Raketla (SR) - Br. 2

Broj 2
Oktobar 2009
Cena:
350 din
Tema broja:
AMNEZIJA
1
Raketla #2
S A D R Ž A J:
-Reč Urednika .................................................................................... 3

-Na Tragu Pisca .................................................................................. 4
-Kada se Stranice Zalepe za Srce ........................................................ 16
-TEMA BROJA: AMNEZIJA ............................................................... 44
-Na Raketlinom Terminalu................................................................ 60
-Priče Naših Članova......................................................................... 78
-Majstori na platnu ........................................................................ 160
-Crtani filmovi uz koje smo rasli ...................................................... 182
-Animanija .................................................................................... 192
-CGI Sektor .................................................................................... 198
-Heroji su večni .............................................................................. 206
-Čudovišta kojih smo se plašili ........................................................ 216
-Izveštaj iz Igraonice ....................................................................... 222
-Iz Svakog Ugla ............................................................................... 240
-SF-Serbia KONKURS .................................................................... 251
-Rekli su o Naučnoj Fantastici ........................................................ 257
2
Reč Urednika
Reč Urednika:
E, dragi naši čitaoci, došlo je vreme da uzmete drugu Raketlu u
ruke. Dosta Vas je čitalo prvu Raketlu, mišljenja su bila podeljena, ali
uglavnom nismo naišli na nešto što nismo očekivali. Znali smo ko će
da negoduje, a ko neće. Znamo i da su naši čitaoci koji nisu negodovali
takođe podeljeni. Podeljeni su na ljude koji su jedva čekali da izađe
drugi broj, i ljude koji su očekivali (pojedini su čak želeli) da drugi broj
nikada ne bude urađen.
Nadam se da se ovoj drugoj grupi sve prevrće u stomaku dok
shvataju da je Raketla nastavila dalje, a i da se ostalima ponovo ubrza-
va srce dok drže novi broj u rukama. Za one koji su negodovali... eto,
sada imaju još materijala za negodovanje.
Dok još niste počeli da listate strane, možemo da Vas obradu-
jemo novim dizajnom, novim sekcijama, mnogo više tekstova, i novim
konkursom. Na našu i Vašu žalost, cena ovog broja je takva kakva je, i
nismo mogli da uradimo ništa povodom toga, ali smo se potrudili da
sadržaj opravda cenu.
Dugo nismo znali šta će nam biti tema broja, ali smo u zadnjem
trenutku odabrali ono za šta smo smatrali da će Vas zainteresovati.
Obzirom da veliki broj naših čitalaca obožava stripove, a neki i pišu
svoje, rešili smo da ovaj drugi broj Raketle obiluje ovom vrstom umet-
nosti.
Koji strip pokušavamo da predstavimo jasno je svima koji pre-
poznaju strip junaka sa naslovne stranice. Naravno, radi se o Amneziji,
junaku sa poremećajem pamćenja. Ukoliko niste upoznati sa Amnezi-
jom, Raketla 2 Vam nudi par tabli stripa, kao i intervju sa autorom.
Pored stripova, kojim ovaj broj obiluje, čitaćete i naše intervjue,
i veliki broj priča od kojih nismo mogli da se odbranimo, pa ćemo tako
u ovom broju da nadoknadimo priče domaćih autora kojih nije bilo
dovoljno u prošlom broju. Ono što može oduševiti naše malo (čitaj:
samo malo) starije čitaoce, jesu recenzije starih, dobrih, crtanih serija,
kao i superherojskih igranih serija.
Za sve Vas koji se i dalje pitate zašto drugi broj Vašeg novog
omiljenog Fanzina kasni, objašnjenje postoji. Naravno, nećemo Vam
reći. Umesto toga, pustićemo Vas da okrenete stranicu i udubite se u
čitanje drugog broja Raketle.
Milan Maksimović
3
Raketla #2
Na Tragu
Pisca
4
Gormenghast - Vragana ........................................... 6
Saga o ratovima kapije sveta - Miloš Petković ..... 8
Peti Leptir - Nevena Mitranić .................................... 12
5
Raketla #2
Gormenghast
mjesto gdje se ukrštaju san i java
Šunjati se hodnicima čudovišnog

dvorca sa ambicioznim Stirpajkom.
Sakriti se iza stuba, zaustaviti dah
i posmatrati kako prolazi dostojanstvena
grofica Gertruda nošena bijelom mačijom
plimom sa pticama na ramenima i u kosi.
Posmatrati kroz prozor planinske
vrhove sa melanholičnom Fuksijom.
Prisustvovati još jednoj duho-
vitoj, ali besmislenoj raspravi doktora
Prunskvalora i njegove dugovrate kratko-
vide sestre Irme.
Drhtati sa kuhinjskim pomoćnicima
pred naletom lošeg raspoloženja
grotesknog kuvara Sveltera.
Izgubiti orijentaciju i duševni mir
među policama biblioteke šetajući sa duhom grofa Seplakrejva.
Trčati šumom i postavljati zamke za zečeve sa Šumskim
Čovjekom Flejom.
Piti čaj u krošnji drveta iznad ambisa sa suludim blizankama Ko-
rom i Klarisom.
Zaviriti u Barkventinovu prljavu jazbinu i dobiti uvid u spise koji
sadrže nebulozna pravila složenih rituala stanovnika dvorca.
Lutati šumom svog djetinjstva i upoznati Divlju Devojčicu, za-
jedno sa Titusom, sedamdeset i sedmim grofom Groan.
Sve ovo možete jedino u Gormanghastu. Postoji samo jedna stvar

kou, kad jednom tamo dospijete, više ne možete - proći kroz kapiju
Gormanghasta, lunjati tim krovovima, sobama i hodnicima, a zatim
otići nepromijenjeni.
Trilogija o Titusu Groanu spada u najmaštovitija i najljepše napisana
djela u cjelokupnoj istoriji ljudske književnosti. Teško ju je strpati u
neku žanrovsku fioku. Ova neobična mješavina fantazije, komedije
i horora predstavlja kategoriju za sebe - čulna i duhovna, opipljiva i
6
Na tragu pisca
ezoterična, potpuno neponovljiva.

Čedo uma obrazovanog i senzibil-
nog umjetnika, pisca, pjesnika, ilustra-
tora i slikara, koji je u svakoj od pome-
nutih disciplina bio podjednako dobar
“majstor”, priča o Titusu Groanu pri-
jeti da zanesenog čitaoca prosto usisa
i pretvori u jednog od mnogobrojnih
fantoma koji nastanjuju hodnike monu-
mentalnog ruiniranog doma Grounovih.
Živa mašta, inventivnost i
nenadmašna stilska virtuoznost
Mervyna Peakea rezultiraju stvaran-
jem djela koje nije imitacija života već
živi vlastitim životom. To je suptilan i
bizaran svijet, fantazmagoričan i vilin-
ski, ekscentričan, zastrašujući, ali bolno
magičan i neuporedivo lijep.
Kod nas su do sada objavljena samo
prva dva dijela ove trilogije, u prevodu Igora Adžića i izdanju Okeana,
Beograd. Prvi je dio objavljen 2005. godine, a drugi krajem oktobra
2007. godine, pred sam Sajam knjiga u Beogradu.*
Na žalost, izostale su sjajne ilustracije Mervyna Peakea. Meni
je razlog za takvu odluku potpuno neshvatljiv, makar bio i finansijske
prirode - čime se izdavači najčešće pravdaju. Jednostavno, izostavljan-
jem originalnih ilustracija naša čitalačka
publika ostaje uskraćena za potpuniji
doživljaj. Meni lično ne bi smetalo da izd-
vojim znatno veću svotu za kupnju ove
trilogije jer je to roman koji svaki pravi
poznavalac i ljubitelj književnosti mora
imati u svojoj zbirci.
Vragana
*Napomena: U momentu pisanja ovog

teksta, treći deo trilogije nije bio izdat.
7
Raketla #2
Saga o Ratovima Kapije Sveta

Svaki serijal epske fantastike koji
je do sada izašao bio je upoređivan
sa Tolkinovom trilogijom “Gospodar
Prstenova”. Ovde neće biti nikakvog
upoređivanja jer svaki serijal ima nešto
svoje, nosi određene pouke i ima svoju
magičnu nit, bez obzira da li je stvaralac
imao inspiraciju u delima velikana kakav
je Tolkin bio i ostao.
Martinova “Pesma Leda i Vatre”,
Džordanov “Točak Vremena”, Kukova
“Crna Četa” itd., sve su to sjajni serijali
koji čitaoce ostavljaju bez daha, imaju
verne fanove koji nestrpljivo čekaju
da se nastavci pojave u bibliotekema i
knjižarama kako bi nastavili da prate uz-
budljive živote omiljenih epskih heroja.
O svim ovim serijalima ćemo pisati u bro-
jevima koji
slede, a za ovaj sam se odlučio da vam
bliže predstavim “Sagu o Ratovima Kapi-
je Sveta”, američkog pisca Rajmonda E.
Fajsta. IK Laguna izdala je šest knjiga
ovog serijala koji je preveden na mnoge
jezike i veoma je popularan u celom sve-
tu.
Kao što red nalaže, reč-dve o
autoru. Ovaj američki pisac fantastike
poznat je najviše zahvaljući serijalu o
kojem govorimo, ali i još nekim delima i
kratkim pričama koje je objavljivao. U ce-
lom svetu prodato je preko petnaest mil-
iona primeraka njegovih knjiga. Rodjen
u Južnoj Kaliforniji 1945. godine, Fajst
je diplomirao u San Diegu 1977. godine
8
Na tragu pisca
i tada krenuo da piše svoju prvu knjigu o

mladom dečaku Pagu, koji postaje šegrt
čarobnjaka Kulgana. Dve godine kasnije
završio je delo, koje je ugledalo svetlost
dana i našlo se u prodaji 1982. godine.
Sve nakon toga je istorija!
Radnja svih knjiga dešava su u dva
paralelna sveta, Midkemiji i Kelevanu,
koje je Fajst osmislio do najsitnijih de-
talja. Čak postoji i RPG društvena igra sa
ovim okruženjem, koja je jedno vreme
bila veoma popularna u SAD-u. Kao što
je već rečeno, na srpski je prevedeno
šest knjiga, evo i hronološkog prikaza:
-Čarobnjak: Šegrt
-Čarobnjak: Majstor
-Srebrni Trn
-Tama Iznad Setanona
-Princ Krvi
-Kraljev Bukanir
Čitajući prva dva dela upoznaćete

Midkemiju i Kelevan i njihove stanovnike
koji se susreću prolaskom kroz mističnu
Kapiju Svetova, a sve to kroz oči siročeta
Paga i njegovog prijatelja Tomasa, dvo-
jice mladih šegrta na krajdijskom dvoru
vojvode Borika. Protivno običajima, Pag
biva odabran da uči tajne izvodjenja
magijskih čini kod Kulgana, lokalnog
čarobnjaka. Tomas, snažniji i borbeniji,
uči za vojnika, od početka pokazujući
dar za mačevanje. U to vreme obojica
nisu mogli ni da zamisle kakva će im
sudbina biti. Iako je u kraljevstvu vladao
mir i večiti neprijatelji, moredeli (mračni
vilenjaci) i goblini mirovali, naslućivala
9
Raketla #2
su se loša vremena. Iako to još uvek niko

nije znao, kapija je bila otvorena i tud-
jinski narod po imenu Tsurani je dospeo
u Midkemiju. Mali rastom, poput patul-
jaka, ali veoma ratoborni i organizovani,
kovali su plan koji je mogao da ugrozi sve
stanovnike kraljevstva. Kako na svetu
znanom kao Kelevan, u zemlji Tsuranu-
ani nije postojao nijedan izvor metalnih
ruda a na Midkemiji ih je bilo u izobilju,
rat je bio na pomolu, rat koji će odneti
mnoge živote i okovati zemlju tugom
dugih devet godina. Vojvoda Borik, te
njegovi sinovi Lijam i Aruta, pa neprizna-
ti, najstariji sin Martin, šumar Krajdije, te
sveštenik Tali i čarobnjak Kulgan glavni
su likovi i njihove uloge su od presudnog
značaja za sudbinu ljudskog kraljevstva Midkemije.
Ono što je najvrednije u knjizi svakako je stil pisanja i bogatsvo
izražavanja koje krasi Fajsta kao pisca. Pitkost, razgovetnost, original-
nost, humor u dovoljnim količinama, sve su to osobine Fajstovih ra-
dova. Neki zameraju tu jednostavnost koja je prisutna, ali ja smatram
da je to kvalitet više jer opušta čitaoca,
rogobatnost nije prisutna, dijalozi su
sasvim korektni i sveobuhvatni. Likovi
imaju potrebnu dubinu, pozadinske
priče su na pravom mestu i kroz prepli-
tanje čine dela zanimljivijim, gradovi,
šume, planine, reke, kulture i religije,
sve je uklopljeno u jednu celinu koja
nema nekih većih propusta. Međutim,
naslućuje se da je Fajst dela pisao ne-
planski, te postoji određeni skokovi koji
mogu da zasmetaju, ali kako je fabula
većim delom uperena ka paralelnim sve-
tovima i podeljenim grupama likova to je
ipak, čini se, bilo neizbežno.
Kako ne bih otkrio glavnu priču
10
Na tragu pisca
i ishod iste pomenuću neke sporedne stvari koje vam mogu privući
pažnju i naterati vas da deo vremena posvetite čitanju ovih dela.
Prekrasno vilenjačko kraljevstvo Elvandar u kome žive drevni vilenjaci
- Tkači Čarolija, patuljačka planinska sela i rudnici, Dolgan i njegovi
patulj-ratnici, strašni moredeli, volšebnik-čarobnjak poznat kao Mak-
ros Crni, zatim Rugalice - lopovski esnaf grada Krondora predvodjen
Čestitim Čovekom, čiji je član dečak Džimi Ruka jedan od glavnih likova
od trećeg dela, ubice Noćni Jastebovi, pirat Amos Trask, izdajnik Gaj
od Bas-Tire, sve su to likovi koji, pored gore pomenutih mogu postati
vaši junaci čije ćete avanture pratiti i pritom uživati.
Paraleni svet Kelevan je takođe vredan pažnje, neobičan i
nesvakidašnji, u kojem je Pag postao majstor čarobnjaštva učeći od
Crnih Mantija, Uzvišenih, od kojih svi zaziru. Kultura Tsuranija, poli-
tika, način života uopšte biće novina svima koji do sada nisu čitali ništa
od Fajsta.
Istorija takođe ima svoje trenutke, pominje se drevni narod
Valherua, koji su bili Gospodari Zmajeva, izgubljeni u vremenu, poma-
lo zaboravljeni, ali na magijski način još uvek prisutni. Pagov prijatelj
Tomas iskusio je njihovu neverovatnu snagu koju je u njega usadio
magijski zlatni oklop, dar zmaja koji umire.
U petom delu, koji donosi mnogo novih likova i radnju šalje
dvadeset godina posle rata, Fajst nas vodi u zemlje koje su u ranijim
delovima tek bile pomenute. Pustinje juga, kraljevstva peska i škorpija
i sjajna avantura čiji su protagonisti deca i naslednici heroja iz pre-
thodnih delova su podjednako dobri, što je retkost u dugim serijalima
epske fantastike. Tu se, recimo, Fajst razlikuje od Roberta Džordana,
jer je uspeo da održi kvalitet kroz kontinuitet. I šesta knjiga serijala je
pravo osveženje, ali da ne otkrivamo previše...
Ko je postao heroj, ko kralj, ko je pronašao ljubav koja je takođe
prisutna na poseban način, saznao odgovore vezane za prošlost i
budućnost, sve to možete saznati i pritom upoznati još jednog sjajnog
majstora “fantastičnog” pera, Rajmonda E. Fajsta, koji će vas, nadam
se, pridobiti “Sagom o Ratovima Kapije Sveta”.
Potražite ove knjige u omiljenoj knjižari ili u obližnjoj biblioteci,
nećete zažaliti, već uživati.
Miloš Petković
11
Raketla #2
“Peti Leptir” - Uroš Petrović

Verovatno će prva reakcije većine vas biti: “Heeeej, zar to nije
dečija knjiga?!, ali na takvu reakciju odgovorila bih vam samo sa: “Ne.
Nije.”
Ako niste imali priliku da se susretnete sa
njegovim delima, sigurna sam da ste makar
čuli za Uroša Petrovića. Čovek koga smatraju
najpametnijim Srbinom teško može da ostane
anoniman, Zar ne? Tim pre što je dotični Gos-
podin poznat i kao fotograf, i kao ilustrator, i
kao dizajner, i kao pesnik, ali najpoznatiji je up-
ravo po objavljenim knjigama, koje su izuzet-
no vredne za današnje mlade generacije.
Kažem “mlade”, zato što su starije generacije
pune predrasuda i upravo sa onom početnom
mišlju “To je knjiga za decu” odustaju od
čitanja Petrovićevih knjiga. E, pa ovde smo da
to promenimo. Samo nek još neko kaže da su
te knjige ispod njegovog nivoa, poslaću ga da
rešava “Zagonetne priče”, posle će moći samo da se poklopi ušima i
ćuti.
Valjalo bi reći i nešto o samom Urošu Petroviću. On je rođen
1967. godine u Gornjem Milanovcu, a od 1975. živi i radi u Beogradu.
Već sam spomenula po kojim je sve “zanatima” poznat, ali verovatno
niste znali da je, stvorivši ep “Usudi Balkana”, uveo u upotrebu pojam
kombinatorne poezije? Osnivač je i urednik globalnog Mensa World
Photo Cup-a. Izlagao je svoje ilustracije i fotografije na više samo-
12
Na tragu pisca
stalnih i grupnih izložbi, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Jedan je

od najuspešnijih rešavača IQ X testa na svetu. Član je međunarodnih
udruženja umetnika Vinci Artists i Poetic Genius Society. Nagrađivan
za prozu, poeziju i umetničku fotografiju, ako počnem da vam nabra-
jam koje je sve nagrade podobijao, glava će vas zaboleti. A među svim
tim nagradama, ova knjiga o kojoj ću vam sada govoriti takođe ima
svoje mesto - Peti leptir proglašen je od strane Zmajevih Dečijih Igara
za najbolji roman za decu i mlade u 2007. godini i dodeljena mu je na-
grada Rade Obrenović. Vreme je da kažemo nešto i o samom “Petom
leptiru”. Vežite se - polećemo.
“Proces Aleksinog usvajanja veoma je komplikovan. Dodatna
poteškoća je što ne znamo ko su mu roditelji. Mi smo mu čak i ime dali.
Niko neće da prihvati rizik - znate ono, usvojite ga, odgajite kao svoje
dete, a onda se neko od njegovih odnekud pojavi i, eto drame! Takva
trauma nije potrebna ni vama ni nama. Aleksi ponajmanje! Na kraju,
svi smo tu da bi njemu bilo dobro.”
Dvanaestogodišnji Aleksa, Zvani Kuš, definitivno je bio jedan
od najnepoželjnijih usvojenika u celom domu za nezbrinutu decu.
Svestan činjenice da niko neće želeti da ga usvoji zato što je njego-
vo poreklo nepoznato, i da će u domu morati da provede još mnogo
dugih, usamljenih godina, Aleksa kuje plan za bekstvo i ostvaruje ga.
Problem je bio u tome što sve što je Aleksa znao o bekstvima pot-
icalo je iz filmova, a filmovi imaju tu gadnu naviku da budu mnogo
optimističniji od stvarnosti.
Kada se našao na ulici, sam, sa rancem punim “opreme za be-
gunce”, jedino što mu je palo na pamet bilo je da ode iz grada. Možda
to i nije bila baš najpametnija ideja, ali definitivno je bila jedina koju je
Aleksa imao. On ulazi u autobus, koji ga odvozi u nepoznatom pravcu,
u neki nov, za Aleksu do tada neviđen kraj. Našavši se tu gde je, poma-
lo uplašen i više ne tako siguran u ispravnost svoga postupka, dečak
pokušava da pronađe nekakvo prenoćište, mesto na kom će biti bez-
bedan. On nailazi na staru, napuštenu radionicu, na kojoj je ispisan isti
trocifren broj koji je pisao i na autobusu kojim je Aleksa došao. Da li je
to bila igra slučajnosti ili nešto nalik sudbini, Aleksa nije mogao znati,
ali nije imao mnogo izbora. Obivši bravu, ušao je u radionicu, koliko
radostan što je konačno mogao da se odmori, toliko i uplašen od no-
vog mesta i mogućnosti da će ga neko videti i proglasiti provalnikom.
Nakon prespavane noći, usamljenost počinje da pohodi Aleksu, i ne bi
13
Raketla #2
li nečim odvratio misli, dečak se baca na isecanje slova iz starih novina

koje je našao u jednoj od prostorija. Nakon celog dana provedenog u
seckanju, Aleksa je imao gomilu slova pred sobom, ali i svu svoju tugu
i usamljenost. Igrom slučaja, dok je izvodio svoj mali Ritual Utehe - koji
je uključivao to da u utrnulu ruku uzme češalj i češlja se zamišljajući
da ga to majka priprema za školu - Aleksi naelektrisani češalj ispada
na gomilu slova pred njim. Kada je Aleksa podigao češalj, na njega su
bila prikačena slova. To ne bi bilo ništa neobično, da slova nisu bila
poređana u začuđujuće i zaštrašujuće smislenom nizu: “kO si Ti?”
Od tog trenutka, Aleksa biva uvučen u zaveru protiv nje-
ga samog, u stvari za koje do tada nije verovao da mogu postojati.
Dvanaestogodišnji dečak prinuđen je da se sasvim sam suoči sa stvari-
ma protiv kojih je skoro nemoguće boriti se, ne znajući kome može da
veruje, svestan da koliko god bežao - smrt će mu uvek biti za petama.
Smrt... ili nešto još strašnije.
“Peti leptir” je originalno, neponovljivo i osvežavajuće delo, na-
pisano u maniru mistične fantastike, sablasno ali istovremeno i duho-
vito, i sasvim sam sigurna da nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Knjiga
nije obimna, što je olakšavajuća okolnost - uzevši u obzir činjenicu da
nećete moći da je ispustite iz ruku sve dok je celu ne pročitate. Za ovo
delo važi mišljenje da je prevazišlo čuveni serijal Lemoni Sniketa, i da
ponosno stoji rame uz rame sa Gejmenovom “Koralinom”. “Peti lep-
tir” je jedna od onih knjiga koje se pročitaju u jednom dahu, u kratkom
vremenskom periodu, ali nakon koje nas osećaj uzbuđenja dugo ne
napušta, i ostavlja zamišljenim nad svetom koji nas okružuje. Ovo je
knjiga koju bih preporučila zaista svakome, bez obzira na godine, pol
ili interesovanja, jer smatram da svako u njoj može pronaći nešto što
će ga zaintrigirati. Sem
toga, ni jedna druga
knjiga neće vam za tako
malo vremena pružiti
toliko akcije, uzbuđenja
i zabave. Zato ne budite
lenji, krenite odmah u
potragu za “Petim lepti-
rom”...
Mitranić Nevena
14
REDAKCIJA:
Glavni i Odgovorni urednik:
Milan Maksimović
maxa@sf-serbia.com
062/570-268
Zamenik Glavnog i Odgovornog

urednika:
Jovana Milovanović
skulcheez@gmail.com
Saradnici i Dopisnici:
Vragana, Nemanja Popović, Predrag Stanišić Marko Stojanović, Mimi, Igor Jovčevski,
Nenad Pavlović, Dudarim, Tmda, Nenad Šakota, Goran Stevanović, Saduša Redžić,
Miša Mitranović, Dejan Stojiljković, Željko Obrenović, Aleksandar Princip, Uroš
Banješević, Srdan Popov, Nevena Mitranić, Aleksandar Princip, Miloš Lalić, Miloš
Somborac, Marko Radaković, Miloš Petković, Aleksandar Vidanović, Tihomir
Stevanović i drugi.
Grafički Saradnici i ilustratori:

Aleksandar Bukva, i Nemanja Simić.
COPYRIGHT: Materijali objavljeni u RAKETLI ne smeju se reprodukovati bez pre-

thodne pismene dozvole dobijene od strane glavnog i odgovornog urednika.
Za dobijanje dozvole, obratite se redakciji preko maila: maxa@sf-serbia.com ili
putem telefona: 062/570-268
MARKETING I OGLAŠAVANJE: Obaveštenja o oglašavanju, i ceni oglasnog pro-

stora možete dobiti na telefon: 062/570-268, e-poštom: maxa@sf-serbia.com ili
preko našeg portala na stranici: http://www.sf-serbia.com/index.php/marketing
ZA SARADNIKE: Ukoliko želite da budete naš saradnik, dopisnik, ili član naše reda-
kcije, kontaktirajte nas na mail: maxa@sf-serbia.com.
www.SF-Serbia.com
www.facebook.com/SfSerbia
www. twitter.com/SFSerbia
15
Raketla #2
Kada se
stranice
zalepe
za srce
16
Tamna je noć - Marko Stojanović ........................... 18
Star Walker - Mimi ................................................... 22
Surrat The Warrior - Igor Dorčevski ....................... 28
Mono Miki Ima Čast - Marko Stojanović ...... 32
Wendol - Mimi .......................................................... 36
Aleksa, Bič Zemunski - Marko Stojanović .............. 41
17
Raketla #2
TAMNA JE NOĆ...
Batman: My parents... Taught me a different lesson... Lying on this
street... Shaking in deep shock... Dying for no reason at all... They
showed me that the world only makes sense when you force it to...
Zvono na vratima. Škljoc, škljoc, dobro jutro, pošiljka za vas,

kako to već ide, izvolite, hvala, opet škljoc, škljoc. Iza zatvorenih vrata
užurbano, radoznalo cepam izdržljivi DHL-ov koverat, iako već do-
bro znam šta je unutra. Ne listam ga. Ne otvaram ga da bi udahnuo
onaj sveži, blago iritantni i neponovljivi miris štamparske boje – svi
uobičajeni rituali prestaju da važe kad se radi o njemu, to se valjda
podrazumeva. Frenk Miler kad mu se još mogla skinuti kapa. Bet-
men kad je konačno dobio strip vredan potencijala koji je tako dugo
nosio. Povratak Tamnog Viteza. Gledam ga dugo, dugo. Ne otvaram
ga. Nema potrebe, ionako ga već znam napamet. I dok mi jeza, ona
prava, retka jeza koja mi se uvije uz kičmu samo u veoma specijalnim
situacijama, uspravlja dlake na čitavom telu, sećam se najupečatljivije
scene iz jednog od tri najbolja stripa koja sam ikada pročitao:
Penzionisani, sobom zgađeni Betmen sada večito maski-
ran u Brusa Vejna u svetu slabića i zločinaca, svetu kojem je svojim
povlačenjem kumovao, ispunjava svoje dane potragom za dobrom,
dostojnom smrću a noći flašama vina. Upravo zavaljen u fotelju sa
daljinskim upravljačem u ruci ispija svoju n-tu čašu vina, kad se na tele-
18
Kad se stranice zalepe za srce
viziji pojavljuje špica filma Zoro. Pomisli da promeni kanal, ali alkoho-
lom usporenih refleksa okleva nekoliko trenutaka, sasvim dovoljno
da ga levim i desnim krošeom dohvati stara, nikad sasvim potisnuta
uspomena, dovoljno da mu izbije vazduh iz pluća. U nokdaunu vidi,
kao nekad: srećnu porodicu, oca, majku i sina kako izlaze iz bioskopa
u kome se prikazivao upravo Zoro, veselje na dečakovom licu, širom
otvorene oči koje iskre oduševljenjem. I vidi: tešku, ali blagu očevu
ruku koja ga nežno a onda grublje sklanja u stranu, i ružnu njušku re-
volvera koja se pomalja iz mraka, očevu ruku koju je odlučnost stisla
u pesnicu, tvrdo lice čoveka s pištoljem u senci. I vidi, kao na uspore-
nom filmu, jasno vidi: kako se prst steže oko obarača i novorođenu
čauru koja tek počinje svoj vazdušni balet, izvodeći piruetu oko svoje
i barem nekoliko drugih osa, očevu ruku koja se nesigurno vraća na
njegova prsa, kako ih nasumično grabi, kako nepovratno klizi naniže.
Vidi i ne čuje: kako se njegova majka divlje guša sa napadačem, i ruku s
revolverom koja joj zadaje grub udarac da bi potom ostala zarobljena
bisernom ogrlicom, i prislonjeno oružje na belom grlu svoje majke, i
bisernu ogrlicu koju pucanj jednom zauvek rastavlja na sastavne de-
love... Baš kao i njegov život. Užasnut, frenetično pritišće dugmad
na daljinskom bežeći divljački od Zoroa
i trenutka koji ga je odredio, i u mahn-
itom listanju kanala čuje: o maloletnim
delikventima u bandi poludelih Mutana-
ta, o kidnapovanoj deci, o četvoro ubi-
jenih u besmislenom zločinu, broju smrti
u metrou koje upravo dostigao vrhunac.
I čuje, zgrčen i pribijen u svoju fotelju,
kako je jedina dobra vest to što se spušta
temperatura, to što se sprema oluja...
Čuje je kako ga ta ista oluja prati u stopu
i kako urla hodnicima prazne vile, oseća
je u svojoj duši, kako ga nemilosrdno šiba
bičem savesti i sećanja, kako ruši sve oko
njega i sve u njemu, sve te godine vina,
zaveta i pretvaranja. Na kolenima drhti,
dok se premotavaju beznačajne poruke
beznačajne farse koju je sam odabrao
za svoj život, a onda, laganim, skoro
19
Raketla #2
nečujnim lepetom krila ka njegovom odrazu u ogledalu klizne nje-

gova suština – kroz pljusak stakla izleće iskežena prilika slepog miša.
Brus Vejn zna da je s njim jednom za svagda gotovo – kao da to zna i
priroda jer gromovi kao po komandi zapalacaju nebom... Počinje doba
Betmena.
A doba Betmena traje evo već nekih osamdesetak godina, od
kad ga je Bob Kejn prvi put uveo u svet stripa, dao mu plašt, znak
šišmiša na grudima, motiv da se suprotstavi kriminalcima... Načinio
je Bob Kejn od Betmena valjda jedinog superheroja bez super moći,
čoveka koji se samo onim što mu je priroda dala i suprotstavlja neprav-
di i kriminalu, koji svake noći bdi da bi njegov Gotam mogao mirno da
spava. No početkom devedesetih, sve je to počelo da biva nedovolj-
no – prodaja je padala iako su svi intervjuisani stripari i fanovi listom
navodili Betmena kao jednog od svojih omiljenih strip junaka. Nešto
tu nije bilo u redu, i Dik Đordano se prvi dosetio razlogu – ljudi su
voleli junaka, ali nisu voleli ono što se s njim radilo. Vremena u kojima
su živeli, turbulentne osamdesete, menjala su se, katkad i dramatično,
ali sam Betmen kao da je bio zarobljen u ledu, večno mlad, večito
naivan, nesvestan sadašnjice i samim tim većini čitalaca irelevantan.
Promene su bile neophodne, i mada velike izdavačke kuće nisu nipošto
ljubitelji dramatičnih zahvata, marketinške prilike načinile su i eventu-
alni drastični potez prihvatljivim. Samo, kome se obratiti za izvođenje
jedne ovako osetljive operacije?
Rešenje je brzo pronađeno, tim pre što je listu potencijalnih
kandidata činilo samo jedno ime: Frenk Miler. Crtač iz Vermonta koji
je na mala vrata ušao u Marvel i tamo dobio da radi na serijalu s etike-
tom luzerskog, kojeg je jednom kad je počeo da obavlja i scenaristički
deo posla a solidnog tušera Klausa Džensona pustio da tušira njegove
crteže u olovci doveo do samog vrha prodaje, imao je status vunder-
kinda u industriji. Nakon što je revitalizirao Čoveka bez straha radeći
ozbiljnije, angažovanije priče, ispričane bez pardona i na mnogo mod-
erniji način, i usput stvorio Dardevilovu ljubav – neprijatelja Elektru
kojoj će se, kao i mnogi drugi crtači, kasnije vraćati hiljadama puta
uprkos tome što ju je sam upokojio nekoliko puta, Miler je uradio
futurističku sagu Ronin, zajedno sa svojim budućim stalnim koloris-
tom i suprugom Lin Verli. Svojo rastućoj fascinaciji japanskim stripom,
filmom i umetnošću na taj način dao je ventil, DC-iju pribavio nove
hrpe zelenih novčanica a sebi internacionalnu slavu i poštovanje čak
20
i takvih velikana stripa poput jednog Huga Prata – i to sve pre svog
tridesetog rođendana! Bio je zreo za stvaranje jednog pravog prav-
catog kapitalnog stripskog dela, ali mu je za to trebala ikona, i Dik
Đordano je to znao. Bacio je Mileru udicu na čijem kraju se vrpoljio
oslabljeni Betmen i izvukao... Remek delo.
Gomile razgovora sa raznim profesionalcima, piscima,
urednicima i scenaristima. Godine fascinacije likom koji ga je kao
sedmogodišnjaka zgrabio u jednoj samousluzi, da ga nikad ne ostavi.
Sve ideje koje su ranije odbačene samo zato što nisu za projekat na
kome je trenutno radio, već zato što su „ideje za Betmena“.
Sve to ukomponovano sa pričom koja Milera proganja ceo život,
od prvih koraka u stripu pa do današnjih dana, ultimativnoj, epskoj
priči, o heroju većem od života u koštacu sa životom koji nije ono što
treba da bude, o suprotstavljanju višestruko moćnijoj sili, o žrtvovanju
kao krajnjem i nužnom ishodu moralo je dovesti do sjajnih rezultata.
I zaista, Miler je duboko zaronio u priču o ostarelom Betmenu koji
više to nije, o lomovima njegove duše, njegovim korenima i krajnjim
izdancima tih korena. Duboko je začeprkao po socijalno-političkoj kli-
mi tadašnje Amerike, socijalnom fenomenu televizije i njenog uticaja,
američkom društvu koje se urušava pod uticajem sopstvenih zakona
i normi, rastućem nasilju i nemogućnosti da mu se adekvatno odgov-
ori. Pozabavio se time šta ikona zaista znači, kako je to kad je neko
„prevelik“ da bi mu se sudilo po konvencionalnim aršinima, pitanjem
i problemom identiteta, o tome ko smo zaista, i šta nas čini takvima.
Mnogo je toga Miler uneo u ovaj neverovatno kompleksan strip, i
mnogo je vremena proveo na njegovom vizuelnom kreiranju, zajedno
sa svojim saradnicima. Svi, ama baš svi, koji su radili na ovom projektu
dali su svoj maksimum, i to se jasno vidi. Klaus Dženson ovde je dosti-
gao vrhunac, i njegova će karijera ići od tog dana samo naniže, a sam
je Miler u ovom stripu pokazao da će predmet njegovih budućih eks-
perimenata u stripu postati smela igra crno belim kontrastima. Bet-
men nikada pre i nikada više neće biti ovako životan, ovako snažan,
upečatljiv, čak ni kad mu se Miler pre nekoliko godina vratio u ble-
dom nastavku svoje čuvene sage. Publika? O, publici je ostalo samo
da uživa, i s nestrpljenjem i razočaranjem traži sličan doživljaj kako u
Milerovim tako i u stripovima njegovih kolega. I da se seća.
Marko Stojanović
21
Raketla #2
22
23
Raketla #2
24
25
Raketla #2
26
27
Raketla #2
28
29
Raketla #2
30
31
Raketla #2
MONO MIKI IMA ČAST...

SECOND BROTHER: And the Lord spake, saying, ‘First shalt thou take
out the Holy Pin. Then, shalt thou count to three. No more. No less.
Three shalt be the number thou shalt count, and the number of the
counting shall be three. Four shalt thou not count, nor either count
thou two, excepting that thou then proceed to three. Five is right out.
Once the number three, being the third number, be reached, then,
lobbest thou thy Holy Hand Grenade of Antioch towards thy foe, who,
being naughty in My sight, shall snuff it.’
MONTY PYTHON AND THE HOLY GRAIL, Monty Python
Jedan od svakako najcenjenijih srpskih strip crtača današnjice,

Zoran Janjetov, rođen je 1961. u Subotici. Nije tačno poznato kada
su rođeni njegovi kultni likovi Bernard Panasonik, profesor Cumislav
i Mono Miki, ali se tačno zna gde! U pitanju je nepresušna, pomalo
pomerena mašta pomenutog Zorana Janjetova u tesnoj saradnji
sa njegovom sigurnom rukom, kojom već više od dvadeset godina
proizvodi crno bele slike i zarađuje hleb svoj nasušni...
Zoran Janjetov školovao se u Novom Sadu, u kome je i diplo-
32
mirao na Akademiji umetnosti, a stripom se, kako i sam kaže, bavio

od malih nogu. Sa 18 godina, kada su mu i noge već malo porasle a
sa njima i on sam, počeo je te svoje stripove i da objavljuje, a par go-
dina kasnije stvorio je i lik Bernarda Panasonika koji je objavljivao u
Yu stripu i po kome je publici u Srbiji najpoznatiji. Bernard Panasonik
je po Zoranovom mišljenju strip u koji je najviše ugradio sebe, što
je svakome ko ga iole poznaje sasvim očigledno. Panasonik, plavo-
kosi avanturista kome to što na život gleda kroz cvikere pomaže da
ima jedinstven pogled na svet, neka je vrsta alter ega svoga autora,
sklon večitim maštarijama i raznoraznim improvizacijama, veoma
dinamičnog duhovnog i fizičkog života. U pitanju je strip u kome se
na svakoj sledećoj strani, u svakom sledećem kadru može desiti bilo
šta... A najčešće se i dešava. Najneverovatnije persone iskrsavaju iz
različitih pravaca, stupajući u najbesmislenije i najšašavije kontakte
koji rezultiraju najapsurdnijim i najurnebesnijim situacijama koje
je čitalac ikada video. Crtež Zorana Janjetova u Bernardu Pana-
soniku pod velikim je uticajem maga savremenog stripa Žana Žiroa
poznatijeg kao Moebijus, ali Zoran neretko uspeva da slavnom
Francuzu zada domaći zadatak svojom posvećenošću i grafičkom
briljijantnošću, kao i inovativnošću koja u najboljim trenucima
premašuje onu po kojoj je njegov crtački uzor postao poznat.
I dok je Zoran tako vredno crtao i dok su mu stopala rasla nes-
manjenom žestinom, igrom sudbonosnog slučaja neke njegove table
Bernarda Panasonika završile su na jednoj grupnoj izložbi u Fran-
cuskoj 1987. i zapale su za oko pravim ljudima. Ti pravi ljudi radili su
tada za perspektivnog a sada veoma uticajnog francuskog izdavača
Les Humanoides Associes, i požurili su da brže-bolje potpišu ugovor
sa Zoranom, koji bi njegovu sigurnu ruku (i ostale delove tela, skupa
sa već dobrano izraslim nogama) stavio u njihovu službu. Ono što se
potom desilo opovrgava sve one koji tvrde da se snovi ne ostvaruju,
pošto je posao koji je Janjetovu ponuđen bio prednastavak širom
sveta čuvenih avantura Džona Difula u serijalu Inkal, realizovanih
od strane scenariste Alehandra Žodorovskog i Janjetovljevog idola
iz mladosti, samog Moebijusa! Po lucidnom literarnom predlošku
Žodorovskog, jednog od najinventivnijih scenarista osamdesetih go-
dina prošlog veka, mladi je Zoran 1988. započeo ilustrovanje Mlados-
ti Džona Difula strip albumom Zbogom oče, koji je nedavno u luksu-
znom izdanju na našem jeziku objavljen u izdanju System Comicsa. U
33
Raketla #2
priči koja prati burno dečaštvo i turbulentnu mladost Džona Difula,

budućeg privatnog detektiva sumnjive reputacije o čijim će akcijama
u nekoliko trenutaka zavisiti sudbina vascelog univerzuma, i njegov-
og grotesknog betonskog galeba Dipoa, Janjetov će do 1995. godine
naređati još pet albuma. Slava koju je stekao radom na Mladosti
Džona Difula premašila je francuske okvire, pa je ime Zorana Janje-
tova danas poznato i nemačkim, italijanskim, američkim, holandskim,
danskim i japanskim čitaocima. Saradnja sa Žodorovskim se pokazala
kao plodnom i relativno ugodnom pošto su se dva vrhunska autora
pronašli, i taj se kreativni tim odvažio na novu kreativnu pustolovinu,
ponovo smeštenu u univerzum Inkala. Izašlo je ukupno osam albuma
žitija Tehnoočeva, kaste neobičnih sveštenih lica, čiji je jedan od
bivših štićenika, mladi albino, krenuo 1998. prvim albumom u seriji
u osvetnički pohod protiv kosmičkih razbojnika, i tom je drugom
svemirskom putešestviju tek maja ove godine došao kraj...
Zoran Janjetov je inače ljubitelj i kolekcionar figurica junaka
filmskih i crtanih filmova, veliki poštovalac dobrih karikaturalnih
stripova za koje smatra da ih je teže raditi nego realističan strip
kojim se i sam bavi. Među svoje najdraže strip autore svrstava Eržea,
Frankena, Hempsona, Berksa, Gošinija, Šarlijea i Tardija, a dok stvara
svoje raskošne crteže, u čijoj izradi danas sve češće koristi kompjuter
i 3D mapiranje, uvek sluša muziku... I uporno odbija da odraste!
Marko Stojanović
34
35
Raketla #2
36
37
Raketla #2
38
39
Raketla #2
40
ALEKSA, BIČ ZEMUNSKI
Neo: I know kung fu.
THE MATRIX, Andy Wachovski & Larry Wachovski
Strip autori su uglavnom povučeni ljudi, koji ne vole previše da

se eksponiraju niti da govore o svom radu. Neki od njih u tome idu
dotle da su čak i nekomunikativni, a krivicu, osim individualnih ćudi
svakog crtača ponaosob, snosi i sama profesija strip crtača koja nije
jedna od onih karijera koja izbaci čoveka u medijsku orbitu niti ga čini
veoma pričljivim. To je zato što strip crtač po pravilu većinu svog vre-
mena provodi nad svojim crtaćim stolom, robujući nad svakom stra-
nom stripa, iscrtavajući prvo detaljno tablu u olovci, prelazeći potom
olovku tušem, da bi eventualno sve to finiširao punim kolorom – sve
vreme sam. Usamljenička priroda posla većinu crtača čini nesprem-
nim na svetla reflektora kao i na teret slave, zaslužen mukotrpnim
radom... Većinu, ali ne sve. Na svu sreću, tridesetdvogodišnji Zemunac
Aleksa Gajić nema problema da sa najraznovrsnijim medijima priča o
mediju stripa, njegovim bogatim mogućnostima i svojim ugodnim
iskustvima u radu na stripu.
Gajićev put do zvezda, a ni za trenutak ne smetnite s uma da
Gajić jeste zvezda sa velikim Z kako ovde tako i u Francuskoj, počeo je
upisom na Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, gde je imao
sreće da pohađa predavanja profesora Rastka Ćirića – vrsnog i raznovrs-
nog umetnika od kojeg je mnogo toga naučio što se likovnosti tiče, ali
41
Raketla #2
koji mu je takođe dao i jedinst-

venu priliku da diplomira tako
što će nacrtati strip album!
Gajić nije gubio vreme, već je
diplomirao stripom Tehnotajz,
šezdesetak slikanih tabli stripa
koji juri dvesta na sat Beogra-
dom budućnosti, prateći u
stopu grupu tinejdžera sas-
vim slučajno upletenih u prl-
javu igru vezanu za prastare
tunele ispod Beograda... Sa
izlaženjem Tehnotajza tri su
stvari postale jasne – prvo, da
je Gajić intimno upoznat sa
tekovinama japanskog stripa
i voljan da ih primeni u svom
ličnom crtačkom rukopisu,
drugo, da izuzetno vlada bo-
jom, i treće, da smo u njemu dobili savremenog i inovativnog autora.
Sa diplomom Fakulteta primenjenih umetnosti u džepu i tabla-
ma Tehnotajza pod miškom, mladi se Gajić zaputio put evropske strip
perjanice, Francuske, na noge velikim izdavačima. Ti su izdavači, isti-
na, bili prilično nezainteresovani za priču o tamo nekim beogradskim
klincima, ali im je sasvim očigledno bilo jako stalo da beogradskog
klinca koji ju je nudio angažuju na nekom svom projektu. Gajić je prvi
ponuđeni projekat odbio, izgovarajući se plitkim scenarijem, ali ga je
kod drugog ponuđenog projekta sunce obasjalo, pa je za izdavačku
kuću Solej počeo sa scenaristkinjom Valeri Manžen realizuje, kako
će se kasnije ispostaviti, mega popularan serijal Bič Božiji. Bič Božiji
je priča o Atili, vođi Huna, koji u dalekoj budućnosti pustoši svemir u
potrazi za Rimom, prestonicom Rimske Galaktičke Imperije Orbisa, i
kome se odlučno suprotstavlja Flavija Aetius, neuspešno žrtvovana
Rimljanka za koju se veruje da je reinkarnacija kraljice haosa Kerke.
Borba besni sve jače i jače, dok se u moćnim svemirskim bitkama suda-
raju svemirske letelice i u beskrajnom bezvazdušnom prostoru gore
planete, udara voljeni na voljenu, Rimljanin na Rimljanina, plamen na
krv... Inače prozaična priča, koja prosto transponuje istorijski poznatu
42
vojnu između Rimljana i Huna u budućnost i kosmos, ipak nudi neke

zanimljive mogućnosti svome crtaču, a Gajić ne propušta ni jednu od
njih da stvori kakav upečatljiv prizor i da je majstorskom paletom zau-
vek ureže u čitaočevu memoriju. Upravo je realizovan peti album iz
serije, u kome je očigledna evolucija Gajićevog izraza, gde crtež post-
aje sve jednostavniji, sve svedeniji a boja polako ali sigurno u sve većoj
meri preuzima primat. Francuska publika nije ostala imuna na Gajićev
stil crtanja koji kombinuje dinamiku i lakoću u Evropi i Americi sve
popularnije japanske Mange sa raskošnim i detaljima bogatim fran-
cuskim stripom, pa su tiraži rasli vrtoglavom brzinom... A onda, šok za
sistem! Aleksa odlučuje da (bar na neko vreme) napusti svet stripa, i
da od svog diplomskog rada Technotise, napravi dugometražni ani-
mirani film! Rečeno učinjeno: dok ovo piše, ekipa od desetak crtača i
animatora u Aleksinoj kući u Zemunu sklapaju prve minute pomenu-
tog crtaća, a to već sad (ko je uopšte sumnjao) izgleda svetski...
Za sve vreme rada za strano tržište Aleksa Gajić nikada nije
prestajao da stvara i za svoje domaće fanove, a područja njegovog
kreativnog delanja su raznolika. Tako je u izdanju Sistem Komiksa
izdao zbirku kratkih stripova, U Šrafovima, gde opušteno, u crno be-
lom izdanju priča kratke priče, pokazujući da ima šta da kaže ne samo
crtački, već i scenaristički. Gajić je sem toga autor animacije za neko-
liko tehno spotova domaćih grupa što mu je donelo još više medijske
pažnje, a sasvim je nepotrebno posebno isticati kako je kroz sve ove
godine rada za inostrano tržište ostao veran Politikinom Zabavniku,
za koji je počeo da izrađuje ilustracije još dok je bio na studijama i
koji je bio prvi časopis koji je objavio njegove radove ilustrativne
prirode. Aleksa Gajić je uz sve to našao i
vremena da pomaže domaću strip scenu na
svaki mogući način, između ostalog i uradivši
naslovnicu za strip album Postelja od gloga,
ali i promovišući devetu umetnost gde god i
kad god mu je za to pružen prostor. Iz svega
toga prosto se nameće zaključak da je srpski
strip dobio ne samo vrhunskog autora nego
i, što mu je možda i potrebnije, elokventnog
i ubedljivog glasnogovornika...
Marko Stojanović
43
TEMA BROJA
Raketla #2
AMNEZIJA
44
45
Raketla #2
UNFORGETTABLE
Imam jedan veliki problem sa Amnezijom, ali vas baš briga za to.
Ne, vi biste da me ubedite da je u pitanju dobar, ma šta dobar, sjajan
strip! I sad bih ja trebalo da samo klimnem glavom, da vam verujem na
reč? Pa mi se čak ni ne znamo! Ako hoćete da me ubedite u svoju tezu,
biće potrebno nešto jače od ličnog utiska meni nepoznatog lika...
...Jače i od logike. O da, znam da se vi uzdate u zdrav razum, da
se kroz život probijate krčeći sebi put nepokolebljivom i besprekor-
nom logikom. Vaš rezon je da stoga ja treba da poverujem da je Amne-
zija dobar strip samo zato što ste odvojili svoj teško stečeni novac da
kupite ovaj album i time uopšte došli u priliku da pročitate ovaj nazovi
uvodnik? Potkrepili ste svoj vrednosni sud materijalnom vrednoćšu,
odbrana je završila, slučaj zatvoren? Dozvolite ipak meni da sudim o
uspešnosti ove vaše male advokatske epizode... Vidite, logika možda
i jeste nepokolebljiva i besprekorna, ali zato vi niste. Kao, nikad niste
kupili nešto bezveze u životu, vaš ukus je besprekoran? Ajmo, nek
digne ruku svako ko se nikad nije prevario u očekivanju, koga nije
izneverila neka knjiga, film, album, strip kog je nabavio... Neko? Bilo
ko? Tako sam i mislio. Pošto je pozivanje na moj zdrav razum zakazalo
46
Tema broja: Amnezija
(vi biste rekli da je zakazao moj zdrav razum a ja vaš, pa bi bilo najbolje
da izbegnemo tu i takvu razmenu replika) pozvaćete se na moje čulo
vida, na ono što je očigledno...
...Na to da je Amnezija odlično nacrtan strip. Vi kažete da je
stilizacija Filipa Andronika prilično originalna i sasvim ujednačena, da
se s njenom doslednošću može meriti samo njena efektnost. Tvrdite
sa žarom ubeđenosti da mu je linija tuša čista i gipka, da je grafizam
svež i sveden na nužne osnove a uprkos tome bogat, na onaj način na
koji samo pravi majstori karikaturalnog stripa to umeju da urade, pro-
sto likujete dok konstatujete da je kadriranje kristalno jasno a opet
inovativno, da se strip čita s lakoćom koja se retko viđa... I znate šta?
Uprkos tome što se tako zlobno cerite, neću vam osporiti da je crtež
Amnezije odličan... Ma nek ide život, čak ću se i složiti s vama! Mislim,
doduše, da ćete i vi morati da se složite sa mnom da između termina
dobro nacrtan strip i termina dobar strip ne mora obavezno da stoji
znak jednakosti... Što opet znači da ćete morati taj pobednički kez da
obrišete s lica i pronađete nešto bolje... Molim? To nije pobednički
kez, kažete...
...To je smeh! Pročitali ste strip i sad se grohotom smejete –
kad dođete do daha od smeha, nabijate mi na nos činjenicu da je strip
veoma smešan. Komičan strip je stvoren da izmami osmeh, velite vi,
a Amnezija svoju svrhu i te kako ispunjava time što je zaista duho-
vit – što ga, jelte, čini dobrim stripom. Njušim da ste prešli na tešku
artiljeriju i vrdam skrećući vam pažnju na to da je duhovitost danas
izvikana, da nas duhovitim sadržajima svakodnevno bombarduju sa
svih strana, da je dovoljno preleteti TV kanalima pa da se nasmešiš na
neku repliku iz nekog sitkoma koji se vrti na nekoj televiziji... Kad bi se
šalili, odmahujete rukom. Kažete da smo okruženi sadržajima koji se
(više ili manje) trude da budu duhoviti, što ne znači da jesu. Dodajete
da je upravo ta komercijalizacija komedije devalvirala humor do krajn-
jih granica, da ga je na neki (svaki?) način obezvredila. Završni udarac
zadajete tvrdnjom da je, na kraju, velika razlika između osmeha i gro-
moglasnog smeha, i da ovaj poslednji u eri ekstremno eksploatisanog
humora retko ko uspeva da izazove kod vas, a od Amnezije vam idu
suze na oči od smeha! Dobro, ima tu nečega. Amnezija bi, kad sve to
uzmete u obzir, zaista mogao biti dobar strip, i... Molim? Niste zado-
voljni? Tvrdite da je Amnezija mnogo više od dobrog stripa, da je to
nešto zaista vanserijsko i želite da to uvažim? Šta da vam kažem, ako
47
Raketla #2
u to želite da me ubedite, moraćete da kopate još dublje...

