САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

Марко Ј. Ђорђевић
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Београд, Србија

СКРИВЕНЕ ДИМЕНЗИЈЕ УСМЕНИХ УСПАВАНКИ

Бављење усменим успаванкама води ка испитивању контекста у који се

урачунавају језички елементи особеног дискурса, али и околности у којима се
успаванке изводе (сабеседници, време и место, чин љуљања). Успаванке
истовремено поседују практичну функцију и потенцијални обредно-магијски
смисао. Да би се продрло у основу одређене појаве и разумела њена суштина, као и
сврха постојања и чувања у културном наслеђу, највећу пажњу треба посветити
њеној првобитној функцији. Намена успаванки остаје вазда иста, а у њима се
преплићу два основна слоја – безвремена и временом непромењена мајчинска љубав
са некадашњим, а данас ишчезлим ослањањем на језичке магијске формуле.
Најзаслужнија особа за очување традиције успаванки је мајка.
Кључне речи: усмена успаванка, дете, мајка, сан, обред, магија, заштита,
љуљање

Успаванке су старе лирске песме које својим називом откривају

своју основну намену – да успавају и умире дете. Но, забележени
текстови усмених успаванки откривају да се уз ову наизглед
једноставну функцију успаванке уткао и особени потенцијално
обредно-магијски смисао. Иза површине умирујућих звукова из нашег
детињства, често се крију и тамни слојеви значења које треба
испитати. Уживљавањем у контекст добијамо драгоцени материјал за
проучавање културне историје и система вредности.
Пратећи позиције успаванки у збиркама и антологијама српске
народне лирике, можемо уочити одређена неподударања. Вук
Стефановић Караџић их је први издвојио као „пјесме које се певају
дјеци, кад се успављују”. Истраживачи и сакупљачи су их сврставали
или у породичне или у обредне песме. Љиљана Пешикан Љуштановић
износи прецизно позиционирање успаванки у збиркама и антологијама


marko.j.djordjevic@gmail.com

Докторанд Филолошког факултета Универзитета у Београду.

469
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

српске народне лирике и закључује да су успаванке као породичне

песме разматрали углавном старији истраживачи, док су потоњи
наглашавали њихов обредни карактер. (в. Пешикан Љуштановић 2012:
10)
Када се нађу у групи дечјих песама, неретко одударају стилом и
сижејно-тематским регистром. Међу песмама које су забележене као
успаванке – могу се наћи и примери који су се користили да успавају
децу, али су тематски и садржајно ближи неким другим лирским
врстама. У петој књизи Српских народних пјесама Вука Стефановића
Караџића проналазимо податак: „Пјевачица Симана, која је све песме
казивала те су написане, рече да обично женскиње пјевају дјеци, кад
их успављују, ма какву пјесму која им се допадне” (СНП V 1898: 213).
И у Народној педагогији Срба Јована Миодраговића читамо да су се
некада мушкој деци певале јуначке песме, а женској љубавне не би ли
се успавала. (в. Миодраговић 2009: 26). Деца свакако не разумеју текст
песме, успављује их начин певања и глас мајке. У оваквим примерима
контекст извођења надјачава само значење текста песме, а ми се
сусрећемо са особеним жанровским синкретизмом усменог певања.
Овакве сачуване чињенице подвлаче важност емоција у стварању и
извођењу успаванки. Мајке су могле прилагођавати садржај песме и
вокалну висину, ритамске обрасце и покрете тела сходно тренутку. И
појам импровизацијске слободе у певању говори о специфичном
односу обредног и породичног у успаванкама. Наиме, обредна пракса
морала је у себи садржати редослед изговарања одређених магијских
формула, јасно успостављену структуру, а онај слој текста који је био
одраз блискости и топлине – могао је добити више слободе у трагању
за крајњим изразом.
Преношењем с колена на колено и дугим извођењем одређених
успаванки, морало је доћи до тога да се текстови устале, а једном
забележени – још значајније су губили на елементима преобликовања.
Сведоци смо записаних примера са тек дозвољеним избором промене
имена детета.
Певање успаванки може се сматрати трајно присутном појавом
и неодвојивим сегментом односа мајке и детета. Свакодневица се
упражњава путем усвојених и с колена на колена преношених
правила. Једна од димензија бављења усменим успаванкама води ка
470
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

испитивању контекста и околности њиховог извођења, стила,

понављања, језичких елемената особеног дискурса извођача.
Намена успаванки остаје вазда иста, а у њима се прожимају два
основна аспекта – безвремена и временом непромењена мајчинска
љубав са некадашњим, а данас ишчезлим ослањањем на језичке
магијске формуле. Иако су различито класификовали успаванке,
истраживачи су истоветно издвојили два основна слоја која се
преплићу у њима. (в. Недић 1977: 25; H. K 1985: 856; Pešić – Milošević-
Đorđević, 1984: 257; Шаранчић-Чутура 2007: 105–116).
Због свог посебног карактера, успаванке се могу проучавати на
пољу текста односно садржаја, а истовремено се дају сагледати и као
својеврсни вид перформанса у складу са контекстом у коме су се
изводиле и у коме се изводе.

Усмена успаванка може се из више разлога посматрати као особен

дискурс, конкретна манифестација језика, која настаје у неком посебном
контексту у који се урачунавају не само језички елементи него и околности
њиховог продуковања: сабеседници, време и место, постојећи односи између
тих ванјезичких елемената (Тодоров 2010: 7).

Контекст у коме се успаванке изводе није могао бити нарочито

промењен временом. Можемо их посматрати као примаран сусрет који
дете остварује са књижевним текстом сједињеним са музичким
изразом, преко кога се успоставља и реализује процес инкултурације у
склопу кога дете увиђа и усваја норме и вредности средине у којој је
рођено.
Кроз успаванке, које су се певале детету до треће године
живота, преношено је искуство заједнице, а дете је учило правила
понашања. Дакле, благовремено учење принципа на којима почива
свет и функционише заједница, био је, такође, задатак успаванке
(Прстојевић 2012: 68).

Љуљо моја исписана,

Успавај ми Милована
Љуљо моја, љуљо лака,
Мог брацу, мог јунака.
Љуљај ми га, љуљо, јаче,
471
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

Да се јунак не заплаче,
Нек се љуља, нек се нија,
Нек се снажи и развија.
Љуљај ми га, љуљо мека,
Док донесе мајка млека,
Док донесе отац хлеба,
И крај хлеба још што треба,
Сви ће онда сести амо,
Да заједно уживамо. (Миодраговић 2009: 101)

Успаванке у себи носе културне кодове времена у коме су

настале, текстови су испуњени секундарним конотацијама – о роду
детета, положају жене у патријархалној заједници, историји и
идеологији. Страх мајке за живот детета наводи да схватимо да
постоји много више у успаванкама него што њихов невин и
шармантни назив сугерише.
Дете се успављује у колевци или на рукама, што је праћено
ритмичном радњом, покретом љуљања. Извођачица пева успаванку –
чија је интонација, као и текст условљен практичном функцијом да се
дете умири и успава. Евидентно је и емотивно деловање извођачице,
која песмом осликава идеализовану везу између мајке и детета и
антиципира будућност детета. Текст садржи обредно-ритуални аспект
који успаванке приближава басмама и благословима. Свака од ових
ставки и засебно обогаћује смисао успаванки проучавањем давнашњег
контекста. У овом раду разматраћемо следеће чиниоце: место
извођења, чин љуљања, веза мајке и детета и антиципација
будућности.
Рођење је својеврсно чудо. Нови чланови заједнице изазивају
страх и неопходно је створити систем њиховог увођења у свакодневни
живот породице и шире друштва. Дете се на магијски начин штити од
разноврсних лоших утицаја. Постоје стварни и умишљени страхови и
опасности за новорођенче. Певање успаванки је само детаљ у систему
заштите од штетних дејстава.
Успаванке су искључиво везане за породицу и породичну кућу,
певају их најчешће мајке, нешто ређе старије сестре. Полагање детета
у колевку врши се свечано и уз одређена ритуална правила не би ли се

472
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

обезбедио добар сан и брзи напредак детета. Сама колевка добија

својства посвећеног предмета, скровитог места у коме живот почиње.
Начин изградње је вековима утемељен и сваки детаљ има своју
симболичку функцију и представља особени утук против злих сила и
урока. Јасно је прописано ко прави колевку, ко је намешта, од којих
материјала је сачињена, а тренутак у коме се дете први пут ставља у
колевку је перформанс за себе: важан је и сам положај детета, посебно
дечје главе која треба да је окренута ка истоку, а унутар места у коме
ће провести следећи период живота треба да га затекне живо биће
(петлић или кокошка) не би ли и дете поживело (в. Толстой 1999: 599).
Погледе који би могли да науде детету одвраћа управо лепота брижно
изграђених колевки, које су живописно обојене и имају апотропејске
шаре.
Нинај Јово у џиџаној беши,
Твоја беша на мору кована,
Њу ковала три ковача млада:
Један кује, други позлаћује,
Трећи кити бисер по бешици
Чим ће нам се Јово забавити. (Вујчић 2006: 12)

Мајка Меху у бешици љуља,

Уз бешу му песму попевала:
„Нини, буби, моје чедо драго!
Нини, буби, у варакли беши,
Твоја беша на мору грађена,
Градиле је до три кујунџије:
Један кује, други позлаћује,
Трећи меће алем камен драги,
Према чем ће Мехо вечерати,
Вечерати и акшам клањати”

Или:

Трећи мајстор гране исписује,

А четврти златне куке кује,
У Травнику травом наложена,
У Мисиру човом прекривена,
Те у Фочу беше донесена,
За њу дају три жута дуката. (Миодраговић 2009: 23)

473
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

Колевка маркира границу између два света, налази се на међи и

чува дете у својом дубини, те није случајно да наше усмене успаванке
изградњу тако важног магичног и непробојног предмета везују управо
за море, које и само у народним представа функционише као међа
светова (в. Проп 1990: 400).
Уједначена радња која прати успаванку у складу је са самим
ритмом и мелодијом успаванке. Док читамо и слушамо успаванке
забележене на нашим просторима паралелно са доступним
успаванкама других европских традиција (пре свега, путем пројеката
као што је Lullabies of the world292) намеће се питање колико је певање
наших усмених успаванки према својим карактеристикама
јединствено и аутентично, а колико у ствари представља нешто
универзално? Ако се апстрахују специфични културом условљени
мотиви, наше усмене успаванке поседују сличности са успаванкама из
других традиција. Успаванке широм света карактерише силабично
извођење блиско говору - мелодија је углавном проста: ретко садржи
више од три тона, а многи делови успаванке су изговорени без икаквог
стабилног тона и уклопљени у ритам. Сам ритам најчешће
подразумева низање певаних слогова и евентуално застајање на
појединим слоговима, односно њихово продужавање. Према
мелопоетским особинама оне спадају у песме које се певају, али
питање је да ли се у народу њихово извођење сматра певањем.

Песме које не припадају уобичајним облицима певања, из разлога

што се тако и не схватају за разлику од оних првих у народу се изводе без
икаквих ограничења, тако се нпр. Могу чути чак и у кући чија је породица у
највећој жалости за умрлим сродником, када певање и играње представља
нешто што припада реду најтрадиционалнијих народних забрана чије је
непоштовање и нарушавањеравно светогрђу (Golemović 2005: 112).

У извођењу успаванки поред вербалног и музичког аспекта, до

изражаја долази и телесни, физички, невербални аспект. Откривање
емоционалних и интимних димензија успаванки, као и анализирање
околног контекста, мора укључивати и истраживање покрета тела и

292
https://www.lullabiesoftheworld.org/

474
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

гестикулације. Извођење редовно прати и чин љуљања који се задржао

као исход сложеног и суптилног инстинктивног осећаја мајке
удруженог са искуствима средине и давно отелотвореном праксом.
Надраживањем рецептора за гравитацију утиче се и на слух, а нежни
ритам води у стање поспаности. Успаванке обично крећу
ономатопејским припевима: нуну, љуљу, љушка, буји паји, лула лула
лушка, нуни паји, папа папа, који својом звучношћу сугеришу љуљање
колевке. Језички израз се јасно хармонизује са покретом уљуљкивања.

