Поуке Св Симеона Новог Богослова

Приредила: Слађана Ристић Горгиев

1
Поуке Св Симеона Новог Богослова
Приредила: Слађана Ристић Горгиев

Издавач
Центар за црквене студије
Обреновићева 20, Ниш

За издавача
Драгиша Бојовић

Штампа
Пунта – Ниш

Тираж
100

ISBN 978-86-84105-32-7

2
ПОУКЕ СВ СИМЕОНА
НОВОГ БОГОСЛОВА

Приредила:
Слађана Ристић Горгиев

Центар за црквене студије

2011

3
4
 Слово о Богослову

Ко је Богослов? Онај који доживљава зрење

Божје светлости и благодат Духа Светога, онај ко
прогледава очима духа. Јер само онај који прогледава
божјим очима способан је да слови о Богу, да бого-
словствује.
Св Симеон је једна од најоригиналнијих и
најмистичнијих личности IX и X века. Он је сведок
мистичног искуства у хришћанству, и противник сва-
ког обичајног или само интелектуалног приступа
хришћанском учењу. Као ретко ко он отворено говори
о својим духовним искуствима, а своја боговиђења и
надахнућа изражава најчешће лирским језиком. Језик
религиозне лирике у његовим делима користи се
равноправно са језиком богословске прозе.
Дубоко унутрашње искуство Бога није могуће
увек преточити у рационално појмовни садржај, а
поетски језик је примеренији у изражавању једног
таквог искуства. Мада познатији као химнограф хри-
шћанства, ове поуке св Симеона указују и на његова
прозна дела која својом дубином не заостају за
лириком.
Своје име Симеон, добија од свог духовног оца
Симеона Богобојажљивог. Други део његовог имена
Нови значи да је он обновитељ апостолског живота,
који је, како сам каже, био у знатном степену забо-
рављен. Трећи наставак његовог имена Богослов, ука-
зује на надимак који је у почетку иронично добио од
својих непријатеља, а који се касније промислом
Божјим у потпуности над њим осведочио. Израз
Богослов у хришћанству означава ону личности која
је досегла сам врх созерцања. То указује на лично и
непосредно мистичко искуство оног ко носи то име.
Свој духовни живот св Симеон започиње
познанством са Симеоном Богобојажљивим из Сту-

5
дитског манастира. Постаје искушеник у 27. години
живота а касније и монах. Због верности свом духо-
вном оцу изазива подозрење од управе манастира, ради
чега прелази у манастир Св Мамант где постаје игуман.
Али и овде на њега падају клевете због поштовања које
јавно изражава свом учитељу, па бива осуђен од
Синода. Касније ипак бива помилован од тог истог
Синода. Он у међувремену обнавља развалине цркве
Св Марине где оснива братство и тамо остаје до краја
земаљског живота.
И мада су ове поуке1 писане пре десет векова
оне не заостају за својом снагом и актуелношћу. Оне
сваког човека позивају на лично искуство Бога и могу
да укажу на пут којим сваки искрени боготражитељ
треба да крене.
Свако време је обремењењено искушењима
услед којих је тешко препознати живо Божје присуство
у свету. Али нам зато целим својим животом св Си-
меон поручује: Не говорите да је Бог невидљив људи-
ма, не говорите да људи не виде Божанску светлост
или да је то немогуће у садашња времена. То никада не
бива немогуће пријатељи. Него је чак врло могуће
онима који желе, онима којима је живот подарио
очишћење од страсти и учинио чистим њихово око
ума. 2

1
Све поуке преузете су из дела Светог Симеона Новог
Богослова, Catecheses, SChr, 1964, 1965, Paris, или су пре-
штампане из Малог мисонара за август 1935, Београд.
2
С. Нови Богослоав, Химне божанске љубави, Химна 27,
Цетиње, 1995.

6
 Основна поука 3

Возљубена ми у Господу братијо! Послушајте

што вам свакодневно по дужности предлажем поукама.
Примите моје савете са радошћу, ради спасења душе, и
постарајте се да их испуните ради вашег добра. Видите
ли колико су непостојана блага овога света, па опет,
мало је људи која она не преваре. Како је мало оних
који су се ослободили од сластољубља, које људска
слава не привлачи, ни среброљубље побеђује, ни трње
брига и трзавица не рањава! То је узрок што су људске
мисли непостојане и превртљиве, човек може остати
при једном само ако одбаци све пропадљиво, видљиво
од ствари, пређе из таме која га опкољава, и сроди се са
вечним, невидљивим, постојаним. Јер какав је предмет
мисли, таква је и сама мисао. Са постојаним-постојана
је; са непостојаним, нестална је.
Пролазност света показује да су и блага његова
пролазна; непoстојаност једне мисли показује слабост
њеног стања. Плодове садашњих мисли душа ће видети
тек тамо.

3
По Св Симеону постоје два вида познања: телесно и
умно. Иста се упоређују са два вида светлости. Светлост
сунца омогућава гледање чулног света, а светлост ума гле-
дање Бога. Бог даје светлост умним очима, да би оне могле
видети оно што је невидљиво.
Стога он препоручује избегавање телесне мудрости, јер је
она неугодна Богу. Због ње се не можемо од привремених
наслада умом преносити на небеско и вечно. Ко је потчи-
њен телесној мудрости не може да живи по Богу, јер му је
душа препуна страсних жеља, које човека доводе у ред
неразумних животиња.Ова два вида познања се у човековој
души међусобно сукобљавају. Тама и светлост, вера и не-
вера, незнање и познање, љубав и мржња увек су присутни
у човеку. Али ако човек молитвом призове Господа и при-
зове Божју вољу, Св Симеон каже, да тада борба бива
лакша..(Поука 27)

7
 Погледајмо око себе: у овом пролазном свету
све има почетак и крај "где настало, ту и нестало". Али
душа човечија, као сила, једина невидљива и мислена -
постаје овде и не престаје - већ прелази на другу страну
као бесмртна. Док је у телу, помоћу тела види ствари; а
кад се одвоји од тела, самим тим прекида везе са свима
стварима, и ступа у однос са мисленим и невидљивим,
заузета једино тиме. Ако је осветљена светлошћу
Христових заповести, улази у неограничену светлост
свеблагог Бога, и почиње осећати бесконачну радост.
Ако је опкољена греховним мраком, одлази у беско-
начни мрак, помешан са врелим огњем.
Душа која жели поучити се из закона Божјег
дан и ноћ, ничим се не може тако користити као
читањем Светога Писма. Овде су скривене намере
благодати Светога Духа које, кад се постигну, произво-
де у души велику насладу. То уздиже душу изнад свега
земаљског и узноси на небо помажући јој да мисли
само на божанско, само то да жели, а на земљи да живи
ангелским животом. Разгледајмо шта нам каже
Апостол Павле у посланицама. Испитајмо боље неке
његове богонадахнуте речи, да се обогатимо благом
које хоћемо да испитујемо у овој поуци? Ево где нас
апостол Павле учи говорећи: "Дакле пазите добро како
живите, користећи време, јер су дани зли" (Еф. 5, 15,
16).
Ако желимо да разумемо како треба ове речи,
морамо узети у обзир дела која видимо у овом свету:
трговац, земљорадник, уметник, имају велику уредност
и приљежност ка своме послу. Јер ако неко од њих
занемари своју дужност, ма и за кратко време,
претрпеће велику штету. Тако исто бива и на пољу
духовних подвига. А да би то боље разумели, погле-
дајмо мало дубље предњи пример. Претпоставимо да
сви трговци једног места журе негде на пијац, да једно
продаду а друго да купе и тако штогод зараде, а само

8
један успорио ногу пред ногу, па гледа како једни
журе, измичу а други журе и престижу га. Или ради
још горе: предао се пићу и забавама, и одлаже своју
дужност од дана до дана. Сад вас молим да ми кажете:
они који су благовремено стигли на тржижте,
завршили посао и вратили се са нешто добити, да ли су
они искупили своје време?! А онај који проводи време
у доколици, или га троши на некорисне ствари, зар он
не одбацује своје време као ствар без вредности?!
Али претпоставимо да је и он пошао са оста-
лима на тржиште. Тако док су они имајући код себе
новца, одмах почели ступити у погодбу и куповати
потребну им робу, у пуној нади да ће при продаји
имати добитак,- дотле је он, изузетни не имајући ни
новца са собом, почео молити сад овога сад онога да би
му ко дао у зајам да купи робу. Још он није ни престао
са трчкарењем по новац, а пијаца се већ завршила. Зар
није он и сада изгубио своје време у бесциљности?
Узмимо сада да је и понео новац са собом.Али
дошавши на тржиште, место да одмах почне свој
посао, он стане обилазити кафане, музике ради јела и
пића, весеља, и упропасти свој новац у лумповању и
сраму. Зар није он и ту упропастио своје време, и
безумно проћердао свој новац?. Сад узмимо да није
учинио ни једну од горњих погрешака. Но ако он,
стигавши на пијац са осталим трговцима, стане се
пробијати кроз свет из краја у крај, не отпочињући
никакву куповину, већ зевајући и брбљајући са
знанима и незнанима, док су други усрдно вршили свој
посао, не зазирући ни лево ни десно. По завршетку сви
су отишли својим кућама. Они који су марљиви на
свом послу, при продају добили су извесну зараду, и
још већој се надају када купљену робу стану
продавати, зар нису они искупили своје време? А, онај,
изузетни, који није бринуо о трговини, већ се забавио у
неозбиљним пословима. Зар није упропастио своје
време, мада је био где и остали трговци?