...Sve do koncepta. Amnezija je, u suštini, jako dobar koncept,
kažete vi. I šta s tim, kažem ja? Koncepata ima k’o blata i... Molim? Kon-
cepata ima k’o blata, ali su dobri koncepti kao grumeni zlata – moraš
prosejati tone kaljuge kroz sito da pronađeš neki, kažete vi. Dobri
koncepti su strogo definisana pravila koja dozvoljavaju lepršavu igru,
tako dobro postavljeni temelji da se zgrada iznad može u gotovo u
nedogled nadograđivati a da se ne sruši, mamac na koji se hvata ama
baš svaki ulov, koga posle namotate dobrim izvođenjem ili ne, zavisno
od veštine onog ko je zabacio udicu... Kažete da su dobri koncepti,
najzad, razlog zašto kupujemo Dilan Doga iako on odavno nije ono što
je nekad bio, zašto gledamo treću sezonu Heroes-a iako ta serija još
od prve sezone nije ono što treba da bude, zašto se štancaju nastavci
Crow-a iako ni izdaleka nisu ono što bi mogli biti... Vi konstatujete da
su dobri koncepti toliko jaki da ih čak ni loše izvođenje ne može sakriti,
da sijaju bez obzira na to s koliko ih prljavštine pokrijete. Kažete da se
zbog dobrog koncepta isplati zagaziti u blato, zaključujete da je priča
o superjunaku po imenu Amnezija, kome je veći problem da zapamti
kako se zove nego da spasi svet, jedan od onih koncepata zbog kojih
vredi zaprljati ruke. Muke i prljave ruke ćeš ostaviti iza tebe, kažete vi
sa malčice više strasti nego što je poželjno (pa čak i prihvatljivo), ali je
ovaj strip nezaboravan... A takav je i moj problem sa njim.
Ma koliko se trudio, vidite, ne mogu da prežalim što se Amne-

zije nisam prvi setio.
Marko Stojanović
48
49
Raketla #2
50
51
Raketla #2
52
53
Raketla #2
54
55
Raketla #2
56
57
Raketla #2
58
59
Raketla #2
Na
Raketlinom
Terminalu
60
Mirko Topalski (Eipix) ............................................... 62
Uroš Petrović ........................................................... 67
Filip Andronik ........................................................... 71
61
Raketla #2
Mirko Topalski (Eipix)

Prvi Intervju u ovom broju Raketle obavili smo sa Eipix timom, zaduženim
za PC Igru PYROBLAZER. Odgovore je davao Mirko Topalski, CEO Eipix-
a.
Raketla: Za početak recite nam nešto o sebi i o vašem prvim sus-

retom sa igrama.
Eipix: Moje ime je Mirko Topalski. Igre

sam zavoleo kada sam imao pet godina.
U to vreme sam dobio svoj prvi Commo-
dore. Oduvek me interesovalo kako stvari
funkcionišu, pa sam već od malena želeo
da saznam posredstvom čega mali sprajtovi
na ekranu dolaze u život. Pravljenje video
igara, odnosno konkretnije novih i različitih
svetova postala je moja fantazija. Kasnije
sam se okrenuo više umetnosti umesto
elektronici i čekao pogodno vreme da se
konačno započne ozbiljniji rad na razvoju
video igara.
R: Koja je vaša omiljena igra?
E: Jednu omiljenu igru nemam. Ali neke od najboljih su svakako Starc-

traft, Half Life, Final Fantasy, stare Westwood i Lucas Arts P&C avan-
ture, Bullfrog-ove igre i slično.
R: Koliko dugo se bavite ovim poslom?
62
Na Raketlinom Terminalu
E: Eipix postoji od novembra 2005. godine.

Ja se ovim poslom bavim neznatno duže,
mada su to više bili pokušaji nego bilo šta
konkretno. Naravno neprocenjivo iskustvo
stečeno je i u tim ranim pokušajima ali re-
alno, znanje dolazi tek kada nešto imate iza
sebe.
R: Recite nam nešto više o Eipix-u.
E: Eipix je 2005. godine oformljen od strane

male grupe entuzijasta, tačnije u pitanju su
dva čoveka. Tim je vremenom rastao i pro-
lazio kroz razne probleme. Trenutno imamo
oko dvadeset full time zaposlenih i još dos-
ta spoljnih saradnika, a upravo se useljavamo u novu kancelariju. Još
uvek je budućnost dosta nesigurna, ali čini se da stvari idu na bolje.
Šta više, da nije ove krize, prilično sam siguran da bi uskoro otvarali i
Beogradsku pored Novosadske kancelarije.
R: Koliko je ljudi potrebno za stvaranje dobre igre?
E: To najviše zavisi od toga šta je za vas dobra igra. U teoriji, verovat-

no je dovoljna i jedna talentovana i požrtvovana osoba. U praksi, neki
minimalan tim je oko tri do četiri èoveka. Na Pyroblazer-u je radilo
četiri glavna čoveka svo vreme, dok je bilo oko četrdeset ljudi koji su
se smenjivali ili ostajali. Svako je dao svoj neprocenjiv doprinos.
R: Odakle je došla ideja za jednu ovakvu igru?
E: Pod broj jedan, svi smo SCI-FI zaluđenici, a pod broj dva mislili smo
da će biti lako. Želeli smo nešto lakše za početak. To se naravno brzo
promenilo kada smo počeli da izmišljamo razne dodatke. Ovo je u in-
dustriji razvoja video igara poznato kao „Feature Creep”. Tako smo
smislili revolucionaran I neviđen sistem kontrolisanja vozila, imple-
mentaciju Nvidia PhysiX sistema za fiziku, dvadeset oružja, što je više
nego gotovo svaki FPS. Sve u svemu preveliki zalogaj, ali ovu grešku
nećemo napraviti ponovo.
63
Raketla #2
R: Koji je razlog promene imena igre?
E: Kada smo našli agenta, on je insistirao da se ime promeni, ali staro

ime “Ultra Tubes” je svakako bio radni naziv. Morate nekako zvati svo-
ju igru dok se ne smisli pravo ime.
R: Koliko vremena je potrebno da se napravi jedna ovakva igra?
E: Nama je trebalo tri godine, ali nismo radili samo na njoj. Nažalost
morali smo da prekidamo I radimo razne outsourcing projekte ne bi li
preživeli. Mislim da smo efektivno radili između dve i dve i po godine.
Iskreno i neskromno mislim da bi drugima trebalo znatno više.
R: Recite nam nešto o Pyroblazer-u što niko van vašeg tima ne zna!
E: Ima previše zanimljivih podataka koji su se nakupili tokom godina.

Zanimljivo je da je jedan programer toliko bio opsednut Daglas Adam-
som da je u kodu imao promenljivu 42 ;)
R: Koliko košta igra i gde može da se kupi?
E: Početna cena je bila 999 din. Distributer igre je Extreme.
R: Koja je minimalna, a koja optimalna konfiguracija za igranje ove

SF-trkačke igre?
E: Sve ovo je objašnjeno na sajtu www.pyroblazer.com. U svakom

slučaju, Shader 2.0 je minimum kada je grafièka kartica u pitanju. Jed-
nostavno reèeno, nemojte pokušavati PB na slabim konfiguracijama.
R: Koliko sati zabave možete da nam obećate?
E: Zavisi od toga koliko ste brzi i naravno koliko uživate u raznim

promenama parametara. Single race zaista nudi mnogo opcija za
modifikaciju parametara trke, a tu je i pozamašna priča za one koji
pored brzine vole i epske zaplete. U svakom slučaju zabava se meri u
desetinama sati.
64
R: Pratite li warez forume i sajtove u potrazi za piratskom kopijom

svoje igre?
E: Da, ali to, da li i gde može da se skine su poverljive informacije.
R: Kako ljudi u Srbiji reaguju na igru, a kako ljudi van Srbije?
E: Najveći problem je što nam je marketing jako slab ili ga gotovo

nemamo. Napolju su reakcije ljudi podeljene, neki mrze igru, dok
je neki obožavaju. Ono što je meni bitno, je da je časopis PC gamer
stavio demo Pyroblazer-a na svoj DVD i to pored novog Red Alerta,
dakle oni ovu igru vide kao jedan ozbiljan projekat, a ne kao nešto
što je radio mali razvojni tim iz Srbije. Šta više oni je porede sa Wipe
Out-om, koji je koštao mnogo miliona dolara i razvijen je od strane
iskusnog tima pod pokroviteljstvom SONY-ja. Što se tiče Srbije, ovde
osim računarskih medija gotovo da niko ni ne zna za nas, što je velika
šteta, ali prosvetiteljstvom domaće populacije ne želim da se bavim
(trenutno postoji šansa da otvorimo školu za pravljenje video igara u
bliskoj budućnosti).
R: Smatrate li da će PB da ima dobru prolaznost kod naših igrača?
E: To ćemo videti. Zaista ne znam šta domaća populacija najviše voli

da igra.
R: Hoće li biti nastavaka?
E: To najviše zaivisi od toga kako se proda prvi deo i da li ćemo naći

zainteresovanog izdavača za nastavak. U svetskoj krizi mislim da će
Pyroblazer 2 malo sačekati, što ne znači da već nismo počeli da za-
pisujemo ideje i crtamo nove i moćnije brodove.
R: Da li se trud na kraju isplati?
E: Finansijski ,ono što je uloženo nije vraćeno. Sa druge strane sada

smo pozicionirani kao ozbiljan razvojni tim, radimo dosta outsourc-
inga i živimo od toga, imamo svoju tehnologiju koja će nam omogućiti
da brže i bolje razvijamo nove igre. Prosudite sami.
65
Raketla #2
R: Šta je sledeće u planu ?
E: Eipix je upravo u završnoj fazi rada na svojoj online prodavnici koja

će se nalaziti na adresi www.eipixstore.com. Na njoj će se naći dosta
zanimljivih produkata već do kraja ove godine, od kojih je široj pu-
blici poznat samo Pyroblazer, ali ovoga puta u Gold varijanti koja će se
moći kupiti ekskluzivno na ovom mestu, i uključiće novi brod, komple-
tan soundtrack, osvežene menije i Pyroblazer artbook, koji će svi ići
po ceni identiènoj standardnoj verziji na svim ostalim portalima.
Sa druge strane, pokazaćemo da se Eipix nije odmarao već je priveo

kraju nekoliko novih projekata među kojima je najbitniji Eclosion. U pi-
tanju je futuristièki top down shooter (pucačina iz ptičje perspektive)
po ugledu na Raptora, Xenona, Ikarugu i sl. Mislim da će ova igra imati
daleko više uspeha u svetu od Pyroblazera. Oficijalni sajt je dostupan
na www.eclosiongame.com, a više informacija i ekskluzivne shotove
možete videti na oficijalnom Eipix forumu, na adresi: www.eipixuni-
verse.com.
Druga igra koja će ugledati svetlost dana je Ziro, logička igra koja vas
stavlja u ulogu sneška Ziro-a, koji pokušava da spase planetu od glo-
balnog zagrevanja. Igru takođe pokreće naša Ultra engine tehnologi-
ja, a više o ovoj igri možete saznati na www.ziroworld.com.
Trenutno, Eipix radi na jos nekoliko projekata koji su još uvek
nedostupni javnosti, ali očekujte da i
njih uskoro prezentujemo domaćoj i
stranoj publici.
Hvala za intervju i puno pozdrava od

Eipix tima.
R: Hvala Vama na vremenu koje ste

izdvojili za nas.
Milan Maksimović
Nenad Šakota
66
Uroš Petrović
Uroš Petrović rođen je 1967. godine u Gornjem Milanovcu. 1975. go-
dine preselio se u Beograd gde i danas živi. Pored književnosti, bavi se
i fotografijom, ilustracijom, i dizajnom. Osnivač je i urednik globalnog
Mensa World Photo Cup-a. Izlagao je na više samostalnih i grupnih
izložbi ilustracije i fotografije, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Jedan
je od najuspešnijih rešavača IQ X testa na svetu. Član je međunarodnih
udruženja umetnika Vinci Artists i Poetic Genius Society. Trenutno je
predsednik predsedništva Mense Srbije.
Raketla: Koja kniga je, u detin-

jstvu, na Vas ostavila najjači
utisak?
Uroš Petrović: Kako se profesor

Tolkin podrazumeva, pomenuću
roman Džeka Londona “Mar-
tin Idn”. Iako je u toj romansi-
ranoj autobiografiji slavnog
književnika glavni junak posti-
gao sve što je želeo, te se na
kraju žestoko smorio i samoinici-
jativno udavio u slanoj vodi, jako
me je inspirisao. Ipak, inicijaciju
za pisanje proizveo mi je složen
akord raznih dela, nije kriva
samo jedna ili dve knjige.
R: Kako se u Vama rodila ideja

za stvaranje “Petog Leptira”?
U.P.: ”Peti leptir” je nastao tako

što se pripovetka “Međustanica” ulila u tok pripovetke “Slova”. Obe
priče sam prethodno objavio u zbirci “Priče s one strane” u izdanju
Znaka sagite (Pripovetka “Međustanica”, kao neka prethodnica
“Petom leptiru” možda će postati i grafička novela). U “Leptiru” sam
67
Raketla #2
opisivao lokacije na kojima sam boravio, pretraživao i istorijske arhive

planine Tare. Iako je reč o fantastici, volim da znam što više o onome
o čemu pišem.
R: Pošto Ste roditelj, kakve su bile reakcije Vaše dece na “Petog

leptira” i da li su Vam, tokom rada, sugerisali da nešto promenite?
U.P.: Jedina osoba koja je uticala na promene tokom pisanja ovog

romana je dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, profesorka narodne
kniževnosti iz Novog Sada, koja me je i ubedila da nastavim da pišem
i posle romana “Aven i jazopas u Zemlji Vauka”. Kad bolje razmislim,
nikome sem njoj, rukopis “Petog Leptira” nisam ni pokazivao...
R: Da li biste voleli da se napravi ekranizacija “Petog Leptira”?
U.P.: Naravno da bih. Poklonik sam filma. Prijaju mi književne kritike

koje kažu da mi se “stranice u knjigama smenjuju poput scena na ve-
likom platnu”. Mislim da zaista pišem “filmično”, što je posledica moje
velike naklonosti ka bioskopskoj
čaroliji.
Trenutno se ekranizuje priča
“Gospodar Bubamara”. Čak je i
država dala deo novca za taj kratki
film. I ona je iz zbirke “Priče s one
strane”. Dosta toga mi se vrti oko
te knjige, a tiraž je bio mali i već
dugo ne postoji u knjižarama.
R: Vaše knjige ponekad

zahtevaju od čitalaca određena predznanja iz raznih oblasti, ne
bi li im se pristupilo na pravi način. Šta mislite, kakvo poznavanje
opšte kulture imaju danas mladi u Srbiji?
U.P.: Oni koji čitaju, čitali su i “Politikin Zabavnik”, a to znači da znaju

više od svojih evropskih vršnjaka.
R: Pošto je “Raketla” fanzin posvećen prvenstveno naučnoj i ep-

skoj fantastici, možete li nam reći kakvo je Vaše mišljenje o ovim
68
žanrovima?
U.P.: Da ih nije, verovatno ne bih ni počinjao da pišem. “Aven i jazopas

u Zemlji Vauka” je čistokrvna epska fantastika, i ponosan sam na to.
R: Da li Vam se ikada desilo da Vaši tekstovi budu odbijeni? Šta

biste savetovali mladim piscima, kako da se nose sa takvom situ-
acijom?
U.P.: Prvu knjigu, “Avena”, izdao sam u sopstvenoj režiji. Usledila je

zbirka “Priče s one strane”, a podršku sam imao od legendarnog Bo-
bana Kneževića, koji je tu knjigu uvrstio u ediciju “Znak sagite”. Onda
sam, kombinacijom srećnog spleta okolnosti i pametnog promišljanja
dvojice ljudi, došao u Lagunu, i sve je krenulo vrtoglavo - za pet go-
dina sedam knjiga, sedam nagrada za književost i mnogo ponovljenih
izdanja.
Ipak, lekovitu gorčinu odbijanja nisam preskočio - dosta toga mi je
prevedeno na engleski i još uvek dobijam lepo sročene odbijenice od
britanskih izdavača. Naravno, ne odustajem. Na književnim radionica-
69
Raketla #2
ma sa mlađim čitaocima često pominjem da su Džoanu odbili više od

deset puta, da bi se upornoj učiteljici posrećilo sa Blumsberi Buksom,
koji je nekako pristao da izda prvu knjigu o dečaku čarobnjaku.
R: Svoje umetničke afi-

nitete uspešno ste ispolji-
li u mnogim oblastima. Po
Vašem mišljenju, kakav je
status umetnika u Srbiji da-
nas, pogotovo uzevši u obzir
da ljudi u Srbiji često smatra-
ju bilo kakav umetnički rad
neozbiljnim i prolaznim?
U.P.: Kao i sve na svetu, status

umetnika u Srbiji može se opisati šaroliko, u zavisnosti od ugla gledan-
ja - od, na primer, “umetnika koji se u Srbiji oseća kao trinaesto prase
u Teheranu” do “bogomdanog poziva za jedno od najproblematičnijih
i umetnicima najinspirativnijih podneblja u Evropi”.
R: Ako nije tajna, možemo li znati šta trenutno imate u planu?

Razmišljate li, možda, o nekom novom romanu?
U.P.: Objavio sam jednu sumanutu pripovetku u renoiranom

kraljevačkom književnom magazinu “Povelja”. Izazvala je toliko kon-
traverze, da nameravam da je nastavim u ne manje sumanuti roman...
Tokom proleća provešću nekoliko dana na teškim terenima sa divljim
arheolozima, da bih bolje upoznao milje o kome pišem.
R: Za kraj, šta biste poručili mladima koji imaju želju da se bave

pisanjem ili nekom drugom umetnošću?
U.P.: To su ljudi koji su već shvatili da je umetnost jedna od krucijalnih

stvari za boravak u ovoj dimenziji. To je najlepši način da se svet oboji.
Neka pogledaju ponovo filozofsku simfoniju Matriks i obrate pažnju
na onu scenu sa Morfeusovim pilulama.
Nevena Mitranić
70
Filip Andronik
Filipa Andronika bi vam se i moglo desiti da zaboravite, pošto je veoma
tih te nenametljiv - to bi vam još i bilo oprošteno. Isto ne važi i za njegove
stripove - naročito ne za šarmantnog i popularnog (anti) junaka Amne-
ziju, koji je sušta suprotnost svom tvorcu... U svakom pogledu, sem u
pogledu iskrenog idealizma koji ih obojicu, kako to barem meni odavde
izgleda, pokreće. Pročitajte, uostalom, i sami...
Raketla: Poreklo i značaj: Odakle potiče prezime Andronik i kako

je jedan Andronik završio u svetu umetnosti?
Filip Andronik: Prezime Andronik prvi put se u Bosni i Hercegovini po-

javljuje sa mojim dedom Adolfom. Ali pošto su i on, i moj otac, premi-
nuli prije nego sam ja shvatio da imam unikatno prezime, ja nemam
podatak na pitanje “otkud mi ovdje.” Deda je doduše imao sestara no
njihovom udajom loza Andronika se gasila, da bi danas u Bosni i Her-
cegovini živjela samo dva Andronika - moj brat i ja. Prezime vuče kor-
jene iz grčke - vjerujem da su svi posjetioci čuli za Titusa Andronikusa
ili Tita Andronika. Danas Andronika dosta ima i u Mađarskoj. Ali kako
je prezime iz Grčke, možda preko Mađarske, došlo u Bosnu i Herce-
govinu - na žalost ne znam. I bojim se da nikada neću ni saznati, jer su
sa dedom umrle i sve veze sa daljnjom rodbinom. Ono što mogu reći
je da jako puno ljudi smatra da mi je to umjetničko ime. Na moj od-
govor na pitanje kako se prezivaš obično me pitaju “a kako se stvarno
prezivaš?” (Kao što kada kažem da se bavim crtanjem stripova pitaju
“a šta stvarno radiš?”) Ovaj Andronik je u svjetu umjetnosti završio
baš zahvaljujući talentu moga dede. Osim talenta da pravi djecu imao
je dara i za crtanje. U penziji je čak radio oslikane rezbarije u drvetu.
Opet zbog tih smrti (imao sam četiri godine kada je deda umro, a pet
kada je tata umro) nije mi poznato kako je deda ispoljavao taj crtaći
talenat.
R: Šta je zajedničko šumarstvu i stripu?
F.A.: Sjedite sada, jer bi ova priča mogla potrajati... Po završetku os-
novne škole upisao sam Srednju školu primijenjenih umjetnosti koja
71
Raketla #2
se nalazila na skroz drugom djelu Sarajeva od onog u kojem sam ja

živio. Pošto je to bilo neposredno po završetku ovog zadnjeg rata
(1995. godina) odlazak u takvu školu bio je ravan odlasku u vojsku na
drugi kraj nekadašnje Jugoslavije. Gradski prevoz nije radio i ja sam
skoro cijelu prvu godinu u školu išao na biciklu jer sam bio jedini đak
iz tog dijela grada (roditelji druge djece se nisu usuđivali slati djecu “u
svijet”). Iako sam oduvijek više volio crtanje od bojenja, zbog preve-
like navale đaka na odsjek grafike završio sam na odsjeku slikarstva.
Četiri godine tog školovanja bio sam jedino dijete koje je radilo bolje
na smjeru za koji nije bilo školovano od onog za kojem jeste. Recimo,
kada bi učenici sa grafike dobili zadatak da urade nešto, uvijek bih i ja
predavao svoj rad - iako uopšte nisam pohađao taj smjer. Četiri godine
kasnije odlučio sam nastaviti školovanje na Akademiji Likovnih Umjet-
nosti u Sarajevu. Ja pun sebe, sa snopom stripova pod rukom, idem
upisati grafički smjer i crtati stripove! Konaèno! Ali avaj, profesor sa
kojim sam imao razgovor prije samog prijemnog ispita, mi je, nakon
pregledavanja mojih radova, rekao “imaš li ti još kakvih radova, jer mi
ovdje baš i ne volimo stripove... možeš crtati kući, ali ovdje bi morao ra-
diti potpuno drugačije stvari.” Potpuno drugačije stvari?! Nakon četiri
godine potpuno drugačijeg smjera od onog koji sam želio, da još četiri
crtam onako kako ne želim - nema govora. Ako Akademija ne simpatiše
stripove – ne simpatišem ni ja Akademiju. Iako mi je taj stav priskrbio
glavno mjesto u raji (“Filip je lud! Neće studirati umjetnost”) istovre-
meno su se profesori iz srednje škole uhvatili za glavu. “Milo dijete,
kako nećeš studirati umjetnost, a tako dobro crtaš!” Ne, jednostavno
neću. “Pa hoćeš studirati išta?”Hoću. Šumarstvo! Ovo je momenat
kada svi za stolom popadaju sa stolica. Kakve veze šumarstvo ima sa
stripovima?! Evo kakve. Ivica Matić, veliki talenat BH filmske režije
(nažalost i on je umro mlad), snimio je 1989. godine film “Žena sa kra-
jolikom” o šumaru koji dođe u neko selo i slikajući mještanke navuče
gnjev seljaka na sebe (jako dobar film, jedan od najboljih BH filmova
ikada). U tom momentu mog života ja sam sebe vidio kao tog šumara!
Ako ću već raditi nešto što nema veze sa stripom (učiti slikarstvo ili
drugačije crtanje) mogu onda biti i šumar. Dok obilazim šume smišljati
ću priče za stripove. A i to slikarstvo nije tako loše... Mislim, znam ja
zamutiti zelenu boju trave iz cijele palete bojica. Samo me mrzi. No,
na moju veliku žalost, za upis na šumarstvo bila je potrebna ocjena iz
biologije - predmeta koji se u Umjetničkoj školi ne uči. Tako da je u ko-
72
rijenu sasječena moja

želja za životnom
ekranizacijom filma.
Do kraja upisnih ro-
kova te 1999. go-
dine pokušao sam
upisati režiju. Na
drugom roku na koji
sam konkurisao, sa
ravno nula pročitanih
knjiga i na čijem sam
se prijemnom ispitu
nalupetao odgovora
bez veze, ali poka-
zao fanatično znanje
o filmovima - što se
nije pikalo, ipak to
nije filmski kviz nego
fakultet - bio sam
treći. A primili su
samo jedno. Svi moji vršnjaci upisali su neki fakultet (jako malo ih je
upisalo Akademiju... još manje će ih i završiti...), a ja sam ostao kao
“onaj sa srednjom školom.” Što me u početku plašilo, ali sam vre-
menom shvatio da sam ja, uz svo glupo školstvo, još i najbolje prošao.
Ostao sam crtač dok su ostali iz mog razreda pošli biti pravnici, no-
vinari i slikari, a završili isto gdje i ja. S tim da ja nisam sedam godina
išao fakultet da odustanem na zadnjim ispitima već sam crtao, crtao i
crtao. Čak i u vojsci, koja me zakačila bez isprike visokog školovanja -
cijeloj spavaoni sam morao nacrtati po jednu golu žensku. I više puta!
Još kad sam promijenio kasarnu... I kada su me nadređeni odveli da
crtam obrazovne plakate! Noćima sam sanjao kolute bodljikave žice
koje je valjalo nacrtati na desetak panoa. Linija, pa bodlja, pa linija, pa
bodlja...Argh!
R: Kako si prolazio u srednjoj školi s time što si crtao stripove? Jel

tamo bilo kakvog otpora među profesorima?
F.A.: Crtajući stripove u srednjoj školi (koji uvod, zvuči kao “jedući
73
Raketla #2
krme u Teheranu”) nisam imao toliko problema sa profesorima - koji u

suštini nisu imali pojma o tom vidu umjetnosti jer je zadnja moderna
stvar koju su upratili bila svastika na promotivnim materijalu Trećeg
Rajha - već sa drugim učenicima. Od već uobičajene priče “nacrtaj mi
strip” (čitaj: “nacrtaj strip po mojoj ideji”) do priča “hajdemo zajedno
crtati strip.” To potonje bi završilo tako da ja nacrtam prve četiri ta-
ble onda taj drugi usere petu i ja narednih deset godina ostanem u
razmišljanju kako spasiti taj strip.
R: Kako je tvoja okolina reagovala na tvoje crtanje stripova?
F.A.: Strip je ovdje nešto čime se malo ljudi bavi. Tako da biti crtač
stripova znači biti drugačiji od drugih - u pozitivnom ili negativnom
smislu, kako kada. U vojsci sam nacrtao more ženskih likova pa se to
može protumačiti kao pozitivna reakcija. Negativna bi bila kada bih
rekao da crtam strip, a ljudi odmah dignu obrvu. “Stvarno?!” Ne, samo
se furam na to, u stvari imam ćevabdžinicu. Naravno da stvarno crtam
stripove!
R: Jesi li imao nekog da ti pomogne na početku bavljenja stripom

nekakvim savetima, poukama?
F.A.: Nažalost - ne. Nikad. Osim gore spomenutih poznanika iz škole

koji su htjeli da “crtamo zajedno” do unatrag par godina nisam ni
poznavao drugog strip crtača. Ili ikoga ko bi znao išta o stripu. U mojim
radovima se osjeti veliki uticaj klasične škole crtanja - kako odmjerim
likove, kako ih smjestim u prostor... Možda zato što sam rijetko bio u
prilici da crtam “iz glave” i da vučem liniju prema osjećaju, moj strip
zna djelovati suhoparno. No zato cijev iz auspuha motora ide u pravi
dio motora, a ne... negdje (“Hajde ba, ko to gleda, strip je to”). Ne bih
želio da ovo zvuči kao “jadan ja kako sam ja crtao, lako je vama” - ali
stvarno je tako. Ovdje nije bilo moguće (i još uvijek nije) kupiti mod-
erne stripove i u nekom od crteža prepoznati stil kojim želiš crtati. Ja
sam učio crtati stripove iz knjiga o Pop Artu, portfolia ilustratora i sa
filmskih plakata. Recimo, na moj crtež više uticaja je izvršio Walter
Girotto (http://www.waltergirotto.com/bk/index1.html) nego Will
Eisner. Znam da me to čini malo drugačijim strip crtačem, no meni
pričinjava zadovoljstvo nacrtati tablu stripa do u detalj. Zamišljam
74
da čitaoc preleti pogledom preko table čitajući je ali se onda vrati

da otkrije detalje u pozadini (naslove na knjigama na stalaži, šare na
točkovima automobila u drugom planu...)
R: Sećaš li se kako je nastao Amnezija? :)
F.A.: Naravno! Amnezija je nastao... mislim da tačno znam i gdje u

kojoj ulici... u priči sa mojim tadašnjim prijateljem Alenom. Šegačili
smo se na račun superherojskih stripova i kako bi bilo smiješno da
jedan lik ima sve klišeizirane super moći ali ih stalno zaboravlja. Re-
cimo kliše otkrivanja super moći - e sad da se lik svako jutro probudi
i doživi otkrivanje moći. Ili da... ovo, ili da... ono... Uglavnom, to je bilo
samo šicanje idejama koje je meni tada “smrdilo” na još jedno “hajde
da ja izmislim priču a ti ćeš crtati” što mi se jako često dešava. Ne vo-
lim kada me neko ubjeđuje da nacrtam priču u kojoj ne vidim smisao,
a baš tako završi upoznavanje novih ljudi u nekoj pivnici. “Crtaš stri-
pove? E odlièno jer ja imam jednu priču. Pazi ovako, u prvom kadru
15.000 svemirskih marinaca bori se sa 20.000 vanzemaljaca. Ali ne
običnih, već su kao Predator. A marinci su kao u filmu Starship Troop-
ers...” Ko nema slično iskustvo ne može se nazvati crtačem stripova!
Tako je bilo i sa Amnezijom. Razmišljao sam “ako nacrtam i jednu tab-
lu da li to znači da ću na sebe navući brigu crtanja narednih 500 jer
će sada svi da me uzmu slijetati sa pričama “e moglo bi ovo da mu
se desi, e mogao bi da ima pomoćnika...”” (što se na kraju i desilo,
ali sam uspješno izbjegao ubacivanje pomoćnika u strip... za sada).
Škrabajući tako u teci izgled Amnezije, a ne želeći da se uvalim u pos-
ao crtanja hiper-realnog stripa, došao sam do dizajna Amnezije kakav
danas jeste. Odnosno kakav je bio u prvoj tabli. Prilično liči na lika iz
filma “Incredibles” jer je isti par dana ranije igrao u kinima. Crtajući
lika zamišljao sam šta bih sve mogao ismijati sa njime. Kliše otkrivanja
moći, kliše sukoba sa negativcem, kliše spašavanja svijeta... Na kraju
prve table imao sam smišljenu priču za narednih 10. Ali mi je trebala
motivacija da to i uradim jer je inače i dalje to bio strip nacrtan jer je
neko drugi rekao “hajde mi nacrtaj.” Baš u to vrijeme pojavio se u Sa-
rajevu časopis “Morgan” koji je, kao i 5917 (odokativan broj) časopisa
izašlih u BiH poslije rata, prestao postojati poslije prvog broja. No,
tada je djelovao kao projekt koji obećava. Urednik, po kojem je naz-
van časopis (ironično da je propao sa tako dobrom upravom) želio je
75
Raketla #2
strip u nastavcima. Svidjeli su mu se moji ostali radovi i prihvatio je da

objavljuje jedinu ideju stripa u nastavcima koju sam imao - Amneziju.
Do izlaska drugog broja nacrtao sam nekih šest tabli - samo da bih
shvatio da časopisa više neće izlaziti. Oh dovraga! Pošto sam u glavi
imao zamišljenih priča za još najmanje toliko epizoda, ubijeđen da će
časopis izlaziti godinama, bacio sam i njih na papir i tu stao. Eto, to je
to. Toliko o Amneziji od mene. Ali, preko nekih izložbi i slanja radova
novinama (koji nikad nisu bili objavljeni) saznao sam da publika voli
tog lika.
Što me u prvi mah razočaralo - prije Amnezije sam mjesec dana bojio
tablu stripa “Pričajući priče” na koju se niko nije obazirao. A strip koji
sam skoro pa nogom nacrtao da bih skinuo prijatelja sa leđa je kupio
toliki uspjeh. Stoga sam se vratio Amneziji.
Mislim da se može vidjeti razlika i u crtežu – prva tabla, pa potom
šest, pa još šest, pa dvanaest... Svaka promjena crteža znači da sam
pomislio prestati crtati taj strip i potom promijenio mišljenje. A i te
promjene nisu velike... recimo, broj linija u njegovoj kosi. Tu negdje u
sredini dosadašnjeg ciklusa samopouzdanje u taj strip mi se popravilo
i odlučio sam ga poslati domaćim izdavačima. Ali prije toga sam ga
poslao izdavačima u Hrvatskoj (“Q strip”) i Srbiji (jedino sam znao za
fanzin “Šlic”). Šlic u kojem je Amnezija trebao izaći nikada nije izašao
(baš me krenulo sa izdavanjem Amnezije u umirućim magazinima) a u
“Q stripu” je došao na red tek iduće godine. Dobro, godinu dana, šta
je to za naše izdavaštvo... Opet sam kulturno poljubio vrata domaćih
magazina i opet sam odustao od tog stripa. Ali onda me kontaktirao
Marko i zahvaljujući motivaciji Leskovačke smotre stripa (bez obzira
na nagradu za scenario koju je Amnezija osvojio) rekao sam “Amnezija
ostaje!” Ako se strip sviđa ljudima, iako ga ne mogu objaviti ovdje, ja
ga neću prestati crtati! Nacrtao sam potom četiri table i opet stao. Ali
samo nakratko, jer sam crtao drugi strip. Amneziji se vraćam čim prije.
R: Prema tvojoj priči, susreo si se sa dosta odbijanja, dosta nezain-

teresovanosti. Kako si istrajao? Šta te gura dalje u bavljenju stri-
pom?
F.A.: Gura me isto ono šta želim da i druge gura - kreativna konkuren-
cija. Po čitanju stripova razmišljam da li ja mogu nacrtati nešto takvo
ili isprièati sličnu prièu. Dobro, ne uzmem ni ja strip Frenka Millera
76
i kažem “mogu ja bolje”... Ali od

crtača koji su otprilike u istoj situ-
aciji kao i ja uvijek vučem inspi-
raciju za sljedeće radove. Ne bih
želio da oni to shvate kao nešto
negativno pa da sad ispadne da
mi ne smiju pokazati nove radove
jer ću ih ja iskoristiti kao motiv
za idući strip. Daleko od toga.
Više je to “ako je on mogao naći
vremena da nacrta strip od 20
strana, onda ja nemam ispriku da
crtam samo priče-jedne-strane”
i slično. Također, postavljam si
visoke standarde. Veoma sam
samokritičan i masa crteža završi u
kanti za otpatke. Sam sebe tjeram
da ne crtam uvijek isto (čak ni Su-
zie Q koju stalno crtam nije uvijek
ista, ako ništa promijenim joj friz-
uru) i uvijek tražim neke izazove u
radovima. Bilo da je to čist crtež iz kaiša u kaiš karikaturalnog stripa
(kao “Hitulididi”) ili da želim raditi na nečemu što sada nisam u prilici
ali bih nekad mogao biti - ali moram mnogo da radim dok ne budem
spreman za to (kao što bi bilo pretvaranje knjige “Kvaka 22” u strip -
veoma rado bih bojio taj strip ako bih našao nekoga ko bi ga napisao,
nacrtao i istuširao). U suštini treba ustrajati u zanimanju koje autor
voli raditi, bez obzira bilo koristi od njega ili ne. A i šteta bi bila da
sve ovo što sam do sada uradio (od gomile crteža do životnih odluka)
propadne jer “nisam postigao ništa veliko”. Nema veze, meni je draže
putovanje (crtanje) od destinacije (zarađivanja brda para crtajući stri-
pove kao definicije uspjeha). Jednom sam čekao tramvaj na stanici
držeći radove pod rukom. Nakon par trenutaka primijetio sam da se
dječak, koji je stajao pored mene, naginje naprijed-nazad da vidi šta ja
to nosim. Eto, to je moja pokretačka snaga. Biti neko ko svojim radom
zabavlja jednostavne ljude.
Marko Stojanović
77
Raketla #2
Priče Naših
Članova
78
Bitka - Pavlović Nenad ........................................ 80
Ej, rake-ta! - Dudarim ............................................ 88
Bog i Batina - Tmda ............................................... 93
Univerzalna laž - Srđan Popov ............................. 104
Ispovest Večnosti - Nenad Šakota ...................... 107
Totem - Goran Stevanović ............................... 126
Kada Voda Spava - Saduša Redžić ...................... 129
Iscelitelj - Tihomir Stevanović ............................. 131
Glupi pas - Saduša Redžić .................................. 136
Neprijatna Obaveza - Pavlović Nenad .............. 139
Kengurske Hronike - Miša Mitranović ............. 142
Poslednja Bajka - Tihomir Stevanović ................ 159
79
Raketla #2
Bitka
Nebo se nije ni videlo od oblaka crveno-crne boje koji su se brzo
kretali ka severu. Munja zapara vazduh i osvetli klecavu kreaturu, koja
je noseći nešto, sporo koračala sa oblacima. Sem zvuka groma, čulo se
još samo prigušeno jecanje i grdak zvuk trenja kostiju. Vetar je duvao
između rebara kostura koji je polako, ali neumorno koračao sa rukom
iza sebe. Njegova šaka čvrsto je stezala seljaninovu nadlanicu, dok ga
je vukao prema zamku. - Ne, milost! Ne! - plakao je seljanin uzaludno,
jer su nekromantičke sile koje su upravljale kosturom bile gluve za
ljudske vapaje. Bio je obliven krvlju, smrtno ranjen u borbi, u kojoj ga
je strah pobedio pre neprijatelja. Kostur ga odvuče do ivice ogromne
iskopane rupe, čije je dno bilo prekriveno tečnošću crvenkaste boje,
isuka zarđali mač i hitrim udarcem odseče seljaku glavu. Zatim ga uh-
vati za nogu i okrenu ga naglavačke da visi prema provaliji. U daljini
se začu još jedan vapaj i briski zvuk mača. Pa još jedan vrisak. Jedino
su gavranovi, grakćući i kružeći nad ovom sumornom dolinom, mogli
videti kako stotine kostura vuku svoje žrtve i, odrubljujući im glave,
pune provalije krvlju.
Posle nekoliko minuta, skelet odbaci lešinu u stranu, na koju
se odmah sjatiše lešinari, i zakorača zajedno sa ostalim kosturima u
podnožje zamka. On nije znao gde ide, njegova svest je nestala pre
mnogo godina, zajedno sa njegovim životom. On je bio prosto mari-
oneta mračne sile, koja ga je upravljala iz tornja zamka i koju nije bilo
briga ni za njega ni za ostale reanimirane gomile kostiju. Stajao je
na kiši koja je počinjala, dok su mu prazne očne duplje bezizražajno
buljile u zemlju.
- Kiša! - uzviknu čovek u crnom. Zatim izađe na prozor tornja i
viknu gušter-ratniku koji je stojao u dvorištu:
Pada kiša! Razblažiće krv! Smesta pokrijte jame! -Da, gospodaru! - od-
govori ovaj i otrča.
Nije mogao poveriti ovakav zadatak kosturima, oni su bili ne-
sposobni za bilo kakvu složeniju operaciju. Zato je i plaćao guštere.
Ni oni nisu bili mnogo inteligentniji, ali u ljude nije imao poverenje.
Gušterratnici su od malena učeni da rade samo dve stvari: da se bore i
da slušaju, zato su bili savršeni kao lična garda. Sada se spremao veliki
trenutak i on se okrenu prema gušter-kapetanu koji je sedeo u uglu
80
Priče naših članova
sobe-tornja. Otpi malo crnog vina iz pehara, pa reče:

-Koliko vas je?
-Dve stotine, plus stražari.
-Koliko ima stražara? Niko ne ostaje, svi kreću u bitku!
-Dvadeset - odgovori gušter-kapetan, - ukupno dve stotine
dvadeset najboljih ratnika!
-Poštedi me praznih hvaljenja! zagrme Gar’hat. Pobeglo vam je
celo selo! Koliko neko treba da bude glup da mu pobegne preko sto
ljudi!
Gušter-kapetan prigušeno zasikta. Bio je veoma sujetan. Nje-
gove žute oči zasjaše jače i mišići mu se napregoše za trenutak, ali
se brzo smiri, što iz poštovanja, što iz straha. Gar’hat je bio jedan
od najstarijih nekromansera. Na njegovom licu videli su se decenije
iskustva. Imao je barem dvesta godina, međutim, nekromantičke sile
su ga održavale u životu i podmlađivale, tako da je izgledao kao da
ima četiri puta manje. Nosio je crnu odeždu sa srebrnim ornamentima
na širokoj kragni koja mu se širila u vidu zraka, na sve strane. Imao je
prosedu crnu bradu i mističnu maskaru oko očiju, koju je toliko puta
crtao, da je na kraju postala njegov sastavni deo.
-Idi skupi vojsku. Sutra u zoru napadamo.
-Da, gospodaru. - Gušter se pokloni i ode.
Gar’hat ustade i priđe prozoru. Pogled mu je počivao na
pokrivenim jamama. Više od sto godina njegov posed je obuhvatao
samo ovu pustu ravnicu koju niko drugi nije hteo. Njegov zamak je po-
dignut na ovom mestu mnogo pre nego što se on rodio. Ljudi nazivaju
nekromansere zlim i mrze ih, a ne shvataju da oni samo žele vlast kao
i svi čarobnjaci. Okolno zemljište je bilo crno i mrtvo, uništeno nekim
užasnim obredom u prošlosti. Tu ništa nije raslo, a jedine životinje su
bili gavranovi i lešinari: divan prizor! Koliko puta je sanjao da ustaje
i udiše svež vazduh zelenih šuma i odlazi u lov na jelene u šumama
Larksa; međutim, lokalni vladari ne vole da im se unaokolo šetaju ne-
upokojeni, i zakleli su se da će ga ubiti jednom za svagda ako samo
priđe zamku. „Po čemu su to oni bolji od njega?“, pomisli on besno
po ko zna koji put. Njegova osveta biće strašna. Sutradan, sa prvim
zracima sunca, njegova armija će se sručiti na grad Larks. Nema za-
ustavljanja, nema povlačenja, nema zarobljenika!
Svi njegovi dosadašnji pokušaji su se izjalovili, međutim, sada
je bio spremniji nego ikad. Nije se uzdao u guštere: oni su bili glupi i
81
Raketla #2
srljali su u smrt; nije se uzdao ni u kosture: jedan vitez Larksa mogao

je sam da ih uništi na desetine. Pogled mu je i dalje bio na jamama.
Retko koji nekromanser je stvarao čini, uglavnom su svi koristili već
postojeće. Međutim, Gar’hat je radeći svoje užasne eksperimente
došao do nove čini koju je nazvao ‘’Kiša pomora’’. Suština joj je bila u
velikoj količini skladištene krvi koju je nekromanser mogao prizvati
u svakom trenutku i pretvoriti je u kiselinu. Već mesecima, on je ubi-
jao stanovnike lokalnih naselja i skupljao njihovu krv u četiri ogromne
jame ispred njegovog zamka. Srce mu je jače kucalo na pomisao
topljenja zidina Larksa dok njegovi branioci to zgranuto posmatraju,
potpuno bespomoćni.
Prebdeo je celu noć posmatrajući pust horizont. Pred zoru se
popeo na najviši toranj zamka i počeo da izgovara reči nekromantičkih
čini. Njegove šake zasjaše zelenim sjajem i vetar poče da pravi vrt-
log oko njega. Zelene munje zaparaše nebo, puštajući svoje pipke do
neupokojenih ratnika u dolini. Svi kosturi zasjaše i stegavši mačeve,
uputiše se na jug prema citadeli Larksa. On sam siđe do kripte i
prošapta čin reanimacije. Teška kamena ploča se pomeri u stranu i
jedna kost nošena zelenom iskrom odlete u dvorište. Zatim još jedna,
pa još jedna, dok na kraju ogromna skupina kostiju i komadića metala
ne zaplovi zelenom rekom uz stepenište kripte. Gar’hat polako izađe
iz kripte i skoro neprimetan osmeh mu se pojavi na licu. Pred njim je
stojao veličanstven nekromantički rad nekog od prethodih vlasnika
zamka: Ganimur-Tharis. To je bio stvorenje poput konja, sačinjeno od
ljudskih kostiju i delova oklopa. Sa svojim dugim, bodljikavim repom
i oštrim zubima, poput zmajevskih, ulivalo je užas svakom, pa i njemu
samom, kad ga je prvi put ugledao. On ga uzjaha sa ludačkim osme-
hem i jezivim zelenim sjajem u očima i probi se na čelo armije kostura.
Njegov zamak ostade pust, sa otvorenom kapijom i spuštenim mo-
stom. Jedan gavran polete sa krova zamka očekujući gozbu. Ovo je
bila bitka na sve ili ništa.
Kiša je dobovala po krovu zamka i hladan, svež vazduh natera
vojvodu da se ogrne svojim plaštom. Magove oči su bile uprte ka
severu. Posle nekoliko minuta on se okrenu i reče:
-Zelene munje sevaju na horizontu. Gar’hat jača svoje kosture.
-Zašto toliko brineš, dragi prijatelju? - upita ga vojvoda. I ranije
smo pobeđivali starčeve kosture, zašto bi ova bitka bila izuzetak?
-Svaka bitka je razlog za brigu. Ljudi će ginuti, žene će plakati...
82
Osim toga, nešto me zbunjuje.

-Šta to? - upita ovaj.
Vojvoda od Larksa je na paradama i svečanostima izgledao ot-
meno i uglađeno, međutim u svojim odajama se ponašao kao prase.
Sedeo je potpuno bezbrižno zavaljen u drvenu stolicu, u čeličnom ok-
lopu, iz kog praktično nikad nije izlazio, i čarapama za koje se može
reći isto. Žvakao je neki veliki komad svinjetine, dok mu je mast curila
u gustu crnu bradu. Počeša ćelu i, zaboraviši šta je pitao, viknu magu:
-Hajde, sedi i pojedi nešto, Gaterone, za koji sat polazimo u bit-
ku!
-Ono što me buni - odgovori mag ljutito, u nameri da veselog
čovečuljka podseti na predstojeći pokolj, - je to da Gar’hat sada vodi
znatno manju vojsku nego prošli put.
-Šta ti iz toga izvodiš?
-Ima nekog keca u rukavu.
-Guštere? Moji vitezovi će ih razjuriti po okolnim poljima – viknu
zamahnuvši velikim komadom mesa kao mačem.
-Nešto gore. I guštera vodi manje nego inače. Predosećam
neko zlo.
Sedeli su tako dok prvi zraci sunca nisu osvetlili tesani prozor, i
tog trenutka vojvoda ustade i zategnu kaiš.
-Trebao si da se šališ samnom dok je bilo vremena - reče sada
sasvim ozbiljno, i opasavši mač, izađe kroz vrata.
U dvorištu zamka se skupljala vojska. Tu su bili regrutovani
seljaci u lakim oklopima od alki, konjanici, strelci i ponosni vitezovi
Larksa sa blještavim mačevima i perjanicama. Za razliku od paradnih
vojnika Nebeskog Kraljevstva, vitezovi Larksa su s razlogom bili toliko
cenjeni. Svakodnevni treninzi, koje je vodio vojvoda od Larksa lično i
brojne bitke, načinili su od njih izuzetne borce kojima nije bilo ravnih
u celom kraljevstvu. Kada je Gateron izašao u dvorište, vitezovi ga
pozdraviše klimanjem glave i nastaviše pripreme. Iako Gateron nije
izgledao impresivno kao veliki beli mag Andrar, u njegovom držanju i
hodu je bilo nečega što uliva poštovanje. Koračao je polako niz stazu
u svojoj bordo odori sa crvenom kožnom kapom, dok nije došao do
kapije citadele i ponovo se zagledao u horizont. Stojao je tamo zagle-
dan i zamišljen dok je pored njega, uz zveket gvožđa, polako prolazila
vojska. Na posletku, on promrmlja čin groma i, s plavim iskrama na
nadlanicama, krenu sa začeljem kolone.
83
Raketla #2
Na brežuljku, nekih hiljadu koraka od citadele, konjanici, koji su

prvi stigli, se zaustaviše i umiriše svoje konje. Dolina je bila mirna, i oni
nastaviše stežući koplja jer su znali da trenutak sukoba nije daleko.
I zaista, posle nekih pola sata, ugledaše prve grupice kostura kako
klecavim korakom prelaze potok. Sačekaše ostatak vojske i, u tom tre-
nutku, vojvoda, koji je išao peške sa svojim vitezovima, u daljini ugleda
nekromansera kako jaše na svojoj neupokojenoj zveri. Ovo mu nije bio
prvi put da vidi Ganimur-Tharisa, ali se ipak strese, udahnu duboko i
spusti kalpak. U prvom redu je stajala konjica, odmah iza njih su bili
vitezovi sa vojvodom, a na začelju su bili strelci sa dugačkim lukovima.
Malo dalje iza njih bili su čarobnjaci. U stvari, jedino je Gateron bio
stvarno čarobnjak, ostali su bili njegovi šegrti i priučeni druidi iz sela.
Nekromantička vojska je bila mnogo neuređenija. To je jednostavno
bila gomila kostura koja se rojila oko svog gospodara, a na bokovima
su se nalazili gušteri-ratnici. Videvši ih kako se približavaju, Gateron se
silno uznemiri: bilo ih je upola manje nego vojvodinih vojnika, što je
značilo da stari nekromanser ima neki opak plan koji bi mu nadokna-
dio manjak trupa. Zavlada muk. Dve vojske su stojale jedna nasuprot
drugoj u apsolutnoj tišini. Odjednom, vojvodin povik prolomi vazduh
i, uz silnu buku, celokupna vojska Larksa pojuri nizbrdo prema svom
neprijatelju. Na drugoj strani, kosturi su se samo skupili ispred svog
vođe, kao da su nesvesni dolazećeg protivnika. U trenutku kad su
vitezovi silazili niz brdo, Gar’hat podiže obe ruke u vazduh i poče da
viče magične reči u ogromnom zanosu. Iznad njegove glave pojavi se
nešto što je podsećalo na crveni mehur. Polako, mehur je gubio svoju
providnost i postajao krvavo crven, pa zatim otrovno zelen. Vičući
ratne pokliče, konjica Larksa se brzo približavala prvim redovima kos-
tura kada na njih polete zeleni mehur i rasplinu se u smrtonosnu kišu.
Nekoliko njih čiji su oklopi i štitovi bili boljeg kvaliteta samo padoše
sa svojih konja, dok se većina ostalih prosto istopi pod naletom kise-
line. Potpuno razbijena, vojska Larksa se razdvoji i sa mnogo manje
uzhićenja nastavi ka neprijatelju. U očima im se video užas, nemoć, ali
oni ipak nastaviše i udariše na kosture. Gar’hatov smeh odjekivao je
dolinom i on izruči još jedan smrtonosan tovar, ovog puta na potpu-
no nezaštićene strelce, pretvarajući ih u kašu. Vojvoda, koji je uprkos
iznenađenju i strahu sačuvao prisebnost, povika nova naređenja: -
Pomešajte se sa gušterima! Na njih neće bacati svoje čini! Napadnite
guštere!
84
Ohrabrena rečima svog vođe, vojska velikom silinom udari na

guštere. Međutim, Gar’hat je očekivao ovako nešto i mislima naredi
kosturima da se pomere u stranu. Sada se vojska Larksa našla u dire-
knom sukobu sa gomilom kostura, dok je nekromanser sa gušterima
bio na drugoj strani. Gar’hat odvrati pažnju od bitke i usredsredi se na
svoju ‘’Kišu pomora’’. Napravi još jedan mehur, maksimalno se skon-
centrisa, i izruči ga daleko od bitke, na drvenu kapiju citadele, koja se
momentalno pretvori u penušavu baru. On baci još jedan pogled na
levo, i zadovoljan prizorom, nastavi u manijačkom zanosu. A levo je
bila opšta pometnja. Vitezovi, nepovređeni kiselinom, svom snagom
su zamahivali mačevima sporo se probijajući, ali bili su jednostavno
brojno nadjačani. Gateron je osećao nelagodnost što nije mogao mno-
go da pomogne. Jednostavno nije mogao da nanišani protivnika. Kad
bi se neki kostur ili gušter odvojio od ostalih, ovaj bi ga brzo razneo
gromom, ali to je bilo ništavna pomoć. Ubrzo ga poče hvatati pani-
ka: osećao je da mu moć opada, a jedva da je nešto uradio. Zgrčenog
lica, on se povuče i naredi druidima da izleče one koji su se zbog rana
povlačili iz bitke. Bez pomoći strelaca i većine konjanika, kosturi pola-
ko, ali sigurno počeše da nadjaćavaju vitezove. Ovi se pregrupisaše u
odbrambeni položaj, ali to je samo privremeno zaustavilo bujicu živih
kostiju.
Sve je to video Gar’hat kada se okrenuo na levo. Međutim, da
je pogledao desno, na brdašce na severozapadu, video bi kako neko-
liko stotina ljudi u neredu kreću, sa isukanim mačevima, na guštersku
gardu. I dok je vojvoda Larks u očajanju izdavao naređenja za regru-
pisanje, jedan gušter koji je primetio opasnost se okrenu da upozori
svoje saborce. Ali bilo je kasno. Došavši na rub reptilske vojske, bra-
dati seljaci u neodgovarajućim oklopima napadoše uz silnu dreku.
Udar je bio tako silan i tako neočekivan, da je neprijatelj momentalno
bio potisnut unazad. Kada su shvatili šta se dešava, gušteri su bili bez
prvih redova. Iako seljaci nisu znali ništa o mačevanju, naletali su sa
velikim uzbuđenjem i mlatili po zelenim glavama. Među njima se izd-
vajao jedan mladić u kožnoj kapi koji je s velikom veštinom izbegavao
gušterske sablje i probijao se do gomile gušter-kapetana koji su čuvali
starog nekromansera. Udarac, pariranje, udarac, lagani rez na butini
kako bi odvratio pažnju, ubod, i poslednji kapetan pade pred njegov-
im mačem. U zanosu bitke on nastavi da maše mačem približavajući
se prilici u crnom. Da je bio skoncentrisan i video Ganimur-Tharisa,
85
Raketla #2
srce bi mu verovatno sišlo u pete, ali ovako, u pomami, je video samo

odsjaj svoje krvave oštrice.
Na njegovu sreću, i koštana zver je bila zauzeta. Vojvoda, rešen
da pogine časno, ogromnom snagom pogura napred, vičući iz sveg
glasa. S lakoćom je izbijao vratne pršljenove kosturima, međutim
udarci mačeva su pljuštali s leva i s desna svud po njemu, i njegov
sjajni oklop poče da popušta. Bilo koji drugi vitez bi do sada bio ras-
komadan, međutim, ovo je bio oklop od belog čelika i dobro je trpeo
udarce mačem. Vojvoda se približi Ganimur-Tharisu i hitro podiže štit,
spasivši se koštane kandže koja je bila poletela ka njegovom licu. Ovaj
refleks ga spasi, međutim, udarac ga odbaci unazad i on pade u iz-
rovano blato. Njegovi vitezovi ga podigoše i povukoše unazad, ali nje-
gova volja je bila slomljena.
Gar’hat, koji je već bio istopio kule-stražare na putu za Larks,
poče obrazovati novu kuglu. Čuo je metalne zvekete oružja u svojoj
neposrednoj blizini, ali ga je zanos toliko odvojio od toka bitke da
uopšte nije obratio pažnju. Odjednom, njegova koncentracija popus-
ti. Osećao je vetar na svojim rebrima i on spusti pogled i zadrhta. Dok
mu se u glavi mutilo, dodirnu rukom svoju, krvlju natopljenu, odeždu
i podiže pogled ka grupi veselih ljudi u oklopima koji su se, gazeći po
njegovim gušterima, povlačili na zapad. Zbog rane i prizora probijenog
fronta, njegova koncentracija popusti i nepotpuno obrazovana sfera
kiseline koja mu je lebdela nad glavom se stušti nadole. Ganimur-Tha-
ris riknu i skoči, ali ne na vreme da izbegne konačnu smrt i rastoči se
noseći ostatke svog gospodara na leđima. Bez centralne sile, kosturi-
ma ispadoše mačevi iz ruku, a onda i same ruke. Uz bledozeleni sjaj,
neupokojeni ratnici postadoše ono što su u stvari oduvek bili: hrpe
kostiju. Preostali gušteri, užasnuti činjenicom da je njihov gospodar
nestao (i da neće da im plati), počeše da se povlače, tj. da beže glavom
bez obzira, i uskoro na bojnom polju ostade samo grupa tihih ljudi
u krvavim izrezanim oklopima. Nastade tišina, kao ona pred bitku,
a zatim se prolomi gromoglasno: Uraaaaaaaaa!!! Vitezovi su skakali,
grlili se, još uvek ne shvatajući kako su pobedili. Međutim, vojvoda
Larks je sve video. Obrisavši posekotinu na obrazu, priđe plavokosom
mladiću, zagrli ga i obrati se vitezovima svečanim glasom: - Vitezo-
vi, iako je ovo bio dan velikih gubitaka, iako je mnogo naše sabraće
poginulo, ovaj dan je i dan velike pobede. Ovaj mladi čovek je uspeo
ono što nije uspevalo celoj vojsci Larksa već više desetina godina. Svo-
86
jom hrabrošću i veštinom, on je spasao naše žene, decu, kuće, pa i

nas same. Predlažem da se za nedelju dana posle odavanja poslednje
počasti preminulim ratnicima, organizuje velika gozba u znak mira i
trijumfa pravde u vojvodstvu Larks. Gateron je slušao, i na njegovom
namrštenom licu se pojavi iskra osmeha: ‘’Bar će biti malo mira u ovoj
zemlji, nadam se’’, pomisli u sebi i pridruži se ostalima u prenošenju
ranjenika. Crna zemlja je brzo upijala krv, a na rubovima šumaraka su
se motali vukovi, čežnjivo gledajući kako preživeli vojnici nose svoje
mrtve i ranjene, ali ipak zadovoljni jer su znali da će imati rezerve kost-
iju za još najmanje tri godine.
Odlomak iz nedovršenog dela „Put avanturiste“
Pavlović Nenad
87
Raketla #2
Ej, rake-ta!
Preuzeto sa Dudarimovig bloga: “Dudarimova zbrka sa slovima
(erocke disčardžabilne vantazije i priključenija)”, uz dozvolu autora.
Tašmajdanski park, gluvo doba, gluvi telefoni...
-Vatrogasna služba, izvolite.

