EPIGENETIKA – MEĐUĆELIJSKA DOŠAPTAVANJA

„Sve, što jeste, jeste samo zato što komunicira sa svime.Ništa

nije za sebe, sve ima svoju egzistenciju u Drugome!“- Dalaj
Lama -
Piše: Jelena
U skladu sa slikom o čoveku kao o nekoj vrsti biohemijskog robota
programiranog genima, danas se i lečenju po pravilu pristupa kao popravci
kompjutera. Nasleđeni genetski program određuje osnovne performanse, dok se
zastoji, nastali neredovnim čišćenjem ’cookies’, ’internet temporary files’ (čije se
redovno unošenje u ’mašinu’ svesrdno podstiče preko svih medija) otklanjaju
pritiskom na taster „operacija“ ili „antibiotici“, koji u bespoštednoj borbi protiv
mikroorganizama pobiju i većinu neophodnih bakterija, sa kojima živimo u
simbiozi.

Odrasli smo u verovanju da smo kontrolisani genetskim nasleđem i da genetski

program, pohranjen u dubinama ćelije, određuje koje će se nasledne bolesti javiti
tokom života, našu inteligenciju, ograničenja, sposobnosti, izgled ...

Jedno verovanje, koje je dospelo u sve školske i medicinske udžbenike i postalo

jedan od nosećih stubova modernog pogleda na svet.
Samo jedno verovanje ...
No, da li je zaista sve-jedno u šta verujemo?

ŠTA SU U STVARI GENI?

Gen je deo DNK potreban za sintezu jednog proteina ili jednog molekula RNK.
Moderna nauka smatra da su nasledne informacije pohranjene u DNK i da se
poruke iz generacije u generaciju prenose funkcionalnim jedinicama, genima.
Tokom procesa translacije ovi celoviti delovi DNK, geni, se „čitaju“ i na osnovu
toga se grade proteini. Pri tome redosled (sekvence) nukleotida određuju sekvence
amino-kiselina datog proteina, a proteini sa svoje strane, na mnoge načine, kao
enzimi ili strukurni proteini, određuju svojstva organizma.

Geni su nanizani duž hromozoma DNK. Dvadeset tri hromozomska para svake
ljudske ćelije nose, dakle, celokupno ljudsko nasleđe, software, koji sadrži sve ono
što čini čoveka.
U nameri da se sačini katalog svih ljudskih gena, osamdesetih godina je pokrenut
projekat ’Human-Genom’. Uz polaznu pretpostavku da je za nacrt svakog od preko
sto hiljada proteina u ljudskom telu potreban jedan gen, naučnici su uz 20.000
regulatornih proteina očekivali najmanje 120.000 gena. Međutim, došlo je do
kosmičke šale (Lipton). Umesto očekivanih 120.000 genetičari su utvrdili da
ljudski genom čini otprilike 25.000 gena. „Više od 80% pretpostavljene
i potrebne DNK ne postoji.“ Primitivni nematod (valjkasti crv) se sastoji od tačno
969 ćelija. Uprkos tome, njegov genom sadrži 24.000 gena. Iako ljudsko telo
poseduje više od 50 triliona ćelija, mi posedujemo samo 1.500 gena više nego
valjkasti crv.

David Baltimore, jedan od najistaknutijih svetskih genetičara i dobitnik Nobelove

nagrade, govorio je o pitanju ljudske složenosti: [Baltimore 2001.] »Osim ukoliko
ljudski genom ne sadrži mnogo gena koji su nevidljivi za naša računala, jasno je
da naša nedvojbena složenost u odnosu na crve i biljke nije rezultat toga što
imamo veći broj gena od njih.« (Bruce Lipton: „Biologija verovanja“).