9
 И још ако остали трговци, имајући у виду
добит од трговине, не гледају ни што је тржиште
удаљено, ни што је тешко отићи, ни што је опасно због
разбојника, нити што је у вези са многим незгодама,
већ у нади на зараду стрпљиво тамо журе. А онај
изузетни, застрашен од свега тога, не може да се реши
на пут. Његови другови желе да га убеде да пође са
њима, обећавају да ће га чувати од свих опасности, али
он не пристаје. Опет, они који су ишли на трг, продали
и купили и доста зарадили, нису ли они искупили своје
време, док је лењивац, бојећи се опасности, губио и
изгубио време?
Слично горе иозложеном примеру, догађа се и
духовном животу: дешава се стварно да док друга
браћа усрдно испуњавају заповести Божије и са вели-
ком преданошћу успевају у добродетељи, ми прово-
димо живот без труда и рада, не бринући ни о
заповестима, ни о врлинама. Па зар није свима очеви-
дно, што они на тај начин искупљују своје време и сти-
чу велику добит и заслугу за своје душе, а ми губимо
своје време и своје душе?
Велика је и добра ствар веровати у Христа, јер
је без те вере немогуће је бити спашен; али човек исто
тако мора бити упућен у Реч истине и разумети је.
Добра је ствар бити упућен у Реч Истине, а од
суштинске је важности разумети је; али човек исто тако
мора бити крштен у име Свете и Животодавне Тројице,
јер то доноси живот души. Добро је крстити и тако
стећи нови духовни живот, али је неопходно да то
мистично живљење, или то умно просветљење у духу
исто тако буде свесно доживљено (свесно осећано).
Добро је примити са осећањем умно просветљење у
духу, али човек исто тако мора пројављивати (делати,
чинити, показивати) и дела светлости. Добро је чинити
дела светлости, али да би се човек до савршенства
уподобио Христу мора се обући у његову кротост и

10
смирење. Онај који ово постигне и постане кротак и
смирен срцем (на такав начин) као да је то његово
природно настројење, беизоставно ће ући у Царство
Небеско и у радост свога Господара.
Но, што се тиче оних који трче путем Божјим,
на начин на који сам то (мало пре) указао, ако би их
природна смрт пресекла и зауставила на пола пута, они
неће бити отерани од двери Царства Божијег, и те
двери се неће пред њиме затворити, по безграничној
милости Божјој. Али што се тиче оних који не трче на
такав начин, њихова вера у Христа Господа је уза-
лудна, уколико је и имају. А њему узнесимо славу,
хвалу и поклоњење, заједно са Његовим беспочетним
Оцем и Жоивотодавним Духом, сада и свагда и кроза
све векове. Амин!

11
 О искупљењу 4

Уосталом, ако вам изгледа умесно, испитајмо

још дубље смисао апостолових речи. Да видимо како
се искупљује време, и који су то "зли дани" у које
морамо искупљивати време. Време куповине за свакога
човека јесте време садашњег живота. А дани садашњег
живота заиста су зли за оне који се њима не користе
како треба. Сваки који живи целомудрено, праведно,
благочестиво, озбиљно, поносећи добродушно све
напоре, жалости и искушења од видљивих и невидљи-
вих непријатеља, - сваки такав мудро искупљује време
и са успехом врши куповину, упркос "злих дана"
садашњег живота. Да би нам то било још јасније,
узмимо један доказ из свакодневног живота: ко тргује
мудро садшњим животом, кад наиђе на исмевање,
презирање, непоштовање, жалост, и знајући како се
искориштавају те незгоде и какву корист могу донети -
одмах их прихвата и ставља на своја рамена, и проду-
жује пут радосно. На тај начин место да тражи сребро
којим се време искупљује, он га тренутно купује

4
Сав човеков живот треба да буде спремно чекање смрти.
Зато је важно будно пратити своје духовно стање, и прочи-
стити своје богоспознајне моћи, како би што чистији при-
шли Христу. По Св Симеону није довољна само вера у
Христа, потребно је свесно примити благодат Светога
Духа. Зато је први услов прочишћења - покајање. Покајање
је свест о својој личној удаљености од Бога. Покајање је
потреба да се човек врати у Божји згрљај и тако постигне
онтолошко здравље.
Зато нам је по Св Симеону одређено да овде тражимо и
куцамо на небеска врата трпљењем и покајањем. Чистећи
срца од сваке нечистоће и греха. Једно крштење добијамо
по рођењу, а друго сузама и покајањем. Уколико своју ду-
шу не очистимо покајним сузама тешко се можемо назвати
хришћанима.

12
трпљењем. Док многи не могу да остваре тако
драгоцену куповину, иако посте, мало спавају, леже на
голој земљи, и држе разне подвиге дуго година. Јер ко
не може куповати помоћу трпљења, губи време својега
спасења.
Да објасним и другим примером: један тиранин
нагони на силу два човека да преступе заповест Божју.
Јадан се поплаши претњи и мука, побегне и сакрије се.
Други се храбро одупре искушењима, претрпевши све
муке, растрзавање па и смрт за заповест Божју. Ко је од
њих двојице искупио време? Онај што је побегао од
страдања и сакрио се, или онај што је кротко примио
страдања и храбро их поднео па и умро за заповест
Божју? Очевидно, страдалник је имао и чиме искупити
време; а плашљивац је изгубио и време и оно што је
имало вредност у времену - ради спасења душе.
Они који претрпе у овом животу муке и
искушења у богоугодном циљу, купују себи вечна
блага и бескрајну радост. Када им дође смрт телесна,
они је не сматрају првим и последњим душманом. У
њој виде прилику за велико трпљење којим откупљују
живот вечни. Слично трговцу који наиђе на мноштво
драгоцених ствари које се продају по ниској цени, и
купује их да би што пре присвојио такве драгоцености,
тако и онај који се труди ради заповести Божје, радо се
решава и умрети, верујући да тиме купује вечна блага.
Али љубитељи живота, славе и богатства не раде тако
већ кад их неки тиранин приморава да преступе
заповест Божју не могући поднети гнев, мржњу и пре-
тњу, несвесно продају драгоцено и вечно а купују про-
лазно и пропадљиво, губећи своје спасење и свој вечни
живот. Такви не врше добру куповину у садашњем
животу. Приморани да жртвују или садашње за вечно,
или да се одрекну вечнога да им остане садашње, они
лудом преваром купују бесконачне муке.

13
 Да и ми не пострадамо тако молим вас, иску-
пљујумо време док још није затворен круг садашњег
живота. Јер су дани овога века веома зли. Савког дана
подижу се многобројни таласи сланог греховног мора,
и ударају на нас. Помоћу телесног сладострастија пуне
наше душе срамним пожудама. А помоћу непријатеља
видљивих и невидљивих доводе нас до бриге и гнева.
И многим другим покушавају одвојити нас од Царства
небеског. Због тога искупљујући време свога живота,
ревносно и добро, предајемо се потпуно извршавању
заповести Божјих и придобијању свих врлина. Припре-
мајмо се да примимо благодат Светога Духа, да уђемо
у тихо пристаниште Божије и у Царство Његово. На тај
начин склонићемо се од ових злих дана. А кад они про-
ђу, нећемо чути онај страшан глас, који шаље грешни-
ке у огањ вечни, спремљен за ђавола и његове слуге.
Разборитост за своју душу искупићемо тако,
ако се научимо разликовати и презрети привремена
блага, и удубити се у размишљање о вечном духовном
благу. Избегавајмо телесну мудрост јер је она неугодна
Богу. Због ње не можемо да се отмемо од привремених
наслада нити се преносити умом на небесно и вечно.
Ко је потчињен телесној мудрости, не може да живи по
Богу јер му је душа примамљена страсним жељама,
које човека доводе у ред неразумних животиња.
Искупљујмо правду да би били блиски Богу.
Благотворно и праведно разликујмо праведног од не-
праведног. Ставимо добродетељ изнад порока; оне-
могућимо приступ ђаволу који спрема погибељ души
нашој. Дајмо чему шта припада: телу толико хране да
може живети и пристојну одећу; души посветимо сву
моћ и усрдност, хранећи је и чистећи размишљањем о
божанским стварима, молитвом, сузама и читањем
Светог Писма. Тако ћемо је удостојити да прими
божанствену светлост Сунца Правде, Бога, Који нас
оправдава благодаћу Светога Духа, прима к Себи
узвишујићи нас до праведника, достојних да се насладе
неизреченим благом у Његовом Царству.

14
 Искупљујмо храброст својим душама са добро-
душним трпљењем свих искушења, по речима Господ-
њим: "Трпљењем својим спасавајте душе своје".Јаком
мишљу противимо се греху бијући непријатеља
оружјем Светога Духа. Као добри војници Христови,
помучимо се мало у посту, бдењу, плачу и покајању,
непрестано се молећи Богу, те да добијемо венац
победе и да Царујемо са Христом за све векове.
Искупљујмо целомудрије своме телу са сваким
уздржањем и смирењем. Јер прави борац, који се
подвизава на пољу благочестија, уздржава се од свега,
као што каже Апостол (2. Тим.2,5 1. Кор.9,26).Ако смо
постигли целомудрије, чувајмо се злог дана похоте,
који је прави душманин благодати Светога Духа. Не
оскрнавимо душу страсним побудама. Пазимо да нас
савест не осуди, срце не упрља, људи не презру а Бог у
гневу не одбаци.
Таквом духовном куповином стећићемо велику
добит, ако паметно будемо трговали, прелазећи стазу
живота са правдом и целомудријем, подносећи свако-
дневни терет и зној. Ако овакву трговину водимо овде
на земљи, остављајући привремено онима који га желе,
а за себе желећи вечно и непропадљиво, без сумње
ућићемо у тихо пристаниште Царства Божијег. Носећи
са собом сачуване предности дарова Светога Духа, не
бојмо се ни страшнога Гласа који упућује грешнике у
огањ вечни. Носећи са собом многоцени бисер Духа,
који смо зарадили у трговини, продавши све своје
жеље и мудровања да њега купимо.
Благодаћу Господа нашега Исуса Христа, спре-
мајмо се и ми за такву трговину! Амин.5

5
С. Симеон, Нови Богослов, Искупљујете време, Пре-
штампано из "Малог мисионара" за август 1935.

15
 О души 6

Kao што тело умире када се од њега одвоји

душа, тако и душа умире кад се од ње одвоји Дух Све-
ти. Када је први човек преступио заповест Божју,
одмах се је лишио благодати Светога Духа којом је био
обдарен. Због тога је прво умрла његова душа, утопље-
на у стид и страх, па тек после је умрло његово тело.
Смрт телесна није бесциљна: Њу видимо и познајемо,
па премишљамо о смрти душе коју не видимо. Телесна
смрт и труљење слична је душевној смрти и кварежи.

6
Душа је средњи појам и мост између духовног и мате-
ријалног света. Човекова душа представља микросвет,
распрострањена је по целом телу, исто као што се и Бог
налази на сваком месту. Она је интегративни део свих
човекових телесних органа. Господ у човековој души
скупља и смешта небеска и духовна богатства као што
човек у свом земаљском дому пажљиво скупља земаљска
богатства. Човекова душа не може да нађе мир, утеху, нити
радост ни у чему другом осим у Богу који ју је створио по
свом образу и подобију. Када се она једном одвоји од Бога,
она умире од глади, јер с обзиром да има духовну природу,
може се једино нахранити духовном храном. Она од Бога
добија храну и Божји напитак. Живот душе је тајанствена
и неисказива заједница са Богом. Губитком јединства са
Богом настаје помрачење и умирање душе.
Као што тело после одласка душе пропада и умире, тако
и душа пропада и умире онога момента када буде на-
пуштена од Божје благодати.
Тело изражава духовни састав човекове душе. Распаднута
душа огледаће се и у људском телу, а узвишена проду-
ховљена душа прославиће тело до непропадљивости.
Уколико душа није осветљена и усмерена ка Богу, тело
постаје облак који замрачује душу, јасно је спречавајући да
види Божји зрак. Између нас и Бога тада стоји тело као
телесна магла. Тело може да буде храм човекове душе, но
може да буде и зид између човека и духовног света.

16
 Друга је природа душе, а друга природа тела.
Тело се најпре исквари и изнемогне, па тек после
умире одласком душе. Са душом бива друкчије: она
најпре умре - и то кад је напусти божанствена благодат
па се тек после квари. Поквареност душе састоји се
прво у томе што она напушта истинито расуђивање, и у
њој почињу да клијају семена трња и зла. Слично
црвима који се појављују у мртвом телу, тако и у души,
лишеној благодати плоде се мислени црви: завист,
лукавство, лаж, мржња, клевета, гнев, брига, освета,
гордост, презирање, дрскост, непобожност и остало.
Тако човек престаје бити по образу и подобију
Божијем.
Као што разумна душа сједињује у једно тело
многе делове, кости, месо нерве, крвне судове, кожу и
остало, држећи повезано све својом силом у јединстве-
ној хармонији тако и благодат Светога Духа прикупља
душевне силе и производи животворна дејства, као
душа души, разне жеље и мисли приводи вољи Божјој -
у чему се и састоји прави живот. Кад оде душа из тела
поједини делови губе везу, не могу једни другима да
служе, што означава крај живота. Тако и душа кад
изгуби благодат Светога Духа, све њене жеље и поми-
сли падају и пропадају. Нити је могућ живот и
хармонија у мртвом телу, нити је могућа достојна
човека разборитост без благодати Светог Духа. Што је
мртво телу у поретку светском, то је и мртва душа у
поретку Божијем. И нема јој места на небу, јер све што
је мртво за један поредак неможе у њему ни да се
појави.
Улаз у царство Божије даје се за добра дела и
за веру. А видети царство Божје може само онај ко је
рођен одозго. Због тога, ко верује и крсти се водом и
духом, новорођени је у царству. Ко се тако роди, и ко
тако види Царство Божије, већ је урачунат међу учени-
ке, војнике и синове Цраства, које почиње задобијати

17
добрим делима-која не може творити пре него што
постане борац за будуће Царство. Адамски човек
постаје хришћанин. Ако човек не прими божанство
Христово - не може ни помислити ни што урадити
достојно Царства Божијег. Не може испунити ни једну
заповест Христову. Јер сам Христос дела у свима
онима који призивају Његово свето име.
Због овога је Бог и постао човек, да сиђе у
њега, као у Бога, Бог Дух Свети и да борави у њему - од
њега се не раздвајао, да би тако, помоћу сједињења с
њим, Божнство било доступно сваком човеку који му
се обрати и који своју вољу, своје помисли, своје жеље
придружи вољи Божијој. У томе се и састоји васкрсе-
ње душе још за овог живота.
У сваком хришћанину Христос се бори и побе-
ђује, моли се, призива Бога, благодари. Христос се ра-
дује кад код хришћанина види убеђење и исповедање
да Он делује у свему, а не они. Због тога је свако дужан
за сва добра дела заблагодарити Христу.
Ко почне своја добра дела и своје спасење себи
приписивати, заборавља Бога, пада у гордост и смрт
душевну.
Нека би сви верни поживели у благодати!
Амин.7

7
С. Симеон, Нови Богослов, Поука 4, Смрт душе, Пре-
штампано из "Малог мисионара" за август 1935.

18
 О љубави 8

Овде се мисли на један град а не на многе,

свету и нераздељену тројицу врлина, тачније пак-прву
међу осталима, коју и последњом називају, пошто је
она конац (свих ) добара и већа од свих, љубав, ја
кажем, она је , од које и на којој је основана сва вера и

8
У светоотачком предању Бог се препознаје љубављу. У
Староме Завету се однос мужа и жене такође озачава
глаголом познати."И позна жену своју..." Не можемо
познати ако не љубимо. Овакав став произилази из самог
начина на који се Бог преко Христа Открива човеку. Он се
открива као Милост и Нежност какви људском уму нису
појмљиви. У свом унутрашњем троичном животу Свети
Оци Бога одређују као свеукупност Љубави, или као пуно-
ћу неизмерног љубавног јединства. У Христосу Бог откри-
ва своје Лице - Лице Љубави. Па и заповести Љубави које
Христос упућује човеку, нису ништа друго него "намера"
Божја да му по љубави будемо слични.
Ако љубав као што је уобичајено познајемо изражава
некакав слепи инстикт, то је због тога што је познајемо као
обезвређену, као недовољно разумљиву, без осећаја њеног
стварног циља и намере. Па ипак чак и таква љубав је као
икона Божја утиснута у наше биће и има за циљ, да нас
приведе Богу. Св Максим Исповедник чак и у љубавној
привлачности бесловесних животиња, као и у друштвеном
и материјалном поретку препознаје једно јединствено
љубавно стремљење. Свака љубав тежи нечему изнад ње
саме, па мада тога није увек свесна, она свој смисао и сво-
ју пуноћу налази једино у Богу. Останемо ли у љубави без
Бога, она ће брзо изгубити свој сјај и снагу. Љубав без Бо-
га сведе се на егоизам. Док љубав вољену особу смешта
у центар нашег бића, егоизам је оставља на периферији
препуштајући јој само спољашну релативну вредност...
Љубав нас супротно егоизму присиљава да другоме при-
дамо вечну вредност.

19
устројена нада и без које ништа од постојећег не
постоји и уопште неће постојати.9

* * *

Многе су лепоте овога нерукотворенога и све-

тога Сиона, и ко је почео да их гледа, неће се више ра-
довати чулним призорима, и неће више бити приврзан
светској слави.10
* * *

Сетио сам се красоте непорочне љубави и

неочекивано, њена светлост показала се у мом срцу, и
ја сам био занет (усхићен) њеном сладошћу, и забора-
вивши на спољна чула, сав одвојен умом од живота,
заборавио сам то што се налази под рукама.11

* * *

О љубави свежељна, блажен онај који је

загрлио тебе, јер он више неће пожелети страсно да
грли земаљску лепоту. Блажен ко се стобом испреплео
(спојио) у божанском еросу, јер ће се он одрећи целога
света и неће се ни најмање оскрнавити прилазећи
свакоме човеку. Блажен који је целивао твоје лепоте и
наслађивао се њима од неизмерне чежње, јер се он
душевно осветио од пречисте воде и крви која је капала
од тебе. Блажен који је тебе задобио, јер ће он сматрати
да су ништа ризнице света, пошто си ти богатство
заиста непотрошиво. Блажен је и трипут блажен
(триблажен) онај којега си ти примила, јер ће он
наизглед беславан бити много славнији, од свих који су

9
(1. 53-60) (А. В. 236. стр.)
10
(1. 67-69). (А. В. 236. стр.)
11
(1. 74-76) (А.В. 218. стр.).

20
се прославили, и поштованији од свих поштованих, и
уваженији. Достојан је хвале онај кои иде за тобом,
достојнији је хвале онај који те је нашао, а још блаже-
нији онај кога ти љубиш, примаш, који се настанио у
теби, научен тобом, нахранивши се тобом, храном,
Христом бесмртним, Христом Богом нашим.12

* * *

О Божанска љубави где ти држиш Христа? Где

Га ти скриваш? Зашто си се ти, узевши Спаситеља све-
та, удаљила од нас? Отвори нама недостојнима, мала
врата, да би видела Њега Који је пострадао за нас, и
поверујмо Његовој милости, док не умремо да смо га
једнпут видели.13

* * *

Отвори нам, ти која си Му постала врата за Ње-

гово јављање у телу, принудивши штедру и непринуђе-
ну утробу нашега Владике да поднесе грехе и болести
свих и не одбаци нас говорећи : "Не познајем вас" 14

* * *

Ради ње је Реч постала тело и уселила се у нас,

због ње је очовечивши се, Она (Реч) добровољно
поднела животворна страдања, да би од уза ада осло-
бодила своје сопствено створење, човека, и, (да би)
примивши га, вазнела га на небеса.15

12
(1. 78-98). (А.В. 230. стр.).
13
(1. 99-104). (А.В. 236. стр.)
14
(1. 104-109). (А.В. 236. стр
15
(1. 148-132) (А.В. 236. стр.).

21
 * * *

Да нам ти опростиш света љубави, и преко тебе

да пребивамо у наслађивању добрима нашега Владике,
сладости које нико неће окусити осим кроз тебе. Јер
они који те нису заволели како треба, трче можда, али
не стижу на циљ, а сваки који трчи у неизвесном је
положају пре но што заврши трку. А оне који су те
достигли и оне које си ти изненадила (затекла), свакако
су у сигурности, јер си ти конац закона, која ме
окружујеш, која ме палиш и од болнога срца у
бескрајну жудњу за Богом и мојом браћом и оцима
распаљујеш.16

* * *

Јер си ти учитељица пророка, сапутница апо-

стола, сила мученика, надахнуће отаца и учитеља,
савршенство свих светих и, у садашње време, ти си
моје постављење на садашњу службу.17

* * *

Јер свака брига и свако старање и сваки подвиг

са великим мукама, ако се не оконча љубављу у скру-
шености духа, јалови су и не воде ничему корисном 18

* * *

Па ви сте деца Божија, дана ми од Бога као

деца, моја недра, (унутрашњост), моје очи. Ви сте

16
(1. 121-130). (А.В. 236-237. стр.).
17
(1. 130-134). (А.В. 237.стр.).
18
1. 143-145) (А.В. 237. стр.)

22
говорећи апостолски, моја похвала и печат мога
учења.19
* * *

Постарајмо се тако, драга моја у Христу браћо,

да служећи Богу, како свим врлинама тако и узајамном
љубављу, служите и мени, кога сте ви изабрали да вам
буде образац духовног оца, иако ми много недостаје то
достојанство. Да би се Бог радовао вашој сагласности и
савршенству, и да бих се радовао и ја смирени, видећи
напредак вашег живота у Богу који стално иде бољему
у вери...20....и да би радост моја постала благослов вама
и задобијање неуништивог блаженог живота у Исусу
Христу Господу нашем. 21

19
(1. 167-170) (А.В. 73 стр.).
20
(1. 171-177) А.В. 25 стр.).
21
(1. 182-184) (А.В. 25 стр)

23
 О боговиђењу 22

А чувши "Христос", не обраћај пажњу на

једноставност речи или на краткоћу израза, но прими у
ум Божанску славу, изнад ума и по (мисли), Његову
неизрециву моћ, неизмерну милост, несхватљиво бо-
гатство, које Он даје штедро и обилно. И све то бива
довољно да замени све, јер примај у себе Њега самога,
узрочника и подаритеља свакога добра.23

* * *

Јер онај који се удостојио њега самога да види

и да созерцава, не жели било шта друго, као што онај
који је испуњен љубављу према Богу више не подноси
да љуби било кога на земљи.24

* * *

Према томе постарајмо се да нађемо Христа и

да га видимо, онаквога какав је он по лепоти и
пријатности.25

22
Само човек прочишћеног ума и срца и окупан божа-
нским енергијама може познати Бога. Тада се постиже
духовно стање које се у филозофији светих отаца назива
умозрење. Умозрење је прогледавање духовним очима,
односно боговиђење.
Онај који је постигао такво стање исијава целим својим
бићем и посебном духовном лепотом. Када једном сагледа
ту божанску лепоту, душа се више неће радовати лепотама
овога света, него ће чезнути да се сједини са тим светом.
(Катихеза 2)
23
(2. 56-64) (А.В. 158. стр.
24
(2. 64-67) (А.В. 158. стр.).
25
(2. 68-70) (А.В. 158 стр.)

24
 * * *

И ако се неки од људи боре на све начине и

полажу саму душу ради привремених и распадљивих
ствари, зар да ми не предамо на смрт наше душе и тела
ради Цара над царујућима и Господа над господствују-
ћима и Створитеља и владара Света 26

* * *

Готово сви људи се уклањају од немоћних и

бедних, и земаљски цар не подноси њихов изглед,
управитељи се окрећу од њих, богати их презиру, кад
их сретну пролазе мимо, као да они не постоје, и
срећући се с њима нико их не сматра пожељним, а Бог,
коме служе безбројна мноштва ангелских сила, све
држећи речју своје силе Чије је великолепље (вели-
чанствао) за све неиздрживо, није одбио да буде отац и
птијатељ и брат свих одбачених, него зажелео да се
оваплоти, да би постао сличан нама по свему осим гре-
ха и учинио нас причасницима Своје славе и царства.27

* * *

У име Христово молим, као да нас сам Бог

саветује кроз нас; помирите се с Богом. Како ће поста-
ти миротворац онај који се противи Богу и ратује с
Њим кроз нарушавање заповести; такав, чак ако успо-
ставља мир међу свима, непријатељ је Божји, тако да
оне које чак међусобно мири, не мири их како је Богу
угодно. Јер (будући да је он сам први непријатељ

26
(2. 76-80) (А. В. 158 стр.)
27
(2. 107-120. ) (А.Б. 104.стр.)

25
самога себе и Бога), његови непријатељи постају и они
који су се помирили кроз такве људе.28

* * *

Ум види самога себе потпуно сједињеног са

светлошћу и, гледајући сабира се и постаје какав је био.
Схвата себе у души и излази из себе, и иступивши (из
себе) види светлост издалека, но обазревши се, поново
се налази усред светлости. И шта рећи на тај начин,
или шта разумети у виђеном-уопште не налазећи ни
речи ни појмова.29

* * *

Бежимо из света....... бежимо од преваре живота

и његовог привидног весеља, и прибегнимо јединоме
душеспаситељу Христу. Постарајмо се да нађемо Њега
свуда присутног, и нашавши Га, ухватимо се за Њега,
припивши к Његовим ногама, и загрлимо их у душе-
вној топлоти. Да молим постарајмо се још за живота да
га видимо и созерцавамо и подвизавајмо се сада да би
Га созерцавали.30

28
(2. 324-334) (А.Б. 105. стр.).
29
(2. 359-364) (А. В. 218. стр.)
30
(2. 416-426) (А. В. 158. стр.)

26
 О божјој светлости 31

1.Тама невере

Браћо и оци,
Увек су међусобно супротстављени светлост
и тама, вера и невера, незнање и познање, љубав и
мржња. Јер кад Бог рече: "Нека буде светлост", и она
постаде. Одмах тама исчезе. Но са повлачењем светло-
сти, тама се поново појави. Адам пак утврђен вером у
Бога бивствоваше у бесмртној слави налазећи се у Рају,
но заведен од непријатеља беше осуђен на смрт и
избачен из раја и уместо божанског и духовног
познања прими у себе телесно познање. Тако ослепљен
код својих духовних очију и одпаднут од нетрулежног
живота, прогледа својим телесним очима; страсним
чулима набацујући свој очињи вид на трулежне ствари,
он позна Еву жену своју, која заче и роди Каина. Дакле
ово познање, у суштини је непознање свега онога што
је добро; јер да најпре није отпао од познања и созерца-
ња Бога, не би био доведен до таквог познања. Тако ни
његов син Каин не би убио свога брата Авеља да најпре
није пламнуо мржњом и завишћу против њега.
Дакле, сви они који су од рођења у вла-
сти таме и не желе да сеусмере ка умној светлости од
које отпаде њихов праотац, сматрају за своје непријате-
ље оне који се налазе у овој светлости, јер их њихове
речи болно погађају. Као што сунчев зрак пробијајући

31
Основна максима данашње науке је Знање је светлост, а
макима Св Симеона, Светлост је знање.Само када Бог по-
чиње да говори у нашем срцу и обасја нас светлошћу ми
почињемо да добијамо истинско знање. Мада је Бог неса-
знатиљив по својој суштини, он се ипак људима открива као
Светлост, која је једна од Божјих енергија. Тек задобијање
истинске светлости значи и истинско знање. (Поука 15)

27
се кроз мрачну кућу као стрела пробада и сече таму,
тако и богонадахнута реч светог и духовног мужа ула-
зи у срце телесног човека као мач са две оштрице,
изазивајући јад, побуђујући противсловље и мржњу
због непознања и невере.

