ОД СВЕТОГ ИСИДОРА ПЕЛУСИОТА КЊИГА ПЕТА

1
ОД СВЕТОГ ИСИДОРА ПЕЛУСИОТА
ПОСЛАНИЦЕ
КЊИГА ПЕТА
(PG. 78, 1325-1646)
1-Посланица Антиоху
Аномалије душе се дешавају због преовладавања страти.
Као и у телима аномалије се изазивају због прождрљивости (када ћелије

које их чине, напуштајући своје границе, излазе изван њих и упадају у
прекомереност, тада се дешавају болести и страшне смрти), тако је и у
душама. И заиста, ако се из скромног живота откотрљамо у гнев и
постанемо уображени и улагивачи, са првим постајемо омражени, а са
другим исмејавани. Мешајући супротна зла, стичемо глупост заједно са
улагивањем и мржњом и бивамо исмејавани. Међутим, ако пресечемо
прождрљивост страсти, заиста ћемо постати скромни и узвишени са
сигурношћу. Такво је наше учење спаја скромност и племенитост у једној
души. Скромност са тиме да није уображена према никоме, а племенитост
тиме да не тежи да никоме ласка.
2-Посланица Епископима Ермогену, Лампетију и Леонтију

Божије је дело то да подигнемо грешнике са дна зла.
Размислите и ви ако треба да дискутујете и говорите оно што треба Зосими

и Евстатију и Марону који немају ништа добро сами по себи, ни учење од
самих ствари не прихватају, ни савете других примењују, већ су
превазишли признату пропаст. Вероватно, најисправније би било да се
молите Богу да вам покаже на који начин ћете да их подигнете са дна зла,
јер је ово дело, као што изгледа, Божанско.
2
3.-Посланица Павлу
Достојни су подсмеха они који се узвисују због онога што сматрају
(материјалним) добрима, која личе на сенке, снове и мрачне фантазије.
Ако богатство и лепота и сила и слава и власт и све што се сматра да је

добро, веома брзо вену и бива уништено као дим, ко је толико глуп, да се
горди и да се узвисује чак и за једно од овога што је речено? Онај који их
има све огољава се и лишава их се, понекад још док живи, међутим,
свакако када буде умро, онај који их нема све заједно (није могуће да се
све саберу), како неће бити достојан подсмеха узвишавајући се због сенки
и снова и мрачних фантазија?
4.-Посланица презвитеру Зосими

Треба својим делима да убеђујемо наше слушаоце да постоји Царство
Небеско и да их одведемо ка жељи ка њему.
Треба, пријатељу мој, својим делима да убедиш оне који те слушају да

постоји Царство Небеско и да подстичеш своје слушаоце да га желе.
Међутим, слушаоци бивају убеђени када виде да учитељ чини оно што је
достојно Царства. Ако учи о Царству, а чини оно што је достојно пакла као
ти, а како ће убедити своје слушаоце? Чини то исто, као кад неко покушава
да убеди да жарко желе једну ствар, оне које је претходно убедио да (она)
не постоји.
5.-Посланица племићу Домитију

Мученици, треба више да се проповедају тада када погину у борби.
Пораз, најмудрији, није то да је неко погинуо у рату, већ то да се уплашио

својих непријатеља и да баца свој штит, дакле, онај који је изгубио своје
тело желећи награду, постоји закон који га уписује међу победнике. И код
спортиста, оне који су погинули у борби њих више поштују организатори
ових такмичења, од оних који нису претрпели то исто. Ако је ово тако, из
ког разлога мислиш да мученици са тиме када погину они бивају побеђени
и не проповедаш их још више управо због тога? Циљ ове борбе није тело
3
(које и када је изгледало да је живело, умртвили су га), већ то да не униште

славу врлине.
6.-Посланица ђакону Паладију

О откупу црквеног Епископског достојанства.
Ни узвишеност Епископског чина, ни то што не чиниш ништа достојно њега,

ни апостолске речи које су описале какав треба да буде Епископ, ни
непристрасан суд који треба да изрекне праведну пресуду, нити те било
шта друго спречава од овог лудила због кога си савладан неразумном
жељом, чекаш да купиш Епископско достојанство, промени своје
понашање барем због оних који су изван наше вере. Јер кажу, да је Питак,
када је преузео власт од становника Митилинија побеђујући у двобоју
властелина Фриона од Риге, предао власт, а они нису хтели да је узму, и
приморао их је, пошто није желео да буде тиранин, већ обичан грађанин.
Ако је он, који је личним ризиком и крвљу стекао власт, предао,
преузимајући (на себе) опасност, и стресао са себе тиранску власт,
наравно, у тренутку када је био ослобођен од полагања рачуна, ти који, као
што кажу, ниси требао да се нађеш ни међу поданицима, а маштао си да
купиш одговорну власт која подлеже безбројним полагањима рачуна и
већа је од сваке људске власти која и када би ти се давала не би требало
да је прихватиш не само да се не кријеш од срамоте, већ се и гордиш. И ко
би могао да те осуди због тако велике твоје дрскости?
7.-Посланица ипођакону Паладију

Трпељив (човек) треба да буде и човекољубив.
Трпељив човек треба да има човекољубивије мишљење од веома

праведног и строгог. Њему више приличи од праведног да користи
човекољубље.
4
8.-Посланица ипођакону Алфину

Онај који је савладан од зла, али мисли да није савладан, неизлечиво
страда.
Наравно, боље је да неко не буде поробљен од зла, међутим, ако је

поробљен да препозна да је заробљен и брзо да дође себи као од неког
пијанства. Онај који је поробљен, али не мисли да је поробљен је
неизлечиво болестан.
9.-Посланица схоластику Амонију

Требају родитељи од малих ногу да посеју у својој деци реч Божију и
врлинско понашање.
Они који сеју у својој деци када су још мали, првенствено реч о
надмоћности и Божијем старању, и друго врлински начин живота, они,
нису само родитељи, већ и најбољи учитељи, заслужиће Божанске
награде, а они који су им усадили многобоштво и злобу, јер су жртвовали
своју децу демонима узеће награде које заслужују.
10-Посланица Симаху
Рат који се води против верујућих је страшнији од грађанског рата.
У грађанским ратовима, ако и они који побеђују су несрећнији од оних који

су побеђени (јер их је срамота више од оних, толико, колико чине нешто
више од њих), али када се помире разликују се. А нама, којима је рат тежи
од грађанског рата (ради се о супарништву једног тела), понашају се
противнички и сматра се да је овенчан онај који је учинио више од других,
а који је дужан да црвени од срамоте. Казна се намеће онима који чине
зла, а не онима који их подносе.
11.-Посланица Мартинијану и Зосими

Треба да избегавамо зло, а да тежимо врлини.
Избегавајте, пријатељи моји, зло (пошто је страшно у томе да учини

разјареним и лудим своје љубитеље), а тежите врлини (јер је способна да
учини мудрима и да одржи у неопходном стању оне који су јој посвећени),
5
која још и својим очима много пута када гледају нешто благо и спокојно,
од споља показује да је ум испуњен скромношћу.

Подстицање ка избегавању бестидности и тежњи ка врлини.
Многи (то да кажем сви, можда чини реч суровом), те сурово и страшно
исмевају, за које се надам да не говоре истину. Међутим и твој истински
брат, плачући и осећајући дубоку тугу ми је то исто сам навео, да не кажем
и горе, молећи ме срдачно да те подигнем, ако је могуће из блата телесног
уживања заједно са којим си остарио за зло своје главе не слушајући онога
које је саветовао да не настојимо да излечимо оне који су савладани злом,
писао сам ти са циљем, кад постанеш господар самога себе, да размислиш
о срамоти бестидности и о старости у којој корачаш вукући своје ноге и о
светом свештенству у које не знам како си упао пијан и о садашњим
делима срамоте и саблазни и о будућем паклу и о свом злу у коме се
ваљаш правећи глупости, а налазиш се на прагу своје старости. Како ћеш
посаветовати младе да буду целомудрени, а не саветујеш самога себе који
се налазиш у својој старости? И како се не најежиш чинећи такве ствари
прилазећи жртвенику? И како се усуђујеш да додирујеш својим рукама
Свете Тајне? Дакле, саветујем те (и ако ме ово чини тужним говорећи ти са
искреношћу истину), или престани да то чиниш или удаљи себе од светог
жртвеника да не одвојиш огањ са неба на своју главу дајући поводе
равнодушнима за оправдања која прижељкују.
13.-Посланица истом
Узалудан је труд да говоримо каменом срцу.
Обавештен сам да је неки мудар човек и изнад новца и саборац у врлини,

пошто је разговарао са тобом и победио те је у свему оном што је
потребно за твоје исправљање, отеран као неуспешан, а да није могао да
ти буде на корист, јер се твоја болест показала вишом од саме његове
лекарске вештине. Дакле, требало је да будеш очаран његовом лепотом
појмова и да се дивиш његовој промишљености и да поштујеш његово
мишљење и да престанеш са својим злом, отерао си га не само као оног
који ништа учинио, већ и са псовкама. Дакле, шта треба да урадимо? Нико
6
ти није на корист, већ се и савет ниподаштава и подсмеси људи се газе и то

што се многи саблажњавају због тебе то те у опште није ни брига и страх
Божији је за тебе неприступачан и претња Страшним судом се исмева,
погрешио сам разговарајући са каменим срцем.
14.-Посланица политичару Едеси(м)у

Рат за побожност и врлину треба да буде до крви.
Наиме, када се распали гнев са њиме се распаљује и борба речима, а када

се угаси гнев не гаси се двобој речима, немој никада да уплићеш себе у
опасне борбе речима, наравно, посебно када реч није о вери и врлини.
Због њих треба да се бориш до крви и да не издаш ни ову ни ону.
15.-Посланица схоластику Исхириону

Великодушност која следи после трпељивости избегава уображеност и
сервилност.
Када се великодушност не изражава као дрскост, већ као трпељивост, тада

избегава и уображеност и снисходљивост не допуштајући да се помеша
ружноћа са пристојношћу.
16.-Посланица Петру
Свевидеће око неће дозволити да зло преовлада до краја врлине.
Ако и, као што пишеш, током трајања Евсевијеве тираније узрок штете
пријатеља врлине нико не препознаје као (ниједну) другу, осим само
врлине (казна сустиже пресуду, а сећање на будући Суд је гора катастрофа
за оне који су наведени), међутим, немој да будеш немаран. Свевидеће
око неће дозволити да зло напредује више од врлине до краја, али ће да
учини оно што приличи Њему и што се дугује и врлини и злу.
17.-Посланица схоластику Киру

Оно што се сматра да је мали преступ, пузећи постаје велико зло.
Знај, да оно што се сматра да је мали преступ, пузећи постаје велико зло.
То да неко каже: Ово није ништа, учинио је да зло уђе у његов живот.
7
Многи сматрају то да се неко интересује за туђе лепоте није ништа,

међутим, из овога настају прељубе и разарање домова. А прећуткујем за
сада чињеницу, да се у нама онај који гледа на изопачен начин кажњава
као прељубник и пре дела прељубе. И то прећуткујем, јер се сада моја реч
упућује теби који не верујеш у Свето Писмо, али кажеш да свом душом
верујеш Демостену. Знај, пријатељу мој, да ово није промакло ни њему,
већ јасно виче: „Свакодневни немар и тромост, као у приватном животу,
тако-тако и у градовима, не постаје одмах опипљив од свега што се
запоставља, већ се види на целокупности ствари“. Ако га сматраш
достојним поверења, барем њему поверуј и прекини са малим преступима
да велики уопште ни не почну.
18.-Посланица војнику Исаији

Многи људи од својих ствари износе своје мишљење и о другима.
Многи људи од својих ствари износе своје мишљење и о другима.

Среброљубац не верује да постоји неко ко не жели да стиче имовину, ни
бестидан да постоји неко ко је целомудрен, ни нечовек да постоји
човекољубац, ни похлепан да постоји онај који дели милостињу, опет
насупрот томе, целомудрен мисли да постоје многи као он, а онај који не
стиче имовину исто и човекољубац. Дакле, ако биваш осуђен имајући глас
свих, као што кажу, разумно је да се не двоумимо. Јер се и теби дешава
оно што је разумно.
О онима који су пали у преступе, а борили су се и поново су постигли
победе против страсти.
Многи који су пали у преступе и борили су се поново су победили страсти,

за које су раније признали да су били побеђени од њих. Дакле, ако си и ти
много пута био крив, препознај своју прелест.
8
Достојан је прихватања онај који остварује оно што је дужан да чини, а
насупрот томе достојан је прекоревања и осуде онај који није убеђен у
добре поуке.
У опасности си да не знаш, блажени, да онога који греши не може да

посаветује толико пуно промишљеност онога који га прекорева, ни
речитост онога који га саветује колико захвалност онога који прихвата
савет. Господар (тога) да буде убеђен или не је он сам. Међутим, ако не
верујеш користећи један пример са којим ништа друго не може да се
упореди могао бих да те убедим. Шта је значајније од Логоса, или шта је
мудрије од Мудрости која је рекла толико великих и одговарајућих и
учинковитих ствари да зауставе Јудино среброљубље, а није то постигла?
Не због своје немоћи, јер је господар свога мишљења онај који слуша због
своје слободе због које је достојна поверења и реч суда. Дакле, ако је ово
тако, достојан је прихватања онај који испуњава оно што је дужан да
учини, а насупрот томе достојан је прекора и осуде онај који није убеђен у
добре савете. Међутим, онај који осуду онога који није поверовао упућује
оном који га није убедио је глупак, пошто не познаје природу и Божанских
и људских ствари.
21.-Посланица Епископу Леонтију

О наглој промени Епископског достојанства из свештенства у тиранију и из
економије у деспотију.
Заиста, као што си написао, многи нереди су продрли у Цркву. Где се

проповеда име мира тамо се показују дела рата. И ово се дешава због тога
што су учинили од сваке врсте и многе грешке они којима је додељена
служба подучавања (Епископско достојанство), од којих остављајући друге
(ствари), навешћу само једну, којој теже све, честита и велика и
изванредна ствар која је учинила хорове апостола да буду као светила у
целој васељени и која, јер је сада занемарена, је испунила Цркве метежом.
И која је ово ствар? То ћу рећи са храброшћу не бих могао да учиним
другачије да су се тада унапређивали у свештенство љубитељи врлине, а
сада среброљубиви. Тада су они избегавали Епископско достојанство због
9
његове величине, а сада су они који насрћу на њега због великог уживања.
Тада су унапређивани они који су се истицали због свог добровољног
нестицања имовине, а сада они који примају мито због добровољне
похлепе. Тада они који су пред својим очима имали Божански суд, а сада
они који уопште о томе ни не размишљају. Тада они који су трпели јаке
ударце, а сада они који су спремни да наносе јаке ударце. И зашто треба
да говорим пуно? Епископско достојанство је деградирано из свештенства
у тиранију из скромности у гордост из поста у уживање из управљања у
владање. Не старају се да управљају као управитељи, већ да присвајају као
владари. Наравно, ово није речено против свих, већ против оних који су
криви. Постоје и они који живе на апостолски начин, али се не усуђују да
отворе своја уста, који, и ако су само због овога достојни прекора, се боје
мноштва изопачених, равнодушни су према своме исправљању наравно,
колико зависи до њих.
22.-Посланица презвитеру Данилу

Треба да учинимо све да не изгледамо да желимо освету ономе који је
дужан да се пред нама оправда, а то не чини.
И ако он који је дужан да се оправда пред тобом, нити му је то тражено од

тебе, нити се растужује, зато и он сматра оправдањем то да му ниси
опростио дуг његових преступа према теби, али ти сам и да те није ни
замолио, нити ти тражи опроштај, дај му га, ако је могуће шаљући некога
да га замоли, иначе учини како мислиш и немој да изгледаш да чиниш оно
што чине они који желе да се освете. Тако ће и он поштујући твој исправан
начин живота казнити себе, јер је дошао у сукоб са светим човеком.
23.-Посланица Епископу Теодосију

Није срамота да неко буде побеђен од оних које је немогуће да победи.
Није срамота да неко буде побеђен од оних које је немогуће да победи.

Дакле, немој да мислиш ни ти да су поражени они који не могу да
изједначе своје речи са твојим похвалама, већ прихватајући њихову
намеру да им опростиш њихову слабост. Сматрајући да је боље да говоре
са тобом на непотпун начин од тога да поднесу осуду због равнодушности
усуђују се на једну ствар која је неприступачна.
10

Онај који нема сажаљења према своме брату, како ће моћи да се сажали
на странца?
Твоје претходно безакоње је било одговарајући изговор да би изгледало

да ти твој брат опрашта који је мислио да му је учињено зло, међутим, за
своје садашње безакоње немаш ниједну такву завесу, али си отпао и од
претходног опроштаја. Ако си претходно то учинио штитећи свога брата,
коме је учињена неправда, како се сада њему кога си тада као што кажеш
подржао, не стидиш да учиниш зло и да га гониш са свих страна? Постао си
јасан због овога да си и оно учинио циљано. Онај који се не сажали на
свога брата, како би могао да се сажали на странца?
25.-Посланица Јеракиону
Треба украс жене да сматрамо лепоту душе која се састоји из врлина.
Немој да мислиш да боја скупоцене тканине, нити сијања разнобојног

скупоценог камења спојено са златом, чине украс жене, многе од оних које
немају укуса које теже таквом улепшавању, постале су досадне и
омражене онима са којима живе, али лепота душе која се састоји из
врлина која и жудњу изазива према супругу са којим живи и лек је љубави.
26.-Посланица Полихронију
Љубав према врлини скреће пажњу Божанског савеза.
Као у градовима, одговарајуће место обезбеђује прави тренутак

временских периода, тако и у случају душа љубав према врлини
обезбеђује савез Божији.
27.-Посланица презвитеру Архондију

Требају они који су рањени стрелама небеске славе да преузму борбу
трудом на снажан начин.
Ако они који су прободени од стране оштрих клинова светске славе

прихватају ревносно добровољне муке, много више они који су рањени од
11
веома оштрих стрела Божанске славе треба да се пресвуку за борбу

трудом на храбар начин.
28.-Посланица презвитеру Дидиму

Онај који оплакује оне који су победили, а овенчани су, достојан је
жаљења и суза, и о овоме: „Све, дакле, што хоћете да чине вама људи,
тако чините и ви њима“1.
Блаженом Афродисију твоме брату и презвитеру у свештеничком

достојанству у његовим очима је боравило поштовање, убеђивање на
његовим уснама и мудрост на његовом језику, такође умереност у
његовом стомаку и уздржаност у ономе после стомака и то да кажем све
заједно, био је заједничка ризница и грађевина скоро свих врлина.
Међутим, пренесен је у небеска дворишта где је примио једнаке великим
мукама и награде, не треба да се жалостимо, већ више да се радујемо, јер
ужива награде својих борби. Онај који осећа тугу због садашње смрти
светитеља треба да се сажаљева од свих оних који размишљају исправно,
такође и онај који оплакује оне који су победили а овенчани су, достојан је
сажаљења и суза. И наравно, само оволико. Знај да се само богатство
врлине преноси у сигурност када онај који га није издао тромошћу својим
имањем, нити се заљубио у власт. Не само ти, већ и ја сматрам да
напредују ван сваке дрскости они који, нису ни започели атлетски труд,
теже да се урачунају у оне који се овенчају и који се нису ни у истинске
ученике уписали, бивају славољубиви и заузимају место вођа којима начин
живота не поверава ово место, већ се ово место (поверава) због начин
живота. Купују власт, да би обешчастили врлине, а настоје да говоре оно
што никако нису прихватили да науче, а усуђују се да наређују такве
(ствари), које уопште нису ни прихватили да чују. Ко би, налазећи се под
таквим предводницима, могао да учини или да смисли нешто велико и
храбро? И ко неће поцрвенети од срамоте слушајући да говоре људи који
су до јуче и некад раније расипали свој живот у винским подрумима или
по судовима? И ко се од непријатеља неће подсмевати и неће помислити
да је ова ствар позориште и дволична представа?
1
Мт 7, 12.
12
Међутим, пошто питаш: Шта треба да радимо? Кажем ти: Ништа друго,
осим тога да увежбавамо врлину и да испоснички живимо очекујући Суд и
супростављајући се ђаволским методама. Непријатељ човечанства је
страшан и вешт у томе да обмањује час ласкањима час нелогичностима,
наравно, када не познаје директну борбу не би могао брзо да нас савлада,
већ привидом пријатељства много пута крије отров курварства. Обећањем
да ће учинити човека једнаким Богу учинио га је јаднијим и од неразумних
животиња, није га оголио само од преимућства која је имао, већ му је
проузроковао и мане које није имао, то јест зној, муке, смрт и исквареност.
Али многи, ловећи његове методе, показали су да су бескорисне његове
опсадне справе, требају сви који имају пристојност и имају реч спасења да
пажљиво истраже његове замке и да се чувају, колико је могуће, наравно,
посебно када мами у клопку привидом пријатељства, јер је тада тешко
савладив и непобедив.
Међутим, говорио си и о догмама, знај, да сам једном чуо неког страшног

(човека) у томе да веома добро познаје мишљење Јеванђељских људи да
поричу име истинског рођења учећи са лукавством да је Син створење, јер
су рекли: „А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија“ 2, и „И
ако шта заиштете у име Моје, Ја ћу учинити“ 3 и најважније име од свих
других Његових имена је име Син које показује истинитост и прогони појам
створења. Дакле, очигледно је да је онима који Га називају Сином дата
благодат, а онима који се усуђују да га називају створењем не долази
благодат. Наиме, говорио си реч и о понашању, желећи да научиш све
заједно, одговарам ти на питање укратко да мудри људи грка који су били
прослављани због скромности и силе речи од стране свих желећи да
покажу шта је праведно и шта је потребно, а шта је законско, а шта је
добро, пошто су изразили безброј речи и учинили су дуге дијалоге који се
уопште нису разликовали од лавирината, удаљили су се толико много од
тога да кажу нешто од онога што треба да би изазвали већу пометњу
онима који су их читали. Међутим, најбожанскији Логос је овде дошао и
покренуо је урођено мишљење људи и поставио је границу праведности
слободној вољи сваког од нас и онога што треба и онога што је законито и
2
Јн 1, 12.
3
Јн 14, 14.
13
добро и разјаснио је ову тему са мало речи говорећи: „Све, дакле, што
хоћете да вама чине људи, тако чините и ви њима“4.
Даље, да не изгледа да одређује неписани закон насупрот писаном

потврђујући ово што је рекао и показујући да је све то обухватио укратко,
рекао је: „Јер то је закон и пророци“ 5. Имајући у њима канон свега доброг
да оно што желимо да се чини нама од стране других то да се чини и од
нас њима. Међутим, знај и ово: Да они који користе величину и лепоту
творевина као предуслов вере, а пали су у преступе са њима, (не само да
Творца нису препознали, већ су (творевинама) одали поштовање, они,
мислећи да су мудри, су доживели бродолом на пучини незнања.
Творевине прослављају мајстора, (без архитекте се не гради кућа, нити без
бродоградитеља брод, ни без музичара се не израђује музички
инструмент), међутим, они грешећи више вештином, него оним што су
направили, одбацили су Створитеља. Њих је оправдано искварио њихов
начин живота. Вадећи из њихове душе Господара свега, нису изоставили
да учине без страха сваку врсту неправде и зла. Пошто, тражиш да ти
пишем и о ученим (људима), знај да и најбожанскији Логос не одбацује
ученог (човека), ако усагласи свој живот са речју. Међутим, ако речима
филозофира, а на делима се показује као да нема знање филозофије
оправдано га ни Логос не прихвата.
29.-Посланица Зосими, Марону и Евстатију.

Подстицање ка избегавању похоте и против природне љубави која
затамњује лепоту целомудрености.
Велико и непрестано уживање и увежбавање у против природној љубави,

штети целом здрављу тела и квари племенитост душе. Дакле, прекини га,
не постовима, већ да увежбавате себе уздржаношћу, уживањем истинског
целомудреног (човека) и тако ће нестати исмевање које се шири од стране
свих према вама. Међутим, ако баците себе у понор пожуде, немојте се
осећати нелагодно пред онима који вас исмевају, већ да осуђујете своје
уживање, које, као што кажу, не настаје од ваших ствари (пошто сте много
4
Мт 7, 12.
5
Мт 7, 12.
14
расипни), већ од тога што насрћете на туђе трпезе. Ако растерате маглу,
тада ће те видети лепоту целомудрености која вам је сада неприметна.
30.-Посланица Епископима Ермогену, Теодосију и Елиану

Одговор на њихово писмо одговора.
Ако ваша чудесна врлина није прекорела моју реч и о садашњим стварима
(јер знају више ствари) и о онима које ће се десити (пошто ће бити веће од
оних у које верују), настојаћу да говорим и да плетем ваше похвале.

Не треба да дајемо светиње псима, нити да бацамо бисере пред свиње.
Наравно, многи кажу да не живиш добро, међутим, желећи да ограничиш

своје преступе тежећи Његовој слави, да постанеш онај који воли да учи
следиш мудре људе, међутим, ја ово не бих рекао, али научивши се из свог
искуства претвараш се да истражујеш недоступне ствари Светога Писма, не
да би их научио, већ тежиш људској слави. Зато ти нећу одговорити,
бивајући послушан заповести Божијој која заповеда: „Не дајте светиње
псима; нити бацајте бисера својих пред свиње“6.
32.-Посланица ђакону Исидору

О тумачењу посланице Римљанима од Јована Златоустог.
Тумачење посланице Римљанима је обогаћена у веома великом степену,

имењаче, мудрошћу свемудрог Јована. Верујем и да не помисли неко да
то говорим из задовољства да је Богоносни Павле студирао атички језик,
да тумачи самога себе, не би могао да је протумачи другачије, већ као
достојан сећања човек који је претходно наведен. Тумачење је толико
много украшено и размишљањима и лепотом и прецизношћу говора.
6
Мт 7, 6. 15, 26.
15
Похвална.
Једном сам срео једног светог човека чије су очи подучавале да су страшне
и мудре (било је много у њему онога што је убадало према његовој речи),
а његове обрве изнад очију су наглашавале значење онога што је
подучавао. И сав, да то кажем тако, је инспирисао добробит стављајући у
оне који су га гледали пламену љубав мудрости Божије.
34.-Посланица Зосиму, Марону, Паладију и Евстатију

Прекорна.
Сазнајући да превазилазећи дивље звери и склапајући међу собом мир,

који је гори од сваког рата, један благ и љубазан човек који је имао навику
да доноси добробит и себи и другима, нисте се уплашили да га прекорите,
говорећи му оно што сте ви требали да чујете, оплакивао сам вас, јер не
знате ни да припадате злима. Дакле, кад то сазнате, дођите ка себи.
35.-Посланица Дионисију
Корен врлине је горак, али његови плодови су слатки.
Чујем да си страшан у томе да измишљаш невероватна веровања и да

сабираш глас о себи који ти у опште не приличи. И ако изглед твоје врлине
изгледа достојно поштовања, зашто не увежбаваш врлину, већ
занемарујући плод узвисујеш се због лишћа? И ако се због труда некима
корен чини да је горак, међутим, плод је сладак и пожељан.
36.-Посланица Немесију
Они који су презрели љубав према богатству су богатији и царскији од
свих.
Сматрамо да су богатији и царскији од свих они који су презрели љубав

према богатству, међу које свим силама да тежимо да будемо убројани. И
ако су се многи поклонили његовој тиранској власти, као икони
Вавилонског7 цара, међутим, ми опонашајући храброст три младића, чак и
ако у нашим ушима одзвањају гласови труба и пастирских дворишта и
7
Дан 3, 1.
16
сваке музике која кружи у ваздуху и распирују топионичку пећ сиромаштва

да не дајемо значај бубњевима, ни свиралама, ни преосталој фантазији
богатства, чак и ако је још потребно да паднемо у топионичку пећ да више
волимо сиромаштво, да се не поклонимо (богатству) и од оваквог
супростављања на овај филозофски начин биће овде као свежина која ће
звиждати у високој топионичкој пећи8 и криће у себи сваку слободу, а тамо
ће родити венце стрпљења.

Не треба да упоређујемо свој живот са онима који лоше свештенослуже,
већ са заповестима.
Ако је зло савладало неког од подчињених не би било (треба да кажемо

истину) тако страшно и ако је страшно, међутим, оно напредује пузећи ка
горем и преовладава и неке од оних који су наследили да свештенослуже,
и, као што си написао (врхунац зла и теже од сваке несреће), ово рађа у
поданицима оправдање нека то чују они који ово говоре, да не треба да
упоређујемо свој живот са онима који лоше свештенослуже, већ са
заповестима. Судија који је непристрасан, не би могао да прихвати
неразумно оправдање, већ насупрот томе ће да каже да су многи
свештеници напредовали на које сте требали да пазите имајући окренут
ваш ум и да исправите ваш живот, међутим, ухваћени сте да сте љубитељи
зла, јер нисте упорно пазили на оне који су се одликовали, већ на оне који
су пали у преступе, наравно, они ће бити кажњени као што заслужују због
онога што су учинили, а ви пошто сте презрели врлину и целивали сте зло
и ни жеља за Царством, ни страх од пакла огњеног, вас није учинио да
будете чувари Мога закона, поднећете гору казну.
38.-Посланица Епископу Авраму

О равнодушности многих, који не прихватају ни речи о врлини да чују.
8
Дан 3, 50.
17
Веома се двоумим због равнодушности већине, јер храбри и чудесни људи

ревносно подносе муке ради врлине, а они не прихватају да чују ни речи
од којих обично ничу муке врлине. Дакле, ко ће им поверовати да заиста
више воле муке ради врлине када их виде да тешко дозвољавају речи о
њој? Да саветујеш оне за које си ми писао да се посвете читању Светог
Писма. Пошто се од њега рађа знање.

О онима који мисле да су храбри и честити, али не подносе напад
искушења.
Многи који су мислили да су храбри и племенити, нису поднели ни напад

ни мањи сукоб са искушењима. Дакле, када су се показали само теоретски,
а не у пракси да су искористили од посматрача уображеност храбрости,
спустили су своје обрве. Зато се и допушта, као што мислим, да неки буду
искушани да би се излечили од идеје да су велики и непобедиви и да се
одведу ка скромности, јер није ово мала добробит душе то да се угаси
уображено мишљење, оних који нису могли да поднесу, не кажем борбу,
већ ни покушај. Онај који је побеђен после многих победа можда је
достојан опроштаја, међутим, онај који је пао на почетку и још због малог
сукоба, даје пример веома велике слабости или боље (речено)
равнодушности.
40.-Посланица помоћнику капетана Тавру

Савет да учини заједничарима власти најбоље пријатеље истине.
Добро да знаш, храме са великом оштрином духа, да ако би могао да

учиниш заједничарима у власти своје најбоље пријатеље, наиме,
пријатеље истине и узвишеније од новца (зато што је опасно углавном то
да се повери толика количина проблема једном човеку), са врлинама оних
који ће ти помоћи да учиниш власт аристократијом.
41.-Посланица ђакону Лампетију

18
Божанске ствари се од стране душевног9 човека сматрају глупошћу.
Божанске ствари се од стране душевног човека сматрају глупошћу, јер

њему који не жели претходно да поверује да постоји Царство Небеско,
немогуће је да се ка њему роди љубав.
42.-Посланица политичару Алипију

Не треба да тежимо кажњавању онога који нам је нанео зло, већ да
испитујемо да ли нам је заиста нанета неправда.
Страшно је, не то да касније буде кажњен онај за кога кажеш да ти је нанео

зло, већ то да брже буде кажњен, а да се касније покаже да није учинио
неправду, ствар која се десила много пута. Дакле, немој да журиш да
захтеваш да буде кажњен, већ да испиташ да ли ти је заиста учинио
неправду. Од испитивања уопште нећеш бити оштећен, а због журбе ако
тражиш да се казни, а није ти учинио зло свакако ћеш бити више кажњен.
43.-Посланица славном Доротеју

О претераној величини казни у овдашњем и тамошњем животу и о
боравку (на земљи).
Наравно овде, најдражи мој, није могуће да се десе обоје, наиме, строге
казне и боравак (на земљи). Једно се супроставља другом, јер је природа
тела трулежна и не прихвата њихово заједничко сапостојање. Међутим
тамо, када ће завладати бесмртност, а биће прогнана трулежност биће
престанак ове битке, претерана средства за мучење ни сила тела неће
уништи, нити ће тело да одведу у непостојање.
44.-Посланица ђакону Серину

О онима који похваљују врлину, а избегавају пут који води ка њој.
Као многи људи и ако сматрају да је здравље тела највеће добро, не

старају се много о њему више желећи пријатне (ствари), уместо оних које
су корисне занемарују здравље, тако, а похваљују врлину, избегавају пут
који води ка њој.
9
Св. Отац вероватно мисли на човека који има душу, али нема Духа Божијег у себи.
19
45.-Посланица ђакону Анатолију

О вину и последицама његовог испијања.
Вино ако га пијемо у одговарајућем тренутку и са мером, јер је

почаствовано постаје узрок велике радости, међутим, ако пијемо више
него што треба осветиће се неумереност и кажњава оне који чине његову
злоупотребу изазивајући према њима подсмех и срамоту и исмевање и
повреде.
46.-Посланица презвитеру Павлу

Не треба само да држимо своје тело нетакнутим, већ да имамо као девице
ћерке својих очију.
Не само да треба да држимо своје тело нетакнутим, већ и бацање

(погледа) својих очију, због тога их називамо ћеркама, треба да их имамо
као девице и да им не поверавамо да једу са бестидношћу и разузданошћу
туђе лепоте да не би привукле из гледања у дело.
47.-Посланица ђакону Евгенију

Не треба да негодујемо страдајући нешто што су они пострадали за које
није достојан свет, већ да се радујемо.
Наиме, треба од твојих писама да закључим оно о чему размишљаш,

предосећам да ти подносиш са радошћу труд врлине и верујеш да су
плодови због врлине велики, међутим, осећаш се ружно да се сматраш од
људи да си несрећан, зато сам размишљао да ти напишем нешто што се
тиче тога. Међутим, грешиш јер се узнемираваш због онога због чега би
требало да будеш захвалан. Ако не сумњаш да ће твоја награда бити
велика од Бога због твоје љубави према врлини, пошто ти смета сумња
људи чак и ако прихватимо да ће они тако сумњати. Наравно, да они тако
мисле, покушаћу да ти то докажем веома лако. Још и ако си само ти од
оних који су увежбавали врлину претрпео тако нешто ни тада твоја сумња
не би била истинита. Међутим, они који се гнушају добра имаће неки траг
бестидности. Међутим, ако ниси ни први ни једини који је пао у такве
велике несреће, већ скоро сви најбољи не само од хришћана, већ ако
20
треба да их обухватим све и угасим твоју тугу и раније од Јудејаца и од

Грка и од варвара, зашто се љутиш? И они као храбри спортисти тукли су се
и повређивали и били су обливени крвљу и достизали су и да поднесу још
и смрти, зашто ти својом тугом оштећујеш самога себе и чиниш свог
противника још јачим? Чиниш то исто, као кад би рекао, из ког разлога
противник не удара никог од гледаоца, већ само оног који је уписан и који
је ушао у арену. Дакле, немој да будеш огорчен када трпиш нешто што су
пострадали и они, „оних којих свет не беше достојан“ 10, већ да будеш
испуњен радошћу као што си узео место у спортским дисциплинама тако
ћеш учествовати у слави и објављивању11.
48.-Посланица софисти Арпокру

Боље је када нас вређају да подносимо увреде ћутањем и на филозофски
начин.
Наравно, да је боље када те вређају да прећутиш и да покажеш стрпљење,

међутим, није ружно ни ово што си ти учинио. Трпиш лошу употребу од
стране људи изопачених и лажних, то јест Зосиме, Марона, Евстатија и
Мартинијана и сматрао си да је тешко то да буду кажњени судском
пресудом, али и то да смирено прећутиш наставио си ка разумном суђењу
оних који су те извређали одређујући њихову казну ка исмевањима која
обично уједају кривце, али их не стављају у опасности. Ја сматрам да је
боље то да напишеш расуђивање од стране кога си био наговорен да ово
напишеш и саветујем те да додаш и остатак, то јест, то да се супроставиш
са храброшћу увредама и да држиш свој језик ослобођен од оптужби. И
ако су они достојни да чују ово и горе од тога, али теби не приличи да их
говориш држећи свој језик дворцем невиности.
49.-Посланица ђакону Евтонију

Треба да се боримо за васпитанике врлине, али да им то не покажемо.
10
Јев 11, 38.
11
2 Кор 1, 7.
21
Треба да се боримо за васпитанике врлине, али да им то не покажемо из

два разлога: Да их не учинимо плашљивима и да избегнемо сваку сумњу
за ласкањем. Зато и нисам писао раније. Писао си ми убеђен од других
осуђујући ме због мога ћутања и желећи да сазнаш са прецизношћу оно
што се десило, знај, много је брбљао твој супарник, пошто произилази из
реторичких студија, подигнут је талас похвале према њему од присутних,
јер нису знали за твоју доброту, а ја сам навео мали (део) од оних
предности које имаш (можда све није било лако), била је толико велика
промена у овој ситуацији, да он оде црвенећи због срамоте, а слушаоци да
порекну све претходне ствари.
Требају промишљени да буду учвршћени као сидром према Божијој нади,
а да се удаље од наде у човека.
Онај који има поверење учвршћено у Бога креће се горе ка веома великој
и светлој и чврстој нади, а онај који је учвршћен у човека ношен је горе ка
танкој и слабој и погрешној нади која се пуно пута пориче. Зато требају они
који су паметни да се ухвате чврсто као за свето сидро, за прву, а да остану
далеко од друге.
Равнодушност је узрок укидања доброг поретка свих (ствари).
Много се дивим онима који чине са задовољством све оно што жели
заједнички непријатељ свих, ђаво, а касније траже да нађу због чега су
укинуте све ствари доброг поретка. Дакле, ако одбацују претерану и
разорну равнодушност, знам добро да ће заједно са њом да зауставе и
истраживање ових ствари.
52.-Посланица софисти12 Арпокру

О тужној песми коју је он написао Мартинијану, Зосими, Евстатију и
Марону.
12
Софисти су били група грчких предсократских филозофа који су названи као учитељи знања и лепог
говора.
22
Тужну песму коју си написао Мартинијану, Зосими, Евстатију и Марону,

наравно, који још нису умрли, већ непрекидно умиру тиме што греше, а
имају своје душе закопане као у гробовима у својим телима и ако је
написано истинито и исправно, да им се неће послати од стране мене.
Пошто не желим да будем узрок рата против тебе. Говори да су
немилосрдне и дивље звери. Наравно, да је била поука послао бих је,
међутим, пошто је једна врста јадиковања, нисам сматрао да је добро да је
пошаљем. Међутим, ако ти заиста желиш, пошаљи је, чак и ако изазове
непомирљиву битку да не можеш да бациш кривицу на другога.
53.-Посланица Мартинијану, Зосими, Марону и Евстатију

Подстицање поводом тужне песме која је написана од софисте Арпокра у
циљу освешћивања и удаљавања од зла.
Неко од веома образованих и који су се попели на врх врлине саставио је

тужну песму о вама. А тужна песма је (знам да и ово не знате), једна врста
јадиковања која нема ни персонификацију ни интерпретацију. И
најважније је да други оплакују оне који су испали из испитивања истине, а
он вас је оплакао као безбожне и да никада нисте окусили истину. И
показује вас да чините сваку врсту грехова јавних и тајних, чврсто тврдећи
да уопште нисте достигли ни смисао појединачних врлина. А оно што је
највеће, нећу престати ако то претходно не кажем, да свако од оних који
читају ову тужну песму гнушају вас се као страшне звери и демоне који
кажњавају и непријатеље заједничке природе, а њега осуђује, наравно, јер
је започео, али није могао да достигне прецизност. Тако и ваше зло свима
изгледа да је веће од сваке речи и књижевног дела. Свако, исмевајући ваш
грех који је од њега изостављен у песми, мисли да је он побеђен усуђујући
се да реч упореди са вашим злом (сматра да су ваши преступи виши не
само од опроштаја, већ и од сваке казне), а вас осуђује не само да сте
одвучени од примера и да немате оне који ће да вас опонашају, достигли
сте такво зло које нико од оних веома образованих неће моћи да опише
речима. Али учинили сте све што нико никада до сада (није учинио) од
познатих због својих преступа, чак и касније се једном покајте због ваше
прелести.
54.-Посланица ђакону Ирону

23
Ако неко жели да његови непријатељи буду кажњени, треба да увежбава

врлину.
Неке од оптужби, обично их живот оптужених чини немогућим. Много пута

један добар човек и само својим присуством, а да се није ни оправдао
оборио је сваку оптужбу и осуду, већ је и отишао овенчан похвалама. Ако
желиш да казниш своје непријатеље да увежбаваш врлину. Похвале које
се плету од свих за тебе за њих ће бити теже и болније од сваке казне.
55.-Посланица писару Агатодемону

О среброљубљу, које и овде кажњава онога кога је савладало, а у
следећем животу га шаље у неугасив огањ.
Ако неки од оних који су руковођени од тебе испунивши се гневом и

пеном лудила чине нешто гордо и изван узди, да их обуздаш и да их
укротиш да не би пали у провалију. Ако опет схватиш да су љубитељи
новца увек им говори: Које је ово ново и неразумно лудило среброљубља
у коме ово што се додаје постаје материјално и ситно дрво за потпалу
апетита за више? Увек прихвата, никада није сито и као нека вишеглава
водена змија са безброј уста шаљући храну у свој стомак, толико више
расте њен апетит, као да раније ништа није узето од самог почетка. Дакле,
који разуман човек би више волео да буде њен љубитељ која и овде
својом похлепом мучи онога који ће јој се потчинити и послаће га тамо у
неугасив огањ?
56.-Посланица Дометију
Венци се плету сразмерно према борбама, а награде следе борбене
дисциплине.
Већина верује да није блажен онај који није искусио штетне ствари које се
често дешавају људима (ово је немогуће), већ онај који их је искусио у
мањем степену. Због мноштва великих несрећа које преплављују већину,
одређују да је блажен онај који је имао мање великих несрећа. Међутим,
24
ми и онога који је претрпео много у овоме животу, а храбро је то поднео,

поштујемо више од онога који је претрпео мало, јер сразмерно према
борбама плету се и венци, а награде следе борбене дисциплине.

Подстицање ка одбацивању равнодушности, узрока свих непристојних
ствари.
Одређени те окружују, јадни Зосима који те називају мрљом и загађењем

и проклетством и свим другим очигледним непристојним стварима, које
ни време, ни страдање не може да их ућутка, пошто сви који их слушају
потврђују да говоре мало против многих, а скромно против непристојних.
Дакле, пази на њих да их ућуткаш, а ућуткаћеш их, ако зауставиш незаситу
своју равнодушност.
58.-Посланица ђакону Епифанију

Нада у Бога не само да крије у себи уживање будућих ствари, већ
олакшава и садашње муке.
Нада у непобедиву десницу Онога који управља свиме не само да носи у

себи уживање будућих добара, већ олакшава и садашње муке. Неко лакше
подноси борбе, охрабрујући се надом на венаце. Дакле, ако се и овде бори
заједно са нама и Наш је савезник и тамо нас украшава венцима и
испуњава нас радошћу и чини нас славнима пред анђелима и пред
људима, да (наду) чврсто загрлимо и да је имамо као сустанара и званицу
на ручку.
59.-Посланица презвитеру Теони

Неочекивано богатство обично води глупе у разврат.
Немој да се толико много чудиш ни да се двоумиш ако Зосима, потичући

из ропског рода, као што кажеш, не показује ни не размишља ништа
умерено. Обично, неочекивано богатство одводи глупе у изопачено
понашање.
25
60.-Посланица ђакону Јераку

Варамо сами себе, ако, не чинећи оно што треба да чинимо, очекујемо да
превазиђемо оне који не изостављају да учине ништа од онога што треба
да учине.
Веома обмањујемо сами себе и говоримо нелогично, ако не чинимо ништа

од онога што треба да чине они који желе да побеђују, очекујемо да
победимо оне који чине све оно што треба да чине они који треба да
победе. Наиме, ово је исто са овим, да они који спавају и хрчу прижељкују
да превазиђу оне који су будни и покушавају, а равнодушни и спори да
надвладају оне који ништа не занемарују.
61.-Посланица презвитеру Маркијану

Изреке које захтевају велико истраживање и дугачко испитивање, не
разјашњавају се (личним) судом, већ доказом.
Изреке које захтевају велико истраживање и дугачко испитивање, не

разјашњавају се личним судом, већ доказом. Пошто је потребна и
припрема и време и доказ да би оне могле да се протумаче исправно.
Међутим, ако неко изражава своје мишљење, мисли да користи доказ, он
се налази изван друштва мудрих људи.
62.-Посланица ђакону Јовану

О онима који ласкају и треба више њих да се гнушамо од оних који нас
оговарају.
Учитељи и очеви остављајући ласкање, пошто веома много штети и

уништава, прете страхом, учитељи ученицима, а очеви деци, треба и ми
наравно, ако смо разумни да се више гнушамо оних који нам ласкају, него
оних који нас оговарају. Чини већу штету од псовке почаст ове врсте онима
који не пазе и тешко је да овладамо овом, него оном страшћу.
63.- Ненасловљена
О врлини и да је она сама довољна да украси онога који је има.
26
Сама врлина је довољна да украси онога који је има. Нико од господара

нема сам по себи поштовање, већ поштовање добија од својих поданика, а
љубитељ врлине има славу у себи и неодвојиву.

Неко једући (само) неопходно и одевајући се са скромношћу, чини своје
тело добрим возилом за душу.
Онај који једе толико колико је потребно да би задовољио своју глад и

облачи се таквом одећом, колико је потребно да се прекрије са
скромношћу, чини своје тело добрим возилом за душу и кормила лако
управљивим за возача и одговарајуће оружије за војника и музичку лиру
за музичара. Онај који дебља своје тело благостањем и улепшава га
одећом, чини га непокорним, подстиче га ка апсурдним жељама, чини га
мекшим и уништава његово добро стање здравља и са великом тромошћу
га уништава и чини га непријатељски (настројеним) према души. Дакле,
престани да чиниш и ово и оно.
Лакше је да неко не види лепоту жене, него да види и када је погођен да
извуче стрелу и да лечи рану.
Није случајно установио закон, пријатељу мој, Онај који је посебно створио
наша срца да не гледамо развратно жену, већ је то учинио да нас
ослободи од непријатности. Много је лакше да неко не види једну лепу
жену, него да је види и да буде рањен да извади стрелу и да излечи рану,
донео је као закон ову заповест. Лакше су и лаке борбе у почетку (или
боље речено, није ни потребна борба), ономе који не отвара врата
непријатељу, нити прихвата семе. Могуће је без туче да добијеш трофеј,
зашто ствараш сам себи сувишне ствари? Пошто није потребан толико
велики труд ономе који не гледа колико да се уздржи онај који гледа. Или
боље речено, за прво не треба ни труд, јер велики труд произилази после
гледања. Дакле, када је и добитак веома велики, а бол мали, зашто бацаш
себе на безизлазну пучину жеље. Није само лакше ономе који не гледа,
већ чистије побеђује страст. Као онај који гледа ослобађа се већим трудом
27
и мрљом, наравно, ако се ослобађа тако и онај који није гледао је

ослобођен и од жеље.
66.-Посланица писару Офелију

Оно што нам се чини да нам је на корист, то нам свакако није на добробит.
Оно што изгледа да нам је на добробит свакако нам није на корист. Многи
који су победили многе, наравно, њих уопште нису оштетили, међутим,
сами себе су много оштетили. Зато је и изгледало да је погрешио према
истини онај који је рекао: „Блажен је онај, коме је на корист да добије лук13
који ћеш да припремиш“. Ако је био мудар, требало је да каже: „Блажен је
онај за кога си се постарао да добије лук који му је на корист“. Многи који
су постигли светле и достојне зависти ствари из овог догађаја су одвели
себе у горе зло. Бивајући савладани од претходних (ствари) због
уображености започели су са великом дрскошћу и друге. Насупрот томе
многи који нису успели подучени су према својој корист да не започињу
најтеже ствари. Ове (ствари) које су нам на корист припадају Божијој
промисли то да их зна и да их чини, да их тражимо од ње и када нам се
дају да их прихватимо чак и ако изгледа да је супротно.
67.-Посланица презвитеру Ирону

Не то да имамо много, већ то да нам је потребно мало, нас чини
непобедивим у страстима и чини нас потпуно безбедним.
Као онај који је вечито жедан чак и ако се налази поред река и извора неће
осетити велику радост, јер не може да угаси своју страст, тако и онај који
жели више, још и ако има безброј блага, никада неће осетити задовољство
пошто не познаје засићеност. Насупрот томе, онај који држи себе у
границама неопходности, неће никада бити поробљен од ове неизлечиве
болести, већ ће се наћи у задовољству и радости и остаће нерањив и од
осталих страсти у којима је заробљен онај који непрестано жели. Чини их
непобедивима не то што имају много, већ то да им је потребно мало и
чини их потпуно сигурним. Наравно онај, још и ако му није учињено зло,
има јак страх, јер може да му се учини неправда, а свакако оном не може
бити учињено никакво зло. Али и ако изгледа да му је учињена неправда,
13
Мисли се на оружије.
28
биће много бољи од оних којима није учињено зло и наћи ће се у већој
радости тиме да очекује награде врлинског живота.

Искушења, одузимајући равнодушност и враћајући ка прању (грехова)
ослобађају многе људе од окова греха.
Немој да се чудиш и да сматраш загонетком ово што сам ти раније рекао,

да искушења много пута дарују души ослобађање и слободу од тешких и
ропских страсти. Као у случају три младића14и не само да их није дотакао
огањ, већ им је помогао и у скидању окова имајући као исход његовог
деловања, топљење гвожђа тако и искушења, одсецајући равнодушност и
враћајући се поново ка прању (грехова) скидају многим људима окове
греха.
Да је погрешна нада која је подупрета несрећама других, а не нашом
врлином.
Погрешна је нада која се подупире несрећама других, а не нашом

врлином. Пошто она лако бежи. Међутим, ако неко сам по себи има
доказе сигурности биће непобедив и узвишенији од оних који га нападају.
70.-Посланица истом.
Онај који жели више, постаје лако покоран у свему и људима и страстима.
Немој да мислиш то да ти нико неће учинити зло, већ и ако би желео не би

могао. И ово не произилази ниоткуда другде, него од тога да се
ограничимо на неопходне ствари и да не желимо више. Онај који жели
више, лако постаје подређен у свему и људима и страстима.
71.-Посланица презвитеру Исидору

Треба, гледајући чистим умом природу ствари да подносимо са
умереношћу њихове промене.
14
Дан 3,1.
29
Најбољи људи, виде колико је могуће чистим и здравим умом боље

природу ствари, подносе са скромношћу све њихове промене. Као писци
трагедија који су на добром гласу, који представљају свако лице и диве им
се, тако и најбољи, као борци живота у коме су, супростављају се било
чему, што им се даје са достојанством. Пази, на пример, на достојног
сећања Јова, наравно, који је напредовао до богатства, али је у
сиромаштву више засијао, и ако је са (богатством) био чудесан, са
(сиромаштвом) је био још чудеснији. Могуће је да се неко са богатством
понаша бестидно, а када је сиромашан да се понаша са пристојношћу.
Међутим, они који немају памети не подносе да уђу у траг корену зла, дају
зло оним (стварима) које их растужују мало или нимало. Наиме, треба да
осуде своју плашљивост, (а) осуђују ствари.
72.-Посланица Генадију
Колико је драгоценија душа од тела, толико више се разликују будућа
добра од садашњих.
И ако за ово што ћу рећи су потребни слушаоци узвишенији од тебе,

међутим, ипак ћу то рећи: Ако неко ухвати сву срећу заједно од тада када
су настали људи и сабере је у једно, неће наћи (срећу) ни један десето-
хиљадити део приближну будућим добрима, већ много више заосталију
према вредности од једног веома малог дела оних ствари колико је
удаљена сенка и сан од стварности15. Или боље (речено) да искористим
више одговарајућу слику колико је више скупоценија душа од тела толико
се и оне разликују од ових.
73.-Посланица схоластику Ирону

Правило нашег живота треба да буде: „Ништа изнад мере“.
Један од легендарних седам мудраца16 је саветовао: „Ништа претерано“, и

онај који је достигао врх филозофије Платон је рекао: „То да неко чини
нешто изнад мере обично изазива велику промену ка супротном, у
15
Ис 64, 4. 1 Кор 2, 9. Рим 8, 18.
16
Хилон Лакедемонац (6. век пре Х.)
30
годишњим добима, у биљкама и у телу, а не мање и у понашањима“.