-Dobro veče, u stvari jutro, treba mi vaša pomoć, drugarica mi
se zaglavila...
-Čime se zapalila?
-Zaglavila, zaglavila se, i ne mogu da je...
-BACITE ĆEBE NA NjU, MOKAR ČARŠAV ILI...
-Ama ne gori bre, nije zapaljena, zaglavljena je.
-Kako zaglavljena?
-Pa lepo, u raketi se zaglavila.
-Kakvoj sad raketi? Odakle vam raketa? Raketa se zapalila?
-Nije se ništa zapalilo čoveče, ona se zaglavila u raketi ovde na
Tašmajdanu.
-Jel’ ovo neka sprdnja?!
-Uopšte nije, zaglavila se gore i ne može da se pomeri. Ja ne
mogu da joj pomognem, i ja sam jedva siš’o...
-Pa šta ste tražili tamo, sad je tri ujutru!?
-A otkud znam šta smo tražili, pili smo fino i ‘ajde na raketu i
ona se zaglavila, i eno je kuka gore i ja ne mogu da joj pomognem.
-Vi ste sada u parku i neka devojka je zaglavljena na dečijoj ra-
keti i ne može da se izbavi?
-Da, bravo, ima da svisne dok vi shvatite.
-Pa kako je uspela da se zaglavi?
-A otkud znam bre jebote, debela je, zaglavila se između ono-
ga... onaj deo što... ma nebitno, ne može ni na koju stranu.
-Nema tu neka patrola na dužnosti u parku, da vam oni pomog-
nu?
88
-Ima kerova kol’ko ‘oćeš al ne u uniformi.

-Dakle niko ne može da vas vidi, niko ne može da vidi šta se
dešava?
-Niko.
-Uf, dobro, slušajte... Ovo što sad radim je presedan, o ovome
ćete morati da ćutite, u redu?
-O čemu? Daj čoveče pomaži ako možeš, ako ne, da idem kući
po brusilicu...
-Slušajte me dobro mladiću, vidite li taj plavi čelični šraf, tu u
podnožju rakete, sa leve strane?
-Vidim, da.
-E, lagano ga okrenite na levo dok se ne čuje “klik”, pa onda
udesno dok se ne čuje “mjau”.
-Na čemu si ti ‘leba ti?!
-’Ajde ‘ajde, samo vi tako uradite!
-Tja... ajd u levo.... *klik*... desno... *mjau*... jebote šta je ovo...
-E, sad lagano izvadite šraf, ...jeste li?
-Da, ima neki prekidač...
-To je bitno! Prekidač! Prebacite ga na stranu koja je ofarbana u
zeleno.
-Prvo mi reci kakva je ovo zajebancija? Jel’ ovo skrivena kamera
ili u čemu je stvar?!
-Samo vi prebacite prekidač.
-Evo... zapeklo je malo... *cak*... uspeo sam.
-E lepo, sad nema nazad, ‘ajd’ zdravo.
-’Alo?! ‘Alo bre?!
Prašina se diže, čelik se odvoji od betona, drugarica pade na
nos a ja na dupe.
Kroz etar se prolomi ... *** CING *** CANGR *** ŠKLj *** ŠKRIP
*** ŠKRIP*** BZNDR ***ŠKRIP ***
Iz gomile krša, sazda se novi oblik života. Po strukturi i
maštovitosti, ne zna se ko bi bio više oduševljen ovim čudom, da li
“Mitbastersi” ili cigani što kupuju staro gvožđe.
-JA SAM TRANS-F-ORMERS RA-KETLO, ZA-ŠTO STE ME PRO-
BU-DILI, JE-BEM LI VAM PRO-JU, A?!
-Rak... Raketlo?! Sanjam, sanjam, la-la-la tek što se nisam pro-
budio, uštini me deder Marija...
-SA-NjAŠ SA-NjAŠ, ŠRAF MOJ SA-NjAŠ! ‘AJ-DE BR-ZO, ŠTO ME
89
Raketla #2
PROBU-DI-STE?!
-Nismo hteli majke nam, Marija zaglavila nogu i vatrogasac nam
rek’o da okrenemo prekidač...
-VA-TRO-GA-SAC KA-ŽEŠ, A?
-Jeste, i jel’ bi mog’o da prestaneš da pričaš k’o robot, ako
možeš?
-Mogu bre, nego to malo da vas istripujem, gde ste... šta
ima...?
-?!?!
-Dobro da se neko setio da me razdrma, usmrdeh se bre na
ovom Tašmajdanu, muka mi više i od dece i vas matorih somova što
se pentrate. Poslednji put su me budili pre tri godine, nekoj curi se
uplela kika između dasaka... njen momak me probudio, isto tako
neki, metiljav ko ti...
-I kako se sad vratiš u prethodno stanje?
-Ma nemoj?! Ti bi odma’ da me se otarasiš? ‘Ajde prvo malo da
protegnem šipke... Imaš pljugu a? E, fala... uffff... zajeban je ovo život
prijatelju.
-Pa jel’ su i ostale zafrkancije žive, mislim, klackalica, penjalica
i to?
-Ma jok, samo mi rakete. Ovo sve ostalo veze nema sa
životom. Pričaj bre šta se dešava? Jel’ Zvezda prvak? Jel’ rikn’o Slo-
ba? Jel’ će zabranjuju kerovima da pišaju po parku?
-Zvezda onako, Sloba još gore, za kerove ćeš morati da se
strpiš... Nego, koja je tvoja svrha? Mislim, ko te je napravio i zašto i
sve to?
-Nemam pojma. Samo sam jednog dana skontao da postojim
i da se deca veru po meni. Ja sam ubeđen da sam ja deo neke velike
zavere, kapiraš? Nas su napravili da spasimo svet od nečega, ali to
nešto je u međuvremenu nestalo kao pretnja, i mi sad služimo kao
čiviluci za dečurliju, razumeš?
-Da, da... može biti... i jel’ svaka raketa tako k’o ti?
-Uglavnom, ima par koje nisu, šta znam ja zašto, valjda da se
zbuni neprijatelj... Eno ona na Kališu recimo, prošli put kad su me va-
spostavili, odem ja malo da se ispričamo. I ne mogu da nađem kako
da je aktiviram, i tamo i vamo, i na kraju udri... i ništa. Obično gvožđe.
-A pa znam za to, mislili su da su huligani olupali parkić, posle
nisu hteli ni da popravljaju, ...bilo u novinama.
90
-Eto... i tako ti kažem, dosadno. Vas boli uvo, šetate se okolo...

aj daj još jedan cigar... fala... šetate se okolo i nikom ništa.
-Pa dobro, al’ niko tebe ne tera da se vratiš u robo-stanje, što
ne bi ostao ovakav?
-Šipku! Vatrogasci te uvek nađu i sjebu.
-Oni te demontiraju?!
-Da, tako smo valjda programirani, ‘bem li ga. Čim vidimo
vatrogasce skamenimo se, blokiramo se načisto, i onda par sekundi
crna rupa, ništa se ne sećaš, i kad se probudiš već ti se neki klinac
popeo na glavu i doziva kevu jer mu isp’o sladoled.
-Pa kako te nađu, imaš neke super moći da se braniš?
-Ma kakve, šipku, super moći... da imam super moći svakom
keru bi amputirao bešiku...
-Ali ako si pravljen da spasiš svet mora da ih imaš, samo ih nisi
otkrio. ‘Ajde koncentriši se, uradi neki zajeban pokret i zamisli da će
ono drvo tamo da eksplodira!
-Ti si bre luđi od one babe što svako veče skuplja kestenje i
priča s kučićima... Evo ih vatrogasci! *CANG*
-Sjuuu ovaj se stvarno skamenio...
-VAS DVOJE, ODMAKNITE SE OD RAKETLE!
-E BAŠ NEĆEMO!
-PUCAĆEMO!
-IZ ČEGA?! IZ CREVA?
-PA DA.
-Okej, ‘ajde... i kako ćete sad da ga razmontirate?
-Ništa lakše, dve sekunde i gotovo, ‘ajd’ okrenite glavu...
-Pa daj da vidimo...
-OKREĆI GLAVU!
-Dobro ‘ajde, evo...
*** BZDLj *** CING ***

*** ÐKRIP *** CANG ***
-Eto, gotovo... sad moš’te opet i da se penjete ako ‘oćete, laku

noć.
-Laku noć seronje, aktiviraćemo ga opet.
-Aha, probaj da nadeš prekidač...
91
Raketla #2
-Šta Ćemo sad Majo? ‘Oćeš do “Orla” na picu?

-Pa ne znam, nisam gladna. U stvari, ‘ajd’ uzmemo celu pa
podelimo?
-Pa jesi gladna il nisi gladna?
-Pa prijela mi se pica nešto...
-Ajde onda.
Dudarim
92
Bog I Batina
1.
Veliki svemirski brod lenjo se baškario pored magline

A99786866b, široke nekih pedeset svetlosnih godina. Tama svemira
sa jedne i blago svetlucanje magline sa druge, pretvorili su brod u
dvolično stvorenje; biće sa jednom tamnom i jednom svetlom stra-
nom. I to čudovište od broda, neopisivih proporcija, činilo se kao
da čuva ovu maglinu; kao da je znalo da će ona jednog dana postati
kolevka života. Kolevka, koja u sebi nosi još nepoznato čedo promena
i nade.
Odluka o tome, da li će ovo, kao svemir tiho čudovište, još
nerođenom svetu ponuditi svoju svetlu ili pak tamnu stranu, bila je na
onima koji su bili osuđeni da svoje večne dane provode u dubini ovog
broda. A oni, nesvesni kolika će biti njihova uloga u svemu tome, bili
su zaokupljeni trivijalnošću sopstvenih života.
G’ruar’o-u je ponovo dosadilo besposličarenje. „Dokle ćemo
ovde sedeti i čekati na NIŠTA?“ upita ljutito. U vratima se pojavi mali
sivi robot.
„Još tri stotine godina. A onda ćemo ponovo proveriti stanje
mašina.“ odgovori Antl’omi, nadajući se da ne sledi ponovo jedno
od G’ruar’o-ovih ispada besa. „Imperija Je Sve!“ doda. Mali robot-
spremač/čistač zaobišao ga je i počeo usisavati prašinu u jednom od
uglova prostorije koju su A. i G. od milja zvali kantinom.
„Imperija Je Sve!“ odgovori G’ruar’o nešto smirenije. Pogledao
je kroz jedan od prozora na svetloplavu maglinu. „Prokleta maglina!
I prokleta da je i ta tvoja neutoljiva radoznalost! Morao si piti BAŠ iz
Carske Vode?!“. Robot je završio i sada se, činilo se, sa interesovanjem
okrenuo prema izvorima povišenih glasova.
„Koliko se sećam, nisam bio jedini! Veoma si se lako dao nagov-
oriti, a i ne bi nas ni na’vatali, da TI nisi bio toliko nezasit! Ne! Gospo-
dinu nije bila dovoljna jedna čaša Vode ...! Okani se više te priče „Jao,
jadan ja! Kaznili su me!“, dosta više toga!“ jedina stvar koju je Antl’omi-
ja izbacivalo iz takta je bilo pominjanje ove, i više nego pogrešne od-
luke u njihovim životima.
„Ono što je dosadno, je tvoje prihvaćanje ove proklete kazne!
93
Raketla #2
Kada će nam više oprostiti?“

U nekoliko sledećih desetina godina čulo se samo tiho zujan-
je motora potpuno automatizovanog broda. Njegova utroba krila je
komplikovane mašine, koje su beležile svakojake promene u maglini,
bez ikakve potrebe da se dvojica njenih putnika mešaju u to. To je i
bilo ono što je ljutilo G’ruar’o-a. Kazna je bila mnogo gora nego se
na prvi pogled činila. Kažnjeni su na DOSADU! I osim što su na svakih
hiljadu godina proveravali stanje brodskih mašina, G’ruar’o i Antl’omi
su bili osuđeni na čekanje.
U G’ruar’o-u se ponovo počeo nakupljati bes nemoći videvši
kako Antl’omi pokušava uživati u pogledu : „Divno je! Ne razumem
zašto si tako ogorčen. Vremenom će nestati i ova maglina, pa ćemo
moći kući. Eto, već se na pojedinim mestima polako zgušnjava!“ reče
A.. Odjednom u prostoriju uzuja nekoliko malih sivih robota i stanu da
posmatraju njihovu prepirku. Činilo se da je i njima bilo dosadno. Činilo
se, jer je veštačka inteligencija njihovih sklopova dopuštala samo neka
veoma osnovna osećanja. Verovatno su samo bili znatiželjni, uvek
spremni da nešto nauče, kako im je jedan od sekundarnih zadataka i
nalagao.
„Nikada nas neće pustiti kući! Čamićemo u ovom ili nekom
sličnom brodu, sve dok se Svemir ne istopi ... budalo! Kako zašto
sam ogorčen? Pa ovde nit’ ima normalne hrane, nit’ ima normalnog
pića, nit’ ima vesti, nit’ ima zabava, nit’ ima ... Ma nema ovde ničega!
Prokletstvo!“ završi G’ruar’o šutnuvši - po običaju - jednog od malih
robota-spremača/čistača, koji su se „kao“ nezainteresovani za njihovu
svađu vrzmali svuda po prostoriji. „I šta pobogu ovi prokleti čistači
traže ovde u ovolikom broju?“ nastavi. Oštećeni robot se otkotrlja na
popravku. U velikim crvenim „očima“ mu se videla veštačka tuga alu-
minijumskog života. „Nisam ja ovo ničim zavredio!“ pomislio bi ... da je
mogao.
G’ruar’o, uvidevši da je preterao, ponovo ućuta.
„Možda nas posmatraju. Proučavaju. Čekaju pravi trenutak da
preuzmu upravljanje nad brodom i odu do neke samo njima znane
Nirvane. HUUUUUUUU! BRUUUUUUU!“
„Ne budali Antl’omi! Koliko još do obilaska?“
„Evo još malo. Odigrajmo dotad partiju loangara. Ha? Šta
kažeš?“ upita Antl’omi, na šta onaj drugi samo sleže ramenima i
poslušno sede za sto vadeći karte iz džepa jakne.
94
Nije im bilo prvi put da su u nevolji i pod kaznom ali je kazna

ovaj put bila ona prava. Besmrtni narod kome su pripadali, najviše je
mrzeo dosadu. A nje je ovde bilo u izobilju!
Partiju je prekinuo zaglušujući zvuk iz brodskih zvučnika :
„BRRRRRRRRUUUUUUUUUUUUNNNNNNNNN...“ začuo se
znak opomene. Došlo je vreme za obilazak i proveru. Ulubljeni robot
se ponovo pojavi.
„Isključi više ovu buku!“ viknu Antl’omi ali je G’ruar’o već prčkao
po tastaturi. Zvuk ubrzo zamre. „Gde ćemo prvo?“
„A zašto me pitaš to?“ odgovori G’ruar’o pitanjem, na pitanje.
„Vrlo dobro znaš da su nam energetske ćelije prioritet!“
„Ma pitam te zato što sam opazio onog jadnog robota kojeg si
ulubio, kako se još uvek kreće kao da je pijan! Očigledno je da nešto
nije u redu na Odeljenju za Popravke!“
„Kakve crne Popravke?! Baš me briga za glupog robota! Ja sam
ovde glavni što se tiče određivanja redosleda provera i JA kažem, da
prvo proverimo ćelije! Jasno Antl’omi?“. Robot ih je samo tiho gledao.
„Jasno!“ odgovori A. uvređeno. „Ali bi možda mogao razmisliti
o....“ nastavi.
„Jel’ ti to mene zezaš?! Ili nisam dovoljno jasan?! Pr-vo e-ner-
getske će-li-je!“ prekinu ga G’ruar’o grubo.
„Dobro, dobro ...“ promrmlja Antl’omi u sebi i krenu ka central-
nom delu broda. „Koja paljevina...“ razmišljao je usput „...a onaj jadan
robot. Gegaće se dok ne za’rđa. Dok sve ćelije ne proverim ....“
„Koji glupan...“ promrmlja G’ruar’o u sebi i krenu ka central-
nom delu broda.“I ovako mi dođe da zapalim sve na ovom brodu, sa
sve nama zajedno...“ razmišljao je usput „...a on trabunja o nekim ulu-
bljenim robotima“ .
Mali robot ih je pratio uz povremeno škljocanje svojih točkova.
„Zašto me ne poprave? Možda ako ih pratim, videće da sam dobar ro-
bot!? Da želim da me poprave, kako bih mogao i dalje da im služim!?“
pomislio bi ...da je mogao.
Trebalo im je skoro godinu dana da dugim i izuvijanim,
međusobno prepletenim i na ponekim mestima nerazumno niskim
hodnicima stignu do Odeljenja za Kontrolu Napajanja broda. Svo
vreme su ćutali.
„Odlično, evo nas!“ reče Antl’omi oduševljeno. Uvređenost
95
Raketla #2
je davno isparila iz njega. „Čini se da je sve u redu. Dodaj mi molim

te šlangronšvajzer!“ poče proveru na najbližoj mu ćeliji, otvori je i
zažmirka usled navale svetlosti. Mali robot još nikada nije bio ovde
i sa interesovanjem se približi velikoj blještavoj kocki, koja je postala
predmet Antl’omi-jeve pažnje.
„Evo!“ doda traženu aparaturu G’ruar’o. „Iš! Iš!“ reče, obraćajući
se maloj napasti, koja se sada već nalazila tik pored Antl’omi-ja i ćelije.
A. opazi robota i poče da se smeje : „Ha,ha,ha... lepo sam ti
rekao da prvo odemo u Popravke!“
„Ma okani se više Popravki! Nego je li ...“ i tu G’ruar’o naglo
zastade. U Napajanje je nahrupilo na desetine malih, sivih, oštećenih
robota. „Šta je pobogu ovim bubašvabama? Šta hoće ovde?“. Roboti,
ne videvši do sada ništa slično energetskim ćelijama, kao omađijani
počeše da se približavaju onoj koju je Antl’omi proveravao.
A. napravi korak unazad. Nije verovao svojim očima. “Možda smo
ipak trebali prvo proveriti Popravke! Konsultuj Centralni Računar!”
reče “Koliko si to ovih robota ulubio?”.
Roboti su se okupili oko blještave svetlosti ćelije. “Kako je di-
vno!” pomislili bi ...da su mogli.
G. se pribra i priđe terminalu Centra : “Šta se to događa?”.
Tišina.
“Izgleda da je i Centar u kvaru! Centar, postavio sam ti pitan-
je....”
“Budalo jedna, isključio si zvučnike Centra prilikom prošle pro-
vere!”
“Oh da!” odgovori G. i pritisnu dugme na terminalu, na šta iz
zvučnika začuše : “Pozor! Opasnost! Greška u Odeljenju za Popravke
uzrokovala kvar na svim robotima klase Ni89M. Pozor! Opasnost!
Napajanje kompromitovano! Pozor! Opasnost! Klasa Ni89M se napaja
iz sopstvenih antimaterijskih baterija!”
“Oh ne!” reče G.
“Oh ne!” reče A.
“Oh da!” rekli bi mali sivi roboti... da su mogli.
“Pozor! Opasnost! Odmah napustite brod!” reče Centar, ali su
tada A. i G. već bili daleko, sigurni od eksplozije koja je neminovno
usledila.
Vatrena lopta prečnika više parseka zauzela je mesto svemir-
skog broda. Udarni talas eksplozije oduvao je ivice magline, a njene
96
središnje, usled delovanja gravitacionih sila već donekle zgusnute de-

love, još više sabila. Nuklearne sile počeše da deluju i rodi se nova
zvezda.
“Eto, magline više nema. Želja ti se ispunila.” rekao je Antl’omi.
2.
„Prokletstvo! Opet su nam ga uvalili!“ reče besno G’ruar’o svom

prijatelju Antl’omi, bacajući slušalicu radija na veliki beli sto pred so-
bom.
„Šta je sad opet problem? Unharska ili Kaulanska pošiljka?“
upita ovaj drugi. Pretpostavljao je da je opet problem u višku smeća.
Inače se G’ruar’o ne bi toliko iznervirao. Mrzeo je smeće.
Svaki dan ista priča.
„Kaulanska!“ odgovori G’ruar’o „Znaš da Unharanci šalju svoje
smeće na Stanicu Procesuiranja 54329!“. Da, znao je ali je voleo da za-
dirkuje G.-a. Sa velikim interesovanjem je pratio kako G’ruar’o polako
postaje sve ljubičastiji, dok su mu ruke mlatarale visoko u vazduhu.
Bio je visok, i muve, koje su se sa klasičnom nezainteresovanošću
debelo baškarile po plafonu, sada se ipak uznemireno razleteše po
radio-sobi SP 11175.
„Dobro, pa šta?“ ubode ponovo Antl’omi. Muve su izletele u
hodnik.
„Problem je što su ponovo poslali previše svog prokletog ot-
pada!“ iznervirani G’ruar’o počeo se smirivati. Vratio je slušalicu radija
na mesto, izvukao stolicu i naglo se spustio na nju. Jedna od muva se
vratila da proveri šta se dešava i G’ruar’o je spljošti jednim od svojih
velikih dlanova.
„Aha ...pa ništa, uradićemo ono što smo i dosad radili sa viškom!
Izbacićemo ga u svemir. Pretvoriće se u ogromne zaleđene gromade.
Ko će reći da to nisu komete ili asteroidi?!“ reče Antl’omi, gledajući
G’ruar’o-a pognute glave, očekujući da poleti neki deo nameštaja.
Međutim ne desi se ništa I Antl’omi izađe u hodnik.
„Pobogu! Šalju previše otpada već milionima godina. Kao da mi
nije dosta što moramo da čamimo u ovoj rupčagi!” zaurlao je G’ruar’o,
krenuvši za Antl’omi-jem.
“To, gde si, možeš zahvaliti samo sebi...” poče Antl’omi.
“Nemoj!” prekide ga G’ruar’o.
97
Raketla #2
“Da nisi isključio zvučnike Centra, ...” nastavi A..

“DOSTA!”
“...on bi nas obavestio na vreme da klasa Ni89M radi na anti-
materijske baterije, koje baš i ne gotive energetske ćelije!” završi
Antl’omi.
“Ma nemoj! A ti kao nisi bio tamo?!”
SP 11175, stacionirana na veštačkom mesecu oko planete Koll-
tan, bila je jedna od najvećih stanica za preradu otpada u ovom delu
galaksije. Udaljena više hiljada svetlosnih godina od centra Imperije,
za Antl’omi-ja i G’ruar’o-a je bila još veća kazna od prethodne. Mada
ovde nije bilo uopšte dosadno, za njih je i ovo mesto bilo jednako pak-
lu.
G’ruar’o je mrzio otpad. Slali su najsmrdljivije gadosti, koje je G.
ikada video.
Antl’omi je mrzeo tamu koja ih je okruživala. Bili su na večno
tamnoj strani meseca.
Muvama je bilo svejedno.
Išli su polako ka delu u koji je “tovar” prispevao. Muve su ih pra-
tile.
Ogromni magacin otpada, odvojen od kancelarije debelim
staklom bio je prepunjen svežedospelim kontejnerima punim vode,
ugljen-dioksida i raznih ugljovodonika. Veliki automatizovani viljuškari
žustro su premeštali raznobojne spremnike otpada.
“Da se bar nije pokvarila peć 088 ...!” izgovori Antl’omi rečenicu
koju su obojica vrteli u glavi.
“Da. Objasni mi ponovo... zašto to beše nismo prijavili?” upita
sa zlobom u glasu G’ruar’o, na šta ga A. samo značajno pogleda, ne
rekavši ništa. Iz ovoga je čak i muvama bilo jasno da je A. bio kriv.
“Da nije možda zato što si zaboravio isključiti selektor ami-
nokiselina?” sa smeškom se okrete G. prema Antl’omi-ju.
“Jeste! Zato! Pa šta? Nije da sam stvorio jednu sasvim novu
zvezdu!” aludirao je A. na njihovu prethodnu “avanturu”. Lice G’ruar’o-
a prekri senka. Nije očekivao ovakvu repliku i ponovo je počeo da
ljubičasti : “Dosta mi je svega! I otpada, i ove Stanice, i tebe, a pogo-
tovo ovih prokletih muva!” i poče mlatarati rukama, ne bi li zgnječio
koju. Muve samo odleteše naviše. Kancelarija je bila mnogo višlja od
radio-sobe. “Podsećaju me na one proklete robote!”
„Smiri se, nazvaću ih i pitati dokle će ovo da traje!“ i Antl’omi
98
krenu nazad ka radio-sobi.

G’ruar’o ga je sustigao kada je veza već bila uspostavljena.
„Da, želim da razgovaram sa odgovornim za slanje otpada na
SP 11175.... Da, sačekaću.“
„Da, sačekaću!“ imitirao je G’ruar’o Antl’omi-ja podrugljivo.
„Čekaćeš ponovo godinama, kao i prošli put! A smeće će stizati i sti-
zati!“
„Pa šta? Kao da žurimo negde! A sa viškom ćemo kao i do sada.”
odgovori Antl’omi „Nego ...šta kažeš na partiju loangara?“
“Imperija Je Sve!” reče G. dok je sedao za sto i vadio karte iz
džepa jakne.
“Imperija Je Sve!” odgovori A..
I pored toga što su ih opterećivale svakodnevne radnje oko ot-
pada, G. i A. su uživali u loangaru. Čak su i na muve počeli zaboravljati.
A onda su iz zvučnika začuli zvonjavu.
„Eto, već se javljaju a prošlo je tek tri stotina godina.“ prekide
partiju Antl’om kako bi razgovarao sa nadređenima.
“Da čujemo šta imaju reći. Pusti ih na interkom.”
“Ovde Kar-al-abad’tuam-jarkala-in-abal, Glavni Upravitelj Im-
perijalne Riznice. Slušajte me dobro! Došlo je do greške prilikom slan-
ja otpada!”
“Napokon da i neko drugi pogreši. Mislio sam da smo mi najveći
baksuzi ovog sektora!” šapnu Antl’omi svom prijatelju.
“Princeza La ... Imperija Je Sve!”nastavi glas.
“Imperija Je Sve!” odgovorili su složno A. i G..
“Princeza La je izgubila Imperijsku Zvezdu, ogrlicu od teranu-
ala, koja je greškom dospela među otpad dovežen na vašu stanicu.
Odmah potražite ogrlicu među ostacima otpada!”
“Odmah Glavni Upravitelju!” odgovorili su složno G. i A..
Jedno vreme su ćutali u tišini. Čulo se samo zujanje muva.
“Ovo nije bila Uprava za Raspodelu Otpada! Misliš li ...?” poče
Antl’omi.
“Ne želim... ali poznajući našu sreću mislim da jesmo. Poslednju
“pošiljku” sam izbacio juče. Prokletstvo! Možda i jesmo najveći bak-
suzi ovog sektora!”
A. ne reče ništa. Krenuo je ka pećima. Muve su volele peći.
Smrad koji se širio, za njih je predstavljao blaženo mesto, puno hrane.
“001... ništa!” promrmlja Antl’omi. “002... ništa!” promrmlja
99
Raketla #2
G’ruar’o.
“Mmmmm!” promrmlja jedna od muva u sebi.
“Dosta mi je! Ne mogu više! Sve smo pregledali tri puta! Ogrli-
ca nije tu! Prestanimo više!” zamoli G..
“Ne želim da prestanem! Alternativa je da smo Ogrlicu izbacili
u svemir! A Svemir je veeeliki! Nikad je nećemo naći! Gotovi smo!” od-
govori Antl’omi.
“Pa možda je Svemir i veliki ali ja znam kuda sam sav taj višak
poslao!” reče tiho G’ruar’o.
A. nekoliko sati ne reče ništa, a onda došavši sebi upita : “Pa to
je odlično! Kuda?”
“Ovaj ... sećaš se one magline od pre par stotina miliona go-
dina?!”
“Da ...?!”
“Sećaš se da smo je ... ovaj ... sabili u zvezdu?”
“DA ...?!”
“E pa ... višak sam poslao ka toj zvezdi.” završi G’ruar’o.
“NEEE ....?!”
“Nažalost ... Da.”
A. i G. su krenuli za otpadom.
“Ništa. Zabićemo se nasred zvezde i čekati. Kada smeće stigne,
uključićemo pretraživače. Potrajaće ali vremena barem imamo. “ reče
Antl’omi.
“Jesi javio Upravi?” upita G’ruar’o.
“Jesam! Kaznu će nam odrediti nakon što se vratimo sa ogrli-
com.”
“Jedva čekam! ... Prokletstvo!”
3.
Mlada zvezda slala je svoje otrovne zrake, podmuklo ubijajući

svaku nadu planeta koje su je okruživale da će na njima nastati život.
Da će iz sebe iznedriti ono što je bio ultimativni cilj Svemira. Da će
stvoriti Inteligenciju.
Planete su još uvek bile vatrene lopte otopljenih elemenata
ili plazmeni vrtlozi užarenih gasova, a Antl’omi i G’ruar’o su već stigli.
Čekali su na otpad koji su poslali. Čekali i čekali.
Brod u kome su bili bio je doduše mnogo manji od onog u ko-
100
jem su prošli put posetili ovaj deo galaksije ali je bio dovoljno velik da
se na njima namnoži gomila svemirskih pacova. Upravo o njima je G. i
sanjao.
“G’ruar’o! G’ruar’o! Probudi se više!” probijao se polako
Antl’omijev glas do G.-a.
“Šta je?”
“Kako šta je?! Otpad je stigao!” uzbuđenje u Antl’omi-jevom
glasu napokon je rasanilo G’ruar’o-a.
“Odlično! Ima li podataka o Ogrlici?”
“Rano je još! Sačekajmo prvo da stigne sav otpad. Odigrajmo
dotad partiju loangara.”
“Odigrajmo.” odgovori G’ruar’o dok se pokušavao iskobeljati
iz visećeg kreveta. Naposletku uspe i iz džepa jakne izvuče, sada već
dobrano izlizane karte. “Imperija Je Sve!” doda.
“Imperija Je Sve!” glasio je odgovor.
Dvadeset miliona godina je kaulanski otpad sačinjen od
zaleđene vode, ugljovodonika, raznih metala i ugljen-dioksida bom-
bardirao planete zvezdanog sistema. I dok G’ruar’o uopšte nije
obraćao pažnju na promene koje su usledile, Antl’omi se sa vremena
na vreme sa oduševljenjem odvajao od karata. Pogledao bi na neki od
monitora broda I uz čuđenje komentarisao.
“Vidi G., planete se hlade!”. G. baci jednu od svojih cipela za
pacovom koji je pokušao umaći sa komadom G’ruar’o-ove kape.
“Vidi G., ove bliže dobijaju koru!”. G’ruar’o ustade i pokuša iste-
rati pacove iz dnevne im sobe.
“Vidi G., na trećoj se stvaraju okeani!”. Na ovo je već i G’ruar’o
podigao pogled : “Odvratno! Hoćeš da kažeš da se na planeti stvara
slobodna i tečna voda?” i baci i drugu cipelu za jednim od pacova.
I od tada interesovanje Antl’omi-ja je bilo usmereno isključivo
ka toj trećoj planeti od zvezde u čijim su se dubinama krili.
“Vidi G., nastaje i atmosfera! Atmosfera od ugljen-dioksida!”.
G. baci i svoju treću cipelu ka pacovima.
I tada A. spusti karte. Sav otpad je stigao.
“No, ima li čega?” upita G’ruar’o.
“Nema.” odgovori nezadovoljno Antl’omi “Još nema.”.
“Dugo ovo nešto traje?!” požali se G. “A na toj tvojoj planeti
već se i život razvio. Još par stotina miliona godina i izaći će iz vode.” i
G’ruar’o se strese. “Barem je atmosfera promenjena.”
101
Raketla #2
“Da, ...interesantno. Čak je tri četvrtine azot, a oni ipak koriste

kiseonik kako bi došli do energije!”
“Ma gde je to interesantno! Nego, ja sam nešto ogladneo.
Da naručimo nešto?” krenu G’ruar’o ka radio sobi. “Šta bi ti?” upita
Antl’omija.
“Ja bih nešto sa iridijumom!” odgovori ovaj i ponovo se okrenu
ka planeti.
“Znači dva ... da, dva. Jedan sa iridijumom, a drugi sa renijumom
... naravno da plaćamo unapred ... jasno mi je da će onaj sa renijumom
stići kasnije ... dvesta herana ... dobro ... Imperija Je Sve!” završi G.
razgovor sa restoranom.
“Koliko još Antl’omi?”
“Pa ima! Pretraživači nešto slabo rade. Mora da su pacovi izgri-
zli kablove. Mogao bi to proveriti.”
“Kasnije.” odgovori G’ruar’o “Prvo ću da dremnem. Probudi me
ako slučajno naiđeš na Ogrlicu.”
I život stvori biljke. I život stvori životinje. I život naseli i kopno.
Antl’omi je sa oduševljenjem pratio događaje na malenoj,
plavoj planeti. Jedan oblik života pretapao se u drugi. Vreme i evolu-
cija su učinili svoje i ogromni gušteroliki divovi zaposeli su naposletku
svaki kutak planete. Bili su glupi ali su imali ono što je za život bilo
najbitnije; imali su potencijal.
A onda Antl’omi zaboravi da su naručili hranu. Magnetna mreža,
koja je trebala da je uhvati je ostala isključena. I ... večera, upakovana
u asteroid i poslata preko ogromnog prostranstva svemira proletela
je kraj zvezde i eksplodirala u atmosferi plave planete.
“Ups!” reče A.. Bilo je kasno. Divovi su nestali.
“Šta ima novo?” probudi se G’ruar’o i započe ponovo svoju bit-
ku sa pacovima.
“Napokon se pojavilo nešto što bi se moglo nazvati inteligenci-
jom i...”
“Ma ne pitam te to, nego šta je sa Ogrlicom? Ima li znaka ter-
anualu?”
“Nema. Mislim da je ipak u pitanju neki kvar.”
“Kakva je bila večera?”
“Odlična!” slaže Antl’omi. “Nego, pogledaj više taj Pretraživač.
Počinje da biva dosadno. Ovi samo nešto grade i grade, kao da do
neba hoće da ...”
102
“Ma baš me briga za njih.” reče G’ruar’o i zavuče se pod terminal

Pretraživača. “Dodaj mi cvingencvanglu!” doda. Antl’omi ga posluša i
uskoro se G. ponovo pojavio, držeći u šaci nekoliko odraslih pacova :
“Prokletinje! Imao si pravo. Ugnezdili su se tačno na sred laserskog
nišanskog sistema. Probaj sada!”
Antl’omi pritisnu nekoliko znakova na tastaturi Pretraživača i
ovaj put isti se odazove visokim zvukom, dok se na monitoru pojavio
veliki mesec treće planete. “Koordinate su 089-262/907-231. Na mes-
ecu treće planete.” izjavi sa olakšanjem A..
“Idemo!” reče G’ruar’o i doda : “Imperija Je Sve!”
“Imperija Je Sve!” odgovori Antl’omi. I odoše.
4.
“Zaboravili smo na narudžbu!” seti se G’ruar’o svoje večere

“Kao da mi nije dosta što su nas zabili na ovo i od vrabaca zaboravlje-
no mesto. Tražiću povrat novca!” završi odlučno i već držao slušalice
radio aparata u rukama.
“Neće ti vratiti pare!” reče mu Antl’omi.
“Halo ... da ovde G. iz sektora 567... pre nekog vremena naručio
sam od vas večeru od renijuma ... ne nisam zadovoljan ... nisam je
dobio, da ... pa znam da je moja greška, ali ... aha, znači zabila se u
treću planetu od zvezde ... aha ... aha... hvala lepo.” završi G..
“Rekao sam ti da ti neće vratiti pare!” dobaci mu A..
“Možda mi nisu vratili pare ali zato znam gde da tražim svoju
večeru! Nego, šta kažeš na partiju loangara?”
“Može.” odgovori Antl’omi i sa tugom pomisli na žitelje treće
planete od zvezde, koje je tako dugo promatrao. “Ah,” reče sa setom
u glasu i doda : “Imperija Je Sve!”
“Imperija Je Sve” glasio je odgovor.
*Sa Ogdanskih svitaka prevela i prilagodila

Mašina za Prevođenje 66#Mj009
Tmda
103
Raketla #2
Univerzalna laž
«Istina je stvar subjektivne prirode», umeo je govoriti naš
Učitelj. Time je često dokazivao svoju teoriju Univerzalne Laži, za
čiji se status borio celog svog života. Dok je još bio sa nama, kao naš
Učitelj, često nam je recitovao svoje pesme, za koje je on tvrdio da
poseduju univerzalnu laž – ono što nam svima godi da čujemo. Ono
na čemu se umetnost nekada zasnivala – maniristički ljudi, obojena
stvarnost i savršena rešenja kod kojih se svaki problem čini tako sit-
nim. Pored toga, njegove pesme su nam služile da nam pokažu barem
deo onog sveta iza zidina, i u nekim danima su nam jedino one pružale
utehu. Učitelj, iako i sam osuđen na život unutar zidina, nije oduvek
bio sa nama, unutar zidova. Pričao nam je i to – kako je on pobegao
od tog sveta o kome mi samo maštamo. Uveravao nas je da se taj slo-
bodan svet, onaj koji nije okružen zidinama, ne razlikuje mnogo od
našeg. Kao jedinu razliku isticao je da taj svet ima više ljudi nego naš.
Mnogi od nas su smatrali da on to priča samo kako bi nam malo sman-
jio maštanja o nemogućem. Ipak, do kraja nije uspeo nikome od nas
da poremeti iluzije, jer smo znali da se sami moramo uveriti u tačnost
njegovih reči – morali smo sami videti taj slobodan svet i onda se tek
uveriti u njegove priče. Način za to, naravno, nije postojao.
Učitelj je pobegao, kako je sam pričao, iz slobodnog sveta, jer
je bio optužen za jedan zločin koji nije počinio. Takvo objašnjenje nije
bilo dovoljno da ubedi skeptike, baš kao što sam i ja, jer po našoj log-
ici stvari – ko bi pri zdravoj svesti pobegao iz slobodnog sveta u ovaj
ovde, okružen zidinama? Nešto je skrivao od nas, neku činjenicu koju
nam sam nikada nije otkrio, a niko ga za to nije mogao kriviti. Siguran
sam da je, čak i ako je lagao, imao dobar razlog da to uradi.
Nikada nisam imao prilike da saznam da li sam u pravu, jer je
Učitelj jednog dana iznenada nestao. Niko ga više nikada nije video.
Istog trenutka palo mi je na pamet da se vratio u svoj svet, ali to nije
bilo moguće, jer se iz zidina ne može izaći. Možda se samo sakrio na
neko vreme? Ne znam, to mi i sada ostaje nepoznato, posle toliko go-
dina. Oni koji su ga zadnji put videli, kažu da su ga uočili među oblaci-
ma kod južnog dela zidina. Pokušali su da ga dozovu, ali on se nije oba-
zirao. Kasnije smo povezivali sve činjenice oko njegovog nestanka, i
saslušali sve glasine i zaključili da je verovatno izazvao Minstrela iz
104
Galerije na dvoboj, i, bez sumnje, izgubio. Da je izašao kao pobednik,

vratio bi se do nas. Niko nije sumnjao u to.
Posle nestanka našeg Učitelja, odučio sam da, po uzoru na nje-
ga, krenem i sam za otkrivanjem te univerzalne laži – za nečim u šta
ćemo svi verovati, iako ćemo znati da je to samo laž. Zato i pišem ovo.
Verujem da je potraga upravo krenula.
***
Godine... toliko godina je prošlo i napustilo me od zadnje na-

pisane reči u ovom dokumentu. Sve što sam napisao onda, ispostavilo
se da sam bio u pravu, jer je moja potraga krenula baš tada, pre dvade-
set godina. Tokom ovih godina ni u jednom trenutku nisam zaboravio
na svoju viziju i ovaj započeti, ali nikada dovršeni dokument. Radio
sam na tome. Neki bi rekli da sam uspeo, ali je onaj ostatak istine ipak
daleko teži za podnošenje, jer nešto se čudno desilo... Ljudi me nisu
shvatili. Dok sam im pričao o svojoj viziji, oni su me prihvatali, ali su
pogrešno razumeli moje reči, jer sam namerno izbegavao da im di-
rektno pričam o univerzalnoj laži. Kako sada više nismo imali Učitelja,
ljudima je bio potreban čovek kao ja, neko ko će ih voditi – biti nji-
hov mesija. Ono što je najgore je što su me ljudi prihvatili, zajedno sa
mojom idejom, ali je pogrešno razumevši! Oni su potpuno promašili
smisao mojih reči. Postoji li gora stvar koja se mogla desiti? Sad ih više
ne mogu ubediti u suprotno, jer im je njihova verzija mnogo draža
nego ono o čemu sam ja stvarno pričao. Ne postoji način da ispravim
grešku.
Na svojoj samrti ležim u krevetu, obožavan od strane svih ljudi
među zidinama. Potpuno sam, baš kako sam tražio da bude, čekam
sam kraj. Ono što želim sad da ispričam je dokaz da ipak nisam ceo
život protraćio i da je bar u nekom smislu moj život uticao na nekog.
Pre nego što sam ovo krenuo da pišem, u sobu mi je ušao neki starac,
iako sam zabranio posete bilo kakvog tipa. Osećao sam se nemoćno,
tako da sam samo posmatrao kako ulazi polako i prilazi ka meni. Kad
je došao do mog kreveta i zagledao se duboko u moje oči, mogao sam
samo da ga osmotrim. Imao je dugu sedu i bradu, neverovatno belu i
sjajuću, bledo ispijeno lice, nebo-plavu odoru sa dugačkim rukavima i
čudno izrezbaren štap u ruci. Pokrenuo je razgovor krajnje formalno.
«Zdravo, putniče kroz život», reče mi.
105
Raketla #2
Bio je to pozdrav koji je moja nova religija nametnula. Na tre-

nutak sam se vratio na tu misao – za mene je predstavljalo veliku tugu
to što sam doživeo da se od moje naivne ideje napravi religija... Starac
je nastavio:
«Ja sam u tvom narodu poznat kao Minstrel iz Galerije i dol-
azim da ti pokažem budućnost.»
Od zaprepašćenja krenuh da kašljem, a ogroman bol mi zapara
telo. Iako ništa nisam rekao, izrazom lica tražio sam objašnjenje.
«Pokazaću ti budućnost, prijatelju, ali ne na način na koji pro-
roci to kazuju. Ne na tvoj način, jer se pokazao pogrešnim. O prošlosti
ti neću pričati, iako bi ti mogao mnogo toga reći i neke stvari pojas-
niti, to ću ti ostaviti nepoznato, jer ti sad, pred smrt, neće ničemu
služiti. Pričaću ti o pesmama iz Šuma, jer je to najlepši dar za čoveka
na samrti.»
Čuvene pesme iz Šuma... Postojao je mit da svaka briga može
nestati pod njihovim uticajem. Ono što nijedan mit nikada nije
zabeležio, bilo je da su te pesme posedovale ono o čemu je tako
davno naš Učitelj pričao – te pesme posedovale su univerzalnu laž. U
njima sam čuo priče o stvarima koje su nešto najlepše i najsavršenije;
stvarima koje na ovom, niti na bilo kom drugom svetu, ne mogu post-
ojati. Zato će te stvari samo i laži ostati. Neverovatno je bilo koliko su
te pesme posedovale utehu, jer, iako sam znao da je to samo univer-
zalna laž, osetio sam se ponovo rođen, prosvetljen. Prepuštao sam se
opijajućim lažima, a kada je Minstrel završio, uzeo je moju ruku i stavio
u nju svoj štap, rekavši mi:
«Želim da sada zapišeš ovo što si čuo. Time ćeš pružiti utehu
celom ovom za tebe prokletom svetu. Učini to i odužićeš se za svoje
greške iz prošlosti.»
I sada, dok gubim svoj dah, a grlo me steže, tako da ne mogu
ništa izgovoriti, trudim se da zapišem makar jedan delić tih pesama.
Taj deo glasi:
«Narod je klicao pred novim vođom, pevajući pesme sa stihom
lažnim –Ka istini, tobom vođeni, bejasmo. Dosta je bilo istine, vrati
nam naše laži!»
Popov Srđan
decembar 2007.
106
Ispovest Večnosti
“Proleće je malo ranije pokucalo na vratima Beograda, hladni vetrovi
beline se tome nisu nadali. Otrčaše dalje bez ijednog pozdrava. Nebo
je još jednom obuklo svoje odelo plavetnila, snegu je zaista dolazila
smrt.”
1.
Iz nekog razloga, osetio je potrebu da izađe napolje sa šahom

u rukama, kao da mu je nešto šapnulo da to uradi i da jednostavno
nije htelo da čuje “ne”, bio je to jezivi osećaj. Uradio je to iako se pitao
koga bi to našao ovoga jutra raspoloženog za jednu partiju.
Bacio je pogled iza sebe ka staroj oronuloj sivoj zgradi, tera-
sa sa ne tako lepim dekorijerom uzvratila mu je pogled. Podsećala
je na njega samog, usamljena, opustošena, prazna, ogrnuta sivom
hladnoćom. Osmeh na starom i izrezbarenom licu od četiri-pet de-
cenija, pripadao je sarkazmu, nečemu što je naučio negde na svojim
putovanjima po svetu. Osmehnuo se terasi koja ga je podsećala na
ono što on jeste. Ipak ima istine u tome da se karakter ogleda u odra-
zu svakog detalja nečijeg života. Pitao se da li ima tragova svega toga
i u njegovoj dosadnoj senci.
Koračao je ravnomernim sporim koracima ka klupama u parkiću,
tamo se nalazilo njegovo omiljeno mesto gde bi ubijao svoje oma-
torele sate, i u tome mu je sasvim uspevalo. Šah je bio dobar prijatelj.
Bacio je još jedan pogled ali ovoga puta ka nebu, Proleće je cvetalo.
Razmišljao je u tim svojim dugim koracima o svome komšiji,
čoveku su rekli kako ima slabo srce i da bi trebalo da se pazi. Rado-
vanu je to izgledalo kao neki vic, imao je svoju teoriju o tome.
Uzdahnuo je sa notom umora u svojim kostima a onda se spus-
tio na tu klupu, njegov svet je sada mogao da se odmori. Nekoliko
klinaca se igralo sa nekakvim kerom nedaleko od njega, nekada je i on
bio tako mlad.
“Zdravo Ilija.” Reče jedan glas iza njega.
Čovek se trgnu iz svojih misli sa pogledom bledila u tog
dečaka. Mališa je imao neki čudan osmeh. Prvi put ga je video u
svome životu.
107
Raketla #2
“Zdravo mali, ... da se nisi izgubio?”

