Uvod

Otkrivena teologija: Razmatra pitanja postojanja Boga na osnovu otkrivene istine u svetim
knjigama
Prirodna teologija: Razmatra pitanja postojanja Boga na osnovu filozofske argumentacije

Obe teologije razmatraju odnose između postojanja Boga, njegovih atributa i činjenica sveta.
Otkrivena teologija takođe se bavi argumentacijom, ali za nju su otkrovenja neupitne i polazne
premise argumentacije. Sa druge strane prirodna teologija (filozofija religije) nije ograničena
dogmom. Čak i u prošlosti su neki filozofi kombinovali ova dva pristupa. To je slučaj sa Tomom
Akvinskim.

I: Verovanje i znanje

Verovanje i znanje smatraju se često međusobno nekompatibilnim. Ako nešto pouzdano

znamo, nema potrebe da u to i verujemo. Teisti se oslanjaju na verovanje. Problemi odnosa
verovanja i znanja su klasična pitanja epistemologije.

KLASIČNA EPISTEMOLOGIJA

Znanje kao opravdano istinito verovanje:

Epistemolozi razlikuju 2 sorte znanja: znanje DA i znanje KAKO, primer:

1) Znamo DA je 2 plus 2 jednako 4, znamo DA je danas petak

2) Znamo KAKO da plivamo, znamo KAKO se odvija liturgija

Platonova definicija znanja: ZNANJE JE OPRAVDANO ISTINITO VEROVANJE

Ali sve se vrti oko tog OPRAVDANJA. Kako utvrditi da je neko verovanje opravdano?

Opravdanje se obično sastoji od neke evidencije koju imamo apriori. Primera radi uradili smo
ispit i na osnovu poznatog kriterijuma, pročitane literature itd. možemo opravdati naše
verovanje da ćemo dobiti desetke. Al to nije uvek tako. Možemo pogrešno da procenimo.

Sticanje opravdanja kognitivnim sposobnostima:

1) INFERENCIJALNE KOGNITIVNE SPOSOBNOSTI su dedukcija, indukcija i abdukcija

2) NEINFERECIJALNE KOGNITIVNE SPOSOBNOSTI su opažanje, pamćenje,

introspekcija itd.
Istinitost premisa za logičko zaključivanje (što je inferencijalna kognitivna sposobnost)
možemo dobiti nekim od neinferencijalnih kognitivnih sposobnosti kao što je opažanje.
Dedukcija: Premise moraju da budu istinite i zaključivanje ispravno

Indukcija: Istinitost premisa ne garantuje istinitost zaključka

Neinferencijalne kognitivne sposobnosti daju nam mnogo neposredniju vrstu evidencije,

većinu naših znanja dugujemo njima. Ako OPAZIMO da je mačka skočila sa drveta nama ne
treba nikakvo posredno zaključivanje za opravdanje našeg verovanja da je ona skočila sa
drveta.

SVEDOČANSTVO DRUGIH takođe spada u neinferencijalne kognitivne sposobnosti. Ovo je

problematično zato što su neka svedočenja nepouzdana. Monoteističke religije se oslanjaju na
svedočenje svetih knjiga. Knjige iznose opravdanje za verovanje. Ono može dodatno da se
pojača autoritetom knjiga, koherentnosti napisanog, evidencijom dobijenom iz drugih
svedočenja i ostalih znanja itd.

Bazična verovanja: Opravdavaju se neposrednom evidencijom

Izvedena (nebazična) verovanja: Opravdavaju se posredno, zaključivanjem

Oba slučaja počivaju na nekoj evidenciji.

Fundacionalizam
Fundacionalisti smatraju da inferencijalno dobijena opravdanja za verovanja moraju biti
izvedena iz bazičnih verovanja.

Tu bazičnu evidenciju mogu da čine naša senzorna stanja, neposredna čulna iskustva itd. ali
NIKAKO svedočanstva otkrovenja i njima slična.

Fundacionalisti veruju da su samo verovanja nastala na našem neposrednom čulnom iskustvu

opravdana.
Falibilisti kritikuju fundacionalizam: Ne možemo potpuno izolovati naše čulno iskustvo.
Iskustvo nas ne može zaštititi od potencijalnih grešaka. Možemo imati poremećenu percepciju
stvari. Ako kažemo da je stolica plave boje mi govorimo u stvari o našem introspektivnom
perceptivnom iskustvu te stolice.

1) Privilegovani fundacionalizam: Zasnovan na mentalnom stanju, introspektivnom

perceptivnom iskustvu
2) Iskustveni fundacionalizam: Ipak imamo u vidu spoljašnjost, ipak imamo u vidu stolicu koja
je plava

Koherentizam
Koherentisti smatraju da svako verovanje dobija svoje opravdanje od drugih, susednih
verovanja.

Da bi iskaz ’’ova stolica je plava’’ bio tačan po koherentistima on mora da dobije opravdanje
od drugih verovanja, recimo verovanja o stolici i verovanja o plavoj boji Ovakvo gledište je
holističko.
Svako pojedinačno verovanje u skupu mora da bude konzistentno, da ne protivreči drugim
verovanjima.
Ako bi koherentnost skupa bila uvećana napuštanjem nekog verovanja (koje je esencijalni deo
skupa) ili njegovom zamenom nekim drugim onda verovanje nije opravdano. Ako je skup
koherentniji sa verovanjem kao sa svojim članom onda je verovanje opravdano.
Povećanjem tog skupa uzajamnih opravdanja stvara opasnost od nekoherentnosti čime se
pojavljuje neistinitost. Neko nam priča priču u kojoj mi primetimo minimalnu nekoherentnost.
Kako bi priču učinio koherentnijom onaj koji je priča je širi dalje uvodeći nova verovanja.
Najčešće tada nekoherentnost postaje još očiglednija.

Koherentnost skupu može da se obezbedi ako skup proširimo nekim verovanjem koje uvedeno
nekoherentno verovanje učine koherentnim!

KLASIČNA EPISTEMOLOGIJA I POSTOJANJE BOGA

Da li postojanje Boga treba da bude predmet znanja i kako tome da pristupimo?

1) Verovanje u Boga i znanje su nekompatabilni, štaviše već sam zahtev za znanjem o Bogu
predstavlja uzdrmanosti i sumnju. O Bogu ne možemo ništa znati već nam samo ostaje da
verujemo. Neophodno je znati svete spise.

2) Verovanje ne zahteva znanje o Bogu, al znanjem se može ojačati verovanje.

3) Verovanje je besmisleno bez nekog minimalnog znanja.

Evidencijalistička kritika verovanja u božije postojanje

Znam da Bog postoji ako i samo ako:

1) Iskaz ’’Bog postoji’’ je istinit

2) Verujem da je iskaz istinit
3) Imam opravdanje da je iskaz istinit

Sa stanovišta evidencijalizma i fundacionalizma verovanje u Božije postojanje ne može biti

opravdano. Nema bazičnih verovanja na osnovu kojih bi se ispravnim zaključivanjem
verovanje opravdalo. Nemamo dovoljnu evidenciju. Verovanje nije opravdano. Verovanje ne
zadovoljava nužne i dovoljne uslove koje pred znanje postavlja epistemologija. Hjum iznosi
prvu oštru kritiku metafizike i teologije. Članovi Bečkog kruga takođe kritikovali. Oni su
logički pozitivisti. Osnovno načelo logičkog pozitivizma je načelo verifikacije. Da bismo neki
iskaz smatrali smislenim on mora biti potpuno verifikovan. Moramo imati na raspolaganju
konačni i neprotivrečan skup iskaza o čulnim opažajima.

Princip demarkacije – Nemogućnost verifikacije i opovrgavanja.

