KNJIŽEVNOST

Književnost je pojam koji se opire svakom normiranju I definisanju. Jezikom klasične teorije
kvalifikuje se kao jedinstvo sadržine I forme I spajanje racionalno nespojivih elemenata. Produkt
intelekta I imaginacije, književnost stvara predstave, slutnje, hvata neuhvatljive stvari I zbivanja, otkriva
ono što izmiče razumu. Sem realnosti koja čoveka okružuje, ona obelodanjuje vezu između ja I ne-ja,
svesti I podsvesti, definiše I artikuliše Iili pokušava da artikuliše čovekov identitet, njegove emocije I
suštinu njegovog bivstvovanja. Književnost je u stalnoj borbi sa normiranošću I normativnošću. U večitoj
borbi da prevaziđe zadate konvencije, književnost se tokom vremena menjala, nadrastala I
transformisala u svakom smislu. Tome svedoče brojni književni pravci I škole koji su konstantno
suprotstavljeni jedni drugima. Treba povući razliku između književnosti I proučavanja književnosti. To su
dve odelite delatnosti: prva je stvaralačka – umetnost ; druga, mada nije baš nauka , predstavlja neku
vrstu znanja ili učenosti.

POJAM KNJIŽEVNOSTI ZA DECU

Proistekla iz podele sprovedene prema bliskosti korisnicima srodnih afiniteta, koji se odvajajau
od afiniteta odraslih, književnost za decu ima svoje nesumnjivo mesto u opštoj književnosti. Njen odnos
prema književnoj reči u celini posmatra se kao odnos sveta detinjstva prema svetu odraslih. No, kao što
se ne može precizno povući granica između detinjstva I doba odraslih, isto tako se ne može osnovano
govoriti o njenom potpunom izdvajanju u posebnu I za sebe postojeću umetnost. Ona se izdvaja u
zaseban književni sloj s aspekta čitalačkog doba I s aspekta funkcije koju ima. Sa stanovišta estetske ravni
I umetničkog čina, ne postoji razlika između nje I ozbiljne književnosti, ali je ona evidentna u artefaktu
kao ishodu stvaralačkog. Nastala iz odnosa delo-čitalac, ali I iz praktičnih, školskih I drugih podsticaja,
ona, kao I svaka jezičkoumetnička vrsta, ima svoje zakone I svoj specifični karakter. Zadovoljavajući
životne potrebe kao što su saznanje, informisanje, traganje za identitetom, samoostvarenje, zabava,
razonoda, lepota I igra jezika, ona preuzima sva bitna svojstva kojima je književnost kao književnost
uopšte određena. Bazična trijada: estetsko, pouka i zabava determinišu je, posmatrano u najgrubljem
vidu, kao specijalni vid poetske reči. Ono što odlikuje dečju književnost I tako je izdvaja od opšte
određeno je pitanjem recepcije I specifičnošću njene ciljne grupe, a to su: primerenost sadržine, ljupkost
forme I naivnost, mašta, igra I humor. Dakle, gnoseološka struktura dela za decu podrazumeva
prenošenja manifestnih oblika iskaza I latentnih značenja sadržine u sam duh recepijenta. Iskaz u delima
za decu determinisan je specifičnostima dečjeg sveta: psihološkim I emocionalnim, uzrastom, iskustvom,
obimom interesovanja I drugim empiričko-psihološkim postulatima koji su u osnovi estetičnosti koja
oformljuje poruku I u doživljaju recepijenta ublažava nesklad između želja I zadovoljenja. Ove tipološke
kategorije mogu se izdvojiti kao specifične I određujuće za ovu vrstu književnosti. Još je jedna, može se
reći I najupadljivija odlika prisutna a to su naglašena intencionalnost I didaktičnost, koje ovoj knj. Daju
svojevrsno “estetsko opravdanje” I predstavljaju krajnju tačku razmimoilaženja sa književnošću za
odrasle. Književnost za decu je specifična oblast književnosti uopšte. Zajedničko im je da I književnost I
književnost za decu predstavljaju svojevrsno nadrastanje stvarnosti.

Karakteristike:
- specifični svet dela, tematika (književnost ovog ogranka karakteriše zanimljiv I igriv predstavljeni
svet. Osmišljena, humana I vedra sadržina podstiče I privlači čitaočevu uobrazilju, osećajnost I
estetsku osetljivost. )
- kompoziciona struktura (koja je u knj. delima za decu pojednostavljena)
- stil I jezik
 - didaktičnost (kao blago I nenasilno sredstvo, književnost koja se čita do četrnaeste godine
izgrađuje voljno-karakterne osobine I stavove, otvara nove horizonte, budi intelektualno
interesovanje, ohrabruje mišljenje I menja ponašanje)
- estetski razvoj (kao neka vrsta emocionalnog inženjeringa, ona prosvetljuje I razvija ljudske
osobine, oplemenjuje I vaspitava ukus za lepim. U prvom redu od značaja je za poetsko zrenje I
formiranje vrednosnih sudova o umetničkim ostvarenjima, kao I o pojavama u životu. Bez lepote
reči estetski razvoj bi, zasigurno, kao I život izgledao oskudan, sveden I prikraćen)

Na kraju, treba dodati prigodnost kao njenu posebnu vradnosnu kvalifikaciju. Tako se ona, po
definicijama različitih autora (*Slobodan Ž. Marković, Vladimir Milarić, Dalibor Cvitan, Marijan
Karamberger) otprilike može svesti na sledeće: književnost za decu je literatura u kojoj se
zapažaju odlike imanentne detinjstvu, ona najbolje ostvaruje dečji doživljaj sveta, po tematici I
formi odgovara dečjoj dobi. Tako usklađenost sa psihofizičkim nivoom detetajeste estetska
kategorija koja podrazumeva sistem vrednosti koji odgovara upravo ovoj maštovitoj I igrivoj
prirodi. Te vrednosno poetske odlike su: sloboda, iluzivno shvatanje života I okruženja, radost,
živahnost, elementarnost I jednostavnost. Poetsko jezgro dečje književnosti čini težnja ka
nemogućem, poetizovana stvarnost, hedonistička upravljenost, građa koja nudi čulne senzacije
I naglašena vedra filozofija. To je jedan beskonfliktan svet kojim vladaju motivi humanizma,
nežnosti I ljubavi.
Umetnost uzrasta koji uči nije samo oblast lepote. Osim estetskog, ona usvaja vrednosti iz
neumetničke sfere života, podstiče integritet, prijateljstvo, poštovanje drugih, pamet, ličnu I
društvenu odgovornost. Kao vid prikladne društvene svesti, ona nije izvan sfere utilitarnog, to
jest mogućnosti informisanja I saznanja o najbitnijim stvarima ljudskog postojanja. Nema,
smatra se, boljeg I zdravijeg štiva za mlade koji ulaze u život od onog koje, u opštim linijama,
proširuje znanja I upućuje poruku I uz to vaspitava. Obavljanje spoljnjih funkcija vaspitanjem I
obrazovanjem jeste, u razvojno formativnom smislu, njena bitna odrednica.
Književnost prikladna dečjem horizontu misli deluje u pitanjima lepote I saznanja, plemenitog I
dobrog, moralnog I vaspitnog. Neposredni susret sa poetskim delom oplemenjuje duh lepotom,
kultiviše estetski senzibilitet I ukus, bogati reproduktivnu I stvaralačku maštu, oplemenjuje
emocije, oživljava osećanja, asocijacije I čulnu osetljivost mladog bića. Čitalac se bogati za jedan
doživljaj, za jedno nezamenljivo saznanje umetničke istine o životu u svim njegovim vidovima,
za ono što je dobro I lepo. Uočljivo emotivno svojstvo kniževnosti jeste izazivanje osećanja I
uzbuđenja napetosti I iznenađenja, osećanje nestrpljenja I zadovoljstva, a sve kao jedan od
uslova u cilju bogaćenja sveta punog stega, školskih I porodičnih obaveza.
Značaj negovanja dečje književnosti
Nedostatak književnosti u detinjstvu neuklonjivo se reflektuje na konstituisanje čovekovog
duhovnog profila I na stepen njegove kultivisanosti I veštine pisanja lepim stilom. Knjige
obasjane uspomenama prve mladosti stvaraju u čoveku poseban vid osetljivosti. Razvoj
tehnologije, novih medija I drugačijih načina stimulacije deteta umanjuju vrednost književno-
umetničkom tekstu, oduzimaju od njegove koherentnosti I naročitosti. Poremećena
emocinalno-estetska unikatnost I celovitost artefakta lišavaju doživljaja koji se rađa tokom
samostalnog akta čitanja. Predimenzionirana virtuelna stvarnost, trenutačnost, oduzima magiju
sugestije, dovosi do gubljenja vere u pripovedanje, simplifikuje I erodira tekst.
Tehnoreprodukcija osiromašuje iskonsku egzistenciju I suštinu priče, uskraćuje izvorni ambijent
I specifičnu sauru koju pričanje sobom nosi. Pored toga, hiperstimulacija deteta rađa u njemu
nedovoljnost sopstvenog doživljaja, potpuno osiromašenje mašte I osećaja, te stalnu potrebu za
novim I nikada konačnim zadovoljenjem.

