Припрема за колоквијум, Стари исток #2

Од уједињења Египта до краја Старог царства (око 3100-2180. п. н. е.)

Изолованост египатске територије: на западу (Зап. или Либијска пустиња), на истоку

(Ист. или Арабијска пустиња), на северу (Медитеран), на североистоку (Синај и Црвено
море) и на југу (1. катаракт Нила). Изливање Нила је почињало средином јула и трајало до
новембра, после чега би остајао плодан муљ. Плодну земљу су Египћани звали Та-кемет
(црна земља, владао Озирис), а пустињу (црвена земља, владао Сет). У геог. погледу
Египат се дели на: Горњи Египат (симбол лотос, на југу, долина Нила, од 1. катаракта до
почетка Делте) и Доњи Египат (симбол биљка папирус, на северу, Делта). У
птоломејском периоду дели се на: доњи, сред. и горњи Египат. Јужно од 1. катаракта је
Нубија. Између 1. и 2. катаракта је Доња Нубија (египатски Вават), а јужно од 2. је
Горња Нубија (египатски Куш). Од лана су правили тканине за израду одеће (и од
конопља) и завоје за мумифицирање. Папирус је растао у мочварама делте и користио се
за: писање, израду ужади, чамце... Од животиња гајене су: говеда, козе, овце, свиње, патке
и гуске. Коњи долазе у Египат у време 2. међупер. (17-16. в.), а камиле и кокошке у
римско доба. Египат није био богат каменом. Кречњак је добијан из каменолома близу
Гизе, а пешчар у Гебел ел-Силиси. Тиркиз је добијан на Синају, кварц и каранелијан у И.
пустињи, лапис из Авганистана, кедар из Либана, а абонос из Нубије, зладо у И. пустињи
и Вавату, сребро из Сирије, средње Месопотамије и Мале Азије. Бакар се у Египту
користи од праисторије и важни рудници су на Синају.

Историјска епоха Старог Египта је трајала од 3. до 30. динас. Поделу по динас. је

направио Манетон, египатски свештеник из Себенитоса у 3. в. п. н. е. Његова Aegyptica
(Историја Египта) није сачувана, али је скоро у целости реконструисана због извора и
цитата познијих писаца (Јосиф Флавије, Јулије Африканац и Еусебије). Манетон је
поделио династије на основу сродства или центра из ког су владали. У 19. в. историчари
су извршили поделу на: 1)Прединастички период (око 5300-3100), 2)Ранодинастички
(архајски или тинитски) период (1-2. динас. око 3100-2686), 3)Старо царство (3-6.
динас. око 2686-2181), 4)1. међуп. (7-11. динас. око 2181-2040), 5)Средње царство (11-
13. динас. око 2040-1650), 6)2. међупериод (14-17. динас. око 1650-1550), 7)Ново
царство (18-20. динас. око 1550-1069), 8)3. међуп. (21-25. динас. 1069-664), 9)Позни
период (26-30. динас. 664-332) и 10)Птоломејски период (332-30). Историјски период
Египта је време од уједињења Египта до освајања Александра Великог. Током међупер. је
била децентрализација, више политичких центара, страних владара, а у време царстава
јединство и стабилност. Између 3100-3000. владар Г. Египта је покорио Д. Египат,
ујединио земљу и основао Мемфис, 1. престоницу. Према традицији (сачувано код
Манетона и грчких писаца) то је био Менес. Торински папирус, Списак из Карнака и
Списак из Абидоса бележе да је он Мени, Палермски камен да је он Аха (Хор-Аху, 1.
владар који је посведочен у Мемфису), а археолошки материјал указује да су то били
Шкорпион и Нармер. Има теорија да се Египат заправо постепено ујединио, али
Шкорпионова глава буздована и Нармерова палета бележи 2 одвојена освајања Делте.
Ранодинастички период се некад назива тинитски, по Тинису (Тису), близу Абидоса. Из
овог периода има мало писаних извора (кратки натписи, цилиндрични печати, етикете).
Владари су оснажили и ујединили земљу стварањем администрације и поделе земље на
номе (не зна се њихов тачан бр. у ово време, али касније их је било 42, 22 у Г. и 20 у Д.
Египту). У ово време је било војних похода у 2 основна правца: на североисток (Левант) и
југ (Нубија). У ово време је започело ископавање руда на Синају (бакар и тиркиз). Владар
Џер је предузео поход и на запад (Либија) и југ (Нубија, 1. катаракт, код Елефантине,
данашњи Асуан).

Концепт маат је био важан за египатску културу, најчешће се преводи као истина,
односио се и на правду, стабилност, хармонију, мудрост и космички поредак уређеног
света (уређење богова). У иконографији је приказивана као антропоморфна богиња са
пером на глави (или само перо), ћерка бога сунца Реа, тиме и сестра краља (његова највећа
дужност је да одржава поредак маат). Ако би ред био нарушен, читав свет би захватио
хаос. И обични људи су морали да одржавају маат. Код Египћана поплаве нису биле
казне богова, већ дар. Египатски богови су радили на корист људи и били су одвојени од
њих. Фараони су били полубожанства, инкарнација Хоруса на земљи. Ступања на престо
се обављала по смрти старог краља, а крунисање после неког времена, а тада би краљ
добио божанску ка. Сед ритуала је практикован од прединастичког до птоломејског
периода и требао је да обнови виталност краља, али и симболише његово поновно рођење.
Обележавана је након 30 г. власти краља, а после на сваке 3 г. Врхунац ритуала је било
усправљање џед стуба (симбол Озириса) од стране краља помоћу конопаца. У египатском
није постојала реч која се може превести као краљ или цар. Једна од титула несу-бити се
најчешће преводи као краљ Г. и Д. Египта, а буквално значи онај који припада биљци
папирус и пчели. Титулатуру краља је чинило 4 одређења: Хорус име, Небти име (две
господарице, посебна веза краља са богињама из прединастичког периода Нехбет и
Ваџет), преномен Златни Хорус (писао се у картушу, претходио му је несу-бити, краљ је
га добијао по доласку на престо) и номен (лично име на рођењу, претходила му је титула
син Реа). Реч фараон потиче из Старог завета и долази од сложенице пер аа (велика кућа),
у почетку једна од ознака палате, а од времена 18. динас. означавао и краља. У време
старог царства углавном се користило нечер нефер. Краљев орнат су чинили: круне
(црвена – Д. Египат; бела – Г. Египат; двострука круна – уједињена земља; плава – ратна,
од времена 18. динас.), уреус (усправљена кобра, симбол Ваџет), крагуј (глава и врат,
симбол Нехбет), немес (марама на челу краља), лажна брада, шендид кецеља (о појасу
кецеље често висио реп бика), хека (криви штап), флагелум (махалица) и вас жезло. У
различитим епохама су Египћани другачије видели загробни живот (међу звездама, у
гробници, у пратњи бога Сунца, у царству Озириса...).
 Египћани су веровали да човека чине 6 елемената: физичког тела, имена, сенке, ка
(често се преводи као дух, душа или животна снага. Ка је духовни двојник човека који су
богови створили када и његово тело и имају га сви. Нераскидиво је везан за тело, не
напушта га ни после смрти, тада борави у мумији, статуи или цртежу особе. О ка се старао
хен ка, свештеник који је приносио понуде покојнику), ба (божанска нематеријална снага
у човеку, постојала је и после смрти, од новог царства приказивана као птица са телом
сокола и људском главом и рукама. Могла је да пређе из гроба у свет живих, слободно се
кретала, могла је да једе, пије и да се пари) и ах (после смрти се ослобађао од тела и
одлазио на небо, од новог царства се сматрао опасним ентитетом и требало му се угађати
да не нанесе зло). Било је потребно сачувати тело да би ови елементи после смрти
наставили да функционишу. Мумификација је настала око средине 4. м. п. н. е. У
праисторији су се тела укопавала у песак на ободима пустиње и тако би се успорило
распадање. Од старог царства балсамери су тело потапали у натрон, па би уклонили
унутрашње органе, а остајало је само срце (центар разума, воље и емоција). Изнад срца се
постављао амулет у виду скарабеја у облику срца са натписом. Од новог царства је
стављан и свитак са текстом из Књиге мртвих (требало је да покојнику помогну са
препрекама на путу до загробног живота, да му помогну при суђењу пред Озирисом).
Извађени органи су такође балсамовани и полагани у канопе (посуде). Херодот је
забележио да процес балсамовања траје од 40 до 120 дана, углавном 70 дана. Крајем
династичког периода, уместо скупих смола, користи се црни битумен (јефтинији, од
персијске речи за битумен – мум, настала је реч мумија).

Египћани су поштовали антропоморфне и зооморфне богове, најчешће приказивани у

људском облику са главом животиње: Хорус (соларно божанство, глава сокола), Хатхор
(женско соларно божанство, љубав и лепота, глава краве), Тот (бог знања, писма и
медицине, глава птице ибис), Анубис (подземни свет, глава шакала), Сехмет (богиња
рата, глава лавице)... Једна од најстаријих космогонија је Хелиопољска космогонија.
Према њој, на почетку је постојала узбуркана вода (Нун), па је изронио брег (бенбен) на
коме је настао Атум (Сунце), који је из свог тела створио сва остала бића на земљи. Прво
је настао божански пар: Шу (ваздух) и Тефнут (влага). Следећу генерацију чине: Нут
(небо) и Геб (земља), а после Озирис, Изида, Сет и Нефтис. Према Мемфиској
космогонији бог-творац је Птах (срце, ум; и језик, говор; свих богова. Религију Египта
карактерише синкретизам (разни богови су имали сличне особине, па је долазило до
стапања: Птах-Соркар-Озирис, Амон-Ре...). Покојни краљ је поистовећиван са Озирисом,
Реом, Атумом... Овакав систем се дефинише као сложени политеизам и космотеизам.
Свако божанство је имало свој култни центар: Хорус у Хијераконполису па у Едфуу, Сет у
Омбосу и Аварису, Птах у Мемфису, Озирис у Абидосу, Атум и Ра у Хелиополису, Амон
у Теби... За култне радње је био задужен краљ (у његовом одсуству првосвештеник),
обављале су се 3 пута на дан пред статуама. Обичан човек је имао ограничен приступ
храму (за време празника је могао да уђе у унутрашњост храма). Најимпресивнији
комплекс храмова је био у Карнаку (посвећен Амону, Мут и Хонсуу). У време старог
царства уобичајени су храмови Сунца (били су непокривени, отворено двориште са
обелиском у средини). Писари су били суштински за администрацију државе. Писарски
занат се преносио са оца на сина и није био ограничен само на елиту (и жене су били
писари). Били су цењени, могли су очекивати посао у широком спектру. За време старог и
средњег царства око 1% становништва је било писмено, у новом 3, а у птоломејском 10.

Старо царство (III-VI династија, око 2686-2180. г. п. н. е.)

Од 3. династије (око 2686.) је започело старо царство (епоха градитеља пирамида).

Санахт, 1. краљ 3. династије, је владао 18 г. Тада је започето ископавање бакра и тиркиза
на Синају. Можда је био први краљ који је име записивао у картушу. Наследио га је Џосер
(око 2668-2649), можда његов брат. Он је одмах почео да гради гробницу у Сакари, близу
Мемфиса (његова престоница). Џосерова степенаста пирамида у Сакари је најстарији
споменик од камена на Старом истоку. За изградњу је био задужен Имхотеп. Прво је била
4-угаона мастаба, па је проширена да би се затворили шахтови који воде до гробнице, па је
претворена у 4-степену, па 6-степену структуру без просторија. Наследио га је Сехемхет.
Његова степенаста пирамида (можда је требала да буде 7-степена) није завршена. Његови
наследници су такође градили степенасте пирамиде. Последњи краљ из 3. династије је
Уни, започео је степенасту пирамиду у Мејдуму (данас слабо очувана, можда је прво била
мастаба, близу пирамиде је нађена некропола са мастабама од којих је најважнија двојна
мастаба принца Рахотепа и његове супруге Нофрет са њиховим седећим статуама).

Снефру (око 2613-2589) је 1. краљ 4. династије. Изградио је 2 пирамиде у Дахшуру:

јужна (преломљена, тако је названа јер је у току градње промењен угао нагиба странице) и
северна (црвена, због кречњака који је коришћен за градњу језгра, прва права пројектована
пирамида). Наследио га је син Хуфу (грчки Кеопс, око 2589-2566). У његово време је била
јака власт краља, опсег и сложеност управе, људски и други ресурси на врхунцу). Подигао
је велику пирамиду у Гизи. Испред ње су подигнуте помоћне пирамиде (најсевернија је
вероватно била за краљицу, а остале за друге чланове породице). Наследио га је син
Џедефре (око 2566-2558). Започео је грањду пирамиде у Абу Рошу, северно од Гизе, али
убрзо је преминуо и пирамида је незавршена (да је била можда би била већа од Хуфуове).
Наследио га је брат или син Хафра (Кефрен, око 2558-2532). Своју пирамиду је подигао у
Гизи. Његов посмртни храм је подигнут источно од пирамиде и налазио се на рукавцу
Нила (поворка је могла каналом да уђе у храм). Последњи елемент његове гробнице је
сфинга, северно од храма. Наследио га је Менкауре (Микерин). Његова пирамида у Гизи
је дупло мања од прве две. Последњи владар 3. династије је Шепсескаф (можда је
завршио Менкауреову пирамиду, себи је подигао мастабу).

Шепсескаф није имао мушке деце, па је престо прешао његовом рођаку Усеркафу
(почетак 5. династије, он је своју пирамиду подигао поред Џосерове). Можда је између
владавина Шепсеркафа и Усеркафа накратко владала Хенеткауес (можда мајка Усеркафа
и Сахуреа). Царство је постојало још око 300 г. Некадашња моћ краља, двора и
администрације је полако слабила (пренос надлежности на ниже званичнике, већи бр.
свештеника и званичнике који су могли себи да подигну гробнице). Средином 5. династије
се престало са градњом храмова Сунца. Њихови краљеви су градили пирамиде (доста
мање и лошије него за време 4. династије): Сахуре, Нефериркре и Неусере су подигли
пирамиде код данашњег Абусира, подизали су и храмове Сунца (отворена светлишта са
обелиском, који је у вези са бенбеном, светим каменом из Хелиополиса, вечном граду бога
Сунца). Манетон наводи да је последњи владар 5. династије Унас (око 2345-2323). Он је
подигао пирамиду у Сакари. Новина је појава Текстова пирамида, исписани на зидовима
унутар гробнице, најстарији познат корпус религијских текстова Египта, сматра се да су
бар 1 век старији од сачуване форме. Састоје се из формула басми, има их око 800: у
гробници Унаса 228, а Пепија II преко 678. Деле се у 3 жанра: 1)басме против немани
(можда најстарије, 2)ритуални текстови (покојник се поистовећује са Озирисом, у гробној
одаји) и 3)басме за покојника (у 1. лицу, са личним именима, најбројније и
најразнородније). Требало је да омогуће владару да ступи у царство Озириса.

Први краљ 6. династије је Тети. Краљеви 6. династије су градили пирамиде западно од

Сакаре. За потребу смештаја радника око пирамида су ницала насеља (временом постала
стална насеља). Значај 1. престонице (Бели зид) из ранодинастичког периода сада
потискују предграђа источно од Тетијеве пирамиде, у јужној Сакари. Насеље близу
пирамиде Пепија I је прозвано по имену пирамиде и града Менефер (Мемфис). Крајем
старог царства насеље се стопило са зоном око храма Птаха и цео град је назван Менефер.
Тетијеви наследници Пепи I и Усеркаре нису дуго владали. Пепија I су наследили његови
синови: Пепи II и Меренре. Пепи II је владао 96 г. (најдужа владавина у Египту). У 2.
делу његове владавине појачава се криза управног система, владар економски слаби, 3
последице: 1)урушавање фискалног система, 2)пренос надлежности са централног на
локални ниво и 3)претварање службе управе у наследне. Крајем његове владавине
централна власт готово није постојала. Ситуацију додатно погоршала клима (неколико
узастопних сезона са ниским водостајем Нила, мања количина падавина), па померање
номадског становништва ка долини, оптерећен систем снабдевања и на крају глад. Смрт
Пепија II означава крај старог царства.