Дакле, кога си од ове двојице изабрао да следиш? Онога који је достигао
врх мудрих људи или онога који је узвишенији од филозофа? Пошто би
требало да будеш убеђен у обојицу. Један је посаветовао, а други ти је
рекао и разлог због чега требаш да поверујеш у овај савет.

Онај који греши, а има свест о свом безакоњу је бољи од онога који греши,
а нема свест о њему.
Онај који чини неко безакоње, а има свест о њему изгледа ми да је бољи
од онога који греши, а нема свест о њему. Први има исправано
расуђивање о стварима, а други изопачено. Први ће напредовати ка
покајању, а други ће умрети у безсосећајности. Један ће црвенети од
срамоте чинећи преступе, а други неће црвенети. Дакле, како ће црвенети
онај који ни не зна да је крив? Зато је онај који је истраживао са
прецизношћу природу ствари, рекао: „Не само да чине то, него и
одбравају онима који то чине“17, оправдано одређујући то да им
одобравају је горе од тога да их чине. Дакле, треба једнога да
посаветујемо да се покаје, а другоме да учинимо да буде свестан онога
што чини. Ако тога није свестан, неће престати да греши.
75.-Посланица ђакону Диогену

Да се из нужности лишавају помоћи они који заборављају доброчинства
која су им учињена.
Много те оптужујем, јер је у теби умрла захвланост, којом, преклињући

тада, си потврђивао да ћеш је имати као бесмртну. Наиме знај да ако опет
17
Рим 1, 32.
31
паднеш у велику несрећу, нећеш имати никога да ти помогне. Они који

заборављају доброчинства из нужности се лишавају помоћника.
76.-Посланица софисти Асклипију

Заиста је храбар онај, кога ни тешкоћа ситуација ни завера непријатеља не
поражавају.
Заиста сматрам храбрим онога, кога ни тешкоћа ситуација ни завера

непријатеља не поражава. Обично многи од њих бивају поражени, онај
који није изгледао поводљив у ненамерним (стварима), већ подноси са
достојанственошћу утицаје и мења нападе у славу и не занима се
улагивачким ласкањима, већ држи своје мишљење више од оних који га
нападају, он је, по мом мишљењу, храбар. У богатствима је најлакше и
плашљивима да покажу племенитост, а добре људе унапређују тешкоће,
онога који у богатству покаже скромност, а у тешким ситуацијама остаје
частан њега ја сматрам најхрабријим.
77.-Посланица Мартинијану, Зосими и Марону

Подстицање да престану да чине гадне ствари које ће се и садашњим
(људима) показати (као) лажне, а потомке ће учинити да не верују.
Ако, као што кажу неки, ни веома умешни у речи и они који су направили
уметност од тога да говоре се лако усуђују да критикују ваше трагедије
(пошто се боје осуде садашњих, а неверовања будућих. Савременици
говоре да знају више од онога што ће моћи да кажу, а потомци ће мислити
да сте учинили мање од онога што ће рећи), које је ово неизлечиво
лудило, које вас тера да чините са оргијачким лудилом оно које ће се и
савременим мудрацима показати као неистинито, а оне предстојеће ће
учинити да не верују? Неће желети да лако поверују да су ово учинили
људи, што се ни подмукли демони нису усудили да учине. Они који гледају
шта се дешава, сматра ће речи нижим од трагедија, а они који ће их
слушати, сматраће их преувеличаним. Први ће мислити да реч није могла
да се изједначи са праксом, а други ће посумњати да ово што се десило је
претерано и преувеличано. Први ће рећи да су победили говорници, а
други ће сматрати да су догађаји преувеличани. Први ће рећи да су били
нижи од претпоставке, а други да су је премашили. И ако све ово што се
32
говори је мало пред вашим суровим понашањем, престаните да чините

такве ствари које ће се и садашњим људима показати (као) неистините, а
потомке ће учинити да не верују.

Они који овде нису узели ништа светло, тамо ће имати светлији венац.
Знај, блажени, то да ниси никада добио награде, допринеће не томе да не

добијеш, већ да добијеш великодушније, то јест, успехе у свему. Један је
овде добио нешто светло, а онај који није добио имаће тамо светлији
венац. Дакле, да не буде оно што изазива задовољство узрок туге. Ономе
који је овде добио оправдано се његова награда умањује, а ономе који је
није добио очигледно је да се његова плата поштено чува.
79.-Посланица Епископу Кирилу

Молба да се заустави похлепа старешина свештеника да би сиромашни
нашли олакшање.
Свакако твоја промишљеност зна да ни неправедан добитак није

одговарајућ за милостињу, ни похлепа оних који управљају Црквом
грађана Пелусија знају за засићеност. Дакле, поступићеш најбоље ако
зауставиш лакомост оних који управљају црквеним новцем. Ако није
беспрекорно онима који имају потребу да стекну нужне ствари неправдом,
то да не сабирају ово за оне који имају нужду, већ да их закључају у своје
ризнице је апсолутно проклето. Дакле, нека знају да су дужни да разделе
на јасан начин сиромашнима, оно што постоји на поштен начин и да буду
чисти од сваке неправде, наравно, пошто се ово посебно свиђа Судији и
затим зашто не теже да их увећају за оне за које говоре да се старају (о
њима), већ желе да напуне своје ризнице. Ако можеш да угасиш похлепу
старешина сиромашни ће уживати велико олакшање.

Онај који може да понуди снажно решење у истраживаним темама,
разумно је да се неће бојати чинећи снажније противречење.
33
Онај који може да понуди снажно решење у веома дискутованим темама,

оправдано се не боји да учини снажније противречење, а онај који га
нема, већ показује своју силу у противречности у решењу се показује (као)
слаб, и не разуме да показује свој пораз јаснијим. Не треба онај који би
требало да буде поражен, да се бори на почетку на овај начин или боље
(речено), ако треба правилно да се изразим биће ухваћен на делу да је
издајник истине, није показао и у решењу силу речи коју је показао током
противречења.
81.-Посланица Зосими
Ако не желимо да подносимо прекоре и казне, треба одбацујући
равнодушност да се посветимо врлини.
Ако не желиш да трпиш прекоре и да подносиш казне, не мислим овде (и

ако ово није мало за онога који је паметан) било на земљи или било где
другде у васељени где постоје судови када отресеш равнодушност,
посветићеш се врлини.
82.-Посланица Артемидору
Онај који није изоставио ништа од онога што треба да се уради, оправдано
је достојан венаца.
Онај који је учинио све што зависи од њега у циљу да убеди, а није убедио
треба да му се диве као да је успео у свом раду. Толико много је далеко од
тога да је достојан осуде. Међутим, ако ти ово изгледа да је чудно, то ће
потврдити и Павле говорећи: „Сваки ће примити своју плату према своме
труду“18. Није рекао: Сразмерно исходу свога труда. Онај који није
изоставио ништа од онога што је дужан да учини, оправдано је достојан
венаца.
83.-Посланица ђакону Павлу

Озбиљан власник ресторана је онај који меша разуман савет са довољном
(количином) хране.
18
1 Кор 3, 8.
34
Озбиљног власника ресторана ја сматрам не онога који богатом трпезом

угошћава званице на ручку, а чини да се презире засићеност, већ онога
који заједно са довољном (количином) хране коју је припремио спаја и
разуман савет чија добробит по природи додирује душу.

Подстицајна ка удаљавања од зла и тежња ка врлини.
И ако су многи одустали од вашег спасења, ја ћу опет доћи да вас

посаветујем да се удаљите од зла и да вас подстакнем да се предате
врлини, али и да вам објавим унапред и муке које ће се дати
непристојнима, као и да вам претходно изложим награде које ће се дати
љубитељима врлине. Дакле, ако нисте потпуно умртвили свој разум, већ
још има неко ситно дрво за потпалу које може поново да засија то упалите
оживљавајући својим дувањем. Можда, ћете чак некако и касно то
схватити.

Заједничарење са праведним (људима), мења још и сурово понашање
разбојника.
Веома много се двоумим како разбојници који прете извученим мачевима

и нападају оне који им нису учинили никакво зло, када седну за заједничку
трпезу нису више разбојници према онима са којима су склопили
споразум, јер трпеза мења њихово немилосрдно понашање, а ми који смо
се удостојили да седимо за Божанском трпезом имамо непомирљив рат
међу собом.
86.-Посланица схоластику Касију

Пример плашљивости и злопамћења је то да неко ратује са децом после
смрти њиховог оца.
Ако чекаш прилику смрти њиховог оца да би казнио његову децу,

показујеш да си поробљен од стране две ниске страсти плашљивости и
35
злопамћења. Дакле, пошто ниси могао њему да се осветиш показао си

пример кукавичлука, а настојећи да казниш његову децу додаћеш себи
пример злопамћења. Међутим, ако им се уопште ни не осветш уклонићеш
сумњу и на кукавичлук. Тако ће изгледати да се ни тада ниси повукао због
страха, већ да си поступио разумно.
87.-Посланица Исаији
Пресуда Судије се не изражава непромишљено против одговорних.
Немој да се стидиш горег, пријатељу мој, због онога због чега си требао да
будеш промишљенији, нити да сматраш озбиљно питање спасења лажним
оправдањем (за) губитак, већ поштујући трпељивост Божију, увежбавај
врлину. Судија неће трпети да буде подцењиван до краја, већ ће то
изазвати Његову моћну руку. Зато упозорава и признаје унапред да његова
пресуда неће бити непромишљена према одговорнима. Пошто каже:
„Ћутах дуго, чињах се глув, устезах се; али ћу сада викати као жена када се
порађа, и све ћу потрети и истребити“19. Дакле, као да говори: Ако се
покајете биће оно што сам прорекао, међутим, ако сте упорни што се тиче
мене ја сам недужан. Ви сте приморали казну да дође на вас.
Успешан (човек) треба да буде изнад великих несрећа.
Успешан (човек) треба да буде изнад великих несрећа. И ово ће се десити

ако стекне мишљење узвишеније од страсти и посвети му се као управнику
да усмерава кормила и да управља. Међутим, ако удави кормилара
претрпеће страшнији бродолом, јер ће страсти достићи врхунац и
потопиће мишљење на дно отвореног мора.
89.-Посланица презвитеру Евсевију

„Јер су многи звани, али је мало изабраних“20.
И ако, као што си написао, је побожност царева према Богу потврдила

непобожност Епископа, а њихово превелико поштовање (од стране
19
Ис 42, 14.
20
Мт 22, 14.
36
царева) према њима је искварило морално оне који се поштују, а велика

дарежљивост царева је постала повод (Епископима) за уживање и
раскалашност, међутим, ти немој да се саблажњаваш. Нису сви потчињени
овим поменутим страстима, јер постоје они који се брину да живе сагласно
са апостолским примером. Међутим, ако кажеш, да их је веома мало ни ја
то не бих могао да порекнем, већ према томе се дивим предсказању
Спаситеља који је рекао: „Јер су многи звани, али је мало изабраних“21.

Не треба олако да верујемо онима који осуђују.
Немој да чуљиш своје уши ка писцима, ако олако верујеш онима који
осуђују, неће недостајати они који очигледно лажу и стварају лажне речи,
али ако желиш понуди своје безазлене уши и онај који је оптужен ће се
храбро оправдати и тада ћеш окренути тугу ка њима која се њему
неправедно десила.
О истинском одмору народа Божијег који је припремљен у небеском
Јерусалиму.
Не односи се на одмор Јевреја који је био у Палестини под вођством Исуса

Навина реч Богонадахнутог Павла. Од стране њега о оном одмору није
била ниједна реч, већ се односи на онај који се очекује и ка њему тежи
циљ његових појмова. И да је ово истинито то објашњава и сам говорећи:
„Јер, ако их је Исус (Навин) одвео у одмор, не би у наставку говорио за
други дан. Већ преостаје одмор за народ Божији“ 22. Ако, каже, их је он
одвео у одмор, тада Давид који је дошао после многих генерација,
говорећи о одмору не би рекао: „Данас, ако слушате Његове заповести,
немојте да учините тврдим своја срца“23. Према томе, каже, да се чува
истински одмор за народ Божији, за оне који су живели са успехом у
врлини после вере, не у Палестини, већ је припремљен у Небеском
Јерусалиму.
21
Исто
22
Слободан превод.
23
37
92.-Посланица Епископу Теону

Крајња граница равнодушности је то да неко не само да чини преступе,
већ и да оговара оне који напредују чиме наоружава свој језик против њих.
Желео сам да ти пошаљем савет, пријатељу мој, прво теби да објасним,

како су одреаговали моји пријатељи када сам им саопштио своју намеру за
саветом. Од њих неки су се веома уплашили, можда изазовем повод за
непријатељство због ове моје одлуке. Пошто ћу изгледати да привидом
уводног излагања имам циљ да те оптужим. Рекли су да се боје да се
можда због ових речи не изазове Персијски рат. Међутим, постојали су и
други који су ме подстицали да имам много храбрости, да ћеш ме
прихватити и рекли су да је толико много удаљено то да очекују неко зло,
већ да ишчекују објављивање због овога. Међутим, мени изгледа да су
обоје према неким (стварима) размишљали исправно, а у другима су
погрешили. У почетку сам мислио да ћеш се наљутити, међутим, а на крају
(нипошто), већ насупрот томе очекујем да ме прихватиш близу себе,
наравно, минимално од свега, већ и ако очекујем и једно и друго нећу
избећи да ти кажем оно што ми је на уму. Прво, пријатељи ће бити са
мном не само да мене спрече, већ и друге који ће се усудити да ме
ожалосте. Потом и ако се деси да будем повређен ја ћу заступати врлину, а
то да ово пострадам није озбиљно. Дакле, шта је оно што желим да
кажем? То ћу рећи: Коцка је бачена! Пре свега престани да гураш свој мач
против себе и да га користиш против себе самога, варварскије него сами
варвари и да изазиваш толика зла самом себи које нису изазвали ни твоји
непријатељи. Међутим, ако си одлучио да будеш истрајан у злу, барем
престани да ратујеш против оних који се васпитавају у врлини. Не само то
да чиниш преступе, већ и то да оговараш оне који напредују у врлини са
оним чиме наоружаваш свој језик против њих је крајња граница зла или
боље (речено) доказ безосећајности.

Подстицајна ка удаљавању од уживања и повратак ка почетној
пристојности.
38
Узео си место у хору ученика и изгледао си као онај који је достигао врх,
тежећи више од других лову на Божанске речи, али сада показујући немар,
не само да си одлучио да (га) прекинеш, али као што сам сазнао предао си
се уживањима које рађају страсти после стомака. Знајући да зло када се
запусти постаје горе, што брже поврати себе у почетну пристојност.

Треба све што се дешава правилно да уредимо и са мером и на исправан
начин и са мишљењем које је потребно.
Многима се привремена богатства завршавају у заседи, јер су објаве

неизлечивог зла. Да не тражимо у свему такву врсту победа, већ да се
старамо о једном то да уредимо све што се дешава правилно и са мером и
са начином и мишљењем које је потребно.
95.-Посланица Атанасију
Треба да тежимо врлини, а да избегавамо зло.
Ако би требало да опишем врлину и зло са мало речи, могао бих да кажем:
Као огањ, где се задржава кретање ка доле, јер се увек креће ка горе, тако
и врлина. Као и тешка тела која апсолутно не знају за кретање ка горе, а
веома добро познају кретање на доле, њихова тежина увећава залет, јер
брзина превазилази опис речима, тако и зло. Затим, треба да се посветимо
(врлини), а да избегавамо (зло).

Треба да имамо добре наде за време искушења, а не само да се не
узбуђујемо, већ и да смо испуњени радошћу.
Наравно, сви који падају у искушења у богатствима других, обично виде

своје велике несреће, (то) је очигледно, међутим, размишљајући о својој
терапији или напретку (једни се кажњавају због својих грехова, а други се
39
боре да заслуже светлије венце), дужни су да подносе искушења, а не

само да се не узнемиравају, већ би могао да се дрзнем да одлучно тврдим,
да су савладани од задовољства. Опет се овде неки исцељују то потврђује
и Павле вичући: „А кад нам суди Господ, грди нас, да не будемо осуђени са
светом“24. Међутим, неки се боре да се овенчају, то сведочи Божија реч
која је речена Јову: „Мислиш да сам из неког другог разлога учинио ово
што сам учинио теби, а не да се покаже да си праведник?“ 25. Даље, или
овако или онако страдамо, да имамо добре наде!
97.-Посланица схоластику Теодосију

Треба да изнесемо свој суд о истини, искрен и непристрасан.
У свадљивим речима да не узнемираваш истину, нити да се њоме служиш

на увредљив начин, замрачујући софистичком вештином истинито знање,
већ сматрајући све друго другоразредним према оном истинитом, дај
своје истинито и непристрасно мишљење.
98.-Посланица пољопривреднику Аполонију

Они који се баве пољопривредом не само да не треба да се стиде, већ и да
се поносе.
Пољопривреда је и неопходна и мајка и она која даје храну свим

вештинама. Када њој иде добро и оне су ојачане, а када она није успешна
скоро (све) се гасе. Дакле, немој да се стидиш због своје професије, већ
буди поносан, јер се бавиш вештином која је веома неопходна и корисна.
Насупрот томе, они који се баве професијама које теже телесним
уживањима требају да црвене од срамоте.

Целомудреност у старости није умереност, већ немоћ за изопаченост.
Онај који на врхунцу невремена спашава брод и обуздава природу када

бесни, достојан је безброј благосиљања и венаца. Целомудреност старости
није последица умерености, већ немоћ за изопаченост. Зато и пророк
24
1 Кор 11, 32.
25
40
Јеремија објављујући ово прво, рекао је: „Добро је човеку носити јарам за
младости своје“26, а друго нико није ни покушао да то благосиља него су
сви то оставили без награде. Немој да чекаш старост да би стекао
целомудреност. Осим тога није очигледно ни то да ли ћеш је достићи, јер
та ствар нема ни вредност.
Треба да подносимо са храброшћу жалосне ствари и ако су непријатне.
Пошто је неопходно да подносимо непријатности и ако су и непријатне (то

да смо равнодушни не умањује, већ можда и увећава муке), да подносиш
ово што се дешава са храброшћу, наравно и када прођу и кад су у већем
делу ослабљене. Искушење које је побегло напредује брзо да буде
заборављено, а оно које се очекује толико пута изазива нерасположење
колико се нада да ће доћи.
О вери, да је лако знање о њој, сигурно њено стицање, а њен крај је
непобедив.
Не знам зашто неверујући омаловажавају веру у Бога, чије је знање лако, а

стицање сигурно, а њен крај је непобедив.

Похвална због твоје пристојне искрености.
Дивим се твојој пристојној искрености коју плашљивци и ласкавци осуђују,

сматрајући је, оправдано, да садржи прекор њиховог зла и кукавичлука.
Пијани због страха од зла која чине и нападајући оне који имају чисту
трезвеност наоружавају против њих своје незајежљиве језике.
103.-Посланица презвитеру Олимпију

26
Плач 3, 27.
41
Узалудна је свака људска мера за излечење Зосиме и Марона.
И ако је лако то да неко критикује, а то чини сваки човек, то да указује шта

треба неко да чини од онога што је потребно, је дело најбољег саветника,
међутим, они који су око Зосиме и Марона не прихватају ни да буду
прекорени, нити трпе да се посаветују, већ су достигли тако велико лудило
да исмевају оне који их прекоревају, а оговарају оне који их саветују.
Међутим неки који нити су прекорени нити су опоменути, када су плакали
дошли су себи, осудили су и ову врсту терапије (ругају се онима који ово
чине због велике привржености), дакле шта треба да чинимо? Јер ја тебе
треба да питам који ми ствараш (овакве) ситуације и узнемираваш ме, као
да бих тобоже могао да отерам њихово лудило. Наравно, дај Боже кад бих
могао, а не бих имао потребу да ме неко посаветује, већ би сам учинио
исправку веома брзо. Међутим, пошто је страст виша од сваке терапије и
раздражује се више медицинским лековима, поклони им помоћ твојих
светих молитава, можда ће Онај Који је пострадао и победио свако зло да
их исцели.

Подстицајна ка помирењу са твојим супарником.
Није да не знамо да се почетак рата против твога противника узимајући

семе због похлепе и напредујући више од свега другог завршио у оптужби.
Саветујем ти да треба да ти буде довољно ово што се десило. Учинио је
много, пострадао је више, да оно што се сматра да је крај битке не постане
почетак већих великих несрећа. Дакле, погледај оне који те моле за његов
рачун и учини крај нагађању сматрајући да је боље да се повучеш са
добротом, него да будеш побеђен пресудом судија. Исход је непознат, а
многи који су били утврђени иза безброј права поражени су као да нису
имали ништа снажно. Још и ако је победа сигурна то да покажеш доброту,
учини ће те светлијим од тога да победиш.

Подстицајна ка удаљавању од зла и прихватању врлине.
42
Важна карактерна црта и веома велики доказ мог расположења према

вама је то што желим да вас посаветујем. Сваки савет тежи добробити
оних који га слушају и онима којима се даје чиниш добро, они не могу да
кажу да онај који их саветује бива непријатељски настројен према њима,
да не постоји уопште ни сенка оптужбе према онима који су спремни да ме
осуде пре савета или боље речено нека молитва буде увертира, јер ћу се
помолити Богу да стави у вас промишљен ум и да одагна безосећајност и
да учини ваше срце пријемчивим и послушним ка томе да целива врлину,
које има урођену и природну лепоту и да избегнете зло коме сте свом
душом посвећени, које има облик звери и непријатније је од сваке Скиле 27,
а онима који су изгубили свој ум, не знам како, она им је пријатна.
Међутим, ако сте потпуно безосећајни (пошто ваша упорност у злу ово
потврђује), чак и онима који се саблажњавају због вас, престаните да
оштрите свој језик против најбожанскије вере и повратите се да због ваше
непобожности не баците и друге на дно зла.
106.-Посланица племићу Ермину

Подстицајна ка увежбавању врлине.
Ни власт, чудесни мој, ни величина положаја, ни материјална срећа неће

моћи да узнемири твој филозофски живот, посебно оно што има обичај да
води ум људи у уображеност, већ сматрајући све то сенкама и сновима, да
увежбаваш врлину. Она је за оне који су стекли као скупоцена одећа која
не стари.
Постицајна ка тражењу бесмртних ствари.
Да се бринеш о бесмртним стварима, а да будеш равнодушан за оне које

мало касније, неће ни постојати. Ове овде, било добре било лоше, имају
крај и наравно веома брз, а оне тамо немају свршетак и не знају за крај.
Ова писма и ако их је мало, међутим, прјатељска су и пуна љубави.
108.-Посланица схоластику Елиану

27
Скила је у грчкој митологији морско чудовиште, које је вребало бродове који би пловили и гутала је
људе.
43
Не треба да жалимо када страдамо праведно, већ када страдамо

неправедно.
Ми људи много пута подносимо много тога, јер смо равнодушни према
ономе што је достојно старања, а свом душом грлимо оно што је заиста
достојно равнодушности, расуђујући да је достојно бриге оно што је
смешно, а да је смешно оно што је достојно старања. Сматрамо да су дела
споредна дела, а споредна дела чинимо као да су неопходна и да су дела
која имају првенство. Али претерана љубав према нама самима која не
расуђује исправно нам изазива тугу због онога што не би требало. Не треба
да жалимо када страдамо праведно, већ када страдамо неправедно.
109.-Посланица Филитрију
Треба да будемо ревнитељи најбољих (људи) у врлини, а не оних који чине
све да помраче и оне који гледају.
Они који су пријатни у врлини, а страдају због побожности и истичу се и

тако много превазилазе друге, колико звезда Даница од других звезда,
они су оправдано просветитељи не само да су сами себе уздигли на тако
велико достојанство, већ осветљавају и оне који су слепи и воде их ка
висини врлине. Дакле, њих да опонашаш, а не оне који чине све да
потамне и оне који гледају.

О томе ко су мудри и добри.
Мудрима сматрам (наравно, не установљавам правило, већ изражавам

своје мишљење) оне који су украшени духовним врлинама, такви су били
они који су имали реч и мудрост знања, а добрима оне који су украшени
врлинама које се од неких називају неразумним (врлинама), наравно, као
што су били они који нису могли да кажу ништа мудро, међутим, својим
најбољим начином живота учили су оне који су их гледали од којих је
ћутање корисније од речи које није праћено делима. Међутим, ако неко
44
има и духовне врлине и оне које се називају неразумним (врлинама) њега

ћу окарактерисати и (као) доброг и мудрог.

О речи опроштај у односу на отпуштање и праштање.
Пошто си ми писао питајући одакле произилази реч опроштај за

отпуштање и праштање, сматрам да онај који је спознао самога себе,
наиме, онај који ни због својих преступа није да не зна да је крив, већ
држи мудру изреку: „Спознај самога себе“, нити због подвига и ако је
некада дремао и бивајући племенит дошао у убраженост, али имајући
свест о природи и о својој слабости и не превазилазећи људску природу,
(он) се каје. Он ће да потврди, наиме, онај који ће да разуме да се он
заиста покајао за све што је учинио, прашта оном који је спознао самога
себе, а онај који то не потврђује, не опрашта му. Зато је и један достојан
осуде, јер није спознао самога себе, а други није опростио ономе који је
спознао самога себе.
Постоје многе и различите ствари које уништавају стицање новца, а оне
које се сабирају на небу, доброчинствима и милостињама су недоступне
сваком злочину.
Много је различитих, најдражи мој, оних ствари које уништавају стицање

имовине. Не само мољци и дуг временски период, али и оговарања и
разбојници и слуге и то да је будућност неизвесна и на крају смрт (коју не
можемо да избегнемо, чак и ако избегнемо све друго), могу да лише
имања и оног новца који мисли да их поседује. Пошто те поседе има само
номинално (на папиру), али не и у стварности. Међутим, онај који овде
сабира своје богатство милостињама и доброчинствима биће овенчан
оцењивањем као пристојан и постојан, налазећи непохарано место у коме
није дозвољено да се деси ништа од онога што је наведено. Такво место је
небо које је неприступачно било којем злочину и пуније је плодова од
целе земље и великим изобиљем даје могућност онима који су улагали у
њега да убирају заувек плодове семења које су раније посејали.
45
113.-Посланица Марону
Постицајна ка доброчинству.
Оно што ћеш много пута да напустиш, а да то ни не желиш непријатељима

дај их својом вољом и учини неопходност као великодушност, да не би
непокајано туговао, већ шаљући их у непропадљив век имаћеш их (као)
корисне.
114.-Посланица Теофилу
Постицајна ка повратка из стране земље у своју домовину.
Мало пре, још су била праскозорја (било је између ноћи и свањивања),

сусрећући се са неким од мојих вољених људи, (он) ме је обавестио да су
неки учени људи сазнали да си отишао на дуже време, не због врлине, ни
да би повратио себе или неког другог у истину (наравно, ако би је
прихватили), већ да би зарадио новац, много су те ниподаштавали, јер си
изабрао да проведеш године своје младости тихујући, а сада у својој
старости настојиш да одеш на дуже време, сада оно што је било природно
за тебе и ако си раније боравио негде другде да се вратиш у домовину, јер
је твој крај тако близу. Млади се надају да ће достићи дубоку старост, а
они који су остарили не треба да сањаре ништа друго, већ (само) смрт.
Наравно, ја не знајући прави разлог због чега си отишао одавде, нити сам
се (те) бранио, нити сам те осудио, већ сам обећао да ћу ти писати. Дакле,
постарај се да учиниш оно што је потребно.
115.-Посланица схоластику Теодору

Достојан проповедања је онај који страда живећи заједно са
сиромаштвом, међутим, подстиче друге ка врлини.
Ко се чини твоме образовању да треба да има добар глас и честиту славу,

онај који није ни показао спремност да учини нешто племенито и ако се
налазио у изобиљу и богатству и на светлим положајима или онај који није
изоставио ништа од онога за шта је био способан да учини, већ је урадио
све што га је учинило достојним проповедања и друге подстиче ка врлини,
46
а наравно страда и живи у сиромаштву? Мени се чини онај (други) и ако

изгледа и теби, немој да се покажеш као да гласаш за оно супротно.
116.-Посланица презвитеру Касију

Постицајна ка чувању језика чистим од злих дела.
Пошто си написао да се чудиш, то да свештенослужи Зосима је страшно, да

то не изгледа страшно ономе који га је незаконито рукоположио,
одговарам ти: Наравно, да си ти због свог расположења које мрзи зло
оправдано огорчен (нико овоме не би противречио), дакле, посаветоваћу
те ово да пажљиво чуваш свој језик од оговарања. И ако је он достојан
безброј мана, као што си написао, нити је са овом почашћу напредовао,
насупрот томе користећи као оружије свештенство, дрзнуо се да чини оно
што се нико не би ни усудио да чини, међутим, ти не треба да прљаш своја
уста, певајући велике трагедије његових дела и приповедајући
непристојност његових начина (понашања).
Свако мишљење и свака мисао не долази људима од стране судбине.
Ако свако мишљење и свака мисао, као што кажеш, долази људима од
судбине, јасно ће се доказати да страда нешто неразумно, једнима шаље
мисли, да је заштите, а другима шаље вештину и научне речи са којима ће
да је оповргну. Међутим, ако (судбина) побија саму себе са мислима које
даје онима који је оповргавају, како је могуће да она постоји?
118.-Посланица ђакону Евстатију

Постицајна ка ослобађању од јереси.
Ово што се сада дрзнуло од тебе је најстрашније од оних страшних ствари.

Борио си се са супарништвом са самим собом и победио си. У борби
непобожности и бестидности имаш предност у односу на све, премашио си
их и све си их превазишао, зато си нам и постао узрок непрестаних суза.
47
Међутим, ако желиш да излечиш нашу жалост за тобом, учини све да

уклониш ову јерес.

Постицајна ка употреби језика за оно што је потребно, а да се не претвара
лек у отров.
Ако имаш веома оштар језик, пре свега да га ућуткаш и да га зауставиш

уздом, међутим, ако не можеш искористи га за оно што је потребно за
Божанску и бесмртну славу, на помоћ онима који су обесправљени, за
заштиту најбољих, против похлепе оних који чине зло, против незнања
оних који одају промисао васељене лукавим демонима, против
психопатије јеретика, против празноверја Грка, против неваспитања
Јудејаца, против осуде оних који греше. Међутим, ако ћеш, остављајући
ово користити оштрину свога језика против својих саговорника, учинићеш
нешто веома бесмислено. Јер ћеш учинити то исто, као да, имајући један
оштар нож, забо (εμπηγεσ) си га у своје пријатеље или имајући силу, њу
користиш против суграђана, а нож треба да користиш против непријатеља,
а снагу против супарника. Дакле, немој да претвараш лек у отров, већ га
користи како треба.
120.-Посланица политичару Ипатију

Грехови ће да се заврше казнама, ако се не исцеле покајањем.
Они који одлажу да чине оно што треба желе да виде изблиза муке (они
који због равнодушности оговарају врлину, привлаче на себе казне, које су
жедне да казне оне који су поробљени), мислим да то сви знају. Међутим,
да ће грехови да се заврше у казнама, ако се не излече покајањем, то
снажно вичу и потоп28 и све оно што се десило Содомљанима 29 у ситуацији
неких (људи), ако се и деси неко одлагање, али није остала до краја
неизвршена казна, наравно, са закашњењем, али је свакако прописана.
28
Пос 8, 1.
29
Пос 19, 24.
48
Реч је делотворнија када је краћа, наравно у дужини, али богата у

расуђивањима.
Реч није чудесна када много тече и када није актуелна, већ када је кратка у
протезању, а богата у расуђивањима и у својој краткоћи ништа не
занемарује и наравно када је оживљена временом тада је делотворнија.

Да се они не могу одбранити, достижући врхунац зла, не само да се не
скривају због срамоте, већ се и поносе.
Дакле, не само са тиме да сте учинили оно што нико никада од познатих
по најбестиднијим стварима није учинио, доказали сте се као бестидни,
али и тиме да се узвисујете због онога због чега треба да покријете ваше
лице од срамоте, превазишли сте свако лудило и сматрао сам исправним
да вам напишем ово писмо. Толико сте гори од оних, као што говоре,
наравно, колико су они учинили, али су их скривали, а ви се још и
размећете. Међутим, врхунац ваших злих ствари кажу да је оно што се
сматра од вас да су луди они који живе пристојно, а да говоре неразумно
они који вас саветују. Каква ће одбрана да остане за вас? Какво милосрђе?
какав опроштај? Не могу да кажем.
123.-Посланица Томи
Треба само ономе да тежимо са ревношћу што ће нам бити потребно за
време Суда.
Треба да стремимо са ревношћу само стицању онога, што ће нам бити

потребно после одласка из овдашњег живота, а остало треба да презремо.

Онога који оговара, треба да га уразумимо претњом.
Онога који све оговара скоро код свих, уразуми га строгом претњом да не
би касније била потребна казна.
49
Постицајна ка честом слању писама.
Када добијам писма твоје учености стичем образовање и много се

радујем. У њима постоји излагање и расположења и речи. Међутим, када
закасниш неки кратак временски период да ми пишеш савладан сам
нерасположењем и језик ми се устручава, ни велику радост не осећам, ни
корист од твојих речи. Дакле, немој да чиниш зло закону пријатељства, већ
ми често пиши. Тако ћеш ми бити пријатнији.
126.-Посланица Филитрију
О томе ко треба да буду учитељи.
Ја, да је прва Црква Христова и учитеље имала (али и у моје време, не само
раније, дешавало се и ово обоје), међутим, ни сада ово није немогуће да
се деси, као што кажеш, већ је могуће, (у то) не постоји сумња. Ако се деси
да учитељи зауставе тиранију и да покажу очинско старатељство, тада је
могуће да истражимо на који начин ће се спасити верујући. Дакле, пре
него што дође исправан темељ мислим да је веома сувишно да говоримо о
крову. Они неће желети да буду убеђени чак и ако буду чули много пута,
ако не буду научени од истих ствари. Садашње време захтева и
размишљање и велику бригу и ја сматрам, да није веома тешко да
саветујемо оно што треба, међутим, имам недоумицу на који начин ћемо
да разговарамо са њима. Апсолутно сам убеђен од онога што знам веома
добро и бивајући присутан и од података да су избегли већину Божанских
заповести, тиме да не желе да чине оно што треба и тако их не разумеју.
Њима препоручујем, ако бих говорио са искреношћу, да то прихвате,
гледајући да ли говорим истину и ово да би постали бољи. Због чињенице
да им неки ласкају ствари Хришћана су достигле до таквог метежа. Дакле,
шта треба да чинимо? То ћу рећи укратко и нећу то крити. Ако сматрају
Свето Писмо бајком нека ћуте, међутим, ако их сматрају небеским
законима прво да их примењују, а после да јавно говоре пред мноштвима
(људи). Ако они нису такви, Божији закон им затвара уста.
127.-Ненасловљена
Треба да удаљимо сваку уображеност из наше природе.
50
Наша природа нема ништа генијално, ни натприродно да је ограничимо на

оно што је умерено и разумно, јер је блиско и сродно са нама,
удаљавајући сваку дрскост.
О томе кога Свето Писмо назива телеснима, кога да имају само душу30, а
кога духовнима?
„Телеснима“ Свето Писмо назива оне који су склизнули у страсти тела,

„они који имају само душу“ оне који осим праћења својих размишљања не
прихватају ништа друго, а „духовнима“ оне који су обдарени Божанским и
духовним даровима, а превазишли су праћење својих размишљања, и
просвећују се од натприродних ствари. На пример, то да су три младића
бачена у топионичку пећ Вавилона, а нису изгорели, (то) није природно,
ако неко ово истражи са логиком и буде следио слабост свог размишљања.
Међутим, ако буде разумео Божију силу која побеђује природу и
превазилази праћење својих размишљања и узвишенија је од сваког
проналазаштва тада се прихвата оно што се говори.
129.-Посланица Теопомбу
Највећа несрећа јесте да се сматрају сумњивим они који су се попели на
највишу тачку врлине.
То да буду ухваћени у ономе што није требало је веома болно за оне који
нису веома безосећајни, то да се критикују је тужно за пристојне људе, а то
да се сматрају сумњивим је велика несрећа за оне који су се попели на
највишу тачку врлине.
130.-Посланица Нилу
Бог је раније и претио Јеврејима и обећавао им добре ствари.
Раније је Бог и претио Јеврејима и обећавао им добре ствари. Онај који

само прети и прориче велике несреће, води у очајање због узвишених
ствари и потпуно убеђује оне који га слушају да предају себе у најгоре, а
30
Грчки изворник користи реч „τους ψυχικους“, у посланици Јуд 1, 20 се каже: „Чулни су и Духа немају“.
Вероватно се мисли на човека који има душу, али нема Духа Божијег у себи.
51
добра нада нагиње и припрема за најбоље. Тако је Бог свугде претио

Јеврејима Вавилонским ропством, а прорекао је и њихово ослобађање.
131.-Посланица презвитеру-пустињаку Павлу

Памфлет31 против клирика, који учењима и својим делима саблажњавају
вернике, и подстицање да престану да делују на овакав начин.
Они који се узвисују да су судије врлине и зла, требало је да дају свој глас
ономе који побеђује у врлини, али га дају злу и са овим што чине, достојне
удаљавају, а злима аплаудирају, учинили су неодлучнијима оне који желе
да чине оно што треба и тако су много ратовали против оних који имају
храброст да су скоро угасили сво стремљење ка добру. Разјарили су се они
који воде живот паса и свиња на оне који живе апостолским животом, а
требало је њих да удаље и дају повод за подсмех ономе што је достојно
плакања и не само да не говоре ни једну реч о врлини, већ се радују и
прихватају да они који међу њима увежбавају врлину да претрпе оно што
страдају најгори. Дакле, ко ће изгрдити оне који се тако понашају, ко ће их
исправити, ко ће их прекорети? Ко ће угасити њихову гордост, ко ће
презрети њихово уображено мишљење? Ко ће да их посаветује да се не
горде само због власти, већ и због врлине? Ко ће их убедити, да ће
поднети најстрашније казне? Ако Судија учећи кроз Јеванђеља није био
уверљив, ко ће од њих бити уверљив и спречиће њихово разјарено лудило
које не жели да се заустави, већ свакога дана постаје све горе? Многи који
су покушавали уопште им нису били на корист, окружили су себе великим
злом. Наравно и тамо ће добити веома велике венце, ја то добро знам, а
духовно дебљи од овога што се овде дешава подстичу се ка врлини и да
избегавају зло.
Дакле, само је ово постигнуто због прекора то да пострада неправедно

неко зло онај који говори са искреношћу и да немају никакву корист они
који су прихватили савет, зато посебно сада него пре то да неко говори да
је оно корисно постало најстрашније. И ако, као што кажеш, неки од њих
траже и саветнике (нису сви пали у провалију самољубља и зла), требало је
да чују као прво да постоји Свето Писмо које ако га будете следили
спознаћете оно што је потребно. Дакле, ако имате потребу и за саветником
31
Кратак текст увредљивог карактера са саркастичним садржајем.
52
престаните да чините ово што радите и тада тражите саветника. Када

престанете са овим и учините безбедним његов пут који говори корисне
ствари тада ћете да тражите онога који саветује оно што треба. Међутим,
прво престанете, не испитујте, ко, пошто вам каже и најлепше, ће желети
да буде прогнан од стране вас, јер га нећете наћи.
И ово пишем, не због тога што се бојим да ћу нешто да пострадам овде

(као што знаш, много сам претрпео због њега и рекао сам оном који ми је
то учинио: „Овенчао си ме, а да ниси ни желео“, зато је и мени „Бог
даровао“ „Не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“ 32), али
желећи да ућуткам оне који се претварају да траже саветника, не да би од
њега били посаветовани, већ да му учине зло. Ово нисам написао из
страха, нека чују сви они, да ви са овим што чините и оне над којима
владате водите у зло и поднећете дуплу казну, јер нисте учинили оно што
је требало, а подмећете ногу онима који су могли да се спасу да нису били
саблажњени вама.
Престаните да чините такве ствари које ни Христови непријатељи не раде

да би учинили светогрђе Његовом имену. Угасите своју уображеност, јер
сте се удостојили од многих и попели сте се у звање председавања.
Оборите надменост, спустите обрве, схватите да сте прах и пепео, пазите
на оно што се десило мало пре и оно што ће се десити мало касније.
Препознајте оне који су бољи од вас у врлини. Немојте да користите
оружије свештенства против самога свештенства, немојте се понашати
параноично према учитељу нестицања имовине примајући мито, немојте
да сматрате митовима Јеванђељске речи којима сте били учени. Немојте
да мислите да ћете грешити, а да нећете бити кажњени, немојте да
мислите да је Бог неправедан, немојте да мислите да ће свевидећи Бог да
вас превиди. Не удаљавајте оне који су љубитељи врлине, не одобравајте
оне који чине зло, немојте да увежбавате у злу оне који вас гледају,
немојте да гасите храброст оних који имају ревност према Богу, немојте да
дорађујете туђе велике несреће, немојте да срамотите својим делима оно
што речима сматрате да је неопходно. Али зашто треба да говорим
преопширно, јер је и ово довољно да ганете оне који нису потпуно
32
Флп 1, 29.
53
безосећајни? Зато, кад престанем са речју, ућутаћу, преклињући Бога да се

ово моје писмо покаже (као) корисно.

Не треба да дајемо светиње псима.
За ово што си ми писао, наравно, имам да кажем, али теби не могу то да

кажем, потчињавајући се Божанској заповести која заповеда: „Не дајте
светиње псима“33. Дакле, ако одбациш разјареност паса и покажеш благост
људске племенитости, а да ниси питао рећи ћу ти, бивајући ганут, не због
промене твога изгледа, већ због твог начина (понашања).

О томе какав треба да буде карактер посланица.
Карактер посланица не сме да буде потпуно неукрашен, али ни улепшан

тако да би изазивао мекоћу и нежност. Прво је просто, а друго неукусно,
већ да буду умерено украшене, довољно је и за неопходно и лепоту.
134.-Посланица ђакону Мини

Постоји победа гора од пораза и да не треба да се радујемо због једне
такве победе.
Они који у страшним страстима, то јест гневу и похлепи, мисле да побеђују,

постижу победу која је страшнија од сваког пораза. Постоји случај где је
победа гора од пораза и не треба да се радујемо због једне такве победе,
када се постиже на неправедан начин. Задовољство због ње увесељава
кратко време, а са проласком времена изазива вечну срамоту.

Пример горе безосећајности је то да неко мисли да је здрав, а нити тражи
лекаре, нити жели да се излечи.
Дакле, нити ми не осећамо зло које чинимо, због равнодушности и

саможивости, нити их другима саопштавамо, нити су они у бољем стању
33
Мт 7, 6.
54
од нас, и зато, мислећи да смо здрави, ни лекаре не тражимо, нити

желимо да се излечимо, али не само ово, то да смо болесни, то знамо,
ствар која је пример горе безосећајности или боље (речено) умирања.
Треба да избегавамо зло и да тежимо доброти.
Да зло на сваки начин крије у себи казне, то веома добро знаш да и

доброта, тиме да је првенствено Божија или тиме да нас свакако води ка
Божијем, рађа награде које превазилазе сваки ум и ово знаш. Потом, да
избегаваш зло и да тежиш доброти и да не сматраш трпељивост Божију
као немар. Свакако ће одвести овце (ствари) у најстрожији суд.
О доброчинству.
Наравно, добро је да чинимо добро пријатељима, али је боље да чинимо

добро и свима другима који су у нужди, а то да чинимо и добро нашим
непријатељима је најбоље. Прво, чине и цареници и многобошци, друго,
они који су потчињени закону Божијем, а треће, они који имају такав
живот који одговара небу. Дакле, колико се разликују анђели од људи,
који живе сагласно са законом, толико се они разликују од цариника.
Толико много предњаче од ових, колико заостају од оних. Једно је
разумно, друго човекољубиво, а треће узвишеније од сваке речи. Тиме да
чинимо добро пријатељима или да смо им учинили добро дело или ће и
нама да учине добро дело реципрочно и они сами или ћемо бити
награђени када чинимо добро дело и непознатима, свакако нам неће бити
учињено добро дело реципрочно од стране њих, а у трећем случају то да
чинимо добро онима који су нам учинили неко зло и могуће је да ће нас и
опет оштетити. Многи ни са доброчинствима не постају бољи, јер их
њихова злоба увршћује, не кажем у мноштво зверова (код њих постоје и
награде за доброчинства), већ у мноштво демона који не желе да учине
апсолутно ништа добро, већ спречавају и оне који то желе.
138.-Посланица презвитеру Атанасију

55
Да у ономе који је достигао врх блаженства треба да постоји и то да

пострада за Христа и да је лажно оно што је речено (о њему).
Владика Христос је благосиљао оне који су због Њега чули речи које се
говоре и које се не говоре и ако они који их осуђују буду ухваћени да лажу.
Дакле, треба да знамо да обе ствари треба да има онај који ће достићи
највиши (степен) блаженства, то јест да страда за Христа и да је лажно оно
што се говори (о њему). Ако у једном не постоји друго, нема толико много
добробити, наравно, има користи, али не толико пуно. Ако пострадамо за
Њега, а чујемо истините оптужбе треба да црвенимо од срамоте, ако
напредујемо у једном делу оптужујемо се за друго. Ако не пострадамо за
Њега, већ чујемо лажне оптужбе, наравно, имаћемо плату стрпљења, али
нећемо постићи највећи (степен) блаженства, које ћемо стећи, ако се обоје
(међусобно) помажу.
139.-Посланица ђакону Илији

Законска борба је она која је установљена као закон од непристрасног
Судије.
Ако је прљање дошло само до предворја, а није ушло у недоступне ствари,

можда би и страст могла да се излечи, међутим, (ако) додирује саму душу,
да свако не обмањује самога себе. Међутим, ако неко каже, варајући
људе: „Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу“ 34,
сматрајући да је гледање законска борба ако неко избегне дело, нека зна
да је Организатор и Судија ових борби рекао: „А ја вам кажем да сваки
који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у
срцу свом“35. Дакле, законска борба није она која је одређена због немара
и пристрасности, већ она која је установљена од стране непристрасног
Судије.

О ономе што је достојно осуде и похвале.
Изгледаш као да не знаш оно што је достојно осуде и оно што је достојно
похвале и због тога си испунио своју реч пометњом. Заиста, мешајући
34
2 Тим 2, 5.
35
Мт 5, 28.
56
нежељено са добровољним, испунио си ствари колико зависи до тебе

великом збрком. То да је Евсевије, као што си рекао, један човечуљак,
мали у телу, одвратан у изгледу и вараварин у језику и не подижу оптужбу
против њега, већ суди истини. Оно произилази из природе, а ово се дугује
васпитању. Међутим, то да је према начину живота полу вараварин и полу
Грк (незнабожац) и неумрен у језику и према гневу звер и непријатељ
врлине и савезник са злом (врлинске људе удаљава, а зле организује око
себе), ово се заиста дешава од стране њега и више је од сваког опроштаја.
Дакле, сазнао си шта треба да осудиш, а шта да похвалиш, да не
напредујеш непромишљено у свакој од ових ствари.
Савет: Да не бацаш себе на отворено море брига о политичким стварима.
Изгледаш ми као да веома брзо напредујеш ка политичким стварима,

свакако да би се истакао у њима, саветујем те да се не бацаш на отворено
море брига. Добро знаш да тиме стављајући на ражањ самога себе, ни
размишљања нећеш имати да те посаветују оно што ће ти бити корисно,
већ се неће ни појавити, ни када будеш желео да се освестиш, већ ћеш
предвидети свој губитак у коме ћеш завршити поневши се према њему као
према некој струји, међутим, нећеш моћи да помогнеш самом себи. Дакле,
пошто се још ниси обавезао размишљај о ономе што је потребно.
142.-Посланица градоначелнику Серину

Страшна је и тешко излечива болест среброљубља.
Страшна и тешко излечива болест среброљубља се не зауставља другачије,

него само када се онај који је поробљен удаљи од онога што изгледа да је
добитак. А рекао сам да изгледа, јер је у стварности веома велика штета.
Међутим, ако неко у то не верује, треба да поверује Божанском Судији
Који је рекао: „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души
57
својој науди?“36. Дакле, ако се корак по корак удаљи од тога да сакупља

новац и дође до тога да га раздељује тада ће се повратити у савршено
здравље.

Недостојно је указивање поверења пријатељству (из) мржње међу
људима.
Мржња се, која је посебно заједничка људима, сматра да није достојна

поверења у склапању пријатељства, пошто се у многим стварима
разликују, слажу се у ономе што сматрају заједничким непријатељима, да
будемо обазриви у овоме, а пре свега да им се супроставимо са
филозофским расположењем и да не ратујемо са њима. И ако некада није
могуће, треба да се чувамо, можда, сарађујући са једним против другог,
изгледаћемо, ако се ослободимо од једног непријатеља и ми ћемо му
бити поробљени који је нашим савезом постао снажнији.
144.-Посланица Макровиу
О гневу и жељи и да треба да буде непрестана борба против страсти.
Тиме што си победио једанпут или двапут гнев и жељу које су

најтиранскије од свих страсти, немој да имаш поверења и да сматраш да
си потпуно победио и да си се ослободио од сваке битке, али баш што си
победио, да будеш будан и да се постараш да не потамне и претходне
победе. Многи, пошто су победили, не кажем три већ безброј пута, касније
су побеђени и постали су јадна тема, јер су после многих победа одведени
као заробљеници. Управо ово имајући у својим мислима неко из
апостолског хора викао је говорећи: „Чувајте се да не изгубимо оно што
урадисмо, него да примимо потпуно плату“37. И Павле који је постигао
безброј победа против урођене жеље, рекао је: „Него изнуравам тело
своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен“ 38.
Знао је, као промишљен човек који није ишао непромишљен у борбе и у
демонске замке и у побуну тела, јер се ђаво са поразима више разбесни и
36
Мт 16, 26.
37
2 Јн 8.
38
1 Кор 9, 27.
58
не зна за директну борбу (јер би лако био побеђен), већ носећи маску
пријатељства, много пута обара оне који су победили и обмањујући их
тиме да никада неће бити побеђени и ослобађајући их од бола и
уништавајући сву њихову припрему, на овај начин их спушта у провалију
бестидности. Тело опет насрће неумерено и трепери, јер ни у онима који
га потпуно топе лако се не повлачи, али и ако је побеђено много пута у
својој младости, у својој старости је поново задобило поразе и уништило је
оне светле победе које су постигнуте против (тела). Дакле, ко је толико
глуп или ко је толико непромишљен, који, гледајући духоносног човека је
после много победа испуњен неспокојством, јер је преовладао једанпут
или двапут, остаће неактиван и обустављајући спремност и неспокојство,
помислиће да је непобедив и неће се више припремати, сматрајући
великим не то да је већ победио, већ то да неће бити побеђен ни до краја?
Управо они који имају благо врлина требају пре свега да буду будни, него
они који нису стекли ништа. Пошто први имају, а други немају шта да
чувају и не изазива тако велику жалост оно што није било ни стечено,
колико лишавање онога што смо стекли.
О врлини и злоби речи.
Врлине речи су истина, краткоћа, јасноћа, актуелност, а злобе лаж,

преопширност, нејасноћа, саопштење у неактуелним стварима. Дакле,
каква је корист, ако је (реч) истинита, али није кратка и као таква смета
слушаоцима? Или је кратка, али није јасна? Или ако је јасна, али није
актуелна? Дакле, ако има све врлине тада ће бити делотворна и силовита и
жива са једне стране поробљавајући слушаоце истином и придобијајући их
својом сажетошћу, а са друге стране својом јасношћу дотачињући њихову
душу, а својом актуелношћу издвајајући њихово одобрење.

Требају ћерке очију да буду као девице и да буду под старатељством од
целомудреног размишљања.
Ћерке које се налазе у очима бивајући постављене као девице у коморама

и прекривене као неким завесама, са очним капцима, требају да буду под
59
старатељством целомудреног размишљања, да увек црвене и да се стиде

онога што је потребно. И ако некада виде туђу лепоту, више црвене и да
повуку завесе и да се погну доле и да посматрају земљу која је наша мајка
и која нас учи не само о нашој природу, већ да је и лепота коју су видели
процветала из ње и да ће се опет ка њој вратити када увене. Ако ово чине,
пажљиво ће чувати оно што одговара девицама, међутим, ако гледају
неумерено и бестидно тада ће се показати као пси уместо као девице
савладане бесом због туђе лепоте.
147.-Посланица гладијатору Томи

Онај који даје семе грехова, више ће бити кажњен.
Ако их је Евсевије рукоположио, а да није знао какви су имаће неко

оправдање, међутим ако, као што кажеш, их је знао, веома добро, тада је
предао вуковима ради отимања и псима због њиховог телесног уживања,
и лисицама због своје подмуклости стадо (ради кога је Христос пролио
своју скупоцену крв) и учинио је грех вишим да сваког оправдања. И ово
говорим не јер ће они бити без одговорности и да неће бити кажњени, већ
ће он бити више кажњен, пошто им је дао семе њиховог греха. Онај који
даје повод постаје узрок последица.
148.-Посланица Схоластику Јовану

Не треба оно псеће и дивље од жеља за јелима да се задовољава
скупоценом храном, већ да се задовољи оном неопходном.
Оно псеће и зверско од жеље за јелима не треба да се задовољава

скупоценом храном, већ да се задовољи оном која је неопходна, јер богат
ручак значи да некоме добро иде и да је питомо и руковођено од стране
нас. Они који превазилазе умереност и засићеност са прождрљивошћу
60
обешчашћују и осећања (која) вену и не разумеју да са уживањем губе

задовољство у храни.