Takođe, eksperimenti su pokazali da ćelija, iz koje je odstranjeno jezgro sa DNK,

može preživeti još dva do tri meseca, uz očuvanje funkcija disanja, apsorpcije
hrane, metabolizovanja hrane, izlučivanja, motorike, uz očuvanu sposobnost
komuniciranja sa drugim ćelijama i primerene odgovore na draži iz okruženja, koje
zahtevaju zaštitu. Jedino, što ona ne može, je da se razmnožava, jer joj nedostaje
građevinski plan = geni.

Jezgro ćelije se tako pokazalo kao loš kandidat za njen ’centralni glas’, mozak, a
koncept DNK kao neke vrste magacina gena, u kojima je zapisan plan izgradnje
ljudskog bića – tajne ljudskosti - očigledno nedovoljan da bi se objasnila ogromna
(do kraja neproučena) složenost ljudskog bića.

Šta onda upravlja složenim procesima u našem telu?

„SVE ŠTO JESTE, JESTE ...“

Bruce Lipton, celularni biolog, univerzitetski profesor i autor, u svojim knjigama
„Biologija verovanja“, „Inteligentne ćelije – kako iskustva upravljaju našim
genima“, „Spontana evolucija“, brojnim člancima i predavanjima izložio je sasvim
drugačiji koncept, u kome čovek više nije materijalni mehanički uređaj i
bespomoćna žrtva genetskog bacanja kockica, već svesno biće, u čijim rukama
leži moć i istovremeno odgovornost za zdravlje i kvalitet sopstvenog života.
Upravljački centar Dr Lipton prenosi iz centra ćelije, jezgra, na samu marginu, na
mesto gde se unutrašnjost i spoljašnjost dodiruju: sedam milioniti milimetra tanku
ćelijsku membranu (mem-brane/brain), preko koje ćelija ’komunicira’ sa
okruženjem. Preko njenih elegantno jednostavnih mehanizama naše telo signale iz
okruženja pretvara u ponašanje. Ćelijom ne upravljaju geni, nanizani na
hromozome u njenom jezgru, već interakcija sa okruženjem – spoljašnji uticaji,
koji izazivaju reakcije u njenoj unutrašnjosti.

„Bruce Lipton tvrdi (i dokazuje), da ćelijom ne upravljaju niti jezgro ćelije, niti
geni, već okruženje. Svaka ćelija je, naime, opremljena genijalnom celularnom
„tastaturom“. Misli se na proteine ćelijske membrane, koji je čine propusnom ili je
zatvaraju. U tu svrhu postoje takozvani receptorni proteini „antene“, koji primaju
signale iz okruženja. Drugi proteini u ćelijskoj membrani na osnovu toga izazivaju
odgovarajuće ćelijske reakcije, zbog čega ih nazivamo efektorskim proteinima.
Upravo kao i ljudi, ćelije raspolažu mehanizmom opažanja i reagovanja, koji im
omogućava da inteligentno reaguju na okruženje.“ (Benjamin Seiler - Nicht Gene
prägen den Menschen – der Mensch prägt die Gene!).

Prijem signala iz okruženja i njihova interpretacija u epigenetici predstavlja ključ

naše biologije. DNK zaista stvara RNK, a RNK onda proteine. Ali DNK ne
upravlja samim procesom, već njome upravljaju regulatorni proteini, koji se sa
svoje strane ravnaju prema signalima iz okruženja.

Odnosno, prema načinu, na koji te signale interpretiramo.

Pojednostavljeno rečeno, paljenje crvenog svetla će za nekoga predstavljati znak za

opasnost. Regulatorni proteini će reagovati na ovaj znak i naša DNK će biti očitana
u skladu sa time. Sledećeg trenutka će čitava hemija tela reagovati na signal za
opasnost. Prema Liptonu, geni predstavljaju jednostavno bluprint, građevinski plan
za proteine. Koji deo tog plana se trenutno čita, zavisi od upravljanja regulatornih
proteina, koji zavise od percepcije našeg okruženja.