 II: Argumenti o religioznom iskustvu

Kratka istorija
Spiritualno iskustvo, mistično iskustvo, iskustvo svetog. Subjektivni, individualni kontakti sa
’’transcendentnim’’. Prevazilazi čulna iskustva. Međutim, religiozno iskustvo je verovatno
prirodna posledica psihičkog stanja u koje ponekad ljudi zapadaju ili specifično stanje ljudskog
mozga podložno naučnom objašnjenju. Obično zahvata vernike i dodatno im konsoliduje veru.
Ali da li ovi argumenti dokazuju postojanje Boga?
Neoplatonizam – Duša ima poreklo u Bogu. Da bi se došlo do saznanja Boga ona mora proći
put, unazad, kojim je nastala. Asketizmom i vrlinom se čistimo od greha, ali nije dovoljno biti
bezgrešan već se mora postati Bog. To se čini kontemplacijom Prabića. Na izvesnom stepenu
kontemplacije dolazi do ekstaze. Kada duša maksimalnim fokusom izgubi sebe, tada ona može
videti Boga. U tom stanju duša dolazi do sreće i blaženstva.
Hrišćanstvo (isihazam) – Bog se može neposredno iskusiti verom u Isusa. Neke škole smatraju
da se Bog može iskusiti nekom vrstom ličnog usavršavanja. Jedno od učenja kaže da treba
proći 3 faze:
1) Faza pročišćenja (asketizma)
2) Fazu iluminacije (prosvetljenja)

3) Faza susreta sa Bogom lice u lice

Isihastičko učenje nastalo je na Istoku. Molitva se provodi u mirovanju i ćutanju. Okreće se
unutrašnjosti. Treba uvideti Božiju svetlost. U suštini ovaj tip molitve dovodi do sjedinjavanja
sa Bogom, al nikad ne može da nam odgonetne potpunost božanskog bića.

Islam (sufizam) – Muslimani mahom veruju da se do kontakta sa Bogom dolazi tek nakon
smrti. Sufisti veruju da je moguće prići Bogu i tokom ovozemaljskog života posredstvom reči,
dela i unutrašnjeg stanja.

Neposrednost religijskog iskustva

Neki teisti porede transcendentno iskustvo sa našim uobičajenim vizuelnim iskustvom. Takva
iskustva povezuju sa već pominjanim bazičnim verovanjima zato što su neposredna. Međutim,
ateisti ali čak i neki teisti ova verovanja smatraju prividno bazičnim verovanjima. Ona se ipak
na ovaj ili onaj način zasnivaju na argumentaciji i zaključivanju.

Sticanje i opravdanje verovanja

Istinski bazično verovanje nije se ni steklo zaključivanjem niti je potrebno da se ono
zaključivanjem opravda. Ako me nešto boli, boli me direktno i ne treba mi nikakvo
zaključivanje da znam da me boli. Ako prijatelj ima umoran izraz lica, moram na osnovu
verovanja o njegovim izrazima lica iz prošlosti da zaključim kako je i ovaj trenutni odraz
umora. To bi bilo prividno bazično verovanje.

Karakteristike religioznog iskustva

Privremeno napuštanje svakodnevnice.

Vilimaj Džejms:

1) Neopisivost. Subjekt kaže da mu nedostaju reči kojim bi opisao iskustvo. Samo ako
doživimo možemo da znamo. Ne možemo ga preneti na druge, niti od drugih preuzeti.

2) Noetički kvalitet. Iskustvo je stanje duboke unutrašnje istine nezavisno od diskurzivnog

intelekta. Prosvetljenje. Otkrovenje. Ne mogu jasno da se artikulišu ali ipak nekako postoje.

3) Prolaznost. Iskustvo ne traje dugo, a njegovom revizijom nesavršeno ga reprodukujemo u

svesti.
4) Pasivnost. Vlastita volja subjekta ne postoji. Obuzima ga neka viša sila.

Mistička, religiozna iskustva su merodavna za one koji ih imaju. Ne sme se zanemariti ta

psihološka činjenica. Naša čula nas uveravaju u nešto. Njihova čula njih takođe uveravaju u
nešto. Ako bismo ih poslali u ludnicu samo bismo im učvrstili verovanje. Mistik je neranjiv,
treba ga ostaviti na miru dokle god nas ne primorava da prihvatimo njegova verovanja.

Ričard Svinbern:
Bitno je KO je uopšte taj koji tvrdi da je imao religiozno iskustvo. Nekada o religioznom
iskustvu neko priča iz treće ruke, a nekada ga je sam navodno doživeo. Ponekad se tvrdi da se
Bog neposredno opazio, posredno opazio ili pak otkrio. Ponekad je iskustvo dovoljna
evidencija da je prihvati neka sekta, a ponekad je dovoljna za samo jezgro religije.

Svibernov princip poverljivosti – Ako se nekome epistemički čini čini P, odna je za njega
verovatno slučaj da P. Posebno se razmatra pouzdanost subjekta i uslovima u kojem se iskustvo
dogodilo, neponovljivost slučaja, pozadinsko znanje i alternativna uzročna objašnjenja
(plauzabilno opravdanje za tvrdnju da se nešto dogodilo). Njegov princip je princip o onome u
šta bi subjekt trebalo da veruje na osnovu vlastitog iskustva, a u izostanku posebnih
razmatranja. Ako se subjektu epistemički čini da je X prisutno, onda on može opravdano
zaključiti da je verovatno da je X prisutno.

Svibernov princip svedočanstva – Treba uveriti one kojima se iskustvo nije dogodilo u
postojanje iskustva. Prema ovom principu iskustva drugih tipično su onakva kako se o njima
izveštava.

Princip poverljivosti omogućava da prihvatimo da je verovatno da stvari stoje upravo kako nam
subjekt koji izveštava sugeriše da stoje, a princip svedočanstva da prihvatimo kako drugi imaju
upravo ona iskustva o kojima izveštavaju. Bez posebnog razmatranja razložno je smatrati da
stvari stoje verovatno onako kako nas drugi izveštavaju.
Kritika principa poverljivosti – Prihvatanje principa poverljivosti ima smisla samo ako već
postoje neki razlozi na osnovu kojih se može tvrditi da je skepticizam u pogledu vrednosti
religijskog iskustva neopravdan.

Primedbe vrednosti religioznog iskustva

Zastupnici religioznog iskustva tvrde kako Bog u principu ne može biti opažen čulima.
Svemoćan, sveznajući i savršeno dobar Bog. Jednostavan i bestelesan. Kako dakle to iskustvo
uopšte izgleda? Izveštaji o religioznom iskustvu su vrlo subjektivni.

Kritika Bertranda Rasela – Treba imati neke kriterijume pri prihvatanju ili odbacivanju
religioznih iskustava. Ako oni koji su imali religiozno iskustvo u izveštajima negiraju realnost
čulnog sveta, ne možemo zanemariti ni ono šta nam sama reč ’’realnost’’ obično znači. Nećemo
onda oklevati da njihove tvrdnje odbacimo. Religijska iskustva često ne možemo ni prihvatiti
niti im protivrečiti. Mistik izražava emocije, a ne činjenice. On ne tvrdi ništa. Teško razdvaja
naučni i saznajni značaj od emocionalnog značaja. Rasel ne prihvata nikakav metod osim
metoda nauke. Postoje normalna i abnormalna stanja. Abnormalna stanja može da izazove
bolest, životne okolnosti, opojne supstance itd. Abnormalno stanje utiče na našu percepciju
realnosti i znanja stečena pri toj percepciji nisu nešto na šta se oslanjamo u naučnoj praksi.