Цео династички период већина становништва су били слободни. Економија се темељила

на систему радне обавезе (градња, иригациони радови, војна обавеза). Занатом су се
већином бавили мушкарци, радионице су биле при двору и храмовима, а било је и за
приватна лица. Основна грана привреде је била пољопривреда. Претежно су радили за
надницу у житарицама на земљи богатих, а могли су и да обрађују земљу коју би добијали
на коришћење. Једна од мера државе је прерасподела вишкова у областима у којима би
дошло до несташице. Основна територијална јединица је нома са номархом на челу
(надлежан за сва унутрашња питања номе, наводњавање, прикупљање и испорука жита
држави на основу процене виших чиновника), била је држава у малом (ризница, житница,
локални судови). За свој рад је номарх био одговоран краљу и од њега добијао имање (у
теорији би се враћала краљу по истеку службе). Највиши чиновник од 3. династије је чати
(везир, први министар, именовао га је краљ), надзирао је рад свих институција (ризница,
житница, судство, порески систем) и контролисао њихове основне функције. За време 3. и
4. династије чати су бирани из редова краљевске породице. Порез је био основна обавеза
према држави (у житарицама и учешћу у јавним радовима). Пре жетве поља су
премеравана и државни чиновници су процењивали принос (од ког је зависила висина
пореза). Према изворима, 10% је ишло у порез, а 10% се чувало као семе. Неплаћање
пореза се кажњавало (починиоци су могли постати робови). Било је робова који су били
ратни заробљеници, али они никад нису имали важну улогу у економији Египта.

За време старог царства правци ширења у спољњој политици су били: југ (Нубија) и
североисток (Синај и Левант). Египћани су Нубијце звали Нехеси (било је и појединачних
назива за племена и топониме). Око 2300. у области Вавата је образовано неколико
независних поглаварства: Вават, Ирчет и Сечу (у односу на архео. материјал се могу
идентификовати са културом Ц-групе), а у области Куш је образован Јам (главни фокус
Египта у време Пепија I, Меренреа и Пепија II). У време 4. династије је основана
египатска колонија у Бухену (око 2. катаракта, вероватно била центар трговине са
областима на југу, напуштена средином 6. династије). Све до новог царства Египат није
имао стајаћу војску. Мобилизација је вршена на локалном нивоу, део радне обавезе. У
време новог царства формира се слој професионалних официра и војно-административних
чиновника. Од значаја су били најамници (углавном из Нубије и Либије). У време
Сахуреа, Нефериркареа и Џедкареа су биле експедиције у Пунт (можда Еритреја) због:
егзотичних животиња, зачина и полудрагог камења. У време Пепија I остварени су
контакти са Еблом. Владари 5. династије су одржавали трговачке контакте са Библосом,
постаје главно упориште трговине и политике Египта на Леванту.

Египат у време Првог међупериода (око 2180-2040. г. п. н. е.)

Према Краљевској листи из Абидоса 15 или 17 владара 7. и 8. династије је владало 20 г.

(око 2180-2160), то је Манетон пренео у своју историју. Према Јулију Африканцу, 7.
династију је чинило 70 владара који су владали 70 дана. У стварности су владали у
Мемфису и номинално имали контролу над земљом, урушавање централне власти. Око
2160. због слабости 8. династије, 1 бр. племићких породица формално распарчава земљу.
Номарси Хераклеопоља су основали локалну династију у средњем Египту. Нису имали
стварну већ формалну власт над осталим номама под њиховом контролом. Манетон их
означава као 9. и 10. династију. Област им је обухватала Фајум, на северу до обода делте,
а на југу до Асијута. Делта је била под контролом локалних династа, појачао се прилов
семитских група, додатно отежана ситуација. Номарси Тебе (11. династија) шире власт на
југу. Две државе се сукобљавају све док тебански краљ Небхепетре Ментухотеп II (око
2060-2010) није поразио Хераклеопољ. Земљу је ујединила тебанска 11. династија око
2040. (крај 1. међупериода и почетак средњег царства). У време старог царства Теба је
била провинцијски град. Номарх Интеф је успео да под својом влашћу уједини неколико
нома Г. Египта. Његови наследници Ментухотеп I и Интеф I (1. владар 11. династије) су
владали само 15 г. Посебно се издваја Ваханх Интеф II, владао је 50 г. и имао је титуле
краљ Г. и Д. Египта и син Реа (истицао свој легитимитет). Он је предузео поход на север,
освојио ному Абидос (најзначајнији административни центар Г. Египта). Дошло је до
отвореног сукоба са Хераклеопољем над средњим Египтом, вишедеценијски рат са
прекидима на простору између Абидоса и Асијута). На територији под контролом Тебе
није било номарха, ослањали су се на личне везе и монолитну администрацију. Током 1.
међупериода највећи део Египта је био под контролом Хераклеопоља (контролисали су
северни и средњи Египат око 185 г.). О овим владарима нема много података, у већини
случајева имена недостају. Манетон наводи да је 1. краљ хераклеопољске династије Хети,
а епиграфски материјал државу на северу често назива кућа Хетија. Напредовање Тебе на
северу су кратко зауставили номарси Асијута (о противнападу Хераклеопоља на јужне
номе сведоче натписи у гробници Ити-Иеба, један од номарха Асијута, а Порука за
Мерикареа наводи да је његов отац поново преузео Абидос). Крајем 1. међупериода
Асијут је најважније стратешко и војно упориште Г. Египта. На крају је Теба око 2065.
освојила Асијут (њена номаршка породица ово није преживела). Власт Хераклеопоља над
средњим Египтом се распала, локални династи су променили страну. Околности освајања
Хераклеопоља и судбина њеног последњег краља су непознате.