Za neko čudo mnogo njih se gubilo u njegovom kraju, uvek bi
mu tako prišli i upitali gde je ova i ova ulica. Pitanje je došlo iz tog
pravca kao nekakav refleks koji se pokrenuo sam od sebe.
Dečak se sada osmehnu još jače, ali je i to izgledalo nekako
čudno, Ilija nije to mogao sebi da opiše zašto. Ipak, zadržao je pogled
ka tom dečaku isčekujući odgovor.
“Ne, ustvari, vas sam tražio. Mogu li da vam se pridružim?”
Dečak je imao ne više od deset godina, obučen kao i svaki
drugi klinac iz komšiluka, i nije delovalo ništa drugačije od ostalih.
Čovek mu ništa ne odgovori ali mališa je imao neku rešenost
da se nađe u društvu tog starog pustinjaka. Smestio se preko puta
njega kao da nije imao ništa drugo da radi tog jutra.
“Moj otac je čuo za vas, kako igrate ovde šah, i da ste veoma
dobri u toj igri umova. Poslao me je da me naučite kako se to radi.
Hoćete li?”
Dečak je odmah prešao na stvar, onako nevino i iskreno rekao
mu je ono što je najviše zanimalo tog čoveka, makar u tom trenutku.
Ilija stade da ga gleda sada drugačije, kao da se sada cela slika
menja iz korena, pitao se da li je onaj šaputavi glas mislio na ovo
kada mu je rekao da izađe napolje sa šahovskom tablom.
“Kako se zove tvoj otac, da li ga ja poznajem?” Učtivost se tek
sada probudila u tom svetskom putniku.
“Ne verujem, stalno je na putovanjima po svetu, ...on je diplo-
mata.”
“Kako onda zna za mene?”
Dečak uzdahnu, svatio je da će ovo biti malo dosadno, ali je
i to moralo da se obavi. Čovek je tražio objašnjenje. Osvrnuo se na
trenutak u nešto iza sebe, ali je brzo vratio pogled ka svome učitelju.
“Znate, ja sam ostavljen da živim i snalazim se sam, ako ne
računam njegove prijatelje sa posla. Upravo su mu oni rekli za vas,
otac mi je naredio da vas pronađem i zamolim za tu uslugu.”
Ilija je još jednom zaćutao gledajući u tog klinca, delovao je
kao da je zaista govorio istinu. Počelo je ovo da ga zanima.
“Ostavio te je samog, a tvoja majka, zar ona nije sa tobom?”
“Majka mi je umrla pre dve godine, od tada smo ostali samo ja
i otac, uglavnom samo ja.”
“Žao mi je što to čujem, ... da li ti neko pomaže?”
108
“O da, nekoliko njih. Nije meni tako loše kao što mislite, a
pored toga svakog prvog Ponedeljka na moju adresu dolazi pošiljka
iz tatine banke, to na kraju daje stvarno lepu sliku, zar ne?”
Smešio se mali dečak sa tim pitanjem, mislio je da će tako da
dobije neku podršku ili slično za taj svoj opisani život. Umesto toga,
čovek u svemu tome nije pronašao ništa što bi odobrio. Samo je
ostao uperenih očiju u tog malog jutarnjeg gosta. Zaista, upoznao je
taj stari čovek mnogo ljudi u svakom kutku sveta, ali ovakvog dečaka
nije nikada nigde sreo.
“Hoćete li da odigramo neku partiju šaha?” Osmeh na tom
malom licu je brzo nestao u zamenu za novo njegovo pitanje.
“Zašto baš hoćeš da te ja naučim šahu?”
Iz nekog samo njemu poznatog razloga želeo je da čuje od-
govor i na ovo pitanje, dečak ga pogleda sada drugačije.
“Otac mi je rekao da vas nešto upitam povodom toga. Mogu
li?”
Od trenutka kada je taj dečak naišao, stari Ilija nije ispuštao
svoj pogled sa njega, gledao ga je pravo u te male tamne oči kao da
je tražio nešto u njima samima.
“Šta da me upitaš?” Upitao ga je za to kao da nije bio svestan
sebe.
“Legenda kaže da u svemiru postoji samo dva Kraljevstva i u
njima ta dva Kralja sa jednom istom željom. Kakva je to želja Ilija?”
Zategnuto ozbilno lice starog Ilije je sada ostalo poput ka-
mena pred pitanjem tog dečaka, izgledao je kao da je celo vreme na
trenutak zastalo na njegovom licu, u njegovim očima.
“Večnost pobede.” Reče veoma tiho Ilija.
2.
Dečak ne reče ništa, samo se još jednom osmehnu i to na isti

način, kao da nije znao za nijedan drugi. Ostao je očima skoro zamrz-
nut u pogledu tog čoveka ispred sebe.
“Hoćete li da odigramo jednu partiju?”
Pitanje je došlo iz neke daljine, i dugo je putovala do samog
Ilije, nekoliko sekundi mu je trebalo da otvori svoje usne kako bi mu
odgovorio ono za šta je bio upitan.
“Da li ti uopšte znaš nešto o ovoj igri?”
109
Raketla #2
Mali ga je razumeo, klimnuo je glavom kao pozitivan odgovor

ali je osetio da to neće biti dovoljno.
“Mislim da znam par dobrh poteza.” Reče on i krenu rukama
ka tabli koja je hladno stajala na klupi između njih dvojice.
“Mogu li?” Upitao ga je ponovo. Ilija mu dozvoli.
Dečak uze staru šahovsku tablu povećih dimenzija, otvorio
ju je veoma nežno i oprezno, a zatim poče da premešta figure na-
polje. Ilija, samo jedan usamljeni čovek koji pronalazi u šahu način
kako da ubije svoje slobodno vreme, sada je imao nekoliko slobod-
nih trenutaka da posmatra tog dečaka. Nešto u njemu je pronalazio
neobičnog, nečeg čudnog, i nije mogao da pobegne od tog osećaja.
Dečak poče da namešta figure na njihova mesta, a to je radio i dalje
izuzetno pažljivo, precizno. Kao da je to u dečakovim rukama bio
nekakav ritual.
Primetio je Ilija da je mališa uzeo crne figure za sebe, i nekako
mu se to učinilo kao prirodno, nije umeo to da opiše samome sebi
ali je tako jednostavno osećao. Pokrenuo je ruke ka svojim figurama
kao nekakav robot kome je tako nešto prosto bilo naređeno.
“Šah je jedina igra poznata običnom ljudskom biću koja u sebi
krije onaj drugi svet nas samih, svet gde stanuje sama tvar večnosti,
duša.”
Moglo je jasno da se vidi koliko je bio zanesen u toj svojoj
maloj pričici, zbog toga na kratko je čak i nasmejao starog Iliju. Dečak
ga pogleda sa malenim osmehom, i on je svatio da je taj čovek počeo
da se opušta.
“Da li znate priču o tome kako je nastala ova čarobna igra?”
“Ti zaista voliš šah, kao da te ništa drugo ne interesuje?”
Mališa podignu pogled ka njemu, bio je to veoma ozbiljan
pogled gde je bilo jako malo mesta za nešto drugo.
“Da li ima nečeg lošeg u tome?” Sada je već delovao kao da ga
je to njegovo pitanje uvredilo. Ilija se još više nasmeja samome sebi.
“U redu, u redu, hajde da počnemo ovo neobično jutro.”
Podigao je ruke stari usamljenik kao da se branio od nečega
mnogo snažnijeg nego što je bilo to pitanje dečaka. Podigao je
lagano jednog piona naspram svoje Kraljice, i pomerio ga dva polja
napred.
“Imam samo deset godina života za razliku od vaših pedeset
devet sa današnjim jutrom, i za sada hoću da naučim ovu igru i ništa
110
više.”
“Kako ti znaš da ja imam...”
“Rekao mi je vaš komšija Radovan. Vi ste na potezu.”
Vratio je pogled na partiju koju su započeli, iako je imao još
jedno pitanje povodom toga, odigrao je taj sledeći potez.
“Nekada davno, u vremenu kada se život živeo licem časti i
ponosa, u vremenu kada je ljubav ličila na samu sebe, negde u jed-
nom Kraljevstvu, eto iz čiste dosade, Kralj je naredio svojoj dvorskoj
ludi da smisli igru u kojoj mu nikada neće biti dosadno.”
Dečak nastavi svoju započetu priču o Šahu, nije želeo da tek
tako ostavi starog Iliju bez te pričice. On mu ništa ne reče, polako se
predavao toj samoj igri, ali ga je ipak slušao.
“Ta dvorska luda zvala se Arela, ćerka jednog od baštovana,
koju je u jednoj ludoj noći sam Kralj spasio od smrti tako što se umi-
lostio nad njom i dao joj posao dvorske lude. Kako je volela izazove,
ovaj zadatak kojeg je dobila jednog sumornog kišovitog dana u
zamku, joj je dao snagu za njenu bujnu maštu i mnogo čega drugog u
svojoj glavi.”
“Čuo sam razne varijante te priče, ima li nekog smisla što je
sada i ti prepričavaš iz ljubavi prema ovoj igri?” Uz to pitanje odigrao
je svoj potez, nije ga ni pogledao povodom toga.
“Nemoj potcenjivati jednog dečaka i njegovu negostoljubivu
maštu, ponekad je mudro samo saslušati ono što dečak ima da kaže.”
Ilija ga pogleda ali sada dosta drugačije, da li se on to varao ili
je u tom novom glasu dečaka primetio nešto starije od njegovih tih
deset godina… Ipak morao je sebi da prizna da je mališa bio u pravu.
Dečak ga takođe nije pogledao prilikom svojeg argumenta
zbog kojeg je njegov suparnik ostao zbunjen. Sada je i on odigrao
svoj potez i na taj način mu uzvratio na isti način.
“Uglavnom, imala je rok od tri dana da smisli tako nešto, u
slučaju da joj ne pođe za rukom u tome, snosiće neke posledice.
Obećao joj je da u sve to neće biti umešana smrt. Neki su govorili da
ju je Kralj posebno voleo, kao da joj bio drugi otac.”
Partija je imala svoj korak baš kao i ta priča o kojoj je besedio
taj mali nepoznati dečak, a vreme kao da se polako gubilo u svemu
tome.
“Te iste noći sedela je na svome krevetu i smišljala igru, celu
tu noć i sve do samog svitanja kada su ptice počinjale da crvkuću ona
111
Raketla #2
je smišljala, ali na kraju, njen uloženi trud se isplatio.”

“Smislila je igru od šezdeset i četiri polja crno bele boje, vero-
vatno je tu igru boja preuzela sa svoje uniforme u zamku, da li sam u
pravu?”
Nasmejani Ilija upitao je svojeg novog poznanika znajući do-
bro o čemu to govori, gledao ga je sa isčekivnjem da svakoga trenut-
ka potvrdi ono što mu je rekao. Dečak ga je samo gledao na onaj isti
način kao i prvog puta, kao led ledeni u svojem pogledu.
Ilija ponovo oseti onu čudnu jezu kako poče da mu se penje uz
leđa, nevoljno ali ipak, skrenuo je pogled na te figure.
“Istina je da je te boje koje sada ja i vi pokrećemo svojim
umovima sa naučenom veštinom, preuzela sa svoje odeće, ali to ipak
nije razlog da joj se rugate sa svojim znanjem svetskog putnika, a
nije lepo ni prema meni.“
“U redu, u redu, moja greška, samo nastavite mladi gospo-
dine.”
Smešio se Ilija, još jednom je pokazao svoju neozbiljnu stranu
prihvatanja cele te priče. Nije on hteo time da ga uvredi, ali nije
mnogo imao smisla za bajkovite priče. Nekada kada je bio mlad, ali
sada...
“Da nastavim, ...otišla je kod svojeg oca i zamolila ga da joj
izrezbari tačno trideset i dve figure sa određenim oblicima i njihovim
visinama.“
“Zar nisi malo pre rekao da joj je otac bio baštovan?”
Po treći put ga je prekinuo jer je naravno primetio jednu malu
nepravilnost u toj njegovoj priči. Morao je odmah da ga upita.
“Naravno, rekao sam. Međutim taj čovek je imao veoma
spretne ruke i sa njima je umeo da uradi svakakve interesante
stvarčice, pa čak i da pravi rezbarije od drveta. Ustvari, to je radio iz
same ljubavi.”
“Dobro, ...ti si na potezu mali.” Pokazao mu je rukom ka tabli
kako u svemu tome ne bi zaboravio na samu igru.
“Otac ju je slušao puna dva sata, ispričala mu je sve ono što je
mislila da bi trebalo da zna. Na kraju, čovek se dao na posao.”
“Gde je tu priča o pravilima same igre, kako je to smislila?”
Pomalo nestrpljivo ali i zbog toga što je želeo da bude učesnik
svega toga čisto iz neke zabave, upitao ga je još jednom.
“Zbog tvoje nestrpljivosti taj deo priče ti neću ispričati, ali
112
sam imao i tu nameru, ...hoćeš li mi sada dopustiti da završim svoju

priču?”
“Nema problema. Šah.”
Izgovorio je tu reč od tri slova tonom nekog ko se svo vreme
samo igrao sa svojim slabijim protivnikom. Dečak ga još jednom
oštro pogleda, ali se ovoga puta iznenada samo tiho i nasmeši.
Zastao je sa svojom pričom samo na trenutak kako bi odigrao
svoj naredni potez, i ovoga puta je uspeo ponovo da ga zbuni, ali
sada na tabli gde se odvijala sasvim neka druga priča.
“Sledećeg jutra, znači čitav jedan dan ranije, donela je svome
Kralju ono šta je tražio, igru u kojoj mu nikada neće biti dosadno.”
Dečak je sada iznosio tu priču pred Ilijom potpuno zanesen
njome, poenta svega toga se približila svome kraju.
“Na njeno iznenađenje Kralj ju je odmah upitao kako se zove
ta igra, i naravno devojka mu je ostala uskraćena u tom odgovoru.
Vidiš, ta devojka je toliko vremena potrošila smišljajući samu igru da
je zaboravila na jedan maleni detalj koji se tiče imena igre.”
Odigrao je dečak svoj naredni potez, uradio je to u trenucima
kada je završavao svoje poslednje reči.
“Ono što ti nisam rekao je ime njenog oca.”
“Kako je bilo njegovo ime?” Upitao je Ilija uz svoje novi potez.
“Ilkišah. Ona je toj igri dala ime po svome ocu. Ujedno ...Šah-
Mat.”
3.
Proleće je hodalo krupnim koracima, svojim krilima leptira je

već u punom zamahu gutalo sate svojega života. Sunčeva svetlost je
tog jutra jarko blistala po nebu, gutala je sve pred sobom. Miris tog
proleća se nije ustezao da zaviri i u najtanije pore čoveka kako bi ga
isteralo napolje.
Iz nekog razloga odlučio je da se malo prošeta kroz taj grad.
Iako to nije imao običaj da radi, iako to nije radio punih godinu dana..
tog jutra nešto ga je nateralo da to uradi. U poslednje vreme radio je
neke stvari bez ikakvog razmišljanja ili ustezanja.
Sedeo je u tranvaju spokojno čekajući svoju stanicu, za to
vreme je razgledavao današnje novine. U njima je pronalazio sve one
iste vesti nasilja na koje bi nailazio i u drugim delovima sveta. Čovek,
113
Raketla #2
star je najmanje milion godina i još uvek nije uspeo da se odvoji od

svojih zemaljskih potreba.
Smešio se toj istini, taj isti čovek će još dugo vremena u ne-
znanju tumarati mračnim tunelima svoje evolucije. Smešio se i jedan
dečak odmah iza njegovih leđa, to je bio isti osmeh, iz istih razloga.
Nekih dvadeset minuta kasnije šetao se Kalemegdanom sa
novinama u ruci i pogledom ka dečurliji koja su se tu već igrala. Još
jednom je osetio tu malenu iskricu zavisti prema njima. Voleo bi da
još jednom bude samo dete, jedno obično dete sa neznanjem celoga
ovoga sveta.
Pronašao je sebi jednu klupu, to nije bilo ono njemu omiljeno
mesto ali je bilo dovoljno blizu. Uzdahnuo je, osvrnuo se oko sebe
kao da je tragao za nečim, a onda se spustio na to obično drvo. Taj
ritual je radio skoro deset godina u kojem god se parku našao.
“Zdravo.”
Taj glas, ta reč, sve do tog trenutka nije ni jednu misao posve-
tio tom dečaku, ali već tada u tom malenom treptaju svemira, znao
je.
Kao i prvog puta, susreo se sa tim malim tamnim očima poput
nekog iznenađenja ali i još nečega. Neki jezivi osećaj poput hiljadu
iglica je pojurio niz njegova leđa. Taj dečak je zaista imao neki uticaj
na njega i to se njemu samome nije mnogo dopadalo.
“Poneo sam ovoga puta svoj šah.” Reče mališa i pokaza ono
što je u svojoj ruci držao. Pokazao je to sa onim svojim osmehom. Ilija
samo ostade sa svojim pogledom u njega, kao da je zaboravio na ceo
ostali svet.
“Kako...”
“Čista slučajnost ako verujete u tako nešto.” Odmah mu od-
govori taj neobični dečak kao da je znao šta će ovaj da ga upita.
Pružio mu je odgovor a onda se jednostavno bez pitanja
samo pridružio tom svojem prijatelju. Za tren oka je otvorio svoju
šahovsku tablu koja je još uvek mirisala novo, i počeo da namešta fig-
ure.
“Zar ti nemaš ništa drugo da radiš u svome životu?”
“Ja sam nešto poput tebe, usamljen, bez obaveza, samo put-
nik života, nevidljiv za ceo svemir ali stvaran koliko i samo vreme.”
Izvanredan rečnik koji je posedovao taj dečak je sve više
dolazio do svojeg izražaja, i sve manje je ličio na nekoga sa tim go-
114
dinama.
Još jednom se Ilija našao u nekom vančulnom vremenu gde je
postojao samo taj dečak od deset godina, nečega se otjednom setio
da ga upita.
“Kako se zoveš dečače, nisi mi rekao svoje ime?”
“Ognjen. Ljudi svemu i svačemu vole da daju imena.”
Veoma jasno i glasno je rekao svoje ime, ali ostalo što je imao
da kaže je uradio nekakvim polu šapatom. Ilija ga nije najjasnije čuo
ali mu se u tom trenu učinilo da ni ne treba.
“Zašto ljudi imaju običaj da daju imena svemu u svojem svetu,
bilo to živo ili mrtvo, zar to nije bolesna navika?”
Sasvim oz iljan pogledao ga je sa tim pitanjem. Izgleda da je
stvarno želeo da čuje odgovor na to. Iliji je trebalo par sekundi da
shvati šta ga je taj mališa pitao... zatim se nasmejao sebi u bradu.
Iako je raširio novine još u momentu kada je zauzeo tu klupu,
sada mu one nisu bile potrebne. Imao je neku drugu razonodu.
“I mene je to ranije zanimalo, ali nisam uspeo da pronađem
odgovor i na kraju prestao sam da razmišljam o tome. Pretpostavl-
jam da je to potreba u svakodnevnom životu.” Sagnuo je svoj pogled
ka šahovskoj tabli.
“Ljudi imaju i previše potreba u svakodnevnom životu, i mislim
da je sve to samo kako bi prevarili dosadu.”
“Zar to nije isti razlog i kod tebe, igraš sa mnom šah kako bi
prevario tu dosadu o kojoj pričaš?”
Ognjen nije odgovorio ništa na to pitanje ali je odigrao svoj
potez, međutim Ilija je već imao odgovor na to.
“Pogledajte sve te ljude oko nas, svi oni imaju nešto da rade u
svome životu, zar je njima potrebna neka igra kako bi prevarili dosa-
du?”
“Svi oni pokušavaju da prevare nešto Ognjene. Dosadu je
veoma lako prevariti ili još bolje pobediti, ali neke druge stvari u
životu su mnogo teže i opasnije prevare, vuku za sobom grehe poput
senke noći.”
Dečak ga još jednom pogleda na trenutak, zatim se vratio tim
figurama na crno beloj tabli. Partija je hodala nestvarnom brzinom.
“Šta je po vama prevara, i šta to može jedan čovek da preva-
ri?”
Ognjen je bez ikakvog ustezanja upitao Iliju u vezi toga, ali ga
115
Raketla #2
je sada sačekao na taj odgovor sa dubokim pogledom svojim sitnim

očima.
Čovek koji je razmišljao o svojem narednom potezu u par-
tiji, nije se mnogo obazirao na taj pogled dečaka, samo je pomerio
figuru.
“Čovek može da prevari svoju devojku, svoju ženu, svoju sud-
binu sa čime će kasnije da se pogleda oči u oči sa smrću, ali ako uspe
da prevari svoj odraz u ogledalu, ili svoju senku, to neće biti samo
greh.”
Ono što Ilija nije primetio u samome dečaku jeste maleni
odjsaj u očima Ognjena, sjaj tamnog baš u trenutku kada je pomen-
uo reč smrt.
“Govorite o zakonima svemira, o zakonima koje nikada niko
nije ni u jednom deliću sekunda svojega života uspeo da prevari.”
“Znaš li išta o tim zakonima dečače?” Ilija ga je osmotrio na
trenutak ali već u sledećem bacio je pogled ka drugim ljudima koji su
se šetali.
Još jednom se osećao izuzetno opuštenim, kao da je
poznavao tog dečaka godinama a ne jedva dva dana. Ustvari je
osećao kako uživa u toj igri kao onda kada je bio veoma mlad.
“Znam dovoljno da će svako odgovarati za svoje grehe, bez
obzira da li je njihova težina mala ili velika. Istina je da smrtnici imaju
slobodu ali čak i ona ima svoju granicu, baš kao i sam svemir.”
“Tačno, ali mnogi smrtnici to ne znaju, i onda o čemu to
pričamo?”
“O uglu gledanja na život i smrt.”
“Tačno tako, neki misle da je moguće prevariti svoju sudbinu
ili nešto drugo poput odraza u ogledalu, ili svoju rođenu senku.
Neki drugi misle da je to apsolutno ne moguće, a opet sve zajedno
ih možemo nazvati varalicama jer su prevarili svoju devojku, svoju
ženu.”
Partija šaha između njih dvojice se pribižavala svome kraju, ali
taj razgovor je izgleda tek odpočeo.
“Reci mi nešto, kada bi mogao da podeliš imena nečemu
poput smrti, sudbini, vremenu, dosadi i prevari, da li bi to uradio?“
“Šah Ognjene. Da, kada bih imao tu soluciju uradio bi to. I ne
bi se u tome mnogo dvoumio, tačno bi znao koja imena da podelim
kome.”
116
Smejao se uz te svoje odgovore Ilija, ali se pri tome zakašljao,

to je nateralo taj njegov osmeh da isčezne. Dečak ostade sa svojim
crnim očima u njegovo staro izrezbareno lice. Kao da je tražio nešto
u tim linijama.
“Da li znaš da se mogu videti godine u linijama posečenog
drveta?”
“Naravno Ognjene, tome te je naučio tvoj otac, zar ne?”
“Da, a da li znaš da je tvome komšiji doktor rekao da će živeti
još par meseci ili još manje?” Iliji se iznenada ukoči pogled u tog
dečaka.
“Ne znam o kojem komšiji...”
“Radovan ti nije ispričao o tome, jel tako?”
“Kako ti...”
“Ali ipak ti je ispričao svoju teoriju o ljudima koji se sakrivaju
iza tih belih mantila, Šah tebi Ilija. Da li sam u pravu?”
Razapnut između želje da pobedi tog dečaka u šahu i te priče
o njegovom komšiji, pružio je pogled ka toj igri. Pružio je svoje misli
u pravcu slike pred njegovim očima, slike Radovana. Nesigurno,
pomerio je figuru kralja ka svojoj desnoj strani, i zaklonio ga drugom
figurom, lovcem.
“Šah-mat Ilija, izvini zbog ovoga ali moram da idem. Hoću da
zadržiš ovaj šah do sutra jer nemam vremena da ga ponesem sa so-
bom.”
“Sačekaj malo ...” Dečak je već ustao. Zaista je žurio.
“Moram da idem. Vidimo se sutra.”
Krupnim koracima otrčao je odatle i za nekoliko minuta već je
nestao među drugim ljudima.
4.
Kasnije tokom tog istog dana zvonio je na vratima svojeg

komšije, želeo je da to razreši odmah.
“Radovane, ja sam. Otvori.”
Odgovora nije bilo, niti bilo koga iza tih vrata, Iliiji se to nije
mnogo dopadalo. Zabrinut vratio se nazad u svoj stan. Kako je
napravio par koraka od ulaznih vrata tako je zazvonio telefon. Pod-
igao je tu slušalicu bez nekog posebnog razmišljanja o tome ko bi to
mogao da bude.
117
Raketla #2
“Halo. Da, ja sam.”

Glas sa druge strane je pripadao jednoj starijoj ženi, imala je
ton nekoga na visokom radnom mestu.
“Zašto, šta mu se dogodilo?“ Obrve starog Ilije poskočiše.
“Naravno, reci te mu da odmah dolazim.”
Sedeo je u taksiju i razmišljao gustim umornim mislima o
njemu, mogao je samo da zamisli kako mu je. Nije nikada imao nik-
oga na koga bi mogao da se osloni. Jednoga dana kada bude otišao
na onaj svet neće imati nikoga kome će ostaviti stan, ili makar jednu
svoju sliku. Usamljenost je kod svih ostavljala iste tragove, isti ukus.
Hodao je tim hodnicima bolnice kao vetar kojeg nije mogao
nijedan smrtnik zaustaviti, praktično je leteo hladnim podom u po-
trazi za sobom gde je smešten njegov prijatelj. U kesi koju je nosio
nalazilo se nešto malo voća i jedno pakovanje voćnog soka. Samo još
da ga pronađe.
Zastao je na trenutak ispred jedne sobe a onda mrvicama
prstiju otvorio ta vrata kako bi virnuo unutra.
“Ilija druže moj, gde si ti do sada? Ja i Boki se ubismo od
čekanja”
To je bio Radovan, jedan sitan čovek ali sa impresivnom ve-
likom ličnosću koja bi često zasenčila sve ljude u njegovoj blizini.
“Žao mi je, žurio sam koliko sam mogao.”
Potpuno drugačijim tonom glasa u odnosu na njegov ubičajani
način komunikacije sa ljudima, obratio se svome komšiji. Tu nije bilo
nekog hladnog nezainteresovanog tona, samo toplota duše.
Dva putnika sudbine sedela su na krevetu i igrala karte, dva
putnika koja su u jednom kratkom treptaju večnosti podsetila Iliju na
njega samog i onog dečaka sa kojim igra Šah. Nešto jezivo se istoga
tog treptaja probudilo u njemu ali na isti način i zaspalo.
“Ovo je Bojan, a ovo je moj komšija i dobar prijatelj Ilija.”
“Drago mi je gospodine.”
Ilija se na kratko još jednom zaledi, pružio je tom dečaku ruku
ali bez svojeg odgovora.
Razlog tome je bio veoma jednostavan, glas tog Bojana je bio
veoma sličan onom kojeg je upoznao pre par dana, a to nije mogla da
bude tek neka puka slučajnost.
“I meni.” Na kraju je nekako uspeo da odgovori.
Radovanu nije trebalo dugo da primeti tu čudnu reakciju Ilije,
118
pomalo je delovalo bledo i uplašeno. Nagli osmeh njegovog komšije

je samo i potvrdio ono što je bila istina.
“Šta kažu doktori, da li su rešili da te puste kući?”
“Da li su rešili ili ne to je njihov problem, Ja sam rešio da idem
kući, neka se oni posle misle kako zašto ili gde. Bojane...”
Nasmejani Radovan sa malo sede kose na glavi, okrete se sada
tom dečaku pored sebe. Ilija je takođe pogleda ka njemu ali sasvim
drugačije od svojeg drugara.
“Ja sada idem, ako neko od ovih u belim keceljama pita za
mene, ti si bio u klozetu a kada si došao nisi me pronašao. Imamo li
dogovor?”
“Ma naravno Radiša, samo opušteno.” Smejao se dečak.
“Hajdemo. Ne želim više da budem ovde ni jednog sekunda.”
Dva prijatelja i komšije već desetak godina, odjekivali su ko-
racima kroz hodnike bolnice u pravcu izlaza. Radovan je bio veoma
ozbiljan i ćutao je svo vreme suvog pogleda. Svi oni koju su poznavali
tog čoveka dobro su znali koliko nije podnosio doktore, nije voleo ni
medicinske sestre ali za njih je govorio da one samo rade svoj posao.
Ilija je takođe znao, ali on je jedini znao i celu priču o tome.
U trafici ispred kupili su današnje novine i par kutija cigara,
nakon toga krenuli su putem autobuske stanice.
Onoga trenutka kada su se našli unutar autobusa Radovan je
probudio mišiće na svojem licu osmeh je bila posledica toga.
“Šta kažeš na mojeg malog cimera, opasan dečko zar ne?”
Ilija ga samo pogleda ali ne reče ništa, klimnuo je glavom sa
nekakvim malim osmehom ali to je bilo sve. Mogao je da mu ispriča
o jednom dečaku koga je upoznao, da mu ispriča jezive trenutke
koje je proživeo sa njime, opet zašto bi to uradio, sa kakvim smislom.
Ćutao je.
“Rasteraj te mračne oblake oko sebe, ideš mi na živce.”
Ostao je sa tim pogledom ozbiljnoga lica u Iliju, kada ga je
ovaj još jednom pogledao svatio je da je zaista to i mislio.
“Reci mi nešto, ...” Sagnuo je pogled ka podu, ovo je želeo da
ga pita već neko solidno vreme.
“Šta da ti kažem, koliko mrzim doktore, to znaš.”
“Ne... da li poznaješ jednog klinca po imenu Ognjen.” Ilija
uputi svoj tvrdi pogled ka njemu kao da se za to pripremao dugo
vremena.
119
Raketla #2
Nasmejani Radovan je otjednom probledeo kao senka ali osta

sa pogledom u svojeg prijatelja. Tih nekoliko sekundi se učinilo kao
večnost ali i ona je došla do svojeg kraja.
Neka zgusnuta tišina spustila se nad tim čovekom čija se pleća
mučila sa slabim srcem i njegovom mržnjom prema doktorima, tišina
koja se nije dala polomiti tek tako.
5.
Izgled te dvojice je bio isti onakav kakav je bio i opis njihove

same sudbine, i to ne bez preterivanja. Iliju je kroz ceo njegov život
krasila mršava i košćata građa tela, visina mu je samo još više davala
notu jezivosti, mnogima je zbog toga izgledao kao prilika same
smrti.
Kod njegovog komšije Radovana Dimitrijevića, osobenost se
najviše ogledala u ličnosti, njegov izgled i nije bio neki primer. Nizak
i okrugao bi u najkraćoj varijanti opisao tog veseljaka. Opet, u njego-
vom društvu nikada se nije viđala dobro poznata dosada. Sa druge
strane, mnogi ljudi koji su tu takođe živeli svoje živote, u toj zgradi
zajedno sa njima, znali su za njihovo prijateljstvo, znali su za ta dva
usamljenika.
Ni sam nije znao kako ali tek nekoliko sati iza ponoći setio se
da nije ni pogledao u sada već jučerašnje novine, a kako mu se nešto
nije ni spavalo rešio je da ustane i baci se na čitanje. To bi trebalo da
bude dovoljno kako bi prizvao snove.
Upalio je svetlo u svojoj sobi i pronašao te novine, vratio se
nazad i zamišljeno se spustio na krevet. Otvorio je sasvim slučajno
stranicu broj 16, a prvo što je ugledao je bio jedan mali članak o
smrti. Neki mladi čovek je u prisustvu svojih drugova sasvim iznena-
da izdahnuo. Kasnije se ispostavilo da je imao urođene probleme sa
srcem, teška i retka aritmija.
Ilija podignu pogled sa novina, setio se naglog odlaska onog
dečaka, pitao se onako za sebe zašto se sada setio toga. Kada je tele-
fon zazvonio skoro da je poskočio sa tog kreveta. Mrzeo je kada bi se
to dogodilo.
“Ko je to?” Upitao je namršteno sa pogledom u zidni sat.
“Peska je ostalo još veoma malo, izgubićeš poslednju par-
tiju...”
120
“Ma ko je to, o
čemu to pričate?”
Odgovora nije
bilo, neko je spus-
tio slušalicu i glas
nesta kao da ga
nije ni bilo.
Ilija pogleda
u tu slušalicu,
vratio ju je nazad
na svoje mesto
sa nekom jezom
u grudima, šta je
sada ovo trebalo
da znači, pitao se.
Sledećeg dana
ponovo se našao
sa svojim malim
saputnikom na
šahovskoj tabli.
Novi dan. Nova
partija šaha.
I postajalo je
sve zanimljivije..
“Šta je za tebe
večnost. Kakav
smisao ona za tebe ima?”
Ilijin pogled se nevoljno zadrža nekoliko trenutaka u te nje-
gove oči, ali se nakon toga vratio šahu.
“Proklestvo koje nema kraja, eto tako ja mislim o tome.”
Nije mu trebalo mnogo da mu odgovori na to pitanje, kao da
je večno imao taj odgovor u svome umu.
“Znači li to da ne bi voleo da živiš večno?”
“Upravo to mališa, i ko bi uopše to voleo za sebe? Samo neko
ko nije mnogo pametan.”
Nasmejao se Ognjen ali nije rekao zašto, samo je nastavio
partiju sa njime, odigrao je svoj potez.
“Znaš, ima neke istine u tvome odgovoru, ono u vezi proklest-
121
Raketla #2
va.”
“Moj život mi je ispunio sve ono što sam ikada želeo, sve
izuzev one poslednje koja me čeka na kraju, ali i ona će se ostvariti.”
Ilija je o tome pričao pomalo zanesen sa svojim mislima, tako
da nije ni primetio maleni čudni pogled Ognjena. Da je to primetio
možda bi se zamislio oko tih svojih reči.
“Da li si ikada imao razloga da se ispovedaš svešteniku, greh ili
nešto drugo, krivica možda?” Ilija ga je tek sada pogledao.
“Ne znam ko te je naučio tim pitanjima ali ne bi trebalo da se
igraš sa takvim stvarima, još si mlad pa ne razumeš neke stvari.”
“Deca su po tome dosta poznata, umeju da iznenade svojim
pitanjima upravo iz razloga što ih zanima čista istina. Ogovori mi,
hoćeš li?”
Čovek ga samo odmeri pogledom, morao je da mu prizna da je
bio u pravu povodom toga. Deca su zaista umela to.
Nekoliko minuta je razmišljao o svome narednome potezu,
ali ne samo o tome, trebalo je odgovoriti na njegovo pitanje. Neki
delovi prošlosti skoro da su se vratile ispred njegovih očiju. Setio se
nekih stvari za koje je mislio da je davno zaboravio.
“Svi mi nosimo po neki greh, po neki ožiljak na duši, to je
senka koja nas prati gde god hodamo, to je ona žeđ koju osećamo
gde god da smo, ali je nešto sasvim drugo kada to sve treba da
pretočimo u reči.”
“Da, izgleda veoma lako ali u suštini je daleko od toga.”
“Kako ti možeš to da znaš?”
“Samo izvlačim tvoje misli umesto tebe.” Nasmešio se dečak.
“A šta je za tebe večnost, šta je za tebe ispovedanje?”
Sada je došao red na starog Iliju, upitao ga je o istim stvarima
po istom redosledu. Mali Ognjen se izgleda nije bunio.
“Veruje se da je davno u staroj Grčkoj jedan filozof imao od-
govor na to pitanje, uzeo je drveni prut i iscrtao na peščanoj zemlji
broj osam.”
“Hm, zanimljivo. Nisam znao za to.”
“Što se tiče ispovesti znam to da je istina veoma teška za
smrtnike, ali da ume da bude još teža ako je ispunjena bolom.”
“Bol je jedna ljuta guja mali Ognjene, ponekad misliš da si
uspeo da je se oslobodiš ali ponekad je to nešto sasvim drugo.”
Umešao se Ilija, imao je on još par stvari da kaže povodom te teme.
122
“Bol, greh, i krivica su samo različite nijanse jedne jedine istine.”
“Jednom davno negde sam pročitao, istina je samo krhotina
dve priče jednog istog ogledala.” Ognjenu se dopao odgovor Ilije pa
je nastavio sa takvim mudrostima..
“Pod zvezdanom kapom sakrivaju se tajne života i smrti ali
nijedna se ne usuđuje da se pohvali kao najveća kada je u pitanju
smrtnik.”
“Život je samo jedan treptaj večnosti, a onaj delić vremena
kada su te oči smrtnika zatvorene pripada ljubavi koju nikada niko
nije ugledao.”
Ilija je opet bio poslednji...
“Svako od nas poseduje pesčani sat sa vremenom našeg
života, i svi u toj partiji šaha gubimo na kraju od smrti.”
Ilijin pogled se podignu naglo ka tom dečaku kao da ga je
neko probo iglom u dnu leđa, pogledao je Ognjena ledenim strahom.
“Ko si ti?” Pitanje i drhtavi tihi glas, pitanje čijeg se samo od-
govora plašio kao ničega u svome životu.
Dečak nije bežao od tog njegovog pogleda, ali nije ni od nje-
govog pitanja, međutim, na njega je bio red da odigra potez. Spus-
tio je svoj lagani tamni pogled očiju, pokrenuo svoju ruku, a onda
progovorio.
“Šah mat Ilija.”
123
Raketla #2
6.
Noževi zvona iz daljine, isekoše njegov san na hiljadu delića, a

ostatak je progutala Sunčeva svetlost. Otvorio je oči i ugledao svoju
ženu kako mu se smeši sa ispruženim rukama. Trepnuo je bolom
jedne istine koja se sada poigrala sa njime, i svatio da je sam.
Zvono je i dalje besumočno kopalo nevidljive puteve do njega
i dozivalo ga bez milosti. Napokon, ustao je i bosim koracima krenuo
ka glasu koji je uzvikivao njegovo ime. Otvorio ih je bez razmišljanja
o tome da prvo pogleda kroz špijunku. Samo je otvorio ta vrata.
“Hoću da mi obećaš nešto. I ne šalim se sa time.”
Ilija ga samo pogleda a onda se umorno okrete nazad, prešao
je rukom po glavi sa mislima o snu kojeg je malo čas imao. Trenutno
ga nije ni sam Radovan zanimao, osećao je umor.
“Hoćeš li Ilija?” Uporan je Radovan. Ušao je unutra i zatvorio
vrata za sobom kao da je on bio domaćin a ne gost.
“Šta želiš da ti obećam prijatelju moj?”
Izašao mu je u susret Ilija ali samo da bi mu olakšao put do
sledećih njegovih reči koje će neminovno doći.
“Obećaj mi da se nećeš više sretati sa Ognjenom!”
Hladno i bez ikakvog straha u svome glasu samo mu je rekao
ono što je imao, ostao je sa tim rečima kao kamen sa pogledom u
Iliju.
Pravi šok za Radovana je usledio odmah nakon tog njegovog
zahteva, jer tišina sa tonom ravnodušnosti svakako nije bio odgovor
kojem se nadao njegov zabrinuti komšija. Ilija ga samo pogleda
preko svojeg ramena.
“Neću se više sretati sa njime Radovane.”
“Nisi mi obećao. Hoću da mi obećaš.”
Nije želeo da ga tako lako ispusti iz svojih ruku, veoma je bio
uporan u onome što je zahtevao od njega. Ilijin pogled osta nešto
duže u tim očima Radovana, ležao je na svome kauču i gledao ga
kako tamo stoji.
“Obećavam ti da ga neću više videti Radovane, da li bi sada
mogao da me ostaviš, umoran sam i hoću da spavam?”
“Onda u redu, ostavljam te moj dobri druže.” Osmehnuo se
Radovan i brzim koracima izašao iz stana. Zatvorio je ta vrata po
124
drugi put ali sada sa onom istom iskrom veseljaka koju je nosio ceo
svoj život.
Kako je Ilija ostao ponovo sam u svojem stanu, tako se njegov
stari glas još jednom probudio.
“Oprosti mi Radovane...” To je bio šapat reči nošen glasom
duše.
7.
Putnici subine u jutarnjem vozu večnosti, nošeni Sunčevom

svetlosću iza svojih leđa, rastaju se od svoje senke, isčezavaju.
Jutro, Proleće, crvkut ptica, smeh dečurlije, život je oduvek
bio tako predivan kada bi odlazio. Setio se svoje žene koja je davno
umrla, osmehnuo se svojim mislima. Šta bi bilo kada bi ipak pobedio
u poslednjoj partiji šaha, šta bi se tada desilo.
“Znači svo vreme si bio ovde samo zbog mene?”
“A ne, ne moj sebi laskati. Zar se ne sećaš svojih misli od juče
kada si pročitao onaj članak u novinama. Sećaš se?”
Čovek ga pogleda, svatio je šta je hteo da kaže. Odigrao je
svoj naredni potez a zatim odšeta očima ka stepenicama neba.
“Zar nisi mogao da dopustiš onom mladiću još par godina
života?”
“Nemoj misliti da ja odlućujem o tome ko će još živeti a ko
neće, a ni ja prvi ne bi voleo da posedujem takvu moć.”
“Mislim da te razumem.” Reče Ilija iskreno, još uvek mu je
pogled bio zaroblljen u nekoj daljini.
“Hoću nešto da znaš Ilija, i to mislim iskreno.”
“I meni je bilo drago što sam igrao šah sa tobom.”
To je bio trenutak kada su se pogledi jednog ogledala, dva
sveta, dva vremena, dve dimenzije, dodirnuli. I Ilija je svatio da je
nešto duboko u njemu samome jednostavno stalo. Kao da je svo
vreme rešilo da se zaustavi na nekoliko trenutaka.
Večnost se oslobodila pred njegovim očima.
“Gospode Bože.” Jedan glas otrgnu se njegovim mislima.
“Ne brini se za Radovana.”
“I ne brinem se.”
Nenad Šakota
125
Raketla #2
Totem
Čovek u jagnjećoj bundi i šubari na kojoj se nahvatalo inje se
osvrtao. Pažnju mu je privlačio neobičan zvuk. Ne, nije to ništa. Učinilo
mu se. Zabacio je konopljani džak na leđa i nastavio dalje, kroz celac.
Niski Mesec je rasprostro njegovu senku preko neugaženog snega.
Još sat, dva najviše i biće u kući, kod svojih. Dobro je, ova gruda soli će
mu dostati do kraja zime.
Sekira ga je tukla po butini i svedočila da je još tu. Bila je to rat-
na, a ne radna sekira. Iz jednog vremena, koje nije ovo, iz vremena pre
pesama i pre gusala. Nije joj se znala starost, bogato izrezbarene, ali
izlizane držalje od crnog i tvrdog drveta. Neki daleki ded ju je dobio na
dar, kada je branio
Istočne Granice
Zemlje. Sečivo je
kaljeno u Pojasu, a
drvo držalje nigde
drugde nikada
nije video.
Nije želeo
da se ovoliko
zadrži, nije znao
da će ga uhvatiti
mrak... ali nije
očekivao da će
ga Putko ostaviti
ovako. Slomljene
noge, gledao ga
je ljudskim po-
gledom. Nije ga
mogao udariti
sekirom u glavu.
A nije ga mogao
živog ostaviti vuc-
ima. Isekao mu
je venu i gledao
kako boji sneg.
126
Životinja je drhtala i njiskala, a njemu se pesnica gorčine popela u grlo

i stezala ga, da ga uguši. Zima mu je već odnela Stevana i Ljubicu. Sada
ga je ostavio i Putko. Protrljao je zategnuto čelo ispod šubare. Marija
ga čeka i sigurno brine, trebao je biti kući za sunca. Ne ispušta vreteno
i preslicu, ali joj ruke drhte.
Krenu dalje.
Opet onaj zvuk. Jasniji ovaj put. Frktanje konja. Povici ljudi.
On se ispravi. Stajao je na čistini između jela i borova.
Nestvarno, u nevreme i nemesto, ljudi na konjima izjahaše iz
jelove šume.
Turci.
-O-ho! – ljudi su zatezali kolane.
Bili su pijani i raspomamljeni. Vraćali su se iz lova, jer se divljač
videla na jednom od konja. Loviti zimi! Agu je pratilo dvadesetak ljudi
i desetak pasa.
Milutin ih je gledao stežući sekiru.
Svi su se zaustavili, iznenađeni. Magnovenje je prošlo i počeo je
žamor altajskog jezika.
Smeju se.
Ubod u slabine i konji su nagnani u krug oko njega. Sneg je upi-
jao topot. Prema Milutinu poleteše leblebije i semenke. Životinje su
frktale i pušile se i dizale oblake suvog snega.
Prekinuo ih je povik age. Prizvao ih je sebi.
Jedan od njegovih sluga se izdvoji iz gomile i doviknu mu nešto.
-Ne znam turski, čestiti gospodaru.
Osmesi nestadoše.
-Kuda ćeš, Vlaše?
-Kuda bih po noći, u planini? Kući, čestiti gospodaru.
-E, pa ne može. - oči su mu sijale - Dosadilo nam je juriti zverinja.
Mi bi smo da malo
jurimo...Vlahe.
Rekavši to on halaknu i potera konja na Milutina. Koplje, koje je
držao u ruci opasno zasija na mesečini i Turčin u trku pokuša da pro-
bode čoveka. Milutin odskoči, i dok je Turčin projahivao kraj njega, on
sekirom udari konja u tetivu. Životinja sa jahačem i vriskom se strovali
u sneg.
Dvojica drugih poteraše konje.
U nastavku jednog zamaha sekira im prelomi potkolenice.
127
Raketla #2
Posle halaka i njištanja nastade tišina. Samo se stenjanje ran-

jenih ljudi čulo u snegu. Turci su smrknuto gledali u nepokornog Vlaha.
U očima im je stajala smrt.
Marija ga neće dočekati večeras, niti ikad.
Prekrsti se, Milutine.
Pomeni svoje potomke redom da ih duh upamti, da ih čuva. Po-
meni svoje pretke koji gledaju sada, jer ćeš im uskoro doći.
Pomeni najdaljeg pretka koga se sećaš, da dođe, da te spoko-
jnog odvede u senke...
Turci su isukali sablje i lagano dotaknuli petama slabine konja.
A onda se ukopaše.
Srbin je podigao glavu i otvorio usta. Para je izbijala iz njegovih
usta a na vratu mu se pojavile žile i vene izgledalo je kao da urla iz
sveg glasa. Ništa se nije čulo.
Glava mu je pala na grudi, a oči mu se zamutile. Zatim se pono-
vo ispravio.
Ništa se nije desilo, i Turci krenuše prema Milutinu koji je stajao
na sredini čistine.
Odjednom, šuštanje mnogih nogu se začu i kao da je nema
šuma oživela. Ljudi na čistini se počeše osvrtati. U senkama jela upali-
le su se dve žiške, onda još dve, i još dve... i još dve.
Šuma ih je gledala sa nekoliko stotina očiju.
Milutin kleknu i savi glavu.
Prolomi se urlik, kao jauk, i pocepa tišinu noći. Žiške se
pokrenuše. Stotine sivih, mišićavih tela je istrčavalo na čistinu, režući
i zavijajući.
Jauci ljudi se nisu mogli čuti. I nisu trajali dugo.
Milutin podiže glavu. Na snegu su ostale samo kosti, koje su se
pušile. Nije bilo ni krvi. Vukovi su je polizali sa snega. Zamicali su nazad
u šumu. Veliki beli vuk je gledao u Milutina. Milutin mu se pokloni. Vuk
mu priđe i njuškom podiže bradu. Pogledao ga je sjajnim očima, nas-
lonio glavu na jednu, zatim i na drugu stranu. Onda se okrenuo i u tri
skoka nestao u šumi.
Slava vam, preci.
U kući, Mariji je preslica ispala iz ruke.
Goran Stevanović
128
Kada voda spava