Naturalistička kritika – Neuropsihološka istraživanja usmerena su na to da potraže procese u

mozgu koji korespondiraju religijskom iskustvu. Neki naučnici tvrde da je locirana posebna
moždana aktivnost tokom mističkog stanja. Ono što neko doživi kao iskustvo transcendentnog
nije ništa drugo nego iskustvo povremene dominacije leve moždane hemisfere. Religijsko
iskustvo nekoga ko proživljava egzistencijalnu krizu nastoji da je reši u već formiranim
kognitivnim strukturama koje su smeštene u levoj moždanoj hemisferi. Teisti mogu tvrditi da
Bog želi da nam da saznanje upravo delujući na naš mozak. Ali ovo je identično kao pozivanje
na čuda da bi se objasnile prirodne sile. Čista epistemička lenjost.

(https://www.youtube.com/watch?v=qVej3ME98X8)
 III: Ontološki argument

Deduktivni argument kojim se nastoji dokazati postojanje Boga na osnovu razuma i logike. Za
njega nije čak ni potrebno religijsko uverenje. Naziva se i apriori argument. Postojanje Boga
nastoji da se izvede iz samog pojma Boga, bez uvođenja nezavisnih premisa. Anselmo
Kantrberijski je tvorac najpoznatijeg ontološkog argumenta. Imanuel Kant je argumentu dao
ime ’’ontološki’’.

Anselmov argument
U drugoj i trećoj glavi njegovog dela Proslogion. On kaže da i budala mora biti ubeđena da
biće od kojeg ništa veće ne može da se zamisli postoji, makar u njenom razumu, s obzirom da
kad čuje ovo ona to razume, ma kako ga razumela ono je u razumu. Ono od čega ništa veće ne
može da se zamisli ne postoji samo u razumu, već ono što je uistinu u razumu može biti
mišljeno i kao ono što postoji u realnosti, a to je ono najveće. Postoji biće od koga se veće ne
može samisliti. Postoji i u razumu i u realnosti.

1) Zamisliv je pojam Boga kao bića od kojeg se ništa veće ne može zamisliti.

2) Prema tome, Bog postoji u razumu kao zamišljen.

3) Ali biće koje postoji i realno, veće je od bića koje je samo (u razumu) zamišljeno.

4) Kada Bog ne bi postojao i u realnosti, on ne bi bio biće od kojeg se ništa veće ne može
zamisliti.
5) Dakle Bog, kao biće od kojeg se ništa veće ne može zamisliti, postoji i u realnosti.

Anselmo pretpostavlja da će i budala razumeti reči ’’biće od kojeg se ništa veće ne može
zamisliti’’.

Anselmo pretpostavlja da ako ih razume, onda ono što one izražavaju postoji i u njihovom
razumu.
Anselmo pretpostavlja da su postojanje i nepostojanje uporedivi. Postojanje je veće od
nepostojanja.

U Proslogionu III polazi od teze da Bog realno postoji jer se ne može ni misliti kao nepostojeći.
Moguće je zamisliti biće čije se nepostojanje ne može zamisliti, a ono je veće od bića čije se
nepostojanje može zamisliti. Stoga, ako nešto od čega se ništa veće ne može zamisliti može
biti mišljeno kao nepostojeće, onda ono nije ono od čega se ništa veće ne može zamisliti. To je
protivrečnost. Uistinu postoji biće od kojeg se ništa veće ne može zamisliti, za koje se čak ne
može ni zamisliti da ne postoji.

1) Zamislivo je postojanje biće od kojeg se ne može zamisliti postojanje većeg bića, i za koje
se ne može zamisliti da ne postoji.

2) Biće od kojeg se ne može zamisliti postojanje većeg bića, i za koje se ne može zamisliti da
ne postoji, ne postoji.
3) Dakle, zamislivo je da ne postoji biće za koje se ne može zamisliti da ne postoji.

4) Nezamislivo je da ne postoji biće za koje se ne može zamisliti da ne postoji.

5) Prema tome, biće od kojeg se ne može zamisliti postojanje većeg bića, i čije se nepostojanje
ne može zamisliti, postoji i u realnosti i u zamisli.
(https://www.youtube.com/watch?v=FmTsS5xFA6k)

Gaunilova kritika Anselmovog argumenta

Sveštenik Gaunilo Anselmov je savremenik. Napisao Pro Insipiente (U prilog budali). Kaže da
se Anselmov argument mogao koristiti i za dokazivanje nepostojećih stvari. Sve vrste nerealnih
stvari takođe postoje u razumu. Iz činjenice da razumemo o postojanju kakvih bića se govori,
ne možemo zaključiti da takva bića zaista i postoje. On navodi primer izgubljenog ostrva. Ja
razumem da mi neko navodi to izgubljeno ostrvo. Postoji u mom razumu. Ono je savršeno. Ali
savršenije od tog ostrva u razumu je takvo ostrvo u realnosti. Onda bi ono trebalo da mora da
postoji? Ako ne postoji onda je od njega savršenija svaka kopnena površina u realnosti. Gaunilo
na kraju razgovor između vernika i budale prikazuje kao razgovor dve budale.
(https://www.youtube.com/watch?v=uQQyascKcyA)

Anselmov odgovor Gaunilu

Anselmo kaže da je Gaunilov primer neadekvatan zato što se ništa ne može uporediti sa bićem
od kojeg se veće ne može zamisliti. Kaže kako se njegova argumentacija ne može primeniti ni
na šta drugo osim onog na šta ju je on primenio. Tvrdi da ako iko primenjujući njegovu logiku
zaista pronađe takvo ostrvo, on će joj ga lično dati kako nikada više ne bi bilo izgubljeno. Ako
zaista ne bismo mogli njegovu argumentaciju da primenimo ni na šta drugo, onda ne bismo
imali načina da utvrdimo da li je njegov argument dobar. Anselmo kaže da, za razliku od bića
od koga se veće ne može zamisliti, možemo zamisliti ostrvo tako i da ono ne postoji. Samo
biće koje nema ni početak, ni kraj, ni konjukciju delova i koje mišljenje ne može shvatiti sem
kao celinu na svakom mestu i u svako vreme, ne može biti mišljeno kao nepostojeće. Na neki
način u sledećim delovima odgovora Anselmo prerađuje argumente iz Proslogiona: Ako neko
kaže da može zamisliti da ovo biće ne postoji, ja kažem da on ili zamišlja biće od koga se veće
ne može zamisliti ili uopšte ne zamišlja. Ako ga ne zamišlja, onda ne zamišlja da ne postoji
ono što ne zamišlja. Ali ako ga zamišlja, onda sigurno zamišlja biće za koje se ne može ni
zamisliti da ne postoji itd.

(https://www.youtube.com/watch?v=DLsjYTdd8C4)

Kantova kritika ontološkog argumenta

Kant iznosi najverovatnije najuticajnije primedbe na ontološki argument. Kritika se koncentriše
na najmanje dve pretpostavke na kojima počiva ontološki argument: Na pretpostavku da je
tvrdnja o nepostojanju Boga protivrečna (Bog NUŽNO postoji) i na pretpostavku da je
postojanje realni predikat, odnosno da spada u pojam Boga. On želi da kaže kako nijedna
tvrdnja o postojanju nije logički nužna i kako postojanje nije realni predikat, odnosno ne spada
u pojam neke stvari pa se onda iz njega ni ne može analitički izvesti.
U svom delu Kritika čistoga uma on prvo razmatra pojam apsolutno nužnog bića. Mnogi su to
hteli da objasne primerima kao na primer trouglom koji ima 3 ugla. Ali prema Kantu svi ti
primeri odnose se na SUDOVE, a ne na STVARI i njihovo postojanje. Bezuslovna nužnost
sudova nije apsolutna nužnost stvari. Apsolutna nužnost suda je samo jedna uslovljena nužnost
stvari ili predikata u sudu. Kant hoće da kaže kako onda kada ukinemo postojanje mi ukidamo
samu stvar sa svim njenim predikatima. Onda ne može da nastane nikakva protivrečnost. Ako
zadržimo trougao, a negiramo njegova 3 ugla onda zapadamo u protivrečnost. Ali ako negiramo
trougao mi negiramo i njegova 3 ugla, onda nema protivrečnosti.