Треба да тежимо не ономе што се мисли (да јесте), већ ономе што је
праведно.
Разлог због чега ми пишеш изгледа пријатан и привидно праведан,

међутим, није ми изгледао праведан. Дакле, ако прихваташ Платона који
је рекао: „Да је крајњи услов зла то да верујеш да си праведан, а ниси“, да
не тежиш ономе што се чини (да јесте), већ ономе што је праведно. Тако
ће и Бог да те похвали и људи ће да те прихвате, а твој супарник ће имати
благонаклоно расположење према теби и заборавиће на непријатељство.
150.-Посланица Херимону
Постицајна ка уразумљивању.
Немој да се показујеш, мој пријатељу, да болујеш више од онога због чега

си ухваћен и кажњен да не будеш осуђен као безосећајан, јер ни са казном
ниси постао паметнији.
Треба да корачамо траговима оних који су држали Божије законе, а не
оних који су их преступали.
Треба да корачаш траговима оних који су држали Божије законе, а не оних

који су их преступали. Прво је сигурно, а друго погрешно и зато није
достојно зависти. Дакле, из ког разлога чиниш ово што чиниш, не мислиш
ли да ћеш бити кажњен? Неки који су учинили то исто, нису ли кажњени
овде? Међутим, да знаш, да су и овде многи кажњени, али ако су неки и
избегли казну, то је зло за њихову главу. Одлазећи одавде ће бити
кажњени строжије. Међутим ти, пошто си завидео ономе што није
достојно зависти тамо ћеш свакако више бити кажњен, али ћеш неколико
пута бити кажњен и овде. И ако је у протеклим година било нешто
нелогично, (а ти си на то био љубоморан), ово не значи да ћеш ти то
избећи, већ ћеш вероватно бити више кажњен. Као кад би неко био осуђен
61
кривим за оно, не би учинио ни ти то исто, тако ако и ти будеш кажњен

други га неће учинити.
152.-Посланица политичару Филеу

Треба да желимо славу Божију.
Личиш на неког које страшно узнемирен, као што сам чуо и изгубио си
политичку славу. Схватајући да је слава овога живота безначајнија од
паукова и варљивија од снова, премести свој ум ка Ономе Који је изнад
видљивог света и тада ћеш лако да зауставиш узнемиреност своје душе.
Није могуће, желећи обоје, да постигнемо и једно и друго, наравно,
можемо да постигнемо обоје, међутим, када не желимо ни једно ни друго,
већ једну, небеску славу. Ако их желиш обе, није могуће да их добијеш
обе. Међутим, ако желиш славу да жудиш ка Божијој, коју много пута
прати и слава овде.

Не треба да осећамо тугу, ако, бивајући достојни похвала, смо оптужени од
оних који сматрају (као) своје несреће, врлине других.
Ако због онога, ради којих си достојан веома великих похвала, због чега си
осуђен од стране оних који врлине других сматрају својим великим
несрећама, немој да се узнемираваш. Ово пре свега чини већи доказ
врлине.
Требамо ми први да направимо корак ка помирењу са онима који се
непријатељски односе према нама.
Сазнао сам да се не слажеш са оним кога не желим да именујем. И заиста

није достојан да га споменем, више је заволео да живи живот на несрећан
и непријатан начин према пријатељима врлине. Међутим, ако се покаје да
62
га прихватиш, пошто се одбранио (пред Богом), међутим, ако то не учини,

а знаш, ако учиниш први корак ка миру да ће му бити на корист, учини то и
ово. Јер ћеш имати дупли венац и од свог филозофског понашања и од
његовог спасења.
155.-Посланица ђакону Исхириону

Неко може да буде праведан, ако престане да греши.
Учинићу ти познатом, са јасношћу кратку дискусију коју сам имао са неким,

мислим да ћу ти дати одговор на ово што си ми писао. Када ме је једном
неко сусрео и рекао ми: Учини ме праведним! Одговорио сам му: Како
можеш да будеш бивајући грешан? И када је он рекао, да више не греши,
одговорио сам му: Дакле, ако је истина ово што кажеш, већ си постао то
што си желео.
156.-Посланица Епископу Исидору

О лицемерном понашању.
Сусрео ме је човек за кога си ми писао, наравно, који је изгледао да је

тужан, али се у дубини радовао. И ако се својим лицем претварао да је
тужан, међутим, било је очигледно да је из његовог ума капљало телесно
уживање. Међутим, притиснуо сам га речима и натерао га да донесе на
светлост оно сакривено, тада, на неки начин је упао у замку, је својим
образима показивао осмех помешан са љутњом. Касније подсмевајући се
јаким смехом јасно је признао да је био веома задовољан оним што се
десило.
Треба да сахранимо тело и да га очистимо од греха на месту где је умрло.
Треба, сагласно са мојим мишљењем, да сахранимо тело и да га очистимо

од греха на месту где је умрло. Мислим да је карактерна црта женског и
ниског интелекта да га преносимо из градова у градове и да исмевамо
тајне природе, јер је цела земља наша домовина.
63

Блаженство се налази у умерености и у томе да нам не недостаје ништа од
неопходног.
Немој, да утврђујеш своју срећу на пуној трпези, страственој песми и на

обилном богатству, већ на умерености и у томе да не недостаје ништа од
онога што је неопходно. Оно чини душу робињом, а ово је чини царицом.
Лоше је то да неко греши, а горе је то да неко греши а да то ни не осећа, а
највеће зло је то да неко има и изопачену намеру.
Наравно, да је лоше да неко греши, а веће је зло да неко греши, а да то ни

не осећа, а то да има још и изопачену намеру и да не може ни да расуђује
исправно о стварима, оправдано би неко то сматрао као највеће зло. Први
ће можда и да престане да греши, други ће можда једном да осети своје
ране и да потражи лекара, а онај који са великим задовољством живи у
злу, још и хвали оне који их чине. Наиме, колико је гори онај који од раније
не осећа своју болест, од онога који зна да је болестан, толико је гори од
онога који не осећа да је болестан, онај који подржава своју болест.
Управо је због овога Павле рекао: „Не само да чине то, него и одобравају
онима који чине“39. То да похваљују и то да одобравају, оправдано је то
окарактерисао горим од тога да то чине, што неки нису схватили, желећи
то да протумаче мислећи да је фалсификовано, а нису оклевали да то
исправе као следеће: „Не само они који то чине, већ и они који то
одобравају“, да буде веће то да их чине, а мање то да их одобравају.
Међутим, нису знали да је прво исход немара, а друго изопаченог
мишљења. Онај који показује равнодушност црвенеће од срамоте, а
можда ће се и покајати, а онај који има своје мишљење да брани своју
страст, нити ће се удаљити од зла, нити ће црвенети, већ ће се и поносити.
160.-Посланица Епископу Теони
39
Рим 1, 32.
64
Да ће извршилац казне над преступницима бити строжије кажњен, ако

буде ухваћен да чини оно за шта је био одређен да спречава друге да
чине.
Ако је свакоме јасно да онај који кажњава оне који чине неправду, да ће
оправдано бити више кажњен, ако буде ухваћен у ономе за шта је био
постављен да спречава друге да то чине, варајући самога себе мишљењем
као да ћеш да избегнеш будно око?
Најбоље старање је то да неко буде прилепљен врлини.
Наравно ти, као што си ми написао, се стараш да никог не игноришеш, а

други се опет можда стара да од никога не буде игнорисан, међутим, ја се
насупрот томе старам да останем приљубљен врлини, чак и ако ме не
познаје нико од људи. Дакле, ко од нас двојице има већи и снажнији ум то
нека се препусти да расуђују они који ово читају.

О речи, врлини и вери.
Реч је Божанска ствар, јер је дар Божији која се рађа из разумне душе, због
чега се и назива реч, реч је циљ разумне душе. Зато се и налазимо на
супериорнијем положају од других животиња и ако смо много мањи у
телесним предностима, у брзини и снази и величини и у скоро свим
другим стварима. Зато је и онај који је достигао врхунац песника рекао:
„Ништа слабије од човека не храни земља“ 40. Међутим, да је реч Божији
дар послушај Створитеља Који каже Јову: „Можда си ти узео прах са земље
и створио живо биће, које говори, и ставио си га на Земљу?“ 41. Ово
„брбљиво“ и ако неки сматрају да значи „познато“, јасно саопштава оно
разумно од човека које постаје познато тиме када говори. Како треба да
буде познато, јер не би постојало оно што би проповедали са речју? Али је
и Павле окарактерисао реч мудрости као највећи врх од свих небеских
дарова. Наиме, реч је нека Божанска ствар, а врлина Божанскија, а вера
најбожанскија, од којих реч карактеришем као свет, врлину као тело, а
40
Хомерова Одисеја, стр. 129.
41
65
веру као душу. Дакле, у ономе у коме постоји ово троје он је ненадмашан
и савршен, а онај у коме недостаје једно од ово троје, а посебно оно што је
пожељније, он је несавршен према ономе што му недостаје.
Дакле, разлика међу њима је велика (једно од овога је велико, друго је

веће, а треће је највеће), наиме, њихово сапостојање је неопходно. Реч и
када још тече као реке, како ће украсити онога који нема врлину као тело?
Зато, пошто не постоји оно што се украшава, је сувишно и ово што га
украшава. И како не пара уши филозофирајући само гласом? Јер је
пожељније да има тело без накита, него накит без тела. И врлина како
неће бити мртва, ако се не оживљава од вере, као из душе? Такође, како
ће вера изгледати, ако нема врлину са којом ће деловати? Као кад
најбољи музичар који нема лиру не може да покаже своје знање тако и
побожност, ако се не потврђује делима, као са оруђем, изгледа као да је
мртва и неактивна, не само према нехришћанима, већ и према Светом
Писму. Зато каже: „Да је вера без дела мртва“ 42. Дакле, да се не узвисују
они који имају само реч као да су све постигли (недостаје им оно вредније,
врлина и побожност), ни они који имају врлину без речи и веру да се не
узвисују (недостаје им реч и вера), ни они који имају веру, али немају дела
и реч да осуђују друге (показују се својим делима да је одбијају), нека се
свако стара да стекне оно што му недостаје имајући веру као душу, врлину
као тело и реч као украс и овде ћемо бити достојни сећања и тамо да
одемо испуњени успехом и овенчани.
163.-Посланица Дометијевој деци

О повратку брата ка њима, ради привлачења ка животу.
И ако је ваш брат по телу, а мој духовник недавно отишао одавде, да се не

врати ако не привуче и вас, међутим, поново се вратио са циљем да се
никада више не врати, јер није могао да вас привуче, упркос томе
принуђен због љубави доћи ће опет да вас привуче ка животу.
42
Јак 2, 20.
66
164.-Посланица истима
Зло има стид и срамоту и пакао, а врлина част и славу и венце.
И ако постајете очигледни свима бежећи од најбожанскије вере, не из

неког (другог) разлога (као што сам обавештен ви је обожавате), већ не
желите да увежбавате врлину (као што кажу, више волите да живите
неморално у телесним страстима), међутим, чак и некако касно требате да
убедите сами себе да зло има срамоту и прекоревање и пакао, а врлина
част и славу и венце. И ако мислите да зло има телесно уживање, а врлина
муке и зној требате да размислите да телесно уживање пре него што се
јасно појави гаси се, а врлина има бесмртну радост. Наравно, телесно
уживање идући широким и пространим путем завршава се у уском и
безизлазном простору, а врлина идући са мукама и знојем завршава се у
великом задовољству. Међутим, ако не верујете у наше (ствари), покушаћу
да вас убедим вашим. Платон, који је живео филозофирајући, постао је
достојан сећања, а Дионисије који је био тиранин, избрисан је. Такође се и
Сократ хвали преко мере, а краљ Архелај 43 се прећуткује. А Солон44 се
прославља, а Крез45 за кога се мислило да је најсрећнији од свих људи и
када је живео био је ухваћен као заробљеник и за мало није постао жртва
персијског огња. Ако њих сматрате филозофима, доћи ћу и онима који су
се бавили политиком и предводили су војску са филозофским
размишљањем. Тебански војсковођа Епаминонда46, онај који је победио
Спартанце код Леуктре,47 пошто је имао само једно одело и због њега није
могао да дође на збор скупштине, баш се тај дан задесило да га је опрао, а
није имао друго да обуче, био је познатији од свих царева Персије. И
Аристид48, који је живео у тако великом сиромаштву да га је град Атињана
сахранио о градском трошку када је умро и његове ћерке којима је дао
мираз да би их предао њиховим мужевима, а био је славнији од свих оних
око Калије49 пребогатог и Алкибијада50, који су били снажнији и у богатству
43
Архелај је Македонски краљ који је живео око 413. г. п. Х.
44
Солон је био Атински законодавац, један од седам мудраца Грчке.
45
Крез је последњи краљ античке Лидије, био је изузетно богат. Живео је око 546. г. п. Х.
46
Тебански војсковођа и државник из 4. Века п. Х.
47
Битка између Тебе и Спарте 371. п. Х.
48
Атински војсковођа који је живео око 540. г. пре Х.
49
Калија је био Атински политичар који је склопио мир са Персијанцима 449. г. пре Х.
50
Био је Атински државник и војсковођа. Рођен око 450. г. пре. Х.
67
и по пореклу и по власти. Поштујете оно што представљате целивајте

врлину са којом ћете лако да идете ка Божанској вери.
165.-Посланица Епископу Лампетију

Добиће веома велике награде од Бога они који нису равнодушни према
излечењу оних који неизлечиво страдају, чак и ако не успеју у томе.
И ако си, као најбољи лекар, преморен злом других убирајући личне
жалости, не само разумејући тешко излечиву Зосимову болест, али и
сагоревајући је потпуно користећи огањ и гвожђе речи и говорећи му са
једне стране много увредљивих речи, а са друге саветујући га са веома
пријатељским и спасоносним (речима), ниси узео ништа веће од тога да
будеш исмеван од стране њега и да будеш омражен, али упркос томе
немој да се разочараш, већ знај да ћеш да имаш веома велике награде од
Бога.

О средствима за мучење проповедника Божије речи.
Ако су и они који се клањају непокретним идолима лукавих демона

измислили против оних који проповедају реч Божију, средства за мучење
која се ни речима не могу исказати, нити се у пракси могу поднети, да би
их на овај начин уплашили и одвратили од праве вере, међутим, све ово је
побеђено од њих и све су покорили, уређујући тако да славнији однесу
победу над онима који су ратовали и да буду искорењени они који су их
испланирали.

Пожељнија је победа без пораза, него победа после пораза.
Пожељније је, најмудрији, то да неко има победу без пораза, од тога да

победи после пораза. Прво, ако се и повезује са крајем, али има и почетак
који нам објављује (победу), а друго и ако се на крају извојевала засењује
се почетним поразом. Узвишеније је оно прво, међутим, и ако нам
промакне, нека друго буде друго. Од тога да останемо у поразу, је
пожељније да је изборимо опет. Не заостаје тако много од првог, колико
68
предњачи од последњег. Или је боље (бити) други, ако не као први,

међутим, свакако се обављује (победа), а онај који остаје са поразом је
исмејаван и постаје тема комедије свима.
168.-Посланица Тимотеју
Треба господар да буде и добар и страшан.
Господар, као што ја верујем треба да буде и добар и страшан да они који
живе добро да скупе храброст, а они који греше да се боје. Једно без
другог је анархија, више него власт. Ако би сви поданици били љубитељи
врлине била би потребна само доброта, а ако би били љубитељи греха био
би потребан само страх. Међутим, међу поданицима по нужности постоје
и добри и зли, господар треба да користи обоје да доброта подржава
промишљене, а страх да предупреди преступе превеликог зла.
169.-Посланица Епископу Аполонију

Ако неко увежбава врлину, да не потамњује њену лепоту тиме што се
размеће.
Ако неки од оних који су живели са тобом, покушавајући да осујете моју

намеру да ти пишем, говоре да оне који ти ласкају веома поштујеш, а оне
који те саветују презиреш, међутим, мене нико не може да убеди да је
могуће да се разликује толико много у пристојности, ако неко не постане
од једних ученик, од других слушалац, од трећих проналазач. Зато сам ти
писао и ако ти пишем са већом храброшћу од оних који су ти пришли да се
не узнемираваш због тога, већ да ме управо због овога прихватиш, јер сам
заволео више оно што ми одговара, од онога што ми је интерес. Оно што
желим да кажем ће бити речено одмах, мудри људи немају потребу за
припремом, већ имају обичај да природно чине добро. Дакле, ако узгајаш
врлину, немој да прихваташ да потамњујеш њену лепоту тиме што се
размећеш. Врлина је велика ствар, али када се сама не размеће показује се
људима већа и лепа. Ако мислиш да ћеш бити заборављен ако је не
покажеш, веруј у оно супротно да ћеш тада засијати када се не размећеш.
Људском роду се свиђа на неки начин да се препире, а онима који се
узвисују се противи, а онима који се старају да унизе сами себе са
задовољством им се покоравају. Првима спречава самопоштовање и даје
69
им и зла која не постоје, а другима прославља и добро које не постоји.

Такође, ни врлина не може да се засени, чак ако се и мало прекрије због
зависти, опет поново засија и намеће се онима који су је потамнили. Као
што није могуће да се сакрије светлост, тако ни врлина. И ово наравно
нека се каже због мишљења људи, међутим, ако желиш да сазнаш и
Божије мишљење, имаш у светом Јеванђељу оно што је записано и што се
односи на цариника и фарисеја51, на изузетан начин.
Да, од онога погрешног што се дешава због брзине, оно сигурно што
настаје услед закашњења је корисније.
Личиш да се бојиш, можда славу твога подвига умањује дужина времена.

Међутим, треба да знаш да од оног погрешног што настаје из брзине, оно
сигурно што настаје због закашњења је корисније. Не мање, већ славнији
од оних који су веома брзо постали сјајнији су они који су са пажљивошћу
и закашњењем учинили то исто. Први изгледају да су победили трошећи и
новац и тело, а они уживају победу без штете. Наравно, први немају
ослобођену од туге телесно уживање, а они уживају искрену радост.
171.-Посланица Епископима Леонтију, Лампетију и Алфију

Треба да буде оно што је установљено законом као добро и да следи оне
који су одлучили да то чине, вера кроз дела.
Ово што је установљено законом као добро треба да се држи и да одлуке

следи вера која се изражава кроз дела. Они у којима не постоји сила да је
сачувају, они према нужности греше према сваком од ово двоје и заиста
одлучујући неостварљиве ствари и забрањујући опет оно у шта су
поверовали од којих једно садржи претерану глупост, а друго умерени
51
Лк 18, 10.
70
опроштај. Међутим, они у којима заједно постоји ово двоје и то да

одлучују и то да могу да спроведу оно што су одлучили, њима је када
преступају једно од ово двоје неопходна оптужба.

Ко је најбољи ловац на ствари пријатељства.
Онај који се интересује за оне који су са њиме и васпитава их и задовољан

је њима због њихових добара, а брине се због њихових тешкоћа и страшан
је ловац на оно што се назива пријатељство. Толико ће много њих да веже
за себе колико ће и да види. И видеће толико њих колико ће његов
прослављени глас да их одведе ка њему. И толико много њих ће бити
одведено колико је топлих љубитеља добрих интересовања. Дакле, које
славнији од њега или које блаженији од онога који је окружен са толико
много пријатеља?
173.-Посланица Андромаху
Треба: Или да се неко гледајући не заљуби или заљубљујући се да не
гледа.
Или гледајући да се не заљубиш или ако се заљубиш да не гледаш. И ако

некима прво изгледа тешко, наравно, некима и немогуће да примењујеш
ово друго. Пожељнија је сигурност од неконтролисане љубави. И ово нам
заповеда Божији закон. Пошто, ти верујеш учењима Грка покушаћу и од
њих да ти покажем истину закона. Наравно узроке, и Тројанског рата 52, и
Месенијског53, и Кирејаца54 против грађана Аргоса55, и Тебљана56 против
Фокиђана57, ћу заобићи пошто су веома познати, јер је сваки од њих трајао
по десет година, а били су због жена, међутим, показаћу ти доказе из
књижевних дела од Ксенофонта58 које и поседујеш. Дакле знај, да Кир није
ни прихватио да погледа Пантију и ако је било познато да има непобедиву
лепоту, не само да није пао у искушење пожуде, већ се истицао у
52
Тројански рат се водио између Ахајаца и Троје у 12. в. пре Х.
53
Месенијски ратови су били ратови између Месеније и Спарте у 8. в. пр. Х.
54
Становници земље Киреје.
55
Град Аргос основали су древни Микењани у 12. в. пр. Х.
56
Становници града Тебе који је играо веома важну улогу у грчкој митолигији.
57
Грађани града Фокеје који је био јонски грчки град на западној обали Анадолије.
58
Ксенофонт из Атине рођен је око 430. г. пр. Х.
71
целомудрености. А Арасп, и ако се узвисио, гледајући није се заљубио и

пао је у тако велику срамоту тиме да је био заљубљен у њу и да је
преклиње и пошто није успео у својој жељи, Кир је био принуђен да
користи безброј превара и изума да би ослободио онога од срамотног
ропства. Дакле, које по теби узвишенији онај који је уредио са сигурношћу
своје ствари и до сада се прослављао због своје целомудрености, или онај
који је својом неумесном љубављу осрамотио самога себе и наравно који
је тада угасио своју искреност, а своје потомке је учинио да исмевају и
претходну своју уображеност и своју другу срамоту? Даље и ти усмери оно
што се веома добро тиче тебе, и немој, савладан оргијачким
одушевљењем због неприличне раскалашности, да обориш самога себе у
провалије бестидности.
174.-Посланица Монаху Павлу

Похвална и подстицајна ка опонашању сродних подвига.
Наравно, ти си достојан похвала, а твој старији брат је достојнији, а још

старији је више достојнији. Напредак у врлини иде корак уз корак са
годиштем. У теби и у твом старијем брату постоји добра нада како се
повећава ваше годиште, и нећете заостајати за својим старијим братом,
већ ћете бити достојни сећања као он. Дакле, пошто имате сродне
примере подвига окрените ваш циљ ка овоме.

Постицајна ка избегавању неограничене зараде и љубави према новцу.
И ако, тежећи неограниченој заради и желећи љубав према новцу,

мислиш да си учинио самога себе много бољим, али управо ово што си и
ти пожелео је најгоре за част и славу. Наравно, ако размислиш и о суђењу
које ће уследити у сваком случају због дела ове врсте, знам добро да ћеш
оплакивати самога себе. Дакле, постарај се за оно што је потребно. Пошто
знаш крај који следи и овде и тамо онима који греше.
72
Немогуће је да влада туђим страстима, онај који не влада својим.
Развратник, наиме онај који живи са равнодушношћу и не кажњава своје

жеље, већ им препушта узде да иду где год пожеле, међутим, ако настоји
да кажњава жеље других биће исмејан и достојан сваке оптужбе. Не само
да уопште неће имати користи, већ ће постати и повод исмевања,
настојећи да постигне у другима оно што сам није постигао. Јер није, није
могуће да неко постане господар туђих страсти, а да није постао господар
својих. Чини то исто, као онај војсковођа, који свој град, који је у
грађанском рату и који је болестан и који се побунио не може да га одведе
у јединство, а обећава да ће суздржати ратове од споља. Њему би неко
могао да каже: „Глупаку, зар не знаш, да не уништавају толико много
ратови са странцима, колико грађански. Дакле, треба прво да угасиш
унутрашњи рат, а тек тада ћеш ратовати са спољашњим непријатељима“.
177.-Посланица Епифанију
Не треба једно да учимо, а друго да чинимо.
Пошто си рекао да се двоумиш, а закони Божији говоре да ми треба да

останемо смирени, чак и ако нам неко чини зло, а тумачи закона не желе
да се смире, а да им нико ни не чини неправду и ако неко почне да их
прекорева, говоре да их осуђују и као да је учинио злочин према
посвећењу кажњавају га, а ово чине и негодују када се исмевају од Грка и
Јудејаца, наравно, тебе не могу да осудим као писца, међутим, са
задовољством би њима који ово чине (не треба све да их осуђујемо) рекао:
Зашто радите супротно од онога што говорите 59? Зашто једно настојите да
проповедате, а друго да чините? Зашто оштрите језик Грка и Јудејаца и
омогућавате да се наоружају против најбожанскије вере они који треба да
буду поробљени врлином, а не влашћу? Наиме, или треба да престанете са
овим делима или да никога не осуђујете са тиме да је све зло, осим вас
самих.

Онај који се чува од малих ствари, сачуваће се и од веома великих.
59
Мт 23, 3.
73
Онај који чини оно што је очигледно зло, а не црвени, он је јасан да тајно
неће оставити ништа од онога што је забрањено, а да то не учини, а сада
настоји да чини још веће, а неће се понети са лењошћу ни према мањем, а
онај који се чува од мањег, наравно, као што је и природно чуваће се и од
веома великог.

О Васкрсењу и умирању душе и да ће будућа слава бити сразмерна са
оним што је неко учинио овде.
Васкрсење умирања душе због грехова настаје овде, када ће се делима

праведности препородити у живот. Наравно, умирање треба да схватимо
као лоше стање душе, а не нестајање у непостојању. Зато је и за блудног
сина који је још био жив, речено: „Беше мртав и оживе“ 60. А ономе који је
умро због зла и који је сахрањен, речено је: „Устани ти који спаваш и
васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“ 61. Ономе који је отресао смрт
греха покајањем свануће истинска светлост. Међутим, тамо ће бити
васкрсење тела, наравно, свих (људи) на исти начин због бесмртности, али
(васкрсење) свих неће бити исто, због славе. Слава ће бити подељена
сразмерно са оним што је свако учинио овде као што наводе необориве
речи Светог Писма.

Треба са лако прихватљивом и убедљивом речју да учимо оне који користе
неомекшан гнев.
Систематичном и уверљивом речју треба да кажњаваш или боље речено

да подучаваш оне који користе неомекшан гнев, да престану са својим
добровољним лудилом. Када снажно букти завршава се убиством.

Треба да угасимо топионичку пећ среброљубља уређајима за гашење
пожара (сачињеним) од милостиње и добрих дела према онима који имају
нужду.
60
Лк 15, 24.
61
Еф 5, 14.
74
Они који желе да угасе један огањ, не убацају дрво које лако гори, нити му
дају другу храну, са којом бива снажнији и постаје неконтролисан, већ гасе
огањ користећи уређаје за гашење ватре. Ако и ти желиш да угасиш високу
пећ среброљубља, немој да се надаш да ћеш то постићи лако, додавањем
и другог новца, већ одузимањем. А уређаји за гашење среброљубља су
милостиња и добра дела према онима који имају потребу.
182.-Посланица пресветлом Луки

Треба да учинимо правилом својих судова, не нашу вољу, већ правду.
Исправно и праведно је оно што верује онај који је изнад новца, очи душе
онога које не теже никаквој користи. Ако дарови заслепљују очи мудрим
људи62, а шта не чине онима који нису мудри? Дакле, ако на једну страну
ваге ставиш злато, а вага се нагне на доле и покаже неједнако вагање, тако
и кад господар суда узме злато неће донети никакав исправан и здрав суд.
Насупрот томе онај који као меру својих судова има правду, а не своју
вољу чини да његове одлуке нагињу тамо где види да нагиње правда.
183.-Посланица Епископу Алфију

О нестицању имовине и милостињи и да не треба да чинимо супротно од
онога што говоримо.
Ја их барем, оне који у речима виде контрадикторност, а у делима их не

виде, сматрам глупима. Показују разумност расуђивања и не престају да
чине супротно од онога што говоре. Дакле, сматрају нестицање имовине
највећим добром, као што и јесте, извлаче корист из великих несрећа
других, претерано хвале милостињу, а не црвене од срамоте када се
присваја оно што припада онима који имају потребу за милостињом и
проповедају друштвеност и способност преношења (знања), а није их
срамота када примају мито.
62
Пнз 16, 19. Сир 20, 29.
75

Треба да имамо чисто око (ум) душе, да би смо могли да разликујемо
најлепше и непристојно.
Скоро сви који говоре о врлини говоре да најбоље гледаш ка злу, међутим,
остајеш слеп према ономе што је веома добро. Дакле, ако је ово тако,
очисти поново свој ум (он је око душе), можда ћеш и моћи да разликујеш и
добро и непристојно. Јер ћеш због оваквог поступања бити спреман да
више волиш добро, а да избегаваш зло.

Деца која се одгајају развратним обичајима, неће моћи лако да достигну
храброст са предностима врлине.
Деца која се одгајају у развратним обичајима неће моћи лако да достигну

са предностима храброст, то је саопштила и твоја промишљеност са овим
што је написала, међутим, да заиста тако стоји ствар, одмах ће директно
бити речено. Дакле, њихову скромност одвраћа то што живе заједно са
онима који су непристојни, пристојност то да избегавају труд стихова из
Јеванђеља, храброст плашљивост плесача, а праведност кршење заклетве
пантомимичара. Са чиме би могли или да се саосећају или да буду ганути,
са преко потребним ставом они који по неопходности треба да прекоре
једно од ово двоје: Или да се смеју, или да се узнемире, од чега је једно
дар позоришта, а друго хиподрома? Сматрајући страшним то да са
гледањима бивају поробљени млади, спречи их углавном речју, међутим,
ако не буду убеђени онда страхом. Лакше ћеш на овај начин моћи да
створиш најбоље људе и способне говорнике. Међутим ако, као што си
написао, сматрају да је страшно то да буду спречени од онога задовољства
које једноставно личи на песму Сирена, од којег је најкорисније људима
ћутање и ако они одлучно тврде да је она легитимна и дозвољена, нека
знају ово које очигледно не знајући заједно са другим добрим (стварима),
мисле да се чини неправда и да се лоше поступа са омладином нека знају
они који су са овим уживањем увели од почетка у градове смртоносну
похоту и мешају је са отровом сагласно са одлуком непријатеља
човечанства (који и показана лажна оправдања мења у губитак у душама
76
оних који их гледају), не би лако стигли у ово (наравно, оно што нису
дозволили ни нехришћански закони), већ тобоже са оправданим
разлогом.
Заиста гледајући војне логоре који су припремљени за краљеве да се

увежбавају током целог свог живота, а мноштва (људи) у градовима да
буду неприпремљена за опасности од оружија и да се налазе у
неактивности и знајући да они који се налазе у таквој тромости (сви не
користе нерад на добро), много пута размишљају нешто непромишљено
мислећи да требају да прекину из темеља узрок побуна и да не стварају
својим предводницима дупли рат спољашњи и унутрашњи, откривају
једно такво занимање и правили су за оне који имају обичај да се
непромишљено одваже на било шта и дали су им (занимацију) као повод
да се свађају, међутим толико, да не може да учини ништа, способну да
исцрпи њихов гнев око (занимације), као што је стална трка коња или нека
политичка свађа која окреће ка овој борби оне који не желе да учине
ништа корисно, да не би можда размишљали о нечему страшнијем. Таква
је разноврсност око оркестра. Хранећи друге спектаклима и опчињавајући
слух других (људи) вестима, сматрало се и ако би била пуна лукавства да је
препрека за бунтовничку мисао. Наравно, то су дозволили као што су
мислили, да ће са мањим да откупе мир и сигурност. Међутим, млади који
се одгајају у врлини, а прилагођавају се бољој хармонији, није дозвољено
да одлазе и да учествују у њима, али ни људи који пазе на своје душе.
Нити одлазе да узму место, већ сматрају да су узвишенији од других,

наиме, узвишенији су од овог разорног задовољства и наравно и од града
и ако би се сви ништавни и беспослени покајали и смирили и целивали
тражење истине, затворили би позоришта или и ако би их и отворили не
би привукли никога и изгубили би вештину онога који се боре са овим или
још боље лошу вештину и могли би да постигну три највеће ствари: И
спасење душа и поредак у градовима и сигурност господара. Дакле, ово
нека чују из твог учења. Међутим, мислио си да треба да покренем и свој
језик са мишљу да је могао да постигне важне ствари (ствар у коју не
верујем) да не одам утисак да те чиним онерасположеним писао сам и
њима.
77
186.-Посланица деци грка63

О врлини, коју треба свом силом да увежбавамо, јер је бесмртна.
О, млади (треба сада када почињете живот да вам не кажем ништа

неразумно, већ ћу да вам откријем истину), од свега што јесте или се чини
(да је) добро, већа је и боља врлина, да они који живе са (врлином) у
односу на оне који су ње лишени, то је исто као што су они (са врлином)
према зверовима и анђели према људима. Јер корачају тргом личећи на
анђеле. Наиме, као светиљке, када се изненада подижу у мраку окрећу
погледе других ка њиховом месту, тако они и изазивају изненађење и
просветљавају друге, а они остављајући своје ствари са великом радошћу
следе њихов глас и према њима постају као овце према пастирима,
дозвољавајући им да их воде где је боље и они узимајући своје
послушнике, тумаче им као пророци будуће ствари. Постоје многи који не
говоре много о врлини, њима је привремено телесно уживање и лак живот
више делотворнији од онога што ће једном да им буде на корист, они због
похлепе и неправде воле садашње ствари и због њихових неваспитаних
начина понашања не проричу им ништа од онога што ће се десити касније,
већ старајући се о ономе што имају у својим рукама, говоре: „Да добро
уређујеш садашњост!“, они гледајући оно што би требало да се деси у
будућности то предсказују и када ствари буду као што их говоре,
овеначавају се и објављују (другима). Они колико год живе поново
исправљају морално пале градове, а украшавају оне који стоје усправно, а
када умру остављају средину своје жеље. Њихови гробови су познати
свугде, поштује се њихов пород и вечно је сећање на њих, јер су стекли
такву врлину, која због своје природе нема свој крај. Због телесних
преимућства сваког (од нас) се лако гаси и има привремену добру особину,
као лепота, брзина, снага (када умире тело, нужно се и оне губе), а само
врлина, пошто се храни из бесмртне душе, због своје природе се не мења.
Треба свом силом да увежбавате врлину, а не да привидно мислите као да

је увежбавате. Али ни да се приљубљујете богатству и да је занемарујете.
(Богатство) је много више безначајније од ње. Богатство може неко лако да
одузме, или тајно, или ако је неко много снажнији, међутим, врлину не
може да ускрати ни ако је одвоји од тела. Наравно, врлином називам (да
63
Мисли се на децу незнабожаца.
78
вас не одведе сличност у имену у погрешну помисао), не храброст у

ратовима, у којој много пута учествују много више злих, него добрих
(људи), нити победу на Олимпијским играма, која нестаје и од оних који су
победили, али ни велику вештину у речи, јер је веома исправно рекао
Тукидит64: „Да је корисније незнање са целомудреношћу, него вештина са
развратом“, нити било шта друго од овога што се завршава садашњим
животом, већ ону (врлину) која је праћена скромношћу и пристојношћу,
праведношћу и храброшћу, благошћу и трпељивошћу, филозофским
понашањем и другим сличнима са којима се саставља и допуњава.
Међутим многи, кажу, живе у изобиљу, а не заслужују, а богате се без

врлине. Наравно, то признајем и ја, међутим, како ће ово да спречи врлину
то не видим. Ако би неко могао да докаже јасно, да се ово због закона
природе спречава да постоје заједно, наиме, врлина и богатство свакако
ни тако не би било оправдано да неко више воли богатство уместо врлине,
можда би утврђена одлука у равнодушности, дала опроштај, међутим,
могао би неко да нађе исте и најбоље у мишљењу и сјајне у садашњем
животу, зашто избегавате врлину као да је свакако требало да стекнете
богатство, ако је нисте стекли? Јер се стицање богатства не постиже тако
што ћете се лишити врлине, већ много пута и са врлином би могло да се
стекне Божија промисао, једнима дели оно што заслужују, а другима је
милостива према њиховом страдању. Пошто су лишили себе истинских
добара, то јест небеских, дарује им привремене ствари да пресече из
корена са овим њихово оправдање.
Дакле, пазите на следеће и када одстуствује врлина, неки напредују, а

неки су дошли дотле да живе у изобиљу, а постојала је и врлина. И свакако
и ако неко жели да испита ову ствар са прецизношћу (и ако ће ово што ће
бити речено изгледати немогуће, међутим, биће речено), наћи ће у свим
вековима заиста остварено богатство са промишљенима, него са злима.
Наравно, богатством ја називам умереност, јер лакоћа добијања је нешто
што води у разврат. Међутим, ви свакако нећете не веровати имајући
живахну Исократову поуку у својим ушима која није речена случајно, нити
може лако да се оспори, већ је утврђена стварношћу. „Богатство је више
слуга зла, него добра. Даје снагу равнодушности, а подстиче младе на
64
Тукидит је био старогрчки историчар, живео је 454. пре Х.
79
телесна уживања“. Међутим, ако многи верују у супротно, јер виде

привидно, а не практично богатство, које није достојно дивљења. И они
који се богате а да то не заслужују, управо због тога што се богате а да нису
заслужили, постају познатији, а они који живе исправно у богатству, управо
ово, то да живе исправно у изобиљу, никоме не изазива дивљење. Оно
чудно изазива већу реч о самом себи. Можда је зато мање оних који се
богате упркос својој заслузи, а уживали су глас већине (људи).
Дакле, ако претпоставимо (треба да истражимо ово што је потребно и са

упоређивањем), да су они једнаки и да размислимо: Које је од ово двоје
узвишеније: Богатство са врлином или богатство само по себи? И наравно,
онај коме недостаје богатство, подржава своју храброст ка поседовању
врлине, а други када се потроши богатство ће по нужности бити презрен.
Теоретски, остављајући по страни пут равнодушности, ајмо да ово
раздвојимо сагласно са њиховом природом, да у једнима постоји врлина,
а у другима опет одвојено богатство, а да се не умањује њихово изобиље,
као оно Крезово65. Ко не би више волео да буде Солон 66 него Крез? Ко не
би више желео да буде Платон него Дионисије 67? Ко не би више волео да
буде Сократ него Архелај68? И зашто је потребно да наводим многе
филозофе и да их упоређујем са тиранима, о којима би било избрисано и
сећање да није постојала врлина и мудрост оних? Зато остављајући и њих,
променићу своју реч у саветодавну.
Врлина је узвишенија од новца и истинско богатство прати озбиљне људе,

а привидно прати друге (и ако напредују исправно, не изазивају дивљење,
а зли, кад се обогате а да (то) не заслужују, постају познатији и изгледају
бројнији. Али да су и једнаки у броју узвишенији би били они који живе у
богатству са врлином. Дакле, и ако се ово раздваја сагласно са њиховом
природом, треба више да волимо врлину пре богатства), зашто се
предајемо равнодушности, продајући венац врлине? Због овога и много
другог, децо моја, од ваше младости треба да увежбавате врлину и не
само мало, већ и више од овога што ћу вам рећи. Онај који је пригрлио у
својој старости троши сво преостало време свог живота да би могао да
65
За Креза се сматра да је био најбогатији краљ у античкој Грчкој.
66
Солон један од мудраца грчке.
67
Дионисије Старији је био тиранин Сиракузе, позвао је свог учитеља Платона да му подучава сина
Дионисија Млађег.
68
Архелај 1 Македонски био је Македноски краљ и доброчинитељ Атине. Умро је 399. г. пре Х.
80
спере све своје грехе првог и другог и трећег животног доба и сав његов
покушај се троши на ово. Много пута ни то не постиже, ако су његови греси
неопростиви и велики, већ ће да оде непристрасном Судији, носећи са
собом остатке својих рана. Насупрот томе, онај који је од своје младости
пригрлио врлину не троши своје време на ово, нити седи као да се налази
у ординацији, лечећи тешко излечиве ране и сматрајући се од стране оних
који пролазе (поред њега) као несрећник, већ од самога почетка прима
светле награде. Наравно, онај (старац) сматра довољним и осећа се
задовољним ако може поново да постигне све своје поразе, а онај још са
тачке поласка окушава радост са наградама и прослављањима и додаје
победу за победом и као победник Олимпијских игара корачајући од
линије поласка са прослављањима према награди отићи ће организатору
спортских игара и судији ових борби кад овенча своју главу многим и
светлим венцима.
Наравно, после исељавања одавде постоји Божији суд који ће да испита не

само дела и речи, али и размишљања, то потврђују и филозофи и
књижевници и говорници и песници и писци од којих би могао да цитирам
њихове речи у овој мојој поуци, ако не бих веровао да ћу вас увредити, јер
од недавно имате лекције у својим ушима. Дакле, ако постоји Суд,
наравно, као што и постоји треба да увежбавате врлину. И ако некима
изгледа да је тешка, биће вам лака ако избегнете позоришта и хиподроме,
заједнички бич васељене или још боље не васељене, већ градова који
имају такве спектакле. Или боље речено не градова, већ оних који желе да
се клањају овом злу.
Требате свом својом страшћу да се предате борбама за врлину. Сви који

сте рођени од славних родитеља да не срамотите ваш род, а сви који су
рођени од скромних да прославите оне који су вас родили чинећи себе као
богаташи украс, а као сиромашни лука за вас саме, да би вас ваши очеви
поштовали, а деца која долазе са другог места да вас сматрају својим
очевима. Ако се тако понашате палећи бакљу врлине, показаће вам се са
неба Христова светлост и привући ће вас близу Њега откривајући вам и
Царство Небеско и пресветлу славу светитеља.
187.-Посланица презвитеру Египту

81
О души, и да она није део најузвишеније суштине, већ њена творевина.
Верујемо да је душа Божанска, али не да је део најбожанскије и

најцарскије природе. Такође је бесмртна, али није једносушна са
беспочетном и стваралачком природом. Да је била део оне неописиве
природе, не би згрешила, нити би била осуђена, међутим, ово постоји и
оправдано се сматра творевином највише суштине, а не (њеним) делом,
да се не покаже да Божанска природа суди или боље речено да осуђује
саму себе.
188.-Посланица ђакону Евангелу

Не требају творци врлине да превазилазе симетричност, већ, презирући
зла да више воле врлине.
Као што најбољи вајари урачунају симетрију над којом се заснива

стварање, тако и ствараоци врлине не требају да излазе изван симетрије.
Постоје зла и са обе стране врлина која се напрежу да обману оног ко је
пријатељ врлине. На пример, побожност је глава и темељ и основа добрих
ствари, али у њој вреба (замка) са обе стране, непобожност и празноверје,
једна као недостатак, а друга као претеривање, али и као смањење.
Такође, поред храбрости постоје дрскост и плашљивост који желе да учине
то исто. Зато и треба успешан (човек), пошто ће презрети зло и више ће
заволети врлине, а не са дрскошћу врлина да падне у зла која постављају
замку.
Постицајна ка обуздавању гнева и уображеног мишљења.
Они који живе заједно са тобом кажу, да си пун гнева и уображености.

Дакле, ако је тако, стави узду на свој гнев да не искаче испред
размишљања и угаси твој морал. Зато, као што кажу, имаш уздигнуте
обрве до слепочница.
Постицајна ка излечењу твог некадашњег супарника.
82
Наиме, твој некадашњи супарник, побеђен од онога што је претрпео, још

није победио самога себе да би могао да се излечи, немој да престанеш да
се оправдаваш писмима: Чиниш добро лечећи на добар начин оно што је
постало зло. Сем тога и ми помажући покушавамо благим речима да
излечимо његову страст.
191.-Посланица ђакону и лекару Доротеју

Да су бестелесне ствари неосетљивије, не само од најдебељих, већ и од
најтањих.
Пошто си желео примерима да сазнаш једну чисту и признату ствар и из

Светога Писма и од мудријих нехришћана, колико ми је могуће покушаћу
да ти много кажем са мало речи. Дакле, рекао си: Одакле је очигледно да
су бестелесне ствари неосетљивије од тела и јаче? Кажем ти да колико су
тела која су ближа бестелесним снажнија и неосетљивија од дебљих тела,
толико су и бестелесна неосетљивија не само од дебљих, већ и од
најтањих. На пример, камен је дебљи од воде зато и кад се поломи не
може никада да се споји, а вода када се раздвоји поново се спаја. Колико
је тање толико је неосетљивије. Тако и ваздух (треба да одемо и до
најтањег примера), уопште не може да се подели. Дакле, ако се (ваздух)
затвори или у глинени нокшир или у мех и баци на дно, то не прихвата, већ
остаје на површини и плута и тражи површину и лови оно сродно. Пошто је
ваздух тањи од воде, а вода од камена, зато је и неосетљивији, зашто се
двоумиш и ако су тела јача? Пази и на душу, која се не види (јер је
невидљива), међутим, даје телу и силу и снагу, а када она оде не само да
тело остаје мртво већ се и распада. И у лекарској помоћи (треба да учиним
прекор и са твојом вештином), снага јер је бестелесна је снажнија од тела.
Када испуни своју намену и оде тада је фластер 69 бескористан. Ако
постојећа снага која је бестелесна, а испунила је своју мисију није
одбацила (тело), из ког разлога мењаш лекарску помоћ, пошто се
материјали спашавају? Даље, очигледно је да помоћ живи када постоји
снага, међутим, када она оде, тада (тело) умире.
69
Вероватно се мисли да је тело само љуштура без душе.
83
Да се расположења душе потврђују према изразима који се појављују на

лицу.
Узимајући саветодавна и пуна користи писма твоје учености, необразовани

Гот (праведно је да га тако назовеш), наравно, како се понео то не могу
баш прецизно да ти кажем, али од израза који су се појавили на његовом
лицу и ти би могао то да утврдиш. Лагано се насмејао показујући на свом
лицу уживање које побеђује гнев.
193.-Посланица Акили, Амонију и Ориону

Треба са равнодушношћу и филозофским начином живота да се
супроставимо онима који лоше поступају са нама.
Многи, најдражи моји, који су очекивали да њихови противници учине

овде више од онога што су претрпели, а претрпели су страшније од онога
што су претрпели на почетку, не јер је победила правда, већ зато што су
уштедели са славом за наредни живот. Зато треба да се супроставимо
више са равнодушношћу и филозофским начином живота онима који нас
злостављају. Свакако ће тамо суђење да одреди правду, (суђење) које
овдашња њихова искушења чини предусловима за венаце.
194.-Посланица ђакону Еладију

Постицајна ка прекиду живљења у уживањима.
Ако је истинито оно за шта су те оптужили, можда ћеш показати уверљиву

одбрану, али нећеш рећи истину, међутим, ако је лажно онда напиши
одбрану коју ћемо да уступимо ушима оних који те исмевају. Међутим, ако
престанеш са уживањем које напредује ка сваком неразумном насртају,
мислим, да ће и пре одбране они напредовати ка порицању свега онога
што је речено раније.
Постицајна ка праведном суду.
Не избегаваш, најстрашнији, чинећи неправде, и зато, бежиш од директног

суђења, а прибегаваш одељцима текстова закона, који су измишљени ради
84
помоћи онима којима се чини неправда, али не ради избегавања оних који
чине зло. Дакле, обавештен си, пошто си ухваћен на делу, и одмах изнеси
своју одбрану.
196.-Посланица Епископу Теону

Неразумно је да онај који је пун рана, жели да буде лекар других (људи).
Колико претерујем у поштовању према теби од других, толико ћу покушати

да ти прикажем друге са благонаклоношћу. Бесмислено је да пред
другима будем увршћен са тобом, да прећутим о твојим стварима заједно
са онима који нису толико поштовани. Дакле, пошто си ми писао да
Епископ Пилусија Евсевије има велико расположење за напад и спреман је
да отима туђе и да је брз у томе да се разгневи, а спор у давању новца
онима који имају потребу и да резимирам и сматра се да је склон свим
ропским страстима, ти, наравно, ако желиш да напредујеш држи себе
чистим од ових срамота. Неразумно је да будеш савладан од онога, које
осуђујеш да је неко други упао, а да желиш другом да будеш лекар, ти који
су пун рана и да чиниш оно због чега си страшан тужилац.

О достојанству усиновљења које треба свом својом снагом да чувамо да се
не деси, лишавајући се ове почасти да будемо страшније кажњени.
Његова је промишљеност написала да су Јудејци имали достојанство

усиновљења (јер је написано: „Синове одгојих и подигох, а они се
одвргоше од Мене“70), и, „Напустио си Бога Који те је родио“ 71), кажем да
уопштено од сведочанстава која си навео не налазим да је забрањено,
нити је чиста почаст, већ је упетљана са осудом и ако није желео да их
осуди не би објављивао почаст о којој говориш. Ако нису били криви
можда не би имали овај уводни говор, већ је са прекоревањем повезао
почаст са претпоставком веће осуде. Оптужујући их и желећи да исмева
њихову безосећајност са оптужбом је запетљао и почаст или боље речено,
70
Ис 1, 2.
71
Слободан превод. У српском изворнику пише: „Стену која те је родила заборавио си“. (Пнз 32, 18.)
85
из почасти је показао оптужбу већом од опроштаја, а за синове благодати

син грмљавине виче: „А онима који га примише даде власт да буду чеда
Божија“72. Ево почасти без оптужбе, ево достојанства без усиновљења, ево
знака небеског сабрања који је стално дарујући Спаситељ рекао: „Да
будете синови Оца Свога Који је на небесима“ 73, и, „Јер зна Отац Ваш шта
вам треба пре но што заиштете од Њега“ 74. Сам разлог усиновљења
проповеда свугде достојанство. Опет онај који је од Јудејске тврђаве
постао оруђе Јеванђеља показујући да је ова почаст практично потврђена,
рекао је: „Јер не примисте дух ропства, да се опет бојите; него примисте
Дух усиновљења, којим вичемо: Ава, оче! Овај дух сведочи нашему духу да
смо деца Божија. А кад смо деца, и наследници смо: Наследници, дакле,
Божији а сунаследници Христови“75. О какве почасти! Како је уздигао оне
који су се нашли доле? Истовремено Апостол показује подлост Јудејаца, а
величанственост Хришћана коју треба пажљиво да чувамо свом својом
снагом да не испаднемо из власти и будемо страшније кажњени, јер ни са
тако великом почашћу нисмо постали бољи.

