препородне снаге - пролећне вегетације и плодности. Код Источних Словена познат је као Јарило.
Његово име долази од корена "јар"-"сила",
"сировост", и корена "вид", што значи "господин". Такође, у словенским језицима, "јар" означава пролеће као младост природе у новој години. Код Источних Словена, Јаровид је приказиван као младић на белом коњу који у левој руци држи класје жита, а у десној људску главу.
Наводно, Јаровид је Перунов син. Кад се родио,
Велес га је отео и одвео у подземни свет и тамо проводи детињство са Велесовим ћеркама. У пролеће, већ као јак младић, враћа се Перуну, своме оцу. Како су Стари Словени замишљали свет као огромно стабло, Јаровид се у подземном свету налазио у самом корењу стабла. Да би дошао до врха, морао је проћи кроз крошњу, односно свет људи и тако он доноси пролеће. Јаровид затим упознаје Морану, своју сестру, Перунову кћи и они се заљубљују. Њихова љубав доноси храну и житарице кроз целу годину. Због невере, Перун убија Јаровида громом, а Морана постаје бела старица - зима, умире и одлази у подземље. У свет људи долази хладна зима. Затим се Јаровид поново рађа и све се понавља из почетка. У хришћанству су ови митски догађаји обележени празницима. Рођење Јаровида је Ђурђевдан, на пролеће, свадба Јаровида и Моране на Ивањдан, земља је већ оплођена, почиње лето.
На слици је шлем Ђурађа Кастриотића, са
упадљивом челенком у облику главе јарца и гусле из Црне Горе са истом зооморфном фигуром. Наиме, корен речи Јар- "жесток, ватрен, жустар" означава један легат старе српске религије. Бог Јарило, српско је божанство пролећа, одликује се као ратни бог, упоређен са Марсом. Он има златни оклоп који носи да окуражи своје ратнике. У оквиру лазаричких песама и обичаја, експлицитно се појављује као ратни бог, и још ближе, повезан је са националним ратничким култом, кнезом Лазарем - "Лази лази, Лазаре! Наш силени Јарило!". Јарило се именује и као Јуре, Ђуре, Ђурим, Ђорђе и најзад Ђурађ - "Ој Лазаре Лазаре, Наш прерабри Ђуриме! Ој Ђуриме Јарило!". Јарац, сем што крије корен речи, узиман је и као Јарилова храбра животињска форма.
Српски бог рата и правде, асимилован је у паганско-хришћански лик Св. Георгија
(Јариловдан>Ђурђевдан>Ђурен), пролећног ратника који штити од зла/аждаје и једног од највећих наших празника. Занимљиво би било чути арбанашку страну приче зашто је Ђурађ изабрао јарца за украс свог шлема, којим тако неодољиво подсећа на Јарила - јунака са ким дели своје име, небеског ратника обученог у златни оклоп који штити Србље од душмана баш као и ономад Лазар и Свети Ђорђе, што безброј пута беше урезбарено на нашим гуслама које гудају о ратним подвизима Скендербега. Он је очито хтео да остави утисак. Још је Његош својевремено написао: