1

„Časti mi moje", reče ser Giromelan, „vaša me kazivanja oduševiše. Pravo je

zadovoljstvo slušati vas, jer pripovedate divno poput kakvog lutajućeg pesnika
ili trubadura. Rođeni ste za pripovedača. A ja vas isprva ipak pomešah sa
kakvim vitezom, pomislivši da ste zasigurno za sobom naredali mnoge hrabre
podvige!"
KRETJEN DE TROA, PERSIVAL

2
LONDON

Eli je sebi rekla da ne želi taj posao i da joj uopšte nije potreban . Upravo je
počela da radi na doktoratu iz oblasti koju voli , što je samo po sebi bilo mnogo
više nego što bi neka devojka poput nje mogla i da sanja. Život joj je do tada
bio okovan betonom i rđom, a onda je zakoračila u neki čarobni novi svet.
Nakon devet meseci provedenih na Oksfordu, i dalje je ponekad morala da se
uštine kako bi se uverila da ne sanja svu tu lepotu oko sebe: krilate kipove po
krovovima, šiljate kule, odaje prekrivene skupocenom drvenom oplatom,
besprekorne travnjake... Imala je i mentora koji ju je uvažavao, momka koji ju
je obožavao i majku koja je pucala od ponosa svaki put kada bi komšijama
pričala dokle je sve dogurala njena kći.
Međutim, ništa od toga nije moglo da je zadrži od toga da jednog turobnog
jutra ustane u šest, navuče čarape, koje behu predebele za majsko vreme, i
suknju od tvida, koju je kupila za odbranu doktorata, i da se autobusom odveze
putem M-40 do Londona. Sišla je do metroa kod Marbl Arča, sa hiljadama
drugih koji su žurili na posao, stisnuti u vagonu kao pasta za zube u tubi, usput
se zapitavši kako svi ti ljudi svakodnevno mogu da izdrže tako nešto. Torbu je
privila čvrsto uz stomak. Unutra je nosila flašicu vode, sendvič koji je spremila
da pojede u povratku , i pismo u debeloj bež koverti sa utisnutim grbom . Ono
je bilo razlog zašto je izašla.

Naš direktor, gospodin Vivijan Blanšar, bio bi oduševljen ako biste nas
posetili radi razgovora o mogućem zaposlenju u Monsalvat banci...

3
 Znoj joj je orosio teme čim je voz ušao u tunel. Vazduh u kupeu bio je prožet
mirisima tela i jeftinih parfema. Bilo joj je muka. Uopšte nije želela taj posao.
Čim se na stanici kod banke popela na ulicu, osetila je opasnost u vazduhu.
Masa demonstranata okupila se ispred zgrade Engleske banke, uzvikujući,
tapšući i mašući svojim ofucanim transparentima. A očekivalo se da će se
okupiti u još većem broju. Policijski konji bi povremeno trupkali ogromnim
kopitima, kezeći zube, dok su ukočeni jahači zurili unaokolo kroz zatamnjene
vizire šlemova ili preko ruba štitova. U rukama su čvrsto stezali palice poput
vitezova spremnih za boj. Kapitalistički magnati virkali su odozgo, iz svojih
staklenih kula, potvrđujući da upravo zbog ovakvih stvari i plaćaju poreze.
Eli je pokušala da zaobiđe demonstrante, ali ju je neko iz mase odgurnuo, pa
je zamalo ispustila torbu. jedan policajac odmerio ju je od glave do pete, ali je
zaključio da ne predstavljala nikakvu pretnju. U suknji od tvida i vunenom
sakou, uopšte nije ličila na demonstranta. Zapravo, uopšte nije nalikovala
nikome iz poslovnog dela grada. Lutke u skupocenoj odeći ljutito su je
posmatrale iz zabarikadiranih izloga prodavnica, s prezrivim izrazom lica.
Zažalila je što je uopšte došla ovamo.
„Pazi, kuda ideš!", izlete nekome ogorčeno.
Naletela je na nekog, na jednog demonstranta. Ispod razbarušene, kuždrave
kose, koja mu je padala preko ispijenog lica, virile su izbuljene oči i okrnjeni
zubi, a demonstrantova majica izgledala je kao da je nedeljama nije skidao sa
sebe. Na bedžu koji je nosio na ramenu, pisalo je: KAPITALIZAM ĆE NAM
DOĆI GLAVE.
„Izvinjavam se", pokušala je da ga zaobiđe, ali on se pomerio preprečivši joj
put.
„Opasna su ovo vremena, mala", stao je pred nju. „Moraš biti pažljivija,
znaš? Moramo da otfikarimo mrtvo drvo, da zaustavimo trulež pre nego što
stigne i do nas. Da odstranimo bolesna mesta."

4
 Bazdio je na ustajalo smeće. Eli se odmakla, ali masa ju je odgurnula natrag
ka njemu.
„Naše društvo odumire", govorio joj je povišenim tonom, s penom na ustima.
„Bolest se raširila svetom i polako nas ubija. Samo pogledaj oko s ebe! Pčele
izumiru, drveće izumire! Okeani su se podigli, ali u njima više nema riba.
Potpuna boleština."
Eli je bacila pogled na sat. Nije imala vremena za ovako nešto. „Izvinite,
ali... "
„Ne, moraš da me saslušaš!"
Posegnuo je rukom ka njoj, s prljavim noktima nalik kandžama. Verovatno je
hteo da je zgrabi za ruku, ali se Eli izvila, pa je prstima samo zakačio kaiš
njene torbe, strgavši je s ramena. Mora daje u tom trenutku vrisnula ili viknula.
Nešto naglo prolete kroz vazduh iza njega i demonstrant pade na kolena
ciknuvši. Policajac u fluorescentno žutom prsluku našao se iza njega s
pendrekom u ruci. Mora da ih je posmatrao, samo čekajući na neki izgovor da
ga udari. Istog trena, druga dva pozornika zavrnuše čoveku ruke iza leđa te ga
odvukoše.
Eli poče da se zahvaljuje mucajući, ali policajac je preseče:
„Idite odavde!" viknuo joj je. „Ovde nije bezbedno!"
Besno iskeženo ispod vizira kacige, njegovo lice bilo je maltene strašnije od
demonstrantovog. Stežući torbu, Eli se teturavim korakom iskobelja iz mase.
Nekoliko trenutaka kasnije, spopade je mučnina zbog griže savesti. I
demonstrant nije hteo da je povredi. Možda je trebalo da uzme broj značke
onog policajca ako povređeni čovek kojim slučajem poželi da uloži pritužbu.
Osvrnula se iza sebe, ali on je već nestao negde u borbenim redovima brigade u
žutim prslucima.

Eli je stigla u banku kasneći deset minuta, sva rumena i usplahirena. Onaj
susret s demonstrantom sasvim ju je potresao, ali nije zbog toga zakasnila, već

5
se posle izgubila. Na mapi, koju je pogledala pre nego što je krenula, tamo gde
se nalazila banka, stajao je samo sivi kvadrat, a na licu mosta pružao se čitav
lavirint malenih uličica i sokaka, koji su krivudali između starih zgrada: sve
sami ćorsokaci, slepe ulice i prolazi kroz kojekakve ruine i trošne ograde.
Taman kad je pomislila da će odustati od svega, pred njom se u kaldrmisanoj
uličici uzdigla stara kamena zgrada sa uzanim prozorima i malim kupolama na
ivicama krova.
Ispred nje je stajao blistavi crni jaguar. Kako li je to dospelo ovde? Čim se
pojavila na vidiku, šofer sa šapkom na glavi iskočio je napolje i otvorio zadnja
vrata, kao da ju je očekivao. Ali nije nju čekao. Niza stepenište je hitro sišao
neki čovek u prugastom odelu s plavom kravatom i uleteo na zadnje sedište.
Šofer je zalupio vrata, pa su se odvezli odatle, a Eli je morala da se pribije uza
zid kako je ne bi pregazili. Dok su kola tutnjala kraj nje, Eli je na tren ugledala
poznato lice kako se naginje nad otvorenom akten-tašnom od crvene kože, ali
samo na sekund, pre nego što je jaguar zamakao iza ćoška.
Eli se okrenula ka banci. Grb od kovanog gvožđa visio je iznad vrata: u
štitu je kliktao orao, držeći u kandžama nešto što je ličilo na koplje. Isti grb
ponavljao se i na peskarenom staklu na vratima, a potom i unutra, u mesingu,
na zidu iza recepcije.
Recepcionerka natmurenog lica, koje je poprilično podsećalo na onog orla
sa štita, ljutito je odmeri kad se približila pultu. Eli je iskopala pismo iz torbe.
„Eli Stanton. Došla sam da se vidim sa, hmmm... sa Vivijanom
Blanšarom."
Recepcionerka je dohvatila telefon, najavivši Elin dolazak oštrim,
neprijatno prodornim glasom.
„Sad će on, za minut."
Nije bilo stolica pa nije imala gde da sedne. Stojeći tako kraj pulta i
dosađujući se, Eli spopade radoznalost.
„Onaj čovek što je upravo izašao, da nije to bio..."

6
 Sekretarica je napućila usta: „Žao mi je, ali mi nikada ne govorimo o našim
klijentima."
Eli se zacrvenela. Da nije već u početku upropastila svoju šansu? Priberi
se, reče sebi. Nemaš ti šta da dokazuješ, oni su zvali tebe, a ne ti njih.
Tišinu je narušila zvonjava telefona. Recepcionerka se javila ne skidajući
pogled sa Eli.
„Možete se popeti gore."

Kancelarija Vivijana Blanšara nalazila se na petom spratu, taman do voljno

visoko da se kroz prozor u pozadini mogu videti čuvene gradske kupole.
Međutim, Eli ih gotovo nije ni primetila. Blanšar je ispunjavao čitavu
prostoriju svojom pojavom. Uvevši je unutra, izvinio se što je morala malo da
sačeka, a onda ju je ponudio kafom, potpuno je zbunivši svojom energijom.
Kada mu je pružila ruku da se rukuju, blago ju povukao prema sebi, kao da je
želeo da je poljubi.
„Drago mi je."
Odveo ju je do udobnog kožnog kauča. Iz kutije na svom radnom stolu
izvadio je tompus i srebrni nožić. Odsekao je vrh tompusa jednim
nemilosrdnim i veštim pokretom, a zatim je izvadio zlatni upaljač.
„Ne smeta vam?"
Eli odmahnu glavom i dalje se mučeći da ga celog sagleda. Nije ličio ni na
koga s kim se ikada pre srela. Na njemu je sve delovalo veće i veličanstvenije u
odnosu na svakodnevne stvari na koje je navikla: visok i širokih pleća, u sivom
odelu koje mu je stajalo poput oklopa, sede kose i lizane poput grive, koščatog
lica i orlovskog nosa, sa očima koje su se presijavale poput čioda. Dugmad na
manžetnama bila su Kartijeova, kravata Ermesova, a cipele (mada Eli to nije
mogla znati) ručni rad iz Pariza, majstora koji je pravio svega stotinu pari
godišnje. Dok joj se obraćao, u njegovim rečima mogao se osetiti dašak nekog
stranog naglaska.

7
 „Hvala vam što ste došli, Eli. Mogu li vas zvati Eli?" Nije ni sačekao da mu
da dopuštenje. „Izvinjavam se ako vam se naš poziv učinio nesuvislim...
tajanstvenim."
„ Pa, ne dešava se baš svaki dan da me pozovu na razgovor za posao za koji
se nikad nisam prijavila."
„I to kompanija za koju nikada niste čuli, je li tako?", Blanšar je dunuo
oblačak dima ka uljanoj slici koja je visila iznad kamina, nekoj imitaciji
prerafaelitskog viteza.
Nije bilo smisla da tvrdi suprotno. Niko od ljudi sa kojima je razgovarala nije
čuo za Monsalvat banku. Imali su internet-stranicu, ali je bila prilično smešna -
jedna jedina strana sa logom i telefonskim brojem. Univerzitetska arhiva u
dosijeima nije imala ništa o njima, a na internetu se od podataka moglo naći
svega nekoliko uzgrednih pominjanja u
Fajnanšel tajmsu i Ekonomistu. Izgledalo je kao da banka nije ni želela da ljudi
čuju za nju.
„Jeste, nisam mnogo toga čula o vama", priznade Eli.
„To je sasvim razumljivo", Blanšar je iskezio zube u srdačni osmeh. I
diskrecija predstavlja jednu od naših ključnih vrlina. Mi zaista ulažemo mnogo
truda kako bismo zaštitili našu privatnost."
„Ipak, znam daje banku u šesnaestom veku osnovao neki trgovac koji je došao
ovamo iz Francuske", dodade Eli. „Sen Lazar iz Morgona. To je sigurno čini
najstarijom bankom u Engleskoj i jednom od dve ili tri najstarije u Evropi.
Obogatila se tokom reformacije poslujući novcem raspuštenih samostana. Do
osamnaestog veka, utvrdila je svoj položaj kao glavni finansijer svih evropskih
zemalja koje su želele da otpočnu neki rat."

Blanšar je klimnuo glavom, priznajući optužbu.

„Tokom dvadesetog veka, preživela je ratove i ekonomske krize kao mala ali
uticajna trgovačka banka, sarađujući s bogatim ljudima i njihovim

8
kompanijama. A u dvadeset i prvom veku, ostala je jedna od poslednjih starih
banaka koje još nisu preuzele velike međunarodne kompanije. Bar ne još."
Dok ju je ćutke slušao, na vrhu Blanšarovog tompusa nagomilalo se pola
prsta pepela. Otresao ga je u kristalnu pepeljaru, iznova povukavši puna usta
dima. Izgledao je zadovoljno.
„Čini mi se da nijedan od tih podataka nikada nije bio javno objavljen."
Eli se zacrvenela pred njegovim upiljenim pogledom: „Nakon što sam
primila vaše pismo, bila sam malo radoznala."
Radoznala u vezi banke za koju nikada niko nije čuo i koja želi da zaposli
devojku za koju niko nikada nije čuo, koja nema iskustva, a ni želju da radi sa
finansijama. Pre toga je provela dva dana kopajući po čitavim gomilama
požutelih dokumenata, skorelih evidencija i kojekakvih tajanstvenih formulara,
pokušavajući da otkrije da li Monsalvat banka uopšte postoji.
„Međutim, način na koji smo vas pronašli ne predstavlja tajnu. Sećate li se
vašeg diplomskog rada? Onog za koji ste osvojili nagradu?"
„Spenserovu nagradu." Nije nikada ni čula za nju, sve dok joj jednog dana
njen mentor u pretinac nije ostavio prijavni obrazac, što je, inače, bio prvi
pokazatelj da ju je uopšte primetio. Poslala je svoj rad, zaboravivši na čitav
slučaj. Tri meseca kasnije, primila je pismo kojim su joj čestitali na pobedi, uz
ček na pet stotina funti.
„Mi tu nagradu dodeljujemo u ime jednog od naših klijenata. A po -
vremeno, uz njegovo dopuštenje, tu priliku iskoristimo kako bismo oda brali
osobe koje bi nama mogle biti zanimljive."

Njegove oči spustile su se na nju poput fizičkog udarca. Eli se uzvrpoljila,

skrenuvši pogled na sliku iznad kamina. Žena u providnoj bluzi, toliko tananoj
da gotovo ništa nije skrivala, stajala je vezana za drvo u pozadini. Vitez je držao
isukan mač, ali nije bilo jasno da li se spremao da iseče konopac i oslobodi

9
gospu, ili da se suprotstavi neprijatelju koji mu se približavao sa ruba platna. Eli
se zapitala da li je ta slika zaista imitacija.
Blanšar se zavalio nazad u svoju stolicu. „Da vam ispričam malo kako je
stanje kod nas danas. Mi smo vam jedna neobična firma. Jedinstvena, rekao bih.
Neki nas nazivaju staromodnim, što mi na određen način i jesmo. Ali mi takođe
znamo i da, ako želimo da sačuvamo naš nezavisni status, moramo biti ispred
svojih rivala. To podrazumeva savremene metode i moderni način razmišljanja.
Novi nameštaj u staroj zgradi."
Očito je govorio metaforički. Tamno, masivno drvo radnog stola sa
račvastim nogarima mora da je bilo bar tri stotine godina staro. Moguće |je da
potiče još iz jednog od onih raspuštenih samostana preko kojih se Monsalvat
banka tako lepo obogatila.
„Naši klijenti uglavnom dolaze iz starih bogatih porodica, neke su i izuzetno
drevne. Oni smatraju da novac ne mora da bude vulgarnost. Zato su im potrebni
bankari koji će njihovo bogatstvo čuvati uz određeni stepen..."
„Diskrecije?", ubacila se Eli.
„Estetike."
I li klimnu, mada ga baš i nije razumela.
„Novokomponovane bogataše - Arape, pa one sa Istoka i Amerikance,
prepuštamo drugima. I Jevreji imaju svoje ljude."
P'rimetio je izraz na Elinom licu koji, uprkos najvećem naporu, nije uspela da
ukloni sa lica.
„Znam da nije politički ispravno reći tako nešto, ali jeste ispravno u
činjeničnom smislu. A novac ionako ne dopušta ništa drugo osim činjenica."
Blanšar je ponovo utapkao tompus po pepeljari.
„Rekoh vam da smo mi jedna veoma jedinstvena kompanija. Ali nemamo
veliki imetak, niti ogromne sume novca uložene pod nekim interesom. Naše
bogatstvo krije se u srcima i mislima naših ljudi. Jedinsvenih ljudi. Ljudi poput
vas."

10
 Stisnutih kolena, Eli se ukočeno uspravila na ogromnom kauču.
„Mislite da vam se ulagujem? Mogao bih da dam oglas na pravim
fakultetima, pa da već sledeće nedelje dobijem pet stotina besprekornih prijava.
Ali sve je to isto: iste škole, iste diplome, isti način razmišljanja.
Svi bi oni marljivo radili, ali samo unutar nekog sistema koji je napravljen
tako da ih učini uspešnim. S druge strane, vi ste, Eli, uspeli i van tog sistema. A
to je nešto jedinstveno. Oni ostali misle da je život igra koja se igra unutar
uređenog terena, s pravilima, rezultatima i sudijama koji će dunuti u pištaljku
ako ih neko šutne između nogu. Ali vi i ja, Eli, znamo da nije tako."
Blanšar je otvorio fasciklu na svom stolu, izvadivši dva lista papira koji su
ličili na njenu radnu biografiju. Kako li su samo došli do njega?
„Recite mi nešto o sebi."
„Zašto to ne biste vi meni rekli?"
Iznenadila je i sebe tim odvažnim odgovorom. Možda stvarno nije želela ovaj
posao. Međutim, Blanšar nije delovao uvređeno. Nekako je znala da će mu se to
dopasti.
„Elanor Karis Stanton. Rođena dvadeset i drugog februara 1987. u Njuportu,
u Južnom Velsu. Vaša majka je radil a u raznim fabrikama, a otac...", slegnuo
je ramenima. Nije se činilo da čita sa bilo kakvog papira, bar ne koliko je ona
mogla videti. „Pohađali ste neku manje uglednu školu, ali ste postigli izuzetne
rezultate. Ponuđena vam je stipendija Oksfordskog univerziteta, koju ste odbili
u korist nekog lokalnog fakulteta koji nije bio na nekom posebnom glasu.
Plašili ste se Oksforda? Privilegija i elitizma? Ili ste se plašili da biste tamo
podbacili?"
„Ne", reče Eli, možda i previše odbrambeno. „Čak i uz novac koji su mi
nudili, nisam to mogla da priuštim."
„Nije loše biti uplašen", prekorio ju je Blanšar. „Oni koji smatraju da nemaju
čega da se plaše, obično se ne trude da nešto postignu."

11
 Eli baš i nije bila sigurna da je to istina. „Ipak, na kraju sam se upi sala i na
Oksford."
„Jeste. I u klasi ste bili među najboljim studentima koji su diplomirali istoriju
srednjeg veka, i zato ste mogli da se bilo gde u zemlji ubacite kao pripravnica.
Ali vi ste odlučili da se posvetite doktoratu. Nema mnogo ljudi koji bi napravili
takav izbor. Zar niste bili u iskušenju da krenete za novcem, da pobegnete od
svojih korena?"
Eli se na to odmah ukočila. Da li je on uvek ovako grub? Ili je samo
oprobava? Zagledala mu se u lice, u simpatične bore duboko urezane u kožu, pa
na tren pomisli daje videla delić osmeha. Pokvarenjak jedan.
„Novac nije jedino sredstvo za beg", bilo je sve što mu je rekla.
Blanšar klimnu glavom, ljuljajući se u svojoj stolici s visokim naslonom .
Svet novca ume da bude siromašan intelektom, zar ne?"
„Tako nekako."
Ali i intelektualni svet ima svoju vrstu siromaštva. Kula od slonovače u
kojoj se akademski svet krije predstavlja dvoranu odjeka, odaje od ogledala. Na
svet gledaju kroz staklo i na kraju u njemu vide samo svoj odraz. Da li biste vi
time bili zadovoljni?"
Ovde nije bezbedno, najednom joj se javiše policajčeve reči.
''Akademski svet je moj svet", rekla mu je odlučno. „Veoma sam polaskana
što ste me pozvali ovamo, ali meni su ostale još tri i po godine da završim
doktorat i potpuno sam mu posvećena. Žao mije, ali mislim da ne postoje
nikakvi izgledi da u ovom trenutku odustanem od toga."
'To je uvežbala još u autobusu, znajući da će pre ili kasnije biti u situaciji da
tako nešto izgovori, pa je želela da barem zvuči kako valja. Da ne uvredi, ali
ni da ostavi bilo kakve nedoumice. Kao kada bi momku saopštila da nema
nameru da se kući vrati s njim.
Blanšar ju je saslušao delujući kao da se dosađuje.
„Jednom ste već radili u bankarstvu?"

12
Trebalo joj je par trenutaka da se priseti na šta je mislio. Bila je to daleka
prošlost. „Bio je to tek neki letnji posao. Potpuno različit od ovoga." Dvanaest
sati nedeljno u nekadašnjem Udruženju za građevinske zajmove, sa smeđim
tepisima i šljunčanom fasadom. Jedini stari novac i tamo pripadao je
penzionerima koji su tu dolazili po penzije.
,,Sta vas je tamo privuklo?"
Eli je trepnula: „Oprostite?"
''Tom poslu. Zašto niste radili u nekom kafiću ili u butiku, nešto od tih
poslova kojima se obično mlade žene bave?"
‘’Mislila sam da bih možda valjalo da vidim i drugu stranu sveta novca."
Htela sam da vidim odakle novac dolazi. Da se njime bavim. Da mu budem
blizu. Bar jednom, da se zasitim. Bila je siromašna čitavog života i mrzela
je što je tako. Mrzela je očaj u majčinim očima kada bi se vrati kući iz
noćne smene, i užas koji bi je uhvatio svaki put kada bi im im ko pokucao na
vrata. Mrzela je i iznenadne odlaske iz kuće u kojoj taman počela da se oseća
srećno. Usred noći bi spakovale u kola ono malo stvari koje su imale, a to se
uopšte nije dešavalo retko. Mrzela je osećaj nepravde svaki put kada bi videla
ostalu decu iz škole kako dolaze sa odećom, telefonima i laptopovima koje su
im kupovali roditelji, dok je ona nosila već korišćene školske uniforme. A onda
su se tokom fa kulteta ti telefoni i laptopovi pretvorili u kola i stanove, dok je
Eli živela iznad ćevabdžinice, preznojavajući se nad knjigama do kasno u noć
uz miris jeftinog mesa, pri čemu je sve slobodno vreme radila za minimalne
nadnice ne birajući poslove.
„Da vam kažem nekoliko reći o našim platama", reče Blanšar. ,,S obzirom
na to da smo mi jedna mala firma, svesni smo da moramo da nudimo više od
naših rivala." Uzeo je srebrni nožić i očistio vlati duvana sa sečiva. „Na svu
sreću, mi ipak imamo dubok džep. Kao početnu platu, nudimo vam sedamdeset
i pet hiljada funti, a pored toga možete da očekujete i bonus koji bi tu sumu
povećao za deset do petnaest procenata. Ti procenti rastu s radnim stažom."

13
 Eli je na to zinula. Nije marila da li je Blanšar to primetio. Da li je stvarno
rekao sedamdeset i pet hiljada funti? Stipendija za njen doktorat iznosila je
osam hiljada funti, što je bilo najviše što je ikada u životu videla. Čak ni ljudi
koje je poznavala tokom studija, a koji su kasnije otišli u vodeće londonske
advokatske firme, nisu zarađivali ni približno toliko. A to zna jer ih je
mesecima slušala kako se hvale platama.
„Znamo da život u Londonu nije lak", reče joj Blanšar, „pa se trudimo da
pripomognemo tokom prilagođavanja. Tokom prve godine kod nas, možete da
živite u firminom stanu. U Barbikanu, na trideset i osmom spratu. Pogled je
veličanstven."
Eli mu zamišljeno klimnu. Sedamdeset i pet hiljada funti.
„Mi, naravno, obezbeđujemo svu opremu koja vam je potrebna za sam
posao. Laptop, a ako vam je to bitno, i poslednji model mobilnog telefona.
Džeparac za odeću."
Eli je nehotice protrljala jeftinu tkaninu svoje suknje, zamislivši sebe u odeći
koju je videla u izlozima.
„Kola ne obezbeđujemo jer vam uglavnom neće biti potrebna. U Londonu je
gotovo nemoguće voziti. A ako vas budemo slali negde na teren, dodelićemo
vam vozača. Ionako ćete uglavnom putovati po inostranstvu."
,,A toga će biti dosta? Mislim na putovanja?"
„Naši klijenti žive u svim delovima Evrope. U Švajcarskoj, Italiji, l. mučkoj
i, naravno, u Francuskoj. Ponekad sami dođu u London, ali uglavnom više vole
da mi odemo do njih."
Eli je zemlju napustila samo jednom, sa osamnaest godina, nakon što je
položila sve ispite. Novac je štedela šest meseci, odvajajući od poslova koje je
radila subotom, a spucala ga je za nedelju dana u nekom španskom hostelu koji
je smrdeo na kanalizaciju.
‘’M i ćemo se, naravno, truditi da vam bude što udobnije. Slaćemo vas prvom
klasom i trudićemo se da hoteli budu prijatni."

14
 I ne sumnjam..."
Blanšar je prekide mahnuvši srebrnim nožićem.
Eli, hajde da budemo iskreni. Većina intervjua za posao zasnovani su na
lažima. Kandidat laže o tome koliko je fantastičan i sposoban, a kompanija
laže o tome koliko će divno biti raditi za njih i kako znaju da će kandidati kod
njih imati blistavu karijeru. Iskreno rečeno, oni će ga izrabljivati dok ne oslepi
od silne papirologije, nakon čega će ga oterati."
Eli ga je ćutke slušala. Pomalo joj se vrtelo u glavi zbog dima Blanšarovog
tompusa.
„Mi nismo takvi. Mi pažljivo tragamo za radnikom kakvog želimo, i kada
ga pronađemo, onda želimo i da ga zadržimo kod nas. Vi ste za nas oblik
ulaganja koji bi mogao da vredi milione. Kao i sa ostalim ulaganjima, mi
želimo da vam pomognemo da se razvijete. Posao jeste zahtevan. Biće dugih
radnih dana, ponekad i noći, ali vam obećavam da će vas posao opčiniti više od
bilo čega što ste do sada radili. Naći ćete se oči u oči s nekim od najmoćnijih i
najpametnijih Evropljana, a oni će hteti da saslušaju ono što ćete imati da im
kažete. Pritom će biti veoma pažljivi i zahvalni, jer vi ćete predstavljati
Monsalvat banku, pa će u vama prepoznati srodnu inteligenciju. Kao što smo je
i mi prepoznali."
Sklopio je šake nagnuvši se preko stola.
Eli, mi zaista želimo da dođete da radite za nas. Da li ste zainteresovani?"

15
OSTRVO PEŠ, 1142.

Pada jutarnja kiša, a mi smo krenuli da ubijemo grofa. Kišne kapi prave kružiće
po ravnom moru, čitav lavirint ispreplitanih krugova. Naše plitke barke klize po
površini i narušavaju šare. Trup je toliko tanak da osećam vodu ispod sebe, kao
leđa konja ispod sedla.
Barke su tek malo veće od običnih ribarskih čunova. Pretvaramo se da smo
hodočasnici. Glava me svrbi tamo gde mi je sinoć Malegan lovačkim nožem
obrijao lažnu tonzuru, a koža mi bridi kad god se gruba vuna odežde priljubi uz
nju. Svešteničku odeću uzesmo od nekih kaluđera koje smo prošle nedelje
prepali na drumu kraj Rena. Šavovi nam pucaju oko ramena: ipak smo plećatiji
od običnih kaluđera, a ispod nosimo i verižnjače.
S mora se diže magla. Obavija nas poput belog čilima razastrtog po zidovima
našeg malog sveta. U zalivu je tri stotine ostrva, ali mi nijedno ne vidimo.
Doduše, nama takvo vreme savršeno odgovara. Crne barke naspram crnog mora
skoro da su nevidljive za osmatrače. I da nas vide, tetive na lukovima biće im
meke zbog kiše. Malegan govori kako to pokazuje da nam i Bog šalje podršku,
smejemo se svi. Mislimo da razumemo njegovu šalu. Ukupno nas je osmorica,
a mač svakoga od nas nosi ogrebotine iz bar desetak bitaka. Ruke su nam
okrvavljene, lica naružena ožiljcima, a glave ucenjene. Mi smo ljudi kakve ne
biste želeli da sretnete na zabačenom putu, što su i oni kaluđeri otkrili, plativši
pritom visoku cenu.
S druge strane, svi se plašimo Malegana. Za glavu je viši od svih nas i sve je
na njemu crno: i kosa i oči i kamen na balčaku mača i orao koji klikće na štitu.
Čak je i oklop prevukao crnom slitinom.
Najednom on vadi lovački nož i seče svoju odeždu od vrata do donjeg ruba,
kao da samom sebi para utrobu. Lakše je zbaciti krinku pred početak bitke. Svi
činimo isto što i on. Zvuk cepanja tkanine ispunjava tihi morski vazduh.

16
 Senka se pojavljuje u magli ispred nas. Mogu da čujem kako voda
zapljuskuje kopno. Senka se nadvija. Neki bukavac počinje svoj tugaljivi poj.
Zamak je sagrađen tačno uz more i širi s e sa hridine. Toliko smo blizu da mogu
da vidim ljuskare i dagnje prilepljene za zidine. Iz vode vire motke: obeležja
zamki za rakove.
Pratimo ptičji poj i stižemo do kamenog nasipa koji se spušta ka moru pokraj
pristanišne kapije. Kapija je otvorena, a pokraj nje stoji kartuzijanski kaluđer u
odeždi boje magle. Namestio je ruke oko usta i imitira bukavca.
Kad nas vide, spušta ruke. Ima najmlađe i najčistije lice od svih nas pa veoma
uverljivo glumi kaluđera.
„Jesu li bilo šta posumnjali?", pita ga Malegan. Čak mu je i glas crn i suv
poput gareži.
Kartuzijanac odmahnu glavom. „Grof je otišao na molitvu u svoju kapelu."
Hitro izlazimo iz barke skvasivši noge, ali ne smemo da rizikujemo i
zagrebemo obalu čamcem. Izvlačim mač i skidam ovoj s njega: kaluđeri koje
pobismo imali su neke knjige kod sebe, a pergament dobro štiti od vlage.
Bacam listove u vodu i posmatram kako plutaju po njoj. Kiša pokušava da ih
potopi.
„Čuvaj kapiju", reče Malegan kartuzijancu. „Niko ne sme da nam umakne
kada otpočne borba."
Potom labavo veza pojas preko odežde. Jabuka njegovog mača vulgarno štrči
ispod struka. Svi navlačimo kapuljače i prolazimo kroz kapiju.
Još ne sviće, ali zamak je već živnuo. Konjušari iz štala izvlače kofe pune
balege koja se puši, i prazne ih u povrtnjaku. Služinčad mete rogoz iz
predvorja, pa je stavlja u furunu da je spali. Odnekud se začu i pištanje sokola;
sokolar im nosi sveže meso. Žena u beloj haljini naginje se s balkona glavne
kule. Okrećem glavu kako bih je video ispod kapuljače, ali magla se obavila
oko nje čineći je nestvarnom poput anđela.

17
 Moj um na tren pomišlja da je ona Ada. Čini mi se da vidim crvenu traku
kojom je pozadi vezivala kosu, crne oči ispunjene smehom, a oko vrata
medaljon što joj ga dadoh.
Ne gledaj me sad, molim je. Gde god da si, skloni pogled. Ne usuđujem se da
je zamolim da se pomoli za mene.
Ali ta žena nije moja Ada. Navlačim kapuljaču preko čela i ona nestaje s
vidika.
A kapelica je samo mračna, niska odaja, napola kamen, napola stena. Pod je
gladak, ugažen nebrojenim stopalima. Jedan zasvođeni prozor probijen je u zidu
u dnu prostorije i gleda pravo na more, a tri crvena diska šire se po staklu poput
krvave rane. Ispod prozora je oltar, a na oltaru svećnjaci i relikvijar, sve u zlatu.
Grof kleči pred oltarom. Niži je nego što sam očekivao: samo mršavi čovek,
sitan kao vrabac, proćelave sede kose i obraza rumenih kao ja buka. Čita iz
Biblije na niskom naslonu, a dva reda kaluđera, pravih kaluđera, stoj e jedan
naspram drugog i poju liturgiju iznad njegove glave.
Smiluj se, Gospode, meni grešnom.
Zavrte mi se u glavi. Poželeh da sam u stanju da promenim svoju sudbu.
Malegan hitro prede odaju, zbacivši usput ogrtač s ramena. Niko mu ne pruža
otpor. Spušta mač grofu na rame, kao neki velmoža što vitezu polaže mač na
rame. Čim grof okrete glavu, on ga udara.
Silina zamaha seče grofovu ključnu kost sve do pluća. Krv šiklja, a glava mu
se njiše na ramenima poput svinjskog mehura na konopcu. Malegan nagazi
čizmom na leđa mrtvog grofa i izvuče mač. Grof se ruši napred i krv mu se
razliva po knjizi. Jedan kaluđer pritrčava oltaru i pokriva relikvijar telom, ali
mu Malegan preseca grlo i sklanja leš odatle.
Iza nas se čuju povici i koraci. Grofovi stražari probudili su se prekasno.
Malegan uzima relikvijar i diže ga iznad sebe poput putira. Lice mu
pobedonosno blista dok drugi kolju preostale kaluđere.

18
 A ja? Znam da treba da isučem mač i obavim posao za koji sam unajmljen.
Da bar sebe zaštitim. Ali neka viša sila drži me u šaci. Sećam se zakletve koju
sam položio pre skoro pola svoga života:
Braniču crkvu, gospodara svoga i nezaštićene.
Kada sam spao na ovo?

LUKSEMBURG

Lemi Martens bio je svestan da ima najlakši posao na svetu. Bio je bankarski
inspektor u poreskom raju, pa mu je, kako je i sam voleo da se našali, najteži
deo radnog dana bio odabir mesta gde će ručati. Međutim, trenutno mu posao
uopšte nije bio lagodan. Opasno se preznojavao.
„Želite li još kafe?"
Sekretarica se pojavila sa termo-bokalom u ruci. Lemi je spustio šoljicu na
sto, gurnuvši je prema njoj kako ne bi videla da mu ruke drhte. Šoljica je bila
napravljena od najfinijeg porcelana - Vileroj i Boš. Lemi je zurio u donji deo
tanjirića dok je sekretarica izlazila iz sobe.
„Upravnica će vam se odmah pridružiti."
Celog svog života znao je da mu svet duguje mnogo više nego što mu je
pružao. A posao zbog kojeg je morao da se bakće s međunarodnim finansijskim
krugovima, iz kojih pršti bogatstvo i nadmenost, samo je još više pojačao
njegovu ozlojeđenost. I on je želeo skupocene nemačke limuzine koje je viđao
na parkinzima, i italijanska odela na koja je naletao u hodnicima. Pritom, bio je
uveren da sve to i zaslužuje.
I zato je Lemi otišao u honorarce. U drugim zemljama, kontrolori su
podmićivani kako bi zažmurili na jedno oko. A u Luksemburgu, žmurenje na
jedno oko spadalo je u zvanični opis Lemijevog posla. Međutim, njega su
takođe plaćali i da bude diskretan, a oko toga se uvek moglo pregovarati. Ništa

19
veliko, naravno, ali ako biste poželeli da otkrijete da li protivnička kompanija
ima problema sa namirivanjem dažbina, ili da li neka podružnica gubi novac pa
je zrela za preuzimanje, Lemi bi to mogao da otkrije za vas. To mu je, pored
redovne plate, donosilo finih deset hiljada evra mesečno, a taj novac je pažljivo
skrivao tamo gde ga niko ne može naći. Ipak, svaki put bi se dobro preznojio.
Ponovo je pročitao natpis na zidu - Monsalvat banka. Čak ni on, koji je dugo
radio za ministarstvo, nikada nije čuo za njih, ali ga to nije mnogo iznenadilo. U
Luksemburgu je bilo više od stotinu i pedeset banaka, koje su privukli niski
porezi i inspektori poput Lemija, koji ne postavljaju previše pitanja. Većina
banaka nije ni otkrivala više od table s nazivom firme i brojem telefona.
Kroz jedna od nekoliko sporednih vrata, ušla je žena. Na sebi je nosila uzanu
sivu suknju i belu bluzu otvorenu oko ključne kosti. Mora da se bližila
pedesetoj, ali skladne grade i vitke figure, pa je odisala autorativnom lepotom
kakvu je dvaput razvedeni Lemi umeo da ceni.
„Kristina Lafarž", rukovala se s njim. „Ja sam upravnica ovog ogranka.
Nisam danas očekivala posetu vaše službe."
„Ovo je nasumična inspekcija", pokušao je Lemi da je umiri. „Puka
formalnost. Klima se promenila, znate. Ljudi moraju da nas vide kako bismo
ostali u poslu."
Zaškiljila je očima. „Obično nam se vaš direktor javi telefonom da nas na
vreme obavesti. To je ljubazan gest s njegove strane, kako bismo pripremili svu
dokumentaciju."
Lemi je raširio ruke, ponadavši se da nije primetila njegove oznojene dlanove.
„Izvinjavam se."
Sekretarica je otišla po papire koje je zatražio: spisak njihovih računa. Lemi
ga je pregledao, praveći se da je jedan nasumično odabrao.
„Evo ovaj."

20
 Gospođa Lafarž je na to podigla obrve. „To je jedan od naših najvaž nijih
računa. Ako bi naš klijent saznao da istražujete njegovo poslovanje, bio bi...",
pokušavala je da pronađe pravu reč, „nezadovoljan."
U delikatnom bankarskom svetu Luksemburga, bio je to sasvim jasan znak.
Odbij! - poručila mu je. Lemi bi se u bilo kojem drugom slučaju smesta izvinio
zbog očigledne omaške, pa bi zatražio drugi račun, možda baš neki koji bi mu
sama gospođa Lafarž predložila. Nakon tri sata marljivog nerada, uverio bi je
da je sve u redu.
Međutim, ljudi koji su ga poslali ovamo platili su ga isuviše dobro. Sklopio je
vrhove prstiju najednom se uozbiljivši. „Žao mi je, ali neophodno je. Takva je
procedura...", podigao je pogled ka plafonu iskazujući pokornost višoj sili.
„Naravno", beše jedino što mu je gospođa Lafarž rekla. „Odmah ćemo vam
doneti dokumenta. Nazvaću našu upravu u Londonu da ih obavestim."
Lemi se nasmešio u znak zahvalnosti, trudeći se da prikrije svoje nepravilne
zube, ali se najednom zapita zbog čega su mu se usta toliko osušila.

LONDON

Prvog dana na novom radnom mestu, Eli je stigla na posao sa zakašnjenjem,

sva izmorena. Nad gradom se nadvio pokrivač sivih oblaka, toliko ih pritisnuvši
vrelinom i vlagom da je sve postalo lepljivo. Planirala je da doputuje još
prethodno veče, ali je ostala u Oksfordu vodeći sa Dagom istu onu raspravu
koju su vodili celog leta. Na kraju se zaključala u spavaću sobu, zaspavši u
suzama. Zatim ju je budilnik prenuo iz sna svega nekoliko minuta kasnije, ili joj
se bar tako činilo.
Koliko bi joj samo bilo lakše da je ostala u krevetu. Čak i dok se penjala
stepeništem banke, do ulaznih vrata sa peskarenim staklom, jednim delom

21
htela da se okrene i pobegne. Osećala se nekako lažno u novom kostimu i
cipelama, istovremeno i previše doterana i previše otrcana. Napola je očekivala
da je recepcionerka pošalje kući uz objašnjenje daje došlo do neke zabune.
Tebi ovde nije mesto.
Od svega što joj je Dag rekao, to je najviše bolelo.
Recepcionerka dohvati telefon da je najavi. Eli nije uspela da čuje odgovor.
Verovatno me je zaboravio, pomislila je. Ili se predomislio. Moraće da se
odvuče nazad u Oksford, nazad Dagu, i da prizna da je došlo do zabune.
Delimično je i želela da tako bude. „Eli!"
Blanšar je hitro došetao do recepcije. Rukovao se s njom jednim veštim
pokretom, pa ju je uhvatio oko ramena nagnuvši se da je poljubi u obraz.
„Dobro došli u Monsalvat." Uhvatio ju je podruku, pa ju je poveo ka liftu. „Baš
mi je drago što ste nam se pridružili. Lepo ste putovali?"
„Lepo", ponovi Eli. Ponovo je bila ošamućena, smetena Blanšarovom
neodoljivom aurom. Verovatno zato što je bila veoma umorna.
Blanšar se izvinjavao što njen stan sinoć nije bio spreman. „Električar je uvodio
nove instalacije, pa je previše otegao s poslom. Potpuna zbrka. Ali sada je sve u
redu. Posle posla će vas tamo odvesti moj vozač. Kako ste proveli leto? Je li
kurs bio dobar?"

„Dosta sam naučila." Zahvaljujući ljubaznošću svojih novih poslodavaca, Eli je

u julu i avgustu provela osam nedelja na nekom seoskom imanju u Dorsetu, u
ekskluzivnom letnjem kampu za buduće investi cione bankare.
„Poslali su nam izveštaj, znate", prekorio ju je Blanšar. „Rekli su nam da ste
na završnom ispitu bili prva u klasi."
Eli slegnu ramenima, pocrvenevši. Čitavog života morala je da radi više od
ostalih kako bi postigla ono što je želela. I postala je dobra u tome. Nije se
uklopila s drugim polaznicima koji su taj kurs uglavnom videli kao produžetak
internata iz kojih samo što su izašli. Dok su se oni opijali i flertovali pokraj

22
šanka, ona je sedela u svojoj sobi okružena knjigama. Onako kako je oduvek
radila.
Blanšar ju je odmerio pogledom: „Verovatno se niste previše družili sa
ostalim polaznicima. Možda su vam se činili previše različiti od vas?"
Eli se zagledala u njega, pitajući se kako je moguće da joj tako čita misli.
„Ipak, mogli biste ponekad i to da pokušate. Naš posao se ne sastoji od
polaganja ispita i učenja pravila. Morate, naravno, i to da obavite, ali to nije
dovoljno. Trebalo bi da se družite s ljudima iz branše. Ne zato što vam se
dopadaju, već zbog toga što će se jednoga dana, kada budete vodili pregovore,
oni naći na drugoj strani stola, a vi ćete tada znati njihove slabosti."
Učinilo joj se da je zauzeo hladniji stav dok je govorio, nešto nalik
neumoljivoj usredsređenosti lovca. Eli se prisetila onoga što joj je Dag kazao:
Ti ljudi su grabljivice i raščerečiće te komad po komad pri prvom nagoveštaju
slabosti. Odgovorila mu je da previše drami.
„Evo nas!"
Blanšar joj je pridržao vrata, propustivši je u malu kvadratnu kancelariju.
Njoj, koja je studirala srednjovekovnu istoriju, ta prostorija ličila na
manastirsku ćeliju. Pod je bio prekriven tamnim drvenim daskama, zidovi behu
potpuno beli. Izgrebani radni sto stajao je na sredini prostorije, uz kožnu stolicu
i ormar za kartoteku iza nje. Nije bilo ni računara ni telefona, bar koliko je Eli
mogla da vidi: samo gomila kartonskih fascikli iz kojih su se papiri prelivali po
čitavom stolu.
„Rekoh svojoj sekretarici da vam donese dosijee nekoliko većih projekata na
kojima trenutno radimo. Trebalo bi da se upoznate s njima pre nego što izađete
pred klijente."
,,A kada će se to desiti?"
Blanšar je na to slegnuo ramenima. „Možda već sutra? Naš posao je
nepredvidiv. Kao što rekoh ranije, ovo vam nije nešto što možete da naučite iz
knjiga. Narednih šest meseci radićete kao moja lična pomoćnica. Zbog

23
zaduženja koja ću vam davati, nećete se usredsrediti na konkretne klijente, već
ćete raditi na različitim projektima kada mi zatrebate. Neki zadaci koje vam
budem davao činiće vam se suvoparni, ili nebitni, ali neki će biti od
neprocenjive važnosti. Ako budete uspešni, steći ćete jedinstveno znanje."
Delovao je kao će joj još nešto reći, ali je utom na vrata provirila neka
sredovečna žena: „Gospođa Lafarž je na vezi."
Blanšar joj klimnu. „A sad me izvinite, Eli. Destrije će vam svratiti za neki
minut da vam da vaše lozinke, ključeve i opremu. On je naš šef obezbeđenja.
Totalni je paranoik, ali ga upravo zato i plaćamo. Udovoljite mu."
Zastao je na vratima, zagledavši se u nju pogledom zbog kojeg joj se učinilo
da je providna poput stakla: „I zapamtite, Eli, da smo vas mi izabrali. Vi ovde
pripadate."

Nakon što je Blanšar otišao, Eli je sela za sto zureći u gomilu fascikli.
Najmodernije metode i najsavremenije razmišljanje, rekao joj je Blanšar tokom
intervjua za posao. Ali čak su i drevne oksfordske biblioteke izgledale
modernije od ovoga.
Pokušala je da otvori orman s kartotekom, ali bio je zaključan. Sto je imao
fioku, i otvorila ju je bukvalno očekujući da nađe pero i mastio nicu. Umesto
toga, ugledala je dva pravougaona parčeta sjajne plastike, nalik gagatu ili
uglačanom bazaltu. Jedan je bio veličine špila karata, a drugi poput knjige s
tvrdim koricama. Delovali su u toj fioci kao artefakti vanzemaljske civilizacije.
Nije bilo nikakvih oznaka na njima. Uzela je manji da ga prouči. Prešla je
rukom preko površine i on je najednom zasvetleo. Ispod staklaste površine
zatitraše crvena slova:
Unesite lozinku:
„Trebalo bi da budete oprezni kad ovde nešto dirate."

24
 Eli je ispustila kutijicu, koja tresnu o sto svetlucajući poput užarenog
ugljena. Nepoznati muškarac stajao je na vratima. Bio je visok i plećat. Lice mu
je nekada možda i bilo zgodno, ali se zgužvalo u nizu nasilnih epizoda.
Njegovo sivo odelo presijavalo se sa svakim pokretom. Delić tetovaže virio je
ispod kragne košulje, a u levom uvu svetlucala je mala zlatna naušnica.
Ušao je u sobu, podigavši ono parče plastike s mesta gde ga je Eli ispustila.
„Destrije", predstavio se. „Zar nikada ranije niste videli mobilni telefon?"
„Moj ima dugmad."
„Bacite ga u đubre", glas mu je bio baršunast, a naglasak neodređen. „Ovo je
vaš novi najbolji drug. Lozinka vam je u poruci unutar telefona. Upamtite je i
nemojte je nikada zapisivati. Ako je zaboravite, ili posumnjate da ju je neko
provalio, odmah me zovite."
Ukucao je neki broj na tastaturi koja se pojavila ispod glavnog panela oko
kojeg su zablistale još neke oznake.
„Zeleno vam je za pozive, a crveno za prekid poziva. Radi on još mnoge
druge stvari koje ćemo vam kasnije pokazati. Kompanija vam plaća
neograničenu upotrebu, pa možete da ga koristite u privatne svrhe koliko god
hoćete. Jeftinije nam je tako nego da pokušavamo da otkrijemo ko je šta kome
rekao. Isto važi i za računar." Uzeo je onu drugu kutijicu, pa je opet ukucao
neki broj. Eli začu škljocanje. Gornja školjka podigla se na nevidljivim
šarkama, otkrivši tastaturu i ekran.
„Pa to je laptop!", reče Eli, pa se pokunji čim ju je Destrije popreko
pogledao.
„Tu su i kartice", izvukao je kartonsku futrolu iz odela i spustio je na sto. „To je
kreditna kartica naše kompanije. Nema limit, ali mi ipak proveravamo koliko
ste potrošili. Za nju ne važi neograničeno korišćenje za lične potrebe. A ovo
vam je kartica za ovu zgradu. Provlačićete je svuda gde krenete. Ako negde ne
treba da budete, ona vas tamo neće ni pustiti. A posebno je važno da se klonite
šestog sprata. Tamo vam je pristup zabranjen."

25
 Seo je na sto nagnuvši se ka njoj. Eli se odmače u stolici.
„Ovde obezbeđenje shvatamo veoma ozbiljno. Zato zadržavamo pravo da
pratimo aktivnosti na vašem računaru, elektronsku poštu, internet stranice na
koje odlazite, telefonske pozive i vaše kretanje."
„Naravno", reče Eli, pitajući se šta su uopšte očekivali da bi mogla da uradi.
„Sva naša tehnika u sebi ima programe koji se staraju da ne dovedete u
opasnost našu sigurnost. Čak i nehotice." Gurnuo joj je parče papira preko stola.
„Potpišite ovo kako biste potvrdili da ste me razumeli i da se slažete."
Eli se zagledala u taj papir taman toliko da izgleda kao daje sve shvatila
ozbiljno, pa ga je onda potpisala.

LUKSEMBURG

Lemi je do petnaest do pet doznao sve što je njegov klijent želeo . Toliko se
preznojio da je njegova izgužvana košulja na kraju izgledala kao krpa za suđe.
Kosa mu je bila razbarušena jer ju je čupkao dok je razmišljao, a mogao je da
oseti i kako mu u korenu nosa polako otiče bubuljica. Ipak, sve je to bilo vredno
novca koji je tog dana zaradio.
Radio je još nekih pola sata, da sve dobro proveri, pa je spakovao svoju
akten-tašnu i otišao. Automobil je ostavio u podzemnoj garaži na Trgu de
Martirs i u njemu mu se odmah popravilo raspoloženje. Srebrni audi bio je
jedina stvar kojom se častio. Nije se radilo o nekom vrhunskom modelu, kako
ne bi izazvao sumnje i zavist kod kolega, ali bio je opremljen svim dodacima iz
kataloga. Lemi je na ta kola gledao kao na zalog za budućnost, kao obećanje
lepih stvari koje ga tek očekuju.
Upalio je motor, dopustivši da mu klima-uređaj rashladi vlažno lice.
Pronašao je džepnu čuturicu koju je držao u pregradi ispod vetrobrana, pa je

26
potegao gutljaj petnaest godina starog skoča - još jedna sitnica kojom se častio.
Oslonio je glavu na kožni naslon i sklopio oči pustivši da ga zapljusne muzika
iz deset zvučnika. Obećao je sebi da ovako nešto neće ponovo raditi bar
nekoliko meseci. Nije vredno tolikog stresa. A koliko ga je ovaj klijent platio,
neće ni morati.
Neko lupkanje po prozoru razveja efekat viskija u trenu. Prestravljeno je
otvorio oči, zbunivši se čim je spazio Kristinu Lafarž.
Nespretno je napipao dugme kako bi spustio prozor, istovremeno uguravši
čuturicu u pregradu na vratima. Unutra ulete oblak cvetnog parfema.
„Jesam li nešto zaboravio kod vas?" Samo budi smiren.
Nasmešila mu se otkrivši savršeno ravne zube. „Htedoh da vam se izvinim
što sam prema vama jutros bila osorna." Nagnula se ka prozoru. „Iznenadili ste
me. Trenutno smo pod velikim pritiskom."
„To vam je prokletstvo modernog sveta", složio se Lemi.
„Znam da ste samo obavljali svoj posao", spustila je ruku na prozor te joj se
prsti nađoše u kolima, dodirnuvši ga po rukavu. Lemi je najednom primetio
mogućnost neočekivanog bonusa kada je reč o ovom poslu.
„Da li bih možda mogao da vas častim pićem?"
Grleno mu se nasmejala: „Dobro bi mi došlo jedno."
Otvorivši vrata, spustila se na suvozačko sedište, pa je ispravila suknju preko
nogu kako bi ih Lemi primetio. Mogla je da mu oseti alkohol u dahu.
Vezavši pojas, zavalila se u sedište. Uhvatila je Lemija kako krišom baca
pogled ka njenom dekolteu, pa se osmehnula.
Ovo će biti sasvim lagano.

27
LONDON

Eli je telefon zazvonio u pet sati. Namučila se da pronađe pravo mesto gde
treba da pritisne taj komad plastike bez dugmadi, ne bi li se javila. „Čekaju vas
kola gospodina Blanšara", javila joj je recepcionerka. Eli je zatvorila fasciklu
koju je listala, pa je zgrabila svoju torbu. Kada je zavirila u Blanšarovu
kancelariju, on je baš u tom trenutku razgovarao preko telefona, pomno
slušajući sagovornika, i samo joj se nasmešio u znak pozdrava. Blanšarova kola
bila su ogromna, grdosija teget boje koja je ispunila veći deo tesne uličice
ispred banke. Uniformisani šofer pridržao joj je vrata dok se spuštala na sedište
od bele kože. Gotovo da se plašila da uđe unutra, osećajući se kao dete u radnji
punoj lomljive i skupocene robe. Videla je krilati grb označen slovom B na
volanu, pomislivši da se možda radi o bentliju.
„Novi ste kod nas, madam?", upita je vozač. Eli se trgla. Niko je nikada
ranije nije oslovio sa madam. Klimnula mu je.
„Pretpostavljam da svi dobiju ovakav prevoz prvog radnog dana."
U retrovizoru je videla da se osmehnuo. „Retko ko, madam."
„Možete me zvati Eli."
Kada su stigli do kraja uličice, skrenuo je sa uvežbanom lakoćom, mada se Eli
učinilo da će zid uroniti do pola haube. Kada su zašli u gradsku vrevu,
zagledala se kroz prozor, posmatrajući kako se gomila kancelarijskih službenika
kreće gore-dole po Ulici kralja Vilijama. Većina nije obraćala pažnju na njihov
bentli, ili bi se samo namrgođeno osvrnuli skrećući odmah pogled. Samo je
neki dečak od desetak godina, obučen u jeftini šorts i preveliki crveni kačket,
zastao u toj gomili, pa se zagledao diveći se moćnoj mašini koja je prošla na
nekoliko centimetara od njega. Eli mu je mahnula. Nekako joj je bilo
nepojmljivo da u finansijskom delu grada ima i dece. On joj nije uzvratio.

28
 „Ne može da vas vidi", objasni joj šofer. „Zbog zatamnjenog stakla."
Eli se ponovo zavalila, osetivši se glupavom.

Automobil se zaustavio u podnožju nekog oblakodera, jednog od ukupno tri

koji su se uzdizali iz betonske tvrđave Barbikan na severnom rubu grada. Eli se
iskobeljala napolje pre nego što je vozač stigao da joj otvori vrata, ali se odmah
zapitala da li je možda ispala nekulturna.
„Izgleda da je neko došao da vas sačeka", reče joj.
Eli ga isprva uopšte nije videla jer je pogledom tražila nekoga u odelu,
pretpostavivši da se radi o predstavniku banke. Primetila ga je tek kada je
krenuo ka njoj. Nosio je smeđu jaknu od rebrastog somota i košulju s malom
kragnom, koja se napola izvukla iz pantalona. Nakon napornog radnog dana,
obrazi su mu bili otromboljeni ispod talasaste crne kose.
„Dag?"
Zvučala je oštrije nego što je htela. Dag je predstavljao Oksford, njenu
prošlost, njene sumnje. Sad ga nije želela kraj sebe. Pogotovo ne danas.
Drhtavo j oj se osmehnuo: „Zvao sam te u kancelariju... tvoj šef mi je dao
adresu, hteo sam... hteo sam da se izvinim." Zagledao se u bentli trudeći se da
ostane opušten. „Fina kola. I njih si dobila u paketu?"
„Još ne", Eli se propela da ga poljubi u obraz. „Prihvatam izvinjenje."
Primetila je kako iza njega šofer strpljivo čeka da joj preda ključeve.
„Trideset i osmi sprat. Gore ćete naći sve što vam je potrebno."
Činilo joj se da se lift previše dugo peo. Eli i Dag stajali su u suprotnim
uglovima, i dalje se sećajući sinoćne svađe.
„Jesi li siguran da si došao da se izviniš?", upita ga Eli obazrivo, ,,a ne da me
spaseš i krišom odvedeš nazad u Oksford?"
Dag je raširio ruke poput nevinašceta. „Samo sam hteo da proverim da li si
dobro."

29
 Izašli su iz lifta, a Eli je počela da prebira po ključevima koje je maločas
dobila. ,,I da ošacuješ direktorsku gajbu, očigledno. Nisam... Opa!"
Istog trena kada je otvorila vrata, Eli je imala utisak da je neko u taj napadni
oblakoder, stotinu metara iznad Londona, prebacio unutrašnjost francuskog
dvorca: pred njom se širila savršeno usaglašena mešavina tamnog drveta,
raskošne tkanine, pozlaćenih ukrasa i lakiranih površina. Ulja na platnu,
postavljena u čudesno kitnjaste ramove, visile su po zidovima kao u muzeju,
osim na jednom zidu koji je bio skroz u staklu. Napolju se spuštao suton. Grad
se polako pripremao za potpunu tamu, pa se tanani snop svetlosti razvukao
unedogled. Nije poznavala London dovoljno dobro da bi odatle prepoznala sve
znamenitosti, ali joj se učinilo da je zapazila Parlament i Katedralu Svetog
Pavla.

„Pogledaj samo ovo", Dag je proučavao pozlaćeni stočić od abonosa. „Čini

mi se da je ovo stil Luja XIV. Iz sedamnaestog veka. A ona stolica izgleda kao
da je došla iz Versaja."
Eli je zapanjeno obišla stan. Nije se usuđivala da bilo šta dodirne. U spavaćoj
sobi pronašla je prostrani krevet visok gotovo do struka, s ramom od orahovine,
koji je lako mogao da posluži i kao čamac. Raskošna tkanina visila je iznad
uzglavlja poput šatora, a kroz prozore koji su gledali ka istoku, pravo ka
mračnom horizontu, širili su se tornjevi Kanarskog pristaništa i reka Temza.
Neka ruka obavila ju je oko struka. Eli se odmah ukočila, ali to beše samo
Dag. Zbog debelog tepiha, nije ga čula kad joj je prišao. Nagnuo se do njenog
vrata, mazeći je nosom. Svukao joj je sako s ramena, pa je nežno spustio ruke
da joj otkopča dugmad na tananoj pamučnoj bluzi. Potom ju je poveo do
kreveta.

„Možda si bila u pravu", šapnuo joj je, „možda ovo i nije tako loše."

30
OSTRVO PEŠ, 1142.

Grof i dalje kleči pred oltarom, a glava mu leži nekoliko stopa dalje. Krv se
poput pipaka širi oko njega, kao da njegovo telo očajnički pokušava da
dohvati taj izgubljeni deo. Stražari stoje na ulazu, i oni zapanjeni onim što
zatekoše pred sobom. Crkvica se pretvorila u klanicu.
Prisečam se jednog dečaka koji je isto tako klečao pred jednim drugim
oltarom, na jednom drugom dalekom mestu. U nekom drugom svetu.
Kako sam spao na ovo?

VELS, 1127.

Klečim ispred biskupa. Glava me svrbi na mestu gde su me jutros po-

strigali, a koža me svrbi zbog mantije od grube vune koju su me naterali da
obučem. Kameni pod je hladan i tvrd pod kolenima.
Čitava gomila došla je da posmatra ovaj trenutak: brat Ralf i otac, njegov
nadzornik i vazali u prvim redovima, kao i opat iz Svetog Davida, koji se
nada da ću jednoga dana pokloniti deo svog nasledstva njegovom samostanu.
Iza njih stoje moja majka i moje sestre, a skroz na kraju sluge, kmetovi, pa
njihove žene s decom. Pedeset ili šezdeset duša koje zavise od moga oca da
im razreši razmirice, da im zaštiti domove i prikupi dažbine od njih. A nisu
mu svi zahvalni na tome. Dok tako klečim, osećam njihove ogorčene
poglede na leđima, poput bodeža. Smatraju me dušmaninom.
Znam zbog čega je tako, mada ih ne razumem. Oni su Velšani i Briti, a ja
sam Normanin. Al' i ja sam rođen ovde, kao i moj otac. Nikada nogom nisam
kročio u Normandiju. Priča sam se, naravno, naslušao: kako je vojvoda Vilijam

31
zahtevao englesku krunu od uzurpatora Harolda, kako se moj pradeda Angeran
borio protiv njega u bici kod Hejstingsa, ubivši pritom sedamnaest Engleza,
kako je moj deda Ralf pošao sa grofom od Klera u Vels, za šta je nagrađen
posedima kojima moj otac danas upravlja. Volim te priče o vitezovima i
bitkama. I neprestano sam spopadao brata Ozvalda, kaluđera koji me podučava,
da mi ih ponavlja. Ali on više voli da priča o svecima i Isusu. U tom dobu mi
još nije padalo na pamet da te priče imaju i drugu stranu. Nisam shvatao da
svaki put kada su moji preci zasekli mačem ili žarili džilit, to oružje kosilo
pretke ljudi koji sad stoje u dnu crkve i besno gledaju u mene.

Biskup nosi prsten, debeo i zlatan, s plavim kamenom. Zlato mi utiskuje u

kožu dok spušta ruku na moje čelo. Zurim u kamen trudeći se da ne zaplačem.
Ne želim da postanem sveštenik. Želim da budem vitez poput Ralfa. Već umem
da se borim drvenim mačem i da jašem na očevom sedleniku po livadi pokraj
reke.Ali vitezovi su skupi: treba im kupiti i hraniti konje, održavati oružje i
opremu, plaćati štitonoše i konjušare da ih opslužuju. A sveštenici koštaju
manje. Moj otac veli da vitezovi vrate uloženo jedino u ratno doba, a sveštenik
donosi platu svake godine.
Biskup se naginje ka meni. Dah mu zaudara na crni luk.
„Uskoro ćeš stupiti u svetu službu. Prihvataš li ovu svečanu zakletvu? Da li si
spreman da se odrekneš svih zamki ovoga sveta i posvetiš se Hristu?"
Potiskujem poriv da se okrenem i bacim pogled preko ramena. Znam da me
Ralf posmatra i nadam se da je ponosan na mene.
„Da se uzdržavaš od krvoprolića?"
Stiskam šaku u pesnicu kako bih sakrio krvavu mrlju. U praskozorje sam
izašao da proverim klopke koje sam sa Ralfom postavio u šumi. Uhvatili smo
šumskog goluba, a ja sam mu sopstvenim rukama zavrnuo šiju.
„Da budeš čestit?"

32
U to se rado zaklinjem, mada ne shvatam šta se pod tim podrazumeva. Beše mi
samo osam leta.
„Pitere od Kamrosa, crkva te prihvata pod svoje skute!"
Naveče ležim na dušeku između mog psa i brata, ponovo šapćući zakletvu u
sebi. Čini mi se da ona ima veoma duboko značenje. Prema meni su se po prvi
put ophodili kao prema odraslom. Ne sviđa mi se put koji su mi odabrali, ali
obećavam Bogu da ću poštovati zakletvu koju sam mu dao.
Tada nisam mogao ni da zamislim koliko ću ih kasnije sve redom temeljno
prekršiti.

33
LONDON

Eli je žurno preskakala po nekoliko stepenica jedni m korakom. Staklena vrata

sa štitovima od peskarenog stakla razdvojiše se kako bi je propustila, i njoj je
najednom sinulo da bi u davna vremena ta vrata smatrali čarobnim. Ovog jutra
se nije izgubila, ali je opet zakasnila. Onaj ogromni krevet u stanu pokazao se
kao nešto čemu je bilo teško umaći, pogotovo jer je i Dag iskoristio sve moguće
smicalice kako bi sabotirao njen odlazak.
Pozdravila je recepcionerku klimnuvši joj glavom, pa se zaputila ka liftu.
Ispred njega se odmah i zaustavila.
Na njemu nije bilo dugmadi.
„Morate da upotrebite svoju karticu."
Rukav nečijeg odela, sa svetlucavim zlatnim manžetnama, pojavio se u
njenom vidokrugu, uguravši karticu u gotovo neprimetni prorez pored lifta. Eli
se osvrnula.
„Vi ste nova devojka?" „Eli."
„Delamer."
Već je zapazila da se u Monsalvatu niko ne predstavlja imenom, mada joj se
Delamer učinio premlad da bi i sam prihvatio tu naviku. Imao je žućkastu kožu
i crne oči, sa usnama koje su neizveštačeno gravitirale u potištenom
poluosmehu, kao da mu je zbog nečega bilo neprijatno. Crna kosa bila mu je sa
strane prošarana sedim vlasima, mada nije mogao biti mnogo stariji od Eli.
„I vi radite u odeljenju gospodina Blanšara?"
Nasmejao se saučesnički: „Svi mi radimo za Blanšara. Ja sam u pravnom
odeljenju. To su neka dosadna posla."
Zajedno su ušli u lift. Delamer je pritisnuo dugme za drugi sprat, a onda,
samoinicijativno, i za Elin peti sprat. Pogledala je u dugme iznad njenog,

34
prisetivši se šta joj je Destrije rekao. Klonite se šestog sprata. Tamo vam nije
dozvoljen pristup.
„Ko radi na šestom spratu?" pitala ga je, trudeći se da zvuči nonšalantno.
Učinilo joj se da se Delamer na to blago trgnuo. Krenuo je da namešta kravatu.
„Mi smo vam tu u Monsalvatu veoma rasplinuti. Uglavnom niko nema blage
veze ko šta radi, što se odnosi i na čoveka koji stoji kraj vas. Nas to ponekad
izluđuje, ali Blanšar insistira na tome. Kaže da je tako bolje zbog sigurnosti."

Lift se oglasio najavivši zvonom željeni sprat. Ponovo je provukao karticu

kako bi otvorio vrata.
„Imam utisak da je sigurnost ovde baš važna", reče Eli. „Plaše se pljačkaša?"
„Blanšar često voli da kaže kako se iz banke može ukrasti mnogo više od
novca. Jedna stara firma poput ove ima mnogo toga što vredi skrivanja. Mnogo
tajni." Vrata počeše da se zatvaraju. Ispružio je ruku da ih zadrži, pa se
zagledao u nju s nekom čudnom tugom iza onog nenamernog osmeha.
„Ne delujete mi kao tip devojke koje ovde obično primaju."
Eli su te reči pogodile poput šamara. Osetila je kako joj suze naviru na oči,
pa se odmah pomolila da ne poteku. To bi je skroz dotuklo. Izgledalo je da i
Delamer primećuje da je rekao nešto pogrešno.
„Ali siguran sam da ćete se odlično snaći", reče joj, „hoćete sigurno. Samo...
samo budite pažljivi."
Činilo se da je hteo da kaže još nešto, ali su ga prekinula vrata. Ovoga puta
nije pokušao da ih zadrži.
Dok lift nije stigao do petog sprata, Eli se pribrala u dovoljnoj meri da bude
sigurna da se neće rasplakati pred prvim kolegom na kojeg naiđe. Idiotkinjo
jedna, rekla je sebi. Naravno da nisi poput njih.
Ipak joj je bio potreban još jedan minut pre nego što izađe pred Blanšara.
Prošla je kroz pusti hodnik, naslonivši se na ragastov. Zgrada se pružala oko

35
središnjeg dvorišta, kao u školi ili zatvoru, a s unutrašnjeg prozora mogla je
celog da ga vidi. Na krovu naspram nje, gugutka je čistila perje.
To ju je navelo na jednu pomisao. Naslonivši nos uz staklo kako bi bacila
pogled nadole, prebrajala je spratove banke. Prizemlje, prvi, drugi, treći, četvrti,
peti - a kada je podigla pogled, videla je samo ravan krov.
Nije bilo šestog sprata.
Protresla je glavu kako bi se otarasila osećaja zbunjenosti. Jedna stara firma
poput ove ima mnogo toga vrednog skrivanja. Pronašla je papirnu maramicu u
torbi, pa je obrisala oči kako je neka neposlušna odbegla suza ne bi odala.
Zatim je otišla da nađe Blanšara.

Blanšara nije bilo u kancelariji. Ostavio joj je poruku na stolu, izvinivši joj se:
listić bež boje, s grbom banke reljefno utisnutim u površinu. Potpisao se
starinskim, viktorijanskim pisanim slovima, koja su, tako iskošena na listiću,
podsećala na paukove niti. Papir je upio malo od njegovog mirisa: kad ga je
podigla, Eli je osetila dašak nekog cvetnog parfema, i jednu težu, gorkastu
nijansu ispod njega. Gomila dokumenata na njenom stolu porasla je preko noći
za nekoliko centimetara.
Ukucala je svoju lozinku u laptop koji se odmah otvorio. Dok je zaključan,
spoj između poklopca i glavnog dela računara bio je gotovo nevidljiv. Na
tamnom omotaču boje antracita nije bilo ni oznake firme ni proizvođača, samo
su se videli otisci njenih prstiju. Otvorila je program za primanje pošte, onako
kako joj je Destrije pokazao.

93 NOVE PORUKE

Ali tek sam počela! Sem Blanšara, nije poznavala nijednog drugog
pošiljaoca.
Vrata se naglo otvoriše bez kucanja. Unutra je upao nepoznati čovek u
plavom odelu i ružičastoj košulji, spustivši joj na prednji deo stola još tri

36
fascikle, po nekoliko centimetara debele. Oči su mu bile nadute, a obrazi
prošarani ispucalim kapilarima, kao od pića. Kosa mu je bila razdvojena na
sredini i začešlj ana unazad u rascvetalim pramenovima uz pomoć gela.
„Loktvejt", zarežao je, „potrebna su mi po dva primerka od svakog do
podneva."
Bez ikakvih objašnjenja, samo se okrenuo i izašao.
Eli se zagledala u ono što joj je ostavio i u čitav zid fascikli koje su j oj već
stajale naslagane na stolu, pa se vratila nazad računaru.

99 NOVIH PORUKA

Osetila je kako joj krv udara u obraze. Samo smireno, rekla je sebi. Ali joj se
puls još više ubrzao. Razmišljaj.
Aparat za fotokopiranje bio je u zasebnoj sobi u dnu hodnika, ali nije bio
uključen. Eli je potrošila nekoliko dragocenih minuta pokušavajući da ga otvori,
dok nije primetila prorez ispod ivice. Ugurala je svoju karticu. Na kontrolnoj
tabli se odmah upališe crvena svetla. Ispod poklopca se probio zeleni odsjaj, a
onda je aparat zakrčao, uključivši se poput aždaje koju je uznemirila u njenoj
pećini.
Ko god da je sastavio ove dokumente, nije planirao da budu fotokopirani.
Većina papira bila je zaheftana, a mnogi su bili nepravilne veličine, s malenim
papirićima i tananim indigo listovima koji su padali sa aparata pri svakom
Elinom uzdahu. Nekako je namestila laptop na ivicu aparata kako bi pregledala
imejlove, ali to beše nemoguć posao. Foto- kopir je gutao i bljuvao napolje
hartiju mnogo brže nego što je uspevala da ga puni. Dvadeset minuta kasnije,
jedva da je prešla prvu fasciklu, a pritom je i dalje po treći put čitala isti pasus
iz prvog imejla.
„Šta vi tu radite?"

37
 Blanšar je stajao u vratima. Imao je tompus u ustima, a mala hrpica pepela
ispred njegovih stopala nagoveštavala je da je posmatra već izvesno vreme.
Delovao je besno. „Ko vam je rekao da to radite?"

„Mislim da se zove Loktvejt."

„Sašervel! Loktvejt nam je mušterija. Zar ne umete da čitate?", Blanšar joj je
pokazao na naslov na prednjem delu fascikle. Zgrabivši papire jednom rukom,
izjurio je iz prostorije. Dok je Eli podigla laptop i krenula za njim, on se već
našao u jednoj od kancelarija u hodniku i očitavao ljutitu bukvicu o valjanoj
upotrebi kancelarijskog materijala. Eli je ostala u hodniku. Blanšar joj se
pridružio minut kasnije.
„Pođite za mnom."
Kroz otvorena vrata videla je onog čoveka, čije ime navodno nije bilo
Loktvejt, kako stoji za stolom. Lice mu se zacrvenelo za još nekoliko nijansi.
Dok je prolazila, uputio joj je ubitačni pogled.
Blanšar je s njom odmarširao do lifta.
„Mnogo se toga promenilo u našoj profesiji, ali nekih neprosvetljenih običaja
nikako ne uspevamo da se otarasimo. Ljudi će se ovde truditi da vam sve što
više otežaju: čim vide da ste žensko, pretpostaviće da ste sekretarica. Ali takvi
su rođeni i čovek to ne može da promeni, isto kao što miš ne može da se
dodvori mački. Zbog toga im se morate odupreti. Morate ih naterati da prihvate
činjenicu da vam ne mogu naređivati. Moć je jedini jezik koji oni razumeju."
Izašli su iz lifta u predvorju. Blanšarov automobil već ih je čekao napolju.
„Kasnimo na sastanak." Spazivši prazni izraz Elinog lica, ozlojeđeno je
zacoktao. „Zar niste pročitali poštu?"

LUKSEMBURG

Grad je nekada bio nazivan Gibraltarom Severne Evrope. Počev od mračnog

srednjeg veka, kada je grof Zigfrid izgradio zamak na liticama iznad dve

38
provalije, osam vekova ljudske dovitljivosti načinili su ga neosvojivim. Sada
više nije bilo većeg dela njegovih bedema, a turisti su okupirali ono malo što je
od njih ostalo. Najbolju gradsku odbranu činile su nevidljive zidine koje su
štitile banke - složeni zakoni i potpuna diskrecija, čiji je zadatak bio da svačije
bogatstvo drže na sigurnom.
Međutim, provalije su i dalje bile tamo. Njihovo podnožje sada su prekrivali
zabavni parkovi, dok je saobraćaj tutnjao po visokim romanskim lukovima
Vijaduka i Adolfovog mosta. Upravo tamo, jedne vlažne večeri početkom
septembra, šetala su dva čoveka i raspravljala se.
Jedan je bio visok, obučen u dugački crni kaput, sa dubokom senkom preko lica
koju je bacao crni homburški šešir, koji je čak i u Luksemburgu izašao iz mode
pre najmanje četrdeset godina. Drugi je bio niži i deblji, u šljampavom plavom
kišnom mantilu koji uopšte nije pristajao njegovoj figuri. Nije imao šešir, a i
kišobran je zaboravio da ponese. Kiša mu je mokrila kosu, slepivši je uz glavu,
i slivala se niz nos poput kapljica znoja.

„Zašto ste promenili mesto sastanka?"

Lemi Martens obrisa vodu iz očiju. Hvatala ga je drhtavica.
„Učinilo mi se da me prate."
Visoki čovek odmah pogleda niz dugačko šetalište. Hodali su u pravcu
saobraćaja, pa su im farovi kola u prolazu sijali u leđa. Stotinak metara iza njih,
neki čovek je zaostao, pognuvši lice nad natopljenu kartu. Na sebi je imao
plastičnu kabanicu, kakve turisti obično kupuju kada ih loše vreme iznenadi,
zbog koje je ličio na duha. Nekih dvadesetak metara ispred, beskućnik je sedeo
na parčetu kartona umotan u ćebe. Osim njih, most je bio pust.
Lemi pokaza na čoveka s kartom: „Mislite li da nas onaj posmatra?"
„Ne brinite za njega." Visoki čovek ubrzao je korak. Lemi se ponovo
osvrnuo preko ramena, gotovo očekujući da ugleda nekoga.
„Šta ste otkrili?"

39
 Pitanje je izgovorio s nestrpljenjem, gotovo na ivici očaja. Lemi je, kao
čovek koji je pomno proučavao ljudske slabosti, odmah ugledao zgodnu priliku.
„Prvo mi dajte novac."
Visoki čovek nije ni pokušao da se usprotivi. Izvukao je paketić iz kaputa i
predao ga Lemiju. Smeđa koverta - Isuse, pomisli Lemi, ovi uopšte nisu
kreativni. Opipao ju je palcem i prstom odmeravajući debljinu sadržine.
Lemi je obično više voleo elektronski transfer novca. Zahvaljujući
pogodnostima interneta, mogao je da primi i pošalje novac u roku od nekoliko
sekundi, tako da ga niko ne vidi. Gotovina je, ipak, bila opipljivija. Međutim,
imajući u vidu svotu, trud mu se i te kako isplatio.
Stigli su na par metara od beskućnika. Lemi se zaustavio da pocepa kovertu.
Ako gaje i bilo sramota da broji novac ispred čoveka čije se či tavo bogatstvo
krilo u plastičnoj čaši koja mu je stajala kraj nogu, on to ni na koji način nije
pokazao.
„Sve je tamo", reče mu sagovornik. „Idemo dalje." Osvrnuo se za sobom.
Stotinak metara iza njih, ona prilika u beloj kabanici zaustavila se da prouči
kartu pod svetlošću bandere.
„Eh, vi niste morali da dovedete svoju karijeru u opasnost odlaskom na to
mesto", progunda Lemi.
Crni kombi, s brojem registrovanog taksi udruženja sa strane, dovezao se do
njih, zaustavivši se kraj ivičnjaka.
„Delujete mi pokislo", doviknu vozač kroz otvoren prozor na suvozačkoj
strani. „Treba li vam prevoz?"
„Ne, dobro smo i ovako", reče mu čovek sa šeširom.
Ali izgleda da nije bio u pravu. Dok ga je vozač zamajavao, otvoriše se
zadnja vrata kombija. Napolje su iskočila tri čoveka u crnim duksericama i
farmerkama, te krenuše ka njemu dok je četvrti ostao u kolima sa uperenim
pištoljem.

40
 Ugledavši ih, visoki čovek odmah odreagova. Nije ni pomišljao da im se
suprotstavi, već potrča pravo ka ogradi i pokuša da se prebaci preko nje.
Međutim, oni su to unapred predvideli. Pre nego što je uspeo da pređe ogradu,
prosjak skoči i uhvati ga za noge. Čvrsto ga je stegnuo: visoki čovek je počeo
da ga šutira i da se koprca, ali bilo je već prekasno, ljudi iz kombija ga sustigoše
i oboriše na zemlju. Jedan od njih izvadi špric i ubode ga u vrat. Čovek se
skljokao, otromboljivši se nepomično na zemlji.
Potom su dvojica napadača žrtvu odnela u kombi. Kroz otvorena vrata, Lemi
je video kako par vitkih, ženskih nogu i jarkocrvene cipele vire na zadnjem
sedištu.
Treći čovek je pokupio homburški šešir s pločnika i ubacio ga u vozilo. A
onda je po prvi put pogledao Lemija.
„Odlično odrađeno", reče mu.
Lemi se zagledao u njega potpuno prestravljen: imao je zastrašujuće lice,
izobličeno na više mesta, s tetovažom koja mu je krivudala oko vrata. U uvetu
mu je blistala zlatna naušnica.
„Vi, naravno, ništa niste videli."
Lemi mu klimnu, shvativši da je i dalje držao otvorenu kovertu.
„Mogu li ovo da zadržim?"
Čovek slegnu ramenima: „Samo izvolite." Bez ikakvog upozorenja, snažne
šake zgrabiše Lemija otpozadi, čvrsto ga stegoše i pribiše mu ruke uz telo. Pre
nego što je uspeo da zine, a kamoli da vrisne, odvukoše ga do ivice parapeta, a
onda ga podigoše i baciše preko ograde. Pao je sa visine od pedeset metara,
srušivši se u betonski kanal, jedino što je preostalo od reke Petrus. Ljudi su se
odvezli u kombiju zajedno s prosjakom. I turista u beloj kabanici nekud nestade
s mosta.

Pola sata kasnije, Lemijevo telo otkrio je francuski biznismen dok je trčao po
parku. Policiji nije trebalo mnogo da utvrdi osnovne činjenice: njegovo ime,

41
adresu, zanimanje i onu kovertu napunjenu novčanicama od pet stotina evra,
koju je i dalje stezao u šaci. Kasnijom istragom utvrđeno je da je vozio veoma
moderni nemački automobil i da je posedovao nekoliko računa na Kajmanskim
ostrvima, u Lihtenštajnu i Švajcarskoj. Pribeležili su i podatak da je dan ranije
posetio Monsalvat banku, ali to nisu smatrali bitnim za istragu. Lemi nije imao
bliske srodnike.
Kasnije se javio i neki vozač i rekao da je, prolazeći mostom, možda video
kako se taksi zaustavlja baš na tom mestu i da se neka banda koška na pločniku.
Međutim, pomenuto taksi udruženje uspelo je da dokaže da nijedan od njihovih
vozača nije bio u blizini u to vreme, a opisi tih ljudi bili su toliko nejasni da su,
zapravo, bili neupotrebljivi.
Dva dana kasnije, u malenom članku u novinama objavljeno je da je Lemi
Martens, ugledni državni službenik iz Ministarstva finansija, skočio sa
Adolfovog mosta i izvršio samoubistvo. Za sobom nije ostavio nikakvu poruku.
Policija je nagađala da je bio izložen stresu zbog finansijske krize i skorašnjeg
talasa zatvaranja banaka. Možda se osetio odgovornim. Njegovi poznanici i
kolege su se neizostavno složili da je bio čovek izuzetno posvećen svom poslu.

42
VELS, 1128.

Velšane možete pokoriti, ali ih ne možete poraziti. Moj otac je govorio da je to

tako zbog same zemlje: vitezovi na konjima ne mogu da jure za pobunjenicima
po gorama i šumama, a ni po dubokim ritovima. I moja mati je isto govorila da
je to tako zbog same zemlje, ali njeno objašnjenje nije bilo isto.
Moja majka se rodila u Bretanji, što ju je, po njenim recima, činilo rođakom
Brita koji su orali njive i sekli drva za moga oca. Govorila je da je Bretanja
poput Velsa - neukroćeno kraljevstvo na rubu sveta. Na takvim mestima,
granice između svetova postaju tanke i propustljive, pa ljudi klize po površini
poput pauka u bari. U Engleskoj i Normandiji, kamen je kamen, drveće je
drveće, osim ako ne predstavljaju gvozdenu rudu ili drvo za potpalu. A u Velsu,
svaki kamen i svako drvo u sebi mogu da kriju vrata do neke čarobne zemlje.
Jednom, dok sam se igrao u kaljuzi blizu rečnog rukavca, ugledao sam blistavi
zid u vazduhu kao onaj što se javlja iznad vatre. A drugi put, kada sam
prislonio uvo na pukotinu u steni, čuo sam neko smejanje duboko ispod nje.
Prethodnog avgusta, očeva tri stoga sena izgorela su u polju iz čista mira. U
oktobru, neko je provalio u štale i presekao tetive njegovom bojnom paripu.
Otac je posle toga morao lično da mu prereže grkljan. Kad je izašao iz štale,
okrvavljen do lakata, mislim da sam ga tad jedini put u životu video kako plače.
On je za to okrivio razbojnike, ali su naše sluge, iza njegovih leđa, pominjale
vilinski narod.

43
Moja mati je znala mnoge pripovesti o vilama. Pokatkad, kad bi vatre u glavnoj
dvorani zamrle i moj otac popio svoje, umela je da se dohvati svoje harfice i da
mi zapeva kakvu bajku, a ja bih sedeo kraj ognjišta, gledajući kako psi ližu mast
oko kazana. Ponekad smo zajedno znali da sednemo pod vrbu na travnatoj obali
reke. A sve koje najviše volim, počinjale su sa: „Nekada davno, kada Artur beše
kralj..."
Znao sam da priupitam majku kada je to Artur bio kralj, ali bi se ona samo
namrštila, pa bi mi po ko zna koji put ponovila da to beše nekada davno. Pitao
sam i brata Ozvalda, koji me je učio istoriji. Da li to beše pre vojvode Vilijama?
Pre Aleksandra? Pre kralja Solomona? Uvek bih pomislio da će me izgrditi i da
će mi ispričati još jednu priču o Isusu ili Svetom Davidu, ali on bi gurnuo svoju
pisaljku od trske u usta, žvakao bi je, pa bi počeo da mi priča kako Artur potiče
od Eneje i Bruta, kako je živeo pre nekih šest stotina godina u doba Svetog
Davida, kada su se Rimljani bili povukli, a Normani još nisu došli. Ispričao bi
mi da je upravo on na atu Svetog Davida ubio jednog diva i da je postao toliko
silan da je zbacio i vlast Rimljana. Neki ljudi, kazivao bi mi šapatom, vele da
nije mrtav već da samo spava u nekoj pećini, pa će izaći napolje kada Britaniji
najviše bude bio potreban.
Bratu Ozvaldu uvek bi zaiskrile oči kada bi mi to pričao. A onda bi se
pribrao, pa bi me naterao da ponavljam deklinacije naizust.

Sedim na suncu i slušam majku.

„Nekada davno, kada Artur beše kralj, jedan vitez pođe u lov. Ugledavši
belog jelena, on potera konja, prateći ga sve dok ne zađe duboko u šumu.
Najednom, sumrakom se pronese vrisak od kojeg se njegov konj po - plaši i
prope. Vitez ga potera između drveća, te se nađoše na zelenom proplanku. Na
njoj je raslo stablo glogovo, za koje privezana beše deva jedna, od kakve lepšu
video nije. Nošaše jednostavnu bluzu belu i haljinu belu, i ništa drugo. Zlatne

44
joj kose behu toliko svetle da bi i Izolda Plavokosa kraj nje izgledala poput
Mavarke."
Ja podboden pitam: „Ko je Izolda Plavokosa?"
Majka me ućutkuje: „Tu ću priču pričati neki drugi put. Kad budeš stariji.
Vitez na to isuka mač da je oslobodi. Al' čim sjaha, sva se zemlja zatrese od
topota kopita. Gospa zajeca: Bežati morate, upozori ga. To čuje se serMalijan,
zloćudni vitez što me zatočenu drži. Pronađe li vas ovde, ubiće vas zasigurno.
Časti mi moje, ja nikad ni pred kim ne bežah, reče vitez. Uzjaha svoga ata pa
ga potera ka neprijatelju. Koplja im se saviše poput lukova i rasprsnuše, te
isukaše mačeve svetle i okomiše se jedan na drugoga toliko silovito da je drvo
pucalo, gvožđe se lomilo, a konji im izgiboše. Vitez beše tukao protivnika
svoga sve dok mu sve veze na oklopu ne popucaše. Na kraju ga obori na zemlju
i smače mu šlem.
Milost, preklinjaše protivnik. Al' gospa hoće glavu njegovu te joj vitez usliši
želju. Snažno zamahnu i odrubi mu glavu. Ona odlete pravo u pustaru, a telo
mu ničice pade na tlo.
Ne mareći za rane svoje, vitez priđe gospi i preseče uže kojim beše vezana.
Zahvaljujem vam, viteže vrli, reče mu. Spasoste ste me sudbe gorke. Kakvu
nagradu od mene ištete?
Neki mali znak pažnje, možda celov jedan.
Ona se na to nasmeja. Daću vam nešto od toga bolje. Uhvati ga za ruku te ga
povede iza drveta. Ovo je taj zloćudni vitez od mene tražio.
Dobri vitez ne vide ništa, ali gospa pruži ruku u duplju u drvetu, razdvojivši
mu koru poput zavese. Vitez unutra vide stepenište od isprepletanog korenja
gde se krivudavo spušta pod zemlju.
Ovo je kraljevstvo moje, reče mu ona. Siđite sa mnom i daću vam nagradu
vašu.
Al' vitez se pokoleba jer vide daje gospa čarobnica, pa se uplaši onoga što bi
mu se u njenom kraljevstvu desiti moglo.

45
 Ne plašite se, viteže vrli. Pustiću vas napolje kad god poželite. Jedino mi
obećati morate da ćete sve što pronađete za sobom ostaviti kad se bdete
vraćali. U mome zamku krije se blago golemo i mnogi su kradljivci pokušali da
ga otmu.
Vitez se zakle da će tako i biti te radosno krenu za njom niz krivudavo
stepenište. I nimalo se ne pokaja jer gospino kraljevstvo beše baš onakvo kakvo
je i rekla da će biti. Imaše ona predivni zamak sa ogromnom dvoranom i
doksatima, a svaka odaja beše prepuna blaga. Sluge dođoše da mu previju rane,
te mu poslužiše vino u peharima zlatnim i srneći but skuvan s ljutim biberom.
Vitez pomisli kako na svetu čudesnijeg mesta nema.
Ostade tamo godinu i jedan dan. Noću se beše gostio uživajući u gospi, a
danju lovio, vazda se vraćajući punih ruku, jer ona imaše lovačke kerove koji
nikada plen nisu gubili i luk čije strele metu su uvek pogađale.
Avaj, zasiti se on neprestanog plandovanja, pa pomisli kako je vreme da se
vrati u svoj svet. Kada pođe kući, ugleda putir od čista zlata ukrašen dragim
kamenjem. Iako beše manji i jednostavniji od ostalog blaga u zamku, on
pomisli kako je to najlepši predmet koji ikada pre vide.
Ona toliko blaga ima da joj ovaj mali pehar nedostajati neće, reče sebi. A na
Arturovom dvoru mi nikada neće verovati ne ponesem li neki dokaz o tome gde
sam bio.
I tako gurnu pehar pod tuniku i iskrade se iz zamka. Pope se krivuda- vim
stepeništem, žureći sve dok ne stiže do vrha. Vide sunce kroz rupu U drvetu i
zelene krošnje povrh nje. Po prvi put za godinu dana, oseti vazduh od našega
sveta.
Avaj, zaboravi on pod tunikom pehar. Kako kroči na prag našega sveta,
zemlja zadrhta. Vilice drveta se sklopiše, korenje mu se pretvori u prah i on
pade na tlo. Othrama nazad do zamka, al' njegove kule behu se srušile, a odaje
bez blaga i puste.

46
 Gospa ga čekaše u glavnoj dvorani. Oči joj behu poput kapljica leda, a koža
bela poput kostiju. Prekršili ste zakletvu svoju, reče mu. Sada nikada nećete
napustiti kraljevstvo moje. Potom ga je bacila u tamnicu. Šta god da je otad jeo,
imalo je ukus pepela, šta god da je pio, žeđ utoliti nije mogao."
„I", kažem ja, „šta je onda bilo? Kako je vitez odatle pobegao?"
Moja majka spušta harfu i prekrsti ruke na krilu.''Nikuda nije pobegao . Prekršio
je obećanje , pa nije mogao da se vrati u ovaj svet.''

Nisam dobro zapamtio ovu priču da je ispričam tako lepo kao moja
majka.Možda zato što je ne volim. Siguran sam da put za povratak uvek postoji.

47
LONDON

Eli je imala utisak da joj je prva radna nedelja u banci bila najduža u životu. U
petak uveče naručila je picu, koju je potom pojela u krevetu pazeći da ne
zamaže drverariju iz osamnaestog veka masnoćom ili sosom od paradajza.
Odspavala je dvanaest sati, ali je i dalje bila umorna kada se probudila. Ostala
je u krevetu s laptopom i telefonom, prelazeći zaostali posao od protekle
nedelje i posmatrajući tmurne oblake nad Londonom. Dag je otišao na neki
simpozijum u Notingamu. Kad ju je obavestio, u prvi mah se rastužila, ali onda
joj čak i laknulo.
U četiri po podne, najednom je shvatila da je potpuno izgladnela. Nevoljno se
izvukla iz kreveta, navukavši staru duksericu i farmerke. Posle pet dana u
suknjama i tesnim sakoima, jedino što je želela bila je komforna odeća. Spustila
se trideset i osam spratova do prizemlja, iznenadivši se mirisom spoljašnjeg
vazduha kad je izašla. Grad je delovao utvarno. Ulice behu prazne, poslovne
zgrade mračne i zabravljene. Bilo joj je potrebno pola sata da pronađe neku
otvorenu radnju u kojoj je kupila kutiju ovsenih pahuljica, mleko i nekoliko
vrsta čipsa i čokoladica.
Pomislila je da se prošeta dole do Temze ili do Katedrale Svetog Pavla, ali
pusti grad ju je plašio. Pokunjeno je prošla pokraj veselih ljudi koji su se
napolju okupljali za večernji koncert u Barbikanu, i povukla se nazad u stan. Do
nedelje uveče, Eli se izborila sa imejlovima, tako da joj je ostalo samo još pet ili
šest pisama. Napisala je izveštaj o privatizaciji državnog

Eli je u ponedeljak na svom radnom stolu zatekla samo dve fascikle. I dalje
nije imala pojma ko ih je tamo ostavio - Blanšar, ili neka od sekretarica? A nije
ni znala otkud su toliko precizno znali šta će joj toga dana biti potrebno. Još dok

48
je skidala kaput, prešla je kratak sadržaj na kraju. Veoma brzo je naučila da je
izuzetno bitno da se bar donekle upozna s tim šta joj se sve nalazi na stolu.
Stigla je ranije, probivši se kroz jesenju kišu. Dag je trebalo da se vrati te
večeri, pa je želela da kući dođe u neko pristojno vreme. Kupila je dva odreska
u mesari na pijaci Ledenhol, nakon čega je provela pola sata na internetu
pokušavajući da otkrije kako da ih spremi. Koštali su je trideset funti, što bi u
Oksfordu bio njihov nedeljni budžet za hranu.

Zgrada je bila gotovo prazna, ali kada je otišla do Blanšarove kancele da mu

odnese izveštaje, sako mu je već visio preko stolice. Mogla je da oseti njegov
miris u vazduhu, pomešan s dimom tompusa koji ga je svuda pratio. Na
njegovom stolu nalazila se fascikla u crvenoj koži, sa zlatnim natpisom
utisnutim na omotu. Bila je privezana kožnim trakicama, a čvorovi prekriveni
nečim što je ličilo na skorelu krv. Pečatni vosak?
Eli je naopačke pročitala zlatna slova: LAZAR.
„Šta to radite?"
Bio je to Blanšarov oštri glas. Eli se naglo okrenula, trudeći se da ne deluje
kao daje nešto skrivila. Njegova čvrsta vilica najednom se raširila u vučji
osmeh. „Pobogu, cedite se svuda po tepihu."
Približio joj se dok se maltene nisu dotakli. Ispruživši ruku, pomerio joj je
vlažni pramen kose iza uveta.
„Izgledate kao pokisli miš."
„Nisam ponela kišobran." Kiša joj nije izgledala tako strašno s trideset i
osmog sprata, ali joj se probila kroz odeću čim je zakoračila kroz vrata. ,,A
nisam odmah mogla da pronađem autobusku stanicu."
,,A izgleda da nikada niste čuli ni za taksi?" Blanšar je zvučao gotovo
zgroženo. Eli slegnu ramenima: to joj uopšte nije palo na pamet.

49
 Oči joj se na brzinu zaustaviše na mrljici na manžetni Blanšarove čisto bele
košulje. Odmah je pokušala da skloni pogled, ali Blanšarovom oku sokolovom
ništa nije moglo da promakne.
„Šta je bilo?"
„Ništa", reče postiđeno. „Imate kap krvi na manžetni." Nije ništa odgovorio.
„Ne znam da li ste je primetili ili niste."
„Posekao sam se tokom brijanja", nije ni pogledao u mrlju. „Slušajte me, Eli.
Izgled je veoma bitan u našoj profesiji. Odeća mnogo toga govori o čoveku.
Znam da će vam biti potrebno neko vreme da uđete u sve tajne ovog posla. To i
očekujem od vas. Ali vas molim da ovu kompaniju nikada ne izneverite svojim
izgledom." Hladno joj se osmehnuo. „Mislim da vas plaćamo sasvim dovoljno
da sebi priuštite barem kišobran. A povremeno i taksi."
Uprkos vlažnoj odeći koja joj se pripila uz kožu, Eli je osećala kako je celim
telom prožima vrelina. „Nisam znala da ću danas imati sastanke s klijentima."
„Kod nas se nikada ne zna šta nam dan donosi", Blanšar ju je odmerio od
glave do pete, uperivši u njenu mokru odeću tako prodoran pogled da se osetila
potpuno gola. „Postoji jedna radnja u blizini Ulice kralja Vilijama, uglavnom
rade odela za gospodu, ali izlaze u susret i ženama. Uzmite vašu kreditnu
karticu i kupite sebi nešto suvo da se presvučete, i sve što vam je uz potrebno.
Ja ću se pobrinuti za račun. Potrošite li manje od hiljadu funti, duboko ćete me
razočarati."
Eli mu ćutke klimnu.
,,I vratite se za sat. Čeka nas sastanak. Dokumentacija vam je već na stolu."

Eli je dokumentaciju pročitala stojeći pred ogledalom, dok joj je neki pogureni
stariji čovek s metrom oko vrata obeležavao porub čiodama, sve dok nije bio
zadovoljan dužinom. U susednoj radnji prodavali su kožnu galanteriju, pa je,
vođena nekim nehajnim nagonom, ušla i u nju da kupi nove cipele i torbicu -
neka se Blanšar posle žali koliko hoće.

50
 Kompanija Automatizacija Rozenberg nalazila se u nekoj oronuloj fabrici
negde istočno od Vuliča, blizu reke. Eli je tamo otišla noseći na sebi hiljadu
funti. Jednim delom joj je bilo muka od pomisli na novac koji je potrošila na
jedan jedini komplet, ali je bila i očarana tom ekstravagancijom. A odeća je
zaista bila besprekorna. Svaki put kad bi joj svilena postava suknje prešla preko
noge i kad bi joj glatki šavovi sakoa stisnuli rame, nju bi obuzelo neko
samopouzdanje.
Prešavši dokumentaciju na brzinu, saznala je da je kompaniju tri desetih
godina dvadesetog veka osnovao Jevrejin, doseljenik iz Rusije. Proizvodila je
kontrolne sisteme za industrijske mašine. Eli nije ni izbliza znala šta to znači,
ali to nije ni bilo bitno. Da Uprave konzerviranipasulj ili svemirske letelice, sve
su to nebitni detalji, rekao joj je Blanšar. Važno je da imaju kapital, da imaju
dugove, da imaju deoničare i obaveze. A najvažnije je da imaju cenu.
U ovom slučaju, glavni deoničar bio je starac, sin osnivača fabrike, koji je po
tvrdoglavosti bio pravi Rus. Nakon što su proveli tri sata zatvoreni u sobi za
sastanke, pijuckajući crni čaj iz plastičnih čaša, gotovo da se nisu ni makli s
polazne tačke što se tiče otkrivanja neke polazne sume. Činilo joj se da
Blanšara tokom pregovora vodi neki životinjski duh, duboka glad za
sklapanjem posla, zbog čega je suparnika i ubeđivao, i ohrabrivao, i pretio, i
zastrašivao, sve samo da prihvati uslove. U par navrata je i skakao sa stolice da
bi se prošetao po sobi, a znao je i da se nagne nad sto i da sluša polusklopljenih
očiju dok stari gospodin lupa pesnicom, ponavljajući jedno te isto po ko zna
koji put. Međutim, starac je sav pritisak naprosto propustio kroz sebe, ne
odstupajući ni pedalj, dok je njegov sin, namršteni crnooki četrdesetogodišnjak,
samo sedeo kraj njega i ljutito ih posmatrao.
„Očevina predstavlja osnovni oslonac naše porodice", reče ponovo stariji
Rozenberg. ,,A dužnost oca jeste da je zaštiti. Mi smo već raci nalizovali našu
radnu snagu, uložili u novu opremu, konsolidovali snabdevače, učinili smo sve

51
što su nam savetnici preporučili. Iako smo stara kompanija, ovde je sve
poslednje čudo tehnike. Tako je oduvek bilo i želim da i moj sin to nasledi."
Blanšar je bio veoma neraspoložen kada su otišli odatle. „Sva ta priča o
očevini je potpuna glupost", besneo je. „Jeste li mu videli sina? Taj bi prodao
kompaniju i uzeo novac u roku od pet sekundi, samo kad bi mu se pružila
prilika. Ali je kukavica i ne usuđuje se da ocu tako nešto kaže."
Eli je prelistavala dokumentaciju. „Taj starac sigurno ima skoro osamdeset
godina. Koliko će još dugo moći da izdrži?"
„Mislite koliko će još da živi? Predugo!"
„Nisam na to mislila..."
„Ako ne sklopimo ovaj posao u naredne dve nedelje, izgubićemo interes i
naš klijent će se povući. Izgubićemo zaradu i desetine sati koje smo već uložili
u ovo, a sve to zbog nekog preplašenog derišta i tvrdoglavog starca."
,,I starac je preplašen", čak je i samu sebe iznenadila kada je to na- glas
izgovorila, ali je ipak bila ubeđena da govori istinu. Ona je odrasla okružena
strahom. Strahom od gubitka posla, kuće, dostojanstva. Dobro je poznavala sve
te simptome - klimavi ponos, lažno busanje u grudi i tamu u njihovim očima.
„Preplašen od čega?" Blanšar se najednom smirio. „Od sina?"
„Ima neko ranjivo mesto." Eli je zurila u naslon vozačkog sedišta duboko
razmišljajući. „Ne boji se sina jer zna da može da ga kontroliše, već nečeg u
vezi posla. Svaki put kada bismo se približili početku pregovora, odmah bi nas
poklopio."
„Otkrijte o čemu se radi", ponovo je živnuo Blanšar, podstaknut na dom koju
mu je pružila. „Rastavite tu kompaniju na komade, potražite bilo šta što nam je
promaklo. Nađite o čemu se radi i javite mi do srede."
Vrativši se u kancelariju, Eli je isključila mobilni telefon, ignorišući i
elektronsku poštu. Pretražila je sve što je mogla da pronađe o toj kompaniji:
njihove račune, mušterije, proizvode. Izvukla je i beleške sa onog kursa,
proverivši klasične naznake kojima su je tamo naučili: neuspešni ogranci,

52
strane ekspoziture koje naprosto gutaju novac, pogrešna ulaganja. Ništa nije
našla. Rozenberg je svojom kompanijom upravljao konzervativno poput svog
oca.
Mi smo već racionalizovali našu radnu snagu, uložili u novu opremu,
konsolidovali snabdevače, učinili smo sve što su nam savetnici preporučili. U
njegovom glasu bilo je neke ogorčenosti, osetio se povređeni ponos čoveka
kojem su govorili kako da vodi svoju firmu. Međutim, bilo je tu još nečega.
Napolju se smračilo. Svetla u visokim poslovnim neboderima, koje je mogla
videti kroz prozor, počela su da se gase. Pred Elinim očima lebdeli su brojevi i
cifre.
A onda je pronašla ono što je tražila. Jedan jedini red u jednom od računa i
ništa više. Ništa određeno, samo nagoveštaj, kraj niti koju će moći da razmota.
Tiho kucanje na vratima narušilo joj je koncentraciju. Iznervirano je podigla
glavu, ali radilo se samo o noćnom portiru.
„Pokušao sam da vas nazovem, ali vaš telefon je isključen", izvinio se.
„Neko vas čeka dole. Kaže daje trebalo da se nađete sa njim pre jednog sata."
Dag, opsova Eli sebi u bradu. Potpuno ga je zaboravila. „Kažite mu da ću
odmah sići."
Pokupila je dokumente i spakovala ih u torbu. Posle večere će morati da se
vrati poslu, iako je znala da će se Dag naljutiti. Prošavši pokraj Blanšarove
kancelarije, videla je daje svetio upaljeno, ali kad se uhvatila za kvaku, našla je
samo zaključana vrata.
Dag ju je čekao u predvorju. Eli ga je samo jednom pogledala i odmah je
znala da je strašno besan.
„Stvarno ti se izvinjavam", zagrlivši ga, poljubila ga je u usta da mu pokaže
da tako i misli. „Imam neki veliki projekat."
„Nema problema." Trudio se da ispadne nesebičan, ali nije uspeo da sakrije
namrgođeni izraz na licu. Odmerio ju je od glave do pete, kao da mu nešto nije
bilo jasno. „Baš lepo izgledaš."

53
 „Kupila sam novi komplet." Već je počela da se navikava na novu odeću,
mada se ni u ludilu ne bi usudila da mu kaže koliko j e koštala. „Haj demo."
Uhvatila ga je za ruku, privivši se uz njega. Nisu mnogo pričali. Dag je još
uvek bio ljut, a Eli je u mislima i dalje bila u dokumentaciji Automatizacije
Rozenberg.
Tek kad su stigli do glavnog puta, setila se da je ostavila odreske u frižideru
na petom spratu.
„Moram da se vratim. Zaboravila sam našu večeru u kancelariji."
„Uzećemo nešto usput."
„Ne." Dala sam hiljadu funti na kostim, a sad se brinem da ne protratim
trideset funti za parče govedine? „Htela sam da spremim nešto posebno.
Sačekaj me tu."
Požurila je nazad zveckajući potpeticama po pločniku. Ugledala je
neobeleženi beli kamionet kako se zaustavlja ispred banke. Uspela je da vidi
samo dva muškarca u crnim farmerkama i kaputima kako kroz vrata unose
neku veliku kutiju. Na tren joj se učinilo da joj se pred očima odvija pljačka
banke. Ipak, ljudi baš i ne pljačkaju investicione banke. Kada je stigla do
predvorja, noćni portir je mirno sedeo za svojim pultom.
„Šta nam je to maločas stiglo?", upitala ga je čekajući lift.
Portir je buljio u ukrštenicu i nije ni pogledao Eli: „Neka isporuka za
gospodina Blanšara."
A kada je bacila pogled na staromodni brojčanik iznad lifta, da proved
dokle su se popeli, igla je stajala na broju šest.

54
VELS, 1129.

Moj dom beše zamak. Ne kao oni u Pembruku ili Karnarvonu koji
imaju kamene bedeme i visoke kule. Naš zamak je uglavnom sagrađen od
kaljuge: zemljane zidine s palisadom okružuju imanje sa zdanjima od blata i
drvenih greda. Teško je razlikovati ambar i veliku dvoranu jer su oba krova
zastrta trskom. Tokom zime bi se travnati nasipi punili kišnicom pa bi nam se
dvorište pretvaralo u močvaru. Moj otac bi ga tad nazivao našim šancem, a
majka bi mi pričala priče o vitezu koji je odrastao na jezeru.
Tog proleća, otac unajmi nekog flamanskog majstora da nam izgradi
osmatračnicu. Tada je zašiljio i kočeve na palisadama i popunio rupe koje je
stoka napravila tokom zime. Ponovo su počinjale nevolje. Ubili su nekog
čoveka u Brandenogu i niko nije verovao da će se na tome završiti. Velšani
vole svoju čast, a vole i da se bore. Ralf reče da ćemo biti bezbedni u zamku,
ali moj otac beše natmuren. On je govorio da kada se jednom sakriješ unutar
svojih bedema, neprijatelji će uvek znati gde da te pronađu.
A ja se sve nešto mislim - ako palisade mogu da nam probiju ovce, šta li će
tek Velšani uraditi?

U Velsu često pada kiša, ali za mene je uvek kao da je poslednji dan proleća.
Sinoć su otac i Ralf negde otišli i još se nisu vratili, brata Ozvalda pozvali su u
njegov samostan, a ja sam konjem odjahao u šumu. Mislio sam da obiđem njive
pokraj kapele, gde su orači uveliko radili, ali ne žurim se. Drveće je procvalo,
grmlje olistalo, a nežno sunce šara po bujnim livadama. Silazim s konja i
bosonog gazim kroz travu, koja je zelena i meka pod mojim stopalima. Skidam
uzde s konja i puštam ga da slobodno pase.