Похвална.
Као један најбољи сликар осликавајући гордог и надменог коња,

покушавајући на неки начин да га учини живим и супростављајући се
природи, наравно, ставља у њега заједно са уздом и високо мишљење,
међутим, показује га тако као што жели да се покаже, тако је и твоје
образовање са речју угравирало у нас са јасношћу високо мишљење
човека да они који га читају више виде њега самог него слова.
О Зосимовом противљењу поводом (послате) твоје посланице њему.
72
Јн 1, 12.
73
Мт 5, 45.
74
Мт 6, 8.
75
Рим 8, 15-17.
86
Када је онај добио писмо твоје доброте, кога не желим да наведем (пошто
није достојан ни да се пише о њему а ни да се спомиње), смејао се некако
лукаво, ствар која се обично дешава када се понекад напуни гневом,
међутим, започео је страшно такмичење које би и могао да освоји да се
није сам показао глупим пред Црквеним законима.
200.-Посланица схоластику Офелију

Жене које жуде за Богобојажљивошћу да се не украшавају златом и
бисерима или скупоценом одећом, већ добрим делима.
Много се дивим старој Спартанки која је забранила пристојним женама да

се украшавају, јер је веровала да то одговара проституткама које
постављају и замке и мреже да би уловиле развратне младиће. Она која
верује да је пристојна и промишљена, ако то чини јавно оговара своју
болест. Управо ово објављујући Свето Писмо, саветује жене које желе
Богобојажљивост, да се не украшавају златним накитом и бисерима или
скупоценом одећом, већ добрим делима76. Међутим, ако треба да
искритикујем сваку ову тему, кажем да огрлице и сјајно скупоцено камење
и ланчићи чине зло и ружним и веома лепим женама, прве прекоревају, а
друге умањују. Прве прекоревају показујући их ружнијима него што јесу, а
другим чине штету, уместо да говоре о њима дискутују о њиховом накиту.
201.-Посланица Епископу Елафију

О речи, да је боље да неко говори, а да га не слушају, него да не говори а
да буде осуђен.
Страшна љубав према речима кружи у овоме времену у душама људи:

Наравно, речи не оне које уразумљују, већ оне које могу да изазову
задовољство у онима који их слушају које нису духовне, већ су софистичке,
ни апостолске, већ Димостенске, ни пророчке, већ оне које изазивају свађе
које не могу душу да испуне радошћу, већ које имају обичај да привуку
слушање, које се не надахњују из животних искустава онога који говори,
већ се својом речитошћу упућују у мртве уши. Дакле, шта треба да
чинимо? Да ћутимо и да не кажемо ништа? Али то је опасно. Да кажемо?
Али реч и разметање делима се не завршавају на корист, већ само
76
1 Тим 2, 9.
87
изазивају буку. Међутим, ако је још и ово овако мислим да је боље да неко
говори а да га не слушају, него да не говори а да буде осуђен. „Требало је
зато моје сребро да даш мењачима, и дошавши, ја бих узео своје с
добитком“77. Наиме, ко може нека говори, а реч нека оцене слушаоци.
202.-Посланица Олимпиодору
Постицајна ка увежбавању практичне врлине, једина која чини блаженим
своје љубитеље.
Остављајући, мудри мој, оне који унаоколо брбљају о узвишеним и

небеским стварима, метеорологе-софисте и ловце на речи који осим речи
немају ништа, усмери себе ка практичној врлини која чини блаженима
своје љубитеље. Међутим, ако опет мислиш да треба више да следиш
мишљење наших старих остављајући прво друге, даћу ти гаранта мојих
речи онога који се од њих проповеда да је најмудрији од свих људи.
Дакле, шта каже Ксенофонт78 за њега? „Нико никада није видео Сократа да
чини било шта безбожно, ништа одвратно, али ни да говори. Није се ни
бавио природом свега, о којој је већина других расправљала, наиме, какав
је онај који је од софиста назван свет (космос) и за какве потреба бива
свака од тих небеских ствари, али и оне који су се њима занимали
показивао их је глупима. Прво је испитао са њима које се од ово двоје
дешава, јер су мислили да су већ задовољавајуће знали људске ствари,
долазе да се њима занимају или остављајући људско, а посматрајући
демоне мисле да чине оно што треба. И двоумио се што није њима било
познато, да није могуће то да нађу људи. И они који су се гордили
говорећи ово нису веровали у исто међу собом, већ су се понашали међу
собом слично лудацима“. Наравно, ово је написао Ксенофонт. Али и
Платон, најученији од свих других који је знао више од свих Сократа у
скоро свим својим дијалозима садржао је исто као Ксенофонт. Али и онај
или боље речено и они и занимали су се и говорили и писали да свако
треба да увежбава врлину, она је, као што верује Платон, најбољи пут која
води ка побожности, а завршава се у великом пространству.
203.-Посланица Касијану
77
Мт 25, 27.
78
Ксенофонт из Атине је био Сократов ученик, рођен је око 430. г. пр. Х.
88
Оно што се тиче: Шта је „неодлучно“ и „ненамерно“.
Није исто неодлучност и ненамерност. Прво значи несмотрено, а друго

махинално. Прво тежи пракси, а друго страсти. Једно је пракса без
мишљења, а друго је страдање по нужности.
204.-Посланица Авсонију
О љубави и да са њом не постоји ништа исте силе према врлини и о
напретку и радости.
Изражавање сумње нека се преда расуђивању, расуђивање нека истражи

исцрпљујуће прекоре, исцрпљујуће истраживање нека одреди оно што
треба, то одређено нека се напише, то написано нека се потврди, то
потврђено да се озакони делима, а свака препирка да нестане и да
завлада љубав, са којом ништа није једнако ни према увежбавању врлине,
ни према успеху и радости.
205.-Посланица филитрију
О подвизима љубави.
Наравно, постарао си се или љубављу или си био рањен због љубави, јер
си чувен да одведеш и друге ка њој. Ево и мене који се налазим далеко и
никада нисмо комуницирали писмима учинио си ме да будем савладан
толиким лудилом твоје љубави и толико си ме много повредио њоме да
нисам могао ни тренутка да те избацим из главе.
206.-Посланица схоласитку Дидиму

Постицајна ка помирењу његове деце.
Сви говоре да најстарији од твоје деце има неслагања са најмлађим и да

ти то знаш, али се претвараш да то не знаш. Што брже можеш остављајући
своје жељено незнање покушај да их помириш, да се случајно не изазве
неко непоправљиво зло (свађа не рађа никакво добро), као што си после
Божанске промисли постао њихов узрок тако да и овоме постанеш узрок
да буду срећни.
89
О непријатељству и љубави.
Као што непријатељство на неки начин чини пожељним оговарање од

стране непријатеља, тако му се и пријатељство супроставља и одбацује га.
208.-Посланица Ориону
Похвална због повратка из зла у врлину.
Претерано сам се обрадовао сазнајући за твоју најбољу промену и верујем

да ћеш да одбациш колико је могуће брже лош углед, који је створен због
зла и да узмеш украс врлине и имаћеш вечну славу и овде препознајући се
од свих и тамо ћеш са тиме бити овенчан од Судије.
209.-Посланица схоластику Петру

Не треба некопетентно да доносимо суд против некога.
Ја не осуђујем нити износим мишљење против човека кога нисам ни чуо,

нити сам био његов судија, међутим, ако буде ухваћен и осуђен тада ће
бити изнешена осуда против њега.

Постицајна да се освести и да престане да отима и да чини зло
сиромашнима.
Ако нешто не желиш да излечиш и погоршаваш ране сиромашних, зашто

чиниш тежом борбу оних који се боре са звери сиромаштва коју је тешко
прекорети и победити, тиме што присвајаш приход новца који је сакупљен
у добротворне сврхе који дају човекољупци да би се они прехранили?
Пунећи незасити свој стомак добитком ове врсте, то сматраш уживањем?
Сагледај мало са промишљеношћу и поврати се од овога лудила? Кажи
самоме себи: Ако онај који своје ствари не даје у милосрђе, биће послат у
огњену реку да буде неподношљиво мучен, а онај који још и присваја оно
што припада сиромашнима, шта ће претрпети 79? Онај који не даје своје
неће му бити опроштено, а онај који отима и оно што се даје, где ће отићи?
79
Лк 16, 25.
90
Ако си изумео ову нечувену пљачку, или боље речено злочин гори од
пљачкања гробнице и скрнављења мртваца бивајући притиснут
сиромаштвом, могао би и да имаш неки траг бестидног оправдања,
међутим, уживајући и треперећи требао си да олакшаш велике несреће
других, а ти их раздражујеш, какво ти оправдање остаје, какво сажаљење,
какав опроштај? Ово сам ти написао, јер сам скоро помешао мастило са
сузама са надом да ћеш можда на крају да спознаш самога себе и престати
да чиниш зло сиромашнима умирујући тако Судију и испуњавајући и нас
радошћу због твог покајања.
211.-Посланица презвитеру Теодосију

Молба да буде добар водич љубитељу врлине.
Дошао је тамо један човек који се посветио са великом

заинтересованошћу према најбожанскијој вери и доста се стара да
дискутује са онима који се занимају са истим стварима као он. Дакле, буди
добар његов водич, да гледајући тебе и друге слике врлине, задовољи
своју велику жељу.
212.-Посланица софронисти Авсонију

Посредничка.
Пошто га је један беспослен човек, желећи да изазове непријатне ствари

неком човеку који живи са немаром одвукао на суд, брзо се постарај да га
спречиш да му учини зло (јер ћеш да му учиниш услугу), а другог пошаљи
на пољопривредно имање да се бави вољеном пољопривредом као
противотров.

Не треба да опчињавамо своје слушаоце речима, већ да их поробљавамо
својим делима.
Не треба, мој пријатељу, да одушевљавамо оне који нас слушају речима,

већ да их освајамо делима. Његов начин на који убеђује је поштован, а не
91
реч. Начин (понашања) додирује, а реч смета. Дакле, рећи ћу ти шта

желим да кажем. Неки човек од оних који се украшавају врлином много те
оговара говорећи много, а двоумећи се о једном, то како, јер си мрља
Цркве, у молитвама призиваш да задобијеш живот без мрље. Пошто каже,
ако принесе на дар оно што зависи од њега, нека (се) моли, међутим, ако
је способан и друге да испрља својим срамотним делима тада зашто се
моли да добије оно што не жели да има? Наравно, ја сам поцрвенео од
срамоте слушајући и гледао сам у земљу и нисам могао ни уста да
отворим, међутим, присутни су га подржавали гласним аплаузом,
осуђујући само једно да нису могли да говоре колико треба о твом
незнању. Наиме, постарај се да зауставиш ову комедију.

Не треба да говоримо о малим и лошим стварима, већ о оним које треба
да говоримо онима који нас слушају.
Да не говориш о малим и злим стварима, већ о оним које треба да

говориш онима који их слушају. Многи, мислећи да причаш глупости и
брзо се удаљавају и лако те осуђују и много убеђују.

О будућем Суду поводом Зосимових „сцена“.
Да ти не препречи, блажени мој, твој пут ка врлини то да се прљав и Богу

мрзак Зосима, као што пишеш, усуђује да свештенослужи, али управо ово
више треба да те ојача у томе да верујеш, да ће свакако бити Суд на коме
ће свакоме бити додељено оно што му припада. Ако би сви овде уживали
оно што заслужују, једни награде, а други казне, тада би била сувишна реч
о суду. Међутим, пошто многи зли људи живе у богатству, а многи
врлински људи страдају, оно исто што изазива буку, то има обавезу да
укине буку и узнемиреност, то да ће се свакоме дати оно што заслужује.
Није могуће да Бог Који је праведан да занемари оно што се дешава, ако
није требало у наставку да тражи одговорности за речи и дела и мишљења
и за добре да одреди почасти, а за друге казне.
92
216.-Посланица монаху Стратигију

Објава о његовом преласку у манастир.
Већ, уз помоћ Божију, ме чекај у манастиру. Доћи ћу пре свега да видим

твоју побожност и да загрлим чудесног у свему Теодосија који је од
давнина пријатељ и веома поштован од нас.

О критици књижевних дела од стране стручњака.
Једни од писаца сматрају да је срамотно то да не говоре са јасношћу, други

постављају своју снагу у нејасноћи, а једни дају велику вредност
умереном, други се налазе изван актуелних (ствари), једни су урачунали
уши (слушалаца) које захтевају прецизност, а другима је довољно да
одушеве површне младе људе. Једни опет сматрају да је неопходан
предговор, други су богати у примерима, једни су страшни у томе да
изазову тугу, а други гнев. Тромост са којом говоре многи изазива жалост,
а они који говоре брзо изазивају задовољство. Једни изазивају сан, чинећи
злоупотребу у развоју једне идеје, а други их оснажују променама. Треба
онај који је најспособнији у томе да испита веома пажљиво књижевна
дела да буде узвишенији од сваког доброчинства и гађења да спозна
врлину и зло сваког писца и (врлину) да одобрава, а (зло) да осуђује.
218.-Посланица Афтонију
О девствености, курварству и часном браку.
Девственост, најдражи мој и курварство су се нашли изван граница закона,

али не према истим стварима. Јер га је прво превазишло, а друго га је
преступило. Девственост је опонашала оно што је једва приметно и пружа
се ка горе и преноси се на небо, а курварство тела која се пружају ка доле
јер су тешка. Једно тежи ономе што не подстиче ка промени, а друго
ономе што има промену у својој природи, а пакао је њихов пријатељ.
Насупрот томе, частан брак који се налази у средини ово двоје је много
нижи од девствености, а много узвишенији од курварства колико је нижи
93
од девствености брак. Зато, се девственост овенчава, а курварство се

осуђује, а брак има средњу похвалу.
219.-Посланица ђакону Теодору

Ствари се расуђују по намери, а не по свом исходу.
Ако бих рекао да имам речи које уклањају свако зло, оправдано би дао
повод за уображеност, међутим, ако ово више од свега познајем да је
посао онога који саветује да говори оно што је најбоље, а (посао) онога
који прихвата савете је да буде убеђен (један је господар тога да говори, а
други да их спроводи), дакле, остављајући ово да опростиш, наравно, ако
не желиш да их прихватиш осуђујеш онога који је учинио оно што зависи
од њега? Међутим, ако ни ово не прихваташ, време је да осудиш и
неописиву Мудрост која није убедила ни Јудејце који нису поверовали, ни
издајника, који су остали тако далеко да не буду убеђени, јер један Га је
продао, а други су Га разапели. Међутим, и ако није убедио нити спасио,
прославља се од стране свих, пошто се ствари оцењују по намери а не по
исходу, зашто осуђујеш онога који је учинио толико много, а није могао да
убеди Мартинијана, Зосиму, Марона и Евстатија да се удаље од зла?
Пошто сам толико много удаљен од тога да црвеним од срамоте због овога
(и ако знам веома добро да више од свих црвеним од срамоте због овога,
јер то да неко црвени је добро) и да се поносим, јер сам и минимално био
заједничар Владичиних страдања.

Неће промаћи као некажњена изопаченост Зосимова, Маронова и сваког
човека који преступа закон.
И као што кажеш, Зосима и Марон, који нису оставили ниједно неучињено
дело изопачености, ни срамотну реч коју нису рекли, нападају још и
најбоље говорећи и чинећи оно што се не исказује ни речима, нити је
подношљиво у пракси, да не осуђујеш за немар Божанску праведност, већ
да се дивиш њеној трпељивости, наравно, која их сада зове да се покају и
лишава их оправдања, међутим, мало касније, или овде или тамо казниће
их веома строгом казном. Ако су они пре потопа чинили оно што није
94
дозвољено80, или они који су у Содоми били криви превазилазећи

границе81, или Јудејци који су се разјарили на Господа, да ли су прошли
(као) некажњени, да ли ће избећи и они, међутим, од ових овде једни су
удављени у потопу, а други су били жртве огња и рата, јер ће да превазиђу
све раније и наредне трагедије, али ће и тамо поднети још веће казне, из
ког разлога си равнодушан, као да су они некажњени? Наравно, то да ће
тамо бити кажњени јасно је због тога што је то Истина рекла: „Лакше ће
бити земљи содомској и гоморској у дан Суда него ли граду ономе“ 82, који
је протерао проповеднике истине. И ово је рекао да ће они поднети
страшнију казну, али лакшу од Содомљана, не јер су само овде били
кажњени, већ због тога што су преступили закон против природе, а они су
били разјарени на Владику природе.
О овдашњој или тамошњој нужној казни оних који су учинили преступе.
Знај, добри мој, ако учинимо преступе подношљиве и прихватљиве и лако

излечиве и овде претрпимо нешто страшно ослобађамо се од безакоња,
међутим, ако учинимо нељудске и страшне и тамо ћемо бити кажњени,
међутим, лакше, ако будемо кажњени и овде, наиме, теже ако одемо
одавде некажњени. Али да не би могао да кажеш да је ово мишљење, а не
доказ даље ће се наставити реч са истинитим сведочењима. Грехови који
се овде избришу, сведок који не прихвата препирку, је Богонадахнути
Павле који говори о онима који су примили тајне недостојно: „Зато су међу
вама многи слаби и болесни и доста их умире. Јер да смо сами себе
испитивали, не би смо били осуђени. А кад нам суди Господ, грди нас, да
не будемо осуђени са светом“83. Али и оно што је речено богаташу који се
мучио тамо, има ово значење: „Да си ти примио добра своја у животу
своме, а тако и Лазар зла“84. Ако си урадио нешто добро то си избрисао
чинећи свој живот развратним, а да ниси покушао (да учиниш) некакву
промену. Међутим, ако је и он (Лазар) учинио неки грех, угасио га је
бивајући прождран од неутешног сиромаштва. Што се тиче оних који су
80
Пос 6, 1.
81
Пос 19, 1.
82
Мт 10, 15.
83
1 Кор 11, 30-32.
84
Лк 16, 25.
95
кажњени овде а да требају да буду кажњени и тамо Сам Судија у

Јеванђељу је рекао: „Лакше ће бити земљи содомској и гоморској у дан
Суда неголи граду ономе“85. И ако су Содомљани и Јудејци били кажњени
и овде, први су спаљени огњем, а други су предати рату и глади, а били су
достигли такво лоше стање да једу своју децу. Јер их је сва нужда
приморала да заврше у њиховим зубима.
И за подвиге и за грехове које ће свако тамо да ужива сразмерно са
овдашњим уживањима или казнама.
Ово што сам раније рекао о греховима, то ћу исто сада рећи и за подвиге.
Дакле, ако учини мале и ништавне, а уживао је овде неко добро, неће
имати награду, међутим, ако учини велике и изванредне и достојне
дивљења и тамо ће бити награђен, наравно осредње, ако је награђен овде
(награда овде одузима не мали део његове плате), међутим, биће
прекомерно награђен, ако није награђен овде. Наравно, ако желиш,
учинићу ти јаснијим ово што говорим примером. Ако претпоставимо да
постоје два праведника крајње врлинских људи, али један је овде богат, а
други је сиромашан. Једнога хвале, а другога вређају. Један се похваљује
од свих, а други се исмева. Када оду тамо да ли ће имати исти венац? Ја се
барем не слажем и ако смо рекли да су једнаки према врлини, међутим,
неједнакост њиховог живота овде ће учинити неједнаким једнакост
врлине, не јер ће непристрасни Судија да донесе неправедну пресуду, већ
ће једном и овде и тамо да урачуна његову награду, а другоме ће дати
целу велику радост. Праведно је, пошто је постигао толико много, а да није
уживао сразмерна добра овде да буде украшен већим и светлијим венцем
тамо.
Међутим, не само у врлинама, блажени мој, већ се и у греховима дешава

то исто. Да узмемо, ако се слажеш, два грешника који су достигли врх зла,
и у ничему се не разликују један од другог од којих ће један бити богат а
други сиромашан, један се поштује, а други се ниподаштава, један влада, а
други се кажњава. Када буду отишли тамо да ли ће поднети исту казну?
Барем ја то не мислим и ако смо рекли да су једнаки што се тиче зла.
85
Мт 10, 15.
96
Наиме, стање њиховог живота овде чини неједнаким једнакост зла у

времену васкрсења, не јер је суђење занемарило правду, већ је једном
урачунао казну и овде и тамо, а другоме је одредио да ће му тамо бити
неумољива казна. Праведно је да онај који је учинио исто, али није
претрпео исто да буде више кажњен.

Захвалније је да неко овде увежбава врлину и да буде злостављан, него да
чини зло, а да буде овенчан.
Знам да некима нећу бити уверљив, а од других ћу се сматрати да

користим преувеличавање. Међутим, пошто познајеш мој начин
понашања (друго можда не бих могао да кажем, али, знам много оних који
износе своје мишљење о другима расуђујући по себи), кажем да је
захвалније да овде пострадам увежбавајући врлину, него да увежбавам
зло и да се прослављам. Да занемарим венац који је тамо припремљен за
врлину и пакао који је припремљен за зло, верујем да је сама врлина
венац, а зло пакао и не бих више волео и ако су неки вређали врлину, а
овенчавали зло да избегнем једну, а да се приљубим другој, али врлину и
када се вређа њу целивам и волим, а зло и када се овенчава гадим га се и
мрзим га.

Треба неко да учини све да не буде савладан љубављу према новцу, него
да буде савладан тиме да поново поврати самога себе.
Пошто је страшно то јест тешко, да онај који је пао у љубав према новцу да
устане (тешко је да се он поправи, да не бих рекао да је непоправљив),
треба да учини све и да не буде поробљен од зла. Лакше је да не буде
заробљен, него, пошто је поробљен да поново поврати самога себе.

Они који желе исправно да владају, требају прво да науче да исправно
владају собом.
97
Ако они који су потчињени законима, сагласно са којима живе, не требају

да буду непослушни, много више (не требају) они који су наследили да
владају. Како би могли да разговарају са онима над којима се влада или да
одвоје праведно од неправедног они који ни не знају како да владају?
Колико је њих који су неискусни и нису научили ни добро да владају самим
собом (јер ово није мала ствар), почели су да владају, а пострадали су
отприлике исто оно са онима који су били невешти да управљају уздама,
усудили су се да се попну на бојне двоколице и убили су и себе и коње,
или са неискуснима са мора који су се насукали у тако великом лудилу и
настојали су да управљају бродом са много људи са којим су се нашли на
дну мора. Онај који жели своје спасење, наравно, да је боље да сврста
себе у мноштво оних којима се влада, међутим, ако њиме овлада ова
неразумна љубав, нека је извади из себе или да се образује у томе да
влада добро, са тиме да се научи да се влада добро, а да не гура себе на
овај положај, међутим, ако буде призван у њега да одустане, ако је могуће
(пошто је пожељније), међутим, ако не, да барем влада вођен законима.
226.-Посланица ђакону Уранију

О искушењу, наравно да је немогуће да неко не падне у искушење,
међутим, могуће је да га победи.
Зашто прибегаваш многима, а можеш да прибегнеш Једноме? Зашто

многима ласкаш, када можеш да умолиш Једнога? Зашто зовеш слабе у
помоћ, а треба да прибегнеш непобедивој десници и да се избавиш од
сваког искушења? Искушење није то да паднеш у искушење као што
мислиш, већ да будеш побеђен од стране њега. И да је ово истинито, и ако
многима изгледа да је невероватно користећи мали број одломака из
Светога Писма учинићу ти то јасним. Наиме, оно што је речено од Павла:
„Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу“ 86, некима се
86
2 Тим 2, 5.
98
чини да се само алудира на муке (због) врлине, то ћу изоставити и прећи

ћу на други стих. Најхрабрији Јов је рекао: „Човеков живот на земљи је
место искушења“87. Дакле, ако је овај живот место искушења, како је
могуће да онај који се налази у искушењима не падне у искушење? Оно
што је речено од Истине: „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ 88,
значи следеће: Да се молите да не будете побеђени од искушења. Није
рекао: „Да не паднете“, већ да не уђете, наиме, да не будете прогутани од
њега. То да неко не падне у искушење није могуће, међутим, ако падне
могуће је да се избори и да се овенча. И ако желиш ово ћу ти учинити
јасним са најсажетијим примером. Могуће је када неко падне пред лава да
се спасе или телесном снагом, или преваром (и зашто кажем да се спасе?
Јер су неки и заробили такве зверове89), међутим, онај који је поједен и
отишао је у стомак звери, како је могуће да побегне? Ово је оно што је
речено од Господа: Да је немогуће да не паднемо у искушење 90, међутим,
могуће је да га победимо. Гаранти и сведоци сваког од овога су сви
светитељи, које су толико много пахуљица искушења погађали стрелама,
пошто су се у скоро целом свом животу налазили у непрекидној борби.
Нико од њих, могао би неко да каже, није (ово) уважио? Наравно, уважили
су, али то да су уважили имало је овакво значење: Не то да нису пали у
искушење, пошто је било немогуће, већ то кад су упали изашли су са
борилишта не само без губитка, већ са венцима. Дакле, да не тражимо
ово, то јест да не падамо у искушења, већ то када паднемо да се покажемо
светлијима.

Када се нама чини зло, благост је веома корисна, међутим, када се (чини)
Богу гнев је лепши од трпељивости.
Знај, најдражи мој, да грешимо још и у овоме, да се светимо свему што се

нама дешава, а све што се дешава на „рачун“ Божији то занемарујемо.
Наравно, када се нама чини зло благост је веома корисна, међутим, када
се чини неправда Богу, наравно, од стране оних који се понашају као
пијани (никаква штета не може да допре до оне неумрљане природе), гнев
87
Слободан превод. Срп. изворник: „Није ли човек на војсци на земљи“, (Јов 7, 1).
88
Мт 26, 41.
89
Суд 14, 6.
90
Лк 17, 1.
99
је лепши од трпељивости. Међутим, ми чинимо оно супротно, својим

непријатељима не праштамо, а према онима који наоружавају свој језик
против Бога смо смирени и човекољубиви. Најблажи Мојсије је једном био
савладан огорчењем, вишим од сваке благости91, против оних који су
направили теле, а Илија против идолопоклоника 92, а Јован против Ирода93,
и Павле против Елима94, тражећи заштиту не за себе, већ за Бога (онај који
је способан да заштити себе, али прихвата полу-лукавство према
љубитељима врлине), наиме, увреде према себи су занемаривали, јер су
за (заштиту) мислили да је врлина и побожност.
228.-Посланица васпитачу Авсонију

О заштити слабијих од оних који настоје да им учине зло.
Твоја храброст која је наоружана силом закона, треба да присили да не

чине зло они који настоје да зарађују новац оданде где не треба,
наоружавајући своју руку против најслабијих.
229.-Посланица чтецу Јакову

О врлини, и ако је она напорна, али плата која је следи је други дар.
Мени се врлина и ако је мукотрпна, али и само њено дело које следи
награда чини као да је један други дар. И веома се дивим великодушности
великог даривања Божијег, јер дарује један венац после другог
украшавајући истинску врлину Небеским Царством.
О Божијој трпељивости.
Да се не буниш против трпељивости Божије због Евсевијевог богатства и

оних који су око њега који вређају врлину, а зло овенчавају и уздижу га,
него њој да се дивиш која их због своје претеране доброте зове у покајање
91
Изл 32, 19.
92
2 Цар 1, 1.
93
Мт 14, 4.
94
Дап 13, 8.
100
и моли се да се покају да би се ти ослободио од саблазни, они од казне, а

вера од исмевања. Међутим ако ће, ствар за коју се надам да се неће
десити, до краја остати савладани од оргијачког заноса зла разјарени
(уједом) обада и лудила са овим што ће пострадати тамо, научи ће да је
скромност била боља.

Подстицајна да се не понаша, налазећи се на прагу старости, као младић.
И ако је крај младих непознат, међутим, оних који су остарили је

очигледан. Млади и ако смрт не поштује никога (пошто се испољава у
сваком годишту и звању), међутим, свакако имају неку наду да ће достићи
старост, а стари људи не очекују ништа друго до тога да ће бити прах
(наравно, мислим на тело). Старост произилази из „јако жудим“ (желим)
земљу. Зато се стари људи погрбе и иду погнути потврђујући да журе да се
врате у земљу. Ако је ово овако, из ког разлога, а налазиш се на прагу
старости95, се понашаш са злим стварима које чиниш као младић?

Не треба да превазилазимо меру безакоња и да тражимо казне веће од
преступа.
То да се неко не супроставља када му се чини зло то сматрам Божанским,

то да се противи са умереношћу то сматрам законским и људским,
међутим, то да се супроставља ван сваке мере то сматрам незаконитим и
осветничким или боље ђавољским. Многе које није убедио да не спроводе
правду својим рукама, јер је грех био очигледан, због тога што су се
насилно противили изван сваке мере то их је одвело у злочин према
онима који су започели. Онај који превазилази меру безакоња и захтева
веће казне од оних што су учинили, ако се и чини да је поступио исправно
(и ако ће ово што ће бити речено изгледати чудно), упада у исти злочин
заједно са оним који је први учинио зло. И други почиње да чини то исто.
95
Погледај Хомера, Одисеја О 246 и 347. Ω 212. Илија Х 60 и Ω 487.
101
233.-Посланица презвитеру Теопемту

Када реч није праћена делом, не само да не користи, већ обично и смета
онима који је слушају.
Када реч није праћена делом, не само да не користи, већ обично и смета
онима који је слушају, а када једно дело није праћено речју, само по себи
благонаклоно утиче на оне који га гледају. Наравно, ако се дешавају обоје,
реч ће се украсити праксом тада ће наћи велики одјек на ученике ако су
благодарни.
234.-Посланица Алипију
Саможивост, уништавајући исправан суд ствари, не дозвољава да видимо
истим очима своје преступе и (преступе) својих ближњих.
Веома се двоумим како, пошто смо постали строге судије преступа и

грехова других људи, занемарујемо своје преступе који много пута
превазилазе границе опроштаја. Према нашим поступамо као да смо
слепи, а (преступе) других видимо веома добро. Према подвизима
страдамо баш супротно. Наши, чак и ако су мали и недостојни речи,
изгледају нам велики, а они ближњег још и кад су велики и достојни
дивљења изгледају нам мали и безначајни. Дакле, сматрам, да је узрок
овога саможивост која изопачава правилан суд ствари и која нам не
дозвољава да видимо истим очима и наше грешке и наших ближњих.

Мислимо да видимо свој интерес, али бивајући слепи пред њиме уопште
га не видимо.
Можда ти обмањујеш самога себе, јер видиш свој интерес, међутим, ја бих
рекао да мислиш да га видиш, али га уопште не видиш, наравно, насупрот
томе веома си слеп према овоме. Међутим, ако ти оно славно изгледа
сумњиво немој да повераваш своје мишљење ни мени ни самоме себи,
пошто си то саопштио онима који се издвајају због своје промишљености,
види мишљење од њих.

102
Треба да избегавамо зле људе, јер својом злобом изазивају неприметно

уништење души.
Избегавај, најдражи мој, зле људе, пошто својом навиком изазивају у души
катастрофално стање, а да то ни не схватамо. Многи, обмањујући сами
себе, а били су најбољи и веома много јаки и нису били оштећени од
таквих дружења, а да то нису ни схватили мирно су сишли мало по мало у
у провалије оног истог заједно са њима. Навика је велика и страшна у томе
да постане природа. Наравно, неки су рекли, да је навика друга природа. А
други су опет изразили своје стручно мишљење да се природа побеђује од
навике, говорећи: „Непрестано капљање капљица воде удубљује и
камен“96. Наравно, шта је тврђе од камена, а шта је мекше од воде?
Међутим, са непрестаним ударцима побеђује природу.

О умерености која рађа здравље душе и тела.
Ако се стараш о здрављу тела, да волиш умереност. Она рађа здравље.

Међутим, ако мислиш да ћеш са богатством то да учиниш биће пуно снаге
и трзаја, а то нећеш ни схватити, не само да га наоружаваш против душе и
чиниш га непослушним, већ га чиниш кореном и извором неизлечивих
болести.

„Колико год да живиш, треба да се подсмеваш самом себи“, ово је речено
не ради избегавања врлине, већ да покажу филозосфски начин живота они
који је увежбавају када бивају осуђени.
То „Колико год да живиш, треба да се подсмеваш самом себи“, као што си

написао не треба да се помисли да је речено ради спречавања врлине.
96
Од Плутарха, О васпитању деце.
103
Није речено, као што си рекао, да слушаоци иду ка злу, већ да се одведу
до филозофског супростављања ствари. И онај који живи исправно ће
свакако бити осуђен, не треба да целива похоту, већ се свакако дешава да
буду осуђени најбољи од најгорих, треба да се супроставе ствари на
филозофски начин. Није речено да избегавају врлину, већ да би показали
стрпљење они који је увежбавају када бивају осуђени. Завист, која им се
супроставља чини много пута да буду исмевани. Дакле, боље је, ако ће
свакако бити осуђени да ово неправедно претрпе, јер то да ово подносе
праведно приличи злима.
Јереси су се родиле од тешко излечивих страсти властољубља и
пристрасности.
Мислим да су се јереси родиле или због властољубља или због

пристрасности, од ова два зла тешко победива у борби. Једни нису
прихватили да остану у реду верујућих, а други после њиховог прихватања
нису пристали да буду научени, посејали су семе новог учења бивајући
недостојни да остану у (већ) установљеним стварима.
240.-Посланица схоластику Нилу

Хор врлина је слеп када није руковођен исправном вером.
Када хор врлина није руковођен исправном вером, слеп је, али и исправна
вера, ако недостаје хор врлина је неделотворна. Међутим, када исправна
вера као она која је достигла врх привлачи хор, а врлине је следе, тада ће
свакако хор врлина да буде овенчан, јер се борио по закону.
У (стиху): „Да не буде курве између кћери Израиљевих, ни аџувана између
синова Израиљевих“97 и ово је речено у циљу да се уклоне међу њима
бестидности и да се зауздају њихова изопачена мишљења.
И ако је ти осуђујеш, међутим, ја се веома због овога дивим мудрости

Законодавца, пошто је желео на сваки начин да прогна бестидности и да
97
Пнз 23, 17.
104
заузда изопачене мисли. Онај који је изразио мишљење да нехотично

лучење семена прља (човека), много више је забранио добровољно дело.
Говорећи да нежељено изливање семена, што у опште није ни грех нити
има за последицу казну, ствара прљање и захтева очишћење, а много
више је забранио добровољни преступ. Пошто си мислио да је он
забранио само прељубу одајеш ми утисак да или ниси читао Поновљене
законе, или то да га ниси разумео и ако је јасно. Јер је рекао: „Да не буде
курве између кћери Израиљевих, ни аџувана између синова
Израиљевих“98. Прељуба је страшнија од блуда и не опрашта се, али је и
блуд достојан казне и ако је ово, а не знам како, запостављено од
многобожачких законодаваца. Они који живе исправно требају да буду
очишћени и од њега. Зато говори Апостол: „А блуд и свака нечистота и
лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима“ 99. И
опет говори о невиности да изазива веома велика добра, „да тежите миру
и освећењу, без кога нико неће видети Господа“100.

Не треба оно што не треба да чинимо, ни да помислимо да то урадимо.
Наравно, посебно оно што не треба да чинимо ни да размишљаш о томе

да то урадиш. Дакле, ако живиш тако и то избегаваш не само истински
срамотне ствари, већ и оно што се сматра бесмисленим, неки се из беса
разгневљују и задовољавају своју злобу осуђивањима и да те ово не
растужује. Многи имају обичај, који не остављају (ни једну) срамотну реч, а
да је не изговоре, ни непристојно дело, а да га не учине, са овим да
прекривају оно што је на њихов рачун.
О равнодушнима и храбрима.
Веома равнодушни, још и у лаким стварима имају тешкоће, а великодушни

и храбри немају трему ни од веома тешких, наравно, насупрот томе пре
98
Исто
99
Еф 5, 3.
100
105
свега им се предају. Надају се да ће бити славнија и сјајнија победа, а

добар глас још славнији.
Да су „ствари смртника сенка“.
Садашњи живот, мој најдражи, се уопште не разликује од позоришта, јер

нема ништа сигурно или трајно или стабилно или постојано. Комедија
каже: „све (ствари) смртника су сенка“. Међутим, не знам како си од њих
савладан и ако се дивиш комичним стварима. Овде се добре и непријатне
ствари завршавају и наравно веома брзо, а тамо се обе продужавају у
бескрајне векове.

Да је хладна ствар то да неко цепидлачи и да усредсређује своје
надметање ка таквим стварима.
Ситничавост и надметање у таквим стварима, је нешто хладно и ако учени

људи немају исто мишљење, али бивајући племенит због тога што ово
познајеш веома добро, не изгледа ми немогуће да ти избришем твоје
схватање о овоме. Пошто се не каже највећи и најмањи као што ти кажеш
када се ради о два брата, већ када се ради о многима. Када их је двоје
кажемо презвитер и млађи, пошто не постоје други између. Међутим, ако
постоје, тада треба да назовемо оне екстремне горим именима.

Постицајна да престане да осуђује оне којима је ласкао док су били живи.
Сви се веома двоуме и чуде како не црвениш од срамоте, јер си им ласкао

док су били живи, а сада њих исте који су умрли осуђујеш.

Изопаченост рађа пакао, а невиност венац светости.
Ако добро знаш, ствар која је истинита, чак и ако и равнодушни то

заборављају, да изопаченост носи у себи пакао, а невиност венац светости,
106
из ког разлога тежиш оној коју треба да избегаваш, а избегаваш ову којој
треба да тежиш.
О људском и Божијем страху.
Много пута размишљајући у себи, јер је страх од људи снажнији од страха

Божијег и не могавши ову бесмислену мисао ни да сварим, осудио сам
своју неизрециву равнодушност. Оне најснажније и када нас вређају
подносимо са великом трпељивошћу, јер страх постаје узда и не
дозвољава нам да идемо даље, а оних слабијих, још и када нам нису
изазвали тугу се гадимо, наравно Христос нам је заповедио, „А ја вам
кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што, бити крив
суду“101, што је много лакше од тога да неко пострада, од неког другог да
буде неправедно извређан. Тамо је много горивног материјала за огањ, а
овде палимо огањ, а да ни не постоји горивни материјал. Није могуће када
неко упали ватру да се ми не опечемо, као и када нас нико не узнемирава,
умирујемо се и смирујемо се. Онај који ће бити господар страха дао је
примере веома високог филозофског расположења, а онај који ово чини,
лишава се сваког дивљења. Дакле, када највеће постижемо из страха од
људи, а из страха према Богу ни најмање не желимо да учинимо какво ће
оправдање да нам остане?

Никаква нада у спасење не постоји, када глава страда од безброј болести.
Када глава која је као узвишено утврђење тела и висока зграда

најнеопходнијих и најскупљих осећања за људе и дужна је да управља
лошом паром која испарава из тела и да их уређује онако како треба, не
само да не чини ово, али ако се деси и да је и само (тело) болесно и не
може да се супростави узроцима његове болести тада каква нада постоји
за тело, на спасење или оздрављење? Никаква! Зато и Црква Пелусија као
што си написао, којом се управља од стране Евсевија је пуна безброј зла
болести и страсти, јер онај који се сматра њеним вођом, није ли упао у
велико лудило против ње?
101
Мт 5, 22.
107
250.-Посланица пресветлом Доротеју

Наравно, не треба да осуђујемо оне који саветују, али не постижу да убеде.
Ако законодавци, мудри мој, који предлажу безброј казни за оне који
греше, нису све убедили, а они који речима и саветима покушавају да их
убеде да остану далеко од зла, свакако ће их убедити, или ако их не убеде
да ли ће бити осуђени? И како ово није глупост? Међутим, ако треба да се
одбраним од оптужбе и због самих законодавца, рекао бих, да нису
донели велике казне, јер су били човекомрсци, већ као старатељи народа.
Ово је било њихово старање да их убеде да не чине зла, а казна је нешто
друго и одређује се за оне који нису убеђени. Пошто се нису старали за то
да буде много злих и да се кажњавају, већ напротив да буду сви добри и
да не постоји никаква неопходност за казном. Међутим, они застрашују,
јер зли чине зла дела и не постоји никакав чист временски интервал од
зла, већ насупрот томе, постоје многе и свакакве врсте болести са којима
показују да се не потчињавају законима. Када је неко осуђен, истовремено
је и кажњен и показује да се није покорио законодавцима. Или боље
(речено) сами законодавци знају да их неће све убедити да буду добри.
Они који одређују законе, јасно је да знају да их неће све учинити
добрима. Дакле, да ли су они противречни? Наравно да не! Али ни они не
престају да буду законодавци. Насупрот томе, они се прослављају, а
злочинци се осуђују. То исто важи и за оне који саветују, али не успевају да
убеде. Ако Евсевије и Мартинијан, Зосима и Марон страдају од неизлечиве
болести, наравно, не треба да осуђујемо оне који су их саветовали, јер
нису успели да их излече, већ да их прихватимо, а од оних који се не воде
ка излечењу од њих ћемо да се удаљимо.
Да (свако) треба да буде понизан према добрима, а храбар према
дрскима.
Према добрима (свако) треба да буде понизан, а према дрскима храбар.

Први верују да је трпељивост врлина, а други сматрају да је дрскост
храброст, онима треба да дарује скромност, а овима храброст која гаси
славу због њихове дрскости, јер ће првима да буде на корист, а другима ће
108
да унизи уображено мишљење. Не радују се сви истим стварима, нити се

сви лече истим лековима, али колико је мноштво страсти, толико је и
терапија.
252.-Посланица презвитеру Доротеју

Да је бесмртно сећање на мртве пријатеље.
И ако ти изгледа да је смрћу твога пријатеља умрла и успомена на њега,

мени је бесмртна, јер она овде не умире, а тамо ће бити оживљена још
више.
253.-Посланица схоластику Алипију

О девствености, часном браку и курварству.
Дественост је Божанска и натприродна, законски брак је частан,

курварство је незаконито. Зато је прво достојно неба, друго земље, треће
ада. Првом се дугује венац, браку одговарајућа похвала, а трећем казна.
Прељуба и убиство и други преступи, који нису дозвољени ни да их се
сећамо су толико много тежи и од курварства, колико су прљавији од
физиолошких преступа противприродни (прекршаји), међутим, сва ова зла
искрено покајање зна да их исцели узимајући од Судије ово знање.
254.-Посланица схоластику Тимотеју

Боље је да неко страда неправедно, него праведно.
То да не пострадамо ништа у овоме животу је изван људских сила, али је

боље то да пострадамо нешто неправедно, него праведно. Прво је
карактерна црта филозофа, а друго злочинаца. Једно је од оних који
напредују, а друго од оних који се богате на безобзиран начин. А прво је
предуслов за венце, а друго узвраћање према греховима. Једно Бога чини
дужником, а друго је поништење дугова.

О онима који модернизују и мењају пастирску нежност у тиранско
самовлашће.
109
Веома се двоумим, како су неки од наших старих променили тиранију у

очинско старање, а неки од садашњих новотара, још и пастирску љубав
претварају у тиранско самовлашће, мислећи да им није поверена
одговорна власт, већ да су наследили царску власт.
256.-Посланица монаху Киру

О мржњи.
Они који немају ум и пристојност мрзе оне на које сумњају да су бољи од

њих самих и своју мржњу хране не из тога, јер им је учињено зло (можда
би тада зло могло да буде мало), већ из онога у чему су нижи према слави
врлине.

Не треба да доносимо судове о стварима од оних који су болесни, већ од
здравих.
Немој да мислиш да је суд твоје равнодушности, који се потврђује од оних

који чине исто као и ти достојан поверења од стране истине (наравно, и
ако болест зла која те је заробила ти ово доноси као закон, похваљујујћи
оне који страдају од исте болести као ти), али, ако још ниси стигао до
неизлечиве равнодушности, не треба да доносиш судове о стварима од
оних који су болесни (ако их будеш следио, осудићеш и медицину и
филозофију), али од оних који су здрави. Међутим, ако мислиш да за тебе
нико није здрав, тада си веома много болестан и ако не верујеш, читајући
Свето Писмо, спознаћеш и зло своје болести и то како да се ослободиш од
зла.
258.-Посланица Адамантију
Да је речитост мала ствар пред филозофијом.
Знај, да је твој пријатељ хвалисавац и учен човек дошао са циљем да се

врати у домовину, али је остао овде заробљен љубављу исихастичког
живота и сада ућуткавајући свој језик, брине се о одлуци коју је донео,
пошто је сазнао да је речитост мала ствар пред животом аскетске тишине.
110

Не треба љубав према смртницима да постављамо изнад љубави према
Богу.
Зашто, најдражи мој, савез са Богом сматраш нижим од помоћи људи или
из ког разлога љубав према смртницима стављаш много испред (љубави)
према Богу? Наравно и ако би требало да ово мишљење гледајући оно што
треба не уступа пред нејаком силом људи, одлуку победе, већ да буде
учвршћено у непобедиву силу Божију и онај који је учвршћен у њој свакако
се показује узвишенијим од искушења.
260.-Посланица Мартинијану, Зосими и Евстатију

О Божијој стрпљивости и трпељивости.
Немојте да мислите, пријатељи моји, да ћете грешити а да нећете бити

кажњени, нити да схватате стрпљивост Божију као немар, нити његову
благост као равнодушност, нити ако одмах нисте кажњени, да
претпостављате да ћете избећи после овога казне, али колико вам је
могуће покајте се. Веома је бесмислено да учините трпељивост Божију,
која вас зове у покајање, изговором за веће грехове. Међутим, ако још
нисте кажњени не очекујте да ћете бити кажњени да знате веома добро,
да је Бог као што је човекољубац, тако неоспоран и силан. Показује
човекољубље и оставља прве грехове некажњене дарујући прилику за
исправљање. Међутим, то исто или и (нешто) више и када се грехови
умноже на крају ратује са њима и истовремено се освети за све и за
претходно и за оно на шта су се касније дрзнули.
261.-Посланица Исхириону
Онај који је неопажено пао у велике преступе, а није саблазнио никога
биће мање кажњен од онога који је учинио мање преступе, али јавно и
одводећи многе у пад.
И ако ово што ћу ти рећи, изгледаће ти чудно и необично, међутим, биће

речено, је истинито, да онај који је учинио велике грехове, али их је учинио
тајно и није саблазнио никога, наравно, биће мање кажњен од онога који
111
је учинио много мање грехове, али их је учинио јавно и одводећи многе у

пад. Међутим, ако не верујеш и дајеш мојим речима претеривање,
показаћу ти ово мишљење са неба и одатле ћу читати његов закон. И
заиста свенајбољег Мојсија који је увежбавао сваку врлину, ништа друго га
није спречило после преласка отвореног мора да заврши у луци само оно
што је саблазнило оне који су били са њиме током инцидента који се
десио у води. Дакле, претходиле су и раније неке незгоде (пошто је
противречио Богу и један и два пута када је био послат у Египат) и после
овога је рекао: „Шест стотина хиљада пешака има народа у којем сам, па
ти кажеш: Даћу им меса да једу цео месец дана. Еда ли ће им се поклати
овце и говеда да им достане? Или ће им се покупити све рибе морске да
им буде доста?“102 и после овога је показао потпуну равнодушност и
напустио је заштиту мноштва (народа), међутим, ништа га друго није
спречило да уђе у обећану земљу због које је био вођа и предводник свих
других, већ инцидент који се десио у води. Зато и неумрљан ум, срамотећи
природу греха и саопштавајући из ког разлога је био неопростив је рекао:
„Што ме не прослависте међу синовима Израиљевим, пред собом ћеш
видети земљу, али нећеш у њу ући“ 103. Пошто је према природи овај
преступ био мањи од других, међутим, умешао се на штету других не само
да је овај преступ превазишао оне друге, већ се сматрао вишим од
опроштаја. Други су се десили на исти (начин) и тајно, а овај грех се десио
пред целим мноштвом (народа).
Истинита филозофија је узвишенија од речитости.
Твој пријатељ није дошао да учи као што је рекао, већ да се размеће и да
подучава и да угаси поуздање оних који мисле да нешто знају, међутим,
отишао је трпећи оно што се надао да ће да учини.

Какви су примери оних који подучавају исправно и са побожношћу.
102
Бр 11, 21-22.
103
Пнз 32, 51-52.
112
Душа оних који подучавају исправно и са трудом (многи говорећи

разметљиво и ниподаштавајуће, парализују и ревност слушалаца), прво
очима показује побожност (много је њиховог подбадања према речи), али
и обрвама показује смисао онога што подучава: Користи умерену реч, без
надмности да оптужује, нити са скромношћу да се омаловажава. Још и ако
његов језик не следи атички начин изражавања, међутим, са примереним
начином и тиме да тежи побожности, привући ће пажњу студената.
Не треба да осуђујемо као неактивне оне који воле неделање и
прибегавају луци тишине.
Не треба, јер си веома способан у томе да користиш ствари да осуђујеш

оне који желе неделање, али пошто си много пута пао у тешке недаће да
благосиљаш колико је могуће оне који прибегавају луци тишине. Наравно,
и ако много пута падају на њих снажни ветрови, али није то исто да не
прелазе отворена мора прилика, али и да баце себе на пучину страсти и да
претрпе искушење. Прво припада храбрим мушкарцима који су изабрали
живот морских трговаца, а друго је карактерна црта праведника који се
искушавају и муче као злато. Међутим, ако ти се свиђа практичан и
делотворан живот, знај, да ово није као што ти говориш (полако
напредујући више ћеш волети клеветнике, уместо филозофе и ситне
препродавце уместо оних који користе ствари слободно и оне који плету
преваре и завере од оних који имају праведност на свом језику), него то да
увежбаваш врлине и да показујеш сву своју ревност у њима.

Не треба учитељ да размишља само шта ће да каже, већ шта ће да учини
да би убедио своје ученике.
Онај који подучава не треба само да размишља шта ће да каже, већ и шта
треба да учини да би убедио своје ученике. Свака реч, ако се лиши
практичне примене не само да изгледа као нешто некорисно и без
садржаја, већ се завршава у исмевању посебно реч која бива од тумача.
Али колико год више журе да је користе толико више сви не верују у њу,
113
већ и мисле како она постаје повод за подсмех. Треба да извршавају и

подучавају, међутим, ако не желе тада не треба ни да подучавају.

О знацима који саопштавају време.
Да време не тече, а да није непримећено, постало је јасно са много

знакова: Даном и ноћи, седмицом и месецом као и са годином и
Олимпијадом. Раније су га мерили Олимпијадама, међутим, када су
владали Римљани мерили су га временом владања конзула. Као што каже
Платон време је родило кретање неба, међутим, Сунце га мери, а време
владавине конзула му даје облик (име године је било оно како су се звали
конзули). И све ово се није десило само због тела и због животних
претпоставки и договора, као што говоре неки (Стари и Нови Завет и
гарантна писма и све (друго), што говори реч, осигуране заложене ствари,
се овиме запечаћују), је очигледно и јасно и већ су се десиле, а и ми да не
пловимо као кроз непознато отворено море и да га не меримо знаковима,
да изненада стигнемо у луке и да се усидримо празних руку, али са
временом које је најбрже које није савладано страхом, нити назадује, нити
се икада зауставља имајући добра наша дела да трче са нама да стигнемо
у луке са великом купљеном робом. Да се приљубимо времену када
долази. Тако можемо и да га ухватимо и да га задржимо, међутим, ако
прође, то да га јуримо је бекорисно. Пошто је хитро и трчи брзо и оставља
далеко иза себе оне који га јуре и не може се ухватити још и кад бисмо му
пришли.
Да се зло обично спречава само казном.
Када зло достигне неумерену разјареност и не подноси уразумљивање,

обично само казном може да се спречи.

О свештенству и царству.
114
Раније, када је царство пало у преступе исправило га је и уразумило

свештенство, а сада му се потчинило свештенство, не због тога што је
изгубило своје свештеничко достојанство, јер они којима је поверено нису
слични оним нашим прецима. Раније овенчавајући се свештенством
живели су јеванђељским и апостолским животом и оправдано је
свештенство било страшно у царству, а сада је страшно царство у
свештенству или боље речено не у њему, већ у онима који мисле да су
свештенослужитељи, а вређају га овим што чине. Зато мислим да и
царство поступа исправно. И да нема намеру да ниподаштава свештенство
које претерано хвали, већ да га заштити када га вређају и уразумљује оне
који га не користе како треба.

Не треба да оплакујемо оне који греше, а бивају кажњени овде, већ оне
који греше, а нису кажњени.
Не треба, пријатељу мој, да оплакујемо оне који греше, а бивају кажњени

овде, већ оне који греше, а не бивају кажњени. Дакле, као што није
страшно то да је неко болестан, већ то да не прихвата терапију, а болестан
је ни ако неко има гангрену није вредан оплакивања, већ онај који је има,
али не прихвата помоћ здравстевне заштите (онај који се оперише и
спаљују му (се ране)104 иде ка терапији, пошто је убрао плод терапије због
неподношљивог бола) тако треба да се опходимо и према душама. Оне
које су кажњене овде воде се ка терапији, а оне које греше и не кажњавају
се напредују ка безосећајности.

Исте страсти немају исто корење, нити све казне овде имају исте разлоге
преступа.
Исте страсти свакако немају исто корење, нити се све казне дугују
греховима једни се кажњавају због грехова које су учинили, а други
страдају да би били искушани, једни да буду кажњени, а други да дају
примере своје врлине. Наиме, као мучитељ (Лидија) камен који испробава
злато, од кога мислим да је узео назив „мучим се“, тако и искушења
104
Вероватно се мисли на медицинску методу спаљивања рана у циљу излечења.
115
показују праведнике као што је речено Јову: „Мислиш, да сам из неког

другог разлога Ја тако поступио према теби, а не да би се показао као
праведник?“105. Међутим, глупаци због искушења осуђују и живот оних
који бивају искушани, ствар коју су претрпели и пријатељи Јова, Семај 106 и
варвари. Његови су пријатељи говорили достојном сећања овенчаног
венцем који је савладао сву силу ђаволску: „Ниси ли кажњен колико је
требало због грехова које си учинио?“107, један је опет називао убицом
онога који је био најблажи изражавајући ово своје мишљење из оне
велике несреће, а други када се змија обавила око Павлове руке, рекли су:
„Свакако је овај човек убица, јер га избављеног од мора Правда не остави
да живи“108.
271.-Посланица Теогносту
О богатству, високим положајима и пристојности и да ове ствари немају
никакву вредност када немају сагласност Божију.
Богатство, дивни мој, није ништа чак и ако је огромно и слива се одасвуд,
нити високи положај чак и ако је царски, нити је ишта промишљеност, још
и ако се украшава речитошћу. Богатство је труло ономе које не одобрава
Бог, много пута се укоренило и искоренило заједно са онима коју су га
стекли као бесплодна и дивља биљка која уништава дрвеће које се налази
близу њега, али је и царство несигурно, када њиме не управља
непобедива рука Божија, тако је и пристојност, када се не украшава
мудрошћу Божијом, бескорисна, јер се исправно не руководи. Окреће
пристојне назад, а чини да вене њихова жеља. Наиме, ове овде ствари су
105
106
Нем 6, 10.
107
108
Дап 28, 4.
116
труле онима који су трули пред Богом, а будуће су још страшније, наиме,
да се чврсто приљубимо светом сидру.
О исправљању које је било од стране Христа, које је у опасности да буде
потамњено због ненадмашног зла оних који су почаствовани од Њега.
Заиста је страшно ово што си написао, али је истинито. Дакле, да

исправљање ствари које су се десиле од стране Христа превазилазе сваку
наду и жељу, у опасности је да буде потамњено због непревазиђеног зла
оних који су почаствовани од Њега. Као да су рукоположени да ратују
против Онога који их је почаствовао, пошто тако чине све што Њему чини
светогрђе. Ко ће избавити од оптужбе или казне оне који користе оружије
свештенства против Онога који им их је дао и отворили су уста неверних
људи и нису постигли никакав натприродан подвиг?