Овај период је утицао на египатско друштво и културу. Премештање политичке и

економске моћи из престонице у регионалне центре и њену администрацију (у
провинцијама се граде монументалне гробнице, номарси рачунају време према г. својих
владавина, организују се локалне милиције и дворови). Номарси у аутобиографијама често
говоре да су успели да прехране своје номе, а да су друге гладовале. Ипак, поремећаји су
погодили само најугроженије слојеве, па номарси истичу да су се старали о удовицама,
малим људима и сирочићима. У време 1. међупериода настају 2 најзначајнија филозофска
књижевна списа Египта: Поука за краља Мерикареа (у форми политичког тестамента,
упутства за добру и праведну владавину и епизода у којој Мерикареов отац одбија
азијатску најездуна истоку делте, промена у владарској идеологији: мудрост и праведност
чини краља изабраним од богова) и Прича о речитом сељаку. Овај период се описује и
као мрачно доба, и дошло је до појаве песимистичке књижевности, поука и
пророчанстава: Поука Ипувера, Пророчанство Нефертија, Жалба Хахеперасенеба...

Египат у време Средњег царства (око 2040-1750. г. п. н. е.)

Ментухотеп II је након уједињења променио своје Хорус име у Ујединитељ две земље.
Предузео је походе на југ, повратио је контролу над Ваватом, готово до 2. катаракта.
Подигао је храм мртвих и гробницу на левој обали Нила у Теби (у Деир ел-Бахарију,
насупрот потоњег комплекса у Карнаку). Наследио га је син Ментухотеп III (око 2010-
1998), имао је релативно стабилну владавину. Његов наследник је споран. Торински
папирус, Краљевска листа из Абидоса и Списак из Сакаре не бележе Ментухотепа IV
(око 1998-1991), већ Аменемхетa I (1. краљ 12. династије). Ипак, натписи показују да је
он био везир у време Ментухотепа IV. Није сигурно да ли је он збацио Ментухотепа IV,
или га је овај, немајући потомке, означио за наследника. Пророчанство Нефертија можда
указује да је до промене дошло насилно (радња се дешава у време старог царства на двору
Снефруа, свештеник Неферти преноси краљу пророчанство о времену глади, крвопролића
и хаоса, па ће земљу избавити краљ Амени, особа скромног порекла са југа). Аменемхет I
је учврстио присуство Египта у Вавату, а на североистоку је основана линија утврда у
Вади Тумилату, а престоница је из Тебе пресељена на север, у новооснован Аменмхат-
Ититави (Аменемхат освајач две земље). У 20. г. владавине је за савладара и наследника
одредио сина Сенусерта I (Сесострис, око 1971-1926), савладарство је трајало 10 г. (ову
праксу су прихватили скоро сви владари средњег царства). Поука краља Аменемхета I за
његовог сина Сенусерта (када је Сенусерт био у војној акцији у Либији, Аменемхет I је
убијен у дворској завери. Наводно је Поуку написао Аменемхет I и открива сину шта му се
догодило, после вечере, када је отишао на спавање, завереници су упали у његове одаје).
Наставак приче је у Повести Синухета (дворанин Аменемхета I, у време завере је био у
пратњи Сенусерта који је одмах чим је сазнао за заверу похитао у престоницу). Остатак
владавине Сенусерта I и његова 2 наследника Аменемхета II (око 1929-1895) и
Сенусерта II (око 1897-1878), донели су земљи напредак. У Фајуму су предузети
мелиорациони радови (омогућена пољопривреда у Фајуму), Египат обновио трговину са
градовима Леванта, а Библос је опет постао главна експозитура Египта, успостављени су
контакти и са Критом. Од времена Сенусерта I на простору Вавата почињу да се граде
системи утврда (ремек-дела војне архитектуре: Миргиса, Семна, Кума...). Граница на
североистоку није прешла у Синај.

Врхунац средњег царства је у време Сенусерта III (око 1878-1841) и Аменемхета III
(око 1841-1797). Сенусерт III је предузео неколико похода ка Нубији (бар једном је
прешао 2. катаракт) и на североисток (натпис на стели Хусобека говори о походу ка
јужном Леванту), извршена је административна реформа, Египат је подељен на 3 регије:
1)север (Д. Египат), 2)југ (северни и средњи Г. Египа) и 3)глава југа (1. 8 нома Г. Египта).
Вават (центар у Миргиси) је био под контролом везирове канцеларије у Теби. Сваком
јединицом су управљали виши и нижи чиновници које је су контролисали чиновници
везирових канцеларија у Ититавију и Теби. Од Сенусерта III нестаје служба номарха.
Крајем владавине Аменемхета III земља почиње да слаби. Наследио га је Аменемхет IV
(око 1798-1786), а њега краљица Собекнеферу (око 1785-1782), има мало извора о њима,
после њене смрти завршава се 12. династија. Владари 13. династије углавном нису били у
сродству и нису успели да очувају земљу. Пресељење престонице из Ититавија у Тебу
крајем 18. в. п. н. е. означило је крај средњег царства. Ова епоха је донела процват
египатске књижевности, настају религиозно-филозофска дела (Химне Хапију и Сатире о
трговцу). Погребни обичаји су наставили праксу 1. међупериода (гробнице у стени су
доминантан тип, од Аменемхета I обновљена је пракса градње пирамида). Комплекси
владара 12. династије саграђени су у Лишту, Лахуну и Дахшуру, и град Хетеп Сенусерт за
смештај сезонских радника. У ово време Озирис постаје главно хтонско божанство, долази
до феномена демократизације загробног живот. Долази до декорисања невладарских
ковчега Текстовима ковчега (комбинација Текстова пирамида и нових погребних
текстова) и појава ушабитија (статуе израђене од воска, глине, керамике... полагане у
гробницу, представљале магијског заменика покојника, оне су обављале послове за
Озириса уместо покојника). На важности добијају: Собек (поштован у Фајуму, бог воде и
вегетације, глава крокодила, један од заштитника 12. и 13. династије) Амон (онај ко је
скривен, прво је био соларно божанство у Теби) и Монту (бог рата, до краја 11. династије
главно божанство тебанске номе и владара).

