1.

Појам и врсте јавних прихода

Јавни приходи, уз јавне расходе, представљају основне институције јавних финансија. Јавне
финансије су економска дисциплина која изучава финансијску делатност државе и других
правних лица јавног права – јавноправних колективитета којима је законом поверено да врше
такву делатност (нпр организације обавезног социјалног осигурања). Та делатност се састоји у
задовољавању јавних потреба и у обезбеђивању новчаних средстава (пре свега јавних прихода)
да би се те потребе могле финансирати.
Приход представља повећање нето имовине општег сектора државе које је резултат одређене
трансакције (нпр наплате пореза или закупнине по основу државног земљишта датог у закуп).
Општи сектор државе обухвата више институционалних јединица које могу бити:
1. „јединице државе“ које као своју примарну делатност обављају државне функције
(законодавну, судску и извршну): Република Србија, Аутономна Покрајна, град Београд,
градови, општине,
2. организације за обавезно социјално осигурање: Републички фонд за пензијско и инвалидско
осигурање, Републички фонд за здравствено осигурање, Национална служба за запошљавање,
3. „нетржишне непрофитне установе“ које су контролисане и претежно финансиране од стране
јединица државе: школа, болница.
Порез је најзначајнији облик прихода општег сектора државе. Кроз опорезивање обезбеђује се
највећи део средстава за финансирање јавних издатака. Поред прихода општи сектор државе
остварује и примања – то су средства која се остварују диспонирањем државне имовине
односно задуживањем. Расход представља смањење нето имовине општег сектора државе које
је резултат одређене трансакције, у њих спадају: расходи за запослене, расходи за добра и
услуге, амортазицаја и употреба средстава за рад, субвенције, расходи за обавезно социјално
осигурање и социјалну заштиту. Јавни расходи се првенствено финансирају јавним приходима –
уколико је нето оперативни баланс (приходи минус расходи) негативан (дефицит), држава ће
бити принуђена да се окрене примањима тј продаји имовине и задуживања.
Врсте јавних прихода:
1. јавноправни јавни приходи – обезбеђују се непосредним наметањем обавезе плаћања
(порези, таксе, доприноси за обавезно социјално осигурање, накнаде за коришћење јавних
добара) и посредним наметањем (новчане казне изречене у кривичном, прекршајном и другом
поступку).
а) Порез представља инструмент јавних прихода којим држава од субјеката под њеном
пореском влашћу принудно узима новчана средства, без непосредне противуслуге, у сврху
покривања властитих издатака и постизања других, првенствено економских и социјалних
циљева. Наплата пореза у свим савременим државама почива на присили. Присилност не
долази до изражаја код увођења, већ само код наплате пореза. Код пореза се не јавља
непосредна противуслуга од стране државе ономе ко је порез платио, тиме се овај инструмент
јавних прихода разликује од таксе која представља својеврсну цену за одређену услугу коју
таксеном обвезнику пружа државни орган, не постоји никаква релација између висине пореза
и користи коју приликом коришћења јавних добара која се њиме финансирају има лице које
сноси порески терет. Јавно добро се карактерише немогућношћу да се било ко спречи да га
користи и околношћу да коришћење јавног добра од стране једног лица не умањује корисност
коју оно пружа другим лицима. Порези се утврђују у новчаним јединицама и убирају у новцу.
б) За разлику од пореза, Такса се плаћа управо као надокнада за одређену јавну услугу коју неки
државни орган пружа обвезнику.
в) Доприноси представљају приход ппосебних јавноправних тела чија је намена унапред
утврђена а који су дужна да плаћају само она лица која припадају одређеној друштвеној групи
повезаној заједничким економским или социјалним интересом (запослени, послодавци).
г) Накнада за коришћење јавних добара: природна богатства, добра од општег интереса и добра
у општој употреби.

1
2. приватноправни јавни приходи – донације од иностраних држава и међународних
организација, донације од физичких и правних лица, приходи од имовине, приходи од продаје
добара и услуга.

