Naziv originala:

Stephen King
OUTSIDER

Copyright © 2018 by Stephen King

Za Randa i Džudi Holston
Trezvena misao nudi samo iluziju o uređenosti sveta svakom ko
je dovoljno slab da bude obmanut tom opsenom.
Kolin Vilson
Zemlja slepih
 HAPŠENJE

14, jul

Auto je bio bez oznaka. Samo su gume s belom trakom i trojica

muškaraca odavali pravu namenu neupadljivog američkog vozila,
starog nekoliko godina. Dvojica napred nosila su plave uniforme, a onaj
pozadi odelo. Bio je veliki kao kuća. Par crnih dečaka stajao je na
pločniku. Jedan se nogom oslanjao na narandžasti skejtbord, drugi je
držao skejtbord boje limuna ispod ruke. Osmatrali su parkiralište
Rekreacionog parka Estel Barga.
Jedan je rekao: „To su murkani.”
Drugi je rekao: „Nemoj da kenjaš.”
Ćutke su se odvezli na skejtbordovima. Poštovali su jednostavno
pravilo: vataj tutanj kad se murkani pojave. Gomila na stadionu za
bejzbol počela je da kliče i ritmički tapše, kad su Flint Siti Zlatni
zmajevi došli na red da udaraju na kraju devete izmene, s jednim trkom
zaostatka. Crni dečaci nisu se osvrtali sa za sobom.

2
Svedočenje gospodina Džonatana Rica (10. jul, 21.30; ispitivanje vodio
detektiv Ralf Anderson)

Detektiv Anderson: Znam da ste uznemireni, gospodine Ric, to je

razumljivo, ali moram da znam šta ste tačno videli početkom ove
noći.
Ric: Nikad to neću zaboraviti. Nikada. Mislim da bi mi neka
pilula dobro došla. Možda valijum. Nikad u životu nisam stavio
tako nešto usta, ali sam siguran da je vreme da je uzmem. Duboko
sam potresen. Forenzičari bi, ako su našli povraćku na sceni
zločina, a pretpostavljam da jesu, trebalo da znaju da pripada
meni. I ne stidim se toga. Svako ko bi video tako nešto ostao bi bez
večere.
Detektiv Anderson: Siguran sam da će vam doktor prepisati
nešto za smirenje, posle intervjua. Mislim da se mogu pobrinuti za
to. Sada ste mi potrebni kao svedok. Ništa ne srne ometati vaš
proces razmišljanja. To vam je jasno, zar ne?
Ric: Da. Naravno.
Detektiv Anderson: Samo mi recite sve što ste videli, pa ćemo
završiti za večeras. Možete li to učiniti, gospodine?
Ric: Važi. Izašao sam da prošetam Dejva večeras oko šest. Dejv
je naš bigl. Večerava u pet. Žena i ja jedemo u pola pet. Dejv je u
šest spreman da obavi nuždu - veliku i malu. Šetao sam ga, dok je
Sendi - moja supruga - prala sudove. To je poštena podela rada.
Ona je veoma važna za brak, pogotovo kad deca odu svojim putem.
To je naše mišljenje. Raspričao sam se, zar ne?
Detektiv Anderson: U redu je, gospodine Ric. Ispričajte priču
vašim rečima.
Ric: Zovite me Džon, molim vas. Gospodin Ric para mi uši.
Podseća me na keks. Tako su me zvali u školi, Ric Keks.
Detektiv Anderson: Hm-hmm. Znači, šetali ste psa...
Ric: Tako je. I morao sam da držim povodac obema rukama,
iako je Dejv sitan pas, zato što je nanjušio snažan miris, miris
smrti, pretpostavljam. Hteo je da što pre dođe do njegovog izvora.
Do...
Detektiv Anderson: Čekajte, vratimo se na početak. Izašli ste iz
kuće na Aveniji Malberi S49, u šest sati...
Ric: Možda i malo ranije. Dejv i ja išli smo nizbrdo ka
Džeraldsu, bakalnici na ćošku u kojoj se prodaju probrani
gurmanski proizvodi. Uspeli smo se uz Ulicu Barnum i stigli do
Parka Figis. Onog koji klinci zovu Park Frigaš.1 Misle da odrasli ne
znaju šta oni govore, da ih ne slušamo, ali ih slušamo. Makar neki
od nas.
Detektiv Anderson: Je li to vaša uobičajena večernja šetnja?
Ric: O, ponekad malo promenimo maršrutu, da nam ne bi bilo
dosadno, ali gotovo uvek završimo u parku, pre nego što krenemo
kući, zato što Dejv uvek nađe mnogo toga što želi da omiriše.
Tamo je parkiralište, ali je u to doba noći gotovo uvek prazno,
izuzev ako neki srednjoškolci ne igraju tenis. Nije ih bilo, zato što
su tereni zemljani, a te večeri je padala kiša. Na parkiralištu je bio
samo beli kombi.
Detektiv Anderson: Je li to bio tovarni kombi?
Ric: Bio je. Nije imao prozore, samo dvokrilna vrata pozadi.
Takvim kombijem manje firme prevoze robu. Možda je bio
ekonolajn, ali ne bih mogao da se zakunem u to.
Detektiv Anderson: Jeste li videli ime firme na njemu? Nešto
kao Semovi rashladni uređaji ih Bobovi prozori po meri?
Ric: Ne, hm-hm. Ništa nisam video. I bio je prljav. Toga se
sećam. Odavno nije pran. Na gumama je bilo blata, verovatno od
kiše. Dejv je omirisao gume i krenuo pošljunčanom stazom kroz
drveće. Posle četiri stotine metara zalajao je i potrčao u žbunje s
desne strane. Osetio je taj miris. Zamalo što mi nije istrgao
povodac iz ruke. Pokušao sam da ga povučem nazad, ali se nije
dao. Zario je šape u tle. Nije prestajao da laje. Skratio sam povodac
- imam onaj novi, koji se po želji skraćuje i produžava, što je
veoma dobro u ovakvim situacijama - i krenuo za njim. Veverice
ga više ne uzbuđuju, kao kad je bio štene. Pretpostavio sam da je
namirisao rakuna. Hteo sam da ga nateram da se vrati. Psi moraju
da znaju ko je gazda. Učinio bih to, da nisam video prve kapljice
krvi. Bile su na listovima breze, u visini mojih grudi, što će reći na
metar i po od tla. Video sam još jednu kapljicu na listu malo dalje
od mene i čitav mlaz na još daljem žbunu. Još je bila vlažna i
crvena. Dejv ju je omirisao, ali je hteo da nastavi put. I da ne
zaboravim, baš u tom trenutku čuo sam paljenje motora iza sebe.
Ne bih ga čuo da nije bilo prilično bučno, kao da je auspuh
zapušen. Zvučalo je kao tutnjava, ako znate o čemu govorim.
Detektiv Anderson: Hm-hm, znam.
Ric: Ne mogu da se zakunem da je to bio beli kombi, niti sam se
vratio do parkirališta, pa ne znam da li se odvezao, ali bih se kladio
da jeste. Znate li šta to znači?
Detektiv Anderson: Recite mi šta mislite da to znači, Džone.
Ric: Znači da me je verovatno posmatrao. Mislim na ubicu.
Posmatrao me je iz drveća. Ježim se od te pomisli. U tom trenutku
bio sam u potpunosti usmeren na krv. Takođe sam se trudio da
sprečim Dejva da mi iščupa ruku iz ramena. Priznajem da sam se
uplašio. Nisam krupan čovek. Trudim se da ostanem u formi, ali
imam šezdeset i kusur. Ni u dvadeset i nekoj nisam bio sklon
kavgama. Ali morao sam da ispratim trag do kraja. Za slučaj da je
neko povređen.
Detektiv Anderson: To je za svaku pohvalu. Koliko je bilo sati
kad ste prvi put videli krvavi trag?
Ric: Nisam gledao na sat, ali pretpostavljam da je bilo šest i
dvadeset. Možda šest i dvadeset pet. Pustio sam Dejva da me vodi.
Držao sam ga na kratkom povocu, da bih se lakše probijao kroz
granje, ispod kog se on lako provlačio, zahvaljujući kratkim
nogama. Znate šta pričaju o biglovima - visokotonci niskog
dometa. Lajao je kao blesav. Izbili smo na čistinu, neku... ne znam
kako da kažem, neku nišu u koju se uvlače ljubavnici da bi
razmenjivali nežnosti. Nasred čistine je bila granitna klupa. Bilo je
tako mnogo krvi na njoj. A još više ispod nje. Na travi pored nje bio
je leš sirotog dečaka. Glava mu je bila okrenuta prema meni, a oči
otvorene. Umesto grla zjapila je crvena rupa. Farmerke i gaćice
bile su mu svučene do članaka. I video sam nešto... neku granu,
pretpostavljam... Štrčala je iz njegove... njegove... pa, znate već.
Detektiv Anderson: Znam, ali morate to pomenuti u svom
svedočenju, gospodine Ric.
Ric: Ležao je na stomaku, a grana je štrcala iz njegove zadnjice.
I ona je bila krvava. Grana. Deo kore bio je oguljen. Video sam
otisak šake. Video sam ga jasno kao dan. Dejv više nije lajao.
Sirotan je urlikao. Ne shvatam ko bi mogao da uradi tako nešto.
Sigurno je bio manijak. Hoćete li ga uhvatiti, detektive Andersone?
Detektiv Anderson: O, da. Uhvatićemo ga.

3
Parkiralište Estele Barga se po veličini moglo meriti s onim pored
Krogera, u kom je Ralf Anderson pazario sa ženom subotom posle
podne. Bilo je dupke puno ove julske večeri. Nalepnice Zlatnih zmajeva
krasile su veliki broj branika. Na nekoliko zadnjih prozora bili su
natpisi: RASKOMADAĆEMO VAS, ZMAJEVI ĆE SPALITI MEDVEDE,
IDEMO ZA KEP SITI; OVE GODINE JE RED NA NAS. S terena okruženog
uključenim reflektorima (iako noć neće skoro pasti) dopiralo je
klicanje i ritmičko tapšanje.
Troj Remidž, veteran s dvadesetogodišnjim policijskim stažom,
sedeo je za volanom neobeleženog automobila. Progovorio je, dok je
kružio pored parkiranih automobila: „Zapitam se ko je dođavola bila ta
Estel Barga, kad god dođem ovamo.”
Ralf je ćutao. Mišići su mu se napeli, koža mu je bila vrela, a puls u
crvenom. Pohapsio je gomilu zločinaca, ali je ovo bilo drugačije. Ovo
hapšenje biće posebno gnusno i lično. Najteže mu je padalo što će biti
lično. Znao je da ne bi trebalo da bude ovde, ali su posle najnovijeg
kresanja budžeta u policiji Flint Sitija ostala samo trojica detektiva.
Džek Hoskins bio je na odmoru. Pecao je u nekoj zabiti kojoj je i bog
rekao laku noć. Betsi Rigins pomagala je državnoj policiji u večerašnjoj
akciji, umesto da bude na trudničkom odsustvu.
Iz sveg srca se nadao da ne trče ispred rude. Tog popodneva na
savetovanju pre hapšenja izrazio je svoje rezerve pred Bilom
Samjuelsom, javnim tužiocem Okruga Flint, malčice premladom za taj
položaj. Imao je samo trideset pet godina, ali je pripadao pravoj
političkoj partiji i bio prepun samopouzdanja. Nije bio razmetljiv, ali je
prštao od ambicije.
„Još ima nekih nabora koje bih želeo da ispeglam”, rekao je Ralf. „Ne
raspolažemo čitavom pozadinom. I, reći će da ima alibi. Ne možemo da
budemo sigurni dok to ne ispitamo.”
„Oborićemo njegov alibi”, odvratio je Samjuels, „ako ga ima. Znaš da
hoćemo.”
Ralf nije sumnjao u to. Nije sumnjao da imaju pravog čoveka, ali je
hteo da istraži još neke pojedinosti, pre nego što povuče obarač. Hteo
je da pronađe rupe u alibiju kučkinog sina i da ih proširi, dok ne bude
mogao da se proveze kamionom kroz njih. Tek tada bi ga priveo. To bi,
u najvećem broju slučajeva, bila ispravna procedura. Ne i u ovom.
„Moramo da vodimo računa o tri aspekta”, nastavio je Samjuels.
„Jesi li saglasan s tim?”
Ralf je klimnuo. Naposletku, morao je da sarađuje s ovim čovekom.
 „Kao prvo, žitelji ovog grada, pogotovo roditelji male dece, užasnuti
su i gnevni. Pozdraviće brzo hapšenje, koje će im omogućiti da se
ponovo osete sigurnim. Drugo, dosad prikupljeni dokazi ne ostavljaju
nikakva mesta sumnji. Nikad nisam imao ovako čvrst slučaj. Slažeš li se
sa mnom?”
„Slažem se.”
„U redu, stigli smo do velikog broja tri.” Samjuels se nagnuo napred.
„Ne možemo da kažemo da je to i ranije radio - iako ćemo saznati, kad
počnemo da kopamo - ali budi prokleto siguran da će to opet učiniti.
Otkačio se s lanca. Poludeo je. A kad se to jednom desi...”
„Može da se ponovi”, Ralf je završio rečenicu.
„Tako je. Ne verujem da će to učiniti odmah nakon Patersona, ali je
moguće. Neprestano je s decom, za boga miloga. S dečacima. Ne
smemo da mislimo na naše poslove. Nikad nećemo oprostiti sebi ako
ubije još jednog dete.”
Ralf već nije mogao da oprosti sebi što nije uspeo da vidi šta se
valja iza brda, iako je znao da je to krajnje nerazumno. Nije mogao da
ga pogleda u oči na roštilju u njegovom zadnjem dvorištu, posle
završetka sezone Lige petlića i da uvidi da razmišlja o tako nečuvenom
zločinu - kako neguje, zaliva i uzgaja takvu ideju - ali to saznanje nije
imalo uticaja na njegova osećanja.
Nagnuo se napred, između dva policajca na prednjem sedištu i
rekao: „Eno tamo. To je mesto rezervisano za invalide.”
Policajac Tom Jejts oglasio se sa suvozačkog sedišta: „Za to nam
sleduje dve stotine dolara kazne, šefe.”
„Mislim da ćemo ovog puta proći nekažnjeno”, reče Ralf.
„Šalio sam se.”
Ralf nije bio raspoložen za šalu.
„Nišanim mesta rezervisana za bogalje. Razumem”, reče Remidž.
„Vidim dva prazna.”
Parkirao se na jednom od njih. Izašli su iz automobila. Ralf je video
kako Jejts otkopčava kaiščić na futroli službenog gloka. Odmahnuo je
glavom. „Jesi li poludeo? Na utakmici je najmanje hiljadu i po ljudi.”
„Šta ako počne da beži?”
„Stići ćeš ga.”
Ralf se naslonio na haubu neobeleženog automobila. Gledao je kako
dvojica policajaca koračaju ka reflektorima obasjanom terenu i
prepunim tribinama. Tapšanje i klicanje se pojačavalo. Brzo hapšenje
Patersonovog ubice bila je njegova i Samjuelsova odluka (iako
oklevajući donesena). Hapšenje na utakmici bila je isključivo Ralfova
zamisao.
Remidž mu se obratio preko ramena. „Hoćeš li s nama?”
„Neću. Vi ćete obaviti posao. Prokleto jasno i glasno izrecitovaćete
mu prava. Zatim ćete ga dovesti ovamo. Tome, vozićeš se pozadi s njim
kad krenemo u stanicu. Ja ću sedeti napred s Trojem. Bili Samjuels čeka
moj poziv. Biće u policijskoj stanici. Sav posao je na vama, momci, kao i
sve zasluge za hapšenje.”
„Ali to je tvoj slučaj”, reče Jejts. „Zašto nećeš da lično uhapsiš
nitkova?” Ralf je nastavio prekrštenih ruku: „Zato što je čovek koji je
silovao Frenkija Patersona granom i koji mu je iskidao grlo četiri
godine trenirao mog sina u Ligi petlića. Pokazivao mu je kako da drži
palicu. Nemam poverenja u sebe.”
„Kapiram, kapiram”, reče Troj Remidž. Nastavio je put ka igralištu,
s Jejtsom.
„Slušajte me, vas dvojica.”
Okrenuli su se.
„Namaknite mu lisice pred svima. I nek mu ruke budu napred.”
„To nije po protokolu, šefe”, reče Remidž.
„Znam, i baš me briga. Hoću da svi vide kako ga odvodite s terena s
lisicama. Jeste li me razumeli?”
Ralf je skinuo mobilni s pojasa kad su odmakli. Kucnuo je po
telefonu i pozvao Betsi Rigins. „jesi li na položaju?”
„Da, naravno. Parkirana sam ispred njega. Ja i četvoro državnih
policajaca.”
„Imate li nalog za pretres?”
„Držim ga u sitnoj, vreloj šaci.”
„Dobro je.” Setio se nečeg, baš kad je hteo da prekine vezu. „Bets,
kad bi trebalo da se porodiš?”
„Trebalo je da se porodim juče”, rekla je. „Stoga požuri s ovim,
jebiga.” Ona je prekinula vezu.

Svedočenje gospođe Arlin Stanhoup (12. jul, 13.00; ispitivanje vodio

detektiv Ralf Anderson)
Stanhoup: Hoće li ovo dugo trajati, detektive?
Detektiv Anderson: Neće. Biće gotovo čim mi ispričate šta ste
videli, u utorak po podne 10. jula.
Stanhoup: U redu. Izašla sam iz bakalnice Džeralds. Utorkom
uvek kupujem u njoj. Roba je tamo skuplja, ali ne idem u Kroger
otkad sam prekinula s vožnjom. Prestala sam da vozim godinu
dana posle muževljeve smrti, zato što više ne verujem vlastitim
refleksima. Imala sam nekoliko saobraćajnih nesreća. Samo
kuckanja branikom, ali su i ona bila dovoljna. Džeralds je na dva
ćoška od stana koji sam kupila kad sam prodala kuću. Doktor mi je
preporučio šetnju. Znate, to je dobro za moje srce. Izlazila sam s tri
kese u malim kolicima - toliko sad mogu da kupim. Cene su
nepodnošljive, što pogotovo važi za meso. Ne pamtim kad sam
poslednji put kupila slaninu. Izašla sam i videla malog Patersona.
Detektiv Anderson: Jeste li sigurni da ste videli Frenka
Patersona?
Stanhoup: O da, to je bio Frenk. Sirotan, tako mi je žao zbog
onog što mu se desilo, ali sad je u raju. Njegove patnje su
okončane. To je uteha. Patersonovi imaju dva dečaka, znate.
Obojica su crvenokosi. Imaju tu odvratnu kosu boje šargarepe, ali
je onaj stariji - Oliver, tako se zove - najmanje pet godina stariji.
Donosio nam je novine. Frenk ima bicikl, s visokim upravljačem i
uskim sedištem...
Detektiv Anderson: S banana-sedištem. Tako se zove.
Stanhoup: Ne znam kako se to sedište zove, ali znam da je bilo
jarkozeleno, što je grozna boja, i da je na njemu bila nalepnica s
natpisom Srednja škola Flint. Samo što nikad neće poći u srednju,
zar ne? Siroti, siroti dečak.
Detektiv Anderson: Gospođo Stanhoup, da li bi vam kratka
pauza odgovarala?
Stanhoup: Ne želim je. Hoću da završim s ovim. Moram da se
vratim kući i nahranim mačku. Uvek je hranim u tri. Biće gladna. I
pitaće se gde sam. Nego, mogu li da dobijem maramicu? Sigurna
sam da izgledam neuredno. Hvala vam.
Detektiv Anderson: Videli ste nalepnicu na sedištu bicikla
Frenka Eatersona zato...
Stanhoup: O, zato što nije bio na njemu. Hodao je preko
parkirališta ispred Džeraldsa. Pukao mu je lanac. Vukao se po
pločniku.
Detektiv Anderson: Jeste li videli šta je imao na sebi?
Stanhoup: Imao je neku majicu s imenom neke rokenrol grupe.
Ne poznajem grupe, pa ne mogu da kažem koja je to bila. Žao mi je,
ako je to važno, stvarno mi je žao. Nosio je i kapu Rendžersa.
Zabačenu pozadi. Crvena kosa lepo se videla. Ti momci s kosom
boje šargarepe obično rano oćelave. Neće morati da se brine zbog
toga, zar ne? Ovo je tako tužno. Bilo kako bilo, videla sam i prljavi
beli kombi na drugom kraju parkirališta. Muškarac je izašao iz
njega i prišao Frenku. To je bio...
Detektiv Anderson: Doći ćemo do toga, prvo mi recite sve što
znate o kombiju. To je onaj bez prozora?
Stanhoup: Da.
Detektiv Anderson: Bez natpisa? Bez imena kompanije ili bilo
čega sličnog?
Stanhoup: Nije ih bilo, koliko sam ja videla.
Detektiv Anderson: U redu, porazgovarajmo o muškarcu kog
ste videli, gospođo Stanhoup.
Stanhoup: O da, naravno. To je bio Teri Mejtland. Svi u Vest
sajdu poznaju Trenera T. Tako ga zovu i u srednjoj. Znate, tamo
predaje engleski. Moj muž je predavao s njim, pre penzionisanja.
Zovu ga Trener T., zato što trenira Ligu petlića i bejzbol tim u
Gradskoj ligi, po završetku sezone bejzbola. U jesen trenira dečake
koji vole da igraju fudbal. I ta liga ima ime, ali ga se ne sećam.
Detektiv Anderson: Možemo li da se vratimo na ono što ste
videli u utorak po podne...
Stanhoup: Sve se brzo završilo. Frenk je porazgovarao s
Trenerom T. i pokazao na puknuti lanac. Trener je klimnuo i
otvorio zadnja vrata belog kombija, koji nije mogao biti njegov...
Detektiv Anderson: Zašto ste to rekli, gospođo Stanhoup?
Stanhoup: Zato što je imao narandžaste registarske tablice. Ne
znam iz koje su države, pošto vidim slabije na daljinu, ali znam da
su tablice Oklahome plave i bele. Bilo kako bilo, ništa nisam videla
u zadnjem delu kombija, izuzev velike zelene stvari koja je ličila na
kutiju za alat. Je li to bila kutija za alat, detektive?
Detektiv Anderson: Šta se zatim dogodilo?
Stanhoup: Pa, Trener T. je smestio Frenkov bicikl u zadnji deo
kombija i zatvorio vrata. Potapšao je dečaka po leđima. Zatim je
otišao do vozačkih, a Frenk do suvozačkih vrata. Ukrcali su se u
 kombi, koji je krenuo na Aveniju Malberi. Mislila sam da će Trener
T. odvesti momčića kući. Naravno da sam to mislila. Šta je trebalo
da pomislim? Teri Mejtland duže od dvadeset godina živi na Vest
sajdu. Ima divnu porodicu, ženu i dve kćeri... mogu li dobiti još
jednu maramicu, molim vas? Hvala vam. Da li ćemo brzo biti
gotovi?
Detektiv Anderson: Da, i bili ste od velike pomoći. Verujem da
ste rekli da se sve to desilo oko tri sata po podne.
Stanhoup: Tačno u tri. Čula sam zvono na gradskoj kući.
Otkucalo je tri sata baš kad sam izašla iz bakalnice s kolicima.
Nameravala sam da odem kući i nahranim mačku.
Detektiv Anderson: Crvenokosi dečak kog ste videli bio je
Frenk Paterson?
Stanhoup: Da. Patersonovi žive odmah iza ugla. Oli mi je
donosio novine. Često viđam te dečake.
Detektiv Anderson: A muškarac, onaj koji je stavio bicikl u
zadnji deo kombija i koji se odvezao s Frenkom Patersonom, bio je
Terens Mejtland, poznat i kao Trener Teri ili Trener T.?
Stanhoup: O, da.
Detektiv Anderson: Hvala vam, gospođo Stanhoup.
Stanhoup: Ko bi rekao da Teri može da uradi tako nešto?
Mislite li da nije bio jedini?
Detektiv Anderson: Istraga će pokazati.

Prednost domaćeg terena određivala se bacanjem novčića, pošto su se

sve utakmice turnira Gradske lige igrale na Stadionu Estel Barga -
najboljem bejzbol terenu u okrugu, i jedinom sa reflektorima za noćne
utakmice. Teri Mejtland je kao i uvek rekao pismo, pre početka
utakmice - to je bila praznoverica koju je preuzeo od svog trenera u
Gradskoj ligi - i novčić je pao na tu stranu. „Ne marim gde igramo, dok
god pobeđujem”, uvek je govorio dečacima.
Večerašnja utakmica bila je neizvesna i napeta. Bio je kraj devete
izmene, Medvedi su u polufinalu lige vodili za jedan bod. Zlatni zmajevi
spali su na poslednji aut, ali su pokrivali baze. Šetnja, širok zamah,
greška ili udarac za jednu bazu doneli bi izjednačenje, a lopta koja bi
otišla uprazno donela bi pobedu. Gomila je tapšala, trupkala po
metalnim tribinama i klicala dok je mali Trevor Majkls zauzimao mesto
u prostoru za levorukog udarača. Nosio je najmanji šlem, ali mu je i on
zaklanjao oči. Stalno ga je podizao. Nervozno je mahao palicom
napred-nazad.
Teri je mozgao da li da zameni dečaka, ali je klinac, samo nekoliko
centimetara viši od metar i po, imao dosta uspeha s palicom. Nije bio
udarač koji će zabeležiti optrčavanje, ali je umeo da opali po loptici. Ne
često, ali ponekad. Ako ga zameni, drugari će mu se podsmevati čitave
školske godine. Do kraja života pričaće o svom podvigu uz pivo,
roštiljajući iza kuće, ako udari tako da osvoje jednu bazu. Teri je to
savršeno dobro znao. Nekada davno, pre nego što su u upotrebu ušle
aluminijumske palice, i on je bio u takvoj situaciji.
Bacač Medveda - najbolji igrač, sejač projektila - zamahnuo je i
bacio lopticu u srce kućne baze. Trevor je zbunjeno gledao kako
promiče pored njega. Sudija je dosudio prvi udarac. Gomila je zlovoljno
grmnula.
Gavin Frik, Terijev pomoćnik, špartao je napred-nazad ispred
dečaka na klupi, sa savijenom knjigom s akcijama u ruci (koliko puta ga
je Teri zamolio da to ne radi?) i s XXL majicom Zlatnih zmajeva
nategnutom preko najmanje XXXL trbuha. „Nadam se da nisi pogrešio s
Trevorom, Ter”, rekao je. Znoj mu je tekao niz obraze. „Izgledalo je da je
nasmrt uplašen i da ne bi mogao da pogodi brzu loptu tog klinca ni
teniskim reketom.”
„Videćemo šta će biti”, reče Teri. „Imam dobar predosećaj.” Nije ga
imao.
Bacač Medveda zamahnuo je i zavitlao novi projektil, koji je završio
na zemlji ispred kućne baze. Gledaoci su poskočili s klupa kad je Bajbir
Patel, trkač Zmajeva na trećoj bazi, načinio nekoliko koraka po liniji. S
uzdahom su seli kad je lopta doskočila u hvatačevu rukavicu. Hvatač
Medveda se okrenuo ka trećoj bazi. Teri je mogao da vidi njegov izraz
ispod maske: Samo probaj, dečače. Bajbir se nije usudio.
Sledeće bacanje otišlo je sa strane, ali je Trevor ipak zamahnuo.
„Izbaci ga, Fric!”, prodrao se neko s vrha tribina - gotovo sigurno
otac bacača projektila, ako je suditi po načinu na koji je dečak pogledao
u tom pravcu. „Izbaci ga napooooolje!”
Trevor nije pokušao da je udari u sledećem bacanju, iako je bila
blizu - uistinu preblizu. Sudija je dosudio promašaj. Došao je red na
navijače Medveda da negoduju. Jedan je rekao da bi sudija trebalo da
nabavi deblje naočari, a drugi je pomenuo nabavku psa za slepce.
Bilo je 2:2. Teri je znao da sezona Zmajeva zavisi od sledećeg
udarca. Igraće s Panterima za šampionat Sitija i otići na državno - te
utakmice prenose se preko televizije - ili će se vratiti kući i sastati
samo još jednom, na tradicionalnom roštilju u zadnjem dvorištu
Mejtlandovih, na kraju sezone.
Okrenuo se prema Marsi i devojčicama. Sedele su na uobičajenim
mestima, u stolicama na sklapanje, iza zaštitne ograde na kućnoj bazi.
Kćerke su opkoljavale ženu kao predivni držači za knjige. Sve tri su
mahale s prekrštenim prstima. Teri im je namignuo. Sa osmehom je
podigao palčeve, iako se nije najbolje osećao. Ne samo zbog utakmice.
Već neko vreme nije se dobro osećao. Ne baš.
Marsin osmeh preobrazio se u zbunjeno mrštenje. Pogledala je i
trznula palcem ulevo. Teri se okrenuo u tom pravcu i ugledao dvojicu
policajaca. Hodali su usklađenim korakom po liniji treće baze, pored
Barija Hulihana, koji je davao uputstva dečacima.
„Tajm-aut, tajm-aut!”, dreknuo je sudija na kućnoj bazi. Zaustavio je
bacača Medveda baš kad se spremao da zamahne. Trevor Majkls je
istupio iz prostora za udarača, s izrazom olakšanja na licu, pomislio je
Teri. Gomila se ućutala. Svi su gledali policajce. Jedan je posegnuo iza
leđa. Drugi je držao ruku na dršci revolvera u futroli.
„Sklanjajte se s igrališta!”, povikao je sudija. „Sklanjajte se s
igrališta!” Troj Remidž i Tom Jejts nisu obraćali pažnju na njega. Stigli
su do štaba Zmajeva - duge klupe, tri korpe s opremom i kofom prljavih
loptica za trening - i krenuli pravo na Terija. Remidž je skinuo par lisica
s pojasa. Gomila ih je videla. Iz mnogo grla začuo se žamor. Sastojao se
od dve trećine zbunjenosti i jedne trećine uzbuđenja: Oooo!
„Hej, momci!”, reče Gavin. Naglo je ustao (i zamalo pao preko
odbačene rukavice Ričija Galanta na bazi). „Moramo da završimo
utakmicu!” Jejts ga je odgurnuo nazad, odmahujući glavom. Zavladala
je mrtva tišina. Medvedi su napustili napeti odbrambeni stav. Samo su
gledali, dok su im rukavice mlitavo visile. Hvatač je dokasao do bacača.
Stajali su zajedno, na pola puta između brežuljka i kućne baze.
Teri je poznavao policajca koji je držao lisice; ponekad je ujesen
dolazio s bratom na Pop Vorner utakmice. „Troju? Šta je ovo? O čemu
se radi?” Remidž na trenerovom licu nije zapazio ništa izuzev iskrene
zbunjenost. Ali bio je policajac od devedesetih. Znao je da su zaista loši
momci uvežbali ko, jel’ ja? pogled do savršenstva. A ovaj tip je svakako
bio zao do srži. Zapamtio je Andersonova uputstva. Podigao je glas, da
bi ga svi čuli. U sutrašnjim novinama pisaće da je na igralištu bilo 1.588
duša. „Terense Mejtlande, hapsim vas zbog ubistva Frenka Patersona.”
S tribina se diglo novo, glasnije Ooooo, slično nadolazećem vetru.
Teri je smrknuto posmatrao Remidža. Razumeo je jednostavne
engleske reči, uobličene u jednostavne deklarativne rečenice. Znao je
ko je Frenki Paterson i šta mu se desilo, ali mu je značenje izgovorenih
reči izmicalo. Uspeo je da prozbori samo: „Šta? Da li se šališ?” Sportski
fotograf Flint Siti Kolabaš je u tom trenutku snimio fotografiju koja će
se sutradan pojaviti na naslovnoj strani novina. Teri je na njoj zevao
raširenih očiju. Kosa mu je virila ispod kape Zlatnih zmajeva. Izgledao
je nemoćno i kao krivac.
„Šta si rekao?”
„Pružite ruke, molim vas.”
Teri je posmatrao Marsi i kćerke. Još su sedele u stolicama iza
zaštitne žice. Zurile su u njega sa istovetnim, ukočenim
zaprepašćenjem. Užas će stići kasnije. Bajbir Patel je napustio treću
bazu i krenuo ka klupi. Skinuo je šlem, otkrivši znojavu crnu kosu. Teri
je video da dečak plače.
„Vraćaj se!”, Gavin je vikao za njim. „Utakmica nije gotova.”
Ali dečak je samo stajao između kućne i prve baze. Plakao je,
gledajući Terija, koji mu je uzvraćao pogled, siguran (gotovo siguran)
da sve ovo sanja. Tom Jejts ga je u tom času zgrabio. Cimnuo mu je ruke
ka sebi, dovoljno snažno da se zateturao napred. Remidž mu je
namakao lisice. Prave, a ne plastične. Velike, sjajne lisice blistale su na
suncu kasnog popodneva. Nastavio je istim bombastičnim glasom:
„Imate pravo da ćutite i odbijete da odgovorite na pitanja, ali, ako
odlučite da govorite, sve što budete rekli može biti upotrebljeno protiv
vas na sudu. Imate pravo na prisustvo advokata za vreme ispitivanja,
sad ili u kasnije. Jeste li me razumeli?”
„Troju?” Teri je jedva čuo samog sebe. Govorio je kao da mu je sav
vazduh izbijen iz pluća. „Šta je ovo, za boga miloga?”
Remidž nije obraćao pažnju na njegove reči: „Jeste li me razumeli?”
Marsi je prišla žici. Gurnula je prste kroz nju. Prodrmala ju je. Sara i
Grejs plakale su iza nje. Grejs je bila na kolenima, pored Sarine stolice.
Njena se prevrnula. Ležala je u prašini. „Šta to radite?”, povikala je
Marsi. „Šta, za ime božje, radite? I zašto to ovde radite?”
„Jeste li me razumeli?”
Teri je razumeo da su mu namaknute lisice i da su mu izrecitovana
prava pred gotovo hiljadu šeststo zapanjenih ljudi, suprugom i dve
kćerkice. To nije bio san, niti se radilo o običnom hapšenju. Javno je
osramoćen, iz njemu neshvatljivih razloga. Biće najbolje da se ova
predstava što brže završi. Znao je da mu se život dugo neće vratiti u
normalu, uprkos šoku i zbunjenosti.
„Razumem”, rekao je i odmah zatim: „Vrati se, Frik.”
Gavin, koji je prilazio policajcima, stisnutih šaka i zajapurenog lica,
spustio je ruke i uzmakao. Pogledao je kroz žicu u Marsi. Podigao je
divovska ramena i raširio zdepaste šake.
Troj Remidž nastavio je istim gromovitim glasom, kao gradski telal
koji izvikuje važne vesti na trgu gradića iz Nove Engleske. I Ralf
Anderson ga je čuo, iako je stajao naslonjen na neobeleženi automobil
na parkingu. Troj je dobro radio svoj posao, koji nije bio nimalo lep.
Ralf je znao da bi mogao biti ukoren zbog svoje odluke, ali ga roditelji
Frenkija Patersona neće ukoriti. Ne, oni neće.
„Ako ne možete da priuštite advokata, biće vam obezbeđen pre
ispitivanja, ako to želite. Jeste li me razumeli?”
„Da”, reče Teri. „Razumeo sam još nešto.” Okrenuo se prema gomili.
„Ne znam zašto sam uhapšen! Gavin Frik će biti trener tima do kraja
utakmice!” Dodao je, kao da se naknadno setio: „Bajbire, vrati se na
treću bazu i ne zaboravi da utrčiš u prostor između prve i kućne baze.”
Začuo se sporadični aplauz, ali samo sporadični. Bukadžija s tribina
ponovo je povikao: „Šta ste rekli da je učinio?” Neki ljudi odgovarali su
mu na pitanje. Gledaoci su mrmljali dve reči koje će uskoro odjekivati
po čitavom Vest sajdu i ostatku grada: ime Frenka Patersona.
Jejts je zgrabio Terija za ruku. Povukao ga je ka tezgi s hranom i
parkingu iza nje. „Dobićete priliku da propovedate pred mnoštvom,
Mejtlande. Sada ćete u zatvor. I znate šta? U ovoj državi imamo iglu. I
koristimo je. Ali vi ste profesor, zar ne? To vam je verovatno poznato?”
Marsi Mejtland ih je stigla na dvadeset koraka od klupe. Uhvatila je
Toma Jejtsa za ruku. „Za ime boga, šta to radite?”
Jejts ju je stresao sa sebe. Troj Remidž ju je nežno ali odlučno
odgurnuo kad je pokušala da uhvati supruga za ruku. Na trenutak je
stajala kao omamljena. Ugledala je Ralfa Andersona, koji je krenuo u
susret policajcima. Znala ga je iz Lige petlića, kad je Derek Anderson
igrao u Terijevom timu, Lavovima Džeraldsove bakalnice. Ralf,
naravno, nije mogao da prisustvuje svim utakmicama, ali se trudio da
bude na što više njih. U to doba je bio u uniformi. Teri mu je čestitao
unapređenje u detektiva imejlom. Potrčala je ka njemu po travi, u
starim patikama, koje je uvek nosila na Terijevim utakmicama, zato što
je mislila da donose sreću.
„Ralfe!”, povikala je. „Šta se dešava? Ovo je greška!”
„Bojim se da nije”, reče Ralf.
Ovaj deo nije mu se dopadao, zato što mu se Marsi dopadala. S
druge strane, i Teri mu se oduvek dopadao. Verovatno zato što je
malčice promenio Derekov život i doprineo izgradnji dečakovog
samopouzdanja. U jedanaestoj je i trunčica samopouzdanja velika
stvar. Tu je bilo još nešto. Marsi je možda znala istinu o svom suprugu,
iako nije dozvoljavala tom saznanju da se probije na svesni nivo.
Mejtlandovi su bili dugo u braku, a užasi poput ubistva dečaka
Patersonovih nisu stizali bez najave. Uvek je postojala nadgradnja, koja
je prethodila činu.
„Moraš da odeš kući, Marsi. I to odmah. Savetujem ti da ostaviš
devojčice kod prijatelja, zato što te kod kuće čeka policija.”
Zbunjeno ga je posmatrala.
Iza njih se čuo udarac po aluminijumu. Palica je ostvarila dobar
kontakt, iako je klicanje gotovo u potpunosti izostalo. Ljudi u publici
još su bili šokirani. Više ih je zanimalo ono što se odigravalo pred
njihovim očima, nego igra na terenu. Šteta. Trevor Majkls je upravo
udario lopticu jače nego ikad u životu, jače nego kad mu je Trener T.
bacao ćufte na treninzima. Loptica je nažalost poletela pravo ka igraču
Medveda, koji nije morao ni da skoči da bi je uhvatio.
Utakmica je bila završena.

Svedočenje Džun Moris (12. jul, 17.45; ispitivanje vodio detektiv Ralf
Anderson, u prisustvu Fransin Moris)

Detektiv Anderson: Zahvaljujem vam što ste doveli kćerku u

stanicu, gospođo Moris. Džun, kakav je taj gazirani sokić?
Džun Moris: Dobar je. Jesam li u nevolji?
Detektiv Anderson: Ni u kom slučaju. Samo želim dati
postavim nekoliko pitanja o onom što si preksinoć videla.
Džun Moris: Kad sam videla Trenera Terija?
 Detektiv Anderson: Tako je, kad si videla Trenera Terija.
Fransin Moris: Otkad Je napunila devetu, dopuštamo joj da ide
sama kod prijateljice Helen, koja živi nešto dalje niz ulicu. Ide po
danu. Ne želimo da budemo preterano zaštitnićki orijentisani
roditelji. Ali posle ovog to nećemo raditi.
Detektiv Anderson: Videla si ga posle večere, Džun? Je li to
tačno?
Džun Moris: Jeste. Jeli smo ćufte. Sinoć smo jeli. ribu. Ne volim
ribu, ali mora se.
Fransin Moris: Ne mora da prelazi ulicu ili ništa slično. Mislili
smo da joj ne preti nikakva opasnost, pošto živimo u bezbednom
susedstvu. Dosad smo tako mislili.
Detektiv Anderson: Teško je odrediti pravo vreme za
započinjanje procesa delegiranja odgovornosti. Reci nam, Džun -
išla si niz ulicu koja prolazi pored parkirališta Parka Figis, da li je
to tačno?
Džun Moris: Da. Ja i Helen...
Fransin Moris: Helen i ja...
Džun Moris: Helen i ja htele smo da završimo mapu Južne
Amerike. To je bio domaći. Koristile smo različite boje za različite
zemlje. Posao je bio pri kraju kad smo videle da smo zaboravile
Paragvaj. Morale smo da počnemo iz početka. To je još jedna mora
se situacija. Posle toga bismo igrale Engri berds i Korgi hop na
Heleninom ajpedu, dok tata ne bi došao da me otprati kući. Dotad
bi se verovatno smrklo.
Detektiv Anderson: U koliko sati se to desilo, mama?
Fransin Moris: Na televizoru su bile lokalne vesti kad je Džuni
otišla. Norm ih je gledao dok sam prala sudove. To znači da je
krenula između šest i pola sedam. Verovatno šest i petnaest, zato
što je na televiziji išao prilog o vremenskim prilikama.
Detektiv Anderson: Reci mi šta si videla dok si prolazila pored
parkirališta, Džun.
Džun Moris: Rekla sam vam da sam videla Trenera Terija. On
živi u mojoj ulici. Doneo nam je psa kad se jednom izgubio. Igrala
sam se s Grejsi Mejtland, ali ne prečesto. Ona je godinu dana
starija i voli dečake. Bio je sav krvav. Zbog nosa.
Detektiv Anderson: Hm-hmm. Šta je radio, kad si ga videla?
Džun Moris: Iskrsao je između drveća. Video je kako ga gledam
i mahnuo. Otpozdravila sam i rekla: „Hej, Treneru Teri, šta vam se
desilo?” Rekao je da ga je grana udarila po licu. Rekao je: „Ne plaši
se, samo mi je pošla krv na nos. Stalno mi se to dešava.” Rekla
sam: „Ne plašim se, ali ćete morati da bacite tu majicu, zato što se
krv ne skida. Mama tako kaže.” Osmehnuo se i rekao: „Dobro je što
imam mnogo majica.” Ali imao je krv i na pantalonama. Kao i na
rukama.
Fransin Moris: Bila mu je tako blizu. Neprestano razmišljam o
tome.
Džun Moris: Zašto, zato što mu je išla krv iz nosa? Rolfu
Džejkobsu je prošle godine pošla krv iz nosa na igralištu, kad je
pao. Nisam se uplašila. Htela sam da mu dam maramicu, ali ga je
gospođa Griš odvela u ambulantu pre nego što sam stigla da to
uradim.
Detektiv Anderson: Koliko blizu si mu bila?
Džun Moris: Pa, ne znam. Bio je na parkiralištu, a ja na
pločniku. Koliko je to daleko?
Detektiv Anderson: Ni ja ne znam, ali sam siguran da ću to
utvrditi. Da li je sokić dobar?
Džun Moris: Već ste me to pitali.
Detektiv Anderson: O da, tako je.
Džun Moris: Stariji ljudi su zaboravni, tako kaže moj deka.
Fransin Moris: Džun, to je nepristojno.
Detektiv Anderson: U redu je. Tvoj deda je mudar čovek, Džun.
Šta se zatim desilo?
Džun Moris. Ništa. Trener Teri je ušao u kombi. Odvezao se.
Detektiv Anderson: Koje je boje bio kombi?
Džun Moris: Pa, pretpostavljam da bi bio beo da je opran, ali je
bio prilično prljav. Takođe, pravio je mnogo buke i ispuštao plavi
dim. Pih.
Detektiv Anderson: Je li nešto pisalo sa strane? Možda ime
firme?
Džun Moris: Jok. To je bio samo beli kombi.
Detektiv Anderson: Jesi li videla registarske tablice?
Džun Moris: Jok.
Detektiv Anderson: Kojim putem je kombi otišao?
Džun Moris: Niz Ulicu Barnum.
Detektiv Anderson: Jesi li sigurna da je muškarac, onaj koji ti je
rekao da mu je pošla krv na nos, bio Teri Mejtland?
Džun Moris: Naravno, Trener Teri, Trener T. Stalno ga viđam.
 Je li dobro? Je li uradio nešto loše? Mama kaže da ne mogu da
čitam novine ili gledam vesti na televizoru, ali sam prilično
sigurna da se nešto desilo u parku. Znala bih da se desilo da idem
u školu, zato što tamo svi brbljaju. Da li se Trener Teri tukao s
lošom osobom? Da li mu je zbog toga išla krv...
Fransin Moris: Hoćete li ubrzo biti gotovi, detektive? Znam da
su vam potrebne informacije, ali ne zaboravite da je ja noću
uspavljujem.
Džun Moris: Sama ležem u krevet!
Detektiv Anderson: Verujem ti, još malo pa će biti gotovo. Ali,
Džun, odigraću jednu igru s tobom, pre nego što kreneš. Voliš li da
se igraš?
Džun Moris: Pretpostavljam da volim, ako nisu dosadne igre.
Detektiv Anderson: Poređaću šest fotografija, šest različitih
ljudi po stolu... ovako... i svi će malo ličiti na Trenera Terija. Hoću
da mi kažeš...
Džun Moris: Ova. Broj četiri. To je Trener Teri.

Troj Remidž je otvorio zadnja vrata neobeleženog automobila. Teri je

pogledao preko ramena i video Marsi. Stajala je na ivici parkirališta.
Lice joj je bila studija paćeničkog zaprepašćenja. Iza nje je jurio fotograf
Kola. Snimao ju je, trčeći po travi. Te fotografije neće biti vredne ni
pišljiva boba, pomislio je Teri, s izvesnim zadovoljstvom. Doviknuo je
Marsi: „Pozovi Hauija Golda! Reci mu da sam uhapšen! Reci mu...”
Jejts je položio ruku na njegovo teme. Gurnuo ga je nadole i unutra.
„Pazi, pazi. I ne diži ruke s krila dok ti vezujem pojas.”
Teri ga je poslušao. Nije dizao ruke s krila. Kroz šoferku je gledao
veliku elektronsku tablu za praćenje rezultata na igralištu. Njegova
supruga je pre sedam godina vodila akciju sakupljanja sredstava za
njenu nabavku. Video je i nju. Nikad neće zaboraviti izraz njenog lica.
Tako izgleda žena iz Trećeg sveta dok gleda kako spaljuju njeno selo.
Remidž je seo za volan, a Ralf Anderson do njega. Neobeleženi
automobil je pojurio unazad, uz škripu guma, pre nego što je Ralf stigao
da zatvori vrata. Remidž je oštro okrenuo automobil i krenuo ka
Aveniji Tinsli. Vozili su se bez sirene, ali se plavo svetlo okretalo i
treperilo na upravljačkoj tabli. Teri je zapazio da se automobil oseća na
meksičku hranu. Neobično je kakve stvari opažate kad se vaš dan - vaš
život - najedanput strmoglavi niz liticu, za čije postojanje niste znali.
Nagnuo se napred.
„Poslušaj me, Ralfe.”
Ralf je gledao pravo ispred sebe, čvrsto upletenih šaka. „Pričaj
koliko god hoćeš, ali u stanici.”
„Dođavola, pusti ga da priča”, reče Remidž. „Brže će nam proći
vreme.”
„Umukni, Troju”, reče Ralf. Još je posmatrao drum. Teri je video
kako mu žile iskaču na zadnjem delu vrata, praveći broj 11.
„Ralfe, ne znam šta te je dovelo do mene, ili šta te je navelo da me
uhapsiš pred pola grada, ali si potpuno iskočio iz šina.”
„Tako svi pričaju”, prokomentarisao je Tom Jejts, pored njega,
pričamdamiprođevreme glasom. „Drži te ruke u krilu, Mejtlande. Ne češi
nos.”
Terijeve misli su se izbistrile - ne mnogo, ali malo. Neće izazivati
policajca Jejtsa (pločica s imenom mu je bila zakačena za košulju
uniforme), koji kao da je jedva čekao da se obruši na njega, iako je imao
lisice na rukama.
Bio je siguran da je neko jeo enčilade u ovom automobilu.
Verovatno one iz Senjor Džoa. I njegove kćerke su volele to mesto. Uvek
su se mnogo smejale dok su jele - dođavola, svi smo se smejali - i
optuživale jedna drugu da su prdnule na povratku kući. „Poslušaj me,
Ralfe, molim te.”
Uzdahnuo je. „Dobro, slušam te.”
„Svi te slušamo”, reče Remidž. „Načuljili smo uši, ortak, načuljili
smo uši.”
„Frenk Paterson je ubijen u utorak. U utorak po podne. Ta vest je
bila u novinama i na televiziji. U utorak sam bio u Kep Sitiju. Utorak i
najveći deo srede. Vratio sam se u sredu, u pola deset uveče. Gavin Frik,
Bari Hulihan i Lukeš Patel - Bajbirov otac - trenirali su klince ta dva
dana.”
Na trenutak je zavladala tišina. Ni radio je nije narušavao, zato stoje
bio isključen. Za Terija je to bio divan trenutak. Verovao je - da, sasvim
- da će Ralf reći krupnom policajcu za volanom da stane. Okrenuće se
prema Teriju, pogledaće ga krupnim, postiđenim očima i reći: O bože,
zbilja smo zabrljali, zar ne?
 Ralf je umesto toga rekao, bez okretanja: „Aha. Dotakli smo se
čuvenog alibija.”
„Šta? Ne razumem šta hoćeš da...”
„Ti si pametan čovek, Teri. Znao sam to, čim smo se sreli, kad si
trenirao Dereka u Ligi petlića. Bio sam prilično siguran da ćeš ponuditi
neki alibi, ako odmah ne priznaš. Nadao sam se tome, iako to nisam
očekivao.” Konačno se okrenuo. Teri se suočio s licem potpunog
stranca. „I sasvim sam siguran da ćemo ga oboriti. Zato što te imamo.
Imamo te od glave do pete.”
„Šta si radio u Kep Sitiju, Treneru?”, pitao je Jejts. Čovek koji je
upozorio Terija da ne češe nos najedanput je zvučao prijateljski,
ljubopitljivo. Teri je isprva hteo da mu kaže šta je tamo radio, ali se
predomislio. Razmišljanje je počelo da potiskuje impulsivne reakcije.
Shvatio je da su ova kola, prožeta izbledelim mirisom enčilada,
neprijateljska teritorija. Vreme je da začepi gubicu. I neće je otvarati
dok se Haui Gold ne pojavi u stanici, Zajedno će uvesti red u ovu zbrku.
I to brzo.
Shvatio je još nešto. Bio je besan, verovatno kao nikad u životu.
Skrenuli su u Glavnu ulicu i krenuli ka policijskoj stanici Flint Sitija.
Zarekao se da će, do jeseni, možda i ranije, čovek na prednjem sedištu,
kog je smatrao prijateljem, tražiti novi posao. Verovatno kao čuvar u
banci, u Talsi ili Amarilu.

Svedočenje gospodina Karltona Skoukrofta (12. jul, 21.30; ispitivanje

vodio Ralf Anderson)

Skoukroft: Hoće li ovo dugo trajati, detektive? Zato što sam

navikao da ranije ležem. Radim na železnici, na održavanju.
Nadrljaću ako ne otkucam karticu u sedam.
Detektiv Anderson: Nastojaću da budem što kraći, gospodine
Skoukrofte, ali ovo je ozbiljna stvar.
Skoukroft: Znam. I pomoći ću vam koliko god mogu. Nemam
mnogo toga da kažem i želim da se što pre vratim kući. Ne znam
koliko dobro ću spavati. Nisam bio u ovoj stanici još otkad sam se
napio na zabavi u sedamnaestoj. Čarli Borton je tad bio šef
policije. Otac nas je izvukao, ali sam dobio zabranu izlaska do kraja
leta.
Detektiv Anderson: Pa, cenimo što ste došli. Recite mi gde ste
bili desetog jula u sedam uveče.
Skoukroft: Bio sam u Šortijevom pabu, kao što sam rekao curi
za šalterom kad sam došao ovamo. I video sam beli kombi i tipa
koji trenira bejzbol i Pop Vorner na Vest sajdu. Ne sećam se
njegovog imena, ali mu je fotografija neprestano u novinama, zato
što ove godine ima dobar tim u - Gradskoj ligi. U novinama piše da
će ove godine možda stići do kraja. Morland, jel’ se tako zove? Bio
je sav krvav.
Detektiv Anderson: Kako ste se našli u prilici da ga vidite?
Skoukroft: Pa, uvek radim istu stvar posle posla. Nemam
suprugu kod kuće i nisam neki kuvar, ako shvatate šta hoću da
kažem. Ponedeljkom i sredom idem u Flint Siti dajner. Petkom
idem u Bonanca stejkhaus. Utorkom i četvrtkom obično idem kod
Šortija, na porciju rebaraca i pivo. Tog utorka sam u Šortiju bio u
otprilike šest i petnaest. Dečak je u to doba odavno bio mrtav, zar
ne?
Detektiv Anderson: Ali oko sedam ste bili iza lokala, je li tako?
Iza Šortijevog paba?
Skoukroft: Da, Bajli Frenklini ja. Slučajno smo se sreli u pabu.
Jeli smo zajedno. Ljudi idu da puše tamo pozadi. Prođu niz hodnik,
između toaleta i izađu kroz zadnja vrata. Tamo je pepeljara i sve
drugo. Jeli smo - odlučio sam se za rebarca, a on za pljesku sa
sirom - i naručili desert. Izašli smo napolje da popušimo dok ne
stigne. Prljavi beli kombi dovezao se dok smo dimili iza paba.
Sećam se da je imao njujorške registarske tablice. Parkirao se
pored malog subaru karavana - mislim da je bio subaru - i taj tip je
izašao. Morland, ili kako god da se zove.
Detektiv Anderson: Šta je imao na sebi?
Skoukroft: Pa, nisam siguran za pantalone - Bajli ih se možda
seća, možda su bile platnene - ali je majica bila bela. Sećam se zato
što je na prednjem delu bilo prilično mnogo krvi. Na pantalonama
je bilo manje. Samo nekoliko mrlja. Imao je krvi na licu. Ispod nosa,
oko usta i na bradi, čoveče, izgledao je jezivo. Stoga je Rajli -
mislim da je popio nekoliko piva pre nego što sam stigao, a ja
samo jedno - Rajli je rekao: „Kako izgleda onaj drugi, Treneru T.?”
 Detektiv Anderson: Nazvao ga je Trener T.?
Skoukroft: Naravno. A trener se nasmejao i rekao: „Nema
drugog. Nešto mi je puklo u nosu, to je sve. I šiknulo je kao Stari
Verni u Jeloustounu. Postoji li dežurni doca u blizini?”
Detektiv Anderson: Tražio je dežurnu ambulantu, kao Pomoć
ODMAH ili Brzu brigu?
Skoukroft: To je tražio, nego šta, zato što je hteo da vidi mora li
da kauterizuje nos. Auli? Rekao je da mu se to već jednom desilo.
Rekao sam mu da krene niz Barfild i da posle kilometar i po, na
drugom semaforu, skrene levo. Videće znak. Znate li onu oglasnu
tablu pored Koni Forda? Na njoj piše koliko ćete morati da čekate i
slično. Pitao me je može li da ostavi kombi na malom parkiralištu
iza paba, iako nije za mušterije - kao što je pisalo na tabli iza
zgrade - već za zaposlene. Rekao sam: „Plac nije moj, ali nikom
nećete smetati, ako se dugo ne zadržite.” Zatim je rekao - to nam
se učinilo čudnim, u ovakva vremena - da će ostaviti ključeve u
otvoru za čašu, za slučaj da neko mora da ga pomeri. Rajli je rekao:
„Tako će vam ga ukrasti, Treneru T.” Ponovio je da će se brzo
vratiti i kako će neko možda hteti da ga preparkira. Znate li šta
mislim? Mislim da je verovatno hteo da ga neko ukrade, možda
Rajli ili ja. Mislite li da je to moguće, detektive?
Detektiv Anderson: Šta se zatim dogodilo?
Skoukroft: Seo je u mali zeleni Subaru i otišao. I to mi se činilo
neobičnim.
Detektiv Anderson: Šta je bilo neobično u tome?
Skoukroft: Pitao je može li ostaviti kombi nakratko - kao da je
mislio da će ga odšlepati ili nešto slično - iako je njegov automobil
sve vreme zdrav i čitav. Neobično, zar ne?
Detektiv Anderson: Gospodine Skoukrofte, poređaću šest
fotografija različitih ljudi ispred vas. Želim da pokažete čoveka
kog ste videli iza Šortija. Ne žurite, pošto su slični. Možete li to da
uradite?
Skoukroft: Naravno, ali ne vidim zašto bih odugovlačio. To je
ovaj ovde. Morland ili kako se već zove. Mogu li da idem kući?

9
Svi su ćutali u neobeleženom automobilu, dok nisu skrenuli na
parkiralište policijske stanice i stali na mesto označeno natpisom
SAMO ZA SLUŽBENA VOZILA. Ralf se okrenuo da pogleda čoveka koji
mu je trenirao sina. Kapa Zmajeva Terija Mejtlanda bila je malo
naherena, što mu je davalo pomalo mangupski izgled. Dres Zmajeva
bio mu je raspasan, a lice znojavo. Izgledao je krivo kao sam đavo,
izuzev očiju, koje su uzvraćale na Ralfov pogled. Bile su raširene i
optužujuće.
Ralf je imao pitanje koje nije moglo da čeka. „Zašto on, Teri? Zašto
Frenki Paterson? Je li ove godine igrao u Lajons timu u Ligi petlića? Je li
ti zapao za oko? Ili si to uradio zato što ti se pružila prilika?”
Teri je otvorio usta da bi porekao tako nešto, ali zašto bi to učinio?
Ralf ga ne bi slušao, ne još. Niko od njih nije bio spreman da ga sasluša.
Bolje je da sačeka. To je bila teška odluka, ali bi mu mogla prištedeti
vreme.
„Hajde”, reče Ralf. Govorio je tiho, razgovornim tonom. „Hteo si da
govoriš. Evo ti prilike. Reci mi. Pomozi mi da shvatim. Reci mi odmah,
pre nego što izađemo iz automobila.”
„Mislim da ću sačekati advokata”, reče Teri.
„Nije ti potreban”, reče Jejts, „ako si nevin. Objasni ovo, ako možeš.
Odbacićemo te do kuće.”
Teri je progovorio tako tiho da su ga jedva čuli. Gledao je Ralfa u oči.
„Ovo je nepristojno ponašanje. Nisi ni proverio gde sam bio u utorak,
zar ne? Nikad ne bih pomislio da si u stanju da uradiš tako nešto.”
Ućutao je, kao da razmišlja, i prozborio: „Kopile.”
Ralf nije nameravao da kaže Teriju da je razgovarao o tome sa
Samjuelsom. Ovo je bio mali grad. Nisu hteli da postavljaju pitanja koja
bi brzo stigla do Mejtlanda. „Ovo je redak slučaj u kom nam provera nije
bila potrebna.” Otvorio je vrata. „Polazi. Otvorićemo ti dosije, uzećemo
ti otiske i fotografisati te, pre nego što tvoj advokat st...”
„Teri! Teri!”
Marsi Mejtland nije poslušala Ralfov savet. Sledila je policijski
automobil, u tojoti. Susetka Džejmi Metingli ponudila se da odvede
Saru i Grejs kod sebe. Devojčice su plakale, baš kao i Džejmi.
„Teri, šta to rade? Staja da radim?”
Na trenutak se oslobodio Jejtsa, koji ga je držao za ruku. „Pozovi
Hauija!” Za drugo nije imao vremena. Remidž je otvorio vrata s
natpisom SAMO ZA ZAPOSLENE. Jejts je ugurao Terija u zgradu, ne
previše nežno. Ruka mu je počivala na sredini njegovih leđa.
 Ralf je zastao na vratima. „Idi kući, Marsi”, rekao je. „Idi, pre nego
što novinari stignu.” Zamalo što nije dodao Žao mi je zbog ovoga, ali
nije. Zato što mu nije bilo žao. Betsi Rigins i državna policija dočekaće
je ispred kuće, ali je to ipak bila najbolja stvar koju je mogla učiniti.
Zapravo, jedina stvar. Možda joj je nešto dugovao. Zbog njenih
devojčica, sigurno - one su bile istinski nevine u svemu ovome - ali i
zbog...
Ovo je nepristojno ponašanje. Nikad ne bih pomislio da si u stanju da
uradiš tako nešto.
Ralf nije imao razloga da se oseća krivim zbog prekora iz usta
čoveka koji je silovao i ubio dete. Ali tako se osećao. Pomislio je na
fotografije s mesta zločina. Bile su tako gadne da poželite da ste slepi.
Pomislio je na granu zabijenu u dečakov mali rektum. Pomislio je na
krvavu mrlju na glatkom drvetu. Bilo je glatko zato što ga je šaka koja je
ostavila otisak na njemu, zabila tako jako da je zgulila koru.
Bil Samjuels je istakao dve proste stvari. Ralf se složio s njima, baš
kao i sudija Karter, kome se Samjuels obraćao za raznovrsne naloge.
Prvo, ovo je zicer. Nema smisla čekati kad već imamo sve što nam je
potrebno. Drugo, Teri bi mogao da otperja, ako mu daju vremena. Tada
će morati da ga pronađu pre nego što siluje i ubije nekog drugog
Frenka Patersona.

10

Svedočenje gospodina Rajlija Frenklina (13. jul, 7.45; ispitivanje vodio

detektiv Ralf Anderson)

Detektiv Anderson: Pokazaću vam šest fotografija, šest različitih

ljudi, gospodine Frenkline. Izaberite onog kog ste viđeli iza
Šortijevog paba, desetog jula uveče. Samo polako.
Frenklin: Nema potrebe za otezanjem. To je ovaj ovde. Broj
dva. To je Trener T. Ne mogu da verujem. Trenirao je mog sina u
Ligi petlića.
Detektiv Anderson: Trenirao je i mog. Hvala vam, gospodine
Frenkline.
Frenklin: Igla je predobra za njega. Trebalo bi da ga obese, tako
 da polako ispusti dušu.

11

Marsi se parkirala ispred Burger kinga na Aveniji Tinsli. Izvadila je

mobilni iz torbice. Ruke su joj drhtale. Ispustila ga je na tle. Sagnula se
da ga dohvati, udarila glavom o volan i ponovo zaplakala. Prebirala je
po imeniku i pronašla broj Hauija Golda. Nije bio tu zato što su
Mejtlandovi imah razlog da drže advokata na brzom pozivanju, već
zato što je Haui prošle i pretprošle sezone trenirao Pop Vorner s
Terijem. Odgovorio je posle drugog zvona.
„Haui? Ovo je Marsi Mejtland. Terijeva supruga?” Kao da od 2016.
godine nisu večerali jednom mesečno.
„Marsi? Da li plačeš? Šta nije u redu?”
Problem je bio tako veliki da isprva nije mogla da progovori.
„Marsi? Jesi li još tu? Jesi li doživela saobraćajnu nesreću ili nešto
drugo?”
„Tu sam. I ne zovem te zbog sebe, već zbog Terija. Ralf Anderson ga
je uhapsio. Zbog ubistva onog dečaka. Tako su rekli. Zbog ubistva
malog Patersona.”
„Šta? Da li me zajebavaš?”
„Nije ni bio u gradu!”, zavapila je. Samoj sebi je zvučala kao
tinejdžerka pritisnuta emocijama, ali nije mogla da se zaustavi.
„Uhapsili su ga. Rekli su da me policija čeka kod kuće!”
„Gde su Sara i Grejs?”
„Poslala sam ih kod Džejmi Metingli. Ona živi nedaleko odavde. Biće
im dobro kod nje.” Samo da li će im biti, nakon što su videle kako im
hapse oca i kako ga odvode u lisicama?
Protrljala je čelo. Pitala se da li je udarac o volan ostavio traga na
njemu. Ali zašto bi je bilo briga? Zbog novinara koji su se možda već
utaborili ispred njene kuće? Zbog toga što bi mogli videti trag udarca i
pomisliti da ju je Teri tukao?
„Haui, hoćeš li mi pomoći? Hoćeš li nam pomoći?”
„Naravno da hoću. Odveli su Terija u stanicu?”
„Da! S lisicama na rukama!”
„U redu. Krećem iz ovih stopa. Idi kući, Marsi. Vidi šta policija želi.
Ako imaju nalog za pretres - sigurno te zbog toga čekaju, ništa drugo
mi ne pada na pamet - pročitaj ga i vidi šta traže. Pusti ih u kuću, ali
ništa ne govori. Jesi li razumela? Ništa ne govori.”
„Ja... da.”
„Mislim da je mali Paterson ubijen prošlog utorka. Čekaj...” Čula je
mrmljanje u pozadini. Prvo je čula Hauija, a zatim i ženu, verovatno
njegovu suprugu Elejn. Holi se ponovo javio. „Da, to je bio utorak. Gde
je Teri bio u utorak?”
„U Kep Sitiju! Otišao je...”
„To sad nije važno. Policija će te možda pitati o tome. Možda će ti
postaviti svakakva pitanja. Reci im da po savetu advokata nećeš
odgovarati na njih.”
„D-da.”
„Ne dopusti im da te privole, prinude ili namame. Dobri su u tim
stvarima.”
„U redu. U redu, neću.”
„Gde si?”
Znala je gde je. Videla je znak, ali je morala da ga pogleda još
jednom, da bi bila sigurna. „Kod Burger kinga. Onog na Aveniji Tinsli.
Stala sam da bih te pozvala.”
„Možeš li da voziš?”
Zamalo što mu nije rekla da je udarila glavom o volan, ali nije.
„Mogu.”
„Duboko udahni. Tri puta. Zatim se odvezi kući. Poštuj sva
ograničenja brzine i signaliziraj pri svakom skretanju. Ima li Teri
kompjuter?”
„Naravno. U kancelariji. Ima i ajped, iako ga retko koristi. Imamo
laptopove. Devojčice imaju svoje mini-ajpede. I telefone, naravno. Svi
imamo telefone. Grejs ga je dobila pre tri meseca, za rođendan.”
„Daće ti spisak stvari koje žele da odnesu.”
„Mogu li to da urade?” Nije se ponovo rasplakala, ali je bila na ivici
suza. „Da nam tek tako odnesu stvari? To mi liči na nešto što se dešava
u Rusiji ili Severnoj Koreji!”
„Mogu da odnesu ono što je navedeno u nalogu, ali želim da
sastaviš svoj spisak. Da li su mobilni telefoni devojčica kod njih?”
„Šališ li se? Te stvarčice su doslovce prilepljene za njihove šake.”
„U redu. Pajkani će možda hteti da odnesu tvoj. Nećeš im ga dati.”
„Šta ako ga ipak odnesu?” I je li to bitno? Je li stvarno?
„Neće. Ne mogu, ako nisi optužena za nešto. Kreni. Ubrzo ću se naći
s tobom. Dajem ti reč da ćemo srediti ovo.”
„Hvala ti, Haui.” Ponovo se rasplakala. „Veliko, veliko ti hvala.”
„Tako će biti. I ne zaboravi: pazi na ograničenja brzine, saobraćajne
znake i signaliziraj pri svakom skretanju. Jesmo li se razumeli?”
„Jesmo.”
„Idem u stanicu.” Prekinuo je vezu.
Marsi je gurnula menjač u položaj za vožnju. Vratila ga je u režim
parkiranja. Duboko je udahnula. Učinila je to drugi i treći put. Ovo je
noćna mora, ali makar neće biti duga. Bio je u Kep Sitiju. Saznaće to, pa
će ga pustiti.
„A zatim”, rekla je kolima (bila su tako prazna bez devojčica koje se
kikoću i koškaju na zadnjem sedištu), „tužićemo ih sve zajedno.”
Uspravila se i usmerila pogled na drum. Odvezla se do kuća na
Barnum Kortu. Pridržavala se svih ograničenja brzine i zaustavljala
ispred svakog znaka stop.

12

Svedočenje gospodine Džordža Černija (13. jul, 8.15; ispitivanje vodio

policajac Ronald Vilberfors)

Policajac Vilberfors: Hvala vam što ste došli, gospodine Zerni...

Černi: Izgovara se ’Černi’.
Policajac Vilberfors: Hm-hmm, hvala vam. Pribeležiću taj
podatak. Detektiv Ralf Anderson želeo je da razgovara s vama, ali
je zauzet drugim ispitivanjem. Zamolio me je da prikupim
najvažnije podatke od vas, dok su utisci još sveži.
Černi: Jeste li odšlepali automobil? Onaj subaru? Trebalo bi da
ga zapečatite, da neko ne bi izbrisao dokaze. Mogu vam reći da ih
ima mnogo.
Policajac Vilberfors: Kola upravo odvoze, gospodine. Verujem
da ste jutros bili na pecanju?
Černi: Pa, to je bio moj plan. Ispostavilo se da nisam okvasio
najlon. Izašao sam posle svanuća na ono što zovu Gvozdeni most.
Znate ga, tamo na Old Pordž roudu?
Policajac Vilberfors: Da, gospodine.
 Černi: To je sjajno mesto za lov na somove. Veliki broj ljudi ne
voli da ih peca, zato što su ružni - da i ne govorimo da ujedaju kad
pokušate da ih. skinete s udice - ali ih moja žena prži sa soli i
sokom od limuna. Prokleto su ukusni. Znate, tajna je u limunu. I
morate da koristite gvozdeni tiganj. Ono što je moja majka zvala
paukom.
Policajac Vilberfors: Dakle, parkirali ste se na kraju, mosta...
Černi: Da, ali nedaleko od auto-puta. Tamo je stari pristan za
čamce. Nekoje pre nekoliko godina kupio to zemljište. Opasao ga
je žičanom ogradom sa natpisima PRISTUP ZABRANJEN. Još ništa
nisu izgradili. Na tom placu samo raste korov. Polovina pristana je
u vodi. Uvek parkiram kamionet na kratkom sporednom putu koji
vodi do žičane ograde. To sam i jutros uradio. I šta sam video?
Ograda je bila oborena. Mali zeleni automobil bio je parkiran
pored potonulog pristana za čamce. Bio je tako blizu obale da je do
polovine prednjih guma propao u blato. Sišao sam do njega, zato
što sam pretpostavio da je neki tip prošle noći pijan napustio bar s
golim ženskama i da je skrenuo sa glavnog druma. Pomislio sam
da je još u kolima, obeznanjen.
Policajac Vilberfors: Mislite na Džentlmen, kad kažete bar s
golim ženama. On je blizu, na granici gradskog područja?
Černi: Jašta. Da. Posećuju ga muškarci. Napiju se i guraju
novčanice od jednog i pet dolara u gaćice rasplesanim curama,
dok se ne istroše. Zatim se pijani voze kući. Nije mi jasno zašto
tamo idu.
Policajac Vilberfors: Hm-hmm. Dakle, sišli ste do automobila.
Razgledali ste ga.
Černi: To je bio mali zeleni subaru. U njemu nije bilo nikoga.
Uočio sam krvavu odeću na suvozačkom sedištu. Odmah sam se
setio ubijenog dečačića. Na vestima je rečeno da policija traga za
zelenim subaruom, povezanim sa zločinom.
Policajac Vilberfors: Jeste li videli još nešto?
Černi: Patike. Bile su na podu, ispred suvozačkog sedišta. I na
njima je bilo krvi.
Policajac Vilberfors: Jeste li išta dodirivali? Jeste li pokušali da
otvorite vrata?
Černi: Ne, dođavola. Supruga i ja nismo propuštali nijednu
epizodu CSI-ja dok je emitovan.
Policajac Vilberfors: Šta ste uradili?
 Černi: Pozvao sam 911.

13

Teri Mejtland je sedeo i čekao u sobi za saslušanje. Skinuli su mu lisice,

da advokat ne bi negodovao kad naiđe - što će se uskoro desiti.
Ralf Anderson je stajao u stavu voljno, s rukama na leđima.
Posmatrao je nekadašnjeg trenera njegovog sina kroz jednosmerno
staklo. Otposlao je Jejtsa i Remidža. Razgovarao je s Betsi Rigins, koja
mu je rekla da se gospođa Mejtland još nije vratila kući. Krv mu se malo
ohladila posle hapšenja. Ponovo ga je spopala nelagodnost zbog brzine
kojom se sve dešavalo. Terijevo pozivanje na alibi nije ga iznenadilo.
Nije sumnjao da će se pokazati tanušnim, ali...
„Hej, Ralfe.” Bil Samjuels mu je žurno prišao. Usput je zatezao čvor
na kravati. Kosa mu je bila crna kao pasta za cipele. Bila je kratka, ali
mu je čuperak štrčao pozadi. Zbog njega je izgledao mlađe nego ikad.
Ralf je znao da je Samjuels bio tužilac na pet-šest krupnih slučajeva
ubistva i da je uvek bio uspešan. Znao je i da dvojica osuđenih ubica
(zvao ih je svojim „dečacima”) čekaju pogubljenje u Makalisteru. To je
bilo lepo i krasno. Nije loše imati čudo od deteta u timu, ali je tužilac
Okruga Flint večeras strašno ličio na Alfalfu iz stare serije Mali
nevaljalci.
„Zdravo, Bile.”
„Znači, tu je”, reče Samjuels. Pogledao je Terija. „Nije dobro što je u
odeći s utakmice i s kapom Zmajeva. Biću srećniji kad obuče
zatvoreničku odeću. I još srećniji kad ga smeste u ćeliju na sedam
metara od stola za večni počinak.”
Ralf je ćutke razmišljao o Marsi koja je stajala na ivici policijskog
parkirališta kao izgubljeno dete. Kršila je ruke i zurila u Ralfa kao da je
stranac. Ili bauk. Samo što je njen suprug bio bauk.
Samjuels ga je pitao, kao da mu čita misli: „Ne izgleda kao
čudovište, zar ne?”
„Retko kad tako izgledaju.”
Tužilac je gurnuo ruku u džep sportskog sakoa i izvadio nekoliko
svijenih listova papira. Jedan je bio kopija otisaka prstiju Terija
Mejtlanda, preuzet iz njegovog dosijea iz Srednje škole Flint Siti. Svi
novi profesori morali su da daju otiske prstiju pre nego što izađu pred
odeljenje. Na zaglavlju druga dva papira pisalo je DRŽAVNA
KRIMINALISTIKA. Samjuels ih je podigao i prodrmao. „Najsvežiji i
najbolji.”
„Iz subarua?”
„Da. Forenzičari iz državne policije pronašli su preko sedamdeset
otisaka. Pedeset sedam su Mejtlandovi. Tehničar koji je izvodio
poređenja rekao je da su drugi mnogo manji i da verovatno pripadaju
ženi u Kep Sitiju koja je prijavila da je auto ukraden pre dve nedelje.
Zove se Barbara Niring. Njeni otisci su mnogo stariji, što je značilo da
nije povezana sa ubistvom Patersona.”
„U redu, ali još nemamo DNK: Odbio je da da uzorke.” DNK brisevi
su se, za razliku od otisaka prstiju, smatrali narušavanjem privatnosti.
„Prokleto dobro znaš da nam nisu potrebni. Rigins i državni
policajci uzeće njegov brijač, četkicu za zube i dlake s jastuka prilikom
pretresa.”
„To neće biti dovoljno dobro dok ne uporedimo ono što imamo sa
uzorcima koje ovde dobijemo.”
Samjuels ga je posmatrao, blago nakrivljene glave. Više nije ličio na
Alfalfu iz Malih nevaljalaca, već na izuzetno inteligentnog glodara ili
vranu koja je bacila oko na nešto šljašteće. „Da li se predomišljaš?
Molim te, reci mi da to nije slučaj. Pogotovo zato što jutros nisi bio
ništa manje naoštren od mene.”
Tada sam mislio na Dereka. To je bilo pre nego što me je Teri pogledao
u oči, kao da ima prava na to. I pre nego što me je nazvao kopiletom, što
je trebalo da odmah sklizne s mene, ali nije.,
„Ne predomišljam se. Samo sam nervozan, zato što se događaji
prebrzo odvijaju. Navikao sam da strpljivo gradim slučaj. Uhapsio sam
ga bez naloga.”
„Da li bi ti bio potreban nalog, ako bi video klinca koji diluje krek iz
ranca na Gradskom trgu?”
„Naravno da ne bi, ali ovo je drugačije.”
„Nije mnogo, ne baš. Ali imam nalog, s potpisom sudije Kartera.
Nabavio sam ga pre nego što si ga uhapsio. Verovatno je na tvojoj faks-
mašini. Pa... hoćemo li da uđemo i porazgovaramo s njim?”
Samjuelsove oči bile su blistavije no ikad.
„Mislim da neće hteti da razgovara s nama.”
„Ne, verovatno neće.”
Samjuels se osmehnuo. Ralf je u tom osmehu prepoznao čoveka
koji je isposlovao smrtne kazne za dvojicu ubica. Nije sumnjao da će
ubrzo isposlovati to isto za nekadašnjeg trenera Dereka Andersona u
Ligi petlića. Postaće još jedan od Bilijevih „momaka”.
„Ali mi možemo da razgovaramo s njim, zar ne? Možemo mu dati do
znanja da se zidovi približavaju i da će ubrzo od njega napraviti gomilu
želea od jagode.”

14

Svedočenje gospođe Vrbe Kišnice (13. jul, 11.40; ispitivanje vodio

detektiv Ralf Anderson)

Kišnica: Priznajte, detektive - ja sam najmanje vitka Vrba koju ste

ikad videli.
Detektiv Anderson: Vaša veličina nije bitna, gospođo Kišnice.
Ovde smo da bismo govorili...
Kišnica: O da, tako je, samo niste znali. Bila sam tamo zbog
moje veličine. Deset, možda dvanaest taksija čekalo je obično oko
jedanaest svake noći oko tog kukavnog mesta. Ja sam jedina žena.
Zašto? Zato što nijedna mušterija ne pokušava da mi se upucava,
bez obzira na to koliko je pijana. Mogla sam da igram obarača u
srednjoj školi, da su puštali žene u fudbalski tim. I znate šta,
polovina tih tipova nije ni znala da sam žensko kad bi ušli u taksi.
Veliki broj to nije znao ni kad je izlazio. To mi ne smeta. Samo sam
mislila da ste hteli da znate otkud ja tamo.
Detektiv Anderson: U redu, hvala vam.
Kišnica: Ali to nije bilo u jedanaest, već u pola devet.
Detektiv Anderson: Uveče u utorak, desetog jula.
Kišnica: Tako je. Mesto je slabije posećeno radnim danom
uveče, otkad je počelo da ponestaje nafte. Mnogo taksista se muva
oko garaže, puše, igraju poker i pričaju masne viceve. Te stvari me
ne zanimaju. Odvezem se do Hotela Flint, Holidej ina, Dabltrija ili
do Džentlmena. Tamo imaju taksi stanicu, za one koji su toliko
naljoskani da ne mogu ni da pokušaju da se odvezu kući. Dođem
tamo ranije, pa sam obično prva u redu. U najgorem slučaju druga
ili treća. Sedim tamo i čitam kindl, dok čekam vožnju. Teško je
čitati pravu knjigu kad se smrkne. S kindlom nema problema. To je
jebeno veliki izum, ako se ne ljutite što sam se na trenutak vratila
mom urođeničkom jeziku.
Detektiv Anderson: Ako biste mogli da mi kažete...
Kišnica: Govorim vam, ali na vlastiti način. Bila sam ovakva još
u kratkim pantalonicama, zato tišina. Znam šta želite. To ću vam i
dati. Ovde i na sudu. Nabaciću odeću od jelenske kože, nataknuti
perjanicu i plesati dok ne padnem, kad pošalju tog kučkinog sina,
ubicu dece, u pakao. Jesmo li se razumeli?
Detektiv Anderson: Jesmo.
Kišnica: Te noći stigla sam ranije. Nije bilo drugih taksija.
Nisam videla kako ulazi. Imam teoriju o tome. Kladim se u pet
dolara da imam pravo. Ne verujem da je ušao unutra da gleda
radodajke. Mislim da je došao pre nego što sam stigla - možda
neposredno pre mene - i da je odmah pozvao taksi.
Detektiv Anderson: Dobili biste tu opkladu, gospođo Kišnice.
Vaš dispečer...
Kišnica: Klint Elenkvist bio je dispečer u utorak uveče.
Detektiv Anderson: Tako je. Gospodin Elenkvist je rekao
mušteriji da obiđe taksi stanicu i da će taksi uskoro stići, ako već
nije tamo. Poziv je obavljen u osam i četrdeset.
Kišnica. Rekla bih da je tako bilo. Izašao je i prišao mom
taksiju...
Detektiv Anderson: Možete li mi reći šta je imao na sebi?
Kišnica: Farmerke i lepu, do grla zakopčanu košulju. Farmerke
su bile izbledele, ali čiste. Mislim da je košulja bila žuta, iako je to
teško reći zbog snažnog osvetljenja na parkiralištu. O da, na kaišu
je imao upadljivu kopču - u obliku konjske glave. Rodeo sranje.
Mislila sam da je samo još jedan šljaker na naftnim poljima, koji je
nekako sačuvao posao kad je cena sirove nafte otišla dođavola, ili
građevinac, dok se nije sagnuo. Prepoznala sam Terija Mejtlanda.
Detektiv Anderson: Jeste li sigurni u to?
Kišnica: Mogu da se zakunem. Vidljivost na tom parkiralištu je,
zahvaljujući reflektorima, bila kao usred bela dana. Uprava misli
da na taj način obeshrabruje pljačku i tuče, do kojih dolazi zato što
se klijentela uglavnom sastoji od džentlmena. I radila sam kao
trener u prerijskoj košarkaškoj ligi, pod upravom Udruženja
mladih hrišćana. Ti timovi su mešoviti, ali se uglavnom sastoje od
dečaka. Mejtland je dolazio - ne svake subote, ali često. Sedeo bi na
tribinama s roditeljima i gledao decu kako igraju. Rekao mi je da
lovi talente za bejzbol tim Gradske lige i da može da prepozna
klinca s prirodnim darom za odbranu, gledajući kako igra basket.
Preveslao me je kao budalu. Verovatno ih je gledao da bi rešio
koga od njih će naprndačiti otpozadi. Procenjivao ih je kao
muškarci žene u baru. Jebeni perverzni devijantni nitkov. Lovio je
talente po mom velikom indijanskom dupetu!
Detektiv Anderson: Jeste li rekli da ste ga prepoznali kad je
prišao vašem taksiju?
Kišnica: O, da. Diskrecija je možda nečije srednje ime, ali ne i
moje. Rekla sam: „Zdravo, Teri, zna li tvoja žena gde si večeras
bio?” Rekao je: „Imao sam neka posla.” A ja sam rekla: „Da li ta
posla uključuju i plesanje u krilu?” A on je rekao: „Trebalo bi da
javiš dispečeru da sam zbrinut.” Rekla sam: „Učiniću to. Da li
idemo kući, Treneru T.?” A on je rekao: „Nikako, gospoja. Odvezi
me to Dubroua. Do železničke stanice.” Rekla sam: „To će biti
vožnja od četrdeset dolara.” On je rekao: „Dobićeš dvadeset dolara
napojnice ako stignem da se ukrcam na voz za Dalas.” Ja sam rekla:
„Uskači i drži se, Treneru. Polazimo.”
Detektiv Anderson: Znači da ste ga odvezli do stanice Amtraka
u Dubrouu?
Kišnica: Nego šta sam. Imao je dovoljno vremena da se ukrca u
noćni voz za Dalas - Fort Vort.
Detektiv Anderson: Da li ste razgovarali usput? Pitam zato što
mi izgledate kao neko ko je sklon razgovoru.
Kišnica: O, jesam! Jezik mi radi kao pokretna traka u
supermarket na dan isplate penzija. Pitajte koga hoćete. Prvo sam
ga pitala za turnir Gradske lige, da li će pobediti Medvede. Rekao
je: „Očekujem dobre stvari.” To je ličilo na odgovor magične
loptice broj 8, zar ne? Pretpostavljam da je mislio na ono što je
učinio i da je hteo da što pre pobegne. Takve misli upropašćavaju
ćaskanje. Imam pitanje za vas, detektive: zašto se kog đavola
vraćao za FS? Zašto nije zbrisao preko Teksasa u dobri stari
Mehiko?
Detektiv Anderson: Šta je još rekao?
Kišnica: Nije mnogo govorio. Rekao je da će pokušati da
odrema. Sklopio je oči, ali mislim da se samo pretvarao da drema,
da je čkiljio u mene, da je razmišljao da nešto pokuša. Volela bih da
jeste. Eh, da sam znala što je uradio. Izvukla bih ga iz taksija i
 rastrgla na licu mesta. Ne lažem.
Detektiv Anderson: I šta je bilo kad ste stigli do stanice
Amtraka?
Kišnica: Zaustavila sam se u prostoru predviđenom za taksije.
Istresao je tri novčanice od dvadeset dolara na prednje sedište.
Htela sam da mu kažem da pozdravi ženu, ali je on već otišao. Da li
je ušao u Džentlmen da bi se presvukao u muškom toaletu? Zato
što je imao krvavu odeću na sebi?
Detektiv Anderson: Poređaću fotografije šestorice ljudi ispred
vas, gospođo Kišnice. Sve izgledaju slično, stoga samo po...
Kišnica: Ne trudite se. Evo ga ovde. To je Mejtland. Ščepajte ga.
Nadam se da će pružiti otpor pri hapšenju. Tako će uštedeti koji
dolar poreskim obveznicima.

15

Marsi Mejtland je u višim razredima osnovne ponekad imala noćne

more u kojima bi ušla u učionicu naga. Svi bi se smejali. Glupa Marsi
Gibson jutros je zaboravila da se obuče! Pogledajte, sve joj se vidi!
Onespokojavajući san je u srednjoj ustupio mesto nešto
sofisticiranijem, u kom je dolazila na čas obučena, samo da bi saznala
da mora da uradi najzahtevniji test u životu, za koji se nije pripremila.
Skrenula je u Ulicu Barnum i na Barnum Kort. Ponovo je osetila
užas i bespomoćnost, verne pratioce tih snova. Ovog puta neće je
preplaviti slatko olakšanje, niti će promrmljati hvala bogu kad se
probudi. Na prilaznom putu ispred njene kuće bio je policijski
automobil, blizanac onog koji je odvezao Terija do policijske stanice.
Iza njega je bio kamionet bez prozora, na kom je velikim plavim
slovima pisalo DRŽAVNA POLICIJA MOBILNA KRIMINALISTIČKA
JEDINICA. Iza njega su bila dvoja patrolna kola drumske policije Ohaja,
sa uključenim svetlima. Četvorica krupnih policajaca, s kaubojskim
šeširima, izgledala su viša od dva metra. Stajali su na pločniku,
raširenih nogu (kao da ih ne sastavljaju zbog prevelikih jajca, pomislila
je). Te stvari su bile loše, ali ni izbliza koliko znatiželjni susedi na
travnjacima. Da li su znali zašto je policija opsela lepo održavani dom
Mejtlandovih u rančerskom stilu? Pretpostavljala je da većina zna -
prokletstvo mobilnih telefona - i da će reći ostalima.
Jedan policajac je izašao na ulicu i podigao ruku. Zaustavila se i
spustila prozor.
„Jeste li vi Marsija Mejtland, gospođo?”
„Jesam. Ne mogu da uđem u garažu zbog vaših vozila na prilaznom
putu.”
„Parkirajte se na ulici”, rekao je i pokazao na mesto iza patrolnih
kola.
Marsi je poželela da se ispruži kroz otvoreni prozor, da mu se unese
u lice i vrisne: To je MOJ prilazni put! MOJA garaža! Sklanjajte mi se
sputa!
Umesto toga parkirala se i izašla. Morala je da piški, i to brzo.
Verovatno joj se pripiškilo još kad je videla kako pandur stavlja lisice
Teriju. Tek sad je postala svesna telesne potrebe.
Drugi pandur je nešto govorio u mikrofon na ramenu. Ova noć
poprimila je zlokobni, nadrealni karakter. Taj osećaj dostigao je
vrhunac kad se iza kuće pojavila veoma trudna žena u haljini bez
rukava s cvetnim motivima i voki-tokijem u ruci. Preprečila je preko
njihovog travnjaka. Kretala se pačjim hodom - tako sličnom geganju -
karakterističnim za sve žene duboko zašle u poslednje tromesečje.
Prilazila je Marsi, bez osmeha na licu. Oko vrata joj je visila
plastificirana legitimacija. Značka policije Flint Sitija krasila joj je
haljinu, pored goleme dojke.
„Gospođice Mejtland? Ja sam detektivka Betsi Rigins.”
Pružila je ruku, koju Marsi nije stisnula. Policajac državne policije
stajao je pored njih. Širiti na rukavima košulje upućivali su na zaključak
da je vođa kvarteta. Držao je komad papira. „Gospođo Mejtland. Ja sam
poručnik Junel Sablo. Imamo nalog za pretres vaše kuće. Ovlašćeni smo
da odnesemo bilo koji predmet koji je pripadao vašem suprugu,
Terensu Džonu Mejtlandu.”
Istrgla mu je papir. Na vrhu je goticom pisalo NALOG ZA PRETRES.
Sledio je niz pravničkih brbljarija. Na dnu je bio potpis koji je pogrešno
pročitala kao sudija Krejter. Zar taj nije davno nestao? Pomislila je.
Treptanjem je odagnala vlagu iz očiju - znoj ili suze - i videla da se
sudija zove Karter, a ne Krejter. Na nalogu je bio današnji datum.
Potpisan je pre manje od šest sati.
Okrenula ga je, namrštila se i progovorila: „Ovde nema nikakvog
spiska. Znači li to da možete da uzmete i njegov donji veš, ako vam se
prohte?”
 Betsi Rigins je znala da će odneti sav donji veš koji nađu u korpi za
pranje. Rekla je: „To je naše diskreciono pravo, gospođo Mejtland.”
„Vaše diskreciono pravo? Vaše pravo? Šta je ovo, nacistička
Nemačka?”
Riginsova je nastavila: „Istražujemo najgnusnije ubistvo koje se
desi lo u ovoj državi u mojih dvadeset godina policijskog staža.
Odnećemo sve što nam bude potrebno. Izašli smo vam u susret time
što smo sačekali da se vratite...”
„Dođavola s vašim izlaženjem u susret. Šta biste uradili da sam se
kasnije vratila? Da li biste provalili u kuću?”
Riginsovoj je bilo neprijatno - ne toliko zbog pitanja, pomislila je
Marsi, koliko zbog putnika kog je nosila okolo, ove vrele julske večeri,
umesto da sedi kod kuće, u klimatizovanom okruženju, s nogama na
tabureu ili kauču. Marsi nije marila za nju. Glava ju je bolela, a bešika
pulsirala. Oči su joj bile pune suza.
„Pribegli bismo tome samo u krajnjem slučaju”, reče policajac sa
širitima. „Imali bismo pravo na to, na osnovu naloga koji sam vam
upravo pokazao.”
„Pustite nas unutra, gospođo Mejtland”, reče Rigins. „Što pre
počnemo, pre ćemo završiti.”
„Hej, momci”, reče neko od policajaca. „Evo lešinara.”
Marsi se okrenula. Televizijski kombi pojavio se iza ugla. Satelitska
antena mirovala je na krovu. Iza njega je bio džip s KYO nalepnicom na
haubi. Još jedan televizijski kombi pojavio se iza džipa.
„Predlažem da svi uđemo u kuću”, reče Rigins. Zvučala je gotovo
saosećajno. „Ne biste želeli da se zateknete na pločniku kad stignu.”
Marsi je kapitulirala, s mišlju da je ovo samo prva u nizu predaja.
Odreći će se privatnosti, dostojanstva, sigurnosti njene dece i supruga?
Hoće li morati da se odrekne Terija? Ni u kom slučaju. Optužba protiv
njega je bezumna. S jednakim pravom mogli su da ga optuže za
kidnapovanje bebe Lindbergovih.
„U redu. Ali neću razgovarati s vama, stoga ne pokušavajte da me
ispitujete. I neću vam predati moj telefon. Moj advokat mi je tako
rekao.”
„To je u redu.” Rigins je uhvatila za ruku, iako je - s obzirom na
veličinu - Marsi trebalo da uhvati nju, kako bi bila sigurna da se neće
spotaći i pasti na ogromni stomak.
Džip sa oznakom KYO - „Ki-Jo”, kako su se predstavljali - zaustavio
se nasred ulice. Reporterka, lepa plavuša, tako brzo se iskrcala iz vozila
da joj se haljina povukla sve do pojasa. Policajcima to nije promaklo.
„Gospođo Mejtland! Gospođo Mejtland, samo nekoliko pitanja!”
Marsi nije mogla da se seti je li ponela torbicu kad je izašla iz kola.
Bila joj je na ramenu. Hitro je izvukla ključ od kuće iz džepa sa strane.
Problemi su se javili kad je pokušala da ga gurne u bravu. Ruka joj je
previše drhtala. Riginsova nije dirala ključ, već ju je uhvatila za ruku da
bi je umirila. Nekako je kliznuo u ključaonicu.
Lepa plavuša oglasila se iza njenih leđa: „Je li istina da je vaš suprug
uhapšen zbog ubistva Frenka Patersona, gospođo Mejtland?”
„Odstupite”, reče policajac. „Ne silazite s pločnika.”
„Gospođo Mejtland!”
Ušle su u kuću. To je bilo dobro, iako je bila u društvu trudne
detektivke, ali je kuća izgledala drugačije. Znala je da više nikad neće
izgledati isto. Pomislila je na ženu koja je otišla odavde s nasmejanim i
uzbuđenim kćerkama. Učinilo joj se da razmišlja o mrtvoj ženi koju je
volela.
Noge su je izdale. Sručila se na klupu u hodniku, na kojoj su
devojčice zimi sedele dok su obuvale čizme. Teri bi ponekad seo na nju
(baš kao večeras) da bi još jednom pogledao sastav pre nego što krene
na igralište. Betsi Rigins sela je pored nje, s uzdahom olakšanja. Trljala
se mesnatim desnim bokom po Marsinom posnijem levom. Državni
policajac sa širitima, Sablo, i još dvojica prošli su pored njih, ne
pogledavši ih. Navlačili su debele plave plastične rukavice. Već su imali
slične navlake na čizmama. Marsi je pretpostavljala da je četvrti ostao
napolju da bi obuzdavao gomilu, koja se skupila ispred njihove kuće na
inače snenom Barnum Kortu.
„Moram da piškim”, rekla je Riginsovoj.
„Baš kao i ja”, reče Rigins. „Poručniče Sablo! Mogu li da
porazgovaram s vama?”
Širitlija je došao do njih. Ostala dvojica ušla su u kuhinju. Polovina
đavoljeg kolača u frižideru bila je najsumnjivija stvar koju su našli u
njoj.
Rigins je pitala Marsi: „Imate li kupatilo u prizemlju?”
„Da. Do njega se stiže iz ostave. Teri ga je dogradio prošle godine.”
„Hm-hmm. Poručniče, dame moraju da piške. To znači da ćete tamo
početi. Požurite, molim vas.” Obratila se Marsi. „Mogu li da vas nešto
pitam dok čekamo?”
„Ne možete.”
Riginsova je nastavila. „Jeste li u poslednjih nekoliko nedelja
primetili nešto čudno u muževljevom ponašanju?”
Marsi se turobno nasmejala. „Mislite da li se spremao da počini
ubistvo? Da li se šetkao okolo, trljajući ruke, žvalaveći i mrmljajući u
bradu? Da li vam je trudnoća udarila u mozak, detektivko?”
„Protumačiću to kao negativan odgovor.”
„Svaka čast. Hoćete li prestati da me gnjavite!”
Riginsova se zavalila i ukrstila prste na stomaku. Marsi je jedva
čekala da se olakša. Setila se onog što je Gavin Frik rekao prošle
nedelje, posle treninga: Gde je Teri u poslednje vreme? Neprekidno je
odsutan. Kao da se bori s gripom, ili tako nešto.
„Gospođo Mejtland?”
„Šta je bilo?”
„Izgledate zamišljeno.”
„Imate pravo. Mislila sam kako mi je veoma neprijatno dok sedim
pored vas na ovoj klupi. Imam osećaj da sedim pored rerne koja ume
da diše.”
Obrazi Betsi Rigins još više su se zarumeneli. Marsi se užasnula
vlastitih red - od njihove okrutnosti. Ali joj je bilo drago što je zadala
udarac koji je pogodio metu.
Riginsova je prestala sa zapitkivanjem.
Sablo se vratio nakon čitave večnosti. Nosio je providnu plastičnu
kesu s pilulama iz ormarića iz kupatila u prizemlju (uglavnom lekoviti
preparati koji se kupuju bez recepta; pravi lekovi bih su u dva kupatila
na spratu) i tubu Terijeve masti za hemoroide. „Sve je čisto”, rekao je.
„Idite prvi”, reče Rigins.
Marsi bi se u drugačijim okolnostima još malo pritrpela i dala
prvenstvo trudnici. Ušla je u kupatilo, zatvorila vrata i videla da je
poklopac vodokotlića iskrivljen. Tražili su bog te pita šta u njemu -
najverovatnije drogu. Mokrila je oborene glave, s licem zarivenim u
šake, da ne bi gledala nered u prostoriji. Da li da dovede decu ovamo
večeras? Da li da ih provede kroz špalir televizijskih reflektora, koji će
do tada biti montirani i uključeni? Ali gde će spavati, ako ne ovde? U
hotelu? Da li će ih oni (lešinari, kako ih je policajac nazvao) i tamo
pronaći? Naravno da hoće.
Na Betsi Rigins je došao red kad se Marsi konačno olakšala i
šmugnula u trpezariju. Nije htela da deli klupu u hodniku s trudnom
policajkom. Policajci su trkeljisali Terijev sto - zapravo su ga silovali.
Povadili su sve fioke. Najveći deo njihovog sadržaja bio je na podu. Već
su mu razmontirali kompjuter i obeležili komponente žutim
nalepnicama, kao da će ih prodati.
Pomislila je: Pobeda Zlatnih zmajeva i put u finale do pre sat
vremena bili su mi najvažnije stvari u životu.
Betsi Rigins se vratila. „Sad je mnogo bolje”, rekla je i sela za
trpezarijski sto. „Boljitak će potrajati čitavih petnaest minuta.”
Marsi je otvorila usta da kaže Nadam se da će ti beba umreti.
Umesto toga je rekla: „Lepo je čuti da je nekom bolje. Makar i na
petnaest minuta.”

16

Svedočenje gospodina Kloda Boltona (13. jul 16.30; ispitivanje vodio

detektiv Ralf Anderson)

Detektiv Anderson: Pa, Klode, sigurno je prijatno što si ovde, ali ne

zato što si u nevolji. Prijatno i osvežavajuće.
Bolton: Da znate da jeste. I vozio sam se na prednjem sedištu
policijskog automobila, umesto na zadnjem. Sto četrdeset na sat
najvećim delom puta od Kep Sitija. Dobio sam rotaciju, sirene,
čitav paket. Imate pravo. Bilo je prijatno.
Detektiv Anderson: Šta ste radili u Kepu?
Bolton: Razgledao sam znamenitosti. Zašto da ne. Imao sam
nekoliko slobodnih večeri. Zakon to ne zabranjuje, je l’ tako?
Detektiv Anderson: Razgledali ste ih u društvu Karle Džepeson,
koja nastupa pod imenom Piksi Drimbout.
Bolton: Trebalo bi da znate, pošto se dovezla sa mnom. I njoj je
vožnja policijskim automobilom prijala. Kaže da je mnogo bolja od
putovanja autobusom.
Detektiv Anderson: Što se znamenitosti tiče, većina je bila u
sobi 509 Motela Vestern Vista, na Putu 40?
Bolton: O, nismo sve vreme bili u njoj. Dva puta smo otišli do
Bonance na večeru. Tamo nude dobar obrok za male pare. Karla je
htela da ode do tržnog centra. Proveli smo neko vreme u njemu:
Imaju zid za penjanje. Razvalio sam ga.
Detektiv Anderson: Kladio bih se da jeste. Jeste li znali za
ubistvo dečaka u Flint Sitiju?
 Bolton: Možda sam video nešto na vestima. Slušajte, ne mislite
valjda da imam neke veze s tim, zar ne?
Detektiv Anderson: Ne, ali možda imate podatke o osobi koja
je to učinila.
Bolton: Kako bih ja...
Detektiv Anderson: Radite kao izbacivač u Džentlmenu. Je li to
tačno?
Bolton: Pripadam osoblju zaduženom za bezbednost. Ne
koristimo izraz izbacivač. Džentlmen je lokal visoke klase.
Detektiv Anderson: Nećemo raspravljati o tome. Rečeno mi je
da ste radili u utorak uveče. I da niste napuštali FS do srede po
podne.
Bolton: Da li vam je Toni Ros rekao da smo Karla i ja otišli u
Kep Siti?
Detektiv Anderson: Da.
Bolton: Dobili smo popust u tom motelu zato što pripada
Tonijevom ujaku. I Toni je radio u utorak uveče. Tada sam ga
zamolio da pozove ujku. Toni i ja smo dobri. Bili smo na vratima
od četiri do osam. A zatim u parteru od osam do ponoći. Mislim na
prostor ispred bine, u kom sede džentlmeni.
Detektiv Anderson: Gospodin Ros nam je takođe rekao da ste
oko pola osam videli nekog poznatog.
Bolton: O, mislite na Trenera T. Hej, ne mislite valjda da je on
ubio to dete, zar ne? Zato što je Trener T. prav kao strela. Trenirao
je Tonijeve nećake u Pop Vorneru i Ligi petlića. Bio sam
iznenađen, ali ne i šokiran, kad sam ga video u našem lokalu.
Nikad ne biste pogodili koga sve viđamo u parteru - bankare,
advokate, čak i nekoliko sveštenika. Za nas važi isto što i za Vegas:
Ono što se desi u Džentlmenu, ostaje u...
Detektiv Anderson: Hm-hmm, siguran sam da ste diskretni kao
sveštenici u ispovedaonici.
Bolton: Šalite se na račun toga koliko god hoćete. Moramo da
budemo ako želimo da nam se mušterije vrate.
Detektiv Anderson: Važno je da ovo preciziramo, Klode, kad
kažete Trener T., vi govorite o Teriju Mejtlandu.
Bolton: Naravno.
Detektiv Anderson: Opišite mi susret s njim.
Bolton: Ne provodimo sve vreme u parteru. Posao je složeniji
od toga. Najveći deo vremena smo tamo. Šetamo, staramo se da
nijedna mušterija ne spusti ruke na devojke i sprečavamo tuče u
začetku - momci znaju da budu agresivni kad se raskomote.
Moramo da vodimo računa o tome. Ali nevolje ne nastaju samo u
parteru. On je samo najverovatnije mesto za to. Jedan od nas tamo
stalno dežura. Drugi ide okolo - proverava bar, nišu s nekoliko
video-igrica i bilijarskim stolom na žetone, separe za privatni ples
i, naravno, muški toalet, u kom se najčešće prodaje droga.
Pokušavamo da pronađemo i izbacimo dilere.
Detektiv Anderson: Tako govori čovek koji je hapšen zbog
posedovanja i posedovanja s namerom da proda.
Bolton: Uz dužno poštovanje, gospodine, ali to je zaista zlobna
primedba. Čist sam već šest godina. Idem na AKT i sve ostalo.
Hoćete li uzorak mokraće? Rado ću vam izaći u susret.
Detektiv Anderson: To neće biti neophodno. I čestitam vam na
trezvenosti. Znači, šetali ste se okolo, oko pola devet...
Bolton: Tako je. Proverio sam bar i krenuo niz hodnik da bacim
pogled u muški toalet. Tamo sam video Trenera T. Upravo je
spustio slušalicu. Tamo su dva telefona, ali samo jedan radi. Bio
je...
Detektiv Anderson: Klode? Ućutali ste se.
Bolton: Samo razmišljam. Prisećam se. Izgledao je malčice
čudno. Kao da je ošamućen. Zaista mislite da je ubio to dete?
Mislio sam da je takav zbog prve posete lokalu u kom devojke
skidaju odeću. Na neke tipove to tako utiče, otupljuje ih. Ili je bio
naduvan. Rekao sam: „Zdravo, Treneru. Kakav tim imate ove
sezone?” Pogledao me je kao da me vidi prvi put u životu, iako sam
bio na gotovo svim Pop Vornerovim utakmicama u kojima su
igrali Stivi i Stenli. Govorio sam im kako da istrče dvostruki obrt,
što on nikad nije radio, zato što misli da je to previše složeno za
decu. Ako mogu da nauče deljenje, mogu da nauče i taj trik, zar ne?
Detektiv Anderson: Jeste li sigurni da je to bio Terens
Mejtland?
Bolton: O bože, jesam. Rekao je da je tim dobar i da je svratio
samo da bi pozvao taksi, kao da govori supruzi da kupuje Plejboj,
pronađen u kupatilu, samo zbog kvalitetnih članaka. Prihvatio sam
to. U Džentlmenu je mušterija uvek u pravu, dok god ne pokuša da
napuni šaku sisom. Rekao sam mu da taksi možda već čeka ispred
bara. Rekao mi je da mu je dispečer to sugerisao. Zahvalio se i
otišao.
 Detektiv Anderson: Šta je imao na sebi?
Bolton: Žutu košulju, farmerke i kopču na kaišu u obliku
konjske glave. Elegantne patike. Sećam ih se, zato što su izgledale
prilično skupo.
Detektiv Anderson: Jeste li ga samo vi videli u klubu?
Bolton: Ne. Video sam kako ga je nekoliko tipova pozdravilo
kad je pošao ka izlazu. Ne znam ko su. Teško ćete ih pronaći, zato
što ljudi obično ne žele da priznaju da vole da posećuju mesta
poput Dženta. To je činjenica. Nisam se iznenadio što su ga
prepoznali, zato što je Teri slavna ličnost u ovim krajevima. Pre
nekoliko godina dobio je neku nagradu. Čitao sam to u novinama.
Možete ovo mesto zvati Flint Siti koliko god hoćete, ali je ono
samo varošica u kojoj se svi znaju, makar iz viđenja. I svi koji
imaju sinove nastanjene sportu poznaju Trenera T. s bejzbola ili
fudbala.
Detektiv Anderson: Hvala vam, Klode. Ovo je bilo korisno.
Bolton: Sećam se još jedne stvari. Nije značajna, ali je malčice
jeziva, ako je zaista on ubio dečaka.
Detektiv Anderson: Samo nastavite.
Bolton: To je jedna od onih stvari koje se jednostavno dese, bez
ičije krivice. Izlazio je iz bara da bi potražio taksi, je l’ tako? Pružio
sam ruku i rekao: „Želim da vam zahvalim za sve što ste učinili za
Tonijeve nećake, Treneru. Oni su dobri, ali malo nemirni dečaci.
Možda su takvi zato što im se roditelji razvode. Omogućili ste im
da nešto rade, umesto da prave rusvaj po gradu.” Mislim da sam
ga iznenadio, zato što se blago trznuo unazad pre nego što se
rukovao sa mnom. Imao je dobar, snažan stisak i... vidite li ovu
malu posekotinu na gornjem delu šake? Posekao me je noktom
malog prsta, dok smo se rukovali. Uglavnom je zacelila, i nije bila
ozbiljna, ali me je na sekundu ili dve vratila u narkomanske dane.
Detektiv Anderson: Kako to?
Bolton: Neki tipovi - uglavnom Anđeli pakla i Đavolovi učenici -
puštali su nokat na malom prstu. Kod nekih su bili dugački kao
kod kineskih careva. Neki motoristi ukrašavali su ih nalepnicama,
devojkama i sličnim stvarima. Zvali su ga kokainskim noktom.

17
Posle hapšenja na bejzbol stadionu Ralf nije mogao da zaigra na kartu
dobrog i lošeg policajca. Stajao je naslonjen na zid sobe za saslušanja,
gledajući ispred sebe. Očekivao je još jedan optužujući pogled, ali ga je
Teri samo načas bezizražajno odmerio, pre nego što je usmerio pažnju
na Bila Samjuelsa, koji je seo u jednu od tri stolice na drugoj strani
stola.
Ralf je proučavao Samjuelsa. Bilo mu je sve jasnije kako se tako brzo
uspeo hijerarhijskom lestvicom. Okružni tužilac izgledao je suviše
mlado za svoj posao, dok su stajali s druge strane jednosmernog
ogledala. Pri suočenju sa silovateljem i ubicom Frenkija Patersona
izgledao je još mlađe, kao stažista koji je (verovatno nekom zabunom)
završio u sobi za saslušanje sa krupnim zločincem. Čak je i mali Alfalfin
čuperak na potiljku odgovarao ulozi koju je vešto igrao: neiskusnog
mladića, kome je jako drago što je na ovakvom mestu. Možete mi reći
sve, poručivale su njegove široke, ljubopitljive oči, zato što ću vam
verovati. Ovo mi je prvi put da igram u s krupnim igračima, i ne mogu
bolje od ovog.
„Zdravo, gospodine Mejtlande”, reče Samjuels. „Radim u kancelariji
okružnog tužioca.”
Dobar početak, pomislio je Ralf. Ti si okružni tužilac.
„Gubite vreme”, reče Teri. „Neću govoriti s vama pre dolaska mog
advokata. Mogu vam reći da vidim veliko suđenje zbog neosnovanog
hapšenja u vašoj budućnosti.”
„Shvatam da ste uznemireni. Na vašem mestu bi svako bio. Možda
možemo da završimo čitavu priču ovde i sada. Recite mi gde ste bili
kad je mali Paterson ubijen. To se desilo prošlog utorka, posle podne.
Ako ste bili na nekom drugom mestu...”
„Bio sam”, reče Teri, „ali ću o tome prvo razgovarati s mojim
advokatom. Zove se Hauard Gold. Želim da nasamo razgovaram s njim
kad dođe. Pretpostavljam da imam pravo na to? Pošto se smatram
nevinim dok se ne dokaže da sam kriv?”
Brzo se oporavio, pomislio je Ralf. Ni iskusni kriminalac ne bi mogao
bolje.
„Svakako da imate pravo na to”, reče Samjuels. „Ali, ako ništa niste
učinili...”
„Ne pokušavajte, gospodine Samjuelse. Niste me doveli ovamo zato
što ste fin momak.”
„U stvari, jesam”, iskreno će Samjuels. „Jednako sam zainteresovan
za otklanjanje greške kao i vi, ako je do nje došlo.”
„Kosa vam štrči pozadi”, reče Teri. „Mogli bismo nešto da uradimo
povodom toga. Ličite na Alfalfu, iz serije koju sam gledao u detinjstvu.”
Ralf je odoleo porivu da se nasmeje, ali mu se ugao usana izdajnički
trznuo.
Samjuels je počeo da gubi tlo pod nogama. Podigao je ruku da bi
ukrotio neposlušni čuperak. Poravnao se i odmah podigao.
„Jeste li sigurni da ne želite da ovo razjasnite?” Samjuels se nagnuo
napred. Iskreni izraz tužiočevog lica govorio je da Teri pravi veliku
grešku.
„Siguran sam”, reče Teri. „Kao što sam siguran za parnicu. Mislim
da nema para dovoljnih da nadoknade štetu koju ste mi vi, siroti
kučkini sinovi večeras pričinili - ne samo meni već i mojoj supruzi i
devojčicama - ali sam nameran da isteram tu stvar do kraja.”
Samjuels je još neko vreme ostao u istom položaju - nagnuo se
napred, s nevinim pogledom punim nade - i ustao. Nevini pogled je
nestao. „U redu. Dobro. Porazgovaraćete s vašim advokatom,
gospodine Mejtlande, to je vaše pravo. Neće biti ni audio ni video
snimaka. Navući ćemo zavese. Možda bismo mogli da večeras
raščistimo stvar, ako budete brzi. Imam rezervisan termin za golf, rano
ujutru.”
Činilo se da ga Teri nije dobro čuo. „Za golf?”
„Golf. To je igra u kojoj pokušavate da ubacite lopticu u rupu. Ne
igram je jako dobro, ali sam veoma dobar u ovoj igri, gospodine
Mejtlande. I kao što će vam cenjeni gospodin Gold reći, možemo da vas
zadržimo četrdeset osam časova, a da ne podignemo optužnicu protiv
vas. Nećemo vas držati toliko dugo. Izvešćemo vas pred sudiju, čilog i
bodrog, u ponedeljak rano ujutro, ako ovo razjasnimo. Vaše hapšenje
odjeknuće širom države. Izazvače dosta medijske pažnje. Siguran sam
da će vas fotografi snimiti s dobre strane.”
Samjuels je gotovo potrčao ka vratima kad je izrecitovao ono što je
smatrao završnom rečju (Ralf je mislio da ga Terijev komentar o
čuperku još peče). Teri je rekao: „Zdravo, Ralfe”, pre nego što je
Samjuels stigao da otvori vrata.
Ralf se okrenuo. Teri je izgledao pribrano, što je bilo izuzetno
postignuće u ovim okolnostima. A možda i nije. Zaista, hladne
sociopate ponekad pronađu takvu mirnoću posle prvobitnog šoka i
teraju još dugo. Ralf se susretao s njima.
„Neću govoriti o tome dok Haui ne dođe, ali želim da ti nešto
kažem.”
„Samo napred.” To je bio Samjuels. Pokušavao je da ne zvuči
previše nestrpljivo, ali mu se lice smrklo nakon onog što je Teri
izgovorio.
„Derek je bio najbolji banter2 kog sam ikad imao.”
„O, ne”, reče Ralf. Čuo je kako mu glas treperi od besa. Zaličio je na
vibrato. „Ne kreći tim putem. Ne želim da čujem ime svog sina iz tvojih
usta. Večeras ili ikada.”
Teri je klimnuo. „Razumem te zato što nisam hteo da budem
uhapšen ispred moje supruge i kćeri i hiljadu drugih ljudi, među kojima
je bilo mnogo komšija. Pusti priču o onom što ne želiš da čuješ. Slušaj
me makar jedan minut. Mislim da mi to duguješ, zato što si mi uradio
tako gadnu stvar.”
Ralf je otvorio vrata, ali ga je Samjuels uhvatio za ruku, odmahnuo
glavom i podigao pogled ka kameri u uglu, s malim crvenim svetlom.
Ralf je zatvorio vrata. Okrenuo se ka Teriju i prekrstio ruke na grudima.
Nešto mu je govorilo da će Terijevo vraćanje milog za drago zbog
javnog hapšenja boleti, ali je znao da Samjuels ima pravo. Uvek je bolje
da osumnjičeni govori, nego da ćuti do dolaska advokata. Zato što
jedna stvar obično vodi ka drugoj.
Teri je rekao: „Derek nije imao više od metar četrdeset pet do
metar i po u Ligi petlića. Odonda smo se videli. U stvari, pokušao sam
da ga nagovorim da prošle godine zaigra za Siti. U međuvremenu je
porastao još trinaest centimetara. Kladio bih se da će biti viši od tebe
kad završi srednju.”
Ralf je čekao.
„Bio je zelembać, ali se nikad nije bojao u prostoru za udarača.
Mnogo njih se boji, ali Derek bi stao pred dečacima koji su zamahivali i
bacali lopticu ne znajući gde ide. Udarila ga je nekoliko puta, ali se
nikad nije predavao.”
To je bila istina. Ralf je viđao modrice kad bi D. skinuo dres posle
nekih utakmica: na guzi, na butini, na ruci, na ramenu. Jednom je imao
savršeno crni i plavi krug na korenu vrata. Dženet je ludela zbog tih
povreda. Šlem koji je Derek nosio nije mogao da je uteši; zgrabila bi
Ralfa za ruku toliko jako da je pretila opasnost da će ga raskrvariti, kad
god bi D. stupio u prostor za udarača. Plašila se da će dečak pasti u
komu kad ga lopta udari između očiju. Ralf ju je uveravao da se to neće
desiti, ali mu je bilo drago, gotovo koliko i njoj kad je Derek shvatio da
više voli tenis. Teniske lopte su mekše.
 Teri se nagnuo napred sa slabašnim osmehom.
„Tako mali dečak obično dobija mnogo šetnji3 - u stvari, tome sam
se nadao večeras, kad sam ostavio Trevora Majklsa da udara - ali Derek
nije dozvoljavao da ga prevare. Mahao je na sve - unutrašnje,
spoljašnje, one iznad glave ili one na zemlji. Neka deca počela su da ga
zovu Fijukalo Anderson. Taj nadimak je opstao. Neko vreme.”
„Veoma zanimljivo”, reče Samjuels, „ali zašto ne bismo
porazgovarali o Frenku Patersonu?”
Teri nije skidao pogled s Ralfa.
„Da skratim dugu priču. Naučio sam ga da bantuje kad sam video da
ne može da izbori šetnju. Mnogo dečaka njegovih godina - deset,
jedanaest - neće to da radi. Padne im na pamet, ali ne vole da spuste
palicu preko kućne baze, pogotovo protiv klinca koji zna da baca.
Stalno misle koliko će ih prsti boleti ako ih lopta udari po golim
šakama. Ne i Derek. Tvoj dečak je imao petlju od metar dužine. Sem
toga, zaista je znao da potrči. Često je osvajao bazu umesto da
ispadne.”
Ralf nije klimnuo niti je ičim pokazao da ga se ovo dotiče, ali je znao
o čemu Teri govori. Klicanjem je pozdravio veliki broj tih bantova i
gledao kako njegov klinac grabi duž linije, kao da mu kosa gori i plamen
zahvata guzu.
„Naučio sam ga držanju palice pod odgovarajućim uglovima”,
nastavio je Teri. Podigao je ruke da bi pokazao šta je radio. Još su bile
prljave od zemlje, verovatno od treninga za večerašnju utakmicu.
„Ugao ulevo, i loptica leti gore do linije treće baze. Ugao udesno, linija
prve baze. Ne guraj lopticu, to najčešće samo daje dobru priliku bacaču,
samo je malo muni u poslednjem deliću sekunde. Brzo je učio. Deca su
prestala da ga zovu Fijukalo. Dobio je novi nadimak. Kad bi u završnici
imali trkača nj. prvoj ili trećoj bazi, protivnici su znali da će je položiti -
nije bilo foliranja, spustio bi palicu preko baze čim bi bacač započeo
pokret. Klinci na klupi bi uglas povikali: ’Gurni je, Dereče, gurni je!’ I
Gavin i ja smo vikali s njima. I tako su ga zvali čitave prošle godine, kad
smo pobedili na okružnom. Gurni Je Anderson. Znaš li to?”
Ralf nije znao, možda zato što je to bila strogo timska stvar. Znao je
da je Derek mnogo izrastao tog leta. Češće se smejao i želeo da se druži
posle utakmica, umesto da krene ka automobilu, oborene glave.
„Većinu toga je sam uradio - vežbao je kao šašav dok nije naučio -
ali sam ga ja nagovorio da proba.” Zastao je i dodao, veoma tihim
glasom: „A ti si mi ovo uradio, pred očima čitavog grada.”
 Ralf je naglo pocrveneo. Otvorio je usta da odgovori, ali ga je
Samjuels izveo napolje. Gotovo ga je vukao za sobom. Zastao je na
trenutak da bi se obratio uhapšeniku preko ramena. „Ralf ti nije ništa
uradio, Mejtlande. A nisam ni ja. Sam si kriv za sve što te je snašlo.”
Ponovo su stajali iza jednosmernog stakla. Samjuels je pitao Ralfa
da li je dobro.
„Dobro sam”, reče Ralf. Obrazi su mu još plamteli.
„Neki su pravi majstori kad treba da ti se zavuku pod kožu. To ti je
poznato, zar ne?”
„Jeste.”
„I znaš da je to učinio, zar ne? Nikad nisam imao ovako čvrst slučaj.”
To mi smeta, pomislio je Ralf. Ranije nije, ali mi sad smeta. Ne bi
trebalo, pošto Samjuels ima pravo, ali mi smeta.
„Jesi li video njegove šake?”, pitao je Ralf. „Jesi li ih video kad mi je
pokazivao kako je učio Dereka?”
„Jesam. Šta je s njima?”
„Nema dugi nokat na malom prstu”, reče Ralf. „Ni na jednoj ruci.”
Samjuels je slegnuo ramenima. „Znači da ga je skratio. Jesi li
siguran da ti je dobro?”
„Dobro mi je”, reče Ralf. „Samo...”
Vrata između kancelarija i pritvorskog krila su zazujala. Širom su se
otvorila. Kroz njih je prošao muškarac u odeći za nedeljno opuštanje
kod kuće - izbledelim farmerkama i TCU majici sa Superžabom na
prednjoj strani. Grabio je hodnikom s advokatskom aktovkom u
rukama.
„Zdravo, Bile”, rekao je. „I zdravo i tebi, detektive Andersone. Da li
bilo ko od vas želi da mi kaže zašto ste uhapsili čoveka godine 2015.
Flint Sitija? Je li to samo greška koju ćemo zajedno otkloniti, ili ste
jebeno pošandrcali?”
Hauard Gold je stigao.

18

Za: Okružnog tužioca Vilijama Samjuelsa

Šefa policije Flint Sitija Rodnija Gelera
Šerifa Okruga Flint Ričarda Dulina
Kapetana Ejverija Rudolfa, Državna policija stanica 7
Detektiva Ralfa Andersona, policija Flint Sitija

Od: Detektiva poručnika Junela Sabloa, Državna policijska stanica

7
Datum: 13. jul
Predmet: Transportni centar Vogel, Dubrou

Stigao sam u Transportni centar Vogel u 14.30, gorenavedenog

datuma po zahtevu okružnog tužioca Samjuelsa i detektiva
Andersona. Vogel je glavna tačka zemaljskog transporta u južnom
delu države. Koriste ga tri najveća autobuska prevoznika
(Grejhaund, Trejlvejs i Midstejt) kao i železnička mreža Amtrak. Tu
su i uobičajene agencije za iznajmljivanje automobila (Herc, Avis,
Enterprajs, Alamo). Otišao sam pravo u kancelariju obezbeđenja,
pošto su svi prostori Transportnog centra dobro pokriveni
nadzornim kamerama. Dočekao me je Majki Kemp, direktor
obezbeđenja. Bio je obavešten o mom dolasku. Snimci sigurnosnih
kamera se čuvaju trideset dana. Sav nadzor je kompjuterizovan.
Pregledao sam sav materijal od noći desetog jula. Sniman je sa
šesnaest kamera.
Prema gospodinu Klintonu Elenkvistu, dispečeru Taksi
kompanije Flint Siti, koji je dežurao u noći desetog jula, vozač Vrba
Kišnica pozvala ga je u 21.30 da bi izvestila da je odvezla
mušteriju. Sautern limitid, kog je gospođa Kišnica navela kao voz
na koji je subjekt pod istragom hteo da se ukrca, ušao je u stanicu
Vogel u 21.50. Putnici su se iskrcali na trećem peronu. Putnici za
Dalas-Fort Vort sedam minuta kasnije, u 21.57, dobili su dozvolu
za ukrcavanje na trećem peronu. Sautern limitid je krenuo u 22.12.
Vreme je precizno utvrđeno, pošto se svi dolasci i polasci nadziru i
beleže kompjuterom.
Direktor obezbeđenja Kemp i ja pregledali smo snimke svili 16
kamera, počevši od 21.00 časova desetog jula (da bismo bili
sigurni) zaključno sa 23.00, približno pedeset minuta nakon
polaska Sautern limitida iz stanice. Svi bitni snimci su na mom
ajpedu, ali zbog naglašene (od strane tužioca Samjuelsa) hitnosti
slučaja, nudim kratki pregled u preliminarnom izveštaju.
21.33: Subjekt ulazi u stanicu na severni ulaz, koji je
uobičajeno mesto za iskrcavanje putnika iz taksija i preko kog
većina putnika ulazi u stanicu. Prelazi preko glavne stanične
dvorane. Na sebi ima žutu košulju, farmerke. Nema prtljaga. Lice
mu se Jasno vidi 2 do 4 sekunde, kad diže glavu ka velikom zidnom
satu (snimak je prosleđen tužiocu Samjuelsu i detektivu
Andersonu).
21.35: Subjekt se zaustavlja na novinskom kiosku, u središtu
stanične dvorane. Kupuje džepnu knjigu mekih korica. Plaća je u
gotovom. Naslov je nečitljiv. Prodavač se ne seća, ali verovatno
možemo da dobijemo taj podatak ako je to neophodno. Na ovom
snimku vidi se kopča na kaišu u obliku konjske glave (snimak je
prosleđen tužiocu Samjuelsu i detektivu Andersonu).
21.39: Subjekt napušta stanicu preko vrata za Aveniju
Montrouz (južni ulaz). Ovaj ulaz/izlaz otvoren je za sve, ali ga
najčešće koriste zaposleni, pošto je njihovo parkiralište na toj
strani zgrade. Dve kamere pokrivaju to parkiralište. Subjekt se ne
pojavljuje na snimljenom materijalu pomenutih kamera, ali smo
Kemp i ja uočili senku za koju verujemo da bi mogao biti subjekt.
Išla je udesno, ka uličici za dostavu.
Subjekt nije kupio kartu za Sautern limitid, za gotovinu ili
kreditnom karticom na stanici. Posle višestrukog pregleda
snimaka s trećeg perona, koji su jasni i po mom mišljenju
kompletni, mogu da s razumnom sigurnošću izjavim da subjekt
nije ponovo ušao u stanicu i da se nije ukrcao na voz.
Moj zaključak je da je subjektov put do Dubroua možda bio
pokušaj stvaranja lažnog traga, zbog zavaravanja progonilaca.
Pretpostavljam da se subjekt vratio u Flint Siti, uz pomoć
saučesnika ili auto-stopom. Možda je ukrao automobil. Policija iz
Dubroua nema podataka o ukradenim kolima u blizini
Transportnog centra Vogel od te noći. Direktor obezbeđenja Kemp
rekao je da su možda ukradena s parkirališta na kom se
automobili duže zadržavaju. To znači da takva krađa neće biti
prijavljena nedelju dana, a možda i duže od toga.
Snimci s tog parkirališta su dostupni. Mogu biti pregledani po
zahtevu, ali je pokrivenost daleko od potpune. Direktor
obezbeđenja Kemp predočio mi je da su te kamere zrele za
zamenu i da često ne funkcionišu. Mislim da bi, kako stvari stoje,
bilo bolje da sledimo druge pravce istrage.
S POŠTOVANJEM PROSLEĐUJE
Detektiv poručnik J. Sablo
 Pogledajte priloge

19

Haui Gold se rukovao sa Samjuelsom i Ralfom Andersonom. Zatim je

pogledao kroz jednosmerno staklo na Terija Mejtlanda u dresu Zlatnih
zmajeva i srećnoj kapi. Sedeo je uspravno, uzdignute glave, s upletenim
prstima na stolu. Nije se trzao, meškoljio, niti nervozno gledao u
stranu. Ralf je morao priznati da nije bio slika i prilika krivca.
Gold se konačno okrenuo prema Samjuelsu. „Govori”, rekao je. Kao
da nalaže psu da izvede trik.
„Nemam mnogo toga da kažem u ovom trenutku, Hauarde”,
Samjuels je položio šaku na potiljak. Poravnao je čuperak. Neko vreme
je ostao na mestu, ali se ponovo digao. Ralf se setio Alfalfine
poštapalice zbog koje su se brat i on kikotali u detinjstvu: Prijatelj
kakav se sreće jednom u životu, sreće se samo jednom u životu. „Samo što
ovo nije greška, i ne, nismo jebeno pošandrcali.”
„Šta Teri kaže?”
„Do sada nije rekao ništa”, reče Ralf.
Gold se okrenuo prema njemu. Plave oči su blesnule, blago uvećane
okruglim staklima naočara. „Nisi me razumeo, Andersone. Ne mislim
na večeras. Znam da ti nije rekao ništa večeras, pametan je on. Mislim
na inicijalni razgovor. Mogao bi da mi kažeš šta ti je tom prilikom
rekao, pošto će mi on sigurno reći.”
„Nije bilo inicijalnog razgovora”, reče Ralf. I nije bilo razloga da se
oseća neugodno zbog toga, ne sa slučajem koji su sastavili za samo
četiri kratka dana, ali se upravo tako osećao. Delimično i zato što mu se
Haui Gold obratio prezimenom, kao da nikad nisu čašćavali jedan
drugog u Vagon Vilu, preko puta okružne sudnice. Osetio je smešnu
potrebu da kaže Hauiju: Ne gledaj u mene, već u ovog pored mene. On je
nagazio pedalu gasa do daske.
„Šta? Čekaj. Čekaj jebeni minut.”
Gold je zavukao ruke u prednje džepove i počeo da se ljulja napred-
nazad na petama. Ralf je to mnogo puta video u okružnom i oblasnom
sudu. Pripremio se za ono što sledi. Unakrsno ispitivanje Hauija Golda
nikad nije bilo prijatno iskustvo. Ralf mu nikad nije prebacivao zbog
toga. Bilo je sastavni deo advokatovog posla.
„Hoćeš li da mi kažeš kako si ga uhapsio pred dve hiljade ljudi a da
mu nisi dao priliku da objasni svoje postupke?”
Ralf je rekao: „Ti si sjajan advokat odbrane, ali ni sam bog ne bi
mogao da izvadi Mejtlanda iz ovog čabra. I uzgred, na stadionu je bilo
hiljadu dvesta, najviše hiljadu i po ljudi. Na Estelu Barga ne može da
stane dve hiljade duša. Tribine bi se obrušile da ih je bilo toliko.”
Gold je ćutke prešao preko Ralfovog slabašnog pokušaja da raskravi
atmosferu. Zurio je u detektiva kao da je nova vrsta insekta. „Ali si ga
uhapsio na javnom mestu, u trenutku koji bi se mogao nazvati
njegovom apoteozom...”
„Apota... šta si rekao?”, sa osmehom reče Samjuels.
Gold je zanemario i tužiočev pokušaj. Još je posmatrao Ralfa.
„Učinio si to iako si mogao da neupadljivo rasporediš policajce oko
igrališta i da ga uhapsiš kod kuće, posle utakmice. Učinio si to ispred
njegove supruge i kćerki. Nesumnjivo si to uradio namerno. Šta te je
poselo? Šta te je za boga miloga poselo?”
Ralf je osećao da mu lice ponovo crveni. „Zaista želiš da znaš,
savetniče?”
„Ralfe”, upozorio ga je Samjuels. Spustio je ruku na detektivovu.
Detektiv ju je otresao sa sebe. „Nisam ga ja uhapsio. Naložio sam to
dvojici policajaca, zato što sam se bojao da bih mu sklopio ruke oko
vrata i da bih ga davio dok ne poplavi. To bi dalo previše materijala
pametnom advokatu poput tebe.” Zakoračio je napred i zašao u Goldov
prostor da bi ga naterao da prestane da se ljulja napred-nazad. „Oteo je
Frenka Patersona. Odveo ga je u Park Figis, u kom ga je silovao granom.
Ubio ga je. Hoćeš li da znaš kako ga je ubio?”
„Ralfe, to su zaštićene informacije!” zavapio je Samjuels.
Ralf nije obraćao pažnju na tužioca. „U preliminarnom forenzičkom
izveštaju piše da je zubima rastrgao dečakov grkljan. Možda je i
progutao nešto mesa. Sve to ga je toliko uzbudilo da je spustio
pantalone i prosuo seme po zadnjem delu dečakovih butina. To je
najgnusnije, najpokvarenije i najnečuvenije ubistvo koje je bilo ko od
nas ikada video. I sigurno se dugo kuvalo u njemu. Niko od onih koji su
bili na mestu zločina ga nikada neće zaboraviti. I Teri Mejtland je to
učinio. Trener T. je to učinio. Ne tako davno držao je mog sina za ruke,
pokazujući mu kako da bantuje. Upravo mi je to ispričao, kao da će ga
to osloboditi optužbe ili ko zna šta već.”
Gold više nije zurio u njega kao da je insekt. Na njegovom licu bilo je
i čuđenja, kao da je nabasao na zaostali artefakt tajanstvene
vanzemaljske rase. Ralfa nije bilo briga. Prevazišao je taj stadijum.
„I ti imaš dečaka - Tomija, zar ne? Zar nisi počeo da treniraš Pop
Vorner s Terijem, zato što je Tomi igrao u njemu? Pipao je i tvog sina. A
sad ga braniš?”
Samjuels je rekao: „Umukni, za boga miloga.”
Gold je prestao da se ljulja, ali nije uzmicao. Nastavio je da zuri u
Ralfa s gotovo antropološkim čuđenjem. „Nisi ga saslušao”, prostenjao
je. „Nisi. Čak. Nikad nisam... nikad nisam...”
„Ma hajde”, reče Samjuels sa usiljenom veselošću. „Nema tog što
nisi video, Haui. I većinu toga si video najmanje dva puta.”
„Želim da porazgovaram s njim”, odlučno će Gold, „pogasite audio-
sranja i navucite zavesu.”
„Dobro”, reče Samjuels. „Dobićeš petnaest minuta. Potom ćemo
vam se pridružiti. Videćemo da li trener ima išta da kaže.”
Gold je rekao: „Razgovaraću jedan sat, gospodine Samjuelse.”
„Pola sata. Zatim ćemo dobiti njegovo priznanje - koje može značiti
razliku između Makalistera i igle - ili će otići u ćeliju do izlaska pred
sudiju u ponedeljak. To zavisi od tebe. Napravio si najveću grešku u
životu ako si pomislio da smo doneli neosnovanu odluku.”
Ralf je prošao karticom preko brave kad je Gold prišao vratima. Čuo
je otključavanje dvostruke reze i stao ispred jednosmernog stakla da bi
video ulazak advokata u sobu za saslušavanje. Samjuels se ukočio kad
je Mejtland ustao sa stolice i krenuo ka Goldu raširenih ruku, ali je na
uhapšenikovom licu bio izraz olakšanja, a ne agresije. Zagrlio je Golda,
koji je spustio kožnu aktovku i uzvratio zagrljaj.
„Drugarski zagrljaj”, reče Samjuels. „Zar nisu slatki.”
Gold se okrenuo, kao da ga je čuo. Pokazao je na kameru s crvenim
svetlom. „Ugasi je”, obratio im se preko zvučnika. „Baš kao i zvuk.
Zatim navucite zavesu.”
Komande su bile na zidnoj konzoli, zajedno s video i audio
snimačem. Ralf ih je isključio. Crvena svetlost na kameri u uglu sobe za
ispitivanje se upalila. Klimnuo je Samjuelsu, koji je navukao zavesu.
Putovala je po staklu, proizvodeći zvuk koji je prizvao neprijatno
sećanje. Tri puta - pre nego što je upoznao Bila Samjuelsa -
prisustvovao je pogubljenjima u Makalisteru.
Slična zavesa (možda proizvod iste kompanije!) prekrivala je
dugački stakleni prozor između odaje za pogubljenje i sobe za
posmatrače. Otvorila bi se kad bi svedoci ušli u sobu za posmatrače.
Zatvorila bi se čim bi zatvorenik bio proglašen mrtvim. Pravila je isti
neprijatni, reski zvuk.
„Idem preko puta u Zuni na sok i pljeskavicu”, reče Samjuels. „Bio
sam previše nervozan da bih večerao. Hoćeš li išta?”
„Popio bih kafu. Bez mleka, s malo šećera.”
„Jesi li siguran? Pio sam kafu iz Zunija. Ne zovu je džabe crna smrt.”
„Rizikovaću”, reče Ralf.
„U redu. Vratiću se za petnaest minuta. Ne počinji bez mene, ako
završe pre toga.”
To se neće dogoditi. Ovo je, što se Ralfa tiče, sad bio šou Bila
Samjuelsa. Pustiće ga da uživa u slavi, ako je bude u ovom užasu. Ralf je
seo na stolicu u hodniku pored aparata za foto-kopiranje, koji je
dremljivo zujao. Zurio je u navučenu zavesu, pitajući se šta Teri
Mejtland govori u sobi za saslušanje iza nje, kakav iščašeni alibi
pokušava da proda čoveku s kojim je trenirao Pop Vorner.
Setio se krupne Indijanke koja je povezla Mejtlanda od Džentlmena
do stanice u Dubrouu. I radila sam kao trener u prerijskoj košarkaškoj
ligi, pod upravom Udruženja mladih hrišćana. Mejtland je dolazio - ne
svake subote, ali često - sedeo bi na tribinama s roditeljima i gledao decu
kako igraju. Rekao mi je da lovi talente za bejzbol tim Gradske lige...
Poznavala ga je i on je morao poznavati nju. Žena takve veličine i
etničkog porekla se ne zaboravlja lako. Ipak ju je u taksiju nazvao
gospođo. Zašto je to učinio? Zato što je možda znao njeno lice, ali nije
mogao da se seti imena? To je bilo moguće, ali malo verovatno. Ni ime
Vrba Kišnica nije se lako zaboravljalo.
„Pa, bio je pod stresom”, promrmljao je Ralf, sebi ili usnuloj mašini
za foto-kopiranje. „Takođe...”
Setio se još jednog, ubedljivijeg razloga za Mejtlandovo gospođo.
Njegov tri godine mlađi brat Džoni nije bio naročito dobar u igri
žmurke. Mnogo puta bi utrčao u spavaću sobu i prebacio čaršave preko
glave. Mislio je da ga Ralli ne vidi, ako on ne vidi Ralfija. Je li moguće da
bi čovek koji je upravo počinio strahovito ubistvo mogao biti sklon
takvom magičnom razmišljanju? Ne poznaješ me, ako ja ne poznajem
tebe. To je nesumnjivo luđačka logika, ali je ovo bio luđački zločin. Ova
teorija mogla bi da objasni više od Terijeve reakcije na Kišnicu; mogla
bi da objasni zašto je mislio da će se izvući, iako je bio dobro poznat u
Flint Sitiju, iako je bio slavna ličnost među ljubiteljima sporta.
Tu je bio i Karlton Skoukroft. Ralf je, kad bi zatvorio oči, mogao da
zamisli kako Gold podvlači ključne pasuse u Skoukroftovom
svedočenju, pre obraćanja poroti. Možda će ukrasti ideju od advokata
O-Džeja Simpsona. Morate ga osloboditi, ako rukavica ne pristaje, rekao
je Džoni Kokrejn. Goldova jednako pamtljiva replika bi mogla biti:
Morate ga pustiti, pošto nije znao.
Neće upaliti, nije bila ni blizu, ali...
Mejtland je, prema Skoukroftovom svedočenju, objasnio krv na licu
i odeći krvarenjem u nosu. Šiknula je kao Stari Verni. Ima li dežurni doca
u blizini?
Samo što Teri Mejtland čitavog života, s izuzetkom četiri godine u
koledžu, nije mrdnuo iz Flint Sitija. Oglasna tabla Brze brige pored Koni
Forda ne bi mu bila potrebna kao putokaz; ne bi morao ni da pita gde
je. Pa zašto je to učinio?
Samjuels se vratio s koka-kolom, pljeskavicom u foliji i kafom koju
je dodao Ralfu. „Je li tamo mirno?”
„Naravno. Imaju još dvadeset minuta, po mom satu. Pokušaću da ga
nagovorim da nam da DNK bris, kad završe.”
Samjuels je otpakovao pljeskavicu. Oprezno je podigao zemičku da
bi je osmotrio. „O moj bože”, rekao je. „Izgleda kao nešto što su
bolničari sastrugali sa žrtve požara.” Ipak ju je zagrizao.
Ralf je hteo da pomene Terijev razgovor s Kišnicom i njegovo
neobično pitanje o dežurnom doci, ali nije. Hteo je da mu skrene pažnju
na lo da Teri nije ni pokušao da se maskira ili da sakrije lice naočarima
za sunce. Prećutao je i to. I nije da nisu govorili o tome. Samjuels je
odbacio te rezerve, govoreći - s pravom - da nisu bitne, kad se upare sa
svedočenjima očevidaca i forenzičkim dokazima.
Kafa je bila grozna, sasvim u skladu sa Samjuelsovim
predviđanjima, ali ju je Ralf ipak pio. Šolja je bila gotovo prazna kad je
Gold zazujao da bi bio pušten iz sobe za saslušanje. Ralfu Andersonu
zgrčio se stomak kad je video advokatov izraz. Nije se brinuo, ljutio,
niti je pokazivao teatralno ogorčenje, kome neki pravni zastupnici
pribegavaju kad procene da im se klijent duboko zaglibio.
„Auh”, rekao je. „Vas dvoje ste u velikoj nevolji.”

