Sukob sa spoljašnjom grupom

i struktura grupe

Deveta propozicija:
Sukob sa spoljašnjom grupom povećava unutrašnju koheziju

Grupa u stanju mira može dopustiti da unutar nje, zajedno sa ostalima, u

neizvesnoj situaciji žive antagonistički pripadnici, je r svako može da od esv o-
jim putem i da izbegne svađe. Stanje sukoba, međutim, toliko blisko privlači
pripadnike, pa ih podvrgava takvom jednoobraznom nagonu da moraju da
se potpuno slože ili da se raziđu. To je razlog zbog kojeg rat sa spoljašnjim
neprijateljem nekada znači poslednju šansu da država, prožeta unutrasnjim
razdorima, te protivrečnosti prevaziđe, ili da se, u suprotnom, potpuno
raspadne.
Borac mora da se *dovede u redn. To jest, sve njegove snage moraju da budu
usmerene ka jednoj tački, kako bi u svakom trenutku mogle da se iskoriste u
potrebnom pravcu.

Dobro poznati recipročni odnos između despotske orijentacije i ratnih ten-

dencija grupe leži na ovoj neformalnoj osnovi: rat zahteva centralističku in-
tenzifikaciju oblika grupe, a to se najbolje postiže despotizmom.1

Ova i naredne propozicije nastojaće detaljnije da razmotre uti-

caj sukoba sa drugim grupama na strukturu grupe.
Prethodno je rečeno da se granice grupe uspostavljaju putem
sukoba sa spoljašnjom sredinom, tako da grupa sebe određuje
borbom sa drugim grupama. Nadalje, Zimel tvrdi da će spoljašnji
sukob ojačati unutrašnju koheziju grupe, te povećati centraliza-
ciju.
Sada moramo da postavimo problem koji je Zimel zanemario
tokom celog svog eseja. Zimel se nasumce bavi sukobima koji ne
1 Simmel, Conflict, op. cit., pp. S7, 88,92,93.
116 Funkcije društvenog sukoba
uključuju upotrebu nasilja i borbama koje obično imaju oblik
rata. Iako je sasvim legitimno prikazivati sličnosti koje se nalaze u
osnovi svih oblika ratova, ipak, kako ćemo videti, poistovećivanje
rata sa drugim oblicima sukoba povremeno može da dovede do
neodrživih zaključaka.
S obzirom na to da Zimel rat posmatra kao upečatljiv primer
sukoba, prvo ćemo razmotriti posleđice rata kod društvene orga-
nizacije modernih nacija.
Funkcija rata u nastajanju moderne centralizovane države to-
liko puta je naglašavana i đetaljno razrađivana da.se čini da bi
proširena rasprava o ovom problemu bila suvišna. Bilo da se radi
0 teorijama Ludviga Gumploviča (Luđwig Gumplowicz),2 Gus-
tava Racenhofera (Ratzenhofer),3 ili Franca Openhajmera (Franz
Oppenheimer)4 o središnjoj ulozi nasilnog osvajanja i rata u pro-
cesu nastajanja države, ili o nešto obazrivijim tvrdnjama Samnera
da wrat povećava organizaciju društvenosti",5 uzajamna zavisnost
centralizacije i rata, o čemu govori Zimel, nije dovedena u pita-
nje.
Većina modernih sociologa bi odbacila shematsku razliku Her-
berta Spensera (Spencer) između vojničkog i industrijskog tipa
društva;6 ali malo njih bi protivrečilo njegovoj začuđujuće mode-
rnoj tvrdnji da ,,će napori svih Ijudi, posredno ili neposredno
upotrebljeni u svrhe rata, biti najdelotvorniji kada su najviše is-
kombinovani; a, pored sloge među vojnicima, mora da postoji
1 takva sloga među civilima, jer oni brzo i potpuno pružaju svu
moguću pomoć. Kako bi se ispunili ovi uslovi, život, postupci,
svojina svakog pojedinca, sve mora da se stavi na raspolaganje
2 Ludwig Gumplovvicz, Der Rassenkam pf (Innsbruck; Maguerische Universi-
tats-Buchhandlung, 1883).
3 Gustav Ratzenhofer, Die Sociologische Erkenntnis (Leipzig; F. A. Brockhaus,
1898).
4 Franc Oppenheimer, Ih e State (Indianapolis: Bobbs-Merril Co., 1914).
5 W. G. Sumner and A.. G. Keller, The Science ofSociety (New Haven; Yale Uni-
versity Press, 1927), Vol. I, p. 400.
6 Herbert Spencer, The Principles ofSociology (New York* D. Appleton & Co.,
1897), Vol. II, pp. 568-642.
Sukob sa spoljašnjom grupom i struktura grupe 117
društvu".7
Za ono što je Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville) nazivao
„prvi aksiom nauke“, naime, da ,,rat ne prepušta demokratsku
zajednicu uvek vojnom upravljanju, nego mora nepromenljivo i
neizmerno da poveća moć civilne uprave; skoro prinudno mora
da koncentriše sva regulisanja nad ljudima i upravljanja nad
stvarima u ruke administracijeV većina sociologa će uvideti da je
još primenjivije na sadašnje vreme nego na Tokvilovo.
U vezi sa ovim pitanjem potpuno se podudaraju stanovišta
Maksa Vebera i njegovog savremenika Zimela. Veber smatra da
„disciplina vojske stvara sve druge discipline",9 te da je birokrati-
ja u svom razvoju njen „najracionalniji potomak*.10 Celokupno
Veberovo razmatranje o modernoj državi sa centralizovanim
birokratskim sistemom najvećim delom je zasnovano na anali-
zi promena u raspolaganju sredstvima vojne sile, do kojih dola-
zi postepenim nestajanjem feudalizma i rađanjem, putem rata,
moderne nacionalne birokratske države.11
Detaljnije razmatranje uticaja rata na strukturu društva ve-
zano je za pitanje da li su centralizacija, koheziia i despotizam,
za koje Zimel smatra da predstavljaju deo jednog procesa, zaista
nerazdvojivi ili variraju neovisno o drugima. Naravno, Zimel bi
prvi priznao da će na ove pojave, između ostalog, uticati i odnosi
moći i opšta struktura vređnosti društva. Demokratska tradicija,
na primer, u nekoj meri može da ograniči proces centralizacije.
Suprotno onome što Zimel implicira, despotizam - pod ko-
jim on očigledno podrazumeva apsolutnu, neodgovornu, te
autokratsku kontrolu - ne mora nužno da sledi iz rata. Da li će
doći do despotizma usled ratnih situacija zaista uveliko zavisi od
7 Ihid., p. 601. Međutim, treba obratiti pažnju na ograničenja ove generalizacije
u; Andrzejewski, op. cit.> posebno Chapter V.
8 Alexis de Tocqueville, Democracy in America (New York: A. S. Barnes 8c Co.,
bez datuma), Vol. II, p. 285.
9 From Max Weber; Essays in Sociology, op. cit., p. 261.
10 Ibid., p. 254. * j, $ !i i
11 Vid. posebno „Politk/as Vbfation", ibid , pp. 77-128, kao i ,,Bureaucracy“,
ibid., pp. 196-264. Za novije razmatranje i proširenje Veberovih zaključaka vid.
Andrzejewski, op. cit.
118 Funkc ij e d r u š t v e n o g s ukoba
stepena koheziie društvenog sistema. Međutim, na ovom mestu,
zapravo, važi potpuno suprotan odnos od onoga što implici-
ra Zimel: kada društvena kohezija nije povećana, nego kada je
slaba, gde postoji malo „spremnog prihvatanja autoritetau zbog
nedostatka unutrašnje soiidarnosti, tada će ,,despotizamw pred-
stavljati predusiov za suočavanje sa ratnim situacijama. Čini se
da despotizam ne varira u direktnoj nego u obrnutoj srazmeri sa
unutrašnjom kohezijom. Svi autoritarni režimi moderne Evrope
bili su uspostavljeni zbog ozbiljnog slabljenja unutrašnje kohezije,
koje se graničilo sa anomijom. U takvim režimima uspostavljeni
institucionalni poredak se u velikoj meri dezintegrisao; običaji,
očekivanja i uloga dužnosti su se slomili.
Sa druge strane, ako je društvena struktura stabilna, ako os-
novne vrednosti nisu dovedene u pitanje, kohezija je obično
povećana ratom, time što se podstiču i revitalizuju vrednosti i
ciljevi koji su se do tada prosto podrazumevali.
Zanimljiva potvrda dolazi od sociologa qui signore, Vinstona
Čerčila (Winston Churchill), kada objašnjava Prvi svetski rat i
njegove posledice: „Prethodna struktura društva iz mirnog doba
bila je... zamenjena i život u ratnoj atmosferi je zadobio posebnu
oštrinu. Pod tim misterioznim uticajem, muškarci i žene bili su
vidljivo uzdignuti iznad smrti, bola i patnje. Sloga i drugarstvo
bili su mogući između ljudi, klasa i naroda, a postajali su snažniji
podnošenjem neprijateljskih pritisaka i borbom za zajednički
cilj“ 12
Vraćajući se na opštije razmatranje posledica sukoba za struktu-
ru grupe, podsećamo da sukob čini pripadnike svesnijim grupne
povezanosti, te povećava njihovo učestvovanje. Spoljašnji sukob
deluje na isti način: i on pokreće ođbrambene mehanizme grupe,
među kojima se nalazi reafirmacija sopstvenog vrednosnog siste-
ma nasuprot spoljašnjem neprijatelju.
Čini se da bi na ovom mestu mogao da nam bude od koris-
ti koncept „negativnih referentnih grupaw , koji je uveo Njukom
12 Winston Churchill, The World Crisis, VoL IV: The Afterm ath (London: But-
terworth, 1928), navedeno prema: Robert K. Merton, Social Theory and Social
Structure, op. cit.t p. 367.
Sukob sa spoljašnjom grupom i struktura grupe 119
(Newcomb),13 prečistivši Samnerov koncept „spoljašnje grupeM .
Na ponašanje utiču i pozitivne referentne grupe (grupe na koje
se osobe ugledaju ili ih imitiraju) i negativne referentne grupe
(grupe koje motivišu tako što im se osobe suprotstavljaju). U prvoj
propoziciji razmatrali smo dejstvo negativnih referentnih grupa
na stvaranje i integraciju grupa kao što su klase. Ono što Zimel
ovde tvrdi, dakle, prosto je posledica ranije propozicije: negativne
referentne grupe koje dovode, podsticanjem suprotstavljanja, do
stvaranja novih grupa, putem sukoba vode i do njihove dalje in-
tegracije.
Čarls (Charles) H. Kuli dobro je sažeo ovaj proces kada je
rekao: „Možete da razložite društveni poredak na veliki broj ko-
operativnih celina različitih vrsta, od kojih svaka u sebi sadrži su-
kobljene elemente, nad kojima se nameće neka vrsta harmonije
sa aspektom sukoba sa drugim celinama“.u Frojd iznosi slično
zapažanje: „Mržnja prema određenoj osobi ili instituciji može da
deluje na isti povezujući način, a može da stvori i istu vrstu emo-
cionalne povezanosti, kao i pozitivna privrženostw.15
Međutim, snažnu koheziju grupe, kao posledicu spoljašnjeg
sukoba, ne mora nužno da prati potreba za centralizovanom
kontrolom. U vezi sa ovim pitanjem značajno je naše prethodno
ukazivanje na Zimelovo mešanje rata sa drugim oblicima su-
koba. Iako će u diferenciranim grupama svaki tip sukoba, bilo
mirovni ili ratni, najčešće voditi ka daljoj diferencijaciji, ali i cen-
tralizaciji, nemoguće je isto tvrditi za manje diferencirane grupe.
„Potčinjavanje zahteva koheziju, ali ne i obrnuto.*16 Zaista, sekta
koja vodi intenzivan sukob sa spoljašnjim svetom „prokletihwmože
da ima toliko snažnu koheziju da svaki njen pripadnik učestvuje u
primenjivanju zadataka pri upravljanju, tako da postoji potreba za
centralizovanjem tih zadataka u rukama nekolicine. Ipak, situacija
je drugačija čim sekta vodi rat sa spoljašnjom sredinom. Kako is-
13 Theodore M. Newcomb, Social Psychology (New Yorfc Ih e Dryden Press,
1950), posebno pp. 226-27.
14 Charles H. Cooley, Social Process, op. cit., p. 39.
15 Freud, Group Psychology and Anatysis o f the Ego, op. cit., p. 53.
16 Andrzejewski, op. cif., p. 121.
120 Funkcije društvenog sukoba
torija engleskog puritanizma, pre i tokom građanskog rata, jasno
pokazuje, jednom kada se „izabrani" bore snagom oružja protiv
spoljašnjeg sveta, oni razvijaju diferencirane strukture za potrebe
vođenja rata, a, sledstveno tome, ova diferencijacija zahteva mere
centralizacije upravljačkih zadataka.
Ako je sekta određena kao grupa ,,izabranih“, koja se sukobom
odvaja od glavnog tela veće religiozne grupe, možemo očekivati
da će takvo otcepljenje za posledicu imati visok stepen unutrašnje
kohezije. Dokje crkva inkluzivna, sekta je ekskluzivna. Ekskluziv-
nost je postignuta sukobom sa spoljašnjom sredinom, a održanje
ovog isldjučivog položaja zahteva da sekta bude unutrašnje ko-
hezivna konfliktna grupa.17 Ipak, ne možemo poistovetiti takvu
unutrašnju koheziju sa centralizacijom. Brojne sekte, među ko-
jima su i protestantske, pokazuju znatno manju centralizaciju
nego veće crkvene organizacije od kojih su potekle. Centralizacija
i unutrašnja kohezija variraju neovisno jedna od druge.18
U sektama i sličnim grupama koje ne zahtevaju veliku diferen-
cijaciju funkcija (u kojima podela rada ostaje na rudimentarnom
nivou), unutrašnja solidarnost u velikoj meri može da ispuni
funkcije integracije grupe, koje u diferenciranijim grupama is-
punjavaju razvijenije strukture autoriteta.19
Naravno, kada sekta vodi rat, zaista će težiti da centralizuje svoju
organizaciju. Dok u drugim tipovima sukoba podjednako mogu
da učestvuju svi pripadnici grupe, tehnike modernog ratovanja
zahtevaju diferencijaciju funkcija i uspostavljanje centralizovane
17 O hrišćanskim sektama najznačajnije je delo Emsta Trelča (Troeltsch),
The S ocial Teachings o fth e Christian Churches (New York; The Macmillan Co.,
1931), posebno pp. 331-43. Vid. i članak Ričarda Nibura „Sects“, u: Encyclopae-
d ia o/T h e Social Sciences, XIII, pp. 624-31, kao i EUsworth Faris, „The Sect and
the Sectarian“, PuhUcations o f the A m erican Sociological Society, XXII (1928),
pp. 144-58.
18 Razmatranje Robina Vilijamsa o odnosu spoljašnjeg sukoba i unutražnje
kohezije, u delu Reductions o f Intergroup Tensions, pri čemu se autor uglavnom
ne slaže da postoji takva povezanost jer ne uspeva da uvidi ovu ključnu razliku.
19 Vid. Emile Durkheim, D ivision o f L abor in Society, o razlici mehaničke i
organske solidarnosti. Zimel iznosi slične ideje; vid. Sociology o f Georg Simmel,
op. cit., pp. 87-104.
Sukob sa spoljašnjom gru po m i struktura grupe 121
strukture.20 Grupi koja ućestvuje u ratu potreban je glavni štab. To
razlikuje većinu religioznih sekti od Boljševičke partije, iako, kao
što smo videli, postoje sJičnosti u nekim aspekuma. Ratoborna
sekta, aktivno uključena u građanski rat ili u pripreme za njega,
mora da diferencira zadatke kako bi mogla da se delotvorno bori,
a što se borba više produžava, ona će osećati potrebu za daljom
điferencijacijom, a otuda i za centralizacijom. Istorija Boljševičke
partije, od njene prvobitne zamisli do nastanka partijske struk-
ture nakon građanskog rata, detaljno pokazuje ovaj proces.
T"Spoljašnji sukob ujedinjava grupu i uzdiže moral, međutim,
da li će za posledicu imati centralizaciju zavisi od same struk-
ture grupe, kao i od prirode sukoba.21 Unutrašnja kohezija će se
najverovatnije povećati u grupama koje učestvuju u spoljašnjem
sukobu. jMeđutim, pojava despotizma je obrnuto povezana sa
20 Up. poučno proučavanje istorije Crvene armije (Red Army) D. Feodotofa
Vajta (Feodotoff White), koje živopisno prikazuje kako su zahtevi ratovanja vo-
dili ka transformisanju partizanskih grupa u centralizovanu Crvenu armiju; The
Growth o f the Red Army (Princeton: Princeton University Press, 1944).
Up. i: Andrzejewski, op. c it , koji navodi niz istorijskih primera, ali primečuje i
neke izuzetke.
21 Za novije razmatranje kontrolne funkcije primarne grupe vid. posebno:
Shils, Merton and Kitt, Studies in the Scope and M ethod o f The »American Sol-
dier\ op. cit.; o odnosu centralizacije i sukoba u velikim crganizacijama delo Ro-
berta Mihelsa, Political Parties, predstavlja klasik Vid i: Phiiip Selznik, „Foun-
dations of the 7heory of Organization”, Am. J. Soc., XIII (1948), pp. 25-35.
Ono što je ovde izneseno u pogledu odnosa između centralizacije i strukture
grupe u situaciji spoljašnjeg sukoba ne bi trebalo da se protumači kao potpuno
prihvačanje Mihelsove zamisli „gvozdenog zakona cligarhije* Slažemo se sa
Mihelsom da centralizujuće tendencije u velikim organizacijama, posebno kada
one vode stalnu borbu sa spoljašniim grupama, nisu arbitrarne, niti slučajne i
neprimetne, nego su inherentne samoj prirodi oiganizacije, kao i prirodi njenih
konfliktnih odnosa. Ipak, priznajući postojanje i značaj centralizujućih tenden-
cija ne znači da se slažemo s tim da je „većina ijuđskih bića, u staniu večnog sta-
ranja, tragičnom nužnošću predodređena da se pokori vladavini manjine, te sa
time moraju da budu zadovoljni kako bi oiigarhiju staviii na pijeđestaT (op. d t.t
p. 390). Brojna novija proučavanja (npr. Seymor M. Lipset, Agrarian Socialism
[Berkley: University of California Press, 1950], i Rose Laub, „An Analysis of the
Early German Socialist Movement" neobjavljena doktorska disertacija, Colum-
bia University, 1951) navode da protivtežne tendencije, poput iđeologije grupe i
interesa njenih pripađnika, predstavljaju ključne intervenišuće varijable.
122 F unkc ij e d r u š t v e n o g sukoba
unutrašnjom kohezijom; đespotizam će se javiti tamo gde nema
dovoljno kohezije na početku sukoba, i tamo gde situacija sukoba
ne uspe da stvori koheziju pottebnu za usklađeno delovanje.
iMeđutim, sukob među grupama ili narodima često je vodio
do anomije, a ne do povećanja unutrašnje kohezije. Ta alterna-
tivna posledica, na koju Zimel upućuje, mora da se uključi u ovo
razmatranjef
Čini se da stepen konsenzusa grupe pre izbijanja sukoba pred-
stavlja najvažniji činilac koji utiče na koheziju. Ako u grupi ne
postoji bazični konsenzus, spoljašnja pretnja ne vodi do povećane
kohezije nego do opšte apatije, a, sledstveno tome, grupi preti
đezintegracija. Istraživanje o uticaju depresije na porodicu po-
kazalo je, nu primer, da su porodice bez unutrašnje solidarnosti
pre depresije reagovale apatično i raspađale se, dok su solidarne
porodice zaista bile osnažene.22
Nepostojanje konsenzusa ili solidarnosti ne može se poistove-
titi sa razilaženjima i sukobima unutar grupe. Ako na spoljašnju
pretnju grupa reaguje unutrašnjim razilaženjima oko načina
sprovođenja sukoba, to pokazuje da je dati problem dovoljno
značajan da se sami pripadnici grupe međusobno svađaju. To je
sasvim drugačije od situacija u kojima pripadnike jednostavno
nije briga, u kojima ostaju ravnodušni prema spoljašnjoj pretnji.
Čini se da je ovde od najveće koristi razlika koju pravi Robin
Vilijams (Williams):
S obzirom na to d a društvena grupa predstavlja »najvećiproblem", naslućena
spoljašnja pretnja za grupu ka o celinu za posledicu će imati povećanu
unutrašnju koheziju... Ipak, [ovaj opšti princip] važi sam o p od veom a
određenim uslovima: (a) grupa m ora predstavljati „najveći problem", odnos-
no, mora da postoji minimalni konsenzus među pripadnicima da bi grupa
predstavljala celinu i d a bi se vredelo boriti za njeno očuvanje kao entiteta;
(b) m ord d a se prizna postojanje spoljašnje pretnje za koju se veruje da preti
grupi ka o celini, a ne sam o nekom njenom delu.23
22 Up. Mertonovo razrađivanje Anđđove (Angell) studije The Family Encoun-
tering the Depression (New York: Social Science Research Council, 1942). Mer-
ton je koristio procene porodične solidarnosti pre depresije kako bi izračunao
verovatnoću uticaja depresije na porodičnu stabilnost.
23 Robin M. Wiliiams, Jr., Reduction o f Intergroup Tensions, op. cit., p. 58.
Sukob sa spoljašnjom grupom i struktura grupe 123
Odnos između spoljašnjeg sukoba i unutrašnje kohezije nije
održiv kada je unutrašnja kohezija pre izbijanja sukoba toliko nis-
ka da pripadnici grupe više ne smatraju da se vredi boriti za njeno
održanje ili kada smatraju da se spoljašnja pretnja tiče ,,njihM
, a ne
,,nasw. U takvim slučajevima, iz spoljašnjeg sukoba uslediće dez-
integracija grupe, a ne povećanje kohezije.
Suprotna dejstva poslednjeg rata na franeusku i britansku
društvenu strukturu pružaju najbolji primer. Nacistički napad
je vidljivo povećao unutrašnju koheziju britanskog društvenog
sistema, privremeno stavljajući u drugi plan različite političke,
društvene i ekonomske podele britanskog društva. Sa druge
strane, u Francuskoj su se podele proširile do tačke nepostojanja
konsenzusa čak i u vezi sa najosnovnijim pitanjem: da li će Fran-
cuska da opstane kao nezavisna nacionaina jedinica.
U razmatranju Zimelove propozicije o unutrašnjem sukobu
kao indeksu stabilnosti odnosa napravili smo razliku između
sukoba koji se odvijaju unutar strukture konsenzualnog spora-
zuma i sukoba gde takva saglasnost ne postoji. Zaključili smo da
se samo u prvom slučaju može reći da je sukob funkcionalan za
odnos. Isto to možemo sada izneti i u vezi sa uticajem spoljašnjeg
sukoba na unutrašnju strukturu: fokom Drugog svetskog rata,
centralizujuća nastojanja francuske vlade nisu urodila plodom,
ne uspevajući da uklone bazične razdore, niti da reše problem ne-
dovoljne društvene solidarnost% Jedinu alternativu dezintegraciji
predstavljao je ,,despotizamMPetenovog (Petain) režima.24
Sve dok se spoljašnja pretnja doživljava kao problem koji se
odnosi na celu grupu (ili društvo), unutrašnji sukobi ne remete
usaglašeno delovanje protiv spoljašnjegneprijatelja. Odnosi crna-
ca i belaca u Americi prikazuju ovu situaciju. Činjenica da crnačka
manjina, uprkos svojoj isključenosti iz značajnih prava i privi-
legija američkog društva, uopšte nije pokazala spremnost da sledi
japansku propagandu o „solidarnosti između tamne i žute rasea,
pokazuje da se crnačka grupa u celini nije odrekla poistovećivanja
sa američkim vrednostima. Sasvim suprotno tome, čini se da je
24 Maršal Anri-Filip Peten (Henri-Philippe Petain), vođa francuske
kolaboracionističke viade za vreme II svetskog rata (prim. prev.).
124 Funkcije društvenog sukoba
jedna od posledica rata bilo povećanje solidarnosti između crnaca
i belaca. Spoljašnji sukob je imao integrativno, a ne rušilačko dej-
stvo. S druge strane, neprijateljski napadi na britanske i holandske
kolonije na jugoistoku Azije imali su za posledicu dezintegraciju
društvene strukture; većina pripadnika ovih društava pretnju je
doživela kao usmerenu prema ,,njima“, odnosno prema britan-
skim i holandskim vrhovnim gospodarima, a ne prema ,,nama“,
domaćem stanovništvu. Zbog toga Što domaće stanovništvo situ-
aciju nije doživelo kao pretnju usmerenu prema ,,nama“, nije ni
moglo da reaguje na pozive za borbu protiv opasnosti.
Sada možemo da preformulišemo Zimelovu propoziciju:
* ^Sukob sa drugom grupom dovodi do pokretanja svih snaga
grupe, a time i do povećane kohezije. Da li će porast centralizacije
pratiti povećanje kohezije zavisi, kako od karaktera sukoba, tako i
od tipa grupe. Centralizacija će se pre javljati u situacijama poput
ratnih sukoba, kao i u diferenciranim strukturama sa razvijenom
podelom rada/&
Čini se da je despotizam povezan sa nepostojanjem kohezije;
on je potreban za sprovođenje neprijateljstava tamo gde nema
dovoljno solidarnosti grupe, kako bi se snage pripadnika pokre-
nule.
grupama koje se bore protiv spoljašnjeg neprijatelja, nas-
tanak, kako centralizacije, tako i despotizma, zavisi od sistema
opštih vrednosti i strukture grupe pre samog izbijanja sukobaj *
Društveni sistemi sa nedovoljnom društvenom solidarnošću
najverovatnije će se dezintegrisati u situaciji spoljašnjeg sukoba,
iako neka vrsta jedinstva može da bude despotski nametnuta,
S obzirom na prethodnu propoziciju u kojoj se tvrdilo da je,
što je odnos bliži, sukob intenzivniji, podstaknuti smo da posta-
vimo pitanje da ii spoljašnji sukob, time što prisiljava grupu da se
dovede u red, ne povećava mogućnost da se unutar borbene grupe
pojave neprijateljska osećanja i, sledstveno tome, zar on time ne
utiče na način na koji se grupa suočava sa spoljašnjim sukobom.
Sada ćemo razmotriti ove odnose.
Sukob sa spoljašnjom gru p o m i struktura gru pe 125
Deseta propoziđja:
Sukob sa drugim grupama određuje strukturu grupe
i posledicne reakcije na unutrašnji sukob
U bilo kojoj ratnoj situaciji grupe nisu tolerantne. One ne smeju da dozvole
da pojedinci izvati precizno utvrđene mere odstupe od jeđinstva nacela koor-
diruicije.
N ekadaje tehnika za ovo prividna tolerancija Katolička crkvaje ostvarila
potrebnu blisku unitarnupoziciju... postupajući, doklegod je to bilo moguće,
prema disidentima kao da jo j pripadaju, ali onog tienutka kada to više nije
bilo moguće, izbacila ih j e sa neopisivom silinom. Za grupe ovakve vrste
odredena elastičnost oblika ima najveći značaj...
Relativno mala'borbena grupa, u situaciji oštrog sukoba, moze da ostvari
koristi od smanjenja broja pripadnika, sve dok to smanjenje pročisćava
elemente koji teže ka posredovanju i kompromisu... Većinska grupa ne
mora da insistira na takvom odlučujućem odnosu za i protiv. Kolebljivi i
uslovljavajući pripadnici manje su opasni jer... veći deo može da dozvoli
ovakve periferne pojave bez pogađanja centra grupe. Međutim, tamo gde je
periferija, kao u manjim grupama, bliža centru, svaka neizvesnost kod pri-
padnika neposredno preti sam oj suštini, a otuda i koheziji celine. Tanka linija
izmedu elemenata nadoknađuje nedostatak elastičnosti grupe, koja predstav-
Ija uslov tolerancije.2$
Ovde Zimel razjašnjava ono što smo prethodrno spomenuli,
naime, da nasilnost reakcije prema unutrašnjim razdorima u gru-
pi zavisi od određenih aspekata njene strukture, kao i od intenzi-
teta situacije sukoba.
Iako grupe koje su napadnute od strane spoljašnjeg nepri-
jatelja ne mogu da dozvole „toleranciju"26 prema unutrašnjem
25 Simmel, Conflict, op. cit., pp. 93,96,97.
26 Na prvi pogled se čini da se Zimelova tvrdnja, da grupa koja se nalazi u su-
kobu ne može da bude toierantna, može dovesti u pitanje. Zar većina današnjih
protestantskih sekti ne naglašava ideju tolerancije kao osnovu sopstvenih
nacela? Zar liberalističke, socijalističke i najkonzervativnije stranke ne ističu
ideju tolerancije? Prividna nedoslednost je samo stvar scmantike. Tolerancija
u uobičajenom smislu podrazumeva da se teži očuvanju ili stvaranju takvih us-
lova u društvu u kojima će svaki pojedinac ili grupa moći da ostvaruje svoje
religiozne i političke ciijeve bez ikakvih prepreka. Tako shvaćena tolerancija
jednostavno ukazuje na postojanje izvesnih uređenja u institucijama političkog
126 Funkc ij e d r u š t v e n o g sukoba
razilaženju, taj problem će rešavati na različite načine. Načini nisu
pitanje slobodnog izbora. Reakcija grupe prema unutrašnjem
razdoru povezana je sa određenim aspektima njene strukture.
Analogija će razjasniti ove strukturne razlike: postoje dva
načina na koja može da se izgradi brod koji će moći da podnese
pritisak vode koja ga okružuje: ili trup mora da bude toliko
krut i neelastičan da može da podnese veliki pritisak, ili mora
biti fleksibilan kako bi mogao da pođnese izvestan pritisak, ali
da se ne raspadne pod njim. Zimel smatra da velike organizaci-
je, poput Katoiičke crkve ili velike političke partije, mogu da
prihvate drugi metod, dok manja religiozna tela, poput sekti
l manjih politiekih partija, mogu da usvoje prvi. Svaki način
suočavanja sa spoljašnjom pretnjom za grupu ima posebnu
opasnost: previše rigidnosti može da dovede do raspadanja i
povlačenja; previše fleksibilnosti do zamagljivanja granica i
rastvaranja u sredini koja je okružuje.
Ma koliko da je ispravno Zimelovo zapažanje o veličini
grupe, važno je istaći da veličina ne predstavlja nezavisnu
varijablu. Zimel teži da izjednači veličinu grupe sa stepenom
učešća pripadnika. Iako postoje brojni dokazi koji potvrđuju da
je, što je grupa manja, veće učestvovanje pripadnika, s obzirom
na to da je interakcija nekolicine pripadnika intenzivnija nego
interakcija unutar gomile, ne možemo da pretpostavimo da je
taj odnos nepromenljivo održiv. Privredna komora u malom
gradiću može da broji samo nekoliko članova, a da opet naliku-
je velikoj privrednoj komori sa segmentnim učešćem članova.
Prema tome, moramo da pravimo razliku između dva aspekta
strukture grupe:
tela za religioznu ili političku slobodu van državne moći. Trebalo bi je strogo
razlikovati od stavova religioznih i ideoloških grupa prema idejama ili idealima
koje drugi ispovedaju (Zimelovo značenje pojma). „Netolerancija" predstavlja
suštinu svake religiozne ili sekularne crkve ili sekte, kao neposrednu posledicu
uverenja đa samo ona poznaje pravi put ka spasenju (up. Guido de Ruggiero,
„Religious Freedom", u: Encyclćpaedia o f l h e Social Sciences, XIII, pp. 233-45).
Sukob sa spoljašnjom grupom i struktura grupe 127
1) numeričke veličine; i
2) stepena učešća pripadnika -
iako obično možemo da očekujemo istovremeno menjanje ova
dva činioca.
Sledeći Zimela, razmotrimo kako su veličina i učešće neposred-
no povezani sa spoljašnjim sukobom.
Istorijski primer pomoći će nam u prikazivanju odnosa pret-
hodno navedenih dvaju aspekata strukture grupe i spoljašnjeg
sukoba, bilo stvarnog iii očekivanog.
Podela menjševika i boljševika u 1903. godini, koja će imati
tolike značajne posledice po modernu istoriju, desila se zbog
nečeg što se na prvi pogled činilo kao sporedna stvar u statutu
partije. Dva nacrta su stajala ispred delegata. Lenjinov nacrt je
glasio: „Član ruske Socijalno-demokratske radničke partije je
svaka osoba koja prihvata program, podržava partiju materijal-
nim sredstvima i lično učestvuje u nekoj od njenih organizacija*.
U suprotnom nacrtu, koji je napisao vođa menjševika Martov,
izmenjen je poslednji deo Lenjinove formulacije u Jično i propi-
sano sarađuje pod vođstvom jedne od njenih organizacija“.
Ono što se tada činilo kao cepidlačenje zapravo je sadržavalo
potpuno drugačiju zamisao strukture partije.27 Lenjinova za-
misao potiče još iz 1900. godine, kada je napisao: „Moramo da
obučavamo ljude koji partiji neće posvetiti samo svoje slobodne
večeri, nego celi život"28Dve godineposle izneo je preciznije svoje
stanovište - organizaciji je iznad svega potrebna posvećena grupa
profesionalnih revolucionara: „U zemlji sa despotskom vladom,
što više ćgraničimo članstvo organizacije na osobe koje učestvuju
u revoluciji kao svojoj profesiji, to će biti teže otkriti i uhvatiti
organizaciju... Sa masovnom organizacijom nikada ne možemo
postići stepen tajnosti koji je suštinski... Potrebna nam je mili-
27 Za izvanredno objašnjenje ovih idejnih razlika, vid. Bertram D. Wolfe, Three
Who M ade a Revolution (New York: The Dial Press, 1948).
28 Lenin, Collected Works (New York: Intemational Publishing Co., 1929), VoL
I, Bookl, p. 56.
128 Funkcije društvenog sukoba
tantna organizacija zastupnika..."29
Politićka organizacija, kakvu zamišlja Lenjin, nalikuje orga-
nizaciji religioznih sekti. Sekta je „udruženje religiozno izabra-
nih, nije poput crkve prinudno udruženje za upravljanje milošću,
koja svoje svetlo baca na pravedne i nepravedne i koja nastoji da
samog grešnika potčini disciplini božanskog zakona. Sekta ima
ideal ‘čiste crkve’, vidljive zajednice svetaca iz koje su izbačene
crne ovce, kako ne bi zgrešila pred Bogom". „Zajednica [sekte]
uspostavlja mehanizam selekcije koji razdvaja dostojne od nedos-
tojnih..."30
I Lenjinova teorija organizacije i Veberovo opisivanje sekte
naglašavaju stvaranje isključivih grupa, religioznih ili političkih
elita. One ne teže da obuhvate gomile ljudi, nego se ograničavaju
na privlačenje posebne klase „izvršilaca".31
Kod potrebe za elitnim tipom partije Lenjin navodi opravdanja
poput oštre situacije sukoba sa kojom se suočavala revolucionar-
na organizacija u borbi protiv autokratskog carstva. Kao bor-
bena grupa, morala je da se odrekne prednosti brojnog članstva
(Lenjin, naravno, nije poricao prednost brojnosti u ljudima),
kako bi održala suštinsku čistoću potrebnu za borbu. Skoro ista
razmišljanja odigrala su veliku ulogu u ranom formiranju prote-
stantskih sekti. One su takođe učestvovale u oštroj borbi sa
suparničkim verama zbog uništenja jeresi, tako da je očuvanje
„čistoće“ pripadnika imalo suštinski značaj.32
Menjševička zamisao organizacije takođe potvrđuje tvrdnju da
su numerička veličina i učešće pripadnika povezane sa situacijom
sukoba u kojoj se grupa nalazi ili je očekuje. Menjševička partija, ili
bar mnogi njeni istaknuti predstavnici, nisu očekivali zaoštravanje
sukoba sa carstvom, nego smanjenje sukoba kroz postepenu libe-
29 Lenin, „What is to be Done?“, u: Collected W orks, Vol. IV, Book II, pp. 198-
99,246.
30 Max Weber, Wtrthsdiart und Gesellschaft (Tubingen: J. C. B. Mohr, 1922, pp.
812-13); vid. i: „The Protestants Sects and the Spirit of Capitalism", u: From Max
Weber, op. cit., pp. 302-22.
31 Lenjinova partija je u nekoj meri izmenila svoj karakter nakon Oktobarske
revolucije; ovde nas interesuje samo njenaprvobitna koncepcija.
32 Nije potrebno ni naglašavati da ovo nije bio jedini razlog isključivosti sekti.
Sukob sa spoljašnjom gru p o m i struktura grupe 129
ralizaciju režima. Promena rezima u nešto drugaćiiu repliku za-
padnih demokratskih režima značila bi manje potrebe za elitnom
partijom. Dakle, u skladu sa tim očekivanjem, organizacija je tre-
balo da privuče što je moguće više ljudi kako bi, kada dođe tre-
nutak, mogla da se nadmeće za glasove na izborima.
Drugim rečima, očekujući smanjenje spoljašnjeg sukoba,
menjševici su zamišljaii masovnu organizaciju, ,,crkvu“, elastičnu
organizaciju tolerantnu prema razilazećim tendencijama, u kojoj
disidenti ne bi bili određivani kao jeretici ili otpađnici. Štaviše,
cakva organizacija bi prihvatila Ijude koji bi, ukoliko ne bi bili
prihvaćeni, mogli da postanu suparnici i rivaii. bljena snaga bila
bi zasnovana na prihvatanju razilazećih elemenata, a ne na njiho-
vom isključivanju.33
Socijalno-demokratske partije, kako u Rusijt tako i u ostatku
sveta, bile su kohezivne organizacije sa snažnom unutrašnjom
solidarnošcu. Velika brojnost članstva u ovim partijama
omogućavala je, toliko potrebno, koegzistiranje različitih frak-
cija i centara unutar iste organizacije. U ovim grupama (kao što
smo ranije primetili u vezi sa celokupnim društvima), ukrštanje
različitih unutrašnjih sukoba nije slabilo osnovni ođnos, nego je
zapravo povezalo grupu.
Međutim, situacija je potpuno drugačija u malenim grupama
koje su usmerene ka neprekidnom oštrom sukobu sa spoljašnjom
sredinom. Takve grupe ne mogu da dozvole blagost prema svojim
pripadnicima kao što mogu velike. Sve dok relativno mala veličina
takve elitne grupe zaista znači i potpunu uključenost ličnosti pri-
padnika, ono što je prethodno izneseno u vezi sa osnažujućim
dejstvom afektivnog ulaganja u situacijama sukoba može da se
primeni i na ovom mestu: u grupama koje obuhvataju celokupne
ličnosti pripadnika unutrašnji sukob lako prožimaju nerealistični
elementi. Unutrašnji sukob bi tada mogao da ode toliko daleko
da bi neposredno ugrozio samu konsenzualnu osnovu strukture
grupe. Prema tome, nikakvo neslaganje ne može da se toleriše,
a disident mora da se primora na povlačenje. Na drugom mestu
33 O mehanizmu kooptacije (prihvatanja, preuzimanja, prim. prev.), vid. Phil-
ip Selznik, TVA and the Grass Roots (Berkley and Los Angeles: University of
California Press, 1949).
130 F un kc i je d r u š t v e n o g sukoba
Zimel je izneo: ako odnos ne pruža prostor za izražavanje suko-
bljenih stavova, povlačenje predstavlja jedini izlaz. Lenjinova par-
tija je zaista bila stalno podeljena frakcionim borbama koje su
vodile do stalnih rascepa i isključivanja. A ipak, Lenjin, umesto da
je osuđivao takve posledice, naglašavao je upravo suprotno: kako
će se time još više ojačati organizacija jer će se povećati kohezija
među preostaiim članovima.
Dok grupa crkvenog tipa učvršćuje unutrašnju koheziju time
što dozvoljava postojanje raznih konfliktnih tendencija unutar
svojih okvira, politička ili religiozna sekta stalno mora da od-
bacuje disidenta kako bi očuvala ili povećala unutrašnju koheziju
među preostalim ,,dostojnim“ pripadnicima.
Kada grupa jednom odredi sopstvenu strukturu u skladu
sa očekivanjima prema spoljašnjem sukobu, njena reakcija na
unutrašnja neslaganja više ne predstavlja stvar slobodnog izbo-
ra nego je determinisana upravo tim određenjem. U jednoj od
prethodnih propozicija govorili smo o tome da jeretik podstiče
nasilno neprijateljstvo kod svojih bivših saradnika ne samo zbog
jačine prethodne afektivne identifikacije, nego i zbog toga što
on simbolično, ako ne i stvarno, preti samom postojanju grupe
koju je napustio. Uzgredno smo spomenuli da će reakcija prema
jeresi varirati zajedno sa jačinom spoljašnjeg sukoba, te da će
biti posebno oštra u grupama koje se nalaze u oštrom sukobu sa
spoljašnjom sredinom. Sada možemo dublje da razradimo ovaj
problem: grupa koja je od početka stvorena kao borbena grupa
posebno je sklona da učestvuje u nasilnom lovu na jeres; pripad-
nici su dužni da stalno učestvuju u selekciji i reselekciji onih koji
su „dostojni*, to jest onih koji ne postavljaju pitanja niti iznose
neslaganja, upravo zbog toga što je samo postojanje grupe zas-
novano na ,,čistoćiMpripadnika. Takve grupe moraju stalno da
izvode samoprečišćavajuće činove, a zbog toga je potrebno i da
stalno stvaraju jeres i raskole.
Neprestano se nalazeći u sukobu sa spoljašnjom sredinom, ne
dozvoljavajući nikakvo pojavljivanje unutrašnjeg sukoba, ovakve
grupe će nasiino reagovati ne samo na jeretika, nego i na bilo koju
vrstu neslaganja, jer se to doživljava kao napad na samu osnovu
postojanja grupe. Za razliku od jeretika ili otpadnika, disident ne
Sukob sa spoljasnjom g ru p o m i struktura gru pe 131
napušta grupu da bi se pridružio redovima neprijatelja, niti da
bi osnovao sopstvenu rivalsku grupu. Dok grupe crkvenog tipa
dozvoljavaju njegovo postojanje unutar svoje strukture, sekta ga
doživljava jedino kao potencijalnog ,,otpadnikaM .
Imali smo već priliku da ukažemo na razliku između jeretika i
otpadnika. Tada smo naveli da jeretik obično stvara mnogo više
konfuzije nego otpadnik, jer u sukobu sa grupom i đalje podržava
njene osnovne vrednosti, čime preti da zamagli granice grupe.
Sada možemo dodati da, za razliku od jeretika koji napušta gru-
pu, disident stvara još više konfuzije jer smatra da pripada grupi.
U malim, borbenim i bliskim grupama disident koji zahteva dalje
pripadanje grupi preti da je slomi iznutra zbog toga što on ne
predstavlja očiglednu opasnost poput jeretika ili apostata protiv
kojih se grupa lakše i složnije bori. Disident je nepredvidljiv i
zbunjuje: da li će preći kod neprijatelja? Ili namerava da osnuje ri-
vaisku grupu? Namerava li da izmeni put grupe? Pripadnici grupe
mogu samo da budu sigurni da on „nešto smišlja" Napadajući
jedinstvenost osećanja grupe, on nameće elemenat ličnog izbora
u strukturu koja je zasnovana na jednoglasnosti izbora.
Prema tome, mala, borbena grupa će bez odlaganja reagovati
na pojavu disidenta, i to protiv njega. Dalje postojanje grupe se
čini mogućim samo pod uslovom njegovog prisilnog ili dobro-
voljnog povlačenja.34
Kada sama grupa postane najvažniji problem, njena struktura
pomaže da se odredi odnos sa situacijama sukoba. Zimel je to
veoma jezgrovito iskazao na drugom mestu, naglašavajući da „ra-
dikalizam" koji proizlazi iz strukture može da bude potpuno ne-
zavisan od radikalizma kao ideološkog sadržaja:35
34 To se postiže tako što je disident na početku izjednačen sa negativnom
referentnom grupom. Sledstveno tome, takvo poistovečivanje obično deluje
kao wsamoispunjavajućeMproročanstvo. Up. kasniji Lenjinov napad: wDa li
sada vidite, drugovi Nove iskre (New Iskrd), gde vas je vaše preobračanje na
martinovizam dovelo? Da li sada shvatate da je vaša poiitička filozofija u stvari
prežvakana osvoboždenije filozofija? - i da ste se (protiv svoje volje i nesvesno)
našii na tragu monarhističke buržoazije?" (Lenin, Two Tactics !New York: Inter-
national Publishers, 1935], p. 61).
35 The Sociology o f Georg Simmel, op. cit„ p. 94. Vid. i E. T. Hiller, The Strike, op.
132 Funkcije dr ušt venog sukoba
Uglavnom, m alegru pesu radikalnije nego velike, štot naravno, znači da ideje
koje oblikuju samu osnovu partije postavljaju ograničenja njenorn radika-
lizmu. Ovaj radikalizam j e potpuno sociološki po svojoj prirodi. Potreba za
njim nastaje zbog bezrezervne predanosti pojedinca racionalnosti grupe, na-
suprot drugim grupam a u blizini (oštrina dem arkacione linije potrebna za
samoočuvanje grupe), te zbog nemogućnosti da se uzmu u obzir $ve, veoma
razlićite tendencije i ideje u uskom društvenom okviru. Od svega ovoga, ra-
dikalizam sadrzaja j e najviŠe nezavi$an.}6
Dolazimo do recipročnog odnosa između strukture grupe i
spoljašnjeg sukoba. Zimel pokazuje da struktura grupe pomaže
da se odredi intenzitet stvarnog ili očekivanog sukoba sa
spoljašnjom sredinom, te, kako smo upravo videli, kao posledica
prethodnog, stvarni ili očekivani intenzitet sukoba koji vrši priti-
sak ka numeričkom smanjenju i visokom učešću pripadnika. Mala
borbena grupa sa visokim učešćem težiće rigidnom očuvanju
ideoloŠke čistoće. U relativno većim, inkluzivnijim grupama, gde
pripadnici nisu toliko duboko uključeni, ideološki sadržaj može
da se menja kako bi se prilagodio razilazećim i sukobljavajućim
unutrašnjim tendencijama.
Velika grupa koja u svojim redovima dozvoljava izražavanje
neslaganja, a otuda i sukoba, crpi snagu i koheziju iz sopstvene
fleksibilnosti. Kohezija ne trpi zbog procesa unutrašnjeg sukoba, i
njime je zapravo učvršćena. Mala, bliska, borbena grupa ne može
da se izbori sa unutrašnjim sukobom, te zbog toga izražavanje
neslaganja kažnjava isključivanjem. Iz tog razloga bliska grupa,
poput društva koje sprečava realistične grupne sukobe, teži ka
stvaranju mehanizama žrtvenog jarca. Ne samo da takva grupa
svako stvarno neslaganje određuje kao „neprijateljsko delovanjeM ,
nego, takođe, teži da „pronađe* unutrašnje i spoljašnje neprijatelje,
kako bi osnažila unutrašnju solidarnost. Takva grupa neprestano
cit., p. 71: „Uglavnom, politike ranijih sindikata su više insistirale na štrajkovima
nego današnje zanatske organizacije. Zbog toga što je struktura sindikata izrasla
uglavnom iz sukoba, ona je bila oblikovana za neprijateljsko delovanje"
36 Ovde Zimel ponovo izjednačava dva različita aspekta strukture grupe:
određenu veličinu i tip učestvovanja pripadnika. Već smo ukazali na to da, iako
ima osnova da se očekuje relativno visoka korelacija među njima, ova dva fak-
tora moraju da se analiziraju odvojeno.
Sukob sa spoljašnjom g ru p o m i struktura gru pe 133
traga za neprijateijem, jer od njega zavise njena kohezija i posto-
janje. Ovim problemom ćemo se dublje baviti u propoziciji koja
sledi.
U prethodnom razmatranju odredili smo dva aspekta struk-
ture grupe koje Zimel nije razdvajao:
1) određena veličina;
2) stepen učešća pripadnika.
Zaključili smo da ta dva aspekta moraju da se razmatraju za-
jedno sa trećim, situacionim aspektom: grupama koje se nalaze
u stalnoj borbi nasuprot grupa koje povremeno učestvuju u bor-
bi. Videli smo da se ovi aspekti javljaju zajedno; drugim rečima,
grupe koje su osnovane u očekivanju intenzivnog i kontinuiranog
spoljašnjeg sukoba teže da imaju relativno mali broj člariova
i pretenduju na obuhvatanje celokupne ličnosti pripadnika, a
kod velikih grupa slučaj je obrnut. Iako nismo ispitali svih osam
mogućih kombinacija veličine, intenziteta spoljašnjeg sukoba, te
stepena učešća, možemo bar da tvrdimo kako postoji tendencija
da ovi aspekti idu skupa, dovodeći do stvaranja dva suprotstav-
Ijena tipa ovde prikazanih struktura grupa.
»Imajući u vidu ove razlike, možemo da preformulišemo Zime-
lovu propoziciju:
Grupe koje su nalaze u stalnoj borbi sa spoljašnjom sredinom
teže da budu netolerantne iznutra. One toierišu samo ograničena
odstupanja od jedinstva. Takve grupe obično imaju karakter sekti:
pripadnike biraju prema posebnim karakteristikama, ograničene
su veličinom, te zahtevaju učešće celokupne ličnosti. Njihova
društvena kohezija zavisi od potpunog prihvatanja svih aspekata
života grupe, a osnažuje se potvrđivanjem jedinstva protiv disi-
denta. Jedini način na koji mogu da reše probiem neslaganja na-
lazi se u dobrovoljnom ili prisilnom povlačenju disidenta.
Grupe crkvenog tipa, koje se ne nalaze u stalnoj borbi sa
spoljašnjom sredinom, obično ne postavljaju posebne zahteve
za celokupnim učešćem ličnosii pripadnika, te su, zbog toga što
134 Fu nk ci j e d r u š t v e n o g sukoba
ne postoje rigidni kriterijumi za članstvo, obično velike. One su
sposobne da uspešno odole spoljašnjim pritiscima jer pokazuju
elastičnost strukture i ostavljaju prostor za unutrašnji „tolerisani
sukob“.
Jedanaesta propozicija:
Potraga za neprijateljima
Grupe, a posebno martjine, koje žive u sukobu i progonu, često odbijaju
približavanje t toleranciju druge strane. Zatvorena priroda njihovog su-
protstavljanja, bez koje ne bi mogle da se dalje bore, bila bi pom ućena...
Potpuna pobeda grupe nad neprijateljima, dakle, nije uvek povoljna... Po-
beda smanjuje snage koje stvafaju jedinstvo grupe, a poništavajuće sile, koje
uvek deluju, odnose prevlast... Obezbedenje postojanja nekih neprijatelja
unutar određenih grupa m ože da predstavlja deo političke mudrosti, kako bi
jedinstvo pripadnika i dalje bilo delotvorno, i da bi grupa ostala svesna da je
jedinstvo njen suŠtinski interes.37
Sledeći ideju da spoljašnji sukob povećava unutrašnju koheziju,
Zimel sada tvrdi da borbene grupe mogu zapravo da „prizivaju“
neprijatelje kako bi mogle da održe i povećaju svoju koheziju. S
obzirom na to da kontinuirani sukob predstavlja uslov opstanka,
neprestano moraju da ga izazivaju.
Štaviše, implicira Zimel, spoljašnji sukob uopšte ne mora ob-
jektivno da postoji da bi kohezija grupe bila povećana; sve što je
potrebno jeste da su pripadnici ubeđeni, ili da ih se ubedi, u posto-
janje spoljašnje pretnje kako bi se „doveli u red“38 Pretnje mogu,
37 Simmel, CcnflicU op. cit.t pp. 97-98.
38 Ukazujući na to da svesno iskrivljavanje socijalne percepcije pripadnika
grupe može da bude politički korisno, Zimel uvodi ulogu vođe grupe u ma-
nipuiaciju reakcijama pripadnika. U svim ranijim i ovde navedenim razma-
tranjima on analizu skoro u celini ograniČava na dejstvo sukoba na totalnu
strukturu grupe, ne praveći razliku između vođa i sledbenika (mada se ovom
raziikom bavi na drugim mestima; vid. posebno 7he Sociology ofG eorg Simmel,
op. cit., pp. 181-306). Za sada, ova razlika će biti izostavljena, s obzirom na to
da uključuje novo i veoma složeno područje analize. Ipak, složićemo se s tim
da vođe mogu da imaju sopstveni interes za sukob kao mehanizam koji stvara
jedinstvo, zbog čega mogu: (1) da preuveličavaju već postojeći sukob (poput,
npr., vcđa žirondinaca u Francuskoj revoiuciji, Oi Partije južnog rata [Southern
Sukob sa spoljašnjom grupom i struktura gru pe 135
ali i ne moraju, stvarno da postoje, aii grupa mora da veruje da
one postoje. Socijalna percepcija spoljašnje pretnje može da bude
poremećena, ali njeno dejstvo na unutrašnju grupu može da bude
jednako kao i neporemećena percepcija objektivne pretnje.
Potraga borbene grupe za neprijateljima nalikuje onome što je
Gordon V. Olport (W. Allport) nazvao „funkcionalna autonomija
motiva“.39 Olport smatra da motivi koji su prvobitno nastali u
svrhu ostvarenja nekog određenog cilja mogu da nastave da deluju
iako prvobitni cilj više ne postoji. Robert K. Merton upotrebljava
sličan konceptualni okvir za objašnjenje birokratskog ritualizma u
kojem dolazi do karakteristične zamene ciljeva, gde „instrumen-
talna vrednost postaje krajnja vrednost*.40 Slično tome, sukob koji
je grupa prvobitno pokrenula kao sredstvo za ostvarenje nekog
cilja postaje cilj sam po sebi.
Ovo nas vraća na prethodno razmatranje nerealističnih sukoba.
Kao što ovaj tip sukoba nije vođen težnjom ostvarivanja rezultata,
nego potrebom za otpuštanjem tenzije radi održanja strukture
ličnosti, tako i potraga grupe za neprijateljima nije usmerena ka
postizanju rezultata pripadnika, nego prosto ka održanju sopst-
vene strukture kao najvažnijeg problema.
Čak i kada više ne preovladava početna situacija sukoba zbog
kojih su osnovane, borbene grupe mogu da nastave da deluju u
WarParty] u meksičkom ratu iz 1846. godine), ako unutrašnje neslaganje ili ne-
zadovoljstvo ugrožava njihov položaj; (2) stvamo Mda tragaju za neprijateljima
uvek kada esprit de corps preti da oslabi" (Grace Coyle, Social Process in Orga-
nized Groups [New York: Richard R. Smith, 1930], p. 161), kako su i postupale
totalitame vođe u Nemačkoj, Italiji i Rusiji, a čega je carska policija bila veoma
svesna kada su uvedeni „Protokoli mudraca sa CionaM(Protocols o f the Wise
Men ofZion).
39 Gordon W. Allport, Personality (New York: Henry Holt & Co., 1937), Chap-
ter 7. Maks Veber je prvi sociolog koji je uočio ova kretanja. Up„ npr., njegovo
razlikovanje ljudi koji žive „odMpolitike i onih koji žive „za* politiku; prvi su
organizaciono konzervativni Mogu da se zalažu za radikalnije promene orga-
nizacionih funkcija kako bi održali strukturu. Up. From Max Webert op. cit.t
posebno „Politic as Vocation*, pp. 77-128.
40 Merton, Social 7heory and Social Structure, op. cit.t Chapter 5.
136 Funkcije društvenog sukoba
skladu sa „zakonom pod kojim su prvobitno stupile na scenu"
Kako kaže Čester (Chester) Bernard: „Organizacija mora da se
dezintegriše ako ne može da ispuni svoju svrhu. Ona se raspada i
kada se ostvari svrha".41 Prema tome, moraju da se pronađu nove
svrhe da bi se izbeglo raspadanje. Istorija populističkih i pro-
gresivnih farmerskih pokreta u Sjedinjenim Državama pokazuje
mnoge slučajeve u kojima su farmerske organizacije, osnovane
kako bi se borile protiv interesa železnice ili silosa, nakon završetka
te borbe i dalje nastavile sa novim zahtevima i borbom protiv dru-
gih protivnika u političkoj sferi. U studiji o Kanadskoj federativnoj
zajednici (Canadian Commonwealth Federation) u Saskačivenu,
Simor Lipset pokazuje kako je pobeda farmera nad protivnicima,
umesto propadanja organizacije, dovela do proširenja njenog de-
lovanja na druge protivnike.42 Istorija radništva pokazuje mnoge
slične primere.
Nestanak prvobitnog neprijatelja dovodi do potrage za novim
neprijateljima, kako bi grupa mogla i đalje da učestvuje u sukobu,
čime se održava struktura kojoj bi pretilo raspadanje ako više ne
bilo neprijatelja.43
Ovde bi trebalo naglasiti da „novi neprijatelj" koga grupe
prizivaju, ili čiju pretnju preuveličavaju, stvarno postoji, za ra-
zliku od ,,izmišljenog“ neprijatelja, čime ćemo se baviti kasnije.
Štaviše, izazivanje neprijatelja, proglašavanjem njegovih „opasnih
namera", može da deluje kao „samoispunjavajuće proročanstvo":
,,neprijatelj“ će „odgovoriti" i tako zaista postati opasan za grupu,
za šta ga je ona na prvom mestu i optužila.
Bilo bi korisno proučiti evoluciju sukobljenih grupa sa ovog
stanovišta. Pažnja bi se usmerila na grupe koje su ostvarile svo-
je prvobitne ciljeve pobedom ili zbog toga što je, bez njihovog
posredstva, društvena promena ostvarila cilj za koji su se one prve
41 Chester Bernard, Functions o fth e Executive (Cambridge: Harvard Univer-
sity Press, 1950), p. 91.
42 Lipset, Agrarian Socialism , op. cit.
43 Ovde bi trebalo da se ukaže na psihoanalizu i njeno otkriće da gubitak ob-
jekta mržnje može da ima podjednako ozbiljne posledice po ličnost kao i gubi-
tak objekta ljubavL
Sukob sa spoljašnjom gru p o m i struktura gru p e 137
borile. Svrha bi bila da se otkrije zašto su neke grupe nestale, a dru-
ge uspele da pronađu svoje „objekte mržnje" koii su ih održali.
Takva „potraga za spoljašnjirn neprijateljem“ (ili preuveličavanje
opasnosti koju predstavlja stvarni neprijatelj) ne služi samo da
bi se održala struktura grupe, nego i da bi se osnažila kohezija,
ako je ugrožena slabljenjem snaga grupe ili unutrašnjim neslaga-
njima. Oštrina sukoba oživljava borbenu spremnost pripadnika,
te ili miri razilazeće tendciićije ili vodi ka usaglašenom delovanju
protiv disidenta.
Posledica „potrage za spoljašnjim neprijateijetn" jeste potraga za
unutrašnjim neprijateljem kada se ove rigidne strukture suoče sa
porazom ili sa neočekivano snažn'ijom spoljašnjom opasnošću.
Grupe obično poriču da neuspesi u sukobu sa spoljašnjim gru-
pama mogu da se pripišu snazi protivnika, jer bi to predstavljalo
priznanje sopstvene slabosti. Zbog toga u svojim redovima traže
,,disidenta“ koji je poremetio jedinstvo i usagiašeno delovanje
protiv neprijatelja. (Obratiti pažnju na reakciju protiv menjŠevika,
trockista ibuharinista u Boljševičkoj partiji.) Isto tako.udruštvima
u kojima rigidnost strukture sprečava realistične sukobe, postoji
trajna tendencija da se poraz u ratu objašnjava ..izdajom" iznutra.
Mit o „nožu u leđa“ koristili su nemački nacionaiisti posle Prvog
svetskog rata; on se ponovo pojavio u Višijevom objašnjenju pora-
za Francuske u Drugom svetskom ratu. To predstavlja varijantu
mehanizma žrtvenog jarca: iako je do poraza đošlo spolja, nasil-
nost reakcije podstakla je traženje objekata mržnje iznutra. Pri-
padnici grupe koji su primorani da ponesu teret žrtvenih jaraca,
svojim žrtvovanjem pročišćavaju grupu od njenih mana, i na taj
način se ponovo uspostavlja solidarnost: lojaini pripadnici su još
jednom ubeđeni da nije kriva grupa kao ceiina, nego samo neki
,,izdajnici“; štaviše, sada mogu ponovo da potvrde svoju praved-
nost udružujući se u borbi protiv „izdajnika". U borbenim grupa-
ma je na delu isti mehanizam u stalnim činovima prečišćavanja,
naime, „ujedinjavanjem“ grupe protiv unutrašnje „pretnje".
Unutrašnji neprijatelj za kojim se traga, poput spoljašnjeg koji
se izaziva, može stvarno da postoji: on može da bude disident koji
 Funkcije društvenog sukoba
138
se suprotstavio određenim aspektima života ili delovanja grupe,
te se zbog toga smatra potencijalnim otpadnikom ili jeretikom.
Međutim, i unutrašnjeg neprijatelja je moguće „pronaći", moguće
ga je prosto izmisliti, kako bi se zajedničkim neprijateljstvom
prema njernu stvorila društvena solidarnost, za kojom grupa ima
očajničku potrebu.
Ovaj mehamzam može da deluje i u potrazi za spoljašnjim
neprijateljem: neprijatelj rnože da se izmisli kako bi se stvorila
društvena solidarnost. V. I. Tomasovo (W. I. Thomas) pravilo
da ,,ako Ijudi određuju situacije kao realne, one su realne u svo-
jim posledicama* neposrednije je primenjivo na izmišljanje ne-
prijatelja nego na traganje za stva.rnim neprijateljem. Ako ljudi
određuju pretnju kao realnu, iako u stvarnosti ima malo ili uopšte
nema dokaza koji bi potkrepili to uverenje, pretnja je realna u
i svojim posledicama - a jedna od posledica je povećanje kohezije
J grupe.
Međutim, aspekat mehanizma koji nas posebno interesuje na
ovom mestu jeste tip imaginarne pretnje koju žrtveni jarac pred-
stavlja. Antisemita svoje proganjanje Jevreja opravdava pomoću
moći, agresije i osvetoljubivosti Jevreja. „On u Jevrejinu vidi sve
što mu donosi bedu - ne samo svog društvenog tlačioca, nego
i svoje nesvesne instinkte."44 Mešavina straha i užasa prema
Jevrejima predstavlja jedan od ključnih elemenata složenog sin-
droma antisemitizma. Ta imaginarna pretnja vodi ka „pregru-
pisanju' antisemita pridruživanjcm, kao u Nemačkoj, zajednici
istomišljenika, ili, kao u Americi, imaginarnoj pseudozajednici
ugroženih pojedinaca. Tu nastaje neka vrsta iluzornog kolektivi-
teta svih onih koji su „ugroženi“ od strane Jevreja, i koji su sve
izgubili izuzev zajedničke „opasnosti" u očekivanju agresivnog
delovanja Jevreja.
Neki tipovi antisemitizma, kao i drugi oblici predrasuda, imaju
značajne funkcije za one koji su pogođeni time što ne pripadaju
grupama, odnosno za opadanje kohezije u društvu kojem pri-
44 Otto Fenichel, »Elements o f a Psychoanalytic Theory o f Antisemitismu, u:
Antisemitism, A Sociai D isease, Ernst Simmei (ed.), (New York: International
University Press, 1946), p. 29.
Sukob sa spoljašnjom gru po m i struktura gru p e 139
padaju. Antisemitizam pruža „način za pseudoorijentaciju u
otuđenom svetuM .45 „Čini se da otuđenost [Jevreja] daje najlakšu
formulu za suočavanje sa otuđenošću društva.*46Čovek bez grupe,
usmeravajući svoje neodređeno neprijateljstvo na posebnu metu
a zatim joj pripisujući sopstveni osećaj ugroženosti, nastoji da
pronađe čvrsto utočište u svetu koji za njega uopšte nema smisla.
„Unutrašnji neprijatelj* može da bude ponuđen od strane
društvenog sistema sve dok je izbor mete ograničen na grupu i
institucionalizovan. ,,Predrasuda“, kako je istakao Talkot Parsons,
„nije kod pojedinaca usmerena samo na grupe koje predstavljaju
žrtvene jarce, nego lako može da postane i fenomen grupnog
stava, odnosno da postane delimično institucionalizovana. Tada
se dešava da, umesto da pripadnici grupe osuđuju onoga koji ima
predrasude, kažnjavaju one koji ih nemaju."47„Diskriminacija nije
podržana samo neposrednim koristima onih koji diskriminišu,
nego i kulturnim normama koje legitimizuju diskriminaciju.”48
Postoje neke indikacije da stepen rigidnosti grupe može pomoći
da se odredi stepen u kojem je institucionalizovano postupanje
vođeno predrasudama prema unutrašnjim neprijateljima (dis-
kriminaciono ponašanje). Nekoliko primera će razjasniti ovaj
problem.
Pišući neposredno pred Prvi svetski rat, Tomas P. Bejli (Thomas
P. Bailey), profesor iz Misisipija, govorio je o povezanosti straha
od crnaca i sistema društvenih položaja na jugu:
45 Adorno et al., op. cit.t p. 622.
46 lbid.t p. 619.
47 Parsons, Religious Perspectives o f College Teaching, op. cit, p. 40.
Psihoanalitički orijentisani analitičari (up. Leo Lowenthal and Norbert Guter-
man, Prophets o/D eceit, VoL V, Studies ofP reju dice [New York: Harper Bros.,
1950-1951]) izneli su zapažanja o siičnosti straha od Jevreja i od cmaca sa
čuvenim simptomom parazitofobije. Medutim, antisemitizam može da dovede
do stvaranja grupe i identifikadje, dok parazitofobija ne može. Prema tome,
„strah od crnaca* iii „strah od Jevreja“ funkcionalniji je nego parazitofobija za
one koji su pogOđeni time što ne pripadaju grupama.
48 Vid. Merton, JDiscrimination anđ the American Creed*, op. cit., pp. 112-
13.
140 Funkcije društvenog sukoba
Najveće ropstvo duha može se pronaći u duboko ukorenjenoj strepnji juga.
Juinjaci se plaie za bezbednost svojih iena, ćerki, sestara; južnjaiki roditelji
strahuju za ćistoću svojih sinova; južnjaćke javne osobe se plaie da će doći
vreme kada će veliki broj crnacapokuiati daglasa i time ubrzati rasni rat...
JuinjaĆki poslovni Ijudi strahuju da će agitacija crnaćkog pitanja poremetiti
posao i demoralizovati tržiite rada. Južnjaćki zvanićnici se plaie rasnih nere-
da, linćovanja, divljačkih svireposti, ispaitanja ne samo zbog crnačke zlobe,
nego i zbogstrepnje koja proizlazi iz straha ita bi moglo da bude.49
Novija proučavanja potvrdila su ovu ranu dijagnozu. Frenk
Tanenbaum (Frank Tannenbaum) navodi: „Jug pokazuje da se
plaši crnaca. Ne mislim na fizički strah. To nije pitanje kukavičluka
ili hrabrosti; to je nešto dublje i suštinsko. To je strah od gubljenja
tla pod nogama“.50
Taj strah koji prožima južnjake od agresivnog nasilja crnaca
ima važnu funkciju u održavanju južnjačkog rigidnog statusnog
sistema. Ako je crnac opasan, ako predstavlja stalnu pretnju naj-
intimnijim vrednostima južnjačkog belca, onda je od ključnog
značaja „driati ga tamo gde pripada"; drugim rečima, očuvati
položaj i koheziju dominantne belačke slojne grupe. Ako je crnac
opasan, onda svi oni iz belačke grupe koji s njime pokušavaju da se
sprijatelje mogu uspešno da budu proglašeni „otpadnicima“ koji
ugrožavaju sdmo postojanje belačke grupe.
Razmatrajući strah od međurasnih brakova i mešanja rasa, Ma-
jrdal (Myrdal) zapaža da:
Beli Ijudi zapravo žele da cmce zadrie na nižem položaju. Sđm „međurasni
brak“ se prežire jer bi, pre svega, označavao „druitvenu jednakost*, a ra-
cionalizuje se time da se „društvena jednakost" sprečava jer bi dovela do
„međurasnih brakovaV
Strah od cmaca uopšte ne proizlazi iz njihovog stvarnog
49 Thomas P. Bailey, Race Orthodoxy in the South, pp. 346-47, navedeno pre-
ma: Myrdal, An American Dilemma (New Yorlc Harper Bros., 1944), p. 1356.
50 Frank Tannenbaum, Darker Phases ofthe South (New York- G. P. Putnam’s
Sons, 1924), pp. 8 -9 .
51 Myrdal, op. cit., p. 591.
Sukob sa spoijašnjom gru po m i struktura g ru p e 141
ponašanja, nego pređstavlja sredstvo da se statusni sistem očuva
nepromenjen kao sredstvo povezivanja svih pripadnika bele grupe
oko standarda ovog sistema.52
Koliko znamo, ono što smo izneli u vezi sa odnosom između
rigidnosti strukture i traganja za neprijateljima neophodno je
dodatno potvrditi, izuzev na nivou istraživanja maiih grupa.53
Međutim, taj odnos izgleda kao hipoteza koju bi bilo vredno
proveriti.
Prema tome, proučavanje komunističke partiie pokušaio bi da
odredi u kojoj meri su spoljašnje pretnje stvarno objektivne nje-
nim pripadnicima, te u kojoj meri, sa druge strane, članovi mora-
ju stalno da ,,stvaraju“ spoljašnje pretnje (ili unutrašnje žrtvene
jarce) da bi sačuvali uhutrašnju lojalnost.
Slično tome, bilo bi vredno da se sa ovog stanovišta proučava
unutrašnja kohezivnost Jevreja, kao i drugih leligijskih manjin-
skih grupa. Izgieda da antisemitizam obično povećava unutrašnju
solidarnost jevrejske grupe,54 ali, isto tako, može biti da se njihova
društvena solidarnost učvršćuje stalnim nagiašavanjem opasnosti
od antisemitizma, bez obzira na to da li on stvarno postoji ili ob-
jektivno preti u bilo kojem trenutku.
U skladu sa ovim razmatranjem, možemo da pieformulišemo
Zimelovu propoziciju:
Rigidno organizovane borbene grupe mogu stvarno da tragaju
za neprijateljima sa svesnom svrhom ili nesvesnom posledicom
očuvanja jedinstva i unutrašnje kohezije. Takve grupe mogu
stvarno da budu ubeđene u postojanje spoljašnje pretnje iako ona
ne postoji. Pod uslovima koji bi tek trebalo da se otkriju, imagi-
narne pretnje imaju iste funkcije integrisanja grupe kao i stvarne
pretnje.
Izazivanje spoljašnjeg neprijatelja ili njegovo izmišljanje
52 Nema potrebe da se dalje razrađuje činjenica da strah od craaca predstavlja
jedno od omiljenih manipulativnih sredstava juinjačkih demagoga.
53 Vid. primere u: Kurt l.ewin et aL, op. d t.
54 Up. sa veoma podsticajnim zapažanjima: J. P. Sartre, C om m entary, V (1946),
pp. 306-16 ,3 8 9 -9 7,5 2 2 -3 1 .
142 Funkcije društvenog sukoba