Odnos pedagoškog I estetskog u književnosti za decu

U književnom delu za decu, kome je didaktičnost nesporna osobina, vaspitno, ipak, ne treba da
postane primarni motiv I prevagne nad estetskim. U književnosti za decu teško se može povući
jasna granica između pedagoškog I literarnog. No, filozofska poenta poučnog treba da je
saopštena nenametljivo, na posredan I zanimljiv način. Deca će pre prihvatiti blagu I
netendencioznu didaktiku od one koja je otvorena I koja je saopštena programsko-pedagoški
kao određena preporuka po kojoj se treba ponašati. Ako pouka, naravoučenije u delu postane
samo sebi cilj, onda književnost gubi umetničku lepotu I hedonistički sjaj. Pritom valja imati na
umu da deca nerado prihvataju poučitelnost izvan fenomena igre, humora, nonsensa I mašte.
Dakle, pouka mora biti ugrađena u segment lepote, koja će zračiti snagom stimulativne
energije. I najzad, lepota pouke se može ostvariti samo u strukturi različitih značenjskih nivoa,
iz kojih se kristališe fenomen lepote. Iako je lepota večna I konstantna, ona mora imati svoju
formu, ovaploćenu u strukturi književnog dela. U tom slučaju valja znati da svako konkretno
delo sadrži fenomen opšte lepote. Pri izboru poučnih sadržaja mora se posebno voditi računa o
senzibilitetu I sociopsihološkom karakteru dečje prirode.
Humor u književnosti za decu
Humor nije samo iskonska potreba, već I jedan od načina na koje čovek ispoljava svoje
unutrašnje raspoloženje, pa čak I veoma ozbiljne stavove, ideje ili životne nazore. Treba
razlikovati pojmove komičnog I humora. Po Nikolaju Hartmanu oni ne da nisu isto, već čak nisu
ni formalno paralelni. Komično je samom predmetu I njjegovim osobinama, a humoristično je u
stavu umetnika I njegovog odnosa prema tom predmetu. Daljim uopštavanjem ove misli moglo
bi se reći da je za humor potreban određeni smisao kao za bilo koji vid umetničkog stvaranja.
Humor je poseban vid čovekove intelektualne intuicije I kreativne, unutrašnje ekspresije.
Psihološko-filozofsko I estetičko osmišljavanje fenomena humora manifestuje se kao jedan vid
katarze I duševne relaksacije. Sa tog aspekta o humoru se može govoriti kao o neizbežnom
elementu nekih duhovnih disciplina, kao što su pozorišna umetnost, film, slikarstvo, pa čak I
muzika, ali humor nigde nije tako funkcionalizovan kao u književnosti, nezavisno o kom žanru je
reč I kom uzrastu je namenjena. Odrasli vode računa kada se smeju, kako se smeju I kome se
smeju. Deca se smeju mnogo češće I više od odraslih. Njihov smeh je lepršav, prirodan,
neposredan I dopadljiv. Dečji smeh je bez invektiva, suvišnih paradoksa I aluzije, on je ogledalo
dečje duše, detinjstva I katalizator dečjeg ponašanja.

Odlike dečje književnosti: Lepo/estetsko, igra, mašta i fantastika, humor, estetsko uživanje,
melodičnost, poučavanje, vaspitanje, obrazovanje, moral
Kriterijumi pri definisanju knj. za decu
Dakle, književnost za decu je poseban deo književnosti koji obuhvata dela koja po formi i
tematici odgovaraju dečjem dobu, a koja su svesno ili nesvesno namenjena deci, ili ih autori nisu
namenili deci, ali su ona tokom vremena, postala prikladna deci. To su dela koja utiču na estetski
i društveni razvoj dece i deca ih najviše čitaju.
Problem pri određenju i definisanju književnosti za decu, može se rešiti postavljanjem određenih
kriterijuma:
• Kriterijum namene - odnosi se na polaznu tačku od koje kreće autortj. Predstavlja ono što je
autor namenio da deca čitaju.
• Kriterijum recepijenta (čitaoca)- je najvažniji i on se nalazi u većini pokušaja definicije. Može se
nazvati i kriterijumom afiiniteta.

