Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

2. UVOD U PRENOS PODATAKA

2.1. Model komuniciranja
Računare srećemo danas na svakom koraku u životu čoveka: u birou, u bankama, školi, u
industriji i na mnogim drugim mestima. I pored toga što u većini od nabrojanih slučajeva oni ispunjavaju
svoju osnovnu ulogu koja se odnosi na obavljanje odredjenog tipa obrade (zaračunavanje kamate,
obračun plata, i dr. ) veoma često se javlja dodatna potreba koja se odnosi na razmenu informacije sa
drugim računarima. Razmena podataka se definiše kao proces pouzdanog slanja podataka izmedju dva
ili većeg broja učesnika u komuniciranju. Podaci koji se razmenjuju po svom obimu i formi mogu biti
veoma raznorodni, a obično su to računarski fajlovi (datoteke), digitalizirani signali slike, telemetrijski
merni rezultati sa udaljenih postrojenja (kao što su pumpne stanice i dr.), centralne baze za nadgledanje i
upravljanje složenim peocesima u industriji, itd.
Na sl. 2.1 prikazana je struktura pojednostavljenog komunikacionog modela.
izvorišni sistem odredišni sistem

izvorište prenosni odredište

predajnik prijemnik
podataka sistem podataka
Zadaci:

Konvertuje Konvertuje
Generiše podatke u primljeni Prihvata
Prenos
podatke signale signal u dolazeće
podataka
koje treba pogodne podatak podatke
preneti za prenos

a) opšti blok dijagram

Analogni signal Analogn signal

(predajni signal) (prijemni signal)
Digitalni niz Digitalni niz
Tekst (ulazna (ulazni podaci) (ulazni podaci) Tekst (izlazna
Informacija) Informacija)

PC PC
modem modem
mašina mašina

Javna telefonska
mreža

b) tipičan primer povezivanja dva personalana računara

Slika 2.1 Pojednostavljeni model komuniciranja
Napomena: Termin modem se odnosi na obavljanje funkcija modulatora i demodulatora.

22
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

Ključni elementi modela sa slike 2.1. su:

• izvorište - uredjaj koji generiše podatke za prenos. Tipično su to PC mašina, telefon i dr.
• predajnik - podaci koji se generišu od strane izvorišta ne prenose se direktno do predajnika.
Obično predajnik transformiše i kodira informaciju na takav način da generiše električni signal
čija je forma pogodna za prostiranje kroz prenosni medijum. Na primer, modem sa slike 2.1.b)
transformiše binarnu povorku signala sa izlaza PC mašine u analogni signal čija je forma
adekvatna za prenos kroz telefonsku mrežu.
• prenosni sistem - može biti par žica, ili kompleksna mreža koja povezuje izvorište i odredište.
• prijemnik - prihvata signal od prenosnog sistema i konvertuje ga u formi koja je odgovarajuća za
odredišni uredjaj. Ilustracije radi, modem sa slike 2.1.b), prihvata analogni signal od prenosnog
sistema i konvertuje ga u digitalnu binarnu povorku.
• odredište - prihvata podatke sa izlaza prijemnika.

2.2. Mrežni hardver

U najjednostavnijem obliku prenos podataka izmedju dva direktno povezana uredjaja (računara)
se ostvaruje preko prenosnog medijuma koji direktno povezuje ta dva uredjaja. Ipak, u praksi, najčešće se
javlja potreba za medjusobnim povezivanjem ne samo dva nego i većeg broja uredjaja. U takvim
situacijama korektno rešenje je ono kod koje se svaki uredjaj povezuje na komunikacionu mrežu.
Globalno posmatrano, ne postoji neka opšta taksonomija (sistematizacija) na osnovu koje delimo
računarske mreže. Prećutno se koriste dve, čini se ravnopravne podele, od kojih se prva zasniva na
tehnologiji prenosa, a druga na obimu mreže. Ukazaćemo sada na osobine jedne i druge podele.
Razlikujemo dva tipa tehnologija prenosa, a to su:
(a) mreže tipa emisija-svima (broadcast networks); i
(b) mreže tipa tačka-ka-tački (point-to-point networks)
Kod mreže tipa emisija-svima postoji jedinstveni komunikacioni kanal koji je zajednički za sve
mašine u mreži. Kratke poruke koje nazivamo paketi, predaju se od strane bilo koje mašine, a primaju ih
sve ostale. Adresnim poljem (sastavni deo paketa) specificira se kojoj je mašini poruka namenjena.
Nakon prijema paketa, svaka mašina proverava adresno polje. Ako je paket namenjen toj mašini, ona vrši
njegovu obradu, a za slučaj da nije, mašina ga ignoriše. Moguća je i varijanta da se paket adresira na
takav način da ga primaju svi (zajednička adresa za sve mašine). Ovaj način rada se naziva emisija-svima
(broadcasting). U slučaju kada paket prima samo odredjeni podskup mašina takvu emisiju nazivamo
selektivnu (multicasting).
Mrežu tipa tačka-ka-tački čini veći broj veza koje egzistiraju izmedju parova mašina. Da bi se
prešao put od izvorišta do odredišta paket kod ovog tipa mreže mora prvo da prodje (poseti) jednu ili veći
broj usputnih mašina. Često postoji veći broj puteva, različitih dužina, tako da su efikasni algoritmi za
trasiranje (rutiranje) paketa od izuzetne važnosti kod ovih mreža. I pored izuzetaka, postoji jedno opšte
pravilo da se manje, geografski lokalizovane, mreže realizuju na principu emisija-svima (broadcasting), a
veće mreže na bazi tačka-ka-tački (point-to-point) pristupa.
Alternativni kriterijum za klasifikaciju mreža zasniva se na njihovom obimu. U konkretnom
slučaju pojam obim se odnosi na prostor u kome su računari rasporedjeni. Na slici 2.2 prikazana je
klasifikacija mreža koja odgovara ovoj podeli.