2. Појам и дезинтеграција финансијског права

Финансијско право је скуп норми које регулишу прикупљање, управљање и алокацију

економских средстава потребних за функционисање јавноправних тела. Финансијско право је
грана права која спада у јавно право и уређује финансијску делатност државе и других
јавноправних колективитета.
Финансијско право се састоји из различитих делова:
* односи који се тичу утврђивања и наплате јавних дажбина садрже обележја правног односа
између пореског повериоца (државе) и пореског дужника,
* институција буџета, посредством које се одређује колико се финансијских средстава додељује
појединим државним органима да би могли да остварују своје функције,
* управљање државном имовином, јавни дуг и гаранције, као и пословање јавних предузећа у
државној својини.
У савременој литератури дошло је до дефинитивног раздвајања целине финансијског права на
две различите дисциплине: на дажбинско (фискално) право и на буџетско право, односно
државно рачуноводство. Цепање финансијског права може се оправдати околношћу да је
једном прецизном научном критеријуму примереније да се за предмет посебне правне
дисциплине узме само онај део финансијског права који се тиче увођења, утврђивања и наплате
јавних дажбина – норме које се заиста могу ускладити тако да чине један научни систем јер на
јединствен начин уређују материју која је сасвим дефинисана; то би било дажбинско (фискално)
право. Преостали делови финансијског права могу се груписати у засебну дисциплину,у систем
норми које уређују управљање државном имовином, закључивање административних уговора,
одобравање и извршење буџета, пословање државног трезора и одговорност јавних
службеника. Од оваквог општег тренда одударала је једино пракса у бившим социјалистичким
земљама укључујући и СФРЈ у којима се инсистирало на целовитости финансијског права.
У Србији се од 1997.г. Пореско право конституише као научна и студијска дисциплина. Њоме се
уређују сви фискални (дажбински) јавни приходи.

3. Појам пореског права и однос пореског права према јавним финансијама и пореском
менаџменту

Пореско право је настало путем дезинтеграције финансијског права и оно је грана права која
спада у јавно право, јер законом уређује правне односе између државе и других јавноправних
тела с једне стране и физичких и правних лица с друге стране. Пореско право обухвата опште и
посебно право пореске обавезе: опште – када је реч о нормама које уређују законски опис
чињеничног стања на начин који се односи на све порезе (пр општа дефиниција пореског
обвезника, пореске основице) и посебно – када су у питању норме које се специфично односе
на поједину врсту пореза (нпр обвезник пореза на додату вредност, стопа пореза на зараде).
Ако се порески прописи тичу једне одређене државе у питању је њено национално пореско
право а ако се ради о нормама којима се уређују порескоправни односи између држава у
питању је међународно пореско право.
Однос пореског права и јавних финансија – Јавне финансије су економска дисциплина која
изучава финансијску делатност државе и других правних лица јавног права којима је законом
поверено да врше такву делатност (нпр организације социјалног осигурања). У односу пореског
права и јавних финансија појавила су се два различита приступа/концепције:

2
1. унитарна, органска или интегрална концепција – наука о финансијама и пореско право су две
различите дисциплине, с аутономним постојањем, властитим научним задатком и садржајем и
међусобним границама, али које се истовремено употпуњују и интегришу у изучавању
финансијске активности државе.
2. унилатерални приступ – Чињеница да им је предмет изучавања исти, а то је финансијски акт,
не значи да постоји идентитет између те две дисциплине; науке се међу собом разликују с
обзиром на методу којом истражују дати предмет. Наука о финансијама прилази свом предмету
с економског а пореско право с правног становишта.
Иако интегрални приступ омогућује потпуни увид у функционисање целокупног пореског
феномена, еманципација пореског права и његов све већи значај у савременим друштвима
ствара потребу да се пореском праву приђе на начин који дефинише унилатерални приступ.
Однос пореског права и пореског менаџмента – Задатак пореског менаџмента је изучавање
утицаја опорезивања као фактора пословања, као и микроекономских учинака на догађања у
предузећу и између предузећа а посебно на форме пословања и њихово повезивање, на
величину предузећа, на модалитете финансирања, на инвестиције, одређивање цена,
конкуренцију.. У правно допуштеним оквирима, менаџери ће настојати да планирају и
организују пословну активност тако да минимизују пореске трошкове и на тај начин максимизују
пословни резултат – тзв „пореско планирање“.