20

OPŠTA BOLNICA FLINT SITI

 ODELJENJE PATOLOGIJE I SEROLOGIJE

Za: Detektiva Ralfa Andersona

Poručnika Junela Sabloa
Okružnog tužioca Villjama Samjuelsa
Od: doktora Edvarda Bogana
Datum: 14. jul
Predmet: Krvna grupa i DNK

Krv:
Nekoliko predmeta ispitano je zbog krvne grupe.
Prvi je grana korišćena za sodomiziranje žrtve, Frenka
Patersona, belog muškog deteta, od jedanaest godina. Ova grana je
približno dužine 56 cm i prečnika 7,5 om. Labava kora je oguljena
gotovo do polovine, verovatno zbog grubog rukovanja od strane
počinioca zločina (pogledajte priloženu fotografiju). Otisci prstiju
pronađeni su na glatkom delu grane; fotografisani su i predati
državnoj kriminalistici pre nego što mi je dokaze prosledio
detektiv Ralf Anderson (policija Flint Sitija) i policajac Junel Sablo
(Državna policijska stanica 7). Stoga potvrđujem da je lanac
dokaza neprekinut.
Krv na poslednjih trinaest centimetara grane je 0+, što
odgovara krvnoj grupi žrtve. Tu činjenicu potvrdio je Horas
Konoli, porodični lekar Frenka Patersona. Ima još mnogo tragova
0+ na grani, izazvanih fenomenom zvanim „povratno brizganje” ili
„uspinjanje”. Krv je verovatno pohrlila nagore dok je žrtva
seksualno zlostavljana. Razumno je pretpostaviti da je žrtvina krv
prisutna na koži i odeći izvršioca.
Na uzorku je pronađena i krv druge krvne grupe. AB+, mnogo
ređa (poseduje je 3% stanovništva). Verujem da je to krv
počinioca i pretpostavljam da je posekao ruku dok je baratao
granom, što je sigurno činio velikom snagom.
Velika količina 0+ krvi pronađena je na vozačkom sedištu,
volanu i upravljačkoj tabli ekonolajn kombija iz 2007. godine,
ostavljenog na parkiralištu za zaposlene, iza Šortijevog paba
(1124 Glavna ulica). I mrlje AB+ krvi pronađene su na volanu
kombija. Te uzorke dobio sam od Elmera Stentona i Ričarda
Spensera iz državnog kriminalističkog odeljenja. Stoga
potvrđujem da je lanac dokaza neprekinut.
 Velika količina krvi 0+ grupe pronađena je na odeći (košulji,
pantalonama, čarapama, adidas patikama, boksericama), iz
subarua iz 2011. godine, ostavljenog pored pristana za čamce,
nedaleko od Puta 72 (zvanog i Old Fordž roud). Pronađena je i
mrlja AB+ krvi na levoj manžetni košulje. Prethodno pomenute
uzorke predali su mi Džon Korita (stanica 7) i Spenser iz DKO-a,
stoga potvrđujem da je lanac dokaza neprekinut. U subaruu dosad
nisu pronađeni tragovi AB+ krvi. Takva krv možda će biti nađena,
ali je moguće da su se ogrebotine koje je pretrpeo počinilac pri
izvršenju zločina zgrušale pre nego što je napustio subaru.
Moguće je da ih je povezao, iako su uzorci tako mali da mislim da
je to malo verovatno. To su u najboljem slučaju sitne posekotine.
Preporučujem da krvna grupa svih osumnjičenih bude što pre
identiflkovana, zbog relativne retkosti AB+.

DNK:
Veliki broj uzoraka čeka na DNK ispitivanje u Kep Sitiju. Rezultati
se pod uobičajenim okolnostima ne bi mogli dobiti nedeljama, ili
čak mesecima. Uzorci s mesta ovog zločina dobili su status „na
početku spiska za čekanje”, zbog ekstremne brutalnosti zločina i
uzrasta žrtve.
Najvažniji od njih je seme pronađeno na žrtvinim butinama i
zadnjici. Uzeti su i komadići kože s grane korišćene za
sodomiziranje malog Patersona. Tu su i uzorci krvi koje sam već
pomenuo. DNK izveštaj iz semena pronađenog na mestu zločina
trebalo bi da bude spreman za potencijalno poređenje iduće
nedelje. Narednik Stenton rekao mi je da bi izveštaj mogao biti
gotov i ranije, ali sam ja mnogo puta baratao DNK uzorcima. Na
osnovu tog iskustva, rekao bih da je sledeći petak verovatniji
datum, iako slučaj ima najveći prioritet.
Znam da ovo nije po protokolu, ali sam prinuđen da dopišem i
vlastito zapažanje. Baratao sam dokazima povezanim s velikim
brojem žrtava ubistva, ali je ovo bez konkurencije najgori zločin na
kom sam radio. Osoba koja je ovo učinila mora biti što pre
uhvaćena.
Dokument je diktiran u 23.00
Doktor Edvard Bogan
 21

Haui Gold je u 20.40 završio razgovor s Terijem, punih deset minuta

pre isteka dozvoljenih pola sata. Troj Remidž i Stefani Guld, policajka
koja je počela da radi u osam, u međuvremenu su se pridružili Ralfu i
Bilu Samjuelsu. Policajka je nosila komplet za uzimanje DNK uzoraka, u
plastičnoj kesi. Ralf je zanemario advokatov komentar o veoma velikoj
nevolji. Pitao ga je da li je njegov klijent voljan da da DNK bris.
Haui je nogom pridržavao vrata sobe za saslušanje, da se ne bi
ponovo zaključala. „Žele da uzmu briseve s tvojih obraza, Teri. Slažeš li
se s tim? Uzeće ih u svakom slučaju, a ja moram da obavim nekoliko
telefonskih razgovora.”
„U redu”, reče Teri. Tamni kolutovi počeli su da mu se obrazuju
ispod očiju, ali je zvučao pribrano. „Učinićemo sve što možemo da bih
izašao odavde pre ponoći.”
Zvučao je sasvim uvereno da će se to dogoditi. Ralf i Samjuels samo
su izmenjali poglede. Tužilac je podigao obrve, zbog čega je više nego
ikad zaličio na Alfalfu.
„Pozovi moju suprugu”, reče Teri. „Reci joj da sam dobro.”
Haui se nacerio. „Ona je prva na spisku.”
„Idi na kraj hodnika”, reče Ralf. „Tamo je domet najbolji.”
„Znam”, reče Haui. „Bio sam ovde i ranije.” Obratio se Teriju: „Ništa
im ne govori dok se ne vratim.”
Policajac Remidž je uzeo briseve, po jedan s unutrašnje strane oba
obraza. Podigao ih je prema kameri pre nego što ih je stavio u
epruvetice. Policajka Guld stavila je epruvetice u kesu. Podigla ju je
prema kameri, dok ju je pečatila crvenom nalepnicom za dokaze. Zatim
je potpisala formular. Dva policajca preuzeće uzorke, da bi ih ostavili u
sobici koja je služila kao skladište za dokaze u policijskoj stanici Flint
Sitija. Tamo će ponovo biti pokazani kameri, pre nego što budu
zavedeni. Dva policajca, verovatno iz državne policije, odneće ih sutra
u Kep Siti. Lanac dokaza tako će ostati neprekinut, kao što bi rekao
doktor Bogan. Procedura možda izgleda preterano kruto, ali je jako
bitna. Neće biti iskliznuća. Neće biti grešaka. Ne u ovom slučaju.
Okružni tužilac Samjuels krenuo je ka sobi za saslušanje, dok je
Haui telefonirao pored vrata glavne kancelarije. Ralf ga je zaustavio.
Hteo je da čuje advokata. Haui je kratko razgovarao s Terijevom
suprugom - Ralf je čuo kako govori Sve će biti u redu, Marsi - pre nego
što je obavio drugi, još kraći razgovor. Objasnio je nekom gde su
Terijeve kćerke. Podsetio ga je na novinare na Barnam Kortu i zamolio
da se odmah da na posao. Posle toga se vratio u sobu za saslušanje. „U
redu, da vidimo možemo li da uvedemo red u ovu zbrku.”
Ralf i Sarnjuels seli su preko puta Terija. Stolica između njih je
ostala prazna. Haui je odlučio da stane pored klijenta. Spustio mu je
ruku na rame.
Sarnjuels je progovorio sa osmehom.
„Volite dečake, zar ne, Treneru?”
Teri je odgovorio bez oklevanja. „Veoma. Volim i devojčice. Imam ih
dve kod kuće.”
„Siguran sam da se vaše kćerke bave sportom. Kako i ne bi, kad im
je Trener T. otac? Ali ne trenirate nijedan tim s devojčicama, zar ne? Ne
trenirate nijednu ekipu evropskog fudbala, softbola, lakrosa. Držite se
dečaka. Bejzbol u leto, Pop Vorner u jesen i basket zimi u organizaciji
Udruženja mladih hrišćana, iako ovo poslednje samo posmatrate. Ta
subotnja popodneva nazivate izviđačkim ekspedicijama, zar ne?
Tražite brze i okretne dečake. A možda gledate kako izgledaju u
šortsevima, kad ste već tamo.”
Ralf je poželeo da Haui ućutka tužioca. Advokat je ćutao. Lice mu je
bilo nečitljivo. Samo mu je pogled šetao, s jednog na drugog
sagovornika. Verovatno je đavolski dobar pokeraš, pomislio je Ralf.
Teri je, pak, počeo da se osmehuje. „Siguran sam da ste to čuli od
Vrbe Kišnice. Ona je posebna cura, zar ne? Trebalo bi da je čujete kako
u subotu po podne urla: ’Promašaj, promašaj, diži noge, TRČI POD
OBRUČ!” Kako je ona?”
„Recite vi meni”, odvratio je Sarnjuels. „Naposletku, videli ste je u
utorak uveče.”
„Nisam...”
Haui je stisnuo Terijevo rame, pre nego što je stigao da još nešto
kaže. „Zašto ne bismo prekinuli s agresivnim načinom ispitivanja, jel’
važi? Recite nam zašto je Teri ovde. Predočite to.”
„Recite nam gde ste bili u utorak”, nastavio je Sarnjuels. „Počnite i
završite.”
„Bio sam...”
Ali Haui Gold je ponovo stisnuo Terija za rame, ovog puta nešto
jače, da bi ga utišao. „Ne, Bile, neće moći tako. Predočite nam šta imate,
ili ću se obratiti medijima. Reći ću im da ste uhapsili jednog od
najuglednijih žitelja Flint Sitija zbog ubistva Franka Patersona, da ste
oblatili njegov ugled, isprepadali njegovu suprugu i kćerke, a da ne
želite da kažete zašto ste to uradili.”
Samjuels je pogledao Ralfa, koji je slegnuo ramenima. Da okružni
tužilac nije bio tu, Ralf bi već predstavio dokaze da bi se domogao
brzog priznanja.
„Samo napred, Bile”, reče Haui. „Ovaj čovek želi da se vrati kući i da
bude sa svojom porodicom.”
Samjuels se osmehnuo, ali u njegovom pogledu nije bilo ni trunke
veselja. Samo je pokazao zube. „Upoznaće se s njima na sudu, Hauarde.
U ponedeljak, kad bude izveden pred sudiju.”
Ralf je osećao kako se veo uljudnosti para. Pripisao je to Bilu i
njegovom iskrenom gnevu prema zločinu i čoveku koji ga je počinio.
Svako bi se tako osećao na njegovom mestu... ali gnev se ne sipa u
traktore, kao što je govorio Ralfov deda.
„Imam pitanje, pre nego što počnemo”, reče Ralf. Trudio se da zvuči
veselo. „Samo jedno. Slažete li se, savetniče? Ionako ćemo to saznati.”
Izgledalo je da Hauiju prija skretanje pažnje sa Samjuelsa. „Čujmo
ga.”
„Koja je tvoja krvna grupa, Teri? Znaš li je?”
Teri je pogledao Hauija, koji je slegnuo ramenima. Obratio se Ralfu.
„Trebalo bi da znam. Dajem krv šest puta godišnje u Crvenom krstu,
pošto je prilično retka.”
„AB pozitivna?”
Teri je zatreptao. „Kako ste znah?” Nastavio je kad je shvatio šta bi
mogao biti odgovor. „Ali nije toliko retka. AB negativna bila bi zaista
retka krvna grupa. Ima je jedan procenat populacije. Crveni krst ima
ljude s tom krvnom grupom na stalnoj vezi.”
„Kad se pomene retkost, prvo pomislim na otiske prstiju”,
napomenuo je Samjuels, tonom čoveka koji ubija vreme.
„Pretpostavljam da je to zbog toga što se često pojavljuju kao dokaz na
sudu.”
„Samo što oni retko presudno utiču na odluku porote”, reče Haui.
Samjuels nije obraćao pažnju na advokatovu upadicu. „Nema dva
ista. Male razlike postoje i u otiscima jednojajčanih blizanaca. Vi
nemate brata blizanca, je li tako, Teri?”
„Nećete valjda da kažete kako ste našli moje otiske na mestu na
kom je mali Paterson ubijen?” Terijev izraz svedočio je o nepatvorenoj
neverici. Ralf je morao da mu oda priznanje. Bio je đavolski dobar
glumac. Shvatio je da će se do kraja držati svoje uloge.
 „Imamo toliko otisaka prstiju da se jedva mogu izbrojati”, rekao je
Ralf. „Svuda su po belom kombiju koji su upotrebio pri otmici malog
Patersona. Nalaze se na dečakovom biciklu, pronađenom u zadnjem
delu kombija. Ima ih i na kutiji za alat u kombiju. Svuda su po subaruu,
koji te je čekao iza Šortijevog paba.” Nastavio je, posle kraće pauze. „I
nalaze se na grani kojom si sodomizovao malog Patersona. Taj napad
je bio tako nemilosrdan da bi umro od unutrašnjih povreda koje si mu
tom prilikom naneo.”
„I nije nam trebalo ultraljubičasto svetlo ili prašak za uzimanje
otisaka”, reče Samjuels. „Otisnuti su dečakovom krvlju.”
Većina počinilaca - devedeset pet procenata - slomila bi se na ovom
mestu, bez obzira na prisustvo advokata. Ne i ovaj. Na njegovom licu
bilo je šoka i čuđenja, ali ne i krivice.
Haui se umešao. „Imate otiske. Dobro. Ovo neće biti prvi put da su
podmetnuti.”
„Možda nekoliko”, reče Ralf. „Ali sedamdeset? Osamdeset? Krvavi
otisci na samom oružju?”
„Imamo lanac svedoka”, reče Samjuels. Počeo je da ih broji na
prstima. „Viđeni ste kako prilazite Patersonu na parkiralištu
Džeraldove bakalnice. Viđeni ste kako tovarite njegov bicikl u zadnji
deo kombija koji ste koristili. Dečak je viđen dok se ukrcavao u kombi
pored vas. Viđeni ste kako izlazite iz šume u kojoj se desilo ubistvo,
pokriveni krvlju. Mogao bih da nabrajam i dalje, ali mi je majka uvek
govorila da sačuvam nešto za kasnije.”
„Očevici su retko pouzdani”, reče Haui. „Otisci prstiju su nesigurni,
ali očevici...” Odmahnuo je glavom.
Ralf je progovorio. „Slažem se da je tako, u najvećem broju
slučajeva. Ali ne i u ovom. Nedavno sam ispitivao nekog ko je rekao da
je Flint Siti uistinu malo mesto. Ne znam da li se u potpunosti slažem s
njim, ali je Vest sajd prilično tesno povezana zajednica, a ovde prisutni
gospodin Mejtland znan je svima. Teri, žena koja vas je prepoznala kod
Džeraldsa, vaša je susetka, a devojčica koja vas je videla kako izlazite iz
šume u Parku Figis poznaje vas veoma dobro, ne samo zato što živi
nedaleko od vas, u Ulici Barnum, već zato što ste joj vratili izgubljenog
psa.”
„Džun Moris?” Teri je s nevericom posmatrao Ralfa. „Džuni?”
„Ima i drugih”, reče Samjuels. „Mnogo njih.”
„Vrba?” Teri je zvučao kao neko kome ponestaje daha posle udarca
u stomak. „I ona?”
 „Svi su te izdvojili u kompletu od šest fotografija”, reče Ralf. „Bez
oklevanja.”
„Je li moj klijent na fotografiji možda nosio kapu Zlatnih zmajeva i
dres s velikim C na njemu?” pitao je Haui. „Je li policajac koji je ispitivao
svedoke kuckao prstima po njoj?”
„Znaš da nije tako bilo”, reče Ralf. „Nadam se da znaš.”
Teri je rekao: „Ovo je noćna mora.”
Samjuels se saosećajno osmehnuo. „Očigledno. Recite nam zašto
ste to učinili, pa ćete staviti tačku na sve ovo.”
Kao da bi ijedna razumna osoba na kugli zemaljskoj razumela taj
razlog, pomislio je Ralf.
„To bi moglo biti bitno.” Samjuels se gotovo ulagivao. „Ali samo ako
to učinite pre nego što dobijemo DNK rezultate. Raspolažemo s mnogo
toga, a kad se podaci s briseva obraza poklope...” Slegnuo je ramenima.
„Recite nam šta se desilo”, oglasio se Ralf. „Ne znam da li se radi o
privremenoj neuračunljivosti, o nečem što ste učinili pomračenog
uma, o seksualnoj prinudi ili ko zna čemu, ali nam recite.” Čuo je kako
mu se glas podiže. Hteo je da ga utiša, ali je pomislio, dođavola, zašto
da ne. „Budite čovek pa nam recite!”
Teri je progovorio. Obraćao se više sebi nego ljudima s druge
strane stola: „Ne znam kako je išta od toga moguće. U utorak nisam ni
bio u gradu.”
„A gde ste bili?”, pitao ga je Samjuels. „Samo napred, izložite nam to.
Znam da uživam u dobroj priči. Još u srednjoj sam pročitao najveći deo
opusa Agate Kristi.”
Teri se okrenuo prema Goldu, koji je klimnuo. Ralf je pomislio da
Haui izgleda zabrinuto. Priča o krvnoj grupi i otiscima žestoko ga je
uzdrmala, a pominjanje očevidaca još više. Najviše ga je, po svoj prilici,
uzdrmala mala Džuni Moris, kojoj je dobri stari pouzdani Trener T.
vratio izgubljenog psa.
„Bio sam u Kep Sitiju. Otišao sam u utorak u deset ujutru. Vratio
sam se u sredu kasno uveče. Preciznije, oko pola deset, što je kasno za
moje pojmove.”
„Pretpostavljam da niko nije bio s vama”, reče Samjuels. „Krenuli
ste sami, da biste izluftirali mozak u miru i tišini, zar ne? Spremali ste
se za veliku utakmicu?”
Ja...”
„Jeste li vozili vaša kola ili beli kombi? Kad smo već kod toga, gde
ste uštekali kombi? I kako ste ukrali vozilo s njujorškim tablicama?
Imam teoriju o tome, ali bih voleo da je potvrdite ili osporite...”
„Hoćete li da me čujete ili nećete?”, pitao je Teri. Neverovatno je što
se ponovo osmehnuo. „Možda se plašite da me čujete. I možda bi
trebalo da se plašite. U govnima ste do guše, gospodine Samjuelse, i
tonete sve dublje.”
„Zaista? Zato što ću ja otići kući posle ovog razgovora, ako ste vi u
pravu.”
„Smiri se”, tiho će Ralf.
Samjuels se okrenuo prema njemu. Čuperak mu je igrao na potiljku.
Kalfu više nije izgledao nimalo smešno. „Ne govorite mi da se smirim,
detektive. Sedimo s čovekom koji je silovao dete granom i koji mu je
zatim otkinuo grkljan kao... kao jebeni ljudožder!”
Gold je govorio gledajući pravo u kameru u uglu. Obraćao se još
neimenovanom sudiji i poroti. „Prestanite da izigravate gnevno dete,
gospodine okružni tužioče, ili ću smesta prekinuti ovaj razgovor.”
„Nisam bio sam”, reče Teri, „i ne znam ništa o belom kombiju. Bio
sam s Everetom Raundhilom, Bilijem Kvejdom i Debi Grant, drugim
rečima s čitavom engleskom katedrom Srednje škole Flint. Moj auto je
bio na popravci, zbog klime. Išli smo Evovim kolima. On je šef katedre i
vozi be-em-vea, prilično prostranu limuzinu. Pošli smo u deset iz
škole.”
Samjuels je izgledao previše zbunjeno da bi postavio očigledno
pitanje. Ralf je to učinio. „Šta je bilo u Kep Sitiju, kad su četiri profesora
engleskog otišla tamo usred letnjeg raspusta?”
„Harlan Koben”, reče Teri.
„Ko je Harlan Koben?” pitao je Bil Samjuels. Očigledno je da je
njegovo zanimanje za kriminalističke romane doživelo vrhunac s
Agatom Kristi.
Ralf je znao; nije mnogo čitao beletristiku, ali njegova žena jeste.
„Pisac krimića?”
„Pisac krimića”, složio se Teri. „Znate, postoji udruženje koje se
zove Profesori engleskog iz tri države. Svake godine održavaju
trodnevnu konvenciju usred leta. To je jedina prilika da se okupimo.
Organizuju se seminari i panel-diskusije, takve stvari. Skup se svake
godine priređuje u drugom gradu. Ove godine došao je red na Kep Siti.
Profesori engleskog ne razlikuju se od ostalih ljudi. Teško je okupiti ih
svakog leta, zbog brojnih obaveza - kreče, popravljaju stvari koje nisu
stigli da poprave za vreme školske godine, idu na porodične odmore i
bave se kojekakvim letnjim aktivnostima. Ja se bavim Ligom petlića i
Gradskom ligom. Zbog toga organizatori uvek pokušavaju da se
domognu velikog imena, da bi privukli publiku usred dana, kad dolazi
najviše učesnika.”
„Tako je bilo i prošlog utorka?”, pitao je Ralf.
„Tako je. Konvencija je ove godine bila u Šeratonu. Trajala je od
devetog jula u ponedeljak do jedanaestog jula u sredu. Pet godina ih
nisam posećivao. Dogovorio sam se sa Gavinom Frikom i ocem Bajbira
Patela da preuzmu treninge u utorak i sredu kad mi je Ev rekao da će
Koben biti gost na konvenciji. To je bila teška odluka, zbog
predstojećeg polufinala. Znao sam da ću se vratiti na treninge u
četvrtak i petak, a nisam hteo da propustim Kobena. Pročitao sam sve
što je napisao. Sjajan je u građenju zapleta i ima smisla za humor. Tema
ovogodišnje konvencije bila je predavanje popularne beletristike za
odrasle u višim razredima srednje. To je dugogodišnji problem,
pogotovo u ovom delu zemlje.”
„Poštedite nas detalja”, reče Samjuels. „Držite se suštine.”
„Dobro. Otišli smo na konvenciju. Stigli smo na svečani ručak.
Prisustvovali smo Kobenovom govoru i večernjoj panel-diskusiji u
osam uveče. Prespavali smo u hotelu. Ev i Debi uzeli su jednokrevetne
sobe, ali sam ja podelio trošak dvokrevetne s Bilijem Kvejdom. To je
bila njegova ideja. Rekao je da proširuje kuću i da mora da štedi.
Jemčiće za mene.” Pogledao je Ralfa i podigao ruke, dlanovima nagore.
„Bio sam tamo. To je suština.”
U sobi je zavladala tišina. Samjuels je prvi progovorio: „Kad je bio
Kobenov govor?”
„U tri sata”, reče Teri. „U utorak, u tri po podne.”
„Baš fino”, kiselo će Samjuels.
Haui Gold se široko osmehnuo. „Ne za vas.”
Tri sata, pomislio je Ralf. Gotovo u isto vreme kad je Arlin Stanhoup
tvrdila da je videla Terija kako stavlja bicikl Frenka Patersona u zadnji
deo ukradenog belog kombija i kako odlazi s dečakom na suvozačkom
sedištu. Ne, ne gotovo već tačno tada. Gospođa Stanhoup je rekla da je
čula kako zvono na gradskoj kući otkucava sate.
„Govor je održan u velikoj dvorani Šeratona?”, pitao je Ralf.
„Da. Odmah preko puta dvorane za banket.”
„I sigurni ste da je počeo u tri?”
„Pa, tad je predsednica udruženja počela uvodno izlaganje. Koje je
trajalo najmanje deset minuta.”
„Hm-hmm, a koliko dugo je govorio Koben?”
 „Nekih četrdeset pet minuta. Posle toga je odgovarao na pitanja.
Verovatno je završio oko četiri i četrdeset.”
Ralfove misli kovitlale su se kao vetrom zahvaćeni papirići. Nije
mogao da se seti kad je bio ovako zatečen. Trebalo je da provere
Terijevo kretanje, ali je sad bilo prekasno. On, Samjuels i Jun Sablo iz
državne policije složili su se da bi raspitivanje o Mejtlandu pre
njegovog hapšenja predstavljalo preveliki rizik. Nisu hteli da upozore
tako opasnog čoveka. Da i ne govorimo da se taj posao činio
nepotrebnim, s obzirom na broj i čvrstinu prikupljenih dokaza. Sada
pak...
Pogledao je Samjuelsa, ali nije dobio nikakvu pomoć; tužiočev izraz
otkrivao je mešavinu sumnje i zbunjenosti.
„Napravili ste veliku grešku”, reče Gold. „To vam je sad jasno,
gospodo.”
„Nismo pogrešili”, reče Ralf. „Imamo otiske, očevice koji ga poznaju,
a uskoro ćemo imati i prve DNK rezultate. Poklapanje će biti konačna
potvrda.”
„Aha, ali i mi ćemo prilično brzo nešto imati”, reče Gold. „Moj
istražitelj je već na terenu. Veoma je optimističan.”
„O čemu se radi?”, planuo je Samjuels.
Gold se osmehnuo. „Zašto bih kvario iznenađenje, pre nego što
saznam šta će Alek pronaći? Mislim da će to biti još jedna rupa u vašem
čamcu, Bile, ako moj klijent ima pravo. A vaš čamac je i bez toga i te
kako bušan.”
Alek je bio Alek Peli, penzionisani detektiv državne policije, koji je
sad radio isključivo za advokate u kriminalnim slučajevima. Bio je skup
i umešan. Ralf ga je jednom, dok su pili, pitao zašto je prešao na mračnu
stranu. Peli je odgovorio da se za najmanje četiri čoveka koje je strpao
iza brave ispostavilo da su bili nevini i da mora da okaje mnogo
grehova. „I penzija je sranje, ako ne igraš golf.”
Nije bilo svrhe nagađati čime se Peli sad bavi... pod uslovom da ovo
nije neka obmana ili advokatski blef. Ralf je zurio u Terija. Ponovo je
potražio krivicu i uočio samo brigu, gnev i zbunjenost, izraz čoveka
koji je uhapšen zbog nečeg što nije učinio.
Izuzev što je počinio ovaj zločin. Svi dokazi su to potvrđivali, a DNK
analiza biće poslednji ekser u njegovom kovčegu. Njegov alibi je bio
opsena stvorena zarad zametanja tragova, priča preuzeta iz zapleta
nekog romana Agate Kristi (ili Harlana Kobena). Ralf će sutra ujutru
početi s demontažom magičnog trika. Ispitaće Terijeve kolege i preći
na proveru podataka s konvencije. Usmeriće se na početak i kraj
Kobenovog govora.
Video je jednu moguću pukotinu u Terijevom alibiju i pre nego što
se posvetio tom zadatku. Arlin Stanhoup videla je kako Frenk Paterson
ulazi u beli kombi s Terijem u tri po podne. Džun Moris je videla Terija
u Parku Figis, pokrivenog krvlju, oko šest i trideset - devojčicina majka
je rekla da su lokalne vesti izveštavale o vremenskim prilikama kad je
Džun otišla, zahvaljujući tome je znala tačno vreme. To je stvaralo
prostor od tri i po sata. Više nego dovoljno vremena da se odveze sto
deset kilometara od Kep do Flint Sitija.
A šta ako gospođa Stanhoup nije videla Terija Mejtlanda na
parkiralištu Džeraldsove bakalnice? Šta ako je to bio saučesnik koji je
ličio na Terija? Ili je možda bio obučen kao Teri, s kapom i dresom
Zlatnih zmajeva? To je izgledalo malo verovatno, dok god se ne uzmu u
obzir njene godine... i debele naočari koje je nosila...
„Jesmo li završili, gospodo?”, pitao je Gold. „Zato što imam mnogo
posla ako ste čvrsto rešili da zadržite gospodina Mejtlanda u pritvoru.
Razgovor sa medijima je visoko na spisku mojih prioriteta. To nije
moja najdraža zanimacija, ali...”
„Lažete”, osorno će Samjuels.
„Ali mogao bih da ih odmamim od Terijeve kuće i dam njegovoj
deci priliku da uđu u nju, a da ne budu lovljena i fotografisana. Tako ću
toj porodici obezbediti malo mira, koji ste im tako nepromišljeno
oduzeli.”
„Sačuvajte tu priču za televizijske kamere”, reče Samjuels. Pokazao
je na Terija. I tužilac se ponašao kao da nastupa pred sudijom i
porotom. „Vaš klijent je mučio i ubio dete, on je odgovoran za sve
nedaće koje će snaći njegovu porodicu.”
„Neverovatni ste”, reče Teri. „Niste me ni ispitali pre hapšenja.
Niste mi postavili nijedno pitanje.”
Ralf je rekao: „Šta ste radili posle govora, Teri?”
Teri je odmahnuo glavom, da bi razbistrio misli, a ne zato što nije
hteo tla odgovori. „Posle? Stao sam u red, kao i svi drugi. Ali bili smo
daleko pozadi, zahvaljujući Debi. Morala je u toalet. Tražila je da je
pričekamo, da bismo bili zajedno. Dugo se zadržala. Mnogo momaka je
požurilo u klonju čim je pisac prestao da odgovara na pitanja. Ali
ženama uvek treba više vremena, zato... pa, znate, broj kabina je isti.
Otišao sam do kioska za štampu s Evom i Bilijem. Muvali smo se tamo.
Red se protekao u predvorje, kad je došla.
 „Kakav red?”, pitao je Samjuels.
„Živite li pod kamenom, gospodine Samjuelse? Red za autograme.
Svi su imali primerak njegove nove knjige Rekao sam ti da hoću. Svi
akreditovani posetioci konvencije dobili su je u paketu. Moj primerak
je potpisan, s datumom. Rado ću vam ga pokazati. Pod uslovom da ga
već niste odneli iz kuće, s mojim stvarima, naravno. Do stola za
potpisivanje knjiga stigli smo nešto posle pola šest.”
Ako je to tačno, pomislio je Ralf, zamišljena pukotina u Terijevom
alibiju upravo se suzila na veličinu vrha igle. Teoretski je bilo moguće
odvesti se od Kepa do Flinta za jedan sat - ograničenje brzine na auto-
putu je bilo sto deset, a panduri vas neće dva puta pogledati ako ne
vozite sto trideset pet ili sto četrdeset pet na sat - ali kako bi Teri
našao vremena da počini ubistvo? Izuzev ako ono nije bilo delo
saučesnika koji je ličio na njega. A kako je to moguće kad su Terijevi
otisci prstiju svuda, pa i na grani? Odgovor je: nije moguće. I zašto bi
Teri želeo da ima saučesnika koji izgleda kao on, oblači se kao on ili i
jedno i drugo? Odgovor je: ne bi želeo da ga ima.
„Jesu li kolege profesori engleskog bile sa vama sve vreme dok ste
stajali u redu?”, pitao je Samjuels.
„Jesu.”
„I potpisivanje je obavljeno u velikoj dvorani?”
„Da, mislim da su je zvali balskom salom.”
„Šta ste uradili kad ste dobili autograme?”
„Otišli smo na večeru s nekim profesorima engleskog iz Brouken
Eroua, s kojima smo se upoznali dok smo čekali u redu.”
„Gđe ste otišli na večeru?” pitao je Ralf.
„U Ognjište. To je roštiljarnica tri ćoška od hotela. Stigli smo oko
šest, popili nekoliko pića pre jela i naručili desert. Lepo smo se
proveli.” Izgovorio je to gotovo čežnjivim tonom. „Mislim da nas je bilo
devetoro. Zajedno smo se vratili u hotel i otišli na večernji panel,
posvećen hvatanju ukoštac s izazovima upućenim knjigama kao što su
Ubiti pticu rugalicu i Klanica pet. Ev i Debi otišli su pre kraja, ali smo
Bili i ja ostali.”
„Do koliko sati ste ostali?” pitao je Ralf.
„Do pola deset.”
„A zatim?”
„Bili ja popili smo pivo u baru, otišli u sobu i legli.”
Slušao je govor čuvenog pisca kriminalističkih romana kad je mali
Paterson otet, pomislio je Ralf. Bio je na večeri s osmoro ljudi kad je
mah Paterson ubijen. Prisustvovao je panel-diskusiji o zabranjenim
knjigama kad ga je Vrba Kišnica vozila u svom taksiju od Džentlmena,
do železničke stanice u Dubrouu. Sigurno je znao da ćemo kontaktirati
s njegovim kolegama, da ćemo pronaći profesore iz Brouken Eroua i da
ćemo porazgovarati s barmenom u predvorju Šeratona. Sigurno je
znao da ćemo proveriti snimke hotelskih nadzornih kamera i
autogram na njegovom primerku, poslednje i izuzetno uspešne knjige
Harlana Kobena. Morao je znati sve te stvari. Nije glup.
Zaključak - da će se njegova priča posle provere pokazati tačnom -
bio je jednako neizbežan i neverovatan.
Samjuels se nagnuo napred preko stola, sa isturenom vilicom.
„Očekujete li da poverujemo da ste u utorak između tri po podne i
osam uveče sve vreme bili s drugim ljudima? Sve vreme?”
Teri ga je odmerio pogledom iskusnog srednjoškolskog učitelja:
Oboje znamo da ste idiot, ali ne želim da to kažem da vas ne bih obrukao
pred odeljenjem. „Naravno da nisam. Bio sam u klonji pre početka
Kobenovog govora. I još jednom u restoranu. Možda možete da ubedite
porotu da sam se vratio u Flint, ubio sirotog Frenkija Patersona i da
sam se vratio u Kep Siti za minut i po, koliko mi je bilo potrebno da
ispraznim bešiku. Mislite li da će iko kupiti tu priču?”
Samjuels je pogledao Ralfa i slegnuo ramenima.
„Mislim da zasad nemamo više pitanja”, reče Samjuels. „Gospodin
Mejtland biće sproveden u sudski pritvor, u kom će ostati do izlaska
pred sudiju u ponedeljak.”
Terijeva leđa su se povila.
„Ustrajaćete u svojoj odluci”, reče Gold. „Zaista ćete to učiniti.”
Ralf je očekivao novu eksploziju negodovanja od Samjuelsa, ali ga je
on iznenadio. Zvučao je umorno, kao što je Mejtland izgledao. „Hajde,
hajde, Haui. Znaš da nemam izbora, s obzirom na dokaze i na to da će
igra biti završena kad dobijemo rezultate DNK ispitivanja, koji će se
poklapati.”
Ponovo se nagnuo napred, napadajući Terijev prostor.
„Još imate priliku da izbegnete iglu, Teri. Ponuda nije bogzna kakva,
ali je pred vama. Pozivam vas da je prihvatite. Manite se
nadmudrivanja i priznajte. Učinite to zbog Freda i Arlin Paterson, koji
su izgubili sina na najgori mogući način. Bolje ćete se osećati.”
Teri se nije povukao, kao što je Samjuels možda očekivao. Umesto
loga se nagnuo napred. Okružni tužilac je uzmakao, kao da se boji da je
čovek s druge strane stola zarazan. „Nemam šta da vam priznam,
gospodine. Nisam ubio Frenkija Patersona. Nikad ne bih naudio detetu.
Imate pogrešnog čoveka.”
Samjuels je uzdahnuo i ustao. „U redu. Imali ste priliku. Od sada pa
nadalje... nek vam je bog u pomoći.”

22

OPŠTA BOLNICA FLINT SITI

ODELJENJE PATOLOGIJE I SEROLOGIJE

Za: Detektiva Ralfa Andersona

Poručnika državne policije Junela Sabloa
Okružnog tužioca Vilijama Samjuelsa

Od: doktora E Akermana, šefa patologije Datum: 12. jul

Predmet: Dopuna autopsije / LIČNO I POVERLJIVO

Predstavljam svoje mišljenje, po zahtevu.

Iako bi Frenk Paterson možda preživeo čin sodomije, pomenut
u izveštaju s autopsije (izvedene 11. jula, uz asistenciju doktora
Alvina Barklanda), nema sumnje da je ekssangvinacija (obimni
gubitak krvi) bila neposredni uzrok smrti.
Tragovi zuba pronađeni su na ostacima Patersonovog lica,
grla, ramena, grudi, desne slabine i torza. Povrede, uparene s
fotografijama sa mesta ubistva, ukazuju na sledeći tok događaja.
Paterson je snažno bačen na tle, na leđa i ujeden najmanje šest,
možda i svili dvanaest puta. To je luđačko ponašanje. Zatim je
okrenut i sodomiziran. Paterson je tada gotovo sigurno bio bez
svesti. Počinilac je ejakulirao, tokom sodomije ili odmah, posle nje.
Označio sam ovaj dodatak izveštaja ličnim i poverljivim zbog
izvesnih aspekata slučaja. Mišljenja sam da će neke činjenice, ako
budu objavljene, biti senzacionalistički obrađivane u medijima, ne
samo na lokalnom već i na nacionalnom nivou. Delovi
Patersonovog tela, preciznije desna ušna školjka, desna bradavica
i delovi traheje i ezofagus, nedostaju. Počinilac ih je možda poneo
sa sobom, zajedno s pozamašnim komadom mesa s vrata, kao
 trofeje. To je najpovoljniji scenario. Alternativna hipoteza je da ih
je počinilac pojeo.
Uradićete ono što smatrate uputnim, pošto ste zaduženi za
ovaj slučaj. Najsvesrdnije vam preporučujem da ove činjenice i
moj na osnovu njih izvedeni zaključak ne objavljujete u medijima,
kao ni na suđenju, izuzev ako to ne bude neophodno za
obezbeđenje osuđujuće presude. Reakcija roditelja na iznošenje
takvih podataka je predvidljiva, ali ko bi želeo da do toga dođe?
Izvinjavam se ako sam prešla stroge profesionalne granice, ali
sam to u ovom slučaju smatrala neophodnim. Ja sam doktor,
okružni patolog, ali sam i majka.
Molim vas da uhvatite muškarca koji je oskrnavio i ubio ovo
dete, i to što pre. Gotovo sigurno će ponoviti gnusni zločin, ako to
ne učinite.
Doktor medicine Felisiti Akerman
Opšta bolnica Flint Siti
Šef patologije
Glavni forenzičar Okruga Flint

23

Glavna prostorija policijske stanice Flint Sitija bila je velika, ali su je

četvorica ljudi koja su čekala Terija Mejtlanda naizgled ispunjavala -
dva državna policajca i dva čuvara iz okružnog zatvora, odreda krupni i
plećati ljudi. Teriju je taj prizor bio malčice smešan, iako je još bio
zaprepašćen onim što mu se dogodilo (što mu se još događalo).
Okružni zatvor bio je samo četiri ćoška dalje. Mnogo ljudi je
angažovano da bi ga otpratilo do zgrade udaljene nekoliko stotina
metara.
„Pružite ruke”, reče jedan od čuvara.
Teri ga je poslušao. Gledao je kako mu navlače lisice. Pogledom je
potražio Hauija. Bio je nervozan, kao kad je imao pet godina i kad ga je
majka prvi put dovela u obdanište. Advokat je sedeo na uglu slobodnog
stola i razgovarao telefonom. Prekinuo je razgovor i požurio ka Teriju,
kad je presreo njegov pogled.
„Ne dodirujte zatvorenika, gospodine”, rekao je čuvar koji je Teriju
namakao lisice.
Gold nije obraćao pažnju na njega. Zagrlio je Terija i promrmljao:
„Sve će biti u redu.” Zatim je - na vlastito, koliko i klijentovo
iznenađenje - poljubio Terija u obraz.
Teri je poneo taj poljubac sa sobom, kad su ga četvorica ljudi povela
ka stepenicama na čijem dnu je čekao okružni kombi, iza patrolnih kola
državne policije, s rotacionim svetlima. Poneo je i reči. Njih naročito,
dok su blicevi sevali, televizijski reflektori blistali, a pitanja letela ka
njemu kao meci: Jeste li optuženi, jeste li to učinili, jeste li nevini, jeste li
priznali, šta imate da kažete roditeljima Frenka Patersona?
Sve će biti u redu, rekao mu je Gold. Teri mu je verovao.
Ali, naravno, nije bilo.
 IZVINI

14. jul - 15.jul

Trepćuće svetlo koje je Alek Peli čuvao u središnjoj konzoli džipa

predstavljalo je iskorak u sivu zonu. Možda nije bilo sasvim zakonito
otkad se penzionisao posle službe u državnoj policiji, ali je možda i
bilo, pošto je bio uvaženi rezervista policije Kep Sitija. Bilo kako bilo,
smatrao je neophodnim da ga postavi na upravljačku tablu i uključi.
Pomoću njega je u rekordnom roku prevalio put između Kep i Flint
Sitija. U devet i petnaest pokucao je na vratima kuće broj 17 na Barnum
Kortu. Ovde nije bilo novinara, ali je nešto dalje niz ulicu video
zaslepljujući sjaj televizijskih reflektora ispred doma Mejtlandovih.
Nisu sve muve poletele ka svežem mesu, u obliku Hauijeve na brzinu
sazvane konferencije za štampu. Nije to ni očekivao.
Vrata je otvorio živahni, niski muškarac, kose boje peska. Čelo mu
je bilo namršteno, a usne toliko stisnute da su gotovo iščezle. Spremao
se da započne ididođavola govor. Iza njega je stajala zelenooka plavuša,
deset centimetara viša od supruga i mnogo zgodnija, čak i bez šminke i
nadutih očiju. Nije plakala, ali je neko plakao negde u kući. Neko dete.
Alek je pretpostavio da je Mejtlandovo.
„Gospodin i gospođa Metingli? Ja sam Alek Peli. Je li vas Haui Gold
pozvao?”
„Jeste”, reče žena. „Uđite, gospodine Peli.”
 Alek je zakoračio preko praga. Petnaest centimetara niži domaćin
presekao mu je put. „Možemo li da vidimo neku legitimaciju, molim
vas?”
„Naravno.” Alek je mogao da mu pokaže vozačku dozvolu, ali se
odlučio za legitimaciju rezervnog policajca. Nisu morali da znaju da je
to uglavnom počasna funkcija. Obično je statirao kao čuvar na rok
koncertima, rodeo predstavama, rvačkim nadmetanjima i tri puta
godišnje na smotri Čudovišnih kamiona u Koloseumu. Radio je i u
poslovnoj četvrti Kep Sitija kao kontrolor parkiranja, kad se jedna od
zaposlenih žena razbolela. To je bilo ponižavajuće iskustvo za čoveka
koji je nekad zapovedao odeljenjem od četiri detektiva državne
policije. Nije mu smetalo; dopadalo mu se da bude napolju na suncu.
Dobro je poznavao Bibliju, a u šestom stihu četvrtog poglavlja
Poslanice Jakovljeve stoji: „Gospod suproti se ponositima, a
poniženima daje blagodat.”
„Hvala vam”, reče gospodin Metingli. Stao je u stranu i pružio ruku.
„Tom Metingli.”
Alek se rukovao s njim. Očekivao je snažan stisak Domaćin ga nije
razočarao.
„Obično nisam sumnjičav. Ovo je pristojan tihi kraj, ali sam rekao
Džejmi da moramo biti veoma oprezni dok su Sara i Grejs pod našim
krovom. Mnogo ljudi je ljuto na Trenera T. i, verujte mi, ovo je samo
početak. Biće mnogo gore kad se vest o onom što je učinio proširi.
Drago mi je što ste došli da preuzmete devojčice od nas.”
Džejmi Metingli ga je prekorno odmerila. „Nisu one krive za ono što
je njihov otac učinio - ako je išta učinio.” Aleku je rekla: „Skrhane su,
pogotovo Grejsi. Gledale su kako im oca odvode u lisicama.”
„O gospode, pričekaj dok saznaju zašto je odveden”, reče Metingli.
„A hoće. Deca danas gotovo uvek doznaju. Prokleti internet, prokleti
Fejsbuk, prokleti Tviter.” Odmahnuo je glavom. „Džejmi ima pravo,
nevin je dok se ne dokaže da je kriv, to je američki način, ali kad nekog
uhapse tako javno...” Uzdahnuo je. „Hoćete li nešto da popijete,
gospodine Peli? Džejmi je napravila ledeni čaj pre utakmice.”
„Hvala vam, ali je bolje da što pre odvedem devojčice kući. Majka ih
čeka.” Odvođenje dece bio je najpreči, ali ne i jedini posao ove večeri.
Haui mu je izdiktirao spisak obaveza brzinom mitraljeske paljbe, pre
nego što je zakoračio pred televizijske reflektore. Obaveza broj dva bila
je odlazak u Kep Siti, telefonski razgovori (i pozivanje na usluge) usput.
Radio je ozbiljan posao, stoje bilo dobro - mnogo bolje od obeležavanja
nepropisno parkiranih automobila na Ulici Midland - ali će ovaj deo
biti težak.
Devojčice su bile u sobi koja je, ako je suditi po trofejnim ribama na
zidovima od borovine, bila Tomovo muško utočište. Sunđer Bob je na
velikom ravnom ekranu zbijao šalu s Bikini Dolinom. Ali ton je bio
utišan. Devojčice koje je Alek došao da pokupi bile su šćućurene na
kauču. Još su nosile majice Zlatnih zmajeva, bejzbol kape i crno-zlatnu
boju na licu - verovatno ju je majka nanela nekoliko sati pre nego što se
nekad prijateljski raspoloženi svet nije propeo na zadnje noge i
progrizao rupu u njihovoj porodici - ali je mlađa suzama sprala najveći
deo boje s lica.
Starija devojčica videla je nepoznatog muškarca na vratima i čvršće
zagrlila uplakanu sestricu. Alek nije imao dece, ali ih je voleo.
Instinktivni pokret Sare Mejtland duboko ga je dirnuo - dete je štitilo
dete.
Stao je nasred sobe i pružio ruke prema njima. „Saro? Ja sam
prijatelj Hauija Golda. Poznaješ ga, zar ne?”
„Da. Je li moj otac dobro?” Glas joj je bio jedva nešto jači od šapata i
promukao od plača. Grejs ga nije ni pogledala; zarila je lice u rame
starije sestre.
„Da. Zamolio me je da vas odvedem kući.” To nije bila prava istina,
ali nije bilo vremena za poštovanje finesa.
„Je li on tamo?”
„Nije. Vaša majka jeste.”
„Možemo da pešačimo”, slabašno će Sara. „To nije daleko. Držaču
Grejsi za ruku.”
Grejsina glava pokrenula se napred-nazad, na sestrinom ramenu.
To je bio izraz nemog neslaganja.
„Nećete pešačiti zato što je pao mrak, dušo”, reče Džejmi Metingli.
I ne večeras, pomislio je Alek. Niti sledećih noći ili dana.
„Hajdemo, devojčice”, rekao je Tom s izveštačenom (i prilično
jezivom) veselošću. „Otpratiću vas napolje.”
Džejmi Metingli je na pragu, pod svetiljkom na tremu, izgledala
bleđe nego ikad; za tri kratka sata prešla je put od mlade mame do
bolesnice od raka. „Ovo je grozno”, rekla je. „Kao da je čitav svet
okrenut naopako. Hvala bogu što je naša devojčica u kampu. Danas
smo bili na utakmici samo zato što su Sara i Morin najbolje drugarice.”
Sara Mejtland se rasplakala na pomen najbolje drugarice. I njena
sestra je ponovo briznula u plač. Alek je zahvalio Metinglijevima i
poveo devojčice ka džipu. Koračale su polako, oborene glave. Držale su
se za ruke kao dečica u bajkama.
Očistio je prednje sedište obično zatrpano raznim smećem. Sele su
na njega zajedno. Grejs je ponovo zarila lice u sestrino rame.
Alek nije ni pokušao da prebaci pojas preko njih. Svetlosni krug na
pločniku i travnjaku Mejtlandovih bio je dvestotinak metara daleko.
Ispred kuće je dežurala samo jedna televizijska ekipa, dopisništvo ABC-
ja iz Kep Sitija. Četvoro-petoro ljudi pilo je kafu za poneti, u senci
kombija sa satelitskom antenom. Pokrenuli su se čim su videli kako
džip skreće na prilazni put Mejtlandovih.
Alek je spustio prozor. Obratio im se svojim najboljim
nemrdajteipodigniterukeuvis glasom. „Da nisam video nijednu kameru!
Neću da snimate decu!”
Zaustavio ih je na samo nekoliko sekundi. Govoriti medijskim
lešinarima da ne snimaju isto je što i govoriti komarcima da ne
ujedaju. Alek se sećao drugačijih, davno prohujalih vremena (drevne
epohe u kojoj su džentlmeni još otvarah vrata damama). Jedini novinar
koji je ostao na Barnum Kortu - Hispanoamerikanac, čitač vremenske
prognoze, sklon leptir-mašnama, koji se Aleku činio neodređeno
poznat - već je dograbio mikrofon i proveravao baterije za pojasom.
Ulazna vrata kuće Mejtlandovih su se otvorila. Sara je videla majku i
počela da izlazi iz džipa. „Čekaj malo, Saro”, rekao je Alek. Posegnuo je
iza sebe. Uzeo je dva peškira iz kupatila u prizemlju, pre nego što je
izašao iz kuće. Dodao ih je devojčicama.
„Prebacite ih preko lica, ali ne i preko očiju.” Osmehnuo se. „Kao
banditi u filmovima, jel’ važi?”
Grejs je samo zurila u njega, ali ga je Sara razumela. Obmotala je
peškir oko sestrine glave. Alek ga je prebacio preko Grejsinih usta i
nosa, dok je Sara vezivala svoj. Izašli su i požurili kroz oštru svetlost s
televizijskog vozila. Pridržavale su peškire ispod brade. Nisu ličile na
bandite; već na patuljaste beduine u peščanoj oluji. Ličile su i na
najtužnije, najočajnije klince koje je Alek ikad video.
Marsi Mejtland nije skrivala lice peškirom. Kamerman se
usredsredio na njega.
„Gospođo Mejtland!” Leptir-Mašna je povikao u njenom pravcu.
„Imate li neki komentar na hapšenje vašeg supruga? Jeste li razgovarali
s njim?”
Alek je stao ispred kamere (vešto je pratio njeno kretanje kad je
kamerman pokušao da pronađe bolji ugao). Pokazao je na Leptir-
Mašnu. „Ne staj na travnjak, ermano, ili ćeš postavljati usrana pitanja
Mejtlandu iz susedne ćelije.”
Leptir-Mašna ga je ljutito odmerio. „Zašto me zoveš ermano? Radim
svoj posao.”
„Maltretiraš ucveljenu ženu i dvoje dece”, reče Alek „Sjajan posao,
nema šta.”
Ali njegov posao na ovom mestu bio je okončan. Gospođa Mejtland
je obgrlila kćerke. Uvela ih je u kuću. Bile su na bezbednom - koliko je to
moguće. Imao je osećaj da se dve devojčice dugo neće osećati
bezbedno, ni na kom mestu.
Leptir-Mašna je potrčao pločnikom. Dao je znak kamermanu da ga
sledi, dok je Alek prilazio svojim kolima. „Ko ste vi, gospodine? Kako se
zovete?”
„Baš tako. Pitaj me još jednom, pa ću ti isto reći. Tvoja priča nije
ovde, stoga ostavi ove ljude na miru, jel’ važi? Oni nemaju ništa s ovim.”
Znao je da bi isti uspeh požnjeo i da je govorio ruski. Susedi su već
izašli na travnjake, željni nove epizode drame na Barnum Kortu.
Krenuo je unazad po prilaznom putu i pošao na zapad. Znao je da će
kamerman uslikati njegove registarske tablice. Uskoro će znati ko je i
za koga radi. To neće biti epohalne novosti, ali će biti šlag na torti koju
će servirati gledaocima vesti u jedanaest. Nakratko je pomislio na ono
što se događa u kući Mejtlandovih - na smetenu i užasnutu majku koja
pokušava da uteši dve smetene i užasnute kćerke, sa ostacima
navijačke šminke na licu.
„Je li on to učinio?”, pitao je Hauija kad ga je ovaj pozvao da bi mu
izrecitovao skraćenu verziju događaja. Nije bilo važno, posao je posao,
ali je uvek hteo da zna. „Šta misliš?”
„Ne znam šta da mislim”, odvratio je Haui, „ali znam šta će biti tvoj
sledeći potez, čim odvedeš Saru i Grejs kući.”
Pozvao je Kep Siti Šeraton, čim je video prvi putokaz ka auto-putu.
Tražio je recepcionera, s kojim je često sarađivao.
Dođavola, sarađivao je s većinom recepcionera.

Ralf i Bil Samjuels sedeli su u Ralfovoj kancelariji, opuštenih kravata i

raskopčanih okovratnika. Televizijska svetla ispred stanice pogasila su
se pre deset minuta. Sva četiri dugmeta na službenom telefonu su
treperila. Sendi Makgil odgovarala je na pozive. Tako će biti dok je Geri
Molden ne odmeni u jedanaest. Svi zainteresovani dobijali su isti
jednostavni odgovor: Policija Flint Sitija nema komentar. Istraga je u
toku.
Ralf je u međuvremenu koristio svoj telefon. Vratio ga je u džep
kaputa.
„Jun Sablo i njegova supruga otišli su u posetu tazbini. Rekao mi je
da je dva puta odlagao put i da više nije imao izbora, inače bi nedelju
dana spavao na kauču, što nije nimalo lepo. Vratiće se sutra i
prisustvovati izlasku osumnjičenog pred sudiju.”
„Poslaćemo nekog drugog u Šeraton”, reče Samjuels. „Šteta što je
Džek Hoskins na odmoru.”
„Ne, nije šteta”, reče Ralf. Ova opaska je nasmejala Samjuelsa.
„U redu. Naš Džeki-boj možda nije najgori detektiv u državi, ali
priznajem da je tu negde. Poznaješ sve detektive u Kep Sitiju. Zovi ih,
dok ne pronađeš nekog ko bi mogao da nam pomogne.”
Ralf je odmahnuo glavom. „To je bio posao za Sabloa. Poznaje slučaj
i on je naš čovek za vezu sa državnom policijom. Nije vreme da
rizikujemo da nekog naljutimo, s obzirom na ono što se večeras desilo.
A nismo prošli onako kao što smo očekivali.”
To je bio eufemizam godine, ako ne i veka. Terijevo zaprepašćenje i
odsustvo osećanja krivice uzdrmali su Ralfa više od nemogućeg alibija.
Je li moguće da je čudovište u njemu ubilo tog dečaka i izbrisalo svako
sećanje na ono što je učinilo? A zatim... šta? Popunilo prazninu lažnom
pričom o profesorskoj konvenciji u Kep Sitiju?
„Ako ne pošalješ nekog što pre možeš, taj tip kog Gold plaća...”
„Alek Peli.”
„Da, on. Preteći će nas u pregledanju snimaka hotelskih kamera.
Ako ih još imaju, naravno.”
„Imaju ih. Čuvaju sve materijale trideset dana.”
„Siguran si u to?”
„Jesam. Ali Peli nema nalog.”
„Zaista. Misliš li da mu je neophodan?”
Ralf nije mislio da mu je neophodan. Alek Peli je više od dvadeset
godina bio detektiv državne policije. Za to vreme je stekao brojna
poznanstva. Rad za uspešnog advokata poput Hauarda Golda
omogućio mu je da ih sačuva.
 „Tvoja ideja o hapšenju na javnom mestu ne izgleda najbolje iz ove
perspektive”, reče Samjuels.
Ralf ga je oštro odmerio. „Složio si se s njom.”
„S nevelikim entuzijazmom”, reče tužilac. „Predlažem da govorimo
istinu, pošto su svi otišli kući, a ostali smo samo mi pilići. Shvatio si to
lično.”
„To je prokleto tačno”, reče Ralf. „I još je tako. I pošto smo ovde
samo mi pilići, dopusti mi da te podsetim da se nisi samo složio. Izbori
za mesti) okružnog tužioca biće ujesen. Procenio si da tako dramatično
i značajno hapšenje neće naškoditi tvojim izgledima za reizbor.”
„Ni na trenutak nisam pomislio na to”, reče Samjuels.
„Dobro. Ni na trenutak nisi pomislio na to, samo si se prepustio
matici. Moraćeš da još jednom pogledaš fotografije sa mesta zločina i
da pomisliš na dopunu autopsije koju je izvršila Felisiti Akerman, ako
misliš da je odluka da ga uhapsim na stadionu imala veze isključivo s
mojim sinom. Takvi tipovi nikad se ne zaustavljaju najednom ubistvu.”
Crvenilo je osvajalo Samjuelsove obraze. „Misliš li da nisam to imao
na umu? Bože, Ralfe, ja sam ga nazvao jebenim ljudožderom pred
kamerama. I ta izjava je ušla u zapisnika
Ralf je kliznuo dlanom uz obraz. Strugao je po čekinjama. „Rasprava
o onom što smo rekli ili učinili bila bi besmislena. Nije bitno ko će prvi
doći do snimaka nadzornih kamera. Peli neće moći da ih ćušne u džep i
odnese, zar ne? Niti ih može izbrisati.”
„To je istina”, reče Samjuels. „Ionako je malo verovatno da će biti
presudni. Na nekim snimcima mogli bismo da vidimo čoveka koji liči
na Mejtlanda...”
„Tako je. Ali dokazati da je to on, na osnovu nekoliko kratkotrajnih
nejasnih snimaka biće sasvim druga stvar. Pogotovo kad se to
predstavi nasuprot našim očevicima i otiscima prstiju.” Ralf je ustao i
otvorio vrata. „Možda snimci nisu najvažniji. Moram da telefoniram.
Ozbiljno kasnim s tim pozivom.”
Samjuels je krenuo za njim u predvorje. Sendi Makgil dežurala je
pored telefona. Ralf joj je prišao i prešao dlanom preko grla. Prekinula
je vezu. Znatiželjno ga je odmerila.
„Everet Raundhil”, rekao je. „Šef srednjoškolske katedre za engleski.
Pronađite ga i pozovite.”
„Lako ću ga pronaći, pošto već imam njegov broj”, reče Sendi. „Zvao
je dva puta i tražio da razgovara s glavnim istražiteljem. Rekla sam mu
da stane u red.” Podigla je papir s natpisom DOK SI BIO ODSUTAN i
mahnula njime. „Mislila sam da ga ostavim na vašem stolu za sutra.
Znam da je sutra nedelja, ali svima govorim kako sam prilično sigurna
da ćete biti na poslu.”
Bili Samjuels je progovorio, veoma tiho i gledajući u pod umesto na
čoveka pored sebe: „Raundhil je zvao. Dva puta. To mi se ne dopada. To
mi se nimalo ne dopada.”

Ralf je stigao kući u subotu uveče, u petnaest do jedanaest. Udario je po

dugmetu za otvaranje garaže, uvezao automobil u nju i ponovo udario
po istom dugmetu. Vrata su se poslušno i bučno spustila. Makar jedna
stvar na svetu ostala je razumna i normalna. Pritisni dugme A, pa će se
garažna vrata C otvoriti i zatvoriti, pod uslovom da su baterije B na
svom mestu i relativno sveže.
Isključio je motor i odlučio da neko vreme sedi u mraku. Kuckao je
burmom po volanu. Sećao se stiha iz raspusnih tinejdžerskih dana:
Brijanje i šišanje... do jaja! Ovo je pesma kvarteta iz... kupleraja!
Vrata su se otvorila. Pojavila se Dženet, u kućnoj haljini. U svetlosti
iz kuhinje video je da nosi papuče u obliku zeca, lažni poklon za prošli
rođendan. Pravi poklon bio je putovanje na Ki Vest, za dvoje. Divno su
se proveli. To putovanje sad je bilo samo bleda uspomena, kao što biva
sa svim odmorima. Nema veću težinu od odjeka ukusa šećerne vune.
Smešne papuče su pretrajale, ružičaste papuče iz radnje sve za sto, sa
smešnim očicama i obešenim ušima. Oči su ga zapeckale, kad je video
u njima. Osećao se dvadeset godina stariji otkad je stupio na čistinu
Parka Figis i ugledao okrvavljene ostatke dečačića, koji je verovatno
obožavao Betmena i Supermena.
Izašao je iz automobila i snažno zagrlio suprugu. Prislonio je svoj
čekinjavi na njen glatki obraz. Potiskivao je suze.
„Dušo”, rekla je. „Uhvatio si ga, dušo. Uhvatio si ga. Pa, šta ne valja?”
„Možda ništa”, rekao je. „A možda sve. Trebalo je da ga privedem na
ispitivanje. Ali, bože, bio sam toliko siguran!”
„Uđi”, rekla je. „Skuvaću čaj, pa ćeš mi sve ispričati.”
„Neću moći da zaspim posle čaja.”
Povukla se. Pogledala ga je tamnim očima. I u pedesetoj su bile
divne, kao u dvadeset petoj. „Hoćeš li spavati bez njega?” Dodala je, kad
nije odgovorio: „Toliko o tome.”
Derek je bio u kampu u Mičiganu. Kuća je pripadala samo njima.
Pitala ga je da li želi da gleda vesti u jedanaest na kuhinjskom
televizoru. Odmahnuo je glavom. Desetominutni prilog o hvatanju
Čudovišta iz Flint Sitija bio je poslednje što bi želeo da vidi. Džini je
poslužila tost sa svim grožđem s čajem. Seo je za kuhinjski sto, spustio
pogled na šake i sve ispričao. Sačuvao je Evereta Raundhila za kraj.
„Bio je besan na sve nas”, rekao je. „Ja sam primio svu vatru
njegovog nezadovoljstva, pošto sam mu uzvratio poziv.”
„Hoćeš li da kažeš da je potvrdio Terijevu priču?”
„Do poslednje reči. Raundhil je povezao Terija i ostale profesore -
Kvejda i Granta - iz srednje škole. To se desilo u utorak u deset ujutru.
St igli su u Šeraton u Kep Sitiju oko 11.45, na vreme da uzmu
konvencijske bedževe i da se pogoste svečanim ručkom. Raundhil kaže
da je izgubio Terija iz vida na jedan sat, posle ručka, ali misli da je
Kvejd bio s njim. U svakom slučaju svi su bili zajedno oko tri, kad je
gospođa Stanhoup videla kako ukrcava bicikl Frenka Patersona - i
samog Frenka - u prljavi beli kombi, sto deset kilometara južnije.”
„Jesi li razgovarao s Kvejdom?”
„Jesam. Na povratku kući. Nije bio ljut - Raundhil je bio toliko
naoštren da je pretio kako će pokrenuti temeljnu istragu tužilaštva - ali
nije mogao da veruje. Bio je zabezeknut. Rekao je da je posle svečanog i
lička otišao u prodavnicu starih knjiga Drugo izdanje, s Terijem. I da su
se posle toga vratili u hotel da bi slušali Kobena.”
„A Grant? Šta je bilo s njim?”
„On je ona - Debi Grant. Još je nisam dobio. Njen suprug kaže da je
izašla s prijateljicama i da u takvim prilikama uvek isključuje telefon.
Pozvaću je sutra ujutru. Ne sumnjam da će potvrditi ono što su mi
Raundhil i Kvejd rekli.” Gricnuo je tost, pa ga je spustio na tanjir. „Ja
sam kriv. Da sam priveo Terija na ispitivanje u utorak uveče, nakon što
su ga Stanhoupova i devojčica Moris iđentifikovale, znao bih da imamo
problem i ovo sad ne bi bilo na televiziji i internetu.”
„Ali tada ste već znali da otisci prstiju pripadaju Teriju Mejtlandu,
zar ne?”
„Tako je.”
„Govorim o otiscima prstiju u kombiju, na ključevima kombija, u
napuštenom automobilu pored reke i na grani kojom je...”
„Da.”
 „Pojavili su se i novi očevici. Čovek iza Šortijevog paba i njegov
drug. Kao i žena vozač taksija. I izbacivač u striptiz klubu. Svi su ga
poznavali.”
„Hm-hmm. Ne sumnjam da ćemo posle hapšenja pronaći još
nekoliko očevidaca iz Džentlmena. Većina će biti neženje, koje neće
morati da suprugama objašnjavaju šta su tamo radili. Ipak je trebalo da
pričekam ili da pozovem srednju školu da bih proverio njegovo
kretanje na dan ubistva, samo što to nije imalo smisla, zbog letnjeg
raspusta. Šta bi mogli da mi kažu, izuzev ’Nije ovde’?”
„I strahovao si da će saznati da se raspituješ.”
To je u tom trenutku bilo očigledno, ali je sad izgledalo glupo. Još
gore, izgledalo je kao propust. „Napravio sam neke greške u karijeri, ali
nijedna ne može da se poredi s ovom. Postupio sam kao slepac.”
Oštro je odmahnula glavom. „Sećaš li se šta sam ti rekla kad si mi
saopštio kako planiraš da ga uhapsiš?”
„Da.”
Samo napred. Udalji ga od tih dečaka što pre možeš.
To mu je rekla.
Sedeli su i posmatrali jedno drugo preko stola.
„Ovo je nemoguće”, konačno će Džini.
Pokazao je prstom na nju. „Mislim da si se upravo dotakla suštine.”
Zamišljeno je pijuckala čaj dok ga je posmatrala preko ivice šolje.
„Stara poslovica kaže da svako ima dvojnika. Mislim da je Edgar Alan
Po čak napisao priču o tome. Zove se Vilijam Vilson.”
„Po je napisao priču pre otisaka prstiju i DNK. Još nemamo
rezultate ispitivanja DNK - čekamo ih - ali, ako se pokaže da je njegova,
to je on, pa će verovatno sve biti u redu. Ako se pokaže da je nečija
druga, zatvoriće me u ludaru. Nakon isterivanja s posla i suđenja zbog
neopravdanog hapšenja, naravno.”
Podigla je i spustila tost. „Imate njegove otiske prstiju odavde. I
imaćete njegovu DNK odavde. Ali - Ralfe... nemate otiske prstiju ili DNK
odande, od posetioca konvencije u Kep Sitiju. Šta ako je Teri Mejtland
ubio dečaka, dok je njegov dvojnik bio na konvenciji?”
„Ako tvrdiš da Teri Mejtland ima izgubljenog identičnog blizanca sa
istim otiscima prstiju i DNK, to nije moguće.”
„Ne tvrdim to. Kažem da nemaš nikakve forenzičke dokaze da je
Teri bio u Kep Sitiju. Ako je Teri bio ovde, a forenzički dokazi kažu da
jeste, dvojnik je morao biti tamo. Samo to ima smisla.”
Razumeo je njenu logiku. I u detektivskim romanima koje ona voli
da čita - Agate Kristi, Reksa Stauta, Harlana Kobena - ona bi bila težište
poslednjeg poglavlja, u kom bi gospođica Marpl, Nero Vulf ili Majron
Holitar sve otkrili. Postojala je jedna kao kamen čvrsta činjenica,
neporeciva kao gravitacija. Čovek ne može istovremeno biti na dva
mesta.
Ali, ako je Ralf imao poverenja u očevice ovde, morao je imati
jednako poverenje u očevice koji su rekli da su bili u Kep Sitiju s
Mejtlandom. Kako bi mogao da sumnja u njih? Raundhil, Kvejd i
Grantova predavali su na istoj katedri. Svakodnevno su viđali
Mejtlanda. Da li bi on, Ralf, trebalo da veruje da je troje srednjoškolskih
profesora učestvovalo u silovanju i ubistvu deteta? Ili da su proveli dva
dana s tako savršenim dvojnikom da nijednom ne posumnjaju u njega?
Možda bi i mogao da poveruje u tako nešto, ali da li će Bil Samjuels
ubediti porotu, pogotovu što će Teri imati namazanog i veštog
advokata odbrane poput Hauija Golda pored sebe?
„Hajdemo u krevet”, reče Dženet. „Daću ti jedan ambijen i istrljaću ti
leđa. Ujutru će sve biti bolje.”
„Sigurna si?”, pitao je.

Dok je Dženet Anderson trljala muževljeva leđa, Fred Paterson i njegov

stariji sin (i jedini otkad je Frenki otišao) kupili su sudove i spremali
dnevnu sobu. Ostataka hrane bilo je u izobilju kao posle svake velike i
dugotrajne kućne zabave, iako je kuća bila puna ožalošćenih.
Oli je iznenadio Freda. Dečak je bio tipični tinejdžer opsednut
samim sobom. Ne bi podigao čarape ispod stočića za kafu bez dve ili tri
usmene opomene. Večeras je, nakon što je Arlin oko deset ispratila
poslednjeg iz naizgled nepresušne struje gostiju, bio delotvorni i
raspoloženi pomagač. Prijatelji i komšije počeli su da odlaze oko
sedam. Fred se ponadao da će sve biti gotovo do osam - bože, bio je
tako umoran od klimanja glavom kad bi mu rekli da je Frenki sad u raju
- ali je tad javljeno da je Terens Mejtland uhapšen zbog Frenkijevog
ubistva. To je ulilo novu energiju okupljenima. Drugi ciklus je opasno
zaličio na zabavu, iako sumornu. Fred je iznova slušao: a) kako je to
neverovatno; b) kako je Trener T. uvek izgledao tako normalan; i c)
kako je igla u Makalisteru predobra za njega.
Oli je špartao između dnevne sobe i kuhinje. Nosio je čaše i gomile
sudova. Punio je mašinu za sudove iznenađujuće spretno. Uključio ju je
kad se napunila i počeo da ispira sudove. Slagao ih je u sudoperi, za
sledeću turu. Fred je doneo još sudova. Pronašao ih je i na stolu za
piknik u zadnjem dvorištu, u kom su neki posetioci pušili. Pedeset ili
šezdeset ljudi je tog dana prošlo kroz njihovu kuću. Bili su svi susedi i
dobronamerni ljudi iz drugih delova grada, da i ne pominjem oca
Brikstona i njegovu svitu (njegove navijačice, pomislio je Fred) iz Sent
Antonija. Struja ožalošćenih i znatiželjnika dugo je protkala kroz kuću.
Fred i Oli ćutke su čistili, zaneti vlastitim mislima i vlastitim bolom.
Satima su primali izraze saučešća - i pošteno je reći da su čak i oni od
potpunih neznanaca bili iskreni - ali nisu mogli da teše jedan drugog.
Možda je to bilo neobično. Možda je bilo tužno. Možda je to bilo ono što
knjiški ljudi zovu ironijom. Fred je bio previše umoran i tužan da bi
razmišljao o tome.
Majka mrtvog dečaka sedela je na kauču u najboljoj svilenoj haljini,
skupljenih kolena i šaka položenih na zdepaste podlaktice, kao da joj je
hladno. Nije prozborila ni reč otkad poslednji večernji gost - stara
gospođa Gibson iz susedne kuće, koja je predvidljivo opstajala do
gorkog kraja - nije odlučio da ode.
Sad može da ode, sve je upila i sačuvala, rekla je Arlin Paterson
suprugu, kad je zaključala ulazna vrata i kad se naslonila krupnim
telom na njih.
Arlin Keli je bila vitka vizija u beloj čipki kad ih je prethodnik oca
Brikstona venčao. Bila je vitka i lepa nakon što je rodila Olija, ali je
odonda prošlo sedamnaest godina. Počela je da se goji nakon što je
rodila Frenka.
Bila je na ivici gojaznosti... iako je Fredu još bila lepa. Nije imao srca
da prihvati savet doktora Konolija na poslednjem zdravstvenom
pregledu: Izguraćeš još pedeset godina, Frede, ako ne padneš sa zgrade ili
ne staneš pred kamion, ali tvoja žena ima dijabetes. Mora da izgubi
dvadeset pet kila ako želi da ostane zdrava. Moraš da joj pomogneš.
Naposletku, imate mnogo razloga za život.
Samo što je Frenki sad bio ne samo mrtav već ubijen. Većina stvari
za koje su živeli sad je izgledala glupo i beznačajno. Samo je Oli sačuvao
nekadašnju važnost. Čak i u žalosti znao je da Arlin i on moraju da budu
pažljivi prema njemu u narednim nedeljama i mesecima. I Oli je bio u
žalosti. Nosio je svoj teret (i više od toga, zaista) u uklanjanju ostataka
posle bdenja u čast Frenklina Viktora Patersona, ali koliko sutra
moraju mu dozvoliti da se vrati mladosti. Uspeće, samo će mu za to biti
potrebno vreme.
Radovaću se kad sledeći put vidim Olijeve čarape ispod stočića za
kafu, obećao je Fred samom sebi. I prekinuću ovu užasnu, neprirodnu
tišinu čim smislim ono što ću reći.
Ali nije mogao ništa da smisli. Pomislio je da stvari makar ne mogu
biti gore, dok je Oli korakom mesečara prolazio pored njega ka sobici,
vukući usisivač. Nije znao koliko greši.
Prišao je vratima sobice. Gledao je kako Oli počinje da usisava sivu
gomilu, istom jezivom, iznenađujućom delotvornošću. Izvodio je duge,
ujednačene pokrete, na jednu, pa na drugu stranu. Mrvice keksa su
nestajale, kao da nikad nisu bile tu. Fred je konačno smislio šta će reći.
„Srediću dnevnu sobu.”
„Nije mi teško”, reče Oli. Oči su mu bile crvene i nadute. Braća su
bila čudesno bliska, s obzirom na razliku u godinama - punih sedam
godina. Možda to i nije bilo tako čudesno, možda je upravo ta razlika u
godinama svela rivalstvo među braćom na minimum. Frenk je zbog nje
doživljavao Olija kao drugog oca.
„Znam”, reče Fred, „ali podelimo posao na ravne časti.”
„U redu. Samo nemoj da kažeš ’Frenki bi tako hteo’. Morao bih da te
udavim crevom usisivača.”
Fred se osmehnuo. To verovatno nije bio njegov prvi osmeh otkad
je policajac prošlog utorka zakucao na njihova vrata, ali je verovatno
bio pi vi iskreni. „Dogovorili smo se.”
Oli je završio s tepihom i predao usisivač ocu. Arlin je ustala, kad je
Fred odvukao usisivač u dnevnu sobu i počeo da usisava tepih.
Nesigurnim korakom krenula je ka kuhinji. Fred i Oli izmenjali su
poglede. Momčič je slegnuo ramenima. Fred mu je uzvratio istom
merom i nastavio da usisava. Ljudi su poželeli da im se nađu u žalosti.
Fred je pretpostavljao da je to lepo, ali, sunce mu poljubim, kakav nered
su ostavili za sobom. Utešio se mišlju kako bi sve bilo mnogo gore da je
ovo bilo irsko bdenje. Ostavio je piće posle Olijevog rođenja. U domu
Patersonovih od tada nije bilo alkohola.
Iz kuhinje je dopro najneočekivaniji zvuk; smeh.
Fred i Oli ponovo su izmenjali poglede. Oli je požurio u kuhinju, u
kojoj je majčin smeh, spočetka prirodan i opušten, počeo da se diže ka
histeričnim visinama. Fred je stao na dugme usisivača. Isključio ga je i
krenuo za sinom.
 Arlin Paterson stajala je leđima okrenuta sudoperi. Držala se za
pozamašni stomak i gotovo vrištala od smeha. Lice joj je poprimilo
jarkocrvenu boju, kao da ima visoku temperaturu. Suze su joj tekle niz
obraze.
„Mamice?”, pitao je Oli. „Šta se kog đavola dešava s tobom?”
Sudovi su bili odneti iz dnevne sobe i sobice, ali je u kuhinji ostalo
mnogo posla. Dve radne površine opkoljavale su sudoperu. U
kuhinjskoj niši bio je sto na kom su Patersonovi najčešće obedovali.
Ništa od pomenutog nije se videlo od delimično pojedenih tepsija,
staklenih činija i ostataka hrane u aluminijumskoj foliji. Na šporetu je
bio leš delimično pojedenog pileta i činija za moču, puna zgrušanog
smeđeg taloga.
„Imamo dovoljno ostataka za sledećih mesec dana!” prozborila je
Arlin. Presamitila se, urlajući od smeha. Naglo se uspravila. Obrazi su
joj poprimili ljubičastu boju. Crvena kosa, koju je nasledio sin zagledan
u nju, i onaj koji je sad bio pod zemljom, oslobodila se šnala kojima ju je
privremeno zauzdala. Padala je u talasastoj koroni oko gojaznog lica.
„Loša vest, Frenki je mrtav! Dobra vest, neću morati da idem u
kupovinu dugo... dugo... vremena!”
Zaurlala je. Taj zvuk je pripadao ludnici, a ne njihovoj kuhinji. Fred
je naredio svojim nogama da se pomere, da joj priđu da bi je zagrlio, ali
nisu htele da ga poslušaju. Oli se pokrenuo. Arlin je podigla pile, pre
nego što je stigao do nje. Bacila ga je. Oli se sagnuo. Preletelo je preko
njega sejući punjenje i udarilo o zid sa zlokobnim krc-sploć. Ostavilo je
kružni, masni trag na tapetama ispod sata.
„Mama, prestani. Prestani.”
Oli je pokušao da je uhvati za ramena i da je zagrli. Ali je Arlin
kliznula ispod njegovih ruku i jurnula ka radnoj površini. Smejala se i
urlala. Zgrabila je poslužavnik s lazanjama obema rukama - donela ga je
jedna od navijačica oca Brikstona. Prosula ga je po glavi. Hladna pasta
pala joj je po kosi i ramenima. Zavitlala je poslužavnik u dnevnu sobu.
„Frenki je mrtav, a mi imamo jebenu italijansku klopu!”
Fred se pokrenuo, ali je Arlin uzmakla od njega. Smejala se kao
preterano uzbuđena devojčica koja igra šugice. Zgrabila je staklenu
činiju punu kolača. Podigla ju je i ispustila između nogu. Smeh je
utihnuo. Jednom rukom stiskala je krupnu levu dojku. Druga je mlitavo
počivala na grudima, iznad nje. Pogledala je supruga raširenim,
uplakanim očima.
Te oči, pomislio je Fred. U njih sam se zaljubio.
 „Mama? Mama, šta nije u redu?”
„Ništa”, rekla je, a zatim: „Mislim da je srce.” Sagnula se da pogleda
pile i kolače. Pasta joj je padala s kose. „Vidi šta sam uradila.”
Uzdahnula je dugo, otegnuto, treperavo. Fred ju je uhvatio, ali je bila
preteška. Kliznula mu je kroz ruke. Fred je video da joj boja nestaje s
obraza, pre nego što je pala na stranu.
Oli je vrisnuo i pao na kolena kraj nje. „Mama! Mama! Mama!”
Podigao je pogled na oca. „Mislim da ne diše!”
Fred je gurnuo sina u stranu. „Zovi 911.”
Fred nije gledao da li ga je Oli poslušao. Gurnuo je ruku oko ženinog
vrata, da bi osetio puls. Napipao ga je, ali je bio neujednačen, haotičan.
Opkoračio ju je, obuhvatio joj levi zglob desnicom i počeo da joj
pritiska grudi ujednačenim ritmom. Postupa li ispravno? Je li to
procedura oživljavanja? Nije znao. Srce mu je poskočilo u grudima kad
je otvorila oči. Tu je, vratila se.
Nije to bio srčani udar. Previše se umorila, to je sve. Onesvestila se,
mislim da to zovu sinkopa. Počećeš dijetu, draga moja, za rođendan ćeš
dobiti onu narukvicu za merenje...
„Napravila sam rusvaj”, prošaptala je. „Izvini.”
„Ne pokušavaj da govoriš.”
Oli je stajao pored telefona na kuhinjskom zidu. Govorio je brzo i
glasno, gotovo je vikao. Diktirao je adresu. Govorio im je da požure.
„Moraćeš ponovo da očistiš dnevnu sobu”, rekla je. „Žao mi je,
Frede, tako mi je žao.”
Još jednom je otegnuto, treperavo uzdahnula, pre nego što je Fred
stigao da joj ponovo kaže da ne govori, da miruje dok joj ne bude bolje.
Ispustila je vazduh i zakolutala očima. Zakrvavljene beonjače su se
izbečile, preobrazivši je u posmrtnu masku iz horor filma, koju če Fred
neuspešno pokušavati da izbriše iz svog uma.
„Tata? Dolaze. Je li dobro?”
Fred nije odgovorio. Bio je previše zauzet malodušnom
procedurom oživljavanja. Žalio je što nije bio na kursu - zašto nikad
nije imao vremena za to? Žalio je zbog mnogo čega. Trampio bi
besmrtnu dušu kad bi mogao da se vrati jednu vašljivu nedelju unazad.
Pritisni i pusti. Pritisni i pusti.
Biće ti dobro, govorio joj je. Moraće da ti bude dobro. Žao mi je ne
mogu da budu tvoje poslednje reci na kugli zemaljskoj. Neću to dopustiti.
Pritisni i pusti. Pritisni i pusti.
 5

Marsi Mejtland rado je primila Grejs u svoju postelju kad ju je zamolila

da spava s njom. Starija čerka samo je odmahnula glavom kad ju je
pitala da li želi da im se pridruži.
„U redu”, reče Marsi, „ali biću ovde ako se predomisliš.”
Prošao je jedan, pa još jedan sat. Najgora subota njenog života
postala je najgora nedelja. Mislila je na Terija, koji bi trebalo da čvrsto
spava pored nje (možda da sneva o predstojećem šampionatu Gradske
lige, otkad su Medvedi gotovi), umesto da čami u zatvorskoj ćeliji. Je li i
on budan? Naravno da jeste.
Znala je da im predstoje teški dani, ali će Haui srediti stvar. Teri joj
je jednom rekao da je njegov stari trener saradnik u Pop Vorneru
najbolji advokat odbrane na jugozapadu i da će jednog dana možda
sedeti u Vrhovnom sudu države. Haui nije mogao da omane, s obzirom
na Terijev neoboriv alibi. Kad god bi se utešila ovom mišlju i
zadremala, pomislila bi na Ralfa Andersona, Judu, kučkinog sina kog je
smatrala prijateljem.
Ponovo bi se razbudila. Tužiće policiju Flint Sitija čim ovo bude
gotovo. Tužiće ih zbog neosnovanog hapšenja, narušavanja ugleda,
svega što Haui Gold bude mogao da smisli. I postaraće se da se Ralf
Anderson nađe u epicentru borbenih dejstava, kad Haui počne da ih
bombarduje pametnim bombama. Mogu li da povedu parnicu protiv
njega lično? Mogu li da ga ostave bez igde ičega? Nadala se da je tako.
Nadala se da će moći da istera njega, njegovu suprugu i sina, oko kog se
Teri toliko trudio, na ulicu, bosonoge i u ritama, i s činijama za prošnju
u rukama. Pretpostavljala je da to nije moguće u ovo napredno i
navodno prosvećeno doba, ali je mogla da ih jasno vidi - kao prosjake
na ulicama Flint Sitija. Ta vizija probudila bi je svaki put. Treptala bi,
trepereći od gneva i zadovoljstva.
Na satu na noćnom stočiću bilo je dva i petnaest kad se starija
kćerka pojavila na vratima. Samo su njene noge bile jasno vidljive
ispod prevelike majice Oki Siti Tandera, koje je nosila kao pidžamu.
„Mama? Jesi li budna?”
„Jesam.”
„Mogu li da legnem s tobom i Grejsi?”
Marsi je podigla čaršav. Pomerila se u stranu. Sara je legla pored
nje. Rasplakala se kad ju je majka zagrlila i poljubila u vrat.
„Pssst, probudićeš sestru.”
„Ne mogu da prestanem. Stalno mislim na lisice. Žao mi je.”
„Tiho, onda. Tiho, dušice.”
Marsi ju je grlila dok se nije sita isplakala. Pomislila je da je zaspala
kad pet minuta nije ispustila ni glasa. Ponadala se da će i ona zaspati,
uokvirena devojčicama. Sara se baš tada okrenula i pogledala u nju.
Vlažne oči blistale su joj u tami.
„Neće otići u zatvor, je li tako, mama?”
„Neće”, rekla je. „Ništa nije učinio.”
„Ali nevini ljudi završavaju u zatvoru. Ponekad robijaju godinama,
dok neko ne dokaže da su nevini. Zatim izađu, ali su stari.”
„Takva sudbina neće zadesiti tvog oca. Bio je u Kep Sitiju kad su se
desile stvari zbog kojih je uhapšen...”
„Znam zašto je uhapšen”, reče Sara. Obrisala je oči. „Nisam glupa.”
„Znam da nisi, dušo.”
Sara se nervozno promeškoljila. „Sigurno su imali razlog za
hapšenje.”
„Verovatno tako misle, ali su ti razlozi pogrešni. Gospodin Gold će
im objasniti gde je bio, pa će morati da ga puste.”
„U redu.” Oglasila se posle duge pauze. „Ali ne želim da se vraćam u
kamp dok ovo ne bude gotovo, a mislim da ni Grejsi neće hteti.”
„Nećete morati. U jesen će sve ovo biti samo uspomena.”
„Loša uspomena”, šmrcajući reče Sara.
„Slažem se. Vreme je za spavanje.”
Sara ju je poslušala. Zaspala je, baš kao i Marsi između svojih
devojčica, koje su je grejale. Njeni snovi bili su od loše vrste. Teri je u
njima koračao između dva policajca, pred očima gomile. Bajbir Patel je
plakao, a Gavin Frik zaprepašćeno zurio.

Okružni zatvor zvučao je do ponoći kao zoološki vrt u vreme hranjenja

- pijanci su pevali, pijanci su plakali, pijanci su visili na rešetkama ćelija
i preglasno razgovarali. Čulo se i nešto što je zvučalo kao tuča
pesnicama. Teri nije mogao da shvati kako je to moguće izuzev ako se
dva tipa nisu pesničila kroz rešetke, pošto su sve ćelije bile samice.
Neko na drugom kraju hodnika urlajući je ponavljao prvi redak iz
Jovana 3:16. Ponavljao ga je iz sveg glasa: „Jer Bogu tako omile svet! Jer
Bogu tako omile svet! Jer Bogu tako omile JEBENI ČITAV SVETf Zatvor je
zaudarao je na pišaćku, govna, sredstva za dezinfekciju i na ko zna
kakvu sosom natopljenu pastu posluženu za večeru.
Moj prvi boravak u zatvoru, čudio se Teri. Posle četrdeset godina
života zaglavio sam u ćuzi, bajboku, tamnici, starom kamenom hotelu.
Zamisli samo.
Hteo je da se razgnevi, da raspiri pravednički gnev u sebi.
Pretpostavljao je da će se taj osećaj javiti s dnevnim svetlom, koje će
izoštriti svet. U subotu u tri ujutru pesme i krici sveli su se na hrkanje,
prdeže i sporadično stenjanje. Nije osećao ništa izuzev stida. Kao da je
zaista nešto učinio. Samo što nikad ne bi osetio ništa slično da je
stvarno učinio ono što mu se stavlja na teret. Ne bi osećao ništa izuzev
očaja lukave životinje saterane u zamku, spremne da kaže ili učini bilo
šta da bi se iz nje izvukla, da je bio dovoljno bolestan i zao da počini
tako gnusni čin nad detetom. Ali, da je to bila istina? Kako je znao kako
bi takav čovek razmišljao i šta bi osećao? Sa istim uspehom mogao bi
pokušati da sledi način razmišljanja vanzemaljca.
Nije sumnjao da će ga Haui Gold izbaviti odavde; nije sumnjao u to ,
čak ni sada, u najdubljim predelima noći, dok se njegov um upinjao da
shvati kako mu se čitav život promenio za nekoliko minuta. Ali znao je
da se sva govna neće sprati. Pustiće ga s izvinjenjem. Ako ne sutradan,
a onda kad izađe pred sudiju, ako ne pred sudijom, onda u sledećoj
etapi procesa, verovatno posle saslušanja pred velikom porotom u Kep
Sitiju. Znao je šta će videti u očima đaka kad sledeći put bude stao
ispred odeljenja. I njegova karijera sportskog trenera mlađih kategorija
verovatno je gotova. Razna regulatorna tela pronaći će neki izgovor da
ga se otarase ako ne da ostavku, koja će biti smatrana časnim činom.
Znao je da će t ako biti zato što više nikad neće biti potpuno nevin, ne u
očima suseda na Vest sajdu ili Flint Sitiju. Uvek će biti čovek koji je
uhapšen zbog ubistva Frenka Patersona. Ljudi će večito govoriti: Gde
ima dima, ima i vatre.
Izborio bi se s tim, da je sam. Šta je govorio momcima kad bi
zakukali zbog nepoštenih sudijskih odluka? Progutajte to i vratite se na
teren. Igrajte. Ali neće samo on morati da sve ovo proguta, neće samo
on morati da igra. Marsi će biti žigosana. Na poslu i u bakalnici pratiće
je šapati i pogledi iz prikrajka. Prijateljice će prestati da je zovu. Džejmi
Metingli možda će biti izuzetak, ali je i u to sumnjao.
Tu su i devojčice. Sara i Grejs postaće predmet zlobnog ogovaranja i
bojkota karakterističnog za decu njihovog uzrasta. Pretpostavio je da
će Marsi imati dovoljno razuma da ih drži pored sebe, dok se ovo
klupko ne raspetlja. Tako će ih sačuvati od novinara, koji će ih opsedati.
Ali biće žigosane čak i u jesen, čak i kad njihov otac bude oslobođen
krivice. Vidiš li onu devojčicu? Njen otac je uhapšen zbog ubistva deteta i
guranja štapa u njegovo dupe.
Ležao je u svojoj ćeliji. Zurio je u tamu. Upijao je tamnički vonj.
Razmišljao je. Moraćemo da se preselimo. Možda u Talsu, možda u Kep
Siti, možda dole u Teksas. Neko će me zaposliti, i neće mi dozvoliti da
priđem na kilometar bejzbol, fudbalskim ili košarkaškim timovima u
mlađim kategorijama. Imam dobre preporuke, neće smeti da me odbiju,
zbog tužbe.
Samo što će ih hapšenje - i razlog hapšenja - pratiti kao tamnički
vonj. Pogotovo devojčice. Fejsbuk bi bio dovoljan da ih obeleži i izdvoji.
To su devojčice čiji otac se izvukao posle ubistva.
Morao je da prestane da misli na taj način i da se naspava. I morao
je da prestane da se stidi zato što je neko drugi - Ralf Anderson, da
budem precizniji - načinio strahovitu grešku. Ovakve stvari uvek
izgledaju gore u sitne sate. Strahovi su narastali do veličine balona u
prazničnoj paradi, dok je ležao u ćeliji, u smeđoj zatvoreničkoj odori sa
slovima DOC na leđima. Ujutru će sve biti bolje. Bio je siguran u to.
Da.
Ali stid ga nije napuštao.
Pokrio je oči.

Haui Gold kliznuo je iz kreveta u nedelju ujutru u pola sedam, ne zato

što je u to doba mogao nešto da uradi i ne zato što je to želeo. Prostata
mu je, kao kod većine muškaraca u ranim šezdesetim, rasla naporedo
sa penzionim fondom, a bešika smanjivala u skladu s opadanjem
seksualnih aspiracija. Um mu se prebacio iz režima parkiranja na
vožnju, kad se probudio. Od spavanja nije bilo ništa.
Ostavio je Elejn da sanja lepe snove i otapkao bosonog u kuhinju, da
pristavi kafu i proveri telefon. Utišao ga je i ostavio na radnoj površini
pre odlaska na spavanje. Dobio je tekstualnu poruku od Aleka Pelija, u
1.12 ujutru.
Popio je kafu i pojeo činiju cerealija, kad je Elejn ušla u kuhinju.
Zevajući je vezala kaiš na kućnoj haljini. „Šta ima, slatkišu?”
„Vreme će reći. Hoćeš li kajganu?”
„Ponudio mi je doručak.” Nasula je kafu. „Imam li razloga za sumnju,
pošto nije Dan zaljubljenih, ni moj rođendan?”
„Ubijam vreme. Dobio sam poruku od Aleka, ali ne mogu da ga
zovem pre sedam.”
„Dobre ili loše vesti?”
„Nemam pojma. Pa, hoćeš li jaja?”
„Hoću. Dva. Na oko, a ne kajganu.”
„Znaš da uvek uprskam sa žumancima.”
„Neću te kritikovati, pošto ću samo sedeti i gledati. I tost, molim
te.”
Za divno čudo, uprskao je samo s jednim žumancem. „Svet je
poludeo, ako je Teri Mejtland ubio to dete”, rekla je, kad je spustio
tanjir pred nju.
„Svet je lud”, reče Haui, „ali on to nije učinio. Ima alibi jak kao slovo
S na Supermenovim grudima.”
„Zašto su ga uhapsili?”
„Zato što veruju da imaju dokaze jake kao slovo S na
Supermenovim grudima.”
Razmišljala je. „Nezaustavljiva sila sreće se s nepomičnim
predmetom?”
„Tako nešto ne postoji, draga moja.”
Pogledao je na sat. Pet do sedam. Nije mogao da čeka. Pozvao je
Aleka.
Njegov istražitelj odazvao se posle trećeg zvona. „Poranio si. Brijem
se. Možeš li da me pozoveš za pet minuta? Drugim rečima u sedam, kao
što sam ti predložio?”
„Ne mogu”, reče Haui, „ali sačekaću dok obrišeš penu za brijanje s
telefonske strane lica. Šta kažeš na to?”
„Strog si šef”, reče Alek. Zvučao je raspoloženo, mada je bilo rano i
mada je bio prekinut u poslu u kom većina muškaraca ne voli da bude
prekidana. Haui se ponadao. Čekalo ga je mnogo posla, ali od viška ne
boli glava.
„Dobre ili loše vesti?”
 „Daj mi sekundu, molim te. Ovo sranje je na čitavom telefonu.”
Prošlo je najmanje pet sekundi dok se Alek nije javio. „Vesti su
dobre, šefe. Dobre su za nas, a loše za okružnog tužioca. Veoma loše.”
„Pogledao si snimke nadzornih kamera? Šta je snimljeno i s koliko
kamera?”
„Pogledao sam snimke. Ima mnogo materijala.” Alek se ućutao.
Haui je znao da se osmehuje kad je ponovo progovorio. Čuo je to u
njegovom glasu. „Ali imamo nešto bolje. Mnogo bolje.”

Dženet Anderson probudila se u sedam i petnaest i videla da je

muževljeva strana kreveta prazna. Kuhinja je mirisala na svežu kafu, ali
Ralf nije bio u njoj. Pogledala je kroz prozor. Sedeo je za izletničkim
stolom u zadnjem dvorištu, u prugastoj pidžami. Pio je iz šolje koju mu
je Derek kupio prošlog Dana očeva. Na njoj je velikim plavim slovima
pisalo I MATE PRAVO DA ČUTITE DOK NE POPIJEM SVOJU KAFU. Uzela
je svoju, izašla i poljubila muža u obraz. Dan će biti vreo, ali je rano
jutro bilo sveže, tiho i prijatno.
„Ne možeš da prestaneš da misliš o tome, zar ne?”, pitala je.
„Niko od nas neće prestati da misli o ovome”, rekao je. „Tako će biti
neko vreme.”
„Nedelja je”, rekla je. „Dan za odmor. Potreban ti je. Ne sviđa mi se
kako izgledaš. Zakoračio si u zemlju srčanog udara, ako je verovati
članku iz odeljka o zdravlju Njujork tajmsa.”
„To je ohrabrujuće saznanje.”
Uzdahnula je. „Šta ti je prvo na spisku?”
„Porazgovaraću s profesorkom Deborom Grant. To je formalnost.
Ne sumnjam da će potvrditi kako je Teri bio na ekskurziji u Kep Sitiju,
iako je možda primetila nešto što je Raundhilu i Kvejdu promaklo. Žene
su bolji posmatrači.”
Džini se ova misao činila sumnjivom, možda i seksističkom, ali ovo
nije bio trenutak za takvu priču. Vratila se razgovoru od prethodne
noći. „Teri je bio ovde. On je to učinio. Potreban ti je neki forenzički
dokaz odande. Pretpostavljam da DNK ne dolazi u obzir, ali otisci
prstiju?”
 „Mogli bismo da pretražimo sobu u kojoj je odseo s Kvejdom, ali
otišli su u sredu ujutru. Soba je od tada čišćena i korišćena. Gotovo
sigurno više nego jedanput.”
„Ali mogućnost postoji, zar ne? Neke sobarice su temeljne, ali veliki
broj samo namesti krevete, obriše prstenaste otiske i mrlje sa stočića
za kafu i izađe. Šta ako pronađemo otiske prstiju gospodina Kvejda, ali
ne i Terija Mejtlanda?”
Dopadalo mu se rumenilo mladog detektiva na njenom licu. Nije
hteo da gasi plamen njenog entuzijazma. Morao je da kaže: „To ne bi
predstavljalo nikakav dokaz. Haui Gold rekao bi poroti da ne mogu
osuditi nekoga zbog odsustva otisaka. I imao bi pravo.”
Razmišljala je o tome. „U redu, ali ipak mislim da bi trebalo da
sakupiš otiske iz te sobe i da identifikuješ najveći mogući broj. Možeš li
to?”
„Mogu. I to je dobra ideja.” To je bila još jedna obaveza. „Saznaću u
kojoj sobi su bili i pokušati da navedem upravu Šeratona da izbaci one
koji su sad u njoj. Mislim da će sarađivati, s obzirom na to da ovaj slučaj
izaziva veliku medijsku pažnju. Temeljno ćemo je ispitati. Najviše me
zanimaju snimci nadzornih kamera, načinjeni na dan konvencije. Otići
ću tamo, pošto će detektiv Sablo - pripadnik državne policije zadužen
za ovaj slučaj - doći tek kasno po podne. Biću u višesatnom zaostatku
za Goldovim istražiteljem, ali se tu ništa ne može.”
Spustila je ruku na njegovu. „Samo mi obećaj da ćeš povremeno
zastati da bi uživao u ovom danu, dušo. Drugi nećeš imati, sve do
sutra.”
Osmehnuo se. Stisnuo ju je i pustio. „Razmišljam o vozilima koje je
upotrebio, o onom kojim je oteo malog Patersona i o onom koje je
ostavio u gradu.”
„O ekonolajn kombiju i subaruu.”
„Hm-hmm. Subaru mi je jasan. Ukraden je s opštinskog parkirališta.
Od 2012. bilo je mnogo sličnih krađa. Novi sistemi paljenja bez ključa
najbolji su prijatelji kradljivaca automobila. Ne vidite da vam ključevi
vise iz brave kad se negde zaustavite, misleći o svemu što bi trebalo da
uradite i o svemu što vam je potrebno da biste spremili večeru.
Elektronski privezak se lako zaboravlja, pogotovo ako nosite slušalice
ili razgovarate telefonom, pa ne čujete da vas automobil upozorava da
ih ponesete. Vlasnica subarua - Barbara Niring - ostavila je privezak u
držaču za kafu, a karticu za parkiranje na upravljačkoj tabli, kad je u
osam otišla na posao. U pet po podne nije zatekla automobil na
parkiralištu.”
„Portir se ne seća ko ga je izvezao?”
„Ne, i to me ne iznenađuje. To je velika garaža od pet nivoa. Ljudi
stalno dolaze i odlaze. Kamera je na izlazu, ali se snimci brišu svakih
četrdeset osam časova. Kombi pak...”
„Šta je s kombijem?”
„Pripadao je stolaru i majstoru Karlu Dželisonu, koji živi u
Spajtenkilu, Njujork, gradiću između Pokipsija i Nju Palca. Poneo je
ključeve, ali je imao rezervne u namagnetisanoj kutijici ispod zadnjeg
branika. Neko ih je pronašao i odvezao kombi. Bil Samjuels smatra da
ga je lopov odvezao od Njujorka do Kep Sitija... ili Dubroua... ili možda
do FS-a... i da ga je ostavio s rezervnim ključevima u bravi. Teri ga je
pronašao, ukrao i negde sakrio. Možda u napuštenom ambaru ili šupi
van grada. Dobri bog zna da ima mnogo napuštenih imanja, otkad je
2008. sve otišlo dođavola. Ostavio je kombi iza Šortijevog paba s
ključevima u bravi, s nadom - nimalo neosnovanom - da će ga neko po
treći put ukrasti.”
„Samo što niko nije”, rekla je Džini. „Pa, sad imaš kombi i ključ, s
otiscima palca Terija Mejtlanda.”
Ralf je klimnuo. „Imamo tonu otisaka. Ta stvar je deset godina stara
i nije prana najmanje pet godina, možda i nikada. Neke otiske smo
eliminisali - Dželisonove, njegovog sina, njegove supruge, dva tipa koji
rade za njega. Dobili smo ih u četvrtak uveče, zahvaljujući njujorškoj
državnoj policiji. Bog ih blagoslovio. Još bismo ih čekali da su iz neke
druge države, iz najvećeg broja država. Imamo i otiske Terija Mejtlanda
i Frenka Patersona. Četiri Patersonova bila su na unutrašnjoj strani
suvozačkih vrata. To je masna površina. Jasni su kao sveže iskovani
novčići. Mislim da su načinjeni na parkiralištu Parka Figis, kad je Teri
pokušavao da ga izvuče sa suvozačkog sedišta. Klinac se opirao.”
Džini se trgla.
„Čekamo i druge otiske iz kombija. Prosleđeni su prošle srede.
Možda ćemo nešto pronaći, a možda i nećemo. Pretpostavljamo da
neki pripadaju prvobitnom kradljivcu vozila u Spajtenkilu. Ostali mogu
pripadati svima, od Dželisonovih prijatelja do auto-stopera koje je
kradljivac vozila povezao usput. Mejtlandovi su najsvežiji pored
dečakovih. Prvobitni kradljivac nije bitan, ali bih želeo da znam gde je
ostavio kombi.” Dodao je, posle kraćeg oklevanja: „Znaš, to nema
smisla.”
„Što nije izbrisao otiske?”
 „Ne samo to. Šta kažeš za krađu kombija i subarua? Zašto bi krao
vozilo da bi obavio prljavi posao, ako pokazuješ lice svima koji mogu
da te vide?”
Džini ga je slušala sa sve većom smetenošću. Kao njegova supruga,
nije mogla da mu postavi pitanja koja su proizlazila iz sledećeg: zašto si
za boga miloga tako postupio, ako si sumnjao? I zašto si toliko žurio?
Istina je da ga je ohrabrivala u toj odluci, pa je možda i ona malo
doprinela ovoj nevolji, ali nije imala sve podatke. Nije neki, al’ je moj,
pomislila je... i ponovo se trgla.
Rekao je, kao da joj čita misli (verovatno je to i mogao, posle
dvadeset pet godina braka), „Znaš, ovo nije zakasnelo kajanje - nije to u
pitanju. Razgovarao sam o tome s Bilom Samjuelsom. Kaže da ne mora
imati smisla. Kaže da je Teri to uradio zato što je poludeo. Da je poriv
da to učini - potreba da to učini, iako nikad to neću tako reći na sudu -
neprestano rastao. Bilo je sličnih slučajeva. Bil kaže: ’O da, planirao je
da nešto uradi i učinio neke predradnje, ali svi planovi su otišli
dođavola kad je u utorak video Frenka Patersona kako gura bicikl, s
puknutim lancem. Pukao je. Doktor Džekil se preobrazio u gospodina
Hajda.’”
„U pomahnitalog seksualnog sadistu”, promrmljala je. „Teri
Mejtland. Trener T.”
„To je imalo smisla tada, a ima i sada”, rekao je pomalo ratobornim
tonom.
Možda, mogla je da mu kaže, ali šta ćemo s onim posle, dušo? Šta
ćemo s onim što se desilo kad se iživeo i kad se zadovoljio? Jeste li Bili i ti
razmišljali o tome? Kako je moguće da nije obrisao otiske prstiju i da nije
zazirao od pokazivanja svog lica?
„Nešto je pronađeno ispod vozačkog sedišta u kombiju”, reče Ralf.
„Zaista? Šta?”
„Komadić papira. Možda deo jelovnika restorana brze hrane.
Verovatno je beznačajan, ali bih voleo da ga pogledam. Prilično sam
siguran tla je među dokazima.” Prosuo je ostatak kafe u travu i ustao.
„Još važnije mi je da pogledam snimke nadzornih kamera iz Šeratona
od prošlog utorka i srede, kao i sve snimke iz restorana u koji je
navodno otišao s gomilom profesora na večeru.”
„Pošalji mi snimke, ako se na njima dobro vidi njegovo lice.”
Nastavila je kad je podigao obrve: „Poznajem Terija koliko i ti. Znaću da
lije on na snimcima iz Kep Sitija.” Osmehnula se. „Naposletku, žene su
bolji posmatrači od muškaraca. Tako si malopre rekao.”
 9

Sara i Grejs Mejtland gotovo da nisu dirnule doručak. Marsi je to manje

potreslo od nesvakidašnjeg odsustva telefona i mini-tableta iz njihove
neposredne blizine. Policija im je dopustila da zadrže elektroniku. Sara
i Grejs ostavili su elektronske spravice u spavaćim sobama kad su ih
nekoliko puta pogledale. Devojčice se nisu zanimale za društvena
zbivanja, kakva god da su bila. Marsi je navukla zavese nakon što je
kroz prozor dnevne sobe bacila pogled na dva televizijska kombija i
policijska kola na ivičnjaku. Koliko će ovaj dan trajati? I šta joj je, za ime
božje, činiti?
Haui Gold joj je ponudio odgovor na to pitanje. Pozvao je u osam i
petnaest. Zvučao je čudesno raspoloženo.
„Posetićemo Terija ovog popodneva. Zajedno. Posetioci se u
uobičajenim prilikama moraju najaviti dvadeset četiri časa unapred i
njihova poseta mora biti odobrena. Uspeo sam da zaobiđem te
prepreke, ali ne i zabranu kontakta. Smešten je u odeljenje maksimalne
bezbednosti. To znači da ćeš razgovarati s njim kroz staklo. Videćeš,
bolje je nego što izgleda u filmovima.”
„U redu.” Ostala je bez daha. „Kada?”
„Doći ću po tebe u pola dva. Ponesi njegovo najbolje odelo i lepu
tamnu kravatu. Za izlazak pred sudiju. Možeš da poneseš i nešto za jelo.
Orahe, voće, kolače. Stavi to u providnu kesu, važi?”
„Važi. Šta je s devojčicama? Da li bi...”
„Ne, devojčice će ostati kod kuće. Okružni zatvor nije mesto za njih.
Pronađi nekog da ih pričuva, za slučaj da novinari preteraju. I reci im
da je sve u redu.”
Nije znala može li ikog da pronađe - ne bi volela da se nameće
Džejmi posle onog sinoć. Policajac u patrolnim kolima sigurno će držati
predstavnike medija daleko od travnjaka, ako ga zamoli. Hoće li?
„Je li sve u redu? Je li zaista?”
„Mislim da jeste. Alek Peli je upravo razrezao golemu pinjatu u Kep
Sitiju, Svi darovi su nam pali u krilo. Poslaću ti link ka nečemu. Na tebi
je da odlučiš hoćeš li to podeliti s decom. Ja bih to učinio da sam na
tvom mestu.”
Marsi je pet minuta kasnije sedela na kauču, između Sare i Grejs.
Posmatrale su Sarin mini-tablet. Terijev kućni kompjuter ili neki od
laptopova bio bi bolji, ali ih je policija odnela. Pokazalo se da je tablet
dovoljno dobar. Ubrzo su se smejale i vrištale od sreće, dajući jedna
drugoj petake.
Ovo nije samo svetlost na kraju tunela, pomislila je Marsi, ovo je
čitava prokleta duga.

10

Kuc-kuc-kuc.
Merl Kasidi je isprva mislio da to čuje u snu, u nekoj od noćnih
mora u kojima se očuh spremao da ga isprebija. Ćelavi kopilan kuckao
je po kuhinjskom stolu, prvo člancima, a zatim čitavom pesnicom, dok
je postavljao pitanja koja su vodila ka večernjem batinanju: Gde si bio?
Zašto nosiš taj sat ako uvek kasniš na večeru? Zašto nikad ne pomažeš
majci? Zašto se trudiš da donosiš te knjige kući, ako nikad ne radiš jebeni
domaći? Majka bi ponekad pokušala da negoduje, ali bi je on ignorisao.
Odgurnuo bi je ako bi pokušala da interveniše. Pesnica koja je sve
jače lupala po stolu tada bi počela da ga udara.
Kuc-kuc-kuc.
Merl je otvorio oči da bi pobegao od sna. Imao je veoma malo
vremena da oseti ukus ironije. Bio je dve i po hiljade kilometara od tog
nasilničkog nitkova... a opet samo jedan san daleko. Nije se naspavao;
retko je spavao otkad je pobegao od kuče.
Kuc-kuc-kuc.
To je bio pajkan. Strpljivo je kuckao pendrekom po prozoru.
Mahnuo je slobodnom rukom: spusti staklo.
Merl na trenutak nije znao gde je. Setio se kad je pogledao kroz
šoferku na veliku prodavnicu s druge strane uglavnom praznog
parkirališta. El Paso. U El Pasu je. Bjuik koji je vozio uskoro će ostati
bez goriva, a on bez para. Parkirao se pored Volmart supercentra da bi
kratko odspavao. Nadao se da će ujutru smisliti sledeći korak. Samo
što ga sad verovatno neće biti.
Kuc-kuc-kuc.
Spustio je prozor. „Dobro jutro, policajče. Vozio sam do kasno u noć
i stao da bih malo odspavao. Mislio sam da nikom neće smetati ako
malo odremam ovde. Izvinjavam se ako sam pogrešio.”
„Hm-hmm, to je za svaku pohvalu”, reče pandur. Merl se ponadao
kad se pajkan nasmejao. To je bio prijateljski osmeh. „Mnogo ljudi to
radi. Samo što ne izgledaju kao četrnaestogodišnjaci.”
„Imam osamnaest, samo sam sitan za svoje godine.” Stigao ga je
neizmerni umor, koji nije imao nikakve veze s neispavanošću u
proteklih nekoliko nedelja.
„Hm-hmm, a mene ljudi stalno mešaju s Tomom Henksom. Neki su
mi tražili autogram. Da vidim tvoju dozvolu i saobraćajnu.”
Odlučio se za još jedan napor, slabašan kao poslednji trzaj
mrtvačkog stopala. „Ostale su u kaputu. Neko mi ga je ukrao dok sam
bio u toaletu. To se desilo u Mekdonaldsu.”
„Hm-hmm, hm-hmmm, u redu. A odakle si?”
„Iz Finiksa”, neubedljivo će Merl.
„Hm-hmm, pa zašto onda imaš tablice iz Oklahome na ovoj
lepotici?”
Merl je ćutao. Ponestalo mu je odgovora.
„Izađi iz auta, sinko. I drži ruke tako da mogu da ih vidim, iako
izgledaš opasno kao žuto psetance koje kaki u kišnoj oluji.”
Merl je izašao iz auta, pomiren sa sudbinom. Bilo je dobro dok je
trajalo. Trebalo je da bude upecan desetak puta otkad je napustio kuću
krajem aprila, ali nije. Sad je upecan, pa šta? Kuda je krenuo? Nigde.
Bilo gde. Što dalje od ćelavog kopilana.
„Kako se zoveš, klinac?”
„Merl Kasidi. Merl je skraćenica od Merlin.”
Nekoliko ljudi ih je posmatralo, na putu ka
dvadesetčetvoročasovnim čudesima Volmarta.
„Baš kao čarobnjak, hm-hmm. Dobro. Imaš li neku legitimaciju,
Merle?”
Posegnuo je u zadnji džep i izvadio jeftini novčanik od iskrzane
jelenske kože, mamin poklon za osmi rođendan. Tada je bilo samo njih
dvoje, i svet je imao nekog smisla. U novčaniku je bila jedna novčanica
od pet i dve od jedan dolar. Iz odeljka u kom je čuvao nekoliko majčinih
fotografija izvadio je plastificiranu karticu s fotografijom.
„Religiozna omladinska grupa Pokipsija”, glasno je razmišljao
pajkan. „Jesi li iz Njujorka?”
„Da, gospodine.” Ono gospodine očuh mu je batinama uterao u
glavu.
„Jesi li odande?”
 „Ne, gospodine, iz okoline sam. Iz malog grada Spajtenkila. To znači
’jezero s virom’. Tako mi je majka rekla.”
„Hm-hmm, u redu, zanimljivo. Čovek svakoga dana nauči nešto
novo. Koliko dugo si u bekstvu, Merle?”
„Nešto duže od tri meseca.”
„I ko te je naučio da voziš?”
„Ujka Dejv. Uglavnom u seoskim predelima. Dobro vozim. Svejedno
mi je da li je običan ili automatski menjač. Ujka Dejv je umro od
srčanog udara.”
Pajkan je razmišljao, kuckajući noktom po plastificiranoj kartici. To
više nije bilo kuc-kuc-kuc, već tik-tik-tik. Merlu se dopadao. Makar
dosad.
„Dobar si vozač, hm-hmm. Morao si da budeš kad si od Njujorka
stigao do ove prašnjave, pogranične vukojebine. Koliko automobila si
ukrao, Merle?”
„Tri. Ne, četiri. Ovaj je četvrti. 1 prvi je bio kombi. Ukrao sam ga od
suseda, malo dalje niz drum.”
„Četiri”, reče pandur. Razmišljao je o štrokavom detetu koje je
stajalo pred njim. „I kako si finansirao safari na jug, Merle?”
„Hm?”
„Kako si jeo? Gde si spavao?”
„Uglavnom sam spavao u onom što sam vozio. I krao sam.” Oborio
je glavu. „Uglavnom iz damskih tašni. Ponekad me ne bi videle, ali, kad
bi me videle... brzo trčim.” Rasplakao se. Prilično je plakao na onom što
je pajkan nazvao safarijem na jug, uglavnom noću, ali te suze nisu
donosile pravo olakšanje. Ove jesu. Nije znao zašto, niti je mario.
„Tri meseca, četiri automobila”, reče pajkan. Nastavljao je da kucka
po Merlovoj crkvenoj legitimaciji. „Od čega si bežao, klinac?”
„Od očuha. Pobeći ću opet, prvom prilikom, ako me pošaljete nazad
tom kučkinom sinu.”
„Hm-hmm, hm-hmm, počinjem da shvatam. I koliko zaista imaš
godina, Merle?”
„Dvanaest. Sledećeg meseca napuniću trinaest.”
„Dvanaest. Ne mogu da verujem. Pođi sa mnom, Merle. Da vidimo
šta ćemo s tobom.”
Dok je čekao na nekog iz socijalne službe u pajkanskoj stanici na
Aveniji Harison, Merl Kasidi je fotografisan i otrebljen od vašaka. Uzeti
su mu i otiske prstiju. Ubačeni su u sistem. To je bio rutinski postupak.
 11

Ralf je stigao u mnogo manju pajkansku stanicu u Flint Sitiju, s

namerom da pozove Deboru Grant pre nego što sedne za volan
patrolnih kola i krene za Kep Siti. Bili Samjuels ga je čekao. Izgledao je
bolesno. I Alfalfin čuperak se ispeglao.
„Šta nije u redu?”, pitao ga je Ralf. To je značilo šta još?
„Alek Peh mi je poslao poruku. S linkom.”
Otvorio je aktovku i izvadio ajped (veliki, naravno, Pro). Uključio ga
je. Kucnuo je nekoliko puta po njemu, pre nego što ga je predao Ralfu.
Pelijeva poruka je glasila: Jesi li siguran da želiš da otvaraš slučaj protiv
T. Mejtlanda? Prvo pogledaj ovo. Link je bio ispod. Ralf ga je ukucao.
Otvorio je veb-sajt Kanala 81: VLASNIŠTVO KEP SITIJA! Ispod je bio
blok video-snimaka sa sednica gradske vlade, ponovnog otvaranja
mosta, uputstvo nazvano VAŠA BIBLIOTEKA I KAKO DA JE KORISTITE,
i PRINOVE U LOKALNOM ZOOLOŠKOM VRTU. Ralf je upitno pogledao
Samjuelsa.
„Idi dole.”
Ralf ga je poslušao i pronašao prilog HARLAN KOBEN GOVORI
PROFESORIMA ENGLESKOG IZ TRI DRŽAVE. Ikona PLAY počivala je na
ženi s naočarima s toliko natapiranom kosom da bi se lopta za bejzbol
odbila od nje ne povredivši joj lobanju. Stajala je na bini. Iza nje je bio
logo Hotela Šeraton. Ralf je proširio sliku na čitav ekran.
„Zdravo svima! Dobro došli! Ja sam Džozefina Makdermot,
ovogodišnji predsednik udruženja profesora engleskog iz tri države.
Tako mi je drago što sam ovde. Želim vam dobrodošlicu na godišnjem
saboru umova. Takođe i na nekoliko pića za odrasle.” Ova upadica je
izazvala učtiv smeh. „Ove godine okupili smo se u naročito velikom
broju, i iako bih volela da mislim kako moja šarmantna malenkost ima
neke veze s tim”, još učtivog smeha, „držim da to u mnogo većoj meri
dugujemo prisustvu našeg čudesnog gosta...”
„Mejtland je imao pravo što se jedne stvari tiče”, reče Samjuels.
„Jebeno uvodno obraćanje nema kraja. Nabrojala je svaku knjigu koju je
tip ikad napisao. Traje devet minuta i trideset sekundi. Tek tad joj je
ponestalo vazduha.”
Ralf je kliznuo prstom preko brojača i na dnu videa. Znao je šta će
videti. Nije želeo to da vidi, a ipak će tako biti. Bio je fasciniran.
 „Dame i gospodo, molim vas da poželite toplu dobrodošlicu
današnjem govorniku, gospodinu Harlanu Kobenu!”
Kamera se usmerila na ćelavog gospodina koji je koračao s ivice ka
središtu bine. Bio je tako visok da je morao da se sagne kako bi se
rukovao s gospođom Makdermot. Izgledao je kao tip koji pozdravlja
dete u odeći odrasle osobe. Kanal 81 je procenio da je ova priredba
dovoljno značajna da bude pokrivena s dve kamere. Slika se sad
premestila na publiku koja je stojećki aplaudirala Kobenu. Za stolom
blizu pročelja bila su tri muškarca i žena. Ralfov stomak pojurio je dole
ekspresnim liftom. Kucnuo je po videu. Pauzirao ga je.
„Bože”, rekao je. „To je on. Teri Mejtland s Raundhilom, Kvejdom i
Grantovom.”
„Nije mi jasno kako je to moguće, na osnovu dokaza kojim
raspolažemo, ali prokleto liči na njega.”
„Bile...” Ralf je na trenutak zaćutao. Bio je potpuno zatečen. „Bile, taj
tip je trenirao mog sina. Nije da liči na njega, to je on.”
„Koben je govorio nekih petnaest minuta. Kamera je uglavnom
snimala njega na bini, ali je ponekad pokazivala publiku; koja se
smejala nekoj od govornikovih dosetki - moram priznati da je duhovit -
ili ga je sa zanimanjem slušala. Mejtland je - ako je to bio Mejtland - na
većini tih snimaka. Ali poslednji ekser u kovčegu je na pedeset šestom
minutu. Prebaci se tamo.”
Ralf se za svaki slučaj prebacio na pedeset četvrti minut. Koben je
odgovarao na pitanja iz publike. „Nikad ne koristim prostote u mojim
knjiga prostote radi”, govorio je, „ali pod izvesnim okolnostima su
neophodne. Čovek koji se udari čekićem po palcu neće reći: ’Sto mu
muka.’” Čuo se smeh iz publike. „Imam vremena za još jedno ili dva
pitanja. Kako bi bilo da čujemo vas, gospodine?”
Kamera se pomerila od Kobena ka čoveku sa sledećim pitanjem. To
je bio Teri Mejtland, u širokom, krupnom planu. Isparila je Ralfova
poslednja nada da imaju posla s dvojnikom, kao što je Džini predložila.
„Znate li uvek ko je zločinac, kad sednete da pišete, gospodine Kobene,
ili vas to ponekad iznenadi?”
Kamera se usmerila ka Kobenu, koji je sa osmehom rekao: „To je
veoma dobro pitanje.”
Ralf je vratio snimak na Terija, koji je ustajao da postavi pitanje na
koje će Koben dati veoma dobar odgovor. Posmatrao je ekran dobrih
dvadeset sekundi. Zatim je vratio ajped okružnom tužiocu.
„Puf!”, reče Samjuels. „Ode naš slučaj.”
 „Još čekamo rezultate DNK ispitivanja”, reče Ralf... ili bolje reći, čuo
je vlastite reći. Osećao se rastavljeno od vlastitog tela. Pretpostavljao je
da se bokseri tako osećaju pre nego što sudija prekine borbu. „I još
moram da govorim s Deborom Grant. Posle toga ću otići u Kep Siti, da
odradim nešto staromodnog detektivskog posla na terenu. Krenuću od
vrata do vrata. Razgovaraću s ljudima u hotelu i u Ognjištu, gde su
večerali.” Setio se Džini: „Želim da potražim forenzičke dokaze.”
„Znaš li koliko je malo verovatno da ćeš ih pronaći u velikom
gradskom hotelu, gotovo nedelju dana posle njihovog boravka?”
„Znam.”
„Što se restorana tiče, verovatno neće biti otvoren.” Samjuels je
zvučao kao dete koje je izgrebalo kolena kad ga je neko veće dete
gurnulo na pločnik. Ralf je počeo da shvata kako mu tip nije mnogo
simpatičan. Sve više mu je ličio na slabića.
„Možda su otvoreni za rani ručak, pošto su blizu hotela.”
Samjuels je odmahnuo glavom. Još je zurio u zamrznuti kadar Terija
Mejtlanda. „Čak i ako se DNK uzorci budu poklapali... u šta počinjem da
sumnjam... dovoljno dugo radiš ovaj posao kako bi znao da porote
retko osuđuju na osnovu DNK i otisaka prstiju. Suđenje O-Džeju je
sjajan primer.”
„Očevic...”
„Gold će ih rasturiti na unakrsnom ispitivanju. Stanhoupova? Stara i
poluslepa. ’Zar nije istina da ste pre tri godine digli ruke od vožnje,
gospođo Stanhoup?’ Džun Moris? Dete koje je videlo okrvavljenog
čoveka s druge strane ulice. Skoukroft je pio, baš kao i njegov ortak.
Klod Bolton je osuđivan zbog droge. Vrba Kišnica je tvoj najjači adut, i
imam vesti za tebe, drugar, ljudi u ovoj državi još ne zarezuju Indijance.
Niti im mnogo veruju.”
„Preduboko smo u ovome da bismo se povukli”, reče Ralf.
„To je neprijatna istina.”
Neko vreme sedeli su ćutke. Vrata Ralfove kancelarije behu
otvorena. Glavna prostorija policijske stanice bila je gotovo pusta, kao
što obično biva u nedelju ujutru u ovom gradiću na jugozapadu. Ralf je
mislio da kaže Samjuelsu da im snimak skreće pažnju s očigledne
činjenice: dete je ubijeno, i svi dokazi kojima su raspolagali ukazuju na
to da imaju počinitelja tog zločina. To što izgleda da je Mejtland u to
vreme bio sto deset kilometara daleko nešto je što mora biti istraženo
i razjašnjeno. Za njih neće biti odmora, dok to ne bude učinjeno.
„Pođi sa mnom za Kep Siti, ako hoćeš.”
 „To se neće desiti”, reče Samjuels. „Vodim bivšu suprugu i decu na
jezero Okoma. Idemo na izlet. Konačno smo se pomirili. Ne želim da
ugrožavam postignuto.”
„U redu.” Ponuda je ionako bila kurtoazna. Hteo je da bude sam, da
pokuša da shvati kako je naizgled jasan slučaj, postao kolosalni zajeb.
Ustao je. Bil Samjuels je vratio ajped u aktovku. I on je ustao.
„Mislim da nas ovo može koštati radnih mesta, Ralfe. Mejtland će nas
tužiti ako se nađe na slobodi. Znaš da hoće.”
„Idi na izlet. Jedi sendviče. Ovo nije gotovo.”
Samjuels je izašao iz kancelarije pre njega. Nešto u njegovom
koraku - obešenim ramenima, akten-tašni koja ga snuždeno lupka po
kolenu - razgnevilo je Ralfa. „Bili?”
Samjuels se okrenuo.
„Dete iz našeg grada je najbestijalnije silovano. Pre ili odmah posle
toga možda je na smrt izgrizeno. Još pokušavam da shvatim šta se
dogodilo. Misliš li da njegovim roditeljima puca prsluk da li ćemo nas
dvojica izgubiti radna mesta ili da li će grad biti tužen?”
Samjuels je samo ćutke prešao preko opustele prostorije i izašao na
rano jutarnje sunce. Biće divan dan za izlet, ali je Ralf znao da okružni
tužilac neće mnogo uživati u njemu.