Još kada je bio dečak, mome dedi je otac pripovedao o trenutc-
ima kada ‘voda spava’.
Kao prvom preživelom detetu u nizu novorođenčadi koja
pomreše, dedi je na raskršću nadenuto ime Stojan i još kao malom
bilo mu je dozvoljeno skoro sve. Imali su Milenkovići veliko bogatstvo:
njihovo imanje činila su okolna brda, šume, voćnjaci, vinogradi i neko-
liko vodenica... A moj deda je voleo da odlazi u jednu od njih.
Nije mu smetalo da bude sam. Štaviše, voleo je povučenost i
izolovanost u vodenici i koren slatke paprati koja je rasla na stenovi-
tim padinama šume. A u pukotini velike stene, obrasle gustom maho-
vinom, držao je u tajnosti pušku za vreme rata! Često je noćio tamo:
pričao mi je kako je voda pokretala ‘čegrtaljke’ (poredio ih je sa prsti-
ma) koje su se odmereno pomerale i propuštale odredjene količine
zrnevlja, a veliki kamen bi se cele noći okretao i mleo, mleo... Govo-
rio je često kako je mnoge noći proveo tu, u vodenici, uspavan tim
jednoličnim zvukom koji se stalno ponavljao.
Medjutim, dogodilo se da ga je iz sna trgao neki neobičan šum
– ispričao mi je jedne zime. Kada se rasanio, shvatio je da to nije bio
nikakav zvuk, već nedostatak uobičajene buke: vodenični kamen je
stao. Nije se čuo ni žubor vode.
Klepetuše su takodje zamukle. Skočio je sa slame i oslušnuo.
Voda je inače šumno prolazila kroz šuplju bukvu, ali se sada nije čulo
ništa! Vođen radoznalošću jačom od straha izašao je napolje i napipao
ustavu. Ništa!!! Voda je prestala da teče! Onda je postao svestan muk-
le tišine koja se spustila na vodenicu i drveće.
Šuma je noću živa i puna zvukova, sećam se da mi je objas-
nio: sijaset noćnih životinja beži ili lovi i svaki čas nešto šušne, krcne,
začuje se krik noćne ptice ili zov zveri. Ali, Stojan nije čuo ništa, i to ga
je zaprepastilo. Uplašio se, rekao je, jer je na trenutak pomislio da je
ogluveo!
Ali, pažnju mu je privuklo belasanje izmedju debelih, mahovin-
asth stabala bukve. Prišao je bliže.
Ukazao mu se prizor ništa manje nemoguć od zaustavljanja
toka vode! Jedino što se pokretalo u čitavoj šumi bila su dva tela
koje je posmatrao zapanjen momčić, skriven iza debelog stabla,
129
Raketla #2
samo nekoliko metara udaljen od njih: veliku, belu stenu obraslu ma-
hovinom i bršljanom zajahala je bela žena i legla potrbuške na nju,
oslanjajući se dlanovima i savijenim kolenima na travu. Nad njom se
nadvijalo čudovišno veliko telo muškarca. Dok je veštičina koža sa-
blasno svetlela na mesečini, izgledajući belja od kamena pod njom,
on je bio prekriven mrkim krznom. Nazirala se samo koža njegovih
laktova i tabana. Njihovo parenje se odvijalo u mukloj tišini.
Stojan je shvatio da je bolje da ode trenutak pre nego što je
začuo njeno roptanje i njegov urlik. Bilo je to, prema njegovim rečima,
kao da mu je neko izvadio čepove iz ušiju – čepove koji do tada nisu
propustili niti jedan šum. Istog trenutka kada ih je čuo, oni kao da
postadoše svesni njegovog prisustva, jer istovremeno okrenuše glave
u njegovom pravcu!
Krupne, okrugle ženine oči uokvirene divljim, tamnim bičevima
kose, zasijaše na tren fosforescentnim sjajem, a Stojanu se učinilo
da je nazreo keženje dugih, belih zuba iz dubine duguljastog obrisa
mužjakove šiljate glave.
Čini se da je to izgledalo kao da su se u tom trenu dve nespojive
dimenzije ‘preklopile’ na tren ili dva u prostoru, vremenu i zvukom.
U momentu je sve nestalo. Odnosno, nestala je čudovišna slika,
a pojavio se prazan proplanak patiniran blagom svetlošću punog mes-
eca. Vratili su se i zvuci. Voda je ponovo počela da teče.
Probudila se – shvatio je.
Završivši priču, Stojan se tajnovito nasmešio i otvorio vratanca
peći. Na trenutak, učinilo mi se da njegove okrugle oči u susretu sa
svetlošću vatre bljesnuše žutim sjajem, skoro fluorescentnim.
Deda me je jednog leta, za vreme raspusta, odveo u svoj rodni
kraj. Pokazao mi je kuću u kojoj je rođen, brda koja su nekada bila u
vlasništvu njegovog oca. Naučio me je da prepoznam jestivu, slatku
paprat i u velikoj steni otkrio skrivenu pukotinu, koju sama nikada ne
bih naslutila. Davno napuštena staza zbog koje smo, prateći je, morali
da preskačemo stenje i korenje i provlačimo se kroz gustiš, uzdajući
se samo u njegovo sećanje, odvela nas je do ‘njegove’ vodenice.
Još uvek je tamo, oronula i usamljena, utonula u tišinu i duboke
šumske seni. Zaboravljena. Iako je bukva odavno istrulela, voda i dalje
žubori u njenom podnožju.
Do sledećeg spavanja.
Saduša Redžić
130
Iscelitelj
1.
Gledao sam jutros kolonu gde se spušta ka Jerusalemu.
Mnogi su gmizali, onako kljasti, ošugani, poluludi, sa kolenima
na kojima se rane razjapile toliko da vire kosti i zdruzano meso, a
opet, lice im ozareno, nasmejano! I svi se mole Spasitelju za spiranje
greha. Od kad je veliki Boden postao Kralj Jerusalemski, navalilo je
sve što je pokvareno ili blesavo, misleći kako će se moći izvući od Nje-
gova suda! Odbegao sam od Igoa i ostalih osam braće što kao ja nose
mač i krst, jer nisam želeo tragati za zavetnim kovčegom, zakopanim
u podrumima Hrama. Uzaludni su poslovi traženja sitnih parčića lima
na kojima su ucrtani tragovi velike mape, te raštrkani po pustarama
i uvalama međ zmijama, kopamo za novim delićem mozaika, što nas
treba odvesti do blaga.
Moj posao je čuvanje svog ovog licemernog šljama što u
kolonama hrli duž ove, nekad saracenske zemlje. A koga i od kog bra-
niti? Vredi li? Ne vredi. Ne umeju ceniti i nisu iskreni i zlu su podložni.
Moj mir i molitva van sviju koji me okružuju na ovoj pustinji, dovoljni
su mi. Veće društvo od štapa, pera i mastila nije mi potrebno. Noć će
i zvezde će opet gledati na mene, nemo trepćući sa nebeska plašta.
Tako su daleko a čini mi se kako ih mogu štapom obarati.
2.
Nastavljam zapis na novom parčencetu ovčije kože, jer se nešto
zbi čim sam sklopio oči. Jaka buka i zvezda koja je padala, ne gaseći
se poput iskre u nebu, cvilela je i udarila negde ispod peščana brda na
kom zanoćih.
Dok ispisujem ove redove, plamen još suklja iz ogorele rupe,
čadi crnim dimom i smrdi poput onih bara koje videh hodajući po Sve-
toj zemlji, masne vode što bukti kad joj žar prisloniš. Nekakvo komađe
gvožđa crvenelo se unaokolo, crneći pri svom hlađenju na pustinjs-
kom vazduhu. Gorelo je i kad sam stao kružiti unaokolo i našao tra-
gove u pesku. Velike i duboke tragove nalik kravljim, sa trouglom iza,
gde odlaze u daljinu.
Slediću ih.
131
Raketla #2
3.
Sledio sam korake koje neko ostavi preda mnom, tragove krup-
na i teška stvora. Barem dvostruko većeg od mene. Ili nešto nosi ili je
velik.
Primetio sam kako noću svetlucaju, poput stazice se ocrtavaju
u tami i lako ih je videti. Ili je samo meni dato da ih vidim? Doveli su
me do oaze i tu ih izgubih, što zbog trave, a više zbog gomile vuciba-
tina koja je sa karavanom pristigla i zakonačila, hvatajući se za moje
prašnjave halje i celivajući ih. Morao sam se braniti balčakom mača od
njihovih slina i suza kojima su mi kvasili skute. Videli su gde je u daljini
iz koje dođoh prsla zvezda i kako se još vije crn dim, te me drže za
svetca. Kad ih stadoh udarati, arlauknuše gde ja to blagosiljam.
«Jedan udar, jedan blagoslov» - zaurlika jedan starac, kog
oplavih batinama jer je zakačen za me iskao mladost, pošto ima mladu
ženu. Ako je tako, ako je to blagoslov, najbolje je prošla jedna gubava,
kojoj se na licu samo vide rupe gde nekad behu usta i oči. Preplaših
se kako je ubih pošto je odletela nekoliko aršina od mene. Zalud noću
obilazim oko oaze. Ništa. Još gore je što me slede, pa me strah gde su
svojim stopalima pomeli ono što tražim. Moguće kako se, ako je od te
sorte, ukopao u pesak, poput nekih buba što ih imadoh prilike viđati.
4.
Provedoh ova tri dana ne spavajući . Hodočasnici su otišli, tek
kad se napravih da ih napuštam te se zaobilaznim, kružnim putevima,
vratih nazad.
Bdio sam ove noći, gledao u zvezde, sve dok nisam video kako
u daljini svetlucaju tragovi. Ponovo ih sledim. Idem prema onoj zvezdi
koju zovu Severnjača. Pravo prema njoj, ne skrećući. Ne vidim ga u
daljini, mada mi sunce u glavi stvara čudne slike i opsene. Viđam neka
stvorenja, kamile i udaljene pešake, koji kad prilazim, žudan vode, čile
u vazduhu, postaju treperave sene.
Lucifera ne videh. Čak ni kao sen.
5.
Isprva držah gde On hodi na sever onako kao što bi neko
mogao odlučiti ići na zapad, jug ili bilo gde. Ali, on se drži tog puta.
Nekoliko zaselaka prođosmo i nijednom ne svrnu svetlucavi pesak
132
njegovih stopa u njih. Sve dokle se luka nije pojavila. Proveo sam dan
muvajući se po gunguli, prosjacima i lažljivim trgovcima. Ako misli nas-
taviti slediti zvezdu, onda će morati preko vode. Zasigurno neće gde
ima puno sveta. Treba, dakle, tražiti lađu na kojoj će biti ili samo teret
ili barem više robe nego onih koji idu tamo gde su nekad bili. Ko da su
imali rašta i ovde dolaziti. Prodao sam tri zlatne narukvice i od toga
živim, i od toga ću put platiti. Juče je isplovilo sedam lađa Igoovog
bratstva koje nazivaju «templari» i ja danas krećem. Čim završim ovaj
svitak.
6.
Znao sam!
Dva dana pošto se iskrcah u Francuskoj, pošto celivah rodno
tlo, saznadoh gde je stigao brod na kom svi od posade i putnika behu
pomrli! Čak su i brodski pacovi ležali u svojim rupama, nesatrunuti,
nenačeti iako je mornar koji je uplovio vezan za krmu pričao daje to,
ta bolest prepuna otoka, nastupila treći dan po isplovljavanju. Jadan,
bejaše sav u čirevima i plikovima. Umro je pod kamenjem gomile koja
se uplašila gde im donosi kugu. I lađu spališe jer svetlucaše noću,
čudnim, demonskim sjajem. Čak ni kiša hladna i obilna, nije mogla taj
sjaj sprati.
Nakon što se pomolih u kapeli na severnom izlazu, pritegoh
jače konop oko pojasa, namazah mač ovčijim lojem kako bi ga lakše
mogao trgnuti iz kanije i krenuh. Ne vidim zvezde, ali znam dok mi
lapavica koja kida peševe moje rize, bode oči poput trnja, u kom smeru
treba hodati.
7.
Sneg je iznenada stao. Pišem ovo u krčmi mrtvog sela. Tela leže
pod smetovima ili po kućama, nedodirnuta crvima. Svako čeljade, sva-
ki stvor koji je hodio ili vezan u štali bio, ili u toru zatečen, crkao je.
Nekoliko mačaka kojima je dlaka u busenima otpadala, još se teturalo
kad dođoh. Pre zore sam obišao šumarke iznad sela, na severnoj stra-
ni. Svetlucali su. Isto kao što je i svetlucala i tanka skrama sleđenog
snega kroz koji je propadao, vrteći se u krug.
Ðavolje kolo! Ništa drugo!
Ako je i bilo sumnje, sad znam.
133
Raketla #2
8.
Loše mi je. Trnu mi zubi i kosa opada. Po nožnim listovima roje
se plikovi, kao da me plamen oprljio. Ali, znam...
Sotona je! Ne anđeo!
Nisam ja ni Jeremija ni Jezakilj da čekam reči Gospodnje da mi
u usta usadi. On beži od mene jer vera je moja jaka . Kao što je još jaka
moja desnica u kojoj stišćem mač .
Video sam ga!
Ima sjajan oklop bez ijedna pregiba ili šava i u rukama nosi zlat-
nu kutiju koju zna uperiti prema nebu! Kad taj kovčežić promeni boju,
postane plav, spusti ga na zemlju, svu izgaženu od njegova uporna
hoda. Taj oklop svetluca, topi sve oko sebe. Posmatram ga kroz ovo
vlažno granje i korenje na kojima vise ledenice, cvokoćući od zime.
Razvedrilo se. Zvezde padaju i ne gase se. Puštaju čudan zvuk,
nalik vodi koja žubori. Isti zvuk i cvrčanje čuje se od Njegove kutije.
Primetio me je u jedan mah i krenuo prema meni. Lik mu ne vidim.
Samo mu je jedna ruka zasijala užarenim purpurom i ...
I ja sam meso grešno!
Pobegoh, saplićući se sa srcem koje je htede pobeći kroz moj
grkljan. Ali, skupio sam snagu i čekam zoru. Neka on vlada zvezdama
ali videh u kojoj se pećini krije ! Do koje trag svetli vodi. Trag koji odaje
Nečastivog što zvezdama vlada.
Vera je moja jaka. Jaka! Utvrdi me u njoj, Gospode! Snage daj
ovom bolesnom mesu!
I još vere!
...
Od kad je preneseno u Šato Flipoa, telo Svetog Anatola Is-

celitelja, ja koji ga pronađoh u Svetlucavoj pećini, pre tri godine, ne
obratih tad pažnju na štap koji je ležao pored tela Svetiteljevog.
Taj štap, koji je svetlucao noću, kao samo presvetlo telo
neraspadnuto, koje po sebi imaše opekotine i u ruci blagosiljanoj
držalju mača rastopljena sečiva, stoji preda mnom i ja, tek pre tri ne-
delje otkrih kako mu se vrh odvija i gde u njemu stoji osam svitaka
pergamenta sa držaljom zašiljenom i nagravljenom.
Sad, prepisane i sređene, predajem te tekstove arhivu našeg
manastira kao večni pomen i potvrdu legende o borbi Sv. Anatola sa
134
demonskim silama koje

su spržile nekad plodan
kraj i koje su pretvorile
obližnju šumu u ka-
mene direke, a plodno
tlo u pustinju na kojoj
ništa rađalo nije dvade-
set leta a kad poče, ili
beše kužno ili zarazno,
ili se rađalo mnogooko
ili mnogoglavo.
Tako se Luci-
fer svetio mestu gde
je nekad u velikom
prasku ubijen njegov
sluga i gde su zvezde sa
Severnjače dolazile ne
bi li velikoj borbi prisus-
tvovale.
Ali, kao što se zna, Sv. Anatol Iscelitelj nekog kudi, nekog bla-
gosilja.
Onog ko ga vide samo jednom, leči, ozdravljuje mu kraste i po-
pravlja bolove u kostima. One koji mu dosađuju, kažnjava dugim bo-
lovima i živim ranama, svetlucajući noću, neraspadnut.
Mene je kaznio jer ne otkrih na vreme dokaze o njegovoj
veličini. Zato, sad već pogubljene kose, drhtave ruke, gnjecava mesa
koje mi truli i otpada, pokazujući njegovu svetost u neraspadanju,
pišem ove redove. Neka ostanu ovde, sa svitcima koje napisa Sv. Ana-
tol, dok njegovo telo bude nosila velika vojska Imperatora Napoleona
na svoj veliki pohod prema Rusima.
Neka je večna slava Gospodu.
Brat: Negatorio Ignacije
Tihomir Stevanović
135
Raketla #2
Glupi pas
Zvali su ga Ðiđi.
Starac, njegov vlasnik, umro je sam. Jedino je tog psa imao, ako
sam dobro shvatio. Kučence je bilo na pogrebu, sa još šestoro ljudi,
najbližih rođaka i komšija. Bio je to šareni mešanac, nešto veći od pe-
kinezera, duge, oštre dlake koja mu je u pramenovima padala preko
očiju i majušnih šapa. Rominjala je prijatna, sitna kiša. To jest, meni je
prijala, ali je pas bio mokar do gole kože. Verovatno zbog kiše, oku-
pljeni su se brzo razišli, otresajući crne kišobrane pre ulaska u kola.
Stara dama setila se psa i pozvala ga u svoj auto, ali ovaj ju je ignoris-
ao. Gospa je pogledala u nebo, opipala punđu i nestala u automobilu,
ostavivši za sobom jedva primetan oblačić odvratnih, zagušljivih gas-
ova.
Pokušao sam da mu se obratim, ali sirota životinja je bila toliko
utučena smrću gospodara, da me nije primetila. Kiša je sipila celog
dana i cele noći. Pas se nije pomerao. Jedino je, kada se spustila noć,
legao na svežu, mokru humku i spustio njuškicu do blata, povremeno
cvileći. Tu i tamo je ispuštao tužan, dug, zavijajući zvuk iz grla.
Sutradan je ponovo došla žena koja je pozvala psa kod sebe, sa
još dvojicom starijih muškaraca. Položili su cveće na grob i postojali
nekoliko trenutaka u tišini. Kada su pošli, pozvali su mešanca, ali se
on nije pomakao s’ mesta. Glavu nije pomerio, niti uši naćulio. Malo su
se udaljili i nešto se dogovarali. Jedan od njih je prišao psu i pomazio
ga po glavi. Pomilovao ga je još nekoliko puta, a onda je pokušao da
ga povuče za ogrlicu, ali se Ðiđi ukopao u mestu prednjim šapama. Na
kraju je probao da ga podigne i ponese sa sobom ali je mali opasno
zarežao, pa ga je čovek ispustio, a Ðiđi je, onako narogušen, brzo ot-
kasao nazad do humke.
Predveče je došla druga žena. Dugo ga je vabila pilećim
koščicama, milovala po glavi, zvala da joj dođe. Konačno je prikopčala
povodac na njegovu ogrlicu i povukla ga za sobom, ali je Ðiđi počeo
da se kostreši i laje na nju. Kada je shvatila da se uzalud trudi, izvadila
je iz velike, crne torbe činijice sa hranom i vodom i skinula poklopce
sa njih. Stavila ih je pored Ðiđija. Posmatrala ga je neko vreme. On
kao da nije primećivao obrok. Sa žaljenjem je zaklimala glavom, čujno
uzdahnula i otišla.
136
Pas je i sledeće noći bio u dubokoj

tuzi, jecao je, uzdisao, cvileo i povre-
meno zavijao. Duvao je lagani vetar
sa planina i tiho sam šumeo lišćem
iznad sirotog stvorenja. U jednom
trenutku postao je svestan mog
prisustva. Podigao je glavu, pogled-
ao u mesec, pa u mene, odnosno,
moju krošnju. Prošuštao sam da mi
žao njegovog gazde. Ovoga puta
primio je poruku. Prišao je mom
stablu i seo, naslonivši se na mene.
Iako je kora pri mom korenu stara,
debela i ispucala, ja i dalje osećam.
Kada je, naprimer, probijaju insekti,
to doživljavam kao blago golican-
je. Jednom se desilo da je dokoni
mladić nožićem reckao površinu
moje kore: i to sam osetio. A jak osećaj, koji bi ljudi nazvali bolom,
samo malo izmenjen, prošao je na trenutak mojim žilama, kada mi je
ona devojčica polomila granu, klateći se na njoj u toku sahrane. Prija
mi kada detlić izvlači iz mene larve buba. A kada me dodirne neko živo
biće, primam toplotu i ponešto od njegovih misli i osećanja.
Kada se Ðiđi naslonio na mene, osetio sam malu količinu toplote
i nazreo tihe, brze otkucaje malenog, skrhanog srca. Primao sam ta-
lase bola koji su se izlivali iz njegovog majušnog, napaćenog bića. ‘Uh-
vatio’ sam i nešto čega on sam još uvek nije bio svestan, odnosno:
nije bio svestan posledica nečinjenja na koje se odlučio, ali je iz njega
svejedno izbijala čvrsta rešenost.
Pokušao sam da mu odgovorim šaljući mu zauzvrat duboki mir
koji sam stotinama godina upijao živeći na ovom tihom i zaštićenom
mestu. Činilo mi se da je neznatno pomoglo. Pred zoru je zaspao. A
možda je to bila samo klonulost od iscrpljenosti…
Od ljudi koji su dolazili na groblje primao sam različita osećanja:
prvi su iskreno žalili kucu, i još uvek pokušavali da je pridobiju da nešto
pojede ili popije makar malo vode ili mleka, drugi su zavideli preminu-
lom starcu na vernosti njegovog ljubimca, trećima je Ðiđi bio zanim-
ljiv, neki su ga gađali kamenčićima u nameri da mu odvrate pažnju ili
137
Raketla #2
ga navedu na pokret, a bilo ih je i koji su mrzeli malog psa, iz razloga

koji ponekad ni njima samima nisu bili jasni…
Bojao sam se da će noć koja je usledila biti presudna. Osećao
sam da Ðiđi ima povišenu temperaturu. Znao sam koliko je slab, žedan
i izgladneo. Skoro da sam se osećao krivim što sam se onako fino na-
topio prilikom poslednje kiše, a ovaj pas pored mene umreće ako ne
odluči da pije.
Pokušao sam da mu stavim na znanje da nije u obavezi ni pre-
ma starcu, ni prema sebi, ni prema Tvorcu da to učini. Pokušao sam da
mu ukažem na to da je strašno glup, čak i za jednog psa, ako misli da
nastavi tako. Šumeo sam mu o ženki kokera koju dovodi žena u crnini
kada obilazi preminulog muža, dva groba prema zalazećem suncu. I
znam da me je razumeo! Ali nije hteo da odustane. Odlučio je da ode.
Već sam mogao da zamislim osećaj: sićušno telo se lagano
hladi, predajući se toliko željenoj smrti. A onda će doći muve. U rojevi-
ma... Zaista ne volim muve. Mada, nije na meni da se žalim. Šta uopšte
može jedno drvo? Ni da nagovori mešanca da nije vredno umreti zato
što gazde više nema... Tja, kao da su ljudi neka uzvišena sorta, pa se
bez njih ne može?
Međutim, Ðiđi je nekim čudom poživeo. Rano jutrom se
odnekuda pojavilo odrpano, mršavo Ciganče, noseći kartone stisnute
pod prljavom miškom, pevušeći... dok nije ugledao Ðiđija. Stao je i
uputio mu oštar zvižduk, očekujući, valjda, da mu ovaj odmah skoči u
krilo. I gle čuda, mešanac diže glavu! Možda mu je starac zviždao na taj
način? Dečko ispusti kartone na zemlju, priđe mu i poče da ga češka
po glavi. Ðiđi tiho zaskimta i jedva primetno mahnu repom!
Kada mu je deran, pretpostavivši da je voda u činiji ostavljena
za psića (hranu su u toku dana zobali gavranovi, a uveče dokrajčile
lutalice), prineo posudu, Ðiđi se par trenutaka premišljao, a onda
je odlučio da onjuši vodu. U sledećem trenutku je halapljivo laptao,
tresući se celim telom!
Ciganče je odnelo kartone i Ðiđija, noseći ga pod drugom
miškom. Eto! A ja uložih onoliki trud... Ma, šta mi je uopšte trebalo da
se bakćem sa jednim psom, kada se zna da nisu naročito bistri?
Ah! Ponovo samoća. Tišina i mir. Nebo se mrači. Oblaci se
gužvaju. Biće kiše, natopiće se zemlja.
Saduša Redžić
138
Neprijatna obaveza
Debeli, razgranati koreni talasali su preko treseta kao hobot-
nica preko peska. Kada je stiglo do skladišta od šimšira, ono razgrnu
lišće i izvadi gigantsku mačetu neobičnog oblika. Mačeta je bila stara
i sva nazubljena od korišćenja, ali je i dalje bila dobra. Ono odtalasa
nazad do gaja i zašumi glasno krošnjom, a zatim, pošto nije bilo od-
govora, još jednom. Utom iz gaja tromo istalasa još jedno manje biće.
Izraz mu je bio nezadovoljan. Veće biće zašume:
-Hajde da mi pomogneš da se spremamo za zimu.
-Ali, oče, Trešnja je nabavio novo mineralno kamenje, doneo
mu je rođak čak iz drugog područja i zvao me je da dođem!
-Onda požuri da mi pomogneš, što pre počnemo, pre ćemo i
završiti i onda možeš da ideš kod Trešnje.
-Ali, oče…
-Idi po mačetu. Imaš jednu malu u skladištu.
Manje biće zaškripa nevoljno granama i odtalasa. Ubrzo se vra-
ti sa manjom, novijom mačetom. Oba bića krenuše niz padinu. Išli su
često korišćenom stazom, odudarajućom štraftom braon boje u besk-
rajnom zelenilu trave. Ubrzo stigoše do useka u brdu gde se nalazila
139
Raketla #2
gomila grubo nasečenih trupala. Neka su čak bila i cela, sa trunkama

života u sebi.
-Ti seci ova manja - reče veće biće pokazujući granom - i posle
ih nosi i ređaj iza.
Manje biće se tromo odgega, namesti jedno malo truplo i udari
ga mačetom. Nije se raseklo, već se samo mačeta zaglavila na polo-
vini.
-Sad okreni mačetu i udari naopačke - posavetova ga drugo, što
ovo i učini i truplo se raspade na dva dela.
Veće biće je očigledno imalo veće iskustvo u poslu. Udaralo
je jako i precizno, i alatka mu se zaglavljivala samo na najtvrđim ko-
madima. Granama čvrsto obmotanim oko metalne drške, podiglo bi
mačetu visoko, i snažno udarilo dok se truplo ne rasprsne, rasipajući
kapi tečnosi na sve strane. Radili su u tišini, i jedini zvuci su bili fijuk
mačeta i pucanje žila. Manje biće je biralo manje komade: bili su mekši,
a i u slučaju da su bili živi, nisu toliko brzo bežali, ali je posao ipak bio na-
poran i ubrzo mu
rosa prekri listove.
Nije bilo naviklo
na težak rad.
Grane su mu bile
zelene i glatke, a
od grube alatke
su mu se brzo
stvarali čvorovi
iz kojih je tekla
smola. Smoreno
jednoličnim po-
slom, ono upita
veće biće:
-A zašto još
uvek koristimo
ljude kao hranu?
-Zato što su
nam najpogodniji.
Malo biće
udari, iscepa još
neki komad, pa
140
ponovo upita:
-Ali zašto, kad daju najmanje hrane? Mislim, zašto ne koristimo
veštačko đubrivo?
-Proizvodnja veštačkog đubriva je jako skupa. A sem toga, mi
ljude ne plaćamo.
-Ali šta kad nestanu svi?
-To se neće desiti. Ima ih još puno na svetu. I plus se
razmnožavaju.
-Više ih uništavaju nego što se razmnožavaju, tako sam čuo. I
nestaće nekad.
-To neće biti skoro, nemoj da brineš.
Sekli su trupla još neko vreme u tišini. Manje biće s mukom
izvuče sečivo iz jedne deblje lobanje pa reče:
-U nekim većim šumama proizvode veštačko đubrivo na veliko.
I ispadne im jeftinije.
-Da, ali oni imaju postrojenja. A ta postrojenja, i veštačko
đubrivo, uopšte, su opasna. Malo-malo pa čujem o masovnim
smrtonosnim trovanjima.
-To se pre dešavalo, sada vrlo retko. I ne mislim ja na ona hemi-
jska veštačka đubriva, nego na obična, od minerala i izmeta životinja,
toga bar ima beskonačno!
Veće biće samo napravi grimasu korom i bez komentara nas-
tavi da radi.
Manje biće takođe nastavi rad, ali je u sebi mislilo kako je sve to
glupo: njemu su ljudi bili zanimljivi. I tako raznovrsni. Bilo je glupo seći
ih samo za malo hrane, a da i ne pričamo koliko naporno. Puno posla,
malo koristi, plus šteta okolini. Bez veze.
Kora mu je bila sva isprskana krvlju. Ono je otre granom i naslo-
ni se na mačetu da se odmori.
-Dobro je. Sad ih poređaj u rupu.
Ovo je bilo lakši deo, jer je mogao komade da hvata korenima.
On baci prvi tovar u duboku jamu. Zagleda se u dubinu i pomisli: „Tol-
iko godina rastu, a raspašće se za koji dan. Baš bez veze.“
Pavlović Nenad
141
Raketla #2
KENGURSKE HRONIKE
OSVANU JUTRO, LEPO I SUNČANO
Sa juga nije dolazio ni jedan jedini dašak toplog vazduha. Sa

severa se, isto tako, vetar nije mogao očekivati; bilo bi suviše naivno
očekivati ga u ovo doba godine. Na istočnom nebu oblaci su mirovali,
na zapadnom takođe. Mitranović, umoran od čekanja na kontrolnom
punktu jedanaest, upali cigaretu, prethodno ispljunuvši žvaku sa malo
pljuvačke, u prašinu. Bila je to dobra žvaka. Sa ukusom ruzmarina i
ljubičice, podsećala ga je na detinjstvo, na nešto nežno i dlakavo, na
neku malenu vodenu površinu ili tako nešto. Lepo je žvakati... Shvatio
je da je totalno prolupao. A kako i ne bi? Čuči ovde već osamnaest sati,
a kengura nigde.
Leta u Boru mogu biti veoma samotna i tiha kada se kenguri
povuku u svoja prirodna staništa, rudarska okna, i ne izlaze. Čuvari
poput Mitranovića tada nemaju izbora, do da čekaju, puše cigaretu za
cigaretom, žvaću žvake i grickaju leblebije, sve u nadi da će se kenguri
konačno pojaviti. U poslednje vreme, na blagi ali jezoviti užas čuvara,
počele su kolati glasine da kenguri neće izaći ni ovoga leta. Prokopali
su nove tunele, kažu, i izbili sve do Majdanpeka i Aleksinca, i na pravac
autoputa Zaječar-Paraćin-Beograd. Ako se tako nešto zaista i desilo,
Mitranović je znao: zbogom, dragi svete, zbogom devojčice, zbogom
mama i tata. Kenguri ne smeju i neće proći. Neće, dok je Mitranović živ.
Neće, spali im ga majke. Ispljunuo je opušak i stavio još jednu žvaku u
usta. Pod snažnim i odlučnim stiskom vilica, žvaka se skroz deformisa,
i aroma novog “orbit”-a, ukusa ruzmarina i ljubičice razleže se u radiju-
su od nekih petnaestak santimetara. Još jedan zagriz, i pljuvačni soko-
vi krenuše još žešće. A tada, dok su razigrane iglice čkiljavog zalazećeg
sunca bockale kontrolne punktove jedanaest, dvestapet i dvadeset,
vetar se ponovo digao. Najpre tiho. Zatim agresivnije, zahuktalije, up-
ornije. Mitranović poče da vezuje u rep svoju dugu, nemirnu kosu koja
mu je dopirala do pola dupeta. Znao je da vetar nikada ne dolazi sam,
i želeo je da bude pripremljen. Namesti bolje na nos svoje naočare
sa narandžastim staklima. “Lepo je gledati kroz narandžasta stakla.”
pomislio je.
Levo od njega, na nekih pet stotina metara, Aleksandra se
142
vrpoljila u kontrolnom punktu dvestapet. Bila je nova i neiskusna, i

Mitranović se pitao zašto su je oni idioti iz Dekanata uopšte poslali ova-
mo. Bor je bio prva linija vatre, Bor je je bio osnovni i najopasniji front,
Bor je bio najzajebanija i najprljavija rupa Istočne Srbije. Aleksandra
je bila iz Knjaževca, i Bor nije nimalo poznavala. Mitranović se molio
da Aleks, luda mala, ne zasere nešto ovoga puta. Kengure, znao je to,
nije u životu videla. Setno se nasmešio. Setio se kada ga je ispitivala
o tim, za nju novim stvorenjima, o njihovoj visini, težini, veličini. “Oni
su kao koke,” zajebavao ju je “...snažnih bataka, sa crvenim krestama;
samo što nemaju perje.” Voleo je da je zajebava. Prestao je kada mu
je jednom, oborivši ga na zemlju, prosula malo hlorovodonične kise-
line na ruku. Nikada nije ukapirao je li to uradila slučajno ili namerno,
i za svaki slučaj, prestao je da je zeza. Ali sada se valjalo osloboditi tih
prijatnih misli. Najezda obično dolazi sa vetrom.
I zaista, u predivnom sivo-ljubičastom oblaku prašine, najpre
malom kao pahulja snega, a onda sve većem, komplikovanijem i
ljubičastijem, pojavili su se kao furije iz pakla; sjajnih sivih krzna,
šiljastih ušiju i dugih njuški, kenguri su krenuli u nezadrživu navalu.
Bilo ih je kao zvezda na zvezdanom nebu. Bilo ih je mnogo. Bilo ih
je... MNOGO. Mitranoviću se za trenutak zaledi prst na okidaču
teškokalibarskog rafalnog topa. Ali samo za trenutak. Tada se priseti
palmi, cvrčaka, uskih crnih haljina i svih ostalih stvari koje je voleo.
Gornja mu se usna polako uzdiže, otkrivajući, ali tek da se nasluti, par
opasnih, oštrih očnjaka. Kontrolni punkt broj jedanaest pretvori se u
predvorje pakla, a Mitranović u samotnog i oholog đavoljeg apostola
dok je, sa mržnjom iza narandžastih stakala, bljuvao vrelo olovo ka
kengurima. Teškokalibarska zrna kidala su meso, krzno i kosti; furiozni
nalet gubio je na intezitetu, ali ne dovoljno brzo, i ne dovoljno snažno.
Po ko zna koji put u životu, Mitranović oseti grč u stomaku, grč očaja,
straha, i izgubljenosti koja prethodi rezignaciji. Grč koji ga je terao
da poželi da ponovo ima dvadeset i četiri godine, da leži u maminom
naručju i igra se pramenovima njene kose.
Tada, iznad paklene buke i iznad ludačkog štektanja topralje-
za, uzdiže se krik. Panično, okrenuo se u Aleksandrinom pravcu i još
paničnije, zaključio da ima halucinacije; Aleks je mirno sedela usred
reke kengura u trku, držala šoljicu nečega što je podsećalo na kafu,
i ispijala je u sitnim gutljajima, povremeno se nakašljavajući zbog
prašine. Mitranović čvrsto zatvori oči, ponovo ih otvori i nastavi da zuri;
143
Raketla #2
ali ovoga puta nije se videlo ništa od prašine i nadolazećeg sumraka.

Ipak, čuo je pucnjavu i sa njene strane, što ga je umirilo uverivši ga da
ako već ima vizuelne, nema i slušne halucinacije, i što je još važnije, da
je Aleksandra živa. Krik koji je čuo došao je iz pravca punkta dvadeset,
gde je bio stacioniran Bane, malo debelo stvorenje sa bradicom umet-
nika, helankama i lenonkama koje su mu stajale kao piletu sise. Crna
stakla ne mogu nikada zameniti prava, original, narandžasta, obično je
govorio Banetu, što ovom nikad nije smetalo da mu otima devojke is-
pred nosa. Za svoju visinu, imao je nekih stodvadeset kilograma viška,
dakle stošezdeset ukupno, ne naročito razvijen smisao za humor i
izuzetno razvijen osećaj da bude u pogrešno vreme na, za Mitranovića,
pravome mestu. Govorio je brzo, stalno i mnogo, što je devojke držalo
u ubeđenju da ima nešto i da kaže, dok su ostalo odrađivali šarm nje-
gove idiotske bradice i imidž setnog momka sa gitarom, ili je to možda
bila lauta, viola, šta li već, Mitranović se zaista više nije sećao. Snežu
mu je maknuo ispred nosa na rođendanskoj žurci kod Vesne, Vesnu
na rođendanskoj žurci kod male Marije, a malu Mariju na sedeljci kod
velike plave Marije. Veliku plavu Mariju nije ni pokušao da muva, iako
je ona muvala njega, da bi mu zatim bilo pomalo krivo kada je došao
Bane... i smuvao i nju. Onda mu je postalo još malo više krivo, da bi na
kraju poželeo da priđe Banetu i šutne ga u veliko, okruglo dupe. “E
pa,” rekao je sebi, dok je krik u daljini zamirao u njegovoj eustahijevoj
trubi, “izgleda da je debeli konačno našao nekog ko će ga pošteno
šutnuti u dupe.”
Jedna kengurka, sa mališanom u torbi, vešto je izeskivirala
i treći hitac upućen sredini njenog stomaka i ustremila se pravo na
Mitranovića. Rep se kao malj spustio na treći vratni pršljen, izbacujući
ga iz ležista i klešteći nerve. Crnilo je nastupilo posle bolnih pet de-
setinki, tokom kojih je umom prošlo prvih dvadeset i pet godina
Mitranovićevog života. “Nepravda!” pobunio se um, u nekoj vrsti po-
lu-egzistencije, “Svi se zabave gledajući čitave svoje živote, a ja dobi-
jam samo prvih dvadesetpet godina!” da bi se zatim umirilo, dobivši
informaciju da je Mitranović upravo toliko i star. Reka kengura nas-
tavila je da teče, dok je noć polako prekrivala bojište i tri opustošena
punkta, sa gomilom tela oko svakog od njih. Kenguri će nekom vrstom
kolektivne svesti generacijama unapred pamtiti ovaj dan, dan final-
nog proboja i slobode, dan kada su izbili na autoput Zaječar-Paraćin-
Beograd, i dalje, ka Zagrebu, Lajpcigu i Hajdelbergu, da bi konačno
144
okončali vladavinu ljudi na Zemlji. Ali vratimo se našoj priči...

Zora je zatekla Aleksandru opruženu u prašini, sklopljenih
očiju, raščupanu i bez leve potpetice. Gotovo iscepana majica pomalo
je otkrivala njene male, ali simpatične grudi. Magla se uvijala oko nje,
plavičasta i hladna, ostavljajući sitne kapljice kondenzovane vlage po
njenom umornom licu. Bila je živa. Sa puno muke, ustala je, najpre na
kolena, zatim i na obe noge, u manje ili više uspravni položaj. Nesig-
urna na nogama kao dete, oteturala se nekoliko koraka, pala, ponovo
se podigla i ponovo pala, ovoga puta na nos. Osećala se kao da ju
je pregazilo krdo besnih kengura, da bi se zatim prisetila da se up-
ravo to i dogodilo. Uz dosta muke, prešla je nekih pet stotina metara,
preskačući usput mnogobrojne krznene životinje, ili ono što je osta-
lo od njih. Pažnju joj privuče odblesak prvih sunčevih zraka o malu
staklenu površinu. Mali, sjajni komadić narandžastog stakla ležao je
u prašini. Aleksandri je bilo pomalo žao. Uzdahnula je, i uzdah polete
kao lasta, napravi par krugova oko obližnje pojate, i umiri se. Jutro je
bilo lepo i sunčano.
SVAKOG TRENUTKA, HILJADE
“Stvari imaju svoj sopstveni, maleni, nezavisni, emotivni život”,

zaključio je Mitranović posle kraćeg razmišljanja. Sedeo je sam u
mračnoj i praznoj prostoriji, sa barmenom kao jedinim društvom, koji
je za šankom umornim mehaničkim pokretima brisao čaše. “Imati
emotivni život je prokletstvo koliko i blaženstvo”, nastavio je u is-
tom pravcu. “Na vrh brda vrba mrda”, pade mu dalje na pamet, i on,
podigavši obrve i zatvorivši oči, protrlja slepoočnice. Osećao se po-
spanim. Kroz navučene venecijanere mogle su se nazreti sive trake
nadolazeće maglovite zore. Jutro prethodnog dana činilo mu se
eonima daleko. A tog jutra, eonima udaljenog od ove malene, sive,
umorne tačke u vremenu, sećao se da je ustao i skuvao kafu. Na pak-
ovanju je pisalo: pedesetprocentna kvalitetna kafa - dvadeset posto
kukuruza – dvadeset posto leblebija - deset posto kamenčića. Propisi
su po tom pitanju bili jasni, strogi i pravični. Jedan njegov dalji rođak,
poznati proizvođač kafe, uhapšen je i osuđen samo zato što je svoje
kamenčiće reklamirao kao oblutke. Ne treba se kačiti sa zakonom,
zaključio je M.. Ne treba lagati mušterije. i sasvim sigurno, ne treba
imati emotivni život.
145
Raketla #2
Kafa je uzavrela po četvrti put. Naravno, običaj je govorio jasno

- tri puta. No, da li iz nekog inata, bunta, čiste pohlepe i alavosti ili,
jednostavno, iz gluposti, Mitranović je čekao i četvrto ključanje. Sk-
lonio je džezvu sa gasnog plamenika i potražio šoljicu. Pri ruci mu se
našla ona koju je najmanje voleo. Šoljica nije bila ružna. Hell, nije bila
čak ni neugledna. Bila je velika, primamljiva, topla, sa crnim, žutim i
tamno plavim bojama koje su se osvežavajuće i inspirativno prelivale
jedna u drugu. Zašto baš ovu najmanje volim, razmišljao je dok je si-
pao kafu. Šolja je, to mu je kasnije postalo jasno, čula njegove misli.
Dok je srkutao kafu, činilo mu se da čuje škripu porcelana koji se sku-
plja. Činilo mu se da je šolja postala manja, da se nekako povukla u
sebe. Činilo mu se... ali ne, nemoguće, odbacio je te sulude misli, po-
pio kafu, i upravo kada se spremao da vrati šoljicu na svoje mesto,
desilo se. Šoljica je skočila iz njegovih ruku, grotesktno se dvaput pre-
vrnula u vazduhu, i pljoštimice pala, uz tresak i lomnjavu. Rukama koje
su drhtale Mitranović pomilova parčence polomljenog porcelana.
Duboko u svom srcu, znao je da ovo nije moglo biti slučajno. Došlo mu
je da išamara samog sebe. Zbog čega je morao da razmišlja o tome
kako baš nju najmanje voli? Crno, žuto, i tamno plavo... Šta mu je, do
vraga, tu smetalo? Dvadeset sati kasnije, sedeo je u baru, napijao se,
i razmišljao o rečima svog oca. “Sine, da sam pčela, opasno bi mi išao
na ganglije”, običavao mu je govoriti otac. “Ovako, ideš mi na živce.”
Jedna suza skliznu Mitranoviću niz obraz. “Dobri, stari, tata...”, mislio
146
je.
“Dečko, zatvaramo. Moraću da te zamolim da napustiš lo-
kal.” - i barmen krenu prema vratima da zaključa. Njegovo okruglo,
dobroćudno lice posmatralo je jedinog gosta u isčekivanju. “Gospo-
dine!” - prodra se pijano Mitranović. “Gospodine, ja se ne želim tući!”
- i tu polomi flašu crnog Ginisovog piva o sto. Flaša puče, ostavljajući
Mitranovića sa opasnim oružjem u ruci. Malo se razočarao kada je
video da je u flaši, na dnu, još uvek bilo malo ginisa, koji se nestašno
razleteo po prostoriji. Nesigurno je stajao na nogama. “Ganglijaš mi
na idenje!” - drao se dalje. Barmen ga upitno pogleda. Ovakve prizore
viđao je i ranije. Dobro je poznavao ljude, a naročito ljude očajne,
bedne, razočarane, svaki sa svojom mukom i pričom za plakanje.
Dobroćudno se nasmešio, i jagodice na njegovim obrazima poprimiše
okrugli, deda-mrazovski oblik. Oči su mu bile krupne i pomalo vlažne,
ravne u svojoj osnovi i izvijene u lukove sa gornje strane, kao kod lika
iz crtanog filma. Bile su to velike, svetle, nasmejane oči. Nasmešio se
još jednom, i išutirao Mitranovića napolje.
Polako se podigao iz blata. Sivilo zore, teške i maglovite, širilo
se svuda oko njega i u njemu. Elegantnim pokretima poče da otre-
sa blato sa svoje odeće. Šake mu postadoše blatnjave i prljave. Ob-
risa ih o odeću. Pogleda se. Ponovo krenu da obriše blato. Šake mu
postadoše blatnjave i prljave. Krenu da... Odustao je.
U ovom trenutku, u svakom trenutku, hiljadu šoljica se lomi,
mislio je. Hiljade nestaju sa lica zemlje, slomljenih srca, slomljenih
duša, slomljenih tela. Mitranović uzdahnu, i uzdah polete kao lasta,
napravi krug oko obližnje neonske reklame, i umiri se. Jutro je bilo
sivo i tužno.
LOTS OF CREAM, LOTS OF SUGAR
Neki su govorili da je pisanje bilo ono što ga je spasilo i pomo-

glo mu da ne potone još dublje u sjajno crnilo svojih zenica, dobro
sakrivenih iza tri koma osam milimetara debelih stakala lenonki, crnih
kao ugalj. Drugi su smatrali da ga je upravo pisanje i bacalo u očaj bez
povratka – u ludilo izazvano osećajem obligacije prema stvaranju. I on
sam priznavao je da piše samo zato što mora. Bane, jer to je bilo ime
ovog simpatičnog momka, pisao je samo priče. Mrzeo je poeziju. U
ranim danima svoje mladosti, pre nekih pet ili šest godina, pokušao je
147
Raketla #2
da napiše par pesmica. I uspeo je u tome.

Pesme su bile lepe, nežne, mudre i stilski valjano odrađene.
Sledećih par dana Bane se vukao od bandere do bandere, tražeći
zgodna mesta za povraćanje.
“Pesme... nikad više”, režeči je mrmljao tih dana. Na književnim
večerima, u pauzi između dva kolačića i flašice klakera, govorio je svo-
jim poštovaocima, prijateljima i pokojoj gomilici vernih obožavateljki
u belim soknicama: “Ljudi! Pisci priča predstavljaju budućnost spis-
ateljstva! Pesnici, na drugoj strani...” - i tu bi njegove zenice postale
mračnije, i nekako opako sitnije, zlobnije i crnije, i uopšte, gadnije na
jedan vrlo opasan način - “...pesnici, kažem vam, su gomila najobičnijih
pešovana... i pešovanki” dodao je s poštovanjem u glasu, jer ga je
grupa feministkinja u blizini popreko pogledala. Nije želeo da bude
isključiv, i time proglašen za muškog šovinistu. Feministkinje se
umiriše i nastaviše svoj razgovor. “Sve bih ja to u džak, pa u vodu. Da se
ne muče mnogo.” - nastavio je. Iz gomile koja ga je pažljivo slušala, par
pravih pešovana se bojažljivo izdvoji, i krenu polako i oprezno prema
izlazu. Banetova izjava delovala je prilično homofobično i agresivno, a
oni nisu želeli da rizikuju. U gomili je bilo i pesnika, ali njih naravno nije
bilo briga. Krkali su i, naravno, lokali u količinama koje bi sasvim sig-
urno postidele i pneumatsku pumpu za navodnjavanje sa prosečnim
protokom tečnosti od četrnaest i po kubika u sekundi. “...I uopšte
posmatravši” nastavi Bane, “...sa aspekta metafizičke konvergencije
koja... ovaj... pa dobro, devojke, zar vam niko nije rekao da vam te bele
sokne stoje neverovatno idiotski?” Gomilica vernih obožavateljki se
pokunjeno povuče. Bane je mrzeo kada bi mu nešto razbilo koncen-
traciju i omelo tok misli. Reši da potraži nešto zanimljivije. Pogled mu
pade na Mitranovića, njegovog vernog drugara iz dve hiljade bitaka,
koji je na drugom kraju prostorije sedeo sa devojčicom interesantnog
izgleda i nešto joj pričao. Devojčica je imala papilotne u kosi i krupne
okice pomalo sanjivog izgleda, a nosila je farmerke koje su se u vidu
radnog kombinezona završavale (ili počinjale) tregerima. Još uvek sa
flašicom nepopijenog klakera, Bane im se približi.
“...A zašto nosiš papilotne u kosi na književnoj večeri...?” - čuo
je Mitranovića kako pita.”To su šnalice, momče” reče Devojčica.
“A.”
Pauza.
“E, te tvoje okice... Mislim, baš nekako sijkaju, kao dva planin-
148
ska jezera obasjana svetlošću sveće... Ovaj, mesečine.”

Jadničak, pomisli Bane.
Mitranović i Devojčica nešto su ćućorili i gugutali. Bane je pret-
postavljao da će Mitranović svakog trenutka početi da joj recituje
poeziju. Valjalo je spašavati Devojčicu. A valjalo je spašavati i drugara.
Promiskuitet je loš po zdravlje.
Bane raskopča gornji deo trenerke. Škembe ispadoše u svoj
svojoj slavi, a nekoliko metara dalje gomilica vernih obožavateljki
stade da vrišti. Bane pristupi.
“Izvini. Hoćes li da vidiš moju radnu sobu?” - upita.
“Aha.” - rece Devojčica.
Stanje šoka udrvenilo je Mitranovića tek nepunih osamnaest
sekundi. Ipak, preovladala je moć samokontrole, rezultat višegodišnjeg
vežbanja, i on se osvesti. Još dok su se Bane i Devojčica mogli nazirati,
brzo se gubeći u gužvi, Mitranović izvadi mali crni tefter i olovku.
“O-kej... šta je ono rekao? Hoćeš li da vidiš moju... ovaj... ter-
asu?” Iako je čitava ta rabota sa zapisivanjem delovala prilično
patetično, M. je bio voljan da uči od starijih i iskusnijih. Zaboga, pa
niko se naučen nije rodio. Sa novim samopouzdanjem, rešio je da is-
proba novostečeno znanje u praksi. Uočivši simpatičnu devojku u
gomili, koja se od pređašnje razlikovala samo po tome što u nju još
uvek nije stigao da se zaljubi, raskopčao je košulju do kraja i pristupio.
“Ćao.” - rekao je. “Izvini, hoćeš li da vidiš moju... eeee... kuhinju?”
Devojka ga pogleda. “A zašto bih želela da vidim tvoju kuhinju?
Misli, momče, misli. Preznojavao se.
“Tavan? Spavaću sobu? Špajz? Podrum? Kupatilo?” - trudio se.
“Hvala, ali ne hvala.”
Neprijatna pauza.
“Aha. Dobro. Izvini, zove me baka. Moram da idem.”
“Samo ti pohitaj.”
“Znaš kako je - ...”
“Naravno.”
“I tako. Pa, vidimo se.”
“Ćao.”
Mitranović se okrenu da krene. Neko ga sa boka lupi po ra-
menu.
“Zbunjen si mi nešto ovih dana, Mitranoviću.” reče Bane.
“Ma nemam pojma... možda malo.”
149
Raketla #2
“Ili možda malo više. Sredi se, nije to tvoj stil. Hajde, častim
klaker.”
“Ne moraš to da radiš.”
“Taman posla, pa mogu valjda jednom i ja da častim.”
“Ne, mislim - ovo je književno veče. Piće je besplatno.”
“Dobro, onda kafu. Kafa se ne odbija.”
“...”
“Kakvu beše ono piješ...?”
Glasovi su zamirali. Gužva se pretvori u zujanje ljudi izduženih u
nekom beskrajno sporom deformisanju. Boje se pretočiše u sivkasto
zelenu masu. Vazduh je bio vrlo gorak, na jedinstven i neverovatno
zanimljiv način. Bane i Mitranović izgubiše se u svom ovom haosu, ne
obraćajući na njega mnogo pažnje. Iznenada, čitava prostorija je od-
letela u vazduh, jer je neki lukavi gad postavio eksplozivnu napravu
ispod činije punča. No, to već sada i nije bilo toliko važno
KAP VLAGE NA ZIDU
“Nisam siguran da li ću stići do treće”, reče Mitranović. “Tako

je daleko. Mislim, baš nekako... daleko.” Sedeo je za stolom u kantini.
Obe šake držao je položene na stolu. Između njih, dvanaest i po san-
timetara bliže levoj nego desnoj šaci, nalazila se čaša crne tečnosti.
Staklastog pogleda, razočaran, tupo je zurio u nju.
“Moraš.” - glas debeljka sa druge strane stola bio je smiren i
odlučan, mada pomalo odsutan. Pedeset kilograma sala i sto pede-
set kilograma recipročnosti, odokativno su cenili oni koji ga nisu
poznavali. Mitranović je znao da je procenat recipročnosti mnogo veći
od pukih sedamdeset pet posto. “Mnogo, mnogo veći.” – reče glasno.
Bane ga samo pogleda, kao što bi tele pogledalo molekul vazduha
ispred svoje njuškice, i nastavi. “Svi mi... Svi mi radimo stvari koje nam
nisu drage. Ja sam juče morao da izbacim kantu sa ostacima iz kan-
tine. Čoveče... Stvari... STVARI koje sam video u onoj kanti! Mislim...
Koji čovek može...” - i tu zaćuta, blago se stresavši. “Ali, to gradi kara-
kter. Volju. Ličnost. To je dokaz moralne snage.” – zaključio je. “Zato,
pij. Ili hoćeš JA to da popijem?” - i tu se Banetu blago zacakliše svin-
jske okice. Mitranović je bio svestan situacije. Ako dozvoli debelom da
popije i njegov deo, biće to Banetova moralna pobeda. Pobeda volje.
Karaktera. Ličnosti. Svega onoga što Bane nije imao. “Pre ću dozvoli-
ti...” reče Mitranović, “...da mi u bašti zasade paradajz, nego što ću
150
tebi da dam svoju čašu. Nema. Briši. Moja je.”

Tendencija sađenja paradajza po baštama uzimala je sve većeg
maha u vojnom krugu kasarne “Krvoločni ker”, smeštene u podnožju
Tilva Roša. Umesto da sade travu, vojnici su sadili paradajz, zamenjujući
lepotu praktičnošču. Bilo je to “in”. Bilo je to “fensi”. Bilo je to najgore
moguće vređanje dobrog ukusa, za koga je Mitranović smatrao da ga
ima u obilnim količinama, i da tek ponekad zataji. Naravno, grešio je.
Dobrog ukusa imao je mnogo manje, što su njegovi prijatelji, koji su ga
poznavali bolje od svih, dobro znali. Ipak, slagali su se u jednoj stvari:
paradajz u baštama razasutim po kasarni zaista je bio odvratan prizor.
“Samo kečap, drugari, samo kečap” - govorio je on svojim prijateljima,
njima obojici, dok su ovi zamišljeno klimali glavama. Mnogo je voleo
svoje drugare, i grdne je suze proplakao kada su ovi nesrećno stradali
u akciji tamanjenja stabljika paradajza, koju su jedne mračne noći pre-
duzeli na svoju ruku. Počupavši par stabljika, naleteli su na jednu koja
i nije bila paradajz. Bila je to biljka-mesožder. Nalazila se upravo na
Banetovoj parceli. Otada, Mitranović nije imao više prijatelja. Bio je
sam. I što je najgore, nije mogao čak ni da bude ogorčen na Baneta
- pravo čuvanja kućnih ljubimaca, bili oni pirane, škorpije ili ogromne
biljke-mesožderi, bilo je zagarantovano ustavom.
Trgao se iz bolne reminiscencije. Ponovo pogleda debeljka koji
je, nalakćen sa druge strane stola, sedeo zaokupljen sopstvenim mis-
lima. Zatim spusti pogled ka čaši sa crnom tečnošću, i reče: “Hoću in-
travenozno.”
Bane se trže, iznenađen. Polako izvadi crne lenonke i stavi ih
na nos, kao da pokušava da se zaštiti od nekakvog bljeska svetlosti.
“Poslednji put”, reče, “kada si kafu uzimao intravenozno, kidnapovao
si zastavnika, naterao ga da pojede sopstvenu čarapu, iskopao raku,
legao u nju, bezuspešno pokušao sam sebe da zakopaš...”
“Pa, jeste. Kad legnem, ne mogu lopatom da nabacujem zem-
lju, a kad nabacujem zemlju, ja nisam u rupi.”
“Ti si idiot, Mitranoviću. Ali nisam završio. Zatim si se skinuo
go do pojasa, nabrao ruže, i otišao da recituješ poeziju onog tvog,
Leonida Koena ilitivećkako, ispod Aleksandrinog prozora, ubacujući
posle svake strofe “...uzni cvetak, uzni!”
“Pa šta? To je baš bilo romantično.”
“Da li sam spomenuo da si bio go ODOZDO do pojasa?”
“A.”
151
Raketla #2
“A ruže si isčupao iz NJENE bašte.”