55
 Poneo sam koplje sa sobom, pa se zabavljam bacajući ga u čvorove na
stablima. Moj brat me uvek zadirkuje da je koplje velško oružje i da je zato
nedostojno. Ralf je govorio da koplje može da se upotrebi u borbi jedino ako se
gurne pod lakat. No, Ulvič, očev čobanin, već me neko vreme podučava, pa sad
jednim zamahom mogu da oborim petla s grane.
Ali tog jutra ne gađam ptice. Njihov poj uveseljava čitavu šumu, pa mi srce
poskakuj e dok ih slušam. Ne želim to da kvarim krvoprolićem. Sa svakim
novim zamahom, sve sam dalje od kuće, ali ne hajem za to. Već ću nekako
pronaći put nazad, a i konj je naučen da ne odluta predaleko.
Najednom čujem neku buku kroz krošnje, neko čudno dobovanje poput
doboša. Krećem za tim zvukom pognut, a koplje čvrsto stežem u ruci. Pošto
sam se primakao, mogu da čujem i rezak zveket metala, kao u zvona ili
cimbala. Iz majčinih priča, naučio sam da vilinski narod voli muziku, pa se
pitam nisu li to možda baš oni.
Virim iznad nekog natrulog panja i onda vidim: pet vitezova, s kacigama i
oružjem, jašu kroz šumu. Nisu vilenjaci, mada zbog odsjaja sunca po njihovim
oklopima izgledaju kao anđeli. A nema ni muzike. Jašu van staza i puteva, pa
ih hrastove i grabove grane šibaju po oklopima, koplja im lupkaju o štitove, a
čelične karike verižnjača zveckaju i škripe tarući se. Kakav divan prizor. Koliko
samo poželeh da postanem vitez.
Zamalo da ih dozovem, ali nešto me ipak zaustavi. Zašto li su odja hali toliko
daleko od druma? Zašto su bili naoružani kao da su krenuli u rat? Bacam se na
vlažnu zemlju. S kopljem i plaštom od jelenje kože, izgledam kao mali
Velšanin, a vala sam se naslušao priča o vitezovima koji bi upali u zasedu kraj
puta. Ne želim da pogrešno pomisle da sam im neprijatelj.
Vitezovi prođoše pokraj mene. A za njima se, kroz drveće, probi četa ljudi. U
smeđim kožnim pancirima i sivkasto-zelenim tunikama, gotovo da su nevidljivi.
Nit pričaju, nit se smeju, kao što ljudi obično rade tokom putovanja. Neki nose
lukove, neki koplja ili sekire, a sečiva su im isukana i lukovi zategnuti.

56
Nameravaju da oružje uskoro upotrebe. Posmatram ih kako napreduju i shvatam
da prate potok.
A svi znaju gde taj potok vodi. Teče ka očevom zamku.

Puzim kroz šipražje, pa prelazim u trk, a na kraju se bacam na konja. Mnogo

pre nego što ću stići kući, već znam da sam zakasnio. Vidim kako se dim diže
sa slamnatih krovova - lepo je moj otac govorio da oni ne dolikuju jednom
zamku. Osmatračnica nas nije spasla. Stižem do vrha brda i gledam na otvorenu
ravnicu i more koje blista iza dima, te shvatam daje bitka već izgubljena.
Vitezovi su nas potpuno iznenadili. Kapije su bile širom otvorene, a koliko
vidim, branitelji nisu imali vremena ni da se naoružaju. Neki se još bore vilama
i sekirama za drva, a nekoliko njih već leži mrtvo na zemlji. Jedan drži srp u
ruci i pokušava da odbije viteza na konju. Naglo se tržem kad shvatim daje to
moj otac.
Moja stara kobila nije ni blizu ratnom konju, pa skačem s nje i trčim nizbrdo,
klizam se i padam po neravnom tlu. Niko me ne primećuje, ili možda misle da
sam od njihovih. Prelazim preko mosta i slobodno ulazim kroz kapiju. Oči me
peku od dima. Bitka mora da je pri kraju jer neki pešadinci već kreću u pljačku,
ali pod stubovima osmatračnice još se vodi borba. Dva viteza na konjima kruže
oko neke prilike koja pokušava da ih odbije kosirom.
Pa to je Ralf!
Odmah potrčim ka njima. Ralf me ne vidi i sam nasrće na jednog viteza, a on
odbija njegov udarac štitom i odseca kosir u Ralfovoj ruci. Drugi poleće ka
njemu sa isturenim kopljem i Ralf pada u blato.
Meni se otima vrisak i jedan od vitezova se okreće. Kad mu ugledam lice,
gađam ga kopljem.
Avaj, imam samo deset leta. Precizan sam, al' još nemam potrebnu snagu.
Koplje mu se, poput strele, žarilo u štit. On se smeje, pa ga izvlači napolje i
baca u blato. Zatim okreće konja ka meni, ne znam da li da me nabode na svoj

57
džilit ili da me naprosto izgazi. Hvatam neku užarenu batinu koja nekada beše
deo krovne grede, pa mašem njom pred sobom. Uto stiže i drugi vitez i grabi
svog vođu za ruku.

„Pogledaj mu glavu", pokazuje moju tonzuru i žustro obrće konja ka svom

vođi. „Greh je ubiti sveštenika."
,,I ludost ostaviti sinove žive." Vođa je ogroman čovek, viši od krova naše
glavne dvorane, ili se bar meni tako čini s mojih deset leta. Preko vizira mu visi
parče verižnjače, pa ne mogu da mu vidim lice, a senka kacige prekriva mu oči.
Gledam u njega ne trepćući. Čuo sam da kad gledate u čoveka koji će vas ubiti,
kasnije ćete ga doveka proganjati kao utvara.
Tek kasnije sam shvatio da govori francuski. U tom času to nisam ni
primetio. Vođa se premišlja da li da me ubije, dok mu konj udara kopitom po
tlu. Bojni konji nisu naučeni da usred bitke stoje mirno.
Negde u daljini oglašava se rog. Ne znam ko je dunuo u njega, ali beše
namenjen vođi koji je izvuče svoj rog iz sedla te dunu i on. Primećujem kako se
talas borbe oko mene povlači.
Vođa podbode svog ata bez najave. Konj se odmah zalete i jurnu prema
meni. Znam da moram da skočim u stranu, ali ne mogu da se pomerim. Možda
u dubini duše želim da umrem. Tlo se trese pod stopama, kao da se zemlja
otvara da me primi k sebi. Sklapam oči i čekam smrt.
A onda se tlo umiri, a konj se već nađe iza mene. Ne mičem se. Bacam
pogled nadole i shvatam da još držim onu zapaljenu motku. Konj je, izgleda,
skrenuo u poslednjem trenutku, uplašivši se vatre. Da li je vitez rešio da me
poštedi, ili je naprosto propustio priliku, nikada neću saznati. Budem li ga ikada
opet sreo, ubiću ga na licu mesta.
I drugi vitez prođe kraj mene. On ne želi da me ubije, ali, dok prolazi,
zamahnu drškom koplja i udari me u rebra, te me sruši nazad na zemlju. Dok
sam se pridigao, bitka beše gotova.

58
 Nekako uspevam da se oteturam do kapije, gde vidim kako pljačkaši kuljaju
preko mosta s našom stokom, očevim konjima i svim stvarima iz naše kuće
koje su mogli da ponesu. Jedan pod rukom nosi patku, drugi gomilu srebrnih
tanjira, Povrh njih tandrče jedan od naših pehara, kao da ih je maločas pokupio
s trpeze.
Moja majka potrča za njima ispuštajući iz sebe vrisak od kojeg mi srce
prepuče. Sustiže vitezove na kraju mosta. Jedan od njih se okrenu i učini nešto
što ja ne mogu da vidim s mesta gde stojim, nakon čega moja majka pada na
tlo. Izgleda kao da se onesvestila, ali ja znam da nikada više neće ustati. I otac
je mrtav, proburažen kopljem kroz bedro, a onda obezglavljen. Moj brat Ralf
umro je kraj njega. Dok tumaram po zgarištu najednom ugledam vrane i
svrake koje su se sjatile da mu iskopaju oči. Trčim ka njima vičući, ali sam
toliko zanemoćao da se one i ne pomeraju. Odleteše do nekog slomljenog
raonika pa me vrebaju, čekajući svoju priliku. Više ne beše nikakve kuće gde
bih mogao da sakrijem Ralfovo telo te mu kopam grob tamo gde je pao.
Velšani toliko drže do krvnih zavada da su spremni da se osvete za stotinu
godina staru uvredu, kao što su toga jutra i učinili. Osvetoljubivi su, krvoločni i
nasilni. Možda sam, živeći među njima, i ja poprimio nešto od te njihove
svireposti jer sam se zakleo na osvetu.
Ja postadoh najstariji sin. Odlazak u vitezove posta i moje pravo i moja
dužnost.

59
ISTOČNI LONDON

Nad Londonom se toga jutra nadvila magla. Ulične lampe su i dalje bile
upaljene, bacajući lažno jutarnje svetio na kaldrmisane uličice i zidana
skladišta. Da nije bilo indikatora na alarmima, koji su treperili sa zabata,
pomislila bi da je u prošlom veku.
Eli je stajala zatrpana kutijama sve do pojasa, zažalivši što nije ponela i
rukavice. Jučerašnj a kiša pretvorila karton u pulpu koja se raspadala u froncle
kad god bi ga dodirnula. Kontejner je smrdeo na vlagu i mokraću, a dno mu se
uvijalo pod njenim nogama. Na zidu iznad, izgrebani natpis označavao je
kompaniju Automatizacija Rozenberg.
Veoma obazrivo, kao da rukuje srednjovekovnim pergamentima, a ne
otpacima u mračnom sokaku iza neke fabrike, Eli je razdvajala kutije ne bi li
pronašla deklaracije. Potom ih je pribeležila u notes. Pored nekih naziva bilo je
i telefonskih brojeva i internet adresa, pa je i njih zapisala drhtavim i lepljivim
prstima.
Završivši s poslom, iskobeljala se iz kontejnera, pa je otišla do kafića koji se
nalazio naspram ulaza u fabriku. Neka Kineskinja joj je donela masna jaja i
kafu, a Eli je posmatrala kako na posao stiže prepodnevna smena. Neki od
radnika ušli su unutra da kupe doručak ili šolju čaja, pa je pažljivo osluškivala
njihove razgovore. Ako se kojim slučajem i desilo da ju je prethodnog dana
neko od njih video, niko neće moći da je poveže s onom mladom ženom koja je
stigla kod njih u bentliju, u kompletu od hiljadu funti. Eli je tog jutra zategla
kosu u najzalizaniji konjski rep na svetu i navukla na sebe neku staru trenerku
koju nije takla još otkad je napustila Njuport. Nije nosila ni šminku. Zapitala se
da li bi tako izgledala da nikada nije napustila dom, da nikada nije otišla na
Oksford, da nikada nije napisala onaj rad za Spenserovu nagradu i da nikada
nije privukla pažnju Vivijana Blanšara.

60
 Sedela je tamo gotovo čitavo prepodne, praveći se da čita San, a zapravo je
promatrala kamione kako dolaze i odlaze. U jedanaest sati iskapila je poslednju
šolju kafe, pa je pronašla autobus koji vozi u zapadni deo grada. U stanu se
istuširala, potrudivši se da dobro očisti prljavštinu ispod noktiju. Čežnjivo se
zagledala u novu odeću od juče: da li bi pogrešila ako bi se dva dana zaredom
obukla isto? Bila je uverena da bi Blanšar to primetio.

„Već sam se zapitao da li ćete nam se danas uopšte pridružiti", reče joj kada je
konačno stigla u kancelariju. Bilo je već pola jedan, a on je izgledao veoma ljut.
Eli se nije mnogo potresla.
„Sve sam rešila", objavila je. „Mislim na Rozenberga. Konsolidovali smo
snabdevače, sećate li se kada nam je to rekao? Ali otišli su predaleko. Postoji
jedna komponenta u njihovim proizvodima, kontrolna tabla, za koju imaju
samo jednog snabdevača. I u potpunosti zavise od njega."
Blanšar se zavalio u stolicu, povukavši dim iz tompusa. Eli je već prozrela tu
njegovu caku: omami čoveka ravnodušnošću, pa se već narednog trena naglo
probudi. „Kako ste to otkrili?"
„Preko računa. Prošle godine potrošili su jednu četvrtinu manje novca na te
komponente nego godinu dana pre toga, ali im je prodaja ostala ista. Otišla sam
do fabrike i malo pronjuškala unaokolo. Postoje samo dve kompanije na svetu
koje prave te kontrolne table, a u fabrici se nalaze samo kutije jedne od njih."
Blanšar je zurio u sliku na zidu, u onu bespomoćnu gospu privezanu za drvo.
„Možda su osigurani protiv problema sa snabdevačima."
„Nisu povećavali polise", Eli je jedva obuzdavala uzbuđenje u sebi. „Starac
im ništa nije rekao. Vozi se neosiguranim kolima moleći se da ga ne zadesi
saobraćajna nezgoda. Obavila sam nekoliko telefonskih poziva." A to je učinila
praveći se da je kupac iz suparničke firme, sve vreme drhteći u strahu da je ne
uhvate u laži. „Trebalo bi mu šest mesec da pronađe novog snabdevača, a
kompanija nema dovoljno gotovine da izdrži toliko dugo."

61
 Zaćutala je shvativši da se trese. Po prvi je put osetila energiju koja je
pokretala Blanšara.
„I, šta nam predlažete?"
„Kupite i snabdevača. U vlasništvu je neke privatne investicione firme koja
već ima prilične gubitke. Ako im pružite mali prst, odgrišće vam celu ruku.
Onda možete da spojite dve kompanije i osposobite ih za dalji rad.''
Blanšar je vrteo palčeve jedan oko drugog i zurio u nju, kao da je
predstavljala neko umetničko delo čiju vrednost tek sad primećuje. Tompus mu
je netaknut dogorevao u pepeljari.
„Eli, bili ste izuzetno dobri. Odlični. Naš klijent će biti oduševljen kada mu
budem rekao."
Kada mu BUDEM rekao. Eli se potrudila da ne deluje razočarano, al je
Blanšar ipak sve video.
„Ne pokušavam da ukradem vašu slavu, Eli. Uopšte se ne radi o tome nego
ste nam već potrebni za nešto drugo. Moram vas odmah poslati na novi
zadatak. U Luksemburgu postoji kompanija u kojoj jedan od naših klijenata želi
da kupi udeo. Radi se o veoma složenom aranžmanu, a ima i drugih ponuda.
Moramo biti veoma obazrivi. Hoću da im prekopate dokumentaciju i da
pronađete nešto što bi moglo da utiče na vrednosi kompanije, bilo šta što
pokušavaju da sakriju od nas."
U Luksemburgu? Šta da kaže Dagu? „Kad krećem?"
Blanšar je pogledao na sat: „Kola će vas odvesti na aerodrom za deset
minuta. Rezervisali smo vam sobu u Sofitelu. To vam, nažalost, nije baš
najbolji hotel u Luksemburgu, ali će u njemu odsesti i ostali ponuđači. Možda
biste mogli da se upoznate s njima. Žao mi je što nećete imati vremena da se
spakujete. Kupite sve što vam je potrebno na aerodromu ili kad stignete tamo.
Naša tamošnja upravnica zove se Kristina Lafarž Ona će vam pomoći."
Eli se okrenula da izađe iz sobe. Na pola puta se nečega setila.

62
 „Zbog čega je taj posao s Rozenbergom morao da bude završen tako brzo?
To nikako ne uspevam da shvatim."
Blanšar se nasmešio: „Drago mi je što bar neke tajne možemo da sakrijemo
od vas, Eli. Za mesec dana, vlada će najaviti istraživanje o mogućnostima
izgradnje novog terminala za distribuciju robe u Vuliču. Biće to veliko
infrastrukturno ulaganje. Vrednost fabrike Rozenberg biće udvostručena. Šest
meseci nakon toga, vlada će odobriti izgradnju i njena će se vrednost još
jednom udvostručiti."
Zvučao je sasvim ubeđen da će se to zaista i desiti, kao da je mogao da
podigne veo i zaviri u budućnost kako mu se ćefne. Eli se prisetila onog
ministarskog jaguara koji je videla ispred banke kada je došla na razgovor za
posao.
Adrenalin je polako počeo da isparava iz nje, a na njegovo mesto uvukla se
griža savesti. Prisetila se tvrdoglavog stava onog starog čoveka i tereta na
njegovim leđima, gomilanog nekoliko pokolenja. „Pretpostavljam da bi to
moglo biti dobro za naš posao", reče optimistično.
Blanšar je otresao tompus u pepeljaru: ,,I više nego dobro."

Tri sata kasnije, Eli je sletela u Luksemburg i bilo joj je teško da poveruje da joj
je isti taj dan otpočeo kopanjem po gomili natrulih kutija. Bukvalno je protrčala
kroz imigracionu kontrolu, a kako nije morala da čeka prtljag koji nije ni imala,
otišla je pravo do čekaonice za dolaske i čoveka koji je držao znak s njenim
imenom. On je morao da potrči za njom da bi održao korak.
„Izvolite, ovuda."
Poveo ju je napolje, gde je jedan dugački crni mercedes nehajno čekao parkiran
preko duple žute linije. Neka žena je izašla sa zadnjeg sedišta. Vitka, elegantna
i vanvremenski lepa, u sivom Šanelovom kostimu i sa dijamantskim
naušnicama, uhvatila je Eli za ramena, pa ju je poljubila u oba obraza.

63
 „Ja sam Kristina Lafarž, dobro došli. Vivijan mi je ispričao sve o vama.
Veoma vas poštuje. Putovanje vam nije bilo naporno? U današnje vreme, let
avionom zna da bude strašno dosadan."
Eli je to bio tek drugi put u životu da se našla u avionu, to jest prvi koji je
uključivao i besplatnu hranu i piće, da ne pominje i čekaonicu prve klase i
posebni pult za čekiranje karata. Rekla joj je da je let bio dobar. Dok ih je
automobil vozio prema gradu, kroz prozor je posmatrala kako Luksemburg klizi
kraj njih.
„Izvinjavam se što je sve ovo ispalo toliko nenajavljeno. Posao nam se
otegao, a danas je nestao i j edan od članova moga tima, otišao je, tek tako, na
novi posao. Vivijan vam je sve ispričao?"
„Pročitala sam dokumentaciju u avionu." Radilo se o Talue holdingu,
rudarsko-hemijskom koncernu. Luksemburška vlada poseduje udeo kojeg želi
da se otarasi. U poslednji krug ušla su dva ponuđača, koji očajnički
prečešljavaju dokumentaciju pokušavajući da otkriju bilo kakav prljavi veš pre
nego što iznesu završne ponude. Ostalo im je još dve nedelje.
Kola su se provlačila po rubovima grada, kroz dugačko naselje kvadratnog
oblika, natrpano stambenim zgradama i svetlećim reklamama. Eli je očekivala
nešto mnogo raskošnije.
,,U dokumentima nisam našla mnogo o našem ponuđaču", reče oprezno.
„Radi se o grupaciji Sen Lazar. Oni su naš najveći klijent, i ovde i u čitavoj
našoj kompaniji. Osim toga, poseduju i deonice Monsalvata, pa smo pod
velikim pritiskom da sve završimo uspešno."
Konačno su se primakli centru grada. Ulica se proširila u ogromni bulevar
oivičen lepim neoklasicističkim zgradama, a potom je nastavljao duž široke
provalije ispunjene drvećem. Eli je videla kuće raštrkane po strmim padinama
klisure, kao da je sam grad počeo da se preliva od prenaseljenosti. Po njenom
dnu, nasuprot tih širokih stenovitih bedema, stajale su neopisivo visoke

64
zastakljene poslovne zgrade. Zalazeće sunce odbijalo se o te prirodne zidine
bojeći ih vatrenom, srednjovekovnom svetlošću.
Eli su kolima odbacili do Sofitela. Nosač je odmah istrčao da joj ponese
prtljag, ali je ona kod sebe imala samo jednu crnu torbu preko ramena, koju je
kupila na aerodromu zajedno sa malo kozmetike i novim donjim vešom.
„Vivijan mi je rekao da niste imali vremena da se spakujete", zacokta
Kristina. ,,A ja sam kriva za to. Sutra ću vam pokazati par radnji u kojima
možete da kupite odeću." Odmerila je Eli majčinskim pogledom: „Mislim da
će vam lepo stajati. Ali sam sigurna da ste vi sada umorni od puta. Moj broj je
već u vašem telefonu, za slučaj da vam nešto zatreba. Nadam se da vam hotel
neće biti previše neugledan."
Da nije imala svoj stan u Barbikanu radi poređenja, Eli bi sigurno mislila da je
njena hotelska soba bila najluksuznija koju je ikada videla. Sam krevet bio je
širi od čitave spavaće sobe u njenoj staroj kući, a peškiri u mermernom kupatilu
veliki kao čaršavi. Naručila je džin-tonik preko sobne usluge, ne gledajući
uopšte u cenu, pa je izašla na balkon. Soba je gledala pravo na klisuri i stari
grad koji se širio dnom provalije. Mogla je da vidi tornjeve i kupole na
vojvodskom dvoru i zelene ustalasane šume koje su se širile oko njega. Sve je
ličilo na neku bajku.

Sva ta lepota načinila ju je usamljenom. Pomislila je na Daga. Pokušala je da

ga nazove pre nego što je krenula, ali bio je u biblioteci, pa mu je telefon bio
isključen. Osetivši grižu savesti, shvatila je da on nije čak ni znao da je u
Luksemburgu. Uzela je telefon oklevajući. Pozivi su neograničeni, rekao joj je
Destrije. Da li je pod time podrazumevao i međunarodne pozive?
To uskoro više nije bilo važno: Dagov telefon je i dalje bio isključen.
Biblioteka je radila do osam, što je devet sati u Luksemburgu, a Dag je bio u
stanju da ostane sve do zatvaranja, ne dižući glavu od stola. To im je bila jedna
od zajedničkih osobina.

65
 Napunila je kadu i skinula se. Džin joj je zagrejao krv pa je bila i po malo
ošamućena. Nazvaće Daga za sat-dva. Sklopila je oči, dopustivši da je obavije
toplota vode.

Šest sprat ova niže i kilometar dalje, mercedes se i dalje provlačio Bulevarom
de la Petrus. Kristina Lafarž sedela je uspravno na mekom kožnom sedištu, tiho
razgovarajući telefonom.
„Stigla je. Deluje mi veoma slatko, Vivijane. Jasno mi je zbog čega vam se
toliko sviđa. Međutim, da li ste sigurni daje pogodna za ovaj zadatak?"
Saslušala je Blanšara koji joj je prepričao slučaj sa Automatizacijom
Rozenberg, pa se nasmešila.
„Možda to vaše malo mače ima kandžice. Da li ste dobili moj paket?"
„Kod Destrijea je, na šestom spratu."
„Nadam se da će naći ono što traži."
„On je veoma temeljan u svom poslu. Ipak, budite pažljivi, Kristina. Biće i
drugih. Budno pratite Eli."

66
NORMANDIJA, 1132

Ležim na svojoj slamarici i osluškujem noć. Sve me boli. Ruke me bole jer sam
vežbao udarce mačem, a grudi i ramena jer su drugi vežbali na meni. Šake su mi
pune žuljeva od silnog glancanja tuđih oklopa i mukotrpnog četkanja sićušnih
rupica između veriga. Smrdim na znoj, ulje, krv i slamu.

Prošle su već tri godine otkako sam prešao more. Bljuvao sam preko brodske
ograde kada nas je uhvatilo nevreme. Primili su me kao štitonošu u
domaćinstvo Gija de Otforta. On je, inače, brat moga strica, a moj stric je
uredio da dođem ovamo kako bi me obučili za viteza. Ima nas petoro-šestoro,
neki su iz Engleske, neki iz Normandije. Mislio sam da je Gi dobar čovek, ali
on za nas ne mari mnogo. Strpao nas je zajedno kao gomilu štenadi, da režimo i
kidišemo jedni na druge i da se ujedamo dok se svako ne izbori za svoje mesto.
Nisam srećan. Kada sam stigao, ostali su me zadirkivali zbog naglaska i
tonzure. Zvali su me kaluđerom i Velšaninom, krali mi hranu i bacali odeću u
nužnik. Mnogo sam se naplakao tih prvih meseci. Kasnije sam već naučio da
sakrijem osećanja. Sad čak i dok sam go, na sebi imam oklop.

O istoriji Normana čuo sam i pre nego što sam u Normandiju došao: znao sam
da gde god da odu, sve pokore, poput kuge. Najpre su to uradili ne bih li stekao
pravo na te dužnosti, jer su sve štitonoše priželjkivale tu čast i svi su želeli da
privuku njegovu pažnju. Morali ste biti prvi ispred njegove ložnice kad svane
jutro, kraj njegovih uzengija kada dojaše kući i poslednji koji će noću napustiti
prestonu dvoranu. A onda ste morali da obavite i svoje poslove: da zakrpite
rupe na platnenim štitnicima, da ugurate pod podstavu što više starih krpa u
nadi da će sutra udarci manje boleti, da operete odeću, da pometete pepeo u
ognjištu. Ostale štitonoše imaju sluge, ali moj stric je tvrdio da mi nemamo

67
novca za tako nešto. On je, na kraju krajeva, morao da gleda kako da iznova
podigne zamak moga oca, a činilo mi se daje želeo da ga podigne od kamena.
Kada bih legao u krevet, pripovedao bih sam sebi priče ne bih li lakše
zaspao. Moj takmac uvek beše jedan te isti - crni vitez visok kao kuća. U mojim
pričama, ja bih ga susreo na nekom proplanku, usred goleme šume, u nekoj
sasušenoj pustari. Prepolovio bih mu koplje, slomio štit, ulubio oklop i onda bih
mu na kraju odsekao glavu jednim jedinim udarcem, pa bih je nabio na kolac.
I uvek bih ga porazio. Ali on bi mi se uvek vratio u snovima i u tome nikako
nisam uspevao da ga pobedim.

Gi imaše sina Džoslina, dve godine starijeg od mene. Da njega nije bilo, bio bih
manje nesrećan. Gi možda i jeste leden i čvrst poput kaljenog čelika, ali mu je
sin poput čelika koji je tek izašao iz peći, užaren kao i vatra koja ga okružuje.
Raspoloženje mu se menja kako vetar dune, kao što se i gvožđe žari ili bledi
pod kovačkim mehovima. Smete da ga dodirnete samo na sopstveni rizik.
Džoslin je, bez ikakve sumnje, vođa našeg kerećeg čopora. A poput svih drugih
vođa i on je potvrđivao svoju moć tako što bi je ispoljavao na najslabijem - na
meni. Pritom bi i druge momke ohrabrivao da se sa mnom sprdaju. Jedne noći
mi je sakrio pacova u krevet. A nekom drugom prilikom, nakon što sam
proveo dva sata oslikavajući vepra na jednom od Giovih štitova, on je naišao i
srušio čanak s bojom po njemu uništivši mi sav posao. Ako bih nešto i
postigao, on je umeo da sa same par reči sve to obezvredi. A ako bih nešto
pogrešio, što se često dešavalo njegovom zanovetanju nigde kraja.

Mrzeo sam sve ostale momke, ali Džoslina sam mrzeo najviše. sa sopstvenim
vojvodstvom, pa sa Sicilijom, Engleskom i Antiohijom. A sad, živeći u
njihovoj postojbini, znam i zašto je tako. U Normandiji ne postoje mirna
utočišta: čitavo kraljevstvo predstavlja pograničnu oblast. Na zapadu su
Bretonci, Anžujsko kraljevstvo i Poatu na jugu, Francuzi na istoku, a Flamanci

68
na severu. Otfort je na severu i predstavlja veoma nemirnu oblast blizu
Flandrije. Tu se rađaju grubi ljudi. Gi de Otfort je zdepast čovek, s grudima kao
bure, kremen iznikao iz krečnjačke normanske zemlje. Zna lako da plane, samo
nek se neko očeša o njega.
Giov senešal* (*Orig.senechal – upravnik dvora. ( Prim.prev.)) je Gorneman. Grb mu je u
obliku štita podeljenog na četiri dela u različitim bojama, kao na ludinoj odori,
pa ga zato nazivamo lakrdijašem. To je čista ironija pošto je on namrgođen i
ozbiljan čovek koji se nikada ne osmehuje. Brada mu je siva poput čelika, a i
oči gotovo iste takve. Išao je u krstaški pohod s vojvodom Robertom i Božjom
vojskom i gledao je svojim očima kako Jerusalim pada. Često ga moljakamo da
nam pripoveda te priče, ali bi on to uvek odbijao. Lice bi mu se odmah zateglo
pa bi počeo da trepće kao da mu je u tim pustinjama u oko zapalo zrnce peska
pa još ne može da ga izvadi napolje.
Gornemana su zadužili za našu obuku. Iz dana u dan, učio nas je kada da
zauzdamo konja i kada da ga podbodemo mamuzama, kako da štit naslonimo
na vrat konja i kako da ispravimo koplje da se ne bi odbilo od neprijatelja.
Posmatrao nas je dok vežbamo mačevanje, pa bi nam opisivao kako bismo
prošli s pravim oružjem: taj i taj udarac jedva da bi nekom i ruku očešao, a onaj
drugi bi ga proburazio ili bi mu otfikario glavu. Ponekad, mada retko, pustio bi
nas da projurimo na konjima kroz voćnjak i da gađamo mehure koje bi pre toga
nakačio po jabukovim stablima, ili da se popnemo na grane, pa da pokušamo da
skočimo na konja u trku. Takve dane sam najviše voleo. A ostalih dana vežbali
bismo jedni na drugima. Na sebi smo nosili proštepane štitnike od grube
tkanine, ali meni se činilo da je njihova jedina svrha da nas sputaju poput prave
verižnjače.

Da smo samo vežbali sa oružjem, možda bih u svemu više uživao. No, bilo je i
drugih zaduženja. Morao sam i da oblačim i svlačim gospodara Gija, da mu
navlačim i skidam oklop, da mu služim hranu, da mu sečem meso, da mu

69
dopunjavam pehar. Pritom sam morao i da se borim ne bih li stekao pravo na te
dužnosti, jer su sve štitonoše priželjkivale čast i svi su želeli da privuku njegovu
pažnju. Morali ste biti prvi ispred njegove ložnice kad svane jutro, kraj njegovih
uzengija kada dojaše kv i poslednji koji će noću napustiti prestanu dvoranu. A
onda ste morali da obavite i svoje poslove: da zakrpite rupe na platnenim
štitnicima, ugurate pod podstavu što više starih krpa u nadi da će sutra udarci
mar boleti, da operete odeću, da pometete pepeo u ognjištu. Ostale štitonoše
imaju sluge, ali moj stric je tvrdio da mi nemamo novca za tako nešto. On je, na
kraju krajeva, morao da gleda kako da iznova podigne zamak moga oca, a činilo
mi se da je želeo da ga podigne od kamena.

Kada bih legao u krevet, pripovedao bih sam sebi priče ne bih li lakše zaspao.
Moj takmac uvek beše jedan te isti - crni vitez visok kao kuća. U mojim
pričama, ja bih ga susreo na nekom proplanku, usred goleme šume, u nekoj
sasušenoj pustari. Prepolovio bih mu koplje, slomio štit , ulubio oklop i onda
bih mu na kraju odsekao glavu jednim jedini udarcem, pa bih je nabio na kolac.
I uvek bih ga porazio. Ali on bi mi se uvek vratio u snovima i u tom nikako
nisam uspevao da ga pobedim.

Gi imaše sina Džoslina, dve godine starijeg od mene. Da njega nije bil bio bih
manje nesrećan. Gi možda i jeste leden i čvrst poput kaljenog čelika, ali mu je
sin poput čelika koji je tek izašao iz peći, užaren kao vatra koja ga okružuje.
Raspoloženje mu se menja kako vetar dune, kao što se i gvožđe žari ili bledi
pod kovačkim mehovima. Smete da ga da dirnete samo na sopstveni rizik.
Džoslin je, bez ikakve sumnje, vođa našeg kerećeg čopora. A poput svih
drugih vođa i on je potvrđivao svoju moć tako što bi je ispoljava na najslabijem
- na meni. Pritom bi i druge momke ohrabrivao da sa mnom sprdaju. Jedne noći
mi je sakrio pacova u krevet. A neko drugom prilikom, nakon što sam proveo
dva sata oslikavajući vepra j jednom od Giovih štitova, on je naišao i srušio

70
čanak s bojom po njem uništivši mi sav posao. Ako bih nešto i postigao, on je
umeo da sa san par reči sve to obezvredi. A ako bih nešto pogrešio, što se često
dešava, njegovom zanovetanju nigde kraja.
Mrzeo sam sve ostale momke, ali Džoslina sam mrzeo najviše.

Jedina uteha beše mi čitanje, u ono malo slobodnog vremena. A to je još jedna
stvar zbog koje me zadirkuju. Trebalo je da nas Giov kapelan poduči osnovama
čitanja i pisanja, a većina momaka za to nije mnogo marila pa su mu zapretili da
će na njemu vežbati mačevanje. Meni pak nije bio potreban, pošto sam ionako
već bio pismeniji nego što je vitezu trebalo, ali sam ipak imao običaj da odem
do njega i da uzajmim knjige. Ali ne molitvenike ili trebnike, nego prave priče.
Jednog dana, kad sam ga spasao od neke podmukle smicalice koju je Džoslin
hteo da izvede, nagradio me je naročito retkom knjigom.. Njene stranice bile su
skroz izlizane od mnogobrojnih ruku, povez se iskrzao, a jedan deo listova is-
pao, ali meni su njene reči bile poput meda na jeziku. Napisao ju je neki
Ovidije, a priče su bile maštoviti prikazi mitova i raznih čudesa. Pitao sam se
kako li sam to uspeo da prevalim tolike godine a da nikada za njih pre toga ne
čujem, i zašto već nisu preplavile narode poput vode. Njih čak ni moja majka
nije znala.
Jednoga popodneva, ležim na slamarici i čitam, a Džoslin mi prilazi. Priče su
me potpuno zanele pa ne primećujem da je ulazi sve dok mi ne istrže knjigu iz
ruku, cepajuči ivicu jedne stranice. Odmah skačem, sav razjaren, ali Džoslin
već beži na vrata. Kad bih ga pustio, zasigurno bi knjigu bacio u nužničku jamu
ili šanac. Jurim za njim mašući drvenim mačem kroz hodnik, niz krivudavo
stepenište, pa preko dvorišta. Jato usplahirenih gusaka razbeža se kad odgurnuh
vrata prestone dvorane, al' nalećem pravo na nečija leđa. Prevelika su da bi bila
Džoslinova. Možda je neko od slugu došao da pobaca svežu rogozinu po podu,

71
ali sluge ne nose kapute od kameline* (Lat.camelina – divlji lan (Prim.lekt.)), obrubljene
krznom. Čovek se ljutito okreće. Navikao je da se s njim sudaraju na bojnom
polju, ali ne i u njegovoj prestonoj dvorani.

Izvinjavam se mucajući: „Džoslin mi je ukrao knjigu."

Gi pogled prebacuje na sina: „Jesi li?"
Džoslin stoji kraj ognjišta, vrpolji se i rumeni. Sramota ga je što otac nije
odmah stao na njegovu stranu, pa se i sam ljuti. Odlučuje se za prkosni stav.
„Možda biste želeli da kleknem, stavim ruke između njegovih i da mu se
zakunem na vernost? Da mu postanem poslušni podanik?"
„Hoću da mu vratiš knjigu."
„Ako je želi nazad, moraće da se bori sa mnom."
On je šest palca viši od mene, plećatiji i snažniji. Kad god smo se tukli, uvek
me je pobeđivao. Kakogod, na bojnom polju ne može da se bira protivnik, pa
podižem drveni mač.
Džoslin na to grabi moje sečivo, okreće ga i istrže mi ga iz ruke. Onda ga
baca u kamin. „Ako želiš sa mnom da se boriš, borićeš se kao pravi muškarac."
Gorneman odlazi do oružarnice i donosi dva mala štita i dva stara mača, od
pravog gvožđa, izuzetno teška: tupih vrhova i ivica, ali dovoljno su teški da
nekome slome vrat. Ostali momci odguraju stolove, pa se penju na njih kao na
prave tribine. Sve sluge ostavljaju poslove i okupljaju se u dnu dvorane. Jedan
od njih pokušava da prikupi opklade, ali nikome nije do klađenja: ishod je
svima jasan.
Stojimo jedan spram drugog u dvorani. Džoslin udara prvi, ali ja odbijem
udarac štitom, na šta mi ruka odmah trne. Previše sam ošamućen da bih krenuo
u protivnapad. Odmičem se unazad, a Džoslin brže-bolje kreće ma mene.
Primećujem podrugljivi kez na njegovom licu i očajnički želim da mu ga
nekako skinem odatle. Nagnem se na levu stranu i zalećem se napred. Misli da

72
sam se okomio na njegovu desnu ruku, pa se okrene, ali ja zamahnem mačem
pljoštimice, kao batinom, i udarim ga po licu.
Krv mu šiklja iz raspukle usne. Htedoh da mu slomim nos, ali samo sam mu
izbio zub. Masa se oko nas zabezeknu. Čujem Gornemana kako psuje: da sam
nešto slično uradio na vežbalištu, nazvao bi me velškim divljakom i verovatno
bi me udario.
Džoslin pljuje krv iz usta. Oči su mu unezverene, ali uspeva da se obuzda.
Zastrašujućom silinom mi ugura rub svog štita pod ruku, da odgurne moj mač.
Ostajem nezaštićen pa me tri puta silovito udara po rebrima, a onda mi jabuku
mača nabija u stomak.
Ne vredi da se opirem, samo bi me još više bolelo. Opuštam noge i rušim se
na pod. Džoslin se sprema za još jedan udarac, izgleda kao da će mi slomiti
vrat, ali njegov otac se umeša između nas spuštajući ruku na sečivo.
„Dosta je bilo."
Samo mi dajte koplje, mislim u sebi, i zažaliće zbog svega. To ne beše
poslednji put da smo se Džoslin i ja borili. A posle su mačevi bili oštriji, a
posledice zastrašujuće.

73
LUKSEMBURG

Gdeee!?!"

Dag je bio bunovan i zbunjen. Usledio je tajac, toliko dugačak, da je Eli

pomislila da se veza prekinula. „Izvini, ali na tren mi se učinilo da si rekla da si
u Luksemburgu."
„Obavestili su me deset minuta pre polaska. Pokušala sam da te nazovem, ali
nisi se javljao."
„A oni su kao neki gestapovci? Niko ne mora tako brzo da ode na put!' „Znam
da zvuči suludo, ali to kod njih tako ide."
Čula je zevanje s druge strane: „Jesu li te bar smestili na neko lepo mesto?' Eli
je bacila pogled na skupocene tapete i televizor na zidu sa ekranom od 50 inča.
„Nije loše."
„Baš lepo. Znaš li gde sam ja proveo noć?" „Mislila dasi
se vratio nazad u Oksford."
„Proveo sam je na stolici u predvorju tvoje zgrade u Barbikanu.. Morada sam te
bar dvadeset puta nazvao. Proveravao sam i u banci i na fakultetu da li si se
vratila. Samo što policiju nisam nazvao."
„Zaspala sam", priznade Eli. Nakon što se okupala, legla je u krevet čekajući da
Dag napusti biblioteku. Alije zadremala i, kad se probudila već je bilo pola
sedam, a telefon u hotelskoj sobi počeo je da zvoni iako nije naručila buđenje.
„Jesi li fino spavala?", reči su mu bile natopljene umorom, ali se i njima jasno
nazirala oštra ironija.

„Slušaj, stvarno mi je žao. Kunem ti se da ću ti sve to nekako nadoknaditi.

Znali smo da će u početku biti ovako."
„Zato sam ti i govorio da ne prihvataš posao."

74
„Obećavam ti da će kasnije sve smiriti." Bacila je pogled na sat: „Moram da
idem."
„Ali tek je šest ujutro."
„U Luksemburgu je sedam. Nazvaću te večeras."
„Kad se vraćaš?"
„Ne znam."
Glas mu je postao nekako rezervisan: „Osećam se kao da si prošla kroz neka
vrata i da ja više ne postojim za tebe. Ti si u nekom svom svetu, a mene nigde
nema."
„Nadoknadiću ti sve", ponovila je.
„Vraćam se u Oksford. Znaš gde da me nađeš ako ti budem potreban. Kad se
vratiš u Englesku, kad god to bude."
„Volim te", reče mu, ali on je već spustio slušalicu.

Elin udžbenik nalagao je pažljivo proučavanje kompanijske dokumentacije

kako bi se utvrdile materijalne činjenice njenog finansijskog stanja. Prvo sve
pretresi, pa ponudu iznesi, govorio je njen predavač sa kursa. Međutim, Eli je
sve to više ličilo na guranje ruku u plast sena da bi se videlo koliko će se trnova
zabiti u kožu.
Talue holding SA zauzimao je jedan od velikih staklenih oblakodera koji su
se uzdizali u klisuri, u istoj ulici u kojoj je bio i njen hotel. Iz njega je pogled
sigurno oduzimao dah, ali Eli nije imala priliku da u tome uživa. Čim je stigla,
stražar ju je, poput neke zatvorenice, sproveo do sobe bez prozora u dnu zgrade,
u arhivu. Monsalvatski tim, pet muškaraca i prazna stolica, gurao se u jednom
kraju sobe oko plastičnog stola zatrpanog dokumentacijom i čašama s kafom.
Bankari suparničkog ponuđača okupirali su drugi kraj. Između njih, a i svuda
unaokolo, stajale su čelične stalaže krcate kutijama, fasciklama, diskovima i
kojekakvim papirima. Utroba kompanije beše raščerečena pred kapitalističkim
prvosveštenicima, koji čeprkaju po njoj čitajući znakove najbolje što mogu. Sve

75
je to zauzimalo toliko prostora da, zapravo, nije bilo mesta za prolaze između
stalaža, pa je kompanija uložila novac u bibliotečke police koje se kotrljaju,
odnosno stalaža na točkovima sa elektronskim upravljanjem, koje su, kada bi
poželeli da napravite prolaz do željene police, klizile i pomerale se poput
čarobnih vrata.
Imala je osećaj kao da se zaglavila u neko ovozemaljsko parče pakla. Prošao je
sat i Eli je već žudela da istrči iz te sobe vrišteći, ali vrata su bila zaključana i
pod nadzorom stražara koji je čačkao zube i dosađivao se. Do podneva, kada im
je neka nadurena devojka donela sendviče i gazirane sokove, Eli je došlo da im
da čitavu svoju platu samo da je puste odatle. Sve kolege oko nje došle su iz
lokalne podružnice Monsalvata i ignorisali su je razgovarajaći isključivo
luksemburškim jezikom. Više pažnje dobila je od rivala. Svaki put kada bi
podigla pogled, uhvatila bi jednog kako neprestano bulji u nju - nekog mršavog
čoveka s prosedim konjskim repom i kravatom koja mu oklembešeno visi ispod
kragne. I neprestano je po ustima premetao žvakaću gumu. Tog popodneva, kad
se vraćala iz toaleta, susrela se s njim u prolazu. Pokušala je da ga zaobiđe uz
osmeh, ali on se namestio nasred hodnika preprečivši joj put.

„Lehovski", predstavio joj se. Izvadio je pakovanje žvaka iz džepa, ponudivši

joj jedan komad. „Želim da vam se izvinim što sam zurio u vas, ali vi ste jedina
lepa stvar koju čovek u onoj sobi može da pogleda."
Eli je slično udvaranje slušala svaki put kada bi izašla u šetnju, od sokaka
Južnog Velsa pa sve do čuvenih oksfordskih ulica. Znala je da ne izgleda
bogzna kako, ali imala je neku neželjenu auru koja je muškarcima slala poruku
da bi lako mogla biti njihova. To je zato što deluješ dobrodušno, rekla joj je
majka jednom, kao i uvek, zajedljivo. Šta god da je posedovala, Eli se na to
nikad nije navikla.
„Imamo mnogo posla", promrmljala je. Pokušala je da ga obiđe, ali je
Lehovski čvrsto ostao na svom mestu. Na sebi je imao kolonjsku vodicu koju

76
je verovatno kupio u nekom fri-šopu. Bila je to gadna mešavina u kombinaciji s
mirisom mente iz njegovih usta.
„Odseli ste u Sofitelu?"
Odmah joj sve lađe potonuše. Blanšar joj je rekao da će i drugi ponuđači biti
u istom hotelu. Možda biste mogli malo da se upoznate s njima.
Potvrdila j e preko volje.
„Možda vas sretnem u baru večeras. Luksemburg je noću pust poput groblja,
ali j a znam neka zabavna mesta."
Nije hteo da je propusti dok ne pristane. Uputila mu je lažni, očajnički
osmeh.
„To bi bilo lepo."

LONDON

Kao i poslovni deo grada u kojem se nalazila, Monsalvat banka se tokom

vekova proširila i uvećala. Pojedinačni detalji mogli su se lako uočiti, čak i da
im se odredi starost - na kamenu iz dvanaestog veka još su se videli tragovi
dleta kojim je bio klesan, cigle su iz osamnaestog veka, iz ciglane u Sadarku,
čelična greda iz dvadeset i prvog veka, dizajnirana kompjuterski... Međutim,
gledajući u celini, zbog načina na koji je ispreplitano i kako je funkcionisalo,
sve to je bilo nerazdvojivo čineći jednu zajedničku istoriju.
U jednoj od njenih najstarijih i najmračnijih kutaka, sklupčana na podu,
ležala je neka prljava prilika. Ruke su mu bile vezane lancima, kao i noge, a uz
to su lanci bili i međusobno povezani, kako bi čovek ostao u neprijatnom,
presamićenom položaju, vezan poput lutke. Nije mogao da pomeri jedan ud a
da mu se ne pomere i svi drugi, a samo pomeranje bilo je stravično bolno jer su
mu obe ruke bile polomljene. Noge su mu bile prekrivene ožiljcima i

77
sasušenom krvlju, a njegova koža se mogla videti samo na mestima koja su
obrisali kako bi mu prikačili elektrode.

Ali on i dalje nije bio potpuno slomljen. Na njemu su isprobali sva moguća
sredstva, ali ipak nije popustio. Čvrsto se držao svojih instrukcija i cilja. Nije im
davao ono što su želeli.
Vrata su se naglo otvorila. Na pragu se pojavio nabijeni muškarac sa
slomljenim nosom i tetovažom koja mu je virila ispod kragne, osvetljen
otpozadi narandžastim neonskim svetlom. Lice iz najgorih noćnih mora.
„Hajde da pokušamo još jednom."
Nož mu blesnu u ruci kada je kročio u sobu.
„Recite mi šta znate o Mirabou."

LUKSEMBURG

Eli je otišla u pola sedam, poslednja iz monsalvatskog tima. Svoje dokumente

pokupila je petnaest minuta pre polaska, ali je sedela čekajući da Lehovski
nestane negde iza stalaža, pa se tek onda iskrala napolje. Napolju je već počelo
da se smrkava, a jesenja hladnoća štipala je za obraze, naglo je vrativši među
žive. Pošto još nije bila spremna da se opet zatvori u hotel, prošetala je
Adolfovim mostom do starog grada. Daleko ispod nje, van njenog vidika,
policijska traka lepršala je na večernjem povetarcu.
Eli se uopšte nije čula sa Kristinom Lafarž, pa je pretpostavila da nema ništa
od njihovog zajedničkog odlaska u kupovinu. To joj nije mnogo smetalo. Lutala
je ulicama, razgledajući osvetljene izloge i prolaznike. Mnoge od radnji bile su
joj već poznate kao deo istih onih prodaj nih lanaca i restorana brze hrane koji
se mogu naći u bilo kojem većem gradu. Međutim, pošto su bile ispunjene
ljudima koji su govorili nekim drugim jezicima, ipak su joj se činile nekako
strane.

78
 I osvetljenje i gužva smanjili su se kada je zašla više ka istoku, krenuvši ka
najstarijem delu grada. Tu su kaldrmisane ulice bile mnogo uže, a zidovi viši, sa
prozorima visoko iznad ulice, kao da nisu imali poverenje u spoljni svet. Pred
njom počeše da se pojavljuju i ostaci starih utvrđenja: patrljak nekog bedema
odsečenog poput ruke, pa prolaz bez kapije, nadvijen nad putem.
Kako se smrkavalo, postajalo je i hladnije, a Eli nije imala kaput pa je rešila
da se vrati. Stigla je do podnožja brda, do nekog malog naselja u klisuri, u
kojem su zabati kuća virili iznad mirne reke. Nije bila sigurna da bi umela da se
vrati nazad s druge strane, pa se okrenula natrag istim putem. I tada ga je
ugledala.
Neka nejasna prilika stajala je na mostu u podnožju brda. Na sebi je nosio
plastičnu kabanicu s navučenom kapuljačom, mada nije padala kiša. Nije znala
koliko dugo je stajao tamo.
Nalaziš se usred nekog velikog grada u samom srcu Evrope, rekla je sebi.
Naravno da će oko tebe biti i drugih ljudi. Ali on je bio jedini, a jarka svetla na
visoravni iznad njih činila su se veoma udaljena, kao avioni u prolazu.
Čovek je tada podigao glavu. Učinilo joj se da zuri pravo u nju, mada se to
pod senkom njegove kapuljače nije moglo videti. Podigao je ruku kao da je
pozdravlja. Plastična kabanica raširila se poput krila šišmiša. Polagano, ali
odlučno, poput deteta koje pokušava da uhvati svog kućnog ljubimca, krenuo je
prema njoj.
Eli se okrenu i dade se u beg. Gore uz brdo, ka svetlima gde će biti sigurna.
Ali cipele joj nisu bile nimalo praktične: štikle su joj se klizale i krivile na
neravnoj kaldrmi. Skinula ih je, pa je nastavila da trči u čarapama, osećajući
kako joj se vlaga uvlači između nožnih prstiju. Ionako je niko neće videti.
Protrčala je kroz onaj luk bez kapije, koji nije pružao nikakvu zaštitu, pa kraj
nebranjenih bedema, sve dok nije dospela do trga ispred visokih zgrada nekog
državnog ministarstva. Okrenula se, ali nikoga nije videla, niti je čula bat

79
koraka koji jure prema njoj, niti je primetila senke koje joj se približavaju duž
zida.
Osvrnula se oko sebe da utvrdi svoj položaj. U kojem se ono pravcu nalazi
hotel? Ne može biti dalje od pola kilometra, ali je ipak očajnički želela da
pronađe taksi. U boku je osećala grč, noge su joj bridele, a stopala bolela.
A onda se opet pojavio.
Nije mogla da poveruje. Pojavio se poput duha, kao vampir koji se naprosto
stvorio u vazduhu. Kada je krenuo ka njoj preko trga, ona njegova utvarna bela
kabanica počela je da se vijori na povetarcu.
Elin mozak bio je u potpunoj blokadi. Po glavi joj se vrzmala samo jedna
misao - kako je sve to nemoguće. Nemoguće. Kako uopšte da pobegne od
čoveka koji može da prevali stenu u treptaju oka?
Potrčala je.
„Čekajte!", viknu glas za njom.
Nastavila je da trči. Pored stražarnice bez čuvara, pa iza ćoška, a onda niz
neki sokak bez prozora. Na njegovom kraju mogla je videti svetla bandera i
farove kola na Ruzveltovom bulevar u. Samo da nekako stigne do njega. Neki
prasak odjeknu o zidove poput pucnja. Zar je kod sebe imao i pištolj? Šta će
duhovima pištolji? Potom je shvatila je da je to bila jedna od njenih cipela:
ispustila ju je. Ostavila ju je u slivniku, tamo gde je i pala.
Stigla je do glavnog puta. Jedan taksi je baš skrenuo iza ugla sa upaljenim
svetlima. Izbezumljeno je krenula da mu maše ne bi li ga zaustavila, pa se
potom naprosto bacila na zadnje sedište.

„Sofitel", morala je tri puta da mu ponovi da bi je razumeo.

Vozač nije hteo da je odveze. Hotel se nalazio na svega par stotina metara
odatle, zašto da baca pare uzalud. Gurnula mu je novčanicu od dvadeset evra u
ruku, pa je odmah prestao da se protivi.

80
 Čim su kola krenula, osvrnula se iza sebe. Prozori su bili zamagljeni od
pare, a pritom su je i farovi kola iza nje zaslepili. Učinilo joj se da neka prilika
možda stoji ispod bandere u dnu uličice, ali nije bila sigurna.

Eli je rekla taksisti da napravi čitav krug oko centra grada pre nego što ju je
odbacio do hotela. Ni sama nije znala koga je time pokušala da zavara. Lice
joj je sve vreme bilo prislonjeno uz prozor, ali nikoga nije videla. Stigavši u
Sofitel, požurila je u predvorje, pa pravo ka liftovima. Samo je htela da legne
u krevet iza zaključanih vrata. Osim ako onaj duh ne može da prolazi i kroz
zidove.
„Ah, tu ste!"
Nečija ruka je dohvati za rame. Spremila se da vrisne, da zove obez-
beđenje, policiju, bilo koga. Pa ne mogu tek tako da je zgrabe na javnom
mestu! Međutim, glas nije hteo da izađe iz pluća.
„Otišli ste s posla bez mene", požali joj se neko tužnim glasom.
Bio je to Lehovski. Bez kravate. Da nije on bio onaj duh? Delovao joj je
prenizak, a i bazdio je kao da je čitavo veče proveo u baru. Odmerio ju je od
glave do pete, na način zbog kojeg je trebalo da se oseti seksi, ali je, zapravo,
natera da se sva zgrči.
„Šta vam se desilo s cipelama?"
Nekako je uspela da nabaci slabašni osmeh: „Žuljale su me. Došla sam
pešice od podnožja doline."
„Trebalo je da se popnete liftom."
Eli je odustala od pokušaja da ga zaobiđe, zagledavši se u njega: „Šta?" „
Javni lift. On vozi od doline sve do grada. Polazi od Gradskog suda", nasmej a
se i ponovo je zapuhnu dahom s mirisom mente i alkohola. „Samo ćete u
Luksemburgu naći tolike lenjivce. Možda bismo sutra mogli zajedno da se
provozamo? A sad bih mogao da vas častim onim obećanim pićem."

81
 Pružio je ruku prema njenom laktu. Ali Eli nije trčala ulicama
Lusemburga spasavajući živu glavu da bi je na kraju u ćošak saterao ljigavac
poput Lehovskog. Vesto se izvila, prošla kraj njega i ušla u otvoreni lift pre
nego što je on uspeo da se pomeri.
„Možda neki drugi put."

82
ENGLESKA, 1135.

Džoslinova majka, žena gospodara Gija, umrla je pre nekoliko godina. To

Džoslinu i meni beše zajednička tačka, koja nas nikad nije zbližila.

Gi je resio da se ponovo oženi, a ja, onako pokvareno, pomišljam da može biti

da je toliko razočaran svojim naslednikom da želi još jednom da pokuša. Da ne
grešim dušu, Džoslin će biti sasvim dobar naslednik. Držače pod čizmom svoje
vazale i napoličare, revnosno će ubirati poreze i dažbine, a ako bude rata,
žestoko će se boriti za svog vojvodu i verovatno će za to dobiti zemlju i njegovu
naklonost.

I Gi jedva čeka da izbije neki rat kako bi proširio posed. Džoslin ima tri
sestre i njima će uskoro trebati mirazi. Gi je odavno bacio oko na teritoriju s
druge strane reke, s dobrim pašnjacima, sa šumama s dozvolom za seču drva i
lov, s njivama dobrim za žito i mlinom gde ono može odmah da se melje.
Zemlja pripada porodici Bošan, ali oni je retko kad obilaze. Većina njihovih
poslova je u Engleskoj: postalo im je previše naporno da prelaze more svaki put
kada bi neki od njihovih napoličara zatražio pravdu ili kada bi kralj rešio da ih
poseti. Imaju ćerku i bili su spremni da joj u miraz odmah dadu imanja u
Normandiji. Glasnici odoše u Englesku s ponudama i vratiše se sa cenom,
nakon čega ponovo na moru staviše glavu u torbu kako bi odneli odgovor. Gi u
Berkširu poseduje dva seoska imanja od kojih nikada kiriju nije video, pa je i
njih ubacio u ponudu.

Na kraju su sklopili dogovor, pa je njegov senešal Gorneman otplovio u

Englesku da dovede Giovu novu nevestu. Sa sobom je poveo i četvoricu
vitezova, trojicu konjušara, šestoro slugu, nadzornika posluge, kuvara i mene.

83
Kad sam onomad napustio Englesku, bio sam dečak kog je glava svrbela od
postriga. Sada imam šesnaest leta, odrasli muškarac na neki način. Kosa mi je
izrasla, mada me drugovi i dalje nazivaju kaluđerom, a imam i pristojnu
bradicu. Nikada ne bih mogao da budem veliki kao Džoslin, ali sam povremeno
umeo da ga isprašim na vežbalištu. Svaki put kada bi se to desilo, osećao sam
da sam korak bliže osveti.
Iskrcavamo smo se u Doveru, nekom bednom malom gradiću na ušću reke.
Nad nama se nadvijaju visoke hridine. Englesku sam video jedino na putu za
Normandiju, a i to kroz suze. A sad vidim da je zemlja uznapredovala. Kralj
Henri je na prestolu već trideset leta, a Engleska je tokom mira procvetala.
Nalazim se sa stricem u Vindzoru. On ima skerletni plašt i ogrtač od krzna sure
veverice tek pristigao od krznara. Kada je spustio laktove na sto, okolo se rasuo
prah od krede.
Služi me ševinim jezicima i kopunom i vinom koje je doneo iz Burgundije.
Onda mi govori da je kralj postavio novog kaštelana u zamku moga oca. Ne
mogu se zakleti, ali slutim da je moj stric iz tog dogovora nešto ućario. Postaje
mi jasno da svoje nasledstvo nikada neću dobiti.
„Ali vidi ti njega", govori mi jezivo veselo, a čitav dan me nije pošteno ni
pogledao. „Pa ti si sad već pravi muškarac. Možeš ti i sam da se snađeš."
Znam šta pod tim misli. Odrastao sam i on više nema obavezu. Otresao me
se.
Gledam u svoj tanjir. „Još sam samo štitonoša", mrmljam.
„Uskoro ćeš biti i vitez."
„Šta je sa onim ljudima što mi ubiše oca?"
Stric se na to nelagodno vrpolji na sedalu. Otprilike jednom godišnje, pisao sam
mu pisma o svom napretku i svaki put bih mu postavio i to pitanje. Nikada mi
nije odgovorio.
„Bilo je nemoguće pronaći ih. Nije bilo svedoka."
„Ja sam svedok."

84
Stric salvetom briše mast sa usta.
„Vels je opasno mesto. Mnogi tu pomru nasilnom smrću. Nemoguće je sve
prestupnike privesti pravdi."
Nikada mi nije postalo jasno šta je to trebalo da znači. Da li je moj stric bio
saučesnik u uništenju rođenog brata? Ne bi mi bilo teško da poverujem u to.
Vels je opasno mesto, mnogi tu pomru nasilnom smrću. Onda neće biti teško
srediti još jedno ubistvo, jer oni što ubiše moga oca nisu govorili velški nego
francuski.

Pratimo Temzu uzvodno od Vindzora, idemo do Volingforda, a potom

skrećemo na zapad. Potrošili smo tri dana, ali je putovanje bilo prijatno. Noću
je bilo mraza, koji se pretvarao u prolećnu izmaglicu čim zora zarudi. Sunce je
blistalo mekim odsjajem sa aprilskog neba bojeći svet zlatom. Gore u brdima i
drveće je već opupelo. Nikada pre ne videh krajolik koji je delovao toliko
spokojno.

Bošanovi žive u utvrđenoj vlastelinskoj kući, u prostranoj dolini zapadno od

Vontidža. To je lepa kuća koja se, baš ko i njeni vlasnici, s vre menom udaljila
od svoje prvobitne vojničke namene. Zgodne pomoćne zgrade i nova krila
gotovo potpuno skrivaju nisku tvrđavu u samoj sredini. Glavna kula i dalje se
uzdiže na nasipu, ali ne deluje više zastrašujuće sad kad je okružuju stepenasti
povrtnjaci. Njen graditelj je nekada davno skrenuo reku kako bi napravio šanac,
ali je sadašnji naraštaj podigao ustave i brane da ogradi ribnjake.
Naveče jedemo šarana i pastrmku punjenu grožđicama iz njihovih vinograda.
Volter Bošan nije imao potrebu da ostavlja utisak na nas: Gi će od ovog braka
imati mnogo više koristi od njega. Ada mu je najmlađa kći, pa bi je, ako je ne
uda, na kraju poslao u opatice. Svejedno, on je ipak postavio sto u glavnoj
dvorani i okupio čitavo domaćinstvo da bi nas ugostio, a gore, na balkonu,
zadužio je minstrela da svira na psalterionu * (*Grč.psalterion – srednjevekovni muzički

instrument sa žicama, sličan harfi.( Prim.prev. ))

85
 .
Za mene nema mesta za stolom, već stojim u naborima teških zastora koji
vise po zidu, poput lovca napola skrivenog u zelenim krošnjama. S vremena na
vreme izranjam odatle da dopunim Gornemanov pehar ili tanjir. A za to vreme
slušam i posmatram, stalno učeći.

Zato ja, od svih u dvorani, prvi primećujem Giovu nevestu. Njen je otac
čekao da joj podigne veo tek kad nam prva dva jela završiše u stomacima i kad
nam vino omekša oči. Dok su sluge pospremale posuđe, na tren ugledam nešto
iza prolaza prekrivenog zastorima, nečiju glavu koja virika napolje da vidi ljude
koji dođoše po nju. Ali u toj polutami uspevam da vidim samo blistanje dragog
kamenja, biserja u njenoj kosi i dragulei oko vrata. Ili se meni bar učini da sam
samo to video. Ona će mi posle reći da sam joj, potpuno nesvestan toga, zurio
pravo u oči.
Psalterion najednom utihnu, a ljudi za stolom dižu poglede da proprate
ulazak Giove neveste: ona pred sobom nosi srebrnu posudu, ponizna poput
sluškinje, ali je prelepa, plemenita i raskošno odevena. Za njom idrn i dva paža.
Bošan im je dao da nose kandelabre koji bacaju bogato svetlo oko stola, ali
zapravo stvaraju treperavi oblak oko njihove gospoda rice. Koža joj zbog sveća
deluje nežna poput slonovače, kose kao zlatom posute, a dragulji njeni poput
blistavih sazvežđa.
Bivam potpuno očaran. Dok stupa u dvoranu, čini mi se da toliko obasjava
odaju da sveće i vatra gube sjaj, nalik zvezdama koje nestanu pred
praskozorjem. Osećam se kao kad oni vitezovi i skitnice iz priča moje majke
susretnu princeze i čarobnice. Kao da me je začarala.
A u dnu stola, Gorneman ustaje kao čovek koji je došao da završi posao.
Njemu se zvezde ne gase ko meni. Proučava je jasno i znalački, kao kuvar koji
odmerava srndaća kojeg samo što su doneli iz lova. Da li će proći kod Gija? Da
li će biti zadovoljan njome? Da li je vredna odricanja od imanja u Berkširu?

86
 Ona spusti gral koji je nosila, pa se nakloni. U srebrnoj posudi barena
zmijuljica* (*Vrsta morske ili rečne ribe bez vilice , nalik jegulji.( Prim.prev. )) pliva u
sopstvenom soku. Glavni sluga njenoga oca seče ribu i služi na njih ponizno
odgovara, smerno oborenog pogleda. Da ne bih buljio u nju, silim se da
posmatram vitezove. Ni oni ne mogu da veruju kolika je sreća Gija zadesila. I
da je izgledala poput kobile, on bi je svejedino oženio samo zbog zemlje, a
ovako...
Ada Bošan se nakloni, te se povuče iz odaje. Sveće ostaju u dvorani, ali sjaj
odlazi s njom. Ja polazim za njom pod izgovorom da idem po još vina.
Pronalazim je u dvorištu, naslonjenu o zid, s glavom podignutom ka zvezdama.
Na prohladnom noćnom vazduhu prave se mali oblačići od njenog daha. Kroz
kuhinjski prozor vidim kuvare kako spremaju slatki kolač u obliku vepra,
Giovog zaštitnog znaka, ali napolju smo sami.
„Kada postanete gospa od Otforta, sluge će umesto vas služiti ribu."
Ona se smeje: „Moj otac veli da muškarci vole kada znaju da će žena umeti
da ih usluži."
Glas joj je dublji nego što sam očekivao, i pun. Gleda me kao da očekuje da
nešto kažem, ali sve reči koje sam ikada znao meni u tom trenu ispariše iz
glave.
Ona mi kaže: „Koliko dugo već služiš kod Gija od Otforta?"
„Šest leta."
„Kakav je on čovek?"
A ja bih pričao o njoj, a ne o Giju: „Pravičan."
Ona me nestrpljivo gleda, te mi se na tren čini da se razočarala, ali onda
shvatim da naprosto želi da joj još govorim o njemu. Želi da je uverim daje
preko mora nećemo odvesti nekom čudovištu.
„Čestit je čovek." U neku ruku i jeste. „Blag i dobrodušan." To je već malo
verovatno, ali možda i jeste. „Naočit."
Ona se na to smeši. Pitam se da li primećuje moje laži.

87
 ,,A sin mu?"
Ne pomera pogled sa mene. Pokušavam da smislim šta da kažem o Džoslinu,
da nešto nevino slažem, ali ne ide. Imam utisak da mi njene oči naređuju da
kažem istinu.
„Sin mu je svinja."
To je nasmeja. Drago mi je što sam joj to rekao pošto to uspostavi vezu
između nas.
„Ja sam Piter."
„Ada."
Pošto sam joj sada blizu, vidim da joj kose zapravo ne blistaju poput sunca.
To beše samo varka pošto je u njih uplela zlatne trake. Nehotice hvata jednu od
njih, ali se odmah trže: ubola se na pribadače koje joj držahu pletenicu. Na
vrhu prsta pojavi se kap krvi. Pritiska prst usnama da isisa krv. Posmatram
njena usta i drhtim pred otkrovenjem. Nisam imao mnogo iskustva sa ženama,
ne računajući jednu mladu pralju koja mi je davala da joj odvežem jeleče i da
joj diram grudi u Giovoj šupi zadrva. Tek tada shvatim kako su se osećali oni
muškarci iz majčinih priča kada su zbog ljubavi neke gospe stavljali na kocku
sve što behu imali.
„Moram da idem", kaže mi, „majka će hteti da čuje kako je sve prošlo."
Iskreno mi se smeši: „Hvala ti što si mi prišao da se upoznamo. Lepo je znati da
će kod Otfortovih biti bar jedno prijateljsko lice."
„Imaćete i više od jednog, zasigurno", mrmljam. Posmatram je sve dok nije
nestala kroz osvetljena vrata. Moja čarobnica nestade i ja ostajem usamljen,
kao vitez na nekom brdu. Prisećam se kako je sisala prst, njenih usana crvenih
ko rubin i sjajne puti.

I mene je nešto ubolo, a ja sam odmah znao da ta rana nikada neće zarasti.

88
LUKSEMBURG

Pronašla sam nešto."

Eli je pokrila telefon dlanom. Stajala je pored muzičkog paviljona na Trgu
d'Arms osmatrajući masu oko sebe u potrazi za čovekom u beloj kabanici. U
proteklih deset dana nije izlazila iz arhive i hotelske sobe, a pritom se osetno
nagojila naručujući hranu preko sobne usluge, a nabila je i poveliki račun
gledajući bezobrazne filmove. Uopšte se nije ni usuđivala da siđe do bara,
plašeći se da je Lehovski ne uvreba.
„Talue ima podružnicu u Rumuniji, koja bi mogla da ima velika zadu-
ženja. Slučajno sam to otkrila pošto u računima nema ničega. Jedan od
njihovih direktora dao je otkaz protiveći se načinu na koji su se postavili
prema tom slučaju. Iz nekog razloga, kopija njegovog pisma završila je u
kadrovskoj dokumentaciji."
„Jesu li ga i ostali videli?"
„Mislim da nisu." Verovatno nisu, sudeći po gomili suvih stranica koje su,
kad je otvorila fasciklu, izletele napolje poput jesenjeg lišća na vetru.
„Možete li nekako da sklonite to pismo?"
Eli je odmah pomislila na onog stražara tupog pogleda, koji je stalno čitao
erotske časopise i pretresao im torbe na kraju radnog dana. On nije bio
problem, nego Lehovski.
„Možda."
„Pokušajte." Blanšarov glas bio je tih, pa se Eli mučila da ga čuje
okružena bukom iz kasetofona nekog uličnog izvođača na trgu iza nje. „I još
nešto. Da li ste u dokumentima naišli na neko mesto u koj em se pominje
Mirabo?"

89
 Zvučalo joj je poznato, možda neka stavka iz budžeta, ali joj je glava bila
toliko ispunjena imenima i ciframa da se više nije mogla setiti o čemu se
radilo i gde ju je tačno videla. A već je naučila da Blanšaru ništa ne govori
ako nije sasvim sigurna u to.
„Mislim da nisam. O čemu se radi?"
„Nije ništa bitno. Kada se vraćate u London?"
Vreme za istragu gotovo da je isteklo. „Letim sutra uveče. Biću u kancelariji
u ponedeljak."
„Odlično ste ovo obavili, Eli. Ponovo ste nadmašili samu sebe. Naš klijent
biće oduševljen. Imate li neke planove za vikend?"
Onaj ulični izvođač poče da lupa u limeni doboš: „Oprostite?"
„Mišel Sen Lazar, naš klijent, pozvao me je u Škotsku u lov. Pitao sam se da
li biste možda želeli da pođete sa mnom. Mislim da bi mu bilo drago da vas
upozna."
Eli su na tren obuzeli prizori gorskih jezera, šuma, zamkova s kulama i
kaminima s rasplamsalom vatrom i kako se kasno u noć ušuškava pod
perjanim jorganom u krevetu s baldahinom. Ugrizla se za usnu. „Obećala
sam Dagu da ću ovog vikenda otići do Oksforda."
„Ako ste obećali, onda tako mora biti, naravno", Blanšar je najednom postao
odsečan i sav poslovan. Da se nije uvredio? Razočarao?
Verovatno mu je i ovako i onako sasvim svejedno.
„Vidimo se u ponedeljak."

OKSFORD

Eli je do Oksforda pošla vozom pa je zurila kroz prozor dok su se razvlačili

dolinom Temze. Polja je prekrila jesenja izmaglica, a sunce je, sijajući sa
živopisnog oktobarskog neba, okupalo čitav svet zlatom. Gore u brdima, lišće je
počelo da se uvrće. Noćas će biti mraza.

90
 Pošto je bilo subotnje prepodne, vagon je bio gotovo prazan. Eli je osmotrila
ono malo ljudi koje je mogla da vidi oko sebe: neku majku s dve ćerkice, nekog
čoveka s kesom na kojoj je stajala reklama za antikvarne knjige, dvojicu
studenata koji su nadobudno raspravljali o Kantu i Hajdegeru. Eli je za sve njih
bila nevidljiva, ali to joj je baš odgovaralo.
Dag je toga jutra imao ragbi trening pa mu je rekla da ne mora da trči na
stanicu da je čeka. Ipak, osetila je neko iracionalno razočaranje kada je
osmotrila lica ljudi koji su stajali u predvorju stanice. Bila je napeta već i zbog
samog boravka u Oksfordu. Pre nego što su je pozvali iz Monsalvata, živela je
tu svega devet meseci: dovoljno dugo da se upozna s nekim mestom, ali ne
dovoljno dugo da bi osećala da mu pripada. Osećajući daje tu ostavila
nedovršen posao, sve je imalo pomalo opori ukus, kao da se srela s bivšim
ljubavnikom.
Bilo joj je potrebno deset minuta da peške ode do Daga, do male kućice u
nizu koju mu je obezbedio njegov koledž u blizini Ešmolovog muzeja. Kod
sebe je i dalje imala ključ, pa je sama ušla. Par blatnjavih kopački ležalo je u
hodniku. Čula je kako gore u kupatilu teče voda. Dnevna soba bila je ispunj ena
knjigama i novinama, naguranim po policama i prozorskim daskama. Nakon što
je provela tri nedelje u staklenim kulama nebodera i hotela, sve joj se činilo
sumorno i mračno. Zidovi su bili istačkani praznim rupama od šrafova, kao da
su bili izrešetani mitraljezom. Farba je počela da se guli iznad dovratka, a tepih
je bio izlizan. To ranije nije primećivala.
Popevši se gore, otvorila je vrata kupatila bez kucanja. Dag je stajao pod
tušem, lica rumenog od boravka na svežem vazduhu i vruće vode, a kosa mu se
slepila uz kožu. Eli je ponovo oduševilo njegovo izduženo, vižljasto telo i
mišićave ruke, baš kao i prve noći koju su proveli zajedno.
Trgao se otvorivši oči: „Trening se kasno završio. Hteo sam da te sačekam
na železničkoj stanici."
„Rekoh ti da se ne mučiš s tim."

91
 „Znaš i sama da te nikada ne slušam." Iskezio se pruživši joj sapun. „No,
hoćeš li da mi izribaš leđa?"

Kasnije, držeći se za ruke, pošli su ka Abingdonu putem za tegljenje brodova.

Mogli su čuti pljuskanje po vodi svaki put kada bi neki od čamaca sa osam
veslača projurio pored njih. Vazduh je bio ispunjen mirisom blata i natrulog
lišća. Prvi put otkad se pridružila Monsalvatu, Eli je imala osećaj da ponovo
može da diše.
„Kako napreduje tvoj rad?", odlagala je to pitanje sve do tog trenutka. U
prvih šest meseci njihove veze, posao je predstavljao zajedničku strast, a sada je
postao linija razmimoilaženja.
„Fino", reče Dag namršteno. „Poprilično dobro, rekao bih. Dobio sam neko
pismo prošle nedelje, potpuno neočekivano. Od nekog tipa iz Škotske, nekog
usamljenog milionera, ili tako nešto. Navodno je pročitao jedan od mojih
radova o viteškim romanima s početka srednjeg veka, pa je hteo da popriča sa
mnom."
Eli je bacila pogled ka njemu: ,,U Škotskoj?"
„Našli smo se u Londonu. U njegovom bogataškom klubu", ironično je
naglasio. „Neko ogromno mestu blizu Pal Mala, s gomilom viktorijanskih bisti i
udobnih kožnih fotelja, bez i jedne jedine žene na vidiku, sem one koja
preuzima kapute u garderobi. Tamo me je sačekao neki starac u kolicima,
nakačen na respirator. Nije ni jednu jedinu reč izgovorio preda mnom, samo je
pred mene stavio kožnu fasciklu. Imao je negovatelja uz sebe, nekog visokog
tipa u dugačkom crnom kaputu. Izgledao mi je kao grobar. Prvo što je uradio
bilo je da me natera da potpišem ugovor o ću- tanju, koji, inače, upravo kršim
pričajući ti sve ovo. Njegov pomoćnik mi je rekao da je starac nedavno
pronašao nešto na tavanu, pa je pomislio da bi se moglo raditi o nečemu
zanimljivom."
„Šta se nalazilo u toj fascikli?"

92
 „List A4 formata", Dag se nasmejao tom antiklimaksu. „Ali je na njemu bila
pesma na starofrancuskom. Po stilu bi se moglo zaključiti da je iz dvanaestog ili
trinaestog veka. Njegov negovatelj je rekao da se radi o transkriptu tog parčeta
pergamenta koje su pronašli na tavanu. Pročitao sam ga, naravno. Nikada ranije
nisam video tako nešto."

To je izgovorio veoma opušteno, ali je Eli znala pravo značenje. Ako Dag
nije prepoznao pesmu, postojali su veliki izgledi da ona nikada nije bila
objavljena.
„Ja sam, naravno, odmah poželeo da vidim original, ali mi je rekao da su ga
stavili na bezbedno u banku. Pitao sam ih da li su je pokazivali nekom drugom.
Rekao je da je niko nije video, barem otkad su je skinuli s tavana. Nije znao
otkad bi mogla da leži tamo gore. Dali su mi odštampani primerak da je
proučim, zamolivši me da im javim svoje mišljenje."
Približili su se Sandfordskoj brani. Crveni znak na stubovima u reci
upozoravao je: OPASAN TEREN. Uprkos suncu i debelom kaputu, Eli je
zadrhtala.
Dag je proverio koliko ima sati. „Trebalo bi da krenemo kući. Pozvao sam
Anabel i Marka na večeru."
Eli je pokušala da prikrije razočaranost. Stisnula mu je ruku. „Mislila sam da
ćemo večeras biti sami."
„Pozvao sam ih još pre sto godina. Ne brini, biće nam lepo."
Anabel je bila krhka žena koja je uvek delovala kao da je pomalo iznenađena
što se našla u dvadeset i prvom veku. Mark je bio tip čoveka koji je na Oksford
došao sa određenim šablonskim stavovima u glavi, pa se trudio da ih se drži u
svemu što bi radio. Bio je jedina osoba s kravatom oko vrata koju je Eli
poznavala pre Monsalvata. Takođe, on je bio i njen mentor tokom doktorskih
studija.
„Mark će sigurno biti grozan. Još mi nije oprostio ovo s bankom."

93
 „On je samo zabrinut za tebe. Želi ti dobro." Dag se zagledao u ptičje gnezdo
nahereno na granama vrbe. „Svi ti to želimo."
„Ovo što imam je dobro za mene."
„Pa samo sam mislio... zbog načina na koji su te otpravili u Luksemburg, bez
najave. Nisi mi delovala srećno. Mislio sam da bi možda..."
Glas mu je odlutao. Polomio je neku grančicu na dva dela, pa ih je bacio u
vodu.
„Da bih se možda ubrzo vratila u Oksford?" U Eli poče da tinja ledeni gnev.
„Upravo sam im pomogla da sklope posao vredan sedam stotina miliona evra.
Godišnje zarađujem više od tebe, Marka i Anabel zajedno." „Postoje i drugi
načini za vrednovanje onoga čime se čovek bavi", reče Dag tiho. „Ti si odličan
istraživač. Nemoj to da protraćiš radeći kao sitni zubac u mašineriji za
pravljenje para."

„Nego bi trebalo da protraćim talenat navlačeći prašinu na sebe u nekoj

biblioteci?" Prisetila se svog prvog susreta s Blanšarom: Akademski svet je
dvorana odjeka, odaja od ogledala. „Izašla sam u stvaran svet, da obavljam
prave poslove, da zarađujem pravi novac."
„Te brojke u računaru? Ništa od toga nije stvarno."
Upala je u pravu noćnu moru, ponavljajući istu onu raspravu koju su imali
početkom leta i za koju je mislila da su je zakopali duboko kad je krenula u
London.
„Ne! To više ne možeš da promeniš", rekla mu je ravnim tonom. „To je
postalo deo mene."
„Ne, nije... "
Noćna mora se uvek završavala na isti način: vrele suze, beži i Dag koji viče
za njom, ali uvek prekasno. Lišće i grančice zapucketaše pod njenim stopalima.
Nije se okretala sve dok nije skrenula iza ćoška. Znala je da Dag neće krenuti za
njom. Čekaće je kod kuće, a ona će se pre ili kasnije vratiti. Zaobilaziće se

94
poput nepoverljivih pasa, a onda će nastaviti da se prave da su sve zaboravili.
Bar do sledeće prilike.
Međutim, neko je ipak pošao za njom. Niski čovek užurbanog koraka i lica
rumenog od zadihanosti. Nosio je zelene gumene čizme i kabanicu čiji su
mnogobrojni džepovi bili prenatrpani kalemovima i trakicama jarke tkanine, na
koje je nakačio udice. Međutim, nije nosio štap za pecanje.
Staza je bila uzana i zarasla u korov, pa se Eli pomerila u stranu da ga
propusti. Ali on nije prošao kraj nje, već je stao na pola metra, napola podigavši
ruku kao da ju je prepoznao.
Eli se sledila. Nikada mu ranije nije videla lice, ali mu je držanje bilo veoma
poznato.
„Eli Stanton?"
Nije mogla da potrči pošto je staza bila previše blatnjava, a grane i šiblje
preprečili su put. Nikog drugog nije bilo na vidiku.
„Ko ste vi?", zvučala je nemoćno i prestravljeno, kao devojčica koja se
izgubila u šumi.
Pred njom blesnu metal kad je izvukao nešto iz bočnog džepa. Eli je taman
htela da vrisne, ali radilo se samo o čuturici. Odvrnuvši poklopac, pruži je Eli.
„Izgledate mi kao da bi vam prijao jedan gutljaj."
„Ne, hvala", nije uspela da potisne podrhtavanje u glasu.
On je ipak malo potegao, pa je ponovo zavrnuo čep. Nije izgledao opasno.
Bio je nizak, debeljuškast, razbarušene ruse kose, svetloplavih očiju i rumenih
obraza koji su se odlično slagali s njegovom ribarskom opremom. Delovao je
kao da mu je piće zaista prijalo.
„Vama je baš teško ući u trag."
Pored njih prozuja motorni čamac. Eli pade na pamet da pozove pomoć, ali
motori su bili toliko bučni da je niko s čamca ne bi čuo. Na pramcu je sedela
mala devojčica i mahala joj.
Samo neka priča. „Jeste li me vi pratili i u Luksemburgu?"

95
 „Jesam."
„Pošli ste liftom kako biste se popeli na vrh brda pre mene."
Bacio je pogled ka svom zdepastom telu i kratkim nogama: „Pa, pešice vas
nikad ne bih stigao."
„Ako ste hteli da razgovarate sa mnom, zašto me niste nazvali u hotel?"
„To bi bilo previše komplikovano. Hotel je pod prismotrom."
Zahvaljujući njegovom opuštenom držanju, i Eli se malo opustila, ali sad je
ponovo trže vraćajući je u stvarnost. Zagledala se u bodljikavi niz udica
nakačenih na njegovu kabanicu. Da nije lud? Možda je i opasan?
„Znam da zvučim suludo." Zar tu istu stvar ne govore svi luđaci? „Ali vi se u
Monsalvatu nalazite u ogromnoj opasnosti."
Ovde nije sigurno. Eli se malo bolje zagledala u njega, da pro veri da li se
zaista radi o istom onom čoveku s demonstracija u Londonu. Više ni sama nije
znala šta da misli.
„Šta mislite, zbog čega su vam dopustili da koristite telefon i za lične pozive?
Prisluškuju vas, Eli. Sve vreme. I posmatraju vas, kad god mogu."
„Zbog čega?"
„Oni nisu ono što se vama čini. Ispod te kapitalističke krinke iz dvadeset
prvog veka, krije se srednjovekovno srce ispunjeno čemerom i zlom. Probajte
nekad da im zavirite u trezor. Nešto im je potrebno, a vas koriste kako bi do
toga došli."
Eli se učinilo da će se ispovraćati: „Zbog čega mi sve ovo govorite?"
„Zato što... "
„Eli!"
Dok je on govorio, čitav Elin svet skupio se u sićušnu sferu okruženu blatom,
vodom i drvećem. Svet van vremena. Njegove granice raspršile su se čim se
Dag pojavio iza krivine, trčeći ka njoj dok mu je dugački kaput lepršao oko
nogu.

96
 „Strašno mi je žao. U pravu si - nije trebalo da ti kažem sve one stvari. Zvao
sam Marka i Anabel da im otkažem za večeras. Hajdemo kući, pa da otvorimo
flašu vina i ušuškamo se na kauču."
Ponovo je pogrešno protumačio bol i zbunjenost na njenom licu. Kapi krvi
nakupile su se na njegovoj ruci poput sitnih bisera na mestu gde je razderao
kožu na grane drača.
„Strašno mi je žao, Eli."
Poljubila ga je, ali samo da bi ga ućutkala. Pogled joj je preko njegovog
ramena bludeo niz stazu. Pecaroša više nije bilo.
Dag je pogledao u istom smeru, pa se malo odmakao od nje: „Ko je bio onaj
čovek pored tebe? Nije te valjda spopadao ili tako nešto?"
„Samo me je pitao za pravac."
Prihvatio je njenu laž. Eli mu je dopustila da je uhvati za ruku i da je otprati
nazad u Oksford, praveći se da je bila uznemirena samo zbog njihove svađe.
Plavo nebo izbrazdali su meki ružičasti oblaci, a potom se negde iz šipražja
začu i sova.
Nikada ranije nije se osećala toliko izgubljena.

97
NORMANDIJA, 1135.

I samom Gornemanu je odavno jasno da sam na ivici živaca. Rekao mije da

tokom vežbanja ispoljavam previše besa. Kada smo zajedno vežbali, borio sam
se razulareno, pa sam često gubio, što bi me samo još više razbesnelo.
Gorneman misli da se radi o nestrpljenju. On je to video kod svih štitonoša koji
su predugo lupkali golim petama, čekajući da konačno dobiju mamuze. Misli da
mi je potreban neki rat kako bi mi se popravilo raspoloženje. Ali Bog se ove
godine smešio ljudima: čitav hrišćanski svet uživa u miru. Mogao bih da
prihvatim krst i odem da se borim za Isusa u Svetoj zemlji, ali nisam imao
dovoljno novca za takvo putešestvije.
Iskreno, ja i želim da ostanem u Otfortu. Sve moje dirinčenje bi se isplatilo
kada bih bar na tren ugledao Adu. Padao bih u očaj ako bih je napustio. Uveče
bih satima stajao iza stola moga gospodara Gija, samo da bih joj bio blizu.
Kada bi mi se obratila, ja bih posle toga njene reči nosio u sebi poput blaga
zaključanog u srcu. Kada ne bi obraćala pažnju na mene, odmah bih počeo da
očajavam. A onda bih se prisećao svega što sam joj ikad rekao i učinio, pitajući
se čime li sam je to uvredio. Glava bi mi pucala dok bih strepeo da li će mi
ikada oprostiti. A kada bi mi se narednog jutra osmehnula, ili me dotakla rukom
dok bih joj pomagao da se pridigne u sedlo, mene bi iznova ispunila
neobuzdana nada.

Znam da se samo zaluđujem. Ada ništa ne zna: prestravila bi se da je znala šta

se meni krije u glavi. Nijedno od nas nikada ne bi izdalo Gija: moga gospodara,
njenog muža. Al' ipak sam zarobljen u tom snu, potpuno začaran, i nemam ni
najmanju želju da od toga pobegnem.

Beše to avgustovski dan s vedrim nebom. Čitav svet obamire od sparine, a

Gorneman nas čitavo jutro drži pod punim oklopom i tera nas da jurišamo jedni

98
na druge i da se tučemo sve dok ne popadamo s nogu. Kosa mi je vlažna kao
pseća dlaka, ruke lepljive od borove smole koju utrljah da mi mač ne ispada iz
znojnih ruku. Bazdim na znoj, na konja, na kožu i ulje. Čini mi se da ću skroz
da proključam ako se uskoro ne rashladim.

Skidam odeću i gnjurim u potoku pokraj jabučnjaka. Prvi plodovi već zru na
stablima, ali nema nikog da ih obere. Svi su radnici u žetvi na poljima. Gi je
otišao da obiđe novi mlin koji je dobio uz Adin miraz. Ako ne brojimo ptice, ja
sam tu jedina živa duša.
Kad se okupah, izađoh napolje, pa ležim go na travu. Sunce me brzo suši, a
pčele i vilini konjici lebde mi oko glave. Pred očima mi titraju crne tačkice.
Gladan sam. Navlačim čistu tuniku pa polazim duž potoka da nađem neku
ranu jabuku ili možda koju pečurku. Al' ne prelazim ni dvadeset koraka kad je
vidim gde sedi sama na ivici vode, u jednostavnoj zelenoj haljini. Nisam je
video kada je stigla, pa se pitam koliko li je već dugo tamo? Da me nije
možda... "
Ne bih li nekako prikrio sram, dam se na proučavanje šiblja u samom dnu
potoka. Ugledam lesku i orlove nokte kako su se ispreplitali i srasli granama, pa
joj kažem: „Jeste li čuli priču o njima?"
Odmahuje glavom.
„Te biljke su rasle na humkama Tristana i Izolde. Kralj Mark ih je tri puta
spalio, ali bi leska i orlovi nokti uvek opet izrasli."
Prevrće se na stomak i zagleda u svoj odraz u vodi. „To mi zvuči kao kraj
priče. Ispričaj mi je od početka."
Ko da se zalud mučih s kupanjem. Pod čistom tunikom znojim se više nego
pod oklopom. Bolje bi mi bilo da sam otišao, da sam joj rekao da mije
Gorneman dao neku dužnost, jer nemam poverenja u sebe.
Sedam na obalu na pristojnoj udaljenosti, ili se bar nadam daje pristojna.
„Nekada davno, kad Artur beše kralj..."

99
 Reči su kao ključ, one otključavaju moju napetost. One me opuštaju, daju mi
snagu da nastavim dalje. Majka mi tu priču nikada nije pripovedala, ali sam je
mnogo puta čuo u Giovoj glavnoj dvorani. Čudim se kako je Ada ne zna.
Nijedan od trubadura koje sam slušao nije je isto ispričao, a i ja je sad menjam.
„Tristan beše vitez iz Lajonesa, koji je služio kod svoga strica, kralja Marka
od Kornvola."
U mojoj glavi, stric Mark je samo debeli bilmez u ogrtaču od veveričjeg
krzna, s kojeg se po stolu rasipa prah. „Jednog dana, Mark ga posla u Irsku, da
mu dovede mladu, Izoldu Plavokosu. Izolda beše najkrasnija deva u vasceloj
Britaniji."

Krajičkom oka primećujem da Ada uvrće loknu svoje zlatne kose oko prsta.
Da li i ona doživljava Izoldu poput mene, s nežnim plavim očima i rupicom na
bradi, kako leži na obali reke u moru kamilice?
„Izoldina mati beše čarobnica. Da im osigura srećan brak, beše smutila
ljubavni napitak za prvu bračnu noć i dade ga Izoldinoj sluškinji. Al' na lađi
kojom zaploviše iz Irske, Tristan najednom ožedne. Pronađe onu flašu, pa je
ispi misleći da se radi o vinu. Izolda ga zateče pa ga zamoli da i njoj da da pije.
Ni ona nije znala o čemu se radilo."
„A gde joj nesta sluškinja?", pita Ada prepredeno.
„To se u priči ne pominje. Tristan i Izolda zagledaše se u oči te se istoga
trena zaljubiše do ušiju. Učini im se da se trup broda raspršio oko njih, jer za
njih više niko nije postojao sem njih dvoje."
Ne znam gde Ada gleda u tom trenu jer namerno izbegavam njen pogled.
Ošamućen sam od sunca koje me peče po koži i od previše piva koje sam popio
uz ručak. Očajnički želim da sve shvati, da srušimo oko sebe te zidine
kurtoazije i konačno iskreno prozborimo.
Ada počinje da cupka latice s bele rade i baca ih u vodu. „To je kanda bio
neki mnogo jak napitak!"

100
 „Kad stigoše u Kornvol, Izoldu udaše za kralja Marka. Al' prve bračne noći,
ona se iskrade iz bračne postelje da ode Tristanu. Svoju sluškinju natera da
legne s kraljem, koji u mraku ne primeti razliku, a Izolda se vrati pre svitanja."
„Pa to je strašno! I grešno!"
„Bila je pod uticajem napitka. Oboje su bili pod uticajem napitka", brže-
bolje ih branim. Neka smeđa pastrmka zapliva uzvodno u potoku, ali ne
odmaknu daleko, jedva da pomera peraja. I ja sam isti takav te teram sebe da
stojim mirno pred golemim strujama koje su se uzburkale oko mene.
„Ljubavnici postaše nehajni te krenuše glasine. Savetnici kralja Marka odoše
do njega da ga upozore da mu nećak nabija rogove. Mark odluči da im postavi
zamku. Kad Izolda ode u postelju, on naloži svome slugi da pod pospe
brašnom. Mišljaše da će tako ostati tragovi ako se neko pojavi u toku noći.
„Veoma mudro."
„Al' Izolda otkri zamku, pa upozori Tristana. No, njegova ljubav beše toliko
jaka, da nije mogao da joj odoli, pa poskoči s praga pravo u Izoldin krevet u
jednom jedinom skoku."
„I to je ljubav?", pita Ada podozrivo. „Meni više liči na najobičniju pohotu."
Ja na to crvenim. Očajan sam i svestan da je ona u tome mnogo iskusnija od
mene. Moja priča o ljubavnicima najednom postade lažna, poput loše
naštimovane harfe. Jezik mi se sveza od sramote. Okrećem se od nje.
„Nastavi", govori mi Ada nežno. „Hoću da čujem kako se završava."
„Tokom skoka, Tristanu se otvorila stara rana iz bitke. Preskočio je pod, ali
tri kapi krvi pale su dole. Kada ih je Mark narednog jutra pronašao, naredio je
da se ljubavnici uhapse zbog izdaje. Tristana je zatvorio u kulu na ivici visoke
stene. Al' Tristan je uspeo da razdvoji šipke na prozoru i da skoči dole na plažu.
Pošto je bio nevin, Bog se postarao da ostane nepovređen."

Ada podiže obrvu. Izgleda da ne misli da je Tristan bio nevin.

101
 „Njegov ga je paž pronašao i doveo mu konja. Taman kada je Mark krenuo
da potpali lomaču ispod Izolde, Tristan je dojahao u dvorište. Oslobodio je
Izoldu sa stuba, pa ju je podigao na svoje sedlo. Potom zajedno odjahaše u šumu
gde ih ljudi kralja Marka nisu mogli pronaći."
,,I''
„I onda su živeli srećno do kraja života."
Ada me pogodi kamenčićem: „Izmišljaš! Ja sam čula drugačiji kraj."
I ja znam drugačiji kraj. Kraj sa zatrovanom ranom, Tristanom koji leži u
strašnim bolovima, čekajući da mu lađa s belim jedrima najavi da je Izolda
stigla da ga izleći. Kraj sa Izoldom koja umire nad njegovim mrtvim telom
pošto je stigla prekasno. Ali ne želim takav kraj tog letnjeg dana koji miriše na
orlove kandže.
Bacam joj nazad onaj kamenčić: „Pa, kad vi budete pripovedali, onda ćete birati
i kraj priče."

102
LONDON

Talalue holding poseduje udeo od trideset i pet posto u jednoj rumunskoj

rudarskoj firmi koja se trenutno nalazi na sudu pod optužbom da je izlila
ogromne količine arsenika u sliv Dunava."
Eli je uzela gutljaj vode. Usta su joj bila suva kao da su puna prašine. U sobi za
sastanke, u nju je s druge strane ovalnog stola zurilo desetak muškaraca. Oni su
činili upravni odbor Monsalvat banke: jednobojna skupina bledih ljudi, crnih
odela, sedih kosa i natmurenih sivkastih lica. Blanšarova kravata, zagasito
grimizne nijanse, unosila je jedinu boju u tu prostoriju, kao da je neki vandal
isflekao prastaru fotografiju. Neki su je gledali kroz polusklopljene kapke, drugi
su se naginjali nad sto vodeći neke nerazgovetne beleške. Nekoliko njih
odmeravalo ju je kao da je stavka na jelovniku.
„Taj se udeo ne pojavljuje nigde u njihovim javnim računima, jer, po
luksemburškom zakonu, ne predstavlja upravni deo. Međutim, po rumunskom
zakonu, kao najveći deoničari, odgovorni su za svu štetu."
„Znaju li ostali ponuđači za ovo?", upita je proćelavi čovek s mrkim mrljama na
glavi. Kad joj se obratio, sa usta mu poleteše kapljice pljuvačke.
„Mislim da ne znaju. Jedini dokaz koji sam pronašla jeste jedno pismo iz
neotvaranog ličnog dosijea." „To pismo više nije tamo", dodade Blanšar. Eli se
na to zgrčila, prisetivši se tvrdih ivica papira koje je ugurala pod pojas suknje, i
straha da bi mogao da zašušti ili ispadne dok je čuvar arhive pregleda. A oni što
su bili s njom u sobi, ako su i primetili šta je uradila, nisu to ničim pokazali.

„Kakvi su izgledi da budu proglašeni krivim?", ubacio se s druge strane stola

čovek s licem u obliku sekire.
„Na Rumuniju se vrši veliki pritisak iz Evropske unije da dokaže da ozbiljno
shvata regulative o zaštiti životne sredine. Tim visokih tužilaca iz Nemačke

103
doleteo je u Rumuniju da pomogne oko optužnice. Utvrde li da je u sve umešan
i Talue, to bi za njih mogla biti veoma zanimljiva politička meta. Pošto se ne
radi o lokalnoj firmi, time bi mogli da pošalju međunarodnu poruku."
„Koliko?"
Eli trepnu: „Molim?"
„Koliko para?"
„Sudeći po nedavnim presudama, kazna bi mogla da bude i nekoliko stotina
miliona evra."
„A koliko da im mi rešimo problem?"
„To ne bih znala..."
Blanšar ustade, protegnuvši se poput zmije. „Hvala vam, Eli. Mislim da ste
nam pružili sve podatke koji su nam potrebni." Izveo ju je u hodnik. „Bili ste
odlični. Odbor je uvek teško impresionirati."
Da li je to značilo da ih je impresionirala? Nije joj bilo lako da poveruje u to
imajući na umu njihova okamenjena lica.
„Mi ćemo dalje preuzeti Projekat Talue. A vi ste nam sada potrebni na
novom zadatku. Pronaći ćete dokumenta u svojoj kancelariji."
Spustivši se niz hodnik, Eli se srozala u svoju stolicu. Novi dosijei su se
nekom čarolijom već pojavili na njenom stolu, a od samog pogleda na njih
osetila je mučninu. Veći đeo proteklih četrdeset i osam sati provela je
pripremajući prezentaciju i bila je potpuno iscrpljena. Ali bar je odložila
razmišljanje o drugim pitanjima koja su joj tutnjala po glavi.
Telefon je zazvonio. Zagledala se u treperave brojeve ispisane poput runa
ispod plastične školjke. Šta mislite, zbog čega su vam dopustili da koristite
telefon iz a lične pozive?
„Kako je bilo?"
Bio je to Delamer, advokat koga je drugog dana na poslu upoznala u liftu.
„Preživela sam - zahvaljujući vama." Upravo ju je Delamer sproveo kroz sve

104
tajne evropskog poslovnog prava. Objašnjavao joj je satima, dok joj se sve nije
pomutilo u glavi. „Dužnik sam vam."
„Šta kažete na ručak?"
Eli je bacila pogled na laptop. Imate 38 novih poruka - i to povrh nekoliko
stotina starih, koje je jedva i uspela da pročita dok je pripremala izveštaj. A tu
je još i nova dokumentacija. Učinilo joj se da je hrpa još više narasla otkad je
sela za sto, iako je to, naravno, bilo nemoguće.
„Kad ste poslednji put nešto pojeli?"
Pokušala je da se priseti: „Pa, jela sam neku picu juče po podne... bar mi se
čini... " „Za boga miloga! Reč da nisam čuo, idete sa mnom na ručak!"

Odveo ju je u neku starovremsku gostionicu u nekoj uličici blizu Kornhila.

Preko ulaza je visio štit: crni lešinar iznad crvenog krsta. Unutra je mermerna
bista sebično nadgledala masivne stolove i tapacirane stolice koje su izgledale
kao da su tu još od devetnaestog veka.
„Bojim se da ovde služe hranu kao u privatnim školama", reče joj Delamer, a
Eli mu klimnu, kao da zna šta se jede po privatnim školama. Naručila je riblje
krokete, pomfrit i čašu vode. Delamer je uzeo odrezak, jetreni rolat i flašu crnog
vina. Konobar im je bez pitanja sipao dve čaše.
„Nazdravlje", Delamer je podigao čašu. „Eli Stanton. Nije bilo mnogo ljudi
koji su držali prezentaciju pred upravnim odborom već prvog meseca. Blanšar
je u vama, izgleda, video nešto veoma posebno."
Zacrvenela se, pa je uzela gutljaj vina da ne ispadne nekulturna. „Ko liko ste
već dugo u banci?"
„Godinu i po. Na pola sam svog roka." Video je zbunjeni izraz na Elinom
licu. ,,U ovoj kompaniji nećete dočekati da vam dodele zlatni sat za radni staž.
U Monsalvatu zapošljavaju samo po ugovoru na tri godine. Plate vam čitavo
bogatstvo, a onda vas liferuju napolje, to jest pošalju vas na neko fino radno

105
mesto kod nekog od velikih budža. Pretpostavljam da vam je Blanšar to već
rekao?"
Eli je bila poprilično sigurna da nije. Neodređeno mu se osmehnula.
„Pa, kako vam se sviđa do sada?"
„Posao je težak. Ali isplativ", dodala je na brzaka, da ne ostavi loš utisak.

„Vala i jeste težak", on baš i nije obraćao mnogo pažnje na ono što je rekla.
„Monsalvat vam je jedno veoma čudno mesto. Kolaju glasine da ispod zgrade
postoji trezor napunjen blagom. Jeste li znali da su sve do sedamnaestog veka
zlatari bili i bankari? I inače su morali da imaju jake sefove, pa su ih mušterij
ama nudili kao bezbedna skladišta. Mogli ste da odnesete zlatni pehar, tacnu ili
bilo šta drugo do svog zlatara i on bi ih fino zaključao."
„Mislite da je trezor još tu?"
„Zašto ne bi bio? Banka je bila dograđivana zilion puta, ali su joj temelji
veoma stari. Izgrađena je na ruševinama starog templarskog sedi- šta. Ko zna
šta je sve pohranjeno u tim trezorima?"
Ponovo je podigao čašu, ali ovog puta drhtavom rukom. „Za porodicu De
Morgon, naše slavne osnivače."
Eli je nazdravila, ali bez poleta.
„Čuli ste za De Morgonove? Bili su Normani, verovatno su tu još od
normanskih osvajanja. I dalje sve drže u svojim rukama. Jeste li čuli za Mišela
Sen Lazara?"
„Samo po imenu."
„On je vlasnik grupe Sen Lazar, našeg klijenta. On je navodno ko zna koji
potomak prvobitnog Sen Lazara de Morgona, a i dalje ima udeo u banci."
Pristigla im je hrana. Eli je krenula da brlja po ribi, dok se Delamer zdušno
bacio na odrezak i jetreni rolat. „Ja sam doktorirao na Normanima. To je
zastrašujući narod. Pre nego što su osvojili Englesku, pokorili su Siciliju, jeste li
znali za to? Postoji teorija da se tamošnja mafija razvila iz njihovih feudalnih

106
struktura. To vam je još jedna od njihovih smicalica." Nabode parče rolata na
vrh noža i mahnu njime pred njom. „Imate kralja, capo dei capi"*(*Ital. capo dei capi
– šef svih šefova. ( Prim.prev. )) , pa njegove glavešine, koji su poput kapetana, a onda i
vitezove i sve ostale, koji idu unaokolo iznuđujući od seljana novac za zaštitu
kako bi mogli da žive na visokoj nozi. A sve je protkano nasiljem, te malo-malo
pa izbije pravi pravcati rat."
Zgrabivši flašu vina, dopunio joj je čašu do vrha. Eli se zaprepastila
primetivši da je veći deo već ispila dok je on pričao.
Oni nisu ono što se vama čini. Eli ga upita tihim glasom: „Mislite da je
Monsalvat povezan s mafijom?"
„Pobogu, ne!" Delamerovo lice već se zarumenelo od alkohola. Govorio je
prenaglašenim šapatom kojim je samo još više privlačio pažnju obližnjih
gostiju. „Ja vam govorim o stavu. O Droit de seigneur**(**Fr. Droit de seigneur – pravo
gospodara , srednjevekovna povlastica gospodara da oduzme nevinost bilo kojoj devojci na svom posedu , za
koje nikada nije definitivno utvrđeno da li je zaista postojalo i bilo praktikovano. U širem smislu sombolično

označava vlast feudalca na svom posedu. ( Prim.prev. )), o pravu na vlast."

Eli je nastavila da pije vino, trudeći se da ga ne gleda u oči.
„Mi nosimo odela umesto oklopa i odlazimo u bitke s laptopovima umesto s
kopljima. Ali nam je mentalitet isti. Negde u svojim glavama, ljudi poput
Blanšara i dalje jezde provincijom i pljačkaju. A vi i mi smo im štitonoše. Mi
trčkaramo unaokolo da im donesemo oklop, da im isti- marimo konje, da im
naoštrimo mačeve, nadajući se da će nas jednoga dana potapšati po ramenu."
Žalosno joj se osmehnuo: „Oprostite. Ne bi trebalo da pijem u po bela dana.
Nego, šta radite večeras?"
Eli je bila toliko iscrpljena da joj je zamalo promaklo skriveno značenje
onoga što ju je pitao. Pokušala je da izvuče iz sebe srdačni osmeh i da potisne
osećaj mučnine koji joj se podigao u grlu.
„Izvinjavam se, ali morala bih da pitam svog dečka."

107
 Međutim, kada je to veče pozvala Daga, on se nije javljao. Ostavila mu je
poruku očekujući da je pozove kasnije. Kroz grad je tutnjala jesenja oluja,
zavijajući oko njenog staklenog nebodera poput vučjeg čopora. Kiša joj je
dobovala po prozorima narušivši joj pogled. Prešla je nekoliko imejlova, malo
je gledala televiziju, ali nije mogla da se usredsredi. U pola jedanaest pokušala
je još jednom. Opet se nije javljao. Imao je i fiksni telefon koji nikada nije
koristio: iskopala je negde i taj broj, pa je opet pokušala. Telefon je zvonio
gotovo čitavu večnost. A onda je čula:

„Halo?"
Javio se ženski glas, tih i potresen, kao da je prekinula neku ličnu tragediju.
„Da li je Dag tamo?"
„Sad ću ga pozvati."
U glavi joj se gomilalo na stotine pitanja dok je Dag konačno došao do
telefona. U pozadini je mogla da čuje žamor ljudskih glasova, što joj je odmah
umirilo neka od pitanja, ali je istovremeno podstaklo i neka nova.
„Eli?"
„Jesi li dobro?", po glasu je i sama mogla da zaključi da nije.
„Jesam. Hteo sam da te nazovem čim policija ode, ali nikako da završe."
Srce joj ponovo zadrhta: „Šta..."
„Neko mi je provalio u kuću. Odneli su mi laptop, telefon, televizor... Sve su
prevrnuli naglavačke. Mora da su mislili da imam neke skrivene dragocenosti.
Ukrali su mi i pasoš. Užas živi. Trebalo je da sutra odletim u Francusku."
„Francusku?" Eli još jače steže slušalicu. Osećala se kao daje umesto
pogrešnog broja dobila pogrešan svet.
„Našli srao nešto u vezi s onom pesmom o kojoj sam ti pričao. U Parizu
imaju neki rukopis koji sam hteo da pogledam."
Glas iz pozadine doviknuo je nešto što Eli nije razumela.
„Traže da potpišem policijski izveštaj. Moram da idem."

108
 „Ko se javio na telefon?"
„Lusi. Jedna od mojih studentkinja. Svratila je da mi donese semi narski rad,
pa je videla razbijeni prozor."
I ja sam bila jedna od tvojih studentkinja, pomisli Eli.
„Moram da idem." A onda, mnogo tiše i blago posramljenim glasom,
dodade: „Volim te."
,,I ja tebe volim."