• Kriterijum jednostavnosti - ograničava književnost za decu na ona dela koja su

pisana jednostavno; prikazuje se jednostavna slika sveta
• Kriterijum tematike - u tematskom pogledu knj. za decu svodi se na nekoliko
tematskih blokova: - događaji iz sfere čudesnog i fantastičnog; - teme iz škole i
školskog života; - teme iz porodičnog života; - teme vezane za blizak svet detetu
(životinjski svet, svet prirode); - teme egzotike
• Kriterijum fascinantnih intriga i likova – u delima knj. Za decu uvek nešto mora biti
fascinantno i zanimljivo
• Kriterijum jezika (stila) – podrazumeva da delo namenjeno deci mora biti napisano
jezikom koji dete razume.
Afiniteti
Pri razvoju deteta, postoje autonomne faze koje se nadovezuju jedna na drugu, pa su različiti
afiniteti prema književnim delima:
• Predškolska faza (1-7 godine) – prvi segment je od 1-3 godine kada dete otkriva
svet oko sebe, stiče svest o sopstvenom postojanju, zainteresovano je za ritam i
glas. Krajem druge i početkom treće godine dete gleda slikovnice kroz čitanje
odraslih. U ovom periodu je književnost povezana sa likovnom tehnikom. Drugi
segment je od 3-7. godine, a dete najviše interesuje bajka ili kratke priče. Od 4-7
čitaju se bajke, deca veruju u ono što se u njima dešava. Interes za bajku duže se
zadržava kod seoske dece, nego kod gradske. Uz bajku duže ostaju maštovitija
deca.
• Školska faza (7-11 godine) - ispoljava se polsnost deteta. U ovoj fazi su u centru
interesovanja avanture, egzotične priče i sl. Oko devete godine dete skroz gubi interes
za bajku i fantastiku, skloniji su realno uobličenim pričama, a pokazuju i interesovanje za
poeziju.
• Pubertetska faza (11-14 godine) - vidi se diferencijacija ponašanja dečaka i devojčica.
Dečake interesuju junaci apsolutne muškosti, a devojčice romantične junakinje, ljubavne
teme. Literatura ovog perioda je na granici između dečje i književnosti za odrasle.
OSNOVNI KNJIŽEVNO-TEORIJSKI POJMOVI

TEORIJA KNJIŽEVNOSTI
Teorija književnosti pretpostavlja umeće tumačenja prirode književnosti, opštih načela
književnog stvaranja I načina izražavanja. Ona sistematizuje znanja o književnosti, utvrđuje
teorijske pojmove, njihovo značenje I funkciju. Teorija književnosti obrađuje pitanja prirode
književnosti, oblika I načina književnog izražavanja I opštih I posebnih osobina književnih dela
kao umetničkih ostvarenja. Nju zanima opšta zakonitost književnog stvaralaštva, ona nastoji
utvrditi opšta načela književnog oblikovanja I posebne zakone koji se odnose na oblikovanje
pojedinih književnih vrsta te zakonitosti razumevanja I vrednovanja književnih dela.

TEORIJA KNJIŽEVNOSTI ZA DECU

Misao o književnosti za decu zanima se za jezičku oblast koja ima srazmerno ustanovljen
društveni I umetnički tretman. Njen legitimitet je u jednostavnoj činjenici da konkretna
izražajna forma I sadržina nalaze adekvatnu teoriju, merila I kategorije. Proučavanje književnosti
za mlade direktno se nadovezuje na književnoteorijski sitem I staro znanje o književnosti.
Razmišljanja o ovoj knj. formi potiču od deteta kao adresata. Njegovo mesto kao primaoca lepe
reči, stepen njegovog recepcijskog potencijala definišu opšte teorijske aksiome I postulate.
Teorija o dečijoj književnosti kao sistem znanja izučava logiku jezičke umetnosti za decu, njene
svojevrsnosti koje izražavaju osećanja, misli I ideje, postupke I izražajna sredstva kojima se delo
ostvaruje I, posebno, odnos estetskih I vanestetskih komponenti koje čine sklop dela. Dejstvo
književne reči na primaoca je ne manje od suštinskog značaja. Fundirana na platformi teorijskih
načela, na jedinstvu elemenata kritičke tradicije I avangardne estetike, na uzmaku od didaktike,
teorija književnosti za decu oličava, u nekom smislu, relativno samostalan korpus
književnonaučne misli. Srazmerno ustanovljen teorijski vid, koji nudi neka pripremna
razmatranja I kritičke postavke, ona poetsku reč za decu - što je od praktičnog značaja – istrže iz
paraliterarnog geta I uvodi u celinu književnosti.

KNJIŽEVNA ISTORIJA
Istorija književnosti proučava začetak I razvitak poetske reči I međusobni uticaj
umetničkih pokreta I pravaca. Takoreći bavi se proučavanjem književnh dela u njihovom
istorijskom sledu. Ona nastoji obuhvatiti pojavu književnosti u vremenu, opisati I I oceniti
pojedina dela s obzirom na književni I opštekulturalni razvoj.Kao grana književne nauke ona
obuhvata različitost književnih tvorevina I stilova kao I njihove promene. Izučavaju se u
najopštijim tendencijama dela u kontekstu njihovog smisla I egzistencije, a ne u domenu
društvenog okruženja u kojem su nastala. Delo nije statička struktura koja, nezavisno od
čitalaca, životno-istorijskih okolnosti I vremena, nudi ista značenja.
Istorija pojedine književnosti obrađuje razvoj, promene u vremenu I osobitosti neke nacionalne
književnosti. Opšta istorija književnosti zasniva se na osnovama komparativnog proučavanja
književnosti kao nastojanja da se obuhvate sve književne pojave od svetskog značaja.
KNJIŽEVNA ISTORIJA ZA DECU
Razvoj kniževnosti za decu, njeno grananje I bogaćenje, tranzitornost stilskih mena,
povezani su s razvojem književnosti uopšte. Pod okriljem književnosti kao celine – ali ne kao
njen produkt – ona se postepeno estetski emancipuje I poprima vlastitu umetničku fizionomiju.
Nije lako utvrditi početak književnosti za decu. No, o njenom utvrđenom vidu donekle se
može govoriti s pojavom prvih evropskih književnih tvorevina dostupnih I prilagođenih
omladini. No, o periodizaciji književnosti za decu biće reči kasnije. Istorija književnosti ukazuje
na složenost odnosa tradicije I inovacije. Delo se realizuje u dijalogu sa legitimnim činiocem
pesničkog nasleđa I početnom tačkom komunikacije.