2. Непознање помућује осећање за Христа

Онај, пак који мисли да зна, притом незнајући

ништа, ако види да к њему силази анђео небески – про-
терао би га као злог демона; чак и од апостола, и од
пророка Божијег би побегао као од неког другог
Симона мага. Каква крајна безосећајност! Слепац да
сматра слепим оног који види, и уистину празни
брбљивац да сматра за брбљање речи човека светло-
сти! Као слепац често не верује људима који кажу да
Сунце ноћу не сија, и налазећи се усред белог дана
опседнут својим неверјем убеђен је да је ноћ, мислећи
да га лажу и једни и други - чак и ако чује да је дању
светлост, а ноћу да је тама, двоумећи се одбија оне који
му говоре. Исто тако и људи који се налазе у тами
страсти и чији је ум ослепљен због непознања, односно
људи који нису задобили Христов ум сматрају безум-
ним оне који имају Христов ум, а за умне оне који га
немају; "Зато такви и изврћу цело Свето Писмо по
својим сопственим жељама и постепено труле у
сопственим страстима - али од овога не страда Свето
Писмо, него они који га разапињу.
Реци ми ти који доносиш правилан суд о
стварима, како онда слепи од самих себе могу пра-
вилно да познају мисли светлости, уколико због своје
гордости не дозвољавају да буду поучавани? Како ће
познати речи светлости слепац који очима не гледа
светлост? Како може да просуђује о мислима које се
налазе у светлости Христа, онај чији је ум слеп и који у
себи нема Христов ум? Такав човек чак и ако телесним

28
очима безброј пута буде читао њихово записано све-
дочанство, мислима не би могао у тамној и мате-
ријалној средини да (пре) позна оно што је духовно,
нетрулежно и светло.

3. Господ светлост душе

Нико да вас не превари! Бог је светлост (1.Јн.

1,5) и онима који су се сјединили с њим даје из
сопственог величанственог сјаја у складу са њиховом
чистотом. И тада скоро угашена светиљка душе,
односно ум познаје да се божански огањ што га је
обузео поново запалио. Какво чудо! Човек постаје
духовно и телесно једно са Богом, иако се душа не
одваја од ума, нити пак тело од душе, већ са овим
јединством човек у својој бити постаје троипостасан по
благодати. Он је један Бог у постављености телом и
душом и са Божанским Духом у коме учествује. И тада
се испуњавају речи пророка Давида "Ја сам рекао ви
сте богови, ви сте синови Свевишњег" (Пс.82,6) -
синови Свевишњг ваистину по икони Свевишњег и по
сличности са Њим (1. Мој. 1,26), потомци Божији од
Божијег Духа. (Јн. 3,3) којима Господ рече и достојно
им говори "Останите у Мени, да род многи донесете"
(Јн. 15, 4,8); родом пак назива мноштво које је Њиме
спасено па вели "Ако лоза не остане на чокоту, суши се
и у огањ се баца" (Јн. 15,4,6) "зато останите у Мени и Ја
ћу остати у вама (Јн. 15,4)
Како пак Он остаје у нама и како с друге стра-
не, ми остајемо у Њему, сам Господ нас поучи, говоре-
ћи "Као што си Ти Оче у Мени и Ја у Теби и они у
Мени и Ја у њима" (Јн.17, 21, 23) И желећи да потврди
ово, понавља речи и вели "Они у Мени и Ја у њима као
што си Ти, Оче у Мени.(Јн. 17, 21,23). А за многе који
слушају додаје и вели "Као што си имао љубав к Мени,
Ја сам имао к њима и ови познаше да си Ме Ти послао"

29
(Јн. 17, 23. 25). Зато је сасвим јасно - "као што остаје
Отац у Сину" (14, 10) и "Син у крило Оца" (Јн.1,8) по
природи, тако и препорођени Боженственим Духом
(Јн.3. 3, 5) који су постали браћа Христу, по Богу и
милошћу Његовом, и синови Божји и богови по
постављености, остају по благодати у Богу и Бог у
њима (1. Јн.4,12-16).

4. О духовно слепима

Но они што нису постигли то и уопште се нису

променили у делима, у познању, у созерцању; како се
не стиде да себе називају хришћанима? Како се усуђују
да отворе уста и бесрамно да говоре о скривеним
тајнама Божијим када се безбрижно излежавају у
постељи? Како не поцрвене када се убрајају међу
хришћане и када себе убрајају међу оне што су
духовни? Како не стрепе да седе заједно са свеште-
ницима и да буду учесници свештеничке и литургијске
службе Тела и Крви Господње? Од овога сам сасвим
збуњен! Осим ако их слепило ума, као што рекох
безосећајност и непопзнање што га следе, уједно и
гордост настала од свега овог, наводе да газе најскупо-
ценији камен Исуса, самог Господа нашег, Христа као
да је блато! Каква грозоморна дрскост! Она чини као
на високим лествицама да су се попели и да седе на
њима, па сваки од њих надвисујући мноштво, да се
покаже и да биде виђен. Такви људи хришћани? Но
који хришћанин би их тако назвао?
Све ово је о онима што се намећу да све знају и
говоре о свему, и мисле да су нешто, а нису ништа;
овим речима као на јавној натписној плочи показали
смо ко и какви су хришћани, тако да такви људи упо-
ређујући себе са архетипом сазнају колико су далеко
од правих хришћана.

30
 5. Потрага за светлошћу сузама и покајањем

Но за вас слуге Христове, што стремите учењу

и што сте изоштрили слух, Владика који влада над
свима, кроз Његова света јеванђеља вели и позива :
"Док имате светлост, трчите ка светлости да вас тама
не обузме" (Јн. 12, 35, 36) "Трчите покајањем путем
његових заповести" (Пс.119, 32) трчите док траје миг
Његовог сјаја, пре него вас обузме мрак смрти (јн. 9,4)
и будете бачени у вечну таму. Тржите тражите куцајте
док вам се отворе врата Царства Небеског (Мт. 7,7;
Лк.11,9) и да уђете унутра у Њега и Њега да примите
унутар вас (Лк. 17, 21). Наиме они што напуштају овај
живот пре но задобију Царство Небеско, како ће онда
када стигну тамо да нађу Њега? Зато нам је одређено
овде да молимо за себе, овде да тражимо и куцамо у
покајању и сузама, иако чинимо тако, Владика обећа да
ће нам дати Царство Небеско. Ако пак не желимо да
чинимо тако и не послушамо нашег Владику Христа -
журећи да примимо Царство унутра у нама, док се још
провлачимо кроз живот- када одемо тамо зар нећемо
чути како нам Он с правом вели : "Зашто сада тражите
Царство које сте одбијали да примите када сам вам Га
давао? Када сам вас Ја много позивао да се трудите и
да Га узмете од Мене зар ме нисте одбили? Зар га
нисте презрели и Њему претпоставили уживање и
трулежном и овоземаљском? Каквим делима или речи-
ма би могли да Га пронађете сада?
Због тога, браћо и оци, позивам вас, да чувамо
пуном ревношћу заповести нашега Бога, да би задо-
били живот и царство вечно. Да чујемо сада: «Ко је
непослушан Сину, неће видети живота, него гнев
Божји» (Јн. 3,36); нити пак у следећем веку да чујемо:
«Идите од Мене» (Мт. 7,23), «Не познајем откуда сте»
(Лк.13,25); већ до наших ушију да стигне онај благо-
словени глас што говори: "Ходите, благословени Оца

31
мојега; наследите Царство, припремљено за вас јер
када бејах гладан за спасење Моје, нахранисте Ме
испуњавањем Мојих заповести; напојисте Ме, прими-
сте Ме и дођосте Ми (Мт. 25, 34-36), чистећи срца од
сваке мрље и нечистоће греха; од сада радујте се
Мојим благословима, чија је радост неисказива, и жи-
воту вечном и бесмртном". Нека бисмо могли сви ово
да задобијемо преко благодати Господа нашега Исуса
Христа, Коме слава у векове. Амин.

32
 О гордости 32

Кад бисте разумели какав је грех починио ђаво

а какав Адам, не бисте наишли ни на шта друго доли на
гордост. Обојица и ђаво и Адам су се погордили због
велике славе које су у изобиљу били удостојени. Само
због тога што су били обучени у славу, али не након
смирења (понижења) и безблагодатног стања, они су
постали горди.Никада нису видели смирење нити су
могли знати какво смиравање и безблагодатно стање
прате онога који је збачен са висине славе; због тога су
се не имајући страха који произилази из оваквих
догађања, погордили. Па онда, замисли, колико је вели-
ко смирење Господа Исуса када он бивајући Бог смира-
ва Себе све до добровољне смрти на Крсту, смрти која
је била резервисана као казна за најгору врсту људи; и
стога постојао је један грех-гордост и једна врина-
велико смирење. Али ко ће се од нас, пошто смо се
нашли у оволиком понижењу и сиромаштву, почети да
горди, уколико није безосећајан и луд. У садашњем
животу нема човека са (толиком) божнском славом у
себи да пројави брилијантну славу; и нема човека да је
пре смирења и безблагодатног стања обучен у славу (с

32
Гордост је стање духа потпуно супротно смирењу, и то
је први од највећих грехова у хришћанству. Управо је и
гордост узрок пада првог човека Адама, јер је поверовао да
може сам без Бога да достигне Божју славу и моћ.Гордост
значи губитак целокупног духовног богатства и јединства.
Човек је горд на све: било на оно што је постигао својим
напором било на оно што је дошло као божја помоћ. Да би
човек могао да сагледа своје грехе и да се носи са теретом
живота он у томе мора да се ослања на Божју помоћ која се
остварује кроз молитву. Чак и духовно најајчи човек не
може да поднесе терет живота без Божје помоћи и
молитве. Као што човеково тело опстаје од телесне хране
тако је и молитва хлеб човеков духовни.

33
више); него се сваки у овом свету рођени човек рађа
као безславан и безобличан и тек доцније, мало по
мало, достиже и постиже славу.