Kod nekog drugog čoveka će isti podražaj paljenja crvenog svetla izazvati sasvim
drugačiji odgovor, koji će usloviti sasvim drugačiju biohemijsku reakciju u
njegovom telu. „Istraživanja sinteze proteina su pokazala da epigenetički
brojčanici iz istog genetskog nacrta mogu stvoriti dve hiljade i više varijacija
proteina“. (Lipton: „Biologija verovanja“). Već prema tome kako percipiram i
interpretiram svoje okruženje, čitaju se i moji geni. Ne kontrolišu geni nas, već mi
svojim duhom kontrolišemo svoje gene i način, na koji se oni iščitavaju. Nismo
žrtve telesne hemije, već njeni stvaraoci. Naše misli i osećanja se reflektuju na
svaku ćeliju u našem organizmu.

BIOLOGIJA VEROVANJA
Epigenetika čoveka više ne posmatra kao neku vrstu slučajno nastalog mehaničkog
uređaja, kojim upravljaju od njega nezavisni biohemijski procesi u telu, već
prepoznaje centralnu ulogu uma i duha. Promenom percepcije ili verovanja,
šaljemo potpuno drugačiju poruku ćelijama u svome telu. Tako mentalno-
emocionalna klima u našem umu i verovanja koja negujemo postaju od ključnog
značaja za uspešno upravljanje našim vozilom. Međutim, brzo ćemo se uveriti da
odluka da promenimo način pogleda na stvari, usvojimo pozitivan pogled na svet i
stresemo sa sebe neproduktivne negativnosti nije dovoljna.

Pored svesnog uma, kako navodi Lipton, mi posedujemo i podsvesni um, „super
kompjuter napunjen ogromnom bazom programiranog ponašanja“. Mnogi
programi su instinkti, neki su genetski nasleđeni, ali većinu čine podsvesna
programiranja automatski usvojena u najranijem detinjstvu. Podsvesni um je nalik
uređaju, koji automatski i bez razmišljanja odgovara na stimulanse iz okruženja na
osnovu pohranjenih modela ponašanja.“ Mada verujemo da u rukama čvrsto
držimo upravljač svoga vozila, ogroman deo našeg ponašanja je u stvari pod
kontrolom podsvesnog uma, auto-pilota. Tako većina naših reakcija – odgovora –
ne predstavlja svesno delovanje na osnovu percepcije konkretne stvarnosti, već
mehaničko ponavljanje: posezanje za „zapamćenom“ reakcijom, zastarelim,
neadekvatnim, ponekad i (auto)destruktivnim odgovorom. Drugim rečima,
nemamo kontakt sa stvarnošću, već na nju projektujemo daunlodovane programe,
proglašavajući ih za objektivnu stvarnost.

U trenutku usmeravanja pažnje (samoposmatranja) na naše odgovore, koji se

odvijaju automatski, dobijamo informacije o sopstvenoj strukturi verovanja i
mogućnost da odaberemo svesno delovanje. Čak i jednostavno poređenje sa
činjenicama - ukoliko su one dostupne - može dati informaciju gde je počela
projekcija, ako smo spremni za to.

A na tom mestu se i donosi odluka da li ćemo te informacije upotrebiti za rad na

sebi.
Ili nastaviti da projektujemo...
***
Biologija verovanja čini razumljivim fenomen spontanih samoisceljenja, placebo
efekat i objašnjava kako naša osećanja, misli i raspoloženja tako snažno deluju na
naše telo. Ipak, ovaj uticaj nije uvek pozitivan - analogno placebu deluje i nocebo
efekat, u slučaju koga negativne misli šalju štetni signal regulativnim proteinima i
vode u bolest.

Lipton smatra da je samoisceljenje primarni instinkt u našem telu, koji biva

zatomljen naučenim sistemima verovanja. Odricanje od sopstvene moći u korist
farmaceutskih sredstava na podsvesnom nivou šalje snažnu poruku svim ćelijama u
organizmu. Takođe, redukcionistički pristup lečenju, koji delove organizma
posmatra kao izolovane celine, ne odgovara holističkim principima, na kojima su
izgrađeni živi organizmi.