Љуљу, љуљу,
Малу бебу
Папа папа
Мало дете... (Вујчић 2006: 9)

Нина, нина, злато моје,

Ево мајке, сан те зове,
Сан те зове и говори:
„Спавај, спавај, злато моје!” (Бован 2001: 241)

Нинај, нинај, злато моје!

Чуј, ђе ми те санак зове,
Сан те љуби и говори:
„Ушушкај се, драго моје!” (СНП I 1969: 182)

Поред примарне улоге да ритмичким понављањем успава дете

– љуљало се јер се веровало да овај покрет стимулише раст и развој
(Миодраговић 2009: 107).
Интересантно је поменути да су се и обредно-магијска љуљања
односила првенствено на везивање плодности за кућу. Ђорђина
Трубарац Матић истиче да је на основу етнографске грађе прикупљене
на српском етничком простору, пронашла знатан број примера који
доводи у везу љуљање и вегетацију (2017: 421–436). Код Милана Ђ.
Милићевића налазимо и податак да се обредно љуљање изводило
против вештица и урока (Милићевић 1894: 183).
Покрет љуљања се изводи свесно и потенцијално је бинаран –
понављање замаха у једну страну и враћање у почетни положај
антиципирају одлазак и враћање из света сна. Понављањем телесног

475
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

покрета и звучног дела осликава се искуство уткано у ритам и у језик

које даје структуру једној свакодневној рутинској радњи, а оваплоћује
потребу да се успоставе мир и хармонија пре него се дете упути у сан,
обезбеђујући покретом и да се дете између светова не задржи већ да се
врати у свет будности.
У текстoвима усмених успаванки запажамо да су најчешће
забележене у првом лицу једнине и да их карактерише јака жеља за
остваривањем комуникације што их и приближава говору. Деца
којима се успаванке упућују су најчешће именована или метафорично
ословљена. У већини записаних песама мајке се обраћају мушкој деци,
а тек у неколико примера наилазимо на песме намењене
девојчицама.293 Песме су упућивачке, а деца су у статусу
емоционалних учесника.

Главни предмет успаванке, добрих жеља, топлине и заштите ипак

остаје мушко дете, будући драган, младожења, ратник, заштитник. Ово је,
свакако, условио тип културе који је изразито фаворизовао мушко,
вишеструко везујући и статус жене у породици за рођење/нерођење мушког
детета. (Пешикан Љуштановић 2012: 10)

О, мој сине, сав си ми од злата

Благо мајци, која те родила!
И сисици, која те гојила,
И сестрици, која брата има,
Благо мајци, ти се уздај у ме! (Миодраговић 2009: 111)

На крају, као пожељнија, мушка деца су и више подложна

уроцима и злим силама. За разлику од женских потомака, синови
обезбеђују да се настави утабани пут предака и одржи развој
породичног стабла.
Текстови успаванки неретко личе на обучавање нежности, али
поред очекиване благости и шармантне једноставности, наилазимо и
на песничке слике које застрашују дете. Певање успаванки био је

293
У оквиру разматраних збирки, Љиљана Пешикан Љуштановић (2012: 9) издваја
тек четири примера у којима се ословљава женско дете: Васиљевић 1950: 190;
Карановић 1990: 192; Бован 2001: 308; Вујчић 2006: 16. Постоје и примери који су
родно необележени.