4. Однос пореског права према другим гранама права

1. Однос пореског права и уставног права – Пореско право у уставном праву има своје корене,
на општем плану јер претпоставља правну организацију која је конструисана на бази политичке
структуре државе и ради чијег функционисања оно и уређује односе у којима се прикупљају и
троше финансијска средства, а на посебном плану јер се норме пореског права изводе из
вршења финансијског суверенитета државе. Устав регулише субјективно пореско право државе
и прописује пореску дужност за грађане, који су једнаки предзаконом па и пред пореским
законом.
2. Однос пореског права и управног права – Разликују се два гледишта; по једном пореско право
представља део управног права, који у односу на њега нема никакву аутономију, а по другом
пореско право је аутономно у односу на управно право. Први приступ налази своје аргументе у
тврдњи да је порескоправни однос по својој природи управни. Други приступ се јавља у две
варијанте: „партикуларизам“ и „ аутономија“. Свака грана представља део правног система и у
том смислу се не може говорити о њеној аутономији, отуда се уводи термин „партикуларизам“
да би означио да је садржај пореског права уређивање једне посебне активности државе која је
јасно одвојива од осталих али релативно у поређењу с апсолутношћу коју би „аутономија“
подразумевала.
Ако се прихвати становиште да је пореско право посебна грана јавног права, аутономна
(партикуларна) у односу на управно право онда се отвара питање њиховог међусобног односа.
Порески органи су управни органи и у поступку утврђивања, наплате и контроле пореза они
врше управну власт. Из околности да је пореска администрација део јавне управе којем је
поверена функција опорезивања произлази да је читава њена организација уређена нормама
управног права. поред тога, активност пореских управних органа представља управни рад који
се исказује кроз издавање управних аката и предузимање управних радњи. Отуда се може
закључити да пореско право прихвата принципе управног права, однос међу њима је однос
посебног и општег, тако да у одсуству специфичног уређивања одређеног питања прописима
пореског права треба примењивати норме управног права.
3. Однос пореског права и међународног јавног права – Заинтересоване државе ограничавају
свој финансијски суверенитет закључујући уговоре о избегавању двоструког опорезивања или
привилегијама дипломатског и конзуларног особља.

3
4. Однос пореског права и права ЕУ – Секундарно право ЕУ обухвата уредбе, директиве, одлуке,
препоруке и мишљења, као и међународне споразуме код којих је ЕУ једна од страна или који
су закључени између држава чланица ЕУ. Поједине одредбе секундарног европског права
директно се примењују у државама чланицама: реч је о оним донетим у форми уредби. Али, у
пореској материји су много чешће директиве: њима се хармонизују национални порески
прописи али се оставља државама чланицама слобода у погледу избора начина на који ће
спровести њихову садржину. Хармонизација националних права држава чланица која се
остварује путем уредби и директива назива се „позитивном интеграцијом“. Пореско право ЕУ
има посебан значај за државе придружене ЕУ јер споразуми о придруживању садрже обавезу
усклађивања националног законодавства државе која се придружује са правним тековинама ЕУ.
5. Однос пореског права и кривичног права – У кривичном праву су законом утврђене санкције
за најтеже прекршаје пореско правних норми. С друге стране, кривично право користи прописе
пореског права код тзв бланкетних кривичних дела: да би се нпр утврдило да ли је почињено
кривично дело пореске утаје, неопходно је установити да ли обавеза чије се плаћање избегава
има карактер пореза, доприноса или других прописаних дажбина.
6. Однос пореског права и грађанског права – Пореско право припада јавном а грађанско право
приватном праву. Порескоправни однос је сличан законској облигацији; његови елементи су
одређени законом али се унутрашња структура тог односа у основи не разликује од других
облигација. Отуда се може утврдити да постоји претходност грађанског права у односу на
пореско право, то међутим не значи да постоји његов примат у односу на пореско право; у
питању су две гране права истог ранга.
7. Однос пореског права и грађанског процесног права – Општи принципи судског извршног
поступка примењују се у односу на извршење пореске обавезе уколико нису дерогирани
посебним прописима пореског права. С друге стране, поједине радње у грађанском поступку
суд ће извршити само ако странке плате одређене јавне дажбине (судске таксе).