KNJIŽEVNA KRITIKA
Književna kritika bavi se, doduše, prvenstveno ocenjivanjem vrednosti književnih dela, te se
u tom smislu, donekle, može odeliti od istorije I teorije, ali je taj njen zadatak, ipak,
mnogostruko prepleten sa svim onim čime se bavi nauka o književnosti. Književna kritika na
podlozi senzibiliteta otkriva I tumači složenost književne I neknjiževne dimenzije dela. Književna
kritika sagledava I preispituje sa teorijsko-umetničke pozicije način egzistencije konkretnih
sadržinskih I formalnih elemenata dela. Njen smisao se iscrpljuje u ustanovljenju onog
priželjkivanog mosta između autora I čitaoca, u pomoći čitaocu da tekst razume I u njemu uživa.
Književna kritika nije nauka, već logični I estetički proces beskonačnog produbljivanja smisla
umetničkog teksta.

KNJIŽEVNA KRITIKA ZA DECU

Akademska kritika o dečjoj poetskoj reči proistekla je iz široke mogućnosti podele
književnoteorijske misli prema jezičkim, semantičkim, stilskim, strukturnim, formalističkim,
antropološkim, filozofskim, psihološkim, istorijskim, recepcijskim, komunikacijskim I njima
sličnim mogućnostima. Kritička misao ovog usmerenja postavlja ista pitanja, rešava iste
probleme I kruži oko istih sumnji I nadanja kao I kritika seriozne književnosti. Komponente
opštije prirode, proizašle iz celine književnih stavova, samo je uslovno izdvajaju iz glavnog
kritičarskog toka. Nepodudarnost sa klasičnom kritikom, ukoliko ona postoji u traženju koda ili
šifre dečje reči, jeste u nijansama I prevlasti određenog metoda ili vrednosnog elementa.
Specifičnost ovog kritičkog ogranka I književnog mikrosegmenta jeste tumačenje estetske
efektnosti I funkcionalnosti dečjeg artefakta, kao I strukturnih delova koji grade njegovo
estetsko biće.
KNJIŽEVNI RODOVI

1. LIRIKA
Poezijom se u svakodnevnom govoru nazivaju književna dela u stihovima. U najširem
smislu takvo shvatanje I nije pogrešno, ali stih ne znači samo vezani stih, već I slobodni
stih koji se često može poistovetiti sa prozom, tako da stih I proza ne čine uvek dva
odvojena toka, već postoje I tzv. prelazni oblici. Odlikama lirike bi se mogle nazvati
sažetost jezičkog izraza, jedinstvu zvuka I ritma reči I posebnim odnosom prema onome
šta se govori.
LIRIKA ZA DECU
Poetski izraz teži što većoj udaljenosti od uobičajenog jezika. Dete je vrlo prijemčivo za
poeziju prepoznatljive muzikalnosti I tanane jezičke građe. Ključna svojstva poetske reči
za mlade kao potkoda književnosti jesu arkadijska lepota, originalnost, bogatstvo ideja I
osećanja, naglašen ritam, lirizovana intonacija, otvorenost, nežnost, humoristička
intonacija, nesvrhovitost, stilska razuđenost itd. Dečji stih je prevalio put od oskudne
metafore I prejako naglašene rime do moderne reči. Dečja lirika ima sve atribute lirike
kao izraza mladosti I subjektivne vedrine: sažetost, emocionalnost I misaonu
kondenzaciju, pesničke slike, ali I neke svoje specifičnosti kao što su melodičnost izraza,
vidno izražena veselost I životni optimizam.
Srpska poezija za decu ima svoje prapočetke u različitim oblicima folklora I narodne
tradicije. Zbog toga se ovaj vid stvaranja ne može vezivati samo za um. književnost. Sa
aspekta književnoistorijskog vrednovanja evolucija umetničke poezije za decu može se
se podeliti u tri etape: 1. Počinje sa pojavom Luke Milanova do Prvog svetskog rata; 2.
Interval između dva rata 3. Nakon Drugog svetskog rata
2. EPIKA
Odlike epike su, na prvom mestu dužina, tj. brojnost I bogatstvo I raznovrsnost motiva.
Razvoj epike seže do herojskog epa, tj epske poezije da bi u ovakvom obliku, nakon
romantizma, gotovo sasvim iščeznuo. Stihovani se književni izraz tako danas retko sreće,
a širok zahvat totaliteta života I neke elemente epske tehnike preuzima umetnička
proza.
EPIKA ZA DECU
Dete se najpre sreće s poezijom, ali je njegovo interesovanje, sa postepenim
sazrevanjem I iščezavanjem smisla za igru, fokusirano na prozu kao reprodukciju
sagledane stvarnosti. Strukturni elementi metričkim pravilima neuslovljenog govora jesu
fabula, pravolinijski red događaja, siže epska opširnost I iscrpnost. U tradicionalnom
poetskom ključu motivi se smenuju po modelu vremensko-prirodnog sleda, ubedljivo,
ekonomično I svrsishodno. Dečju prozu obeležava zanimljiv tematski prsten, živ I
pregledan tok radnje, živopisni junaci, jednostavnija struktura I naracija prilagođena
posebnoj recepciji. Savremena proza u odnosu na poeziju obuhvata komleksniju ravan u
sferi dečije književnosti, jer su u njoj apsorbovani raznorodni umetnički modeli I forme,
kako po tematskoj strukturi tako I po načinu umetničke konkretizacije. Tek u
međuratnoj srpskoj književnosti otpočeće intenzivan razvoj različitih pripovednih
 modela, od kratke priče anegdotskog tipa, do razvijenih epskih formi kao što su
realistička priča, bajka I roman.