12

Fred i Oli stigli su u čekaonicu hitne, u Bolnici Mersi, malo pre nego što
je subota uveče postala nedelja ujutru, samo tri minuta posle
ambulantnih kola koja su dovezla Arlin Paterson. Velika prostorija je u
to doba bila puna izubijanih i okrvavljenih, pijanih, onih koji kukaju,
plaču i krkljaju. Hitna služba u Mersiju je, kao i većina sličnih, u subotu
uveče vrvela. Čekaonica se u nedelju ujutru oko devet gotovo
ispraznila. Neki čovek je držao improvizovani zavoj na krvavoj ruci.
Neka žena je sedela s detetom, koje je gorelo od temperature, u krilu.
Gledali su lutkarsku emisiju na televizoru visoko u uglu. Tinejdžerka s
rastresitom kosom sedela je zabačene glave i zatvorenih očiju, s
rukama na grudima.
U čekaonici su bili i oni. Ostaci porodice Paterson. Fred je zatvorio
oči i utonuo u san oko šest, ali je Oli samo sedeo, zureći u lift koji je
progutao majku, siguran da će ona umreti ako zadrema. „Zar ne
mogoste jedan čas postražiti sa mnom?” pitao je Isus Petra. I to je bilo
veoma dobro pitanje, na koje niste mogli da odgovorite.
Vrata lifta su se otvorila u devet i deset. Iz njega je izašao doktor s
kojim su kratko porazgovarali po dolasku. Nosio je plavu odeću i plavu
hiruršku kapu, s mrljama od znoja, ukrašenu razigranim crvenim
srcima. Izgledao je veoma umorno. Malčice je uzmakao kad ih je
ugledao, kao da bi se najradije povukao. Oli je shvatio, čim je video taj
nevoljni trzaj.
Poželeo je da ostavi oca da prespava prvi udar loših vesti, ali bi to
bila greška. Tata je naposletku poznavao i voleo duže no što je on bio
živ.
„Uh!”, reče Fred. Uspravio se na stolici, kad ga je Oli prodrmao. „Šta
je bilo?”
Tada je video doktora, koji je skinuo kapu i otkrio znojavu, smeđu
kosu. „Gospodo, žao mi je što moram da vam kažem da je gospođa
Paterson preminula. Dali smo sve od sebe da je spasemo. Isprva sam
mislio da ćemo imati uspeha, ali je šteta jednostavno bila prevelika. Još
jednom vam kažem da mi je jako, jako žao.”
Fred ga je posmatrao u neverici. Zatim je urliknuo. Devojka s
rastresitom kosom otvorila je oči. Zagledala se u njega. Bolesna bebica
zgrčila se u majčinom krilu.
Žao mi je, pomislio je Gli. To je parola dana. Prošle nedelje smo bili
porodica, sad smo ostali samo tata i ja. Pravi izraz za to je: Žao mi je. I
jedini, pošto drugih nema.
Fred je ridao s rukama preko lica. Oli ga je uhvatio za ruke i stisnuo.

13

Marsi je, posle ručka koji su devojčice i ona jedva pipnule, otišla u
spavaću sobu da istraži Terijevu stranu plakara. Bio je polovina
partnerstva, ali je njegova odeća zauzimala samo četvrtinu mesta u
plakaru. Bio je profesor engleskog, trener bejzbola i fudbala, skupljač
sredstava, kad bi se za njima ukazala potreba - što će reći neprestano -
suprug i otac. Bio je dobar u svim pomenutim poslovima, ali je samo
podučavanje donosilo novac, što znači da nije imao mnogo elegantne
odeće. Plavo odelo bilo je najbolje. Isticalo je boju njegovih očiju, ali se
na njemu videlo da je dugo nošeno i nijedan znalac muške mode ne bi
rekao da je prestižne marke. Radilo se o četiri godine staroj konfekciji.
S uzdahom ga je izvadila iz plakara. Odabrala je belu košulju i
tamnoplavu kravatu. Pakovala ih je u torbu za odelo kad se oglasilo
zvono na ulaznim vratima.
To je bio Haui, u mnogo boljem odelu od onog koje je upravo
spakovala. Užurbano je zagrlio devojčice i poljubio Marsi u obraz.
„Hoćeš li da dovedeš tatu kući?”, pitala je Grejsi.
„Ne danas, ali uskoro”, rekao je kad je uzeo torbu za odelo. „Gde su
cipele, Marsi?”
„O, bože”, rekla je. „Baš sam kreten.”
Crne će biti dobre, ali će morati da ih izglanca. Nije imala vremena
za to. Stavila ih je u kesu i požurila u dnevnu sobu. „U redu, spremna
sam.”
„Dobro je. Žustro koračaj i ne obraćaj pažnju na kojote. Devojke,
zaključajte vrata dok se mama ne vrati i ne odgovarajte na telefonske
pozive ako ne prepoznate broj. Jeste li me razumele?”
„Bićemo dobro”, rekla je Sara. Nije izgledala dobro, baš kao ni njena
sestra. Marsi se pitala da li devojčice njihovog uzrasta mogu da preko
noći izgube na težini. Sigurno ne mogu.
„Hajdemo”, reče Haui. Zvučao je veselo.
Izašli su iz kuće. Haui je nosio odelo, a Marsi cipele. Novinari su se
sjatili na rubu travnjaka. Gospođo Mejtland, jeste li razgovarali sa
suprugom? Šta vam je policija rekla? Gospodine Golde, je li Teri Mejtland
odgovorio na optužbe? Hoćete li tražiti kauciju?
„Nemamo šta da izjavimo u ovom trenutku”, reče Haui, kamenog
lica. Dopratio je Marsi do džipa kroz zaslepljujuće televizijsko
osvetljenje (savršeno nepotrebno ovog blistavog julskog dana,
pomislila je Marsi). Haui je na kraju prilaznog puta spustio staklo da bi
porazgovarao s jednim od dva pajkana na dužnosti. „Devojčice su
unutra. Niko ne smeđa ih uznemirava, je l’ jasno?”
Nisu odgovorili. Samo su odmerili Hauija na ravnodušan ili
neprijateljski način. Marsi nije mogla da proceni koji je u pitanju, ali je
naginjala ka ovom drugom.
Radost i olakšanje koje je osetila kad je odgledala snimak - bog nek
blagoslovi Kanal 81 - nisu je napuštali, ali su televizijska vozila i
novinari s mikrofonima još dežurali ispred kuće. Teri je još bio zatočen
- „u okružnom”, kako ga je Haui zvao. To je bila užasavajuća fraza,
slična stihu iz kantri pesme. Nepoznati ljudi pretražili su im kuću i
odneli sve što su hteli. Drvena lica policajaca i odsustvo reakcije
verovatno su joj najteže padali. Potresli su je mnogo više od
televizijskog osvetljenja i napadnih pitanja. Džinovska mašina
progutala je njihovu porodicu. Haui je rekao da će se izvući
nepovređeni, ali se to još nije desilo.
Ne, ne još.

14

Žena policajac snenih očiju hitro je ispipala Marsi. Naložila joj je da

isprazni torbicu u plastičnu korpu i da prođe ispod detektora za metal.
Oduzela im je vozačke dozvole. Stavila ih je u kesicu i obesila o oglasnu
tablu, s gomilom drugih. „Odelo i cipele, gospođo.”
Marsi ih je predala.
„Želim da ga, kad sutra ujutru dođem po njega, vidim u tom odelu, u
najboljem izdanju”, rekao je Haui. Prošao je kroz detektor za metal, koji
je zapištao.
„Pobrinuću se da obavestim batlera”, rekao je policajac s druge
strane detektora. „Otarasite se onog što vam je ostalo u džepovima i
probajte ponovo.”
Ispostavilo se da je zaboravio ključeve. Predao ih je policajki i još
jednom prošao kroz detektor. „Bio sam ovde najmanje pet hiljada puta,
i uvek zaboravim ključeve”, požalio se Marsi. „To je sigurno nešto
frojdovsko.”
Nervozno se osmehnula, ali nije odgovorila. Grlo joj se osušilo. Sve
što bi rekla zvučalo bi kao krkljanje.
Policajac ih je proveo kroz jedna, pa druga vrata. Marsi je čula smeh
dece i razgovor odraslih. Prošli su kroz prostor za posete sa smeđim
itisonom na podu. Deca su se igrala, a zatvorenici u smeđim
kombinezonima razgovarali su sa suprugama, draganama, majkama.
Krupni čovek s purpurnim belegom na jednoj strani lica i posekotinom
na drugom pomagao je kćerkici u razmeštanju nameštaja u kućici za
lutke.
Sve ovo je san, pomislila je Marsi. Neverovatno živopisan. Probudiću
se s Terijem pored sebe. Reći ću mu da sam imala noćnu moru u kojoj je
uhapšen zbog ubistva. Smejaćemo se.
Neki zatvorenik je pokazao na nju. Nije ni pokušao da sakrije taj
gest. I žena pored njega zagledala se u nju. Šapnula je nešto onoj do
sebe. Policajac koji ih je sprovodio imao je neke probleme s karticom
koja je otvarala vrata na drugom kraju prostorije za posete. Marsi nije
mogla da ne pomisli da namerno odugovlači. Svi su zurili u njih, pre
nego što je brava škljocnula da ih propusti. Svi, čak i deca.
Na drugoj strani vrata bio je hodnik oivičen sobicama, podeljenim
nečim što je ličilo na mutno staklo. Teri je sedeo u jednoj od njih. Marsi
se rasplakala kad je videla kako pliva u prevelikom, smeđem
kombinezonu.
Zakoračila je u svoju stranu sobice i pogledala supruga, ne kroz
staklo već kroz debelu plastiku. Prislonila je šaku na nju, raširenih
prstiju. On je prislonio svoju. Na plastici je bio krug sa sitnim rupama,
poput onih na staromodnim telefonskim slušalicama. „Prestani da
plačeš, draga. I ja ću se rasplakati ako ne budeš mogla da se suzdržiš.
Sedi.”
Sela je. Haui se spustio na klupu, pored nje.
„Kako su devojčice?”
„Dobro. Zabrinute su za tebe, ali im je danas bolje. Imamo jako
dobre vesti. Dragi, jesi li znao da je gradski kanal snimao čitav govor
gospodina Kobena?”
Teri je neko vreme zevao u nju. Zatim se nasmejao. „Znaš šta,
mislim da je žena koja ga je predstavila rekla nešto o tome, ali je
govorila predugo da bih je pažljivo slušao. Svetog mu sveca.”
„Da, zaista svetog mu sveca”, sa osmehom će Haui.
Teri se nagnuo napred, tako da mu je čelo gotovo dodirivalo
plastičnu prepreku. Oči su mu bile blistave, budne. „Marsi... Haui...
postavio sam pitanje Kobenu, posle njegovog obraćanja. Ne smem da
se nadam, ali možda postoji audio-snimak. Mogu upotrebiti opremu za
prepoznavanje glasa, ili nešto slično da ga uporede, ako je to slučaj!”
Marsi i Haui su se zgledali. Počeli su da se smeju. Taj zvuk se retko
čuo u odeljenju za posete maksimalnog nivoa bezbednosti. Stražar na
kraju kratkog hodnika mrko ih je pogledao.
„Šta je bilo? Šta sam rekao?”
„Teri, snimljen si kako postavljaš pitanje”, reče Marsi. „Da li me
razumeš? Nalaziš se na video-snimku.”
Teri na trenutak nije razumeo šta mu govori. Podigao je pesnice do
slepoočnica. Protresao ih je. Često je viđala taj pobedonosni gest kad bi
neki od njegovih timova postigao gol ili izveo dobru defanzivnu akciju.
Podigla je ruke i učinila isto što i on.
„Jeste li sigurni? Sto posto? Vest je suviše dobra da bi bila istinita.”
„Istinita je”, sa osmehom će Haui. „U stvari, pojavljuješ se na
snimku pet-šest puta, gotovo pri svakom premeštanju kamere s
Kobena na publiku, radi beleženja njenih reakcija. Pitanje koje si
postavio samo je šlag na torti, slatka pavlaka, na banana splitu.”
„Znači da je slučaj završen, je li tako? Sutra ću izaći na slobodu?”
„Ne trčimo pred rudu.” Hauijev osmeh je izbledeo do nivoa
sumornog osmejka. „Sutra idemo na raspravu. Raspolažu gomilom
forenzičkih dokaza, kojima se veoma ponose...”
„Kako je to moguće?” prekinula ga je Marsi. „Kako mogu da ih imaju
kad je Teri očigledno bio tamo? Snimak to dokazuješ
Haui je podigao ruku da bi je zaustavio. „Brinućemo se zbog toga
kasnije, iako vam mogu reći da ono čime raspolažemo nadmašuje ono
čime oni raspolažu. Nadmašuje ih bez problema. Ali pokrenuta je
golema mašinerija.”
„Mašinerija”, reče Marsi. „Da. Poznajemo tu mašineriju, zar ne,
Ter?”
Klimnuo je. „Čini mi se da se nalazim u Kafkinom romanu. Ili u
1984. I da sam povukao tebe i devojčice za sobom.”
„Polako, polako”, reče Haui. „Nisi povukao nikoga. Uspećemo. Ujka
Haui vam daje reč da će tako biti, a on ne krši obećanja. Sutra u devet
izaći ćeš pred sudiju, Teri, preciznije pred sudiju Hortona. Izgledaćeš
elegantno i pristojno u lepom odelu koje je tvoja supruga spakovala i
donela i koje sad visi u zatvoreničkom plakaru. Nameravam da se
dogovorim o kauciji s Bilom Samjuelsom - večeras, ako pristane na
susret, ili sutra ujutru, ako ne pristane. To mu se neće dopasti. Tražiće
kućni pritvor, ali ćemo je dobiti, zato što će neko u medijima otkriti
snimak Kanala 81, pa će se svi upoznati s problemima optužbe.
Pretpostavljam da ćeš morati da založiš kuću da bi dobio kauciju, ali to
nije preveliki rizik, izuzev ako ne planiraš da precvikaš nanogicu i
pobegneš u brda.”
„Ne idem ja nikuda”, kiselo će Teri. Obrazi su mu se zacrveneli. „Šta
je ono rekao neki general iz Građanskog rata? ’Nameravam da se čitavo
leto borim na ovom frontu, ako je to neophodno.’”
„Dobro, a šta će biti sledeća bitka?” pitala je Marsi.
„Reći ću okružnom tužiocu da nije pametno iznositi slučaj pred
veliku porotu. Izaći ćeš na slobodu, ako naši argumenti prevagnu.”
 Ali hoće li? Zapitala se Marsi. Hoćemo li? Zato što tvrde da imaju
njegove otiske prstiju, zato što ljudi tvrde da su ga videli kako otima
mališana i kako izlazi iz Parka Figis prekriven krvlju? Hoćemo li se
osloboditi sumnji dok god pravi ubica ne bude uhvaćen?
„Marsi.” Teri joj se osmehivao. „Smiri se. Znaš šta govorim
dečacima - bazu po bazu.”
„Želim da te nešto pitam”, reče Haui. „Ovo je samo nagađanje.”
„Pitaj.”
„Tvrde da imaju svakakve forenzičke dokaze, iako još čekaju
rezultate ispitivanja DNK...”
„Uzorci se neće poklopiti”, reče Teri. „To nije moguće.”
„Isto bi se moglo reći i za otiske prstiju”, reče Haui.
„Možda mu je neko namestio igru”, umešala se Marsi. „Znam da to
zvuči paranoično, ali...” Slegnula je ramenima.
„Ali zašto bi?”, pitao je Haui. „To je moje pitanje. Može li iko od vas
da se seti nekog ko bi uložio toliki trud da ti ovo napakuje?”
Mejtlandovi su, posle kraćeg razmišljanja, odmahnuli glavom s obe
strane rupičaste plastične barijere.
„Ne mogu ni ja”, reče Haui. „Život retko oponaša romane Roberta
Ladlama. Ipak, sakupili su dovoljno jakih dokaza da se odluče na brzo
hapšenje. Siguran sam da se sad kaju zbog toga. Plašim se da ću te
izbaviti iz mašine, ali da će te njena sen progoniti.”
„Razmišljao sam o tome najveći deo prošle noći”, reče Teri.
„Meni to ne izlazi iz glave”, reče Marsi.
Haui se nagnuo napred, prepletenih prstiju. „Pomoglo bi mi kad bih
imao fizičke dokaze koje bih suprotstavio njihovim. Traka Kanala 81 je
dobra. Verovatno nam ništa drugo neće biti potrebno, kad pridodamo
svedočenja tvojih kolega, ali sam alav. Hoću još.”
„Hoćeš fizičke dokaze iz jednog od najzauzetijih hotela u Kep Sitiju,
posle četiri dana?” glasno je razmišljala Marsi, nesvesna da ponavlja
nedavno izgovorene reči Bila Samjuelsa. „Mala je verovatnoća da ćeš ih
naći.”
Teri je zurio ispred sebe, skupljenih obrva. „Nije sasvim
neverovatno.”
„Teri?” pitao je Haui. „Šta ti je na pameti?”
Obratio im se sa osmehom. „Možda bi nečeg moglo biti. Možda.”
 15

Ognjište je bilo otvoreno za rani ručak. Ralf je prvo njega posetio.

Zatekao je dvoje ljudi koji su radili u noći ubistva: recepcionerku i
kelnera s vojničkom frizurom, koji kao da je juče stekao pravo da
kupuje pivo. Recepcionerka nije bila od pomoći („Te noći bili smo
opsednuti gostima, detektive”), dok se kelner nejasno sećao da je
uslužio veću grupu profesora, ali je bio nesiguran kad mu je Ralf
pokazao Terijevu fotografiju iz prošlogodišnjeg srednjoškolskog
godišnjaka. Rekao je da se „možda” seća tipa koji je tako izgledao, ali da
ne bi mogao da se zakune da je to ovaj s fotografije. „Hej, čoveče,
možda sam mu servirao poslužavnik ljutih krilaca za barom.”
Toliko o tome.
Isprva ni u Šeratonu nije bolje prolazio. Potvrdio je da su Mejtland i
Vilijam Kvejd odseli u sobi 644, u utorak uveče. Menadžer hotela mu je
pokazao račun, ali je na njemu bio samo Kvejdov potpis. Platio je
karticom. Menadžer mu je rekao da je soba 644 bila zauzeta svake
večeri od Mejtlandovog i Kvejdovog odlaska i da je čišćena svakog
jutra.
„Nudimo uslugu nameštanja kreveta”, rekao je menadžer, utrljavši
so na istražiteljevu ranu. „To znači da je soba najčešće čišćena dva puta
dnevno.”
Da, detektiv Anderson može da pregleda snimke nadzornih kamera.
Ralf je to učinio. Nije se žalio što je i Aleku Peliju dozvoljeno da to učini.
(Ralf nije bio pripadnik lokalne policije, što znači da je morao da
nastupa krajnje diplomatski.) Snimci su bili u boji i oštri - u Kep Siti
Šeratonu nisu imali zastarele kamere iz samoposluga. Video je čoveka
u predvorju koji je ličio na Terija. Bio je i u prodavnici poklona. U sredu
ujutru vežbao je u hotelskoj teretani. Video ga je i ispred balske
dvorane kako čeka u redu za autogram. Osoblje iz predvorja i
prodavnice poklona bilo je nesigurno, ali nije bilo mnogo sumnji -
makar za Ralfa - da je tip koji se potpisao pre upotrebe opreme za
vežbanje i onaj koji je čekao u redu autogram bio sinovljev nekadašnji
trener. Onaj koji je naučio Dereka da bantuje i promenio njegov
nadimak od Fijukala u Gurnile.
Ralf je u svom umu čuo kako mu supruga govori da je forenzički
dokaz iz Kep Sitija nedostajuća karika, zlatna karta. Ako je Teri bio ovde,
rekla je - u Flint Sitiju, u kom je počinio ubistvo - onda je tamo morao
biti njegov dvojnik. Samo to ima smisla.
„Ništa od toga nema smisla”, promrmljao je, gledajući monitor. Na
njemu je bila zamrznuta slika čoveka koji je nesumnjivo izgledao kao
Teri Mejtland. Smejao se nečemu dok je stajao u redu za autograme,
pored šefa katedre Raundhila.
„Šta ste rekli?”, pitao je službenik hotelskog obezbeđenja koji mu je
pokazivao snimke.
„Ništa.”
„Hoćete li da vam još nešto pokažem?”
„Ne, ali hvala vam.” Ovo je bilo gubljenje vremena. Traka Kanala 81
s predavanja je manje-više učinila pregled hotelskog materijala
izlišnim, zato što je Teri bio prisutan u sali za vreme postavljanja
pitanja. Niko to nije mogao sporiti.
Samo što je Ralf to i dalje činio, u nekom zabačenom delu uma.
Način na koji je Teri ustao da postavi pitanje... bio je tako prokleto
savršen, kao da je znao da će ga kamera snimiti. Je li moguće da je sve
bila nameštaljka? Čudesna ali objašnjiva opsenarska predstava? Ralfu
nije bilo jasno kako bi to bilo moguće, ali nije znao ni kako je Dejvid
Koperfild prošao kroz Veliki kineski zid, iako je to gledao na televiziji.
Teri Mejtland nije bio samo ubica već ubica koji im se podsmeva, ako je
to tačno.
„Detektive, skrećem vam pažnju”, rekao je hotelski bezbednjak, „da
sam dobio obaveštenje od Harlija Brajta - mog šefa - da svi materijali
koje ste pregledali moraju biti sačuvani za advokata Hauarda Golda.”
„Ne zanima me šta ćete uraditi s tim materijalima”, reče Ralf.
„Pošaljite ih Sari Pejlin u Visldik, Aljaska, što se mene tiče. Idem kući.”
Da. To je dobra ideja. Idi kući i sedi u zadnje dvorište s Džini. Podeli
pakovanje piva s njom - četiri za tebe, dva za nju. I pokušaj da ne
poludiš razmišljajući o prokletom paradoksu.
Hotelski bezbednjak otpratio ga je do vrata kancelarije. „Na vestima
kažu da ste uhvatih ubicu onog deteta.”
„Na vestima ćete svašta čuti. Hvala vam na vašem vremenu,
gospodine.”
„Uvek mi je zadovoljstvo da pomognem policiji.”
Bilo bi lepo da si pomogao, pomislio je Ralf.
Zastao je na drugom kraju predvorja. Spremao se da gurne obrtna
vrata, kad se nečeg setio. Postoji još jedno mesto koje može da obiđe,
kad je već ovde. Teri je rekao da je Debi Grant otišla u ženski toalet po
završetku Kobenovog govora i da se dugo zadržala u njemu. Otišao sam
do kioska s novinama s Evom i Bilijem, rekao je. Tamo nas je našla.
Ispostavilo se da je kiosk s novinama još jedna radnja s poklonima.
Preterano našminkana žena sede kose redala je komade jeftinog nakita
iza šaltera. Ralf je pokazao legitimaciju. Zamolio je da mu kaže je li
radila prošlog utorka po podne.
„Dušo”, rekla je, „radim svakog dana, izuzev kad sam na bolovanju.
Ne dobijam ništa za knjige i časopise, ali bolje prolazim s ovim nakitom
i šoljama za kafu.”
„Sećate li se ovog čoveka? Bio je ovde prošlog utorka, s gomilom
profesora engleskog, na predavanju.” Pokazao je Terijevu fotografiju.
„Naravno da ga se sećam. Pitao je za knjigu o Okrugu Flint. Ne
pamtim kad se poslednji put neko za nju zanimao. Nisam naručila te
knjige, prokletinje su bile ovde kad sam počela da radim 2010. godine.
Trebalo je da ih poskidam s polica, ali čime bih ih zamenila? Sve što je
iznad ili ispod nivoa očiju se ne prodaje. To brzo naučite kad radite na
ovakvom mestu. One stvari dole su makar jeftine. Gore su skupi artikli
s fotografijama na sjajnom papiru.”
„O kojoj knjizi govorimo, gospođo...” Pogledao je njenu pločicu.
„Gospođo Level?”
„O onoj”, rekla je, pokazavši je. „Slikovna istorija Okruga Flint,
Okruga Duri i Grada Kaninga. Dugačak naslov, jelda?”
Okrenuo se i ugledao redove knjiga pored ukrasnih šolja i tanjira.
Na jednoj polici bili su časopisi; druga je sadržala mešavinu džepnih
izdanja i novije beletristike u tvrdom povezu. Na vrhu police su bili
veći tomovi, koje je Džini zvala knjige za stočić za kafu. Bili su u
plastičnim povezu, da radoznalci ne bi zaprljali stranice ili ih savili na
ćoškovima. Ralf je prišao knjigama. Teri je bio dobrih osam
centimetara viši od njega. Ne bi morao da diže glavu, niti da se
propinje na prste da bi dohvatio neku od njih.
Posegnuo je za knjigom koju je prodavačica pomenula, pa se
predomislio. Obratio se gospođi Level. „Recite mi sve što ste
zapamtili.”
„Šta, o tom tipu? Nemam mnogo toga da kažem. Sećam se da su u
prodavnici za poklone imali mnogo posla, posle predavanja, ali je kod
mene došlo malo ljudi. Znate zašto, zar ne?”
Ralf je odmahnuo glavom. Pokušavao je da bude strpljiv. Ovde je
bilo nečeg, mislio je - nadao se - da zna šta je to.
 „Nisu hteli da izgube svoje mesto u redu, naravno. Svi su imali novu
knjigu gospodina Kobena. Čitali su je dok su čekali. Ali ova tri
gospodina ušla su ovamo. Jedan - onaj debeli - kupio je novu knjigu
Lise Gardner u tvrdom povezu. Druga dvojica su samo razgledala. Otišli
su kad je gospođa provirila u kiosk i rekla da je spremna.
Pretpostavljam da su stali u red za autograme.”
„Ali jedan od njih - onaj visoki - zanimao se za knjigu o Okrugu
Flint.”
„Da, ali ja mislim da mu je deo naslova o gradu Kaningu privukao
pažnju. Je li rekao da je njegova porodica dugo živela u tom mestu?”
„Ne znam”, reče Ralf. „Recite mi.”
„Prilično sam sigurna da jeste. Skinuo ju je s police, ali ju je vratio
kad je video cenu - sedamdeset devet devedeset devet.”
I eto ga. „Da li je odonda iko pogledao tu knjigu? Da li ju je skinuo s
police i razgledao?”
„Tu knjigu? Da li se šalite?”
Ralf je prišao polici, propeo se na prste i skinuo knjigu u plastičnom
omotaču. Držao ju je sa strane, dlanovima. Na prednjoj strani bila je
žućkasta fotografija davnašnje pogrebne povorke. Šestorica kauboja sa
starim šeširima i pištoljima za pojasom nosili su daščani kovčeg ka
prašnjavom groblju. Sveštenik (takođe s pištoljem za pojasom) čekao
ih je iznad otvorenog groba s Biblijom u rukama.
Gospođa Level se ozarila. „Hoćete li da je kupite?”
„Da.”
„Pa, dajte mi je da je očitam.”
„Mislim da neću.” Pružio je knjigu s nalepnicom bar-koda prema
njoj. Očitala je podatke dok ju je držao.
„Dugujete mi osamdeset četiri četrnaest s porezom. Zaokružiću na
osamdeset četiri.”
Ralf je pažljivo odložio knjigu, dok je pružao kreditnu karticu.
Gurnuo je račun u džep na grudima i ponovo podigao knjigu dlanovima,
kao putir.
„On ju je držao”, rekao je, ne toliko da bi bio siguran koliko da bi
dobio potvrdu apsurdne sreće koja ga je snašla. „Jeste li sigurni da je
čovek s fotografije koju sam vam pokazao razgledao ovu knjigu?”
„Skinuo ju je s police i rekao da je fotografija s korica snimljena u
Kaningu. Zatim je pogledao cenu i vratio knjigu nazad. Baš kao što sam
rekla. Je li ona dokaz ili nešto slično?”
„Ne znam”, reče Ralf, gledajući davnašnje ožalošćene na koricama.
„Ali doznaću.”

16

Telo Frenka Patersona predato je pogrebnom zavodu Braće Doneli u

četvrtak po podne. Arlin Paterson se pobrinula za to i sve drugo,
uključujući čitulju, cveće, memorijalnu službu u petak ujutru, sam
pogreb, službu pored groba i okupljanje prijatelja i porodice u subotu
uveče. Morala je da to uradi. Fred je i u najsrećnijim prilikama bio
beskoristan kao organizator društvenih skupova.
Ali ovog puta moraću da se potrudim, govorio je sebi kad se vratio
kući s Olijem iz bolnice. Moram, pošto nema nikog drugog. I onaj tip iz
Donelija će mi pomoći. Oni su stručnjaci za ovakve stvari. Samo, kako
ću platiti drugi pogreb, tako brzo posle prvog? Da li će osiguranje i to
pokriti? Nije znao. Arlin je vodila računa i o tome. Imali su dogovor: on
je zarađivao novac, ona je plaćala račune. Moraće da pretraži njen sto
da bi našao papire od osiguranja. Sama pomisao na to ga je umarala.
Sedeli su u dnevnoj sobi. Oli je uključio televizor. Igrala se fudbalska
utakmica. Gledali su je neko vreme, iako ih ta igra nije zanimala. Više su
voleli američki fudbal. Fred je konačno ustao i izašao u hodnik. Vratio
se s Arlininim starim crvenim adresarom. Okrenuo je slovo D, i da,
našao je braću Doneli. Njen obično uredni rukopis bio je nesiguran, a
kako i ne bi? Sigurno nije napisala broj pogrebnog zavoda pre Frenkove
smrti, zar ne? Patersonovi su mislili da ih godine dele od korišćenja
njihovih usluga. Godine.
Fred je posmatrao adresar, uvezan u izbledelu crvenu kožu. Setio se
koliko puta ga je viđao u njenim rukama. U starim danima prepisivala
je povratne adrese s koverata, a u novije vreme s interneta. Zaplakao je.
„Ne mogu”, rekao je. „Jednostavno ne mogu. Ne tako brzo posle
Frenkija.”
Sportski komentator na televiziji je zavrištao: „GOL!” Igrači u
crvenim dresovima počeli su da skaču jedan na drugog. Oli je isključio
televizor i podigao ruku.
„Ja ću.”
Fred ga je pogledao crvenih, vlažnih očiju.
Oli je klimnuo. „U redu je, tata. Zaista. Pobrinuću se za to, za sve to.
Kako bi bilo da se popneš na sprat i legneš?”
Fred je znao da verovatno greši kad polaže toliki teret na
sedamnaestogodišnjakova pleća. Obećao je sebi da će poneti svoj deo
kad za to dođe vreme, ali mu je sad bio potreban san. Bio je zaista
veoma umoran.

17

Alek Peli te nedelje nije mogao da se oslobodi porodičnih obaveza sve

do pola četiri. Stigao je u Kep Siti Šeraton posle pet. Popodnevno sunce
još je gorelo na nebu. Parkirao se ispred hotela i gurnuo deseticu
poslužitelju na parkingu. Zamolio ga je da kola ne budu daleko. Loreta
Level je raspoređivala nakit na kiosku za novine. Alek se kratko
zadržao. Brzo je izašao iz hotela, naslonio se na džip i pozvao Hauija
Golda.
„Pretekao sam Andersona oko nadzornih kamera - kao i kod
televizijskog snimka - ali je on prvi došao do knjige. Kupio ju je.
Pretpostavljam da taj promašaj ide na moju dušu.”
„Jebiga”, reče Haui. „Kako je doznao za nju?”
„Mislim da nije znao za njeno postojanje, već da je se domogao
zahvaljujući kombinaciji sreće i staromodnog policijskog rada.
Prodavačica iz kioska kaže da je neki tip razgledao knjigu na dan
Kobenovog predavanja i da ju je vratio na policu kad je video cenu -
gotovo osamdeset zelembaća. Pretpostavljam da ne gleda vesti, pošto
po svemu sudeći nije znala da je tip bio Mejtland. Rekla je Andersonu.
On je kupio knjigu. Kaže da je izašao držeći je sa strane, dlanovima.”
„Sa nadom da će pronaći otiske koji ne odgovaraju Terijevim”,
rekao je Haui. „Što bi značilo da onaj koji je držao tu knjigu nije bio Teri.
Od tog posla neće biti ništa. Bog sveti zna koliko ljudi je u
međuvremenu razgledalo tu knjigu.”
„Žena koja radi u kiosku ne bi se složila s tobom. Kaže da je
mesecima stajala nedirnuta.”
„Nije važno.” Haui nije zvučao zabrinuto, što je nateralo Aleka da se
zabrine za obojicu. Nije bilo mnogo, ali je bilo nešto. Mala pukotina u
slučaju koji je izgledao lepo kao slika u muzeju. Moguća pukotina,
podsetio je sebe, koju Haui može lako da zatvori; porote ne mare za
ono čega nema.
„Samo sam hteo da znaš šta se dešava, šefe. Za to me plaćaš.”
„U redu je. Obavešten sam. Hoćeš li biti tu sutra, pri izlasku pred M
uliju?”
„Neću to propustiti”, reče Alek. „Jesi li razgovarao o kauciji sa
Samjuelsom?”
„Jesam. Razgovor je bio kratak. Rekao je da će se svakim atomom
svog bića boriti protiv toga. Tako mi je rekao.”
„Isuse, ima li taj tip dugme za gašenje?”
„To je dobro pitanje.”
„Hoćeš li je dobiti?”
„Imam dobre izglede. Ništa nije sigurno, ali sam poprilično uveren
da će tako biti.”
„Reci Mejtlandu da se ne šeta po komšiluku, ako se to desi. Mnogo
ljudi drži oružje kod kuće. On je sad najnepopularniji čovek u Flint
Sitiju.”
„Kretanje će mu biti ograničeno na njegovu kuću. Budi siguran da
će je policija nadgledati.” Haui je uzdahnuo. „Šteta za knjigu.”
Alek je prekinuo vezu. Žurno je ušao u automobil. Hteo je da stigne
kući na vreme da ispeče kokice pre Igre prestola.

18

Ralf Anderson i detektiv državne policije Junel Sablo sreli su se te

večeri s okružnim tužiocem Okruga Flint, u njegovoj kući na severnoj
kraju grada, prilično otmenom susedstvu, s velikim zdanjima koja su
stremila statusu rezidencija, ne domašujući ga. Dve Bilove devojčice
jurile su se između prskalica u zadnjem dvorištu, dok se sumrak lagano
rastakao u tamu. Samjuelsova bivša supruga ostala je da spremi
večeru. Tužilac je bio dobro raspoložen za vreme obroka. Često je
tapšao bivšu po ruci. Nekoliko puta nakratko ju je stiskao za nju. Nije se
protivila. Prilično su bliski za razvedeni par, pomislio je Ralf. To je dobro
za njih. Bivša je posle večere spakovala dečje stvari. Ralf je pomislio da
dobro raspoloženje okružnog tužioca neće potrajati.
Slikovna istorija Okruga Flint, Okruga Duri i Grada Kaninga počivala
je na stočiću za kafu. Bila je u providnoj plastičnoj kesi, izvađenoj iz
neke od Ralfovih kuhinjskih fioka i pažljivo navučenoj preko knjige.
Pogrebna povorka izgledala je nejasno, zbog zaštitne plastike posute
prahom za uzimanje otisaka. Pronađen je jedan otisak - palac. Isticao
se na prednjem omotu, pored hrbata. Bio je jasan kao datum na sveže
iskovanom novčiću.
„Još četiri dobra otiska su pozadi”, reče Ralf. „Tako se dižu teške
knjige - palac napred, prsti pozadi, blago rašireni radi snažnijeg
oslonca. Mogao sam da je ispitam u Kep Sitiju, ali nisam imao Terijeve
otiske za poređenje. Uzeo sam ono što mi je bilo potrebno u stanici i
obavio posao kod kuće.”
Samjuels je podigao obrve. „Uzeo si njegovu karticu s otiscima iz
sobe s dokazima?”
„Nisam, kopirao sam je.”
„Ne drži nas u neizvesnosti”, reče Sablo.
„I neću”, reče Ralf. „Poklapaju se. Otisci na ovoj knjizi pripadaju
Teriju Mejtlandu.”
Gospodin Sunčev Zrak koji je na večeri sedeo pored supruge je
nestao. Njegovo mesto zauzeo je gospodin Padaće Jaka Kiša. „Ne
možeš biti siguran bez kompjuterskog poređenja.”
„Bile, radio sam ovaj posao pre nego što su te stvarčice izmišljene.”
U doba u kom si ti pokušavao da gvirneš curama ispod suknje u
hodnicima srednje. „To su Mejtlandovi otisci. Kompjutersko poređenje
će to potvrditi. Pogledaj ih.”
Izvadio je paketić kartica iz unutrašnjeg džepa sakoa. Poredao ih je
u dva reda po stočiću za kafu. „Evo Terijevih otisaka uzetih posle
sinoćnog hapšenja. A ovo su Terijevi otisci sa zaštitne plastike. Recite
mi da nisu isti.”
Samjuels i Sablo nagnuli su se napred. Pogledali su kartice na levoj i
desnoj strani. Sablo se prvi povukao. „Slažem se.”
„Neću to reći bez kompjuterske provere”, oglasio se Samjuels.
Zvučao je ukočeno, zato što mu se vilica zgrčila. To bi u drugim
okolnostima bilo smešno.
Ralf nije odmah odgovorio. Bio je radoznao u pogledu Bila
Samjuelsa i pun nade (bio je takve prirode) da su njegovi raniji sudovi
o njemu - da će podviti rep i zbrisati čim zagusti - bili pogrešni.
Očigledno je uživao poštovanje bivše supruge. I devojčice su ga jako
volele, ali su ti dokazi govorili samo o jednoj strani njegovog karaktera.
To što je bio dobar kod kuće nije značilo da će biti takav na poslu,
pogotovo ako je ambiciozan i suočen sa iznenadnim preprekama koje
bi mogle u korenu saseći njegove velike planove. Pomenute osobine
Ralfu su bile važne, pošto su Samjuels i on bili vezani ovim slučajem,
pobedili ili izgubili.
„To je nemoguće”, reče Samjuels. Krotio je nepostojeći čuperak
rukom. Večeras je bio pokoran. „Nije mogao da bude na dva mesta
istovremeno.”
„A ipak tako izgleda”, reče Sablo. „Do danas nije bilo forenzičkih
dokaza iz Kep Sitija. Jedan je pronađen.”
Samjuels se naglo oraspoložio. „Možda je držao knjigu pre toga, da
bi pripremio alibi. To bi značilo da je ovo nameštaljka.” Očigledno je
zaboravio na prethodnu procenu da je ubistvo Frenka Patersona bilo
impulsivni čin čoveka nesposobnog da kontroliše svoje nagone.
„Ta ideja ne može biti unapred odbačena”, reče Ralf, „ali video sam
mnogo otisaka, a ovi izgledaju prilično sveže. Kvalitet rubnih detalja
veoma je dobar. Ne bi bilo tako da su napravljeni nedeljama ili
mesecima ranije.”
Sablo je, jedva čujnim glasom, dodao: „Mano, kao da si povukao na
dvanaest i dobio štih.”
„O čemu govoriš?”, Samjuels je naglo okrenuo glavu.
„O ajncu”, reče Ralf. „Kaže da bi bilo bolje da je nismo našli. Da
nismo ništa učinili.”
Razmišljali su o tome. Samjuels je zvučao gotovo raspoloženo kad
je progovorio - kao čovek koji samo ubija vreme. „Evo jedne
pretpostavke. Šta bi bilo da si posuo zaštitni omot prahom za uzimanje
otisaka ne našavši ništa? Ili samo beskorisne mrlje?”
„Ne bismo bili u boljem položaju”, reče Sablo, „ali ni u gorem.”
Samjuels je klimnuo. „U tom slučaju - hipotetično govoreći - Ralf bi
bio čovek koji je kupio prilično skupu knjigu. Ne bi je bacio, rekao bi da
je to dobra ideja i stavio pomenutu knjigu na policu. Nakon što bi
pocepao i bacio plastični omot.”
Sablo je posmatrao Samjuelsa i Ralfa, bezizražajnog lica.
„A kartice s otiscima prstiju?”, pitao je Ralf „Šta bismo radili s
njima?”
„Koje kartice?”, pitao je Samjuels. „Ne vidim nikakve kartice. Vidiš li
ih ti, June?”
„Ne znam da li ih vidim ili ne vidim”, reče Sablo.
„Govoriš o uništavanju dokaza”, rekao je Ralf.
„Ni u kom slučaju. Ovo je samo hipotetična priča.” Samjuels je
ponovo podigao ruku da smiri nepostojeći čuperak. „Ali imaš o čemu
da razmišljaš, Ralfe. Bio si u stanici, ali si poređenje obavio kod kuće.
Jesi li to uradio u prisustvu supruge?”
„Džini je bila na sastanku književnog kluba.”
„Hm-hmm. I znaš, ta knjiga je u običnoj kesi, umesto u službenoj.
Nije uvedena među dokaze.”
„Nije još”, reče Ralf, ali je sad bio primoran da razmišlja o različitim
stranama vlastitog, umesto karaktera Bila Samjuelsa.
„Samo hoću da kažem kako je ista hipotetična mogućnost mogla
biti i u pozadini tvog urna.”
Je li bila? Ralf nije mogao da kaže. I ako jeste, zašto je bila? Je li želeo
da poštedi sebe ružne crne mrlje na karijeri, u trenutku kom kola nisu
samo pošla nizbrdo, već su svakog časa mogla da se prevrnu?
„Ne”, rekao je. „Ovo će biti zavedeno kao dokaz. Postaće deo
procesa. Zato što je ono dete mrtvo, Bili. Naša sudbina je nebitna u
poređenju s tom činjenicom.”
„Slažem se”, reče Sablo.
„Naravno da se slažeš”, reče Samjuels. Zvučao je umorno. „Poručnik
Jun Sablo će preživeti, ma šta se desilo.”
„Kad govorimo o preživljavanju”, reče Ralf, „šta je s Terijem
Mejtlandom? Šta ćemo ako stvarno imamo pogrešnog čoveka?”
„Nemamo ga”, reče Samjuels. „Dokazi kažu da ga nemamo.”
Sastanak se tako završio. Ralf se vratio u stanicu. Stavio je Slikovnu
istoriju Okruga Flint, Okruga Duri i Grada Kaninga među dokaze. Bilo
mu je drago što se rešio te knjige.
Njegov mobilni je zazvonio dok je obilazio zgradu da bi stigao do
svog automobila. Na ekranu je bila fotografija njegove žene. Uznemirio
ga je zvuk njenog glasa kad je prihvatio poziv. „Dušo? Jesi li plakala?”
„Derek je zvao. Iz kampa.”
Srce mu je preskočilo. „Je li dobro?”
„Dobro je. Fizički je dobro. Prijatelji su ga imejlom obavestili o
Teriju. Uznemiren je. Rekao je da je sigurno u pitanju greška, da Trener
T. nikad ne bi uradio tako nešto.”
„Tako znači. Je li to sve?” Pokrenuo se. Tražio je ključeve slobodnom
rukom.
„Ne, to nije sve”, žestok je odvratila. „Gde si?”
„U stanici sam. Krenuću kući.”
„Možeš li da odeš do Okružnog zatvora? I porazgovaraš s njim?”
„S Terijem? Pretpostavljam da bih mogao ako pristane da me vidi,
ali zašto?”
 „Na trenutak zaboravi na sve dokaze kojima raspolažu obe strane.
Odgovori mi na jedno pitanje, iskreno, iz srca. Hoćeš li to učiniti?”
„Hoću...” Čuo je daleko zujanje kamiona na auto-putu. Iz blizine je
dopirala smirujuća letnja pesma cvrčaka. Oglašavali su se iz trave oko
zgrade od cigle, u kojoj je radio tolike godine. Znao je šta će ga pitati.
„Da li ti misliš da je Teri Mejtland ubio tog dečačića?”
Pomislio je kako je čovek kog je Vrba Kišnica odvezla taksijem do
Dubroua nju nazvao gospođom, umesto po imenu, koje je trebalo da
zna. Pomislio je kako je čovek koji je parkirao beli kombi iza Šortijevog
paba pitao kako da dođe do najbližeg mesta za ukazivanje hitne
medicinske pomoći, iako je Teri Mejtland živeo u Flint Sitiju čitavog
života. Pomislio je na profesore koji su bili spremni da se zakunu da je
Teri bio s njima, kako u vreme otmice, tako i u vreme ubistva. Zatim je
pomislio koliko je bilo zgodno što Teri nije samo postavio pitanje
gospodinu Harlanu Kobenu, već je ustao sa stolice, kao da želi da bude
siguran da će biti viđen i snimljen. Čak i otisak na knjizi... koliko
savršeno je sve to bilo?
„Ralfe? Jesi li na vezi?”
„Ne znam”, rekao je. „Možda bih znao da sam trenirao klince s njim
kao Haui... ali sam samo gledao kako je trenirao Dereka. Odgovor na
tvoje pitanje - iskren, iz srca - jeste da jednostavno ne znam.”
„U tom slučaju, idi tamo”, rekla je. „Pogledaj ga u oči i pitaj ga.”
„Samjuels će mi otvoriti novi čmar, ako sazna za to.”
„Baš me briga za Bila Samjuelsa, ali me je briga za mog sina. Baš kao
i tebe. Učini to zbog njega, Ralfe. Zbog Dereka.”

19

Ispostavilo se da je Arlin Paterson imala osiguranje za slučaj smrti. To

je bilo dobro. Oli je pronašao važne papire u donjoj fioci njenog stočića
u fascikli između UGOVORA O KUPOVINI KUĆE (kredit je bio gotovo
otplaćen) i RAČUNA ZA KOMUNALIJE. Pozvao je pogrebni zavod, gde
mu je muškarac s glasom profesionalnog ožalošćenog - možda neko od
braće Doneli, a možda i ne - zahvalio i rekao da je „vaša majka
pristigla”. Kao da se sama dovezla, možda uberom. Profesionalni
ožalošćeni je pitao Olija da li mu je potreban formular za čitulju u
novinama. Oli je rekao da nije. Imao je dva prazna formulara pred
sobom na stolu. Majka je - oprezna, čak i u žalosti - sigurno
fotokopirala onaj koji je dobila za Frenka, ako slučajno pogreši. Znači
da je i to sređeno. Želi li da dođe sutra kako bi se dogovorili oko
pojedinosti za pogreb i sahranu? Oli je rekao da neće. Mislio je da bi
njegov otac trebalo da se time pozabavi.
Oborio je glavu i neko vreme plakao, nakon što je rešio pitanje
majčinog pogreba. Ridao je tiho, da ne probudi oca. Popunio je
formular za čitulju kad su suze presahle. Otkucao ga je, zbog groznog
rukopisa. Otišao je u kuhinju posle obavljenog posla. Pogledao je haos u
njoj: pasta na linoleumu, leš pileta ispod sata, staklene činije i
pokriveni sudovi na radnim površinama. Prizor ga je podsećao na
majčine reči posle velikih porodičnih obroka - ovde su jele svinje. Uzeo
je kantu za smeće ispod sudopere i izručio sve u nju. Počeo je s lešom
pileta, koji je najužasnije izgledao. Oprao je pod. Shvatio je da je gladan
kad je sve bilo čisto kao suza (kako je majka govorila). Glad mu se činila
nepriličnom, ali je bila neporeciva. Ljudi su u suštini životinje. Moraš
da jedeš i isereš ono što si jeo, čak i ako su ti majka i mlađi brat mrtvi.
Sve se moralo namiriti. Otvorio je frižider i otkrio da je od vrha do dna
pun tepsija, staklenih sudova, mesa. Odabrao je pitu s mesom,
pokrivenu snežnobelim krompir-pireom. Gurnuo ju je u rernu na 350
stepeni. Tata je dolutao u kuhinju, dok je stajao naslonjen na radnu
površinu i čekao da se jelo zagreje. Osećao se kao gost u sopstvenoj
glavi. Očeva frizura bila je neuredna. Rašljombana, rekla bi Arlin
Paterson. Trebalo bi da se obrije. Oči su mu bile podnadule i mutne.
„Progutao sam jednu od majčinih pilula. Predugo sam spavao”,
rekao je.
„Ne brini, tata.”
„Očistio si kuhinju. Trebalo je da ti pomognem.”
„U redu je.”
„Tvoja majka... sahrana...” Fred kao da nije znao šta da kaže. Oli je
primetio da mu je šlic otkopčan. To ga je ispunilo dubokim sažaljenjem.
Ali nije mogao da plače, kao da je isplakao sve suze. Moraće da uradi
nešto drugo. Podsetiću se svojih blagoslova, pomislio je.
„Dobro je”, rekao je tati. „Imala je osiguranje u slučaju smrti, oboje
ga imate i... tamo je. Na tom mestu. Znaš, u zavodu.” Nije smeo da kaže
pogrebnom, da ne bi potresao rovitog oca. A ta reč bi ga potresla.
„O, bože.” Fred je seo i naslonio se čelom na šaku. „Trebalo je da ja
to uradim. To je bio moj posao. Moja dužnost. Nisam hteo da toliko
dugo spavam.”
„Idi sutra. Izaberi kovčeg i sve drugo.”
„Gde da idem?”
„U Braća Doneli. Kao i za Frenka.”
„Mrtva je”, čudio se Fred. „Ne znam šta da mislim o tome.”
„Da”, reče Oli, iako nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom. Do
samog kraja je pokušavala da se izvini. Kao da je sve ovo bila njena
krivica, iako ništa nije bilo. „Pogrebnik kaže da moraš da odlučiš o
nekim stvarima. Hoćeš li moći?”
„Naravno da ću moći. Sutra će mi biti bolje. Nešto lepo miriše?”
„Pita s mesom.”
„Da li ju je majka spremila ili ju je neko doneo?”
„Ne znam.”
„Pa, lepo miriše.”
Jeli su za kuhinjskim stolom. Oli je stavio posuđe u sudoperu, pošto
je mašina za pranje sudova bila puna. Otišli su u dnevnu sobu. Na
sportskom kanalu je bio bejzbol, Filiji protiv Metsa. Ćutke su gledali
utakmicu, obilazeći ivicu rupe koja im se otvorila u životu, da ne bi
upali u nju. Oli je posle izvesnog vremena izašao na stepenice iza kuće i
podigao pogled ka zvezdama. Bilo ih je mnogo. Video je i meteor,
zemaljski satelit i nekoliko aviona. Mislio je kako mu je majka mrtva i
kako nikad neće videti ništa od toga. Takve stvari bile su totalno
apsurdne. Bejzbol utakmica bližila se napetom kraju kad se vratio u
kuću. Otac je zaspao u fotelji. Nije se mrdnuo kad ga je poljubio u teme.

20

Ralf je dobio poruku na putu ka Okružnom zatvoru. Poslao ju je

Kinderman iz kompjuterske forenzike državne policije. Stao je pored
puta. Pozvao ga je. Kinderman je odgovorio posle prvog zvona,..
„Zar se vi ne odmarate u nedelju uveče?”, pitao je Ralf.
„Šta da vam kažem, mi smo zaluđenici.” Ralf je čuo praštanje hevi-
metal benda u pozadini. „Sem toga, oduvek sam mislio da dobre vesti
mogu da čekaju, ali da bi loše trebalo da budu što pre prosleđene.
Nismo završili s ispitivanjem Mejtlandovih hard-diskova, a neki od
zlostavljača dece znaju da budu prilično dosetljivi u skrivanju
dokumenata, ali je površinski gledano sve čisto. Nema dečje niti bilo
koje druge pornografije. Nema je na njegovom kućnom, niti na
prenosnom kompjuteru, kao ni na ajpedu ili telefonu. Izgleda kao
gospodin Beli Šešir.”
„Šta je sa istorijom?”
„Ima je mnogo, ali su to očekivane stvari - sajtovi za kupovinu kao
Amazon, oni s vestima kao Hafington post i pola tuceta sportskih
sajtova. Prati prvu ligu. Izgleda da je navijač Tampa Bej Rejsa. To je
dovoljno za zaključak da mu nešto fali ispod skalpa. Gleda Ozark na
Netfliksu i Amerikance na ajtjunu. I ja to gledam.”
„Nastavite da kopate.”
„Plaćen sam za to.”
Ralf je parkirao u prostoru predviđenom SAMO ZA SLUŽBENA
VOZILA iza Okružnog zatvora. Uzeo je policijsku karticu iz odeljka za
rukavice. Postavio ju je na upravljačku tablu. Čekao ga je čuvar - L. KIN,
pisalo je na njegovoj pločici s imenom. Otpratio ga je do sobe za
saslušanje. „Ovo nije po propisima, detektive. Još malo pa će deset.”
„Svestan sam toga. I nisam došao zabave radi.”
„Je li okružni tužilac obavešten o ovome?”
„To je iznad vašeg platnog razreda, čuvaru Kine.”
Ralf je seo za sto. Čekao je da vidi hoće li Teri pristati na susret. Na
Terijevim kompjuterima i u kući nije bilo pornića. Makar dosad ništa
nije nađeno. Pedofili znaju da budu dosetljivi, kao što je rekao
Kinderman.
Koliko je dosetljivo bilo što je svuda pokazivao lice? I ostavljao otiske
prstiju?
Znao je šta bi Samjuels rekao: „Teri je pomahnitao.” Nekada
(nekada davno) činilo mu se da to ima smisla.
Kin je doveo Terija. Nosio je smeđi kombinezon i jeftine plastične
papuče. Ruke su mu bile u lisicama.
„Skinite mu lisice, čuvaru.”
Kin je odmahnuo glavom. „Propisi.”
„Preuzimam odgovornost.”
Kin se nevoljno osmehnuo. „Ne, detektive, nećete. Ovo je moja kuća.
Ja ću biti odgovoran ako mu padne na pamet da đipi preko stola i da
vas udavi. Evo kako ćemo. Neću ga privezati za jezičak na stolu. Šta
kažete na to?”
Teri se osmehnuo, kao da je hteo da kaže: Vidiš s čim moram da se
nosim?
 Ralf je uzdahnuo. „Ostavite nas, čuvaru Kine. I hvala vam.”
Kin je izašao. Posmatraće ih kroz jednosmerno staklo. Verovatno će
ih i slušati. Ralf nije sumnjao da će Samjuels biti obavešten o ovoj
poseti.
Obratio se Teriju. „Ne stoj tu. Sedi, za boga miloga.”
Teri je seo i sklopio šake na stolu. Lanac od lisica je zazvečao. „Haui
Gold ne bi dozvolio ovaj sastanak.” Nije skidao osmeh s lica.
„Baš kao ni Samjuels, što znači da smo u istom položaju.”
„Šta želiš?”
„Odgovore. Zašto imam pola tuceta svedoka koji su te prepoznali,
ako si nevin? Zašto su tvoji otisci prstiju na grani kojom je dečak
sodomizovan i svuda po kombiju korišćenom u otmici?”
Teri je zavrteo glavom. Osmeh je iščezao. „Začuđen sam koliko i ti.
Zahvaljujem se bogu, njegovom prvorođenom sinu i svim svecima što
mogu da dokažem da sam u to vreme bio u Kep Sitiju. Šta bi se desilo
da ne mogu, Ralfe? Mislim da obojica znamo odgovor na to pitanje. Do
kraja leta čekao bih u redu za smrt u Makalisteru. Posle dve godine
zajahao bih iglu. Možda i ranije, pošto sudovi naginju udesno sve do
najviših instanci, a tvoj drugar Samjuels rasturao bi sve moje žalbe kao
buldožer dečji zamak od peska.”
Ralf je hteo da kaže on nije moj drugar. Umesto toga je rekao:
„Kombi me zanima. Onaj s njujorškim tablicama.”
„Ne mogu ti pomoći oko toga. U Njujprku sam poslednji put bio pre
šesnaest godina, na medenom mesecu.”
Na Ralfu je bio red da se osmehne. „Nisam to znao, ali znam da u
skorije vreme nisi bio tamo. Proverili smo tvoje kretanje u poslednjih
šest meseci. U aprilu si bio u Ohaju.”
„Da, u Dejtonu. Devojčice su bile na prolećnom raspustu. Hteo sam
da obiđem oca. One su htele da idu. I Marsi je htela.”
„Tvoj otac živi u Dejtonu?”
„Ako bi se ono što tamo radi moglo nazvati životom. To je duga
priča i nema nikakve veze s ovim. Nikakav zlokobni beli kombi nije u
nju umešan, pa čak ni porodični auto. Putovali smo avionom na
jugozapad. Baš me briga koliko mojih otisaka si pronašao u kombiju
kojim je taj tip oteo Frenka Patersona. Nisam ga ukrao. Nikad ga nisam
video. Ne očekujem da poveruješ u to, ali je to istina.”
„Niko ne misli da si ukrao kombi u Njujorku”, reče Ralf.
„Samjuelsova teorija je da je onaj koji ga je ukrao ostavio negde u
blizini, s ključevima u bravi. Ti si ga ukrao i sakrio negde. Krio si ga dok
nisi bio spreman da... da uradiš ono što si uradio.”
„Prilično proračunato za čoveka koji radi ono što radi, ne skrivajući
lice.”
„Samjuels će reći porotnicima da si bio ponesen ubilačkim žarom.
Oni će mu poverovati.”
„Da li će mu verovati i posle Evovog, Bilijevog i Debinog
svedočenja? I kad im Haui pokaže snimak s Kobenovog predavanja?”
Ralf nije želeo da načinje tu temu. Ne još. „Jesi li poznavao Frenka
Patersona?”
Teri se promuklo nasmejao. „To je jedno od pitanja na koje Haui ne
bi želeo da odgovorim.”
„Znači li to da nećeš odgovoriti?”
„Zapravo, hoću. Znao sam ga iz viđenja - poznajem većinu dece na
Vest sajdu - ali ga nisam dobro poznavao, ako shvataš šta želim da
kažem. Još je išao u osnovnu. Nije se bavio sportom. Iako nisam mogao
da ne zapazim njegovu crvenu kosu. Ličila je na znak stop. Imao je i
njegov brat. Oli je igrao u Ligi petlića, ali nije prešao u Gradsku ligu kad
je napunio trinaest. Nije bio loš u polju, i mogao je malo da udari, ali je
izgubio zanimanje za bejzbol. Dešava se.”
„Znači da nisi pratio Frenkija?”
„Ne, Ralfe. Nisam seksualno zainteresovan za decu.”
„Jesi li ga slučajno video kako ide preko parkinga Džeraldsove
bakalnice gurajući bicikl i rekao: ’Aha, ovaj je moj?’”
Ralf se osećao neprijatno dok ga je Teri posmatrao s tihim
prezirom. Ali nije oborio pogled. Teri je ubrzo uzdahnuo, podigao ruke
u lisicama ka jednosmernom staklu i rekao: „Gotovi smo.”
„Ne još”, reče Ralf. „Moraš da mi odgovoriš na još jedno pitanje.
Želim da me pogledaš pravo u oči, dok to budeš činio. Jesi li ubio
Frenka Patersona?”
Terijev pogled se nije pokolebao. „Nisam.”
Čuvar Kin je odveo Terija. Ralf se nije mrdao sa svog mesta. Čekao
je da se Kin vrati i da ga provede kroz troja vrata između sobe za
saslušanje i slobode. Sad je imao odgovor na pitanje koje mu je Džini
rekla da postavi. Odgovor je bio: Nisam.
Želeo je da mu veruje.
I nije mogao.
 IZLAZAK PRED SUDIJU

16. jul

„Ne”, rekao je Haui Gold. „Ne, ne, ne.”

„To je za njegovu zaštitu”, rekao je Ralf. „Sigurno vidi...”
„Vidim fotografiju na naslovnoj strani novina. Vidim udarni prilog
na svim kanalima, u kom moj klijent ulazi u okružni sud s pancirnim
prslukom preko odela. Drugim rečima, izgleda kao neko ko je već
osuđen. Lisice su dovoljno loše.”
U sobi za posete okružnog zatvora bilo je osmoro ljudi. Igračke su
bile u šarenim plastičnim kutijama, a stolice na stolovima. Teri
Mejtland je stajao pored Hauija. Okružni šerif Dik Dulin, Ralf Anderson i
pomoćnik okružnog tužioca Vernon Gilstrap stajali su nasuprot njima.
Samjuels ih je čekao u okružnom sudu. Šerif Dulin je još držao pancirni
prsluk, s optužujućim jarkožutim slovima KOOF - skraćenicom od
Korektivnog odeljenja Okruga Flint. Tri trake - po jedna za ruke i jedna
za pojas - mlitavo su visile s prsluka.
Dva zatvorska čuvara (neće vas ispraviti ako ih nazovete
stražarima) stajala su pored vrata, s prekrštenim rukama na prsima.
Jedan je nadzirao Terija dok se brijao; drugi je pretresao džepove odela
i košulje koju je donela Marsi. Nije zaboravio da opipa zadnji deo plave
kravate.
Gilstrap se obratio Teriju. „Šta kažeš, ortak? Hoćeš li da rizikuješ da
budeš upucan? Nemam ništa protiv. Prištedećeš troškove rešavanja
brojnih žalbi pre nego što dobiješ iglu.”
„To su neprikladne reči”, reče Haui.
Gilstrap, tip s dugim iskustvom, koji će se gotovo sigurno
penzionisati (s debelom penzijom) ako Bil Samjuels izgubi na
predstojećim izborima, samo se nacerio.
„Hej, Mičele”, reče Teri. Čuvar koji je motrio Terijevo brijanje da bi
se uverio da zatvorenik neće prerezati grlo plastičnim nožićem,
podigao je obrve, ali nije pomerio ruke. „Koliko ima stepeni napolju?”
„Dvadeset devet, kad sam ušao”, rekao je prozvani stražar. „Radio
javlja da će do podneva biti preko trideset.”
„Neću prsluk”, rekao je Teri šerifu. Široki osmeh primetno ga je
podmladio. „Ne želim da stanem pred sudiju Hortona u znojavoj
košulji. Trenirao sam mu sina u petlićima.”
Gilstrap se uznemirio kad je to čuo. Izvukao je notes i nešto žurno
pribeležio.
„Hajdemo”, reče Haui. Uhvatio je Terija za ruku.
Ralfov mobilni se oglasio. Uzeo ga je s leve strane pojasa (oružje mu
je bilo na desnoj) i pogledao ekran. „Čekajte, čekajte, moram da
odgovorim.”
„Ma, hajde”, reče Haui. „Šta je ovo, izlazak pred sud ili smotra kuca i
konjića?”
Ralf nije obraćao pažnju na advokatovu upadicu. Otišao je na drugi
kraj prostorije, pored mašina za prodaju grickalica i sokića. Stao je
ispod znalci na kom je pisalo SAMO ZA POSETIOCE. Razgovor nije dugo
trajao. Prekinuo je poziv i prišao ostalima. „U redu. Idemo.”
Čuvar Mičel stao je između Hauija i Terija, dovoljno dugo da mu
namakne lisice. „Da li su previše stegnute?”, pitao je.
Teri je odmahnuo glavom.
„Idemo.”
Haui je prebacio sako preko lisica. Dva čuvara izvela su Terija iz
sobe. Gilstrap je išao ispred njih. Koračao je kao mažoretkinja.
Haui je išao pored Ralfa. Govorio je tihim glasom. „Ovo je
katastrofalna greška.” Dodao je kad se Ralf nije oglasio: „U redu, dobro,
ćuti koliko ti je drago, ali ćemo do izlaska pred veliku porotu morati da
sednemo - ti, ja i Samjuels. I Peli, ako želite. Činjenice o ovom slučaju
neće biti obelodanjene danas, ali će izaći na videlo. Tada nećete brinuti
samo o državnim i regionalnim medijima. CNN, Foks, MSNBC, internet
blogovi - svi će se ovde sjatiti, privučeni neobičnostima slučaja. To će
biti u stilu O-Džej sreće Isterivača đavola.”
Imao je pravo. I Ralf je znao da će Haui dati sve od sebe da se baš to
desi. Ako navede novinare da se usredsrede na pitanja čoveka koji je
naizgled istovremeno bio na dva različita mesta, neće morati da se
brine da će se usredsrediti na dečaka koji je silovan i ubijen, a možda i
delimično pojeden.
„Znam o čemu razmišljaš, ali ja nisam tvoj neprijatelj, Ralfe. Izuzev
ako ti puca prsluk za sve, izuzev da Teri bude osuđen. Ne verujem u to.
To je Samjuels, a ne ti. Zar ne želiš da znaš šta se desilo?”
Ralf nije odgovorio.
Marsi Mejtland je čekala u predvorju. Izgledala je sitno između
goleme, trudne Betsi Rigins i Juna Sabloa iz državne policije. Riginsova
je pokušala da je zadrži kad je videla supruga i krenula napred. Marsi je
se lako oslobodila. Sablo ju je samo posmatrao. Imala je dovoljno
vremena da pogleda muževljevo lice i da ga poljubi u obraz, pre nego
što ju je čuvar Mičel uhvatio za ramena i nežno ali odlučno odgurnuo ka
šerifu, koji je još držao pancirni prsluk, kao da nije znao šta će s njim
otkad je zatvorenik odbio da ga navuče.
„Nemojte, gospođo Mejtland”, reče Mičel. „To nije dozvoljeno.”
„Volim te, Teri”, rekla je Marsi kad su ga čuvari poveli ka vratima. „I
devojčice te vole.”
„Volim i ja vas, dva puta jače”, reče Teri. „Reci im da će sve biti u
redu.”
Zatim je izašao napolje na vrelo jutarnje sunce i baražnu vatru
desetina novinarskih pitanja izgovorenih u isto vreme. Ralfa, koji je još
bio u predvorju, nerazgovetni uzvici više su podsećali na uvrede nego
na pitanja.
Morao je da oda priznanje Hauiju na upornosti. Nije se predavao.
„Ti si jedan od dobrih momaka. Ne uzimaš mito, ne petljaš s
dokazima, ne skrećeš s pravog puta.”
Mislim da sam sinoć bio veoma blizu petljanju s dokazima, pomislio
je Ralf. Mislim da jesam. Da Sablo nije bio tamo, da sam bio sam sa
Samjuelsom...
Hauijev izraz bio je gotovo molećiv. „Nikad nisi imao ovakav slučaj.
Niko od nas nije. I ne radi se više samo o mališanu. I njegova majka je
mrtva.”
Ralf, koji tog jutra nije uključio televizor, zaustavio se u mestu.
Obratio se Hauiju. „Šta si rekao?”
Advokat je klimnuo. „Juče je umrla. Od srčanog udara. To je čini
žrtvom broj dva. Pa, reci mi - zar ne želiš da znaš šta se desilo? Zar ne
želiš da obaviš posao na valjan način?”
Ralf više nije mogao da izdrži. „Želim. Stoga ću ti isporučiti sledeću
informaciju bez naknade, Haui. Upravo sam razgovarao s doktorom
Boganom, iz odeljenja patologije i serologije u Opštoj. Još nije dobio
sav DNK materijal, i neće za naredne dve nedelje, ali su obradili uzorak
semena, uzet sa zadnjeg dela dečakovih nogu. Odgovara uzorcima s
obraza od subote uveče. Tvoj klijent je ubio i naguzio Frenka
Patersona. Zubima mu je iskidao komade mesa. I sve to ga je toliko
uzbudilo da je svršio po lešu.”
Hitro je pružio korak. Ostavio je Hauija Golda za sobom, nemoćnog
da se pokrene ili progovori. To mu je odgovaralo, zato što je središnji
paradoks slučaja opstajao. DNK ne laže. Ali ni Terijeve kolege nisu
lagale. Ralf je bio siguran u to. Isto je važilo za otiske na knjizi iz
novinskog kioska i za snimak Kanala 81.
Ralf Anderson je bio čovek podeljena uma. Dvostruka vizija ga je
izluđivala.

Sud Okruga Flint je do 2015. godine bio pored zatvora. To je bilo

praktično rešenje. Zatvorenici su, da bi stigli pred sudiju, prelazili put
od jedne do druge kamene zgrade u gotskom stilu kao deca na
ekskurziji (izuzev što su deca na ekskurziji retko nosila lisice). Sad je
pored zatvora bio poluzavršeni Gradski centar. Zatvorenici su
transportovani šest blokova dalje u novu sudnicu, osmospratnu
staklenu kutiju, koju su šaljivdžije prozvale Kokošinjcem.
Na ulici ispred zatvora bila su dva policijska automobila s
upaljenim svetlima, kratki plavi autobus i Hauijev blistavi crni džip.
Alek Peli stajao je pored poslednjeg vozila. Izgledao je kao šofer u
tamnom odelu i s tamnim naočarima. S obe strane ulice, iza policijskih
prepreka bili su novinari, kamermani i gomila radoznalaca. Nekolicina
je nosila parole. Na jednoj je pisalo POGUBITE DECOUBICU. Na drugoj
je pisalo GOREĆEŠ U PAKLU, MEJTLANDE. Marsi je zastala na najvišem
stepeniku. Zbunjeno je posmatrala parole.
Čuvari okružnog zatvora zastali su u podnožju stepenica. Obavili su
svoj posao. Šerif Dulin i pomoćnik okružnog tužioca Gilstrap, čovek
odgovoran za pravni deo procesa, dopratili su Terija do prvih
policijskih kola. Ralf i Junel Sablo krenuli su ka onima iza njih. Haui je
uhvatio Marsi za ruku. Poveo ju je ka eskaladu. „Ne diži glavu. Tako će
fotografi moći da snime samo tvoje teme.”
„Te parole... Haui, te parole...”
„Ne obraćaj pažnju na njih. Samo požuri.”
Prozori plavog autobusa bili su otvoreni zbog vrućine. Zatvorenici,
uglavnom vikend-prekršioci koji su izlazili pred sudiju zbog sitnijih
prekršaja, ugledali su Terija. Naslonili su se licem na žičanu ogradu,
podvriskujući.
„Hej, pederčino!”
„Jesi li savio kurac da bi ušao?”
„Igla ti je suđena, Mejtlande!”
„Jesi li mu popušio kurac, pre nego što si ga odgrizao?”
Alek je zaobišao džip da bi otvorio suvozačka vrata, ali je Haui
odmahnuo glavom i pokazao na zadnja vrata bliža pločniku. Hteo je da
zadrži Marsi što dalje od gomile s druge strane ulice. Oborila je glavu.
Kosa joj je sakrila lice. Čuo je kako jeca, uprkos galami, dok ju je vodio
ka vratima koje je Alek otvorio.
„Gospođo Mejtland!” To je bio novinar snažnih glasnih žica. Vikao je
iza policijskih prepreka. „Je li vam rekao da će to učiniti? Jeste li pokušali
da ga sprečite?”
„Ne diži glavu, ne odgovaraj”, reče Haui. Želeo je da joj kaže da ne
sluša. „Sve je pod kontrolom. Samo uđi u zgradu.”
Alek mu je promrmljao u uvo, dok ju je smeštao u džip. „Divno, zar
ne? Polovina gradske policije je na odmoru, a neustrašivi šerif jedva
kontroliše gomilu.”
„Samo nas odvezi do tamo”, reče Haui. „Voziću se pozadi, s Marsi.”
Alek je seo za volan. Sva vrata su se zatvorila. Povici iz gomile i
autobusa čuli su se znatno slabije. Policijska kola ispred džipa kretala
su se polako, kao da su u pogrebnoj povorci. Alek se prilagodio toj
brzini. Haui je video kako novinari trče po trotoaru, ne mareći za
vrućinu, samo da bi bili ispred Kokošinjca kad Teri stigne. Televizijska
vozila već su bila tamo, parkirana u nizu, kao krdo mastodonata na
paši.
„Mrze ga”, reče Marsi. Otrlo joj se ono malo šminke oko očiju -
nanete da sakrije podočnjake. Zbog nje je ličila na rakuna. „Činio je
samo dobro ovom gradu, a sad ga mrze.”
 „To će se promeniti kad velika porota odbije da ga optuži”, reče
Haui. „A hoće. Znam to, baš kao i Samjuels.”
„Jesi li siguran?”
„Jesam. U nekim slučajevima, Marsi, moraš se mučiti da pronađeš
makar jedan razlog za osnovanu sumnju. Ovaj slučaj je sačinjen od njih.
Nema šanse da ga velika porota osudi.”
„Nisam to mislila. Jesi li siguran da će ti ljudi promeniti mišljenje?”
„Naravno da hoće.”
U retrovizoru je video Alekovu grimasu, ali je znao da je laž
ponekad neophodna i da je ovo jedan od takvih slučajeva. Žitelji Flint
Sitija verovaće da je Teri Mejtland ubica na slobodi koji je nadmudrio
sistem, dok god pravi ubica Frenka Patersona ne bude nađen - ako se
to ikada desi. Ponašaće se prema njemu u skladu s tim uverenjem. Haui
je sad mogao samo jedno, da se usredsredi na izlazak pred sudiju.

Ralf je bio manje-više dobro, dok god se bavio svakodnevnim

zadacima, poput spremanja večere, odlaska u nabavku s Džini,
razgovorima s Derekom (pozivi iz kampa su se proredili, otkad je
nostalgija za domom počela da jenjava). Uključila bi se neka vrsta
nadsvesti, kad bi pomislio na Terija - kao da se njegov um upinjao da
uveri samog sebe da je sve onako kao što je uvek bilo: gore je gore, dole
je dole, a on se znoji ispod nosa samo zbog lošeg klima-uređaja u
policijskim kolima na letnjoj sparini. Znao je da bi trebalo da uživa u
svakom danu života, zato što je tako kratak, ali previše je previše.
Filteri vuna su se rastakali, zajedno s velikom slikom. Nije bilo šume,
samo drveća. U najgorim slučajevima nije bilo ni drveća. Samo kore.
Ralf se primakao šerifu kad je kratka povorka stigla do okružne
sudnice. Izbrojao je sjajne tačke na zadnjem braniku Dulinovih
patrolnih kola: bilo ih je četiri. Novinari koji su bili ispred okružnog
zatvora već su stizali. Umešali su se u gomilu, dva puta veću od one
ispred zatvora. Tiskali su se na trotoaru levo i desno od stepeništa.
Video je imena raznih stanica na majicama novinara i tamne krugove
znoja ispod njihovih ruku. Lepa plavuša s Kanala 7 iz Kep Sitija stigla je
s pokvarenom frizurom i linijama znoja na debelom sloju šminke.
 Prepreke su postavljene i ovde, ali je gomila već pomerila nekoliko.
Desetak policajaca, polovina ukupnog ljudstva i polovina ljudi iz
šerifske kancelarije davali su sve od sebe da očiste stepenište i pločnik.
Nije ih bilo dovoljno za taj zadatak, procenio je Ralf, ni izbliza, ali leto je
uvek proređivalo redove gradskih službenika.
Novinari su se gurali za najbolja mesta na travnjaku. Nemilosrdno
su se laktali. Plavuša s Kanala 7 pokušala je da se izbori za mesto u
prvom redu. Neštedimice je koristila najbolji osmeh u regionu. Ipak je
dobila udarac po glavi parolom, na kojoj je bila nevešto nacrtana
injekcija ispod natpisa MEJTLANDOV LEK. Njen kamerman odgurnuo
je tipa s parolom unazad. Usput je ramenom zakačio staricu. Neka žena
je prihvatila posrnulu baku i tresnula kamermana po glavi tašnicom.
Ralf je uočio da je torbica crvena, od lažne aligatorske kože.
„Kako su lešinari tako brzo stigli ovamo?” čudio se Sablo. „Čoveče,
trče brže od bubašvaba kad neko uključi svetlo.”
Ralf je samo odmahnuo glavom. Posmatrao je gomilu sa sve većom
zabrinutošću. Zalud je pokušavao da je sagleda kao celinu, u trenutnom
stanju hiperopreznosti. Šerif Dulin je izašao iz automobila (smeđa
košulja mu je na jednoj strani bila raspasana, iznad sem braun kaiša;
ružičasto salo virilo je ispod nje) i otvorio zadnja vrata, da bi Teri
mogao da izađe. Neko je u taj mah povikao: „Igla, igla!”
Gomila je prihvatila slogan. Klicali su kao navijači na fudbalskoj
utakmici.
„IGLA! IGLA! IGLA!”
Teri je zurio u njih. Uvojak uredno počešljane kose pao mu je preko
leve obrve. (Ralf je imao osećaj da može prebrajati svaku vlas.) Izraz
njegovog lica svedočio je o mučnoj zbunjenosti. U gomili su ljudi koje
poznaje, pomislio je Ralf. Ljudi čiju decu je podučavao, ljudi čiju decu je
trenirao, ljudi koji su mu dolazili ugoste na roštilj na kraju sezone. I svi
navijaju da umre.
Jedna prepreka zakloparala je po ulici. Ograda je popustila.
Nekoliko novinara s mikrofonima i beležnicama i meštana spremnih
da obese Terija Mejtlanda za najbližu banderu pohrlilo je na pločnik.
Dva policajca pojurila su prema pukotini. Nimalo nežno odgurnuli su
ljude nazad. Jedan policajac je namestio ogradu, što je gomili dalo
priliku da je probije na drugom mestu. Ralf je video kako dvadesetak
mobilnih telefona fotografiše i snima haos.
„Hajdemo”, rekao je Sablou. „Odvedimo ga unutra, pre nego što
zakrče stepenište.”
 Izašli su iz automobila i požurili ka stepeništu sudnice. Sablo je dao
znak Dulinu i Gilstrapu da krenu. Ralf je ugledao Bila Samjuelsa. Stajao
je iza vrata sudnice. Izgledao je zaprepašćeno... ali zašto? Kako je
moguće da nije ovo očekivao? Ni on nije bio bez odgovornosti - zašto
nije tražio da se Teri odveze do zadnjih vrata, koje je koristilo osoblje
sudnice?
„Vratite se nazad, ljudi!”, povikao je Ralf. „Ovo je deo procedure, ne
ometajte je!”
Gilstrap i šerif su poveli Terija ka stepenicama. Držali su ga za ruke.
Ralf je imao vremena da (ponovo) opazi Gilstrapov grozni karirani
sako i da se zapita je li ga njegova supruga odabrala. Sigurno ga mrzi,
ako jeste. Zatvorenici u malom autobusu - koji su čekali na letnjoj
vrućini, kuvajući se u vlastitom znoju, dok je zvezda među njima
izvođena pred sudiju - pridodali su svoje glasove halabuci. Neki su
klicali Igla, Igla, dok su drugi lajali kao psi ili zavijali kao kojoti,
treskajući pesnicama po žičanoj ogradi na otvorenim prozorima.
Ralf se okrenuo prema džipu i podigao dlan da bi ga zaustavio. Hteo
je da Haui i Alek Peli zadrže Marsi dok Teri ne uđe u sudnicu i dok se
gomila ne smiri. Nije uspeo. Zadnja vrata prema ulici su se otvorila.
Izašla je i lako izbegla ruku Hauija Golda, kao što je izmakla Betsi Rigins
u predvorju okružnog zatvora. Potrčala je ka suprugu. Ralf je primetio
da ima niske potpetice i posekotinu od brijanja na listu. Ruke su joj
sigurno drhtale, pomislio je. Kamere su se upravile ka njoj kad je
uzviknula Terijevo ime. Bilo ih je pet. Njihova sočiva podsećala su na
staklaste oči. Neko je zamahnuo knjigom. Ralf nije mogao da pročita
naslov, ali je prepoznao zeleni omot. Idi postavi stražara, pomislio je.
Njegova žena pročitala ju je pred sastanak književnog kluba. Omot se
rastvorio, a stranice zalepršale. Knjiga ju je pogodila u rame. Odbila se
od nje. Nije to opazila.
„Marsi!”, povikao je Ralf. Napustio je svoje mesto pored stepenica.
„Marsi, ovamo!”
Osvrnula se oko sebe. Možda je tragala za njim, a možda i nije.
Kretala se kao u snu. Teri je zastao. Okrenuo se na pomen ženinog
imena. Pružio je otpor kad je šerif Dulin pokušao da ga odvuče ka
stepenicama.
Haui je stigao do Marsi pre Ralfa. Uhvatio ju je za ruku. Zdepasti
čovek u radnom odelu oborio je prepreku i potrčao ka njoj. „Jesi li ga
štitila, zla pičko? Jesi li?”
Haui je imao šezdeset godina, ali je bio u dobroj formi i nije bio
snebivljiv. Pred Ralfovim očima čučnuo je i zario se ramenom u
zdepastog tipa. Oborio ga je.
„Pusti da ti pomognem”, reče Ralf.
„Mogu da se pobrinem za nju”, odvratio je Haui. Lice mu se
zacrvenelo sve do korena proređene kose. Obuhvatio je Marsi oko
struka. „Ne želimo tvoju pomoć. Samo idi unutra. Odmah! Bože, čoveče,
šta ti je bilo na pameti? Ovo je cirkus!”
Ralf je hteo da kaže: To je šerifov cirkus, a ne moj, samo što je
delimično bio i njegov. A šta je sa Samjuelsom? Dali je predvideo ovo?
Možda se tome i nadao, zbog široke medijske pažnje, koju će svakako
privući?
Okrenuo se na vreme da vidi čoveka u kaubojskoj košulji. Šmugnuo
je pored policajca i potrčao preko pločnika. Ispraznio je puna usta
pljuvačke po Terijevom licu. Ralf je pružio nogu pre nego što je pljuvač
zbrisao. Prostro se po ulici. Raf je pročitao natpis na njegovim
farmerkama. LEVISKE ŠIRE ISPOD KOLENA.
Video je izbledeli krug od konzerve duvana za žvakanje na zadnjem
desnom džepu. Dao je znak jednom policajcu. „Namakni mu lisice i
ubaci ga u patrolna kola.”
„Naša kola su pozadi”, reče pandur. Bio je sa sela. Ralfu se činilo da
je jedva nešto stariji od njegovog sina.
„Ubaci ga u autobus!”
„I da pustim ove ljude da...”
Ralf nije čuo ostatak rečenice zato što je video nešto čudesno. Teri
je pomogao čoveku u kaubojskoj košulji da ustane, dok su Dulin i
Gilstrap zurili u gomilu. Rekao je nešto Kaubojskoj Košulji. Ralf ga nije
čuo, iako su mu uši bile povezane s čitavom vaseljenom. Kaubojska
Košulja je klimnuo i počeo da se udaljava. Počešao se ramenom po
obrazu. Ralf će se sećati kratke epizode u mnogo dužoj predstavi.
Duboko će razmišljati o tome u dugim noćima, u kojima nije mogao da
zaspi: Teri pomaže tipu da ustane, rukama sputanim lisicama, iako mu
pljuvačka curi niz obraz. Scena je podsećala na prizor iz jebene Biblije.
Znatiželjnici su postali gomila, na korak od preobražaja u rulju.
Neki su se popeli uz dvadesetak granitnih stepenica koje su vodile do
ulaznih vrata sudnice, uprkos naporima policajaca da ih odgurnu
nazad. Dva sudska poslužitelja - gojazni muškarac i mršava žena - izašli
su iz zgrade, da bi pomogli u raščišćavanju stepeništa. Neki ljudi su se
povukli, ali su drugi zauzeli njihova mesta.
Nek bog spase kraljicu, tek Gilstrap i Dulin su se prepirali.
Pomoćnik okružnog tužioca hteo je da se Teri vrati u automobil, dok
policija ne uspostavi red. Dulin je hteo da ga odmah uvedu u sudnicu.
Ralf je znao da šerif ima pravo.
„Hajdemo”, rekao im je. „Jun i ja ćemo vam pomoći.”
„Potegnite oružje”, prostenjao je Gilstrap. „To će ih naterati da
oslobode put.”
Ova ideja ne samo da je bila protiv propisa već se graničila s
ludilom. Dulin i Ralf su to znali. Šerif i Gilstrap ponovo su krenuli
napred, držeći Terija za ruke. Pločnik u podnožju stepeništa bio je
prohodan. Ralf je video tačkice liskuna u betonu. Igraće mi pred očima
kao malo sazvežđe kad uđemo, pomislio je.
Plavi autobus zaljuljao se na amortizerima. Razulareni zatvorenici
bacali su se s jedne na drugu stranu, kličući Igla, Igla, zajedno s
gomilom. Oglasio se auto-alarm kad su dvojica mladića zaigrala na
parkiranom kamaru. Jedan je skakao po haubi, a drugi po krovu. Ralf je
gledao kako kamere snimaju gomilu. Znao je kakva slika o ljudima ovog
grada će biti predstavljena na vestima u šest. Izgledaće kao hijene. Svi
su se isticali veselom neobuzdanošću, koja je stremila grotesknom.
Video je kako parola s injekcijom ponovo obara plavu voditeljku s
Kanala 7 na kolena. Gledao je kako se podiže i kako joj se kez neverice
širi po lepom licu kad je dodirnula glavu i ugledala kapljice krvi na
prstima. Video je muškarca s tetovažama po rukama, žutom maramom
na glavi i fizionomijom verovatno pokrivenom starim ožiljcima od
opekotina, koje hirurzi nisu mogli da otklone. Opekla ga je zapaljena
mast, pomislio je Ralf, možda dok je pijan pokušavao da ispeče odreske.
Video je čoveka koji maše kaubojskim šeširom kao da je na rodeu u
Kep Sitiju. Video je kako Haui vodi Marsi ka stepeništu. Koračali su
pognute glave, kao da hodaju nasuprot snažnom vetru. Neka žena se
nagnula napred da bi joj pokazala srednji prst. Video je muškarca s
platnenim džakom za novine preko ramena i kapom nabijenom na
glavu, uprkos sparini. Video je gojaznog sudskog poslužitelja, gurnutog
otpozadi. Plećata crnkinja uhvatila ga je za pojas, spasavši ga gadnog
pada. Video je tinejdžera s devojkom na ramenima. Mahala je
pesnicama, smejući se. Traka grudnjaka skliznula joj je niz lakat. Bila je
drečavožute boje. Video je dečaka sa zečjom usnom. Nosio je majicu sa
osmehnutim licem Frenkija Patersona. SETITE SE ŽRTVE, pisalo je na
njoj. Video je parole. Video je otvorena, urlajuća usta, bele zube i crvene
pozadine. Čuo je kako neko pritiska biciklističku sirenu. Pogledao je
Sabloa, koji je stajao raširenih ruku, da bi zadržao ljude. Pročitao je
izraz lica detektiva državne policije: Situacija je tako sjebana.
Dulin i Gilstrap konačno su stigli do stepenica s Terijem između
sebe. Haui i Marsi su im se pridružili. Haui je nešto povikao pomoćniku
okružnog tužioca, i još nešto šerifu. Ralf nije mogao da ga čuje zbog
klicanja. Advokatove reči su ih pokrenule. Marsi je prišla suprugu. Dulin
ju je odgurnuo nazad. Neko je povikao: „Umri, Mejtlande, umri!” Gomila
je prihvatila taj poklič, kad je Teri krenuo uz stepenice sa svojim
pratiocima.
Čovek s jutenim džakom za novine ponovo je privukao Ralfov
pogled. ČITAJTE FLINT SITI KOL, pisalo je na njemu, izbledelim
slovima, kao da je džak dugo boravio na kiši. Čovek je nosio pletenu
kapu u letnjem jutru, na temperaturi od preko dvadeset pet stepeni.
Upravo je posegnuo u džak. Ralf se setio ispitivanja gospođe Stanhoup,
starice koja je videla kako se Frenk Paterson ukrcava u beli kombi s
Terijem. Jeste li sigurni da ste videli Frenka Patersona? pitao ju je. O, da,
rekla je, bio je Frenk. Patersonovi imaju dva dečaka, obojica su
crvenokosa. I da li je ispod kape virila crvena kosa?
Raznosio je novine, rekla je gospođa Stanhoup.
Ruka Pletene Kape pojavila se iz torbe i nije držala novine.
Ralf je udahnuo dok je potezao glok. „Pištolj! PIŠTOLJ!”, dreknuo je.
Ljudi oko Olija su vrisnuh i počeli da beže. Gilstrap je držao Terija
za ruku. Pustio ga je kad je video starinski kolt duge cevi. Čučnuo je kao
žabac i krenuo unatraške. Šerif je pustio Terija, da bi potegao oružje...
tačnije, da bi pokušao da to uradi. Nije otkopčao sigurnosnu traku.
Pištolj je ostao u futroli.
Ralf nije imao čist hitac. Između njega i Olija Patersona stajala je
plava voditeljka s Kanala 7, još ošamućena od udarca u glavu. Krv joj je
tekla po levom obrazu.
„Ležite dole, gospođice, dole!”, povikao je Sablo. Klečao je na
kolenu, s glokom u desnici, koju je pridržavao levicom.
Teri je uhvatio suprugu za podlaktice - koliko mu je lanac od lisica
dozvoljavao. Gurao ju je od sebe, kad je Oli ispalio hitac preko
plavušinog ramena. Vrisnula je i pokrila rukom, nesumnjivo zaglušeno
uvo. Tane je očešalo Terija po glavi. Kosa mu je poletela uvis, a krv
prsnula po ramenu odela, koje mu je Marsi brižno ispeglala.
„Moj brat nije bio dovoljan, morao si da mi ubiješ i majku?”, povikao
je Oli i ispalio još jedan hitac. Ovog puta je pogodio kamaro preko puta.
Mladići koji su igrali po njemu urlajući su poskakali s njega.
Sablo je poleteo uz stepenice. Zgrabio je plavu novinarku. Povukao
ju je tle i pao preko nje. „Ralfe, Ralfe, učini tor, povikao je.
Ralf je sad mogao da nacilja, ali je jedan od radoznalaca u bekstvu
naleteo na njega, baš kad je ispalio hitac. Metak nije pogodio Olija, već
kameru na ramenu snimatelja. Raspala se. Kamerman ju je ispustio.
Zateturao se unazad s rukama na licu. Krv mu je tekla kroz prste.
„Kopilanu!”, vrištao je Oli. „Ubico!”
Ispalio je i treći hitac. Teri je zastenjao i zakoračio unazad, na
pločnik. Prineo je ruke u lisicama bradi, kao da je duboko zamišljen.
Marsi se zateturala ka njemu. Obgrlila ga je oko struka. Dulin je još
potezao traku na futroli službenog automatika. Gilstrap je trčao niz
ulicu. Peševi groznog sportskog sakoa lepršali su za njim. Ralf je
pažljivo nanišanio i ponovo opalio. Ovog puta niko ga nije gurnuo.
Dečakovo čelo se ugnulo, kao da je udareno čekićem. Oči su mu se
izbuljile, u izrazu iznenađenja iz crtaća, kad mu je tane kalibra devet
milimetara eksplodiralo u mozgu. Kolena su mu popustila. Pao je na
džak za novine. Revolver mu je kliznuo iz prstiju. Zazvečao je niz tri
stepenika pre nego što se zaustavio.
Sad možemo da se popnemo stepenicama, pomislio je Ralf, u stavu za
pucanje. Nema problema, sve je jasno. Samo što je Marsin krik - „Nek mu
neko pomogne! O bože, molim vas da neko pomogne mom čoveku!” -
poručivao da nema potrebe da se penju. Ne danas, a možda i nikada.

Prvi metak Olija Patersona samo je okrznuo glavu Terija Mejtlanda.

Rana je obilno krvarila, ali je bila površinska. Ostavila bi mu ožiljak i
priču za pripovedanje. Treći metak je prošao kroz levu stranu grudi.
Košulja se bojila u ljubičasto dok je krv iz šikljala iz rane.
Metak bi pogodio pancirni prsluk da nije odbio da ga obuče, pomislio
je Ralf.
Teri je ležao na pločniku, otvorenih očiju. Usne su mu se pomerale.
Haui je pokušao da čučne pored njega. Ralf je snažno odgurnuo
advokata, koji je pao na leđa. Marsi je prionula uz supruga, buncajući:
„Nije loše, Ter, dobro si, ostani s nama.” Ralf joj je prislonio ivicu šake
na meku gipku dojku. Odvojio ju je od njega. Teri Mejtland je još bio pri
svesti, ali mu nije ostalo mnogo vremena.
 Senka je pala preko njega. Pripadala je prokletom kamermanu iz
jedne od prokletih televizijskih stanica. Jun Sablo ga je zgrabio oko
struka i zavrteo. Kamerman se zateturao, ukrstio noge i pao. Podigao je
kameru uvis, da se ne bi oštetila.
„Teri”, reče Ralf. Gledao je kako kapljice znoja padaju po Terijevom
licu. Mešale su se s krvlju od rane na glavi. „Umrećeš, Teri. Da li me
razumeš? Udesio te je i to dobro. Umrećeš.”
„Ne!”, vrisnula je Marsi. „Ne, ne može! Devojčicama treba njihov tata!
Ne može!”
Pokušavala je da dopre do njega. Bledi i smrknuti Alek Peli zadržao
ju je ovog puta. Haui se podigao na kolena, ali nije pokušao da se
umeša.
„Gde me je... pogodio?”
„U grudi, Teri. Pogodio te je u srce ili odmah iznad njega. Moraš da
izgovoriš poslednje reči, jel’ važi? Moraš da mi kažeš da si ubio Frenka
Patersona. Ovo ti je prilika da rasteretiš savest.”
Teri se osmehnuo. Iz uglova usana potekli su mu potočići krvi. „Ali
nisam”, rekao je. Glas mu je bio tih, tek nešto jači od šapata, ali
savršeno razumljiv. „Nisam. Reci mi, Ralfe... kako ćeš ti rasteretiti
svoju?”
Sklopio je oči. S mukom ih je ponovo otvorio. Na trenutak ili dva u
njima je bilo nečeg. Zatim je to iščezlo. Ralf je stavio prste ispred
Terijevih usta. Ništa.
Okrenuo se prema Marsi Mejtland. Učinio je to uz krajnji napor, kao
da mu glava teži pet stotina kilograma. „Žao mi je”, rekao je. „Tvoj muž
je izdahnuo.”
Šerif Dulin je žalostivo prozborio, „Da je nosio prsluk...” Zavrteo je
glavom.
Tek obudovela žena s nevericom je posmatrala Dulina. Skočila je na
Ralfa Andersona. Komad njene bluze je ostao u Alek Pelijevoj levici. „Ti
si kriv! Ovi ljudi nikada ne bi bili ovde da ga nisi uhapsio na javnom
mestu! Kao da si ga ubio svojim rukama!”
Ralf je pustio da zarije prste u levu stranu njegovog lica, pre nego
što ju je uhvatio za zglob. Dozvolio je da ga raskrvari, zato što je možda
to zaslužio... i možda nije bilo nikakvog možda u vezi s tim.
„Marsi”, rekao je. „Brat Frenka Patersona je pucao, a on bi bio ovde
bez obzira na to gde je Teri uhapšen.”
Alek Peli i Haui Gold pomogli su Marsi da ustane. Pazili su da ne
stanu na leš njenog supruga dok su to činili. Haui je rekao: „To je možda
istina, detektive Andersone, ali ne bi bio okružen gomilom ljudi. Neko
bi ga sigurno primetio.”
Alek je samo odmerio Ralfa s dubokim prezrenjem. Detektiv se
okrenuo ka Junelu, ali je i on skrenuo pogled. Sagnuo se da pomogne
uplakanoj plavuši s Kanala 7 da ustane.
„Pa, dobio si svoje poslednje reči, zar ne?”, reče Marsi. Podigla je
dlanove ka Ralfu, crvene od muževljeve krvi. „Zar nisi?” Okrenula mu je
leđa kad je odgovor izostao. Ugledala je Bilija Samjuelsa. Konačno je
izašao iz sudnice. Stajao je između sudskih poslužitelja, na vrhu
stepeništa.
„Rekao je da nije to učinio!”, vrisnula je u njegovom pravcu. „Rekao je
da bio nevin! Svi smo to čuli, kučkin sine! Moj suprug je u samrtnom času
REKAO DA JE NEVIN!”
Samjuels nije odgovorio. Samo se okrenuo i vratio u zgradu.
Sirene. Auto-alarm kamara. Uzbuđeni žamor ljudi koji su se vraćali
posle prestanka pucnjave. Želeli su da vide leš. Želeli su da ga
fotografišu i da ga okače na Fejsbuk stranice. Hauijev sako, koji je
prebacio preko Terijevih ruku da bi prikrio lisice od medija i kamera,
sad je ležao na ulici, prljav i krvav. Ralf ga je podigao i pokrio Terijevo
lice. Izmamio je grozni krik sa usana njegove supruge. Odšetao je do
stepeništa, seo i oborio glavu na kolena.
 OTISCI STOPALA I DINJA

18-20. jul

Ralf nije rekao Džini za najmračniju sumnju u vezi s tužiocem Okruga

Flint, da se možda nadao gomili opravdano gnevnih građana pred
sudnicom. Stoga je pustila Bila Samjuelsa u kuću kad se pojavio na
njenom pragu u sredu uveče. Ipak mu je nedvosmisleno dala do znanja
da ne oseća nikakvu potrebu za njegovim društvom.
„Pozadi je”, rekla je. Okrenula se i otišla u dnevnu sobu, u kojoj je
Aleks Trebek vodio večernje izdanje kviza. „Možeš da se snađeš bez
mene.”
Samjuels je večeras nosio farmerke, patike i sivu majicu. Posle
kratkog oklevanja krenuo je za njom. Dve fotelje gospodarile su
prostorom ispred televizora. Ona veća i češće korišćena bila je prazna.
Podigao je daljinski sa stočića između njih i utišao zvuk. Džini je
nastavila da posmatra ekran, na kom su takmičari razbijali glavu o
kategoriji književnih negativaca. Na ekranu je pisalo Tražila je Alisinu
glavu.
„To je lako pitanje”, reče Samjuels. „Crvena kraljica. Kako je on,
Džini?”
„Šta misliš, kako je?”
„Žao mi je zbog onog što se dogodilo.”
„Naš sin je doznao da mu je otac suspendovan”, rekla je, gledajući u
ekran. „Vest se pojavila na internetu. Veoma je potresen zbog toga. To
je razumljivo, ali je potresen i zbog ubistva najdražeg trenera pred
sudnicom. Želi da se vrati kući. Rekla sam mu da sačeka nekoliko dana i
vidi da li će se predomisliti. Nisam htela da mu kažem istinu, da njegov
otac još nije spreman da ga vidi.”
„Nije suspendovan. Na odsustvu je. Plaćenom. I ono je obavezno,
posle pucnjave.”
„Ti kažeš jedno, a ja drugo.” Na ekranu je sad pisalo Pokvarena
bolničarka. „Kaže da bi moglo da potraje šest meseci, ako pristane na
psihijatrijsku procenu.”
„Zašto ne bi to učinio?”
„Razmišlja o napuštanju posla.”
Samjuels je podigao ruku na teme, ali je čuperak te noći bio krotak -
makar zasad. Spustio ju je. „U tom slučaju možda bismo mogli da
zajedno započnemo posao. Ovom gradu bi dobro došla valjana
perionica automobila.”
Konačno mu se obratila. „O čemu govoriš?”
„Odlučio sam da se ne kandidujem za reizbor.”
Počastila ga je jedva vidljivim, jetkim osmehom, koji verovatno ni
njena majka ne bi prepoznala. „Hoćeš da daš otkaz pre nego što te
otpuste?”
„Ako želiš da se poslužiš tim rečima.”
„Želim”, reče Džini. „Idi pozadi, gospodine Zasad Tužioče. Slobodno
mu predloži ortakluk. Ali budi spreman da se sagneš.”

Ralf je sedeo u baštenskoj stolici s pivom u ruci i kamperskim

frižiderom pored sebe. Okrenuo se kad je komarnik na vratima kuhinje
udario u dovratak. Ugledao je Samjuelsa i okrenuo glavu ka drvetu
koprivića iza zadnje ograde.
„Video sam plavog brgljeza”, rekao je pokazujući na drvo. „Ne
pamtim kad sam ga poslednji put ugledao.”
Nije bilo druge stolice, pa se Samjuels spustio na klupu pored dugog
izletničkog stola. Nekoliko puta je sedeo na tom mestu, u srećnijim
vremenima. Pogledao je u krošnju. „Ne vidim ga.”
 „Eno ga”, reče Ralf, kad je ptičica poletela.
„Mislim da je to vrabac.”
„Vreme je da posetiš očnog.” Ralf je posegnuo u frižider. Dodao je
pivo Samjuelsu.
„Džini kaže da razmišljaš o povlačenju.”
Ralf je slegnuo ramenima.
„Ako se brineš zbog psihološke procene, proći ćeš je s najboljim
uspehom. Učinio si ono što je bilo neophodno.”
„Nije to u pitanju. Čak ni kamerman. Znaš li za njega? Kad je tane
pogodilo kameru - prvo koje sam ispalio - komadi su se razleteli u svim
pravcima. Jedan je završio u njegovom oku.”
Samjuels to nije znao. Ćutke je pijuckao pivo, iako je mrzeo ovu
marku.
„Verovatno će ga izgubiti”, nastavio je Ralf. „Doktori u Din Makgiju u
Oki Sitiju pokušavaju da ga spasu, ali će ga verovatno izgubiti. Misliš li
da jednooki kamerman može da radi? Verovatno, možda ili ni u kom
slučaju?”
„Ralfe, neko je skočio na tebe dok si pucao. Da tip nije držao kameru
u visini lica, verovatno danas ne bi bio među živima. To je bila sreća u
nesreći.”
„Jebi se s tvojom srećom u nesreći. Pozvao sam njegovu suprugu da
bih se izvinio. Rekla je: ’Tužićemo policiju Flint Sitija za deset miliona
dolara. Tužićemo i tebe, kad se obračunamo s njima.’ Zatim je
prekinula vezu.”
„To neće proći. Paterson je imao pištolj. Radio si svoj posao, u
okviru zakonskih ovlašćenja.”
„Baš kao što je kamerman radio svoj.”
„To nije isto. On je imao izbor.”
„Ne, Bile.” Ralf se okrenuo u stolici. „Imao je posao. I ono je bio plavi
brgljez, dođavola.”
„Ralfe, moraš da me saslušaš. Mejtland je ubio Frenka Patersona.
Patersonov brat je ubio Mejtlanda. Većina ljudi to tumači kao
zapadnjačku pravdu, i zašto ne bi? Ova država je ne tako davno bila
granično područje.”
„Teri je rekao da nije to učinio. To su mu bile poslednje reči.”
Samjuels je ustao i nervozno pružio korak. „§ta je mogao da kaže,
dok je njegova žena plačući klečala kraj njega? Da libi rekao: ’O da, tako
je, naguzio sam i izujedao klinca’, ne nužno tim redom, ’a zatim sam
svršio po njemu?’”
 „Mnogo dokaza govori u prilog onome što je Teri rekao na kraju.”
Samjuels je krenuo ka Ralfu. Zaustavio se ispred njega. „Njegov
jebeni DNK je pronađen u uzorku sperme, a DNK je jači od svega. Teri
ga je ubio. Ne znam kako je izrežirao sve ostalo, ali sam siguran da
jeste.”
„Jesi li došao ovamo da uveriš mene ili sebe?”
„Ne moram da uveravam bilo koga. Došao sam ovamo kako bih ti
rekao da smo saznali ko je prvi ukrao onaj beli ekonolajn kombi.”
„Je li to sad bitno?” pitao je Ralf, ali je Samjuels uočio tračak
zanimanja u njegovim očima.
„Ako pitaš može li to baciti imalo svetlosti na ovu zbrku, odgovor je
ne. Alije priča očaravajuća. Hoćeš li da je čuješ?”
„Naravno.”
„Ukrao ga je dvanaestogodišnji dečak.”
„Dvanaestogodišnji? Da li me zavitlavaš?”
„Jok. Mesecima je bio u bekstvu. Stigao je sve do El Pasa, pre nego
što ga je policajac uhvatio na parkingu Volmarta. Spavao je u
ukradenom bjuiku. Ukrao je četiri vozila, ali je kombi bio prvo. Odvezao
ga je sve do Ohaja, pre nego što ga je napustio i ukrao drugo vozilo.
Ostavio je ključeve u bravi, baš kao što smo mislili.” Izgovorio je to s
izvesnim ponosom. Ralf je pretpostavio da ima prava na njega; lepo je
što se makar jedna od njihovih teorija pokazala tačnom.
„Ali još ne znamo kako je ovde dospeo, zar ne?” pitao je Ralf. Nešto
ga je grizlo. Neka sitnica.
„Ne znamo”, složio se Samjuels. „Ali rešili smo delić zagonetke.
Mislio sam da ćeš hteti da znaš.”
„Sad znam.”
Samjuels je otpio gutljaj piva. Spustio je konzervu na izletnički sto.
„Neću se kandidovati za reizbor.”
„Nećeš?”
„Neću. Prepustiću posao onom lenjom nitkovu Ričmondu. Videću
koliko će biti popularan kad odbije da goni osamdeset procenata
slučajeva koji stignu na njegov sto. Upoznao sam tvoju suprugu s tom
odlukom, i nije me obasula simpatijama.”
„Varaš se ako misliš da sam joj rekao kako si za sve ti kriv. Nisam
rekao ni reč protiv tebe. Zašto bih? Hapšenje na jebenoj utakmici bilo
je moja ideja. Biću veoma jasan povodom toga kad u petak budem
davao zvaničnu izjavu.”
„Ništa drugo nisam očekivao.”
 „Ali, kao što sam ti već pomenuo, nisi ni pokušao da me odgovoriš
od toga.”
„Verovali smo da je kriv. Ja još verujem u to, uprkos poslednjim
recima. Nismo proveravali njegov alibi zato što je poznavao sve u
prokletom gradu. Plašili smo se da će glas o tome stići do njega...”
„I mislili smo da to nije potrebno. Bože, koliko smo pogreši...”
„Dobro, u redu, tvoja jebena poruka je jebeno prenesena. Verovali
smo i da je izuzetno opasan, pogotovo po dečake. A prošle subote
uveče bio je okružen njima.”
„Trebalo je da ga odvezemo na zadnji ulaz kad smo da prebacivali u
sudnicu”, reče Ralf. „Trebalo je da zahtevam da se tako postupi.”
Samjuels je odlučno zavrteo glavom. Neposlušni čuperak ponovo
mu se nakostrešio. „Ne muči sebe. Prebacivanje iz Okružnog zatvora do
sudnice je u nadležnosti šerifa, a ne grada.”
„Dulin bi me poslušao.” Ralf je spustio praznu konzervu u frižider.
Zagledao se u Samjuelsa. „Baš kao što bi poslušao i tebe. Mislim da ti je
to jasno.”
„To je sad lanjski sneg. Bilo pa prošlo. Ili kako god da se kog đavola
kaže. Gotovi smo. Mislim da je slučaj tehnički još otvoren, ali...”
„Administrativni termin je ONE, otvoren ali neaktivan. Zadržaće taj
status čak i ako Marsi Mejtland pokrene građansku parnicu protiv
policije, tvrdeći da je njen suprug ubijen zbog nemarnosti. Tu parnicu
bi mogla da dobije.”
„Je li rekla da će to uraditi?”
„Ne znam. Još nisam skupio dovoljno hrabrosti za razgovor s njom.
Haui bi mogao da bude upoznat s njenim planovima.”
„Možda ću porazgovarati s njim. Pokušaću da razmrsim ovaj
Gordijev čvor.”
„Večeras si vrelo mudrih izreka, savetniče.”
Samjuels je podigao konzervu piva. Spustio je, blago se namrštivši.
Video je Džini Anderson na kuhinjskom prozoru. Posmatrala ih je, s
nedokučivim izrazom lica. „Moja majka je bila pretplaćena na Fejt.”4
„I ja”, zlovoljno će Ralf, „ali nisam tako siguran nakon onog što se
desilo Teriju. Mali Paterson se pojavio niotkuda. Niotkuda.”
Samjuels se bledo osmehnuo. „Ne govorim o predodređenosti, već
o časopisu malog formata punom priča o duhovima, krugovima na
usevima, NLO-ima i bog te pita čemu sve ne. Majka mi je čitala te priče
kad sam bio mali. Jedna me je naročito fascinirala. Zvala se Otisci
stopala u pesku. Opisivala je par koji je otišao na medeni mesec u
pustinju Mohave. Na kampovanje. Pa, jedne noći su razapeli šatorčić u
šumarku topola. Mlada se sutradan ujutru probudila i shvatila da je
njen muž nestao. Izašla je iz šumarka, do granice peska i ugledala
otiske stopala. Dozivala ga je, ali on nije odgovarao.”
Ralf je ispustio otegnuti zvuk, dostojan horor filma.
„Sledila je otiske preko prve dine, pa preko druge. Bili su sve svežiji.
Sledila ih je preko treće...”
„I četvrte i pete!”, rekao je Ralf, povišenim glasom. „I sledi ih do
dana današnjeg! Bili, žao mi je što sam skratio tvoju strašnu priču, ali
moram da pojedem parče pite, da se istuširam i legnem.”
„Nemoj, saslušaj me do kraja. Stigla je do treće dine. Otisci stopala
su prestajali na polovini suprotne padine. Jednostavno su prestajali,
iako u okolini nije bilo ničega izuzev nepreglednog peščanog
prostranstva. Nikad više nije videla svog muža.”
„Veruješ li u tu priču?”
„Ne, siguran sam da je budalaština, ali suština nije u verovanju. To
je metafora.” Samjuels je pokušao da ukroti nepokorni čuperak
„Sledimo Terijeve otiske u pesku, zato što je to naš posao. Naša
dužnost, ako više voliš. Sledili smo ih dok nisu prestali u ponedeljak
uveče. Imamo li posla s misterijom? Imamo. Da li će pitanja bez
odgovora uvek postojati? Postojaće, ako nam neka nova i čudesna
informacija ne padne šaka. To se ponekad događa. Ljudi se zbog toga
još pitaju šta se dogodilo s Džimijem Hofom. Zbog toga pokušavaju da
doznaju šta se desilo s posadom broda Meri Selest. Zbog toga
raspravljaju da li je Osvald sve učinio sam kad je pucao na Kenedija.
Otisci stopala ponekad jednostavno prestaju, a mi moramo nastaviti
da živimo.”
„Previđaš bitnu razliku”, reče Ralf. „Žena u tvojoj priči o otiscima
stopala u pesku može da veruje da je njen muž negde živ. Može da
nastavi da veruje u to do svoje starosti. Ali, kad je Marsi stigla na kraj
muževljevih otisaka, Teri je bio tamo, mrtav na pločniku. U čitulji u
današnjim novinama piše da će ga sutra sahraniti. Pretpostavljam da
će tamo biti samo ona i devojčice. Kao i pedeset medijskih lešinara s
one strane ograde, naravno. Dovikivaće pitanja i snimati.”
Samjuels je uzdahnuo. „Dosta je bilo. Idem kući. Rekao sam ti za
klinca - inače, zove se Merlin Kasidi - i vidim da te ništa drugo ne
zanima.”
„Ne, čekaj, sedi još malo”, reče Ralf. „Ispričao si mi priču, pa ću ti se
revanširati istom merom. Samo što moja priča nije iz časopisa o
natprirodnom. Predstaviću ti lično iskustvo, istinito do poslednje reči.”
Samjuels se vratio na klupu.
„Majka mi je donosila dinje s pijace kad sam bio mali”, reče Ralf,
„kad sam imao deset ili jedanaest godina - kao Frenk Paterson. Voleo
sam dinje. Imale su slatki, snažni ukus, kome lubenice nisu mogle da se
približe. Jednog dana je donela tri ili četiri u mrežastom cegeru. Pitao
sam je mogu li da dobijem krišku. ’Naravno’, rekla je. ’Samo ne zaboravi
da sastružeš seme u sudoperu.’ Nije morala da mi to priča, zato što
sam već odavno rasecao dinje. Da li me pratiš?”
„Hm-hmm. Pretpostavljam da si se posekao, je l’ tako?”
„Ne, ali je majka mislila da jesam, zato što sam vrisnuo tako jako da
su me verovatno čuli u komšiluku. Dotrčala je. Ja sam samo pokazao na
dinju, koja je ležala na radnoj površini, razrezana napola. Bila je puna
crva i mušica. Bube su gmizale jedna preko druge. Majka je donela sprej
protiv insekata. Pokupila je sve u krpu, zavila je i bacila u kantu za
smeće iza kuće. Odonda ne mogu ni da vidim krišku dinje, a kamoli da
je pojedem. To je moja Teri Mejtland metafora, Bile. Dinja je lepo
izgledala. Nije bila meka. Kora joj je bila čitava. Te bube nikako nisu
mogle da uđu unutra, ali su nekako uspele.”
„Zajebi dinje”, reče Samjuels, „i zajebi metafore. Odoh ja kući.
Razmisli pre nego što napustiš posao, Ralfe, jel’ važi? Tvoja supruga je
rekla da dajem otkaz da ne bih bio otpušten. Verovatno ima pravo, ali ti
ne moraš da se suočavaš s glasačima, već s tri penzionisana policajca
koji glume službu za kontrolu organa reda u ovom gradu i sa
psihijatrom koji radi za okrug da bi održao posustalu privatnu praksu u
životu. I ne zaboravi da će još više ljudi misliti da smo zajebali stvar
ako daš otkaz.”
Ralf je zurio u njega. Počeo je da se smeje, glasno i od srca. „Ali
upravo smo to uradili! Zar ti to još nije jasno, Bili? Zajebali smo stvar.
Do daske. Kupili smo dinju zato što je dobro izgledala. Bila je skroz
crvljiva kad smo je rasekli naočigled čitavog grada. Gamad nikako nije
mogla da prodre u nju, ali je bila tamo.”
Samjuels je krenuo ka kuhinjskim vratima. Otvorio je komarnik.
Okrenuo se. Čuperak mu je prkosno štrcao. Pokazao je na koprivić.
„Ono je bio vrabac, dođavola!”

3
Nedugo posle ponoći (otprilike kad je poslednji pripadnik porodice
Paterson učio kako da napravi čvor za vešanje, pomoću Vikipedije),
Marsi Mejtland se probudila zbog vriske iz spavaće sobe starije kćerke.
Isprva je čula samo Grejs - mama uvek zna - ali joj se Sara pridružila, u
nepodnošljivoj dvoglasnoj harmoniji. To im je bila prva noć izvan
roditeljske spavaće sobe. Deca su, naravno, spavala zajedno. Mislila je
da će tako biti još neko vreme. Što je bilo u redu.
Vrisci nisu bili u redu.
Marsi se nije sećala trčanja niz hodnik do Sarine spavaće sobe.
Sećala se samo da je ustala iz kreveta i zastala na otvorenim vratima
Sarine sobe. Gledala je kćerke kako ukočeno sede u krevetu, grleći se
pod svetlošću punog julskog meseca, koja je navirala kroz prozor.
„Šta je bilo?”, pitala je, dok je pogledom tragala za uljezom. Isprva je
mislila da on (sigurno se radilo o muškarcu) čuči u uglu, ali je to bila
samo gomila odbačenih džempera, majica i patika.
„To je bila ona!”, kriknula je Sara. „To je bila Grejs! Rekla je da je
videla čoveka! Bože, mama, tako me je uplašila!”
Marsi je sela na krevet. Uzela je mlađu kćerku iz Sarinog naručja u
svoje. Još se osvrtala. Je li u ormanu? Mogao bi biti. Harmonika vrata
bila su zatvorena. Mogao je da se tamo sakrije, kad je čuo da dolazi. Ili
je ispod kreveta? Svi strahovi iz detinjstva su oživeli. Čekala je da je
ruka ščepa za članak. U drugoj će biti nož.
„Grejs? Grejsi? Koga si videla? Gde je bio?”
Grejs nije mogla da odgovori od plača, ali je pokazala na prozor.
Marsi mu je prišla. Strahovala je da će je kolena izdati pri svakom
koraku. Da li policija još nadzire kuću? Haui je rekao da će neko vreme
redovno prolaziti pored nje, ali to nije isto što i stalno prisustvo. Sem
toga, prozor Sarine spavaće sobe - prozori na svim spavaćim sobama -
gledali su na zadnje dvorište ili na ono između njih i Gandersonovih.
Komšije su bile na odmoru.
Prozor je bio zaključan. Dvorište - svaka vlat trave bacala je sen na
mesečini - bilo je prazno.
Vratila se u krevet, sela i pomazila Grejs po glavi, vlažnoj od znoja.
„Saro! Jesi li išta videla?”
„Ja...” Sara je razmišljala. Još je držala Grejs, koja je jecala. „Nisam.
Možda sam mislila da jesam, samo na sekundu, ali je to bilo zbog njene
vriske. ’Čovek, čovek’ Nikog nije bilo.” Grejsi je rekla: „Nije bilo nikoga,
Grejs. Zaista.”
 „Ružno si sanjala, dušo”, reče Marsi. Razmišljala je. To je verovatno
prvi u nizu loših snova.
„Bio je tamo”, prošaptala je Grejsi.
„U tom slučaju je lebdeo”, reče Sara. Govorila je sa zadivljujućom
razložnošću za nekog ko se pre nekoliko minuta probudio od straha.
„Znaš, mi smo na prvom spratu.”
„Baš me briga. Videla sam ga. Imao je kratku, crnu kosu. Stajao je.
Lice mu je bilo mlohavo, kao da je od plastelina. Imao je slamu umesto
očiju.”
„To je bila noćna mora”, pribrano će Sara, kao da želi da što pre
stavi tačku na tu priču.
„Pođite za mnom”, reče Marsi. Tragala je za istim pribranim tonom.
„Ostatak noći prespavaćete kod mene.”
Krenule su za njom bez negodovanja. Pet minuta kasnije ih je
ušuškala. Ležale su levo i desno od nje. Desetogodišnja Grejsi je ponovo
zaspala. „Mama?”, prošaptala je Sara.
„Šta je bilo, dušo?”
„Strah me je od tatinog pogreba.”
„Baš kao i mene.”
„Ne želim da idem, baš kao ni Grejs.”
„To znači da nas je tri, draga moja. Ipak ćemo ići. Bićemo hrabre.
Tata bi to hteo.”
„Toliko mi nedostaje da ne mogu da mislim ni na šta drugo.”
Marsi je nežno poljubila blago udubljenje na ćerkinoj slepoočnici.
„Spavaj, dušo.”
Sara ju je posle izvesnog vremena poslušala. Marsi je ležala između
kćerki. Posmatrala je tavanicu i razmišljala o Grejs koja se okreće ka
prozoru, u snu koji je tako stvaran da je mislila da je budna.
Imao je slamu umesto očiju.

Nedugo posle tri ujutru (otprilike kad je Fred Paterson otišao u zadnje
dvorište s hoklicom iz dnevne sobe u levoj ruci i konopcem za vešanje
preko desnog ramena), Dženet Anderson se probudila da bi piškila.
Druga strana kreveta bila je prazna. Obavila je svoj poslić i sišla u
prizemlje. Pronašla je Ralfa u njegovoj fotelji. Zurio je u ekran ugašenog
televizora. Osmotrila ga je okom supruge i zaključila da je smršao posle
pronalaženja tela Frenka Patersona.
Nežno mu je spustila ruku na rame.
Nije se osvrnuo. „Bil Samjuels je rekao nešto što mi ne da mira.”
„Šta ti je rekao?”
„Problem je u tome što ne znam. To je kao kad ti reč zapne navrh
jezika.”
„Ima li neke veze s dečakom koji je ukrao kombi?”
Ralf joj je prepričao razgovor sa Samjuelsom dok su ležali u krevetu,
pre nego što su ugasili svetlo. Nije to učinio zato što se radilo o
značajnim podacima, već zato što je dvanaestogodišnjak prešao
razdaljinu od države Njujork do El Pasa u nekoliko ukradenih vozila,
što je bilo čudesno ostvarenje. Možda ne čudesno u stilu časopisa Fejt,
ali ipak veoma upečatljivo. Sigurno je mnogo mrzeo očuha, rekla je
Džini, pre nego što je ugasila svetlo.
„Mislim da ima neke veze s dečakom”, oglasio se Ralf. „U tom
kombiju bio je komad papira. Hteo sam da ga proverim, ali sam
zaboravio u haosu koji je nastao. Mislim da ti ga nisam pomenuo.”
Osmehnula se i prošla rukom kroz njegovu kosu, koja se - baš kao i
telo ispod pidžame - nekako proredila u odnosu na proleće. „Jesi. Rekao
si da je možda komad jelovnika restorana brze hrane.”
„Prilično sam siguran da je među dokazima.”
„I to si mi rekao, srculence.”
„Možda ću sutra svratiti do stanice da bih ga pogledao. Možda će mi
to pomoći da se setim onog što mi je Bili rekao.”
„Mislim da je to dobra ideja. Vreme je da prestaneš da mozgaš i
nešto učiniš. Znaš, ponovo sam pročitala Poovu priču. Pripovedač kaže
da je bio glavni u školi. Tada je došao drugi dečak, istog imena.”
Ralf je uhvatio za ruku. Odsutno ju je poljubio. „Priča ima smisla.
Vilijam Vilson nije uobičajeno ime kao Džo Smit, možda, ali nije ni
Zbignjev Brežinski.”
„Da, ali je pripovedač otkrio da su rođeni istog datuma, i da nose
sličnu odeću. Još gore je što su izgledom podsećali jedan na drugog.
Ljudi su ih stalno mešali. Zvuči li ti to poznato?”
„Da.”
„Pa, Vilijam Vilson Broj Jedan sretao je Vilijama Vilsona Broj Dva, i ti
susreti bi se uvek loše završili za Broja Jedan, koji se odao kriminalu. Za
tu svoju odluku je krivio Broja Dva. Da li me slušaš?”
 „Mislim da sam prilično pažljiv, s obzirom na to da je tri i petnaest
ujutru.”
„Pa, Vilijam Vilson Broj Jedan na kraju probada Vilijama Vilsona
Broj Dva mačem, samo da bi shvatio da je probo samog sebe, kad se
pogledao u ogledalu.”
„Zato što drugi Vilijam Vilson nikada nije postojao.”
„Ali jeste. Mnogo ljudi ga je videlo. Vilijam Vilson Broj Jedan je na
kraju postao žrtva halucinacije i počinio samoubistvo. Pretpostavljam
zato što više nije mogao da podnese pomisao o dvojniku.”
Očekivala je da će se namrštiti, ali je on klimnuo. „Dobro, to ima
smisla. To je uistinu prilično prokleto dobra psihologija. Pogotovo za...
koje doba? Sredinu devetnaestog veka?”
„Tako nešto, da. U koledžu sam odslušala predmet Američka gotika.
Pročitali smo mnogo Poovih priča, uključujući i ovu. Profesor je rekao
da ljudi greše kad misle da je Po pisao fantastične priče o
natprirodnom. Pisao je realistične pripovesti o nenormalnoj
psihologiji.”
„Ali pre otisaka prstiju i DNK”, sa osmehom će Ralf. „Hajdemo u
krevet. Mislim da ću sad moći da zaspim.”
Zadržala ga je. „Nešto ću te pitati, mužu moj. Verovatno zato što je
kasno i zato što smo sami. Niko neće čuti ako počneš da se smeješ, ali
molim te, nemoj, zato što ćeš me rastužiti.”
„Neću se smejati.”
„Možda hoćeš.”
„Neću.”
„Ispričao si mi Bilijevu priču o otiscima stopala u pesku koji naglo
prestaju. I ispričao si mi svoju priču o crvima koji su se nekako uvukli u
dinju, ali ste obojica govorili u metaforama. Baš kao što su Poove priče
metafore za podeljenu ličnost... ili je tako govorio moj profesor na
koledžu. Ali šta ostaje kad se rešiš metafora?”
„Ne znam.”
„Neobjašnjivo”, rekla je. „Stoga je moje pitanje prilično jednostavno.
Šta ako je jedini odgovor na zagonetku o dva Terija natprirodan?”
Nije se nasmejao. Nije osećao nikakav poriv za smehom. Bilo je
prekasno ili prerano za smeh. Previše ovo ili ono. „Ne verujem u
natprirodno, niti u duhove, anđele, ili božansku prirodu Isusa Krista.
Idem u crkvu, naravno, ali samo zato što je to mirno mesto u kom
ponekad mogu da oslušnem sebe. Takođe i zato što se to očekuje od
mene. Mislim da i ti zato ideš tamo. Ili zbog Dereka.”
 „Volela bih da verujem u Boga”, rekla je, „zato što ne bih želela da
verujem da tek tako nestajemo, iako bi to uravnotežilo jednačinu -
pošto dolazimo iz tame, logično je pretpostaviti da ćemo se vratiti u
nju. Ali verujem u zvezde i u beskrajnost vaseljene. U Veliko Tamo
Negde. Ovde dole verujem da postoji mnogo vaseljena u svakoj šaci
peska, zato što je beskraj dvosmerna ulica. Verujem da postoji još
deset misli u mojoj glavi iza svake koje sam svesna. Verujem u vlastitu
svest i podsvest, iako ne znam šta su. I verujem u ono što je Artur
Konan Doji rekao kroz usta Šerloka Holmsa: ’Kad odstranite nemoguće,
ono što ostane, koliko god bilo neverovatno, mora biti istinito.’”
„Zar taj tip nije verovao u vile?” pitao je Ralf.
Uzdahnula je. „Hajdemo gore da budemo nevaljali. Posle toga ćemo
možda zaspati.”
Ralf je krenuo na sprat s dovoljno elana, ali je čak i dok su vodili
ljubav (izuzev u trenutku vrhunca, kad su sve misli zbrisane)
razmišljao o Dojlovoj maksimi. Bila je pametna. Logična. Ali može li se
preinačiti u Kad odstranite prirodno, ono što ostaje mora biti
natprirodno? Ne. Nije mogao da veruje u objašnjenje koje prekoračuje
pravila prirodnog sveta, ne samo kao policijski detektiv već i kao
čovek. Frenka Patersona ubila je stvarna osoba, a ne utvara iz stripa. Pa
šta ostaje, bez obzira kako neverovatno bilo? Samo jedna stvar. Frenka
Patersona je ubio sada pokojni Teri Mejtland.