5. Порескоправни принцип једнакости грађана

Став да су сви грађани једнаки пред законом један је од темеља владавине права. Општост
пореза је друга страна принципа једнакости пред пореским законом; општост пореза
подразумева да сва лица морају да учествују у њиховом плаћању. Општост представља
формални услов правичности код опорезивања: реч је о претпоставци да су сва лица која
подлежу једној од одлучујућих чињеница, зато што користе заједничке недељиве услуге
државе, у обавези да плаћају порез. Међутим, захтев да пореска обавеза треба да буде општа
не значи да у савременом свету не постоје различита пореска ослобођења, и она се могу
сврстати у неколико група: политичка (нпр ослобођене за чланове страних дипломатских и
конзуларних представништава), економскополитичка и социјалнополитичка (њнпр ослобођење
за новооснована предузећа или ослобођење егзистенцијалног минимума), пореско-техничка
(нпр ослобођење јавних установа које приходе остварују из буџета, да се не би плаћао порез на
средства која су установи трансферисана из буџета), финансијска.
Захтев у погледу општости има смисла једино у погледу пореза. Код такси важи правило да ко
добија од државе услугу плаћа цену; ко не плати таксу неће за узврат добити било какву услугу.
Код доприноса за социјално осигурање концепт општости није релевантан јер постоји веза
између обавезе плаћања и примања осигураника за случај када се деси осигурани догађај.
Једнакост представља основни уставни принцип у односу на који се испитује уставност пореских
закона. Од суштинске је важности начин на који уставни суд врши своју улогу, односно до које
мере је овлашћен и спреман да иде у поништавање пореских закона због неједнаког третмана.

4
6. Правичност као стандард за одмеравање разлика у опорезивању

Критеријум за расподелу пореског терета који би обезбеђивао једнак третман је способност

плаћања. У Уставу Србије се наводи да грађанин порез плаћа у сразмери са својим средствима,
односно према економској моћи. Из овог принципа произлазе два захтева: захтев за
хоризонталном правичношћу и захтев за вертикалном правичношћу. Први захтев налаже да
лица с истом економском снагом (истим пореским капацитетом) треба да плате исти порез.
Захтев за вертикалном правичношћу налаже да лица са већом економском снагом плате већи
порез. У оба случаја потребно је одредити мерило економске снаге пореског обвезника.
Теоријски посматрано, такво мерило би требало да одрази целокупно благостање које обвезник
може постићи из опција које има на располагању, укључујући садашњу потрошњу, будућу
потрошњу (штедњу), поседовање имовине и уживање у доколици. Међутим, овакво
свеобухватно мерило не може се операционализовати. Зато се у пракси посеже за „опипљивим“
мерилима као што су обвезникови доходак, потрошња или имовина. У најчешћем броју
случајева јуриспруденција уставних судова односи се на порез на доходак, што значи да се
способност плаћања цени кроз величину обвезниковог дохотка. Способност плаћања се може
ценити и на бази величине обвезникове имовине а код посредних пореза (ПДВ) на бази
потрошње.
Код такси, теоријску основу правичности чини принцип корисности и по том схватању је
правичан онај порески систем у којем сваки порески обвезник плаћа порез сразмерно
користима које добија од јавних услуга. Ипак, утврдити везу између плаћања и користи је
немогуће јер се у ствари очекује да баш они богатији плате више. Зато се правичност утврђује у
складу с принципом економске снаге пореског обвезника. Принцип користи данас служи само
за оправдавање такси, понекад праћен и принципом покривања трошкова.

7. Порескоправни принцип законитости пореза

Правило да се опорезивање може вршити само на основу закона представља начело које је
проистекло из настојања властеле да се ограничи владалац и порески обвезник заштити од
самовоље у опорезивању. У савременим правним државама установљавање нових пореза и
мењање пореских терета код већ постојећих пореских облика могу се вршити само законом,
односно на основу закона и овај принцип се уздиже на ниво уставног начела.
Политичко значење принципа законитости пореза огледа се у осигурању правне сигурности
грађана, њихових права и слобода; оно представља врхунско начело правне државе и гаранцију
против самовоље власти. Правно значење принципа законитости пореза се огледа у уважавању
следећих шест захтева:
1. Само закон може бити извор пореског права – Често се разлог за појаву подзаконских аката
крије у фактичкој немогућности законодавца да уреди сва релевантна питања. У пореској
материји среће се неколико врста подзаконских прописа од којих су најраспрострањеније
одлуке које доноси скупштина (најчешће општине или града), уредбе које доноси Влада и
правилници које доноси државни орган управе (министар). Одлука представља пропис
скупштине јединице лок.самоуправе којим се у складу са законом уводе локални јавни приходи
и уређује начин њиховог утврђивања и плаћања, а уредбе и правилници се доносе ради
спровођења (извршења) закона. Овлашћење општинским,односно градским властима да могу
својим одлукама уводити одређене врсте јавних дажбина делегирао је закон, оваква
нормативна делатност има своје извориште у закону. Уредба може нормирати само детаље
како би се могао примењивати закон због којег се она уопште и доноси, оне не могу
прописивати нека нова начела која нису предвиђена у закону.
2. Нису допуштени споразуми између пореске администрације и пореског обвезника у погледу
висине пореске обавезе

