KRIMINOLOGIJA (dr Milo Bošković)

Pojam kriminologije

Kriminologija je nauka novijeg datuma, nastala u XVIII veku. Kod kriminologije postoje dva
pristupa. Jedan pristup je sintetički, da je to jedna jedinstvena, posebna, samostalna i nezavisna
nauka. Ovaj pristup je sporan. Drugi pristup tvrdi da je kriminologija enciklopedijska nauka koja
čini sublimat drugih nauka. Ima teoretičara koji smatraju da je kriminologija matica svih krivičnih
nauka; od nastanka društva se postavlja pitanje zašto čovek čini zločin i šta je zločin (antička misao:
Heraklit, Hipokrit)? Prva suptilnija saznanja o uzroku zločina nalazimo kod Platona i Aristotela koji
dovode u vezu društvo i neke psihičke i patološke činjenice. U srednjevekovnim, klerikalnim
shvatanjima, o zločinu se mislilo iz vizure religioznih shvatanja o ponašanju čoveka (Toma
Akvinski). Iza srednjeg veka sledi novovekovna naučna misao renesanse koja je kritički posmatrala
inkvizitorski postupak i kazneni sistem, sa ciljem humanizacije. Ove novovekovne ideje potiskuju
religiozna shvatanja kao činioce ponašanja i dovode društvo u vezu sa ljudskim ponašanjem: sistem
društva, zakone itd. Pod uticajem ideja humanizma i renesanse nailazimo na koncepte koji čine
sistem znanja o određenim pojavama u društvu, pa i o kriminalitetu. Prva takva škola, koja je
dovela do stvaranja prvih krivičnih zakonika, jeste klasična škola (Fojerbah); ona je uvela
revolucionarne novine u krivično pravo, neka fundamenta postavljena tada i danas opstaju u
krivičnom pravu. Antropološka škola čuvenog Čezarea Lombroze, koji je doživeo kritiku od svojih
učenika koji su formirali pozitivističku školu. Oni relativizuju Lombrozeovu teoriju. I pozitivisti su
ostali ograničeni nekim objašnjenjima zato što su bili ili pravnici ili lekari, pa se afirmiše nova
nauka: sociologija. Tada nastaju sociološke škole, koje polaze prevashodno od društvenog stanja
odnosa i problema u društvu; tada nastaje poznata čikaška škola. Takođe se pojavljuju razni
evropski pravci i škole: lionska, nemačka, austrijska škola... Iz ovih škola su se razvili razni
teorijski pravci, a prema afinitetu različitih naučnih disciplina su se razvile razne biološke,
psihološke, psihopatološke teorije itd. Razne teorije su doprinele da bolje i lakše razumemo šta je to
čovek u svojoj biti, zašto se ponaša prokriminalno, a ne prosocijalno, ali je postalo teško da se
diferencira šta je to ono što je bitno u svim ovim teorijama. Savremena nauka se sada iz svih
teorijskih pravaca i istraživanja izdiferencirala bitne činioce uticaja na ljudsko ponašanja, koristeći
iz svakog pravca neke validne činioce koji utiču na pojavu kriminaliteta.

BELEŠKE:

