Ispovijest jednog mačka

E, šta mi se danas dogodilo! Ležim na suncu, kao spavam, a sve čujem i sve vidim.
Kad odjednom osjetim da mi je neko skočio na leđa, pa na glavu i preko njuške pravo u šape. Gledam, a ne
vjerujem vlastitim očima – miš Ciju! Stoji, gleda u mene i cijuče. Pošto smo u školi učili strane jezike,
razumijem šta govori.
Kaže: „Brzo, brzo, komšija, sakrivaj me, u velikoj sam opasnosti!“
Ne razmišljajući, kažem mu da legne i ćuti, a ja stavim šape na njega.
Sa metlom u ruci istrča iz kuće Lenka i viče : „Miš! Gdje je miš?! Progrizao mi bluzu! Umlatiću ga! A ti,
Cicane, lijena bubo, izležavaš se, a ja treba da lovim miševe. Sram te bilo!“
I ode bijesna.
Miš ne diše: da li zbog Lenke, da li što je pod mojim šapama, ne znam. Onda promoli njušku i kaže:
„Jel’ otišla ?“
„Jeste“ kažem ja, „idi sad!“
„Hvala ti za ovo, nikad te neću zaboraviti!“
„Zaboravi“, kažem mu, ali on je već šmugnuo.
A što da mu ne pomognem – komšije smo, zar ne? A ta Lenka, kad me donijela malog svojoj kući, rekla:
„E, sad pazi, Cicane, u ovoj kući nema nasilja. Nemoj da diraš slatke male mišiće! Vidiš kako je Džeri sladak!“
Bila je zaluđena crtanim filmovima, ali nije željela da ja budem kao Tom, već fini, kulturni, lijepo vaspitan
mačak.
Kad sam išao u školu, znalo se ko je najbolji đak – onaj ko najbrže skoči na miša, na vrapca, a ko ulovi goluba,
taj ne polaže maturu. Neću da se hvalim, ali i sad čuvam pero od…
Ali nije važno. Bilo nekad.
Lenka mi je stalno govorila da ja nisam običan mačak, jer jedem finu hranu u zdjelicama, vitamine, minerale,
mlijeko u čiji kvalitet niko ne smije da sumnja, i sve tako.
Hvala bogu što mi nije oblačila džemperiće kao Iva (njena najbolja drugarica) jadnoj Sivkani.
Ona se otimala, mjaukala, ali uzalud. Iva je imala ideje da se i sad nakostriješim kad se toga sjetim.
Lenka mazi Sivkanu a Iva mene. Onda Iva kaže: „Mogle bismo Cicanu da obrijemo brkove, bio bi ljepši“.
Srećom, Lenka nije dijelila njeno mišljenje.
Ponekad mi se čini kao da nisam mačak. Dođe jednom Lenka iz škole i plače. Uzme me u naručje, unese u
svoju sobu.
„Ona, ona…zamisli Cicane…dala mi jedinicu! Pa, šta ako nisam znala sva tri pitanja?! Znala sam jedno, a
drugo malo. E, baš neću da odgovaram više i neću da učim“ mazi me Lenka a ja mislim kako sam mokar od
Lenkinih suza.
“A ti Cicane, nikom ni riječ o mojoj jedinici, pravi se kao da pojma nemaš!
„Ja mjauknem, a Lenka kaže:
„To, ortak. Ni ja tebe ne bih izdala.“
Jednog dana došla Iva sa Sivkanom kod Lenke. Časte se one nekim kolačićima, piju sok, a Iva daje i Sivkani.
Kao to je moj rođendan, pa imamo goste. E, onda se Lenka sjeti pa kaže:
„Jao, Cicane, nisam ti dala rođendanski poklon“ i uzme plavu traku da mi veže mašnu oko vrata (plavo jer sam
muško).
Spasila me Sivkana. Skočila sa Ivinog krila na stolčić, srušila čaše sa sokom, razbila se tacna a kolači po cijeloj
sobi.