„Medikamenti i operacije m o ć n a su oruđa kada ih se ne upotrebljava preko

mjere, m e đ u t im ideja o čarobnoj piluli je fundamentalno pogrešna. Svaki put
kada se medikament unese u tijelo da bi se popravila tjelesna funkcija A,
neizbježno dolazi do poremećaja funkcije B, C i l i D. Našim tijelima i našim
umovima ne upravljaju genetski regulirani hormoni i neurotransmiteri. Našim
tijelima, n a š im umovima, a tako i naš im životima upravljaju naša vjerovanja...
O, vi, malovjerni!“ (Bruce Lipton, „Biologija verovanja“).

Kako deluju naša verovanja? Kada um proceni da je okruženje sigurno i

podržavajuće, ćelije se bave rastom i održavanjem organizma. U stresnim
situacijama, u kojima um percipira opasnost u okruženju, aktiviraju se hormoni
stresa, neurotransmiteri raznose poruku o opasnosti po čitavom telu i rast ćelija
biva redukovan. Energija se drugačije rapoređuje u organizmu, povećava se
prokrvljenost u rukama i nogama („bori se ili beži“) a nivo energije, potreban za
druge funkcije, svodi na minimum. Sve funkcije nepotrebne za odbranu se
zaustavljaju, da bi se obezbedila rezerva, dok adrenalinska aktivnost troši ogromne
količine energije na mobilisanje mehanizama odbrane. Time gubitak praktično
postaje dvostruk, jer se zaustavljaju i sve one funkcije, koje služe proizvodnji nove
energije.

Preusmeravanje energije u slučaju spoljne opasnosti je veoma zdrava funkcija

zaštite integriteta čitavog organizma. Zamišljena je za brze i kratkotrajne reakcije u
neposrednoj opasnosti. I dok naše ćelije mogu da izdrže kratkotrajne periode
stresa, dugotrajni stres vodi do narušavanja funkcija tela i do bolesti. Nažalost,
neobično programiranje, kome smo izloženi u „civilizovanom društvu", je dovelo
do prilične otupelosti naših receptora, tako da ne samo da ne prepoznajemo otrovne
i štetne tvari i ne odbacujemo ih, već ih sami proizvodimo i dobrovoljno unosimo u
sebe. Sa druge strane, civilizacijski software nas na osnovu modela verovanja i
uslovljenosti drži u stanju neprestanog stresa zbog izmišljenih opasnosti i
neostvarenih lažnih ciljeva.
Tako, pre nego što usmerimo svoje svemoćne misli na kreiranje najnovijeg modela
BMWa, možda ne bi bilo loše preispitati verovanja, na osnovu kojih nam je baš on
neophodan. Možda nas tema „putovanje“ odvede dalje nego što pretpostavljamo...

MEĐUĆELIJSKA SARADNJA
Delovanje misli i emocija na materiju i presudan uticaj naše percepcije i sistema
verovanja na biohemijske procese u našem telu predstavlja revolucionarnu
promenu paradigme u modernoj biologiji. Međutim, podjednako mi se važnim čini
drugačiji pogled na ljudsku evoluciju.

Naše telo je sastavljeno od oko 50 triliona ćelija, koje kroz maestralnu međusobnu
interakciju i korišćenje najsloženijih tehnologija, grade i održavaju naš organizam.
Iako smo mnogo veći od svake pojedinačne ćelije i naizgled složeniji - proizvod
milijardi ćelija - u našem telu u stvari nema nijedne nove funkcije: svaka ćelija sa
jezgrom poseduje ekvivalente našem nervnom sistemu, endokrinom sistemu,
sistemu za varenje, za izlučivanje, disanje, za reprudukciju, mišićni sastav i kostur,
kožu (membranu) i imunološki sistem. Ćelije mogu preživeti samostalno, ali se
ipak radije povezuju i pronalaze svoju svrhu zauzimajući mesto koje im pripada u
održanju celine. Nalik ljudima, neprestano analiziraju draži iz okoline u kojoj
borave, biraju okruženje i prikladno ponašanje koje će im omogućiti opstanak.