3. DRAMA
Nazivom drama označavamo književne tekstove osobite vrste, takve tekstove koji su
neposredno ili posredno namenjeni izvođenju na pozornici. Doduše, ono je književno
delo kao I svako drugo, te se može čitati ili slušati kao bilo koje književno delo, kao ep,
roman ili lirska pesma.
DRAMA ZA DECU
Dramska ostvarenja za mlade temelje se na vrednostima koje drama kao književni rod
promoviše, ali I po nekim neuhvatljivim I suptilnijim zakonitostima. Prevaga scenskog
nad literarnim I kontemplativnim, događanja ispred opisivanja I upućenost na radnju;
akcija, napetost, koncentracija zbivanja, razigranost I optimistička vizija suštinske su
njihove oznake. Najpotpuniji efekat izazivaju sažetost I usredsređenost na određeni
sukob I zaplete koji iz njega proizilaze. Fabula koje se ne pripoveda, već događa u izmeni
dramske situacije, najčešće nadmetanje između dobra I zla, osnova su dramskog
ustrojstva s dečjim poimanjem I osećanjem. Isprva su za školske potrebe korišćeni
originalni pozorišni komadi ali prerađeni. Nedostatak podesnog gradiva za teatarsko
izvođenje nametnuće potrebu klasične inscenacije bajke, basne, priče I pesme. Priroda
književnosti za decu je dijaloške provenijencije. Dramski dijalog I redukovani monolog,
puni efekata, humora I naboja, streme razvoju lirizovane radnje I realizaciji izvesnih
opreka I obračuna. Funkcionalni dijalog, u umetničkom smislu zbijen I škrt, razvija
refleksivnu moć, oštri I roji misli, produbljuje I bogati emocije. Likovi, njihova gledišta,
osećanja I misli razotkrivaju se u akciji I partnerskom dijalogu, u postupcima I
reakcijama. Svedenost radnje na iracionalnu uzročnost, delanje koje izaziva dramske
konfrontacije, bez prekida I introspektivnog zahvata, usmerava ka krajnjem cilju I
razrešenju. Tekstovi u koje su ugrađeni pozorišni mehanizmi imaju dvostruki život.
Umetnost koja računa na čitaoce I na predstavljanje događaja preko glumaca upoznaje
se I razume iz stvarnog susreta reči I slike. Njena puna primena, životnost I punokrvnost
pokazuje se u pozorišnoj predstavi kao sintezi reči, zvuka, svetlosti, mraka, boja, pokreta,
vremena I prostora. Deca predškolskog uzrasta imaju svoj prvi kontakt sa čarima
književnosti uptravo posredstvom dramskih prikazivanja. Percepcija na pozorišnoj scenu
osposobljava od najranijeg uzrasta za jedan drukčiji način estetske komunikacije sa
pesničkim delom. Deca vlastitim doživljajima, izrazom lica, pokretima tela I simultanim
procesom predočavanja I zamišljanja burno učestvuju u razvoju scenskih radnji, žive
životom izvođača koji igraju, identifikuju se sa njima, odobravaju ili se protive njihovim
postupcima. Deca mlađeg uzrasta pokazuju izuzetan afinitet prema lutkarskim
predstavama. Literarnu reč ove forme pozorišne umetnosti, koja je u svojoj suštini
antiliterarna, konkretizuju personificirani simboli, vizuelizovane I dorečene metafore.
Predstave intrigantne scenografije, ambijentalnog okruženja, radnje I pevljivih songova,
predškolci doživljavaju audio-vizuelno I efektivno-motorički.
NARODNA KNJIŽEVNOST
Osim pisane, egzistira književnost usmenog postanja, koja je postojala pre knjiga.
Usmena književnost je prva etapa u razvoju bilo koje nacionalne književnosti. Sa stanovišta
književne istorije moglo bi se reći da je ona period pre svih perioda, pošto je sasvim izvesno da
je čovek na različite načine iskazivao svoje misli I osećanja, znatno pre no što je sastavio pismo I
naučio da čita I piše. Književnost koju je stvorio narod, odnosno njegovi daroviti pojedninci,
karakterišu svedenost obima, usmerenje na jezik, dinamičnost radnje, pravolinijsko nizanje
događaja, uzročno-posledična povezanost, jasan tok radnje I epilog. Doslednost u postupcima
junaka, dramatičnost, raznovrsnost I bogatstvo poetskih slika, sklad I stilsko jedinstvo pevanja I
pripovedanja, takođe su prepoznatljiva obeležja književnosti ovog vida kao žive folklorne
umetnosti. U okviru narodne književnosti, koja svojom sinkretičnošću odgovara mlađem
uzrastu,, izdvajaju se sadržaji primereni dečjem interesovanju I koji su, vremenom, postali
karakteristična umetnost pogodna dečjoj prirodi. Ako se pođe od pretpostavke: da kolektivni
pevač jednu istu pesmu nije pevao dvaput na isti način, posebno kad je drugima saopštava –
zašto onda on, ukoliko pred sobom ima dečju publiku I njenu spremnost da sluša , ne peva tako
da njoj bude zanimljivo I pristupačno. Kazivač se prilagođava ukusu auditorijuma I bira privlačne
I mladima drage priče. Humor I ređanje reči u rečenice koje ništa ne znače, niti ostvaruju
poruku, u najužoj su vezi sa bajanjem I igrom narodnog stvaraoca.
Dečja autohtona poetska reč, budući u nerazlučivom jedinstvu sa usmenom, favorizuje
usmenu reč kao “poeziju za sebe”. Auditivno doživljavanje izgovorenih reči izaziva veće
zanimanje I osećanje ugodnosti nego čitanje. Nastala kao rezultat vakuuma nakon povlačenja
narodnih vrsta koje su bile literarna hrana mladeži iako nisu njoj namenjene, dečja književnost
nosi odsjaj narodnog duha. Još je Vuk Stefanović Karadžić zabeležio pesme koje su namenjene
deci.