23
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

rastojanje izmedju lokacija procesora primer

procesora
0,1 m na štampanoj ploči visoko paralelne mašine (SIMD tipa)
1m u reku (ramu) multiprocesori, multiračunari
10 m soba
100 m zgrada LAN (Local Area Network)
1 km kompleks zgrada
10 km grad MAN (Metropolitan Area Network)
100 km zemlja
WAN (Wide Area Network)
1.000 km kontinent
10.000 km planeta Internet
a) podela u odnosu na rastojanje

b) podela u odnosu na brzinu

Slika 2.2 Klasifikacija medjusobno povezanih procesora na bazi obima

Kod visoko-paralelnih mašina SIMD tipa, kao i kod multiprocesorskih i multiračunarskih mašina
MIMD tipa, prenos se obavlja na krataka rastojanja, a obično je veoma brz i paralelnog je tipa. Za nas od
interesa u ovom kursu je serijski prenos podataka pa je to glavni razlog zbog čega u daljoj analizi princip
prenosa podataka kod ovih računara nećemo razmatrati. Osobine ovih mašina kao i tehnike prenosa
podataka izučavaju se iz predmeta Paralelni računarski sistemi.
Lokalne računarske mreže, koje nazivamo LAN-ove, su komunikacione mreže koje se uobičajeno
koriste za povezivanje većeg broja PC mašina ili radnih stanica na nivou zgrade ili kompleksa zgrada
nekog preduzeća, fabrike, fakulteta, itd. LAN-ove karakterišu sledeće osobine:

24
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

1) ograničeni obim
2) prenos signala se vrši po jedinstvenom kablu na kome se povezuju mašine. Brzina prenosa
podataka najčešće je u opsegu od 10-100 Mbps (megabitova/sekundi), mada postoje i LAN-ovi kod
kojih je brzina nekoliko stotina Mbps, pa i desetinu i stotinu Gbps.
3) moguće su različite topologije.
Dve standardne topologije koje najčešće srećemo kod LAN-ova su prikazane na slici 2.3.

računar

računar

...

kabl

Slika 2.3 Dve broadcast mreže kod LAN-ova

MAN-ovi (Metropolitan Area Networks) su obično LAN-ovi većeg obima koje se standardno
koriste za prenos podataka i govora, ali postoji i mogućnost za njihovo povezivanje na lokalnu kablovsku
televizijsku mrežu.
WAN-ovi (Wide Area Networks) pokrivaju veće geografske oblasti kakve su zemlje ili kontinent.
WAN čini skup mašina (host-ova) koje izvršavaju aplikacione programe. Host-ovi se medjusobno
povezuju na subnet (komunikaciona mreža, tj, skup i medjusobno povezanih komutatorskih čvorova).
Posao subnet-a je da prenosi (rutira) poruke od jednog host-a ka drugom. Čvorovi ne analiziraju sadržaj
podataka nego samo usmeravaju podatke od jednog čvora ka drugom sve dok poruka ne pristigne do
odredišta. Izdvajanjem komunikacionih aspekata (zadatak subnet-a) od aplikacionih aspekata (zadatak
host-ova) pojednostavljuje se u značajnoj meri projektovanje mreže ovakvog tipa.
Veliki broj mreža je instaliran danas u svetu. Pri ovome svaka mreža se karakteriše nekim svojim
specifičnim softverom i hardverom. Korisnici jedne mreže često žele da komuniciraju sa korisnicima
druge mreže. Radi ostvarivanja korektne medjusobne sprege izmedju različitih, najčešće nekompatibilnih,
mreža koriste se mašine koje se nazivaju gateway. Ove mašine obavljaju sve potrebne translacije kako sa
aspekta hardvera tako i softvera.
Skup medjusobno povezanih mreža naziva se internetwork ili internet. U najstandardnijoj formi
internet predstavlja skup LAN-ova povezanih u WAN-ove.
Treba odmah ukazati na razliku koja postoji izmedju pojmova "internet" i Internet. Internet
(veliko slovo “I“) se odnosi na specifičnu svetsku rasprostranjenu mrežu koja se koristi za povezivanje
univerzitetskih centara, vladinih organizacija, kompanija, i dr. Sa druge strane internetwork se formira
kada se medjusobno povežu više različitih mreža. Na primer, povezivanjem LAN-ova i WAN-ova, ili
povezivanjem dva LAN-a, formira se internetwork.