Julski mesec te srede uveče uzdigao se širok i narandžast, kao

džinovska tropska voćka. Do četvrtka rano ujutru, kad je Fred Paterson
stajao u zadnjem dvorištu, na hoklici na kojoj je odmarao noge
gledajući fudbalske utakmice u nedelju posle podne, sveo se na hladni
srebrni novčić visoko na nebesima.
Namakao je omču oko vrata. Potezao ju je dok nije doterao čvor
ispod vilice, kao što je pisalo u članku na Vikipediji (zajedno s
korisnom ilustracijom). Vezao je drugi kraj za granu koprivića, sličnog
onom iza ograde Ralfa Andersona, samo što je ovaj bio prilično stariji
predstavnik flore Flint Sitija. Iznikao je u doba kad je američki
bombarder izručio svoj tovar na Hirošimu (Japanci koji su to gledali, s
dovoljno velike razdaljine da se ne pretvore u paru, to su sigurno
smatrali natprirodnim događajem).
Hoklica ispod njegovih nogu zaljuljala se napred-nazad. Osluškivao
je cvrčke i osećao noćni povetarac - hladan i umirujući, posle niza
toplih dana - na znojavim obrazima. Nada da Frenk, Arlin i Oli nisu
otišli predaleko bila je jedan od razloga zbog kojih je odlučio da stavi
tačku na Patersonove u Flint Sitiju. Možda će ih stići. Nepodnošljiva
pomisao da će ujutru biti na dvostrukom pogrebu, u istoj mrtvačnici -
braća Doneli - u kojoj će tog popodneva biti sahranjen i čovek
odgovoran za njihovu smrt, bila je još jači razlog. Nije to mogao.
Poslednji put je pogledao oko sebe. Zapitao se da li zaista želi da
ovo uradi. Odgovor je bio da. Prevrnuo je hoklicu. Očekivao je da će čuti
krckanje vrata duboko u glavi, pre nego što se tunel svetlosti otvori
pred njim - tunel na čijem kraju će biti njegova porodica. Pozvaće ga da
stupi u drugi, bolji život, u kom bespomoćni dečaci ne bivaju silovani i
ubijani.
Nije bilo krckanja. Preskočio je ili zanemario deo članka u Vikipediji
o neophodnosti postojanja izvesnog pada, da bi se slomio vrat čoveka
od stotinu kilograma. Nije umro, već je počeo da se guši. Dušnik mu se
zatvorio, a oči izbuljile u dupljama. Uspavani instinkt samoodržanja
probudio se uz zvonjavu alarmnih zvona i bleštanje unutrašnjih
bezbednosnih svetala. Telo je za tri sekunde pregazilo mozak. Želja za
smrću preobrazila se u brutalnu volju za životom.
Podigao je ruke. Napipao je uže. Povukao ga je iz sve snage.
Opustilo se dovoljno da udahne - plitko, zato što ga je omča još čvrsto
stezala. Čvor se nabijao u grlo, kao otečena žlezda. Držao se jednom,
dok je drugom rukom posezao za granom za koju je vezao konopac.
Prstima je prešao po njenoj donjoj strani. Zgulio je nešto kore, koja mu
je pala po kosi, ali to je bilo sve.
Nije bio u dobroj kondiciji za sredovečnog čoveka. Njegovo
vežbanje uglavnom se svodilo na putovanje do frižidera zbog još
jednog piva, za vreme utakmica njemu tako dragih Dalaskih Kauboja.
Pet sklekova mu je i u srednjoj školi bilo maksimalan domet na
fizičkom. Osećao je kako mu ruka na užetu popušta. Zgrabio ga je
drugom rukom. Držao ga je dovoljno dugo da još jednom plitko udahne,
ali nije mogao da se podigne. Bacakao se nogama dvadesetak
centimetara iznad travnjaka. Papuče su mu spale. Pokušao je da pozove
pomoć, ali je samo hrapavo zvižduknuo... i ko bi ga čuo u ovo doba
noći? Ljubopitljiva stara gospođa Gibson u susednoj kući? Sigurno
spava u svojoj postelji s brojanicom u ruci, sanjajući oca Brikstona.
Šake su mu kliznule. Grana je krenula. Prestao je da diše. Osećao je
kako mu zarobljena krv pulsira u glavi, kao da se sprema da mu razvali
mozak. Čuo je zvuk paranja i pomislio: Nije trebalo da bude ovako.
Hvatao se za uže, kao davljenik za površinu jezera u koje je upao.
Velike crne spore zaigrale su mu pred očima. Eksplodirale su,
pretvorivši se u ekstravagantne crne pečurke. Video je čoveka kako
stoji u mesečinom osvetljenom zadnjem dvorištu, pre nego što su mu
prekrile čitav vidokrug. Spustio je jednu ruku na roštilj na kom Fred
više neće ispeći nijedan odrezak. Možda to i nije bio čovek. Crte su mu
bile nedovršene, kao da ih je oblikovao slepi vajar. Imao je slamu
umesto očiju

Džun Gibson napravila je lazanju koju je Arlin Paterson prosula sebi po

glavi pre nego što je doživela srčani udar. I nije spavala. Niti je
razmišljala o ocu Brikstonu. I ona je patila, i to mnogo. Prošle su tri
godine od poslednjeg napada išijasa. Ponadala se da se sasvim
povukao, ali se ponovo javio, kao gnusni nezvani gost koji je upao u
kuću i naselio se u njoj. Posle okupljanja kod Patersonovih nakon
pogreba osetila je preteču ukočenost iza levog kolena. Znala je šta
najavljuje i zamolila doktora Ričlanda za oksikodon, koji joj je
oklevajući prepisao. Pilule su malo pomagale. Bol se spuštao levom
stranom leđa, do članka, samo da bi je stisnuo kao bodljikavim
kleštima. Jedna od najokrutnijih osobina išijasa - makar njenog - bio je
što je ležanje povećavalo bol, umesto da ga smanjuje. Stoga je sedela u
dnevnoj sobi, obučena u haljinu i pidžamu, gledala reklame za seksi
stomačne mišiće na televizoru i igrala pasijans na ajfonu, koji joj je sin
poklonio za Dan majki.
Leđa su je bolela, a oči sklapale, ali je utišala zvuk na televizoru. Uši
su je dobro služile. Lepo je čula pucanj u susedstvu. Skočila je na noge,
ne razmišljajući o streli bola koji će sevnuti levom stranom tela.
Blagi bože, Fred Paterson se upucao.
Zgrabila je štap i othramala do zadnjih vrata, pognuta u struku,
nalik staroj veštici. Izašla je na verandu i na bezdušnoj srebrnoj
mesečini videla Patersona, sklupčanog na travnjaku. Znači da nije čula
pucanj. Oko vrata je imao uže, koje je vijugalo do obližnje slomljene
grane, za koju je bilo vezano.
Ispustila je štap, koji bi je samo usporio. Postrance se spustila
stepenicama s verande. Prevalila je desetak metara između dva zadnja
dvorišta, grčevitim kasom, nesvesna bolnih krikova, zbog išijatičnog
nerva koji je eksplodirao snagom nuklearke, cepajući je od mršavih
guzova do pete na levom stopalu.
Kleknula je pored gospodina Patersona. Osmotrila je njegovo
naduto ljubičasto lice, iskežen jezik i uže do polovine zaronjeno u vrat.
Ugurala je prste ispod njega. Povukla ga je svom snagom, što je
pokrenulo novu eksploziju agonije. Ovog puta bila je svesna krika:
prodornog, dugog urlika narikače. Svetla su se palila duž ulice, ali ih
gospođa Gibson nije videla. Uže se konačno olabavilo. Hvala Bogu,
Isusu, Mariji i svim svecima. Čekala je da gospodin Paterson udahne
vazduh.
To se nije desilo.
Gospođa Gibson je u prvoj etapi karijere bila blagajnica u Flint Siti
Ferst nešenelu. Otišla na kurs pomoći u kući kad se povukla s tog
radnog mesta u šezdeset drugoj. Radila je taj posao sve do sedamdeset
četvrte, da bi dopunila prihode od penzije. Jedna od lekcija ticala se
oživljavanja.
Kleknula je pored krupnog gospodina Patersona. Podigla mu je
glavu, stisnula nozdrve, otvorila usta i pritisnula usne na njih.
Bila je na desetom udisaju i prilično ošamućena, kad je gospodin
Džeger od preko puta kucnuo po koščatom ramenu. „Je li mrtav?”
„Neće umreti, ako se ja pitam”, rekla je gospođa Gibson. Stisnula je
džep kućne haljine i napipala pravougaonik mobilnog telefona. Izvukla
ga je i bacila iza sebe. „Zovi hitnu. I nastavi oživljavanje ako se
onesvestim.”
Ali nije se onesvestila. Fred Paterson je načinio veliki, isprekidani,
samostalni udisaj, posle njenog petnaestog - kad je stigla na ivicu
gubitka svesti. A zatim još jedan. Gospođa Gibson čekala je da mu se
otvore oči. Podigla mu je kapak, kad se to nije desilo. Ispod njega nije
bilo ničeg izuzev beonjača, samo što nisu bile bele, već crvene od
ispucalih krvnih sudova.
Fred Paterson je načinio treći udisaj i ponovo prestao da diše.
Gospođa Gibson se upustila u kompresiju grudnog koša, najbolju za
koju je bila sposobna. Nije bila siguran da li mu pomaže, ali je znala da
njeni napori ne mogu da škode. U nekom trenutku je shvatila da se bol
u leđima i nozi smanjio. Da li šokantno iskustvo može da izgna išijas iz
tela? Naravno da ne može. Ideja je bila smešna. U pitanju je bio
adrenalin. Biće joj gore nego ikad, kad adrenalin izvetri.
Zvuk sirene zaparao je ranu jutarnju tamu. Bio je sve bliži.
Gospođa Gibson je nastavila da izdiše u grlo Freda Patersona (to je
bio njen najintimniji dodir s muškarcem od muževljeve smrti 2004.
godine). Zaustavljala se kad god bi procenila da je na ivici pada u sivilo.
Gospodin Džeger se nije ponudio da je zameni, niti ga je pitala. Borila
se za Patersona do dolaska hitne pomoći.
Gospodin Paterson bi ponekad, kad bi prestala, načinio jedan
krupni, isprekidani udisaj. A ponekad ne bi. Jedva da je bila svesna
pulsirajućih crvenih svetala ambulantnih kola, koja su se pružala preko
dva zadnja dvorišta i drveta koprivića o koje je njen sused pokušao da
se obesi. Jedan bolničar joj je pomogao da ustane. Mogla je da stoji,
gotovo bez bola. To je bilo čudesno. Prihvatala je to čudo sa
zahvalnošću, ma kako kratkotrajno bilo.
„Preuzećemo ga, gospođo”, rekao je bolničar. „Obavili ste đavolski
dobar posao.”
„Nego šta si‘rekao je gospodin Džeger. „Spasla si ga, Džun! Spasla si
život tom jadničku!”
Gospođa Gibson je obrisala toplu pljuvačku s brade - mešavinu
svoje i Patersonove - i rekla: „Možda jesam. A možda bi bilo bolje da
nisam.”

Ralf je u utorak u osam ujutru šišao travu u zadnjem dvorištu. Danas

nije imao šta da radi, pa je šišanje trave bilo jedini način da ubije
vreme. Njegov um nije učestvovao u tom poslu. Trčao je u točku kao
hrčak; izmrcvareno telo Frenka Patersona, svedoci, snimljeni materijal,
DNK, gomila ispred sudnice. Eto čime se bavio. Opuštena traka
devojčinog grudnjaka bila mu je iz nekog razloga neprestano pred
očima - jarkožuta traka igrala je gore-dole, dok je sedela na momkovim
ramenima i mahala pesnicama.
Jedva je čuo ksilofonski signal mobilnog telefona. Ugasio je kosilicu
i prihvatio poziv. Patike i goli članci zeleneli su mu se od trave.
„Anderson.”
„Troj Remidž, šefe.”
Jedan od dva policajca koji su uhapsili Terija. Činilo mu se da je to
bilo davno, u drugom životu.
„Šta se dešava, Troju?”
„U bolnici sam, s Betsi Rights.”
Ralf se osmehnuo. Taj izraz je u poslednje vreme tako retko koristio
da se na jedvite jade odomaćio na njegovom licu. „Porađa se.”
„Ne, ne još. Šef ju je zamolio da dođe ovamo zato što si ti na
odsustvu, a Džek Hoskins još peca na jezeru Okoma. Poslao me je da joj
pravim društvo.”
„U čemu je stvar?”
„Hitna pomoć je pre nekoliko sati dovezla Freda Patersona.
Pokušao je da se obesi u zadnjem dvorištu, ali se grana za koju je vezao
konopac slomila. Susetka, gospođa Gibson, davala mu je pomoć usta na
usta i kompresiju grudnog koša. Pretrajao je njoj zahvaljujući. Došla je
da vidi kako je. Šef hoće njenu izjavu. To je u skladu s propisima, ali mi
sve izgleda kao jasna stvar. Bog sveti zna da je jadničak imao mnoštvo
razloga da se odluči za ovakav korak.”
„U kakvom je stanju?”
„Doktori kažu da mu mozak radi na minimumu i da su mu izgledi da
se povrati jedan prema sto. Betsi je mislila da bi hteo da znaš.”
Ralf je tog trenutka pomislio da će povratiti činiju cerealija
pojedenu za doručak. Odmakao se od kosilice, da je ne bi poškropio
povraćkom.
„Šefe? Jeste li tu?”
Ralf je progutao kiselu mešavinu mleka i pahuljica. „Ovde sam. Gde
je Betsi?”
„U Patersonovoj sobi s Gibsonovom. Detektivka Rigins mi je
naložila da vas pozovem, zbog bolničke zabrane upotrebe mobilnih
telefona. Doktori su im ponudili sobu u kojoj mogu da razgovaraju, ali
je Gibsonova rekla da želi da odgovara na pitanja Riginsove pored
Patersona, kao da misli da može da je čuje. Ona je fina stara dama,
samo što je leđa ubijaju, što se vidi po načinu na koji hoda. Nije mi
jasno zašto je ovde. Ovo nije epizoda Dobrog doktora, neće biti
nikakvog čudesnog oporavka.”
Ralf je znao razlog. Pomenuta gospođa Gibson izmenjivala je
recepte s Arlin Paterson i gledala kako Oli i Fren rastu. Možda je Fred
Paterson očistio njen prilazni put, posle neke od retkih snežnih oluja u
Flint Sitiju. Bila je tamo iz tuge i poštovanja, možda i zbog krivice, koja
ju je morila zato što je osudila Patersona na ko zna koliko dugi boravak
u bolničkoj sobi, na aparatima, umesto da ga je pustila da ode.
Svest o užasu koji se desio u poslednjih osam dana zapljusnula je
Ralfa kao snažni talas. Ubica se nije zadovoljio dečakom, već je zatro
čitavu porodicu. Čista pobeda, moglo bi se reći.
Ne „ubica”. Nije bilo potrebe za anonimnošću. Teri. Ubica je bio Teri.
Nikog drugog nije bilo na radaru.
„Mislio sam da biste hteli da znate”, ponovio je Remidž. „I nije sve
tako crno. Možda će Betsi dobiti trudove, dok je ovde. Tako ona i muž
neće morati da dolaze ovamo.”
„Reci joj da ide kući”, rekao je Ralf.
„Primljeno. I... Ralfe? Žao mi je zbog onog što se desilo u sudnici. To
je bilo veliko sranje.”
„To je prilično tačan opis”, reče Ralf. „Hvala na pozivu.”
Vratio se šišanju travnjaka. Hodao je polako iza razdrndane stare
kosilice (trebalo bi da kupi novu; više nije imao opravdanja za
odlaganje tog čina; imao je više nego dovoljno slobodnog vremena).
Upravo je završavao poslednji deo travnjaka kad se telefon ponovo
oglasio. Mislio je da ga Betsi zove. Prevario se, iako je i ovaj poziv
stigao iz Opšte bolnice.
„Još nemamo sve DNK rezultate”, rekao je doktor Edvard Bogan, „ali
smo dobili rezultate s grane kojom je dečak sodomiziran. Krv i delići
kože s počiniteljeve ruke, kad je... znaš, zgrabio granu i...”
„Znam”, reče Ralf. „Ne morate da me držite u neizvesnosti.”
„Nema nikakve neizvesnosti, detektive. Uzorak s grane poklapa se s
Mejtlandovim brisevima.”
„U redu, doktore Bogane. Hvala vam. Prosledite rezultate šefu
Geleru i poručniku Sablou u državnoj policiji. Ja sam na
administrativnom odsustvu, na kom ću najverovatnije ostati do kraja
leta.”
„To je smešno.”
„Takvi su propisi. Ne znam kome će Geler poveriti saradnju s Junom
- Džek Hoskins je na odmoru, a Betsi Rigins bi svakog časa mogla da
donese na svet prvo dete - ali će pronaći nekoga. Otkad je Mejtland
ubijen, nema slučaja. Samo popunjavamo praznine.”
„Praznine su važne”, reče Bogan. „Mejtlandova supruga mogla bi da
se odluči na građansku parnicu. DNK dokazi mogli bi navesti njenog
advokata da odustane od tužbe. Takva parnica bi po mom mišljenju
bila skarednost. Njen suprug je ubio tog dečaka na najokrutniji mogući
način, i ako nije znala za to... za njegove sklonosti... to samo znači da
nije obraćala pažnju. Kod seksualnih sadista uvek postoje znaci
upozorenja. Uvek. Po mom mišljenju trebalo bi da dobijete medalju
umesto administrativnog odsustva.”
„Hvala vam zbog toga.”
„Samo govorim svoje mišljenje. Čekamo i druge rezultate. Mnogo
njih. Hoćete li da vas obaveštavam o njihovom prispeću?”
„Hoću.” Geler će možda pozvati Hoskinsa da dođe s odmora. Taj
čovek je bio beskoristan čak i kad je bio trezan, što se nije često
događalo.
Ralf je prekinuo vezu, podšišao poslednji deo travnjaka i odgurao
kosilicu u garažu. Setio se još jedne Poove priče dok je čistio kosilicu.
Ticala se čoveka koji je živ zazidan u vinskom podrumu. Nije je
pročitao, ali je gledao film.
Za ljubav božju, Montrezore! Vrištao je zazidani čovek. Njegov
mučitelj se složio: Za ljubav božju.
U ovom slučaju Teri Mejtland je bio zazidan, samo što su cigle bile
DNK uzorci, i što je već bio mrtav. Tačno je da je bilo suprotstavljenih
dokaza. To je bilo uznemirujuće. Imali su DNK iz Flint Sitija i nijedan
uzorak iz Kep Sitija. Imali su otiske prstiju na knjizi iz kioska sa
štampom, ali oni mogu biti podmetnuti. To nije bilo lako izvodljivo kao
u kriminalističkim serijama, ali je bilo moguće.
Šta je sa svedocima, Ralfe? Tri profesora koji su ga godinama
poznavali.
Nisu bitni. Misli na DNK. To su čvrsti dokazi. Najčvršći mogući.
Montrezora u filmu razotkriva crna mačka, koju je slučajno zazidao
sa žrtvom. Njeno mjaukanje uzbunilo je posetioce vinskog podruma.
Mačka je, pretpostavljao je Ralf, bila samo još jedna metafora; glas
ubičine savesti. Samo što je cigara nekad samo dim, a mačka samo
mačka. Nije imao razloga da se seća Terijevih umirućih očiju ili
njegovih poslednjih reči. Samjuels je rekao da je Marsi klečala pored
njega kad je otišao. Držala ga je za ruku.
Ralf je seo na klupu za vežbanje. Bio je preterano umoran za čoveka
koji je ošišao neveliki travnjak u zadnjem dvorištu. Utisci iz poslednjih
minuta pre pucnjave nisu ga napuštali. Auto-alarm. Ružni kez plave
voditeljke, kad je videla vlastitu krv koja će povećati gledanost -
verovatno od sitne posekotine. Čovek sa opekotinama i tetovažama na
rukama. Dečak sa zečjom usnom. Sunce koje otkriva složena sazvežđa
liskuna u trotoaru. Žuta traka devojčinog grudnjaka, koja igra gore-
dole. Ona mu je najčešće bila pred očima. Kao da je želela da ga odvede
na drugu stranu, ali ponekad je traka grudnjaka samo traka grudnjaka.
„A čovek ne može da bude na dva mesta istovremeno”, promrmljao
je.
„Ralfe? Govoriš li sam sa sobom?”
Trgao se i podigao pogled. Ugledao je Džini. Stajala je na vratima.
„Očigledno, pošto sam sam.”
Ja sam ovde”, rekla je. „Jesi li dobro?”
„Ne baš”, rekao je. Ispričao joj je o Fredu Patersonu. Vidno se
snuždila.
„Moj bože. Ta porodica je zatrta ako se ne oporavi.”
„Zatrta je, bez obzira na njegov oporavak.” Ustao je. „Uskoro ću otići
do stanice. Pogledaću taj papirić. Jelovnik ili šta god da je u pitanju.”
„Prvo se istuširaj. Mirišeš na benzin i travu.”
Sa osmehom joj je salutirao. „Da, gospodine.”
Podigla se na prste, da bi ga poljubila u obraz. „Ralfe? Preguraćeš
ovo. Hoćeš. Veruj mi.”

Ralf nije znao mnogo toga u vezi s administrativnim odsustvom, pošto

mu je ovo bilo prvo. Recimo, nije znao da li mu je dozvoljen pristup
stanici. S tom mišlju na umu čekao je do sredine popodneva da pođe
tamo. Odabrao je trenutak u kom u stanici ima najmanje posla. U
velikoj središnjoj prostoriji nije bilo nikog izuzev Stefani Guld, kad je
stigao. Bila je u civilki. Popunjavala je izveštaje na starom kompjuteru
koje gradske vlasti nisu stizale da zamene, uprkos brojnim obećanjima.
Sendi Makgil je sedela za recepcijom i čitala Pipi. Gelerova kancelarija
bila je prazna.
„Hej, detektive”, reče Stefani, kad je podigla glavu. „Šta radite ovde?
Čula sam da ste na plaćenom odmoru.”
„Pokušavam da ne dangubim.”
„Rado bih vam pomogla s tim”, rekla je i potapšala gomilu dosijea
pored kompjutera.
 „Možda neki drugi put.”
„Žao mi je zbog onog što se desilo. Svima nam je žao.”
„Hvala.”
Prišao je recepciji i zamolio Sendi za ključ sobe s dokazima. Dala
mu ga je bez oklevanja. Jedva da je digla pogled s časopisa. Na kuki
pored vrata sobe s dokazima bio je papir s hemijskom olovkom. Hteo
je da preskoči potpisivanje. Ipak se potpisao i naveo ime, datum i
vreme: 15.30. Zaobilaženje procedure ne bi imalo smisla, pošto su
Guldova i Makgilova znale da je ovde i razlog njegovog dolaska. Reći će
im istinu, ako ga iko zapita zašto je došao. Nije suspendovan, već je na
administrativnom odsustvu.
Zagušljiva i vrela soba nije bila mnogo veća od ormana.
Fluorescentne svetiljke su zatreperile. Bile su zrele za zamenu, baš kao
i prastari kompjuteri. Flint Siti je, potpomognut federalnim fondovima,
osigurao sve neophodno naoružanje i više od toga. Zašto se
infrastruktura raspadala?
Da je ubistvo Frenka Patersona počinjeno u doba kad je Ralf stupio
u policiju, bilo bi četiri, možda i svih šest kutija dokaznog materijala.
Kompjutersko doba je učinilo čuda u štednji prostora. Bile su samo
dve, pored kutije za alat, pronađene u zadnjem delu kombija, sa
uobičajenim kompletom ključeva, čekićima i šrafcigerima. Terijevi
otisci nisu pronađeni na alatu, niti na samoj kutiji. Ralf je zaključio da je
kutija za alat bila u kombiju kad je ukraden, a da Teri nikad nije
proverio njen sadržaj nakon što je ukrao kombi za svoje potrebe.
Na jednoj kutiji za dokaze pisalo je KUĆA MEJTLANDOVIH. Na
drugoj je pisalo KOMBI/SUBARU. Ona ga je zanimala. Prerezao je traku.
Teri je bio mrtav, pa nije bilo razloga da to ne uradi.
Posle kratkog preturanja pronašao je plastičnu kesicu s komadom
papira kog se sećao. Bio je plav i skoro trouglast. Na vrhu je bio natpis
crnim slovima, TOMII TAP. nestalo je ono što je pisalo nakon TAP. U
gornjem uglu bio je mah crtež pite, s koje se dizala para. Ralf se nije
sećao pojedinosti, ali je to verovatno bio razlog zbog kog je mislio da je
papirić deo jelovnika. Šta je Džini rekla rano jutros? Verujem da postoji
desetak misli u nizu, iza svake koje sam svesna. Ralf bi dao debele pare
kako bi se domogao one koja se šunjala iza trake žutog prslučeta, ako je
to tačno. Bio je gotovo siguran da takva postoji.
Bio je gotovo siguran da zna kako je ovaj papir završio na podu
kombija. Neko je gurao jelovnike ispod brisača, na svim vozilima u
kraju u kom je kombi bio parkiran. Vozač - možda dečak koji ga je
ukrao u Njujorku, možda neko ko ga je ukrao kada ga je dečak napustio
- iscepao ga je, umesto da podigne brisač. Trouglasti ćošak se tako
zadržao. Vozač ga nije primetio, ali ga je ugledao na drumu. Možda je
pružio ruku iz kabine da bi ga dohvatio. Bacio ga je na pod, umesto da
ga pusti da odleti. Verovatno zato što nije voleo da baca đubre, iako je
bio lopov. Možda je iza njega bio policajac, pa nije hteo da učini ništa
što bi moglo da privuče njegovu pažnju. A možda je pokušao da ga baci
kroz prozor, pa ga je nalet vetra vratio u kabinu. Ralf je istraživao
saobraćajne nesreće. Jedna, prilično gadna, desila se zbog opuška.
Izvadio je notes iz zadnjeg džepa - nosio ga je, uprkos
administrativnom odsustvu, zato što mu je to prešlo u naviku - i
napisao TOMI ITAR Vratio je kutiju s natpisom KOMBI/SUBARU na
policu na kojoj je našao, izašao iz sobe za dokaze (nije zaboravio da
napiše ime) i zaključao vrata. Vratio je ključ Sendi. Pokazao joj je notes.
Digla je pogled s najnovijih dogodovština Dženifer Aniston, da bi ga
pogledala.
„Da li ti to išta govori?”
„Jok.”
Vratila se svom časopisu. Ralf je prišao Guldovoj, koja je još punila
neku bazu podataka. Opsovala bi sebi u bradu kad god bi udarila po
pogrešnom tasteru, što se često dešavalo. Bacila je pogled na notes.
„Tap je najverovatnije stari britanski izraz za karanje - kao ’Sinoć
sam tapnuo curu, ortak’ - ništa drugo mi ne pada na pamet. Da li je
bitno?”
„Ne znam. Verovatno nije.”
„Zašto ga ne izguglaš?”
Odlučio je da proveri bazu podataka kojom se oženio, dok je čekao
da se njegov prepotopski kompjuter uključi. Džini se javila posle prvog
zvona. Odgovorila je bez razmišljanja. „Moglo bi biti Tomi i Tapens. Bili
su detektivi u delima Agate Kristi, kad nije pisala o Erkilu Poarou ili
gospođici Marpl. Verovatno ćeš pronaći restoran koji vode britanski
doseljenici, specijalizovan za njihova jela, ako imam pravo.”
„Taj trag verovatno ne vodi nikuda”, rekao je. Ali možda i vodi.
Čovek sledi svakakva sranja da bi bio siguran, na ovaj ili onaj način;
sleđenje sranja bilo je glavni deo detektivskog posla, da izvini Šerlok
Holms.
„Probudio si moju radoznalost. Pričaćeš mi kad se vratiš kući. I
nestalo nam je soka od pomorandže.”
„Svratiću do Džeraldsa”, rekao je i prekinuo vezu.
 Otvorio je Gugl i otkucao TOMI I TAPENS, zatim je dodao
RESTORAN. Policijski kompjuteri bili su stari, ali je vaj-faj bio nov i brz.
Za nekoliko sekundi dobio je ono što je tražio. Tomi i Tapens pab i kafe
bio je na Bulevaru Nortvuds u Dejtonu, Ohajo.
Dejton. Šta je bilo u Dejtonu? Zar taj grad nije pomenut u ovoj tužnoj
istrazi? I ko ga je pomenuo, ako je uopšte pomenut? Zavalio se u stolicu
i sklopio oči. Nije pronašao vezu sa žutom trakom grudnjaka, ali je
uspeo da se poveže s najsvežijim podatkom. Dejton je pomenut u
poslednjem razgovoru s Terijem Mejtlandom. Razgovarali su o
kombiju. Teri je rekao da nije bio u Njujorku od medenog meseca.
Jedino putovanje koje je u skorije vreme obavio je bilo u Ohaju. Bio je u
Dejtonu.
Devojčice su bile na prolećnom raspustu. Hteo sam da vidim oca. Teri
je rekao: Ako bi se ono što tamo radi moglo nazvati životom, kad ga je
Ralf pitao da li njegov otac tamo živi.
Nazvao je Sabloa. „Halo, June, ja sam.”
„Halo, Ralfe, kako je u penziji?”
„Dobro je. Trebalo bi da vidiš moj travnjak. Čuo sam da si pohvaljen
zbog skakanja na onu glupavu novinarku zamamnog tela.”
„Tako se priča. Znaš šta, život je bio blagonaklon prema ovom sinu
sirotih meksičkih zemljoradnika.”
„Mislio sam da si mi rekao da je tvoj otac vodio najveće
predstavništvo za prodaju automobila u Amarilu.”
„Možda sam to rekao. Ali prodaj legendu, kad si u prilici da se
odlučiš između istine i legende, ese. To je mudrost Džona Forda iz
Čoveka koji je ubio Liberti Valansa. Šta mogu da uradim za tebe?
„Je li ti Samjuels rekao za klinca koji je prvi ukrao kombi?”
„Jeste. Kakva priča. Jesi li znao da se dečko zove Merlin? Sigurno je
neki čarobnjak, kad je stigao sve do južnog Teksasa.”
„Možeš li da dosegneš do El Pasa? Tamo se njegov beg okončao, ali
mi je Samjuels rekao da je klinac ostavio kombi u Ohaju. Hteo bih da
znam da li ga je ostavio blizu paba i kafea Tomi i Tapens, na Bulevaru
Nortvuds u Dej tonu.”
„Mogao bih da pokušam.”
„Samjuels mi je rekao da je Čarobnjak Merlin dugo bio na drumu.
Možeš li da saznaš kada se ratosiljao kombija? Da li se to desilo u
aprilu?”
„Videću šta mogu da učinim. Hoćeš li da mi kažeš zašto?”
„Teri Mejtland je u aprilu bio u Dejtonu. Posetio je oca.”
 „Zaista?” Jun je zvučao veoma zainteresovano. „Je li bio sam?”
„Bio je s porodicom”, priznao je Ralf, „došli su i otišli avionom.”
„Toliko o tome.”
„Verovatno, ali me taj detalj neprekidno opseda.”
„Moraćeš da mi to objasniš, detektive, pošto sam ja samo sin
sirotih meksičkih zemljoradnika.”
Ralf je samo uzdahnuo.
„Videću šta mogu da saznam.”
„Hvala ti, June.”
Šef policije Geler je stigao baš kad je Ralf završio razgovor. Nosio je
sportsku torbu i bio sveže istuširan. Ralf mu je mahnuo. Šef mu je
smrknuto poručio: „Ne bi trebalo da budete ovde, detektive.”
Znači to je odgovor na ono pitanje.
„Idi kući. Šišaj travnjak ili nešto slično.”
„Ošišao sam ga”, reče Ralf dok je ustajao. „Čišćenje podruma je
sledeći zadatak.”
„Dobro, prihvati se posla.” Geler je zastao nadomak svoje
kancelarije. „I, Ralfe... Žao mi je zbog svega. Đavolski mi je žao.”
Ljudi mi stalno to govore, pomislio je Ralf, dok je koračao u susret
popodnevnoj jari.

Jun ga je pozvao u devet i petnaest te večeri, dok se Džini tuširala. Ralf

je sve zapisao. Nije saznao mnogo, ali je imao dovoljno materijala za
istraživanje. Sat kasnije legao je u krevet. Mirno je zaspao, prvi put od
Terijevog ubistva u podnožju stepeništa sudnice.
Probudio se u petak u četiri izjutra, iz sna o tinejdžerki koja sedi na
momkovim ramenima i maše pesnicama put neba. Naglo se uspravio u
sedeći položaj, više sanjiv nego budan i nesvestan da viče, sve dok se
uplašena žena nije uspravila u sedeći položaj pored njega, uhvativši ga
za ramena.
„Šta je bilo? Ralfe, šta je bilo?”
„Nije traka! Boja je važna!”
„O čemu govoriš?” Protresla ga je. „Je li to bio san, dušo? Loš san?”
Verujem da ima deset misli u mojoj glavi iza svake koje sam svesna.
Eto šta je rekla. San - koji se već rastakao, kao što sa snovima biva - bio
je baš to. Jedna od tih misli.
„Imao sam je”, rekao je. „Imao sam je u snu.”
„Šta si imao, srce? Nešto u vezi s Terijem?”
„U vezi s devojkom. Njena traka grudnjaka bila je jarkožuta. I još
nešto je bilo takvo. U snu sam znao šta je to, ali sad...” Prebacio je noge
preko ivice kreveta i spustio ruke na kolena ispod širokih bokserica u
kojima je spavao. „Nestalo je.”
„Vratiće se. Lezi. Nasmrt si me preplašio.”
„Žao mi je.” Ralf je polegao.
„Možeš li da ponovo zaspiš?”
„Ne znam.”
„Šta ti je poručnik Sablo saopštio?”
„Nisam ti rekao?” Znao je da nije.
„Nisi, a ja nisam htela da te pritiskam. Bio si zamišljen.”
„Reći ću ti ujutru.”
„Mogao bi da mi odmah kažeš, pošto si me preplašio i razbudio.”
„Priča je kratka. Jun je pronašao dečaka preko policajca koji ga je
uhapsio - pajkanu se dečak dopao. Zainteresovao se za njega. Mladi
gospodin Kasidi zasad je u hraniteljskom sistemu u El Pasu. Izaći će na
neko saslušanje na sudu za maloletnike zbog krađe automobila, ali niko
ne zna kada će se to desiti. Biće saslušan u okrugu Dačis u Njujorku, ali
se oni preterano ne trude da ga se dočepaju. Sad je u nekoj vrsti
pravnog limba. Jun kaže da mu to i te kako odgovara. Očuh ga je
prilično često tukao. Mama se pravila da to ne vidi. Prilično uobičajeni
slučaj zlostavljanja u porodici.”
„Siroti dečak. Nije ni čudo što je pobegao. Šta će mu se desiti?”
„U jednom trenutku biće poslat nazad. Točkovi pravde okreću se
sporo, ali izuzetno precizno. Dobiće uslovnu kaznu, ili će mu
obračunati vreme provedeno u hraniteljskom sistemu. Policajci u
njegovom gradu biće obavešteni o situaciji u njegovoj kući, ali će se na
kraju sve vratiti na staro. Zlostavljači dece ponekad pritisnu dugme za
pauzu, ali retko kad komandu stop.”
Sklopio je šake na potiljku i pomislio na Terija, koji nije pokazivao
nikakvu sklonost ka nasilju. Nikada nije gurnuo bejzbol sudiju.
„Klinac je bio u Dejtonu, to znamo”, rekao je Ralf. „Kombi ga je činio
sve nervoznijim. Ostavio ga je na javnom parkiralištu, zato što je bilo
besplatno, zato što je bilo bez čuvara i zato što je video Zlatne lukove
nekoliko ćoškova dalje. Ne seća se da je prošao pored Tim i Tapens
kafea, ali se seća mladića u majici na kojoj je pisalo Tomi i još nešto na
leđima. Momak je nosio gomilu plavih letaka. Gurao ih je ispod brisača
parkiranih automobila. Primetio je dečaka - Medina. Ponudio mu je dva
dolara da gurne jelovnike ispod brisača svih vozila na parkiralištu.
Dečak je odbio i krenuo u Mekdonalds da ruča. Tip s lecima nije bio tu
kad se vratio, ali su jelovnici bili na svakom automobilu i kamionu na
parkiralištu. Dečko se uplašio. Protumačio je to kao loš znak. Bog te
pitaj zašto. Bilo kako bilo, zaključio je da je kucnuo pravi čas za
promenu vozila.”
„Uhvatili bi ga mnogo ranije, da nije bio strašljiv”, napomenula je
Džini.
„Imaš pravo. Bilo kako bilo, prošetao se po parkiralištu, u potrazi za
nezaključanim kolima. Rekao je Junu da ih je bilo iznenađujuće mnogo.”
„Kladim se da ti ne bi bio iznenađen.”
Ralf se osmehnuo. „Ljudi su nemarni. Našao je pet ili šest
nezaključanih automobila i rezervni ključ ispod štitnika za sunce. Auto
je bio savršen za njega - obična crna tojota. Hiljade sličnih juri
drumovima.
Gurnuo je ključeve kombija u bravu, pre nego što je nastavio put.
Rekao je Junu da se nadao da će ga neko ukrasti. Citiram: ’Nadao sam
se da će skrenuti murkane s mog traga.’ Govorio je kao da nije klinac
koji beži od kuće i nikad ne zaboravlja da koristi pokazivače pravca, već
ubica tražen u šest država.”
„Rekao je to?” Zvučala je veselo.
„Da. I uzgred budi rečeno, morao je da se vrati do kombija zbog
gomile kartona na kojima je sedeo, da bi izgledao viši za upravljačem.”
„Taj klinac mi se dopada. Dereku to nikad ne bi palo na pamet.”
Nikad mu nećemo dati razloga za to, pomislio je Ralf.
„Je li on ostavio jelovnik ispod brisača?”
„Jun ga je pitao. Dečak je rekao da jeste, zašto bi ga dirao?”
„Znači da je tip koji ga je iscepao - i ostavio komadić koji je završio
u kolima - isti onaj koji ga je ukrao s parkinga u Dejtonu.”
„To je gotovo sigurno. Zbog toga sam bio zamišljen. Klinac je rekao
da je mislio kako je to bilo u aprilu. Nisam bezrezervno poverovao u taj
podatak, zato što sumnjam da je u bekstvu vodio računa o datumima,
ali je rekao Junu da je bilo proleće, sa olistalim drvećem, i da još nije
bilo vruće. Znači da je verovatno bio april. Tada je Teri bio u Dejtonu, u
poseti ocu.”
„Samo što je bio s porodicom. I što su došli i otišli avionom.”
 „Znam. To bi se moglo nazvati slučajnošću. Samo što je isti kombi
završio ovde, u Flint Sitiju. Teško mi je da poverujem u dve slučajnosti
koje se tiču istog forda ekonolajna. Jun je pomenuo da je Teri možda
imao saučesnika.”
„Koji je ličio na njega?” Džini je podigla obrvu. „Možda brata
blizanca koji se zove Vilijam Vilson?”
„Znam da je ideja smešna. Ali uviđaš koliko je sve ovo čudno, zar
ne? Teri je u Dejtonu, kombi je u Dejtonu. Teri se vraća kući u Flint Siti,
i kombi se pojavljuje u Flint Sitiju. Postoji reč za to, ali ne mogu da je se
setim.”
„Podudarnost bi mogla biti ta reč?”
„Hteo bih da razgovaram s Marsi, da bih doznao više o putovanju
Mejtlandovih za Dejton. Zanima me sve čega se seća. Samo što neće
želeti da priča sa mnom, a ja ne mogu da je privolim na to.”
„Hoćeš li pokušati?”
„Da, pokušaću.”
„Hoćeš li sad moći da zaspiš?”
„Mislim da hoću. Volim te.”
„I ja tebe.”
Tonuo je u san kad mu je odlučnim i gotovo grubim glasom
prošaptala u uvo: „Šta je, ako nije traka grudnjaka?” Pokušala je da ga
iznenadi i izvuče neuhvatljivu misao iz njega.
Na trenutak jasno video reči NE MOGU. Samo što su slova bila
plavozelena, a ne žuta. Nešto je bilo tamo. Posegnuo je za njim, ali se
ono povuklo.
„Ne mogu”, rekao je.
„Ne još”, odvratila je Džini, „ali hoćeš. Znam da hoćeš.”
Zaspali su. Ralf se probudio u osam. Sve ptice su pevale.

10

Sara i Grejs su, do deset sati tog petka ujutru, stigle do albuma A Hard
Day’s Night. Marsi je pomislila da će izgubiti razum.
Devojčice su pronašle Terijev gramofon - uveravao je Marsi da ga je
pazario za džabe na Ibeju - u garaži radionice, zajedno sa zbirkom
albuma Bitlsa. Odnele su gramofon i albume u Grejsinu sobu i počele s
Meet The Beatles! „Pustićemo ih sve”, rekla je Sara majci. „U znak
sećanja na tatu. Ako je to u redu.”
Marsi im je rekla da je to u redu. Šta je mogla da im kaže kad su
izgledale tako bledo, i ozbiljno, s očima uokvirenim crvenilom? Samo
što nije znala koliko teško će je te pesme pogoditi. Devojčice su ih
znale, naravno; gramofon se stalno vrteo kad je Teri bio u garaži,
ispunjavajući radionicu zvucima britanske invazije. Bio je zamalo
prekasno rođen da bi ih čuo iz prve ruke. Uprkos tome ih je voleo.
Serčerse, Zombize, Dejv Klark fajv, Kinkse, Tirekse i - naravno - Bitlse.
Njih je voleo najviše.
Curice su volele te bendove i pesme zato što ih je otac voleo, ali
pratio ih je čitav emocionalni spektar o kom ništa nisu znale. Nisu
slušale „I Call Your Name”, mazeći se na zadnjem sedištu automobila
Terijevog oca, nisu osećale njegove usne na vratu, i ruke ispod
džempera. Nisu slušale „Can’t Buy Me Love”, pesmu koja se sad orila sa
sprata, dok su sedele na kauču prvog stana u kom su živeli zajedno,
držeći se za ruke. i gledajući A Hard Day’s Night na ulubljenom videu
koji su pazarili na rasprodaji za dvadeset dolara. Mladići iz Fantastične
četvorke blesavih su se u crnobelom filmu. Marsi je znala da će se udati
za mladića koji je sedeo pored nje, iako on to nije znao. Da li je Džon
Lenon već bio mrtav kad su gledali tu staru kasetu? Ubijen je na ulici,
baš kao njen suprug?
Nije znala, nije mogla da se seti. Znala je samo da su ona, Sara i
Grejs pregurale pogreb s besprekornim dostojanstvom. Označio je
početak života samohrane majke (auh, ta grozna fraza); Ludela je od
tuge, slušajući vesele taktove. Svaki usklađeni vokal, svaki pametni rif
Džordža Harisona, otvarali su novu ranu. Dva puta se dizala sa svog
mesta za kuhinjskim stolom, sa šoljom hladne kafe pred sobom. Dva
puta je stigla do podnožja stepenica i udahnula vazduh da bi povikala:
„Dosta! Isključite gaf, i dva puta se vratila u kuhinju. I one su tugovale.
Odšetala je do fioke s posuđem kad je po treći put ustala. Izvukla ju
je do kraja. Mislila je da tamo neće biti ničega, ali je napipala paklicu
vinstona. U njoj je pronašla tri cigarete. Ne, četiri - jedna se sakrila
sasvim pozadi. Nije pušila od petog rođendana mlađe ćerke, kad je
dobila napad kašlja, dok je pravila fil za Grejsinu tortu. Zakida se da će
zauvek prestati. Nije bacila poslednje vojnike raka u vatru, već ih je
gurnula u fioku s escajgom, kao da je neki mračni i dalekovidi deo nje
znao da će joj jednom zatrebati.
Stare su pet godina i đavolski ustajale. Verovatno ćeš kašljati, dok se
ne onesvestiš.
Dobro je. To će joj dobro doći.
Izvukla je jednu iz paklice, nestrpljiva da je zapali. Pušači nikad ne
prestaju, samo pauziraju, pomislila je. Prišla je stepenicama i nakrivila
glavu. „And I Love Her” je prešla u „Tell Me Why” (večito pitanje).
Zamišljala je kako njene curice sede na Grejsinom krevetu i ćutke
slušaju. Možda se drže za ruke. Pričešćuju se tatom. Neki albumi su
kupljeni u radnji Vratimo kazaljke u Kep Sitiju, a neki preko interneta. I
jedne i druge držao je rukama, kojima je nekad držao kćerke.
Prišla je maloj peći na drugom kraju sobe, koju su palili u
najhladnijim zimskim noćima. Naslepo je posegnula za kutijom šibica
na obližnjoj polici, zato što su na njoj bile fotografije koje sad nije
mogla da gleda. Možda će moći za mesec dana, a možda nikada. Koliko
će joj trebati vremena da se oporavi od prve, najsirovije etape žalosti?
Mogla je pronađe prilično tačan odgovor na internetu, ali se plašila da
ga potraži.
Novinari su se makar raspršili posle pogreba. Požurili su u Kep Siti,
da prate svežiji politički skandal. Neće morati da rizikuje s pušenjem
na zadnjoj verandi, gde su devojčice kroz prozor mogle da vide njen
povratak starom poroku. Ili u garaži, gde bi mogle namirisati dim, ako
siđu po novu porciju longplejki.
Otvorila je ulazna vrata i ugledala Ralfa Andersona, s podignutom
rukom. Spremao se da pokuca.

11

Užas s kojim je zurila u njega - kao da je ugledala čudovište, možda

zombija s televizije - pogodio je Ralfa kao udarac u grudi. Imao je
vremena da zapazi neurednu kosu, mrlju na reveru kućne haljine
(prevelike za nju, verovatno Terijeve), blago savijenu cigaretu između
njenih prstiju. I još nešto. Uvek je bila lepa žena, ali je ubrzano gubila
lepotu. Rekao bi da je to nemoguće.
„Marsi...”
„Ne. Ovde ti nije mesto. Moraš da ideš odavde.” Glas joj je bio tih,
slabašan, kao da je upravo dobila udarac u stomak.
„Moram da razgovaram s tobom. Molim te da mi dopustiš da
razgovaram s tobom.”
„Ubio si mog supruga. Nemam šta da ti kažem.”
Počela je da zatvara vrata. Ralf ih je pridržao rukom. „Nisam ga
ubio, ali da, igrao sam ulogu u njegovoj pogibiji. Zovi me saučesnikom,
ako to želiš. Nije trebalo da ga uhapsim na onaj način. To je bila greška
na bog te pitaj koliko nivoa. Imao sam svojih razloga, ali oni nisu bili
dobri. Ja...”
„Skidaj ruku s vrata. Učini to odmah, ili ću tražiti da te uhapse.”
„Marsi...”
„Ne zovi me tako. Nemaš prava da me tako zoveš, posle onog što si
učinio. Moje kćerke, koje slušaju očeve ploče na spratu, jedini su razlog
zbog kog ne vrištim iz sveg glasa.”
„Molim te.” Hteo je da kaže: Ne teraj me da te molim, ali bi to bilo
pogrešno, zato što ne bi bilo dovoljno. „Molim te. Molim te da
razgovaraš sa mnom.”
Podigla je cigaretu. Njen smeh je grozno zvučao. „Pomislila sam da
mogu da na miru popušim cigaretu na kućnom pragu, kad su vašljivci
otišli. Kad ono, evo velike vaške, vaške nad vaškama. Poslednje
upozorenje, gospodine Vaško zbog koje je moj suprug ubijen. Jebeno
se... gubi... s mog kućnog praga.”
„A šta ako nije to učinio?”
Oči su joj se raširile, a pritisak ruke na dovratak oslabio, makar
nakratko.
„Čemu to ako... Gospode bože, rekao ti je da nije! Rekao ti je dok je
izdisao! Šta još hoćeš, telegram od arhanđela Gavrila?”
„Ako nije, onaj ko je to učinio još je tamo negde. Odgovoran je za
uništenje porodice Paterson, kao i vaše.”
Oglasila se, posle kraćeg razmišljanja. „Oliver Paterson je mrtav
zbog cirkusa koji si priredio s onim kučkinim sinom Samjuelsom. I ti si
ga ubio, je li tako, detektive Andersone? Upucao si ga u glavu. Sredio si
svog čoveka. Izvini, svog dečaka.”
Zatvorila mu je vrata ispred nosa. Ralf je ponovo podigao ruku da
pokuca. Predomislio se, okrenuo i otišao.

12
Marsi je drhtala s druge strane vrata. Kolena su joj popuštala. Uspela je
da stigne do klupe pored vrata, na kojoj su sedeli dok su skidali čizme i
blatnjave cipele. Na spratu je ubijeni Bitls pevao o svim stvarima koje
će raditi kad se vrati kući. Pogledala je cigaretu među prstima, kao da
ne zna kako je tamo dospela. Pokidala ju je napola i gurnula komade u
džep kućne haljine (bila je Terijeva). Spasao me je od ponovnog
petljanja s tim sranjem, ako ništa drugo, pomislila je. Možda bi trebalo
da mu zahvalim pismenim putem.
Kad samo pomisli da je imao petlje da dođe na njena vrata, nakon
što se obrušio na njenu porodicu s kuglom za rušenje i nije stao dok ih
nije ostavio usred gomile šuta. Koliko okrutnosti je bilo u njegovoj
odluci da stane pred nju. Samo...
Ako nije, onaj koje to učinio još je tamo negde.
I kako će izaći s tim na kraj, kad nije imala snage da ode na internet
i pronađe podatke o dužini trajanja prve faze žalosti? I zašto bi trebalo
da išta uradi? Zašto bi to bila njena dužnost? Policija je uhvatila
pogrešnog čoveka. Tvrdoglavo su istrajavali u toj grešci i posle provere
Terijevog alibija, iako su znali da je čvrst kao Gibraltar. Nek pronađu
pravog ubicu, ako imaju petlje da se time pozabave. Njen posao je da
pregura današnji dan a da ne poludi, i da zatim - u nekoj budućnosti o
kojoj nije mogla ni da razmišlja - smisli šta će da učini u svom životu.
Da li bi trebalo da živi u gradu, u kom polovina žitelja veruje da je čovek
koji je ubio njenog muža bio nadahnut proviđenjem? Da li bi trebalo da
osudi svoje kćerke na boravak u ljudožderskoj sredini poznatoj kao
srednja škola, u kojoj je i nošenje pogrešnih patika moglo da ih izloži
podsmehu i ostrakizmu?
Dobro je učinila kad je oterala Andersona s kućnog praga. Nije mogla
da ga primi u kuću. Da, osetila je iskrenost u njegovom glasu - makar je
mislila da jeste - ali kako je mogla da ga pusti u kuću, posle onog stoje
uradio?
Ako nije, onaj koji je to učinio...
„Umukni”, prošaptala je sebi. „Samo umukni, molim te, umukni.”
...još je tamo negde.
I šta ako ponovo to učini?

13
Većina imućnijih građana Flint Sitija mislila je da je Hauard Gold rođen
u bogatoj ili u najmanju ruku dobrostojećoj porodici. Nije se nimalo
stideo skromne polazne životne pozicije, ali se nije trudio da suzbije te
pogrešne predstave. Bio je sin nomadskog nadničara, po potrebi
stočara i povremenog jahača rodea, koji je putovao po jugozapadu u
prikolici sa ženom i dva sina, Hauardom i Edvardom. Hauard je
sopstvenim snagama završio koledž i pomogao Ediju da stekne
diplomu. Pomagao je penzionisanim roditeljima (Endru Gold nije
uštedeo ni cvonjka), i opet živeo u izobilju.
Bio je član Rotari i Roling Hil kantri kluba. Vodio je važne klijente na
večeru u najbolje restorane u Flint Sitiju (postojala su dva) i podržavao
desetak dobrotvornih organizacija, uključujući i sportske terene u
Parku Estel Barga. Naručivao je najbolja vina i slao raskošne božićne
„hari i dejvid” poklon-pakete najkrupnijim klijentima. Ipak je, kad bi bio
sam u kancelariji, kao ovog petka posle podne, najviše voleo da jede
ono što je mazisao u detinjstvu, na drumu između Huta, Oklahome i
Holera, Nevada, i natrag, slušajući Klinta Bleka na radiju i učeći lekcije
pored majke, kad nije pohađao neku školu. Pretpostavljao je da će
njegova žučna kesa jednog dana staviti tačku na usamljeničke, mašću
natopljene obroke, ali je doterao do šezdeset i neke a da se ona nije
oglasila. Bog nek blagoslovi nasledni faktor. Telefon je zazvonio dok je
jeo sendvič s jajetom, s dosta majoneza i krompirića, napravljenih po
njegovom ukusu, prženih dok nisu pocrneli i preplavljenih kečapom.
Na rubu stola čekao ga je komad pite od jabuka, s kuglom sladoleda
koja se topila na vrhu.
„Hauard Gold.”
„Marsi ovde, Haui. Ralf Anderson me je jutros posetio.”
Advokat se namrštio. „Zakucao je na tvoja vrata? Nema on šta da
traži kod tebe. Na administrativnom je odsustvu. Neko vreme neće biti
aktivni policajac, ako uopšte odluči da se vrati na posao. Hoćeš li da
pozovem šefa Gelera i da opletem po njemu?”
„Ne. Zatvorila sam mu vrata ispred nosa.”
„Svaka čast!”
„Ne osećam se naročito dobro posle toga. Rekao je nešto što ne
mogu da izbacim iz glave. Reci mi istinu, Hauarde. Misliš li da je Teri
ubio onog dečaka?”
„Gospode, ne. Rekao sam ti. Neki dokazi govore tome u prilog. To
nam je poznato. Ali još više njih kazuje da se to nije desilo. Izašao bi na
slobodu. Ali to nije najhitnije. Teri jednostavno nije imao tako nešto u
sebi. Da i ne govorimo o poslednjim rečima.”
„Ljudi će reći da ih je izgovorio zato što nije želeo da prizna svoje
nedelo preda mnom. Verovatno već pričaju takve stvari.”
Dušo, pomislio je, nisam siguran da je znao da si tu.
„Mislim da je govorio istinu.”
„Baš kao i ja. I ako jeste, počinitelj tog zlodela još je na slobodi. Pre
ili kasnije ubiće još neko dete.”
„Znači, Anderson ti je usadio tu ideju”, reče Haui. Odgurnuo je
ostatak sendviča. Izgubio je apetit. „Nisam iznenađen. Igranje na kartu
krivice je stari policijski trik. Ali pogrešio je kad je pokušao da ga
upotrebi na tebi. I mora da snosi posledice te greške. U najboljem
slučaju dobiće oštru opomenu, koja će naći trajno mesto u njegovom
dosijeu. Upravo si sahranila supruga, za boga miloga.”
„Ali rekao je istinu.”
Možda i jeste, pomislio je Haui, ali to nas dovodi do pitanja - zašto ju
je rekao tebi?
„I to nije sve”, rekla je. „Ako pravi ubica nije pronađen, devojčice i ja
moraćemo da napustimo grad. Možda bih mogla da istrpim šapate i
govorkanja da sam sama, ali ne bi bilo pošteno zahtevati tako nešto od
devojčica. Jedino mesto na koje bih mogla da odem je kod sestre u
Michigan, a to ne bi bilo fer prema Debri i Semu. Imaju dvoje dece i
neveliku kuću. To bi značilo da bih morala da počnem iz početka.
Previše sam umorna za to. Osećam... Haui, osećam se slomljeno.”
„To mi je jasno. Šta želiš da učinim?”
„Zovi Andersona. Reci mu da ćemo se večeras ovde sastati. Ali hoću
da i ti budeš prisutan. Ti i tvoj istražitelj, ako je slobodan i voljan da
dođe. Hoćeš li to učiniti?”
„Naravno. Biću tu, ako ti to želiš. Siguran sam da će i Alek doći. Ali
želim... ne da te upozorim, već da te nagnam da povedeš računa.
Siguran sam da se Ralf oseća grozno zbog onog što se desilo.
Pretpostavljam da se izvinio...”
„Rekao je da me moli.”
To je bilo začuđujuće, ali ne sasvim neočekivano.
„On nije loš”, rekao je Haui. „On je dobar čovek koji je počinio veliku
grešku. Ali, Marsi, njemu bi veoma odgovaralo ako bi dokazao da je
Teri ubio malog Patersona. Spašće karijeru, ako mu to pođe za rukom.
Njegova karijera ostaće neuzdrmana i ako se slučaj ne reši na ovaj ili
onaj način. Biće gotov kao policajac, ako se pravi ubica pojavi. Njegov
sledeći posao mogao bi biti čuvarski u Kep Sitiju, za polovinu današnje
plate. A da i ne govorimo o parnicama s kojima bi se mogao suočiti.”
„To mi je jasno, ah...”
„Nisam završio. Svako pitanje koje će ti postaviti sigurno će se
ticati Terija. Možda samo nagađam, ali je moguće da misli kako ima
nešto što na drugi način povezuje Terija s ubistvima. Želiš li još da
ugovoriš sastanak?”
Neko vreme vladala je tišina. Marsi je rekla: „Đžejmi Metingli je
moja najbolja prijateljica na Barnum Kortu. Prihvatila je devojčice kad
je Teri uhapšen na igralištu, ali više ne odgovara na moje telefonske
pozive. Ukinula mi je status prijateljice na Fejsbuku. Moja najbolja
prijateljica zvanično je prekinula prijateljstvo sa mnom.”
„Predomisliće se.”
„Hoće, ako pravi ubica bude uhvaćen. U tom slučaju dopuzaće do
mene na sve četiri. Možda ću joj oprostiti za popuštanje pred
suprugom - zato što se upravo to dogodilo - a možda neću. Ali tu
odluku ne mogu doneti dok se situacija ne poboljša. Ako se to ikad desi.
Zbog toga ti kažem, samo napred, ugovori sastanak. Prisustvovaćeš mu
da bi me zaštitio. Baš kao i gospodin Peli. Želim da znam zašto je
Anderson prikupio dovoljno snage da se pojavi na mom kućnom
pragu.”

14

Stari dodž pikap tandrkao je u četiri po podne po seoskom putu,

dvadeset pet kilometara južno od Flint Sitija. Podizao je visoki oblak
prašine. Prošao je pored napuštene vetrenjače slomljenih krila, prazne
seoske kuće sa zjapećim rupama umesto prozora, odavno napuštenog
groblja zvanog Kaubojsko i kamenčine s natpisom TRAMP JE PONOVO
UČINIO AMERIKU VELIKOM ispisanim izbledelim slovima.
Pocinkovane gajbe za mleko kotrljale su se po tovarnom prostoru i
lupkale po stranicama pikapa. Za volanom je sedeo
sedamnaestogodišnji Dagi Elfman. Često je gledao na mobilni u vožnji.
Imao je dve linije kad je stigao do Puta 79. Procenio je da će biti
dovoljne. Zaustavio se na raskršću, izašao i pogledao iza sebe. Ništa
nije video. Naravno da ništa nije video. Ipak mu je laknulo. Pozvao je
tatu. Klark Elfman je odgovorio posle drugog zvona.
 „tešu li kante bile u ambaru?”
„Jašta su”, reče Dagi. „Našao sam dvadesetak, ali će morati da se
operu. Još zaudaraju na ukvareno mleko.”
„Šta je s konjskom opremom?”
„Nema je, tata.”
„Pa, to nisu najbolje vesti ove nedelje, ali nisu ni neočekivane. Zašto
si me zvao, sinko? I gde si? Zvučiš kao neko ko zove s tamne strane
Meseca.”
„Na sedamdesetdevetki sam. Slušaj, tata, neko je sedeo u ambaru.”
„Šta? Misliš neka skitnica ili hipik?”
„Nije to. Nema đubreta - konzervi piva, kesa ili boca pića - i niko se
nije iskenjao, izuzev ako nije pešačio pet stotina metara do najbližeg
žbunja. Nema ni tragova paljenja vatre.”
„Hvala bogu”, rekao je Elfman, „znaš koliko je tamo suvo. Šta si
našao? Iako ne verujem da je to bitno. U toj polusrušenoj, bezvrednoj
zgradi nema šta da se ukrade.”
Dagi se neprestano osvrtao. Put je izgledao prazno, ali se nadao da
će se prašina što pre slegnuti.
„Pronašao sam nove farmerke, gaće i neke skupe patike. I sve to je
poprskano nečim, baš kao i slama u kojoj sam ih našao.”
„Je li to krv?”
„Ne, nije krv. Slama je pocrnela od toga, šta god da je u pitanju.”
„Da nije nafta? Motorno ulje? Tako nešto?”
„Ne, nije ta stvar bila crna, već samo slama na koju je palo. Ne znam
šta je to.”
Znao je na šta te krute mrlje na farmerkama i gaćicama liče; od
četrnaeste je masturbirao tri, ponekad četiri puta dnevno. Štrcao je
seme u stari peškir. Ispirao ga je na česmi u dvorištu, kad bi roditelji
otišli. Na poprskanom delu nahvatala bi se korica, kad bi zaboravio da
to uradi.
Samo što je tamo bilo mnogo te stvari, mnogo. I ko bi svršavao po
novim patikama, finoj obuči koja ni u jeftinijim radnjama ne košta
manje od sto četrdeset dolara? Dagi bi u drugačijim okolnostima
razmišljao o tim patikama, ali nije mogao da ih uzme s tim sranjem na
njima i zbog drugih stvari koje je video.
„Pusti sad to i dođi kući”, rekao je Elfman. „Imaš kante.”
„Ne, tata, moraš da pozoveš policiju. Na tim farmerkama je bio kaiš,
s kopčom u obliku konjske glave.”
„To mi ništa ne znači, sine, ali izgleda da tebi znači.”
 „Na vestima su rekli da je Teri Mejtland nosio takvu kopču kad je
viđen na železničkoj stanici u Dubrouu. Nakon što je ubio onog
dečaka.”
„Tako su rekli?”
„Da, tata.”
„Pa to je sranje. Čekaj na raskrsnici dok te ne pozovem.
Pretpostavljam da će pajkani hteti da dođu. I ja ću doći.”
„Reci im da ćemo se sastati u Bidlovoj radnji.”
„Bidlovoj... Dagi, to je osam kilometara dalje ka Flintu!”
„Znam. Ali ne želim da ostanem ovde.” Prašina se slegla. Na putu
nije bilo ničeg, ali se Dagi još nije dobro osećao. Nijedna kola nisu
prošla glavnim drumom otkad je započeo razgovor s ocem. A hteo je da
bude među ljudima.
„Šta nije u redu, sinko?”
„Uzeo sam kante kad sam bio u ambaru u kom sam našao odeću.
Tražio sam konjsku opremu za koju si rekao da bi mogla biti tamo.
Odjedared sam počeo da se osećam neprijatno. Imao sam utisak da me
neko posmatra.”
„Samo si se uplašio. Ubica dečaka je mrtav i pokopan.”
„Znam, ali reci pajkanima da ćemo se sresti kod Bidla. Odvešću ih
tamo, ali ne idem sam u taj ambar.” Prekinuo je razgovor, da otac ne bi
pokušao da ga odgovori.

15

Sastanak s Marsi zakazan je za osam uveče, u domu Mejtlandovih. Haui

Gold obavestio je Ralfa o tome. Rekao mu je da će i Alek Peli biti tamo.
Ralf je pitao može li povesti Juna Sabloa, ako bude raspoloživ.
„Ni u kom slučaju”, odvratio je Haui. „Smatraj da je sastanak
otkazan ako povedeš poručnika Sabloa ili bilo kog drugog, čak i tvoju
ljupku suprugu.”
Ralf je prihvatio taj uslov. Nije imao izbora. Neko vreme muvao se
po podrumu. Uglavnom je premeštao kutije s jedne na drugu stranu.
Zatim je večerao. Ustao je od stola, svestan da ga još dva sata dele od
sastanka. „Idem u bolnicu da posetim Freda Patersona.”
„Zašto?”
 „Nešto mi govori da bi trebalo.”
„Poći ću s tobom, ako želiš.”
Odmahnuo je glavom. „Odande ću otići u Barnum Kort.”
„Iscrpljuješ se. Lipsaćeš ako se ne pripaziš, rekla bi moja baba.”
„Dobro sam.”
Osmehom mu je poručila da joj je sve jasno. Propela se na prste da
bi ga poljubila. „Pozovi me. Zovi me, šta god da se desi.”
Osmehnuo se. „Ma kakvi. Vratiću se, pa ću ti sve potanko ispričati.”

16

Ralf je sreo odsutnog detektiva na ulazu u bolničko predvorje. Džek

Hoskins je bio zdepasti, prerano osedeli muškarac, s podočnjacima i
nosem prošaranim crvenim kapilarima. Još je nosio ribolovačku odeću
- kaki košulju i pantalone s mnogo džepova - ali je okačio značku o kaiš.
„Otkud ti ovde, Džek? Mislio sam da si na odmoru.”
„Zvali su me da se vratim tri dana ranije”, rekao je. „Pre manje od
sata dovezao sam se u grad. Mreža, gumene pantalone, štapovi i kutija
s mamcima su mi u kamionetu. Šef je hteo da ima makar jednog
detektiva na raspolaganju. Betsi Rigins se porađa na četvrtom spratu.
Trudovi su joj počeli kasno po podne. Razgovarao sam s njenim
suprugom. Rekao je da neće skoro. Kao da on nešto zna o tome. Što se
tebe tiče...” Zastao je, efekta radi. „Ti su u paprenom sosu, Ralfe.”
Džek Hoskins nije ni pokušao da sakrije zadovoljstvo. Ralf i Betsi
Rigins prošle godine bili su zamoljeni da ispune rutinske formulare za
procenu kad se Džek kvalifikovao za povišicu. Betsi, najmlađi detektiv
po činu, navela je samo dobre stvari. Ralf je vratio svoj formular šefu
policije Geleru sa samo dve reči u ponuđenom prostoru: Nemam
mišljenje. Hoskins je dobio povišicu, ali je saznao za Andersonovu
evaluaciju. I odsustvo mišljenja je mišljenje. Pravila su zabranjivala da
Hoskins vidi formulare. Možda i nije, ali je priča o sadržini Ralfovog
svakako stigla do njega.
„Jesi li obišao Preda Patersona?”
„Jesam.” Džek je isturio donju usnu i oduvao neposlušni pramen s
čela. „Ima mnogo monitora u sobi. Linije na svakom od njih stoje nisko.
Mislim da se neće oporaviti.”
 „Pa, dobro došao kući.”
„Zajebi tu priču, Ralfe. Imao sam još tri dana odmora. Grgeča je bilo
kao pleve, a nisam imao vremena da promenim košulju koja zaudara
na riblje iznutrice. Geler i šerif Dulin su me zvali. Naloženo mi je da se
odvezem do prašnjave vukojebine zvane Kaning. Rečeno mi je da je
tvoj ortak Sablo već tamo. Verovatno neću biti kod kuće pre deset ili
jedanaest uveče.”
Ralf je mogao da kaže Ne krivi mene, ali koga bi ovaj uglavnom
beskorisni tip mogao da krivi? Betsi, zato što je zatrudnela prošlog
novembra? „Šta se dešava u Kaningu?”
„Farmerke, gaće i patike. Klinac ih je pronašao u šupi ili ambaru,
dok je tražio kante za mleko po očevom nalogu. Našao i je kaiš s
konjskom glavom na kopči. Mobilna kriminalistička laboratorija je već
tamo. Biću im od koristi kao peti točak, ali šef...”
„Na kopči će biti otisaka”, prekinuo ga je Ralf. „Možda će u okolini
biti tragova guma kombija ili subarua ili oba vozila.”
„Ne pokušavaj da podučavaš veterana”, reče Džek. „Nosio sam
detektivsku značku dok si ti bio u uniformi.” Ralf je protumačio poruku.
I još čuje nositi dok ti budeš radio kao čuvar u tržnom centru u Sautgejtu.
Otišao je. Ralfu je laknulo kad mu je video leđa. Voleo bi kad bi
mogao da ode do tog ambara. Sveži dokazi bi u ovom trenutku mogli
biti dragoceni. Najbolja vest bila je da je Sablo već bio na licu mesta i da
će nadzirati forenzičare. Obaviće najveći deo posla pre Džekovog
dolaska. On bi mogao nešto da zabrlja, kao što se desilo najmanje dva
puta, po Ralfovom saznanju.
Prvo je otišao do čekaonice porodilišta, ali tamo nije bilo nikoga.
Porođaj će možda biti brži nego što je nervozni Bil Rigins očekivao. Ralf
je pozvao babicu. Zamolio ju je da prenese njegove najlepše želje Betsi.
„Učiniću to prvom prilikom”, rekla je babica, „ali sad je veoma
zauzeta. Mališanu se žuri da izađe.”
Ralfu se pred očima pojavilo oskrnavljeno telo Frenka Patersona.
Pomislio je: Da mališa zna na šta ovaj svet liči, borio bi se da ostane
unutra.
Spustio se liftom do intenzivne nege. Poslednji pripadnik porodice
Paterson ležao je u sobi 304. Vrat mu je bio ufalčovan zavojima. Imao je
i vratnu protezu. Veštačka pluća zviždukala su pored njega. Mala
spravica slična harmonici dizala se i spuštala. Linije na monitorima
oko njegovog kreveta su, baš kao što je Džek Hoskins rekao, bile veoma
niske. Nije bilo cveća (Ralf je mislio da je zabranjeno u sobama na
intenzivnoj), ali je nekoliko šarenih balona bilo vezano za nogu kreveta.
Lebdeli su nadomak tavanice. Na njima su bile ohrabrujuće poruke,
koje Ralf nije želeo da čita. Slušao je zvižduk mašine koja je disala
umesto Freda. Setio se Džekovih reči: Mislim da se neće oporaviti, dok je
posmatrao pesimistične linije.
Sedeo je pored kreveta sećajući se srednjoškolskih dana u kojima
su se današnje studije o čovekovoj sredini zvale nauka o dobroj staroj
Zemlji. Učili su o zagađenju. Gospodin Grir pokazao im je bocu izvorske
vode. Sipao ju je u čašu. Pozvao je jednog đaka - Misti Trenton, u divnoj
kratkoj suknji - da popije gutljaj. Učinila je to. Gospodin Grir je gurnuo
pipetu u bocu mastila. Ispustio je kap u čašu. Učenici su fascinirano
posmatrali kako kapljica tone, ostavljajući plavičasti pipak za sobom.
Profesor je nežno zaljuljao čašu. Voda u njoj ubrzo je zadobila
bledoplavu nijansu. Da li bije sad popila? Pitao je Misti. Odmahnula je
glavom tako energično da je ostala bez jedne šnale. Svi su se nasmejali,
zajedno s Ralfom. Sad mu nije bilo do smeha.
Porodica Paterson je pre manje od dve nedelje bila savršeno dobro.
Tada se u njihovom životu pojavila kapljica mastila. Moglo bi se reći da
je to bio lanac na biciklu Frenkija Patersona, da bi dečak stigao do kuće
neozleđen, da nije pukao. Ali stigao bi kući neozleđen - samo što bi
gurao bicikl umesto da ga vozi - i da ga Teri Mejtland nije čekao na
parkiralištu bakalnice. Teri je bio kapljica mastila, a ne lanac bicikla.
Teri koji je prvo zagadio, a zatim i uništio čitavu porodicu Paterson.
Teri, ili ko god da je nosio njegovo lice.
Odstrani metafore, rekla je Džini, pa će ti ostati neobjašnjivo.
Natprirodno.
Samo što to nije moguće. Neobjašnjivo možda postoji u knjigama i
bioskopima, ali ne i u stvarnom svetu.
Ne, ne postoje u stvarnom svetu, u kom pijani nesposobnjakovići
poput Džeka Hoskinsa dobijaju povišicu. Sve što je Ralf iskusio u svom
gotovo pedesetogodišnjem životu obesmišljavalo je tu ideju. Poricalo
je i mogućnost postojanja toga. Ipak, morao je da prizna, dok je sedeo i
posmatrao Freda (ili ono što je od njega ostalo), da ima nečeg
đavolskog u načinu na koji se dečakova smrt proširila, uzimajući ne
samo jednog ili dvoje ljudi iz njegove najuže porodice već sve njih. I zlo
se nije zaustavilo na Patersonovima. Marsi i njene kćerke nesumnjivo
će nositi ožiljke do kraja života, verovatno će biti zauvek žigosane i
osujećene.
Ralf se mogao tešiti mišlju da slične kolateralne žrtve prate svako
zlodelo - zar to nije video toliko puta? Da. Jeste. Ipak, ovo je zbog nečeg
bilo lično. Kao da je neko hteo da baš ovi ljudi pate. A šta je s njim? Zar i
on nije pogođen? A Džini? Čak i Derek, koji će se vratiti kući iz kampa
da bi otkrio kako je mnogo toga što je uzimao zdravo za gotovo - na
primer očev posao - sad pod velikim znakom pitanja.
Veštačka pluća su zviždala, a grudi Freda Patersona dizale su se i
spuštale. Ponekad bi ispustio zvuk koji je neobično podsećao na
cerekanje. Kao da je sve ovo bila kosmička šala, ali morate biti u komi
kako biste je razumeli.
Ralf više nije mogao da podnese sve to. Otišao je. Do lifta je stigao
gotovo trčećim korakom.

17

Izašao je iz bolnice, seo na klupu u hladu i pozvao stanicu. Sendi Makgil

je prihvatila poziv. Ućutala se kad ju je Ralf pitao je li išta čula o
Kaningu. Zvučala je postiđeno kad je konačno rekla: „Ne bi trebalo da
razgovaram s tobom o tome, Ralfe. To su naređenja šefa Gelera. Žao mi
je.”
„U redu”, reče Ralf. Ustao je. Bacao je dugu sen obešenog čoveka.
Nagnala ga je da se seti Freda Patersona. „Naređenje je naređenje.”
„Hvala ti na razumevanju. Džek Hoskins se vratio. Poslat je tamo.”
„Nema problema.” Prekinuo je vezu i krenuo ka parkiralištu za
posetioce; Jun će ga obaveštavati.
Verovatno.
Otključao je automobil. Seo je za volan i uključio klimu. Sedam i
petnaest. Prekasno je za odlazak kući, prerano za Mejtlandove. Mogao
je da se vozika po gradu kao samoživi tinejdžer i da razmišlja kako je
Teri nazvao Vrbu Kišnicu gospođom i kako je tražio da mu se pokaže
put do najbližeg lekara, iako je čitavog života živeo u FS-u. Kako je delio
sobu s Bilijem Kvejdom i kako je to bilo podesno. Kako je ustao sa
stolice da bi pitao gospodina Kobena, što je bilo još podesnije.
Razmišljao je o kapljici mastila u čaši vode koja ju je obojila u
bledoplavo, o otiscima stopala u pesku koji su se naglo prekidali, o
crvima što se migolje u dinji koja je spolja lepo izgledala. Mislio je da
osoba koja počne da razmišlja o natprirodnom više ne može da se
smatra razumnom, i kako razmišljanje o vlastitom razumu možda nije
dobra stvar, da liči na razmišljanje o otkucajima srca: nije dobro ako
vam se takve stvari vrzmaju po glavi.
Uključio je radio u kolima i potražio glasnu muziku. Pronašao je
Animalse koji su prašili „Boom Boom”. Vozio se, čekajući da prođe
vreme do sastanka u domu Mejtlandovih na Barnum Kortu. Čekao je i
dočekao.

18

Alek Peli mu je otvorio vrata. Proveo ga je kroz dnevnu sobu do kuhinje.

Sa sprata je ponovo čuo Animalse. Ovog puta su pevali najveći hit.
Mnogo ljudi je tamo propalo, siroti dečače, zapevao je Erik Berdon, i
bože, znam da sam jedan od njih.
Podudarnost, pomislio je. Džinina reč.
Marsi i Haui Gold sedeli su za kuhinjskim stolom. Pili su kafu. Šolja
je bila pred Alekom, ali niko nije ponudio Ralfa. Došao sam u protivnički
tabor, pomislio je pre nego što je seo.
„Hvala što si pristala da me vidiš.”
Marsi nije odgovorila. Podigla je solju, ne sasvim mirnom rukom.
„Moja klijentkinja teško podnosi vaše prisustvo”, rekao je Haui,
„stoga budimo kratki. Rekli ste da želite da razgovarate s njom...”
„Rekao je da mu je potrebno”, prekinula ga je Marsi. „Rekao je da mu
je potrebno da razgovara sa mnom, eto šta je rekao.”
„Shvatio sam. O čemu ste hteli da razgovarate s njom, detektive
Andersone? Ako ste hteli da se izvinite, samo napred, ali morate znati
da se ne odričemo nijedne pravne mogućnosti.”
Uprkos svemu, Ralf nije bio sasvim spreman za izvinjenje. Niko od
njih troje nije video krvavu granu koja štrči iz zadnjice Frenka
Patersona, ali on jeste.
„Pojavile su se nove informacije. Možda nisu najhitnije, ali ukazuju
na nešto, iako mi nije sasvim jasno na šta. Moja žena to naziva
podudarnošću.”
„Možete li da budete malo određeniji?”, pitao je Haui.
„Ispostavilo se da je kombi korišćen za otmicu malog Patersona
ukrao dečak malo stariji od same žrtve. Zove se Merlin Kasidi. Bežao je
od nasilnog očuha. Ukrao je nekoliko vozila u bekstvu od Njujorka od
južnog Teksasa, gde je konačno uhvaćen. U aprilu je ostavio kombi u
Dejtonu, Ohajo. Marsi - gospođo Mejtland - u aprilu ste bili u Dejtonu s
porodicom.”
Marsi je podigla šolju za novi gutljaj. Tresnula je njome o sto. „O, ne.
Nećete to prišiti Teriju. Leteli smo u oba pravca. Bili smo zajedno sve
vreme, izuzev kad je Teri posećivao oca. Nemam šta drugo da kažem.
Mislim da je vreme da odete.”
„Auh”, reče Ralf. „Znamo da ste putovali porodični i da ste leteli u
oba pravca, još otkad je Teri postao osumnjičeni. Stvar je u tome... zar
ne vidite koliko je to čudno? Kombi je tamo, baš kad i vaša porodica.
Zatim se pojavljuje ovde. Teri mi je rekao da ga nikad nije video, a da i
ne govorimo o tome da ga je ukrao. Želim da verujem u to. Imamo
njegove otiske po čitavoj prokletoj stvari, ali i dalje želim da mu
verujem. I gotovo da mogu.”
„Sumnjam da je tako”, reče Haui. „Prestanite da nas zavlačite.”
„Hoće li vam pomoći da mi poverujete i da mi možda poklonite
nešto poverenja, ako bih vam rekao da imamo fizički dokaz da je Teri
bio u Kep Sitiju? Njegov otisak na knjizi iz hotelske novinarnice?
Svedočenje da je ostavio te otiske, otprilike u isto vreme kad je mali
Paterson otet?”
„Šalite li se?”, pitao je Alek Peli. Zvučao je gotovo šokirano.
„Ne.” Slučaj je možda bio mrtav poput Terija, ali bi se Bil Samjuels
razgnevio kad bi doznao da je Ralf rekao Marsi i njenom advokatu za
Slikovnu istoriju Okruga Flint, Okruga Duri i Grada Kaninga. Reći će im
zato što je bio rešen da ne dozvoli da se ovaj sastanak okonča a da ne
dobije neki odgovor.
Alek je zviznuo. „Svetog mu sveca.”
„Znači da ste znali da je bio tamo!”, kriknula je Marsi. Crvene tačke
izbile su joj po obrazima. „Morali ste da znate!”
Ali Ralf nije hteo da ide u tom pravcu, u kom je već proveo previše
vremena. „Teri je prilikom našeg poslednjeg razgovora pomenuo put
za Dejton. Rekao je da je hteo da poseti oca, ali je izrekao reč želeo s
neobičnom grimasom na licu. Rekao je: Ako se tako nešto može nazvati
življenjem’, kada sam ga pitao da li njegov otac živi tamo. Možete li mi
objasniti o čemu se tu radi?”
„Radi se o tome da Piter Mejtland pati od uznapredovale
Alchajmerove bolesti”, reče Marsi. „Nalazi se u Hajsman memori junitu.
To je objekat u kompleksu Bolnice Kindred.”
 „Znači da je to bila teška poseta za Terija.”
„Veoma teška”, složila se Marsi. Malčice se otkravila. Ralf je sa
zadovoljstvom konstatovao da nije izgubio sve svoje veštine, ali ovo
nije ličilo na boravak u sobi za saslušanje sa osumnjičenim. Haui i Alek
Peli bili su veoma oprezni, spremni da ga zaustave ako osete da joj
preti opasnost da stane na skrivenu minu. „Ali ne samo zato što ga otac
više nije prepoznavao. Dugo nisu bili u dobrim odnosima.”
„Zašto?”
„Zašto je to bitno, detektive?” pitao je Haui.
„Ne znam. Možda i nije. Ali zašto je ne biste pustili da odgovori na
prokleto pitanje, pošto više nismo u sudnici, savetniče?”
Haui je pogledao Marsi i slegnuo ramenima. Kako hoćeš.
„Teri je sin jedinac Pitera i Melinde”, reče Marsi. „Odrastao je u Flint
Sitiju, kao što znate. Živeo je ovde čitavog života, izuzev boravka na
univerzitetu.”
„Na kom ste se sreli?” pitao je Ralf.
„Tako je. Bilo kako bilo, Piter Mejtland je radio za preduzeće Čeri
petroleum kad se u ovoj oblasti crpla značajna količina nafte. Zaljubio
se u sekretaricu i razveo. To je bio bolan razvod. Teri je stao na majčinu
stranu. Za Terija... to je bilo pitanje odanosti, čak i kad je bio dečak. U
ocu je video prevaranta, što je i bio. Svi Piterovi napori da se opravda
samo su pogoršavali situaciju. Da skratim priču, Piter se oženio
sekretaricom - zvala se Dolores - i zatražio premeštaj u sedište
preduzeća.”
„Koje je bilo u Dejtonu?”
„Tako je. Piter nije pokušao da dobije zajedničko starateljstvo, niti
išta slično. Poštovao je Terijev izbor. Melinda je zahtevala da sin
povremeno obilazi oca, da se ne bi odrodili. Teri ga je obilazio, ali samo
da bi ugodio majci. Otac je za njega zauvek ostao pacov koji je napustio
brod.”
Haui je rekao. „To liči na Terija kog sam poznavao.”
„Melinda je umrla 2006. godine, od srčanog udara. Piterova druga
žena umrla je dve godine kasnije, od raka pluća. Teri je nastavio da
posećuje Dejton jednom ili dva puta godišnje, iz poštovanja prema
majci. Pretpostavljam da je iz istog razloga ostao u razumno pristojnim
odnosima s ocem. Mislim da je Piter počeo da zaboravlja oko 2011.
godine. Ostavljao bi cipele ispod tuša, umesto ispod kreveta, ključeve
od kola u frižideru, takve stvari. Pošto je Teri - bio - jedini bliski rođak,
sredio je da bude smešten u Hajsman memori junitu. To je bilo 2014.
godine.”
„Takva mesta su skupa”, reče Alek. „Ko to plaća?”
„Osiguranje. Piter Mejtland ima veoma dobro osiguranje. To je
Doloresina zasluga. Čitavog života je mnogo pušio. Verovatno je mislila
da će dobiti lepu svoticu posle njegove smrti. Ali umrla je pre njega.
Verovatno od pasivnog pušenja.”
„Govorite kao da je Piter Mejtland mrtav”, reče Ralf. „Je li to slučaj?”
„Ne, još je živ.” Namerno je ponovila reči svog supruga. „Ako želite
da to nazovete životom. Čak je prestao da puši. To nije dozvoljeno u
HMU-u.”
„Koliko dugo ste ostali u Dejtonu poslednji put?”
„Pet dana. Teri je za to vreme posetio oca tri puta.”
„Vi ili devojčice nikad niste išle s njim?”
„Nismo. Teri to nije hteo, baš kao ni ja. Piter nije mogao da se
ponaša kao Sarin i Grejsin deda. Grejs to ne bi razumela.”
„Šta ste radile dok je on posećivao oca?”
Marsi se osmehnula. „Govorite kao da je Teri provodio silno vreme
s ocem, a to nije bio slučaj. Njegove posete bile su kratke. Nisu trajale
duže od sat-dva. Uglavnom smo bile zajedno. Bile smo u hotelu, dok je
Teri bio u Hajsmanu. Devojčice su plivale u bazenu. Posetile smo
Umetnički institut. Jednog popodneva odvela sam decu na Diznijev
matine. Nedaleko od hotela bio je kompleks bioskopa. Išli smo dva ili
tri puta u bioskop, ali u kompletnom izdanju. Porodično smo posetili i
muzej vazduhoplovstva i Bunšoft, muzej nauke. Devojčicama se svideo.
To je u suštini bio porodični odmor, detektive Andersone, na kom je
Teri odvojio nekoliko sati da bi obavio sinovljevsku dužnost.”
I da bi možda ukrao kombi, pomislio je Ralf.
To je bilo moguće. Merlin Kasidi i porodica Mejtland mogli su
istovremeno boraviti u Dejtonu, ali je to bilo nategnuta pretpostavka.
Čak i da se to desilo, postavlja se pitanje kako je Teri odvezao kombi do
Flint Sitija. Ili zašto bi to radio. U Flint Sitiju je bilo dovoljno vozila koja
su se mogla ukrasti; subaru Barbare Niring je to dokazivao.
„Verovatno ste nekoliko puta jeli napolju, zar ne?”, pitao je Ralf.
Haui se nagnuo napred, ali ništa nije rekao.
„Dosta puta smo naručivali hranu u sobi. Sara i Grejs su uživale u
tome, ali da, jeli smo i napolju. Ako se hotelski restoran računa kao
napolje.”
„Jeste li jeli u Tomiju i Tapensu?”
„Nismo. Zapamtila bih restoran s takvim imenom. Jedne noći jeli
smo u IHOP-u i mislim dva puta u Kreker Barelu. Zašto?”
„Bez naročitog razloga”, rekao je Ralf.
Haui mu je osmehom poručio da mu ne veruje. Alek je sedeo s
prekrštenim rukama na grudima, bezizražajnog lica.
„Je li to sve?”, pitala je Marsi. „Zato što sam se umorila od ovoga.
Kao i od vas.”
„Da li se za vreme vašeg boravka u Dejtonu desilo išta neobično?
Bilo šta? Da li se neka od kćerki nakratko izgubila, da li je Teri rekao da
je sreo starog prijatelja, da li ste vi sreli starog prijatelja, možda ste
dobili paket...”
„Ili videli leteći tanjir?”, pitao je Haui. „A jeste li sreli čoveka u
kišnom kaputu sa šifrovanom porukom? Ili plesnu grupu Rokits na
parkiralištu?”
„Ne pomažete mi, savetniče. Pokušavam da budem deo rešenja,
verovali ili ne.”
„Ništa se nije desilo.” Marsi je ustala i počela da skuplja šolje kafe.
„Teri je posetio oca, imali smo lep odmor i odleteli kući. Nismo jeli u
tom Tomiju, kako god da se zvaše, niti smo ukrali kombi. Volela bih
da...”
„Tata se posekao.”
Svi su se okrenuli prema vratima i ugledali Saru Mejtland. Izgledala
je bledo, izmoreno i premršavo u farmerkama i majici Rendžersa.
„Saro, šta radiš ovde?” Marsi je spustila šolje na radnu površinu i
krenula ka devojčici. „Rekla sam tebi i sestri da ostanete na spratu, dok
ne završimo s pričom.”
„Grejs je već zaspala”, reče Sara. „Probdela je prošlu noć zbog glupih
noćnih mora o čoveku sa slamnatim očima. Nadam se da ih večeras
neće imati. Trebalo bi da joj daš pilulu benadrila, ako se probudi.”
„Sigurna sam da će prespavati ovu noć. Hajde na spavanje.”
Ali Sara nije odstupala. Posmatrala je Ralfa, ne s majčinim
nepoverenjem i netrpeljivošću, već s radoznalošću koja ga je
onespokojavala. Jedva je izdržao njen pogled.
„Majka kaže da ste vi ubili mog oca”, rekla je Sara. „Je li to istina?”
„Nije.” Konačno se izvinio. Učinio je to iznenađujuće lako, gotovo
bez ikakvog napora. „Ali doprineo sam njegovoj pogibiji. Duboko žalim
zbog toga. Pogrešio sam. S tom greškom ću živeti do kraja života.”
„To je verovatno dobro”, reče Sara. „Verovatno to i zaslužujete.”
Majci je rekla: „Idem gore, ali ću spavati u Grejsinoj sobi, za slučaj da
počne da se dere usred noći.”
 „Možeš li da mi ispričaš o posekotini, pre nego što odeš, Saro?”,
pitao je Ralf.
„Posekao se kad je posetio oca”, reče Sara. „Bolničarka ga je odmah
zbrinula. Dala mu je neki betadin i flaster. Bilo je dobro. Rekao je da ga
ne boli.”
„Idi gore”, reče Marsi.
„U redu.” Gledali su kako tapka uz stepenice bosim nogama.
Okrenula se kad se uspela uz njih. „Taj restoran Tomi i Tapens bio je
malo niz ulicu od hotela. Videla sam kako se zove kad smo išli u muzej.”

19

„Pričajte mi o posekotini”, pitao je Ralf.

Marsi je spustila ruke na bokove. „Zašto? Da biste od toga napravili
nešto važno? Nije bilo.”
„Pita zato što je to jedino što ima”, rekao je Alek. „Ali i ja bih hteo da
čujem tu priču.”
„Ako si previše umorna...” oglasio se Haui.
„Ne, u redu je. To nije bila velika stvar, samo ogrebotina. Da li se
posekao prilikom druge posete ocu?” Smrknuto je spustila glavu. „Ne,
to se desilo prilikom poslednje posete, pošto smo sledećeg jutra
poleteli kući. Teri je naleteo na bolničara kad je izlazio iz očeve sobe.
Rekao je da nisu pazili kuda idu. To bi bio bezazleni sudar, posle kog bi
usledilo izvinjenje, da domar nije upravo završio s čišćenjem poda.
Bolničar se okliznuo na mokrom podu i uhvatio Terija za ruku, ali je
ipak pao. Teri mu je pomogao da ustane i pitao da li je dobro. Tip je
rekao da jeste. Teri je bio na pola puta niz hodnik kad je video da mu
zglob krvari. Bolničar ga je posekao noktom kad ga je uhvatio da bi se
zadržao na nogama. Bolničarka mu je dezinfikovala ranu i stavila
flaster, kao što je Sara rekla. Jeste li sad rešili slučaj?”
„Nisam”, rekao je Ralf. Ali ovo nije bilo isto kao žuta traka
grudnjaka. Uspostavio je vezu - podudarnost, da se posluži Džininom
rečju. Uspeće, ali ne bez pomoći Juna Sabloa. Ustao je. „Hvala vam na
vašem vremenu, Marsi.”
Počastila ga je hladnim osmehom. „Za vas sam gospođa Mejtland.”
„Razumem. I, Hauarde, hvala ti što si ugovorio ovaj susret.” Pružio
je ruku advokatu. Neko vreme je visila u vazduhu. Haui ju je na kraju
protresao.
„Ispratiću vas”, reče Alek.
„Mislim da ću se snaći i bez vaše pomoći.”
„Siguran sam da hoćete, ali valja se da vas ispratim, pošto sam vas i
dopratio.”
Prošli su kroz dnevnu sobu i krenuli kratkim hodnikom. Alek je
otvorio vrata. Ralf je prekoračio preko praga. Iznenadio se kad je
istražitelj krenuo za njim.
„Zašto je posekotina bitna?”
Ralf ga je odmerio. „Ne znam o čemu govorite.”
„Mislim da znate. Izraz vam se promenio.”
„Promenio se zbog problema s varenjem. Sklon sam im. Sastanak
nije bio nimalo prijatan, ali mi je lakše pao od devojčicinog pogleda.
Osećao sam se kao buba pod mikroskopom.”
Alek je zatvorio ulazna vrata. Ralf se spustio niz dva stepenika. Bili
su gotovo u istoj ravni pošto je Ralf bio viši. „Nešto ću vam reći”,
progovorio je Alek.
„U redu.”
„To hapšenje je bilo zajeb. Neviđen zajeb. Siguran sam da vam je to
jasno.”
„Mislim da mi večeras nije potrebno još jedno ribanje.” Ralf je
počeo da se okreće.
„Nisam gotov.”
Ralf se okrenuo, oborene glave i blago raširenih nogu, kao da se
sprema za borbu.
„Nemam dece. Mari nije mogla da ih ima. Ali možda bih učinio istu
ili goru stvar da sam imao sina koji je vršnjak vašem, i da sam
posedovao čvrsti dokaz da je ubica, seksualni perverznjak, bio važna
osoba u njegovom životu, na koju se ugledao. Hoću da kažem da
razumem zašto ste izgubili perspektivu.”
„U redu”, reče Ralf. „Hvala, iako mi to ne olakšava stvar.”
„Zovite me ako se predomislite i odlučite da mi kažete zašto je
posekotina važna. Možda smo svi na istoj strani.”
„Laku noć, Alek.”
„Laku noć, detektive. Čuvajte se.”
 20

Prepričavao je sastanak Džini kad mu je telefon zazvonio. To je bio Jun.

„Možemo li sutra da popričamo, Ralfe? U ambaru u kom je klinac našao
odeću koju je Mejtland nosio na železničkoj stanici bilo je nešto čudno.
U stvari, koješta čudno.”
„Ispričaj mi šta ste pronašli.”
„Neću. Idem kući. Umoran sam. Moram da o svemu razmislim.”
„U redu, naći ćemo se sutra. Gde?”
„Na nekom tihom, zabačenom mestu. Ne mogu da dozvolim da
budem viđen s tobom. Ti si na administrativnom odsustvu, a ja više ne
radim na slučaju. U stvari, više nema slučaja. Ne posle Mejtlandove
smrti.”
„Šta će se desiti s odećom?”
„Biće odneta u Kep Siti na forenzičko ispitivanje. Posle toga će biti
vraćena u šerifovu kancelariju u Okrugu Flint.”
„Šališ li se? Trebalo bi da bude s ostalim dokazima o Mejtlandu. Sem
toga, dobro znaš da Dik Dulin ne ume ni nos da obriše bez knjige s
podrobnim uputstvima.”
„To je možda istina, ali Kaning pripada okrugu, a ne gradu, zbog
toga je u šerifovoj nadležnosti. Čuo sam da je šef Geler poslao
detektiva, ali samo reda radi.”
„Poslao je Hoskinsa.”
„Da, tako se zove. Još nije došao i nikog neće zateći kad stigne.
Možda se izgubio.”
Verovatnije je da je svratio negde na pićence, pomislio je Ralf.
Jun je nastavio: „Ta odeća će završiti u kutiji s dokazima u
šerifovom uredu. Biće tamo u smiraj dvadeset prvog veka. Nikoga nije
briga. Svi misle da je Mejtland to učinio. On je mrtav i idemo dalje.”
„Nisam spreman na to”, reče Ralf. Osmehnuo se kad je Džini na
kauču stisnula pesnice i podigla palčeve. „A ti?”
„Da li bih razgovarao s tobom da jesam? Gde ćemo se sutra naći?”
„Znam mali kafe pored železničke stanice u Dubrouu. O’Malijeva
irska kašika. Možeš li da ga nađeš?”
„Nesumnjivo.”
„U deset?”
 „Važi. Zvaću te da se ponovo dogovorimo, ako nešto iskrsne.”
„Imaš sva svedočenja, jeli tako?”
„Na laptopu.”
„Postaraj se da budu kod tebe. Sve moje stvari su u stanici. Ne mogu
da idem tamo. Imam mnogo toga da ti kažem.”
„I ja tebi”, reče Jun. „Možda ćemo rešiti ovo, Ralfe, ali ne znam hoće
li nam se ono što budemo saznali svideti. Ovo je prilično duboka
šuma.”
U stvari, pomislio je Ralf, dok je prekidao vezu, ovo je dinja. I
prokletinja je puna crva.

21

Džek Hoskins je skoknuo do Džentlmena, na putu do imanja

Elfmanovih. Naručio je votku-tonik. Zaslužio je piće zato što je ranije
pozvan s odmora. Iskapio ga je u jednom gutljaju i naručio još jedno,
koje je pijuckao. Na bini su bile dve striptizete. Obe su još bile potpuno
obučene (što je u Džentlmenu značilo da su nosile grudnjake i gaćice) i
lenjo su se mazile. Džek je dobio pristojnu erekciju.
Barmen je samo odmahnuo rukom kad je izvadio novčanik da plati.
„Na račun kuće.”
„Hvala.” Džek je ostavio napojnicu na baru i otišao, u za nijansu
boljem raspoloženju. Nastavio je put. Uzeo je pakovanje bombonica za
osvežavanje daha iz kutije za rukavice. Progutao je nekoliko. Ljudi
govore kako votka nema miris. To je proseravanje.
Seoski put bio je preprečen žutom policijskom trakom - okružnom,
a ne gradskom. Hoskins je izašao iz vozila. Iščupao je jedan kočić s
trakom. Vratio ga je na mesto kad se provezao. Jebena zezancija,
pomislio je. Zezancija je postala još gora kad je stigao do skupine
trošnih zdanja - ambara i tri šupe - samo da bi shvatio da nema nikoga.
Pozvao je stanicu, da bi podelio nezadovoljstvo s nekim, čak i sa Sendi
Makgil, koju je smatrao glupom kokoškom. Dobio je samo statiku na
radiju. U Južnoj Vukojebini je naravno bio van dometa.
Dohvatio je baterijsku lampu duge drške i izašao iz auta, uglavnom
da bi protegao noge. Ništa nije mogao da uradi. Zalud je dolazio ovamo.
Duvao je topli, jaki vetar, najbolji prijatelj šumskih požara. Šumarak
koprivića dizao se oko stare pumpe. Lišće se lelujalo i šuštalo na
granama. Seni su jurcale po mesečinom obasjanom tlu.
Mnogo žute trake bilo je rastegnuto na ulazu u ambar, oko mesta na
kom je pronađena odeća. Spakovana je i poslata za Kep Siti, naravno.
Naježio se kad je pomislio da je Mejtland dolazio ovamo, nakon što je
ubio dete.
Na neki način, pomislio je Džek, idem njegovim stopama. Prošao sam
pored pristana za čamce, gde se oslobodio krvave odeće, bio sam u
Džentlmenu. Otišao je u Dubrou, iz striptiz bara, ali se odande vratio...
ovamo.
Otvorena vrata ambara nalikovala su razjapljenim ustima. Hoskins
nije hteo da im priđe, ne u ovoj nedođiji, dok je sam. Mejtland je bio
mrtav, a duhovi ne postoje, ali ipak nije želeo da im se približi. Naterao
je sebe da baš to učini. Koračao je sporo dok nije došao do mesta s kog
je mogao da osvetli unutrašnjost ambara.
Neko je stajao na zadnjem kraju ambara.
Oteo mu se tihi krik. Posegnuo je za oružjem i shvatio da ga nije
poneo. Glok je ostao u sefu, u kamionetu. Ispustio je baterijsku lampu.
Nagnuo se da bi je podigao. Osećao je kako mu votka udara u glavu.
Nije je bilo dovoljno da se napije, ali je osećao vrtoglavicu. Ljuljao se na
nogama.
Nasmejao se kad je ponovo upravio snop svetla u ambar. Nije bilo
nikoga, samo stara konjska oprema.
Vreme je da krenem. Možda ću svratiti u Džentlmen, na još jedno piće,
a onda kući i pravo u k...
Neko je bio iza njega i to nije bila iluzija. Video je senku, dugu i
tanku. I... je li to disanje?
Za sekundu će me zgrabiti. Moram da se bacim i zakotrljam.
Samo što nije mogao. Ukočio se. Zašto se nije okrenuo i otišao kad
je video da je mesto pusto? Zašto nije uzeo pištolj iz sefa? Zašto je
izlazio iz kamioneta? Shvatio je da će umreti na kraju seoskog puta u
Kaningu.
Tada je dodirnut. Pomilovan je po potiljku, šakom vrelom kao boca
vruće vode. Pokušao je da vrisne, ali nije mogao. Grudi su mu bile
zaključane kao glok u sefu. Druga šaka će se pridružiti prvoj. Počeće da
ga dave.
Samo što se šaka povukla. Ne i prsti. Kretali su se napred-nazad -
samo vrhovi - igrali su po njegovoj koži i ostavljali vreli trag.
Nije znao koliko dugo je stajao u ambaru, nesposoban da se
pokrene. Moglo je biti dvadeset sekundi ili dva minuta. Vetar je dunuo.
Nosio mu je kosu i milovao vrat kao oni prsti. Senke koprivića pružale
su se po zemlji i korovu kao ribe u bekstvu. Osoba - ili stvar - stajala je
iza njega. Senka joj je bila duga i tanka. Dodirivala ga je i milovala.
Senka i vrhovi prstiju su nestali.
Džek se okrenuo. Ovog puta je ispustio otegnut i jasan krik. Kraj
sportskog sakoa lepršao je za njim, na vetru. Zurio je u...
Ništa.
Samo nekoliko napuštenih zgrada i komad zemlje.
Nikog nije bilo. Bio je sam. U ambaru nije bilo ničega, izuzev stare
konjske opreme. Nije bilo prstiju na zadnjem delu znojavog vrata; samo
vetar. Krupnim koracima prišao je kamionetu. Jedom, dva puta, tri puta
se osvrnuo preko ramena. Seo je za volan. Trgao se kad je vetrom
progonjena senka jurnula preko retrovizora i upalio motor. Jurio je
seoskim putem osamdeset na sat. Prošao je pored starog groblja i
napuštenih seoskih kuća. Ovog puta nije stao ispred žutih traka, već se
provezao kroz njih. Oštro je skrenuo na Put 79, uz cviljenje guma. Jurio
je ka Flint Sitiju. Ubedio je sebe da se ništa nije desilo kod napuštenog
ambara, kad je zašao u gradsko područje. I pulsiranje na zadnjem delu
vrata nije ništa značilo.
Ništa živo.
 ŽUTA

21-22. jul

O’Malijeva irska kašika u subotu u deset ujutru bila je skoro pusta. Dva
starca sedela su pored izloga s kafama i šahovskom tablom između
sebe. Jedina kelnerica u lokalu zurila je u mali televizor na šanku kao
opčinjena. Na ekranu je bila reklama za posebnu vrstu štapova za golf.
Junel Sablo sedeo je za stolom u zadnjem delu restorana. Nosio je
izbledele farmerke i majicu dovoljno usku da pokaže još upečatljive
mišiće (Ralf nije imao upečatljive mišiće od 2007). I on je gledao
televizor. Podigao je ruku i mahnuo Ralfu kad ga je video.
Obratio mu se čim je seo. „Ne znam zašto se kelnerica toliko zanima
za ovaj štap.”
„Zar žene ne igraju golf? U kakvom muškom šovinističkom svetu
živiš, amigo?”
„Znam za ženski golf, ali je ovaj štap šupalj. Napravljen je tako da bi
mogao da piškiš ako se zaglaviš na četrnaestoj rupi. Uz njega ide i
kecelja za prebacivanje preko alatke. Takav proizvod ženi ne može biti
od koristi.”
Kelnerica je prišla da bi uzela porudžbinu. Ralf se odlučio za
kajganu i raženi tost. Gledao je u jelovnik umesto u nju, da se ne bi
nasmejao. Nije očekivao da će se ovog jutra nositi s takvim porivom.
Načas se zacerekao, pri pomisli na kecelju.
 Kelnerica nije morala da bude čitač misli. „Da, možda je smešno”,
rekla je. „Izuzev ako vaš suprug nije zaluđenik za golf s prostatom
veličine grejpfruta, a vi ne znate šta da mu kupite za rođendan.”
Ralf je ukrstio pogled s Junom. To ih je gurnulo preko ivice. Prasnuli
su u zdrav smeh. Igrači šaha prekorno su ih odmerili.
„Hoćeš li išta naručiti, dušo”, pitala je kelnerica Juna, „ili ćeš se
samo smejati na račun gvozdenog utešitelja broj devet i piti kafu?”
Jun je naručio huevos rančeros. Kad je otišla, rekao je: „Ovo je
neobičan svet, ese, pun neobičnih stvari. Zar ne misliš tako?”
„Ne mogu da se ne složim, kad pomislim zašto smo ovde. Šta je bilo
neobično u Kaningu?”
„Mnogo toga.”
Jun je imao kožnu torbicu kakvu je Džek Hoskins ponekad zvao
pederuša. Izvadio je mini-ajped, iskrzanog kućišta. Ralf je zapazio da
sve više pajkana nosi ove spravice. Pretpostavljao je da će do 2020,
najkasnije 2025. u potpunosti istisnuti tradicionalne beležnice. Pa, svet
napreduje. Napredujete s njim, ili zaostajete. Što se njega tiče, više bi se
obradovao jednoj takvoj spravici za rođendan nego gvozdenom
utešitelju broj devet.
Jun je udario po nekoliko dugmića i otvorio beleške. „Momak po
imenu Daglas Elfman pronašao je juče po podne odbačenu odeću.
Prepoznao je glavu konja na kopči kaiša iz medijskih izveštaja. Pozvao
je oca, koji je odmah obavestio državnu policiju. Stigao sam na lice
mesta oko petnaest do šest, zajedno s policijskim kombijem. Farmerke
kao farmerke, svuda ih ima, ali sam odmah prepoznao kopču. Pogledaj
je.”
Kucnuo je po ekranu, koji se ispunio fotografijom kopče. Ralf nije
sumnjao da je ista kao ona koju je Teri nosio na snimku nadzorne
kamere iz Transportnog centra Vogel u Dubrouu.
Rekao je, sebi koliko i Junu: „U redu, to je još jedna karika u lancu.
Napustio je kombi iza Šortijevog paba. Odvezao se subaruom. Ostavio
ga je pored Gvozdenog mosta i obukao novo odelo.”
„Leviske, gaćice, bele sportske čarape i prokleto skupe patike. Kao i
kaiš s upadljivom kopčom.”
„Naručio je taksi od Džentlmena kad se otarasio krvave odeće.
Otišao je do Dubroua, ali nije seo na voz. Zašto nije?”
„Možda je hteo da se ostavi lažni trag. U tom slučaju je vraćanje deo
plana. Ili... imam ludu ideju. Jesi li raspoložen da je čuješ?”
„Naravno”, reče Ralf.
 „Mislim da je Mejtland hteo da beži. Da je hteo da otputuje vozom
do Dalasa - Fort Vorta i da nastavi dalje, do Meksika, ili Kalifornije.
Zašto bi ostao u Flint Sitiju nakon ubistva malog Patersona, kad je znao
da ga je toliko ljudi videlo? Samo...”
„Samo šta?”
„Samo što nije mogao da ode zbog velike utakmice. Hteo je da
predvodi klince do još jedne pobede. Da ih dovede do finala.”
„To je stvarno ludo.”
„Luđe od ubistva dečaka?”
Jun ga je zatekao u raskoraku. Hrana je stigla, pa Ralf nije morao da
odgovori. Rekao je: „Ima li otisaka na kopči?” čim je kelnerica otišla.
Jun je prešao rukom preko ajpeda i pokazao Ralfu još jedan snimak
konjske glave. Srebrnkasti sjaj kopče na ovom snimku bio je zamućen
belim praškom za uzimanje otisaka. Ralf je mogao da vidi prikaz
otisaka na dijagramu sa strane.
„Forenzička jedinica imala je Mejtlandove otiske prstiju u
kompjuteru”, reče Jun. „Program ih je odmah uporedio. Ali ovo je prva
čudna stvar, Ralfe. Linije i zavijuci na kopči su bledi i izlomljeni na
nekoliko mesta. Ima ih dovoljno za poklapanje koje bi opstalo na sudu,
ali tehničar koji ih je obrađivao - a uradio je hiljade sličnih - kaže da liče
na otiske osobe od osamdeset ili devedeset godina. Pitao sam ga da li
bi to moglo biti zato što je Mejtland žurio da bi obukao drugu odeću i
što pre otišao odande. Tehničar je rekao da je to moguće, ali mi je iz
njegovog izraza bilo jasno da ne veruje u to.”
„Auh”, reče Ralf. Posvetio se kajgani. Apetit je, baš kao i iznenadna
provala smeha zbog višenamenske palice za golf, bio dobrodošlo
iznenađenje. „To je otkačen, ali verovatno nebitan podatak.”
Zapitao se koliko dugo će moći da zanemaruje odstupanja koje su
neprestano iskrsavala u ovoj istrazi, proglašavajući ih nebitnim?
„Pronašli smo još jedan komplet otisaka”, reče Jun. „I oni su nejasni
- previše nejasni da bi ih kompjuterski tehničar slao u FBI-jevu
nacionalnu bazu podataka - ali je imao sve otiske iz kombija, i one s
kopče... pogledaj, pa mi reci šta misliš.”
Dodao je ajped Ralfu. Na ekranu su bila dva kompleta otisaka, jedan
s oznakom KOMBI NEPOZNATI SUB i drugi KOPČA NA KAIŠU
NEPOZNATI SUB. Izgledali su slično, u najmanju ruku. Ne bi mogli da
posluže kao dokaz na sudu, pogotovo kad bi ih osporavao advokat
kalibra Hauija Golda. Ralf nije bio na sudu. Mislio je da ih je načinio isti
nepoznati subjekat, zato što je to odgovaralo onom što je prošle noći
čuo od Marsi Mejtland. Otisci se nisu savršeno poklapali, ali su bili
dovoljno slični za detektiva na administrativnom odsustvu koji nije
morao da postupa u skladu s očekivanjima nadređenih... ili okružnog
tužioca naloženog za reizbor.
Jun je jeo huevos rančeros, dok mu je Ralf pripovedao o susretu s
Marsi. Jedan podatak je zadržavao za kasnije.
„Tiče se kombija”, rekao je na kraju. „Forenzičari će možda naći
nekoliko otisaka od klinca koji ga je prvobitno ukrao...”
„Već su to učinili. Dobili smo otiske Merlina Kasidija od policije El
Pasa. Informatičar ih je uporedio s nekim od nepoznatih otisaka u
kombiju - većinom na kutiji za alat, koju je Kasidi sigurno otvarao, da bi
video ima li u njoj nečeg vrednog. Jasni su, ali nisu ovi.” Vratio se
NEPOZNATI SUB otiscima s oznakama KOMBI i KOPČA NA KAIŠU.
Ralf se nagnuo napred i odgurnuo tanjir u stranu. „Vidiš li kako se
sve uklapa, zar ne? Znamo da Teri nije ukrao kombi u Dejtonu, zato što
se vratio kući avionom. Ali, ako su nejasni otisci iz kombija i oni s
kopče zaista isti...”
„Misliš da je ipak imao saučesnika. Nekog ko je dovezao kombi iz
Dejtona u Flint Siti.”
„Morao ga je imati”, reče Ralf. „Nema drugog objašnjenja.”
„Nekog ko je izgledao kao on?”
„Vratili smo se na to”, s uzdahom će Ralf.
„I oba kompleta otisaka su na kopči”, nastavio je Jun. „Što znači da
su Mejtland i njegov dvojnik nosili istu kopču, možda i odeću, koja
odgovara i jednom i drugom. Braći blizancima, razdvojenim na
rođenju. Izuzev što dokumenti tvrde da je Teri Mejtland bio sin
jedinac.”
„Imaš li još nešto?”
„Da. Naišli smo na stvarno otkačeno sranje.” Premestio je stolicu i
seo pored Ralfa. Na fotografiji na ajpedu videle su se farmerke, čarape,
gaće i patike na neurednoj gomili, pored plastičnog markera za dokaze
s brojem 1. „Vidiš li ove mrlje?”
„Da. Kakva je to gadost?”
„Ne znam”, reče Jun. „Baš kao ni forenzičari, ali je jedan rekao da mu
liči na spermu. Složio bih se s njim. Na fotografiji se ne vidi najbolje,
ali...”
„Izdrkotina? Šališ li se?”
Kelnerica se vratila. Ralf je okrenuo ajped.
„Želi li neko od vas još kafe, gospodo?”
 Obojica su tražila još. Ralf se vratio na fotografiju odeće kad je
otišla. Raširio je prste na ekranu da bi povećao sliku.
„June, ima je između nogu na farmerkama, na obe nogavice, na
manžetnama...”
„Kao i na gaćicama i čarapama”, rekao je Jun. „Da i ne govorimo o
patikama. Ima je na njima i u njima. Pokrivene su sjajnom glazurom
kao grnčarija. Te materije, ma o čemu da se radi, ima dovoljno da se
napuni vojnički šlem.”
Ralf se nije smejao. „To ne može biti sperma. Ni Džon Holms u
najboljim...”
„Znam. I sperma ne radi ovakve stvari.”
Mahnuo je iznad ekrana. Nova fotografija pokazivala je pod ambara.
Još jedna oznaka za dokaz, s brojem 2, počivala je pored gomile slame.
Ralf je mislio da je u pitanju slama. Na desnoj strani fotografije bila je
oznaka za dokaz s brojem 3. Nalazila se na blago ugnutoj bali koja je
najverovatnije dugo bila na tom mestu. Najveći deo bio je crn. I bok je
bio crn, kao da je nešto sluzi palo na pod.
„Je li to ista stvar?” pitao je Ralf. „Jesi li siguran?”
„Devedeset posto. Na tavanu je ima još više. Ako je to sperma,
količina je dostojna Ginisove knjige rekorda.”
„Ne može biti”, tiho će Ralf. „To je sigurno nešto drugo. Kao prvo,
slama ne crni od sperme. To nema smisla.”
„Ni meni, ali ja sam samo sin siromašnih meksičkih zemljoradnika.”
„Forenzičari je analiziraju.”
Jun je klimnuo. „To im je prioritet.”
„Javićeš mi rezultate analize.”
„Da. Vidiš šta sam mislio kad sam rekao da ovo postaje sve
otkačenije.”
„Džini to naziva neobjašnjivim.” Ralf je pročistio grlo. „Koristila je
reč natprirodno.”
„Moja Gabrijela ima isto mišljenje”, reče Jun. „Možda je to ženska
stvar. Ili meksička.”
Ralf je podigao obrve.
„Si, senjor”, reče Jun. Nasmejao se. „Moja tašta rano je umrla.
Odrasla je na abuelinom kolenu. Starica joj je punila uši legendama.
Ispripovedala mi je onu o meksičkom bauku, kad sam je upoznao s
ovom pričom. Neki tip je umirao od tuberkuloze. Stari mudrac koji je
živeo u pustinji, ermitano, rekao mu je da če se izlečiti ako bude pio krv
dece i utrljavao njihovo salo po grudima i intimnim predelima. Bauk je
to i uradio. Postao je besmrtan. Navodno otima samo nevaljalu decu.
Trpa ih u veliku crnu torbu koji nosi sa sobom. Gabi mi je rekla da je u
sedmoj imala napad vrištanja kad je doktor došao u njihov dom da bi
pregledao njenog brata obolelog od šarlaha.”
„Zato što je doktor imao crnu torbu.”
Jun je klimnuo. „Kako se taj bauk zove? Navrh mi je jezika, ali ne
mogu da se setim. Zar to nije neprijatno?”
„Misliš li da ovde imamo posla s baukom?”
„Jok. Možda sam sin siromašnih meksičkih zemljoradnika, ese, ili
prodavca automobila u Amarilu, ali u oba slučaja nisam atontado.
Čovek koji je ubio Frenka Patersona je smrtnik poput nas i gotovo
sigurno se zove Teri Mejtland. Sve će doći na svoje mesto ako shvatimo
šta se dogodilo, a ja ću početi da spavam noću, zato što od ovog
prokletog slučaja ne mogu oka da sklopim.” Pogledao je na sat. „Moram
da krenem. Obećao sam ženi da ću je voditi na sajam zanatstva u Kep
Sitiju. Imaš li još neko pitanje? Trebalo bi da imaš najmanje jedno,
pošto jedno zaista bode oči.”
„Je li u ambaru bilo tragova guma?”
„Nisam na to mislio, ali bilo ih je, kad smo već kod toga. Nisu
upotrebljivi - vide se otisci, i ima nešto ulja, ali uzorci nisu dovoljno
dobri za poređenje. Pretpostavljam da ih je ostavio kombi kojim je
Mejtland oteo dečaka. Bili su previše razmaknuti za subaru.”
„Hm-hmm. Nego, imaš li sve razgovore sa svedocima na toj
magičnoj spravici? Pronađi onaj koji sam obavio s Klodom Boltonom,
pre nego što se rastanemo. On je izbacivač u Džentlmenu. Iako mu ta
reč smeta, koliko se sećam.”
Jun je otvorio dokument. Odmahnuo je glavom, pa potražio drugi i
dodao ajped Ralfu. „Idi dole.”
Ralf ga je poslušao. Došao je do onog što ga je zanimalo. „Evo ga.
Bolton je rekao: ’Sećam se još jedne stvari. Nije značajna, ali je malčice
jeziva, ako je zaista on ubio dečaka’ Bolton je rekao da ga je tip
posekao. Kad sam ga pitao šta je hteo da kaže, rekao je da je zahvalio
Mejtlandu zato što je radio s nećacima njegovog prijatelja i da se
rukovao s njim. Tom prilikom ga je posekao. Posekotina je bila plitka.
Bolton je rekao da ga je podsetila na narkomanske dane, zato što su
neki reperi s kojima se družio puštali nokat na malom prstu, da bi
njime uzimali kokain. To je očigledno bio modni detalj u tom miljeu.”
„A zašto je to važno?” Jun je prilično napadno pogledao na sat.
„Verovatno nije. Verovatno je...”
 Ali nije hteo da ponovo kaže nebitna stvar. Ta reč mu se sve manje
dopadala.
„Verovatno nije mnogo bitno, ali je to još jedan primer onog što
moja žena zove podudarnost. I Teri je dobio sličnu posekotinu kad je
posećivao oca, u bolnici za demenciju u Dejtonu.” Ralf mu je brzo
ispričao kako se bolničar okliznuo i uhvatio za Terija, posekavši ga.
Jun je razmislio o tome i slegnuo ramenima. „Mislim da je to čista
slučajnost, ese. I zaista moram da krenem, ako ne želim da izazovem
Gabrijelin gnev. Ali nešto si prevideo, a ne mislim na tragove guma.
Tvoj ortak Bolton je to čak pomenuo. Vrati se gore i pronađi to.”
Ali Ralf nije morao. Bilo je pred njim. „Pantalone, gaćice, čarape i
patike... ali nema košulje.”
„Tako je”, reče Jun. „Bila mu je omiljena, ili nije imao rezervnu u
ambaru.”

Na pola puta do Flint Sitija Ralf je konačno shvatio zašto mu se traka

grudnjaka stalno motala po glavi.
Zaustavio se na prostranom parkiralištu ispred Bajronsovog
skladišta pića. Pozvao je Juna. Poziv je prosleđen na govornu poštu.
Prekinuo je vezu, ne ostavivši poruku. Jun se već silno potrudio,
zaslužio je slobodan vikend. Ralf je imao vremena da razmisli. Odlučio
je da ovu podudarnost neće podeliti ni sa kim, izuzev možda sa
suprugom.
Traka grudnjaka nije bila jedina jarkožuta stvar koju je opazio u
trenucima hiperbudnosti, koji su prethodili Terijevoj pogibiji; bila je
samo simbol za nešto što je bilo deo veće galerije grotesknih prizora,
nešto što je Oli Paterson potisnuo u drugi plan, kad je nekoliko sekundi
kasnije potegao revolver iz džaka za novine. Nije ni čudo što je
zaboravio na to.
Čovek sa strašnim opekotinama na licu i istetoviranim šakama
nosio je žutu maramu na glavi. Verovatno da bi prikrio ožiljke. Ali da li
je to bila marama? Da li je to moglo biti nešto drugo? Možda ona
košulja, koju je Teri nosio na železničkoj stanici?
Preterujem, pomislio je, a možda i jeste... izuzev što mu je podsvest
(one misli u pozadini misli) to sve vreme dovikivala.
Sklopio je oči i pokušao da prizove ono što je video u poslednjih
nekoliko sekundi Terijevog života. Ružni osmeh plave voditeljke, dok je
gledala krv na prstima. Parolu s injekcijom i natpisom UZMI SVOJ LEK
MEJTLANDE. Dečaka sa zečjom usnom. Ženu koja se naginje da bi
pokazala srednji prst Marsi. I čoveka s opekotinama koji je izgledao kao
da je bog džinovskom gumicom izbrisao većinu njegovih crta,
ostavljajući samo nabore, sirovu ružičastu kožu i rupe na mestu na
kom je bio nos, pre nego što je vatra istetovirala njegovo lice, mnogo
grđim tetovažama od onih na šakama. Ono što je Ralf video u blesku
sećanja nije bila marama, već nešto mnogo veće, nešto što je visilo sve
do ramena kao pokrivka.
Da, to bi mogla biti košulja... ali da li je to bila ona koju je Teri nosio
na snimku nadzorne kamere? Može li potvrditi tu sumnju?
Mislio je da postoji način, ali će morati da regrutuje Džini, koja je
bila mnogo sposobnija s kompjuterima od njega. Takođe, možda je
kucnuo čas da prestane da misli o Hauardu Goldu i Aleku Peliju kao o
neprijateljima. Možda smo svi na istoj strani, rekao je Peli sinoć, dok su
stajali na stepenicama Mejtlandovih. To je možda tačno. Ili bi moglo
biti.
Nastavio je put kući. Nije se obazirao na ograničenje brzine.

Ralf je sedeo za kuhinjskim stolom, u društvu supruge. Njen laptop je

bio ispred njih. U Kep Sitiju su radile četiri glavne televizijske stanice,
za svaku nacionalnu mrežu po jedna i Kanal 81, javna televizija s
lokalnim vestima, prenosima sednica gradske vlade i raznovrsnim
komunalnim zbivanjima (kao što je govor Harlana Kobena, kad se Teri
pojavio kao gostujuća zvezda). Sve pomenute stanice imale su svoje
ekipe pred sudnicom. Poslale su ih da zabeleže Terijev izlazak pred
sudiju. I svih pet je snimilo pucnjavu. U tim materijalima bilo je prizora
iz gomile. Sve kamere su se posle pucnjave okrenule ka Teriju - krv mu
se slivala po licu, dok je pokušavao da odgurne suprugu s linije vatre.
Pao je na pločnik, pogođen smrtonosnim tanetom. Snimak CBS-a se
zabeleo pre nego što se to desilo, zbog kamere pogođene Ralfovim
metkom. Raspala se i oslepela kamermana na jedno oko.
Dženet se okrenula prema njemu, nakon što su dva puta pogledali
isti snimak. Usne su joj bile čvrsto stisnute. Ništa nije rekla. Nije
morala.
„Ponovo pusti snimak Kanala 81”, reče Ralf. „Njihova kamera
prestala je da snima kad je pucnjava počela, ali imaju najpreglednije
snimke gomile.”
„Ralfe.” Dodirnula ga je po ramenu. „Jesi li do...”
„Dobro sam. Zaista sam dobro.” Nije bio. Imao je osećaj da se svet
nagnuo i da će uskoro kliznuti preko ivice. „Pusti ga još jednom, molim
te. I isključi ton. Govor novinara odvlači mi pažnju.”
Poslušala ga je. Ljudi su mahali parolama. Bezglasno su vikali.
Otvarali su i zatvarali usta kao da su ribe izvađene iz vode. Kamera je u
jednom trenutku brzo prešla preko gomile, samo da bi se naglo
spustila. Zakasnila je da uslika čoveka koji je pljunuo Terija u lice, ali je
stigla da snimi kako Ralf sapliće smutljivca, na način koji je ličio na
neisprovocirani napad. Gledao je kako Teri pomaže pljuvaču da ustane
(Ovo liči na prizor iz jebene Biblije. Setio se onog što je tad pomislio).
Kamera se zatim upravila na gomilu. Video je dva sudska poslužitelja -
zdepastog i mršavog - koji su se upinjali da očiste stepenište od
svetine. Video je plavu voditeljku Kanala 7. Ustajala je s pločnika. S
nevericom je posmatrala krv na prstima. Video je Olija Patersona sa
džakom za novine i čupercima crvene kose ispod pletene kape,
nekoliko sekundi pre nego što će postati zvezda predstave. Video je
dečaka sa zečjom usnom i kamermana Kanala 81 koji se trudio da
snimi lice Frenka Patersona na dečakovoj majici, pre nego što nastavi
dalje...
„Stani”, rekao je. „Zamrzni sliku, zamrzni je na ovom mestu.”
Džini ga je poslušala. Pogledali su fotografiju - blago zamućenu
naglim pokretom kamere, izvedenim da bi se obuhvatio što širi plan.
Ralf je kucnuo po ekranu. „Vidiš li ovog tipa koji maše kaubojskim
šeširom?”
„Naravno.”
„Čovek s opekotinama stajao je pored njega.”
„U redu”, rekla je... ali neobičnim, nervoznim tonom, koji je Ralf prvi
put čuo iz njenih usta.
„Kunem ti se da je bio tu. Video sam ga. Video sam sve, kao da sam
se uradio LSD-jem, meskalom ili nečim sličnim. Pusti materijale drugih
stanica još jednom. Ovo je najbolji snimak gomile, ali ni onaj Foksovog
dopisništva nije bio loš i...”
„Ne.” Kucnula je dugme za isključivanje i zatvorila laptop. „Čovek
kog si video nije ni na jednom od ovih snimaka, Ralfe. To ti je jasno, baš
kao i meni.”
„Misliš li da sam lud? Je li to u pitanju? Misliš li da imam... znaš...”
„Nervni slom?” Ponovo je spustila ruku na njegovu. Nežno ga je
stisnula. „Naravno da ne. Ako kažeš da si ga video, video si ga. Ako
misliš da je nosio tu košulju da bi se zaštitio od sunca, ih krpu ili ko zna
šta već, onda verovatno jeste. Imao si težak mesec, verovatno najgori u
životu, ali verujem tvom daru zapažanja. Samo što... dosad si morao da
shvatiš...”
Ućutala se. Čekao je. U jednom trenutku je nastavila.
„Ima nečeg vrlo pogrešnog u vezi s ovim. I svako otkriće čini ga
pogrešnijim. Ovo počinje da me plaši. I priča koju ti je Jun ispričao me
plaši. To je u suštini vampirska pripovest, zar ne? Čitala sam Drakulu u
srednjoj. Dobro se sećam da vampiri ne ostavljaju odraz u ogledalu. A
stvar koja se ne odražava u ogledalu verovatno ne može biti viđena u
televizijskom izveštaju.”
„To je ludo. Duhovi, veštice ih vampiri ne pos...”
Tresnula je šakom o sto. Poskočio je zbog zvuka sličnog pucnju.
Gnev joj je sevao iz očiju. „Probudi se, Ralfe! Probudi se i pogledaj ono
što ti je pred nosem! Teri Mejtland je istovremeno bio na dva mesta! Kad
bi samo mogao da prestaneš da tragaš za objašnjenjem i prihvatiš...”
„Ne mogu da to prihvatim, dušo. To se protivi svemu u šta sam
čitavog života verovao. Poludeću ako to prihvatim.”
„Đavola ćeš poludeti. Nisi toliko slab. Ali pokušavam da ti kažem
kako ne moraš da razmišljaš o tome. Teri je mrtav. Možeš da digneš
ruke od svega.”
„A šta će biti ako ako Teri nije ubio Frenkija Patersona? Šta bi to
značilo za Marsi, i za njene devojčice?”
Ustala je, prišla prostoru iznad sudopere i pogledala na zadnje
dvorište. Stisnula je pesnice. „Derek je ponovo zvao. Još želi da se vrati
kući.”
„Šta si mu rekla?”
„Da se strpi do kraja sezone, sredinom sledećeg meseca. Nagovorila
sam ga na to, iako bih volela da ga vidim. I znaš li zašto sam to učinila?”
Okrenula se. „Zato što ne želim da bude u ovom gradu dok ti prčkaš po
tom slučaju. Zato što ću se plašiti kad padne mrak. Pretpostavimo da
imamo posla s nekim natprirodnim stvorenjem, Ralfe? Šta će biti ako
sazna da tragaš za njim?”
Ralf je sklopio ruke oko nje. Drhtala je u njegovom naručju. Pomislio
je: Jedan deo nje stvarno veruje u to.
„Jun mi je ispričao tu priču, ali on veruje da je ubica običan čovek.
Baš kao i ja.”
Progovorila je, s glavom na njegovim grudima. „A zašto čovek s
opekotinama na licu nije ni na jednom od ovih snimaka?”
„Ne znam.”
„Naravno da mi je stalo do Marsi.” Video je da plače kad je podigla
glavu. „A stalo mi je i do njenih devojčica. Stalo mi je do Terija, kad smo
već kod toga... i Patersonovih... ali mi je još više stalo do tebe i Dereka.
Vi ste jedino što imam. Možeš li da digneš ruke od ovoga? Izguraj
odsustvo, doktora za glavu i okreni novu stranu.”
„Ne znam”, rekao je, iako je znao. Samo nije to hteo da kaže Džini
dok je bila u ovakvom stanju. Nije mogao da okrene novu stranu.
Ne još.

Te noći sedeo je za izletničkim stolom u zadnjem dvorištu, pušio

tiparilo i zurio u nebo. Nije bilo zvezda, ali je još mogao da vidi mesec
iza oblaka u pokretu. Istina je često baš takva, pomislio je - mutni krug
svetlosti iza oblaka. Ponekad se probije; ponekad se oblaci zgusnu, a
svetlost sasvim nestane.
U nešto nije sumnjao: mršavi, tuberkulozni čovek iz bajke Juna
Sabloa mnogo je uverljiviji kad padne noć. Nije mogao da veruje u
postojanje takvog bića, kao ni u Deda Mraza, ali je mogao da ga zamisli:
tamnoputiju varijantu Slendermena, babaroge američkih tinejdžerki.
Bio bi visok i sumoran u crnom odelu, s licem poput lampe i s torbom
dovoljno velikom da primi malo dete, kolena priljubljenih uz grudi.
Meksički bauk je, po Junovoj priči, produžavao život pijući krv dece
i trljajući se njihovim salom... to možda nije bilo ono što se desilo
malom Patersonu, ali nije bilo daleko od toga. Možda je ubica -
Mejtland, ili nepoznati subjekt s nejasnim otiscima prstiju - verovao da
je vampir, ili neko natprirodno biće? Zar Džefri Damer nije verovao da
ubijanjem beskućnika stvara zombije?
 Ništa od tog mudrovanja ne objašnjava zašto čovek s opekotinama
nije na snimcima televizijskih stanica.
Džini ga je pozvala. „Uđi unutra, Ralfe. Pašće kiša. Puši tu smrdljivu
stvar u kuhinji, ako moraš.”
To nije razlog zbog kog želiš da uđem unutra, pomislio je Ralf. Hoćeš
da uđem zato što jedan deo tebe ne može da ne misli kako se Junov čovek s
torbom ne šunja tamo negde, van dosega dvorišnog svetla.
To je naravno bila smešna pomisao, ali je mogao da shvati njenu
nervozu. I on ju je osećao. Šta je rekla? I svako otkriće čini ga
pogrešnijim.
Ušao je unutra, ugasio tiparilo ispod česme i podigao telefon s
punjača. Pozvao je Hauija. Rekao mu je: „Možeš li sutra da dođeš ovamo
s gospodinom Pelijem? Imam gomilu stvari da ti ispričam, a neke su
prilično neverovatne. Dođite na ručak. Kupiću sendviče u Rudiju.”
Haui se smesta složio. Ralf je prekinuo vezu i ugledao Džini na
vratima. Posmatrala ga je sa skrštenim rukama na prsima. „Ne možeš
da digneš ruke?”
„Ne, dušo. Ne mogu. Žao mi je.”
Uzdahnula je. „Hoćeš li se čuvati?”
„Postupaću s najvećom opreznošću.”
„Bolje bi ti bilo, ili ću ja postupati s tobom bez ikakve opreznosti. I
nema potrebe da kupuješ sendviče kod Rudija. Nešto ću spremiti.”

Nedelja je bila kišovita. Okupili su se za retko korišćenim trpezarijskim

stolom Andersonovih: Ralf, Džini, Haui i Alek. Jun Sablo je bio kod kuće
u Kep Sitiju. Pridružio im se preko Skajpa na laptopu Hauija Golda.
Ralf ih je prvo ukratko podsetio na ono što su svi znali. Zatim je
predao reč Junu, koji je Hauiju i Aleku predstavio nalaze u ambaru
Elfmanovih.
Haui se oglasio, posle Junovog izlaganja: „Ništa od toga nema
smisla. Ova priča je čitave četiri vremenske zone daleko od bilo kakvog
smisla.”
„Ta osoba je spavala tamo, na tavanu napuštenog ambara?”, Alek je
pitao Juna. „Krio se u njemu? To je tvoje mišljenje?”
 „Operišemo tom pretpostavkom”, rekao je Jun.
„To nije mogao biti Teri, ako je to tačno”, reče Haui. „Bio je u gradu
čitave subote. Ujutru je odveo devojčice na gradski bazen. Čitavo
popodne je proveo u Parku Estel Barga, pripremajući igralište za
utakmicu. To je bila njegova dužnost, kao trenera domaćeg tima. Na
oba mesta ima mnogo svedoka.”
„Od subote do ponedeljka”, umešao se Alek, „čamio je u Okružnom
zatvoru, što ti je dobro poznato, Ralfe.”
„Postoje mnogobrojni svedoci o Terijevom kretanju, na gotovo
svakom koraku koji je napravio”, složio se Ralf. „To je oduvek bila srž
problema s ovim slučajem. Ali zaboravimo na to makar na jedan minut.
Želim da vam pokažem nešto što je Jun već video; jutros je dobio
snimak. Pitao sam ga nešto pre nego što ga je pogledao. Želeo bih da
vam postavim isto pitanje. Je li iko od vas opazio jako unakaženog
čoveka kod sudnice? Nosio je nešto na glavi, ali vam neću reći šta je to
bilo. Je li ga iko video?”
Haui je rekao da nije. Svu pažnju je upravio na klijenta i njegovu
ženu. Alek Peli je ponudio znatno drugačiji odgovor.
„Da, video sam ga. Izgledalo je da je gadno opečen u požaru. A na
glavi je imao...” Ućutao se. Oči su mu se raširile.
„Samo napred”, rekao je Jun iz dnevne sobe u Kep Sitiju. „Izbaci to iz
sebe, amigo. Biće ti bolje.”
Alek je trljao slepoočnice, kao da ima glavobolju. „Tada sam mislio
da je to marama ili maramica. Da ju je stavio zato što mu je kosa
spaljena u požaru i možda nije mogla da izraste zbog ožiljaka, da se
tako štitio od sunca. Samo što je to mogla biti košulja. Ona koja nije u
ambaru, jeste li to mislili? Ona koju je Teri nosio na snimcima
nadzorne kamere sa železničke stanice?”
„Čestitam, osvojili ste privezak za ključeve”, reče Jun.
Haui se smrknuto obratio Ralfu. „Još pokušavaš da ovo pripišeš
Teriju?”
Džini je prvi put progovorila. „Samo pokušava da dopre do istine...
što ne smatram najboljom idejom na svetu.”
„Pogledaj ovo, Alek”, reče Ralf. „I pokaži čoveka s opekotinama.”
Ralf je pustio materijal s Kanala 81, a zatim s Foksa i, na Alekov
zahtev (nagnuo se tako blizu Džininog laptopa, da je nosem gotovo
dodirivao ekran), ponovo materijal Kanala 81. Istražitelj se konačno
odmakao od ekrana i rekao: „Nije na snimku. Što je nemoguće.”
Jun je rekao: „Stajao je pored tipa koji je mahao kaubojskim
šeširom, zar ne?”
„Mislim da je tako”, reče Alek. „Pored njega, iznad plave novinarke
koje je dobila parolom po njonji. Video sam novinarku i tipa s
parolom... ali ne i njega. Kako je to moguće?”
Svi su ćutali.
Haui je rekao: „Vratimo se otiscima prstiju. Koliko različitih
kompleta otisaka ima u kombiju, June?”
„Forenzičari misle da ih ima pola tuceta.”
Haui je zastenjao.
„Polako. Eliminisali smo najmanje četiri: seljaka u Njujorku,
vlasnika kombija, njegovog najstarijeg sina koji ga je ponekad vozio,
klinca koji ga je ukrao i Terija Mejtlanda. Ostaje nam jedan jasan
neidentifikovani komplet koji bi mogao pripadati seljakovim
prijateljima ili nekom od mlađe dece, koja su se u njemu igrala - i
nejasni komplet.”
„Identičan s nejasnim otiscima pronađenim na kopči kaiša.”
„Verovatno, ali ne možemo biti sigurni. Na njima je nekoliko
vidljivih linija i krivina, ali ne nude dovoljno jasnih identitetskih tačaka
da bi se kvalifikovali za dokaze na sudu.”
„Hm-hmm, u redu, shvatio sam. Dopustite mi da pitam svu trojicu.
Zar nije moguće da takvi otisci pripadaju čoveku koji je gadno opečen -
po rukama, i po licu? Da su zamućeni do neprepoznatljivosti?”
„Moguće je.” U isti mah rekoše Jun i Alek. Glasovi im se nisu sasvim
poklapali, zbog vremena potrebnog da kompjuter obradi podatke.
„Problem s tom pretpostavkom je što je opečeni čovek ispred
sudnice imao tetovaže na obe šake”, rekao je Ralf. „Zar i one ne bi
izgorele, zajedno s njima?”
Haui je zavrteo glavom. „Ne mora da znači. Možda bih koristio šake
da se ugasim, ako bih se zapalio, ali ne bih to radio spoljnjom stranom
dlana, zar ne?” Počeo je da se lupa po zamašnim grudima, da bi to
demonstrirao. „Već dlanovima.”
Zavladala je tišina. Alek Peli je tihim, gotovo nečujnim glasom
rekao: „Taj opečeni čovek bio je tamo. Spreman sam da se zakunem na
gomilu Biblija.”
Ralf je dodao: „Pretpostavljam da će forenzička jedinica državne
policije analizirati materiju iz ambara od koje je slama pocrnela, ali
možemo li išta u međuvremenu učiniti? Otvoren sam za predloge.”
„Vratimo se na Dejton”, reče Alek. „Znamo da su Mejtland i kombi
bili tamo. I neki odgovori mogli bi biti na tom mestu. Ne mogu da
odletim tamo, imam previše neodložnih poslova, ali poznajem nekog
pouzdanog. Dopustite mi da ga pozovem i vidim da li je raspoloživ.”
To je bio kraj razgovora.