5
3. Тумачење – Практично је немогуће наћи норму пореског права која би се могла применити
на конкретан догађај а да се при томе не јави потреба за интерпретацијом, тек тумачењем
почиње истинско деловање закона, оно је начин да се порескоправна норма која је општа и
апстрактна доведе у склад са конкретним случајем.
* Закон треба да буде схватан у смислу који је најповољнији за оног ко је подвргнут порезу;
порески закони ограничавају слободе и имовинска права грађана па такве законе треба
тумачити у прилог ономе чија се слобода или право ограничавају.
* Интерес државе је изнад приватног интереса; порез је инструмент моћи државе и он се не
може подређивати појединачном интересу.
* Порески закони се тумаче сасвим рестриктивно: пошто је пореска обавеза одређена у закону,
она се не може путем логичке аргументације или аналогије проширивати на случајеве који нису
изричито садржани у закону.
* Порески закони се могу тумачити применом свих оних метода који се користе при тумачењу
осталих закона. Границе сваког тумачења одређује принцип законитости у својој интегралности.
Недозвољено је свако тумачење које води изигравању смисла и функција овог принципа.
4. Аналогија – Примена аналогије састоји се у проширивању законске норме на случајеве који у
њој нису садржани, али потпадају под исти ratio legis који је инспирисао формулисану законску
норму. Потребно је поуздано установити да ли је законодавац одређени однос свесно оставио
неуређеним желећи да он такав и остане. Потребно је идентификовати ratio legis који чини
основ законске одредбе која се аналогијом проширује, затим се изричито формулисани
законски опис пореског чињеничног стања упоређује са „замишљеним“ законским описом
пореског чињеничног стања на који се норма жели проширити и проверава да ли међу њима
постоји таква сродност која би допуштала уређивање према истим принципима. Аналогији се
никако не сме прибегавати ако води проширењу пореске обавезе. Прави проблем аналогије
састоји се у томе да се одреди каква и у чему мора да буде сличност између два случаја да би
се могла применити; два случаја су слична када су им битне особине истоветне а споредне
различите.
5. Недопуштеност ретроактивности – Опште је правило да се почетак важења закона или другог
општег правног акта рачуна од његовог ступања на снагу. Између објављивања закона и почетка
његовог важења оставља се краћи период како би се и они који га примењују и они на које се
примењује, припремили за њеогово поштовање. Међутим, Устав Србије допушта изузетак од
начела забране ретроактивности: а) ако је ретроактивност уведена законом, б) ако се
распростире само на поједине одредбе истог закона и в) ако је уведена на темљу општег
интереса утврђеног у поступку доношења тог закона. Најчешће постоји општи интерес да се
пореским обвезницима ретроактивно пружи одређена бенифиција (нижа пореска стопа или
порески подстицај). Од ретроактивности треба разликовати ретроспективност закона.
Ретроспективност се користи за случај када се закон примењује на будуће последице
опорезивог догађаја који се десио пре његовог доношења и то без прелазног решења за
постојећу ситуацију.
6. Одређеност пореза – Закон треба да буде јасан и прецизан; садржај и границе пореских
норми морају се јасно видети из самог законског текста. Неразумљивост пореских прописа,
њихове бројне измене и допуне, разна тумачења, правилници и други подзаконски прописи
који утичу на утврђивање пореске обавезе и на њену висину, као и отежана доступност пореских
прописа често захтевају да се порески обвезник обрати за помоћ неком квалификованом лицу.
Српским ЗПППА установљена је професија пореског саветника.

8. Супротстављање нелегитимној законитој пореској евазији

Тумачење пореских закона стриктно у координатама принципа законитости отвара пореском

обвезнику могућност да организује своје пословање тако да избегне порез, прибегавајући