Хетитско старо царство (око 1650-1420)

Најстарија сведочанства о индоевропским језицима потичу од таблица асирских трговаца

из Канеша (крај 3. и почетак 2. м. п. н. е.). Средином 3. м. п. н. е.протоиндоевропљани су
се вероватно раслојили у неколико подгрупа. Протоанадолијска се кретала према
Анадолији и тамо се раслојила. То су: хетитски, лувијски, палајски, ликијски и лидијски.
Централну Анадолију, око реке Кизил Ирмак (антички Халис, хетитски Марасантија) су
населили Хетити, свој језик су звали neshili (по Неши, Канешу). Северозападно од земље
Хати (староседеоци, пре Хетита) су били Палајци (област касније Пафлагоније). На западу
и југу Анадолије су Лувијци (вероватно најбројнија индоевропска скупина у Анадолији,
област касније Ликије). За разлику од Лувије, Пала (земља Палајаца) је почетком
хетитског старог царства изгубила независност. У области Лувије на југу Анадолије у
касној бронзи настало је неколико кнежевина: Кизувадна (поред Лувијаца настањивали и
Хурити), Тархунтас (основао хетитски краљ Муватали II почетком 13. в. п. н. е.). У
западној Анадолији налазила се Арзава (у хетитским текстовима 1. пут поменута у време
Хатушилиша I), са појавом Арзаве појам Лувија престаје да се користи у хетитским
изворима као етнографско одређење. Поред Лувијаца, Арзаву су насељавали:
староседеоци, Хурити, егејски досељеници (најпознатији у Милаванди или Милавати,
будући Милет). Хетитски извори помињу градове и области независне од Арзаве, Маса,
Каркиса и Лука (касније Мизија, Карија и Ликија). О раној држави Хетита нема пуно
података. Хетити су се постепено мешали са староседеоцима Хатима и преузели добар део
њихове културе. Хетитски владари су истицали да њихова лоза потиче из града Кушара,
славили су освајања Питане (краљ Кушара), који је покорио асирски Канеш и учинио га
својом престоницом. Асирци су око 1850. напустили Канеш и вратили се у време
Питаниног сина Аните. Он је проширио државу на околне области, Хатушу (данас
Боказкеј) је разорио и бацио клетву на све који покушају да обнове град. Питана и Анита
су можда преци каснијих хетитских краљева, али на натписима то није истицано. Каснији
владари ће обновити Хатушу и ту начинити престоницу. У Хатуши је нађен 1 од највећих
архива Старог истока (нађено је 35000 таблица, а чини око 1/7 укупног бр. који су били
тада, на 7 језика: хетитски, хатски, хуритски, сумерски, лувијски, акадски и асирски).

Пад Анитине државе, разарање Неше и повлачење асирских трговаца око 1750.
представља мрачно доба Анадолије. Окончано је ступањем на власт Хатушилиша I (око
1650-1620), 1. краљ старохетитске државе. Вероватно није био оснивач династије, јер
извори наводе његовог претходника Лабарну (каснији краљеви су његово име користили
као титулу краља, а његове супруге Таванатане као краљице, вероватно су као и
Хатушилиш I били родом из Кушара). У неком тренутку је Хатушилиш I освојио Хатушу
и учинио је престоницом. Успоставио је контролу над скоро целом источном Анадолијом,
прешао Таур, северну Сирију и добио излаз на Медитеран. Према изворима, у 6. г.
владавине је ратовао са Арзавом (део територије је припао Хетитима), али је вероватно
преминуо у време похода на Јамхад (данас Алепо, северна Сирија). На почетку владавине,
његови синови су се побунили против њега па их је уклонио. За наследника је одредио
свог братанца, па се аристократија побунила. Повукао је одлуку и пред смрт је одредио и
усвојио свог унука Муршилиша I (1620-1590). Он је учврстио власт над југом Анадолије,
па је уништио Јамхад, то му је отворило пут ка освајању Вавилона око 1595. (град је
опљачкан). На крају је убијен у завери једног од његових рођака. Започет је период
анархије, дворских убистава и грађанског рата. Новоуздигнута држава Митани је ово
искористила и пар пута упадала на територију Хетита. Хетитски краљеви су контролисали
само Хатушу са околином. Ситуације се мало поправила у време Телепина (око 1525-
1500), донео је Телепинов едикт (дефинисао правила наслеђивања), али није могао да
обнови раније територије. Тако ће бити све до новохетитске државе (скоро век касније).
Хетитски краљ није био апсолутни монарх, власт му је ограничавало веће панкус (у
почетку војно веће, касније само веће аристократа Хатуше, краљ је могао да номинује
наследника, али је панкус имао последњу реч. Веће се старало о заштити чланова
престонице, јер су смене обично пратиле братоубиства).