I nalik ljudima, izgradile su palate, gradove i megapolise – delove našeg tela -

stvarajući najveličansvenije arhitektonsko delo: život u harmoničnoj i skladnoj
zajednici.

Takođe, delotvornost usled podele rada omogućava da pojedinačna ćelija u

zajednici preživljava sa manje, da troši manje energije, pa to doprinosi kako
njenim većim izgledima za opstanak, tako i većem kvalitetu života.

S obzirom na sve složene operacije, koje smo u stanju da izvedemo, možemo

pretpostaviti da mudre ćelije u našem organizmu raspolažu i visokom svešću o
tome da je očuvanje mikrookruženja u kome žive – nas - i unapređenje modela
saradnje sa drugim ćelijama, od ključnog značaja i za njihov sopstveni opstanak i
kvalitet života.

Naravno, teoretski bi bilo sasvim moguće pretpostaviti da na primer ćelije naseljene u

jetri proglase jetru za centar univerzuma, sebe za ’najpravednije ćelije’, koje će
krenuti u bespoštednu borbu do istrebljenja sa svojim smrtnim neprijateljima, ćelijama
bubrega.
Možemo pretpostaviti da se belim krvnim zrncima ne dopadne ’boja kože’ crvenih.
Verovatno ćemo lako zamisliti ćelije, koje veruju da su na osnovu bilo kojih
kriterijuma ’jednakije’ od drugih ćelija.
Ili na primer ćelije pluća, koje izgrade krematorijume, da bi što efikasnije uništile
ćelije želuca. I ćelije želuca, koje počinju da se šire na teritoriju debelog creva.
Da, ili zamislite samo ćelije, koje umesto hranljivih supstanci počinju da proizvode
ogromne količine đubreta koje razbacuju svuda po našem telu.
Ili ćemo možda naći i takve ćelije, koje počinju za sebe da grabe sve resurse i
energiju, koja se proizvode u našem telu za sve njegove ćelije i njegovo sopstveno
održanje, jer veruju da je to najprikladnije ponašanje, koje će im omogućiti opstanak i
visok kvalitet života. Verujem da lako možemo zamisliti i ishod takvih verovanja na
ukupno stanje našeg organizma – pojava samodovoljnih ćelija, koje prestaju da rade u
korist celine, zatvaraju se za sve poruke, prestaju da budu solidarne, počinju svu
energiju da grabe za sebe i da se nekontrolisano umnožavaju. Hm.
U nastavku sledi odličan intervju sa dr Brus Liptonom sa interesantnim biološkim
pogledom na sada već čuveni „sadašnji trenutak“:-)

EPIGENETIKA – MIŠLJENJE UPRAVLJA GENIMA

http://medizin-transparent.de/mehr-wissen/epigenetik/index.html

Prevod: Jelena

Timm: U svojoj novoj knjizi “Spontana evolucija“ objašnjavate zašto su

dinosaurusi izumrli. Ali iz kojih razloga su krokodili, kao arhosaurusi, preživeli do
danas? Da li su spremnost na agresiju, samopouzdanje, samopomoć, ego-centrirana
sposobnost prilagođavanja i nedostatak moralnih predstava ključni za
preživljavanje, dugovečnost i zaštitu od oštećenja imunološkog sistema, kao što su
na primer rak i virusna oboljenja?

