Слободан Маринковић 15/2054

РАД И ЊЕГОВИ ПЛОДОВИ

ЉУДСКИ РАД

Човек је у рајском врту добио заповест да га обрађује и чува. Смисао овога било је
да човек буде сарадник Божији у делу стварања. Грехопадом се карактер рада променио –
стваралачка компонента је дошла у други план, а рад је најпре начин обезбеђивање
средстава за живот. Па ипак, стваралачка компонента као веза са Творцем не губи се. Бог
одређује посебан ритам – седми дан је дан домора, као што је Бог починуо у седми дан
стварања света. Седми дан треба да буде посвећен Господу. Наравно, то не значи забрану
пројављивања дела милосрђа и некористољубиве помоћи ближњима. У хришћанској
традицији, дан одмора је први дан у седмици, недеља, као дан Христовог васкрсења.

Рад није безусловна вредност сам по себи. Свето писмо даје два морална
подстицаја на рад – да би човек сам себе хранио никога не оптерећујући, и да би могао да
помаже потребитима. Међутим, рад често поприма дијаметрално супротан циљ. Први
пример тога је старозаветни извештај о Вавилонској кули, која је симбол уједињења
људских напора зарад богопротивног циља. Данас, нарочито великом развијеношћу оруђа
и метода рада, рад је материјално много продуктивнији, што отвара много веће
могућности његовог усмеравања ка задовољавању греховних тежњи. Данас је развијена
читава индустрија која је усмерена на пропагирање и задовољавање греховних тежњи.
Такав рад не може бити благословен.

Плодови рада припадају раднику, те је недопустиво неплаћање поштеног рада. Са

друге стране, радно способни су позвани да брину о онима који то нису и да деле са њима
плодове рада. При друштвеној расподели плодова рада безусловни приоритет мора да
буде минимум благостања свих грађана.