I ) УВОД У ДЕЧИЈУ ПСИХОЛОГИЈУ

Развојна психологија је теоријска психолошка дисциплина која проучава

онтогенетски развој човека, тј. развој човека од тренутка зачећа па до смрти. Према
томе који период онтогенетског развоја проучава, дели се на дечију психологију,
психологију адолесценције, психологију зрелог доба и психологију старачког доба.
Дечија психологија је грана развојне психологије која је прва настала. Предмет
њеног изучавања је психички живот детета почев од зачећа, преко рођења и детињства,
па до пубертета, односно адолесценције. Циљеви дечије психологије су вишеструки.
Први циљ је опис понашања на овом узрасту. Други циљ је објашњење психичког
развоја и понашања и откривање узрочно последичних веза. Следећи циљ је
предвиђање развоја и понашања (што можемо уколико познајемо законитости развоја и
узрочно последичне везе). Крајњи циљ је утицање на развој и његово усмеравање.
Дечја психологија повезана је са другим гранама психологије, али и са многим
непсихолошким наукама. Међу друштвеним наукама, најјаче везе има са педагогијом, а
затим и са социологијом, филозофијом, антропологијом. Пошто је дете и биолошко биће,
ова наука повезана је и са природним наукама – биологијом, генетиком, ембриологијом...
Интересовање за развој детета датира још из времена античке Грчке и старог
Рима, када су бројни филозофи (Демокрит, Платон, Аристотел, Цицерон) износили
своја схватања на ову тему вођени практичним потребама за васпитањем деце и
омладине. Аристотел је дао прву периодизацију развоја детета, а Платон је говорио о
раном усмеравању деце у различите професије за које су способни. Средњи век био је
испуњен утицајем религије која је учила да је дете по природи рђаво јер се рађа са
прародитељским грехом од кога се може избавити само строгом дисциплином. Крајем
XVII века енглески филозоф Џон Лок бавио се питањима васпитања детета и тврдио да
је дете приликом рођења празан лист папира (,,tabula raza'') и да га је могуће свему
научити. Француски филозоф Жан Жак Русо сматрао је да се дете рађа добро и
неискварено и да се кроз контакт са одраслима квари. По њему, да би људи остали
неискварени, морају се вратити природи.
Од краја XVIII до краја XIX века траје период уобличавања развојне психологије.
Прву систематску емпиријску студију понашања детета спровео је немачки научник
Дитрих Тидеман, описујући психички и физички развој свог сина од рођења до две и по
године живота. Прво теоријско интересовање за развој детета срећемо код Чарлса
Дарвина који је објавио дневничке забелешке посматрања свог сина под насловом
,,Биографска скица једне бебе''.
Од краја XIX века до пoчетка Другог светског рата психологија доживљава процват
као наука, а заједно са њом и све њене гране, нарочито развојна психологија. Оснивају
се прве универзитетске лабораторије за психологију у Лајпцигу (Вилхелм Вунт), на
Харварду (Вилиам Џејмс), на Џон Хопкинс универзитету (Стенли Хол) и на Сорбони
(Алфред Бине). Психологија постаје емпиријски заснована наука.
Значај раног детињства за развој човекове личности можда је најбоље истакао
Сигмунд Фројд кроз познату синтагму: ,,Дете је отац човека''. Рано детињство је
период у коме се дешавају промене на психичком и физичком плану које су крупније и
брже него у свим другим етапама животног циклуса човека. Раст, развој, промене на
органском плану и у структури и функционисању свих психичких процеса чине овај
период револуционарним и неупоредивим по значају са било којим другим развојним
периодом у човековом животу.

3
4