Fakultet likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu

SEMINARSKI RAD

Predmet: Filozofija umetnosti

Tema: Pojam lepih umetnosti

Student: Laura Blagojević

Profesor: Saša Radojčić

Broj indeksa: 5336/21

 Pojam lepih umetnosti
Pojam lepih umetnosti nastaje i definiše se u renesansi. Od osamnaestog veka određene
delatnosti počinju da se izdvajaju od zanata,nauke i privrede. Međutim pitanje koje je prethodilo
pojavi lepih umetnosti i najavilo je jeste pitanje lepog u umetnosti.

Da bismo odredili lepe umetnosti prvo moramo odrediti šta je to lepo u umetnosti. Platon je
govorio kako će nas ljubav prema lepim stvarima istinski uvesti u sveopšte znanje i svu mudrost.
Cenio je dekorativnu umetnost i verovao da ružno okruženje zatvara vrata mudrosti. Stoga
dekorativno se smatralo lepo, ali i duševno i duhovno korisno. Lepo je za Platona i Aristotela
imalo i moralnu konotaciju. Ono što je dobro je lepo, i ono što je lepo je dobro. Međutim grci
nisu umetnost smatrali “lepom”, nazivali su je techne i kriterijum je bio fizički rad, dakle što više
ima fizičkog rada to je umetnost nižeg stupnja. Kroz tu prizmu pesništvo se nalazilo iznad
slikanja, a vajanje je bilo najniže rangirano. To verovanje ostaje kroz srednji vek i zadržava se do
renesanse, a gubi se protestantskom tvrdnjom da fizički rad može biti lep.

Od V veka p. n. e. verovalo se u lepotu kanona, dok se u helenizmu namerno narušavaju pravila.

Srednjovekovno razmisljanje o lepoti u potpunosti se razlikuje od antičkog. Zbog hrišćanske

filozofije smatra se da lepota obmanjuje i navodi na greh i da je samim tim nemoralno. Aurelije
Avgustin bio je branitelj umetnosti i zalagao se za pitagorejske i platonske ideje, smatrajuci da je
svu lepotu načinio Bog (hrišćanski) i da samim tim ona ne može biti nemoralna i loša za dušu.
Vremenom će se pojaviti katolički stav da umetnosti, pogotovo likovne, mogu ljudski duh
približiti Bogu. Aurelije lepotu smatra objektivnim svojstvom entiteta.

Toma Akvinski lepotu posmatra racionalno, stvari su lepe kad u nama izazivaju dopadanje.

Od renesanse umetnost i lepota se spajaju i vidu se u indetitetu. Umetnost važi za poreklo lepote.
Umetnici u želji da se odvoje od zanatlija se prvo priklanjaju nauci. Od renesanse slikanje,
vajanje i arhiktektura objedinjuju se u likovne umetnosti. Ovo možemo da shvatimo kao prvi
pojam sličan selekciji lepih umetnosti. Dakle ako se osvrnemo na istorijska pojmovanja lepote
dobicemo mnogo različitih odgovora i teorija. Dekart je smatrao “lepo i dopadanje lepog ne
mogu biti predmet nauke, lepo ne označava ništa sem našeh odnosa prema predmetu”. Lepo je
fenomen koji se zbiva između dela i posmatrača na “ničijoj zemlji”. Ako je pojam lepog tako
nestabilan i teško definisan, onda pojam lepih umetnosti nema mnogo univerzalniju definiciju.
Najlakši put determinacije bio bi izdvajanje od nauke i zanata i praktikovanja umetnosti u čistoj
duhovnoj formi. Prava puritanski, bukvalni primer lepih umetnosti mogli bi smo da predstavimo
kroz pravac larpurlartizma. Po shvatanjima larpurlartizma umetnost ne treba da ima nikakvu
društvenu ili moralnu funkciju. Jedina svrha umetničkog dela jeste da ono bude lepo. Smatrano
je da sve što je korisno automatski ružno, baš zbog svoje svrhe.

Možemo reći da se donekle i danas zadržava stav da umetnosti koje svrstavamo među lepe
umetnosti nemaju svoju praktičnu primenu ili ulogu u nauci. To da li one imaju neku korist
otvoreno je za polemiku.

Estetska privlačnost mnogo zavisi od mesta percepcije iste: kulturoloških, istorijskih i ličnih
aspekata. Umetnost danas odbacuje tradicionalno značenje lepog, a kao što smo videli i
tradicionalni pojam lepote se menjao i njegovi kriterijumi se nikada nisu ustalili i do danas su
varirali na različite načine. Ako umetnost odbaci aspekt lepog njoj ostaju drugi poput: koncepta,
iskazivanja emocije, provakacija, društveni ili politički komentar. Umetnost koja nije lepa nije ni
gluvonema prema potrebama publike. Ali pošto ona u takvom kontekstu dobija jednu novu svrhu
i novi narativ, zar je ne možemo zbog toga nazvati lepom? Nevezano za njenu čisto estetsku
vrednost.

Mislim da lepe umetnosti moraju imati svrhu ali je ta svrha više duhovna nego materijalna. U
primeru muzike, kao najapstraktniji oblik umetnosti često nastaje samo radi uživanja u njoj. Ako
se u muzici ne uživa, ona i ne postoji, jer da bi postojala neko mora da je odsvira, ako muziku
niko ne svira, ona postaje samo komad artije i tada je možda čak možemo smestiti u domen
crteža ili teksta. Moje mišljenje je da bi sve umetnosti trebalo da se karakterišu kao lepe. Jer bile
one praktične ili ne, služe nekom pokretanju i udovoljavanju čulima na ovaj ili onaj način.
Mislim da nijedna umetnost ne može biti ružna čim se svrstava u umetnost i vodeći se time ona
mora biti lepa.

Kriterijumi lepih umetnost će vremenom sigurno nastaviti da se menjaju. Svako vreme ima
lepotu koja njemu odgovara i u njemu umetnost igra ulogu koja ja u tom trenutku najpotrebnija i
najpogodnija za uslove u kojima se svet nalazi. Umetnost ne može da funkcioniše nezavisno od
društva i okolnosti koje je okružuju i samim tim pojam lepih umetnosti biće sveprisutan ali vrlo
definisan vremenom u kom se pojavljuje i nalazi.

Literatura :

- https://www.rts.rs/magazin/nauka/2825734/platon-o-lepoj-umetnosti.html

-https://sh.wikipedia.org/wiki/Larpurlartizam

- Estetika, Beleške sa predavanja prof. Ive Draškić Vićanović