“A.”
“Ti si idiot, Mitranoviću.”
Nastupi trenutak tišine.
“Hoću intravenozno.”
Bane napući usne. Razmišljao je nekoliko dugih trenutaka, da
bi na kraju odvratio pogled i slegnuo ramenima. Ličio je na slona koji
je, sat vremena nakon što ga je tane teškokalibarskog topa pogodilo
u čelo, shvatio da je mrtav i lagano pao na zemlju. “Kako hoćeš”, rekao
je, i pružio špric preko stola.
Uzimanje kafe intravenoznim umesto oralnim putem bilo
je zanimacija kojoj su pribegavali samo oni kojima je život ozbiljno
dosadio, oni kojima je čitav kardio-vaskularni sistem (i pola nervnog)
stekao imunitet nakon ozbiljnih mutacija usled pojačanih kosmičkih
zračenja, ili pak oni kod kojih je u pitanju bilo i jedno i drugo. Prvi su
umirali, drugi halucinirali i divljali kao pod dejstvom droge mnogo,
mnogo jače od pukog kofeina, a treći bili razočarani jer su ostajali živi.
Mitranović je spadao u drugu grupu. Sa guštom je ubrizgao cirka de-
set kubnih santimetara kafe koje je prethodno presipao iz svoje čaše
u špric, i počeo da čeka. Čak se i malo obliznuo. Potajno se nadao da
je zastavnik negde u blizini, i pitao se da li živ čovek može da pojede
sopstvenu cokulu. Bane je ustao i izgubio se u nepoznatom pravcu.
Mitranović podiže pogled ka tavanici. Iznad tavanice nalazio se
krov, a iznad krova zvezde. Zavaljen u stolici, opuštenih očnih kapaka,
video je svaku od njih. Sićušne svetlosti su mu namigivale i smejale
mu se, a on se smejao njima. One sitnije su se samo stidljivo kikotale,
a one veće, kao Danica ili Severnjača, smejale su se grohotom, kidale
od smeha i očigledno uživale.
Tada se na vratima kantine pojavi sivo krzneno stvorenje.
Onjuši vazduh, pogleda levo i desno, i doskakuta do Mitranovićevog
stola. Ovaj se još uvek smejao. Kengur započe priču. Pričao je dugo.
Govorio je o dalekim zvezdama na kojima ljudi i kenguri žive kao braća,
i zajedno se smeju. Govorio je o zvezdama koje su providne i šuplje i
krhke, ali beskrajno lepe, i beskrajno plemenite u svojoj lepoti. Govo-
rio je o svetovima zaštićenim od kosmičke radijacije, u kojima niko ne
pije kafu jer ne mora da je pije, ili je pije samo da bi ostao budan - a biti
budan, tvrdio je kengur, biti budan u tim svetovima prelep je osećaj.
Mitranović je napeto slušao sve što mu je njegov novi krzneni drugar
152
govorio. Bio je dirnut. Ni sam nije znao zašto je potegao revolver i

pripucao na njega. Ovaj ga sažaljivo pogleda, ispljunu metke na sto i
odskakuta napolje. “Biće ovo duga noć”, pomisli Mitranović.
***
IZVEŠTAJ DEKANATU KASARNE “KRVOLOČNI KER”, ISTURENOM

POLOŽAJU ČOKA DULKAN REKTORU PITU, ZASTAVNIK DEP ISTURE-
NI POLOŽAJ TILVA ROŠ, DANA DESETOG MESECA MARTA
Poštovani gospodine rektore, žao mi je što vas moram obaves-

titi da se izgredi započeti prekomandom M.-a, vojnika iz reda čuvara,
nastavljaju. U poslednjem incidentu, koji će, kao što ćete uskoro i sami
videti, uključiti i učešće moje ličnosti, vojnik o kome je reč iskazao je
ne samo visok stepen agresije, već i svoju nerazumnu i bandoglavu
infantilnost, koja uveliko prevazilazi granice kretenizma. Najpre je
sve prisutne u kantini četiri sata i osamnaest minuta držao kao ta-
153
Raketla #2
oce. U prvih pola sata govorio je o nekakvim zvezdama i pravio balone

od sapunice, prethodno se popevši na sto. Zatim je i sve ostale, pod
pretnjom revolvera, terao to da čine. Po isteku vremenskog perioda
malopre spomenutog, kao bez glave je izleteo napolje, buncajući o
kojekakvim “kengurima u krugu kasarne”, što je, priznaćete, samo po
sebi apsurdno. Skakao je naokolo i smejao se kao lud, sve do susreta
sa mojom ličnošću. U kratkom monologu koji je usledio, spomenuo
je i mene i Vas, rekavši nešto u stilu “ako vas ni geni ni radijacija nisu
skekali, ne znači da ja neću”, i “ako vas svi vole, ne znači da ja hoću”, i
tome slično. Sa ishodom zahteva koji mi je tada upućen, a koji uključuje
moju levu cokulu, komada jedan, broj čedrdeset tri, radije Vas ne bih
gnjavio. Dotični vojnik je trenutno u pritvoru, gde očekuje suđenje.
Izveštaj gotov. Za domovinu zdužno, jen’ dva, pozdrav.
***
Savijenih kolena, Mitranović je sedeo na vlažnom podu i posma-

trao zidove malene prostorije. Bilo je hladno. Nije osećao ni kolena, ni
prste, niti bilo koji drugi, vitalniji deo tela. Ipak, sa interesovanjem je
posmatrao kap kondenzovane vlage na zidu, koja se polako spremala
da se pokrene i proklizi, i da se istroši i izgubi na tom putu. U sledećem
trenutku, to se i desilo. Bilo je to hrabro sa njene strane, pomisli on.
Sklopio je ruke ispod pazuha, i uvukao glavu u ramena. Postajalo je
hladnije.
PREDEO OSLIKAN BLATOM
“Ne znam da li si... mljam... gžvak...”

Bane je bio zauzet žvakanjem malenog lista eukaliptusa koji
mu je, kako je tvrdio, baba spakovala da ponese kada je bio zadnji put
na selu. U stvari, našao ga je ko zna gde, a Mitranovića je ionako baš
bilo briga. Razmišljao je o blatu.
“...ikada...”
Blato, blato svuda oko nas. Blato koje pljušti sa neba. Blato u
ovom prokletom rovu.
“...osetio... da ti nešto izmiče... vešto se krije svakoga božijeg
dana... a dovoljno je da pogledaš u malo narandžasto svetlo bandere
na bulevaru... ili u zelenu boju lista... ili da čuješ hum vetra... pa da znaš
154
da je tu... onako... i da ti se smeje... priča ti laži lepe kao... kao... i daje

ti obećanja... da je tu... da samo malo iskreneš pogled...”
„Zaveži!“ kaže M. Banetu, i nastavlja da zuri u blato.
Hoću da idem kući.
***
Dan koji je osvanuo kao da nije osvanuo uopšte: bilo je mračno

i modro, sa mestimičnim prelivima sivo-ljubičaste i bledo-plavkaste
boje. U stvari, u tim trenutcima mrakaste zore (ili zorastog mraka,
već u zavisnosti od toga da li bi dotični prizor opisivao optimista ili
pesimista) nebo je bilo jedinstveno u svojoj čudnovatoj gotskoj lepoti,
mračnoj, uzvišenoj, i plemenitoj u svojoj uzvišenosti. Za porodicu na
kampovanju ovo su bili tačno oni trenuci u kojima bi otac izašao iz
šatora, oduševio se, pozvao članove svoje uspavane porodice napolje,
pokušao da sa njima podeli radost nadolazećeg dana, i dobio cokulu u
glavu.
Ernest i Majakovski nisu bili na kampovanju, te stoga nisu u
potpunosti umeli da cene lepotu neba i magiju zore. Bili su u rovu,
do kolena u blatu, i upravo su pokušavali da se sete ukusa prženih
krompirića.
»Nije to BAŠ toliko sofisticirano... Više nešto između kupusa i
sirupa za kašalj... onog finog, sa ukusom maline i mente.«
»Konju bre jedan i majmune neopevani... Nemoj da lupaš, mo-
lim te. Nije ni nalik tome. To je više onako... kako da se izrazim... kao
prženi orasi... ili aleva paprika... samo malo više slano.«
Tuga je bilo slušati ih.
***
A da zapevamo neku? - upita Bane.

Pa može... Ali neku veselu. - zamišljeno kaže M.
***
Nataša je takođe bila u rovu. Nataši je bilo hladno. Nataši je

bilo muka od blata. Nataša je želela da povraća. Ono što nije želela,
bilo je da sluša naklapanja Ernesta i Majakovskog, koji su na njenu ve-
155
Raketla #2
liku žalost sedeli par metara dalje i pričali o tome »da li se plemenita
sorta oh-togdivnog-krompira, tako ukusnog i njam-njam uzvišenog,
može gajiti u sobnim uslovima«, i tome slično.
Zatvorila je oči i prepustila se blagotvornoj terapiji: vizuel-
izacija dva ugljenisana leša sa po pečenim krompirom u ustima joj je
pomagala da lakše progura jutro. Mmmm... A vizuelizacija nje same,
ruke nalakćene na bedro, i druge opuštene pored, sa let-lampom koja
se puši, čak joj je pomogla i da se nasmeši. Kao dar sa neba, kao blaga
letnja kiša u jesenje popodne, kao nešto-lepo-koje-se-prostire-po-
nečemu-jošlepšem-uz-vrlo-lepu-melodiju, njen osmeh se spustio na
predeo oslikan blatom. Nije da ga nije ulepšao... Samo što to niko nije
primetio.
Nataša se prebaci u mislima na vreme kada je bila u gimnazi-
ji, vreme za nju velikih trauma. Gimnazija je bila tradicionalno teško
mesto za fizičko preživljavanje subjekata. Retki pojedinci koji bi je
završili obično bi se prijavljivali na vojnu akademiju, jedini logični ko-
rak posle ovakvog iskustva. Zamke za medvede, strateški i lukavo
postavljane ispred WC-a ili najposećenijih učionica, bile su jedno od
naivnijih iskušenja: učenike su obično više brinule teško oboružane
tetkice i domari, koji su patrolirali obično u paru, i najpre pucali a
156
onda postavljali zamke za medvede. No, Nataša je zaista mrzela nešto

sasvim drugo: činjenicu da su je drugarice zbog mršavosti, vulgarno i
nemaštovito, zvale Pritka za paradajz.
Da joj je neko pričao da će ikada poželeti da se vrati u to vreme,
nasmejala bi mu se, poslala da prošeta, i eventualno iskulira uz par
partija Ne ljuti se čoveče.
***
Majakovski zaklopi knjigu koju je već par sati pokušavao da čita.

Nije išlo: bio je nepismen. Između ostalih stvari, uslov za prijem u vo-
jsku nije obuhvatao ni proveru dioptrije, kosmatosti, visine, kvaliteta
krvi, ili koordinacije pokreta ruku i nogu. Da jeste, Majakovski bi iskre-
no zažalio što nije ćoravi, ćelavi patuljak oboleo od side koji mlatara
rukama i sapliće se o sopstvene noge. »Što ti je život«, zaključi on.
***
Tišinu prekinu strašna dreka. Bane i M. su počeli da pevaju. Pes-

ma se orila kao iz hiljadu grla, živahno i složno. U kakofoniji zvukova
koja vrlo brzo ispuni vazduh poprilično ga osmudivši, kao da se mo-
glo razabrati Banetovo resko kreketanje uz M.-ov poprilično uspešni
pokušaj da stvari učini još gorim.
Majakovski odbaci knjigu i krenu iznervirano da odvezuje per-
tle, ne bi li ih smotao i tako smotane ugurao u uši; Ernest, koji se up-
ravo brijao, poseče se, stade psuti, dobi bolju ideju, baci se na zemlju
i pokuša da se ukopa u blato. Nataša je, u svom rovu, tiho patila.
I tako se, polako i lenjo, još jedan dan privede kraju, a da se niko
nije ni oženio ni udao, niti dobio na lutriji.
Noć dođe i zavede strahovladu. Hiljadu očiju stade vrebati
iz mraka. »Imam osećaj da nas posmatra barem pet stotina okore-
lih gadova«, bio je Natašin komentar na to. »Nemoj da me plašiš«,
prošaputa M tako tiho, da zajeba čak i bubicu koja se svo vreme bunila
i psovala što ju je, sevši, poklopio zadnjicom, ali je, eto, niko nije čuo.
»Ja nisam išao u gimnaziju kao neki.« Ernest i Majakovski su, napeti,
zverali po mraku oko njih, spremni da i na najmanju provokaciju od-
govore udesetostručenim gnevom pravednika. Bane je, zavaljen u
blato, hrkao. Uskoro ućutaše svi izuzev Baneta. Nataša je razmišljala
157
Raketla #2
o ideji da nabavi rolere,

M. o senama što preteći
stadoše promicati pored
njih, a Ernest i Majakovs-
ki o krompirićima. Bane
je sanjao veliku ledenu
palatu prepunu bisera i
obasjanu blještavom ne-
beskom svetlošću, da bi
se konačno manuo glu-
posti i prebacio na stan-
dardne XXX snove.
Senke nepoznatih
stvorenja fantomski
su izranjale i uranjale
u mrak oko njih tokom
čitave noći.
Osvanu jutro.
“Ne znam da li si... ml-
jam... gžvak...”
Bane je bio zauzet
žvakanjem malenog lis-
ta eukaliptusa koji mu
je, kako je tvrdio, baba spakovala da ponese kada je bio zadnji put na
selu. U stvari, našao ga je ko zna gde, a Mitranovića je ionako baš bilo
briga. Razmišljao je o blatu.
“...ikada...”
Blato, blato svuda oko nas. Blato koje pljušti sa neba. Blato u
ovom prokletom rovu.
“...osetio... da ti nešto izmiče... vešto se krije svakoga božijeg
dana... a dovoljno je da pogledaš u malo narandžasto svetlo bandere
na bulevaru... ili u zelenu boju lista... ili da čuješ hum vetra... pa da znaš
da je tu... onako... i da ti se smeje... priča ti laži lepe kao... kao... i daje
ti obećanja... da je tu... da samo malo iskreneš pogled...”
„Zaveži!“ kaže M. Banetu, i nastavlja da zuri u blato.
Miša Mitranovic
158
POSLEDNJA BAJKA
Vitez sporo napreduje uz maglovitu planinu. Oklop mu je
zarđao, škripa svakim korakom koji roni kamen pod stopalom. Mač se
vuče poput raonika za njim, ostavljajući crtu rasečenu u steni. Na vrhu
planine, pod lišajem, kula u kojoj čeka Ona, svilene i duge kose. Krši
prste, pogleduje u bele pramenove koji se sporo razvlače niz strmen,
čekajući kada će on izroniti. Već mu čuje zveket metala i njen život,
zatočenost, dobija smisao. Konja, sa usahlim bedrima, rebrima koja
štrče na sve strane, ostavio je pored izvora. Ne bi izdržao do vrha. Nek
se napoji, čupne koju vlat sa busena, ako li i ona nije gorka kao vazduh,
neka ga sačeka, kao što zna.
Zmaj čuvar, sa plamenom u ždrelu što topi sečivo, zelenom
krljušću što oslepljuje, on koji je poslednja, najopasnija prepreka, leži
u podnožju ogromne stene, tu, odmah kod obedejevilaog ata. Sku-
pljen, repa podvijena pod mršavu telesinu, nije pokušao ni podići
glavu. Samo je pogledao krvnika i sklopio opne na tirkizne zenice.
Iznemogao i gladan u pustinji, nije se mogao pomeriti.
Pomilovavši mu rogove vitez se zagledao u maglu i eto ga, sad
drobi svaki oblutak gvozdenom čizmom prema onoj koja već raspliće
kose i peva.
Kad razbije kapiju, ustrči uz basamake i u naručju spusti lepoti-
cu do podnožja, sve će se desiti kako je i trebalo: Zmaj će se uspraviti,
raširiti šišmišasta krila, bljesnuće mu kopljatsti zubi, vatra zašišatati,
oprljiti mu lice, mač sijati u krvi, zacaktaće zvonko sečivo, propeti at
vrištati...
Sve kao što pričaju.
Samo, prvo da nahrani Zmaja.
Tihomir Stevanović
159
Raketla #2
Majstori
na platnu
160
They Live - Miloš Somborac .................................. 162
Halloween remake - Milan Maksimović ............164
Total Recall - Miloš Somborac ............................. 166
The Mist - Dejan Stojiljković ............................... 167
Twilight - Nevena Mitranić ................................. 170
Watchmen - Željko Obrenović ........................... 173
I am Legend - Marko Mitranić ............................. 176
Cloverfield - Milan Maksimović ......................... 178
Stardust - Nevena Mitranić ................................ 180
161
Raketla #2
They live (Oni žive)

They live je još jedan u nizu dobrih filmova Johna Carpentera,
a baziran je na kratkoj priči „Eight O’Clock in the Morning.“ od Raya
Nelsona iz 1963. godine (film je delimično inspirisan i pričom “Nada”
iz stripa Alien Encounters). George Nada (glumi ga Roddy Piper, koji je
inače profesionalni kečer) je skoro doputovao u Los Anđeles nadajući
se da će tamo pronaći posao. Uspeva da se zaposli kao građevinski
radnik. Ali, kao svakom današnjem tipičnom životu radnika, isplate
jako kasne. Pošto je bez doma, njegov novi ortak sa posla ga pri-
hvata da živi kod njega i to u najsiromašnijem delu grada. Pošto je
on ipak “inteligentni he-man”, primećuje da se nešto čudno dešava.
Velika je ekonomska kriza, uslovi su jako loši, dok se televizijskim
reklamama pokušava građanima skrenuti pažnja. Postoji mala grupa
organizovanih revolucionara, koji pokušavaju da ljudima “otvore oči”.
Buntovnička organizacija je surovo ugušena a George je sve to pos-
matrao, jer sticajem okolnosti, stanuje preko puta. Bio je radoznao pa
je slučajno pronašao neke naočare za sunce, koje su pobunjenici bili
sakrili. Međutim, kada ih je stavio na oči, nije mogao da veruje… Na
mestu jednog reklamnog bilborda zapravo stoji natpis, skrivena poru-
ka “izvršavaj!”. Nastavi ulicom, kad na ćošku, gde je velika reklama za
putovanje na Karibe, piše “ženi se i rađaj decu”. Na novčanicama piše
“Ja sam tvoj Bog”, itd. On ubrzo shvata da živi u totalno kontrolisanom
svetu pomoću podsvesnih poruka, a kasnije otkriva da su elita zapravo
vanzemaljci koji se među ljudima mogu prepoznati jedino naočarima
koje je našao (lica vanzemaljaca su slabo osmišljena: mrtvačke-zombi
glave sa bisernim očima)…
Jedna zabavna, dinamična a istovremeno potresna priča o
potrošačko-korumpiranom vremenu u kome živimo, gde je dan kada
će doći do ekonomskog kolapsa samo pitanje vremena…
Smešna mi je fora, kada razotkriveni političar-vanzemaljac gov-
ori na TV-u na kraju filma: “Sav taj seks i nasilje na ekranu. Dosta mi je.
Režiseri kao što su Romero i Karpenter bi mogli malo da se obuzdaju”
HAHAHA
Još nekoliko odličnih citata:
Jedan od vođa bunt pokreta se obraća na TV-u:
-“Živimo u stanju veštački izazvane svesti koja podseća na san.
162
Majstori na platnu
Ovaj pokret je začet pre osam meseci, kada je mala grupa naučnika
slučajno otkrila da oni šalju signale preko… Raste broj siromašnih. Jed-
nakost rasa i ljudska prava su ukinuti. Stvorili su represivno društvo,
a mi smo njihovi nesvesni saučesnici. Njihova vladavina se zasniva na
poništenju svesnog stanja. Doveli su nas do stanja transa. Postali smo
ravnodušni prema sebi, prema drugima. Interesuje nas jedino sopst-
vena dobit. Shvatite. Na sigurnom su sve dok su skriveni. To im je os-
novni metod opstanka. Da budemo stalno uspavani, sebični. Stalno
drogirani…”
-“Pogledajte u kakvom okruženju
živimo. Ugljen-dioksid, metan, povećani
od 1958. Zemlja se prilagođava. Pret-
varamo našu atmosferu u njihovu. Ko su
oni, i zašto su ovde? Rade za svoj profit.
Slobodno ulaganje. Zemlja je još jedna
planeta u razvoju. Njihov treći Svet. Mi
smo za njih prirodni izvor. Iscrpi planetu
pa pređi na drugu. Žele nas ravnodušne,
bezopasne, drogirane. Mogli bismo biti
kućni ljubimci ili hrana. Ali, ono što u
stvari jesmo, to je marva.”
Jedan od vođa pokreta: “Većina
pandura su ljudi. Rečeno im je da smo ko-
munisti koji hoće da sruše vladu. A neke
su zavrbovali. Nude bogatstvo i moć.”
George Nada: “Hoćeš da kažeš da
im se ljudi pridružuju?”
Jedan od vođa pokreta: “Mnogi se prodaju bez razmišljanja.
Onda, odjednom: unapredjenje. Raste račun u banci, kupe nova kola,
kuću…Savršeno, zar ne? Sve se radi za bogatstvo.”
Godina: 1988
Režija: John Carpenter
Uloge: Roddy Piper, Keith David (glumio u „The thing“)
Žanr: akcioni/futuristićki/SF
Trajanje: 93 min
Miloš Somborac
163
Raketla #2
Halloween remake
Zar je moralo ovako da bude?
Znate svi ko je Rob Zombie? Ja sam se kao vrlo mlad upoznao
sa njegovom muzikom, pre nego što je otišao u solo vode, svirao je
u meni jednom od najboljih američkih rock senzacija, bendu ”White
Zombie”. Onda je negde u sred frke, svaki drugi američki film imao
neku od verzija Zombie-jeve pesme ”Dragula”. Posle toga, Zombie
je najavio odlazak u filmske vode i snimio dva horora koji predvode
modernu američku generaciju - ”House of 1000 Corpses” i ”The Dev-
il’s Rejects”. Neću ovde pričati o njegovim samostalnim ostvarenjima,
ali o skrnavljenju remekdela Johna Carpentera – imam par stvari da
kažem.
Prvo, muka mi je gledati kako se skrnave dela zbog kojih ja
dandanas ne smem zaspati u mraku kad sam sam kući. Sećam se kad
sam gledao originalni Halloween - lik Michael Myers-a mi nije izlazio iz
glave. Bio sam klinac, uplašen i stvarno duboko u meni se rodio strah
od čoveka koji je predstavljen kao čisto zlo. Nažalost, u novom filmu
Michael Myers je otelotvorenje čistog cirkusa.
Rob Zombie se prihvatio misije koje se nije trebao prihvatiti
niko, pa po mom mišljenju, ni Carpenter. Objašnjavanje ljubiteljima
horrora zašto je Michael Myers postao ozloglašeni ubica… Ne znam
hoće li se neko složiti sa mnom…NE INTERESUJE NAS! Jednostavno,
Zombie je uništio mistiku oko lika sa sablasnom belom maskom. Ne,
nije me apsolutno interesovalo da je Michael Myers kao mali slušao
Kiss, ubijao mačke, da mu je mama striptizeta, starija sestra nimfo-
manka, a očuh manijakalna pijandura koja je Michaela zlostavljala na
mentalnoj bazi i nazivala ga svaka dva minuta ”peškirićem”.
164
Majstori na platnu
Da vam ne ispričam radnju od početka do kraja, reći ću samo

da je u ovom filmu Michael Myers predstavljen kao emo klinac koji
ima problema sa samopouzdanjem (”volim maske, jer skrivaju moje
ružno lice”, reče Myers) koji pukne, izmasakrira celu porodicu, bude
zatvoren 15 godina u mentalnoj instituciji, a onda pobegne, i vraća se
u Haddonfield da pronađe svoju mlađu sestru.
Prva stvar: Donald Pleasance je originalni Samuel Loomis, i za
mene lično jedino lice koje je moglo glumiti lik Michael-ovog doktora
i čoveka koji je savršeno kako svojim glasom, tako i facijalnom ekspre-
sijom znao opisati šta je Michael Myers. Nemam ništa protiv Malcolm
McDowella, ali Donalda niko ne može zameniti!
Druga stvar: Michael Myers nema iskrzanu, modernu, SLIP-
KNOT masku. Ima belu, sablasnu masku od koje se ledi krv u žilama,
masku koja ČISTOM ZLU daje ljudski oblik. I otkad Michael Myers ima
dugu kosu? Ma otkad liči na Corey Taylora iz Slipknota???
Treća stvar: Michael Myers NE PRIČA! Michael Myers UBIJA.
Nema psihologije. On je ubica. Ko mu stane na put, ne može pobeći.
Osim Laurie Strode (Jamie Lee Curtis)!
Četvrta stvar: Nemojte mi prodavati novi film sa Michael My-
ersom tako što ćete u film staviti gomilu sisa, i žena koje umiru u sek-
sualnoj ekstazi. To nije strašno. Žene
treba da umru u agoniji (autor teksta
nema ništa protiv žena). Istraumi-
rane. Sve žrtve treba da umru tako.
Rob Zombie me je ozbiljno na-
ljutio. Stvarno. Ovakav shit od njega
nisam očekivao, mislio sam da će bar
malo sačuvati one strašne atmosfere
iz prvog dela. Nisu pomogli ni Dan-
ny Trejo, a ni legendarni Ken Foree
(Dawn of The Dead), iako su savršeno
odigrali svoje male, sitne uloge.
Preporuka?!?
NE GLEDATI! (verujte, neće
vam biti dobro nikako! I ja žalim što
sam gledao.)
Milan Maksimović
165
Raketla #2
Total recall (1990)

Na početku ovog, može se slobodno reći, klasika SF-a, naš glav-
ni junak Douglas Quaid (koga glumi Arnold Schwarzenegger) se budi
iz košmara (koji mu se u poslednje vreme javlja svake noći) u kome se
on nalazi na Marsu. Živi tipičnim, ugodnim i “bezbrižnim” životom: on
je fizički radnik na građevini, ima lepu ženu (seksipilna Šeron Stone),
još lepšu kuću u kojoj ne nedostaje ni jedna poslednja reč tehnike:
sve je “na dugme” a on i njegova draga mogu u svakom momentu zi-
dove svojih prostorija pretvoriti u bilo koji predeo (virtuelna soba).
Dešavanje je u dalekoj budućnosti (2084.), ljudi su već počeli da nasel-
javaju Mars. Međutim, nije sve tako idealno: nešto je krenulo loše pa
je došlo do pobune mutanata, odnosno žrtava nedostatka dovoljne
količine kiseonika. Tako da je građanski rat na planeti Mars na pomo-
lu.
Naš junak, kako i dolikuje “dobrom” pokloniku potrošačkog
načina života, prati televiziju i reklame koje se vrte. Međutim, jednom
će, na putu kući, primetiti nešto posebno: agenciju “Recall” koja pro-
daje “lažna sećanja” što ga je odmah zaintrigiralo. Ubrzo je to i učinio.
Odlazi u agenciju da mu naprave tretman (izabrao je da kupi avanturu
na Marsu). Ali, u toku tretmana se nešto otrglo kontroli i on shvata
da nije Quaid već neko drugi i da ono što sanja svake noći nije san već
potisnuta sećanja koja su, oni koji su mu sve ovo i smestili, mislili da su
mu uspešno obrisali. Da li će Quade uspeti da pronađe svoj pravi iden-
titet ili je možda “izabran” za nešto mnogo veće, pogledajte u filmu.
Mada, sumnjam da neko nije gledao ovaj film.
Film je dobar i pored standardno slabe glume Švarcija. Baziran
je na kratkoj priči Phillip K. Dicka “We can remember it for you whole-
sale”. Film je režirao Paul Verhoeven, poznat po režijama Robocopa,
Basic Instincta i Screama. Film je dobio oskara za specijalne efekte.
Godina: 1990
Režija: Paul Verhoeven
Uloge: Arnold Schwarzenegger, Sharon Stone
Žanr: SF/akcija
Trajanje: 113 min
Miloš Somborac
166
Majstori na platnu
Pejzaži u Izmaglici
Ne zanima svakoga odakle dolaze kratke priče, i to je savršeno razum-
ljivo - ne morate da shvatate motor sa unutrašnjim sagorevanjem da
biste vozili kola, niti morate da znate za okolnosti vezane za pravljenje
priče da biste iz nje izvukli nešto zadovoljstva.
Iz beleške Stivena Kinga za novelu “Izmaglica”
Iako su mnogi skloni da mis-

le kako je “Izmaglica” (The Mist)
najkraći Kingov roman, istina je
da se, u stvari, radi o obimnoj nov-
eli koju je majstor horora napisao
davne 1976. za antologiju “Mračne
sile” na nagovor svog agenta Kir-
bija MekKolija.
Frenk Darabont se odavno
nosio mišlju da ekranizuje ovo
delo, naime, želeo je da to bude
njegov rediteljski debi. Ali, umesto
jedne Kingove novele, on je ekrani-
zovao drugu - “Rita Hejvort i isku-
pljenje u Šošenku”, pretočivši je u
sjajan film.
Zanimljivo je da je “Izmaglica”,
u neku ruku, zaokruživanje trilogi-
je “zatvorskih filmova” jer, sledeći
veoma uspešnu “Zelenu milju”, ona govori o ljudima sabijenim među
zidove, u zatvoren prostor, o njihovim strahovima, slabostima, parano-
ji i (ne)upućenosti jednih na druge. Ovo vivisekciranje ljudske psihe
(kome je King kao pisac i te kako sklon) Darabont znalački prenosi
na veliko platno, daleko bolje od mnogih njegovih kolega koji su se
izblamirali neuspešnim adaptacijama Kingovih dela. Tako smo i dobi-
li “Izmaglicu”, koja je, za razliku od prethodna dva filma, čistokrvni
horor, rađen u maniru starih filmova B-produkcije na kojima je sam
pisac odrastao gledajući ih kao klinac u drajv-in bioskopima.
Iako je “Izmaglica” imala čak tri puta manji budžet od “Zelene
167
Raketla #2
milje”, ni u jednom kadru film ne deluje kao pop-corn zanimacija za

instant plašenje i instant-zaborav. Na vizuelnom planu, Darabont nas-
tupa iskusno, moglo bi se reći i pomalo podmuklo, gradeći mračnu at-
mosferu umotanu u izmaglicu koja je zatekla obične ljude u neobičnoj
situaciji, opet, na običnom mestu - u supermarketu. Izmaglica boje
srebra došla je preko jezera, u jedno jutro nakon oluje, baš u trenutku
kada je Majkl Drajton (u tumačenju sjajnog Tomasa Džejna) završavao
svoju novu sliku - svojevrstan Darabontov omaž Kingu i njegovom
serijalu “Mračna Kula”. Ono što sledi je horor sa zapletom tipičnim za
palp-romane iz šezdesetih: vojni eksperiment u obližnjoj bazi polazi
naopako, iz nepoznate dimenzije dolaze bića užasnija od same smrti,
mala grupa ljudi u bezizlaznoj situaciji počinje da se pretvara u sliku
čitavog čovečanstva, otuđenog, sebičnog, poluludog od straha.
I tu se Darabont uzdiže iznad literarnog predloška koji se u
svojoj poslednjoj trećini vratio palp-korenima u neubedljivoj završnici
bez smisla. Pre svega, on se skoncetrisao na same ljude, i čudovišta
koja oni kriju u sebi (a imena tih čudovišta su poznata: kukavičluk,
egoizam, zavist, fanatizam, glupost...), a ne na ona prava koja kidišu
iz izmaglice. Sam posao olakšala mu je fenomenalna ekipa epizodista,
od kojih su mnogi glumili u njegovim prethodnim filmovima. S druge
strane, Tomas Džejn, kao tumač glavne uloge, odradio je sjajan posao
i mnogi će biti iznenađeni ubedljivošću i emocionalnim nabojem nje-
gove glume, prosto je neverovatna njegova moć transformacije, tol-
168
Majstori na platnu
iko da na momente ne verujete da je taj isti čovek igrao strip heroja

Panišera, bejzbol legendu Mikija Mentla i južnoafričkog razbojnika
Andrea Standera. Uz njega, svakako najbolje glumačko ostvarenje
dala je Marša Gej Harden, kao gospođica Karmodi, religijski fanatik,
starozavetnog tipa, tako omiljen motiv u Kingovom spisateljskom
opusu.
Ipak, najveći utisak ostavlja poslednja četvrtina filma gde se
Darabont otrgao od fabule Kingove novele i uradio sopstveni kraj.
Hrabro, sumanuto i maltene genijalno. Dok automobil sa preživelima
iz supermarketa klizi kroz avetinjske predele prkrivene izmaglicom,
te jezive scene još jezivijim čini glas Lize Žerard koja peva antologi-
jsku numeru “The Host Of Seraphim” kultnog benda Dead Can Dance
(čiji je Darabont fan) i stvara jedan od najupečatljivijih momenata
ovogodišnje holivudske filmske produkcije. Nakon toga, sledi kraj u
kome se Darabont drznuo da nadvisi samog majstora Kinga i na taj
način osrednju novelu napisanu pre više od trideset godina pretvori u
verovatno najbolji horor-film godine.
Scenario: Frank Darabont

Režija: Frank Darabont
Glavne uloge: Thomas Jane, Marcia Gay Harden, Toby Jones, Andre
Braughe.
Žanr: horor/adaptacija/drama
Proizvodnja: SAD, 2007.
Trajanje: 125 min.
Dejan Stojiljković
169
Raketla #2
TWILIGHT
“Nikad nisam razmišljala o tome kako ću umreti, ali umreti na mestu
koje voliš izgleda kao dobar način za odlazak...”
Bela Svon, mlada i neobična devojka koja je uvek bila drugačija

od svojih vršnjakinja, prinuđena je da promeni svoje životno okruženje.
Majka joj se preudala i odselila sa novim mužem, te Bela odlazi da živi
kod oca. Promene koje su nastupile u njenoj svakodnevnici - novi ljudi,
nova kuća, nova škola - za Belu su izgledale potpuno nevažne i pre-
mostive. Sve dok nije upoznala Edvarda Kolina.
Edvard je jedan od onih ljudi kojima prosto na čelu piše da su
„jedan u milion“, posebni, nestvarni, ali i da postoji nešto u njima što
bi trebalo da vas zadrži na bezbednoj udaljenosti. Bela nije bila jedna
od onih koji jure za nevoljama ali sudbina joj je smestila tako da na
časovima biologije jedino slobodno mesto bude upravo pored Edvar-
da. Naizgled, ono što se dešavalo u početku teško da se može nazvati
ljubavlju na prvi pogled - pogotovu kada uzmemo u obzir činjenicu
da su posle prvog časa oboje pohrlili da se odjave sa biologije i uzmu
da uče bilo šta drugo, a kad si toliko očajan da bi bio spreman da
se bakćeš i sa kvantnom fizikom samo da ne bi morao da sediš kraj
određene osobe, sasvim je očigledno da ljubav malo šta ima sa tim.
Doduše, sudbina je bila uporna i nije bilo zamene za biologiju, tako da
su bili prinuđeni da sede zajedno još neko vreme. Nekoliko časova Ed-
170
Majstori na platnu
vard se nije pojavljivao, na Belinu žalost, jer je taman donela odluku

da porazgovara sa njim ne bi li saznala šta on to ima protiv nje. Ali ni to
nije trajalo doveka - Edvard se vraća u školu i, šta više, postaje prijatan
prema Beli. Započinje razgovor i to sa očiglednim uloženim trudom
da bude što ljubazniji, kao da se ništa pre nije dešavalo. Belu, koja je
već i po samoj svojoj prirodi dovoljno nesigurna i zbunjena, ovo zbun-
juje još više, i ona odlučuje da sazna što više odgovora na pitanje Ed-
vardove kompletne pojave, ukljućujući i njegovo misteriozno poreklo,
njegovu uvrnutu porodicu, njegovu boju očiju koja kao da se menja
na krajnje čudan način, hladnoću njegove kože, i šta je to što mu daje
iznenađujuću snagu i brzinu, uzevši u obzir ne samo njegove godine,
već i činjenicu da je on ljudsko biće.
I kao da misterija nije bilo dovoljno, u to vreme počinje da se
odigrava neobjašnjiva serija ubistava u tom malom gradu. Jedino
objašnjenje je da su sve žrtve stradale od nekakve čudne životinje
koja hara okolinom. Mada, pitanje je kakva to životinja pije krv svojim
žrtvama, pojavljuje se iznenada, bez da ju je iko video ili čuo, i pritom
ostavlja ljudske otiske stopala za sobom? I ima li ona ikakve veze sa
troje čudnih ljudi koji se od skora motaju oko grada?
Film „Sumrak“ rađen je po istoimenoj knjizi spisateljke Stefani

Mejer, koja je zasluženo stekla veliku popularnost ovim svojim delom.
Uprkos popularnosti, knjiga još uvek nije prevedena na naš jezik, nara-
vno, šta ste i očekivali, ali možemo se nadati da će popularnost samog
filma poterati i neku od naših izdavačkih kuća da se dočepa ovog dela i
učini ga dostupnim i za naš narod. Nikako ne bismo smeli da ostanemo
uskraćeni za ovakvo delo, tim pre, što je tematika vampirska, a zna se
da je reč „vampir“ srpskog porekla, tako da... Ok, malo sam se zanela.
171
Raketla #2
Da se vratim na temu. Ekranizacija ovog dela vođena je mudrom ru-

kom rediteljke Ketrin Hardvik. Zanimljivo je da je priču osmislila jedna
žena, a film realizovala druga osoba, isto ženskog pola. Možda baš
zato cela ova priča i ima tu neku posebnu, romantičnu atmosferu
od početka do kraja, koja na momente - oprostite što ću to reči, bez
uvrede, „nothing personal, it’s just buisness“ i ti fazoni – prelazi i u
blagu patetiku, ali to je skoro sasvim zanemarljivo. Lično smatram da
je ovaj film super odrađen, mada bih se složila sa jednim kolegom sa
foruma koji je izjavio da su specijalni efekti prilično neprirodni, stvar-
no malo bodu oči, mislim kad gledate kako Edvard trči, kroz glavu
vam prvo prođe: „Wtf?!“, pa tek onda: „Aha. On trči.“. Što se glumačke
ekipe tiče, ja sam zadovoljna. Smatram da su svi glumci odlično obavili
svoj posao, i pogotovu pohvaljujem izdržljivost cele vampirske post-
ave. Ja lično, ne znam kako bih podnela onoliko kila belog pudera na
licu. Šalu na stranu, svi su se dobro pokazali. Meni se naročito dopala
Kristin Stjuart, koja glumi Belu; nekako je osvežavajuća u odnosu na
ostale holivudske glumice njenih godina - nije plava, nije ni kvarco-
vana, nema prenaglašenu mimiku ili gestikulaciju i ima jako prijatan
glas za slušanje. Takođe bih da spomenem da, iako su se mnogi fanovi
knjige bunili, Robert Petinson, koji glumi Edvarda, pokazao se kao
zaista odgovarajuć za ovu ulogu, šta više, ne bih mogla da zamislim
nikog drugog na njegovom mestu.
I da, muzika iz filma je fenomenalna, do sad još nisam čula nik-
oga da se na nju požalio, dopala se čak i onima kojima se sam film nije
svideo. Na kraju, kad se sve sabere i oduzme, film je jako simpatičan,
netipičan, i preporučila bih svima da ga odgledaju jer je zaista pogo-
dan i za one koji u filmu traže samo način da prekrate vreme, i za one
koji od filma očekuju da im u dan unese dozu avanture i napetosti,
ali i za one kojima je potrebno opuštanje i privremeno zaokupljivanje
misli.
Sad svi na izvršenje svete dužnosti, trkom po film, kokice i os-

talo što uz to ide, i uživajte u gledanju. ;)
Nevena Mitranić
172
WATCHMEN
Za nekoga ko se smatra velikim fanom TV-serije Lost, a opet
čeka finale pete sezone pre nego što će je pogledati, mogu se sma-
trati strpljivim čovekom. Ipak, ta vrlina nije me omela da Watchmen
pogledam neposredno po njegovoj premijeri, naravno na bioskopskoj
kopiji. Za blokbaster tog tipa trebalo bi da mi je barem «loš» snimak
umanjio uživanje, međutim, da odmah otkrijem – nije! Film je savršen.
Watchmen, najznačajnije delo najznačajnijeg strip-scenariste
ikad, priča je o penzionisanoj grupi retro-superheroja, koji – nakon što
su im sve prvobitne ideje, koje su ih i okupile, otišle u k***c, a velikim
delom i pod pritiskom vlade – reše da helanke i kukuljice okače o klin.
Nakon ubistva jednog od njih, Komedijaša, i pod pretnjom nuklearnog
rata, rasturena banda se bojažljivo, delom i nesvesno, ponovo oku-
plja. Ne zaboravimo Roršaha, koji je rekao svoje «Nikada!» i, zapravo,
nikad nije ni prestao sa borbom protiv kriminala.
Komedijaševa smrt nije kraj. Jednom za drugim, neko smešta
penzionisanim superherojima: Roršaha strpa u zatvor gde ga čekaju
svi oni koje je on prethodno smestio iza rešetaka; Dr. Menhetn, pod
optužbom da je svojim radioaktivnim telom prouzrokovao karcinom
bliskim ljudima, svojevoljno se povlači na Mars. Ali, zašto? Zašto sad?
Nakon svih tih godina, kad gotovo da su svi zaboravili dane slave
maskiranih osvetnika.
Watchmen (strip), ispripovedan je maestralno: nizom paralel-
nih tokova, priča u pričama, stripova u stripovima, odlomaka iz novi-
173
Raketla #2
na, dnevnika, proznih tekstova, sa lažnima reklamama, biografijama...

Briga o detaljima dovedena je do vrhunca. Mur je uspeo sve: da ispriča
uzbudljivu priču (čija kičma je noar), kritikuje politiku, izvrši dekon-
strukciju superheroja, da omaž palp junacima novinskog stripa, iznese
viziju alternativne stvarnosti, ugradi čak i melodramske elemente,
postvijetnamsku depresiju.... Prenese svoju pesimističnu viziju au-
todestruktivne sudbine ljudske vrste.
Nimalo lak zadatak za ekranizaciju? Pa i nije. Prava za film
odavno su bila otkupljena a od režiserske stolice odustalo je niz faca
(među kojima i Teri Gilijam). Lično sam bio uz pesimiste koji su verovali
da film nikad neće biti snimljen, a da je tako verovatno i bolje.
Rulet se zaustavio na Zeku Snajderu, režiseru rimejka kult-
nog Romerovog zombi filma Dawn of the Dead. Zek nam je potom
isporučio i 300, palpičnu viziju bitke kod Termopilskog klanca (po
stripu Frenka Milera). Koliko god mnogi pljuvali pomenuti film, zabo-
ravljaju da ni sam strip nije baš Milerova «lična karta» (meni je čak
film i bolji) i da je lovljenje faktografskih grešaka i nelogičnosti u tako
ličnoj i palp obradi – besmisleno.
Međutim, to što Snajderu retko ko da je osporio je vizuelni
identitet koji se može meriti sa masterpisom kakav je Heroj: breath-
taking scene, sa obiljem matriksovskih usporenih snimaka (od kojih,
opet, neki šize; a Snajder hoće da se sve vidi.), ili momenata kad se
slika u potpunosti zamrzne... da bi krenula dalje.
Još otkad je Snajder umešao prste u realizaciju filma, bilo je
jasno da će se držati plota (kao pijan plota) i da će što je manje moguće
odstupati od predloška. Gledao sam intervju u kom se, gotovo suznih
očiju, pravdao zašto i strip u stripu (film u filmu?) o Crnom jedrenjaku,
ne može da uglavi u film od dva i po sata.
Ne mari. Snajder je zadržao sve što je bitno (gotovo da je sve
zadržao!!!), blago izmenio kraj (ali ne i smisao) i isporučio nam film koji
će se iznova i iznova gledati.
174
Majstori na platnu
Paralela sa Lost, na početku teksta, nije bila tek nasumična:

Lindelof (jedan od tvoraca i scenarista Losta koji se mini-serijalom
Ultimate Wolverine Vs. Hulk i u stripu dokazao kao talentovani sce-
narista) veliki je fan Alana Mura pa je i seriju postavio na temeljima
Watchmena: brojni fleš-bekovi, pripovedanje napred-nazad, briga o
detaljima, slojevitost, višeznačnost...
Opet, Lost je, zasigurno, znatno pitkiji od Watchmena i tu leži
jedina moja briga: koliko će se ovaj film dopasti ljudima koji sa stripom
(i samom estetikom) nisu upoznati? Da li će razumeti (imati strpljen-
ja) da isprate sva ta brojna sečenja narativa. Da li će zadržati nit? Ne
znam, nisam objektivan.
Alan Mur će, naravno, kukati kako su mu i ovaj strip uništili – ali,
po prvi put, za to nema razloga. Ja? Odoh da repriziram film, dok se
ne pojavi neka bolja kopija ili ne stigne i do naših bioskopa.
Željko Obrenović
175
Raketla #2
I Am Legend
“Ja sam legenda” treća je po
redu adaptacija romana Richar-
da Mathesona iz 1954. godine,
u kojoj glavnu ulogu nasleđuje
(sa svakim filmom sve bolji) Will
Smith. Film, delom zbog Smitho-
vog statusa mega zvezde, a de-
lom možda zbog fenomenalnog
trailera, privukao je u bioskope
ogroman broj gledalaca. Da nisu
svi napustili dvorane sa jedna-
kim impresijama, pokazuju vrlo
podeljeni komentari. Priča nije
komplikovana. Umetno stvoren
virus (u pozitivne svrhe) mu-
tirao je, i 2009. godine pobio
90% svetskog stanovništva. Os-
tatak se pretvorio u bezumne i
agresivne zombije osetljive na
svjetlo (nešto slično vampirima),
a dr. Robert Neville (Smith) je-
dini je (nama poznat) zdrav i imun čovek.
Njegova lična misija je pronalazak antivirusa, ali i drugih poput
njega, ako ih uopšte ima. Film se u mnogome oslanja na glumačko
umeće Willa Smitha, koji je dalek put prešao od uloge “Princa iz Bel–
Aira” i raznih akcionih junaka (“Loši momci”, “Ja Robot” itd.). Veći dio
filma na ekranu osim Nevilla i njegovog psa nema nikoga, a cela ta
“poslednji čovek na Zemlji” atmosfera potencirana je maksimalno, što
se pokazalo kao ogroman plus. Već uvodna sekvenca u kojoj Neville
juri praznim ulicama New Yorka u crvenom Shelbyu GT 500 izgleda
spektakularno i jako realistično.
Prizori opustošenog grada fascinantno su realizovani, i sami po
sebi su dovoljan razlog za gledanje filma. Sva ta Nevilleova lutanja
odvijaju se danju, a noću se povlači u kuću dok napolju (ispred) haraju
pomahnitali zombiji koji su očigledno žedni Nevillove krvi. Više nego
176
Majstori na platnu
solidnom, režijom Francisa Lawrencea (“poznatijeg” po muzičkim spo-

tovima) postignuta je sjajna i napeta (i jeziva) atmosfera kakve se ne
bi postdeli ni mnogi cenjeni horori. Zombiji, sami po sebi, spadaju u
slabije strane filma. Iako se ne može reći da nisu zastrašujući, mogli su
biti malo bolje napravljeni. Računarski su generisani, i iako se ne radi
o naročito lošem CG-u, možda bi ipak bilo bolje da su korišćeni glumci.
Šminka i maska više nego ikad rade čuda, a CG će na stopostotni foto-
realizam još malo pričekati.
Radnja je vrlo dobra, barem kad se govori o tri četvrtine fil-
ma. Dok većina današnjih filmova pati od prevelike razvučenosti, kod
ovoga je obrnuto. Na kraju ostaje utisak da nešto fali, tj. da se sve
nekako prebrzo i nespretno završilo. Barem još dvadesetak minuta ne
bi ubilo film, niti ga učinilo dosadnim, kada bi se sve to skupa dodalo
na zadovoljavajući način. Ovako ostaje nekakav osećaj nedorečenosti.
No sve u svemu, razloga “za” gledanje ima više nego onih “protiv”, pa
preporuka ne izostaje.
Marko Mitranić
177
Raketla #2
Cloverfield
Misteriozno čudovište nemilosrdno hara New Yorkom...
Povratak Godzille? Možda King Kong na steroidima? Ne znamo ni mi,
ali zna nekolicina običnih građana s kamerom u ruci.
‘Cloverfield’ je od svog samog početka bio obavijen velom tajne,
što se pokazalo izvrsnim marketinškim trikom. čak i nakon što se film
pojavio u (američkim) bioskopima, informacije su i dalje bile oskudne,
a na zvaničnoj stranici filma moguće je pogledati jedino trailer. Zna se
samo da New Yorku preti nekakva opasna neman s ciljem da uništi sve
što joj se nađe na putu, a priča je sagledana kroz oči, odnosno objektiv
kamere, običnih ljudi koji su se našli usred uskomešanog grada punog
panike i straha.
Cela fama oko ovog naučno-fantastičnog trilera započela je
kad je pozvanima na američkoj premijeri ‘Transformersa’ pre samog
filma prikazan misteriozni trailer i to bez ikakvih podataka o nasl-
ovu, reditelju i glumcima. Trailer se potom nastavio prikazivati u svim
američkim bioskopima pobuđujući podjednako znatiželju publike i
novinara. Nekoliko kopija je završilo i na YouTube-u, ali su, na zahtev
Paramounta, skinute.
Uz sve to, podaci o podeli uloga i autorskom timu dodatno
su zainteresirali javnost. Umesto zvezda, glume relativno nepoznati
mladi glumci. Režije se uhvatio Matt Reeves te je oko sebe okupio do-
bro uigranu ekipu. Jedan od producenata je J.J.Abrams (‘Nemoguća
misija 3’, serije ‘Izgubljeni’, ‘Alias’) s kojim je zajedno radio na uspešnoj
televizijskoj seriji ‘Felicity’, a scenario je napisao Drew Goddard, sce-
narista ‘Izgubljenih’.
Iako mrzovoljno i destruktivno čudovište nije baš neki novitet u
178
Majstori na platnu
filmskoj industriji, ‘Cloverfield’ ipak donosi neke novitete. Ovde nema

nekog istaknutog junaka, Beowulfa ili Johna McClanea, da na najcool
mogući način spase dan. Posledice napada na grad prikazane su preko
skupa normalnih, svakodnevnih ljudi koji jednostavno pokušavaju da
prežive.
Izgleda da se i kritičarima svideo takav pristup jer su na inter-
net stranici Rotten Tomatoes filmu dodelili 75% te ga nazvali napetim
i uzbudljivim. S druge strane, komentari publike su podeljeni. Neki su
očekivali više, a neki su oduševljeni. Ipak, i narod i kritike se slažu oko
dve stvari, a to su odlična režija i zadivljujući filmski efekti.
Snimanje ‘Cloverfielda’ bilo je zatvoreno za oči javnosti, a cast-

ing je objavljen bez scenarija. Takođe, svi koji su radili na ovom projek-
tu, potpisali su ugovor o strogoj tajnosti. Iza sve te silne misterioznos-
ti krije se samo vešti marketinški trik koji izgleda pali – film je snimljen
za samo 25 miliona dolara, a već tokom prvog vikenda prikazivanja u
SAD-u zaradio je 41 miliona dolara. Cifra i dalje raste...
Milan Maksimović
179
Raketla #2
Stardust
„Filozofi se pitaju: jesmo li mi ljudi zato što gledamo u zvezde, ili gleda-
mo u njih zato što već jesmo ljudi? Pitanje je drugo: da li zvezde gledaju
na nas?“
Priča počinje u malom mestu koje nosi ime po velikom zidu koji
se prostire duž njegovog oboda i koji niko nikada nije prešao. Međutim,
jedan mladić uspeva da nasamari čuvara zida i prelazi na drugu stranu,
gde otkriva potpuno nov, čudesan svet. U tom svetu on se zaljublju-
je u devojku koja prodaje stakleno cveće i provodi noć sa njom (ne
nadajte se prerano, nema bezobraznih scena u filmu). Vrativši se svo-
joj kući, mladić je verovao da će se njegova avantura brzo zaboraviti,
ali nije bilo tako. Devet meseci kasnije na njegovim vratima pojavljuje
se čuvar zida donoseći mu bebu, sina po imenu Tristan.
Godine prolaze, Tristan je stasao u prilično sluđenog i zbun-
jenog mladića kome je glavna životna svrha da osvoji ljubav lepe (ali
izrazito glupe) Viktorije. To bi mu mnogo lakše pošlo za rukom da nje-
gov suparnik nije Henfri - bogati, zgodni avanturista za kojim Viktorija
ludi. Saznavši da će Henfri zaprositi Viktoriju za nedelju dana, na njen
rođendan, i da će ona pristati samo zato što je on išao čak do tamo
nekog Ipsviča da joj kupi prsten, Tristan se odlučuje na rizičan potez
- da pređe zid i donese joj zvezdu padalicu koja je aterirala negde s
druge strane zida.
Ali Tristan nije jedini kom je zvezda očajnički potrebna. U po-
teru za palom zvezdicom polaze i dva princa magičnog kraljevstva
Stronghold - Primus i Septimus, kojima je potreban kraljevski medal-
jon koji je pao na isto mesto na kom je i zvezda. Svesni da će onaj koji
prvi uzme medaljon u svoju ruku postati kralj, prinčevi su spremni da
učine sve kako bi ga se dokopali. Celoj toj trci pridružuje se i Lamia,
jedna od tri veštice koje već godinama čekaju zvezdu padalicu kako bi
joj iščupale srce i pojele ga, ne bi li se tako podmladile.
Cela priča dobija potpuno drugačiju notu kada Tristan pronađe
zvezdu i shvati da ona nije tek nekakav kamičak nego prelepa devojka
po imenu Ivejn. Avantura tu nije gotova - naprotiv, tek počinje. Tristan
je odlučan da odvede Ivejn Viktoriji kao što je i planirao, a Ivejn pristaje
nakon što joj je obećao da će je posle Viktorijinog rođendana vratiti
180
Majstori na platnu
kući pomoću Vavilonske sveće, koju je dobio na poklon od majke. Njih

dvoje kreću ka Zidu nesvesni da ih prate dvojica prinčeva željnih moći,
i dalje spremnih na apsolutno sve kako bi je se dokopali, kao i izuzetno
moćna i opasna veštica, Lamia, koja im postavlja razne klopke ne bi li
dobila svoju mladost natrag. Kroz splet raznih okolnosti, prepreka,
susreta sa čudnim likovima, među kojima su besni pirati - lovci na mun-
je i njihov kapetan strašne reputacije ali potpuno drugačijeg karaktera
- kapetan Šekspir (definitivno lik koji osvaja najviše simpatija publike)
ali i veštica Sal i njena robinja – Tristanova majka, Ivejn i Tristan pro-
laze zajedno, polako ali sigurno shvatajući da su zavoleli jedno drugo.
Do Viktorijinog rođendana ima sve manje, a dato obećanje je ipak
obećanje... Oni idu ka Zidu ovaj put svesni da su im Lamia i princ Sep-
timus za petama i da ih i najmanja neopreznost može koštati života.
Potpunom slučajnošću, gostioničarevim pogrešnim prenošenjem
poruke, do te neopreznosti i dolazi. Princ Septimus nikada nije bio
bliži svojoj kruni, a Lamia svojoj večnoj mladosti...
Film je urađen sjajno, režija je inzvanredna, kao i odabir glu-
maca. Jedino što bih mogla da izdvojim kao manu ovog filma je to što
je u potpunosti neodređeno da li je on za decu ili odrasle. Naravno,
to bi mogao biti i plus, ali kad odgledate film shvatićete i sami da bi
neke stvari deca slobodno mogla da preskoče, iako priča kao da je baš
njima i namenjena. U mom slučaju velika je mana bila i to što su slike
dosta tamne, dobar deo radnje odvija se noću ili u nekim zamračenim
prostorijama, tako da bih vam toplo preporučila da ne ponavljate
moju grešku i ne nabavljate slab piratski snimak ovog filma, jer ćete
morati da naprežete oči u skoro svakog sceni kako biste pogodili da li
je lik pred vama Ivejn ili kapetan Šekspir. Pored spomenutog, nikakvih
većih mana nema. Šta više, mogu vam reći i da se meni sam film dopao
više nego istoimena knjiga po kojoj je rađen (čini mi se da je film malo
cenzurisanija i duhovitija verzija same knjige). U ovoj priči zaista ima
ponešto za svakoga, „šege, šore i mačevanja“ što bi rekli, a pored toga
film je i sa tehničke strane urađen odlično (bar koliko moje nestručno
ali estetski nastrojeno oko može da vidi), tako da ovom filmu pokla-
njam najveću moguću ocenu (10/10, ako ćemo tako bodovati) i svoje
najbolje preporuke.
Nevena Mitranić
181
Raketla #2
Crtani Filmovi
uz koje
smo rasli
182
The Pirates OF Dark Water - Miloš Petković ...... 184
Swat Kats - Miloš Petković ..................................188
183
Raketla #2
Pirati Tamnih Voda