1. Pojam i predmet kriminologije

Pojam kriminologije

Termin kriminologija se sastoji od lat. reči crimen što znači zločin, prestup i grč. reči logos što
znači nauka. Iako ne postoji univerzalno prihvaćena definicija, možemo reći da je kriminologija
naučna disciplina koja se bavi kriminalitetom kao društvenom pojavom, njegovim uzrocima i
ličnošću delikventa (izvor: Milo Bošković, Kriminološki leksikon). U širem smislu, područja
njenog izučavanja su kriminalna etiologija, kriminalna fenomenologija, kriminalna politika,
prevencija i penologija. U pravno sociološkom smislu, predmet kriminologije čine inkriminisane
pojave shvaćene kao individualno ili grupno ponašanje u ralnom društvenom životu i odnosu;
prema tome, njen predmet nije samo kriminalitet sa formalno pravnog stanovišta; ona izučava
kriminogene faktore (spoljne i unutrašnje) i njihovu strukturu u datim društvenim uslovima, uzroke,
uslove i povode (sa aspekta datih istorijskih, kulturnih, ekonomskih i drugih društvenih okolnosti).
Kriminologija sve elemente posmatra integralno: u sklopu dinamičke celine uticaja socijalnih i
untrašnjih faktora te njihove međuzavisnosti i kauzaliteta. S obzirom na to, kriminologija se može
smatrati pozitivističkom naukom: predmet njenog proučavanja su društvena stvarnost, činjenice i
pojave koje se ne izražavaju samo u apstraktnim pravnim definicijama i formulacijama. Termin
kriminologija je navodno prvi upotrebio francuski antropolog Paul Topinard u svom delu
Antropologia (1879), gde je označio kriminologiju kao nauku o proučavanju krivičnih dela.
Načelno, postoje dva shvatanja o prirodi kriminologije kao nauke:
1. enciklopedijsko stanovište (da je to grupa nauka)
2. sintetičko stanovište (da je to jedna nauka)

Posebna shvatanja

Tradicionalni pojam zločin (savr. kriminalitet), složena je društvena pojava realnog, normativnog
(vrednosti i zabrane), psihičkog i fizičkog. Vremenom su se razvile posebne kriminološke
discipline: viktimologija, penologija itd.
1. Grassberger smatra da kriminologija obuhvata brojne naučne discipline koje su povezane prema
predmetu istraživanja: krivičnom delu.
Franz List je kriminologiju smatrao za pomoćnu nauku krivičnog prava (zbog metodologije
istraživanja).
Grunhut smatra da je kriminologija empirijska nauka, koja naučno proučava rezultate, forme i
uzroke zločina, te kazneni i popravni postupak sa zločincima.
2. Holist tvrdi da se u teoriji kriminologija pojavljuje:
1. kao samostalna naučna disciplina, koja se bavi istraživanjem kr. dela i kazni
2. kao nauka o zločinu u širem smislu
3. kao nauka o pojavama i uzrocima kriminaliteta, uz kriminalistiku, kriv. pravo i krim.
politiku
4. kao nauka o ličnosti
5. kao nauka koja se u užem smislu bavi uzrocima i pojavama kriminaliteta
3. Rekles ovu disciplinu smatra naukom o kažnjavanju, policiji, sist. sudstva, krim. maloletnika i dr.
4. Američki kriminolozi daju akcenat na ličnost delikventa i njegov tretman, odnosno učenje o
činjenicama zločina i načinu njegovog suzbijanja. Prema nekima, kriminologija se sastoji od tri
discipline: sociologije kriv. prava, kriminalne etiologije i penologije.
5. Predstavnici petog pravca su brojni i čine ga uglavnom nemački kriminolozi. Lernel
razlikuje kriminologiju sensu stricto kao nauku o „genetskom činiocu zločina“ i sensu largo,
koja pored prvog značenja obuhvata i kriminalnu fenomenologiju, strukturu i dinamiku.

Veoma rano kriminalitetom kao predmetom nauke počela je da se bavi kriminalna sociologija. Ona
je svoja kriminološka shvatanja započela praktično s klasičnom školom u 18. veku, zatim s
pozitivističkim teorijama s kraja 19. veka, da bi vremenom evoluirala priklanjanjem koncepciji
opšte sociologije, sredinom 20. veka u savremenu kriminologiju, izučavajući kriminalitet isključivo
kao društvenu pojavu. Poznati francuski sociolog Emil Dirkem je preko definisanja pojma
kriminaliteta ustanovio pojam kriminologije. Po njegovom shvatanju „kriminalitet je proizvod
međuuticaja ljudi i društva, čiji se koreni nalaze u društvu i da je imanentan samom društvu“. Po
njemu, društvena reakcija na pojavu kriminaliteta po njemu sadržana je u kažnjavanju, dok je nauka
koja se bavi njime kriminologija. Pobornici shvatanja kriminologije kao grupne nauke ističu da se
kriminologija deli na teorijske i aplikativne (primenjive) discipline.

ENCIKLOPEDIJSKA SHVATANJA

Predstavnici austrijske enciklopedijske škole (Gros, Selig, Grasberger) smatraju da je kriminologija

multidisciplinarna nauka koja obuhvata parcijalne discipline: od kojih se jedne bave kriminalnom
stvarnošću (krim. fenomenologija, kr. sociologija, kr. antropologija), druge činjenicama krivičnog
postupka (kriminalistika, sud. medicina, sud. psihologija), a treće sprečavanjem krivičnih dela
(krim. profilaksa, kurativna pedagogija, penologija).

SINTETIČKA SHVATANJA
Ovo shvatanje su postavili Nićeforo i Feri, a prihvatili su i fr. kriminolog Pinatel i drugi.

Sve škole možemo podeliti na dve velike grupe, klasična škola i sve ostale škole: one sa potpuno
različitog stanovišta posmatraju kriminalitet: klasičnu školu karakteriše indeterminizam, odnosno
stav po kome su počinioci potpuno slobodni u odlučivanju da li će počiniti delo ili ne. Sve ostale
škole stoje na drugačijem stanovištu, već smatraju da utiču različiti uzroci; one se razlikuju samo po
prioritetu.

1. Klasična škola (iskritikovana zbog izostavljanja socijalnih

elemenata)
2. Antropološka škola
3. Italijanska (pozitivistička) škola
4. Sociološka škola (obuhvata 4 škole): francuska, čikaška,
austrijska enc. i nemačka s.
5. Škola društvene odbrane
Klasična škola

 Nastala krajem XVIII veka, ali i pre toga kada su francuski filozofi počeli da razmišljaju o
tome kakva je čovekova pozicija u društvu
 Nastanak: uticaj francuske revolucije i nepravednih sistema kažnjavanja
 Sistem koji je do tada postojao je bio karakterističan po velikoj arbitrarnosti, nije se
poštovalo načelo zakonitosti
 To je dovelo de velike nejednakosti; za velik broj dela je bila propisana smrtna kazna
 Kada je ukinut feudalni sistem, postavilo se pitanje da li se može zadržati krivični sistem
koji je postojao: odgovor je bio negativan, pa se insistiralo da krivična dela budu propisana,
sankcije, kao i postupak za utvrđivanje odgovornosti za određenko krivično delo
 Ovo je bitno objasniti zbog konteksta razvoja klasične škole i shvatanja ograničenosti ovih
shvatanja
 Škola je zasnovala sva svoja razmišljanja na osnovnoj ideji INDETERMINIZMA
 Oni nisu želeli da ulaze u to „zašto“, već je bilo vrhunsko dostignuće da se za isto delo izriče
ista kazna itd.
 Puno bitnije je utvrditi biće kr. dela, odrediti sankcije i da je to ono što je bitno, a sve ostalo
nije bilo toliko važno
 Najvažniji predstavnici su:
1. Džeremi Bentam, smatrao je da kazna mora biti pravedna (ne može se kažnjavati svako
isto za različito izvršenje krivičnog dela); značajan za penologiju, tvorac ideje „novog
zatvora“: Panoptikon
2. Ćezare Bekarija („O zločinu i kaznama“, velik uticaj ostvario na krivične zakone
Bavarske, Francuske, smatrao da zakoni i pravosudni sistem treba da garantuju jednak
tretman svih ljudi): svi pred zakonom moramo biti jednaki
3. Anselm Fojerbah je formulisao teoriju generalne prevencije smatreajući da svrha kazne
nije odmazda vež sprečavanje potencijalnih kriminalaca da ne čine zločine