Eli je naredni mesec živela u svetu koji su okruživali zidovi od kiše i cifara.
Brojke na papirima, brojke na telefonima, brojke na monitorima dok je
obrađivala i dorađivala dokumentaciju koju joj je Blanšar slao. Uveče i u tami
uoči svitanja, kada bi kretala na posao, kiša bi prekrila prozore kroz koje je
gledala spoljni svet. Imala je utisak da nikada neće prestati da pada. Noću je
sanjala prozore na ekranima i ekrane na prozorima, uz čitave reke brojeva, koje
su tekle niz njih sakupljajući se pri dnu u lokvama. Ponekad bi se probudila sa
suzama na obrazima. Jednom je u potpunoj tišini, u četiri ujutro, pomislila da je
kiša potopila čitav London, a da je ona, sama na trideset i osmom spratu, jedina
preživela.
Zbog vremena su svi bili na ivici živaca. Čak su i Blanšarovi besprkorni
maniri bili zategnuti do pucanja. Počeo je da se breca na nju zbog sićušnih
grešaka, da joj vraća izveštaje prekrivene crvenim mastilom. Kada bi se uveče
iskobeljala iz taksija - više uopšte nije išla pešice - imala je tek toliko snage da
izvadi kupljenu večeru iz ambalaže i da se skljoka na krevet. Barem se više nije
srela s onim čovekom pokraj reke. Razmišljala je o njegovom upozorenju, ali je
na kraju i to prohujalo, pa gaje naprosto odbacila. Nije ga pominjala nikome, a
pogotovo ne Dagu. Nije htela da mu pokloni još jedan razlog da mrzi Monsalvat
banku.
Takođe, počela je i da strepi od njihovih večernjih telefonskih razgovora. Da li
zbog razdvojenosti ili ružnog vremena, to ni sami nisu znali, ali nikako da se

109
usaglase, pa su strugali jedno na drugo kao kad se u bravu uporno gura
pogrešan ključ. Dag je s novim pasošem otišao u Pariz, ali nije hteo da joj kaže
šta je pronašao. Jednom je u pozadini čula ženski glas te je probdela dugu i
napornu noć opsednuta pitanjima. Kada je Daga, narednog dana, pitala ko je to
bio, rekao joj je da je čula radio i da je paranoična. Jednog četvrtka početkom
novembra, Blanšar je pozvao Eli na ručak. Izgledalo je kao da mu se vratilo
dobro raspoloženje: rekao joj je da treba malo da se podgoji pa ju je uštinuo za
obraz kao vragolasti ujak. Kada su izašli napolje, na njeno iznenađenje,
njegovih kola nije bilo nigde na vidiku.

„Restoran je odmah tu iza ćoška. Godiće vam malo fiskulture." Podigao je

kišobran, viteški joj ispruživši ruku. Eli ga je uhvatila pod lakat, pa se privila uz
njega, mučeći se da izbegne barice i da sustigne njegove dugačke korake.
Dečica iz obližnje škole iznela su lutku od slame na ulicu, pa su počela da
sakupljaju materijal za potpalu. Eli nije mogla ni da zamisli gde bi mogli naći
dovoljno suvih grančica za vatru.
Odveo ju je do Kok d'arža (*Fr. Coq d'Argent - Srebrnipevac. (Prim, lekt.)), ekskluzivnog
restorana na poslednjem spratu zgrade preko puta Engleske banke, sav u
panelima od orahovine i sa stolicama od crvene kože. Eli je naručila dimljenu
šunku s pečenim smokvama, a Blanšar je zatražio maren d'oleron** (**Fr.

Marennes d'Oleron - brendirane ostrige iz velikog uzgajališta Marennes-Oleron u Biskajskom zalivu. (Prim,

lekt.)), i nešto što se zvalo imperial al beri***(***Orig. imperial Al Beari – sibirski kavijar
koji se služi u gorepomenutom restoranu. (Prim, lekt.)).

Eli je krišom bacila još jedan pogled na jelovnik dok je on proučavao vinsku
kartu. Maren su bile ostrige, a imperijal al beri kavijar. Cena - 118 funti za
pedeset grama.
Zatvorila je jelovnik, skrenuvši pogled kako bi prikrila zaprepašćenje na licu.
S druge strane prozora, neka zgrada se uzdizala zašiljena poput vrha koplja
pridržavajući na vrhu krovnu baštu. I ona beše natopljena kišom kao i sve

110
ostalo u Londonu. A onda je, za stolom kraj prozora, s aktovkom pored kolena,
ugledala lice za koje se nadala da nikada više neće videti.
Gotovo da je ščepala Blanšara za ruku: „Mislim da znam onog čoveka
tamo."
„Ovo je poslovni deo grada. Ja sam verovatno poslovao s većinom ljudi u
ovoj prostoriji." Zavalio se u stolicu, dopustivši konobaru da im naspe dve čaše
šampanjca.
„Pol rože, Čerčilov omiljeni."
„Zove se Lehovski", bila je uporna Eli, „bio je u Luksemburgu. Vodio je
istragu o kompaniji Talue."
Blanšaru kao da je sve to bilo zabavno: „Je li vas pitao da odete s njim u
krevet?"
Eli je istoga trena zaćutala. Pocrvenela je kao bulka, te je mucajući otpočela
nekoliko različitih odgovora, ali nijedan nije izašao iz nje kako valja. Uzela je
veliki gutljaj šampanjca kako bi kupila još malo vremena. Blanšar ni u jednom
trenutku nije skidao pogled s nje.
„Lehovskog prati određeni glas. U svetu investicionog bankarstva, poznat je
pod nadimkom Ljigavi. Znate li da je Kristini Lafarž jednom ponudio
odbrambenu strategiju svog klijenta ako legne s njim u krevet."
Konobar se vratio, spustivši im hranu na sto. Eli je sedela u neprijatnoj tišini,
sve dok nije završio sa postavljanjem tanjira, salveta i escajga. Blanšar uopšte
nije obraćao pažnju na njega.

,,I šta je uradila?"

Blanšar je iscedio malo limuna preko ostrige, a onda je podigao školjku

nagnuvši je u usta. Oblizao se uz smešak koji je bio toliko lasci van da se Eli
ponovo zacrvenela.

111
 „Ko bi ga znao? Ipak, Kristina je sledećeg jutra kod sebe imala taj dokument
pa smo uspešno preuzeli kompaniju."

Na drugom kraju prostorije, Lehovski je ustao. Vilice su mu refleksno mlele

žvakaću gumu. Eli se najednom naježila, zabrinuvši se da ju je video. Ali on je
gledao na drugu stranu, ka nekom postarijem čoveku s kratko podšišanom
sedom kosom i duboko izboranim licem, koji je išao ka njemu. Rukovali su se,
a Lehovski starijem čoveku pokaza rukom da sedne.
„Ko je to?"
Blanšar se najednom zainteresovao za događanja oko stola Lehovskog. „Zove
se Lazaresku. Sudija iz Rumunije. Došao je u London na neku konferenciju."
Zagledao se svojim crnim očima u Eli kao daje izaziva da mu postavi pitanje.
Pažljivo odabravši reči, ona reče: „Mislila sam da smo odustali od posla sa
kompanijom Talue."
Blanšar se zadovoljno nasmešio. „Uprava grupe Sen Lazar pomno je proučila
vaš izveštaj. Ali su na kraju zaključili da je Talue holding, u strateškom smislu,
previše važan da bi odustali od kupovine."
Namazao je kavijar na parče dvopeka, koje je potom ubacio u usta. Eli je
pokušala da prebroji te male crne kuglice, pitajući se koliko bi koštale po
komadu.
„To nas je dovelo u nezgodnu situaciju. Mi znamo da ta kompanija vredi
manje nego što se čini, ali naši rivali to ne znaju. Ponudimo li realnu cenu,
izgubićemo."
Kraj prozora, aktovka je napravila rokadu, premestivši se od Lehov- slcog
kraj sudijinih nogu.
„Dakle, resili ste da sve otkrijete Lehovskom?"
Blanšar je progutao još jednu ostrigu, zalivši je gutljajem šampanjca. „Da li
su vam na onom kursu predavali teoriju o efikasnom tržištu? Na idealnom

112
tržištu, vrednost imovine otkriva i sve moguće podatke o njenoj budućnosti. Mi
samo ispravljamo manjkavost tržišta."
„Mislila sam da se upravo na toj manjkavosti tržišta ostvaruje zarada."
Blanšar se složi s tim: „Vi ste odradili izvanredan posao, Eli. Znam da ne
želite da sve to bude bačeno našim neprijateljima, ali c'est la guerre*(*Prev. sa

francuskog : to je rat. (Prim.lekt. )). Ponekad morate žrtvovati piona kako biste sredili
kralja."
Eli se zapita koja li je od te dve figure ona.
„Imate li neke planove za večeras?"
Pitanje je zateče nespremnu.
„Imam karte za operu, a klijent mi je upravo otkazao. Vagnerova opera
Tristan i Izolda. Jeste li čuli za nju?"
Eli odmahnu glavom. Opera, kao i kavijar, nije postojala na njuportskom
meniju.
„Predivna je. Možda i najpotresnije umetničko delo ikada stvoreno. Tenor, koji
je pevao na prvom izvođenju, umro je dve nedelje nakon toga. Kompozitor se
toliko uplašio njene moći da je zabranio da je ponovo izvode tokom njegovog
života."
„Zvuči opasno."
Rekla je to jer nije imala šta pametnije da kaže, ali ju je Blanšar ozbiljno
shvatio: „Ta muzika vas može odvesti preko praga nekog drugog sveta, sveta
kojim vladaju opsesije. To jest, sveta u kojem nema ograničenja. Nekada je
veoma teško vratiti se nazad." Mahnuo je da dozove konobara. „Ali ako imate
neke druge planove... "
Zapazila je njegov izazivački pogled pa ga je hrabro izdržala. Još je bila ljuta
zbog Lehovslcog, a činilo joj se i da operu uopšte ne voli. Ali onda je pomislila
na još jedno veče koje će provesti sama u svojoj kuli, proveravajući imejlove
dok čeka na neizbežnu čarku s Dagom, pa je najednom obuze jeza.
Iskapila je šampanjac: „Kad počinje predstava?"

113
PLANINSKI PREVOJ BRENER, AUSTRIJA

Dva muškarca sedela su u kafiću pokraj auto-puta, gledajući kako se kamioni

uz mnogo muke uspinju kroz tesnac visoko u planinama. Oslovljavali su se sa
Hari i Džordž, ali je bilo očigledno da ne pridaju mnogo značaja tim imenima.
Džordž je bio visok, vitak i poguren, sa sedom bradom i sedom kosom koja mu
je rasla u čupavim kovrdžama. Hari je bio niži i plećatiji, s razbarušenom
smeđom kosom i prijateljskim licem zbog kojeg se činilo da se stalno zbog
nečega izvinjava. Upravo je proučavao unutrašnju stranicu nekih italijanskih
novina od pre tri dana. Uz jedan od članaka, bio je zalepljen rukom pisani
prevod, ali mu to nije mnogo olakšalo čitanje.
„Mogu li ga povezati s nama?", upita Hari na kraju.
„Ma neće ni pokušati. Italijanska policija ima toliko ovakvih slučajeva da će
ga verovatno zavesti pod prirodnu smrt."
Džordž se na to iskreveljio. Obojica su znala da nije bilo ničeg prirodnog u
načinu na koji je njihov prijatelj umro. Novine su detaljno pisale o tome
ravnodušnim, već oguglalim tonom: opekotine, polomljene kosti, odsečeni
sitniji delovi tela, ožiljci koji su nastali neposredno pre nego što je konačno
preminuo.
„Moramo da pretpostavimo da im je dao Miraboa. I sam bog zna da bih i ja
to učinio."
Džordž je uzeo gutljaj kafe pa se opet iskreveljio. „Čitava ova operacija bila
je pogrešna. Samo smo im dopustili da sve nanjuše. Sada se Sen Lazar sigurno
neće zaustavljati sve dok ne prevrne čitavu kompaniju."
„Ali prvo mora da je kupi."
„Suprotstavićemo mu se", Džordž je ispraznio drugu kesicu šećera u kafu.
„Dreksler bi mogao da nam pomogne, možda i Kenig. Uradićemo sve što
možemo."
„I oni će."

114
 Čutke su sedeli neko vreme. Napolju, na auto-putu, automobil je obišao
tesnac, pa je ubrzao krenuvši dole prema italijanskoj granici."
„Šta ćemo sa Eli Stanton?"
Hari se zagledao u svoje nokte. „To je već malo teže. Zatrpali su je poslom.
Večeri uglavnom provodi u stanu. Čak ni na posao više ne ide pešice."
„Da li je rekla Blanšaru za vaš susret u Oksfordu?"
Hari slegnu ramenima: „Mislim da nije."
„Moramo se videti s njom nasamo, da je obavestimo. Ako bi u naše ime
uspela da dopre do trezora... "
„Mislio sam da smo se složili da to više nećemo pokušavati", reče Hari tiho.
Džordž ga verovatno nije ni čuo: „Gde je ona sada?"

LONDON

U potpuno praznoj sobi, žena u beloj haljini bez bretela lutala je između
dugačkih praznih stolova. Svetla behu prigušena i maglovita: ili su kasni noćni,
ili rani jutarnji sati. Prešla je rukom preko stolova, kao da bi joj dodir mogao
vratiti sećanja. Delovala je izgubljeno.
Eli se udobno smestila u plišano sedište. Nova haljina, kupljena tog
popodneva, pripijala joj se uz kožu. Pod reflektorima, ona žena u belom poče da
okleva na prednjem delu pozornice, da bi potom nastavila ka iskošenoj bini
nagnutoj prema orkestru.
Eli je kasnije otkrila da se nije mogla precizno setiti nijednog dela te večeri.
Imala je sećanja, vrlo slikovita sećanja, ali su ona bila pomešana, kao listovi
iščupani iz knjige koje više niko ne može da poreda po redu. Sati provedeni u
toploj utrobi pozorišta prošli su kao u snoviđenju, uz ženu u belom i muškarca u
crnom, i njihovu ljubav koja beše toliko snažna da se mogla valjano opisati
jedino kroz muziku. Pehar, koji je trebalo da ih ubije, naterao ih je da se
zaljube, ili se on ipak zaljubio samo zato jer je mislio da je na samrti? Sećala se

115
i ispijanja šampanjca u staklenom predvorju u kojem su devojke nalik njoj
nekada prodavale cveće, ali i kako kasnije, dok se puni mesec uzdizao nad
Londonom, posmatra turiste i ulične zabavljače s terase na krovu. Pa onda
Blanšarova ruka koja je skliznula s naslonjače njenog sedišta, spustivši joj se na
butinu negde u tami drugog čina, i užarenog dodira preko tanke svile njene
haljine. Sećala se ljubavnika koji su se predali noći jer nisu mogli da podnesu
oštru belinu dana, ne hajući za rane koje su naneli onima koje su voleli. Pa
vernog prijatelja koji kaže: Čuvajte se, čuvajte, noć samo što nije prošla! I sve
vreme muzika, mnogo lepša nego što je ikada i zamišljala da bi muzika mogla
biti. Muzika je kružila, preklapala se, zapljuskivala je poput velikih talasa
okeana, prekrivajući je kao da će je zdrobiti i pretvoriti u prah.
Pozorište je napustila sva omamljena. Osećala se zanemoćalo, potresena
muzikom, ali je ipak očajnički htela da čuje još. Čvrsto se naslonila na
Blanšarovu ruku, a on joj je rekao da se to zove opijenost Tristanom, i da je to
opšte poznati fenomen u svetu opere. Jednim delom joj je bilo drago što se to
nije samo njoj desilo, ali je drugim delom mrzela što joj se sve to uopšte desilo.
Osećaj beše toliko snažan da nije imala snage ni da ga podeli s nekim.

Bentli ih je već čekao u Ulici cveća, kao verni pas koji uvek zna gde će
pronaći svog gospodara. Blanšar joj je pridržao vrata.
„Da li biste želeli da odemo do mene? Nije daleko."
Elin svet se opet smanjio. Sve njene mogućnosti, njena prošlost i
budućnost, sve se to skupilo u jednu jedinu tačkicu, u jednu žižu. Ako bi se
samo malo pomerila, nepovratno bi izgubila ravnotežu. Osetila je sladak ukus
šampanjca na jeziku i snažni i opojni miris svog parfema oko sebe. Pogledala je
u Blanšara tražeći ohrabrenje, ali u njegovim očima vide samo nameru.
Čuvajte se, čuvajte, noć samo što nije prošla!
Automobil je krenuo niz aveniju Šaftsberi, pokraj publike koja je,

116
izašavši s predstava, kupovala majice kao suvenire, držeći najlonske kese iznad
glava da se zaštite od kiše. Potom su sišli do Pikadilija gde su se pokisli ljudi
nabijali pod autobuska stajališta, pa pravo do Mejfera i do jarko osvetljene
nadstrešnice iznad ulaza u Klaridžov hotel.
Eli se sva ukočila. Na tren joj se činilo da će se čarolija raspršiti.
„Mislila sam da ste rekli da idemo do vaše kuće."
„Do mog doma. Ja ovde živim."
Eli u to nije više ni sumnjala. Vratar im je pridržao kišobran i otpratio ih
do predvorja. Videla je kako mu Blanšar ubacuje nešto u džep, pa se zapitala da
li to radi svakog dana. Predvorje je bilo sve u zlatu i blistavo. Čovek u belom
smokingu sedeo je za klavirom i svirao pesme Kola Por- tera i Geršvina. Vratar
je klimnuo Blanšaru i učtivo se osmehnuo Eli. Svetio s kristalnog lustera
treperilo je po crno-belom podu uglačanom poput ogledala.
Srečnih zvezda sjaj s neba se smeši .*( *Stih iz Vagnerove

opere Tristan i Izolda . ( Prim.lek ))

Blanšarov apartman nalazio se na trećem spratu, krijući nežno osvet-

ljeni svet raskošnih tkanina i gigantskih komada elegantnog nameštaja.
Izvadivši flašu šampanjca iz frižidera, nasuo im je dve čaše. Piće je bilo toliko
hladno da ju je zabolelo grlo. Eli ga je iskapila u jednom gutljaju. Nije imala
gde da spusti čašu, pa je odloži na pod prekriven tepisima.

Blanšar se nagnuo iza nje da ugasi svetla, a nju na tren obuze treperava

iluzija da se našla sama u nekom nesputanom prostoru.

Blanšarove iznenađujuće nežne ruke svukoše joj bretele s ramena, te joj
haljina pade na pod. Nagnuvši se, poljubio ju je u vrat dok joj je rukama
opipavao siluetu: njena bedra, kukove, zategnuti stomak i grudi.
Eli se spusti na krevet pa utonuše u tamu.

117
NORMANDIJA, 1135.
Oktobar nam donese kiše , a kiše pojedu drumove , prekriju gvpžđe rđom i
pokvare hranu za stoku.S vlažnim drvetom se ni vatra ne može potpaliti , a ni
oruđe za opsadu napraviti . Do kraja godine više neće biti ratova, a kad nema
ratova , nema ni novih vitezova.Zima će nam biti preduga, ispunjena žalom i
čemerom dok budemo slušali kako nam voda kaplje kroz krov , pokušavajući da
obuzdamo međusobne razmirice da ne bi prerasle u nasilje.

Sve štitonoše su razočarane, ali čini mi se da je meni gore nego drugima. Već
sam umoran od čekanja. Od čekanja da dobijem mamuze, od čekanja da se
osvetim, od čekanja da mi Ada dođe. Ona nada što procveta letos sad je već
svenula. Sad za stolom, iza gospodara Gija, stojim namršten. I dalje smišljam
kojekakve izgovore kako bih se u dvorištu ili po hodnicima sreo sa Adom, to je
nekako jače od mene, ali kada bih je konačno video, bio bih odsečan do granice
neučtivosti. Nakon toga bih je uvek zažalio, a najgore je što to njoj nimalo ne
smeta.

Jednog dana, dok prolazim kraj vrata Giove odaje, čujem Adin glas. Stajem i
krijem se u neprozirne zimske sene. Zaprepašćen, čujem svoje ime.
„Ne ostavljajte me s Piterom. Ako neko mora da me čuva, neka to bude
Džoslin."
Kroz otvoreni prozor duva promaja i srce mi ledi. Pomičem se još malo niz
hodnik i vidim Gija i Adu kroz vrata. Ona kleči pred njim i vezuje mu kožnu
rukavicu. Meni je taj prizor svetogrdan.

„Džoslina želim kraj sebe kad krenem lov."

„Piter u mene gleda kao da sam pala s neba kroz dimnjak."

118
Gi je gladi po kosi. Ruke su mu nezgrapne, nežniji bi bio da konja miluje.
„Ali on je poslušan i može mu se verovati. S njim ćeš biti'sigurna."
Tada mi najednom sine: Pa on rođenom sinu ženu nikad ne bi poverio!
Ada na to ustaje pa se, iznervirana, okreće: „Neka bude kako vi izvolite."

Kad već ne možemo da ratujemo s ljudima, možemo da ratujemo sa ži-

votinjama. Lov nam pomaže da nam tokom zime ruke ostanu snažne, a vid
oštar, a pritom nas i čuva od nevolja. Inače sam u lovu uvek uži vao, ali toga
dana nisam. Adine reči probole su me kao nož kroz srce, od noža oštrije jer ih
izreče u potaji i jer behu istinite. Poželeh tad da Gospa Smrt dode po mene.
No, ako su me Otfortovi bilo čemu naučili, onda je to bilo da potiskujem
osećanja. Dok se okupljamo u dvorištu, samo gledam da izvršim svoje dužnosti.
Pričvršćavam svoj ogrtač za jahanje, sedlam Adinog konja, stežem kolane i
remene i ponavljam sebi da moram da izgledam iznenađeno kada mi Gi bude
rekao da ću biti u njenoj pratnji. Ne vreba me nikakvo iskušenje jer i njene
četiri dame idu s nama.
Stižemo u šumu. Jedan od šumara vide vepra kojeg Gi odmah požele za
svoju trpezu. Kerovi počeše da laju i njuškaju po šipražju, a prate ih kerovode
koji na kratkim povocima vode doge. Čini mi se da u tome vidim neku sličnost
sa Džoslinom.
Vidim i da se na nebu gomilaju tamni oblaci. Ponovo će kiša, ali Gija to ne
može da odvrati. Dve Adine dame vraćaju se u zamak, a mi nastavljamo dalje,
dublje u šumu, koja nije ni nalik na one velške šume moga detinjstva. Drveće je
ovde proređeno, a polja pod pustarama i ševarjem mnogo šira.
Baš izlazimo na jednu čistinu kad psi nešto nanjušiše. Na to se i vetar podiže
pa nosi njihov lavež kroz visoku travu. Ne mogu da nanjušim vepra, ali umem
da namirišem kišu u vazduhu. Odvezani kerovi trče prema redu drveća na ivici
pustare. Gi odmah potera konja za njima, a za njim i Džoslin, Gorneman i
njegova pratnja. Ja ostajem uz Adu i njene dame i posmatram ih kako odlaze. I

119
pre nego što stigoše do drveća, već su se dobrano razdvojili. Po ovakvom
vremenu, moglo bi da prođe pola dana pre nego što pronađu vepra.
Pogolema kapljica kiše pada mi na nadlanicu. Nebo izgleda kao da će se
otvoriti iznad nas. Pokazujem im prema drveću koje je najbliže pustari.
„Valjalo bi da odemo u zaklon."
Ada mi klima glavom, a ne gleda u mene. Čini mi se da bi više volela da je
ostala u zamku. Upravljamo konje ka šumi. Osvrćem se da proverim jesu li se
lovci predomislili, ali od njih ni traga ni glasa. Utom i gromovi zatutnjaše
nebesima.
Negde na pola puta, dok jašemo pokraj usamljene bukve, s neba blesnu
munja zaparavši vazduh. Grom udara tako naglo da zagluši zvuk pucanja
drveta. Čujem ga tek kada debela grana, gotovo pola čitave krošnje, pade u
travu ispred mene. Munja ju je glatko odsekla sa stabla.
Moja lovačka kobila odmah se prestravljeno propinje pa moram da
upotrebim svu snagu i veštinu daje zauzdam. Ali dok nju savladah, ostali konji
su se već razbežali. Gledam kako jedan juri ka brdu bez jahača, dok drugog
nigde nema na vidiku. A negde ispred sebe, kroz kišu, na tren ugledam Adinu
kobilu gde nestaje u šumi.
Jurim za njom, ne mareći za mokre grane koje su me šibale i grebale. Izgleda
da je Adin konj krenuo nekim puteljkom, ali ne znam tačno kuda. Jedino mogu
da vidim kako njen plašt vijori između drveća, mameći me za sobom. Krećem
uzbrdo: drveće se proređuje, a hrastovi i jasenovi povlače se pred borovima i
jelama. Tlo je tu strmo i stenovito, pa to usporava konja. Eno je na svega
desetak koraka. Da je kojim slučajem bila srna, odvažio bih se na nišan.
Ada izbija na neku visoravan i tu se zaustavlja. Kiša ne prestaje da dobuje
kroz retke krošnj e, kad vidim pred nj om oštre i okomite stene. Skliznem dole
sa sedla pa trčim da dohvatim njene uzde. Šapućem kobili na uvo da je smirim
pa pogledam u Adu. „Jeste li se povredili?"
„Nisam."

120
 Oči joj se cakle i počinje da drhti. Pregledam stene i nađem jedan deo gde je
natkriljeni svod načinio malenu pećinu. U pričama moje majke, u njoj bi se
nalazio ulaz u neki drugi svet, a za nas će to biti samo zaklon gde ćemo se
skloniti od kiše. Privezujem konje za jelovo stablo i popuštam im uzde. Sedam
pokraj Ade u naše sklonište. Nad nama tutnje gromovi. Oluja ne popušta.
„Neće ovo dugo potrajati."
Ada mi ništa ne odgovara. Sedi s rukama oko kolena i zuri u kišu. Izgleda
kao da duboko razmišlja. Stavljam joj svoj plašt oko ramena, a pazim daje ne
dotaknem. Haljina joj je natopljena, lepi se za njeno oblo telo. Trudim se da na
to ne obraćam pažnju.
„O čemu razmišljate?"
„O stvarima koje bih volela da promenim."
Vrpoljim se i pokušavam da se udobnije smestim na tvrdoj zemlji. U venama
još osećam uzbuđenje od jurnjave do zaklona te mi nadođe da izgovorim neke
reči koje inače ne bih smeo.
„Da li vas ja zaista posmatram kao nešto što je palo niz dimnjak?"
Nisam bio spreman na njen razjareni pogled kojim me prostreli. Mislio sam
da sam ja oštećena strana, a sad osećam poriv da se pravdam.
„Slučajno sam prolazio pored vrata..."
„Nisi me razumeo. I da, zaista me posmatraš tako." Čini mi se da zajeca.
Plašt joj skliznu s ramena, ali kad pokušah da ga pridignem, zamalo da me
ošamari.
„Ponašaš se prema meni kao da sam skrivila neki zločin!"
„Vi se ponašate prema meni kao da sam kmet!"
„Svaki put kada me pogledaš, osećam se kao da sam učinila nešto
neoprostivo."
„Pa šta onda želite da uradim?"
Počinje da okleva i sklapa oči. A ja sve mislim da se sprema da mi kaže
nešto toliko grozno da će se između nas sve zauvek promeniti.

121
 Ali ona se lagano i nežno naginje ka meni pa me ljubi u usta.
Ja ležah oslonjen na laktove: toliko me zatekla da gubim ravnotežu pa padam
unazad. Ona na to razrogači oči: sigurno misli da sam se odmakao od nje u
gnušanju ili gađenju, pa pružam ruku da ne bi ustuknula. Samo hoću da je
razuverim, da me bolje shvati, ali nespretno je hvatam pa ona pada preko mene.
A možda je to i svojevoljno učinila. Osećam težinu njenog tela preko svog, i
njeno ukočeno telo ispod nakvašene tkanine.
Gotovo da ne znam šta se posle desilo. Znam da me je ljubila po obrazima,
usnama, vratu, da me je pritiskala o vlažno tlo, da mi je prolazila rukom kroz
kosu. Potom je odvezala steznik i ja sam zagnjurio lice u njene dojke. Prevrćem
se preko nje, ogrebavši leđa o nisku ivicu stene. Guram ruke pod njene
podsuknje, a onda me ona nežno uvuče u sebe.
Gromovi preteći tutnje nebom, ali mi za njih ne marimo. Kiša nas poput
zastora odvaja od ostatka sveta, krijući nas od dnevne svetlosti. Mogu da osetim
kamen, drvo, mokru zemlju i njenu vlažnu kožu na sebi. Učini mi se da čujem
lovački rog, te se trgnem, ali Ada mi šapuće kako to samo drveće šušti na vetru,
pa me ponovo uvlači u sebe.
Tad sam konačno shvatio o čemu svi pesnici pevaju u pesmama. Imao sam
utisak da je svet počeo da se topi oko nas i da u tom trenu postojimo samo mi i
niko više.

122
LONDON

Gde si bila sinoć?"

Bi je to Dagov glas, nalik hladnoj vodi koja joj kaplje niz vrat.
„Bila sam u operi."
Eli je stajala u redu za čekiranje karata, pregrmevši nekako Dagovu iznenađenu
reakciju, njegova sasvim logična pitanja i svoje lažne odgovore koje je unapred
pripremila. Znala je da će osećati krivicu, ali su je, ni u kakvoj vezi sa samim
strašnim činom prevare, te sitne, sporedne laži naprosto nervirale.
,,S nekim klijentom. Bilo je poprilično dosadno. Trajalo je skoro pet sati pa
sam zaboravila da uključim telefon kada sam konačno izašla napolje."
Obaveštenja s razglasa odjekivala su u ostatku njene priče, kao daje i sam
aerodrom bio posramljen zbog nje.
„Šalju me u Brisel. Verovatno ću ostati cele nedelje, moram da se vi dim s
nekoliko ljudi."
Sačekala je da s razglasa ponove obaveštenje.
„Najavili su moj let", ponovo gaje slagala. „Nazvaću te kada stignem." ,,I ja
tebe."

A pre toga, negde oko ponoći, Eli se najednom probudila, pa se iskrala do

kupatila. Pljusnula je malo vode po licu, zagledavši se u svoje telo u ogledalu.
Prostorija je bila preplavljena mesečinom pa joj je na nagoj koži igrala senka
čineći je nalik mermeru sa zidova. Osećala se rastrojeno, a ruke i noge bile su
joj poput voska. Način na koji je Blanšar vodio ljubav bio je poput silovitog
napada, ali ne fizičkog, već poput napada na njeno unutrašnje biće. Nežno i
delikatno, uklonio je svaku njenu odbranu, sve dok je nije sveo na sklop čula

123
potpuno ovladavši njome. Osećala se prestravljeno, ali i ushićeno, obuzeta
osećajem potpunog prepuštanja. Zadrhtala je prisetivši se toga.
Kada se vratila, u spavaćoj sobi gorelo je svetio. Blanšar je sedeo u krevetu, s
glavom naslonjenom na jastuke. Pratio ju je pogledom dok je prelazila sobu,
diveći se njenoj nagosti. Iznenadila se otkrivši daje i sama u tome uživala, u
tom nekom osećaju moći. Zavukla se pokraj njega pod jorgan, pa je, spustivši
glavu na njegovo rame, krenula prstima da gladi sede malje na njegovim
grudima.
Na lancu oko vrata visio je maleni zlatni ključić. Skinuo je sve sa sebe, osim
njega. Eli ga je podigla da ga prouči. Zupci su bili toliko sićušni da su izgledali
kao da će pući ako samo dotaknu ključaonicu, a gornji deo u obliku krstića bio
je ukrašen crvenim kamenom.
„Šta ovaj ključ otvara?"
„Moje srce." Nežno, ali odlučno, Blanšar izvuče ključić iz njenog sti ska, pa
joj položi ruku na svoj stomak. Pomilova je po kosi i reče: „Sutra moraš da se
spakuješ."
Eli se odmakla i zagledala u njega. Navukla je jorgan sve do ramena.
„Ali to nema veze s ovim što se između nas noćas desilo. To ništa ne menja.
Bar ne na poslu", ispravio se. „Ipak, između nas menja sve ako ti tako želiš."
Eli više ni sama nije znala šta želi. Međutim, Blanšar je očekivao odgovor,
izgledalo je kao da mu je bitno. Klimnula mu je.

„Potrebna si mi, Eli. Ti si izuzetna osoba. Zajedno bismo..." izbacio je vazduh

kroz usta, kao da puši neku zamišljenu cigaru. „Odgovaramo jedno drugome.
Mogli bismo mnogo toga da postignemo."

Uhvativši je za ruku, obrnuo ju je, pa se našla na svega nekoliko centimetara

od njegovog lica.
„Ti možda misliš da ja ovo radim svake noći, da dovodim lepe i mlade žene u
spavaću sobu. Možda misliš da meni ovo ništa ne znači, ili da mi znači previše,

124
pa se stidim i sramim. Ali ne radi se o tome. Ja sam zaljubljen u tebe, Eli. Ako u
banci krenu da kolaju glasine, meni to ništa neće značiti. Ali ti si još mlada i
nova: ljubomorne kolege mogu da te povrede."
Nagnu se ka njoj da je poljubi pa je stisnu uz dušek, prikleštivši je svojim
telom. Eli je podigla dlanove na njegove grudi i odgurnula ga. Onaj ključ se
zaljuljao na lančiću, golicajući joj kožu između grudi.
„ A šta ćemo sa... " navukla je razboriti izraz na lice. Blanšar ju je odmah
razumeo.
„Čist sam."
„Nisam mislila na to... ja... znaš... ne koristim antibebi pilule." Dve nedelje
ranije, bila je toliko zauzeta daje zaboravila da ih popije tri dana zaredom. Posle
toga se više nije ni trudila. S Dagom joj nisu ni trebale.
„Sa mnom ti nije potrebna zaštita."
Raširivši joj ruke, gurnuo ju je pod svoje telo.

BRISEL

Eli se setila da je Džozef Konrad opisao Brisel kao grad nalik beloj grobnici.
Nakon što je tamo provela dva dana kopajući po računima nekog malog
industrijskog koncerna, Eli se i sama osećala kao da je jednom nogom
zakoračila u grob. Sve te uzane ulice i visoke kuće s navučenim roletnama,
tišina i niski oblaci koji su neprestano mirisali na kišu, pa i sami Belgijanci s
licima poput zamandaljenih vrata - sve bi dala da ode kući barem za vikend. Ali
kod kuće je čeka Dag, razgovor s njim i konačni raskid, a s tim još nije mogla
da se suoči. Rekla je sebi da to moraju da obave u četiri oka. On nije ništa rekao
kada je telefonske razgovore prestala da završava sa volim te, pa se pitala da lije
on to uopšte primetio.

125
 U subotu ujutru, naručila je doručak u sobu, rešivši da dan provede u krevetu
s knjigom. Ako već ne može da pobegne iz Belgije, bar će se praviti da ona ne
postoji.
Taman kad je izašla ispod tuša, začula je kucanje na vratima. Navukavši
bademantil, otvorila je vrata, svesna koliko je bila gladna. Ali pred njom nije
bilo doručka, a hodnik je zjapio pust. Pred vratima je jedino zatekla novine koje
nije naručila. Podigla ih je, spremna da ih baci pravo u kantu za smeće, kad je u
njima osetila nešto tvrdo.
Raširila je časopis i iz sredine iskliznu knjiga - turistički vodič kroz Brisel.
Pomislila je da se možda radi o besplatnom reklamnom poklonu. Međutim,
hrbat je već bio iskrzan, a primetila je i nepravilan rub ružičastog papira koji je
virio iz listova.
Obuzeta nestrpljenjem, otvorila je knjigu na označenoj stranici. Parče papira,
presavijeni list požutelog članka iz novina, stajao je uguran u povez. Osećajući
se kao da otvara neku neobičnu kinesku slagalicu, Eli gaje raširila.
Bila je to stranica iz Ivning standarda, od 19. februara 1988. Među
zastarelim vestima, pri dnu stranice nalazio se obeležen i kratki članak:

BIZARNA SMRT U TUNELU PODZEMNE ŽELEZNICE

Jutros je došlo do ozbiljnog prekida u radu centralne li nije
podzemne železnice, nakon što je nekog čoveka prega zio voz
duboko u tunelu, između stajališta kod Engleske banke i
stajališta ispod Liverpulske ulice.
Zvaničnici Londonske podzemne železnice bili su iznenađeni
kako je žrtva nesreće uopšte uspela da siđe do tog mesta
neprimećena, jer je neposredno pre toga obavljeno noćno
čišćenje stanice i kroz tunel su prošle redovne službe. Ni
sigurnosne kamere nisu zabeležile kako je uspeo da se provuče
kroz zaštitne ograde na peronu i siđe u tunel.

126
 Portparol Londonskog metroa izjavio je: „Na svu sreću,
nesreće poput ove su veoma retke . Tuneli podzemne železnice
predstavljaju veoma opasna mesta. Nijedan građanin ne bi
trebalo da pokušava da siđe u njih. Ova tragedija samo ukazuje
na moguće opasnosti koje tamo vrebaju."
Poginuli je identifikovan kao Džon Herin, 38 godina, iz
Ridinga u Berkširu.

Eli je sela na krevet drhteći. U samom članku nije bilo ničega šokan- tnog
osim te davno zaboravljene tragedije. A ni za Džona Herina nikada nije čula.
Ali pogodio ju je datum. Toliko ga je puta videla, ispisanog zlatnim slovima na
crnom granitu, na jednom vlažnom brežuljku blizu Njuporta.

OVDE POČIVA ANJARIN STANTON

12. MAJ 1949. - 19. FEBRUAR 1988.

Prelistala je ostatak vodiča, tražeći neki trag osobe koja ga je poslala.

Nekoliko gradskih znamenitosti bile su označene markerom ili na marginama
obeležene zvezdicom. Sve oznake delovale su sveže.
Najednom je zaboravila svaku pomisao na čitanje u krevetu. Razvukla je
draperije, pustivši unutra sivkasto jesenje svetio, a onda se obukla na brzaka i
krenula u obilazak grada.

Svaki obilazak Brisela trebalo bi početi od Velikog trga. Ta rečenica je u vodiču

i podvučena i označena zvezdicom, pa je Eli resila da krene odatle. Eli se, kako
i dolikuje, divila zgradi Gradske skupštine sa šiljatim tornjem, koja je podignuta
u petnaestom veku, kao i baroknim sedištima esnafa, sa alegoričnim
rezbarijama koje su predstavljale smernost, pobožnost, pravičnost i ostale vrline
koje su pripadnici trgovačke klase sebi pripisivali.Videla je i Labudovu kuću u
kojoj je Karl Marks napisao Komunistički manifest, a koja je sada pretvorena u
restoran u kojem su za predjelo naplaćivah i po trideset evra.

127
Provela je sat tumarajući po Kraljevskom muzeju lepih umetnosti, najviše se
zadržavši u sobama posvećenim Bošu i Brojgelu, koje su u bile označene
vodiču. Nekoliko puta ugledala je nekog čoveka u smeđem mantilu iza sebe, ali
bi se on uvek okrenuo, kao da ga je neka slika najednom zainteresovala. Dok
nije stigla do Magrita, već je ubedila sebe da bi trebalo da mu priđe i da ga pita
da li joj je on doneo knjigu. Međutim, njemu je očigledno dosadilo razgledanje
pa više nije mogla da ga pronađe.
Ručala je u nekom kafeu, i on je bio naznačen u knjizi, razmišljajući kako je sve
to potpuno suludo. Pažljivo je osmotrila svu gospodu, očekujući da neki od njih
privuče stolicu i da joj se predstavi, da joj ponudi neko objašnjenje. Ali niko to
nije uèinio. U knjizi je ostalo samo još jedno obeleženo mesto, i to prilièno
udaljeno: zamalo da odluèi da se više ne muèi. Meðutim, pošto je veæ dotle
stigla, popela se u tramvaj i dugaèkom avenijom s drvoredima odvezla se do
tihog predgraða Tervuren.

Kraljevski muzej centralne Afrike širio se pod olovnom kupolom nalik na

mauzolej. Bilo je to mesto kojem niste mogli odrediti epohu, greška u pređi
istorije. Izgrađen kao spomenik taštini kralja Leopolda, svečano je otvoren iste
godine kada je njegova opaka vladavina Kongom postala previše čak i za
stomake njegovih sunarodnika. Šezdesetih godina dva desetog veka, vetrovi
promene dunuli su taman toliko da oduvaju Kongo iz naziva muzeja, ali ne
dovoljno jako da skinu prašinu sa starih postavki. Lavovi i slonovi stajali su
ukočeni u staklenim vitrinama, u položaju u kojem su ih njihove ubice poslale
na onaj svet. Jedino svedočanstvo o brutalnosti belgijske okupacije bila je
kratka poruka u galeriji na samom kraju zgrade, kratko izvinjenje nagurano
negde u dnu stranice. Ponovo se prisetila Konrada, zapitavši se koliki se deo
toga profita slio na račune u Monsalvatu.
Užas, promrmljala je sebi u bradu.
„Ponovo se srećemo."

128
Naglo se okrenula. Niski, zdepasti muškarac s razbarušenom kosom i
pomirljivim izrazom lica, gledao je u nju s druge strane vitrine u koj oj su bile
slonovske kljove. Iako ga je donekle i očekivala, ipak se prepala. Najednom je
pomislila da je tačno odmerio vreme, čekajući da stigne do najudaljenijeg i
najpustijeg mesta u ovoj zabačenoj i praznoj zgradi. Nigde nije bilo čuvara.
Dugački hodnik, koji je vodio iz te sobe, bio je potpuno pust.
„Vrištaću", upozorila ga je.
„Nemojte, molim vas", odmaknuo se od nje podigavši ruke, kao da je uperila
pištolj u njega. Time ju je samo iznervirao.
„Zbog čega ste mi poslali onaj novinski članak?"
Pogledao je kroz prozor, ka zelenim travnjacima i sivom nebu: „Hajde da se
prošetamo."

LONDON

Zgrada u Lombardskoj ulici br. 46 ni po čemu nije bila posebna, bar dok ne
pogledate ka krovu. Četiri sprata služila su kao poslovni prostor
osiguravajućem društvu, firmi lovaca na glave, koji su više voleli da ih nazivaju
izvršnim istražiteljima, trgovcu robnim rezervama i maloj konsultantskoj firmi.
Ali na krovu, skrivena i neupečatljiva, rasla je čitava šuma antena, satelitskih
tanjira, odašiljača i jarbola. Sve je to vibriralo na vetru, loveći svaki impuls u
etru.
Ako biste nekako pronašli put kroz zamršeni niz holding kompanija i tajnih
kartela koji su posedovali tu zgradu, na kraju biste, preko Lihtenštajna,
Monaka, Luksemburga i Kanalskih ostrva, došli odakle ste i krenuli. A ako
biste nekako pronašli put kroz zamršene električne kablove nagomilane u
podrumu, oni bi vas opet odveli na isto mesto: van zgrade, pa stotinak metara
pod zemljom duž Lombardske ulice, a onda gore do mračne sobe ispunjene
zujanjem elektronike, na petom spratu stare zgrade kod Ulice kralja Vilijama.

129
Ako biste u toj sobi uspeli da zavirite u jedan od mnogobrojnih ekrana koji su je
jedini osvetljavali, videli biste da dva čoveka zure u mapu ispresecanu crvenim
linijama kao na nekoj dečjoj žvrljotini.
„Previše je lako", reče Destrije. „U staro doba bi nam bilo potrebno šestoro
ljudi da je pratimo - pa još i vozila za podršku, materijal za prerušavanje i tome
slično. A sad nam njen telefon otkriva svaki korak koji napravi, a pritom je sve
to legalno."

Blanšar je proučavao mapu: „Baš se našetala."

„Sve su to turističke znamenitosti", Destrije je dotakao ekran osetljiv na
dodir i mapa se ponovo smanjila. Sada su one crvene linije izgledale kao
zamršeno klupko i samo je jedna nit virila s jednog kraja. „Trenutno je u
Muzeju Konga."
„Pokaži mi pregled vremena."
Destrije pritisnu neko dugme. Linije se ponovo izmeniše, šireći se i
skupljajući tako da njihova debljina pokaže vreme provedeno na određenom
mestu: tanke prugice tamo gde je samo prošla i široka zadebljanja na mestima
gde se u muzeju zadržala duže. Zbog toga je čitav prikaz izgledao kao da je
poprskan krvlju.
„Već je dugo u afričkom muzeju."
„Možda voli mrtve životinje."
Blanšar je zurio u ekran: „Imaš li tamo osmatrače?"
„Dvojica su je jutros pratila nekoliko sati do umetničke galerije. Videli su na
hiljade slika debelih žena i ništa sem toga, pa su digli ruke. Nisu baš mnogo
prosvetljeni ti moji momci. Kenig je u gradu, a Sen Lazar reče da nam je on
prioritet."
„Naravno. A telefonski pozivi?"
„Nije ih bilo mnogo."
„Da li je zvala Oksford?"

130
 „Jedno veče jeste. Pričala je deset ili petnaest minuta."
„Jesi li je prisluškivao?"
Destrije ga je prepredeno pogledao: „Nije mu rekla za ono veče u operi, ako
na to mislite."
Blanšar uopšte nije reagovao: „Nastavi da je pratiš."

BRISEL

Teren se kod muzeja spuštao u čitavom nizu oštrih geometrijskih nivoa sve do
nekog malog jezerca. Beli šljunak škripao je pod nogama poput koštanog
brašna, zaprljavši Eline cipele belim prahom. No, tamo je bar bilo mnogo više
ljudi, porodica sa psima i decom, koje su se tog subotnjeg popodneva
besposleno šetale unaokolo. Eli nije ništa govorila, čekajući. Izgledalo je kao da
i njen pratilac nije raspoložen za priču. Vukao se za njom s rukama u
džepovima kaputa, povremeno se osvrćući preko ramena.
„Ko ste vi?", reče Eli naposletku.
Lice mu se odmah ozarilo. Izgleda da mu je bilo drago što mu je omogućila
uvod, pa je Eli pomislila da je možda i on bio napet poput nje.
„Možete me zvati Hari."
„Jeste li vi neki špijun?"
Malo je razmislio. „Ne u političkom smislu. Član sam jedne grupe kojoj je
stalo do tajnovitosti."
„Poput masona?"
„Ne baš."
Zastao je i zagledao se u svoj odraz u jezercetu. „Izvinjavam se što sam vam
tako iznebuha prišao. Pokušao sam da vam priđem u umetničkoj galeriji, ali su
vas nadgledali."

131
 Eli se osećala kao da klizi po finoj površini lakovernosti, pričajući i klimajući
glavom kao da se našla usred nekog savršeno normalnog razgovora. „Ko me je
nadgledao?"
„Vaši nadređeni."

„Naravno. Mračni srednjovekovni moćnici, koji me sve vreme uhode."

Okrenula se ka njemu. „Zbog čega ste mi dali onaj novinski članak?"

„Zato što sam mislio da treba da znate istinu", pogleda je pravo u oči. „Džon
Herin vam je bio otac. Džon Herin bio je Anjarin Stanton."
„Moj otac je poginuo u saobraćajnoj nesreći", reče mu odsečno.
„Tako vam je majka rekla."
Skrenuli su nalevo, hodajući duž dugačkog pravougaonog jezera. Tu je sve
bilo ravnih linija: vodoravne obale jezera, staza koja se pružala paralelno uz nju,
uspravne pruge na drvoredu topola.
,,A kako glasi vaša verzija?"
„Manje više je ista kao ono što piše u tim novinama. Udario ga je voz u
tunelu metroa. Umro je na licu mesta."
Eli se zavrtelo u glavi: „Možemo li negde da sednemo?"
„Najbolje bi bilo da ostanemo u pokretu", Hari je bacio pogled preko ramena.
„Umro je pokušavajući da provali u Monsalvat banku."
„Dakle, vi se time bavite? Provaljujete u banke?"
,,U trezorima Monsalvata drže nešto što pripada nama, nešto što su još davno
ukrali. Naj* (*Orig.Nye – uobičajeni velški nadimak za muško ime Anjarin. ( Prim.prev ))
Stanton umro je pokušavajući da to vrati. A vi ste sada njihova nova mlada
bankarska zvezda." Napućio je usta glumeći iznenađenost: „Slučajnost ili ne?"
,,I šta sad? Namestili ste konkurs kako biste me ubacili tamo? Mislili ste da
ću otključati trezor i pustiti vas unutra da uzmete šta želite?"
„Nismo mi imali ništa s tim."

132
Prošli su pokraj nekog dečačića koji je hlebom hranio jato pataka. Ptice su se
kljucale, gurale i potapale u borbi za mrvice. Hari je bacio pogled na sat.
„Nemamo mnogo vremena. Trenutno radite na preuzimanju kompanije
Talue." To uopšte nije izgovorio kao pitanje. „Da li vam je bilo ko do sada
spomenuo Miraboa?"
„Nije."
„Znate li za Lazarev račun?"
Eli se prisetila one crvene fascikle koju je videla na Blanšarovom stolu.
„Ne."
„Molim vas, Eli, razmislite. Ovo je mnogo važnije nego što vi možete da
zamislite."
„Važnije kome?" Krhki led na kojem se održavalo njeno verovanje i koji joj
je omogućio da odigra tu šaradu kao da sve to ima nekog smisla, najednom se
raspao u hiljadu komada. Propala je i počela da maše rukama, daveći se u bujici
sumnje. „Vi tvrdite da me uhode, ali vi ste jedini koji me uhodi. Došli ste
ovamo sa šašavim pričama o mom ocu, koje nikako ne mogu biti istinite. Ne
znam ko ste, ali budem li vas opet videla, kunem vam se da ću zvati policiju. I
da ću reći Blanšaru."
„Ako to učinite, više nas nikada nećete videti."
„Pa i ne želim da vas vidim."
„Sad ne, ali možda ćemo vam kasnije zatrebati."
Tutnuvši joj posetnicu u ruku, užurbano je otišao odatle. Na njoj nije bilo ni
imena, ni žiga, samo telefonski broj i naškrabana poruka: Ako se niko ne javlja,
ostavite poruku s napomenom - poruka za Harija od Džejn.
„Zar očekujete da ovo upotrebim?", viknula je za njim, ali on se više nije
osvrtao.
Palo joj je na pamet da iskida tu posetnicu i da je baci u vetar, ili da je
zavrljači u duguljasto svetlucavo jezero. Da ga se zauvek otarasi.
Ipak je gurnu u džep.

133
NORMANDIJA, 1135.

Već se beše smrklo kad smo krenuli iz šume. Kiša je prestala,a oblaci su se
pomerili ka horizontu pa lebde iznad zalazećeg sunca, pritiskajući ga poput
pesnice. Puštam Adu da jaše par koraka ispred mene, kako i dolikuje ženi moga
gospodara. Oboje ćutimo. Unutra krijemo mnogo više nego što bismo ikada
mogli reći.
Ranije, dok sam mislio da me Ada mrzi, žudeo sam da saznam šta za pravo
misli. A sad, kad mi se čini da me voli,neizdrživo je što ne znam šta misli. Pre
samo ure vremena, između nas nije bilo ničega, a sad se sumnje već javljaju:
Da li se kaje? Da li se predomislila? Da li razmišlja o Giju?
Pomisao na Gija odmah mi kvari raspoloženje. To što smo učinili, najednom
mi se više ne čini kao ostvarenje svih mojih snova, već kao golema greška.
Još razmišljam o tome kad se začu zveket čeličnih alki u večernjoj polutami.
Zvuk dopire iz cestara što se na sredini susedne čistine uzdiže poput ostrva.
„Sačekajte ovde."
Podbadam konja i jašem preko polja. Pod njegovim kopitima, tlo se beli od
pepela spaljene strnike. Pošto ne uspevam da pronađem ulaz u gaj, sjašem pa se
peške probijam kroz divlje ruže i drač. Unutra je toliko mračno da jedva i grane
vidim, ali zvuk nepogrešivo ukazuje na borbu. Varnice osvetliše malenu čistinu
u sredini čestara: uspevam da nazrem dve prilike gde nasrću jedna na drugu, a
onda se udaljavaju poput plesača. Jedna prilika je vitez pod punim oklopom, sa
štitom na laktu i mačem u ruci. Na zemlji je, ali ga težina ograničava. To ide na
ruku njegovom protivniku koji nema ništa od zaštite, osim smeđe tunike i
ogrtača obrubljenog krznom. Čak ni mač nema kod sebe, već očajnički
pokušava da vitezove napade odbije ravnim lovačkim nožem.

To beše Gi.

134
Prizor me podseća na psa koji nasrće na medveda, samo što su ovde medveđe
kandže već rekle svoje: Gi ćopa zbog posekotine na butini, a zbog nje ne može
ni da pobegne. Vitez najednom brzo udari te silinom zamaha izbi nož iz Giovog
oslabljenog stiska. Nož odleće, nestaje u žbunju. Gi je bespomoćan.
Okrenut je leđima, pa me ne vidi. U magnovenju pomišljam koliko bi bilo
lako iskrasti se odatle kroz šipražje. Ranjen je, nezaštićen i živ neće izaći iz
čestara. Ada bi postala udovica i mogla bi ponovo da se uda za koga god poželi.
Sve mi to u kratkom dahu struji kroz glavu. Da li me to Bog stavlja na
iskušenje, ili mi dade tu zlatnu priliku da konačno nadoknadim sve patnje u
životu? Al' nikada neću saznati kakav bih izbor napravio jer vitez polete nalevo,
a Gi se nespretno pomeri i okrenu se. Ugleda me i podiže glavu. Znam da me
vidi: lice mu se toliko izmeni da me i njegov suparnik primeti. Brz poput
pacova, vitez se naglo okreće ka meni.
Spremam se da se branim, ali imam samo nož. No, kad posegnem za njim,
napipam samo tkaninu. Nema ga za pojasom, štaviše, ni pojasa mi nema oko
struka. Mora biti da ga ostavih u šumi. Iznenada mi se, onako prestravljenom,
vrti u glavi pri pomisli da sam potpuno nezaštićen.
Al' i vitez je zbunjen: možda misli da sam jedan od paževa ili tek seljak koji
nehotice zaluta na megdan. Ne zna da li da me ubije ili da prvo završi sa Giom.
Gi odmah napada. Vitez zna da je on glavna opasnost, pa se brzo okreće i
diže štit.
Ja osećam kamen kraj stopala. Neprimetno se saginjem da ga dohva tim.
Veliki je kao jabuka pa mi ispunjava čitav dlan. Nošen nagonom koji sam
čitavog života negovao i razvijao, bacam ga pravo ka vitezovoj glavi.
Dobro sam nanišanio, pa ga kamen pogađa u potiljak, taman ispod ruba kacige.
Tetura se: nisam ga oborio, ali sam ga ošamutio. A to je taman dovoljno za
prevejanog ratnika poput Gija. Skače ka njemu, otima mu mač iz ruke pa mu ga
u tren oka gura pod vrat.

135
 „Ko te je poslao?"
Vitez ništa ne odgovara. Možda je još ošamućen. Ali Gi ne misli tako: okreće
mač i udara ga jabukom po licu. Krv šiklja iz slomljenog nosa.
„Ko?"
Ovaj mrmlja nešto što ne razumem. Čak i Gi ne zna šta mu govori, te ga pita:
„Atold?"
Vitez potvrdno klima glavom pa se presamiti da pljune krv iz usta. Gi se
odmače. Prisečam se onoga čemu me je Gorneman učio. Nikad ne ubijaj viteza
koji se preda. Bolje je zatražiti otkup.
Zanet tim mislima, uopšte ne videh šta se dešava. Čujem fijuk i neki
mljackavi zvuk, a onda kako Gi izvlači mač iz vitezovog grla. Čuje se samo
neko prskanje, kao kad kiša pada - tako je vitezova krv prskala po tlu
prekrivenom lišćem. Gi briše mač o njegov plašt. Gleda u oštricu, a onda u
mene: u naletu ushićenja, pomišljam da će me na licu mesta nagraditi viteškom
titulom.
Al' on samo opsova i zadenu mač za pojas.
„Gde ti je nož?"
„Izgubio sam ga u šumi."
Ne smem da mu pogledam u oči, ali on ionako ne gleda više u mene. Brže-
bolje okreće se i odlazi odatle žurnim koracima.
„Hoćete li me načiniti vitezom?" vičem za njim. Znam da je to drskost, ali
upravo mu spasoh glavu. Uopšte nisam spreman na izraz duboke mržnje kojom
mi uzvraća:
„Spasao si me kamenom. To je moglo da uradi bilo koje derle koje je ikada
gađalo golubove."
Mog konja nađemo na rubu čestara. Gi bez pitanja uskoči u sedlo i odjaha
pravo napred. Ja posrćem za njim preko onih spaljenih polja. Kada konačno
stignemo do puta, srce mi drhti jer Ade više nema. Vidim otiske kopita u blatu

136
kako idu ka drumu, samo jednog konja, te se nadam da je odjahala nazad u
zamak. Gi ih, na svu sreću, ne vidi.
Mnogo, mnogo kasnije, shvatio sam zbog čega je bio toliko nezahvalan i
zašto je usmrtio onog viteza iako je mogao da zatraži otkup. On je već bio star
čovek, mučen staračkom sujetom. Nije želeo da bilo ko sazna koliko je bio
blizu da se rastane od života.

137
LONDON

Da li si ikada čula za čoveka po imenu Džon Herin?"

Vrata su joj bila zatvorena, ali Eli je ipak pokrila telefon rukom. Iako je
odbacila Harijeve mračne tvrdnje, bilo joj je neprijatno da je nazove iz
kancelarije. Međutim, njena majka je u poslednje vreme toliko rano odlazila na
spavanje da joj je bilo teško daje ulovi uveče.
„Herin?" Majka joj je zvučala umorno i prestaro za ženu koja još nije stigla
ni do penzije. Možda su krive i v^zfenkoje šušte i krče poput radija na kratkim
talasima. Možda bi trebalo da zatraži od telefonskog opera tera da pogleda o
čemu se radi, naredni put kad svrati do njih.
Eli joj je ponovila ime slovo po slovo: „Mislim da je možda poznavao tatu."
„Ah...", ispustila je uzdah kao kada grane vrbe zašušte na vetru. Otkad je Eli
znala za sebe, u glasu njene majke uvukla bi se neka rezervisanost svaki put
kada bi neko načeo temu o njenom ocu. „Naj je imao mnogo prijatelja. Ja ih baš
i nisam sve poznavala. To su bila drugačija vremena."
Eli je duboko udahnula. „Kada je tata... umro... radilo se o automobilskoj
nesreći, zar ne? Nije bilo nikakvih sumnji u to?"
Usledila je duga pauza.
„To je bilo tako davno", zatvorila je vrata, nežno ali odlučno. „Kad dolaziš
kući, Elanor?"
„Uskoro", obeća joj Eli postiđeno. „Zauzeta sam poslom. Ali doći ću za
Božić."

„A Daglas?"

„Dobro je."
„Hoće li i on doći za Božić?"
Eli se ugrize za usnu: „Ne znam."

138
„Baš bi bilo lepo, vas dvoje ste tako lepi zajedno."

Završivši poziv, Eli se nakačila na bančinu mrežu tražeći račun Spenserove

fondacije. Upamtila je naziv sa čeka koji su joj poslali kada je pobedila na
konkursu: tada je potrošila pola popodneva uživajući u činjenici daje dobila taj
ček. Dodirivala je kruto parče papira, doživljavajući ga kao simbol bogatstva, i
divila se grbu banke utisnutom u uglu. To je bio prvi put da su joj se putevi
ukrstili s Monsalvat bankom. Čak je i pomislila da ga ne unovči, već da ga čuva
kao trofej. Naposletku, pet stotina funti ipak je bilo pet stotina funti.
Podaci o računu pojaviše se na ekranu. Eli se zagleda u njih.
U čitavoj istoriji Spenserove fondacije, obavljene su samo dve transakcije. U
martu prošle godine uplatili su pet stotina funti elektronskim putem. A onda je,
dva meseca kasnije, ta suma podignuta s računa preko čeka, na ime, mada to u
sistemu nije bilo zabeleženo, Eli Stanton. Niko od tada nije dirao račun.
Pa, odakle je onda došao taj novac?
Po prefiksu je mogla da vidi da se radi o još jednom računu u Monsalvatu.
Kliknula je mišem da otvori detalje.
Legrande holding. Taj račun bio je stariji, uz dugačku listu uplata i isplata.
Međutim, iako je novac odlazio u raznoraznim pravcima, dolazio je samo iz
jednog izvora: iz Investicione firme Sen Lazar, Velika Britanija.
Puls joj se ubrzao iako nije bilo ničega zabranjenog u onome što je radila.
Kliknula je da izlista račun Sen Lazara.

PRISTUP ZABRANJEN

Eli je osetila ukus tompusa u ustima pa podiže pogled. Blanšar je stajao

naslonjen na vrata i posmatrao je svojim uobičajenim nečitljivim izrazom.
Koliko je već dugo tu?
„Nisam čula kucanje", trudeći se da deluje opušteno, prešla je rukom preko
tastature da zatvori podatke o računu.

139
 „Baš si bila usredsređena. Nisam hteo da te prekidam."
„Ma samo sam nešto umorna."
U trenu joj je došlo da mu sve kaže: o Hariju, o svemu iz Brisela, p Džonu
Herinu... U stvari, samo je želela da je Blanšar zagrli i uteši. Hari je fantazirao,
on je najobičniji luđak koji je pokušavao da se uvuče u život koji joj je banka
pružila.
Međutim, ipak je bilo nečega u njegovoj priči što ju je nateralo da se zamisli.
I to ne puke činjenice, koje su uglavnom bile neuverljive, već praznine oko njih.
Ćutanje njene majke kada je pomenula Džona Herina. Pa onda račun
Spenserove fondacije. Pa zid ZABRANJEN PRISTUP i tajne koje su od nje
krili.
Ali Blanšaru ne treba ništa da govorim dok ne budem sasvim sigurna u svoje
tvrdnje.
Elino lice se zateglo na tu pomisao. Blanšar je to zaveo pod umor. „Možda bi
mogla malo da se odmoriš. Hteo sam da te pitam da li bi hoćeš da mi se
pridružiš na večeri. S klijentima", dodao je pomirljivo, „ali radi se o sasvim
prijatnim ljudima."
Ponovo joj se učinilo da svojim neskrivenim zurenjem prodire pravo kroz
nju, kao da može da vidi kako joj srce preskače u grudima. Znala je da ne bi
trebalo da pode. U Briselu je provela tri nedelje ubeđujući se da je sve to bio
mali prestup, izdvojena greška koju može da ispravi tako što će sve zaboraviti.
Međutim, Blanšar je u njoj potpirivao glad i neki životinjski poriv koji se kosio
sa razumom i logikom.
„Rado ću poći."
Još dok je to izgovarala, znala je da će pre toga otići do svog stana da obuče
čistu odeću i da strpa u torbu nešto od stvari iz kupatila. Za svaki slučaj.
Nečiji koraci u hodniku oslobodiše je Blanšarovog pogleda. Destrijeova
telesina ispunila je vrata. Uputio je Eli gnevni pogled zbog kojeg se zapitala šta
li je sad skrivila.

140
 „Imate li minut?", upitao je Blanšara.

„Došli su do nje."
Destrije je špartao po svojoj kancelariji. Bio je besan i znojav, mada je
klima-uređaj održavao temperaturu na dvadeset stepeni, a ekrani su ispunjavali
sobu hladnom i opuštajućom plavom bojom. „Pokušala je da uđe u Sen Lazarev
račun."
„Pa? Ona već zna da za njih radi na jednom projektu."
„Pogledajte spisak", Destrije mu je pokazao na ekran. „Spenserova fondacija,
Legrande holding, Sen Lazar. Prati tok novca. A upravo je zvala i svoju majku,
što nikad ne radi. Postavljala joj je neka čudna pitanja."
Pritisnuo je dugme. Elin glas poteče prostorijom iz zvučnika ugrađenih u zid,
kao da je stajala odmah kraj njih.
Kada je tata... umro... radilo se o automobilskoj nesreći, zar ne? Nije bilo
nikakvih sumnji u to?
„Odakle je sad tako nešto mogla da izvuče?"
„To treba ti meni da kažeš", reče mu Blanšar zajedljivo.
„Mislim da obojica možemo da pretpostavimo ko joj je to rekao. Ali neka
sam proklet ako znam kako i gde."
„Rekao sam ti da je pomno pratiš."
„Ali ste mi takođe rekli i da budem nenametljiv kako ne bi ništa posumnjala.
Pametna je ona, primetiće ako budemo previše napadni. Jedan od mojih
momaka već ionako misli da ga je možda primetila u umetničkoj galeriji u
Briselu."
Destrije je na trenutak razmišljao.
„Možemo da joj sredimo telefon. Imam jednu igračkicu koju mogu da joj
ugradim u telefon tako da se pretvori u mikrofon koji snima čak i kada je
ugašen. Ali baterija se tako brzo troši, a to će sigurno primetiti. Mogla bi da
propusti neke važne pozive."

141
 Blanšar mu klimnu: „Uradi to. Uključuj ga samo kad se negde zaustavi na
pet minuta, a nije u kancelariji i stanu, ili nemaš sliku."
„Čak i noću?" Destrije mu se prepredeno iskezio, ali Blanšar se pravio da ga
ne primećuj e.
„Noću pogotovu."
„Još ništa nije rekla momku, ako ste se kojim slučajem pitali", doviknu
Destrije za njim.

OKSFORD

Malo joj je falilo da slaže da je bolesna i da sve otkaže. Iako mu je bio rođendan
i iako su se dogovorili nedeljama ranije, gotovo da je ubedila sebe da bi za
njega bilo bolje da ne ode. Ali to bi onda bio neoprostivi kukavičluk. Jedina
uteha u celoj toj priči bila je činjenica da Dag nije znao koliko ga je gadno
prevarila. A njena savest ne bi podnela da mu učini nešto što bi ga povredilo,
bez obzira na to o koliko se sitnoj stvari radilo. I zato je otišla.
U drugoj nedelji decembra, Oksford se pretvarao u grad duhova. Studenti su
već otišli, odnevši sa sobom svu onu larmu, samouverenost i osećaj da im to
mesto pripada. Njih bi zamenili kandidati za prijem na fakultete, koji su se
nadali da bi im to mesto jednog dana moglo pripadati. Očajnički tragajući za
podrškom u svom usamljeničkom poduhvatu, skupljali su se i tumarali ulicama
u grupama od po dvadesetero ili tridesetoro. Pet godina ranije, i Eli je bila poput
njih. Osmotrila je njihova lica u prolazu, zapitavši se šta će na kraju biti s njima.
Dag je znao da nešto nije u redu. Neprestano je primećivala kako joj
dobacuje napete poglede. Deset puta ju je pitao da li se oseća dobro, a Eli bi
svaki put zaškrgutala zubima pa bi mu rekla, bledo se osmehu- jući, da je dobro
i da je samo umorna od posla. Na kraju je shvatio pa je prestao da je zapitkuje,
ali mu se zabrinutost i dalje videla na licu. Svaki put kad bi otvorio usta, pa
makar i da se samo nakašlje, Eli je morala da potiskuje sopstvenu

142
prestravljenost. Postoji li neko drugi? Varaš li me? Ali on to nijednom nije
pitao.
U subotu uveče, izvela ga je na rođendansku večeru u restoran na
Banberijskom putu. Kao studentkinja, pogledala je u njihov jelovnik jednom ili
dvaput i nasmejala se cenama, a sada su joj se činile prosečne. Trpezarija se
nalazila u staklarniku od kovanog gvožđa, ispunjenom papratima i malenim
lampicama poput prave zimske bašte. Eli je sve to izgledalo čarobno, a Dag je
naprosto izgledao kao da mu je nelagodno. Dok mu je konobarica nameštala
salvetu u krilu, on je, sve dok nije otišla, sedeo ukočen kao mrtvac. Kad god bi
prišla da im dolije vina, on bi prekinuo ono što je govorio, pa bi nelagodno
zurio u tanjir. A Eli je gotovo nije ni primećivala.
Dag je pokušao da naruči rižoto, najjeftinije jelo u jelovniku, ali ga je Eli
nadglasala naručivši mu krmenadlu i flašu sent emiliona, jer joj se učinilo da ga
je pila na jednoj od večera s Blanšarom.
„Rođendan ti je", podsetila gaje. „Treba da proslavimo."
Pružila mu je malu kutijicu, nestrpljivo ga posmatrajući kako je otvara.
„Sat."
Bio je to sat omega koji je kupila u fri-šopu u Briselu, plativši visoku cenu
više zbog griže savesti nego zbog same njene vrednosti. Dag je, ne preterano
poletno, skinuo svoj sat da proba novi.
„Nije trebalo da se trošiš", promrmljao je. „I stari mi dobro radi."
Setila se da je stari sat bio poklon od njegovog oca koji je dobio kada je
diplomirao.
„Promena dobro dođe, s vremena na vreme." Njenim grešnim ušima čak je i
tako jednostavna primedba izgledala natopljena dvostrukim značenjem. Trgla
se. Da li je Dag primetio?
Ne želim da mu pokvarim rodendan.
Podigao je čašu: „Drago mi je što te opet vidim."

143
 „Srećan rođendan." Oprezno su se kucnuli čašama, kao da se plaše da nešto
ne polome.
„Razmišljao sam o Božiću", reče Dag. „Znam da je kasno, ali možda bismo
mogli negde da otputujemo, da iznajmimo negde brvnaru. Možda čak da odemo
u inostranstvo. S fakulteta su mi isplatili putne troškove za Pariz, ali mi je
preostalo novca. Pretpostavljam da i ti možeš sebi da priuštiš put." Spustio je
ruku na njenu. „Dobro bi nam došlo da malo budemo zajedno."
Eli se zgrčila. Spavam s drugim muškarcem. Došlo joj je da to vrisne, toliko
glasno da se porazbijaju stakleni zidovi oko njih, da se krov sruši, pa da se sva
ta prijatna i topla atmosfera rasprši u noćnoj tami.
„Obećala sam mami da ću provesti Božić s njom."
Do Božića već više nećeš želeti da me ikada više vidiš, pomislila je.
Nije mogla da podnese da ga vidi razočaranog, kao da je taj njegov osećaj
bio reakcija na njenu izdaju za koju nije ni znao. „Možda onda u februaru, kad
nam bude godišnjica."
Ne želim da mu pokvarim rodendan.
Dag je oko zgloba vrteo metalni kaiš novog sata, kao da ga je svrbeo.
„Kako ti je na poslu?", promenila je temu.
Lice mu se razvedrilo: „Odlično. Sećaš li se one pesme koju sam ti pominjao,
i onog starca u kolicima? Poslao sam mu svoja osnovna zapažanja i veoma su
mu se dopala. Pozvao me je u Škotsku da pogledam original. I još mi je
ponudio da mi plati kartu za voz i sve ostalo."
„Kada ideš?"
„Već sam bio. Prošlog vikenda. Rekao mi je da mogu da povedem i devojku,
ali ti si bila u Briselu, ili gde već."
Uvek neka zamerka. Ona je, na neki način, iz toga crpla snagu. Tako joj je
bilo lakše da razmišlja o onome što će kad-tad morati da uradi.
,,I kako je bilo?"

144
 „Izvanredno. Da si samo videla kako to mesto izgleda. Morao s am da
presedani u Edinburgu, a kasnije i u Invernesu. A onda me je onaj koščati
dugonja pokupio na stanici u svom land, roveru, pa smo se jedan sat vozili kroz
planine. Taman kad sam pomislio da smo se skroz izgubili, skrenuli smo iza
grebena i pred nama se pojavio zamak, na brdu koje se uzdiže usred šume.
Pravi pravcati, verovatno negde iz četrnaestog veka. Oko njega još postoji
šanac, mada je neko pokušao da ga pretvori u baštenski rov dok su u
devetnaestom veku uređivali vrtove."
Konobarica im je donela hranu.
„Skoro daje već pao mrak kad smo stigli. Dugajlija me je uveo u neku
ogromnu srednjovekovnu dvoranu, s tapiserijama, gigantskim krovnim gredama
i kaminom u koji bi i kola mogla da se parkiraju. Imaju i sto sa dvadeset stolica.
Bilo je postavljeno samo jedno mesto, i to za mene. Gospodin Spenser,
navodno, nije mogao da siđe na večeru, već je trebalo da mi se pridruži
kasnije."
Video je iznenađenost na Elinom licu. „Gospodin Spenser je onaj tip iz
kolica. Nego, gde sam ono stao... da, sve je bilo nekako sablasno. Na zidovima
imaju bar stotinak mrtvih jelenskih glava, pa dok sam jeo, činilo mi se da sve
zure u mene. A što je najgore, poslužili su me srne- tinom. A onda se, nakon
večere, Spenser dokotrljao zajedno sa svojim negovateljem koji je nosio kožni
kofer. Unutra se nalazio jedan jedini list pergamenta s pesmom, ručno ispisan
biljnim mastilom."
„I, je li autentičan?"
Dag je odsekao parče odreska pa ga je pojeo sa uživanjem. „Nisam stručnjak,
ali je meni delovao prilično autentično. Tačno se moglo videti gde se kiselina
urezala u pergament. Pitao sam ga li je radio neka testiranja, a njegov
negovatelj reče da je utvrđeno da je iz dvanaestog veka. Iz dvanaestog veka,
zamisli samo. Rukopis nije proveravao jer nije hteo da ga bilo ko čita, što

145
razumem. Rekao sam mu da ja ne znam mnogo o paleografiji, ali da mi se čini
da tekst jeste iz tog perioda."
,,I šta je hteo da ti s tim radiš?"
„Gospodin Spenser misli da je ta pesma, zapravo, zagonetka. Misli da ona
vodi do zakopanog blaga ili tako nečega", Dag zakoluta očima. „Tako mi je bar
njegov negovatelj nabacio. Starac ni reč nije progovorio. Samo je „Zagonetka
sigurno postoji, ali ona nema veze sa izgubljenim blagom." Nagnuo se preko
stola sklopivši dlanove oko čaše: „Ključno pitanje jeste ko je pisac!"
sedeo i uvlačio vazduh kroz onaj svoj respirator."
Eli je iskapila vino iz čaše: „A šta ti misliš?"
Na njegovom licu se jasno videlo da nije imao pojma i da je zbog toga bio
silno uzbuđen. Eli mu je udovoljila razrogačivši oči: „Ko?"
„Ne mogu ti reći."
Pljesnula ga je po ruci preko stola: „Vidiš kakav si."
Posramljeno joj se nasmešio: „Pa, voleo bih da ti kažem, ali sam pot pisao
ugovor o poverljivosti." Pognuo je glavu prema susednom stolu za kojim se
skupina doteranih mladića i devojaka glasno smejala. Snizio je ton, obrativši joj
se šaljivim šapatom: „Nikad se ne zna ko prisluškuje."
Prisluškuju vas, Eli, i to sve vreme. Najednom joj je ta zastakljena prostorija
ličila na kavez, a ne na baštu. Navukla je šal preko ramena. Dag to nije ni
primetio.
„Ostao sam budan pola noći proučavajući taj pergament. Pesma ima samo
osam stihova, ali sam želeo da upamtim svaki detalj, svako vlakno tog
pergamenta. Upio sam ga u sebe. Kućepaziteljka ga je ujutro zavila i odložila, a
dugajlija me je odvezao nazad na stanicu, pa sam se otklac- kao nazad do
Oksforda." Začuđeno je odmahnuo glavom: „Ponekad se pitam da nisam sve to
možda sanjao."
Dag se prilično otkravio pričajući o svom putu u Škotsku. Više nije delovao
kao da se taj restoran kosio s njegovim stavovima, pa se sa iskrenim poletom

146
bacio na odrezak: vino je teklo iz flaše sve dok je nisu ispraznili. Kada im je
konobarica pokupila tanjire, zapitavši ih da li žele i dezert, Eli je bacila pogled
preko stola primetivši dobro poznati sugestivni osmeh na Dagovom licu.
„Ne, donesite nam račun."

Eli je znala da je sve to bilo neoprostivo. Trebalo je da mu kaže istinu, ali

nikako se nije pojavljivao pogodan trenutak. U subotu uveče spavali su zajedno
po prvi put nakon nekoliko nedelja - rođendanski i oproštajni poklon upakovani
u jednu kutiju. Kada se u nedelju ujutru probudila, Dag je već bio u kuhinji
spremajući doručak. Potom su se prošetali po univerzitetskim parkovima koji su
se beleli od inja i zimskog sunca, a svaki put kada bi pomislila daje sakupila
dovoljno snage, poželela bi da ne kvari lepotu trenutka. Možda zbog napetosti,
ili zbog dubinske spoznaje da će se sve uskoro završiti, Eli je osećala dublju
povezanost s njim nego prethodnih meseci. Sva su joj čula bila napregnuta:
miris njegovog kaputa kada se skupila uz njega na klupi u parku, dodir njegovih
usana kada ju je poljubio, njegov smeh kada su seli ispred kafea Turf
pijuckajući kuvano vino. Jačina svega toga podsetila ju je na njihovih prvih
nekoliko nedelja. I dok se okrenula, već se zatekla u vozu koji je kretao sa
stanice u Oksfordu, a i dalje mu ništa nije rekla.
A kada se u ponedeljak posle posla vratila nazad u svoj stan u Barbikanu,
bentli je već čekao pokraj ivičnjaka. Vozač je spustio prozor.
„Gospodin Blanšar me je poslao da vas pitam da li ćete mu se večeras
pridružiti."
Nije ni trepnula: „Samo da uzmem neke stvari."
Isto se dogodilo i naredne večeri. A kada se automobil u sredu nije pojavio,
Eli se gotovo uspaničila: provela je noć sama i premotavala po glavi sve što se
tog dana desilo, pitajući se šta li je to učinila da naljuti Blanšara. Međutim, kola
su ponovo bila tamo u četvrtak. Do petka se sve već pretvorilo u rutinu.

147
 Eli je ubrzo shvatila da je postala... Šta? Blanšarova ljubavnica? Ali on nije
bio oženjen, a ona gotovo da i nije bila u vezi. Njegova devojka? Ta je reč
zvučala šašavo kada je reč o Blanšaru, koji verovatno nije imao devojku još od
dvadeset i pete godine, ako je ikada bio toliko mlad. Njoj nije bilo lako da
zamisli tako nešto, pošto joj je delovao vanvremenski. Na kraju je odlučila da je
ona njemu bliska prijateljica. To joj je zvučalo evropski i prefinjeno, što joj se
sviđalo, a zvučalo je i pomalo starovremski, poput samog Blanšara. A to je
pritom bio i tačan izraz jer ma koliko da su večera i koncerata zajedno odsedeli,
ma koliko da je novih klijenata upoznala, uvek se između njih osećalo neko
odugovlačenje. Sama suština njihove veze i dalje nije odmakla od početka, od
spavaće sobe.

Ali sigurno je postala i više od toga. Inače je Blanšar sledećeg ponedeljka ne

bi pozvao da se iz svoje kancelarije popne gore, na šesti sprat.

148
NORMANDIJA, 1135.

Tokom oluje, voda beše dospela u šupu za drva, pa nam vatra posle toga jedva
tinjaše, a dvorana beše puna dima. Gi ljutito korača tamo-amo, dok se
Gorneman, Džoslin i pet-šest vitezova koje je uspeo da okupi ne pomeraju s
mesta. Ja sedim naslonjen uz neki zidni čilim, stopljen s vunenim šarama. Znam
da bi valjalo da se usredsredim na razgovor, ali jedino o čemu mogu da mislim
jeste Ada. Znam da se i sama vratila u zamak zdrava i čitava, ali očajnički želim
da je vidim. Pokušavam da se setim meke kože na njenim grudima, njenog
ukusa na mom jeziku i njenog tela kako me prima u sebe. Nemoćno stežem
pesnice.
Gi im nešto priča o Atoldu di Lorijeru, njegovom komšiji. Ja ga nikad ne
videh, ali znam kakav ga glas prati. Kad bi nam neka ovca nestala sa pašnjaka,
kad bi se zapalio stog sena, ili kad bi plugovi bez traga nestali, Gi bi odmah
okrivio Atolda. Sva je prilika da je i Atold za Gija govorio to isto.
„Dok smo bili u lovu, poharali su Mazinji", govori mu Gorneman. Mazinji je
selo na ivici Giovog feuda. „Ubili su trojicu i odveli još desetak njih."
Gi besno udara dlanom o jedan od stubova. Ne potresa se za ljude jer se ne
brine nimalo za živote nekoliko seljaka. Besni jer su mu napali posed i zbog
troška koji će uslediti. Za sve te ljude tražiće otkup, a ako im ne pomogne,
seljaci će početi da razmišljaju o novom gospodaru.
„Ako želi rat, daću mu rat!"
Beše to kratak i podmukao rat. Grozno se namučismo, mada ne beše mnogo
mrtvih. Teško je ubiti nekoga kada se ruka smrzne do kostiju, kad se tunika
skroz natopi, a mač otupi od rđe. Nikada se od tog rata neće izroditi dobre priče.
Malo-malo pa se zapitam da nisam baš ja tu bedu navukao Giju na vrat, da nije
taj rat bio božja kazna za moje grehe. Ali to me ne sprečava da i dalje grešim. A

149
nije lako održavati tajnu ljubavnu vezu u zamku koji se nalazi u ratu - rasporedi
behu nepredvidivi, hodnici uvek puni, pogledi budni. Ali nekako se snalazismo.
Svaki naš susret beše zbrzan, a užitak prožet strahom da nas ne otkriju. Ada je
ponekad znala i da zaplače, govoreći da više tako ne može. A ja bih joj onda
privio glavu na grudi i šaputao joj da je volim.
Kada bih ostao sam, u sebi bih nabrajao sve naše susrete: jedanput smo bili u
štalama iza sena, drugi put u njenoj ložnici kada je Gi negde otišao, pa onda u
ostavi u zadnjem delu kule dok su miševi trčkarali oko džakova sa žitom.
Grozničavo bih osmišljavao te naše susrete, proučavajući bojna polja tog rata
koji vodimo protiv ostatka sveta. Dobro bih pamtio osećaj njenog tela uz moje,
svestan svake rane koju mi je nanela.

Giov rat svrši se u martu.

Beše maglovito jutro, a svet se zaglavio negde između zime i proleća. Čini
mi se da ogolelo drveće lebdi u magli dok izlazeće sunce povlači zlatnu liniju
na nebu. Nas trojica jašemo preko neke livade u blizini brda. U potrazi smo za
Atoldovim ljudima, ali u toj magli vojske mogu da projašu na stotinak koraka
od nas i da ostanu nevidljive.
Džoslin jaše na čelu, a Vilijam, jedan od štitonoša, i j a pratimo ga za dužinu
konja. Džoslin i ja nikada nećemo biti prijatelji, ali kako smo odrastali, naučili
smo kako da se uopšte ne primećujemo. Svi smo pod punim oklopom, jedino
nam mamuze nedostaju jer ih nijedan od nas još nije zaslužio. Težina oklopa mi
je već postala prirodna, kao druga koža, a zahvalan sam i na ušivenoj postavi
koja me čuva od hladnoće.
Džoslin se najednom zaustavlja ispred nas i zagledava u zemlju. Neka
blatnjava brazda preseca travu. Otisci kopita. Te noći padaše kiša, što znači da
su tragovi sveži.
„Samo je jedan", promrmlja Vilijam. Džoslin ga odmah strelja pre zrivim
pogledom.

150
 „Jedino ako je jahao konja s deset nogu. Pogledaj koliko se blizu nalaze
tragovi. Jahali su u koloni jedan iza drugog, da prikriju koliko ih ima."
Pratimo tragove nizbrdo, sve do reke u koju su ušli u jednom nizu, ali su iz
nje izašli raštrkani: nije lako održati kolonu u vodi i posle se iskobeljati na
obalu koja se odronila pod prvim konjem. Izbrojimo pet ili šest različitih
otisaka kopita, koji su duboko iskopali tlo. Ko god da je jahao te konje, nosio je
mnogo tereta na sebi.
„Valjalo bi da odjašemo nazad, da upozorimo Gija."
Ovog puta sam ja meta Džoslinovog prekora: „Da ga upozorimo da je neko
ostavio tragove kopita na njegovoj zemlji? Njemu to ne bi bilo dovoljno."
U dolini je magla gušća nego igde drugde, ali znam da je selo odmah iza
brda, nekoliko stotina jardi uzvodno. Ono je deo Adinog poseda, koji je sad
Giov, a za kojim i Atold žudi zbog tamošnje vodenice. Kada bi mogao da
prodaje brašno od žita koje je ubirao od napoličara, mogao bi da sakupi više
novca pa da kupi još zemlje ili još vojnika s kojima bi je osvajao. A pritom ima
i četiri mlada sina i nadobudnu ženu te mu je širenje poseda bilo neophodno.
Privezavši konje u vrbaku, krećemo uzvodno ka seocu. Prelazimo preko
ustave: vodeničar putnicima obično naplaćuje kad koriste ustavu kao most, ali
sad tu nikoga nema. Puzimo na drugu stranu držeći se čvrsto za daske koje su
klizave i glatke, isprskane vodom koja se peni ispod nas.

Seoce se širi na obe strane izrovanog i izbrazdanog puta. Kuće oivičene

drvenim gredama uzdižu se oko druma, ali su slamnati krovovi toliko niski da
gotovo dodiruju zemlju. Šunjamo se od kuće do kuće, stižemo do crkvice oko
koje se pružaju natkriljeni doksati. Mati mi je pričala da su oni nekada služili da
grobovi ostanu na suvom, ali sada mrtvaci kišnu u crkvenom dvorištu, a kružni
krov zaklanja ulične prodavce, lutalice, monahe i mlade ljubavnike. Al' ovog
jutra tu nikoga nema. Svi seljaci okupljaju se na trouglom parčetu livade ispred
crkve, gde ih sateruju četiri viteza na konjima, preteći im mačevima položenim

151
preko sedla, kojima upiru na njih. Peti, u crvenom ogrtaču i s crvenim štitom na
ramenu, sedi na bojnom atu i naređuje im s visine.

Džoslin me cima za rukav. „Atold", šapće mi nečujno. „Vrati se u Otfort,

dovedi oca."

Iako se tresem, ni u snu ne bih otišao odatle: „Pošalji Vilijama."

Džoslin me mrko gleda, ali sad nije ni vreme ni mesto za prepirku. Vilijam je
dve godine mlađi od mene, ima tanku riđu kosu i lice nalik siru. Učiniće kako
mu kažem.
„Idi do zamka. Kaži Giju da je Atold ovde, da ima malo vojnika i da je
ranjiv. Dovedi ga što brže možeš."
Vilijam se iskrada. Skriveni iza crkvenih zidina, Džoslin i ja slušamo šta
Atold govori. Vidimo mu samo vrh kacige i šiljak koplja nad ivicom krova.
„Od sada pa nadalje, svi vaši porezi i dažbine idu meni." Jaše na konju gore-
dole pred seljanima, pa mu se kaciga pomera spram ivice. Mora da mu neko od
seljana nešto reče pošto se kaciga najednom zaustavi, a Atold se prodra:
„Gi od Otforta vam više nije gospodar. Zar će on da vas štiti? Može li on da
vas zaštiti?" Koplje se podiže pa se naglo obruši. Čuje se nečije stenjanje i
vrisak. Mora da ga zavitla iznad glave nekog siromaha.
„Gde vam je vodeničar?"
Čuje se komešanje u masi, a onda neki čovek istupa napred.
„Ti si sada moj podanik. Zato što melješ žito za mog neprijatelja, Gija od
Otforta, oduzimam ti mlin."
Sećam se tog vodeničara, viđah ga i ranije: postariji čovek sede kose i blede
puti, kao da mu se brašno uvuklo pod kožu. Glas mu je snažan i jasan:
„Vodenica je moja očevina. Odvajkada pripada mojoj porodici."
„Sve do sada."
Hvata se za slamku: „Ali šta će mi sin onda naslediti?"

152
 „Tvoj sin? Je li to on?", kaciga se malo okreće i naginje napred. „Da li je
istina da si zabrinut za svoje nasledstvo?"
Ne čujem odgovor, a ne čuje ga ni Atold: „Glasnije!"
„Da."
„Da... "
„Da, gospodaru."
„Tako dakle", Atold malo razmišlja. Al' onda se, toliko brzo da gotovo ništa
ne primećujem, koplje naglo podiže i polete nadole. Neka žena vrišti. Ljutita
graja diže se iz mase, ali Atoldovi vitezovi odmah okreću konje ka njima pa se
graja stišava. Sve zamuknu osim usamljenog vriska, koji pređe u potmulo
jecanje, kao da je nekome srce prepuklo.
„Eto, sad više ne moraš da brineš zbog njegovog nasledstva."
Kaciga se potom pomera, a šiljak koplja se opet pomalja iznad zida, krvavo.
Jedan po jedan, seljani istupaju napred da se zakunu na vernost Atoldu. Ne
mogu da ih vidim, ali pretpostavljam da su morali da kleknu pred njim u blato,
pored tela koje još umiraše. Nad selom se nadvi strašna jeza. Više se ne
plašesamo Atolda, već i Gija. Za mesec ili godinu, ako dobije rat, onda će i on
jahati na konju pred njima, zahtevajući odanost, pa će neki drugi sin pasti za
primer.

Najednom se čuje škripanje dasaka na doksatu. Krezavi čovek sa ogromnom

kapom na glavi dođe okolo i zaprepašćeno gleda u nas. Ja odmah stavljam prst
na usta i mašem mu da ćuti.
A njemu su kolena sveže ukaljana od zakletve Atoldu. Zna kako da ostavi
dobar utisak na svog novog gospodara:
„Giov sin! Giov sin!"

Mi bežimo niz drum, pa putem do vodenice, ali sve vreme kopita dobuju za
nama. Toliko hitro trčim da mi se čini da će mi srce iskočiti, ali, na svu sreću,
imam težak oklop da ga zadrži na mestu. Ugledam reku pred sobom. U ušima

153
mi i dalje odzvanja topot kopita. Kad naiđosmo na ustavu, pretrčasmo opasne
daske toliko brzo da nismo imali vremena ni da se okliznemo. Jedno koplje
odbi se od kamenog nasipa pa počinjem da se osvrćem.
Atoldovi ljudi stoje na ivici vode. Reka je prebrza i preduboka da je pregaze,
a na konjima ne mogu preko uske ustave. Moraće dole do gaza, pa onda nazad.
Nama će to dati malo vremena.
Međutim, gaz nije daleko, pa dok mi pokupismo konje kraj vrbaka, već
izgubismo dragocenu prednost. Krećemo Vilijamovim tragovima, nazad
uzbrdo, daleko od magle, pravo ka Otfortu. Tu se pruža otvoreno pusto polje,
savršeno za jahanje.
Iza nas se oglašava rog. Pogledam unazad i vidim gde se petorica konjanika
pojavljuju na vrhu brda. Izranjaju iz magle ko talasi iz mora. Vrhovi džilita
presijavaju se na suncu. Atold se namerio na Džoslina jer zna da će pobediti
Gija ako ga uhvati.
I ja tačno znam gde mi je mesto na toj šahovskoj tabli - ja sam samo pion
koji zaklanja put do mnogo vrednije figure. Zato im okrećem leđa i nastavljam
da jašem. Teram konja u galop te se dižem u uzengijama, nisko pognut iznad
sedla. Konjska griva me šiba po licu. Nešto proliće kroz vazduh desno od mene.
Strela. Toliko brzo jašem da zamalo da je preteknem: kroz oklop me ne mogu
pogoditi, ali mogu da povrede konje. Ponovo podbadam konja, ali on već daje
sve od sebe.
Pred nama se pojavi niski zid. Moj ga at preleće u jednom skoku, al' Džoslin
ne bi srećne ruke. Čujem njisku konja i kamen gde se obrušava: okrenem se i
vidim vranca kako se koprca na tlu i maše kopitima po vazduhu, a Džoslina
ispruženog iza njega.
Imam samo otkucaj srca da odlučim, ali uopšte ne oklevam. Rado bih da
vidim kako kopita Atoldovog paripa gaze Džoslina u blatu, ali Gi mi to nikada
ne bi oprostio. Zauzdavam konja, okrećem ga pa jurim nazad ka našim
progoniteljima.

154
 Ima ih četvorica, a još jedan zaostaje za njima. Nišanim najmanjeg i spuštam
koplje. Vitez na to isuka mač i ubrza svog ata.
Nije to isto kao kad vežbate u voćnjaku. Stabla jabuke stoje mirno, a ovde se
sve odvija dvaput brže. Oči mi suze od vetra. Osećam čvrstu jasenovu dršku u
dlanu. On diže štit, a ja usmeravam koplje, pokušavajući da se setim svega
čemu me je Gorneman naučio.
A onda samo projezdim kraj njega. Promašio sam ga! Ni sam ne znam kako.
Kukavičluk? Da li sam zadrhtao u odsudnom času i pao na prvom viteškom
iskušenju? Ali nemam vremena za razmišljanje. Ispred mene je još jedan jahač
koji nije očekivao da ću se probiti, pa mu je štit i dalje na leđima, a mač u
kanijama.
Ovoga puta neću pogrešiti. Podižem koplje i pokušavam da ga držim čvrsto uz
konja koji poda mnom poskakuje gore-dole. Uspevam sve da uskladim -
pogled, disanje, vrh koplja, vitezovo ogoljeno lice. Gorneman tako nešto ne bi
odobrio, on je stalno ponavljao da treba da gađamo telo, najveću metu, al' ja ne
želim da neprijatelja samo oborim s konja. Želim da ga ubijem.

Ovoga puta ne zadrhtah. Koplje pogađa i uranja u metu, toliko duboko da ne

mogu da ga izvučem napolje. Moram da ga pustim da ne padnem s konja. Ruka
mi se trese, sva utrnula. Tek kasnij e shvatim da mu j e koplj e prošlo skroz
kroz lobanju i udarilo u zadnji deo kacige. Zaustavljam konja i gledam za
sobom.
Vitez se sklopio u sedlu, a koplje mu i dalje štrči iz glave poput ča pljinog
kljuna. Utom vidim i grb na štitu koji mu je privezan za leđa - crveno polje i
bela pruga. Atoldovo obeležje.
Ostali vitezovi silaze s konja, bacaju oružje na zemlju i skidaju kacige.
Pomišljam da ih je pomela Atoldova pogibija: a onda spazim desetak vitezova
kako jašu ka nama. Gi predvodi na čelu na svom hitrom doratu, a barjak se

155
vijori za njim. Skače iz sedla i trči ka Džoslinu, koji stenje trljajući glavu.
Preživeće, bar dovoljno dugo da ispriča kako ga spasoh.
Sad me Gi mora načiniti vitezom.

LONDON

Hajde sa mnom."
Nije bilo nikakvog uvoda, ništa od onih sitnih pohvala koje bi joj obično udelio
na račun odeće ili frizure. Ni tonom glasa ništa nije odavao. Čak mu ni lice nije
mogla videti kad je požurila za njim do lifta. Izašavši iz kancelarije, ugledala je
malu hrpu pepela na tepihu ispred vrata pase zapitala koliko je dugo Blanšar
tamo stajao.
Prisluškuju vas, Eli, i to sve vreme.
U liftu je izvadio svoju karticu iz džepa, pa ju je provukao kroz ma leni
prorez koji Eli nikada ranije nije zapazila jer nije bio kraj onog koji je ona
koristila. Na ploči je zasvetlela nova lampica: dugme za šesti sprat po prvi put
je blesnulo pred Elinim očima.
„Pritisni ga."
Eli posluša. Možda je to iluzija zbog njenih velikih očekivanja, ali učinilo joj
se da je to dugme čvršće od ostalih, kao da se iza njega krije teg. Lift se
pokrenu, ali ne nagore već nadole. Svetla su pratila njihovo spuštanje. Prvi
sprat... prizemlje... podrum... drugi podrum... i najednom, ponovo na vrhu liste,
broj šest.
„Nije sve tamo gde se očekuje da bude."
Lift se zatresao i zaustavio. Istog trena kada su se vrata otvorila, Eli je mogla
da oseti neku memlu u vazduhu: vlažni i teški miris nečega što je vekovima
zakopano. Koliko li su se duboko spustili? Svetio iz lifta prelilo se na kvadrat
kamenog poda, a sve iza toga ostalo je u tami.
A onda sve zasja zlatnim sjajem. Istoga trena kada je Blanšar kročio iz lifta,
polagano se popališe skrivena svetla, otkrivajući malenu kvadratnu odaju

156
oivičenu drevnim kamenim zidovima. U njih behu urezane police, ali je
izgledalo kao da se pod teretom silnog blaga i kamen povija: tacne i činije,
duboke zdele i poslužavnici, pehari, putiri i svećnjaci. Sve se to blistalo pod
svetlom, bacajući isprepletane zlatne i srebrne zrake koji su se mreškali po podu
poput vode.
Očarana sjajem, Eli je nesvesno krenula prema blagu. Ispružila je ruku ka
jednom kitnjastom tanjiru, ukrašenom reljefnim prikazom sukobljenih vitezova.
Blanšarova ruka sklopila se oko njenog zgloba, zaustavivši je na pola puta.
„Ne diraj. Svaki komad je pod alarmom."
„Odakle vam sve ovo?"
„To su predmeti koji su ostali bez vlasnika. Gomilaju se već vekovima."
Na sredini prostorije, četiri kamena stuba pridržavala su kupolu plafona.
Tačno između njih, na kamenom postolju, u staklenoj kutiji stajao je osvetljen
zlatni pehar. Bio je to jedini eksponat u sobi pohranjen ispod stakla, mada Eli
nije bilo jasno zašto je vredniji od ostalih.
Blanšar je popustio stisak, pa je otkopčao kragnu. Gurnuvši ruku pod
košulju, izvukao je onaj zlatni ključić na tananom lančiću, pa je krenuo ka
peharu. Narogušena kamena lica ukrašavala su četiri ugla postolja, sve neka
neobična čudovišta iz legendi. Blanšar gurnu ruku u usta rogate zmije, pa
okrenu ključ.
Eli zatrepta. Ništa se nije desilo. Blanšar se sklonio, vrativši ključ na zad pod
košulju.
„Iza tebe."
Eli je pogledala nazad ka liftu. Vrata su i dalje bila otvorena, ali su se u dnu
lifta, gde se pre toga nalazio zid pod ogledalom, pojavila masivna vrata od
hrastovine.
Ponovo su ušli u lift. Blanšar je onaj ključić ugurao u drvena vrata. Crno
gvožđe na bravi činilo se daleko starije od blistavog zlatnog ključa. Krajičkom

157
svesti, Eli je primetila da ga je ovoga puta obrnuo u smeru suprotnom od
kazaljke na satu, kao da ih zaključava.
Vrata se otvoriše ka unutra. Izgleda da na šarkama nije bilo ni traga rđe.
Blanšar joj rukom pokaza da uđe.
Prešavši prag, zastala je drhteći u tami kao pero na povetarcu. Ispružila je ruku
u prazninu pred sobom pokušavajući da napipa skrivene prepreke. Ništa nije
osetila, ali je svojim pokretom sigurno dotakla neki nevidljivi snop senzora.
Upalila su se skrivena svetla, isto kao i maločas, otkrivši dugačku galeriju s
niskim, zasvodenom tavanicom. Dva niza kockastih stubova pružala su se
čitavom dužinom, deleći je na tri duga prolaza. U njoj nije bilo polica, a ni
izloženog blaga. Umesto toga, niše u bočnim zidovima bile su prekrivene
gvozdenim vratima nalik onima na furunama, a na svakim vratima bio je
naslikan drugačiji grb.

„Tu su nekada čuvane monaške urne", začu se Blanšarov tihi glas iza njenog
ramena, kao da su stari monasi i dalje pohodili to mesto. „Kosti smo sklonili
kada smo ugradili trezore."
Na tren se sažalila, umislivši da je čula vapaj oskrnavljenih pokojnika.
Zadrhtala je. Na ovolikoj dubini, u gradu koji je, i pored svih svojih nebodera i
optičkih vlakana, bio neporecivo drevan, nije bilo teško zaneti se.
Okrenula se ka njemu: „Zbog čega si me doveo ovamo?"
„Hteo sam da bolje shvatiš dokle seže istorija naše banke. Monsalvat se
nalazi na ovom mestu već pet vekova. Čula si onu priču da smo izgrađeni na
ruševinama starog templarskog sedišta?"
Eli klimnu.
„Ono je pak bilo izgrađeno na temeljima normanske crkve, koja je podignuta
nad saksonskim trezorima." Rukom je pokazao ispod njih, od kamenih blokova
do manjih, grublje isklesanih komada kamena. „ A gde je ko tačno gradio, to
niko ne zna? Ovde vreme postaje prostor."

158
 Blanšar ju je poveo dublje unutra, do mesta gde se ulegnuti mozaik širio
između kamenih ploča u podu. „Za ovo nam se čini da bi moglo biti i rimsko.
No, ovde dole, naravno, nijedan arheolog nikada nije kročio."
Kada su prešli dve trećine prostorije, pojavio se drugi hodnik, presecajući
pod pravim uglom središnji prolaz između stubova. Mora da je oponašao oblik
crkve nad kojom je podignut, zaključila je Eli. Pokušala je da zamisli plan
Monsalvatove zgrade, zapitavši se da li je i dalje ličila na građevine koje su bile
zakopane ispod nje, da li je ponovljena šema sačuvala obeležja minulih epoha.
U samom dnu, sa istočne strane, bar kako je Eli pretpostavljala, mada na tom
mestu strane sveta nisu bile od značaj a, u podu su ležala gvozdena vrata. U toj
polutami uspela je da nazre grb banke utisnut u metal, onog proždrljivog orla s
kopljem u kandžama. Blanšar je sa strahopoštovanjem pazio da ih ne nagazi
kada je prišao jednom od trezora u zidu. Pomerio je ruku preko njihove
površine u nekoliko hitrih pokreta, pa je potom okrenuo kvaku i otvorio vrata.
Eli mu je provirila preko ramena, ali nije videla ništa.
„Postoji još jedan razlog zašto sam te doveo ovamo."
Izneo je malu kožnu kutiju iz trezora pa ju je pružio Eli. Ona je odmah počela
da odvezuje kožnu traku kojom je bila povezana. Čim je u tome uspela, dve
polovine kutije otvoriše se poput krila. Skriven između njih, ležeći na jastučetu
od sirove vune, nalazio se zlatni prsten s kojeg se, veliki poput lešnika, uzdizao
crveni kamen.
„Hteo sam ovo da ti dam."
Blanšar joj ga je navuče na ruku. Bio je prevelik za domali prst, ali je zato
savršeno nalegao na srednji. Eli se zagledala u to mutno zlato na svojoj
bledojkoži i u vatreni rubin koji je izgledao kao da mu u sredini titra neka
svetlost. Stomak joj se zgrči i obuze je nesvestica. Nije valjda rešio daje...

159
 „Ovo nije prosidba ili tako nešto", reče joj Blanšar tonom kao da je veridba
neka tričarija. „Ovo je stari porodični prsten moje familije koji simbolizuje našu
povezanost i donosi nam sreću." Nasmešio se: „Prsten moći."
Neka tutnjava najednom ispuni odaju, kao da se vekovima uspavana aždaja
probudila u jazbini otkrivši da joj nedostaje deo plena. Zidovi se zatresoše i Eli
se prestravljeno uhvati za Blanšara. On je obgrli oko struka, pa se široko
nasmeši.
„Centralna linija podzemne železnice prolazi veoma blizu. Kada su u
devetnaestom veku kopali tunel, morali smo da uložimo posebnu molbu kako bi
ga malo skrenuli da nam ne bi probili trezore. Gospodin Sen Lazar često voli da
kaže kako sadašnjost uvek ometa prošlost. I obrnuto."
Poljubio ju je nagnuvši se ka njoj. Zadrhtala je pod njegovim hladnim
usnama, ali jezik mu je bio vlažan i topao. Osetila je na njemu duvan. Čvrsto je
zagrli, privi je uz sebe, pa se istureni delovi njegovog tela zariše u nju.
„Da li ti se sviđa prsten?"
Eli podiže ruku, uživajući u njegovoj težini na svom prstu. „Ne znam šta bih
rekla."
„Neću ti reći koliko je star. Ali... molim te da ga čuvaš."
Vrata trezora odjeknuše poput zvona kad ih je zatvorio. Uhvativši je za ruku,
krenuli su nazad ka liftu, ali on najednom zastade.
„Ministarstvo finansija u Luksemburgu objaviće odluku o kompaniji Talue
naredne nedelje, 22. decembra. Mišel Sen Lazar me je pozvao da posle toga
provedem Božić s njim u njegovom domu u Švajcarskoj. A pitao me je i da li bi
ti mogla da nam se pridružiš."
Sve je to izgovorio potpuno opušteno, ali se težište njegovog pogleda u
celosti preusmerilo na Eli. Osećala se ulovljena, poput nekog egzotičnog leptira
nabodenog na čiodu strastvenog kolekcionara.
„Meni bi to mnogo značilo", dodao je. Odbacio je onu uzdržanost koju je
obično ispoljavao, pa su mu reči zvučale gotovo bolno iskreno. „Božić je na

160
Alpima uvek čaroban. A ako bi ga podelila sa mnom, to bi bilo... potpuno
savršenstvo."
Eli nikada nije proslavila Božić na snegu. Pokušala je da razmišlja o majci, o
obećanju koje joj je dala i o razočaranju koje će uslediti ako ne ode kod nje.
Međutim Blanšarov pogled imao je hipnotičku moć, neku silu gravitacije kojom
je privlačio sve u svom vidnom polju. Druge obaveze učiniše joj se nebitne.
Taman kada je htela da mu odgovori, shvatila je da je već počela da smišlja
izgovore koje će servirati majci.

LUKSEMBURG

Božić je izvukao na videlo nemački deo velikog vojvodstva. U samom srcu

grada, na Trgu dArms, velika jelka uzdizala se nad božičnim vašarom koji je
ispunio svaki pedalj trga. Drvene kućice ukrašene lampicama i veštačkim
snegom nudile su psihodelični spektar jarko obojenih slatkiša, opsceno dugačke
kobasice, biblijske scene izrezbarene u drvetu i raznorazne ukrase. Iz bačvi s
kuvanim vinom dizala se para, mešajući se u vazduhu sa aromom medenjaka i
mirisom dinstanog luka, ali i sa zvukom božičnih pesama, muzikom iz luna-
parka i smehom.
S druge strane, u konferencijskoj sali Ministarstva finansija, jedino praznično
obeležje bila je plastična jelka s nekoliko izlizanih ukrasa, u samom dnu
prostorije, na koju niko nije obraćao pažnju. Tu nije bilo nasmešenih ljudi, već
samo ozbiljna lica prekrivena napetim nestrpljenjem dok su se suprotstavljeni
ponuđači vrzmali unaokolo čekajući odluku. Blanšar je takođe bio tamo,
zajedno sa Kristinom Lafarž i nekim od onih bankara koje je upoznala tokom
pretresa dokumentacije. Na suprotnoj strani, Eli je mogla da vidi Lehovskog.
Vilica mu je igrala mrcvareći parče žvakaće gume.
Jedan od zvaničnika pozvao ih je da se utišaju. Ljudi iz ministarstva posedaše
za dugačak sto u prednjem delu sobe, sve sami debeli muškarci s retkom kosom

161
i svilenkastim odelima. Ali u njih niko ni nije gledao. Sve oči bile su uprte u
metalno sanduče s dva katanca, koje su položili na postolje ispred njih.
Zvaničnik je pozvao predstavnike ponuđača da stupe napred. Lehovski i
Kristina Lafarž istupili su napred i otključali po jedan katanac. Zvaničnik je
potom podigao poklopac i okrenuo sanduče naopačke. Dve zapečaćene koverte
pale su na sto.
Predsednik komisije pruži po jednu kovertu dvojici muškaraca kraj sebe. Oni
ih otvoriše i pročitaše listove koji su bili u njima, a onda ih razmeniše. Publika
je i dalj e čekala. Predsednik je uzeo oba pisma, pa je i sam proverio njihov
sadržaj. Sve troje se međusobno složiše. Eli je sve vreme obrtala Blanšarov
prsten oko prsta. Nije očekivala da će biti toliko nervozna.
Predsednik je uključio mikrofon. „Pobednik u nadmetanju je grupa Sen Lazar
s tri stotine četrdeset i sedam miliona evra."
Istog trena, svi iz monsalvatskog tima skaču na noge, tapšu i čestitaju jedni
drugima. Na drugoj strani, Lehovski i njegovi saradnici sede skamenjenih lica,
krijući ljutite poglede ljudi koji su za dlaku izgubili, pa sad možda sumnjaju u
nameštaljku. A ni ljudi iz komisije za privati zaciju nisu delovali mnogo
srećnije: bilo im je čudno što prodaja udela nije privukla veće ponude.
„Odlično obavljen posao, Eli. Nikada ne bismo uspeli bez tebe."
Blanšar ju je poljubio pravo u usta, prvi put da tako nešto uradi na poslu.
Izgleda da je bio veoma zadovoljan. Postiđena i iznenađena, Eli se izbuljila pa
je tako i ugledala Kristinu Lafarž kako je posmatra iz pozadine znalački se
osmehujući. Prisetila se Blanšarove priče o Kristini i Lehovskom, pa se zapitala
da nisu možda i Kristina i Blanšar nekada bili ljubavnici. I na samu pomisao,
osetila je neku bezrazložnu ljubomoru.

