TEORIJSKI PROBLEMI RETORIKE

Postavljanje problema

Šta je „retorika“? Stari Heleni su smatrali da je retorika veština koja pruža uputstva kako
da se uredi napisani i iskazani govor. Po drugima, retorika se poklapa sa teorijom
besedništva, to je veština koja podučava kako da se neko nagovori (uberreden), da se
navede da prihvati gledište nagovarača. Uglavnom, sve definicije retorike vraćaju se
prvobitnim određenjima koja su dali Koraks iz Sirakuze ( oko 470. pre n. ere), inače
smatran ocem retorike, i Gorgija, o čijim retoričkim pogledima doznajemo posredstvom
Platonovog dijaloga (Gorgija 452 E). Reč je o određenju retorike koje glasi: besedništvo
je veština uveravanja . Određenja „retorike“ razlikuju se samo po tome kako se odgovara
na pitanje: da li je retorika sposobnost ili veština ili nauka. Jedno je izvesno: „retorika“ je
osobena teorija umetnosti. Nemci je nazivaju Kunstlehre, a kod Grka je. „Retorika je
svakako u antičkoj kulturi imala izuzetno mesto.

U istorijskom, razvojnom smislu, određenje samoga predmeta – teorije besedništva, ili

samog besedništva, nije nimalo lak zadatak, jer u tom razvoju od V veka, kada je postala
temeljna filozofska disciplina i praktično-politička veština, "retorika" je poprimila veoma
različite, često sasvim divergentne smislove. Iako je, nesumnjivo, reč o vrlo ozbiljnom
epistemološkom problemu koji zadire u domen samoga diskursa, kao i razumevanja
procesa dijalektičkog mišljenja, retorika i besedništvo, neretko, poprimali su i pejorativna
značenja, koja danas srećemo, čak i kod učenih ljudi. Savremeni francuski retoričar
Olivije Rebul navodi jedan zgodan primer. Naime, jednom profesoru književnosti posle
održanog predavanja prišao je njegov kolega i, čestitajući mu, primetio: "Divio sam se
vašoj retorici!" Nije teško razabrati kako se u navedenom kontekstu rečena fraza nije
mogla razumeti kao kompliment, u smislu pohvale profesorovom izlaganju samoga
"predmeta". U sličnim okolnostima izraz "retorika" se, prema opštem shvatanju, uzima
kao "sinonim za nešto naduvano, nadmeno, artificijelno, emfatično, deklamatorno, lažno.

U tradiciji nalazimo tri karakteristična stava kojima se određuje značenje termina

"retorika". Prema Platonu, retorici i, "svim velikim umetnostima treba oštroumlja", a cilj je
govorništva "istinu govoriti". Za Kvintilijana retorika je umetnost "čiji je cilj naučiti dobro
govoriti", dok prema Gorgiji, "retorika ima posla samo s govorima", tj. "govornik na sudu i
na ostalim skupovima ne uči o tome šta je pravedno a šta nepravedno, nego samo
stvara verovanje o tome".

Ova tri određenja retorike ili govorništva - prema kojima je, u prvom slučaju bitno da se
"govori istina" po cenu lepote, u drugom da se "dobro govori" u skladu sa istinom, i u
trećem da se protivnik samom lepotom "govora nagovori" po cenu i istine i dobra -
pretpostavljaju tri stvari. 1) U prvom slučaju ono logičko u govoru čini osnovu
govorništva, tako da je u govoru posredi istina koju posreduju reči, zbog čega je sam
govor sporedan. 2) U drugom slučaju, za osnov govorništva uzima se ideja dobra, koju
govor, takođe, samo posreduje. S obzirom na to da je ovde dobro ujedno i istina, u oba
slučaja govor izražava logički sadržaj. Njegova forma: sam način kazivanja istine i dobra
nešto je sporedno u govoru. 3) U trećem slučaju suština govora je u nad-govoru, u
nadilaženju, prevazilaženju i zaobilažeju logičke instancije radi izazivanja, u ličnosti koja
sluša, onih njenih duševnih snaga koje će je voditi do identifikacije sa govornikovim
uverenjem. To su one afektivne strane ličnosti koje naspram racionalnih moći pomenutu
identifikaciju neće obesnažiti u traženju logičkih razloga radi prihvatanja uverenja koje se
nalaže. Što se prvog i drugog slučaja tiče, u njihovoj osnovi je logički (etički) motiv, dok
je u trećem dominantan estetski motiv. Naša je polazna teorijska pretpostavka da se
čitava istorija retorike može odrediti kao istorija sukoba dveju osnovnih ideja:
a)priznavanja u govorništvu logičkog sadržaja kao bitnog, tj. priznavanja onoga šta se
govori, i b)priznavanja estetske, lepotne forme govora: kako se govori. Iz toga, razume
se, sledi i prelazni tip, kojim se prevladava dualizam među pomenutim ekstremnim
orijentacijama.

Tako se istorija retorike pokazuje kao teorijsko uobličavanje dveju koncepcija u čijim su
osnovama različiti motivi: uvažavanje logičke, ili umetničke (estetske) istine govorništva.
Teoretičari koji su insistirali na logičkom, sadržajnom karakteru govorništva mahom su
poricali retorici samostalnost nauke a govorništvu autonomnost umetničke vrste. Isto
tako, predstavnici one druge linije - koji smatraju bitnim estetski elemenat - poricali su
govorništvu njegovu sadržajnu i logičku osnovu, svodeći ga na puki privid i igru reči, dok
su retoriku sagledavali kao nauku nad naukama.

Iz ovoga se lako može uvideti da je, zajedno sa poetikom, retorika od početka delila
sudbinu estetičkog zbivanja, u čijoj su istoriji, takođe, prisutna oba pomenuta filozofska
motiva: negativan i pozitivan. Prvi sagledava umetnost u perspektivi i funkciji drugih,
vanumetničkih sadržaja i principa, i tako joj poriče autonomiju, a drugi se zalaže za
autonomiju umetnosti, podređujući njenoj estetskoj biti sve ostale, vanumetničke funkcije
i dimenzije.

Što se govorništva tiče, i daže ostaje otvoreno pitanje: šta predstavlja njegovu
osnovu:logička ili estetska funkcija? Problem se može sagledati razumevanjem proste
činjenice da su estetičari, polazeći sa različitih pozicija, među umetničkim vrstama
uspostavljali takav poredak kakav je odgovarao početnom opredeljenju,
opšteprihvaćenoj estetičkoj i filozofskoj orijentaciji samoga teoretičara. Naime, bilo je
estetičara koji su uvažavalimuyiku I arhitekturu — koje impliciraju prezentativnu vrstu
znakova; dok su na drugoj strani apologeti književnosti I likovne umetnosti formi - koje
pretpostavljaju reprezentativnu vrstu znakova. Izmenđu “čisto o prezentativneih“ i tzv.
„nečistih“ umetnosti nalazi se govorništvo , koje očevidno poseduje i jednu i drugu vrstu
znakova, pa je tako postalo područje najoštrijih estetičkih kontraverzi. Kao što se o
nekim rodovima književnosti, didaktičkoj poeziji, na primer, još uvek vodi dijalog oko toga
da li je tu reč o čistoj ili sporednoj umetnosti, tako ni povodom govorničke umstposti
diskusija nije okončana. Gete je primetio da se trima pesničkim vrstama: lirskoj, epskoj i
dramskoj, ne može dodati još i „didaktička“. Svaka poezija treba da bude poučna, no,
dodaje Gete, neprimetno! Ona čoveka treba da upozori šta je to što će ga poučiti, pri
čemu on sam mora iz toga da izvuče pouku, uostalom, kao i iz života. Didaktička ili
učena poezija jeste i ostaje tvorevina „između poezije i retorike“. Otuda se ona približava
čas jednoj čas drugoj vrsti, i može da ima više ili manje poetske vrednosti.

Nije li zbog ovih razloga govorništvo , zajedno sa filmom, možda najsintetičkija, iako ne i
„najčistija“, umetnost? Edvard fon Hartman je dobro uvideo kako je u starim teorijama i
filozofijama umetnosti distingvirana klasa „neslobodnih umetnosti“, čiji je naziv došao
otuda što te umetnosti primarno moraju da zadovolje neumetničke, strane interese i
ciljeve.” Među ovim „neslobodnim“ umetnostima, još od Platona — osim zanatstva,
vrtarstva i zlatarstva, kao „neslobodnih veština“ koje proizvode stvari za praktičnu
upotrebu i prividno estetsko uživanje — nalazi se gpypa „neslobodnih umetnosti
fantazije“, kao što su umetnosti reči, u prvom redu besedništva, čije su pesničke slike
imale da zadovolje neku „praktičnu korist“,

No, čak i da je sasvim „nečista“ i „neslobodna“ umetnost, pitalje je da li je zbog toga

besedništvo i manje korisna veština u socijalnom životu. To će, međutim, bar u ovom
trenutku, ostati bez potrebnog teorijskog osvetljenja. Naš je osnovni cilj da izvršimo
strukturalnu analizu fenomena govorništvaa i retorike, da iznađemo pravce kretanja u
određenim vremenskim odsecima, i utvrdimo njihove teorijske, psihološke i kulturno-
istorijske razloge. Stvar je estetike i filozofije da se pozabave onim važnim metafizičkim
pitaljem: da li je i koliko besedništvo čista, odnosno primenjena veština, i koliko je, zbog
jednog ili drugog, ili i jednog i drugog konstitutivnog elementa u sebi — poetskog I
logičkog - ono vredno u estetičkoj, a koliko u kulturno-istorijskoj perspektivi. Iako se
moramo odrediti prema ovim pitanjima, to će biti dato samo u nagoveštajima.

U nastojanju da odredi pojam besedništva u opšteteorijskom smislu, uključujući tu i

samu retoriku kao teoriju o ovoj govornoj praksi, Benedeto Kroče je rekao kako je
„besednički izraz“, u stvari, „praktična aktivnost [koja se] koristi artikulisanim zvucima da
bi izazvala posebna stanja duše“. A. A. Ričards na pitanje šta je retorika odgovara kako
je zadatak retorike kao „filozofske discipline“ da „ovladava temeljnim zakonima upotrebe
jezika, a ne samo nekolikim marifetlucima, koji će se kadikad pokazati delatnim“
(Ričards, Fil. reš. 10).

Preostaje nam da promislimo osnovne probleme retorike: odnos govorništva i logike

(istine), govorništva i etike (dobra) i govorništva i estetike (lepote). Reč je o onom istom
krugu pitanja koja je Aristotel imao u vidu određujući tri vrste govorništva s obzirom na
to koji od pomenuta tri segmenta (logički, etički i estetski) dolazi pregnantnije do
izražaja: a) sudski (juridički) govor - o pravednom i nepravednom; 6) savetodavni
(deliberativni) govor - o korisnom i štetnom; i v) pohvalni (epideiktički) govor — koji se
razvija u pohvalu i pokudu nečega i nekoga.