osnažuje društvenu koheziju ako je ona ugrožena iznutra. Slično

tome, potraga za unutrašnjim disidentom, ili njegovo izmišljanje,
može da posJuži za očuvanje strukture kada je ona ugrožena
spolja. Do takvih mehanizama žrtvenog jarca posebno će dolaziti
u grupama čija struktura ne dozvoljava ispoljavanje unutrašnjih
realističnih sukoba.
Postoje promenljive gradacije između preuveličavanja stvarne
opasnosti, prizivanja stvarnog neprijatelja, te potpunog izmišljanja
pretećeg činioca.

Poglavlja koja slede preći će sa odnosa sukoba i strukture grupe

na razmatranje odnosa među protivnicima. To na prvom mestu
zahteva proučavanje odnosa intenziteta i cilja sukoba, a zatim
ispitivanje raznolikih oblika ,,unifikacijeMkoje sukob uspostavlja
među suprotstavljenima.

j
 Sukob kao povezujući činilac

Trinaesta propozicija:
Sukob povezuje protivnike

Ako... borba tezi jedino ka uništenju, onda se pfibližava marginalnom

slučaju ubistva u kojem je mesavina povezujućih elemenata približno jed -
naka nuli. Ako, ipak, postoji neki obzir, neka granica nasilja, već je prisu-
tan socijalizujući činilac, makar to bilo samo ograničenje nasilja. Kant j e
rekao da svaki rat u kome zaraćene sirane ne postavljaju neka ograniČenja
za korišćenje dostupnih sredstavaprotivdrugih, nužno... postaje rat istreblje-
nja. Skoroje neizbežno da se elemenat zajedništva utiskuje u... neprijateljst-
vo kada stepen otvorenog nasilja stvara drugi odnos, iako taj novi odnos
može da sadrži potpuno nesmanjeni animozitet među dvema stranama.

Ujedinjujemo se da bismo se borili, a borimo se pod opšteprihvaćenom kon-

trolom normi i pravila.1

Na ovom mestu Zimel iznosi dve različite, ali povezane tvrdnje.

On tvrdi da sam čin ulaženja u sukob sa protivnikom uspostavlja
odnose tamo gde oni možda uopšte nisu postojali. Sukob se pos-
matra kao vezujući elemenat dveju strana među kojima prethodno
nije bilo nikakvog odnosa. Nadalje, Zimel tvrdi da sukob obično
uvodi pravila i norme koji upravljaju njegovim sprovođenjem,
te koji ograničavaju obiike u kojima on može da bude izveden.
Razmotrimo po redu te dve tvrdnje.
Prema definiciji, ulaženje u sukob sa drugom stranom znači
da je odnos već uspostavljen. Međutim, Zimel tvrdi više od toga.
On ukazuje na to da će nakon uspostavljanja odnosa sukobom
obično uslediti i drugi tipovi odnosa. Na drugom mestu u svom
eseju on smatra da je „uzajamni odnos primitivnih grupa skoro
uvek neprijateljstvoM, tako da ,,u ranim stadijumima kulture rat

1 Simmel, Conflict, op. cit., pp. 26, 35.

 Funkcije društvenog sukoba
160
predstavlja skoro jedini oblik u kojem uopšte dolazi do susreta
između stranih grupa“. Iako je ovo očigledno preuveličavanje u
svetlu novijih antropoloških nalaza,2 rat, kako u primitivnijim
tako i u modernijim oblicima, zaista predstavija jedan od načina
uspostavljanja odnosa među grupama. Rat je često vodio (kao što
to, na primer, verno pokazuju slučajevi rimske istorije i moder-
nog imperijalizma) ka ukrštanju prethodno nepovezanih kultura
i uspostavljao je odnose koji prethodno nisu postojali.
Naravno, Zimel je bio svestan da su se ratovi često završavali
potpunim uništavanjem jednog od učesnika; tako su neka
američka indijanska plemena i domorodačke kulture bile skoro
potpuno uništene. On samo tvrdi da rat obično vodi ka drugim
oblicima interakcije, izuzev u krajnjim okolnostima u kojima se
približava slučaju napada ubice na žrtvu.
Iako je uvek opasno praviti analogije između društvenih feno-
mena veiikih razmera, poput. rata, i uporedivo manje složenih ob-
razaca interakcije, smatramo da je na ovom mestu opravdano uka-
zivanje na sličan proces u međuliČnim odnosima. Dečji psiholozi
su istakli da su svađa ili sukob često jedan od načina učestvovanja
deteta u odnosu.3 Nakon što se prvo posvađaju kome će pripasti
neka igračka, deca koja su bila stranci mogu dalje da se zajed-
no igraju sa tom igračkom. Tek nakon što je najpre provereno u
odnosu sukoba, dete može da postane drugar za igru.4 Ponašanje
odraslih pruža mnoge slične primere. Čini se da sukob predstav-
lja jedan od načina da se nešto sazna o nepoznatoj osobi, čime se
uspostavlja osnova za druge oblike interakcije.
2 Up. esej Malinovskog o ratu, op. cit.
Vid. i: Joseph Schneider, „Primitive Warfare: A Methodological NoteM
, American
Sociological Review , XV, pp. 772-77.
3 Up. „Agresivno ponašanje... detetu može da služi kao način ulaska u grupu,
ili za skretanje pažnje na sebe kod drugog deteta" (Arthur T. Jersilđ, Child Psy-
chology [New Yorfc Prentice Hall, 1947], p. 147).
4 Up. K. M. Bridges, The Social D evelopm ent o fth e Pre-School Child (London:
Kegan Paul, 1931); autor istiČe da agreshmo ponaŠanje novog deteta u grupi
delimično predstavlja način istraživanja društvene sredine, pri čemu početna
posmatranja prirodno teže da njihov sadržaj, pored drugih oblika ponašanja,
sačinjava i ispoljavanje neprijateijstva.
Sukob kao povezujući činilac 161
Prema tome, neprijateljska interakcija često dovodi do
posledične prijateljske interakcije, pri čemu sukob predstavlja
način da se „provereMi „upoznaju" nepoznati. Stranac može da
postane poznanik nakon borbe s njim.
Zimelova druga tvrdnja jeste da sama činjenica stupanja u su-
kob đovodi, izuzev u marginalnim slučajevima, do opšteg pri-
hvatanja pravila koja upravljaju ispoijavanjem nepniateljstava.
Takva pravila doprinose socijaiizaciji suprotstavijenih strana,
postavljajući im ograničenja.
Na prvom mestu, izbijanje sukoba obično označava da postoji
neki zajednički predmet spora. Ako ne bi postojali slični interesi
za isti predmet, retko bi dolazilo do sukoba, jer ne bi bilo ničega
oko ćega bi moglo da se bori.5
Nadalje, Zimel tvrdi da se sukob obično odvija unutar opšteg
univerzuma normi i pravila, te da vodi ka njihovom uspostav-
ljanju ili proširenju. Sukob oko imovine ili zemlje implicira da
obe strane prihvataju ideju svojinskih prava i opšta pravila koja
upravljaju njihovim primenjivanjem prava. One se ne bore oko
načela, nego oko njegove primene u posebnom slučaju. Zakoni
o imovini određuju okvir sukoba, ako ne i konkretne postupke
strana. Ako su obostrano prihvaćeni, zakoni povezuju suparnike.
U vezi sa ovim nalazi se Dirkemovo razmatranje „neugovornih
elemenata ugovora".6 Dirkem zaključuje da, čak i u čisto „interes-
nim“ tržišnim odnosima, „ugovor sam po sebi nije dovoljan, nego
je moguć jedino zahvaljujući regulaciji ugovora koja je izvorno
5 Alfred Firkant (Gesellschaftslehre, op. rif., pp. 307-8) iznosi sličnu ideju: os-
oba može da se oseća podložncm za napad samo ako je njeno sopstvo u nekom
smislu zavisno od protivnika. Ako je osoba potpuno nepristupačna protivni-
ku, ona ne može da se oseća podložnom. Sopstvo može da se povredi samo
ako se dozvoli protivniku da on „donosi sud<4o vrednosti druge osobe. Prema
tome, većina društvenih sukoba, izuzev prethodno navedenog slučaja, zavisi od
obostranog uvažavanja.
Up. i sa zapažanjem T. S. Eliota da «... pravo bogohuljenje... jeste deiimično
verovanje, a to je neprihvatljivo i za potpunog ateistu i za savršenog hrišćana* (T.
S. Eliot, Selected Essays [New Yorfc Harcourt, Brace & Co., 1950], p. 373).
6 Emile Durkheim, The Division o f Labor in Society (Glencoe, 111.: The Free
Press, 1947). Vid. posebno Book I, Chapter VII.
 Fu n k cije d r u š tv e n o g sukoba
162
društvenaV Ugovorni odnosi se zapravo uspostavijaju u kontek-
stu normi koje postoje pre ugovora, ali u njemu nisu posebno
navedene. Kohezivna sila, sadržana u sistemu ugovornih odnosa,
dakle, ne potiče iz uzajamne koristi strana u transakciji, nego iz
„organske soiidarnostr koja postoji još pre izvršenja same tran-
sakcije. Zakoni i običaji regulišu ugovor; bez njih, ugovor ne bi
integrisao društvo nego bi vodio ka rušilačkim razdorima.
Kao što se ovo odnosi na ugovor, tako se odnosi i na sukob;
prema Zimelu: sukob se obično odvija u univerzumu povezujućih
normi, a time sadrži elemente sopstvenog ograničenja i regulaci-
je.8 Ipak, Zimel ide još dalje. On tvrdi da se u toku trajanja sukoba
neprestano stvaraju nova pravila, a stara se menjaju. Proizvodeći
nove situacije, koje su samo delimično ili nimalo određene pravi-
lima i normama, sukob deluje kao podsticaj za uspostavljanje
novih pravila i normi.
U vezi sa ovim problemom bilo bi dobro da se razmotri,9 makar
samo površno, bogata literatura o pravilima ratovanja. Ovo što
smo izneli o opštem univerzumu normi, unutar kojih se obično
odvijaju sukobi, ne čini se primenjivim i na situaciju rata, u kome
protivnici imaju različite i suprotstavljene institucije i norme.
Ipak, izgleda da su nastojanja da se ograniče načini ratovanja stari
kao i sam rat. Ako se obe strane priklanjaju opštim pravilima, su-
kob postaje predvidljiv, što u suprotnom slučaju nije moguće. Obe
strane imaju potrcbu za oslanjanjem na standarde koji omogućuju
predviđanje posledica upotrebljenih ratnih postupaka. Pravila
ratovanja obično uvode „ograničenu odgovornost", zbog koje je
potpuno uništenje poražene strane manje verovatno. Pravila koja
7 Ibid^ p. 215.
8 Maiinovski, u odlomku koji slcdi odmah nakon prvog ovde navedenog
(„An Anthropoiogical Anaiysis of War“, op. cif.), iznosi sličan zaključak: „Sama
suština institucije, međutim, nalazi se u činjenici da je izgrađena na temeiju fun-
damentainih praviia koja... jasno određuju prava, prerogative i dužnosti svih
aktera... To ne znači da se ljudi ne svađaju, razilaze, raspravljaju... Prvenstveno,
to znači da se takve rasprave ođvijaju unutar područja iegalnog ili kvazilegalnog
diskursa“ (p. 287).
9 Up. Quincy Wright, A Study o f War (Chicago: University of Chicago Press,
1942), Vol II.
Sukob kao povezujući činilac 163
se ođnose na postupanje sa ratnim zatvoreniđma imaju slične
funkcije. Profesionalno obrazovanje vojnika, koje prethodi izbi-
janju rata, usađuje im poštovanje tih pravila kako oni ne bi, kada
se jednom budu nalazili u borbi, prekoračili granice onoga što obe
strane smatraju odgovarajućim (predvidljivim) postupanjem.
Stalne promene tehnika ratovanja stvaraju nove situacije koje
zahtevaju sve novija pravila. Uzmimo u obzir pravila vezana za
vazdušno bombardovanje, bakteriološki rat, bojne otrove i slično.
Naravno, pravila se ne poštuju ili ne prihvataju uvek lako kod su-
protstavljenih strana, o čemu sveđoče skorašnje debate o upotrebi
atomskog oružja. Međutim, nove situacije ratovanja zaista pri-
tiskuju suprotstavijene strane da prihvate minimum pravila i
normi, što omogućuje da se u nekoj meri procene dejstva novih
načina za vođenje sukoba.
Ono što je rečeno u vezi sa ratom između kulturno siičnih pro-
tivnika, primenjuje se a fortiori na sukobe unutar iste kulture:
takvi sukobi uvode nove norme i pravila u nove situacije. K. N.
Levelin (Llewellyn) i A. Adamson Hebel (Hoebel) prikazuju ovaj
problem u studiji o sukobu i precedentnom pravu u primitivnoj
jurisprudenciji: ,,To je slučaj začkoljica i problemaw, navode oni,
„koji dramatizuje normu’ ili sukob ‘nornu koje su bile latentne.
To zahteva svesnu pažnju; određivanje problema... Zahteva
rešenje koje može da predstavlja stvaranje. Zahteva rešenja koja
će jasno pamtiti snažne reči. To je još jedan eksperiment prema
novom, jasnijem i rigoroznijem oblikovanju, kako ponašanja,
tako i priznatih i nepriznatih ‘normi’ prema uzoru osobenog le-
galnog koje se može nazvati priznatim imperativom,w10 ,,U svakoj
situaciji sukoba - a takva situacija predstavlja pravni problem, par
excellence - delovanje iznosi na površinu izazov. A izazov zahteva
svesno postavljanje problema, svesnost vodi ka ubeđivanju ili
nadvladavanju drugim sredstvima... Situacija je dramatična, neza-
boravna... njeno rešenje, jednom postignuto, zahteva stalno po-
navljanje, kakvo malo koje druge životne pojave zahtevaju."11
10 K. N. Llewelyn and A. Adamson Hoebel, The Cheyenne Way (Norman: Uni-
versity of Oklahoma Press, 1941), p. 2.
11 Ibid., p. 278.
 Funkcije društvenog sukoba
164
Sukob, kako je ovde shvaćen, revitaiizuje postojeće norme, te
stvara novi okvir normi u kojem mogu da se bore protivnici. U
razmatranju sociologije prava Maksa Vebera pojavljuje se slićna
ideja. Veber postavlja pitanje: „Odakle potiče 'novi’ elemenat u
običajnom pravu?" On smatra da:
Na ovo pitanje m o ie se dati odgovor da j e ono uzrokovano prom enam a
u spoljašnjim uslovima života koje dovode do menjanja iskustveno
preovlađujućeg „konsenzualnog razumevanja" Međutim, sam a promena
spoljaŠnjih uslova nije ni dovoljna, niti potrebna za objašnjenje promena
»konsenzualnih razum evanja“ Stvarno odlučujući elemenat uvek je bio novi
sm er pon ašan ja koji za posledicu im a ili prom enu značenja postojeće vlada-
vine zakon a ili stvaranje novih zakona. N ekoliko tipova osoba učestvuje u
tim preoblikovanjim a. Prvi... oni pojedinci koji su zainteresovani za neka
konkretna zajednička delovanja. Takav pojedinac može da izmeni sopstveno
pon ašan je... ili da bi zaŠtitio svoje interese u novim spoljašnjim uslovima, ili
da bi ih jednostavno delotvornije postavio u postoječim uslovima. Kao rezul-
tat nastaju nova „konsenzualna razum evanja* a pon ekad i novi oblici racio-
nalnog udruživanja sa suštinski novim značenjima; oni, nadalje, dovode do
nastajanja novog uobičajenog pon ašan ja.12
Iako Veber u daljem tekstu razmatra slučajeve gde novi zako-
ni potiču iz drugih izvora, osim iz deiovanja pojedinaca, za našu
svrhu je dovoijno da se ukaže na to da se Veber slaže s tim da
sukob »interesa* (shvaćen u opštem, a ne u ekonomskom smislu)
vodi ka stvaranju i menjanju zakona.
Ta zapažanja o aspektima sukoba pri stvaranju zakona neposred-
nije su primenjiva na običajno pravo nego na druge tipove zakona.
Pišući o običajnom pravu, Din Rosko Paund (Dean Roscoe Pound)
iznosi: „Značajna osobina [metoda zakonskih presedana] jeste os-
lanjanje na važeća pravna pitanja, na zakonsku presudu o stvarnim
sporovima", a Volton (Walton) H. Hamilton, razmatrajući sudski
proces, navodi: „Karakter sudskog procesa je određen instituci-
jama parničenja... U posebnom slučaju, pravila regulišu parnice;
u nizu slučajeva, parnice regulišu pravila4*.13
12 Max Rheinstein (ecL), M ax Weber on Law in Economy and Society (Cam-
bridge: Harvard University Press, 1954), p. 68.
13 Roscoe Pound, „Common Law“, u: Encyclopaedia ofT he Social Sciences, Vol.
VIII,p.450.
Sukob kao povezujući člriilac 165
Nema potrebe da se detaljno prikazuje činjenica da do legisla-
tivnog donošenja novih zakona obično dolazi u područjima u ko-
jima je sukob ukazao na potrebu za stvaranjem novih pravila. Bilo
koji udžbenik o legislativnom procesu ili dnevne novine pružaju
dovoljno primera.
Korisno bi bilo da se prouči odnos između učestalosti industrij-
skih sukoba i zakona o odnosima radništva i menadžmenta,14 ili
odnos između učestalosti zatvorskih pobuna i kaznene reforme.
Trebalo bi dublje da se istraže doprinosi koje su Jehovini svedoci
tokom poslednje decenije ostvarili u redefinisanju građanskih i
religioznih sloboda otvorenim suprotstavljanjem propisanim i
policijskim ukazima.
Može se reći da je sukob produktivan na dva povezana načina:
1) vodi ka menjanju i stvaranju zakona;
2) primenjivanje novih pravila vodi ka razvoju novih insti-
tucionalnih struktura usmerenih na primenu novih pravila i
zakona.15
Zimelova propozicija ukazuje na treću povezujuću funkciju su-
koba, koja je prikazana i u navedenom citatu Levelina i Hebela:
sukob unosi u svest, kako protivnika, tako i šire zajednice, norme
i pravila koje su pre određenog sukoba bile umrtvljene.
Ovde se primećuje još jedna velika sličnost kod teorija Zimela
i Dirkema. U čuvenom razmatranju kriminala Dirkem tvrdi da je
kriminal „normalna" pojava, ne samo zbog toga što je kriminal
blisko povezan sa osnovnim uslovima društvenog života, zbog
čega svaki pojedinačni oblik kršenja normativnih pravila odgo-
14 Up. sa sjajnim razmatranjima ovog problema: O. Kahn-Freund, „Intergroup
Conflicts and their Settlement", British Journal o f Sociology, V (Sept, 1954), pp.
193-227.
15 Prethodno razmatranje bilo je ograničeno na pravne uorme i pravila. Čini
se jasnim da se ono odnosi i na navike i običaje (kako ukazuje Veber u navede-
nom citatu). Suvišno je da se razrađuje propozicijakoja je očigiedno prihvaćena
kod većine sociologa.
 Funkc ij e d r u š t v e n o g sukoba
166
vara posebnom tipu društva ,16 nego i zbog toga što je funkđona-
lan za integraciju svih društava: „Kriminal spaja poštene svesti
i koncentriše ih“ 17 Vređanjem osećanja zajednice zbog prekršaja
pravila, kriminal, prema Dirkemu, doprinosi oživljavanju i
održavanju koiektivnih osećanja; on je „činilac opšteg zdravlja,
integralni deo svih zdravih društava “ 18
Trebalo bi samo da se umesto „kriminala", koji nekada može
da predstavlja oblik sukoba, stavi uopšten pojam „sukoba" i stiže
se do Zimelovog shvatanja integrativne funkcije antagonističkog
ponašanja .19 Sukob, prema Zimelu, kao i kriminal prema Dirkemu,
naglašava potrebu za primenjivanjem pravila koja bi, da do su-
koba nije došlo, ostala umrtvljena i zaboravljena, poput međe koja
razdvaja vlasnike zemlje koji se nikada nisu prepirali oko granice.
Oni koji započinju antagonističko postupanje osvešćuju osnovne
norme koje upravljaju pravima i dužnostima građana.20 Prema
tome, sukob intenzifikuje učestvovanje u društvenom životu. Up-
ravo svesnost o potrebi za pravilima koja upravljaju ponašanjem,
protivnike osvešćuje da pripadaju istom moralnom univerzumu.
16 Ovaj aspekat Dirkemove misli razrađen je kod Parsonsa, u: The Structure o f
Social Action>op. c i t p. 375.
17 Emile Đurkheim, The Division o fL a b o r ih Society, op. cit., p. 102.
18 Emile Durkheim, The Rules ofSocioiogical Method (Chicago: The University
of Chicago Press, 1938), p. 67.
19 Odlomak iz Zimelove Sociologije (Soziologiet op. cit.)f koji se ne bavi
neposređno sukobom, ali još jasnije pokazuje njegovu bliskost sa Dirkemom:
„Napadi i upotreba sile među pripadnicima zajednice za posledicu imaju
donošenje zakona kojima bi se sprečilo takvo postupanje. Međutim, takvi za-
koni, iako proiziaze samo iz egoizma pojedinaca, ipak izražavaju solidarnost
zajednice i zajedništvo njenih interesa, kao što ili istovremeno osvešćuju"
20 Isto stanovište je prikazano kod Džordža Herberta Mida (George Herbert
Mead) u članku „The Psychology of Punitive JusticeM , American Journal o f So-
ciology9 XXIII (1928), pp. 557-602: „Stav neprijateljstva prema prekršiocima
zakona ima jeđinstvenu korist u tome što ujedinjuje pripadnike zajednice u
emocionalnoj soiidarnosti agresije". „Izgleda da bi kohezija društva nestala
bez kriminala, a univerzalne vrednosti zajednice bi se raspale na uzajamno
odbijajuće čestice. Kriminal je odgovoran za osećaj solidarnosti, pobuđen
među onima čiji bi stavovi bili usmereni u sasvim drugačijem pravcu a ne ka
zajedničkim interesima'* (ibid., p. 591).
Sukob kao povezujući činilac 167
Prema nekim tumačenjima Zimelove propozicije, ono što
stvarno povezuje strane nije sukob kao takav nego zajedničke
vrednosti - prema tome, integracija bi prvenstveno trebalo da se
objašnjava zajedničkim vređnostima, a ne konfliktnim postupa-
njem. To nije zadovoijavajuće tumačenje.21 Zimel pokazuje da se
povezujuće vređnosti ili norme osvešćuju putem sukoba, dakle,
on ne predstavlja slučajno potvrđivanje zajedničkih vrednosti
nego je i posrednik kojim se ta potvrda ostvaruje.
Razmatranje menjanja i stvaranja normi kroz sukob pomaže
nam da jasnije uvidimo razloge zbog kojih sukob može da bude
funkcionalan za društva. Kako ćemo ubrzo detaljnije videti,
sukob predstavlja mehanizam pomoću kojeg se mogu postići
prilagođavanja novim uslovima. Fieksibilno društvo ima koristi
od konfliktnog postupanja sve dok takvo ponašanje, stvarajući i
menjajući norme, omogućuje kontinuitet društva u promenjenim
21 Moramo uzeti u obzir kritiku Džordža Simpsona o Zimelovoj konfliktnoj
teoriji. Prema Simpsonu (Conflict and Communityf op. cit.)f iako Zimel tvrdi
da je integracija do koje dolazi zbog sukoba obostrana, on zapravo prikazuje
primere sukoba koji se ne odvijaju unutar iste zajednice, nego među grupama
koje nemaju nikakvu zajedniČku osnovu. Takve grupe, koje ne pripadaju istoj
zajednici (non-communal, prim. prev.)y mogu unutar sebe da budu više ujedi-
njene, tvrdi Simpson, ali ih sukob čini još više razdvojenima nego pre njegovog
izbijanja. Zapravo su poražena i pobeđena grupa integrisane svaka u sebi. Pre-
ma Simpsonu, Zimel implicira (ali ne iznosi jasno tu tezu) da su putem sukoba
integrisane samo grupe koje od početka pripadaju istoj zajednici.
Netačno je da se svi Zimelovi primeri odnose samo na grupe koje ne pripadaju
istoj zajednici; neki se bave bračnim i srodničkim grupama koje predstavijaju
zajednice p ar excellence. Štaviše, u ovoj propoziciji Zimel čvrsto smatra da sukob
sam po sebi predstavlja socijalizujući faktor čak i između grupa koje prvobitno
ne pripadaju istoj zajednici; i daje primere za takvo dejstvo.
Međutim, suštinska glavna slabost Simpsonovog argumenta potiče iz rigidnog
postavljanja dihotomije između komunalnih i nekomunalnih grupa. Pripadanje
određenoj zajednici se različito određuje u raziičitim situacionim konteksti-
ma; a granične linije nisu rigidne nego variraju, između ostalog, u skladu sa
„oštrinom4* sukoba, kako je Zimel pokazao u prvoj propozicijl U nekom smislu,
možda bi bilo korisno da se pravi razlika između komunalnih i nekomunalnih
sukoba, pod uslovom da se vodi računa da to, u najboljem sluČaju, predstavlja
pitanje stepena, a ne vrste, a da se granične linije, koje se priznaju kao granice
zajednice, neprestano pomeraju. (Up. Simmd, Soziologie, op. cif., glava VI, o
pomeranju granica grupe u različitim situacionim kontekstima.)
168 Funkcije đruštvenog sukoba
uslovima. Sa druge strane, zbog toga što rigidni sistemi sprečavaju
sukobe, onemogućuju i potrebna prilagođavanja, te na taj način
povećavaju opasnost od katastrofalnih lomova.
Preformulisaćemo Zimelovu propoziciju:
Sukob može da dovede do drugih tipova interakcije između
antagonista, čak i između prethodno nepovezanih strana. Takođe,
on se obično odvija u univerzumu normi koje propisuju oblike
u kojima može da bude izveden. Sukob deluje kao podsticaj za
uspostavljanje novih pravila, normi i institucija, a time deluje
kao posrednik socijalizacije kod suprotstavljenih strana. Osim
toga, sukob iznova potvrđuje umrtvljene norme, a time povećava
učestvovanje u društvenom životu.
Kao podsticaj za stvaranje i menjanje normi, sukob omogućuje
prilagođavanje odnosa promenjenim uslovima.
Četrnaesta propozicija:
Interes za jedinstvo neprijatelja
S obzirom na neuporedivu korisnost koju ima ujedinjena organizacija u
svrhu borbe, pretpostavilo bi se da je svaka od strana veoma zainteresovana
za nepostojanje takvogjedinstva kod suparnika. Ipak, postoje neki suprotni
sluiajevi. Centralizovani oblik, koji svaka strana mora da zauzme u situaciji
sukoba, prevazilazi njenu posebnost i dovodi do težnji da se i protivnik ob-