Desetogodišnja Grejs Mejtland je loše spavala otkad joj je otac poginuo,

a i ono malo sna bilo je opterećeno noćnim morama. Te nedelje posle
podne sav umor popao je po njoj kao meki pokrov. Grejs se odšunjala
na sprat, dok su majka i sestra pravile tortu u kuhinji. Legla je u krevet.
Svetlosti je bilo u izobilju, uprkos kišnom danu, što je bilo dobro.
Odskora se plašila mraka. Čula je kako mama i Sara govore u prizemlju.
I to je bilo dobro. Zatvorila je oči. Mislila je da je prošao trenutak-dva
pre nego što ih je otvorila, iako su prošli sati, zato što je kiša padala
mnogo jače, a svetlost posivela. Njena soba ispunila se senkama.
Čovek je sedeo na krevetu i gledao u nju. Nosio je farmerke i zelenu
majicu. Imao je tetovaže na šakama. Puzale su i po njegovim rukama.
Raspoznala je zmije, krst, bodež i lobanju. Lice kao da mu je bilo od
plastelina, skulptorski rad netalentovanog deteta, ali ga je prepoznala.
To je bio čovek s one strane Sarinog prozora. Samo što sad nije imao
slamu umesto očiju. Posmatrao je očima njenog oca. Svuda bi ih
prepoznala. Pitala se da li je ovo stvarnost ili san. Ako jeste, bio je bolji
od noćnih mora. Malčice.
„Tata?”
„Ja sam”, reče čovek. Zelena majica promenila se u očev dres
Zelenih zmajeva. Zbog toga je znala da je ovo san. Taj dres se zatim
pretvorio u belu magličastu stvar, koja je poprimila oblik zelene majice.
„Volim te, Grejsi.”
„Zvučiš kao on”, reče Grejs. „Imitiraš ga.”
Čovek se nagnuo prema njoj. Uzmakla je, očiju uperenih u očeve.
Bile su bolje od volim te glasa, ali ovo ipak nije bio on.
„Želim da odeš”, rekla je.
„Siguran sam da je tako i da ljudi u paklu ištu hladnu vodu. Jesi li
tužna, Grejs? Da li ti tata nedostaje?”
„Da!” Zaplakala je. „Želim da ideš! To nisu prave oči mog tate, ti se
samo pretvaraš!”
 „Ne očekuj nikakvu naklonost od mene”, reče čovek. „Mislim da je
dobro što si tužna. Nadam se da ćeš dugo tugovati i plakati. Kme-kme-
kme, kao beba.”
„Molim te, idi!”
„Beba hoće flašicu? Beba se upiškila u pelene, sva je mokra? Beba će
kmekati-kmekati-kmekati?”
„Prestani!”
Povukao se. „Hoću, ako uradiš jednu stvar za mene. Hoćeš li nešto
uraditi za mene, Grejs?”
„Šta tb?”
Rekao joj je. Sara ju je zatim drmala i govorila da siđe i pojede parče
torte. Znači da je ipak to bio san, loš san i da nije morala da radi bilo šta,
ali da se taj san možda nikad neće ponoviti ako to uradi.
Naterala se da pojede malo torte, iako joj nije bilo do jela. Rekla je
da ne voli ljubavne filmove i da će otići na sprat da bi igrala Besne
ptice, kad su mama i Sara sele na kauču da bi gledale neki srceparajući
film. Samo što nije. Otišla je u roditeljsku spavaću sobu (sad samo
maminu, koliko je to tužno) i uzela mamin mobilni s ormana. Policajac
nije bio u imeniku, ali je pronašla gospodina Golda. Pozvala ga je.
Držala je telefon obema rukama da ne bi drhtao. Molila se da joj
odgovori. Tako je bilo. „Marsi? Šta ima?”
„Ne, Grejs je. Koristim mamin telefon.”
„Pa, zdravo, Grejs. Lepo je čuti tvoj glas. Zašto me zoveš?”
„Zato što nisam znala kako da pozovem detektiva. Onog koji je
uhapsio mog oca.”
„Zašto...”
„Imam poruku za njega. Neki čovek mi ju je dao. Znam da sam ga
verovatno sanjala, ali igram na sigurno. Reći ću vam je, pa je vi
prenesite detektivu.”
„Koji čovek, Grejs? Ko ti je dao poruku?”
„Imao je slamu umesto očiju kad sam ga prvi put videla. Rekao je da
se više neće vraćati ako prenesem poruku detektivu Andersonu.
Pokušao je da me ubedi da ima tatine oči, ali ih nije imao, ne baš. Lice
mu je sad bolje, ali je još strašan. Ne želim da se vraća, iako je to samo
san. Hoćete li preneti poruku detektivu Andersonu?”
Mama je bila na vratima. Ćutke ju je posmatrala. Grejs je pomislila
da će verovatno nadrljati, ali nije marila.
„Šta da mu kažem, Grejs?”
„Da prestane. Recite mu da mora prestati, ako ne želi da se nešto
veoma loše desi.”

Grejs i Sara sedele su na kauču u dnevnoj sobi. Marsi je bila između

njih. Obgrlila je obe kćerke. Haui Gold je sedeo u fotelji koja je bila
Terijeva dok se svet nije okrenuo naopačke. Uz nju je išao tabure. Ralf
Anderson ga je stavio ispred kauča i seo na njega. Noge su mu bile tako
duge da su mu kolena zamalo uokvirivala lice. Pretpostavljao je da
izgleda smešno. To mu nije smetalo, zato što se nadao da bi to moglo
pomoći Grejs Mejtland da se smiri.
„To je sigurno bio strašan san, Grejs. Jesi li sigurna da je bio san?”
„Naravno da jeste”, reče Marsi. Izgledala je bledo i napeto. „Nijedan
čovek nije bio u ovoj kući. Nije mogao da se popne uz stepenice a da ga
mi ne vidimo.”
„Ili da ga čujemo”, rekla je Sara, snebivljivim uplašenim glasom.
„Stepenice škripe kao šašave.”
„Ovde ste iz jednog razloga, da pomognete mojoj kćerki da se
smiri”, reče Marsi. „Hoćete li da to učinite, molim vas?”
Ralf je rekao: „Šta god da je to bilo, ti znaš da sad nema nikakvog
čoveka u kući, Grejs?”
„Da.” Zvučala je ubeđeno. „Otišao je. Rekao je da će otići ako vam
prenesem poruku. Mislim da se više neće vraćati, bilo da je bio san ili
ne.”
Sara je dramatično uzdahnula i rekla: „Zar to nije ohrabrujuće.”
„Tišina, lutkice”, rekla je Marsi.
Ralf je potegao notes. „Reci mi kako je izgledao. Taj čovek u snu.
Zato što sam detektiv i sad sam siguran da je on to što je bio.”
Marsi Mejtland nije ga volela i verovatno nikad neće. Pogledom mu
je zahvaljivala na ovim recima.
„Bolje”, rekla je Grejs. „Izgledao je bolje. Plastelinsko lice je nestalo.”
„Tako je ranije izgledao”, rekla je Sara Ralfu. „Ona mi je rekla.”
Marsi se oglasila: „Saro, idi u kuhinju s gospodinom Goldom i iseci
svakom po parče torte. Hoćeš li, molim te?”
Sara je pogledala Ralfa. „Hoćeš da isečem parče torte čak i za njega?
Da li ga sad volimo?”
 „Iseci tortu za sve”, reče Marsi. Vešto je izbegla odgovor na
kćerkino pitanje. „To se zove gostoprimstvo. Hajde.”
Sara je sišla s kauča i prišla Hauiju. „Isterana sam.”
„To nije moglo da se desi prijatnijoj osobi”, reče Haui. „Pridružiću ti
se iza purde.”5
„Gde?”
„Nije važno, dete.” Otišli su u kuhinju.
„Požuri, molim te”, reče Marsi Ralfu. „Ovde ste samo zato što je
Haui rekao da je važno. Da može da ima veze sa... znate već.”
Ralf je klimnuo, ne skidajući pogled s Grejs. „Čovek koji je imao
plastelinsko lice, kad se prvi put pojavio...”
„I slamu umesto očiju”, reče Grejs. „Štrčala je, kao u crtaću, i crni
krugovi koje ljudi imaju u očima bili su rupe.”
„Hm-hmm.” Ralf je pribeležio: Slama umesto očiju? „Kad si rekla da
mu je lice izgledalo kao da je od plastelina, da li je moglo tako biti zato
što je opečeno?”
Razmišljala je o tome. „Ne. Više kao da nije bilo gotovo. Da nije...
znate...”
„Da nije bilo do kraja oblikovano?”, pitala je Marsi.
Grejs je klimnula i stavila palac u usta. Ralf je pomislio:
Desetogodišnjakinja koja sisa palac, s izrazom povređenosti na licu... to je
moje delo. I to je bila istina, a ubedljivost dokaza na osnovu kojih je
krenuo u akciju nije mogla to da promeni.
„Kako je danas izgledao, Grejs? Čovek iz tvog sna.”
„Imao je kratku crnu kosu, koja je štrčala kao kod ježa i bradicu oko
usana. Imao je oči moga tate, ali one nisu bile stvarno njegove. Imao je
tetovaže na šakama i po rukama. Neke su bile zmije. Majica mu je bila
isprva zelena, zatim se pretvorila u bejzbol dres mog oca, sa zlatnim
zmajem, a zatim u nešto belo, kao ono što gospođa Gerson nosi kad
sređuje maminu kosu.”
Ralf je pogledao Marsi, koja je rekla: „Čini mi se da misli na bošču.”
„Da”, reče Grejs. „To. Ali se zatim ponovo pretvorila u zelenu majicu.
Tako sam znala da je san. Samo...” Usne su joj zadrhtale, a oči ispunile
suzama, koje su se prosule po pocrvenelim obrazima. „Samo što je
govorio zle stvari. Rekao je da mu je drago što sam tužna. Nazvao me je
bebom.”
Zarila je lice u majčine grudi i zaplakala. Marsi je pogledala Ralfa
preko kčerkine glave. Nije bila ljuta na njega, samo uplašena za nju. Zna
da je to bilo više od sna, pomislio je Ralf. Vidi da mi ovo nešto znači.
 Kad je devojčica prestala da plače, rekao je: „Sve je u redu, Grejs.
Hvala ti što si mi govorila o svom snu. Ta priča je sad gotova, jel’ važi?”
„Važi”, rekla je glasom promuklim od plača. „Otišao je. Uradila sam
ono što mi je rekao, pa je otišao.”
„Poslužićemo se tortom”, reče Marsi. „Idi da pomogneš sestri s
tanjirima.”
Grejs je otrčala u kuhinju. Kad su ostali sami, Marsi je rekla: „Teško
im je, naročito Grejs. Rekla bih da je to sve, samo što Haui tako ne misli,
baš kao ni ti. Je li tako?”
„Gospođo Mejtland... Marsi... ne znam šta da mislim. Jeste li
proverili Grejsinu sobu?”
„Naravno. Čim mi je rekla zašto je zvala Hauija.”
„Nije bilo tragova uljezovog prisustva?”
„Nije. Prozor je bio zatvoren, i komarnik je bio na svom mestu, a
Sara je govorila istinu o stepenicama. Ova stara kuća škripi na svakom
koraku.”
„Šta je s njenim krevetom? Grejs je rekla da je čovek sedeo na
njemu.”
Marsi se grčevito nasmejala. „Ko bi ga znao, toliko se obrće i okreće
od...” Prinela je ruku licu. „Ovo je tako grozno.”
Ustao je i prišao kauču da bi je utešio, ali se ona ukočila i uzmakla.
„Nemojte da sednete, molim vas. I ne dodirujte me. Trpim vas ovde,
detektive, zato što se nadam da će moje najmlađe dete noćas spavati i
da nas neće probuditi vriskom.”
Ralf je ćutao do povratka Hauija s devojčicama. Grejs je pažljivo
nosila tanjire u rukama. Marsi joj je obrisala oči. Taj pokret bio je
gotovo prebrz da bi se video. Počastila je Hauija i kćerke sjajnim
osmehom. „Ura za tortu!” rekla je.
Ralf se poslužio svojim parčetom. Zahvalio joj je. Ispričao je Džini
sve što je saznao o ovoj noćnoj mori od slučaja, ali joj neće ispričati o
devojčicinom snu. Ne, ne o njemu.

Alek Peli je mislio da ima traženi broj u adresaru, ali je posle poziva
dobio snimljenu poruku s obaveštenjem da je broj ukinut. Pronašao je
stari crni adresar (nekadašnjeg vernog pratioca kog je u međuvremenu
prekomandovao u fioku pisaćeg stola, i to onu najnižu) i pokušao s
drugim brojem.
„Ko nađe - njegovo”, rekao je glas na drugom kraju veze. Pomislio je
da je dobio telefonsku sekretaricu - što je bila razumna pretpostavka
zato što je zvao u nedelju uveče. Očekivao je obaveštenje o radnom
vremenu, meni po kom će se kretati ukucavanjem raznovrsnih
ekstenzija, i poziv da ostavi poruku posle zvučnog signala. Umesto toga
je začuo pomalo drhtavi glas: „Pa? Ima li koga?”
Shvatio je da mu je taj glas poznat, iako nije mogao da se seti imena.
Koliko je prošlo od poslednjeg razgovora s njegovim vlasnikom? Dve
godine? Tri?
„Prekinuću vezu...”
„Nemojte. Ovde sam. Zovem se Alek Peli. Pokušavam da pronađem
Bila Hodžiza. Pre nekoliko godina, odmah posle mog penzionisanja u
državnoj policiji, sarađivali smo najednom slučaju. Ticao se lošeg
glumca Olivera Madena, koji je ukrao avion od teksaskog naftaša po
imenu...”
„Dvajt Krem. Sećam ga se. I sećam se i vas, gospodine Peli, iako se
nikad nismo sreli. Takođe, gospodin Krem nije odmah platio za
obavljene usluge. Žao mi je što vam moram reći da sam mu najmanje
pet-šest puta slala fakturu i da sam mu zapretila tužbom. Nadam se da
ste vi bolje prošli.”
„Malo sam se pomučio”, sa osmehom će Alek. „Prvi ček nije imao
pokriće, ali je drugi prošao. Vi ste Holi, zar ne? Ne sećam se prezimena,
ali je Bili veoma lepo govorio o vama.”
„Holi Gibni”, rekla je.
„Pa, divno je ponovo govoriti s vama, gospođo Gibni. Pokušao sam
da pozovem Bilija, ali je on izgleda promenio broj.”
Tišina.
„Gospođo Gibni? Jeste li još na vezi?”
„Jesam”, rekla je „Ovde sam. Bil je umro pre dve godine.”
„O, gospode. Jako mi je žao što to čujem. Je li srce u pitanju?” Aleku
nije bilo svejedno iako se samo jednom sreo sa Hodžizom - najveći deo
posla su obavljali telefonom i imejlom.
„Rak pankreasa. Upravljam kompanijom s Piterom Hantlijem,
Bilijevim partnerom iz policijskih vremena.”
„Pa, to je dobro za vas.”
„Ne”, rekla je. „Nije dobro za mene. Posao ide prilično dobro, ali bih
odmah digla ruke od njega zarad živog i zdravog Bilija. Rak je tako
usran.”
Alek je bio u napasti da prekine razgovor, nakon još jednog izraza
saučešća. Kasnije se pitao šta bi se desilo da je tako učinio. Ali setio se
nečeg što je Bili rekao o ovoj ženi dok je pokušavao da vrati bič king er
Dvajta Krema. Ekscentrična je, pomalo opsesivno-kompulsivna i nije
vesta s ljudima, ali ništa joj ne promiče. Holi bi bila đavolski dobar
detektiv.
„Nameravao sam da unajmim Bila, da nešto istraži za moj račun”,
rekao je. „Možda biste vi mogli to da obavite. Imao je veoma lepo
mišljenje o vama.”
„Drago mi je što to čujem, gospodine Peli, ali ne verujem da sam
prava osoba za takav posao. U Ko nađe - njegovo uglavnom jurimo
begunce od kaucije i nestale osobe.” Dodala je posle kraće pauze:
„Takođe smo prilično daleko od vas, izuzev ako ne zovete s nekog
mesta na severoistoku.”
„Ne zovem vas sa severoistoka, ali me zanima Ohajo, a ne mogu da
doletim do tamo, zbog brojnih obaveza. Koliko ste daleko od Dejtona?”
„Samo trenutak”, rekla je. Nastavila je, gotovo odmah: „Tri stotine
sedamdeset jedan kilometar, na osnovu Map kvesta. To je veoma dobar
program. Šta biste hteli da istražite, gospodine Peli? I pre nego što
odgovorite, moram vam reći da ću biti prinuđena da dignem ruke od
slučaja, ako uključuje verovatnoću nasilja. Gnušam ga se.”
„Nema nasilja”, rekao je. „Bilo ga je - ubijeno je dete - ali se to ovde
desilo. Čovek koji je uhapšen zbog toga je mrtav. Pitanje je da li je on
počinio taj zločin. Neko mora istražiti njegovo aprilsko porodično
putovanje u Dejton, da bismo dobili odgovor na njega.”
„Shvatam. I ko će platiti za usluge naše kompanije. Vi?”
„Ne, već advokat Hauard Gold.”
„Da li po vašem saznanju advokat Gold plaća brže i urednije od
Dvajta Krema?”
Alekse nacerio. „Svakako.”
Novac će možda biti isplaćen s Hauijevog računa, ali će čitav trošak
usluga agencije Ko nađe - njegovo, pod uslovom da se gospođa Holi
Gibni složi da prihvati istragu u Dejtonu, u celini pasti na pleća Marsi
Mejtland, koja će moći da priušti taj izdatak. Osiguravajuća kompanija
ne bi isplatila novac osuđenom ubici, ali nije mogla da ne plati, pošto je
Teri umro neosuđen. Tu je bila i tužba protiv Flint Sitija, koju će Haui
pokrenuti u Marsinu korist zbog Terijeve pogibije. Predočio je Aleku da
će se grad verovatno nagoditi za sedmocifreni iznos. Zamašni
bankovni račun neće joj vratiti supruga, ali će platiti troškove istrage i
preseljenja, ako odluči da je to najbolje, kao i visokoškolsko
obrazovanje za devojčice, kad za to dođe vreme. Novac ne leći tugu,
razmišljao je Alek, ali vam omogućuje da tugujete u relativnom obilju.
„Pričajte mi o ovom slučaju, gospodine Peli, pa ću vam reći da li
mogu da ga prihvatim.”
„To je prilično duga priča. Zvaću vas sutradan, u radno vreme, ako
vam to više odgovara.”
„Odgovara mi da je večeras čujem. Samo trenutak, da isključim film
koji sam gledala.”
„Remetim vam čitavo veće.”
„Ne baš. Gledala sam Staze slave najmanje deset puta. To je jedan od
najboljih filmova gospodina Kjubrika. Mnogo je bolji od Isijavanja i
Barija Lindona, ako mene pitate, ali naravno, bio je mnogo mlađi kad ga
je snimio. Mišljenja sam da su mlađi umetnici mnogo skloniji riziku.”
„Nisam veliki poznavalac filma”, odvratio je Alek. Setio se
Hodžizovih reći: ekscentrična i malo opsesivno-kompulsivna.
„Oni osvetljavaju svet, to je moje mišljenje. Samo sekundu...” Slabi
zvuk filmske muzike utihnuo je u pozadini. Ponovo se javila. „Recite mi
šta bi trebalo da bude urađeno u Dejtonu, gospodine Peli.”
„To nije samo veoma duga, već i neobična priča. Unapred vas
upozoravam.”
Nasmejala se. Taj zvuk bio je mnogo bogatiji od dotadašnjeg
opreznog govora. I podmlađivao ju je. „Verujte mi da vaša priča neće
biti prva od neobičnih koje sam čula. Kad sam bila s Bilom... pa, to sad
nije važno. Ali, zovite me Holi, ako će razgovor potrajati. Prebaciću vas
na mikrofon, da bih oslobodila ruke. Čekajte... u redu je. Ispričajte mi
sve po redu.”
Ohrabreni Alek započeo je priču. Više nije čuo filmsku muziku u
pozadini, već postojano kuckanje po tastaturi. Bilo mu je drago što nije
odustao od saradnje s njom. Postavljala je dobra, pametna pitanja.
Neobičnosti slučaja nisu je ni najmanje zbunjivale. Prokleta je šteta što
je Bil Hodžiz mrtav, ali je Alek zaključio da je pronašao savršeno
odgovarajuću zamenu.
Pitao ju je, kad je konačno završio: „Jeste li zainteresovani za
saradnju?”
„Jesam. Gospodine Peli...”
„Alek. Vi ste Holi, ja sam Alek.”
 „U redu, Alek. Ko nađe - njegovo preuzeće ovaj slučaj. Redovno ću
vas izveštavati telefonom, imejlom, ili Fejs tajmom, koji je mnogo bolji
od Skajpa. Poslaću vam kompletan izveštaj, kad prikupim sve što
budem mogla.”
„Hvala vam. To zvuči veoma...”
„Da. Daću vam broj računa, da biste mogli da prebacite ugovorenu
sumu na naš račun.”
 HOLI

22-24. jul

Spustila je telefon iz kancelarije (koji je uvek nosila kući sa sobom, iako

ju je Pit zadirkivao zbog toga) na postolje pored fiksnog telefona.
Tridesetak sekundi ćutke je sedela ispred kompjutera. Pritisnula je
dugme na Fitbitu da bi proverila puls. Sedamdeset pet, osam do deset
udaraca brže od normalnog. Nije se iznenadila. Pelijeva priča o aferi
Mejtland uzbudila ju je i razgnevila kao nijedan slučaj od obračuna s
pokojnim (i tako gnusnim) Brejdijem Hartsfildom.
Samo što to nije bilo sasvim tačno. Istina je da se nije čestito
uzbudila od Bilijeve smrti. Pit Hantli je bio dobar, ali i - u tišini svog
lepog stana mogla je da prizna - pomalo neinventivan saradnik.
Zadovoljavao se gonjenjem dužnika, begunaca od kaucije, ukradenih
automobila, izgubljenih kućnih ljubimaca i tata delinkvenata koji su
izbegavali plaćanje alimentacije. Rekla je suštu istinu Aleku Peliju -
duboko se gnušala nasilja, izuzev u filmovima; stomak ju je boleo od
njega. Ipak se osećala živom kao nikad do tada, dok je gonila Hartsfilda.
Na isti način se osećala i za vreme potere za Morisom Belamijem,
ludim književnim zanesenjakom koji je ubio omiljenog pisca.
U Dejtonu je neće čekati Brejdi Hartsfild, niti Moris Belami. To je
bilo dobro, zato što je Pit bio na odmoru u Minesoti, a mladi prijatelj
Džerom na putu s porodicom u Irskoj.
 „Poljubiću kamen iz Blarnija za tebe, draga”, rekao je na aerodromu.
Koristio se irskim naglaskom, jednako neprijatnim kao njegov Ejmos i
Endi govor, kojim se povremeno služio, najviše da bi je zadirkivao.
„Bolje nemoj”, rekla je. „Pomisli na sve bacile na toj stvari. Bljak.”
Alek Peli je mislio da ću odustati zbog neobičnosti, pomislila je s
blagim osmejkom. Mislio je da ću reći: „To je nemoguće, ljudi ne mogu
istovremeno da budu na dva mesta, i ljudi ne mogu da nestanu s
arhiviranih novinskih snimaka. U pitanju je neslana šala ili obmana.”
Alek Peli nije znao - a ja mu neću reći - da ljudi mogu biti istovremeno na
dva mesta. Brejdi Hartsfild je to učinio. Bio je u tuđem telu kad je konačno
umro.
„Sve je moguće”, rekla je u praznoj sobi. „Sve živo. Svet je prepun
čudnovatih niša i pukotina.”
Otvorila je Fajerfoks i pronašla adresu Tomi i Tapens paba. Hotel
Fervju na Bulevaru Nortvuds bio je najbliže konačište. Da li je i
porodica Mejtland boravila u njemu? Pitaće Aleka Pelija imejlom, ali je
to bilo verovatno, s obzirom na ono što je starija kćerka Mejtlandovih
rekla. Pretražila je Trivago i videla da može dobiti pristojnu sobu za
devedeset dva dolara dnevno. Razmišljala je o malom apartmanu, ali
samo nakratko. To bi bilo pumpanje troškova, nepoštena poslovna
praksa i koračanje po klizavom terenu.
Pozvala je Fervju (službenim telefonom, pošto je to bio opravdan
trošak), i rezervisala tri noćenja, počevši od sutra. Otvorila je Math
Cruncher na kompjuteru. Najbolji program za rešavanje svakodnevnih
problema, po njenom mišljenju. Trebalo je da stigne u Fervju u tri. Sto
kilometara na čas bila je najpogodnija brzina za njen prijus na auto-
putu. Planirala je najviše jedno zaustavljanje za točenje goriva i brzi
zalogaj... dodala je četrdeset pet minuta zbog neizbežnog usporavanja
zbog radova na putu...
„Poći ću u deset”, rekla je. „Ne, bolje je da krenem u devet i pedeset,
za svaki slučaj.” Koristila je aplikaciju Waze, da bi bila još sigurnija.
Ponudila joj je alternativni put, ako bude neophodan.
Istuširala se (da ne bi morala da to radi ujutru), obukla pidžamu,
oprala zube, upotrebila konac (najnovija ispitivanja kažu da konac ne
doprinosi zaštiti od propadanja zuba, ali je postao deo njene rutine;
koristiće ga dok ne umre), skinula i poredala šnale i otapkala bosonoga
do rezervne spavaće sobe.
Prostorija je služila kao filmska biblioteka. Police su bile pune DVD-
jeva. Neki su bili u šarenim omotima iz prodavnice, a većina u onima iz
kućne radinosti. Izrezani su na najskupljom rezaču. Bilo ih je na hiljade
(4.375), ali ih je lako pronalazila zato što su bili poredani po
abecednom redu. Skinula je traženi disk s police. Spustila ga je na noćni
stočić, da ga ne bi zaboravila kad se ujutru bude pakovala.
Spustila se na kolena, sklopila oči i ukrstila prste, kad se pobrinula
za to. Jutarnje i večernje molitve behu ideja njenog analitičara. Rekla
mu je da ne veruje u boga. Objasnio joj je da uprkos tome može imati
koristi od vokalizacije svojih briga i planova hipotetičnoj višoj sili.
Ispostavilo se da je bio u pravu.
„Holi Gibni, ponovo. Još pokušavam da dam sve od sebe. Blagoslovi
Pita dok peca, ako si tu, zato što samo idiot koristi čamac iako ne zna
da pliva. Molim te da blagosiljaš Robinsonove u Irskoj. Želela bih da
nagnaš Džeroma da se predomisli, ako još želi da poljubi kamen u
Blarniju. Pijem bust da bih napredovala u kilaži zato što doktor
Stounfild kaže da sam suviše mršava. Ne dopada mi se, ali svaka
konzerva ima dvesta četrdeset kalorija. Tako piše na nalepnici. Pijem
leksapro i ne pušim. Sutra putujem za Dejton. Pomozi mi da budem
bezbedna u kolima, da poštujem sve saobraćajne propise i da uradim
najbolju stvar s činjenicama kojima raspolažem. A zanimljive su.”
Razmišljala je. „Bil mi još nedostaje. Mislim da je to sve za večeras.”
Legla je u krevet. Zaspala je pet minuta kasnije.

Stigla je u Hotel Fervju u 15.17. Vreme nije bilo optimalno, ali nije bilo
loše. Stigla bi u 15.12, da nije morala da stoji ispred svakog prokletog
semafora posle izdvajanja s auto-puta. Soba je bila dobra. Peškiri za
kupatilo na vratima tuš-kabine stajali su malčice nakrivo. Brzo ih je
ispravila, poslužila se toaletom i oprala ruke i lice. Nije bilo DVD plejera
pored televizora. Nije ga ni očekivala za devedeset dva dolara za noć.
Ponela je laptop. Poslužiće se njime ako bude htela da pogleda film koji
je ponela. Snimljen je za male pare, za manje od deset dana. Takav film
nije zahtevao visoku rezoluciju ili dolbi-zvuk.
Tomi i Tapens bio je veoma blizu hotelu. Ugledala je reklamu čim je
iskoračila ispod hotelske tende. Prošetala je do njega i proučila
jelovnik, u izlogu. U gornjem levom uglu bila je pita koja se pušila. Ispod
nje je pisalo NAŠ SPECIJALITET: PITA S MESOM I BUBREŽNJACIMA.
Prošetala je do sledećeg ćoška i stigla do tri četvrtine popunjenog
parkirališta. GRADSKI PARKING pisalo je na tabli. OGRANIČENJE ŠEST
SATI. Zakoračila je na parkiralište. Tražila je kartice na brisačima ili
oznake kredom na gumama. Nije našla ni jedno ni drugo, što je značilo
da se niko ne stara o sprovođenju ograničenja od šest sati. Poštovanje
pravila zavisilo je od dobre volje građana. To ne bi funkcionisalo u
Njujorku. U Ohaju je verovatno imalo smisla. Bez nadzora nisu mogli
utvrditi koliko dugo je kombi bio ovde, nakon što ga je Merlin Kasidi
napustio. Pretpostavljala je da nije dugo ostao na parkiralištu, s
otključanim vratima i ključevima u bravi.
Vratila se do Tomija i Tapensa. Predstavila se recepcionerki i rekla
da je istražitelj u slučaju povezanom s čovekom koji je prošlog proleća
odseo u blizini. Ispostavilo se da je recepcionerka i suvlasnica
restorana. Čitav sat delio ju je od večernje navale posetilaca, pa je bila
raspoložena za razgovor. Holi je pitala da li se slučajno seća kad je
restoran delio letke s jelovnicima po okolini.
„Šta je taj tip učinio?” pitala je recepcionarka. Zvala se Meri, a ne
Tapens. Naglasak joj je upućivao na Nju Džerzi, umesto na Njukasl.
„Nisam ovlašćena da govorim o tome”, odvratila je Holi. „Zbog
pravnih prepreka. Razumete.”
„Pa, sećam se”, reče Meri. „Bilo bi čudno kad se ne bih sećala.”
„Zašto?”
„Lokal se zvao Fredovo mesto, kad smo ga pre dve godine otvorili.
Znate, po onom tipu iz Kuma?”
„Znam”, reče Holi, „iako je Fredo prisutniji u Kumu II, pogotovo u
čuvenoj sekvenci s bratom Majklom, koji ga ljubi i kaže: ’Znam da si to
bio ti, Fredo, slomio si mi srce.’”
„To mi nije poznato, ali znam da u Dejtonu ima oko dve stotine
italijanskih restorana. Posao je slabo išao. Odlučili smo se da
pokušamo s britanskom hranom, ne možete je zvati kuhinjom - ribom i
krompirićima, kobasicama s pireom, čak i pasuljem na tostu - i
promenili ime u Tomi i Tapens, po likovima iz knjiga Agate Kristi.
Smatrali smo da u tom trenutku nemamo šta da izgubimo. I znate šta?
Upalilo je. Bila sam šokirana, ali na prijatan način. Mesto je puno za
ručak i najčešće za večeru.” Nagnula se napred. Holi je namirisala džin
u njenom dahu. „Hoćete li da čujete jednu tajnu?”
„Volim tajne”, iskreno će Holi.
„Pita s mesom i bubrežnjacima stiže smrznuta od kompanije u
Paramusu. Samo je zagrejemo u peći. I znate šta? Svidela se
kulinarskom kritičaru iz Dejton dejli njuza. Dao nam je pet zvezdica! Ne
zafrkavam vas!” Nagnula se napred još malo i prošaptala. „Moraću da
vas ubijem, ako ikom to kažete.”
Holi je prešla palcem po tankim usnama i okrenula nevidljivi ključ.
Mnogo puta je gledala kako Bil Hodžiz izvodi taj gest. „Znači, kad ste
otvorili restoran s novim imenom i jelovnikom... ili možda nešto pre...”
„Džoni, on je moj muž, hteo je da podeli jelovnike po komšiluku
nedelju dana pre otvaranja. Rekla sam mu da to nije pametno, da ljudi
brzo zaboravljaju. Podelili smo ih dan uoči otvaranja. Iznajmili smo
klinca i odštampali dovoljno jelovnika da pokrije područje od devet
blokova.”
„Uključujući i parkiralište nešto dalje niz ulicu.”
„Da. Je li to bitno?”
„Hoćete li da pogledate kalendar i da mi kažete koji je dan to bio?”
„Nema potrebe. Nepovratno je utisnut u moje pamćenje.” Kucnula
se po čelu. „Devetnaesti april. Četvrtak. Otvorili smo lokal - ponovo
smo ga otvorili - u petak.”
Holi se oduprla porivu da ispravi sagovorničinu gramatiku.
Zahvalila joj je na pomoći i krenula.
„Možete li da mi kažete šta je taj tip uradio?”
„Jako mi je žao, ali izgubila bih posao.”
„Pa, makar svratite na večeru, ako ostajete u gradu.”
„Svratiću”, reče Holi, iako nije nameravala. Bog te pita šta sve stiže
smrznuto iz Paramusa.

Poseta Hajsman memori junitu bila je sledeći korak. Razgovaraće s

ocem Terija Mejtlanda, ako bude imao dobar dan (pod uslovom da ih
još ima). Možda će moći da porazgovara s nekim ljudima koji tamo
rade, ako bude bio visoko u oblacima. U međuvremenu je boravila u
lepoj hotelskoj sobi. Uključila je laptop i poslala imejl Aleku Peliju,
GIBNI IZVEŠTAJ # 1.

Jelovnici Tomlja i Tapensa deljeni su u oblasti od devet blokova, u

 četvrtak devetnaestog aprila. Uverena sam da je datum tačan,
posle razgovora sa suvlasnicom MERI HOLISTER. Možemo biti
sigurni da je MERLIN KASIDI ostavio kombi na obližnjem
parkiralištu. Valja napomenuti da je PORODICA MEJTLAND stigla u
Dejton oko podneva u subotu SI. aprila. Gotovo sam sigurna da je
kombi dotad nestao. Sutra ću posetiti lokalnu policiju, da bih
ispitala još jednu mogućnost. Zatim ću obići Hajsman memori
junit. Pošaljite imejl ili me pozovite, ako imate pitanja.
Holi Gibni
Ko nađe - njegovo

Nakon toga je sišla u hotelski restoran. Naručila je laki obrok (nije

ni razmišljala o sobnoj usluzi, koja je uvek bila bezobrazno skupa).
Pronašla je film Mela Gibsona koji nije gledala, na meniju u sobi.
Naručila ga je - koštao je 9,99 dolara, oduzeće taj trošak pri podnošenju
izveštaja. Film nije bio neki, ali je Gibson uradio najviše što je mogao s
onim što mu je bilo na raspolaganju. Zapisala je naslov i trajanje filma u
beležnicu za filmove (popunila ih je preko dvadesetak). Dala mu je tri
zvezdice. Obavila je taj ritual, pogledala da li su obe brave zaključane,
pomolila se (na kraju je, kao i uvek, rekla bogu da joj Bil nedostaje) i
legla u krevet, u kom je spavala osam sati, bez snova ili bez onih koje bi
zapamtila.

Sledećeg jutra, posle kafe, energične petokilometarske šetnje, doručka

u obližnjem kafeu i vrelog tuša, pozvala je dejtonsku policiju i pitala za
saobraćajno odeljenje. Policajac Linden javio se posle osvežavajuće
kratkog čekanja. Pitao je kako joj može pomoći. Holi je takav nastup
veoma prijao. Obradovala bi se pri svakom kontaktu s ljubaznim
policajcem. Valja reći da je većina takvih bila na Srednjem zapadu.
Predstavila se i rekla da je zanima beli ekonolajn kombi, ostavljen
na javnom parkiralištu na Bulevaru Nortvuds, u aprilu. Pitala je da li
odeljenje redovno nadzire gradska parkirališta.
„Naravno”, rekao je policajac Linden, „ali ne zbog nametanja
šestočasovnog ograničenja. Oni su policajci, a ne kontrolori parkinga.”
 „Razumem”, reče Holi, „ali sigurno vode računa o napuštenim
vozilima, zar ne?”
Linden se nasmejao. „Vaša kompanija sigurno često radi na
pronalaženju ukradenih i neplaćenih vozila.”
„Živimo od toga i begunaca od kaucije.”
„U tom slučaju znate kako sistem funkcioniše. Najviše nas zanimaju
skupa vozila, koja se duže vreme zadržavaju po parkiralištima u gradu i
na aerodromu. Mislim na denalise, eskalejde, jaguare i be-em-vejce.
Rekli ste da je kombi za koji se zanimate imao njujorške tablice?”
„Tako je.”
„Takav kombi prvog dana verovatno ne bi privukao značajnu
pažnju - Njujorčani dolaze u Dejton, ma kako to čudno zvučalo - ali, ako
bi i sutradan bio na istom mestu? Verovatno bi bio proveren.”
U tom slučaju ostao bi još jedan dan pre dolaska Mejtlandovih.
„Hvala vam, policajče.”
„Mogu da proverim parking deponovanih vozila, ako želite.”
„To neće biti neophodno. Kombi se pojavio hiljadu i po kilometara
odavde.”
„Zašto se zanimate za njega, ako bih mogao da znam?”
„Kako da ne”, reče Holi. Razgovarala je s policajcem. „Korišćen je u
otmici deteta koje je zatim ubijeno.”

Holi je sad bila devedeset devet procenata sigurna da je kombi nestao

mnogo pre dolaska Terija Mejtlanda u Dejton, sa ženom i kćerkama 21.
aprila. Odvezla se prijusom do Hajsman memori junita. To je bila duga,
niska zgrada od peščara, usred brižljivo održavanog parka od najmanje
dva hektara. Šumarak ga je odvajao od Bolnice Kindred, kojoj je
verovatno pripadao. Ona je upravljala njime i ubirala solidnu zaradu.
Mesto nije izgledalo jeftino. Piter Mejtland imao je pozamašnu
ušteđevinu, dobro osiguranje ili i jedno i drugo, s odobravanjem je
zaključila Holi. Ujutru je bilo dosta slobodnih mesta na parkingu za
posetioce, ali je Holi izabrala jedno na drugom kraju parkirališta. Njen
cilj bio je 12.000 koraka dnevno. Svaki korak je bio bitan.
Zastala je da bi osmotrila tri bolničara koji su se šetali s tri stanara
(izgledalo je da jedan od njih zna gde je). Ušla je u zgradu. Predvorje je
imalo visoku tavanicu i prijatan izgled. Holi je, pored mirisa voska za
podove i sredstava za održavanje nameštaja, osetila slabi vonj
mokraće. Stizao je iz dubine zgrade. Osetila je i nešto drugo, teže. Bilo
bi budalasto i melodramatično nazvati ga vonjem izgubljene nade, ali
je njoj tako mirisalo. Verovatno zato što sam provela detinjstvo i mladost
zureći u rupu, umesto u krofnu, pomislila je.
Na znaku na recepciji pisalo je: SVI POSETIOCI MORAJU DA SE
PRIJAVE. Žena za recepcijom (gospođa Keli, pisalo je na tabli na
šalteru) počastila je Holi osmehom dobrodošlice. „Zdravo. Kako mogu
da vam pomognem?”
Ispočetka je sve bilo uobičajeno i opušteno. Kola su pošla nizbrdo
kad je Holi pitala može li da poseti Pitera Mejtlanda. Osmeh
recepcionerke je opstao na usnama, ali je nestao iz njenih očiju. „Vi ste
član porodice?”
„Ne”, reče Holi. „Ja sam porodični prijatelj.”
Ovo, rekla je sebi, nije bila laž. Naposletku, radila je za advokata
gospođe Mejtland, što je moglo da se protumači kao prijateljstvo, zar
ne? Naposletku, unajmljena je da rehabilituje ime udovičinog pokojnog
supruga.
„Bojim se da to neće biti dovoljno”, rekla je gospođa Keli. Ostaci
njenog osmeha bili su krajnje površinski. „Bojim se da ću morati da vas
zamolim da odete, ako niste član njegove porodice. Gospodin Mejtland
vas ionako ne bi prepoznao. Njegovo stanje se ovog leta pogoršalo.”
„Ovog leta, ili otkad ga je Teri posetio u proleće?”
Osmeh je potpuno nestao. „Jeste li novinarka? Zakon vas obavezuje
da mi to kažete, ako jeste. U tom slučaju odmah ću vas zamoliti da
napustite objekat. Pozvaću obezbeđenje, ako odbijete. Oni će vas
otpratiti. Nagledali smo se takvih kao što ste vi.”
Ovo je bilo zanimljivo. Možda nema veze s onim zbog čega je došla,
ali možda i ima. Žena se nije ponašala sasvim usrano dok nije
pomenula Pitera Mejtlanda. „Nisam novinarka.”
„Verovaću vam na reč, ali niste ni rođaka. Ipak moram da vas
zamolim da odete.”
„U redu”, reče Holi. Odmakla se korak-dva od recepcije. Okrenula se,
kad se nečeg setila. „Kako bi bilo da zamolim sina gospodina Mejtlanda,
Terija, da vas pozove i da jemči za mene? Da li bi to pomoglo?”
„Pretpostavljam da bi”, reče gospođa Keli. Delovala je odbojno.
„Morao bi da odgovori na nekoliko pitanja, da bi me uverio da nije neko
od vaših kolega, koji se pretvara da je gospodin Mejtland. Ovo će vam
možda zvučati malo paranoično, gospođo Gibni, ali svašta smo
preturili preko glave, svašta. Veoma ozbiljno shvatam svoju dužnost.”
„Razumem.”
„Možda, a možda i ne, ali ne biste imali nikakve vajde od razgovora
s Piterom. Policija je to shvatila. On je u krajnjoj fazi Alchajmera. Mlađi
gospodin Mejtland će vam to reći ako porazgovarate s njim.”
Mlađi gospodin Mejtland mi ništa neće reći, gospođo Keli, zato što je
već nedelju dana mrtav. Ali vi to ne znate, zar ne?
„Kada je policija poslednji put pokušala da razgovara s Piterom
Mejtlandom? Pitam vas kao prijatelj porodice.”
Gospođa Keli rekla je posle kraćeg razmišljanja: „Ne verujem vam, i
ne želim da odgovaram na vaša pitanja.”
Bili bi u ovakvoj situaciji nastupio prijateljski i samouvereno. Na
kraju bi izmenjao imejl-adrese s gospođom Keli i obećao da će ostati u
kontaktu preko Fejsbuka. Holi je posedovala blistavi deduktivni um, ali
je još imala mnogo prostora za unapređenje onog što je njen analitičar
zvao komunikacionim veštinama. Otišla je, malčice obeshrabrena, ali
ne i poražena.
Slučaj je bio sve zanimljiviji.

Holi je u jedanaest ujutru tog sunčanog utorka sedela na klupi u

hladovini Parka Endru Din. Pijuckala je kafu iz obližnjeg Starbaksa i
razmišljala o neobičnom razgovoru s gospođom Keli.
Žena nije znala da je Teri mrtav. Verovatno niko od osoblja
Hajsmana to nije znao. To je nije preterano iznenadilo. Ubistva Frenka
Patersona i Terija Mejtlanda desila su se u stotinama kilometara
dalekom gradiću; ako su i dospela do nacionalnih vesti u nedelji kad je
simpatizer Islamske države ubio osmoro ljudi u tržnom centru u
Tenesiju, a tornado sravnio sa zemljom gradić u Indijani, to je bila
samo kratka vest u Hafington postu. Pojavila se i nestala. I Marsi
Mejtland nije kontaktirala sa svekrom da bi mu saopštila tužne vesti -
zašto bi, kad se uzme u obzir njegovo stanje?
Jeste li novinarka? Pitala je gospođa Keli. Nagledali smo se takvih kao
što ste vi.
Dobro, novinari su dolazili, kao i policija. Gospođa Keli morala je da
se nosi s njima, kao najistureniji predstavnik Hajsman memori junita.
Ali oni se nisu zanimali za Terija Mejtlanda, zato što bi u tom slučaju
znala da je mrtav. Šta li je bio razlog njihovog prokletog prisustva?
Odložila je kafu i izvadila ajped iz torbe. Uključila ga je i viđela da
ima pet linija, što je značilo da ne mora da se vraća u Starbaks. Platila je
malu sumu za pristup lokalnim novinama (uredno je pribeležila tu
sumu kao trošak istrage) i počela potragu od 19. aprila, dana kad se
Merlin Kasidi otarasio kombija. Tog dana je gotovo sigurno bio ponovo
ukraden. Pažljivo je čitala lokalne vesti. Nije našla ništa što bi imalo
veze s Memori junitom. Isto je važilo i za sledećih pet dana. Nailazila je
na brojne vesti: automobilske nesreće, dve provale, požar u noćnom
klubu, eksploziju benzinske pumpe, skandal s proneverom u koji je bio
uključen zvaničnik iz odeljenja za obrazovanje, lov na dve nestale
sestre (belkinje) iz obližnjeg Trotvuda, policajca optuženog za pucanje
u nenaoružanog tinejdžera (crnca), sinagogu oskrnavljenu svastikom.
Naslovna strana od 25. aprila vrištala je kako su Amber i Džolin
Hauard, nestale devojčice iz Trotvuda, pronađene mrtve i izmrcvarene
u klisuri nedaleko od njihove kuće. Neimenovani policijski izvor je
rekao „da su devojčice podvrgnute neverovatno divljačkom
iživljavanju”. I da, obe su bile seksualno zlostavljane.
Teri Mejtland je 20. aprila bio u Dejtonu. Bio je sa svojom
porodicom, ali...
Dvadeset šestog aprila nije bilo novih dešavanja. Teri Mejtland je
tog dana poslednji put posetio oca. Ni 27. nije bilo ničega. Porodica
Mejtland je tog dana odletela kući za Flint Siti. Policija je u subotu 28.
saopštila da ispituje osumnjičenog, koji je dva dana kasnije uhapšen.
Zvao se Hit Holms. Imao je trideset četiri godine. Živeo je u Dejtonu i
radio kao bolničar u Hajsman memori junitu.
Holi je podigla kafu. Iskapila je polovinu velikim gutljajima.
Raširenih očiju zagledala se u senovite dubine parka. Proverila je
Fitbit. Puls joj je galopirao. Imala je sto deset otkucaja u minutu, ne
samo zbog kofeina.
Vratila se arhivi Dejli njuza. Prešla je maj i jun, prateći priču. Hit
Holms je, za razliku od Terija Mejtlanda, preživeo izlazak pred sudiju,
ali mu baš kao i Teriju (Džini Anderson bi to nazvala podudarnošću)
nikada nije suđeno za ubistva Amber i Džolin Hauard. Sedmog juna
ubio se u Okružnom zatvoru Montgomeri.
 Ponovo je proverila Fitbit i videla da joj je puls sad sto dvadeset.
Ipak je ispila ostatak kafe. Rešila je da vodi opasan život.
Bile, volela bih da si ovde. Koliko bih to volela. Volela bih i da je Džerom
ovde. Nas troje zauzdali bismo i pojahali ovog ponija.
Ali Bil je bio mrtav. Džerom je bio u Irskoj, a ona se bez pomoći neće
približiti razumevanju ovog slučaja. Ali to nije značilo da je završila
posao u Dejtonu. Ne, ne još.
Vratila se u hotelsku sobu, naručila sendvič od sobne usluge (nek
štednja ide dođavola) i uključila laptop. Zurila je u ekran. Setila se stare
majčine uzrečice dok je skrolovala napred-nazad Mejsis nije rekao
Gimbelsu.6 Policija u Dejtonu nije znala za ubistvo Frenka Patersona, a
policija u Flint Sitiju nije znala za ubistvo sestara Hauard. I zašto bi?
Ubistva su se desila u geografski udaljenim mestima. Razdvajalo ih je
nekoliko meseci. Niko nije znao da je Teri Mejtland bio na oba mesta,
niti je iko znao za vezu preko Hajsman memori junita. Kroz svaki slučaj
prolazio je informacioni auto-put, a ovaj je bio prekinut bujicom na
najmanje dva mesta.
„Ali ja znam”, rekla je Holi. „Makar nešto od toga. Znam samo...”
Poskočila je posle kucanja na vratima. Pustila je konobara,
potpisala račun i dodala napojnicu od deset procenata (nakon što se
uverila da nije unapred obračunata). Ispratila ga je. Ushodala se po
sobi, sa sendvičem koji je jedva probala.
Šta nije znala, od onog što se moglo saznati? Proganjala ju je, gotovo
mučila pomisao da joj nedostaju delići ove zagonetke. Alek Peli joj nije
namerno uskratio podatke, ni na trenutak to nije pomislila. Verovatno
postoje podaci, ključni podaci - koje ne smatra bitnim.
Pretpostavljala je da može pozvati gospođu Mejtland, samo što bi
se žena rasplakala i što bi bila tužna, a Holi ne bi znala kako da je uteši.
Nikad nije znala. Jednom, ne tako davno, pomogla je sestri Džeroma
Robinsona u teškom trenutku, ali je obično bila grozna u sličnim
stvarima. I um sirote žene biće zamagljen žalošću. U takvom stanju
mogla bi zanemariti važne činjenice, sitne pojedinosti koje mogu
načiniti celovitu sliku iz delića, kao tri ili četiri komada slagalice, koji
uvek padnu sa stola na pod, pa ne možete složiti slagalicu dok ih ne
potražite i ne pronađete.
Detektivu koji je obavio najviše razgovora sa svedocima i uhapsio
Mejtlanda moraju biti poznati svi sitni i krupni podaci. Holi je posle
saradnje s Bilom Hodžizom verovala policijskim detektivima. Nisu svi
bili dobri, naravno; nije mnogo poštovala Izabel Džejns, partnerku Pita
Hantlija nakon Bilijevog penzionisanja. A ovaj, Ralf Anderson, grdno je
pogrešio kad je uhapsio Mejtlanda na javnom mestu. Pogrešna odluka
nije ga činila lošim detektivom, a Peh joj je objasnio najvažniju
olakšavajuću okolnost: Teri Mejtland bio je u blizak s Andersonovim
sinom. Njegova ispitivanja svedočila su o temeljno obavljenom poslu.
On je najverovatnije raspolagao nedostajućim delovima slagalice.
Razmišljala je o tome. U međuvremenu ju je čekala nova poseta
Hajsman memori junitu.

Stigla je u pola tri. Ovog puta provezla se oko zgrade, levo pored
znakova PARKING ZA ZAPOSLENE i PROSTOR ZA PRISTAJANJE KOLA
HITNE POMOĆI. Odabrala je mesto na drugom kraju parkirališta.
Parkirala se unatraške, da bi mogla da motri zgradu. Automobili su
počeli da stižu oko petnaest do tri. Dovezli su smenu koja radi od tri do
jedanaest. Oni iz dnevne smene - uglavnom bolničari, nešto bolničarki i
nekoliko momaka u odelima, verovatno doktori - oko tri su počeli da
odlaze. Jedno odelo odvezlo se kadilakom, a drugo poršeom. Znači da
su bili doktori. Pažljivo je procenjivala ostale. Usmerila se na metu,
sredovečnu sestru u tunici pokrivenoj razigranim plišanim
medvedićima. Vozila je staru hondu sivik, s rđom na bokovima,
slomljenim stop-svetlom, zakrpljenim lepljivom trakom, i izbledelom
JA SAM ZA HILARI nalepnicom na braniku. Zastala je da upali cigaretu
pre nego što je sela u kola. Auto je bio star, a cigarete skupe. Meta će
odgovarati.
Sledila ju je s parkirališta, pet kilometara na zapad. Grad je uzmakao
pred prijatnim predgrađem. Zašle su u ne tako prijatan kraj, u kome je
žena skrenula na prilazni put ispred tipske kuće na malom placu.
Identične kuće stajale su gotovo bok uz bok. Na mnogo malih travnjaka
bile su jeftine plastične igračke. Holi se parkirala i izrekla kratku
molitvu za snagu, strpljenje i mudrost, pre nego što je izašla.
„Gospođo? Bolničarko? Oprostite?”
Žena se okrenula. Bilo je teško proceniti njene godine, zbog
izboranog lica i prerano posedele kose strastvenog pušača. Mogla je
imati četrdeset pet, a možda i pedeset godina. Nije imala burmu.
 „Mogu li da vam pomognem?”
„Možete. Štaviše, platiću vam za vašu pomoć”, reče Holi. „Dobićete
sto dolara, ako porazgovarate sa mnom o Hitu Holmsu i njegovoj vezi s
Piterom Mejtlandom.”
„Jeste li me pratili s posla?”
„Jesam.”
Ženine obrve su se skupile. „Jeste li novinarka? Gospođa Keli je
rekla da se neka novinarka muva okolo. Obećala je da će otpustiti
svakog ko bude razgovarao s njom.”
„Ja sam žena na koju je mislila, ali nisam novinarka. Ja sam
istražitelj, a gospođa Keli nikad neće saznati da ste razgovarali sa
mnom.”
„Pokažite mi legitimaciju.”
Holi joj je pokazala vozačku dozvolu i posetnicu agencije Ko nađe -
njegovo. Žena ih je pažljivo pogledala, pre nego što ih je vratila. „Ja sam
Kendi Vilson.”
„Drago mi je što smo se upoznale.”
„Hm-hmm, to je dobro, ali neću rizikovati da ostanem bez posla
zbog vas. Moja saradnja koštaće vas dve stotine.” Ućutala se i dodala:
„Pedeset.”
„U redu”, reče Holi. Pretpostavljala je da bi mogla oboriti cenu na
dve stotine, možda i stotinu pedeset dolara, ali nije znala da se pogađa
(njena majka uvek je to zvala cenkanjem). Takođe, ova dama je
izgledala kao neko kome je novac neophodan.
„Bolje je da uđete”, rekla je Kendi. „Imam vrlo radoznale susede.”

Kuća se osećala na cigarete. Oštri vonj naterao je Holi da ih poželi po

prvi put posle dugo vremena. Vilsonova se spustila u fotelju, koja je,
baš kao i stop-svetlo, bila zakrpljena lepljivom trakom. Pored nje je bila
stojeća pepeljara kakvu Kendi nije videla od dedine smrti (od
emfizema pluća). Vilsonova je izvadila paklicu cigareta iz džepa najlon
pantalona i kresnula upaljač. Nije ponudila Holi cigaretom, što je nije
iznenadilo, s obzirom na cenu duvana. Holi joj je bila zahvalna na tome.
Možda bi se poslužila.
 „Prvo pare”, rekla je Kendi Vilson.
Holi, koja nije zaboravila da stane pored bankomata pre druge
posete Memori junitu, izvadila je novčanik iz tašne i izbrojala
dogovorenu sumu. Vilsonova je pažljivo prebrajala i stavila novac u
džep, s cigaretama.
„Nadam se da si govorila istinu kada si rekla da ćeš ćutati, Holi. Bog
sveti zna da mi je novac potreban. Moj pokvareni suprug očistio je
zajednički račun pre nego što je otišao. I gospođa Keli se ne šali. Ona
vam je kao neki od onih zmajeva u Igri prestola.”
Holi je ponovo zakopčala rajsferšlus preko usana i okrenula
nevidljivi ključ. Kendi Vilson se osmehnula i opustila. Osvrnula se po
maloj, tamnoj dnevnoj sobi, nameštenoj u stilu američkih garažnih
rasprodaja. „Jebeno ružno mesto, zar ne? Imali smo lepu kuću na Vest
sajdu. Nije bila rezidencija, ali je bila bolja od ove rupe. Moj kvarni
suprug prodao ju je pre nego što je otperjao put zalaska sunca. Znate
kako se kaže, da niko nije više šlep od onog ko ne želi da vidi. Žao mi je
što nemam decu, da ih okrenem protiv njega.”
Bil bi znao kako da odgovori na ovo, ali Holi nije. Potegnula je
beležnicu i progovorila o poslu. „Hit Holms je radio kao bolničar u
Hajsmanu.”
„Da. Zvali smo ga Lepi Hit. To je bila šala, ali ne sasvim. Nije bio Kris
Pajn ili Tom Hidlstoun, ali nije bio ni ružan. I bio je dobar tip. Svi su
tako mislili. To samo dokazuje da je nemoguće reći šta je u
muškarčevom srcu. Ja sam to doznala posle iskustva s pokvarenim
suprugom. Kakav god da je bio, nije silovao i izmasakrirao devojčice.
Jeste li videli njihove fotografije u novinama?”
Holi je klimnula. Dve slatke plavuše, s identičnim lepim osmesima.
Imale su dvanaest i deset godina, kao i kćerke Terija Mejtlanda. Još
jedna od onih podudarnosti koje su upućivale na vezu. Možda nije
postojala, ali je šapat da su dva slučaja uistinu jedan sve jače odjekivao
u Holinoj glavi. Još nekoliko činjenica ovakve vrste, pa će prerasti u
urlik.
„Ko radi takve stvari?”, pitala je Vilsonova, ali je pitanje bilo
retorsko. „Čudovište, eto ko.”
„Koliko dugo ste radili s njim, gospođo Vilson?”
„Zašto me ne biste zvali Kendi? Ljudi mogu da me zovu po imenu
kad mi plate komunalije za sledeći mesec. Sedam godina radili smo
zajedno, i ništa nisam primetila.”
„U novinama je pisalo da je bio na odmoru kad su devojčice
ubijene.”
„Da, otišao je kod majke u Ridžis, pedesetak kilometara severno
odavde. Ona je rekla da je sve vreme bio s njom.” Zakolutala je očima.
„U novinama je pisalo da je imao dosije.”
„Pa da, ali ništa ozbiljno, samo vožnja ukradenim autom u
sedamnaestoj.” Smrknuto je odmerila cigaretu. „Taj podatak nije smeo
biti dostupan novinarima. Znate, bio je maloletan, a ti dosijei trebalo bi
da budu zapečaćeni. Verovatno ne bi dobio posao u Hajsmanu, da su
bili dostupni, uprkos vojnoj obuci i pet godina rada u Volter Riđu.
Možda, ali verovatno ne bi.”
„Govorite kao da ste ga dobro poznavali.”
„Ne branim ga, ni u kom slučaju. Nekoliko puta smo pili zajedno, ali
nismo izlazili, ništa slično. Ponekad smo se družili posle posla u
Šamroku - to je bilo u vreme kad sam imala para i mogla da častim
društvo kad na mene dođe red. Ti dani su prohujali, dušo. Bilo kako
bilo, nazivali smo se Zaboravna petorka, po...”
„Mislim da znam”, reče Holi.
„Da, kladim se da znaš. Znali smo sve šale o Alchajmeru. Većina je
pomalo zlobna, a veliki broj pacijenata je prilično dobar, ali smo ih
pričali onako... ne znam kako da objasnim...”
„Kao što ljudi zvižde dok prolaze pored groblja?” pomogla joj je
Holi.
„Da, tako je. Hoćete li pivo, Holi?”
„Može. Hvala.” Nije volela pivo, i nije bilo pametno piti ga zbog leka
koji je redovno uzimala, ali je htela da raskravi atmosferu.
Vilsonova je donela dva piva. Nije ponudila čašu gošći, kao što je
nije ponudila cigaretom.
„Da, znala sam za hapšenje u mladosti”, rekla je, kad se ponovo
spustila u zakrpljenu fotelju, koja je umorno jeknula. „Svi smo znali.
Znate kako se ljudi raspričaju, posle nekoliko pića. Ali to nije bilo ništa
u poređenju s onim što je uradio u aprilu. Još mi je teško da poverujem
u to. Prošle godine poljubila sam se s njim ispod imele, na božićnoj
zabavi.” Stresla se, ih se pretvarala da to radi.
„Znači da je 23. aprila bio na odmoru...”
„Ako vi tako kažete. Ja znam da je bilo proleće, zbog alergija.”
Zapalila je novu cigaretu. „Rekao je da ide u Ridžis i da će održati
službu za tatu, koji je umro prošle godine. Zvao ju je ’memorijalnom
službom’. Možda je i otišao, ali se vratio da bi ubio one devojčice iz
Trotvuda. To je nesumnjivo, zato što su ga ljudi videli. Postoje i snimci
nadzornih kamera s benzinske pumpe, na kojima se vidi kako toči
gorivo.”
„Gde ih je ukrcao?”, pitala je Holi. „U kombi?” Ovo je bilo navođenje
svedoka. Bil se ne bi složio s tim, ali nije mogla da se suzdrži.
„Ne znam. Ne znam šta je pisalo u novinama. Verovatno je bio
kamionet. Vozio je nabudženi taho. Opake gume, mnogo hroma. Mogao
je da ih ukrca u njega. Da ih omami, dok ne bude spreman da... znate...
ih iskoristi.”
„Uhhh”, reče Holi. Nije mogla da se kontroliše.
Kendi Vilson je klimnula. „Da. Čovek ne želi da razmišlja o takvim
stvarima, ali ne može da se suzdrži. Ja ne mogu. Pronašli su i njegov
DNK. Sigurna sam da to znate, zato što je i to bilo u novinama.”
„Da.”
„I videla sam ga te nedelje, zato što je jednog dana svratio na posao.
’Ne možeš bez ovog mesta, zar ne?’, pitala sam ga. Nije ništa rekao,
samo se jezivo osmehnuo i nastavio put Krilom B. Nikad se nije tako
osmehnuo, nikada. Kladim se da je još imao njihovu krv pod noktima.
Možda i na kurcu i jajima. Bože, stresem se kad pomislim na to.”
I Holi se stresla, ali nije to rekla. Otpila je gutljaj piva i pitala koji je
to bio dan.
„Ne znam tačno koji, ali znam da se to desilo nakon što su devojčice
nestale. Znate šta? Mogu da vam kažem kad je to bilo, zato što sam tog
dana imala zakazano kod frizera, da bih se ofarbala. Odonda nisam išla,
što se lepo vidi. Samo trenutak.”
Prišla je stočiću u uglu. Vratila se s knjižicom i počela da je lista.
„Evo ga, Debin kosodrom. Dvadeset šesti april.”
Holi je zapisala datum, dodala je znak uzvika. To je bio datum
Terijeve poslednje posete ocu. Sutradan je odleteo kući s porodicom.
„Je li Piter Mejtland poznavao gospodina Holmsa?”
Vilsonova se nasmejala. „Piter Mejtland više ne poznaje nikoga,
dušo. Prošle godine imao je nešto lepih dana. Početkom godine mogao
je da ode do kafea i zatraži čokoladu - najveći broj se najduže seća onog
što su zaista voleli. Sad samo sedi i zuri ispred sebe. Progutaću gomilu
pilula i umreti dok još imam dovoljno moždanih ćelija da se setim
čemu služe, ako dobijem to sranje. Ali, ako pitate da li je Hit poznavao
Mejtlanda, odgovor je naravno da jeste. Neki bolničari se menjaju, ali
Hit uglavnom radi u neparnim apartmanima u Krilu B. Govorio je da ga
poznaju, iako su ostali bez najvećeg dela mozga. Mejtland je u
apartmanu B-5.”
 „Je li odlazio u Mejtlandovu sobu onog dana kad ste se sreli?”
„Sigurna sam da jeste. Znam nešto što nije bilo u novinama, ali se
kladim da bi bilo veoma važno na suđenju, da je do njega došlo.”
„Šta, Kendi? Šta je to bilo? Šta?”
„Kad su pajkani saznali da je bio u Memori junitu posle ubistava,
pretražili su sve apartmane u Krilu B. Naročitu pažnju poklonili su
Mejtlandovom, zato što je Kem Melinski rekao da je video Hita kako
izlazi iz njega. Kem je domar. Primetio je Hita, zato što je on - mislim na
Kema - prao pod u hodniku. Hit se okliznuo i pao na dupe.”
„Sigurni ste u to, Kendi?”
„Jesam, a ovo je najvažnije. Moja najbolja prijateljica među
bolničarkama je Peni Prudom. Čula je kako jedan pajkan priča
telefonom nakon pretrage apartmana B-5. Rekao je da je pronašao
kosu u sobi i da je bila plava. Šta mislite o tome?”
„Mislim da su je sigurno ispitali zbog DNK, da bi saznali pripada li
nekoj od ubijenih devojčica.”
„Nego šta su. To su forenzičke stvari.”
„Ti rezultati nikad nisu objavljeni”, reče Holi. „Jesu li?”
„Nisu. Ali znate li šta su policajci našli u podrumu gospodina
Holmsa?”
Holi je klimnula. Taj podatak bio je objavljen. Upoznavanje s njim
moralo je bilo ravno pogotku strele u roditeljsko srce. Neko je
progovorio. Novine su to objavile. Verovatno je bilo i na televiziji.
„Veliki broj seksom motivisanih ubica čuva trofeje”, autoritativno
reče Kendi. „Videla sam to u dokumentarnim emisijama o
forenzičarima. To je uobičajeno ponašanje za te lujke.”
„Iako Hit Holms nikad nije izgledao kao lujka u tvojim očima.”
„Znaju da se kriju”, zlokobno će Kendi Vilson.
„Ali nije se mnogo trudio da prikrije zločin, zar ne? Mnogo ljudi ga je
videlo. Tu je i snimak nadzorne kamere.”
„Pa šta? Poludeo je, a luđaci ne paze šta rade.”
Sigurna sam da su detektiv Anderson i tužilac Okruga Flint rekli to
isto o Teriju Mejtlandu, pomislila je Holi. lako neke serijske ubice - ubice
motivisane seksom, da upotrebim izraz Kendi Vilson - godinama ostaju
van domašaja pravde. Ted Bandi na primer, i Džon Vejn Gejši.
Holi je ustala. „Veliko hvala na tvom vremenu.”
„Zahvali mi tako što ćeš se pobrinuti da gospođa Keli ne dozna da
sam razgovarala s tobom.”
„Ne brini”, reče Holi.
 Dok je Holi prelazila preko praga, Kendi je rekla: „Znate za njegovu
mamu, zar ne? Za ono što je uradila kad se Hit koknuo u zatvoru?”
Holi je zastala, s ključevima u ruci. „Ne znam.”
„To se desilo mesec dana kasnije. Pretpostavljam da niste
istraživali taj period. Obesila se. Baš kao i on, samo u podrumu, umesto
u zatvorskoj ćeliji.”
„Svetog mu sveca! Je li ostavila poruku?”
„Ne znam”, reče Kendi, „ali policajci su u podrumu pronašli krvave
gaće. One s Vinijem, Tigrom i Ruom na njima. Čemu poruka, ako vaš sin
jedinac radi takve stvari?”

Kad nije znala šta da radi, Holi je najčešće odlazila u Međunarodni dom
palačinki ili Kod Denija. Oba mesta su čitavog dala služila doručak,
dobru hranu koji ste mogli natenane jesti, a da se ne gnjavite vinskom
kartom ili napadnim konobarima. Pronašla je MDP, blizu hotela.
Sela je za sto u uglu i naručila palačinke (manju porciju), kajganu od
jednog jajeta i lepinjice od krompira (u MDP-u su uvek bile odlične).
Uključila je laptop dok je čekala hranu. Potražila je telefonski broj Ralfa
Andersona. Nije ga našla, što je nije mnogo iznenadilo; policajci gotovo
uvek kriju telefonske brojeve. Bila je gotovo sigurna da ga može
doznati - naučila je sve trikove od Bilija. Žarko je želela da razgovara s
njim, zato što je bila sigurna da mogu razmeniti delove slagalice koji su
im nedostajali.
„On je Mejsis, a ja Gimbels”, rekla je.
„Šta ste rekli, dušo?” To je bila kelnerica, s obrokom.
„Upravo sam rekla koliko sam gladna”, odvratila je Holi.
„Bolje bi vam bilo da jeste, pošto je ovo mnogo klope.” Spustila je
tanjire. „Nadam se da se nećete naljutiti ako vam kažem da vam
prejedanje ne bi škodilo. Preterano ste mršavi.”
„Imala sam drugara koji mi je to stalno govorio”, reče Holi. Našla se
na ivici suza. Zbog tog izraza - imala sam drugara. Prošlo je dosta
vremena, koje navodno leći sve rane. Ali, bože, neke su tako sporo
zaceljivale. Bila je na ivici suza zbog razlike između imam i imala sam.
Jela je polako. Zalivala je palačinke s mnogo sirupa. Nije bio pravi,
javorov, ali je bio ukusan. Volela je da jede natenane.
Završila je s obedom, donevši sledeći zaključak: zvanje detektiva
Andersona bez prethodnog obaveštavanja Pelija moglo bi da dovede
do otkaza, a ona je htela - to je bio Bilijev izraz - da dublje začeprka po
slučaju. Još važnije, tako nešto bilo bi nepošteno.
Kelnerica se vratila i ponudila joj još kafe. Holi je prihvatila. U
Starbaksu ne bi dobila besplatnu dopunu kafe. MDP kafa nije bila
gurmanska, ali je bila dovoljno dobra. Možda nisam Šerlok Holms - ili
Tomi i Tapens, kad smo već kod toga - ali sam dovoljno dobra i znam šta
mi je činiti. Gospodin Peli možda će se prepirati sa mnom, a ja mrzim
rasprave, ali ću znati kako da mu se suprotstavim. Osloniću se na
unutrašnjeg Bila Hodžiza.
Držala se te misli kad ga je pozvala. Čim se javio, rekla mu je: „Teri
Mejtland nije ubio malog Patersona.”
„Šta? Jeste li mi upravo rekli ono što mislim da...”
„Da. Otkrila sam veoma zanimljive stvari u Dejtonu, gospodine Peli.
Moram da razgovaram s detektivom Andersonom, pre nego što
sastavim izveštaj. Imate li nekih primedaba?”
Peh se nije upustio u priču od koje je zazirala. „Moram da
razgovaram s Hauijem Goldom o tome. On će raščistiti stvar s Marsi.
Mislim da će se oboje složiti.”
Holi je laknulo. Otpila je kafu. „To je dobro. Raščistite to s njima, što
je pre moguće, molim vas. I dajte mi njegov broj. Želela bih da večeras
razgovaram s njim.”
„Ali zašto? Šta ste otkrili?”
„Dozvolite mi da vas nešto pitam. Znate li da li se išta neobično
dogodilo u Hajsman memori junitu, na dan poslednje Terijeve posete
ocu?”
„Na koji način neobično?”
Holi ovog puta nije navodila svedoka. „Na bilo koji način. Možda ne
znate, ali možda i znate. Je li Teri nešto rekao ženi kad se vratio u hotel,
na primer. Bilo šta?”
„Ne... izuzev ako ne mislite na Terijev sudar s bolničarem na
odlasku. Bolničar je pao, zato što je pod bio vlažan, ali je to bila
slučajnost. Niko nije bio povređen, ili nešto slično.”
Stisnula je telefon tako jako da su joj članci zapucketali. „Niste to
dosad pominjali.”
„Mislio sam da to nije važno.”
„Zbog toga bih morala da razgovaram s detektivom Andersonom.
Ima delića koji nedostaju. Upravo ste mi dali jedan. On ih možda ima
više. On takođe može doznati ono što ja ne mogu.”
„Hoćete li da mi kažete kako je slučajni sudar s Mejtlandom u
staračkom domu u Dejtonu važan? Zbog čega je važan, ako jeste?”
„Dozvolite mi da prvo razgovaram s detektivom Andersonom.
Molim vas.”
Peli se oglasio, posle duge pauze: „Videću šta mogu da uradim.”
Kelnerica je spustila račun na sto, dok je Holi vraćala telefon u džep.
„To je bio moćan razgovor.”
Holi se nasmešila. „Hvala vam na kvalitetnoj usluzi.”-Kelnerica je
otišla. Račun je iznosio osamnaest dolara i dvadeset centi. Holi je
ostavila pet dolara napojnice ispod tanjira. To je bilo više od
uobičajenog iznosa, ali bila je veoma uzbuđena.

10

Telefon je zazvonio čim se vratila u sobu. Na ekranu je pisalo

NEPOZNATI BROJ. „Halo? Dobili ste Holi Gibni. S kim razgovaram?”
„Ovde Ralf Anderson. Alek Peli mi je dao vaš broj telefona, gospođo
Gibni. Rekao mi je šta radite. Moje prvo pitanje je: znate li šta radite?”
„Znam.” Holi je imala mnogo briga. I bila je veoma nesigurna osoba,
čak i posle dugogodišnje terapije, ali je u ovo bila sigurna.
„Hm-hmm, hm-hmm, pa, možda i znate, a možda ne znate. Ne mogu
to da kažem, zar ne?”
„Ne možete”, složila se. „Makar ne u ovom času.”
„Alek mi je preneo da ste mu rekli kako Teri Mejtland nije ubio
Frenka Patersona i da ste bili veoma sigurni u to. Voleo bih da znam
kako možete da tvrdite tako nešto, kad ste u Dejtonu, a ubistvo
Patersona se desilo ovde u Flint Sitiju.”
„Zato što se ovde dogodio sličan zločin, baš kad je Mejtland bio
ovde. Nije ubijen dečak, već dve devojčice. Isti modus operandi:
silovanje i masakriranje. Čovek kog je policija uhapsila je tvrdio da je u
to vreme bio kod majke, u pedeset kilometara udaljenom gradu. Ona je
to potvrdila, ali je viđen u Trotvudu, predgrađu u kom su devojčice
otete. Postoji i snimak nadzorne kamere na kom se on vidi. Zvuči li
vam ovo poznato?”
 „Zvuči poznato, ali ne i iznenađujuće. Većina ubica skrpi kakav-
takav alibi, kad budu uhvaćeni. Možda vam to nije poznato, pošto se
uglavnom bavite hvatanjem begunaca od kaucije, gospođo Gibni - Alek
mi je rekao da vaša firma uglavnom to radi - ali bi trebalo da znate s
televizije.”
„Ovaj čovek bio je bolničar u Hajsman memori junitu. Bio je tamo
najmanje jednom u nedelji u kojoj je gospodin Mejtland posećivao oca,
iako je trebalo da bude na odmoru. Prilikom Mejtlandove poslednje
posete - 26. aprila - dvojica navodnih ubica su se sudarila. Mislim
doslovce.”
„Da li me zajebavate?”, gotovo da je povikao Anderson.
„Nikako. Moj stari partner u Ko nađe - njegovo ovo bi nazvao
autentičnom nemazajebancije situacijom. Da li ste se zainteresovali?”
„Je li vam Peli rekao da je bolničar ogrebao Mejtlanda u padu, da je
pružio ruku ka njemu i da ga je ogrebao po ruci?”
Holi je ćutala. Razmišljala je o filmu koji je ponela na put. Nije imala
običaj da čestita samoj sebi - upravo suprotno - ali joj je ta odluka sad
delovala kao genijalni, intuitivni potez. Samo, da lije i na trenutak
sumnjala da postoji nešto krajnje neobično u Mejtlandovom slučaju?
Nije. Najviše zbog sećanja na čudovišnog Brejdija Vilsona Hartsfilda.
Takvo iskustvo trajno širi vidike.
„I to nije jedina posekotina.” Zvučao je kao da govori sam sa sobom.
„Postoji još jedna. Ali ovde kod nas. Posle ubistva Frenka Patersona.”
Evo još jednog nestalog delića.
„Ispričajte mi, detektive. Ispričajte mi, ispričajte mi, ispričajte mi!”
„Mislim... ne preko telefona. Možete li da doletite ovamo? Trebalo bi
sednemo i porazgovaramo. Vi, ja, Alek Peli, Haui Gold i detektiv iz
državne policije koji je radio na ovom slučaju. I možda Marsi. I ona.”
„Mislim da bi to mogla biti dobra ideja, ali bih morala da
porazgovaram o tome s mojim klijentom, gospodinom Pelijem.”
„Razgovarajte s Hauijem Goldom, umesto njega. Daću vam njegov
broj.”
„Protokol...”
„Alek radi za Hauija, pa protokol ne može da bude prepreka takvom
razgovoru.”
Holi je nastavila posle kraćeg razmišljanja. „Možete li stupiti u
kontakt s policijom u Dejtonu i s okružnim tužiocem Okruga
Montgomeri? Ne mogu da saznam sve što bih želela o ubistvima
devojčica Hauard i o Hitu Holmsu - tako se bolničar zvao - ali mislim da
vi možete.”
„Da li taj tip još čeka suđenje? Verovatno neće biti raspoloženi za
odavanje informacija, ako je to sl...”
„Gospodin Holms je mrtav.” Nastavila je posle kraće pauze. „Baš kao
i Teri Mejtland.”
„Bože”, promrmljao je. „Koliko otkačeno to može biti?”
„Biće još otkačenije”, rekla je. Ni u to nije sumnjala.
„Još otkačenije”, ponovio je. „Crvi u dinji.”
„Oprostite?”
„Ništa. Pozovite gospodina Golda, jel’ važi?”
„Još mislim da će biti bolje ako prvo pozovem gospodina Pelija. Za
svaki slučaj.”
„Ako zaista tako mislite. I, gospođo Gibni... izgleda da ste vični svom
poslu.”
Izmamio joj je osmeh.

11

Holi je dobila zeleno svetlo od gospodina Pelija. Pozvala je Hauija Golda

u kancelariju. Već je utabala stazicu na jeftinom hotelskom tepihu.
Opsesivno je kuckala po Fitbitu da bi očitala puls. Da, gospodin Gold je
mislio kako bi bila dobra ideja da doleti dole i ne, ne mora da ide
ekonomskom klasom. „Uzmite kartu u biznis-klasi”, rekao je. „Imaćete
više mesta za noge.”
„U redu.” Treperila je od veselja. „Hoću.”
„Zaista ne verujete da je Teri ubio malog Patersona?”
„Baš kao što ne mislim da je Hit Holms ubio one dve devojčice”,
rekla je. „Mislim da je to bio neko drugi. Mislim da je to bio autsajder.”
 POSETE

25. jul

Detektiv Džek Hoskins iz policije Flint Sitija u sredu u dva ujutru

probudio se trostruko jadan. Mučio ga je mamurluk. Imao je opekotinu
od sunca i morao je da sere. Eto šta mi se dešava kad jedem u Los tres
molinos, pomislio je... ali da li je tamo jeo? Bio je prilično siguran da
jeste - enčilade punjene svinjetinom i onaj ljuti sir - ali ne i sasvim.
Možda sam bio u Hacijendi. Slabo se sećao prošle noći.
Moram da smanjim votku. Odmor je gotov.
Da i to što pre, pošto u njegovom usranom odeljencetu radi samo
jedan detektiv. Život ponekad ume da bude kučka. Ma, najčešće je
takav.
Ustao je iz kreveta. Trgao se kad je čuo tresak u glavi, posle dodira
stopala s podom. Protrljao je opekotinu na potiljku. Skinuo je šorts,
dograbio novine s noćnog stočića i krenuo ka kupatilu da obavi posao.
Objahao je solju. Čekao je vlažni talas koji uvek nailazi šest sati posle
meksičke hrane (da li će ikad naučiti?). Otvorio je Kol i stigao do
stripova, jedine stvari koja je vredela u lokalnim novinama.
Žmirkao je da bi pročitao sićušna slovca u oblačićima, kad je čuo
pomeranje zavese na tušu. Podigao je pogled i video senku iza
odštampanih cvetića. Srce mu se zaglavilo u grlu. Neko je stajao u kadi.
Uljez, i ne neki ufiksani lopov, koji se uvukao kroz prozor kupatila i
pobegao u jedino sklonište kad je video da se pali svetlost u spavaćoj
sobi. Ne. To je bila ista osoba koja je stajala iza njega u jebenom
napuštenom ambaru u Kaningu. Znao je to, baš kao što je znao svoje
ime. Neprestano je razmišljao o tom susretu (ako je to bio). Kao da je
očekivao njegov... povratak.
Znaš da je to sranje. Mislio si da si video čoveka u ambaru. Preobrazio
se u staru konjsku opremu kad si ga osvetlio. Sad misliš da je čovek u
tvojoj kadi, ali ono što izgleda kao njegova glava jeste glava tuša, a ono
što liči na ruku jeste samo duga drška češalice za leđa. Zavesa se
pomerila od promaje, ili ti se učinilo da si nešto čuo.
Zatvorio je oči. Otvorio ih je i pogledao zavesu s glupim plastičnim
cvećem, kakvu je samo njegova bivša žena mogla da voli. Stvarnost je
nahrupila, kad se u potpunosti probudio. To je samo glava tuša, samo
češalica za leđa s dugom drškom. Bio je idiot. Najgora vrsta idiota s
mamurlukom. On...
Ponovo je čuo pomeranje zavese. To se desilo zato što je ono što je
želeo da smatra češalicom za leđa, dobilo prste i posegnulo ka
plastičnom zastoru. Glava tuša se okrenula. Imao je utisak da zuri u
njega kroz providnu zavesu. Novine su mu ispale iz mlitavih prstiju i
pale na pločice s mekim zvukom. Bubnjalo mu je u glavi. Potiljak ga je
sve jače pekao. Stomak mu se opustio. Malo kupatilo ispunilo se
prepoznatljivim vonjem poslednjeg obroka. Šaka je stigla do ivice
zastora. Za sekundu - najviše dve - povući će ga nazad. Videće nekog
tako strašnog da će i najgore noćne more u poređenju s njima biti
slatki snovi.
„Ne”, prošaptao je. „Ne.” Pokušao je da se digne sa šolje, ali noge
nisu htele da ga nose. Pozamašna zadnjica tresnula je na nju. „Nemoj,
molim te. Nemoj.”
Šaka se pružila preko ivice zavese. Nije je sklonila, već se samo
savila oko nje. Na prstima je pisalo: NE MOGU.
„Džek.”
Nije mogao da odgovori. Sedeo je nag na toaletnoj šolji. Poslednja
govna isticala su iz njega. Srce mu je tutnjalo u grudima. Mislio je da će
uskoro iskočiti iz njih. Poslednje što će videti dok bude ležao na
pločicama biće krv na člancima i stripovi iz Flint Siti Kola.
„To nije opekotina od sunca, Džek.”
Hteo je da se onesvesti. Da se sruši sa šolje. Pa šta ako udari glavom
o podne pločice i ako je razbije? Makar će se izvući iz ovoga. Ali svest je
tvrdoglavo istrajavala. Senovita prilika je ostala u kadi, baš kao i prsti
na zavesi: NE MOGU, ispisano izbledelim plavim slovima.
„Dodirni zadnji deo vrata, Džek. Učini to odmah, ako ne želiš da
povučem zavesu i da se pokažem.”
Hoskins je podigao ruku. Prislonio ju je na potiljak. Telo mu je
odmah reagovalo. Munje strašnog bola jurnule su ka slepoočnicama i
ramenima. Pogledao je ruku i video da je zamrljana krvlju.
„Imaš rak”, obavestila ga je prilika iza zavese. „U limfomima je, u
grlu i sinusima. U očima ti je, Džek. Stigao je do tvojih očiju. Uskoro ćeš
moći da ga vidiš. Mali sivi čvorići zloćudnih ćelija zaplivaće po tvom
vidokrugu. Znaš li kada si ga dobio?”
Naravno da je znao. Kad ga je ovo stvorenje dodirnulo u Kaningu.
Kad ga j e pomilovalo.
„Ja sam ti ga dao, ali mogu da ga uklonim. Hoćeš li da ga uklonim?”
„Da”, prošaptao je Džek. Rasplakao se. „Ukloni ga. Ukloni ga, molim
te.”
„Hoćeš li učiniti nešto što ti kažem?”
„Hoću.”
„Nećeš oklevati?”
„Neću!”
„Verujem ti. I nećeš mi pružiti nijedan razlog da ti ne verujem, zar
ne?”
„Ne!”
„Dobro je. Operi se. Smrdiš.”
Ruka s natpisom NE MOGU se povukla, ali je obličje iza zavese još
zurilo u njega. To nije bio čovek, već nešto mnogo gore od najgoreg
čoveka koji je ikada živeo. Hoskins je posegnuo ka toalet-papiru,
svestan da se naginje u stranu sa daske i da se svet istovremeno gasi i
smanjuje. I to je bilo dobro. Pao je, ali nije osetio bol. Izgubio je svest,
pre nego što je udario o pod.

Džini Anderson probudila se u četiri ujutro, u uobičajeno vreme za

pražnjenje bešike. Obično bi se olakšala u kupatilu, ali je Ralf loše
spavao od pogibije Terija Mejtlanda. Večeras je bio naročito
nespokojan. Ustala je iz kreveta i krenula u kupatilo na kraju hodnika,
ono pored vrata Derekove sobe. Pitala se da li da povuče vodu kad se
olakša. Odlučila je da to ne čini, da ga ne bi probudila. Čekaće do ujutru.
Još dva sata, gospode, pomislila je kad je izašla iz kupatila. Još dva
sata dobrog sna, samo to ž...
Zastala je na pola puta niz hodnik. U prizemlju je bio mrak kad je
pošla na spavanje, zar ne? Bila je sanjiva, ali bi sigurno primetila
svetlost.
Jesi li sigurna u to?
Ne, ne sasvim, ali je dole bilo svetla. Belog svetla. Mutnog. Onog
iznad šporeta.
Prišla je stepenicama i spustila pogled na to svetlo. Čelo joj se
namreškalo. Duboko je razmišljala. Je li uključila alarm pre odlaska u
krevet? Jeste. To je bio nezaobilazni deo rituala. Uključila ga je. Ralf ga
je proverio pre nego što su krenuli gore na spavanje. Neko od njih bi
uvek uključio alarm, ali je provera, poput Ralfove nesanice, počela od
smrti Terija Mejtlanda.
Razmišljala je da li da probudi Ralfa i odlučila da ga ne dira. San mu
je bio preko potreban. Razmišljala je da li da ode po njegov službeni
pištolj u kutiji na najvišoj polici ormana, ali su vrata ormana škripala.
To bi ga sigurno probudilo. I zar nije malo paranoična? Svetlost je
verovatno bila uključena kad je otišla u kupatilo, samo je nije primetila.
Ili se samo uključilo, zbog kvara. Tiho je sišla niz stepenice. Automatski
je pošla levo na trećoj i desno na devetoj stepenici, da bi izbegla škripu.
Došla je do kuhinjskih vrata i provirila unutra. Osećala se glupo i
nimalo glupo. S uzdahom je podigla šiške. Kuhinja je bila prazna.
Krenula je ka šporetu da ugasi svetlo, pa se zaustavila. Trebalo je da
vidi četiri stolice oko kuhinjskog stola, tri za njih i jedna gostinska.
Videla je samo tri.
„Ne mrdaj”, reče neko. „Ubiću te, ako se pomeriš. Ubiću te, ako
vrisneš.”
Ukočila se. Puls joj je podivljao, a kosa na potiljku podigla. Mokraća
bi joj se slivala niz nogu na pod, da se nije malopre olakšala. Muškarac,
uljez, sedeo je na gostinskoj stolici u dnevnoj sobi, toliko daleko od luka
da je mogla da ga vidi samo od kolena nadole. Nosio je izbledele
farmerke i mokasine bez čarapa. Na člancima je imao crvene mrlje,
koje su ličile na psorijazu. Gornji deo tela bio je samo nejasna silueta.
Nazirala je široka i blago povijena ramena - nisu delovala umorno, već
toliko nabildovano da nije mogao da ih ispravi. Čudila se što ništa
drugo nije mogla da vidi. Užas joj je onesposobio mogućnost odabira.
Sve misli su uticale u mozak bez procene. Ovo je čovek koji je ubio
Frenka Patersona. Čovek koji ga je izujedao kao divlja zver i koji ga je
silovao granom. Taj čovek je bio u njenoj kući. Stajala je u kratkoj
pidžami. Bradavice su joj nesumnjivo štrcale kao farovi.
„Poslušaj me”, rekao je. „Da li me slušaš?”
„Da”, prošaptala je. Povodila se, na rubu nesvestice. Plašila se da će
izgubiti svest pre nego što joj kaže ono zbog čega je došao. Ubiće je,
ako se to desi. Posle toga će možda otići, ili će se popeti uz stepenice da
bi ubio Ralfa. Učiniće to pre nego što se Ralfov um razbistri, pre nego
što shvati šta se dešava.
Derek će se vratiti iz kampa kao siroče.
Ne. Ne. Ne.
„Š-Šta hoćeš?”
„Reci suprugu da je u Flint Sitiju gotovo. Reci mu da prestane. Reci
mu da će se situacija vratiti u normalu ako to učini. Reci mu da ću ga
ubiti ako me ne posluša. Sve ću ih pobiti.”
Ruka mu je izronila iz tame dnevne sobe na prigušenoj svetlosti
fluorescentne svetiljke. Stisnuo je krupnu šaku u pesnicu.
„Šta piše na mojim prstima? Pročitaj mi.”
Zurila je u bledunjava plava slova. Pokušala je da govori, ali nije
mogla. Jezik joj je bio samo komad mesa prilepljen uza svod usne
duplje.
Nagnuo se napred. Videla je oči ispod širokog čela i crnu kosu,
dovoljno kratku da izgleda nakostrešeno. Pogled crnih očiju nije bio
samo na njoj, već u njoj. Pretraživale su joj srce i um.
„Tu piše MORAM”, rekao je. „Vidiš li to?”
„D-D-D...”
„Moraš mu reći da prestane.” Crvene usne micale su se nasred crne
kozje bradice. „Reci mu da ću ih ubiti ako on ili bilo ko od njih pokuša
da me pronađe. Ubiću ih i prosuću im creva po pustinji za lešinare. Jesi
li me razumela?”
Da, pokušala je da mu kaže, ali je jezik odbijao da se pokrene, a
kolena su popuštala. Ispružila je ruke da bi ublažila pad. Nije znala da li
je uspela u tome, zato što je utonula u tamu pre nego što je udarila o
pod.

3
Džek se probudio u sedam ujutru. Sjajno letnje sunce sijalo je kroz
prozor i preko kreveta. Ptičice su cvrkutale. Naglo se uspravio u sedeći
položaj, samo delimično svestan glavobolje od sinoćne votke.
Brzo je ustao, otvorio boku noćnog stočića i potegao pištolj koji je
držao u njoj, zaštite radi. Prešao je preko sobe s pištoljem uperenim u
tavanicu. Šutnuo je bokserice u stranu. Stigao je do otvorenih vrata.
Stao je pored njih, leđima okrenut zidu. Osećao je slabi, ali poznati
miris; eho sinoćne avanture s enčiladom. Ustao je da bi se istovario; taj
deo nije bio san.
„Ima li nekog tamo? Odgovori ako si tu. Naoružan sam. Pucaću.”
Ništa. Duboko je udahnuo i zakoračio kroz vrata. Pretraživao je
prostoriju s jedne na drugu stranu u pognutom stavu, nišaneći
pištoljem. Video je šolju s podignutim poklopcem i spuštenom daskom.
Video je novine na podu, otvorene na stripovima. Video je kadu s
providnom zavesom s cvetićima. Video je oblike iza nje, ali su to bili
glava tuša i češalica s dugom drškom.
Jesi li siguran?
Zakoračio je napred, pre nego što je izgubio hrabrost. Okliznuo se
na prostirku i zgrabio zavesu, da ne bi pao na leđa. Otkačila se i pala po
njegovom licu. Vrisnuo je, bacio ju je u stranu i uperio pištolj u praznu
kadu. Nikog nije bilo. Nije bilo bauka. Osmotrio je dno kade. Nije bila
preterano čista. Da je neko stajao u njoj, ostavio bi otiske. Na osušenoj
sluzi od sapuna i šampona nije bilo ničega. Sve je bio san. Jako
upečatljiva noćna mora.
Ipak je proverio prozor kupatila i vrata. Sve je bilo zaključano.
Dobro. Vreme je da se opusti. Ili gotovo da je vreme. Vratio se u
kupatilo da ga još jednom pogleda. Ovog puta je proverio ormarić s
peškirima (ništa). Gadljivo je nogom odgurnuo zavesu za tuširanje.
Vreme je da je zameni. Sutra će svratiti do prodavnice kućnih
potrepština.
Odsutno je protrljao potiljak i zasiktao od bola, čim je spustio prste.
Prišao je umivaoniku. Okrenuo se i pokušao da pogleda zadnji deo
vrata. To je bilo traćenje vremena. Otvorio je gornju fioku ispod
lavaboa i pronašao pribor za brijanje, češljeve, zavoj i staro pakovanje
pomade, još jednu sitnu uspomenu iz Gretinog doba. Poput glupe
zavese na tušu.
U donjoj fioci pronašao je ono stoje tražio. Ogledalo slomljene
drške. Protrljao je prašinu sa stakla i krenuo unazad, dok nije
zadnjicom dotakao lavabo. Podigao je ogledalo. Zadnji deo vrata bio
mu je vatrenocrven. Video je majušne plikove. Kako je to moguće, kad
se mazao kremama za sunčanje i nije imao opekotine od sunca nigde
drugde?
To nije opekotina od sunca, Džek.
Slabašno je zacvileo. Bio je siguran da jutros nikog nije bilo u kadi,
da nikakav jezivi otkačenjak s rečima NE MOGU istetoviranim na
prstima sigurno nije bio u njoj - ali je još jedna stvar bila sigurna: rak
kože je bio čest u njegovoj porodici. Majka i ujak umrli su od njega.
Napada crvenokose, rekao je otac, kad su mu skinuli mladeže s vozačke
ruke, pretkancerozne izraštaje s listova i bazalni ćelijski karcinom sa
zadnjeg dela vrata.
Džek se sećao golemog crnog mladeža (koji je rastao, večito rastao)
na ujka Džimovom obrazu; sećao se sirovih rana na majčinoj ključnjači,
koje su joj proždirale levu ruku. Koža je najveći organ tela. Ne valja kad
podivlja.
Hoćeš li da ga uklonim? Pitao ga je čovek iza zavese.
„To je bio san”, rekao je Hoskins. „Uplašio sam se u Kaningu. Sinoć
sam se nabokao meksičke hrane, pa sam imao noćnu moru, To je sve,
kraj priče.”
To ga nije sprečilo da pipanjem potraži guke ispod pazuha, pod
vilicom i u nosu. Ništa nije našao. Samo je predugo izlagao potiljak
suncu. Ali nigde drugde nije imao opekotine od sunca, izuzev bolne
pruge. Nije krvarila - što je na neki način dokazivalo da je jutrošnji
susret bio san - ali je video plikove. Verovatno bi trebalo da ode kod
doktora i otići će... ali ne pre nego što pričeka nekoliko dana da se
opekotina sama zaleči, naravno.
Hoćeš li uraditi ono što ti kažem? Nećeš oklevati?
Niko ne bi, pomislio je Džek, gledajući zadnji deo vrata u ogledalu.
Niko ne bi, ako je alternativa biti pojeden od spolja ka unutra - biti živ
pojeden.

Džini se probudila zureći u tavanicu spavaće sobe. Isprva nije mogla da

shvati zašto su joj usta puna bakrenastog ukusa panike, kao da je za
dlaku izbegla gadan pad, ili zašto su joj ruke podignute, a dlanovi
upereni ka spolja u odbrambenom položaju. Videla je prazan krevet
levo od sebe, čula pljuskanje pod tušem i pomislila: To je bio san.
Najupečatljivija noćna mora ikada, ali ništa više od toga.
Samo što je olakšanje izostalo, zato što nije verovala u to. Nije
bledeo, kao što se obično dešava sa snovima posle buđenja, čak i s
najgorim. Sećala se svega, od svetlosti u prizemlju do čoveka u
gostinskoj stolici, odmah ispod luka na početku dnevne sobe. Sećala se
šake koja se pojavila na oskudnoj svetlosti i sklopila u pesnicu, da bi
mogla da pročita bledunjava slova, istetovirana između članaka:
MORAM.
Moraš mu reći da prestane.
Zbacila je posteljinu sa sebe i izašla iz sobe. Gotovo da je otrčala do
kuhinje. Svetlost iznad šporeta bila je isključena. Sve četiri stolice bile
su na svojim mestima, oko stola na kom su najčešće jeli. Očekivala je da
će je to razuveriti.
Nije.

Ralf je sišao u prizemlje, gurajući košulju u farmerke jednom i držeći

patike drugom rukom. Zatekao je suprugu za kuhinjskim stolom.
Ispred nje nije bilo jutarnje šolje kafe, soka ili cerealija. Pitao je da li je
dobro. „Nisam. Neki čovek je sinoć bio ovde.”
Zastao je u mestu, s jednim delom košulje u pantalonama, a drugim
prebačenim preko pojasa. Ispustio je patike. „Šta si rekla?”
„Čovek. Onaj koji je ubio Frenka Patersona.”
Osvrnuo se oko sebe. Sasvim se probudio. „Kada? O čemu to
govoriš?”
„Sinoć. Otišao je, ali je imao poruku za tebe. Sedi, Ralfe.”
Poslušao ju je. Ispričala mu je šta se sinoć desilo. Slušao ju je ćutke.
Gledao ju je u oči. U njima nije bilo ničeg izuzev potpune ubeđenosti.
Ustao je i proverio alarmni uređaj pored zadnjih vrata, kad je završila.
„Uključen je, Džini. A vrata su zaključana. Makar ova.”
„Znam da je uključen. I sva vrata su zaključana. Proverila sam. I
prozori su.”
 „Pa kako...”
„Ne znam, ali bio je ovde.”
„I sedeo je baš tamo.” Pokazao je na luk.
„Da. Kao da nije hteo da se pokaže na svetlosti.”
„I bio je krupan, kažeš?”
„Da. Možda manji od tebe - nisam mogla da procenim njegovu
visinu zato što je sedeo - ali je imao široka ramena i snažne mišiće. Kao
tip koji provodi tri sata dnevno u teretani. Ili diže tegove u zatvorskom
dvorištu.”
Zaobišao je sto. Spustio se na kolena na mestu na kom se drveni
pod kuhinje sretao s tepihom dnevne sobe. Znala je šta traži i da to
neće naći. Proverila je i to, ali nije promenila mišljenje. Razlikujete
snove od stvarnosti, ako niste ludi, čak i kad je stvarnost daleko van
granica normalnog. Nekada bi možda sumnjala u to (kao što je Ralf sad
sumnjao), ali ne više. Sad je znala bolje.
Ustao je. „Ovo je nov tepih, dušo. Da je čovek tu sedeo, čak i kratko
vreme, noge stolice ostavile bi tragove na njemu. Nema ih.”
Klimnula je. „Znam. Ali bio je tamo.”
„Šta pričaš? Da si videla duha?”
„Ne znam šta je bio, ali znam da je imao pravo. Moraš da prestaneš.
Nešto loše će se desiti ako ne budeš to učinio.” Prišla mu je i zabacila
glavu, da bi ga pogledala u lice. „Nešto strašno.”
Uhvatio ju je za ruke. „Ovo je bilo stresno vreme, Džini. Za tebe,
koliko i za m...”
Odgurnula ga je od sebe. „Ne idi na tu stranu, Ralfe. Nemoj. Bio je
ovde.”
„Recimo da jeste, razgovora radi. I ranije su mi pretili. Nema
pajkana koji nešto vredi a kome nisu pretili.”
„Nije pretio samo tebi!” Morala je da se bori s nagonom da viče, kao
da je uhvaćena u nekom od smešnih horor filmova, u kojima niko ne
veruje heroini koja tvrdi da se Džejson, Fredi ili Majki Majers vratio.
„Bio je u našoj kući!”
Pomislio je da krene iz početka: zaključana vrata, prozori, uključeni
alarm. Pomislio je da je podseti kako se jutros probudila u svom
krevetu, živa i zdrava. Video je na njenom licu da od toga neće biti
vajde. Poslednje što je želeo je svađa sa suprugom u ovakvom stanju.
„Je li imao opekotina, Džini? Kao čovek kog sam video ispred
sudnice?”
Odmahnula je glavom.
 „Jesi li sigurna? Zato što si rekla da je bio u send.”
„U jednom trenutku se nagnuo napred. Videla sam malo, ali
dovoljno.” Stresla se. „Široko čelo, izbočine iznad očiju. Oči su bile
tamne, možda crne, smeđe ili tamnoplave. Ne znam. Kosa mu je bila
kratka, nakostrešena i uglavnom crna, s nešto sedina. Imao je kozju
bradicu i crvene usne.”
Opis mu je zvučao poznato. Nije verovao predosećaju, koji se
verovatno javio zbog žestine njenih osećanja. A bog sveti zna da je
želeo da joj veruje. Kad bi postojao makar i najmanji dokaz...
„Čekaj malo, njegova stopala! Nosio je mokasine bez čarapa. Imao je
crvene pečate na njima. Mislila sam da je psorijaza, ali su mogle biti i
opekotine.”
Uključio je aparat za katu. „Ne znam šta da ti kažem, Džini.
Probudila si se u krevetu, a nigde nema ni najmanjeg znaka nečijeg
pri...”
„Jednom si otvorio dinju koja je bila puna crva”, rekla je. „To se
desilo, znaš da jeste. Zašto ne veruješ da se ovo desilo?”
„Ne bih mogao da dignem ruke, čak i kad bih ti verovao. Zar ti to
nije jasno?”
„Jasno mi je da je čovek koji je sedeo u našoj dnevnoj sobi bio u
pravu povodom jedne stvari: gotovo je. Frenk Paterson je mrtav. Teri je
mrtav. Vratićeš se na posao, a mi... možemo... trebalo bi...”
Ućutala se, zato što je na njegovom licu videla da bi dalja priča na tu
temu bila bespredmetna. Njegov izraz nije govorio o neverici, već o
razočaranju. Hapšenje Terija Mejtlanda na igralištu Estel Barga bila je
samo prva domina, koja je pokrenula lančanu reakciju nasilja i jada.
Sada se prepirao sa ženom zbog čoveka koji nije bio tu. I verovao je da
je za sve kriv.
„Moraćeš početi da nosiš pištolj sa sobom”, rekla je, „ako ne želiš da
digneš ruke. Znam da ću početi da nosim mali pištolj koji si mi
poklonio pre tri godine. U to vreme sam mislila da je to vrlo glup
poklon, ali si po svoj prilici imao pravo. Hej, možda si vidovnjak.”
„Džini...”
„Hoćeš li jaja?”
„Pretpostavljam da hoću.” Nije bio gladan, ali će jesti ono što je
spremila, ako je to sve što će ovog jutra moći da čini za nju.
Izvadila je jaja iz frižidera i rekla okrenuta leđima: „Želim policijsku
zaštitu noću. Ne mora biti od sumraka do svitanja, ali želim da nas
neko redovno obilazi. Možeš li da to obezbediš?”
 Policijska zaštita protiv duha nije naročito delotvorna, pomislio je...
ali bio je previše dugo u braku da bi to rekao. „Verujem da mogu.”
„Trebalo bi da obavestiš Hauija Golda i ostale. Ma kako ludo
zvučalo.”
„Dušo...”
Prekinula ga je. „Zapretio je tebi i ostalima. Rekao je da će im
razbacati creva po pustinji, na radost lešinarima.”
Ralf je pomislio da je podseti da možda viđaju ponekog lešinara na
nebu (pogotovo u dane odnošenja đubreta), ali da oko Flint Sitija nema
mnogo pustinje. To je bilo dovoljno da zaključi kako je čitav susret bio
san, ali je i to prećutao. Nije hteo da muti vodu koja je počela da se
bistri.
„Hoću”, rekao je. Nameravao je da održi to obećanje. Moraće da
stave sve na sto. I najluđe stvari. „Poznato ti je da ćemo se sastati u
kancelariji Hauija Golda, zar ne? Sa ženom koju je Alek Peli unajmio da
se pozabavi Terijevim putovanjem u Dejton.”
„S onom koja kategorički tvrdi da je Teri nevin.”
Ralf je ovog puta pomislio i prećutao (izgleda da dugovečni brakovi
generišu okean neizrečenog): Juri Geler je kategorički tvrdio da može da
savija kašike snagom misli.
„Da. Doleteće ovamo. Možda će se ispostaviti da se proserava, ali je
sarađivala s odlikovanim bivšim policajcem, a njen način rada uliva
poverenje. Možda je zaista pronašla nešto u Dejtonu. Bog sveti zna da
je zvučala jako samouvereno.”
Džini je počela da lomi jaja. „Nastavio bi čak i da si sišao niz
stepenice i pronašao onesposobljeni alarm, otvorena zadnja vrata i
njegove tragove na pločicama. Nastavio bi čak i tada.”
„Da.” Zasluživala je istinu.
Okrenula se prema njemu s visoko podignutom lopaticom kao
oružjem. „Mogu li da kažem da mislim da si budala?”
„Možeš da kažeš šta god ti je drago, ali ne zaboravi dve stvari, dušo.
Igrao sam važnu ulogu u Terijevoj pogibiji, bio on nevin ili kriv.”
„Ti...”
„Tišina”, rekao je, pokazujući na nju. „Ja govorim. Moraš da
razumeš.”
Ućutala se.
„I ako je on bio nevin, ubica dece je na slobodi.”
„Razumem, ali bi se mogao suočiti sa stvarima koje daleko
prevazilaze tvoju moć poimanja. Ili moju.”
 „S natprirodnim? Da li o tome govoriš? Zato što ne mogu da
poverujem u to. Nikada neću poverovati u to.”
„Veruj u šta hoćeš”, rekla je, kad se okrenula šporetu, „ali je taj
čovek bio ovde. Videla sam njegovo lice i reč na prstima. MORAM. Bio
je... užasavajući. To je jedina reč koja mi pada na pamet. Dođe mi da
zaplačem ili da ti prospem jaja iz tiganja po glavi, ili... da uradim ne
znam šta, zato što mi ne veruješ.”
Prišao joj je. Obuhvatio ju je oko struka. „Verujem, da ti veruješ. To
je istina. Nešto ću ti obećati: ako od večerašnjeg sastanka ne bude
ništa, biću mnogo otvoreniji za ideju dizanja ruke od ovoga. Razumem
da postoje granice. Hoće li ti to popraviti raspoloženje?”
„Pretpostavljam da hoće, makar zasad. Znam da si pogrešio na
igralištu i da pokušavaš da ispraviš tu grešku. Ali šta ako praviš još
veću, istrajavajući na slučaju?”
„Šta bi bilo da je Derek bio u Parku Figis?”, odvratio je. „Da li bi i
tada tražila da odustanem?”
Ustuknula je pred pitanjem. Smatrala ga je niskim udarcem, ali nije
imala odgovor na njega. Da je to bio Derek, želela bi da Ralf goni čoveka
- ili stvar - koja je to učinila, do kraja sveta. I bila bi pored njega.
„U redu. Pobedio si. Ali imam još jedan zahtev, oko koga nema
pogađanja.”
„Koji?”
„Idem s tobom kad večeras kreneš na sastanak. I nemoj da sereš
kako je to policijski posao, zato što oboje znamo da nije. Jedi ta jaja.”

Džini je poslala Ralfa u Kroger sa spiskom za kupovinu, zato što, ko god

da je sinoć bio u njihovoj kući - čovek, duh ili samo lik iz izuzetno
upečatljivog sna - gospodin i gospođa Anderson moraju da jedu.
Kockice su mu se složile, na pola puta do samoposluge. U tome nije bilo
ničeg dramatičnog, zato što su činjenice sve vreme bile tu, doslovce
pred njegovim nosem, u sobi za saslušanje policijske stanice. Da li je
ispitao pravog ubicu Frenka Patersona, kao svedoka, da li mu se
zahvalio na pomoći i pustio ga na slobodu? To je izgledalo nemoguće, s
obzirom na obilje dokaza koji su povezivali Terija s ubistvom, ali...
 Stao je i pozvao Juna Sabloa.
„Biću tamo večeras, ne brini”, rekao je Jun. „Ne bih propustio da
čujem vesti iz Ohaja o ovoj katastrofi od slučaja. I već se bavim Hitom
Holmsom. Još nemam mnogo, ali ću imati dosta toga, kad se budemo
sastali.”
„Dobro je, ali ne zovem te zbog toga. Možeš li da dobiješ dosije
Kloda Boltona? Radi kao izbacivao u Džentlmenu. Pronaći ćeš
posedovanje, uglavnom, možda jedno ili dva privođenja zbog
posedovanja s namerom za prodaju.”
„To je onaj koji više voli da ga zovu radnik obezbeđenja, zar ne?”
„Da, gospodine, to je naš Klod.”
„Zašto ti je on zanimljiv?”
„Reći ću ti večeras, ako išta bude. Zasad mogu da ti kažem da po
svoj prilici postoji lanac događaja koji povezuje Holmsa, Mejtlanda i
Boltona. Možda se varam, ali ne bih rekao.”
„Ubijaš me, Ralfe. Reci mi!”
„Ne mogu još. Ne dok ne budem siguran. I potrebno mi je još nešto.
Bolton je pokretni bilbord kad su tetovaže u pitanju. Prilično sam
siguran da ima nešto na prstima. Trebalo je da to primetim, ali znaš
kako je kad ispituješ, pogotovo tipa s dosijeom.”
„Ne skidaš pogled s njegovog lica.”
„Tako je. Uvek posmatraš lice. Zato što, kad tipovi kao Bolton počnu
da lažu, to rade kao da drže parolu Neviđeno se proseravam.”
„Misliš da je Bolton lagao kad je rekao da je Mejtland ušao u bar da
bi telefonirao? Zato što priča Vrbe Kišnice potvrđuje njegovo
svedočenje.”
„U to vreme nisam tako mislio, ali sad znam malo više. Vidi da li
možeš da saznaš šta je imao na prstima. Ako je išta imao.”
„Šta misliš da bi moglo biti na njima, ese?”
„Ne bih želeo da pričam o tome, ali će to biti u njegovom dosijeu,
ako sam u pravu. I još nešto. Možeš li da mi pošalješ fotografiju?”
„Biće mi drago. Daj mi nekoliko minuta.”
„Hvala, June.”
„Planiraš li da stupiš u kontakt s gospodinom Boltonom?”
„Ne još. Ne želim da zna da se zanimam za njega.”
„I objasnićeš mi sve večeras?”
„Koliko budem mogao.”
„Hoće li nam to pomoći?”
„Hoćeš li iskren odgovor? Ne znam. Jesi li nešto saznao o onom što
je nađeno na odeći i slami u ambaru?”
„Ne još. Videću šta mogu da pronađem o Boltonu.”
„Hvala ti.
„Čime se sad baviš?”
„Idem u kupovinu.”
„Nadam se da si poneo ženine kupone.”
Ralf se osmehnuo i pogledao u gumicom uvezenu gomilu na sedištu
pored sebe. „Misliš li da bi mi dopustila da ih zaboravim?” rekao je.

Izašao je iz Krogera s tri kese bakaluka. Strpao ih je u prtljažnik i

pogledao telefon. Dobio je dve poruke od Juna Sabloa. Prvo je otvorio
onu s fotografijom u dodatku. Klod Bolton je na snimku načinjenom
prilikom hapšenja izgledao mnogo mlađe od čoveka kog je Ralf
saslušavao uoči Mejtlandovog pritvaranja, mlađe i naduvano do daske.
Imao je pogled od kilometra, izgrebani obraz i nešto na bradi, što je
moglo biti jaje ili povraćka. Ralf se setio da mu je Bolton rekao da ovih
dana ide na sastanke Anonimnih narkomana i da je pet ili šest godina
čist. Možda jeste, a možda i nije.
Dodatak na Junovom drugom imejlu bio je Boltonov dosije. Često je
hapšen, uglavnom kao maloletnik. Bilo je mnogo znakova za
identifikaciju: ožiljak na leđima, jedan na levoj strani ispod grudnog
koša,’ jedan na desnoj slepoočnici i dvadesetak tetovaža. Imao je orla,
nož s krvavim vrhom, sirenu, lobanju sa svećama u očnim dupljama i
dobar broj ostalih, koje nisu zanimale Ralfa. Zanimale su ga reči NE
MOGU na prstima desne i MORAM na prstima leve ruke.
I čovek s opekotinama ispred sudnice imao je tetovaže na prstima,
ali da li su one bile NE MOGU i MORAM? Ralf je zatvorio oči i pokušao
da prizove njegovu sliku, ali uzalud. Iz iskustva je znao da su tetovaže
na prstima prilično česte među muškim robijašima; verovatno su ih
videli u filmovima. LJUBAV i MRŽNJA bile su popularne, kao i DOBRO i
ZLO. Setio se priče Džeka Hoskinsa o pacolikom obijaču koji je
istetovirao JEBI i PUŠI na prstima. Džek je rekao da mu taj pristup neće
doneti mnogo devojaka.
Ralf je bio siguran u jednu stvar, na rukama čoveka s opekotinama
nije bilo tetovaža. Klod Bolton imao ih je mnogo, ali vatra koja je
unakazila lice čoveka s opekotinama mogla ih je izbrisati. Samo...
„Samo što čovek ispred sudnice ni u kom slučaju nije mogao biti
Bolton”, rekao je, kad je otvorio oči i kad se zagledao u ljude koji su
izlazili i ulazili u samoposlugu. „To je nemoguće. Bolton nije imao
opekotine.”
Koliko otkačeno ovo može biti? Sinoć je pitao Gibnijevu u
telefonskom razgovoru. Biće još otkačenije, odgovorila je. Koliko je
samo bila u pravu.

Džini mu je pomogla da rasporedi bakaluk. Zamolio je da pogleda nešto

na telefonu, kad su završili s tim poslom.
„Zašto?”
„Samo pogledaj, jel’ važi? I ne zaboravi da je osoba na fotografiji sad
prilično starija.”
Dao joj je telefon s fotografijom na ekranu. Desetak sekundi je
posmatrala snimak načinjen prilikom hapšenja. Vratila mu je telefon.
Naglo je prebledela.
„To je on. Kosa mu je kraća i ima kozju bradicu oko usta umesto
brčića, ali to je čovek koji je sinoć bio u našoj kući. Onaj koji je rekao da
će te ubiti, ako ne digneš ruke od istrage. Kako se zove?”
„Klod Bolton.”
„Hoćeš li ga uhapsiti?”
„Ne još. Nisam siguran da mogu, čak i kad bih hteo, pošto sam na
administrativnom odsustvu.”
„Šta ćeš učiniti?”
„Sad odmah? Postaraću se da saznam gde je.”
Prva misao bila mu je da pozove Juna, ali je on prikupljao podatke o
ubici u Dejtonu, Holmsu. Druga, brzo odbačena ideja bila je obraćanje
Džeku Hoskinsu. Tip je bio pijanac i brbljivac. Imao je i treću
mogućnost.
Pozvao je bolnicu i doznao da je Betsi Rigins otišla kući s
detencetom. Okrenuo je njen kućni broj. Pitao ju je kako je bebica (i
desetominutnu tiradu o svemu od dojenja do skupoće jednokratnih
pelena). Pitao je da li bi mogla da pomogne bratu s nekoliko telefonskih
poziva. Rekao je šta mu je potrebno.
„Ima li to veze s Mejtlandom?”, pitala je.
„Pa, Betsi, to je, što se mene tiče, ne pitaj i ne govori o njemu
pitanje.”
„U tom slučaju mogao bi da se nađeš u nevolji. Baš kao i ja, ako ti
pomognem.”
„Šef Geler neće ništa čuti iz mojih usta, ako te on brine.”
Usledila je duga pauza. Čekao je. Konačno se oglasila: „Žao mi je
Mejtlandove supruge. Zaista mi je žao. Njena sudbina podsetila me je
na ono što se dešava posle bombaša samoubica, na preživele koji
omamljeni i okrvavljeni bazaju okolo. Hoće li joj ovo pomoći?”
„Možda”, rekao je. „Ne mogu da ti kažem ništa više od toga.”
„Videću šta mogu da uradim. Džon Zelman nije kompletan
nikogović. Njegov striptiz bar na gradskoj periferiji svake godine
obnavlja licencu. To bi moglo da ga privoli na saradnju. Pozvaću te ako
omanem. On će tebe pozvati, ako ne bude išlo po planu.”
„Hvala, Betsi.”
„Ovo ostaje između nas, Ralfe. Računam da ću imati posao na koji
ću moći da se vratim posle porodiljskog odsustva. Reci da si me dobro
čuo.”
„Čuo sam te jasno i glasno.”

Džon Zelman, vlasnik i upravnik Džentlmena, petnaest minuta kasnije

pozvao je Ralfa. Zvučao je radoznalo, umesto nervozno. Bio je spreman
na saradnju. Da, bio je siguran da je Klod Bolton bio u klubu kad je onaj
siroti dečak otet i ubijen.
„Zašto ste toliko sigurni, gospodine Zelmane? Mislio sam da mu
smena počinje u četiri po podne.”
„Jašta, ali je tog dana došao ranije. Oko dva. Skupljao je sate za
odlazak u veliki grad sa striptizetom. Rekao je da devojka ima
problema.” Zelman je zafrktao. „On ima problem. Odmah ispod
rajsferšlusa.”
„Ta devojka se zove Karla Džepeson?”, pitao je Ralf. Čitao je
transkript Boltonovog ispitivanja na ajpedu. „Nastupa pod imenom
Piski Drimbout?”
„To je ona”, reče Zelman. Nasmejao se. „Dugo će nastupati, ako je
odsustvo sisa na ceni. Ali nekim muškarcima se to sviđa. Ne pitajte me
zašto. Ona i Klod su se spetljali, ali to neće potrajati. Njen suprug je u
Makalisteru - mislim da robija zbog čekova bez pokrića - ali izaći će do
Božića. Samo se provodi s Klodom. Rekao sam mu to, ali znate kako se
kaže - ona stvar želi samo jedno da se negde uvalja.”
„Jeste li sigurni da je baš tog dana, 10. jula, došao ranije?”
„Sasvim. Zabeležio sam to, zato što nisam hteo da mu platim dva
dana provoda u Kep Sitiju, kad će za dve nedelje otići na odmor -
plaćen, naravno.”
„Nečuveno ponašanje, zaista. Jeste li razmišljali da ga otpustite?”
„Nisam. Znate, poverio mi se. I slušajte, Klod je jedan od valjanih, a
njih je manje nego zuba kod kokošaka. Većina radnika obezbeđenja su
pičkice koji se prodaju za tvrde momke, ali beže od tuče koja izbije oko
bine, ili tipovi koji glume Neverovatnog Halka, kad god mušterija
povisi ton. Klod može da izbaci svakog, bez po muke, ako mora, ali
najčešće to ne čini. Dobar je u smirivanju mušterija. Ima dara za to.
Mislim da je takav zbog sastanaka na koje redovno ide.”
„Anonimni narkomani. Rekao mi je.”
„Jašta, ne krije to. U stvari, ponosi se time. Mislim da ima pravo na
to. Mnogo ljudi nikad ne skine tog majmuna s leđa, kad se jednom
popne na njih. To je žilava životinja, s dugim kandžama.”
„Čist je, zar ne?”
„Znao bih da nije. Poznajem narkiće. Verujte mi, detektive
Andersone. Džentlmen je čisto mesto.”
Ralf je sumnjao u to, ali je oćutao. „Nije se nijednom okliznuo?”
Zelman se nasmejao. „Svi se okliznu, naročito u početku, ali ne
otkad se zaposlio kod mene. Ne pije. Pitao sam ga zašto nikad ništa ne
pije, ako su droge bile njegov problem. Rekao je da su to iste stvari i da
će, ako nešto popije, čak i bezalkoholno pivo, odmah potražiti travu ili
nešto još jače.” Zelman je nastavio, posle kraće pauze: „Možda je bio
vucibatina, dok je uzimao, ali više nije. Pristojan je. To je retka osobina
u poslu na kom si plaćen da cevčiš koktele i buljiš u obrijane mindže.”
„Shvatam. Je li Bolton na odmoru?”
„Da. Na desetodnevnom odmoru je. Od nedelje.”
„Je li negde u okolini?”
„Mislite da li je u FS-u? Nije. Otišao je u Teksas, nedaleko od Ostina.
Odande je. Čekajte. Otvorio sam njegov dosije, pre nego što sam vas
pozvao.” Čuo je šuškanje papira. Zelman se ponovo oglasio. „Marisvil,
to je ime grada. Mala postaja pored puta, ako je verovati njegovim
pričama.
Imam adresu, pošto svake druge nedelje tamo šaljem deo njegove
plate. Pomaže majci. Stara je i prilično slabog zdravlja. Ima emfizem.
Klod je otišao dole da bi video može li da je smesti u neko mesto gde će
dobiti odgovarajuću negu. Nije gajio velike nade. Kaže da je tvrdoglava
kao mazga. Nije mi jasno kako bi mogao priuštiti tako nešto, od onog
što ovde zarađuje. Država bi, kad je briga o starima u pitanju, trebalo
da pomogne pristojnim ljudima kao što je Klod, zar ne? Malo sutra će.”
Kaže čovek koji je verovatno glasao za Donalda Trampa, pomislio je
Ralf. „Pa, hvala vam na pomoći.”
„Mogu li da vas pitam zašto želite da razgovarate s njim?”
„Hoću da mu postavim nekoliko dopunskih pitanja”, reče Ralf.
„Sitnice su u pitanju.”
„Da stavite tačke na slovo i i crtice na slovo t, jelda?”
„Tako je. Imate li adresu?”
„Imam je, inače ne bih mogao da šaljem novac. Imate li olovku?”
Imao je pouzdani ajped, otvoren na Quick Notes aplikaciji. „Samo
napred.”
„Boks 397, Rural star ruta 2, Marisvil, Teksas.”
„A ime njegove mame?”
Zelman se nasmejao. „Lavi. Zar nije slatko? Lavi En Bolton.”
Ralf mu je zahvalio i prekinuo vezu.
„Pa?”, pitala je Džini.
„Čekaj malo”, rekao je Ralf. „Jel’ vidiš da imam zamišljen izraz?”
„Imaš ga. Da li bi ti ledeni čaj pomogao u razmišljanju?” Smešila se.
Osmeh joj je pristajao. Izgledao je kao korak u dobrom pravcu.
„Ne sumnjam.”
Vratio se ajpedu (pitao se kako je uspeo da ovlada prokletinjom) i
pronašao Marisvil, na sto deset kilometara od Ostina. Majušna tačka na
karti. Marisvilska rupa bila je jedina stvar po kojoj je bio poznat.
Ralf je razmišljao o sledećem koraku, dok je pio ledeni čaj. Pozvao je
Horasa Kinija iz teksaske drumske patrole. Kini je uglavnom jahao
radni sto, otkad je postao kapetan. Ralf je nekoliko puta sarađivao s
njim u međudržavnim slučajevima. Buni je tada bio saobraćajni
policajac, koji je prelazio sto četrdeset hiljada kilometara godišnje, u
severnom i zapadnom Teksasu.
 „Horase”, rekao je, kad su se ispozdravljali, „potrebna mi je usluga.”
„Velika ili mala?”
„Srednja, i zahteva izvesnu delikatnost.”
Kini se nasmejao. „Delikatnost ćeš pronaći u Njujorku ili
Konektikatu, ortak. Ovo je Teksas. Šta ti je potrebno?”
Ralf mu je rekao. Kini mu je saopštio da ima čoveka koji će obaviti
taj posao i da je u tom kraju.

10

Dispečerka policije Flint Sitija Sendi Makgil oko tri po podne podigla je
pogled i ugledala Džeka Hoskinsa. Stajao je ispred njenog stola, okrenut
leđima.
„Džek? Je li ti nešto potrebno?”
„Pogledaj moj potiljak i reci šta vidiš.”
Ustala je i pogledala kolegin potiljak. Bila je zbunjena, ali spremna
da pomogne. „Okreni se malo više ka svetlu.” I kad je to učinio: „Auh, to
je ozbiljna opekotina od sunca. Trebalo bi da skokneš do Volgrinsa i
kupiš pomadu s alojom.”
„Hoće li mi pomoći?”
„Neće ti brzo proći, ali će ti s pomadom biti lakše.”
„Ali to je samo opekotina od sunca; jelda?”
Namrštila se. „Naravno, ali je dovoljno ozbiljna da se pojave plikovi.
Zar ne znaš da bi trebalo da se mažeš kremama za sunce kad ideš na
pecanje? Hoćeš li da dobiješ rak kože?”
Vrelina na potiljku se pojačala, posle njenih reći. „Verovatno sam
zaboravio.”
„Koliko su ozbiljne one na rukama?”
„Nije tako strašno.” Na njima nije bilo opekotina. U stvari, postojala
je samo ta jedna, na potiljku, gde ga je neko dodirnuo kod napuštenog
ambara. Pomilovao ga je vrhovima prstiju. „Hvala ti, Sendi.”
„Plavušani i oni s crvenom kosom najgore prolaze. Moraćeš kod
lekara, ako ne prođe.”
Otišao je bez reći. Razmišljao je o čoveku iz sna. O onom koji vreba
iza zavese tuša.
Dao sam ti ga, ali mogu da ga uklonim. Hoćeš li da ga uklonim?
 Pomislio je. Povući će se sama, kao i druge opekotine od sunca.
Možda, a možda i ne. I sad ga je više bolela. Nije hteo da je pipa.
Proganjala ga je pomisao na otvorene rane koje proždiru majčino
meso. Rak je isprva puzao, ali je dodao gas, kad je pustio koren. Na
kraju joj je proždirao grlo i glasne žice. Preobrazio je njene vriske u
grcanje. Jedanaestogodišnji Džek Hoskins slušao ih je kroz zatvorena
vrata bolesničke sobe. Razabirao je šta je govorila ocu: da je ubije i
spase muka. Uradio bi to za psa, krkljala je. Zašto ne uradiš to za mene?
„To je samo opekotina od sunca”, rekao je i upalio motor
automobila. „To je sve. Jebena opekotina od sunca.”
Potrebno mu je piće.