476
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

безбедан начин за мајке да изразе своје страхове и бриге које имају у

вези са безбедношћу детета и његовим опстанком у животу. На крају,
овај тренутак успављивања могао би бити и тренутак у коме се мајка
изопштава из гужве и предаје се сопственим мислима о својим
бригама и надама. Оно чиме је мајка, извођачица успаванки, била
окупирана јесте проналажење начина да се дете заштити од урока.
Новорођенче, доласком на свет, наставља да бивствује између светова,
не припадајући у потпуности ни једном, ни другом. До потпуног
утемељења на овом свету дели га одређено време и улазак у веру и
културу, те је неопходно обазриво поступати и поштовати правила.
Успаванке зато могу да се тумаче као „превентивна магијска певања”
(Шаранчић – Чутура 2007: 114). Отуда у тексту успаванке често
срећемо утиснуте бајалачке формуле. Но, не можемо рећи да је реч о
наслојавању басме на текст испуњен материнском нежношћу већ пре
да се ради о прожимању на неодредивој дубини.

Нина, сине, сан те преварио,

Преварио, не заборавио,
Прије тебе него твоју мајку.
Сан у бешу, а несан под бешу,
Сан у главу, а несан у страну,
Несанке ти вода однијела,
Где но нема вука ни баука. (Вујчић 2006: 14)

С једне стране увиђамо јасно изражену жељу мајке да умири и

успава дете, а са друге текст песме бајалице који обезбеђује заштиту
детета, сваки се разазнаје и уписује своје вредности у други текст.
Говорећи о савременој рецепцији усмене успаванке, Маја Бошковић
Стули (Stulli) истиче „смисао [...] успаванке обогаћује се управо
уживљавањем у некадашњи контекст” (Bošković Stulli1983: 171). Ми
смо као читаоци далеко од изворног контекста и можемо само трагати
за перспективама смисла, испитујући језик и његову старину у речима,
слутећи ондашње разлоге постојања. На трагу смо података о
постојању мотива и симбола чија мотивација бледи. Текстови
успаванки се тако дају рашчланити на слободне јединице фолклорног

477
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

језика, симбола и знања, а да нисмо свесни да ли нам је неки смисао у

међувремену постао недоступан.
Заштита детета је структуирана. Поред осликане колевке,
амајлија које се налазе скривене око детета, забране изговарања имена
до крштења, магијских формула и заштитних поступака, текстови
успаванки алармирају и велики број заштитника – виле дојиље, вучице
бабице, ружа, ластавице, пчеле.

Мајка Јову у ружи родила,

Ружица га на лист дочекала,
Бела вила у свилу повила,
А пчелица медом задојила,
Ластавица крилом покривала,
Нек је румен к'о ружа румена,
Нек је бео, као бела вила,
Нек је радин к'о чела малена,
Нек је хитар као ластавица. (Вујчић 2006: 12)

Но, и поред моћних савезника, кључна фигура у заштити детета

јесте мајка. Она је особени медијатор, свесна драме оностраног света и
позиционирана тако да испуњавањем захтева света у коме живи има
увид у збивања око свог детета.

Склопи очи, невинашце младо,

Буји, паји, материна надо,
Безазлено моје чедо мало
С неба си ми у колевку пало,
Замириса миром милодува,
Спавај, чедо, тебе мајка чува! (Миодраговић 2009: 111)

Чак и у примерима где је обредни контекст много израженији и

где се у успаванку уткао мит о змајевитом јунаку, чудесном рођењу,
слути се истовремено и тај једноставни понос мајке, која дарује своме
детету благослов и покушава да га заштити у периоду када ја мало и
нејако, али и унапред – антиципирајући будућност, обезбеђујући му у
мислима славан, частан, срећан и испуњен живот.

478
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

Мајка магијски убрзава време, казујући све оно што може бити
добро, пожељно, благословено као да већ јесте и градећи духовиту и
љупку слику у којој се рефлектује свет усмене бајке. (Пешикан
Љуштановић 2011: 13).
Време у успаванкама постоји у интервалима од заузимања
једног статуса до другог, све остало је у елипси. О времену пре
доласка на свет се не проговара. Време почиње рођењем, а у
стиховима успаванке мајке сањају о новим друштвеним статусима те
видимо децу како постају ратници, цареви и момци за женидбу. Време
пре и после освајања жељених статуса спада у периоде друштвене
безвремености.