Ako kažemo da Bog ne postoji, svi njegovi predikati poput svemoći su ukinuti zajedno sa
subjektom. Kakav god subjekat da negiramo negirali smo i njegove predikate. Ukinuti subjekat
znači nepostojanje protivrečnosti. Kant uopšteno smatra da nije nužno da ne možemo negirati
božije postojanje. Kritikuje i shvatanje pojma NAJREALNIJEG BIĆA za koje bi tvrdnja da ne
postoji vodila u protivrečnost. Logička mogućnost nekog pojma (njegova neprotivrečnost) nije
dovoljna da se zaključi postojanje stvari. Da bi iskustvo i znanje postojanja bili mogući, nešto
mora biti dato našim čulima.
(https://www.youtube.com/watch?v=4kJp3E4Vd4M)
 IV: Kosmološki argument
A posteriori argument koji nastoji da dokaže postojanje Boga polazeći od postojanja sveta. Svet
je koačan, nastao u vremenu, a njegovo nastajanje je delo tvorca koji je prvi i neuzrokovani
uzrok. On je nepokrenuti pokretač ili nužno biće. Iz svojstva sveta se zaključuje o postojanju
Boga. Ovaj argument je takozvani abduktivni argument ili argument zasnovan na najboljem
objašnjenju.

Antički mislioci mislili su da je svet večan. Ex nihilo nihil fit, odnosno iz ničega ne nastaje
ništa. Ako ništa ne postoji iz ničega, onda sve što postoji duguje svoje postojanje nečemu
drugom, a to drugo nečemu trećem. Taj niz ide u beskonačnost. Postaristotelovski mislioci
branili su ovu tezu uglavnom Aristotelovom ili neznatno modifikovanom argumentacijom.

Vilijam Lejn Krejg i kalam kosmološki argument

On zastupa arapsko-islamski kalam kosmološki argument, ali mnogo razvijenije. Osnova
argumenta je ista stara osnova Filiponovog argumenta i tradicionalnog kalam argumenta:
1) Sve što počinje da postoji ima uzrok svog postojanja.

2) Univerzum počinje da postoji.

3) Prema tome, univerzum ima uzrok svoga postojanja.

Problem je u drugoj premisi. Da li univerzum počinje da postoji ili je večan? Krejg nudi dva
deduktivna i dva induktivna argumenta u prilog drugoj premisi.

Prvi deduktivni argument: Zasniva se na nemogućnosti postojanja aktuelne beskonačnosti.

Univerzum je temporalna serija prošlih događaja, a ta serija ne može biti beskonačna.

1) Aktuelna beskonačnost ne može postojati.

2) Beskonačni temporalni regres događaja jeste aktuelno beskonačan.

3) Dakle, beskonačni temporalni regres događaja ne može postojati.

Još Aristotek u fizici deli beskonačnost na potencijalnu i aktuelnu i zaključuje da nije moguća
aktuela beskonačnost. Čuveni matematičar Hilbert D. Takođe smatra da u realnosti
beskonačnost ne može da postoji zato što bi se pri instanciranju aktuelne beskonačnosti u
realnom svetu stvorio niz apsurdnosti. Beskonačno po njemu samo igra ulogu ideje.

Drugi deduktivni argument ne negira da može postojati aktuelno beskonačan broj stvari. Njime
se negira mogućnost formiranja zbira koji sadrži aktuelno beskonačan broj stvari, a koji bi
nastao sukcesivnim dodavanjem članova.
1) Serija događaja u vremenu je zbir formiran sukcesivnim dodavanjem.

2) Zbir formiran sukcesivnim dodavanjem ne može biti aktuelno beskonačan.

3) Prema tome, serija događaja u vremenu ne može biti aktuelna beskonačna.

Ključna je druga premisa. Da bi mogao da nastupi sadašnji događaj, trebalo bi da nastupi
događaj koji mu neposredno prethodi, a tom događaju neki drugi prethodi i tako ad infinitum.
Ukoliko bi serija prošlih događaja bila bez početka, nikada ne bi mogao da nastupi sadašnji
događaj što je apsurdno.

Prvi induktivni argument zasniva se na evidenciji o širenju univerzuma. Big Bang ne opisuje
širenje materijalnog sadržaja univerzuma u preegzistirajućem, praznom prostoru, nego pre
širenje samog prostora. Ako se evidencija u širenju prebaci dovoljno unazad, onda se dolazi do
stanja kompresije čija su gustina i gravitaciona sila beskonačni. Univerzum ne nastaje iz nekog
prethodnog stanja zato što takvo stanje ne postoji. S obzirom da tada nastaje i samo vreme
nema smisla pitanje ’’šta se dogodilo pre tog momenta’’. Nema smisla pitati se ’’u kojoj tački
prostora se zbio inicijalni događaj’’. Fizično objašnjenje nije validno zato što Big Beng
označava i početak fizičkih zakonitosti. S obzirom da univerzum i svi njegovi materijalni
elementi nastaju Big Bengom, univerzum je vremenski konačan, odnosno ima početak.
Drugi induktivni argument zasniva se na termodinamičkim svojstvima univerzuma. Drugi
zakon termodinamike kaže da se procesi koji se događaju u zatvorenom sistemu uvek teže
ekvilibrijumu. Šta bi bilo kada bismo ovaj zakon primenili na univerzum u celini, s obzirom da
je i on jedan veliki zatvoreni sistem? Ako tako posmatramo možemo zaključiti da i univerzum,
kao i svi procesi u njemu, za određeno vreme, dođu do ekvilibrijuma. Dolazi do toplotne smrti
univerzuma, budući da onda kada se dođe do tog stanja nije moguća nikakva dalja promena.
Ako tokom dovoljno vremena univerzum kao zatvorena celina dolazi do ekvilibrijuma i
toplotne smrti, zašto do sada nije to dostigao ako oduvek postoji? Ako univerzum nije počeo
da postoji, onda bi sada trebalo da bude u stanju ekvilibrijuma. S obzirom da nije u stanju
ekvilibrijuma, znači da je počeo da postoji.
Sva 4 argumenta ukazuju da je univerzum počeo da postoji, ali ostaje pitanja uzroka tog
nastajanja. Krejg se pita kakva je priroda tog uzroka. Neko biće je uzrok prostora i vremena.
Mora transcendentirati prostor i vreme, i prema tome, postojati atemporalno i neprostorno,
dakle, bez univerzuma. Takav transcendentni uzrok mora biti personalan i Krejg za tu tezu nudi
3 razloga.
1) Razlika između naučnog i personalnog kauzalnog objašnjenja. Naučno objašnjenje se izlaže
u terminima zakona i početnih uslova, a personalno u terminima delatnika i volje. Prvo stanje
univerzuma se ne može naučno objasniti, zato što ne postoji ništa pre njega. Ostaje personalno
objašnjenje.