25
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

2.3. Mrežni softveri i potrebe za protokol arhitekturom

Kada računari, terminali, i/ili drugi uredjaji namenjeni za obradu padataka žele da razmenjuju
podatke, procedure koje su sastavni deo ovog procesa mogu biti veoma složene. Razmotrimo na primer
prenos fajlova izmedju dva računara. Kao prvo, da bi prenos bio moguć, mora da egzistira put za prenos
podataka izmedju oba računara. Put može biti izveden kao direktni, ili da se prenos obavlja preko
komunikacione mreže. No, pored prenosnog puta, potrebno je da egzistira i mnogo šta više o čemu ćemo
u daljem delu ovog teksta govoriti više. To se pre svega odnosi na specifični softver koji se ugradjuje u
računare koji predstavljaju sastavne delove komunikacionog sistema.
Tipični zadaci koji se pri prenosu podataka obavljaju su sledeći:
1. Izvorišni sistem mora da:
a) aktivira direktni put za prenos podataka,
b) informiše komunikacionu mrežu o nameri da želi da ostvari vezu sa odredišnim sistemom
2. Izvorišni sistem mora da ustanovi da li je odredišni sistem spreman da primi podatke.
3. Fajl transfer aplikacija izvorišnog sistema mora da ustanovi da li je fajl manager program
odredišnog sistema spreman da prihvati i memoriše fajl koji je namenjen odredjenom
(specificiranom) korisniku.
4. Ako su korišćeni fajl formati oba sistema nekompatibilni, tada jedan od sistema mora da obavi
funkciju prevodjenja jednog oblika formata u drugi.
Na osnovu prethodnih sagledavanja jasno je da mora da egzistira visok nivo saradnje izmedju oba
računarska sistema kao učesnika u prenosu podataka. Umesto da se logika za obavljanje ovog složenog
zadatka implementira kao jedinstveni modul, zadatak se obično deli na podzadatke, pri čemu se svaki
zadatak implementira posebno. Kod protokol arhitekture, moduli su uredjeni u vertikalni-redosled
(nazvan stack-vidi sliku 2.4). Svaki nivo stack-a obavlja odgovarajući podskup funkcija koji je potreban
za komuniciranje sa drugim sistemom. Niži nivo obavlja primitivniju funkciju, ali takodje i servise
(usluge) za potrebe narednog višeg nivoa. U idealnom slučaju, nivoi treba da su tako definisani, da
promene jednog nivoa ne zahtevaju promene na drugim nivoima.
Naravno, da bi se ostvarila korektna razmena podataka, izmedju oba računara, isti skup nivovskih-
funkcija mora da egzistira kod oba sistema. Komunikacija se ostvaruje zahvaljujući egzistenciji
odgovarajućih ravnopravnih-nivoa (peer levels), kod oba sistema koji medjusobno komuniciraju. Peer
nivoi komuniciraju pomoću formatiranih blokova podataka poštujući pri tome skup pravila ili dogovora
(konvencija) koje nazivamo protokol. Ključne karakteristike protokola su:

1. sintaksa : odnosi se na format blokova podataka.

2. semantika : tiče se upravljačke (kontrolne) informacije u čijoj je nadležnosti koordinacija rada oba
sistema, kao učesnika u razmeni podataka, kao i načinima manipulisanja sa greškama koje se
mogu javiti u toku prenosa.
3. tajming (sinhronizacija) : odnosi se na uskladjivanje brzine prenosa podataka kao i sekvenciranje
poruka.
Kao što smo već naglasili, ključne zadatke koje treba obaviti da bi se ostvarila korektna razmena
podataka (komunikacija) izmedju dva ili većeg broja računara se odnosi na:
• uspostavljanje, održavanje i oslobadjanje komunikacione veze,
• održavanje korektne sinhronizacije izmedju predajne i prijemne stanice sa ciljem da se izvrši
ispravna interpretacija signala (tipično je to start i stop paketa),

26
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

• razmena podataka izmedju učesnika u komunikaciji po nekom definisanom protokolu,

• kontrolisanje prijemnog signala kako bi se ustanovilo da li je došlo do greške u prenosu signala,
ili poruka. U slučaju da se otkrije greška preduzimaju se odgovarajuće korektivne akcije,
• adresiranje i usmeravanje (rutiranje) poruka. Ove funkcije obezbedjuju da se ostvari korektno
usmeravanje poruka kroz mrežu i obavi povezivanje predajne i prijemne stanice.
• formatiranje poruka. Informacija koja se prenosi neophodno je da se formatira i kodira u
pogodnoj formi.
I pored toga što nabrojana lista aktivnosti nije sveobuhvatna ona u globalnim crtama ukazuje na
kompleksnost problema koji se tiče komunikacije kod prenosa podataka. Raniji pokušaji implementacije
softvera kod ovakvih sistema bili su zasnovani na kreiranju monolitnih, kompleksnih, nestrukturnih
programa (obično napisanih na asemblerskom jeziku) sa velikim brojem interaktivnih komponenata.
Rezultujući softver je bio težak za testiranje, a takodje i za modifikaciju.
Kod savremenih rešenja, sa ciljem da se smanji kompleksnost rešenja, globalni komunikacioni
zadatak je podeljen na veći broj upravljivih pod-zadataka sa jasno definisanim medjusobnim odnosima.
Uobičajeni pristup kod ovakve analize se ogleda u predstavljanju zadataka/pod-zadataka i njihovih
odnosa u formi komunikacionih modela. Naime, komunikacioni sistem se modelira (organizuje) kao niz
slojeva ili nivoa. Svakom nivou modela dodeljen je odgovarajući skup pod-zadataka koji predstavlja
podskup od ukupnog broja zadataka komunikacionog sistema. Na slici 2.4 prikazan je jedan petonivovski
model koji se koristi kod povezivanja dva sistema.
Host 1 Host 2