11

Kola teksaske drumske patrole dovezla su se u pet po podne do Rural

star rute 2 i skrenula na prilazni put kod poštanskog sandučeta 397.
Lavi Bolton bila je na verandi s cigaretom u ruci i bocom za kiseonik u
kolicima s gumenim točkićima, pored stolice za ljuljanje.
„Klode!”, zakrkljala je. „Imamo posetioca! To je čovek iz drumske
patrole! Dolazi ovamo da vidiš šta želi!”
Klod je bio u zakorovljenom zadnjem dvorištu kućice. Skidao je
posteljinu s konopca za sušenje i brižno je slagao u pletenu korpu.
Mamina mašina za pranje dobro je radila, ali je sušač crkao nedugo po
njegovom dolasku. Dah joj je previše okraćao da bi sama prostirala veš.
Nameravao je da joj kupi novu mašinu za sušenje, pre odlaska. Odlagao
je kupovinu. A sad im je policija pokucala na vrata, izuzev ako se majka
nije prevarila, što verovatno nije bio slučaj. Dobro je videla, iako je
imala dosta zdravstvenih problema.
Obišao je kuću i ugledao visokog policajca koji je izlazio iz velikog
crnobelog džipa. Stomak mu se zgrčio kad je video zlatni znak Teksasa
na vozačkim vratima. Dugo, dugo nije uradio ništa zbog čega bi trebalo
da bude uhapšen. To je bio refleks. Posegnuo je u džep i stisnuo šest
godina stari medaljon AN-a. Često je posezao za njim u teškim
trenucima. To je bila instinktivna, nesvesna radnja.
Policajac je gurnuo naočari za sunce u džep na grudima, dok se
mama borila da ustane iz stolice za ljuljanje.
 „Nemojte, gospođo, nemojte ustajati”, rekao je. „Nisam vredan
toga.”
Hrapavo se osmehnula i vratila u stolicu. „Zaista si visok. Kako se
zoveš, policajče?”
„Sajp, gospođo. Kaplar Oven Sajp. Drago mi je što smo se upoznali.”
Prodrmao joj je ruku koja nije držala cigaretu. Vodio je računa o
staričinim nadutim zglobovima.
„Baš kao i meni, gospodine. Ovo je moj sin, Klod. Došao je odozgo, iz
Flint Sitija, da mi malo pomogne.”
Sajp se okrenuo ka Klodu, koji je pustio amajliju i ispružio ruku.
„Drago mi je što sam vas upoznao, gospodine Boltone.”
Malo duže je zadržao Klodovu ruku u svojoj. „Vidim da imate malo
mastila na ruci.”
„Morate da vidite obe, da biste dobili čitavu poruku”, reče Klod.
Pružio je drugu ruku. „Sam sam to uradio, u zatvoru. Ali to vam je
verovatno poznato, ako ste došli da me vidite.”
„NE MOGU i MORAM”, reče policajac Sajp, zanemarivši pitanje.
„Viđao sam tetovaže na prstima, ali nikad ovakve.”
„Pa, govore priču”, reče Klod, „koju pripovedam kad god mi se
ukaže prilika. Pomaže mi da budem bolji. Čist sam, ali je to bila teška
borba. Bio sam na mnogo sastanaka AA i AN-a, dok sam bio iza brave.
Isprva sam išao samo zato što su služili krofne iz Krispi krima, ali su
priče pustile korenje u mom umu. Naučio sam da svaki zavisnik zna
dve stvari: ne može da koristi, i mora da koristi. To je taj čvor u glavi,
shvatate li? Ne možete ga prerezati, niti odrešiti, pa morate naučiti da
se izdignete iznad njega. To je izvodljivo, ali ne smete zaboraviti u
kakvoj ste situaciji. Morate, ali ne možete.”
„Auh”, reče Sajp. „To je neka parabola, zar ne?”
„Ne pije i ne drogira se”, reče Lavi iz stolice za ljuljanje. „Ne koristi
ni ovo sranje.” Bacila je pikavac u prašinu. „On je dobar momak.”
„Nisam ovde zato što iko misli da je vaš sin učinio išta loše”,
pomirljivo će Sajp. Klod se opustio. Malo. Niko se preterano ne opušta
kad mu policajac iznenada pokuca na vrata. „Pozvali su me iz Flint
Sitija. Pretpostavljam da zatvaraju slučaj. Potrebno im je da potvrdite
nešto o čoveku po imenu Teri Mejtland.”
Sajp je potegao telefon. Poigrao se njime i pokazao fotografiju
Klodu. „Je li ovo kopča na kaišu koji je taj tip, Mejtland, nosio one noći
kad ste ga videli? I ne pitajte me zašto je to bitno, zato što ne znam.
Poslali su me ovamo da vam postavim pitanje.”
 Sajp nije došao zbog toga, ali je u poruci Ralfa Andersona koju je
kapetan Horas Kini prosledio Sajpu pisalo da se poštara da sve prođe u
prijateljskom tonu, bez poticanja sumnje.
Klod je posmatrao telefon. Zatim ga je vratio. „Ne mogu da budem
siguran - bilo je odavno - ali prokleto liči.”
„Pa, hvala vam. Hvala vam oboma.” Sajp je vratio telefon u džep.
Okrenuo se ka džipu.
„To je to?”, pitao je Klod. „Dovezli ste se čak ovamo da biste mi
postavili jedno pitanje?”
„To je to. Pretpostavljam da je neko zaista hteo da zna odgovor na
njega. Hvala vam na vašem vremenu. Javiću vaš odgovor, na povratku u
Ostin.”
„To je duga vožnja, policajce”, reče Lavi. „Zašto ne svratite i ne
popijete čašu slatkog čaja? Iz kesice je, ali nije loš.”
„Pa, ne mogu da se zadržavam. Hteo bih da se vratim kući pre
mraka, ako mogu. Popiću ga ovde, ako vam ne smeta.”
„Ne smeta nam nimalo. Klode, požuri i donesi čašu čaja ovom finom
čoveku.”
„Čašicu”, reče Sajp. Malčice je razmakao palac i kažiprst. „Dva
gutljaja i krećem na put.”
Klod je ušao u kuću. Sajp se ramenom naslonio na verandu.
Posmatrao je Lavi Bolton, čije je dobronamerno lice bilo reka bora.
„Pretpostavljam da vam vaš dečko ugađa?”
„Bila bih izgubljena bez njega”, obznanila je. „Šalje mi novac svake
druge nedelje i svraća kad god može. Hoće da me smesti u starački
dom u Ostinu. Možda ću otići jednog dana, ako bi mogao da ga plati, ali
sad ne može. On je najbolja vrsta sina, policajče Sajpse: pravio je velike
probleme u mladosti, ali je pouzdan oslonac u zrelom dobu.”
„Tako ljudi kažu”, reče Sajp. „Nego, da li vas je ikad odveo do Big 7,
malo dalje niz put? Prave đavolski dobar doručak.”
„Nemam poverenja u drumska svratišta”, rekla je. Izvadila je
cigarete iz džepa kućne haljine i zagrizla jednu veštačkom vilicom
„Daleke sedamdeset četvrte dobila sam sraćku u jednom iznad Abilina.
Zamalo što nisam ispustila dušu. Moj sin kuva kad je ovde. Nije Emeril,
ali nije loš. Dobar je s tiganjem. Slanina mu nikad ne zagori.” Namignula
mu je dok je palila cigaretu. Sajp se osmehnuo. Nadao se da je boca s
kiseonikom dobro zatvorena i da ih starica neće dići u vazduh.
„Kladim se da je jutros spremao doručak”, reče Sajp.
„Nego šta je. Kafu, tost sa suvim grožđem i kajganu s puno putera,
baš kao što volim.”
„Jeste li ranoranilac, gospođo? Pitam vas zbog kiseonika i sveg...”
„Oboje smo”, rekla je. „Budimo se čim sunce ugreje.”
Klod je izneo tri čaše ledenog čaja na poslužavniku, dve visoke i
jednu kratku. Oven Sajp je ispio svoju u dva gutljaja. Coknuo je usnama i
rekao da mora krenuti. Boltonovi su ga posmatrali. Lavi iz stolice za
ljuljanje, a Klod sedeći na stepenicama. Smrknuto je posmatrao oblak
prašine koji je policajac dizao, dok se vozio ka glavnom drumu.
„Vidiš li koliko su pajkani ljubazniji, kad ne radiš ništa loše?”, pitala
je Lavi.
„Jašta su”, reče Klod.
„Dovezao se čak ovamo, samo da bi pitao za kopču pojasa. Zamisli
samo!”
„Nije zato dolazio, mama.”
„Nije? A zašto je dolazio?”
„Nisam siguran, ali nije zbog toga.” Spustio je čašu na stepenicu i
pogledao prste, NE MOGU i MORAM čvor iznad kog se konačno izdigao.
Ustao je. „Moram da skinem sav veš s konopca. Otići ću do Horhea da
ga pitam mogu li da mu sutra pomognem. Opravlja krov.”
„Ti si dobar momak, Klode.” Opazio je suze u njenim očima. Dirnule
su ga. „Dođi da me čvrsto zagrliš.”
„Da, mama”, reče Klod, pre nego što je poslušao.

12

Ralf i Džini Anderson spremali su se da krenu na sastanak u kancelariji

Hauija Golda kad je Ralfov mobilni telefon zazvonio. To je bio Horas
Kini. Razgovarao je s njim dok je Džini stavljala minđuše i navlačila
cipele.
„Hvala ti, Horase. Tvoj sam dužnik.” Prekinuo je vezu.
Džini ga je posmatrala s očekivanjem. „Pa?”
„Horas je poslao policajca iz drumske patrole u dom Boltonovih u
Marisvilu. Imao je odgovarajuću priču, ali je išao tamo da bi...”
„Znam zašto je išao tamo.”
„Hm-hmm. Klod je, prema gospođi Bolton, pripremio doručak oko
šest ujutru. Ako si u četiri videla Boltona u prizemlju...”
 „Pogledala sam na sat kad sam ustala da piškim”, rekla je Džini.
„Bilo je 4.06.”
„Map kvest kaže da je razdaljina između Flint Sitija i Marisvila
sedam stotina kilometara. Ne bi stigao da prevali taj put na vreme da
spremi doručak u šest, dušo.”
„Majka je možda lagala.” Zvučala je neubedljivo.
„Sajp - policajac kome je Horas poverio taj zadatak - kaže da nije
učio nijedan znak laganja na svom radaru, a misli da mu ne bi
promakao.”
„Znači, ista priča kao s Terijem”, rekla je. „Imamo posla s čovekom
koji je na dva mesta istovremeno. Zato što je bio ovde, Ralfe. Bio je.”
Zvono na vratima se oglasilo, pre nego što je stigao da odgovori.
Prebacio je sportski sako preko sebe da bi pokrio pištolj za pojasom i
krenuo u prizemlje. Na pragu je stajao okružni tužilac Bil Samjuels.
Izgledao je neobično u farmerkama i plavoj majici.
„Hauard me je pozvao. Obavestio me je o sastanku - ’neformalnom
skupu o poslu s Mejtlandom’, tako ga je nazvao - u njegovoj kancelariji.
Predložio mi je da dođem. Mislio sam da bismo mogli da pođemo
zajedno, ako se slažeš.”
„Mogli bismo”, reče Ralf, „ali moraš mi reći, Bili - kome si rekao za
sastanak? Šefu Geleru? Šerifu Dulinu?”
„Nikome. Nisam genije, ali nisam nošen pa ispušten.”
Džini se pridružila Ralfu na vratima. Zakopčavala je tašnu. „Zdravo,
Bile. Iznenađena sam što te vidim.”
Samjuels se kiselo osmehnuo. „Istini za volju, i ja sam. Ovaj slučaj je
kao zombi koji odbija da se upokoji.”
„Šta tvoja bivša misli o ovome?”, pitao je Ralf. Dodao je, kad se Džini
namrštila: „Samo reci ako sam nepristojan.”
„O, pričali smo o tome”, rekao je Samjuels. „Iako to nije sasvim
tačno. Ona je pričala, a ja sam slušao. Misli da sam odigrao ulogu u
Mejtlandovoj pogibiji, i ne greši u potpunosti.” Bezuspešno je pokušao
da se nasmeši. „Ali kako smo mogli da znamo, Ralfe? Reci mi. To je bio
zicer, zar ne? Kad sad pomisliš na to... znajući sve što smo znali... možeš
li da kažeš da bi uradio išta drugačije?”
„Da”, rekao je Ralf, „ne bih ga uhapsio pred očima čitavog jebenog
grada, i postarao bih se da uđe u sudnicu na zadnja vrata. Hajde, idemo.
Zakasnićemo.”
 MEJSIS GOVORI GIMBELSU

25. jul

Ispostavilo se da Holi nije letela biznis-klasom, iako je mogla, da se

opredelila za Deltin let u 10.15, koji bi je doveo do Kep Sitija u 12.30.
Odlučila se za znatno napornije putovanje u tri etape, malim avionima
u koja će se verovatno drmusati na nemirnom julskom nebu, zato što je
htela da provede više vremena u Ohaju. Putovanje je bio zahtevno i ne
naročito prijatno, ali podnošljivo. Saznanje da neće stići u Flint Siti pre
šest po podne, i to samo u slučaju da se svi planovi ostvare, bilo je teže
podnošljivo. Sastanak u kancelariji advokata Golda zakazan je za
sedam, a Holi nikako nije volela da kasni. To je bio najgori način
predstavljanja.
Spakovala se, odjavila iz hotela i odvezla do pedeset kilometra
udaljenog Ridžisa. Prvo je svratila do kuće u kojoj je Hit Holms boravio
s majkom na odmoru. Bila je napuštena, a prozori zatarabljeni, zato što
su ih vandali koristili kao mete. Na travnjaku koji je vapio za šišanjem
stajao je natpis NA PRODAJU KONTAKTIRAJTE S PRVOM
NACIONALNOM BANKOM DEJTONA.
Osmotrila je kuću. Znala je da će deca u komšiluku uskoro početi da
šapuću kako je ukleta (ako već nisu). Razmišljala je o prirodi tragedije,
zarazne poput boginja, zauški ili šarlaha. Samo što protiv nje nije bilo
vakcine. Smrt Frenka Patersona u Flint Sitiju zarazila je njegovu
nesrećnu porodicu. Proširila se čitavim gradom. Sumnjala je da se ista
stvar desila u ovom predgrađu, u kom je malo ljudi pustilo dublje
korenje, ali je porodica Holms bila nesumnjivo zatrta - od nje je ostala
samo prazna kuća.
Dvoumila se da li da fotografiše zatarabljenu kuću, sa natpisom ZA
PRODAJU u prednjem planu - razglednicu tuge i gubitka - i odlučila da
to ne čini. Neki ljudi s kojima će se sresti možda bi je razumeli, možda
bi osetili isto što i ona, ali većina verovatno ne bi. Za njih bi to bila
samo obična fotografija.
Odvezla se od prebivališta Holmsovih do groblja Mirni počinak, na
obodima grada. Pronašla je čitavu porodicu: oca, majku i sina jedinca.
Nije bilo cveća. Kamen iznad večitog počivališta Hita Holmsa bio je
oboren. Pomislila je kako bi se ista stvar mogla dogoditi i nadgrobnom
kamenu Terija Mejtlanda. Tuga je zarazna, baš kao i gnev. Spomenik je
bio mali, s imenom, datumima i nešto sasušene sluzi, verovatno
ostacima bačenih jaja. Uspravila ga je, uz nešto napora. Znala je da neće
dugo ostati u tom položaju, ali čovek radi ono što može.
„Nikoga niste ubili, gospodine Holmse, zar ne? Zatekli ste se u
pogrešno vreme na pogrešnom mestu.” Pronašla je cveće na obližnjem
grobu. Stavila ga je na Hitov. Cveće je predstavljalo loš spomen - ono
umire - ali bolje ikakav nego nikakav. „Doveka će ovako biti. Niko neće
poverovati u istinu. Ne verujem da će i ljudi s kojima ću se večeras
sastati poverovati u nju.”
Svejedno će probati da ih ubedi. Čovek radi ono što može, bez
obzira na to da li je reč o podizanju oborenog nadgrobnog kamena ili o
pokušaju da ubedi ljude iz dvadeset prvog veka u postojanje čudovišta,
čija najveća prednost je nespremnost racionalnih umova da veruju.
Osvrnula se oko sebe i ugledala kapelu na obližnjem brdašcetu (sva
brda u ovom delu Ohaja su niska). Prišla joj je i pročitala ime uklesano
u granit iznad ulaza - GREJVS7, tako odgovarajuće. Uspela se uz tri
kamene stepenice. Gvirnula je unutra, na kamene klupe, na kojima ste
mogli da sedite i meditirate o ovde sahranjenim Grejvsima. Da li se
autsajder ovde krio, nakon što je obavio prljavi posao? Nije verovala u
to, zato što su svi - možda čak i vandali koji su prevrnuli nadgrobni
kamen Hita Holmsa - mogli da priđu i zavire unutra. I sunce je, sat-dva
po podne, osvetljavalo prostor za meditaciju, dajući mu varljivi osećaj
topline. Ako je autsajder ono što misli da jeste, onda više voli tamu. Ne
uvek, ali u izvesnim periodima. U izvesnim ključnim periodima. Još nije
završila istragu, ali je bila gotovo sigurna u to. I u još nešto: ubistva su
možda njegovo životno delo, ali je tuga njegova hrana. Tuga i gnev.
Ne, nije se odmarao u ovoj kapeli, ali nije sumnjala da je boravio na
ovom groblju, možda i pre smrti Mejvis Holms i njenog sina. Činilo joj
se (znala je da bi to mogla biti samo maštarija) da može namirisati
njegovo prisustvo. Brejdi Hartsfild širio je isti miris oko sebe - vonj
natprirodnog. Bili ga je poznavao, bolničarke koje su se brinule o
Hartsfildu su ga poznavale, iako je navodno bio u polukatatoničnom
stanju.
Sporim korakom stigla je do parkirališta pored grobljanskih vrata.
Torba je lupkala po boku. Prijus je čekao na nepodnošljivoj letnjoj jari.
Prošla je pored njega i sporim korakom opisala krug. Pomno je
proučavala okolinu. Bila je blizu seoskog predela - osećala je miris
đubriva - ali je ovo bio ružni i jalovi tranzicioni pojas opustelih
industrijskih postrojenja. U reklamnim brošurama privredne komore
neće biti fotografija ovog kraja (pod pretpostavkom da Ridžis ima
privrednu komoru). Nije bilo znamenitosti, niti ičeg što bi privuklo
pogled. Predeo je delovao odbojno, kao da samo tle poručuje idi, ovde
nema ničeg za tebe, zbogom i ne vraćaj se. Pa, tu je groblje, ali malo ljudi
zimi posećuje Mirni počinak. Severni vetar zamrznuće najupornije,
namerne da odaju poštu mrtvima.
Železnička pruga pružala se ka zapadu. Šine su bile zarđale. Korov
je rastao između pragova. Ugledala je dugu, napuštenu železničku
stanicu, zatarabljenih prozora, poput onih na kući Holmsovih. Iza nje
su bila dva teretna vagona, zaraslih točkova. Činilo se da tu stoje od
rata u Vijetnamu. Pored opustele stanice bila su davno napuštena
skladišta i verovatno šupe za opravku. Iza njih je bila stara fabrika,
zagušena suncokretom i žbunjem. Neko je iscrtao svastiku sprejom po
trošnim ružičastim ciglama, koje su davno, davno bile crvene. Na
jednoj strani puta ka gradu nahereni reklamni pano poručivao je
ABORTUS UBIJA SRCE KOJE KUCA! ODABERITE ŽIVOT! Na drugoj
strani bila je duga, niska građevina, s natpisom na krovu SPIDI306
ROBO PRAONICA AUTOMOBILA. Na praznom parkiralištu bila je još
jedna tabla s natpisom, koji je videla nešto ranije: NA PRODAJU
KONTAKTIRAJTE S PRVOM NACIONALNOM BANKOM DEJTONA.
Mislim da si bio ovde. Ne u kapeli, ali blizu. Na mestu na kom si mogao
da namirišeš suze kad vetar dune na pravu stranu. Na mestu na kom si
mogao da čuješ smeh ljudi ili dečaka koji su prevrnuli nadgrobni kamen
Hita Holmsa i verovatno mokrili po njegovom grobu.
Holi je bilo hladno, uprkos vrućini. Istražila bi napuštene zgrade, da
je imala više vremena. Nije bio opasnosti. Autsajder je odavno
napustio Ohajo. Najverovatnije je napustio i Flint Siti.
Snimila je nekoliko fotografija: železničku stanicu, vagone, fabriku,
napuštenu praonicu automobila. Pregledala ih je i procenila da su
dobre. Morale su da budu. Žurila je na avion.
Da, i mora da ubeđuje ljude.
Ako bude mogla. Osećala se krhko i usamljeno. Zamišljala je njihov
smeh i izrugivanje. Očekivala je takve reakcije. Ali pokušaće. Moraće.
Zbog ubijene dece - Frenka Patersona i devojčica Hauard i svih pre njih
- ali i zbog Terija Mejtlanda i Hita Holmsa. Čovek radi ono što može.
Morala je da svrati još na jedno mesto. Sreća da joj je bilo usput.

Starac je sedeo na klupi u Trotvudskom parku. Rado joj je objasnio

kako da stigne do mesta na kom su „sirote devojčice” pronađene. Nije
daleko, rekao je, poznaće ga kad stigne.
Poznala ga je.
Parkirala se, izašla iz automobila i bacila pogled u jarugu koju su
ožalošćeni - i tragaoci za uzbuđenjima maskirani u ožalošćene -
pokušali da preobraze u svetilište. Bilo je blistavih čestitki s recima
kao TUGA i RAJ. Bilo je balona, ispumpanih i novih, iako su Amber i
Džolin Hauard bile otkrivene tri meseca ranije. Videla je statuu Marije,
koju je neki dripac ukrasio brkovima, i plišanog medvedića. Stresla se
pri pogledu na njega. Buđ je prekrila zdepastu igračku.
Podigla je ajped i fotografisala.
Nije osetila vonj koji je namirisala (ili uobrazila da ga je namirisala)
na groblju, ali nije sumnjala da je autsajder u nekom trenutku, nakon
što su tela Amber i Džolin otkrivena, bio ovde. Uživao je u žalosti
hodočasnika u improvizovanom svetilištu, kao u starom burguncu.
Uživao je i u uzbuđenju onih - nije ih bilo mnogo, već malo, uvek ih ima
malo - koji su došli da bi zamišljali kako bi bilo raditi stvari koje su
urađene devojčicama Hauard i slušati njihove krike.
Da, došao si, ali ne prebrzo. Ne dok nisi bio siguran da nećeš privući
neželjenu pažnju, kao što si uradio kad je brat Frenka Patersona ustrelio
Terija Mejtlanda.
 „Samo što tada nisi mogao da se obuzdaš, zar ne?”, promrmljala je.
„To bi bilo kao kad bi izgladneli čovek okrenuo leđa gozbi na Dan
zahvalnosti.”
Kombi se zaustavio ispred Holinog prijusa. Na jednoj strani branika
bila je nalepnica MAMIN TAKSI. Na drugoj je pisalo VERUJEM U DRUGI
AMANDMAN, I GLASAM. Iz njega je izašla dobro obučena, zaobljena,
lepa žena tridesetih godina. Nosila je buket cveća. Kleknula je i spustila
ih pored drvenog krsta s natpisom DEVOJČICE na jednom i SA ISUSOM
na drugom kraku. Zatim je ustala.
„Tako je tužno, zar ne?”, rekla je Holi.
„Jeste.”
„Hrišćanka sam, ali mi je drago što je čovek koji je ovo uradio
mrtav. Drago mi je. I drago mi je što je u paklu. Zar to nije grozno od
mene?”
„On nije u paklu”, reče Holi.
Žena je uzmakla, kao da je ošamarena.
„On donosi pakao.”
Holi se odvezla do Dejtonskog aerodroma. Kasnila je, ali se opirala
porivu da prekorači ograničenje brzine. Zakoni su izglasani s razlogom.

Letenje manjim avionima (Bil ih je zvao Konzerva ervejz) imalo je

svojih prednosti. Kao prvo, poslednja etapa dovela ju je do Aerodroma
Kajova u Okrugu Flint, prištedevši joj put od sto deset kilometara
udaljenog Kep Sitija. Skokovito putovanje dalo joj je priliku da nastavi
istraživanje. U kratkim pauzama između letova koristila se
aerodromskim vaj-fajem da bi najbržim mogućim putem preuzela što
više podataka. U avionu je čitala ono što je preuzela. Brzo je skrolovala,
s najvećom koncentracijom. Jedva da je opazila uplašeno stenjanje
putnika na drugom letu, kad je avion s trideset sedišta naleteo na
vazdušni džep i naglo propao kao lift.
Stigla je na odredište sa samo pet minuta zakašnjenja. Dala je sve
od sebe i stigla prva do Herca, praćena kivnim pogledom trgovačkog
tipa s mnogo prtljaga, kog je obišla u poslednjim metrima pred ciljem.
Na putu do grada shvatila je da će zakasniti. Popustila je pred
iskušenjem i prekršila ograničenje brzine, ali ne više od osam
kilometara na čas.

„Eno je. Sigurno je ona.”

Haui Gold i Alek Peli stajali su ispred zgade u kojoj je advokat imao
poslovne prostorije. Haui je pokazivao na mršavu ženu u sivom
poslovnom kompletu, s belom bluzom, koja je žurila trotoarom, s
velikom torbom koja ju je udarala po mršavom boku. Kosa joj je
prianjala uza sitno lice. Posedele šiške sezale su joj do iznad obrva. Nije
imala šminke, izuzev nešto izbledelog ruža na usnama. Sunce je tonulo,
ali je još bila vrućina. Potočić znoja tekao joj je niz obraz.
„Gospođo Gibni?”, pitao je Haui, kad je zakoračio ka njoj.
„Da”, prostenjala je. „Kasnim li?”
.„Stigli ste dva minuta ranije”, reče Alek. „Mogu li da uzmem vašu
torbu? Izgleda teško.”
„Dobro sam”, rekla je. Posmatrala je zdepastog, proćelavog
advokata i istražitelja koji ju je unajmio. Peli je bio najmanje petnaest
centimetara viši od šefa. Začešljao je prosedu kosu pozadi. Večeras je
na sebi imao tamne štofane pantalone i belu košulju, otkopčanu pri
vrhu. „Jesu li svi došli?”
„Većina je tu”, reče Alek. „Detektiv Anderson - ah, mi o vuku.”
Holi se okrenula i ugledala trojku koja im se približavala. U sredini
je bila žena srednjih godina, s primetnim tragovima mladalačke lepote.
Podočnjaci, delimično skriveni šminkom i s malo pudera,
nagoveštavali su probleme sa snom. Levo od nje bio je mršavi,
nervozni muškarac s neposlušnim čuperkom na potiljku, inače strogo
kontrolisane kose. A desno od nje...
Detektiv Anderson bio je visok muškarac obešenih ramena i sa
začetkom nečeg što će verovatno postati pivski stomak, ako ne počne
da vežba i ne povede računa o ishrani. Glava mu je bila blago povijena
napred, a svetloplave oči odmeravale su je od glave do pete, uzduž i
popreko. Bio je mnogo mlađi od Bilija, kad ga je upoznala. Imali su istu
vatrenu radoznalost u očima. Držao je ženu za ruku, što je značilo da je
ona gospođa Anderson. Zanimljivo je što ju je poveo sa sobom.
 Usledilo je predstavljanje. Ispostavilo se da je vitki čovek s
čuperkom tužilac Okruga Flint, Vilijam („Molim vas, zovite me Bil”)
Samjuels.
„Hajdemo na sprat, da bismo se sklonili od vrućine”, rekao je Haui.
Gospođa Anderson - Dženet - pitala je Holi da li je imala prijatan let.
Holi joj je učtivo odgovorila. Obratila se Hauiju. Pitala ga je ima li
mogućnosti za audio-vizuelnu prezentaciju u prostoriji u kojoj će se
sastati. Rekao je da ima i da može da se posluži čime god hoće . Holi je
pitala za toalet kad su izašli iz lifta. „Potreban mi je minut-dva. Došla
sam pravo s aerodroma.”
„Svakako. Na kraju hodnika, levo. Trebalo bi da bude otključan.”
Holi je strahovala da će se gospođa Anderson ponuditi da joj pravi
društvo, ali se to nije desilo. To je bilo dobro. Morala je da piški („da
obavi malu nuždu”, kako je govorila njena majka), ali je morala da uradi
nešto važnije, nešto što se radi daleko od tuđih očiju.
Zažmurila je u kabini, podignute suknje i s torbom između nogu u
mokasinama. Molila se u sebi, svesna da su prostorije s pločicama
prirodni pojačivači zvuka.
Opet Holi Gibni. Potrebna mi je dodatna pomoć. Znaš da se slabo
snalazim sa strancima, čak i s jednim. Večeras ću se sresti sa šestoricom.
Sedmoricom, ako udovica gospodina Mejtlanda bude ovde. Nisam
užasnuta, ali bih lagala ako ne bih rekla da sam uplašena. Bilje mogao da
radi ovakve stvari, ali ja nisam on. Samo mi pomozi da to učinim na
njegov način. Pomozi mi da razumem njihovu nevericu i da se ne uplašim
od nje.
Završila je glasno, ali šapatom. „Molim ti se, Bože, pomozi mi da ne
zeznem stvar.” Ućutala se i dodala: „Ne pušim.”

Smestili su se u salu za sastanke Hauarda Golda. Bila je manja od one u

Dobroj ženi (Holi je odgledala svih sedam sezona, prebacila se na
nastavak) i veoma lepa. Krasile su je ukusne slike, blistavi sto od
mahagonija i kožne stolice. I gospođa Mejtland je došla. Sedela je desno
od gospodina Golda. Haui je sedeo u čelu stola. Pitao je ko čuva
devojčice.
 Marsi se slabašno osmehnula. „Lukeš i Čandra Patel ponudili su se
da ih pričuvaju. Njihov sin bio je u Terijevom timu. Bajbir je bio na
trećoj bazi kad...”, pogledala je detektiva Andersona, „kad su ga tvoji
ljudi uhapsili. Momčić je bio skrhan. Nije mogao da shvati šta se
događa.”
Anderson je ćutke prekrstio ruke na grudima. Supruga mu je
spustila ruke na rame i promrmljala nešto što niko drugi nije mogao da
čuje. Klimnuo je.
„Oglašavam početak ovog susreta”, rekao je gospodin Gold.
„Nemam dnevni red, ali bi možda naša gošća želela da počne. Ovo je
Holi Gibni, privatni detektiv kog je Alek unajmio da istraži dešavanja u
Dejtonu, pod pretpostavkom da su dva slučaja povezana. To je jedna od
stvari koje bi trebalo da ovde utvrdimo, ako to bude moguće.”
„Nisam privatni detektiv”, umešala se Holi. „Moj partner Piter
Hantli je licencirani privatni istražitelj. Naša kompanija uglavnom
preuzima automobile i traga za beguncima od kaucije. Retko se bavimo
kriminalističkim istragama. Isključivo kad nema šanse za sukob s
policijom. Na primer, imali smo uspeha u potrazi za nestalim kućnim
ljubimcima.”
Ovo je jadno zvučalo. Pocrvenela je.
„Gospođa Gibni bila je malčice preskromna”, reče Alek. „Verujem da
je učestvovala u hvatanju naoružanog i opasnog begunca Morisa
Belamija.”
„To je bio slučaj mog partnera”, reče Holi. „Mog prvog partnera, Bila
Hodžiza. On je u međuvremenu umro, gospodine Peli - Alek - kao što
vam je poznato.”
„Da”, rekao je Alek. „Žao mi je zbog vašeg gubitka.”
Latino muškarac kog je detektiv Anderson predstavio kao Junela
Sabloa iz državne policije pročistio je grlo. „Verujem”, rekao je, „da ste
vi i gospodin Hodžiz bili umešani u slučaj pokušaja masovnog ubistva i
terorizma. U pitanju je mladić po imenu Hartsfild. I da ste vi, gospođo
Gibni, bili zaslužni za sprečavanje pomenutog zločinca, da izazove
eksploziju u prepunoj dvorani, koja je mogla da odnese hiljade žrtava.”
Prisutni su zažamorili. Holi je osećala da još više crveni. Htela je da
im kaže kako je omanula, da je samo usporila Brejdijeve ubilačke
planove, da se on vratio i ubio još ljudi, pre nego što je zauvek
zaustavljen, ali ovo nije bilo vreme ni mesto za tu priču.
Poručnik Sablo nije završio. „Mislim da ste dobili pohvalu od
gradskih vlasti?”
 „Nas troje je pohvaljeno. Dobili smo zlatni ključ grada i pravo na
desetogodišnju besplatnu vožnju autobusom.” Osmotrila je prisutne,
nimalo zadovoljna što crveni kao šesnaestogodišnjakinja. „To je bilo
nekad davno. Što se ovog slučaja tiče, najradije bih predstavila izveštaj
i svoje zaključke na kraju sastanka.”
„To će ličiti na poslednje poglavlje u nekom od starih britanskih
kriminalističkih romana, u kojima se razrešenje misterije predstavlja u
salonu”, sa osmehom će gospodin Gold. „Svako će reći ono što zna, pa
ćete vi ustati i oboriti prisutne s nogu objašnjenjem i ukazati na
zločinca.”
„Želim vam sreću u tome”, reče Bil Samjuels. „Glava me zaboli od
same pomisli na slučaj Paterson.”
„Verujem da raspolažemo većinom delića slagalice”, rekla je Holi,
„ali da svi, čak ni sada, nisu na stolu. Stalno mi je na pameti - znam da
će vam ovo zvučati glupo - stara poslovica kako Mejsis nije rekao
Gimbelsu. Ali Mejsis i Gimbels su sad za istim stolom...”
„Da i ne pominjemo Saksa, Nordstroma i Nidlsa Markapa”, rekao je
Haui. Dodao je, suočen sa Holinim izrazom lica: „Ne šalim se, gospođo
Gibni. Slažem se s vama. Iznećemo sve činjenice. Ko će početi?”
„To bi trebao da bude Jun”, reče Anderson. „Pošto sam ja na
administrativnom odsustvu.”
Jun je podigao aktovku na sto i izvadio laptop. „Gospodine Golde,
možete li da mi pokažete kako se koristi ovaj projektor?”
Haui se dao na posao. Holi ga je pomno posmatrala, da bi znala šta
da radi kad na nju dođe red. Smanjio je osvetljenje, kad je povezao
uređaje.
„U redu”, reče Jun. „Izvinjavam se, gospođo Gibni, ako pre vas
predočim neka otkrića do kojih ste došli u Dejtonu.”
„Nema problema”, reče Holi.
„Razgovarao sam s kapetanom Bilom Darvinom iz dejtonske
policije i narednikom Džordžom Hajsmitom iz trotvudske policije. Bili
su raspoloženi za saradnju kad sam im rekao da imam sličan slučaj
verovatno povezan ukradenim kombijem koji je bio u blizini oba mesta
zločina. Raspolažemo celokupnim materijalom, zahvaljujući magiji
telekomunikacija. Ako ovo čudo bude radilo, naravno.”
Junov desktop pojavio se na ekranu. Kliknuo je na dosije HOLMS. Na
prvoj fotografiji bio je muškarac u narandžastom zatvorskom
kombinezonu. Imao je kratku, crvenu kosu i bradicu na obrazima.
Blago je žmirkao, zbog čega je izgledao zlokobno ili samo iznenađeno
neočekivanim pravcem u kom je njegov život krenuo. Holi je videla
njegovu fotografiju posle hapšenja na prvoj strani Dejton dejli njuza od
30. aprila.
„Ovo je Hit Džejms Holms”, rekao je Jun. „Tridesetčetvorogodišnjak.
Uhapšen je zbog ubistva Amber i Džolin Hauard. Imam fotografije
devojčica s mesta zločina, ali ih neću pokazati. Ne biste mogli da
spavate. Nikad nisam video strašnije mrcvarenje.”
Sedmoro ljudi ćutke je posmatralo ekran. Džini je držala supruga za
ruku. Marsi je zurila u Holmsovu fotografiju, kao opčinjena, s rukom
preko usta.
„Holmsov dosije potpuno je čist, izuzev hapšenja u ranoj mladosti
zbog vožnje ukradenim autom. Radio je u Bolnici Kindred i Hajsman
memori junitu. Njegov rad procenjivan je dva puta godišnje. Uvek je
dobijao najviše ocene. Kolege i pacijenti imali su najlepše mišljenje o
njemu. Opisivali su ga komentarima uvek prijateljski raspoložen,
iskreno brižan i uvek spreman da se potrudi.
„Ljudi su na isti način opisivali Terija”, promrmljala je Marsi.
„To ništa ne znači”, negodovao je Samjuels. „Ljudi su imali lepo
mišljenje i o Tedu Bandiju.”
Jun je nastavio. „Holms je rekao kolegama da planira da provede
jednonedeljni odmor kod majke u Ridžisu, gradiću udaljenom
pedesetak kilometara od Dejtona i Trotvuda. Poštar je, sredinom
njegovog odmora, pronašao tela devojčica Hauard. Video je veliko jato
vrana u jaruzi petnaestak kilometara od kuće Hauardovih. Zaustavio se
da pogleda. Verovatno žali zbog toga, kad se uzme u obzir šta je našao.”
Kliknuo je. Dve plave devojčice zamenile su neobrijanog i
žmirkavog Hita Holmsa. Fotografija je snimljena na karnevalu ili u
zabavnom parku; Holi je videla Leteći čilim u pozadini. Amber i Džolin
smešile su se držeći kornete šećerne vune, kao nagrade.
„Ne želim da krivim žrtve, ali su devojčice Hauard bile bez valjanog
nadzora. Majka alkoholičarka, oca nema, siromašna kuća u vašljivom
susedstvu. Škola ih je označila kao rizične učenice’. Nekoliko puta
pobegle su s časova. To su uradile i u ponedeljak 23. aprila, oko deset
ujutru. Amber je bila slobodna. Džolin je rekla da mora u toalet.
Verovatno su isplanirale bekstvo.”
„Bekstvo iz Alkatraza”, rekao je Bil Samjuels.
Niko se nije nasmejao.
Jun je nastavio. „Viđene su nedugo potom u bakalnici, pet uglova od
škole. Ovo je zamrznuti snimak nadzorne kamere u prodavnici.”
 Crnobela fotografija bila je jasna i čista - kao prizor iz starog film
noara, pomislila je Holi. Videla je curice. Jedna je držala dva soka, a
druga nekoliko čokoladica. Nosile su farmerke i majice. Nisu delovale
zadovoljno; ona s čokoladicama se nadurila. Usta su joj bila širom
otvorena, a čelo nabrano.
„Prodavač je znao da bi trebalo da budu u školi. Nije hteo da im
proda slatkiše i čokoladice”, rekao je Jun.
„S tim tipom nema zezanja”, reče Haui. „Čini mi se da čujem kako se
starija buni.”
„Tako je”, reče Jun, „ali taj deo nije bitan. Pogledajte gornji desni
ugao zamrznutog snimka. Na pločniku je i gleda kroz izlog. Eno ga,
malo ću povećati sliku.”
Marsi je nešto promrmljala. To je moglo biti Bože.
„To je on, zar ne?”, reče Samjuels. „To je Holms. Posmatra ih.”
Jun je klimnuo. „Prodavač je poslednja osoba koja je videla Amber i
Džolin žive. Još jedna kamera ih je snimila.”
Kliknuo je. Na ekranu sobe za sastanke pojavio se novi zamrznuti
snimak nadzorne kamere. Ova je upravila elektronsko oko na ostrvo s
benzinskim pumpama. Brojač u uglu pokazivao je 12.39 23. aprila. Holi
je pomislila da je to fotografija koju je pomenula medicinska sestra
koja joj je pomagala u istrazi. Kendi Vilson je pretpostavljala da je
vozilo na njoj verovatno Holmsov kamionet, nabudženi ševi taho.
Prevarila se. Hit Holms je na fotografiji prilazio kamionetu s natpisom
DEJTONSKE BAŠTE I BAZENI na boku. Verovatno je platio benzin, zato
što se vraćao s dva soka u rukama. Starija devojčica, Amber, naginjala
se kroz vozački prozor da bi ih uzela.
„Kad je ovaj kamionet ukraden?”, pitao je Ralf.
„Četrnaestog aprila”, rekao je Jun.
„Sakrio ga je dok nije bio spreman. To znači da je ovo bio planirani
zločin.”
„Tako izgleda.”
Džini je rekla. „A ove devojčice... povezle su se s njim?”
Jun je slegnuo ramenima. „Ponavljam da ne želim da krivim žrtve -
ne možete kriviti tako malu decu zbog pogrešnih odluka - ali ova
fotografija navodi nas na zaključak da su dobrovoljno pošle s njim,
makar u početku. Gospodin Hauard je rekao naredniku Hajsmitu da je
starija devojčica imala običaj da se ’grebe za vožnje’ kad je htela da ide
negde, uprkos svim upozorenjima da je to opasno.”
Holi je mislila da dve fotografije nadzornih kamera pripovedaju
jednostavnu priču. Autsajder je video da su devojke odbijene na kasi
bakalnice. Ponudio se da im kupi sokove i slatkiše, dok je punio
rezervoar. Posle toga im je možda rekao da će ih odbaciti do kuće ili
gde god da su krenule. Predstavio se kao učtiv tip, spreman da
pomogne devojčicama da se provozaju - dođavola, i on je nekad bio
mlad.
„Holms je sledeći put viđen nešto posle šest uveče”, oglasio se Jun.
„To se desilo u Domu vafla, u predgrađu Dejtona. Imao je krv na licu,
rukama i košulji. Rekao je kelnerici i kuvaru da mu je pošla krv na nos.
Naručio je nešto hrane da ponese, kad se umio u toaletu. Kuvar i
kelnerica su, dok je odlazio, opazili krvave mrlje na zadnjem delu
košulje i pantalona. Njegova priča izgubila je na uverljivosti, pošto nos
kod većine ljudi stoji napred. Kelnerica je zapisala broj njegovih tablica
i pozvala policiju. Oboje su izabrali gospodina Holmsa iz paketa od šest
sličica. Teško je prevideti riđu kosu.”
„Vozio je kamionet kad se zaustavio u Domu vafla?”, pitao je Ralf.
„Hm-hmm. Vozilo je pronađeno napušteno na javnom parkiralištu u
Ridžisu, nedugo posle pronalaženja devojaka. U zadnjem delu bilo je
mnogo krvi i mnogo otisaka počinioca i žrtava. Neki su bili krvavi. Opet
nailazimo na napadnu sličnost s ubistvom Frenka Patersona.
Zapanjujuću, rekao bih.”
„Koliko daleko je kamionet bio od njegove kuće u Ridžisu?”,
zanimala se Holi.
„Manje od osamsto metara. Policija ima teoriju da ga je ostavio i
odšetao do kuće. Promenio je krvavu odeću i spremio ukusnu večeru
mami. Policija je gotovo odmah uporedila otiske prstiju, ali im je
trebalo nekoliko dana da savladaju administrativne prepreke i dobiju
ime.”
„Zato što je Holms uhapšen zbog vožnje ukradenim automobilom
kao maloletnik”, reče Ralf.
„Si, senjor. Holms je 26. aprila otišao u Hajsman memori junit.
Rekao je da mora uzeti nešto iz ormarića i da će obići nekoliko
pacijenata, kad ga je šefica smene - gospođa Džun Keli - pitala zašto
svraća kad je na odmoru. Njegov odgovor zazvučao joj je malo
neobično, pošto su bolničarke imale ormariće, dok su bolničari imali
samo plastične odeljke u sobi za odmor. Takođe, bolničarima je jasno
stavljeno do znanja da je ispravna reč za mušterije koje plaćaju
rezidenti. Holms ih je zvao moje devojke i dečaci. Negovao je vrlo prisan
odnos s njima. Tom prilikom obišao je i oca Terija Mejtlanda. Policija je
pronašla plave uvojke u muškom toaletu. Forenzičari su utvrdili da
pripadaju Džolin Hauard.”
„Prokleto podesno”, reče Ralf. „Je li neko rekao da su možda
podmetnuti?”
„Pretpostavili su da je postao nemaran ili da je želeo da bude
uhvaćen, zbog dokaza koji su se gomilali”, reče Jun. „Kamionet, otisci
prstiju, snimci nadzornih kamera... gaćice devojčica u podrumu... i
konačno, šlag na torti, poklapanje DNK uzoraka. Brisevi s obraza uzeti
u pritvoru poklapali su se sa semenom koje je počinilac ostavio na
mestu zločina.”
„Blagi bože”, reče Bil Samjuels. „Ovo je zaista deža vi.”
„S jednom velikom razlikom”, reče Jun. „Hit Holms nije imao
dovoljno sreće da bude snimljen na predavanju koje se odvijalo
paralelno s otmicom i ubistvom devojčica Hauard. Njegova majka
zaklela se da je sve vreme bio u Ridžisu. Rekla je da nije svraćao u
Hajsman i da sigurno nije otišao u Trotvud. ’Zašto bi?’, pitala je. ’To je
usrani grad pun usranih ljudi.’”
„Njeno svedočenje ne bi imalo nikakvog uticaja na porotu”, reče
Samjuels. „Hej, ko će lagati za vas, ako neće rođena majka?”
„I susedi su ga videli dok je bio na odmoru”, nastavio je Jun. „Ošišao
je majčin travnjak. Opravio joj je oluke, ofarbao verandu i pomogao
gospođi preko puta da posadi cveće. To je učinio istog dana kad su
devojčice Hauard otete. Njegov nabudženi kamionet bio je veoma
uočljiv. Ljudi su ga viđali dok se vozikao okolo.”
Haui je pitao: „Da li je gospođa od preko puta mogla da kaže kada je
bio kod nje i da lije to vreme bilo blizu onog u kom su devojčice
ubijene?”
„Rekla je da je u deset ujutru bio kod nje. To je bilo blizu alibija, ali
ne dovoljno. Ridžis je mnogo bliži Trotvudu nego što je Flint Kep Sitiju.
Pajkani su smislili teoriju da se, čim je pomogao susetki oko petunija ili
ko zna čega već, odvezao do javnog parkirališta, seo u kamionet i
krenuo u lov.”
„Teri je imao više sreće od gospodina Holmsa”, rekla je Marsi.
Pogledala je Ralfa, a zatim Bila Samjuelsa. Ralf je presreo njen pogled;
Samjuels nije mogao ili nije hteo. „Samo ne dovoljno.”
Jun je rekao: „Imam još nešto - još jedan delić slagalice, kako bi
rekla gospođa Gibni - ali ću ga predstaviti tek kad nas Ralf upozna s
istragom protiv Mejtlanda, s dokazima koji mu idu u prilog i onima
protiv njega.”
 Ralf je brzo predstavio slučaj. Služio se kratkim rečenicama, kao da
svedoči na sudu. Naglasio je ono što mu je Klod Bolton rekao - da ga je
Teri posekao noktom, dok su se rukovali. Ispričao im je o otkriću odeće
u Kaningu - pantalone, gaćice, čarape, patike, ali ne i košulja. Pomenuo
je i čoveka na stepeništu sudnice. Rekao je da veruje kako je taj čovek
pokrio verovatno ožiljcima naruženu glavu bez kose košuljom koju je
nosio Teri na železničkoj stanici Dubrou, ali da ne može biti sasvim
siguran.
„Televizijske kamere nesumnjivo su snimile događaje ispred
sudnice”, reče Holi. „Jeste li pogledali te materijale?”
Ralf i poručnik Sablo izmenjali su poglede.
„Jesmo”, reče Ralf, „ali taj čovek nije bio na njima. Ni na jednom
snimku.”
Prisutni su se uskomešali. Džini je ponovo čvrsto stisnula muža za
ruku. Ralf ju je ohrabrujuće potapšao po ruci, dok je gledao ženu koja je
doletela iz Dejtona. Nije izgledala zbunjeno, već zadovoljno.

„Ubica devojčica Hauard koristio je kamionet”, rekao je Jun. „Ostavio ga

je na mestu na kom će biti lako otkriven, kad mu više nije bio potreban.
Čovek koji je ubio Frenka Patersona učinio je to isto s kombijem koji je
koristio u otmici dečaka: privukao je pažnju kad ga je ostavio kod
Šortijevog paba i razgovarao s dvojicom svedoka - baš kao što je Holms
razgovarao s kuvarom i kelnericom u Domu vafla. Policajci iz Ohaja
pronašli su mnogo otisaka prstiju ubice i žrtava u kamionetu; mi smo
pronašli mnogo otisaka u kombiju. Ali u kombiju je bio jedan komplet
neidentifikovanih otisaka. Tako je bilo do danas.”
Ralf se nagnuo napred.
„Dopustite mi da vam ovo pokažem.” Jun je dohvatio laptop. Dva
otiska prstiju pojavila su se na ekranu. „Pripadaju klincu koji je ukrao
kombi u Njujorku. Jedni su iz kombija, drugi su uzeti prilikom hapšenja
u El Pasu. Pogledajte ovo.”
Uradio je još nešto. Dva otiska savršeno su se preklopila.
„Toliko o Merlinu Kasidiju. Evo Frenka Patersona - jedan otisak je iz
patologije, a drugi iz kombija.”
 I ovi otisci su se savršeno preklopili.
„Sledeći je Mejtland. Jedan otisak je iz kombija - jedan od mnogih,
mogao bih da dodam - a drugi je uzet posle hapšenja u policiji Flint
Sitija.”
Spojio ih je i ponovo dobio savršeno preklapanje. Marsi je otegnuto
uzdahnula.
„U redu, sad se pripremite da vidite nešto od čega će vas mozak
zaboleti. Levo su nepoznati otisci iz kombija; desno su otisci Hita
Holmsa posle njegovog hapšenja u Okrugu Montgomeri, Ohajo.”
Spojio ih je. Preklapanje ovog puta nije bilo savršeno, ali je bilo
veoma blisko. Holi je verovala da bi ga porota prihvatila. Ona bi.
„Jeste li primetili nekoliko sitnijih odstupanja?”, upitao je Jun. „Do
njih je došlo zato što su Holmsovi otisci z kombija malo izbledeli,
možda zbog vremena koje je prošlo. Ali ima dovoljno identifikacionih
tačaka da me zadovolje. Hit Holms je u nekom trenutku bio u tom
kombiju. To je nov podatak.”
U sobi je zavladala tišina.
Jun je pokazao još dva otiska. Onaj na levoj strani bio je oštar i
jasan. Holi je shvatila da ga je videla. I Ralf. „To su Terijevi otisci”, rekao
je. „Iz kombija.”
„Tako je. A desno je onaj s kopče na kaišu iz ambara.”
Krivine su bile iste, ali su ponegde bile izbledele. Otisak iz kombija
popunio je praznine na otisku s kopče, kad ih je Jun spojio.
„Nesumnjivo su isti”, reče Jun. „Oba pripadaju Teriju Mejtlandu.
Samo što onaj na kopči izgleda kao neki s mnogo starijeg prsta.”
„Kako je to moguće?”, pitala je Džini.
„Nije moguće”, rekao Samjuels. „Video sam komplet Mejtlandovih
otisaka na kartici posle hapšenja. Napravljeni su danima nakon što je
poslednji put dodirnuo kopču. Bili su čvrsti i postojani. Svaka linija i
zavijutak bili su netaknuti.”
„Takođe smo našli nepoznati otisak na kopči”, reče Jun. „Evo ga.”
Nijedna porota ne bi prihvatila taj otisak. Bilo je malo nejasnih i
jedva vidljivih linija i zavijutaka. Većina otiska bila je zamrljana.
Jun je rekao: „Nemoguće je biti siguran, zbog lošeg kvaliteta otiska,
ali ne verujem da su to otisci gospodina Mejtlanda, a ne mogu biti
Holmsovi, zato što je bio mrtav, mnogo pre nego što se ta kopča
pojavila na snimku nadzorne kamere na železničkoj stanici. A ipak... Hit
Holms je bio u kombiju, korišćenom za otmicu malog Patersona. Ne
mogu da objasnim kako ili zašto, ali ne preterujem kad kažem da bih
dao hiljadu dolara da saznam ko je ostavio nejasne otiske na kopči
kaiša i najmanje pet stotina da saznam zašto Mejtlandovi otisci na njoj
izgledaju tako staro.”
Isključio je laptop i seo.
„Mnogo delića je na stolu”, reče Haui, „ali nek sam proklet ako čine
preglednu sliku. Ima li još neko nešto da ponudi?”
Ralf se obratio supruzi. „Ispričaj im”, rekao je. „Ispričaj im koga si
sinoć sanjala u našoj kući.”
„To nije bio san”, rekla je. „Snovi blede. Zaista nije.”
Isprva polako, a zatim sve brže ispričala im je kako je videla svetlo u
prizemlju i naišla na muškarca koji je sedeo iza luka na početku dnevne
sobe, na jednoj od kuhinjskih stolica. Završila je s upozorenjem koje joj
je dao. Naglasio ga je bledunjavim istetoviranim slovima na prstima.
MORAŠ mu reći da prestane. „Onesvestila sam se. Prvi put u životu.”
„Probudila se u krevetu”, rekao je Ralf. „Nije bilo znakova provale.
Alarm je bio uključen.”
„To je bio san”, reče Samjuels.
Džini je odmahnula glavom tako snažno da joj se kosa razletela.
„Bio je tamo.”
„Nešto se desilo”, reče Ralf. „U to sam siguran. I čovek s
opekotinama na licu imao je tetovaže na prstima...”
„Onaj koji nije bio na filmskim zapisima”, reče Haui.
„Znam kako to zvuči - ludo. Ali jedna osoba povezana sa slučajem
ima tetovirane prste. Konačno sam se setio ko je to. Zamolio sam Juna
da mi pošalje njegovu fotografiju. Džini ju je identifikovala. Čovek kog
je Džini videla u snu - ili u našoj kući - jeste Klod Bolton, izbacivač u
Džentlmenu. Onaj koji se posekao pri rukovanju s Mejtlandom.”
„Kao što se Teri posekao kad je naleteo na bolničara”, reče Marsi.
„Taj bolničar bio je Hit Holms, zar ne?”
„Naravno”, reče Holi, gotovo rasejanim glasom. Posmatrala je jednu
sliku na zidu. „Ko bi drugi bio?”
Alek Peli je progovorio. „Je li iko od vas proverio Boltonovo
kretanje?”
„Ja sam”, reče Ralf. Objasnio je šta je saznao. „Nalazi se u Marisvilu,
gradiću u zapadnom Teksasu, sedam stotina kilometara odavde. Bio je
tamo kad ga je Džini videla u našoj kući, izuzev ako negde ne krije
privatni mlažnjak.”
„Ukoliko njegova mama nije lagala”, reče Samjuels. „Majke su, kao
što je rečeno, često spremne da to rade kad su njihovi sinovi
osumnjičeni.”
„I Džini je to palo na pamet, ali je to u ovom slučaju malo verovatno.
Policajac je svratio do njih posluživši se izgovorom. Rekao je da su
oboje bili opušteni i otvoreni. Da nije bilo preznojavanja.”
Samjuels je prekrstio ruke na grudima. „Nisam ubeđen.”
„Marsi?”, reče Hauard. „Mislim da je red da ponudiš svoj delić
slagalice.”
„Ja... radije ne bih. Nek detektiv to uradi. Grejs je razgovarala s
njim.”
Haui je uhvatio za ruku. „Učini to za Terija.”
Marsi je uzdahnula. „U redu. I Grejs je nekog videla. Dva puta. Drugi
put u kući. Mislila sam da je ružno sanjala, zato što je bila potresena
posle očeve smrti... kao što bi svako dete...” Ućutala je, grizući donju
usnu.
„Molim vas”, reče Holi. „Veoma je važno, gospođo Mejtland.”
„Da”, složio se Ralf. „Jeste.”
„Bila sam tako sigurna da to nije stvarno! Zaista!”
„Je li ga opisala?”, pitala je Džini.
„Otprilike. Prvi put se pojavio pre neđelju dana. Deca su spavala u
Sarinoj sobi. Grejs je rekla da ga je videla kako lebdi s one strane
prozora. Rekla je da je imao plastelinsko lice i slamu umesto očiju.
Svako bi pomislio da je to samo noćna mora, zar ne?”
Svi su ćutali.
„Drugi put pojavio se u nedelju. Rekla je da se probudila iz sna i da
je on sedeo na njenom krevetu. Rekla je da više nije imao slamu umesto
očiju, već oči njenog oca, ali ju je ipak prestrašio. Imao je tetovaže na
rukama. I na šakama.”
Ralf je progovorio. „Rekla mi je da je plastelinsko lice nestalo. Imao
je kratku, crnu, nakostrešenu kosu. I bradicu oko usana.”
„Kozju bradicu”, reče Džini. Izgledala je bolesno. „To je bio isti
čovek. Prvi put je možda sanjala, ali drugi... to je bio Bolton. Morao je
biti.”
Marsi je pritisnula slepoočnice dlanovima, kao da pati od
glavobolje. „Znam da tako zvuči, ali je to morao biti san. Rekla je da je
majica menjala boju, dok je razgovarao s njom. A takve stvari dešavaju
se u snovima. Detektive Andersone, želite li da ispričate ostalo?”
Odmahnuo je glavom. „Dobro vam ide.”
Marsi je obrisala oči i nastavila. „Rekla je da je zbijao šalu s njom.
Zvao ju je bebom. Rekao je da je dobro što je tužna, kad je počela da
plače. Zatim je rekla da ima poruku za detektiva Andersona. Da mora
prestati, ili će se nešto loše desiti.”
„Grejs je”, rekao je Ralf, „tvrdila da je čovek, kad se prvi put pojavio,
izgledao neoblikovano. Nedovršeno. Kad se drugi put pojavio, opisala
je čoveka koji liči na Kloda Boltona. Samo što je on u Teksasu. Mislite
šta hoćete o tome.”
„Ako je Bolton tamo, ne može biti ovde”, reče Bil Samjuels. Zvučao je
razdraženo. „To je prilično očigledno.”
„Izgledalo je očigledno i s Terijem Mejtlandom”, rekao je Haui. „I
kako smo otkrili, s Hitom Holmsom.” Upravio je pažnju na Holi.
„Večeras nemamo Mis Marpl, ali imamo gospođu Gibni. Možete li da
povežete ove deliće?”
Holi kao da ga nije čula. Još je zurila u sliku na zidu. „Slama umesto
očiju”, rekla je. „Da. Naravno. Slama...” Ućutala se.
„Gospođo Gibni?”, rekao je Haui. „Imate li nešto za nas, ili ne?”
Holi se vratila s mesta na koje je odlutala. „Imam. Mogu da objasnim
šta se dešava. Tražim samo jedno, da otvorite um. Mislim da će biti
brže ako vam pokažem deo filma koji sam donela. Imam ga u torbi, na
DVD-ju.”
Još jednom se kratko pomolila za snagu (i da iskoristi Bila Hodžiza,
kad počnu da izražavaju nevericu - i možda - zgražavanje). Ustala je i
stavila laptop na kraj stola, gde je bio Junov. Izvadila je eksterni DVD
drajv. Povezala ga je.

Džek Hoskins nosio se mišlju da potraži bolovanje zbog opekotine od

sunca, da naglasi slučajeve raka kože u porodici, ali je procenio da bi to
bila loša, verovatno grozna ideja. Šef Geler bi ga gotovo sigurno izbacio
iz kancelarije. Postao bi predmet sprdnje u odeljenju kad bi se vest
pročula (Rodni Geler nije bio ćutljivac). Od njega bi se, u malo
verovatnom slučaju da se šef složi, očekivalo da poseti doktora, a on
nije bio spreman za to.
Zvali su ga da se vrati s odmora tri dana ranije, što nije pošteno,
pošto je njegov prokleti odmor od maja čučao na tabli. Osećao je da
zbog toga ima pravo (savršeno pravo) da pretvori ta tri dana u ono što
je Ralf Anderson nazvao odmorom u okolini. Proveo je sredu po podne
po barovima. Posle trećeg je uspeo da uglavnom zaboravi na jezivu
epizodu u Kaningu, posle četvrtog je prestao da se brine zbog
opekotine od sunca i neobične činjenice da ju je dobio noću.
Šortijev pab bio je peto pojilište po redu. Zamolio je kelnericu -
veoma zgodnu damu, čije ime je zaboravio, ali ne i očaravajuće duge
noge u tesnim farmerkama - da mu pogleda potiljak i da mu opiše ono
što bude videla. Pristala je.
„To je opekotina od sunca”, rekla je.
„Samo opekotina, je l’ tako?”
„Da, samo opekotina.” Dodala je, posle pauze: „Ali prilično gadna.
Imate nekoliko malih plikova. Trebalo bi da namažete malo...”
„Aloje na to, da. Rekli su mi.”
I posle pet (ili možda šest) votka-tonika odvezao se kući. Sedeo je
ukočeno za volanom, poštujući ograničenje brzine. Loše bi se proveo
ako bi ga zaustavili. Dozvoljeni nivo alkohola u ovoj državi bio je 0,08.
Stigao je na staru hacijendu otprilike istovremeno kad je Holi Gibni
počela prezentaciju u sali za sastanke Hauarda Golda. Skinuo se u gaće,
setio se da zaključa vrata i otišao u kupatilo da se olakša. Iskoristio je
ručno ogledalo da bi proverio zadnji deo vrata. Očekivao je da će
opekotina od sunca izgledati bolje, da je verovatno počela da se ljušti.
Ali ne. Pocrnela je. Duboke pukotine prekrivale su potiljak. Biserni
potočići gnoja kapali su iz njih. Zajaukao je i zažmurio. Otvorio je oči i
spustio uzdah olakšanja. Nije bilo crne kože. Nije bilo pukotina. Nije
bilo gnoja. Ali potiljak je bio jarkocrven i da, bilo je plikova. Više nije
toliko boleo na dodir, ali zašto bi, kad ga je izmazao ruskim
anesteticima?
Moram prestati da ovoliko pijem, pomislio j e. To što vidim stvari
kojih nema prilično je jasan signal. Mogao bi se nazvati upozorenjem.
Nije imao pomadu s alojom, pa je namazao opekotinu gelom od
arnike. Pekla ga je, ali je bol ubrzo minuo (ili se sveo do nivoa tupog
pulsiranja). To je dobro, jelda? Stavio je peškir preko jastuka da ga ne bi
isprljao. Legao je i ugasio svetlost. Ali mrak mu nije prijao. Činilo mu se
da bol jača u tami. I zamišljao je da je nešto u sobi s njim. Nešto što je
bilo iza njega u napuštenom ambaru.
Tamo je bila samo moja mašta. Kao što je crna koža bila moja mašta.
I pukotine. I gnoj.
To je bila živa istina, ali je bila istina i da mu je bilo bolje otkad je
upalio lampu kraj uzglavlja. Poslednja misao bila mu je da će sve biti u
redu kad se dobro naspava.

„Želite li da još malo smanjim svetlost?”, pitao je Haui.

„Ne”, rekla je Holi. „Ovo je prezentacija, a ne bioskop. Film je kratak
- traje samo osamdeset sedam minuta - ali nećemo morati da ga
gledamo do kraja, čak ni najveći deo.” Nije bila nervozna, kao što je
strahovala da će biti. Makar ne još. „Ali želim da nešto raščistimo pre
nego što vam ga pustim, nešto što sigurno svi znate, iako niste sasvim
spremni da to prihvatite kao istinu svesnim delom uma.”
Ćutke su je posmatrali. Toliko očiju. Nije mogla da veruje šta radi -
ona, Holi Gibni, mišić koji je uvek sedeo u zadnjoj klupi, koji nikada nije
podigao ruku, koji je nosio opremu za fizičko ispod haljina i bluza. Holi
Gibni koja se ni u dvadesetim nije usuđivala da odgovara majci. Holi
Gibni koja je u dva navrata izgubila razum.
Ali sve to je bilo pre Bila. Verovao je da ću biti bolja, i bila sam, za
njega. I biću, za ove ljude.
„Teri Mejtland nije ubio Frenka Patersona, a Hit Holms nije ubio
devojčice Hauard. Autsajder je počinio ta ubistva. Koristi savremenu
nauku - savremenu forenziku - protiv nas, ali njegovo pravo oružje je
naše odbijanje da verujemo. Učeni smo da sledimo činjenice. Ponekad
ga nanjušimo, kad su činjenice suprotstavljene, ali odbijamo da
sledimo taj miris. On to zna. On to koristi.”
„Gospođo Gibni”, rekla je Džini Anderson, „želite li da kažete kako je
ubistva počinilo natprirodno biće? Nešto poput vampira?”
Holi je razmišljala, grizući usne. Konačno je progovorila: „Ne želim
da odgovorim na to pitanje. Ne još. Hoću da vam prvo pokažem deo
filma koji sam donela. To je meksički film, sinhronizovan na engleski.
Davao se u bioskopima za automobile pre pedeset godina. Engleski
naslov je Meksičke kečerke sreću čudovište, ali na španskom...”
„Nemojte, molim vas”, reče Ralf. „Ovo je smešno.”
„Umukni”, reče Džini. Govorila je tiho, ali su svi razaznali gnev u
njenom glasu. „Daj joj priliku.”
„Ali...”
„Nisi bio tamo prošle noći. Ja sam bila. Moraš da joj daš priliku.”
 Ralf je prekrstio ruke na grudima, baš kao i Samjuels. Holi je dobro
poznavala taj odbojni gest. Samo ti pričaj, neću te slušati gest. Nastavila
je.
„Meksički naslov je Rosita Luchadora e Amigas Conocen El Cuco. To
na španskom znači...”
„To je to!” povikao je Jun. Svi su poskočili. „To je ime kog nisam
mogao da se setim, kad smo u subotu jeli u onom restoranu! Sećaš li se
priče, Ralfe? One koju je mojoj ženi pričala njena abuela kad je još
bilapequena?”
„Kako bih mogao da je zaboravim?” reče Ralf. „Ticala se tipa s
crnom torbom koji ubija dečicu i trlja njihovo salo...” Ućutao se,
razmišljajući - nevoljno - o Frenku Patersonu i devojčicama Hauard.
„Šta je radio?”, pitala je Marsi Mejtland.
„Pio je njihovu krv i utrljavao salo na sebe”, reče Jun. „To ga je
navodno održavalo mladim. El Kuko.”
„Da”, rekla je Holi. „U Španiji je poznat kao El Hombre con Saco.
Čovek s Džakom. U Portugaliji je Tikvoglavi. Kad američka deca dube
tikve za Noć veštica, ona prave El Kuka, baš kao što se radilo stotinama
godina u Iberiji.”
„Postoji pesmica o El Kuku”, rekao je Jun. „Abuela ju je ponekad
pevala noću. Duermeto, nino, duermeto ya... samo toliko sam zapamtio.”
„Spavaj, dete, spavaj”, reče Holi. „El Kuko je na tavanici, dolazi da te
pojede.”
„Lepa pesmica za laku noć”, prokomentarisao je Alek. „Deca su
sigurno slatko spavala posle nje.”
„Bože”, prošaptala je Marsi. „Mislite li da je nešto slično bilo u našoj
kući? Da je sedelo na krevetu moje kćerke?”
„Da i ne”, reče Holi. „Pustiću film. Prvih desetak minuta biće
dovoljni.”

Džek je sanjao da se vozi pustim magistralnim putem s pustopoljinama

s obe strane i hiljadama kilometara plavog neba nad glavom. Sedeo je
za volanom velikog kamiona, možda cisterne, zato što je osećao miris
benzina. Pored njega je sedeo čovek s kratkom crnom kosom i kozjom
bradicom. Imao je tetovaže na rukama. Hoskins ga je poznavao, zato
što je često išao u Džentlmen (iako retko dok je bio na dužnosti). Imao
je mnogo prijatnih razgovora s Klodom Boltonom. Momak je imao
dosije, ali nije bio loš tip otkad se manuo kriminala. Samo što je ova
verzija Kloda bila veoma loša. Ovaj Klod povukao je zavesu tuša
dovoljno da Hoskins pročita reč na njegovim prstima: NE MOGU.
Kamion je prošao pored znaka MARISVIL, STAN. 1280.
„Rak se brzo širi”, rekao je Klod i da, to je bio glas koji se čuo iza
zavese. „Pogledaj šake, Džek.”Spustio je pogled. Šake su mu pocrnele.
Otpale su, dok je zurio u njih. Cisterna je skrenula s puta, nagnula se i
prevrnula. Znao je da će eksplodirati. Istrgao se iz sna pre nego što se
to desilo. Zurio je u tavanicu, boreći se za vazduh.
„Bože”, prošaptao je. Proveravao je da li su mu ruke na svom mestu.
Bile su, baš kao i sat. Spavao je manje od jednog sata. „Bože gos...” Neko
se pomerio levo od njega. Na trenutak se pitao da li je priveo lepu
kelnericu s dugim nogama, ali ne, bio je sam. Fina mlada žena poput nje
ionako ne bi htela da ima ništa s njim. Za nju je on bio samo gojazni,
četrdesetogodišnji pijanac koji gubi k...
Osvrnuo se oko sebe. Žena u krevetu s njim bila je njegova majka.
Prepoznao ju je po šnali od kornjačinog oklopa koja je držala nekoliko
preostalih vlasi kose. Imala ju je na sahrani. Pogrebnici su joj udesili
lice. Bilo je pomalo voštano i nalik lutki, ali nije bilo loše. Ovo lice
uglavnom je nestalo. Meso je trulilo na kostima. Spavaćica je prianjala
uz nju, zato što se cedila od gnoja. Zapahnuo ga je zadah trulog mesa.
Uzalud je pokušao da vrisne.
„Rak te čeka, Džek”, rekla je. Video je kako joj zubi zvekeću, zato što
nije imala usana. „Proždire te. Može da ga ukloni, ali će uskoro biti
prekasno, čak i za njega. Hoćeš li da uradiš ono što traži?”
„Hoću”, šapnuo je Eloskins. „Da, učiniću bilo šta.”
„Slušaj me.”
Džek Hoskins ju je slušao.

10

Pre Holinog filma nije bilo upozorenja FBI-ja. Ralf se nije iznenadio. Ko
bi se trudio da kopira tako stari artefakt, koji je bio obično đubre?
Muzika je bila otkačena mešavina cvilečih violina i neprikladno veselih
norteno rifova harmonike. Otisak je bio izgreban, kao da je film puštao
odavno mrtvi kino-operater, koji nije mario za svoj posao.
Ne mogu da verujem da sedim ovde, pomislio je Ralf. Ovo je
autostrada za ludnicu.
Marsi Mejtland i njegova supruga posmatrale su ekran s pažnjom
studentkinja koje se spremaju za završni ispit. Ostali možda nisu bili
toliko zainteresovani, ali su ga posmatrali sa zanimanjem. Jun Sablo
imao je slabašni osmejak na usnama. To nije bio osmeh osobe koja
misli da je ono što gleda smešno, pomislio je Ralf, već one koja
posmatra delić prošlosti, oživljenu legendu iz detinjstva.
Film je počinjao noću na ulici, u kojoj su svi lokali bili barovi,
bordeli ili i jedno i drugo. Kamera je pratila lepu ženu u kratkoj haljini.
Šetala se držeći kćerku za ruku. Devojčica nije imala više od četiri
godine. Večernja šetnja kroz deo grada na lošem glasu s detetom koje
bi trebalo da bude u krevetu možda je objašnjena kasnije u filmu, ali ne
u delu koji su videli.
Pijanac se doteturao do žene. Usta su mu govorila jedno, a glas
drugo: „Hej, dušo, hoćeš li da se upoznamo?” Govorio je meksičkim
naglaskom, zbog kog je zvučao kao Brzi Gonzales. Odgurnula ga je i
nastavila put. U senovitom predelu između uličnih svetiljki, iz sokaka je
iskrsao tip s dugim crnim ogrtačem, kao iz filma o Drakuli. Držao je
crnu torbu. Slobodnom rukom zgrabio je dete. Mama je vrisnula i
potrčala za njim. Stigla ga je pod sledećom uličnom svetiljkom i
zgrabila torbu. Okrenuo se. Svetlost svetiljke otkrila je lice sredovečnog
čoveka s ožiljkom na čelu.
Gospodin Ogrtač se nacerio, otkrivši lažne očnjake. Žena je uzmakla
i podigla ruku. Nije ličila na užasnutu majku, već na opersku pevačicu
koja se sprema da zapeva ariju iz Karmen. Kradljivac dece prebacio je
ogrtač preko devojčice i pobegao, ali ne pre nego što ga je čovek koji je
izašao iz jednog od barova pozdravio ponovnim gnusnim naglaskom u
stilu Brzog Gonzalesa: „Hej, profesore Espinoza, gde ste krenuli? Hoću
da vas častim pićencem!”
Majku su u sledećoj sceni doveli do gradske mrtvačnice (EL
DEQPOSITO DE CADAVERES pisalo je na mutnom staklu na vratima).
Histerično je zavrištala, kad je pokrov podignut i kad je ugledala
verovatno unakaženo dete. U sledećoj sceni čovek sa ožiljkom je
uhapšen. Ispostavilo se da je on uvaženi predavač na obližnjem
univerzitetu.
 Usledilo je jedno od najkraćih filmskih suđenja. Majka je svedočila,
baš kao i par tipova sa naglaskom Brzog Gonzalesa, uključujući i onog
koji je hteo da profesora časti pićencem; porota se povukla na većanje.
Prisustvo pet žena u zadnjem redu, odevenih u nešto što je ličilo na
kostime superheroja, s raskošnim maskama, samo je doprinelo
nadrealnom utisku. Niko u sudnici, uključujući i sudiju, nije u tome
video ništa neobično.
Porota se vratila; profesor Espinoza osuđen je za najgnusnije
ubistvo; oborio je glavu kao krivac. Jedna od maskiranih žena skočila je
i viknula: „Ovo je ogrešenje o pravdu! Profesor Espinoza nikad ne bi
naudio detetu!”
„Ali ja sam ga videla!”, vrisnula je majka. „Ovog puta se varaš,
Rosita!” Maskirane žene u kostimu superheroja izmarširale su iz
sudnice u lepim čizmama. Na ekranu se ukazao krupni plan dželatove
omče. Kamera se povukla da pokaže vešala okružena gomilom
znatiželjnika. Profesor Espinoza peo se uz stepenice, u pratnji
uniformisanih lica. Upravio je pogled na čoveka u monaškoj rizi s
kapuljačom, na obodu gomile, kad su mu namakli omču na vrat. Crna
torba bila je između monahovih nogu u sandalama.
Film je bio glup i loše snimljen. Ralfa su ipak podišli žmarci po
rukama. Uhvatio je Džini za ruku kad je posegnula za njim. Znao je šta
će zatim videti. Monah je skinuo kapuljaču otkrivši lice profesora
Espinoze, Zajedno s ožiljkom na čelu. Nacerio se, otkrivši smešne,
plastične očnjake... pokazao je na crnu torbu... nasmejao se.
„Eno ga!”, vrisnuo je pravi profesor s vešala. „Eno ga, tamo!” Gomila
se okrenula, ali je čovek s crnom torbom iščezao. Espinoza je dobio
svoju crnu torbu: džakče koje mu je namaknuto preko glave. Vrištao je
ispod nje: „Čudovište, čudovište, čudo...” Zanemeo je kad je propao kroz
vratanca, koja su se naglo otvorila pod njim.
Maskirane žene superheroji u sledećoj sceni jurile su lažnog
monaha preko gradskih krovova. Holi je pauzirala film. „Pre dvadeset
pet godina gledala sam verziju s titlovima, umesto sinhronizacije”,
rekla je. „Profesor na kraju vrišti: ’El Kuko, El Kuko.’”
„Šta ćemo još videti?”, promrmljao je Jun. „Gospode, od detinjstva
nisam gledao nijedan film s lučadorama. Snimljeno ih je najmanje
desetak.” Osvrnuo se oko sebe, kao da se budi iz sna. „Las luchadoras -
dame kečerke. I zvezda ovog filma, Rosita, bila je čuvena. Trebalo bi da
je vidite bez maske, ay caramba.” Trznuo je rukom, kao da je pipnuo
nešto vrelo.
 „Nije ih snimljeno desetak, već najmanje pedeset”, tiho će Holi. „Svi
u Meksiku voleli su las luchadoras. Ti filmovi bili su isto što i današnji
filmovi o superherojima. S mnogo manjim budžetom, naravno.”
Htela je da im pripoveda o ovim očaravajućim (tako ih je
doživljavala) delovima filmske istorije, ali ovo nije bilo pravo vreme za
to, ne dok je detektiv Anderson izgledao kao čovek koji je upravo
progutao veliki zalogaj nečeg veoma gadnog. Neće im reći da je i ona
volela filmove o las luchadoras. Lokalna televizija u Klivlandu puštala
ih je svake subote u emisiji Šund film. Holi je pretpostavljala da su se
momci s koledža opijali i gledali ove filmove da bi se zgražavali nad
lošom sinhronizacijom i kostimima koje su nesumnjivo smatrali
žalosnim, ali uplašenoj i nesrećnoj srednjoškolki poput nje ništa nije
bilo smešno u vezi s las luchadoras. Karlota, Marija i Rosita Munjoz bile
su jake i hrabre, uvek su pomagale sirotinji i potlačenima. Rosita
Munjoz, najčuvenija od njih, čak se ponosno predstavljala kao čolita.
Nesrećna srednjoškolka najčešće se tako osećala, kao polutanka.
Nakaza.
„Meksički filmovi o kečerkama najčešće su prepričavali drevne
legende. I ovaj sledi taj obrazac. Jeste li zapazili u kojoj meri radnja
odgovara našim ubistvima?”
„Moram priznati da savršeno odgovara”, rekao je Bil Samjuels.
„Jedini problem je što je to luđačka ideja. Nema veze sa životom. Vi ste
El Kuko, gospođo Gibni, ako uistinu verujete u El Kuka.”
Kaže čovek koji mi je pričao o otiscima stopala u pesku koji naglo
iščezavaju, pomislio je Ralf. Ni on nije verovao u El Kuka, ali mu je bilo
jasno da im je žena pokazala da ima petlju kad im je pustila film, iako je
znala kako će reagovati. Zanimalo ga je da vidi kako će gospođa Gibni iz
Ko nađe - njegovo odgovoriti na to.
„Priča se da El Kuko živi od krvi i sala dece”, reče Holi, „ali u svetu -
našem stvarnom svetu - on ne preživljava samo na osnovu toga, već i
zahvaljujući ljudima koji razmišljaju kao vi, gospodine Samjuelse.
Pretpostavljam da i ostali dele njegovo mišljenje. Dopustite mi da vam
predstavim još nešto. Dajem reč da neće dugo trajati.”
Otišla je na deveto poglavlje DVD-ja. Jedna od luchadoras - Karlota -
priterala je monaha s kapuljačom u ćošak praznog skladišta. Pokušao je
da pobegne merdevinama. Karlota ga je zgrabila za zadnji deo široke
halje. Prebacila ga je preko ramena. Okrenuo se u vazduhu i pao na
leđa. Kapuljača mu je spala, otkrivajući lice koje nije bilo lice, već
neuobličena mlitava masa. Karlota je vrisnula kad su se dva užarena
šiljka pojavila umesto očiju. Sigurno su isijavali mističnu energiju,
pošto se zateturala prema zidu i ispružila ruku ispred maske,
pokušavajući da se zaštiti od nje.
„Isključite to”, rekla je Marsi. „O bože, molim vas.”
Holi je kucnula po laptopu. Slika na ekranu je nestala, ali ga je Ralf
još video: prastari vizuelni efekt u odnosu na CGI stvari koje se ovih
dana puštaju u sinepleksima, ali ipak dovoljno delotvoran, ako vam je
izvesna devojčica ispripovedala priču o uljezu u njenoj spavaćoj sobi.
„Mislite li da je vaša kćerka to videla, gospođo Mejtland?” pitala je
Holi. „Ne baš to, nisam tako mislila, ali...”
„Da. Naravno. Slama umesto očiju. Tako je rekla. Slama umesto
očiju.”

11

Ralf je ustao. Rekao je smirenim, ujednačenim glasom. „Uza sve

poštovanje, gospođo Gibni, za vas i vaše prošle... hm, poduhvate...
natprirodno čudovište El Kuko koje živi od krvi dece ne postoji. Prvi ću
priznati da ovaj slučaj - dva slučaja, ako su povezana, a sve je izvesnije
da jesu - sadrže veoma neobične elemente, ali nas vi vodite lažnim
tragom.”
„Pusti je da završi”, reče Džini. „Pusti je da kaže šta ima, pre nego
što sasvim zatvoriš um, za boga miloga.”
Bilo mu je jasno da bi Džini svakog časa mogla eksplodirati od
gneva. Razumeo je razloge njenog nezadovoljstva i saosećao s njom.
Poistovećivala je njegovu nespremnost da prihvati Gibninu smešnu
priču o El Kukus nespremnošću da poveruje u ono što je rano jutros
videla u kuhinji. A želeo je da joj veruje, ne samo zato što ju je voleo i
poštovao već zato što je čovek kog je opisala bio pljunuti Klod Bolton, a
to nije mogao da objasni. Ipak će im sve reći, a pogotovo Džini. Morao
je, zato što je na toj istini počivao čitav njegov život. Da, u dinji je bilo
crva, ali su se uvukli u nju prirodnim putem. To što ne zna kako su to
učinili ne menja niti opovrgava tu istinu.
Rekao je: „Kako možemo i u šta verovati, ako poverujemo u
čudovišta, u natprirodno?”
Seo je i pokušao da uhvati Džini za ruku. Nije mu dozvolila.
 „Razumem kako se osećate”, reče Holi. „Verujte mi da vas u
potpunosti razumem. Ali videla sam neke stvari, detektive Andersone,
koje mi dozvoljavaju da poverujem u ovo. Ne govorim o filmu, niti o
legendi na kojoj je zasnovan. U pozadini svake legende leži zrnce istine.
Pustite to zasad. Želim da vam predstavim dijagram vremenskog toka,
koji sam nacrtala pre nego što sam krenula iz Dejtona. Mogu li? Neće
dugo trajati.”
„Imate reč”, reče Haui. Izgledao je zbunjeno.
Holi je otvorila dokument. Projektovala ga je na zid. Crtež je bio
mali, ali jasan. Ralf je nevoljno zaključio da bi bio prihvaćen kao dokaz u
bilo kojoj sudnici.
„Četvrtak, 19. april. Merlin Kasidi ostavlja kombi na parkiralištu u
Dejtonu. Verujem da je ukraden istog dana. Nećemo zvati lopova El
Kuko, već autsajder. Detektiv Anderson će se tako bolje osećati.”
Ralf je ćutao. Džini ga je pustila da je uhvati za ruku kad je ponovo
pokušao, iako nije sklopila prste oko njegovih.
„Gde ga je sakrio?”, pitao je Alek. „Ima li ideja?”
„Doći ćemo do toga, ali ćemo se zasad držati dejtonske
hronologije.”
Alek joj je dao znak da nastavi.
„Subota, 21. april. Mejtlandovi lete za Dejton. Smeštaju se u hotelu.
Hit Holms - onaj pravi - nalazi se u Ridžisu, kod majke.”
„Ponedeljak, 23. april. Amber i Džolin Hauard su ubijene. Autsajder
jede njihovo meso i pije njihovu krv.” Pogledala je Ralfa. „Ne, ne znam
da lije tako bilo. Nisam sigurna. Ali sam, posle pažljivog iščitavanja
novinskih izveštaja, sigurna da delovi tela nedostaju i da su leševi
devojčica bili beli, obeskrvljeni. Da li je to slično onom što se desilo
malom Patersonu?”
Bil Samjuels je progovorio. „Mogu vam reći da jeste, pošto je
Mejtlandov slučaj zatvoren, a mi nezvanično razgovaramo. Komadi
mesa nedostaju sa vrata Frenka Patersona, kao i sa desnog ramena,
desnog guza i leve butine.”
Marsi je ispustila prigušeni uzdah. Džini je ustala i krenula ka njoj,
ali joj je Marsi mahnula da se udalji. „Dobro sam. Hoću reći... ne, nisam,
ali neću povratiti, niti ću se onesvestiti.”
Ralf nije bio tako siguran. Pogled mu je počivao na njenom
posivelom licu.
Holi je nastavila: „Autsajder je ostavio kamionet kojim je oteo
devojčice pored Holmsove kuće...”, osmehnula se, „zato što je bio
siguran da će biti pronađen i postati još jedan dokaz protiv izabranog
žrtvenog jarca. Ostavio je donji veš devojčica u Holmsovom podrumu -
što je bila još jedna cigla u zidu.”
„Sreda, 25. april. Tela devojčica Hauard bivaju pronađena u
Trotvudu, između Dejtona i Ridžisa.”
„Četvrtak, 26. april. Autsajder se pojavljuje u Hajsman memori
junitu, dok Hit Holms u Ridžisu opravlja kuću i pomaže majci. Je li
tražio gospodina Mejtlanda ili je to mogao biti bilo ko? Nisam sigurna,
ali mislim da je Teri Mejtland bio njegova meta, zato što je znao da je
posetilac iz druge, daleke države. Autsajder, zvali ga vi prirodnim,
neprirodnim ili natprirodnim, po nečemu je sličan brojnim serijskim
ubicama. Voli da skita. Gospođo Mejtland, je li Hit Holms mogao znati
da vaš suprug planira da poseti oca?”
„Pretpostavljam da jeste”, reče Marsi. „U Hajsmanu nastoje da budu
obavešteni o posetama rođaka iz drugih delova zemlje. U takvim
slučajevima ulažu poseban napor. Ošišaju ili isfriziraju rezidente.
Organizuju posetu van centra, kad god je to moguće. U ovom slučaju to
nije bilo. Mentalni problemi Terijevog tate previše su se pogoršali.”
Nagnula se napred, gledajući Holi. „Ali, ako autsajder nije bio Holms,
čak i ako je ličio na Holmsa, kako je mogao znati?”
„Ah, to nije teško pogoditi, ako ste u stanju da prihvatite osnovnu
premisu”, reče Ralf. „Ako je tip Holmsov duplikat, verovatno ima
pristup svim njegovim sećanjima. Jesam li pogodio, gospođo Gini? Da li
to tako ide?”
„Recimo da jeste, makar do izvesne mere, ali ne zadržavajmo se na
tome. Sigurna sam da smo svi umorni i da gospođa Mejtland verovatno
želi da se vrati kući, svojoj deci.”
Nadam se da se pre toga neće onesvestiti, pomislio je Ralf.
Holi je nastavila. „Autsajder je znao da će biti viđen u Hajsmanu. To
je i hteo. I postarao se da ostavi još jedan dokaz, koji će inkriminisati
pravog gospodina Holmsa: kosu jedne od ubijenih devojčica. Ali ja
verujem da mu je najvažniji razlog za dolazak tamo 26. aprila bio da
prolije krv Terija Mejtlanda, baš kao što će kasnije proliti krv
gospodina Kloda Boltona. Obrazac je uvek isti. Prvo ubija. Zatim
obeležava sledeću žrtvu. Sledećeg sebe, moglo bi se reći. Posle toga se
skriva. Samo što se radi o nekoj vrsti hibernacije. S vremena na vreme
se kreće, ali uglavnom boravi u prethodno izabranoj jazbini, kao
medved. Odmara se dok traje preobražaj.”
„Preobražaj u legendama traje godinama”, reče Jun. „Možda i
generacijama. Ali to je legenda. Mislite li da u stvarnom životu ne traje
tako dugo, gospođo Gibni?”
„Mislim da traje nedeljama, najviše mesecima. Njegovo lice za
vreme preobražaja može da izgleda kao da je od plastelina.” Okrenula
se prema Ralfu da bi ga pogledala u oči. To joj je teško padalo, ali je
ponekad bilo neophodno. „Ili kao da je jako opečen.”
„Ne kupujem tu priču”, reče Ralf. „Nema šanse.”
„Pa, zašto čovek sa opekotinama nije ni na jednom snimku?” pitala
je Džini.
Ralf je uzdahnuo. „Ne znam.”
Holi je nastavila: „Većina legendi sadrži zrno istine. Ali one nisu
istina, ako znate šta hoću da kažem. El Kuko u pričama živi od krvi i
mesa, kao vampir, ali ja mislim da se ovo stvorenje hrani i negativnim
osećanjima. Psihičkom krvlju, moglo bi se reći.” Obratila se Marsi.
„Vašoj kćerki rekao je da mu je drago što je nesrećna i tužna. Verujem
da je to istina. Verujem da se hranio njenom tugom.”
„I ja”, reče Marsi. „I Sarinom.”
Haui je dodao: „Ne kažem da je išta ili sve od ovog istina, ali i
sudbina porodice Paterson odgovara tom scenariju, zar ne? Zatrti su.
Samo je otac preživeo, a on je u trajno vegetativnom stanju. Stvorenje
koje živi od nesreće - žderač žalosti, umesto žderač greha - naslađivalo
bi se patnjama Patersonovih.”
„A šta je s katastrofom ispred sudnice?” umešao se Jun. „Ako
čudovište koje se hrani negativnim osećanjima zaista postoji, to bi za
njega bila prava gozba za Dan zahvalnosti.”
„Čujete li sebe?”, glasno se zapitao Ralf. „Je li?”
„Probudi se”, oštro će Jun. Ralf je zatreptao, kao da je ošamaren.
„Znam kakav napor je za to potreban, svi znamo, ali ne moraš da nam
to neprekidno spočitavaš, kao da si jedini razumni čovek u ludnici.
Imamo posla s nečim što daleko prevazilazi naše iskustvo. Čovek
ispred sudnice, onaj koji nije ni na jednom televizijskom izveštaju,
samo je deo toga.” Ralf je osećao da crveni, ali je ćutke podneo prekid.
„Moraš da prestaneš da se boriš na svakom koraku, ese. Znam da ti
je ova slagalica mrska. Ni ja je ne volim, ali makar priznaj da se delići
uklapaju. Ovde imamo posla s lancem događaja koji vodi od Hita
Holmsa do Terija Mejtlanđa i Kloda Boltona.”
„Znamo gde je Klod Bolton”, reče Alek. „Mislim da se put u Teksas,
gde bismo ga ispitali, nameće kao logični sledeći korak.”
„Zašto, za boga miloga?”, pitala je Džini. „Kad sam, koliko jutros,
videla čoveka koji liči na njega u ovom gradu!”
„Razgovaraćemo o tome”, reče Holi, „ali želim da pitam gospođu
Mejtland. Gde je vaš suprug sahranjen?”
Marsi je izgledala iznenađeno. „Gde... Zašto pitate? Ovde. U gradu.
Na groblju Memorijal park. Nismo... znate... planirali tako nešto. Zašto
bismo? Teri bi u decembru napunio četrdesetu... mislili smo da su
godine pred nama... da ih zaslužujemo, kao svi koji vode valjane
živote...” Džini je izvadila maramicu iz torbice. Dodala ju je Marsi, koja
je počela da briše oči sporo, kao da je u transu.
„Nisam znala šta bi trebalo... bila sam... znate, zapanjena...
pokušavala sam da shvatim da ga više nema. Direktor pogrebnog
zavoda, gospodin Doneli, predložio je Memorijal, zato što je Hilvju
gotovo pun... i na drugoj strani grada, pored...”
Zaustavi je, Ralf je hteo da kaže Hauiju. Bolno je i besmisleno. Nikom
nije važno gde je sahranjen, izuzev Marsi i njenim kćerkama.
Ponovo je sve ćutke podneo, zato što je to bila još jedna vrsta
pridike, zar ne? Iako je Marsi Mejtland nije tako doživljavala. Govorio je
sebi da će se i ovo završiti, i da će biti sposoban da nastavi život posle
Terija jebenog Mejtlanda. Morao je verovati da tako nešto postoji.
„Znala sam za drugo mesto”, nastavila je Marsi, „naravno da sam
znala, ali mi nije palo na pamet da ga pomenem gospodinu Doneliju.
Teri me je jednom odveo tamo, ali tako je daleko od grada... i tako
usamljeno...”
„O kojem drugom mestu govorite?” pitala je Holi.
U Ralfovom umu zaigrala je slika - šest kauboja nose mrtvački
kovčeg od dasaka. Naslutio je nailazak nove podudarnosti.
„Staro groblje u Kaningu”, reče Marsi. „Teri me je jednom odveo
tamo. Izgledalo je da na njemu dugo niko nije sahranjen ili da ga niko
ne posećuje. Nije bilo cveća ili zastavica. Samo nekoliko nakrivljenih
spomenika. Imena na većini bila su nečitljiva.”
Iznenađeni Ralf pogledao je Juna, koji je blago klimnuo.
„Zato se zanimao za tu knjigu na kiosku”, rekao je Bili Samjuels
tihim glasom. „Slikovna istorija Okruga Flint, Okruga Duri i Grada
Kaninga.”
Marsi je nastavila da briše oči Džininom maramicom. „Takva knjiga
sigurno bi ga zanimala. Mejtlandovi su živeli u ovom delu države još od
Potere za zemljom 1889. godine. Terijevi čukunbaba i čukundeda - ili
možda još jedna generacija pre toga, nisam sigurna - nastanila se u
Kaningu.”
 „A ne u Flint Sitiju?” pitao je Alek.
„U to doba nije bilo Flint Sitija. Samo malo selo Flint. Nekoliko kuća
pored druma. Kaning je bio najveći grad u oblasti do osnivanja države
početkom dvadesetog veka. Imenovanje po najvećem
zemljoposedniku, naravno. Mejtlandovi su, što se zemlje tiče, bili drugi
ili treći. Kaning je bio važno mesto, do velikih prašnjavih oluja u
dvadesetim i tridesetim, kad je najveći deo najbolje obradive zemlje
bio oduvan vetrom. Sad tamo nema ničega, izuzev prodavnice i crkve u
koju gotovo niko ne zalazi.”
„I groblja”, reče Alek. „Gde su ljudi sahranjivali bližnje dok grad nije
zamro. Na njemu počiva gomila Terijevih predaka.”
Marsi se odsutno smešila. „To groblje... mislila sam da je grozno.
Ličilo je na praznu, zapuštenu kuću.”
Jun je rekao: „Autsajder bi znao za groblje, ako je upio Terijeve misli
i sećanja prilikom preobražaja.” Posmatrao je fotografiju na zidu, ali je
Ralf mogao da pogodi o čemu razmišlja. Razmišljao je o ambaru, baš
kao i on. I o odbačenoj odeći.
„Prema legendama - ima ih na desetine o El Kuku na internetu - ovo
stvorenje voli mesta smrti”, reče Holi. „Na njima se oseća kao kod
kuće.”
„Ako se ta stvorenja hrane tugom”, glasno je razmišljala Džini,
„groblja bi za njih bila poput kafeterija, zar ne?”
Ralf je poželeo da nije poveo suprugu. Otišao bi pre deset minuta da
nije bila tu. Da, ambar u kom je pronađena odeća bio je blizu
prašnjavog groblja. Da, izlučevina koja boji slamu u crno jeste
zbunjujuća i da, možda postoji autsajder. Bio je spreman da prihvati tu
teoriju, makar Za sada. Mnogo je objašnjavala. Autsajder koji namerno
oživljava meksičku legendu još više bi objasnio... ali ne bi objasnio
prisustvo čoveka koji nestaje ispred sudnice ili kako je Teri Mejtland
mogao biti na dva mesta istovremeno. Iznova se susretao sa tim
činjenicama; grebale su ga u grlu.
Holi je rekla: „Dozvolite mi da vam pokažem neke fotografije,
snimljene na groblju. Mogle bi nas uputiti u pravcu nešto normalnije
istrage. Pod uslovom da detektiv Anderson ili poručnik Sablo budu
voljni da razgovaraju s policijom u Okrugu Montgomeri, Ohajo.”
Jun je rekao: „Razgovarao bih s papom, ako bi to pomoglo u
rešavanju ovog slučaja.”
Holi je projektovala jednu po jednu fotografiju na ekran: železničku
stanicu, fabriku sa sprejom iscrtanom svastikom na zidu, napuštenu
perionicu automobila.
„Ove fotografije snimljene su s parkirališta pored groblja Mirni
počinak u Ridžisu. Hit Holms je tamo sahranjen s roditeljima.”
Ponovo je pokazala fotografije. Železnička stanica, fabrika,
perionica automobila.
„Mislim da je autsajder odvezao kombi ukraden u Dejtonu na jedno
od ovih mesta i da bi neki tragovi njegovog prisustva još mogli biti
tamo. Pokušajte da ubedite policiju iz Montgomerija da ih istraži.
Očekujem da će biti pronađeni tamo, ili možda ovde.”
Ovog puta projektovala je fotografiju usamljenih i napuštenih
vagona na sporednom koloseku. „Nije mogao da sakrije kombi u njima,
ali je mogao da ih koristi kao boravište. Oni su još bliže groblju.”
Konačno nešto s čim je Ralf mogao da radi. Nešto stvarno.
„Skrajnuta mesta. Moglo bi biti tragova. Čak i posle tri meseca.”
„Tragova guma”, reče Jun, „i odbačene odeće.”
„Ili drugih stvari”, reče Holi. „Hoćete li se pobrinuti za to? Trebalo bi
da budu spremni da obave pH test.”
Mrlje od sperme, pomislio je Ralf. Setio se izlučevine u ambaru. Šta
je Jun rekao o njima? Nokturnalna emisija vredna Ginisove knjige
rekorda, je li tako bilo?
Jun je zvučao zadivljeno. „Znate svoj posao, gospođo.”
Obrazi su joj se zarumeneli. Oborila je pogled. „Bil Hodžiz je bio
veoma dobar u svom poslu. Naučio me je mnogim stvarima.”
„Pozvaću tužioca Okruga Mongtomeri, ako želite”, rekao je
Samjuels. „On će podstaknuti nekog iz policijske stanice koja ima
jurisdikciju nad tim gradom - Ridžisom? - na saradnju s Državnom
policijom. Vredelo bi pogledati ta mesta, s obzirom na ono što je onaj
klinac Elfman pronašao u ambaru u Kaningu.”
„Šta?”, pitala je Holi, zainteresovanim glasom. „Šta je pronašao,
pored kopče za kaiš s otiscima prstiju?”
„Gomilu odeće”, rekao je Samjuels. „Pantalone, gaćice, patike. Na
njima je bila neka izlučevina, kao i na slami. Slama je pocrnela od nje.”
Nastavio je posle kraće pauze „Nije bilo košulje. Košulja je nedostajala.”
Jun je rekao: „Opečeni čovek možda je nosio tu košulju kao povez na
glavi, kad smo ga videli ispred sudnice.”
„Koliko je taj ambar daleko od groblja?” zanimala se Holi.
„Manje od osam stotina metara”, reče Jun. „Tragovi na odeći ličili su
na spermu. Da li o tome razmišljate, gospođo Gibni? Da li zato želite da
pajkani iz Ohaja obave pH test?”
 „To nije mogla biti sperma”, reče Ralf. „Bilo ju je previše.”
Jun ga nije slušao. Zurio je u Holi, kao da je očaran njome. „Mislite li
da je izlučevina u ambaru neka vrsta taloga zaostalog od preobražaja?
Ispitujemo uzorke, ali još nismo dobili rezultate.”
„Ne znam šta da mislim”, reče Holi. „Moja istraživanja o El Kuku
svode se na nekoliko legendi pročitanih u avionu, na putu ovamo, a one
nisu pouzdane. Prenosile su se usmenim putem, s kolena na koleno,
mnogo pre nastanka forenzike. Samo želim da kažem kako bi policija u
Ohaju trebalo da proveri mesta s mojih fotografija. Možda neće ništa
naći... ali mislim da hoće. Nadam se da hoće i da će naići na tragove,
kao što je rekao detektiv Anderson.”
„Jeste li završili, gospođo Gibni?”, pitao je Haui.
„Da, mislim da jesam.” Sela je. Ralf je pomislio da izgleda iscrpljeno,
kako i ne bi? Imala je nekoliko napornih dana, da i ne govorimo da
ludilo crpi snagu.
Haui je rekao: „Dame i gospodo. Ima li neko neki predlog? Slobodni
ste da ih izložite.”
„Sledeći korak je očigledan”, rekao je Ralf. „Autsajder bi mogao biti
ovde u Flint Sitiju - svedočenja moje žene i Grejs Mejtland to
nagoveštavaju - ali neko mora da ode dole u Teksas i ispita Kloda
Boltona, da vidi šta on zna. Ako zna išta. Javljam se za taj zadatak.”
Alek je rekao: „Želim da krenem s vama.”
„Mislim da bih i ja voleo da krenem na to putovanje”, reče Haui.
„Poručniče Sablo?”
„I ja bih hteo, ali imam dva slučaja na sudu. Dvojica veoma loših
momaka naći će se na slobodi ako ne budem svedočio. Pozvaću
pomoćnika državnog tužioca u Kep Sitiju, da bih video ima li nekih
promena u sudskom rasporedu, ali ne gajim velike nade u tom pogledu.
Ne mogu im reći da sam na tragu meksičkog čudovišta, menjača lika.”
Haui se osmehnuo. „Mislim da ne možete. Šta je s vama, gospođo
Gibni? Želite li da krenete dublje na jug? Podrazumeva se da ćete biti
nagrađeni za svoj trud.”
„Da, želim da idem. Gospodin Bolton možda zna nešto što nam je
potrebno. Postavićemo mu prava pitanja.”
Haui je rekao, „Šta je s vama, Bile? Želite li da ispratite slučaj do
kraja?”
Samjuels se slabašno osmehnuo i odmahnuo glavom. Ustao je. „Sve
ovo je na iščašen način bilo vrlo zanimljivo, ali ovaj slučaj je zatvoren,
što se mene tiče. Pozvaću policiju u Ohaju, ali to će biti kraj mog
angažmana. Žao mi je zbog vašeg gubitka, gospođo Mejtland.”
„Trebalo bi da bude”, reče Marsi.
Trgao se, ali je nastavio. „Gospođo Gibni, izveli ste očaravajuću
prezentaciju. Čestitam vam na uloženom trudu i posvećenosti poslu.
Bili ste vrlo ubedljivi u obrazlaganju fantastičnog. To kažem bez trunke
ironije. Ja ću ipak otići kući, uzeti pivo iz frižidera i početi da
zaboravljam čitavu stvar.”
Gledali su kako podiže aktovku i odlazi. Čuperak na njegovom
potiljku njihao se kao prekorni prst dok je izlazio na vrata.
Haui je rekao da će se pobrinuti za organizaciju putovanja, kad je
tužilac otišao. „Unajmiću king er koji ponekad koristim. Piloti će znati
najbližu pistu. Pobrinuću se i za automobil. Sedan ili manji džip biće
dovoljan, pošto će nas biti samo četvoro.”
„Ostavite sedište i za mene”, reče Jun. „Za slučaj da se oslobodim
sudskih obaveza.”
„Rado ću to učiniti.”
Alek Peli je rekao: „Neko mora da se večeras javi gospodinu Boltonu
i da mu kaže da očekuje posetioce.”
Jun je podigao ruku. „Ja ću to učiniti.”
„Daj mu do znanja da ga niko ne tereti za nezakonite postupke”,
reče Haui. „Ne bi valjalo da negde zbriše.”
„Pozovi me posle razgovora s njim”, rekao je Ralf Junu. „Čak i ako
bude kasno. Želim da znam kako je reagovao.”
„I ja”, reče Džini.
„Reci mu još nešto”, oglasila se Holi. „Reci mu da se čuva. Zato što je
sledeći na spisku, ako su moje pretpostavke tačne.”

12

Mrak je pao kad su Ralf i ostali izašli iz zgrade Hauija Golda. Advokat je
ostao u svojim prostorijama, da bi organizovao putovanje. Istražitelj
mu je pravio društvo. Ralf se pitao o čemu će razgovarati kad ostali
odu.
„Gospođo Gibni, gde ste odseli?”, pitala je Džini.
„U Flintskom luksuznom motelu. Rezervisala sam sobu.”
„O ne, to ne dolazi u obzir”, reče Džini. „Jedini luksuz koji ćete tamo
naći jeste u imenu. To je rupa.”
Holi je delovala nervozno. „Pa, sigurno postoji Holidej in...”
„Dođite kod nas”, reče Ralf. Preduhitrio je Džini, nadajući se da će
zaraditi koji poen. Bog sveti zna da su mu bili potrebni.
Holi je oklevala. Neprijatno se osećala u kućama drugih ljudi, baš
kao i u onoj u kojoj je odrasla, kad bi posetila majku, četiri puta
godišnje. Znala je da bi u domu ovih stranaca dugo ležala budna, da bi
se rano probudila, da bi čula svaki nepoznati zvuk iz zidova i podova,
da bi osluškivala prigušene glasove Andersonovih, pitajući se da li
govore o njoj... što će gotovo sigurno biti slučaj. Nadaće se da je neće
čuti ako bude morala da ustane noću da bi se olakšala. Sastanak je bio
dovoljno stresan, a neprekidna borba s nevericom detektiva
Andersona očekivana, ali iscrpljujuća.
Ali, kao što bi rekao Bil Hodžiz. Ali.
Andersonova neverica je bila to ali. Bila je razlog zbog kog je morala
da prihvati poziv, što je i učinila.
„Hvala vam, to je veoma ljubazno od vas, ali prvo moram da obavim
neka posla. Brzo ću doći. Dajte mi adresu. Moj ajped odvešće me do
vas.”
„Mogu li vam pomoći?”, pitao je Ralf. „Rado ću to učiniti...”
„Ne. Nema potrebe.” Rukovala se s Junom. „Pođite s nama, ako
možete, poručniče Sablo. Sigurna sam da biste to želeli.”
Osmehnuo se. „Verujte da želim, ali to vam je kao u pesmi - moram
da održim obećanja.”
Marsi Mejtland je stajala sama, s torbicom na stomaku. Izgledala je
kontuzovano. Džini joj je žurno prišla. Ralf je sa zanimanjem posmatrao
kako se nesrećna žena isprva povlači, kao da je uplašena, da bi zatim
dozvolila njegovoj supruzi da je zagrli. Čak je spustila glavu na njeno
rame i uzvratila zagrljaj. Ličila je na umorno dete. Plakale su kad su se
razdvojile.
„Žao mi je zbog vašeg gubitka”, reče Džini.
„Hvala vam.”
„Mogu li da išta uradim za vaše devojčice, bilo šta..,”
„Ne možete, ali on može.” Upravila je pažnju na Ralfa. Njene oči, još
vlažne od suza, behu hladne. Optužujuće. „Želim da pronađeš tog
autsajdera. Ne dopusti da ti pobegne samo zato što ne veruješ da
postoji. Možeš li to?”
„Ne znam”, reče Ralf, „ali ću pokušati.”
Marsi je ćutke prihvatila ruku Juna Sabloa. Dozvolila mu je da je
odvede do kola.

13

Džek je sedeo u svom kamionetu, pola bloka odatle, ispred odavno

napuštenog Vulvortsa. Potezao je iz flaše i posmatrao grupu na
pločniku. Poznavao je sve izuzev vitke žene u odelu, u kakvom poslovne
žene putuju. Imala je kratku kosu. Sede šiške bile su neujednačene
dužine, kao da ih je sama skraćivala. Na ramenu je imala torbu,
dovoljno veliku za kratkotalasni radio. Nepoznata žena posmatrala je
kako državni policajac Sablo odvodi gospođu Mejtland. Nakon toga je
prišla automobilu, tako neupadljivom da je sigurno rentiran na
aerodromu. Hoskins se dvoumio da li da krene za njom, ali se odlučio
da se drži Andersonovih. Naposletku, Ralf ga je ovamo doveo. Ne kaže
narod uzalud da bi trebalo da se vrati s igranke s devojkom koju je
tamo odveo.
Andersona ne sme ispustiti iz vida. Hoskinsu se nikad nije dopadao.
Načisto mu se zgadio posle pokvarene procene od prošle godine
(Nemam mišljenje, napisao je... kao da se njegova govna ne lepe).
Oduševio se kad se Anderson sapleo o sopstvenu kitu, s hapšenjem
Mejtlanda. Nije se iznenadio kad je otkrio da se pogani kučkin sin sad
petlja u nešto što ne bi trebalo da ga se tiče. Zatvoreni slučaj, na
primer.
Dodirnuo je zadnji deo vrata. Trgao se i upalio motor. Trebalo bi da
ode kući, kad isprati Andersonove do njihovog doma. Ipak je odlučio da
se parkira nešto dalje niz ulicu, da bi ih držao na oku. Videće šta će se
desiti. Pisaće u bocu getorejda. Možda će malo i odspavati, ako mu
postojano, bolno pulsiranje na potiljku to dozvoli. To mu neće biti prvo
spavanje u kamionetu; radio je to nekoliko puta, otkad ga je kamen oko
vrata napustio.
Nije znao šta će se zbiti, ali se usmerio na osnovni zadatak, da
zaustavi petljanje. Nije znao u šta se mešaju, izuzev da to ima neke veze
s malim Patersonom i s ambarom u Kaningu. To mu je zasad bilo
dovoljno. I probudilo je njegovu radoznalost, bez obzira na opekotinu
od sunca i mogući rak kože.
Nešto mu je govorilo da će dobiti uputstva, kad dođe vreme da
načini sledeći korak.

14

Holi se brzo odvezla do Volmarta u Flint Sitiju, pomoću navigacione

aplikacije. Volela je Volmarte, njihovu veličinu i anonimnost. Kupci u
njima nisu gledali jedni druge, kao u drugim radnjama. Imala je utisak
da kupuju odeću, video-igrice ili velika pakovanja toalet-papira, ne
izlazeći iz vlastitih kapsula. Nisu ni morah da razgovaraju s
blagajnicama, ako bi se odlučili za automatsko plaćanje. Holi je to uvek
radila. Kupovala je brzo, zato što je znala šta hoće. Prvo je otišla do
KANCELARIJSKE OPREME, a zatim do MUŠKE ODEĆE, I konačno do
AUTO-MOTO odeljenja. Odnela je korpu do uređaja za automatsko
plaćanje i gurnula račun u novčanik. Ovo su poslovni troškovi, koji će
joj biti nadoknađeni. Ako preživi, naravno. Nešto joj je govorilo (jedna
od čuvenih Holinih intuicija, čula je reči Bila Hodžiza) da će imati veće
šanse za opstanak ako Ralf Anderson - toliko nalik i toliko različit od
Bila, na tako mnogo načina - prevaziđe jaz u svom umu.
Dovezla se do doma Andersonovih. Izrekla je kratku molitvu, pre
izlaska s parkirališta. Za sve njih.

15

Ralfov mobilni je zazvonio baš kad je ulazio u kuhinju s Džini. To je bio

Jun. Dobio je broj Lavi Bolton u Marisvilu, od Džona Zelmana, vlasnika
Džentlmena. Porazgovarao je s Klodom.
„Šta si mu rekao?”, pitao je Ralf.
„Ono što smo odlučili u Hauijevoj kancelariji. Da želimo da ga
ispitamo zbog sumnji u krivicu Terija Mejtlanda. Naglasio sam da ga ne
smatramo krivim ili bilo šta slično i da dolazimo kod njega kao obični
građani. Pitao je da li ćeš i ti doći. Rekao sam da hoćeš. Nadam se da ti
to ne smeta. Dobro je primio tu vest.”
„U redu je.” Džini je otišla pravo na sprat. Čuo je zvuk paljenja
zajedničkog kompjutera. „Je li to sve?”
 „Rekao sam mu da mu preti opasnost od podmetanja zločina, ako
se to dogodilo Mejtlandu. Pogotovo što je čovek s dosijeom.”
„Kako je reagovao na to?”
„Dobro. Nije se branio, ili ništa slično. Pomenuo je nešto veoma
zanimljivo. Pitao me je jesam li siguran da je video Terija Mejtlanda u
klubu, u noći ubistva malog Patersona.”
„Rekao je to? Zašto?”
„Zato što se Mejtland ponašao kao da ga prvi put vidi, i zato što je
odgovorio krajnje neodređeno kad ga je pitao kako prolazi bejzbol tim.
Nije ponudio nikakav podatak, iako se tim spremao za odlučnu
utakmicu u doigravanju. Pažnju mu je privuklo i što je Mejtland nosio
fensi patike. ’Kao one za koje klinci štede da bi ličili na gang-bangere’,
rekao je. Nikada nije video Mejtlanda u sličnoj obući.”
„To su patike koje smo pronašli u ambaru.”
„Nemamo načina da to dokažemo, ali sam siguran da imaš pravo.”
Ralf je čuo otegnuti, škripavi zvuk oživljavanja starog štampača.
Pitao se šta Džini radi na spratu.
Jun je rekao: „Sećaš li se kako nam je Gibnijeva pričala o kosi
pronađenoj u sobi Mejtlandovog oca u domu? Kosi jedne od ubijenih
devojčica?”
„Naravno.”
„Hoćeš li da se opkladiš da bismo našli trag o kupovini tih patika,
kad bismo pretresli Mejtlandove transakcije preko kreditne kartice? I
da bismo našli račun s potpisom, koji u potpunosti odgovara
Mejtlandovom?”
„Pretpostavljam da bi hipotetični autsajder to mogao da učini”,
reče Ralf, „ali samo ako je maznuo neku od Terijevih kartica.”
„Ne bi morao da uradi čak ni to. Mejtlandovi odvajkada žive u Flint
Sitiju. Verovatno imaju račune u desetak prodavnica u centru. Tom
tipu bilo bi dovoljno da se pojavi na odeljenju za sport, da odabere
šljašteće patike i da se potpiše. Ko bi ga propitivao? Svi ga znaju. Zar ne
vidiš da su patike isto što i kosa i donji veš devojčica? Nije mu dovoljno
što obavlja prljave poslove s njihovim ukradenim licima, već plete uže
kojim će ih obesiti. Čini to zato što se hrani tugom. Hrani se tugom!”
Ralf se ućutao i pokrio oči rukom. Pritisnuo je prste na jednu, a
palac na drugu slepoočnicu.
„Ralfe? Jesi li tu?”
„Jesam. Ali, June... krenuo si u pravcu u kom ne želim da idem.”
„Razumem te. Ni ja nisam sto posto siguran, ali moraš da ostaneš
otvoren za tu mogućnost.”
Ali to nije mogućnost, pomislio je Ralf. To je nemogućnost.
Pitao je Juna je li rekao Boltonu da se čuva.
Jun se nasmejao. „Jesam. Nasmejao se. Rekao je da ima dve puške i
pištolj u kući. I da je njegova majka bolji strelac od njega, uprkos
emfizemu. Čoveče, kako bih voleo da krenem dole s vama.”
„Pokušaj da to i uradiš.”
„Hoću.”
Džini je sišla niz stepenice kad je prekinuo vezu. Nosila je debeo
svežanj papira. „Istraživala sam Holi Gibni. Zna šta, koješta je uradila,
za smernu damu koja nema pojma o odevanju.”
Farovi su blesnuli na prilaznom putu kad je Ralf uzeo odštampane
stranice. Džini je zgrabila papire, tako da je stigao da vidi samo
novinski naslov na prvoj strani: PENZIONISANI POLICAJAC SA JOŠ
DVOJE LJUDI SPASAO HILJADE POSETILACA NA KONCERTU U
DVORANI MINGO. Pretpostavio je da je gospođa Holi Gibni jedna od to
dvoje ljudi.
„Idi da joj pomogneš s prtljagom”, reče Džini. „Čitaćeš ih u krevetu.”

16

Holin prtljag sastojao se od torbe za laptop i još jedne, dovoljno male

da stane u prostor iznad avionskog sedišta. Imala je i plastičnu kesu iz
Volmarta. Dala je veću torbu Ralfu, ali se nije rastajala od manje i kese.
„Lepo od vas što ste me primili”, rekla je Džini.
„To nam je zadovoljstvo. Mogu li da vas zovem Holi?”
„Da, molim vas. To bi bilo lepo.”
„Gostinska soba je na kraju hodnika na spratu. Posteljina je čista, i
ima odvojeno kupatilo. Samo nemojte da se sapletete o sto s mašinom
za šivenje, ako vam zatreba toalet usred noći.”
Izraz olakšanja prešao je Holinim licem kad je to čula. Osmehnula
se. „Pokušaću.”
„Jeste li za kakao? Mogu da ga spremim. Ili možda želite nešto jače?”
„Mislim da ću odmah otići u krevet. Ne želim da budem neljubazna,
ali ovaj dan je bio veoma naporan za mene.”
„Potpuno vas razumem. Otpratiću vas do sobe.”
 Ali Holi nije odmah krenula. Posmatrala je luk i dnevnu sobu
Andersonovih. „Uljez je sedeo na tom mestu kad ste sišli niz stepenice.”
„Da. Na kuhinjskoj stolici.” Pokazala je na to mesto. Prekrstila je
ruke i stisnula laktove. „Isprva sam ga videla samo od kolena nadole. A
zatim i istetoviranu reč na njegovim prstima. MORAM. Videla sam mu i
lice, kad se nagnuo napred.”
„Boltonovo lice.”
„Da.”
Holi je posle kraćeg razmišljanja razvukla usne u blistav osmeh koji
je iznenadio Ralfa i njegovu ženu. Izgledala je mnogo mlađe. „Krenula
bih u zemlju snova, ako nemate ništa protiv.”
Džini ju je povela na sprat. Čavrljale su usput. Smiruje je na meni
nedostupan način, pomislio je Ralf. Ima taj dar. Verovatno će delovati i
na ovu izuzetno neobičnu ženu.
Možda je bila neobična, ali je bila neobično draga, uprkos luđačkim
idejama o Teriju Mejtlandu i Hitu Holmsu.
Luđačkim idejama koje tako dobro odgovaraju činjenicama.
Ali bile su nemoguće.
Savršeno odgovaraju.
„Ipak su nemoguće”, promrmljao je.
Osmehnuo se, čuvši smeh sa sprata. Nepomično je čekao, dok nije
čuo kako Džini korača ka njihovoj sobi. Zatim se popeo uz stepenice.
Vrata gostinske sobe na kraju hodnika već su bila zatvorena. Gomila
papira - plod Džininog žurnog istraživanja - ležala je na njegovom
jastuku. Svukao se, legao i počeo da čita materijale o gospođi Holi
Gibni, suvlasnici firme za traženje begunaca od kaucije Ko nađe -
njegovo.

17

Džek je iz svog vozila parkiranog nešto niže od doma Andersonovih

video kako je žena u poslovnom kostimu skrenula na njihov prilazni
put. Anderson je izašao da joj pomogne sa stvarima. Putovala je s malo
prtljaga. Jedna torba bila je iz Volmarta. Znači, tamo je otišla.
Verovatno da bi kupila spavaćicu i četkicu za zube. Spavaćica će biti
ružna, a čekinje na četkici za zube toliko tvrde da će joj raskrvariti
desni, ako je suditi po njenom izgledu.
Potegao je iz pljoske. Zatvarao je poklopac, misleći da je vreme da
krene kući (zašto da ne, sva dobra mala deca su u sobama i spremaju
se za spavanje), kad je shvatio da više nije sam u kamionetu. Neko je
sedeo na suvozačkom mestu. Upravo se pojavio na rubu vidokruga. To
je naravno bilo nemoguće. Sigurno nije odavno bio tu, zar ne?
Hoskins je upro pogled ispred sebe. Opekotina od sunca na vratu,
koja je bila relativno mirna, zapulsirala je veoma bolno.
Šaka se pojavila na obodu vidnog polja. Lebdela je. Činilo mu se da
vidi sedište ispod nje. Na prstima su bila izbledela plava slova MORAM.
Zažmurio je. Pomolio se u sebi, da ga posetilac ne dodirne.
„Moraš da kreneš na put”, rekao je posetilac. „Ako ne želiš da umreš
kao tvoja majka, naravno. Sećaš li se kako je vrištala?”
Da, sećao se. Sve dok više nije mogla da vrišti.
„Sve dok više nije mogla da vrišti”, rekao je putnik. Jedva primetno
ga je dodirnuo po butini. Džek je znao da će ga koža na tom mestu
ubrzo zapeći, kao ona na potiljku. Pantalone ga neće zaštititi, otrov će
proći kroz njih. „Da, sećaš se. Kako bi mogao da zaboraviš?”
„Gde da idem?”
Putnik mu je rekao, nakon čega se gnusna ruka povukla. Džek je
otvorio oči. Obazreo se oko sebe. Sedište do njegovog bilo je prazno, a
svetla u kući Andersonovih pogašena. Pogledao je na sat i video da je
petnaest do jedanaest. Uspavao se. Želeo je da veruje kako je ono
malopre bio san. Veoma loš. Poverovao bi u to da nije bilo jedne stvari.
Upalio je kamionet i ubacio menjač u brzinu. Zaustaviće se da bi
natočio gorivo na Haj pumpi na Putu 17, izvan grada. To je dobro
mesto, zato što tip koji radi u noćnoj smeni - Kodi - uvek ima male bele
pilule u šteku. Prodaje ih kamiondžijama koji putuju na sever ka Čikagu
ili na jug ka Teksasu. Džeku Hoskinsu iz policije Flint Sitija neće
naplatiti.
Upravljačka tabla kamioneta bila je prašnjava. Na prvom znaku stop
nagnuo se napred i udesno, da bi je očistio. Učinio je to da bi se rešio
reči ispisane prstom njegovog putnika.
MORAM.
 VASELJENA BEZ KRAJA

26. jul

Ono malo Ralfovog sna od te noći bilo je plitko i iskidano noćnim

morama. U jednoj od njih držao je umirućeg Terija Mejtlanda u naručju.
Rekao je: „Orobio si mi decu.”
Probudio se u pola pet. Znao je da više neće zaspati. Nalazio se na
ranije nepoznatoj ravni postojanja. Ubeđivao je sebe da se svi tako
osećaju, u sitne sate. Ta misao je bila dovoljno dobra da ga dotera do
kupatila, u kom je oprao zube.
Džini je spavala, kao i uvek, s posteljinom navučenom tako visoko
da se od nje videla samo kosa. U njoj je bilo sedina, baš kao i u njegovoj.
Nije ih bilo mnogo, ali će se umnožiti. To je bilo u redu. Proticanje
vremena je misterija, ali normalne vrste.
Vazdušna struja iz klima-uređaja rasula je nekoliko stranica koje je
Džini odštampala po podu. Vratio ih je na noćni stočić, podigao
farmerke, procenio da će i sutra poslužiti (pogotovo u prašnjavom
južnom Teksasu) i prišao prozoru s njima u ruci. Prva siva svetlost
šunjala se iza horizonta. Dan će biti topao. Biće još topliji na mestu na
koje idu.
Primetio je - nije bio iznenađen, iako nije mogao reći zašto - da je
Holi Gibni tamo dole, u farmerkama i da sedi u baštenskoj stolici u
kojoj on sedeo pre manje od nedelju dana, kada ga je Bil Samjuels
posetio.
Bil mu je te večeri ispričao priču o otiscima stopala koji iščezavaju,
a on njemu o crvljivoj dinji.
Navukao je pantalone i majicu Oklahoma Tandera, još jednom bacio
pogled na Džini i izašao iz sobe, sa starim iskrzanim mokasinama koje
je koristio kao papuče, na prstima leve ruke.

Pet minuta kasnije izašao je na zadnja vrata. Holi se okrenula kad je

čula da dolazi. Njeno sitno lice bilo je oprezno i budno, ali ne i
neprijateljsko. Videla je šolje na starom koka-kola poslužavniku.
Blistavi osmeh ponovo joj je oplemenio lice. „}e li to ono što se nadam
da jeste?”
„Jeste, ako se nadate kafi. Pijem je bez dodataka, ali sam ih doneo
ako vi imate drugačiji ukus. Moja žena je pije belu i slatku. Kaže da sam
ja takav”, osmehnuo se.
„Pijem crnu. Veliko hvala.”
Spustio je poslužavnik na sto za piknik. Sela je preko puta njega.
Podigla je šolju i gucnula kafu. „Uh, dobra je. Ukusna je i jaka. Nema
ničeg boljeg od jake crne kafe ujutru. To je moje mišljenje.
„Koliko dugo ste budni?”
„Malo spavam”, rekla je, elegantno izbegavši odgovor. „Ovde je
veoma prijatno. Vazduh je tako čist.”
„Verujte mi da nije tako čist kad zaduva zapadnjak. Donosi vonj
rafinerija u Kep Sitiju, koji izaziva glavobolju.”
Ućutao se, pogleda uperenog u nju. Okrenula je glavu i prinela šolju
licu, kao da želi da ga zakloni. Setio se kako je prethodne večeri
izgledalo da se libi svakog rukovanja. Imao je utisak da teško podnosi
veliki broj običnih gestova i interakcija. Ipak je uradila neke čudesne
stvari.
„Noćas sam čitao o vama. Alek Peli je imao pravo. Imate
impozantan rezime.”
Nije ništa rekla.
„Vi i vaš partner Hodžiz ne samo da ste sprečili Hartsfilda da digne
u vazduh gomilu dece već ste...”
 „Detektiv Hodžiz”, ispravila ga je. „Penzionisani.”
Nastavio je. „Vi i detektiv Hodžiz ste pored toga spasli devojku koju
je kidnapovao ludi Moris Belami, ubijen prilikom spašavanja. Upustili
ste se u vatreni okršaj s doktorom koji je sišao s uma i upucao suprugu.
Prošle godine razotkrili ste gomilu tipova koji su krali retke pse da bi ih
vratili vlasnicima ili prodali, ako bi vlasnici odbili da plate. Niste se
šalili kad ste rekli da se bavite i pronalaženjem nestalih kućnih
ljubimaca.”
Ponovo je pocrvenela od korena vrata do čela. Bilo je očigledno da
joj je više nego neprijatno zbog nabrajanja njenih uspeha.
„Zasluge za sve pomenuto uglavnom pripadaju Bilu Hodžizu. On je
to uradio.”
„Nije raskrinkao otmičare pasa. Upokojio se godinu dana pre tog
slučaja.”
„Da, ali sam tada sarađivala s Pitom Hantlijem. Bivšim detektivom
Hantlijem.” Gledala je pravo u njega. Nagnala je sebe na to. Oči su joj
bile bistre i plave. „Pit je dobar. Bez njega ne bih mogla da radim, ali Bil
je bio bolji. Šta god da sam, Bil me je stvorio. Sve mu dugujem. Dugujem
nm život. Volela bih da je ovde.”
„Umesto mene, hoćete da kažete?”
Nije odgovorila. I to je bio odgovor.
„Da li bi on verovao u tog El Kuka, menjača lika?”
„O, da”, rekla je bez oklevanja. „Zato što smo on... ja... i naš prijatelj
Džerom Robinson... doživeli izvesno iskustvo koje vama nedostaje.
Iako biste ga mogli steći, u zavisnosti od razvoja događaja narednih
dana. Možda ćete ga doživeti pre večerašnjeg zalaska sunca.”
„Mogu li da vam se pridružim?”
To je bila Džini, sa svojom šoljom kafe.
Ralf joj je dao znak da sedne.
„Veoma mi je žao ako smo vas probudili”, reče Holi. „Bili ste tako
ljubazni da me primite pod svoj krov.”
„Ralf me je probudio, dok je hodao na prstima kao slon”, rekla je
Džini. „Možda bih ponovo zaspala da nisam namirisala kafu. Ne mogu
da joj odolim. Dobro je, doneo si mleko i šećer.”
Holi je rekla: „To nije bio doktor.”
Ralf je podigao obrve. „Šta ste rekli?”
„Zvao se Babino, i sišao je s uma, to je tačno, ali je primoran na to, i
nije ubio gospođu Babino. Brejdi Hartsfild je to učinio.”
„Hartsfild je, prema onom što sam pročitao u novinama koje je
moja supruga pronašla na internetu, umro u bolnici pre nego što ste vi
i Hodžiz pronašli Babina.”
„Poznat mi je sadržaj novinskih članaka, ali oni ne odgovaraju istini.
Mogu li da vam predstavim pravu priču? Ne volim da je pripovedam.
Ne volim ni da se sećam tih događaja, ali bi vi možda trebalo da je
čujete. Zato što idemo u susret opasnosti. Biće još veća, ako nastavite
da verujete da gonimo čoveka - izopačenog, perverznog ubicu - ali
samo čoveka.”
„Opasnost je ovde”, negodovala je Džini. „Ovde... sam videla
autsajdera, koji izgleda kao Klod Bolton. Rekla sam to sinoć, na
sastanku!”
Holi je klimnula. „Mislim da je autsajder bio ovde. Možda bih mogla
da vam to dokažem, ali mislim da nije bio sasvim ovde. I ne mislim da je
još ovde. U Teksasu je, zato što je Bolton tamo. Mora da mu bude blizu,
zato što je...” Zastala je, grickajući usnu. „Mislim da je iscrpljen. Nije
navikao da ga iko goni. Da neko zna ko je on.”
„Ne razumem”, reče Džini.
„Mogu li da vam ispričam priču o Brejdiju Hartsfildu? Mogla bi vam
pomoći.” Okrenula se ka Ralfu. Ponovo se upinjala da ga pogleda u oči.
„Možda mi nećete poverovati, ali će vam pomoći da shvatite zašto ja
mogu da verujem.”
„Samo izvolite”, reče Ralf.
Holi je započela priču. Crveno sunce rađalo se na istoku kad je
završila.

„Auh”, rekao je Ralf. Niša drugo nije mogao da smisli.

„To je istina?” pitala je Džini. „Brejdi Hartsfild je... šta? Nekako
uskočio u um svog doktora?”
„Da. To se možda desilo zbog eksperimentalnih lekova, kojim ga je
Babino kljukao, ali nikad nisam mislila da je to bio jedini razlog zbog
kog je bio sposoban za tako nešto. U njemu je već bilo nečega. Udarac u
glavu koji sam mu zadala samo je to pokrenuo. Verujem da je tako
bilo.” Obratila se Ralfu. „Ne verujete u to, zar ne? Mogla bih da pozovem
Džeroma. On bi vam rekao istu stvar... ali ni njemu ne biste poverovali.”
 „Ne znam u šta da verujem”, rekao je. „Plima samoubistava
izazvana podsvesnim porukama u video-igrici... i novine su pisale o
tome?”
„Novine, televizija, internet. Sve je tamo.”
Holi se ućutala i spustila pogled na svoje šake. Nokti su joj bili
neizlakirani, ali prilično uredni. Prestala je da ih gricka, baš kao što je
prestala da puši. Raskrstila je s tom navikom. Ponekad je mislila da je
njeno putešestvije ka nečem što je makar izdaleka ličilo na mentalnu
stabilnost (ako ne na pravo mentalno zdravlje) obeleženo ritualnim
odbacivanjem loših navika. Bilo je teško odreći ih se. Bile su prijatelji.
Govorila je, pogleda uprtog u daljinu. „Bilu je dijagnostikovan rak
pankreasa, dok je istraga o Babinu i Hartsfildu bila u punom jeku. Posle
toga je neko vreme proveo u bolnici. Vratio se kući. Svi smo znali kako
će se to završiti... uključujući i njega, iako nikad to nije rekao. Do samog
kraja borio se protiv prokletog raka. Posećivala sam ga gotovo svake
noći, da bih se uverila da je nešto jeo i da bih sedela s njim. Da bih mu
pravila društvo, ali i da bih... ne znam...”
„Da biste se ispunili njime?”, rekla je Džini. „Dok ste ga još imali?”
Ponovo ih je počastila blistavim osmehom, koji ju je osetno
podmlađivao. „Da, tako je. Upravo tako. Jedne noći - nedugo po
povratku u bolnicu - nestalo je struje u njegovom kraju grada. Drvo je
palo na vodove ili nešto slično. Zatekla sam ga na stepenicama ispred
kuće, zagledanog u zvezde. „Nikad se ne vide ovako, kad ima svetla”,
rekao je. „Pogledaj koliko ih je, i kako su svetle.”
„Te noći činilo nam se da vidimo čitav Mlečni put. Izvesno vreme -
nekih pet minuta - sedeli smo ćutke. Samo smo gledali u nebo. Rekao
je: ’Naučnici počinju da veruju da vaseljena nema kraj. Prošle nedelje
sam to pročitao u Njujork tajmsu. Lako mi je da poverujem u to kad
vidim ovolike zvezde i kad znam da ih ima još mnogo više.’ Nikada
nismo mnogo govorili o Brejdiju Hartsfildu i onom što je učinio
Babinu, otkad se Bil stvarno razboleo, ali mislim da je tada govorio o
tome.”
„Ima više stvari na zemlji i nebu nego što se i sanja u vašoj
filozofiji”, reče Džini.
Holi se osmehnula. „Mislim da je Šekspir to najbolje sročio i da
nema onog što nije najbolje sročio.”
„Možda nije govorio o Hartsfildu i Babinu”, reče Ralf. „Možda je
pokušavao da se pomiri sa svojom... situacijom.”
„Naravno da jeste”, reče Holi. „S njom i sa svim misterijama. Baš
kao što bi i mi trebalo da...”
Njen mobilni je zazvonio. Izvadila ga je iz zadnjeg džepa i pogledala
ekran. Pročitala je tekst.
„Poruka je od Aleka Pelija”, rekla je. „Avion koji je gospodin Gold
unajmio biće spreman da poleti u pola deset. Planirate li još da
putujete, gospodine Andersone?”
„Naravno. I pošto smo zajedno u ovome - ma šta to bilo - bilo bi
bolje da počnete da me zovete Ralf.” Dovršio je kafu u dva gutljaja i
ustao. „Želim da sredim da nekoliko policajaca drži ovu kuću pod
prismotrom tokom mog odsustva, Džini. Hoće li ti to smetati?”
Koketno je zatreptala. „Samo se pobrini da budu zgodni.”
„Pokušaću da se dogovorim s Trojem Remidžem i Tomom Jejtsom.
Ne liče na filmske zvezde, ali su uhapsili Terija Mejtlanda na igralištu.
Trebalo bi da odigraju neku ulogu u ovome.”
Holi je rekla: „Moram nešto da proverim. Volela bih da to učinim
odmah, pre svitanja. Možemo li da se vratimo u kuču?”