Нина мајка нејака Јована

Нијајући танко попијева:
Нини, нини, моје чедо драго
Порасти ми за дан, за недељу
Као што би за годину дана
Дохвати се коња и оружја,
Да отмемо цару царевину
И светломе краљу краљевину
Царевину твоју очевину
Краљевину твоју дедовину. (Вујчић 2006: 17)

Суштински аспект мотива детета је увек елемент будућности.

Дете представља потенцијал. Предсказањем будућих развоја се
припрема и преображај личности извођачице песме, сјај њеног живота
након стасавања успешног детета које је извела на пут. Дакле, дете је
симбол који сједињује супротности, медијатор, спаситељ и творац
коначног осмишљавања. Упадљив је и тај парадокс да је свуда дете с
једне стране мало и беспомоћно изложено надмоћним непријатељима
и угрожено сталном опасношћу да буде уклето, уречено и уништено, а
са друге стране се доводи у везу са расположивим способностима и
моћима које далеко превазилазе људску меру. Или како Требјешанин
наводи: оно је истовремено и слабо и јако, и немоћно и надмоћно, оно
је сумњив почетак и тријумфални крај (2008: 46). Дете персонификује
животну снагу, пут и могућност. Оно представља тежњу бића можда
чак и тежњу извођачице ка остваривању себе саме.
479
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

Иш, кокоте, шарадане,

Мац, мацуне, бронзоглаве,
Не буд' те ми сина мога,
Не буд' те ми храну моју,
Нинај ми, сине, нинај лако,
Мајка те нина...
Запи ми, лале, заспи ми, мале,
Хранићеш мајку...
Заспи ми, сине, заспи ми, сунце,
Грејаћеш мајку! (Миодраговић 2009: 95)

Позиција жене у традиционалној заједници и уобичајена појава

договореног брака са основним циљем да се добије дете и продужи
лоза, стављали су младе жене у тешке улоге. Зато се уз слике
породичне идиле јављају и тамне стране породичног живота, У њима
се чита удес женских бића, никада довољно важних у језику
патријархата. Но, иако је мушка улога била знатно фаворизована у
нашој култури и у преношењу породичних култова и традиције, ипак –
када је реч о успаванкама, једно је сигурно – најзаслужнија особа за
очување традиције успаванки је мајка.

Литература

Милићевић, Милан Ђ. Живот Срба сељака. Београд: Државна

штампарија Краљевине Србије, 1894.
Пешикан Љуштановић, Љиљана. „Дете у усменој успаванци – усмени
или обредни статус”. Детињство, 1, XXXVII (2011): 13–22.
Пешикан Љуштановић, Љиљана. Госпођи Алисиној десној нози.
Огледи о књижевности за децу. Нови Сад: Змајеве дечје игре, 2012.
Прстојевић, Вања. „Усмена успаванка у књижевном, социјалном и
обредном контексту”, у: Зборник ВШССОВ, година VII, број 1 (2012): 63–78.
Трубарац Матић, Ђорђина. „Функционално сагледавање обредног
окретања на витлу у Срба.” Гласник Етнографског института САНУ, 65, 2
(2017): 421–436.
Тодоров, Цветан. „Језички симболизам”, у: Симболизам и тумачење,
превео Јовица Аћин. Београд: Службени гласник, 2010.

480
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

Шаранчић-Чутура, Снежана. „Могућности тумачења усмене лирске

поезије као школске лектире”. Норма, XII, 2-3/2007 (2009): 105-117.
Bošković Stulli, Maja. „O usmenoj književnosti izvan izvornog
konteksta”, u: Usmena književnost nekad i danas. Beograd: Prosveta, 1983: 151–
178.
Golemović, Dimitrije O. Etnomuzikološki ogledi. Beograd: Art grafik –
Biblioteka XX vek, 2005.
H. K. [Hatidža Krnjević] „Uspavanka”, u: Rečnik književnih termina,
Dragiša Živković (gl i odg. ur.). Beograd: Institut za književnost i umetnost – Nolit,
1985: 856.