protokol nivoa 5
nivo 5 nivo 5
peer nivoi
interfejs
nivoa4/5
protokol nivoa 4

vertikalni-redosled (stack)
nivo 4 nivo 4
peer nivoi
interfejs
nivoa3/4
protokol nivoa 3
nivo 3 nivo 3
peer nivoi
interfejs
nivoa2/3
protokol nivoa 2
nivo 2 nivo 2
peer nivoi
interfejs
nivoa1/2
protokol nivoa 1
nivo 1 nivo 1
peer nivoi

fizički medijum za prenos

Slika 2.4 Nivoi, protokoli i interfejsi

Broj nivoa, ime nivoa, sadržaj nivoa i funkcija svakog nivoa razlikuje se od mreže do mreže. Ipak,
kod svih mreža, svakom nivou je dodeljena uloga koja ima zadatak da pruži odredjene tipove servisa
višim nivoima, ne opterećujući pri tome više nivoe detaljima koji se odnose na to kako se ovi servisi u
suštini implementiraju.
Kako je to prikazano na slici 2.4 nivo n jedne mašine komunicira sa nivoom n druge mašine.
Pravila i konvencije koje se koriste kod komuniciranja izmedju ova dva nivoa sastavni su delovi
27
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

protokola nivoa n. Često se u stručnoj literaturi koristi i termin celina (entity). Kod različitih mašina
pojam peer referencira ono što objedinjava aktivnosti odgovarajućeg nivoa. To znači da celina predstavlja
sve ono što je u stanju da predje i prima informaciju, dok su peer (slični) nivoi oni koji komuniciraju
izmedju sebe koristeći odredjeni tip protokola. Kod realnih sistema ne vrši se direktni prenos podataka sa
nivoa n jedne mašine na nivo n druge mašine. Umesto toga svaki nivo predaje podatke i upravljačku
informaciju nivou ispod njega sve dok se ne dostigne najniži nivo, tj. nivo fizičkog medijuma, preko koga
se vrši prenos signala. Na slici 2.4 virtuelna (zamišljena) komunikacija je predstavljena isprekidanim
linijama, dok je fizička (stvarna) kominikacija označena punim linijama. Izmedju svakog para susednih
slojeva postoji interfejs. Interfejs definiše koje primitivne operacije i servise se od strane nižeg nivoa
nude višem nivou.
Skup nivoa i protokola naziva se mrežna arhitektura. Lista protokola koji se koriste od strane
nekog sistema, pri čemu je jedan protokol dodeljen jednom nivou, poznata je pod imenom protokol-
magacin (protocol stack).
Primer:
Cilj ovog primera, prvenstveno zadat u formi teksta, je da pruži čitaocu više detalja o načinu
prenosa fajlova kod jednostavnih protokol-arhitektura.
Uobičajeno za proces komuniciranja-podacima kažemo da čine sledeća tri tipa agenta: aplikacije,
računari, i mreže.
Aplikacije se izvršavaju na računarima koji obično podržavaju simultano izvršenje većeg broja
aplikacija. Računari su povezani u mreže, a podaci, koji se razmenjuju, prenose se od strane mreže od
jednog računara ka drugom.
Imajući u vidu ovakav koncept, prirodno je organizovati komunikacioni zadatak na tri releativno
nezavisna nivoa: nivo pristupa mreži, transportni nivo, i aplikacioni nivo.
U nadležnosti nivoa pristupa-mreži (network access layer) je razmena podataka izmedju
računara i mreže na koju je taj računar povezan. Računar-predajnik mora da saopšti mreži adresu
odredišnog računara kako bi mreža znala da usmeri podatke ka odgovarajućem odredištu. Takodje,
računar-predajnik može da zatraži uslugu odredjenih servisa mreže, kakav je na primer prioritet u brzini
prenosa poruke, i dr. Specifični softver koji se koristi za implementaciju ovog nivoa zavisi od tipa mreže,
kakvi su LAN, MAN, WAN, i dr.
Nezavisno od prirode aplikacija koje razmenjuju podatke, uobičajeno je da postoji zahtev za
pouzdanu razmenu podataka. Mehanizmi pomoću kojih se ostvaruje ovaj zahtev pripadaju
transportnom-nivou (transport layer).
Konačno, aplikacioni nivo (application layer) sardži logiku koja je potrebna za podršku rada
različitim korisničkim aplikacijama. Za svaki tip aplikacije, kakav je recimo fajl transfer, postoji poseban
modul koji je specifičan za tu aplikaciju. Na slikama 2.5 i 2.6 prikazana je jedna jednostavna arhitektura.
Na slici 2.5 prikazana su tri računara povezana u mrežu. Svaki računar sadrži softver koji se odnosi na
nivo pristupa-mreži i nivoa-transporta, kao i softver na aplikacionom nivou za jednu ili veći broj
aplikacija. Svaka aplikacija u okviru računara mora da ima adresu koja je jedinstvena u okviru tog
računara i kojia omogućava transportnom nivou da podrži veći broj aplikacija u svakom od računara. Ove
adrese se nazivaju portovi (ports ili service access points-SAPs).
Na slici 2.6 prikazano je kako na bazi protokola komuniciraju moduli instalirani na različitim
računarima. Predpostavimo da aplikacija SAP 1 koja se izvršava na računaru X želi da pošalje poruku
drugoj aplikaciji SAP 2 koja se izvršava na računaru Y. Aplikacija na računaru X predaje poruku svom
transportnom nivou zajedno sa instrukcijom (naredbom) da se poruka preda aplikaciji SAP 2 na računaru
Y. Transportni nivo preda poruku nivou pristupa mreži i izda naredbu da se poruka preda računaru Y.
Naglasimo da mreža nezna odredišnu SAP. Sve što ona treba da zna je informacija da je poruka upućena
računaru Y.
28
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