Ralf je na Holin zahtev navukao zastore u kuhinji. Džini je navukla

zavese u dnevnoj sobi. Holi je sela za kuhinjski sto s markerima i
kolutom lepljive trake, kupljenim na odeljenju za kancelarijsku opremu
u Volmartu. Otkinula je dva kratka komada trake. Prilepila ih je preko
blica na ajfonu. Obojila ih je u plavo. Otkinula je i treći komad. Prilepila
ga je preko plavih traka. Obojila ga je ljubičasto.
Ustala je i pokazala na stolicu najbližu luku. „Je li u njoj sedeo?”
„Jeste.”
Dva puta je fotografisala sedište. Pomerila se u pravcu luka i
ponovo pokazala. „A ovde je sedeo.”
„Da. Baš tamo. Ali ujutru nije bilo tragova na tepihu. Ralf je
proveravao.”
Holi se spustila na koleno i četiri puta fotografisala tepih. Ustala je.
„U redu. To će biti dovoljno.”
„Ralfe?”, pitala je Džini. „Znaš li šta ona radi?”
„Preobrazila je telefon u improvizovano crno svetlo.” I ja sam
mogao to da uradim, da sam verovao svojoj ženi - već četiri godine znam
za taj trik. „Tragate za mrljama, je l’ tako? Za talogom, poput one
materije u ambaru?”
„Da, ali, ako ga ima, prisutan je u mnogo manjoj količini, ili biste ga
videli golim okom. Na internetu možete kupiti komplet za ovu vrstu
eksperimenta - zove se Šah-mat - ali i ovo će poslužiti. Bil me je tome
naučio. Da vidimo šta imamo. Ako išta.”
Okružili su je s obe strane. Holi to ovog puta nije smetalo. Bila je
previše zaokupljena i uzbuđena. Imam Holi nadu, govorila je sebi.
Mrlje su bile na fotografijama. Nejasni žućkasti tragovi na sedištu
stolice, na kom je Džinin uljez sedeo i još nekoliko - sličnih kapljicama
boje - na tepihu i na ivici luka.
„Svetog mu sveca”, promrmljao je Ralf.
„Pogledajte ovaj snimak”, reče Holi. Raširila je prste da bi povećala
mrlju na tepihu. „Da li vidite kako obrazuje prav ugao? To je kapalo niz
nogu stolice.”
Otišla je do stolice i napravila još jednu fotografiju, samo dosta
niže. Ponovo su se okupili oko ajfona. Holi je još jednom raširila prste.
Noga stolice iskočila je u prvi plan.
„Kapalo je niz nju. Rasklonite zavese i zastore, ako želite.”
Ralf je uzeo Holin telefon kad se kuhinja ponovo ispunila jutarnjom
svetlošću. Pregledao je sve fotografije, jednom pa još jednom, u
obrnutom smeru. Zid neverice počeo je da se kruni. Fotografije na
malom ekranu ajfona zadale su mu odsudni udarac.
„Šta ovo znači?”, pitala je Džini. „Hoću reći, u praktičnom smislu? Je
li bio ovde, ili nije?”
„Rekla sam vam da nisam imala dovoljno vremena da se pozabavim
istraživanjem koje bi me dovelo do pouzdanog odgovora. Ali, ako bih
morala da pogađam, rekla bih... i jedno i drugo.”
Džini je odmahnula glavom, kao da pokušava da razbistri misli. „Ne
razumem.”
Ralf je mislio na zaključana vrata i uključeni alarm, koji se nije
oglasio. „Hoćete li da kažete da je taj tip bio...” Duh je bila reč koja mu je
prvo pala na pamet, ali nije bila prava.
„Ništa nisam rekla”, odvratila je Holi. Ralf je pomislio: Ne, nisi. Zato
što si htela da je ja izgovorim.
„Mislite da je bio projekcija? Ili avatar, kao u video-igricama našeg
sina?”
„To je zanimljiva ideja”, reče Holi. Oči su joj zaiskrile. Ralf je
pomislio (prilično gnevno), da s mukom suzbija osmeh.
 „Talog postoji, ali stolica nije ostavila tragove na tepihu”, reče
Džini. „Ako je bio ovde u fizičkom smislu, bio je... lak. Verovatno nije bio
teži od perjanog jastuka. I kažete da ga izvođenje tih... projekcija...
iscrpljuje?”
„Izgleda mi logično - makar meni”, reče Holi. „U jedno možemo biti
sigurni, a to je da je nešto bilo ovde, kad ste se juče ujutru spustili niz
stepenice. Slažete li se s tim, detektive Andersone?”
„Da. I, Holi, moraću da te uhapsim ako ne počneš da me zoveš Ralf.”
„Kako sam se vratila na sprat?”, pitala je Džini. „Da li me je on...
molim te, reci mi da me nije odneo gore, nakon što sam se onesvestila.”
„Sumnjam u to”, reče Holi.
Ralf je rekao: „Možda se poslužio nekom vrstom... samo nagađam...
hipnotičke sugestije?”
„Ne znam. Mnogo toga možda nikad nećemo saznati. Istuširaću se
na brzinu, ako vam to ne smeta?”
„Samo izvoli”, reče Džini. „Ja ću napraviti kajganu.” Otelo joj se: „O
moj bože”, kad je Holi krenula.
Holi se okrenula.
„Svetlo iznad šporeta. Bilo je uključeno. Ono iznad ringli. Postoji
dugme.” Džini je izgledala uzbuđeno, dok je posmatrala fotografije. Sad
je izgledala uplašeno. „Morate da ga pritisnete, da biste uključili svetlo.
Bilo ga je dovoljno da to izvede.”
Holi nije ništa rekla. Baš kao ni Ralf.

Holi se posle doručka povukla u gostinsku sobu. Navodno da bi

spakovala stvari. Ralf je pretpostavljao da mu je pružila priliku da se
oprosti sa suprugom. Holi Gibni je imala svojih bubica, ali nije bila
glupa.
„Remidž i Jejts će te čuvati”, rekao je Džini. „Obojica su uzeli
nekoliko dana slobodno.”
„Učinili su to zbog tebe?”
„Mislim da su to učinili i zbog Terija. Mislim da ih ono hapšenje
pritiska tek malo manje nego mene.”
„Jesi li poneo pištolj?”
 „U torbi je. Pripasaću ga čim sletimo. I Alek će poneti svoj. Hoću da
izvadiš svoj iz sefa za oružje. Nek ti bude pri ruci.”
„Misliš li zaista...”
„Ne znam šta da mislim. Slažem se s Holi u tom pogledu. Samo nek
ti bude pri ruci. I nemoj da upucaš poštara.”
„Slušaj, možda bih mogla da krenem s vama.”
„Mislim da to nije dobra ideja.”
Nije želeo da danas budu na istom mestu, ali nije hteo da kaže
zašto, da se ne bi još više zabrinula. Morali su da razmišljaju o sinu, koji
je igrao bejzbol, gađao metu strelom na bali slame, ili izrađivao pojas
od perlica u kampu. Na Dereka, ne mnogo starijeg od pokojnog Frenka
Patersona. Dereka, koji je pretpostavljao, kao većina dece, da su mu
roditelji besmrtni.
„Možda imaš pravo”, rekla je. „Neko bi trebao da bude ovde ako
Derek pozove, zar ne?”
Klimnuo je glavom i poljubio ju je. „Upravo to sam mislio.”
„Čuvaj se.” Posmatrala ga je raširenih očiju. Setio se kako su ga te
oči jednom gledale na isti zaljubljeni, zabrinuti način, pune nade. Tako
su izgledale na venčanju, dok su stajali ispred prijatelja i rođaka,
izmenjujući zavete.
„Hoću. Uvek se čuvam.”
Privukla ga je sebi kad je počeo da se odmiče od nje. Snažno ga je
stiskala za nadlaktice.
„Da, ali ovaj slučaj razlikuje se od svih na kojima si radio. To je
očigledno. Uhvati ga, ako možeš. Ako ne možeš... ako naletiš na nešto s
čim ne možeš da izađeš na kraj... povuci se. Povuci se i dođi kući, meni,
razumeš li me?”
„Čuo sam te.”
„Nemoj da mi pričaš da si me čuo, reci da ćeš tako uraditi.”
„Hoću.” Ponovo je mislio na dan u kom su izrekli zavete.
„Nadam se da si iskren.” I dalje ga je posmatrala prodornim
pogledom, punim ljubavi i brige. Onim koji je poručivao Sve nade
polažem u tebe, učini sve da ne zažalim zbog te odluke. „Moram da ti
nešto kažem, nešto važno. Slušaš li me?”
„Da.”
„Dobar si čovek, Ralfe. Dobar si čovek, koji je grdno pogrešio. Nisi
prvi kome se to desilo, i nećeš biti poslednji. Moraš da živiš s tim, i ja ću
ti pomoći. Poboljšaj situaciju, ako možeš, ali te molim da je ne
pogoršavaš. Molim te.”
 Holi je prilično bučno silazila niz stepenice, kako bi bila sigurna da
će je čuti. Ralf je još malo postojao na istom mestu. Gledao je u Džinine
raširene oči - divne kao što su bile pre toliko godina. Poljubio ju je i
ustuknuo. Čvrsto ga je stisnula za ruke i pustila.

Ralf i Holi odvezli su se do aerodroma u njegovim kolima. Sedela je s

torbom u krilu, uspravnih leđa, skupljenih kolena. „Je li tvoja žena
naoružana?”, pitala je.
„Jeste. I pucala je u policijskoj streljani. Ženama i kćerkama je to
ovde dozvoljeno. Šta je s tobom, Holi?”
„Naravno da nisam naoružana. Ne zaboravi da nisam doletela
ovamo u iznajmljenom mlažnjaku.”
„Siguran sam da možemo pronaći neko oružje za tebe. Naposletku,
idemo u Teksas, a ne u Njujork.”
Odmahnula je glavom. „Nisam pucala iz pištolja još otkad je Bil bio
živ. To se desilo na poslednjem slučaju na kom smo zajedno radili. I
nisam pogodila ono što sam ciljala.”
Ćutao je dok nisu napustili zakrčeni auto-put i krenuli put
aerodroma u Kep Sitiju. Progovorio je tek kad je obavio teški zadatak:
„Uzorci iz ambara su u forenzičkoj laboratoriji državne policije. Šta
misliš šta će pronaći, kad ih konačno provuku kroz skupocenu opremu?
Imaš li pojma?”
„Na osnovu onog što se pokazalo na stolici i tepihu, pretpostavljam
da će uglavnom naći vodu s visokom pH vrednošću. Pretpostavljam da
će biti tragova sluzavog fluida kakav proizvode bulbouretralne žlezde,
zvane Kuperove žlezde, po anatomu Vilijamu Kuperu koji...”
„Znači da misliš da je to sperma.”
„Više preejekulaciona tečnost.” Nagoveštaj crvenila pojavio joj se
na obrazima.
„Znaš znanje.”
„Odslušala sam kurs forenzičke patologije posle Bilove smrti. U
stvari, odslušala sam ih nekoliko. Tako sam... ubijala vreme.”
„Sperma je pronađena na zadnjem delu butina Frenka Patersona.
Prilično velika, ali ne i nenormalna količina. DNK nalaz poklapao se s
uzorkom Terija Mejtlanda.”
„Talog iz ambara i onaj iz kuće nije sperma, a ni preejekulaciona
tečnost, ma kako im sličan bio. Mislim da će laboratorijsko ispitivanje
materije iz Kaninga pronaći nepoznate sastojke i da će ih forenzičari
odbaciti kao kontaminaciju. Biće im drago što neće morati da koriste
uzorke na sudu. Neće ni pomisliti da imaju posla s potpuno
nepoznatom supstancom: sa materijom koju izlučuje - ili iznojava - dok
se preobražava. Što se tiče sperme pronađene na malom Patersonu...
sigurna sam da ju je autsajder ostavio kad je ubio i devojčice
Hauardovih. Da je pronađena na njihovoj odeći ili telima. To je bila
samo još jedna posetnica, kao uvojak kose u kupatilu gospodina
Mejtlanda i svi otisci prstiju koje ste pronašli.”
„Ne zaboravi očevice.”
„Da”, složila se. „Ovo stvorenje voli svedoke. Zašto i ne bi, ako može
da nosi tuđe lice?”
Ralf je sledio njena uputstva i stigao do čarter-kompanije čije
usluge koristi Hauard Gold. „Znači da ne misliš kako su ti zločini
pokretani seksualnim motivom, već da samo liče na njih?”
„Ne bih mogla to da kažem, ali...” Okrenula se ka njemu. „Sperma je
pronađena na zadnjem delu dečakovih nogu, ali je nije bilo... znaš... u
njemu?”
„Nije. Došlo je penetracije. Silovanje granom.”
„Auuuh.” Namrštila se. „Sumnjam da je postmortem devojčica
otkrio bilo kakvu spermu u njima. Mislim da ova ubistva sadrže
seksualni element, ali je počinilac verovatno nesposoban za stvarni
odnos.”
„To je slučaj s mnogo normalnih serijskih ubica.” Nasmejao se.
Izjava je bila oksimoron kao džambo škamp, ali je nije povukao zato što
je jedina zamena koju je mogao da smisli bila ljudski serijski ubica.
„Ako se hrani tugom, sigurno jede i bol svojih žrtava dok umiru.”
Crvenilo se povuklo s njenih obraza, ostavivši bledilo. „Verovatno ga
doživljava kao izuzetno bogat ukus, kao gurmansku hranu ili stari viski.
I da, to ga možda i seksualno uzbuđuje. Ne volim da mislim na te stvari,
ali verujem da je važno poznavati neprijatelja. Mi... mislim da bi trebalo
da skrenete levo, detektive Andersone.” Pokazala je.
„Ralfe.”
„Da. Skreni levo, Ralfe. To je put ka Regal eru.”
 7

Haui i Alek već su bili tamo. Haui se smešio. „Poletanje je malčice

odloženo”, rekao je. „Sablo je na putu ovamo.”
„Kako mu je to pošlo za rukom?” pitao je Ralf.
„Nije. Ja sam to učinio. Pa, obavio sam polovinu posla. Sudija
Martinez je u bolnici zbog čira i to je bilo božje delo. Ili je preterivao s
ljutim sosom. I ja sam ljubitelj tog sosa, ali se stresem od jeze kad god
vidim koliko ga sipa. Što se drugog slučaja na kom je poručnik Sablo
trebalo da svedoči tiče, pomoćnik državnog tužioca duguje mi uslugu.”
„Mogu li da pitam zašto?”, zanimao se Ralf.
„Ne možeš”, reče Haui. Smešio se dovoljno široko da pokaže zadnje
zube.
Četvorka je sedela u maloj čekaonici - koja se ni izdaleka nije mogla
porediti s aerodromskim predvorjem. Posmatrali su avione koji su
uzletali i sletali. Haui je rekao: „Sinoć, po povratku kući, izašao sam na
internet i čitao o dvojnicima. Zato što je autsajder upravo to, zar ne?”
Holi je slegnula ramenima. „Taj izraz je dobar kao bilo koji.”
„Najčuveniji izmišljeni dvojnik je onaj iz priče Edgara Alana Poa
Vilijam Vibon.”
„Džini je znala za njega”, reče Ralf. „Pričali smo o tome:”
„Ali bilo ih je mnogo u stvarnom životu. Na stotine. Uključujući i
jednog na Luzitaniji. Na brodu je bila putnica Rejčel Viders. Putovala je
prvom klasom. Nekoliko ljudi je videlo drugu ženu koja je izgledala kao
ona. Imale su iste sedine u kosi. Govorili su da njena dvojnica putuje u
potpalublju. Neki su govorili da radi na brodu. Gospođica Viders i
džentlmen u njenoj pratnji su je tražili. Navodno su je ugledali nekoliko
sekundi pre nego što je nemački torpedo pogodio bok plovila.
Gospođica Viders je poginula, ali je njen pratilac preživeo. Zvao je
dvojnicu Vesnicom pogibelji’. Francuski pisac Gi de Mopasan sreo je
svog dvojnika dok se šetao ulicama Pariza. Bio je iste visine i imao istu
kosu, oči, brkove, naglasak.”
„Pa, on je Francuz”, reče Alek, slegnuvši ramenima. „Šta si očekivao?
De Mopasan ga je verovatno častio čašom vina.”
„Najčuveniji slučaj desio se 1845. godine, u ženskoj gimnaziji u
Litvaniji. Profesorka je pisala po tabli, kad je njena dvojnica ušla u
učionicu.
Stala je pored profesorke i ponavljala svaki njen pokret, samo bez
krede. Zatim je izašla. Devetnaest učenica je to videlo. Zar to nije
čudesno?”
Niko nije odgovorio. Ralf je razmišljao o crvljivoj dinji, otiscima
stopala u pesku koji iščezavaju i o rečima Holinog pokojnog prijatelja:
Vaseljena nema kraj. Pretpostavljao je da neki ljudi smatraju tu ideju
ohrabrujućom. Za Ralfa, čoveka uvek utemeljenog na činjenicama, bila
je užasavajuća.
„Pa, mislim da je to čudesno”, reče Haui, malčice nevoljno.
Alek je rekao: „Recite mi nešto, Holi. Kako je moguće da taj tip nije
mogao da pronađe najbližeg doktora, ako upija misli i sećanja svojih
žrtava kad preuzima njihova lica - mističnom transfuzijom krvi? Tu je i
Vrba Kišnica. Mejtland ju je poznavao s košarkaškog programa, ali
čovek kog je odvezla do Dubroua ponašao se kao da je prvi put vidi.
Nije rekao Vrbo ili gospođo Kišnice. Zvao ju je samo gospođo.”
„Možda to podseća na brzo čitanje”, reče Ralf. „Oni koji vladaju tom
veštinom veoma su ponosni na svoju sposobnost da pređu debelu
knjigu od korica do korica odjednom, ali zapamte samo srž. Obično ne
mogu da odgovore, ako ih pitate za detalje.” Nastavio je posle kraće
pauze. „Tako makar kaže moja supruga. Ona je članica književnog
kluba. U njemu je i jedna dama koja se ponekad hvali veštinom brzog
čitanja. Izluđuje Džini.”
Gledali su kako zemaljska posada puni rezervoare King era i kako
dva pilota proveravaju avion pre leta. Holi je potegla ajped i počela da
čita (Ralf je pomislio da odmiče prilično brzo). Subaru forester se u
četvrt do deset dovezao do malenog parkirališta. Jun Sablo se iskrcao.
Prebacio je ranac s kamuflažnim šarama preko ramena, dok je pričao
mobilnim. Prekinuo je vezu pre nego što je stigao do njih.
„Amigos! Como estan?”
„Fino”, reče Ralf dok je ustajao. „Vreme je da krenemo na put.”
„Razgovarao sam s Klodom Boltonom. Dočekaće nas na Aerodromu
Plejnvil, devedesetak kilometara od Marisvila, u kom živi.”
Alek je podigao obrve. „Zašto bi to učinio?”
„Zabrinut je. Kaže da sinoć nije mnogo spavao. Deset puta je
ustajao. Imao je osećaj da neko motri na kuću. Kaže da ga je podsetio
na zatvorske dane, kad su svi znali da će se nešto dogoditi, ali niko nije
znao šta i koliko loše će biti. Rekao je da su pundravci počeli da marišu
i njegovu majku. Pitao me je šta se dešava. Rekao sam mu da ćemo mu
objasniti kad stignemo.”
Ralf se obratio Holi. „Ako autsajder postoji i ako je blizu Boltonu,
može li on da oseti njegovo prisustvo?”
Nije se bunila zato što je od nje ponovo traženo da nagađa.
Odgovorila je tihim, ali čvrstim glasom. „Sigurna sam u to.”
 BIENVENIDOS A TEJAS

26. jul

Džek Hoskins je 26. jula oko dva ujutru prešao u Teksas. Odseo je u
buvari zvanoj Indijan motel, kad se na istoku pojavilo prvo svetlo.
Platio je pospanom recepcioneru za nedelju dana, jedinom aktivnom
karticom. Zatražio je sobu na drugom kraju trošne zgrade.
Soba je zaudarala na cugu i ustajali dim od cigareta. Pokrivači su
bili otrcani, a jastučnica klimavog kreveta žuta od starosti, znoja ili i
jednog i drugog. Seo je u jedinu stolicu u prostoriji i brzo i bez
posebnog zanimanja pregledao tekstualne poruke i govornu poštu
(ove druge prestale su da stižu oko četiri ujutru, kad se poštansko
sanduče napunilo). Sve poruke su bile iz stanice, najviše od šefa Gelera.
Došlo je dvostrukog ubistva na Vest sajdu. Ralf Anderson i Betsi Rigins
bili su van stroja, pa je on bio jedini detektiv na dužnosti, gde je,
potreban je na sceni zločina, bla-bla-bla.
Legao je na postelju, poleđuške, ali ga je opekotina od sunca previše
bolela u tom položaju. Okrenuo se na stranu. Federi su zlovoljno
škripali pod njegovom nezanemarljivom težinom. Oslabiću kad rak
uzme maha, pomislio je. Mama je pri kraju bila samo kožom obavijeni
skelet. Vrištavi skelet.
„To se neće desiti”, rekao je praznoj sobi. „Potreban mi je jebeni
san. Ovo će se srediti.”
 Četiri sata biće dovoljno. Pet, ako bude imao sreće. Ali njegov
mozak nije hteo da se isključi. Ponašao se kao motor u leru. Kodi,
balavi valjač droge na benzinskoj pumpi Haj, imao je male bele pilule,
kao i pristojnu količinu navodno gotovo čiste koke. Govorio je istinu,
ako je suditi po načinu na koji se Džek osećao, ležeći na jadnom
izgovoru za krevet (nije ni pokušao da se pokrije, bog te pita šta je
gmizalo po toj posteljini). Nekoliko kratkih dremki je sve što je
prikupio u satima posle ponoći, kad se činilo da nikad neće prestati da
vozi. Osećao je kao da nikad neće zaspati - kao da može pre pokriti
krov i istrčati osam kilometara. San je ipak stigao, mada tanušan i
opterećen majčinim prisustvom.
Kad se probudio, podne je već bilo prošlo. Soba je bila smrdljiva i
vrela, uprkos jadnom izgovoru za klima-uređaj. Otišao je u kupatilo.
Piškio je i pokušao da osmotri zadnji deo bolnog vrata. Nije mogao.
Možda je tako i najbolje. Vratio se u sobu i seo na krevet, da bi se obuo,
ali je pronašao samo jednu cipelu. Pipajući je tragao za drugom, dok mu
je neko nije gurnuo u šaku.
„Džek.”
Ukočio se. Dlake na rukama i vratu su mu se naježile. Čovek koji je
bio pod njegovim tušem u Flint Sitiju sad je bio ispod kreveta, baš kao
čudovište kog se plašio u ranom detinjstvu.
„Slušaj me, Džek. Reći ću ti šta ćeš uraditi.”
Shvatio je da je bol u vratu (što je smešno, pošto je uvek tako zvao
kamen oko vrata) nestao. Pa... gotovo da jeste. Dobio je jednostavan
iako ekstreman zadatak. To je bilo u redu, zato što je bio prilično
siguran da će pobeći, a stavljanje tačke na Andersonovu priču pričiniće
mu apsolutno zadovoljstvo. Anderson je naposletku bio glavno pačalo;
stari gospodin Nemam Mišljenje sam je kriv za sudbinu koja će ga
snaći. Šteta za ostale, ali oni neće ići na Džekovu već na Andersonovu
dušu.
„Šteta velika”, promrmljao je.
Obuo se i spustio na kolena, da bi pogledao ispod kreveta. Tamo
nije bilo ničeg izuzev obilja prašine. I to je bilo dobro. Laknulo mu je.
Nije sumnjao da je njegov posetilac bio ovde, niti da su na prstima koji
su mu gurnuli cipelu u šaku istetovirane reči: NE MOGU.
Um mu se razbistrio, a bol od opekotine sveo na daleki žamor.
Pomisli je da bi mogao nešto da pojede. Možda odrezak i jaja. Mora da
se snabde energijom za predstojeći zadatak. Ljudi ne mogu da žive
samo od belog i pilula. Bez hrane će se onesvestiti i izgoreti na vrelom
suncu.
Kad već govorimo o suncu, tresnulo ga je kao pesnicom po licu, kad
je izašao. Vrat ga je upozoravajuće zaboleo. Setio se da nema kreme za
sunce i da je zaboravio onu s alojom. Možda prodaju nešto slično u
kafeu pored motela, s gomilom drangulija koje na takvim mestima drže
pored kase: majicama, kapama, kantri CD-ovima i Navaho suvenirima
napravljenim u Kambodži. Moraju da prodaju i nekoliko praktičnih
potrepština pored tog sranja, zato što je najbliži grad...
Zaustavio se u mestu, s rukom ispruženom ka vratima kafea. Zurio
je kroz prašnjavo staklo. Unutra su. Anderson i vesela družina
vucibatina, uključujući i mršavu ženu sa sedim šiškama. Video je staru
vešticu u invalidskim kolicima i mišićavog muškarca kratke crne kose,
s kozjom bradicom. Matora se nasmejala i zakašljala. Džek je čuo i
napolju. Zvučala je kao prokleti bager u najnižem stepenu prenosa.
Covek s kozjom bradicom udario ju je nekoliko puta po leđima. Svi su
se smejali.
Smejaćete se na drugoj strani glave, kad završim s vama, pomislio je
Džek. Ali dobro je što se smeju. Inače bi ga videli.
Okrenuo se. Pokušavao je da shvati šta je video. Nije mislio na
gomilu koja bučno rže u restoranu, ona mu nije smetala, već na
tetovaže na prstima Kozje Bradice. Video ih je kad je pružio ruku da
udari Ženu u Kolicima po leđima. Staklo je bilo prašnjavo, a plavo
mastilo bledunjavo, ali je znao šta na njima piše: NE MOGU. Kako se
izvukao ispod njegovog kreveta i ušao u restoran tako brzo? To je bila
misterija o kojoj nije smeo da razmišlja. Čekao ga je posao, to je bilo
dovoljno, i uklanjanje raka koji je rastao na njegovoj koži bio je samo
polovina. Uklanjanje Ralfa Andersona bilo je druga polovina, ona koja
će mu pružiti zadovoljstvo.
Starog gospodina Nemam Mišljenje.

Aerodrom Plejnvil bio je zakorovljena poljana na obodu posustalog

gradića, čijim potrebama je služio. Imao je jednu pistu, koja se Ralfu
činila strahovito kratkom. Pilot je počeo da koči iz sve snage čim su
točkovi dodirnuli tle. Svi neprivezani predmeti su poleteli. Zaustavili
su se na žutoj liniji, na kraju uske asfaltne pruge, desetak metara od
polja s korovom, barama i konzervama piva.
„Dobro došli ko zna gde”, napomenuo je Alek, dok se king er kotrljao
ka montažnoj zgradi, koju će najverovatnije odneti prvi jači vetar.
Čekao ih je prašnjavi dodž kombi. Ralf je prepoznao kompanion model,
prilagođen potrebama invalidskih kolica, i pre nego što je video tablice
za hendikepirane. Pored njega je stajao visoki i mišićavi Klod Bolton, u
izbledelim farmerkama, plavoj radnoj košulji, iskrzanim kaubojskim
čizmama i kapi teksaskih rendžera.
Ralf se prvi iskrcao iz aviona. Pružio je ruku Klodu koji je prodrmao,
posle kratkotrajnog oklevanja. Ralf nije mogao da ne gleda izbledela
slova na čovekovim prstima: NE MOGU.
„Hvala vam što ste nam olakšali posao”, reče Ralf. „Niste morali,
stvarno cenim vaš trud.” Predstavio je saputnike.
Holi se poslednja rukovala s Klodom. Rekla je: „Tetovaže na vašim
prstima... da li se tiču pića?”
Tako je, pomislio je Ralf. Evo još jednog delića slagalice koji sam
zaboravio da izvadim iz kutije.
„Da, imate pravo.” Bolton je govorio kao neko ko predaje omiljenu i
dobro naučenu lekciju. „To na sastancima AA ovde dole zovu velikim
paradoksom. Prvi put sam čuo za njega u zatvoru. Moraš da piješ, ali ne
možeš da piješ.”
„Cigarete u meni bude takva osećanja.”
Bolton se nacerio. Ralf je pomislio kako je čudno stoje baš
najnesnalažljivija osoba u njihovoj maloj družini pomogla Boltonu da
se opusti. Tip nije delovao istinski zabrinuto, već oprezno. „Da,
gospođo, cigarete su tvrd orah. Kako vam ide?”
„Skoro godinu dana nisam nijednu popušila”, rekla je Holi, „ali
napredujem dan po dan. Ne mogu i moram. Baš tako.”
Je li sve vreme znala značenje tetovaža na prstima? Ralf nije mogao
da proceni.
„Paradoks ne mogu - moram može se razrešiti samo pomoću više
sile. Pribavio sam je. Medaljon trezvenosti uvek mi je pri ruci. Naučili
su me da ga gurnem u usta, ako poželim piće. Rekli su mi da ga
popijem, ako se istopi.”
Holi se osmehnula - na blistav način, koji se Ralfu svaki put sve više
dopadao.
Bočna vrata kombija su se otvorila. Zarđala rampa je uz škripu
izašla napolje. Krupna dama s ekstravagantnom ćubom sede kose
zakotrljala se niz nju, u invalidskim kolicima. Držala je kratku, zelenu
bocu s kiseonikom u krilu. Od nje se pružala plastična cevčica do kanile
na nosu. „Klode! Zašto stojiš s tim ljudima na vrućini? Trebalo bi da
pođemo što pre. Uskoro će podne.”
„Ovo je moja majka”, reče Klod. „Mama, ovo je detektiv Anderson,
koji me je ispitao o onom o čemu sam ti govorio. Ne poznajem ljude
koji su doputovali s njim.”
Haui, Alek i Jun predstavili su se staroj dami. Holi je bila poslednja.
„Veoma mi je drago što sam vas upoznala, gospođo Bolton.”
Lavi se nasmejala. „Pa, videćemo kako ćete se osećati kad me bolje
upoznate.”
„Idem da potražim rentirano vozilo”, reče Haui. „Mislim da je to ono
pored vrata.” Pokazao je na tamnoplavi džip srednje veličine.
„Voziću se ispred vas u kombiju”, reče Klod. „Lako ćete me slediti,
put za Marisvil nije prometan.”
„Zašto ne kreneš s nama, dušo?” pitala je Lavi Bolton Holi. „Pravi
društvo starici.”
Ralf je očekivao da će Holi odbiti poziv, ali ga je ona smesta
prihvatila. „Samo minut, molim vas.”
Pozvala je Ralfa pogledom. Krenuo je za njom ka King eru, dok je
Klod gledao kako majka okreće stolicu i kako se penje uz rampu. Mali
avion je uzletao, pa Ralf nije mogao da čuje šta ga Holi pita. Nagnuo se
bliže.
„Šta da im kažem, Ralfe? Sigurno će me pitati zašto smo došli.”
Odgovorio je, posle kraćeg razmišljanja: „Zašto ne bi izložila
najvažnije činjenice?”
„Neće mi poverovati!”
Naterala ga je da se osmehne. „Holi, mislim da prilično dobro izlaziš
na kraj s nevericom.”

Klod Bolton je, kao veliki broj bivših robijaša (makar onih koji nisu
hteli da rizikuju povratak na robiju), vozio kombi dodž kompanion
tačno pet kilometara na sat sporije od ograničenja brzine. Posle pola
sata vožnje skrenuo je na parkiralište Indijan motela i kafea. Izašao je iz
vozila. Obratio se Hauiju, koji je sedeo za volanom rentiranog auta.
Zvučalo je kao da se izvinjava. „Nadam se da vam neće smetati, ako
nešto prezalogajimo”, rekao je. „Mama ponekad ima problema ako ne
jede redovno, a jutros nije imala vremena da pripremi sendviče.
Strahovao sam da ne zakasnimo.” Spustio je glas, kao da odaje
sramotnu tajnu. „U pitanju je njen šećer. Gubi svest kad se spusti.”
„Siguran sam da bismo mogli nešto prezalogajiti”, reče Haui.
„Priča koju je dama ispričala...”
„Predlažem da porazgovaramo o tome kad stignemo do tvoje kuće,
Klode”, reče Ralf.
Klod je klimnuo. „Slažem se, verovatno će tako biti najbolje.”
Kafe se - ne na neprijatan način - osećao na mast, pasulj i pečenje.
Nil Dajmond je pevao iz džuboksa: „Ja sam, rekao sam”, na španskom.
Specijaliteti (kojih nije bilo mnogo) bili su iza šanka. Iznad prolaza u
kuhinju je bila oskrnavljena fotografija Donalda Trampa. Plava kosa mu
je obojena u crno; dobio je zalizak i brkove. Ispod toga je neko napisao
Yanqui vete a casa - Jenki idi kući. Ralf je isprva bio iznenađen - Teksas
je naposletku bio vatrenocrvena država - ali se setio da belci možda
nisu manjina ovako blizu južne granice, ali da nisu daleko od toga.
Raskomotili su se na drugom kraju prostorije. Alek i Haui seli su za
sto za dvoje, a ostali na veći sto pored njih. Ralf je naručio pljeskavicu;
Holi je naručila salatu; Jun i Boltonovi opredelili su se za kompletnu
meksičku ponudu od takosa, burita i empanade. Kelnerica je donela
bokal slatkog čaja, pre nego što ga je iko zatražio.
Lavi Bolton je proučavala Juna, očima sjajnim poput ptičjih. „Rekli
ste da se zovete Sablo? To je neobično ime.”
„Tako je, nema nas mnogo”, reče Jun.
„Došli ste s one strane ili ste ovde rođeni?”
„Ovde sam rođen, gospođo”, reče Jun. Smazao je polovinu punjenog
takosa u jednom zalogaju. „Druga generacija.”
„Pa, svaka čast! Napravljen u SAD! Poznavala sam Augustina Sabloa
kad sam živela dole na jugu, pre nego što sam se udala. Vozio je kamion
s hlebom u Laredu i Nuevo Laredu. Sestre i ja naručivale smo churro
eclairs, kad bi se provezao pored naše kuće. Da niste nekim slučajem u
rodu?”
Junova maslinasta put malčice je potamnela - nije pocrveneo - ali je
Ralfu dobacio veseli pogled. „Da, gospođo, to je bio moj papi.”
„Pa, zar svet nije mali?” reče Lavi, pre nego što se nasmejala. Njen
smeh preobrazio se u kašljanje, a ono u grcanje. Klod ju je udario po
leđima, tako snažno da joj je kanila izletela iz nosa i pala u tanjir. „O,
sine, gledaj ovo”, rekla je kad je povratila dah. „Imam slince na buritu.”
Namestila je kanilu. „Pa, šta ću. Došlo je iz mene, pa može i da se vrati.
Nema problema.” Nastavila je da jede.
Ralf se nasmejao, ostali su mu se pridružili. I Haui i Alek su se
smejali, iako su propustili uvod. Ralf je imao vremena da pomisli kako
smeh zbližava ljude. Bilo mu je drago što je Klod poveo majku sa
sobom. Starica je bila izuzetna.
„Svet je mah”, ponovila je. „Nego šta je.” Nagnula se napred, tako da
je gurnula tanjir pozamašnim grudima. Još je posmatrala Juna,
blistavim, ptičjim očima. „Jesi li upoznat s pričom koju nam je
ispričala?” Upravila je pogled na Holi, koja je mršteći se prebirala po
zelenoj salati.
„Da, gospođo.”
„Veruješ li u nju?”
„Ne znam. Ja...” Jun je spustio glas. „Naginjem ka tome.”
Starica je klimnula i spustila glas. „Jesi li gledao paradu u Nuevu?
Processo dos Passos? Možda u detinjstvu?”
„Si, senjora.”
Još više je spustila glas. „Šta je s njim? Farnicoco? Jesi li ga video?”
„Si”, reče Jun. Lavi Bolton je bila bela, koliko je to bilo moguće,
pomislio je Ralf, ali je Jun bez razmišljanja prešao na španski.
Još više je spustila glas. „Jesi li zbog njega imao noćne more?”
Jun je oklevajući prozborio: „Si. Muchas pesadillas.”
Zavalila se, zadovoljna ali smrknuta. Obratila se Klodu. „Slušaj ove
ljude, sinko. Mislim da imaš veliki problem.” Namignula je Junu, ali ne u
šali; izraz lica bio joj je neveseo. „Muchos.”

Ralf je pitao Juna za processo dos Passos, kad se mali karavan izvezao na
auto-put.
„To je procesija za Svetu nedelju”, reče Jun. „Crkva je baš ne
odobrava, ali je i ne sprečava.”
„Farnicoco? Je li to isto što i El Kuko?”
„On je još gori”, rekao je Jun, turobnim glasom. „Gori je i od Čoveka s
Džakom. Farnicoco je Čovek s Kapuljačom. Gospodin Smrt.”

Bilo je tri kad su stigli do doma Boltonovih u Marisvilu. Sunce je tuklo

kao blistavi čekić. Nagurali su se u malu dnevnu sobu, u kojoj se klima-
uređaj - bučna skalamerija na prozoru - upinjao da izađe na kraj s
hrpom telesa. Klod je otišao u kuhinju i doneo konzerve koka-kole u
kamperskom frižideru. „Nemate sreće, ako ste se nadali pivu”, rekao je.
„Ne držim ga u kući.”
„Dobro je”, reče Haui. „Mislim da niko od nas neće piti alkohol dok
ne rešimo ovaj problem. Pričajte nam o prošloj noći.”
Bolton je pogledao majku. Prekrstila je ruke i klimnula.
„Pa”, rekao je, „ispostavilo se da nemam mnogo materijala za priču.
Otišao sam u krevet posle večernjih vesti, kao i uvek. Dobro sam se
osećao...”
„Govoriš budalaštine”, prekinula ga je majka. „Nisi sasvim svoj
otkad si došao. Nemiran si...” Osvrnula se oko sebe. „Slabo jede... govori
u snu...”
„Hoćeš li da me pustiš da pričam, mama, ili nećeš?”
Dala je znak rukom da nastavi i cugnula iz konzerve.
„Pa, ne greši”, priznao je Bolton, „iako ne bih hteo da se to sazna na
poslu. Radnici obezbeđenja u lokalu poput Džentlmena ne bi trebalo da
se plaše, znate. Ali sam se ja uplašio, na izvestan način. Naročito sinoć.
Prošla noć bila je drugačija. Probudio sam se oko dva iz gadnog sna i
ustao da zaključam ulazna vrata. Nikad ih ne zaključavam, iako teram
majku da to radi kad ostane sama, kad pomoć u kući iz Plejnvila ode u
šest.”
„Šta ste sanjali?” pitala je Holi. „Da li se sećate?”
„Sanjao sam da je neko ispod kreveta, da leži i gleda gore. Samo to
sam zapamtio.”
Klimnuvši glavom dala mu je znak da nastavi.
„Izašao sam na verandu da razgledam okolinu, pre nego što sam
zaključao ulazna vrata. Primetio sam da su svi kojoti prestali da
zavijaju. Obično urlaju kao šašavi, čim se mesec pojavi na nebu.”
„Zavijaju, izuzev ako neko nije tu”, reče Alek. „Tada se utišaju. Kao
cvrčci.”
„Ni ja ih ne čujem, kad smo već kod toga. A obično ih ima mnogo u
maminom zadnjem dvorištu. Vratio sam se u krevet, ali nisam mogao
da zaspim. Sećam se da nisam zaključao prozore i krenuo sam da to
uradim. Bravice su škripale. Mama se probudila. Pitala me je šta radim.
Rekao sam joj da se vrati na spavanje. Legao sam u krevet i zamalo
zaspao - verovatno je bilo oko tri - kad sam se setio da nisam zaključao
prozor u kupatilu, onaj iznad kade. Zamišljao sam kako se neko uvlači
kroz njega. Izašao sam iz kreveta i potrčao ka njemu. Znam da to zvuči
glupo, ali...”
Pogledao ih je, ali se niko nije smejao, niti je izgledao sumnjičavo.
„U redu. U redu. Znam da vam to verovatno ne zvuči glupo, ako ste
došli čak ovamo. Sapleo sam se preko prokletog maminog jastučeta.
Ovog puta je ustala. Pitala me je da li neko pokušava da uđe u kuću.
Rekao sam da nije tako, ali da bi trebalo da ostane u sobi.”
„Samo da znate da nisam ostala”, raspoloženo će Lavi. „Nisam
slušala nijednog muškarca izuzev supruga, a njega odavno nema.”
„U kupatilo niko nije pokušavao da se uvuče kroz prozor, ali sam
imao izuzetno snažan osećaj da je još tamo, da se krije i vreba priliku.”
„Nije bio ispod kreveta?”, zanimao se Ralf.
„Nije, tamo sam prvo pogledao. To je šašavo, naravno...” Nastavio
je, posle kraće pauze. „Legao sam tek u zoru. Mama me je probudila i
rekla da moramo da idemo na aerodrom, da bismo vas dočekali.”
„Pustila sam ga da spava što duže”, reče Lavi. „Zbog toga nisam
napravila sendviče. Lebac je na navr’ frižidera. Izgubim dah kad
pokušam da ga dohvatim.”
„I kako se sad osećate?”, pitala je Holi Kloda.
S uzdahom je prešao rukom po čekinjama obraslom licu. „Ne
naročito dobro. Prestao sam da verujem u bauka kad i u Deda Mraza,
ali sam uznemiren i paranoičan, kao kad sam uzimao koku. Da li mi je
taj čovek za petama? Da li iskreno verujete u to?”
Pogledom je prelazio preko njihovih lica. Holi mu je odgovorila.
„Verujem”, rekla je.

6
Neko vreme su zamišljeno ćutali. Lavi je zatim progovorila. „Nazvali
ste ga El Kuko”, obratila se Holi.
„Da.”
Starica je klimnula. Kuckala je od artritisa nadutim prstima po boci
za kiseonik. „Meksička deca zvala su ga Kukuj, a engleska Kuki, Čuki ili
samo Čuk. Imala sam slikovnicu o tom dripcu.”
„Kladim se da sam imao istu”, reče Jun. „Dobio sam je od abuele. Div
s jednim crvenim uvom?”
„Si, mi amigo.” Lavi je izvadila i pripalila cigaretu. Izbacila je dim,
nakašljala se i nastavila. „U priči su bile tri sestre. Najmlađa je kuvala,
čistila i radila sve po kuči. Dve starije cure bile su lenje. Podsmevale su
joj se. Došao je El Kukuj. Kuća je bila zaključana, ali je izgledao kako
njihov papi, pa su ga pustile. Oteo je loše sestre da bi ih naučio pameti.
Ostavio je dobru koja je vredno radila za samohranog tatu. Sećate li
se?”
„Naravno”, reče Jun. „Čovek ne zaboravlja priče koje čuje u
detinjstvu. U priči iz slikovnice El Kukuj je predstavljen kao dobar
momak, ali sam ja zapamtio samo strah koji sam osetio kad je odvukao
devojčice u planinsku pećinu. Las ninas lloraban y le rogana que las
soltara. Kukale su i molile da ih pusti.”
„Da”, reče Lavi. „Na kraju je to uradio, a loše devojčice su se
popravile. Tako piše u slikovnici. Ali pravi kukuji ne puštaju decu, ma
koliko kukala i molila. Svi to znate, zar ne? Videli ste ga na delu.”
„Znači da i vi verujete”, reče Haui.
Lavi je slegnula ramenima. „Kao što se kaže, quien sabe? Jesam li
ikada verovala u el chupacabra? Ono što su stari los indios zvali
sisačem koza?” Zafrktala je. „Ne više nego što verujem u bigfuta. Ali
neobične stvari postoje. Jednom - to je bilo na Veliki petak, u Blaženom
sakramentu u Ulici Galveston - videla sam kako statua device Marije
pušta krvave suze. Svi smo to videli. Otac Hoakim rekao je da joj je rđa
ispod krova pokapala po licu, ali smo svi znali da nije bilo tako. I otac je
znao. To mu se videlo u očima.” Upravila je pogled na Holi. „Rekli ste da
ste videli neke stvari.”
„Jesam”, tiho će Holi. „Verujem da nešto postoji. Možda nije
tradicionalni El Kuko, ali bi mogla biti stvar na kojoj su legende
zasnovane. To je moje mišljenje.”
„Pio je krv i jeo meso dečaka i devojčica o kojima ste pričale?
Autsajder?”
„Možda je”, reče Alek. „Moguće je, na osnovu onog što je pronađeno
na mestu zločina.”
„A sad je preuzeo moj lik”, reče Bolton. „Tako mislite. Trebalo mu je
nešto moje krvi. Da li ju je pio?”
Niko mu nije odgovorio, ali je Ralf video kako je stvar koja je ličila
na Terija Mejtlanda upravo to radila. Video je to sa zastrašujućom
jasnoćom. Toliko je ovo ludilo prodrlo u njegovu glavu.
„Da li se on sinoć šunjao okolo?”
„Možda fizički nije bio ovde”, reče Holi, „i možda još neko vreme
neće moći da bude. Možda se još preobražava u tebe.”
„Možda je izviđao ovo mesto”, reče Jun.
Ili je pokušao da sazna što više toga o nama, pomislio je Ralf. I
saznao je. Klod je znao da dolazimo.
„I šta će se dogoditi?”, zanimala se Lavi. „Da li će ubiti još neko dete
u Plejnvilu ili Ostinu i pokušati da prebaci odgovornost na mog
dečaka?”
„Ne mislim da će se to desiti”, reče Holi. „Sumnjam da je dovoljno
snažan za tako nešto. Prošli su meseci između Hita Holmsa i Terija
Mejtlanda. A on je... aktivan.”
„Tu je još nešto”, reče Jun. „Mislim na praktičnu ravan. Ovaj deo
zemlje postao je prevruć za njega. Želeće da promeni sredinu, ako je
pametan - a mora biti, čim je ovoliko dugo opstao.”
To je zvučalo ispravno. Ralf je zamišljao Holinog autsajdera s
Klodovim licem i mišićavim telom, kako se ukrcava na autobus ili voz u
Ostinu, i kako hita na zlatni zapad. Las Vegas, možda ili Los Anđeles,
gde će možda doći do još jednog slučajnog susreta s čovekom (ili čak
ženom - ko zna), i do prolivanja nove krvi. To će biti još jedan beočug u
lancu.
Iz Junovog džepa na grudima začuli su se početni taktovi Selenine
Baila Esta Cumbia. Izgledao je iznenađeno.
Klod se nacerio. „O, da. Pokriveni smo čak i ovde. Dvadeset prvi vek,
čoveče.”
Jun je potegao telefon, pogledao na ekran i rekao: „Policija Okruga
Montgomeri. Trebalo bi da prihvatim poziv. Oprostite.”
Holi je izgledala iznenađeno, čak uznemireno, kad je preuzeo poziv i
izašao na verandu govoreći: „Halo, poručnik Sablo.” Izvinila se i krenula
za njim.
Haui je rekao: „Možda ga zovu zbog...”
Ralf je ne znajući zašto odmahnuo glavom. Nije znao, na svesnoj
ravni.
 „Gde je Okrug Montgomeri?”, zanimao se Klod.
„U Arizoni”, reče Ralf, pre nego što su Haui ili Alek stigli da
odgovore. „To je druga stvar. Nema veze s ovom.”
„Šta ćemo uraditi u vezi s ovim?”, pitala je Lavi. „Znate li kako ćete
uhvatiti tog tipa? Sin mi je sve i svja.”
Holi se vratila. Prišla je Lavi, sagnula se i prošaptala nešto u njeno
uvo. Majka je mah nula Klodu da se odmakne kad se nagnuo prema
njima. „Idi u kuhinju, sinko, i donesi keks s čokoladom, ako se nije
istopila na vrućini.”
Otišao je u kuhinju. Naučio je da sluša. Holi je nastavila da šapuće.
Staričine oči su se raširile. Klimnula je. Klod se vratio s kesom keksa
baš kad je Jun došao s verande, pakujući telefon u džep.
„To je...”, započeo je, pa se ućutao. Holi se malčice pomerila, tako da
je okrenula leđa Klodu. Prislonila je prst na usne i odmahnula glavom.
„To je bila lažna uzbuna”, rekao je. „Priveli su nekog tipa, ali ne onog
za kojim tragamo.”
Klod je spustio keks (jadno je izgledao, istopljen ispod celofana) na
sto. Sumnjičavo se osvrnuo oko sebe. „Mislim da nisi to hteo da kažeš.
Šta se ovde dešava?”
Ralf je pomislio da je to dobro pitanje. Kamionet se provezao po
seoskom putu ispred kuće. Trgao se, zaslepljen blistavim zracima
sunca odbijenim od sefa u prtljažnom prostoru.
„Sine”, reče Lavi, „želim da uđeš u svoja kola, da se odvezeš do
Tipita i da doneseš piletinu iz Hajvej hevena. To je prilično dobar
restoran. Nahranićemo ovaj narod. Nakon obroka će prespavati u
Indijanu. Motel nije bogzna kakav, ali će makar imati krov nad glavom.”
„Tipit je šezdeset kilometara odavde!”, negodovao je Klod. „Ručak
za sedmoro papreno će koštati, i ohladiće se dok se vratim.”
„Podgrejaću ga u rerni”, rekla je pribranim glasom, „pa će biti kao
nov. Hajde, požuri.”
Ralfu se dopao način na koji se Klod podbočio kad je zavapio
ogorčenim glasom. „Hoćeš da me se rešiš!”
„Tako je”, složila se i zdrobila pikavac u sićušnoj pepeljari punoj
mrtvih vojnika. „Zato što, ako gospođica Holi ima pravo, on zna ono što
ti znaš. Možda to nije važno, možda su svi mačići već pobegli iz džaka,
ali možda i jeste. Stoga budi dobar sin i idi po hranu.”
Haui je izvadio novčanik. „Dopusti da platim, Klode.”
„U redu je”, reče Klod, malčice nadureno. „Mogu da platim. Nisam
siromah.”
 Haui ga je počastio krupnim advokatskim osmehom. „Ali
insistiram!”
Klod je na kraju prihvatio ponuđeni novac. Gurnuo ga je u džep,
lancem vezanim za kaiš. Pogledao je goste. Nasmejao se, iako nije
odustao od pokušaja da izgleda nadureno. „Moja majka obično dobija
šta želi”, rekao je. „Mislim da ste to dosad shvatili.”

Rural star rut 2 pokraj kuće Boltonovih izlazio je na auto-put 190 za

Ostin. Zemljani put - četiri trake širok, ali zapušten - granao se
nadesno. Zapušteni reklamni pano obeležavao je skretanje. Na njemu
se srećna porodica spuštala spiralnim stepenicama. Nosili su gasne
lampe, čija svetlost je otkrivala zadivljena lica, okrenuta ka stalaktitima
visoko iznad njih. Ispod slike je pisalo POSETITE MARISVILSKU RUPU,
JEDNO OD NAJVEĆIH ČUDA PRIRODE. Klod je znao šta tamo piše, iz
starih dana, kad je bio neobuzdani tinejdžer, zaglavljen u Marisvilu.
Danas se samo moglo pročitati POSETITE MARISV i ĆIH ČUDA. Široki
(izbledeli) natpis ZATVORENO DO DALJNJEG pokrivao je ostala slova.
Vrtoglavica ga je obuzela kad se provezao pored onog što su lokalna
deca zvala (sa znalačkim cerekanjem) Put ka Rupi. Prestao je kad je
malo dodao gas. Ljutio se, ali mu je bilo drago što je izašao iz kuće.
Osećaj da ga neko posmatra je izbledeo. Uključio je radio, pronašao
Odmetničku zemlju i Vajlona Dženingsa (najbolju stvar!). Zapevao je s
njim.
Piletina iz Hajvej hevena možda i nije tako loša ideja. Naručiće
kolutove luka za sebe. Poješće ih na povratku, tople i masne.

Džek je čekao u svojoj sobi u Indijan motelu. Gvirkao je između zavesa,

dok nije video kako se kombi s tablicama za hendikepirane udaljava ka
glavnom drumu. To je sigurno babuskerino vozilo. Pratio ga je plavi
džip, pun pačala iz Flint Sitija.
 Otišao je u kafe i ručao kad su se izgubili iz vida. Razgledao je robu
na šanku. Nije pronašao pomadu s alojom niti kremu za sunce. Kupio je
dve boce vode i par bezobrazno skupih marama. Neće ga mnogo zaštiti
od vrelog teksaskog sunca, ali bolje išta nego ništa. Seo je u kamionet i
krenuo ka jugozapadu, u pravcu u kom su otišla pačala. Stigao je do
panoa i puta ka Marisvilskoj rupi. Skrenuo je ka njoj.
Posle osam kilometara stigao je do stare kolibe nasred puta. To je
sigurno bio kiosk za prodaju karata, kad je Rupa bila najveća turistička
atrakcija u okolini. Nekad jarkocrvena boja svela se na ružičastu,
nijansu krvi rastvorene u vodi. Na prednjem delu bio je natpis
ATRAKCIJA JE ZATVORENA, VRATITE SE. Put iza biletarnice bio je
zaprečen lancem. Džek ga je zaobišao. Vozio se po korovljaku,
vrludajući kroz žbunje. Kamion je poskočio, pre povratka na drum...
koji nije zasluživao takvo ime. S druge strane lanca bila je samo gomila
korova i rupa. Kamionet - s visokim amortizerima i pogonom na sva
četiri točka - s lakoćom je savlađivao prepreke. Povelike gume
razbacivale su prašinu i kamenje.
Tri spora kilometra i deset minuta kasnije stigao je do velikog
praznog parkirališta. Žute linije izbledele su do utvarnosti. Asfalt se
izlomio i podigao. Levo je bila napuštena radnja sa suvenirima, s palim
natpisom, koji je morao da čita naopačke: SUVENIRI I AUTENTIČNE
INDIJANSKE RUKOTVORINE. Naslanjala se na visoko, žbunjem obraslo
brdo. Ispred su bili ostaci široke betonske staze, koja je vodila do
otvora u brdu. Bolje reći, do nekadašnjeg otvora. Sad je bio zatarabljen i
načičkan natpisima ZABRANJEN PROLAZ, NE PRILAZI, PRIVATNO
VLASNIŠTVO i OBLASNI ŠERIF REDOVNO PATROLIRA OVIM KRAJEM.
Ma nemoj, pomislio je Džek. Možda prolazi ovuda svakog 29.
februara.
Još jedan propali put vodio je s parkirališta, pored radnje sa
suvenirima. Peo se i silazio niz padinu. Doveo ga je do trošnih
turističkih bungalova (takođe zatarabljenih), a zatim do neke šupe, u
kojoj su verovatno u srećnija vremena skladištena vozila i oprema. Na
ovoj strani bilo je još znakova NE PRILAZI kao i naherena tabla s
upozorenjem ČUVAJTE SE ZVEČARKI.
Parkirao je kamionet u senci šupe i povezao glavu maramom, pre
nego što je izašao (zbog nje je neobično podsećao na čoveka kog je Ralf
video ispred sudnice, kad je Teri Mejtland ustreljen). Vezao je drugu
oko vrata, da mu se jebena opekotina ne bi pogoršala. Otvorio je sef u
prtljažnom prostoru i pažljivo podigao kutiju s omiljenim oružjem:
vinčesterkom, repetirkom, koju je koristio Kris Kajl za tamanjenje
turbanoglavih (Džek je osam puta gledao Američkog snajpera). Sa
specijalnim nišanom mogao je da pogodi metu na dva kilometra.
Zapravo, četiri od šest puta, ako je dan bez vetra. Nije očekivao da će
gađati s tolike razdaljine, kad za to kucne čas. Ako se to desi.
Primetio je nekoliko zaboravljenih alatki u korovu. Uzeo je zarđale
vile, za slučaj da vidi zvečarke. Staza iza zgrade vodila je uzbrdo, u kom
je bio ulaz u Rupu. Ova strana bila je kamenitija. Uzvišenje nije bilo
brdo, već erozijom načeta litica. Naišao je na nekoliko konzervi piva i
kamenje s porukama poput SPANKI 11 i BULJKO JE BIO OVDE.
Na pola puta uzbrdo stigao je do račvanja. Nova staza se po svoj
prilici spuštala do napuštene prodavnice suvenira i parkirališta. Tu je
bio izbledeli, mecima izbušeni drveni putokaz, s indijanskim
poglavicom. Ispod njega je bila strelica i prateća poruka, tako izbledela
da je bila jedva čitljiva: NAJBOLJI PIKTOGRAFI OVIM PUTEM. Neko je
flomasterom docrtao oblačić s tekstom KEROLIN ALEN POSISALA JE
MOJ INDIJANSKI KURAC.
Staza se širila, ali Džek nije došao da bi se divio umetničkim
dostignućima indijanskih urođenika. Nastavio je da se penje. Uspon
nije bio naročito zahtevan, ali su se Džekove fizičke aktivnosti
poslednjih godina svodile na savijanje laktova po barovima. Na tri
četvrtine puta uzbrdo ponestalo mu je daha. Košulja i obe marame
potamnele su od znoja. Spustio je kutiju s puškom i vile. Nagnuo se
napred i uhvatio za kolena, dok mu tamne razigrane tačke nisu nestale
iz vidokruga, a srce umirilo. Došao je ovamo da bi izbegao strašnu smrt
od razgoropađenog raka, koji je pojeo njegovu majku. Smrt od infarkta
na ovom mestu bio bi ironični obrt.
Počeo je da se uspravlja i zastao, žmirkajući. U senci izbočene stene,
u prostoru zaštićenom od prirodnih elemenata, bilo je još grafita. Ako
su ih nacrtala deca, sigurno su mrtva i to već nekoliko stotina godina.
Na jednom su štapićasti ljudi sa štapićastim kopljima opkolili nešto što
je mogla biti antilopa - nešto rogato. Na drugom su štapićasti ljudi
stajali ispred nečeg što je ličilo na šator. Na trećem - skoro sasvim
izbledelom - štapićasti čovek stajao je iznad ispruženog tela drugog
štapićastog čoveka, s trijumfalno podignutim kopljem.
Piktografi, pomislio je Džek, i to ne najbolji, ako je verovati velikom
poglavici nešto niže. Klinci iz zabavišta bolje crtaju, ali će biti ovde kad
mene više ne bude. Pogotovo ako me rak sredi.
Ta misao ga je razgnevila. Podigao je oštri kamen i počeo da tuče po
piktografima, dok ih nije zbrisao.
Eto, pomislio je. Evo vam ga, pogani mrtvaci. Nema vas više. Pobedio
sam.
Palo mu je na pamet da verovatno gubi razum... ili da ga je već
izgubio. Potisnuo je tu misao i nastavio da se penje. Popeo se na liticu,
odakle se pružao odličan pogled na parkiralište, prodavnicu suvenira i
zatarabljeni ulaz u Marisvilsku rupu. Posetilac s tetovažama na prstima
nije znao da li će pačala doći ovamo. Od Džeka se očekivalo da ih sredi,
ako se pojave. Nije sumnjao da će to moći da obavi vinčesterkom.
Njegov posao biće gotov, ako ne dođu - ako se vrate u Flint Siti, nakon
razgovora s čovekom koji ih zanima. Posetilac ga je uveravao da će u
oba slučaja biti kao nov. Bez raka.
Šta ako laže? Šta ako je mogao da miga da, ali ne može da ga ukloni?
Ili šta ako ga uopšte nemam? Šta ako ni njega nema? Šta ako sam samo
poludeo?
Potisnuo je i ove misli. Otvorio je kutiju s puškom, izvadio
vinčesterku i montirao snajperski nišan. Parkiralište i ulaz u pećinu bili
su mu pred nosem. Biće veličine biletarnice koju je zaobišao, ako dođu.
Uvukao se u senku izbočene stene (prvo je proverio da li ima zmija,
škorpija ili drugih živuljki). Popio je malo vode i progutao nekoliko
pilula. Uzeo je malo koke iz četvorogramske bočice, kupljene od Kodija
(kolumbijski marširajući prašak nije dobio džabe). Ovo će biti još jedna
zaseda, poput desetina na kojima je bio na svom poslu. Čekao je i
dremkao s puškom na krilu. Bio je dovoljno budan da opazi pokret dok
se sunce ne spusti na nebu. Ustao je i jeknuo zbog ukočenih mišića.
„Neće doći”, rekao je. „Makar ne danas.”
Neće, složio se čovek s tetoviranim prstima. (Ili je Džek uobražavao
da se slaže.) Ali vratićeš se sutra, zar ne?
Naravno da će se vratiti. Dolaziće ovamo nedelju dana uzastopce,
ako to bude neophodno. Ma, mesec dana.
Krenuo je niza stazu. Pažljivo se spuštao. Uganuti članak najmanje
mu je trebao, posle višesatnog prženja na nemilosrdnom suncu. Stavio
je pušku u kutiju u sefu, otpio još malo vode iz boce ostavljene u kabini
kamioneta (bila je mlaka, skoro vruća) i izvezao na glavni drum. Ovog
puta krenuo je prema Tipitu, gde će moći da se snabde svim što mu je
potrebno. Kupiće kremu za zaštitu od sunca. I votku. Ne previše.
Poverena mu je velika odgovornost. Nadao se da će biti dovoljno da
legne na štrokavi, rasklimatani krevet, ne razmišljajući o cipeli koja mu
je gurnuta u ruku. Bože, kog đavola je tražio u jebenom ambaru u
Kaningu?
Mimoišao se s automobilom Kloda Boltona. Nisu primetili jedan
drugog.

„U redu”, rekla je Lavi Bolton kad se Klod povezao niz drum i nestao iz
vidokruga. „O čemu se ovde radi? Šta niste želeli da moj dečak čuje?”
Jun je zanemario staričino pitanje. Imao je svežu informaciju.
„Šerifska kancelarija Okruga Montgomeri poslala je dvojicu zamenika
da istraže mesta koja je Holi fotografisala. Pronašli su gomilu krvave
odeće u napuštenoj fabrici, sa iscrtanom svastikom na zidu. Među
odećom je bila i jakna bolničara s ušivenom oznakom VLASNIŠTVO
HMJ.”
„Hajsman memori junit”, reče Haui. „U šta bi se kladio da će, kad
budu analizirali krv s odeće, ona pripadati jednoj ili obema
devojčicama Hauard?”
„Kao i da će svi pronađeni otisci pripadati Hitu Holmsu”, dodao je
Alek. „Možda će biti nejasni, ako je počeo da se preobražava.”
„Ili neće”, reče Holi. „Ne znamo koliko pramena traje ili čak da li je
svaki put ista.”
„Tamošnji šerif imao je mnogo pitanja”, reče Jun. „Nisam mu
odgovorio ni na jedno. Nadam se da neću morati, s obzirom na ono s
čim imamo posla.”
„Vreme je da prestanete da govorite o tome i da mi objasnite o
čemu se radi”, reče Lavi. „Molim vas. Zabrinuta sam za svog dečaka.
Nevin je, baš kao i druga dvojica, a obojica su mrtvi.”
„Razumem vašu brigu”, reče Ralf. „Samo malo strpljenja. Holi, jesi li
pomenula groblja dok si upoznavala Boltonove sa situacijom, na putu s
aerodroma? Nisi, zar ne?”
„Nisam. Rekao si da im predočim samo najhitnije. To sam i učinila.”
„Čekajte malo”, rekla je Lavi. „Sačekajte, molim vas. Gledala sam
jedan film u Laredu, o ženama kečerkama...”
„Meksičke kečerke sreću čudovište”, reče Haui. „Gledali smo ga.
Gospođa Gibni nas je upoznala s njim. Nije za Oskara, ali je zanimljiv.”
„To je jedan od filmova s Rositom Munjoz”, reče Lavi. „Cholita
luchadora. Sve cure su želele da budu kao ona. Jednom sam se obukla
kao ona za Noć veštica. Majka mi je napravila kostim. Film o El Kuku
bio je strašan. Bio je neki profesor... ili naučnik... ne sećam se, ali El
Kuko mu je ukrao lice i kad su ga luchadoras konačno uhvatile, živeo je
u kripti na lokalnom groblju. Je l’ tako bilo?”
„Jeste”, reče Holi, „zato što je to deo legende, makar u španskoj
verziji. El Kuko spava s mrtvima. Baš kao vampiri.”
„Ako ta stvar odista postoji”, reče Alek, „ona je vampir, bolje reći
neka vrsta. Potrebna joj je krv da bi iskovala novi beočug kobnog lanca.
Da bi se ovekovečila.”
Ralf je ponovo pomislio. Čujete li sebe, ljudi? Holi Gibni mu je bila
veoma draga, ali bi voleo da je nikad nije upoznao. Zbog nje je u
njegovoj glavi besneo sukob. Čeznuo je za primirjem.
Holi se obratila starici. „Napuštena fabrika u kojoj je policija Ohaja
pronašla krvavu odeću nalazi se blizu groblja na kom je sahranjen Hit
Holms, sa roditeljima. Odeća je pronađena i u ambaru, nedaleko od
starog groblja, na kom su sahranjeni preci Terija Mejtlanda. Moje
pitanje je: Postoji li groblje u blizini?”
Lavi je razmišljala. Čekali su. Konačno je rekla: „Postoji jedno u
Plejnvilu, ali ne i u Marisvilu. Dođavola, nemamo ni crkvu. Imali smo
Našu gospu od oproštaja, ali je izgorela pre dvadeset godina.”
„Sranje”, promrmljao je Haui.
„A šta je s porodičnim grobljima?”, pitala je Holi. „Ponekad se ljudi
sahranjuju na svojim imanjima, zar ne?”
„Pa, ne znam za druge”, rekla je starica, „ali ga mi nikad nismo imali.
Mama i tata su sahranjeni u Laredu, baš kao i njihovi roditelji. Pre toga
smo bili u Indijani, odakle su se moji odselili na jug posle građanskog
rata.”
„Šta je s vašim suprugom?”, pitao je Haui.
„S Džordžom? Njegovi su iz Ostina, gde je i sahranjen, odmah pored
roditelja. Ponekad sam išla tamo autobusom. Obično na njegov
rođendan. Nosila sam mu cveće i sve po redu, ali sam prestala otkad
sam se razbolela.”
„Pa, toliko o tome”, reče Jun.
Lavi kao da ga nije čula. „Znate, lepo sam pevala dok su me pluća
dobro služila. I svirala sam gitaru. Došla sam u Ostin iz Lareda, posle
srednje škole, zbog muzike. Zvali su ga Južnim Nešvilom. Zaposlila sam
se u fabrici papira na Ulici Brazos, dok sam čekala na proboj u
Karuselu, Brouken Spoku ili bilo gde. Pravila sam koverte. Nisam se
probila, ali sam se udala za poslovođu. To je bio Džordž. Nisam se
pokajala dok se nije penzionisao.”
„Mislim da skrećemo s teme”, reče Haui.
„Pusti je da priča”, poručio mu je Ralf. Nešto ga je golicalo,
nagoveštaj nečeg što stiže, iako je još iza horizonta. „Samo nastavite,
gospođo Bolton.”
Sumnjičavo je odmerila Hauija. Holi je sa osmehom klimnula.
Starica joj je uzvratila osmehom, pripalila novu cigaretu i nastavila.
„Pa, penzionisao se posle trideset godina službe. Preselili smo se
ovamo, u najgoru zabit. Klod je imao dvanaest godina - kasno smo ga
dobili, dugo nakon što smo zaključili da bog ne želi da imamo poroda.
Klod nikad nije voleo Marisvil - nedostajala su mu jarka svetla i
ništavni drugari; moj dečak je večito nadrljavao zbog lošeg društva - a
ni meni se ispočetka nije mnogo dopadao. S vremenom sam naučila da
cenim ovdašnji mir. U mojim godinama ništa vam drugo ne treba.
Možda mi ne verujete, ali ćete jednog dana shvatiti o čemu govorim.
Ideja o sahrani na vlastitom imanju, kad malo bolje razmislim, i nije
tako loša. Ima i gorih stvari od sahrane u dvorištu iza kuće:
pretpostavljam da će Klod prebaciti moje ostatke u Ostin, da bih ležala
pored supruga, kao za života. Neću dugo čekati taj dan.”
Zakašljala se i s gađenjem odmerila cigaretu. Završila je među
ostalima u prepunoj pepeljari, u kojoj je zlokobno dogorevala.
„Znate li zašto smo završili u Marisvilu? Džordž je hteo da uzgaja
alpake. Brzo su uginule, pa se prešaltovao na goldendudle. To su vam,
ako ne znate, mešanci zlatnih retrivera i pudlica. Mislite li da bi
evolucija porodila tako nešto? Prokleto sumnjam. Njegov brat mu je
usadio tu misao u glavu. Veća budala od Rodžera Boltona nije hodila
zemljom, ali je Džordž mislio da će se tako obogatiti. Rodžer se preselio
ovamo, s porodicom. Uortačili su se. Bilo kako bilo, mladunci
goldendudli su polipsali, baš kao alpake. Džordž i ja smo posle toga
malčice oskudevali u parama, ali smo sastavljali kraj s krajem. Rodžer
je uložio čitavu ušteđevinu u budalasti plan. Morao je da se zaposli. I...”
Naglo se ućutala. Izgledala je zaprepašćeno.
„Šta je bilo s Rodžerom?”, pitao je Ralf.
„Prokletstvo”, reče Lavi Bolton. „Stara sam, ali to nije opravdanje.
Bilo mi je pred nosem.”
Ralf se nagnuo napred. Uhvatio ju je za ruku. „O čemu govorite,
Lavi?” Obratio joj se po imenu, kao što je uvek činio u sobi za
saslušavanje.
 „Rodžer Bolton i njegova dva sina - Klodovi rođaci - sahranjeni su
nepunih šest kilometara odavde, zajedno s još četvoro ili možda petoro
ljudi. I s tom decom, naravno, s blizancima.” Vrtela je glavom. „Bio sam
tako ljuta kad je Klod dobio šest meseci u Gejtsvilu zbog krađe. I
posramljena. Tada je počeo da uzima drogu, znate. Tek kasnije sam
shvatila da je to bio božji dar. Da nije bio tamo, bio bi s njima. Ne s
ocem. Džordž je već imao dva srčana napada i nije mogao da pođe, ali
Klod... da, bio bi s njima.”
„Gde?”, pitao je Alek. Naginjao se napred.
„U Marisvilskoj rupi”, rekla je. „U njoj su svi ti ljudi izginuli. U njoj su
i ostalu”

10

Rekla im je da je sve podsećalo na Toma Sojera, na onaj deo u kom se

Tom i Beki izgube u pećini, samo što su Tom i Beki izašli iz nje. Blizanci
Džejmisonovih, od jedanaest godina, nikad nisu. Baš kao ni oni koji su
pokušali da ih spasu. Marisvilska rupa sve ih je progutala.
„Tamo se vaš dever zaposlio kad je posao s psima propao?”, pitao je
Ralf.
Klimnula je. „Istraživao je to mesto. Zaposlili su ga kao vodiča čim
su to saznali. Vodio je grupe od desetak posetilaca. To je najveća pećina
u Teksasu, ali je glavna dvorana bila najpopularniji deo, onaj koji su
ljudi zaista želeli da vide. To je bilo impresivno mesto, slično katedrali.
Zvali su je Dvoranom zvuka, zbog, kakoseonozvaše, akustike. Jedan
vodič bi se spustio na dno, sto trideset metara niže i šapatom
recitovao Zakletvu zastavi. Ljudi na vrhu čuli bi svaku reč. Odjeci su
doveka trajali. Zidovi su bili pokriveni indijanskim crtežima.
Zaboravila sam kako se...”
„Piktografi”, reče Jun.
„Tako je. Dobijali ste Kolmanovu gasnu lampu na ulazu, da biste
mogli da vidite njih ili stalaktite na tavanici. Gvozdene spiralne
stepenice su, okolo-naokolo, vodile sve do sto trideset metara dalekog
dna. Još su tamo. Iako ne bih smela da se spustim njima. Tamo je
vlažno, a gvožđe rđa. Samo jednom sam se spustila tim stepenicama.
Užasno mi se zavrtelo u glavi, a nisam ni gledala u stalaktite, kao većina
ljudi. Verujete li mi da sam se uspela liftom? Spuštanje je jedna stvar,
ali bi se samo najveća budala pela uz četiri stotine stepenika ako ne
mora.
„Dno dvorane imalo je oko sedamdeset metara u prečniku. Tamo su
bila šarena svetla, koja su pokrivala mineralne slojeve u stenama, snek-
bar i šest ili osam staza za istraživanje. Imale su imena. Neka sam
zaboravila, ali se sećam Navaho umetničke galerije - s mnogo
piktografa - Đavoljeg nagiba i Zmijskog trbuha u kom ste morali da se
savijete ili puzite. Možete li da zamislite takvo mesto?”
„Mogu”, reče Holi. „Bljak.”
„Te su bile glavne atrakcije. Bilo je i staza koje su vodile od njih, ali
su one bile zatvorene, zato što Rupa nije samo jedna, već mnogo
pećina. Ponirale su i ponirale, a neke nikad nisu istražene.”
„Lako je izgubiti se u njima”, reče Alek.
„Nego šta. Dva ili tri otvora koja vode iz Zmijskog trbuha nisu bila
zatarabljena ili zatvorena. Smatralo se da su premala.”
„Sem što nisu bila premala za blizance”, glasno je razmišljao Ralf.
„Uboli ste ga, gospodine, i to u sredu. Karl i Kalvin Džejmison.
Mališani su tražili đavola, i našli su ga. Bili su s grupom koja se uvukla u
Zmijski trbuh, odmah iza mame i tate, na kraju vrste, ali nisu bili iza
njih kad su izašli. Roditelji... pa, ne moram da vam kažem kako su to
podneli, zar ne? Moj dever nije vodio grupu s porodicom Džejmison, ali
je krenuo u potragu za izgubljenim mališanima. Pretpostavljam da je
predvodio spasilačku ekipu, iako to ne mogu znati.”
„I njegovi sinovi bili su deo toga?” pitao je Haui. „Klodovi rođaci?”
„Da, gospodine. I dečaci su radili u Rupi. Dotrčali su čim su čuli šta
se desilo. Gomila ljudi je došla, pošto su se vesti širile brzinom
šumskog požara. Isprva je izgledalo da neće biti problema. Čuli su kako
dečaci dozivaju iz svih otvora koji su vodili iz Zmijskog trbuha. Znali su
u koji otvor su ušli, zato što su ugledali malog plastičnog poglavicu
Ahiga, kog je gospodin Džejmison kupio dečacima u prodavnici
suvenira. Neki vodič ga je osvetlio baterijskom lampom. Sigurno mu je
ispao iz džepa dok su puzali. Rekli su da su čuli kako deca viču, ali niko
od odraslih nije mogao da se provuče kroz tu rupu. Nisu mogli da
stignu do igračke. Vikali su dečacima da pođu u pravcu njihovih
glasova. I da idu unatraške, ako ne mogu da se okrenu. Osvetljavali su
rupu i mahali svetlosnim snopovima. Isprva je zvučalo kao da se deca
približavaju, ali su uzvici počeli da slabe, dok nisu sasvim utihnuli. Ako
mene pitate, nikad nisu ni bili blizu.”
 „Varljiva akustika”, reče Jun.
„Si, senjor. Tada je Rodžer predložio da obiđu brdo i da odu na Ahiga
stranu koju je prilično dobro poznavao iz pređašnjih izleta, onog što su
zvali speleologijanjem. Otišli su tamo. Ponovo su jasno čuli dečake.
Plakali su i zapomagali na sav glas. Doneli su konopac i osvetljenje iz
zgrade s opremom i krenuli da ih izvade. Činilo se da će sve biti u redu,
ali je to bio njihov kraj.”
„Šta se desilo?” pitao je Jun. „Znate li? Znali iko?”
„Pa, već sam vam rekla da je to mesto prokleti lavirint. Ostavili su
jednog čoveka za sobom, da priveže još užadi, za slučaj potrebe. To je
bio Iv Brinkli. Nedugo potom se odselio. Otišao je u Ostin. Srce mu je
bilo slomljeno... ali je ostao živ i nastavio da hoda po dnevnoj svetlosti.
Ostali...” Lavi je uzdahnula, „nisu videli bela dana.”
Ralf je razmišljao o tim užasima i video vlastita osećanja na licima
drugih.
„Ivu je ostalo trideset metara užeta, kad je čuo nešto što je zvučalo
kao pucanj petarde, koju su klinci bacili u klozetsku šolju sa zatvorenim
poklopcem. Najverovatnije je neka prokleta budala ispalila hitac iz
pištolja, nadajući se da će dovesti dečake do ekipe za spašavanje. Došlo
je do obrušavanja. Spremna sam da se kladim u hiljadu dolara da
Rodžer to nije učinio. Stari Rodž je bio budala u vezi s mnogo stvari,
pogotovo u pogledu pasa, ali nikada ne bi ispalio hitac iz pištolja u
pećini, u kojoj bi tane moglo da poleti na bilo koju stranu, posle
rikošeta.”
„Ili u kojoj bi buka mogla da odvali komad tavanice”, reče Alek. „To
podseća na hitac iz puške koji pokreće lavinu u planinama.”
„Znači da ih je kamenje smrvilo”, pitao je Ralf.
Lavi je s uzdahom namestila iskrivljenu kanilu. „Jok. Bilo bi bolje da
jeste. Bilo bi brže. Ali ljudi u velikoj dvorani - Dvorani zvuka - čuli su
kako dozivaju pomoć, kao izgubljena deca. Šezdesetoro-
sedamdesetoro ljudi i žena skupilo se tamo, spremno da daju svoj
doprinos. I moj Džordž je morao biti tamo - njegov brat i bratanci bili
su među zarobljenima. U jednom trenutku digla sam ruke od pokušaja
da ga zadržim kod kuće.
Krenula sam s njim, kako bih bila sigurna da neće pokušati nešto
glupavo, da se uvuče za njima. Ne bi preživeo tako nešto.”
„Klod je bio u popravnom domu kad se ova nesreća dogodila?”,
pitao je Ralf.
„Bio je u Školi za obuku Gejtsvil. Mislim da se to mesto tako zove, ali
da, bio je u popravnom domu.”
Holi mu je dodala žuti papir iz beležnice. Počeo je da zapisuje.
„Smrklo se dok sam stigla do Rupe s Džordžom. Parkiralište je bilo
veliko i gotovo puno. Postavili su snažne reflektore na postoljima.
Izgledalo je da snimaju holivudski film, s onoliko kamiona i ljudi. Ušli
su na ulaz Ahiga, s moćnim baterijskim lampama, šlemovima i širokim
jaknama sličnim pancirnoj odeći. Sledili su konopac do odrona. Išli su
dugo, ponekad kroz vodu. Odron je bio zamašan. Trebala im je čitava
noć i polovina jutra da ga očiste. Ljudi u velikoj pećini više nisu čuli
glasove izgubljenih.”
„Grupa vašeg devera nije čekala pomoć s druge strane odrona”,
rekao je Jun.
„Ne, nisu pronađeni. Rodžer ili neko drugi pomislio je da zna put do
velike pećine ili su se plašili novog obrušavanja tavanice. Nikad
nećemo znati šta se dogodilo. Ali ostavili su trag ili su pokušali. Bilo je
oznaka na zidovima i otpadaka na podu, novčića i komadića papira.
Neki čovek ostavio je karte za kuglanje iz Tipit lejnsa. Još jedna dobra
serija kvalifikovala bi ga za besplatno veče. To je objavljeno u
novinama.”
„Poneli su se kao Ivica i Marica, koji su ostavili trag od mrvica
hleba”, glasno je razmišljao Alek.
„Svi tragovi su naglo prestajali”, rekla je Lavi, „nasred galerije. Više
nije bilo oznaka na zidovima, novčića, kuglica papira.”
Poput otisaka stopala u priči Bila Samjuelsa, pomislio je Ralf.
„Druga ekipa za spašavanje nastavila je dalje. Dozivali su i mahali
svetlosnim snopovima, ali niko nije odgovarao. Ostinski novinar
intervjuisao je gomilu ljudi iz druge spasilačke ekipe. Svi su govorili
istu stvar - bilo je previše staza kojima su mogli krenuti. I sve su
ponirale. Neke su se završavale ćorsokacima, a neke uskim, mračnim
prolazima sličnim bunarima. Nisu smeli da viču iz straha od novih
odrona, ali je jedan ipak dreknuo. Komad tavanice se, naravno,
odlomio. Tada su odlučili da je vreme da izađu.”
„Sigurno nisu prestali s potragom posle prvog pokušaja”, reče Haui.
„Ne, naravno da nisu.” Izvadila je još jednu koka-kolu iz frižidera.
Otvorila ju je i iskapila polovinu limenke u jednom gutljaju. „Nisam
navikla da dugo govorim. Usta su mi se osušila.” Proverila je bocu s
kiseonikom. „Još malo pa će ga nestati. Imam još jednu u kupatilu,
zajedno s ostatkom prokletih medicinskih potrepština, ako je neko
raspoložen da je donese.”
 Alek Pejli se primio ovog zadatka. Ralfu je laknulo što nije pokušala
da zapali novu cigaretu dok je menjao boce. Nastavila je priču kad je
kiseonik ponovo potekao cevčicom.
„Bilo je desetak spasilačkih ekipa. Pokušavale su da ih pronađu sve
do velikog zemljotresa 2007. Posle toga je procenjeno da bi novi
pokušaji bili previše opasni. Zemljotres nije bio jači od tri ili četiri
stepena Rihterove skale, ali pećine su krhke, znate. Dvorana zvuka ga je
prilično dobro podnela, iako je dosta stalaktita palo s tavanice. Neki
prolazi su se obrušili. Znam da je ta sudbina zadesila onaj koji su zvali
Umetničkom galerijom. Marisvilska rupa je prestala s radom posle
zemljotresa. Glavni ulaz je zatvoren, kao i Ahiga.”
Neko vreme svi su ćutali. Ralf nije znao za druge, ali je razmišljao o
polaganoj smrti, duboko u podzemlju, u mraku. Nije hteo, ali nije
mogao da se suzdrži.
Lavi je rekla: „Znate li šta mi je Rodžer jednom rekao? Nekih šest
meseci pre smrti rekao mi je da Marisvilska rupa možda seže sve do
pakla. Vaš autsajder bi se na takvom mestu osećao kao kod kuće, zar
ne?”
„Ni reči o ovome, kad se Klod vrati”, rekla je Holi.
„O, on zna za to”, reče Lavi. „To su bili njegovi rođaci. Nije ih mnogo
voleo - bili su stariji. Ponekad su ga gadno maltretirali - ali su ipak bili
njegovi rođaci.”
Holi se osmehnula, ali ovog puta ne na blistavi način. Osmeh joj nije
sezao do očiju. „Sigurna sam da je tako, ali on ne zna da mi znamo. I ne
bi valjalo da sazna.”

11

Lavi je isprva izgledala umorno, a zatim iscrpljeno. Rekla je da je

kuhinja premala da sedmoro ljudi jede na komotan način. Morali su da
iznesu hranu pozadi, u ono što je zvala gazebom, Rekla im je (s
ponosom) da ga je Klod sam sagradio, sledeći uputstva iz Houm depoa.
„Spočetka će vam možda biti malo vrućina, ali povetarac obično
počinje da duva u ovo doba. I bićete zaštićeni komarnicima od buba.”
Holi je predložila starici da legne i da im prepusti sav posao oko
obroka.
 „Ali nećete znati gde je šta!”
„Ne brinite o tome”, reče Holi. „Znate, pronalaženje stvari je posao
od kog živini. Sigurna sam da će mi ova gospoda pomoći.”
Lavi se predala i otkotrljala do spavaće sobe. Čuli su njeno
stenjanje, praćeno škripom krevetskih opruga.
Ralf je izašao na verandu da bi pozvao Džini, koja mu je odgovorila
posle prvog zvona.
„Je li sve tiho i mirno?”
„Sve izuzev televizora. Policajci Remidž i Jejts gledaju NASKAR. Ne
znam da li su se kladili, ali sam sigurna da su pomazisali sve kolače.”
„Izvini zbog toga.”
„O i Betsi Rigins je svratila da mi pokaže novu bebu. Nikad joj neću
reći, ali mali liči na Vinstona Čerčila.”
„Hm-hmm. Slušaj. Mislim da ne bi bilo loše da neko od njih tu
prenoći.”
„Mislim da će obojica noćivati. Sa mnom. Možda ćemo se i maziti.”
„To je sjajna ideja. Napravi neku fotografiju.” Automobil se
približavao. Klod Bolton se vraćao iz Tipita s piletinom. „Ne zaboravi
da sve zaključaš i uključiš alarm.”
„Ni jedno ni drugo nije nam pomoglo pre neko veče.”
„Poslušaj me, da bi mi ugodila.” Čovek koji je izgledao kao noćni
posetilac njegove žene baš tada je izašao iz automobila. Ralf ga je
posmatrao, s neobičnim osećanjem da vidi duplo.
„Važi. Jeste li išta saznali?”
„Teško je reći.” Zaobilazio je istinu; saznali su dosta toga, ali ništa
dobro. „Pokušaću da te kasnije pozovem, ali sad imam posla.”
„U redu. Čuvaj se.”
„Hoću. Volim te.”
„I ja tebe. I molim te: čuvaj se.”
Spustio se niz stepenice da bi pomogao Klodu s pola tuceta
plastičnih kesa iz Hajvej hevena.
„Hrana se ohladila, baš kao što sam rekao. Ali da li me je poslušala?
Nikad nije i nikad neće.”
„Ništa nam neće faliti.”
„Podgrejana piletina je uvek tvrda. Uzeo sam krompir-pire, zato što
su podgrejani prženi krompirići grozni.”
Krenuli su ka kući. Klod je zastao u podnožju stepenica.
„Jeste li lepo porazgovarali s mojoj mamom?”
„Jesmo”, reče Ralf. Nije znao kako da se postavi. Ispostavilo se da je
Klod znao.
„Ništa mi ne pričaj. Tip možda može da mi čita misli.”
„Znači da veruješ u njegovo postojanje?”, rekao je Ralf sa iskrenom
znatiželjom.
„Verujem da ona cura veruje. Holi. I verujem da je sinoć neko bio
ovde. Stoga ne želim da čujem o čemu ste govorili.”
„Možda je tako najbolje. Ali, Klode? Mislim da bi neko od nas trebalo
da večeras ovde prenoći. Poručnik Sablo, na primer.”
„Očekujete nevolje? Zato što sad ne osećam ništa izuzev gladi.”
„Ne očekujem nevolje”, reče Ralf. „Ali, ako se nešto dogodi u ovom
kraju, i ako bude bilo svedoka koji će tvrditi da je počinitelj neko ko liči
na Kloda Boltona, dobro bi ti došao pajkan koji će svedočiti da čitave
noći nisi napuštao maminu kuću.”
Klod je progovorio posle kraćeg razmišljanja. „To možda nije tako
loša ideja. Samo što nemamo gostinsku sobu ili nešto slično. Od kauča
se može napraviti krevet, ali mama ponekad ustaje i ne može da zaspi.
Tada ide u dnevnu sobu da gleda televiziju. Voli one ništavne
propovednike koji vazda zapomažu za novčanim prilozima.” Ozario se.
„Ali imamo rezervni madrac kod zadnjeg ulaza, a noć će biti topla.
Pretpostavljam da bismo mogli da ga namestimo napolju.”
„U gazebu?”
Klod se nacerio. „Tako je! Sam sam napravio to čudo.”

12

Holi je pet minuta grejala piletinu. Bila je ukusna. Svih sedmoro jeli su u
gazebu - imao je rampu za invalidska kolica. Razgovor je bio prijatan i
živ. Pokazalo se da je Klod prilično vešt pripovedač. Sipao je priče iz
živopisne karijere „službenika obezbeđenja” u Džentlmenu. Priče su
bile zabavne. I nijedna nije bila zlobna ili neukusna. Njegova majka se
najviše smejala. Dobila je napad kašlja kad je Haui ispričao kako je neki
njegov klijent, da bi dokazao da je mentalno nesposoban za suđenje,
skinuo pantalone u sudnici i počeo da maše njima pred sudijom.
Niko nije pomenuo razlog njihovog boravka u Marisvilu.
Lavi je malo prilegla pre večere. Rekla je da se vraća u postelju kad
su završili s jelom. „Nema mnogo prljavog suda kad se hrana naruči iz
restorana”, rekla je. „Ono malo ujutru ću oprati. Znate, mogla bih da ih
operem odmah, iz stolice, ali moram da pazim na prokleti rezervoar za
kiseonik.” Obratila se Junu. „Jeste li sigurni da će vam ovde biti dobro,
policajče Sablo? Šta ako se neko bude muvao okolo kao sinoć?”
„Naoružan sam, gospođo”, reče Jun, „a ovo je divno mesto za
spavanje.”
„Pa... dođi u kuću u bilo koje doba. Vetar ume da bude jak posle
ponoći. Zadnja vrata će biti zaključana, ali će ključ biti ispod olla de
barro.” Pokazala je na staru glinenu posudu, prekrstila ruke iznad
pozamašnih grudi i izvela niski naklon. „Vi ste fini ljudi. Zahvaljujem
vam što ste došli ovamo i što pokušavate da pomognete mom dečaku.”
Nakon toga se otkotrljala. Šestorka se još malo zadržala.
„Dobra žena”, reče Alek.
„Da”, reče Holi. „Jeste.”
Klod je zapalio tiparilo. „Pajkani na mojoj strani”, rekao je. „To je
novo iskustvo. Dopada mi se.”
Holi je rekla: „Ima li Volmarta u Plejnvilu, gospodine Boltone?
Moram nešto da kupim i volim Volmart.”
„Jok, i to je dobro, zato što ih i mama voli. Ne mogu da je isteram
odande. Houm depo u Tipitu najviše liči na to.”
„Poslužiće”, rekla je i ustala. „Pokupićemo i oprati suđe, da Lavi ne
bi morala ujutru. Posle toga ćemo otići. Vratićemo se sutra ujutru po
poručnika Sabloa, a zatim idemo kući. Mislim da smo učinili sve što
smo mogli. Slažeš li se sa mnom, Ralfe?”
Pogledom mu je poručila šta da kaže. I rekao je: „Naravno.”
„Gospodine Golde? Gospodine Peli?”
„Mislim da nam to odgovara”, reče Haui.
Alek se složio. „Naš posao je ovde završen.”

13

Vratili su se u kuću petnaestak minuta pošto se Lavi povukla i začuli

snažno hrkanje iz njene spavaće sobe. Jun je stavio ono malo suda u
sudoperu, zavrnuo rukave i počeo da pere. Ralf je brisao, a Holi
odlagala. Još je bilo svetlosti. Klod je bio pozadi s Hauijem i Alekom.
Obilazili su imanje u potrazi za znacima prisustva sinoćnog uljeza... ako
ga je bilo.
„Ništa mi neće faliti, iako sam ostavio pištolj kod kuće”, rekao je
Jun. „Morao sam da prođem kroz spavaću sobu gospođe Bolton, da bih
došao do kupatila u kom drži kiseonik. Dobro je naoružana. Ima pištolj
s rezervnim šaržerom i remingtonku u ćošku, odmah pored
elektroluksa. Ne znam šta Klod ima, ali sam siguran da nije
nenaoružan.”
„Zar nije osuđivani kriminalac?”, pitala je Holi.
„Jeste”, složio se Ralf, „ali ovo je Teksas. I meni izgleda
rehabilitovan.”
„Da”, rekla je. „Tako izgleda, zar ne?”
„Slažem se”, reče Jun. „Izgleda da se promenio iz korena. Viđao sam
to i ranije kod ljudi koji u išli na AA ili AN. Liči na čudo, kad se desi. Ipak,
autsajder nije mogao izabrati bolje lice za skrivanje iza njega, zar ne? S
obzirom na dosije s podacima o prodaji droge i robijanju, da i ne
pominjemo članstvo u bandi Satanska sedmorka. Ko bi mu verovao
ako bi rekao da je žrtva nameštaljke?”
„Niko nije verovao Teriju Mejtlandu”, sumorno će Ralf, „iako je
vodio besprekoran život.”

14

Smrkavalo se kad su došli do Houm depoa. Prošlo je devet kad su stigli

do Indijan motela (praćeni budnim okom Džeka Hoskinsa, koji je
ponovo virio kroz zavese u svojoj sobi, trljajući zadnji deo vrata).
Uneli su kupljene stvari u Ralfovu sobu. Poredali su ih po krevetu:
pet ultraljubičastih baterijskih lampi (s rezervnim baterijama) i pet
žutih građevinskih šlemova.
Haui je uzeo jednu baterijsku lampu. Trgao se kad je video sjajni
ljubičasti svetlosni snop. „Pomoći će nam da uočimo njegov trag?
Njegov talog?”
„Hoće, ako je tamo”, reče Holi.
„Uh.” Advokat je spustio baterijsku lampu na krevet i stavio šlem na
glavu. Prišao je ogledalu iznad toaletnog stočića, da bi se ogledao.
„Izgledam smešno”, rekao je.
Niko nije ni pokušao da ga razuveri.
 „Zaista ćemo ovo uraditi? Ili pokušati da to uradimo? To nije
retorsko pitanje, uzgred budi rečeno. Pokušavam da shvatim da se ovo
zaista događa.”
„Mislim da bismo teško ubedili teksasku drumsku patrolu da se
umeša”, oglasio se Alek. „Šta bismo im rekli? Da mislimo da se
čudovište krije u Marisvilskoj rupi?”
„Ubiće još dece”, rekla je Holi, „ako to ne učinimo. Tako preživljava.”
Haui joj se obratio, gotovo optužujućim tonom: „Kako ćemo ući?
Starica je rekla da je ulaz neprobojan kao sef u banci. I gde nam je
konopac, ako nam i pođe za rukom da uđemo? Zar u Houm depou ne
prodaju konopac? Sigurno ga prodaju.”
„Neće nam biti potreban”, tiho je odvratila. „Ako je tamo - a gotovo
sam sigurna da jeste - neće zalaziti duboko u podzemlje. Kao prvo,
strahovaće da se ne izgubi, ili da će stradati prilikom obrušavanja. Kao
drugo, mislim da je slab. Primoran je da troši snagu, iako bi trebalo da
bude u hibernativnoj etapi ciklusa.”
„Veruješ da se troši projektovanjem?”, pitao je Ralf.
„Da. Ono što je Grejs Mejtland videla, ono što je tvoja žena videla...
verujem da su to projekcije. Mislim da je jedan deo njegovog fizičkog
bića bio tamo. Zbog toga je ostavio tragove u tvojoj dnevnoj sobi. To
mu je omogućilo da pomeri stolicu i uključi svetlo iznad šporeta, ali ga
nije bilo dovoljno da utisne tragove na tepihu. Premorio se. Mislim da
se samo jednom pojavio u potpunosti, ispred sudnice, na dan pogibije
Terija Mejtlanda. Zato što je bio gladan, i zato što je znao da će naići na
bogatu trpezu.”
„Bio je tamo u punom kapacitetu, ali nije snimljen na televizijskoj
traci”, glasno je razmišljao Haui. „Kao vampir koji se ne odražava u
ogledalima?”
Govorio je kao da očekuje da će Holi to poreći, ali ona nije to učinila.
Rekla je: „Upravo tako.”
„U tom slučaju misliš da je natprirodan, da je natprirodno biće.”
„Ne znam šta je.”
Haui je skinuo šlem. Bacio ga je na krevet. „To su nagađanja, puka
nagađanja.”
Činilo se da je Holi povređena ovom opaskom i da ne zna kako da
odgovori. Nije shvatala ono što je Ralfu i Aleku bilo očigledno: Hauard
Gold bio je uplašen. Neće biti sudije kome će se požaliti, niti će moći da
traži poništenje suđenja, ako kola krenu nizbrdo.
Ralf je rekao: „Teško mi je da prihvatim priču o El Kuku ili
menjačima oblika, ali autsajder postoji. To ne sporim, zbog veze s
Ohajom i zato što Teri Mejtland naprosto nije mogao istovremeno biti
na dva mesta.”
„Autsajder se u njegovom slučaju zajebao”, oglasio se Alek. „Nije
znao da će Teri biti na konvenciji u Kep Sitiju. Većina žrtvenih jaraca
imala je alibi šupalj kao sir, kao Hit Holms.”
„To je nelogično”, reče Ralf.
Alek je podigao obrve.
„Ako je posedovao Terijeva... ne znam kako da kažem... sećanja, ali
ne samo sećanja. Nešto kao...”
„Nešto kao mapu njegove svesti”, tiho će Holi.
„U redu, recimo tako nešto”, odvratio je Ralf. „Shvatam da su mu
neke stvari promakle, kao kad brzi čitači previde nešto dok gutaju
štivo, ali ta konvencija je sigurno bila veoma značajna za Terija.”
„Pa, zašto bi Kuko ipak...”, započeo je Alek.
„Možda je morao.” Holi je podigla baterijsku lampu. Osvetlila je zid,
otkrivši otisak dlana nekog od prethodnih gostiju. „Možda je bio
previše gladan da bi čekao bolja vremena.”
„Ili ga nije bilo briga”, rekao je Ralf. „Serijske ubice često stignu do
te tačke, obično neposredno pre hvatanja. Bandi, Spek, Gejši... u jednom
trenutku poveruju da su otelotvorenje zakona. Da su božanstva.
Postanu arogantni i preambiciozni. I ovaj autsajder nije bio baš
preterano ambiciozan, zar ne? Razmislite o tome. Hteli smo da
pritvorimo Terija i da ga izvedemo na sud zbog ubistva Frenka
Patersona, uprkos svemu što smo znali. Bili smo sigurni da je njegov
alibi lažan, bez obzira na njegovu uverljivost.”
I deo mene još želi da veruje u to. Alternativna mogućnost okreće
moju sliku sveta naopačke.
Stomak mu se grčio, a obrazi goreli. Kako normalan čovek u
dvadeset prvom veku može da prihvati postojanje čudovišta
sposobnog da menja izgled? Sve je na stolu, ako verujete u autsajdera
Holi Gibni, njenog El Kuka. Vaseljena nema kraja.
„Više nije arogantan”, tiho će Holi. „Navikao je da mesecima ostaje
na istom mestu, posle ubistva, dok se preobražava. Nastavlja put tek
posle završenog ili gotovo završenog preobražaja. Verujem u to na
osnovu onog što sam pročitala i naučila u Ohaju. Ali njegovi uobičajeni
obrasci ponašanja su narušeni. Morao je da beži iz Flint Sitija kad je
dečak otkrio da se krije u ambaru. Znao je da će policija doći. Stoga je
došao ovamo ranije, da bi bio blizu Kloda Boltona. Pronašao je
savršeno stanište.”
„Marisvilsku rupu”, rekao je Alek.
Holi je klimnula. „Ali ne zna da mi znamo za nju. To je naša
prednost. Klod zna da su njegov ujak i rođaci tamo stradali. Ali ne zna
da se autsajder hibernizuje na mestu smrti ili blizu njega, po
mogućstvu tamo gde počivaju rođaci osobe u koju se preobražava.
Sigurna sam da proces tako funkcioniše. Mora tako biti.”
Zato što želiš da tako bude, pomislio je Ralf. Ipak, nije mogao da
pronađe nijednu manjkavost u njenom zaključivanju, pod uslovom da
prihvatite osnovni postulat o postojanju natprirodnog bića, koje mora
da sledi izvesna pravila, zbog tradicije ili njima neznanog i
nerazumljivog imperativa.
„Možemo li da budemo sigurni da mu Lavi neće otkriti naše
planove?”, pitao je Alek.
„Mislim da možemo”, rekao je Ralf. „Ćutaće, vlastitog dobra radi.”
Haui je podigao baterijsku lampu. Osvetlio je razdrndani klima-
uređaj. Ovog puta je otkrio gomilu otisaka prstiju avetinjskog sjaja.
Ugasio ju je i rekao: „Šta ako ima pomoćnika? Šta ćemo da radimo ako
je tako. Grof Drakula je imao onog tipa Renfilda, a doktor Frankenštajn
onog grbavca Igora...”
Holi je rekla. „To je raširena zabluda. Doktorov pomoćnik u
prvobitnom filmu Frankenštajn zvao se Fric. Igrao ga je Dvajt Frej. A
kasnije, Bela Lugoši...”
„Prihvatam ispravku”, reče Haui, „ali pitanje ostaje. Šta ako
autsajder ima saučesnika? Nekog kome je naredio da nas prati? Zar to
nema smisla? Čak i ako ne zna da smo doznali za Marisvilsku rupu, zna
da smo preblizu za opuštanje.”
„Razumem šta želiš da kažeš, Haui”, reče Alek, „ali serijske ubice su
po pravilu usamljenici. Lutalice obično ostaju najduže na slobodi. Ima
izuzetaka, ali mislim da naš tip nije jedan od njih. Doputovao je u Flint
Siti iz Dejtona. Ako bismo krenuli unazad njegovim tragom iz Ohaja,
možda bismo saznali da je ubijao decu u Tampi, Florida, ili Portlandu,
Mejn. Affikanci imaju izreku: ko sam putuje, najbrže putuje. I koga bi
mogao da unajmi za takav posao?”
„Nekog luđaka”, reče Haui.
„Dobro”, reče Ralf, „ali odakle? Da li bi svratio do ludnice i nekog
poveo?”
„Fino”, reče Haui. „Sam je, krije se u Marisvilskoj rupi i čeka da
dođemo i da ga sredimo. Izvući ćemo ga na sunce ili zabiti kolac u srce,
a možda i jedno i drugo.”
„U Stokerovom romanu”, rekla je Holi, „odsecaju Drakuli glavu kad
ga uhvate. Pune mu usta belim lukom.”
Haui je bacio baterijsku lampu na krevet i podigao ruke. „I to je fino.
Skoknućemo do Šopvela i pazariti nešto belog luka. I sataru za meso,
pošto smo zaboravili da kupimo testeru u Houm depou.”
Ralf je rekao: „Mislim da će hitac u glavu biti sasvim dovoljan.”
Ćutke su razmišljali dok Haui nije rekao da ide na spavanje. „Voleo
bih da znam kakav je plan za sutra, pre nego što legnem.”
Ralf je čekao da Holi prosvetli Hauija, ali ga je ona samo nemo
posmatrala. Bio je iznenađen i dirnut podočnjacima i borama koje su
se pojavile u uglovima njenih usana. Bio je umoran. Pretpostavljao je
da se svi tako osećaju. Ali Holi Gibni je bila iscrpljena. Održavala se na
nogama samo zahvaljujući snazi volje. To je za nju, tako nesigurnu i
napetu, moralo nalikovati trčanju po trnju ili srči.
„Ništa se neće desiti pre devet”, rekao je Ralf. „Potrebno nam je
najmanje osam sati sna, i više ako je to moguće. Spakovaćemo se,
proveriti opremu i krenuti put Boltonovih. Povešćemo juna i otići u
Marisvilsku rupu.”
„Otići ćemo u pogrešnom pravcu ako želimo da Klod poveruje da
letimo kući”, reče Alek. „Zapitaće se zašto nismo krenuli u pravcu
Plejnvila.”
„Dobro. Reći ćemo Klodu i Lavi da prvo moramo svratiti do Tipita
zato što... hmmm. Ne znam, zato što moramo još nešto da kupimo u
Houm depou?”
„To je tanka priča”, reče Haui.
Alek je pitao: „Kako se zove policajac koji je razgovarao s Klodom?
Sećate li se?”
Ralf nije mogao da seti bez gledanja u beleške na ajpedu. Navika je
navika, čak i kad gone bauka. „Zove se Oven Sajp. Kaplar Oven Sajp.”
„U redu. Reci Klodu i njegovoj mami - što je isto kao da si rekao
autsajderu, ako može da uđe u Klodovu glavu - da te je kaplar Sajp zvao
i da te je obavestio da je čovek koji odgovara Klodovom opisu tražen u
Tipitu zbog pljačke, krađe automobila ili upada u nečiji dom. I da će Jun
posvedočiti da je Klod te noći bio kod kuće...”
„Neće moći ako je spavao u gazebu”, reče Ralf.
„Hoćeš da kažeš da ne bi čuo kako Klod pali motor? Ta šklopocija
odavno vapi za novim auspuhom.”
Ralf se osmehnuo. „Shvatio sam.”
 „U redu, znači, reći ćeš da idemo u Tipit da proverimo trag i da
ćemo odleteti u Flint Siti, ako ne bude vodio nikuda. Da li to dobro
zvuči?”
„Dobro zvuči”, reče Ralf. „Samo se postarajte da Klod ne vidi
baterijske lampe i šlemove.”

15

Ralf je posle jedanaest ležao na rašljombanom krevetu u motelskoj

sobi. Znao je da bi trebalo da ugasi svetla, ali nije to uradio. Pozvao je
Džini i razgovarao s njom gotovo pola sata. Pričali su o slučaju, Dereku
i ko zna čemu još. Posle toga je uključio televizor. Nadao se da će neko
od propovednika Lavi Bolton poslužiti kao pilula za spavanje - ali je sve
što je dobio kad ga je uključio bila poruka NAŠ SATELIT JE TRENUTNO
VAN FUNKCIJE, HVALA VAM NA STRPLJENJU.
Posegnuo je za lampom kad je začuo tiho kucanje na vratima.
Prišao im je i posegnuo za kvakom. Predomislio se i pokušao da proviri
kroz ključaonicu. Ispostavilo se da je zapušena prljavštinom ili ko zna
čim.
„Koje?”
„Ja sam”, reče Holi. Glas joj je bio tih, kao kucanje.
Otvorio je vrata. Majica joj je bila raspasana, a sako odela koji je
navukla zbog svežeg noćnog vazduha komično je visio na jednu stranu.
Sve jači vetar podizao joj je kratku, sedu kosu. Držala je ajped. Ralf je
shvatio da je u boksericama sa šlicem bez dugmadi, koji je sigurno
malčice zevao. Setio se nečeg što su pričali kad je bio mali: Dokle ti radi
radnja?
„Probudila sam te”, rekla je.
„Nisi. Uđi.”
Posle kraćeg oklevanja ušla je u sobu i sela na jedinu stolicu, dok je
on oblačio pantalone.
„Moraš da se malo naspavaš, Holi. Izgledaš veoma umorno.”
„Umorna sam. Ali mi se ponekad čini da mi je sve teže da zaspim,
što sam umornija. Pogotovo ako sam zabrinuta i nervozna.”
„Jesi li pokušala s ambijenom?”
„Ne preporučuje se ljudima koji su na antidepresivima.”
 „Shvatam.”
„Istraživala sam. Ponekad mi to pomaže da zaspim. Počela sam s
pregledom novinskih članaka o tragediji o kojoj nam je pričala Klodova
majka. Bilo ih je mnogo. Mislila sam da bi želeo da čuješ neke od njih.”
„Hoće li nam pomoći?”
„Mislim da hoće.”
„U tom slučaju želim da ih čujem.”
Seo je na krevet. Holi se pomerila na ivicu stolice, skupljenih kolena.
„Dobro. Lavi je dosta pričala o Ahiga strani. Rekla je da je jedan od
blizanaca Džejmisonovih ispustio plastičnog poglavicu Ahiga iz džepa.”
Otvorila je ajped. „Ovo je snimljeno 1888. godine.”
Na žućkastomrkoj fotografiji video se američki starosedelac
plemenitog izraza, iz profila. Nosio je perjanicu koja mu se spuštala do
polovine leđa.
„Poglavica je neko vreme živeo s manjom grupom Navahoa u
Rezervatu Tig, pored El Pasa. Oženio se belkinjom i preselio u Ostin.
Tamo je loše primljen, pa se doselio u Marisvil, gde je prihvaćen u
zajednicu, nakon što je skratio kosu i primio hrišćanstvo. Njegova žena
je imala nešto novca. Otvorili su trgovačku postaju Marisvil, koja je
prerasla u Indijan motel i kafe.”
„Dome, slatki dome”, reče Ralf. Osvrtao se po zapuštenoj sobi.
„Da. Evo poglavice Ahiga iz 1926. godine, dve godine pre smrti.
Prekrstio se u Tomasa Higinsa.” Pokazala mu je drugu fotografiju.
„Svetog mu sveca!”, uskliknuo je Ralf. „Zaista se prilagodio
okruženju.”
Imao je isti plemeniti profil, ali je obraz okrenut kameri bio pun
bora i nije bilo perjanice. Nekadašnji poglavica Navahoa nosio je
naočari bez ratna, belu košulju i kravatu.
Holi je rekla: „Poglavica Ahiga, ili Tomas Higins, nije samo vodio
jedini uspešni posao u Marisvilu, već je pronašao Rupu i vodio prve
ture posetilaca. Mesto je postalo prilično popularno.”
„Ali pećina je nazvana po gradu umesto po njemu”, reče Ralf. „To
nije iznenađenje. Možda je postao hrišćanin i uspešan poslovni čovek,
ali je u očima zajednice ostao crvenokožac. Ipak, verujem da su se
meštani bolje odnosili prema njemu od hrišćana u Ostinu. Mora im se
odati izvesno priznanje na tome. Samo nastavi.”
Pokazala mu je još jednu fotografiju. Na njoj je bio drveni putokaz, s
naslikanom glavom poglavice Ahiga s perjanicom. Ispod njega je pisalo
NAJBOLJI PIKTOGRAFI OVIM PUTEM. Prstima je povećala sliku. Ralf je
video stazu koja je vodila kroz stenje.
„Pećina je nazvana po gradu”, rekla je, „ali je poglavica ipak nešto
dobio - ulaz Ahiga, mnogo manje glamurozan od dvorane zvuka, ali
direktno vodi do nje. Zalihe su dovožene kroz ulaz Ahiga. Služio je i kao
izlaz u slučaju nužde.”
„Timovi za spašavanje ulazili su na toj strani, u potrazi za
alternativnim putem koji će ih odvesti do dece?”
„Tako je.” Nagnula se napred, blistavih očiju. „Glavni ulaz nije samo
zatarabljen, Ralfe. Zabetoniran je. Nisu hteli da još neko dete nastrada.
Ulaz Ahiga - zadnja vrata - takođe je zatarabljen, ali ni u jednom članku
ne piše da je zabetoniran.”
„To ne znači da nije.”
Nestrpljivo je zavrtela glavom. „Znam, ali ako nije...”
„U tom slučaju je tako ušao. Autsajder. Veruješ u to.”
„Trebalo bi da prvo odemo tamo i ako primetimo znake provale...”
„Kapiram”, rekao je, „i to zvuči kao plan. Dobro si to smislila. Ti si
đavolski dobar detektiv, Holi.”
Zahvalila mu je oborene glave, stidljivim glasom žene nenavikle na
komplimente. „Ljubazno od tebe što si mi to rekao.”
„Nije reč o ljubaznosti. Bolja si od Betsi Rigins, i mnogo bolja od
onog zgubidana Džeka Hoskinsa. Uskoro će se penzionisati. Zaposlio
bih te, da se ja pitam.”
Sa osmehom je odmahnula glavom. „Hvatanje begunaca od kaucije,
vraćanje automobila i nestalih pasa mi je dovoljno. Nikad nisam želela
da učestvujem u istrazi ubistva.”
Ustao je. „Vreme je da se vratiš u sobu i malo odmoriš. Sutradan
ćemo imati Džon Vejn dan, ako si u pravu u vezi s bilo čim o čemu si
govorila.”
„Uskoro ću otići. Došla sam ovamo iz još jednog razloga. Biće bolje
da sedneš.”

16

Holi je bila mnogo snažnija osoba nego onog dana kad je imala veliku
sreću da upozna Bila Hodžiza, ali nije navikla da govori ljudima kako
moraju da promene svoje ponašanje ili kako u potpunosti greše. Njena
mlađa verzija bila je prestrašeni, šćućureni miš, koji je ponekad
pomišljao da bi samoubistvo moglo biti najbolje rešenje za hronični
strah, nesigurnost i sramotu. Onog dana kad je Bil seo kraj nje ispred
pogrebnog zavoda u koji nije mogla da uđe, najviše joj je smetalo
saznanje da je izgubila nešto značajno, ne torbu ili kreditnu karticu, već
život koji je mogla imati da je situacija bila za nijansu drugačija, ili da je
bog smatrao uputnim da stavi samo malo više neke važne hemikalije u
njen organizam.
Mislim da si ovo izgubila, rekao je Bil, iako to nikad nije saopštio. Evo
ti, stavi to u džep.
Bila više nema. Ona stoji pred ovim čovekom, koji mu je toliko
sličan: inteligencijom, povremenim bleskovima dobrog raspoloženja i
ponajviše upornošću. Bila je sigurna da bi se dopao Bilu, zato što je i on
verovao u rad na slučaju do kraja.
Ali po nečemu su se razlikovali. Ralf nije samo bio trideset godina
mlađi od Bila kad je ovaj umro, već je napravio strašnu grešku kad je
uhapsio Terija Mejtlanda na javnom mestu, pre nego što se upoznao sa
svim aspektima slučaja.
Bože, pomozi mi da smognem snage da mu kažem ono što je
neophodno, zato što mi se druga prilika neće ukazati. I dopusti mu da me
čuje. Molim ti se, Bože, dopusti mu da me čuje.
Rekla je: „I ti i svi ostali uvek govorite o autsajderu u kondicionalu.”
„Nisam siguran da sam te razumeo, Holi.”
„Mislim da si me razumeo. ’Ako on postoji. Pod pretpostavkom da
postoji. Pod uslovom da postoji.’”
Ćutao je.
„Ne marim za druge, ali neophodno je da ti veruješ, Ralfe.
Neophodno mi je da i ti veruješ. Ja verujem, ali nisam dovoljna.”
„Holi...”
„Nemoj”, presekla ga je. „Nemoj. Slušaj me. Znam da je to ludo. Ali da
li je ideja o El Kuku teže objašnjiva od nekih strašnih stvari koje se
dešavaju u svetu? Ne govorim o prirodnim katastrofama i nesrećama,
već o onom što neki ljudi rade drugim ljudima. Zar Ted Bandi nije samo
verzija El Kuka, menjača lika, s jednim licem pred javnošću, a drugim
pred ženama koje je ubio? Poslednje što su te žene videle bilo je
njegovo drugo lice, ono unutrašnje, lice El Kuka. A on nije bio jedini.
Takvi hodaju među nama. Znaš da je tako. Oni su tuđini, čudovišta koja
se ne daju razumeti. Ipak veruješ u njih. Neke od njih lišio si slobode.
Možda si gledao njihova pogubljenja.”
 Ćutke je razmišljao.
„Dopusti mi da ti postavim pitanje”, rekla je. „Pretpostavimo da je
Teri Mejtland ubio to dete, iskidao mu meso i nabio granu u njega? Da
li bi to bilo manje neobjašnjivo od stvari koja se možda krije u toj
pećini? Da li bi mogao da kažeš: ’Razumem tamu i zlo koje se krilo iza
maske trenera dečjih sportskih timova i vrlog građanina. Tačno znam
šta ga je navelo na gnusni čin?’”
„Ne bih. Uhapsio sam muškarce koji su radili strašne stvari - i ženu
koja je udavila kćerkicu u kadi - i nikada nisam mogao da ih razumem.
Najčešće ne razumeju ni sami sebe.” -
„Baš kao što ni ja nisam razumela zašto je Brejdi Hartsfild naumio
da se ubije u koncertnoj dvorani i povuče najmanje hiljadu nevine dece
u smrt. Imam jednostavan zahtev. Veruj u ovo. Makar samo dvadeset
četiri časa. Možeš li to?”
„Hoćeš li makar malo odspavati kad bih rekao da?”
Klimnula je. Neprestano ga je gledala u oči.
„U tom slučaju verujem. El Kuko postoji, makar u sledeća dvadeset
četiri časa. Videćemo da li je u Marisvilskoj rupi, ali postoji.”
Uzdahnula je i ustala, s raspasanom košuljom, sakoom koji je visio
na jednu stranu i kosom koju kao da je zaneo vetar. Ralf je pomislio da
izgleda božanstveno i nepodnošljivo krhko. „Dobro je. Idem u krevet.”
Otpratio ju je do vrata. Otvorio ih je i rekao: „Vaseljena nema kraj.”
Odmerila ga je ozbiljnim pogledom. „Tako je. Prokleta stvar nema
kraja. Laku noć, Ralfe.”
 MARISVILSKA RUPA

27. jul

Džek se probudio u četiri ujutru.

Vetar je duvao, i to jako. Sve ga je bolelo. Ne samo vrat već i ruke,
noge, stomak, zadnjica. Bol je ličio na onaj od opekotine od sunca.
Zbacio je pokrivače, seo na ivicu kreveta i uključio lampu kraj uzglavlja.
Bacala je bledu svetlost od šezdeset vati. Spustio je pogled na sebe i
nije video ništa na svojoj koži, ali je bol bio tu. Bio je unutra.
„Učiniću sve što želiš”, rekao je posetiocu. „Dajem reč da ću ih
zaustaviti.”
Nije bilo odgovora. Posetilac nije odgovarao ili nije bio tu. Makar ne
sada. Ali bio je. U prokletom ambaru. Samo jedan jedva primetan dodir,
sličan milovanju, bio je dovoljan. Sada je pun otrova. Pun je raka. Sedeo
je u usranoj motelskoj sobi, daleko od jutra. Više nije bio siguran da
posetilac može da ukloni ono što mu je dao, ali da li je imao izbora?
Morao je da pokuša. Ako to ne upali...
„Ustreliću se?” Malo mu je laknulo od te ideje. Majka nije imala tu
mogućnost. Ponovio je to, odlučnijim tonom: „Ustreliću se.”
Mamurluci će prestati. Više neće morati da se vozi kući kilometar-
dva sporije od ograničenja brzine i da staje na svakom semaforu, da ne
bi bio zaustavljen. Strahovao je da će alkomer pokazati 1, možda 1,2.
Prestaće pozivi od bivše supruge, u kojima ga je podsećala da kasni s
alimentacijom. Kao da nije znao. Šta bi radila kad bi njegovi čekovi
prestali da stižu? Morala bi da se zaposli. Videla bi kako drugi ljudi žive,
o-ho-hooo. Ne bi mogla da povazdan sedi kod kuće, i gleda Elen i Sudiju
Džudi. Kakva grehota.
Obukao se i izašao. Vetar nije bio baš hladan, već svež. Činilo mu se
da ga prolazi skroz-naskroz. Bila je vrućina kad je napustio Flint Siti.
Nije mu palo na pamet da ponese jaknu, preobuku ili četkicu za zube.
To si ti, dušo, čuo je reči starog kamena oko vrata. To si ti skroz-
naskroz. Uvek kasniš jedan dan i uvek si kratak za dolar.
Automobili, kamioneti i nekoliko kamp kućica sjatili su se oko
zgrade motela, kao štenad oko kujinih sisa. Džek je išao po
natkriljenom prolazu, dovoljno dugo da vidi kako je plavi džip pačala
još tu. Svi su nesumnjivo spavali u svojim sobama i sanjali prijatne,
bezbolne snove. Na trenutak se zaneo fantazijom da krene od sobe do
sobe i da ih poubija. Ideja je bila privlačna, ali neizvodljiva. Nije znao u
kojim su sobama. Pre ili kasnije neko bi - možda ne Glavno Pačalo -
uzvratio vatru. Naposletku, ovo je Teksas, gde ljudi veruju da još žive u
danima goniča stoke i dvoboja.
Bolje je da ih sačeka na mestu na koje će možda doći, po rečima
posetioca. Ustreliće ih tamo, s dobrim šansama da prođe nekažnjeno.
Nikog nije bilo kilometrima unaokolo. Sve će biti u redu, ako posetilac
može da ukloni otrov kad obavi svoj deo pogodbe. Džek će zagristi kraj
službenog gloka i povući obarač, ako ne bude mogao. Fantazije o bivšoj
supruzi koja kelneriše ili radi u fabrici rukavica sledećih dvadeset
godina bile su zabavne, ali ne i najvažnije. Neće umreti kao majka, s
ranama koje su se otvarale pri svakom pokretu. To je bilo najvažnije.
Drhteći je seo za volan i krenuo ka Marisvilskoj rupi. Mesec se
približavao horizontu. Ličio je na hladnu stenu. Drhtanje je preraslo u
trzanje tako snažno da je nekoliko puta skrenuo u suprotnu traku. Nije
bilo posledica; svi veliki kamioni koristili su Auto put 190 ili
međudržavnu magistralu. Bio je sam u ovo nedoba na Rural staru.
Uključio je grejanje kad se motor kamioneta zagrejao. Bilo je mnogo
bolje. Bol u donjem delu tela počeo je da se smanjuje. Zadnji deo vrata
još ga je boleo, i to veoma jako. Protrljao ga je. Na dlanu su mu ostale
ljuspe mrtve kože. Pomislio je da bi bol u zadnjem delu vrata mogao
biti samo obična opekotina od sunca, a da je sve ostalo tvorevina
njegovog uma. Da je psihosomatski, kao tobožnja migrena starog
kamena oko vrata. Da li psihosomatski bol može da vas probudi iz
čvrstog sna? Nije znao, ali je znao da je posetilac koji se krio iza zavese
tuša u njegovoj kući bio stvaran i da ne želi da se zajebava s njim. S
takvima ste mogli samo jedno, da radite ono što vam kažu.
Tu je bio i Ralf Jebeni Anderson, koji je uvek pratio svaki slučaj do
kraja. Gospodin Nemam Mišljenje, koji ga je svojom suspenzijom
dovukao s pecaroškog odmora... Ralfi je sad bio na jebenom
administrativnom odsustvu. Ralf Jebeni Anderson bio je razlog zbog
kog je on, Džek Hoskins, morao da ode u Kaning, umesto da sedi u
kolibi, gleda DVD-jeve i pije votku s tonikom.
Iznenadna spoznaja prožela ga je od glave do pete kad je skrenuo
kod reklamnog panoa (ZATVORENO DO DALJNJEG): Ralf Jebeni
Anderson možda ga je namerno poslao tamo! Možda je znao da ga
posetilac čeka i šta će mu učiniti. Ralfi je godinama želeo da ga se reši.
Svi delići nalazili su mesto u slagalici kad se pođe od te premise. Logika
je bila neupitna. Jedino na šta Ralfi nije računao bilo je da će ga čovek s
tetovažama namagarčiti.
Džek je video tri ishoda. Možda će posetilac uspeti da ukloni otrov
koji kola njegovim organizmom. To je bio prvi. Nestaće sam od sebe
ako je uzrok bio psihosomatski. To je bio drugi. Ili je možda stvaran, a
posetilac neće moći da ga ukloni. To je treći.
Gospodin Nemam Jebeno Mišljenje otići će u istoriju u svakom od
pomenutih ishoda. Džek je to obećao, ne posetiocu, već samom sebi.
Anderson će pasti, i ostali s njim. Počistiće ih. Džek Hoskins, američki
snajper.
Stigao je do napuštene biletarnice i obišao oko lanca. Vetar će
verovatno utihnuti kad sunce izađe i kad temperatura počne da se diže,
ali je još duvao, dižući oblake prašine. To je bilo dobro. Nije morao da
brine da će pačala videti tragove guma. Ako dođu, naravno.
„Možeš li da me središ, iako ne dođu?”, pitao je. Dobio je odgovor,
kom se nije nadao.
O da, bićeš kao nov.

Džek se provezao pored propalih bungalova. Pitao se zašto bi iko želeo

da potroši dobre pare da bi odseo pored nečeg što je u suštini
predstavljalo rupu u zemlji (makar je ime ovog mesta bilo istinito). Je li
moguće da nisu znali za kvalitetnije turističke destinacije? Josemiti?
Veliki kanjon? Čak je i Najveće klupko vunice na svetu bilo bolje od rupe
u zemlji, nasred suve teksaske pustopoljine.
Parkirao se pored šupe, kao i prethodnog puta. Izvadio je baterijsku
lampu iz odeljka za rukavice i vinčesterku i kutiju municije iz sefa.
Napunio je džepove mecima i krenuo ka stazi. Vratio se i osvetlio jedan
prašnjavi prozor na garažnim vratima šupe, da bi video da li u njoj ima
ičeg korisnog. Nije bilo, ali se nasmejao zbog onog što je video:
prašnjavi gradski automobil, verovatno honda ili tojota. Na zadnjem
prozoru bila je nalepnica MOJ SIN JE NAJBOLJI ĐAK SREDNJE ŠKOLE U
FLINTU! Džekove detektivske sposobnosti su, uprkos otrovu, bile
netaknute. Posetilac je ovde. Dovezao se iz Flint Sitija u ukradenom
automobilu.
Bilo mu je bolje. Po prvi put otkad se istetovirana šaka išunjala iza
zavese za tuširanje bio je istinski gladan. Vratio se do kamioneta.
Pronašao je paketić keksa s puterom i polupraznu kutiju ljutih
bombonica, posle kraćeg preturanja po odeljku za rukavice. Nije baš
doručak za šampione, ali bolje išta nego ništa. Krenuo je uzbrdo,
grickajući keks. Nosio je pušku u levoj ruci. Imala je kaiš, ali bi ga
doticao po vratu ako bi ga prebacio preko ramena. Možda bi ga
raskrvario. Džepovi, otežali od metaka, ljuljali su se udarajući ga po
nogama.
Zaustavio se pored izbledelog putokaza s Indijancem (stari
poglavica Purpurni Žbun hvalio se da mu je Kerolin Alen popušila
crvenokožni kurac), zbog iznenadne misli. Ko god da krene putem ka
turističkim bungalovima, videće njegov kamionet, parkiran pored
šupe. Zapitaće se šta tamo traži. Hteo je da se vrati i da ga preparkira,
ali se predomislio. Zalud se brinuo. Pačala će se parkirati blizu glavnog
ulaza, ako naiđu. Otvoriće vatru s vrha litice, čim izađu iz vozila.
Smaknuće dvoje, možda čak i troje, pre nego što shvate šta ih je snašlo.
Preživeli će se razleteti okolo, kao kokoške u oluji s grmljavinom.
Ucmekaće ih pre nego što stignu do zaklona. Nije važno šta bi mogli da
vide pored bungalova. Gospodin Nemam Mišljenje i njegovi prijatelji
nikad neće izaći živi s parkirališta.

3
Staza uz liticu bila je opasna u mraku, čak i uz svetlost baterijske
lampe. Džek je polako napredovao. Imao je dovoljno problema i bez
pada i eventualnih lomova. Prvi, stidljivi nagoveštaji zore počeli su da
se pojavljuju na nebu kad je stigao do osmatračnice. Osvetlio je vile
koje je juče tu ostavio. Posegnuo je za njima i ustuknuo. Nadao se da
ostatak dana neće biti ovakav. Nije mu promakla izvesna ironija u
prizoru koji je imao pred očima.
Doneo je vile da bi se branio od zmija. Jedna je ležala kraj njih, i
delimično na njima. Nimalo sitna zvečarka. Pravi monstrum. Nije
mogao da puca u nju. Metak bi verovatno samo ranio prokletinju, koja
bi ga zatim napala. Bio je u patikama. Zaboravio je da kupi čizme u
Tipitu. I strahovao je od potencijalno opasnog rikošeta.
Uhvatio je pušku za kraj kundaka. Polako je pružio cev, što je dalje
mogao. Gurnuo ju je ispod usnule zmije. Prebacio ju je visoko preko
ramena, pre nego što je otpuzala. Ružno kopile poletelo je i palo sedam
metara dalje. Sklupčalo se i razgalamilo. Zvuk je podsećao na zveckanje
kamička u suvoj tikvi. Podigao je vile, zakoračio napred i zamahnuo ka
reptilu, koji je šmugnuo u procep između dve kamenčine. Nestao je.
„Gubi se”, rekao je Džek. „I ne vraćaj se. Ovo je moje mesto.”

Ništa pre devet, rekao je Ralf, ali su u osam i petnaest svi bili u kafeu
Indijan motela. Ralf, Haui i Alek naručili su odreske i jaja. Holi nije
naručila odrezak već omlet od tri jaja, s krompirićima. Ralf se
odobrovoljio kad je video da je pojela svaki zalogaj. Ponovo je obukla
sako preko majice i farmerki.
„Biće ti vrućina”, rekao je Ralf.
„Hoće i izgužvan je, ali ima velike džepove za moje stvari. Poneću i
torbu. Ostaviću je u kolima ako budemo morali da pešačimo.” Nagnula
se napred i nastavila tišim glasom. „Sobarice ponekad kradu u ovakvim
motelima.”
Haui je pokrio usta. Da bi prigušio podrigivanje, ili sakrio osmeh.
 5

Odvezli su se do Boltonovih i zatekli Juna i Kloda na verandi. Pili su

kafu. Lavi je bila u malom vrtu. Čupala je korov iz invalidskih kolica, s
bocom kiseonika u krilu, cigaretom u ustima i velikim slamnatim
šeširom na glavi.
„Je li sinoć sve bilo dobro?” pitao je Ralf.
„Jeste”, rekao je Jun. „Vetar je bio malo glasan pozadi, ali sam
spavao kao beba.”
„Kako je bilo s tobom, Klode? Je li bilo nekih problema?”
„Ako me pitate da li sam osetio da se nešto ponovo šunja oko kuće,
nisam. Ni mama.”
„Pa, možda postoji razlog”, reče Alek. „Policija u Tipitu sinoć je
intervenisala zbog provale u kuću. Domaćin je čuo lomljavu stakla,
potegao sačmaricu i oterao uljeza. Rekao je policiji da je imao crnu
kosu, kozju bradicu i mnogo tetovaža.”
Klod se razbesneo. „Sinoć nisam ni mrdnuo iz sobe!”
„Ne sumnjamo da je tako bilo”, reče Ralf. „Ali to bi mogao biti tip za
kojim tragamo. Otići ćemo u Tipit da proverimo. Vratićemo se za Flint
Siti ako je otišao - što je verovatno slučaj. Pokušaćemo da smislimo
sledeći korak.”
„Iako mi nije jasno šta bismo još mogli da uradimo”, dodao je Haui.
„Mogao bi biti bilo gde ako nije ovde ili u Tipitu.”
„Nemate drugih tragova?”, pitao je Klod.
„Nijedan”, rekao je Alek.
Lavi se dokotrljala do njih. „Svratite kod nas na putu za aerodrom
ako odlučite da se vratite kući. Napraviću vam sendviče od preostale
piletine. Ako vam ne smeta da je jedete dva puta uzastopce, naravno.”
„Svratićemo”, reče Haui. „Hvala vam.”
„Trebalo bi da ja vama zahvalim”, reče Klod.
Rukovao se sa svima. Lavi je raširila ruke da bi zagrlila Holi, koja joj
je dozvolila da to učini, nakon što je zapanjeno ustuknula. „Vrati se”,
Lavi joj je šapnula u uvo.
„Hoću”, odvratila je Holi. Nadala se da će održati to obećanje.
 6

Ralf je sedeo pored Hauija, koji je vozio. Ostali su bili na zadnjem

sedištu. Sunce se diglo. Biće to još jedan vreli dan.
„Pitam se kako su policajci u Tipitu stupili u kontakt s vama”, rekao
je Jun. „Mislio sam da niko od njih ne zna da smo ovde.”
„I ne znaju”, odvratio je Alek. „Nismo hteli da se Boltonovi zapitaju
zašto idemo u pogrešnom pravcu, ako autsajder stvarno postoji.”
Ralf nije morao da bude čitač misli da bi znao o čemu Holi
razmišlja: I ti i svi ostali uvek govorite o autsajderu u kondicionalu.
Ralf se okrenuo i obratio onima na zadnjem sedištu. „Slušajte me.
Više neću da čujem ako i možda. Autsajder danas postoji. Danas je u
stanju da pročita misli Kloda Boltona, kad god to zaželi. I nalazi se u
Marisvilskoj rupi, što se nas tiče. Prestanite da pretpostavljate i
prihvatite to. Jeste li sposobni za tako nešto?”
Neko vreme svi su ćutali. Haui je rekao: „Ja sam advokat odbrane,
sinko. Mogu da poverujem u bilo šta.”

Stigli su do reklamnog panoa sa zadivljenom porodicom, s gasnim

lampama u rukama. Haui je polako vozio po ispucalom asfaltu. Ulagao
je silan trud da bi izbegao rupčage. Temperatura koja je na polasku bila
trinaest stepeni dostigla je dvadeset jedan. I dalje će rasti.
„Vidite li ono brdašce?”, pokazala je Holi. „Glavni ulaz u pećinu je u
njegovom podnožju. Ili je bio, dok nije zatvoren. Predlažem da prvo
ispitamo to mesto. Možda ćemo naići na neki trag ako je pokušao da
uđe u pećinu tim putem.”
„Slažem se”, reče Jun dok se osvrtao oko sebe. „Bože, koja je ovo
pustinja.”
„Gubitak dečaka i spasilačke ekipe koja je krenula za njima bio je
strahovit udarac za njihove porodice”, rekla je Holi, „ali je bio i
katastrofa za Marisvil. Rupa je bila jedini izvor radnih mesta. Veliki broj
meštana je otišao posle njenog zatvaranja.”
Haui je prikočio. „Ono je garantovano biletarnica. Vidim i lanac,
razapet preko druma.”
 „Obiđi ga”, reče Jun. „Poteraj ovu bebicu po grubom terenu.”
Haui je obišao oko lanca. Putnici su poskakivali ispod pojaseva.
„Dobro je, narode. Upravo smo upali na privatni posed.”
Kojot je klisnuo iz zaklona kad su se približih. Dao se u beg po
pustinji. Vitka sen jurila je za njim. Ralf je opazio tragove širokih guma i
pretpostavio da lokalni klinci - sigurno ih još ima u Marisvilu - obilaze
ovo mesto ATV-ima. Uglavnom je gledao na stenovitu liticu pred njima,
u kojoj je bila jedina turistička atrakcija Marisvila. Njen raison d’etre,
otmenije rečeno.
„Svi smo naoružani”, rekao je Jun. Sedeo je uspravno u sedištu,
pogleda uprtog ispred sebe. „Imam li pravo?”
Muškarci su potvrdno odgovorili. Holi Gibni je ćutala.