* * *

Стога уколико неко, претходно, искусивши

такву безблагодарност богоостављеност, након тога
започне да се горди, зар није такав безосећајан и слеп?
То казивање да се нико осим Бога, не има назвати
безгрешним, па мада је тек један дан на земљи
проживео, не односи се (само) на оне који лично греше,
јер како једнодневно дете може (тако) грешити? Него је
у томе изражена тајна наше вере да је људска природа
грешна од самога свог зачећа. Бог је човека створио
као чистог и светлог а не као грешног. Али од када је
првосаздани Адам изгубио своје светосно одјејание
(одежду светлоси) ни због чега другог доли до саме
гордости, и постао пропадљив и смртан, сви људи који
су настали из његовог семена партиципирају у
прародитељском греху од самог свог зачећа и рођења.
Онај који је овако рођен чак и да сам ни у чему није
сагрешио, већ је овим прародитељским сагрешењем
грешан.

* * *

Због тога је дошло до другог рађања, или

препорађања, које Светим Духом обнавља човека кроз
Свето Крштење, опет га сједињујући са Божанском
природом, како је био (сједињен) онда када су га
створиле руке Господње, рестауришући му све духовне
силе, обнављајући их и довоећи у оно стање у којем су
биле пре сагрешења првосазданога Адама; и на тај
начин одводећи га у Царство Божије, у које нико од
некрштених не може да уђе, и просветљује га својом

34
светлошћу допуштајући му (дарујућу му) да окуша
Његова блаженства. Стога сваки од крштених постаје
исти онакав какав је Адам био пре прегрешења, и бива
одведен у умни рај где прима заповести да га обрађује
и чува - да га обрађује испуњавајући заповести
Христове Који га је обновио, и да га чува очувавши
благодат Духа Светога која му је дата кроз Свето
Крштење, исповедајући да та сила која се у њега
уселила заједно са њим испуњава заповести Христове.
У овоме се састоји чување. И као што је за кућу
немогуће да стоји без темеља исто тако је за у Христа
верујућу душу немогуће да живи богоугодно уколико у
њој као у темељ не би била положена благодат Светога
Духа. Јер пошћење, бдења, спавање на поду, поклони
(метаније), молитве и сваковидно друго због греха
паћење, није могуће без божанске благодати. И ако
чујете да је неко, након очигледно хришћанског
живљења отпао од Христа, знајте да је у том моменту
исти остао без Божје благодати. Јер Свети Дух даје
живот(ну силу) души а душа телу; те она постаје јака,
непоколобљива и постојана.
Велика је ова тајна нека би човек био пун
поштовања пред њоме, нека јој одаје пуну пажњу и
нека је сачува. Ту се благодаћу Духа светога у срцу
приноси жртва хвале, а само се срце очишћује,
скрушава и смирује и знајући да ништа своје нема, не
пада у гордост. Ово срдачно смирење које скрушава и
умањује себе смирење истинско и нелажно (не за
показивање) страно свакој залудној слави, је управо та
жртва хвале коју пружамо (предајемо) Богу. Нечист
пред Господом није сваки грешник, већ сваки који је
високоуман и горд, зато што нико није без греха. Али
је смирен човек праведан и дела праведно јер је
испуњен благодаћу Духа Светога која га поучва свему
добром и чини га јачим. Благодат му даје онај свети
завет без којег нико не може видети Господа (ср.Јевр.

35
12,14). Због тога је речено: "Ако се и помилује безбо-
жник, не учи се правди, у земљи најправеднијој чини
безакоње и не гледа величанство Господње" (Ис. 26,
10). А ко је безбожник? Високоумник, онај у коме је
степен безбожништва једнак степену гордости.
Али ко је смирен срцем? Не мудрац, ни много-
зналац, не научник, не уметник, не занатлија - него онај
који поседује благодат Духа Светога која чистећи душу
од свакога греха и учећи је да живи праведно и
богоугодно дарује јој истинску мудрост и познање, као
и могућност да (у скаладу) са тим дела.

* * *

Због тога је Син Божији постао човек и умро,

искупљујући Собом васцели људски род. Без сумње,
Његова смрт је била прекопотребна жртва и за оне
побожне људе који су се упокојили пре Његовог
оваплоћења. Јер након Адамовог пада нико, чак ни
међу праведнима, није могао бити спашен, јер су сви
били подложни греху праоца Адама, (а самим тим и)
пропадљивости и смрти, те, стога, ватрени мач није
никоме допуштао да уђе у Рај из кога је Адам био
избачен, јер су те рајске насеобине (настанбе) примале
у себе само неоскврњене и од греха чисте душе, као
што и Апостол говори "нераспадљиви" Син Божији,
својим "распадљивим" телом, послужи као жртва за
искупљење тих праведника од пропадљивости.
Јер они сами собом нису могли опет ући у
пропадљивост од које је Адам отпао него је то било
дело великог Христовог домостроја који је био изведен
са истинском влашћу (силом) и праведношћу.
А за оне рођене након Његовог Рођења, он је
такође жртва и храна кроз причешће најсветијих Тајни,
којима обнавља и препорађа човека заједницом у коју
Он (Христос) ступа са онима који су примили При-

36
чешће; те се неизрецивом силом творачког Божанства
Он на најинтимнији начин сједињује са њима и про-
жима (испуњује) их Собом што ће рећи, чини их благо-
датним боговима, исто као што и ватра својим прожи-
мањем чини у ватри (пламену) оне тврде материјале
који је примају и бивају обузети (прожети) њоме, попут
жељеза, бронзе и сличних твари. Међутим, Он их не
мења суштински него чини само то да док су год у
заједници са ватром и сами су ватра. А то је за оно што
су пророци, цареви и праведници који су умрли пре
Христа желели, пошто су предвидели оне који ће бити
тело тела Христовог и кости Његових костију, и видели
себе удостојене тако велике и добре ствари.

* * *

И зато за оне који су упућени у ову велику

тајну хришћанства и разумевши је постали верници и
као такви (верујући) касније пали, бивајући људима
који носе тело, - не постоји друго средство да обнове
оно што су изгубили но да се покају за све оно што су
згрешили, такви треба да пожуре духовном лекару и да
му исповеде свој грех и отворе рану, те да са сваком
послушношћу и вољно прихвате епитимију, која је у
складу са канонима, а коју им њихов духовни отац
наложи, зато што епитимија разрешује свезе греховне и
као прикладни лек за душу вида ране, да би се оне
излечиле.
Кажем да је од суштинске важности да они
који греше након Крштења добију епитимију, јер су
они већ били просветљени и "окусили дар небески"
(Јевр.6,4) што значи, искуствено (опитно) познали сили
Христову, и стога се требали одлично супротставити
искушењу и не сагрешити, по речима Апостоловим:
"Јер грех неће вама овладати, пошто нисте под законом
него под благодаћу" (Рим. 6,14).

37
 Да такви нису презрели благодат Божију коју
су већ познали, не би им било допуштено да сагреше.
Сами су себе учинили кривима Крви Христовој, некон
што су (били) очистили своју савест од тела смртних
да би служили живом и истинитом Богу. Стога им је
потребно друго очишћење кроз покајање, које је
сједињено са мукама и знојем, уздисањем и сузама, те
да би сваки од њих могао рећи Богу:"Види јаде моје и
муку моју и опрости ми све грехе моје". (Ис.25,18). Ово
је неопходно не због тога што Бог потребује зној и
напор покајника, него да он не би опет безтрудно
примивши благодау Божију, презрео исту као што је
раније учинио, и због тога био осуђен да вечно изгара у
неизгасивој пакленој ватри.
А они који незнају тајну хришћанства, што
значи већи део крштених, које називамо хришћанима,
као оне који су крштени али хришћанском учењу
ненаучени и оне који остају потпуно неупућени, и да
тако кажем непросветљени, (просветљени Крштењем, а
не просветљени знањем), зато што не знају и устину не
разумеју шта тајна хришћанства јесте, када такви
исповедају своје грехе учињене након Крштења човек
(исповедник) не би требао да им претешко окива дух и
налаже им тешке епитимијем, јер им то неће
користити, јер они као неупућени и непросветљени,
немајући познање тајне Христове не могу ове свезе и
епитимије осетити као исправне. Они верују у незнању
и у незнању греше, а тим пре пошто без разумевања
греше нису у стању да своје духовно лечење осете као
корисно и разборито.
И због тога они који су упућени и просветљени
и знају тајну хришћанства, у складу са степеном њихо-
вог знања и њиховог греха, што значи расуђујући о то-
ме какво знање и савест они имају о тој тајни, и колико
је тежак грех који су починили, потребују везивања и
лечења и прекоре и трпљења и мука и напора због гре-

38
ха кроз пошћење, бдење, лежање на поду, клечење и
остало.
Они који не знају и нису били упућени у тајну
хришћанства треба убудуће поучавати, катихезирати, и
просветлити, (знањем) и тек касније (подврћи) канон-
ским епитимијама. Јер је бесмислено везивати и преко-
ревати, налагати канонске епитимије онима који су
неспособни да (их) осете, као што је и бесмислено
лечити мртваца.
Међутим, по речима блаженога Павла; "који
под законом сагрешише", што значи знајући тајну вере
и хришћанства, "по закону ће се судити", њих ваља су-
дити и давати им ептитимије стриктно се придржава-
јући светих канона.
А "они који без закона сагрешише" што значи
да незнају све оно што вери припада и што је од
суштинске важности за спасење, да нису били упућени
у то "без закона ће и изгинути" (с.р.. рим. 2,12) и без да
се на њих примени сва канонска строгост они ће
изгинути (ако се не покају), упркос свим бесмисленим
(бескорисним) оправдањима која они могу давати у
своју одбрану као што је оно да нису шта су били
обавезни да чине; јер је Господ рекао; "И проповедаће
се ово Јеванђеље о царству по свему свету за сведо-
чанство свим народима" (Мт. 24,.14).
Ако су ови народи осуђени (за незнање), тим
пре ће бити осуђени они хришћани који у оквиру
Цркве Христове (бивајући) не знају за истинско учење
благочешћа због своје личне небриге за то да у њега
буду правилно упућени, (и тако) избегну небригу и
презирање тако великог дела који је за нас извео Син
Божији. Због њих је Он, бивајући Бог, постао човек и
претрпео силна изругивања, умревши на крсту попут
злочинца.