SAP
Aplikacije
1 2 3 4

Transport Adresa
mreže
Pristup mreži Aplikacije
1 2

Transport
Komunikacione
mreže Pristup mreži

Aplikacije
1 2 3

Transport

Pristup mreži

Slika 2.5 Protokol arhitekture i mreže

Računar X Računar Y

Aplikacioni protokol
Aplikacija Aplikacija

Transportni protokol
Transport Transport

Pristup mreži Komunikacione Pristup mreži

mreže

Slika 2.6 Protokoli kod pojednostavljene arhitekture

Da bi se uspešno upravaljalo prenosom informacije podatke treba preneti kako je to prikazano na

slici 2.7. Neka aplikacija predajnika generiše blok podataka koga predaje transportnom nivou.
Transportni nivo može (ako je potrebno) da podeli blok podataka na manje delove (celine) sa kojima se
lakše može manipulisati. Svakom od ovih delova transportni nivo pridružuje transportno zaglavlje
(transport header), koja sadrži upravljačku informaciju protokola. Kombinacija podataka sa narednog
višeg nivoa kao i upravljačke informacije tekućeg nivoa naziva se jedinica-podataka-protokola
(protocol data unit-PDU), u konkretnom slučaju je to transportni-PDU. Transportni-PDU standardno
sadrži sledeću informaciju:
• odredišni port - kada odredišni transportni nivo primi transportni-PDU on mora da zna kome
SAP-u da preda te podatke
• redosledni broj – sobzirom da transportni protokol preda sekvencu PDU-ova, on numeriše
redosled poruka tako da ako one na prijemnoj strani pristignu van-redosleda odredišni transportni
protokol mora da ih preuredi.
• kôd za detekciju grešaka u prenosu – svakoj poruci pridružuje se kôd na osnovu koga
prijemnik putem provere ustanovljava da li je došlo do greške u prenosu.
29
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

Svaku transportnu-PDU jedinicu transportni nivo predaje nivou pristupa mreži sa ciljem da se
informacija preda odredišnom računaru. Nivo pristupa mreži izdaje zahtev za prenos tako što primljenoj
informaciji pridružuje mrežno-zaglavlje (network header). Kombinacija transportnog-PDU-a i mrežnog
zaglavlja naziva se PDU-za-pristup-mreži ili paket. Obično sastavni delovi informacija o mrežnom
zaglavlju su :
• adresa odredišnog računara- mreža mora da zna kom računaru u mreži informacija treba da
bude isporučena.
• zahtevi za odredjenim pogodnostima (beneficije)- protokol za pristup mreži može da zahteva
od mreže pružanje odredjenih usluga, kakva je recimo na primer, prioritet u brzini prenosa.

Aplikacioni podaci

Zaglavlje
transportnog
nivoa
Jedinice podataka
transportnog protokola
Zaglavlje
transportnog nivoa

Jedinice podataka
mrežnog protokola
Zaglavlje Zaglavlje (paketi)
mrežnog mrežnog
nivoa nivoa

Slika 2.7 Jedinice-podataka-protokola (PDUs)

Na slici 2.8 Prikazani su svi relevantno prethodno diskutovani koncepti kao i interakcija izmedju
modula u toku prenosa jednog bloka podataka.

Izvor X Odredište Y

Aplikacija Zapis Zapis Aplikacija

Transport DSAP DSAP Transport

Transportni PDU

Pristup Pristup
mreži DHost DHost mreži

paket

Slika 2.8 Rad protokol-arhitekture

30
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

2.4. ISO-OSI referentni model

Kako su se računarske mreže razmnožavale javljala se sve veća potreba za komuniciranjem

izmedju korisnika različitih mreža. Istorijski posmatrano (60-tih godina prošlog veka), komunikacija
izmedju grupe računara bila je obično ograničena na razmenu podataka izmedju uredjaja istog
proizvodjača. Tako na primer, veliki broj sistema koristio je poznatu IBM-ovu mrežu nazvanu System
Network Architecture (SNA), ili Digital Network Architecture (DNA) mrežu, koje medjusobno nisu
direktno kompatibilne. Da bi se prevazišao ovaj nedostatak organizacija ISO (International Standard
Organization) je formulisala svoj OSI (Open System Interconnection) referentni model koji se
prvenstveno odnosio na problem medjusobnog povezivanja različitih korisnika u sistemu. Osnovna ideja
je bila sledeća. Pridržavajući se opštih pravila (standarda) koje komponente sistema mora da poštuju,
moguće je projektovati i realizovati računarske mreže kod kojih izbor opreme, softvera i sistema,
isporučen od strane različitih proizvodjača treba da je irelevantan. Za svoj referentni model ISO je
usvojio nivovski pristup.
Shodni ISO-OSI modelu kompletan komunikacioni podsistem je podeljen na veći broj nivoa pri
čemu svaki nivo obavlja definisanu funkciju. Koncepcijski posmatrano, nivoi obavljaju jednu od sledeće
dve osnovne funkcije:
(a) mrežno-zavisne funkcije; i
(b) aplikaciono-orijentisane funkcije.
Na osnovu ovakve podele, kako je to prikazano na slici 2.9, moguće je razlikovati tri različita
operativna okruženja:
(1). mrežno okruženje - odnosi se na implementaciju protokola i standarda u cilju ostvarivanja
korektne razmene podataka;
(2). OSI okruženje - sadrži u sebi mrežno okruženje, a uključuje i dodatne aplikaciono-orijentisane
protokole i standarde koji omogućavaju krajnjim korisnicima sistema da komuniciraju bez
ograničenja;
(3). okruženje realnih sistema - sadrži OSI okruženje, a uzima u obzir i različite osobine
proizvodjača softvera i servisa koji su razvijeni sa ciljem da bi se izvršio odredjeni distribuirano
procesno informacioni zadatak.

