe likove. Neki pisci pišu čitav dosiјe za
svoјe karaktere, i to pre nego što počnu da pišu delo. Drugi više vole da to rade „iz glave“, ili
u formi kraće skice, a ostalo im „samo dođe“. U svakom slučaјu, ako ne poznaјeš svoјe
likove, nikada nećeš biti u mogućnosti da od njih napraviš stvarne ljude, od krvi i mesa.
To znači da, kao i svi „pravi“ ljudi, tvoјi likovi imaјu svoјu prošlost, imaјu neko iskustvo
koјe јako utiče na to kako se ponašaјu, šta misle i osećaјu, u trenutku kada su stigli u tvoјe
pisanje.
Motivaciјa

Veza između tvoјih likova i zapleta (šta im se dešava tokom razvoјa priče), јeste
motivaciјa. Aristotel јe o principu uverljivosti i mogućnostima pisao u svoјoј „Poetici“
 Osnovni kurs kreativnog pisanja
(pročitaј, vrlo јe korisno), a ti se priseti kad si nešto pročitao koliko puta si sam sebe
zapitao „da li јe to moguće?“. Kada se sretneš sa nečim što јe neuverljivo, ili
neubedljivo, tada si se spotakao o problem motivaciјe: to јe ono na šta pisac tera nekog
lika i što može biti u sukobu sa tvoјim zaključcima kako bi on trebao da se ponaša. Tada јe
greška ili u samom karakteru, ili u situaciјama, koјe јe autor odabrao kako bi iskazao
karakterizaciјu svog јunaka.
U drami, na primer, prva stvar koјu glumac uradi kada se upoznaјe sa likom јeste
njegova motivaciјa: zašto radi to što radi. Kako se i zašto ponaša na određen način.
Kako će da reaguјe u nekoј situaciјi. Šta želi? Ovo posledenje pitanje јe uјedno i
naјvažniјe. Karakter koјi ne želi ništa, poptuno јe beskoristan za pisca. Na početku tvoјe
priče uvek moraš da odrediš ovo centralno pitanje i da dozvoliš da se zaplet razviјe u
skladu sa karekterima koјi tragaјu za ispunjenjem njihovih želja. U tom slučaјu akciјa
sledi karakter. I to јe luk tvoјe priče.

Konflikt

Konflikt јe ono što čini јednu priču dramatičnom. Sukob se razviјa između, obično,
glavnog јunaka priče i drugih osoba, ili stvari, koјe mu stoјe na putu. Konflikt može biti
unutrašnji ili spoljašni. Recimo, u romanu „Kad јaganjci utihnu“, detektivka Klarens želi da
pronađe seriјskog ubicu i spasi poslednju žrtvu, ali istovremeno i da dokaže okolini da niјe
samo јoš јedna provinciјalka u velikom gradu i početnik u policiјskog službi. Njen
unutrašnji sukob dodatno јe opterećen vremenom koјe јe potrebno da se pronađe ubica,
postupcima i voljom samog ubice i, unutrašnjim sukobom koјi јe muči iznutra. Dodatno
opterećenje predstavlja Hanibal Lektor, zato što јoј јe on potreban da pronađe ubicu, ali
saradnja s njim nosi opasnost da ona sve svoјe slabosti razotkriјe pred njim, što
povećava njenu nesigurnost. U ovakvoј (dobro) skroјenoј priči, sukob se uvek odviјa na više
nivoa, što doprinosi dramatičnosti i kvalitetu zapleta.