2) Personalnost uzroka univerzuma implicirana je njegovom bezvremenošću i imaterijalnošću,

a jedini entiteti za koje znamo da su takvi su duh ili apstraktni objekti. Apstraktni objekti ne
stoje u kauzalnoj relaciji.
3) Temporalna posledica iz atemporalnog uzroka. Jedini način da uzrok bude bezvremen i
nepromenljiv je da bude personalni delatnik koji slobodno bira da proizvede posledicu, a nije
determinisan uslovima.

(https://www.youtube.com/watch?v=VeKavDdRVIg)

Smitova kritika Krejgove argumentacije

Krejgov kosmološki argument podvrgnut je mnogim kritikama od strane više autora i iz
različitih perspektiva. Bog i njegovo uzrokovanje nastanka univerzuma nije neophodan kao
hipoteza u okviru Big Beng teorije. Kventin Smit tvrdi da je moguće konstruisati alternativni
argument čije je objašnjenje nastanka univerzuma verovatnije od teističkog objašnjenja. Smit
ne pretenduje da ponudi konkluzivni argument već se oslanja na teoriju verovatnoće.

On, kao i teisti, smatra kako postoji uzrok tome da prostor-vreme počnu da postoje. On se slaže
sa teistima da je jednostavno biće uzrokovalo prostor i vreme, ali jednostavno se treba razumeti
kao ono koje nema delove. Takođe se sa nekim teistima slaže da uzrok vremena i prostora
postoji bezvremeno, kao i da je uzrok vremena i prostora suštinski neuzrokovan. Prihvata tezu
da je uzrok prostora-vremena metafizički nužno biće.

Međutim, on ne zastupa tezu da je bezvremeno, neuzrokovano, jednostavno, nezavisno i

transcendentno biće koje je uzrokovalo početak postojanja prostora-vremena Bog, već
spacijalno nula-dimenzionalna tačka. Smit najpre iznosi hipotezu teizma i svoju hipotezu.

Hipoteza 1) Postoji metafizički nužna, suštinski neuzrokovana, bezvremena i nezavisna tačka,

koja je, ukoliko prostor-vreme počinje da postoji, transcendentni uzrok da prostor-vreme počne
da postoji.

Hipoteza 2) Postoji Bog, savršeno biće teologije, koji je, ukoliko prostor-vreme počinje da
postoji, transcendentni uzrok da prostor-vreme počne da postoji. (Ovo je teistička)

Ukoliko je entitet Bog, kojeg postuliše teistička hipoteza, radikalno različit od apstraktnih
predmeta formalne logike, onda postulat da Bog postoji predstavlja radikalno, nekonzervativno
odstupanje od onoga za šta se već zna da postoji. Neka hipoteza je konzervativnija samo i samo
ako konzerviše više onoga što je već poznato, a manje konzervativna uvodi više novih
svojstava. Hipoteza koja je konzervativnija ima veču prethodnu verovatnoću.

Obe hipoteze konzervišu najmanje 4 svojstva:

1) Biti bezvremen (postojati van vremena koji postulira opšta teorija relativnosti).

2) Aseitet (postojati nezavisno od prostora-vremena ili drugog bića, ako uopšte takvo
postojanje postoji).
3) Biti transcendentan, ako prostor-vreme postoji.

4) Metafizička nužnost, odnosno postojati u svim metafizički mogućim svetovima.

Dodatna svojstva hipoteze tačke:

1) Biti spacijalno nepotegnuta tačka.

2) Biti u stanju uzrokovati da prostor-vreme počne da postoji.

Hipotezi tačke neophodna su samo još 2 nova stvojstva. Imaće veću verovatnoću od hipoteze
teizma ako ima manje nekonzervativnih svojstava. Hipoteza teizma uvodi još nekonzervativnih
svojstava: Biti osoba, sveznajuća, svemoćna, slobodne volje, moralno savršeno dobra, duh bez
neophodnosti fizičkog tela i mozga. Ovi atributi nisu neophodni za nastanak univerzuma. Fali
teistima okamova oštrica.
 V: Teleološki argument

Poznat i kao dizajn argument. A posteriori abduktivni argument je u pitanju. Argument

zasnovan na najboljem mogućem objašnjenju. Polazeći od uređenosti i poretka sveta nastoji se
da se dokaže postojanje Boga. Uređenost ima neku svrhovitost? Uređenost se objašnjava
postojanjem inteligentnog tvorca. Sve je namerno i planski uređeno kako jeste.

1) U svetu opažamo kompleksnu uređenost.

2) Ta uređenost je pokazatelj osmišljenog plana.

3) Najbolje i najverovatnije objašnjenje činjenice da je svet takav jeste postojanje tvroca.

Deduktivno izražavanje teleološkog argumenta glasi:

1) Kompleksna uređenost implicira postojanje inteligentnog tvorca.

2) Svet je izuzetno kompleksno uređen.

3) Prema tome, svet je stvorio inteligentan tvorac.

(https://www.youtube.com/watch?v=s06w4pXvUyk)
Toma Akvinski – Sveti spisi, ali i antički mislioci iznosili su nešto nalik teleološke
argumentacije. Kažu da se opažanjem sveta može zaključiti postojanje inteligentnog tvorca.
Toma Akvinski u Sistemu Teologije u poslednjem od svojih pet puteva izlaže verovatno prvi
razvijeniju teleološku argumentaciju. Koristi se primerom luka i strele. Oni nisu ništa bez
inteligentnog bića koje njima rukuje.

Hjumova kritika argumenta

Napretkom u nauci 18. i 19. veka ljudi su počeli da smatraju kompleksnost organizama, čula
itd. argumentom za postojanje tvorca. Većina ovih argumenata zasnivala se na analogiji između
ljudskog delanja i njegovih tvorevina i božijeg delovanja i njegovih tvorevina. U svom delu
Dijalozi o prirodnoj religiji Hjum podvrgava kritici ovu argumentaciju zasnovanu na analogiji.
Hjum prikazuje teleološki argument na sledeći način:

1) U svetu postoje proizvodi ljudske inteligencije u kojima je vidljiva uređenost.

2) Uređenost ljudskog proizvoda je posledica činjenice da ga je proizvelo inteligentno biće.

3) Slične posledice imaju slične uzroke.

4) Dakle, uređenost u svetu je posledica činjenice da ju je sačinio inteligentni tvorac.

Hjumova kritika ovog argumenta počiva na dva osnova. On osporava pouzdanost zaključivanja
zasnovanog na analogiji kojom se ovaj argument služi. Takođe osporava da se iz sličnosti
uzroka može pouzdano zaključiti da postoji savršeni Bog koji je stvorio svet.
Koristi se primerom krvotoka da pokaže kako se i najmanjim udaljavanjem od sličnosti
slučajeva srazmerno smanjuju i dokazi. Postoje sličnosti između krvotoka ljudi i životinja, ali
po analogiji bi bilo potpuno pogrešno pretpostaviti krvotok i kod biljaka. Ako vidimo kuću, sa
najvećom izvesnošću zaključićemo da ju je stvorio arhitekta i građevinar zato što iz iskustva
znamo da upravo ta posledica proizilazi iz te vrste uzroka. Ali nećemo tvrditi da je svemir do
te mere sličan kući da možemo sa istom pouzdanošću izvesti zaključak o sličnom uzroku.
Pritom, ako jednu kuću projektuje više arhitekata i gradi više majstora zbog čega bi onda
postojao jedan tvorac? Može ih biti više. Analogija između čoveka i Boga je toliko minimalna
da se na osnovu nje ništa pouzdanije ne može pokazati. Bog prevazilazi svaku analogiju, čak i
svako razumevanje.