Antropološka škola

 Nastanak: veza sa Darvinom („O poreklu vrsta“): ova škola ukazuje da i u ljudskom društvu
postoje jači i slabiji primerci, ako društvo funkcioniše normalno, doći će do toga da će
 slabiji primerci biti eliminisani
 Ukoliko je to normalno i u život. svetu, onda je to primereno i ljudskoj vrsti
 Osnivač je Čezare Lombrozo, koji je smatrao da delikvente karakterišu određena
konstitucionalna obeležja (stigmate), koja su degenerativnog karaktera, naročito lica i
lobanje
 Zločinci nisu ista kategorija ljudi kao nezločinci i možemo ih lako prepoznati u odnosu na
određene karakteristike lica (uši, nos, jagodične kosti, vilica itd.): prostim gledanjem neke
osobe možemo utvrditi da li je neka osoba kriminalac ili ne
 On je bio zatvorski lekar, kada je vršio autopsiju uočio je da postoje zajedničke
karakteristike
 On je smatrao da su ti ljudi zaostali u evolutivnom smislu, nisu se potpuno razvili u čoveka
 Tvrdio je da oko 60% zločinaca spada u kategoriju rođenih zločinaca, ali je posle rekao da
ih ima 30% usled snažnih kritika
 Kod Lombroza se posebno ističe „rođeni zločinac“ tj. „konstitucionalni kriminalac“, ostali:
duševno bolesni, iz strasti, iz navike i slučajni
 Ovo je prva škola koja je ukazala značaj izučavanja zločinca, a ne krivičnog dela per se
 Problem u Lombrozovoj metodologiji je loša metodologija istraživanja, tačnije nije imao
kontrolnu grupu
 Drugi problem je bio preterivanje sa stigmatama

Italijanska (pozitivistička) škola

 ova škola liči na Lombrozovu školu

 odvojili su se od Lombroza smatrajući da preteruje u svojim idejama
 zbog kritike Lombrozove škole su pošli od tvrdnje da sve što tvrdimo moramo da dokažemo
i mora biti empirijski proverljivo
 „pozitivistički“ je ono što je proverljivo i dokazivo
 Osnova je razvoj na bazi pozitivističke sociologije koju je promovisao Ogist Kont
 Enriko Feri: osnova zločina leži u ljudskoj ličnosti, ali to da li će on počiniti zločin zavisi i
od uticaja sredine
 Uzroci krimnaliteta: a) antropološki b) fizički c) društveni
 Rafaele Garofalo: zločinci su više obeleženi psihičkim nego fizičkim karakteristikama (tj.
deformitetima), pa je napravio tipologiju: a) tipični zločinci, b) plahoviti prestupnici, c)
nasilnici i d) pohotljivci. Ipak smatra da u osnovi svakog zločina leži loša, nekarakterna
ličnost, a da spoljni efekti mogu imati dodatni uticaj; takođe smatra da su zločinci ličnosti
koje se nisu adaptirale, jer je za adaptaciju potrebno osećanje altruizma, a oni to nemaju te
će državna vlast učiniti ono što bi trebala da uradi priroda (zatvoriti, lečiti ili eliminisati)

Sociološka škola: osnovne ideje

 „Normalnost“ kriminaliteta
 Povezanost sa konfliktima (u samoj ličnosti, ličnosti i sredine, društvenih grupa...)
 Povezanost sa tenzijama u samom društvu (anomija): norme nejasne, ne zna kako da se
ponaša...
 Povezanost sa gradskim životom (kao i sve negativne društvene pojave) kao npr. i
samoubistva
 Učenje: kriminalitet je povezan sa procesom učenja tj. imitiranja negativnih uzora
 „Odrođavanje“ od grupa koje poštuju propise
RAZLIKA IZMEĐU KLASIČNE I POZITIVISTIČKE ŠKOLE

Klasična škola Pozitivistička škola

Koreni Prosvetiteljstvo
Fokus Postupak sa zločincem
Pristup Filozofski teorija društvenog
ugovora, utilitarizam (čovek
čini samo ono što mu je
korisno)
Posmatranje ljudske Slobodna volja, hedonizam,
prirode moralna odgovornost za svoje
ponašanje
Posmatranje pravnog Društveni ugovor, postoji da
sistema zaštiti društvo, usklađenost sa
ljudskim pravima, određene
kazne
Forma zakona Statutarni, tačno navođenje
protivzakonitih akata i sankcija akti određeni analogijom,
Svrha kažnjavanja Zastrašivanje, kazne su
određene (po dužini)
Kriminolozi: ko su bili? Filozofi, reformatori društva
Moderna nauka
Zločinačka ličnost
Naučni, pozitivistički, merenja
Uslovljene biološkim,
psihičkim i socijalnim
elementima
Naučni sistem koji bi lečio i
rehabilitovao bolesne
prekršioce. Nevezan za ljudska
prava, neodređene kazne
Društveni zakon, protivzakoniti
stručnjaci određuju društvenu
štetnost i odgovarajući tretman
Reforma i prevaspitanje, kazne
su neodređene (po dužini)
Naučnici, stručnjaci za lečenje