Нико се неће удостојити да се појави на небеској светковини, ако не сија
карактерним цртама врлине.
Наравно, нико се неће удостојити да узме учешће у небеској светковини,

ако није украшен благодатима врлине. Међутим, неки је речима поштују,
као што си рекао, али својим делима, не само да нису достојни
светковине, већ чине дела достојна казне очигледно је да једно говоре
језиком, а друго имају на уму, њима не треба да завидимо, већ да их
веома много оплакујемо.
274.-Посланица Диоскору и Тимотеју

Молба да докажу као неистините оптужбе против њих.
Није могуће, најближи моји, да разлози због којих неки подижу оптужбе
против вас и ако изгледају као да су достојни поверења да ме спрече да
вас посаветујем оно што је потребно. Било би страшно ако би њихова
оговарања уништила моју љубав према вама. Дакле, шта желим да кажем,
то ћете укратко чути. Требате да докажете да они не говоре истину, а ако
117
говоре истину, да се покајете. Међутим, ако не желите, да веома добро

знате да ћете бити удаљени из круга пријатеља.

Смешно је да неко настоји да влада над другима, у тренутку када не може
да влада ни самим собом.
Веома је смешно да неко настоји да влада другима, а не може да влада ни

самим собом. Онај који не само да није потчинио своје разјарене страсти,
већ им је дао дозволу да чине све оно што желе и могу, он ће бити исмејан
настојећи да исправи грешке других. Чини то исто, као кад би неки лекар
пун рана настојао да излечи ране других.

О онима који продају и купују свештенство.
И они који продају и они који купују, као што си написао, свештенство,
показују један велики пример мишљења против себе које имају о овој
теми. Први се не би усудили да продају, а други да купују једну Божанску
ствар, која треба да се даје људима са најбољим понашањем и са
исправним начином (живота). Правило ствари је подесност онога који га
узима, ако сматра да ово није игра. Каква ће казна чекати оне који се
играју са стварима које нису за игру, свакако твоја пристојност то зна.
Раније када је свештенство давано Јеврејима, али само припадницима
једнога племена, многи су осуђивали из ког разлога је било додељено
племену, а не врлини, међутим, сада када се променило ка бољем и
додељено је врлини, више се обешчашћује, него тада кад је било ниже и
чинило је део наслеђа племена. Тада и ако су постојали неки недостојни,
али су постојали и најбољи и апсолутно су забрањивали то да га купују
новцем. А сада када су се ствари побољшале и додељено је врлини, (још)
више је погажено. Ко ће од најбољих да прихвати да ласка, да би добио
свештенство? И ко ће се усудити да купи новцем једну ствар која приличи
само анђелима? Они нити теже да ласкају, нити се усуђују да га купе и
постоје, као што си рекао, они који га стичу ласкањем и новцем (они који
су достојни безброј казни), они неће престати ни да ласкају ни да купују.
Дакле, шири се глас копном и морем да нико од оних који живе исправно
118
неће прићи свештенству, не јер оно нема достојне не само да су

прекривени од мноштва многих, већ су и омражени и постају жртве
сплетки и одстрањују се, пошто прекоревају живот многих.
Похвала због великодушности коју је показао.
Знај, чудесни мој, да си стекао славу због великодушности показујући

самилост непријатељу. И управо сам ово прорекао знајући добро твоје
понашање, да ће после његовог ропства да покаже великодушност и да ће
да прекори малодушне. Наравно, постојали су они који нису веровали,
који су судећи по себи изразили своје мишљење и о другима, међутим,
крај је показао да није погрешио. Онога кога си намеравао да ухватиш, а
ухватио си га и пустио си на слободу и немој да се сматраш слабим, већ
јаким и човекољубивим.
О почасти оних који су овенчани свештенством.
Наравно, ти се двоумиш из ког разлога се током периода наших предака

од стране свих краљева додељивала почаст управо свештенству, а сад они
бивајући савладани дрским мишљењем исмевају их, свештенике јавно
поштују, а тајно их осуђују. Наравно, једни их избегавају, други опет и ако
им ласкају, јер могу да их нападају, клеветају их. Међутим, ја се не дивим
овоме. Не да чине исто као они и не прихватају исто, већ чинећи супротно
од њих, прихватају супротно. Наравно, достојно сумње би било оно
супротно, да ли, не чинећи ништа једнако са својим прецима, су заслужили
исту почаст заједно са њима. У времену наших предака и краљеви када су
чинили преступе, уразумљивали су се у њиховим данима ни богати
грађани, чак и ако су настојали да казне неког сиромашног човека били су
исмевани, пошто су много пута били ухваћени да чине то исто са онима за
који су се дрзнули да их казне. Зато је у то време свештеник био страшан у
народу, а сада народ у свештенику.
279.-Посланица Епископу Ираклиду

119
Треба да кажњавамо непоштовање, али да дајемо опроштај.
Велика је ствар преступ, али није већи од тога да не буде опроштен.

Наравно, зато треба да казниш непоштовање, али да даш опроштај, можда
се и страст излечи. Јер и најбољи лекари, када неко има много рана, не
намећу тако велику терапију колико захтева прецизност њихове вештине,
већ онолику коју може да издржи снага болесника, да се не би десило да
лечећи његове ране нашкоде пацијенту.
Постицајна ка узвраћању доброчинством на непријатељство свога
противника.
И ако је свима познато, да је твој супарник глуп и пијан због свог

непријатељства, међутим, разглашава оно што би могао да ти учини.
Међутим, да те ово не узбуђује, нити да те одведе у непомирљивост, већ
да те подстиче ка доброчинству (према њему). Још и ако је звер и
безосећајнији и од камена, међутим, поштујући доброчинство може да
заустави непријатељство.
281.-Посланица монаху Петру (Приму)

О Божијој и светској мудрости и да речитост може да буде оруђе небеске
мудрости.
Наравно, речник Божанске мудрости је груб, али њена значења су врло

висока „до неба“, а језик светске филозофије је сјајан, али је пракса
стидљива. Ако би неко могао да има значења од прве, а од друге језик,
праведно ће се окарактерисати као најмудрији. Речитост може да буде
оруђе небеске филозофије, ако би могла да се искористи као тело (код)
душе или као лира код свирача лире (λυρωδο), а да не проузрокује сама по
себи неко новотарство и да тумачи „до неба“ висока њена значења.
Међутим, ако изокрене поредак, а дужна је да служи мисли да може да
предводи, или боље (речено) да тиранише треба да буде прогнана.
120
282.-Посланица монаху Воиту

Не треба да нас узнемирава то што љубитељи врлине страдају безброј зла.
Да те не узнемирава то што се многим љубитељима врлине овде дешавају

безброј зла, већ да те одведе у размишљање, да и пријатељи земаљских
царева, они који су у великим опасностима у ратовима и доносе ране са
којима су постигли победе и шаљу се у удаљена места на дуже време.
Међутим, ако то не прихваташ, размисли да постоје неки и од праведника
који напредују и овде. Ако те саблажњавају, јер си духовно слабији, они
који се налазе у искушењима, нека те подржавају они који живе са
удобношћу. Ако те опет саблажњавају они од злих људи који живе са
удобношћу, нека те подржавају они који се налазе у паклу и казнама.

Не треба да следимо мишљења изопачених људи, већ истину ствари.
Веома се двоумим о онима који бркају ствари и називе (речи). Достижу до

такве тачке мудрости, да искреност називају бестидношћу, а бестидност
искреношћу, правећи грешку у оба случаја. Ово чине, или да би ућуткали
искреност, или да би унапредили бестидност у веће зло, не знајући, или
боље (речено) наравно да знају, али обмањујући сами себе, да је
бестидност бесрамно брбљање о најсрамотнијим страстима, а искреност је
храбро исповедање о ономе што је најлепше. Наиме, не треба да следимо
мишљења искварених људи, већ истину ствари. Ови типови (људи) не
наоружавају само свој језик против људи, већ и против Божанске силе.
Називајући њену трпељивост немаром, не црвене од срамоте. Дакле, није
достојно сумње, ако они који се усуђују на све да мењају називе (речи) у
тренутку када одапињу своје стреле ка небу.
284.-Посланица монаху Приму

О врлини и венцу врлине.
Онај који обећава венац ономе који увежбава врлину даје два даривања:
Једно праксу, а друго награду. За мене и сама спортска дисциплина,
121
упркос томе што је заморна чини ми се да није ниже даривање од награде,

пошто је врлина предуслов за венац, а венац се не даје без врлине.
285.-Посланица монаху Ориону

Много је сигурније то да неко не ратује, него да се бори заједно (против
неког).
Много је сигурније то да неко не ратује, него да се заједнички бори

(против неког). Прво има потпуни спокој, а друго га приморава да ратује
заједно са онима који су му помогли, чак и ако неправедно ратују. Много
пута неки којима је учињена неправда, тражили су савез који су и
склопили. Међутим, када су њихови савезници праведно ратовали нису им
праведно помагали, узвраћајући им неправедну услугу, уместо праведне.
286.-Посланица Зинону
Треба да опомињемо младе, а не да им се додворавамо.
Треба, најмудрији, младе да опомињемо, а не да им се додворавамо.

Прво је речено од стране ума, а друго од тога да води ка ономе што жели
или од тога што жели да буде вођено. Треба да их удаљимо од онога што
желе и да их водимо ка ономе што треба и да их подучавамо да се
приљубљују врлини, а да се удаљавају од зла. Прва рађа венце, а друга
пакао.
Да је неопростиво ономе који насилно одваја душу од тела и сам себе
предаје вешалима и клању109.
Ако је за мушкарца и жену који су двоје, речено: „Што је Бог саставио,

човек да не раставља“110, онај који насилно одваја душу од тела и предаје
самога себе вешању или клању, како ће му се опростити? Њих су наши
стари сматрали проклетима и нечаснима и после њихове смрти и
одсецајући руку онога који је убио самога себе, закопавали су је негде
изван даље од остатка тела, верујући да није праведно да оно што је
109
Мисли се на самоубице.
110
Мт 19, 6.
122
послужило (само)убиству да се искупи заједно са остатком тела. Дакле, ако

је рука после смрти кажњена од људи, а душа која је подстрекивала руку
какав ће опроштај да има?

О онима који чине оно што је потребно ради награде или из жеље или из
страха.
Они који чине оно што је потребно због награде су нижи од оних који
напредују у добру од оних који то желе, а узвишенији од оних који то чине
из страха, а не из жеље, много више су они (који то раде из страха) нижи
од оних који увежбавају врлину из жеље.
Немогуће је да не буде препозната превара од стране мудрог (човека).
И ако су неки страшни када обмањују да не буду препознати и када су

ухваћени да се супростављају оптужби, међутим, мудар човек, који је
узвишенији од њих схватиће превару и доказаће њихово лукавство.
290.-Посланица презвитеру Ираклиду

Не треба онај који саветује да удара или да осуђује, већ само да прекорева
искреношћу.
Мислим да онај који саветује не треба ни да удара, ни да оговара, или да

не противречи, већ само да прекорева са храброшћу, нити да се стиди
нити да се плаши. Међутим, ако сумњаш, прочитаћу ти Божанске
заповести: Дакле, шта је рекао Бог Језекиљу: „А када ти опоменеш
безбожника, а он се и не врати од безбожности своје и са злога пута свога,
он ће погинути са безакоњем својим, а ти ћеш сачувати душу своју“ 111.
Ћутећи и не говорећи са храброшћу постајеш, каже, саучесник његове
111
Јез 3, 19.
123
казне. Рекао сам мало напред: „А ти га не опоменеш (са храброшћу 112), крв
ћу његову искати из твојих руку“113. Насупрот томе, дарујући оно што
зависи од тебе ослобађа се од осуде. Наравно, за њега ће казна бити
страшнија, пошто неће прихвати твоју поуку, међутим, ти си учинио оно
што је заповеђено и нећеш бити одговоран. За учитеља не постоји ништа
друго, већ само да васпитава имајући свој живот беспрекорним, а да се не
боји угледа оних који греше, јер то ако чине или не заповеђене ствари
зависе од расположења ученика, сачувана у сваком човеку и свугде,
слобода његове воље.
Међутим, ако кажеш: Како је Павле удаљио онога који је блудничио? 114
Тада говориш нешто више од онога што ја желим. Није га ударио, нити га
је вређао, већ га је издвојио из стада да се не пренесе и другим овцама
заразна болест. Међутим, ако опет кажеш: Како је дакле Илије, који је
прекорео своју децу, али му прекоревање није успело био кажњен? Рекао
бих да треба у случају деце свештеника и казну да наметнемо и да им
спречимо свештенослужења и да то учинимо јавно и да их рашчинимо,
наравно, када се увреда упућује Богу. Зато је и претрпео Божији гнев. Није
требало да воли своју децу више од онога што треба, већ да заштити
Божије законе који су ниподаштавани. Једном је један желећи да га
оправда рекао да изгледа да он сам није кажњен толико много колико
његова деца. Она су, када је исказан гнев Божији, погинула у рату на
срамотан и јадан начин, а он је умро у граду у дубокој старости. Међутим,
ова одлука и ако неко пажљиво испита речи Божије, изгледа да се није
разгневио (ειχε ορ(γ)ισθει)115 на њега, већ на његов дом зато каже: „Зато се
заклех дому Илијеву, да се неће очистити неваљалство дома Илијева
никаквом жртвом ни приносом довека“116. Није рекао, каже: Заклео сам се
Илију, ни да се неће опростити грех Илијев (можда му је било довољно
уразумљивање само због његовог немара, пошто је у другим стварима био
изванредан: Оно што се тада десило било је непријатно), већ је рекао:
„Дому Илијевом“, уместо да каже: Да свакако требају да умру они који су
згрешили. Међутим ако, јер је пренео на другу породицу свештенство, ће
112
Слободан превод. Овај део не постоји у српском преводу.
113
Јез 3, 18.
114
1 Кор 5, 11.
115
Вероватно је овде дошло до грешке у грчком изворнику, јер глаголи одредити, заклети се и
разгневити се имају скоро исту основу, „οριζω, ορ(κ)ιζω, ορ(γ)ιζω“.
116
1 Сам 3, 14.
124
неко стићи да каже: Онај који је преузео одбрану на рачун (Илијев) рекао
је: Да је била оправдана (казна, наметнута целој Илијевој породици), они
који су рођени од његових синова који су згрешили и који су
ниподаштавали Бога и онога који их је родио, није требало даље да
свештенослуже.

О развратном гледању туђе лепоте.
Развратно гледање, које једе туђе лепоте117, оправдано је Спаситељ то

запретио, ослобађајући нас од многих проблема и тешких околности да не
би упала лепота кроз очи у наш ум и поробила га, савладавши опасне
делове душе да убеди мишљење да попусти пред страшћу и које ако буде
преовладало, зло постаје тешко излечиво да не кажем неизлечиво. Да се
чуваш, да ова тиранска страст телесног уживања не завлада твојом душом,
и учини, наравно, не немогућом, тешком твоју терапију.
Не треба да тражимо само свој интерес, већ и оних који имају сукобе са
нама.
Ако сви имају обичај да у непромењивим великим несрећама сматрају

бољим то да постигну оно што они хоће, него да непријатељи не успеју у
ономе што желе, међутим ми који се гордимо да смо ученици Христови,
да тражимо не само свој интерес, већ и оних који имају сукобе са нама. У
користи нашег ближњег (и ако ће ово што ће бити речено је чудно),
обухвата се истовремено и наш интерес.
117
Мт 5, 28.
125
О заштити истине светих речи од сваког злочина.
И ако је веома, као што си рекао, лако да од светих текстова неко од

прелешћених да их издвоји и примени тамо где жели, међутим, истина је
побеђивала и побеђује и победиће све оне који су се дрзнули на
злочиначки начин или да их фалсификују или да их погрешно протумаче.

Боље је да будемо осуђени увежбавајући врлину, него да нам се тапше
прихватајући зло.
Не знаш, као што изгледа, да се завист обично дешава преимућствима

дела и ово не могу да избегну они који се проповедају на сјајан начин и
због тога изгледа да си се узнемирио. Међутим, сазнајући ово ослободи се
од узнемирености. Боље је да увежбавајући врлину будемо осуђени од
оних који не желе да постоји ниједан успешан човек, него целивајући зло
да нам се тапше од оних који немају исправан суд ствари.
Многи, похваљују поуке и јавно их обожавају, а тајно започињу све што је
томе супротно.
Ако су сви, који су проучавали Свето Писмо, прилагођавали свој живот

сагласно њиховим уводним излагањем имала би неко оправдање твоја
реч, међутим, многи које ја познајем, наравно, можда и ти (сам),
похваљују савете, јавно их обожавајући, а тајно чине све што је томе
супротно, због овога нећемо осудити Свето Писмо. Рекло је да не чинимо
неправду, а многи чине неправду. Зашто је криво Свето Писмо? Ја сам
писао Зосими да се удаљи од непристојности. Међутим, он се још више
ваља у блату. У чему сам ја крив? У ничему, осим туге коју осећам, могао
би неко да каже.
126

Не радују се сви људи истим стварима.
Веома се двоумим зашто се сви људи не радују истим стварима, једни,

када им се опрашта због преступа које чине предају се врлини, а други злу.
Такође једнима доброта чини спасоносни лек, а другима катастрофалан
отров. Једне оснажује, а друге изопачава. Једнима чини да се стиде, а
другима одузима и поцрвењивање од срамоте. Али ни они који су одмах
кажњени после преступа немају сви корист на исти начин. Једни ово
осуђују као нељудско, а други избегавају зло из страха, а не из жеље. И они
који се свађају на суђењу, покушавају да учине неправду, а други
избегавајући казну не чине оно што би желели да раде. И ако су бољи од
оних који се не исправљају ни због страха, нижи су од оних који напредују
због своје жеље, колико су више они бољи од оних који се не боје ни
суђења. Они избегавају казну, а ови спасење. Наравно и они теже да не
буду кажњени, а други да буду кажњени.
Пошто си питао, шта треба да чинимо у толикој пометњи, наравно, тачно

не могу да ти кажем. Ово зна Онај који улази у људска срца. Као што ја
сматрам, треба у малим греховима, ако се развијају, а да то ни не схватају,
ни да се не претварамо да их знамо, међутим, ако иду ка горем, после
прекора и умерене грдње, да им дамо опроштај. Међутим, у великим
греховима, да сакупљамо опроштај и да кажњавамо оне који греше
удаљавањем и грдњом, док се не покају и тада ће бити прихваћени.
297.-Посланица презвитеру Јосифу

Постицајна ка избегавању узвишености
Ако је чињеница да сви, не знам како, који су одабрани и унапређени у

свештенство, која ти је надула ум и учинило те је да се узвисујеш да се
више не дивиш ни онима који се налазе у реду верних, већ напредују, жао
ми те је због твоје глупости. Ако не прихваташ да гледаш ка нижима (од
себе), а само то је веома страшно. Ако од оних који, као што сматраш,
заостају толико много у достојанству од тебе изгледаћеш као да си гори у
делима, а не сматраш у њима ништа достојно дивљења који си њихов
предводник, изгледаћеш као да си нижи од њих. И ако је њихов живот био
127
пун немара, ти не треба да напушташ старање о врлини. Твоје

разликовање од њих није мало, одузеће ти опроштај. Међутим, ако су они
светлији и напреднији и ако немају онога који ће да их руководи, ти (јер не
желим да кажем ништа непријатно) посматрај где се завршава зло.

Боље је да увежбавајући врлину поднесемо са храброшћу пакости
завидљивих људи, него, избегавајући то да будемо завидни, да се
удаљимо од врлине.
Немој да мислиш, да тиме што увежбаваш врлину, да ћеш избећи

оговарања. Они се у главном оговарају од оних који немају стварну
вредност, јер не увежбавају врлину, већ су пакосни према онима који су
поштовани због своје врлине. Дакле, боље је да је увежбавамо и да храбро
подносимо пакости злобних људи, уместо да избегавамо завист да се
удаљимо од врлине.

О онима који се заиста диве Павлу, али не опонашају оно због чега је он
постао достојан дивљења.
Двоумим се, како неки од оних који су изабрали епискописки трон 118, диве
се Павлу, а не испитују оно чиме је он постао достојан дивљења. Он се (да
изоставим чуда и постове и бдења и старања и његову веома жарку
ревност и то да је боловао заједно са болесницима и када су се други
саблажњавали он је то неустрашиво подносио 119), својим говором који је
упућивао својим слушаоцима оправдано показао светлим и познатим. Јер
је рекао: „Сребра, или злата, или руха ни од кога не зажелех. Сами знате да
118
Епископски трон се још назива и трон подучавања.
119
2 Кор 11, 29.
128
потребама мојим и оних који су са мном били, послужише ове руке

моје“120. Међутим, они (али не желим да кажем ништа тешко), не црвене
од срамоте упоређујући сами себе са таквим човеком и говорећи да су
његови наследници. Али не могу да се сакрију. Зато му се диве не да би га
опонашали, већ да они буду поштовани, сматрајући се као наследници
Божијег човека, не због онога што сами чине, већ због онога што је он
учинио и (због чега) му се диве.
Упоређивање свештеника са Самуилом.
Ако се склањају у страну пред Павлом, јер је Спаситељ рекао: „Јер ми је он

сасуд изабрани“121, шта би могли да кажу и за Самуила који је управљао
годинама, од кога нису захтевали савршену врлину? И он остављајући
својим потчињенима суд о њему, подстичући било кога ко је желео да га
оптужи, ако, желећи нешто као господар, је учинио неправду онима над
којима се владало, није био оптужен од никога, нити је био ухваћен због
онога због чега су они непрестано били хватани122.
301.-Посланица пресветлом Јераку

О Евсевију, који је незаконито присвајао ствари сиромашних.
Ако реч економ произилази од тога да дели свакоме оно што му припада,
или да дели свакоме од чланова куће оно што заслужује, оправдано се
двоумиш како се Евсевије који не чини ништа такво, већ и расипа оно што
припада народу, још и усуђује да јавно говори, са једне стране
присвајајући оно што припада сиромашнима, а са друге се усуђује да
отвори своја уста која су затворена Светим Писмом.

О једнакости у будућем животу.
120
Дап 20, 33-34.
121
Дап 9, 15.
122
1 Сам 12, 3-4. и Сир 46, 19.
129
Као што се аномалија (неправилност), која тријумфује у овом животу,

сматра да је разлика у једнакости, таква је и неједнакост будућег века. Јер
неће уживати сви исто. Није праведно да се онима који нису учинили иста
дела, додели исто. (То је) доказ једнакости и праведности. Наравно,
аномалија се и овде дозвољава ка истраживању и увежбавању, а тамо ће
неједнакост да буде из разлога праведности и напретка.
О приношењу Богу током захваљивања.
Приликом захваљивања Богу треба сви да принесемо Богу оно што имамо,
јер немамо оно што дугујемо. Шта бисмо достојно могли да принесемо
Ономе који је узвишенији од сваке награде?
О спољашњој слави, која увећава унутрашњу безначајност.
То да неко чини ствари безначајне, а да се сматра да је славан, наравно,

многима је то нешто што желе, међутим, мудрим људима (то) није драго.
Спољашња слава увећава унутрашњу безначајност и са тиме да неко
изгледа да је здрав, већ изазива илузију истинског здравља и не
дозвољава ни терапија да му се понуди.
Треба да се поносимо чинећи оно што треба, а да жалимо када смо
лишени праведне славе.
Као што би генерално требало да се поносимо, треба да се поносимо

једноставно не чинећи оно због чега не треба да се гордимо, већ чинећи
оно што треба (постоји неделање боље од делања), тако и када се
једноставно лишавамо славе, не треба да жалимо, већ да жалимо када
смо лишени славе праведно. Постоји безначајност сигурнија од славе.
306.-Посланица Теодосију
О наслади, мајци и дојиљи сваке изопачености, као и о умерености и
малодушности.
130
Наслада, мајка и дојиља сваке изопачености, када пуном трпезом и

брижљиво (спремљеном) од сваке врсте хране и пића побуђује укус, оних
који их гледају ка својој жељи и пунећи ум оних који их једу и пију и неког
убеђује да их проба, тада изазива у њему бродолом потапајући га на дно
страсти. Да се ње чуваш и да поштујеш умереност, знајући добро, да оно
срамотно не може да буде добро, када је праћено сагласношћу оних који
га чине, још и ако би га сви говорници и софисти бранили, нити ће добро
да се промени у оно супротно, чак и ако само један или ниједан не изгледа
да је његов љубитељ. Остављајући мишљење многих да се приљубиш
само врлини и да учиниш све и да пазиш са безброј очију на себе и да се
не изазива никаква штета твом ближњем од стране тебе, са тиме да
одсечеш сваки корен саблазни. И ако, поступаш на овај начин неки од оних
који не чине никакво добро, завидећи онима који то чине, осуђују их, и
немој да се предајеш обесхрабрењу, већ се храбро супростави овом
ђавољском нападу, знајући да не би користио ову превару да обори твоје
понашање утврђено тврђавама да му није сметала апсолутна слава твога
напредовања ка врлини.
307.-Посланица Евангелију
О Божијем човекољубљу.
И ако није лако да вратиш време које је прошло (котрљајући се великом

брзином, не дозвољава да се врате назад они који су криви да би
исправили своје грешке), међутим, човекољубље Божије које је изнад речи
и закона и времена, прихвата оне који се кају и мешајући њихову ревност
и Његову доброту и смешајући кратак временски интервал и снажно
покајање нуди терапију онима који су учинили преступе.

О онима који изврћу и погрешно тумаче Божије заповести.
131
Они који су се дрзнули да фалсификују или да погрешно протумаче

заповести Божије, пали су у безакоње веће од сваког оправдања и
опроштаја. Тиме да мисле да су пронашли нешто мудрије, бацили су сами
себе и оне који су им поверовали на пучину незнања. Погрешно тумачећи
многе изводе светих речи и преступајући их, одвели су своје слушаоце
тамо где су желели, избегавајући жељу Законодавца, говорећи не оно што
је Он учио, већ потврђујући своје жеље.
309.-Посланица Епископу Аравиану

О томе каква треба да буде саветодавна реч.
Онај који пише некакав савет, пошто се бави великим озбиљним питањем
(не постоји светлија ствар од тога да неко поврати заблуделу душу на пут
истине) треба више да инсистира на речи, тамо где има користи да буде
упоран да осуђује само када је одговарајући тренутак, такође да користи
преваре тамо где постоји неопходност и да јасно каже све што треба да
буде речено. Користећи ове врлине речи моћи ће да подигне душу која је
потопљена у страстима.
310.-Посланица Симаху
Треба да презремо земаљско, а да жудимо за небеским.
Ако, као што кажеш, је промена оних ствари које се тичу нас главна, а
небеске су узвишеније од сваке промене, тада из ког разлога, најмудрији,
не презиреш прве, а не посвећујеш се свом својом душом другим, заиста
потврђујући тако своје речи?

Постицајна, да се укине неугледност о њима самима.
Знајте, да је неки човек који увек заступа истину и не подноси осуђивање,

кога нико не би могао да осуди, недавно је исмејаво вашу злобу говорећи?
132
Да их је родило зло и да су их дојили зли и непослушни демони. Пошто се

гнушају свега доброг и људи и ствари и сваку ствар сматрају јадном толико
много колика је слава коју је стекао. Заиста, према побожнима се понашају
са дрскошћу, озбиљне исмевају, бивајући псовачи и уображени и не
познајући засићеност злих (ствари). Ја слушајући га, нити сам га могао
ућуткати (пошто су му сви присутни тапшали верујући да је говорио
истину), нити сам сасвим прећутао, већ сам му рекао: Верујем да и када се
буду покајали због свега овога, јер нису толико безосећајни да ће више
волети да претрпе до краја тако велика зла, отишао сам да би вам написао
ове речи. Ви сада треба да размишљате о вама самима и ако вас уопште
није брига за моју критику да би сте избрисали овај зао глас о вама.
312.-Посланица презвитеру Ермисандру

О онима који глуме да се саосећају (са другима) у великим несрећама.
Онај који мисли да се саосећа (са неким) током великих несрећа, а може
да их промени, а одустаје, показује веома велики доказ против себе, да се
не саосећа, већ глуми доброту тиме што није помогао. Ако, је на пример,
(неко) могао да заустави глад сиромаха, а требао је да је заустави да и
њега ослободи од великих несрећа, а самога себе од туге, претвара се да
састрадава заједно са њиме, (јер) није човекољубац, већ глуми
човекољубље.

О способности истинског судије.
Многи од људи или због ограничености не могу пажљиво да истраже

правду, или је издају пажљиво испитујући. Или су се уплашили због
плашљивости или су је продали због незаконитог богаћења или су се
застидели због пријатељства, или су се разгневили због непријатељства и
не доносе исправну пресуду. Дакле, треба онај који треба да суди, прво да
се истиче због своје промишљености да му не промакне истина, потом да
се украшава храброшћу, чистоћом, праведношћу и неосветољубивошћу,
да не би издао истину.
314.-Посланица схоластику Теону

133
О искушењима и како неко може да их победи.
Могуће је, најближи мој, да човекољубац победи искушење и да побеђује

искушење и да га укине, не тиме да га апсолутно спречи да не дође (много
пута Бог дозвољава да буде искушан), али тиме да поднесе са храброшћу
оно што се дешава. Треба да побеђује искушење и ако изгледа да је
непобедиво, мудрошћу и врлином, а не разочарењем. И побеђује га
врлином и мудрошћу, не тиме да га апсолутно спречава, већ тиме да има
навику да подноси са храброшћу оно што се дешава. И ако је ствар тешка,
међутим, исцељује тежину са промишљеношћу, умерено подносећи
нелагодности. Терапија онога што не зависи од нас је супростављање
њима на филозофски начин и решење неопходних ствари и ако заправо
изгледа да је нерешиво у случају страдања је храброст, а у случају када све
иде добро (пошто се и добро много пута даје као искушење) је
великодушност.
О Божијем савезу и како треба да га тражимо.
Онај који треба да ужива непобедив савез треба да тражи такве ствари,
које имају доказ правде са природом тражења да одвоји сагласност. Не
долази онима који га са иронијом и похлепом призивају он који сам по
себи долази онима којима се чини неправда.
316.-Посланица Приму
Онај који тражи удобност током периода борби остаје неовенчан.
Ово исто, за које кажеш да је узрочник тражења, је по мом мишљењу

узрочник ослобођења. Одрекао си се света, а прихватио си набијање на
ражањ од стране невоља и искушења, немој да се двоумиш, јер је Христос
рекао: „У свету ћете имати жалост“123. Како тражиш одмор када је
Покровитељ борби ово рекао? Пошто би тада било оправдано да се
саблажњаваш, ако би било супротно од онога што је рекао. Међутим,
напредују следећи ову реч, зашто се саблажњаваш? Онај који у периоду
борби тежи удобности и неовенчан остаје и меша времена.
123
Јн 16, 33.
134

Треба непрестано ученицима да саветујемо оно што се односи на врлину и
скромност.
Деци која студирају, најученији, непрестано да саветујеш ствари везане за

врлину и скромност и да им читаш научна дела говорећи: Децо моја, да не
буде ваш труд само студирање речи, већ и украс вашег понашања. Душа
која је чиста од зла прихвата искрено образовање, а у онима у којима сија
скромност постоји оно скупоценије од врлина. И ако је скромност све што
је непогрешиво, међутим неки, чинећи добро дају јој име невиности које
је најпристојније и најизузетније од других. У њима ће мудрост бити
сустанар. Ако будете желели да учините ову врлину својим водичем у
свему, наравно, тад ћете ви бити добри и блажени људи и ја се не ћу
прославити због вас мање од оних који су вас родили, већ више (од њих).

Истинито је мудро, а лаж је страшна, чак и (када) се сматра да је украшена
пријатношћу.
Они који сматрају мудрошћу то да противрече ономе што је исправно

речено, мудри мој, и сами себи придодају нечасност, а показују да су
изашли изван исправних размишљања. Мудро је оно што је истинито,
наравно, посебно када је једноставно и сажето, а лаж је страшна чак и ако
се украшава даровитошћу у речи и пријатношћу.
319.-Посланица презвитеру Теодору

Ствари се углавном оцењују не према исходима, већ према покушајима.
Да твоја пристојност зна следеће: Ако ће се нека жена гордо улепшати и

изазиваће према себи погледе оних који је гледају и ако неће још очарати
135
онога који је сусреће, она се кажњава, пошто је ухваћена да то чини.

Направила је отров и промешала магично пиће и понудила чашу, чак и ако
се није нашао онај који ће да га испије. Ствари се углавном не оцењују по
исходима, већ према покушајима.

Не треба да сматрамо Божанско човекољубље као повод за своје преступе,
већ да улепшамо свој живот делима.
Знам да су добили функције више од оних које би требало да имају, зато,

мислећи да без страха могу да греше, не чине ништа друго, него да
сматрају човекољубље Божије које је узвишеније од сваке похвале као
повод својих преступа, ствар која није дозвољена ни да је изговоримо. Али
не требају они који исправно размишљају да се тако понашају, нити да
достигну исто лудило као они, али тада пре свега да се старају да покажу
свој живот да иде корак уз корак са чашћу и да се улепшавају колико је
могуће делима, имајући језик на добром гласу и ум благодарног човека,
да ућуткамо оне који наоружавају свој језик против Божије трпељивости.
321.-Посланица презвитеру Јераку

Величина почасти постаје узрок веће казне.
Ако, блажени мој, ћемо чинити преступе пре него што смо узели
свештенство и после свог рукоположења, нећемо бити кажњени истом
казном, већ много строжијом. Они који се нису развили ни тиме што су се
удостојили такве почасти, праведно је да буду кажњени строжије.
Оправдано величина почасти постаје узрок веће казне.
Преступи потчињених124 изазивају углавном штету (само) њима, а
(преступи) свештеника свима.
124
Свети Отац мисли на верни народ који је потчињен свештенику.
136
Као на броду, када погреши један морнар изазива малу штету онима који
путују са њим, а када погреши капетан проузрокује уништење свих, тако и
безакоња верујућих не оштећују тако много заједницу, колико њих саме, а
преступи свештеника изазивају штету свима.
Требају свештеници углавном да пазе на свој живот, пошто ће дати
одговор и за себе и за своје потчињене.
Ако, мој пријатељу, они који су почаствовани службом свештенства чим

постигну да могу да буду на добробит (они којима се управља, подвиге још
и ако су велики касно их уоче, а преступе још и ако су мали, брзо их увиде),
а они који живе са равнодушношћу и не показују никакво старање о
верницима, какво зло не усађују онима који као оправдање својих
преступа, мисле да имају преступе својих предводника и започињу без
страха свако безакоње? Дакле, требају свештеници да се старају много
више, пошто ће дати одговор и за себе и за оне које имају под својим
старањем.

Људи обично расуђују о величинама увреда и о казнама од мноштва оних
који ово знају.
Људи имају обичај да расуђују о величинама и увреда и казни сразмерно

са мноштвом оних који их знају. Исте увреде и исте казне које се нису
десиле пред много (људи) нису их сматрали подједнако веома тешким.
Ако је ово тако, размисли у каквом стању ћемо се наћи, када будемо дали
одговор за своја дела пред целим човечанством и мноштвом анђела,
наравно, када свака бестидност неће имати места, пошто ће наша
безакоња да нас следе као сенке.
Током Божијег суда и казна и награда ће постати стварност.
137
У случају људи када се или кажњавају или награђују, снага свакако не

следи жељу, међутим, у случају праведности Божије казна је неопходна, а
награда пожељна, јер снага није слабија од жеље и свакако ће се обоје
остварити: Зле ће казнити, а добре ће наградити.
326.-Посланица Мартинијану, Зосими и Марону

Нити добар осуђује, нити се зао осуђује.
И ако ће изгледати чудно ово што ћу рећи, али ћу то рећи. Кажем, да

ниједан добар човек не осуђује, нити се зао осуђује. Међутим, ако се
мисли да је ово што је речено загонетка, то ћу рећи што јасније. Добар и
још ако нешто каже, побуђен мржњом према злу или према исправљању,
не осуђује (не измишља лажи, већ говори оно што је истинито), а зао се
опет не осуђује и ако је осуда лажни производ, међутим, слуша оно што је
истинито.
Божија сила не долази свима, већ онима који желе да чине оно што треба
(и) пружа им Своју помоћ.
Сви људи желе и да помогну и да се саосећају са онима које виде да имају

велику ревност да чине оно што треба. Оне који више воле да спавају и да
показују равнодушност и да издају своје спасење, избегавају још и да
разговарају са њима. Дакле, ако је ово тако, оправдано и помоћ Божија не
долази свима, већ, остављајући оне који због своје равнодушности издају
своје спасење, нуди Свој савез онима који више воле да чине оно што
треба.

138
Треба љубитељ врлине да буде умерен и у речи и у појави и у гласу и у

погледу и ходу.
Љубитељ врлине треба да одсече све што је сувишно. Не само у храни, већ
и у одећи и у кући и у намештају и у свему другом да поштује нужду и да
не презире скромност. Наравно, каква је корист да постиш, али да сабираш
новац? Или да не стичеш непоштено новац, али да тражиш кућу већу од
својих потреба? И каква је корист да живиш у кући средње величине, али
да се улепшаваш чудним оделима? Треба даље да будеш умерен и у речи
и у појави и у гласу и у погледу и у ходу. Многи који и нису богати, а немају
куће и раскошну одећу показују толику тромост у своме ходу да постају
достојни подсмеха.

Треба души да дамо прво место, а телу друго.
Свет веома брзо иде ка свом крају, пошто истина не лаже, када објављује
унапред, да ће доћи до смака света. Међутим, и ако је могуће да смак
света некима изгледа да је још далеко, међутим, време свакога од нас се
троши свакога дана и осећа се смрт као бол у стомаку и предвиђа крај.
Онима који су у старијем добу смрт је јасна, а онима који се налазе на
врхунцу свога годишта њихов живот је непознат. Живот нема један
одређени рок, већ се смрт додељује свакој животној доби, треба сви да
будемо будни и да очекујемо оно што ће се свакако десити. Међутим, ми
више друго очекујемо, него ово. Маштамо и надамо се сваког часа
неочекиваним и ненаданим стварима, а оно што ће се десити на сваки
начин и свакако и наравно, много пута неочекивано долази, не прихватамо
ни да размишљамо о томе, а смртни смо према телу и трулежни смо,
размишљамо као да смо бесмртни. Наравно, и своју бесмртну душу
занемарујемо, или још боље (речено) мислимо да уопште ни немамо
душу, верујући за смртно тело да је бесмртно, трошимо сву нашу бригу на
њега. Дакле, какав ћемо опроштај имати, када бесмртну (душу) осуђујемо
на смрт, а смртно тело сматрамо достојним сваке почасти? А њу
оштећујемо да би смо њега украсили, а њу чинимо да се топи од глади, да
би оно могло да се преда трзајима и уживањима? Треба прво место да
дамо души, а друго место телу. Није против ње, већ је оруђе и гитара и има
139
потребу за старањем, а не за бескорисним уживањем. Има потребу за

храном, а не за насладама, за умереношћу а не за засићеношћу, природно
је предодређено да не буде непријатељ, већ савезник душе.

О томе како треба неко да оповргне старо и учвршћено схватање.
Онај који треба да протресе и изнесе на површину старо и учвршћено

схватање које су сматрали да је добро од стране онога који је њиме лоше
био привучен, јер ова веома чудна ствар не може да буде пожељна без
припреме, не треба да каже без одлагања (и) одмах оно супротно. Пошто
ће бити исмејан и подсмеваће му се они који су савладани од супротног
суда. Али ако претходно добро испита са многим другима (људима) ову
тему, тада ће окренути њихово мишљење ка супротном. Јер ће тада бити
лако пријемчив и моћи ће да убеђује.
331.-Посланица песнику Александру

Требају харите125 да се прикажу као чисте од сваког добитка.
Веома се двоумим, како је неким људима (један од којих си у опасности да

будеш и ти), много пута могуће да кроз списе или статуе имају корист,
наравно, ово не разумеју, насупрот томе теже увредама. Сократ је био
најскромнији и најмудрији (ово су одлучно тврдили Платон и Есхин и
Ксенофон и Еурипид, а Аристофану не треба да придајемо значај, јер није
знао ништа толико добро, колико то да оговара, а исмевао је свога
учитеља, можда га је посаветовао о филозофији), и његово (Сократово)
дело је то да је измислио Харите и голе девице, као што кажете ствар коју
није учинио да би подстакао младе на бестидност, као што мислиш, већ да
изрази статуама њихову природу (био је најспособнији у овоме). Многи су
125
Харите су у грчкој митологији богиње љупкости, лепоте и плодности.
140
Харите направили са циљем као корист или награду или пријатељство или
славу или за нешто друго, Сократ је желео управо ово да научи оне који су
их гледали (колико барем ја верујем), да требају Харите да се прикажу као
девице и чисте од сваке користи и слободне од сваког прекривача, а да
посматрач не гледа у ништа друго, већ само у ову лепоту и да чини добро
дело онима који имају нужду, а не, желећи да узме новац или да узме
славу за себе, да опева велике несреће оних који (их) узимају.

О похлепи и сервилности.
Веома се двоумим о похлепи и сервилности, наравно, оних који увек траже

доброчинство, али га не пружају и мислим да је ово доказ ропске и
незасите душе. Доброчинство оне који га добијају води у обавезно
ниподаштавање, а оне који га дарују њима обично увећава осећај слободе.
Карактерна црта слободног човека је то да другом даје доброчинство, а
карактерна црта роба је да прима доброчинство, ствар која га чини да се
због ње осећа дужним. Према нужности онај који је задужен
доброчинством имајући га као један терет на својој глави, не може (због)
претходно (наведеног) да узвиси своју душу, нити да погледа равноправно
свога доброчинитеља, пре него што исплати свој дуг. И ово кажем не
установљавајући закон да они који заиста имају нужду да не траже
доброчинство, нити саветујући оне који су у опасности од олује да не
прибегавају луци, нити осуђујући оне који заиста не могу да исплате свој
дуг, далеко једна таква мисао, наравно, нити приморавајући оне који
стварно не могу да га отплате да препознају речима доброчинство. И ако је
неопходност да доброчинитељ заборави своје доброчинство, а онај коме
је учињено добро дело да га се сећа, међутим, сада не желим ово да
кажем, већ осуђујем оне који немају потребу ни за чим, јер због свог
среброљубља стално теже да узимају, то јест не желе да дају. Они који се
налазе у нужди није зло да траже доброчинство, међутим, да траже они
који могу да дају је недопустиво. Јер чине велики двоструки грех. Први,
траже због своје незасите жеље, а други, ускраћују и онима који имају
стварну потребу, луке човекољубља. Троше на неки зао начин, оно што су
дужни да дају на добро.
141

О доброчинитељима и да треба да расуђујемо о стварима према намери, а
не према њиховим резултатима.
Доброчинитељи треба да се похваљују, не само за оно што су могли,

наравно, и због онога што су желели, али нису могли да учине и наравно,
да им дугујемо доброчинство због овога што су желели, међутим, да их не
осуђујемо због тога што нису то могли да учине. Онај који расуђује по
стварима, а не по намери, већ по резултатима, је необразован и не познаје
природу ствари која свакако не следи жељу, наравно, постоје ситуације
када (јој) се противи.

О образовању.
Образовање га изоштрава и чини га најбољим, али га некако боље

успорава од њега самога. Као и сви они који су се увежбали у
вежбалиштима нису постали спортисти, тако ни сви који су се учили у
школама нису постали говорници. Јер изучавања повезана са
интелигенцијама и силама сваког (од нас) чине их најбољима. Међутим,
ако не нађу ни снагу ни интелигенцију, наравно, увежбавају душе других и
тела других, али их не чине славнима.

О опонашању Владичанске врлине колико је то могуће.
Оправдано, мислећи да је Божанска врлина неприступачна и да се не

може опонашати писао си ми двоумећи се, како нам Спаситељ заповеда
да опонашамо и Оца и Њега, кажем, да ствари оправдано узимају примере
од узвишених ствари да би смо стигли и до нижег. Врлину Владике није
могуће да опонашамо, међутим, када будемо покушали да је опонашамо
сразмерно својој снази нећемо потпуно бити неуспешни према њеном
опонашању. Као и учитељи писања, узимајући писаљку пишу са великом
отменошћу слова азбуке за децу, да би могли да постигну и најнижу меру
опонашања, тако нам је и Божанска благодат показала примере врлине да
142
би их опонашали колико је могуће. Дакле немој, пошто не можемо да их

опонашамо до крајње тачке да нас ово одврати од онога што можемо, већ
управо ово да нам изгледа велико то што смо постигли да се нађемо, чак и
мало у могућности опонашања слике Божије.
336.-Посланица Генадију
Уображеност се рађа из ниске душе, а надменост и презирање похвала од
натприродне.
И ако ће ово што ћу ти рећи изгледати чудно, међутим, то ћу рећи. Кажем

да се уображеност рађа из душе ниске и подле, а надменост и презирање
похвала из генијалне или још боље (речено) из натприродне. Прва се диви
похвали од људи, која вене као сува биљка, а друга је не подноси. Прва
сматра веома великим прелешћено и лажно мишљење многих, а друга га
сматра апсолутно безначајним. И да је ово тако, желим да те питам: Шта
мислиш кога има више у онима у којима се не налази никаква реч о
врлини? Очигледно је да су равнодушни и потпуно недостојни речи. Оно
што одлучују о врлини, исправно је да исто мишљење за њих имају мудри
људи. Дакле, да више волиш да будеш као они, ја то не мислим. Како није
много достојно плакања или је више смешно да тежиш њиховој слави, са
којима не би хтео да будеш сличан? Ако би опет рекао да већина,
саглашавајући се са овим има мишљење достојно поверења, то је као да
кажеш, да управо због овога требају да буду презрени. Они који су засебно
сваки за себе безначајни, много више ће то претрпети када се буду
ујединили. Глупост сваког од њих, када се уједини заједно са другим,
постаје већа, јер је увећана због мноштва. Зато и ако неко некада узме
неког посебно, можда би могао да га исправи, међутим, док су заједно,
неће моћи, пошто се глупост више увећава и учвршћује се међусобним
схватањима.
О разлици између славољубивог и уображеног.
Славољубив човек није уображен. Један тежи слави увежбавајући врлину,

а други је не увежбава. А први тежи поштовању које му је потребно, а
други поштовању које му ниоткуда није потребно. Један се узвисује због
143
своје лепоте, а други жели да се улепша лепотом других. Један је поносан

на своја блага, а други на она која му не припадају. Један жели да се
праведно поштује, а други чак и неправедно. Први и ако није савршен
(треба и да увежбава врлину и да не жели славу), наравно, узвишенији је
од другог и предњачи толико много више од њега, колико он заостаје од
савршеног (човека). Или боље (речено), ако треба прецизно да се изразим,
не треба ни да се упоређује са ониме који није учинио никакво добро и
тежи слави која одговара ономе који га је учинио, већ да се упоређује са
оним који је учинио (добро), а презире славу због својих дела.
Није исто великодушност и частољубље.
Великодушност није частољубље, као што си рекао. Прво подноси са

храброшћу све тешко и све оно што чини друге да се надимају од
уображености то умерено подноси, а друго тежи само слави. Прво је
довољно само себи и без да га неко похваљује, а друго ако нема улизице
не чини никакво добро. Прво јесте, а друго жели да изгледа као да јесте.
Прво целива добро, јер је добро, а друго због почасти. Једно чини добро
дело сматрајући доброчинство веома великом ствари, а друго чини
милостињу због славе. Колико је узвишен онај који чини добро ради добра
од онога који то чини да би му се дала награда, толико много се разликује
великодушност од частољубља и ако изгледа да чини исто.

О скромности.
Ако сва имена која се дају Божанској и неупрљаној природи, превазилазе

мере човечанства једно је прикладније и могуће у нашој природи да
опонашамо Бога. Шта је то? Скромност! Заиста, шта нешто друго имамо,
које је способно да нас одведе у уображеност? Сагласно са Патријархом
Авраамом „јесам прах и пепео“126, и сагласно са Законодавцем „прах“127и
сагласно са Псалмопојцем час „црв“128 и час „трава“129, и на крају сагласно
126
Пос 18, 27.
127
Пос 3, 19. Пс 102, 14.
128
Пс 21, 7.
129
Пс 102, 15.
144
са судом изабраним „ја јадни“130. Овим сажаљева самога себе и осуђује

цело човечанство. У ономе где нас нужда наше природе спречава да не
опонашамо: „Који будући у обличју Божијем, је себе понизио“ 131?
Потчињавајући сваку противприродну страст која постоји у нама, да
увежбавамо скромност која сапостоји у нашој природи и њен је пријатељ.
340.-Посланица Маркиану
О томе ко треба да буде онај који саветује.
Изгледа ми да је тешко да онај који саветује онога који чини оно што не
треба, не упадне у непристојне речи. Оно што не треба да чинимо не треба
то и да говоримо. Дакле, шта треба да радимо? Ако будеш говорио
пристојно нећеш моћи да критикујеш својим реченим стварима онога који
је крив, ако опет будеш желео да га критикујеш свом силином, принуђен
си да га оголиш и да повучеш завесу. Зато се и похваљује онај који је
рекао: „Бојим се да можда, говорећи оно што ти је потребно, не паднем у
речи које ми не одговарају“132. Дакле, треба да следи један средњи пут,
којим нико неће ни себе да осрамоти говорећи оно што не треба, нити ће
га оставити без користи.

О онима који из зависти осуђују врлинске људе.
Многи имају обичај да буду злобни према ономе који се поштује због своје
велике врлине, јер сматрају непријатним и неподношљивим онога који не
чини оно исто заједно са њима, а ужива најбоље привилегије, јер
прекорева њихов живот и нападају осуђивањима и оговарањима, онога
кога су дужни да опонашају и похваљују.
342.-Посланица племићу Андромаху

Божанску религију треба саму по себи да оцењујемо, а не да је осуђујемо
због зла неких (људи).
130
Рим 7, 24.
131
Флп 2, 6-7.
132
Цицерон, 9 књига, Посланица 22.
145
Потпуно одбацујем твоје глупо мишљење, пошто не оцењује саму по себи

свету религију, већ је осуђује због зла неколико њих. Дакле, какву је штету
учинила, ако су се Зосима и Марон као што кажеш и Евстатије, усудили да
учине оно што се није усудио да учини нико (други) и узвисују се због
онога због чега треба да се стиде, а превазишли су све оне који су познати
због свога зла, а није требало да се нађу ни међу верним народом, а мисле
да припадају свештенству? И зашто је не цениш због оних који је
узвишавају, већ је оговараш од стране оних који чине преступе, а мислиш
да си нашао одговарајућу равнодушност, а не можеш због њих да приђеш
најбожанскијој филозофији? Међутим, ако не желиш да донесеш свој суд
од оних који сијају испитај ову ствар саму по себи и видећеш је достојном
толико похвала, а да ограничиш оне који су велики говорници и ако је
потребно да јој исплетеш похвалу. Пошто је узвишенија од свега што би
неко могао да каже речима. Међутим, ако ни ову (ствар) нећеш желети да
истражиш, нити је одобраваш од оних који напредују, али ћеш се усудити
да је осудиш од оних који чине преступе, нећеш поступити ни праведно ни
исправно. Наиме, ако прихватајући ово се огорчиш на оне који је не
користе како треба, стећи ћеш славу човека благодарног и промишљеног,
тиме да не приписујеш преступе других Божанском и праведном делу и
успећеш у освети због лудости оних који то увежбавају незаконито.