Извори

Алексић, Драгослав. Личанке – песме из народа. Грачац 1934.

Беговић, Никола. Српске народне пјесме из Лике и Баније. Београд:
Удружење Срба из Крајине и Хрватске, 2001.
Бован, Владимир (прир.). Лирске и епске песме Косова и Метохије.
Студентски записи народних умотворина са Косова и Метохије. Приштина
– Београд – Исток: Институт за српску културу – Народно дело – Дом
културе „Свети Сава“, 2001.
Васиљевић, Миодраг, А. Југословенски музички фолклор I. Народне
мелодије које се певају на Космету. Београд: Просвета, издавачко предузеће
Србије, 1950.
Васиљевић, Миодраг, А. Народне мелодије из Санџака. Београд:
Музиколошки институт Српске академије наука, посебна издања, књ. 5 –
Научна књига, 1953.
Васиљевић, Миодраг, А. Народне мелодије лесковачког краја.
Београд: Музиколошки институт Српске академије наука, посебна издања,
књ. 11 – Научна књига, 1960.
Васиљевић, Миодраг, А. Народне мелодије Црне Горе. Београд:
Музиколошки институт Српске академије наука, посебна издања, књ. 12 –
Издавачка установа „Научно дело”, 1965.
Вујчић, Никола. Српска народна књижевност за децу. Школска
антологија. Београд: завод за уџбенике, 2006.
Карановић, Зоја. Народне песме у Даници. Нови Сад – Београд:
Матица српска – Институт за књижевност и уметност, 1990.
Карановић, Зоја. Народне песме у Матици. Нови Сад – Београд:
Матица српска – Институт за књижевност и уметност, 1999.

481
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

Матицки, Миодраг. Народне песме у Вили. Нови Сад – Београд:

Матица српска – Институт за књижевност и уметност, 1985.
Матицки, Миодраг, Милорад Радевић. Народне песме у Српско-
Далматинском магазину. Нови Сад – Београд: Матица српска – Институт за
књижевност и уметност, 2010.
Милеуснић, Сима Д. Српске народне пјесме из околине Пакраца и
Пожеге, приредила Славица Гароња Радованац. Загреб: СКД „Просвјета“,
1988.
Миодраговић, Јован. Народна педагогија у Срба или како наш народ
подиже пород свој. Београд: Радио телевизија Србије, 2009.
Недић, Владан. Антологија народних лирских песма. Београд: Српска
књижевна задруга, 1969.
Петрановић, Богољуб. Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине,
Сарајево: Свјетлост, 1989.
Раденковић, Љубинко. Народне басме и бајања. Ниш – Приштина –
Крагујевац: Градина – Јединство – Светлост, 1982.
СНП I: Караџић, Вук Стефановић. Српске народне пјесме I. Сакупио
их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига прва, у којој су различне
женске пјесме. Приредио Владан Недић. Београд: Просвета (Дела Вука
Караџића), 1969.
СНП V: Караџић, Вук Стефановић. Српске народне пјесме V (1898).
Сакупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига пета, у којој су
различне женске пјесме. Приредио Љуб. Стојановић. Београд: Државно
издање (Дела Вука Караџића), 1969.

482
САВРЕМЕНА СРПСКА ФОЛКЛОРИСТИКА VII Зборник радова

Marko J. Đorđević

HIDDEN DIMENSIONS OF ORAL LULLABIES

Summary

Analyzing lullabies leads to examining the context, which includes

linguistic elements of that unique discourse as a condition in which lullabies are
performed (interlocutors, time and place, the act of rocking). At the same time,
lullabies posses a practical function and, potentially, ritual-magical sense. In order
to understand the core of a certain phenomenon, as well as the purpose of its
existence and its preservation within cultural heritage, attention needs to be paid to
their original function. The purpose of lullabies remains unchanged, with two
basic layers interwined – timeless and unconditional maternal love with an earlier
(nowadays extinct) reliance on verbal magical chants. Mother is the most
important in keeping lullabies alive.
Keywords: oral lullabies, child, mother, dream, ritual, protection, rocking

483