Држава Митани

Хурити вероватно воде порекло са југа Кавказа и Јерменије (око језера Ван). Њихов језик
није ни семитски ни индоевропски, близак је урартском (говорио се у 2. м. п. н. е. у
данашњој Јерменији и источној Турској, око језера Ван, неки научници мисле да је
урартски само познија фаза хуритског). Крајем ранодинастичког периода део Хурита је се
са Кавказа померио на југ. У акадском периоду Хурити контролишу део један бр. градова
у северној и источној Месопотамији (најважнији је Уркеш, престоница хуритског бога-
творца Кумарбија). Померање ка југу и западу су појачане у време 3. династије Ура (у
склопу великих миграција од 2200. до 2000.). Почетком 2. м. п. н. е. настањују добар део
југоисточне Анадолије и Сирије, али још увек чине мањину на тим просторима (њихове
колоније су биле у: Ебли, Марију и Алалаху). Хетитско уништење Јамхада и Вавилона је
довело до анархије у северној Месопотамији и Сирији, то су Хурити искористили, старо
семитско становништво су потиснули из: Тепе Гавре, Нузије и Арапе у северној
Месопотамији и Катне, Тунипа, Угарита, Алалаха и Емаруа у Сирији). Историја државе
Митани се реконструише на основу хетитских, египатских и асирских докумената из
Сирије, Око 1600. 1 бр. хуритских градова се ујединио у једну државу или конфедерацију.
То се приписује краљу Баратми (његово име, као и већине каснијих краљева је
индоевропског порекла). Центар државе је био између река Кабур и Балик, а престоница у
Вашуканију (можда данашњи Тел ел-Фахеријех). Хетити су Митани називали земља Хури,
Асирци Ханигалбат (по имену једне од области Митанија), Египћани Нахарина (област
између река). Хуритски је можда био језик двора, али акадски је у великој мери
посведочен. Око 1500. Митани је 1 од најмоћнијих држава западне Азије (контролисала је
скоро целу Сирију, северну Месопотамију, југоисточну Анадолију и Левант од Библоса до
Кадеша). Дошло је до сукоба са Левантом око Леванта, након многих сукоба, у време
Артамаме I (око 1400-1385), склопљен је мир (због исцрпљености и притиска Хетита). За
време његовог наследника Шутарне II Митани је на врхунцу. Склопљен је брак између
Шутарнине ћерке Гилухепе и египатског краља Аменхотепа III. После смрти Шутарне II
Митани је у грађанском рату. На крају је на власт дошао његов син Тушрата (1380-1350),
а тада су већ Хетити и Асирци доста угрозили Митани. Хетитски краљ Шупилулима I је
упао у северну Сирију, а вазали Митанија су прешли на хетитску страну. Разне
претенденте у Митанију подржавају Хетити и Асирци. На крају 14. в. п. н. е. Хетити су
освојили Вакушани и на престо постављају свог кандидата Шативазу (1350-1320),
Тушратиног сина, Митани је сведен на долину Кабура. Асирци такође врше притисак,
освајају и разарају Нузи, па је Шативаза постао вазал Асираца. Према натписима, у време
асирског краља Адад-Нинарија I (око 1295-1264), побунио се краљ Митанија Шатаура,
асирски краљ га је победио и у ланцима одвео у Ашур, па је поново постао вазал Асирије.
Шатаурин наследник Васашатра се побунио против Асирије и у помоћ позвао Хетите,
али они нису били у стању да помогну (због унутрашњих сукоба), па су Асирци освојили
краљевски град Таиду и разорили већину градова у долини Кабура. Према изворима, у
време Шалманасара I (око 1263-1234) у Вашуканију је опет избила побуна, погубљено је
14400 људи, а преживели су ослепљени и расејани по Асирији, Митани је присаједињен
Асирији и претворен у провинцију Ханигалбат (центар у новооснованом граду Тел Саби
Абијаду) и подигнут је низ утврда у долини Балика ради одбране од Хетита.

Египат у време Другог међупериода (око 1730-1540)

Овај период је започео са пресељењем престонице из Ититавија у Тебу крајем 13.