Не требају пријатељи врлине да се жалосте када претрпе нешто страшно,
већ да се благосиљају и проповедају.
Врлине оних који падају у велике несреће обично удвостручујују страсти.

То да су претрпели нешто што није било једнако ономе што су учинили,
испуњава их веома великом тугом. Зато и трагедије изазивају жалост, када
показују најбоље (људе) да су претрпели неподношљиве ствари. Али о
овоме се шире гласине од оних који верују да се људске ствари завршавају
у овом животу. Зато их и избегава због онога због чега су требали да се
радују, због тога се растужују. Међутим, ми који имамо окренуто око душе
ка другој животној околности, знамо са прецизношћу, да пријатељи
врлине не требају да се жалосте када претрпе нешто страшно, већ да се
146
благосиљају и проповедају. Са злом које подносе постају светлији венци

њиховог успеха.

Одаје утисак ласкања то да похваљујемо оне који постижу велике ствари.
Реч коју си ми послао је прочитана, задивила је због своје способности и

није промакао твој покушај да се поткраде ласкање тиме да се чини да си
је написао под привидом савета. Похвала оних који постижу велике ствари
даје утисак ласкања са једном темом си започео реч, а са другом си је
завршио. Желећи да покажеш разлог због чега је одговарајућа да постане
предводник, на овај начин си исплео похвалу. Наиме, не прихватајући
твоје мишљење задивио сам се твојој вештини.

О томе шта је Царство Божије и Царство Небеско
Пошто си тражио да сазнаш шта је Царство Божије, а шта је Царство

Небеско, одговарам ти: Неки мисле да је Царство Божије веће и
Божанскије, а Царство Небеско ниже и подређеније. Наравно, неки говоре
да су једно (Царство) према своме постојању, једноставно се разликује
према своме наименовању које час произилази од Бога који влада, а час
од анђела и светих којима се влада.

Савет за удаљавање од зла.
И ако си због онога у шта си раније пао био кажњен, ухваћен си да опет
(још) страшније болујеш. Али, ако престанеш са својим лудилом наћи ћеш
терапију, међутим, ако ти изгледа тешко да се удаљиш од зла да знаш да
ће величина казне бити страшнија. Међутим, ако мислиш да нећеш бити
кажњен да мислиш о онима који ће тамо бити кажњени. А ако не верујеш
о тим стварима тамо погледај оне који се кажњавају овде и изађи са дна
разврата.
347.-Посланица Епископу Алипију

147
О безосећајности и опомени.
Безосећајност (очајање) када испадне из симетрије и од онога што треба и

учини „од“133, то јест нађе се далеко од „ума“, зато се и назива
безосећајност (очајање), узгаја уображеност, треба да прихватимо
опомену која је тако названа са позиције ума. Можда, слушајући, они који
су такви, „ставите своје срце на место које треба“ и задовољно да иду ка
скромности.

Не води ка врлини толико много реч колико начин живота.
Непослушним ученицима, мој софисто, да ставиш узду страха као на

ждребад и да их ућуткаш када учине нешто гордо и изван узде да би се
они који су послушни предали врлини. То да имају захтев да добију исто,
они који не чине исто, је апсолутно нелогично и препрека је ка врлини.
Стављајући најбоље у неприлике, чини их да постану неосетљиви.
Верујући да си више васпитач начина понашања, а не речи, да им
прикажеш свој живот као пример карактера. Ка врлини не води толико
много реч колико начин живота.
Подстицајна ка избегавању похвала од њега.
Да по природи црвеним када ме похвале, то веома добро зна твоја

ученост. Када си ме једном сматрао достојним да разговарам са твојим
студентима и желео си да питаш нешто из Светога Писма, а ја сам рекао
колико сам могао, наравно, тада су од стране вас била изазвана
аплаудирања и таласи похвала, међутим, ја сам искусио тако велико
изненађење и поцрвенео сам од срамоте да сам остао дуг временски
период без гласа. Зашто си саставио и послао ми похвале које много
превазилазе моју вредност?
350.-Посланица Евтонију
133
Грчка реч „η απογνωση“, састоји се и из две речи „απο“ и „γνωση“. „Απο“ значи „од“, а „η γνωση“ значи
сазнање.
148
Подстицајна ка увежбавању духовне лепоте.
Као што се телесна лепота не мења ни због неочекиваних догађаја, већ се

одржава чак и ако је праћена сузама, тако и духовна лепота када је
састављена од симетрије врлина, спашава саму себе чак још и када се
налази у великим несрећама. Да увежбавамо ову лепоту и никакво нас
искушење неће победити, јер нам помаже пре свега непобедива десница
Божија.

Од оних који су истог квалитета у врлини, узвишенији је онај који
предњачи у скромности.
Једном, када су два верујућа брата и најбољи пријатељи који су се

надметали да превазиђу један другог у врлини, изабрали су мене за судију
и одлучно су тврдили са заклетвом да ће прихватити мој суд, ја сам оценио
достојним онога и ако је у свим другим стварима био истог квалитета, који
је предњачио у скромности.
352.-Посланица Ирону
Подстицајна ка враћању у врлину.
Поштуј свога оца који те преклиње за оно што може да ти нареди и врати
се у врлину да га ти не би приморао да користи своја оружија. Пошто је
непобедив и по природи и заштићен је и од закона и ако не будеш убеђен
човекољубљем, искористиће своју власт.
Саветодавна.
Ако се не бојиш природе, бој се закона, да не би промашио и у Божанским

и у људским (стварима).
149
Да се ствари расуђују по намери.
Као онај који жели да се одбрани, али је слаб, бранио се колико је могао,
тако и онај који жели да узврати награду, али не може, је као да је већ дао.
Пошто је он учинио све што је могао. Снага не следи у сваком случају вољу,
јер се ствари расуђују по намери.
355.-Посланица чтецу Урсенуфију

О будућој слави оних који сигурно имају славан живот, али неславну смрт.
И ако у овом животу савремени људи чине много сличног са нашим

старима још и достојније дивљења, али не уживају ни приближно исту
славу (због слабости оних који су их преко мере хвалили или из зависти
или због неког недостатка, мисле да су нижи), међутим, у будућем животу
ће уживати толику славу колику је праведно да уживају они који су живели
славно, али су умрли неславно.
356.-Посланица пресветлима Ермину, Доротеју и Јераку

О Божијој трпељивости.
Немојте да осуђујете, најдражи моји, Божију промисао, наиме, Зосиму и

ако га није призвала, али га није ни спречила да постане свештеник,
насупрот томе да се дивите њеној трпељивости која ће мало после, ако се
не покаје, да му наметне толике казне да ће они који је сада осуђују
проповедати њен непристрасни суд.
Није то исто да неко рукополаже и да опрашта.
Није то исто да неко заповеда и да не спречава, нити то да рукополаже ни

да прашта. Прво се наређује, јер треба да буде, а друго, због воље
слободног (човека) чиме се дарује људски род, се дозвољава. Дакле, да не
остављајући оне који купују свештенство, осуђујемо Онога који то
150
дозвољава. Да је власт била неодговорна, оправдано бисте негодовали,

међутим, онај који је поседује биће кажњен толико много колика је и
почаст коју је узео, требало би да се оплакује, јер је трпељивост Божију
користио као средство зла.

Подстицајна ка престанку његовог зла и да не осуђује оне који оплакују
његово лудило.
И ако ти се у последње време чинио више од онога што треба, непријатан

и досадан и виши од сваке похвале Епископ Ермоген, пошто је користио
строжије речи и упутио је велику осуду против твоје равнодушности, немој
да негодујеш. И ако је страшније опевао твоја зла са намером само да те
растужи, да би се оправдано наљутио, међутим ако, стремећи само твоме
интересу, је занемарио неприличну и штетну благодат у својим речима, да
би се исправиле ствари и ако не желиш да га прихвати због његове
благонаклоности, међутим, треба да опростиш тако велику његову
нежност. Пошто се боји веома много, можда ће сам бити кажњен од
Божије промисли која се оговара тако много због твоје равнодушности и
зла, јер се није усудио ни реч да изусти, догађа се драматично таква врста
трагедије. Или престани да чиниш те ствари или немој да осуђујеш оне
који оплакују твоје лудило.

Непроменљива је сила Вишњега, која мења и преображава и унапређује
оне којима је потребно побољшање.
Божија и неукаљана и непоразива десница је непроменљива и увек је иста

и непроменљива, а не подноси напредак ка бољем (пошто је највиша
врлина), нити промену ка горем (јер је немогуће), насупрот томе мења и
преображава оно што има потребу за побољшањем. Зато је и написан
неки натпис псалма: „Онима који ће се променити“ 134, то јест, онима који
ће прихватити побољшање и који ће се уздићи ка бољем и вишем. Ако је
ово овако, није претерано ово што си желео да сазнаш: „Ово је измена
134
151
деснице Вишњега“135. Не мења се, јер је изнад сваке промене. Пошто каже:
„Јер Ја Господ не мењам се“ 136. Међутим, мења и преображава и
побољшава и води ка бољем стању оне којима је потребна промена.
360.-Посланица Евлогију
О симетрији и кад говоримо и кад пишемо.
То да говоримо више од онога што је неопходно није карактерна црта

мушкарца, тада то да пишемо више од онога што је потребно је карактерна
црта жена. Даље, и када говоримо и када пишемо да одржавамо
симетрију.
361.-Посланица Серапиону
Претња ка удаљавању из круга пријатеља.
Да имаш на свом уму да нећу толерисати, ако чиниш нешто бесмислено,

али свакако чинећи оно што могу удаљићу те из круга пријатеља.

Треба да се стиди онај који се кажњава због зла, а да се поноси онај који се
кажњава због врлине.
Онај који се кажњава због свога зла треба да се стиди, а онај који се
кажњава због своје врлине треба да се поноси, они не требају да мисле
исто, јер разлог због чега се ово дешава веома се много разликује. Ако
један разбојник и један мученик пострадају исто, неће се наћи у истој
околности. За једног ово што се дешава јесте казна, а за другог предуслов
за венце137. Зато један треба себе да сажаљева, а други да благосиља.
Не треба да се налазе у истој околности онај који праведно страда нешто
жалосно и онај који то неправедно страда.
135
Пс 76, 11.
136
Мал 3, 6.
137
1 Пет 4, 15.
152
Не треба онај који нешто овде жалосно и праведно страда да се налази у

истој ситуацији са оним који то неправедно страда. Једноме се дешава оно
што заслужује, а другоме због његовог напретка. Зато и треба први да
каже: „Нисам кажњен сразмерно гресима које сам учинио“138, а други:
„Страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се
открити“139. Тако ће онај који их је претрпео са захвалношћу да се очисти
од преступа, а други ако их подноси храбро, добиће скупоцене венце.
364.-Посланица монаху Петру

Похвала због сјајног почетка борби и подстицање ка сјајнијем њиховом
крају.
Наравно, учинио си веома добар почетак борби, зато и поскакујемо и

радујемо се и имамо разлог прослављања твога напретка. Међутим, треба
да будеш будан и да се постараш да имаш сјајнији крај. И имаћеш га, ако
„Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном“ 140, а
не, мислећи да си већ овенчан и да престанеш са трудом. Многи који су
учинили веома добар почетак, а показали су равнодушност у наставку,
уништили су на крају добар почетак ствар за коју се надам да се неће
десити твојој освештаној глави.
365.-Посланица ђакону Лампретију

Неће исто бити кажњени они који су пали у исте грехове, већ сразмерно
разлозима због чега су их извршили.
Наравно, прецизност Божанског судије је велика која испитује и речи и

дела и помисли и протеже се и до недоступних ствари, испитујући
истраживањем свега, међутим, велики је и наш немар и све ово, а знамо,
да ћемо свакако бити кажњени и ако не сви подједнако. Они који су пали у
исте грехове неће бити исто кажњени, пошто се испитују и разлози и
околности и места. Мислим на оно што говорим са следећим: Убиство је
проклето. Заиста, ко се неће сложити? Међутим, када се деси у свете дане
постаје проклетије. Наравно, ако се деси на светом месту постаје више
138
139
Рим 8, 18.
140
Флп 3, 13.
153
проклетије, јер се зло увећава и због времена и због места и привлачи

додатну казну. И курварство изгледа да је једно, али сразмерно времену и
месту, где се чини, постаје теже. Дакле, да пазимо на једну ствар: Како
ћемо добро уредити своје ствари и да оставимо Судији детаљно
испитивање. Ако га ми сада одредимо, Он је неће одобрити, већ је
неопходно да чекамо непристрасан суд.
366.-Посланица Ипатију
О радости врлине и да се она постиже трудом и бдењима и
увежбавањима.
Наравно, врлина има искрену и славну и бескрајну велику радост, која се

рађа из чисте савести и доји се млеком небеских венаца и храни се надом
будућих добара, међутим, има и труд и бдења и увежбавања, са којима се
постижу. Неће подићи трофеј онај који је равнодушан и спава, већ онај
који се буде херојски борио са непријатељима. Међутим, ако опет кажеш,
ствар коју иначе говориш да је могуће да се онај који управља животним
стварима овенча, јер је постигао све врсте врлине и то говориш веома
озбиљно, а не шалећи се немој да одбијеш да ме научиш ову чудну и нову
лекцију. Пут ове врсте је лак и широк и одговарајући тркама коња, не
желим и сам да имам потешкоће и другима да их изазивам, говорећи оно
апостолско: „Треба да прођемо кроз многе жалости, да би смо ушли у
Царство Небеско“141. Владика Христос је рекао: „Јер су уска врата и тесан
пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“ 142. Али ово не могу да
разумем, јер ме ти не остављаш са овим што говориш и са оним што
радиш не слажући се са овим мишљењем и са Божијим законима, а
подучавајући оно супротно.
367.-Посланица презвитеру Теогносту

Неће дозволити Спаситељ да се потамни победа која је постигнута од Њега
против ђавола, нити ће оставити некажњене оне који чине светогрђе
Његовом светом имену.
141
142
Мт 7, 14.
154
Ђаво је пао и ако се непромишљено охрабрује, а охрабрује се, чинећи

средством своје жестоке енергије нашу равнодушност. Највећи Божански
трофеј који је овде постигао Спаситељ против њега својим доласком, у
опасности је да буде потамњен због нашег зла, не јер је изгубио своју силу,
већ се вређа због неодлучности и зла оних који га окружују. Они који се
узвисују да су војници славнога цара и окружују Његово Божанско име као
велико Епископско достојанство, као што и јесте, предајући сами себе
уживању и неправедном богаћењу, а требало је због овога који су исти да
победе, међутим, преовладали су због славе цара. И сада на неки начин
виче ка њима: „Али учиних имена свога ради, да се не оскрнави“ 143. Да
није био Онај који чува своју веру и све јој потчињава, био би (још) раније
занемарен због равнодушности оних који је користе како не треба,
међутим, стара се о Својој слави, једнога узвисује високо, а други ће мало
касније бити теже кажњени. Неће им толерисати да се дрзну да чине ово, а
да не буду кажњени, нити ће оставити некажњене оне који доприносе
томе да се светогрди Његово Божанско име, колико зависи од њих, али ће
казнити и са страшнијим казнама оне који, а греше, су уживали тако
велику заштиту, а тако нису постали паметнији, већ су учинили трпељивост
Божију као повод за своју равнодушност и оним са чиме би требало да
буду одведени у покајање, а са овим су достигли до најгорег.
Треба да се посветимо врлини, а да се удаљимо од зла.
Око праведности Божије је велико, не спава и оштрином вида не види

само оно што се очигледно дешава, већ пажљиво испитује и оно што се
усуђује и у тајности и разуме покрете срца. Имајући таквог Судију да се
посветимо врлини, а да се удаљимо од зла. Прву ће да награди, а другу ће
да казни.

Не треба да одлажемо, већ да чинимо оно најбоље.
Не треба, мудри мој, да одлажемо, већ да чинимо оно што је најбоље. Ни

време свога свршетка не знамо, ни ђавољску подмуклост која смишља
143
Погл. Јез 20, 14 и 44.
155
преваре против нас, непрестано не прихватајући садашњост и терајући нас

да сањамо о будућности. Зна да ми људи живимо у садашњости, а
будућност је неизвесна, обмањује нас подвалама, а варајући нас са
садашњошћу, а преносећи будућност, чини оне који су поверовали да се
одају злу, мислећи да ће данас увек бити садашњост. Трошећи време
деловања на то да се не припремају и губе прилику. Време не чека
закашњење, али и дела која чинимо варајући сами себе показују се да не
могу да учине ништа.

За оне који нису лишени пристојности, истинита победа је то да нису
испали из врлине и побожности.
И ако се у овим стварима показују страшне сумње које нас приморавају да

одбацимо оно разумно, а да више волимо ово што ставља између оно
скривено, уместо онога што треба, међутим, они који нису лишени
пристојности и поверавају Божанској десници своје проблеме, више
волећи оно што треба од онога што је пролазно, не бивајући растужени
због привидног свог пораза, већ осећајући радост, јер су заиста победили.
Истинска победа није то да помислимо на тренутак да смо победили, већ
то да нисмо отпали од врлине и вере.
371.-Посланица пресветлима Ермину и Јераку

О Божијој сили, једина која жели и може да поштује достојне ствари.
Веома чиста и Божија сила је једина која жели да поштује сагласно са

вредношћу свакога (од нас), али и она сама има оно чиме може да
поштује, јер се њена сила заједнички бори да превазиђе своју вољу. Даље,
да заволимо њу саму која жели да нас почаствује и има средства да нас
поштује не само сагласно са нашим достојанством, али и изнад наше
вредности. Зато каже: „Страдања садашњега времена нису ништа према
слави која ће нам се открити“144.
372.-Посланица епарху Теодору
144
Рим 8, 18.
156
О најбољем демагогу и предводнику.
Најбољим демагогом и предводником би ја барем назвао не онога који

неправедним подмићивањем изазива побуне и поткупљује гласове оних
који су исти као он (не бих могао да кажем да су гори), као да су они
господари, већ онога који врлином и побожношћу одваја својим учешћем
мноштва (људи) и не проповеда се само гласовима, већ се овенчава и
њиховим мишљењима.
373.-Посланица Зосими, Марону, Херимону и Евстатију

Постицајна ка престанку њиховог зла.
Учени и истински људи потврђују да сте посебни љубитељи зла и

исмевајући ваше појединачне преступе, изазива велики душевни бол
онима који нису безосећајни. Међутим, ја то нећу рећи из два разлога:
Пошто не желим да прљам свој језик, чак и кад би желео не бих могао.
Толико пуно превазилазе сваку реч. Дакле, од вас зависи да испитате како
ћете зауставити ова дела која и оне који их изговарају чине да црвене од
срамоте.
Врлина је бесмртна ствар.
Да поштујеш врлине, а да не служиш богатствима. Прво је бесмртна ствар,

а друго се лако гаси.
Треба добротом и благошћу и питањем да учинимо јаснијим доказ.
Онај који не изражава своје мишљење, али пита и оставља оцењивању

својих слушалаца да донесу суд питањем чини јаснијим и делотворним
свој доказ. Оне који изражавају своје мишљење већина их осуђује због
дрскости, а оне које питају и који су узвишенији од уображености, са
задовољством их посматрају и одобравају тиме да прихватају увек оно што
говоре и уважавају их. Уважавајући то што је речено, стиде се да оповргну
157
оно што је прихваћено. Тако нешто је учинио и Христос, као неописива

мудрост на многим местима, а посебно у случају виноградара. Пошто је
питао: „Шта ће учинити виноградарима оним?“, а они су рекли: „Злочинце
ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима“ 145, Он
је потврдио њихово расуђивање. Могао је да изрази Своје мишљење, Он је
својим питањем приморао оне да донесу свој суд и у наставку га потврдио.
Тако је учинио и Павле, ученик мудрости. Јер је могао да каже: „Не треба
жена гологлава да се моли Богу“, својим питањем је учинио доказ више
истраживачким, говорећи: „Сами у себи судите: Је ли лепо да се жена
гологлава Богу моли?“146. А ти немој одлучно да тврдиш и да потврђујеш и
да се препиреш, ако икад желиш да докажеш нешто (многи онима који се
овако понашају и ако још говоре исправно дају примедбе), већ да учиниш
свој доказ изражајнијим добротом и благошћу и питањем. Јер ћеш тако са
победом добити мишљење да си и благ.

Какви треба да буду одговори онима који питају.
Не треба да дајемо одговоре онима који питају искривљена и незаконита и

исхитрена (питања), већ исправна и неусиљена. Свете заповести дарују за
све преступе јасне терапије. Као и лекари који нуде лекарима један лек
уместо другог не могу да им буду на корист, већ им и штете, тако и они
који не знају да дају сваком преступу одговарајуће терапије и неискусни су
у медицинској вештини, а страсти се распаљују. Желећи да изгледају
мудрији од учених људи и учећи оно што они сматрају да је исправно, не
само себе већ и оне који им прибегавају као у луке поричући њихове наде
бацају их на отворено море проблема.
О истински праведном и целомудреном (човеку).
145
Мт 21, 40-41.
146
1 Кор 11, 13.
158
Не треба да се назива праведником онај који није имао никакав повод за

неправду, већ онај који има могућности да учини зло, а не настоји да
учини неправду. Такође и онај који је из нужде целомудрен, неће се
праведно назвати целомудреним, већ онај који има могућност да се преда
телесним насладама, већ својом вољом више воли целомудреност. Они,
не могу да учине оно што желе, се много пута претварају да су трпељиви,
међутим, када се нађу на власти показују се какви су заиста, а најбољи
тада углавном показују стрпљење и бивају постојани у праведности када
власт рађа неправду.
378.-Посланица презвитеру Маркиону

О истинским и лажним свештеницима.
Онај који светли због врлине својих дела он је истински украс свештенства,
међутим, онај који не носи у себи карактерне црте достојанства, глумећи
туђу пристојност, узвисује се само почашћу, он је због Истине избачен у
лажне. Богољубиви Ермоген је потврдио своју достојност и врлином (сваки
је од њих двојице журио ка сродном, свет свештенства је тражио достојног
и одликовање у врлини неопходног употпуњавања Божанском благодаћу),
међутим, Богомрски, као што си написао, Евсевије лишен врлине, узвисује
се само свештенством, а Ермоген се прославља од свих, јер је даровао и
своју намеру која потврђује његово достојанство, а Евсевије се осуђује као
лажан, пошто је упао на силу у (свештеничко) наслеђе које му ни са које
стране не одговара.

Не треба да оцењујемо свештенство, према онима који су ускочили у њега
као војним упадима.
Немој да оцењујеш оне који су одмах после неке тешкоће и безброј борби
постигли врлину, а посвећени су у тајну беспрекорног свештенства,
расуђујући о њима, према онима који су упали у њега војним упадом, већ
њих да проповедаш, а ове да поричеш. Онима који не иду са истим
предубеђењем ка истом, не треба да им дајемо исто, већ онима који су
узели свештенство као награду за своју врлину треба да их прослављамо и
да их благосиљамо, а оне који су се дрзнули да насрну на њега, како то да
159
кажем треба да их осуђујемо и сажаљевамо, занемарујући пут који води ка

Божанској служби, а презрели су најсветије и светло стрпљење током дугог
низа година мука врлинских људи, а занемарили су и друге законе и друге
црквене обреде који се прописују због исправног понашања, сматрали су
да је њима довољно рукоположење, због кога се само уздижу и нападају
оне који живе исправно.

Треба онај који се бави неком вештином да је зна најбоље.
Неопходно је да онај који се бави неком вештином да је зна најбоље. Они

који се предају многим (вештинама), чак и ако изгледају да знају многе
вештине, међутим, неће никада стићи до највише тачке свога знања, али
ако треба да кажем истину, све ће да их стекну као половичне и
недовршене. Наравно, изгледају као да се налазе на супериорнијој
позицији тиме што познају многе вештине, међутим, заостају у томе да
оскудевају према високом знању сваке појединачне вештине.
381.-Посланица политичару Касијану

Не постоји ништа јасније од истине, када неко не извршава злочин.
Твој брат је претрпео нешто слично као слуге које су биле послате да
доведу Христа, али су се вратили неизвршивши (задатак) са великим
дивљењем147. Као они који су били поробљени беседом, а послати су да га
вежу вратили су се везани дивљењем, тако и он, као што је рекао, бивајући
поробљен лепотом оних (ствари) које су говорили не само да је избегао да
се супростави најбожанској религији, већ је постао њен проповедник и
бранилац. Ништа није чистије од истине ни једноставније, када неко не
поступа са злочином, наравно, када неко чини недело, не изгледа ништа
теже. Пробајући радост заједно са нама да се молиш, да они који долазе у
додир са нама да не трпе штету, већ да се духовно просветљују.
147
Мт 22, 15-22.
160
Доказ храбрости је то да нико не буде дрзак током богатства, нити да се

понижава током несрећних дана.
Не сматрам, барем ја, малим то што си поднео са храброшћу промену

ствари. Наравно, многи мисле да је теже да када неко падне из богатства у
немаштину, да сачува свој морал часним, међутим, ја сматрам много
тежим када се неко вратио из несреће у богатство да одржи свој морал
умереним. И ово и оно је за мене доказ храбрости то да не будеш дрзак у
богатству нити да се понижаваш током несрећних дана, већ да се твој
морал одржава (увек) истим.
383.-Посланица васпитачу Петру

Онај који је одређен да влада, треба њиме закон да влада.
Онај који је одређен да влада требају њиме да владају закони. Ако их он

сам укида, како је могуће да влада по закону када њиме влада зло? Дакле,
да владаш праведно и по закону, потчињавајући сам себе већој власти,
владајући поданицима како треба. Међутим, ако се деси непознавање
права, то да саопштиш мудрима и промишљенима, који и праведност
поштују и презиру срамотна подмићивања. И ако настане нека грешка, да
је исправиш. И ако мислиш да ће ти то донети неодобравање, да знаш
добро да рађа веома велику похвалу. И ово не говорим сам од себе,
колико од старих прича које сам читао. Неки краљ који се старао тако
много о правди, написао је својим градовима: „Ако напишем наређујући
да буде нешто супротно законима, немојте томе да дајете значење, јер
сам то написао из незнања“. Међутим, ако је он, био краљ, а није требао
да да ову реч својим поданицима (пошто је он био одговоран само Божијој
праведности: Зато је и Псалмопојац рекао: „Теби јединоме сагреших“ 148),
толико много се старао о правди, а ти који се налазиш испод краљева и
виших господара треба да спроводиш правду и да је не преступаш ни на
који начин, размишљајући чак и ако избегнеш овдашњу казну да нећеш
избећи Божију.
Рушење природне владавине је противприродна девијација.
148
Пс 50, 6.
161
Онај који је заробљен од стране ропских страсти тела (да бих искористио
још очигледнији пример), личи на кочијаша, који је пао са ратних
двоколица, али се вуче уздама које га не остављају слободним, већ су
запетљане заједно са њиме бивајући тако кажњен због своје
равнодушности. Тамо се дешава оно супротно од природних. Требале су
ратне двоколице да буду добро вођене вештином кочијаша, а вуче се на
лош начин кочијаш од стране коња. Поремећај природног вођства је
противприродна девијација зато и треба телом да влада ум.
О храбрости и дрскости.
Оно добро истражено и племенито ја називам храброшћу, а оно

непромишљено и телесну снагу без ума, називам дрскошћу.
386.-Посланица монаху Алфију

Казне требају да се прописују сразмерно преступима.
Ратови почињу због освајања странаца, само или углавном због тога и не
треба да осуђујемо све који ратују, већ оне који су учинили почетак злих
ствари или отимања треба да их сматрамо осветничким демонима, а оне
који се умерено бране да их не осуђујемо као неправеднике, јер чине
нешто легално, наравно, нити да им се дивимо као филозофима и да их
проповедамо, јер воде свој живот који одговара небу не тиме да се
супростављају ономе што су претрпели, већ зато што су одлучили да
храбро поднесу плашљивост. Међутим, оне који се праведно бране, али
превазилазе меру одбране треба да их осудимо као неправедне. Они који
се бране без мере, су као они који започињу рат (као) други. Требају да се
прописују казне сразмерно преступима, а не да се премашују да се не би
десило да превазилазећи праведно и законско и мењајући схватање да су
праведно напали да се запишу као осветници.
387.-Посланица Олимпију
162
То да неко мисли да зна то постаје узрок тога да не зна.
То да мислимо да знамо, постаје узрок тога да не знамо и ако ти се чини да

је ово што је речено загонетка, то потврђује Платон кога често узимаш у
уста, говорећи Алкивијаду.
Сократ: „Које од ово двоје ти је побегло, а да то ни не знаш, или си

промакао мојој пажњи, а учио си и студирао у школи неког учитеља, који
те је подучавао да разликујеш праведније и неправедније?
Алкивијад: „И шта смета ако немам учитеља? Не верујеш ли да сам на

други начин могао да сазнам о праведном и неправедном?“
Сократ: „Да, наравно, ако си их пронашао“.
Алкивијад: „А мислиш да нисам могао да нађем?“.
Сократ: „То мислим, наравно да јеси, ако си тражио да нађеш“.
Алкивијад: „А мислиш да не бих могао да тражим?“.
Сократ: „Ја то мислим, ако верујеш да не знаш“149.
Дакле, ако је ово овако, тада ћемо сазнати, када, верујући да не знамо,
будемо тражили да нађемо оне који подучавају.
388.-Посланица Атанасију и Теогносту

Похвална.
Да је блажени Тимотеј био веома способан у томе да опонаша и достојан

дивљења у томе да остави у сећању сву врлину примера, то знате још и
ако то нисам написао. Такође се више од других поуздао у мене и веровао
је да је због мене (и ако није била таква ствар), настао у њему почетак
његовог напретка ка бољем и ако имам много да кажем то ћу изоставити,
плашећи се да можда ожалостим неке ониме чиме се поносим. Међутим,
рећи ћу само једно, његови сведоци су сви и пријатељи и непријатељи и
да се толико много осећао нижим и да је хранио тако велико поштовање
да ако би му тражили да изабере где би волео да живи у палати или близу
мене, више би волео без првога оно друго. Подносећи његову смрт веома
149
Платон, Алкивијад, 6.
163
тешко из два разлога: Први због непревазиђене његове врлине, а други

због неупоредивог његовог пријатељства, али сам се утешио због друге
две ствари: Тиме да је одавде отишао славно и да се прославио близу
Бога.
389.-Посланица пустињаку Теодосију

О манјачкој бестидности Евстатија, Зосиме и Марона.
Довољно је то што ми ово потврђује твоја светост, да није била тешкоћа

начина (понашања) због малих ствари које су изазвале гнев, већ знање о
исквареним стварима које би ишле ка горем, да их није спречила нека
нужда. Показала је, као што си рекао, ствар како се увећало лудило
Евстатија и Зосиме и Марона око уживања и бестидности. Савладани
обадом и разјареношћу150још мало ће да превазиђу и Кентауре 151. Не
преостаје ништа друго, него да их оплакујемо. Ако им дарујеш своје
молитве, веома добро ћеш учинити.
Треба да будемо изнад добитка.
Познајем неке, можда их и ти знаш, који не прихватају награде које им се

дају, не зато што су изнад користи (тада би били достојни сваког
проповедања), али пошто желе веће (награде), они који стичу и славу
непристојности бивајући огољени од практичне славе. Треба свакако да
будемо узвишенији од зараде, ако не то, барем да волимо оно умерено,
да се не би десило да тражећи оно што је изнад наше вредности изгубимо
и оно што заслужујемо и да стекнемо славу непристојности, бивајући
прослављени не због тога што смо узели нешто добро, већ бивајући
исмевани, јер смо узели нешто зло.
Изглед лица показује стање душе.
150
Вероватно Свети отац мисли на разјареност коју изазива ујед обада или стршљена.
151
Измишљена бића из грчке митологија, полу-људи и полу-коњи.
164
Они који суздржано тугују могу и да плачу, а они који су савладани због
запрепашћења у веома великим несрећама, не могу ни да плачу и
бивајући савладани превеликим страдањем и колико су течности имали то
су потрошили када је огањ достигао врхунац. Зато су безгласни и смркнути,
ни да изусте реч ни сузу да пусте, већ показујући смркнутошћу свога лица
стање своје душе. Наравно, ово у њима изазива оно неочекивано оно што
није претходно паметно истражено, јер се дешава изненада и изазива
запрепашћење.

О врлини и злу.
И ако је сплетка зла велика и замршена, међутим, ти да ратујеш против ње

врлином. Не постоји ништа светлије од врлине, а од зла није ништа
тамније, пуно пута многи од оних који не желе ни да кажу ни да учине
ништа лепо, гледајући своју бестидност, а од врлинских људи сијање,
бирају неког од оних коме нису волели ни да кажу нити да учине ишта
добро, узвисују га и диве му се више од његове вредности, једни чинећи то
из незнања, а други из зависти да би избрисали славу пријатеља врлине, а
не да би показали да је достојан дивљења онај који није такав. Озбиљан
човек треба да буде виши и од похвала, међутим, ако је жедан за њима да
види лукавство да су они похвалили онога који је био достојан осуђивања,
јер су желели или да му пресеку пут ка врлини или да га растуже. А онима
који то чине из незнања њима ћемо да опростимо, а онима који то чине из
злобе њих ћемо да оплакујемо, пошто су толико много удаљени од тога да
учине нешто добро, јер не склапају мир са врлинским човеком.

Прекорна.
Од раније је јасно да свештенство ниси стекао на беспрекоран начин, јер

ниси ни имао право да га стекнеш својим најбољим животом, а маштао си
да га купиш новцем. И очигледно је да и сада чиниш дело своје жеље и ако
се већ налазиш на заласку свога живота. Какав ће ти опроштај остати, више
волећи да умреш заједно са злом?
165
394.-Посланица Исидору
Ко је заиста најпромишљенији и најхрабрији.
Да сам видео, имењаче мој, једног способног човека да од онога што се

види да допринесе ономе што је исправно и још способнијег да разуме од
непознатог оно што треба и да може оне који се налазе у искушењима и
пред опасностима, утешним речима и твојом храброшћу да их ослободи
од душевног бола њега бих окарактерисао и као веома промишљеног и
веома много храброг.

О истинском краљу и господару.
Само онога, барем ја, сматрам краљем и господарем, онога који је

овладао самим собом, потчинио је своје поданике трпељивошћу и
човекољубљем, а друге треба да назовемо тиранима, јер мукама других
(људи) обезбеђују себи незаконита телесна уживања.
396.-Посланица ђакону Атанасију

О достојним оплакивањима и проповедањима после смрти.
Сваки човек има дуг према смрти и не могуће је, а да се не исплати тај дуг,
који нису могли да отпишу ни краљеви, ни тирани ни сатрапи 152ни мудраци
ни праведници (пошто је одлука Божија, она која то захтева), наравно,
према другима треба да будемо милосрдни и да их оплакујемо, јер им
смрт ствара почетак казни, а онима којима смрт ствара крај њихових
борби, а почетак венаца треба да им кличемо и да их проповедамо.
Постижући границу потпуног блаженства ниподаштавајући све друго,
украшавали су само своју душу којом су своје тело подигли као храм
невиности и које ће током васкрсења, јер ће се преселити у узвишенију
заједницу, живети бесмртним животом заједно са душом.
397.-Посланица презвитеру Исхириону

152
Сатрап је управник у Персијском царству.
166
Треба да избегавамо зле и да тежимо дружењу са добрима.
Треба, најближи мој, да избегаваш зле и прогонитеље, ако не желе да се

покају, а да тежиш, чак и ако не желе, дружењу са добрим људима и који
одлазе да живе у тишини.

Наравно, да је могуће да подносимо увреде и неправде, међутим, најтеже
је да опростимо онима који нам чине зло.
То да подносимо увреде и неправде, наравно и овде доноси славу, а тамо

ће донети много већу славу то знам веома добро, међутим, то да
опростимо ономе који нас вређа и чини нам зло, јер нас одводи у
узвишеније филозофско супростављање животу, наравно, када то чини
много пута се и узвисује (да не кажем, да желим да се наши венци плету
од великих несрећа других), то је много веће и узвишеније од моје снаге,
наравно, која може да подноси то да буде вређана и да јој се чини зло, али
није постигла никада да опрости онима који су јој учинили неправду и да
се искрено моли за оне који је непрестано оштећују, наравно и када не
желе ни да се покају, већ исмевају оне који се моле за њих, то научи од
мене. Наиме, ако си и ти то постигао, веома те похваљујем и тапшем твојој
великодушности. Ја много пута не бих могао да сакријем свој недостатак, а
молио сам се искрено за оне који су у неком случају постали моји
непријатељи, када сам желео да се молим и за оне који су ме после
изучавања и са ревношћу мрзели, ухватио сам себе да то чиним само
устима. Наравно, није да не верујем онима који су достигли такву висину
врлине, већ напротив радујем се и честитам им и надам се да ћу достићи
ову меру. Надам се да нећу претрпети оно што су пострадали многи, који,
када не могу да достигну нечију врлину, чине нешто бесмислено. Или не
верују онима који су то постигли, расуђујући од онога што сами чине
другима (скоро сви по својој природи, од својих ствари износе мишљење и
о свом ближњем), или их је срамота да буду ухваћени због малодушности,
узвисују се јер су то постигли и заиста када је реч о нечему што није
очигледно или прибегавају теоријама избегавајући овај случај да покажу
да то нису постигли, не из равнодушности, већ због исправног расуђивања,
ствар за коју знам да су то пострадали неки од оних који нису могли да
167
остваре ни то да немају ни две хаљине 153. Требало је да не кажу да треба

да виде да би поверовали, већ да се диве онима који су то постигли,
наиме, да признају да су закаснили у овој борби. Ја углавном проповедам
оне који су учинили оно што ја до сада не бих могао да урадим.
399.-Посланица Мартирију
О „доброј употреби времена“.
Најбоље је, мој најближи, то да учинимо добру употребу времена (не

прихвата да дође опет, ни када се троши бесциљно, да поново учини исти
пут) и потчињавајући се вечном природном закону (јер је окретно и
најбрже), наравно, трчи непроменљивим и тешким путем, међутим, не
дозвољава онима који желе да га ухвате. Стога, треба да га задржимо када
нам прилази тада је могуће да га ухватимо и да га задржимо. Међутим,
када галопирајући бежи и то да га гонимо је неоствариво, а то да га
стигнемо и да га ухватимо је немогуће.

О пастирима који не чувају овце, већ их као вукови прождиру.
Немој да се двоумиш, а толико много њих се називају пастирима, ако се

овце прождиру. Неки од њих (не треба да их осуђујемо све), су толико
много удаљени од тога да их чувају и да се старају о њима, чак ни не
опонашају пример паса који их чувају, већ чине оно што чине и вукови
прождирући овце. Дакле, није им довољна ни вуна ни млеко, већ су их
појели, али не тела (јер би било мање зло), већ и душе, кољући сваку
(овцу) која је дебела, занемарујући сваку слабу, не лечећи ону која је
повређена, а јаку која се не покорова њиховом расипништву злостављају је
лукавствима и сплеткама.

Треба више да волимо да будемо побеђени поштујући истину, него да
побеђујемо говорећи лажи.
153
Мт 10, 10.
168
Са задовољством и радошћу поштујући истину више бих волео да будем

побеђен, него да победим говорећи лажи. Говорећи истину и ако одајем
утисак да сам побеђен, победио сам, ако победим преваром чак и ако
изгледам да сам победио, побеђен сам.

Подстицајна ка удаљавању од изопачености.
Дакле, пошто се претварате да не знате, да је зло страшније од казне,

исправно сам расудио, управо ово што ћу вам учинити познатим. Ако
варате сами себе ласкајући телесним уживањима, размислите и о казнама
које су резервисане за изопаченост, које ће свакако бити додељене и
удаљите се од ње.
403.-Посланица Серину
Прекомерна туга више оштећује душу.
Постоје случајеви током којих претерана радост оштећује душу више од

туге. Једна охрабрује душу и чини је поремећеном и да заборави своју
природу, а друга презире гордо мишљење, одузима надимање због
егоизма, подсећа природу и води је ка врлини. Треба да будеш
узвишенији и од радости и од туге и да се супроставиш на исправан начин
и са тачним знањем нападу од обе.

За терапију болести више од лекара доприноси воља болесника.
И од лекара, чак и ако је најбољи, и од лекова, и ако их је много и ако су

веома скупи, и од болести, и ако је лако излечива, више доприноси
расположење болесника, ако убеди самога себе да је болестан и пожури
169
да оде на лечење. Још и ако све оно трчи заједно и ништа не буде
изостављено од онога што води ка здрављу, неће постићи ништа тако
значајно ако се не супростави расположење болесника и ратује против
свега тога. Дакле, ако и ти знаш да си болестан (а ово није мало, пошто
многи болесници не знају да су болесни), постарај се да се излечиш. А
излечићеш се, ако помогнеш самоме себи, ако призовеш на себе Божанско
знање које побеђује природу и болести и свако зло.

Постицајна ка уразумљивању.
И ако је онај који је исмејан од стране тебе очигледно разгневљен,

допуштајући да буде јасно да ће веома брзо да тражи да будеш кажњен
због твоје дрскости, пошто је псовач и дрзак, међутим, верујем, сагласиће
се са саветом и неће ратовати са тобом. Ако сада избегнеш казну од људи
(а избећи ћеш је, као што верујем), уразуми се и захтевај казну, покајањем
бичујући самога себе, својом одбраном задовољавајући онога кога си
извређао, обезбеђујући своју сигурност тиме да нећеш то исто више да
чиниш. Ако си упоран у истом, још и ако избегнеш казну људи, Божију
нећеш избећи.
Постицајна да се пригрли врлина и ка удаљавању од зла.
Ако они, који увежбавају врлину могу да живе сада са храброшћу и после
овдашњег живота да се појаве пред Божијим судом, а онима који целивају
зло следиће и сада срамота која ће их пратити и тамо, зашто не
прихватимо ову (врлину), а да побегнемо трчећи од оне (срамоте)?
407.-Посланица монаху Ирону

О врлини.
Врлина је једна ствар и неопходна и од интереса и добра и потребна и од

које имамо добробит и корисна. Неопходна, јер ништа није неопходније
од тога да живимо исправно, од интереса, пошто води у блаженство,
добра јер се поштују они који је имају, потребна, јер украшава оне који је
170
имају, имамо добробити од ње, јер њен крај зауставља муке, корисна, јер
ништа није корисније од ње. Ко, ако није потпуно поремећен умом, јој се
неће потпуно посветити?
О великодушности и малодушности.
Да великодушност следи достојанственст, а малодушност подлост, мислим

да то веома добро знаш. Међутим, праведно једној одговара слава, а
другој страх, а мислим да и ово знаш. Прва и богатство подноси на
исправан начин и несрећу са храброшћу, а друга час постаје висока, а час
веома ниска, мењајући се сразмерно ситуацијама и у ничему се не
разликује од Еврипа.
О последицама неправедног богатства.
Ако гледајући неправедно богатство које те окружује, сматраш себе

богатим, а жалиш се на оне који филозофирају, који се боре, као са
страшном звери, са сиромаштвом, знај, да ово што мислиш да су они,
управо то страдаш и ти, испитујући се према њима самима. И ако то не
осећаш, то уопште није чудно. И они који су разјарени због лудила, чинећи
ово што раде њих саме сматрају срећницима, а оне који су заиста здрави
њима се подсмевају.
410.-Посланица Емилијану
О славољубљу.
Зато је тешко, као што изгледа, да избегнеш мишљење о частољубљу, јер

оно што неко чини ради свог унижења, то постаје почетак другог
славољубља. Онима који немају добра дела, а жуде да се прославе, треба
171
да их подучаваш као тешкоизлечиве, говорећи им: Увежбавајте врлину, а

тада тражите славу. А опет оне који се узвисују због својих дела, а не
презиру славу, треба да их излечиш као лако излечиве, говорећи им: Да ће
бити већа и светлија ваша дела, када будете презрели славу, која и када
опада окружује се срамотом и не може да се одржи, већ зна да лако
напредује ка непостојању. Да тражите оно што је разумно, али још није
време за то. Доћи ће време када ћете засијати као Сунце. Опет оне који су
узвишенији од славе људи, треба да их прослављаш као филозофе.
О славољубивом и уображеном.
Више је Божанско, да онај који чини нешто добро, да не тражи славу људи,
међутим, ако је неко чинећи тражи, он је славољубив, али није уображен.
Онај који је празан од добрих дела, а тражи славу која му не приличи је
уображен, јер се узвисује због онога што не чини, а горди се туђим лицем.
Не треба да посматра славу само као празну (ако се ово буде сматрало
чињеницом и славољубив би се могао оправдано назвати уображеним),
већ ако би било могуће да се назив каже у правом смислу речи, то је онај
који је празан од добрих дела, а тежи слави која му не припада, он би
оправдано могао да се назове уображеним.
412.-Посланица схоластику-лекару Просехију

О узроцима који уништавају чистоћу душе.
Упад у душу, мудри мој, не бива изазван као на отвореном мору од

дивљих ветрова, већ због њене равнодушности. Ако она сама не упали
пламен, ако храну не понуди огњу, ако се не занима лепим лицима, ако не
посматра туђу лепоту, ако не иде у позоришта, где падају пахуље похоте,
ако се не дебља тело благостањем, ако се не потапа у вино размишљење
које држи узде, не пали се ватра, не пали се огањ, звер не постаје
страшнија и не прекида се, као од јаких ветрова, чистоћа разума.
413.-Посланица Зосими, Херимону и Марону

О умереној употреби вина.
172
Назива се питоми виноград, јер нас вино припитомљава, када се нуди у

одговарајуће време и са мером. Људима гарантује веру и пријатељство,
узрок је велике радости, лек који удаљава жалост и укида равнодушност.
Али и онима који су болесни је једноставан лек, лечилиште различитих
страсти, ослонац здравља и средство одржавања здравља. Међутим, ако
неко ниподаштавајући ово „Ништа превише“154, и ово „све ствари
умерено"155, и са (ниподаштавањем) се напије, суочиће се са нападом,
изазваће гангрену у глави и слепочницама, изгубиће телесну снагу и
парализоваће своје тело и везујући своје руке и ноге (оно друго што је
непристојније, није добро чак ни да га споменем), предаће га пријатељима
и његовим непријатељима да му се подсмевају.
414.-Посланица Леонтију
О врлини на коју не утичу промене.
Врлина је толико много удаљена од тога да на њу утичу промене, још и ако

стављајући узде (променама) које им одговарају, усмерава их (врлина) ка
ономе што треба. Повезује економију са богатством, умереност са славом,
чак и скромност са влашћу и храброст са сиромаштвом. Побеђује
новотарије ствари, а имаће и овде и тамо вечну славу, зашто да је не
прихватимо?

Треба са пристојношћу да сахранимо мртве.
Оно што се обично дешава током сахрана онима који нису филозофи и
необразованим људима, да то оставимо другима, међутим, ти сахрани
онога који је пренешен из живота овде у (онај) тамо са потребним
почастима и украси га неоскрнављеним и неопходним гробним стварима,
154
Хилонове поуке (Лакедемонца, 6. век пре Хр.), написано је на улазу у Аполонов храм.
155
Клеовулове поуке (6. век пр. Хр.)
173
дарујући му благодат речи и њега да испоштујеш и оне после нас да

одведеш у ревност.
416.-Посланица политичару Гесију

Савет ка избегавању расправе.
И ако си побеђен од онога што си претрпео, ниси могао да победиш себе,

а да не желиш да се одбраниш, већ сањаш да казниш онога који те је
извређао, наравно, ствар која је страна Хришћанину, али и ако си још
учвршћен у закону, на првом месту ти се повуци. Или ће те време
излечити, или ће се онај одбранити, јер је толико велики гнев и после
овога ћеш моћи да заштитиш себе, а да уопште не будеш оштећен од
стране времена у томе да он не буде кажњен. И наравно само оволико.
Међутим, кажи своме пријатељу: Дођи код нас или да нам даш оно што
имаш или да учествујеш у ономе што немаш. Ти одлучно тврдиш да имаш
мудрост, која не престаје да се узвисује, међутим, ми говоримо истину
украшени једноставношћу и поштовањем. Или ако се ми нађемо
узвишенији, (као) радостан ћеш нас следити или ћеш се вратити у своје
место, а да не будеш уопште оштећен.

Постицајна ка уклањању лошег гласа.
Наравно, ако је само љубав према среброљубљу дошла и савладала те, не

би имао тако велику осуду од свих, међутим, као што кажу, све љубави
играјући коло у теби на неки јадан начин су те савладале, мислећи да
грешиш више од сваке казне, избегавају те као да си оштроумна и
многолика звер. Дакле, ако желиш да збациш са себе овај зао глас, да
говориш и да чиниш оно што одговара пријатељима врлине.

Похвална.
Дивим се твом мудром мишљењу, мешајући страх са благошћу, немаш

никога, ни оне који ћете мрзети због страха, ни друге који ће због твоје
благости да падну у преступе, али твоји потчињени узвраћају одговарајућу
174
мешавину, спајајући пријатељство са промишљеношћу. Сјединио си оно

што је углавном између њих раздвојено, узвратили су ти и они
одговарајућом наградом, научивши се од тебе да споје оно што је
растављено.
Похвална.
Твоји подвизи, заиста најблаже око обесправљених и ако је онима који

чине неправду најстрашније, су већи од језика оних који их прослављају и
желе да побеђују још више од твоје врлине која цела напредује ка бољем.
О доказима врлине.
Онај који се понаша без уображености према онима чије су страсти

умерене, а не збуњује се због оних који говре уображено о својим
размишљањима, а све је то уображеност, он показује највећи доказ
врлине.

О искрености и бестидности.
Ни искреност да називамо бестидношћу, ни бестидност искреношћу, већ

искреност да називамо оно што прекорева на пристојан начин оне који су
криви, а бестидност оно што вређа оне који чине подвиге. Искреност личи
на медицину, а бестидност на стање заразе, прва лечи болесне, а друга
изазива узнемиреност у онима који су здрави.
422.-Посланица презвитеру Киру

О свештенству.
И ако је свештенство узвишеније и већег достојанства од сваког царства,

међутим, они који су га узели не требају да се понашају са дрскошћу према
другима, већ да сматрају прикладнијим и подеснијим његовим украсом
благост која је праћена промишљеношћу, наравно, размишљајући да је
175
узвишеније од сваке људске почасти и достојанства, али су га узели

Божанском благодаћу и расположењем ради добробити других (људи),
које не треба да обешчашћују тиранским понашањем.

Охрабрење за преузимање тешког дела.
Једном су била два истинска брата, који се толико много нису слагали међу
собом и оне који су се усудили да им кажу да се помире су сматрали
непријатељима. Међутим ја (треба да кажем истину), плашећи се
неуспеха, оклевао сам да разговарам са њиме после прве дискусије,
међутим, потом, сматрајући да је ово плашљиво и охрабрујући самога
себе, да свакако то треба да се деси, чак и ако не успем у свом циљу,
наставио сам ка пракси, наравно, мислећи да је ово тешко и започињући
оно неочекивано. Међутим, ово сам нашао да је веома лако да ми нису
потребни ни наговештаји. Било му је довољно и само што сам ја и почео са
дискусијом. Међутим, ти немој да дајеш значење тежини ствари, већ
започни борбе: Јер можда ти неће требати ни труд.
Узрок нашег пораза од демона је то да не чинимо оно што треба да
чинимо.
Када једна фаланга промишљености и убеђивања и реда бива праћена и

стратешком врлином тада противницима она изгледа страшна, много пута
и пре него што се усуди односи победе, пошто непријатељи иду ка
преклињању и преговорању о миру. Пошто, оно што треба да се дешава
против демона, се не дешава (нисмо војно мобилисани међу собом против
њих, већ један против другог заједно са њима), зато није достојно
дивљења то да будемо побеђени, већ је више оно достојно дивљења, јер
не чинимо ништа од онога што одговара онима који побеђују, а имамо
претензију да побеђујемо.
425.-Посланица Архондијевој деци

176
Постицајна да прихвате са радошћу Евтонија који им је послат ради

помирења.
Послао сам свенајбољег Евтонија, да започне дискусије о помирењу са

вама. Прво, поштујте оно што треба, друго, сами себе, треће, мене, који вас
саветује са правом које има да заповеда, четврто, онога који је прихватио
да поднесе тако велики труд ради вашег помирења и избацујући из вас
свако непријатељство, прихватите са задовољством ваше међусобно
пријатељство.