Današnja ponuda crtanih filmova lošija je nego ikada. Glavni
kvalitet novijih crtaća svodi se na što šareniji crtež, ulepšan kompjut-
erskim efektima i atraktivnim borbama. Međutim, današnji crtaći
nemaju DUŠU, prepoznatljive uvodne
špice, kultne muzičke podloge, soundtrack-
ove koje smo obožavali i od kojih smo
se ježili. Remake-ovi nekih starih dobrih
crtaća su donekle bolji, ali će uvek biti u
senci svojih ‘’predaka’’. Fantasy-serijal ‘’Pi-
rati Tamnih Voda’’ jedan je od onih crtaća
koji budi sećanja mnogih koji su deo svog
bezbrižnog detinjstva proveli uz TV i pratili
Cartoon Network.
Stvaraoci ovog serijala su ljudi iz kompanija Hanna-Barbera i
Turner Entertainment iz ranih devedesetih. Serijal je pretežno foku-
siran na grupu avanturista i njihovu potragu za trinaest blaga vlada-
vine (Thirteen Treasures Of Rule), koja kombinovano imaju moć da
unište zlu i mračnu supstancu, poznatu kao Tamna Voda (Dark Water).
Serija je zaživela početkom 1991. godine, u minijaturnom
formatu od pet epizoda, ali je krajem iste godine reprodukovana i
proširena na dvadeset i jednu epizodu. Na veliku žalost mnogobro-
jnih fanova širom sveta nikada nije završena i obuhvata pronalaženje
samo osam blaga vladavine. Većina istih to i navodi kao jedinu manu,
ali bez obzira na to malo je onih koji su prebacivali na neki drugi kanal
u vreme emitovanja ‘’Pirata Tamnih Voda’’.
Glavni protagonista, mnogima omiljeni lik je mladi princ Ren,
potomak kralja nekada sjajnog kraljevstva po imenu Oktopon. U detin-
jstvu, o njemu se brinuo stari svetioničar, daleko od njegove rodne
zemlje. Kada je stasao, Ren je krenuo u borbu protiv ‘’Tamne Vode’’ i
zlih pirata. Nosivši krhotinu mača svog oca i uz pomoć prijatelja uspeo
je da oslobodi polovinu Mera, magijskog sveta od ‘’Tamne Vode’’. Trio
koji prati mladog princa u njegovim avanturama su Nidler (Niddler),
Tula (Tula) i Ioz (Ioz).
Nidler, majmun-ptica (monkey-bird) je nekada pripadao zlom
piratskom kapetanu Blotu (Bloth) od koga je pobegao i prudružio
184
se Renovoj družini. Kroz epizode se pokazuje njegova pohlepa za
hranom, naročita prema minga lubenicama, ali i ljubav prema Renu i
ostalim prijateljima. Potiče sa arhipelaga Pandava (Pandawa Islands),
a u epizodama King Niddler i The Pandawa Plague njegova rasa je
bliže prikazana i predstavlja novinu i osveženje u fantazijskom svetu.
Tula je jedna vrsta čarobnjaka, ekomanser (ecomancer) i ima
mogućnost kontrole elemenata i biološkog života, sa afinitetima
prema prirodi i životinjama. Hrabra je i solidna u korišćenju bodeža, a
tajne koje vuče iz prošlosti se kroz epizode polako otkrivaju, čime se
međusobno poverenje i prijateljstvo između heroja jača.
Ioz je pirat i lopov. Priključuje se Renu odmah nakon obećanja
da će se obogatiti i steći blago u predstojećim avanturama. Nakon par
epizoda počinje da sledi Renovu ideologiju i postaje spreman da rizi-
kuje i pogine kako bi odbranio mladog princa i njihove zajedničke pri-
jatelje. Njegovi usputni pokušaji da se obogati uglavnom su neuspešni.
Cela ova priča ne bi bila toliko zanimljiva, kada ne bi bilo
upečatljivih neprijatelja spremnih da osujete planove glavnih ju-
naka, sve u želji da ostvare svoje podle ciljeve. Njihov najveći nepri-
jatelj je piratski kapetan Blot i njegova posada sa strašnog broda po
imenu Maelstrom (Vrtlog). Još u prošlosti, sedamnaest godina ranije
185
Raketla #2
pre glavnih događaja, kapetan džinovskih razmera tražio je trinaest

blaga vladavine i pri tom zarobio Renovog oca Primusa i njegovog
pomoćnika Avagona. Sedmorica kapetana Primusove ratne flote us-
pelo je da pobegne, ali ih je Blot konstantno progonio. Pobegavši
iz ropstva, Primus je pronašao sina i obavio oproštajni razgovor pre
nego što je umro. Saznavši za postojanje potomka kraljevske loze Ok-
topona, Blot je svoju mržnju usmerio ka mladom Renu i krenuo u po-
teru za njegovim brodom, Wraith-om (Utvara).
Blotova desna ruka, Montus je glavni strateg i komandant pi-
ratske flote. Konk, mali i debeljuškasti pirat, jedan je od upečatljivijih
likova koji rade za Blota i pomaže mu u poteri za Renovom družinom.
186
Crtani filmovi uz koje smo rasli
Iako hoda sa štulom, jer je nogu izgubio zahvaljujući Blotovom ljubi-

mcu Konstriktusu (Constrictus), čudovištu koje počiva u unutrašnjosti
broda, uvek je aktivan u želji da se dodvori svom gospodaru. Tu su i
braća Lug (The Lugg Brothers), Konkovi pomoćnici. Smešni, glupi ali
i veoma snažni, koji zajedno sa malenim Konkom dosađuju i povre-
meno prave probleme Renovoj družini.
Tu je i Dark Dweller, stvaralac ‘’Tamne Vode’’, alhemičar iz
drugog sveta. Njegov sluga Morfo (Morpho), humanoidno biće koje
predstavlja mešavinu čoveka i mnogobrojnih bića iz mračnih morskih
dubina udružuje se sa Blotom kako bi sprečio Rena u uništavanju kre-
acije njegovog gospodara. Predvodi grupu ratnika, Mračnih Sledbe-
nika (The Dark Disciples).
Ovaj crtani dobija na vrednost i jer su njegovi stvaraoci iska-
zali svoju nesvakidašnju kreativnost u stvaranju novih rasa, gradova,
ostrva, mora, brodova itd. Unošenjem ovih novina privukli su pažnju
Marvela koji je u novembru 1991. godine objavio prvi broj istoimenog
stripa. Iako je prvo bilo planirano samo šest brojeva, objavljeno ih je
devet kako bi se kroz stripove obuhvatila cela priča. Neke fabrike pra-
vile su igračke glavnih likova, ali i brodova. Postoje i dve verzije video-
igara, na Super Nintendu i Segi. Nintendova verzija je borilačka, u njoj
možete voditi odlično izbalansirane likove, Rena, Tulu i Ioza, dok je
Segina platforma sa svim elementima RPG-a. Naravno, postoji i RPG
društvena igra smeštena u svet Mer, ali je proizvodnja bila limitirana.
Pozadinske priče ostavljaju sjajan utisak na gledaoce koji su u
moru kliširanih crtaća videli nešto novo i kvalitetno. Šta reći za Utvaru,
Renov brod napravljen od stabala magijskog drveća, koji ima svoju
volju i čiji jarbol po potrebi može postati i padobran! A tek za grad
Oktopon, nekada sjajni dragulj na kruni kraljevstva po imenu Mer, pa
rasi majmuna-ptica, o svetu dvadeset mora...
Ostaje žal i gorak ukus u ustima jer serijal ‘’Pirata Tamnih
Voda’’ nije priveden kraju, ali i bez obzira na to verujem da sam vas
ovim tekstom podsetio dragog vam crtaća i da ćete ga možda pronaći
na internetu, i uživati u svim epizodama. Međutim, kako sam ja veliki
ljubitelj ovog serijala moguće je da sam ga pristrasno prenahvalio, i
zato ću u tekstu koji sledi pokušati da vas potsetim još jednog sjajnog
serijala koji nema toliko dodira sa epskom fantastikom već sa SF-om i
koji je takođe emitovan na Cartoon Network-u. Slede ‘’SWAT KATS’’-i.
Uživajte!!!
187
Raketla #2
Swat Kats
-The Radical Squadron-
Još jedan sjajan crtani serijal kojeg se svi rado sećamo. Ovaj
crtani je takođe objavljen pod patronatom kuće Hana-Barbera. Ide-
jni tvorci su Christian i Yvom Tremblay, dok je direktor svih epizoda
bio čuveni Robert Alvarez. Prva epizoda prikazana je u Americi davne
1993. godine i kompletno prikazivanje je trajalo do kraja 1995., kada
je serija otkazana, uprkos ogromnoj gledanosti i popularnosti. Jedan
od glavnih urednika Ted
Turner objasnio je široj
javnosti prekidanje seri-
jala rečima: „Imamo više
crtanih filmova od svih
ostalih, imamo Freda
Kremenka, Džetsonove,
Štrumpfove, Skubi-
Dua i svi ti crtaći nisu
agresivni. Ne moramo
da brinemo da će ti
crtaći podsticati decu
da se međusobno ubi-
jaju, kao što to neki
drugi crtaći programski
rade.“. Po meni prilično
traljav izgovor. Ipak, šta
188
je - tu je, ukupno imamo dva serijala „Swat Kats“-a, ukupno dvadeset-
pet epizoda, jedan specijal i tri nedovršene epizode.
Glavno mesto dešavanja je Megakat City. Sjajna uvodna špica,
praćena kultnim soundtrack-om svakako je glavni zaštitni znak
„Swat Kats“-a, koji je, poput „Pirata Tamnih Voda“ veoma kreativan i
raznovrstan crtani sa originalnim likovima, okruženjem i pozadinskim
pričama. Njegovi junaci, negativci i sjajna borbena vozila i avioni su
najveća vrednost ovog nezaboravnog crtanog serijala.
Omiljeni junaci, piloti sjajnog Turbokat aviona su Chance Fur-
long i Jake Clawson, poznatiji kao T-Bone i Razor. Oni su bivši članovi
Enforcer-a, elitne vojne jedinice koju predvodi komandant Ulysses
Feral. Nakon što su kažnjeni, Feral ih šalje da rade na gradskom ot-
padu, kako bi otplatili štetu koju su napravili služeći u Enforcer-ima.
Koristeći razne delove sa otpada konstruisali su svoje borbene mašine
i sakriveni iza maski TBone-a i Razor-a postali su heroji Megakat City-
ja. U mnogim epizodama, lokalne gradske televizije su pokušale da ih
predstave kao anti-heroje ali su „Swat Kats“-i svaki put svojim herojs-
kim delima demantovali iste.
Njihove tajne odaje su u podzemnom hangaru na gradskom
otpadu, kao i garaža iz koje poleće Turbokat avion, iz čijeg repa po
189
Raketla #2
potrebi izleće Cyclotron, motocikl „Swat Kats“-a. Tu su i Turbo Mole,

podzemno vozilo koje kopa tunele, sjajni Hoverkat i Thunder Truck,
militarizovani džip, dva jet ski-ja koja koriste u Mutation City-ju itd.
T-Bone i Razor kriju svoje identitete od svih, kako neko od neg-
ativaca ne bi naudio njihovim prijateljima. Pored njih dvojice i kom-
andanta Feral -a, jedini pravi heroj grada je komandantova nećaka,
poručnica Felina Feral. Tu je i armija novinara, voditelja, kamermana
koji prate sve akcije“Swat Kats“-a, te epizodni likovi poput profesora
Hackle-a, Davida Litterbina, akvijanca-kapetana Grimalkena itd.
Negativci su veoma originalni i upečatljivi. Najveći i
najomraženiji neprijatelj „Swat Kats“-a je Dark Kat, koji želi da zavlada
gradom i preimenuje ga u Dark Kat City. Veliki, snažan i inteligentan,
190
pa još vođen zlom, predstavlja ozbiljnu pretnju kako za grad, tako i
za T-Bone-a i Razor-a. Drugi na listi neprijatelja je Dr. Viper, kojeg je
vlastita regenerativna formula preobrazila u odvratnog gmizavca.
Kako je i sam mutant i proklinje svoju zlu sudbinu, ima ogromnu želju
za osvetom prema gradu koji želi da pretvori u Mutation City. Zatim
sledi Pastmaster, čarobnjak iz Srednjeg Veka, koji svojim magičnim
časovnikom putuje kroz vreme i Tomom Vremena priziva razna mitska
bića iz prošlosti, dinosauruse, zmajeve itd., u želji da današnji Mega-
kat City vrati u prošlost, u Srednji Vek. Zli, robotizovani bračni par,
Mac i Molly Mange, pa Madkat i mnogi drugi stalno prave probleme
našim dragim herojima, sa kojima se oni vešto bore, zarad sigurnosti
Megakat City-ja.
Iako je u Americi, pa i kod nas davno emitovan, sva je sreća da su
mnogi kolekcionari voljni da podele sjajne epizode sa svima na netu,
možete ih naći svuda i download-ovati ih na svoj računar, narezati i
uživancija može da počne. Ako ništa drugo, nadam se da sam vas ovim
tekstovima o starim, dobrim crtaćima podsetio na dva sjajna klasika
i možda vas naterao da ponovo odgledate nekada vam omiljene epi-
zode. Ja ću ih sigurno ponovo pogledati, a VI???
Miloš Petković - Petko
191
Raketla #2
Animanija
192
Vamp. Hunter D: Bloodlust - Predrag Stanišić ... 194
Guyver - Predrag Stanišić .....................................196
193
Raketla #2
Vampire Hunter D: Bloodlust

U dalekoj budućnosti, devojka Charlotte je oteta iz svog doma
od strane misterioznog, zloglasnog i sigurno jednog od poslednjih
pravih vampira - Meier Linka. Njena bogata porodica očajnički želi da
je vrati natrag i spasi od zlih sila po svaku cenu, te stoga unajmlju-
je lovca na vampire poznatog samo pod imenom D.. Kako bi se ipak
osigurali oni unajmljuju za-
tim još jednu skupinu lovaca,
poznatu kao Braća Markus
koje zanima samo velika
gomila novca koju će poku-
piti. Ali D. i ostali će morati
da se dobro pomuče kako bi
došli do nesretne devojke, jer
Link ima grupu vrlo opasnih
sluga zvanih “The Barbarois”
(možemo ih okarakterisati
kao decu noći), kao i svog pro-
tektora i dobrotvora, drevnu
vampiricu Kamilu (koja živi u
dvorcu Chaythe)....
Sama priča se vre-
menom komplikuje i drži
pažnju gledaoca do samog
kraja...
Prvu stvar koju moram
da naglasim je to da je ovo je-
dan od najboljih filmova koje
194
Animanija
sam gledao, te stoga zaboravite Disney-eve filmove kao što su Lepot-

ica i Zver, Mala Sirena i ostalu kompaniju, koju ste ionako prerasli. Ovo
je prava stvar za vas, hard core ljubitelje! Odnosno da pojednostavim:
ako ste voleli Heavy Metal filmove, volećete i ovaj izuzetan film japan-
ske anime scene.
Za razliku od
prvog filma iz 85’,
ovo je poboljšana
i svakako bolja
verzija, gledajući
i po priči i po de-
taljnosti crteža.
Oni koji su po-
gledali makar
samo i jedan an-
ime film (a pod to
se mogu računati
i oni sa seksualno eksplicitnim scenama), znaju šta mogu očekivati i
od ovog filma: akcija, mnogo krupnih, svetlećih i usporenih kadrova,
odlična priča i vrlo lepo okarakterisani i zanimljivi likovi (i to na onaj
stripovski način).
Ono što će vam odmah upasti u oči prilikom gledanja su velike
oči, iskazane emocije i krv...litre i galoni krvi, i to bez ikakve cenzure
(u određenim kadrovima doslovce lete udovi, glave i ostali priručni i
nepriručni delovi tela...).
Ali uz sve nabrojano, moram napomenuti još i izrazito mračne
kadrove (mesečina, kadrovi samog D.-a i njegovog konja) i dobro
ispričanu priču, uokvirenu u nešto više od sat i po vremena, koliko će
vas ovaj vrlo atraktivni anime sasvim sigurno prikovati ispred ekrana.
A možda najveći plus samom filmu je ona fina crta misteri-
oznosti samog D.-a, koja ostaje u onom skrivenom ali vrlo uočljivom
elementu, koji je lepo umetnut u tok cele priče.
I za kraj, ako još uvek sedite i čitate ovo, trk da nađete i pogle-
date što pre Vamipre Hunter D, jer verujte mi, nećete zažaliti...
Predrag Stanišić
195
Raketla #2
Guyver: The Bioboosted Armor

(Japanska anime serija bazirana na mangi Yoshike Takaye)
Policijska patrola nailazi na nesreću na autoputu jedne kišne

noći. Prilikom pokušaja da pomogne unesrećenom, nešto strašno se
dešava i on mutira u neko čudno biće, ubija policajce i beži u noć sa
misterioznom tašnom koju steže u rukama. Organizacija poznata kao
Kronos šalje svoje specijalne jedinice da se obračunaju sa ovim miste-
rioznim bićem i povrate objekat koji se nalazi u tašni. Tokom borbe,
tašni i predmetu se gubi svaki trag. U međuvremenu Sho Fukamachi i
njegov prijatelj Tetsurô Segawa se nalaze na kratkotrajnom putovan-
ju po šumskom pejzažu gde nailaze na čudan predmet koji ih asocira
kao na nešto što nije sa ove planete. Kada Sho greškom pokrene tu
čudnu stvar, ona se sjedinjava sa njim i kao rezultat toga on postaje
«Guyver I», posebna humanoidna jedinica, koja za cilj ima borbu pro-
tiv čudovišta koja se nazivaju Zoanoidi (koji veoma ljupko izgledaju,
i moram da priznam da su veoma raznovrsno urađeni, pa ćete posle
dužeg gledanja da imate utisak kao da su sva moguća bića iz horor
filmova postala stvarna prim.aut.) i koji pod ljudskom maskom pre-
bivaju u našem društvu...
Zoanoidi pod okriljem organizacije Kronos imaju za cilj da prik-
196
Animanija
upe tri vanzemaljska objekta, poznata kao jedinice «Guyver», kako bi

zagospodarili svetom i stvorili novi poredak, bez ljudskog roda kakvim
ga mi danas znamo.
Ono što Sho ne zna, je da će ga borba protiv Kronosa dovesti
do informacija vezanih za sam nastanak ljudskog roda, njegove sud-
bine i njegovih Stvoritelja ....
I tako se naša priča prepliće tokom dvadesetšest epizoda,
donoseći sve dinamičniji zaplet i proširujući već postojeće informacije
koje smo saznali, otvarajući nove opcije i mogućnosti.
Naravno, Sho i Tetsuro neće ostati sami u ovome i pridružuju
im se Agito Makishima iliti «Guyver III» (koji je ovde prikazan kao
tipičan mračni anti-heroj), Mizuki Segawa (Tetsurova sestra i Sho-ova
devojka) i Masaki Murakami novinar slobodnjak, koji nije baš onakav
kakvim se na prvi pogled čini. Da priča ne bi bila toliko monotona ima-
mo i glavnog negativca - Richarda Guyota, vođu Japanskog ogranka
Kronosa, kojem je cilj da se dokopa misteriozne vanzemaljske sprave,
odn. jedinice «Guyver» zarad ličnih ciljeva (klasičan pohlepni negati-
vac prim.aut.) i njegovih posebno genetski modifikovanih Zoanoida,
poznatijih kao Hyper-Zoanoidi, koji će Sho-u i njegovim prijateljima
zadati dosta muka. Da li će oni uspeti da se izvuku ... e to već neću da
vam kažem (ne bi bilo toliko zabavno prim.aut.), te vam stoga ostaje
da pogledate seriju i sami saznate kako
će se sve završiti...
Sve u svemu, ovo je jedan tipičan
SF-anime, te ga stoga preporučujem
svim ljubiteljima SF-a, pošto sam ga kao
takav i sam pogledao i moram priznati da
je na mene ostavio jako prijatan utisak.
Raznovrsnost kreatura koje se u njemu
pojavljuju i kompleksnost same priče
pruža višečasovno uživanje i ostavlja
mesta i za sopstvene ideje, sa obzirom da
neka pitanja ostaju nerešena i puštaju da
gledalac sam razmisli o mogućim ishodi-
ma i odgovorima.
Predrag Stanišić
197
Raketla #2
CGI
Sektor
198
Wall·e - Miloš Lalić .................................................. 200
SW: The Clone Wars - Aleksandar Princip ........... 203
199
Raketla #2
Wall·e
U poplavi raznoraznog holivudskog trasha, filmova koji se sn-
imaju na isti kalup, nekih nazovi komedija, za oko mi je zapalo jed-
no Pixarovo delo, koje pomalo odudara od svega do sada viđenog i
odmah me je zaokupilo i nateralo me da ga pogledam. Na početku
moram reći da me film nije razočarao, naprotiv, oduševio me je. U pi-
tanju je film WALL-E. Film se kreće od sklepane dečije komedije do
prave romanse. Radi se o jednom malom, simpatičnom, razigranom
robotu, WALL-E-ju koji se kreće kroz napušteni grad. WALL-E je : Waste
Allocation Load Liffer-Earth, klasa robota napravljena za čišćenje
smeća na napuštenoj Zemlji, jer smeće je sve ono što je ostalo nakon
što su ljudi napustili Zemlju. Osamsto godina pre početka radnje u
filmu, mega kompanija Buy N Large je prodala toliko svojih proizvoda,
da je smećem prekrila kompletnu planetu Zemlju. Nakon toga je po-
slala sve ljude na veliko putovanje kroz svemir, a na Zemlji je ostala
gomila robota kako bi očistila planetu. Prošlo je mnogo godina i je-
dini ispravni robot koji je preostao je WALL-E. On svoj posao i dalje
vredno i redovno obavlja. Međutim, kompanija šalje na Zemlju drugog
robota - EVE, sa zadatkom pronalaska mogućnosti ponovnog življenja
na Zemlji. WALL-E sreće EVE i zaljubljuje se u nju. Kada EVE ispuni svoj
zadatak, ona se vraća na brod odakle je i došla, a WALL-E kreće za
njom u neverovatnu avanturu.
200
CGI Sektor
I svetli i mračni delovi filma deluju pomalo šaljivo u uništenoj

okolini. Film je dobro konstruisan i sav je od delića. Od početka do kra-
ja, čak i kad je očaravajući, on je mračan i obrnuto. Film obiluje šaljivim
scenama, od prvog susreta WALL-E-ja i EVE, pa do samog završetka.
Komike ima čak i u scenama kad EVE pokušava uništiti WALL-E-ja i
pogotovo u scenama koje su napravljene baš za to. Šaljivi su i ljudi
u brodu. Vekovima nepokretni, naučeni na posluživanje i tetošenje
od strane brodskih robota. Potpuno su deformisani i izgledaju kao
želatinasti naduvani baloni, nesposobni za kretanje.
Andrew Stanton koji je zaslužan za razvoj ideje, ima već pode-
belo iskustvo sa animiranim filmovima. Njegovo ime stoji uz naslove
kao što su Finding Nemo, Monsters Inc., Toy Story i A Bug’s Life. Sve je
krenulo od ručka još davne 1994. godine gde su se sastali John Lasse-
ter, Pete Docter i Joe Ranft, raspravljajući o mnogim, sada već ikona-
ma Pixar animacije. Tamo je nastala temeljna priča koja je okupirala
Stantonov um, o poslednjem robotu, ostavljenom samom na zemlji
koji nekako nije isključen, beskonačno radeći svoj posao. Stanton je
nastavio razvijati ideju, čak i dok je bio zaposlen na drugim projek-
tima. I tako se razvila priča o WALL-E-ju, malom robotu koji je ostao
sam na Zemlji nakon što se celo čovečanstvo preselilo u svemir zbog
zagađenja planete. WALL-E je bio deo plana koji je Zemlju trebao
rešiti zagađenja, ali je taj plan propao. Ostao je jedini funkcionalni ro-
bot i vremenom razvio vlastitu ličnost. Dan mu je manje-više rutina,
sve dok na Zemlju ne stigne brod koji ostavlja sondu za izviđanje, EVE.
Nakon toga, mali robot se upušta u veliku avanturu koja će ga odvesti
čak i van granica planete, u daleki svemir.
Film nosi sve kvalitetne epitete: maštovit je, šaren, intere-
santan i lep. Uz to, sadrži i nekoliko moralnih pouka, pa čak i kritika
na čovečanstvo. Povremeno zna biti tužan, ne samo zbog nevolja
u koje WALL-E kasnije upada, već i na samom početku, kada prika-
zuje uništenu Zemlju i samo jednog funkcionalnog robota i njegov
usamljenički život. WALL-E, a i ostali likovi su odlično napravljeni. Ko-
munikacija rečima između njih svedena je na minimum, tek na svega
nekoliko fraza. Ali su zato animatori odradili odličan posao sa izraz-
ima lica, pokretima tela, stavom i izgledom. Ideja za upadljive WALL-
E-jeve oči došla je autoru dok je rukovao sa dvogledom. Primetio je
kako se samo pomicanjem objektiva može promeniti “izraz lica”. Film
je pogodan za decu, zbog svoje jednostavnosti u komunikaciji, za-
201
Raketla #2
nimljivih prizora, interesantnih događanja, ali i zbog lepih poruka o

ljubavi, ekologiji i vrednosti ljudskog rada. Isto tako WALL-E može bez
problema zabaviti i starije, koristeći poznat Pixarov recept ludorija i
povremeno malo kompleksnijeg humora, kao i unošenje elemenata iz
drugih filmova poput 2001: A Space Odyssey ili Close Encounters of
the Third Kind.
Animacija je odlična i odskače od tipičnosti. Neki delovi su čak
snimljeni i sa glumcima tj. svi snimci iz prošlosti su odglumljen sa
stvarnim glumcima. Pošto su te “poruke” stare preko sedam stotina
godina, autori su rekli kako su želeli naglasiti koliko se ljudsko biće
promenilo od tada i kako su svi zapravo postali nalik na likove iz ani-
miranog filma, gubeći neke prepoznatljive crte čoveka. Uz to, oseti se
i trag Disney-a. Prilikom gledanja, starije generacije mogle bi osetiti
“nostalgiju” na staru gardu animiranih filmova. Istakao bih odličan
satiričan pogled na ljudsko društvo i na ono što danas gledamo kao
savršeni svet budućnosti. Postavlja se pitanje kako bi taj svet izgledao
i da li je to zaista ono što želimo. Kritika je vrlo očigledna i vrlo do-
bro napravljena, a uz to ljudi se ipak oslobađaju tih lanaca, čime se
naglašava ono što je stvarno bitno za čovečanstvo. Isto tako kritikuje
se globalizacija i trendovi standardizacije, gde se svako odstupanje
smatra greškom. Naglašava se lepota pojedinca i njegovih mana, što
se ističe oslobađanjem pokvarenih robota.
Stantonova pretpostavka pri pisanju dela je bila: ”Iracionalna
ljubav pobeđuje programiranje života”. Stanton je napravio film kao
pravu romansu i na kraju treba reći, u formi crtanog filma kao jednu
od najiskrenijih filmskih priča.
Ocena: 10/10
Miloš Lalić
202
CGI Sektor
STAR WARS : The Clone Wars

Na opštu radost nekih fanova, eksploatisanje Star Wars sage
se nastavlja. Naravno, ovo nije zlonamerno rečeno.
Treba razumeti da je SW priča veoma široka i da je sasvim vero-
vatno da su i sam George Lucas i njegovi saradnici kroz filmove, razne
spin-off-ove, stripove i knjige uspeli da prikažu tek nekih 20 do 30
% onoga što je zamišljeno u glavi gospodina Lukasa. Postoji mnogo
toga što nije ispričano i što zanima obožavaoce. Lukas je prvobitno
kroz crtanu TV seriju „Clone Wars“ u kratkim crtama prikazao šta se
zbivalo tokom Rata Klonova, čija se radnja dešava između Epizode II
i Epizode III, odnosno, između početka i završetka rata. Služeći se is-
tim kosturom, ali na drugi način, Lukas nam ponovo prepričava tokove
rata. Radnja filma je drukčija od serije i ona popunjava određene rupe
u priči, ili ih samo silom nameće.
Rat besni! Komandant Obi-Van Kenobi (Obi-Wan Kenobi) i nje-
gov učenik Anakin Skajvoker (Anakin Skywalker) su na prvim linijama
fronta. Uporedo, sin mafijaša sa rodne planete Anakina, Tatuina,
Džaba d’Hata (Jabba the Hutt) biva otet. Džaba traži od kancelara
Palpatina (Palpatine) da mu pomogne da nađe sina. Kancelar i savet
Džedaja ozbiljno razmišljaju o ponudi, videvši u tome veliku šansu
da se Džaba nađe na njihovoj
strani. Sa druge strane, Anakin
dobija svoju prvu učenicu, Aso-
ko Tano (Ashoka Tano), što mu
baš i nije po volji, te njih troje bi-
vaju prozvani da krenu u poteru
za nestalim Hatom Jr.
Iako se nikada nisam usu-
dio da kritikujem maštarije
Džordža Lukasa, ovog puta sa
razlogom ću to uraditi, jer je u
pitanju jedan film kao celina.
Nije mi nikako jasna svrha uvođenja, naročito ovako rano, u priču lika
mlade Padavan učenice Asoko. Njen lik je u ovoj priči (ispričanoj u
filmu) nepotreban, da ne pominjem i koliko dosadan, iritirajući. Ona
je očigledno pandan poznatoj Lukasovoj travestiji zvanoj Džar Džar
203
Raketla #2
Binks (Jar Jar Binx). Njena pojava takođe šteti glavnoj figuri priče,
Anakinu Skajvokeru. Njihove dosadne prepirke samo umanjuju ugled
jednog mladog Džedaja koji će se uskoro okrenuti mračnoj strani Sile i
koji kao takav bi već trebao da proživljava određenu promenu, a ne da
se glupira sa jednom „klinkom“. Njihovo prepucavanje dosta podseća
na ono već viđeno između R2D2 i C3PO. Lukas očigledno uživa u borbi
petlova i ne može da zamisli film bez takvog koškanja, a gledaoci su
primorani da to svaruju kako znaju i umeju jer su osuđeni odvajanjem
R2D2-a i 3PO-a u filmu, koji bi sigurno zamajavali Lukasa u bioskopu.
Ako, izuzmemo ovu glupost (mada, krucijalnu), i ako podvučemo
da je epizoda All About Jabba samo epizoda u serijalu, film ima samo
još malo mana.
Animaciju je uradio studio Lucasfilm Animation. Za rad na filmu
je korišćen Autodesk softwer i Maya 3D modeling, a stil je kombinacija
japanske mange i supermarioneješen. U pogledu scenografije i efekata
pokreta, film deluje dosta impresivno. Najveća mana je loša animacija
pokreta mišića lica. Likovi deluju statično, a na njima se ne mogu pre-
poznati emocije koje nose sa
sobom. Dramaturški, ovo je
veliki nedostatak koji se nije
smeo desiti. Lukas je u svo-
jim ranijim SW filmova vo-
dio dosta računa o likovima
i davao im ogroman prostor
(možda čak i previše širok).
Likovi su ti koji su veliki deo
SW franšize i koji su ostali
upamćeni u pop kulturi da bi
se danas tako olako sveli na
204
CGI Sektor
čisto tehničke nosioce priče.

Kao što su lica ostala bez emocija, tako su i glasovi koji su tre-
bali da udahnu život likovima ostali jalovi. Sve se uglavnom svodi na
puko čitanje scenarija sa određenim povišenim tonom ili akcentom.
Sa marketingške strane jako je značajno što je Semjuel El Džekson
(Samuel L. Jackson) ponovo pozajmio glas Mace Windu-u, ali on nije
bio toliko inspirisan ovim nastavkom. Tu su dalje i Kristofer Li, ali i En-
toni Danijels kao C3PO, koji je standardno ubedljiv i zanimljiv u svojoj
životnoj ulozi.
Odabir reditelja je kako logičan, toliko i rizičan. Dejv Filoni
(Dave Filoni) je već imao iskustva sa Zvezdanim Ratovima, budući da
je režirao epizode tv serije Clone Wars, ali (uz nekoliko epizoda serije
Avatar: The Last Airbender) to i jeste svo njegovo iskustvo. Ipak, on je
pokazao da je dorastao jednom SW projektu i da će jednoga dana od
njega nastati dobar holivudski stručnjak (ne i vrstan umetnik, nara-
vno).
Film na bioskopskim blagajnama nije prošao očekivano do-
bro. Po filmskim časopisima se kao razlog navode loše kritike koje je
film dobio, ali to nije merodavno, jer je želja novinara uvek bila da
preuveličaju svoju moć nad čitaocima, mnogo više nego što ona zaista
jeste. Pravi razlog loše posećenosti bioskopskih sala verovatno leži
u činjenici da obožavaoci jednostavno žele da ostave SW serijal on-
akvim kakav on jeste, kao i činjenica da očigledno nije prošlo dovoljno
vremena između svršetka trilogije i novog nastavka, u kom periodu je
trebala da poraste želja za novim avanturama.
Aleksandar Princip
205
Raketla #2
Heroji su
večni
206
Crna Udovica ........................................................ 208
Merlok .................................................................. 210
Dorian ...................................................................212
Erlik ....................................................................... 214
207
Raketla #2
208
Heroji su večni
CRNA UDOVICA
Ime:
Keli Karlson
Moći/Veštine:
Poseduje snagu proporcijalnu pau-
ku i paukovu sposobnost penjanja uz sve
vrste površina. Iz dlana ispaljuje snop
paučine snažne poput paukove.
Prijatelji/Saveznici:
Činuk, Magični indijanski ratnik.
Džesi Spano, najbolja prijateljica, sekre-
tarica novinarske firme. Dr Džon Mejson,
glavni čovek u univerzitetskoj laborato-
riji.
Neprijatelji/Negativci:
War, ispaljuje kinetičke zrake iz ruku.
Spir, koristi kratka koplja različitih moći.
Živa Struja, baca električne zrake i putuje
kroz žice dalekovoda. Kuga, biohemičar
koji je stvorio više različitih otrova koje
kao paru ispaljuje iz narukvice.
Poreklo/Priča:
Dr Džon Mejson je vodeći genetičar
koji je uspeo da DNK pauka i još nekih
životinja, kao i njihove osobine poveže
sa ljudskim u vojne svrhe. Veče kada je
Keli ostala prekovremeno, laboratorija je bila opljačkana od strane
međukorporacijskog špijuna. U borbi sa špijunom, ampula sa prototi-
pom paukovog seruma joj se zabija u venu na ruci. Kada se osvestila,
shvata da je dobila paukove moći. U želji da testira nove moći postaje
superheroj Crna Udovica.
Aleksandar Vidanović - Lepi
209
Raketla #2
210
Heroji su večni
MERLOK
Ime:
Salvator Markoni
Moći/Veštine:
Telepatija, Telekineza, Astralna
Projekcija, Teleportacija, kao i različiti
magični trikovi
Duh njegovog oca Merloka, sa kojim
komunicira preko magičnog ogledala.
Domino, čarobnica koja magiju koristi
u cilju sticanja bogatstva. Dr Antoni
Ludgejt, jedan od Merlokovih mento-
ra i čuvara Kamena Mudrosti.
Ogun, najveći bivši čuvar Kamena i
alhemičar. Svi magovi koji pokušavaju
doći do Kamena Mudrosti.
Poreklo/Priča:
Salvator je rođen u ciganskom kampu na jugu Italije. Kada mu
je otac misteriozno nestao, on je našao kovčeg sa magičnim pred-
metima. Ubrzo je razvio izuzetan dar za magiju, proslavio se i skupio
novac za školarinu na Kembridžu. Na drugoj godini studija ga posećuje
mistično Bratstvo čarobnjaka. Salvator saznaje da mu je otac bio je-
dan od čuvara Kamena Mudrosti. Bratstvo čarobnjaka je usavršilo nje-
gove magijske moći i on zauzima očevo mesto čuvara.
Salvator se seli u Las Vegas gde postaje svetski poznat, i
najčuveniji mađioničar MERLOK, uzevši očevo ime kao alter ego. Ipak,
ostaje odan Bratstvu, i svaki put kada je potreban, brani Kamen Mu-
drosti od mračnih sila.
211
Raketla #2
212
Heroji su večni
DORIAN
-vampir sa ljudskom dušom-
Ime:
Vojvoda Dorian Lestat
Moći/Veštine:
Poseduje gotovo sve vampirske moći (snagu, brzinu, neranji-
vost, besmrtnost) kao i moć letenja. Takođe mu smeta praktično sve
što i običnom vampiru.
Detektiv Sem Slejter, čovek fasciniran vampirima i Dorianov
dužnik od kada ga je spasio ujeda jednog vampira.
Džonatan Kvotermejn i njegova porodica, koji vekovima
pokušavaju da ubiju Doriana. Vampiri svih vrsta, i svi na koje naiđe.
Poreklo/Priča:
Dorian je bio sin plemića na istoku Engleske. Živeo je bezbrižnim
životom mladog zavodnika. Otac mu je zbog imanja ugovorio brak sa
Elizom Kvotermejn, kćerkom brodovlasnika. Pošto se dobro napio na
svojoj momačkoj večeri, otišao je do svoje ljubavnice, mlade ciganke.
Ona mu je rekla da je trudna, i da nosi njegovo dete. Dorian je u besu
izudarao i poslao kući, rekavši da ne želi da je vidi u životu, i da ga dete
ne zanima jer ima svoj život da živi.
Mlada ciganka je u besu prizvala mračne sile crne magije i
bacila prokletstvo na njega. Za vreme prve bračne noći se pretvorio
u vampira žednog krvi, pa je tako ubio svoju nevestu. Shvativši šta
je postao, pobegao je od kuće, ali porodica Kvotermejn želi njegovu
smrt i od tada radi na tome, pa i dan danas. Dorianovo prokletstvo je
u tome što je postao vampir, a zadržao ljudsku dušu. Tako je Dorian
odlučio da pije vampirsku krv umesto krvi nedužnih.
213
Raketla #2
214
Heroji su večni
ERLIK
Moći/Veštine:
Izuzetno dobro rukuje magičnom dvosek-
lom sekirom. Nadljudska snaga i besmrtnost,
neranjivost. Pomoću sekire otvara džepnu di-
menziju kroz koju može stići kad i gde god želi.
Takođe, ispaljuje magični blast iz sekire.
Dr Semjuel Pauers, istraživač-geograf
koji je našao Erlika. Lisa Turtl, asistentkinja dr
Semjuela, koja snima dokumentarne filmove.
Voromir, nordijski mag, gospodar vatre. Fre-
ja, Odinova sveštenica sa moći da vidi blisku
budućnost.
Loki, bog zla, kao i gomila njegovih sled-
benika. Džerod Parker - Zlatni lord, vođa bande Zlatni Lordovi (banda
sadrži razne razbojnike, od običnih ubica, do metaljudskih ratnika)
Poreklo/Priča:
Erlik je 709. god. n.e. bio čuvar magičnih runa koje su Lokija
držale u zarobljeništvu. Odin je Erliku dao Božanske moći kako bi
mogao da obavlja svoj posao. Međutim, čak i zarobljen, Loki nije bio
bespomoćan. Lokijev sledbenik Vulhar kome je Bog Zla dao masku
moći (koja ga čini džinom, i praktično neuništivim dok je nosi) skupio
vojsku ledenih demona i napao hram sa magijskim runama.
Nakon uništenja hrama, Erlik je ostao zakopan ispod planine
snega i leda, sve do današnjih dana, kada ga je ekspedicija dr Sem-
juela Pauersa iskopala.
Erlik sada uz pomoć novih prijatelja putuje svetom u cilju
povratka runa koje bi zarobile Lokija. Naravno, njegova potraga nije
laka, jer ga stalno napadaju Lokijevi sledbenici.
215
Raketla #2
Čudovišta
kojih smo se
plašili
216
IT (TO) .................................................................... 218
MICHAEL MYERS ................................................. 220
217
Raketla #2
It (To)
Jedna od stvari zbog kojih sam imao nesanice i košmare u
detinjstvu je svakako horor TO i klovn Penivejz (Pennywise). Zbog nje-
ga sam dugo mrzeo klovnove.
Čuveni horor TO nastao je po istoimenom horor romanu Stive-
na Kinga (Stephen King), objavljenom 1986. godine, a četiri godine
kasnije snimljen je i dugometražni film.
Radnja romana i filma smeštena je u izmišljenom gradiću Der-
ry, u kome potajno godinama vreba iskonsko zlo, koje menja izgled
a hrani se malom decom. Priča je smeštena u dva vremenska razdo-
blja, u 1958. i 1985. godinu. Prvi deo filma je u 1958. i glavni likovi su
sedmoro dece, koja sebe nazivaju Klub Gubitnika (the Losers Club) a
čiji su članovi Riči, Majk, Beverli, Bil, Edi, Ben i Sten. Svako od njih je
imao jezivi susret sa bićem koje uzima oblik koji izaziva najveći strah
svakog deteta posebno. Biće najčešće uzima oblik klovna Penivejza,
koji nosi šarene balone, a deca ga najčešće oslovljavaju sa TO. Decu
takođe maltretira i školski siledžija Henri sa svojim drugarima, što će
i dovesti do nastanka Kluba Gubitnika. Deca odlučuju da nađu i ub-
iju TO, pre nego što ono ubije nekog od njih. Otkrivaju njegovu jaz-
binu u kanalizacionom odvodu, gde će posle borbe volje, teško raniti
čudovište. Svativši da su kao grupa i zajedničkim ciljem oslabili fizičku
snagu čudovišta. Njih u kanalizaciju prati Henri koji će se i sam sresti
sa TO, što na njega ostavlja teške posledice. Izlaskom iz kanalizacije,
deca sklapaju pakt (koji zapečate posekotinom na palcu), da ako se TO
vrati, oni će se ponovo okupiti, kako bi se ponovo borili protiv njega.
Drugi deo filma je u 1985. godini, kada opet počinju ubistva
u Derry-ju. Crnac Majk, jedini koji nije napustio gradić, shvata da se
čudovište vratilo i podseća svakog člana Kluba Gubitnika na obećanje
dato pre mnogo godina. Šest ostalih članova kluba su uspeli u životu,
postavši poznati i bogati ali takođe su potpuno zaboravili događaje iz
detinjstva. Svi se vraćaju u Derry osim Stena, koji posle Majkovog pozi-
va izvršava samoubistvo. Svojim dolaskom, svako će se na različiti način
sresti sa Penivejzom i traumama iz detinjstva. TO zaposeda Henrija, koji
je smešten u gradsku ludnicu, kako bi mu pomogao da ubije Gubitnike.
Henri će u tome skoro i uspeti teško ranivši Majka. Petoro preostalih
prijatelja odlaze u kanalizaciju kako bi se poslednji put obračunali sa
218
Čudovišta kojih smo se plašili
čudovištem.
Ko ili šta
je ustvari TO?
U filmu
je malo otkrive-
no o poreklu
čudovišta. Nje-
govo pravo ime
je nepoznato,
a prozvan je od
strane dece kao
„TO“. Takođe,
njegov pravi izgled je nepoznat, ali mu je omiljeni oblik pojavljivanja
klovn po imenu Penivejz (Pennywise) sadističkog osmeha, sa šiljatim
zubima i velikim rukama sa kandžama. Na kraju će se prikazati kao
ogromni čudni pauk ali to je verovatno jedini njegov oblik, koji ljudski
mozak može pojmiti. TO za sebe kaže da je superiorno biće i da su
ljudi samo njegove igračke. U filmu se vidi da čudovište dolazi iz druge
dimenzije zvane Svetlo Smrti. Jedini koji se stvarno približio Svetlu je
Bili ali nije uspeo da objasni šta je video, jer obično ko vidi Svetlo od-
mah i poludi. čudovište ne jede decu zbog svoje prirode već zato što
je decu lakše prestraviti, što njegovom obroku daje posebnu slast. U
romanu je mnogo više objašnjena suština čudovišta zvanog TO. Po
romanu, TO je živelo ispod Derryja, čekajući dolazak ljudi. Kad su ljudi
napokon naselili njegovo boravište, TO se budi iz sna svakih dvadeset
godina kako bi se hranilo. Svako njegovo buđenje i povratak snu je
praćeno velikim krvoprolićem dece, koje svedoci istog zaboravljaju,
posredstvom magije čudovišta. Za zločine niko ne javlja ni jednoj tv
stanici i novinama jer kako je u knjizi objašnjeno : TO, to neće doz-
voliti.
Meni je do danas ostala u pamćenju scena sa početka filma,
kada se za vreme kišnog popodneva Penivejz pojavljuje iz kanalizacije
i ubija malog Džordžija. Izgovorivši čuvenu rečenicu : „Dole ima mno-
go balona i svi oni plutaju!“.
Šta reći, osim da stvarno postoje razlozi zašto se plašiti klovno-
va

219
Raketla #2
Michael Myers
-Zlo na noć veštica-
Majkl Majers je glavni lik, iliti glavni negativac serijala filmova

Noć Veštica (Halloween). Prvi put se pojavio u John Carpenterovom
filmu Noć Veštica iz 1978. u kome se proslavila Jamie Lee Curtis. Od
tada je snimljeno još devet nastavaka, a poslednji u 2007. godini. Ma-
jkl je serijski ubica u svim filmovima, osim u trećem pod nazivom Se-
zona Veštica (Halloween 3: Season of the Witch), u kome se ne pojav-
ljuju likovi iz prva dva filma ali se donekle objašnjavaju Majkl-ove moći
i zašto je postao to što jeste.
U prvom filmu Majkl je šestogodišnji dečak, koji kuhinjskim
nožem ubija svoju stariju sestru, a zatim biva zatvoren u ludnicu. Pet-
naest godina kasnije beži iz bolnice, vraća se u rodni grad i započinje
seriju ubistava tinejdžera. U poteru za Majklom kreće bolnički psihi-
jatar koji ga je lečio za vreme njegovog boravka u bolnici, Dr Sem Lu-
mis (Sam Loomis).
Tokom filma Majkl prevashodno juri svoju mlađu sestru Lori
Straud (Laurie Strode), koju glumi Džejmi Li Kertis. Dr. Lumis pogađa
Majkla sa šest metaka u grudi i on pada sa terase drugog sprata. Ali
kad dr. Lumis ode da pogleda Majklovo telo, njega nema.
Ko je ili šta je Majkl Majers?
Majkl Majers je neka vrsta bauka (bogeyman, što bi ameri rek-
li), pomalo mitskih moći, pa ne može biti ubijen metcima, vatrom ili
ranjavanjem oštrim predmetima. On je otelotvorenje čistog zla, jer
220
Čudovišta kojih smo se plašili
pokazuje malo ljudskih osobina ali dovoljno inteligencije da bi bio

smrtonosan. Mislim, da kada bi čisto zlo pokazivalo bol, pažnju ili ka-
janje, bilo bi još strašnije. Međutim u prva dva dela se vidi da, koliko
Majkl-a vodi uživanje u plašenju svojih žrtava (stavivši na znanje Lori i
još nekim likovima da ih progoni), toliko ga vodi i njegova nezaustav-
ljiva volja da ubije žrtvu.
Dr.Lumis je više puta pokušao da stupi u kontak sa Majklovim
osećanjima, misleći da će tako moći da ga izleči. U prvom filmu, Lu-
mis za Majkla kaže: “Upoznao sam šestogodišnjeg dečaka sa licem bez
emocija i najcrnijim očima, očima đavola! Tada sam shvatio da iza tih
očiju živi čisto zlo!”. Majkl ne govori u prvih osam filmova, već tek u
verziji iz 2007., i to samo kao dečak, da bi tokom boravka u bolnici
skroz prestao. U petom filmu je objašnjena sila koja je zaposela Majkl-
ovu dušu i koja ga nezaustavljivo vodi. To je sila koja ne oseća sa naših
pet čula, a oslobađa se druidskim ritualima u određenom položaju
zvezda. U istom filmu saznajemo da postoji cela organizacija koja
želi da kontroliše Majkla. U jednom komentaru, Karpenter je rekao
da želi da Majkl bude čovek, ali više kao natprirodna sila, sila koju je
nemoguće zaustaviti ili ignorisati. Želeo je da bude nečovečna sila i
zato je izostavio sve elemente koji bi ga prikazali kao osobu. U tome
je dosta pomogla Majklova maska umanjujući njegov ljudski izgled i
čineći ga nekom vrstom oličenja zla.
Majkl Majers je objavljen i u romanima koji prate prva dva dela
Noć Veštica. Usledio je roman Old Myers Place, koji prati priču iz petog
nastavka i roman Mad House koji po priči podseća na osmi nastavak
ali ne u potpunosti.
Majkla Majersa imamo i u stripovima koje je napisao scenarista
petog filma. A 2008. startuje serijal Halloween Night Dance sa Majk-
lom kao glavnim likom a bez likova iz prethodnih filmova, dok je sama
radnja između filmova H20 i Halloween Resurrection. Taj strip serijal
izlazi u čast tridesetogodišnjice prvog filma iz 1978. godine.
Zanimljivo je to, da je jeziva maska ovog ubice ustvari maska sa
likom Kapetana Kirka iz Zvezdanih Staza. Samo rasčupana i proširenih
otvora za oči.
221
Raketla #2
Izveštaj iz
Igraonice
222
Tamnice i Zmajevi (Board game) ......................... 224
Pyroblazer ............................................................ 231
Marvel Ultimate Alliance .................................... 233
Marvel Nemesis: Rise of the Imperfects ............ 235
223
Raketla #2
Tamnice i Zmajevi
(Dungeons and Dragons – Role Playing Game)
tema: Character Sheet - Papiri za igru
224
Izveštaj iz igraonice
Kako je u prošlom broju bilo govora o društvenoj igri Dungeons

& Dragons, gde sam se potrudio da vam što bliže predstavim neke
najosnovnije pojmove i pravila, nastavićemo dalje u tom pravcu. Prvi
tekst bio je prilagođen i onima koji se nikada do sada nisu susretali sa
DnD-jem, a u dogovoru sa glavnim i odgovornim urednikom odlučio
sam da vam pojasnim sve u vezi sa papirima za igru, Character Sheet-
ovima. Svaki igrač ima svoj papir na kome u dogovoru sa Dungeon
Masterom kreira svog lika, pre početka same igre.
Inače, ima mnogo različitih varijacija Charater Sheet-ova, zavis-
no od edicije DnD-ja koju forsira DM ali i od određenih pravila koja u
njima važe. Ovde smo postavili one koji se koriste za treću ediciju koju
ja lično ne volim da igram, ali je ona u današnje vreme najpopularnija
kod igrača. Prva edicija je inače prepuna bagova i prilično je zastare-
la, druga je mnogo bolja i vole je stariji igrači dok je treća verovatno
najkompletnija ali u njoj već na početku možete krenuti i kao heroj
visokog nivoa, što mene lično odbija.
Da se vratimo na temu. Kao što možete videti na prvom pa-
piru, počinje se od najlogičnijih stavki. Kada igrač osmisli lika i njegovu
pozadinsku priču kreće popunjavanje papira. Prvo se upisuje ime lika
kojeg ćete voditi kroz avanture, a zatim i vaše lično ime. Upisaćete
klasu (Fighter, Rogue, Priest, Ranger, Paladin, Wizard itd), zatim rasu
(Human, Elf, Dwarf, Gnome, Halflng itd.), pa onda redom, alignment
(good, neutral ili evil), nivo koji će se menjati zavisno od količine saku-
pljenih iskustvenih poena (expirience points), božanstvo kojem se
klanjate (npr. patuljci se klanjaju Bogu Moradinu Soulforgeru, gnomi
Bogu Garlu Glittergoldu, paladini kao klasa Lathanderu itd), a zatim i
podatke vezane za lični opis - pol, visinu, težinu, boju kose i očiju, go-
dine itd...
Bacanjem kockica (za svaku ocenu se baca 3x6) dobićete ocene
za glavne karakteristike svog lika - snagu, agilnost, konstituciju, inteli-
genciju, mudrost i harizmu. Ocene jesu bitne, ali nikako ne i presudne
za igru. Ukoliko se igrač dovoljno dobro unese u ulogu svog lika, do-
brim role play-om moći će da nadoknadi nedostatak boljih ocena.
Naravno, dobre ocene donose dodatne mogućnosti liku. Fighter-i
sa većom snagom imaće bonuse na napade, imaće veću šansu da
rašire rešetke na tamnici ukoliko budu zarobljeni itd. Visok dexterity
omogućava bolji armor class (oklopljenost, mogućnost izbegavanja
napada), daje veću brzinu prilikom napada (initiative). Od konstitucije
225
Raketla #2
zavisi broj zdravstvenih poena (hit points), otpornost na otrove itd.

