Проблематика нечисте крви у истоименом роману Боре

Станковића

 Радња романа је крај 19. вијека, односно вријеме непосредно

након српско-турских ратова, усљед којих се граница Србије и
Османског царства помјера, те Врање, мјесто радње овог роман,
посаје пограничан град.
 То је тренутак када дотадашњи феудални систем престаје да
постоји и аге и бегови се повлаче, и њихово мјесто остаје
упражњено.
 Њих не насљеђују угледне, богате, образоване врањанске
породице, чорбаџије – хаџије, већ нови слој људи са границе. То
су људи са села – груби, сирови, али спремни да се у боре у
животу боре и изборе за своје циљеве.
 Те богате породице, које су до тада имале контакта са
владајућим слојем - агама и беговима, су омекшале и нису се
снашле у новим временима. Управо то се десило се десило са
хаџи-Трифуновом породицом чији је посљедњи изданак Софка.
 У овом роману присутно је: 1) морално; 2) биолошко и 3)
материјално пропадање.
 Станковићев роман шаље важну поруку која гласи: „Морално
пропадање је узрок биолошког и материјалног пропадања“.
 Историја ове породице, у овом роману, почиње са хаџи-
Трифуном, који је „изнио своје богатство, да се људи диве“, те
постао најважнија личност у Врању. Он је био способан, пријек и
строг човјек.
 Међутим, поставља се питање: да ли је хаџи-Трифун добро
поступио када је уздигао своју породицу? Резултати тога
огледаће се у софкиној судбини.
 Станковић даје до знања да живот потомака зависи од живота
предака. „Дједови једу грожђе, а унуцима трне зуби“.
 Такође, све што се дешавау овој породици њени чланови вјешто
крију.
 То се јавља још од хаџи-Трифуна. Тај мотив, „споља и изнутра“, се
јавља у сцени када се Софка супротставља оцу, а он јој открива
њихову материјалну ситуацију.
 Хаџи-Трифун био је веома попустљив према своме једином сину
и ту је показивао своју слабост. Хаџи-Трифун није имао никакав
утицај на сина, а то је зато што је хаџи-Трифун остарио и престао
да доноси новац у кућу.
 Свог сина је научио једну потпуно погрешну лекцију, а то је да се
ауторитет гради споља, ако доносиш новац, ако си користан,
онда имаш и ауторитет. Истина је да се ауторитет гради изнутра,
из карактера. Од тада креће пропадање њихове породице.
 Станковић даље помиње Софкине предке чиме показује да је
Софка под оптерећењем предака. Ти преци су: Баба Цона и
Никола; деда Каварола и његова жена; тетка Наза и луди тетак
Риста...
 Због чега долази до оваквих дегенерација, проблема, овквих
типова личности?
 Основни проблем који је здесио ову породицу грана се у два
правца: 1) гордост, ароганција, нарцисоидност, свијест да су они
изнад других; 2) нерад и љеност.
 Хаџи-Трифун није био лијен али је имао гордност у себи.
Међутим његови потомци престаће да раде. Антон Павлович
Чехов је рекао да је рад етичка категорија, што нам Бора
Станковић и доказује. Људи који не раде ризикују своје морално
посрнуће. Човјек је позван да ради, ако не користи своје
потенцијале, он пропада. Наш народ је то одавно знао: „Докон
мозак је ђавоље игралиште“, „беспослене руке ђаво упошљава“.
 Познато је да рад човјека може да уздигне, а нерад да га
морално упропасти. Закон природе нам говоримо да чим
морално посрнемо, посрнућемо и материјално и биолошки.
 Посљедњи мушки изданак породице, Софкин отац, ефенди-
Мита, није се добро снашао, управо због свог угледа и гордости.
Толико је водио рачуна о свом угледу да ишао дотле да није знао
 да одбрани своје насљеђе. Није хтио да тужи чивчије, те су они
могли несметано да разграбљају његово имање.
 Опет из гордости, ефенди-Мита се повлачи у Турску заједно са
агама и беговима, а касније „продаје“ своју кћерку, своју,
мезимицу, да би дошао до новца и повратио углед. Он Софку
даје за сина човјека који припада том новом слоју људи, оних
који су, у новонасталој ситуацији, стекли богатство. (обрати
пажњу на детаљ да је нови цријеп боје Софкине коже)
 Такође, један од разлога због којег се ефенди-Мита повлачи у
Турску јесте тај што он помало зазире од Софкине љепоте и
плаши се јављања инцестоидног нагона који се провлачи кроз
генерације њихове породице.
 Тај човјек, газда Марко, узима Софку управно да би стекао углед.
Ипак, битнији разлог јесте што одабиром жене за свог
дванаестогодишњег сина заправо бира жену за себе. (обрати
пажњу на опис двије вадбе и њихову разлику)
 Дубоки осјећај нарцисоидности не заобилази ни Софку. Она је
потпуно свјесна своје љепоте. Из тог разлога она одбија просидбу
уз примједбу да неће и не може да се уда за Томчу, а не може
зато што је знала да је њен отац ставио љепоту испред богатства
када је бирао жену.
 Та сцена је једна од најпотреснијих у српској књижевности.
Ефенди-Мита скида свој споља нови и скупи минтан. Софка
остаје у шоку након што је видјела његов изнутра поцијепани и
офуцани, стари минтан и осјетила мирис масног и неопрног
тијела. Он је тада упознаје са њиховим материјалним стањем,
које је потпуно супротно оном каквим су се представљали. Опет
са јавља мотив „споља и изнутра“. Тај минтан је управо и симбол
саме Софке и њене љепоте.
 О софкиној љепоти довољно говори да је газда Марко погинуо
због ње. Наиме, усљед борбе његових нагона, који су
укоријењени у његовој породици (ид), и његовог морала
(суперего), он луди, пење се на коња и иде да се сукоби са
Арнаутима.
 Ту бива рањен, али преживљава, међутим, окончва свој живот
кидањем завоја не желећи да га Софка види таквог.
 Видимо да је Софкина личност такође нагонска (еротски мотиви
и Ванко), што се такође јавља кроз генерације њене породице.
 Ефенди-Митина гордост се опет показује када он иде ког Томче
да му тражи паре које су му обећане, те тако упропаштава живот
својој кћерки, још једном.
 Знимљиво је то што Софка не реагује на све то већ се препушта
судбини, што је такође у насљеђу њене породице.
 У свим својим искушењима, Софка се одаје алкохолу, односно
препушта се својим нагонима чиме се њено наслијеђе опет
показује.
 Софкина дјеца су резултат те нечисте крви – Софка рађа, по
рођењу, болесну дјецу.