Подсећање да ће тамо бити строга казна, од стране Божанске правде,
његова и Евсевијева.
И ако овде, заиста је мало оно што ћу рећи пред твојом равнодушношћу,
простор прихвата оне који не долазе због истих ствари, међутим, тамо ће
бити прецизно одвајање. Наравно, раније, када су учитељи Цркве због
свога најбољег понашања били просветљени од Светога Духа и овде су се
одвајали они који су падали у преступе и када су се покајали, убрајали су
се опет у свети збор Цркве, а сада (али не желим да кажем ништа тешко),
се све дешава са бестидношћу и нико то не кажњава, већ су према
љубитељима врлине строги, а према пријатељима греха благи. Прве воде у
неделање, а друге увежбавају у већем злу и наравно када имају богатство.
Немој да мислиш, пошто те и Евсевије (не знам како те је он рукоположио,
а био је непријатељ врлине), који те је одвео у крајње зло, не избацује из
пастве Цркве и нећеш тамо поднети никакво зло. Пошто ће Божије суђење
и тебе и њега казнити толико много колико вам овде неће бити на корист
Његова трпељивост, већ је због вас прихватио и да се чини светогрђе.

Они који немају искуство у труду није исправно да говоре да им је
потребан одмор.
Онај који, као и ти, нема искуство у труду није исправно да каже, да му је
потребан одмор. Одмор је други после труда и без (труда) би оправдано
могао да се назове уживањем. Када се труд заврши, треба да се
177
одмарамо, а они који потпуно избегавају да се потруде, треба да их

назовемо раскалашнима и беспосленима. Да, уколико не прихваташ зној,
избегаваш и реч одмор.
428.-Посланица надахнитељу Авсонију

Постицајна да се опрости ономе који је био крив на његов рачун.
Наравно, закони су ухватили онога који те је извређао и послали су га у

твоје руке да буде кажњен, међутим, ти (си узвишенији и од вређања и од
клеветања зато си и повезао са законском влашћу филозофију), пошто га
мало прекориш, учини га бољим тиме да га сматраш достојним опроштаја.
То да неко неприпремљено казни то може да учини било ко, међутим, то
да опрости могу да учине само они који су као ти.
Постицајна ка уздржаности и да се не чине преступи већи од опроштаја.
Тиме да непрестано тражиш опроштај за своје преступе које чиниш, личиш

да увежбаваш себе у томе да чиниш грехове који превазилазе опроштај.
Користећи узду уздржаности, да покушаш да спречиш себе да не паднеш у
провалију и немој да учиниш неупотребљивим лек праштања, да те
касније не казни Божије суђење као незахвалног и безосећајног.

Највећа врлина књижевног дела и учења је образложење и доказ.
Највећа врлина књижевног дела и учења је образложење и доказ. Није

довољно само да одлучно тврдиш да то постоји, већ да докажеш и зашто
постоји. Ово је истинито знање, то да је наше знање образложено.
Постицајна ка доброј употреби добара за време богатства.
178
Немој да тражиш да имаш богатство изван своје природе, нити изван

граница умереног, већ свугде да истражујеш оно људско и да пазиш на
промене, које могу много пута у једном дану да промене ствари ка оном
супротном. Тако ћеш бити прихваћен, а имаћеш сигуран успех. Али и ако
се и деси промена, нећеш претрпети ништа страшно, јер ћеш од раније
сакупити за себе блага човекољубља.

Божије суђење ће свакоме да узврати праведну казну.
Неправеднима Божије суђење дугује праведну казну и свакако ће је дати,

наравно, не би требало да буде неправедно суђење које све уређује
праведно, а веома се стара о праведности.
433.-Посланица презвитеру Дидиму и Ирону

Зли ратују против добрих.
Не треба да се двоумите, ако зли ратују против добрих. Пошто би оно

супротно било достојно сумње, ако не би било тако. Наравно, изгледа
веома неразумно, нити се речима исказује, нити је у пракси ово
прихватљиво, међутим, постаје оправдано. Тама се супроставља светлости,
а разбојници насрћу у пљачку када се угасе светиљке. Сматрајући њихов
начин живота прекором свог начина живота, старају се да га уклоне са
пута.
434.-Посланица Теону
Шта је чудно.
Чудно, најближи мој, је оно што је узвишеније од мишљења које

преовладава, а страно је према уобичајеном.
435.-Посланица ђакону Леонтију

179
Слабо је оно што се чини без достојанства, а има најбржу промену, ако се
не чини са врлином.
У твојој врлини, најбољи мој, ништа несрећно ни неприлично, колико

зависи до тебе, нећеш дозволити да се деси, али и онима који размишљају
о неколико новотарија у Црквеним канонима да кажеш да ће плакати и
овде и тамо, ако не зауставе своју новотарију. Као што су због своје
непромишљенисти стигли до одважности савладани уображеношћу због
бесмислене дрскости или са тражењем праведнога суда, тако, као што је
разумно, ће опет бити уништени. Увек је слабо оно што је без достојанства
и ништа од онога што се дешава сагласно са несмотреном дрскошћу
надмених није постојано, већ се брзо мења, ако се не дешава са врлином.
436.-Посланица презвитеру Зосиму

Прекорна.
Наравно, да је страшно то да буде савладан богатством и пожудом један

човек који мисли да свакако припада свештенству, међутим, најгнусније од
свега је ово, да радиш оно што чине безбожници и проклети, тиме да
изгледаш да имаш свештенство, незаконито присвајајући његову славу.

Подстицајна да својим чистим молитвама дарује излечење Зосими.
Наравно, ти се оправдано двоумиш, како је несрећни Зосима свом душом

везан за зло и даје ова веза нераскидива и он не могавши да је прекине,
напредује ка недопустивим делима, а други не сумњају (нешто) друго, а
оправдано верују, да се његово зло увећало због дружења из старих
времена. То да води порекло од оца роба то изостављају, као што је и
природно (многи су од робова узвишенији, према свом начину понашања,
од слободних), међутим, осуђују његово понашање током младалачког
180
доба, јер је испуњено сваким злом, зато је и сазрела заједно са њиме и

склоност ка злу, а његово зло је постало навика. Дакле, остављајући
сумњу, даруј му излечење својим чистим молитвама, можда се и покаје.
О умереној употреби похвала.
Ако се и часни људи више охрабрују похвалама (жеднији су за похвалама,

него за пићем), међутим, треба да их чинимо са мером и да их не плетемо
толико много. Многи губећи снагу због претераног хваљења, попуштају и
припрему за труд.
439.-Посланица писарима Агатодемону и Офелију

Требају књижевна дела да буду помешана знањем и разонодом.
Монотона истраживања и савети на неки начин нервирају душу немарних

људи (њима свака промена облика изгледа пријатна), требају књиге да
буду спој учења и разоноде. Марљиви нипошто неће бити оштећени од
стране забаве, а они који нису пуно лењи имаће корист због спајања учења
и разоноде.
Подстицајна ка промени оптужби против Зосиме у оплакивања и молитве
за њега.
Наравно да знам, од онога што чујем да не говориш веома старе ствари и

одапињеш без страха оптужбу против несрећног Зосиме, а нема времена
као свог саборца да те демантује, јер имаш саме догађаје као сведоке, али
не треба да наоружаваш толико много свој језик на оптужбу против њега,
колико на оплакивања и молитве за њега. Када се оптужује, као што
изгледа, раздражује се више ка злу, а ако се оплакује, можда ће се вратити
на прави пут.
Постицање ка марљивости врлине.
181
Наравно многи, најблискији мој, се прослављају од Грка јер су постигли

моралну врлину, а њима је лењост била наследна и уобичајена, тако ни
нама не приличи да одбацимо старање о врлини. Наше растојање од њих,
које није мало, лишава нас опроштаја.
442.-Посланица Епископу Макарију

То да ће бити убеђени или не, припада онима који слушају.
То да Логос и ако је користио такве речи које би логично и бездушну

природу убедиле, није убедио ни ону окрутну звер која се разбеснела на
Њега, јасно је показао, да то да ли ће да се убеде или не, зависи од оних
који Га слушају, због слободе њихове воље, због које је и оправдана реч
расуђивања.
О утицају радости и туге код стабилних и нестабилних људи.
Нестабилне и несигурне радост и туга их баца далеко од потребног стања,

радост храбрећи их и убеђујући их да се понашају бестидно, а туга их чини
сервилнима и плашљивима. Насупрот томе, стабилне и учвршћене и оне
који имају темељ пристојности, ниједна од ове (две ствари) их не удаљава
од онога што је потребно. Радост зауставља трзаје користећи мишљење
као узду, а од туге постају узвишенији исправљајући њено претеривање.
444.-Посланица Агатодемону
Исправан начин живота побеђује реч, а мишљење језик, треба прво да
украсимо мишљење, а после језик.
Видео сам нешто нечувено, што нико то не може лако да прихвати, ако не
научи прецизно ову ствар. Наиме, три пријатеља су замолили некога за
неку ствар, најспособнији у речи га је више раздражио, мање способан га
је умирио, а прост у томе да говори га је убедио. Тако је неуки постигао
182
оно што је требао да постигне онај који је најспособнији у речи, а

најпричљивији је претрпео оно што је требао да претрпи
најнеобразованији. Дакле, када је онај био упитан, на који начин је
понудио своје посредништво, одговорио је: Знајући од раније начин оних
који преклињу, а не реч, да се људи убеђују понашањем, а не речитошћу.
Исправан начин живота побеђује реч, а мишљење језик, треба прво да
украсимо мишљење, а онда језик. Међутим, ако не верујеш да се ово
десило, сети се поштовања (посланства) Хомера, које имаш непрестано на
свом језику, током којег је Итакис, који је био способнији у речи, веома
разгневио сина Пелеја156, а мање способан, то јест педагог га је умирио, а
Теламон157, који је занемарио начин говора убедио га је. И наравно успео
је Теламон толико много да га убеди, колико је требао син Лаерта 158, а он
је претрпео оно што је требао да пострада онај.

За врлину је резервисан венац, а за зло казна.
Желим јасно да кажем своје мишљење и ако неко сматра да је претерано

ово што ћу рећи, нека мисли. Љубитељи врлине ће да потврде ово што ћу
рећи. Наиме, кажем: Ако врлину чека казна, а зло венац, радосно ћу да
прихватим казну бивајући љубитељ врлине, него добијање венца, бивајући
љубитељ зла. Тако и зло, ако још и изазива венац, чини ми се да је
страшније од сваке казне, а врлина је скупоценија, чак и ако није
ослобођена од казне. Ово претеривање које сам рекао, као што би рекли
неки, има га толико и довољно је. Међутим, ако свакако врлину чека
венац, а зло казну, са задовољством би те ја питао, шта је оно што те је
убедило да бациш самога себе на дно зла?

156
Пелеј је био отац највећег Ахајског јунака Ахила.
157
Био је краљ острва Саломине и заједно са Херкулом је био у походу на Троју.
158
Учествовао је у походу Аргонаута и у лову на Калидонског вепра.
183
Злим и одвратаним и перфидним човечуљком и чиме другим од

срамотних ствари у својим писмима, ниси назвао Зосиму, наравно,
говорећи истину, међутим, бојим се да се можда и ти мало касније не
нађеш да будеш исти такав. Као што говоре неки, почео си да чиниш оно, а
чинећи их и он што се завршило у непоправљивој равнодушности.
447.-Посланица ђакону Мојсију

О богатству.
За мене, једну добру (ствар), мислим да има богатство, да онима који га

веома много воле рађа огромне опасности.
Похвална.
Оно што бих желео да кажем укратко за најбољег у свему, о Ермогену,

истинском Епископу, је следеће: Да, и ако превазилази толико много у
врлини веома успешне, колико они превазилазе све друге, понаша се тако
као да није учинио ништа велико, верујући да ће тако да има скромност,
као тврђава или филактирио159других својих постигнућа.

Ни најбољи, бивајући оптужени, не треба да негодују, али ни зли да се
радују када се похваљују.
Као неки од злочина, живот оних који се оцењују, обично их сматрају

невероватним, је светао и испитан, тако неке од похвала због своје
природе чини их невероватним начин (понашања) оних који се похваљују,
који је непристојан и срамотан. Наравно, многи људи, који не желе да
чине ништа значајно, радују се због оговарања, а негодују због похвала
(мисле да се оговарања говоре и против њих, а не очекују да ће икада да
уживају похвале), међутим, они који су овенчани врлином, најбоље, због
онога што не познају, још и пре тачног утврђивања их ослобађају од
оптужби, а развратне, још и ако се из доброчинства похваљују, сматрају их
да су недостојни похвала, изражавајући своја мишљења не од онога што се
159
Кожни ковчежић где се чувају свети списи.
184
говори, већ од онога што се дешава. Даље, ни најбољи, када се оговарају

да се не љуте (не односи се на њих то што је речено), ни најгори када се
похваљују да се радују, јер су њихове похвале стране према њима.
450.-Посланица Ираклију
О богатству и да није највеће богатство то да неко има богатство, већ то да
му није потребно богатство.
Колико њих, пошто су желели много је отпало од свега, јер су сабрали оно
сувишно, а изгубили су и оно неопходно, премашивајући законске
границе, огољени су и од осредњег? Дакле, треба да одсечемо сувишно, а
да се обогатимо у неопходном. Највеће богатство није то да имамо
богатство, већ то да немамо потребу за богатством.

Није то исто да нас осумњиче за нешто и то да будемо ухваћени да чинимо
нешто.
Није то исто, чудесни мој, то да нас осумњиче за нешто и то да будемо

ухваћени да чинимо нешто. Прво се говори против онога који није учинио
оно због чега је оптужен, а друго против онога који је ухваћен на делу. Ако
је, као што кажеш, Евсевије оне који се неправедно осуђују као сумњиви, а
бивају оклеветани и одстрањује их, а оне који су ухваћени на делу њих
оцењује као достојне већег степена, час бивајући убеђен ласкањима, а час
узимајући новац, немој да се двоумиш! Логично, ако се све друго дешава
због њега, можда би и ово сматрао достојним исправљања, међутим, чини
све оно што се не дозвољава да се чини и оно што је достојно његових
начина понашања и да не опонаша ниједног странца.
Не треба да желимо да знамо све.
185
Онај који је изучио многе науке или вештине, чак и ако је паметнији од
свих људи, свакако не познаје сваку понаособ од њих на највишем
степену, време које је требало да се распореди на вежбање и изучавање
прве вештине потрошило се на обуку друге вештине, међутим, има
предност у томе да зна многе (вештине), а заостаје од свакога који се
увежбавао у само једној вештини на највишем нивоу. Дакле, немој ни ти
да желиш да знаш све, пошто од тога произилази то да не знамо баш
ништа о свакој (понаособ), већ тежећи једном циљу тамо окрени око свога
ума. Тако ћеш постати поседник предмета (вештине).
Треба да имамо милогласан и пристојан језик.
Наравно, треба да имаш милогласан и скроман језик, међутим, треба да

подигнеш оне који су доживели бродолом на самом дну зла, изгледа
бесмислено, да онај који жели да подигне друге, да он сам падне.
Међутим, ко је такав, треба да редукује срамоту ствари са пристојношћу
речи, желећи да их прекори, а да не упрља свој језик, нити желећи да
ослободи од прљања, ће се сам испрљати. Међутим, ако кажеш, да није
могуће да неко пристојно говори и да прекори онога који га слуша, рекао
бих, да онај који ниподаштава умерени прекор, он ће бити више
равнодушан и за оно претерано и оно неописиво. Ако благост говорника и
пристојност његовог стила не доноси добробит, питање је да ли ће му бити
на корист и говор без околишања који је био од стране њега.

Много пута оно што неко измишља ради своје сигурности, то му постаје
узрок најстрашнијих несрећа.
Много пута оно што неко измишља ради своје безбедности, то постаје
узрок најстрашнијих несрећа. И да би избегао остало рећи ћу једно са
којим ћу да објасним све. Митридат, као што говоре, био је цар Парћана 160
и многих других народа и стекао је велику силу и гордио се због свог
богатства и савеза и дошао је до највише тачке људског богатства, уплашио
се да можда не буде убијен отровом и направио је један противотров за
160
Митридат је био цар Партског царства. Партија је историјска област у североисточном Ирану.
186
себе. Међутим, када му се променило стање благостања, достигао је тако

велику нужду да је прибегао употреби лекова. Међутим, пошто ништа није
постигао тиме (као што сам рекао, раније је попио један противотров за
сваки смртоносан лек, да му не би нашкодили отрови, прво је
(пред)деловала сила противотрова, која није дозволила отрову да делује),
дакле, шта је у наставку урадио? Позвао је код себе једног свога
телохранитеља високог ранга, наредио је да га удари у најслабију тачку
својих груди са акинаком161 и ударио га је и убио. Тако му уопште оно није
било на корист што је сматрао као своју сигурност. Очекивао је да то
пострада од непријатеља и зато је и узео противотров и када је желео да
умре није могао док му мач није пробио груди. Дакле, не треба ништа
слично да размишљаш, већ да живиш више посвећен једноставности и
посвећујући Божанској промисли све оно што се тиче тебе.
455.-Посланица племићу Ампелију

То да неко влада по закону постиже се тиме да се он владао по закону.
Ништа некоме не доприноси толико много да влада по закону колико то

да се владао по закону. Онај који је добар међу поданицима, биће добар и
међу господарима, а они који су као обични грађани и почетници били
неприпремљени и неприлагођени као они над којима се влада они су у
власти више неодговарајући.
456.-Посланица народу Пилусија

Објављивање о његовом посредовању господару за њих.
Са великом радошћу је прихватио моје посредовање онај који је наследио

власт да вама влада. Осим тога и раније је имао намеру да дође и да види
ваше проблеме да се мењају ка бољем, али је чекао моје мишљење које је
и добио и више ће доћи као непозван, него као позван.
161
Акинак је врста персијског кратког и широког мача.
187
Саветодавна заједно са молбом, да подвижник који носи ову посланицу да

постигне одговарајуће старање о њему.
Онај који носи ово овде писмо твојој Богобојажљивости, јер се довољно
увежбавао код куће и сам од себе као од наставника гимнастике и сакупио
је не малу телесну снагу и вештину у борбама за врлину кренуо је у
пустињу, да би следио олимпијске проповеди да би узео учешће на
Олимпијским такмичењима због душе. Покажи му са овим што чиниш
законе такмичења, нити да изађе изван надметања и да не скрене изван
свога циља, ни кад узме место у борбама да не буде поражен, већ када
постане успешан, биће достојан венаца и проповедања.

Објава о смрти софисте Арпокра је исплетена од похвала.
Арпокар је више васпитач начина живота, а не и речи онај који је са веома

великом заинтересованошћу посвећен Божанској вери (наравно, чије је
име било софиста, али је његов живот био у поседу истинске филозофије),
и није обилазио мноштва младих покушавајући да их улови, већ бирајући
оне које је видео да показују примере врлине њих је уврштавао у своје
друштво онај који није волео оне од којих би узимао новац, већ се старао о
онима за које је знао да ће бити важни људи, он је тако завршио свој
живот. Град има потребу за васпитачем, на некога је указао, који,
узимајући га у службу, неће доживети неуспех.

Онај који жуди за врлином треба да следи пут који води ка њој.
Онај који увежбава врлину треба да призива и силу Божију у помоћ, а онај
који се уопште ни не стара о врлини, ни и ако га не призове чуће га Бог. Бог
се саглашава са оним који чини све оно што зависи до њега самога. Али да
би реч учинила ово јаснијим са примерима, изостављајући да ово кажем,
ако једна проститутка жели да се спасе, али не жели да је уразуми(м) како
ће се спасити? Рећи ћу ово: Ако неко жели да научи слова, али не иде код
учитеља, а касније ако сретне неког учитеља писања на тргу и каже му:
Науче ме слова? Не мислиш ли да ће му он гласно одговорити: Безумниче,
188
како можеш да научиш кад ни код учитеља не идеш, нити имаш оловку и
папир, нити желиш да се потрудиш? Ако се у твојој жељи споји твој труд и
моје учење биће нешто више, међутим, ако кажеш да желиш да научиш,
али не чиниш ништа од онога што чине они који то желе, како ћеш моћи да
научиш? Такви су и они који кажу да желе врлину, али избегавају пут који
води ка њој.

Ка врлини води то да неко следи љубитеље врлине и да се дружи са
најскромнијима.
Немој да сматраш ништа скупоценим, ако не води ка врлини, нити да

сматраш узвишенима оне који се њоме не баве. Ка врлини води то да неко
следи оне који су пријатељи врлине и да се дружи са најскромнијима, а не
са најбестиднијима, већ са најмирнијима и са онима са којима је корисно
да се дружиш, а не са најсвадљивијима. И треба добро да знамо да неко
лако опонаша зло, више него врлину. Ако је било лакше да учествујемо у
врлини требало је да живе заједно са веома злим људима и они који могу
да је дарују. Међутим, пошто је ово тешко боље је да будемо безбедни и
да избегавамо зле. Из ког разлога се ти оштећујеш, јер они немају
добробит?

Неко веома лако, ако жели, може да одведе своју душу ка самом врху
лепоте.
Природа се ограничава због нужде и правила, а воља је почаствована

слободом и влашћу. Зашто, ако улепшаваш тело душу занемарујеш? Још и
ако смислиш безброј превара, одвратно тело нећеш моћи да га учиниш
лепим, а душу веома лако можеш да уздигнеш, ако желиш, на врх лепоте.
И прво, још и ако би било могуће било би некорисно и злобно. А друго је и
корисно и боље од зависти и више од опчињавања. Међутим, ако мислиш
да је тешко да се попењеш на врх врлине, јер постоје неки који су и то
постигли и са дубине зла су се попели на врх врлине. Међутим, ако ти ово
изгледа да је тешко и удаљи се од зла и следи пут који води ка врлини. То
да се разликујеш још и мало од самога себе не треба то да сматраш
189
малим. И ово ће се десити, ако ти зле ствари нећеш ни желети да

користиш, ни оне који их користе да се не дружиш са њима и да повежеш
себе са стварима и добрим људима. Добре (људе) чак и ако те мрзе, не
треба да избегаваш, а зле да избегаваш још и када те воле.
462.-Посланица Августалију162 Теодору

Проблеми поданика се не уређују уображеним мишљењем, већ
пристојношћу господара.
Уображена и пуна дрскости појава није, као што мислиш, доказ племићког
размишљања, већ то да је неко благ и лако приступачан и да се односи
према свима са добротом. Прво приличи зверовима и змијама, а друго је
господствено и веома корисно поданицима. Пошто се проблеми оних над
којима се влада не уређују уображеним мишљењем, већ пристојношћу
господара, пошто је сујетно размишљање опасно и за њих саме и за
потчињене, а пристојност је сигурна за обоје: И потчињенима, ако се власт
убеди да буде више вољена од народа и господарима, ако промене своју
владарску трпељивост у љубав која је узвишенија од страха.
Онај који има манију за позориштима постаје сексуални манјак.
Театроман163, најближи мој, постаје сексуални манјак. Избегавај оно прво,

да се не би родило оно друго. Боље је да се не укорени болест, него кад се
укорени да се искорењује, ствар која се од једних сматра тешком, а од
других немогућом.

Истинско и искрено пријатељство гарантује сигурност.
Пошто истинско и искрено пријатељство гарантује сигурност, зашто си ти

оне које су ти поверили твоји пријатељи очигледно бацио у опасност? Али
можда си ово учинио, јер немаш искуства искреног пријатељства и ниси
упућен у њега.
162
Титула која се доделила двадесет петорици свештенка од стране Тиберија у част Августову.
163
Онај који има манију према позориштима.
190
465.-Посланица Асклипију
Храброст је презирање тешкоћа и то да неко подноси храбро све оно што
му се дешава.
Очигледно си желео да покажеш да је храброст у ратовима виша од

светске мудрости и поставио си између нас говорника које је говорио:
Колико је то да поступамо јавно узвишеније од тога да поступамо тајно и
то је поштеније да чинимо, свакако побеђујући од бесмислености, толико
је боље то да је Конон164 изградио (дуге) Темистоклеове165 зидове (он их је
изградио тајно, јер је други прво победио оне који су га спречавали).
Мислим на следеће: Да не прихватамо ни прву (храброст) ни другу, већ
прву, ако није почаствована Божијим васпитањем да је сматрамо као
ништа, а другу да осуђујемо. Научени смо да нам се чини зло, а не да га
чинимо. А храброшћу сматрамо презирањем тешкоћа и то да подносимо
са храброшћу све што нам се дешава. Међутим, ако треба да кажем нешто
и говорнику, рекао бих: Онај који је овладао филозофијом, најбољи од
свих говорника, било је очигледно да је њоме победио, ако се и десило да
ратује постићи ће већу победу. А онај који је победио храброшћу било би
непознато да ли би победио мудрошћу, јер је побеђен оружијем.
Похвала Епископа Ермогена и постицајна ка скромности.
Епископ Ермоген је био добар човек више од сваког другог. Одгајан је

Христовим законима и васпитан апостолским примерима размишљајући и
поступајући као што приличи достојанству Епископа стекао је славу и
почаст коју је увећавао временом. Злоба, која је друге који увежбавају
врлину гледала са пола ока због велике благости и његове скромности се
није усудила ни да га погледа у лице. Пријатељ ка најславнијим делима,
ноћно бденије украшено скромношћу, је потчинио и разорну злобу
најбољих. Ако и ти више волиш да идеш његовим траговима стремећи ка
њему као ка некој узорној слици и да запечатиш своју врлину скромношћу.
Тако ћеш ставити добро осигурање и веома велики печат на ризницу
врлина.
164
Атински вођа, обновио је Атинску флоту и поново изградио дуге зидове у Атини и утврђења у Пиреју.
165
Темистокле атински државник и војсковођа током грчко-персијских ратова.
191
467.-Посланица презвитеру Илији

О ономе који мисли да зна и настоји да подучава.
Наравно, онај који не може да подучава, али жели да научи је достојан

прихватања, а онај који заједно са тиме да не зна да проповеда и нити да
подучава страдајући од најгорег облика неписмености неће моћи ни да
научи, јер то да мисли да зна не даје му могућност да научи.

Треба да уклонимо уображеност оних који греше, али мисле да нису
погрешили, а када се покају да им опростимо.
Ако се двоумиш о ономе што ниси постигао, али пошто си поражен сада
свечано изгледаш као да тражиш благодат, то је очигледно да са речју
благодати покушаваш да поништиш оно што су одлучили. Ако одлучно
тврдиш да ти је учињена неправда од стране судије, то да си праведно
побеђен то нећу рећи, међутим, рећи ћу како је настао суд. Неће се
оцењивати на овај начин, јер је судија био непристрасан, ако истовремено
није постојала и праведност. Такође и после победе ти даје благодат, ја
нећу ни после почетка то порицати осуђујући себе тражио си опроштај.
Треба да избришемо уображено мишљење оних који греше, али не верују
да су погрешили, међутим, када се покају да им дамо опроштај.
469.-Посланица политичару Ирону

Треба да сматрамо највећом почашћу то да се дружимо са светима.
Немој да презиреш свештена окупљања као горди бик који избегава крда,
већ да сматраш веома великом почашћу то да се дружиш са светима. Ово
ти неће придодати само почаст, већ и сигурност да не будеш ухваћен од
дивљих зверова.

Приповедање трагичних (и) неуредних ствари Епископа Евсевија.
Ако су ствари Цркве, као што си написао, поседоване од стране Евсевија

страшна и тамна ноћ (оговарања следе казне, а да не чине примирије да
192
би се тачно утврдила истина, још и ствари оптужбе остају непознате,

објављује се одлука о уништењу оних који се клевећу и лажне оптужбе
разграбљују оне који нису одговорни и закони изазивајући невиђено лоше
стање. Они који су око њега тежећи његовом понашању и уређујући свој
живот сразмерно са (његовим), не престају да преносе клеветања са
одговорних на невине пуштајући подмићивањима зле као слободне, а оне
који не подмићују онога који има власт да оптужује њих осуђују за
најсрамније ствари. Снажна је клевета, они који су осуђени за најстрашније
ствари златом се ослобађају од казне, а они који не само да су чисти, већ
су пуни и са преимућствима хапсе се као зли, јер са новцем или нису могли
или нису прихватили да ублаже неправедну оптужбу. На крају, ка
свештенству није привучен онај који је пун врлине, већ онај који имајући
богатство више је волео да купи (свештеничко) достојанство златом и ако
је испуњен већим злом). Ако чинећи ово и више и веће од овога никада
није био кажњен, немој да прибрајаш немар Божанској промисли, већ да
се дивиш њеној трпељивости која зове у покајање оне који су упали у
грехове. Међутим, оне који се не кају да их оплакујеш због њихове
безосећајности која их води ка најтежим средствима за мучење.
471.-Посланица презвитеру Евдемону

Постицајна ка суочавању са сплетком, са храброшћу.
Пошто је дошло време које захтева показивање врлине и показује колико

се много разликујеш од многих у храбрости, прихвати уместо неког другог
добитка заверу која је драматично измишљена против тебе, јер време
позива ка врлини, послушај, а да не покажеш ништа ниско, нити
плашљиво, већ покушавајући да изгледаш узвишенији и од искушења.
472.-Посланица презвитеру Посејдону

Требају свештеници да чувају себе неприсупачним за сваку тиранску и
срамотну страст.
То да се неко сукоби горе са Богом који га је почаствовао, треба то да

сматра страшнијим од сваке несреће и казне. Ја не мислим да ће бол казне
бити толико велики колика ће бити срамота која ће да се деси тиме што се
сукобљава са Богом Који га је прославио, међутим, то да буду ухваћени да
193
се окрећу против Њега још и истим оружијем којим су били почаствовани и

да буду ухваћени на делу да користе почаст против Онога који их је
почаствовао превазилази свако лудило. Оно непревазиђено показује
глупост, а оно неизлечиво има суманутост. Требају свештеници да буду као
храмови да чувају себе неприступачним за сваку тиранску и срамотну
страст.
Постицајна ка заустављању непристојних дела.
Лоши гласови углавном клијају из дешавања, а они који су истинити не

гасе се лако, можда се уопште ни не гасе, а лажни који су измишљени од
непријатеља из зависти уништавају се брзо као паучине паука. Престани са
непристојним делима у супротном немој да се љутиш на лош глас, јер те
свугде исмева. Није могуће да из корена не никну гране.

Не чини се тако велико зло ономе коме се наноси зло, колико ономе који
чини зло.
Верујем да, ако научи од твоје светости онај који ово поверава твојој снази,
говорићу уз Божију помоћ, јер је Црква утврђена бедемима небеске
помоћи и закони су одатле ојачани и нико неће моћи да неправедно
принуди сиромашног човека да напада Цркву која пружа руку помоћи
онима којима се чини неправда и да напусти неправду на рачун
сиромашног или више против самога себе. Не чини се толико велико зло
ономе који трпи неправду, (да сада то кажем тако), колико ономе који
(зло) чини.

Достојан похвала није онај који побеђује истину преваром, већ онај који
неизвештачено говори истину.
До сада сам слушао од других, међутим, сада сам сазнао да си

најспособнији у томе да (јавно) говориш, пошто у делима тако много
незаконитима и злим ниси имао тешкоћу да нађеш речи украшене
194
пристојношћу. Међутим, није достојан похвале онај који преваром

побеђује истинито, већ онај који изражава истинито на неизвештачен
начин. Остављајући способност у речи посвети се истини и уреди свој
живот надајући се њој. И ако још можеш да обманеш људе, наравно, ако
си и од њих постао разумљив, међутим, нећеш моћи да превариш Судију
који се не може преварити.

Постицајна да престану да чине неопростиве грехове.
Случајно сам срео једног светог човека, чији је посао то да преклиње Бога
за оне који падају у преступе (знате о коме говорим) и видео сам да је ваш
живот постао за њега разлог непрестаних суза. Пошто се стидео због онога
што се говори о вама од стране свих, а онима који су покушали да га утеше
рекао је: „Оставите ме да горко плачем, не покушавајте да ме утешите“.
Потом кад се мало повратио од плакања, не знам шта му је пало на ум
(није исправно да ризикујемо да кажемо оно што је непознато), као да му
је дошло Божанско надахнуће окрећући поглед ка небу, као да је видео
самог Владику свих, повикао је: „Слава Теби, Царе, слава Теби! Колико
отворено море стрпљивости постоји у теби! Колико благо трпељивости!
Они који су због Твога имена од безначјаних и нечасних какви су били,
постали светли и славни користе почаст против Тебе којом си их
почаствовао и усудили су се да учине неусудиве ствари, омаловажавају
свете ствари чинећи грехове веће од опроштаја“. Онај који је посредовао
за друге искусио је изненађење трпељивости Божије због ваших преступа,
ко ће преклињати Бога за вас? Ко ће посредовати за вас? Ко ће вас
подржати? Разумејући на каквом се степену зла налазите, престаните
неопростиво да грешите.
477.-Посланица Олимпију и Исидору

Зло, унајмљујући искуство у речи, изазива много горе зло због незнања.
Мудрог не сматрам онога који има у свом језику рапсодије песника и

способност говорника у речи и од мудраца софистичка брбљања, као што
мислиш, већ онога који је увежбавао морал и уредио је своје понашање.
Мислим да се он од њих није предао злу. Зло, када унајми и искуство у
195
речи чини страшнија зла због незнања. Међутим, ако се двоумиш због
овога што је речено то ће ти потврдити Тукидит, који каже: „Незнање
заједно са целомудреношћу је много корисније од способности у речи која
је праћена развратом“. Дакле, нити је његову интелигенцију прихватио (јер
се завршава у злу за оне који је нису користили исправно), колико бисмо
могли да кажемо да је достојно речи нехришћанско образовање, када је
(њихов) начин живота изопачен. Наравно, када би се обоје подударали,
пристојност и образовање то јест начин живота и реч, било би добро,
међутим, ако недостаје једно од ово двоје, боље је да изаберемо оно
узвишеније. И да је ово овако, то ће потврдити и Платон због кога се ти
осећаш поносним и само тиме да изговориш његово име. Пошто каже:
„Кажем, да најинтелигентније душе, када подлегну лошем образовању,
постају потпуно посебно зле и велика безакоња и претерано зло настаје
због злог, али не због младалачке природе, са храном изопаченог
образовања, насупрот томе нејака природа не постаје никада узрок
великих, ни лоших ни добрих ствари. И онај који је достигао врх
историографа и онај који је достигао врх филозофа изгледају да више воле
морал него реч и начин живота уместо велике учености, шта неразумно
говорим, говорећи да плод треба да се сматра нужнијим од лишћа?
Наравно, плодом називам врлином, а лишће речитошћу. Наравно, лишће
додаје неку лепоту дрвету када се тресе, већ је циљ плод због чега постоји
и лишће. Можда су се назвали тако, јер чувају плод.
Да (ће) истина, показујући као безначајне оне који је не воле, учинити своје
љубитеље најславнијима.
Наравно, ти си се веома дивио ономе што сам ти раније писао, међутим, у

опасности си да то оповргнеш, пишући ми из ког разлога су Зосима и
Евстатије и Марон који се не истичу ни у речи ни у животу, али страдају од
најгорег облика незнања у обе ствари, појављују се ради комедије и
подсмеха пред свима и верују да припадају свештенству. Наиме, ја ћу
одбрану учинити једноставном и јасном. Ако сам говорио о њима, више
волећи врлину од образовања, оправдано ћеш ме принудити да се
одбраним, међутим, ако о лицима није била ниједна реч, а истраживала се
196
ова аутентична ствар и ти сам ћеш бити изненађен, као што си рекао због
лепоте и истине написаних ствари исплешћеш веће похвале од оних које
ми приличе. Приказао си у средини ствари људе који живе „како они
желе“, настојећи да покажеш као погрешно оно што сам ти раније
написао? Још и ако су они испуњени са безброј зала и све су превазишли,
као што си написао са преступима, ова моја реч која је утврђена истином
неће се оповргнути. Међутим, они су више такви и заједно са својим
исмејавањем, биће и најстрожије кажњени, а истина ће више засијати, а
неће бити укинута због малог броја злих људи, већ ће на овај начин да
буде светлија, јер оне који је не воле показује их као безначајне, а оне који
је воле чини их најславнијима.

Не треба, бивајући грађани неба да завидећи будемо малодушни, већ да
се надамо да ћемо управо због тога бити светлији.
Колико њих од људи, за које мислиш да су анонимни и безначајни, су

постојали као много значајнији од оних који су познати? Пошто они који су
на гласу, јер се десило да имају песнике и говорнике који не расуђују све
што се дешава сагласно са истином, већ то подржавају са
благонаклоношћу коју имају и узвисују до неба своје подвиге, а други су
остали непознати, јер нису имали оне који ће да их прослављају због
ревности нешто што обично следи светла дела. Овде и ако су се и први
чинили да су проповедани, а други да су заборављени, јер свет брзо иде ка
крају, међутим, тамо ћемо их заиста видети као светле и славне, јер
Божија праведност неће прихватити да донесе одлуку сагласно са
мишљењем људи, већ по свом мишљењу које је искрено и неоспорно.
Дакле, немој да будеш малодушан, ако, пошто си грађанин неба, осећаш
језике оних који су завидни према теби и који су продорнији од оштрог
сечива који се упиру ка теби, али управо због тога сачекај и бићеш
славнији.
197
Труд врлине се умањује очекивањем награда.
Знај, да у труду врлине није могуће да будеш стрпљив од почетка до краја,

ако очекивање награда у повезаности корак по корак са знојем (труда) и
мало по мало, без туге и нечујно и на неки начин са радошћу неће одвести
до краја борби. Ако видиш човека да избегава труд врлине што чини
насладе уживања промишљених људи да знаш да за њега не постоји
добра нада.
Боље је да неко буде нападнут и да буде рашчињен, него да се уврсти
међу људе који саучествују у безакоњима.
Страшно је и наравно, веома је страшно то да неко уђе сада у свештенство.

Пошто ће му се десити једно од ово двоје: Или живећи сагласно са старим
апостолским канонима, биће омрзнут и осуђен од стране оних који ту
штетну и незакониту навику која је сада свугде распрострањена, држе као
закон Божији и прогањају оне који живе исправно или ће се прилагодити
повлачећи се и немарећи за своје спасење и саблазниће многе друге због
којих ће и бити кажњен великим казнама. Блажен је онај који никада неће
бити савладан од ове љубави. Међутим, ако не буде савладан и не буде
рукоположен да се приљуби свом почетном циљу и са храброшћу да
обнови старе апостолске ствари и да не сарађује у преступима са онима
који сада издају свештенство и мисле да им је све дозвољено да говоре и
да раде. Боље је да буде оклеветан и да се рашчини, него да га (преступи)
уврсте у такве људе.

198
Не треба да исмевамо, већ да оплакујемо оне који су достигли врх зла.
Не треба да исмеваш, него да оплакујеш Евсевија, Херимона и Зосиму оне

који, као што си написао, су највише достигли врх злих људи, а нису
оставили никога да их превазиђе. Међутим, ако Евстатије и Марон,
следећи њихове трагове, а нису успели да прате њихове трагове, наравно,
нису могли никада ни да се такмиче са њима, а очигледно је да их први
премашују, ја ћу се окренути молитви, молећи се да ће и онима и овима да
се покаже као од неке сплетке покајање, можда се тако, да неће моћи да
ратују са толико много и са таквом врстом својих пораза, роди у њима нека
утеха у страшним оним справама за мучење.

Треба и оне да похвалимо за које је похвала изнад речи.
Није зло то да неко не може да учини велике похвале са којима није

могуће да уравнотежи своје речи, наравно, није праведно да онима који
заостају у достојанству да не достаје и оно према снази. Онај који је желео
неког да похвали, али то није успео, поштује се због расположења намере.
Ако желимо да одбацимо срамоту неспретности да покушамо да
похваљујемо и оне где похвала превазилази речи. Боље је, бивајући нижи
у речима да се украсимо захвалношћу намере.
Сигурније је то да не ратујемо од тога да ратујемо заједно са другима.
Много је сигурније то да не ратујемо, од тога да ратујемо заједно са

другима. Једно нам доноси мир ослобођен од брига, а друго нас
приморава да ратујемо много пута заједно са онима који су нам помогли,
још и када неправедно ратују и да им узвратимо неправедну услугу,
уместо праведне.
199
485.-Посланица исхириону
Светска фантазија је тама, а Божија филозофија светлост.
Личиш да не знаш за страшан мрак животне фантазије и светлост Божије

филозофије. Треба да нађеш једног сведока достојног поверења од сваке
ове по једног који ће имати искуство ствари. Можда нећеш бити убеђен од
стране мене. Кога сматраш достојним поверења? Желиш да ставимо пред
нас Соломона? Он, када је био савладан љубављу према животним
стварима, сматрао их је веома великим и узвишенијим од чуда и сво своје
старање је усмерио ка њима зидајући светла здања, сабирајући злато,
састављајући музичке хорове, стичући специјализоване трпезаре и куваре,
и старајући се са много дарежљивости и уживањем о оделима и
задовољством због вртова и због похоте лепих тела и уопштено као што би
смо рекли идући сваким булеваром разоноде и задовољства. Међутим,
када се мало касније повратио од свега тога као из неког лудила, а могао је
као унутар неког тамног лавиринта да гледа ка сјајној светлости Божанске
филозофије, тада је изговорио онај снажни и достојан неба глас: „Таштина
над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је
таштина“166. Онај који није живео у времену које је захтевало велику
прецизност филозофског живота, могао је да разуме глупост ових ствари и
да уброји у њих велику таштину, какав опроштај ћемо имати ми који смо
узели заповест да се попењемо на виши врх врлинског живота и не
можемо да изговоримо исти заједно са оним снажан крик, већ смо толико
много посвећени мраку и сновима да занемарујемо и спасење?
486.-Посланица Лампетију, Стратигију и Касију

Оправдање због кашњења слања посланице.
Наиме, пошто се није дуго времена појавило моје писмо мислили сте да се
смањила моја жеља да вам пишем? Наравно, верујем вам, али се ово неће
схватати да се ћутањем потврђује оптужба против мене, већ ће се
одбранити и лако и веома брзо да је телесна болест изазвала тишину.
166
Проп 1, 2.
200
Подстицајна да понуди очинску заштиту деци свога заштитника који је

умро.
Да ти је тај када си остао сироче постао као отац, то знаш. Пошто је он

отишао од људи и његова деца имају потребу за неким да им пружи руку и
да утеши њихов губитак родитеља, учинићеш добро и ако се ти понесеш у
овоме као отац узвраћајући тако његовој деци доброчинство њиховог оца.
Постицајна ка избегавању среброљубља.
И ако среброљубље презире сваку казну и пролази кроз све патње, тежећи
засићењу ка незаситој својој страсти, али ни са стицањем (новца) чак и ако
и узме све не ствара никакво примирије, насупрот томе болест непрестано
достиже врхунац, а требало је да се заустави, пошто умире, а да се није
излечио, јер само са овим постиже оно што не може да постигне са
многим опасностима и казном. Са престанком тражења следи ситост, а
тражење погоршава страст. Богатство се карактерише по томе да нам је
довољно мало, а то да желимо више је карактерна црта сиромаштва. Ако
љубитељ новца жели да се деси оно супротно, (ово што жели да се деси је
немогуће), избегавајући ову страст колико год брже може уживаћеш и
ситост богатства и удобности и почасти.
О последицама оптужбе.
Онима који не говоре ништа добро о добрим људима исход је да не

добијају никакво добро, а онима који у наставку и осуђују добре,
следствено томе имају и то да стекну неку зло.
490.-Посланица монасима Теодосију, Епимаху и Павлу

Упоређивање уздржаности и девствености.
Онај који је уздржан, најближи моји, је после пораза победио, а

девственик има чисту победу од сваког пораза.

201
Не треба да осуђујемо умрле.
Наравно, живи прихватају и осуде, а мртве и њихови непријатељи поштују

обуставом (непријатељства). Зашто превазилазиш и законе природе и
границе непријатељства осуђујући мртвог човека? Наравно, ти мислиш да
оштриш свој језик против праха и пепела, али прво вређаш оно светачко о
коме се сви људи брину, потом има бесмртну душу чији је заштитник
будно око.
Исти грехови постају страшнији и због места и због времена где се
дешавају.
Исти грехови и због места и због времена постају страшнији. На пример,

убиство је гадно, међутим, ако се деси на светом месту постаје много
гадније. Ако је оно (убиство) по себи страшно унајмљује и додатак због
места и због времена и постаје веће и страшније.
493.-Посланица ипођакону Павлу

Нико не може, чак и ако жели да нам нашкоди.
Немој да мислиш, мој пријатељу, да ти нико неће нашкодити чак и ако

жели не може. А ово се не постиже ни са чим другим, већ само тиме да су
ти довољне неопходне ствари и да не желиш више.
494.-Посланица монаху Елисеју

Од онога што чини ученик постаје видљив и учитељ.
И ако је твој заједнички живот са светим Теодосијем ускратило време,

међутим, добробит од њега труд га је учинио добрим и племенитим. Тако
брзо и према моралу начина (понашања) и према знању Светог Писма, ти
си га ископирао и постао си најпрецизнији опонашалац сликара, нити онај
да мисли да је имао другог ученика пре тебе, пошто није ни имао, а ти чак
и ако не говориш поред кога си учио постаје очигледно од онога што
радиш.

202
Онај који испитује ствари на филозофски начин нити се због добрих

(ствари) хвали, нити се због жалосних унижава.
Онај који истражује природу ствари на филозофски начин, то није уопште

боље од струјања река и дима који нестаје у ваздуху и сенке која трчи, већ
је горе, нити ће икад од добра бити одведено ка надмености, нити ће се
због тужних ствари унизити, већ гледајући њихову промену држаће
непромењено своје мишљење о томе. Онај и када су постојала добра није
им био посвећен, ни и када му буду недостајала неће се ражалостити.

Постицајна ка избегавању изопаченог живота.
Пошто, као што неки говоре, си се због изопачености одвео (у

свештенство) због веома великог сиромаштва из ког разлога сада тежиш
изопаченом животу? И ово не знам, одакле постављаш трпезу, већ дајући
то онима који нуде сицилијанске трпезе, један од којих те је и приморао да
напишеш ова писма. Многи од размажених и племенитих због
филозофије, увежбавали су себе у томе да живе са скромношћу, тежећи
због овога великој добробити и слави, како ти који си имао изаткан обичај
да се заједно бори са тобом, пао си у оно супротно? Дакле, поврати себе,
пријатељици и оној која једе за истим столом, скромности, да не би
изазвао и себи велику несрећу (уживање је мајка омаловажавања) и у
најсветијој вери срамота. Они који живе интересујући се о (скромности),
веома се пуно љуте на тебе, јер се због твоје прождрљивости она исмева.
497.-Посланица презвитеру Теогносту

Ко су истински мудраци.
Они који мудрост, која обухвата у себи све добро (Још се и сам Владика
свих овом имену више од свих имена радује када га чује, пошто се она
назива многим именима), сматрају(ћи) срамотном и презреном ствари су
по мом мишљењу бестидни људи. Већ сматрам да, а желе да је имају, не
203
могавши да поднесу муке са којима долази Божанска филозофија да се не

би сматрало да су они ње лишени због своје равнодушности, завидећи
мудрима, клевећу њено име. А говорећи мудрима не мислим на оне који
су ревнитељи Платонове висине и Тукидитове пристојности и говорничке
способности Димостена, већ они који могу да дају реч о Божијим учењима
и не прихватају да због своје равнодушности ћутећи поднесу пораз. Они
који их слушају не осуђују неискуство говорника, већ оронулост његовог
учења.
498.-Посланица Алфију
О узроцима пада у Цркви.
Пошто свако сматра свој добитак важнијим од тога да учини нешто добро
за све, зато су ствари Цркве пале у беду и дешава се оно супротно од онога
што се дешавало у временима предачке вере. Тада су своју имовину
уступили народу, а сада неки доносећи заједничке (ствари) својој кући не
стиде се зарађујући на великим несрећама других.
О исправном расуђивању ствари.
Наравно, то да неко буде исмеван од поштованих и скромних људи је

страшно, а то да се исмева од непристојних и похотљивих није страшно. Не
могавши исправно да расуђују о стварима исмевају оно што је узвишеније
од чуда.
Мишљења обично следе дела.
Велико и снажно мишљење не може да се роди у ономе који чини мале и

ништавне (ствари), пошто обично мишљења следе дела. Онај који се бави
животним стварима не може да замисли ништа ни небеско ни анђеоско, а
204
онај који живи живот који одговара небу сматра животне ствари
глупостима и брбљањима сенкама и сновима. Зато ће се оправдано и
један назвати малодушним, јер се задовољава малим стварима, а други ће
се назвати великодушним, пошто више воли велике практичне ствари
уместо оних који тако изгледају.

Ништа није толико много лако, колико то да неко превари самога себе.
Ништа није толико најлакше, а постоје многе лаке ствари колико то да неко
превари самога себе. Пошто је жеља велика за свакога. Не види ствари
какве су по својој природи, већ жели свом својом снагом да потврди своје
мишљење, оно што жели то и верује и ако много пута ствари говоре оно
супротно.
502.-Посланица Урсенуфију
Треба да понудимо одговарајућа медицинска средства страстима и
снагама болесника.
Храбре побеђује ласкање, а плашљиве страх. Храбрима убеђивање

изгледа као да је неприсилно, а другима је страх неопходан господар. А
они тиме што се повлаче њихови супарници бивају побеђени, а други,
тиме да се не повлаче њихови противници, они се повлаче. Немој да
мислиш да са једним леком лечиш све, већ нудећи страстима и снагама
болесника одговарајућа медицинска средства и да се надаш да ћеш да
преовладаш над њима.

Ако си заиста презрео животне ствари да са њима немаш ништа

заједничко, међутим, ако ловећи славу осуђујеш их, наиме, грлећи их као
вечне, немој да се надаш да ћеш да обманеш оне који се у ствари
увежбавају у оном супротном.

205
Треба да презре славу онај који жуди да ужива у слави.
Ако жарко желиш славу, (онда) да презиреш славу и тада ћеш уживати у
њој. Људски род је некако противречан, наравно, ономе који се узвисује
воли да му се супроставља, а према ономе смиреном по својој природи
капитулира са задовољством. Брине се да победи онога који жели да
победи, а са задовољством ће бити побеђен од онога који не жели да
победи.
505.-Посланица клирицима Пелусија

О помоћи.
Личите да не познајете етимологију речи помоћ која произилази од тога,

трчати после вике и зато идући корак по корак, а стижући касније
промашили сте оно што ловите. Онај који има потребу за помоћи постао је
ловина и дело свирепости оних који су му желели зло.
Треба да сејемо у деци реч, о преимућству и промисли Божијој.
У децу, још и кад су мала деца, треба да сејемо прво реч о надмоћности
Божијој и Његовој промисли, а касније реч о врлини, увећавајући се и
сазревајући заједно са њима да их учини Богољубивим и врлинским
људима.

Телесна уживања после желуца, узроци су великог зла.
Наравно, требало је трагично да проповедам твоја дела на начин који

одговара младима, можда ћеш и на овај начин да поцрвениш од срамоте,
јер не требају они који теже пристојности да прљају свој језик говорићу
веома кратко и са учтивошћу да телесна уживања која следе желудац су
узроци великих зала.
206

Нису оправдани они који се усуђују да подучавају, али чине супротно од
онога што говоре.
Ни реч, ни оправдање не остаје у онима који се усуђују да подучавају, већ

чине оно супротно од онога што говоре. Они који ни не чине, наравно и не
настоје да подучавају природно је да буду кажњени умереније, а они који
се узвисују због своје дидактичке речи, али не примењују оно што говоре
поднеће неумољиву казну која не прихвата опроштај.
Требају они који се боре за душу да наставе борбу учвршћујући своју
храброст у помоћ Божију.
Ако и у телесним ратовима не требају они који имају већу силу, пошто је
њихова победа очигледна да буду сигурни у њу (много пута су се десиле
многе чудне ствари, јер је било ненадано за оног који се одмах повукао, а
други који је желео да се супростави, следио је добру наду), много више
они који се боре за своју душу не треба да се боје силе противника, већ
сећајући се мноштва оних које су победили учвршћујући своју храброст у
Божански савез да наставе ка борби.

