Старословенски језик, редакције и најстарији споменици

• Да ли је старословенски био књижевни или народни језик? На који начин су се, пре
проналаска штампарије умножавале књиге? Са каквим су се потешкоћама у преписивању
сусретали преписивачи?

Старословенски је био књижевни и богослужбени језик (на њему се вршила служба у

црквама) и он није био истоветан народним језицима различитих словенских народа. У то
време старословенским језиком као књижевним користили су се Срби, Руси, Бугари, итд.
Како су се богослужбене књиге и литургијски текстови морали умножавати, из практичних
разлога, те књиге се биле преписиване. Овим послом бавили су се писари, тзв. дијаци.
Умарајући се преписујући књиге, дешавало им се повремено да ненамерно у
старословенске текстове унесу неке особине њиховог народног говора. Међутим, та
прилагођавања старословенског језика народном језику, временом су постала
организована и тако су настајале редакције старословенског језика: српска, руска,
бугарска итд. Све редакције старословенског језика назване су једним именом –
црквенословенски језик.

• Како је називана српска редакција старословенског језика? Који су били

најзначајнији писци који су писали на српскословенском језику? Када је у српским
земљама у односу на глагољицу сасвим превладала употреба ћирилице? Од када до када
је српсколовенски био у употреби као наш књижевни језик?

Српска редакција старословенског језика названа је српскословенски језик и била је у

употреби на подручју српских земаља. На српскословенском језику писали су
најзначајнији писци наше средњовековне књижевности: Свети Сава, Стефан Првовенчани,
Доментијан, Теодосије, деспот Стефан Лазаревић, Константин Филозоф и други све до
Гаврила Стефановића Венцловића. Српскословенски је настао вероватно у XII веку и био у
употреби све до првих деценија XVIII века.

• Који је најстарији и најпознатији рукопис писан на српскословенском језику? У

чему је његов културни значај и уметничка вредност?

Најстарији рукопис писан на српскословенском језику, а који је сачуван и нама познат је

Мирославђево јеванђеље из XII века. Хумски кнез Мирослав, стриц Светог Саве, дао је да
се за њега препише Јеванђеље, па је по њему овај спис и касније и назван. Значај овог
рукописа као нашег културног наслеђа је огроман. Он сведочи о томе да је у српским
земљама у то време (XII) постојала развијена културна и уметничка делатност, као и да је
она била подстакнута од стране средњовековних владара. Мирослављево јеванђеље чине
362 стране ћириличног текста (181 у два ступца) и око 300 украсних цртежа у боји и злату
(то су иницијали, минијатуре и сл.). Управо ти ликовни украси представљају једну од
нарочитих вредности ове књиге.

Већ смо раније помињали значај преписивача, тј. дијака. Први средњовековни
преписивач чије нам је име познато, био је управо писар Мирославђевог јеванђеља –
дијак Глигорије. Он нам је познат зато што је оставио на маргини кратак запис о себи.
Претпоставка је да су Мирослављево јеванђеље писала два писара и да је један од
двојице писара био дијак Глигорије, као и да је он аутор минијатура и украса.

• Коме се дијак Глигорије обраћа у свом запису? Која је сврха његовог обраћања?
Какав је био друштвени положај преписивача у то време? Због чега је њему стало да
остане у служби свог владара?

Поред писања богослужбених књига, у то време превођена су и друга дела са грчког

језика. Међутим, постојало је и развијено оригинално књижевно стваралаштво и то у
првом реду писање житија (биографија светаца). Прво сачувано овакво дело је Житије
Светог Симона, које је настало у XIII веку. Из истог века датирају и Доментијаново и
Теодосијево Житије Светог Саве.

Највећи утицај народног језика на књижевни језик био је у разним правним документима,
као што су повеље и законици. Ти су спици уређивали световне односе људи и
обликовали појединостима из свакодневног живота. Због тога црквени језик често није
могао у потпуности и прецизно да изрази њихов садржај, због чега се прибегавало
употреби народног језика. Повеља Кулина бана је настарија српска ћирилска повеља,
написана народним језиком и датира с краја XII века. Најпознатији законик писан
народним језиком је Душанов законик из XIV века.

Поред књижевне делатности на српскословенском језику, од XV века јача и књижевност

на народном језику, то су углавном били преводи виштешких романа (о Тројанском рату,
а Александру Великом, о Тристану и Изолди, итд.), а њима се придружују и летописи.

Српскословенски је био актуелан и након пада српских земаља под турску власт, али је
књижевна делатност тада била ограничена на манастире и преписивање црквених књига.
најпознатија преписивачка радионица била је у манастиру Ресава деспота Стефана
Лазаревића, касније названом Манасија.