Okrenuvši se, Blanšar je promrmljao par reči predsedniku komisije. Kristina

je uhvati za ruku.

162
 „Vivijan mi reče da idete u Mon Valoa za Božić. U zamak Mišela Sen
Lazara." Eli joj klimnu. „Prava ste srećnica. To mesto je potpuno čarobno."

Eli je te noći zasigurno ispila više šampanjca nego u ćelom svom dotadašnjem
životu. Monsalvatski tim jezdio je od jednog do drugog bara, od hotela do
hotela, svuda naručujući piće na veliko. Njihova grupica postala je poput nekog
živog organizma: pojavljivala su se neka nova lica koja Eli nikada ranije nije
videla, a neka druga su nestajala, ali samo da bi se potom ponovo pojavila dve
stanice kasnije, sa još nekim pridošlicama. Kazaljke na hotelskom satu već su
prešle tri kad su se ona i Blanšar vratili u sobu. Blanšar je naručio još
šampanjca preko sobne usluge, a onda je počeo da joj dokazuje kako mu piće
nije poremetilo fizičke funkcije. Eli nije otišla na spavanje sve do pet ujutro. A
u osam se oglasio telefon s pozivom za buđenje. Kad je otvorila oči, Blanšar je
već stajao pred ogledalom vezujući kravatu, već obrijan i obučen.
„Kad nam poleće avion?"
„Kad god stignemo na aerodrom."
Aerodrom je bio ispunjen porodicama koje su krenule na odmor i
gastarbajterima koji su pokušavali da uhvate poslednji let uoči Božića. Eli je
pomislila da će se onesvestiti bude li morala da čeka u redu više od pet minuta,
ali Blanšar se progurao kroz njih do neobeleženih vrata u zadnjem delu
terminala. Unutra se nalazio paralelni aerodromski svet, sa srdačnim osobljem i
bez bilo kakvih redova: carinik je samo bacio pogled na njihove pasoše pa im
poželeo srećan Božić, a radnik obezbeđenja odneo je kofere sve do izlaza, gde
konačno ugledaše jednostavna vrata koja su vodila pravo na avionsku pistu s
koje se stepenicama popeše u mali mlažnjak.
Eli takav avion nikada ranije nije videla. Osam sedišta više je ličilo na kožne
fotelje nego na nešto što pripada avionu. Sigurnosni pojasevi bili su diskretno i
neprimetno uvučeni sa strane. Eli se srozala u sedište, pa je zaspala uz zvuke
turbina i Blanšarovog telefonskog razgovora na francuskom.

163
Na pisti u Lozani čekao ih je crni rendž rover. Oni se ukrcaše, za torbe se već
neko pobrinuo, te se, i pre nego što je Eli primetila, nađoše na auto-putu koji se
penjao ka planinama.
„Zar nije trebalo da damo pasoše na uvid ili tako nešto?", začudila se.
„Gospodin Sen Lazar uživa povlastice švajcarskih vlasti."
Eli je i pretpostavljala da bi tako moglo biti. Prema magazinu Forčun, on je
bio sedmi najbogatiji Švajcarac. I pored marljivog pretraživanja, to je otprilike
bilo sve što je o njemu saznala. Objedinjeni podaci iz Ko je ko, baze podataka
Leksis/Neksis i vascelog interneta iznedrili su jedino to da je uživao ugled
velikodušnog pokrovitelja dobrotvornih akcija i beskompromisnog čoveka koji
je harao poslovnim svetom kupujući i prodajući kompanije po čitavoj Evropi.
„Ko je Mišel Sen Lazar?", pitao se tugaljivo pre nekoliko godina jedan članak u
Ekonomistu. „Skrivena iza neprobojnih zidina fantomskih firmi i kompanija sa
udruženim deonicama, grupacija Sen Lazar ipak uživa ugled jedne od najvećih
evropskih privatnih kompanija. Međutim, njen vlasnik, Mišel Sen Lazar, živi
toliko povučenim životom da neki čak tvrde da je umro još pre nekoliko
godina." Jedine fotografije koje je uspela da pronađe bile su stare oko pedeset
godina, verovatno iz doba neposredno nakon Drugog svetskog rata, i pokazivale
su crno-beli lik nekog bonvivana na plaži. A nigde se nije pominjala ni njegova
povezanost sa Monsalvat bankom.

Rendž rover skrenu sa auto-puta, prateći krivudavi drum koji se sve više i
više uspinjao. U neposrednoj blizini videli su se planinski vrhovi. I sneg je
počeo polako da se pojavljuje, prvo na manjim površinama, po senovitim
delovima zavoja, a onda se širio po vidokrugu i na kraju sve progutao. Eli je
zaiskrilo pred očima pa je zažalila što nije ponela naočare za sunce. Ali u sivoj i
tmurnoj atmosferi koja vlada Londonom, njoj to svakako ne bi ni palo na
pamet.

164
 Automobil je ponovo skrenuo, ali ovoga puta na neasfaltirani drum koji se
pružao kroz šumu. Šofer je uključio pogon na sva četiri točka. Drveće je polako
počelo da se razređuje, a kad je pogledala kroz prozor, Eli je primetila da se
nalaze na ivici neke provalije koja se strmo- glavo spuštala ka uzburkanoj reci.
Pogledala je na drugu stranu, da umiri instinktivnu nelagodu, ali su planine i
tamo nestale. Vozili su se duž dugačkog grebena, na uskom pojasu zemlje na
vrhu isturenog dela planine. Eli je napeto provirila kroz prednji prozor, tragajući
za tragom neke kuće, ali joj je nisko zimsko sunce sijalo pravo u oči. Nadala se
da bar vozač vidi gde idu.
I onda su najednom stigli. Nakon što su protutnjali nekim mostom, prošli su
kroz ulaz, ispod podignute velike rešetkaste kapije sa šiljcima okrenutim
nadole, stižući konačno u dvorište Mišela Sen Lazara.

Kristina Lafarž nazvala je tu kuću zamkom, a Blanšar ju je skromno opisa o kao

planinsku kućicu. Zapravo, radilo se o pravom pravcatom dvorcu. Uzdizao se sa
isturene stene na kraju grebena, napola odsečen od same planine tesnom
provalijom. Jedini pristup bio je preko drvenog mosta: a sa svih ostalih strana
spuštale su se okomite litice, gotovo stotinu metara visoke od doline na dnu.
Zidovi okrečeni u belo behu gotovo nevidljivi naspram snega, pa se činilo da
odozgo, pošto su iz jednog objekta,iskošeni crni krovovi lebde u oblacima.
Ali Eli je sve to zapazila kasnije. Isprva je tek površno primetila visoke zidove i
lebdeće tornjeve koji su je gledali u kojem su nekada sigurno bile štale, ka
njima istrčale sluge da preuzmu prtljag, a batler im je izneo šolje s vrelim
vinom, maltene i pre nego što su uspeli da izađu iz vozila. Sunce se probijalo
kroz jedan luk na zapadnom zidu i rasipalo se po snegu, pa je čitavo unutrašnje
dvorište blistalo.

Sluga u crnom odelu poveo ih je u kuću gde su spiralnim stepeništem popeli u

dugački hodnik. Sve je ličilo na muzej: koplja i štitovi okačeni po zidovima

165
pokraj trofejnih glava davno ulovljene divljači. Međutim, s druge strane vrata,
odaje su bile tople, ukrašene debelim ćilimima, teškim draperijama, a ugledala
je i ogromni krevet s četiri stuba, potpuno prekriven čipkom. Provirivši kroz
prozor ka dolini okovanoj snegom, Eli se učinilo daje završila u nekoj bajci.
„Sviđa li ti se soba?"
Blanšar se pojavio iza nje. Eli se na tren učinilo daje izašao iz tapiserije
na zidu, ali je pored nje spazila vrata koja su vodila u susednu sobu.
Obuhvatila ga je oko struka, spojivši prste iza njegovih leđa.
„Zar su nam potrebne dve sobe?"
„Ponekad nije loše imati malo ličnog prostora." Nagnuo se ka njoj, a ona
se izgubi u njegovom zagrljaju: „Ali ne previše."
„Mišel večeras neće biti kod kuće", šapnuo joj je na uvo, „moraćemo
nekako sami da se zabavimo."
Eli mu klimnu sva srećna. Preko njegovog ramena, iznad vrata je videla
prepariranu vučju glavu s razjapljenim čeljustima i očima koje su zurile u
nju.
Morala je da zažmuri.

166
NORMANDIJA, 1136.

Klečim pred Giom. Kameni pod je hladan i tvrd pod kolenima. Na oltaru,
pod svetlošču sveća, presijava se uglačani mač. Na koži osećam glatko belo
platno. Gorneman mi je svetost tog trenutka usadio još prvog dana kada
sam stigao u Normandiju. Belo je simbol čistote i božjih zakona koje ću
braniti.
Belo podseća i na golu kožu na mesečini. U gluvo doba noći, dok je
trebalo da budem na bdenju, ja sam se provukao zamkom do ostave pokraj
voćnjaka. Ada je već bila tu. Nije nam bilo dovoljno toplo da bismo se
skinuli, ali ja svukoh tuniku, a ona haljinu, do struka, kako bismo spojili
tela tako da između njih ne bude ničega. Soba je mirisala na lanjske jabuke,
slatke i uskisle. Burad su bila već skoro prazna, ali se prezreli miris zadržao
u vazduhu.
Ljubav smo vodili ležeći na podu povrh praznog starog džaka. Me-
sečina je sijala kroz prozor bacajući rešetkaste senke po Adinim leđima.
Milovao sam njenu ogoljenu kožu rasterujući seni. Onda sam čuo jecaje u
tami - plakala je. Suze su joj ostavljale vlažne tragove na obrazima, poput
srebrnih rešetki. Obrisao sam ih.
„Sve će biti u redu", prošaptah joj na uvo.
Gorneman obilazi iza mene kako bi mi preko bele bluze privezao crveni
plašt. Crveno je simbol krvi koju ću proliti služeći Gospodu.

Ada se takođe sinoć raskrvarila. Samo malo, s posekotine na prstu spala je

krasta. Dok je petljala prstima oko moje tunike, razmazala je par mrljica po
belom vunenom platnu. Uspaničio sam se: za samo nekoliko ura, trebalo je da u
kapeli, stanem pred čitavo domaćinstvo. Ada se iskrala do kuhinje da donese
malo sirćeta i neku krpu. Kad je završila, od mrlje je ostao samo vlažni trag.

167
 Uzani pojas steže mi bluzu oko kukova. Gorneman mi reče da je on tu da bih
zapamtio da moram da se odreknem putenih grehova. Ali ja sam ga popustio,
pa mi je spao niže, prekrivajući najveći deo mrlje. Sveštenik mi prilazi kad
dođosmo do dela zakletve gde treba da se zakunem na život ispunjen čistotom i
čednošću, a ja se odmah molim da ne pogleda nadole.
Kunem se pred svemoćnim Bogom da ću braniti crkvu, gospodara svoga i da
ću štititi nemoćne od silnika.
Ponavljam zakletvu. Gi potom diže mač sa oltara i pridržava ga iznad moje
glave dok sveštenik ne izgovori blagoslov. U trenu se prisećam Gija od onog
dana u čestaru, kako mačem zamahuje i seče vitezov grkljan, a krv kaplje p o
lišću. Kad bi saznao šta Ada i ja radimo, odsekao bi mi šiju odmah tu u kapeli.
Ali on mač uvlači u kanije i vezuje mi ga oko struka. Ustajem kako bi
Gorneman mogao da mi nakači pozlaćene mamuze na čizme.
Gamašne su smeđe boje. Smeđa je simbol zemlje pod kojom će svaki čovek
završiti, bio on veliki ili mali. Meni prašina i zemlja donedavno nisu bile strane.
Prašina po kamenim podovima i policama u ostavama, prašina po stajskoj
slami, vlažna zemlja pod stenom gde smo se prvi put poljubili. Mi smo
stvorenja zemlje, a zlatno prstenje i mamuze, koje nosimo da bismo pokazali
svoju plemićku uzvišenost, nisu ništa do puka taština. Te mamuze čak nisu ni
moje, već su pozajmljene za tu priliku. Još koliko sutra, nosiću gvozdene.
Gi me lupa dlanom po ramenu.
„Primi ovaj udarac u sećanje na onog ko te je uveo u red."
Niko ne mora da mi objašnjava simboliku da bih shvatio šta je sve to značilo.
Konačno sam postao vitez.

Gorneman počinje da sumnja. Prethodne nedelje, ispričao mi je dugačku priču o

nekom flamanskom velmoži. Jedan od vitezova spavao je s njegovom ženom:
kada ih je velmoža zatekao zajedno, naredio je svojim kasapima da čoveka
prebiju namrtvo, a onda da ga naglavačke uguraju u nužnik i držali su ga tako

168
sve dok se nije ugušio. Ili se možda udavio u smrdljivoj vodi, ko će ga znati?
Gorneman se posle toga strogo zagledao u mene. „Gospodar mora da se osloni
na svoje vitezove u svemu", rekao mi je, „isto koliko veruje i svojoj desnici."
A u Bibliji stoji: „Ako te desna ruka tvoja uvredi, a ti je odseci." Obojica to
znamo.
A ja iskreno želim da Gi ima poverenje u mene. Želim da ispoštujem ilatu
zakletvu. Mislio sam da će spavanje sa Adom biti kraj svemu tome, tla će
posedovanje njezinog tela utoliti moju požudu. Ali meni je bivalo sve gore. Od
trena kad sam je upoznao, moja ljubav postala je rana koju nosim u sebi, a sada
osećam kako je počela da se širi. Što sam je češće imao, to sam je više želeo.
Umesto da budem zahvalan na onim ishitrenim, ukradenim trenucima kada smo
zajedno, ja sam prezirao one trenutke kada smo razdvojeni. Onih noći kada bih
video da Gi napušta veliku dvoranu i kreće za njom u njene odaje, dolazilo bi
mi da zgrabim prvi svećnjak sa stola i da mu ga zarijem kroz oko.

Opsednutost me čini nehajnim. Prošle nedelje, jedan od konjušara zatekao nas

je u štali kada je došao da uzme češagiju. Na svu sreću, vrata na štali uvek
škripe, pa smo stigli da se obučemo i odglumimo kako smo došli tamo da Adi
pokažem Giovog novog ždrepca. Kakogod, sluge vole da brbljaju. Znam,
valjalo bi da se malo zauzdam, da obuzdam strast kada nismo sasvim sigurni.
Naredni put, čekamo da Gi ode u posetu nekom od svojih udaljenih napoličara.
Nalazimo se u stražari na vrhu severne kule: vrata tu mogu da se zamandale
iznutra, a Gi tamo ne šalje čuvare još od Atoldove smrti. Bezbednije od toga ne
može biti.
Ja stižem prvi. Noć je vedra, a mesec pun i kroz prozore baca mesečinu koja
se odbija o vrhove kopalja okačenih na zidu. Čitavu prostoriju obliva srebrna
svetlost. Raširim plašt po podu pa je čekam.
Po odblesku sveće ispod vrata, primećujem da se Ada približava. Stepenište
je u kuli strmo i neravno pa je oprezna u mraku. Kad se konačno pojavljuje,

169
vidim da nosi samo belu spavaćicu. Na sebi nema ni anterije ni haljine, samo
ogrtač od mrmotovog krzna.
Sveca što je donese osvetljava kulu ko da je svetionik. Bilo ko bi mogao da
nas vidi. Gasim plamen prstima pa je snažno grlim i uranjam usne u njene. Ne
uzvraća mi. Nekako je ukočena i povučena. Odmičem se od nje.
„Jesi li dobro?"
Stoji toliko nepomično da na toj mesečini izgleda poput kipa, poput kamene
Ade. To me podseća na priču o Tristanu, kad Tristan pravi drveni kip po
Izoldinom liku kako bi izdržao dugotrajno čekanje dok mu se ona ne pridruži.
„Moramo da prekinemo sa ovim."
Možda je Tristan bio mudriji od mene. Kip nikada ne bi rekao tako nešto. Tih
reči sam se pribojavao još od našeg prvog dodira.
„Zašto?", uopšte ne pokazujem razumevanje, već zvučim poput razmaženog
derišta.
„Zbog Gija, naravno."
„Voliš li ga?", a dobro znam da ga ne voli.
„On je moj muž."
Ne vređa me to što ga nazva mužem, već što reče moj. Mrzim sve što ukazuje
na to da joj Gi pripada, ili da ona pripada njemu. Ona pripada meni.
Pruža ruku da me uteši, ali ja je odbijam. Ne želim da joj olakšam.
„Ne možemo dalje", uporna je. „Hoćeš li ga možda ubiti? Hoćeš li se boriti sa
svim njegovim vitezovima i vazalima, hoćeš li se usprotiviti či tavom svetu
samo da bismo spavali zajedno? To nije moguće! Ovu priču ne možeš prepraviti
da kraj bude srećan. Ako me voliš, pustićeš me." Ako je volim? Pa šta! Neka Gi
dođe, neka me prebije, udavi, spali na lomači, boriću se za nju do poslednjeg
daha - samo neka nikad ne porekne našu ljubav.

Utom čujemo neki šum na stepeništu. Gledam ka vratima - Ada ih nije

zamandalila. Odmah krećem ka njima, ali dok stigoh na po puta, neko vrata

170
razvali. Na pragu se pojavljuje obris čoveka s bakljom u jednoj ruci i isukanim
mačem u drugoj. Na tren ostajem zaslepljen svetlošću baklje.
„Pitere?"
Beše to Džoslin.

171
MON VALOA, ŠVAJCARSKA

Eli se na božično jutro probudila skroz gola, ali prijatno ugrejana pod
prekrivačem postavljenim krznom. Prvi put se desilo da Blanšar nije ustao pre
nje, pa je ostala da leži kraj njega, osećajući talas toplog vazduha između tela i
osluškujući njegovo disanje. Spavao je mirno poput mačke, bez hrkanja ili
mrmljanja. Hladna sunčeva svetlost prodirala je kroz prozore s drvenim oknima,
a Eli je iz dvorišta mogla da čuje osoblje koje je završavalo poslove oko dvorca,
kao što to već vekovima čine. Pomislila je kako nikada nije bila srećnija.
Ugledala je onog vuka iznad vrata, pa se okrenula od njega. Blanšara je njen
pokret probudio. Primakao se da je poljubi, pa se izvio, posegnuvši rukom ispod
kreveta. Kad se podigao, u ruci je držao mali debeli paket umotan u zlatni papir.
„Srećan Božić, Eli."
Uspravivši se u krevetu, prosekla je papir noktom. Unutra je bila knjiga
uvezana u grimiznu kožu, sa zlatnim grbom utisnutim na prednjoj strani.
„Je li ovo još jedna od onih stvarčica bez vlasnika?"
„Pripadala je porodici Sen Lazar. Kupio sam je od Mišela."
I sama je videla da je bila veoma stara. Dovoljno je starih rukopisa prevrnula
preko ruku za godinu dana na Oksfordu pa je umela precizno da namiriše
najfiniji pergament. Otvorila je korice.
LE CONTE DU GRAAL*

A ispod, ispisano Blanšarovim prepoznatljivim krasnopisom, stajalo je:

Jedna divna romansa za Eli.
Nije mogla da poveruje da je to zaista pisalo na drevnom pergamentu. Čim je
dodirnula stranicu, učinilo joj se da joj je istorija te knjige blesnula pred očima:
prvo tvorac pergamenta, koji glača teleću kožu sve dok ne postane tanana poput

*Pun naziv Perceval,le Conte du Graal-Peersival, Priča o gralu , koju je napisao Kretjen de Troa,
otprilike između 1181. i 1191.godine. Parsifal ili Legenda o Svetom gralu ( Prim.prev. )

172
papira. Pa neki dečko koji se vere po drvetu, trudeći se da ne završi izboden dok
pokušava da skine osinjak, a sve da bi dobio kiselinu kojom će mastilo utisnuti
u stranicu. Pa onda pisar, koji šilji trščanu pisaljku i sedi potpuno uspravno za
svojim iskošenim stolom prepisujući tekst. A eto, sad tu stoji i njeno ime, kao
grafit ižvrljan auto-lakom na njihovoj spomen-ploči.
Blanšar je razumeo izraz njenog lica.
„Prošlost je nekada bila sadašnjost, Eli. Istorij a predstavlja hrpu svih
nagomilanih sadašnjosti. Ljudi koji su živeli u prošlosti ne polažu veća prava na
nju od tebe. I ti živiš, poseduješ knjigu i samim tim si i ti deo njene priče."
Eli je otvorila prvu stranicu. Slova su bila sitna, veličine svega par
milimetara, poredana u tri savršeno postavljene kolone, s pozlaćenim,
kitnjastim početnim slovima na vrhu. Zapis je ličio na spisak, ili regi star. Tek
kada se bolje zagledala u minijaturni tekst, shvatila je da su to strofe i stihovi.
„Jesi li čula za Kretjena iz Troe?"
„Znam jedino da je bio slavan." Verovatno su predavali o njemu na fakultetu,
ali kao da je baš sa tih časova bila odsutna.
„On je bio prvi i najslavniji pisac viteških romana. Uzimao je narodne priče i
legende, priče o običnim ljudima, i pretvarao ih u poeziju dostojnu kraljeva."
„Hvala ti", prevrnula se preko njega i počela da mu se trlja o telo zasipajući
ga poljupcima. „ A ja sam tebi kupila samo par čarapa."

Dok se Blanšar tuširao, Eli je nazvala majku. Znala je da bi trebalo da oseća

grižu savesti, ali bilo je to božično jutro, pa nije htela da sebi kvari
raspoloženje. Sačekala je da telefon odzvoni čitav minut, ali majka se nije
javljala. Prisetila se da je u Velsu jedan sat ranije i da je verovatno otišla u
crkvu.
Potom je bacila pogled ka vratima kupatila, premišljajući se. Još je čula vodu
pod tušem. Mrzela je da razgovara s Dagom pred Blanšarom, mada je to

173
ponekad bilo neizbežno. Tada bi sve zainteresovane strane bile u istoj prostoriji,
pa bi joj njene laži postale toliko jasne da bi naprosto zabolele. A mrzela je i
Blanšarov pogled: nikada ne bi bio ljubomoran, čak ni postiđen, štaviše, činilo
se da ga sve to donekle zabavlja. Pošto je Francuz, verovatno je njemu sve to
nekako normalno.

Dag je odmah odgovorio na njen poziv, kao da ga je očekivao.

„Srećan ti Božić, dušo!"
„Srećan Božić."
„Šta ima u Velsu?"
Da li to čuje neku oštrinu u njegovom glasu? Klopka? Da li je naslu tio
istinu?
„Evo, ništa, sve je u redu. Mama je otišla u crkvu, a mene je ostavila da
ljuštim krompir."
Ovo je poslednji put da te lažem, obećala je tiho u sebi. Tih nekoliko nedelja
nakon njegovog rođendana proletelo je kao u magnovenju, a onda je skoro
stigao i Božić, pa nije htela da mu kvari praznik. Najbolje je da to obavim u
januaru, rešila je. U najgorem delu godine, dok Janus, bog sa dva lica, gleda i
napred i nazad. Sve će mu reći kada počne nova godina.
„Kakvo je vreme tamo kod vas? Uživate li u snežnom Božiću?"
Morala je brzo da razmišlja. Trebalo je da to unapred proveri na in- ternetu.
„Verovatno je isto kao i kod vas."
Voda je prestala da teče pod tušem.
„Čini mi se da je mama upravo ušla. Odoh", sa izraženim nestrpljenjem
izdržala je njihove uobičajene oproštajne reči, zureći u vrata kao da pokušava
da ih zadrži da se ne otvore.
„Volim te."
Taman što je prekinula poziv, Blanšar je ušao u sobu u bademantilu. Upitno
ju je pogledao.

174
 „Pričala si s nekim?" „Sa mamom."
Blanšar je skinuo košulju s vešalice u ormaru: „Trebalo bi da ustaneš. Danas
ćemo morati da zaradimo božični ručak."

Dok je Eli sišla, desetak muškaraca i žena već se okupilo u dvorištu. Da ih je

srela u stvarnom životu, Eli bi verovatno pobegla kilometar od njih: svi su bili
visoki, savršeno zgodni, obučeni u šubare, sakoe od tvida i jahaće čizme,
delujući kao neka sasvim druga vrsta. Zapitala se da li su svi Sen Lazarevi
prijatelji, ili su neki od njih možda i članovi porodice. Blanšar se odmah
izmešao ćaskajući s njima. Svakom bi predstavio i Eli, ali ona bi odmah
zaboravljala imena. Čekala je da konačno upozna i Mišela Sen Lazara, ali njega
očigledno nije bilo tamo.
Čitav konvoj lend rovera odvezao ih je na pola puta niz planinu, do neke
visoravni i livade s drvećem i živim ogradama. Jedno vozilo je već bilo tamo,
čekajući ih sa otvorenim prtljažnikom. Eli je odatle čula neko kliktanje.
Zvuk je dopirao iz kaveza. Visoka ptica sedela je na pregradi, držeći se za
drvce oštrim, smežuranim kandžama. Na grudima je imala čuperak od belog
perja, široka krila privijena uz ramena i kljun savijen poput male sablje. Eli se
nije dovoljno dobro razumela u ptice da bi prepoznala smrtonosnu moć njenog
tela. Kao prava grabljivica, bila je okovana za kavez debelim lancem.
Blanšar je sve do lakta navukao kožni štitnik i učvrstio ga uzicama.
Promrmljavši par utešnih reči, otvorio je kavez, pa je lanac s pregrade prebacio
oko svog zgloba. Ptica mu je skočila na ispruženu ruku, šepureći se belim
perjem na grudima. Neki pomoćnik, možda sokolar, stavio joj je malenu kožnu
navlaku preko kljuna i privezao je oko glave.

„Predivna je", reče Eli, „baš je otmena."

175
 „Sivi sokol. Sokolarstvo je oduvekbio sport dostojan kraljeva." Blanšar je
izvadio i mamac privezan za dugački konopac, pa ga je ispružio u desnoj ruci.
„Sport koji zahteva beskrajno strpljenje i dubok džep."
Blanšar je u pratnji Eli krenuo preko polja. Pokraj nogu, trčkarao mu je crni
lovački pas, dok su ih ostali gosti pratili na opreznom odstojanju, posmatrajući
Blanšara i pijuckajući kafu koju im je vozač izneo iz lend rovera. Soko je na
repu imao prikačeno zvonce koje bi se zatreslo svaki put kada bi se pomerio.

Zaustavili su se na sredini livade. Blanšar mu je svukao kapicu i otkačio

lanac. Soko se osvrnuo oko sebe mrdajući glavom. Nekoliko dugačkih trenu-
taka, čovek i ptica stajali su potpuno mirno, kao crni obrisi na belom polju.
Uz odjek zvonceta i lepet perja, ptica se najednom podigla s Blanšarove
ruke. Krilom je zamalo dohvatila Eli po licu. Toliko je brzo prhnula u vazduh
da Eli nije ni uspela da je isprati pogledom, pa se podigla vi soko, odletevši
iznad nekog gaja u dnu polja.
„Nešto je videla."
Iz dubokog džepa svoje bunde, Blanšar je izvadio nešto što je ličilo na
minijaturni radio, pa ga je uključio. Uz šuštanje na vezama, radio je počeo da
emituje usaglašene potmule tonove. Kada ga je uperio prema mestu nad kojim
je ptica lebdela, zvuk se pojačao.
„Soko na nozi ima prikačen radio-odašiljač. Ako nam nestane s vidika, ovo
će nam pomoći da ga pronađemo."
Soko je nastavio da lebdi, mašući krilima naspram vetra kako bi ostao u
mestu. Eli je zaškiljila ka nebu koje beše toliko vedro da je sve mogla da vidi
kao na dlanu: crno perje ispod krila, onaj beli čuperak na grudima i savijeni
kljun. Čak joj se učinilo da može da mu vidi i oči, kako razgledaju nebo i
čekaju, čekaju...
A onda se obrušio. Sve se toliko brzo odigralo, da Eli nije ni videla plen.
Soko se samo obrušio i potonuo negde iza drveća.

176
 „Hajdemo!", viknu Blanšar. U tren oka svi krenuše da trče preko polja,
posrćući po dubokom snegu. Krv joj je jurnula u uši: vetar, škripanje snega,
pseći lavež. Preskočili su neku ogradu i kroz žbunje se probili u gaj. Blanšar
mahnu nadesno.
„Drveće ometa signal. Bolje je da se razdvojimo."
Skrenula je u netaknuti sneg, probijajući se kroz šipražje. Pregazila je maleni
potočić, zapevši za ukopani koren nekog drveta, ali se pridržala za stablo breze.
Ovako je nikad nećeš pronaći. Zastavši, naslonila je ruke na bedra kako bi
smirila grčeve, sva zadihana. Začu se pucketanje teških grana pod snežnim
pokrivačem i pištanje crvendaća. Negde u daljini, s leve strane, mogla je da čuje
lavež. A ispred sebe, ne tako daleko...
Eno ga. Zvonce treperi, poput praporaca na zaprežnim sankama.
Usporavajući kretanje, Eli se provukla kroz drveće. Zvuk zvona se
pojačavao. Zavirila je iza jednog žbuna.
Soko je pobednički sedeo na lešu sive guske. Guščija krila rasturila su sneg
poput bombe, ali sad leži nepomično. Soko se nadvio na njom, pišteći tiho dok
joj je kljucao srce. Ali sve je bilo veoma čisto: jedini znak smrti bile su tri kapi
krvi u snegu kraj leša. Hladno i precizno.
Eli se zagledala u njih. Najednom joj se zavrtelo u glavi. Jarka belina snega
toliko ju je zaslepila da joj se učinilo da se kapi krvi podižu i lebde joj pred
očima. Učinilo joj se da takvu boju nikad ranije nije videla.
Tako ošamućena, Eli začu još neku zvonjavu. Zvuk je bio toli ko neočekivan
da joj trebalo nekoliko sekundi da shvati da se to oglašava mobilni telefon.
Iskopala ga je nekako iz džepa.
„Elanor? Ovde gospođa Tomas, iz broja 96."
Eli je se seti: bila je to oniža ženica koja je živela u istoj ulici gde i njena
majka, s punim obrazima, i terijerom. Ali zašto bi je ona...

177
 „Kucala sam, ali niste bili kod kuće. Našla sam broj u torbi vaše majke.
Nisam znala da li ste tu kod nas ili provodite Božić negde drugde... Kakav šok...
Strašno, strašno..."
Krenula je da zapliće jezikom, kružeći oko nečega što je bilo previše užasno
da bi joj glasno rekla. Eli se zagledala u sokola koji je gutao srce usmrćene
ptice.
„Šta se desilo?"
Gospođa Tomas joj je govorila nešto o hitnoj pomoći, o bolnicama i lekarima
i da će sve biti u redu. Međutim, u Elinom umu, njene reči imale su smisla
koliko i kliktanje sokola.
„Ko to?", ali već je znala odgovor.
Sneg spade s granja kada se Blanšar probi na čistinu. Držao je radio -
prijemnik poput daljinskog upravljača, nišaneći njime pticu. Oduševljeno je
pogledao u nju, gotovo potpuno ushićen, a onda je ugledao Eli.
„Šta se desilo?"
Dolazeći odnekud iza planine, s druge strane mora, reči gospođe Tomas
dopreše joj do uva: „Vaša majka..."

Sen Lazarev avion poslali su na pregled u Beč, a i pista je bila zatvorena zbog
mećave. Eli je noć provela na aerodromu, pa je uhvatila prvi avion narednog
jutra, na letu državnog avio-prevoznika pretrpanog bučnim porodicama i
skijašima koji su sa zimovanja krenuli kući. Kabina je bleštala drečavim
bojama, smrdela na znoj, ustajali losion za sunčanje i sveže pivo. Dva reda iza
nje, neko dete se ispovraćalo po podu. A onda je u Bristolu, zbog manjka
osoblja, morala čitav sat da čeka na svoj prtljag.
Na drugi dan Božića ni vozovi nisu saobraćali. Eli se povezla taksijem od
aerodroma, pa sve do Njuporta, što je bilo šezdeset kilometara koji su koštali
gotovo stotinu funti. Zagledala se kroz prozor u sivi grad, sa svega nekoliko
solitera koji se štrcali nad krajolikom i nerazumljivih umetničkih dela na javnim

178
površinama. Nije bila tamo još otkad je počela da radi za Monsalvat pa je
zaboravila koliko je grad turoban. Da bi nekoga primili u bolnicu, čak i kao
posetioca, on najpre mora u potpunosti da se preda sistemu - kao da jedini način
da se izbore sa tolikom patnjom jeste podvrgnuti čoveka nečemu što je
ljudskom mozgu sasvim neshvatljivo. Ni bolnica Rojal Gvent nije bila izuzetak.
Čim je prošla kroz vrata, Eli je postala zarobljenica nepisanih rasporeda i
pravila i vizantijske hijerarhije kojoj se ne može nazreti kraj. Činilo joj se da je
čak i arhitektura imala funkciju da zbuni. Setila se kako joj je Blanšar onomad u
trezoru re kao da je vreme postalo prostor. Dok nije stigla do sobe na odeljenju
za sr čane bolesti, i vreme i prostor sabili su se u jedan tunel osvetljen
neonkama.

Majka joj je ležala u sobi s četiri kreveta, u ćošku ograđenom zavesom. Soba
je imala prozor, ali s pogledom na neomalterisani zid. Njena majka čak ni to
nije mogla da vidi. Oči su joj bile sklopljene, a na licu joj je nešto blago
asimetrično, mada Eli nije uspela da dokuči šta tačno. Iz tela su joj virile igle i
cevčice, dok su ekrani i monitori iz sekunde u sekundu objavljivali najnovij e
vesti o onome što joj se dešava ispod kože.
Eli izvadi bombonjeru sa švajcarskim čokoladicama, koju je kupila na
aerodromu, pa sede. Odložila ju je na plastični noćni stočić.
„Ona trenutno ne sme da ih jede."
U sobi se pojavio lekar, visoki čovek plave kose, sa osmehom koji se Eli
učinio neprikladnim.
„Šta se desilo?" Eli u svom glasu začu podrhtavanje, shvativši koliko je bila
blizu da i sama u potpunosti pukne. „Ja sam joj ćerka", dodala je.
„Za Božić je ujutro otišla do crkve, valjda da zapali sveću posle mise, a onda
se onesvestila."
Eli je tačno mogla da zamisli taj prizor. Turobnu i oskudnu unutraš njost
Svetog Davida, čiji sveštenik nije dopuštao božičnu jelku u crkvi. Pa sedokose

179
dame, mahom sve i jesu bile dame, koje su pijuckale jutarnju božičnu
višnjevaču dok se među njima novost širila poput uspaničenog jata ptica. Zatim
otac Evans, koji se gura kroz gomilu žena i poziva ih da se smire. Onda i kola
hitne pomoći u dvorištu. Koliko li su dugo čekali hitnu pomoć budući da je bio
Božić?
„Odmah su je doneli ovamo. Nije još povratila svest."
„Hoće li... "
Eli nije mogla da završi rečenicu. Um joj se pobunio, a mašta je odbila da
ponudi neophodne opcije.
„Ne znam. Puls joj je dobar. Sve zavisi od toga da li je pretrpela... mmm...
dublja oštećenja."
Misli na oštećenje mozga, pomisli Eli natmureno. Ponovo je pogledala u
majčino lice, na njene tanane kosti i oštre bore. Na neki užasan način, delovala
je smirenije nego što ju je Eli ikada ranije videla.
Lekar je diskretno pogledao na zidni sat.
„Nalazi se na najboljem mogućem mestu. Dobro ćemo se brinuti o njoj,
obećavam vam."

Eli ni sama nije znala koliko dugo je presedela kraj majke. Lekar joj je rekao da
bi moglo da joj godi ako joj bude pričala, pa je tako i učinila. Isprekidano,
nezgrapno, često i uplakano, ali ipak iskreno, onako kako se nije usuđivala da
razgovara s njom dok je još mogla da je čuje. Ispričala joj je za Daga i pesmu,
za Blanšara i prsten koji joj je dao, pa o svim gradovima koje je posetila i
mestima na kojima je bila. Opisala joj je Sen Lazarev dvorac iz bajke, mrtvu
gusku i jarke kapi krvi u snegu. Na kraju je shvatila kako u njenom životu nije
ostalo mnogo toga što nije povezano s bankom. Misli bi joj u nekim
momentima odlutale, pa ne bi ni primetila da je prestala s pričom sve dok
minuti ne bi neprimetno protekli.

180
 Zatim je vreme za posete isteklo. Eli je krenula napolje iz bolnice, vukući
kofer kroz hodnike poput griže savesti. Trebalo je da budem kraj nje. Pronašla
je ključeve od kuće u majčinoj torbici, a pošto nije imala gde da ode, vratila se
u rodni dom.

Eli je te noći spavala u majčinom krevetu. Čim je ustala iz kreveta, na zvala je

bolnicu. Nije bilo promena, ni nagore ni nabolje. Rekli su joj da je nedelja i da
posetioce primaju tek po podne. Ispreturala je nepraktičnu poslovnu odeću u
svom koferu, iskopavši na kraju obične farmerke i vuneni džemper. U kući je
bilo ledeno, a kada je htela da se istušira, otkrila je da ni voda nije ništa toplija
od leda.
Prisetivši se bojlera na tavanu, Eli je spustila lestve s plafona, pa se popela.
Na znaku zakucanom ispod krovnih greda pisalo je da daske neće izdržati njenu
težinu, ali moguće je da je to bilo zato što je svaki centimetar poda već morao
da se bori s gomilom kutija naslaganih sve do krova. Prisetila se da je bojler za
toplu vodu bio negde u dnu tavana.
Ali do tamo nije mogla da prođe. Snuždivši se, Eli je privukla jednu od
najbližih kutija. Stari selotejp bio je sasušen i krt pa je pukao istoga trenutka
kad ga je dotakla. Kutija se raspade, a papiri i fotografije rasuše se po podu.
Eli je došlo da zaplače od muke. Na tren joj je palo na pamet da ode odatle i
da uzme sobu u hotelu u centru grada, da pobegne od ledene, rasturene prošlosti
radi praktičnijeg, mada sterilnog, smeštaja. Međutim, među raštrkanim starim
dokumentima nešto joj zapade za oko. Bila je to fotografija njene majke, mlađe
nego što je se Eli sećala, s dugom ravnom kosom i suknjom toliko kratkom da
se Eli malo i trgla pred njom. Stajala je ispred neke katedrale držeći ruku oko
struka nekog muškarca: foto-aparat je verovatno okinuo baš kada mu je nešto
privuklo pažnju, jer je zurio negde van kadra. Iz profila je delovao zgodno, sa
snažnim crtama lica i dubokim, zbunjenim pogledom.

181
 Anjarin Stanton. Eli gaje odmah prepoznala, iako je u životu videla svega pet
ili šest njegovih fotografija. Okrenuvši sliku, našla je majčin prepoznatljivi
praktični, sitni i uredni rukopis.
Bresanone, Italija, marta 1987.
Koliko je ona znala, njena majka nikada nije napuštala zemlju, čak ni pasoš
nikada nije imala.
Obuzela ju je radoznalost. Bacila se na kutije, pregledajući papire u njima.
Sve ju je to podsetilo na onu arhivu iz Luksemburga - kao da je vodila
istragu o nekom nedovršenom životu. To jest, o dva života, jer se među
mesečnim izveštajima iz banki i računima za struju krio i veći deo Eline
prošlosti: školske fotografije, vežbanke, crteži, slike, đačke knjižice,
diplome, programi školskih koncerata... A onda, uguran između njih dve,
pojavio se i trag trećeg života, koji je uticao na obe.

Zvanična otpusnica iz vojske, stara polisa životnog osiguranja, razglednice

iz Evrope. Nije znala da je njen otac toliko putovao. Vreme je lepo. Video
sam mnogo divnih mesta, ali ovde nije preterano veselo. Voli te Naj.
Bacila je pogled na sat. Već je prošlo dvanaest i uskoro će početi po-
sete. Odustala je od pokušaja da se probije do bojlera, spremivši se za još
jedno ledeno tuširanje. U kutiji je ostao još jedan svežanj papira. Na
samom vrhu, uvučen ispod gumice, stajao je papirić koji je ličio na ne-
iskorišćenu avionsku kartu. Eli ju je izvukla, pitajući se zbog čega je to
putovanje ostalo neostvareno.
Karta je bila za let Britiš ervejza, od Londona do Minhena, 20. februara
1988.
Obuzeo ju je talas tuge čim je shvatila zbog čega karta nije upotrebljena.
Anjarin Stanton: 12. maj 1949 - 19. februar 1988.
Samo što karta nije rezervisana na Anjarina Stantona - putnik je bio
Džon Herin.

182
NORMANDIJA, 1136.

Džoslin stoji u dovratku držeći upaljenu baklju. Plamen šišti i baca iskre ko
demon, a lice mu se izobličava od gneva.

Podiže mač. Ada se nalazi bliže vratima pa pomišljam da će u besu i nju poseći
samo da bi dopro do mene. Nose me naučeni pokreti: grabim koplje sa stalka na
zidu i nasrćem na njega. Uspeva da odbije moj napad onako kako nas je
Gorneman učio. Izvi se, ali ga vrh koplja zakači za rub tunike, te se zatetura
unazad ka početku stepeništa što se zavojito spušta do dna kule. Pada niz njih i
udara tandrčući po kružnom prolazu. Mač mu odzvanja nalik ispuštenom grošu.
I baklja se gasi.

Grlim Adu oko ramena i privijam je uz sebe pokušavajući da je nekako

požurim.„Ostaneš li ovde, Gi će te ubiti."
Nemo klima glavom da razume. Hvatam je za ruku i vodim niza stepenice,
opipavajući put drškom koplja. Džoslina nalazimo sklupčanog na sledećem
odmorištu. Iz rane na lobanji, teče mu krv. Ne zaustavljam se da proverim da li
sam ga ubio. Neko je morao čuti svu tu buku.
Ali niko ne diže uzbunu. Stižemo do podnožja stepeništa i iskradamo se do štala
na drugoj strani dvorišta. Zatičem jednog konjušara gde spava u praznoj
pregradi za konja, te ga prodrmam. On trlja oči da ukloni slamu koja mu se
zalepila po licu.
„Džoslin je doživeo nesreću, pao je u mraku. Moram do Gija. Osedlaj mog
konja i sivog sedlenika."
Ostavim ga te trčim do kapije, a Ada za to vreme ode unutra da uzme
nešto stvari. Stražaru podmećem istu poluistinu pa zajedno otvaramo kapiju,
taman toliko da konji mogu da prođu. Bacam pogled ka zamku, pitajući se
da li će Ada doći. Šta ću ako se predomisli?

183
 Ada se pojavi obučena u debelu jahačku haljinu i ogrtač, uz mali zavežljaj
privezan preko leđa. Kakve god da je sumnje gajila, u tom trenu je uspela da
ih savlada. Lice joj se ne vidi pod kapuljačom pa ne mogu ni da naslutim o
čemu razmišlja. Stavlja mi nešto hladno i oštro na dlan.
„Ne smeš ovo da zaboraviš."
Moje mamuze. Konjušar preuze na sebe da mi ih namesti oko čizama.
Vidi da se to Ada popela na sivu kobilu te zbunjeno gleda u mene. Poči nje
da se pita zašto je kuća toliko mračna i tiha ako je Džoslin u nevolji?
„Mora da se vidi s mužem."
Provlačimo se kroz kapiju. Mesečina je jaka, osvetljava nam put. Ritam
mog konja koji se talasa u galopu ispod mene i smiruje mi živce. Ada jaše
za mnom. Kapuljača joj je spala, pa njene kose lepršaju na vetru. Bacam
pogled preko polja na kojima smo učili mačevanje, vežbajući napade jedni
na drugima. Pa na voćnjak kraj kojeg sam Adi ispripovedao priču o
Tristanu, i na ambare s niskim krovovima u kojima smo mnoge noći proveli.
Ta su mesta predstavljala moj svet proteklih šest leta. Čudno mi je što ih
nikada više neću videti.
Osećao sam se slobodno, ali sam znao da to beše samo lažni zanos.
Upamtio sam izraz na Džoslinovom licu. Ako je preživeo, nema te sile na
ovom svetu koja će ga sprečiti da krene za nama.

184
NJUPORT, JUŽNI VELS

U bolnici se ništa nije promenilo sem osoblja. Dve bolničarke menjale su

posteljinu na majčinom krevetu, prevrćući bolesnicu najpre na jednu, pa na
drugu stranu, kao da je leš. Eli to nije mogla da gleda pa je sačekala iza zavese.
Znak na zidu podsetio ju je da isključi mobilni telefon. Bar će joj malo uštedeti
bateriju koja se poslednjih nedelja trošila iznenađujuće brzo.

Kada su sestre otišle, Eli je počela sa bdenjem. Donela je stare razglednice s

tavana, pa ih je čitala naglas, oživljavajući glas koji nikada nije čula. Nadala se
da majka može da je čuje, da se negde ispod tog nepomičnog lica priseća nekih
srećnijih vremena. Kakav je bio tata, pitala se Eli. S njene tačke gledišta, on je
majci uvek bio izvor tuge. Bilo je čudno zamišljati ih srećne u prošlosti. Kao i
većina dece, nije mogla da zamisli da su njeni roditelji imali život koji nije
uključivao i nju.
Bolnica se nedeljom ranije zatvarala. Uz grižu savesti, Eli je shvatila da joj
pomalo i drago zbog toga. Prošla su tek dvadeset i četiri sata, ali već joj je bilo
muka od bolnice, neonskog osvetljenja, nasumičnih prekidanja i višečasovnog
čekanj a. Zar da tako provede čitav život?
Čim je stigla kući, nesvesno je krenula nazad na tavan. Ponovo je pogledala
avionsku kartu, napola se nadajući da ju je samo umislila. Međutim, ime je i
dalje bilo tu: Džon Herin.
Pošto je sada znala šta traži, sistematično je pregledala tavan. Pronašla je
svoj stari školski atlas pa je uz mapu ispratila očeva putovanja pomoću mesta i
datuma s razglednica, poništenih avionskih karata i priznanica za strane valute.
Tražila je bilo šta u vezi s Džonom Herinom, s Londonskim metroom, ili sa

185
zdepastim čovekom po imenu Hari. Dok je po bibliotekama spremala doktorat,
izvežbala se da isključi analitički deo mozga kako bi mogla da napravi inventar
bez vršenja procene. Tek kada sakupi sve delove, onda bi počela da razmišlja o
njihovom spajanju i uklapanju.
Pola sata nakon ponoći, konačno je sve završila. Na kraju se i bojler poja -
vio. Odeća joj je smrdela na prašinu, a ruke i obrazi svrbeli su je od izolacije od
staklene vune. Pronašla je prekidač na bojleru, pa se počastila dugačkim
tuširanjem, zadržavši se u kadi sve dok ponovo nije potrošila svu toplu vodu.
Potom je iz majčinog kuhinjskog ormara iskopala konzerviranu supu i krekere
sa sirom, spremivši sebi kasnu večeru, pošto čitav dan ništa nije jela. Tek je
nakon toga pregledala sav dokazni materijal koji je uspela da prikupi.
Pred sobom je imala atlas s tačkicama razbacanim po karti Evrope koja se
širila na dve strane - tu su bila putovanja na koje je išao svaka dva ili tri meseca
od 1984. pa sve do 1987. Najdalja tačka na istoku bio je Istanbul, a na zapadu
Santjago de Kompostela, ali se većina tačkica nagomilala između Rajne i Sene,
linije razdora duž koje su se Francuska i Nemačka sukobljavale vekovima,
izbacujući u svojim tektonskim okršajima nove državice poput Belgije i
Luksemburga. Drugi povezani niz tačkica pružao se preko Alpa, od severa
Italije do juga Francuske. A nekoliko tačaka bilo je zgusnuto u Švajcarskoj, oko
Lozane.
Kod sebe je imala i onu avionsku kartu na ime Džona Herina, kojoj je
pridodala i hotelski račun i molbu arhivi u Samerset Hausu za izdavanje kopije
izvoda iz matične knjige rođenih, oba na isto ime.
Na kraju je pronašla i pismo, otkucano na mašini na debelom bež papiru, u
kojem se Džon Herin poziva na razgovor za posao, u četvrtak 22. novembra
1987. Eli je ostala bez daha videvši to pismo:
Naš direktor, g. Vivijan Blanšar, bio bi oduševljen ako biste nas posetili radi
razgovora o mogućem zaposlenju u Monsalvat banci...

186
LONDON

Eli nije mogla da poveruje da telefonske govornice i dalje postoje. Ali one su
opstajale poput slavnog Klifa Ričarda i Harvijevog bristolskog
krema*(*Engl.Bristol Cream – marka šeerija koju jjoš od XVIII veka prodaje firma Džon Harvi i sonovi.
Naime , kuriozitet je da oni ne proizvode, već ga više od dva veka uvoze u Engosku iz Španije i prodaju pod
svojim zaštitnim znakom. ( Prim.prev. )

Bilo joj je drago što je tako kada se uvukla u staklenu govornicu na uglu
ulica Murgejt i London vol. Znala je da bi iz Monsalvat banke mogli da prate
njene pozive, na kraju krajeva, sama je potpisala dokument kojim im je to
dozvolila. Međutim, do pre dve nedelje nije ni mislila da će imati da kaže bilo
šta što bi bilo vredno prisluškivanja.

Telefon je zvonio i zvonio sve dok se nije javila telefonska sekretarica. Eli je
pogledala posetnicu koju joj je Hari dao u bašti u Briselu - telefonski broj sa
Londonskim pozivnim prefiksom i naškrabanom porukom: Ako se niko ne
javlja, ostavite poruku Hariju od Džejn.
„Zdravo, Hari, ovde Džejn." Pokušala je da kaže nešto, ali se nije ničega
setila. „Javite mi se." Međutim, on je neće zvati na mobilni, a u stanu nije imala
telefon.
Neka kola prošišaše kraj nje, oblivši telefonsku govornicu svetlošću. Eli se
okrenula. Da nije bentli. Pokušala je da ga osmotri, ali je od njih ostao samo par
crvenih migavaca koji su treperili u daljini.
Pogledala je na sat. Recepcija njuportske bolnice zatvoriće se za deset
minuta. Nadajući se da je niko ne posmatra, izašla je iz govornice, pa je izvukla
mobilni. Blagi glas, i poznat i čudnovat, nalik satu koji govori, preneo joj je iste
vesti koje je slušala cele nedelje - nema promena.

187
 Jedino joj je preostalo da čeka.

U poslovnom delu grada, januar je obično ličio na produženi mamurluk od

prethodne godine: usporeni dani, dugačke pauze za ručak i skraćeno radno
vreme. Čak su i mlađi analitičari ponekad uspevali da stignu kući pre osam.
Međutim, u Monsalvatu, telefoni su zvonili, hodnici odjekivali, a imejlovi
pristizali istom brzinom kao i ranije. Zašto je to tako, Eli je otkrila prvog petka
nakon Nove godine, kada ju je Blanšar pozvao u svoju kancelariju.
„Kako ti je majka?", odmah je upita.
„Stabilno. I dalje je bez svesti", nije ga pogledala u oči. Svake večeri kada bi
se vratila u Barbikan, nije mogla da diše od straha da će je bentli sačekati ispred
zgrade. A njega nikad nije bilo tamo. Kao da je Blanšar namirisao oklevanje
koje ju je obuzelo. A na poslu ga gotovo nije ni viđala.
„Jesi li zadovoljna negom koju joj pružaju? Da li dobija sve što je potrebno?"
„Onoliko koliko se može očekivati."
„Obilazi li je neko od porodice?"
„Ne baš."
Blanšar je čačkao dugmad na manžetnama: „Pričao sam s jednim mojim
prijateljem lekarom. On je, inače, stručnjak za oporavak nakon infarkta, možda
čak među četvoro ili petoro najboljih na svetu. Ima privatnu bolnicu blizu
Harlijeve ulice. Spreman je da tvoju majku primi na lečenje, naravno, ako
želiš."
Eli odmahnu glavom: „To je vrlo lepo od tebe, ali mi to nikada ne bismo
mogle da priuštimo. Moja majka nema nikakvo osiguranje."
„Banka će platiti", Blanšar se nagnuo preko stola, zagledavši se u Eli toliko
duboko da nije mogla da skrene pogled. „Znam da ne želiš milostinju jer je ni ja
ne bih želeo. Ali moraš da uradiš ono što je najbolje za tvoju majku. Kad se

188
probudi iz kome, biće joj potrebna intenzivna terapija. A državne bolnice su
samo mašine: njima jedan život više-ma- nje ništa ne znači. Pogotovo ne zimi.
Kad je reč o brizi koja će joj biti neophodna, u Londonu će tvojoj majci biti
mnogo bolje."
Nije mogla da se usprotivi jer je bio u pravu. Međutim, nije smela ni da se
složi, ne zbog ponosa, već je bila zaista prestravljena. Ako majku dovede u
London, u Blanšarovu bolnicu kojom rukovode Blanšarovi lekari, zauvek bi
ostala u njegovoj šaci.
Blanšar je pogrešno protumačio njeno oklevanje: „Zaboravljaš da se tu radi i
o mom interesu. Ne želim da se bespotrebno mučiš. Biće ti lakše ako ne budeš
provodila polovinu svog života u vozu između Londona i Njuporta. A i tvojoj
majci će biti bolje ako budeš mogla da je posećuješ svakog dana. Koliko su mi
rekli, nakon izlaska iz kome, prisustvo najbližih je od presudnog značaja."
Uzeo je pozlaćeni nožić za otvaranje pisama i zavrteo ga na stolu. „ A tu je i
posao. Večiti posao. Jasno mi je da su ti misli preokupirane maj kom, ali i meni
si potrebna. I to odmah."
Eli je sačekala da završi.
„Mišel Sen Lazar bio je oduševljen što je na onoj javnoj ponudi dobio
kompaniju Talue. Ali u samoj kompaniji ne dele njegovo raspoloženje. Uprava
odbija da prihvati člana kog smo predložili za odbor i ne dopušta nam pristup
kompaniji. Mišel je zato rešio da pokušamo da u potpunosti preuzmemo
upravu."
„Da ih preuzmemo na silu?"
„Biće to ljuta bitka. I francuska i nemačka vlada imaju priličan udeo u firmi.
Ako nam Francuzi prodaju svoj, Nemci će nas odbiti, a ako se Nemci odluče na
prodaju, Francuzi neće. A najverovatnije je da niko od njih neće hteti da posluje
s nama jer će pre svega pomisliti da izigravamo trojanskog konja za neku treću
stranu. Oni zajedno poseduju četrdeset odsto kompanije.

189
To nam mnogo toga otežava. Sve karte bi morale biti podeljene u našu korist.
No, Mišel je čvrsto rešio. Potrebna si nam, Eli. Stanje tvoje majke može da
potraje mesecima, pa i godinama, a ti za to vreme ne možeš da stopiraš čitav
život. On mora da se nastavi."
Pritisnuo je nožić za pisma o sto, zarivši vrh u kožni podmetač. „Mislim da
će ti biti teško da i dalje radiš u Monsalvatu ako tvoja majka ostane u
Njuportu."

Odgovor je stigao nedelju dana kasnije. Poruka je bila tako diskretna da ju je

zamalo propustila: bila je u besplatnim novinama koje je dobila na ulici dok je
išla peške ka Barbikanu. Kolporter joj je novine gurnuo na grudi, a kad ih je
uzela, on ih je zadržao u ruci pa je bila primorana da ga pogleda. Preko lica mu
je bila navučena žuta kapa, ali je ispod nje prepoznala Harijev zabrinut lik. Već
sledećeg trena, naglo se okrenuo i tutnuo sledeći primerak novina slučajnom
neraspoloženom prolazniku. Narednog dana ga je ponovo potražila, ali tamo ga
više nije bilo.
Dve večeri kasnije, sišla je iz autobusa na Fulamskom putu, pa se peške
vratila do ćoška, proveravajući da li je neko ne prati. Ulica Stare crkve, pisalo
je u poruci, mada Eli nije zatekla nikakvu crkvu, već samo neku prodavnicu
antikviteta i jednostavan neomalterisani zid koji se gubio negde iza ćoška. Ipak
je spazila crkveno dvorište, napuštenu i davno zaboravljenu parcelu. Eli ju je i
ranije viđala s gornjeg sprata autobusa, iza zida kojem se sada približavala.
Kroz zid se ulazilo na zelena vrata oguljene farbe: izgledala su kao da su im i
šarke verovatno već godinama sakupljale rđu, ali kada ih je Eli odgurnula, vrata
su se gotovo nečujno otvorila. Ispred nje, desetak redova nadgrobnih ploča
napola je izvirivalo iz zemlje, ličeći na neolitski spomenik.
„Izvinjavam se što se nismo mogli naći na nekom prijatnijem mestu."
U drugim okolnostima, usamljena prilika koja se u mraku mota na
napuštenom groblju sigurno bije skroz isprepadala. Međutim, Eli je tog dana

190
bila previše umorna. Hari je stajao kraj zida, gde ga putnici iz autobusa nisu
mogli videti, razgledajući grb na nekom krstu kojeg je prekrila mahovina.
Mahnuo joj je rukom da mu priđe.
„Da li vi to pokušavate da me preplašite?"
Odmahnuo je glavom. „Nemate pojma kakve smo teškoće imali. Kad izađete
iz kancelarije, Blanšar vas ne pušta ni sekund bez nadzora. Čini mi se da zna
kuda ste krenuli još pre nego što izađete napolje."
„To i nije tako teško. Odem do kancelarije, pa onda kući i to je, manje-više,
to."
Eli je ipak malo porazmislila, pokušavajući da se priseti neobičnih slučajnosti
i lica koja su se ponavljala oko nje. Hari je po običaju zvučao kao kulturni,
blagoglagoljivi luđak. Osim što mu ovog puta, pomislila je, moram verovati.
Ako je bio u pravu, onda joj nije ostalo mnogo vremena. „Kažite mi o mom
ocu, da li je radio za Monsalvat?"

Hari je zagrebao busen mahovine s krsta, otkrivši beli kamen ispod nje. Prst
mu je ostao sav crn.
„Nije dobio posao. U Briselu sam vam rekao da pripadam jednoj organizaciji.
Nazovimo je bratstvom, mada nemamo ništa ni protiv žena. Mi vodimo rat
protiv Monsalvata, uz izvesne prekide, već gotovo devet stotina godina."
Beše to potpuno neverovatna rečenica, a jedino što je Eli palo na pamet da
kaže beše: „Ali banka je osnovana tek u šesnaestom veku." Tek.
„Banka da. Ali kao organizacija, sežu u mnogo dublju prošlost. Sen Lazar de
Morgon, koji je osnovao banku, potomak je ratobornog normanskog velikaša
Lazara de Mortena. On je čak i po srednjovekovnim normama bio poprilično
zloćudno biće."
„Zašto se moj otac prijavio za posao kod njih?"
„Pošao je u izvidnicu. Sećate se da sam vam rekao da je umro pokušavajući
da provali u njihove trezore?"

191
 „Tako nešto nije lako zaboraviti."
„Pre devet stotina godina, Lazar de Morten ukrao je nešto što je pripadalo
našem bratstvu. Koliko mi znamo, to se još nalazi kod njih, zaključano duboko
u trezoru."
Eli se prisetila kako se trezor zatresao kada je voz protutnjao u blizini.
Zamislila je jarke farove kako se pojavljuju iza ćoška, i jednu priliku uhvaćenu
u njihov snop, bez vremena da reaguje. Škripu čelika, užarenog metala, pa
udarac. Ponekad, kada bi radila do kasno, a u kancelariji vladao mir, mogla bi
da oseti kako pod podrhtava odjekujući prigušenom tutnjavom iz podzemlja.
„Monsalvat, uz svu onu ispraznu priču o tome kako idu u korak s modernim
svetom, predstavlja izvorno feudalno dobro. Mišel Sen Lazar je kralj, a Blanšar
njegov odani senešal. On je takođe i Sen Lazarev nećak, ne znam da li ste to
znali?"
Eli odmahnu glavom.
„Sen Lazar ne može da ima decu. Sreli smo se jednom s njim, ali je nakon
tog našeg susreta ostao paralizovan od struka nadole." Hari se rasejano igrao
dugmetom na kaputu.
Najednom joj je sinulo nešto što joj je Blanšar rekao, one noći nakon opere.
Sa mnom ti nije potrebna zaštita. Pokušala je da zamisli te muškarce u
poodmaklim godinama, koji su, i pored toliko novca i moći, bili lišeni
najosnovnije i najkreativnije od svih sposobnosti.
,,A Talue? U kakvoj su oni vezi s vama?"
,,S nama, u nikakvoj. Oni su ono što se i čine da jesu, osrednji evropski
industrijski koncern. Ali zbog jedne istorijske pogreške, i oni imaju nešto što je
pripadalo nama."
Eli se prisetila njegovog pitanja u parku u Briselu, ali i Blanšara koji je to isto
pitao nakon pretresa računa. „Mirabo."

192
 „Nije potrebno da znate o čemu se radi. Naime, Sen Lazar je to nekako
otkrio. Kada smo čuli da se mota oko kompanije Talue, poslali smo nekoga da
izvidi koliko ovaj, zapravo, zna."
Eli je videla neku senku kako se kreće duž jednog od stećaka. Možda i nije
bila toliko umorna da se ne bi uplašila. Ipak, bila je to samo veverica.
,,Ali to nije prošlo kako treba. Jedan čovek je umro, a drugog su uhvatili.I on
je sada mrtav."
„Ko ga je uhvatio?"
,,Blanšar? Sen Lazar?", Hari slegnu ramenima. „Zar je bitno? Blanšar
ima svog plaćenika koji je verovatno obavio prljavi deo posla, nekog gadnog
tipa po imenu Destrije."
,,Poznajem ga."
Autobus je protutnjao Fulamskim putem. Svetla s njegovog gornjeg sprata
zatitraše u tami, a potom neki muškarci i žene prohujaše pored njih ne znajući
šta se dešava dole u mraku.
,,Zašto me je Blanšar regrutovao?", upita ga Eli.
,,To ni mi ne znamo. Nismo ni znali da je svestan vašeg postojanja, jer bismo
vas, u suprotnom, bolje zaštitili. Nije nam bila želja da i vas uvuku u sve ovo.
Ali sad kad... Dođavola!"
Toliko je jako zavrnuo dugme na kaputu, da je konac pukao. Žalosno se
zagledao u njega.
,,Tek sam ga kupio, prošlog Božića."
Eli nije mnogo zanimao njegov kaput. Nije je zanimao ni vitez od pre devet
stotina godina, a ni bratstvo koje je želelo da uništi banku."
,,Šta želite od mene?"
Nikada ne postavljaj pitanje ako već ne znaš odgovor, to su je naučili na
kursu o uspešnom pregovaranju. Ne može se uvek znati odgovor, ali još dok je
razgovarala s gospođom Tomas u onom čestaru u Švajcarskoj, znala je šta je

193
očekuje. Kao da je i na sam njegov udisaj mogla da čuje reci koje će uskoro
uslediti.
,,Želimo da provalite u trezor."
,,Sta se krije u njemu?"
Ubacio je dugme u džep: „Ne biste mi verovali i da vam kažem."
,,Želite da rizikujem život zbog toga, ali nećete da mi kažete o čemu se
radi?«
,,Ne mogu", Hari je gurnuo ruke u džepove. „Kad ga se dokopate i nađete se
na sigurnom, tad ću vam sve pokazati."
"Ali moj tata je znao o čemu se radi."
''Vaš otac je tome posvetio čitav svoj život."
Pokušala je drugačijom taktikom, praveći se da se još nije odlučila: „Rekli
ste da ne želite da me mešate u sve ovo."
Njoj se više puta do tada učinilo da Harijevo lice ima neku nepromenjivo
pomirljivu crtu: oklembešene usne, podvaljak i pogled koji je uvek bio prirodno
oboren ka njegovim cipelama. Ali kad joj se potom obratio, u njegovom tonu
nije bilo ni traga pomirljivosti, samo gruba konačnost: „Već ste umešani. Ja
samo pokušavam da vas izvučem."

194
FRANCUSKA, 1136.

Naredna dva meseca behu najsrećnija u mome životu.Zaputili smo se na jug, ka

posedima francuskog kralja.
Za nas nigde nije sigurno, ali tamo će bar i Giove ljude vrebati opasnosti.
Nakon dva dana prodasmo konje. Muka je to pregolema, oprostiti se od titule
tek što sam je dobio, ali uz nju bismo bili previše upadljivi i privlačili bismo
previše pogleda. Možda smo i mogli da pro- đemo kao vitez i njegova gospa,
ali bi se ljudi sigurno zapitali gde nam se denuše sluge i prtljag. A i lako bi nas
zapamtili.
A pešice bejasmo maltene nevidljivi. Kako se proleće pretvaraše u leto, tako
se sav hrišćanski svet izli na drumove. Mogli ste da putujete od Kanterberija do
Kompostele, a da se nijednom ne zateknete sami na drumu. Posle prvih nedelju
dana, tokom kojih me svaka jaruga na putu teraše da se osvrćem za sobom
tražeći oblak prašine, ili da osluškujem ima li topota kopita, nekako se i ja
opustih u toj gužvi. Što nas više ljudi vidi, manje će nas primećivati.
Oboje se vidno promenismo. Ja pustih kosu i bradu. Adinu lepotu beše teže
prikriti, ali posle dva meseca, i njena koža otvrdnu i potamne. Predstavljamo se
kao muž i žena, a tako i živimo. Posle toliko skrivanja, beš e nam drago da
obelodanimo našu ljubav. Osećasmo da tako valja, da je tako najpoštenije.
Gotovo da sam i zaboravio da Ada ima i pravog muža.
Ona ga nikad ne pominje, ali svaki put kada prođemo kraj crkve, na licu joj se
pojavi nekakva sen, neki tajac koji me uvek podseti da se ona već zaklela pred
Bogom. Zakletva je i dalje obavezuje, ma koliko ja želeo da sve to nestane.
Neko vreme, nakon što prestanemo da budemo deca, obično želimo da je
svet drugačiji nego što zaista jeste, da rane mogu da zacele bez ožiljaka, da
svaka ljubav bude kao prva ljubav, da prošle grehe obriše ispoved. Međutim, ja
sam istinu naučio još kao veoma mlad: Naših se greha i kajanja nikada ne

195
možemo otarasiti, već ih sve više i više nagomilavamo kao teret, pa ga tako,
dok breme narasta, nosimo sve do smrti. Jedino što nam preostaje jeste da
naučimo da s njim živimo, da se pomirimo s prošlošću.
U svetilištu Bogorodice iz Tura, poklonih Adi drveni broš: dve ptičice koje
piju iz pehara. Ne možemo da sklopimo brak pred Bogom, ali ipak se spuštam
na kolena i obećavam joj: „Uvek ću te voleti, uvek ću te čuvati!"

Avaj, i leto izblede. Jednoga dana primetim da putevi više nisu tako krcati kao
što behu prethodne nedelje. Beše nam lakše da pronađemo mesto u svratištima
za hodočasnike i bogomoljama, a redovi pred gradskim kapijama se skratiše.
Putnici krenuše da se vraćaju kućama na žetvu, da obrišu prašinu s cipela i
napune ostave za zimu. Pitanja što sam ih dugo potiskivao sada postaše
neodložna. Kada svi odu kućama, kuda ćemo mi? Kako ćemo se izdržavati?
Novac od konja razvukli smo koliko god je bilo moguće, ali već smo ga skoro
potrošili. Dok smo na drumu, nije nam teško da se pretvaramo kako smo
rukavičar i njegova žena iz Londona, ali time se nećemo prehraniti preko zime.
Ada ume da šije i tka, ali to ume i svaka druga žena. Jedini zanat kojem sam
vičan je borba.
Odgovor mi sinu krajem avgusta. Zatekosmo se u Burgundiji, blizu Dižona.
Suton se već spuštao sve ranije i ranije svakoga dana. Stižemo do neke
gostionice. Njih obično izbegavamo jer su skupe, ali čitav dan padaše kiša, a
prethodnu noć provedosmo u nekom žbunju. Prošavši kroz vrata, primećujem
gde naslonjen uza zid stoji visoki plavi štit oslikan zlatnom zvezdom. Dok se
cenjkam s gostioničarem oko kreveta i malo hrane, pitam ga i za štit.
„Pripada Etjenu de Luzu", pokazuje mi palcem ka zadnjem delu prostorije,
odakle se iza vrata pokrivenih zavesom čuje smejanje i pevanje. „Grof od
Dižona priređuje turnir, počinje za tri dana u La Rošu."
Gostioničar odlazi da završi drugi posao. Ada me grabi za zglob. Jasno joj je
o čemu razmišljam.

196
 „Previše je opasno."
„Neće me niko prepoznati. Daleko smo od Normandije."
Ali ona ne misli na to: „Ljudi na takvim turnirima stalno ginu."
Znam da je u pravu. Na turnirima nema zatupljenih sečiva i ravnih vrhova. Kad
se koplje rasprsne, iverje ispuni vazduh poput roja strela. Kakogod, narednog
jutra, nakon poduže svađe čitave sa Adom koja potraja celu noći, čekam Etjena
de Luza pred štalom da dođe po svog paripa.
Odmah mi je jasno da on nije nikakav ratnik. Kao prvo, šeta naokolo
potpuno naoružan, a pravi ratnik čuva snagu za borbu. Njegova blistava
oklopna košulja i kanije optočene draguljima ne mogu sakriti da mu ve-
rižnjača ima samo jedan sloj alki i da bi mu se mač polomio i na malo jačem
vetru. Zato ljudi koji ga prate iz krčme deluju prilično sposobno.
Stajem pred njega: „Čuo sam da vodite svoju družinu na turnir u La Rošu."
Odmerava me od glave do pete, pa se okreće svom senešalu. Potreban mu je
savet. Sujetan je, ali zna svoja ograničenja.
Senešal na meni vidi dovoljno da mu pobudim zanimanje: „Šta sve umeš da
uradiš?"
Osvrćem se po dvorištu. Pogled mi se zaustavlja na golubici nasađenoj na
ivici krova, koja prevrće za bubama po slami.
„Dajte mi koplje."
Senešal mi usliši zahtev. Obrćem ga u ruci da mu odmerim težinu i
uspostavim ravnotežu. Nema balans kao velško koplje, ali moram se nekako
snaći.
Povih se, zakoračih unazad, te ga bacih. Koplje pogodi golubicu pravo u
grudi i zari se u slamu probijajući je. Krv odmah umrlja njeno belo perje.
Izgleda da uspevam da ostavim utisak na Etjena i njegovog senešala.
Gi bi rekao da to baš i nije viteška veština, ali na turniru je jedino važno
koliko leševa ostavite za sobom.
„Umeš li to da radiš i na konju?"

197
 Uopšte im nisam rekao kako je golubica dospela tamo, da sam je uhvatio
prethodno veče u štali i privezao za krovnu gredu užetom, a da sam onda dobro
odmerio udaljenost. Pripovedač svojoj publici ne mora da ispriča baš sve.
„Dajte mi konja i pokazaću vam šta umem."

198
LONDON

Da nije bilo onoga što je usledilo kasnije, naredni mesec bio bi najteži u Elinom
životu. Ustajala je u pet svakog jutra, zasela bi za svoj radni sto već pola sata
kasnije, grickajući bonžitu dok bi pregledala vesti pristigle preko noći. U osam
bi se sastala s Blanšrom i ostatkom licitacijskog tima, nakon čega bi usledilo
dvanaest sati sastančenja, konferencijskih poziva, imejlova i izveštaja. Svako
veče u devet, taksi bi došao po nju da je odveze do bolnice, gde bi provela oko
jedan sat kraj majčine postelje: ako ništa drugo, u privatnoj bolnici bar nije bilo
ograničenja u vremenu za posete. Potom bi se drugim taksijem vratila kući pa bi
se posvetila porukama koje su joj stigle na telefon, nakon čega bi radila još sat,
do dva ili tri ujutru.

Zivela je u tami, u svetu u kojem je vladala večna noć, pa joj se činilo da

nikada ne spava. Ponovo je počela da ide peške do kancelarije, čak i po kiši,
samo da bi provela tih deset minuta na otvorenom. Ubrzo je počela da
prepoznaje ljude koji su bili budni u to doba: čistača ulica na ćošku Grešamove,
koji je svakog jutra iznova glancao svet; dostavljača novina u kamionu, koji bi
joj zatrubio svaki put kada bi prošao pokraj nje; vlasnika trafike koji nikada nije
gledao u nju kada bi ujutro podizao žaluzine s tezge. Ponekad bi se prisetila da
treba da bude obazriva, da osluškuje korake koji je prate ili senke po ulazima,
ali je uglavnom bila previše umorna da bi još i o tome razmišljala.
Našla se ni na nebu ni na zemlji, ličeći na čvrsto zategnuto platno po kojem
su neki ljudi ispisivali šta god požele. Bilo je dana kada je mislila da će se
pocepati na dva dela. Nije mogla da napusti Blanšara, bar ne dok joj je majka
ležala u bolnici, a ni Harija nije mogla da ignoriše. Pritom, više nije ni znala da
li je još u vezi sa Dagom. Kazala mu je šta je bilo s majkom, mnogo kasnije
nego što je trebalo da mu kaže, iskrivivši priču kako bi prikrila činjenicu daje za
Božić bila u Švajcarskoj. Hteo je da dođe daje poseti, ali Eli mu je rekla daje
bolje da ne dolazi. Primetila je da gaje to povredilo jer je hteo da kaže nešto o

199
stanju u kojem im se veza našla, ali je sve to ipak zadržao u sebi. Nakon toga,
zvao ju je jednom nedeljno da je pita kako joj je majka, pa bi je ostavio na miru.
Njegovi pozivi bili su toliko zvanični, toliko odmereni, da se ponekad pitala da
nije možda, onako iznurena od nespavanja, već raskinula s njim, a da je posle
zaboravila na to.
Kako su meseci odmicali, Blanšar je počeo da joj daje neke veoma neobične
zadatke. Tako se jedno veče zatekla u poslovnom kraju u Vopingu, gurajući
čvrstu kovertu u neko poštansko sanduče. Dva dana nakon toga, jedan list, koji
inače nije bio poznat po praćenju poslovnih dešavanja, odštampao je priču o
finansijskom direktoru kompanije Talue UK. Ispod naslova SADO-MAZO
BANKAR, uz izvrsno obrađene fotogafije i izjave svedoka, opisane su njegove
posete raskalašnom delu grada, koje je, naravno, krio od supruge. Zapretio im je
da će ih tužiti, ali je potom dao otkaz da bi se, navodno, posvetio porodici.
Potom je Eli jedno prepodne provela u predvorju nekog hotela u Najtsbridžu,
čekajući poverenika dobro poznatog penzionog fonda. Kada je konačno stigao,
pošla je za njim u lift. Pre nego što je stigao do sedmog sprata, postao je vlasnik
Gučijevog koferčeta, koje beše toliko teško da se nakrivio na stranu dok ga je
nosio. Nedelju dana kasnije, njegov fond objavio je da će iskoristiti svoj udeo u
firmi kako bi glasao u korist Sen Lazarevog preuzimanja kompanije.
Da je imala vremena da se zaustavi, možda bi i razmislila o posledicama
onoga što je radila. Ali ona vremena nikad nije imala. Mozak joj je na poslu
postao poput salda: razmišljala je samo o stvarima koje mogu da ubrzaju
preuzimanje i onima koje su ga ometale. Uzroci i posledice gotovo da se nisu ni
javljale u toj jednačini, nije razmišljala o dobrom i lošem. Bila je isuviše
iscrpljena.
Bar nije morala mnogo da putuje. Sedište kompanije Talue i veći deo njenih
poslova nalazili su se u Evropi, ali su tokom jednog istorijskog zaokreta njeni
glavni deoničari ostali u Londonu. Išla je na samo jedno putovanje, koje se,
poput svih ostalih poslovnih putovanja, desilo potpuno neočekivano, kada je

200
Blanšar jednog popodneva uleteo u njenu kancelariju. Eli ga nikada nije videla
toliko razjarenog.
Sve je saznao, pomislila je, za Harija, za ono u Njuportu, za sve.
Nastavila je da prevrće svoje papire, trudeći se da izgleda opušteno: „Šta je
bilo?"
„Našli su prijateljskog ulagača." Bacio joj je neku fasciklu na sto. „Šta znaš o
grupi Kenig?"
Eli proguta knedlu pokušavajući da se pribere. „To je neka privatna grupa,
zar ne? Uglavnom poslovi u vezi sa infrastrukturom i komunikacijama."
„Uputili su prijateljsku ponudu kompaniji Talue. Uprava se odmah
zainteresovala, a čak bi i nemačka vlada mogla da podrži njihovu ponudu.
Jedan nemački političar smatra da smo mi neprihvatljivo lice globalnog
kapitalizma", reče iskezivši se.
„Ali to uopšte nema nikakvog smisla", Eli se namrštila. „Mi im već nudimo
više nego što izveštaj o viškovima i gubicima nalaže. Kenig nema druge srodne
firme da bi izvršio spajanje, a ako se i nemačka vlada nalazi u čitavoj priči, ona
im neće dopustiti da otpuštaju radnike, niti da rasture kompaniju. Koja je onda
njihova korist?"
„Ovo nije slučajnost, Eli. Mišel Sen Lazar ima i neprijatelje, a jedan od njih
je grupu Kenig nagovorio na ovo. Odmah moramo u Pariz."
„Mislila sam da je Kenig iz Frankfurta?"
„Nema svrhe da s njima razgovaramo", zgrabio je fasciklu okrenuvši se da
izađe.
„Kenig želi da izigrava viteza spasitelja. A znaš li koji je najlakši način da
zaustaviš viteza u naletu?"
Eli ga je bledo pogledala.
„Da mu ubiješ konja."

201
Bentli se Trgovačkim putem spustio do Lajmhausa. Saobraćaj nije bio gust, ali
je Blanšar ipak naredio vozaču da krene zaobilaznim putem. Kada je podigla
pogled s laptopa, Eli se iznenadila ugledavši dugački niz skladišta koja su
promicala kraj njih.
„Ovo je put do aerodroma?"
Blanšar joj promrmlja nešto o radovima na putu. Eli se vratila nazad svom
poslu. Kada je ponovo podigla pogled, automobil se zaustavio u slepoj ulici, u
nekom zamršenom fabričkom kompleksu. Pretpostavila je da su negde
pogrešno skrenuli, ali je Blanšar odlučno zurio kroz prozor očekujući nešto.
Možda joj je već nešto rekao, a da ga uopšte nije čula?
Eli je ispratila njegov pogled kroz žičanu ogradu, iznad koje se pružala i
bodljikava žica. S druge strane pružala se pustara: ugljenisane cigle i
izvitoperene metalne šipke - ostaci nekog skladišta spaljenog u požaru.
Povetarac je raznosio gomilice pepela, kao daje vatra još gorela, mada se požar
očigledno desio poodavno. Buldožeri su šut nagurali na gomile, a tragovi
požara na susednim zgradama već su bili prefarbani. U dnu parcele, oronuli
znak, kao spomenik paloj kompaniji, reklamirao je Lodžikal komponente.

S tim imenom se sretala i ranije. Prisetila se svoje prve nedelje na poslu i

onog ponosnog starca koji je odbio Blanšarovu ponudu kako bi njegov sin
mogao da nasledi firmu do koje nije mnogo stalo - kompaniju Automatizacija
Rozenberg, koja je suzila broj svojih dobavljača kako bi opstala u konkurenciji.
Setila se kako se zavukla iza fabrike i završila u kutijama do pojasa,
proučavajući natpise na njima: Lodžikal komponente - logičan izbor.
„Pa to je kompanija koj a je Rozenbergu prodavala kontrolne table! Nj egov
glavni dobavljač!"
„Fabrika je izgorela pre tri meseca. Bez njihovih komponenti, Roze-
nbergovi nisu mogli da nastave s proizvodnjom. Mušterije su ih napustile, a
banka im je odbila kredit. Taman su planirali da proglase bankrot kada smo im

202
dali poslednju ponudu za preuzimanje. Sniženu, naravno. Njihova kompanija
tada je već bila gotovo bezvredna."
Eli je smogla snagu da ga pogleda pravo u oči: „Zbog čega si me doveo
ovamo?"
„Rozenberg je bio tvoj prvi posao. Mislio sam da bi želela da saznaš kako se
sve to na kraju završilo."
„Ne na ovaj način", zagledala se u ruševine i zamislila kako plamen guta
zgradu. „Jesi li ti ovo uradio?"
„Naravno da nisam", razdvojio je usne iskezivši zube. Kao da je čika da mu
se suprotstavi.
„Ali i da jesam, zašto bi to bilo pogrešno? Jedna kompanija suštinski
predstavlja zbir onoga što poseduje, zbir vrednosti. Recimo da naredim našem
trgovinskom odseku da zauzme agresivniji stav prema nekoj korporaciji. Oni se
otarase deonica, ili ih budzašto prodaju. Na tržištu se odmah rašire glasine pa i
drugi urade isto. Za samo nekoliko minuta, tako se uništi na stotine miliona
funti od vrednosti kompanije. I sve potpuno zakonski. U čemu je onda razlika
ako umesto papira uništim njihov posed u obliku zgrada, i mašina? Ako
upotrebim vatru umesto telefona?"
,,U tome što to nije po zakonu."
„Ali niko od tog ne umre. Ljudi jesu sentimentalno vezani za fizičku
imovinu, ali ona nije ništa drugo do spoljna predstava bogatstva. A pravo
bogatstvo je materijal od kojeg se gradi kapitalizam. Možemo nešto da
stvorimo, ili da uništimo, trudeći se da dođemo u posed nečega, kako to ne bi
učinili naši neprijatelji."
„A šta tebi to bogatstvo donosi?" promrmlja Eli, ali mnogo glasnije nego što
je nameravala. Blanšar je delovao iznenađeno.
„Pa moć, naravno."

203
PARIZ

Eli je oduvek želela da vidi Pariz, ali ne na ovakav način. Sleteli su po mraku, a
već pola sata kasnije, jurili su limuzinom kroz večernji saobraćaj. Bila je veoma
napeta. Svaki put kada bi se osvrnula, crni rendž rover sa zatamnjenim staklima
bio bi iza njih. Ako bi prešli u drugu traku, on bi krenuo za njima, ako bi
skrenuli, i on bi skrenuo. A kada je neki taksi pokušao da se ubaci ispred njega,
jurnuo je napred kako bi smanjio procep, zamalo mu zakačivši prednji
blatobran. Taksista je odmah naglo skrenuo, uz razjarene povike.
„Da li nas to neko prati?"
Blanšar je bacio pogled unazad, pa se nasmešio: „Destrije nam je dodelio
dadilju. Kaže da nam je pretila neka anarhistička banda. Ništa konkretno, ali
Destrije se zabrinuo. On je prava baba."
Rendž rover se stopio sa ostalim vozilima kad se limuzina zaustavila na
Vandomskom trgu, ispred pariškog Rica. Na recepciji su uz ključeve dobili i
neku poruku.
„Gospodin Lehovski vas očekuje u apartmanu Eltona Džona."
Eli se odmah snuždila: „Zar je on sada postao i Kenigov savetnik?"
„On je bio prirodan izbor. Poznaje kompaniju u detalje budući da je već
pokušao da je kupi."
„Da li je to uopšte etički?"
„Pa, efikasno svakako jeste."
Apartman Eltona Džona bio je mnogo ukusnije sređen nego što je Eli
očekivala, predstavljajući nežno osvetljenu simfoniju ružičaste i boje slonovače.
Štikle njenih cipela gotovo da se izgubiše u debelom tepihu. Lehovski ih je
očekivao u salonu. Kroz otvorena vrata, Eli je videla krevet širok dva i po
metra, prekriven ružičastim baldahinom.
„Izgledate predivno kao i uvek, Eli", uputio joj je kompliment. „Želite li neko
piće?"

204
 „Samo malo vode."
Uhvatio se za ružičasti telefon da im naruči osveženje.
„Ovo je vrlo neočekivani sastanak. Vaš asistent nije želeo ništa da mi kaže
telefonom, ali pretpostavljam da ste došli zbog kompanije Talue? Bili ste
odlični u Luksemburgu, baš smo se razočarali što mi nismo pobedili. Naša
ponuda bila je za svega pet miliona evra manja od vaše." Pomno je posmatrao
Blanšara: „Ali vi to, naravno, sve već znate."
Konobar se neprirodno brzo pojavio s njihovim pićima - mineralnom vodom
za Eli, brendijem za Blanšara i džekdanijelsom za Lehovskog.
„Da, ovde se radi o kompaniji Talue", potvrdio mu je Blanšar.
Lehovski je ispljunuo žvakaću gumu: „Nezvanično?"
„To već zavisi od konačnog dogovora." Blanšar je izvadio nožić da odseče
vrh tompusa. „Kenig ništa ne dobija kupovinom kompanije Talue. Eli?"
Eli je u najkraćim mogućim crtama iznela slučaj. Lehovski ju je
zainteresovano slušao, zureći sve vreme petnaestak centimetara ispod njenog
grla.
„ A čak i ako bi Kenig dobio kompaniju, mi bismo i dalje imali deset odsto
akcija u njoj. A mi znamo da budemo veoma nezgodni deoničari."
„Mislio sam da te deonice poseduje grupa Sen Lazar."
Blanšar je odmah poklopio njegovu opasku: „Mi, što se tiče ovoga, delimo
isto mišljenje."
„Po običaju."
„Kenig nema nikakve deonice u ponudi, pa će morati da plati u gotovini. A
na današnjem tržištu, samo bi budala platila u gotovini. Pogotovo kada mora da
brine i o sopstvenim dugovima."
Usledila je pauza. Lehovski je uzeo gutljaj viskija, a Blanšar je izdah nuo
oblačak dima.
„Eh bien", Blanšar se zagledao u sliku na zidu, ekstravagantnu sliku
svemirske rakete. „Kao dete sam voleo astronomiju. Orion, Pegaz, Andromeda,

205
mogao sam svim sazvežđima da nađem položaj. Svemir mi je tada delovao tako
uzbudljiv. A sad mi sve to više liči na birokratiju nego na junačke podvige.
Jeste li čuli za letelicu koju je NASA poslala na Mars?"
Lehovski odmahnu glavom.
„Letelica je bila veličine usisivača, ali su na njenu izradu potrošili više nego
što bismo vi ili ja potrošili na čitavu kompaniju. Trebalo im je deset godina da
je naprave, i još tri da odleti ko zna koliko stotina miliona kilometara kroz
svemir. A kada je stigla, razbila se o planetu pri brzini od pet stotina kilometara
na sat. Znate li zbog čega?"
Ako je kojim slučajem i znao, Lehovski nije hteo da pokvari poentu
Blanšarove priče.
„Zato što su naučnici napravili proračun u centimetrima, ali su letelicu
programirali u inčima."
Obojica se nasmejaše. Eli ih je gledala zbunjeno, zapitavši se kuda li se
Blanšar zaputio.
„Postoji još jedna slična priča, koju možda i znate", nastavio je Blanšar.
„Nemačka investiciona firma htela je da kupi mađarsku građevinsku
kompaniju. Zavirili su im u knjige i obavili pretres računa. Sastavili su
izveštaje, modele, procene - sve po pravilniku. Kompaniju su kupili uz
pozamašnu premiju, pošto su očajnički želeli da uđu na mađarsko tržište
nekretnina koje je bilo u procvatu. A onda su", Blanšar se nasmešio, „otkrili da
je imovina koju su platili u evrima, zapravo, bila navedena u forintama."
Ponovo se nasmejao, ali mu se Lehovski ovoga puta nije pridružio.
Dugački stub pepela visio je s kraja Blanšarovog tompusa. Utapkao ga je u
pepeljari, pa je uzeo gutljaj brendija.
„To je, naravno, samo priča. Setio sam je se jer je Mišel Sen Lazar culuvek
želeo da se proširi i u Mađarsku. Ako neki vaš klij ent ima imovinu koju želi da
proda, on bi rado poslovao s njim."

206
 Lehovski se potpuno umirio, poput mačke koja posmatra pticu na drvetu. Eli
je gotovo mogla da vidi kako mu vilica podrhtava.
„Koliko će novca Sen Lazar morati da potroši?"
„Možda dve ili tri stotine miliona evra. Ali će, naravno, računati na zaradu od
Taluea da sve to pokrije."
Lehovski je uzeo veliki gutljaj džekdanijelsa. Čaša je bila prazna kad ju je
spustio. Eli ju je dopunila iz flaše koju je hotelska posluga promućurno ostavila
na stočiću. Izigravanje konobarice činilo joj se kao jedini razlog zbog kojeg je
bila tamo.
„Reći ću vam jednu tajnu", reče Lehovski. Malo se pribrao. „Uprava Keniga
ne želi da kupi kompaniju Talue. Oni to rade samo zato što im j e upravni odbor
tako naredio. Ali ni sam odbor, zapravo, ne želi kupovinu. Tu je jedan čovek,
her Dreksler, koji im je nametnuo taj posao. A on je, nažalost, predsednik
odbora. Biće potrebno mnogo agresivnog posredovanja da bismo ih ubedili da
promene mišljenje. Nije neostvarivo, ali će biti potrebno veliko lično
zalaganje."
„Vaša banka će dobiti proviziju."
„Moja banka hoće."
„Tri procenta može da iznosi i šest miliona evra. Ako pokrenete dogovor,
veći deo toga stići će do vašeg džepa. Bićete u stanju da sebi priuštite novi
porše."
„Ja bih, zapravo, više voleo aston martin. Kolege mi kažu da sam uvrnut, ali
ima nečega jedinstvenog u tom engleskom stilu."
Lehovski je ponovo ispio čašu. Kada je Eli pokušala da mu je dopuni,
ispružio ju je tako da je morala nisko da se nagne pred njim kako bi je
dohvatila. Kolenom joj je dotakao nogu.
„Ja sam romantični tip, Blanšare, više volim engleske od nemačkih
automobila, i američki burbon od skoča. I topli krevet umesto hladnog."

207
 Nasmešio se Eli. Na tren joj se učinilo da se i dim sledio u vazduhu. Eli je
očajnički pogledala Blanšara, ali u njegovim očima nije pronašla nikakvu utehu.
Blanšar je ustao sa svoje stolice.
„Mislim da ću u krevet. Dan mi je bio veoma naporan." Eli je uputio jedan
mračan osmeh: „Ostaviću vas da utanačite detalje sporazuma."
Lehovski je ustao da se rukuje s njim. „Izvinite me samo na trenutak",
rekao je Eli, „nadam se da ćete i dalje biti tu kada se vratim." Blanšar se
zadržao u sobi dok Lehovski nije izašao. „Lehovskom nikada nije ni bila
namenjena uloga viteza spasitelja", primetio je.
Eli zasuziše oči od dima. Bilo joj je vruće i loše. „Da li zaista..."
„Uradi sve što budeš morala."

208
TORSI, FRANCUSKA, 1136.

Ljudi pričaju da se, kada se dve skupine konjanika sudare, i zemlja trese. Ako
ste jedan od jahača, vi to ne primećujete, pošto vam se ''čitav svet svejedno
trese. Konj se diže i spušta, koplje podrhtava gore-dole, kožni štitnici škripe, a
metalni oklop zvekeće. Neki vitezovi nose i upletene kožne vezice nakačene za
kacige, koji pucaju i fijuču dok im lepršaju za glavom. Ali to je puka taština:
time neprijatelju pružaju jednu stvar više za koju ih mogu dohvatiti.
Međutim, tada je sve mirno. Utihnu i doboši i rogovi. Masa mukom ćuti.
Sedim u sedlu i osećam kako mi se njegov zadnji deo zariva u leđa. Ledeni
vetar vijori barjačić pod vrhom moga koplja, dok konji udaraju kopitima po
tlu i duvaju topli vazduh kroz nozdrve. Na drugoj strani polja, gotovo dve
stotine vitezova na konjima čekaju postrojeni pred glavnom ložom. Loža je
obmotana tkaninom koja se širi i leluja na vetru, pa se čini kao da se cela
talasa.
Jedan od glasnika viče nam da se spremimo. Četiri stotine ljudi na to
privezuje kacige. I ja svoj remen čvrsto vezujem pod bradom. Ispod ruba
kacige osmatram postrojene suparnike, tragajući za barjakom Gija od Otforta.
To je deo mog rituala, deo rizika. Daleko smo od Normandije, ali ljudi znaju
da zbog turnira krenu i na dalek put.
Nešto mi zapada za oko na samom kraju suparničke linije. Dobro poznata
nijansa plave, ili mi je tek oblik poznat. Predaleko sam da jasno vidim, a grb
se krije iza barjaka drugog viteza. Ipak sam zabrinut.
Obično se okupimo ranije, pa pitamo glasnike ko se sve nalazi na suprotnoj
strani, ali juče se zadržasmo na putu iz Poatjea, pa stigosmo tek sinoć po mraku.
Čuje se truba i mi krećemo.

Ovo mi je već peti turnir u Etjenovoj družini. Tokom prvog, u Dižonu, zarobio
sam tri viteza i pet konja. Etjen je četiri prodao, dopustivši mi da zadržim hitrog

209
mrkova. Taman sam se privikao na njega, kad ga izgubih na narednom turniru.
To se desilo već u prvom naletu, kada me je koplje zakačilo pravo po sredini
štita, izbacivši me iz sedla. Imao sam sreće što sam samo konja izgubio.
Posle toga sam bio mnogo uspešniji. Ada bi mi uvek govorila da se pazim, da
je slava poslednje što mi treba, ali ako se ustručavate usred bitke, čak i one
nameštene kao što je turnir, verovatno ćete završiti na tlu. Zar želiš da
ispadnem najgori? - uvek bih je pitao. Da se okrenem i pobegnem, umesto da
se suočim sa ostalim vitezovima?
Nikada mi ne bi odgovorila, ali mi je sve bilo jasno s njenog lica: Da me
voliš, okrenuo bi se. Više nisam ni znao kako da joj objasnim da te dve stvari
moraju biti odvojene. Jer ja nju volim, ali moram i da se borim.

Prvi nalet preživljavam za dlaku. I dalje me brine onaj barjak što ga videh, pa
nisam dobro namestio koplje u ruci. Ali zato se sve to i zove turnir, jer prava
probi sledi tek kada viknu tournez - okrećite se! Svaka budala s malo hrabrosti
može da se oproba u prvom naletu. Međutim, najteže je u okretanju, kada treba
da se vratite nazad: ruka vam već drhti, od koplja je ostao poluraspadnuti
patrljak, a više nema ni drugova da jašu odmah do vas. Nije lako zauzdati konja
u galopu, okrenuti ga i pod- bosti ga da krene u drugi nalet. Ako ste u tome
prespori, smaknuće vas neprijatelj koji je bio brži od vas.
Okrećem konja i poteram ga napred, trudeći se da se držim poretka sa svoje
leve strane. Nisam video gde nestade onaj barjak. Na ovom polju nema
zatupljenog oružja: da se Džoslin kojim slučajem zatekne ovde, bilo bi mu lako
da me ubije.
Jedan vitez na doratu juri ka meni, nišaneći me. Nekako izbacujem barjak iz
glave te izvlačim mač. Drugi put je uvek mnogo opasnije, jer više ni vi, a ni vaš
konj, niste dovoljno usredsređeni. Tada se i dese naj gore povrede: zbog štita
koji niste dovoljno visoko podigli, zbog komada oklopa koji vam se razlabavio
ili zbog ošamućenog konja koji će se spotaći u odsudnom trenu.

210
 Podbadam konja mamuzama i ulećem u bitku.

Dan beše prilično dobar. Dok zvuk roga nije oglasio kraj, zarobismo desetak
sužnja, uključujući i kastelanovog sina za kojeg bi trebalo da dobijemo dobru
cenu. Čitavo telo me boli, mada se to nije moglo porediti s onim što me je
sačekalo narednog dana. Iznad oka mi ostade posekotina od parčeta drveta koje
me je okrznulo, ali sve ostalo bile su samo modrice.
Međutim, ipak osećam nekakvu teskobu. Čitav dan sam ga tražio, ali nigde
nisam ugledao onaj barjak. Nakon drugog naleta, turnir se pretvorio u gomilu
sitnijih čarki i ličnih okršaj a, postepeno se proširivši na nekoliko milja. A ja se
držim blizu svoje družine jer mi neko beše zabranio da rizikujem.
Govorim sebi da se džabe brinem. Mnogi vitezovi nose plave barjake, a čak i
da je to baš Džoslin, verovatno bi on slomio koplje o moj štit a da me uopšte ne
prepozna. Jedva čekam da se vratim do tabora i pronađem Adu.
Al' tamo šator prazan, a nje nigde nema. Etjen je sa ostalim ljudima otišao na
gozbu u grofov zamak i samo jedan konjušar sedi kraj vatre i pije vino koje
primismo kao otkup za nekog viteza iz Burgundije.
„Gde je Ada?"
On briše vino sa usta: „Otišla je da se vidi s nekim prodavcem konja kod
Crkve Svetog Sebastijana kod šume."
Što nije otišla na konjsku pijacu? Pojurim kroz šatore, trudeći se da ne
zakačim momka mamuzama. Ali toliko sam zauzet gledajući u noge, da nisam
video nekog mladog štitonošu koji krenu ka meni. Bukvalno uletim u njega.
Tek kad se izmakoh i tiho mu se izvinih, spazim mu lice. Crvenkastomrka
kovrdžava kosa, usta izvijena nadole u uglovima, obrazi koji još nisu izgubili
mladalačko salce.
„Vilijame?"
„Pitere?"

211
 Nije mu drago što me vidi. Stiska šake pa ih krije pod tuniku. Ne zna šta da
mi kaže.
„Drago mi je što te opet vidim", kažem navukavši osmeh na lice dok mi se
po glavi roje bezbrojne misli. Koliko zna? Kome može da me oda?
„U službi si nekog novog viteza?"
Odmahuje glavom: „Tu sam sa Džoslinom."
Trebalo bi da ga ubijem, da mu presečem šiju, da ga udavim u šancu. AF šest
leta živesmo jedan s drugim: vežbasmo zajedno, igrasmo se, šalismo, borismo
se. On mi nije neprijatelj.
Spuštam ruke na njegova ramena i teram ga da me pogleda u oči.
„Gde mogu da nađem Džoslina?"
Vilijam gleda u zemlju. Nešto mrmlja, što nikad ne bih razumeo da to ime ne
čuh malopre.
,,U Crkvi Svetog Sebastij ana."

Crkvica beše na ivici pokošene livade, sa nekom kriptom ograđenom zidinama s

jedne strane. Stižem do nje na svom paripu, naoružan, s kacigom na glavi, ali
nigde nikog ne vidim.
Uto se večernjim vazduhom pronese jecaj. Krećem za njim iza crkvenog
zida, do mesta gde se dodiruje sa šumom.
Behu je vezali za stablo breze samo u košulji, koju toliko iskidaše da se na
njoj ne može videti ni parče netaknutog tkanja. Koža joj je poderana od ljutih
udaraca, a na rukama ima i opekotine kao od užarenog sečiva.
Gleda u mene te joj se sićušne iskrice pojavljuju u očima nad kojima se
nadvila senka. „Pitere?"
Skačem dole, trčim ka njoj i potežem mač da presečem užad.
„Beži."

212
 Behu to poslednje reči što mi je ikada rekla, a voleo bih da ih nikada nije
izgovorila. Više bih voleo da sam joj glas upamtio onakav kakav je bio, pun
života i poleta. A ne da pamtim taj vrisak koji joj se ote u samrtnoj muci.
S leve strane čujem zveket uzengija, pa se okrećem. Vitez izjahuje iz
mračnog dela šume, a prate ga četvorica ili petorica pešadinaca s kopljima.
Jedan od njih odmah otrča do mog konja i uhvati ga za uzde.
„Šta si joj to učinio?"
„Nisam ono što misliš. Bar za sada."
Ne mogu da mu vidim lice, ali prepoznajem Džoslinov glas. Likuje.
„Iako se kurvala s tobom, ona i dalje pripada mom ocu. Kad završi svoje s
njom, možda je Gi prepusti meni. A kada ja završim s njom, ono što od nje
ostane daću konjušarima da se malo zabave."
Eh, što li sam morao da sjašem? Eh, što li sam uopšte dolazio na ovaj
turnir? Eh, što ne ubih Džoslina one noći u kuli?
„Pusti je. Pusti je i uzmi mene."
On se samo smeje: „Ne moram ja ništa da biram."
Beše to sitna uvreda, ali na toj čistini, sa krvlju u ustima i grižom savesti
koja me najednom preplavi, naprosto pukoh. Ponovo se nađoh u Giovoj
dvorani gde se posvađasmo zbog ukradene knjige. Znam da ne mogu da ga
nadmašim: on je na konju, pod punim oklopom, ali ja za to ne marim nimalo.
Podižem mač i jurim ka Džoslinu. Jedan od njegovih ljudi odmah čučne i
zavrljači koplje ka meni, ali ja se instinktivno sagnuh.
Koplje mi odleti preko glave i odjekne tupo, gotovo nečujno, pogodivši neku
meku metu. Okrećem se, a već znam šta ću ugledati. Koplje je pogodilo Adu
kroz dojku, zakucavši je za drvo. Rukama se hvata za njega i pokušava da ga
izvuče, ali nema dovoljno snage. Ruke joj se opustiše, i dalje na koplju, a onda
joj i glava klonu. Krv teče niz jasenovu dršku, prelazi joj preko ruku i sliva se
na zemlju.

213
 Čak ni Džoslin nije želeo da se tako nešto desi. Al' njegova zbunje nost beše
sporija od moga gneva. Polećem ka njemu i zatičem ga nespremnog. Izvukavši
čizmu iz uzengije, šutnu mi mač iz ruke, ali gaja ščepah za ruku, te mu zarih
zube u ogoljenu šaku. Vrisnuvši, popusti stisak, te zgrabih njegov mač za
sečivo i istrgoh mu ga iz ruku. Moram odmah da ga ispustim pošto mi poseče
prste. Džoslin pokuša da prebaci štit i da me njime mlatne po glavi, ali mu se
remen zakači za jabuku na sedlu.
Ja mu još jače stegnuh nogu, pokušavajući da ga strgnem sa sedla. Nešto mi
se nejednom nađe u ruci - mamuza. Uhvatih je poput noža, te mu je zarih u
nezaštićeni deo noge, tik iznad kolena.
Potom se začu bolni vrisak. Htedoh još jače da stegnem mamuzu i da
nastavim da ga ubadam sve dok mu sva krv ne istekne iz tela, ali se zbog
iznenadnog pokreta i konj pomeri. Sluđen, promaših Džoslinovu nogu te zarih
mamuzu u konj a.
Plač konja koji prestravljeno njišti gori je od ljudskog vriska. Konj se
najednom prope, zamahnuvši kopitima kroz vazduh na dva palca od mog lica.
Onda se nagnu napred, pokušava da pobegne od bola koji mu izaziva mamuza
zarivena u stomak. Ja odmah ispružih ruke da zgrabim Džoslina, ali me jedno
kopito tresnu po grudima i odbaci na zemlju, nakon čega se konj dade u beg.
Ostali se uskomešaše oko mene, poput senki na ivici poljane. Čujem da su
dvojica potrčala za Džoslinom, a druga dvojica ostadoše da čekaju, ni sami ne
znaju šta im je činiti. Mogu lako da me ubiju, al' ne znaju želi li me Džoslin
mrtvog ili živog.
Neki povici i topot kopita u polutami pomažu im da donesu odluku.
Okrenuvši se u stranu, vidim neku vatru na livadi - konjanike koji s bakljama
jure ka nama i dozivaju me po imenu.
Džoslinovi vojnici nestaše u šumi čim Etjen dojaha na čistinu sa svojim
ljudima. Sreća moja što ponese i baklje jer bi me inače pregazili.
„Pitere?"

214
 Svi gledaju u Adu nabodenu kopljem za drvo. Težina držalja još joj je više
rasparala ranu: njena bela košulja beše crna od krvi pod svetlošću baklji. Svi su
zaprepašćeni jer je svi odreda voljaše.
Padam na kolena i povraćam. Etjen mi spušta ruku na rame da me uteši, ali ga
odgurnem. On misli da me je spasao, ali Ada je mrtva, majka, otac i brat su mi
mrtvi, a ljudi koji to počiniše i dalje hodaše nekažnjeni. Izneverio sam sve koje
sam voleo.

Ništa me više nije moglo iskupiti sem osvete.

215
NJUPORT, JUŽNI VELS

Kako su je obavestili iz bolnice, majka joj je preminula dok je Eli bila u avionu
negde iznad Lamanša. Mislila je pre toga da je došla do užasne tačke u životu
kad više ne može krenuti na gore, ali sudbina je nastavila da se poigrava.
Trebalo je da bude kraj nje, kraj njene postelje, a ne da jezdi negde po oblacima.
Imala je osećaj da je to metafora: neuhvatljiva, zaslepljujuća i neopipljiva.
Dag nije došao na sahranu. Poslala mu je poruku mobilnim telefonom damu
javi vesti, ali mu nije odgovarala kada je krenuo da je zapitkuje kada će se
sahrana održati. Blanšar takođe nije došao, mada je poslao svoje predstavnike:
dva čoveka u zatamnjenom mercedesu koji se parkirao preko puta krematorij
uma, ne gaseći motor. Brisači im ni u jednom trenutku nisu zastali, verovatno
da im kišica, koja im se nakupila na vetrobranu, ne bi narušila vidik. Eli ih je
zamalo pozvala unutra, da im pruži priliku da svoj posao obave kako valja, bez
pretvaranja. Ionako je unutra bilo i više nego dovoljno mesta.
Nakon što je gospođa Tomas rekla nekoliko reči o tome kako je gospođa
Stanton bila fina i ljubazna žena, hor je otpevao pesmu iz CD plejera u uglu,
pa je odgledala kako kovčeg uvlače u gasnu peć. Onda su svi otišli do
čajdžinice na ćošku, ali niko se nije dugo zadržao. Do pola tri, kada je
gospoda Tomas podigla svog terijera objavivši da mora da ide da pokupi
unuka iz škole, nagomilani oblaci već su uveliko zapretili preranim sutonom.
Gospođa Tomas je poljubi u oba obraza i zagrli. „Čuvajte se", rekla joj je,
„sad ste sami."
Vrativši se kući, Eli je uzela neke stvari s tavana. Pretpostavljala je da će se
jednog dana ponovo vratiti, makar samo da bi je prodala, ali ipak se oprostila od
nje. Za svaki slučaj. Ugasila je sva svetla, isključila grejanje, pa je proverila da
li su sva vrata dobro zaključana. Onaj crni mercedes pokušavao je da se okrene
na parkingu u uskoj ulici. Eli je namerno sačekala da se zaglave pa je tek onda

216
napustila kuću, krenuvši ka stanici. Znala je da će je već nekako sustići, ali će
pre toga bar uspeti da upotrebi telefonsku govornicu. Pustila je da odzvoni tri
puta, pre nego što je prekinula poziv.
Krenula sam.