Hjum kritikuje teleološki argument i u delu Istraživanja o ljudskom razumu. Jednostavno ne

možemo polazeći od konkretne posledice zaključiti da je njen uzrok i uzrok neke druge
posledice. U prirodi nalazimo pojave. Tražimo njihov uzrok. Mislimo da smo ga našli. Kasnije
se toliko zaljubimo u to stvorenje naše mašte da nam se čini nemogućim da ono nije proizvelo
nešto veće i savršenije nego što je sadašnja slika sveta koji je tako pun zla i nereda. Ako i
dopustimo da je uzrok uređenosti sveta neki inteligentni tvorac, ne možemo ga na osnovu toga
iskititi ostalim svojstvima koja se obično pripisuju božanstvu, pa onda zaključiti da je uzrok
te uređenosti takav Bog.

(https://www.youtube.com/watch?v=czDqAqAq0Jc)

Argument Vilijama Pejlija

Vilijam Pejli izneo je jedan od najpoznatijih primera za teleološku argumentaciju u svom delu
Prirodna Teologija. Čuveni primer sa kamenom i časovnikom. Svaki indikator osmišljenosti,
svaka manifestacija uređenosti koja je postojala u časovniku postoji i u delima prirode, sa tom
razlikom što je ona u slučaju prirode veća i viša. Osmišljenost u prirodi prevazilazi osmišljenost
u umetnosti.

Neki smatraju das Hjumova kritika ne pogaća Pejlijev argument. Ovaj argument se ne zasniva
analogiji. Pejli ne polazi od ljudskih tvorevina, pa po analogiji sa njima zaključuje da i
funkcionalno kompleksna priroda takođe mora imati inteligentnog tvorca. On samo uočava iste
indikatore za inteligentnu uređenost i u ljudskim delima i u delima prirode. Obe vrste predmeta
pokazuju funkcionalnu kompleksnost, ma koliko se ona u njima razlikovala. Ali da li se
Pejlijeva argumentacija zaista ne oslanja na analogiju? On nas uvodi u svoju argumentaciju
tako što poredi kamen (koji je mogao oduvek da bude na zemlji) i časovnika (za koga nije
opravdano reći da je oduvek bio na zemlji). Pejli pomoću uređenog časovnika zaključuje da ga
je stvorio inteligentni tvorac koji zasigurno mora da postoji. Potom širi ovu logiku na svu
prirodu u kojoj uočava tragove uređenosti koji upućuju na postojanje inteligentnog tvorca. Sa
izvesne veze časovnik-časovničar prelazi na neizvesnu vezu uređenosti prirode-inteligentnog
tvorca.

Većina primedba na teleološki argument odnosi se i na Pejlijevu verziju. Džon Stjuart Mil je
kritikuje. Ako nađemo časovnik na pustom ostrvu zaključićemo da ga je tu ostavilo ljudsko
biće, al taj zaključak se ne temelji na znakovima uređenosti, već na tome što na osnovu
direktnog iskustva znamo da ljudi prave satove.
(https://www.youtube.com/watch?v=PHmjHMbkOUM&t=384s)

Darvin i teleološki argument – Valjda neobavezno, ali korisno je pogledati.

(https://www.youtube.com/watch?v=IjBPUt0-Ylw)
 VI: Paskalova opklada

Jaka podrška za razboritost verovanja u postojanje Boga. Blez Paskal smatra da ima argument
koji nam pokazuje da je verovanje u postojanje Boga razborito i onda kada za to nemamo
nikakvu epistemičku evidenciju ili argumentaciju. U svom delu Misli o tome piše. Ako ima
Boga, on je nepojmljiv. Nema ni delove ni granice. Nema nikakav odnos sa nama. Mi nismo
kadri da saznamo da li postoji niti šta je on. Zato niko ne može da zameri verniku zato što nije
u stanju da obrazloži svoje verovanje.

Mi smo upoznati sa teologijom i tu činjenicu ne možemo ignorisati. Kazna za odbacivanje

Boga u klasičnom monoteizmu je veoma ozbiljna. Moramo da se kladimo, u kolu smo. Ili ćemo
verovati ili nećemo. Verovatnoća da postoji prema Paskalu je 50% tako da se odluka ne može
doneti na osnovu puke verovatnoće. Postavlja se pitanje šta se dobija, a šta se gubi? Možemo
da izgubimo istinu i dobro. Takođe naša priroda može da izbegne zabludu i bedu. Mora se birati
pa je i razumno birati. Treba se kladiti na to da Bog postoji zato što time dobijamo večni život,
a ako izgubimo opkladu ne gubimo ništa zato što večnog života nema. Ali nije baš da ne gubimo
ništa. Ako se kladimo na to da postoji, onda religioznim životom uskraćujemo sebi neka
ovozemaljska uživanja i zadovoljstva. Kako god da okrenemo opet isplatljivije ispada da
verujemo zato što ništa ne može da se uporedi sa večnim životom.

Ako se kladimo i dobijemo, onda imamo dve moguće posledice. Ako postoji dobijamo večan
život. Ako ne postoji ne gubimo ništa ili vrlo malo. Ako se kladimo da ne postoji dobijamo
veoma malo ili ništa, što je isti slučaj ako se kladimo da postoji i izgubimo. Izbor je
ekonomičan. Treba verovati. Ako se od beskonačnog dobitka teizma oduzme konačan dobitak
nevernika, dobitak teizma je neuporediv.

Paskalov argument zasniva se na principu očekivane vrednosti. Moramo izabrati, suočeni sa

izborom, onaj pravac koji ima najveću očekivanu vrednost.

Opklada u postojanje Boga:

1) Verujem da Bog postoji i Bog postoji. (Najveći dobitak)

2) Verujem da Bog postoji i Bog ne postoji. (Mali gubitak)

Opklada u nepostojanje Boga:

1) Ne verujem da Bog postoji i Bog ne postoji. (Mali dobitak)

2) Ne verujem da Bog postoji i Bog postoji. (Najveći gubitak)

Dakle, bolje je ostvariti najveći dobitak ili mali gubitak. Bolje je verovati. Racionalno je
verovati. Po Paskalu nerazuman izbor je plod strasti. Ne treba se truditi da umnožavamo
dokaze, već smanjimo strasti i živimo pobožno. Treba se bez praznoverne nade i oholosti
pokorno predati ritualima religioznog života pa će istinsko verovanje samo doći.

(https://www.youtube.com/watch?v=1W83CuM0T0A)
Primedbe na Paskalov argument
1) Kriterijum nagrade i kazne: Kako znamo da Bog tako pojednostavljeno raspodeljuje nagrade
i kazne? Pritom, šta ako mi vera u jednog Boga (koji ne postoji) donese kaznu od nekog drugog
Boga (koji postoji). Paskalov argument pretpostavlja jednu pojednostavljenu teologiju i njegov
kriterijum racionalnosti zavisi od te teologije. Klađenje je racionalno samo unutar tog okvira,
na osnovu verovanja u tako zamišljenog Boga.

2) Suviše mala verovatnoća da Bog postoji: Tvrdi se da je verovatnoća postojanja Boga toliko
mala da posledice verovanja ili neverovanja u njegovo postojanje moraju biti drugačije
obračunate. Tada bi izbor između verovanja i neverovanja trebalo da bude izbor između malog
ili nikakvog gubitka i malog ili nikakvog dobitka. Zato je racionalnije kladiti se na mali ili
nikakav dobitak, nego na mali ili nikakav gubitak. Bolje je uživati u strastima nego biti
bogobojažljiv kad je već verovatnoća tako mala da postoji.

3) Verovanje se ne može birati: Naša verovanja bazirana su na evidenciji, a ne na našim

željama. Nije dovoljno samo želeti da bismo verovali. Treba nam kakva takva evidencija. Ovo
donekle maši osnovnu poentu Paskalove opklade do koje dolazimo upravo kada nemamo na
raspolaganju nikakvu evidenciju.