Sociološka škola

a) Francuska škola

 Nastala na kritici prethodnih škola

 Polazi od činjenice da ne treba da krivimo samo organska obeležja, već i ono mesto gde
živimo
 Prva škola koja ukazuje na ovu ideju, pa je nazivamo i škola socijalne sredine
  Njeni glavni predstavnici su Gabriel Tard i Lakasanj (oni nisu bili kriminolozi, već sociolozi
koji su izučavali socijalne pojave, pa su došli do određenih zaključaka šta čini kriminalitet i
kako nastaje)
 Prema njima društvo je to koje stvara zločince i sprema ih za vršenje kriv. dela, odnosno
smatrali su da sredina utiče na pojavu delikvencije; tako ako nekoga treba okriviti, to treba
da bude društvo
 Kako društvo kreira kriminalca? Određene društvene pojave: beda, rat, socijalna kriza,
raslojavanje, siromaštvo, stvara situaciju u kojoj pojedinac ne zna kako da se ponaša, te da
mu država ne dozvoljava da funkcioniše normalno
 Lakasanj kaže: „kakvo društvo takav i kriminalitet“; države kod kojih postoji socijalna
sigurnost, kod njih se smatra da je to razlog male stope kriminaliteta (npr. Švedska)
 Zalažu se za istorijsku i retrospektivnu dimenziju izučavanja kriminaliteta, tj. baviti se njime
i u ranijim periodima
 Prva grupa teoretičara koja ukazuje na to da nužno moramo uzeti u obzir i socijalnu sredinu

b) Čikaška škola

 Naziva se i teorijom društvene dezorganizacije, nastala između dva svetska rata izučavanjem
gadske sredine i ekologije (Šo i Mekej)
 Oslanja se na istraživanja podkultura i kontrakultura, ekološke strukture (Park i Burdžis)
 Čikaški fakultet za sociologiju
 Čikago je doživeo ekspanziju u periodu kraćem od decenije, kada je migracija bila izuzetno
velika; usled toga došlo je do rasta stope kriminaliteta (to nije bila karakteristika okolnih
mesta već baš Čikaga)
 Sociolozi su postavili pitanje zbog čega je došlo do porasta kriminaliteta?
 Uočili su da nisu svi delovi grada jednako skloni kriminalitetu; samo neki delovi grada su
skloni kriminalitetu, dok je u drugim delovima grada na niskom nivou
 U skladu sa samim gradom napravili su model koncentričnih krugova kojim su pokušali da
objasne razloge zbog kojih je stopa kriminaliteta u različitim mestima različita:

The Concetric Zone Model:

1. Central Business District

2. Transitional Zone
** Recent Immigrant Groups
- Deteriorated Housing
-Factories
-Abandoned Buildings
3. Working Class Zone
- Single Family Tenements
4. Residental Zone
- Single Family Homes
- Yards/Garages
5. Commuter Zone
- Suburbs