LONDON

Eli se taksijem odvezla od stanice Padington do Klaridža. Bilo je tek sedam, a

Blanšar se neće vratiti iz kancelarije još nekoliko sati. Nikako nisu mogli da
utanače poslednje detalje za preuzimanje kompanije Talue, te su u protekla dva
dana čitavi timovi advokata radili dvadeset četiri sata dnevno zauzevši sav
slobodan prostor u sedištu Monsalvata. Eli ih gotovo nije ni primećivala.
Legla je na krevet, razmišljajući o onome što je morala da uradi. Otvorila je
flašu s brendijem, pa je usula u nju bočicu neke tečnosti koju joj je Hari dao.
Zagledala se u slike, a one joj uzvratiše pogled: čitava galerija obnaženih
vitezova i preplašenih gospi po mračnim šumama ili praznim pustarama.
Iznenadilo ju je što se Blanšar primio na takav j edan romantični, viktorijanski
pogled na srednji vek. Mislila je da bi zbog svojih drevnih korena više voleo
neki autentičniji pogled.
Blanšar se vratio u jedanaest. Osećao se na kafu i duvan.
„Trebalo je da me nazoveš. Odmah bih došao." Blanšar joj se po prvi put u
životu učinio izgubljen, kao da nije bio siguran šta treba da kaže. Seo je na
krevet kraj nje i odvezao kravatu.
„Kako je bilo?"
„Pa, bila je to sahrana moje majke." Kako očekuješ da bude?
Blanšar je uzeo flašu s brendijem i nasuo ga u dve čaše. „Ovo će ti pomoći."
Eli nije ni takla piće.
„Ako večeras želiš da budeš sama... "

217
 „Ne." Naglo se okrenuvši, gurnula gaje na krevet. Stala je pred njega i,
gledajući ga s visine, skinula ogrlicu i naušnice i odložila ih na noćni stočić.
Zbacila je sako sa sebe. Potpuno prirodno, kao da se nalazila u svlačionici ili
kabini za presvlačenje, povukla je rajsferšlus na suknji, pa je otkopčala i bluzu,
a Blanšar je ležao pred njom i posmatrao je pijuckajući brendi. Nije skidala
pogled s njega ni dok je otkopčavala grudnjak, koji je spustila na drugu odeću
preko naslona stolice.
Svetla u apartmanu bila su prigušena. Krajičkom oka ugledala je sebe u
ogledalu, sve obline i senke po njenom nagom telu. Kosa crna poput gara visila
joj je niz leda, a dojke joj behu čvrste i hladne. Izgledala je kao jedna od tih
Blanšarovih prerafaelitskih deva, ošamućena ili ekstazom ili smrću. Zapitala se
da li je uopšte imala snage za ono što je morala da uradi. Po prvi put u životu,
osećala se potpuno sama na celom svetu. To joj je, na neki čudan način,
olakšavalo posao.
Blanšar je počeo da otkopčava košulju: „Ne moramo da..."
Popela se na krevet, pa je klekla iznad njega. Kosom mu je dotakla lice.
„Potreban si mi."
Nikada ranije nije vodila ljubav na takav način. Kao da se raspomamila - od
tuge, krivice, straha, mržnje - bura nagomilanih emocija zatutnjala je u njoj
poput groma. Otvorivši mu usne, unela se u njega: jezikom, grudima, prstima.
Grizla ga je, štipala, grebala mu leđa noktima, ostavljajući mu masnice poput
opekotina gde god bi ga takla. Na silu ga je uvukla u sebe, pa je krenula da se
njiše napred-nazad tarući mu se o usne, ječeći, stenjući, uzdišući kao da isteruje
nekog demona, ne mareći da li ih neko može čuti u hodniku ili spoljnom svetu.
Blanšar je svršio pre nje, ali ga je naterala da nastavi dalje, stežući ga u sebi sve
dok nije vrisnula. Potom je pala preko njega, pritisnuvši ga čitavim težinom
tela. Plakala je, mada nije znala za kim joj suze teku. Lica su im bila toliko
blizu da su njene suze kvasile i njega. Blanšar je obavio ruke oko nje pa joj reče

218
da je voli. Po prvi put od kada ga je upoznala, zvučao je kao da se uplašio od
nje.
Nije ni znala koliko su dugo tako ležali. Negde u naletu strasti, oborili su i
sat. Kada je čula da se Blanšarovo disanje usporilo, pridigla se i počela da ga
proučava.
Blanšarovo lice bilo je mirno. U udubljenju u vratu, kao i obično, ležao mu je
mali zlatni ključić.
Eli je dunula u ruke da ih zagreje, pa pažljivo posegnu ka ključu. Nije imao
kopču, pa je morala da mu ga svuče preko glave.
Lančić mu je okrznuo uvo, a on se promeškolji, mrmljajući nešto u snu. Eli
se skamenila. Ako je uhvati, sigurno će je ubiti. Sačekala je, ne usuđujući se da
diše.
Ali začinjeni brendi ipak je obavio svoje. Blanšar se smirio u krevetu,
prepustivši se snovima. Eli je skinula ključ, pa se skotrljala na pod. Obukla se
na brzinu, ne u crninu, već u neke stare farmerke i uski džemper. Prevrnula je
Blanšarovo odelo u potrazi za njegovom karticom, a onda mu je skinula
dugmad s manžetni rukava.
Zgrabivši svoj ranac, na prstima je izašla iz sobe. Sat je pokazivao da je bilo
pola jedan. Hari je rekao da će efekat pića trajati oko osam sati, ali je ona
smatrala da je sigurnije ako budu računali na šest. A imala je mnogo posla da
obavi.

Po prvi put te nedelje, banka je cela bila u mraku. Aukcijski timovi konačno su
otišli kućama. Komadići folije i žičani zapinjači s flaša šampanjca behu svuda
po podu predvorja, pa je pretpostavljala da su dobili dobre vesti. Činilo se da je
čak i čuvar sebi dao malo oduška, pa ga nije bilo nigde na vidiku. Ušla je s
Blanšarovom karticom, pa je otišla pravo do lifta.

219
 Visoko u uglu foajea, kamera je svojim crnim okularom ispratila njen ulazak.
Slika je istoga trena otišla do petog sprata, gde je kompjuter počeo da je
analizira, upoređujući lice koje je ušlo kroz vrata sa upotrebljenom karticom.
Eli je na peti sprat stigla pola minuta pre svoje slike, pa je ušla u Blan-
šarovu kancelariju. U sobi u istom hodniku, računar je pribeležio i taj podatak.
Izvukla je mali laptop iz torbe, kupljen za gotovinu na putu za Totenhem Kort.
Zatim je probnom lampom odvojila sedefnu intarziju s dugmića koje je skinula
s Blanšarove košulje. Malo strujno kolo, veličine novčića, gnezdilo se u njima.
Unutra je kamerica ili tako nešto? - pitala je Harija kad ih joj je dao. Našli su
se u kabini za presvlačenje, u nekom butiku u Oksfordskoj ulici, nelagodno
zbijeni iza zavese.
„Ne, rukav bi prekrio kameru. Ovo je žiroskop i akcelerometar koji meri plan
njegovog kretanja, udaljenost i smer, a program to može da poveže s tastaturom
kako bismo otkrili koje je tipke pritiskao."
Eli je podozrivo gledala u tu malu dugmad: „Sve mi to zvuči kao naučna
fantastika."
„Ma ovo danas svuda imate - u mobilnim telefonima, laptopovima,
muzičkim uređajima." Nevino joj se osmehnuo: „Mi smo ove, ako želite da
znate, uzeli iz džojstika za video-igrice."
„Sad bi trebalo da mi bude lakše?"
Gurnula je nokat pod malu štampanu ploču, pa ga je izvukla iz ležišta, nakon
čega ga je povezala s računarom, upotrebivši utičnicu koju joj je Hari dao. Na
ekranu se pojavilo prozorče sa slikom telefonske tastature. Na njoj odmah
zatitraše virtualni brojevi, te se par sekundi kasnije pojavio i konačni broj.
918193
Eli je zatim pomerila sliku koja je prekrivala sef.

Mada su u kancelariji voleli zbijaju šale na njegov račun, Destrije nije živeo u
banci. Njegov dom nalazio se u kući koja je bila neuspešna imitacija

220
tjudorovskog stila, blizu puta A-12 u Eseksu. Krov je delio s dva rodezijska
goniča, a povremeno i s nekim koga bi uspeo da ubedi, ili kome bi platio, da
podeli postelju s njim. Te večeri, s njim je bila žgoljava devojka sa ispraznim
pogledom i ravnim grudima, koja je izgledala kao da jedva ima trinaest godina,
iako su ga iz agencije uveravali da je dovoljno stara. Kakve god pobude imao,
ipak je znao šta bi mu nadređeni uradili ako bi bio uhvaćen s maloletnicom.
A sad je i telefon počeo da mu vibrira u mraku. Napipao ga je na noćnom
stočiću, pa se zagledao u ekran trljajući oči.
NEOVLAŠĆENI UPAD
Kucnuo je po ekranu da otvori detalje.
KARTICA 0002 >> VERIFIKACIJA LICA NEUSPEŠNA
Nije morao da proverava registar da proveri kome pripada kartica 0002.
Zagledao se u sliku ispod nje. Ona kučka Stantonova! Sve sumnje koje je gajio
u proteklih šest meseci, sva zabrinutost i strah, sada mu prođoše kožom poput
vašaka.
Smiri se, rekao je sebi. Znao je da se te noći pojebala s Blanšarom - slušao ih
je preko mikrofona skrivenog u njenom telefonu. Elino stenjanje mu je još
odzvanjalo u ušima dok je tucao onu žgoljavu devojku, koja je, u poređenju s
Eli, bila mlitava i uzdržana.
Možda je uzela pogrešnu karticu. Možda ju je Blanšar poslao do kancelarije
da nešto uzme.
Ostavio je svoju devojku i otišao do računara u susednoj sobi. Uspo stavio je
vezu s kancelarijom, otvorivši sigurnosne zapise.
01:09 » KARTICA 0002 ULAZAK U ZGRADU
01:11 » KARTICA 0002 ULAZAK U SOBU 5-1
Blanšar nije dopustio ugradnju kamera u njegovoj kancelariji, inače bi
Destrije mogao da vidi šta Eli radi. Jedino mu je preostalo da gleda zapis kako
bi video šta će se sledeće desiti.

221
 Dok je čekao, okrenuo je Blanšara na broj u Klaridžu. Zvonilo je sve dok se
nije javila telefonska sekretarica, pa je prekinuo poziv kako bi još jednom
pokušao. Opet se nije javljao. Tiho je opsovao. Blanšar nije osoba koju biste
naglas opsovali, čak ni na udaljenosti od pedeset kilometara.
U sigurnosnom zapisu pojavio se novi red. Destrije se zagledao u njega s
nevericom.
01:15 » SOBA 5-1 PRISTUP SEFU

Eli izvadi crvenu fasciklu iz sefa i položi je na Blanšarov sto. Oklevala je par
trenutaka, pročitavši ime LAZAR ispisano zlatnim slovima na koricama, pa se
zapitala šta bi unutra mogla pronaći. Opipala je kožne trake i prešla prstima
preko pečata. Vosak se povio pod pritiskom: bila je zapečaćena nedavno.
Sad više ne možeš nazad, rekla je sebi. A na zidu, ona dama vezana za drvo,
naginjala je glavu unazad preklinjući viteza koji je krenuo ka njoj. Spasi me? Ili
nemoj da me povrediš? Slika nije govorila ništa konkretno.
Eli je polomila pečate. Mrvice voska prosuše se po Blanšarovom stolu, ali se
ona nije ni trudila da ih počisti. Ionako će sve uskoro i sami otkriti.
Nikada ranije nije videla takav dokument. Početne stranice bile su per-
gamenti, još savitljivi i glatki na dodir: ispod njih se nalazio kruti i otvrdli papir
boje slonovače, pa se postepeno pojaviše i listovi beličaste hartije za pisanje, a s
kraja i običan kancelarijski papir A4 formata. Neke stranice bile su tanane i
sivkaste, pa je pretpostavila da potiču iz ratnog doba. Kao da je posmatrala
godove nekog drveta, istoriju ispisanu u poprečnom preseku.

Ali njoj je bila potrebna sadašnjost, koju je gotovo odmah i pronašla, list papira
na samom kraju, s naslovom PRISTUP SEFU. Ispod njega je stajao spisak
čudnih reči, stranih i zastarelih. Or, argent, azur, gules, vert...* (Nazivi za boje u

heraldici - zlatna, srebrna, plava, rubin-crvena i zelena. (Prim, prev.)

Kraj svake se nalazio i četvorocifreni broj.

222
 Zatvorivši sef, otrčala je niz hodnik do lifta. Kada je uvukla Blanšarovu
karticu u nevidljivi procep na tabli, zasvetlelo je dugme za šesti sprat.
Ruka joj se zaustavila iznad njega drhteći. Rubin na njenom prstu treperio je
poput zmajevog oka. Na njenom zglobu, dragocene sekunde su otkucavale.
Pritisla je dugme.
Uz gotovo neprimetno drmusanje, lift je počeo da se spušta: kroz podrum, pa
kroz drugi podrum, a onda se nekoliko dugih trenutaka činilo da je zapeo ni
tamo ni ovamo. Eli se već zapitala da nije možda stao, da nije neki skriveni
senzor odao njenu prevaru. Srce joj zadrhta pred naletom panike. Zagledala se
u dugmad, obuzeta očajničkom potrebom da ih stisne i da se vrati u gornji svet.
Ali već je bilo prekasno.
Uopšte nije osetila kada se lift zaustavio. Vrata su se sama otvorila u stranu,
otkrivši joj zlatnu odaju s blagom, koje beše još primamljivije jer je sad bilo
bez čuvara. Svaki komad povezan je sa alarmom. Pitala se da li bi i nešto drugo
moglo da pokrene alarm? Prišla je onom peharu ukrašenom draguljima, na
postolju u samoj sredini sobe. Neko pomeranje u staklu nagnalo ju je da se
trgne, ali to je bio samo njen odraz. Povukla je rajsferšlus s džempera da izvuče
ključić.
Četiri isklesane zveri zurile su u nju s rubova postolja: zmaj, rogata zmija, za
koju joj se učinilo da bi mogla biti kokatriks**( Lat. cocatrix, grč. ichneumon, krilato

čudovište, pola zmija, pola petao, koje je moglo da okarneni ili ubije pogledom, slično bazilisku, samo što

bazilisk obično nema krila. (Prim, lekt.), pa grifon i bazilisk. Kleknuvši, Eli im je zavirila
u usta. Na kraju svakog kamenog grla nalazila se malena ključaonica očekujući
ključ. Ona ga je ipak ugurala u zmiju, kao što je i Blanšar uradio. Ruka joj se
zgrčila kada ju je uvukla unutra, kao da bi te kamene čeljusti najednom mogle
da ožive i ščepaju je.
Ali ništa se nije desilo. Ključ je savršeno legao u ključaonicu. Osetila je kako se
mehanizam pokreće kada ga je okrenula. Uspela je.

223
Da li je moguće da je sve bilo tako jednostavno? Primetila je da je odbrambeni
sistem u trezoru bio zasnovan na varkama. Uopšte nije preprečavao put, već vas
je pozivao da uđete, mameći vas da se odate. Šesti sprat, koji se, u stvari, nalazi
tri nivoa ispod zemlje, pa nezaštićeno blago na policama oko nje, vrata koja se
otvaraju tamo odakle ste i došli.
Svaki komad povezan je sa alarmom.
Polagano je izvukla ključ napolje. Trudeći se da se ne pomera s mesta na kom je
stajala, proučila je pehar pod staklenom kutijom. Delovao joj je drugačiji nego
prošli put. Negde na sredini, postolje mu se širilo u zlatni balon, s četiri strane
ukrašen intarzijama od šarenog kamenja. Eli je bila sigurna da je kamen ispred
nje malopre bio smaragdno zelen, a sad se tu nalazio krupni beli biser.
I pehar se, izgleda, okretao.
Obišla je postolje, pomno zagledajući pehar. Ostalo kamenje bilo je žuto -
pomislila je da se radi o ćilibaru, ali to su, zapravo, bili dijamanti, a i jedan
jarkocrveni granat.
Pokušala je da se priseti predavanja s fakulteta, kod jednog smežuranog starog
profesora koji je izgledao kao da je upravo došao iz pisarnice nekog samostana.
Grifoni su čuvari zlata.
Bazilisci na glavi imaju belu šaru poput dijademe.
Kokatriks ima crne oči. Ili možda crvene? Nije mogla da se seti. Bacila je
pogled na telefon, ali toliko duboko pod zemljom, naravno, nije bilo signala.
Uopšte ne znaš da lije bilo šta od toga povezano.
Srce joj je tuklo u grudima, a uz svaki novi otkucaj osećala je kako joj vreme
izmiče. Morala je da se odluči.
Gurnula je ključ u baziliskova usta pa ga je okrenula.
Možda se negde u nekom drugom delu zgrade uključio alarm ili je počela da
treperi neka lampica. Ali dole, u dubokom trezoru, Eli to nikako nije mogla

224
znati. Iza sebe je začula šuštanje kada su se lažna vrata u liftu pomerila otkrivši
iza sebe oronule drvene vratnice.
Proverila je vreme: prošla su već dva sata. Moraće da požuri.

Aston martin je jurio ka Londonu. Put A-12 bio je gotovo pust u to doba noći,
pa je strelica dobrano prelazila stotinu i šezdeset kilometara na sat. Destrije je
vikao naređenja stražaru koji je zabušavao na poslu. Navodno je bio do
Blanšarove kancelarije, ali tamo ništa nije našao, vrata su bila zaključana, a
svetla pogašena. Destrijea je to još više zabrinulo.
Signal mu je najavio novu poruku. „Samo je pronađi", izdrao se na njega.
Prekinuo je vezu kako bi bacio pogled na poruku.
Zamalo da sleti s puta. Nagazio je kočnice pa se zadnji deo automobila naglo
okrenuo na klizavom asfaltu. Brže-bolje, okrenuo je volan da ispravi vozilo, ali
pritom zamalo da uleti pod šleper čija se sirena razle- gla ledenom tamom, a
zatim se lagano izgubila poput samrtnog daha.
Destrije je smanjio brzinu na stotinu i četrdeset pet kilometara na sat,
pokušavajući da se pribere. Ponovo je pogledao poruku, ne mogavši da veruje
svojim očima. Gde je, dovraga, Blanšar?
01:29 » KARTICA 0002 ULAZAK NA SPRAT 6

Eli je ponela baterijsku lampu, ali joj nije bila potrebna. Skrivena svetla su se
upalila čim je prešla prag. Spustila se drevnim prolazom, razgledajući trezore u
potrazi za kamerama ili skrivenim snopovima koji bi je uhvatili u zamku. Ništa
nije videla.

Prošla je poprečni brod i stigla do dna trezora, tamo gde je nekada, ve -

rovatno, stajao oltar stare crkve, pre nego što je vera u milosrđe zamenjena
verom u novac. Prisetila se onog mozaika, napola ukopanog u podu, zapitavši
se kakve li su stare, mračne religije cvetale na tom mestu pre toga. Gvozdena
vrata zurila su u nju iz izdubljenih zidova poput urokljivih očiju.

225
 Ovde vreme postaje prostor.
Niko nije morao da joj objasni koji joj je tačno trezor bio potreban. Zapamtila
ga je još prilikom one posete sa Blanšarom: dvokrilna vrata u podu, s
naslikanim monsalvatskim grbom, čeličnom ključaonicom i crnim orlom koji
drži zlatno koplje preko crvenog štita s belom trakom. Pogledala je u parče
papira koje je uzela iz Lazareve fascikle.
Or, argent, azur, gules, vert...

Poslednji kontakt koji je uspostavila s Harijem bio je u formi diska i knjige,

koju je takođe dobila unutar besplatnih novina dok je prolazila kraj stanice
metroa Murgejt. Kupila je diskmen, pa je sela napolju ispred Barbikana da
presluša disk. Visoki zidovi od maltera, šljunka i jednoličnog betona uzdizali su
se svuda oko nje. Ukrasni vodoskok šikljao je iz neke cevi nagomilavajući se u
nizu bazenčića. Ukopan duboko ispod betona, bunar je otkrivao delove
srednjovekovnih zidina koji su se pružali ispod zgrade podignute u dvadesetom
veku.
Harijev glas obratio joj se kroz slušalice: „Sve šifre za monsalvatske trezore
zasnivaju su na heraldici. Svaka boja u grbu ima svoj broj, koji se menja svake
nedelje. Brojeve ćete naći u dosijeu. Potom morate da usta novite tačni oblik
grba, iz koga ćete saznati i poredak brojeva. Pronaći ćete sve što vam je
potrebno u knjizi koju sam vam poslao."
Eli je knjigu pročitala kao da ima osam godina, skrivena ispod jorgana i s
baterijskom lampom, u kasne sate kada je već trebalo da spava. Iz nje je naučila
čitavu novu terminologiju, novu gramatiku - nazive za okrugle i romboidne
štitove, za različite tinkture i boje. Naučila je u čemu je razlika između štita
oivičenog ocilima okrenutim spolja i štita oivičenog ocilima okrenutim ka
unutra, u čemu je razlika između metala i krzna. Zadivila ju je ta preciznost, ali
su je sitni detalji bacali u očaj. Ipak, nekako je sve naučila.

226
Crveno ispod srebrnog ševrona* (*Engl.chevron – oznaka u obliku slova V. Naziva se još i kozica)
, a preko toga crni orao naoružan zlatnim kopljem.

Pogledala je u papir iz fascikle, pronašavši brojeve koji su se odnosili na

heraldičke boje. Svaki je bio četvorocifren, pa ih je ukupno bilo šesnaest. Unela
ih je preko tastature, sve vreme se moleći u sebi da je dobro zapamtila srednj
ovekovne termine.

Isprva se ništa nije dešavalo, a onda se, uz škripu koja je zvučala pra staro
kao i okolno kamenje, vrata otvoriše.

227
TROA, GROFOVIJA ŠAMPANJA, NOVEMBAR 1141.

Gradić beše prepun ljudi: Svi sveti bili su pre dve nedelje, a sada je zimski
vašar u punom jeku. Trgovci su se sjatili iz svih krajeva hrišćanskog sveta
očekujući dobar pazar. Grof od Šampanje sagradio je golema skladišta na ivici
grada kako bi imali gde da smeste robu. Svuda su njegovi stražari u plavo-belim
livrejama, da nadgledaju novac koji prelazi iz ruke u ruku. Mogu se kupiti
krzna, vuna, platna, biber i začini, koža i svila, šta god vam duša ište.
A to je i odlično mesto da unajmite sebi ljude.
Trg u središtu grada beše pretvoren u pravo malo bojno polje. Konopcima su
ogradili četiri borilišta u kojima se štitonoše i vojnici smenjivaše, oprobavajući
se međusobno u borbi. Ja se nekako probijem do prednjeg reda. Debeljko u
oklopu i s kožnom kapom, odmerava se s mladim štitonošom s duboko
usredsređenim licem. Dečko skakuće i trčkara, nanoseći i izbegavajući udarce.
Debeljko se maltene i ne pomera, izgleda da mu je dovoljno što samo blokira i
odbija dečka. Na drugoj strani borilišta, stoji jednooki, sedokosi muškarac u
crnom kaputu sa zlatnim porubom. Posmatra borbu, ali se čini kao da mu je
dosadno.
Jednim munjevitim pokretom, koji nikako ne beše u skladu s njegovom
telesinom, debeljko polete napred. Posle dva udarca, dečku mač završi na
zemlji i on steže ruku uz bolni izraz na licu, pa se otetura do neke devojke kojoj
se na licu očitavalo kao da se nešto duboko premišlja.
Masa tapše i razmenjuje novac. Dok svi još pričaju, ja se sagnem ispod
konopca i dižem onaj mač sa zemlje. Težina mu je taman kako mi odgovara.
Debeljko me gleda: „Negde si zagubio oklop?"
Sležem ramenima. Da nisam skroman, ubacio bih i ja neku hvalisavu opasku.
Masa se sa zanimanjem usredsredi na nas, pošto više od svega voli malo
neravnopravne borbe. Već dokazani šampion u kožnom oklopu protiv - koga?

228
 Svi čekaju da vide da li sam samo budala koja je previše popila, ili bih možda
ipak mogao da ih iznenadim.
Nameštam se, praveći se najbolje što sam mogao da sam krut i ukočen, te
izvedem i par nezgrapnih i neveštih zamaha. Debeljku odmah laknu. Još jedan
žutokljunac, sigurno misli. Krećem da se povlačim pred svakim njegovim
napadom, kružeći oko borilišta poput preplašenog srndaća. Debeljko me prati,
nikuda ne žuri. Masa počinje da nas ohrabruje. Krajičkom oka spazim onog
čoveka u crnom kaputu kako nas pomno posmatra. Izgleda da njega nisam
zavarao.
Polako krenem da usporavam. Debeljko pomisli da je došao njegov trenutak,
te se odvaži na završni udarac. On jeste okretan, ali na nogama mora da nosi
ogromnu težinu, a ja sam već pomno proučio na koji način to čini. Povučem se
kad primetim da je u naletu, a on se u tom zaletu zatetura i izgubi ravnotežu.
Odmah skočim pred njegovo sečivo, te ga grabim za mišicu. Zavrćem mu ruku
sve dok mu je zamalo nisam i polomio, pa obrušim dršku mača ka njegovom
zglobu. Odmah ispušta mač pokušavajući da se otrgne, ali ga ne puštam.
Šutnem ga kolenom u trbuh pa ga pride mlatnem i jabukom mača po nosu.
Učini mi se da mu ga nisam razbio, ali sam ga zato raskrvario. Rulja voli da
vidi krv.
Potom drugi čovek stupa u borilište. Mnogo je viši i mršaviji, pun
samopouzdanja. S njim ne trošim vreme. Ne navrši se ni minut, već leži na
leđima s mojim mačem pod vratom.
Dokazah šta sam hteo, pa izlazim iz borilišta i brišem krv sa ruku.
„Ako su bilo kome potrebne moje usluge, biću kod Crnog bika", objavljujem
svima.
U Resonu će se sledeće nedelje održati turnir, te se nadam da će već nekome
zatrebati kopljanik. Boriću se pod tuđim barjakom, pokupiti svoj deo nagrade i
onda opet nestati.
Tako sam živeo već pet leta.

229
Osetivši nečiju ruku na rukavu, naglo se okrećem. To je onaj jednooki čovek u
crno-zlatnoj livreji, koji gledaše borbu s turobnim licem. I ne pita kako se
zovem. Možda i sam zna da mu ne bih rekao pravo ime.
„Dobro si se borio."
Klimam glavom da primim pohvalu.
„Ja radim za čoveka koji dobre borce valjano nagrađuje."
Potom širi dlanove da mi da ponudu.
„Nemam konja, a ni oružje." Njih izgubih u Enou, kad sam se borio u nekom
krvavom pograničnom ratu za nekog velmožu koji me posle nije isplatio.
„Čovek za kog radim može da ti ih obezbedi."
„Za neki turnir."
„Za...", poče da odmerava reči kao kad prodavač začina prebraja svako zrno
bibera, „reći će ti već on lično."

Odvede me je do neke zlatare. Bar će imati odakle da me isplate, pomišljam.

Na znaku iznad vrata visi crni orao s proždrljivo raširenim kandžama. Dok
čekam, razgledam pehare i tanjire kojima soba beše krcata, i zagasito zlato iza
gvozdenih rešetki. Razmišljam se da li bih neprimetno mogao koji i da
ukradem.
Prisetim se one priče koju mi je majka pričala, o čoveku koji je ukrao pehar
iz začarane zemlje. Za kaznu nije mogao da je napusti. Kada sam bio mali,
mislio sam daje to svirep završetak, ali sam bar mislio daje bio završetak. Sada
shvatam da se priča nastavila, da taj vitez i dandanašnji leži zarobljen u
podzemnom kraljevstvu. Mora da se svakoga dana budi misleći možda je baš
danas moj dan. I stalno smišlja sve složenije planove, žudeći za svojim svetom,
gomilajući u sebi očaj i bedu, ali mu taj svet uvek za dlaku izmiče.
Smrt je jedini završetak i ja žudim samo za njom. Ponekad, pogotovo kada
padne mrak, znam da pređem prstom po sečivu mača, misleći se kako bi to lako

230
bilo. Bio bi greh, ali ništa gori od onih koje već počinih. Kako bi samo slatka
bila ta sloboda.
Avaj, meni smrt još ne beše suđena. A ja sam se svakoga jutra budio misleći
- možda je baš danas moj dan.

U prednjem delu radnje sede tri prodavca za stolom koji beše okrenut ka trgu.
Vidim kako kovanice prelaze preko kariranog stolnjaka poput figura u šahu.
Ljudi ih donose, poslažu ih po stolu, pa uzmu neke druge. Polako shvatam o
čemu se radi. Mnoge od mušterija zapravo su trgovci s vašara, koji su želeli da
razmene kovanice za livre iz Troe. Neka skupina Italijana dade im dvadeset
srebrnjaka, a zauzvrat dobi jednu zlatnu livru. Ali kada im neki Italijan, koji je
kretao kući, donese svoju zlatnu livru, za nju dobi samo osamnaest srebrnjaka.
Zar uopšte ne primećuju da su prevareni?
Naginjem se napred na ivici klupe i dohvatam prstima dršku noža. Čim neki
od trgovaca bude primetio šta se dešava, sigurno će izbiti tuča. Ali niko ni da se
požali ni da se naljuti.
Onaj stjuard se pojavi na vratima u zadnjem delu radnje, te mi dade znak.
Očekivao sam da me odvede gore, ali umesto toga me vodi nadole. Pri dnu
uzanih stepenica uđemo u neki lagum s niskim svodom. Kamenje je hladno, a
prostorija osvetljena jedino svećama. Po zidovima behu poredane gvozdene
kutije. U samom dnu, pognuta prilika sedi za stolom, mada više osećam da je tu
nego što mogu da vidim, pošto oko nje beše tama. Iznad nje, na zidu, visi
srebrno ogledalo i odbija svetlost sveća poput meseca.
Čini mi se da mi bleda ruka pokazuje da priđem. Iako se približavam, i dalje
ne mogu da ga razaznam. Ogrnut je u crni plašt od crne vune, sa krznenom
kragnom od samurovine. Krzno beše sa životinje skinuto u komadu, pa mu se
oko vrata sklapaju zubata njuška i sićušne kandžice. Od čoveka vidim samo
lice: s visokim čelom, kukastim nosom i dugačkom sedom kosom koja mu viri
ispod crne kape. Koža mu je bleda poput sa- struganog pergamenta, smežurana

231
ko šljiva ostavljena na suncu da se osuši. Malo boje nazire mu se jedino u
očima, koje behu plave poput majskog neba. Zagleda se u mene toliko prodorno
da se pitam da možda nije slep.
Uplašim se po prvi put za tih pet godina.
„Jesi li borac", glas mu je snažan, jak poput granita.
Klimnem mu, ali ne smem da ga pogledam u oči. Pogled mi se sam obara
nadole, ka stolu. I to beše majstorski rad: Kao da je onaj stolnjak odozgo na-
činjen u čvrstom obliku, sa intarzijama od abonosa i slonovače.
„Pokušavam da prikupim družinu boraca", govori mi a ruka mu se povlači
po stolu i pravi neki neprirodni, hrapavi zvuk. Zagledam bolje te vidim da
nema kožu: ruka mu je srebrna, od metala iskovanog u obliku šake, i
prekrivena crnim draguljima. Izgledaše kao neka relikvija.
„Nećemo na turnir već u pravu borbu, da namirimo jedan lični dug. Potrebni
su mi ljudi koji nisu previše gordi da se bore bez konja, niti previše plemeniti
da bi odbili da nekome zariju nož u leda ako to bude potrebno."
Na to i ne trepnem. Ne beše to ništa što već nisam radio.
„Trajaće šest nedelja, možda i dva meseca. Za sve ću ti platiti stotinu livri."
Davno beše kako se nisam nasmešio, ali eto, u tom trenu jesam. Vidim svoj
odraz u srebrnom ogledalu na zidu pa i sam shvatam kakav je strašan prizor bio
taj osmeh. Stotinu livri.
S njima bih mogao da unajmim dovoljno ljudi da pregazim Otfort i spalim
ga do temelja, sa sve Džoslinom unutra. Gotovo da mu već čujem vriske.
Možda baš danas beše onaj moj dan.
Iza mene se čuje buka. Neko ulazi na vrata, ali ga uopšte ne bih video da ne
stade pored sveće. Sve je na njemu crno: i kosa, i oči, i tunika, i čizme. Toliko
je visok da mu se glava gubi iza luka na svodu.
„Malegan de Morten biće ti zapovednik", kaže mi onaj starac. ,,Radićeš kako
ti on bude rekao."
„Kuda idemo?"„Na zapad."

232
OSTRVO PEŠ, 1142.

Kišne kapi prave kružiće po ravnom moru, čitav lavirint ispreplitanih krugova.
Naše plitke barke klize po površini i narušavaju šare. Trup je toliko tanak da
osećam vodu ispod sebe, kao leđa konja ispod sedla.
Jahanje od Troe naovamo beše naporno. Zima je pa su čak i glavni drumovi
neprohodni, a Malegan nas je uglavnom vodio po kozjim stazama i kojekakvim
gudurama. Nije hteo da nam kaže ni kuda smo krenuli, mada je sunce svakoga
dana zalazilo ispred nas. Krajolici su se menjali dok smo napredovali ka
zapadu. Otvorene njive nestadoše pred vlažnim šumama i mračnim gorama,
dubokim klisurama i nabujalim rekama. Ponekad nam je bio potreban čitav dan
da bismo prešli jednu jedinu dolinu. Sve me to podseti na moje detinjstvo, na
neko čarobno mesto gde se rub našeg sveta krio u magli.
Senka se pojavljuje u magli ispred nas. Mogu da čujem kako voda
zapljuskuje kopno. Izlazimo iz čamca na nasipu kraj lučke kapije. Izvlačim mač
te odmotavam s njega pergament. Bacam listove u vodu i posmatram kako
plutaju po njoj.
To su stranice moje prošlosti. Nekada sam mislio da bih sam mogao da ih
ispišem, da ih ispunim pustolovinama i srećnim završecima. Ali danas sam
pametniji. Posmatram kako kiša pokušava da potopi listove pa želim da se to i
meni desi.
„Čuvaj kapiju", naređuje Malegan. „Kada počne borba, niko ne sme živ da
nam umakne."

233
LONDON

Trezor je, u stvari, bio obična kvadratna rupa, metar i po duboka, metar široka.
Na dnu je mogla da vidi samo senke.
Dole ne bi trebalo da bude mnogo stvari, rekao joj je Hari. Uzmite sve.
Ipak, bio je dovoljno dubok da rukom ne može da dohvati dno: morala je da
siđe dole. Sela je na rub, spremajući se da se spusti.
Za oko joj je zapalo nešto na ivici otvorenih vrata. Radilo se o oštrim šiljatim
zupcima, koji su se savršeno uklapali kada bi se sklopili. Dotakla je jedan od
šiljaka, ali se odmah trgla jer se na vrhu prsta smesta pojavi sićušna kapljica
krvi.
Izgleda da se ovakve stvari s razlogom zovu poklopci.
Svesna da joj nije ostalo još mnogo vremena, Eli se pridigla. U uglovima
svakog trezora bila su po dva visoka gvozdena svećnjaka, pa je iskoristila jedan
da prepreci otvor rupe, privukavši ga preko kamenog poda. Prisetila se da je
oko glave imala zakačenu i baterijsku lampu pa je upali. Beli snop zaigra po
rupi.
I toliki trud samo zbog ovoga?
Uprkos strahu, najednom se osetila neobično razočarana. Tamo nije bilo
ničega od onog što je zamišljala: nije bilo blaga poput onog u ulaznoj odaji, nije
bilo drevnih knjiga ispunjenih magijom i mudrostima, nije bilo hrpe zlata.
Ličilo je na nešto što biste pri pospremanju tavana odmah bacili. Samo
izgrebana kožna futrola u kojoj je, možda, durbin i kockasta kartonska kutija na
niskom postolju.
Spustila se na dno rupe. Futrola je bila lakša nego što je očekivala. Blago ju
je protresla, ali unutra se ništa nije pomeralo. Da nije prazna? Stavila ju je u
ranac.
Spustila je ruke na kutiju. Bila je hladna na dodir, čak i kroz karton. Odmah
je znala da će biti teška. Ugurala je prste pod nju i podigla je s postolja.

234
 Eli nikada nije saznala u čemu je pogrešila, ali joj je, i pored sveg opreza i
priprema, negde nešto promaklo. Onaj poklopac se naglo zaklopi. Da nije bilo
svećnjaka da ga zaustavi, oštri zupci presekli bi Eli napola. Gvožđe se zatreslo,
pa je načas pomislila da svećnjak neće izdržati. Sekundu kasnije, i svetla se
pogasiše.
Jedva svesna šta je uopšte radila, Eli gurnu kutiju u ranac, pa ga izbaci iz
rupe, a onda se i sama provuče, uprti ranac na ramena i potrča ka vratima. Iza
nje, odajom poče da odjekuje nešto poput krckanja - svećnjak, koji je
pridržavao klopku, poče da popušta.
Stigavši do kraja prolaza, najednom se ukopa u mestu. Snop baterijske lampe
igrao je po vratima, bacajući sablasno svetio po drvetu okovanom gvoždem.
Vrata su se automatski zatvorila.
Ostala je zarobljena.

„Ma, sjebi cela vrata ako budeš morao!"

Destrije je jurio kolima niz Ulicu Kejbl. Ispred sebe je mogao da vidi
grudobrane Londonske kule, a iza njih i prave kule Londona, bankarske i
finansijske nebodere koji su stremili ka oblacima.
„Čitavu noć pokušavam da ga dobijem, ali ne javlja se na telefon", rekao je
recepcioneru u Klaridžu. „Plašim se da mu se nešto desilo."
E, ovo već vala jeste opasno, pomislio je sumorno. Poslednje novosti stigle
su mu minut pre toga:
01:44 » SPRAT 6 : TREZOR 32 : KRAĐA U TOKU
I dalje nije mogao da poveruje da je čak dotle stigla. No, uz malo sreće,
klopka ju je već raščerečila na dva dela. A ako nije, onda će to morati lično da
uradi.
Telefon je ponovo zazvonio. Neki strani broj, nije bio iz Klaridža, a u glasu
se primećivao strani naglasak.
„Gospodina Sen Lazara zanima šta se to dešava u banci."

235
 Na vratima nije bilo ni brave ni ključaonice. Eli je pregledala zidove u
potrazi za nečim čime bi ih mogla otvoriti, za nekom čudovišnom glavom poput
onih u susednoj odaji ili procepom za karticu. Ali ništa nije našla.
Panika joj se penjala ka grlu. Šutnu vrata, pa poče da ih lupa i pesnicama, sve
dok joj koža nije zabridela. Nisu se ni pomerila. Opsovala je sebe što je uopšte
silazila dole, što je poslušala Harija. Opsovala je i Blanšara, svoga oca...
Naj Stanton poginuo je pokušavajući da provali u trezore. Udario ga je voz u
tunelu podzemne železnice.
Mora da postoji i drugi izlaz.
Mada on tati nije mnogo pomogao.
Odmakavši se od vrata, nekoliko puta je duboko udahnula, pokušavajući da
smiri samu sebe. Nije znala kakvu je larmu alarm mogao da podigne u drugim
delovima banke, ali je u podzemnoj odaji vladala zagrobna tišina. Pogledala je
na niz trezora s gvozdenim vratima, koji se pružao duž čitavog zida, iz kojih su
nekad davno uklonili kosti kaluđera kako bi se napravio prostor za
ovozemaljska blaga. U sebi je zamislila kloparanje kostiju dok su ih izbacivali
iz niša i trpali u džakove. Začula je vriske njihovih duhova. Oslušnula je tamu.
Kriptom je vladala tišina, ali je vazduh pulsirao potmulim dobovanjem koje
je dopiralo kroz odaju. Isprva je pomislila da joj je to krv jurnula u uši, ali zvuk
je bivao sve jasniji.
Bacila je pogled na sat. Prvi voz neće proći još nekoliko sati. A pritom joj
ovo nije ni ličilo na onaj voz koji je zatresao trezor kad je onomad sišla sa
Blanšarom. Ovaj zvuk bio je slabiji, ali i uporniji.
Gospodin Sen Lazar često zna da kaže da sadašnjost uvek ometa prošlost. A i
obrnuto.
Nije bilo lako otkriti od čega taj zvuk potiče: čitav trezor je odjekivao, a već
je toliko dugo duboko pod zemljom da je izgubila osećaj za pravac. Međutim,
ako je kripta bila sagrađena na osnovi neke crkve, onda bi u samom dnu, tamo
gde se nalazio trezor Sen Lazara, trebalo da bude istok. Portal je onda nekada

236
bio na zapadu, a desna strana prolaza, okrenuta ka vratima, predstavljala je
sever.
Eli je bila poprilično ubeđena da se centralna linija podzemne železnice
pružala severno od Monsalvatove zgrade.
Potrčala je ka središtu gde su se četiri krila crkve spajala, pa je krenula da
osluškuje polagano se okrećući. Zvuk je bio najglasniji u severnom brodu.
Spustila se do samog dna. Tamo su se nalazila tri trezora, svaki sa oslikanim
grbom na vratima i čeličnom tastaturom u zidu.
Odabravši jedna nasumice, proučila je grb na središnjem trezoru. Plavi štit
podeljen talasastom linijom, sa srebrnim krstovima gore i dole.
Ažurni štit sa prugom oivičen zlatnim kružićima između četiri srebrna krsta.
Ponovo je pogledala u onaj svoj papir, povezujući boje s brojevima, koje je
potom ukucala u tastaturu. Reza škljocnu i vrata popustiše. Eli ih je otvorila,
uperivši lampu unutra. Ugledala je tesnu sobu, duboku oko dva metra, i
nagomilane gvozdene sanduke na podu. Tu je ona potmula buka bila glasnija,
ali zidovi su i dalje bili čvrsti, bez podrhtavanja.
Proverila je i vrata s desne strane. Hermelin* s dve srebrne trake. (*U

heraldici,sitni crni ukrasi na beloj površini,nalik krznu hermelina)

Šifra joj isprva nije upalila: shvatila je da dve trake moraju da se računaju
zasebno. Ponovo je pokušala i onda se vrata otvoriše kada ih je povukla.
Odmah je znala da je to bila prostorija koju traži. Buka je u njoj bila glasnija,
dopirući od zazidane rupe na zadnjem zidu. Crveno svetio treptalo je sa senzora
na plafonu. Alarm, pomislila je. Ali nju alarmi više nisu brinuli. Zapitala se da
li je njen otac stigao dovde, da nije on probušio tu rupu.
Pronašavši parnjak onog svećnjaka koji je iskoristila da zapreci klopku,
upotrebila ga je poput ovna, udarajući njime po zidu sve dok je ruke nisu
zabolele. Cigle su bile jake, ali ne i neprobojne, a nju je već hvatao očaj.

237
 Ko god da je zapečatio tu rupu, očigledno se više oslanjao na alarm nego na
barijeru, ili je sve to možda i bilo osmišljeno kao zamka da namami neobazrive.
Zid je počeo da puca i cigle se najednom obrušiše. S druge strane se otvori
mračni tunel. Provukla se kroz rupu, ali je morala da se spusti na stomak i da
gura torbu ispred sebe.
Nakon nekoliko metara, prolaz se završio rešetkom sa tamnijim i svetlijim
šipkama. Eli se nekako obrnu na leđa i poče da je šutira sve dok nije popustila.
Odgurnuvši je, provukla se kroz otvor i dočekala na noge.
Osvrnula se oko sebe. Pod svetlom svoje baterijske lampe, mogla je da vidi dve
linije šina koje su krivudale u tami, dok se treća srebrnkasto presijavala između
njih. Odmakavši se, priljubila se uza zid. Negde u neposrednoj blizini, tutnjanje
pneumatske bušilice odjeknulo je tunelom.

Šine zadrhtaše i zasvetlucaše. Neko belo svetio pojavi se iz krivine, jureći

pravo ka njoj.

Dok je Destrije stigao do banke, obuzela ga je panika kakvu nikada ranije u

životu nije osetio. Automobil je ostavio u uličici iza dva rendž rovera koja su
stigla mnogo pre njega, pa se popeo pravo na peti sprat. Na putu do svoje
kancelarije, još jednom je pozvao recepcionera iz Klaridža. Stezao je rukama
telefon dok mu je ovaj objašnjavao kako je gospodina Blanšara zatekao
onesvešćenog na krevetu. „Ali normalno diše", uveravao je Destrijea. „Pozvali
smo lekara za svaki slučaj, a on samo što nije stigao."
„Ima li nekih znakova nasilja? Provale?"
Recepcioner je zvučao uvređeno: „Naravno da nema."
Destrije je prekinuo vezu pa je poslao dvojicu svojih ljudi do Klaridža da
bolje sagledaju stanje na licu mesta. „Ako otvori oči, smesta ga dovedite
ovamo."

238
 Taman kad je hteo da proveri sigurnosni zapis, telefon mu je ponovo
zazvonio. Došlo mu je da odbije poziv, ali mu je neko šesto čulo, koje ga je
uvek čuvalo da ne upadne u nevolju, upozorilo da ipak proveri broj. Čim ga je
video, znao je da ne sme da ga ignoriše.
Začuo se mehanički, gotovo neljudski glas: „Znate li ko je ovde?"
Destrije proguta knedlu: „Da."
„Recite mi šta se to dešava."
Destrije mu je rekao ono što je uspeo da zaključi. „Ali ne mogu biti siguran
dok ne popričam s Blanšarom i dok ne pronađem Eli Stanton."
Na drugom kraju veze začulo se neko šištanje poput otvaranja i zatvaranja
nekog ventila. „Postoje samo dva ključa od trezora, a jedan od njih je oko moga
vrata. Pretpostavimo onda da je drugi u rukama gospođice Stanton. U trezoru."
„Možete li da..."
„Stižem avionom za pola sata. Ne mrdajte odatle."
Iako zaglušena telefonskim vezama, pretnja u njegovim rečima beše sasvim
jasna. Destrije je osetio iznenadni i neizdrživi poriv da se pravda.
„Da Blanšar nije..."
„Blanšar odgovara za ono što on uradi. Vi ste taj koji treba da nas štiti."
Linija je potom prekinuta. Destrije je još zurio u telefon kad je jedan od
njegovih ljudi ušao unutra.
„Ne možemo da uđemo u trezor dok matori ne dođe ovamo", reče mu
Destrije.
„Zar nemamo neku preventivnu strategiju kad neko upadne unutra?"
„Plan je takav da svako ko dospe do šestog sprata ne može da prođe dalje
kroz jebena vrata. Nemamo nikakav plan za ovakve situacije."
„Bar ne može nikuda odatle."
Destrije se ponovo okrenu ka svom kompjuteru i otvori sigurnosni zapis.
Lice mu je pred beličastim odbleskom ekrana bilo plavo kao u leša.
„Isuse Hriste!"

239
 02:01 » SPRAT 6 : TREZOR 26 : OTVOREN
02:02 » SPRAT 6 : TREZOR 27 : OTVOREN
02:04 » SPRAT 6 : TREZOR 27 : DETEKTOVAN UPAD
„Zar još jedan upad?"
„Nije to upad, budalo blentava! Probila se napolje!"

Čula se škripa čelika o čelik. Svetio se sve više pojačavalo, jureći pokraj gomile
prašine i kablova koji su visili sa zidova tunela. Eli je znala da bi trebalo da se
makne, ali nije imala gde. Otvor kroz koji je dopuzala nalazio se previsoko da
bi se ponovo uvukla u njega, a duboki tunel pre- uzan da bi se sklonila sa
strane. Stala je na šine dopustivši da je svetlost zaslepi. Imala je utisak da mu je
bilo potrebno mnogo vremena da stigne do nje. Da li je to bilo poslednje što je i
njen otac video?
Zažmurila je. Svetio joj je udaralo o kapke. Začula je glasnu škripu i bučni
odjek metala - mora da ju je mašinovođa video, ali je znala da neće moći da
zakoči na vreme.
Buka se stišavala, nestavši negde niz tunel. Dakle, tako izgleda umiranje.
Nije osetila nikakav udarac, ali je pretpostavljala da ga pri tolikoj brzini ne bi ni
osetila.
Otvorila je oči pa se trgla. Na nekoliko metara od nje, neko anđeosko svetio
sijalo joj je pravo u lice. Da li je došlo vreme za njen poslednji sud? Šta bi
trebalo da kaže?

Neka senka se pomeri ispred svetla, zaklanjajući ga.

„Šta to, kog đavola, radite? Zamalo da nastradate!"
Eli je zaklonila oči rukom. Crnac u radničkom kombinezonu, s belim
šlemom na glavi, stajao je ispred železničkih kolica s ravnom platformom.
Zvučao je besno, mada je u glasu imao neku mekoću koja je podsećala na
daleke i tople predele. Odmerio ju je od glave do pete.

240
 „Gde su vam prsluk i šlem?"
„Ja..."
„Jebeni honorarci!" Okrenuo se od nje. „Lepo ćete sve ovo objasniti
upravniku stanice."
Upravnik stanice beše sedokosi čovek sa oštrim licem i loše skrojenim
odelom. Eli je, čekajući ispred njegove kancelarije, smislila neku priču, ali
njega ona uopšte nije zanimala. Samo joj je pokazao na policu iznad svoje
glave, koja se povijala pod gomilom knjižica uvijenih u celofan.
„Znate li šta je to?"
Odmahnula je rukom.
„To su specifikacije za ovaj posao. U njima piše sve: koliko šrafovi moraju
biti dugački, koliko pacova moramo da potamanimo, sa koliko rolni toalet-
papira smem da obrišem guzicu."
Spojio je vrhove prstiju pa se zagledao u nju.
,,A piše i koliko članova osoblja sme da mi izgine tamo dole. Želite li da
znate koliko?"
Eli nije ništa rekla.
„Nula! Jedna velika nula!" Srknuo je kafu iz plastične šolje. „Vi ste se
izgubili, zbog čega vas je zamalo lupio voz. To je sigurnosni incident, a u
ugovoru piše da oni nisu dozvoljeni. Moram da ga prijavim, ali ako to uradim,
provešću tri dana do guše u papirima. Pritom ćemo zaostati i sa poslom, a po
ugovoru, ni to nam nije dozvoljeno. Moraću da provedem još tri dana pišući
izveštaj kako bih objasnio zašto je do toga došlo. To će nam doneti nedelju
dana zaostatka. A u ugovoru piše i da moramo da platimo kompenzaciju ako
zaostanemo nedelju dana s poslom. Potom će me i moj šef jebati pa ću morati
da pišem još jedan izveštaj. Psovaće me i proklinjati dva miliona ljudi koji
putuju metroom na posao samo zato jer je neka glupava koza pogrešno skrenula
u tunelu. Da li me razumete?"
Razumela gaje odlično.

241
 „Eh, vazda neki problemi s prokletim čistačima", primetio je više za sebe.

Na površini je verovatno već svitao novi dan. Oni stalni pratioci Elinog starog
života sigurno su već napolju - čistač ulica na uglu Grešamove, dostavljač u
kamionu, prodavač novina koji diže kavez sa svoje tezge - ali svi će oni već
naći nekog drugog da mu mašu, da za njime trube, ili da ga ignorišu. Ali stari
dani nisu se još završili za Eli jer je bila zarobljena u noći kojoj nema svitanja.
Tumarala je po mraku sa ekipom za čišćenje, i sa pacovima, ribajući otpatke sa
zidova stanice zaostale za ljudima: dlake, raznorazne rite, papiriće... Osećala se
kao da svlači leš.
Smena joj se završila u pet. Skinuvši radni kombinezon, uzela je torbu iz
ormarića koji su joj dali. Poslovođa je poveo ekipu tihim liftovima do izlaza, ali
se Eli zadržala i ostala u metrou. Čitavu noć je provela u tunelima, a na kraju je
i dalje tek na nekoliko stotina metara od Monsalvata. Do sada su već prokljuvili
kako im je umakla, pa će sigurno proveriti središnju liniju podzemne železnice
čim bude otvorena.
Sačekala je da drugi odu, pa je sakupila hrabrost i provirila kroz vrata
upravnika stanice.
„Kako mogu da odem kući?"
U trenu joj se učinilo da će joj odgristi glavu. Međutim, nešto na njenom licu,
očaj ili iscrpljenost, izgleda je probudilo u njemu iskru sažaljenja.
„Kuda ćete?"
Najdalje što može, na kraj sveta ako je moguće. Ponovo je pogledala u mapu
na zidu.
,,U Iling."
„Imate jedan teretni voz koji dolazi za pet minuta. Njime možete do Aktona."
Namrgodio se, mada se njoj učinilo da je, zapravo, to bio izraz srdačnosti: ,,U
suprotnom ćete sigurno pokušati da krenete peške, pa ćete mi na kraju prirediti
još jedan incident."

242
 Eli je teretnim vozom otišla do Zapadnog Aktona. Po hladnoj ranojutarnjoj
izmaglici, na peronu je pronašla govornicu i pozvala broj koji su joj dali. Hari
se javio istog trena.
„Jeste li dobro?"
„Kod mene je", u njenom glasu nije bilo pobedničkog tona, samo ravnodušni
izraz iscrpljenosti. „Gde ćemo se naći?"

Osoblje Monsalvata je tu sobu nazivalo ratnim štabom, mada su to obično

mislili samo metaforički. Monitori na svim zidovima izlistavali su najnovije
vesti, finansijske informacije, grafikone i izveštaje, a mogli su biti upotrebljeni i
za održavanje video-konferencija. Spremačice je još nisu obišle pa je u sedam
sati tog jutra bila zatrpana otpacima zaostalim nakon bitke za preuzimanje
kompanije Talue: fasciklama, papirima, smrskanim čašama za kafu, kutijama
od pice i bajatim krofnama. Desetak ljudi okupilo se oko stola, s Blanšarom i
Destrijeom na čelu. Na drugom kraju, izdvojen od ostalih, sedeo je starac u
invalidskim kolicima. Telo mu je bilo mršavo poput kostura i zgrčeno kao da
mu je hladno: koža na licu bila mu je bela, prekrivena borama, ali su mu bistre
oči plave kao u bebe. Cevčice i žice izvirivale su mu iz metalnog okovratnika
oko žgo- ljavog vrata, vezujući ga za kolica. Svaki put kada bi udahnuo, naglo
bi zazujao čitav mali arsenal pumpica i ventila, gurajući mu i potiskujući
vazduh iz pluća. No, ipak nije bilo nikakve sumnje da je imao punu pažnju svih
ljudi u sobi. Ali ne iz sažaljenja ili poštovanja - već iz straha.
„Postavili smo ljude na sve perone u okolini stanica kod Engleske banke i u
Liverpulskoj ulici, i to čim su otvorene", reče Destrije. „Nekako je uspela da se
provuče."
Bacio je pogled ka čoveku u invalidskim kolicima poput psa koji očekuje da
ga gazda svakog trena šutne. One plave oči zagledaše se u njega bez treptanja.
„Dobro je što još ima telefon kod sebe. Uhvatili smo signal pre jednog sata.
Od svih mogućih mesta, otišla je u Akton. Sigurno je tamo stigla

243
metroom. Odmah smo poslali tim, ali dok su stigli, ona je ponovo ušla u metro.
Krenula je ka istoku, nazad u grad."
Po zidovima, one grafikone i brojke zameniše mape i satelitski snimci,
uglavnom usredsređeni na mrežu podzemne železnice. Sigurnosni zapis listao
se iza Destrijea, viseći mu nad glavom poput smrtne presude.
Mišel Sen Lazar zakašljao se u kolicima. Svi se okrenuše. Nekada je sigurno
imao drugačiji, prirodniji glas, ali niko u toj sobi, sem možda Blanšara, nikada
ga nije čuo. Kada bi im se obratio, zapravo su slušali mašinu koja je govorila
umesto njega.
,,U jednom trenutku će morati da izađe. Budite spremni da je sačekate."

Na turobnom Justonskom bulevaru, među omladinskim hostelima i sindikalnim

kancelarijama, stanica Sent Pankras uzdizala se poput nekog crvenog zamka iz
bajki, s visokim tornjevima, kulama, drvenim stubo- vima na sredini prozora i
lukovima. Tokom šezdesetih, pokolenje koje nije volelo ni lepotu ni bajke,
zamalo je nije skroz uništilo. Ali nekako je preživela i sada je blistala sveže
obnovljena kao engleska kapija ka Evropi.
Iza njene ciglene fasade, blizu mesta gde su se zaustavljali vozovi, de-
beljuškasti gospodin u kaputu stezao je šešir u rukama, zureći u veliki stakleni
krov koji se talasao iznad njega. Bio je pesnik, a delovi njegovih pesama ležali
su raštrkani po podu, ispisani zlatnim slovima, kao da su se rasuli iz njegove
akten-tašne. Nije se pomerao. Njegove bronzane oči nikada se neće umoriti od
pogleda koji stremi u nebo."*( *Aluzija na bronzanu statuu engleskog pesnika Džona Bečamana,
koja krasi stanicu Sejnt Pankras u Londonu. (Prim, prev.)

Međutim, čovek koji je stajao kraj njega nije bio toliko smiren. Iz daljine bi
vam se moglo učiniti da se radi o bratu pesnika sa statue: po zaobljenoj figuri,
koja je bila još okruglija zahvaljujući kaputu, po krivim nogama kao u koker-
španijela i zbog spljoštenog nosa kao u mopsa. Čak je imao i isti šešir na sebi.

244
Osmatrao je masu oko sebe poput lopova, bacajući pogled ka ogromnom satu
na svake dve sekunde, kao da nekoga očekuje. Stanica je već rano izjutra bila
krcata poslovnim ljudima koji su hvatali prve vozove do Pariza i Brisela.

Najednom se ukočio. Crnokosa devojka u farmerkama i dukserici, bez

kaputa, krenula je u njegovom pravcu. Nosila je i ranac, ali preko grudi, kao što
ponekad nose oprezni turisti koji se plaše da ih ne pokradu. Pošao je u korak s
njom čim je prošla kraj njega.
„Stigli ste, hvala bogu."
Nije mu odgovorila. Šta je, uopšte, i mogla da mu kaže. Kako da mu opiše
poslednja dvadeset i četiri sata?
„Da li je kod vas?"
Zaštitnički je prekrila rukom torbu, kao kada buduća majka miluje svoj
stomak. „Možete li mi konačno reći o čemu se radi?"
„O nečemu na šta smo veoma dugo čekali da nam bude vraćeno." Napola je
već ispružio ruku da uzme torbu, ali ona se povukla. Odmakao se od nje. Očito
još nije bila spremna.
„Ne mogu vam opisati kakav je ovo uspeh za nas", zvučao je kao direktor
škole prilikom dodele diploma. „Nemate pojma koliko je ljudi pokleklo u
onome u čemu ste vi uspeli. Ovo je jedna zadivljujuća...", pomučio se da nađe
pravu reč, „pobeda."
Koja meni neće vratiti oca, a ni majku.
„Aktivirala sam usput alarm", reče mu ravnim tonom. „Znaju šta sam odnela.
Pokrenuće potragu po ćelom Londonu."
Hari joj klimnu: „Naši ljudi su nadzirali banku: sve se oko dva ujutro
popalilo, kao lampice na božičnoj jelci. Uplašili smo se da se nije desilo ono
najgore." Osvrnuo se preko ramena: „Da vas nisu možda pratili?"
„Imajući na umu kako sam izašla, verovatno nisu."

245
 Hari je uvukao ruku u džep i izvadio tanku kartonsku futrolu. „ A neće ni
tamo gde odlazite. Rezervisao sam nam karte za sledeći voz za Pariz."
„Nisam ponela pasoš sa sobom."
„Imate jedan u ovoj koverti. Od sada se zovete Dženi Morgan. Čim stignemo
do Pariza, dalje možemo da putujemo po celoj Evropi bez ostavljanja tragova.
Bićete bezbedni uz nas, Eli. Obećavam vam."
Spustili su se pokretnim stepenicama do sale za polaske, sačekavši dvadesetak
minuta dok nisu najavili njihov voz. Nakon svega kroz šta je prošla, ovo joj je
gotovo najteže palo. Posmatrala je kako sekunde otkucavaju na satu, brojeći ih
sve dok nije pomislila da će poludeti. Hari joj je kupio kafu, koja se netaknuta
ohladila u njenim rukama. Konačno su preko razglasa začuli najavu pa su se
pokretnim stepenicama popeli do perona i zauzeli svoja sedišta u vozu. Eli se
zagledala kroz prozor pomatrajući masu koja se bez žurbe ukrcavala,
preklinjući voz da konačno krene. Činilo joj se da svi kod sebe imaju gomilu
prtljaga i da im treba čitava večnost da ga utovare. Bilo je porodica s decom,
koje su krenule na odmor tokom raspusta, poslovnih ljudi koji su pošli na put
tokom vikenda, turista s rancima koji su načeli narednu rutu svog putovanja. A
bila su tu i dva muškarca u dugačkim crnim kaputima i crnim kožnim
rukavicama, koji kod sebe nisu imali nikakav prtljag.

U Eli se polagano uvukla jeza. Zgrabila je Harija za ruku.

„Ona dvojica. To su Blanšarovi ljudi."
Hari se munjevito uspravio: „Jeste li sigurni?"
„Bili su na majčinoj sahrani." Osetila se strašno bespomoćno, isto kao što se
osetila u tunelu kada se ona nezaustavljiva svetlost obrušila ka njoj. „Ali kako
su dospeli ovde?"
„Mora da su vas pratili."
Eli se bledo zagledala u njega: „To nije moguće."

246
 Hari je na to bacio pogled ka izbočini na džepu njenih farmerki. „Niste
valjda sa sobom poneli..."
Izvukavši mobilni telefon iz džepa, zagledala se u njega, u njegovu crnu,
glatku plastiku, koja je čoveka lako mogla da zavara. Crvena slova zablistaše
pod njegovom uglačanom površinom i telefon poče da vibrira. Neko je zove.
Hari je istoga trena skočio na noge, povukavši je za sobom. „Bežite odavde,
Eli! Bežite!"
Potom se sjurio niz vagon. Kondukter je pokušao da ga zaustavi, ali se Hari
probio kraj njega vičući kako je zaboravio kišobran. Izvukavši neki ranac iz
gomile prtljaga, bacio se dole na peron. Eli je oklevala samo sekundu, a onda i
ona zgrabi svoju torbu i potrča u suprotnom smeru.
Na kraju perona, otpravnik sa šapkom na glavi dunuo je u pištaljku. Vrata se
zatvoriše uz fijuk i iznad njih se upali zelena lampica.
Preskačući ispružene noge i prtljag, Eli je nekako stigla do vrata voza baš kada
su se zaključala. Udarala je po dugmetu, ali vrata nisu htela da se otvore. Peron
poče da se pomera: kroz prozor je ugledala Harija i ona dva čoveka iz
Monsalvata poput lutaka u izlogu. Harija su oborili na pod: jedan od njih je
čučnuo preko njega, dok je drugi pretresao ranac koji je ukrao. Gledala je kako
joj taj prizor nestaje s vidika, kao da posmatra neki umetnički performans.
Došlo joj je da vrisne, ali glas nikako nije hteo da izađe iz grla.

Zakucan za peron, Hari je pogledao svoje neprijatelje u lice, osetivši kako mu

igla prodire u venu.
„Nećemo vas ubiti", reče mu čovek. „Samo bismo malo da popričamo s
vama."
Pored njega, onaj drugi čovek završio je s pretresom ukradenog ranca.
„Nije tu. Mora da je u vozu."

247
 Hari je začuo nečije korake kako trče po betonu, ali nije očekivao da ga bilo
ko spase. Pretpostavio je da su već spremili neku priču. Osetio je kako mu se
otrov polako širi telom: uskoro više ništa neće moći da poriče.
Iako su mu prikleštili ruku uz bok, mogao je da ugura prste u džep kaputa.
Unutra je potražio kapsule. Imao je dve kod sebe: jednu je hteo da da Eli, ali
nije bilo vremena.
Njegovi protivnici bili su zauzeti, objašnjavajući osoblju stanice kako je Hari
odbegli pacijent jedne privatne ustanove za mentalne bolesti. Ukrao je i nečiju
torbu. Da li bi oni bili ljubazni da je vrate sirotom vlasniku? Dali su mu sedativ
pa ako bi železnički čuvar mogao da im pomogne da ga pridignu...
Da bi ga pomerili, popustili su stisak oko njega. Samo to mu je i bilo
potrebno. Naglo trgnuvši ruku, ubacio je kapsule u usta u deliću sekunde. Obe
ih je zagrizao, za svaki slučaj, dok su njegovi protivnici pokušavali da mu na
silu otvore usta. Ali kasno.
Pre nego što je umro, poslednje što mu je prošlo kroz glavu bilo je da se
pomoli da ne uhvate i Eli.

Eli je iz voza sišla u Ebsflitu. Osoblje je pokušalo da je zaustavi, da joj objasni

da je Eurostar međunarodna linija i da se ne može tek tako zaustavljati na
svakoj stanici, ali ona je počela da plače i da viče kako ima hitan slučaj u
porodici, pa su joj na kraju uslišili želju. Odmah je osmotrila peron, plašeći se
da su Blanšarovi ljudi možda predvideli njen potez i da su stigli pre nje videvši
zbrku koju je digla. Ali putovanje je trajalo svega petnaest minuta, a čak ni
Blanšar nije mogao tako brzo da se prebaci na drugi kraj Londona. Videla je
kako voz napušta stanicu, videla je betonsku pustoš, kandelabre i žičane ograde
zbog kojih je stanica ličila na napušteni zatvor. A u vozu, u pregradi za prtljag
iznad Elinog upražnjenog sedišta, njen mobilni telefon nastavio je da emituje
nevidljivi signal, ukazujući na njeno napredovanje kroz tunel ispod Lamanša, a

248
onda i kroz Francusku. Uz malo sreće, proći će nekoliko sati pre nego što
otkriju da ona više nije u vozu.

Zaustavila se u predvorju stanice zagledavši se u tablu sa polascima. Pred

njenim zaprepašćenim i iscrpljenim pogledom, nazivi se stopiše u neku
prazninu bez značenja, u neku bestragiju. Ramena su je bolela od težine ranca,
pa se zapitala šta se to nalazi unutra, ali nije se usuđivala da ga otvori na
javnom mestu. Šta bi moglo da bude vredno tolikog nasilja i terora?
Misli joj odlutaše pa je morala na silu da se pribere.
Na leđima nosiš nešto zbog čega je otac umro pokušavajući da ga se dočepa,
nešto za šta su oni izMonsalvata spremni da ubiju ne bi liga vratili. Hari možda
i ima neke prijatelje, ali on je sada verovatno već mrtav, a ne postoji nikakav
način da stupiš u kontakt s njima. Ostala si sama.
I gde ćeš sad?

249
OSTRVO PEŠ, 1142.

Grofov leš leži obezglavljen na podu. Lokva krvi već se nakupila oko oltara.
Dva naša čoveka na vratima odbijaju stražare koji prekasno stigoše. Malegan
strže poklopac sa zlatnog relikvijara, zaviri unutra, pa ga zavrljači ka prozoru.
Staklo puca, a kosti i prašina ispadaju iz sandučeta. Nema onoga zbog čega smo
došli.
Rukom nam pokazuje ka vratima u bočnom zidu kapelice. „Onamo."
Nas četvorica krećemo za njim u malenu sakristiju. Na stolu zatičemo
svežanj ključeva. Malegan ga odmah grabi te nas kroz druga vrata vodi napolje
u dvorište. Nama s leva, stražari i dalje jurišaju na kapelicu. Okomimo se na
njih poput vukova: zaglavljene između ljudi u kapelici i nas napolju, brzo ih
sečemo.
Osećam da me nešto pecnu po obrazu, ali prejako da bi bila kap kiše. Potom
se u zidu ispred mene pojavi maleni krater od strele odapete iz samostrela.
Odmah se bacam na zemlju, ali čovek pored mene nije te sreće: strela ga
pogađa u rame, probija se kroz verižnjaču i zariva u leđa. Pomišljam da mu je
izvučem napolje, ali to bi samo pogoršalo krvarenje. Strele nastavljaju da
zvekeću oko nas. Dopiru s prozora kule. „Moramo unutra", reče Malegan.
Nemamo štitove kod sebe, ali Malegan grabi mrtvog stražara i podiže ga na
noge. Istura leš pred sebe poput slamnate lutke, a strelice se zarivaju u njega
kao u jastuče za čiode.

Ali ja se dosetim nečega još pametnijeg. Prevrnuh bure s vodom pa ga

kotrljam uzbrdo, puzeći iza njega na rukama i kolenima. Ali negde na pola puta
do kule, više ne može da me zaštiti: moram da ga šutnem i da ostatak čistine
pretrčim do zaklona. Strele iz samostrela sve vreme tandrču po zemlji iza mene.

Malegan je već kraj zida, s lešom načičkanim strelama kraj sebe. Iako je
opasan, želim ga kraj sebe jer zrači neku auru, neki osećaj da je neuništiv, pa se
nadam da bi me mogao zaštititi.

250
 Ostali su još pored kapele pa Malegan mora da im naredi da krenu napred.
Jedan od njih umesto štita ponese sveštenikovu Bibliju okovanu srebrom, a
drugi pokušava da odbije strele veslom. Ostali nemaju ništa i moraju da
rizikuju.
Ionako je njihov zadatak samo da skrenu pažnju. Malegan povede uz tesno
stepenište do nekog zida prekrivenog zastorima. S leve strane, neka vratanca
vode ka kuli. Zaključana su, ali Malegan ih otvora jednim od ključeva koje uze
iz sakristije.
Strelci ne očekuju da ćemo se probiti do njih. Stoje kraj prozora i nišane mete
u dvorištu. Malegan i ja ubismo dvojicu pre nego što su nas uopšte primetili.
Treći se okrete i uperi mi zapeti samostrel pravo ka grudima. Da ga je otpustio,
bio bih mrtav. Međutim, mene zaštiti Maleganova aura. Strelcu od straha ruka
zadrhta pa strela ode ukrivo, zamalo da me okrzne percima po obrazu. Odmah
ga sasekoh, a Malegan se pobrinu za ostale. U hodniku više nema nikoga sem
leševa, krvi i neodapetih strela, a negde na sredini stoje dvokrilna vrata.
Ulazimo u veliku dvoranu, sa ognjištem na sredini i drvenim klupama uza
zidove. U samom dnu su još dvoja visoka vrata, jedna crna poput duda, a druga
bela ko slonovača, te me podsetiše na karirani stočić u onoj riznici u Troi. Jedna
behu odškrinuta, te ugledam ruku u belom rukavu, koja je posegnula napolje da
ih zatvori. Malegan brže-bolje zgrabi nož s pojasa, te ga je baci na tu stranu.
Đavo toga dana beše uz njega. Čujemo vrisak iza vrata kad nož prikuca ruku za
drvo. Sad više neće moći da zatvori vrata, pošto ih zaglavi sopstvenom rukom.
Malegan naglo povuče vrata, a s njima i nekog čoveka. Al' to nije čovek,
nego ona žena u beloj haljini koju videh iz dvorišta. Krv joj teče niz ruku,
natapa joj rukav i širi se prema laktu. Mora da je bol razdire, ali ona ćuti. Ne
vidim joj lice, bar ne ono pravo, jer se najednom vratih u Torsi u kapelicu na
rubu šume. Kosa i koža postaše joj bleđe, a raskošna haljina samo iskidana
košulja. Ada.

251
 Izvukavši nož iz vrata, Malegan joj preseče šiju.
Teško mi je da opišem, ali jedino čega se sećam beše ono što sam video kroz
vrata. Čini mi se da je to još jedna kapelica, ali bez svetaca i raspeća. Mora daje
na samoj ivici rta pošto providni stakleni prozori sa tri strane gledaju na more,
pa čitava odaja izgleda kao barka na talasima. Plafon je u obliku zaokružene
kupole obojene u tamnoplavo, sa zlatnim zvezdama raspoređenim u sazvežđa.
U samom dnu odaje, pod prozorima, sjaji se beli kamen na stolu od slonovače.
Iznad njega visi crno koplje okačeno konopcem za krovnu gredu. Pošto se kroz
prozor iza njega jedino izmaglica mogla videti, koplje izgleda kao da lebdi u
vazduhu.
Žena pada na pod. Krv joj cveta po suknjama poput ruže. U meni se tada
nešto prelomi te podižem mač. Ali Malegan kao da to očekuje pa se naglo
okreće. Mač mu se sudara s mojim uz glasni zveket koji se pronosi dvoranom
poput zvonjave. Sečivo mi se polomi i od njega ostade samo patrljak.
„Pitere od Kamrosa", smeje se Malegan, „već sam se pitao kad ćeš se
probuditi."
Ne znam odakle mi zna ime. Gubim se u magli, kao da sam se probudio iz
noćne more ne bih li ustao u nešto još gore. Čujem pucketanje vatre i zvuk
klanja u daljini. Ostali počinju da uništavaju zamak.
Bacam mu onaj svoj polomljeni mač pravo u lice i potrčim preko dvorane
sve do glavnog stepeništa. Naši ljudi kreću gore pa ne mogu da siđem. Zato
bežim nagore, jureći stepenicama sve dok ne stignem do nekih vrata okovanih
gvožđem koja, Bogu hvala, ne bejahu zaključana.
Al' nakon tame stepeništa, čak je i magla zaslepljujuća. Nađem se u
otvorenoj stražari na vrhu kule. Oteturam se do bedema. Na vratima nema reze,
a nisam mogao nikako da ih sam držim. A i da jesam, to beše jedini izlaz.
Odvežem svoju kacigu i skinem je s glave. Mogu da čujem povike i bat stopala
na stepenicama. Koliko mi je još ostalo? Pokušavam sam da skinem oklop, ali
se kožne trake behu skupile od vlage. Uzmem nož pa ih isečem. Verižnjača mi

252
pada na pod poput pokidanog lanca. Koraci su sve bliži, i to mnogo njih.
Strgnem sa sebe i proštepani kaput. Ostajem samo u tananoj platnenoj tunici.

Penjem se na grudobran. Beli penušavi talasi obrušavaju se ispod mene ko

čeljusti neke nemani. Osećam vrtoglavicu. Vrata se naglo otvaraju.
A ja skočih.

253
OKSFORD

Eli?"
Dag je kroz vrata provirio u tamu. Topla žuta svetlost obasjala ga je otpozadi
poput oreola, a napolje pokulja miris prženog crnog luka i slanine, od kojih joj
je pošla voda na usta. Shvatila je da umire od gladi.
„Mogu li da uđem?"
„Naravno. Jesi li dobro? Zbog čega mi nisi odgovarala na poruke?"
Ugledala je sebe u ogledalu u predsoblju i odmah je shvatila zašto je delovao
toliko zaprepašćeno. Lice joj je bilo sivo i iznureno. Iznad desnog oka još je
nosila mrlju od gareži iz tunela, a suze su za sobom ostavile dugačke
srebrnaste tragove po obrazima, iako se nije sećala daje plakala.
Zateturala se napred pa je Dag morao da je uhvati. Uneo ju je u dnevnu sobu,
nakon čega joj je skuvao šolju čaja. Imao je staromodni čajnik koji je pištao
kad voda proključa, a mirisi gasa i pare vratiše joj sećanja na zimske večeri
provedene u kuhinji s majkom. Ponovo je zaplakala.
„Hajde da se okupaš."
Odveo ju je gore i napunio joj kadu. Jednim delom se protivila, smatrajući da
nema vremena, da nisu sigurni. Bila je pod jakim pritiskom, kao da joj je neki
sat otkucavao u grudima. Ali nije se mnogo bunila. Voda je bila toliko vrela da
joj je koža pocrvenela.
Ležala je u kadi gotovo potpuno potopljena, s licem oznojenim od pare i kosom
rasutom po površini vode kao da se udavila. Dag je seo na pod kraj držača za
peškir. U džemperu s belo-plavim prugama i šoljom čaja u ruci, delovao je na
Eli veoma umirujuće.

„Dobio sam poruku o tvojoj majci. Veoma mi je žao."

To je izgovorio vrlo oprezno, ali nije sakrio prekor u glasu. Eli još više
skliznu pod vodu.
„Kad je bila sahrana?"

254
 „Juče". A njoj se činilo kao daje bila pre milion godina.
„Voleo bih da sam bio na sahrani. Ne znam šta se to dešava s nama, ali..."
„Ne radi se o tome. Mnogo je neverovatnije nego što bi pomislio." Suze joj
ponovo potekoše, mešajući se sa znojem na obrazima. „To što se desilo mami
nije ni pola od svega što se dogodilo...", skliznula je još više pa joj je voda
pokrila čitavo lice pre nego što je opet izronila.
„Potrebna mi je tvoja pomoć."
Dag se nagnu napred. Lice mu je bilo potpuno zbunjeno.
„Možeš li da mi objasniš šta se desilo?"
Ispričala mu je priču od početka, mada mu nije rekla baš sve. Pitala se da li je
shvatio, da li je primetio ona mesta na kojima je priča najednom postala
neobjašnjivo prazna i primećuje li da su se ta mesta javljala uvek kada bi
pomenula Blanšara. Blanšar je predstavljao prazninu u središtu njene priče. Još
dok ju je pripovedala, videla je koliko bez njega priča ima veoma malo smisla.
Ali pošto je bila toliko neverovatna, možda Dag nije ni zapazio preskočene
delove. Ćutke ju je saslušao. Kada je završila, imao je samo jedno pitanje.
,,A šta su to tražili?"
Eli se zagleda u plafon. „Ne znam. Nisam smela da otvaram kutiju na javnom
mestu."
Dag baci pogled u ćošak gde je njena torba ležala kraj hrpe skinute odeće.
„Pa da virnemo, a?"

Pronašla je neku svoju staru odeću koja joj je ostala kod Daga još od leta, pa se
obukla, navukavši i jedan od njegovih debelih džempera. Dopala joj se njegova
težina na telu i zaostali Dagov miris.
U dnevnoj sobi su navukli zavese i klekli na pod kao kada deca otvaraju
božične poklone. Eli je otvorila torbu pod kraj držača za peškir. U džemperu s
belo-plavim prugama i šoljom čaja u ruci, delovao je na Eli veoma umirujuće.
„Dobio sam poruku o tvojoj majci. Veoma mi je žao."

255
 To je izgovorio vrlo oprezno, ali nije sakrio prekor u glasu. Eli još više
skliznu pod vodu.
„Kad je bila sahrana?"
„Juče". A njoj se činilo kao daje bila pre milion godina.
„Voleo bih da sam bio na sahrani. Ne znam šta se to dešava s nama, ali..."
„Ne radi se o tome. Mnogo je neverovatnije nego što bi pomislio." Suze joj
ponovo potekoše, mešajući se sa znojem na obrazima. „To što se desilo mami
nije ni pola od svega što se dogodilo...", skliznula je još više pa joj je voda
pokrila čitavo lice pre nego što je opet izronila.
„Potrebna mi je tvoja pomoć."
Dag se nagnu napred. Lice mu je bilo potpuno zbunjeno.
„Možeš li da mi objasniš šta se desilo?"
Ispričala mu je priču od početka, mada mu nije rekla baš sve. Pitala se da li je
shvatio, da li je primetio ona mesta na kojima je priča najednom postala
neobjašnjivo prazna i primećuje li da su se ta mesta javljala uvek kada bi
pomenula Blanšara. Blanšar je predstavljao prazninu u središtu njene priče. Još
dok ju je pripovedala, videla je koliko bez njega priča ima veoma malo smisla.
Ali pošto je bila toliko neverovatna, možda Dag nije ni zapazio preskočene
delove. Ćutke ju je saslušao. Kada je završila, imao je samo jedno pitanje.
,,A šta su to tražili?"
Eli se zagleda u plafon. „Ne znam. Nisam smela da otvaram kutiju na javnom
mestu."
Dag baci pogled u ćošak gde je njena torba ležala kraj hrpe skinute odeće.
„Pa da virnemo, a?"

Pronašla je neku svoju staru odeću koja joj je ostala kod Daga još od leta, pa se
obukla, navukavši i jedan od njegovih debelih džempera. Dopala joj se njegova
težina na telu i zaostali Dagov miris.

256
 U dnevnoj sobi su navukli zavese i klekli na pod kao kada deca otvaraju
božične poklone. Eli je otvorila torbu.
I sve ono zbog ovog?
Videla je da i Dag misli isto. Obična kartonska kutija i kožna futrola. Zar je
tako nešto vredno života? Kiša je najednom udarila u prozor, a oni su,
prestrašeni, instinktivno pogledali ka njemu. Setila se nečega što joj je Blanšar
jednom kazao: Novac je apstrakcija, produžetak nepoverenja. Vrednost je
jedino oko čega se dve strane uvek mogu dogovoriti.
Blanšar je smatrao da zbog toga vredi ubiti čoveka. Njen otac je smatrao da
je to bilo vredno života. A to je takođe bila neka vrsta dogovora.
Dag je kuhinjskim nožem presekao traku na kutiji. Eli je podigla poklopac i
oboje virnuše unutra.

LONDON

Destrije je imao loših dana u svome životu, od kojih su neki bili baš gadni, ali
ovaj je zaslužio sam vrh liste. Bio je budan još od jedan ujutru, a ipak nije
pronašao Eli. S nedostatkom sna još je i mogao da izađe na kraj, ali problem je
nedostatak rezultata. U toku dana je već bio do Pariza, pa se vratio nazad u
London. U Parizu je čekao na Severnoj stanici sa svojim ljudima, posmatrajući
kako se putnici slivaju iz voza sve dok se nije skroz ispraznio. Telefonski signal
govorio im je da je ona još u vozu pa je podigao nečiju odbačenu kartu sa
zemlje i smislio neku priču, praveći se da je zaboravio torbu u kupeu. Telefon je
pronašao u odeljku za prtljag, a osoblje sa stanice nije moglo da shvati kako
neko može biti toliko besan kad pronađe ono što je izgubio!
Kada je krenuo nazad u London da se suoči sa Blanšarom i Sen Lazarom, put
mu se baš odužio.
Kršio je prste, sileći se da se nekako smiri. Inače, sebe nije smatrao
odgovornim: griža savesti ga nikada nije opterećivala. Ako je nešto i osećao,

257
bio je to čisti gnev - gnev zbog ljudi koji su uneli pometnju u njegov do tančina
isplanirani život. Mrzeo ih je zbog toga, a mržnja je u njemu potpirila duboku
želju za osvetom. Pronaći će ih i rastrgnuće ih na komade, da im lepo naplati
sve u šta su ga uvalili. Naći će Eli, vratiće kutiju, a onda će sve ponovo biti u
redu.
Ali sve je to morao da uradi što brže. Jer krivica nije bila njegova, ali
odgovornost svakako jeste. A ljudi koji su čekali u ratnom štabu na petom
spratu uopšte nisu bili poznati po strpljenju.
Dakle, gde je mogla da nestane? U Njuport nije otišla, tamo je već postavio
osmatrače. Ni u stan u Barbikanu. Pretresao ga je od poda do plafona i ništa nije
pronašao, ali i sam je znao da ne može biti baš toliko glupa. Da nije možda
imala neki kasniji susret s njihovim protivnicima?
Pregledao je njene skorašnje imejlove i telefonske razgovore, tragajući za
nečim neobičnim. Brojeve kojima je prekinula poziv pre nego što bi se javili,
pozive koji su trajali manje od minuta. Ali nije bilo ničega. Morao je da prizna
da je bila dobra.
Zastao je kada je pronašao broj koji mu je bio čudan. Pozivni broj za
Oksford. Ubacio ga je u njen telefon i odmah mu je iskočilo ime. Dag.
Zar ga nije šutnula?
Pronašao je snimak poslednjeg poziva koji je uputila Dagu, pa ga je
preslušao. Volim te. Pa, pauza koja sve govori. I ja tebe volim.
Nije imao mnogo podataka, ali je znao da nanjuši trag. Neki osećaj u
stomaku govorio mu je da se ne vara. Sišao je liftom do podzemnog parkinga i
uleteo u aston martin. Nagazio je pedalu za gas i režanje motora odmah
odjeknu garažom.
Uređaj za satelitsku navigaciju rekao mu je da će mu biti potrebno devedeset
i sedam minuta. Ali on je rešio da sve obavi za manje od šezdeset.

258
OKSFORD

Eli je ugurala ruke uz zidove kutije kako bi izvadila ono što se u njoj krilo.
Radilo se o kocki, sa stranicama oko tridesetak centimetara. Površina je bila
crna, hladna i čvrsta poput opsidijana, glatka poput stakla. Eli je obrnu na
tepihu, tražeći šarku, otvor ili poklopac. Ali jedino je mogla da vidi svoj odraz.
Bila je iznenađujuće teška, mada težina nije bila podjednako raspoređena.
Mogla je da oseti da je jedna strana bila teža, pa je pretpostavila da je to donja
strana.
„Imam čekić", reče joj Dag.
Eli mu nije ništa odgovorila. Prisetila se svog prvog dana na poslu i ona dva
parčeta crne plastike u njenom stolu, kao da ih je ostavila neka izgubljena
civilizacija ili vanzemaljska obaveštajna služba. Prevrnula je kutiju daje ispravi,
prelazeći rukom preko blistave površine.

Tada se upalilo neko crveno svetio. Isto kao na njenom telefonu: svetlucavi
brojevi lebdeli su u tami ispod površine. Samo što je, umesto tastature, ovde
stajala tablica sa slovima, kao u ukrštenici.
„Pretpostavljam da ne znaš lozinku", reče Dag.
Odmahnula je glavom.
„Imam jednog druga na odseku za matematiku koji se bavi kriptografijom.
Možda bi mogao da nam pomogne."
Eli se nije ni potrudila da ispravi njegovu pretpostavku. Videla je na zidnom
satu da se zadržala kod njega već više od sata. Merač za pritisak u njenim
grudima ponovo je udario u crveno.
Sklonivši crnu kutiju u stranu, skinula je poklopac s kožne futrole. Tamo se
nalazio list smotuljak papira, odnosno finog pergamenta savitljivog na dodir.
Izvukla ga je napolje najnežnije što je mogla i spustila ga na Dagov stočić.
Po prvi put od kada su se čeljusti trezora sklopile za njom, osetila je neki
nalet nade. Eto ga, konačno nešto što možda i ima neku vrednost. Zapis je ličio

259
na neku pesmu, od osam stihova ispisanih po najfinijem pergamentu, i to
debelim srednjovekovnim rukopisom koji je podseti na Blanšarov.
„Da li je ovo..."
„Starofrancuski", reče Dag. Zapazila je zaprepašćenost u njegovom glasu pa
je podigla pogled.
„Šta je bilo? Da li u njoj piše nešto korisno? Možda neki trag?"
Odmahnuo je glavom. „Već sam ovo video."
„Pesmu?"
„Isti ovaj komad pergamenta." Zagledao joj se pravo u oči, zbunjen koliko i
ona. „Držao sam ga u svojim rukama, kao što ga ti držiš sada."
Eli je zurila u njega: „To je nemoguće. Jutros sam ga izvukla iz trezora."
Dag joj pokaza mesto na sredini lista, gde se zapis spretno širio oko neke
malene rupice u finom pergamentu.
„Znaš kako se pravi pergament? Čvrsto ga zategneš u ramu, poput opne na
dobošu, pa ga grebeš nožem sve dok ne postane tanak poput hartije. Ivice noža
obično su zaobljene, ali ponekad se desi da majstor probije kožu. A zbog
zategnutosti oko rama, čak i rupica od igle može da se raširi toliko da možeš
prst da gurneš kroz nju."

Eli mu klimnu, i sama je sve to znala.

„Međutim, najfiniji pergament bio je skupocena roba, pogotovo u
dvanaestom veku, pa nisu bacali čitav list samo zbog jedne rupice. Pisari su
bukvalno pisali oko njih. Ta rupa u osmoj strofi nalazila se tu i dok je pisar
prepisivao pesmu, a nalazila se tamo i pre tri meseca kad sam je lično
pregledao."
Eli i dalje ništa nije bilo jasno.
„Sećaš se gospodina Spensera i njegovog zamka?"
Da li se sećala? Toliko se toga desilo otad.

260
 „Onog starca u invalidskim kolicima. I pesme koju je hteo da pogledam."
Dag je uperio prstom u list pergamenta, zadržavši ga milimetar iznad površine.
„Ovo je isti taj pergament."
Gospodin Spenser. Spenserova nagrada. To joj je još tada bilo sumnjivo, ali
je pomislila da se radi o slučajnosti.
Spenserova fondacija. Preduzeće Legrande holding. Investiciona firma „Sen
Lazar" UK.
Uvila je pergament pa ga je gurnula nazad u futrolu. Začuo se potmuli
odlučni udarac kada je pergament pao na dno. Dagu ništa nije bilo jasno.
„Zar ne želiš da saznaš šta u njoj piše?"
„Moramo odavde."
„Kuda?"
„Bilo kuda. Taj čovek koji je vlasnik onog trezora, moj klijent, Mišel Sen
Lazar, mora daje isti taj tvoj gospodin Spenser. Ne znam zašto su i tebe uvukli
u sve, ali on očigledno zna za tebe. A onda sigurno zna i za nas dvoje. Doći će
ovamo."
Pomerivši jednu stranu zavesa, provirila je na ulicu. Niz parkiranih
automobila stajao je poput stražara uz pločnik, odbijajući na prozorima
narandžasti odsjaj uličnih svetiljki. Da li ih već čekaju u nekom od tih
automobila?
„Naredni voz polazi tek za sat."
„Ne smemo javnim prevozom. Sigurno nadziru sve stanice i aerodrome.
Potrebna su nam kola."
Raširivši dlanove, Dag je bespomoćno mahnuo rukama. I, šta sad? Nijedno od
njih nije imalo automobil.
„Možemo da iznajmimo kola na stanici."
„Ne možemo. Ne smemo da koristimo kartice." Zapazila je njegov izraz.
„Zar još ništa nisi shvatio? Ovi ljudi su svuda pustili pipke, a ako nas pronađu,

261
pobiće nas kao zečeve. Ako misliš da sam poludela, onda mi reci odmah pa da
krenem sama."
Dagov pogled se spustio ka kožnoj futroli koja je krila pesmu.
„Hajdemo."
„Možeš li negde da nam nađeš kola?"
„Mislim da mogu". Delovao je kao da okleva da bilo šta doda, ali je Elin
upiljeni pogled bio toliko snažan da mu je odmah slomila otpor.
„Lusi mi je jednom pozajmila svoja." Uputio se ka stepeništu. „Čekaj tren,
samo da se spakujem."

262
MORBIJANSKI ZALIV, FRANCUSKA,1142..

Kako je znao ko sam?

To baš i ne beše najveći problem s kojim se u tom trenu suočavam, ali nikako
nisam mogao da ga se otarasim. Um mi se potpuno izdvoji, smireno plutajući,
dok mi se telo koprcaše opirući se sudbini. Poput Jone, borim se protiv vode,
protiv mora, protiv izvora svepostojećeg. Znam da ne mogu pobediti, ali ne
mogu ni da odustanem. Ako Bog želi pobedu, moraće da je zasluži.

Kako je znao ko sam?

More mi se iz barke činilo potpuno mirno. A sad, kad se nađoh u njemu, čak
su me i najmanji talasi poklapali preko glave. Kad potonem, vidim samo vodu,
a kad se uzdignem, samo maglu. Iako svukoh oklop, potrebna mi je sva snaga
da se održim na površini. Voda je ledena. Telo mi se uzdiže i spušta s talasima,
a svaki put kad se spusti, voda se diže sve viša i viša. Uskoro ću se skroz
udaviti.
Nešto me dohvata po ramenu, snažnije od talasa. Već sam toliko utrnuo da
gotovo i ne osetih taj udarac, ali me ipak razbesne. Ne želim da me bilo šta
požuruje. Osvrćem se. Neka tamna masa klizi pored mene, poput goleme ribe
koja je izronila iz duboke vode. Samo što su, mesto krljušti, pruge na njenom
boku od drveta i katrana.
Beše to neka barka.
Ispruživši ruku, uhvatim se za trup. Verovatno sam ih nasmrt prestravio. Tri
čoveka: po starosti i licima pretpostavljam da su to otac i njegova dva sina.
Sasekoše me svojim pogledima, ali ne pronađoše ništa vredno na meni.
Ostaviše me da ležim na dnu barke, da udišem miris soli, krvi i mrtve ribe. Nisu
mi se uopšte obraćali.

Pristasmo u neki kameniti zaliv. Zelene alge prekrivaše crno kamenje. Sinovi
odgacaše ka obali da provere ribarske mreže. Otac me samo šiba pogledom: ne
želi me u svom čamcu. Napola udavljen i gotovo sasvim nag, predstavljam mu

263
jedino teret i nevolju. Trlja amajliju koju držaše zakucanu za prečagu, pokušava
da otera urok. Pomišljam da će možda pokušati i da me ubije, te sam skačem
preko pramca i gacam ka obali. Puževi i ostrige usecaju mi se u gole tabane
poput oštrica. Ljudi kraj ribarskih mreža se okreću, gledaju me kako odlazim.
Nijedan ne pokušava da me zaustavi.

Poče da se spušta noć. Izmaglica se razišla još za popodneva, ali se sada od

zemlje podiže gusta magla. Teturam se kroz mrak, ne usuđujem se da stanem.
Smrzavam se, vlažna košulja lepi se za mene poput greha. Legnem li da
spavam, verovatno se nikada više neću probuditi.
Tup. Naiđem pravo na neki kamen. Pomerim se stežući koleno. Tup. Neki
drugi kamen opali me po laktu. Odstupam i zamalo padam preko trećeg.
Mesec se pomalja iza oblaka. Stojim u polju punom kamenja, pra- vougaonih
gromada koje sve behu okrenute u istom pravcu. Liče mi na deo nekog
crkvenog dvorišta, mada ne primećujem druge tragove. Behu gusto i stepenasto
poredane, jedna do druge, pa se šire duboko u maglu koja lebdi oko njih.
Onda shvatam gde sam se našao. Umro sam, shvatam to sa olakšanjem.
Pitam se samo da li sam umro u zamku i da li je onaj ribar duh koji me preveze
na drugi svet, ili sam umro kad kročih na obalu. Nije ni važno. Sad sam ionako
samo duh.
Da li je ovo raj oko mene? Na pakao mi ne liči.
Začujem neki zvuk iz magle. Zveckanje oklopa i bat nekoga ko je isto
naleteo na kamen, a potom i tiho psovanje.
Pored mene se još neko nalazi. Da nije možda neki anđeo? Ili đavo? Ili neki
drugi duh? Spuštam se iza jedne stene, sakrivši se u magli.
„Pitere!", doziva me. „Pitere od Kamrosa!"
Ne prepoznajem glas, ali nije Maleganov.

Kako zna kako se zovem?

264
 Bog sve zna. Nisam siguran da lije tako i sa anđelima, ali pretpostavljam da
im je Bog mogao reći sve što je bitno.
Međutim, ovaj je opsovao kad je udario o kamen, a anđeli ne psuju.
Da li sam stvarno mrtav? Više ni sam nisam siguran. Sveti Jovan o nebesima
kaže: tamo bola više biti neće, ni tuge ni suza. Eto, valjda na nebesima ne bih
mlatnuo kolenom o kamen. Valjda mi srce ne bi toliko snažno tuklo.
Strah me na kraju ubedi. Da sam mrtav, strah bi ostao za mnom. Ali ako
nisam bio mrtav, gde sam to onda i ko je taj čovek?
Čujem i neki novi zvuk: zveckanje verižnjače, poput dukata u buđelaru.
Osvrćem se oko sebe, pokušavam da odredim odakle dopire. Ali oko sebe
vidim samo kamenje.
Sova hukće s drveta, daleko s moje leve strane. Ponadam se da je možda
skrenula pažnju mom progonitelju, te se penjem na jedan kamen da pogledam s
visine.
Mesec na tren zasija jasno i snažno. Na dvadesetak koraka od mene, neki
vitez bez konja stoji do struka zaklonjen kamenjem. Gologlav je, ali se karike
njegovog oklopa presijavaju na mesečini poput ribljih krljušti.
„Pitere?", doziva me.
Kako mi zna ime?
Mesec se najednom sakri za oblak te mi vitez nestade pred očima, a i ja pred
njegovim. Silazim dole pa krećem puzeći odatle.
Možda nisam mrtav, ali verujem da se nađoh u nekoj noćnoj mori, zarobljen
na tom beskrajnom, maglovitom groblju, posrćući unaokolo dok bežim od
neprijatelja koga ne mogu da vidim. U tom bezglavom begu, nalećem na one
gromade. U jednu uletim svom silinom te osetih prodorni bol u lobanji. Ipak
odmičem dalje. Stopala su mi nečujna na vlažnoj travi, dok se on ne može ni
pomeriti a da zveketom gvožđa ne oda svaki svoj korak. Pletući put između
kamenova, idem ka onoj sovi na drveću. Larma koju vitez diže sve se više
udaljava.

265
 Utrčavam u šumu, ali me onaj strah, što me obuze među kamenjem, i dalje
čvrsto drži. U nekim trenucima bih uspeo da nađem deliće nekih stazica, pa bih
krenuo za njima, a ponekad bih naprosto tumarao. Grane me grebu i seku, te
ubrzo ostajem i bez košulje. Ali ne stajem.
Zapnem za koren nekog drveta i opružim se ničice po zemlji. Čini mi se da
mi se glava raspala, koža mi je u modricama i razderotinama, a svi udovi
raskrvavljeni. Ostajem da ležim na zemlji tako go i samo se pitam hoću li se
ikada podići.
Potom začujem neko pucketanje, šuškanje i njuškanje u šipražju. Da nije neka
životinja? Lisica ili vuk? Odmah mislim kako će me rastrgnuti, kako će mi
ždrati utrobu, a ja ću sve to morati bespomoćno da posmatram. Možda sam, na
kraju krajeva, ipak dospeo u pakao.
To stvorenje se probi iz šiblja te se sagnu da me pogleda: mogu da osetim
topli dah na obrazu. Potom na leđima i ruku, ili šapu.
Prevrnuo me je i ja mu se zagledah u lice.

266
OKSFORD

Destrije je ostavio automobil na kraju ulice pa se peške vratio do adrese koju je

tražio. Morao je da se natera da hoda umerenim korakom kako ne bi privlačio
pažnju, mada je i njegov aston martin, sam po sebi, bio dovoljno upečatljiv.
Uspeo je da pronađe kuću. Zavese su bile navučene, ali su svetla bila
upaljena - odlično. Navukao je mesingani bokser preko desne šake, a levom
pokucao na vrata.
Niko nije došao da mu otvori.
Izvadio je Elin mobilni i okrenuo Dagov broj. Podigavši poklopac po-
štanskog proreza na vratima, začuo je kako negde u kući zvoni telefon. Niko se
nije javljao, a nije se čulo ni bilo kakvo kretanje.
Sačekao je jedan minut u toj tišini, a onda reši da uđe. Bila je to studentska
kuća, koju su koristila mnogobrojna pokolenja mladih, pa je bravu sredio kao
od šale. Bilo mu je potrebno trideset sekundi da uđe i još devedeset da ustanovi
da kod kuće nema nikoga.
Međutim, tek što su otišli. Čajnik je još topao. Ogledalo u kupatilu je
zamagljeno, videli su se i vlažni tragovi na tepihu, a peškir na vratima je mokar.
U ćošku, pokraj korpe za veš, pronašao je i žensku soknu.
Istrčao je napolje da osmotri put sa obe strane, ali sve beše pusto.
Tri ulice dalje, Dag i Eli sedeli su u pozajmljenom nišanu čekajući da se
vetrobran odmagli. Niska i vitka devojka, u uzanim farmerkama i tesnoj majici,
posmatrala ih je napeto s trotoara.
„Ona mi je samo drugarica", rekao joj je Dag iako ga Eli ništa nije pitala.
Sedela je na suvozačkom sedištu, nagnuta napred kao da se moli da se magla
ispred nje što pre raščisti. Nije imala nameru da osuđuje Daga.
Na vetrobranu se pojavio procep u obliku polumeseca. Dag je spustio prozor.
„Hvala ti još jednom", rekao je Lusi.
„Pazite kako vozite."

267
 Odvezli su se pre nego što se predomisli. Negde na sredini ulice, Dag je
naglo pritisnuo kočnice.
„Šta je bilo?" Osećaj panike sve vreme joj je titrao tik ispod kože.
„Ostavio sam upaljena svetla kod kuće."
„Pusti to", reče Eli molećivo. „Obećavam da ću ti ja platiti račun za struju."
Ako se uopšte ikada vratimo. Nije to naglas rekla, ali je Dag osetio šta je
mislila. Nagazio je gas i kola opet poskočiše.
„Kuda ćemo?"

TRAJEKT „NORDVIND", SEVERNO MORE

Sedeli su za plastičnim stolom, prebirajući po hrani: po jajima, pasulju, mršavoj

slanini, kobasicama i već gotovo pihtijastoj masnoći u tanjiru. Napolju su se
ogromni, sivi oblaci pomerali i nadimali na tmurnom nebu.
Bilo bi im brže da su krenuli iz Dovera, ali je Eli zapela da po svaku cenu
izbegavaju London i auto-puteve. Dag je zakolutao očima, ali se nije
raspravljao: vozio je čitavu noć, jureći sporednim seoskim putevima i
drumovima, sve dok se u zoru nisu dokotrljali do Hariča. Čekanje trajekta bilo
je izuzetno mučno: sedeli su u kolima, na betonskom parkingu, a Eli je
neprestano zagledala u retrovizor, dok je Dag pokušao malo da odspava.
Gotovo da ju je spopala muka kada su morali da pokažu pasoše, mada ih je
carinik jedva i pogledao. Kada se pramac spustio i zatvorio, kada je osmotrila
lica svih putnika koji su se popeli brodskim stepeništem i kada je videla kako se
dokovi udaljuju iza njih, tek onda je dopustila sebi da malo odahne.
Dag je zaškiljio prema parčetu kobasice, odlučivši da je vredno rizika.
„Čekaj, hajdemo od početka."
Eli je spustila svoju kafu. „Postoje dve strane. Imaš Monsalvat s Blanšarom i
ostalima, a imaš i... neku suparničku organizaciju."
Nazovimo je bratstvom, mada nemamo ništa ni protiv žena.

268
 „Iza Monsalvata stoji francuski milijarder Mišel Sen Lazar. Tvoj gospodin
Spenser. Šta god bilo to u kutiji, Sen Lazarevi preci uzeli su ga od bratstva još
pre mnogo vekova."
„To tvrdi tvoj drug Hari."
„Moram da mu verujem." Pre dva meseca ne bi poveravala da će tako nešto
ikada reći. „Ne mogu ovo sama."
Dag joj je uputio izmoždeni pogled. Koža oko očiju potamnela mu je od
umora, a lice mu je posivelo tamo gde mu je izašla bradica, ali ipak je pokušao
da se osmehne.
„Nisi sama."
Eli mu preko stola stisnu ruku. „Znam. Ali nećemo moći dugo da bežimo.
Najpre ćemo ostati bez novca. Sve moje kartice izdala je Monsalvat banka. Čim
shvate da sam s tobom, verovatno će pronaći način da i tvoje blokiraju, ili da
nam udu u trag ako ih budeš upotrebio." Dag je delovao skeptično. „Ne
zaboravi da se radi o banci. Oni tako nešto mogu lako da učine. Šta god da smo
ukrali od njih, oni će prevrnuti i nebo i zemlju da to vrate."
„Mogla bi jednostavno da im ga vratiš."
„Ja sam svoju stranu već odabrala. Ta organizacija ili bratstvo, ili kako god
da se zovu, jedini su koji nas mogu zaštiti." Prekrstila je prste, pomolivši se daje
to što je rekla zaista istina. „Moramo ih pronaći."
,,A kako ćemo to učiniti?"
Srknuvši kafu, Eli je napravila grimasu. Imala je ukus deterdženta.
„Ne znam", priznade mu. „Hari je bio moja jedina veza." Telefonski broj koji
joj je dao okrenula je tri puta na pristaništu u Hariču. Ako se niko ne javlja,
ostavite poruku za Harija od Džejn. Svaki put se uključivala telefonska
sekretarica, ali Eli nije ostavila poruku.
„On je verovatno mrtav... ili nešto još gore."
Brod se zaljuljao na talasima. Neko dete sa žutim balonom spotaklo se u
prolazi između stolova i palo ničice plačući. Eli se odmah sažalila na njega.

269
 „U Luksemburgu postoji jedna kompanija koju je Monsalvat upravo
preuzeo." Osrednji evropski industrijski koncern. Ali zbog jedne istorijske
greške, oni poseduju nešto što pripada nama. „Oni imaju nešto što nas može
povezati sa Harijevim ljudima. Ako uspemo to da pronađemo, možda nekako
dospemo i do njih."
„Ako uspemo to da pronađemo?", ponovi Dag. „Tek tako ćemo ušetati i
pitati ih da li kojim slučajem znaju adresu nekog drevnog tajnog bratstva?"
Eli je sebi dopustila jedan blagi osmeh: „Tako nešto. Osim ako nemaš neku
bolju zamisao."
Međutim, s druge strane stola, Dagove oči se sklopiše, a glava mu pade
unapred. Iscrpla ga je vožnja čitave noći, pa više nije mogao da drži oči
otvorene. Eli hitro ispruži ruku da ga zadrži kako se ne bi srušio u tanjir s
doručkom.

BELGIJA, U BLIZINI BASTONA

Dag je vozio, a Eli je sedela s dva lista papira raširena u njenom krilu povrh
turističkog vodiča. Na jednom se nalazio prepis pesme, a na drugom prevod.
„Gospodin Spenser me je zamolio da uradim prevod", objasnio joj je Dag.
„Inače, originalna pesma napisana je u kupletima, osmercima koji se rimuju.
Osam slogova po stihu - to je uobičajeni oblik koji se sreće u starim francuskim
romansama."
„Romansama?"
„Naziv potiče od romanskog jezika. U starom Rimu postojao je pisani
latinski jezik, ali i romanski, koji je predstavljao iskvareni govorni oblik. Kada
se carstvo raspalo, latinski je manje-više ostao nepromenjen, ali se romanski
razvio u jezike iz kojih će se kasnije izroditi francuski, španski, italijanski i
ostali. U dvanaestom veku, kada su ljudi počeli da pišu i na tim jezicima, priče
koje su pisali nazivane su romansama kako bi ih nekako razlikovali od onih

270
napisanih na latinskom. Znači, ne mora da ima veze sa romantikom i ljubavlju.
Francuzi sva duža književna dela i dan-danas nazivaju romanima."
„Dobro", Eli se pognula da pročita prevod, trudeći se da je ne spopadne
muka od truckanja u kolima.

Svetom je celim hrišćanski vitez lutao,

plemeniti traži smer, to pravo je njegovo.

Od Troe do Kardela proba svaku stazu,

al' presrete ga deva na jednome gazu.

Ona diže pehar, a koplje on džilitnu,

krv joj ko rubin kaplje tamo gdega hitnu.

Sad suvu i jalovu zemlju preorava,

da niko ne nađe gde se to blago skriva.

Automobil nalete na neku rupu na putu. Eli se iz nekog razloga najednom

osetila potpuno isprazno.
„I, vidiš li nešto u njoj?" upitala ga je.
„Pa, pod jedan, mislim da znam ko ju je napisao. Kretjen de Troa." Zapazio
je njenu reakciju: „Šta je bilo?"
Blanšar mi je poklonio njegovu knjigu za Božić. Ali Dag nije znao da je za
Božić bila u Švajcarskoj, ni da je tamo bila s Blanšarom, a svakako nije znao
zašto bi joj on kao božićni poklon dao rukopis iz dvanaestog veka. Rukopis,
koji je, zajedno sa svim ostalim svojim stvarima, ostavila u stanu u Barbikanu.
„Videla sam knjigu sa njegovim pesmama u jednoj od Sen Lazarevih kuća.
Otkud ti je baš on pao na pamet?"

