Professional Documents
Culture Documents
Sapfo Fragment 1
Sapfo Fragment 1
Sapfo Fragment 1
лукавства, болима и жалостима не сатири, господарице, моју душу. Већ овамо дођи, раније ако си
ме услишила икад, издалека моје зачувши гласе, и, очев златни напустивши дом, дошла запрегу
упрегнувши: лепи те врапци ка црној земљи ношаху хитри, кроз етер густи, лепећући крилима,
стигли би дочас. А ти, о блажена, осмехујући се лицем бесмртним, упитала би зашто опет патим и
опет те дозивам, за чиме то занесеним својим срцем, толико чезнем: „Кога опет да убедим да те
заволи? Ко ти је нанео неправду, о Сапфо? Јер ако бежи, сместа ће прогањати. Ако дарове не
прихвати, сама ће их сместа даривати. Ако не воли, сместа ће заволети, иако то не жели.“ Дођи ми
и сада, тешке ме муке растерети, испуни оно за чим моја душа да се испуни жуди и ти ми сама
саборац буди.
него дођи – као и иначе што си, Дед' похитај, ако си игда прије,
кад чујеш глас мој ослушкивала и издалека гласну ми молбу чула,
спуштајући се од очевог дома златног, напустила очеве дворе, кола
умела да дођеш упрегла златна
У овај час, ако узмиче, брзо ће у потеру да се дâ. Ако 1' бјежи, брзо тебе ће тражит,
Одбија ли дарове, сутра ће их приносити. одбија л' дар'е, сама дат ће их та.
Не воли ли, убрзо ће волети Ако 1' те не љуби, брзо ће силом
чак и против своје воље. љубити тебе“.
Дионизије из Халикарнаса, Грк који је живио у Риму око 30. г. п.н.е., цитирао је
читаву химну Афродити да би илустровао глаткоћу њеног стила.
Пјева се молба богињи да једну дјевојку приволи на љубав.
Написана у сапфијској строфи (име добила по пјесникињи која ју је прославила):
састоји се од: 3 једанаестерца и једног адонијског (назив добио по рефрену у пјесмама у
којима се оплакивала Адонисова смрт: „јадни Адонис“) стиха (дактил и трохеј или спондеј:
или _UU _U или _UU _ _).
Врапци су посвећени Афродити (према вјеровању, због своје промискуитетности), и
ту су дати као да носе њену запрегу. То је призор који је тешко и замислити, па би прије био
симболичке природе, гдје би то значило да Афродита лети на крилима сопствених моћи.
Пјесма садржи три уобичајена дијела за молитву: зазивање, исповиједање и саму
молбу.
Зазивање почиње епитетима: „шаротрона“, „бесмртна“, „заводна“ – тј. која кује
сплетке. У исповиједању тражи великодушност и помоћ, те подсјећа на раније испуњавање
молби. У молби тражи помоћ у садашњој ситуацији.
Сапфа даје једну традиционалну форму на свјеж начин, не само користећи снажне
стилске фигуре (метафоре) него и тако што открива нешто од лика Афродите, као и од
сопствене психологије у исповиједању.
Исповиједање је наративно и у њему се и богиња и пјесникиња помјерају у времену.
Након описа прошле ситуације када је Афродита сишла с неба у колима која вуку
врапци, богиња упућује питање – то се даје индиректним говором.
Затим се нагло стављају Афродитине ријечи у садашњи контекст, прелази се на
директни говор.
Та мјешавина двије перспективе повезује и спаја прошлост и садашњост. Тиме се
наглашава жудња, али и посебан однос између пјесникиње и богиње, јер јој је Афродита већ
помагала у сличним приликама („раније ако си ме услишила икад“, Гаталица: „као што си
некад давно“, Матојани: „као и иначе што си“; Вишић: „ако си игда прије“).
Богиња њу подсјећа на оно што је већ чинила.
Сапфо користи традицију за нови ефекат, и открива љубав према удварању, као и
промјену у односу која ће се неминовно догодити између ње и нове љубавнице.
На крају се прелази на оквир, на молбу.
Тим варијацијама сугерише се јачина њене страсти према љубавници.
Истовремено, открива се и да је та јачина ограничена временски и по сопственој
природи.
Слично, пјесма слика величину Афродитине моћи, али и то да њу забављају радости
и јади њених сљедбеника.
Садашње патње брзо ће нестати, али због обрасца који се описује, и који је
успостављен у прошлости, може се претпоставити да ће Афродита поново помагати
пјесникињи.
Пјесма тако открива нешто од Афродитиног карактера, али и од карактера саме
Сапфе.
Тиме се пјесма помјера изван ограничења жанра молитве. Она је молитва, и прича,
али и својеврсна анализа пјесникињине психологије.