31
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

Računar A Računar B

AP AP

aplikaciono aplikaciono
orijentisane orijentisane
funkcije funkcije

mrežno mrežno
orijentisane orijentisane
funkcije funkcije

Mreža za prenos podataka

mrežno okruženje

OSI okruženje
okruženje realnog sistema

Slika 2.9 Operativna okruženja

Logičku strukturu ISO-OSI referentnog modela (vidi Sliku 2.10) čine sedam nivoa protokola.
Prva tri nivoa (1-3) su mrežno-zavisna i tiču se detalja ostvarivanja veza izmedju dva računara. Viša tri
nivoa (5-7) su aplikaciono orijentisana, a sadrže detalje koje omogućavaju medjusobnu interakciju
procesa svojstvenih krajnjem korisniku. (Interakcije su moguće zahvaljujući uslugama koje pružaju
lokalni operativni sistemi). Nivo 4 predstavlja interfejs izmedju aplikaciono-orijentisanih i mrežno-
zavisnih nivoa i obezbedjuje da oni uspešno razmenjuju poruke.

32
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

Računar A (host A) Računar B (host B)

AP AP

Aplikacioni nivo Aplikacioni protokol Aplikacioni nivo

(7) (7)

Prezentacioni nivo Prezentacioni protokol Prezentacioni nivo

(6) (6)

Nivo sesije Protokol sesije Nivo sesije

(5) (5)

Transportni nivo Transportni protokol Transportni nivo

(4) (4)

Mrežni nivo mrežni mrežni Mrežni nivo

(3) interni (3)
host-ruter protokol
subnet
mrežnog nivoa
protokol
Nivo veze veze veze Nivo veze
(2) interni (2)
host-ruter protokol
subnet
nivoa veze
protokol
Fizički nivo fizički fizički Fizički nivo
(1) interni (1)
host-ruter protokol subnet
fizičkog nivoa protokol

komunikacioni
subnet

Mreža za prenos podataka

Mrežno okruženje
OSI okruženje

Okruženje realnog sistema

Slika 2.10 Celokupna struktura OSI referentnog modela

Osnovne funkcije svakog nivoa prikazane su na slici 2.11.

33
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

Aplikacioni proces krajnjeg korisnika, aplikaciju čini veći broj procesa, tj.
korisnika

Servisi koji se odnose na distribuciju informacije

Obavlja fajl-transfer, pristup i upravljanje razmenom poruka i dokumenata,

Aplikacioni
transfer poslova i manipulisanje, tj. aplikacije se sastoje od aplikacionih
nivo
procesa koji obavljaju procesiranje informacije

Servisi koje karakteriše sintaksno nezavisna razmena poruka

Zadužen je za prenos sintaksnih odgovora i transformacije koje se tiču Prezentacioni

prezentacije podataka, tj. obezbedjuje nezavisnost aplikacionih procesa od nivo
razlike u prezentaciji podataka (sintaksa)

Obezebdjuje vodjenje dijaloga i sotvarivanje sinhronizacionog upravljanja na

nivou aplikacionih celina, tj. uspostavlja, upravlja, i raskida veze (sesije) Nivo
izmedju kooperativnih aplikacija sesije

Servisi koji se tiču mrežno nezavisne razmene poruka

Zadužen je za prenos poruka od-kraja-do-kraja (upravljanje vezom),

fragmenataciju poruka, upravljanje redoslednim tokom podataka kod prenosa, Transportni
tj. obezbedjuje : a) pouzdan; b) transparentan prenos podataka izmedju nivo
krajnjih tačaka; c) end-to-end oporavljanje od grešaka; i d) korektno
upravljanje redoslednim tokovima podataka kod prenosa

Upravlja rutiranjem u mreži, adresiranjem, pozivom set-up procesura, brisanje,

tj. ostvaruje uslove za nezavistan rad viših nivoa modela u saglasnosti sa Nivo
tehnologijama za prenos i komutacijom koje se koriste za povezivanje mreže
sistema, odgovoran je za uspostavljanje, održavanje, i raskidanje veze

Zadužen je za upravljanje vezom kod prenosa podataka (formiranje okvira,

transparetnosti podataka, provera radi greške u prenosu), tj. obezbedjuje Nivo
pouzdan prenos informacije po fizičkoj vezi, predaje blokove (okvire-frames) veze
sa potrebnom sinhronizacijom, kontrolom greške, i kontrolom toka podataka

Definiše električne i mehaničke karakteristike mrežnog intefejsa, tj. zadužen je

za predaju bitova podataka po fizičkom medijumu, a takodje i za mehaničke, Fizički
električne, funkcionalne, i proceduralne karakteristike koje se odnose na nivo
pristup fizičkom medijumu

Fizička veza ka uredjaju koji je priključen na mrežu

Mreža za prenos podataka

Slika 2.11 Funkcije nivoa kod OSI modela

Na slici 2.12 prikazan je način prenosa podataka kod OSI modela.