271
 „Zbog jezika i metrike koji podsećaju na stil kojim je i Kretjen pisao. Onda, i
sama tematika: vitezovi i deve. Kardel je jedno od mesta iz viteških romana u
kojima je bio Arturov dvor. Smatra se da bi to mogao biti današnji Karlajl."
Dag je zastao kako bi se usredsredio na vožnju, pošto je neki beli kamion
počeo da ih pretiče. Vozili su se kroz Ardene, pa se put spuštao i dizao pred
strmim grebenima i zelenim dolinama. Bili su to krajolici u kojima se lako
mogu zamisliti vitezovi koji lutaju unaokolo tragajući za gospama i blagom.
„Ali najveći trag je u samoj pesmi. Pogledaj bolje. Hrišćanski vitez... Troja.
Chretien je inače francuska reč za hrišćanski, odnosno hrišćanin, a Troyes je
njihov način kako pišu ime antičkog grada Troje. Kretjen de Troa - Hrišćanin iz
Troje."
„Stvarno?"
„Čitava pesma je kao neka zagonetka. Kada mi je gospodin Spenser rekao
kako veruje da se u njoj krije tajna o izgubljenom blagu, pomislio sam da je
lud. Ali što sam više o tome razmišljao, to sam više verovao da je u pravu. Ona
suva i jalova zemlja može biti pergament, a pesnik, to jest Kretjen, preorava po
njemu koristeći pisaljku umesto pluga. Pokušava da zakopa nešto u
pergamentu, da nešto sakrije u pesmi."
„Kako?"
„Pa prvi par stihova zvuči kao da se u njima krije neki trag. Svetom je celim
lutao... svet je čest simbol za lavirint; plemeniti traži smer, to njegovo je pravo,
a ovo njegovo pravo*
(* Engl. it was his right - znači i bilo je njegovo pravo (na nešto) i bilo je njegovo desno. Za desnicu se u
srednjem veku verovalo da je ruka pravde i dobrote, pa je desna strana smatrana dobrom i plemenitom, a leva
ruka đavolovom, odnosno zlom i pokvarenom stranom. (Prim, lekt.)

može biti i njegovo desno. Možda treba da nađeš lavirint i u njemu plemeniti
put, odnosno da uvek skrećeš desno..." Spazio je način na koji ga Eli gleda. „Ili
već tako nešto."

272
 „Sad već izvlačiš reči na silu i pokušavaš da im daš neko značenje", Eli je
zatvorila vodič, sakrivši i pesmu. „A i ako je taj tvoj gospodin Spenser zaista
Mišel Sen Lazar, šta bi on uopšte tražio? Blago mu je već bilo u trezoru."
„Pa zašto mi se onda obratio?"
„Zbog mene. Sve što je Blanšar do sada uradio, učinjeno je da bi mi se
približio. On me je regrutovao. On me je odveo dole u trezor. Sigurno je i to što
su tebi dali da pogledaš pesmu bio deo njihovog plana. Znali su da smo
zajedno. Naravno, bili su sigurni i da bi mi ti sve ispričao."
„Ali zašto?"
Bilo je to pitanje koje je i sama postavljala još od kada joj se ona debela
koverta našla u poštanskom sandučetu u Oksfordu. Zašto baš ja? A sad je,
konačno, pronašla i odgovor.
„Koristio me je kao mamac. Znao je da je moj otac bio član tog bratstva.
Sigurno je pomislio da bi, kad bi me uveo u Monsalvat i pod nos podmetnuo
deliće slagalice, naterao bratstvo da postane manje oprezno i razotkrije se."
„Što je bratstvo i uradilo." Dag je stigao do vrha brda pa je ubrzao kola.
Pogled mu je bio čvrsto uperen na put ispred njih, iako je bio i širok i pust.
„Samo što ti sad više nisi mamac, nego plen."

273
LUKSEMBURG

Bilo je čudno ponovo se naći u Luksemburgu. Imala je isti onaj osećaj kao kada
se sa fakulteta vraćala kući u Njuport. Kao da ulazi u grad duhova, samo što je
sada ona duh.
Zgradom kompanije Talue vladala je neka sablasna tišina. Eli je morala
detaljno da prouči dokumente o preuzimanju i znala je da će zgrada biti prodata
za šest meseci, da će polovina radnika ostati bez posla, a da će druga polovina
biti prebačena u industrijsku zonu na rubu grada. Obukla je crnu poliestersku
suknju i sako koji je izgledao kao da je deo istog kostima: suknja i sako bi i
novi bili jeftini, ali u radnji za siromašne, u kojoj ih je pronašla, bili su prava
bagatela. Hulahopke iz automata na benzinskoj pumpi dovršile su njenu odevnu
kombinaciju. Nije bogzna kako izgledala, ali taj kostim i njena monsalvatska
propusnica proveli su je kroz recepciju i doveli do kancelarije izvršnog
direktora. Ponadala se da recepcionerka nije primetila njeno drhtanje.
„Recite mi sve što znate o Mirabou."
Klod Dorne, operativni direktor, seo je u svoju stolicu namrštivši se. Bio je to
sredovečni i elegantno popunjeni čovek: brkovi, gusti kao četkica za zube, bili
su najusukaniji deo na njemu.
„Šta vam je to?"
„Nemojte me zamajavati", naoštrila se malo od straha. A šta ako je Blanšar
pretpostavio da će doći ovamo? Šta ako je nadziru? „Inače, ja ću biti deo
integracionog tima", slagala ga je, „koji će procenjivati ko je sposoban da
učestvuje u spajanju firmi, a ko nije. Svaka saradnja s vaše strane biće
zasigurno pribeležena i zapamćena prilikom svođenja računa."
„Da li vi to meni pretite?"
Pokazavši samouverenost, koju uopšte nije osećala, Eli je takođe sela i
prekrstila noge.
„Samo vi meni kažite šta znate o Mirabou."

274
 „Nikada nisam čuo za tako nešto, časna reč."
Možda je stvarno govorio istinu. Eli je bacila pogled na računar na njegovom
stolu. „Otvorite mi sistem."
Dorne je okrenuo monitor prema njoj. Ukucao je lozinku preko tastature, pa
je i nju gurnuo preko stola.
„Izvolite."
Eli je pronašla polje za pretragu pa je kliknula. Ustavši od stola, Dorneu je
krenuo ka vratima.
„Kuda ste pošli?"
„Do kupatila. Ili i za to moram da potpišem neki papir?"
Pocrvenela je. ,,U redu."
Čim je izašao, Eli je ukucala Mirabo, dopustivši računaru da obavi pretragu.
Dorne se vratio brže nego što je očekivala. Smestio se nazad u stolicu,
poigravajući se svojom kravatom.
„Hoće li biti veliko krvoproliće?"
„Molim?"
„Kada krenu otkazi?" Odmah se ogradio od rečenog: „To jest, izvinjavam se.
Trebalo bi da kažem, kada počne spajanje."
Smatrala je da nema smisla da ga laže: „Biće gadno. Obećali su... to jest,
obećali smo vladi Luksemburga da nećemo raditi ništa do izbora, a nakon toga
će početi žestoka seča."
Iskreveljio se: „Znate li da je pre hiljadu i dvesta godina vojvoda Zigfrid
sagradio Luksemburg kao zamak. Pitam se koliko se toga uopšte promenilo od
tada."
Eli je gledala kako se crtice u prozoru smenjuju, pokazujući napredovanje
pretrage. Činilo joj se da je svaka sekunda poput omče koja joj se polako steže
oko vrata.
,,I pored sve naše tehnologije, jedini organizacioni princip koji poštujemo i
dalje je vladavina jačeg. Feudalizam. Radnici ne žele da budu obezvlašćeni. Oni

275
žele sigurnost: redovnu platu i zaštitu od fluktuacija na okolnim tržištima -
jesam li pogodio pravu reč. Zbog toga i dopuštaju da ih izrabljuju. Znaju oni da
njihov gospodar brine o njima samo zato što mu donose zaradu, ali je bolje da
vas iskorišćava jedan tiranin, nego nekoliko njih. A kada ih neki novi gospodar
preuzme nakon rata ili osvajačkog pohoda, radnici znaju da im slede muke."
Ispio je ostatak svoje kafe. „Međutim, sad sam već počeo da filozofiram.
Možda bi trebalo da prihvatim ponudu za prevremeno penzionisanje, koja će,
bez sumnje, biti neadekvatna."
Eli ga više nije slušala. Zurila je u ekran.
Aucune legende correspondant aux criteres de recherche n'a ete trouvee.* ( *Prev.
sa francuskog: Nema naziva koji bi odgovarali zadatom kriterijumu pretrage. (Prim, lekt.)

U prevodu - ništa!
Okrenula je monitor prema Dorneu. „Šta je ovo?"
Zazvonio mu je telefon. Podigao je prst pa se javio.
,,0ui? J attends."**( **Isto: „Da. Pogledaću." (Prim, lekt.)
Čim je spustio slušalicu, lice mu se promenilo. Delovao je srećnije i gotovo
srdačno.
„Mogu li vas poslužiti kafom?", upitao ju je.
„Samo ako mi ispričate o Mirabou."
Slegao je ramenima: „Zaista ne znam ništa više od računara."
„Mišel Sen Lazar potrošio je više od milijardu evra kako bi kupio ovu
kompaniju zbog Miraboa. Nećete mi valjda sad reći da niko o tome ništa ne
zna."
„Ako tako nešto uopšte postoji, neko sigurno nešto zna, ali nije lako pronaći
takvu osobu. Talue je ogromna firma i imamo mnogo poslova po raznim
zemljama. U ovoj kompaniji verovatno ne postoji ni jedna jedina osoba koja
zna baš sve."
„Potreban mi je pristup vašoj arhivi."

276
 „Sva je dokumentacija i dalje u sobi sa arhivom koja je zaključana još od
kada je počela bitka oko preuzimanja."
„Odvedite me tamo."
„Moraćemo da sačekamo malo. Moja sekretarica nije tu, a kod nje su
ključevi."
Eli je sačekala deset sekundi, što joj beše dovoljno da zaključi da je osmeh
na njegovom licu bio stopostotno lažan. Počela je da pretura po svojoj torbi,
kao da traga za karminom, sve dok nije napipala dršku kuhinjskog noža koji je
toga jutra kupila.
U jednom jedinom potezu, izvukla ga je iz torbe i gurnula oštricu Dorneu
pod vrat. Dorne se odmah skamenio.
„Vi, zapravo, ne radite za Monsalvat?", zapita.
„Ne. Ja sam mnogo finija od njih."
Dobro ga je osmotrila, zapitavši se da li tu negde postoji i neko dugme za alarm
koje bi mogao da pritisne. Doduše, bile su to administrativne kancelarije u
jednom od najdosadnijih gradova Evrope: niko ne očekuje da će im neko unutra
upasti i da će im gurnuti nož pod vrat. Bar ne u bukvalnom smislu.

„Ko vas je sad zvao?", gurnula je nož, želeći samo da ga malo uplaši, ali je
bila toliko napeta da mu je zaparala kožu, na šta se on odmah trgao. Kap krvi
spustila mu se na uštirkanu kragnu.
„Vaša šefica. Kristina Lafarž."
Zamalo mu je glavu odsekla: „Gde je?"
Oči mu se pomeriše ka prozoru, ali glavu nije ni mrdnuo: „Rekla je da će
stići za pet minuta."

U deliću sekunde, Eli je zaista pomislila da će ga ubiti. Izbor je bio ili crno ili
belo, ili on ili ona. Preseći će mu grkljan, uzeti mu ključeve, ostaviti Kristini

277
Lafarž da pronađe njegovo telo. Bar da vide s kim imaju posla. Bilo bi tako
lako.
Već sekundu kasnije, postidela se. U kakvu se to osobu pretvaraš?
„Dajte mi ključeve", naredila mu je. ,,I mobilni telefon."
Odmah je odustao od laži da su mu ključevi kod sekretarice. Gurnuo je ruku
u sako koji je visio na naslonu stolice i izvadio na sto privezak s ključevima i
mobilni telefon. Eli ih odmah zgrabila.
„Ostani ovde!"
Upotrebila je nož da preseče kablove fiksnog telefona i računara. Nije
primetila ništa drugo što bi mogao da iskoristi kao sredstvo komunikacije, a
nije ni imala vremena da pretražuje.
„Koji je od ovih ključ za arhivu?"
„Taj sa žutim gumenim omotačem."
„A za ovu kancelariju?"
,,S plavim."
Izašla je iz kancelarije, a njega je zaključala unutra. Pet minuta, rekao je
maločas. Koliko li je već prošlo? Potrčavši niz hodnik, pronašla je liftove u
zadnjem delu zgrade. Koliko joj je vremena ostalo?

Arhiva je bila ista onakva kakvom ju je i zapamtila, mada je, u neku ruku, sad
delovala napušteno. Zaključala je vrata za sobom, uključila svetla, pa se
zagledala u jeftine stolove i dugačke redove mehaničkih polica. Na njima mora
da je bilo milion papira. A ona, u najboljem slučaju, ima najviše pet minuta.

Ipak, bar je imala ideju odakle da počne. Bila je sigurna da je Mirabo negde
videla tokom pretresa računa. Potrčala je do polica i u tastaturu ukucala broj
stalaže koju je želela.
„Otvori se, Sezame", promrmljala je u sebi.

278
 Police zakloparaše poput divova probuđenih iz sna. Odmah su zaječale i
zatandrkale, kotrljajući se jedna od druge kako bi se između njih otvorio prolaz.
Eli se činilo da je čak i za to bila potrebna čitava večnost.
Zavukla se unutra još pre nego što su se police zaustavile. Bilo je takvih
stalaža i na njenom fakultetu, pa se nikada nije otarasila straha da bi najednom
mogle da se zatvore i da je smožde. No, to joj je sada bila najmanja briga.
Pronašla je fascikle s računima na sredini prolaza i počela da ih izvlači napolje.
Mirabo. Gde li ga je beše videla? Oduvek je imala dara za arhivske sisteme i
dobru memoriju koja joj je dozvoljavala da sve ponovo lako pronađe. A sad joj
je taj dar bio očajnički potreban.
Okretala je stranice, tragajući za nečim što će joj pokrenuti sećanje, trudeći
se da ne ide prebrzo kako ne bi nešto propustila. Osećala se kao da joj se
džinovska šaka stegla oko srca, pa ga stiska svaki put kada bi se u hodniku
začuo neki zvuk. Ugledala je krivudavi grafikon u obliku planinskog venca.
Učinio joj se poznatim, pa je usporila.
Pronašla ga je par stranica nakon toga. Jedan jedini redak u budžetu jedne od
francuskih podružnica kompanije Talue. Istraživanje Mirabo
(890112/A/D2727).
Već je znala na koji način obeležavaju dokumentaciju. D2727 bila je oznaka
dokumenta. Pogledala je spisak polica. D2650-D2900: polica 7. Vratila se do
tastature na kraju police i pritisla dugme da otvori novi prolaz.
Sekund pre nego što će se police pomeriti, začula je buku pred vratima. Neko
je okretao kvaku pokušavajući da otvori vrata. Vreme je isteklo.

Kristina Lafarž je naglo cimnula vrata, uguravši unutra Dornea koji zamalo
pade. Ipak ga niko nije izbo nožem. Osvrnuo se po pustoj prostoriji, praznim
stolicama i prašnjavim stolovima.
„Rekli ste daje tu!"

279
 Dorne nikada ranije nije čuo ženu kako reži. Odmah se prisetio Eli: Ja sam
mnogo finija od njih.
„Rekla je da ide ovamo. A i svetla su još upaljena."
Na podu je neka knjiga ležala otvorena. Kristina Lafarž je podiže i pređe
pogledom preko nje. Njen dugački nokat zagreba preko zapisa i naglo se
zaustavi.
„Mirabo."
„Rekoh vam. Htela je da zna sve o tome."
„Šta ste joj rekli?"
„Ništa. Nikada nisam ni čuo za taj projekat. Talue je velika kompanija i mi
nemamo..."
„Šta znači ova oznaka?"
„Ukazuje ne mesto gde se dokument nalazi." Zastao je da razmisli: „Polica
7."
Na metar i po od njih, u polici 4, Eli je ležala povijena na praznoj stalaži,
ispod fascikli s računima, trudeći se da je ne zatrese svojim drhtanjem. Ležala
je tako okružena papirima, osluškujući.
Niz prolaz se spustiše Dorneovi koraci. Čula je kako sebi u bradu mrmlja
brojeve dokumenata. Stegla je pesnicu, besno zarivši nokte u dlanove. Sama ih
je dovela gde treba.
Dorne kleknu. Čula je šuštanje papira, a onda, sasvim neočekivano, i psovku.
„Dosije je nestao."
Eli se skamenila.
„Sigurno ga je uzela."
„Koliko je prošlo otkad je izašla iz tvoje kancelarije?"
„Pet minuta. Možda deset."
„Jeste li javili obezbeđenju da je zaustavi na izlazu?"
Dorne joj žalosno reče: „Uzela mije telefon."
„Postoji li još neki drugi izlaz iz zgrade?"

280
 Usledio je tajac dok je Dorne razmišljao: „Postoji protivpožarni izlaz u dnu
južnog hodnika. Trebalo bi da je pod alarmom, ali smo ga ugasili zbog pušača.
Jedino je tuda mogla da izađe."
Eli je tačno mogla da zamisli pogled koji je Kristina Lafarž uputila Dorneu.
Gotovo da joj gaje bilo žao.
„Ako vam je umakla, svi odreda u ovoj zgradi ostaće bez posla. Da li je to
jasno?"
Eli je čula kako se njene potpetice udaljavaju i kako Dorneovi koraci škripe
za njom. Vrata se otvoriše i zatvoriše. Ostala je sama.
Sačekala je dva minuta kako bi bila sigurna da se neće vraćati. Sačekala bi
ona još, i nekoliko sati ako treba, ali imala je preče brige.
Kako ću sad da se izvučem odavde?
Prolaz je bio između polica sedam i osam, a ona je bila u polici četiri. Tri
police s dokumentima nalazile su se između nje i slobode, a izlaza ni od kuda.
Mogla je da sačeka da neko naiđe, ali ta prostorija mesecima nije bila
korišćena, pa možda neće biti još nekoliko meseci.
A ako neko i naiđe, verovatno neće želeti da je vide.
Mislila je da se već skupila najviše što je mogla, ali je primetila da bi mogla
da napravi mali otvor na polici ako se odgurne unazad. Time je napravila
dovoljno prostora da se probije kroz narednu policu, i da počne da se probija
kroz dokumente, pomerajući ih oko sebe.
Osećala se kao moljac koji proždire stranice knjige bušeći crvotočinu. Kao
knjiški moljac. Tako ju je majka oduvek zvala. To sećanje je podstače.
Progurala se u rupu koju je prokopala pa se bacila na sledeću policu.
Drugu je prošla brže nego prvu, a poslednja joj je bila najlakša. Odgurnuvši
se nekoliko puta, probila se napolje, rasuvši gomilu papira po podu, te se
izmigoljila dole na stomaku kao kad se beli medved izvuče iz pećine. Bila je
skroz prekrivena prašinom i papirnom trinom. U ustima je osećala ukus papira,

281
a pritom nije ni bila sigurna kada bi se Kristina Lafarž mogla vratiti. Samo je
želela da ode odatle.
Ali ostala joj je još jedna stvar koju je morala da proveri. Sišla je niz prolaz,
do mesta gde je trebalo da bude dokument D2727.
Dorne je bio u pravu. Tamo nije bilo ničega - samo tanka rupa na mestu gde
se dokument D2726 naslanjao na D2728.
Ko gaje uzeo? Dorne nije. Nisu ni Kristina Lafarž ni Blanšar.
Osetila je mučninu. Toliko truda, toliko rizika, a sve ni zbog čega. Samo
praznina na prašnjavoj stalaži. Čučnula je dole, zagledavši se u nju, kao da bi
snagom misli mogla da vrati dokument na svoje mesto.
I tada joj je za oko zapala mala izbočina na polici. Ispružila je prst da je
opipa. Sasušena žvakaća guma, tvrda poput voska.

282
BRETANJA, 1142.

Opat uopšte ne beše oduševljen. Gura ruke u džepove svoje bele odežde i pući
obraze poput mačke koja se kostreši kako bi izgledala veća. Zagleda se u
isposnika pred sobom, pravu biblijsku priliku, sa sve smeđom tunikom i dugom
belom bradom, pa onda i u čoveka pokraj njega, u njegove ožiljke i nos koji
osta iskrivljen nakon što mu ga neko razbi ispupčenim delom štita, pa u njegove
snažne ruke.
„Samostan je već pun", kaže.
A on beše debeli čovek u ubogoj zemlji. A nije postao takav primajući
kaluđere koji nisu mogli da zarade za smeštaj. Hoće mlade sinove iz do-
brostojećih porodica, mladiće koji će doneti priloge, podršku i zaveštanja. Ne
treba mu neko siroče dolutalo iz šume, napaćeno, neuklopljeno, sa ko zna
kakvim gresima na savesti. Međutim, isposnik ima izvesnu duhovnu težinu.
Opat mora bar da se pravi da će ga saslušati.
„Kako ti je ime?"
„Kr... Kretjen." To mi ime još ne pristaje, ali sam rešio da jednog dana hoće.
Opat se krevelji. Misli da pokušavam da ostavim utisak svojom pobožnošću.
Zagleda mi se u glavu. Isposnik mi je ostrigao kosu maltene do lobanje, ali se i
dalje vide tragovi postriga koji su mi napravili uoči borbe. Da li misli da sam
neki grešni kaluđer koji je pobegao iz pređašnjeg manastira? Ili je možda čuo za
neke ljude koji su odeveni poput pobijenih kaluđera poklali čitavu četu na
ostrvu Peš? Mislim da nije. Čisto sumnjam da je Malegan ostavio bilo kakve
svedoke.

„Jesi li se zaređivao i ranije?"

„Jesam, ali veoma davno."
Osvrnem se po opatovoj odaji. Možda je debeo, ali nije rasipnik: odaja mu
beše spartanska, kao što se i dalo očekivati. Vidim da su mu jedini užitak
knjige. Ima ono štivo što je neophodno za službu - Bibliju, molitvenike,

283
trebnike, teftere, ali i mnogo štošta drugo - skupocene knjige u kožnim
povezima. Vidim Vergilija, Ovidija, Cicerona i Cezara.
On primećuje kuda mi pogled bludi, možda se pita da li smišljam kako da ga
opljačkam.
„Umem da čitam i pišem", govorim mu bez pitanja. ,,I na latinskom i na
romanskom."
Opat obliza usne. „Brat Edvard, koji je radio u našoj pisarnici, umro je pre
dva meseca. Teško je u ovom kraju pronaći nekoga da ga zameni."
„Primite ga bar za iskušenika", predlaže isposnik.

Ja i dalje ne znam šta se desilo na onom stenovitom polju. Da li sam pri-

vremeno napustio ovaj svet, poput ljudi iz onih priča koje mi je majka
pripovedala? Da li sam sve sanjao, ili se, što bi bilo još čudnije, sve zaista i
desilo? Kako bilo da bilo, Piter od Kamrosa te noći beše umro.
Porođajne muke mog novog života behu teške i bolne, a onaj isposnik mi
beše babica. Pronašao me je u šumi i odveo svome domu, zemunici pokraj
nekog izvora. Šest sam dana ležao na prostirci od paprati, buncajući u groznici.
Održao me je u životu medom i hlebom koje je umakao u mleko, a svoje umeće
iskoristio je i da spremi meleme koje mi je mazao po čelu, šapćući mi pritom
molitve na uvo.
Kada je groznica popustila, predložio mi je da se ispovedim.
„Nešto u tebi zaprečuje tvoje srce poput kamena. Moraš to da ukloniš ako
želiš ponovo da budeš potpun."
Imaše dugu razbarušenu kosu, prosedu, ukaljanu blatom, ali u njegovim
dubokim smeđim očima beše nekog prefinjenog spokoja. Delovao mi je
pouzdano.
I tako kleknuh pred njim u šumi. Ispričao sam mu kako sam godinama mrzeo
Boga, kako sam zaslepljen tumarao ne znajući kuda idem.

284
Kako sam činio zlehuda dela. Sve mu priznah. Svoju preljubu sa Adom.
Nabrojao sam sve ljude koje bejah pobio, od Atolda od Lorijera, do grofovih
stražara na ostrvu Peš. Suze mi potekoše niz obraze još mnogo pre nego što
sam završio. Gresi su mi obuzeli dušu, ali sam im iščupao korenje, izbacivši ih
napolje da ih i isposnik vidi. Pitao sam se da li će bez njih u meni ostati štogod
da me održi čitavog.
Isposnik me je saslušao u tišini. Kada sam završio svoje, zagledao sam mu se
u oči da vidim šta misli. Oči mu behu sklopljene, ali čak ni svom snagom svoje
volje nije uspeo da prikrije užasnutost na svom licu. Ipak je on bio samo
isposnik, a ne svetac.
„Strašna su to zlodela", promrmljao je.
Njegove me reči pogodiše poput koplja. Lice mi se zajapurilo. Jednim delom
htedoh da ga udarim, da slomim to njegovo pobožno telo, da iz njega iscedim
oproštaj za kojim sam žudeo. Drugim delom, koji možda beše i jači, znao sam
da nisam to zaslužio. Presamićen, počeh da se njišem na kolenima.
Nešto mi je tada zatreperilo na čelu poput noćnog leptira. Podigoh ruku da ga
oteram, ali bio je uporan. Otvorih oči. Isposnikova ruka tresla mi se na glavi.
„Bog je isto što i ljubav, a po Svetom pismu, ko god se prikloni ljubavi,
priklonio se i Bogu, i Bogu u sebi."
Zagleda mi se u oči, a ja u njemu videh previranje.
„Hoćeš li se povinovati Hristu? Hoćeš li pružiti ljubav nevoljenima, samilost
očajnima i milosrđe nemilosrdnima?"
Klimnuh glavom. Naterao me je da ponovim te reči i ja to i učinih, zaplićući
jezikom od silne posvećenosti. Bio mi je potreban njegov oprost, kao što je
semenu preko potrebno sunce.
„Hrist ti prašta sve tvoje grehe, čineći te čistim u svakom smislu."
Uzeo je drveni pehar pa ga je uronio pod izvor. Prisetih se priče koju mi je
majka pripovedala o čarobnom izvoru koji je vitezove, ako bi pili iz njega,

285
navodio da krenu u boj. Isposnik me je polio vodom preko glave. Slila mi se niz
lice, spirajući mi suze sve dok više nisam mogao osetiti ukus soli.
Potom začuh kako šapuće, više za sebe: „Blaženi da su svi milostivi, jer će i
oni uživati u milosti."
I tako bi rođen Kretjen.
Hteo sam da ostanem kod njega, ali mi nije dopustio. Iz dana u dan, gledao
sam kako mu nestrpljenje raste, mada je dao sve od sebe da ga prikrije. Ipak
sam ja upao u njegovu osamu, koju je neko vreme delio sa mnom, ali je sada
želeo da mu je vratim.
Kada sam ojačao dovoljno da mogu da hodam, odvede me do samostana.

Biti kaluđer beše mnogo lakše nego što sam ja zamišljao - nije se mnogo
razlikovalo od života viteza. Kaluđeri su Hristovi vojnici okupljeni na
neukroćenim granicama hrišćanskog sveta, a opatija je njihova tvrđava.
Skrenuli su reku kako bi napravili šanac, podigli su visoke bedeme i kule
stražare, raskrčili su jedan deo šume kako niko ne bi mogao neopažen da im se
približi. Unutrašnji zid deli građevinu na unutrašnje i spoljašnje krilo. Ja bejah u
pisarnici, u unutrašnjem krilu, u samostanu koji se s jedne strane širiše do
crkve, a s druge do trpezarije i spavaonica. Retko kad sam morao da napuštam
samostan, a unutrašnje krilo još rede.
Kao iskušenik, delim ćeliju s dečacima upola mlađim od mene, koji večito
šapću nešto u mraku. Kao da sam se vratio nazad u Otfort. Nadmećemo se
rečima, pokušavamo da nadmašimo jedan drugog u pobožnim delima, ali sve to
beše isto. Ponovo postah dete.
Avaj, deca rastu. Jedno vreme uživah u svom spasenju jer bejah poput
pergamenta koji su očistili i sastrugali, poput neispisane stranice. Ali senke
starih reči i dalje behu prisutne poput mrlja na koži. Pogledate li između sjajnih
redova novog zapisa, videćete utvare. Ponekad bih se budio vrišteći u
spavaonici, našavši se ponovo u onom ostrvskom zamku ili u kapelici kraj

286
šume. Devojka iz zamka i Ada pohodiše me u snovima, katkad jedna, katkad
druga, uvek probodene kroz grudi da ne mogu da ih spasem. Ostali iskušenici
mislili su da krijem demona u sebi.
I tako prolaze meseci. Svakoga dana sedam za svoj sto i prepisujem tuđe reči.
Kad bih napravio greške, bibliotekar bi me izgrdio, a ja bih se zagledao kroz
prozor prisećajući se starih uspomena.
Pitere od Kamrosa, već sam se pitao kad ćeš se probuditi.
Piter je mrtav, a ja sam sada Kretjen. Ali čak me ni debeli samostanski bedemi
i umirujući obredi nisu mogli sakriti od prošlosti. Celog su me života gurali
putem koji nisam sam birao. Izneverio sam svaku vezu, ljubav ili dužnost koje
sam se prihvatio: svoju porodicu, svoga gospodara Gija, Adu. Ovo skrivanje u
samostanu neće me iskupiti, samo će me još dublje pokopati.

Potrebni su mi odgovori. Morao sam da pronađem Malegana.

Jednoga dana, do mene dođe opat. Hoće da otputujem do naše matične kuće, do
samostana kraj Šatobrijana. Tamošnji bibliotekar dao mu je dozvolu da prepiše
neke od njihovih dela. Gotovo da bali dok opisuje njihovu biblioteku i navodi
do najsitnijih detalja rukopise za kojima je odavno žudeo. Dade mi spisak,
jednu mazgu da prenese knjige kada se budem vraćao i mršavu vrećicu da
platim fini pergament i mastilo. A ne moram ni da se brinem da ću putovati
sam. Podrumar će sa svoja dva pomoćnika takođe poći na put, da zaprežnim
kolima odnese vunu na vašar.
Krećemo na istok. Ostali se kaluđeri prave da me nema, ali malo- malo pa
primetim da me napeto odmeravaju ispod oka. Čim bi pomislili da me nema,
krenuli bi slobodno da pričaju, ali bi zaćutali kad bi me ugledali. Gledam samo
pravo u drum i trudim se da sve to ne primam k srcu. Kada ubijete onoliko ljudi
koliko i ja, dobro mišljenje vaših saputnika više vam neće biti tako bitno.

287
 Sve do Rena, pravim se da taj put ni po čemu nije poseban. Prepisaću
rukopise, natovariću ih na moju mazgu, pa ćemo se dogegati nazad. Znam da
samo podlagujem sebe, ali mi je tako lakše da obuzdam strahove. Južno od
Rena, kada nas put povede ka dolini reke Šer, polagano popuštam svojim
zamislima. Iz dana u dan, iz koraka u korak, obuzimaju me lagano sve dok ne
mogu više da mislim ni na šta drugo. Dok stigosmo do Šatobrijana, već znam
šta mi valja činiti.
Opatija se nalazi na svega dva dana od varošice. Podrumar će sa svojim
pomoćnicima ostati tamo da prodaje vunu, a ja ću putovanje nastaviti sam.
Kratko se, i neiskreno, pozdravljam s njima. Čim mi nestanu s vidika, vraćam
se na pijacu. Suknarski vašar doveo je mnoge krojače u gradić i svi gledaju da
ponude što bolju cenu. Novčići koje mi opat dade za mastilo i pergament behu
sasvim dovoljni za novu tuniku, čakšire i kaput. Za ono što preostade, kupih
kapu koja mi prekri i obraze, a i par debelih čizama.
Očekivalo me je dugo putovanje.

288
LUKSEMBURG

Na vratima je pisalo PAŽNJA ALARM, ali je Dorne ipak rekao istinu: alarm je
bio isključen. Eli se iskrala tom tampon zonom prekrivenom opušcima i
kantama za smeće, pa se spustila niz uličicu, dokopavši se slobode. Niko je nije
video. Daga je zatekla u kolima parkiranim u sporednoj ulici, gde ga je i
ostavila.
Odmah se zagledao u njenu raščupanu kosu, prašnjavu odeću i krvave
ogrebotine na mestima gde se posekla na papir. „Šta ti se desilo? Već mi je
došlo da pozovem policiju koliko sam se zabrinuo."
Eli se srozala na suvozačko mesto, tako da joj se kroz prozor video samo vrh
glave. „Samo vozi. Ispričaću ti kasnije."
„Jesi li bar našla ono što si tražila?"
„Pronađi mi negde neku telefonsku govornicu. Neku skrivenu."
Nazvavši informacije, dobila je broj koji je tražila, nakon čega je odmah
dobila i vezu. „Molila bih gospodina Lehovskog. Recite mu da ga traži Eli
Stanton."
Pretpostavljala je da bi mogao da bude ko zna gde, ali imala je sreće, ako se
to uopšte može tako nazvati, pa se Lehovski odmah javio.
„Eli, ah, kakvo neočekivano iznenađenje. Mislio sam da ste me možda već
zaboravili."
Počela je da se koleba i malo joj je falilo da tresne slušalicu o telefon. Lehovski
je predstavljao njenu prošlost, koja je bila previše bliska sa Monsalvatom. Zbog
same činjenice da razgovara s njim, osećala se kao da je ušla u neku klopku.

Šta ću ako je Blanšar do njega došao pre mene?

„Prodaja je obavljena. Spremna sam da održim dato obećanje."
Potrudila se da zvuči poslovno, kao da sve to i nije bilo velika stvar. S druge
strane linije, mogla je da čuje kako se Lehovski oblizuje. Ilije to bio samo zvuk
njegove žvakaće gume?

289
 „Odseli ste u Sofitelu? Hoćemo li se tamo naći?"
„Mislila sam da bismo mogli na neko... intimnije mesto."
Nasmejao se. „Brinete za svoju reputaciju. Ali Lehovski se ne vređa zbog
toga." Naveo je ime nekog restorana u starom gradu. „Unapred se radujem
našoj večeri."
Eli je spustila slušalicu, nakon čega joj je došlo da se ispovraća. Čak se ni u
tunelima podzemne železnice nije osećala toliko prljavo.
Isto si to radila i s Blanšarom, podsetila se. Ali to je, na neki način, o kojem
sada nije htela podrobnije da razmišlja, bilo drugačije.
Okrenuvši se, videla je da je Dag podozrivo posmatra.
„Kakav ste to dogovor imali?"
Bila je isuviše umorna da bi mu lagala: „Prilikom preuzimanja kompanije
Talue, imao je izvesnu prednost kojom je mogao da uništi čitavu stvar. Rekla
sam mu da ću spavati s njim ako nam prepusti posao."
Jedva je izdržala mračni izraz na Dagovom licu. Prava reakcija, ali pogrešan
razlog. Prisetila se Lusi, shvativši da polako počinje da gubi strpljenje. „Nemoj
da mi sad tu izigravaš sveca, ionako nikada nisam ispunila taj naš dogovor."
„Ali sada hoćeš. Da bi se dokopala dosijea o Mirabou."
„Da bih se dokopala bratstva. Bez njih stvarno možemo da se slikamo."

U restoranu je bila vedra atmosfera i krcato poslovnim ljudima. Eli je s vrata

osmotrila prostoriju da se uveri da na vidiku nema opasnosti. Lehovski možda
jeste bio na suparničkoj strani za vreme preuzimanja kompanije Talue, ali to
ništa ne mora da znači. Ako bi mu Blanšar ponudio pravu cenu, ovaj bi mu dao
Eli za tren oka.
Lehovski je bio jedino lice koje je prepoznala, a nije ga bilo teško zapaziti.
Nosio je karirani crno-beli sportski sako, toliko napadan da se Eli zaljuljalo u
glavi, a sigurno ga je koštao nekoliko stotina funti. Naručio je i za nju uopšte je
ne pitajući šta bi htela.

290
 „Zavođenje je uvek uspešno ako počiva na drskosti", primetio je, navevši
nešto što je sigurno pročitao u nekoj knjizi. „Čim onaj koji zavodi počne da
okleva, gubi se sva čarolija. Ne postoji ni jedna jedina žena koja ne bi radije
izabrala malo grubosti umesto previše ugađanja. Znate li ko je to rekao? Neka
žena!"
Eli nikada ranije nije izašla s muškarcem koji je pred njom obrazlagao
sopstvenu taktiku. Stisnula je noge jednu o drugu, trudeći se da ne misli o
onome što je čeka.
Konobar im je doneo šampanjac, koji je Lehovski probao uz prenaglašeno
izvoljevanje. A onda je nagnuo čašu prema njoj.
„Dakle, zbog čega ste došli u Luksemburg?"
„Zbog Taluea."
Lehovski uze još jedan gutljaj. Šampanjac mu se malo slio niz bradu. „Dakle,
pošto ste osvojili svoju nagradu, došli ste da je malo ispipate?"
Dvosmisleno značenje bilo je u potpunosti namerno. Eli je uzela gutljaj
šampanjca, zapitavši se kako li će to veče uspeti da ostane trezna.
„Da vam odam jednu tajnu", nagnula se napred, pruživši mu pogled na svoj
dekolte. „Blanšar je podmitio predsednika komisije za privatizaciju kako bi
nam rekao koliko ćete ponuditi. Nikako niste mogli da pobedite."
Lehovskom prsnu šampanjac iz usta pravo po Elinom licu. „Da kojim
slučajem snimam ovaj razgovor, za izgovaranje tako nečega mogli biste da
završite u zatvoru."
Međutim, lažna zaprepašćenost na njegovom licu brzo se pretvorila u široki
kez. „Ali kad smo već iskreni, odaću i ja vama jednu tajnu. Mi nikada nismo ni
izneli ponudu za Talue. Sat uoči predavanja završnih ponuda, obavestili smo
predsednika komisije da povlačimo svoje učešće."
Da nije zbog šampanjca? Eli se samo zbunjeno zablenula u njega.
„Da smo sve to javno obelodanili, odnosno to naše povlačenje, izbio bi
skandal. A i za komisiju bi bilo ponižavajuće da su sveli igru na dva učesnika i

291
da se onda jedan povukao. Da bi za javnost sve ostalo po starom, složili smo se
da podnesemo ponudu za pet miliona evra manju od onoga što bi Monsalvat
ponudio." Raščerečio je kiflu i namazao je maslacem. „Šta god da je rekao
Blanšaru, slagao ga je."
Njoj i dalje ništa nije bilo jasno. „Zašto? Da biste izbegli parnicu u
Rumuniji?"
„Mislite na gospodina Lazareskua, sudiju koji nam je izašao u susret? Baš je
bio raspoložen da mi ispriča sve o tom slučaju." Lehovski se protegao u stolici.
Rub košulje ispao mu je iz pantalona, otkrivši buljuk dlačica koje su se širile
iznad pojasa. „Niste valjda mislili daje Lehovski baš tolika budala i da ne ume
da nanjuši pacova?"
„Ako ste znali da je problem u Rumuniji bio prenaduvan, zašto onda niste
izneli ponudu?"
„Pronašao sam nešto drugo što je ostalima promaklo, nešto toliko duboko
zakopano da čak ni uprava o tome ništa nije znala. Prepreka koja može da uništi
čitavu kompaniju."
„Šta to?"
Lehovski je zinuo, ali je odmah potom naglo zatvorio usta, podmuklo se
iskezivši. „Vi sada posedujete kompaniju pa otkrijte sami. Ako uspete da
pronađete taj dokument."
„Radi se o Mirabou?"
Lehovski se najednom sav primirio.
„Izgleda da smo se međusobno potcenili."
„Pa, malo ste se odali krađom tog dokumenta."
„Međutim, vi ste ipak kupili kompaniju."
„Zbog čega se taj dokument može smatrati mojim vlasništvom."
Konobar im je doneo hranu. Eli je navukla lepuškasti, ali bledi osmeh, dok su
joj se u glavi rojile misli. Čim je konobar otišao, uspravila se.

292
 „Ako nikada niste ni nameravali da kupite kompaniju Talue, onda i naš
dogovor otpada."
Lehovski je navalio na hranu: „Caveat emptor."* (*Prev. sa francuskog: Neka se pazi ko
kupuje. (Prim, lekt.))

„Skrivanje materijala." Ispod stola je Lehovskom prešla šakom preko butine, ali
onda je naprasno povuče. „Zadržavam pravo na odlaganje isplate."
„Pa ne biste valjda", pobunio se. Ali videla je da joj je poverovao. Čim onaj
što zavodi počne da okleva, čarolija nestaje.
Krenula je da se igra s hranom u tanjiru i da vrti šampanjac u čaši. Nekako je
prikupila snage da nastavi: „Možda bismo mogli da obnovimo dogovor. Sakrili
ste Mirabo od mene, ali je posao ipak sklopljen. Vama on više ništa ne znači."

Lehovski se zablenuo u nju kao da je bila naga. „Ne bih baš rekao da ništa ne
znači."
Ne skrećući pogled s njega, ugurala je ruku pod svoju bluzu, da namesti
bretelu grudnjaka, usput prstima dotakavši grudi.
„Moglo bi vam se isplatiti."
„To ste mi i prošli put obećali."
„I eto me ovde. Ja uvek održim obećanje."
Lehovski nije ni trepnuo. „Dokument mi je u kancelariji. Možemo sutra
ujutro po njega."
„Ja imam let rano izjutra", izmislila je na brzaka. „Zar ga ne možemo
pokupiti usput, kada krenemo do vas?"
„Mislim da bih prvo morao da vidim neki dokaz vaše dobre volje."
Eli proguta malo šampanjca te se nagnula preko stola da ga poljubi. On je
odmah zapalacao jezikom kao gušter i jedva se uzdržala da se ne povuče. Imao
je ukus žvakaće gume i losiona za brijanje.

293
 Uzela je još jedan poveći gutljaj šampanjca kako bi nečim sprala taj ukus.
„Je li vam to dovoljno kao predujam?"
„Možemo da uzmemo dokument kada krenemo do mog hotela."
Sva se ukočila: „U Sofitelu ste?"
„Naravno da ne, u Hiltonu sam."

Ispostavilo se da Lehovski poseduje sportski automobil koji je vozio poput

manijaka, verovatno jer je negde, u nekom njegovom uputstvu, pisalo da žene
to vole. Dok je bio da uzme dosije, čekala ga je u kolima koja je parkirao preko
pune linije ispred svoje kancelarije. Vetrobran se zamaglio od njenog daha, a
koža na sedištima postala su ledena pod butinama.
Odmah je znala da se radi o pravom dokumentu, pošto gaje onomad dobro
osmotrila. Na hrbatu je videla utisnutu oznaku D2727. Htela je da ga prelista,
ali je Lehovski naglo sklopio fasciklu.
„Sve je tamo. Lehovski uvek održi reč." A onda se lukavo osmehnuo:
„Nadam se da i vi držite svoju."
„Uskoro ćete saznati", promrmljala je.
Dok su bili u restoranu, nekako je uspevala da ne razmišlja o onome što će
uslediti. U kolima se iluzija polako topila, a kada su stigli do hotela, više ničim
nije mogla da se zavarava. Ako je još i gajila neku nadu, ona je zasigurno
nestala kada je Lehovski zagrli oko struka nakon što su ušetali u predvorje.
Rukom joj je posesivno prešao preko grudi, a prsti mu odmah skliznuše pod
njenu bluzu.
Morala je da natera sebe da nekako ode do lifta, a da ne zavrišti. U liftu je
odmah spopade i stisnu je uz ogledalo koje se pružalo od poda do plafona,
trljajući se o nju čitavim telom. Nije mu se opirala. Čim su se našli u sobi,
počeo je da otkopčava kaiš, dok je drugom petljao oko njenih dugmića.
Odgurnuvši ga, Eli je otišla nazad do vrata.
„Gde ste to krenuli?"

294
 Nije joj promakla oštrina u njegovom glasu. Niste valjda mislili da je
Lehovski baš tolika budala, da ne može da nanjuši pacova. Možda je i izigravao
klovna, ali je navikao da na kraju uvek bude po njegovom. Prisetila se nečega
što joj je Dag još letos rekao: raščerečiće te komad po komad pri prvom
nagoveštaju slabosti.
Mahnuvši plastičnim natpisom NE OMETAJ pred njim, nakačila ga je na
kvaku sa spoljne strane.
„Ne bismo želeli da nas bilo ko ometa. Nigde ne žurimo." Usta su joj se
osušila, pa se ponadala da joj je glas bar malo zazvučao zavodljivo, a ne
zanemoćalo.
„Mislio sam da rano ujutro imate let."
„Monsalvat može da mi plati i drugu kartu."
Zažmurila je. Lehovski joj je otkopčao bluzu, pa je zagnjurio lice u njen
dekolte, stisnuvši joj dojke kao da iz njih želi da istisne sok. Ako je kojim
slučajem i primetio daje sva omlitavela kao lutka, uopšte mu nije smetalo.
Možda mu se to čak i sviđalo.
Ne postoji ni jedna jedina žena koja ne bi radije izabrala malo grubosti
umesto previše ugađanja.
„Tačno sam znao!"
Eli je naglo otvorila oči. Svetio iz hodnika pokuljalo je u polumračnu sobu.
Dag je stajao na pragu, s licem izobličenim od gneva.
„Droljo jedna!"
„Dag, nemoj molim te!"
Eli se odmakla. Lehovski je stajao zabezeknut. „Ko..."
„Zaveži!" Pokretom uvežbanim na terenu za ragbi, Dag je zamahnuo
ramenom, odgurnuvši Lehovskog nazad na krevet. Pre nego što je Lehovski
uspeo da se pomeri, Dag ga ščepa za košulju i baci na pod.

295
 „Čujem li da si bilo kome zucnuo da je Eli bila tu večeras, pronaći ću te, a
onda ćeš zažaliti što si je ikada i pogledao! Ima da ti otfikarim kurac i ima da te
nateram te da ga pojedeš! Razumeš li me?"
Onda zgrabi Eli za zglob i odvuče je prema vratima. Usput je nekako uspela
da ščepa fasciklu sa toaletnog stočića.

„Ima da te nateram da ga pojedeš? Kakva grozota! Gde si to pokupio?"

Bili su u automobilu. Sive ulice u predgrađu Luksemburga polako su se
smenjivale s druge strane prozora. Dag je za volanom delovao postiđeno.
„Verovatno iz nekog filma, ili tako nešto."
„Bio si odličan. I mene si prepao", stisnula mu je koleno na šta se on trgao.
„Nemoj tako nešto nikada da mi prirediš, ozbiljno ti kažem. Bilo je užasno."
„Misliš da je meni bilo bolje?"
Dag je nastavio da vozi zureći ukočeno ispred sebe. Kola je prekrio neki
težak muk.
„Stani ovde."
Pogleda je, ali čim joj je video izraz lica, reši da se ne raspravlja. Parkirao je
kola ispred mini-marketa. „Šta je bilo?"
Pruživši ruke ka njemu, uhvatila mu je lice dlanovima i privukla ga k sebi.
Snažno gaje poljubila, osećajući vrelinu njegovih usta. Posle nekoliko
trenutaka, pokušao je da se odmakne, ali ona je odbila da ga pusti sve dok nije
osetila da su mu mišići na vratu popustili, da je zatvorio oči i da je obavio ruke
oko nje. Htela je da Dag shvati ono što je učinila.
„Žao mi je."
Nije rekla zbog čega. Da je pitao, verovatno bi mu sve ispričala. Ali on nije
pitao. Učinilo joj se da mu je napetost na licu malo popustila. Čak je pokušao
da se nasmeši.
„Pretpostavljam da smo tom ljigavcu održali lekciju koju neće skoro
zaboraviti. Gde ćemo sad?"

296
Eli je otvorila fasciklu. Treći list je predstavljao mapu.
„Na jug."

297
FRANCUSKA, 1142.

O Erekovim zgodama priča je ovo, s krasnom Enidom što mu se desi novo, što
neki nevični pesnici zapevaju na dvoru pred kraljem, pa je raskomadaju."

Klanjam se svojoj publici. Smeh odjekuje dvoranom. Među njima nema

kraljeva, već samo nekoliko plemića, ali im se moje laskanje dopada. „Priča
koju vam ovaj pesnik nudi, živeće dok god bude grešnih ljudi, povest će u
sećanju dugo da traje, Kretjen to vama obećanje sad daje."

Hvalisanjem privlačim njihovu pažnju. Svi se naginju napred da me saslušaju,

da vide da li ću održati dato obećanje. Sedim kraj vatre, s licem do pola
obasjanim, a od pola u tami. Oni mene i ne vide jer im pred očima igraju
vitezovi, zamkovi, kraljevi i gospe koje izmislih i prepustih njihovoj mašti da ih
dočaraju. Ali ja njih mogu da vidim, pa im dobro osmatram lica, tragajući za
jednim poznatim.

Morao nekako da se vratim u Trou, da pronađem čoveka koji me beše zaposlio,

onog zlatara sa srebrnom šakom i sinjim očima. Ali dalek je put od Šatobrijana
do Troe, a s novcem koji uzeh od opata ne mogu daleko da stignem. Zato
ponovo idem od turnira do turnira, kao utvara svog nekadašnjeg života, i dok
lutam ka istoku, trudim se da se ogrebem za pokoji novčić ili smeštaj gde god
mogu.

Ali više se ne borim, bar tog se držim obećanja što ga isposniku dadoh. Do
podne sam glasnik i najavljujem vitezove dok paradiraju pred gledalištem. Svi
gledaju u vitezove pa niko ne vidi čoveka koji stoji tačno ispred njih i uzvikuje
njihova imena. Glasniku je posao da sve zna. Veče uoči nadmetanja, uvek bih
procunjao po šatorima i po gradskim svratištima, tražeći imena i grbove svakog
viteza. Redovno bih obilazio i borilišta i posmatrao borbe, ali i ljude koji bi
dolazili da ih gledaju. Malegan je sve one vitezove našao baš tako, pa će neki
od njih zasigurno krenuti starim putem.

298
 Moj stari život mi nedostaje. Nedostaje mi truckanje na konju, miris ulja,
smole i vrelog metala. Nedostaje mi strah i uzbuđenje pred početak napada i
prijateljstvo s ljudima kraj mene. Ponekad se jedva uzdržim da ne uskočim u
borilište među ostale vitezove, al' to ipak nikad ne uradim. Jeste da su ona
obećanja isposniku bila nejasna, ali su jasno podrazumevala uzdržavanje od
učestvovanja u borbama za novac.
Uveče bih odlazio na zabave da pripovedam priče o podvizima starih
vitezova, iz doba kad Artur beše kralj. Vitezovi vole takve priče jer onda sami
sebe zamisle kao junake pa se osećaju kao da su i sami u pričama.

U dvorani sveće već dogorevaju. Publika se sva naginje ka meni, a ja im pričam

kako je Erek ugledao Enidu i zaljubio se u nju na prvi pogled, kako im je život
u zamku postao dosadan, kako su zajedno pošli u pustolovine naučivši da
veruju jedno drugome. Pričam im kako je on stotinama vitezova izašao na
megdan, pa još i dvojici džinova, kako su kraljevinu kralja Evrajna oslobodili
smrtne pošasti. I kako je na kraju Erek doveo Enidu u Kardel, proglasivši je
svojom kraljicom, nakon čega su živeli srećno do kraja života.
A kada sami pripovedate priču, onda možete da birate i kako će se ona
završiti.
„Kretjenovoj priči svršetak, eto, dođe,
o zgodama koje Erek s Enidom prođe,
jedno drugome padoše u zagrljaj,
a našoj se priči primakao kraj.
Ako kogod veli da tako bilo nije,
To laž mu sa usana varljivih lije."
Dvoranom odjekuje smeh i tapšanje. Posmatram kako se velmožama i
njihovim gospama izmeniše lica kad su se vratili u stvarnost. Od tog ništa bliže
magiji nećete naći na ovome svetu. Izgovorite li prave reči, na pravi način,
možete im i srca izmeniti.

299
 Našoj se priči primakao kraj. Oni u to žele da veruju. Žele da žive u svetu sa
sigurnim krajevima, s večnom srećom. U svim mojim pričama, to je uvek
najveća varka.
Potom ulaze minstreli i ljudi pomeraju klupe da se može igrati. Moji slušaoci
se polagano razilaze. Neki kreću nazad svojim domovima, ili do nužnika, ili da
se sastanu s ljubavnicima negde u hladnim štalama. Dok prolaze na vrata,
osmatram im lica. Čini mi se da se neki čovek u ogrtaču sa izvezenim lavovima
zagleda u mene te se i ja na tren zagledam u njega, a onda ga u razgovor uvuče
neka gospa, pa ja nastavim sa osmatranjem.
I tad ga spazim. Sedokos, s jednim okom, lice koje već videh uz borilište
kada je gledao kako se vitezovi nadmeću. Radim za čoveka kome trebaju dobri
borci. Tog dana je nosio crni kaput, a sad skerlet, ali njegovo lice mi se urezalo
u pamćenje. Ta prazna očna duplja ne da se lako zaboraviti. Ne znam da li me
on prepozna.
Kreće ka vratima. I ja napuštam masu pa žurim za njim. Dok izađoh, on je
već na drugom kraju dvorišta, samo senka pod mutnim odsjajem iz mangala.
Učini mi se da mi koraci preglasno odjekuju na kaldrmi, ali on se na njih ne
osvrnu.
Gradić beše podignut na brdu, sa zamkom na samom vrhu i kućama koje se
spuštaše prema reci. Idem nadole za jednookim čovekom. Glavna ulica je još
krcata publikom s turnira, koja uživa u piću i peva, pa mi nije teško da se
sakrijem medu njima, ali mi je zato teško da ga držim na vidiku. Dvaput mi se
učini da sam ga izgubio te pokušavam da smanjim razdaljinu.
Kuće se završavaše na nekoj čistini sa unutrašnje strane bedema. Varošani su
tamo izvodili ovce na pašu, ali te noći tamo stajaše sklepan tobožnji tabor za
tobožnju armiju koja se stuštila u grad. Morao sam da potisnem sećanja na noći
koje provedoh sa Adom po takvim taborima, možda baš i u ovom istom gradu.
Izgleda da je jednooki tačno znao kuda ide. Skrenu između dva šatora i spusti
se nekom uzanom, blatnjavom stazicom. Video bi me da sam krenuo za njim.

300
Zato se spuštam između dva naredna šatora i pratim njegovu putanju. Svuda iz
tame štrče kočevi i konopci i prete da me spotaknu.

Preda mnom, pod vatrom logorske vatre, zatitra platno nekog šatora. Sagnem
se, približim se što više mogu te zavirim iza platna. Četvorica ljudi, još u
proštepanim tunikama koje se nose ispod oklopa, sede na trupcima pekući ptice
pevačice nabodene na prutove. Onaj što ga pratih čučnu kod njih i ukalja rub
skupocene odore u blato, pa im priča nešto prigušenim glasom. Ne mogu ga
čuti šta im govori, ali maše rukama oštrim i uzbunjenim pokretima.
Došunjam se još bliže da bih bolje čuo. Vidim kako im pruža kesu s novcem.
„... tamo mi ga donesite."
,,A kako da..."
Jednooki čovek više ih ne sluša, već zuri pored vatre pravo ka meni. Nabrana
koža oko prazne očne duplje najednom mu se zateže, kao da se neko utvarno
oko iskolačilo napolje da me pogleda. Ali drugo mu oko ne beše sakato, a ja
sam, pokušavajući da ga bolje čujem, izašao na svetio.
„Eno ga!"
Prekasno shvatam da ih je platio da me ubiju. Mislim da nisam mogao više
da im olakšam posao. Vitezovi grabe oružje oko vatre i skaču na noge. Ja tek u
treptaju oka ostadoh ukopan od silnog straha, i to ne za svoj život, već od straha
da više nikada neću videti svoj plen ako mi sad nestane s vidika. Nikada neću
pronaći Malegana, nikada neću pronaći odgovore.
Ali ako umrem, tek onda ga neću pronaći. Okrećem se pa potrčim kroz tabor,
preskačem konopce u tom mraku i probijam se kroz posmatrače pre nego što
me neko zaustavi. Ugledam put pred sobom, skrećem nalevo kroz zasvođeni
prolaz te se dadoh preko mosta. Na samom kraju beše kapija što čuva prilaz
mostu, a ja znam da ću iza nje zasigurno uspeti da ih se otarasim negde u šumi.
Grabim alku na kapiji i vučem.

301
Al' kapija beše zaključana. Kaštelan se sigurno zabrinuo da turnir ne privuče
razbojnike. Zalupam po vratima, ali gore u kuli stražari nema svetla. Vratar je
verovatno otišao da i on malo uživa u zabavi, i ne znajući da je time potpisao
moju smrtnu presudu.

Okrenem se i naslonim se leđima o kapiju. Iznad ulaza visi samo jedna

svetiljka: četiri se viteza sjatiše oko svetlosti poput vukova. Svi u rukama imaše
mačeve.
Isposniku sam obećao da se neću više boriti, a kod sebe i nemam ništa sem
nožića za voće i povrće. Tražim pomoć oko sebe, ali jedina druga osoba na
mostu beše neki prosjak koji se gegao napred lupkajući štapom. Jedan od
vitezova pokaza mu da se ne približava, prelazeći rukom preko šije.
„Zašto hoćete da me ubijete?", vičem, ali moj povik guta tama.
Najbliži od vitezova slegnu ramenima. Ni on ne zna zašto. Jedino zna da mu
je plaćeno da to obavi. Diže mač da me napadne, ali se onda zaustavlja. Prosjak
se i dalje kreće i lupka štapom po drvenom mostu. Možda je slep. Vitez daje
znak jednom od svojih ljudi da ga ukloni. Hoću da ga upozorim, ali izdaje me
glas.
Zbog mraka i opšteg meteža, nije mi lako da vidim šta se to desilo.
Najednom nastane neko komešanje i jurnjava, a potom nešto pljusnu.
Odjednom na mostu stoje samo tri viteza. A čini mi se kako prosjak narasta za
čitavu šaku: zbacuje ogrtač sa sebe i hvata štap ko batinu. Dva viteza jure
prema njemu. Jednog toliko snažno udara po grudima da čujem kako mu rebra
pucaju i pre nego što se srušio poput kamena. Onaj iza njega se spotače na
njegovo telo te se strmeknu pravo napred pred zamah štapa, koji ga izdiže na
parapet. Beše dovoljan još samo blagi potez štapom da se sa ivice sruši u vodu.
Osta nas još samo trojica na mostu. Prosjak namesti štap poput koplja i kreće
polako ka poslednjem vitezu. Vitez se izmiče sve dok ne stiže do parapeta.
Dalje nema gde. Odmerivši svoje izglede, donese odluku pa sam skoči u reku.

302
 Ja sve to vreme stojim kao ukopan u mestu. Neko me je upravo spasao?
Prosjak se okrenu prema meni.
„Pitere od Kamrosa?"
Glas mi je poznat, ali ne znam odakle tačno. Zagledam se u njega. Pošto
skinu ogrtač, videh na njemu tuniku boje vina sa izvezenim lavovima. Isti onaj
što me posmatraše u dvorani.
Otkud zna kako se zovem?
„Zovem se Kretjen, Piter je mrtav." „Za nas nije."
Nešto me tresnu po slepoočnici i ja utonuh u tamu kao kad neko najednom
ugasi svecu.

303
ŠALON SIR SAON, FRANCUSKA

Eli je želela da zaobiđu auto-puteve i da voze noću, ali se Dag usprotivio pa je

na kraju pobedio u oba slučaja.
„Oni ne znaju u kakvim smo kolima, a ne znaju ni gde smo krenuli. Ne
mogu da stave posmatrače baš na svaki most u Francuskoj."
„Neće im trebati mnogo vremena da shvate kuda smo krenuli. Neko iz
Taluea sigurno zna za Mirabo. A čim tu osobu pronađu, rastrčaće se na sve
strane." Prisetila se Sen Lazarevog privatnog mlažnjaka: „A oni se, inače,
veoma brzo kreću."
„Baš zato i treba da krenemo auto-putem."
Na kraju se predala. A kada se u pola noći Dag parkirao ispred nekog motela,
Eli nije ni pokušala da se protivi. Sklupčala se uz njega i zaspala još pre nego
što je ugasio svetio.

Ljudi koji sa ushićenjem govore o francuskoj kuhinji sigurno nikada nisu

doručkovali u šest sati ujutro u nekoj kafeteriji pored puta. Kada je Dag otišao
po hranu, Eli je ponovo pokušala da dobije broj s Harijeve posetnice iz
telefonske govornice. Ali opet je dobila telefonsku sekretaricu koja joj se
obratila poput nasnimljenog epitafa.
Žvakali su masne kroasane i čitali dosije koji su uzeli. Ogromni šleperi
tutnjali su kraj njih na auto-putu, kao teška trgovačka konjica.
Dokument je bio ispisan na engleskom, mada im to i nije mnogo pomoglo.
Uglavnom se bavio nekim nedokučivim tehnikalijama, iz kojih čak ni Eli nije
mogla da izvuče mnogo smisla. Izgleda da se odnosio na neko veliko nalazište
uglja pored Liona, gde je kompanija Talue imala svoj rudnik. Mirabo se
pominjao samo jednom, negde pri kraju. Dag je pronašao to mesto kada je Eli
otišla da uzme još kafe.

304
 PROJEKAT MIRABO: NEKONVENCIONALNA POTRAGA
ZA IZVORIŠTIMA NAFTE I ZEMNOG GASA

POVERLJIVO OPASNOST ZA ŽIVOTNU SREDINU ZBOG HIDRAULIČNOG

RAZBIJANJA STENA, PROJEKAT SE PREKIDA.

,,I to je to?"
Dag je prelistao još nekoliko stranica. „Tu je i procena o ekološkoj šteti."
Zajedno su je pročitali, ali nisu našli ništa o Mirabou.
,,A ovo?"
Na polovini stranice, ispod naslova Mesta od kulturno-istorijskogznačaja, Eli
je pročitala:

POTOPLJENA CRKVA SVETOG DONACIJA, NORMANSKA, XII-XIV (?) VEK.

POLOŽAJ NA MAPI: D-5
RIZIK: NIZAK
„Bar nešto iz srednjeg veka", reče Eli sumnjičavo. Dag se nekako čudno
zagledao u mapu. „Šta je bilo?"
„Nalazi se gotovo pet stotina kilometara od oblasti na kojoj su Normani u to
doba gradili crkve."
„Misliš li da bi neka rudarska firma primetila razliku? A šta im znači ovo
potopljena?"
Dag je proverio mapu koja se nalazila na početku fascikle. Prst mu se
zaustavio na nekom plavom polju blizu same sredine stranice.
,,D-5 je usred nekog jezera."

Skrenuvši sa auto-puta, zaputili su se na istok nekim dugačkim drumom koji je

kroz borove šume krivudao ka brdima. S vremena na vreme, kada bi izašli iz
krivine, negde u daljini bi ugledali nazubljene vrhove Alpa, ali bi ih onda
ponovo okružila brda. Eli je to podsetilo da su se našli veoma blizu Sen
Lazarevom zamku, koji se nalazio s druge strane granice u Švajcarskoj.

305
Okrenuvši se na svom sedištu, zagledala se u retrovizor. Grč u stomaku govorio
joj je da Blanšar sigurno nije daleko od njih.
„Mislim da smo stigli."
Žičana ograda pojavila im se sa leve strane, pružajući se skroz između puta i
šume. Povrh nje bila je nakačena i bodljikava žica. Isprva su iza nje mogli
videti samo krošnje, ali kako je put nastavio da se uspinje, u vidokrugu se
pojavila strmina koja se pružala kao udubljenje između brda. Mora da se radilo
o prirodnom ulegnuću zemlje, koje su kasnije teškom mašinerijom izbušili u
crnu rupu koja se u širokim terasama spuštala u zemlju. Ogromni kamioni
probili su put između drveća ostavljajući dugački ožiljak.
Iznad doline se nadvila crna izmaglica. Od jezera nigde ni traga. Eli je
ponovo proverila mapu.
„Ulaz bi trebalo da bude na vrhu narednog grebena. Odatle neki put vodi
dole ka jezeru."
,,I tek tako ćemo da upadnemo?"
„Malo ćemo da virnemo."
Nakon jednog oštrog zavijutka, put je nastavio da se uspinje ka grebenu. Eli
je videla portirnicu i crveno-bele pruge obližnje rampe.
Dag je usporio. Kapija je bila otvorena. Mercedes 4x4 stajao je ispred ulaza
sa upaljenim motorom. Mora da je tek stigao, mada ga Eli nije videla na putu.
„Nastavi dalje."
Dag je bacio pogled ka njoj, a ona ga zgrabi za ruku: „Samo vozi!"
Da ih je neko posmatrao, sve bi im bilo potpuno očigledno. U jednom trenu
kola su usporavala, a onda ubrzaše najbrže što je njihov motor male kubikaže
mogao da izdrži. Da li su ugledali Daga i Eli? Da li su primetili da njihova kola
imaju britanske tablice? Eli je iskrivila glavu, pogledavši unazad: učinilo joj se
da je videla čoveka kako stoji na putu i nešto im signalizira. Ali kola zađoše za
krivinu i više nije bila sigurna da to nije bilo samo obično drvo.
„Pogrešili smo ulaz?", upita je Dag.

306
 „Ne, nego imam neki loš osećaj zbog onog mercedesa." Učinilo joj se da je
na tablicama videla švajcarsku zastavu.
Dag pogleda u retrovizor: „Za sad nema nikog iza nas."
Savladavši greben, krenuli su dole sa suprotne strane. Drveće je tu bilo
gušće, skrivajući moguće progonitelje. Žičana ograda se i ovde nastavljala.
„Stani ovde negde."
Sa suprotne strane puta, neki šumski puteljak vodio je između drveća. Dag je
naglo zakočio pa je usmerio automobil na tu stranu. Nisu daleko stigli jer im je
zarđala kapija zaprečila put, ali su se bar sklonili s glavnog puta.
„Hajdemo." Onaj strah, koji je proganjao Eli još otkad je kročila u trezor,
polako je počeo da je steže. „Nemamo mnogo vremena ako su nas videli kod
one portirnice."
Dag uze ranac s kutijom. Trčećim korakom spustili su se puteljkom u potrazi
za prolazom kroz ogradu, koristeći drveće kao zaklon. Nisu daleko odmakli kad
je duboka tutnjava nekog motora narušila tišinu šume.
„Lezi dole!"
Sačekali su opruženi na zemlji. Pola minuta kasnije, neka kola zabrujaše
pored njih i nestadoše iza krivine. Pošto joj je lice bilo zagnjureno u mahovinu i
borove iglice, Eli nije uspela bolje da ih osmotri. Sačekali su dok zvuk nije
sasvim utihnuo, a onda nastaviše dalje, ovoga puta mnogo brže.
Eli je ubrzo primetila da se u šumi nešto promenilo. Drveće je pre toga
predstavljalo nenarušeni zid zelene boje, a sada je većina stabala bila mrka.
Sasušene iglice visile su na sasušenim granama, dok se sasušeno drveće držalo
za sasušeno korenje. Nekoliko stabala se skroz predalo i ležalo izvaljeno iz
zemlje.
„Eno tamo."
U delu ograde, jedno od sasušenih srušenih stabala napravilo je klimavi most
preko bodljikave žice. Dag je napravio Eli lopovske lestve, pomogavši joj da se

307
pridigne, a ona se uhvatila rukama oko debla i počela da se penje. Patrljci
odlomljenih grana su je grebali, a jedna joj je zamalo izbila oko.
„Hoće li izdržati tvoju težinu?", upita Dag.
Nastavila je da se migolji po oborenom drvetu kad se začu zvuk motora kako
se vraća uz padinu. Pokušala je da ubrza. Podigavši se, milela je kao mrav,
gurajući ruke i noge u procepe između grana.
Uz zastrašujući prasak, grana za koju se držala najednom puče. Izbacila je
ruku kako bi povratila ravnotežu, ali se uhvatila za bodljikavu žicu. Time je
sprečila pad, ali joj se na dlanu pojavila krvava posekotina. Vrisnula je, ali nije
smela da je pusti jer bi izgubila ravnotežu, pala i, najverovatnije, slomila šiju.
„Drži se!"
Dag se pope na drvo i uspuza do nje. Motor se čuo sve glasnije i glasnije.
Nežno joj obavi ruku oko struka kako bi mogla da pusti ogradu. Vlažna krv
curila joj je niz šaku, kapljući dole po tlu. Kad je pokušala da se tom rukom
uhvati, jedva da je izdržala bol.
„Držim te."
Pošto ju je Dag pridržavao, mogli su da nastave dalje. Kola su se već našla
tik iza krivine.
Međutim, njihova težina bila je previše za već krhko sasušeno drvo, te puče,
ali ne grana, već čitavo stablo. U treptaju oka, pre nego što će se drvo slomiti,
Dag je težinu prebacio napred pa oboje poleteše na drugu stranu ograde. Pali su
i glasno tresnuše o zemlju, s rukama i nogama u granju.
Crni mercedes prošao je pored njih, krećući se ovoga puta mnogo sporije. Eli
je zaustavila disanje. Ograda se njihala od njihovog pada. Da li će oni to
primetiti? Bila je uverena da su sigurno čuli pucanje drveta. Mogla je da im vidi
samo gume, ne usuđujući se da podigne pogled. Da li su možda usporili?
Međutim, kola nestaše sa vidika, a oni ostaše na zemlji sve dok brujanje nije
u potpunosti utihnulo.

308
 Ustavši, Eli poče da čisti borove iglice i prašinu s lica. „Kako ćemo se sad
izvući napolje?"
„O tome ćemo kasnije." Dag izvadi maramicu iz džepa pa je sveza oko Eline
ruke da joj zaustavi krvarenje. Potom je podigao ranac, okačivši ga oko ramena.
„Ako uopšte dočekamo to kasnije."
Ostavivši put za sobom, krenuli su u šumu, pa niz padinu. Tepih od borovih
iglica šuškao im je pod stopalima kao sneg. Što su dublje zalazili u šumu, to je
ona sve više poprimala mrku boju. Šta god da je uništilo drveće, proširilo se na
svako stablo. Eli se prisetila dokumenta.
Opasnost za životnu sredinu zbog hidrauličnog razbijanja stena. Šta je to
uopšte značilo?
Mračnu šumu polagano je smenjivalo sivo nebo. Požurili su dalje. Drveće se
proredilo, a onda je šuma naglo prestala. Oboje ostadoše zabezeknuti.
„Šta bi s jezerom?"
Pojavili su se na dnu dugačke i široke doline, kotline smeštene između brda.
Nekada je to sigurno bilo lepo mesto, od kojeg je sada ostala samo pustoš. Crne
kaljuge protezale su se od jednog obronka do drugog. Sasušeno drveće pružalo
se uz padine, ličeći na žrtvu neke eksplozije. U samom središtu pustare stajala
je crkva od peščara, s kockastim tornjem i bez krova.
„Je li to Mirabo?"
„Mapa kaže da jeste. To mora da je ona potopljena crkva."
Skliznuli su niz strminu i spustili se stazom koja je nekada sigurno
predstavljala obalu jezera. Dag je obazrivo kročio u blato. Delovalo je čvrsto,
ali čim se spustio čitavom težinom, blato mu je progutalo stopalo. Eli je morala
da ga zgrabi zdravom rukom kako bi ga povukla nazad.
„Možda negde dole postoji bolji prilaz."
Eli je sva ta pustoš zaprepastila. Što je duže zurila u nju, to je sve više i više
primećivala otpatke sa jezerskog dna razbacane po blatu. Čizme, bove, pocrneli
panjevi i kamenje. Na sredini jezera stajao je natruli trup veslačkog čamca,

309
vukući za sobom alge poput ribarske mreže. A najviše je bilo kostiju: leševa
nebrojenih riba koje behu potpuno iskljucane. Bar su se ptice dobro naždrale.
Vetar najednom zaduva kroz borove i sasušene grane zadrhtaše. Negde na
padini, Eli začu neki zvuk nalik manjem prasku. Još jedno drvo se oprostilo od
svog korenja. A sivo nebo nije ni trepnulo.
„Šta je ono?"
Dag se ukopao u mestu, pa je Eli, gledajući u zemlju kako ne bi pala, uletela
pravo u njega, zamalo ga oborivši.
Na oko tri metra od nekadašnje obale, neki ravni kamen ležao je uronjen u
blato. Ništa posebno, ali onda iza njega ugledaše još jedan, otprilike metar
dalje, pa još jedan - čitav niz bisera koji je preko kaljuge vodio do crkve.
Previše ravno i ravnomerno raspoređeni da bi se tamo slučajno zatekli.
„Staza od kamenja", reče Eli. „Ali kako ćemo doći do prvog?"
„Oko nas sigurno ima milion suvih grana." Dag otrča do drveća. Vratio se
gotovo istoga trena, sa zbunjenim izrazom na licu, vukući neku dugačku dasku
za sobom.
„Pronašao sam je u šumi. Neko nam je ostavio pokretni most."
Eli se osvrnu po pustom krajoliku. „Ko bi to mogao biti?"
„Tvoje kolege verovatno nisu." Dag je bacio dasku na dno jezera. Blato
špricnu, ustuknuvši pod njom. „Oni sigurno ne bi prljali noge."
Krenuli su preko jezera skačući s kamena na kamen. Kada su se primakli
crkvi, Eli je videla smeđu liniju koja je pokazivala nivo nekadašnjeg jezera. I
tada je iz jezera izvirivao samo vrh tornja. Uopšte nije bila oduševljena
činjenicom da je mesto ka kom je krenula nekada bilo šest metara pod vodom.
„Kada se sve ovo desilo?", zapitala se naglas.
„Procena o ekološkoj šteti sačinjena je prošle godine. Izgleda da je crkva
tada još bila pod vodom."

310
 Poslednji kamen nalazio se dosta daleko od crkve, ali je tlo oko nje delovalo
više od okolnog jezerskog dna, pa su resili da rizikuju. Blato odmah poče da im
se migolji pod nogama, ali su ubrzo nagazili čvrstu stenu.
„Cela bi potonula da nije izgrađena na čvrstoj podlozi", reče Dag.
„Ali ko ju je to sagradio?"
Dag nije poverovao dokumentu koji je tvrdio da je crkva bila normanska, ali
ispostavilo se da je bila školski primer baš takve građevine: kockasta kula sa
grudobranima, koncentrični lukovi oko vrata, šara u obliku ajkulinog zuba zbog
koje bi posetilac imao osećaj da će ga celog progutati. Vrata su odavno
istrunula, ali su zarđale šarke i dalje zjapile u prazno. Kroz otvor, Eli ugleda
dupli red stubova, a oni su vodili ka uzdignutom kamenom podijumu. Sve je
podseti na trezor u Monsalvatu.
„Baš je dobro očuvana", reče zadivljeno. „Mora da je bar hiljadu godina
stara, a bila je potopljena bog zna koliko vekova. A eto, treba joj samo novi
krov i malo ribanja."
„Normani su gradili zgrade da večno traju."
Spustili su se prolazom ka podijumu. Eli se zagledala u kapitele na vrhu
stubova. Voda je ublažila reljefne šare pa su ličile na konture morskog dna, ali
je tu i tamo mogla da nazre obrise ponekog orla, čoveka ili mitološke zveri. Da
li su ti prizori imali neko značenje?

U brodu su naišli na još isklesanih delova. Neke kamene humke izvirivale su

kroz blato koje je prekrivalo pod: isprva je mislila da se radi o urušenim
delovima zida, ali su linije bile isuviše pravilne za tako nešto. Kada se nagnula
da bliže pogleda, zapazila je nejasne obrise ljudskih tela kako leže na leđima.
„Isklesana su u kamenu", reče Dag. Pokazao je na jednu, koja beše bolje
očuvana od ostalih iz nekog razloga u vezi sa kamenom ili vodom. „Ovo liči na
štit koji mu je položen preko grudi. Verovatno su bili vitezovi."
„Misliš li da unutra nečega ima?"

311
 Čučnuvši, pokušali su da podignu kamen. Voda je toliko zaoblila isklesane
ivice da nisu imali za šta da ga uhvate, pa nisu uspeli da ga pomere ma koliko
da su se trudili.
Najednom začuše nešto iza sebe: nije se radilo o obrušavanju kamena ili
nekoj preplašenoj ptici, već o mehaničkom škljocanju čelika. Naglo se
okrenuše.
Napola skriven iza zidova, čovek u kamuflažnoj uniformi stajao je u ćošku i
držao ih na nišanu puške.

312
 FRANCUSKA, 1142.

Mnogi ljudi te traže, Pitere. Imaš sreće što smo te mi prvi pronašli.''
Pretpostavljam da to reče sa ironijom, pošto su mi ruke okovane iznad glave i
okačene o kuku na zidu, pa pod mogu da dodirnem samo vrhovima prstiju.
Noge me bole, ruke bride, a polovina lica mi je prekrivena skorelom krvlju, a
osećam se kao da mi pola glave beše rascopano.
Videvši nevericu na mom licu, dušmanin mi kaže: „Ne možeš ni da zamisliš
šta bi ti tek drugi uradili."
Provirim na oko koje ne beše prekriveno zgrušanom krvlju. Nalazimo se u
nekoj okrugloj kamenoj odaji okruženoj zasvođenim prozorima kroz koje mogu
da vidim samo jarku prazninu. Tmurno svetio udara mi pravo u lice. Kao da
smo bili negde visoko, u nekoj kuli. Vrata nigde ne vidim.
„Ko ste vi?"
Moj ispitivač se na to odmakne. Ima ogromnu telesinu: visoku, snažnu,
čvrstu. Verovatno je desetak godina stariji od mene, ali na licu mu titra nekakav
zamišljeni, vanvremenski izraz. Podseti me na mog oca.
„Član sam jednog svetog reda."
A ja ne mogu ni da zamislim nekoga ko bi bio tolika suprotnost žgoljavim,
bogobojažljivim kaluđerima kod kojih sam živeo.
„Bratstva. Radi se o skupini ljudi koji su posvećeni očuvanju jedne
tajne."Pljunem krv na pod: „A šta to ja imam s vama?"
„Ti si deo nas čitav tvoj život." Prekršta ruke i zaustavlja se na korak od
mene. Moram da podignem pogled da bih ga gledao, iako visim odozgo na
kuki. Udara me svojim sivookim pogledom kao pesnicom. „Tvoj otac je
pripadao našem redu."
Stoji mi preblizu, govori mi preglasno. Poželim da već jednom navuče
zavese preko prozora jer me svetio naprosto ubija.
„Moj otac?"

313
 „Ljudi koji ga ubiše želeli su da se dokopaju naše tajne. Tajne koju čuvasmo
na ostrvu Peš."
Okrećem se na kuki kao mrtvac na vešalima. Znam šta će sledeće reći.
„Ti si Maleganu pomogao daje ukrade. Izdao si i sebe i sve za šta ti se otac
čitav život borio. Izdao si tajnu koju smo čuvali mnoga pokolenja."
Noge me izdaju pa se srozavam ka podu, ali me lanci zaustavljaju. Zariše mi
se u zglobove te mi ruke gotovo iskočiše iz čašica.
Snažne ruke hvataju me oko struka pa me opet uspravljaju. Snaga mu beše
zapanjujuća, podignu me lako, ko da bejah dete.
„Krađa blaga koju je Malegan izveo, potpuno je neoprostiva. Ubijali smo
ljude i za mnogo manje grehe, Pitere od Kamrosa."
Konačno se setim gde sam mu čuo glas: „One maglovite noći u kamenjaru.
To ste bili vi?"
„Načuli smo za Maleganov plan i došli smo da ga sprečimo. Ali smo
zakasnili. Zatekli smo samo leševe."
Ogorčenost u njegovom glasu preseče me gore od lanaca oko ruku. Na jeziku
osećam so: od krvi i morskog vazduha. Niko ne sme da nam umakne.
„Malegan je posle napada nestao. Ti si jedini preživeli koji ga je video."
„Šta se dogodilo sa ostalima?"
Napravio se da me ne čuje. „Malegan te traži uzduž i popreko po ćelom
hrišćanskom svetu."
„Znao je kako se zovem", promrmljam.
„Znao je on sve o tebi. Bilo mu je zabavno da te uvuče u svoja zlo- dela. Da
so tvoje izdaje utrlja u naše rane. A sad kad si mu umakao, prestravljen je da bi
mogao da nas odvedeš do njega. Zato i imaš sreće što smo te pronašli."
Podiže ruke da me otkači, pa me nežno spušta na pod. Ja odmah zagnjurim
lice među dlanove.
„Zašto me naprosto ne ubijete?", gotovo ga molim. „Zato što imaš nešto što
mnogi ljudi nikada ne dobiju priliku da se iskupiš za svoje grehe."

314
TROA

Srce mi zastade na tren kada smo Pariškom kapijom prošli kroz gradske zidine.
Krv mi odmah zatreperi venama, kao u svitanje uoči neke bitke: svet ozariše
jarke boje i svi mi zvukovi i pokreti naprosto prasnuše pred čulima. Spopada
me mučnina, pa osmatram masu tražeći lica iz mojih noćnih mora: zlatara sa
srebrnom šakom i Malegana.
Iako hodam izdvojeno, nisam sam. Hju, vitez koji me zarobi, ide ispred mene
prerušen u flamanskog obućara. Dvojica njegovih ljudi idu iza mene i
neprekidno me nadziru. A ne moraju da se trude jer ne postoji opasnost da im
uteknem. Dok god me Hju bude vodio ka Maleganu, tajnama koje je ukrao sa
Peša i nekim odgovorima, pratio bih ga čak i kroz grotlo pakla.
Svratimo do kujundžijskog kraja da potražim zlataru sa znakom orla. Znak se
promenio i iznad radnje sad stoji zlatni petao, ali su trgovci i dalje stajali pred
stolovima u prednjem delu, pomerajući novčiće po kariranim stolnjacima kao
šahovske figure. Neki debeli čovek u ogrtaču od hermelina nadgleda njihov
posao i šeta se gore-dole da bi svakom proverio račun. Vino prska iz pehara
koji drži u ruci kad počne da uzvikuje naredbe. Kažem mu da tražim Malegana
de Mortena.
„Nikad čuo", reče mi. Ne primeti on da zadrhtah dok izgovarah to ime,
previše je zauzet brojanjem novca.
„Koliko dugo ste vlasnik ove zlatare?"
„Šest meseci."
,,A gde je prethodni vlasnik?"
„Dućan beše prazan kad sam ga preuzeo. Posao je sredio neki normanski
trgovac."
Moram nekako da se snađem: „Moja porodica je kod njega u trezoru čuvala
neki pehar. Gde bih mogao da ga pronađem?"
Sleže ramenima: „Trezori su bili prazni kada sam došao."

315
 Udaljim se od njega, ali nastavljam sa osmatranjem. Krajičkom oka vidim da
je Hju na vratima. Pravi se da se cenjka s nekim čovekom koji prodaje riblje
pituljice, pa se usredsredim na zlataru. Vlasnik joj se možda i promenio, ali je
delatnost ostala ista: italijanski trgovci i dalje su donosili svoje kovanice,
odlazeći odatle s manje novca. A neki ni toliko da dobiju, već ostavljaju
kovanice, a dobijaju zauzvrat samo neko parče papira.
Usmerim se na radnike u radnji. Dvojica behu Italijani, te se šegače s
trgovcima na njihovom jeziku. Treći im se ne pridružuje, već drži glavu
oborenu i ljutito se mršti nad nekim računima. Nešto mi je na njemu poznato.
Kada u vreme ručka zatvoriše radnju, krenem ulicom za njim pa ga presretnem
na trgu pred Bogorodičinom crkvom.
„Videh vas kod zlatara."
Pomno me odmeri podozrivim pogledom. Zlatari, a i njihove kalfe, ne vole
kad im se stranci raspituju o poslu. Pokušavam da se nasmešim.
„Dopustite mi da vas častim pićem."
Odvodim ga u krčmu, a Hju ide za nama i seda za sto kraj vrata.
„Posetio sam tu zlataru pre nekoliko meseci, kada je bila pod znakom orla.
Vi ste i tada tamo bili kalfa."
Ne poriče.
„Zanima me čovek koji ju je tada posedovao. Neki starac s nebesko plavim
očima i srebrnom šakom, koji je sedeo dole u podrumu."
Na licu mu zatitra prestravljeni izraz. Najednom kao da postade svestan svih
ljudi u krčmi.
„Zove se Lazar de Morten", govori i zuri u astal. „Samo sam ga dvaput
video. Posao je uglavnom prepuštao svom nadzorniku."
„Onom jednookom čoveku?"
Prodavač klima glavom: „Alberik. On nam je govorio šta treba da radimo."
„Znate li možda odakle je?"
„Čini mi se iz Normandije."

316
 „Ali ne znate kuda je otišao?"
Odmahnu glavom pa promenih taktiku: „A oni trgovci što vam daju novac, a
zauzvrat dobiju samo papirče, šta oni zapravo rade?"
To ga pitanje iznenadi, ali mu bi drago što ga pitam nešto drugo: „Ti papiri su
jemstva. Njima se jemči da je trgovac položio određenu svotu kod nas. Trgovac
onda može da ode kući i da je odnese u našu zlataru u Paviji ili Pjačenci, a oni
mu tamo onda daju novac."

„Ali ako oni tamo primaju papir, a daju zlato, zar neće pre ili kasnije da
osiromaše?"
„Neće, jer i mi radimo isto u Italiji. Francuski trgovac, koji se iz Italije vraća
kući, takođe će dati novac tamošnjoj banci, a nama će doneti papir. Dva puta
godišnje saberemo koliko smo isplatili i koliko smo dobili. Italijanska banka
uradi isto to, pa onda onaj koji duguje pošalje drugoj strani novac. Razlika
obično nije velika, a trgovci na taj je način ne moraju da nose novac sa sobom
preko Alpa, gde je lako postati žrtva razbojnika."
„Da li je i Lazar izdavao priznanice?"
„Jeste."
„Ali njega više nema. Da sam kod sebe, recimo, imao takvu jednu
priznanicu, i da sam vam danas došao tražeći nazad novac koji mi dugujete, šta
biste mi rekli?"
„Giljermo, naš gazda, bi vas isplatio. A onda bi na Vaznesenje preko
glasnika poslao priznanicu menjaču u Brižu."
Stežem rukama sto: „Znači, Lazar je u Brižu?"
„Nije. Čovek iz Briža je jedan od naših saradnika."
Već se bejah izgubio u toj mreži novca, u svim tim hartijama sa zajamčenim
blagom. A Lazaru, zasigurno, to i beše namera.
„Znate li kako novac na kraju ipak dođe do Lazara?"

317
 Na kalfinom licu raširi se prepredeni osmejak: „Kada nam zajmodavac iz
Briža pošalje svoje priznanice, ja ih obavezno unesem u knjige. Jednom je
pogrešio pa nam je poslao i priznanicu koju je trebalo da zadrži kod sebe. Na
njoj nije bilo imena, ali sam prepoznao rukopis."
„Je li pisalo odakle je stigla? Kako je dospela u Briž?"
„Stigla im je iz Londona."

318
LOKALITET MIRABO, FRANCUSKA

Čovek krenu polagano ka njima. Imao je dugu, neobuzdanu riđu kosu, upletenu
u sitne neuredne pletenice na koje se lišće nakačilo kao na čičak traku.
Izgledalo je kao da na licu ima neke duboke brazgotine, ali kada im se
primakao, Eli je videla da je to kamuflažna boja. Oči su mu bile razrogačene i
okrugle kao u sove. Oko vrata mu je visila digitalna kamera.
„Dignite ruke da mogu da ih vidim!"
Engleski je govorio s nekim naglaskom, nemačkim ili holandskim. Eli i Dag
podigoše ruke u vazduh.
„Jeste li vi iz bratstva?", upita ga Eli. „Harijev prijatelj?" Nije baš ličio na
Harija, delovao je previše divlje. „Ja sam Eli, ona što je provalila u Monsalvat."
Nije reagovao. Cimnuo je pušku prema njoj. „Jeste li iz kompanije?"
Da? Ne? Šta je pravi odgovor? Nije ličio na radnika iz obezbeđenja.
„Više nismo."
Puščana cev podigla se za centimetar više. Ranije nikada nije mogla ni da
zamisli užas koji čovek oseti kada gleda pravo u puščanu cev. Gotovo da je
mogla da oseti pritisak u prstu koji leži na okidaču, taj sićušni pokret koji ih je
delio od smrti.
„Radila sam za firmu koja poseduje kompaniju Talue. Načula sam neke
glasine pa sam pomislila da ovde možda rade nešto što ne bi trebalo."
„Da?", malo je porazmislio. Eli se već učinilo da je i on bio zbunjen isto
koliko i oni. Ali on je imao pušku u rukama.
,,A ko ste vi?"
„Zovem se Jost. Član sam organizacije Zeleni vitezovi. Čuli ste za nas?"
Eli promrmlja nešto neodređeno.
„Bavimo se zaštitom životne sredine. Znate onu staru priču? Zeleni vam
vitez odrubi glavu ako lažete ili radite loše stvari? Mi to radimo kompanijama."
„Špijunirate Talue?"

319
 Dotakao je kameru: „Snimamo ih."
„Onda smo na istoj strani." Dag je oprezno gurnuo ruku u ranac, pa je
izvukao dosije Talue. Cev ga je sve vreme pratila, dok ga nije bacio na pod
između njih.
„To je njihov dosije o ovom mestu."
Jost čučnu, iskrivivši pušku prema njima, nakon čega je prelistao fasciklu.
Eli je pod kamuflažnom bojom i prljavštinom videla da mu je lice popustilo.
„Ovo je suvo zlato. Geološka istraživanja, fakture, ekološki izveštaji.
Procena opasnosti."
„Opasnosti od čega?", reče Eli. „Šta se tu dogodilo? Gde je nestalo jezero?"
Puška se pomalo nagnula. „Od hidrauličnog razbijanja stena." Primetio je da
njima to nije ništa govorilo. „Znate da kompanija Talue ovde ima rudnik uglja.
Koncesija im uskoro ističe, pa moraju da odluče da li će je produžiti ili ne, a sav
ugalj su već izvadili iz zemlje. Ali oni misle da ovde možda ima još nečega.
Čuli ste za gas iz škriljca?"
„Šta je to?"
„Prirodni gas zarobljen u stenama, poput onog koji koristite u kuhinji i tome
slično. Međutim, stene su ozbiljna prepreka, pa moraju najpre da ih razbiju da
bi došli do gasa. Zato upumpavaju vodu i hemikalije duboko pod stenu kako bi
napravili pukotinu. To je hidraulično razbijanje stena. Ali ponekad im se
potkradu greške."
„Koliko se dugo kompanija Talue ovde bavi time?"
„To je tajna. Nisu to legalna posla. Nemaju dozvolu, ali su želeli da saznaju
da li dole ima gasa pre nego što produže koncesiju. Ali napravili su grešku.
Bušili su preduboko i nešto su pomerili pa je voda najednom nestala."
„I otkrila crkvu", reče Eli. ,,A čim je Sen Lazar krenuo da njuška oko
kompanije Talue, bratstvo se zabrinulo da je sve otkrio."
,,A čega tu ima toliko dragocenog?", reče Dag.

320
 Eli se osvrnula po otkrivenoj crkvi, zelenoj skrami na zidovima, isklesanim
vitezovima sa izbrisanim licima. „Mora da ima nečega."
Jost cimnu puškom. Kroz Eli ponovo prostruja strah.
„Mislite da je kompanija Talue ovde nešto sakrila?"
„Ne znamo o čemu se radi, ali oni očajnički pokušavaju da ovo sakriju", reče
Eli. „Mislim da se radi o nečemu starom."
Jost je porazmislio o tome. Njegove okrugle oči prebaciše se na Dagova leđa.
„Šta imate u torbi?"
„Nešto što smo uzeli od kompanije."
„Dajte da vidim."
Pomerio je pušku, pa nisu imali izbora. Skinuvši torbu s ramena, Dag mu
otkri kockastu kartonsku kutiju."
„Šta je unutra?"
Dag je izvadio napolje kocku čija se sjajna crna površina zamaglila od
njegovog daha.
„Šta je to kog đavola?"
„To bismo i mi želeli da znamo", reče mu Eli.
„Ne zajebavajte se sa mnom. Izgleda kao bomba."
„Ukrali smo je iz njihovog trezora. Ne znamo o čemu se radi. Mislimo da se
u ovoj kapeli možda nalazi neki trag."
Jostove oči se još više razrogačiše. „Pa vi ste luđi i od mene! To jest, ako
uopšte govorite istinu. Možda se nešto desi ako prosviramo metak kroz nju?"
Podigao je pušku. Eli se instinktivno pomerila između puške i kutije. Jost se
luđački zakikota. „Dakle, ipak je dragoceno."
„Nekome jeste", Eli se osvrnula oko sebe, očajnički se pitajući gde se dedoše
Harijevi prijatelji.
„Dajte mi je."
Da je bila hrabrija, ili da je tu scenu gledala na televiziji, možda bi se i
zapitala da li će je zaista upucati. Ali stojeći u hladnoj, blatnjavoj kapeli s

321
pogrešne strane puške, dok joj je srce sumanuto tuklo preteći da joj iskoči iz
grudi, nije uopšte sumnjala u to da će pucati. Ali ipak je oklevala. Jost je
zaškiljio niz cev poput nekog kauboja. Eli je nepomično stajala, sleđena kao oni
kameni vitezovi na podu.

Naj Stanton je poginuo pokušavajući daje vrati nazad.

Osetila je na ramenu Dagovu ruku kako je povlači unazad. Pomislila je na
majku, na duge godine koje je provela sama jer joj je muž protraćio život, i to
ko zna zbog čega.
Progutavši bol, zatvori torbu, gurnu je preko poda ka Jostu, a on je potom
prebaci preko ramena. Osetila je bol koji majka oseti kad mora da preda svoje
dete.
„Pa, gde vam je taj vaš trag?", zapita ih Jost.
Usredsredi se. To joj je malo pomoglo da odagna bol. Zagledala se u
isklesane vitezove.
„Ne mogu se otvoriti", obavestio ju je Jost. „Pokušao sam da proverim da
nema nekog blaga unutra."
Zavrtelo joj se u glavi pa se naslonila na jedan od stubova da ne padne.
Masivni kamen podsetio ju je na trezor u Monsalvatu.
Gde se u crkvama odlažu dragocenosti?
Negde pri dnu kapele, blatnjavi pod krivio se nagore. Eli je pretpostavila da
se tamo negde ispod sigurno krije podijum na kojem se nekada nalazio oltar.
Pope se u taj deo i kleknu dole. Vlaga joj je odmah prodrla kroz farmerke.
Ugurala je ruke u blato, osetivši kako joj se migolji po koži.
Nešto se pomerilo oko njenog desnog srednjeg prsta. Blanšarov prsten.
Toliko ga je dugo nosila da je zaboravila da joj je još na ruci. Izvukla je šaku iz
blata, skinula prsten i gurnula ga u džep.
„Pronašla si nešto?", upita Dag.
Ponovo je gurnula ruke u blato: „Još nisam."

322
 Kada je ugurala ruku negde do sredine podlaktice, osetila je nešto glatko i
čvrsto. Uronivši obe ruke, počela je da kopa poput psa. Dag joj se pridružio.
Ubrzo su iskopali malu rupu u mulju koji je prekrivao stari crkveni pod. Kroz
sloj blata koji se prelivao preko kamena, ugledala je neke nejasne obrise, nešto
nalik dijagramu ili karti.
„Ispod se nalazi neka slika."
Ponovo su oboje prionuli na posao, sklanjajući blato ne bi li razotkrili
prikrivene obrise. Na kraju su uspeli da očiste oko jedan kvadratni metar.
Jost donese flašu s vodom i prosu je po kamenju. Voda je odnela blatnjavi
talog, otkrivši skriveni mozaik koji beše očuvan kao prvog dana.
Svi se zagledaše u njega. Ličio je na neki čvor, ali ravnih linija, sa oštrim
geometrijskim uglovima koji su se pružali poput vrhova zvezde ili krune.
Postojala je i određena simetrija, gotovo matematički tačna, kao daje sve pratilo
neku nepoznatu formulu.

„To je neki lavirint", reče Dag. „Svetom je celim lutao! To mora daje to!"
„Ali ovo nije lavirint, ovde nema nikakve putanje", usprotivila se Eli, „linije
se ukrštaju na više mesta."
Klekla je u blato, pokušavajući da očisti rubove mozaika. Izvadila je turpijicu
iz svoje torbe i zagrebla po kamenu, tražeći neki procep ili ivicu koju bi mogla
da podigne.

323
 Neka senka se nadvi nad njom. Jost je kroz digitalnu kameru gledao ka podu.
Lice mu je bilo skroz iskrivljeno dok je buljio u njegov maleni ekran.
„Šta to radite?"
„Snimam lokalitet. Ovo je umetnost, zar ne? Ima istorijsku vrednost." Jost se
pomerio tražeći bolji ugao. „Ipak smo u Francuskoj. Ako njihove političare ne
zanima što je kompanija Talue sjebala prirodu, možda će ih zanimati umetnost."
A to što grebem po umetničkom delu, kako će to divno izgledati na TV- u.
Zanemarivši kameru, Eli je nastavila da čeprka po kamenju, ali ono nije
popuštalo. Pločice mozaika gotovo da nisu imale rubove.
„Možda da probate onamo?", i dalje snimajući, Jost joj pokaza na sredinu
slike gde su linije sačinjavale kockasti krst. ,,X je obično oznaka za traženu
tačku, zar ne?"
Ma koliko da se trudila, nije uspela da ih raskopa. Toliko se usredsredila na
posao da nije čula zujanje motora sve dok je Jost nije zgrabio za kragnu kaputa,
povukavši je gore. Odvukao ju je do nezastakljenog prozora. Na drugoj strani
jezera, crni 4x4 i dva crvena kamioneta jurili su puteljkom između drveća.
„Jeste li ih vi dovukli ovamo?"
Eli se toliko tresla da je jedva uspela da progovori: „Pokušavaju da nas
ubiju."
Potpuna prestravljenost u njenom glasu odagnala je bilo kakve sumnje koje
je Jost do tada gajio. Pustio ju je. Na drugom kraju jezerskog dna, vozila se
zaustaviše na vrhu padine. Petoro ili šestoro ljudi najednom je iskočilo napolje.
Osmotrivši pustoš ispod njih, krenuše da klize niz padinu ka kaljuzi u
podnožju.
„Ma jesu li to oni naoružani?"
„Rekoh vam da ono što oni ovde rade nije po zakonu." Jost ugura kameru u
ranac i prebaci pušku preko ramena. „Ako ih uhvate, izgubiće na stotine
miliona evra. Mislite li da im vaši životi nešto znače?"

324
 ,,A šta ćemo s mozaikom?" Dag je očajnički riljao rukama po podu. „Nismo
ništa pronašli."
„Ako želite da budete tu kada stignu, samo izvolite."
Eli ponovo pogleda kroz prozor. Stražari su i dalje bili zaglavljeni na obali,
oprezno proveravajući blato da vide da li će ih izdržati. Spustili su se na
suprotnu obalu od kamene stazice, pa će im biti potrebno prilično vremena da
pronađu put.
„Postoji li još neki način da dopru ovamo?"
„Jedino ako imaju helikopter."
S neke skrivene pozicije, potmulo zujanje najednom ispuni vazduh,
odjekujući po jezerskom koritu poput rafala. Eli se zagleda u Josta.
„Nadam se da ste se samo šalili."
Mali helikopter s bojama kompanije Talue preleteo je greben i spustio se kraj
automobila. Dva čoveka se odmah popeše na oslonce.
„Šta ćemo sad?"
Stojeći u ćošku, Jost poče da čeprka po svojoj torbi. Izvadio je napolje nešto
nalik pištolju, ali veoma široke cevi, kao da je ispao iz crtanog filma. Ugurao
gaje za pojas.
„Mislim da je vreme da se mi lepo izgubimo odavde!" Potrčao je do zida i
napravio im lopovske lestve rukama. „Idemo kroz prozor. Videće nas ako
krenemo kroz vrata."
Dag je još jednom bacio pogled na mozaik. Eli nije odugovlačila. Stavila je
stopalo u Jostove ruke, dopustivši mu da je odbaci do prozorskog praga.
Provukavši se kroz uzani normanski prozor, spustila se na stenu. Dag je pošao
za njom trenutak kasnije, pa je zastao na pragu kako bi pomogao Jostu da se
podigne.
Crkva im je zaklanjala pogled, ali su zvukovi dovoljno govorili. Eli je mogla
čuti fijukanje rotora kada se letelica podigla, a onda i mlataranje propelera kada

325
je u niskom letu krenula ka njima preko jezerskog dna. Činilo joj se da nema
šanse da bude brža od helikoptera, ali morali su bar da pokušaju.
Imala je utisak da je kamenje u stazi bilo razmaknutije nego ranije i mnogo
opasnije: svaki put kad bi spustila stopalo, pomislila bi da će kamen proklizati
ispod nje i da će se strovaliti u blato. Okrenula se za sobom da proveri da li ih
Jost prati.
Ali Jost uopšte nije bio uz njih. Još je čučao iza crkvenog zida, čačkajući
nešto na onom svom džinovskom pištolju. Eli se zaustavila. Buka helikoptera
sada se već mogla čuti svuda unaokolo, kao da je bio iznad nje. Ali njihov ranac
je i dalje bio kod Josta.
Kada se helikopter pojavio nad crkvom, Eli zahvati vazdušna struja. Jedan od
ljudi koji su stajali na osloncima, gledao ju je kroz nišan. Eli je podigla ruke.
Predajem se.
Josta nisu primetili. Stisnut uza zid, tačno ispod lebdeće letelice, bio je
gotovo nevidljiv. Helikopter je usporio tražeći mesto za sletanje. Jost je tad
iskočio iz zaklona.
Iz njegovih ruku izlete jarka svetlost i polete pravo ka helikopteru. Kabina
prasnu poput supernove. U tom se trenu i vreme usporilo. Helikopter je
zamlatarao po vazduhu kao pogođena ptica i poče da pada ka zemlji.
Hipnotisana rasturenom letelicom, Eli nije ni primetila šta je pogodi. Osetila
je samo neki udar, a onda se našla na leđima. Vlažno blato odmah poče da je
uvlači u sebe, puzeći joj uz leđa i uvlačeći joj se u uši. Tlo se iznenada zatreslo.
Neko jarko svetio blesnu na nebu, nakon čega je okružiše zaglušujući prasak i
nalet vrelog vazduha.

A onda se Dag pojavio iznad nje, pa joj je, pognuvši se, gurnuo ruku pod
leđa i pomogao joj da ustane. Jost je takođe bio kraj njega. A tamo, dugački
plameni stub i gomila crnog dima dizali su se iz ruševina crkve. Normani su je
izgradili da traje za vek i vekova, ali čak ni oni nisu mogli predvideti takav

326
udarac. Stari zidovi su se, podriveni dugim boravkom pod vodom, samo
sklopili. Vatra ih je progutala, bljujući napolje, u čitavom nizu manjih
eksplozija, komade koje nije mogla da svari. Parče kamena, veliko poput
pesnice, prolete iznad Eline glave, na svega pedalj, a po licu je okrznu jedno
mnogo manje.
Krenula je puzećim korakom napred, bacajući se sa jednog kamena na drugi
poput životinje. Komadi ruševina su je sve vreme zasipali po leđima. Sakrivši
lice rukom, bacila je pogled preko ramena. Kroz dim je videla da su oni ljudi iz
kola sišli do obale i da im se cevi na puškama presijavaju na suncu.
„Samo nemojte sad da se userete od straha!", viknu Jost. „Sa te razdaljine
biće kao da pucaju na slepo!"
Pucnjevi zaista počeše. Eli je nedaleko od sebe videla kako meci seku blato
sa jezerskog dna.
„Ne zastajkujte!"
Skočivši sa poslednjeg kamena, uspentrali su se do drveća. Eli je osetila bol u
plućima i dobovanje krvi u ušima. Učinilo joj se da je čula kola s desne strane,
ali je ipak nastavila dalje. Jost ju je naglo okrenuo, spustivši joj ruku na rame.
„Kola su nam onamo!" viknula mu je.
,,I loši momci su tamo." Svukavši ranac sa ramena, Jost ga dade Dagu: „Ova
prokletinja je baš teška, a meni su ruke potrebne za pucanje!"
„Kako ćemo se izvući odavde?", Eli se toliko bila usredsredila na prelazak
jezera da je potpuno zaboravila na ogradu.
Međutim, Jost se već sjurio kroz drveće. Krenula je slepo za njim, nadajući
se da on zna kuda da idu. Vrata nekih kola zalupiše se u daljini, a minut kasnije
se začu i rafal iz automatske puške. Grane počeše da se lome, komadići drveta
poleteše sa sasušenih debla.
Jost se bacio ničice na zemlju, sklonivši se iza debla srušenog drveta.
Nanišanivši, ispalio je dva puta iz oružja. Pucnji nakratko prestaše, ali se potom

327
još jače oglasiše. Nekoliko metaka je pogodilo deblo, ali se nisu probili na
drugu stranu.
„Mislim da ih je samo dvojica", objavi im Jost. „Rekli ste da imate kola?"
„Ostavili smo ih u šumi s druge strane puta."
Jost cimnu glavom unazad: „Dvesta metara u onom smeru, pronaći ćete
jedno drvo s crvenom trakom. Iza njega imate rupu ispod ograde. Idite po kola,
pa ćemo se naći tamo. Kamera je u mojoj torbi. Ako mi se bilo šta desi,
pošaljite snimak Zelenim vitezovima. Važi? Oni će znati šta da rade."
„A šta ćemo sa ovim ljudima s puškama?"
„Ja ću se pobrinuti za njih." Uguravši ruke u džepove pilotske jakne, Jost
izvuče staklenu pivsku flašu napunjenu bistrom tečnošću, pamučnu maramicu i
upaljač. Otvorivši flašu, izlio je malo tečnosti na maramicu, pa ju je ugurao u
grlić boce. Eli namirisa benzin.
„Kakav ste vi to borac za životnu sredinu?"
„Opasno zajeban."
Kresnuo je upaljač. Plamen buknu s krpe u flaši. Podigavši se, spustio se u
čučanj poput ragbiste, pa je bacio flašu.
Boca je pogodila neko stablo i rasprsla se po šipražju. Sasušena šuma planu
poput baruta. Vatra prostruja suvom travom i borovim iglicama, šireći se u
svim pravcima.
„Eto, sad nestadoše i otisci mojih stopala", reče Jost pa uperi pušku ka
plamenu.
Eli je tek kasnije shvatila da je čula pucnjeve pre nego što je povukao obarač.
U tom trenu je bila sva zbunjena, osećajući se kao da se čitav svet poremetio.
Odmah je saznala i zašto.
Jost se zateturao. Krv mu se širila iz tri rupe na grudima. Oružje mu pade na
zemlju, a Jost za njim, srušivši se u žbunje. Ali onu svoju bombu nije dobacio
daleko, pa su plameni jezičci već stigli i do njega.
Dag se zabuljio u Josta, potpuno hipnotisan. Eli ga povuče.

328
 „Mi smo sledeći ako ne pobegnemo odavde."
Potrčali su uzbrdo do ograde. Pronašli su drvo s plastičnom crvenom trakom
koja je mlitavo visila s grane, a iza njega i jedan manji deo ograde koji su uspeli
da podignu cimnuvši ga. Provukli su se na drugu stranu i jurnuli preko puta,
pravo u šumu. Eli je bežala poput progonjene životinje, posrćući na sve četiri da
je ne bi primetili. Dim se već podigao s druge strane puta.

Ugledavši srebrni odblesak, skrenu ka njemu. Našli su kola, netaknuta i

napuštena. Gotovo da im je iščupala vrata koliko ih je snažno povukla. Dag se
vratio u rikverc do puta, promenio brzinu i nagazio gas. Miris istopljene gume
nestade u dimu mnogo većeg pakla koji se širio iza njih.

329
LONDON, 1143

Klizimo čamcem po Temzi. Zakrećemo kod Vuliča i ugledamo London nalik

mrlji na horizontu. Kula od belog kamena čuva ulaz u grad, nadvija se nad
čitavim naseljem. Naspram nje sve deluje sičušno. Dizalice i skele oko nje jasno
kazuju da se ostale odbrambene građevine još grade.