Lipton: Ponašanje našeg društva počiva na dogmi, da se sve zasniva na nasilju i da

se stalno nalazimo u borbi za opstanak. Ali to nije tačno! Za naše društvo je veoma
važno da shvatimo da Darvinova osnovna postavka „Preživljavanje najjačih“ nije
tačna. Razjasnio bih to narednim primerom: Sigurno je tačno da lav juri i ubija
gazelu. Ali koliko gazela se kreće u krdu? 200? Većina gazela ne trči za svoj život,
kada primeti lava kako kruži oko krda. One znaju da se njima neće ništa dogoditi –
a zašto? Zato što nisu najslabiji primerci. Jedina gazela, koja se mora plašiti, je ona
najslabija. To se poklapa sa izvornom teorijom Alfreda Rusela Valasa (Russel
Wallac), koji je govorio o „eliminisanju najslabijih“. Međutim, teorija Alfreda
Rusela Valasa nikada nije prihvaćena, jer je Darvin, koji je poticao iz viših
društvenih slojeva, preuzeo tu teoriju i promenio je tako da je mogla da opravda
ponašanje višeg sloja, koji ne vodi računa o „običnim ljudima“. Prihvaćene studije
su prilagođene društvenoj strukturi. Nazad na moj primer: Pošto je lav ubio
najslabiju gazelu, on će se sledećih nekoliko dana odmarati i neće loviti. Ali šta
nam se prikazuje na TV-u? Lav, kako neprestano kruži oko krda i lovi jednu gazelu
za drugom.

Ako biste morali da birate između ova dva sveta, „preživljavanje najjačih“ i
„eliminacija najslabijih“, koji biste izabrali? Ja bih dao prednost „eliminaciji
najslabijih“, jer je lakše ne biti najslabiji, nego morati da budeš najjači, stalno u
borbi za život. Evolucija ne počiva na takmičenju, već naprotiv – na saradnji.

Timm: Krokodil vs. čovečnost? Da su ljudi sve vreme živeli u harmoniji, da li bi

uopšte postojala neophodnost evolucije?
Lipton: Pošto čovek raspolaže sposobnošću mišljenja, on mora da prepozna
neophodnost daljeg razvitka u sadašnjoj situaciji. Svi možemo sedeti i govoriti
kako situacija u svetu trenutno nije baš dobra. Ali tako ćemo doći do tačke, kada
ćemo, ako budemo stvari i dalje gurali u ovom pravcu, svi umreti. Budući da smo
inteligentna bića, trebalo bi sada da počnemo da menjamo svet. Naše vlade to
doduše ne podržavaju, Darvinov princip privilegovanih rasa je u tim krugovima
duboko ukorenjen. Svaka zemlja ima svoje privilegovane rase i one, koje se
apsolutno odbacuju. Darvinova knjiga je dobila političku dimenziju “Ubij ih, pre
nego što oni ubiju tebe.“ Preko te knjige su vlade formirale svoju politiku i životne
principe. Ali Darvin nije bio u pravu. Njegova teorija nije tačna, ali se uprkos tome
danas i dalje podučava, na njoj se gradi društvo i ono se orijentiše prema njoj.
Nasilje u ovom obliku nije prihvatljivo, posebno ne onda, kada ste na vrhu
hranidbenog lanca. Moramo da promenimo istoriju.

Timm: Za život u harmoniji je od suštinske važnosti pravo okruženje ...

Lipton: Čovek mora da nauči kako da se odnosi prema okruženju i ljudi sa time
imaju problem. Sa jedne strane stoji crkva, sa druge nauka. Crkva kaže, Bog je
stvorio ovaj svet i čovek ima vlast nad svime, tako da može da čini šta mu je volja.
Nauka kaže, čovek je pukim slučajem nastao na Zemlji i tako može da čini šta mu
je volja. On nije vezan za Zemlju. Ali to je pogrešno. Sve je povezano sa svime. To
je kao kod klackalice: uvek, kada neki organizam ispadne iz ravnoteže, priroda
stvara drugi, koji ponovo treba da uspostavi balans. Čovek stoji na vrhu i može
svojim ponašanjem da uništi planetu ili da je očuva. Moramo naučiti da ne
možemo živeti bez okruženja, i shvatiti da samo zato i jesmo tu, da bismo uneli
harmoniju u okruženje. Mi smo tu, kako to kažu Indijanci, da bismo negovali
baštu.