 Kriminalitet je produkt socijalnog okruženja, posledica načina života u velikim gradovima,

sukoba između društvenih slojeva
 Takođe se bave problemima adaptacije migranata

c) Austrijska enciklopedijska škola

  Hans Gross: prvi shvata da se odnos izvršenja i suzbijanja delikta moraju jedinstveno
posmatrati i da na tome zajednički moraju raditi kriminologija, krivično pravo i penologija
(kriminalitet je složena pojava)
 U središtu izučavanja austrijske enciklopedijske škole je čovek, kao psihofizička individua

d) Nemačka sociološka škola

 Škola koja je slična italijanskoj pozitivističkoj školi
 List, Hamel, Prins je reakcija na prethodne škole i predstavlja povezivanja shvatanja
klasične i pozitivističke škole, smatraju da se moraju spajati i zajedno izučavati i
individualna svojstva delikventa i spoljašnje okolnosti
 Razlikuju dve vrste kriminaliteta: akutni (posledica spoljnih činilaca) i hronični (posledica
unutrašnjih činilaca, moralna defekcija)
 Oni odbacuju odmazdu i zalažu se za individualizaciju kazne

Škola društvene odbrane

 Socijalizacija i humanizacija krivičnog prava: članak iz 1974. „What works?“: sistem

krivičnog prava tada ne doprinosi smanjivanju stope kriminaliteta, pa se postavilo pitanje da
li možemo u tom smislu nešto da učinimo?
 dva italijanska teoretičara tvrde da je današnje krivično pravo nehumano i da nema veze sa
počiniocima
 oni tvrde da treba da se humanizuje i upodobi čoveku
 kazne treba zameniti adekvatnijim sankcijama: mere bezbednosti, vezanim za ličnost
delikventa i njegovu opasnost
 Osnovna ideja tretmana je prevaspitavanje: cilj je da nakon postupka sa počiniocem on
postane nova ličnost; da počne da funkcioniše kao normalan čovek i da kreiramo od njega
novu ličnost
 Škola je imala dve ideje, tj. dva pravca:
umereniji (Ansel); zameniti sankcije merama bezbednosti i sl.
radikalniji (Gramatika) ukinuti krivično pravo nekom drugom vrstom postupanja
 Važnost škole: doprinela saznanju da kazna ne mora biti najadekvatniji način odgovora na
krivično delo, pa se sankcija mora prilagoditi izvršiocu kr. dela
 Kada kaznu zatvora izričemo, to mora biti rad sa počiniocem
 Ovo se pokazalo kao potpuno nemoguće u periodu od 10 godina, pa je ova ideja vrlo brzo
napuštena

Kriminološke škole su sublimirale različita znanja i saznanja koja su bila sabrana u određeni korpus
znanja koje su tretirane po svojoj prirodi, značaju itd. formirane kao škole. Mnoge škole su nastale
u različitim državama i periodima i većina kriminologa se nije poznavala. Opšta shvatanja su
zajednička bilo pravna, biološka, pravnosociološka, sociološka, psihološka... Vremenom taj korpus
znanja koji je činio neku školu postao je tesan da bi mogao da opstane u različitosti mišljenja, a da
ne bude nekih grana, stremljenja ili posebnih shvatanja u okviru samih škola: tako su iz različitih
škola nastale različite teorije, užih shvatanja, monodisciplinarne. Pre svega to su teorije biološke
orijentacije, psihološke teorije, psihopatološki pristup i sociološke teorije. Biološke teorije su među
prvima iznele tvrdnje šta bi mogli biti uzroci različitih kriminalnih ponašanja itd. One su imale
preteču u Darvinovoj teoriji o vrstama, pa mnoge potičući već iz tih imamo kasnije razgranate u
drugim teorijama, ali jasno identifikovane prema „biološkom nasleđu“ koje nude u objašnjenju
mogućeg ponašanja koje nazivamo kriminalnim. Takve teorije su počele od frenoloških studija,
preko hromozomske teorije itd. sve do rasne teorije. Svaka od njih je udarila određeni pečat, osim
nekih koje su potpuno odbačene kao što je npr. rasna teorija.
Hromozomska teorija je videla rešenje u genetskom nasleđu; te teorije su dugo vremena bile
etablirane kao naučno izrazito validne, pa su ih marksističke i neke druge postavile kao naučno
nepouzdane, ali ne toliko istražujući probleme kriminaliteta. Ako je medicina ustanovila da su
određene bolesti nasledne i određene ljudske sklonosti nasledne, zašto ne bismo i u kriminologiji
mogli prihvatiti da u određenoj teoriji ove tvrdnje imaju smisla? Naučnici su vršili različita
istraživanja u okviru porodica, gde su ustanovili određene „korelacije“: izučavanjem istorije
određenih porodica ustanovljen je „obrazac“: npr. 1/3 porodice su prostitutke, narkomani itd.
Naročito su zanimljiva bila istraživanja jednojajčanih blizanaca.
Ova teorija nije sporna, ako izuzmemo isključivost njenih saznanja koja je neprihvatljiva: problem
jeste u razgraničenju šta je socijalno nasleđe, a šta je genetsko nasleđe?