династије, крајем 18. в. п. н. е. Век пре тога је кренула сеоба кананског становништва ка
делти. У време 13. династије су им најважнија насеља била Аварису и Питому (данас Тел
ел-Даби и Тел ел-Маскути). Крајем 18. в. п. н. е. слаби власт двора и централне управе на
простору делте и средњег Египта локални династи се уздижу (Манетонова 14. династија),
а југом у Теби су владали последњи владари 13. династије (територија до Абидоса на
северу). Око 1650. локална династија је завладала Д. Египтом. Египћани су их звали хека
хасут (вође страних земаља), у грчком језику је термин претворен у народ Хикси.
Хиксошка династија је имала 6 моћних владара од око 1650. до 1540. и контролисали су
северни и средњи Египат, Манетонова 15. династија. У Вавату је живела култура Ц-групе,
а јужно од њих се развија на простору Куша цивилизација Керме, у 4 фазе: 1)стара Керма
(2400-2000), 2)средња Керма (2000-1750), 3)класична Керма (1750-1550) и 4)позна Керма
(после 1550). Керма је био центар државе, на врхунцу за време класичне Керме (2.
међупериод Египта). Владари Керме су сахрањивани у великим тумилима (сачувани
бројни предмети из Г. Египта). Крајем средњег царства и почетком 2. међупериода
Египћани који су живели у утврдама у Вавату признају власт Куша, граница између
Египта и Куша је враћена до 1. катаракта. Владари Куша су склопили савез са Хиксима
(омогућило им трговину са источним Медитераном, у Керми су нађени минојски
предмети). Позивајући се на Манетона, Јосиф Флавије преноси да је 1. краљ Хикса
Салитис (владао из Мемфиса, а утврђено упориште у Аварису). Хикси су прихватили део
египатске културе, користили су египатске краљевске титуле и инсигније, египатска
имена, ангажовали Египћане у администрацијама, подизали храмове египатским боговима
(посебно Сету, египатска манифестација кананског Баала). Хикси су у Египат донели нова
знања о ратовању. Донели су бронзу (боље од бакарног оружја), композитни лук (већи
домет од дотадашњег), оклопе од бронзаних плочица и шлемове. Најважнија је употреба
бојних двоколица (посаде са композитним луковима ће постати најважнији део египатске
војске). Према археолошким налазима, коњи су у Египту познати од 18. в. п. н. е. (питање
је да ли су Хикси донели коње или су они већ тамо били). Најстарија иконографска
сведочанства о коњима и двоколицама су у време Камозеовог рата са Хиксима (око 1550.).
Хикси су онемогућили Тебанцима приступ Леванту, а савез Хикса и Керме су их додатно
угрозили. После неког времена, Тебанци су одлучили да нападну Хиксе. Свађа Апепија и
Секененреа (састављен 350 г. касније, у време Меренптаха из 19. династије), наводи да је
краљ Хикса Аусере Апепи увредио краља Тебе Секененре Таоа II (око 1559-1554), па је
започео рат. Тебанска војска је ушла у област средњег Египта и борила се са локалним
династима, оданим Хиксима. Секененре Тао II је освојио велики део средњег Египта, до
града Кузе, али је настрадао (анализом мумије је утврђено да подлегао ранама у борби са
Хиксима). Наследио га је син Камозе, прво је имао неколико мањих акција на југу, па је
напао Хиксе. Преузео је средњи Египат и опустошио околину Авариса. Његови људи су
ухватили хискошког гласника који је носио поруку у Керму да њихов краљ нападне
Египћане. Камозе кратко прекида акције на северу, враћа се на југ да учврсти границу
(подигао је 2 стеле у част успеха на југу). Његов брат Ахмозе је освојио Аварис (почетак
новог царства). Хикси су имали јаке контакте са Кушом, Левантом и Критом.

Каситски Вавилон

Касити су први пут посведочени крајем владавине Рим Сина I (18. в.). На простор средње
Месопотамије се појављују у 2. пол. 18. в. (тада против њих ратују Шамси-Илуна и Рим-
Син II. Око 1700. краљ града Хане је имао каситско име (већ су ту неко време), тада су
освојили и Мари и почели да насељавају југ Месопотамије Центар државе је био у Терки.
Када су Хетити отишли из Вавилона 1595. Касити успостављају власт над средњом
Месопотамијом. Каситска династија је владала Вавилоном (каситски Кардунијаш) преко
400 г. (дуже од било које династије Старог истока). Касити вероватно воде порекло са
средњег Загроса (данас Луристан), источно од Вавилона, ту су дошли долином Дијале и
населили се око Сипара. Још није нађен ниједан текст на каситском. Каситски термини
(око 260), углавном су антропоними, топоними, теоними, пољопривреда, коњарство...
Каситски не припада ниједној данас познатој породици језика. Држава Касита је основана
у 16. в. п. н. е. Први каситски краљ у Вавилону је Бурнабаријаш I (10. краљ у Вавилонској
листи краљева). Тада је на југу Месопотамије постојала Приморска династија (Урук, Ур и
Ларса), прикључена је Вавилону крајем 16. в. п. н. е. Контролисали су целу средњу
Месопотамију, а Дилмун (данас Бахреин) је био њихов вазал. Вавилон је средином 2. м. п.
н. е. водећа сила Старог истока, потврда у Писмима из Амарне (преписка између владара
Египта и Вавилона, углавном око политичких бракова). Са позним каситским владарима
Вавилон слаби, граничне провинције се осамостаљују. Сви каситски владари до
Каштилијаша IV су имали каситска имена. Тукулти-Нинутра IV, асирски краљ, је
поразио Каштилијаша IV и у ланцима га одвео у Ашур (од тада каситски владари почињу
да носу акадска имена), а скоро 10. г. касније Вавилоном управља асирски штићеник. Уз
помоћ Елама, Касити се ослобађају Асирије, али после је Елам уништио каситску
династију око 1150. Касити су прихватили наслеђе Месопотамијем. Изградили су нову
престоницу Дур-Куригалзу (Куригалзуова тврђава), северно од Вавилона, у време
Куригалзуа I (вероватно почетком 15. в.). Поред преписивања старих стварали су нова
књижевна дела: Нека ми буде допуштено да славим бога (Мардука) због његове
мудрости (често се назива вавилонском Књигом о Јову). У ово време је уобличен Еп о
Гилгамешу и Енума Елиш. Касити су увели 4 новине: 1)напуштено датовање г. по именима
(рачунали су време по г. владавине краља), 2)кудуру споменици (мале стеле, често
украшене, на њима бележене одлуке о додели поседа), 3)керамо-пластика (слагање цигли,
користио се и после, Капија богиње Иштар) и 4) унапређење двоколица (Касити били
познати по гајењу пунокрвних коња, бележили сорте и укрштали их).