Sapfo Fragment 1

You might also like

Download as pdf or txt
Download as pdf or txt
You are on page 1of 3

Бесмртна Афродито чија се цветна копрена у многим бојама прелива, чедо Зевсово, плетиљо

лукавства, болима и жалостима не сатири, господарице, моју душу. Већ овамо дођи, раније ако си
ме услишила икад, издалека моје зачувши гласе, и, очев златни напустивши дом, дошла запрегу
упрегнувши: лепи те врапци ка црној земљи ношаху хитри, кроз етер густи, лепећући крилима,
стигли би дочас. А ти, о блажена, осмехујући се лицем бесмртним, упитала би зашто опет патим и
опет те дозивам, за чиме то занесеним својим срцем, толико чезнем: „Кога опет да убедим да те
заволи? Ко ти је нанео неправду, о Сапфо? Јер ако бежи, сместа ће прогањати. Ако дарове не
прихвати, сама ће их сместа даривати. Ако не воли, сместа ће заволети, иако то не жели.“ Дођи ми
и сада, тешке ме муке растерети, испуни оно за чим моја душа да се испуни жуди и ти ми сама
саборац буди.

Фрагмент 1 Химна Афродити

На престолу боја многих, бесмртна Афродито, Шаротрона, бесмртна Афродито,


кћери Зевсова, док лукавства кујеш спретно: помилуј ме, заводна Зеуса кћерко, молим те:
дух ми, о госпо, жудњом немој ми јадом, немој тугом госпо,
не сламај душу изједат'!

него дођи – као и иначе што си, Дед' похитај, ако си игда прије,
кад чујеш глас мој ослушкивала и издалека гласну ми молбу чула,
спуштајући се од очевог дома златног, напустила очеве дворе, кола
умела да дођеш упрегла златна

у кочијама, а у њих прегнути врапци, и дошла ми. Лијепи и брзи врапци,


хитро вукући те преко земље црне хитро крилим бијући, с небеса те,
у вихору крила, сред јаре средином летећ' уздуха, ка црној
изненада спуштали с небеса земљи возили,

на место ово. Уз осмех, блажена, и утрен стигли. Ти би ме блажена,


на лицу бесмртном твоме, питала си са смјешком на твојем бесмртном лицу
каква ме патња поново гризе, питати знала што ли ме мучи, што
због чега тај зов нов опет те зовем,

и за чим срца у своме махнитом највише што бих хтјела да срцу ми


жудим: кога то још једном да збије се лудом? „Коју сад чезнеш да
љубави твојој наведем да се врати? Увјера ти срцу приведе? Ко те
Сапфо, ко те то раздире? жалости Сапфо?

У овај час, ако узмиче, брзо ће у потеру да се дâ. Ако 1' бјежи, брзо тебе ће тражит,
Одбија ли дарове, сутра ће их приносити. одбија л' дар'е, сама дат ће их та.
Не воли ли, убрзо ће волети Ако 1' те не љуби, брзо ће силом
чак и против своје воље. љубити тебе“.

Дођи ми – одагнај ове Приђи ми и сад! Погубних спаси ме


муке, све за чим ми срце вене јада! Испуни оно за чим срце
нек буде, нек се испуни ми жуди да се испуни! Сама ми
и у боју ми друг буди. заштитом буди!

Прев. Марија Матојани Прев. Марко Вишић


Афродити
Што то жели мамено срце твоје,
С троном златним бесмртна Афродито, за ким Чежња заноси болну душу,
мудро чедо Зеусово, преклињем те: па ти венеш, јаднице! Реци, тко те,
Немој, о владарице, плачном тугом Сапфо, жалости?
сломит ми срце!
Ако неће, свладат ће Љубав срце,
Сјећаш ли се, некоћ си, кад би чула ако дар не прима баш, тражит ће га,
Издалека молбу ми, напустивши ако тебе не љуби, одмах ћу му,
златне дворе очеве, дошла к мени свладати срце!“
с колима златним.
Сиђи и сад, богињо, те из тешког
Та су кола прекрасни врапци вукли јада мене избави. Што ми душа
брзо понад земљице црне. Док су жели, ти ми испуни па и сама
с неба тебе возили, ситним крилом обрана буди!
љупко су тукли.
Прев. Тон Смердел
Ти су брзо стигли, а ти би, вјечна,
благим осм’јехом бесмртна лица свога
рекла: „Какве боли те муче сада
да опет зовеш?

Дионизије из Халикарнаса, Грк који је живио у Риму око 30. г. п.н.е., цитирао је
читаву химну Афродити да би илустровао глаткоћу њеног стила.
Пјева се молба богињи да једну дјевојку приволи на љубав.
Написана у сапфијској строфи (име добила по пјесникињи која ју је прославила):
састоји се од: 3 једанаестерца и једног адонијског (назив добио по рефрену у пјесмама у
којима се оплакивала Адонисова смрт: „јадни Адонис“) стиха (дактил и трохеј или спондеј:
или _UU _U или _UU _ _).
Врапци су посвећени Афродити (према вјеровању, због своје промискуитетности), и
ту су дати као да носе њену запрегу. То је призор који је тешко и замислити, па би прије био
симболичке природе, гдје би то значило да Афродита лети на крилима сопствених моћи.
Пјесма садржи три уобичајена дијела за молитву: зазивање, исповиједање и саму
молбу.
Зазивање почиње епитетима: „шаротрона“, „бесмртна“, „заводна“ – тј. која кује
сплетке. У исповиједању тражи великодушност и помоћ, те подсјећа на раније испуњавање
молби. У молби тражи помоћ у садашњој ситуацији.
Сапфа даје једну традиционалну форму на свјеж начин, не само користећи снажне
стилске фигуре (метафоре) него и тако што открива нешто од лика Афродите, као и од
сопствене психологије у исповиједању.
Исповиједање је наративно и у њему се и богиња и пјесникиња помјерају у времену.
Након описа прошле ситуације када је Афродита сишла с неба у колима која вуку
врапци, богиња упућује питање – то се даје индиректним говором.
Затим се нагло стављају Афродитине ријечи у садашњи контекст, прелази се на
директни говор.
Та мјешавина двије перспективе повезује и спаја прошлост и садашњост. Тиме се
наглашава жудња, али и посебан однос између пјесникиње и богиње, јер јој је Афродита већ
помагала у сличним приликама („раније ако си ме услишила икад“, Гаталица: „као што си
некад давно“, Матојани: „као и иначе што си“; Вишић: „ако си игда прије“).
Богиња њу подсјећа на оно што је већ чинила.
Сапфо користи традицију за нови ефекат, и открива љубав према удварању, као и
промјену у односу која ће се неминовно догодити између ње и нове љубавнице.
На крају се прелази на оквир, на молбу.
Тим варијацијама сугерише се јачина њене страсти према љубавници.
Истовремено, открива се и да је та јачина ограничена временски и по сопственој
природи.
Слично, пјесма слика величину Афродитине моћи, али и то да њу забављају радости
и јади њених сљедбеника.
Садашње патње брзо ће нестати, али због обрасца који се описује, и који је
успостављен у прошлости, може се претпоставити да ће Афродита поново помагати
пјесникињи.
Пјесма тако открива нешто од Афродитиног карактера, али и од карактера саме
Сапфе.
Тиме се пјесма помјера изван ограничења жанра молитве. Она је молитва, и прича,
али и својеврсна анализа пјесникињине психологије.

You might also like