39
 * * *

Пошто је ово заиста све овако, што и сами

признајете, онда шта чекамо, зашто не бежимо од оне
горке таме? Зашто говоримо: тешко среброљубцима,
слабољубивим и сластољубивим, а не потрудимо се
сазнати да смо и ми такви? Зашто говоримо, балажени
који траже Бога и сву наду на њега полажу, не видећи
нашу пропаст, јер се од њега удаљујемо и делима и
мислима. Због чега мислите да верујете у Бога и
исповедате Га, а на делу не верујете Његовим речима?
Чему се надате кад занемарите право благо и предате
се сујети!
Како то можеш да кажеш: знам ја све то, и да
сам смртан, и да је све пролазно, да је час смрти
неизвестан, слава праведних вечна, мучење грешника
беспрекидно - тако говориш а зло не избегаваш? Ако
знаш да је све видљиво пролазно, како те није стид
радовати се пропадљивом благу? Не видиш ли како
наливаш воду у шупаљ суд као неразумно дете?
Велико је зло када неко падне у самообману, мисли да
зна а незна; мисли да има – кад нема. Мислећи да има и
да зна, не стара се да позна и да заслужи.
О човече! Верујеш ли да је Христос Бог? Ако
верујеш бој Га се и чувај Његове заповести. Ако не
верујеш, питај саме ђаволе којима си се покорио, и од
њих ћеш сазнати да нема другог Бога осим Њега, да је
Он власник, Судија и цар у свему, Творац Светлости и
Светлост неприступна. Кад он дође, уклониће се
испред Његовог лица сви Његови непријатељи и
преступници заповести, као што од сунца исчезава ноћ.
Он ће вечно боравити са праведницима који ће према
вери, имати блаженство да Га гледају. А грешници ће
се у име светлости покрити тамом, у време прославе
биће посрамљени, у време радости биће предани
мукама и огњу, према величини и каквоћи њихових
страсти и њихових греха. Ето шта сам нашао у Светом
Писму и шта сам научио, а да и вас убедим то што сам

40
вам написао! Све сам вам рекао, нисам сакрио талант,
нисам позавидео вашем спасењу. А после овога, нека
сваки изабере шта му је по вољи. Ја сам вам платио дуг
у погледу Господа нашег Исуса Христа. Буди њему
слава ! Амин.33

33
Прештампано из "Малог мисионара" за август 1935.

41
 О смирењу34 и монаштву35

Браћо и Оци... не мала и не обична жалост вла-

да мноме, да ја смирени, будући почаствован испред
других водим вас, часне, - који су пре мене требали да
буду вође; (ја) као последњи и по времену (живљења у
обитељи) и по узрасту, не владам речју која се ослања
на дело и сведочи животом, да бих утешио и
напомињао вам о законима и вољи Божјој.....па вас ја
све молим и преклињем, браћо моја да не гледате мој
расејани живот, него на заповести Господње и на
учење наших светих отаца.36

34
Смирење у светоотачкој литератури представља једну од
централних хришћанских врлина. Смирење зато не
представља психолошку него онтолошку особину. Оно је
сила која скупља срце и не да му да се расипе у гордим
мислима и похотљивим жељама. То је добровољно смири-
вање човековог ума пред Божанском Тајном. Оно је при-
према човека за сусрет са вечном истином.Смирењем се
утишавају али и афирмишу све човекове богоспознајене
способности. Образац смирењу дао је сам Исус Христос,
који се будући Бог ипак, смирено родио у људском телу.
Св Симеон овде поучава своју манстирску браћу својом
смиреношћу, тако што се не горди својим старешинством у
манастиру, него то прима као служење Богу, упркос свести
о својим личним слабостима.
35
Рано хришћанство није познавало монаштво, али се ка-
сније услед увећања броја оних који су примили хришћа-
нство, створила потреба за монаштвом, и очувањем хри-
шћанства у његовом најаутентичнијем облику. Световне
потребе и усложњавање услова живота, отежало је хри-
шћанима потпуно посвећење молитвеном животу.Зато је
монаштво постало завет појединца пред Богом. Док за хри-
шћане који живе у свету може постојати извесно оправда-
ње за световност, монаси по завету немају такво оправда-
ње. (Катихеза 1)
36
(1. 16-37). (А.В. 25 стр.)

42
 * * *

Дешава се да ме обузме таква жалост, и чини

ми се, да се предајем најпакленијој муци... И ја плачем
и ридам као већ осуђен. И мада вас молим не бивам
услишен. Дајем примедбе, али ме одбацују; корим и
постајем омражен, кажњавам и обострано бивам
кажњен и прогањан као непријатељ. И чинећи све то,
не могу наћи спокојство. Помишљам да прекратим са
свим и да гледам само своју беду, али када хоћу то да
испуним на делу, срце се моје тада разгорева као
пламен, и ја се опет, смирен, налазим у истом стању. И
ја болујем вашим ранама ништа мање но сваки човек
од својих личних рана. И ја опет горим за све вас и свој
живот осећам неподношљивим.37

* * *

Ми смо обећали да ћемо бити монаси а постали

смо гори од световних људи. Ми смо дали завет да
ћемо гладовати и трпети жеђ и лишавања, а међутим не
стидимо се препирања и вређања због једног парчета
хлеба... дошли смо да би се одрекли свих оних који су у
свету... а не престајемо штавише да их хранимо мана-
стирским хлебом. Побегли смо од света, као од
непријатеља а љубимо свет више него самога Христа.38

* * *

Зар је тај поступак грех? Или због чега или по

чему ово сматрати грехом? Без потребе ово неки нази-
вају грехом. О кад би ми чували себе од пуно тежих

37
(3. 44-57) (А. В. 30. стр.)
38
(3. 66-77). (А. В. 30).

43
дела! Баш ради ових малих Бог не показује већу стро-
гост. 39

* * *

И ко то говори? Монаси који су дали друге

завете и закључили (склопили) споразум с Богом, који
свуда носе монашку одећу као врлину и име уместо
светости, који су обећали Христу да ће одбацити свет и
оно што је у свету, који су се заветовали да ће се
одрећи родитеља и пријатеља, који су пристали на
послушност духовном Оцу као Богу, заветовавши се
(обећавши) да ће држати подвижничку строгост све до
(уздржања) од погледа и празних речи, они не сматрају
грехом, завидети, или ружити. Или роптати, или про-
тивречити или лагати или живети самовољно и клети
се, или тајно присвајати манастирско, или другоме
давати без одобрења настојатеља! Поврх тога, рђаво
управљати повереним стварима, т.ј. или пристрасно
(неправедно) штагод чинити с њима, или по жељи, или
лукаво, или из зависти, или бесвесно и из рачуна, (све
то они) не сматрају да је грех. 40

* * *

Не варајте се браћо моја, милосрдан је Бог и

милостив и благоутробан, и ја сведочећи, исповедам то
и са смелошћу се надам да ћу се спасити Његовим
благоутробијем. Ипак знајте, да то нимало неће помоћи
онима који се не кају и с потпуном доследношћу и
великим страхом не држе заповести, и Он ће их
казнити теже него неверне и некрштене народе. Не
варајте се о браћо, и нек вам не изгледају мала нека од

39
(3. 206-211) (А.В. 102 стр.)
40
3. 211-225) (А. В. 51. стр.)

44
сагрешења и да их не пренебрегавате као она која не
наносе штету вашим душама. Благоразумне слуге не
знају за разлику између малих и великих грехова, но
ако греше, чак погледом или мишљу или речју, осећају
се као они који су отпали од љубави Божје.41

* * *

Молим вас браћо моја, да се најзад пробудимо

и, побуђујући један другога утешном речју к ревности
подражавању добра, стремимо усрдно, хитајмо радо-
сно, с пламеном жељом. 42

41
(3. 247-259) (А.В. 51. стр.)
42
( 303-306). (А.В. 26. стр.)

45
 О причешћивању 43

Слично као када би неки племенит и богат

човек остављајући нормалан и обичан пут и прикла-
њајући се пустињи тешко проходној, - пао у руке
разбојника, који би га ухватили и са њега свукли лепу
одећу, што је носио, па би га обукли у рите, попрскане
крвљу и свакаквом нечистоћом, а затим, остављјући га
при себи, допуштали му да једе са њима, да пије и да
врши срамна дела, па и да чини разбојништва као они,
а он би налазио задовољство у обилној храни, што му
је на дохвату, у опијању и нечистим делима, а у исто
време навикнут на њихова разбојничка дела, сасвим би
остао код њих, заборављајући цело своје порекло и да
је прави племенит и частан човек, због чега би се у
њему сасвим охладила љубав коју је раније имао према
часним и побожним навикама и обичајима - тако и још
горе страда и хришћанин, који се остављајући пут
којим треба да иде сваки хришћанин, нађе на раскрсни-
ци ђаволској, наиме, када он на пример оставља частан
и трудољубив живот, да живи са својима и да се
задовољава малим, заволи живот светских утеха, па
зато почне да се служи неправдама, увредама и

43
Причешће је централни моменат евхаристијске тајне
богослужења у хришћанској Цркви. Она је моменат сједи-
њења хлебом и вином (телом и крвљу) човека са Христом.
Суштина евхаристије је сабирање у заједницу свих чланова
Цркве са Христом и кроз Христа. У тој заједничкој мо-
литви и општењу врши се вечера Господња, то јест ехари-
стијско ломљење хлеба. Тако Црква испуњава свој смисао
и постаје тело Христово.Зато Св Симеон Нови Богослов
наглашава значај испитивања своје душе, како бисмо
утврдили да ли ћемо вечери Господњој приступити до-
стојни или недостојни. (Поука 33, Онима који се причешћу-
ју Божнским тајнама и онима који се причешћују недо-
стојно).