Timm: Pogledajmo nekog čoveka, koji zbog okolnosti živi u negativnoj

interferenciji. Po Vašem mišljenju jedna ćelija nalazi harmoniju, kada prihvati
harmoniju, a čovek se može uporediti sa ćelijom. Onda bi moralo biti moguće,
pretvoriti negativnu interferenciju u harmoniju.
Lipton: Da.

Timm: Zar nije pre tako, da se harmonija odbija o negativan stav?

Lipton: Kao danas u svetu? Što znači, da li ljudi razumeju svoj odnos među sobom
i prema svetu? A odgovor je ne. Nauka je čoveku dala informacije, ali te
informacije su bile pogrešne, zbog toga čovek nije mogao da unese harmoniju u
svet. Kada bi sva deca širom sveta bila vaspitavana da misle da smo svi delovi
jedne velike porodice, nezavisno od boje kože, mogli bismo da živimo kao velika
porodica. Interesantno je da ljudi upravo počinju da razmišljaju o tome, iako
ovakvo razmišljanje nije integrisano u naše vaspitanje. Ljudi počinju da se pitaju,
zašto bi išli u rat ili slali svoju decu u rat, kada ljudi na svetu i nisu tako različiti.
Informacije i komunikacija preko interneta omogućavaju ljudima da srastu, nastaje
jedna svest. Vlade se tome protive, jer je za funkcionisanje društvenog poretka
neophodno „moje“ i „tvoje“. Ukoliko upitamo ljude, velika većina će reći da je od
važnosti za život nešto hrane, dom, sigurnost i možda rad. I zašto to ne možemo da
imamo, kada većina to hoće? Zato što naspram moćnika nemamo moć. Jer nam je
naša nauka oduzela moć: „Ja sam žrtva, ja tu ništa ne mogu. Kada sam bolestan,
samo mi lekar može pomoći.“ Ovo verovanje nam se od malena programira preko
načina mišljenja naših predaka. Ta vrsta mišljenja mora da se promeni. Trenutno
novac upravlja svetom, ali novac će u bliskoj budućnosti izgubiti svoju vrednost.
Doživećemo inflaciju, jer se sve više novca gura u rastuću planinu dugova,
posebno u SAD. Tada će moć imati onaj, ko ima komad hleba ili komad zemlje.
Tada će se svet promeniti i moraće da se promeni, inače će brzo doći do kraja.

Timm: Vi kažete da na nas utiče naše okruženje, tako da sadašnje metode lečenja
straha u konvencionalnoj medicini imaju „nocebo-efekat“.
Lipton: Potpuno je tačno da konvencionalna medicina ima „nocebo-efekat“. Zato
što te ohrabruje u tome da se osećaš kao žrtva. Ukoliko imaš dovoljno novca,
mogu da te izlečim. U SAD se 60% obijanja banki vrši zbog bolničkih računa.
Normalni građani, koji obole od raka, često moraju da prodaju kuću, da bi mogli da
plate lečenje. A za šta? Hemoterapija je otrov. Ako bi se zdravoj osobi dala
hemoterapija, ona bi umrla. A ako je čovek već bolestan? Onda hemotrapija
ubrzava smrt. Ona nam može pomoći isključivo na osnovu našeg sistema
verovanja. Najnovije studije pokazuju da ljudi, koji su odbili konvencionalno
lečenje, pokazuju mnogo višu stopu isceljenja od ljudi, koji su se podvrgli terapiji.
Konvencionalna medicina je loša kada je reč o hroničnim oboljenjima, ali postoji
jedan izuzetak. Medicina može da postigne prava čuda transplantacijom organa ili
u hirurgiji. Međutim, pošto medicina ne razume kako se leče uzroci hroničnih
bolesti, ovde se javlja nocebo-efekat utoliko, da medicina kaže da nije moguće
lečiti neke bolesti.