likuje na taj naiin. Tokom borbi između radnika i poslodavaca poslednjih
decentja, toje nesumnjivo bio sluiaj.°
U prethodnoj propoziciji je ukazano na to da sukob obično
unosi zajednički elemenat kod protivnikž, podvrgavajući ih nor-
mama i propisima koji upravljaju borbom. U ovoj propoziciji
Zimel tvrdi da, s obzirom na to da svaka strana zahteva da pro-
tivnik postupa u skladu sa istim normama, može doći do toga
da se preferira obostrana unifikacija ili čak centralizacija. Para-
doks, sadržan u žudnji da protivnik ima razvijen oblik orga-
nizacije, Zimel objašnjava na sledeći način: svaka strana želi da
22 Sinunel, Conflict, op. cit., p. 90.
Sukob kao povezujući čirtilac 169
se bori sa protivnikom na nivou tehnika sukoba koje se smatraju
odgovarajućim za njenu unutrašnju strukturu. Modernoj vojsci
je teško da izađe na kraj sa tehnikama gerilskih skupina; ujedi-
njenom saveznom sindikatu može da predstavlja problem da se
sukobljava sa raspršenim firmama iii malirn preduzećima. Nad-
alje, protivnik želi da neprijatelj bude podjednako kohezivan kako
bi se olakšalo rešavanje sukoba.
Međutim, Zimelovo stanovište ipak sadrži elemente
neobjašnjenog paradoksa. Očigleđno je, a Zimel je toga svestan, da
general sa centralizovanom vojnom organizacijom neće pomoći
protivniku da napravi veoma disciplinovanu vojsku pre nego što
krene u osvajanje njegove zemlje; niti će reakcionarni poduzetnik
da pomogne u stvaranju ujedinjene radničke organizacije kako bi
sam izašao na kraj sa radnicima. Načelo „podeli, pa vladaji" češće
oslikava ovakve situacije. Čini se da je propoziciia primenjiva
samo tamo gde već postoji nivo borbe na kojem su suprotstavljene
strane ostvarile približnu ravnopravnost snaga.
Ako se dobro organizovan protivnik suoči sa siabo orga-
nizovanim, kao što je bio slučaj u kolonijalnim ratovima ili u
odnosima radništva i menadžmenta pre pojave sindikata, snažan
neće biti naklonjen unapređenju unifikacije siabijeg. Slično tome,
koncentracija moći na vrhu u totalitarnim društvima zahteva ato-
mizaciju, a ne unifikaciju unutrašnjeg otpora. Ako se neprijatelj
ne doživljava kao protivnik sposoban za oštru reakciju, nego kao
bespomoćna žrtva, čini se da u tom slučaju Zimelovo zapažanje
nije održivo.
Međutim, ako je prethodno postignut neki približan balans
moći, kao što je slučaj u pluralističkim društvima sa mnogobroj-
nim grupama, snažnije organizovan protivnik zaista može prefe-
rirati da se slabiji ne bori sa „nekonvencionalnim oružjem" (koje
odgovara različitoj organizacionoj strukturi), nego da upotre-
bljava slična sredstva kako bi borba mogla da se vodi u skladu sa
obostrano prihvaćenim pravilima.
Da bismo procenili i dokazali ovu tvrdnju usredsredićemo se
na područje industrijskih odnosa. Čini se da i druga područja,
poput strategija ratovanja, pružaju jednako relevantne primere.
 F u n k cije d ru š tv e n o g sukoba
170
Izgleda da postoji dovoljno dokaza da unifikacija menadžmenta
teži da održi korak sa unifikacijom sindikata, s obzirom na to da
se dve grupe uzajamno uslovljavaju jer spoljašnji sukob osnažuje
unutrašnju koheziju svake od njih.
Kao što Frederik H. Herbison (Frederick H. Harbison) i Robert
Dabin (Dubin) zapažaju:
Veličina na strani industrije vodi ka velicini na strani organizovanog
radništva. Obrnuio je takode tačno. U rudarskoj industriji, na primer; re-
gionalno, a posle i nacionalno rasireni pritisci Saveza rudara (United Mine
VVorkers) sivcrili su snažnu organizaciju poslodavaca sa ciljem kolektivnog
pregovaranja. U svakoj industriji sa malim poslovnim jedinicama, koje se
kao grupa suočavaju $a jedinstvenom moći snažnog internacionalnog sindi-
kata, pregovaranje na osnovi višc poslodavaca (mu\ti-employer basis) često
predstavlja jedini način uzajamne zaštite... Pregovaranje velikih sindikata
i velikih korporacija često kod obe strane vodi ka unutrašnjoj centralizaciji
donoŠenja odluka i određivanja poiitike.23
Nadalje, Zimelova propozicija ukazuje na to da zajednički uni-
verzum pravila, u kojem deluju moderni sindikat i menadžment,
vodi ka obostranoj zainteresovanosti da se protivnik ponaša u skla-
du sa tim pravilima, čak i u situaciji sukoba. Međutim, ponašanje
u skladu sa pravilima zahteva ujedinjenu i disciplinovanu orga-
nizaciju.
Zapažamo da je Samjuel (Samuel) Gompers, otac moderne
američke organizacije radništva, dosledno bio naklonjen orga-
nizaciji poslodavaca. On iznosi: „Podržavamo organizaciju po-
siodavaca. Sigurni smo u jednu stvar: alco postoji organizacija za-
snovana na racionalnoj osnovi, onda postoji i veća tendencija ka
postizanju sporazuma poslodavaca i zaposienih".24 Slično tome,
nedavno su nemački sinđikati od Američke vojne uprave (Ameri-
can Military Government) zahtevali da dozvoli ponovno organi-
zovanje asocijacije poslodavaca, verovatno da bi imali nekoga s
23 Frederick H. Harbison and Robert Dubin, Patterns o f Union M anagement
Relations (Chicago: Science Research Associates, 1947), p. 184. Podvukao L. K.
24 Samuel Gompers, L abor an d the Em ployer (New York: E. P. Dutton 8c Co.,
1920), p. 43.
Sukob kao povezujući činilac 171
kime bi mogli da pregovaraju.25
Kako odnosi radništva i menadžmenta postaju sve više formali-
zovani i rutinski, svaka strana će biti sve više zainteresovana za
uklanjanje „neposlušnih1 članova na drugoj strani. To se često,
dešavalo poslednjih godina. Rajt Mils (C. Wright Mills) citira de-
love ugovora u kojima vođe sindikata obećavaju menadžmentu da
neće dolaziti do neodobrenih štrajkova, zbog čega „radnici koji
slede neovlašćene aktiviste koji deluju bez prava, podležu kazna-
ma. Nepostojanje štrajkova predstavlja odgovornost i preduzeća i
sindikata. Oni predstavljaju posrednike koji se uzajamno discip-
linuju, a oba disciplinuju nezadovoljavajuće elemente kod zapo-
slenih u sindikatu".26
Između sindikata i menadžmenta postoji dogovor da se njihov
odnos štiti od poremećaja koje bi verovatno izazvale neovlašćene
osobe. Svaka strana je, dakle, zainteresovana za jedinstvo struk-
ture druge strane.27
Takođe, izgleda da je kod sindikata često prihvaćeno da se
pregovori mogu delotvornije voditi sa organizovanim poslodav-
cima. To objašnjava zašto u „većini slučajeva... sindikati se nisu
protivili, ili su čak rado primali stvaranje asocijacija poslodavaca,
a u nekim slučajevima poslodavci su se organizovali na predlog i uz
pomoć sindikata“,28 U brojnim slučajevima, na primer u tekstil-
noj industriji, sindikati su prisiljavali poslodavce da stvore aso-
25 Up. Clark Kerr, „Collective Bargaining in Postwar Germanya, Industrial and
L abor Relations Reviewt V (1952), pp. 323-42.
26 C. Wrigth Mills, 7he New Men o f Power (New York: Harcourt, Brace 8c Co.,
1948), pp. 224-25.
27 Za zanimljivu studiju slučaja u vezi sa ovim problemom, vid. Clark Kerr and
George Halverson, Lockheed Aircraft Corp. and International Association ofM a-
chinists, Case Study No. 6, studije Causes oflndu strial Peace (Washington: Na-
tional Planning Association, 1949), u kojoj autori pokazuju kako su tokom rata
vođe menadžmenta i sindikata sarađivale u uklanjanju levičarski orijentisanih
članova sa radnih mesta i iz sindikata, kako bi se očuvali „prijateljski odnosi**.
Vid. i razmatranje eksperimenta Klarka Kera i Lojda Fišera u San Fransisku
„Multi-employer Bargaininga, u: Richard A. Lester and Joseph Shister (eds.),
Insight into L abor Issues (New York: The Macmillan Co., 1942), pp. 26-61.
28 Joei Seidman, Union Right and Union Duties (New York: Harcourt, Brace 8c
Co., 1943), p. 78. Podvukao L K.
172 Funkcije društvenog sukoba
cijaciju, kako bi sindikat izbegao pregovaranje sa velikim brojem
različitih, manjih poslodavaca.
Ovo ograničeno razmatranje pokazalo je potrebu za
obraćanjem pažnje na okolnosti u kojima je održiva Zimelova
propozicija.29 Najvažniji uslov koji bi trebalo da se uvede jeste
onaj sa početka ovog razmatranja: svaka strana će želeti ujedi-
njenje druge strane samo ako se smatra da je već uspostavljen
određen balans snaga među njima. Izgleda da razlika koju Mils
uvodi između ,,praktičnihMi „prefinjenih" konzervativaca30 za-
visi od ovog uslova. „Prefinjeno" konzervativno krilo američkog
biznisa, priznajući moć sindikata, prihvatilo je nužnost života s
njima, a zbog toga želi da struktura sindikata bude slična njiho-
voj, kako bi mogli da računaju na zajednički univerzum pravila.31
„Praktičnr konzervativci smatraju da ne postoji nikakav stvaran
balans moći između njih i radnika, te da su sindikati dovoljno
slabi da ih se može uništiti.
Razmatranje je bilo ograničeno na odnose radništva i
menadžmenta. Čini se da je ono primenjivo i na druge slučajeve,
na primer na odnose saveznih državnih agencija i njihovih klije-
nata. Izgleda da birokratizacija grupe vodi ka preferenciji birokra-
tizacije protivnika. Studija Filipa Selznika (Philip Selznick) o Up-
ravi hidroenergetskog sistema na reci Tenesi32 ( Tennessee Valley
Authority, skr. TVA, prim. prev.) detaljno prikazuje dilemu orga-
nizacije odane provincijalnom, decentralizovanom pristupu, koja
je, u sukobu sa regionalnim i lokalnim protivnicima, prisiljena da
29 Radnički odnosi u Evropi, posebno u Engleskoj i Nemačkoj, pružaju vero-
vatno bolje primere, s obzirom na to da su njima mnogo duže upravljali central-
izovani sporazumi medu određenim organizacijama radnika i poslodavaca.
30 C. Wrigth Mills, The New Mett ofPower, op. cit.
31 Up. sa Soreiovim zapažanjem: *Sve dok ne postoje veoma bogati i snažno
centralizovani sindikati... bićc nemoguće da se predvidi koliko daleko će ići
nasilje. Gambeti (Gambetta) je smetalo to što je francusko sveštenstvo bilo *bez
vođstva’; on bi voleo da je u središtu sveštenstva formirano izabrano telo sa ko-
jim biviadam oglada razgovara.... Sindikalizam nema vođstvo sakojim bibilo
moguće uspešno uspostaviti diplomatske odnose44 (Reflections on Vtolence, op.
cit.$p.95).
32 TVA anđ the Grass Roots, op: cit.
Sitkob kao povezujući čittilac 173
se postepeno prilagouava centralizovanim organizacijama poput
Američkog saveza farmerskih biroa (American Farm Bureau Fed-
eration). Centralizovani i birokratski tipovi organizacije radije
će stupati u ođnose, kako u sukobu, tako i u prilagođavanju koje
posle toga sledi, sa drugim birokratskim organizacijama.
Preformulisaćemo Zimelovu propoziciju:
S obzirom na prednosti ujedinjene organizacije u cilju pobede
u sukobu, moglo bi se pretpostaviti da će svaka strana snažno
žudeti za nepostojanjem takvog jedinstva kod protivnika. Ipak,
to nije uvek tačno. Ako postoji određeni balans snaga između dve
strane onda će se ujedinjena strana radije suočavati sa ujedinje-
nim protivnikom.
Radnički sindikati su često radije stupali u odnose sa asoci-
jacijama poslodavaca, a ne sa pojedinačnim poslođavcima. Iako
u takvim slučajevima štrajkovi mogu da se prošire i duže potraju,
obe strane preferiraju situaciju u kojoj oblik sukoba odgovara nji-
hovim sopstvenim zahtevima. Samo u borbi sa reprezentativnim
organizacijama poslodavaca radnici mogu biti sigurni da rezultat
neće biti ugrožen zbog nezavisnih rukovodilaca, te, korelativno
tome, poslodavci obično preferiraju ujedinjene radničke orga-
nizacije koje mogu da kontrolišu ,,neposlušneMili autonomne
članove. Suprotstavljanje difuznoj gomili neprijatelja često može
da ostvari posebne pobede, ali se tada veoma retko mogu postići
stvarni rezultati koji bi zasnovali trajniji odnos. To objašnjava
prividni paradoks da protivnik doživljava snagu neprijatelja kao
sopstvenu snagu.
Ranije smo ukazali na to da kontinuirano učestvovanje u su-
kobu obično đovodi do obostranog prihvatanja opštih pravila
koja upravljaju odvijanjem sukoba. Sada možemo dodati da, pod
prikazanim uslovima, sukob zahteva i opštu organizacionu struk-
turu kod obe strane, kako bi se olaksalo prihvatanje opštih pravila
i njihovo poštovanje.
Iz činjenice da je cilj realističnih sukoba postizanje određenih
rezultata sledi da kod protivnika ne postoji interes za nastav-
174 F u n k c i je d r u š t v e n o g sukoba
ljanje sukoba nakon što je cilj postignut. Obostrana centralizaci-
ja unutrašnje strukture protivnika obezbeđuje, nakon što je cilj
postignut, uspostavljanje mira, kao i rijegovo uspešno održanje
sve dok vladaju isti uslovi. To navodi na sledeće pitanje: kako se
može proceniti moć, kao osnova mira? O tome ćemo govoriti u
propoziciji koja sledi.
Petnaesta propozicija:
Sukob uspostavlja i održava balans moći
Najdelotvorniji predusiov sprečavanja borbe: sasvim precizno poznavanje
uporedne snage dveju strana često može da se stekne samo tokom njihovog
stvarnog sukobljavanja.J3
Izgleda da Zimel uvodi još jedan paradoks: najdelotvorniji
način sprečavanja sukoba nalazi se u procenjivanju uporedne
snage, što je često moguće jedino sukobom. Ipak, kao što ćemo
videti, ovaj paradoks uključuje elemenat koji je veoma značajan
za teoriju sukoba.
Paradoks potiče iz činjenice da sukobi, različiti od drugih ob-
lika interakcije, uvek uključuju moć, te da je teško proceniti moć
protivnika pre nego što se problem reši sukobom.
Bez obzira na to koji su ciljevi sukobljenih strana, moć (kao
šansa da se utiče na ponašanje drugih u skladu sa sopstvenim
željama)34 je neophodna za njihovo ostvarenje.
Ovde moramo napraviti razliku između sukoba i takmičenja.35
U takmičenju pobednik može da se odredi prema prethodno
utvrđenom kriterijumu na osnovu koga se upoređuju takmičari.
Ko najbolje ispuni kriterijum - najbrži trkač, najuspešniji pisac,
najbolji skakač uvis - proglašava se za pobednika. Međutim,
33 Ova rečenica se ne pojavljuje u nemačkoj verziji, niti u prevodu Kurta Volfa.
Preuzeta je iz nešto drugačijeg rukopisa, koji je Albionu Smolu bio osnova za
prevod. Up. A m erican Jou rnal ofSociology, IX, p. 501.
34 Up. From M ax W eber, op. cit., posebno pp. 180. i sled. str.
35 Up. Robert Bierstedt, ,,An Analysis o f Social Power“, A m erican Sociological
Review, XV (1950), pp. 730-38.
Sukob kao povezujući činilac 175
takve kriterijume u sukobu protivnici nemaju na raspolaganju od
samog početka. Naravno, to ne znači da kriterijumi ne postoje.
Nesumnjivo, društva sadrže mehanizme za rešavanje i
prilagođavanje suprotstavljenih zahteva i za raspodelu resursa u
skladu sa određenom skalom „zasluga". Etička i zakonska pravila
sprečavaju nejednaku raspodelu prava među grupama i pojedin-
cima. Jedna od najvažnijih funkcija države jeste krajnja arbitraža
u antagonističkim interesima.
Međutim, s obzirom na to da retko dolazi do podudaranja
između onoga što pojedinci i grupe moraju da učine i onoga
što žele, sve dok postoje stvarna razilaženja između ostvarene
moći, položaja i bogatstva kod grupa, i udela za koji one smatra-
ju da im pripada, potvrđivanje snage predstavlja najdelotvorniji
način iznošenja svojih zahteva. Ako grupa ne može sama da os-
tvaruje svoje interese, ni drugi joj u tome neće pomoći. Kako sa
uobičajenom lukavošću Samner kratko kaže: „Nijedno načelo o
tome da istinsko prilagođavanje interesa sledi iz njihove slobodne
igre ne može se protumačiti tako da će zanemareni interes ostva-
riti svoje pravoM
.36 Dobijanje razumevanja i pažnje od drugih nije
daleko od moći koja daje snagu argumentima.37
U sukobu, različitom od takmičenja, ,,zasluga“ barem delimično
zavisi od moći. Prema tome, ako obe strane zahtevaju isti objekat,
njegovo dodeljivanje može podjednako da se odredi pomoću moći
koju one poseduju, kao što se može odrediti i pomoću bilo koje
druge normativno uspostavljene procene uporednih potreba.38
Ako se teži izbegavanju sukoba onda se mora raspolagati nekim
drugim sredstvima za procenjivanje odnosa moći. Ipak, čini se da
bi, kada ne bi dolazilo do stvarnog procenjivanja, sa određenim
stepenom preciznosti mogli da se procene samo neki tipovi moći.
S obzirom na to da novac predstavlja opštu meru vrednosti, čini
36 Sumner, W hat the Social Classes Owe to Each Other (New Yorlc Harper
Bros., 1883), p. 89.
37 Vid. komentar Vila (Will) Herberga u vezi sa ovim, „When Social Scientists
View Labor", Commentary, XII (1951), pp. 593-95.
38 Vld. Reinhold Niebuhr, M oral Man and Im m oral Society, op. cit.t posebno
p.xxiiL
176 Funkcije društvenog sukoba
se da u ekonomskom poretku procenjivanje finansijske moći
(koja se može odvojiti od društvene moći) verovatno može da
se obavi prilično lako. Međutim, osim novca, ne postoji nijedno
drugo opšte merilo kojim bi mogle da se procenjuju moći koje
ne spadaju u ekonomsku moć. ,,Ne može da se izmisli nijedno
sredstvo razmene koje bi imalo isti odnos u procenjivanju bor-
bene moći kao što novac [ima] u proceni ekonomske vrednosti."39
Dakle, moć je teže proceniti nego bogatstvo. Zimel ukazuje na to
da upravo ta teškoća predstavlja jednu od prepreka za sprečavanje
sukoba.
Neophodno je napraviti razliku između sukoba i antagonističkih
interesa koji nastaju zbog različitih položaja osoba i grupa unu-
tar društvene strukture. S obzirom na različite uloge radnika
i menadžera u kapitalističkom društvu, može se reći da su nji-
hovi interesi antagonistički. Ipak, sukob među njima, na primer
u pregovaranjima ili u štrajkovima, s vremena na vreme može
da oslikava taj odnos. Slićno tome, na internacionalnom nivou,
nacionalne države sa suprotstavljenim interesima u određenom
trenutku mogu da se nalaze u sukobu. Ova razlika razjašnjava
Zimelovu propoziciju.
Ako se snaga protivnika može proceniti pre samog sukoba,
antagonistički interesi mogu da se usklade i bez sukoba; tamo gde
sredstva za ovakvo procenjivanje ne postoje samo stvarna borba
može da pokaže kolika je uporedna snaga protivnika. Budući da
moć često može da se proceni samo stvarnim proveravanjem,
kompromis se može postići samo nakon odmeravanja snaga su-
kobom.
Nastojanja posredovanja ili arbitraže u antagonističkim intere-
sima nailaze na teškoću procenjivanja stvarnih odnosa moći su-
parnika pre nego što je sama moć odmerena u borbi. „Posrednik",
tvrdi Zimel, može da postigne kompromis samo ,,ako je svaka
strana ubeđena da objektivna situacija opravdava kompromis
39 Harold D. Lasswell, „Compromise", E ncyclopaedia o flh e S ocial Sciences, IV,
pp. 147-49. Prethodno razmatranje podjednako duguje i razmatranju Vilberta
Mura, Industrial Relations an d the Social Order, op. cit„ posebno Chapter XVI.
Sukob kao povezujući ćinilac 177
a mir se čini korisnim**.40 Problem tačnog procenjivanja moći
objašnjava zašto suprotstavljene strane često pribegavaju „odme-
ravanju u borbi". „Zato što tačna procena uporedne snage često
može da se postigne samo stvarnim proveravanjem, to predstavlja
verovatno jedini način da svako bude zađovoljen time što dobija
sve moguće koristi koje mogu da se ostvare prisilom.*'41
Ako alternativna sredstva ne postoje ili se veruje da ona ne
postoje, jedini način za proveravanje moći suprotstavljenih strana
nalazi se u pribegavanju „oružju krajnje nužde“. Na primer, nepo-
mirljivi ciljevi i interesi u industriji vode ka borbi koja omogućuje
ođređivanje uporedne snage protivnika.
Ako je sukob najdelotvornije sredstvo procene snage
antagonističkih interesa, onda je jasno da on može predstav-
ljati značajan balansiraiući mehanizam društva. U briljantnoj
sociološkoj analizi štrajka, E. T. Hiler navodi da „štrajk znači
proveravanje ekonornske izdržljivosti - proces iscrpljivanja - u
kojem ishod zavisi od veličine resursa koje poseduju suparnici"42
„Svaki procenjuje granice sopstvenih resursa upoređujući ih sa
protivnikovim, a potom odmerava neizbežne gubitke naspram
mogućih dobitaka."43 ,,Do prekida neprijateljstva dolazi u tački
ravnoteže raspoloživih resursa koje svaki može da iskoristi.
Posledični kompromis ne temelji se na primeni prihvaćenih
načela, nego na sili kojom svaka strana zahteva najbolje moguće
uslove unutar granica nametnutih pravilima, a uspostavljenih
pretpostavkama otvorenog društva."44 „Kada tokom industrijskog
mira poremećaji remete uspostavljenu ravnotežu do tačke otvore-
nog razdora, kompromis mora da se traži u novom balansiranju
svih mogućih sila koje su povezane sa samim prob!emcm.“4S
Ispitivanje pomoću uzajamnog iscrpljivanja, dakle, može da
posluži za procenu snage protivnika, a nakon toga protivnicima
40 The Sociology o f Georg Simmel, op. cit., p. 147.
41 E. T. Hiller, Principles ofSociology (New York: Harper Bros., 1937), p. 329.
42 Hiller, The Strike, op. cit., p. 195.
43 Ibid., p. 198.
44 Ibid., p. 206.
45 Ibid., p. 192.
178 Fun k c ij e d r u š t v e n o g sukoba Sukob kao povezujući činilac 179