Iskoristio sam pometnju i pobjegao u dvorište. Mislim gdje da se sakrijem kad čujem da me neko zove:
„Ovamo, ovamo!“
Pogledam a ono Bingo, Lenkin pas, izašao iz svoje kućice i ja utrčim u zadnji čas. Bingo stoji pred kućicom i
bijesno laje, a Lenka me traži.
Tek sam izašao uveče i zahvalio od srca Bingu. „Nije to ništa. Razumijem te. Meni je uspjela da veže mašnu“
uzdahnu Bingo. „Svrati nekad! dodade. Eh, malo je pravih prijatelja.
Prijatelja!!!
Baba nam je govorila: „Miševi su hrana, a psi su neprijatelji“ A vidi sad: meni pomogne pas, ja pomognem
mišu, pa ponekad sumnjam da sam mačijeg roda. Ali vjerovatno jesam. Vidio sam konzerve. Piše HRANA ZA
MAČKE. Ne jede ih Lenka, ni Bingo, ni Ciju. Znači – ja sam mačka, oprostite, mačak.
Vremena se mijenjaju. Šta se tu može. Ništa ili, gotovo ništa (ovo sam negdje pročitao i izgleda mi vrlo
pametno).
A, da nezaboravim. Vidim juče u dvorištu kod Đoleta jednu zgodnu mačku, ali njuškom para oblake.
Ja joj kažem: „Dobar dan! Lijepo vrijeme danas.“
„Ne razgovaram sa nepoznatim osobama“.
„E, pa lijepo, onda je ovo pravi trenutak za upoznavanje: ja sam Cican, a Vi gospođice?“
„Ja sam gospođa“,odgovori ona.
„Zovem se Cilka, a ovo su moja djeca: Bim, Bum, Niu, Boni i Lusi“. Mačići radoznalo gledaju u mene.
„O, kako fina porodica!
Vi ste, zaista sretni“, kažem Cilki, a ona spusti svoju lijepu glavu i tiho reče:
„Pa, ne baš. Muž me je ostavio“.
Muž! Nisam znao da treba da budem nečiji muž i da me svi oni mačići iz ulice, kad prođem pokraj njih, zovu
tata. Ili da ih vodim u šetnju. Čudne su žene! To sam već negde čuo. Aha! Lenkin otac ima običaj tako da kaže.
„Gospođo Cilka, da li biste sa Vašim divnim potomstvom svratili kod mene na čašicu mlijeka i da se bolje
upoznamo?“ upitao sam a mačići su povikali:
„Idemo! Idemo!“i potrčali. Najradije bih Cilki predložio da to bude razgovor u dvoje, ali to nije bilo moguće.
Kad smo ušli u dvorište, Bingo je htio da laje ali je samo otvarao i zatvarao usta, a onda se uvukao u svoju
kućicu.
Mišić Ciju je stao na stražnje šapice i ostao tako da stoji sve dok nismo ušli u kuću.
„Otkud ovi, Cicane“, upita Lenka.
“Nisi prijavio a sad ih dovodiš!“
Donese mlijeka, napuni zdjelicu, a mačići navališe da piju gurajući jedno drugo. Cilka se smješkala, a ja sam
rekao:
„Baš su živahni! “Slatki mali mačići su skakali, prevrtali se, penjali se meni i Cilki na glavu, vukli me za rep i
uši. Nije mi bilo do smješkanja, a ni gospođa Cilka mi nije bila više tako simpatična kao na prvi pogled pa sam
rekao:
„Kako vrijeme brzo prolazi! Sad ću morati da vas ispratim, jer imam veoma važan sastanak“.
I tako moji gosti odoše. Bingo me sažaljivo pogleda, a Ciju mi samo mahnu šapicom i sakri se.
Lenka me pogleda ljutito i reče:
„Vidi šta su uradili ti razmaženi i nevaspitani mačići. A i njihova majka samo trepće i umiva se.
Bolje da se družiš sa Sivkanom nego sa kojekakvim uličnim mačkama!“
Ništa nisam rekao. Ušao sam u kuću i legao na svoje omiljeno mesto. Bio sam zadovoljan što sam se sjetio
VAŽNOG sastanka.
Mislim da je Lenka u pravu: Sivkana je prava mačka za mene.
Čudi me kako to ranije nisam shvatio.