Timm: U oblasti nauke je važno razmišljati u kategorijama, kao što su

mikrokosmos i makrokosmos. Ako je sve povezano sa svim, kategorije izgledaju
suvišne. Time nastaje proizvoljnost, zbog čega se nova teorija posmatra kao
neprihvatljiva.
Lipton: Postoji nešto, na šta filozofija još uvek nije obratila pažnju: Univerzum je
izgrađen na fraktalnoj geometriji. Geometrija je matematika prostorne strukture,
dakle, ako želimo da govorimo o strukturi sveta ili strukturi bilo čega, reč je o
geometriji. Šta je to tako jedinstveno u fraktalnoj geometriji? Fraktalna geometrija
koristi uvek iznova istu jednačinu. Primenjujemo jednačinu i rešavamo je,
dobijamo odgovor i njega ponovo unosimo u jednačinu. Uzimamo jednostavnu
liniju i presecimo je na pola. Dobijamo polovinu, rasecamo tu polovinu i dobijamo
četvrtinu. Na isti način dobijamo osminu. To možemo nastaviti do u beskraj,
strukture će se ponavljati na svakom nivou strukture. Želite da znate kako
funkcioniše čovečanstvo? Pogledajte skup ćeija čoveka sa 50 miliona ćelija, kako
koegzistiraju u harmoniji. Pogledajte ćeliju, ona je minijaturni čovek. Sve je isto,
ako ste shvatili jedan nivo, shvatili ste i svaki drugi nivo. „Kako gore, tako dole“, a
to je karakter fraktalne geometrije. Dakle, mikrokosmos ili makrokosmos, reč je o
istoj stvari.

Timm: Taj pristup do sada svakako nije primenjen.

Lipton: Ne, jer se novo razumevanje ne poklapa sa važećim principima, koji su se
pokazali kao netačni. Treba integrisati nove principe harmonije, saradnje,
jedinstva, prepletenosti, povezanosti i tada ćemo živeti u jednom drugačijem svetu.

Timm: Još jedno pitanje u vezi sa kategorijama: naš um se može podeliti na

instinkt, razum i refleks ...
Lipton: Prvi nivo razvitka možga je refleks. Ne razmišljanje, samo draž – reakcija,
input – output. Sledeći nivo je nadražaj – proces – reakcija; tj. kada se primi draž,
mogu se integrisati dodatne stvari i time se menja output, on postaje kompleksniji
naspram jednostavnog refleksa. To je definicija jednog sistema, on uvek ima iste
četiri komponente, nezavisno o kom je sistemu reč. Refleksija je deo komponente
pamćenja, kada imamo svest o tome šta na nas deluje spolja. Reptili su svesni, oni
žive u sadašnjosti. Sisari, sledeći nivo, su samosvesni i uzimaju u obzir i
budućnost. Reptili učine nešto i zatim gledaju šta će se dogoditi, kao na primer
Džordž Buš u slučaju rata sa Irakom.

Timm: Put do holizma, kako ga nazivate u svojoj knjizi, uzima u obzir zapadni
svet i zato se može posmatrait kao put zapadnog sveta. Šta je sa zemljama kao što
su Afrika i Azija, kada je reč o predstojećem evolucionom skoku?
Lipton: Te zemlje već žive u skladu sa prirodom. Kada budemo shvatili tu
neophodnost, otići ćemo k njima i moliti da nas nauče toj vrlini. Tako su i te
zemlje seme budućnosti.

Timm: Mnogo hvala na Vašem vremenu.