„Grad ima dobru odbranu", primećujem.

Stojeći na pramcu, umotan u crni ogrtač, Hju zabrunda: „Kula nije tu da bi
štitila grad. Već da bi njime dominirala. Čak joj je i boja strana - da bi je
sagradili, Normani su beli kamen doneli iz Kana, s druge strane mora." Ponovo
brunda: „I bukvalno su našu zemlju stavili ispod svoje."
Već šest nedelja putovasmo zajedno, ali bi ono što saznah o Hjuu jedva
napunilo osam slogova jednog stiha. Znam da je Englez. Njegova porodica je
sigurno napravila neki dogovor s Normanima, inače ne bi bio vitez, mada tu i
tamo primećujem kako se iz njega izlije mržnja prema njima. Ne znam da li je i
mene računao u Normane. Imaše on dovoljno i drugih razloga da me mrzi, pa je
teško odrediti.
Prođe već osam leta otkad sam poslednji put bio u Engleskoj. Zemlja je u to
vreme uživala u proleću, sa zelenim njivama, sigurnim putevima, lepim
gradovima i obožavanim kraljem Henrijem. A sad ponovo beše zima.
Građanski rat je razorio zemlju ostavivši joj zagnojene rane. Kralj Henri je
umro bez sina: njegov nećak Stiven dograbio je krunu, ali mu se usprotivila
Henrijeva kći, carica Mod. I eto, već četiri godine razme- njuju udarce i napade,
gubeći i osvajajući teritorije jedno od drugog.

Dok putovasmo uzvodno, svaki gradić pokraj kojeg bismo prošli imao je
zamandaljene kapije i vatre upaljene u osmatračnicama. Tu i tamo nailazili
bismo i na čudne brežuljke uzdignute nasred neke čistine, na mestima gde su

330
zarnkovi bili podizani i rušeni tokom rata. Na nekim su se mestima još mogli
videti tragovi paljevine: ogaravljeno grumenje zemlje, poput masnica na telu
kraljevine. Videsmo i nekoliko glava, u različitim fazama raspadanja,
smežurane na kočevima duž reke.
London izgledaše kao da se spremao za opsadu. Toliko se lađa nagomilalo
oko pristaništa da nam je trebalo tri sata da pronađemo mesto. Šerifovi ljudi nas
dobro propitaše čim smo se iskrcali, a čak ih ni bačva vina koju im dadosmo
nije odobrovoljila. Ali pod našim trupom ipak ne nađoše dvostruko dno s
verižnjačama, štitovima, mačevima i kopljima koji su dodatno opteretili našu
barku.
Smeštaj pronađosmo u nekoj krčmi u Vest Čepu. Hju uze sobu na prvom
spratu, nasuprot ulaza u sokak, i pozamašno plati krčmaru da je odvoji samo za
nas. Potom privuče dve hoklice do prozora te tamo satima sedesmo budni,
osluškujući zvukove opijanja, kockanja i makljanja koji dopiraše kroz podne
daske. London beše grad večite larme i pokreta, poput Troe u neka stara lepa
vremena, ali ovde to beše svakodnevni prizor, pa još stotinu puta glasniji.
Kovači, kalajdžije, stolari i zidari lupali su po svom metalu, drvetu, kamenu;
ulični prodavci drali su se na pijacama kako bi nadglasali kovače, a trgovci su
se drali da nadglasaju sve ostale.
Dole u sokaku, bar po tvrdnjama onog zlatarskog kalfe iz Troe, trebalo bi da
bude kuća u kojoj je Lazar namirivao svoje dugove. Hteo sam da odem tamo,
da je bolje pogledam, ali se Hju zabrinu da će me prepoznati. Zato posla
dvojicu svojih ljudi, Berika i Anselma, da provere, te nam oni javiše da je kuća
zaključana i zapečaćena. Obilaze je dvaput dnevno da osmotre da li je neko
stigao, a ja, zatvoren u krčmi, nadzirem narod kako prolazi ispod prljavog
prozora u nadi da ću im razaznati crte lica ispod šešira, marama i okovratnika.
Čak nam i jelo donose u sobu.
Sati se rastezaše u dane. Jednog popodneva, zapitam Hjua: „Šta je Malegan
ukrao?"

331
 Čitavu uru prikupljam snagu da ga pitam jer očekujem da će mi kazati da
zavežem gubicu. A on toliko dugo poćuta da pomislih da se pravi da me nije ni
čuo. Na kraju mi kaže: „Postoje neke stvari na ovome svetu koje mi ne možemo
da razumemo."

„Dakle, to znači da mi nećeš reći."

Namrgodi se: „To znači da ti to ne bi razumeo."
Protegnu noge. „Na ovome svetu postoje stvari koje mi ljudi možemo da
napravimo i koje imaju određenu moć. Kofa ima moć da izvuče vodu. Sekira
ima moć da seče drvo. Ali postoje i neke stvari koje ne umemo da objasnimo.
Kako se to u jednom jedinom semenu sakrije čitavo drvo, ili kako se iz ženskog
stomaka izrodi život."
Uzimam parče jegulje iz zdele sa astala i uživam dok mi klizi niz grlo.
Polizavši slani sok s prstiju, prisetih se i prvog susreta sa Adom. Te noći je u
rukama nosila posudu poput ove.
„Govoriš u zagonetkama."
„Zato što ni meni samom nije sve jasno."
„Pa zašto se onda toliko trudiš da povratiš te stvari?"
„Zato što, iako ne razumem kako, znam šta mogu da učine. Njihova moć je
zastrašujuća."
„Jesi li ih video?"
„Jesam."
„Možeš li mi reći kako izgledaju?"
„Uobičajeno. Kao i bilo koji predmet u ovoj sobi. Ali zato imaju svoje
moći..."
Već počinje da me živcira: „Kakve moći?"
Mahnu rukom kroz prozor: „Pogledaj Englesku! Pre deset godina, ovo beše
najsrećnija zemlja u hrišćanskom svetu, a sad je opustošena. Eto ti moći koju je
Malegan ukrao."

332
A onda ga konačno ugledah.
Beše kasno po podne, krajem januara, a Hju je negde izašao i ostavio me
samog. Neki čovek uđe u sokak i na tren zastade njuškajući vazduh poput psa.
Lice mu beše skriveno pod kapom od dabrovine, ali mi de- luje isuviše oprezno.
Podiže pogled pa proverava sa svih strana da ga ne vreba neka opasnost, a kada
mu pogled pređe preko krčme, videh ga u celosti. Sivkasto lice umotano u
krzno i na njemu samo jedno oko kojim osmatra ulicu. Nekako se izborim s
nagonom da se odmaknem. Nikako me ne može videti kroz zamračeni prozor,
ali bi mogao da me primeti ako se pome- rim. Stoji tako još malo pa se utapa u
masu.

Istrčim iz sobe, sjurim se stepeništem i nađem se na ulici. Sunce samo što ne

zađe, ali spazim vrh njegove kape kako krivuda kroz gužvu. Skrenu desno, ka
reci, ide ulicom koja bazdi na ribu. Slivnici behu zatrpani ribljim iznutricama, a
kaldrma je od razbacanih krljušti klizava. Napola mrtve ribe praćakaju se i
koprcaju u sanducima naslaganim kraj ulaza u ribarnice.
Jednooki čovek skrenu u vinariju na ćošku. Temza beše proticala tik iza nje,
mada je ja jedva vidim od čitave legije čunova koji su zakrčili dokove.
Sklanjam se u stranu da propustim dva nosača, a onda lukavo uđem za njima.
Ako jednooki čovek bude podigao pogled kada uđu, neće me videti od njih.
Soba imaše nizak plafon i beše zadimljena: nekoliko lojanica, koje je gazda
rasporedio po prostoriji, oko sebe više bacaju senke nego svetlost. Zagledam se
po najmračnijim uglovima pa ovlaš nazrem nekog čoveka kako skida krznenu
kapu s glave. Krenem okolo do njega. Negde na pola puta, čovek podiže glavu
te se zagleda pravo u mene.
Sav se sledim. Nemam oružje, a vinarija izgledaše kao mesto gde se čarke
lako zadevaju. Neki leš, krišom izvučen napolje na zadnji izlaz i bačen kroz
nužnik u Temzu, ne bi mnogo zabrinuo vlasnika vinarije.

333
 Ali eto gde se neki muškarac progura kraj mene pa stisnu ruku onom
jednookom. Nije ni gledao u mene. Srce ponovo poče da mi kuca.
„Alberiče", pozdravi ga drugi čovek. Obraća mu se glasno, londonskim
glasom uvežbanim po gradskim pijacama i tržnicama.
„Većniče."
Pridošlica zauze mesto nasuprot Alberiku. Sede kovrdže mu se behu
rascvetale poput zumbula ispod rubova kape. Nos mu je oklembešen, a obrazi
crveni od ispucalih venica. Prihvata piće koje mu Alberik ponudi pa pijucka
dok sluša šta mu ovaj govori. Nisam čuo šta mu Alberik priča. Lice mu je
okrenuto od mene, a još govori i kao čovek koji je dobrano navikao na
domunđavanje po kojekakvim mračnim zabitima. Ali zato čujem odgovor.
„London podržava kralja Stivena. Mi smo ga prvi i priznali. Kada je carica Mod
došla u London, isterali smo je odavde kao tiranku i uzurpatorku."

Opet nisam čuo šta mu Alberik reče, ali vidim da se većnikovo lice izmenilo.
„London će uvek biti najodaniji trgovini. Rat je uvek loš za posao."
Alberik nategnu svoje piće. Glava mu se pomera napred-nazad kao da se
smeje, ali ako se zaista i smejao, to onda beše previše tiho da čujem.
Primaknem svoj tronožac još bliže.
„Rat vam je odličan za posao. Najviše smo para nagrnuli otkad je Mod
izvršila najezdu sa Anžujcima. Slabi su uništeni, a snažni naplaćuju koliko
žele."
Izgleda da većnika to uznemiri: „Mislio sam da razgovaramo o miru."
Alberik ga dodirnu po ruci da ga umiri: „Pa i razgovaramo. Kada osiguramo
Stivenovu pobedu, jedina želja će nam biti da zaštitimo naše povlastice."
,,A šta se to mene tiče?"
Gurnuvši ruku pod kapu, Alberik izvuče napolje mlitavo parče pergamenta.
„Učinilo mi se da bi na ovakvom mestu kesa sa zlatom bila previše uočljiva."

334
 Većnik mu se nasmeši. Izvadi i on svoje parče pergamenta pa ga gurnu preko
stola.
„Ovo će vam obezbediti prijem."
Dva čoveka iskapiše ostatak vina. Većnik potom ode, a Alberik sačeka još
malo, zamišljeno milujući pergament, pa onda i on krenu. Ne smem odmah za
njim, a kad konačno ustadoh, put do vrata krcate krčme beše mi zaprečen, te
dok se konačno dokopah ulice, Alberik već beše nestao negde u tami.

335
OKOLINA LIONA, FRANCUSKA

I šta ćemo sad?"

Dag i Eli sedeli su u malom restoranu, podalje od glavnog puta.
Ona nije čak ni znala gde se nalaze: bio je to neki nepoznati grad, sa lepim
glavnim trgom opkoljenim uobičajenim simbolima modernog doba:
supermarketima, tržnim centrima i restoranima brze hrane. Ulice su bile
mračne, iako je tek pet sati. Eli je bukvalno proždrala prženi odrezak i zatražila
još jednu porciju pomfrita. Imala je utisak da su onaj doručak kraj auto-puta
pojeli još pre sto godina. Ispivši svoje pivo, Dag se žedno zagleda u šank.
„Čini mi se da sam povezao čitavu priču", rekao je. „Nešto smo ukrali, ali ne
znamo o čemu se radi. To smo učinili za neke druge ljude, za koje ne znamo ni
ko su. Sada pokušavamo da im to predamo, ali nemamo pojma gde se nalaze i
ne znamo kako da stupimo u kontakt s njima. Da lije to, manje-više, kako stvari
stoje?"
Eli mu ravnodušno klimnu: „Mirabo mi je bio jedina nada. A sad..."
Izgnječila je parče prženog lcrompira viljuškom. „Ne znam kuda dalje."
„Nešto je moralo biti u crkvi Mirabo. Nešto što je bratstvo želelo da zaštiti od
Monsalvata."
„Eh, da smo bar nešto pronašli. Onda bi bar Jost umro s nekim razlogom."
Osetila je kako se griža savesti pomalja u njoj. Ako bi počela da razmišlja o
svemu što se desilo, verovatno bi izludela. Prvo Hari, pa sad i Jost, ljudi s
misijom, koji su slučajno naleteli na nju i završili mrtvi. Umrli su da bi me
spasli. Da nije ona negativac u čitavoj ovoj priči, žena duge kose i prodornog
pogleda, koja stoji kraj puta i odvlači muškarce u propast? Pogledala je Daga s
druge strane stola. Stomak joj se toliko zgrčio da joj je večera zamalo pobegla
napolje.

336
 Ne mogu i njemu to da uradim.
„O čemu razmišljaš?", upitala gaje da prekine tišinu.
„Razmišljam o pesmama i vitezovima lutalicama."
Eli obuze očaj: „Potpuno smo izgubljeni, a ti i dalje tražiš lavirint?"
„Pesma daje jasne naznake o lavirintu, a na crkvenom podu krio se nacrt
lavirinta. I to je nešto."
„Ama to nije lavirint, nego neki geometrijski oblik. Može biti bilo šta, pa i
najobičniji ornament."
„Možda je to šara koja opisuje put kroz lavirint."
„A gde ti je onda taj lavirint? U Kardelu?"
Dag slegnu ramenima. „Ja u tu pesmu buljim već tri meseca. Isprobao sam
sve što mi je palo na pamet. Pravio sam mape od komada konca, povlačio linije
između Troe i Karlajla, što je, inače, besmisleno, pošto u vreme kada je on
napisao tu pesmu takve mape uopšte ni nisu postojale."
„U pesmi nema ničega drugog? Nekih drugih tragova?"
„Meni se čini da je čitava pesma jedan veliki trag."
Nešto u njegovom tonu privuklo joj je pažnju. Podigla je glavu od tanjira,
uputivši mu jedan nemoj sad tu da mi nešto tajiš pogled.
„Šta je bilo?"
Dag je delovao gotovo postiđeno: „Znaš li šta predstavlja najveći doprinos
Kretjena iz Troe zapadnoj civilizaciji?"
„Viteški romani?"
Duboko je udahnuo: „Sveti gral. Sve je to počelo od njega. On je bio prva
osoba koja ga je pomenula."
Njoj to beše toliko smešno da se skoro zagrcnula. Međutim, na Dagovom
licu nije bilo ni traga osmeha. Eli je brže-bolje pokušala da kaže nešto da ga
urazumi.
„Zar se nije prvo pominjao u Bibliji? Mislila sam da je Sveti gral pehar s
poslednje večere, onaj koji su iskoristili da sakupe Isusovu krv sa raspeća?"

337
„To je samo deo legende koja je ispletena oko njega. U Kretjenovoj prvoj pesmi
Priča o Gralu, on predstavlja samo neku tajanstvenu posudu koja se pojavila
pred vitezom Persivalom dok je jedne noći večerao u nekom zabačenom zamku.
U rukama ga je nosila jedna prelepa žena, a iza njega se pojavilo i koplje s čijeg
je vrha curila krv."

„Sveto koplje kojim je Isus bio proboden na raspeću?"

„Kretjen ništa o tome ne kaže. To ti je opet samo legenda o koplju." Dag se
nagnu prema njoj: „Upada u oči koliko malo podataka Kretjen daje. Postoji
neki gral, ali igrom slučaja, nije pehar nego velika činija u kojoj se služi hrana,
a tu je i koplje, i ništa više o njemu. Nema nikakvih objašnjenja. Persival ih
posmatra kako prolaze pred njim i uopšte i ne pita šta se dešava jer je mislio da
bi to bilo nekulturno. A onda se narednog jutra budi u praznom zamku. Ostatak
života proveo je pokušavajući da ponovo pronađe taj gral."
,,I je li uspeo?"
„Koliko znamo, nije. Kretjen nije završio pesmu, ona se prekida na sredini.
Pretpostavlja se da je umro pišući je, ali ni oko toga nismo sigurni. Neki
smatraju da je namerno nije dovršio. A sve to povećava njenu tajanstvenost."
Eli je zažmurila, pitajući se da li sanja. Kada je ponovo otvorila oči, Dag je i
dalje zurio u nju očekujući njenu reakciju.
Snizila je ton: „Ti misliš da se u pesmi krije ključ za nalaženje Svetog grala?"
Njoj je to zvučalo potpuno šašavo. Gotovo da joj je laknulo kad je videla da
Dag odmahuje glavom.
„Mislim da pesma krije ključ za pronalazak bratstva."
,,A Gral?"
Dag je gurnuo nogu pod sto kao da želi da joj dodirne koleno, ali je umesto
toga blago šutnuo ranac pod njenom stolicom.
„Mislim da je Gral već kod nas."

338
LOKALITET MIRABO, FRANCUSKA

Te cipele su bile pravo malo umetničko delo. Stari obućar sa Bulevara Sen
Mišela u Parizu lično je izmerio stopala, isekao kožu, opšio sve svojom rukom,
a onda ih je i fino uglačao, tako da na njihovom vrhu može da vidi zadovoljno
lice svoje mušterije. „Svaki par je poseban, poput čoveka koji ih nosi", voleo je
da se hvali. A da ih je sada video, potpuno utonule u glib i pepeo, verovatno bi
zaplakao od muke.

S druge strane, Blanšaru nije bilo nimalo stalo do cipela. Ako kojim slučajem
i jeste primetio da blato natapa ručno obrađenu kožu i da ih nepovratno
uništava, on to ničim nije pokazivao. Zurio je u ruševine kapele i u rep
helikoptera koji se izdizao iz njih poput nakrivljenog krsta.
Već se spustila noć, ali nije bilo zvezda: negde su se sakrile, ili su možda
pale na zemlju. Rub jezera pretvorio se u vatreni prsten od ostataka sada već
mrtve šume, koji su još pomalo tinjali unaokolo. Iznad njega, lopatice propelera
mlatarale su u vazduhu, lebdeći u mestu, pošto pilot ne uspeva da nađe mesto
gde da se spusti. Sve to komešanje vaz- duha tera mu dim pravo u oči.
Iza njega se pojavio šef obezbeđenja kompanije Talue: „Bilo ih je troje. Naši
stražari su upucali jednog, ali dvoje je pobeglo."
„Jesu li bar krenuli za njima?"
„Naš posao je da štitimo imovinu, a ne da izigravamo policiju. Moji ljudi su
pokušavali da ugase požar."
Blanšar je izvadio jedan tompus, ali ga je odmah vratio nazad u džep. Oko
njega je ionako već previše dima.
„Hoću da crkva bude u potpunosti iskopana. Dovedite dizalice, bagere, šta
god bude potrebno."
„Proći će dosta vremena pre nego što sve to uspe da se probije ovamo, mesje.
Vatra i dalje sprečava pristup putevima."

339
 „Onda ih prebacite vazdušnim putem. Ili rasturite drveće buldožerima. Novac
nije problem. Želim da pregledam svaki kamen koji je preživeo požar."
Šef obezbeđenja bio je neposredan čovek, koji je dvadeset godina odslužio u
francuskoj armiji kao padobranac. Polovinu karijere proveo je u Africi,
zbacujući tiranine s vlasti i braneći demokratiju, ili obrnuto, zavisi već šta je
njegova vlada zahtevala. Tako je bio u prilici da sreće neke od najsvirepijih
megalomanijaka zapadne hemisfere. A čak se ni u njihovim palatama s klima-
uređajima i pored telohranitelja s mačetama, nadrogiranih kokainom do guše,
nije osećao ovako uplašeno.
Po staroj navici, za koju je mislio da ju je odavno zaboravio, vojnički mu je
salutirao i otrčao užurbano vičući naređenja u radio. Blanšar se zagledao u
uništenu crkvu. Milijarde evra pretvorene u zgarište zahvaljujući nekom pilotu
žutokljuncu i pištolju za signalne rakete.

Nikako nije mogao da shvati zašto bi uradili nešto toliko neočekivano? Zašto
su poslali Eli ovamo kada su znali koliko je on uporno traži?
A nije mu bio jasan ni upad u Luksemburgu. I zašto je i tamo opet bila Eli?
Kao da su želeli da privuku pažnju na ono što su najviše želeli da sakriju.
Da nije neki blef? Pogrešno postavljena zamka? Ili...
„Sama je", promrmlja u sebi. Na licu mu se raširi osmeh. „Traži isto što i mi,
samo što ona čak i ne zna o čemu se radi."

OKOLINA LIONA

Eli je gurnula nogu ispod stolice da proveri da li je torba još tamo.

„Ti misliš da najveća od svih legendi u istoriji čovečanstva čuči u kartonskoj
kutiji ispod moje stolice?"
Dag joj klimnu. Lice mu više nije delovalo naivno, već beše ozareno
odlučnošću i verom. Bilo joj je jasno da je on sebe već ubedio. A što se nje

340
lično tiče, ona ni sama nije bila sigurna da li je uopšte verovala u njegovo
postojanje.
Ali šta ako je sve to istina? - reče joj neki glas u glavi. Šta ako je stvarno
tako, ako je tamo u tvojoj torbi? Najveća legenda u čitavoj istoriji - završila
baš kod tebe!
„A šta ćemo s njim?", pitanje joj zazvuča potpuno neubedljivo.
„Da spasemo svet? Da postignemo duhovno jedinstvo sa Svevišnjim?", Dag
je pokušao da se nasmeši, ali očigledno je da je napet.
Eli se srozala nazad u stolicu, ophrvana veličinom svega toga.
„A ja sam ga ukrala", promrmljala je gotovo šapatom. ,,'Ladno sam otišla
tamo dole i ukrala ga."
Onda joj sinu još nešto, pa se mračni oblaci nadviše nad njom nago-
veštavajući gadnu oluju. „Oni iz Monsalvata nikada nam neće dopustiti da se
izvučemo."
„Moramo da ga odnesemo do bratstva. Samo još kad bismo znali kako."
Eli je pažljivo odmakla stolicu: „Pa, za početak, hajde da pronađemo neki
internet-kafe. Šta god da se krilo u rancu, još imamo i Jostovu kameru, a znaš
da je on poginuo kako bismo uspeli da izvučemo te slike. Najmanje što
možemo da učinimo jeste da ih pošaljemo njegovim prijateljima."

Jedini internet-kafe koji su uspeli da pronađu imao je ogromne izloge i jarko

neonsko osvetljenje, pa je bleštao poput TV ekrana. Plativši tri evra, Eli i Dag
zauzeše računar negde u zadnjem delu. Nije im trebalo mnogo vremena da
pronađu internet-stranicu Zelenih vitezova. Naslovna strana pokazivala je
skenirano pismo o gašenju neke pravne firme i reči JEBITE SE iscrtane preko
njega crvenom voštanom bojicom.
Dag je izvadio memorijsku karticu iz kamere i ubacio je u priključak na
računaru. Odmah im se otvorila žuta fascikla na ekranu.

341
 „Pa, tu ima na tone stvari, čak i video-zapisa. Ako krenemo da ih učitavamo
na internet, bićemo tu do narednog četvrtka."
Eli je otvorila još nekoliko strana na veb-sajtu Zelenih vitezova. „Imaju
poštanski fah u Utrehtu. Karticu im možemo poslati i poštom."
„A šta onda nama ostaje? Na toj kartici su jedine slike koje ćemo ikada
izvući iz one kapele."
Na natpisu iznad kase stajala je reklama za diskove, fleš-memorije i ostalu
hardversku potrošnu robu. Dag je kupio memorijsku karticu pa je počeo da
kopira dokumenta na nju. Eli je otišla do trafike preko puta da kupi postavljenu
kovertu. Kada se vratila, na ekranu je bez tona išao Jostov snimak kapele,
prikazujući je kako grebe po blatu turpijom za nokte. Bilo joj je drago što je
Jost ostao s druge strane objektiva. Sećanje na njegovu smrt beše bolno.
Kamera se pomerila ukrug, a onda je ekran ispunio zumirani prikaz mozaika:
oštre, isprepletane crne linije. Dag je pauzirao snimak, a onda je za dvadeset
centi odštampao sliku. Skinuo ga je sa štampača, pa se zagledao u njega. Eli ga
je sve vreme posmatrala.
„Šta je bilo?" Iznad desnog ugla njegovih usta pojavio se nabor, maleni tik
koji je Eli često zapažala kada bi se zagledao u neke beleške ili kada bi za
kuhinjskim stolom zurio u prazan zid.
Uhvaćen na delu, Dag je podigao pogled. „Razmišljao sam o jednoj ženi.
Anelajze Stirt. Ona je vrsni poznavalac Kretjena i legende o Gralu.
Dok sam proučavao pesmu za gospodina Spensera, imao sam utisak da je sve
što sam pročitao poticalo iz neke od njenih knjiga ili članaka."
„Jesi li kontaktirao s njom?"
„Hteo sam, ali sam sa gospodinom Spenserom potpisao ugovor o po-
verljivosti", žalosno se osmehnuo. „No, pretpostavljam da to više ne važi."
„Gde bismo je mogli naći?"
Dag lupnu po računaru: „Tu nam je svevideće oko interneta."
Otvorio je stranicu za pretragu i ukucao dve reči.

342
 Sveti gral.
Kursor se zadržao nad dugmetom za pretragu.
„Ali nije to tako lako."
Dodao je i Anelajze Stirt u upit, pa tek onda kliknu na TRAŽI. Nakon što je
još par puta kliknuo mišem, stigli su do stranice Fakulteta za književnost
univerziteta iz Remsa, u Šampanji i Ardenima. Na njoj pronađoše imejl adresu
i telefonski broj ispod slike neke žene koja je sa okruglim naočarima i dugom
sedom kosom ličila na sovu.
Dag pogleda na sat: „Šest je sati. Drži palčeve da radi do kasno."
Kafe je imao i slušalice koje su se mogle upotrebiti za telefonske pozive
preko interneta: Dag je smatrao da im tako ne mogu ući u trag. Kupio je kredit,
stavio slušalice i, taman kad je hteo da okrene broj, Eli ga zgrabi za ruku.
„Jesi li siguran daje ovo dobra ideja? Rekao si daje ona svetski stručnjak za
Kretjena iz Troe. Šta ćemo ako Monsalvat zna za nju?"
„Pa, sve ostale opcije smo ispucali." Dag istrese svoj novčanik na sto.
„Imam sedamdeset i sedam evra i nešto sitniša. A ti?"
Eli pogleda u svoj novčanik: „Pedesetak."
„To je otprilike da nekoliko puta sipamo benzin i nekoliko noćenja u motelu.
A treba nešto i da jedemo. Ukoliko ne pronađemo bratstvo, ostaćemo bez para,
bez vremena, a i bez sreće. A šta ćemo onda?"
Eli je razmislila, kopajući po sećanjima u potrazi za bilo kakvim tragom koji
joj je Hari možda dao. Međutim, pronašla je samo prazne stranice.
„Ono s Miraboom nam nije upalilo", reče Dag. „Kutiju, izgleda, nećemo u
skorije vreme otvoriti. Ostala nam je samo pesma."
Stisnuo ju je za ramena: „Ipak, gledaj to s lepše strane. Oni iz Mon- salvata
ne znaju u kakvom smo očajnom stanju i verovatno misle da se nalazimo na
sigurnom, kod bratstva. Ovo je poslednje što bi očekivali."
Eli mu nerado klimnu. Dag pritisnu dugme da uspostavi vezu.
„Anelajze Stirt?"

343
 Zvučala je prilično srdačno. Možda zbog škotskog naglaska.
„Ovde doktor Daglas Kalum, asistent na Fakultetu Sejnt Džon u Oksfordu."
„Čini mi se da nisam upoznata s vašim radom."
„Trenutno proučavam poeziju Kretjena de Troe. Došao sam do prilično
neverovatnog otkrića za koje mi je potrebno vaše mišljenje. Mislim da biste i vi
želeli da vidite o čemu se radi."
Usledila je pauza: „O čemu se radi?"
„Bilo bi mi lakše da vam lično pokažem."
„Možete li da svratite do mene?"
„Trenutno se ne nalazimo u blizini Remsa." Dag pogleda na svoj sat.
„Nikako ne možemo stići pre deset večeras."
„Čak ni ja ne radim toliko kasno", ali bila je zainteresovana. „Svejedno, biću
budna. Ako je to što imate da mi pokažete toliko važno, mogli biste da svratite
do moje kuće."
Dag je zapisao adresu, odštampao mapu pa se diskonektovao sa interneta.
Pogled mu se susrete sa Elinim. Onako umorni, nekako su ipak uspeli da podele
osmeh.
„Potpuno ludilo", reče mu.
„Više ni ne mogu da odredim šta je ludo, a šta nije."

344
OKOLINA VINČESTERA, ENGLESKA, 1143.

Za sav svoj trud i muku, zamalo da dobijem bodež u vratu. Kad se vratih u
gostionicu, Hju me pribi uza zid maltene i pre nego što kročih preko praga.
„Gde si bio?"
Mislio je da sam ga napustio. Mislio je da sam ga ponovo izdao zbog
Malegana. Nakon onoga što učinih na Pešu, uopšte ga nisam ni krivio.
Sačekavši da skloni ruku sa mene, ispričah mu šta sam čuo. Telo mu se
opušta, ali mu se lice još više smračuje.
„Nisam ih razumeo", priznadoh mu. „Alberik je u jednom trenu zagovarao
rat, a onda je pričao o kraljevoj pobedi."
Hju poče da se šeta po odaji, pakujući ono malo svojih stvari u torbu.
„Tebi to ima smisla?"
„Ima."
„Pa, šta smeraju?"
Ne očekujem odgovor, u najboljem slučaju, mislio sam da će mi opet dati
neku zagonetku. Ali Hju se okrenu te me pogleda pravo u oči. „Hoće da ubiju
kralja."

I tako se te noći nađosmo na putu, na iznajmljenim konjima, pa jurimo za

vremenom koje nam izmiče. Četiri viteza, dva tovarna konja natrpana našim
oklopima, a tu negde i ja. Vetar mi huči u ušima.
Negde usred noći nađem se kraj Hjua. Terasmo konje da trče najbrže što smo
smeli, ali pošto pred nama bejaše dugačak put, tad samo kaskasmo.
„Zašto ovo radimo? Mislio sam da pokušavamo da ulovimo Malegana."

345
 „To i radimo." Dva sukobljena lava iskovana su mu u mesingu na prednjem
delu sedla. Njihovi obrisi se sablasno presijavaju na mesečini. „Malegan je
ukrao oružje neverovatne moći. A sada želi da ga upotrebi."
„Da bi ubio kralja?"
„Malegan mrzi red. On želi poremećeni svet bezakonja, u kojem bi sva
njegova zla mogla nesputano da cvetaju."
„To će postići ubistvom kralja?"
Čekam na odgovor. Hju progovara tišim glasom, hladnim kao u proroka.
„Moć teče kroz svet poput vode. Ponekad ispari, ponekad se nakupi u
dubokim bunarima. Nagomilava se u ljudima, ali i u predmetima. Neki od tih
predmeta i ljudi povezuju niti našega sveta, a neki drugi pokušavaju da ih
pokidaju. Kada se i jedni drugi sudare... nastale rane nikada ne zacele."
Ponovo zaćuta. Posle toga više ne znam da li sve to samo sanjah.

Zora nas zatiče na konjima, dok jašemo kroz neku prostranu dolinu. Deluje mi
poznato, a onda mi se sve vraća uz bolan osećaj gubitka. Bio sam tamo i ranije,
pre mnogo leta, kao mlađani štitonoša koji je pošao po nevestu svoga
gospodara. Tada je bilo leto, a sada belo inje prekriva šipražje i drveće. U toj
tami je ne prepoznah. Nedaleko odatle je i ona dvorana gde prvi put sretoh Adu,
gde je uplela zlato u kose, noseći pred sobom putir poput sluškinje.
Sunce se diže iza nas i topi mraz. Gore na grebenu, dotače i sapi blistavog
belog konja uklesanog u padinu, velikog kao crkva. Zapitah se ko li ga je
napravio, ko li ga održava tako belim. Zapitah se i da nisam možda tokom noći
prešao nevidljivu granicu nekog drugog sveta, sveta čudesa i znamenja. Zapitah
se da li ću ikada pobeći odatle.
Stižemo do nekog seoca, žalosnog mesta kraj reke. Čak im i crkva izgleda
bedno, a od okolnih čatrlja je izdvaja jedino to što bar na njoj krov beše čitav.
Ostale kuće zjape napola otvorene ka nebu, kao da je neko počeo da presvlači

346
krov slamom, pa je na pola posla odustao. Ali ko još presvlači krov usred
januara?

„Šta im se desilo s krovovima?"

„Svukli su slamu da nahrane životinje."
Osvrćem se oko sebe: „Nigde ne vidim stoku."
„Posle su i sebe morali da nahrane."
Beše to naselje živih utvara. Kada ujahasmo u seoce, meštani se pomaljaju iz
kuća da nas gledaju kako prolazimo. Odeća na njima ne beše ni izbliza dovoljna
da ih zaštiti od januarske studeni. Ispred nas, šačica njih izlazi na drum i preči
nam put. Ja stežem svoje uzde, ali mi ne izgledaju nasilno. Behu toliko mršavi
da bi ih čak i moje iznureno kljuse odguralo s puta.
„Gde su im žene?", mrmlja Anselm.
I ima pravo. Tela su im toliko mršava da ih je teško razaznati, ali kad bolje
zagledah, vidim da su svi meštani muškarci. Čak i oni što u rukama držaše
decu, neki čak i bebe: žgoljave, uplakane zamotuljke, gotovo neprimetne u
krpama u kojima behu umotane.
Zaustavljamo se pred njima. Sumorna rulja se tiho zagleda u nas. Jedan od
njih, s krznenom kapom nezgrapno nataknutom na glavu, iskorači napred.
Pretpostavim da im je on starešina.
„Gde su vam žene?", pita ga Hju.
Kao da je bacio proso pred guske. Čitava lavina odgovora zapljusnu nas u isti
mah i svi zaboraviše na starešinu. Od silne graje, ne čujem ni reč.
Starešina ih na kraju nekako umiri. „Velmoža nam ih uze. Pošto nismo mogli
da mu damo ni rod ni harač, uzeo nam je žene. Metnuo ih je da rade za
preslicama i vretenima, da šiju, pa odeću koju prave prodaje za gomilu para, a
njima ništa ne plaća. Kada mu ne naprave koliko želi, svuče ih i tuče. Drži ih
zaključane u štali. Tri su već umrle."
„Ko vam je velmoža?"

347
 „Grof od Vontidža. Džoslin od Otforta."
Možda je trebalo i da pretpostavim. Možda zaista jesam kročio u neki
drugačiji svet, svet u kojem je moja prošlost ponovo oživela, obrušivši mi se na
glavu. Zarasle rane koje preko godina zaceliše, ponovo se u trenu otvaraju,
bolne kao i onoga dana kada je Ada umrla.
„Ko!?!"
„Džoslin od Otforta. Imao je posed u Normandiji, ali ga je izgubio kada su
Anžujci izvršili najezdu. Kralj Stiven mu je u zamenu dodelio englesku zemlju
koja je pripadala njegovoj maćehi, kao i izmišljenu titulu."
Seljakove oči prebaciše se na naše tovarne konje. Skinuli smo šiljke s naših
kopalja, ali ih time nismo mnogo prikrili. Jedna se od vreća beše otvorila,
otkrivajući prigušeni sjaj verižnjače koja se unutra krila.
„Jeste li vitezovi?"
„Putnici", reče mu Hju šturo. ,,A vi nam stojite na putu."
Seljaci se uskomešaše pa nagrnuše oko Hjua. Sedeći na konju, pretvara se u
ostrvce u moru očaja. Uhvativši mu konja za uzde, vođa se prope ka njemu. Hju
mora da se sagne kako bi ga čuo.
„Zemlja nam je postala jalova, kao što i sami vidite. Džoslin od nje ništa ne
dobija. Jedino plodno tie koje mu je ostalo jeste ovaj drum, pa ga opseda isto ko
što i nas opseda."
„Kako to?"
„On stalno nadzire put. Negde će vas već sačekati. Na kilometar odavde, gde
put prolazi kroz gusti čestar, naići ćete na spaljena kola nasred druma. Sjahaćete
da ih sldonite, ali ona će biti napunjena kamenjem iz reke, pa će svi morati da
sjašu. I dok se okrenete, pod šijom će vam se naći desetak kopalja."
„Zašto mi to govorite?"
„Pa pogledajte nas. Nema ni zrnca žita da nam ga Džoslin nije odneo. Ništa
nam nije ostalo."

348
 Hju otrgnu uzde iz seljakovih ruku. „Kada bismo na putu zastajkivali da
ispravljamo sva zla na koja naiđemo, ne bismo nikada do Londona stigli.
Pronaći ćemo neki drugi prolaz."
„Molim vas!", vođa seljaka pade na kolena u blato, pa rukama hvata konja
oko nogu kao dete koje grli majku. Potresan prizor. Ima sreće što je konj
previše iznuren da bi ga šutnuo. „Ako izbegnete zamku, Džoslin će znati da
smo vas upozorili. Ima da nas šatre, i nas i naše žene. Postoje i gore stvari od
dirinčenja za vretenom na koje može da ih natera."
„On i ne zna da dolazimo. Osim ako mu vi niste javili?"
Seljak na to iskezi zube, od kojih mu polovina već beše poispadala od gladi.
„Rekoh vam da on nadzire ovaj drum. Video vas je. Projahao je ovuda malo
ispred vas."

I tako mi navukosmo verižnjače i sastavismo plan. Oklop ne bejah nosio još od

kad onaj stari strgoh sa sebe na Pešu. Sav zadrhtah kad mi skliznu preko glave,
progutavši me. A odmah zatim, sraste mi kao druga koža.
Potom se pripremismo. Hju se sa ostalima povuče niz drum, a Abelard i ja se
uspentrasmo na krovne grade s kojih beše skinuta slama. Sav se tresem. Pred
sobom vidim jedino Adu privezanu za drvo i kako joj krvlipti niz držalje koplja.
Neki anđeo zapeva u meni, opojnim zvukom osvete. Džoslin nikada ne beše
strpljiv čovek te se pitam koliko li će proći pre nego što se vrati da vidi gde mu
je plen.
I tako se i zbi.
U to vreme ne beše potrebno mnogo da biste se nazvali grofom. U pratnji mu
samo dva viteza i desetak vojnika koji ne izgledaju bolje od kakvih šumskih
razbojnika. Ali se bar vidi da se nauživao plodova sa svojih poseda. Izrastao mu

349
je podvaljak, telo mu beše nabreklo ispod oklopa koji je imao prugu duž leđa
jer behu dodate nove karike da mu prošire verižnjaču.
Stežem pesnice. Toliko zarivam nokte u kožu da mi na dlanovima izbijaju
graške krvi.
Dojahavši do seoskog starešine, spušta mu koplje uz grlo. Zamalo da se
zagrcnem prisetivši se Ade.
„Gde su?"
Čak mu i glas zvuči prazno. Usporen, razvučen, ni traga od očeve snage.
Postao je čovek koji se zadovoljavao napadima na lake mete.
„Krenuli su drugim putem", starešina pogled drži oboren. Široki ožiljak,
prekriven crnom krastom, pruža mu se po obrazu, stari beleg Džoslinovog
gospodarstva.
„Lažovčino!", Džoslin naglo okreće konja. „Nema drugog puta. Jesi li ih
možda upozorio?"
„Nismo im ništa rekli."
Džoslin zagolica čoveka po vratu svojim kopljem: „Izdao si me. Upozorio
sam te, ali me ipak nisi poslušao. Sad ćeš da..."
Selom prostruja cika. Prasence izjuri iz jedne kuće pa se dade niz drum
praćeno dimom: neko mu je privezao zapaljeni naramak slame za rep.
Uz oduševljene uzvike, vojnici napuštaju stroj i jure za njim. Neki čak i
koplja odbacuju. Džoslin i ne pokušava da ih zaustavi, već se samo smeje.
Povukavši koplje, snažno opali čoveka po lobanji.
„Od čega mi velikaši da živimo ako nas naši kmetovi izdaju?"
Ali mu se osmeh odmah zaledi na licu. Pokuljavši iz kuća, selo najednom
ispuniše ljudi pa opkoliše vojnike. Kod sebe imaju primitivno oružje: noževe,
srpove, kosire, maljeve, čak i krovne grede koje odvališe od sopstvenih kuća -
ali im je napad ipak smrtonosan. Svi nasrnuše na vojnike. Neki od seljaka
postaviše se poput živih štitova, primajući udarce na sebe, kako bi ljudi iza njih

350
mogli da se probiju. Dok ih mlate, nekako im oteše i istrgoše oružje te ih
oboriše na zemlju i skroz raskomadaše.
Džoslin odmah podbode konje zajedno sa svojim vitezovima pa jurnu
napred. Gorneman je jednom lepo rekao: ni čoveka ni viteza ne čine rođenje,
obuka ili veštine, već njegov konj. Razularena masa napaćenih seljana može da
pobedi čitavu vojsku pešaka, ali ih svega tri viteza mogu zbrisati sa zemlje.
Nasred ulice stoji hrpa đubreta i šuta, pažljivo smeštena tu pre nego što su
došli. Vitezovi se razdvajaju da je obiđu, poput vode oko nekog kamena, i
toliko se približavaju kućama da ramenima gotovo dodiruju letve na krovu.
Hvala ti, bože, Džoslin kreće ka meni.
Počnem da brojim korake. Iskočim li prerano, izgaziće me njegov konj,
iskočim li prekasno, udariće me sapima. Moram savršeno da odmerim trenutak.
Isto kao što vežbasmo u voćnjacima na imanju Otfortovih, bacih se sa krova,
obgrlih jahača rukama, teram ih da se oboje sruše pod mojom težinom. Džoslin
pada s konja, a ja mu zagnjurim glavu uz grudi kako bih se zaštitio pri padu.
Nešto puče kad padosmo na kamen. Ali ja ostah čitav, malo ugruvan, ali
nepovređen.
Na drugoj strani druma, Anselm obara svog protivnika, pa se rvu po zemlji.
A malo dalje, Hju sa ostalima opkoljava trećeg viteza. Podigavši štit koji je
Džoslin ispustio, izvlačim svoje koplje iz slame u kojoj ga pre toga sakrih. Iza
sebe čujem neki zveket. Džoslin skida kacigu sa sebe te se tetura i diže.
On isuka mač. Izmakoh se pred njegovim napadom te ga tresnuh po licu
ispupčenim delom štita. Krv mu odmah poteče na nos. Ja ponovo vidim Adu
kako krvari. Ščepah mu desnu ruku, zavrnuh je i zasekoh rubom štita. Kost mu
puče. Odmače se od mene, ali mu se mamuza zaglavi u zemlju te pade ničice u
blato, praćakajući se kao riba koju je plima ispljuvala na obalu.

Spustivši mu nogu na vrat, podigoh koplje, ali ga zaustavih nad Džoslinovim

licem. On se razroko zagleda u oružje.

351
 „Pogledaj me!"
Ništa on ne vidi, samo šiljak. Povukoh koplje da ga zarijem, a Džoslinove
ženice se raširiše kao da behu privezane užetom.
Da li ću zalečiti rane ako ga ubijem?
Težina koplja u ruci reče mi da hoću, zategnuvši mi rame, kao da me tera da
ga nabodem. I sam u to želim da poverujem.
Međutim, ruka mi sva obamre i ne mogu da je pomerim. Prisetih se
isposnikovih reči - Hoćeš li pružiti ljubav nevoljenima i milosrđe
nemilosrdnima?
Tad shvatih da sam Adu ja ubio. Mislio sam da ću moći da izigravam
Tristana, da će ona biti moja Izolda i da ta priča neće imati tužan kraj. Ali sam
zaboravio da svaki Tristan ima svog kralja Marka. Da sam hteo da ubijem
Džoslina, mogao sam da ga pronađem kad god sam hteo. Ali pravi razlog zbog
kojeg to nisam učinio, zbog kojeg sam tumarao po turnirima i među
plaćenicima zaluđujući se fantazijom o napadu na Otfort, krio se u tome što
sam, duboko u duši, znao da je sve to bila moja krivica.
Džoslin ju je oteo i privezao za drvo, a jedan od Džoslinovih ljudi bacio je
koplje. Da kojim slučajem ja sad ležim u blatu pod njegovim sečivom, već bih
bio mrtav. Koliko li sam dugo živeo za ovaj trenutak?
Milosrđe nemilosrdnima!
Koplje mi u šaci beše teško poput olova. Ruka mi drhti. Više ne mogu čvrsto
da ga držim.
Lakše mi je bilo da ga hitnem nadole.

352
OKOLINA REMSA, FRANCUSKA

Anelajze Stirt živela je u Šampanji, jugoistočno od Remsa, u kraju

Dag vozili su se po mraku kroz sela sa niskim kućicama od peščara, sa
zamandaljenim prozorima i zaključanim vratima. Nisu videli ni žive duše.
Taman kada je Eli pomislila da su promašili adresu, Dag se zaustavio pred
kapijom od kovanog gvožđa, koja je stajala ispred dugačkog prilaznog puteljka
posutog šljunkom.
„Jesi li siguran da smo na pravom mestu?", Eli je zamišljala da svi akademski
stručnjaci žive u kućama poput Dagove: u ofucanom, skučenom prostoru, čija je
jedina svrha bila da se u njemu smeste sve njihove knjige. Ali kuća doktorke
Stirt beše pravi pravcati zamak: trospratna kućerina sa visokim polukružnim
prozorima, gomilom pomoćnih zgrada i kulom na jednom ćošku.
„Mapa kaže da smo tu. A izgleda i da je još budna."
Vožnja je potrajala duže nego što su očekivali. Već je prošlo jedanaest sati,
ali je svetio i dalje sijalo kroz prozore u prizemlju. Eli se zagledala u senke oko
kuće, pitajući se šta li se to krije u njima.
„Najbolje je da kola ostavimo ovde", reče mu.
„Ako je neko već tamo, sigurno su nas već videli."
„Nisi me baš nešto utešio."
„Idem ja da pogledam. Ako mi se nešto desi, nagazi na gas i beži."
Već sam te previše izložila opasnosti, došlo je Eli da kaže. Međutim, Dag je
već otvorio kapiju i tiho utonuo umrak. Eli ga je posmatrala kako hitro korača
puteljkom i kako mu se visoka i vitka silueta odlučno kreće kroz tamu. Ako se
kojim slučajem i uplašio, to se na njemu nije videlo. Ali se Eli zato sva tresla.
Nisi zaslužio ovako nešto, prošaputala je za njim. Nisi zaslužio ono što sam ti
uradila.

353
 Stigavši do kraja puteljka, Dag se osvrnuo oko sebe. Eli je videla kako skreće
levo, pa desno, pa zaviruje iza ugla kuće. Srce joj zamalo nije prepuklo kada je
nestao iza jedne od pomoćnih zgrada, neke garaže ili radionice, ali se već
trenutak kasnije vratio mahnuvši joj da je sve u redu.
Dovezla je kola niz puteljak i pridružila mu se ispred vrata. Dag je podigao
zvekir, ali se vrata naglo otvoriše još pre nego što je uspeo da ga ispusti iz ruke.
Na vratima se pojavi visoka žena, lepša nego na onoj fotografiji na internetu.
Proseda kosa bila joj je labavo privezana otpozadi, ističući srcoliko lice sa
okruglim obrazima i uvučenim ustima.
„Doktor Kalum?"
Dag se rukovao sa njom: „Ovo je moja koleginica, Eli Stanton."
Kada je prihvatila njenu ruku, Eli je primetila koliko je, zapravo, bila prljava.
Lice je umila još u restoranu, skinuvši sa sebe blato koliko je mogla, ali je zbog
onog pada u kaljugu i dalje imala ogromne mrlje na farmerkama, a kosa joj je
zaudarala na dim.
„Pukla nam je guma. Spotakla sam se i pala u neku jarugu dok smo je
menjali."
,,Oh, sirotice", Anelajze Stirt uhvatila ju je oko ramena, pa ju je sprovela u
hodnik popločan kamenom i prekriven slikama lovačkih pasa. „Hoćete li da se
presvučete? Jeste li jeli?"
Dag je odmah odbio: „Već vas predugo držimo budnom."
Anelajze ih je uvela u elegantnu dnevnu sobu. Cepanica je lagano tinjala u
kaminu iznad kojeg su se presijavale dve sačmare, a preko prozora su visile
dugačke draperije od brokata. Sav nameštaj delovao je kao da ima najmanje
stotinak godina.
„Idem samo da pristavim vodu za čaj."
Anelajze nestade iz sobe. Eli se nasadila na sam rub zlatnog otomana, nadajući
se da ga neće zaprljati. Osećala se kao zalutala duša koja je pronašla oazu usred
pustinje, pa ne može da poveruje da njena treperava dobrodošlica nije samo

354
fatamorgana. Sve je oko nje bilo toliko mekano, toplo i udobno, daje pomislila
da će zaplakati.

Anelajze se vratila noseći u rukama poslužavnik. Uz čajnik i tri šolje, donela

je i tanjir prepun suhomesnatih proizvoda, kriški francuskog hleba i pite s
mesom isečene na četvrtine.
„Malo sam procunjala po frižideru. Izgledate mi kao da bi vam dobro došao
koji zalogaj."
Eli se učtivo uzdržavala otprilike pet sekundi, a onda se bacila na parče pite.
„Kuća vam je predivna", promrmljala je sa ustima punim mrvica.
„Otac mi je bio Škot, a majka Nemica, ali su oboje želeli da budu Francuzi.
Kroz ovu kuću su pokušali to i da ostvare." Anelajze sede u duboku fotelju,
podvivši noge pod sebe. „Međutim, vi niste ovamo došli kako biste se divili
mom domu."
„Hteli smo da popričamo s vama o glavnoj temi vaših istraživanja", reče joj
Dag.
„Slobodno recite - došli ste da popričamo o Svetom gralu. Znam da je to
pomalo pogana reč u akademskim krugovima", reče zavalivši se u fotelju, „ali
mi je drago što ste oklevali, jer inače srećem previše ljudi koji su pravi fanatici
kada je ta tema u pitanju."
Eli je razmazala debeli sloj maslaca po hlebu, pa je odozgo dodala i parče
šunke.
,,U ovoj oblasti postoje dve vrste ljudi: naučnici i zaluđenici. Ja se trudim da
izbegavam zaluđenike, ali čovek ne može biti naučnik, pravi naučnik, a da
ponekad ne naleti na njih. Oni vam obično pričaju o templarskim vitezovima,
tarot kartama, Isusovoj krvnoj lozi, masonima i kojekakvim teorijama zavere.
Ponekad vas naprosto zadivi njihova domišljatost, ali sve su to ipak koještarije."
„Nas ipak više zanima Kretjen de Troa i njegova poezija."

355
 Anelajze mu pronicljivo klimnu: „Kada ste rekli da dolazite ovamo, malo
sam vas proverila, doktore Kalume. Vaša oblast su francuski pesnici i njihov
klasični postupak, ali dosad niste objavili ništa o Kretjenu."
„Nedavno sam se zainteresovao za njega."
„Rekli ste da želite nešto da mi pokažete?"
Dag pogleda u Eli. Ona izvuče kožnu futrolu iz torbe i razvi pergament.
Predala ga je Anelajzi, zajedno sa Dagovim prevodom.
„Gde ste ovo pronašli?"
„Jedan naš porodični prijatelj iskopao ga je na nekom tavanu", reče Dag.
„Znao je da se bavim proučavanjem starih rukopisa pa mi ga je dao da ga
pregledam."
Anelajze je stavila naočare, koje su joj visile na crvenoj traci oko vrata, pa se
udubi u rukopis. Lice joj se odmah ozarilo.
„Vi mislite da je ovo Kretjenovo delo?"
Dag joj klimnu.
,,I uvereni ste da je autentično."
„Ne bismo vas uznemiravali da nije tako."
„Pa, jezik odgovara. To je šampanjsko narečje, kao i neke od reči. A očito je
u vezi sa gralom. A još sve ove asocijacije: pehar, koplje, deva. Ali to ste
zasigurno i sami zapazili. Šta ste očekivali da ću vam reći?"
„Mi mislimo da je to neka vrste zagonetke", Eli je zbrzala reči pa se
zacrvenela. ,,E, sad sigurno mislite da smo ludi."
„Naprotiv, da malo slobodnije citiram Henrija Kisindžera, to što ste ludi, ne
znači da niste u pravu."
Anelajze je skinula naočare i protrljala ih o maramu, a onda je zaški- ljila
očima prema pergamentu.
„Neki naučnici, i to valjani naučnici, smatraju da su Kretjenove pe- sme pune
zagonetki. U rukopisnoj verziji Lanselota postoji jedno potpuno nepotrebno

356
oslikano početno slovo u stihu 4401. Čitava pesma ima 7118 stihova. 7118
podeljeno sa 4401 iznosi 1,62 - zlatni presek. Fi! Slučajnost? Niko ne zna."
Promešala je čaj prstom. „Da li ste razmislili i o šahovskim problemima?"
Dag iznenađeno odmahnu glavom: „Zašto?"
„Kretjen je bio zaluđen šahom. On se javlja u nekoliko njegovih pesama,
mada sam sigurna da to već znate, a ima i puno primera podova sa šarom
šahovske table, konja koji su polucrni i polubeli, crno-belih grbova, tabli za šah
upotrebljenih umesto štita..."
Lukavo im se nasmešila, iščekujući da se uključe. Eli je prva sve shvatila.
„Pesma je poput mreže. Osam stihova po osam slogova. Kao na šahovskoj
tabli."
Anelajze se okrenula Dagovom prevodu.

Svetom je celim hrišćanski vitez lutao,

plemeniti traži smer, to pravo je njegovo.
„Ova reč, tournez, preveli ste kao smer..."
„Ma i sam znam da se odnosi na zaokret, i na turnir", reče Dag, „ali mi se
ovo bolje uklopilo u stih."
„Mogli ste ovo da prevedete na engleski i kao tours - turneja. Jeste li čuli
nekad za vitezovu turneju?"
Eli i Dag oboje odmahnuše glavom. Anelajze je spustila noge sa fotelje, pa je
otvorila srebrni laptop koji je stajao na pozlaćenom stočiću pored nje. Otvorila
je jedan od pretraživača na internetu.
„Vitezova turneja, odnosno konjanikova, ili konjićev skok, predstavlja šahovski
problem.* (*Engl. Knight's Tour - konjićev skok, u engleskom se figura konja u
šahu naziva knight, odnosno vitez, konjanik. (Prim lekt )).
Cilj je da konja pomerite po svim poljima na tabli koristeći se samo regularnim
potezom - dva gore i jedan sa strane."
„ A to je moguće?"

357
 „Čak veoma lako. Inače, taj problem je poznat već vekovima, a najstarija
evropska rešenja potiču još iz srednjeg veka."
,,A kakve to veze ima..."
„Vaša pesma je kao šahovska tabla, svako polje je jedan slog. Ako biste je
pročitali po redu kojim se konj kreće po njima, možda biste dobili nešto novo."
,,A kako bismo mogli da otkrijemo tačan red kretanja?"
Anelajze ukuca nešto u računar. Eli i Dag se zagledaše u ekran. Na monitoru
se pojavio geometrijski model, krivudave isprepletane crne linije koje su se
preklapale pod oštrim uglovima i trouglovima. Nisu bile iste kao onaj mozaik iz
Miraboa, ali im sličnost nikako nije promakla.
Okrenuvši im leda, Anelajze nije videla njihovu zaprepašćenost. „Ovako
izgleda jedno od rešenja."
„Jedno od rešenja?", ponovi Eli. ,,A koliko ih ima?"
Anelajze premota na dno stranice, gde se ispod slika nalazio tekst. „Više
nego što biste pretpostavili." Pročitala je još jedan deo, a onda se žalosno
nasmejala. „Prema ovoj stranici, niko ne zna koliko mogućih putanja postoji.
Po poslednjoj proceni, nešto malo više od sto triliona."
Sakupila je šolje, pa ih je stavila na tacnu. „Žao mi je što vam nisam bila od
velike pomoći."
„Naprotiv", reče Eli, „dali ste nam dosta tema za razmišljanje."
„Ma, to su verovatno sve koještarije. Gral uvek podstiče maštu i svakakve
izmišljene priče, čak i kada se radi o oguglalom starom ciniku poput mene. Pre
osam stotina godina, Kretjen de Troa opisao je neku zdelu optočenu draguljima.
U narednom pokolenju, ona je već postala Hristov pehar. U nemačkim
predanjima, to je kamen koji je ispao iz raja. A ljudi danas pominju i dete iz
Isusove ljubavne veze i kojekakve ezoterične mudrolije. Jeste li znali da postoje
naučnici koji tvrde da je Kretjen namerno hteo da razbijamo glavu njegovom
pesmom? Nabacao je gomilu nejasnih simbola kao u nekom snu, a nigde nije
otkrio šta oni zapravo znače. Potpuno je zamrsio čitavu priču, ne dajući rešenja,

358
a onda je sve to ostavio nezavršeno. Možda se radi samo o šali, možda je hteo
da ljudi polude od razmišljanja."
„Ali vi ne mislite da se radi o šali", reče Eli. Ugura kožnu futrolu nazad u
torbu pa ustade. „No, mi smo vas već predugo zadržavali."
„Gde ćete odsesti?"
„Pronaći ćemo neki hotel."
„Tu sigurno nećete, pogotovo ne u ovo doba noći. Ostanite ovde. I više ste
nego dobrodošli."
Eli pogleda u Daga. Krevet, čisti čaršavi, meki pokrivači i topla voda zatitra
joj pred očima.
„Veoma ste ljubazni..."
Anelajze postiđeno mahnu rukom po ogromnoj kući: „Bar soba imam
dovoljno."

Njihova soba beše topla i udobna. Dag je bukvalno morao da izvuče Eli ispod
tuša, kako bi i on uhvatio malo tople vode. Odeću je ostavila u ćošku, pa se
gola sklupčala pod debelim jorganom. Glava joj je utonula u jastuk, a kada joj
se Dag pridružio deset minuta kasnije, već je napola i zaspala. Sklupčavši se
oko nje, privukao ju je u zagrljaj.
„Onaj konjićev skok..."
„Aha, znam..."
,,U torbi mi je. Mogli bismo..."
„Pssssst...", nije htela ni da razmišlja o tome.

Eli se probudila u mraku. Blistave kazaljke sata na noćnom stočiću pokazivale

su da je bilo petnaest minuta do četiri. Ležala je tako par trenutaka,
pokušavajući da se priseti gde se nalazila, uživajući u mračnom noćnom
spokoju. Bila je na sigurnom i toplom i nije morala da ustaje. Slušala je Daga
kako polako i ravnomerno diše pokraj nje, kao kada majka sluša usnulo dete.

359
 Osetila je da joj se piški. Izvukavši se iz kreveta, krenula je bosonoga preko
drvenog poda. Toalet se nalazio u dnu hodnika i bio je mračan, tek pokoji snop
mesečine probijao se kroz prozor. Nije mogla da pronađe prekidač.
Osećam se kao duh, pomislila je. Kao bledunjava prilika koja se vrzma po
nekoj staroj kući. Ipak, teško da je to bilo mističnije od svega ostalog što joj se
desilo.
Pokušala je da pusti vodu u klozetskoj šolji, ali je ova imala staromodni
lanac na povlačenje koji je visio negde u mraku. Dok ga je opipavala gde je,
zapade joj za oko nešto s druge strane prozora. Pogleda napolje.
Farovi nekog automobila primicali su se puteljkom.

360
DOLINA BELOG KONJA, ENGLESKA, 1143.

Koplje se trese u blatu, odmah pored Džoslinovog lica. Krv mu teče iz

ogrebotine na obrazu. Pade tako blizu. A još dok sam ga bacao, uopšte nisam
znao šta ću dalje.
Oči mu behu toliko razrogačene da pomislih da je možda umro od straha. Po
prvi put me gleda pravo u oči.
„Odakle si došao?", prošaputa.
Nemam šta da mu kažem. Nakon što donesoh odluku, više nikada ne želim
da ga vidim. Zateturam se u tamu iza jedne od kuća i povraćam u blato. Anselm
me posmatra i nije mu jasno šta radim. Nije ni meni jasno. Mogu samo da
prepoznam neki osećaj, neki titraj u mojoj zamršenoj duši, koji mi govori da se
novom ranom stara rana ne može izlečiti, a milosrđem možda i hoće.

Nekih pet milja niz put, nađosmo imanje gde je Džoslin držao seljanke. Kada se
približismo, stražari odmah zauzimaju stav mirno, ali kad videše da im
gospodara vodimo vezanog konopcem, oni brže-bolje baciše oružje. Anselm
vrata razbi sekirom. Žene što dohramaše napolje na svetio behu stravičan
prizor: kose im raščupane, haljine prljave i toliko izlizane da gotovo ništa ne
skrivaju. Vratovi im zategnuti, a obrazi bledi od gladi. A prsti im zlatni, od
zlatnoga konca kojim su plemkinjama šile dvorske haljine. Svaka nit tog konca
vredi više od onoga što bi Džoslin za čitav mesec potrošio da ih održao u
životu. Gotovo da zažalih što ga tamo nisam ubio.

Anselm oslobađa Džoslina. „Ako ikada opet negde budem čuo da zlostavljaš
svoje vazale, ima da ti nabijem taj konac u grlo i da te njime udavim." Potom
pokaza prstom u mene: „Ja ne praštam tako lako ko ovaj moj drug."
Ostavismo ih u dvorištu. Džoslin izgleda ošamućeno koliko i žene. Sad kad
su slobodne, nijedna ne zna kuda da udari.

361
Beše kasno po podne i sunce već poče da dodiruje horizont kad prona- đosmo
dvor. Bejaše na frontu, mada u okolini nije bilo mnogo borbi. S grebena
gledamo kako se crveni i zeleni čadori šarene raštrkani po poljima, od šume, pa
sve do ruba neke reke. U toku je opsada: vojska na rečnoj obali beše postavila
katapulte. Kako malo prođe, oni bi se zatresli poput nekog insekta, pa bi kamen
poleteo ka gradu na suprotnoj obali. Neki padaju preko bedema, da nekome
upropaste večeru, a neki bi podbacili i pljusnuli u vodu. Neki bi uspevali da
pogode metu, al' ne prave veliku štetu.
Na kilometar od reke beše neka vlastelinska kuća. S kule joj se vijore dva
barjaka: dva engleska lava i kraj njih zlatna zastava.
„Stiven je stavio kraljicu pokraj sebe", reče Hju. U glasu mu se oseti
divljenje, ali ne divi se Stivenu.
,,U bici kod Vinčestera, kraljica Matilda povela je njegovu vojsku u boj i
isterala caricu Mod", reče Anselm. „Čudna su to došla vremena, kada žena s
vojskom krene na drugu ženu."
„Čudna, čudna", potvrđujem.
Projašemo kroz prostrani tabor. Na tim njivama neće iznići ozima pšenica.
Armije hodaju poput divova: gde god da kroče, čizmu zarivaju u zemlju i lome
je. A ovi divovi već godinama haraju Engleskom. Otisci će njihovi ostati još
dugo nakon što njih više ne bude bilo.
Stižemo do vlastelinske kuće. Neki čovek s drvenom nogom sedi na travi
ispred kapije i delje parče jasena. Dvorište beše ispunjeno dvoranima zauzetim
nekim svojim poslovima, toliko krcato da niko na nas ne obraća pažnju.
Sjahasmo, te uđemo pravo u prestonu dvoranu.
Ja nikad pre toga ne videh kralja. Da mi ga Anselm ne pokaza prstom, ne bih
ga ni prepoznao. U dugačkoj i širokoj dvorani, tamnokosi muškarac utučeno
sedi na čelu, dok vitezovi razgovaraju za svojim zasebnim stolovima. Nisu ni
izbliza onoliko bučni koliko bi trebalo da budu. Iako ne čujem šta govore, po
tonu osećam da su natmureni i obeshrabreni.

362
 „Nekada je bio najmoćniji vladar u vascelom hrišćanskom svetu", promrmlja
Anselm. ,,A pogledaj ga sada."
Hju nešto govori jednom od slugu, koji nestade na sporedna vrata. Malo
kasnije, vraća se sa čovekom u jarkoplavoj odori i dugim krznenim ogrtačem.
„Henri, biskup od Vinčestera i opat od Glastonberija", objavi sluga.
„Naš prijatelj", šapnu mi Anselm.
Biskup mi liči na deblju i stariju verziju čoveka koji sedi na prestolu. Prsti
mu behu gotovo nevidljivi pod gomilom prstenja koje je nosio, i zlatnih i
srebrnih, ukrašenih draguljima u svim bojama letnjeg vrta. Zveckaju poput
zvončića svaki put kada pomeri ruku.
Pozdravlja Hjua prepoznavši ga, nakon čega mene iskosa pogleda: ,,A ko je
ovo?"
„Jedan od Maleganovih ljudi koji je promenio stranu."
„Zar je tako nešto moguće?"
Hju mu odgovori klimanjem glave. „Malegan dolazi ovamo. Moramo da
upozorimo kralja."
Biskup se osvrće preko ramena. Kralj i dalje sedi srozan u svojoj stolici i zuri
u zlatni pehar u rukama. Kralj bi trebalo da bude žila kucavica svoje kraljevine,
žiža njenoga poleta. U prizoru usamljenog kralja beše nešto zastrašujuće.
„Bolje bi vam bilo da popričate s kraljicom. Moj brat nešto baš i nije svoj
danas."
Kraljicu nađemo u hladnoj, kockastoj odaji, kako gleda ka reci i opsadi.
Njeno držanje beše mnogo više kraljevsko nego u njenoga muža, pogotovo s
njenom mlečnom puti i kosom toliko svetlom, gotovo belom, što joj se spuštaše
u dugačkim uvojcima sve do kukova. Na sebi nosi odoru od bele svile,
filigranski istkanu zlatnim cvetovima.
Sasluša Hjua koji joj ukratko iznese svoje strahove. Ne spominje predmete
čudnih moći, a ni neizlečive rane, već je samo upozorava da neki čovek dolazi
da ubije kralja. Ona se za to vreme poigrava kopčom na narukvici, ali ne

363
pokazuje nikakve emocije. Od trena kada posta engleska kraljica, bilo je mnogo
ljudi koji osporavahu pravo njenog muža na presto, a obično su vukli i čitave
armije za sobom. Šta je onda još jedan čovek manje ili više?

A Hjuova priča pritom je i zbuni. Čim on završi, ona ga pita: „Ali kako će ga
ubiti? Pa on je kralj!"
To beše prilično razumno pitanje. Prošle godine, carica Mod zatoči Stivena u
bici kod Linkolna, pa ga mesecima držaše zarobljenog, sve dok Matilda ne
uhvati Modinog brata pa je tako natera da obave razmenu. Nisam upoznat sa
caričinim skrivenim mislima, ali smem glavu da dam da Mod nikada nije ni
pomislila da bi mogla ubiti Stivena.
„Ni Cezar nije bio toliko nedodirljiv da ga Brut ne bi izbo bodežom."
Kraljica beše učena žena, pa razume šta time misli. „Ali to beše u doba
bezbožnika. Ubiti vladara koga je Bog miropomazao...", odmahnu samo
glavom. Nije da joj je sama ta pomisao gnusna, samo je nezamisliva.
„Ti ljudi nisu plemeniti", Hju ostade uporan. „Oni su bezbožnički razbojnici.
Oni su i grofa od Peša ubili, a sad hoće čitavu kraljevinu da gurnu u bezvlašće."
„Ubiti kralja nije isto što i ubiti grofa."
Hju se slaže s tim.
„ A jeste li videli u kakvom nam je stanju kraljevstvo?", zagleda se ona kroz
prozor. Noć je već pala, ali grimizni odsjaj stoji na horizontu, tamo gde je neko
zapalio nečiju kuću ili njivu.
„Usevi nam podbaciše, velikaši zlostavljaju svoje kmetove, tela leže
nepokopana, a sinovi se okreću protiv očeva svojih. Neki popovi viču kako su
Hrist i svi njegovi anđeli zanavek napustili Englesku."
Hju turobno klima glavom: ,,A ako i kralj Stiven umre, isti ti popovi na sve
ovo gledaće kao na zlatno doba, na blažena vremena u poređenju s onim što će
posle toga uslediti."

364
 Nešto nalik očaju u njegovom glasu izgleda da uspeva da prodre do kraljice,
koja se okreće biskupu Henriju. „Znate li ove ljude? Verujete li im?"
Biskup potvrđuje.
„Onda mi dovedite Vilijama."
Hju i ja se povukosmo u neku od sporednih odaja. S krovnih greda još visi
crni luk, pa pomišljam da to mora da je bila neka ostava, pre nego što
vlastelinska kuća na brzinu bi pretvorena u palatu. Hju korača od zida do zida, a
ja gledam kroz prozor. Izbija još požara pa se čini da cela kraljevina gori.

Zlatno doba.
Vrata se otvoriše i Vilijam od Iprea, zapovednik vojske, ulete unutra,
zaputivši se brzim korakom do kraljičinih odaja. Krećemo za njim. Beše visok,
naočit muškarac snažnih crta lica i zapovedničkog pogleda. Sede vlasi behu mu
prošarale crnu kosu pa mu samo još više dodaju na autoritetu, a zbog
iskrivljenog osmejka na licu, svaki čovek želi da zaradi njegovo poverenje.
Znam ga i po ugledu: godinama beše plaćenički kapetan koga su se u krajevima
zapadno od Rajne najviše plašili. A sada beše zapovednik kraljeve vojske.
Čudnovata neka vremena.
„Ovi ljudi došli su nam iz Londona", reče mu kraljica. „Tvrde da će za njima
doći i neki jednooki trgovac, s namerom da napadne kralja." Neprimetno sleže
svojim kraljevskim ramenima, ograđujući se od te sulude priče. „Možete li
proveriti kraljevu zaštitu, da se uverimo da je kralj bezbedan?"
Obraćala se i Hjuu i biskupu, pa isprva ne primećuje Vilijamovu reakciju.
Ona naočita samouverenost nestade mu s lica koje skroz posive.
„Jednooki čovek stigao je još pre jednog sata. Kod sebe je imao pismo od
naših pristalica iz Londona i džak pun zlata za nas. Hteo je da pomogne."
,,A gde je sad?"

365
 „Zatražio je prijem kod kralja." Dok gotovo šapatom saopštava, Vilijam je
preplašen kao neki desetogodišnji štitonoša: „Mislio sam da bi mogao da ga
oraspoloži."
Odmah dozivaju stražu i pale lampe, te prevrću čitavu kuću od poda do
plafona. Nije im trebalo mnogo da ustanove ključnu istinu:
Kralj je nestao.

366
OKOLINA TROE, FRANCUSKA

Dva crna mercedesa kretala su se duž prilaznog pošljunčenog puteljka. Potom

se zaustaviše ispred kuće, zaprečivši nišan. Vrata se otvoriše i napolje izlete
pet-šest ljudi. Jedan je bio visok, zapovedničkog držanja, sa sedom kosom koja
se presijavala na mesečini.
Eli potrča nazad u sobu i poče da drmusa Daga budeći ga.
„Blanšar je stigao!"
„Ali kako..."
„Zar je to bitno!" Eli je počela da se oblači. Smrad blata i znoja, koji je toliko
zahvalno tušem spirala sa sebe, ponovo ju je obavio. Dag iskoči iz kreveta pa i
on poče da se oblači.
„Otkud je znala da treba da nazove Blanšara?"
„Moći ćeš to i sam da ga pitaš ako smesta ne pobegnemo."
Eli je bacila pogled kroz prozor. Iza kuće je sve bilo mirno: dugački travnjaci
i ograde od šimšira kupali su se u mesečini. Zid ispod nje je bio ravan i svetao,
bez oluka i bilo kakvih ukrasa.
„Da li ćemo moći da skočimo?"
Eli odmahnu glavom: „Možda ne bismo polomili vratove, ali sigurno ne
bismo više mogli da hodamo."
Zgrabivši ranac, iskrala se na odmorište ispred stepeništa. Dole se upali
svetio. Prigušeni glasovi dopreše iz hodnika, a neke senke zadrhtaše na
kamenom podu, mada je stepenište sakrivalo ljude koji su krenuli nagore.
Dag joj se pridružio. Tri sprata ispod njih, Eli začu krckanje stepenica.
„Nemamo gde."
Eli obuze ledeni očaj. Stigli su dovde, a sad će ih tako lako uhvatiti? Mogla
je i da pretpostavi da će se ovako završiti.
Međutim, Dag se žurno spustio na drugu stranu odmorišta, prove- ravajući
ostala vrata. Eli krenu za njim.

367
 „Ne možemo se sakriti", prosiktala je. „Ne nađu li nas u našoj sobi, srušiće
čitavu kuću." Koraci su stigli do prvog sprata - nezgrapni zvuk krupnih
muškaraca koji su pokušavali nečujno da hodaju.
„Ovoliko velika kuća, mora da ima i stražnje stepenište za poslugu."
Dag se spustio do kraja hodnika, opipavajući zid. Bio je ofarban u belo i
izdeljen u panele, istovetan kao i ostali zidovi.
„Osećam rupu ispod lajsne", ugurao je prst ispod nje. Uz škripu i pucketanje,
zid se otvorio pred njim.
,,Et voila!"* (*Evo! (Prim, lekt.)).

Dagov mobilni telefon poslužio im je kao baterijska lampa. Uključivši ga,

ispružio ga je ispred sebe. Pod sjajem diode, Eli je ugledala krivudavo
stepenište koje se spuštalo nadole, ali previše strmo da bi imali neku pomoć od
svetla sa telefona. Zatvorivši vrata za sobom, krenula je za Dagom prateći snop
svetla niz spiralno stepenište. Mnoga pokole- nja slugu izlizala su kamenje pa je
bilo veoma glatko: kada se osvrnula za sobom, okliznula se i zamalo
strmoglavila niza stepenice. Dag ju je uhvatio, metnuvši joj prst preko usta.
„Pazi."
Eli oslušnu oko sebe. Ponovo su čuli glasove, ali negde ispod njih, iza
krivine, previše prigušene da bi dopirali sa njihovog stepeništa. Kada su
kradomice nastavili dalje, najednom se pred njima, kroz okruglu rupu u zidu,
pojavi snop svetla.
„To mora da je brava za neki drugi prolaz."
Eli je klekla pred nju, prislonivši oko na rupu. Gledala je pravo u dnevnu
sobu u kojoj su to veče sedeli. Vatra se već ugasila, ali su svetla bila upaljena.
Anelajze Stirt stajala je kraj kamina držeći čašu s brendijem u ruci. Gledala je u
nekog koga Eli nije mogla da vidi.

368
 „Prošlo je dvadeset i pet godina od kada mi je prvi put pokazao pe- smu, ali
ja je se i dalje sećam kao da je bilo juče", reče Anelajze. „A vaš sam broj sve
vreme čuvala kod sebe, za svaki slučaj."
„Dobro je što je tako." Blanšarov glas beše opušten i smiren, kao i obično.
Eli se usta osušiše poput soli. „Gospodin Spenser će biti oduševljen kada mu je
vratimo."
Anelajze uze gutljaj brendija. Pokreti su joj napeti pa je čaša, kada ju je
spustila, glasno lupila o ploču iznad kamina.
„Nemate pojma koliko sam želela ponovo da je vidim. Još od kad me je
gospodin Spenser pozvao u svoj zamalc, bila sam poput modernog Persivala.
Provela sam noć u zamku, videvši neke čudesne stvari, i posle toga sam
pokušavala da im se vratim. Ali nikome ni reči nisam rekla, naravno."
„Da jeste...."
Povici odjeknuše kroz kuću, i kroz rupu u vratima i kroz stepenište, pa joj se
učinilo da su dopirali sa svih strana. Neki udarci dopreše i odozgo. Neko je
lupao po gornjim vratima.
Dag je odmah povukao Eli.
„Znaju da smo pobegli."
Ponovo se začu lupnjava, pa neka škripa, udaranje i ljutiti povici. Eli se
osvrnula oko sebe. Nalazili su se u prizemlju, ali se stepenište tu nije
završavalo. Kuća je sigurno imala i podrum. Nisu smeli da uđu u dnevnu sobu
jer je u njoj Blanšar. Nastavili su da se spuštaju.
Svetio sa Dagovog telefona zaustavilo se pred nekim starim vratima od
debelih dasaka, prekrivenih klinovima i povezanih gvozdenim šipkama. Nisu
bila zaključana, pa se provukoše kroz njih. S druge strane pronađoše debele
reze, koje je Dag svom snagom zamandalio, zalupivši vrata pre toga.
„To će ih zadržati bar neko vreme."
„Gde smo mi uopšte?"

369
 Dag obasja svetlom prostoriju i nazreše cigle podrumskih zidova i duboke
niše. U mraku ugledaše i prašnjavu burad.
„Ovo su sigurno bili stari podrumi za čuvanje šampanjca. Zamak je nekada
imao i vinograd."
„Kuda ćemo sad?"
Dag je ponovo uperio svetio po prostoriji, ali ovoga puta malo sporije.
„Šampanjac se čuva u ogromnim buradima. Nema šanse da su ih spustili kroz
vrata za poslugu."
Neki koraci se spustiše do druge strane vrata i tu se zaustaviše. Eli se
zagledala u reze, zapitavši se koliko će dugo držati vrata.
„Jesi li unutra, Eli?"
Blanšarov glas beše poput neke čarolije, stežući je oko vrata. Nije mogla da
progovori.
„Nemaš kud, Eli. Otvori vrata."
Sačekao je.
„Oduvek sam znao da si posebna, Eli. Postigla si više od svih drugih za
čitavih osam stotina godina. Baš smo se namučili da te pronađemo. Ali sad je
sve gotovo. Kod tebe je nešto što pripada nama. Vrati nam naše i nema ljutnje."
Dag je nešto čačkao u ćošku iza nje. Eli i dalje nije mogla da progovori.
Blanšar je sad već zvučao iznervirano.
,,A ti, Daglase Kalume? Došao si da spaseš svoju drugaricu? Baš si galantan,
pogotovo ako imamo na umu kako se ona ponela prema tebi", suvonjavo se
nasmejao. „Ili ti možda nije ni rekla? Izdala te je. Cela mi se podala. Ti joj ništa
nisi značio sve dok nije shvatila da bi od tebe mogla imati koristi."
Eli se osećala kao da je bila napravljena od stakla i da je udarac čekićem
razbija u milion komadića. Osvrnula se preko ramena. Dag je napola utonuo u
neko udubljenje između dva stuba, mučeći se s nečim u zidu.
„Moje strpljenje ima granice, Eli! Otvori vrata!"

370
 Začula je neki zvuk koji nije uspela da prepozna - šuštanje, mrmljanje,
škljocanje...
Podrumom odjeknu snažni prasak, odbijajući se o zidove toliko snažno da je
Eli pomislila da će joj glava pući. Vrata se zatresoše i s njih pade prašina kao sa
starog tepiha. Ali reze ipak nisu popustile.
Neko je zgrabi otpozadi. Vrisnula je, ali nije čula ni samu sebe jer joj je u
ušima još odzvanjala eksplozija. Bio je to Dag, natmurenog lica. Nešto joj je
govorio, ali ona nije razumela šta. Odvukao ju je do udu- bljenja u zidu, gde su
ih neka niska široka vratanca čekala otvorena. Još jedan prasak tresnu po
vratima. Dag tiho reče nešto što mu je sa usana pročitala kao: sačmara.
Poveo ju je kroz nizak kameni lagum koji se završavao merdevinama i
rešetkastim vratima. Otključani katanac stajao je samo provučen kroz bravu.
Dag ga je skinuo i otvorio vrata.
Našli su se u jednoj od pomoćnih zgrada. Kroz prozor na stražnjem zidu, Eli
je videla kako se zamak ponosito uzdiže dvadesetak metara od njih. Zgrada je
nekada sigurno bila deo vinarije, a sada je predstavljala garažu sa zelenim lend
roverom i zidovima punim baštenskog alata. Ključevi su visili na nekoj kukici,
zakačeni žicom sa flaše za šampanjac. Dag ih dobaci Eli.
„Ti voziš."
,,A gde ćeš ti?"
„Samo spremi kola."
Dag sa stalaže uze zarđalu macolu. Izraz na njegovom licu bio je toliko
strašan da joj je laknulo kada je odjurio napolje. Ušavši u lend rover, Eli je
upalila motor.
Nekoliko trenutaka noć oko nje beše neopisivo tiha. Eli je sedela u mraku,
toliko drhteći da se zapitala da li će uopšte biti u stanju da vozi. Pogledala je u
ranac na zadnjem sedištu kako isprljan i blatnjav svedoči kroz šta je sve prošao.
Došlo joj je da ga izbaci iz automobila, da ga ostavi Blanšaru, pa da naprosto
pobegnu negde gde ih nikada neće pronaći.

371
 Zvuk lomljenja stakla narušio je tišinu. Sekundu kasnije, Dag je dojurio u
garažu. Bacio se na suvozačko sedište sav zadihan.
„Vozi!"
Eli je nagazila gas. Vrata garaže nisu bila do kraja otvorena pa ih usput malo
zakači, a onda okrenu kola na šljunku i jurnu puteljkom. Retrovizor blesnu čim
se oko zamka popališe reflektori. Na trenutak je videla neku jurnjavu i prilike
koje trče ka kolima. Prestravila se videvši da su svi automobili krenuli za njima.
„Mislila sam da si ih onesposobio?"
„Porazbijao sam im farove. Neće moći dugo da nas jure ako ne vide kuda
idu."
Pred njima se pojavila kapija, a iza nje put.
„Kuda ćemo?"
„Bilo kuda."
Stigavši do puta, skrenula je desno. Toliko je naglo ubrzala da nije ni imala
vremena da se osvrne za sobom.

Projurivši u mercedesu kroz kapiju, Destrije naglo zakoči. Po tim seoskim

putevima bez farova neće odmaći daleko. Iskočivši iz kola, otrča do prtljažnika.
Iz platnenog džaka izvuče dugačku pušku sa snajperskim nišanom. Postavivši je
na krov automobila, potražio je metu. Odbegli lend rover pojavio mu se u
fokusu okrenut zadnjim svetlima dok je odmicao ka drveću. Farovi su bacali
svetlosnu zavesu ispred kola pa je jasno mogao da vidi siluetu vozača.
Destrije stegnu prst oko okidača.

372
VILTŠIR, ENGLESKA, 1143.

Bar ne pronađoše nikakvo telo.

Hju reče: „Drže ga negde na sigurnom. Odvešće kralja i onda će ga tamo
upotrebiti." Ali ne govori na šta to misli.
Sve stražare dovedoše na ispitivanje. Svako je nešto video, pa makar to bile i
izmišljene tvrdnje da udovolje kraljici. A mi gubimo dragocene sate
razdvajajući istinu od laži. Izviđači odjahaše u svim pravcima, znajući jedino da
moraju da pronađu nekog jednookog čoveka - kraljica ne želi da bilo ko dozna
istinu.
„Možete i sami da zamislite kakvu će korist carica izvući ako se otkrije da je
kralja oteo neki trgovac."
A zapravo htede da kaže da već pola Engleske sumnja da Stiven beše
zakoniti kralj. Ako se o ovome raščuje, to bi mu bio i kraj. Ako ga uopšte
pronađemo živog.
Sluge unesoše cepanice, a vatre gore čitavu noć. Kraljica i biskup Henri sede
u kraljičinim odajama, dok Hju i Vilijam špartaju po kući prikupljajući ljude,
zalihe i oružje. Ja se sklonih kraj neke tapiserije da nikome ne bih smetao. U
dvorištu okupljaju vitešku četu, ali ne znaju u kom pravcu da ih pošalju, a nebo
se već razdanjuje.
Tik pre svitanja, jedan od izviđača dojuri u dvorište. Pronašao je nekog
čobanina na Monmatskom putu, koji je video kako šestorica žurno jašu ka
Velsu. Trojica su jahala jedan do drugog tako da su ovog u sredini, umotanog u
ogrtač s kapuljačom, stiskali između sebe. Pastir je zapamtio čoveka na čelu,
pravog pravcatog diva u crnom oklopu, na golemom crnom bojnom paripu.

Vilijamu to beše dovoljno te poskakasmo u sedla i izjahasmo.

Ne krenusmo u punom broju jer bismo bili previše spori, pa bismo uzbunili
kraljeve protivnike koji bi odmah znali da nešto nije u redu. Vilijam odabra

373
trideset vitezova, a s njima idemo i mi - Berik, Anselm, Hju i ja. Razmišljam o
tom oružju što je sad kod Malegana, koje želi da upotrebi na kralju, pa se
brinem ima li nas dovoljno.
Drumovi behu gotovo pusti. Ko god da se zatekao napolju, kad bi začuo našu
vitešku družinu, video odblesak mačeva i čuo zveket oklopa, pomislio bi na
najgore. Gde god da prođemo, šipražje treperi, a drveće šapuće odjekom tek
utihnulih glasova.
Početkom popodneva stigosmo do neke reke, toliko široke da je ni strela ne
bi preletela. Blizu smo mora: barske šljuke kljucaju crviće po pesku, a gadan
vonj dopire od razvučenih algi. Čitavo mi mesto deluje nekako strano da se ni
imena reke ne sećam, iako mi ga Hju spomenu. Severn. Poslednji put kad je
videh, bejah siroče od deset leta na putu ka Otfortu. I bejah u barci.
„Nemoguće je da su ovde prešli", Vilijam okreće konja na rečnoj obali. Konj
nikada ne bi mogao da prepliva tu reku. Behu tu stubovi za priveziva- nje skele,
ali u blizini beše samo neki čamac pun vode, gotovo već potonuo.
Anselm pokaza na trup čamca. Na pramcu je rupa i vidljivi tragovi sekire.
Ali to ne nije skoro napravljeno jer raspuklo drvo već prekriva crna trulež.
„Izgleda da neko ne želi da pređemo."
Spustimo se niz obalu, do neke ogromne kamene gromade koja nam preči
put. Zagacamo kroz plićak da je obiđemo i tu ugledamo neki čamac i dvoje
ljudi koji u njemu plutaju malo dalje od nas. Zastanemo i čekamo da ih struja
nanese do nas, ali oni se ne pomeraju. Behu usidreni. U prednjem delu čamca,
jedan od njih nakačio je malog gregorca na ribarski štap, pa ga je zabacio u
reku.
Hju odjaha ka njima najdalje što je smeo da uđe u vodu, pa ih doziva: „Ima li
na ovoj reci neki gaz ili most?"
Ribar namrgođeno spusti štap. Hju mu je rasterao ribu.

„Nema."

374
 „A brod?"
„Većeg od ovog nećete naći." Zagleda se u vitezove na obali. „Ne možete
prebaciti konje na drugu stranu bar još nekih dvadeset milja."
„Jeste li videli još neku skupinu vitezova da jaše ovde? Pet ljudi i jedan
zarobljenik?"
„Prošli su jutros."
„Jesu li prešli reku?"
„Ovde nisu." Podiže ruku i pokaza uzvodno: „Onamo su pošli."

Reka se sužavaše kako idemo uz tok. Dođe i oseka te se dugački peščani

sprudovi pojaviše u vodi. Hju neprestano zagleda reku pa vidim da je u
iskušenju. Al' peščani sprudovi kriju opasnost: guraju vodu u uzane kanale gde
ona teče brzo i duboko.
Hju na kraju doviknu Vilijamu da se zaustavi: „Ovde možemo preći."
Vilijam odmahnu glavom: „Previše je opasno."
„Opasno je i odugovlačenje."
Obala na drugoj strani beše gotovo okomita na mestu gde je reka zasekla u
pesak. Al' kanal izgleda uzan i siguran sam da sam i mnogo šire preskakao.
„Dajte da ja pokušam."
Skinem se u tuniku, da me oklop ne opterećuje, pa se malo povučem unazad.
Bocnem konja mamuzama i jurnem napred u galop. Konj poskoči. Leđa mu se
uzdigoše poda mnom izdigavši me u vazduh. Nagnem se napred i stegnem mu
sapi kolenima, sav ošamućen od silne brzine.
Voda snažno prsnu oko nas kada smo se spustili. Loše sam procenio
razdaljinu, ali konj nije. Nagnu se unapred, ali zabacuje glavu unazad, pa
snažnim nogama maše protiv struje. Načas mi se čini da sedim na buretu, jedva
uspevajući da se zadržim u sedlu. A onda se mom konju telo zgrči - dotakao je
dno. Voda mu se sliva niz bokove, a mi se penjemo uz obalu dok pesak pršti
oko nas. Kad stigosmo do vrha, konja izdaše kolena. Jedva diše.

375
 Ni ja nisam u mnogo boljem stanju. Iskobeljam se iz sedla pa se okrećem
ostalima. Iskašljem vodu iz grudi i vičem: „Jeste li videli?"
Trideset me ljudi začuđeno gleda s mešavinom divljenja i neverice. Čak mi i
na toj razdaljini bi jasno da nijedan neće krenuti za mnom.
„Drži se reke", viče mi Hju. „Gledaj gde su prešli, mora da ima nekih
tragova. Mi ćemo nastaviti sa ove strane, pa ćemo se naći uzvodno."
Njegov mi se plan ne dopada. Bliži se noć, dan beše hladan, a ja sam mokar
do gole kože. Ne znam ni koliko će mi konj još izdržati, a na sebi nemam ni
oklop.
Hju mi dobaci koplje preko reke. „Drži ovo. I nemoj da zaostaneš."
Stojim u pesku i gledam kako odlaze. Čim nestaše s vidika, skinem sedlo s
konja i spustim ga u travu da se suši. Skinem i sukno da se konju osuši voda s
leđa, sapi i nogu. Kad mi se učini da je snagu malo povratio, ponovo mu
navukoh uzde pa ga povedem dalje.
Nedaleko od obale naiđem na neki seoski puteljak koji se pružaše duž reke.
Osmotrim polja tražeći neku kuću, ali ne vidim ništa. Uzdahnem pa krenem ka
severu. Već bejah zaboravio na Malegana, kralja i Hjuovo blago, samo želim
neku postelju da u njoj prenoćim i tanjir tople hrane.
Najednom se nađem u čestaru od breza i drača. U njemu beše mračno, mada
mi se čini kao da brezova kora svetluca nekim srebrnim sjajem. Nigde se ne
čuje ptičji poj pa se pitam gde su nestale.
Neka grana najednom puče i ja se prepadnut okrenem. Ugledam nekog
čoveka gde stoji među drvećem i posmatra me. Na sebi ima prljavu bluzu i
neobičnu obuću od zečjeg krzna, ali mi ne pada na pamet da mu se
podsmehnem. U ruci je držao luk i zarezanu strelu uperenu pravo u moj vrat.

376
OKOLINA TROE, FRANCUSKA

Mercedes se zatresao kad su se na njemu otvorila vrata sa suvozačke strane.

„Nanišanio sam", objavi Destrije. Polagano se okretao, prateći kola puškom.
„Da pucam?"
Nije se često dešavalo da Blanšar okleva. Destrije otvori levo oko da pogleda
u šefa. „Da gađam?"
Blanšar je zurio u automobilske migavce koji su se presijavali u noći poput
dragulja. Ništa nije rekao.
Destrije se već iznervirao. „Izgubiću ih među drvećem." Nije bilo odgovora.
„Pa, jebo ga ja, Blanšare, da pucam?" Okrenuo je dugme na nišanu da podesi
udaljenost. Prst mu se savio oko okidača. „Pucaču!"
Puška mu se trgla u ruci kada je nečija šaka zgrabila cev i povukla je nagore.
Metak odlete ka mesecu.
Destrije je spustio pušku, ošinuvši Blanšara pogledom čistog i nesputanog
gneva.
„To što ste je pojebali ne znači da..."
Šamar mu pade tačno preko vilice, toliko snažan da mu je lice utrnulo.
Osetio je krv u ustima. Nije navikao da ga udaraju. Morao je da posegne za ce-
lokupnom svojom disciplinom kako Blanšaru ne bi smrskao nos kundakom.
„To se tebe ne tiče", Blanšarov dah se pretvori u paru u noćnoj tami. „Ako
želiš da i dalje radiš za Monsalvat, to nikada više nećeš pomenuti."
U samom dnu doline, lend rover je već zamakao iza drveća.

Vozili su se čitav sat ne progovarajući ni reč. Eline oči su se premeštale između

retrovizora i puta ispred njih. Nije se usuđivala da pogleda u Daga. Tek kada su
videli znak za supermarket koji je radio non-stop, Dag joj reče: „Stani ovde."

377
 Radnja je bila prazna. U odeljku s papirnom galanterijom pronašli su karo i
paus papir i dečji komplet za geometriju. Na putu do kase, Eli je na to dodala i
dve kutije keksa, instant kafu i šest limenki koka-kole.
„Postoji li neki hotel tu u blizini?", pitali su kasirku.
„Ako nastavite dalje putem, za nekih pet kilometara naići ćete na kampersko
naselje."
Već je počelo da sviće i krvavo crveni snopovi zaparaše sive oblake.
Pronašavši znak za kampersko naselje, skrenuli su niz blatnjavi drum. Posle
stotinak metara, put im je zaprečio gajtan sa oznakom ZATVORENO. Iza
njega su mogli da vide nekoliko kamp prikolica podignutih na cigle, nužnik od
građevinskih blokova i praznu livadu. Na ofucanom znaku zakucanom za drvo
pisalo je da je naselje zatvoreno do aprila.
Dag je izašao iz kola i otkačio gajtan. Eli je dovezla kola iza kamp prikolica,
tako da se ne vide s puta. Dag je džepnim perorezom počeo da čačka oko brave
na jednoj od prikolica, sve dok nije popustila.
„To je baš korisna veština."
„Iz grešne mladosti", nije se ni nasmešio.
Prikolica je i iznutra ličila na muzejski primerak: zidovi požuteli od nikotina,
narandžasti linoleum na podu i puno smeđih plastičnih površina svuda oko njih.
Na drugom kraju bio je dušek bez posteljine, koji su, izgleda, i miševi načeli.
Eli je navukla zavesice, ostavivši malo razmaka da vide ako im se neko
približi. Dag je izvadio kupljene stvari iz kese i raširio ih po stolu. Klimnuo je
glavom ka malenoj kuhinjici ugrađenoj u pregradu.
„Misliš li da radi?"
Mislila je da će pući od prevelike napetosti.
„Ono što je Blanšar rekao..."
„Dobro bi mi došla jedna kafića."

378
 Izašla je napolje, da joj ne vidi suze, pa je ispod prikolice pronašla butan-
bocu. S drveća je kapala voda, a na žici između bandera čučalo je jato vrana. Na
njeno iznenađenje, začula je šištanje gasa čim je okrenula ventil.
Nekako je uspela da se pribere pre nego što je ušla unutra. U prikolici nije
bilo džezve, ali je ispod sudopere iskopala tiganj i kutiju šibica, pa je zagrejala
vodu za kafu. Dag se nadvio nad papire.
Prvo je na karo-papiru nacrtao mrežu sa osam puta osam polja, pa je u nju
ispisao pesmu u francuskom originalu, slog po slog. Stihovi su taman ispunili
mrežu. Ponovo je nacrtao mrežu i na paus-papiru, pa je izvadio i odštampani
mozaik iz Miraboa, nakon čega je lenjirom precrtao šemu na mrežu.
,,I u srednjem veku su imali paus-papir?", upita ga Eli.
„Fini pergament može da se pokvasi vodom kako bi postao poluprovidan. A
možda su naprosto koristili pisaljku. Opet, moguće je i da smo mi prvi koji ovo
radimo."
Dag je postavio dijagram preko pesme, namestivši ga tako da se dve mreže
poklope. Uklopile su se savršeno - slogovi se povezaše po novom redosledu
prateći konjićev skok.
Međutim, nešto opet nije bilo kako treba. „Ovo je beskrajna zavrzlama",
shvatio je Dag. „Možeš da je čitaš s koje god hoćeš strane i u kojem god hoćeš
pravcu."
„Počni odavde", podigavši originalni rukopis, pokazala mu je na pozlaćeno E
na početku petog stiha. „To bar objašnjava zašto je stavio to kitnjasto početno
slovo na sredini pesme. A ako bolje pogledaš u unutrašnji deo slova E, videćeš
spiralice koje se okreću suprotno od kazaljke na satu."
„Većina srednjovekovnih crkvenih lavirinata pruža se suprotno od kazaljke
na satu."
Vrativši se mreži, Dag je uzeo čist list papira, pa je ispisao pesmu u novom
poretku, počevši od prvog sloga petog stiha, završno s trećim slogom narednog
stiha. Eli mu je virila preko ramena, proveravajući kako napreduje.

379
Sa šporeta zacvrča vrela voda prskajući preko ivice tiganja. Eli je pronašla dve
okrnjene šolje, pa im je pripremila kafu trudeći se da ne prospe vodu dok sipa.
Jednu je spustila na sto kraj Daga koji joj se zahvali zabrundavši. Baš smo kao
dva mala deteta koja se igraju čajanke u kućici za lutke, pomislila je. Njegova
nepopustljiva smirenost strašno ju je opterećivala.

Spustivši olovku, Dag srknu malo kafe. ,,I dalje mi nije jasna. Mora da
postoji i neka dodatna šifra."
Eli obuze talas iscrpljenosti. Pokušala je da se izbori s porivom da zevne, ali
je izgubila. Dagu se lice steglo.
„Bolje malo odspavaj. Ja ću još malo da radim na ovom."
Našla je neku malu ponjavu u prtljažniku lend rovera, pa ju je raširila preko
dušeka, a onda se umotala u jedno od ćebadi iz prikolice koje su moljci izbušili
kao švajcarski sir. Pravila se da su joj oči zatvorene, ali je nastavila da posmatra
Daga nadvijenog nad sto. Sisao je olovku i lupkao noktom po šolji s kafom.
Poželela je da ga zagrli i dovede u krevet kraj sebe.
U nekom trenutku, oči više nisu mogle da joj se pretvaraju pa se stvarno
sklopiše. Dag je ustao od stola i ušao joj u snove. Neki behu ispunjeni ek-
stazom, a drugi noćne more - kasnije se sećala jedino tužnih delova.

Prvo što je pomislila nakon buđenja bilo je da se uopšte nije odmorila, a onaj
delić sveta koji je mogla videti kroz zavesice i dalje je ličio na ranu zoru.
Pogledala je na sat i videla da je bilo četiri ujutro. Prespavala je celu noć.
Prikolica je bila prazna. Dag je sigurno izlazio, pa se vratio, pa je opet negde
otišao: nova kesa iz prodavnice stajala je na stolu, sa uredno poslaganim
papirima i nekom zelenom knjižicom. Dve šolje za kafu stajale su kraj
sudopere, oprane i obrisane.
Eli je otišla do stola. Gornji papir bio je prekriven nasumično ispisanim
ispremetanim slogovima, zaokruženim slovima međusobno povezanim

380
linijama, kao i prešvrljanim slovima. Na sredini stranice, obeležena debelim
linijama, štrčala je jedna jedina reč:

LOQMENEZ

Knjižica je, zapravo, bila Mišlenov vodič kroz Bretanju. Karta zapadnog
poluostrva beše obeležena parčetom papira. Poluostrvo Finister, sam kraj sveta.
Malo podalje od Bresta, u praznom delu karte gde jedino beše označena
Montanj Noar, Dag je nacrtao jedno X.

X kao oznaka traženog mesta. X kao oznaka za poljubac. X kao nepoznati

član u ljubavnoj jednačini.
Pogledala je kroz prozor. Lend rover je i dalje bio tamo, ali Daga nigde nije
videla. Da nije otišao u kupovinu? Ili u šetnju? Kaput mu je visio preko naslona
stolice: očigledno je planirao da se vrati.
Znala je šta mora da uradi, ma koliko joj to bilo mrsko. Eto, sad znaš kakva
sam, reče mu nečujno. Ne želim dodatno da te povredim.
Ugurala je papire u vodič, pa je sve brže-bolje strpala u ranac. Nije htela da
se on vrati i zatekne je tamo. Znala je da bi želeo da pođe sa njom. Ovako ćeš
biti sigurniji, obečala mu je. Beše to poslednja i jedina dobra stvar koju je
mogla da učini.
Uzela je kesu s hranom, ponadavši se da se Dag neće naljutiti. Ostavila mu je
dvadeset evra na stolu, da ne ostane gladan, uz poruku na brzinu nažvrljanu na
karo-papira. Nije imala vremena da mu kaže sve što je želela, da iskaže svu
zahvalnost, svu grižu savesti. Samo mu je napisala:
Zao mije zbog svega.
Odvezla se kolima odatle ne osvrćući se.

381
KARLION VELS, 1143.

Strela beše gruba i čvornovata: nije od roga ili tisovine, kao one koje Normani
koriste, nego od brestove mladice sa sve korom. Al' to ne znači da nije ubojita.
Velški strelci mogu da pogode šišmiša u oko u mrklom mraku.

Odbacim koplje i podignem ruke u znak da se predajem. Beše to mudar potez

jer iz šume izroni još ljudi. U zeleno-mrkoj odeći, s blatnjavim licima, izgledaju
kao živo drveče. Vezaše mi ruke pa me povedoše sa sobom.

Hodamo kroz noć, a kakve god da su opasnosti vrebale pokraj puteva, ovi ih
se ljudi nisu plašili. Kada vas zatoče, to je kao da ste zarobljeni u dugačkom,
neosvetljenom lagumu. Zurim u svoja stopala, ne vidim pred sobom dalje od
koraka. Ne mislim više ni na kralja, ni na Malegana... Oni više nisu moja
najveća briga. Ali mislim na Džoslina. Prisetih se težine koplja u mojoj ruci i
drhtaja šiljka dok mu je visio iznad lica. Prisetih se naleta milosrđa. Zapitah se
zašto li sam to uradio. Osetivši kako mi se konopac useca u zglobove, zapitah
Boga: Zar me ovako nagrađuješ?
U zoru stigosmo do nekog grada na reci okruženog šumama i livadama. Morske
lađe istovaraju na drvena pristaništa, ispod visoke kamene kule koja nadgleda
niske bedeme. Grad liči na staru bundu zakrpljenu kuhinjskim krpama. Rupe u
zidovima behu napunjene drobljenim kamenom i šutom, ili samo ilovačom, dok
s lepih crvenih krovova štrči slama tamo gde su crepovi poispadali. U samom
središtu grada je golema okrugla kuća, nalik šatoru: kameni zidovi behu
pokriveni kupastom slamom. Kamenje deluje prastaro, ali slama se još žuti.

„Čiji je ovo zamak?"

Ljudi što me zarobiše ne obraćaju pažnju na mene. Iskopavši reći iz dubine
sećanja, ponavljam rečenicu na velškom. To ih iznenadi.
„Morgana Ovajnovog, kralja Morganuga."

382
 Zaključaše me u neki tor od šiblja koji se osećaše na svinje, te me ostaviše
tamo da istrunem. Ledeni vetar saterivaše kišu kroz ispreplitano pruće, a ja se
još ne osuših ni od kupanja u reci. Nekako se sklupčah te zaspah.

Nekoliko ura kasnije, ne znam tačno koliko, stražari se vratiše po mene.

Vezujući mi ruke iza leđa, proguraše mi neki štap ispod lakata pa me poput
drljače odvukoše ulicom do one okrugle kuće koju ranije videh. Zbijena pred
kapijom, bedna skupina zatočenika već čeka na kiši. Ne prepoznajem ih bez
oklopa sve dok ne ugledah i Hjua.
„To su ti prijatelji?", upita me jedan od stražara. Klimnem mu pa mi izvuče
štap ispod ruku i gurnu kod ostalih zarobljenika. Malo zafali da ničice padnem
u blato, ali me Hju pridrža.
„Uhvatili su me čim sam prešao reku."
„I nas. Pronašli smo gaz koji je i Malegan iskoristio, a oni nas opko- liše čim
krenusmo od reke."
„Šta će da rade s nama?"
„Izvešće nas pred kralja Morganuga."
Taj naziv izgovara s prezirom. Još od detinjstva sam znao da kraljevina
Morganug ne postoji već pedeset godina. Nakon što su Nor mani pokorili Vels,
ukinuli su je zajedno sa svim ostalim starim kraljevinama. Zato pretpostavih
daje u metežu građanskog rata neki prepredeni mesni velikaš ili poglavar
preuzeo vlast, povrativši zaboravljenu titulu kako bi podupro svoj autoritet.
Vilijam stajaše tačno iza Hjua. „Ne pominji im kralja", prosikta kada prođoh
pored njega.
Stražari nas kroz dvokrilna vrata sprovedoše u prestonu dvoranu kralja
Morgana. Beše okrugla i potpuno otvorena, osim stuba na samoj sredini koji
beše pridržavao krov. Ivicom odaje pruža se okrugli sto, za kojim vitezovi i
velmože sede poput sudija na sudu.

383
 Dvorana beše ispunjena kraljevima, tačnije, jednim istim kraljem iznova i
iznova, koji beše utkan u tapiserije koje stajaše okačene ukrug cele prostorije.
Neke prikazuju mladog kralja sa zlatnom trakom oko glave kako sluša
proročanstva od nekog sedobradog starca. Na drugima isti taj kralj, krunisan i
stariji, ubija crnokosog džina, poražava nekog rimskog cara, vodi vojske u
nekoj slavnoj bici, dok na poslednjoj leži na barci, a oko njega stoje okupljene
žene u belom. A onda ga ugledam i na čelu stola naspram vrata, kako sedi na
veličanstvenom prestolu sa isklesanim aždajama i lavovima.
Kralj se pomeri, ja trepnuh i shvatih da me zadimljena dvorana zavarala: taj
poslednji prizor nije na tapiseriji, već to beše zlatno platno okačeno tamo gde bi
došla osma tapiserija. Kralj koji pred njim sedi beše stvaran: čovek od krvi i
mesa, otprilike moga godišta, sa uredno potkresanom bradicom i zlatnom
krunom na glavi koja veoma liči na onu s tapiserija.
Ne znam kako je došao do zvanja, ali pomišljam kako ono više dolikuje
njemu nego kralju Stivenu. Zavaljen u stolici, osmatra zatočenike. Vilijam se
povuče u sredinu, oborivši lice da ga ne prepoznaju. Hju stoji na čelu i gleda
pravo u kralja.
„Ko ste vi?"
„Vitezovi iz Engleske. Neprijatelj nam je nešto ukrao, pa smo došli ovamo za
njim da to vratimo."
Kralj spoji vrhove prstiju zamišljeno. „Bilo bi lepo da ste se najpre meni
obratili za pomoć. Šta vam je ukrao?"
Hju ćuti što kralju nije pravo.
„Ako engleski kralj želi da osvoji moju kraljevinu, moraće da mi izađe na
megdan. Ima da ga sateram sve do mora i da zauzmem čitavu Britaniju, kao u
Arturovo doba."
Kralj, naravno, preteruje. Dobar mu je zamak, ali bi ga Stivenova vojska
uništila za nedelju dana. A Stiven nije zatro ovog samozvanca samo zato što
imaše preče brige. Ali Morganovim ljudima se te reči dopadaju, te poskočiše na

384
noge da kliču i tapšu. Neki od njih čak krenuše da nas gađaju ostacima hrane sa
svojih tanjira. Izbegavši koru hleba tako što sredini koji beše pridržavao krov.
Ivicom odaje pruža se okrugli sto, za kojim vitezovi i velmože sede poput
sudija na sudu.