Druga teorija koja je biološke prirode su tzv. frenološke studije (fre: lobanja)
Frenolozi su pokušali da objasne da je ljudsko ponašanje moguće predvideti na osnovu lobanje, gde
su u lobanji locirani određeni segmenti: oni određuju ljudsku prirodu i moguće moralne osobine
čoveka. Npr. ako je čeoni deo lobanje širi, tj. ako su segmenti u čeonom delu, onda je to moralno
ispravna osoba. Ako su segmenti u donjem delu, u predelu vilice „eto monstruma“. Oni nisu
govorili da je to urođeni kriminalac (poput Lombrozovih teorija), ali su tvrdili da je to mogući
kriminalac jer se radi o moralnom pokvarenjaku.
Teorija konstitucije koja počinje od Lombrozovih shvatanja o defektološkoj konstituciji čoveka;
teorija da konstitucija može biti osnov za određivanje ponašanja, danas je ipak prisutna i ima smisla
i značaja: ona ne kaže da se čovek rađa kao zločinac, ali tvrdi da se rađa sa biokonstitucionalnim
anomalijama koje garantuju određene sklonosti, a da li će te sklonosti doći do izražaja ili ne, oni
dovode u vezu sa različitim psihološkim i socijalnim odrednicama.

Endrokrinološka teorija: dosta problematična; problemi u funkcionisanje žlezda prouzrokoju

probleme, ali upitno je koliko utiču na ponašanje. Ne može se u potpunosti odbaciti, jer se
delimično može potvrditi (npr. adolescenti i žene u klimaksu).

Hromozomska teorija: u žargonu „on je hromozomski tip“ - taj sinonim ima određeni značaj i
simboliku: više hromozoma Y u jezgru ćelije produkuje određenu sklonost čoveka ka devijantnom
ponašanju. Kod začeća ploda, već u 6 nedelji trudnoće se zna da li je muško ili žensko; na osnovu
analize plodove vodice; kombinacija XX ili XY: jedno je muško, drugo je žensko; ukoliko ima
hromozome XXY ili XYY, postavlja se pitanje osnova za abortus...

Jedan od hiljadu ljudi nosi XXY u redovnoj populaciji; ali u kriminalnoj populaciji je onih sa
ovakvim hromozomima više u zatvorima i u bolnicama: mnogo niže su inteligencije od ostatka
populacije i stoga prema ovoj teoriji se izvodi zaključak da višak hromozoma Y jeste pretpostavka
kriminalne ličnosti.

Od biloških, poslednja je rasna teorija. Ovo je politička teorija, nastala iz fašizma; pri čemu su
naučnici, čak i neki filozofi da jednu ideologiju dignu na rang naučnog shvatanja. Po rasnoj teoriji
čovek se rađa sklon ka određenoj vrsti ponašanja: npr. Romi, Jevreji i Sloveni... Ta teorija i dalje
postoji, pretvorila se gotovo u naučno objašnjenje: tvrdeći statistički da su skloniji kriminalu crnci i
azijati;međutim ovde je problem ignorisanja socijalnih aspekata.