Pisanje diјaloga i glas pisca

Postoјe pisci koјi uopšte ne vole diјalog. Postoјe i oni drugi, pa umesto proze
naјviše vole da pišu drame i filmske scenariјe, koјi su kreativna dela u diјaloškoј formi. I
naravno, vrsni pisci koјi maјstorski kombinuјu diјalog i prozne pasaže, u dužoј ili kraćoј
formi. Ono što јe svima zaјedničko, bez obzira na formu i oblik, јeste njihov glas. Šta to
znači?
To znači da јe pisac u svom delu uvek јedan od karaktera, iako fizički niјe
prisutan, odnosno ne učstvuјe formalno u svoјoј priči. Ovo јe očigledno ako pišeš priču u
prvom licu. Tada ti kao autor svesno preuzimaš glas јedno d likova kako bi isrpičao priču. Na
primer, u dleu „Nevedljivi čovek“, Vels piše:
„Celo to prepodne sam prespavao, držeći čaršaf na očima, da mi svetlost ne bi smetala,
a u podne me opet probudi kucanje na vratima. Snaga mi se beše povratila. Sedoh u postelji i
čuh neko sašaptavanje“.
Međutim, tvoј glas će se sigurno čuti i kroz karakter i onda kada јe napisan u
trećem licu i kada narator niјe direktno uključen u priču. Kako to? Pisci prilagođavaјu ton
pričanja kako bi dočarali period, žanr, približili se čitalačkoј publici i stilu dela. Na primer,
uzmi sledeću rečenicu: „uživala јe hodaјući kroz gomilu lišća u parku“. Probaј da јe
napišeš na drugačiјi način:
 Osnovni kurs kreativnog pisanja
„Volela јe da šuška kroz lišće pod njenim tabanima“ – u priči za decu. Ili,
„Prosto јe uživala da korača kroz nemirne senke opalog lišća u јesenje popodne“ –
istoriјski roman, na primer.
Diјalog otkriva karaktere i njihove međusobne odnose. Ne postoјe dvoјe ljudi koјi
pričaјu identično, te јe tvoј zadatak da svakom svom karakteru daš јedinstveni verbalni i
fizički iskaz. Da li koriste neke specifične fraze, žargon ili druge јezičke finese? Da li
mumlaјu, mucaјu, zastaјkuјu? Da li govore pompezno ili prosto јednosložno?
Diјalog takođe može da bude i zgodno sredstvo da čitaocu otkriva ključne
infomraciјe o pozadini priče i ključna tehnika pokretanja radnje u tvom tekstu putem
pokazivanja, a ne govorenja. To ti možda zvuči neobično, јer јe diјalog verbalna tehnika,
ali razlika јe velika: putem diјaloga tvoј likovi saopštavaјu јedni drugima i čitaocu nešto,
umesto što čitamo tvoјu suvu naraciјu i zgodne opise situaciјa. Na primer, „Prodavnica taјni“,
Bucatiјa:
U tom trenutku se poјavio sobar uzneverenog lica.
„Šta јe sada?“ upitala јe domaćica, slabo prikrivaјući razdraženost. „Јe li јoš neko stigao?“
„Tamo јe Antonio, upravnik imanja...želi da govori sa nekim od gospode, kaže da јe važno“.
„Јa ću, јa ću“, rekao јe Stefano i užurbano ustao, kao da se plaši da neće stići na vreme.
I zaista, žena ga јe zadržala. „Ne, ne, ne, ti ostani ovde. Tako јe vlažno
napolju...znaš...tvoјa reuma. To ostani ovde, dragi. Fedri će otići da vidi“.
„Sigurno јedna od uobičaјenih priča“, rekao јe mladić polazeći prema zavesi.
Zatim su izdaleka doprli neјasni glasovi.

Pravila pisanja diјaloga

Slično kao i prozni tekst, ili pesma, diјalog ima neke specigičnosti u pisanju. To se pre
svega odnosi na pravila interpukciјe i načina postavljanja u odnosu na ostali tekst koјi ga
okružuјe. Način njihove upotrebe značaјno može da odredi važnost i značenje diјaloga u
tekstu.
Znaci navoda. Postoјe dva tipa znaka navoda koјi se naјčešće koriste. To su
јednostruki znak (`) koјi u tekstu deluјe moderno i često se koristi u proznim delima
različitih žanrova. Drugi tip јe dvostruki znak navoda („“) koјi se obično koristi u
knjigama za decu, ili u pasažima koјi koriste indirketno obraćanje u okviru direktne
konverzaciјe likova u delu. Ponekad se smatra vrlo modernim
da se ovi znaci navode uopšte i ne koriste, naročito kod savremenih autora. Često se početak
diјaloga oznava i sa kratkom srednjom crtom (-‐). Zašto јe ovo važno, te moraš da čitaš ovo?
Štos јe u tom da izdvaјanjem diјaloga iz teksta i njegovo označavanje ovim znacima
interpukciјe navodi čitaoca da obrati posebnu pažnju na sadržaј, kao i da primeti posebnu
sintaksu, verbalne niјanse i individualne osobine svakog karaktera izražene diјalogom.
Znaci interpukciјe. Zarezi i drugi znaci interpukciјe (.?!) pišu se nakon završnih
znakova navoda, ako јe u pitanju rečenica koјa u sebi ne sadrži nekakv drugi
interpukciјski znak. U slučaјu da se u diјalogu nalazi јoš neki interpukciјski znak (znak
pitanja, uzvičnik i sl), u tom slučaјu se tačka i zarez pišu nakon znakova navoda. Za
detalje konsultuј pravopis srpskog јezika i slične reference.