Džek ih je opazio mnogo pre nego što su stigli do parkirališta, sa svog

vidikovca na vrhu litice. Proverio je oružje - bilo je puno, s metkom u
cevi. Postavio je ravni kamen na ivicu litice. Ispružio se koliko je dug i
naslonio cev na njega. Pogledao je kroz nišan i poravnao krstić sa
staklom na vozačkim vratima. Sunce ga je na trenutak zaslepilo. Trgao
se, povukao i protrljao oči, dok lebdeća tačka nije nestala. Ponovo je
pogledao kroz nišan.
Hajde, pomislio je. Stani nasred parkirališta. To bi bilo savršeno.
Stani i izađi.
Džip se umesto toga zaputio dijagonalno preko parkirališta i
zaustavio ispred zatarabljenog ulaza u pećinu. Sva vrata su se otvorila.
Petoro ljudi izašlo je napolje, četiri muškarca i jedna žena. Pet malih
pačala. Lepo su se poredali. Nažalost, nije imao čistu situaciju. Ulaz u
pećinu bio je u senci. Zanemario bi to - nišan je bio prokleto dobar - ali
mu je džip pravio problem. Pokrivao je najmanje tri od pet meta,
uključujući i gospodina Nemam Mišljenje.
Ležao je obraza naslonjenog na kundak. Puls mu je bio spor i
ujednačen, u grudima i grlu. Zaboravio je na bol u vratu; razmišljao je
samo o grupi pačala, koji su stajali ispod znaka na kom je pisalo DOBRO
DOŠLI U MARISVILSKU RUPU.
„Raspršite se”, prošaptao je. „Raspršite se i osmotrite okolinu.
Želite to.”
Čekao je da to učine.

Dvadesetak drvenih dasaka zaprečavalo je ulaz u Rupu. Golemi, zarđali

ekseri povezivali su ih s betonskim zidom. Znaci zabrane prilaska
jedva da su bili potrebni s takvom preprekom uljezima. Bilo ih je
nekoliko. Ralf je opazio i izbledele natpise sprejom, verovatno
rukotvorine balavurdije na ATV-ima.
„Misli li iko da je neko petljao oko ove prepreke?” pitao je Jun.
„Jok”, reče Alek. „Nije mi jasno zašto su se trudili da zakivaju daske.
Samo bi gomila dinamita napravila rupu u ovom betonu.”
„Ta eksplozija verovatno bi završila posao koji je zemljotres
započeo”, dodao je Haui.
Holi se okrenula i pokazao preko haube džipa. „Vidite li onaj put s
druge strane prodavnice suvenira? Vodi do ulaza Ahiga. Turisti nisu
smeli da ulaze u pećinu tim putem, ali tamo ima mnogo zanimljivih
piktografa.”
„Otkud vi to znate?”, pitao je Jun.
„Mapa koja je deljena turistima još je na internetu. Danas je sve na
njemu.”
„To se zove istraživanje, amigo”, rekao je Ralf. „Niko ti ne brani da
se okušaš.”
Vratili su se u džip. Haui je ponovo seo za volan. Ralf je seo pored
nega. Polako su krenuli preko parkirališta. „Taj put izgleda vrlo loše”,
rekao je.
„Savladaćeš ga”, reče Holi. „Turistički bungalovi su s druge strane
uzvišenja. U novinama je pisalo da ih je druga spasilačka ekipa koristila
kao štab. Došlo je mnogo novinara i zabrinutih rođaka kad se vest o
nesreći proširila.”
„Da i ne govorimo o uobičajenim radoznalcima”, reče Jun.
„Verovatno su...”
„Stani, Haui”, reče Alek. „Auh.” Prešli su polovinu parkirališta.
Zatupasti nos džipa bio je okrenut putu koji vodi do bungalova i
verovatno zadnjeg ulaza u Rupu.
 Haui je zakočio. „Šta je bilo?”
„Možda gađamo suviše visoko. Autsajder možda nije u pećini - u
Kaningu se krio u ambaru.”
„Šta to znači?”
„To znači da bi trebalo da proverimo prodavnicu suvenira. Da
vidimo ima li znakova provale.”
„Ja ću to učiniti”, reče Jun.
Haui je otvorio vrata. „Zašto ne bismo krenuli zajedno?”

10

Pačala su ispitala zatarabljeni ulaz. Vratila su se u džip. Džek ih je imao

kao na dlanu. Poravnao je krstić s licem mete, udahnuo i zadržao
vazduh pa pritisnuo obarač. Nije se pomerio. U jednom groznom
trenutku pomislio je da nešto nije u redu s vinčesterkom. Shvatio je da
je zaboravio da otkoči pušku. Kako je mogao da bude toliko glup?
Pokušao je da je otkoči, ne skidajući pogled s mete. Palac mu je kliznuo,
mastan od znoja. Zdepasti ćelavko seo je za volan i zalupio vratima, kad
je otkočio pušku. I ostali su ušli u automobil.
„Sranje!”, promrsio je. „Sranje, sranje, sranje!”
S narastajućom panikom posmatrao je kako džip vozi preko
parkirališta, ka pomoćnom putu, koji će ga odvesti van linije vatre.
Zajahaće prvo brdo, ugledaće bungalove, šupu i njegov kamionet,
parkiran pored nje. Hoće li Ralf Anderson znati kome pripada? Naravno
da hoće. Ako ne zbog nalepnica riba koje skaču iz vode na boku, onda
zbog one na zadnjem braniku - JAŠEM TVOJU MAMU, KAD NE JAŠEM
OVU MAŠINU.
Ne smeš im dopustiti da se uspnu uz taj put.
Nije znao da li je to posetiočev ili njegov glas, niti je to smatrao
bitnim, zato što je u oba slučaja imao pravo. Morao je da zaustavi džip.
Dva ili tri moćna zrna u motoru obaviće posao. Zatim će zapucati kroz
prozore. Zbog sunca koje je obasjavalo stakla, verovatno neće
smaknuti sve njih, ali će se preostali prosuti po praznom parkiralištu,
možda ranjeni, i svakako ošamućeni.
Stegnuo je prst oko obarača. Džip se zaustavio pored napuštene
prodavnice suvenira pre nego što je stigao da ispali hitac. Vrata su se
otvorila.
„Hvala ti, bože”, promrmljao je i pogledao kroz nišan. Čekao je
gospodina Nemam Mišljenje. Sve će ih potamaniti, ali će glavno pačalo
prvo otići.

11

Krupna zvečarka ispuzala je iz pukotine u kojoj se krila. Kliznula je ka

Džekovim raširenim nogama. Zastala je i okušala topli vazduh
palacavim jezikom. Nastavila je da puzi. Nije imala nameru da napada,
ali je podigla rep i zazvečala kad je Džek ispalio prvi hitac. Zaboravio je
da ponese čepiće za uši, kao i četkicu za zube. Nije je čuo.

12

Haui je prvi izašao iz džipa. Stajao je s rukama na bokovima i osmatrao

palu firmu na kojoj je pisalo SUVENIRI I AUTENTIČNE INDIJANSKE
RUKOTVORINE. Alek i Jun izašli su sa zadnjeg sedišta na vozačkoj
strani. Ralf je izašao sa suvozačkoj sedišta i otvorio zadnja vrata za
Holi, koja se mučila s ručkom. Nešto na izlomljenom pločniku privuklo
mu je pogled.
„Prokletstvo”, rekao je. „Pogledaj to.”
„Šta je to?”, pitala je Holi kad se sagnuo. „Šta, šta?”
„Mislim da je vrh st...”
Tečni prasak moćne puške sličan pucnju džinovskog biča razlegao
se po parkiralištu. Ralf je osetio prolazak taneta, koje je promašilo vrh
njegove glave za nekoliko centimetara. Suvozačko staklo džipa se
raspršilo. Krhotine su pale na ispucali asfalt. Zakotrljale su se,
proizvodeći niz sjajnih bleskova.
„Puškar, povikao je Ralf. Zgrabio je Holi oko ramena i bacio je na
kolena. „Puška, puška, puška!”
Haui se zapanjeno i zbunjeno osvrtao oko sebe. „Šta si rekao? Da li
si...” Začuo se drugi pucanj. Vrh glave Hauija Golda je nestao. Advokat je
stajao na mestu na kom je pogođen. Krv mu je tekla po obrazima i čelu.
Strovalio se na ispucali asfalt. Alek je potrčao ka njemu. Treći pucanj
odbacio ga je na haubu džipa. Krv je briznula kroz košulju, odmah iznad
pojasa. Jun se zaputio ka njemu. Razlegao se četvrti pucanj. Ralf je
video kako metak čepa Alekov vrat. Hauijev istražitelj pao je iza auta.
„Lezir, povikao je Ralf Junu. „Lezi dole, na litici je!”
Jun se spustio na kolena i počeo da puzi. Strelac je ispalio tri brza
hica. Jedna guma džipa je zašištala. Šoferka je pukla, zamutila se i
ugnula oko rupe iznad volana. Treći hitac je probušio zadnji deo
vozačkog stakla i napravio izlazni otvor veličine teniske loptice na
suvozačkoj strani, blizu mesta na kom su Ralf i Jun klečali, zaklanjajući
Holi. Novi plotun se razlegao posle kratke pauze. Ovog puta ispaljena
su četiri hica. Zadnji prozor je pukao, prosipajući grumenje
bezbednosnog stakla. Na zadnjem delu pojavila se još jedna rupa
nepravilnih ivica.
„Ne možemo ostati ovde”, reče Holi. Zvučala je savršeno pribrano.
„Pogodiće rezervoar, čak i ako ne pogodi nas.”
„U pravu je”, reče Jun. „Šta mislite o Aleku i Goldu? Imaju li šanse?
Bilo kakve šanse?”
„Nemaju”, reče Ralf. „On...”
Usledio je novi pucanj biča. Svi su se trgli kad je još jedna guma
zašištala.
„Gotovi su”, Ralf je završio rečenicu. „Moramo da otrčimo do
prodavnice suvenira. Ti ćeš prvi. Pokrivaču te.”
„Ja ću vas pokrivati”, reče Jun. „Ti i Holi ćete trčati.”
Vrisak se zaorio sa strelčevog položaja. Ralf nije mogao reći da li je
to bio izraz bola ili besa.
Jun je ustao, raširenih nogu, s pištoljem u rukama. Zapucao je po
vrhu brežuljka. „Kreni!”, povikao je. „Odmah! Kreni, kreni, kreni!”
Ralf je ustao. Holi je stala pokraj njega. Činilo mu se da sve vidi, kao
na dan pogibije Terija Mejtlanda. Obgrlio je Holi oko struka. Ptica je
kružila po nebu, raširenih krila. Gume su šištale. Džip se naginjao na
vozačku stranu. Na vrhu brežuljka video je isprekidani blesak, nišan
kopilanove puške. Ralf nije znao zašto se tako kreće, i nije mario za to.
Čuo je drugi, a zatim i treći vrisak. Poslednji je ličio na kreštanje. Holi je
uhvatila Juna za ruku. Cimnula ga je. Začuđeno ju je pogledao, kao da je
grubo probuđen iz sna. Ralf je video da je spremna da umre. Da to
očekuje. Trojka je potrčala ka zaklonu iza prodavnice suvenira, na
sedamdesetak metara od smrtno ranjenog džipa. Činilo im se da trče
kao na usporenom snimku, kao trio najboljih prijatelja na kraju glupe
romantične komedije. Samo što u tim komedijama niko nije trčao
pored izmrcvarenih leševa dva čoveka, koji su pre dvadesetak sekundi
bili živi i zdravi. U tim filmovima niko nije morao da gazi po baricama
sveže krvi i ostavlja velike crvene tragove za sobom. Jun je dreknuo
posle novog pucnja.
„Pogođen sam! Nitkov me je pogodio!” Pao je.

13

U Džekovim ušima je zvonilo dok je punio pušku. Zvečarka je odlučila

da izgna drskog uljeza sa svoje teritorije. Kidisala je na desni list. Njeni
zubi lako su probili Džekove platnene pantalone. Kesice s otrovom bile
su pune. Džek se okrenuo i visoko podigao pušku. Vrištao je - ne od
bola, koji je tek počinjao, već zbog zmije koja mu je puzala uz butinu,
palacajući račvastim jezikom i streljajući ga sitnim, crnim očima.
Gnušao se njenog klizavog dodira. Ponovo ga je napala. Ovog puta
zarila je zube u butinu. Nastavila je da se uspinje ka sledećoj meti,
jajcima.
„Skidaj se! JEBENO SE SKIDAJ S MENE!”
Znao je da mu puška neće pomoći. Lako bi je izbegla. Ispustio je
oružje i dohvatio zmiju obema rukama. Kidisala je na desni zglob i prvi
put promašila. Pogodila ga je iz drugog puta. Ostavila je rupe veličine
tačaka u novinskom naslovu, ali su vrećice s otrovom presahle. Džek
nije znao, niti je mario. Uvrtao ju je šakama, kao da cedi peškir. Video je
kako joj koža puca. Neko je pucao odozdo - iz pištolja, zaključio je po
zvuku - ali je razdaljina bila prevelika i zrna nisu stizala do njega.
Zavitlao je zvečarku. Video je kako pada na kamenjar i puzi ka
najbližem skloništu.
Sredi ih, Džek.
„Da, važi, u redu.”
Da li je govorio, ili je samo razmišljao? Nije mogao da kaže.
Zvonjava u ušima prerasla je u prodorno zujanje, slično vibriranju
zategnute čelične žice.
Zgrabio je pušku, okrenuo se na stomak i posadio cev na pljosnati
kamen. Pogledao je kroz nišan. Preostala trojka trčala je ka skloništu
iza prodavnice suvenira. Žena je bila u sredini. Pokušavao je da
nanišani Andersona, ali su mu ruke - zmija ga je više puta ujela za jednu
od njih - drhtale. Nanišanio je tipa maslinaste puti na kraju kratke
kolone.
Pogodio ga je iz drugog pokušaja. Ruke su mu poletele iznad glave,
kao bacaču koji se sprema da zavitla najbolju brzu loptu. Pao je u
stranu. Ostali su stali da mu pomognu. To mu je bila najbolja, a možda i
poslednja prilika. Zamaknuće iza zgrade ako ih ne pogodi.
Bol mu se peo uz nogu, s mesta prvog ujeda. Meso na listu mu se
nadimalo, ali to nije bilo najgore. Najgora je bila vrelina koja se širila
kao groznica ili paklena opekotina od sunca. Opalio je još jedan hitac.
Isprva je mislio da je pogodio ženu, ali se ona samo trgla i uhvatila
maslinastoputog muškarca za nepovređenu ruku. Anderson ga je
obuhvatio oko struka i podigao na noge. Džek je ponovo povukao
obarač. Umesto pucnja se čuo suvi škljocaj. Potražio je metke po
džepovima. Ugurao je dva, a ostale ispustio. Šake su mu trnule, baš kao
i izujedana noga. Jezik mu se nadimao u ustima. Ponovo je vrisnuo,
ovog puta od muke. Nije ih bilo kad je pogledao kroz nišan. Video je
samo njihove senke. I one su nestale.

14

Jun je uspeo da se domogne zaklona prodavnice suvenira, uz Ralfovu i

Holinu pomoć. Skljokao se, leđima naslonjen na zid zgrade. Dahtao je.
Lice mu je bilo pepeljasto, a čelo istačkano kapljicama znoja. Levi rukav
košulje bio mu je krvav sve do zgloba.
Zaječao je. „Jebeno smo mu umakli.” Strelac je ponovo zapucao s
brežuljka. Zrno se odbilo o asfalt.
„Koliko je ozbiljno?”, rekao je Ralf. Daj da vidim.”
Otkopčao je Junovu manžetnu. Ranjenik je jeknuo i stisnuo zube,
iako je pažljivo podigao rukav. Holi je uključila mobilni.
Rana nije izgledala onoliko loše koliko je Ralf strahovao; metak ga je
verovatno samo okrznuo. Jun bi na filmu bio spreman da nastavi da se
bori, ali je ovo bio pravi život. Moćni metak sredio mu je lakat. Meso
oko njega već je počelo da se nadima i poprima ljubičastu boju, kao da
je smrskano palicom.
„Reci mi da je lakat samo iščašen”, reče Jun.
 „To bi bilo lepo, ali mislim da je slomljen”, reče Ralf. „Imao si sreće,
čoveče. Još malo pa bi ti otkinuo podlakticu. Ne znam šta ima, ali je u
pitanju veliki kalibar.”
„Siguran sam da mi je rame iščašeno”, rekao je Jun. „To se desilo
kad mi je ruka poletela unazad. Jebiga! Šta ćemo sad, amigo? Nemamo
kud.”
„Holi?”, pitao je Ralf. „Imaš li neku ideju?”
Odmahnula je glavom. „Kod Boltonovih sam imala četiri linije, a
ovde nemam nijednu. Povikao je: ’Skidaj se s mene!’ Da li ga je iko od
vas ču...”
Strelac je ponovo opalio. Telo Aleka Pelija je poskočilo. Zatim se
umirilo. „Srediću te, Andersonet, dolebdelo je do njih, s vrha brežuljka.
„Srediću te, Ralfil Sve ću vas srediti/”
Jun je zapanjeno pogledao Ralfa.
„Uprskali smo stvar”, reče Holi. „Autsajder ipak ima Renfilda.
Poznaje te, ko god da je. Da li ga ti poznaješ?”
Ralf je odmahnuo glavom. Strelac je vikao iz sveg glasa, gotovo da je
urlao. Bilo je eha. Mogao je biti bilo ko.
Jun je osmatrao ranjenu ruku. Krvarenje se usporilo, ali ne i
nadimanje. „Ovo boli gore nego kad su mi umnjaci otišli dođavola. Reci
mi da imaš neku ideju, Ralfe.”
Ralf je otrčao do suprotnog kraja zgrade. Skupio je šake oko usta i
povikao. „Policija je na putu, nitkove! Drumska patrola! Ti tipovi neće
čekati da se predaš. Ubiće te kao besnog psa! Beži, ako ti je život mio!”
Usledila je pauza, a zatim novi urlik. Mogao je biti bol, smeh ili i
jedno i drugo. Odjeknula su dva nova pucnja. Jedan je pogodio zgradu
iznad Ralfove glave i izbio dasku, uz kišu iverja.
Ralf se povukao i pogledao drugo dvoje preživelih. „Mislim da je to
bio negativan odgovor.”
„Zvučao je histerično”, reče Holi.
„Kao da je poludeo”, složio se Jun. Naslonio se glavom na zid.
„Hriste, koliko je ovaj asfalt vreo. Biće mnogo vreliji oko podneva. Muy
caliente. Ispeći ćemo se ako još budemo ovde.”
Holi je rekla: „Pucate li desnicom, poručniče Sablo?”
„Da. Zašto me ne biste zvali Jun, kao ovde prisutni el jefe, pošto nas
luđak s puškom drži prikovanim za ovo mesto?”
„Morate da odete do drugog kraja zgrade, na kom je Ralf. Ti ćeš,
Ralfe, morati da dođeš kod mene. Potrčaćemo ka putu koji vodi do
turističkih bungalova i ulaza Ahiga kad poručnik Sablo zapuca.
Moraćemo da pretrčimo sedamnaestak metara po otvorenom terenu,
za petnaest, u najboljem slučaju dvanaest sekundi.”
„Za dvanaest sekundi mogao bi pogoditi jednog od nas, Holi.”
„Mislim da ćemo uspeti.” Bila je hladna kao vetrić koji duva preko
činije ledenih kocki. To je bilo čudesno. Bila je tako napeta kad je pre
dve noći ušla u Hauijevu sobu za sastanke, da bi je i jači kašalj naterao
da skoči do plafona.
I ranije je bila u ovakvim situacijama, pomislio je Ralf. Možda prava
Holi Gibni dolazi do izražaja u ovakvim situacijama.
Začuli su joj jedan pucanj i cepanje metala. Zatim još jedan.
„Puca da bi pogodio rezervoar džipa”, reče Jun. „Onima iz agencije
za rentiranje kola to se neće dopasti.”
„Moramo da krenemo, Ralfe.” Holi ga je gledala pravo u oči - još
jedna stvar koja joj je ranije zadavala probleme, ali ne više. Ne, ne sad.
„Pomisli na sve Frenkove Patersone koje će ubiti ako ga pustimo da
pobegne. Poći će s njim zato što će misliti da ga poznaju ili zato što
izgleda prijateljski, kao što je izgledao devojčicama Hauard. Ne mislim
na onog na brežuljku, već na onog koga on štiti.”
Još tri pucnja su se razlegla, u brzom sledu. Ralf je video rupe, nisko
na zadnjem delu džipa. Da, strelac je tragao za rezervoarom.
„A šta ćemo ako gospodin Renfild siđe dole do nas?”, pitao je Ralf.
„Možda neće. Možda će ostati na uzvisini. Biće dovoljno da
stignemo do staze koja vodi do ulaza Ahiga. Ubij ga ako siđe pre nego
što stignemo tamo.”
„Učiniću to vrlo rado, ako on ne ubije mene.”
„Mislim da nešto nije u redu s njim”, rekla je Holi. „Vrištao je.”
Jun je klimnuo. „’Skidaj se s mene!’ I ja sam to čuo.”
Sledeći hitac pocepao je rezervoar džipa. Gorivo se prosipalo po
asfaltu. Nije odmah eksplodirao, ali će se to sigurno dogoditi ako tip na
brežuljku ponovo pogodi rezervoar.
„U redu”, reče Ralf. Jedina alternativa bila je čučanje i čekanje da
autsajderov saučesnik počne da buši prodavnicu suvenira moćnim
zrnima da bi smakao nekog od njih. „June? Pokrivaj nas koliko budeš
mogao.”
Jun je prišao ivici zgrade. Pri svakom koraku siktao je od bola.
Desnicom je držao glok na grudima. Holi i Raf otišli su na drugu stranu
zgrade. Ralf je ugledao drum koji je zavijao uzbrdo i turističke
bungalove. Prolazio je između dve kamenčine. Američka zastava bila je
naslikana na jednom, a teksaska Usamljena zvezda na drugom.
 Bićemo bezbedni kad prođemo pored onog s američkom zastavom.
To je gotovo sigurno bila istina, ali pedeset metara nikad nije toliko
ličilo na pet stotina. Mislio je na to kako Džini kod kuće vežba jogu ili
kako kupuje u centru grada. Mislio je na Dereka u kampu, koji možda s
novim ortacima priča o televizijskim serijama, video-igricama ili
devojčicama. Imao je vremena da se zapita o kome Holi razmišlja.
O njemu, očigledno. „Jesi li spreman?”
Strelac je ispalio još jedan hitac. Rezervoar goriva u džipu
eksplodirao je u kugli narandžaste vatre. Jun je izvirio iza ugla i počeo
da puca po vrhu brežuljka.
Holi je potrčala. Ralf je krenuo za njom.

15

Džek je video kako plamenovi gutaju džip. Oteo mu se trijumfalni, ali

besmisleni krik. U vozilu nije bilo nikoga. Kretanje mu je privuklo
pažnju. Video je kako dva pačala trče ka zavojitom drumu. Žena je išla
ispred, a Anderson odmah iza nje. Okrenuo je pušku prema njima i
pogledao kroz nišan. Metak je prozujao pored njega pre nego što je
stigao da povuče obarač. Kamene krhotine udarile su ga po ramenu.
Onaj koji je ostao iza kuće je pucao. Razdaljina je bila prevelika da bi
bio precizan s pištoljem, ali je poslednji hitac prošao preblizu da bi
mogao da ga zanemari. Zaklonio se. Spustio je bradu do natečenih i
bolnih žlezda na vratu, koje kao da su bile pune gnoja. Glava ga je
bolela, koža ga je pekla. Činilo mu se da su mu oči za nekoliko brojeva
veće.
Pogledao je kroz nišan, na vreme da vidi kako Anderson zamiče iza
kamenčine. Izgubio ih je. I to nije sve. Crni dim dizao se iz izgorelog
džipa. Razdanilo se, pa nije bilo vetra koji bi ga razvejao. Šta će biti ako
ga neko ugleda i pozove dobrovoljno vatrogasno društvo iz zabitog
gradića?
Kreni dole.
Ovog puta nije morao da se pita čiji je to glas.
Moraš da ih presretneš pre nego što stignu do staze Ahiga.
Džek nije znao šta je Ahiga, ali je znao o čemu posetilac u njegovoj
glavi govori: o stazi obeleženoj putokazom sa slikom poglavice
Purpurnog Žbuna. Trgao se kad je novi metak onog nitkova odozdo
prosuo kamene krhotine s obližnje stene. Pao je na prvom koraku koji
je načinio na stazi kojom je došao. Bol mu je na trenutak zbrisao sve
misli. Uhvatio se za žbun koji je virio između dva kamena i ustao.
Spustio je pogled na noge. Isprva nije mogao da poveruje svojim očima.
Noga za koju ga je zmija ujela bila je dvostruko veća od one druge.
Platnene pantalone zategle su se preko nadutog mesa. Da stvar bude
gora, i međunožje mu se nadimalo. Izgledalo je kao da ima jastuče u
gaćama.
Siđi dole, Džek. Sredi ih, pa ću ukloniti rak.
Ali sad je imao krupnijih briga, zar ne? Nadimao se kao vodom
natopljeni sunđer.
Pobrinuću se i za zmijski otrov. Izlečiću te.
Džek nije znao može li da veruje Tetoviranom Čoveku, ali je znao da
nema izbora. Takođe, tu je bio i Anderson. Gospodin Nemam Mišljenje
neće otići odavde. On je za sve kriv, i neće otići odavde.
Požurio je niza stazu, trapavim kasom. Stiskao je cev vinčesterke.
Koristio je kundak kao štap. Drugi put je pao kad mu je leva noga
kliznula niz sitno kamenje. Bolna, naduvena desna noga nije mogla da
ponese čitavu težinu. Nogavica pantalona se pocepala prilikom
sledećeg pada, otkrivajući mrtvo ljubičastocrno meso. Ustao je,
hvatajući se za stenje. Oznojeno lice mu se nadimalo. Bio je prilično
siguran da će umreti na zabitom komadu stene obraslom korovom, ali
je bio prokleto rešen da ne umre sam.

16

Ralf i Holi trčali su sporednim putem, pognute glave. Zastali su da

povrate dah, na vrhu prvog brda. Na levoj strani padine ugledali su
krug trošnih bungalova. Desno je bila duga zgrada, verovatno skladište
za opremu i zalihe, u doba u kom je Marisvilska rupa primala
posetioce. Kamionet je bio parkiran pored nje. Ralf ga je pogledao,
okrenuo glavu i ponovo pogledao na njega.
„O, moj bože.”
„Šta je bilo? Šta je bilo?”
„Nije ni čudo što me poznaje. To je kamionet Džeka Hoskinsa.”
 „Hoskinsa? Drugog detektiva iz Flint Sitija?”
„Da, njegov je.”
„Zašto bi on...” Zavrtela je glavom, dovoljno jako da joj se šiške
razlete. „Nije bitno. Prestao je da puca, što verovatno znači da dolazi
ovamo. Moramo da krenemo.”
„Možda ga je Jun sredio”, reče Ralf. Pogledala ga je s nevericom:
„Dobro, požurimo.”
Žurno su prošli pored dugačke šupe. Ugledali su drugu stazu.
Uspinjala se uz sledeći brežuljak. „Ići ću prvi”, rekao je Ralf. „Imam
pištolj.” Holi se nije protivila.
Kasali su uzbrdo. Uska staza oštro je vijugala. Sitno kamenje
kotrljalo se i klizalo ispod njihovih nogu. Ralf je, dva ili tri minuta
kasnije, čuo kotrljanje i poskakivanje kamenja iznad njih. Hoskins im je
išao u susret.
Zaobišli su stenovitu izbočinu. Ralf je držao glok. Holi je bila iza, i
malo desno od njega. Staza je sledećih sedamnaest metara bila prava.
Jasnije su čuli Hoskinsa, ali nisu mogli da procene koliko je daleko,
zbog stenovitog lavirinta oko njih.
„Gde je prokleta staza koja vodi do zadnjeg ulaza?”, pitao je Ralf.
„Približava se. Ovo previše liči na igru hrabrosti iz filma s Džejmsom
Dinom.”
„Da, na Buntovnika bez razloga. Ne znam gde je, ali ne može biti
daleko.”
„Doći će do pucnjave ako naletimo na njega pre nego što skrenemo
s Glavne ulice. Biće rikošeta. Baci se na tle, čim ga vi...”
Potapšala ga je po leđima. „Neće biti pucnjave ako pre njega
stignemo do staze. Neću morati da se bacam. Požuri!”
Potrčao je po pravom delu staze, govoreći sebi da je pronašao
drugu brzinu. To nije bila istina, ali je dobro biti optimista. Holi je bila
iza njega. Lupkala ga je po leđima, da bi išao brže ili da bi mu stavila do
znanja da je tu. Stigli su do sledećeg zavijutka. Ralf je provirio,
očekujući da vidi cev Hoskinsove puške. Umesto nje je ugledao drveni
putokaz s izbledelim portretom poglavice Ahiga.
„Hajde”, rekao je. „Požuri.”
Potrčali su ka znaku. Ralf je čuo kako se Hoskins bori za vazduh. To
je ličilo na hripanje. Čuli su kotrljanje kamenja i bolni krik. Pretpostavili
su da je Hoskins pao.
Dobro je! Ostani dole!
Ali trapavi, bučni koraci su se nastavili. Bili su sve bliži. Ralf je
zgrabio Holi. Gurnuo ju je na stazu Ahiga. Znoj je oblio njeno sitno lice.
Čvrsto je stisnula usne i zavukla ruke u džepove prašnjavog i krvlju
poprskanog sakoa.
Ralf je spustio prst na usne. Klimnula je. Stao je iza putokaza. Suva
teksaska jara povila je daske, što mu je omogućilo da viri između njih.
Hoskins se iskobeljao na stazu. Pomislio je da je Jun imao sreće i da ga
je pogodio, ali to nije objašnjavalo pocepane pantalone i groteskno
naduvenu desnu nogu. Nije ni čudo što je pao, pomislio je Ralf. Nije mu
bilo jasno kako je s takvom nogom sišao niz ovako strmu stazu. Držao
je pušku kojom je ubio Golda i Pelija, ali ju je koristio kao štap. Prsti su
mu bili daleko od obarača. Ralf nije verovao da bi išta pogodio, čak i na
tako maloj razdaljini. Ne, ako je suditi po drhtavim rukama.
Zakrvavljene oči utonule su mu u duplje. Kamena prašina preobrazila
mu je lice u kabuki masku. Koža mu je bila crvena kao da je upaljena, na
mestima ogoljenim znojem.
Ralf je istupio iza putokaza. Držao je glok obema rukama. „Ne
mrdaj, Džek, i pusti pušku.”
Džek je posrnuo i zastao, desetak metara od njega, ali je nastavio da
stiska cev puške. To nije bilo u redu, ali je Ralf mogao da živi s tim.
Hoskins će umreti ako pokuša da je podigne.
„Ne bi trebalo da budeš ovde”, rekao je Džek. „Jesi li rođen glup ili si
to postao, govorio je moj deda.”
„Ne želim da slušam tvoja proseravanja. Ubio si dva čoveka i ranio
još jednog. Upucao si ih iz zasede.”
„Nije trebalo da dolaze ovamo”, reče Džek. „Dobili su šta su zaslužili
zbog pačanja u ono što ih se ne tiče.”
„A šta bi to moglo biti, gospodine Hoskinse?”, pitala je Holi.
Hoskinsove usne su se razdvojile. Nekoliko kapljica krvi ukrasilo
mu je osmeh. „Tetovirani Čovek. Što ti je dobro poznato, radoznala
kučko.”
„Dobro, izbacio si to iz sebe”, rekao je Ralf. „Pusti tu pušku.
Napravio si dosta štete. Samo je pusti. Pašćeš ničice ako se nagneš
napred. Da li te je ujela zmija?”
„Zmija je bila samo dodatni problem. Moraš da odeš, Ralfe. To važi
za oboje. Ili će vas otrovati, kao mene. To je mudar savet.”
Holi je zakoračila ka njemu. „Kako te je otrovao?” Ralf ju je uhvatio
za rame.
„Dodirnuo me je za zadnji deo vrata. To je bilo dovoljno.” Umorno je
zavrteo glavom, „To se desilo u ambaru u Kaningu.” Glas mu se digao.
Drhtao je od ogorčenja. „U koji si me ti poslao!”
Ralf je odmahnuo glavom. „Otišao si tamo po šefovom naređenju. Ja
nisam ni znao za to. Neću da se ponavljam. Spusti pušku. Igra je
gotova.”
Džek je razmišljao... ili je tako izgledalo. Polako je podizao pušku.
Spuštao je šaku preko šake niz cev, ka obaraču. „Neću otići kao majka.
Ne, gospodine, neću. Prvo ću ustreliti tvoju prijateljicu, Ralfe, a zatim i
tebe. Ako me ne zaustaviš.”
„Nemoj, Džek. Ovo ti je poslednje upozorenje.”
„Nabij upozorenje u svoju...”
Pokušao je da uperi pušku u Holi. Nije se pomerila. Ralf je stao
ispred nje i ispalio tri hica. Zaglušujuće su odjeknuli u uskom prostoru.
Jedan za Hauija, jedan za Aleka, jedan za Juna. Razdaljina je bila malčice
prevelika za pištolj, ali je glok bio valjano oružje, a Ralf nikad nije imao
problema na strelištu. Džek Hoskins je pao. Ralfu se činilo da je uočio
izraz olakšanja na njegovom umirućem licu.

17

Ralf je seo na izbočinu u steni, preko puta putokaza. Teško je disao.

Holi je prišla Hoskinsu. Kleknula je kraj njega. Prevrnula ga je.
Pregledala ga je i prišla Ralfu. „Ujeden je više puta.”
„Sigurno je bila zvečarka, i to krupna.”
„Nešto drugo ga je otrovalo pre toga. Nešto gore od bilo koje zmije.
Pomenuo je Tetoviranog Čoveka. Mi ga zovemo autsajder. El Kuko.
Moramo da obavimo posao do kraja.”
Ralf je pomislio na Hauija i Aleka. Ležali su mrtvi s druge strane ove
stenčuge. Imali su porodice. I Jun - još je živ, ali je ranjen, pati,
verovatno u šoku - i on ima porodicu.
„Pretpostavljam da imaš pravo. Hoćeš li pištolj? Uzeću njegovu
pušku.”
Holi je odmahnula glavom.
„U redu. Hajdemo.”
 18

Staza Ahiga se širila posle sledećeg zavijutka. Spuštala se. Piktografi su

bili na obe strane. Neki drevni prizori bili su oskrnavljeni ili u
potpunosti prekriveni bojom iz sprejeva.
„Znaće da dolazimo”, rekla je Holi.
„Jasno mi je. Trebalo je da ponesemo baterijsku lampu.”
Posegnula je u duboki džep - onaj koji je visio - i izvukla zdepastu,
ultraljubičastu baterijsku lampu iz Houm depoa.
„Zaista si čudesna”, reče Ralf. „Pretpostavljam da si ponela i dva
šlema.”
„Ne ljuti se, ali ti je smisao za humor pomalo manjkav, Ralfe.
Trebalo bi da ga unaprediš.”
Posle sledećeg zavijutka stigli su do prirodnog udubljenja u steni,
na nekih metar i dvadeset od tla. Iznad njega je bio natpis od izbledelih
crnih slova: NIKAD NEĆEMO ZABORAVITI. U niši je bila prašnjava vaza
s tankim grančicama, sličnim prstima kostura. Latice koje su ih nekad
krasile odavno su nestale. Nešto drugo je ostalo. Oko vaze je bilo pola
tuceta igračaka poglavica Ahiga, sličnih onoj koja je ispala blizancima
Džejmisonovih kad su upuzali u utrobu zemlje, da iz nje nikad ne izađu.
Igračke su požutele od starosti. Sunce je načelo plastiku.
„Ljudi su dolazili ovamo”, reče Holi. „Deca, rekla bih, na osnovu
crteža načinjenih sprejom. Ali nisu vandalizovala ovo mesto.”
„Ništa nisu dirala”, rekao je Ralf. „Hajdemo. Jun je s druge strana.
Ranjen je. Lakat mu je raznesen.”
„Jeste. Sigurna sam da trpi užasne bolove. Ali moramo biti pažljivi.
To podrazumeva sporo napredovanje.”
Ralf ju je uhvatio za lakat. „Jun će ostati sam ako nas ovaj tip sredi.
Možda bi trebalo da se vratiš.”
Pokazala je na nebo i na sve viši stub crnog dima, koji se dizao sa
zapaljenog džipa. „Neko će ga videti. Doći će ovamo. Jun će jedini znati
zašto smo stradali, ako se to desi.”
Stresla je njegovu ruku i krenula stazom. Ralf je bacio još jedan
pogled na malo, godinama neoskrnavljeno svetilište, pre nego što je
krenuo za njom.
 19

Staza Ahiga oštro je skretala ulevo, baš kad je Ralf pomislio da će ih

odvesti nazad, do prodavnice suvenira. Završavala se ispred nečeg što
je ličilo na ulaz u baštensku kućicu. Zelena boja ljuštila se s dasaka, a
vrata bez prozora u centru bila su odškrinuta. Znaci upozorenja stajali
su s obe strane ulaza. Bili su čitljivi, uprkos zamućenoj plastici. PROLAZ
JE APSOLUTNO ZABRANJEN, pisalo je na levom, i PRISTUP JE
ZABRANJEN PO UKAZU MARISVILSKIH GRADSKIH VLASTI, na desnom
znaku.
Ralf je prišao vratima, s naperenim glokom. Pokazao je Holi da
stane pored staze i otvorio vrata. Sagnuo se u kolenima i podigao
pištolj. Naišao je na malo predsoblje. Bilo je prazno, izuzev odbačenih
dasaka, iskidanih s dva metra široke pukotine koja je vodila u tamu.
Ostaci dasaka bili su pričvršćeni za stenu velikim zarđalim klinovima.
„Ralfe, pogledaj ovo. Izgleda zanimljivo.”
Držala je vrata. Sagnula se da bi ispitala bravu, koja je bila prilično
temeljito uništena. Ralfu se činilo da provala nije izvedena pajserom
već kamenom. Neko je lupao po bravi dok nije popustila.
„Šta je bilo, Holi?”
„Vidiš li da je jednosmema? Zaključava se samo spolja. Neko se
nadao da su blizanci Džejmisonovih ili neki od članova ekipe za
spašavanje živi. Hteli su da budu sigurni da neće ostati zaključani ako
nađu put do izlaza.”
„Ali niko nikad nije našao taj put.”
„Nije.” Ušla je u predsoblje i prišla pukotini u steni. „Osećaš li taj
miris?”
Ralf ga je osetio. Znao je da stoje na ulazu u drugi svet. Namirisao je
ustajalu vlagu i još nešto - slatku aromu istrulelog mesa. Bila je
slabašna, ali prisutna. Podsetila ga je na izvesnu dinju i insekte koji su
se migoljili u njoj.
Zakoračili su u tamu. Ralf je bio visok, ali je pukotina bila viša od
njega. I nije morao da saginje glavu. Holi je uključila lampu i osvetlila
prostor ispred njih, kameni hodnik koji je vodio naniže, a zatim i
predeo ispod njihovih nogu. Videli su niz bleštavih kapljica. Gubile su
se u tami. Poštedela ga je opaske da su istu materiju otkrili pod
improvizovanim crnim svetlom u njegovoj dnevnoj sobi.
 Išli su naporedo samo prvih šezdeset metara. Dodala mu je
baterijsku lampu kad se prolaz suzio. Držao ju je levom, a pištolj
desnom rukom. Sa zidova su se iskrile utvarne mineralne žile. Bilo je
crvenih, ljubičastih i zelenkastožutih. Povremeno je upravljao svetlost
nagore, kako bi bio siguran da El Kuko nije tamo, da ne puže duž
grbavog svoda, između stalaktita. Vazduh je bio hladan - negde je čitao
da pećine održavaju prosečne temperature u oblasti u kojoj se nalaze -
ali je ovde bilo svežije nego napolju. Oboje su, da stvar bude
neprijatnija, bili obliveni znojem. Odozdo je duvala promaja. Milovala
im je lica i donosila blago truležni miris.
Zaustavio se i poskočio kad je Holi naletela na njega. „Šta je bilo?”,
prošaptala je.
Nije odgovorio, već je osvetlio pukotinu u steni levo od njih. Pored
nje su bile sprejom ispisane reći: PROVERENA i NIŠTA.
Napredovali su polako, polako. Ralf nije znao kako se Holi oseća, ali
je njega pritiskala sve jača strepnja, izvesnost da više nikada neće
videti ženu i sina. Ili dnevnu svetlost. Neverovatno je koliko brzo se
zaželeo dnevne svetlost. Pio bi je kao vodu kada bi izašli odatle.
Holi je prošaputala: „Ovo je grozno mesto, zar ne?”
„Jeste. Trebalo bi da se vratiš.”
Blago ga je gurnula posred leđa. To je bio njen odgovor.
Prošli su još nekoliko raskrsnica u podzemnom hodniku. Sve su bile
označene istim rečima. Koliko vremena je prošlo otkad su te reći
ispisane sprejom? Je li Klod Bolton tad bio tinejdžer? Odonda je prošlo
najmanje petnaest, možda i svih dvadeset godina. I ko je bio ovde posle
toga - izuzev autsajdera? Je li iko bio? I zašto bi dolazili? Holi je imala
pravo, mesto je bilo grozno. Posle svakog koraka imao je sve jači utisak
da je živ sahranjen. Naterao je sebe da se seti čistine u Parku Figis. I
Frenka Patersona. I štrčeće grane, obeležene krvavim otiscima prstiju,
s izguljenom korom posle niza divljih udaraca. I Terija Mejtlanda, koji
ga u samrtnom času pita kako će oprati svoju savest.
Nastavio je dalje.
Prolaz se naglo sužavao, ne zato što su se zidovi približili već zbog
krša na obe strane. Osvetlio je svod i otkrio duboki otvor na kamenoj
tavanici. Podsetio ga je na prazninu koja ostaje posle izvađenog zuba.
„Holi - ovde se svod obrušio. Druga spasilačka ekipa verovatno je
iznela najkrupnije komade. Sitnije krhotine...” Prešao je svetlosnim
snopom preko gomila krša i pronašao još nekoliko svetlucavih tačaka.
„Nisu se trudili oko njih”, Holi je završila rečenicu. „Samo su ih
gurnuli u stranu.”
„Tako je.”
Nastavili su put. Sporo su odmicali. Krupni Ralf išao je postrance.
Dodao je baterijsku lampu Holi i podigao pištolj do obraza. „Osvetljavaj
predeo ispred nas, ispod moje ruke. Ne želim iznenađenja.”
„U-u redu.”
„Zvučiš kao neko kome je hladno.”
„Hladno mi je. Trebalo bi da ćutiš. Čuće nas.”
„Pa šta? Zna da dolazimo. Misliš da će ga metak ubiti, zar ne? Ti...”
„Stani, Ralfe, stani! Staćeš u to!”
Zaustavio se u mestu. Srce mu je tuklo. Osvetlila je prostor ispred
njegovih nogu. Telo psa ili kojota bilo je na poslednjoj gomili krša,
posle koje se prolaz širio. Više je ličilo na kojota, ali nisu mogli biti
sigurni, zato što lešina nije imala glavu. Stomak mu je bio otvoren, a
utroba izvađena.
„To smo namirisali”, rekla je.
Ralf je pažljivo zakoračio preko crkotine. Zaustavio se posle tri
metra. To je bio kojot. Našao je glavu. Zurila je u njih s krajnjim
iznenađenjem. Isprva nije mogao da shvati zašto je tako izgledala.
Holi je razmišljala nešto brže. „Nema očiju”, rekla je. „Pojeo mu je
utrobu, ali mu to nije bilo dosta. Pojeo mu je i oči iz glave. Bljak.”
„Znači da autsajder ne jede samo ljudsko meso i krv.” Nastavio je,
posle kraće pauze. „Ili tugu.”
Progovorila je tihim glasom. „Nama zahvaljujući, bio je neobično
aktivan u vreme hibernacije - najviše zahvaljujući tebi i poručniku
Sablou. I nije mogao da dođe do hrane koju voli. Sigurno je veoma
gladan.”
„I slab. Rekla si da mora biti slab.”
„Nadajmo se da je tako”, reče Holi. „Ovo je krajnje užasavajući
prizor. Mrzim teskobna mesta.”
„Uvek možeš da...”
Ponovo ga je munula u leđa. „Samo nastavi. I pazi gde ideš.”

20

Trag od blago svetlucavih kapljica se nastavljao. Ralf je počeo da

razmišljao o njima kao o znoju stvorenja. Znoji li se od straha, kao oni?
Nadao se da je tako. Nadao se da se nitkov užasnuo i da se još plaši.
Nailazili su na pukotine, ali ne i na natpise sprejom. Bile su veoma
uske. Ni dete ne bi moglo da se uvuče ili izvuče iz njih. Holi je mogla da
hoda naporedo s njim, iako jedva. Čuli su kapanje vode. Ralf je u jednom
trenutku osetio svežu vazdušnu struju na levom obrazu. Učinilo mu se
da je pomilovan avetinjskim prstima. Dopirala je iz jedne pukotine.
Proizvodila je šuplji jauk, sličan pisku koji se javlja pri duvanju u bocu
piva. Podzemlje je odista bilo grozno. Nije mogao da veruje da su ljudi
plaćali da istražuju kamenu kriptu, ali oni, naravno, nisu znali ono što
je on znao i u šta je odskora verovao. Čudesno je kako je boravak u
utrobi zemlje pomagao ljudima da poveruju u ono što su smatrali ne
samo nemogućim već smešnim.
„Pažljivo”, reče Holi. „Eno ih još.”
Ovog puta naišli su na nekoliko raskomadanih glodara. Iza njih su
bili ostaci zvečarke. Od životinja je ostalo samo malo kožnih dronjaka.
Ubrzo su stigli do vrha strmog nagiba. Glatka i svetlucava površina
podsećala je na pod balske dvorane. Ralf je pomislio da posmatraju
delo drevne podzemne reke, koja je tekla u doba dinosaura i presahla
mnogo pre nego što je Isus hodao zemljom. S jedne strane bile su rđom
istačkane čelične stepenice. Holi ih je osvetlila. Videli su ne samo
razbacane kapi svetlucave materije već i otiske dlanova i prstiju. Ralf
nije sumnjao da bi se pokapali s otiscima Kloda Boltona.
„Kučkin sin je bio oprezan, zar ne? Nije hteo da ostavlja mnogo
tragova.”
Holi je klimnula glavom. „Mislim da je ovo prolaz koji je Lavi zvala
Đavolji nagib. Pazi gde sta...”
Negde iza i ispod sebe čuli su muklu škripu stenja, praćenu jedva
čujnim udarcem, koji su više osetili pod stopalima nego čuli. Ralfa je to
podsetilo na pomeranje naizgled čvrstog leda. Holi ga je pogledala,
raširenih očiju.
„Mislim da nam ništa neće faliti. Stara pećina eonima razgovara
sama sa sobom.”
„Da, ali se kladim da je razgovor postao življi posle zemljotresa o
kom nam je Lavi govorila. Onog iz 2007.”
„Možeš uvek da se...”
„Prestani da me podsećaš na to. Želim da idem do kraja.”
Pretpostavljao je da je tako.
Spuštali su se niz nagib. Držali su se za ogradu, ali su izbegavali
otiske onog ko je pre njih prošao ovuda. Na dnu je bio natpis:

DOBRO DOSLI U ĐAVOLJI NAGIB

DRZITE SE ZA OGRADU, SIGURNOSTI RADI

Prolaz se posle nagiba još širio. Naišli su na još jedan lučni ulaz, ali
je deo drvene ograde pao, otkrivajući još jedno vajarsko delo prirode:
krezavu kamenu čeljust.
Holi je skupila šake oko usta i tiho rekla: „Zdravo!”
Njen glas joj se vratio savršeno jasno, u nizu preklapajućih odjeka:
Zdravo... avo... avo...
„To sam i mislila”, rekla je. „Ovo je Dvorana zvuka. To je ona velika,
koju je Lavi...”
„Zdravo.”
Avo... vo... vo...
Tiho izgovorena reč presekla je Ralfov dah. Holi ga je stisnula za
podlakticu, šakom sličnom kandži.
„Zašto ne uđete, kad ste stigli...”
Stigli... igli... igli...
„... i kad ste me pronašli posle toliko nedaća?”

21

Zakoračili su ispod luka. Holi je stiskala Ralfa za ruku, kao stidljiva

mlada. Držala je baterijsku lampu, a Ralf pištolj. Nameravao je da ga
upotrebi čim vidi metu. Jedan pucanj biće dovoljan. Samo što je nije
primećivao.
Iza luka je bila isturena stena, prirodni balkon, dvadesetak metara
iznad dna pećine. Metalne stepenice spuštale su se spiralno. Holi se
zavrtelo u glavi kad je podigla pogled. Stepenice su se uzdizale još
sedamdeset metara. Prolazile su pored otvora koji je verovatno služio
kao glavni ulaz. Sezale su sve do stalaktitima načičkanog svoda. Čitava
litica bila je šuplja, kao lažni kolač u izlogu pekare. Stepenice ispod njih
izgledale su dobro. Jedan deo iznad njih se odvojio, od kao pesnica
debelih klinova koji su ih pridržavali. Pijano se naginjao ka ambisu.
Autsajder ih je čekao na dnu, u svetlosti sobne lampe na visokom
stalku. Njen kabl je sezao do crvene zujeće kutije s oznakom HONDA.
Na drugom kraju svetlosnog kruga bio je krevet s ćebetom zgužvanim
pri dnu.
Ralf je nailazio na mnogo begunaca na svom poslu. Stvar na koju su
naišli, po upalim očima, mršavosti i umoru nije se razlikovala od njih.
Nosila je farmerke, jaknu od jelenske kože preko prljave bele košulje i
iskrzane kaubojske čizme. Činilo se da je nenaoružana. Imala je lice
Kloda Boltona: crnu kosu, istaknute jagodice, koje su ukazivale na
starosedelačku krv i kozju bradicu. Ralf nije video mastilo na njegovim
prstima sa svoje osmatračnice, ali je znao šta na njima piše.
Hoskins ga je nazvao Tetoviranim Čovekom.
„Moraćete da okušate sreću sa stepenicama ako želite da
razgovarate sa mnom. Izdržale su me, ali moram da vam kažem istinu -
nisu sasvim pouzdane.”
Njegove reći, iako izgovorene razgovornim tonom, preklapale su se,
udvostručavale i utrostručavale, kao da nemaju posla s jednim, već s
mnoštvom autsajdera, čitavim tajnim udruženjem koje se krije u
senima i pukotinama, do kojih svetlost podne lampe ne dopire.
Holi je krenula ka stepenicama. Ralf je zaustavio. „Idem prvi.”
„Ja bi trebalo da idem prva, lakša sam.”
„Idem prvi”, ponovio je. „Krenućeš kad se spustim dole - ako se
spustim.”
Govorio je tiho, ali je pretpostavljao da autsajder, zahvaljujući
akustici, može da čuje svaku reč. Makar se nadam, pomislio je. „Ali
stani na desetoj stepenici odozdo. Moram da porazgovaram s njim.”
Posmatrao ju je dok je ovo govorio. Pomno ju je posmatrao.
Pogledala je glok. Neprimetno je klimnuo. Ne, neće biti priče, neće biti
prostora za objašnjavanje. Gotovo je s tim. Otići će odavde posle jednog
pucnja u glavu. Pod pretpostavkom da im pećinski svod ne padne na
glavu, naravno.
„U redu”, rekla je. „Budi oprezan.”
Nije mogao da bude. Stare spiralne stepenice izdržaće ili neće. Ipak
je pokušao da misli kako je lakši dok je išao dole. Stepenice su stenjale,
cvilele i drhtale.
„Dosad ti je dobro išlo”, reče autsajder. „Hodaj bliže zidu, to je
verovatno najsigurnije.”
Gurni je... je... je...
Stigao je do dna. Autsajder je nepomično stajao pored svoje
neobično obične lampe. Da li ju je kupio - i generator i krevet - u Houm
depou u Tipitu? Ralf je mislio da je najverovatnije tako bilo. To je po
svoj prilici bilo glavno mesto za snabdevanje u ovom od boga
zaboravljenom delu države Usamljene zvezde. To sad nije bilo bitno.
Stepenice su ponovo zacvilele i zastenjale ispod Holi.
Ralf je bio na istom nivou sa autsajderom. Zurio je u njega s gotovo
naučničkom radoznalošću. Izgledao je kao ljudsko biće, ali je bilo
neobično teško gledati ga, kao kad posmatrate fotografiju blago
ukrštenim očima. Znate šta gledate, ali je sve iskrivljeno i blago
iščašeno. To je bilo lice Kloda Boltona, ali je brada izgledala pogrešno,
nije bila obla već četvrtasta, s rupicom. Desna strana vilice bila je duža
od leve. Lice je zbog svega toga izgledalo iskošeno, gotovo groteskno.
Kosa je bila Klodova, crna i blistava kao svračje krilo, ali je u njoj bilo
svetlijih, crvenkastosmeđih pramenova. Oči su bile najupečatljivije.
Jedno je bilo smeđe, poput Klodovih, ali je drugo bilo plavo.
Ralf je poznavao rupicu na bradi, crvenkastosmeđu kosu i plave oči.
Ove poslednje bolje od svih. Gledao je kako se svetlost gasi u njima, kad
je Teri Mejtland izdahnuo na ulici, ne tako davnog toplog julskog jutra.
„Još se preobražavaš, zar ne? Projekcija koju je moja žena videla
možda je u potpunosti izgledala kao Klod, ali u stvarnosti nisi odmakao
tako daleko. Je li tako? Još nisi na cilju.”
To će biti poslednje reči koje će autsajder čuti. Zlovoljno stenjanje
stepenica je prestalo, što je značilo da Holi stoji dovoljno visoko da
bude bezbedna od rikošeta. Podigao je glok. Pridržavao je desnicu
levicom.
Autsajder je podigao obe ruke. „Ubij me ako želiš, detektive, ali ćeš
ubiti sebe i svoju prijateljicu. Nemam pristup tvojim mislima, kao
Klodovim, ali mogu da zamislim šta ti je na umu. Misliš da je jedan
pucanj prihvatljiv rizik. Imam li pravo?”
Ralf je ćutao.
„Siguran sam da imam pravo. I moram da ti kažem da će to biti
veliki rizik.” Podigao je glas i povikao: „ZOVEM SE KLOD BOLTONE
Odjek kao da je bio jači od povika. Holi je iznenađeno kriknula kad
se verovatno već načeti komad stalaktita visoko gore odvojio od svoda
i pao kao kameni bodež. Nije ugrozio nikoga od njih. Tresnuo je na dno,
daleko van slabašnog svetlosnog kruga. Ralf je shvatio poruku.
„Pošto ste saznali dovoljno da me ovde pronađete, znate i sledeće”,
rekao je autsajder i spustio ruke, „ali za slučaj da ne znate, dva dečaka
su se izgubila u pećinama i prolazima ispod nas i, kad je ekipa za
spašavanje pokušala da ih pronađe...”
 „Neko je ispalio hitac i deo svoda se obrušio”, rekla je Holi sa
stepenica. „Da, to nam je poznato.”
„To se desilo u prolazu Đavolski nagib, u kom je pucanj bio
prigušen.” Osmehivao se. „Ko zna šta bi se dogodilo ako bi detektiv
Anderson ispalio hitac na ovom mestu? Sigurno bi nekoliko najvećih
stalaktita palo s pećinskog svoda. Smrvili bi vas, ako ne biste uspeli da
ih izbegnete. Da i ne govorimo o mogućnosti obrušavanja čitavog vrha
litice. Klizište bi nas sve sahranilo. Želite li da se upustite u taj rizik,
detektive? Siguran sam da si s tom mišlju sišao niz stepenice, ali
moram da ti kažem da se to ne bi dobro završilo.”
Stepenice su prodorno škripnule kad je Holi sišla niz jedan, možda i
dva stepenika.
Održavaj odstojanje, pomislio je Ralf, ali nije imao načina da je
natera na to. Znao je da ta dama radi po svome.
„Takođe nam je poznato zašto ste ovde”, rekla je. „Klodov ujak i
rođaci su ovde. U podzemlju.”
„Naravno da su tu.” On - to - šire se osmehivao. Zlatni zub u tom
osmehu bio je Klodov, kao i slova na prstima. „I nisu jedini. Ima ih
mnogo. Tu su i deca čijem spasenju su se nadali. Osećam ih u zemlji.
Neki su blizu. Rodžer Bolton i njegovi sinovi su tamo, nepunih sedam
metara ispod Zmijskog trbuha.” Pokazao je. „Osećam ih najjače, ne
samo zato što su blizu već zato što su krv u koju se pretvaram.”
„Pretpostavljam da nisu dobri za jelo”, reče Ralf. Posmatrao je još
jednu, teško uočljivu neurednu gomilu kože i kostiju, pored
kamperskog frižidera, nadohvat ležaja.
„Nisu, naravno da nisu.” Nervozno će autsajder. „Ali njihovi ostaci
isijavaju. To je nešto kao... ne znam, obično ne govorim o ovakvim
stvarima... nešto kao emanacija. Čak i ti budalasti dečaci je odaju, iako
je slabašna. Duboko su dole. Moglo bi se reći da su umrli istražujući
nepoznate predele Marisvilske rupe.” Osmeh mu je ponovo zaigrao na
licu. Pokazao je ne samo zlatni zub već gotovo sve njih. Ralf se pitao da
li se ovako osmehivao dok je ubijao Frenka Patersona, jeo njegovo
meso i dok se naslađivao dečakovom agonijom i krvlju.
„Da li svetlost koju odaju podseća na noćne lampe?”, pitala je Holi
iskreno radoznalim glasom. Stepenice su cvilele kad se spustila
stepenik ili dva. Ralf je želeo da ide u drugom pravcu: gore i napolje, ka
vrelom teksaskom suncu.
Autsajder je samo slegnuo ramenima.
Vrati se, pomislio je. Okreni se i vrati se. Pucaču kad procenirn da je
prošlo dovoljno vremena da izađeš na sunčevu svetlost. Učiniću to, iako će
moja žena postati udovica, a moj sin odrastati bez oca. Pucaču. Dugujem
to Teriju i svima koji su stradali pre njega.
„Noćna lampa”, ponovila je i sišla još jednu stepenicu. „Znaš, ona
koja hrabri uplašenu decu. Imala sam je u detinjstvu.”
Autsajder je gledao gore, ne nju, preko Ralfovog ramena. Bio je
okrenut leđima lampi, s licem u senkama. Ralf je video neobičan sjaj u
neskladnim očima. Samo što to nije bilo sasvim tačno. Nije bio u njima,
već je dopirao iz njih. Shvatio je šta je Grejs Mejtland imala na umu kad
je rekla da je stvar koju je videla imala slamu umesto očiju.
„Svetlost koja hrabri?” Autsajder kao da je razmišljao o toj reći, „Da,
pretpostavljam da je tako, iako nikad nisam razmišljao o tome. Odaju
svetlost, ali i informacije. Čak i mrtve, pune su boltonstva.”
„Misliš na sećanja?” Još korak bliže. Ralf je pustio desnicu. Levicom
joj je dao znak da se vrati, iako je znao da ga neće poslušati.
„Ne, ne mislim na njih.” Ponovo ga je učinila nestrpljivim, ali je tu bil
o još nečeg. Izvesne žudnje s kojom se Ralf mnogo puta sreo u sobama
za saslušanje. Nije svaki osumnjičeni želeo da govori, ali je većina htela,
zato što su bili sami u sobi bez vrata i prozora, ozidanoj mislima. A ova
stvar bila je sigurno veoma dugo sama sa svojim mislima. Nesumnjivo
sama. To je bilo tako očigledno.
„Pa, šta je u pitanju?” Ostala je na istom mestu. Hvala bogu na
sitnim blagoslovima, pomislio je Ralf.
„Krvna loza. Nešto u krvnoj lozi prevazilazi sećanje ili fizičke
sličnosti koje se prenose s kolena na koleno. To je način bitisanja,
pogled na svet. To nije hrana, ali jeste snaga. Njihove duše su otišle,
njihove ka, ali je nešto ostalo, čak u mrtvim mozgovima i telima.”
„Neka DNK”, rekla je. „Plemenska ili rasna.”
„Pretpostavljam. Ako vam se ta pomisao dopada.” Zakoračio je ka
Ralfu, ispruživši ruku s rečima MORAM na prstima. „Slična je ovim
tetovažama. Nisu žive, ali nose izvesnu infor...”
„Stani!”, povikala je. Ralf je pomislio: Bože, još je bliža. Kako je mogla
da mi priđe a da je ne čujem?
Odjeci su se širili dvoranom. Još nešto je palo. Ovog puta nije bio
stalaktit, već komad stene s grbavog zida.
„Ne čini to”, reče autsajder. „Ne diži glas, izuzev ako ne želiš da nam
se brdo obruši na glavu.”
Holi je ponovo progovorila tišim, ali uzbuđenim glasom. „Sećaš li se
šta je učinio detektivu Hoskinsu, Ralfe? Njegov dodir je otrovan.”
 „Samo kad sam u fazi preobražaja”, tiho će autsajder. „To je oblik
prirodne zaštite, i retko je fatalan. Više Uči na dodir otrovnog bršljana
nego na zračenje. Detektiv Hoskins se, naravno, pokazao... podložnim. I
kad jednom nekog dodirnem, mogu često - ne uvek, ali često - da
prodrem u njegov um. Ili u umove njegovih bližnjih. To sam učinio s
porodicom Frenka Patersona. Malčice sam ih gurnuo u pravcu u kom
su krenuh.”
„Ostani gde si”, rekao je Ralf.
Autsajder je podigao istetovirane šake. „Naravno. Kao što sam
rekao, ti si čovek s pištoljem. Ali ne mogu vas pustiti da živite. Znate,
previše sam umoran za seljakanje. Morao sam da se dovezem ovamo
mnogo ranije nego što sam planirao i da kupim zalihe, što me je još
više iscrpio. Izgleda da smo u pat-poziciji.”
„Sam si se u ovo uvalio”, reče Ralf. „To ti je jasno, zar ne?”
Na autsajderovom licu još su se zapažali ostaci crta Terija
Mejtlanda. Ćutke je posmatrao Ralfa.
„Hit Holms bio je dobro obavljen posao, kao i drugi pre njega. Ali
Mejtland je bio greška.”
„Pretpostavljam da je tako.” Autsajder je izgledao zbunjeno, ali
raspoloženo. „Ipak, upropaštavao sam i druge ljude sa jakim alibijem i
besprekornim ugledom. Alibi i ugled ne pomažu protiv dokaza i
svedočenja očevidaca. Ljudi su slepi za objašnjenja koja odstupaju od
njihovog poimanja stvarnosti. Nije trebalo da me tražite, niti da
naslutite moje postojanje, ma kako njegov alibi bio jak. Ipak ste to
učinili. Da li se to desilo zato što sam došao pred sudnicu?”
Ralf je ćutao. Holi se spustila niz poslednju stepenicu. Stala je pored
njega.
Autsajder je uzdahnuo. „To je bila greška. Trebalo je da ozbiljnije
shvatim prisustvo televizijskih kamera, ali sam bio gladan. Mogao sam
da ostanem po strani. Bio sam alav.”
„I preterano samouveren, kad smo već kod toga”, reče Ralf. „A
preterana samouverenost je majka nemarnosti. Pajkani se čestu
susreću s njom.”
„Pa, možda sam napravio sve nabrojane greške. Ali mislim da bih se
provukao, njima uprkos.” Zamišljeno je posmatrao bledu, sedokosu
ženu pored Ralfa. „Tebi mogu da zahvalim zato što sam se našao u ovoj
situaciji, zar ne? Holi. Klod kaže da se zoveš Holi. Šta ti je omogućilo da
poveruješ? Kako si mogla da ubediš grupu savremenih ljudi koji
verovatno ne veruju ni u šta što prevazilazi čulno iskustvo da dođu
ovamo? Jesi li negde videla nekog sličnog meni?” Glas mu je čeznutljivo
drhtao.
„Nismo došli ovamo da odgovaramo na tvoja pitanja”, rekla je Holi.
Jednu ruku je zavukla u džep sakoa. U drugoj je stiskala ultraljubičastu
baterijsku lampu. Nije bila uključena. Podna lampa bila je jedini izvor
svetlosti u dvorani. „Došli smo da te ubijemo.”
„Ne vidim kako ćete to izvesti... Holi. Tvoj prijatelj bi možda
rizikovao da upotrebi pištolj, da smo ovde samo nas dvojica. Ne
verujem da bi rizikovao i tvoj život. Možda biste pokušali da me
napadnete, ali biste smesta shvatili da sam iznenađujuće snažan i
pomalo otrovan. Da, čak i u sadašnjem oslabljenom slanju.”
„Zasad smo u pat-poziciji”, reče Ralf, „ali ne zadugo. Hoskins je
ranio Državnog policajca poručnika Junela Sabloa, ali ga nije ubio.
Dosad je već upoznao vlasti s incidentom.”
„To je dobar pokušaj, ali nije mogao da ih obavesti odavde”, reče
autsajder. „Deset kilometara na istok i dvadeset na zapad nema signala
mobilne mreže. Mislite li da nisam proveravao?”
Ralf se zalud nadao da nije. Ipak, imao je još jedan adut u rukama.
„Hoskins je takođe digao u vazduh vozilo kojim smo se dovezli. Ima
dima. Mnogo dima.”
Po prvi put je video uznemirenje na autsajderovom licu.
„To menja situaciju. Moram da bežim. To će, u ovom stanju, biti
težak i bolan poduhvat. Uspeo si, detektive, ako si hteo da me
razbesniš...”
„Pitao si me da li sam se susrela s nekim od tvoje vrste”, prekinula
ga je Holi. „Nisam - pa, ne baš - ali sam sigurna da Ralf jeste. Ti si
običan seksualni sadista i pedofil, ako se izuzmu blistave oči,
sposobnost pramena oblika i usisavanja sećanja.”
Autsajder je ustuknuo, kao da je ošamaren. Izgleda da je na trenutak
u potpunosti zaboravio na zapaljeni džip koji je slao dimne signale s
napuštenog parkirališta. „To je uvredljivo, smešno i netačno. Jedem da
bih preživeo, to je sve. Vaša vrsta čini to isto kad kolje svinje i krave. Za
mene ste samo stoka.”
„Lažeš.” Holi je koraknula napred. Otresla je Ralfa, koji je pokušao
da je uhvati za ruku. Crvene ruže rascvetale su se na njenim bledim
obrazima. „Tvoja sposobnost da izgledaš kao neko drugi - nešto što nisi
- obezbeđuje ti poverenje. Mogao si da uzmeš bilo kog od prijatelja
gospodina Mejtlanda. Mogao si da uzmeš njegovu ženu. Umesto toga
uzeo si dete. Uvek uzimaš decu.”
 „Ona su najjača, najslađa hrana! Jesi li jela teletinu? Ili teleću
džigericu?”
„Ti ih ne jedeš, već ejakuliraš po njima.” Usne su joj se gadljivo
zgrčile. „Prosipaš seme po njima. Bljak!”
„Da bih ostavio DNK!”, povikao je.
„Možeš da je ostaviš i na druge načine!”, uzvratila mu je jednako
snažnim glasom. Još nešto je palo s pećinskog svoda, kao s ljuske jajeta.
„Ali ne stavljaš svoju stvar u njih, zar ne? Da li zato što si impotentan?”
Podigla je i savila prst. „To je u pitanju, zar ne?”
„Umukni!”
„Uzimaš decu zato što si silovatelj koji ne može to da uradi svojim
penisom, moraš da koristiš...”
Pojurio je na nju. Iskrivljeno lice svedočilo je o mržnji. Nije nimalo
ličilo na Kloda Boltona ili Terija Mejtlanda. Predstavljalo je njegovu
suštinu, crnu i gnusnu kao ambisi u kojima su blizanci Džejmisonovih
satrunuli. Ralf je podigao pištolj, ali je Holi stala ispred njega, pre nego
što je stigao da ispali hitac.
„Ne pucaj, Ralfe, ne pucaj!”
Neto drugo je palo, nešto veliko. Smrskalo je autsajderov ležaj i
frižider. Po glatkom podu prosule su se kamene krhotine, svetlucave od
minerala.
Holi je izvadila nešto iz džepa sakoa, na strani koja je upadljivo
visila. Stvar je bila duga, bela i rastegnuta, kao da sadrži nešto teško.
Uključila je ultraljubičastu baterijsku lampu i osvetlila autsajderovo
lice. Trgao se, zarežao i okrenuo glavu. Nastavio je da poseže ka njoj
tetoviranim šakama Kloda Boltona. Podigla je belu stvar preko sitnih
grudi i ramena i zamahnula svom snagom. Teški kraj tresnuo je
autsajdera po čelu, odmah ispod linije kose.
Ralf je zatim video nešto što će ga godinama proganjati u snovima.
Leva strana autsajderove glave se ugnula, kao da je od papirmašea.
Smeđe oko iskočilo je iz duplje. Stvar je pala na kolena. Lice joj se
rastočilo. Ralf je gledao kako se, u nekoliko sekundi, na njegovom licu
smenjuje stotine crta. Pojavljivala su se i nestajala: visoka, niska čela;
žbunaste, tamne i plave, retke obrve koje su se jedva razaznavale;
duboko usađene i izbuljene oči, široke i tanke usne. Istureni zubi, koji
su se smesta povukli; isturene i nejake brade. Poslednje lice, ono koje
se najduže zadržalo, gotovo sigurno autsajderovo istinsko lice, bilo je
krajnje neupadljivo. Pored takvog lica prošli biste na ulici, smesta ga
zaboravivši.
 Ponovo je zamahnula. Ovog puta udarila ga je po jagodici.
Oblikovala je neupečatljivo lice u grozni polumesec. Izgledalo je kao
nešto iz luđačke knjige za decu.
Na kraju se sveo na ništa, pomislio je Ralf. Na nikoga. Ono što je ličilo
na Kloda, Terija, Hita Holmsa... svelo se na ništa. Na lažnu fasadu,
scensku šminku.
Crvenkaste crvolike stvari prosipale su se iz rupe na autsajderovoj
glavi, iz nosa, iz zgužvane vlažne mase, na mestu drhtavih usta. Crvi su
padali na kameni pod Dvorane zvuka kao gmizava plima. Telo Kloda
Boltona počelo je da drhti, da se bacaka i trese ispod odeće.
Holi je ispustila baterijsku lampu i podigla belu stvar iznad glave
(Ralf je video da je to čarapa, duga muška bela sportska čarapa). Držala
ju je obema rukama. Zamahnula je poslednji put. Tresnula je autsajdera
po temenu. Lice mu je puklo po sredini, kao trula tikva. U praznini nije
bilo mozga, samo gmizavo gnezdo crva, koji su Ralfa podsetili na
ljigava stvorenja u dinji rasečenoj u njegovom detinjstvu. Već
oslobođene gnusobe gmizale su po podu, ka Holinim stopalima.
Uzmakla je od njih, potrčala ka Ralfu i pala na kolena. Uhvatio ju je i
podigao. Načisto je prebledela. Suze su joj tekle po obrazima.
„Spusti čarapu”, šapnuo joj je u uvo.
Zbunjeno ga je posmatrala.
„Neke od tih stvari su na njoj.”
Pokušao je da joj iščupa čarapu iz ruke kad je nastavila zbunjeno da
zuri u njega. Stiskala ju je svom snagom. Navalio je na njene prste.
Nadao se da neće morati da ih slomi, da bi je naterao da pusti čarapu.
Učiniće to ako to bude neophodno. Te stvari biće mnogo gore od
otrovnog bršljana ako je dotaknu. A ako bi joj se uvukle pod kožu...
Izgleda da je došla sebi - makar malo. Otvorila je šaku. Peta čarape
tresnula je o pod. Uzmakao je od crva, koji su naslepo bauljali (ili
možda ne naslepo, išli su pravo na njih). Cimnuo je Holi za ruku. Još je
čvrsto stiskala pesnicu, kao da drži čarapu. Spustila je pogled, uočila
opasnost i duboko udahnula.
„Nemoj da vrištiš”, rekao je. „Ne smemo da rizikujemo novo
obrušavanje. Samo se penji.”
Počeo je da je vuče uza stepenice. Posle četiri-pet stepenika bila je
sposobna da se penje sama. Išli su unatraške, da bi motrili crve, koji su
se još prosipali iz autsajderove rascepljene glave. I iz razjapljenih usta.
„Stani.” Prošaputala je. „Stani, gledaj kako gamižu okolo. Ne mogu
da se penju uz stepenice. Crkavaju.”
 Imala je pravo. Usporavali su. Gomila pored autsajdera nije se
micala. Ali telo jeste. Životna snaga nije ga napuštala. Bolton-stvar
trzala se i poskakivala. Mahala je rukama kao semafor. Vrat mu se
smanjivao pred njihovim očima. Ostaci glave uranjali su u okovratnik
košulje. Crna kosa Kloda Boltona nakostrešila se i nestala.
„Šta je to?”, prošaputala je Holi. „Šta su oni?”
„Ne znam i baš me briga”, rekao je Ralf. „Znam samo jedno, da do
kraja života u mom društvu više nećeš morati da plaćaš piće.”
„Retko pijem alkohol”, rekla je. „Ne slaže se s mojim lekom. Mislim
da sam ti to re...”
Presamitila se preko ograde i povratila. Držao ju je dok je to radila.
„Žao mi je”, rekla je.
„Nema razloga da se izvinjavaš. Hajde...”
„Da se gubimo odavde”, dovršila je rečenicu.

22

Sunčeva svetlost nikad im nije toliko prijala.

Stigli su do putokaza poglavice Ahiga kad se Holi požalila na
vrtoglavicu i rekla da mora da sedne. Ralf je pronašao pljosnati kamen,
dovoljno veliki za oboje i seo kraj nje. Posmatrala je ispruženo telo
Džeka Hoskinsa. Otegnuto je zacvilela i zaplakala. Ispuštala je
prigušene, iskidane jecaje, kao da joj je rečeno da je plakanje u nečijem
prisustvu strahoviti greh. Ralf je spustio ruku na njena tužno mršava
ramena. Zarila je lice u njegovu košulju i još jače zaplakala. Morali su da
stignu do Juna, čija rana je mogla biti ozbiljnija nego što se činilo -
naposletku, bili su pod puščanom vatrom, što nije pogodovalo
postavljanju tačne dijagnoze. U najboljem slučaju prošao je sa
slomljenim laktom i iščašenim ramenom. Trebalo joj je još malo
vremena da se povrati. Zaslužila ga je, uradivši ono što on, veliki
detektiv, nije mogao.
Oluja je za četrdeset sekundi počela da se stišava. Za minut se
okončala. Osećala se dobro. Snažno. Podigla je crvene i vlažne oči ka
njemu. Ralf nije bio u potpunosti siguran da ona zna gde je, ili ko je on.
„Ne mogu to da ponovim, Bile. Nikada. Nikada, nikada, nikada! I
ubiću se, ako se i ovaj vrati kao Brejdi. Da li me čuješ?”
 Nežno ju je prodrmao. „Neće se vratiti, Holi. Dajem ti reč da neće.”
Zatreptala je. „Ralfe. Htela sam da kažem Ralfe. Jesi li video šta je
izašlo iz njegove... jesi li video one crve?”
„Jesam.”
„Bljak! Bljak! Pokrila je usta kad je počela da podriguje.
„Ko te je naučio da praviš pendrek od čarape? I da jače udara, ako je
čarapa duža? Da li je to bio Bil Hodžiz?”
Klimnula je.
„Šta je bilo u njoj?”
„Kuglageri, baš kao i u Bilovoj. Kupila sam ih u Volmartu, na
odeljenju auto-delova, u Flint Sitiju, zato što ne koristim pištolje.
Mislila sam da neću morati da upotrebim nežni razbijač. To je bila
impulsivna odluka.”
„Ili intuitivna.” Bio je jedva svestan osmeha. Neprestano se osvrtao,
da bi se uverio da crvi ne gamižu za njima, nestrpljivi da pronađu
novog domaćina i prežive. „Da li ga tako zoveš? Nežni razbijač?”
„Tako ga je Bil zvao. Ralfe, moramo da krenemo. Jun...”
„Znam. Ali pre toga moram nešto da uradim. Sedi tu.”
Prišao je Hoskinsovom telu i pretražio džepove mrtvaca. Pronašao
je ključeve kamioneta. Vratio se do Holi. „U redu je.”
Krenuli su niza stazu. Holi se jednom saplela. Uspeo je da je uhvati.
Zatim je na njega došao red da zamalo padne. Ona ga je pridržala.
Podsećamo na par prokletih bogalja, pomislio je. Ali posle onog što
smo videli...
„Toliko toga ne znamo”, rekla je. „Odakle je došao. Da li su one bube
bile bolest, ili neki oblik vanzemaljskog života. Ko su bile njegove žrtve
- ne samo ubijena deca već i oni koje je navodio na ubistvo. Sigurno ih
je bilo mnogo. Mnogo. Jesi li video njegovo lice na kraju? Kako se
menjalo?”
„Jesam”, reče Ralf. Nikad ga neće zaboraviti.
„Ne znamo koliko dugo je živeo. Kako se projektovao. Šta je bio.”
„To nam je poznato”, reče Ralf. „On - ono - bio je El Kuko. A znamo
još nešto: kučkin sin je mrtav.”

23
Savlađivali su poslednje metre staze kad su čuli isprekidano zavijanje
automobilske sirene. Holi je zastala. Ugrizla se za usne, koje su već
svašta pretrpele.
„Opusti se”, reče Ralf. „Mislim da je to Jun.”
Staza se proširila. Nagib se smanjio, pa su mogli da požure. Obišli
su šupu i videli Juna. Sedeo je u Hoskinsovom kamionetu i pritiskao
sirenu desnicom. Naduta, krvava levica ležala mu je u krilu kao
cepanica. „Prestani”, reče Ralf. „Mama i tata su se vratili. Kako si?”
„Ruka me đavolski boli. Inače sam dobro. Jeste li ga sredili? El
Kuka?”
„Sredili smo ga”, reče Ralf. „Holi ga je sredila. Nije bio čovek, ali je
ipak umro. Više neće ubijati decu.”
„Holi ga je sredila? Kako ste to učinili?”
„Kasnije ćemo o tome”, rekla je. „Sada sam zabrinuta zbog vas. Jeste
li se onesvestili? Imate li vrtoglavicu?”
„Zavrtelo mi se u glavi dok sam išao ovamo. Činilo mi se da
beskrajno dugo putujem do kamioneta. Nekoliko puta sam zastajao, da
bih se odmorio. Nadao sam se da ću videti kako izlazite. Bolje reći,
molio sam se. Tada sam ugledao ovaj kamionet. Sigurno je pripadao
čoveku s puškom. Na saobraćajnoj dozvoli piše da se zove Džon P.
Hoskins. Je li to onaj koji mislim da jeste?”
Ralf je klimnuo. „Radi u policiji Flint Sitija. Radio je. I on je mrtav.
Ustrelio sam ga.”
Junove oči su se raširile. „Šta je kog đavola radio ovde?”
„Autsajder ga je regrutovao. Ne znam kako mu je to uspelo.”
„Mislio sam da je ostavio ključeve u vozilu, ali ih nisam našao. I nije
imao ništa za bolove u odeljku za rukavice. Samo saobraćajnu, karticu
osiguranja i neka sranja.”
„Imam ključeve”, reče Ralf. „Bili su mu u džepu.”
„A ja imam nešto protiv bolova”, reče Holi. Gurnula je ruku u veliki
džep prljavog sakoa i izvadila veliku smeđu bocu pilula, bez nalepnice.
„Šta još imaš u tim džepovima?”, pitao je Ralf. „Kamperski šporet?
Lonče za kafu? Kratkotalasni radio?”
„Moraš da poradiš na svom smislu za humor, Ralfe.”
„Nisam ti se podsmevao, iskreno ti se divim.”
„U potpunosti se slažem s njim”, reče Jun.
Otvorila je priručnu apoteku i istresla raznovrsne pilule na dlan.
Pažljivo je odložila bocu na upravljačku tablu kamioneta. „Ovo je
zoloft... paksil.... valijum, koji retko uzimam... a ovo...” Pažljivo je vratila
sve pilule u bočicu, izuzev dve narandžaste. „Motrin. Koristim ga zbog
glavobolja izazvanih napetošću, kao i zbog škrgutanja zubima u snu,
iako mi je bolje otkad koristim gumeni štitnik. Skup je, ali je najbolja...”
Osetila je njihove poglede na sebi. „Šta je bilo?”
Jun je rekao: „Još više vam se divim, querida. Volim žene koje su
spremne za sve situacije.” Uzeo je pilule. Progutao ih je nasuvo. „Hvala.
Veliko. Nek vas gumeni štitnik uvek dobro služi.”
Sumnjičavo ga je posmatrala dok je vraćala bocu u džep. „Imam još
dve, ako vam zatrebaju. Jeste li čuli sirene vatrogasnih kola?”
„Nisam”, reče Jun. „Počinjem da mislim da neće doći.”
„Doći će”, rekao je Ralf, „ali ti nećeš biti ovde kad stignu. Moraš da
ideš u bolnicu. Plejnvil je malo bliži od Tipita. I kuća Boltonovih je
usput. Moraćete da svratite kod njih. Holi, da li ćeš moći da voziš ako
ostanem ovde?”
„Da, ali zašto...” Zatim se blago udarila dlanom po čelu. „Gospodin
Gold i gospodin Peli.”
„Da. Nemam nameru da ih ostavim tamo gde su pali.”
„Mislim da znaš da policija ne gleda blagonaklono na one koji
petljaju po mestu zločina”, rekao je Jun.
„Znam, ali ne želim da dopustim da se dvojica dobrih ljudi kuvaju na
vrelom suncu, pored zapaljenog automobila. Je li to problem?”
Jun je odmahnuo glavom. Kapljice znoja blistale su na njegovoj
vojničkoj frizuri. „Por supuesto no.”
„Odvešću vas do parkirališta. Holi će sesti za upravljač. Da li ti je
išta bolje od tog motrina, amigo?”
„Jeste. Nije sjajno, ali je bolje.”
„Dobro je. Zato što moramo da popričamo pre nego što krenete.”
„O čemu?”
„O objašnjenju koje ćemo ponuditi za sve ovo”, reče Holi.

24

Ralf je izašao iz kamioneta kad su stigli do parkirališta. Sreo se sa Holi

koja je obilazila haubu. Ovog puta ga je ona zagrlila, kratko ali snažno.
Rentirani džip uglavnom je izgoreo. Dim iznad olupine se proređivao.
Jun se pomerio - pažljivo, sikćući i trzajući se od bola - na
suvozačko mesto. Kad se Ralf nagnuo prema njemu, rekao je: „Jesi li
siguran da je mrtav?” Ralf je znao da ne pita za Hoskinsa. „Jesi li
siguran?”
„Da. Nije se baš istopio kao Zla veštica zapada, ali je skončao na
jako sličan način. Nači će samo odeću i možda gomilu lipsalih crva, kad
pukne glas o ovom užasu.”
„Crva?”, Jun se namrštio.
„Mislim da će se crvi veoma brzo raspasti, ako je suditi po brzini
kojom crkavaju”, rekla je Holi. Ali na odeći će biti DNK i, ako je uporede
s Klodovom, moglo bi doći do poklapanja.”
„Ili do mešanja Klodove i Terijeve DNK, zbog nedovršenog
preobražaja. Videla si to, zar ne?”
Holi je klimnula.
„To bi je učinilo bezvrednom. Mislim da Klodu ništa neće faliti.” Ralf
je izvadio mobilni iz džepa. Stavio ga je u Junovu zdravu ruku. „Zovi čim
dobiješ signal.”
„Claro.”
„Jesi li zapamtio redosled poziva?”
Začuli su sirene iz pravca Tipita dok se Jun glasno preslišavao.
Izgleda da je neko primetio dim, ali se nije potrudio da dođe i izvidi
stvar. To je verovatno bilo dobro. „Okružni tužilac Bil Samjuels. Zatim
tvoja žena. Šef Geler, posle nje. I na kraju kapetan Horas Kini iz
teksaske drumske patrole. Svi brojevi su u imeniku. S Boltonovima
ćemo lično razgovarati.”
„/a ću porazgovarati s njima”, reče Holi. „Ti ćeš sedeti u kamionetu
i odmarati ruku.”
„Veoma je važno da Klod i Lavi podrže priču”, rekao je Ralf.
„Krenite. Nećete moći ako budete ovde kad stignu vatrogasna kola.”
Holi se obratila Junu i Ralfu koji se još naslanjao na suvozačka vrata,
kad je podesila sedište i retrovizor. Izgledala je umorno, ali ne i
iscrpljeno. Prestala je da plače. Na njenom licu nije bilo ničeg izuzev
usredsređenosti i rešenosti.
„Sve mora biti jednostavno”, rekla je. „Jednostavno i što bliže
istini.”
„Već ste preturili ovako nešto preko glave”, reče Jun. „Ili nešto
slično. Zar ne?”
„Jesam. I verovaće nam, uprkos pitanjima bez odgovora. Obojica
znate zašto. Ralfe, sirene su sve bliže. Moramo da krenemo.”
Ralf je zatvorio suvozačka vrata. Gledao je kako odlaze u kamionetu
mrtvog detektiva iz Flint Sitija. Verovao je da će Holi uspeti da zaobiđe
lanac razapet preko druma i da će umeti da izbegne najgore rupe i
pukotine, da bi poštedela Junovu povređenu ruku. Mislio je da divljenje
koje oseća prema njoj ne može biti veće... ali se prevario.
Prvo je prišao Alekovom telu, zato što se nalazilo na nedostupnijem
mestu. Vatra na vozilu skoro se ugasila, ali je ono i dalje isijavalo
žestoku toplotu. Alekovo lice i ruke su pocrnele. Glava mu je izgorela.
Uhvatio ga je za kaiš i povukao ka prodavnici suvenira. Pokušavao je da
ne misli ne izgorele i istopljene komade koji su ostajali za njim. I na to
koliko je Alek sad ličio na čoveka koji je onog dana bio ispred sudnice.
Fali mu samo žuta košulja na glavi, pomislio je. To je bilo previše.
Pustio je kaiš i uspeo da se otetura dvadeset koraka, pre nego što se
presavio, uhvatio za kolena i izrigao sve što je imao u stomaku. Vratio
se i završio započeti posao. Odvukao je Aleka, a zatim i Hauija Golda u
hlad prodavnice suvenira.
Odmorio se i povratio dah. Zatim je pogledao vrata prodavnice. Bila
su zaključana, ali su delovala trošno i propalo. Popustila su posle
drugog udarca. Unutrašnjost je bila senovita i nepodnošljivo vrela.
Police nisu bile sasvim prazne. Preostalo je nekoliko majica s natpisom
ISTRAŽIO SAM MARISVILSKU RUPU. Uzeo je dve. Potrudio se da otrese
prašinu s njih. Sirene su zavijale iz sve veće blizine. Ralf je pomislio da
skupoceni vatrogasni kamioni neće zaobilaziti lanac. Preseći će ga.
Imao je još malo vremena.
Kleknuo je i pokrio lica dvojice dobrih ljudi, koji su s pravom
očekivali da će još dugo živeti. Jedina dobra stvar (ako je u tome bilo
ičeg dobrog) bila je što njihov bol neće postati obrok čudovišta.
Seo je kraj njih, s podlakticama na kolenima i bradom na grudima.
Je li odgovoran i za njihovu smrt? Možda delimično, zato što je lanac
tragičnih događaja počinjao katastrofalnim, nepromišljenim javnim
hapšenjem Terija Mejtlanda. Čak i ovako iscrpljen, osećao je da nije
odgovoran za sve što se desilo.
Verovaće nam, rekla je Holi. Oboje znate zašto.
Ralf je znao. Poverovaće čak i klimavoj priči, zato što tragovi
stopala u pesku ne nestaju iznenada i zato što se crvi ne legu unutar
zrele dinje, netaknute kore. Poverovaće zato što bi razmatranje drugih
mogućnosti ugrozilo njihovu sliku sveta. Ironija je bola oči: ono što je
štitilo autsajdera u dugom, ubistvima ispunjenom životu, sada će štititi
njih.
Vaseljena nema kraj, pomislio je dok je čekao dolazak vatrogasnih
kamiona, u senci prodavnice suvenira.

25

Holi se dovezla do doma Boltonovih, uspravnih leđa i s rukama na

volanu. Usput je slušala kako Jun telefonira. Bil Samjuels se užasnuo
kad je čuo da su Haui Gold i Alek Peli mrtvi. Jun nije odgovarao na
njegova pitanja. Moraće da pričeka, pošto nije imao vremena za priču.
Samjuels će morati ponovo da ispita sve ranije saslušane svedoke,
počevši od Vrbe Kišnice. Moraće da joj saopšti kako su se pojavile
ozbiljne sumnje u vezi s identitetom čoveka kog je povezla iz striptiz
kluba do železničke stanice u Dubrouu. Je li još sigurna da je ta osoba
bio Teri Mejtland?
„Pokušajte da je ispitate na način koji će posejati seme sumnje”,
reče Jun. „Možete li to?”
„Naravno”, reče Samjuels. „Poslednjih pet godina radim to pred
porotama. Gospođa Kišnica ionako sumnja, ako je suditi po njenom
iskazu. Baš kao i drugi svedoci, pogotovo nakon pojave Terijevog
snimka s konvencije u Kep Sitiju. Ima pola miliona pregleda samo na
Jutjubu. Pričajte mi o Hauiju i Aleku.”
„Kasnije. Nemam vremena, gospodine Samjuelse. Porazgovarajte sa
svedocima, počevši od Kišnice. I još nešto što se tiče sastanka od
preksinoć. Dobro me slušajte, ovo je muy importante.”
Samjuels je slušao. Samjuels se složio. Jun je zatim pozvao Džini
Anderson. Taj razgovor je duže trajao, zato što je joj je opširnije
objašnjenje bilo neophodno i zato što ga je zasluživala. Rasplakala se
kad je završio.. Uglavnom od olakšanja. Bilo je strašno što su ljudi
izginuli, što je Jun ranjen, ali je njen čovek - i otac njenog sina - bio
dobro. Jun joj je rekao šta mora da uradi. Obavezala se da će to odmah
učiniti.
Spremao se za treći poziv, šefu policije Flint Sitija, kad su čuli još
sirena. Dvoja patrolna kola teksaske drumske patrole projurila su kraj
njih, u pravcu Marisvilske rupe.
„Ako imamo sreće, jedan od policajaca biće tip koji je razgovarao s
Boltonovima”, rekao je Jun. „Mislim da se zvao Stejp.”
„Sajp”, ispravila ga je Holi. „Oven Sajp. Kako vam je ruka?”
 „Još me đavolski boli. Progutaću još dva motrina.”
„Nemojte. Prevelika količina mogla bi da vam ošteti jetru. Obavite
sve pozive. Ali prvo obrišite razgovore s gospodinom Samjuelsom i
Andersonom.”
„Bili biste đavolski dobra lopuža, senjorita
„Budite oprezni. Prudente.” Nije skretala pogled s druma. Bio je
prazan, ali je ona tako vozila. „Uradite to, a zatim obavite ostale
pozive.”

26

Ispostavilo se da Lavi Bolton čuva stare lekove za bol u leđima. Jun je

popio dve pilule, umesto motrina. Klod - koji je završio kurs prve
pomoći, prilikom trećeg i poslednjeg boravka u zatvoru - povezao mu
je ranu dok je Holi pričala. Govorila je brzo, ne samo zato što je htela da
što pre odveze poručnika Sabloa do nekog mesta u kom će mu ukazati
stručnu pomoć, već i da bi Boltonovi shvatili svoju ulogu u predstojećoj
predstavi, pre nego što ih neko od zvaničnika poseti. To će se desiti
čim policajci iz drumske patrole ispitaju Ralfa. Nije se susrela s
nevericom. Lavi i Klod su preksinoć osetili prisustvo autsajdera. Klod
je i pre toga osećao da ga neko motri. Bio je nemiran i nespokojan.
„Naravno da si ga osećao”, smrknuto će Holi. „Pljačkao ti je um.”
„Videla si ga”, reče Klod. „Krio se u toj pećini. Ti si ga videla.”
„Jesam.”
„I izgledao je kao ja.”
„Gotovo u potpunosti.”
Lavi je progovorila stidljivim glasom. „Da li bih mogla da ih
razlikujem?”
Holi se osmehnula. „Na prvi pogled. Bez po muke. Poručniče Sablo -
June - da li si spreman da kreneš?”
„Jesam.” Ustao je. „Jaki lekovi tako deluju - još me sve boli, ali me je
baš briga.”
Klod je prasnuo u smeh i uperio prstom u njega, kao pištolj. „Lepo
rečeno, brate.” Video je kako se majka mršti na njega i dodao. „Oprosti,
mama.”
„Jesi li razumeo priču koji moraš da ispričaš?”, pitala je Holi.
 „Da, gospođo”, reče Klod. „Previše je jednostavna da bih uprskao.
Okružni tužilac iz Flint Sitija hteo je da nanovo otvori Mejtlandov
slučaj. Došli ste ovamo da me ispitate.”
„I šta si nam rekao?”, pitala je Holi.
„Da sam sve sigurniji da te noći nisam video trenera Terija, već
nekog ko liči na njega.”
„I šta još?”, pitao je Jun. „Ovo je veoma važno.”
Lavi je odgovorila na to pitanje. „Jutros ste svratili da se oprostite i
da pitate jesmo li nešto zaboravili. Neko vas je pozvao dok ste se
spremali da krenete.”
„Na vaš fiksni telefon”, dodala je Holi. Pomislila je: Hvala bogu što ga
još imaju.
„Tako je, na fiksni. Čovek je rekao da je radio s detektivom
Andersonom.”
„Koji je razgovarao s njim”, rekla je Holi.
„Tako je. Rekao je detektivu Andersonu, vašem vođi, da se pravi
ubica za kojim tragate krije u Marisvilskoj rupi.”
„Držite se te priče”, reče Holi. „I hvala vam.”
„Trebalo bi da mi vama zahvalimo”, reče Lavi. Pružila je ruke. „Hodi
k meni, gospođice Holi Gibni, i zagrli staru Lavi.”
Holi je prišla invalidskim kolicima. Nagnula se prema starici.
Zagrljaj Lavi Bolton bio je divno iskustvo posle Marisvilske rupe. Čak
neophodno. Potrudila se da potraje što duže.

27

Marsi Mejtland zazirala je od posetilaca otkad joj je suprug uhapšen

pred očima čitavog grada, da i ne pominjemo njegovo ubistvo. Stoga je,
posle kucanja na ulaznim vratima, prvo prišla prozoru, malčice
razgrnula zavese i gvirnula napolje. Supruga detektiva Andersona
stajala je na njenom kućnom pragu. Učinilo joj se da plače. Žurno je
otvorila vrata. Da, to su bile suze. Ponovo se rasplakala čim je videla
Marsino zabrinuto lice.
„Šta je bilo? Šta se desilo? Jesu li dobro?”
Dženet je ušla unutra. „Gde su tvoje devojčice?”
„Pozadi su, ispod velikog drveta. Igraju kribidž na Terijevoj tabli.
Igrale su se čitave noći, i nastavile rano jutros. Šta nije u redu?”
Džini ju je uhvatila podruku i povela u dnevnu sobu. „Biće bolje da
sedneš.”
Marsi je ostala uspravna. „Samo reci!”
„Imam dobre, ali i strahovito loše vesti. Ralf i Gibnijeva su dobro.
Poručnik Sablo je ranjen, ali ne smrtonosno. Haui Gold i gospodin Peli
pak... oni su mrtvi. Kolega tvog muža ih je ustrelio iz zasede. Detektiv.
Džek Hoskins.”
„Mrtvi? Mrtvi? Kako je to moguće...” Marsi se sručila u nekadašnju
Terijevu fotelju. Pala bi na pod da to nije učinila. S nerazumevanjem je
zurila u Džini. „Kako to misliš, dobre vesti? Kako ovo mogu biti... Bože,
sad je još gore”
Pokrila je lice rukama. Džini je kleknula pored stolice. Nežno ali
odlučno raskrilila joj je ruke. „Moraš da se pribereš, Marsi.”
„Ne mogu. Moj suprug je mrtav, a sad i ovo. Mislim da se nikad neću
pribrati. Ni Grejs i Sare radi.”
„Prestani.” Džinin glas bio je tih, ali je Marsi zatreptala kao da je
ošamarena. „Ništa neće vratiti Terija, ali dva dobra čoveka su poginula
da bi iskupila njegovo ime i da bi tvoje devojčice i ti dobile priliku da
nastavite život u ovom gradu. I oni imaju porodice. Moram da
razgovaram s Elejn Gold kad odem odavde. To će biti grozno iskustvo.
Jun je ranjen. Moj suprug je rizikovao život. Znam da si u žalosti, ali se
ovaj deo priče ne tiče tebe. Ralfu je potrebna tvoja pomoć. Baš kao i
ostalima. Priberi se i poslušaj šta imam da ti kažem.”
„Dobro. U redu.”
Džini je podigla Marsinu ruku. Stisnula ju je. Prsti su joj bili hladni.
Džini je pretpostavljala da ni njeni nisu mnogo topliji.
„Sve što nam je Holi Gibni rekla bila je istina. Autsajder je postojao. I
nije bio čovek. Bio je... nešto drugo. Zovi ga El Kuko, zovi ga Drakula,
zovi ga Semov Sin ili Satana. To nije važno. Bio je tamo, u pećini.
Pronašli su ga i ubili. Ralf mi je rekao da je ličio na Kloda Boltona, iako
je pravi Klod Bolton bio kilometrima daleko. Razgovarala sam s Bilom
Samjuelsom pre dolaska ovamo. On misli da neće biti problema ako svi
ispričamo istu priču. Verovatno ćemo oprati Terijevo ime. Ali samo ako
svi ispričamo istu priču. Možeš li to?”
Džini je gledala kako nada ispunjava oči Marsi Mejtland kao voda
bunar.
„Da... Da, mogu ja to. Ali o kakvoj priči se radi?”
„Sastanak od pre dva dana ticao se isključivo pranja Terijevog
imena. Ničeg drugog.”
„Ticao se samo pranja njegovog imena.”
„Bil Samjuels se tom prilikom složio da ponovo ispita, sve svedoke.
Ralf i drugi policajci počeli su s Vrbom Kišnicom i išli unatrag. Jesi li me
razumela?”
„Da, razumela sam te.”
„Nije mogao početi od Kloda Boltona, zato što je on bio u Teksasu,
gde je pomagao bolesnoj majci. Haui je predložio da on, Alek, Holi i moj
suprug otputuju dole i ispitaju Kloda. Jun je rekao da će im se pridružiti
ako to bude moguće. Jesi li sve zapamtila?”
„Jesam”, rekla je Marsi. Hitro je klimnula. „Svi smo mislili da je to
sjajna ideja. Ali ne mogu da se setim zašto je gospođa Gibni bila na
sastanku.”
„Bila je istražitelj koju je Alek Peli unajmio da proveri Terijevo
kretanje u Ohaju. Zainteresovala se za slučaj. Došla je ovamo da vidi
može li nam biti od pomoći. Jesi li zapamtila taj deo?”
„Jesam.”
Džini je izgovorila poslednji i najvažniji deo dok ju je držala za ruku,
gledajući je u oči. „Nikad nismo govorili o menjaču oblika, el kukoima,
avetinjskim projekcijama ili bilo čemu što bi se moglo nazvati
natprirodnim.”
„Nismo, uopšte nismo, to nam nikad nije palo na pamet. Zašto
bismo?”
„Mislili smo da je malog Patersona ubio neko ko liči na Terija i ko je
pokušao da mu podmetne zločin. Nazvali smo tu osobu autsajderom.”
„Da”, rekla je Marsi, stiskajući Džininu ruku. „Tako smo ga zvali.
Autsajder.”
 FLINT SITI

posle

Avion koji je unajmio pokojni Hauard Gold sleteo je na aerodrom u

Flint Sitiju nešto posle jedanaest ujutru. Haui i Alek nisu bili u njemu.
Njihova tela biće prebačena u Flint Siti kad patolog završi posao.
Pogrebni zavod Plejnvil organizovaće sve. Ralf, Jun i Holi podeliće
trošak tog poduhvata, kao i prevoz tela Džeka Hoskinsa. Svi su se složili
s Junom, koji je rekao da kučkin sin neće putovati kući s ljudima koje je
ubio.
Džini Anderson čekala ih je na pisti. Stajala je pored Junove supruge
i dva sina. Dečaci su prošli pored Džini (krupni Ektor, na pragu
tinejdžerskih godina, zamalo ju je oborio). Pojurili su ka ocu, čija ruka
je bila u gipsu. Zagrlio ih je zdravom rukom, najjače što je mogao.
Otrgao se od njih i mahnuo supruzi. Dotrčala je do njega. I Džini je
potrčala. Suknja je lepršala za njom. Zagrlila je Ralfa iz sve snage.
Sabloovi i Andersonovi grlili su se pored ulaza na privatni terminal.
Smejali su se i čavrljali dok se Ralf nije osvrnuo oko sebe i ugledao Holi.
Stajala je pored krila King era, posmatrajući ih. Nosila je nov kostim s
pantalonama. Morala je da ga kupi u Plejnvilu, pošto je najbliži Volmart
bio sedamdeset kilometara dalje, u predgrađu Ostina.
Ralf joj je mahnuo da priđe. Poslušala ga je, malčice stidljivo. Zastala
je na metar-dva od njih, ali se Džini nije mirila s tim. Pružila joj je ruku,
privukla je sebi i zagrlila. Ralf je zagrlio i jednu i drugu.
„Hvala ti”, prošaptala je Džini u Holino uvo. „Hvala ti što si mi ga
vratila.”
Holi je rekla: „Nadali smo se da ćemo se vratiti kući odmah posle
ispitivanja, ali su doktori naterali poručnika Sabloa - Juna - da prenoći
u bolnici. Imao je krvni ugrušak u ruci. Hteli su da ga razbiju.” Izvukla se
iz zagrljaja, rumena u licu, ali zadovoljna. Gabrijela Sablo je, tri metra
dalje, govorila dečacima da puste papija, da mu ne bi ponovo slomili
ruku.
„Šta Derek zna o ovome?” pitao je Ralf suprugu.
„Zna da je njegov otac učestvovao u pucnjavi u Teksasu i da mu je
dobro. Zna da su dva čoveka ubijena. Tražio je da se ranije vrati kući.”
„A šta si mu ti rekla?”
„Rekla sam da je to u redu. Iduće nedelje dolazi kući. Da li ti to
odgovara?”
„Da.” Prijaće mu da ponovo vidi sina: potamnelog od sunca, zdravog
i s nekoliko novih mišića od plivanja veslanja i streličarstva. To je bila
najvažnija stvar.
„Večeras ćemo jesti kod kuće”, Džini se obratila Holi, „i prenoćićeš
kod nas. Nema rasprave. Gostinska soba je spremna.”
„Rado prihvatam poziv”, sa osmehom reče Holi. Osmeh joj je
izbledeo kad se obratila Ralfu. „Bilo bi bolje kad bi gospodin Gold i
gospodin Peli mogli da večeraju s nama. Tako je strašno što su
poginuli. To je tako...”
„Znam”, reče Ralf grleći je. „Znam kako je to.”

Ralf je pekao odreske na besprekorno čistom roštilju. Bio je takav

zahvaljujući administrativnom odsustvu. Spremili su salatu, pečeni
kukuruz i pitu od jabuka a la mode za desert. „To je veoma američki
obrok, senjor”, napomenuo je Jun dok mu je žena seckala odrezak.
„Izvrstan je”, reče Holi.
Bil Samjuels se potapšao po stomaku. „Sledeći put ću jesti na Dan
rada, iako nisam siguran da li ću moći.”
„Lupetaš”, reče Džini. Uzela je pivo iz frižidera pored stola za piknik.
Sipala je polovinu u Samjuelsovu čašu, a polovinu u svoju. „Previše si
mršav. Potrebna ti je žena da te nahrani.”
„Možda će mi se bivša vratiti kad pređem u privatnike. Ovom gradu
biće potreban dobar advokat, otkad je Haui...” Shvatio je šta je rekao i
pokušao da ukroti čuperak (koga nije bilo otkad se nedavno ošišao).
„Hteo sam da kažem da će za dobrog advokata uvek biti posla.”
Ćutali su neko vreme. Ralf je podigao čašu piva. „Za odsutne
prijatelje.”
Nazdravili su. Holi je rekla, jedva čujnim glasom. „Život ume da
bude jako usran.” Niko se nije nasmejao.
Teška julska vrućina je popuštala. Najdosadnije bube su se povukle.
Zadnje dvorište Andersonovih bilo je prijatno mesto. Junovi dečaci i
devojčice Marsi Mejtland su posle jela otišli do koša na garaži. Počeli su
da igraju amerikanca.
„Pa”, počela je Marsi tihim glasom, iako su deca bila daleko, zauzeta
košarkom. „Šta je bilo sa istragom? Da li se priča održala?”
„Jeste”, reče Ralf. Hoskins je pozvao Boltonove da bi nas namamio u
Marisvilsku rupu. Raspucao se i ubio Hauija i Aleka. Ranio je Juna.
Rekao sam kako verujem da je hteo da ubije mene. Godinama smo se
sukobljavali. Pio je sve više. Alkohol je samo produbljivao mržnju.
Pretpostavili su da ga je neidentifikovani saučesnik snabdevao pićem i
drogama - patolog je pronašao kokain u njegovom krvotoku - i
podsticao njegovu paranoju. Teksaska drumska patrola obišla je
Dvoranu zvuka, ali nije našla saučesnika.”
„Samo nešto odeće”, reče Holi.
„I sigurni ste da je mrtav”, reče Džini. „Autsajder. Sigurni ste.”
„Jesmo”, reče Ralf. „Znala bi da jeste, da si videla šta se dogodilo.”
„Budi srećna što nisi”, reče Holi.
„Je li gotovo?” pitala je Gabrijela Sablo. „Samo to mi je važno. Je li
zaista gotovo?”
„Nije”, reče Marsi. „Ne za mene i devojčice. Ne dok Teri ne bude
rehabilitovan. A kako bi mogao biti? Ubijen je pre nego što je izašao
pred sudiju.”
Samjuels je rekao: „Radimo na tome.”

(1. avgust)

3
Ralf je ponovo stajao na prozoru spavaće sobe, dok se svetlo prvog
dana po povratku u Flint Siti pojavljivalo na horizontu. Držao je ruke na
leđima i posmatrao Holi Gibni, koja je ponovo sedela na stolici u
zadnjem dvorištu. Pogledao je Džini i sišao niz stepenice kad je video
da spava i tiho hrče. Nije se iznenadio kad je naišao na Holinu torbu u
kuhinji. Već se spakovala za put na sever. Znala je šta hoće. Očigledno je
bila od dama koje ne dozvoljavaju da im trava poraste pod nogama.
Pretpostavljao je da će joj biti veoma drago da otperja iz Flint Sitija.
Miris kafe probudio je Džini kad je prethodnog ranog jutra bio ovde
s Holi. Ovog puta je doneo sok od pomorandže. Voleo je svoju ženu i
cenio njeno društvo, ali je hteo da bude sam s Holi. Bili su povezani, i
uvek će biti, čak i ako se više nikad ne sretnu.
„Hvala ti”, rekla je. „Nema ničeg boljeg od jutarnjeg soka od
pomorandže.” Zadovoljno je posmatrala čašu i ispila polovinu. „Kafa
može da sačeka.”
„U koliko sati polećeš?”
„U jedanaest i petnaest. U osam polazim odavde.” Počastila ga je
blago postiđenim osmehom kad je videla iznenađenje na njegovom
licu. „Znam, ja sam kompulsivni ranoranilac. Zoloft pomaže u mnogim
situacijama, ali ne i u toj.”
„Jesi li spavala?”
„Malo. A ti?”
„Malo.”
Neko vreme su ćutali. Prva ptica zapevala je nežnu i slatku pesmu.
Još jedna joj se pridružila.
„Loši snovi?” pitao je.
„Da. A ti?”
„I ja. Oni crvi.”
„Imala sam loše snove i posle Brejdija Hartsfilda. Oba puta.” Blago
ga je dodirnula po ruci i povukla prste. „Isprva ih je bilo mnogo, a
kasnije sve manje.”
„Šta misliš, da li će ikad prestati?”
„Neće. I nisam sigurna da bih želela da se to desi. Verujem da snovi
predstavljaju dodir s nevidljivim svetom, da su naročit dar.”
„Čak i loši?”
„Čak i loši.”
„Hoćemo li ostati u kontaktu?”
Izgledala je iznenađeno. „Naravno. Želim da znam šta će se desiti.
Izuzetno sam radoznala. Ponekad mi to donosi nevolje.”
 „A ponekad te izvuče.”
Osmehnula se. „Sviđa mi se ta misao.” Ispila je ostatak soka.
„Mislim da će ti gospođin Samjuels pomoći oko toga. Malo me podseća
na Skrudža, nakon susreta s tri duha. U stvari, i ti.”
Naterala ga je da se nasmeje. „Bil će uraditi sve što može za Marsi i
njene kćerke. Pomoći ću mu. Obojica moramo da se iskupimo za
mnogo toga.”
Klimnula je. „Učini sve što možeš. Ali se zatim... mani proklete
stvari. Počinjene greške poješće te živog ako ne okreneš leđa
prošlosti.” Okrenula se ka njemu. Uputila mu je jedan od retkih dugih
pogleda. „Znam o čemu govorim.”
Svetlost je zasjala u kuhinji. Džini je ustala. Trojka će uskoro piti
kafu za izletničkim stolom. Sad ih je bilo samo dvoje. Hteo je da joj još
nešto kaže, nešto važno.
„Hvala ti, Holi. Hvala ti što si došla i što si verovala. Hvala ti što si
me nagnala da verujem. Još bih bio tamo napolju, da nije bilo tebe.”
Počastila ga je onim blistavim osmehom. „Nema na čemu. S
najvećim zadovoljstvom vratiću se pronalaženju begunaca od kaucije,
nesavesnih dužnika i izgubljenih kućnih ljubimaca.”
Džini se oglasila s vrata, „Ko hoće kafu?”
„Oboje!” odvratio je Ralf.
„Stižem! Napravite mi mesta!”
Holi je progovorila tako tihim glasom da je morao da se nagne
napred da bi je čuo. „Bio je zlo. Čisto zlo.”
„Nesumnjivo”, reče Ralf.
„Ali neprestano razmišljam o komadiću papira koji si našao u
kombiju. O onom iz Tomija i Tapensa. Sećaš li se kako smo razgovarali
o razlozima zbog kog je završio tamo gde je bio?”
„Naravno.”
„Svi su mi izgledali neuverljivo. Nije trebalo da bude tamo, a ipak je
bio. Ta stvar bi verovatno još ubijala, da nije bilo tog papirića.
Predstavljao je vezu s događajima u Ohaju.”
„Šta želiš da kažeš?”
„Stvar je jednostavna”, rekla je Holi. „Postoji i snaga dobra na ovom
svetu. To je nešto u šta verujem. Pretpostavljam da to činim da ne bih
poludela, kad pomislim na sve grozne stvari koje su se desile, ali
takođe... pa... dokazi idu tome u prilog, zar ne? Ne samo ovde već svuda.
Postoji neka sila koja neprestano pokušava da uspostavi ravnotežu.
Pokušaj da se setiš tog komadića papira, Ralfe, kad te školaju loši
snovi.”
Isprva nije odgovorio. Pitala ga je o čemu razmišlja. Zadnja vrata su
se otvorila. Pojavila se Džini s kafom. Vreme koje će provesti nasamo
bilo je na izmaku.
„Razmišljao sam o vaseljeni. Zaista nema kraj, zar ne? Niti
objašnjenje.”
„Tako je”, rekla je. „Nema svrhe pokušavati.”

(10. avgust)

Okružni tužilac Okruga Flint Vilijam Samjuels ušao je u sobu za

sastanke s tankom fasciklom u ruci. Stao je iza gomile mikrofona.
Zaslepilo ga je televizijsko osvetljenje. Dodirnuo je potiljak (bez
čuperka) i sačekao da se okupljeni novinari utišaju. Ralf je sedeo u
prvom redu. Samjuels mu je kratko klimnuo, pre nego što je
progovorio.
„Dobro jutro, dame i gospodo. Imam kratko saopštenje o ubistvu
Frenka Patersona. Zatim ću odgovarati na vaša pitanja.”
„Veliki broj ljudi zna za snimak na kom se vidi kako Terens Mejtland
prisustvuje konvenciji u Kep Sitiju, istovremeno kad je Frenk Paterson
otet i ubijen u Flint Sitiju. Snimak je nesumnjivo autentičan. I
nemoguće je sumnjati u izjave kolega gospodina Mejtlanda, koji su mu
pravili društvo na konvenciji i potvrdili njegovo prisustvo na njoj.
Tokom istrage pribavili smo i otiske prstiju gospodina Mejtlanda u
hotelu u Kep Sitiju, u kom je održana konvencija, kao i prateće
svedočenje koje dokazuje da su otisci načinjeni u vreme u kom je dečak
ubijen. Zaključak je da gospodin Mejtland ne može biti smatran
osumnjičenim u ovom slučaju.”
Žamor se digao iz novinarskih grla. Jedan od njih je rekao: „Kako
objašnjavate Mejtlandove otiske na mestu ubistva?”
Samjuels je počastio novinara najkvalitetnijim tužilačkim
mrštenjem. „Sačekajte malo, molim vas. Dotaći ću se toga. Posle
dopunskih forenzičkih ispitivanja došli smo do zaključka da su otisci
prstiju pronađeni u kombiju iskorišćenom za otmicu deteta i oni iz
Parka Figis podmetnuti. To je redak, ali ne i nemoguć slučaj. Razne
tehnike za podmetanje lažnih otisaka mogu se naći na internetu, koji
služi kao izvor podataka kako za kriminalce, tako i za snage zakona i
reda.
„Nove činjenice govore da imamo posla s veštim, perverznim i
izuzetno opasnim ubicom. One mogu i ne moraju da znače da je
pomenuti ubica bio kivan na Terija Mejtlanda. Istraga će se time
pozabaviti.”
Pribrano je posmatrao publiku. Bilo mu je veoma drago što neće
morati da se ponovo kandiduje za položaj tužioca u Okrugu Flint. Posle
ovoga bi ga pobedio svako s internet diplomom, i to ubedljivo.
„Imate svako pravo da me pitate zašto smo pokrenuli slučaj protiv
gospodina Mejtlanda, s obzirom na upravo predstavljene činjenice.
Učinili smo to iz dva razloga. Prvi je da na dan hapšenja gospodina
Mejtlanda nismo raspolagali svim činjenicama, kao ni uoči njegovog
pojavljivanja pred sudijom.”
Ali, i tada smo raspolagali najvećih brojem njih, jesmo li, Bile?
Pomislio je Ralf, dok je sedeo u najboljem odelu i posmatrao tužioca s
najpostojanijim pokeraškim licem.
„Drugi razlog zbog kog smo tako postupili”, nastavio je Samjuels,
„bio je prisustvo DNK na mestu zločina, koja se, kako se činilo,
poklapala s onom gospodina Mejtlanda. Rašireno je verovanje da je
DNK poklapanje uvek pouzdan dokaz. Ali ono, kao što je navedeno u
radu Potencijali za grešku u forenzičkom DNK testiranju, u izdanju Sveta
za odgovornu genetiku, jednostavno ne odgovara istini. Na primer,
poklapanje nije pouzdano ako su uzorci izmešani. A uzorci s mesta
zločina u Parku Figis bili su izmešani. Sadržali su DNK počinioca i
žrtve.”
Nastavio je, tek kad su novinari završili s hvatanjem beležaka.
„Dodajmo i da su uzorci bili izloženi ultraljubičastom zračenju, za
vreme druge, nepovezane procedure ispitivanja. Oni su, nažalost,
degradirani do tačke u kojoj, po mišljenju mog odeljenja, ne mogu biti
predstavljeni pred sudom kao dokazi. Drugim rečima, uzorci su
bezvredni.”
Polako je okrenuo sledeći list u dosijeu. To je bila obična gluma,
pošto su svi papiri bili prazni.
„Nakratko ću se dotaći događaja u Marisvilu, Teksas, nakon ubistva
Terensa Mejtlanda. Naše je mišljenje da je detektiv Džon Hoskins iz
policije Flint Sitija bio u nekoj vrsti izopačenog kriminalnog
partnerstva s ubicom Frenka Patersona. Verujemo da je Hoskins
pomagao toj osobi u skrivanju i da su verovatno planirali da počine
sličan, gnusan zločin. Njihovi planovi su se izjalovili zahvaljujući
herojskim naporima detektiva Ralfa Andersona i njegovih pomagača.”
Pribrano je odmerio publiku.
„Hauard Gold i Alek Peli poginuli su u Marisvilu, Teksas. Duboko
žalimo zbog tog gubitka. Mi, kao i njihove porodice, nalazimo utehu u
sledećoj činjenici: neko dete negde neće snaći sudbina Frenka
Patersona.”
Prefinjeni potez, pomislio je Ralf. Apotekarski odmerena količina
patosa, lišena suvišnih ukrasa.
„Siguran sam da imate mnogo pitanja o događajima u Marisvilu, ali
ne mogu da vam odgovaram na njih. Zajednička istraga teksaske
drumske patrole i policije Flint Sitija nije okončana. Poručnik državne
policije Junel Sablo sarađuje s obe pomenute organizacije kao glavni
oficir za vezu. Siguran sam da će u odgovarajuće vreme podeliti
informacije s vama.” Sjajno se snalazi u ovoj ulozi, pomislio je Ralf, sa
iskrenim divljenjem. Udara po tankim žicama.
Samjuels je zatvorio fasciklu, spustio i podigao glavu. „Neću se
kandidovati za reizbor, dame i gospodo. To mi daje retku priliku da
budem potpuno iskren sa vama.”
Kapa dole na majstorskom potezu, pomislio je Ralf.
„Moja kancelarija bi, da je imala više vremena da proceni dokaze,
gotovo sigurno odbacila optužbe protiv gospodina Mejtlanda. Uveren
sam da bi bio proglašen nevinim, da smo istrajali na optužbi i da smo
ga izveli pred sud. Jedva da je potrebno da kažem kako je, što se zakona
tiče, on umro kao nevin čovek. Oblak sumnje ipak je nastavio da lebdi
nad njim - i samim tim nad njegovom porodicom. Ovde sam da bih
zauvek razvejao taj oblak. Mišljenje kancelarije okružnog tužioca - i
moje lično - jeste da Teri Mejtland nije imao nikakve veze sa ubistvom
Frenka Patersona. Istraga je, shodno tome, ponovo otvorena. Trenutno
je usredsređena na Teksas, ali se istražne radnje obavljaju i u Flint
Sitiju, Okrugu Flint i u Kaningu. Spreman sam da odgovorim na vaša
pitanja.”
Bilo ih je mnogo.

5
Ralf je kasnije tog dana posetio Samjuelsa u kancelariji. Još malo pa
bivši okružni tužilac imao je bocu bušmila na stolu. Nasuo je viski
obojici i podigao čašu. „Halabuka je zamrla, bitka je izgubljena i
dobijena. U mom slučaju je uglavnom izgubljena, ali jebiga. Pijmo u ime
halabuke,”
Nazdravili su.
„Dobro si odgovarao na pitanja”, reče Ralf. „S obzirom na količinu
sranja koju si im servirao.”
Samjuels je slegnuo ramenima. „Serviranje sranja je sastavni deo
pravničkog zanata. Teri nije u potpunosti oslobođen sumnje u ovom
gradu, niti će ikad biti. Marsi je to jasno, ali ljudi se polako dozivaju
pameti. Marsina prijateljica Džejmi Metingli dobar je primer. Marsi me
je pozvala da mi kaže da je došla da se izvini. Slatko su se isplakale.
Snimak s Terijem iz Kep Sitija obavio je najveći do posla. I moje reči o
otiscima i DNK mnogo će pomoći. Marsi će pokušati da opstane u
gradu. Mislim da će uspeti.”
„Što se DNK uzoraka tiče”, reče Ralf, „obradio ih je Ed Bogan iz
odeljenja za serologiju u Opštoj. Trebalo bi da zapomaže do neba, zato
što mu ugled visi o koncu.”
Samjuels se osmehnuo. „Trebalo bi, zar ne? Izuzev što je istina
krajnje neopipljiva. Moglo bi se reći da je priča s uzorcima samo još
jedan slučaj otisaka stopala u pesku koji naglo iščezavaju. Nije bilo
izlaganja ultraljubičastoj svetlosti, ali su se na uzorcima pojavile mrlje
nepoznatog porekla. U međuvremenu su načisto propali. Bogan je
stupio u kontakt s forenzičarima državne policije Ohaja i pogodi šta?
Ista stvar se desila s uzorcima Hita Holmsa. Na nizu fotografija bili su
doslovce dezintegrisani. Advokat odbrane bi to znao da iskoristi, zar
ne?”
„A svedoci?”
Bil Samjuels se nasmejao i nasuo viski u svoju čašu. Ponudio je
bocu Ralfu, koji je odmahnuo glavom - voziće do kuće.
„Oni su bili lakši deo posla. Svi su rekli da su pogrešili, s dva
izuzetka - Arlin Stanhoup i Džun Moris. Ustrajale su u svojim
svedočenjima.”
Ralf nije bio iznenađen. Stanhoupova je bila starica koja je videla
kako autsajder prilazi Frenku Patersonu na parkiralištu Džeraldsove
bakalnice i kako se odvozi s njim. Džun Moris je bila dete koje ga je
videlo u Parku Figis, u okrvavljenoj košulji. Najstariji i najmlađi
najčešće najjasnije vide.
 „Pa, šta ćemo sad?”
„Svako će krenuti svojim putem, kad popijemo viski”, reče
Samjuels. „Imam samo jedno pitanje.”
„Pucaj.”
„Je li bio jedini? Ili ima drugih?”
Ralfov um se vratio na obračun u pećini i na autsajderov čežnjivi
pogled, kad je postavio pitanje. Jesi li negde videla nekog sličnog meni?
„Ne mislim tako”, rekao je, „ali nikad nećemo biti potpuno sigurni.
Sad znam da možemo naići na bilo šta.”
„Gospode bože. Nadam se da nećemo!”
Ralf je ćutao. U svom umu čuo je Holine reči: Vaseljena nema kraja.

(21. septembar)

Ralf je odneo kafu u kupatilo dok se brijao. Preskakao je nekadašnju

svakodnevnu obavezu dok je bio na odsustvu, ali je pre dve nedelje
vraćen na dužnost. Džini je spremala doručak u prizemlju. Namirisao je
slaninu i čuo trube koje su označavale početak emisije Danas, koja će
ponuditi dnevnu dozi loših vesti, pre nego što se pozabavi slavnim
ličnostima i reklamama za lekove.
Spustio je šolju kafe na stočić. Skamenio se kad je video crvenog
crva, koji je izmileo ispod nokta na palcu. Pogledao je u ogledalo i video
kako mu lice poprima izgled Kloda Boltona. Otvorio je usta da vrisne.
Plima larvi i crvenih crva prosula se preko njegovih usana po košulji.

Probudio se, sedeći na krevetu. Srce mu je tuklo u grlu i slepoočnicama,

kao i u grudima. Ruke su mu počivale na ustima, kao da krote vrisak...
ili nešto još gore. Džini je spavala pokraj njega, pa nije vrisnuo.
Nijedan nije ušao u mene tog dana. Nijedan me nije dodirnuo. To mi je
poznato.
Da, to mu je bilo poznato. Bio je tamo, naposletku, i prošao je
temeljni (i zakasneli) zdravstveni pregled, pre nego što je vraćen na
dužnost. Doktor Elvej proglasio ga je zdravim, s naznakom da povede
računa o blago povišenoj težini i holesterolu.
Pogledao je na sat i video da je petnaest do četiri. Legao je i upravio
pogled u tavanicu. Dugo će čekati prve zrake sunca. Imaće mnogo
vremena za razmišljanje.

Ralf i Džini bili su ranoranioci; Derek će spavati sve dok ga ne probude

u sedam. Moraće da ustane u to vreme da bi stigao na školski autobus.
Ralf je sedeo za kuhinjskim stolom u pidžami, dok je Džini pristavila
kafu i izvadila kutije cerealija za Dereka, da bi izabrao koje će jesti kad
siđe. Pitala je Ralfa kako je spavao. Rekao je da se slatko odmorio.
Pitala ga je kako napreduje potraga za zamenom Džeka Hoskinsa.
Rekao je da je okončana. Šef Geler je na osnovu njegove i Betsine
preporuke odlučio da unapredi policajca Troja Remidža u trećeg
detektiva u Flint Sitiju.
„Nije najbistrija sijalica na lusteru, ali je vredan radnik i timski
igrač. Mislim da će biti dobar na novom poslu.”
„Dobro je. Drago mi je da to čujem.” Napunila mu je solju i prešla
šakom po njegovom obrazu. „Grebeš mi dlan. Trebalo bi da se obriješ.”
Uzeo je kafu, popeo se na sprat i zatvorio vrata spavaće sobe.
Podigao je telefon s punjača. Našao je traženi broj u imeniku. Znao je da
će biti budna, iako je još bilo rano - truba Danasa zaoriće se tek za pola
sata. Najčešće se javljala pre nego što bi prvo zvono utihnulo. Tako je
bilo i ovog puta.
„Zdravo, Ralfe.”
„Zdravo, Holi.”
„Kako si spavao?”
„Ne tako dobro. Sanjao sam crve. A ti?”
„Noćas je bilo dobro. Zaspala sam gledajući film na kompjuteru. Kad
je Hari sreo Sali. Uvele me nasmeje.”
„Dobro. To je dobro. Na čemu radiš?”
„Uglavnom na istim stvarima.” Zazvučala je nešto raspoloženije.
„Ali našla sam devojku begunca iz Tampe u hostelu. Njena majka je šest
meseci tragala za njom. Razgovarala sam s devojkom. Vratiće se kući.
Rekla je da će još jednom pokušati, iako ne podnosi majčinog momka.”
„Pretpostavljam da si joj dala novac za autobusku kartu.”
„Pa...”
„Sigurno ti je jasno da se verovatno uduvava u nekoj narkomanskoj
jazbini, zar ne?”
„Ne rade uvek takve stvari, Ralfe. Moraš da...”
„Znam. Moram da verujem.”
„Tako je.”
Na trenutak je između njenog i njegovog mesta u svetu zavladala
tišina.
„Ralfe...”
Čekao je.
„Te... te stvari koje su izašle iz nega... nisu dodirnule nikog od nas.
To ti je poznato, zar ne?”
„Jeste”, rekao je. „Mislim da su moji snovi uglavnom povezani s
dinjom koju sam rasekao u detinjstvu i s onim što je bilo u njoj. Govorio
sam ti o tome, zar ne?”
„Jesi.”
Čuo je osmeh u njenom glasu. I on se osmehnuo, kao da je u sobi s
njim. „Naravno da jesam, verovatno više puta. Ponekad mi se čini da te
gubim.”
„Ni u kom slučaju. Ja ću pozvati tebe nakon sna u kom je bio u mom
ormanu s licem Brejdija Hartsfilda, kad sledeći put budemo
razgovarali. A ti ćeš mi reći kako si se slatko odmorio.”
Znao je da govori istinu, zato što se to već desilo.
„Ono što osećaš... i što ja osećam... normalno je. Stvarnost je kao
tanak led, ali većina ljudi kliza po njemu čitavog života a da ne
propadne. To im se dešava tek na kraju. Propali smo, ali smo pomogli
jedno drugom da izađemo. I još se pomažemo.”
Ti meni više pomažeš, pomislio je Ralf. Možda imaš svojih problema,
Holi, ali si u ovom bolja od mene. Mnogo bolja.
„Jesi li dobro?”, pitao je. „Hoću reći, zaista?”
„Da. Zaista sam dobro. I ti ćeš biti.”
„Poruka je primljena. Pozovi me ako čuješ kako led puca pod tvojim
nogama.”
„Naravno”, rekla je. „I ti isto. Tako to ide.”
„Moram da krenem”, rekao je. „Hvala ti što si mi se našla.”
„Nema na čemu”, rekla je. „Čuvaj se. Pazi šta radiš. Sačekaj da snovi
prestanu.”
„Hoću.”
„Zbogom, Ralfe.”
„Zbogom.”
Dodao je, posle kraće pauze: „Volim te, Holi”, ali ne pre nego što je
prekinuo vezu. Uvek je tako činio, zato što je znao da bi se postidela i
zanemela, ako bi joj to rekao. Otišao je u kupatilo da se obrije. Zašao je
u zrele godine. Prve sedine počele su da se javljaju na strnjici,
pokrivenoj penom za brijanje. Ali to je bilo njegovo lice, ono koje su
žena i sin poznavali i voleli. Biće njegovo zauvek i to je bilo dobro.
To je bilo dobro.
 BELEŠKA AUTORA

Dugujem zahvalnost Rasu Doru, sposobnom pomoćniku u istraživanju

i timu oca i sina, Vorenu i Danijelu Silveru, koji su mi pomogli s
pravnim aspektima priče. Bili su izuzetno kvalifikovani za to, pošto je
Voren proveo najveći deo života kao advokat odbrane u Mejnu, a
njegov sin, iako nov u privatnoj praksi, imao je zapaženu karijeru kao
tužilac u Njujorku. Zahvalan sam Kris Lots, koja je znala za el cuco i las
luchadoras. Zahvalan sam i mojoj kćerki Naomi, koja je pronašla dve
dečje knjige o el cucuy. Zahvalan sam Nen Grejam, Suzan Moldou i Roz
Lipel iz Skribnera; zahvalan sam Filipu Prajdu iz Hodera i Stoutona.
Naročito sam zahvalan Ketrin Keti Monahan, koja je pročitala prvih
stotinu strana ove priče u avionu dok smo bili na turneji, i tražila još.
To su reči koje su najveće ohrabrenje za pisca beletristike.
Zahvalan sam, kao i uvek svojoj ženi. Volim te, Tabi.
Konačno, nekoliko reči o mestu zbivanja. Oklahoma je divna država,
u kojoj sam upoznao divne ljude. Neki od tih divnih ljudi reći će da sam
pogrešio u mnogo čemu i verovatno će biti u pravu. Morate provesti
godine na nekom mestu da biste ga upoznali na pravi način. Dao sam
sve od sebe. Za ostalo mi morate oprostiti. Flint Siti i Kep Siti su,
naravno, izmišljeni.

Stiven King
1 U originalu Frig Us - žensko masturbiranje. (Prim. prev.)

2 Bunt je udarena loptica na koju udarac nije zamahnuo, već je

namerno postavio palicu da bi lopticu samo spustio u polje. (Prim.
prev.)

3 Walks ili Base on balls je nagrađivanje prvom bazom udarača koji je

propustio četiri loptice bačene izvan zone udarca. (Prim. prev.)

4 Sudbina. (Prim. prev.)

5 Purda - paravan koji razdvaja žene od muškaraca, u jugoistočnoj Aziji.

(Prim. prev.)

6 Mejsis i Gimbels su konkurentski lanci američkih robnih kuća. (Prim.

prev.)

7 U originalu GRAVES. Na engleskom se grob kaže grave. (Prim. prev.)