Боље је да чинимо добро „како год“, него да га уопште не чинимо.
Неки кажу, да си достигао тако велику свирепост и нељудскост, да идеш

путем оним супротним Божанским заповестима. Оне заповедају да не
тежимо сујетној слави када дајемо милостињу, а они одлучно тврде да се
ти ни због уображености не савијаш пред молбама. Наравно, знајући да је
боље то да је дајемо тајно, а то да уопште не дајемо је нељудски крећи се
средином ова два пута. Боље је да чинимо добро „како год“ од тога да га
уопште не чинимо. Једно се завршава у најгорем облику казне, а друго
упркос похвали оних који то гледају има добробит.
207
О скромности и луксузу.
Скромност и души користи и тело чини здравим, а луксуз их уништава

обоје, избацујући из душе пристојност, а удаљавајући здравље из тела.
Наравно, скромност стишава урођене жеље, а богатство подстиче и
неприродне жеље. Укусна храна испуњавајући стомак, подстиче и телесна
уживања доњег дела стомака. Наиме, треба да користимо ону, а да
презремо ову.
О последицама среброљубља.
Наравно, да безброј патњи кампује у среброљубивој души, а није да то

нико не зна, међутим, у овим мукама (она) не осећа ни предах, ни ситост,
ни слободу, нити ишта друго, пошто је испрекидана са толико много
духова и ово је очигледно. Ко ће више волети такав живот у коме су све
опасности и звери и олује и таласи, а радост и мир недостају?
Постицајна ка избегавању оговарања сиромашних.
Ако мислиш да си богат немој да презиреш сиромашне, јер су поводљиви,

а посебно због суђења које следи неправде. Међутим, ако га презиреш,
опет да останеш далеко од оговарања (сиромашних), знајући чак и ако не
могу да ти учине неправду, моћи ће да те одведу заједно са њима у
пропаст. Многи су се окренули ка осуди и не само да су опустошили куће
оних који су им учинили зло, већ су и допринели да буду лишени и саме
њихове душе.
Они који греше после закона и благодати, а не иду ни путем својих старих,
нису достојни никаквог милосрђа.
208
Достојни су великих похвала и венаца, по мом мишљењу, они који су без

писаних залога учинили оно што је требало, а обрађивали су урођене
насртаје према доброчинству и слободно су користили насртаје према
врлини. Уколико је ово тако, они који после закона и благодати греше, а не
желе ни овим путем да иду као што су њиме ишли наши стари какво ће
сажаљење имати?
515.-Посланица Анатолију
Постицајна ка покајању.
Неки те много оптужују да оне које не треба ни да погледаш разговараш са

њима са великим задовољством. Са онима са којима је најсрамотније да
разговараш, њих си учинио својим пријатељима, а оне које је нечасно да
их поштујеш и када су присутни њих волиш и када су одсутни. Дакле, ако је
ово истина, покај се, међутим ако није, докажи то, да ућуткамо оне који се
радују клеветама на твој рачун.
516.-Посланица Нилу, Петру и Павлу

О трпељивости током вређања.
Трпељивост током вређања веома много користи души, наравно, (због)

које ако би знао да је корисна, али је постала непријатна, би се веома
много растужио, можда, избегавајући дело које стоји преда мном ћу да
одбацим оно што ми је на корист, наравно и ако је (трпељивост) лакша и
боља. То да поступам осветнички је тешко и мучније и испуњава душу са
много патњи. Боље је овакво филозофско суочавање.

О свему ономе што се дешава у позориштима и хиподромима и о мерама
против њих.
Ако се у позоришту пријатељи спектакла смеју блаже од онога што је

потребно, а на хиподрому задовољство је веће него што треба, у
позоришту постајући похотнији од срамотних дешавања, а на хиподрому
због такмичења су савладани од оргијачког лудила (готово да опонашају
209
све што су чинили Кентаури167), када ће се појавити у правом стању или

када ће учинити оно што одговара мушкарцима? Треба даље, или
убеђивањем или приморавањем да их спречимо од непристојности ове
врсте.

О томе како неко може да буде достојан сећања и славан.
Када неко, самоникла статуа мудрости, без дрскости показује своју

храброст, без уображености своју племенитост, озбиљност ослобођену од
непристојности, промишљеност, али не нељудску, већ помешану са
неописивом веселошћу, тада показујући ове врлине ослобођене од зла
које расту поред врлина биће достојан сећања и славан.
519.-Посланица монаху стратигију

Богољубив човек предосећа и разоткрива преваре.
Ако и постоје неки који су страшни и варају у томе да избегну и страшни су

када бивају ухваћени на делу када обмањују, међутим, Богољубив човек је
изнад њих. Пошто је мудар у томе да распозна превару, а мудрији у томе
да разоткрије способност преваре која се крије у речима.
Треба да учимо оно чиме напредују душе.
Не треба да учимо само оно како се постаје паметан, као што можемо да
кажемо препаметан, а онај које спор некако постаје бољи, већ да се учимо
и ономе како се развијају душе да напредујемо не само очишћењем које
смо постигли у језику, већ и тиме да се улепшавамо и према намери.
521.-Посланица презвитеру Алфију

Бесмислено је да разлоге оних који нису поверовали у добро да их
пренесемо ка онима који их нису убедили.
167
Праисторијско дивље племе коњаника, које је живело између Пелиона и Осе. Митолошке звери, људи
од пола тела на горе, а коњи од пола тела на доле.
210
Бесмислено је да пренесемо разлоге оних који нису поверовали у добро,

на оне који их нису убедили и наравно када изгледају да су искористили
све оно што је прихватљиво чиме се ствара убеђивање.
Не постоји ништа јадније од онога који жели славу, ни славније од онога
који је презире.
Не постоји ништа ниже од онога који жели славу, нити узвишеније од

онога који је презире. Један, немајући сам ништа велико због чега би
могао да се погорди, мисли да треба да буде славнији спољашњом
појавом, а други, узвисујући се као да (слава) тече са његовог извора нема
потребу за спољашњим додацима. Зато и ништа јадније не би могло да
постоји од првога, а од другога ништа славније.
523.-Посланица презвитеру Александру

О онима који не сматрају врлину врлином и о онима који је сматрају
врлином, али је не прихватају.
Колико је дивљење узвишеније од презирања, мислим да се толико више

разликују они који верују да врлина није уопште врлина од оних који
говоре да је врлина (заиста) врлина, али је не целивају. Први издвајају
мишљење против њих самих да имају изопачено расуђивање и да нису
здрави у глави, а други тиме да похваљују врлину чак и ако је не
увежбавају показују да имају веома велико мишљење о њој.
Не треба онима који су оптужени за изопаченост да говоримо оно што
приличи врлинским људима.
Није исправно да онима који се оптужују за изопаченост, говоримо оно

што треба да говоримо онима којима се завиди због њихове врлине и
страдају због тога. Или престани да чиниш ово или ако не престанеш, да не
говориш оно што приличи врлинским људима. Неразумно је да говоримо
исто када се разликује предпоставка сагласно са којом се говори свакоме.
211
525.-Посланица чтецу Паладију

Треба само онима да верујемо у којима заиста врлина сија делима.
Немој да верујеш, пријатељу мој, свима онима који обећавају да уче о

врлини (сви се они у наставку не показују значајнима), већ да верујеш
онима у којима врлина заиста сија делима. Покушавам сада да те убедим,
не да користиш једног учитеља, већ да не користиш све оне који желе да
буду учитељи.
526.-Посланица ђаконима Паладију и Серину

Божија праведност ће казнити оне који ни са попустљивошћу не постају
бољи.
Да се понашамо тако као да не треба да нас прихвати Божија праведност,

ако се не развијамо ни са трпељивошћу, али ће свакако строжије да казни
оне који нису ни са попустљивошћу били спремни да промене свој живот
унапређујући га.
527.-Посланица Епископу Ирону

Постицајна ка непрестаној похвали врлине и избегавању зла.
Наравно, речју украшаваш врлину, међутим, својим делима заступаш зло и

личиш на оне који глуме у позоришту и говориш оно што не знаш, али не
потврђујеш делима оно што похваљујеш речима, наравно, саветујем те да
не престајеш да похваљујеш врлину (јер није праведно), већ да зауставиш
зло да би у обе (ствари) био успешан.
528.-Посланица племићу Домитију

Треба да користимо од хране и пића не оно што тежи снази тела, већ
здрављу.
212
Оно што је саветовао Исократ168о вежбама које одржавају здравље, „Да

радиш вежбе које су корисне, не за телесну снагу, већ за здравље“, ово
ћеш моћи да постигнеш ако зауставиш телесни напор чак и ако још можеш
да се вежбаш. То исто (важи) и за јело и воду и све друго без чега не
можеш да живиш, ако промениш њихову употребу и имаћеш много
користи. Да користиш од јела и пића не оно што тежи телесној снази, већ
здрављу. Ово ћеш моћи да постигнеш, ако престанеш да једеш и да пијеш,
а још можеш да једеш и да пијеш. Међутим, ако питаш: Зашто да не једем
оно што тежи телесној снази, рекао бих да је он посаветовао не спортисту,
већ више филолога. Даље, још према истом говорнику телесна снага
користи заједно са пристојношћу, међутим, без ње оштећује оне који је
имају. Наравно, тела оних који их увежбавају изгледа као да их улепшава, а
старањима о души пази на њих. Међутим, ако мислиш да је софиста
бивајући неискусан у медицини и не знајући оно исправно, не ужива
колико је требало у вештини других, да знаш да је и Хипократ са Коса коме
се сви клањају, рекао: „Здравље се одржава избегавањем ситости“ 169. Зато
је несташицу оправдано назвао мајком здравља. Такође су два мудра
човека рекла, први: „Ништа претерано“170, а други: „Средина је најбоља“ 171.
И у јелу и вежбама то „веома мало, није мало“(јер тежи здрављу), да то
држимо можда ћемо ситошћу да отерамо здравље.
Врлина чини светлијима своје љубитеље.
И овде, најближи мој, јер не верујеш у будућност, врлина чини светлијима

своје љубитеље или ако се налазе у богатству или у несрећи. Када су
срећни чини их светлијима, а када им се деси нека тешкоћа не дозвољава
им да падну у плашљиву меланхолију бивајући тако првима украс, а
другима лука.
168
Исократ је био старо-грчки реторичар, један од десет атичких беседника.
169
„Ασκησις υγιης, ακοριη τροφυς“(, Ιπποκρατουσ Επιδημικα књига 5, 4).
170
„Μηδεν αγαν“ (Хилон Спартанац, 6 в. пре Х.).
171
„Παν μετρον αριστον“ (Клеовул из Линда, 6 в. пре Х.).
213
Сви људи од онога што се њима самима дешава износе своје мишљење и
о другима.
Сви људи, као што би смо рекли, од онога што се њима самима дешава
износе своје мишљење и о другима. Праведан човек верује да постоје
многи праведници, а целомудрен целомудрени, а разбојник разбојници, а
убица убице. Немој да се двоумиш ако и Зосима онај који је превазишао
све познате због својих преступа расуђујући према самоме себи, мисли да
су сви зли.
Постицајна ка очишћењу (од грехова).
Ако и они који су разумни верују да си савладан неизлечивим лудилом, а

понашаш се као побеснео, а они који те саветују те сматрају лудим,
међутим, ако се мало сабереш ово ћеш да оповргнеш и одвојићеш
супротно расуђивање.
Постицајна ка повратку и држању закона Светога Писма.
Ако и онај који ти је поклонио свештенство, један због жеље да влада, а

други пијан од среброљубља, један је продао, а други је купио (ову) титулу
(не бих рекао свештеничко достојанство), међутим, предај самога себе
Светоме Писму и учиниће те свештеником. Ако послушаш ове законе, ово
што си прихватио не као што је требало, служићеш му као што треба.
533.-Посланица чтецу Амонију

Постицајна да не избегава труд, већ да тежи Божијој слави.
214
Погрешио си негодујући због онога због чега си требао да будеш захвалан.

Равнодушност је ослобођена од труда и не само да није овенчана, већ
мирише на казну, а то да неко живи са трудом и знојем постаје узрок
проповедања и венаца. Са којима ћеш убројати самога себе са
задовољством са онима који се овде предају уживањима, а поднеће казне
после њих или наравно са онима који се овде боре, али ће се тамо
овенчати? Наравно, ја верујем са овим другима. Ако и ти желиш то исто
немој да избегаваш труд, већ тежи Божанској слави.

Немој да осуђујеш оне који трчећи избегавају ону неумољиву звер која је
окрутна према несрећним људима, а најбезобразнија према
најсрамотнијима, а оно што сматра својим непријатељима су они који ни
својом мишљу не оштећују своје ближње ни незаконитом заповешћу.
535.-Посланица Уаленту
О онима који су примили свештеничку почаст, а да је нису заслужили.
Они који су узели свештеничку почаст, а да је нису заслужили неопходно је

да буду послушни онима који су им је дали као што није требало, чак и ако
ово што чине стреме Богу. Зато, нудећи међу собом ову неправедну
размену узимају велику силу у томе да се наоружавају против оних који
живе исправно. И ако неко осуди или ове или оне изазивају са овим што
чине иронију ствар која је болнија од овога што чине, ширећи лаж тиме да
се ово дозвољава да се дешава, јер то жели Бог.

Постицајна ка брисању лошег гласа који је настао против њега, због
Зосимове непобожности.
Изазвана је мржња од стране свих против тебе због непобожности коју се

усудио да учини твој пријатељ Зосима. Наравно и најстрожији у
расуђивањима кажу, да ниси неучесник у овој драматургији, а
најтолерантинији кажу, наравно, да ниси умешан, али си могао да је
215
спречиш, а ниси желео, зато и треба да будеш оптужен од свих. Наравно,

једни опет кажу да си желео, међутим, ниси могао. Али ни они не подносе
мишљење које кружи о теби, већ говоре: И ако није учесник ствари,
испрљао се, јер је постао пријатељ таквог човека. Ти треба да размислиш
како ћеш моћи да избришеш овај зао глас.
537.-Посланица срећнику филипу

Не слушамо подједнако учење учитеља.
Пошто не слушамо подједнако учење учитеља, наравно, већ ка онима који

подучавају животне ствари усредсређујемо са пажњом свој ум, а од оних
који нас зову у небеску филозофију не прихватамо ни њихов глас, прво
сматрамо делима, а друго споредним делима.

Треба и кад говоримо и кад пишемо да се држимо умереног.
Треба и кад говоримо и кад пишемо да се држимо умереног и да не

изађемо изван временских оквира које имамо у свом расположењу,
наравно, сем ако ограниченост слушалаца примора и присили говорника, а
да то и не жели да преопширно брбља.
539.-Посланица Зосими, Марону и Херимону

Постицајна ка искреном покајању.
И ако сте учинили веома велике и више од опроштаја преступе, међутим,

Судија ће прихватити да их опрости, наравно, ако се замоли искреним
покајањем.

О онима који пред опасностима бивају поробљени од страха.
216
Они који су пред опасностима поробљени од страха и не могавши да

очекају наду пред временским околностима потчинили су се промени и
улазећи у ове муке, неће ли изгледати као плашљиви? Ако присутни нису
донели никакву корист својим саборцима, веома су им много били на
корист својим одсуством, а прекрили су жалост која је изазвала њихову
издају.

Треба да живимо исправно, а не према разметању.
Ако то не мислиш да живиш на филозофски начин, као што кажеш, верујеш

да је најбоља филозофија, то има доброту, међутим ако, пошто си
умислио, чини почетак равнодушности и промену начина живота, учинио
си ово прецизно проучавање и послужио си се веома лошим мишљењем.
Треба да живиш исправно, а не према хвалисању. И ако је неко савладан
равнодушношћу, ово ћу рећи црвенећи од срамоте, показује да почињући
од тога да није поверовао да филозофира завршава у томе да уопште ни
не филозофира, показаће узвишеним онога који се постарао да управо ово
покаже да је више волео да филозофира.

Не треба да омаловажавамо доброчинства узвраћајући награде
неправедним поступцима.
Не треба да омаловажавамо доброчинства тиме што узвраћамо награде

неправедним стварима. Онај коме је праведно помогнуто помажући
ономе који му је помогао неправедним стварима, не уништава праведно
праведну услугу и сматрам да онај који није узвратио услугу на овај начин
је захвалан човек. Онај који је праведно добио помоћ дужан је и свој дуг
да узврати на праведан начин да би се пажљиво сачувала смисао
благодати. Али ни они који су учинили добро дело на законит начин да не
траже узвраћање на недозвољен начин, нити да називају незахвалнима
оне који им нису узвратили услугу у ономе што није законито.
543.-Посланица политичару Петру

217
Постицајна ка одбрани због брисања лошег гласа.
Послат си да би регулисао, а не да изазиваш проблеме онима који су те

послали, да посредујеш, а не да поступаш супротно наређењима која си
добио, да постигнеш, а не да уништиш. Да не прихваташ оптужбу за
незаконито посланство, дођи што брже да се одбраниш и да уклониш лош
глас.

Образложење је највећа врлина и формирање историје и теорије.
Образложење, мој пријатељу, је највећа врлина и формирање историје и

теорије да се оголе нагађања у онима који их не знају. Међутим, ако
изгуби ову врлину биће лишено и доказа.
О презасићености новцем.
Не од мене, већ научи од саме природе ствари чак и ако ћеш пронаћи
безброј начина стицања новца, нећеш се заситити. Презасићеност је
неприлагодљива са приходима, а са скромношћу и ограничавањем
потреба закључује мир и заједно плеше и живи заједно. Престани, да
ловиш неквалитетне ствари! Када се лови (скромност) не бива ухваћена, а
када се не жели долази спонтано, изазивајући не само одмор, већ и
велику радост.

Трудом се купује незаборавна слава живота.
Веома се двоумим како Хомер и Пиндар 172захтевају да буду храбри они

који не желе да буду заборављени, ако су икада такви и постојали, а
172
Пиндар је био старогрчки песник који се убраја у девет канонских лирских песника антике.
218
Тукидит173 такође јасно подстиче да нико не избегава труд, нити да тежи

почастима, али и Софокле174 каже: Без труда ништа не може да успе.
Дакле, сви подучавају оне који су поверовали да се трудом купује
незаборавна слава живота. Међутим, они који жарко желе славу која не
вене и жуде за Царством Небеским не знам како мисле да добре ствари
воле да долазе људима са равнодушношћу.
Није достојан осуде онај који не убеђује, већ онај који не жели да поверује.
Убеђивање не ствара толико много онај који говори, чак и ако покреће сву
своју способност и говорничку вештину, колико онај који слуша, није
исправно да осуђујемо онога који подучава оно најбоље, а не (може) да
убеди, већ онога који није желео да буде убеђен од стране најбољих
учитеља.
Душа је неосвојива, ако је утврђена као са кулама свим врлинама и
Божијим савезом.
Као неко утврђено место града које је ограђено бедемима са неосвојивим

зидовима исмева оне који су га опколили, тако и душа, ако огради саму
себе свим врлинама и окружи га као кулама Божијим савезом чини да
сплеткарења оних који су је опколили заврше у срамоти и исмевању.
О трпељивости.
Трпељивост Божија да те не охрабрује на зло, већ да те подстиче на

врлину. Потпуно је неразумно да биваш оштећен добрим стварима, а
трпељивост јесте добро која даје милосрђе онима који се кају, а осуду
онима који се нису покајали.
173
Тукидит је био старогрчки историчар и аутор „Историје Пелопонеског рата“.
174
Софокле је један од најзначајних представника хеленске трагедије поред Есхила и Еурипида.
219

Божијој сили, ни болест ни време ни природа, нису противник.
Обавештен сам да је болест твоје душе започињући од ствари малих и

недостојних речи, напредовала ка смртоносним (стварима), а превазишла
је сваку медицинску вештину. Ако је ово тако, повери самога себе
свезнајућој и Божијој руци, којој ни болест, ни време, ни природа, нису
супарник и поново ћеш лако стећи своје здравље.
551.-Посланица Теофанију
Утешна.
Удаљавајући своје размишљање, мој пријатељу, одмах од тренутне велике

несреће, потпуно се прибиј будућој нади, јер и ми када нам је углед
учинио зло познатим, а да ни смо ни мало били ожалошћени убедили смо
сами себе да се вратимо на прави пут.

Треба да дамо опроштај ономе који чини преступе и каје се.
И ако не постоји никакво признање са твоје стране, ја треба теби да дам

опроштај, (ти) који овим због чега се стидиш да се одбраниш признајеш да
си згрешио. Да ти не изазива очајање то да ја нисам ни очекивао твоју
одбрану, већ више да те одведе ка љубави. У мени постоји тако велика
склоност која има за циљ мир да дам опроштај и онима који се стиде да
признају своје преступе.
Треба да васпитамо мишљење пре језика.
Ја од оних који ми прилазе прво тражим да васпитају своје мишљење, а

потом свој језик. Међутим, ако имају обоје, а неке ово чини жалосним, то
ћу рећи са искреношћу. О њима се бринем као о статуама и показујем
свима да сам поносан што имам такве пријатеље.
220

О онима који имају или немају исправно расуђивање о стварима.
Наравно, они који имају исправно расуђивање о стварима, али бивају

побеђени од равнодушности можда ће се борити против ње и подићи ће
трофеје победе, а они који ни ово не знају бивају побеђени од
равнодушности, а када ће желети да постигну победу?
555.-Посланица чтецу Петру

О лепоти и ружноћи душе.
Пошто је Лепота душе невероватна и непобедива када сија због хармоније

врлина, али постаје страшан њен звериколики изглед када се на њу
утискује срамота зла, да се постарамо да стекнемо оно, а да ово одбацимо.
556.-Посланица Аполонију
О терапији од увреда.
Знам то да се неки брзо излече од увреда, а неки касније, стварају као свој
симбол то да не препознају ништа од онога што је речено. Сматрају да
свако треба да поступа како може. Најхрабрији и најплеменитији дају
доказ своје врлине то да се брзо повлаче, а да не пазе на ствари, већ
потврђујући своја схватања. И ако питаш: Шта треба да чинимо? Рекао бих:
Треба да се излечимо на сваки начин, најбоље је да се излечимо брзо, ако
се то не дешава онда корак по корак. То да смо савладани вечним
лудилом није људски.

Похвална.
221
Кружи и свугде се шири реч она која проповеда твоје врлине, коју треба да
охрабриш својим свакодневним подвизима. Има обичај да се угаси слава
оних који се касније предају равнодушности.

О филозофији.
Једни филозофи су одредили да је филозофија уметност над уметностима

и наука над наукама, Питагора ју је окарактерисао као ревност мудрости,
Платон као стицање знања, Хрисип175као стручно усавршавање у
исправности речи. А они који се сматрају да су достигли врх одређују је на
исти начин, ми истинску филозофију одређујемо као ону која ништа не
занемарује у онима који долазе у веру и врлини.

О онима који сматрају као своје велике несреће врлине других или својим
злом.
И ако је преовладала у теби завист која је напала скоро све напредне, од

оних који врлине других сматрају својим несрећама и вероватно су више
растужени добрим стварима других, него својим злом немој да се
узнемираваш, већ управо ово сматрајући да је то доказ врлине да то
додаш својој доброти. Тако ћеш ти бити незабораван, а они ће бити толико
много кажњени колико не може више.
Које је најискреније правило пријатељства.
175
Хрисип је био стоички филозоф.
222
Ја најискреније правило пријатељства сматрам оно које се искрено слаже

са браћом и без ласкања дарује своја пријатељства, нити користи тајно
непријатељства, већ је у свему огољен у души, искрен у мишљењу, искрен
на језику и још искренији у свом животу.
561.-Посланица схоластику Ниламону

Они који падну у преступе трпе са свих страна осуде.
Као што страшљивци и само на вест о несрећама бивају савладани страхом

и не подносе ни кретање листа, страх због овога што се дешава случајно
изазива (код њих) велика подозрења, тако и они који падну у преступе,
бивају оптужени са свих страна оптужбама, пошто савест и од оних који их
похваљују и од оних који их осуђују и од оних који познају своје преступе и
од оних који их не познају стреља оне који су пали у преступе.

Прекорна.
Не треба да чинимо ништа изопачено нити детињасто, већ да имамо

промишљен и ограничен у свему свој начин живота отприлике је то јасно
свакоме ко има памети и пристојности. Превиђаш ову комедију која кружи
против тебе у тренутку када мудри људи говоре да ни у твојој младости
ниси био умерен у својим жељама, јер си био сиромашан, ни сада када си
остарио, због свога годишта? Зашто бесниш толико много? Зашто
превазилазиш границе жеља? Или престани да чиниш такве ствари или се
удаљи од жртвеника.

Светска слава је лепота једнога дана, а слава врлине је бесмртна и вечна.
Да је безначајна слава овога света као љиљан, цвет који процвета скоро за
један цео дан, а слава врлине је бесмртна и бескрајна то ће одлучно
тврдити свако ко није лишен памети и пристојности. Међутим, ако многи
више воле ону, а презиру ову то није достојно сумње. И болесници,
избегавају здраву храну и задовољавају се штетном као што и неумерени
више воле конкубину од целомудрене жене. Међутим, разумни не треба
223
да доносе своје одлуке од оних који су болесни, већ од оних који су

здрави.
Треба да поставимо правду пре интереса, а врлину пре власти.
Сматрам да је безбожно и плашљиво да оне који не живе како треба, али

су окружени влашћу, да их штите, а оне који се украшавају врлином када
су обични грађани да их презиру, наравно, оне да похваљују, а ове да
оговарају. Дакле, немој да се двоумиш, ако поставим правду испред
интереса и оно што треба пре добитка, а врлину пре власти. Да то нисам
учинио одао бих утисак да Евтонија кога нападају превиђам, а да Евсевију,
који се понаша као тиранин, ласкам. Против Евтонија ратује цео клир,
један својом вољом, а други заповешћу онога који је на власти и не знам
ниједну оптужбу за овај рат. Међутим, чујем да говоре да је изузетан
пример врлине, а ономе који је дао ратни поклич и ако га многи мрзе и
осуђују, ласкају му, ја, пошто је непријатељ врлине и сарађује са ђаволом
који сеје коров против људских душа, не могу ни да га видим чак ни ако ми
запрети са безброј смрти.
565.-Посланица схоластику Јовану

О злу и врлини.
Пошто се зло креће са оним што се сматра краткотрајним задовољством и

тесно је праћено телесним уживањем, а врлина показује труд и борбе, зато
(зло) привлачи многе ка својој љубави, а врлина мало њих. Треба
гледајући да се телесно уживање лако гаси, а радост врлине је вечна и
бесмртна и зло рађа непоштовање и срамоту, а врлина похвале и славу и
такође се зло завршава у казни, а врлина у почасти, зло има ђавола као
браниоца, а врлина Бога, Законодавца најбољих (ствари), а зло разара наш
живот, а врлина га образује, зло се много пута клевеће од присутних, а
врлини се диви и од оних који је не увежбавају и да је за зло припремљен
огањ, а за врлину Царство, требало је, схватајући све ово, да се гаде зла,
пошто има облик звери и змије, врлина да се целива, јер је Божанска и
224
небеска, а чине управо оно супротно: Више воле проститутку, уместо жену
са целомудреношћу.
Не треба да се дружимо са онима који живе неморално у животним
стварима, већ са онима који су посвећени врлини.
Истинито је много пута снажно и нечујно и оне који желе да сакрију своје
скривене ствари одају их покуњеност и нехотични уздисаји. Међутим, они
не беже пажњи мудрих, који, сматрајући неопходним да те охрабре, су ме
подстакли да ти пишем. Дакле, пријатељу, размишљајући да су животне
ствари трулежне, немој да тугујеш, јер си се удаљио од њих, нити да се
често дружиш са онима који живе неморално у њима и мешају много од
својих страсти у својим беседама, већ да се дружиш са онима који су
посвећени врлини који не мешају ништа од својих ствари.
Прекорна.
Претходно твоје безакоње, изгледало је да је одговарајуће оправдање

учинило да оно буде опроштено, пошто се мислило да ти се осветио твој
ујак, међутим, за твоје садашње безакоње ниси имао ниједно такво лажно
оправдање. Јер си изгледао као да си га учинио насрћући због похлепе и
тако си се оголио и од оправдања за своје претходно нељудско дело
показујући огољену своју злу намеру.

Саветник је господар тога да саветује, а онај кога саветује да буде убеђен.
Саветник је господар тога да саветује, а онај кога саветује да буде убеђен,

први је учинио оно што је требао да чини, а други није потврдио његово
мишљење тиме што га није спровео у пракси, шта је крив онај који је
саветовао? Пошто чиниш то исто, као кад би на суду захтевао да говоре
судије, а да суди адвокат. Ово што желим да кажем значи следеће: Суд
прихвата и судије и браниоца, од којих судије дају пресуду, а бранилац
реч. Даље, бранилац је главни да говори, а судија да пресуђује доносећи
225
пресуду сагласно са својим мишљењем, а ниједан бранилац није донео

пресуду сам по себи. Ако улазећи у суд бранилац ћути чини прекршај,
међутим, ако беседећи и праведно говорећи све оно што је потребно, а
није убедио грешка је судија. Као што је бесмислено да захтевамо реч од
оних који доносе пресуду, тако је и апсурдно да тражимо и од браниоца
пресуду. Међутим, ако судије чак и ако је бранилац говорио и изврсно и
праведно, донесу негативну пресуду, наравно, лишили су победе
браниоца, али уопште нису нашкодили врлини. Наравно, тако нешто да
размислиш и ономе који те је саветовао, али те није убедио.
Мирјанин уопште није оштећен, ако свештеник не живи исправно.
Многи од племића који се интересују за најбожанскију веру долазе стално

код мене, приповедајући твој живот и вичући на оног који те је
рукоположио, излажући мишљење да се прљају неукаљани храмови
Божији и говоре да се свештенство понаша непристојно и одлучно тврде
да се онима који су крштени од твојих прљавих руку чини зло у
спасоносним симболима, наравно, којима сам одговорио не без
припреме, али великом снагом и аргументима, барем колико ја сматрам,
променио сам их, а да нисам заштитио твој живот (зато треба да говоримо
истину, јер би ме осуђивали), али показујући им ово: Да се лаик уопште не
оштећује ако свештеник не живи исправно. Међутим, ни на овај начин их
нисам ућуткао и јаче су рекли: Нас си задовољавајуће убедио, али друге
учене и просте људе ко ће их убедити, они који свакога дана ово исмевају?
Говорећи са толиким гађењем о овоме што је требало да се прећути да се
још исмева и у позориштима све што се дешава од њега? Али оне да
оставимо и да се бавимо кореном зла: Из ког разлога нећеш убедити овог
архитекту зла да се отрезни од тако великог пијанства? Зашто смо
приморани да размишљамо о једном од ово двоје: Или не желиш да га
убедиш и ако можеш веома лако или не можеш и ако то много желиш. У
прво не можемо да поверујемо о теби да можеш да зауставиш његово зло,
али не желиш и остаје оно друго: Мислећи да не можеш, утишао си се. Ја
тада и ако је ово овако, ово нисам признао црвенећи од срамоте, међутим,
рекао сам им само ово: Ви ово говорите са озбиљношћу, не знајући као
226
што изгледа, да није могуће да некога учинимо (да буде) добар

приморавањем. Наравно, ја ћу учинити оно што зависи од мене.
На овај начин сам их испратио и скоро сам помешао сузе са мастилом и

одлучио сам да ти напишем ово писмо. Наравно, писао сам ти много пута
оно што би још и бездушну природу могло да потчини, позивам тебе као
сведока који не желиш да се удаљиш од похотљивости да ослободиш себе
и нас од овога због чега си оптужен и да ућуткаш оне који те осуђују.
Међутим, ни сада те се не одричем, јер си савладан страстима и настојим
да те излечим то ће потврдити моја писма која су оштрија од оних која сам
ти раније послао. Ниподаштаваш претходни мој терапеутски третман и
неопходно је да користим делотворнији. Пошто, (нажалост приморан сам
да кажем оно што не желим), си обузет тако великим лудилом против
тебе? Шта те држи тако чврсто са злом? Зашто омаловажаваш, колико
зависи до тебе, врлину? Зашто прљаш храмове? Зашто не осећаш језу
претварајући у позоришни простор Божију службу? Зашто чиниш људе,
гледајући твој живот, да мисле да се оштећују и у спасоносним
симболима? Зашто и онима од незнабожаца који су најспремнији да се
уврсте у Цркву чиниш зло, затварајући им врата? Зашто испуњаваш
схинију176 новим позоришним драмама? Зашто си превазишао старе
трагедије? Ако се не бојиш Бога, до сада показује трпљење, покажи барем
поштовање према људима. Ако се не бојиш суда, барем стреми ка добром
поштовању. Ако верујеш да не постоји ништа после нашег одласка одавде
(ово јасно вичу твоја дела скромнога изгледа), чувај се барем од исмевања
људи. Међутим, ако ни на то ниси рачунао бој се барем свога понижења.
Природно је да ти се то деси. Наравно, ако сада са овим што чиниш ниси
прогнан (изгледа да се онај који те је рукоположио радује твоме злу),
можда ће то да учини његов наследник, јер ће се оправдати и пред Богом
и пред жртвеником и пред пречистим тајнама и пред људима.
Пре тебе, бедни Зосима, (приморан сам да се разводњавам у тугама),

постојали су многи непобожни и грешни људи који се ни Бога нису бојали,
нити су се старали о добром животу, међутим, ти си их све превазишао,
достигао си врх од свих њих, постао си невероватан и недостижан пример.
Они су имали и неке врлине, а ти си склопио мир са злом и телесним
176
Вероватно Св. Отац мисли на светињу над светињама то јест олтар.
227
уживањима, а започео си необјављен рат против врлине. Постао си

комедија и подсмех и саблазан свих. Гледајући те да хваташ својим
прљавим рукама Свете Тајне, (људи) се удаљавају, желећи више да остану
непосвећени у тајну, него да приме из твојих нечистих и прљавих руку
пречисте дарове и ако су много пута чули од мене да се уопште не
оштећују због овога, међутим, неки од њих нису поверовали, неки опет не
(желе) ни уши да начуље, мисле да ће да слушају да се говори о овоме.
Подсетио сам их на Валама и Кајафу који и ако су били најнепобожнији и
најнеправеднији, потом је један изговорио благослове177, а други је
пророковао178. Навео сам још и нечистог гаврана који мрзи своју децу,
гаврана са којим је био храњен Илија 179. Међутим и ако су у свему другом
били убеђени и претерано су ме хвалили, нису желели да поверују у оно
што сам говорио о теби. Због претераних преступа које си учинио и које
чиниш, изражавају супротно мишљење, пазећи не на оно што се говори од
мене, већ на оно што ти чиниш и одбацују моје савете. Али како да те
назовем да бих пришао истини? И како да те назовем да те ослободим од
твог лудила? Такође, шта да напишем да се заустави твоја бестидност? Или
престани да чиниш такве ствари или удаљи себе од свете трпезе да би
прилазили без страха васпитаници Цркве Светим Тајнама без којих је
немогуће да се спасу.
Садржај:
1-Посланица Антиоху
2-Посланица Епископима Ермогену, Лампетију и Леонтију..............страна 1.
5.-Посланица племићу Домитију..........................................................страна 2.
177
Бр 24, 1.
178
Јн 11, 50.
179
1 Цар 17, 6.
228
7.-Посланица ипођакону Паладију.......................................................страна 3.
8.-Посланица ипођакону Алфину
9.-Посланица схоластику Амонију
10-Посланица Симаху
11.-Посланица Мартинијану и Зосими.................................................страна 4.
13.-Посланица истом.............................................................................страна 5.
14.-Посланица политичару Едеси(м)у
15.-Посланица схоластику Исхириону
17.-Посланица схоластику Киру............................................................страна 6.
18.-Посланица војнику Исаији
19.-Посланица истом.............................................................................страна 7.
21.-Посланица Епископу Леонтију........................................................страна 8.
23.-Посланица Епископу Теодосију......................................................страна 9.
25.-Посланица Јеракиону
26.-Посланица Полихронију
27.-Посланица презвитеру Архондију................................................страна 10.
28.-Посланица презвитеру Дидиму....................................................страна 11.
29.-Посланица Зосими, Марону и Евстатију......................................страна 13.
30.-Посланица Епископима Ермогену, Теодосију и Елиану

229
32.-Посланица ђакону Исидору..........................................................страна 14.
34.-Посланица Зосиму, Марону, Паладију и Евстатију
36.-Посланица Немесију......................................................................страна 15.
37.-Посланица Епископу Леонтију......................................................страна 16.
38.-Посланица Епископу Авраму
40.-Посланица помоћнику капетана Тавру........................................страна 17.
42.-Посланица политичару Алипију
43.-Посланица славном Доротеју
44.-Посланица ђакону Серину............................................................страна 18.
45.-Посланица ђакону Анатолију
47.-Посланица ђакону Евгенију..........................................................страна 19.
48.-Посланица софисти Арпокру........................................................страна 20.
51.-Посланица истом...........................................................................страна 21.
53.-Посланица Мартинијану, Зосими, Марону и Евстатију..............страна 22.
54.-Посланица ђакону Ирону

230
55.-Посланица писару Агатодемону...................................................страна 23.
56.-Посланица Дометију
58.-Посланица ђакону Епифанију.......................................................страна 24.
62.-Посланица ђакону Јовану.............................................................страна 25.
63.- Ненасловљена
67.-Посланица презвитеру Ирону......................................................страна 27.
71.-Посланица презвитеру Исидору
72.-Посланица Генадију......................................................................страна 29.
73.-Посланица схоластику Ирону
74.-Посланица ђакону Лампетију.......................................................страна 30.
77.-Посланица Мартинијану, Зосими и Марону...............................страна 31.

231
79.-Посланица Епископу Кирилу........................................................страна 32.
82.-Посланица Артемидору................................................................страна 33.
83.-Посланица ђакону Павлу
85.-Посланица ђакону Јераку..............................................................страна 34.
86.-Посланица схоластику Касију
88.-Посланица Павлу...........................................................................страна 35.
89.-Посланица презвитеру Евсевију
92.-Посланица Епископу Теону...........................................................страна 37.
95.-Посланица Атанасију.....................................................................страна 38.
98.-Посланица пољопривреднику Аполонију...................................страна 39.
101.-Посланица Петру.........................................................................страна 40.

232
103.-Посланица презвитеру Олимпију
104.-Посланица презвитеру Ирону....................................................страна 41.
106.-Посланица племићу Ермину.......................................................страна 42.
108.-Посланица схоластику Елиану
109.-Посланица Филитрију..................................................................страна 43.
112.-Посланица истом.........................................................................страна 44.
114.-Посланица Теофилу.....................................................................страна 45.
116.-Посланица презвитеру Касију
117.-Посланица Павлу..........................................................................страна 46
118.-Посланица ђакону Евстатију
120.-Посланица политичару Ипатију..................................................страна 47.
123.-Посланица Томи..........................................................................страна 48.
126.-Посланица Филитрију..................................................................страна 49.

233
127.-Ненасловљена
129.-Посланица Теопомбу..................................................................страна 50.
131.-Посланица презвитеру-пустињаку Павлу..................................страна 51.
134.-Посланица ђакону Мини.............................................................страна 53.
137.-Посланица Павлу.........................................................................страна 54.
139.-Посланица ђакону Илији.............................................................страна 55.
141.-Посланица Дионисију..................................................................страна 56.
144.-Посланица Макровиу..................................................................страна 57.
145.-Посланица Нилу...........................................................................страна 58.
147.-Посланица гладијатору Томи.....................................................страна 59.
148.-Посланица Схоластику Јовану
150.-Посланица Херимону
234
152.-Посланица политичару Филеу
153.-Посланица ђакону Евтонију........................................................страна 61.
155.-Посланица ђакону Исхириону
156.-Посланица Епископу Исидору....................................................страна 62.
159.-Посланица Петру.........................................................................страна 63.
162.-Посланица софисти Арпокру......................................................страна 64.
163.-Посланица Дометијевој деци
164.-Посланица истима.......................................................................страна 66.
169.-Посланица Епископу Аполонију.................................................страна 68.
170.-Посланица Тимотеју....................................................................страна 69.
171.-Посланица Епископима Леонтију, Лампетију и Алфију
173.-Посланица Андромаху................................................................страна 70.
174.-Посланица Монаху Павлу...........................................................страна 71.

235
177.-Посланица Епифанију..................................................................страна 72.
182.-Посланица пресветлом Луки......................................................страна 74.
186.-Посланица деци грка...................................................................страна 77.
187.-Посланица презвитеру Египту
188.-Посланица ђакону Евангелу.......................................................страна 81.
191.-Посланица ђакону и лекару Доротеју........................................страна 82.
193.-Посланица Акили, Амонију и Ориону........................................страна 83.
194.-Посланица ђакону Еладију
196.-Посланица Епископу Теону.........................................................страна 84.
197.-Посланица ђакону Исидору........................................................страна 85.

236
200.-Посланица схоластику Офелију..................................................страна 86.
201.-Посланица Епископу Елафију
202.-Посланица Олимпиодору...........................................................страна 87.
203.-Посланица Касијану
205.-Посланица филитрију..................................................................страна 88.
206.-Посланица схоласитку Дидиму
208.-Посланица Ориону
209.-Посланица схоластику Петру......................................................страна 89.
211.-Посланица презвитеру Теодосију..............................................страна 90.
212.-Посланица софронисти Авсонију
214.-Посланица презвитеру Павлу.....................................................страна 91.
218.-Посланица Афтонију
219.-Посланица ђакону Теодору........................................................страна 93.

237
225.-Посланица ђакону Паладију.......................................................страна 97.
226.-Посланица ђакону Уранију.........................................................страна 98.
228.-Посланица софронисти Авсонију...............................................страна 99.
231.-Посланица презвитеру Зосими................................................страна 100.
234.-Посланица Алипију....................................................................страна 101.
236.-Посланица чтецу Јакову............................................................страна 102.
239.-Посланица Петру.......................................................................страна 103.
240.-Посланица схоластику Нилу
241.-Посланица истом.......................................................................страна 104.
245.-Посланица писару Офелију.......................................................страна 105.

238
248.-Посланица Павлу.......................................................................страна 106.
250.-Посланица пресветлом Доротеју.............................................страна 107.
252.-Посланица презвитеру Доротеју
253.-Посланица схоластику Алипију................................................страна 108.
254.-Посланица схоластику Тимотеју
260.-Посланица Мартинијану, Зосими и Евстатију.........................страна 110.
261.-Посланица Исхириону...............................................................страна 111.
264.-Посланица Исаији......................................................................страна 112.
266.-Посланица презвитеру Теони...................................................страна 113.
269.-Посланица ђакону Илији...........................................................страна 114.
270.-Посланица племићу Ермину.....................................................страна 115.

239
271.-Посланица Теогносту
273.-Посланица пресветлом Доротеју.............................................страна 116.
274.-Посланица Диоскору и Тимотеју
276.-Посланица племићу Ермину.....................................................страна 117.
279.-Посланица Епископу Ираклиду
281.-Посланица монаху Петру (Приму)
282.-Посланица монаху Воиту
283.-Посланица схоластику Теодосију.............................................страна 120.
284.-Посланица монаху Приму
285.-Посланица монаху Ориону
286.-Посланица Зинону.....................................................................страна 121.
290.-Посланица презвитеру Ираклиду.............................................страна 123.
291.-Посланица ђакону Илији...........................................................страна 124.
294.-Посланица ђакону Евтонију......................................................страна 125.

240
296.-Посланица Епископу Алфију.....................................................страна 126.
297.-Посланица презвитеру Јосифу
306.-Посланица Теодосију................................................................страна 130.
307.-Посланица Евангелију
309.-Посланица Епископу Аравиану.................................................страна 131.
310.-Посланица Симаху
312.-Посланица презвитеру Ермисандру........................................страна 132.
314.-Посланица схоластику Теону
316.-Посланица Приму

241
319.-Посланица презвитеру Теодору
326.-Посланица Мартинијану, Зосими и Марону...........................страна 137.
330.-Посланица презвитеру Маркијану...........................................страна 139.
331.-Посланица песнику Александру
332.-Посланица монаху Киру............................................................страна 140.
334.-Посланица писару Агатодемону...............................................страна 141.
336.-Посланица Генадију..................................................................страна 142.
340.-Посланица Маркиану................................................................страна 144.
342.-Посланица племићу Андромаху...............................................страна 145.

242
345.-Посланица презвитеру Данилу.................................................страна 146.
347.-Посланица Епископу Алипију
348.-Посланица софисти Арпокру....................................................страна 147.
350.-Посланица Евтонију
352.-Посланица Ирону
355.-Посланица чтецу Урсенуфију....................................................страна 149.
356.-Посланица пресветлима Ермину, Доротеју и Јераку
361.-Посланица Серапиону...............................................................страна 151.
364.-Посланица монаху Петру..........................................................страна 152.
365.-Посланица ђакону Лампретију
366.-Посланица Ипатију....................................................................страна 153.

243
367.-Посланица презвитеру Теогносту............................................страна 154.
370.-Посланица Епископу Аполонију...............................................страна 155.
371.-Посланица пресветлима Ермину и Јераку
372.-Посланица епарху Теодору
373.-Посланица Зосими, Марону, Херимону и Евстатију................страна 156
378.-Посланица презвитеру Маркиону............................................страна 158.
381.-Посланица политичару Касијану
383.-Посланица васпитачу у поправном дому Петру.....................страна 160.
386.-Посланица монаху Алфију
387.-Посланица Олимпију.................................................................страна 162.
388.-Посланица Атанасију и Теогносту
389.-Посланица пустињаку Теодосију..............................................страна 163.
244
394.-Посланица Исидору
395.-Посланица Епископу Аполонију...............................................страна 165.
396.-Посланица ђакону Атанасију
397.-Посланица презвитеру Исхириону
398.-Посланица презвитеру Теодосију............................................страна 166.
399.-Посланица Мартирију...............................................................страна 167.
402.-Посланица Мартинијану, Зосими, Марону и Евстатију..........страна 168.
405.-Посланица ђакону Паладију.....................................................страна 169.
407.-Посланица монаху Ирону
408.-Посланица Исаији......................................................................страна 170.
410.-Посланица Емилијану
412.-Посланица схоластику-лекару Просехију
413.-Посланица Зосими, Херимону и Марону................................страна 172.
414.-Посланица Леонтију
245
416.-Посланица политичару Гесију..................................................страна 173.
422.-Посланица презвитеру Киру
425.-Посланица Архондијевој деци
428.-Посланица надахнитељу Авсонију...........................................страна 177.
432.-Посланица ђакону Серину........................................................страна 178.
433.-Посланица презвитеру Дидиму и Ирону
434.-Посланица Теону
435.-Посланица ђакону Леонтију.....................................................страна 179.
436.-Посланица презвитеру Зосиму
246
439.-Посланица писарима Агатодемону и Офелију........................страна 180.
442.-Посланица Епископу Макарију.................................................страна 181.
444.-Посланица Агатодемону...........................................................страна 182.
447.-Посланица ђакону Мојсију
448.-Посланица Зинону.....................................................................страна 183.
450.-Посланица Ираклију..................................................................страна 184.
454.-Посланица писару Агатодемону...............................................страна 186.
455.-Посланица племићу Ампелију
456.-Посланица народу Пилусија
458.-Посланица софисти Асклипију..................................................страна 187.
460.-Посланица презвитеру Ирону..................................................страна 188.
462.-Посланица Августалију Теодору...............................................страна 189.

247
465.-Посланица Асклипију................................................................страна 190.
467.-Посланица презвитеру Илији
469.-Посланица политичару Ирону
470.-Посланица племићу Ермину......................................................страна 192
471.-Посланица презвитеру Евдемону
472.-Посланица презвитеру Посејдону
473.-Посланица Марону....................................................................страна 193.
476.-Посланица Мартинијану, Зосими, Марону и Евстатију..........страна 194.
477.-Посланица Олимпију и Исидору..............................................страна 195.
482.-Посланица Епископу Лампетију...............................................страна 198.
485.-Посланица исхириону...............................................................страна 199.
486.-Посланица Лампетију, Стратигију и Касију

248
490.-Посланица монасима Теодосију, Епимаху и Павлу
492.-Посланица Нилу.........................................................................страна 201.
493.-Посланица ипођакону Павлу
494.-Посланица монаху Елисеју
495.-Посланица монаху Стратигију..................................................страна 202.
497.-Посланица презвитеру Теогносту............................................страна 203.
498.-Посланица Алфију
502.-Посланица Урсенуфију
505.-Посланица клирицима Пелусија
508.-Посланица презвитеру Теопемту.............................................страна 206.

249
515.-Посланица Анатолију................................................................страна 208.
516.-Посланица Нилу, Петру и Павлу
518.-Посланица ђакону Лампетију...................................................страна 209.
519.-Посланица монаху стратигију
521.-Посланица презвитеру Алфију
523.-Посланица презвитеру Александру
525.-Посланица чтецу Паладију........................................................страна 211.
526.-Посланица ђаконима Паладију и Серину
527.-Посланица Епископу Ирону
528.-Посланица племићу Домитију..................................................страна 212.
530.-Посланица презвитеру Атанасију.............................................страна 213.
533.-Посланица чтецу Амонију
534.-Посланица презвитеру Дидиму................................................страна 214.

250
535.-Посланица Уаленту
537.-Посланица срећнику филипу....................................................страна 215.
539.-Посланица Зосими, Марону и Херимону
541.-Посланица презвитеру Атанасију.............................................страна 216.
543.-Посланица политичару Петру
551.-Посланица Теофанију................................................................страна 219.
555.-Посланица чтецу Петру.............................................................страна 220.
556.-Посланица Аполонију

251
561.-Посланица схоластику Ниламону
565.-Посланица схоластику Јовану
569.-Посланица Зосими.....................................................................страна 225.

252
253
254
255
256
257
258
259
260
261
262
263
264

ОД СВЕТОГ ИСИДОРА ПЕЛУСИОТА КЊИГА ПЕТА

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

ОД СВЕТОГ ИСИДОРА ПЕЛУСИОТА КЊИГА ПЕТА

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

ОД СВЕТОГ ИСИДОРА ПЕЛУСИОТА КЊИГА ПЕТА

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

1

ОД СВЕТОГ ИСИДОРА ПЕЛУСИОТА

Као и у телима аномалије се изазивају због прождрљивости (када ћелије

2-Посланица Епископима Ермогену, Лампетију и Леонтију

Размислите и ви ако треба да дискутујете и говорите оно што треба Зосими

Ако богатство и лепота и сила и слава и власт и све што се сматра да је

4.-Посланица презвитеру Зосими

Треба, пријатељу мој, својим делима да убедиш оне који те слушају да

5.-Посланица племићу Домитију

Пораз, најмудрији, није то да је неко погинуо у рату, већ то да се уплашио

(које и када је изгледало да је живело, умртвили су га), већ то да не униште

6.-Посланица ђакону Паладију

Ни узвишеност Епископског чина, ни то што не чиниш ништа достојно њега,

7.-Посланица ипођакону Паладију

Трпељив човек треба да има човекољубивије мишљење од веома

8.-Посланица ипођакону Алфину

Наравно, боље је да неко не буде поробљен од зла, међутим, ако је

9.-Посланица схоластику Амонију

У грађанским ратовима, ако и они који побеђују су несрећнији од оних који

11.-Посланица Мартинијану и Зосими

Избегавајте, пријатељи моји, зло (пошто је страшно у томе да учини

12.-Посланица презвитеру Зосими

Обавештен сам да је неки мудар човек и изнад новца и саборац у врлини,

ти није на корист, већ се и савет ниподаштава и подсмеси људи се газе и то

14.-Посланица политичару Едеси(м)у

Наиме, када се распали гнев са њиме се распаљује и борба речима, а када

15.-Посланица схоластику Исхириону

Када се великодушност не изражава као дрскост, већ као трпељивост, тада

17.-Посланица схоластику Киру

Многи сматрају то да се неко интересује за туђе лепоте није ништа,

18.-Посланица војнику Исаији

Многи људи од својих ствари износе своје мишљење и о другима.

Многи који су пали у преступе и борили су се поново су победили страсти,

У опасности си да не знаш, блажени, да онога који греши не може да

21.-Посланица Епископу Леонтију

Заиста, као што си написао, многи нереди су продрли у Цркву. Где се

22.-Посланица презвитеру Данилу

И ако он који је дужан да се оправда пред тобом, нити му је то тражено од

23.-Посланица Епископу Теодосију

Није срамота да неко буде побеђен од оних које је немогуће да победи.

24.-Посланица презвитеру Зосими

Твоје претходно безакоње је било одговарајући изговор да би изгледало

Немој да мислиш да боја скупоцене тканине, нити сијања разнобојног

Као у градовима, одговарајуће место обезбеђује прави тренутак

27.-Посланица презвитеру Архондију

Ако они који су прободени од стране оштрих клинова светске славе

веома оштрих стрела Божанске славе треба да се пресвуку за борбу

28.-Посланица презвитеру Дидиму

Блаженом Афродисију твоме брату и презвитеру у свештеничком

Међутим, говорио си и о догмама, знај, да сам једном чуо неког страшног

Даље, да не изгледа да одређује неписани закон насупрот писаном

29.-Посланица Зосими, Марону и Евстатију.

Велико и непрестано уживање и увежбавање у против природној љубави,

30.-Посланица Епископима Ермогену, Теодосију и Елиану

31.-Посланица ђакону Паладију

Наравно, многи кажу да не живиш добро, међутим, желећи да ограничиш

32.-Посланица ђакону Исидору

Тумачење посланице Римљанима је обогаћена у веома великом степену,

34.-Посланица Зосиму, Марону, Паладију и Евстатију