Dvorana beše ispunjena kraljevima, tačnije, jednim istim kraljem iznova i

iznova, koji beše utkan u tapiserije koje stajaše okačene ukrug cele prostorije.
Neke prikazuju mladog kralja sa zlatnom trakom oko glave kako sluša
proročanstva od nekog sedobradog starca. Na drugima isti taj kralj, krunisan i
stariji, ubija crnokosog džina, poražava nekog rimskog cara, vodi vojske u
nekoj slavnoj bici, dok na poslednjoj leži na barci, a oko njega stoje okupljene
žene u belom. A onda ga ugledam i na čelu stola naspram vrata, kako sedi na
veličanstvenom prestolu sa isklesanim aždajama i lavovima.
Kralj se pomeri, ja trepnuh i shvatih da me zadimljena dvorana zavarala: taj
poslednji prizor nije na tapiseriji, već to beše zlatno platno okačeno tamo gde bi
došla osma tapiserija. Kralj koji pred njim sedi beše stvaran: čovek od krvi i
mesa, otprilike moga godišta, sa uredno potkresanom bradicom i zlatnom
krunom na glavi koja veoma liči na onu s tapiserija.
Ne znam kako je došao do zvanja, ali pomišljam kako ono više dolikuje
njemu nego kralju Stivenu. Zavaljen u stolici, osmatra zatočenike. Vilijam se
povuče u sredinu, oborivši lice da ga ne prepoznaju. Hju stoji na čelu i gleda
pravo u kralja.
„Ko ste vi?"
„Vitezovi iz Engleske. Neprijatelj nam je nešto ukrao, pa smo došli ovamo za
njim da to vratimo."
Kralj spoji vrhove prstiju zamišljeno. „Bilo bi lepo da ste se najpre meni
obratili za pomoć. Šta vam je ukrao?"
Hju ćuti što kralju nije pravo.

385
 „Ako engleski kralj želi da osvoji moju kraljevinu, moraće da mi izađe na
megdan. Ima da ga sateram sve do mora i da zauzmem čitavu Britaniju, kao u
Arturovo doba."

Kralj, naravno, preteruje. Dobar mu je zamak, ali bi ga Stivenova vojska

uništila za nedelju dana. A Stiven nije zatro ovog samozvanca samo zato što
imaše preče brige. Ali Morganovim ljudima se te reči dopadaju, te poskočiše na
noge da kliču i tapšu. Neki od njih čak krenuše da nas gađaju ostacima hrane sa
svojih tanjira. Izbegavši koru hleba tako što nešto od onoga čega se tek napola
sećam iz knjiga koje sam kao dete iščitavao. Za praznine koristim grube niti
moga života, pa ih bojim jarkim bojama i pletem svoju tapiseriju za zid u toj
dvorani.

Pričam kralju kako se Persival rodio u divljim šumama velškim. Kako su mu

otac i braća, vitezovi Arturovi, svi pobijeni u istom danu. Kako ga je majka
podiže daleko od vitezova i ratnika, da ga zaštiti od iste sudbe, i kako je istoga
trena kada je neku vitešku družinu spazio da jaše kroz šumu, znao da je to bio i
njegov poziv.
Pričam kako je Persival otišao u Karlion gde beše Arturov dvor. Tu se
pažljivo zagledam po čitavoj prestonoj dvorani radi boljeg utiska.
„Ne beše to neki golemi i bajni dvor..."
Morgan odmah menja boju, osetljiv na uvrede.
„... vitezova ima svega tri hiljade."
Svi se smeju. Morgan lupa rukom po naslonu stolice i klima glavom sa
odobravanjem. Odmah se diže raspoloženje u čitavoj odaji pa se prenosi i na
mene.
Pričam im još mnogo toga. Kako je Artur proglasio Persivala vitezom i kako
je Persival krenuo u potragu za pustolovinama. Kako je susreo gospu

386
Blanšeflor, spasao joj zamak od opakog Klamadoa i načinio je svojom
draganom, ali ne i suprugom. U mojoj priči ne beše muža koji bi samo smetao.
Dvorana se već pomalo pomračuje jer sluge zaboraviše da zamene sveće.
Menjam položaj pa čučnem da bi mi lice ostalo osvetljeno. Pričam im kako je
Persival nanovo krenuo u svet te je stigao do neke široke reke gde srete nekog
ribara. Pričam im kako mu je ribar pokazao pravac do nekog zamka u skrivenoj
dolini i kako je te noći za večerom video čuda koja mu ne behu jasna.
Kad Persival i domaćin mu stadoše razgovarati, štitonoša jedan uđe u
dvoranu noseći koplje. Prošao je ispred ognjišta kako bi svi videli drvenu dršku
i gvozdeni šiljak. Jedna se kapljica krvi skotrlja sa vrha, dodirnuvši štitonoši
ruku.
Potom uđoše još dvojica štitonoša noseći zlatne svećnjake, svaki sa po desetak
sveća koje blistaše po emajliranim intarzijama. Za njima uđe i neka devojka,
prelepa i gospodski odevena, koja je u rukama nosila gral. Putir beše napravljen
od najčistijeg zlata, obasut najdragocenijim draguljima kakvih nema ni na
zemlji ni u moru, a svetlost iz njega beše toliko jarka da je svojim sjajem
progutala čak i svece, kao da su zvezde pred izlazećim suncem.

Gzral je pronesoše ispred njih isto kao i koplje, te nestade negde u drugoj
odaji. Vitez ih je posmatrao, ali se nije usuđivao da pita čiji behu i kakvoj svrsi
behu namenjeni.

Kasnije mi ni samom nije jasno odakle mi je sve to došlo. Ali znam da tad ne
beše ni jednog jedinog čoveka u toj dvorani koji nije želeo da ostane tamo do
zore, samo da bi otkrio šta su taj gral i to koplje.
Pričam im i kako se Persival narednog jutra probudio pronašavši napušteni
zamak. Pa onda kako se pokretni most zatvorio za njim čim ga je prešao. Kako
nikada više nije uspeo da pronađe taj zamak i kako je od potrage sasvim
izludeo. Kako je u toliko izgubio sećanje da se više ni Boga nije sećao. Kako je

387
tumarao pet godina, zaboravivši sve, sve dok ga na Veliki petak neki isposnik
nije primio kod sebe da mu povrati razum. Kako se potom zakleo da neće
provesti dve noći zaredom pod istim krovom dok god bude živ, sve dok ne
otkrije zašto je koplje bilo krvavo i šta j e bilo u onom gralu.
Kako...
I tu zastanem. Morgan misli da to ja činim radi dramskog učinka, pa strpljivo
čeka da nastavim. Kad shvati da neću nastaviti priču, ustaje poput čoveka
najednom probuđenog iz sna.
,, I?"
Sležem ramenima: „Ne znam kraj. Ta priča se još nije završila."

388
LONDON

Blanšar je sedeo u svojoj kancelariji, zureći u šahovsku tablu na radnom stolu.

Partija je bila već pri kraju i jedine preostale figure behu dva kralja i beli konj.
Uhvatio se za konja, isprobavajući moguće poteze.
Kuda sada?
On je, inače, bio dobar šahista, ne briljantan, ne od onih što igraju poput
robota, ali ga je ipak bilo teško pobediti. Znao je da igru mora da posmatra ne
samo iz svog ugla, ili onako kako su učili udžbenici, već onako kako na nju
gleda protivnik. Gde su mu jake tačke? Gde je ranjiv? Šta će sledeće da učini?
U retkim prilikama kada bi igrao protiv računara, podbacio bi: njemu je sa
suprotne strane bio potreban čovek, da ga secira, da prodre u njega i da ga na
kraju porazi.
Eto, Eli, na primer. Od prvog trenutka kada mu je ušla u kancelariju, i pored
sve njene staromodne odeće i nevino razrogačenih očiju, on je znao da će mu
biti dostojan protivnik. Sen Lazar ju je nazvao pionom, a Blanšar je u njoj video
piona koji bi mogao da postane kraljica. Ipak, uz sve poštovanje koje je gajio
prema njoj, ipak ju je potcenio.
Nije uspeo da joj postavi zamku, i eto, sad je skoro stigla do cilja.
Ostala mu je samo još jedna prilika, samo jedan jedini potez. Inženjeri na
lokalitetu Mirabo rekli su mu da se kapelica ne može popraviti: sve tajne koje je
nekada možda skrivala, helikopter je rasturio u param- parčad. Eli će se možda
ponovo negde pojaviti, ali će nakon bliskog susreta kod Anelajze Stirt paziti da
se ne ističe.

Kuda će sada? Kuda će on sada?

Odgurnuo je šahovsku tablu u stranu, srušivši kralja naglim pokretom.
Izvadio je svoj računar. Bledi prst mu se neodlučno zadržao nad jednom
tipkom, a onda je pritisnu. Znače sve za dvadeset i četiri sata.

389
KARLION, VELS

Trideset i pet vitezova nabijenih u istu tamnicu obično ispadne vrlo neudobna
noć. Nemamo mesta čak ni da se olakšamo pa moramo da mokrimo kroz
rešetke. Ali bar nam je toplo.
Negde oko ponoći, kraljev senešal otključa vrata i odvede nas nazad u
prestonu dvoranu. Vatra u ognjištima jedva tinja, a stražara više nema. Kralj
sedi sam, obavijen dimom, kao da se aždaje oko njegovog trona komešaju.
„Daćemo vam vaše konje, vaše oružje i bezbedan izlazak iz moje
kraljevine."
Hju hoće nešto da kaže, ali ga Morgan saseče.
,,A reći ću vam i nešto što ne znate. Ljudi koje tražite, napustili su Morganug
još po podne i krenuli su ka severozapadu. Zaustavili su se kod neke gostionice
da nahrane konje, a konjušar ih je čuo kako pomi- nju mesto po imenu Kom
Bahan. To vam je u Gvinedu, kraj mora. Tri dana brzog jahanja kroz planine.
Hju mu se blago nakloni: „Blagodarim, vaše veličanstvo."
Suvo mu se osmehnu: „Gledajte da čuvate svog pripovedača. Želim da mi
ispriča kraj priče."

Jahasmo tri dana i tri noći, kradući pokoji tren za san i jelo gde smo mogli, ali
nikada više od po sata, nakon čega bismo se vratili u sedla da nastavimo dalje.
Takav ritam beše ubitačan, pogotovo na surovom terenu. Shvatih konačno zašto
Normani nikada nisu pokorili Vels i zašto je Morgan Ovajnov uspeo da ih
potisne čim je kraljevu pažnju zaokupiralo nešto drugo. Beše to neukroćena
zemlja kamenitih dolina, ledenih ritova i mračnih šuma koje se širiše sve do
horizonta. I konje nam satire. Jedan po jedan, počeše da hramlju ili da padaju
od iscrpljenosti. Njihove jahače morasmo da ostavimo za sobom, mada im je
put kući dugačak i opasan.

390
 Imasmo osećaj kao da nas ta zemlja guta. Iz dana u dan, doline behu sve
dublje, dok planinski vrhovi sve više streme ka oblacima. Na visokim
grebenima pojavi se sneg, u prostranim vrletima kojima samo Bog i orlovi
lebde.
Drugog se popodneva zaustavismo na vrhu jednog obronka. Hju zauzda
konja kraj mene pa se okrenu u sedlu kao da nešto traži.
Pokazao je iza nas: „Vidiš li ih?"
Naprežem oči, ali ne vidim ništa: „Koga?"
„Konjanike. Prate nas još od Karliona."
„Maleganovi?", ponovo pogledam, ali ih i dalje ne vidim.
„Morganovi."
„Predomislio se? Jure nas?"
„Uhode nas", nasmeja se turobno. „Zar si zaista mislio da je tvoja priča bila
toliko moćna da ga natera da nam se smiluje? Shvatio je o čemu si pričao iako
si ti to pokušao da prikriješ. Zna da smo se dali za nečim moćnim, za nekim
oružjem, pa ga želi za sebe."
Osmatram dugačku dolinu iza nas i redove drveća poput izbrazdane njive.
Mrka boja im se pretvara u sivu tamo gde dolinu prekriva senka planine, pa se
to mesto čini kao kraj sveta.

U smiraj trećeg dana stigosmo do nekog dugačkog jezera ugneždenog u dolini.

Svuda oko nje uzdižu se visovi poput usnulih divova. Na jednom od njih, na
istočnoj strani jezera, naspram neba plamti nečija vatra.
Hju skliznu s konja: „Eno ih. Molim te, Bože, samo da nismo zakasnili."
Sjašemo i ostavljamo konje da se napoje na jezeru. Ne moramo da ih
vezujemo jer nemaju snage da daleko odlutaju. A ni mi nismo u boljem stanju,
ali nema nam druge. Trčećim korakom krenusmo polumrač- nom obalom
jezera, nadajući se da ljudi gore na brdu neće čuti zveket našeg oružja.

391
Čak i tako pešice, brdo je previše strmo da bismo se uz njega uzverali. No,
negde na samom kraju jezera, pronađosmo stepenice uklesane u padinu, kako se
uspinju gore ka prolazu između dva planinska vrhunca. Ne iznenađuju me
mnogo. Setih se kako mi je majka pričala da je Vels divlja kraljevina na samom
rubu sveta, i kako se iza svake stene ili drveta mogu kriti vrata do neke začarane
zemlje. Tamo kamene gromade stoje uspravno poput drveća, a ponekad, kada
dođe oseka, čitave se šume pojave na morskom dnu. Zato pomišljam kako su i
ove stepenice takve, skriveni puteljak koji se otvara pod snopom mesečine ili
pred carićevim pojem.

Pentranje po takvim stepenicama, i to po mraku, mučan je posao, a u mom

telu nema ni jednog jedinog mišića koji ne boli od mnogobrojnih dana
provedenih u sedlu. Mesec se sakri iza oblaka te milimo poput rakova,
nezgrapni pod oklopima, ispipavajući svaku stenu ne bi li se uverili da se neće
odvaliti. Udaljena grmljavina zatutnja kroz dolinu i najavi nevreme. Iznad nas,
plamen na vrhu planine i dalje treperi u mraku.
Poslednji koraci behu nam najteži: moramo da savladamo neki vlažni,
gotovo sasvim okomit obronak. Mora da tu negde ima i drugog puta, ali Hju ne
želi da naletimo na predstraže. S mačevima privezanim za leđa, zakačismo se
utrnulim prstima za stenu, moleći se da vatra pri- krije naše šumove.
I ja se na kraju konačno pridižem preko ruba litice, spuštam se potrbuške u
neko vresište, pa zabacim glavu i osmotrim vrh brda što se pred nama otvori.

FRANCUSKA

Lend rover je imao satelitsku navigaciju, ali ju je Eli isključila. Iako nije mislila
da neko može da prati kola preko tog uređaja, sama pomisao na bilo kakav čip,
koji šalje signal u svemir i odašilje njen položaj, činila ju je napetom. Umesto
toga je proučila kartu, sastavivši spisak glavnih puteva, pa se snalazila prateći
putokaze, ko u stara vremena. Držala se sporednih puteva koliko god je mogla.

392
Bilo joj je žao što Anelajze nije imala neka manje upadljiva kola, na primer
reno ili sitroen.
Pre toga nikada nije bila svesna koliko je Francuska velika. Vozila se satima, ali
kada je na mapi proverila koliko je prešla, ostalo joj je još prilično parče pute.
Negde oko tri noću, gotovo da je zadremala. Oči joj se sklopiše a da nije ni
primetila. Razbudivši se od silnog šoka, uspela je da pređe još nekoliko
kilometara, ali kada je osetila da joj se oči ponovo sklapaju, nije imala drugog
izbora do da se zaustavi na nekom seoskom drumu i da se skupi na zadnjem
sedištu. U zoru je probudi buka traktora koji protutnja kraj nje.

A onda su počeli novi problemi. Merač goriva u kolima nezaustavljivo se

bližio crvenom. Stala je na nekoj maloj benzinskoj pumpi i svoje poslednje evre
potrošila na nekoliko litara. Strelica se nije ni pomerila.
Nastavila je da vozi i konačno stigla u Bretanju. Glavni putevi išli su uz
obalu, ali je ona pronašla neki koji se prostirao sredinom poluostrva, kroz
krivudavu dolinu osenčenu brežuljcima. Znala je da taj kraj čak i u Francuskoj
smatraju divljinom - mestom koje je imalo poseban jezik, druge običaje, svoje
duhove i čarolije. Strelica je ušla u crveno.
Skoro da je stigla do cilja. Zamalo da propusti svoje odredište na jednom
sporednom putu. Na pet kilometara od mesta koje je Dag ucrtao na mapi, motor
joj se ugasio. Spustila se nizbrdo i parkirala lend rover na travnatoj litici. Nakon
što je tolike sate provela slušajući njegovo brujanje, tišina je bila sablasna.
Presedela je u automobilu još nekoliko minuta, skupljajući snagu. A onda je
izašla napolje i nastavila pešice kroz drveće.

Okolina je delovala onozemaljski. Dok je šuma u Mirabou bila sasušena i

požutela, ova je bujala od života. Zeleni bršljan se obmotavao oko stabala i
visio s grana, mahovina je prekrivala zemlju napravivši sunđerasti tepih koji je

393
upijao korake. Eli je sve to isprva prijalo, taj dašak proleća usred zime, ali što je
dublje zalazila, to šuma ju je sve više pritiskala.
Crni oblaci krenuše da se skupljaju na nebu i šuma se smračila. Negde u
daljini zatutnja grmljavina. Ubrzo potom zapljušta i kiša, a ogoljeno drveće nije
joj pružalo nikakvu zaštitu. Kiša joj je natapala odeću i curila niz vrat. Ranac na
leđima postade dvaput teži. Već se zapitala da li će se ikada iskobeljati odatle,
ili će u toj zabačenoj šumi umreti od hladnoće. Kiša joj se slivala i niz lice pa je
malo šta videla pred sobom.
Činilo se da je nebo ispred nje bilo vedrije. Potegla je dalje, posrćući po
mahovini i klizavom kamenju pod nogama. Iz šume je izašla na rub nekog
grebena, pa se zagledala. Ispod nje se pružala uzana dolina nalik ožiljku. Dole
je drveće bilo rede. Čitava dolina bila je prekrivena razbacanim velikim
komadima granita nalik na ogromne loptice za golf, od kojih je svaki viši od
nje. Između njih je tekao potočić, mestimično se šireći u jezerca, dok se
ponegde u slapovima slivao preko njih ili bi nestajao u skrivenim podzemnim
kanalima. Sve ostalo bilo je prekriveno mahovinom.

Nešto u njoj puče. Sela je na nasip, ne obraćajući pažnju na kišu koja joj je
prodrla kroz farmerke, pa se zagledala u sav taj kamenjar. Bila je isuviše
umorna da bi zaplakala. Bežala je već danima, a njoj se činilo već mesecima, i
bila je iznurena. Šta god da se nalazilo tamo dole, ili negde u blizini, ona to
nikada neće pronaći.
Obrisavši kapi vode sa očiju, zagledala se pred sebe. U moru zelenila i sivila
koje je ispunjavalo čitavu dolinu, jarki titraj neke boje pojavio se najednom ni
od kuda. Neki čovek u crvenoj kabanici stajao je nasred kamenjara, sitan među
stenama, delujući kao da je oduvek bio tamo.
Mahnuvši joj, sišao je s kamena i krenuo uzbrdo. Mogao je da bude bilo ko,
neki lovac, šumar, izgubljeni planinar, ali Eli je imala neki ose- ćaj. A više nije
imala ni snage da beži pa je ostala da sedi čekajući ga.

394
 Negde na pola puta uz padinu zastao je podigavši pogled.
„Eli Stanton?"
Nemo mu je klimnula.
„Očekivali smo vas."

KOM BAHAN

Desetak ljudi stoji oko ogromne vatre. Zure u uzdignuti uzani kamen na samom
dnu brežuljka. Kralj beše privezan za njega, odeven samo u platnenu belu
tuniku: nalazio se naspram vatre pa mi izgleda kao da plamenovi titraju baš oko
njega. Između njega i plamena je neka ravna stena, poput oltara, i na njoj se
nešto nalazi, ali od plamenova ne vidim šta. Dva čoveka stoje pored njega,
jedan izuzetno visok i plećat, u crnom oklopu, a drugi mršav i poguren, s
glavom skrivenom pod kapuljačom ogrtača. Ne mogu im videti lica, ali bih
Malegana bilo gde prepoznao. Učini mi se da bi drugi mogao biti onaj zlatar s
nebeskoplavim očima i srebrnom šakom, Lazar de Morten.
Malegan podiže crno koplje s kamenog oltara i krenu napred. Kraljeve oči se
razrogače od neopisive prestravljenosti. On čak ni tada ne može da poveruje da
bi neko zaista ubio jednog kralja. Malegan nanišani kopljem.

Beše to prizor iz svih mojih noćnih mora za poslednjih pet leta. Sputana
žrtva, sablasno bela i dželat s kopljem. Ne smem da dopustim da se to ponovi.
Zarivam dlanove u meko tlo, odgurnem se i poletim napred poput vuka. Ali
Malegan beše toliko blizu kralja da nikada ne bih stigao na vreme. Zato
izvučem bodež iz pojasa, uhvatim ga za vrh sečiva i bacim pravo kroz
plamenove. Malegana pogodi u leđa, pa se odbi, previše lagan da probije
verižnjaču, ali dovoljno snažno udara da oseti. Naglo se obrće.
Isto čini i čovek ispred mene. Ugledavši kako mu nož leti ispred nosa, okreće
se da vidi odalde je došao. Vatra me skroz obasjava, a onako, praznih ruku, ne
delujem mnogo opasno pa kreće ka meni.

395
 Ja podižem ruke do ramena, kao da se predajem, ali posežem tako za
balčakom mača koji privezah na leđa da ne smeta dok se penjasmo uzbrdo.
Vitezi ga nisu videli. Sačekam da mi bude podruku pa naglo isučem sečivo iz
kanija i presečem mu grlo u jednom zamahu.
Oprosti mi, rekoh isposniku.
Brdo se brzo pretvori u bojno polje po kojem se ljudi kretaše poput senki oko
vatre, mašući mačevima, udarajući se i šutirajući. Jedan deo Vilijamovih viteza
beše stigao do vrha, ali ne u dovoljnom broju, pa jedva uspevaju da se odupru
da ih ne gurnu nazad niz liticu. Na drugoj strani ugledam Malegana kako grabi
sirotog čoveka za kapu i baca ga sa ivice.
Malegan se odmah potom okreće kralju, ali ponovo mora da se brani. Hju se
beše nekako dokopao vrha pa nasrnu na Malegana, koji ga vide da juri ka
njemu pa spremi mač. Njih dvojica razmeniše udarce: Hju je bio golem čovek,
ali kraj Malegana deluje kao patuljak. Pod prvim udarcem mača, štit mu se
gotovo rasprsnu, a pod drugim zamalo ostade i bez ruke.
Potrčim prema njima. Negde na pola puta, neko se ispreči pred mene.
Ugledam natmureno lice, crveno od plamena vatre, i onu iskopanu očnu
jabučicu što zjapi ko rupa. Alberik. Kod sebe ima mač, ali vidim da ne ume da
ga upotrebi. Površno odglumim zamah pa mu iz okreta zarivam sečivo u rame.
Pretpostavljam da je vrisnuo, mada u žaru bitke ne čujem ništa. Sećam se jedino
njegovih usta, razjapljenih gotovo do pucanja, razrogačenog zdravog oka i kože
oko onog praznog toliko stegnute da sam mislio da će pući. Naglo se odmače
od mene i ja tako iznenađen ispustim mač. Odmah krenem za njim da ga
izvučem, ali se Alberik zatetura unazad, pa ga svojim potezom samo još više
odgurnem. Načini još jedan korak i onda se na tren zanjiha na rubu litice pa
zauvek nestade.

A zajedno s njim nestade i moj mač. Okrenem se da osmotrim. Beše

nemoguće odrediti ko vodi u borbi jer posta još ljuća no maločas. Malegan beše

396
pribio Hjua uz kameni oltar pred vatrom. Hju levom rukom steže nešto oko
grudi i istovremeno odbija mačem Maleganove nasrtaje.
Dobio si ono što retko ko dobije -priliku da se iskupiš za sve svoje grehe.
Zgrabim cepanicu iz vatre i potrčim ka njima. Malegan izbi Hjuu mač pa mu
pribi ruku uz kamen. Drugom rukom grabi onu stvar što je Hju držaše, neki beli
kamen u obliku jajeta. Hju poče da se koprca i otima poput zarobljene ptice, ali
ne uspeva da se oslobodi.
Hladnokrvno, kao da se radi o komadu voća, Malegan kamen baca u stranu.
Rukom u oklopnoj rukavici dograbi Hjuov mač, obrnu ga i spusti Hjuu za vrat.
Cepanica mi u ruci šišti kao zvezda padalica. Malegan je vide pa se odmiče i
obrće ka meni. Sada u obe ruke ima po mač, poput anđela smrti koji dolazi po
mene. U daljini, na drugoj planini, sevnu munja i obasja nebo. Nastavim ka
njemu i izbezumljeno mašem bakljom.
Tim mačevima lako može da mi otfikari glavu, kao dželat sekirom, ali se Hju
utom baci napred, uliće pravo u Malegana i steže ga tako snažno da ovaj ne
može da ga dohvati mačevima. Malegan pokuša da ga zbaci sa sebe, ali Hju se
čvrsto drži. Njih dvojica se odmakoše od mene, zarobljeni u čvrstom zagrljaju.
Sad na mene dođe red da spasavam Hjua. Međutim, čim potrčah ka njima,
noga mi zape za nešto na zemlji te padam na kolena. U žaru borbe gotovo da i
ne obratih pažnju šta je to, ali me nešto natera da pogledam o šta se sapletoh.
Beše to ono koplje.
Malegan mora da ga je ispustio kad ga je Hju napao. Posegnem dole da ga
izvadim iz blata, ali i pre nego što ga uhvatih, osetim neko po- meranje s desne
strane. Čitavo brdo beše se pretvorilo u haos ispunjen krvavim nasiljem i
komešanjem, ali mene vodi osećaj koji sam oštrio u metežima na turnirima i
borilištima. Znam da mi se nešto sprema pa se okrenuh.
Lazar juriša ka meni. Kapuljača mu beše spala s glave pa mu vidim lice koje,
onako koščato, na plamenu liči na ogoljenu lobanju. Kreće se brzo, uprkos

397
svojim godinama. Srebrnom šakom steže onaj beli kamen uz grudi, a drugom
drži handžar.
Ja nesvesno podižem koplje. Beše teže nego što sam očekivao. Ne znam od
čega je napravljeno, al' čini mi se da upija svetio u sebe. Lazar ga u razigranoj
tami ne primećuje pa je dovoljno da ga samo čvrsto držim. A on je sve ostalo
sam obavio.

LOKMENEZ

Eli krenu niz padinu za tim čovekom. Nije videla nikakva obeležja, ali ju je on
između gromada nepogrešivo sproveo do nekog udubljenja na drugoj strani
doline, koje beše u senci velike stene. Preko njenog vrha slivala se voda,
nestajući dole u procepu. Zavirivši dole, Eli ugleda belu penu duboko na dnu.
„Malo je tesno", izvinio joj se njen vodič, „gledajte da se ne skvasite."
Nesigurno se zagledala u rupu: „Očekujete da se spustim dole?"
„Nije tako strašno kao što izgleda. Ja sam, inače, Leon." Ispružio je ruku Eli.
Bio je stariji nego što je očekivala, verovatno u pedesetim, ali vitak i žilav. Sa
istanjenom kosom i naočarima bez okvira, podsetio ju je na njenog nastavnika
geografije iz petog razreda.
„Obavili ste izuzetan posao. Skoro smo stigli."
Prateći njegova uputstva, Eli je kleknula na stenu i spustila noge una- traške
u rupu. Udubljenje u steni pružilo joj je oslonac da se bolje uhvati. Zapitala se
da li je bilo prirodno. Noge su joj visile u rupi, a ledena voda ju je prskala po
kolenicama pošto je vodopad tutnjao na svega par centimetara iza nje.
„Pustite se."
Zagledala se u njega i u njegovo nestrpljivo lice koje je zurilo u nju naspram
mračnog neba. Otegnuto joj se osmehnuo: „Verujte mi."

398
 Pustila se, ali nije pala duboko kao što je očekivala. Možda malo više od pola
metra, na neki ispupčeni rub nevidljiv u mraku. Kroz cipele je osetila krstiće
urezane u kamen, koji su joj pružili dobar oslonac.
Glava s navučenom crvenom kapuljačom pojavila se iznad nje: „Ako se malo
pomerite, naći ćete tunel."
Cučnuvši, Eli je ispružila ruku pred sebe, ali nije napipala ništa sem vazduha.
Otpuzala je napred, široko mašući rukama pred sobom kako bi proverila kuda
ide. Potom je začula neki tupi udarac i pljuskanje vode. Prigušena svetlost sa
otvora nestade u potpunosti kada je i Leon skočio dole za njom, a onda je upalio
baterijsku lampu.
„Sada možete da ustanete."
Učinila je kako joj je rekao, oprezno opipavajući plafon. Nastavila je da
hoda. Izbrojala je tridesetak koraka, a onda je osetila neku promenu. Vazduh je
postao hladniji i nekako čistiji. Oko sebe je mogla da oseti široki prostor.
Tada se i Leon pojavio iza nje. Baterijska lampa, koja mu beše privezana oko
glave, podrhtavala je oko njih dok se pomerao, na mahove otkrivajući pažljivo
omalterisane kamene zidove, sa iscepkanim prizorima vitezova i gospi u gipsu,
pa starinske prozore ispunjene zemljom i lepezaste svodove koji su se širili ka
mastiljavoj tami iznad njih.
Eli zinu u čudu: „Gde smo sada?"
,,U zamku Lokmenez."
Snop baterijske lampe ponovo se spustio, prešao preko kamenog poda, pa se
zaustavio na blistavom gasnom generatoru skrivenom u jednoj od niša. Leon se
nagnuo nad njim, uključivši neki kabl. Generator je zakašljucao tri puta pre
nego što je zatutnjao i nastavio da radi uz lagano zujanje.
Odaja je najednom oživela. Ogoljene sijalice razapete između zidova
ispuniše čitav prostor svetlošću. Izgleda da su se našli u nekoj velikoj dvorani
sa kaminom naspram isklesanog kamenog prolaza kroz koji su došli. Jedini
dašak nečeg modernog bile su sijalice i gomila kablova oko generatora. Malo

399
dalje u prostoriji, mogla je videti visoke skele od nerđajućeg čelika na
točkićima. Eli se zapitala kako li su ih uneli unutra.
„Ovo je neki zamak?"
„Zakopan je u odronu zemljišta pre dve stotine godina. Međutim, on je već
tada bio oronuo pa su i pre toga ljudi potpuno zaboravili na njega. No, treba
odati priznanje graditeljima jer su ga napravili da večno traje."
Eli klimnu, mada više nije razgledala arhitekturu, a ni delove gipsanih murala
koji su još stajali na zidovima. Zurila je u sam kraj odaje gde je crno koplje,
obešeno u vazduhu, lebdelo iznad kamenog stola.
„Je li to.... Ono koplje?" glas joj je odlutao. Zavrtelo joj se u glavi, kao da je
ona sama visila u vazduhu. Činilo joj se kao da je neko preokrenuo čitav svet,
kao da se našla u paralelnom kraljevstvu neobičnih čudesa.
Na Leonovom licu se na tren pojavio neki nerazgovetni izraz: „Kretjen se
koristio pesničkom slobodom. Ona krv što kaplje sa šiljka, iskreno rečeno, ne
znam odakle mu to."
Eli je, sva opčinjena, pružila ruku da dodirne koplje, ali ju je presekao
Leonov oštar glas.
„Ne dirajte ga!"
Odmakavši se, Eli se osvrnula po praznoj dvorani. „Mislila sam da će vas biti
više."
„Ovo mesto godinama nismo koristili. Tek nakon što smo čuli šta se desilo
kod Miraboa, pretpostavili smo da biste mogli doći ovamo. Prevrnuli smo pola
Evrope tražeći vas."
„Drago mi je da ste me našli", reče mu, mada nije bila sigurna da stvarno
tako i misli. Leonovo držanje ju je nerviralo, pogotovo njegova lakomislenost i
nespremnost. Izgleda da nije imao blage veze kroz šta je sve prošla. A bilo je i
previše toga što nije imalo nikakvog smisla. Osećala se kao žrtva neke
čudovišne zavere i da bi se, kad bi uperila reflektore u njega, moglo ispostaviti
da je čitav taj zamak napravljen od kartona. Ponovo se zagledala u okačeno

400
koplje. Oči su joj se privikle na polutamu pa joj se učinilo da može da vidi
tananu žicu koja ga je pridržavala u mraku.
,,A šta je s pesmom? I onom šemom u kapelici?"
„Ta pesma je čista prevara - smicalica. Kad je Kretjen objavio Priču o Gralu,
bilo nam je potrebno nešto čime bismo skrenuli pažnju Sen Lazarevih ljudi dok
sami ne ustanovimo šta sve to znači. Bilo je to samo privremeno rešenje, nikada
nismo ni pomislili da će ih toliko dugo zavaravati. A ni da ćete je vi, osam
vekova kasnije, upotrebiti da doprete do nas."
Zadivljeno ju je pogledao: „Znate li da ste vi prva osoba koja je rešila tu
zagonetku."
Nisam to sama učinila. Bilo joj je žao što Dag nije kraj nje. Njegovo
odsustvo osećala je kao bol u grudima.
Sigurniji je ako nije umešan u sve ovo.
Leon se zagledao u njen ranac: ,,A ono drugo? Jeste li ga doneli?"
Još od kada se s tom kutijom izvukla iz Monsalvatovog trezora, očajnički je
želela da je se otarasi. Svaki minut posle krađe, osećala je kako je ona vuče na
dno poput tereta. A eto, sada se čak iznenadila, osetivši čak i neku tugu kad je
otvorila ranac i pružila mu kutiju crnu poput abonosa. Njeni crveni simboli
zablistaše čim je Leon rukama dotakao površinu.

„Možete li je otvoriti?", upitala ga je. Najednom je silno poželela da sazna

šta se krije u njoj.
Leon slegnu ramenima: „Čekali smo skoro devet vekova da je vratimo.
Možemo sebi da priuštimo i malo strpljenja."
Potrudila se da ne deluje razočarano: „A šta se nalazi u njoj... da nije...", čak
se i sada mučila da tu reč izgovori naglas, „Sveti gral?"
„Nije ništa sveto, bar ne u hrišćanskom značenju, a nije ni gral. Ali jeste ono
o čemu je Kretjen pisao."
„Da li je Kretjen de Troa bio član vašeg bratstva?"

401
 Uputio joj je mračan i nerazgovetan pogled: „On je bio poput vas. Nikada
nije bio jedan od nas, ali je... bio umešan. Ne znam da li je ikada video gral,
možda samo na tren, ali je njime bio opsednut do kraja života."
„Zato se njegove pesme ne završavaju. Zato su ti njegovi simboli izluđivali
čitaoce vekovima. Ni on sam nije znao šta gral predstavlja."
„On ga je izmislio", reče Leon. „I od tada se sve pretvorilo u igru gluvih
telefona u kojoj su učestvovala mnoga pokolenja. Od posude za posluživanje
do pehara, od pehara do kamena, pa su onda došle tarot karte, ezoterične
mudrolije, večni život..."
Odneo je kutiju do čela sobe. Eli je očekivala da će je staviti na kameni sto,
ali on ga je zaobišao i spustio kutiju u kamin. Lebdeće koplje se zanjihalo kada
je prošao kraj njega.
Eli je cupkala na nogama. Smrzavala se.
„Znači, i to je sve samo legenda? Večni život i tome slično?"
Daj mi bar nešto, pomislila je. Bilo šta. Razlog zbog kojeg sam sve ovo
radila.
Lice mu se zgrčilo. „Ima i on određene moći."
„Kakve moći? Šta može da uradi?"
„Više nego što biste mogli da shvatite." Stojeći iza kamenog stola, dok mu je
koplje lebdelo ispred očiju, delovao je kao neki sveštenik za oltarom. „Na ovom
svetu postoje dva principa: život i smrt, stvaranje i razaranje, kako god želite da
ih nazovete. Postoje određeni predmeti koji njima upravljaju, kao kada magnet
pomera gvozdene stvarčice po stolu. Ne postoje uputstva, ne postoje dugmad
koju treba pritisnuti ili okidači koje treba povući, ali kunem vam se Bogom da
su ti predmeti pravi pravcati."

Stvaranje i razaranje. „Znači to koplje, zapravo, razara..."

„Ono vam dođe kao atomska bomba. Lančana reakcija koja bi pocepala svet
po šavovima."

402
 ,,A gral?"
„On isceljuje. Poput talasa na plaži. Koliko god da se pesak isprlja i izgazi,
voda ga poravna i očisti. Oni iz Monsalvata žele koplje jer se oni hrane
neredom i haosom. Mi želimo gral kako bismo pokušali da učinimo nešto dobro
za svet. Osam stotina godina bili smo u pat-poziciji. Mi smo imali koplje, a oni
gral. A, eto, zahvaljujući vama, opet su zajedno kod nas."
Dubina svega toga malo ju je preplašila: „Ima li tu neke magije?"
„Da li ste ikada videli bebu kada se igra daljinskim upravljačem? Bebe misle
da i u njemu ima magije, i u pravu su. Magija je samo naziv koji dajemo onome
što ne razumemo."
„Za mene to nema nikakvog smisla", promrmlja Eli.
,,U tom i jeste suština. Znate li šta znači reč racionalno? Ona znači da nešto
možete da podelite. Mi smo već tri stotine godina opsednuti mehanikom:
rastavljanjem stvari na sve manje i manje komade kako bismo ustanovili na koji
način rade. Ali život nije stvar. Ako krenete da ga secirate, da ga
racionalizujete, on nestaje. To je i Kretjen shvatio kako treba. Ako krenete u
potragu za Svetim gralom, kao nečim što želite da posedujete i imate, bićete
osuđeni na propast poput Gavejna i Persivala i svih ostalih neuspešnih vitezova.
Zato nas sve to toliko i izluđuje, jer ne možemo da ga imamo."
U svojoj crvenoj kabanici, sa baterijskom lampom nakačenom oko čela i
očima koje plamte nekim pravedničkim žarom, delovao je zaista zastrašujuće.
Eli je očajnički poželela da ode odatle.
„Kuda ćemo sada? Hari mi je rekao da ćete me odvesti na nego bez- bedno
mesto."
„Sad ćemo, ali prvo da..."
Najednom se zaustavio. Niz tunel začuše neko zveketanje, kao da je neko po
zemlji šutnuo kamen ili komad šljunka.
„Očekujemo li još nekog?"
„Nikoga ko je na našoj strani."

403
 Eli obuze strah: „Kunem vam se da me niko nije pratio."
„Da li vam je Blanšar nešto dao?"
Odmahnula je glavom, ali je odmah spopade strašna pomisao. Ruka joj
odluta sama do džepa farmerki, gde je napipala malu izbočinu koja joj se zarila
u bedro.
U mislima se brže bolje vratila u Monsalvatov trezor gde joj je Blanšar
navukao ledeni prsten na prst. Prsten moći.
Izvukavši ga iz džepa, ispružila ga je na dlanu. „Dao mi je ovo."
Leon se nije naljutio. Na licu mu se pojavio neki čudan izraz, izraz potpunog
spokoja i smirenosti. Kao daje sve to i očekivao.
Neki maleni predmet dolete iz ulaza koji je vodio u tunel. Jednom je
odskočio, pa se skotrljao niz pod do sredine prostorije, zaustavivši se potpuno
nevino, poput limenke gaziranog pića bačene iz kola u prolazu.
„Pokrijte oči!", viknu joj Leon.

404
KOM BAHAN, VELS, 1143.

Munja sevnu zaparavši svet od nebesa sve do njegove srži. Zatutnjavši iznad
brda, grom me udari poput talasa. U tom se trenu osećam bestežinski,
odsečenod ostatka brežuljka, obuhvaćen grmljavinom. Vidim čitavo brdo i
bitka se zaledi preda mnom u plavičastobeloj svetlosti.
A onda nestade svetla. Lazar se otetura od mene vrišteći i rukom se bolno
uhvati za bok. Mene baš tad nešto pecne po nadlanici te pomislim da je kap
kiše, ali kad pogledam dole, ugledam krv. Da nije Lazareva? Malo podalje,
neka strela leži na tlu, iako nijedan od Maleganovih ljudi nije strelac.
Nešto me okrznu po rukavu verižnjače. Još jedna strela. Ne znam odakle
doleću, ali odgovor mi ništa neće pomoći ako ne pronađem zaklon. Zato se
zavukoh iza kamenog oltara. Hju je iza mene, kraj kamenog stuba oslobađa
kralja. Čim ga razveza, oboje potrčaše do mene.
Jedna se strela odbi o površinu kamena, zasuvši nas sitnim peskom.
„Šta se dešava?"
„Morganovi ljudi."
Na zemlji iza mene leži polomljen štit. Nekako ga dovukoh te ga digoh iznad
glave da provirim preko kamena. Dve strele pogodiše metu gotovo istog trena i
štit prsnu čim ga dotakoše.
Izgleda da bitka beše rešena. Jedini ljudi koje vidim naši su. Beše to žalostan
prizor - od tridesetorice koliko nas pođe, osta svega desetak i svi čuče iza
štitova pod pljuskom strela. Zemlja oko vatre beše prekrivena leševima. Neki
od njih bi se trgli kada bi ih strele pogodile, zaludno im nanoseći nove rane.

Malegana nigde ne vidim.

„Gde je..."

405
 „Pobegao je." Munja ponovo seva iznad brda. Čini mi se kao da strele zastaše
u vazduhu. Potom usledi i grmljavina, ali ovog puta mnogo sporije. Stiže oluja.
Po obrazu me okrznu prohladni vetar pa predosećam kišu.
Hju pokaza na koplje koje mi leži pred kolenima. Uprljano u blato, izgleda
kao bilo koje drugo oružje izgubljeno na bojnom polju.
„Uzmi ga i kreni ka obali. Krenučemo za tobom čim budemo mogli."
,,A šta ćemo s kraljem?"
„Vilijam će ga odvesti do Harleha, tamo ima odanu vojsku."
„A ti?"
Hju obrisa mač te se podiže u čučanj: „Nisi ubio Lazara. Kod njega je još
uvek ono zbog čega smo došli."

LOKMENEZ, FRANCUSKA

Iako je rukom zaklonila lice, potpuno sklopivši oči, Eli ipak vide jak blesak.
Bela svetlost, sjajnija od bilo čega što je ikada zamišljala, probi joj se kroz
kapke, pa je imala utisak da gleda pravo u munju. U istom trenutku, ili toliko
neposredno da nije mogla tačno da ih razdvoji, začu se i najglasnija buka koju
je ikada čula - ne kao grmljavina, nego jedan oštar prasak koji joj prostruja kroz
lobanju.
Osetivši dim, otvorila je oči. Veća sijalica je pukla, a one preostale bacale su
sablasne snopove svetlosti kroz prašinu i pesak koji se slivao sa plafona. Nos
joj je curio, a kada ga je obrisala o rukav, spazila je krv, a i u ušima joj je
zvonilo. Mogla je da oseti neku tečnost u njima, kao zaostalu vodu nakon
plivanja, pa se zapitala da nije i to krv.
Eli pogleda ka vratima. Pet prilika stajalo je u oblaku dima, s puškama u
rukama i baterijskim lampama na glavi. Pokušala je da podigne ruke, ali se
toliko tresla da nije mogla da se pomeri.

406
 Jedan od ljudi stade pod svetio i svuče baterijsku lampu s glave. Kroz suzne
oči, Eli ugleda dobro poznate, grube crte Destrijeovog lica.

„Puf...", nasmejao se. „Konačno smo te uhvatili, kučketino!"

Najednom je okrenuo glavu, kao da je začuo nešto u tunelu, mada Eli sama
nije ništa čula. Njoj je čak i njegov glas delovao neverovatno dalek, kao da je
reči sipao kroz neku lepljivu tečnost.
Kroz tunel se probi novi snop svetlosti. Tren kasnije, Blanšar je prošao kroz
isklesani kameni prolaz s baterijskom lampom u ruci. Osmo- trivši dvoranu,
ugledao je Eli, pa se nasmešio. Ali se nije pomerao. Kao da je nešto čekao.
Potom se neka invalidska kolica dokotrljaše u dvoranu. Eli se zagledala u
čoveka u njima. Telo mu je delovalo neverovatno krhko, suvonjavo i bledo
poput mleka, a koža mu od starosti beše providna, mada su se njegove nebeski
plave oči odlučno usmerile ka njoj. Zapitala se koliko li je on samo očajnički
želeo kutiju kada je rizikovao dolazak preko kamenjara i spuštanje niz uzanu
pukotinu pokraj vodopada.
„Elanor Stanton", kutijica oko njegovog vrata mašinski je izbacila napolje
ono malo ljudskog što je opstalo u tom skrhanom telu. Kašalj, koji je usledio,
zvučao je poput samrtnog hropca. „Uradili ste sve što smo očekivali od vas."
Primetila je da joj je prsten i dalje stajao stegnut u pesnici. Otvorila je šaku.
Blanšar ga ugleda.
„Zadržala si ga. Moj prsten moći."
Po drugi put istog dana, zatekla je sebe kako pita: „Da li je magičan?"
Glas joj je zazvučao promuklo i rastegnuto. Blanšar se na to nemilosrdno
iskezio.
,,U njemu je uređaj za satelitsko praćenje. Odašiljač koji mije pomogao da
pronađem moju malu ptičicu kad je odlepršala. Baterija je toliko mala da traje
svega dvadeset i četiri sata kad se uključi, ali nam je i to bilo dovoljno."

407
 Prešao je do kamenog stola. Stojeći pokraj Eli, Leon se sav ukočio, mada je
zbog pušaka na vratima već stajao ukopan u mestu. Koplje se još blago njihalo
posle praska. Blanšar je ispružio ruku da ga uzme, ali je najednom zastao.
Povukao je nazad ruku, obišao je sto, pa je uzeo crnu kutiju iz kamina. Potom
se nasmešio Eli.

„Donela si je nazad. Baš si pažljiva. I očekivali smo da ćeš pokušati da je

ukradeš, ali čak ni ja nisam mislio da ćeš u tome i uspeti."

„Jesi li me zbog toga zaposlio? Da me upotrebiš kao piona u svojoj igrici?"

„Pa valjda nisi pomislila da sam te zaposlio zbog tvog poznavanja finansija."
Odneo je kutiju do Sen Lazara i spustio je starcu u krilo. Sen Lazareva
onemoćala ruka zadrhta, ali mu je šaka ostala čvrsta dok je ukucavao neki niz
na sjajnim simbolima na poklopcu. Kutija se otvorila.
Blanšar se snebivljivo zagleda u starca, koji mu kratko klimnu. Bio je to prvi
put da je Eli videla da je Blanšar bio pokoran pred nekim. Blanšar gurnu obe
ruke unutra.

KOM BAHAN

Kiša promeni tok bitke. Čim poče jače da pljušti, strele polako nestaše. Iznad
zgasnute vatre podigoše se oblačići pare, lelujajući se nad tamnocrvenim
žeravama. Huk bitke nestade pred dobovanjem kiše koja je kvasila tie, mešajući
se u baricama sa krvlju.
Sačekavši da strele prestanu da lete ka nama, istrčim iza svog zaklona.
Pronađem neko telo, što ne beše teško, pa ga uprtim preko ramena i krenem da
se spuštam niz opasnu padinu. Molim se da ne bude više munja. Trudim se da
budem nečujan, ali na takvoj padini, uz teško oklopljenog viteza na leđima i
kopljem koje mi se vuklo u slobodnoj ruci, to beše nemoguće.

408
 Tridesetak koraka nizbrdo, začujem neki pokret, škripu isukanog sečiva.
Zazvuča mi kao da se radi o nožu, pa pretpostavljam da me čeka neki od
strelaca. Stena je strma i klizava, a oni nisu znali šta ih je čekalo gore na vrhu.
Uopšte se ne žure da zauzmu brdo.
„Pomagajte!", viknem na velškom. „Ranjen je."
Ne može me videti u mraku, ali mu se moj glas čini velškim, pa mu ugledam
obris kako mi prilazi. I ja krenem napred i mrmljam ohrabrujuće reči mrtvacu
koga vučem na leđima.
Onaj vrati nož nazad u kanije: „Šta se desilo?"
„Pokušao je da se popne gore", prebacim telo preko ramena. Strelac gurnu
desnu ruku pod rame mrtvaca preuzevši teret od mene.
„Isuse, baš je težak."
Ja na to skroz zbacim leš sa sebe tako da on punom težinom pade na strelca.
Na sebi ima oklop pa i ne pokušavam da ga udarim, već ga mesto toga
spotaknem. Ovaj na to pade na gomilu sa sve lešom. Pronađem mu nož te mu
ga izvučem iz pojasa. Stavljam mu koleno na grudi i pritiskam sečivo uz vrat.
Bilo bi mnogo lako da ga ubijem.
AT te večeri već beše umrlo previše ljudi. Brže-bolje grabim priliku pre nego
što se sabere, skidam mu pojas i vezujem ruke. Kod sebe ima i krpu za brisanje
tetive na luku, pa mu je naguram u usta, a onda mu skinem i čizme i bacim ih
negde u mrak. Neće ga to mnogo zadržati, ali biće dovoljno. Na kraju mu
uzmem i štit.
Koristeći moćno koplje kao štap, nekako se spustim niz padinu dok je kiša
pljuštala po meni. Na kraju se zvuk oko mene malo promeni - začuh i prskanje
kiše po vodi. Jezero. Skliznem niz ostatak obronka do dna doline. Kiša presta, a
lahor rastera oblake, pa se mesečina probi između njih poput rane.
Ali nigde ne vidim naše konje. Da ih nisu Maleganovi ljudi oterali? Gotovo
da mi se čitava duša raspuče, ali pre nego što me obuze očaj, začuh rzanje u
drveću s moje desne strane. Konji mora da su potražili zaklon od kiše. Pozvah

409
ih, te jedan poslušno dokaska do mene. Već beše spreman pošto nemasmo
vremena da skinemo sedla kada smo stigli.
Nisam znao u kojem se pravcu nalazi more, ali čujem žubor nekog vodotoka.
Pratim zvuk sve do kraja jezera i pronađem neki potočić. Krenem za njim niz
neku usku klisuru između dva brda, sve gacam po vodi.
Potok se ubrzo pretvori u rečicu. Pokraj njega se pružaše puteljak pa mi bi
lakše da jašem. Pogledam iza sebe, ali vrh brda gde se odigrala bitka beše
zaklonjen, a vatra se ugasila.
Prepuštam se reci da me odvede do mora. Znao sam da valja da požurim, ali
me obuze neki umor, razočaranje nakon megdana. Olabavim uzde i dopuštam
konju da sam pronalazi put. Ubrzo zemljani miris vazduha posta slankast i ja
ugledam talase kako se nežno mreškaju preda mnom, ali čujem i metalnu škripu
konjskih kopita na pesku.
Sjašem i skinem dole sedlo. Konj odmah zaleže, ja ležem kraj njega i upijam
njegovu toplotu, al' ne ispuštam ono koplje iz ruke ni na tren.
Avaj, mojim mukama tu ne bi kraj. Malegan je još na slobodi, a zajedno s njim i
Lazar i Morgan. Od mene očekuju da čuvam koplje, a gotovo da nisam ni oka
sklopio u protekla četiri dana. Jahao sam, pentrao se i borio do granica
izdržljivosti. Vrelina bitke nekako iščile iz mene, ostah prazan i zanemoćao i tu
me obuze san.

LOKMENEZ

Iako je usput naučila da nije tako, Eli je ipak očekivala da ugleda pehar, zlatni
putir optočen draguljima, sliku koju su pesnici svojim stihovima usadili u
zapadnjačka predanja i kolektivnu maštu još pre mnogo vekova. Međutim, ono
što je Blanšar izvadio napolje beše neki jajoliki kamen veličine lopte za ragbi.
Kamen beše mutno bele boje, ali se čak i u polutami presijavao mnogobrojnim
blistavim tačkicama, poput dijamanta s bezbroj izbrušenih površina. Odsjaj je

410
blistao oko njega, stvarajući oblačak u svoj toj prašini i dimu kojima vazduh
beše ispunjen.
Kada ga je Blanšar okrenuo u rukama, Eli je videla da je vrh kamena
izdubljeni, poput plitke posudice, a da je osnova ravna kako bi mogao uspravno
da stoji. Blanšar ga je odneo do kamenog stola i spustio ga ispod koplja.
„Bili su razdvojeni još od dvanaestog veka", promrmljao je. „Još od tada smo
čekali ovaj čas."
„Zašto?", upita ga Eli kratko.
„Koplje seče, a kamen leči. Ali ranu koje je načinilo koplje samo ono može i
da izleći."
Dok je Blanšar govorio, Sen Lazar se čitavim telom nagnuo napred, gotovo
kao da će ustati iz kolica i prohodati. Eli na obrazu oseti više- vekovnu
hladnoću. Zapitala se koliko li se dugo nalazi u tim kolicima.
Blanšar je ponovo dohvatio koplje. A Eli je ponovo osetila kako se Leon grči
pored nje. Blanšar, okrenut leđima, to nije primetio, ali Sen Lazaru ništa nije
moglo da promakne.
„Stani!", lice mu je bilo stegnuto u namrgođeni izraz usredsređenosti, čvrst
poput slonovače. Njegove plave i nedokučive oči okrenuše se ka Eli.
„Vi ćete to da uradite", veštački glas, ravan i mehanički, zazvučao je
nemilosrdno. Eli se nije ni makla.
Sen Lazar cimnu glavom. Destrije je odmah odmarširao do nje, pa ju je
ščepao za kosu i odvukao do stola.
„Tako daje vidim", prosikta Sen Lazar.
Eli je stresla Destrijeove ruke sa sebe i otišla na suprotni kraj stola, okrenuta
licem prema ostatku dvorane. Destrije se povukao, držeći pušku uperenu u Eli.
S druge strane stola, Blanšar se zagleda u njene oči. Pokušala je da na
njegovom licu pronađe bilo kakav trag toplote, bilo kakav zalutali na- goveštaj
naklonosti, ali ništa nije videla. Osetila je kako je suze peku u očima, ne zbog

411
Blanšara, nego zbog toliko toga protraćenog. Zbog toliko grešaka koje nikada
neće moći da ispravi.
Blanšar je njene suze pogrešno protumačio. Slegnuo je ramenima: „Žao mi
je."
Eli pogleda iza njega ka dvorani, poput samoubice koji, stojeći na rubu
provalije, po poslednji put baca pogled na svet koji napušta. Destrije se beše
pobednički iskezio. Sen Lazar je pomno posmatrao Leona, koji je pak zurio u
Eli. Nečujno joj je nešto rekao, što ona nije uspela da razume, ali mu se pogled
namerno pomerio s koplja ka kaminu iza nje.
Ali šta god da je pokušavao da joj kaže, nemoguće je da bi to bilo šta
promenilo. Pogledala je dole u kameni gral na stolu, koji je izgubio sjaj pod
Blanšarovom senkom, a potom i u koplje. Ono nije bilo iz jednog dela, već je
bilo sastavljeno od dva komada crnog gvožđa, spojena na sredini uglačanim
drvetom. Odatle je videla i žice koje su se spuštale s krova pridržavajući ga. Ali
nije bilo čvorova, žice su nestajale negde u dršci koplja.
Eli je sa obe ruke uhvatila držalje i prsti joj se sklopiše oko gvožđa. Sen
Lazar zaškilji očima u svojim invalidskim kolicima.
Nešto ju je naglo protreslo i Eli oseti kako joj električni talas prolazi kroz
telo.
A onda je čitava odaja eksplodirala.

KOM BAHAN

Probudih se u zoru. Ali ne probudi me svetlost, mada ja to isprva ne primetih.

Sivi pesak širi se do sivog mora u oseci, a iscepkani sivi oblaci plutaju po
sivom nebu. Jedino što narušava to sivilo beše neka barka, čiji račvasti trup
beše nasukan nakon oseke.
„Tako daje vidim", prosikta Sen Lazar.

412
 Eli je stresla Destrijeove ruke sa sebe i otišla na suprotni kraj stola, okrenuta
licem prema ostatku dvorane. Destrije se povukao, držeći pušku uperenu u Eli.
S druge strane stola, Blanšar se zagleda u njene oči. Pokušala je da na
njegovom licu pronađe bilo kakav trag toplote, bilo kakav zalutali na- goveštaj
naklonosti, ali ništa nije videla. Osetila je kako je suze peku u očima, ne zbog
Blanšara, nego zbog toliko toga protraćenog. Zbog toliko grešaka koje nikada
neće moći da ispravi.
Blanšar je njene suze pogrešno protumačio. Slegnuo je ramenima: „Žao mi
je."
Eli pogleda iza njega ka dvorani, poput samoubice koji, stojeći na rubu
provalije, po poslednji put baca pogled na svet koji napušta. Destrije se beše
pobednički iskezio. Sen Lazar je pomno posmatrao Leona, koji je pak zurio u
Eli. Nečujno joj je nešto rekao, što ona nije uspela da razume, ali mu se pogled
namerno pomerio s koplja ka kaminu iza nje.
Ali šta god da je pokušavao da joj kaže, nemoguće je da bi to bilo šta
promenilo. Pogledala je dole u kameni gral na stolu, koji je izgubio sjaj pod
Blanšarovom senkom, a potom i u koplje. Ono nije bilo iz jednog dela, već je
bilo sastavljeno od dva komada crnog gvožđa, spojena na sredini uglačanim
drvetom. Odatle je videla i žice koje su se spuštale s krova pridržavajući ga. Ali
nije bilo čvorova, žice su nestajale negde u dršci koplja.
Eli je sa obe ruke uhvatila držalje i prsti joj se sklopiše oko gvožđa. Sen
Lazar zaškilji očima u svojim invalidskim kolicima.
Nešto ju je naglo protreslo i Eli oseti kako joj električni talas prolazi kroz
telo.
A onda je čitava odaja eksplodirala.

413
KOM BAHAN

Probudih se u zoru. Ali ne probudi me svetlost, mada ja to isprva ne primetih.

Sivi pesak širi se do sivog mora u oseci, a iscepkani sivi oblaci plutaju po sivom
nebu. Jedino što narušava to sivilo beše neka barka, čiji račvasti trup beše
nasukan nakon oseke.

LOKMENEZ

Ovo nije bilo kao ona omamljujuća granata. Sve se završi u trenu - blesak,
prasak, a onda potpuni mrak i zvonjava u ušima. Sad se sve odigralo usporeno:
snažni prasak odjeknuo je s krova poput bujice zvuka koji je otpočeo glasno, pa
se pojačavao i pojačavao sve dok se nije ustalio, iz- bacivši vazduh iz odaje.
Videla je odbleske odozgo i pečurkaste oblake dima, a onda je osetila kako šut
pada po njoj poput noževa. Čitav pod se zatresao.
Zgrabila je kamen sa stola i sakrila se pod kamin. Buka se još više pojačala
potpuno je zapljusnuvši, nakon čega je u magnovenju videla kako se čitav krov
dvorane spušta poput oblaka, dok je Mišel Sen Lazar ostao ispod njega ne
mogavši da se pomeri.
Sve se zamračilo. Pokrila je glavu rukama, pa se sklupčala pokraj kamena.
Osećala je udarce po telu sa svih strana, sve dok ih nije bilo toliko da više nije
mogla ni da ih razlikuje. Čitav svet se srušio oko nje, a buka, kamenje i vatra
postadoše uskovitlana i raspomamljena masa koja se ustremila na nju.

Ni samoj joj nije bilo jasno kako je znala da je sve gotovo. Nije joj bilo jasno ni
kako je znala da je uopšte živa. U sebi je osetila neki dašak života, koji se s
mukom probio kroz utrnulo telo prekriveno modricama, a zamalo da taj dašak
skroz zamre. Na stomaku je osetila nešto glatko, okruglo i čvrsto, i to joj je
donekle ulilo snagu, pa je otvorila oči.

414
 Bilo je svetla oko nje. Bilo je nade. Još malo je otvorila oči, pa je pokušala
da pomeri glavu, što joj je i uspelo. Osvrnula se oko sebe.
Ležala je u kaminu, napola zatrpana zemljom i šutom koji su se u slapovima
slili ka njoj iz dvorane. Sam kamin delovao je mahom neoštećen, mada je
nekoliko cigala otpalo i iz dimnjaka. Podigla je pogled. Na vrhu dimnjaka nije
bilo svetla, ali je jedna rupa zjapila u zadnjem zidu, na mestu gde je nekoliko
cigala bilo izbijeno. Kroz otvor je videla prostoriju i svetlost. Bila je to
prigušena, zamućena svetlost, ali je bila prirodna, a ne od sijalice ili vatre.
Dnevna svetlost.
Nekako se iskopala iz ruševina. Ognjište je bilo toliko veliko a dimnjak toliko
širok da je bez muke mogla da se uspravi u njemu. Pronašavši parče kamena,
iskoristila ga je kako bi izbila cigle, jednu po jednu. Malter je popustio od
eksplozije pa su lako ispadale. Ubrzo je pred sobom imala rupu dovoljno veliku
da se kroz nju provuče. Gurnula je kameni gral napolje, pa je onda spustila šake
na otvor kako bi se pridigla, ali se odmah trgla. Šake su joj bile okrvavljene,
izgrebane i modre. A izgleda da je slomila i dva prsta.

Iza sebe je začula neku buku, sleganje obrušenog materijala. Izvan kamina,
čitavom dvoranom odjekivala je simfonija raspadanja: čula se škripa,
pucketanje, tutnjava i praskanje kako se šut pomera i sleže. Međutim, još jedan
zvuk je dopro negde iz blizine pa je pogledala dole.
Jedna ruka se probila kroz gomilu zemlje. Bila je ubeđena da nije bila tamo
sekund ranije. Ruka se okrenula i pocrneli prsti počeše da riju po šutu. Zemlja
se nadiže i napolje se promoli i druga ruka. Zlatni kaiš Kartijeovog sata zablista
oko zgloba.
Eli se uhvatila za zid pokušavajući da se pridigne. Cigle su joj se zatresle pod
rukama i na tren je pomislila da bi joj se čitav dimnjak mogao srušiti preko
glave. Ruke su joj bridele, ali je progutala bol pa se pokrenula. Razlupano

415
kamenje prsnu iza nje u trenu kada se Blanšar podigao iz ruševina. Nešto je
uhvati oko stopala, ali se ona ritnula i oslobodila se.
Prebacila se kroz zid i nezgodno pala na drugu stranu, skotrljavši se na pod.
Našla se na nekom stepeništu i padala je niz njih. Isturila je ruku kako bi se
nekako zaustavila, ali pre nego što je uspela da se za bilo šta uhvati, završila je
u podnožju tresnuvši o pod. Novi talas bola prostruja joj kroz telo.
Nekako se pridigla. Tanak sloj zemlje prekrivao je stepenice koje su, inače,
bile kristalno čiste. Dnevna svetlost koju je videla izgleda da je dopirala
odozgo, ali je tesno spiralno stepenište skrivalo njen izvor.
Morala je nekako da ode dotle.
Podigla je kameni gral s mesta gde je pao, pa je krenula da se penje. Svetio je
bilo previše slabo da bi videla gde ide: neke stepenice su nedostajale, neke su
bile zakopane pod obrušenim delovima zidova. Nogavice pantalona bile su joj
pokidane, a krv joj je tekla kroz poderanu kožu, mešajući se s prašinom i
prljavštinom.
Zastala je stigavši do nekog odmorišta. Grudi su je bolele, pa je pomislila da
je možda slomila rebra. Svaki udisaj ju je boleo. Presavila se kako bi umanjila
bol, osluškujući sopstveno disanje.
Ali začula je još nešto. Dole iz tame, do nje je dopirao bat užurbanih koraka.
Taj neko nije trčao, ali je bio brži od nje. Eli zadrhta celim telom.
Nastavila je dalje.
Vazduh je postajao čistiji i svežiji, mameći je gore. Oni koraci iza nje bili su
sve bliži, ali ih ona gotovo nije ni čula: bila je obuzeta sopstvenim beskrajnim
uspenjem, usredsređena na bol kako je ne bi spopao očaj.
I najednom je izašla. Skrenuvši iza poslednje krivine, našla se na vrhu neke
kule. Zagledala se oko sebe.
Pošto je dugo provela ispod zemlje, dnevna svetlost bila joj je čudna i strana.
Sunce je zalazilo za oblake, bacajući krvavo crveno svetio nad krajolikom. Bilo

416
joj je potrebno nekoliko trenutaka da joj se oči privi- knu, ali prizor je ostao
neverovatan čak i posle toga.
Stajala je na vrhu kamene kule, ukopane u obronku brda. Iza sebe je mogla
da vidi žbunje i drveće kako izviruje preko ivice strme padine tek pola metra od
same kule. Ispred nje se pružao samo prazan prostor. Obrušivši se, dvorana je
za sobom srušila i polovinu obronka, ogolivši kulu ispred koje je ostao ogroman
krater. Mogla je da vidi poneki deo zamka, ali je većina dvorane ostala
zakopana pod zemljom. Po čitavoj površini ležalo je razbacano iščupano
drveće.
Iznureni koraci začuše se na stepeništu iza nje. Čula je nečije otežano disanje,
bolni uzdah i potom i jasni, metalni zvuk otvaranja reze. Nije se uopšte
okrenula.
„Divan pogled", reče Blanšar.
„Znači to je ono što koplje može da učini."
Blanšar se promuklo nasmeja. Eli se nevoljno okrenula ka njemu. Seda kosa
bila mu je potpuno razbarušena i ukaljana blatom, lice i ruke u posekotinama, a
odeća u dronjcima. Iz otvorene rane na obrazu kaplje mu krv, a desna ruka
bespomoćno visi pored tela. Jedina čista stvar bio je mali pištolj koji je stezao u
levoj ruci, napadno crn i blistav.
„Koplje je bilo samo mamac, nešto da nas uhvati u klopku. Mislim da gaje
tvoj drugar povezao na detonator. Kada si dotakla oba kraja, tvoje telo je
zatvorilo strujno kolo."
Eli se prisetila onih skela i žica koje su se pružale oko generatora. ,,A krov..."
„Eksploziv."
Spopao ga je nalet kašljanja. Ispljunuo je krv iz usta, a pištolj mu se opasno
zatresao u ruci.
„Koplje je bilo lažno." Pokazao je na beli kamen koji je prislonila uz grudi:
„Ali to je, ipak, pravo."

417
 Eli gotovo da je i zaboravila šta drži u rukama. Instinktivno gaje privila uz
sebe, stegnuvši ga kao dete.
„Učinila si više nego što bih ja to ikada očekivao, Eli. Više i od tvog oca,
više nego što su svi ovi idioti uspeli da urade za tolike vekove. Ali ne možeš ga
zadržati."
Natečene usne izviše mu se u sablasni osmeh ohrabrujući je da učini ono što
on želi.
Zamalo da mu ga preda. Međutim, zasmetale su joj Blanšarove reči. Više i od
tvog oca. Pomislila je na njega, na čoveka koga je znala samo sa fotografija,
pregaženog u tunelu dok je pokušavao da spase kamen koji ona sada drži u
rukama. Pomislila je na majku i mukotrpne godine koje je provela kao udovica,
na to kako je sama umrla zatočena u Blanšaro- voj bolnici. Pomislila je na
Daga. Nakon svega što je uradila, bilo joj je drago što ga nije dovela ovamo.
Još jače je stegla kameni gral: „Ne!"
Blanšar klimnu: „Razumem te."
Potom je pucao.

KOM BAHAN

Na toj plaži vreme kao da stoji. Nema sunca, nema senki, nema crkvenih zvona,
samo siva tišina i mreškanje talasa. Čini mi se da se staklasta plima nikada neće
primaći.
Proučavam koplje. I dalje mi nije jasno od čega je napravljeno. Pod rukom je
kao kamen, mada bi se kamen do sada već zasigurno raspao. Duž držalja se
pružaju neke čudne šare, isklesane tako vešto da jedva mogu da osetim useke
pod prstom. Zaronim ga u more da sperem Lazarevu krv.
Neki drhtaj mi obuze ruku, neki grč koji prostruja poput guje. Možda mi se
samo mišić zgrčio, ali mi se čini da je to od koplja. Vraćam ga nazad u čamac i
pokrivam ivicom ćebeta.

418
 Moć se nakuplja u dubokim bunarima, reče mi Hju onomad. Nagomilava se
u ljudima, ali i u predmetima. Ako u tom koplju postoje neke moći, ne verujem
da su dobre.
Dan se nastavlja. Da prekratim vreme, presečem konopac koji je čamac
vezivao za kamen. Hjuov mač beše toliko tup da nije hteo da prekine vlakna.
Pronađem brus u bisagama pa ga naoštrim. S planina se spustio istočni vetar, ali
Hjuovo lice i dalje je orošeno znojem. Čelo mu je vrelo na dodir. Dohvatim
čuturicu, ali ona beše prazna.
Ako se otisnemo na more, biće nam potrebna voda.
Nismo daleko od rečnog rukavca, ali ne smem da odem do reke nenaoružan.
Zato navučem oklop i osedlam konja. Uzmem i štit onog Velša- nina, kao i
Hjuovo koplje i mač. Dragoceno koplje ostavljam pokriveno u čamcu kraj
Hjua. Plima beše konačno stigla i do njega. Talasi zapljuskuju trup, ali se
gotovo istoga časa povlače. Procenim da će biti potrebno još sat, a možda i više,
pre nego što bude dovoljno vode da zaplovimo.
Preko peščanih dina otkaskam do rečne obale. Voda beše smrdljiva, a
čuturica ni izbliza dovoljno velika, ali nekako ćemo se snaći. Pokušao sam da
napunim i moju kacigu, ali voda curi kroz zakivke. Zagledam se u reci: ispijen
sam, krvav, prljav i izboran od briga. Nije to onaj vitez o kome sam sanjao da
ću jednog dana postati. Da me osmogodišnji Piter sad vidi, pobegao bi
prestravljen.
Muve obleću oko mog odraza, kao da spopadaju neki leš. Stavim kacigu na
glavu i uzjašem poslednji put. Čini mi se da se plima ubrzala, a ne želim da
odnese čamac bez mene pa podbadam konja do vrha brda odakle se zagledah
nadole.
Čamac je i dalje tamo, ali dole sad ima još nekog. Konj trči po plaži: crni
konj crnoga konjanika. Vidi me i odmah staje.
„Pitere!"

419
 Vetar mu izgovoreno ime vraća nazad u lice. Mada beše golem, jasno mu se
čuje naprezanje u glasu. Najahao se i borio koliko i ja.
Lagano poteram konja niz padinu te se spustim do plaže. Zaustavljam se na
strelomet od njega. Talasi zapljuskuju obalu, a vetar mom konju mrsi grivu.
Kao da smo poslednja dva čoveka na zemlji. Obojica spuštamo koplja.
Malegan podbode svoga konja mamuzama, ja ih nemam, ali moj konj i sam
zna šta mu je činiti. Jurišamo obojica, najbrže što naši konji mogu.
Vetar mi huči pravo u lice. Stežem koplje i izbacujem ga preko vrata konja, a ja
se saginjem u uzengijama, savijam kolena i isturam glavu, onako kako me je
Gorneman naučio.
Sudar beše strahovit. Protiv Maleganovog džilita streličarski štit ne vredi ni
prebijene pare. Čak ne može ni da skrene udarac, već se šiljak probija kroz
njega, pa kroz verižnjaču, te mi zapara ruku i za dlaku promaši mišić. Malegan
nastavlja galop pa mi u zaletu istrže štit s ruke. Zamalo da i mene svuče s konja
zajedno s njim.
Drhtim i jedva zadržavam koplje u rukama. Ali moram da zaokre- nem pre
Malegana. Stežem uzde, vučem konja, kao i na turniru, samo što se sada ne
borimo za nečiji otkup ili slavu.
Brz sam, ali Malegan još može da me sustigne, a kod sebe više nemam štit.
Drugi nalet počinjemo s kraće razdaljine, ali su nam konji sad sporiji: čini mi se
da prođe čitava večnost dok se ne sudarismo. Imam dovoljno vremena da
izbegnem Maleganovo koplje, ali i njega moj udarac jedva dotače.
Iznova se okrećemo. Sad smo već toliko blizu da ne moramo ni da hvatamo
zalet, već se zakucavamo jedan u drugog tupim udarcima u telo, bez dovoljno
snage da probijemo oklope. Jedno stopalo mi ispade iz uzengije, a sedlo poče
da mi klizi. Osećam i kako kaiš puca. Al' i moji udarci ne omašuju: Malegan
jedva uspeva da ostane uspravljen. Najednom, kliznu unazad dok diže koplje, a
ja grabim priliku, nasrćem na njega i udaram ga visoko po ramenu. Ruši se
unazad u sedlu pa se stropoštava u pesak.

420
 Al' od tog udara i ja gubim ravnotežu. Sedlo mi spada pa ne mogu da
iskoristim prednost. Bacam se dole i kotrljam se u stranu da ne završim pod
konjem.
Obojica skačemo na noge sa isukanim mačevima. Ne bih li kupio malo
vremena, prikupljam dah i vičem: „Šta sam ti ja ikada učinio?"
Malegan se kezi pod kacigom: „Ništa."
„Zašto si me poveo na ostrvo Peš?"
„Da te ubijem."
„Zašto baš mene?"
„Neka nedovršena posla", smeje se. „Već sam ti pobio ostatak porodice."
Zauvek ću se pitati da li to beše istina, ili me šlaga da me razjari. A to mu i te
kako pođe za rukom. Onako omamljen i ošamućen od udaraca koje pretrpeh,
uopšte ne sumnjam u njegove reći. Najednom ponovo postajem onaj dečak od
deset leta u spaljenom dvorištu očevog doma. A kao i tada, kad bejah samo
dečak, jedino mi je napad na pameti.

Nijedna borba nije ni fina ni uzvišena, ali ova beše jedna od najgorih.
Bejasmo iscrpljeni od sinoćne borbe i od udaraca koje već razmenismo. Jurim
ka njemu po pesku. Zamahujem i promašujem. On se odmiče i obrušava mač ka
mojoj kacigi. Ja se saginjem, ali nedovoljno brzo. Udarac me dohvata po vrhu
šlema, remenje puca i on mi pada s glave. U ušima mi strašno zvoni. Malegan
diže mač da mi rascopa ogoljenu glavu. Ja nesvesno izbacujem levu ruku.
A na njoj više nema štita pa me udarac snažno zahvata po nadlaktici. Kost mi
puca, a ruka mi se, onako izvrnuta, sva otrombolji. Krv mi kulja kroz karike
oklopne košulje i kvasi pesak poput kiše. Ispod rukava osećam kako mi kost
štrči kroz kožu. Kad pokušam da pomerim ruku, polomljena kost se zakači za
verižnjaču, a ja vrisnem toliko snažno da zamalo izgubim svest. Malegan se
smeje.

421
 Al' gle čuda, ja i dalje imam ruku. Njegov mač moraše da je glatko preseče, i
kost, i oklop, i sve redom. Zamah mu beše dovoljno snažan za to.
Eto, mač mu je tup. Ostaše bez oštrine u sinoćnoj bici, a nije stigao da ga
naoštri. A moje sečivo je spremno i izbrušeno.
Od bola mi se sve razbistri. Zateturam se unazad, s mačem koji mi mlitavo
visi u zdravoj ruci, kao da više nemam snage da ga držim. Malegan odmah vidi
svoju priliku i kreće na mene. Umoran je koliko i ja i očajnički želi da me što
pre dokrajči. Usporavam, kao da mi se vrti u glavi. On odmah ubrzava korak i
obrušava mač ka mojoj lobanji.
Iako mi se telo tetura, noge mi i dalje čvrsto stoje na zemlji. Najednom
poletim pravo ka njemu. Isturim mač i on sam natrča na sečivo. Ja samo treba
čvrsto da ga pridržim, a jačina njegovog naleta sama ga ubi.
Vrh sečiva probija oklop, para mu stomak. Zamahuje mačem, ali ja mu
stojim preblizu. Zamah nema dovoljnu jačinu, a i sečivo je previše tupo da bi
me poseklo.
Odstupim od njega i stavim mu čizmu na trbuh da izvučem sečivo. Krv mu
šiklja iz stomaka, ali on i dalje stoji na nogama. Drugim udarcem presečem mu
kacigu, a štitnik za nos mu se tad nabi pravo u usta i slomi mu tri zuba. Tek tada
pada na zemlju.
Potom sečem kaiš na kacigi te mu je stržem s glave. A on se i dalje opire. U
ruci mu se najednom pojavi nož i on se teturavo diže na kolena. Ali više ne
izgleda opasno, samo jadno.
Zgrabim svoj mač ko sekiru, pa udaram. Snažnim zamahom presecam mu
vrat. Glava mu se otkotrlja niz plažu i zastade tek duž linije plime i blago se
Ijuljaška. A ispred mojih stopala, iz njegovog posečenog leša, krv šiklja po
pesku.

LOKMENEZ

422
Eli je pomislila da je možda imuna na bol. Čitavu sekundu uopšte nije ni osetila
metak. A onda joj bol naglo prostruja sjedne strane. Srušila se na tlo, zaštitivši
kamen telom, ali ga je skroz isprskala krvlju. Onako oša- mućena od agonije,
kao kroz maglu, primetila je Blanšara kako se saginje nad njom pokušavajući
da joj ga otme. Ona njegova ulickana, gospodska maska najednom nestade:
čupao ju je i grebao kao raspomamljena zver.
Tlo se ponovo zatreslo, ali ona nije videla šta je razlog tome. Blanšar uopšte
nije skretao pogled s nje.
Neka visoka prilika, čiji se obris najednom pojavi naspram crvenog neba,
odvuče Blanšara od Eli. Blanšar se naglo okrenu. Ugledavši Dagovo lice, Eli
vrisnu, mada je sve to možda bio samo san u smrti. Blanšar podiže pištolj.
Dag ga je na vreme video. Pre nego što je uspeo da opali, Dag spusti rame, i
polete ka njemu. Blanšar se presamitio, zateturao unazad i...
Ležeći na zemlji, Eli nije videla njegov pad. Samo je čula kako mu vrisak
odjekuje dole nizu dolinu, a onda kako polako nestaje.

VELS

Hju opružen leži na dnu čamca, s rukama prekrštenim oko mača iznad grudi i
sklopljenim očima. Sagnem se i šapućem mu na uvo: „Spasli smo kralja. Koplje
je kod nas."
Ne čuje me. Nikada više ništa neće čuti. Nespretnim, neveštim rukama,
podižem jarbol i razapinjem jedro. Ne radim to kako valja, ali bolje ne umem.
Vetar uhvati platno te nas ponese ka moru.

423
GLASTONBERI, 1143.

Kaluđeri napeto gledaju u mene. Ne beše valjanog načina da sakrijemono što sa

sobom nosim – zamotao sam ga u sukno,ali lako mogu da pogode šta je pod
njim. A to što ga umotah, samo ih još više uznemiri, pogotovo što tražim da se
vidim sa opatom.
Dalek put prevalih od one plaže u Velsu. Sad sam opet u Engleskoj.
Kraljevina je i dalje u ratu. Ni Stiven ni Mod ne uspevaju da preuzmu vodstvo.
Umesto da se međusobno odmere, jedno drugome pustoše zemlju. Ako ne
možete da ubijete kralja, ubijte mu kraljevstvo.
Prisetim se nečega što mi je Hju rekao. Biće ovo blažena vremena, zlatno
doba, u poređenju s onim što bi se desilo da je tim kopljem ubijen kralj. Moram
da verujem da je govori istinu. Inače bi ispalo da je sve bilo zalud.
Ali tu, u Glastonberiju, kaluđeri mi izgledaju poprilično dobro. U svakom
slučaju, deblji su i zadovoljniji od braće s kojom sam živeo u Bretanji. Ponekad
ih se setim, kao sada, a pogotovo kad čujem da razvučeni poj psalma lebdi iz
crkve poput pčela usred leta. Zapitam se kakav bi mi život ispao da ostah onde,
zaključan u biblioteci gde bih povazdan prepisivao stare reči. Ili da krenuh
putem koji mi odrediše još kad sam imao osam godina, kad su me postrigali. Da
li bih bio srećniji?
Opat me primi u svoju kapelu. Beše kitnjasto ukrašena, kako i dolikuje
najbogatijem samostanu u Engleskoj. Neki mozaik u podu beše sastavljen od
složenih, oštrih linija, koje su, međusobno ispresecane, činile mrežu bez
početka i kraja. Kroz prozor iza njega, vidim padine Glastonberijskog Tura
kako se uzdiže nagore nestajuči s vidika i čudnovate brazde ispod trave, nalik
nekom lavirintu ili potonulom zamku.

424
 „Ispričaj mi šta se desilo", podstiče me opat Henri. Pogled mu pada na moj
sukneni zamotuljak. Izgleda starije nego kad se poslednji put sretosmo. Obrazi
mu upali, kosa osedela, ali kamenje na njegovom prstenju i dalje je tu, jarko i
šareno kao leto. I dalje bi, kada bi pomerio šaku, zveckao poput praporaca.
Ispričam mu gotovo sve. Kako nas je Morgan Ovajnov zatočio, kako smo
očajnički jahali kroz Vels, kako smo se borili na onom brdu. On veliki deo toga
već zna, od Vilijama od Iprea i ostalih što se vratiše, kao i od svog brata kralja.
Ali ne ču priču od nekoga ko zna šta se posle zbilo.
Priču prekidam kod plaže.
,,A koplje?", pita me opat. Odgovor već zna, pa ne skida pogled s onog
zamotuljka još otkad kročih u odaju. Ruka mi se zatrese kada mu ga predah.
Ponadam se da ne naslućuje zašto.
Odmotava platno i izvlači koplje napolje. Gvožđe beše crno i išarano,
iskovano na brzinu. Kovač, kog unajmih da ga napravi, nije razumeo zašto bi
neko hteo koplje od čistog gvožđa. U trenu zaustavljam dah. Ako je Henri u
ruci ranije već držao pravo koplje, bedna zamena ga neće zavarati.
Dodirnu ga sa strahopoštovanjem. Oči mu se razrogačiše u čudu. Provučeni
se nazad pa mu se sklanjam s očiju da ne primeti gde mi je laknulo.
,,A onaj drugi... predmet. Jesi li video šta je bilo sa njim?"
„Lazar de Morten je pobegao sa njim."
Turobni i hladni izraz pojavi mu se na licu: „Pronaći ćemo mi njega."
U rečima mu se osećalo da je sve već rešeno, da je sve završeno, te se u
mislima već prebacuje na druge stvari. Ja svoje obavih, a on je zauzet čovek.
Ne znam kakve dužnosti ima u Hjuovom bratstvu, ali je takođe i opat
glastonberijski, biskup vinčesterski, krunski savetnik i kraljev brat. Međutim,
kad stigoh do vrata, najednom se okreće.
„Šta ćeš ti sada?"

425
 Ne verujem da je zabrinut za moje blagostanje. Ništa mi ne duguje. Možda
sam mu doneo koplje, ili je bar on tako mislio, ali to beše način da se iskupim.
A previše toga znam da bi me tek tako pustio.
„Mislio sam da se vratim u Francusku."
„Imaš li zemlju tamo?"
„Ne."
„Porodicu."
„Ne."
Mršti se. U njegovom svetu, zemlja i porodica behu osnovna vrednost. Bez
toga ne može da proceni kakav sam čovek.
„Vilijam mi reče da si vešt pripovedač."
„Taj sud prepuštam svojoj publici."
Zanemaruje moju lažnu skromnost. „Moj brat, grof od Bloe, voli dobru
priču. Mislim da bih ti mogao srediti sinekuru na njegovom dvoru u Troi. Nije
član moga bratstva, ali podržava naše ciljeve."
Ja mu se samo naklonih.

VILTŠIR, ENGLESKA

Čak se i sa auto-puta videlo kako, s dolaskom proleća, tog sunčanog majskog

jutra život buja iz zemlje. Eli i Dag su iz Oksforda sišli do puta M-4, a onda su
se zaputili na zapad. Nisu mnogo govorili. Eli je zurila kroz prozor, spustivši
ruku preko stomaka. Dag je za volanom primetio njen pokret.
„Boli te rana?", upitao ju je.
„Ne, dobro sam." Ožiljak od metka i dalje ju je boleo kada bi hodala, ali ga u
poslednje vreme nije toliko osećala. Proći će. Uputila mu je osmeh koji on nije
razumeo. Još mu nije rekla, proći će još nedelju, ili malo više, dok ne bude
sasvim sigurna, ali i sad je uverena. Mogla je da oseti novi život koji se razvija
u njoj, utisnuto seme koje je počelo da klija. Bila je srećna zbog toga.

426
 Prošli su kroz valovitu ravnicu gde su se moderne fabrike mešale s drevnom
okolinom: gde su stećci označavali puteljke kojima su ljudi hodali četiri hiljade
godina, gde su uklesane bele životinje krasile brda. Eli je spustila prozor kako
bi je sveži vazduh zapuhnuo po licu.
A u Londonu, inspektori i revizori okupirali su kancelarije Monsalvat banke, i
polagano i strpljivo popisivali imovinu. Po novinama se pojavilo nekoliko
članaka kada je banka doživela krah, ali zaista svega nekoliko. Nije to ni prva ni
jedina banka koja je te godine propala, a neće biti ni činile mrežu bez početka i
kraja. Kroz prozor iza njega, vidim padine Glastonberijskog Tura kako se
uzdiže nagore nestajuči s vidika i čudnovate brazde ispod trave, nalik nekom
lavirintu ili potonulom zamku.

„Ispričaj mi šta se desilo", podstiče me opat Henri. Pogled mu pada na moj

sukneni zamotuljak. Izgleda starije nego kad se poslednji put sretosmo. Obrazi
mu upali, kosa osedela, ali kamenje na njegovom prstenju i dalje je tu, jarko i
šareno kao leto. I dalje bi, kada bi pomerio šaku, zveckao poput praporaca.
Ispričam mu gotovo sve. Kako nas je Morgan Ovajnov zatočio, kako smo
očajnički jahali kroz Vels, kako smo se borili na onom brdu. On veliki deo toga
već zna, od Vilijama od Iprea i ostalih što se vratiše, kao i od svog brata kralja.
Ali ne ču priču od nekoga ko zna šta se posle zbilo.
Priču prekidam kod plaže.
,,A koplje?", pita me opat. Odgovor već zna, pa ne skida pogled s onog
zamotuljka još otkad kročih u odaju. Ruka mi se zatrese kada mu ga predah.
Ponadam se da ne naslućuje zašto.
Odmotava platno i izvlači koplje napolje. Gvožđe beše crno i išarano,
iskovano na brzinu. Kovač, kog unajmih da ga napravi, nije razumeo zašto bi
neko hteo koplje od čistog gvožđa. U trenu zaustavljam dah. Ako je Henri u
ruci ranije već držao pravo koplje, bedna zamena ga neće zavarati.

427
 Dodirnu ga sa strahopoštovanjem. Oči mu se razrogačiše u čudu. Provučeni
se nazad pa mu se sklanjam s očiju da ne primeti gde mi je laknulo.
,,A onaj drugi... predmet. Jesi li video šta je bilo sa njim?"
„Lazar de Morten je pobegao sa njim."
Turobni i hladni izraz pojavi mu se na licu: „Pronaći ćemo mi njega."
U rečima mu se osećalo da je sve već rešeno, da je sve završeno, te se u
mislima već prebacuje na druge stvari. Ja svoje obavih, a on je zauzet čovek.
Ne znam kakve dužnosti ima u Hjuovom bratstvu, ali je takođe i opat
glastonberijski, biskup vinčesterski, krunski savetnik i kraljev brat. Međutim,
kad stigoh do vrata, najednom se okreće.
„Šta ćeš ti sada?"
Ne verujem da je zabrinut za moje blagostanje. Ništa mi ne duguje. Možda
sam mu doneo koplje, ili je bar on tako mislio, ali to beše način da se iskupim.
A previše toga znam da bi me tek tako pustio.
„Mislio sam da se vratim u Francusku."

„Imaš li zemlju tamo?"

„Ne."
„Porodicu."
„Ne."
Mršti se. U njegovom svetu, zemlja i porodica behu osnovna vred- nost. Bez
toga ne može da proceni kakav sam čovek.
„Vilijam mi reče da si vešt pripovedač."
„Taj sud prepuštam svojoj publici."
Zanemaruje moju lažnu skromnost. „Moj brat, grof od Bloe, voli dobru
priču. Mislim da bih ti mogao srediti sinekuru na njegovom dvoru u Troi. Nije
član moga bratstva, ali podržava naše ciljeve."
Ja mu se samo naklonih.

428
VILTŠIR, ENGLESKA

Čak se i sa auto-puta videlo kako, s dolaskom proleća, tog sunčanog majskog

jutra život buja iz zemlje. Eli i Dag su iz Oksforda sišli do puta M-4, a onda su
se zaputili na zapad. Nisu mnogo govorili. Eli je zurila kroz prozor, spustivši
ruku preko stomaka. Dag je za volanom primetio njen pokret.
„Boli te rana?", upitao ju je.
„Ne, dobro sam." Ožiljak od metka i dalje ju je boleo kada bi hodala, ali ga u
poslednje vreme nije toliko osećala. Proći će. Uputila mu je osmeh koji on nije
razumeo. Još mu nije rekla, proći će još nedelju, ili malo više, dok ne bude
sasvim sigurna, ali i sad je uverena. Mogla je da oseti novi život koji se razvija
u njoj, utisnuto seme koje je počelo da klija. Bila je srećna zbog toga.
Prošli su kroz valovitu ravnicu gde su se moderne fabrike mešale s drevnom
okolinom: gde su stećci označavali puteljke kojima su ljudi hodali četiri hiljade
godina, gde su uklesane bele životinje krasile brda. Eli je spustila prozor kako
bi je sveži vazduh zapuhnuo po licu.
A u Londonu, inspektori i revizori okupirali su kancelarije Monsalvat banke, i
polagano i strpljivo popisivali imovinu. Po novinama se pojavilo nekoliko
članaka kada je banka doživela krah, ali zaista svega nekoliko. Nije to ni prva
ni jedina banka koja je te godine propala, a neće biti ni poslednja. Niko se u
poslovnom delu grada nije previše iznenadio. Monsalvat banka oduvek je bila
na klimavim nogama, govorili su, igrajući igru po nekim svojim pravilima, pa
je bilo neizbežno da na kraju ispadne iz koloseka. U današnje vreme se niko ne
može izvući s takvim ponašanjem. Mnogi su, pošto nekada i sami postaše žrtve
takvog poslovanja, bili zadovoljni što je banka zatvorena.

Auto-put se račvao, pa je Dag krenuo niz M-48 ka Čepstou. Pre nego što će
stići do mosta preko reke Severn, sišao je s puta, skrenuvši kroz neko seoce
drumom koji se završavao kod rečne obale, između male hidroelektrane i nekog
prečistača. Seli su tamo poput dva zaljubljena tinejdžera, zureći u vodu.

429
 „Ti ovako zamišljaš romantični dan na selu?", bočnu ga Eli.
„Pa, zavisi šta podrazumevaš pod romansom."
Sačekala je da doda još nešto.
„Leon... onaj tvoj čovek iz zamka. Rekla si... rekao je... da je pesma bila
prevara. Da se pravi tragovi do mesta na kom je koplje bilo skriveno nalaze u
Kretjenoyoj Priči o Gralu."
Eli mu klimnu.
,,U toj priči, kada opisuje zamak s gralom, Kretjen u obliku metafore
pominje dva stvarna mesta. Za kulu u tom zamku kaže: Odatle do Bejruta bolje
nećete naći. A kada je pominje doksate, kaže: Behu bajniji od svih koje biste
mogli naći odatle pa sve do Limoža."
„Dobro."
,,I Limož i Bejrut nekada su bili rimski gradovi. Limož se zvao Av-
gustoritum, a Bejrut je bio Kolonija Julija Avgusta."
„Oba imenovana po imperatoru Avgustu."
„Baš tako. Proverio sam geografski rečnik rimskih toponima u Britaniji. Tu
je postojalo još jedno mesto koje se takođe zvalo Avgusta. Sada se zove Aust,
pretpostavljam da je to izmenjeno staro ime."
Eli se prisetila znaka. „Selo kroz koje smo upravo prošli."
Dag se zagledao preko reke Severn. Bila je oseka, mrke peščane obale
spuštale su se ka reci, izbrazdane krivudavim kanalima kroz koje je otekla
voda. Iz reke je virila ogromna kamena gromada.
„Pre nego što će doći do zamka s gralom, Persival je stigao do neke reke.
Zagledao se u njene duboke, nabujale vode, ali nije smeo da je pregazi. Ribar
mu je rekao da mosta nema i da gaz ili skelu može naći tek dvadeset milja
uzvodno ili nizvodno."

Pogledao je nalevo, gde su se beli kablovi visećeg mosta pružali preko reke.
„Mi, na sreću, imamo auto-put."

430
 Ponovo su ušli u automobil, pa pređoše reku. Na drugoj obali, neki znak im
je poželeo dobrodošlicu u Vels.
„Severn je oduvek bio granica", reče Dag tiho. „Između Engleza i Velšana,
Saksonaca i Kelta. Između racionalne civilizacije i divlje, neobuzdane magije."
Eli se nasmeja: „Mora da sam odrasla na pogrešnoj strani."
Dag je skrenuo kod narednog izlaza, pa su se nekoliko kilometara vozili kroz
njive. Zaustavio se pored puta u blizini nekog terena za golf, pa je izvadio dva
ranca iz prtljažnika. Dao joj je jedan.
„Poneo sam nam hranu za piknik."
Nije morala ni da pita šta se nalazilo u drugoj torbi. Još od kada su se vratili
iz Francuske, stalno je bio uz njih, poput senke ili nekog zaostalog mirisa. Ni
dobro, ni loše, ali nešto stalno prisutno.
Pronašli su prelaz preko ograde. Strelica je pokazivala na stazicu koja je
vodila dole do neke doline.
„Persival se okrenuo od reke, pa se popeo na neko brdo", Dag poče da
navodi. „Gotovo nevidljiv kroz drveće, ugledao je vrh nekog zamka."
„Ja ne vidim nikakav zamak."
„To ti je tajanstveno mesto, koje se pojavljuje i nestaje."
Krenuli su stazicom do nekog plitkog rova, hodajući jedno za drugim. Ptice
su pevale oko njih, muve su zujale, a sunce je Eli grejalo lice. Zastala je da
skine džemper i nastavila dalje golih ruku, uživajući u dodiru sunca na koži i
visokoj travi pod prstima. Neki potok se pružao u podnožju brda, pa je čučnula
da popije malo vode. Bila je toliko studena da su joj odmah utrnuli zubi.
Dolina se potom sužavala, a stazica je skretala između dva brda. Dag je
izvadio mapu iz torbe da proveri put.
„Trebalo bi da smo tu."
Skrenuvši sa staze, poveo ju je kroz drveće uz strmu padinu. Osetila je kako
joj ožiljak bridi, ali se nije žalila. Prešli su polje, do neke ograde od bodljikave

431
žice. Nije bilo ni kapije ni prolaza. Dag je podigao ogradu, kako bi se Eli
provukla.
„Zar ovo nije nezakoniti upad na tuđi posed?"
„Radili smo i gore stvari."
Ponovo su zašli među drveće. Nakon jarkog sunca na poljani, Eli je trebalo
malo vremena da joj se oči priviknu na prigušeno svetio. Ispod trave i rastinja
počeše da se pomaljaju neki zidovi. Za stub prekriven bršljanom, za koji joj se
učinilo da je bio drvo, ispostavilo se da je ugao oronule kule visoke oko pet-šest
metara. Grubo smeđe kamenje virilo je iz porušenih zidina poput grana.
Iskrivljeno drveće raslo je posvuda, a malo dalje pružao se nakrivljen deo zida
stegnut korenjem velike stare tise.
Okrenula se ka Dagu: „Ti si znao da se ovo ovde nalazi?"
„Nalazi se u registru velških istorijskih građevina. Pronašao sam ga na
internetu."
„Eh, da je i Persival imao internet."
Prošetali su se po tom mestu, provlačeći se između drveća i prateći obrise
starih građevina koje su sada tek pomalo virile ispod šumskog tla.
„Ovo mesto potiče iz dvanaestog veka, ali je već vekovima oronulo", reče joj
Dag. Eli ga baš i nije slušala. „Ako bolje pogledaš ostatke ruševina, videćeš da
su okrenuti ka istoku i zapadu. Mnogi ljudi misle da se tu nalazila i crkva."
„Misliš daje..."
Eli začu šuškanje lišća iza sebe. Naglo se okrenula, na šta se ona rana od
metka odmah oštro pobunila.
Neki stariji bradati čovek prišao im je otpozadi. Na sebi je imao zelene
gumene čizme, proštepanu jaknicu i ravnu kapu od tvida preko vunaste sede
kose, a u ruci jasenov štap. Mogao je da bude neki od seljaka, ili ribar ili
zemljoposednik na čije su imanje kročili, ali je u njegovim očima bilo nečega
što nije ličilo ni na radoznalost ni na bes.
,,I mislio sam da biste mogli doći ovamo."

432
 „Ko ste vi?", upita ga Eli. Gotovo da je prestala da diše iako se nije uplašila.
Naslonio se na svoj štap: „Možete me zvati Džordž. I Hari me je znao po tom
imenu, a i vaš otac, takođe. On bi bio veoma ponosan na ono što ste učinili,
Eli."
Obišao je gomilu grubo omalterisanog kamenja, lupivši po njima štapom.
„Ako tražite koplje, bojim se da ste zakasnili nekoliko stotina godina."
„Kretjen ga je tu negde sakrio?"
„Jeste. Pokušao je da ga sakrije od nas, misleći da će ga tako sakriti i od Sen
Lazara. Iskovao je repliku i dao nam je, čime nas je zavarao na nekoliko
godina. Kada smo shvatili daje napisao Priču o Gralu, proverili smo iste
tragove kao i vi."
,,A gde je koplje sada? Pravo koplje?"
„Na bezbednom." Podigao je jedan žir, igrajući se njime na dlanu. „Na
svakih nekoliko stotina godina, desi nam se poneki ovakav izuzetak, pa neko
van našeg bratstva pronađe deo našeg blaga. Uvek misle da bi najbolje bilo da
ga sakriju i od nas, ali mi na kraju uvek dođemo do onoga što nam pripada.
Tako je i najbolje."
Zagledao se u Dagovu torbu. Dag se odmakao, s pretećim izrazom na licu.
„Znate da biste mogli da nam se pridružite. Oboje. U svakom slučaju,
zaradili ste svoje mamuze."
„Čemu da se pridružimo?", zapita ga Dag strogo. „Organizaciji koja ne
može da zaštiti ni sopstvene članove? Koja koristi nevine ljude i onda ih
prepušta sudbini? Vi biste rado ostavili Eli zakopanu pod nekim francuskim
brdom samo da sredite Sen Lazara."
Bol pomuti lice starca: „Monsalvat nas je osam stotina godina držao u pat-
poziciji. Nismo mogli da upotrebimo oružje koje smo imali, nismo mogli da
iscelimo rane koje su nam naneli. Ne možete ni da zamislite koliko smo bili
nemoćni. Možda smo, na kraju, zaista i izgubili dodir s našom pravom
ulogom."

433
 „Možda je onda gubitak ovoga cena koju morate da platite."
„Daj mu ga", reče mu Eli tiho.
Dag se odmah usprotivio: „Ali ti si iznela kamen iz banke, ti si ga nosila sa
sobom preko pola Evrope i čuvala ga. Treba da ostane kod tebe."
„Ako ima bilo kakvu moć, ako može da uradi bilo šta dobro, oni će ga bolje
iskoristiti."
Prkosno joj se zagledavši u oči, Dag se još malo opirao, braneći svoj stav. A
onda je, uz namrgođeni pogled, predao torbu. Mada je nije ni dodirnula, Eli je
osetila kako joj veliki teret spada s leđa i odmah je znala da je donela pravu
odluku.
Starac im kamenog lica klimnu: „Hvala vam."
Eli pade nešto na pamet: „Kako ga vi zovete? Možete li mi bar to reći?"
Iznenadila se videvši da se starac na to zacrveneo: „Čak i mi ne možemo da
odolimo uticaju Kretjenove mašte. I mi ga zovemo Gral."

Čutke su se vratili do kola. Dag je isprva hodao ispred nje sav ukočen, ali je
postepeno usporio, taman toliko da Eli može da ga sustigne. Provukla mu je
ruku ispod lakta, naslonivši mu glavu na rame. Zajedno su se popeli uz brdo,
razdvojivši se samo da bi prešli ogradu.
Stigli su do automobila, ali nisu ušli unutra. Zadržali su se kraj puta, ne želeći
da odu. Dag se naslonio na kola, a ona ga je prigrlila, zagnjurivši glavu na
njegove grudi.
„Da li i ti osećaš", upitala ga je, „da nikada više nećemo moći da se vratimo
ovamo?"
Dag polagano klimnu: ,,U Kretjenovim pričama postoji taj ozbiljni svet na
dvoru, ispunjen zakonima, običajima i protokolima, i onaj drugi, divlji šumski
svet, gde se odvijaju pustolovine, bitke i čarolije. Mislim da upravo napuštamo
baš to mesto. Priči je došao kraj."

434
 „Neke priče se nikad ne završe", reče mu ona odlučno, ,,a ni naša neće
skoro."
Međutim, nešto ju je ipak mučilo. Htela je baš sada da mu kaže, pre nego što
magija nepovratno nestane. Odmakla se kako bi ga pogledala pravo u oči.
,,U vezi onoga što je Blanšar rekao, one noći, u podrumu Anelajze Stirt..."
Dag ju je ućutkao poljupcem.
„Ne želim ništa da znam."

BRIŽ, 1184.

Sveća je skoro dogorela. Sedim u sobi u visokoj kuli i kvarim oči piska-
ranjem. Proteklih sam godina ispripovedao mnoge priče o muškarcima i
ženama zarobljenim po kulama. U mojim pričama, to je uvek neki izazov ili
prepreka koju moraju da prevale. Ali u zbilji je uvek drugačije.
Uspeo sam da nadživim samog sebe. Priča mi se završila još pre četrdeset
godina, ali ja sam još tu, kao pevač koji je ostao na pozornici iako mu se
publika već odavno razišla. Služio sam grofu od Bloe i njegovom sinu, grofu od
Šampanje - obojica su odavno umrli. Čovek kojem sada služim, Filip
Flandrijski, nije se čak ni rodio kada se moja priča desila. On me plati, a ja mu
onda laskam: pišem da je slavniji od Aleksandra Makedonskog. On se onda
pravi da se postideo, ali duboko u sebi želi da veruje u moje priče. I tako vam ja
onda hvalim njegovu mudrost, njegovu istinoljubivost, pravdoljubivost i veru.
Hvalim njegovu velikodušnost, pogotovu kada treba da mi pristigne plata.

Briž vam je baš jedno čudno mesto. Ovdašnji ljudi su turobni, nemaju smisao
za šalu i nije im stalo ni do čega sem do trgovanja. Umesto puteva imaju
kanale, što otežava šetnju, ali olakšava prevoz robe. Grad postoji zahvaljujući
ovcama, ali tu nikada nećete čuti blejanje jaganjaca, a ni njihovu ciku iz
kasapnica. Ovce žive negde drugde, iza zidina, na drugoj strani mora. A ovde,
umesto po livadama, šetaju samo po tefterima i menicama. Ovamo dođu u

435
vrećama sirove vune, u balama ofarbane i oprane tkanine, kao kože za
štavljenje ili kao već spremne kože za fine pergamente. Jedino što Flamanci
ovde čuvaju budno poput pastira jesu novci.
A nisam ni ja bolji. Držim se svoje kule i držim svet na odstojanju. A u reci
vremena opstajem pomoću trla baba lan i rekla-kazala naklapanja. Pišem tuđe
priče o tuđim životima, to kada se grof Filip zainati, ali uglavnom ispisujem
svoju priču. Pišem je i dorađujem već četrdeset leta. Drugu i ne znam. Ne prođe
ni po sata a da ne pomislim na kamen i na koplje koje nanosi neisceljive rane.
Mislio sam da ću se osloboditi njegove moći ako ga predam. Ali ono me
progoni kroz maštu.
Potrošio sam mnogo stranica pergamenta da ispišem svoju priču, ali su
poslednje strane i dalje prazne. Kad vi sami kazujete priču, možete da birate
kraj. Ali ja ne znam kako da je završim. Pišem i pišem, ali mi poslednji list
uvek ostaje beo.
Neka žena na balkonu začu lelek te potrča do dvorane. Ode pravo do kraljice
da je pita šta ne valja.
I šta ne valja?
Priča se ne završava. Potraga nije okončana. Jedino mi je preostalo da
ispripovedam priču onako kako je ja znam.
Odložio sam pero. Mrlja od mastila proširila se pergamentom poput tame, ali
ne dopire do reči.
Pružam ruku da zagasim sveću.

Sken i obrada - DPJ

436
 NAPOMENE I ZAHVALNICA

Kretjen de Troa je savršeni umetnik: nepoznat i nedokučiv, osim kroz svoja

dela. Jedino što je od njega ostalo jeste pet pesama o dobu kralja Artura,
napisanih u drugoj polovini dvanaestog veka, koje su postavile temelj čitavom
novom žanru viteških romana o vitezovima kralja Artura. Da nije bilo
Kretjenove mašte, ne bi bilo ni Kamelota, ne bi bilo ni Lanselota i njegove
grešne ljubavi s kraljicom Ginevrom, a ne bi bilo ni svetog grala.
Sada je bezmalo nemoguće zamisliti svet u kojem sveti gral ne postoji. Moć i
tajanstvenost Kretjenove neuhvatljive vizije tolike su jake da već u narednom
pokolenju njegovi čitaoci počinju da je proširuju, menjaju i zamućuju, a sve to
traje i dan-danas. Mnogi su učenjaci već potrošili dosta energije i pameti
pokušavajući da pronađu mitsko poreklo grala. Ipak, i pored njihovog velikog
truda, i pored činjenice daje ta živototvorna posuda postala česti arhetip u
mitologijama širom sveta, sasvim je jasno da je Kretjen izvorni tvorac pojma
sveti gral.
Kompanije koje se u ovom romanu pominju predstavljaju isključivo deo
moje mašte, pa je svaka sličnost s nekim pravim firmama i njihovim radnicima
ili potpuna slučajnost, ili je posledica neke mnogo dublje, meni nedokučive,
greške.

437
 Poput Kretjena, i ja sam sastavio svoju priču iz gomile već postojećeg
materijala. Veoma sam zahvalan svima koji su mi pružili podatke o radu
poslovnog dela Londona, pogotovo Marku Klajnmanu, Sofi i Markusu Grinu,
Niku, Edvardu Sojeru, Sajmonu Vapingu i Marku Halamu. U mnogome mi je
pomogao i materijal iz Narodne biblioteke Francuske, Britanske biblioteke,
Biblioteke Jorške katedrale i Univerzitetske biblioteke Jorka. Priča o Tristanu i
Izoldi, opisana u petnaestom poglavlju, zasnovana je na predstavi Kraljevske
opere u režiji Kristofa Loja i produkciji Johanesa Lajakera.
Kada je reč o Random hausu, hteo bih da se zahvalim trojici urednika koji su
radili na ovoj knjizi - Oliveru Džonsonu, koji je i inicirao pisanje ovog romana,
i Kejt Elton i Džordžini Hotri-Vur, koje su obavile ostatak posla, kao i svim
ljudima koji su pomogli u izradi, osmišljavanju i reklamiranju knjige. U večito
promenjivim vremenima, neko ko je stalno bio kraj mene jeste moj agent Džejn
Konvej-Gordon, koja se držala svoje nepokolebljive tradicije da dobri saveti
idu uz dobre kolače.
Poput mog izmaštanog Kretjena, i ja sam počeo s pisanjem kako bih ostavio
dobar utisak na ženu u koju sam se zaljubio. Moje priče se možda ne mogu
meriti s njegovim, ali je moja ljubav bila srećnija: moja supruga Ema i dalje
predstavlja kamen temeljac svega što radim. Naš sin, Oven, pratio me je tokom
dugog i iscrpnog istraživanja, sve vreme zadržavši odlično raspoloženje,
naplaćujući to tek pokojim kroasanom i ponekom porcijom školjki i pomfrita.

438