Inteligencija, koja je najbitnija čarobnjacima, ukoliko je score vi-
sok daje mogućnost odabira većeg broja magija, dok je mudrost (wis-
dom) bitna za sveštenike i njihove priest magije. Charisma je važna za
bardove i paladine, i kao ocena koja određuje vašu privlačnost važna
je za moć ubeđivanja, broj henchmena (najamnika, plaćenih pratilaca)
koje će lik voditi itd. Sve ocene su bitne zbog određenih bonusa i ben-
eficija, ali i zbog veština (skill-ova) koji nisu vezani za korišćenje oružja.
Odmah pored ocena imate mesto gde ćete upisati svoje hit poene i
armor class, koji će rasti zavisno od nivoa do kog ste kroz avanture i
quest-ove napredovali i od oklopa i štita koji koristite. Magijski pred-
meti mogu vam poboljšati ove stavke, ali i još neke.
Sawing Throws (fortitude, reflex i will) zavise najviše od ocena
koje su naznačene u zagradama ispod njih. Npr. ukoliko neki thief ot-
krije zamku na vratima i pokuša da je deaktivira, a na osnovu bacanja
kockice DM zaključi da mu to nije uspelo, govori thief-u da baci re-
flex save jer će možda uspeti svojom agilnošću (dexterity) da izbegne
eventualno ranjavanje ili čak smrt. Ukoliko vaš lik ima jaku volju (will)
što dosta zavisi od wisdom-a biće otporniji u nekim situacijama koje i
same iziskuju snažnu volju, kao na primer psihičku borbu protiv magi-
ja šarma (npr. charm person, sleep, hold person itd.)
Kako se pravila za borbu bliskim melee oružjima (mač, buzdo-
van, čekić, bodež itd.) i dalekometnih ranged oružja (luk i strela, sa-
mostrel, praćka itd.) donekle razlikuju imate dve kolone u kojima ćete
zajedno sa DM-om upisati vaše score-ove koji zavise od naznačenih
modifikatora. Ispod tih kolona imate mesta predodređena za upi-
sivanje oružja koja koristite, brojki koje će biti važne prilikom borbi,
oklopa koji koristite i visini armor class-a koji vam on omogućava, uz
naravno kombinaciju sa štitom. Npr. ratnik može da nosi teški viteški
oklop (full plate), kacigu i kulski štit (tower shield) i imaće iz tog ra-
zloga odličan AC. Pitate se, što onda da izaberem čarobnjaka koji ne
nosi štitove, oklope i kacige već samo čarobnjačku odoru, i samim
tim ima očajan armor class? Ali, nije baš tako kako se čini. DnD je igra
koja ima sjajnu ravnotežu, tako da je sasvim normalo da će u borbama
prsa u prsa napred ići ratnici, čarobnjaci iz pozadine davati magijsku
podršku, lopovi vrebati iz senki i udarati s leđa, jednostavno, svako
ima svoju ulogu. Pored svega toga, i čarobnjak može imati odličan AC
ukoliko nosi ogrlice, prstenje, plaštove itd. koji magijski poboljšavaju
226
AC, pa još i magije koje privremeno (temporary) poboljšavaju AC ili

HP, to i nije tako loše.
Namerno sam na kraju ostavio priču o koloni sa skill-ovima, jer
smatram da će vam ona biti najzanimljivija, barem sa prve strane. Skill-
ovi su ubačeni u DnD u trećoj ediciji, i ujedno su uprostili igru (pravi-
la), a i dali joj još veću raznovrsnost. U skill-ove spadaju akcije koje lik
može izvesti u toku avanture, a koje nisu blisko povezane sa oružanim
borbama. Na prvi pogled čini se da su neke od veština beskorisne i
glupe, ali pošto je ovo D&D, nikad se ne zna, može se desiti da vas i os-
tale članove družine spasi neka do tada nekorišćena veština sa liste.
Navešću vam primer; Fighter sa snagom 17, podosta hit poena, sword
of speed-om +1 i half-plate oklopom ima i odlično poznavanje istorije
(knowledge: history) zbog visoke inteligencije koju je dobio srećnim
rolanjem kockica. Pošto takav predstavlja mašinu za ubijanje ili “su-
per secka” ako vam je draže, igrač koji ga vodi nikada nije ni pomislio
da koristi svoj skill vezan za poznavanje istorije. Ali, kada se družina
nađe u situaciji da je progoni horda vukodlaka, pa još i da su se našli
u ćorsokaku u drevnim katakombama, želja za opstankom uključuje
mozgove igrača koji su do tada uglavnom tranžirali zombije, skeletone
i tu i tamo po nekog orka. Vreme neumitno teče, vukodlaci pristižu,
a kamena vrata sa uklesanim simbolima se, uprkos njihovoj lupnjavi,
nikako ne otvaraju. “Mora da nema nikog kod kuće”. - komentar je
gnoma-thiefa iako nije vreme za zbijanje šala. E baš tada stupa na
scenu “beskorisni” skill koji je na početku igre prokomentarisan. - Šta
će mi to, ionako sam u školi iz istorije imao jedva trojku?! Kada nema
vidljivog rešenja skill biva primećen i upotrebljen. Fighter prepoznaje
drevne rune koje otkrivaju zagonetku. Linearnu zagonetku rešavaju
logikom, inteligencijom ili jednostavnim nagađanjem i u poslednjem
času beže pred pomahnitalim vukodlacima.
Naravno, određeni skill-ovi dostupni su određenim klasama i
uklapaju se u njihovu ličnost. Rogue ili Thief, kako god, koristiće Dis-
guise (Prerušavanje) kako bi se infiltrirao u protivničke redove, Open
Lock (Obijanje brava) da bi ušao u riznicu ili Move Silently (Šunjanje)
da bi nečujno prošao kraj budnih stražara. Alchemy je pogodna za
čarobnjake, Heal za sveštenike, Animal Empathy za rendžere, druide
itd...
227
Raketla #2
228
Prelazimo i na drugu stranu Character Sheet-a (nalazi se na

sledećoj stranici). Kao što možete videti, nju ćete uglavnom gledati
da biste se podsetili šta nosite u prtljagu, sa koliko zlata trenutno
raspolažete, još koliko vam je experience points-a potrebno da biste
napredovali na sledeći level (nivo). U prtljagu upisujete stvari koje
ste kupili ili pronašli u toku svojih pustolovina. Neki DM-ovi su veo-
ma strogi kada je u pitanju urednost spiska. Ne možete sa jednom
bakljom obići ogromnu pećinu, lavirint i podzemne grobnice. Baklje
se troše prema pravilima iz DM Guide-a, a svako varanje u takvim
slučajevima je krajnje glupo i ubija igru. Pored baklji, kresiva, gasne
lampe, hrane, vode, konopaca, kuki za penjanje upisivaćete i napitke,
skrolove, rezervna oružja, ako DM bude darežljiv magijske predmete
itd. Nemojte se mnogo radovati kada npr. u svom quest-u pronađete
moćno oružje poput vatrenog mača (Flame Tongue), znajte da vam
se tada sprema nešto opasno. DM-ovi su lukavi, prepredeni i ljigavi, i
uvek su u pravu. Stari D&D vic za DM-ove kaže; Koja je razlika između
DM-a i Slime-a? (Slime je, inače, vrsta džinovskog crva od sluzave ma-
terije)... - Odgovor; Pa jedno je ljigavo,odvratno stvorenje a drugo je
čudovište iz Monstrous Manuala :0).
Odmah do prtljaga upisaćete vaše specijalne sposobnosti koje
vam omogućava rasa ili klasa. Tako vilenjaci imaju urođenu sposob-
nost otpornosti na magije šarma 90%, paladini imaju Lay on Hands
tako da dodirom mogu da zaleče povrede, rendžeri da pronalaze tra-
gove u šumi itd. Oprostite što preterano koristim ITD., razlog tome
je što je D&D tako opširan da bi ovaj tekst mogao da bude mnogo,
mnogo obimniji.
Lista magija će biti glavna preokupacija na ovoj stranici
čarobnjacima i sveštenicima. U početku ćete imati proste magije i
mali izbor ali ćete vremenom napredovati i postajati sve jači i opas-
niji po protivnike. Wall of Fog će vam pomagati u situacijama kada
morate da bežite, ali da ne biste ispali kukavice u očima DM-a koji će
vam tada reći; Šta je bilo, prpa a? vi mu ozbiljno recite: Mi nikada ne
bežimo, mi se taktički povlačimo. Kasnije će magije biti sve jače pa
ćete prizivati bića iz drugih svetova, sejati strah i ispaljivati munje iz
svojih štreberskih šaka. Isto važi i za sveštenike, s tim da su njihove
magije drugačije, defanzivne i zaštitničke za razliku od ofanzivnih,
destruktivnih čarobnjačkih čini. Na kraju imate kolonu za jezike kojima
baratate i kolonu za novac.
229
Raketla #2
Podrazumeva se da svi likovi znaju da komuniciraju na

zajedničkom jeziku rasa, takozvanom Common-u i naravno da svaka
rasa pored njega govori i maternji jezik. Retko će se desiti da patuljak
ne govori patuljački, hobit hobitski itd.
Novac je veoma bitan i bez obzira koliko svako pojedinačno ima
zlata u bisagama, trebalo bi da se gleda ukupna svota zarad boljitka
družine. Dešava se da od pet članova družine četiri člana prodaju najj-
eftinije sitnice kako bi prikupili stotinu zlatnika za lekoviti napitak,
dok peti, gramzivi patuljak ćuti kao zaliven sa vrećom u kojoj ima i
preko hiljadu zlatnih novčića. Što se tiče valute, bakrenjaci imaju naj-
manju vrednost, deset takvih menja jedan srebrnjak, deset srebrnja-
ka zlatnik, a deset zlatnika novčić od platine. Mnogi DM-ovi uprošćuju
ovaj sistem tako što u njihovom svetu postoje samo srebrnjaci i zlat-
nici, dok neki pored svih gore navedenih ubacuju još neke valute
karakteristične za određena područja, države ili pak gradove. Dosad-
no je menjati novac, mislim na imaginarni, pijačni dileri i nisu baš deo
fantazijskog sveta. Pored ova dva papira možete odštampati i treći
koji ćete sami kreirati, gde ćete upisivati iskustvene poene, hit poene,
hranu, vodu, strele i sve ostalo što se stalno troši ili dopunjuje kako ne
biste švrljali svoj Character Sheet. I slika vašeg lika, barem približno
verodostojna koju skinete sa neta može se naći na ovom papiru, ako
ništa drugo ostali članovi družine moći će da vide kako izgleda vaš lik
u svetu D&D-ja.
U sledećem broju nastavićemo sa predstavljenjem najbolje
društvene igre na svetu, a tema će zasad ostati tajna. D&D je toliko
zanimljiv i raznovrstan da možete samo da pretpostavite šta vas čeka
u sledećem broju naše drage “Raketle”. Pravo da vam kažem, ni ja
nisam siguran. Do sledećeg čitanja srdačan pozdrav od svih iz naše
male družine, tj. redakcije.
Miloš Petković - Petko
230
Pyroblazer
Nakon tri godine rada na svom prvom naslovu, domaći razvojni
tim Eipix je konačno lansirao svoj prvenac u game industriji nazvan
Pyroblazer. Nastavak teksta će istražiti šta to ova svemirska trka ima
novo da ponudi, nakon tako velikog intervala koji je protekao od pre-
thodnog sličnog naslova za PC platformu.
Pyroblazer je sport Novog Apeirona, trka antigravitacionih
letelica zvanih Blejzeri. Na putu ka slavi koja očekuje šampiona, igrači
ne samo da moraju biti prvi već moraju biti i najjači jer su svi Blejzeri
opremljeni teškim naoružanjem u vidu frontalnih oružja i mina, koje
obećava da često čak i najbrža vožnja neće biti dovoljna za prvo mesto.
Igrač kreće kao mladi trkač željan slave i koji nakon kvalifikacija dolazi
u konkurenciju najboljih vozača planete. Međutim, kako će njegova
karijera napredovati, otkrivaće se sve više čudnih pojava vezanih za
njegovu prošlost, kao i sve više mističnih činjenica vezanih za prošlost
celokupnog Apeirona.
Početne detalje same priče, kao i opise tehnologija, vozila i
oružja iz Pyroblazera, kao i svih ostalih igara Eipix-a možete da po-
gledate na maloj online enciklopediji njihovih igara na www.arakhon-
sworlds.com .
Ogromna priča, koja daleko nadilazi potrebe jedne trkačke igre,
provešće vas kroz svetove magičnog drevnog Gnosisa, opustošene
ratne fabrike Haedre i veličanstvenu podkupolu Evelada, dajući igraču
mogućnost igranja na preko četrdeset različitih staza. Osim novih sta-
za, kroz kampanju se naravno otključavaju i sve jače i bolje klase Ble-
jzera, kao i nove vrste naoružanja, pa preko petnćst potpuno različitih
Blejzera i preko dvadeset mina i oružja obećavaju mnoštvo časova
gameplaya.
Od samih modova, u igri su podržani svi standardni – pored
kampanje igrač će moći da se okuša u Standard Race-u, u kome se
može uključiti klasična trka , ali i modovi kao što su Time Trial i Last
One Out (u svakom krugu će ispasti onaj ko je poslednji, dok ne os-
tane samo najbolji).
Igru pokreće Ultra Engine, urađen u potpunosti u kućnoj radi-
nosti Eipix-a. Sam engine podržava gotovo sve najnovije efekte viđene
u video igrama kao što su Depth of Field, Bloom, Normal Mapping,
231
Raketla #2
Pixel Motion Blur....a kao dodatak svemu tome, za one koji vole, tu je
i mogućnost uključivanja Grain filtera koji samom vizuelnom prikazu
daje filmsku draž. Za realističnu fiziku unutar igre zadužena je Nvidia
PhysX (bivša AGEIA), pomoću koje je omogućena interakcija igrača i
mnogobrojnih dinamičkih objekata po mapama.
Staze i samo izvođenje trke potpuno koriste prednosti treće
dimenzije, te je sama vožnja originalno bazirana na kombinaciji
miš+tastatura gde će igrač imati potpunu slobodu okretanja u 3D
prostoru, što ni u jednoj trci do sada nije viđeno (nešto nalik kretnji u
Descentu, koga se iskusniji igrači dobro sećaju). Nov koncept game-
playa koji u početku deluje teže nego što zaista jeste, vrlo brzo će se
pretvoriti u pregršt novih opcija za skraćivanje putanje.
Za kraj,nije loše pomenuti da je i sama muzika rađena in-house,
a Pyroblazer, sa preko dva sata muzike, se i po ovom aspektu može
svrstati među najglomaznije PC igre. Postoji velika mogućnost da
se soundtrack Pyroblazer-a nađe i u zasebnoj prodaji na domaćem
tržištu.
Pyroblazer se na svim najvećim online portalima (Steam, Di-
rect2Drive, Gamersgate) pojavio u novembru (Steam verzija 13.-tog
novembra), dok se retail verzija za rusko i mnoga manja tržišta privodi
kraju. Za kraj i još lepih vesti za domaće igrače– lokalizovana verzija za
srpsko tržište se upravo pozlaćuje tako da se već u narednim danima
može očekivati domaća verzija igre u kutiji, sa celokupnim prevodom
na srpski.
Više informacija o samoj igri možete pronaći na njenom oficijel-
nom sajtu – www.pyroblazer.com .
Više informacija o domaćem timu koji stoji iza Pyroblazer-a
saznajte na www.eipix.com .
Ako želite da se priključite zajednici igrača Pyroblazer-a i
budućih Eipix-ovih igara, posetite forum , i osim pripadnosti Eipix
community-ju, često ćete dobijati i ekskluzivne sadržaje iz starih i
novih Eipix-ovih igara, namenjenih samo članovima foruma.
Uroš Banješević
232
Marvel Ultimate Alliance
Igra je izašla sredinom 2006. i ona je akciona avantura iz trećeg
lica, smeštena u Marvelovom strip svetu sa mnogobrojnim superhero-
jima i super-negativcima koji su tokom godina izašli u marvelovim stri-
povima. Igra je izbačena za sledeće “mašine”: PC, Gameboy Advance,
Playstation 2 i 3, Xbox 360, Playstation portable.
Ova igra je savršena za sve obožavatelje
marvelovih stripova, pošto su likovi više nego
stvarni, baš preslikani iz stripova sa svim svo-
jim moćima, sposobnostima i kostimima koje
imaju.
Radnja igre je zasnovana na tome da se
heroji moraju udružiti i zajedno pobediti
moćnog negativca Dr Doom-a i grupu super-
negativaca znanih kao Masters of Evil koji
planiraju da pokore i zauzmu ceo svet, pa
su zbog toga uključene mnoge ekipe super-
heroja sa prikazom njihovih baza. Takođe su
u igri pokazane različite lokacije iz Marvelovog strip sveta od kojih su
neke S.h.i.e.l.d. heliodrom, Starkova zgrada, Valhala, Asgard, zamak
Dr Dooma u Latveriji itd. Grafika je na zavidnom nivou, kako u samoj
igri tako i u klipovima koji prate priču između staza. Stvarno je greška
što nisu izbacili animirani film sa tom grafikom i pričom jer će vas ani-
macije stvarno ostaviti bez daha.
Marvel ultimate alliance je akciona RPG igra, gde igrač sas-
tavlja tim od četiri super heroja različitih moći i sposobnosti. Igraču
233
Raketla #2
je ponuđeno da bira
između dvadesetdva
superheroja od ko-
jih neki nisu odmah
dostupni već se tokom
igre otključavaju, što
omogućava stvaranje
čuvenih superhero-
jskih grupa iz stripa.
Svaki superheroj
poseduje nekoliko
različitih kostima iz
različitih strip epoha
a svako odelo nudi
različite prednosti. Tokom odabira heroja ostvaruju se određeni bo-
nusi ako se kreiraju prave strip grupe na primer: Avengers, Fantastik
four, Marvel Ladies i dr. A ukoliko igrač nije zadovoljan uspehom iz-
abranog tima, isti može zameniti na prvom CheckPointu. U zavisnosti
od izbora heroja i kraj igre će biti različit. Svaki od heroja ima osam
od jedanaest osnovnih moći ili specijalnih udaraca koje može koris-
titi ili zameniti za jače koji se otključavaju tokom igre. Sa šiframa koje
možete skinuti sa neta postoji mogućnost otključavanja heroja do ko-
jih još niste stigli kao i nekih koji uopšte nisu ponuđeni isprva, kao na
primer: Iron Fist ,War Machine, Punisher, Silver Surfer, s tim što kad
koristite Silver Surfera bićete praktično neuništivi pa preporučujem
da njega vodite kad stignete do kraja sa ostalim herojima. Od čuvenih
superheroja možete birati: Spajdermena, Kapetana Ameriku, Iron
mena, Tora, Fantastičnu četvorku, Luk Kejdža, Dedpula, Derdevila,
Elektru, Blejda, Ghost Ridera, neke od X-mena (Vulverina, Storm, Ice
men-a, Kolosus), Nika Fjurija i mnoge druge. Mislim da ne vredi da
nabrajam negativce jer ih je mnogo, od epizodnih do čuvenih.
Moj herojski tim su činili Blade, Iron Man, HumanTorch, Ghost
Rider i bilo je veliko zadovoljstvo igrati sa njima. Svim strip fanovi-
ma preporučujem ovu igru kako bi isprobali svoje heroje sa njihovim
moćima ali i svima onima koji su zavoleli Marvelove heroje preko film-
ova.

234
Marvel Nemesis: Rise of the Imperfects

Drugi broj Raketle definitivno je okupiran super herojima, kako
kroz stripove, tako i kroz igre. Izgleda da su autori tekstova u zad-
nje vreme bili vrlo zagriženi za avanture Marvelovih heroja, pa tako u
ovom broju imamo recenzije dve igre u kojima su glavni akteri upravo
heroji iz Marvelovog univerzuma.
Igra koju sam ja igrao, Zove se “Mar-
vel Nemesis: Rise of the imperfects”.
Igra posle koje morate da razmišljate
o sređivanju žuljeva koje je kontroler
ostavio na Vašim rukama. Ono što Vam
ne dopušta da kontroler izbacite iz
ruke je činjenica da pored duge kam-
panje, igra sadrži i neverovatno dobar
Versus mod. Ja i kolega Lepi (autor tek-
sta o igri “Marvel Ultimate Alliance”,
između ostalog) sednemo i igramo VS
mod satima, nakon čega se obavezno
posvađamo oko toga ko je bolji igrač,
što pokušavamo da dokažemo jedan
drugome u neprekidnim “sledećim par-
tijama”.
Igru počinjete kao Thing (Fantastic Four), nakon kratkog sine-
matika, gde se vidi kako par letelica nepoznatog porekla rasturaju
most po kome se krećete. Kako kreće igra, morate da navodite vašeg
junaka kroz ruševine , što i nije tako teško, obzirom da Thing može
da se probije kroz svaku prepreku na koju naiđe. Odjednom, nailazite
na neku vrstu robota, vidno neprijateljski raspoloženog, i batinanje
može da počne (It´s clobbering time). Nailazite na još nekoliko robo-
ta, a nakon savladavanja kreće novi sinematik koji prikazuje specijalne
vesti lokalne televizije. Njujork je u sred napada, i vidimo kako letelice
koje nisu bile jasno vidljive na startu ubijaju (ili bolje reći onesposo-
bljavaju) Kapetana Ameriku, Punishera, i Hulka.
Sada se igraču (Vama) nudi mogućnost da pored Thing-a imate
mogućnost da igrate dalje sa Wolverinom. Naravno, jednom ćete
morati da sa obojicom pređete komplet misija, ali, kada ste već tu, oda-
235
Raketla #2
berite onog heroja koji Vam više odgovara za početak. Preporučujem

da igru nastavite sa kamenolikom grdosijom iz četvorke, jer ćete kroz
njegove misije naučiti dosta korisnih trikova koje kasnije možete ko-
ristiti u borbi sa većim brojem protivnika, a nakon par kratkih i laganih
misija, završićete deo kampanje kroz koji vodite čoveka od kamena.
Krećete u Wolverinov deo kampanje, gde ćete naučiti za još
jedno dugme na kontroleru, koje je označeno kao MOBILITY MOVE.
Ovo dugme kod nekih od Aktera igre (npr. The Thing) ne igra nikakvu
ulogu, dok kod ostalih aktivira različite stvari. Pomenućemo par njih,
pa tako, Wolverin može da se kreće po zidovima, Iron Man i Human
Torch mogu da lete, Spider-Man i Venom mogu da se koriste mrežom,
itd.
Nakon probijanja kroz ulice Njujorka, Wolverina dovodite do
Rezidencije Avengers-a, gde morate da se probijete kroz automati-
zovanu odbranu ove kućerine, i da vanzemaljske neprijatelje iseck-
ate na rezance. Naravno, misije su sve teže i teže, pa uz standardne,
do sada već viđene protivnike, počinju da Vam dolaze i letelice koje
su odgovorne za sudbinu koja je snašla heroje iz prvog sinematika.
Kunem Vam se, ponekad pomislim da je nemoguće uništiti proklete
letelice. A onda, kao šlag na tortu, dolazi prvi Boss sa kojim trebate da
oprobate snagu. U tajnoj laboratoriji unutar rezidencije Avengers-a,
236
nailazite na prvu osobu iz grupe IMPER-
FECTS, Fatalnu WINK, kako krade podatke
iz računara Avengers-a. Iako je prva Kralji-
ca igre, verujte mi, nju sam najteže savlad-
ao. Ne, na žalost, nisam od nje napravio
froncle, ali kada sam je savladao, saznao
sam da “Oni” traže “Nešto”, i na pitanje
šta, dobio sam nepotpun odgovor: PARA-
GON.
Igru u mnogome upotpunjuju epske
borbe koje ćete voditi kako bi spasili svoje
prijatelje od kandži neprijatelja, pa ćete u
toku igre morati da prođete epske duele:
Wolverine vs. Storm, Elektra vs. Daredev-
il, Spider- Man vs. Venom, Human Torch
vs. Thing i dr.
Ja bih mogao još da davim o

dešavanjima u igri, ali to bi Vam uništilo
zabavu. Smatram da je bolje da igru sami
nabavite, i oprobate se u njoj, a kao pod-
237
Raketla #2
strek, reći ću Vam i par detalja koji mogu da Vas navedu da što pre
potražite igru.
Da krenemo od heroja koji se u igri pojavljuju:
Heroji koje znamo: The Thing, Wolverine, Elektra, Spider-Man,
Daredevil, Storm, Venom, Human Torch, Iron Man, i Magneto.
Imperfects: Wink, Johnny Ohm, Fault Zone, Solara, Brigade,
Hazmat, Paragon, i na kraju, čovek koji je odgovoran za dešavanja po
Njujorku, Dr. Niles Van Roekel.
Naravno, osim Dr. Van Roekel-a, za svakog od ovih Anti-Heroja
postoji priča, koja se može videti u sinematiku koji se pojavljuje u Vašoj
zbirci snimaka, nakon izbora jednog od njih u toku kampanje. Na kraju
igre, razume se, kada ubijete Van Roekel-a, biće Vam objašnjena cela
zbrka, tako da ni jedan fragment kampanje neće ostati ne razjašnjen.
Pored ovih snimaka koje ćete moći da vidite u galeriji igre,
tu su i kartice, kao i delovi stripa koje možete da dobijete na kraju
određenih misija. Kartice predstavljaju slike aktera igre, njihovih pro-
tivnika, staza na kojima se tuče odvijaju, kao i slike pada naših junaka
nakon pobede Imperfects-a. Što se stripova tiče, postoje dva stripa
koje možete da skupite: “The Fantastic Four”, i “Tomorrow People”.
Stripovi su predstavljeni kao animirani filmovi, sa slikama i dijalozima
238
iz kako mi se čini ULTIMATE edicije stripa. Tu je i narator, koji čini Vaš

ugođaj kompletnim. Delove stripova (svaki ih ima po 9) možete po-
gledati jedan po jedan, a ukoliko sakupite sve delove jednog stripa,
možete ih pogledati u kontinuitetu.
Grafika u igri je skoro pa perfektna, muzika pokriva igru kako
se samo poželeti može. Zvučni efekti su sjajno izbalansirani, ni prejaki,
ni preslabi, a fizika u ovoj igri je bolja od bilo koje igre ovog tipa, koje
sam ja probao, a probao sam ih jako puno.
I za kraj, moja ocena igre:
Kampanja - 61/100,
VS mod: 82/100,
Kompletan utisak: 71/100
Milan Maksimović
239
Raketla #2
Iz svakog ugla
240
He-Man and the Masters of the Universe ........... 242
Flash ...................................................................... 245
The Punisher ........................................................ 248
241
Raketla #2
He-Man and the Masters of the Universe

Mislim da ne postoji niko rođen između 1981. i 1985. a da mu
se sećanja na detinjstvo ne vezuju delom za ovu kultnu crtanu seriju
uz koju smo rasli. Kao jedan od njih možete zamisliti moje razočarenje
kad sam je skinuo sa neta, a to nije bila ista ona serija. Međutim i dalje
će mi poneke epizode biti drage i buditi sećanje na detinjstvo. Šta reći
o toliko poznatim “Mastersima “i Hi-menu?
E pa ovako: crtani serijal Gospodari Svemira u originalu He-man
and the Masters of the Universe nastao je 1983. godine u produkciji
Filmation kompanije. Serija je trajala do 1985. a kod nas je bila prika-
zivana 1989. i 1990. sa hrvatskom sinhronizacijom. Priča je smeštena
na planeti Eterniji, na drugoj strani galaksije, kojom vladaju kralj
Randor i kraljica Marlena. Oni imaju sina kukavicu i lenštinu princa
Adama. Međutim Adam krije tajnu, da kad podigne desnom rukom
svoj magični mač i uzvikne magične reči: Sive lobanje silom, Ja imam
moć (By the power of grayskull, i have the power, kako je u originalu)
Princ Adam postaje Hi-men (He-man), najmoćniji čovek u svemiru. Sav
je mišićav, sa malteškim krstom na grudima. Dok se Adamov plašljivi
ljubimac Straško (Kringer), zeleni tigar pretvara u moćnog Borbenog
242
Iz svakog ugla
Mačka (Battle Cat).

Samo par ljudi zna za Adam-
ovu tajnu. čarobnica (Sorceress),
koja je Adamu i dala magični mač,
a koja je čuvar tajni i moći zamka
Siva Lobanja (Grayskull) Ratnik
(Man-at-Arms) je dvorski oružar i
izumitelj naprednog naoružanja,
kao i Adamov mentor i najverniji
saputnik mnogih avantura. Orko,
mali čarobnjak i dvorska luda koji
je došao iz druge dimenzije što
je smanjilo njegove čarobnjačke
moći. Oni zajedno brane zamak
Siva Lobanja od zlih sila koje pred-
vodi Skeletor.
Skeletor je glavni negativac,
čarobnjak plave kože sa svetlećom
lobanjom umesto lica. On pred-
vodi grupu plaćenika u osvajanju
Eternije, a pre svega moći zamka
Siva Lobanja, kako bi postao Gospodar svemira. Od ostalih likova
uz Hi-mena su stalno iz epizode u epizodu i Tila, komandat kraljeve
garde, izvrstan ratnik i Ratnikova usvojena ćerka, ćerka koja ne pod-
nosi Adamovo ponašanje ali je tajno zaljubljena u Himena, Stratos,
leteći čovek, Ram-men sa feder nogama i glavom za razbijanje zidova.
Skeletor uza se ima Zlu Lin(Evil- Lyn), moćnu čarobnicu i za-
menika kao Zver (Beast-Men) divljaka koji telepatski kontroliše sve
divlje zveri.U većini epizoda Skeletor pokušava da zauzme zamak u
čemu ga Hi-men spreči svaki put. Dok druge epizode vode Himena i
njegove prijatelje u razne delove Eternije, pa čak i u druge dimenzije.
Kroz epizode saznajemo da je Skeletor imao učitelja, veoma moćnog
čarobnjaka Hordaka, koji je proteran u drugu dimenziju ostavivši Skel-
etora iza sebe. Crtanu seriju prati i nekoliko dugometražnih filmova
od kojih je najznačajniji Tajna starog mača (Secret of sword) u kojoj
Adam pronalazi davno otetu sestru bliznakinju, Adoru, koja će uz
pomoć magičnog mača postati Šira (Sheera), najmoćnija ratnica u
svemiru i imaće sopstvenu seriju gde se bori protiv Hordaka.
243
Raketla #2
Osim ovog čuvenog serijala bio je još jedan u mnogome slabiji

pod nazivom: The new adventures of He-man. O njemu nemam šta
reći jer je loša kopija originala sa pričom i likovim koji takođe nema-
ju dodirnih tačaka sa prvom serijom. Ali na moje veliko zadovoljstvo
2002 je izbačena nova verzija Mastersa koja je i te kako dobra, slobod-
no mogu reći čak i bolja od orginala. Priča je generalno ista: Skeleto-
rovi neuspeli pokušaji da zauzme Grayskull. Bitna promena je u crtežu
svih likova koji izgledju mnogo bolje, a ima i mnogo više akcije. Adam i
Tila su tinejdžeri, Man-at-Arms vodi elitni odred ratnika zvan Masters
of the Universe!
Skeletorovo poreklo je prikazano, a on sam je mnogo veće zlo
nego u verziji iz 1983. Himen ima kraću kosu, veće mišiće i ogromni
magični mač, koji kao Adam jedva podiže, Krindžer ne govori a Batlle
Cat je još neustrašljiviji. Mnogi epizodni likovi iz stare serije su dobili
više prostora.
Pored crtanih serijala i filmova o Hi-menu i Gospodarima
Svemira postoji i igrani film iz 1987. sa Dolph Lundgrenom u ulozi Hi-
mena. Ovaj film je samo dobra fantastika i ništa više, sa obzirom da
priča filma ne prati događaje iz serije ili stripa. A likovi sami po sebi
nisu dovoljno obrađeni da bi ličili na one iz crtane serije. Pogledajte
Masterse iz 2002. ali uvek čuvajte mesta u srcu za one uz koje smo
rasli.
244
Iz svakog ugla
Munja, Najbrži heroj na TV-u i stripu

Munja ili Flash, kako u originalu glasi njegovo ime, je jedan
od DC Comics-ovih najvoljenijih heroja nastao 40-tih godina prošlog
veka! Do dana današnjeg postojalo je više različitih osoba koje su nos-
ile Flashovo odelo! Neki od njih su dospeli i na male ekrane u igranim
i animiranim serijama!
Nama najpoznatiji i
moj omljeni Flash je Barry
Allen, drugi lik koji nosi
odelo! Nastao je oktobra
1956. od strane Roberta
Kanighera i Johna Broome
u izdanju DC Comics. Ovaj
lik je postojao do 1985.
kada je umro u stripu po-
sle 23 godina pojavljivanja
u stripu. Tv serija sa ovim
Flashom izaći će 5 godina
kasnije.
Flashov alter ego je Barry Allen, policijski laborant sa reputaci-
jom sporog i neodgovornog čoveka, koji uvek kasni, što izuzetno ner-
vira njegovu verenicu Iris. Jedne noći dok se spremao da ode sa posla,
munja udara u različite hemikalije koje se prosipaju po Barry-ju. Nakon
toga on otkriva da može trčati neverovatnom brzinom i ima ubrzane
reflekse. Sa crvenim odelom i munjom na grudima postaje borac pro-
tiv kriminala u Central City-ju po imenu Flash (po uzoru na svog heroja
iz detinjstva Jay Garrick). Profesor Ira West, očuh Barryjeve verenice
postaje njegov mentor i glavni pomoćnik u borbi protiv kriminala. Ira
će usavršiti Flashov kostim i napraviti prsten za čuvanje istog. Prsten
izbacuje kompresovano odelo, koje se skuplja pomoću specijalnog
gasa. Barry će takođe izumeti napravu kojom će kao Flash putovati
kroz vreme.
Flash-ove moći i sposobnosti su : on trči brže od brzine svet-
losti, a u nekim brojevima brzinom misli. Kada se kreće brže od brzine
svetlosti počinje da vibrira između dimenzija, tako da može prolazi-
ti kroz zidove i druge tvrde objekte. U čuvenom broju DC Comicsa
245
Raketla #2
: Speed Demons, Flash se trka sa

Supermenom gde je iste brzine kao
i čovek od čelika, pa čak i brži u po-
jedinim delovima priče. Ovaj strip je
verodostojno prikazan u prvom seri-
jalu crtane serije Superman.
Flash poseduje šaroliku galer-
iju negativaca. Nekolicina njih se
udružuju u grupe, ne bi li imali više us-
peha da pobede Flasha. Najpoznatiji
su Gorila Grod, Profesor Zoom, Turtle, Kapetan Bumerang, Cobalt
Blue itd. Drugi Flash je sa još nekoliko heroja bio u prvoj postavi Lige
Pravde (Justice League of America). Batman je jednom rekao: “Barry
je tip čoveka koji bi voleo da budem da moji roditelji nisu ubijeni.“.
Takav je bio Flash srebrnog doba DC Comicsa dugih 23 godina.
Ako zanemarimo crtani serijal Justice Friends iz 60-tih Flash
Barry Allen dolazi na tv 1990. u živoj akcionoj seriji. S obzirom da sam
tad bio dete, serija je ostavila jak utisak na mene i jedva sam čekao
raspuste da bi je opet pustili na RTS-u. Međutim sada, kad toliko
znam o svim herojma i kad sam sa neta skinuo seriju prošle godine,
malo sam se razočarao herojem iz detinjstva. Nemojte me shvatiti
pogrešno, svim fanovima SF-žanra
je preporučujem ali ovo je Flash iz tv
serije. U CBS-ovoj seriji Flash-a glu-
mi John Wesley Shipp. Seriju prati
izuzetno dobra muzička tema, koja
je u rangu i sa Bet Simfonijom, što
daje još bolji efekat kad se Flash po-
javi.
Flashov alter ego, Barry Allen, dosta
je sličan strip liku i čak je više zastu-
pljen nego sam Flash. Njegov lik ima
više karakteristika i način života kao
Wally, treći Flash u stripu. Nezgoda
tokom koje dobija moći je veoma do-
bro prenesena iz stripa. Takođe su
nepotrebno uvedeni likovi njegove
porodice, koijh nema u stripu. Njego-
246
Iz svakog ugla
va dugogodišnja strip verenica Iris ga

ostavlja u prvoj epizodi, a nju zamen-
juje nekoliko usputnih ženskih liko-
va. A na kraju se zaljubljuje u dr.Tinu
Mcgee koja mu je pomoćnik u borbi
protiv kriminala. Tina menja i prof. Iru
West jer ona leči, trenira, stavara kos-
tim i brine o Flash-ovom alter egu.
Efekti su malo prosti, gle-
dano iz sadašnjice ali su za to vreme
prilično dobri. Kostim bih pohvalio
zbog izuzetne verodostojnosti sa stri-
pom.
Flash iz serije nije ni približno
brz kao onaj iz stripa i ne radi ni sve
ono što može u stripu ali je sa onim
efektima dobro dočaran. Meni izet-
no smeta kad o postojećim herojima
izmišljaju „vruću vodu“, pa tako je bilo i u ovoj seriji. Flash-ovih do-
bro poznatih negativaca gotovo da i nema, ubačeni su neki obični i
gotovo nebitni kriminalci. Od pravih negativaca su ubacili samo:
Abra Kadabra, koji u istoj epizodi postaje Trickster, Miror Master sa
pogrešnim kostimom, Captain Cold sa istim problemom. Ali kad ovog
Flash-a uporedimo sa čudnom verzijom iz 4. sezone Smallville serijala,
on je izuzetan. Osim što su efekti daleko bolji, Flash iliti Bart Allen iz
Smallville-a je mnogo slabiji, nema ni kostim već crvenu duksericu i on
je klinac džeparoš. Kasnije će se pridružiti Oliver Queen-u (Green Ar-
row) i njegovoj verziji Justice League-a ali ni tada nije bolji od Flash-a
iz stare serije, čak ni sa novim nazovi kostimom. Naravno serija Small-
ville ima izgovor da su to počeci ovih superheroja. Flash (Barry Allen)
je odlično dočaran u crtanom serijalu The Batman, a takođe je dobar
ili pravi u dugometražnom crtanom filmu Justice League: The New
Frontier, gde su svi likovi sa izgledom od pre 50 godina.
Na kraju, kao obožavalac sedme umetnosti i DC heroja
preporučujem da odgledate seriju Flash ako ne zbog efekata i vero-
dostojnosti sa strip likovima, onda bar iz sentimentalnih razloga.

247
Raketla #2
The Punisher
Osvetnik ili Heroj
Verovatno najmračniji heroj marvelove galerije junaka, pošto

za njega ne mogu da kažem da je superheroj. Punisher je počeo kao
Spiderman-ov protivnik a vremenom je prerastao u osvetnika sa
popularnošću ravnoj Spajdiju. Ovaj strip heroj dobio je tri filma i neko-
liko video igara, a da li je na filmu i u igrama izgubio dušu? Evo šta ja
mislim o tome....
Strip ga prikazuje kao pobožnog, sa željom da postane pop ali
zbog preispitivanja vere prijavljuje se u Marince. Kasnije Frank Cas-
tle završava i obuku za foke (SEAL) gde dobija nadimak The Punisher
zbog načina ophođenja prema neprijatelju. Odlikovan je Bronzanom
i Srebrnom zvezdom za hrabrost i četri puta odlikovan Purpunim sr-
cem.
Tokom vikend otpusta, Frenk odlazi sa porodicom na piknik u
Central Park. Oni slučajno postaju svedoci mafijaške likvidacije, zbog
čega bivaju ubijeni. Frenk nekim čudom ostaje živ. Istraumiran inci-
dentom, napušta vojnu službu.
Rešen da kazni ubice, objavljuje rat organizovanom kriminalu.
Koristeći vojno umeće uzima nadimak iz vojske The Punisher i kreće
protiv kriminalaca, koje ruka pravde ne dostiže.
The Punisher-ovo ratno odelo je od pancira, celo sa velikom
248
Iz svakog ugla
belom lobanjom na grudima nalik meti. Od oružija koristi gotovo

sva lako prenosiva širokog dometa, a omiljena mu je jurišna M16 sa
tromblonskom minom. Punisher-ov pojas sadrži šaržere, municiju kao
i ampule sa suzavcem. The Punisher je u stripu pokazan kao savršen
strelac, koji retko promašuje metu.
Prvi film The Punisher izašao je 1989. sa Dolph Lundgrenom
u ulozi Frank Castla. Ovaj film je promašaj i praktično nema nekih
sličnosti sa strip likom. U ovom filmu Frank je policajac, kome zbog
istrage gangsteri ubijaju porodicu sa auto bombom namenjenom nje-
mu. Punisher vozi motor dok mu je vozilo u stripu kombi ili auto a baza
mu je u kanalizaciji. Dolphov švedski akcenat još više umanjuje vezu sa
stripom.
Ako i sve ove nedostatke oprostimo, nikako ne možemo kostim
koji nema lobanje, a koja je Punisher-ov zaštitni znak. Jedina prava
veza sa stipom je ime Frank Castle (The Punisher), njegova tuga za po-
rodicom i mnoštvo akcionih scena. Znači da je Punisher iz 1989. običan
akcioni film i ništa više. Za razliku od njega, filmska verzija iz 2004. je
neuporedivo bolja. U The Punisher-u iz 2004. Franka glumi Thomas
Jane koji je odradio odličan posao. Film mi se dopao posle prvog gle-
danja ali ima par stvari koje mi se ne sviđaju. U ovom filmu Frenk je
FBI agent za borbu protiv droge, a kasnije se iz njegovog dosijea vidi
da je bio i foka. Kad Tomas Jane ubije mafijaškog sina tokom zadatka,
mafijaš koga glumi John Travolta naređuje da mu se pobije celokupna
porodica i rodbina za vreme proslave, što svakako nije po strip priči.
Rane koje Thomas Jane (Frank Castle) dobija teško da bi
preživeo, a još manje da bi se od istih oporavio za šest meseci. Kao
Punisher nosi crni kožni mantil u kome liči na skoro sve ostale film-
ske osvetnike (Vrana, SinSity), a nema veze ni sa jednom strip verzi-
jom. Takođe nosi crnu majicu sa sivom lobanjom, koja je izmenjena
u odnosu na stripsku ali je definitivno boljeg izgleda. Thomas Jane
je izezetno dobro odglumio trenutke traume i tuge za porodicom.
Scene konačnog obračuna sa Travoltinom bandom su dočarale pra-
vog Punishera, a njegov izgled sa mnoštvo oružja i belom lobanjom
na panciru nepogrešiv je izgled iz stripa. Smatram da je upravo takvih
scena trebalo biti više u filmu. Toplo preporučujem ovaj film svima, i
obožavaocima stripa i svima koji vole dobru akciju.
Međutim moj favorit je poslednji film o Punisheru iz 2008. Rad-
ni naziv ovog filma je Punisher War Zone, što je ime jedne strip edici-
249
Raketla #2
je. Frank Castla glumi Ray Stevenson, koji svojim izgledom kao da je
preslikani Punisher iz stripova koje sam čitao, zalizane kose i neobri-
jane brade. Pogibija Frank-ove porodice je baš kao i u stripu. Izuzetno
je surov, hladnokrvan, jedva da priča ali i slab kad su u pitanju deca
i porodica. Tuga i bol za poginulom porodicom nije dočarana kao u
verziji iz 2004. ali je prisutna. Baza sa raznoraznim oružjem je takođe
tu. Stvar koja doprinosi verodostojnosti stripu je uvođenje Punisher-
ovog pomoćnika Mikročipa, koji takođe izuzetno podseća na onog iz
stripa. U Punisher War Zone-u je prvi put uveden pravi strip negativac
i to Jigsaw, koji je urađen više nego verodostojno, a mogu slobodno
reći da je jeziviji i od Heat Ledgerovog Jokera. Film obiluje akcionim
scenama koje su baš u Punisher-ovom stilu.

O Punisheru postoji nekoliko video igara, a najpoznatije su Se-
gina iz 90-tih i PC igra koja prati film iz 2004. Segina igra je kultna
i malo ko je nije igrao na automatima po fliperanama. Tabačina sa
mnogo akcije i mnogobrojnim likovima iz stripa. U ovoj igri se pojav-
ljuje čak i Nick Fury, takođe čuven marvelov lik. Ali ubedljivo najbolji
Punisher je definitivno u Pc igri. Bez obzira što je igra zasnovana na
Punisher filmu iz 2004., pojavljuju se mnogi strip negativci između os-
talih KingPin i Bulseye. Izuzetno krvava pucačina sa više od 50 načina
da se ubije protivnik.
Verujte mi, da u njoj možete doživeti pravog Punishera, ja sam
stigao do kraja igre devet puta i opet bih je igrao, jer se draž ne sman-
juje.
Generalno gledajući, ovaj anti heroj je odlično prikazan u sed-
moj umetnosti, pa ljubitelji stripa, uživajte.

250
251
Raketla #2
Konkurs za logo Raketle

Možda ste čuli, a možda i ne, za SF-Serbia konkurs za logo Ra-
ketle. Naime, ovo je već drugi broj Raketle, koji je ostao uskraćen za
Logotip. U proteklih nekoliko meseci, sa svih strana stizali su radovi
na ovu temu. U ovom broju Raketle, pokrećemo glasanje za logo Ra-
ketle. Na našem forumu ćete naći temu sa glasanjem, numerisane
radove (bez imena autora), pa iskoristite mogućnost da doprinesete
izboru Raketlinog logotipa.
Glasanje će trajati tri meseca (01.11.09 - 01.02.10), nakon čega
će se na Portalu SF-Serbia objaviti pobednički rad, koji će zauzeti svo-
je mesto na trećem broju Raketle.
Logo 1
Logo 2
252
Konkurs
Logo 3
Logo 4
253
Raketla #2
Logo 5
Logo 6
254
Konkurs
Logo 7
Logo 8
255
Raketla #2
Logo 9
Logo 10
Nadam se da Vam se sviđa barem jedan od radova, I da ćete

glasati za onaj koji Vam je najdraži.
Milan Maksimović
256
Rekli su o Naučnoj fantastici:
Rekli su o Naučnoj Fantastici:

Teodor Sterdžen:
- Tačno je da je 90% naučne fantastike đubre. Ali 90% svega je
đubre.
- Dobra priča naučne fantastike je priča o ljudskim bićima, sa
ljudskim problemima i ljudskim rešenjima, koja se uopšte ne bi desila
da nije bilo njene naučne pozadine.
Isak Asimov:
- Pisci naučne fantastike predvidaju neminovno, i iako su prob-
lemi i katastrofe možda neminovni, rešenja nisu.
- Individualno, naučno fantastične priče mogu izgledati otrcano
- kao što su uvek i izgledale slepim kritičarima i filozofima današnjice.
Ali srž naučne fantastike, njena suština, koncept oko kog se ona vrti,
krucijalan je za naše spasenje - ako ćemo i biti spašeni uopšte.
Rej Bredberi:
- Naučna fantastika pomaže ti da balansiraš na litici. Fantazija
će te odgurnuti s nje.
- Ljudi mi traže da predvidim budućnost, a sve što ja želim je da
je poboljšam. Još bolje, da je izgradim. U svakom slučaju, previđanje
budućnosti je suviše lako. Pogledaš ljude oko sebe, ulicu na kojoj
stojiš, vidljivi vazduh koji udišeš, i predvidaš još više toga istog. Do
vraga sa “više”. Ja hoću “bolje.
Rod Serling:
- Fantaziju je nemoguće učiniti verovatnim. Naučnu fantastiku
je neverovatno učiniti mogućim.
Artur Klark:
- Ništa nije mrtvije od jučerašnje naučne fantastike.
Darko Suvin:
- Naučna fantastika se odlikuje narativnom dominacijom fik-
tivnog noviteta potvrdenog kognitivnom logikom.
Dž. O. Bejli:
- Delo naučne fantastike je priča o izmišljenom izumu ili otkriću
u prirodnim naukama, i avanturama i iskustvima vezanim za njega. To
mora biti naučno otkriće - ili, u najmanju ruku, nešto što autor smatra
mogućim u nauci.
Nevena Mitranić
257
Raketla #2
258

Raketla (SR) - Br. 2

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Raketla (SR) - Br. 2

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Broj 2

-Reč Urednika .................................................................................... 3

Šunjati se hodnicima čudovišnog

Sve ovo možete jedino u Gormanghastu. Postoji samo jedna stvar

ezoterična, potpuno neponovljiva.

*Napomena: U momentu pisanja ovog

Saga o Ratovima Kapije Sveta

i tada krenuo da piše svoju prvu knjigu o

Čitajući prva dva dela upoznaćete

su se loša vremena. Iako to još uvek niko

“Peti Leptir” - Uroš Petrović

stalnih i grupnih izložbi, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Jedan je

li nečim odvratio misli, dečak se baca na isecanje slova iz starih novina

Zamenik Glavnog i Odgovornog

Grafički Saradnici i ilustratori:

COPYRIGHT: Materijali objavljeni u RAKETLI ne smeju se reprodukovati bez pre-

MARKETING I OGLAŠAVANJE: Obaveštenja o oglašavanju, i ceni oglasnog pro-

Zvono na vratima. Škljoc, škljoc, dobro jutro, pošiljka za vas,

nečujnim lepetom krila ka njegovom odrazu u ogledalu klizne nje-

MONO MIKI IMA ČAST...

MONTY PYTHON AND THE HOLY GRAIL, Monty Python

Jedan od svakako najcenjenijih srpskih strip crtača današnjice,

mirao na Akademiji umetnosti, a stripom se, kako i sam kaže, bavio

priči koja prati burno dečaštvo i turbulentnu mladost Džona Difula,

Strip autori su uglavnom povučeni ljudi, koji ne vole previše da

koji mu je takođe dao i jedinst-

vojnu između Rimljana i Huna u budućnost i kosmos, ipak nudi neke

u to želite da me ubedite, moraćete da kopate još dublje...

Ma koliko se trudio, vidite, ne mogu da prežalim što se Amne-

Mirko Topalski (Eipix)

Raketla: Za početak recite nam nešto o sebi i o vašem prvim sus-

Eipix: Moje ime je Mirko Topalski. Igre

R: Koja je vaša omiljena igra?

E: Jednu omiljenu igru nemam. Ali neke od najboljih su svakako Starc-

R: Koliko dugo se bavite ovim poslom?

E: Eipix postoji od novembra 2005. godine.

R: Recite nam nešto više o Eipix-u.

E: Eipix je 2005. godine oformljen od strane

R: Koliko je ljudi potrebno za stvaranje dobre igre?

E: To najviše zavisi od toga šta je za vas dobra igra. U teoriji, verovat-

R: Odakle je došla ideja za jednu ovakvu igru?

R: Koji je razlog promene imena igre?

E: Kada smo našli agenta, on je insistirao da se ime promeni, ali staro

R: Koliko vremena je potrebno da se napravi jedna ovakva igra?

E: Ima previše zanimljivih podataka koji su se nakupili tokom godina.

R: Koliko košta igra i gde može da se kupi?

E: Početna cena je bila 999 din. Distributer igre je Extreme.

R: Koja je minimalna, a koja optimalna konfiguracija za igranje ove

E: Sve ovo je objašnjeno na sajtu www.pyroblazer.com. U svakom

R: Koliko sati zabave možete da nam obećate?

E: Zavisi od toga koliko ste brzi i naravno koliko uživate u raznim

R: Pratite li warez forume i sajtove u potrazi za piratskom kopijom

E: Da, ali to, da li i gde može da se skine su poverljive informacije.

R: Kako ljudi u Srbiji reaguju na igru, a kako ljudi van Srbije?

E: Najveći problem je što nam je marketing jako slab ili ga gotovo

R: Smatrate li da će PB da ima dobru prolaznost kod naših igrača?

E: To ćemo videti. Zaista ne znam šta domaća populacija najviše voli

R: Hoće li biti nastavaka?

E: To najviše zaivisi od toga kako se proda prvi deo i da li ćemo naći

R: Da li se trud na kraju isplati?

E: Finansijski ,ono što je uloženo nije vraćeno. Sa druge strane sada

R: Šta je sledeće u planu ?

E: Eipix je upravo u završnoj fazi rada na svojoj online prodavnici koja

* BZDLj * CING ***