46
грамзивошћу, а затим дође и до нечистих и срамних
блудних дела. Није ли очигледно да је такав пао у руке
демона и да су му они свукли благодат светог крште-
ња?
Јавно обележје овога, да је он свучен од благо-
дати светога крштења, је његово сопствено признање
да он никако не може да пресече и одсече своју срамну
похотљивост и не може да се уздржи а да је не
задовољи својим срамним делима. И колико има код
нас таквих несрећника који су тим пре несрећнији што
не увиђају и не осећају свој бедни положај? А између
осталог видимо да неки од њих долазе до таквог безу-
мља да се усуђују да се причесте Телом и непроценљи-
вом Крвљу Христовом. Каква бесрамност и самозабо-
рављање! Тешко свештенику који таквоме даје бо-
жанске Тајне, тешко и ономе који се Њима прићешћује.
Тешко и ономе који се причешћује, јер, причешћујући
се, после срамних дела, неочишћен покајањем и
епитимијом, он све више и више потпада под власт
ђавола, док на крају од њега не буде сасвим савладан.
И Бог на крају оставља таквог зарад његове срамоте и
нечистоте, особито пак зарад његове бесрамности и
дрскости, као што пише Свето Јеванђеље о Јуди, који
само што се причестио Хлебом што му га даде Христос
Господ, на оној божанској вечери, тада "по хлебу уђе у
Њега сатана"(Јн.13,27). Тешко и свештенику који га
причешћује, што удостојава причешћем недостојног и
предаје му пречисто Тело и часну Крв Христа
Спаситеља, ономе који је недостојан да чак приступи
прагу Божјег Храма, коме је забрањено заједно да једе
и обичну храну сваког хришћанина, као што је
поставио закон Св Апостол Павле говорећи: "Ако неко
који се брат зове буде блудник, или користољубац, или
идолопоклоник или насилник, или пијаница, или
отимач, с таквим и да не једете» (1. Кор. 5,11). Видиш

47
да заиста такав човек није брат хришћанима, а само
такво име носи!
Ко таквоме даје тајне, оправдано потпада под
осуду, као што под исту потпада и човек што греши по
удаљавању од праве мисли и лакомислене безбрижно-
сти, и чини га савршеним непријатељем Божјим.
Свештеник или духовни отац није дужан да таквоме
даје Тајне, него је дужан да га покрене на покајање,
кратким и умилним речима, опомињући га на страшне
паклене муке, које ће неизоставно искусити грешници;
дужан је да га уразуми и поруководи, као слепог, и да
се побрине за њега као за с ума сишавшег и страдални-
ка од искушења и насиља ђаволских, и да се моли
Господу да отвори слух његове душе и да му помогне,
макар мало, да дође до осећања и да спозна своју
нечасност, а потом преко покајања да се врати у групу
верних, будући да такав, неверни нечасник, ако би
имао побожност и веру у Христа и признавао да је Он
Бог, који не воли безакоње, Коме се неће приближити
лукави нити ће изаћи безаконици пред очима Његовим;
тада би се уплашио и сачувао од таквог лакомислија да
се причешћује Његовим пречистим тајнама, да га не би
поразио због тога невидљиви мач анђелски.
Има много таквих у свету, који због стида од
људи да се не увиди да су недостојни, усуђују се при-
ступити пречистим Тајнама, знајући да су недостојни.
И ако би неко почео да их спречава од такве дрскости,
њега нападају и љуте се као на човека досадна, а не
осећају, не стиде се и не увиђају своје злоумље него се
на сваки начин противе овима што им бране Свето
причешће, ма шта да је, хоће да се причешћују, или
боље речено, желе себе да баце у коначну пропаст, у
безнађе и Божје одбацивање. А требало би да
послушају оног који им брани недостојно причешћива-
ње и да му захваљују зато што их он избавља од
највеће невоље, од које нема и никада није било веће,

48
јер они који се причешћују недостојно, криви су за Крв
Господа Исуса Христа, они ће бити осуђени заједно са
Јудом и онима који су разапели Господа. А шта може
да буде горе и теже сем да се падне под такву осуду
под коју падају они који су разапели Господа?
Требало би за оваквог грешника сва браћа да се
скупе заједно и са сузама да моле Бога, да Он њега
преда сатани ради ослабљења тела да би се спасао Дух
у дан Господњи, као што вели Божанствени Павле (1.
Кор. 5,5). Предавање сатани ради мучења тела, између
осталог значи и то, да грешник буде кажњен разним
телесним невољама, страдањима, ранама и неизлечи-
вим болестима, да би се оцеломудрио, да и не желећи
дође у осећање и да се покаје, будући да је он на то
присиљен телесним страдањима, а што није желео да
учини док је био здрав, а то би учинио по сили болова
и мука тела. Због тога Бог, када згреши душа, кажњава
тело, да би то дошло у сећање, да би се душа покајала и
спасла. Јер такав, када се покаје, исправи, и причести се
светим тајнама, тада светиња Божанског причешћа
показује у њему велику силу и власт, поништава грех и
његову душу чисти од сколоности и похоте, какве он
има према греху. Јер као што није могуће ватра и вода
заједно да буду у једној истој посуди, тако није могуће
заједно да буду у једном и истом хришћанину и
пречисто тело Христово и прљавштине греха.
Ако се љубитељ греха недостојно причешћује
пречистим Тајнама Тела и Крви Спаситеља, а не
потчињује се одмах поучним мукама, ипак неће да
избегне вечно мучење тамо, где је црв који не престаје
и огањ који не гасне. Па тако, ако се такав не плаши
вечног спаљивања и неподношљивих мука, заједно са
ђаволом у векове векова, тада нека се причести без
страха. А ако се плаши, тада је боље за њега да се
уздржи неко време од причешћивања пречистим тајна-
ма, да се покаје и исплаче пред Богом, да се потруди у

49
складу са својим силама у измени својих жеља и да
пресече своју лошу грешну навику, па тада нека се
причести, без опасности за своју душу, и истераће из
себе сатану који је живећи у њему насилно га терао у
распуштеност и у сваку нечистоћу. Јер онај који воли
срамна и неумесна дела, не воли их сам од себе, него
под дејством сатане који од почетака вара, када му се
отворе врата сладострасне тежње где се улаже само
глава своја тј. само се поставља почетак греху, а затим
мало по мало, учвршћивањем греховне навике, и сав
улази у њега овладава свим душевним силама, лежи у
срцу његовом као у постељи и својим деловањем
распаљује у њему љубав према срамним делима, да би
им се са насладом предао, слично томе као што често
бесни људи једу своје блато са задовољством и
насладом. Ово треба да упамти онај, који по великом
Божјем човекољубљу, под дејством Божје посете,
добија неки прекид сатанског вучења ка греху, да би
дошао себи и да припадне Христу, Који је Једини
моћан и демоне да истера и сваку болест душевну и
телесну да излечи.
Треба да знамо да има пет група људи којима
Свети оци забрањују да приступају Причешћу. Прва -
оглашени, као још не крштени; друга – крштени, но
они који желе срамна и неправедна дела, као одступни-
ци од светог живота, због којег су крштени, као што су:
блудници, убице, лихвари, грабитељи, вређачи, горде-
љивци, (јеретици), завидљивци, злопамтила, који сви
будући такви, не осећају да су непријатељи Бога, и да
се налазе у бедном положају, због чега се не смиравају,
не плачу због својих грехова и не кају се; трећа -
лудаци, ако хуле и вређају ову Божанску Тајну; четврта
- они који су се освестили и покајали, прекинули своја
грешна дела и исповедили се, али издржавају наложену
им епитимију и стоје ван Цркве одређено време; и пета
- они, код којих још није узрео плод покајања, тј.који

50
још нису дошли до решености да посвете Богу сав свој
живот, у Христу животом чистим и беспрекорним. Ове
пет групе очигледно нису достојне Светог Причешћа.
А достојан је да се причести пречистим Тајнама онај,
који је чист и нема учешћа у гресима које смо
споменули. Међутим ако се неко од ових, Достојних,
опогани било каквом нечистотом, као човек, доследно
томе, тада и он није достојан да се причести, ако се не
умије покајањем од онога у чему се опоганио. На тај
начин и он је такав који једе и пије недостојно, који
будући достојан није приступио достојно светим Тајна-
ма. Нека будемо достојни за причешћивање пречистим
Тајнама.

51
52
 Садржај

Слово о Богослову ............................................................ 5

Основна поука ................................................................... 7

О искупљењу ................................................................... 12

О души ............................................................................. 16

О љубави .......................................................................... 19

О боговиђењу .................................................................. 24

О божјој светлости ...................................................... 27

1. Тама невере ................................................................. 27

2. Непознање помућује осећање за Христа ................. 28

3. Господ Светлост душе ............................................... 29

4. О духовно слепима ..................................................... 30

5. Потрага за светлошћу сузама и покајањем ............. 31

О гордости ...................................................................... 33

О смирењу и монаштву ................................................. 42

О причешћивању ............................................................. 46

53