Psihološke teorije: kod psiholoških teorija imamo karakteristiku da se javljaju kao čisto psihološke
teorije i one sa primesama znanjem iz bioloških nauka i one koje imaju saznanja iz socioloških
nauka. Retke su čisto psihološke teorije; ovo je s razlogom što nije sve urođeno u čoveku, već
postoji i stečeno; psihološke teorije polaze od karaktera, motiva, emocija, inteligencije;

teorija inteligencije: po ovoj teorije inteligencija je parametar određenja određenog ljudskog

ponašanja, sa tvrdnjom da su manje inteligentne osobe sklonije kriminalitetu: kada je nastala ova
teorija je imala osnova: tada je ta vrsta kriminaliteta bila takva da se svodila na imovinske delikte i
delikte nasilja; ova teorija ima izvesnih osnova za određenje uslova kriminaliteta nego za konkretno
ponašanje; danas kada se govori o ovome, može se naći da su određene vrste krivičnih dela zaista
vezane za inteligenciju.

teorija psihoanalize (dubinska psihologija), teorija Sigmunda Frojda i njegovih sledbenika, polazi
od tri osnova: podsvesti, ranom seksualnom razvoju i trostepenosti ili trokomponentnosti ljudskog
bića. Prvi faktor govori da je kriminalno ponašanje kod čoveka proizvod podsvesti, odnosno
nezadovoljenih motiva koji se nalaze u određenom konfliktu sa mogućnošću zadovoljavanja, pa su
potisnuti u podsvest: sve ono što se dešava je posledica podsvesti: prema ovome oni se gotovo slažu
sa klasičarima da ne postoji delo iz nehata. Prema njima sve što je u podsvesti ima svoj odgovor u
ranom seksualnom razvoju; Ovi pristupi nisu za odbacivanje, postoji nešto što se naziva intuicijom,
a to je nešto iz podsvesti;

To nije problem dok je neko objašnjenje razumljivo; međutim, objašnjenje može da ide do apsurda.
Neki psihoanalitičari imaju pristup: ličnost čini trokomponentna struktura (id (nagon, instinkt, ono),
ego (razum, ja), superego (nadja, savest)). Oni tvrde da usklađeno funkcionisanje ove tri
komponente čini ličnost moralno i socijalno podobnom za život u društvu; ako su neke od ovih
komponenti u disbalansu i ako dominira id, nastaje problem: kao naši nagoni prevazilaze ono što
razum shvata ili ono što savest prihvata, onda ćemo se ponašati krajnje egoistički i sebično da bi
zadovoljili nagone; ličnost psihopate nema razvijen superego (nema moralne kriterijume).

Psihoanalitičari razlikuju imaginarni, hronični i akcidentni kriminalitet; kriminalitet pretnje

(imaginarni): „svako zlo profesoru Boškoviću zato što ste pali, dabogda crko“, al ne bismo mu
sipali otrov, to je imaginarni kriminalitet, za razliku od hroničnog kriminaliteta; ovo je redak slučaj
da se prihvata postojanje „slučajnog kriminala“; Frojdovi kritičari Jung i Adler tvrde da je ovo
ponašanje ipak provocirano kompleksima (kompleks inferiornosti);

bihejvioristička teorija (teorija ponašanja); prema ovoj teoriji koja je veoma bliska sociološkim
teorijama, ali s obzirom da su je etablirali psiholozi, smatra se psihološkom: svako ljudsko
ponašanje je naučeno, pa i kriminalno.

teorija neprilagođenosti: ljudsko ponašanje posledica neprilagođenosti čoveka socijalnoj sredini,

neadaptibilnosti kao osobine koja generiše problem kriminalne orijentacije; šta je uzrok
neadaptacije? stvar u oblasti osećanja ili stvar vaspitanja (Frojd). međutim, nije svaka neprilagođena
osoba sklona kriminalitetu.

frustraciona teorija: frustracija je psihološko stanje u koje čovek zapada kada se jave prepreke u
zadovoljavanju potreba; to je stanje koje se javlja u preprekama bilo koje vrste u zadovoljavanju
bilo kakvih potreba, a tada je čovek sklon kriminalnom ponašanju. diskutabilna: dolazi do
gomilanja osećanja, čoveku dolazi do izvesnog suženja svesti, ali ne tako bitnog, ali dovoljno
bitnog da ne može kontrolisati ponašanje: tako se frustraciono ponašanje često ispoljava na objektu
koji nije izvor frustracije; nije svaka frustracija izvor kriminalne orijentacije;