4) Drugačije vrednosti – drugačija racionalnost: Neko možda želi da uživa i po cenu

potencijalne kazne.

Vilijam Džejms – Volja za verovanje

Džejmsov esej „Volja za verovanje“ velikim delom je odgovor na krajnji evidencijalizam koji
je izneo Kliford. Kliford je izneo gledište da način na koji formiramo naša verovanja može
imati stvarni etički značaj. Naša odgovornost za vlastite odluke i postupke počiva na
predviđanju koje je zasnovano na dovoljnoj evidenciji. Kliford iznosi primer vlasnika broda
koji je poslao ljude na put, a brod je u lošem tehničkom stanju. Verovanje u bezbednost
plovidbe vlasnik je zasnovao na činjenici da brod na dotadašnjim plovidbama nije potonuo,
dakle, ne na osnovu odgovarajuće evidencije. Kliford misli da vlasnik nema pravo da veruje
da će plovidba brodom biti bezbedna.

Greška se ne sastoji u tome što imamo određeno verovanje, nego u delanju u skladu sa tim
verovanjem, ukoliko to delanje nije zasnovano na dovoljnoj evidenciji. Zanemarivanje pitanja
evidencije često vodi do zanemarivanje istine. Iz ovoga proizilazi i posledica po religiju –
pogrešno je verovanje u postojanje Boga, na osnovu puke vere, bez dovoljno evidencije.

Traženje evidencije za neku doktrinu, misli Kliford, ne bi trebalo nikada zaustaviti.

Nije previše teško uvideti da je Klifordov kriterijum za odgovornost (izložen na primeru
brodovlasnika), nemoguće univerzalizovati. Čak ni pregled broda pre plovidbe ne garantuje
potpunu izvesnost bezbednog puta. Štaviše, sleđenje njegovog kriterijuma može imati apsurdne
posledice. Ako bi uvek trebalo da se oslanjamo na evidenciju, onda, na primer, ne bismo mogli
autom proći raskrsnicu ni na zeleno svetlo – nemamo evidenciju o tome da li će drugi poštovati
saobraćajna pravila.
Američki filozof Vilijam Džejms podvrgava kritici Klifordovo pravilo. On ističe da to pravilo
nepotrebno ograničava epistemologiju, jer ono zahteva da moguću grešku izbegavamo po
svaku cenu. Time rizikujemo da ostavimo po strani ili potpuno zanemarimo određene istine.
Džejms nudi drugačiju strategiju – težimo istini svim sredstvima, bez obzira na rizik da pri
tome možemo načiniti greške.

Džejms ograničava ono u šta se bez dovoljne evidencije legitimno može verovati. U nastojanju
da postavi što jasnije ograničenje on kaže da će sve ono u šta se može verovati nazivati
hipotezom.
Odluku između dve hipoteze naziva opcijom. Opcija može biti: živa ili mrtva, prisilna ili
dopustiva, momentalna ili trivijalna. Hipotezu koja je živa, prisilna i momentalna Džejms
naziva genuinom.

Živa opcija je ona u kojoj su obe hipoteze žive. Džejms to ilustruje primerom da ako se stavimo
pred opciju između dve hipoteze „budi teozof ili muhamedanac“, onda je ona verovatno mrtva,
pošto su mali izgledi da je ijedna hipoteza ove opcije živa. Ali, ako se stavimo pred opciju
„budi agnostik ili hrišćanin“ obe hipoteze makar minimalno apeluju na naše verovanje. Prisilna
opcija je po Džejmsu ona u kojoj se ne može ostati ravnodušan – moramo birati. Opcija je
trivijalna ukoliko mogućnosti nisu jedinstvene, ako je dilema beznačajna ili ako posledice
odluke nisu nepovratne, u suprotnom je momentalna.
Džejms izvodi zaključak da se u svaku hipotezu koja je deo genuine opcije i koja je
intelektualno otvorena može verovati i u slučaju odsustva evidencije. Govori da moramo biti
otvoreni za božiju egzistenciju. Poziva se na analogiju sa čovekom koji hoće da ima prijatelje,
ali je u odnosu sa ljudima krajnje uzdržan. Nije dobro da verovanje u božije postojanje bude
mrtva hipoteza od samog početka.

Budući da je verovanje u postojanje Boga intelektualno otvoreno i da je ono deo genuine opcije,
kao i da su sa teizmom povezana neka vitalna dobra, onda je samo nada da bi on mogao biti
istinit dovoljan razlog za verovanje.

(https://www.youtube.com/watch?v=iWGAEf1kJ6M)
 VII: Argumenti zasnovani na moralu

Često se smatralo da je ateizam sam po sebi dokaz nemoralnosti. Teisti se pridržavaju

moralnosti, a ateisti ne što se vidi kroz njihove režime poput Staljinovog i Pol Potovskog. Ali
počinje sa zla i u ime religije o čemu istorija lepo svedoči. Dostojevski je rekao da ako ne bi
bilo Boga sve bilo dozvoljeno. Ali religijski fundamentalizam ne prolazi test današnjih
moralnih vrednosti i normi. Fanatizam često krši načela i u okviru svoje religijske dogme.

Da li je postojanje morala dokaz za postojanje Boga?

Etički realizam kaže da su moralne vrednosti apsolutne i objektivne.

1) Moralne vrednosti su apsolutne i objektivne.

2) One su objektivne samo ako postoji Bog.

3) Dakle, Bog postoji.

Prva premisa počiva na tome da moralne vrednosti ne mogu biti redukovane na nešto u svetu,
već da su činjenice sveta ravnopravne sa svim drugim činjenicama. Dakle, one realno postoje.
One nisu proizvod subjektivne proizvoljnosti shodno kojoj mogu biti ovakve ili onakve. U
ovom argumentu moralne činjenice superviniraju Bogu, tako da ih bez njega uopšte ne bi ni
bilo. Bog nam je darovao život, te i dužnost da sledimo njegova moralna načela.

Ovim argumentom se dokazuje ono što se već pretpostavlja. Pretpostavljamo da je Bog izvor
morala i da bez njega moral ne bi mogao da postoji. Ali to nije dokazano. Najmanje toliko je
prihvatljiv i etički naturalizam koji kaže da moralne vrednosti nisu objektivne i apsolutne već
superviniraju na prirodnim svojstvima i činjenicama. Naturalisti smatraju da moralne činjenice
ni ne postoje.

Ima gledišta po kojima je Bog učinio moralne norme koje su izložene u svetim spisima čoveku
prirodne. Na pitanje zašto ateisti i teisti priznaju iste moralne istine pokušao je da odgovori
Tomas Rid. On polazi od teze da moral, kao i nauka, počinje sa izvesnim aksiomima i prvim
principima. Osobama koje nemaju oštećenu svest ti prvi principi su samoevidentni. Rid kaže
da je božiji zakon upisan u naša srca. Mi po prirodi, bez učenja, imamo savest. I ateisti i teisti
su sačinjeni prema slici božijoj i zato se ta osećanja nalaze i u jednima i u drugima. Odbacivanje
ove prirode i osećanja zapravo je delovati neprirodno. Ovaj Ridov argument podseća na
Svinbernov princip poverljivosti. Ako je Bog sve nas stvorio, onda imamo mnogo više razloga
da verujemo našim čulima, razumu i moralnim osećanjima nego da stalno sumnjamo u njihovu
pouzdanost.
(https://www.youtube.com/watch?v=OxiAikEk2vU)
Platonova dilema
Jedan od najvećih izazova za moralni argument. Iznosi ga Platon u Eutifronu. Pretpostavke:

1) Bog je dobar.