LIRSKE VRSTE
1. Uspavanka, prva lirska pesma sa kojom se sreće dete kada još nije ni svesno sadržine
pesme, ali I kasnije kada, već od druge I treće godine, oseća I smisao reči, ali više I
melodiju.To je tipična dečja pesma utemeljena na pevušenju u ritmu ljuljanja kolevke..
Tematika je dubina ljubavi majke prema detetu, zajednička sreća I sutrašnjica, snažna
emocionalna veza među njima.
2. Razbrajalica je kratka lirska vrsta, najčešće živa igra rečima u kojoj nije važan smisao
reči. Vrlo su melodične.
3. Brzalice su takođe zanimljiv oblik verbalne igre. To su obično jedna, dve ili tri rečenice
koje treba izgovoriti brzo, a da se pri tome ne pogreši.
 4. Ređalice su duže pesme od brzalica I u njima je najčešće prisutna zanimljiva radnja I
priča, a događaji su međusobno uslovljeni.
5. Tašunaljke i cupaljke, podstiču decu na određenu radnju (tapšanje I poskakivanje)
6. Rugalice su šaljive kratke I ritmične pesme, a poruga nije uvredljiva. Zasnovane su na
kontrastu ponašanja, tj. na neskladu između onoga što želi da se učini I nemogućnosti da
se to učini.
7. Lazaljke su pesme koje podstiču dete da “lazi”, puzi
8. Igre su kratke pesme koje najčešće prate ponašanje u igri, često se pevuše I šaljive su
(kolariću, paniću I td.)
9. Basme su reči koje se izgovaraju protiv zlih duhova I uroka, straha I bolesti. Deca uživaju
u širokom radijusu njihovog verbalnog izraza I očaravajuće poezije.
10. Zagonetke su poetske metafore date u obliku alegorije. Poetska slika je sažeta I u njoj je
sakriveno jezgro, tj. pravi odgovor
11. Šaljive pesme predstavljaju vid komičnog izražavanja narodnog pesnika koji je u životu
uočavao ono što je smešno a proizilazi iz objektivnog nesklada želja I mogućnosti.