34
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

Proces koji se Proces koji se

predaje prima

podaci

Aplikacioni aplikacioni Aplikacioni

AH podaci
nivo protokol nivo

Prezentacioni prezentacioni Prezentacioni

PH podaci
nivo protokol nivo

Nivo protokol Nivo

SA podaci
sesije sesije sesije

Transportni transportni Transportni

TH podaci
nivo protokol nivo

Mrežni mrežni Mrežni

NA podaci
nivo protokol nivo

Nivo Nivo
DH podaci DT
veze veze

Fizički Fizički
bitovi
nivo nivo

Slika 2.12 Korišćenje OSI modela

Analiziraćemo sada aktivnosti kada aplikacioni proces na predajnoj strani predaje podatke
aplikacionom procesu na prijemnoj strani. Podaci se prvo predaju nivou aplikacije. Ovaj nivo podacima
pridružuje zaglavlje (header) AH (zaglavlje može biti i nulto), a novo formiranu poruku (podaci plus AH
zaglavlje) predaje zatim prezentacionom nivou. Prezentacioni nivo, može da transformiše (procesira)
primljene podatke na različite načine (recimo obavi šifrovanje), na kraju obrade transforamacionim
podacima dodaje zaglavlje PH i transformisane podatke predaje nivou sesije. Treba naglasiti da
prezentacioni nivo nije “svestan” toga koji deo od primljenih podataka sa višeg nivoa predstavlja
zaglavlje AH, a koji deo se odnosi na podatke. Proces se nadalje ponavlja sve dok podaci ne dostignu
fizički nivo, nakon čega se oni prenose do prijemne strane. Na prijemnom kraju, kako se poruka prenosi
prema višim nivoima, odbacuju se odgovarajuća pridružena zaglavlja i obavlja ako je potrebno inverzno
procesiranje (kakvo je dešifrovanje) sve dok konačno podaci ne pristignu do prijemnog aplikacionog
procesa. Ključna ideja je sledeća. I pored toga što se stvarni prenos podataka organizuje kao vertikalni
prenos, softver svakog nivoa se kreira kao horizontalni. Svrha svakog zaglavlja je da doda novu
informaciju koja je potrebna da se ostvari (podrži) komunikacija tipa peer-to-peer. Pridruženo zaglavlje i
podaci nazivaju se, kako smo već napomenuli, PDU (Protocol Data Unit). Svaki PDU kažemo da
enkapsulira podatke dodavanjem odgovarajućeg zaglavlja.
Kao što se vidi sa slike 2.12, na nivou veze sa prednje strane se dodaje zaglavlje DH, a sa zadnje
strane rep DT.
Na Slici 2.13 prikazana su imena jedinica podataka koja se razmenjuju izmedju nivoa u ISO-OSI
modelu.

35
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

Imena jedinica-podataka koji se prenose izmedju nivoa

AH podaci Nivo 7 APDU

PH PDU nivoa 7 Nivo 6 PPDU

SA PDU nivoa 6 Nivo 5 SPDU

TH PDU nivoa 5 Nivo 4 TPDU

NA PDU nivoa 4 Nivo 3 paket

DH PDU nivoa 3 DT Nivo 2 okvir (frame)

DL-PDU Nivo 1 bitovi

Slika 2.13 Enkapsulacija

2.5. Arhitektura protokola TCP/IP - praktična realizacija

ISO-OSI referentni model je pre svega zamišljen da posluži kao šablon radi kreiranja i
struktuiranja komunikacionog podsistema na kome se zasnivaju standardne aktivnosti koje se pridružuju
svakom nivou. On nije zamišljen kao standard kod koga je svakom nivou pridružen po jedan protokol,
već kao standardni model, ili uzor, za klasifikaciju (definisanje) komunikacionih funkcija.
Nezavisno od aktivnosti koje su se sprovodile od strane ISO, ministarstvo odbrane SAD-a (60-tih
godina prošlog veka) finansiralo je istraživanje na projektima čiji je glavni cilj bio razvoj efikasne
računarske komunikacije i umrežavanje računara. Kao rezultat istraživanja razvijena je bila mreža, koja je
u početnoj fazi povezivala različite univerzitetske i naučno-istraživačke centre, poznate pod imenom
ARPANET. Kasnije se ova mreža povezala sa najšire rastprostranjenom mrežom Internet.
Skup protokola koji se koristi za prenos podataka po Internetu je poznat pod imenom
Transmission Control Protocol / Internet Protocol (TCP/IP). U suštini skup protokola čini jednu
kolekciju protokola pri čemu se ti protokoli koriste kao Internet standardi definisanih od strane Internet
Architecture Board (IAB).
Treba istaći da ne postoji oficijelni TCP/IP protokol model kakav je to bio slučaj sa OSI. Ipak, držeći
se ISO-OSI modela kao uzora, komunikacioni zadatak kod TCP/IP-a je moguće organizovati u sledeća
pet relativno nezavisna nivoa:
• aplikacioni nivo
• host-to-host, ili transportni sloj
• internet sloj
• sloj za pristup mreži
• fizički nivo (sloj)
Fizički nivo pokriva fizički interfejs izmedju uredjaja za prenos podataka, kakav je recimo računar i
prenosnog medijuma ili mreže. Ovaj nivo daje detalje koj se odnose na specifikaciju karakteristika
prenosnog medijuma, priroda signala, brzina prenosa podataka, tip konektora, i druge srodne podatke.
36
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

Sloj za pristup mreži pokriva detalje koji se tiču razmene podataka izmedju krajnjeg sistema i mreže
na koju je taj sistem poveza. Računar koji predaje mora da dostavi mreži adresu odredišnog računara tako
da mreža usmeri podatke ka odredištu. Računar koji predaje može da traži i odredjene servise kojih treba
da obezbedi mreža.
Kada dva uredjaja povezana na dve različite mreže treba da komuniciraju izmedju sebe neophodno je
da postoji procedura koja će obezbediti prenos poruke preko većeg broja medjusobno povezanih mreža.
Ovu funkciju obavlja internet nivo. IP protokol je taj koji u ovom slučaju obezbedjuje funkciju rutiranja
poruke preko većeg broja mreža. Ruter je procesor koji povezuje dve mreže i čija je primarna funkcija da
prenese podatke iz jedne mreže ka drugoj.
Nezavisno od prirode aplikacija koje razmenjuju podatke, obično postoje zahtevi koji se odnose na to
da se podaci razmene pouzdano i u korektnom redosledu. To znači, moramo biti sigurni da su svi podaci
pristigli u istom redosledu kako su i poslati. Ovaj mehanizam je u suštini nezavisan od tipa aplikacije, a
realizuje se od strane transportnog sloja, tj. TCP protokola.
Konačno, aplikacioni sloj ima ugradjenu logiku koja podržava različite tipove korisničkih aplikacija.
Za svaki tip aplikacije, kakav je recimo transfer fajlova, postoji poseban modul koji je tipičan za tu
aplikaciju.
Na slici 2.14 prikazan je uporedni odnos TCP/IP i ISO-OSI arhitektura kao i hardversko-softverske
metode implementacija različitih nivoa protokola.

TCP/IP OSI
aplikacioni
aplikacioni
prezentacioni
korisni~ki

sesija
prostor

transportni
transportni
softver

internet
mre`ni
operativni
sistem
firmver
hardver

pristup mre`i
veze
fizi~ki fizi~ki

Slika 2.14 Protokol arhitekture

Formiranje PDU jedinica kod TCT/IP arhitekture prikazano je na slici 2.15

37
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

Korisnički podaci Aplikacioni niz bajtova

TCP
zaglavlje
TCP segment

IP
zaglavlje
IP datagram

mrežno
zaglavlje
paket mrežnog nivoa

Slika 2.15 PDU jedinice

Na slici 2.16 prikazan je odnos protokola, mreža, i aplikacija kod TCP/IP modela.

nivoi (OSI nazivi)

TELNET FTP SMTP DNS aplikacioni

tipovi TCP UDP transportni

protokola

IP mre`ni

tipovi ARPANET SATNET LAN fizi~ki + nivo veze

mre`a

Slika 2.16 Protokoli i mreže kod TCP/IP modela

Napomena: Protokoli višeg nivoa imaju sledeću namenu: TELNET - virtuelni terminal; FTP - fajl transfer protokol; SMTP -
elektronska pošta; DNS – (domain name service) preslikava imena hostova u mrežne adrese; HTTP - pribavljanje stranica sa
World Wide Web; UDP - user datagram protocol;. Skraćenice ARPANET, SATNET – se odnose na poznate računarske
mreže.

38
 Prenos podataka – Uvod u prenos podataka

2.6. Standardi

Standardi su neophnodni i od vitalne važnosti kod definisanja fizičkih, električnih i preoceduralnih

karakteristika komunikacione opreme. Ako se u toku projektovanja i realizacije uredjaja poštuju
preporuke standarda tada bez problema je moguće povezati uredjaje različitih proizvodjača radi
komuniciranja. Osnovne prednosti standarda su:
• obezbedjuje širokog tržišta nekom uredjaju,
• obezbedjuje proizvodima različitih proizvodjača uslove da bez problema mogu da komuniciraju.
Obično ovo znači da na tržištu ne postoji monopol jednog proizvodjača.
Nedostaci standarda su:
• standardom u datom trenutku teži da se zamrzne stanje i ne dozvoli prodor novih tehnologija,
• standardi se donose nakon nekoliko godina diskusija, a u medjuvremenu se obično javlja veliki
broj novih tehnologija,
• često postoji veći broj standarda za jednu istu stvar. Tipičan primer je digitalni prenos TV signala
kroz kablove: u USA bitska brzina je 1,5 Mbps, a u Evropi 2 Mbps.
Kada su u pitanju računarske komunikacije, postoje tri glavne organizacije koje predlažu standarde, a
to su: ISO (International Standard Organization), IEEE (američki Institution of Electrical and Electronic
Engineers), i ITU-T (International Telecommunication Union Sector - T) specijalizovana agencija
Ujedinjenih Nacija sa sedištem u Ženevi ranije poznata pod imenom CCITT (International Telegraph and
Telephone Consultative Commitee).
U suštini ISO i IEEE definišu standarde koji se koriste od strane proizvodjača računarske opreme dok
ITU-T donosi preporke za povezivanje opreme različitih tipova na nacionalnu i internacionalnu mrežu.
Kod ITU-T preporuka koje se koriste za prenos podataka, važe sledeće notacije:
• V serija - odnosi se na prenos podataka preko telefonskih kola (modema)
• X serija - podaci koji se prenose na principu komutacije paketa i komutacije kola, a od skoro i
svih sedam nivoa po OSI referentnom modelu
• I serija - ISDN (Integrated Services Digital Network) prenos
• G serija - higher order multiplexed digital transmission systems
• Q serija - ISDN komutatorski i signalni sistemi

39