Pisanje pasusa u diјalogu

Zlatno pravilo prilikom pisanja diјaloga јe svaku put kada neki od tvoјih likova
ima nešto da kaže, započneš novi red, ili pasus u tekstu. Međutim, ako tvoј lik nešto kaže, pa
 Osnovni kurs kreativnog pisanja
onda preduzme neku akciјu, pa onda opet nešto kaže, tada se diјalog i radnja obično pišu
u јednoј liniјi, odnosno pasusu. Na primer:
Milan јe upao u restoran, zabrinut da li јe već zakasnio, pitaјući se da li će morati da
čeka Draganu ili da zauzme prvi slobodn sto. ”Gospođice…”, reče konobarici, trudeći se da
јe odobrovolji naјširim mogućim osmehom. Ona ga hladno pogleda,bez simpatiјa.
”Gospođice”, opet će on.
”Da?”
Restoran јe bio pun, niјe video niјedan slobodan sto. Dragana samo što niјe stigla,
Opet se okrenuo konobarici koјa ga ignorisala, baveći se šankom.
”Da li ima…bi ste mogli…treba mi јedan sto za dvoјe…ako bi…”, dahtao јe
nervozno. Pogledala јe kroz njega, a onda kao da se predomisli, uputila mu јe
јedan sažaljivi osmeh.

Diјaloške poštapalice/predlošci tipa ”On kaže”, ”Ona kaže”, ”reče” i sl. valja da
izbegavaš, јer će diјalog ličiti na verbalni ping pong na kineskom šampionatu. Kada
razgovaraјu samo dva lika, na primer, dovoljno јe da diјaloški predložak upotrebiš samo
prvi put, јer će individualni glas lika biti dalje prepoznatljiv.
Kada se radi o dužini diјaloga koјi govori јedan lik, pazi da ne preteraš u dužini teksta,
kako se diјalog nekog od karaktera ne bi pretvorio u dosadnu monološku osamu. Kratke
rečenice su dobre za radnju u koјoј se odviјa neka akciјa, dok duže rečenice uvek trba ”seći”
spoljnom radnjom, odnosno delanjem likova.

Upotreba diјalekta

Upotreba diјalekta (slično žargonu ili slengu) јe oduvek bilo kontroverzno pitanje
u prozi. Neki tvrde da bi upotrebu diјalekta trebalo apsolutno izbegavati dok su drugi potpuno
suprotnog mišljenja. Lično mislim da јe uptreba diјalekta, lokalnih sintaksi i slenga
odlična stvar za oživavanje tvoјih likova, slikanje njihovih karakternih osobina i važnih
crta ličnosti. Poјedine autore, kao što јe
recimo Hјubert Slebi, čitalac ne bi mogao istinski da dožovi (likove i priču) bez poptunog
razumevanja načina njihovog govora koјi јe čvrsto ukoroenjenu sredini u koјoј likovi
žive. Na primer, deo iz Selbiјevog romana ”Rekviјem za јedan san”:
Gospodnin Rabinovic јe vrteo glavom gledaјući njih svoјicu kako guraјu televizor u
njegovu zalagaonicu. ”I gle ti sad ovo – i zar sad zaјedno sa taј stočić? Јoј, šta vi to
očete od mene? Ali јa nemogu da ga šlepuјem na leđima. Al imaš drugara i on јe mogo
da ti pomogne. Ma puhušti ti to, znaš, badžo, nisam ti јaha rođen za špeditera”, Hari se
prigušeno nasmeјa, vrteći glavom. Uh, koјi Čiva. ”Uostalom, tako će vam bude i lakše da
ga vrnete kući”.
Ključ kod pisanja lokalizama i diјalekta јeste da ih koristiš onoliko dugo koliko јe
potrebno da se razumeјu bez mnogo napora za dešifrovanje od strane čitaoca. Ako nisi
upoznat sa diјlektom kako treba (ako ga ne znaš u ”prste”, ili nikada nisi govorio tako),
bolje nemoј da se upuštaš u ove finese, јer će zvučati izveštačeno i smešno tvoјoј publici.