PROZNE VRSTE

12. Šaljive priče mogu biti vedre, anegdotskog karaktera I nealegorijske transpozicije.
Akcenat je na zanimljivim I iznenadnim duhovitim obrtima.
13. Poslovice kao forme književnog izražavanja zauzimaju najvažnije mesto odmah posle
pesama I priča. Osnovna namena poslovica je poučno izricanje životnih istina I pravila.
14. Novela je izraz pozajmljen iz pisane književnosti, a obuhvata umotvorine slične bajci u
kojima se pripoveda nešto što bi “zaista moglo biti”. Junaci novela su često obični, ali
mudri, snalažljivi I duhoviti ljudi. Novela sadrži vidljivu dozu humora u come se
oslikavaduh I šarm običnog čoveka, uvek spremnog da doskoči jačem.
15. Anegdote su kratke I duhovite priče sa rudimentarnom poentom koja ocrtava narav
neke ličnosti ili kakvu istinu I pojavu.
16. Basna*
17. Bajka*

BASNA - pripada najstarijim delima usmene književnosti. Vodi poreklo iz Indije, a u

Evropu je stigla preko Ezopa. Basna je po formi kratka, najčešće jednoepizodična
alegorično-satirična priča u kojoj su glavni junaci životinje. Zasniva se na jednoj ideji; u
dvoepizodičnu se pretvara po sistemu kontrasta (basna o lisici I rodi). Ređe se razvija u
dve-tri uzročno-posledično povezane situacije s gradacionim ponavljanjima. Osnovni cilj
basne nije nije opisivanje životinja, već namera da preko ponašanja pojedinih životinja
ukažu na određene osobine ljudi. Basna ima poučni I moralni karakter jer upućuje na
određene osobine ljudi. U basnama su akteri životinje, a svaka životinja ima određenu
osobinu koja je izvedena iz realnih osobina. Predmet basne je neka životna istina,
lukavost, lakomislenost, glupost, kukavičluk, nezahvalnost. Poenta basne je u pouci
namenjenoj čitaocima. Basna je specifična inscenacija života, u kojoj sve stvari, bića I
pojave otkrivaju pravo lice, ponašanje I narav. U njoj je uvek izraženo nešto
 opštepoznato I tipično, što joj daje formu istine, koja dobija svevremenske kvalifikative,
izvan strogo određenih relacija vremena I prostora.
Struktura basne – Kompoziciona strukture basne je jednostavna, koncizna I alegorična.
U njoj se uočavaju dva bitna segmenta: priča i pouka. Prvi segment je duži I u njemu je
sadržan I uvod I zaplet I kulminacija. Pouka je u raspletu basme. Pouka je takođe vrlo
sažeta. (Osim kod Dositeja gde je pouka katkad duža I od same bajke). Umetnički su
uspelije one basne u kojima pouka proističe iz sadržaja, ukoliko je nenametljiva, a
posebno ako se nalazi u poenti kao posledica odnosa između nosilaca radnje I glavnog
lica., koje je najčešće životinja. Služeći se ustaljenim osobinama životinja kao sredstvom
sažimanja I sporazumevanja, onemogućava preteranu razvijenost radnje, ali čuva
ekspoziciju, zaplet I rasplet.
Odnos basna-priča o životinjama – Basne ne treba poistovećivati sa pričom o
životinjama, jer je u basnama alegorija neophodna, a u pričama se ne insistira na
alegorijskom smislu. Priče o životinjama su duže od basni I u njima nije bitna pouka za
razliku od basni koje nude bogat poučni potencijal. Životinje u basnama imaju osobine ljudi,
a u pričama o životinjama su osobine koje su realno karakteristične za svaku životinju I koje
nisu u funkciji alegorijskog smisla I alegorijskog prikazivanja ljudi I njihovog karaktera.
Dečje iskustvo je najčešće nedovoljno da bi deca shvatila osnovni smisao I poruku basne.
Znanstveni potencijal kod dece je nedovoljno bogat. Ujedno, deci predškolskog,
mlađeškolskog, pa I osnovnoškolskog uzrasta nisu jasni odnosi između ljudi niti
poređenja, a posebno im je teško da racionalno shvate smisao I suštinu određenih
simbola. Otuda su odrasli u obavezi ne samo da izvrše pravilan izbor basni, već I da ih
deci pojednostavljeno objasne. Deca najpre treba da shvate da se te životinje stvarno u
prirodi tako ponašaju, da je lisica lukava, zec plašljiv I sl. Tek nakon uvodnog razgovora
sa decom može se pristupiti analizi I poređenju ljudskih osobina sa navedenim u basni. I
dalje treba imati na umu da jedan deo dece, naročiti niže uzrasne dobi, neće biti u stanju
da pravilno shvati I rastumači basnu. No, ipak ih rado prihvataju zbog životinja koje se u
njima javljaju.