2) On od nas zahteva da činimo dobro.

3) On je osnova morala.

Kako da razumemo ideju da on od nas zahteva da činimo što je dobro? Dva ponuđena
odgovora.

1) Bog želi da činimo ono što je dobro jer izvesna dela JESU dobra.

2) Neko delo je dobro zato što ga Bog želi.

Problem za teiste kod prvog odgovora je taj što ako Bog želi ono što JESTE dobro nezavisno
od njegove volje, onda sledi da moralne vrednosti postoje i kad Boga ne bi bilo. Postoje
nezavisno od Boga.
Problem za teiste kod drugog odgovora je to što je nešto dobro zato što to Bog želi. Iz toga
sledi da se tvrdnja da Bog želi da činimo dobra dela potpuno redukuje na neinformativnu
tautologiju po kojoj Bog želi da činimo ono što želi da činimo. Bog ovde nalikuje nekom
tiraninu koji voli samog sebe onakvog kakav jeste. Na nama je da se ropski usaglasimo i
podvrgnemo proizvoljnim zakonima (Ovo kaže Džon Meki).

Rasel kaže u svom eseju Why am I not a theist da ako kažemo da je Bog dobar, onda ispravno
i pogrešno imaju neka značenja koja su nezavisna od božije naredbe, pošto su božije naredbe
dobre i neloše nezavisno od same činjenice da ih je on izdao. Ispravno i dobro logički prethode
Bogu.
Lepedevin je konstruisao metaetički argument za ateizam:

1) Ako je teizam istinit, onda je tvrdnja da je Bog dobar moralno značajna.

2) Ako je teizam istinit, onda Bog u etici igra eksplanatornu ulogu.

3) Ako je tvrdnja da je Bog dobar moralno značajna, onda moralna dobrota mora biti nezavisna
od Boga.
4) Ako Bog u etici igra eksplanatornu ulogu, onda moralno dobro ne može biti nezavisno od
Boga.

5) Prema tome, teizam je lažan.

(https://www.youtube.com/watch?v=O2oEAd70jLw)
Kantov argument
(Ovo je malo komplikovanije, al nekako sam ga sumirao)

U Kantovoj filozofiji postoji distinkcija između teorijskog uma i praktičnog uma. Teorijski um
odgovara na pitanje šta mogu da znam. Praktični um traži odgovor na pitanje ’’šta treba da
činim’’. U oblasti teorijskog uma Kant ne nalazi argumentaciju za božije postojanje. Najviše
dobro je nužni objekat volje koja je određena moralnim zakonom. Niko živ ne može da bude
100% dosledan tom moralnom zakonu. Pošto je ta doslednost sadržana u moralnom zakonu,
onda je moguća. Ona se ostvaruje samo u progresu koja vodi u beskonačnost. Po tome je najviše
dobro moguće samo pod pretpostavkom besmrtnosti duše. Elementi najvišeg dobrog su
moralnost i sreća. Sreća je stanje umnog bića u svetu u kome sve ide po njegovoj volji i želji.
Međutim moralnošću se ne može dostići takva sreća zato što umno biće ne može svet dovesti
u stanje u kojem bi njegovom postojanju sve išlo po želji i volji. Ali moralni zakon kaže da mi
TREBA da nastojimo najvišem dobru čija je sastavna kompomenta sreća, onda je to dakle
moguće. Moguće je samo biću koje je pomoću volje i razuma uzrok (tvorac) prirode, odnosno
Bog. Nama je dužnost da ostvarujemo najviše dobro, ali stoga i potreba da pretpostavimo
mogućnost najvišeg dobra. To se događa pod pretpostavkom da postoji Bog. Pretpostavka je
povezana sa dužnošću. Stoga je moralno nužno pretpostaviti postojanje Boga. Moralna osoba
ne uči da bude srećna već da bude dostojna sreće. Postavši dostojni sreće (AKO SAM DOBRO
RAZUMEO) pravimo iskorak ka religiji i učenje o moralu postaje i učenje o sreći. Nada
započinje samo sa religijom, konkretno nada u postojanje carstva nebeskog kao najvišeg dobra.

Bertrand Rasel
Kant je u intelektualnim stvarima bio skeptik, ali je ipak u moralnim stvarima sledio maksime
koje je upio rano u detinjstvu po mišljenju Bertranda Rasela.
Rasel se osvrće i na argument za izlečenje nepravde: Dobri često pate, loši uživaju i stoga mora
postojati sledeći život gde će pravda biti posluženja po zasluzi. On kaže da bi čovek od nauke
na osnovu uzorka koji imamo (ovaj svet) zaključio da su i ostali svetovi nepravedni. Po Raselu
činjenica da u ovom svetu iako je on jedini kojeg možemo da opazimo zapravo argument protiv
božanstva. Rasel kaže da ljudi veruju u Boga zato što su tako učeni i zato što žele sigurnost.

Da li je moral suprotan religiji?

Ateisti to često tvrde, ali zapravo tvrde i teisti. Kjerkegor kaže da je pri žrtvovanju Isaka od
strane Avrama (Bog naredio) moglo biti sprečeno samo Avramovim posezanjem za opšten
moralu (zapovesti ljubi bližnjeg svoga i ne ubij). Ovo je interesantno s obzirom da obično
čovek dolazi u iskušenje da ne postupi moralno, a ovde dolazi u iskušenje da postupi moralno
i bude suprotan volji Boga.
Da li moralni zahtevi dokazuju postojanje Boga?

H.P. Oven tvrdi da okolnost što osećamo krivicu ako ne ispunimo ili prekršimo moralnu
dužnost biva zato što ona ima osnovu u božojoj volji. Svi unapred pretpostavljaju Boga. Nisu
ubedljivi argumenti. Ateisti i teisti mogu imati identična moralna shvatanja iako jedni ne
pristupaju tome sa pretpostavkom u postojanje Boga. Zbog toga argumenti zasnovani na
moralu nisu snažni.

Denetov tekst
(Ovo nije iz profesorove knjige, već iz jednog drugog teksta)
U drugom radu na početku ponovo se pominje koncept raja i pakla, kao i moralni put koji ljudi
slede kako bi se potencijalno približili prvom a izbegli ovo drugo. Denet citira Mičel Silver
koja pominje analogiju sa Deda Mrazom. Deca nisu dobra radi dobrote tokom godine već da
bi dobila nagradu od sveznajućeg Deda Mraza. Da ne pominjem kako jedni sistemi
nagrađivanja nisu kompatibilni sa drugima, primera radi Al Kaida se zakuca u zgrade 2001.
Povlači se i pitanje uloge religijskog fanatizma, bukvalističkog shvatanja svetih tekstova koji
inspirišu na sukob i nasilje. Denet ističe da je ljudska krvožeđ pod okriljem moderne
civilizovanosti koja isključuje nasilje često i veći povod za nasilne postupke od religije.

Razmatra se pitanje da li religija daje smisao našem životu.

Ko je više kriv: Onaj koji raskrinka prevara sektaških šarlatana i tako slomi slepu veru ljudima
ili sami religijski šarlatani? Da li je u redu razbiti iluzije ljudima ako one ne povlače zlo za
sobom?

Povlači se i pitanje netoletancije, koja svakako nije u skladu sa savremenim poimanjem morala,
koji je izazvan fundamentalizmom. Analizira se primer tretmana otpadnika. Položaj ljudi koji
ne smeju da kažu šta misle zbog fundamentalista.
Priča se završava isticanjem značaja umerenosti u poštovanju tradicije kao svojevrsni srednji
put koji ne poziva na ostrakovanje i mučenje.