postaje lakše da postignu kompromis. Do borbe može doći ako
se odbace prethodno postignuti kompromisi, ako se proceni da
oni više ne odgovaraju odnosu snaga među suparnicima. Kada je
odnos moći odmeren sukobom, tada može da se uspostavi nova
ravnoteža, a sam odnos može da se nastavi na novim temelji-
ma.46
zbog toga služi kao balansirajući mehanizam koji doprinosi
održanju i učvršćenju društava.
Poglavlje koje sledi baviće se drugim aspektom integrativnih
funkcija društvenog sukoba.

Preformuiisaćemo Zimelovu propoziciju:

Sukob je sadržan u proveravanju moći antagonističkih strana.

Uzajamni kompromis je moguć samo ako je svaka strana svesna
snage svog protivnika. Međutim, ma koliko paradoksalno iz-
gledalo, procenjivanje snage najčešće može da se ostvari samo su-
kobom kada se čini da nisu raspoloživi alternativni mehanizmi.
Prema tome, drugim putem dolazimo do istog zaključka koji
smo već izneli na prethodnim stranama: umesto da bude rušilački
i razdvajajući, sukob može da predstavlja sredstvo balansiranja, a
otuda i održavanja društva.

U prethodnom poglavlju su razmatrana tri različita načina na

koje sukob povezuje protivnike:
1) on stvara i m enja opšte norme neophodne za
prilagođavanje odnosa;

2) s obzirom na približno jednak odnos snaga, svaka strana

u sukobu teži da se struktura njihovih organizacija podudara
kako bi došlc do izjednačenja borbenih tehnika;

3) sukob omogućava stalna procenjivanja odnosa moći, a

46 Savremeni politički naučnici, verovatno zbog čestog ličnog učestvovanja

u političkim borbama, više pažnje su obraćali na sukobe u politiČkoj sferi
nego drugi društveni naučnici u analizama društvenih procesa. Brojna novija
proučavanja, najviše inspirisana klasičnim delom Artura F. Bentlija (Arthur
F. Bendey), The Process o f G ovem m ent (nov. izd.; Bloomington, IndL: Prin-
dpia Press, 1949), posebno su analizirala baiansirajuće fitnkcije borbe među
političkim grupama. Up. David B. Truman, Tne Governmental Process (New
Yorlc A. A. Knopf, 1951), kao i: Bertram M. Gross, The Legislative Struggle (New
York: McGraw-Hill Co., 1953). Up. i sa V. O. Key, Politics, Parties and Pressure
Groups, op. cit.