6
разноврсним артифицијелним правним конструкцијама. Очигледно је да законодавац не може
да предвиди све ситуације које се могу јавити у свету који се непрестано мења тако да настају
правне празнине и рупе у прописима. Избегавање плаћања пореза (пореска евазија) може бити
незаконито и законито.
Незаконита пореска евазија обухвата оне поступке пореског обвезника усмерене на избегавање
плаћања пореза којима се крши порески закон. Таква евазија санкционисана је на терену
казненог права. Пореске власти могу предузимати мере којима ће кориговати пореске
последице оваквих обвезникових радњи (утврђивање пореза у пореској контроли), али се те
мере не предузимају из анти-абузивних разлога (ради спречавања злоупотребе неког пореског
прописа) него да би се накнадно правично расподелио порески терет.
Законита пореска евазија постоји када порески обвезник умањује пореску обавезу не кршећи
при томе пореске прописе, јавља се у два вида: легитимно минимизовање и нелегитимно
минимизовање пореске обавезе. Легитимно минимизовање пореске обавезе није предмет
анти-абузивног деловања док нелегитимно јесте. Проблем настаје због тога што до мањег
пореског терета може доћи због правне конструкције или трансакције која користи правну
празнину или рупу у закону да би се порески обвезник сместио ван домашаја пореза или под
удар норме која намеће мањи порески терет, односно због правне конструкције или
трансакције за коју порески закон везује мању пореску обавезу него за неку другу правну
конструкцију или трансакцију чији су фактички ефекти слични. Основно обележје
„неприхватљиве“ законите пореске евазије је у томе да се ради о покушају пореског дужника да
смањи пореску обавезу на ниво који је нижи од нивоа који је законодавац намеравао да
постигне имајући у виду дати бруто доходак и посебне околности. Механизми којима се она
остварује имају следеће карактеристике:
а) употребљене правне конструкције не би, да порез није уведен, имале облик какав имају
(постоји елемент артифицијелности/вештачког),
б) често се искоришћавају рупе у закону или се законска решења користе за сврхе које
законодавац није имао у виду,
в) савети добијени уз накнаду од стране пореског саветника чувају се као тајна, што представља
један од услова из уговора закљученог између пореског саветника и клијента (пореског
дужника).
Да би се оценило да ли је у питању покушај да се пореска обавеза спусти испод нивоа који је
законодавац имао у виду, свака „сумњива“ трансакција морала би да се подвргне следећим
тестовима:
1. Тест намере – стандард „савесног пореског обвезника“ помаже да се установе извесни
модели понашања на основу којих се може судити о постојању намере.
2. Тест постојања елемената артифицијелности/вештачког – тест почива на идеји да је
законодавац имао намеру да опорезује одређене животне ситуације а да порески обвезник
избегава плаћање пореза тако што употребљава неки правни облик чији се ефекти заиста не
могу подвести под законски опис пореског чињеничног стања али одударају од економске или
социјалне реалности на коју је законодавац баш желео да примени порез. Тако искоришћена
конструкција приватног права назива се артифицијелном/вештачком.
3. Тест пореске уштеде
4. Тест постојања решења надлежног пореског органа – ако претходни тестови докажу да је
порески дужник користио вештачке правне конструкције и тиме заиста дошао до пореске
уштеде, надлежни порески орган то мора утврдити својим решењем.
Тумачење према економској суштини: Ако се нелегитимној законитој пореској евазији жели
супротставити на терену тумачења, могуће решење се може потражити у доктрини да је суштина
важнија од форме, или у ослањању на тзв. економску интерпретацију која се иначе не
примењује у другим областима права, или у грађанскоправним концептима ништавости
симулованих правних послова односно изигравања закона.

7
Анти-абузивно законодавство: Ослањање на опште анти-абузивно законодавство може доћи до
изражаја по најпре у државама у којима се из принципа поделе власти извлачи закључак да суд
не сме да замењује законодавца, тако да ће, када порески закон пропусти да опорезује поједине
ситуације, остављајући правне празнине и рупе у прописима, суд, по правилу, одустати од
наметања пореза, чак иако би, са становишта разума и пореске политике, такве ситуације
требало да буду опорезоване.
У српском пореском праву релевантно је начело фактицитета, прописано у ЗПППА, оно садржи
три правила:
1. прокламован је принцип да се пореске чињенице утврђују према њиховој економској
суштини, нпр обавеза по основу пореза на пренос апсолутних права настаје и када није сачињен
пуноважан уговор о купопродаји непокретности и то даном када је купац ступио у посед
непокретности.
2. Ако се симулованим правним послом прикрива неки други правни посао, за утврђивање
пореске обавезе основу чини дисимуловани правни посао.
3. Пореска управа је дужна да утврди пореску обавезу у случају када су на прописима супротан
начин остварени приходи, односно стечена имовина. Ако је неки приход остварен вршењем
кривичног дела, ипак ће се опорезовати а у кривичном поступку имовинска корист стечена
извршењем кривичног дела се одузима.
Анти-абузивно законодавство делује са циљем супротстављања пореским погодностима које
произлазе из пореских аранжмана који су абузивни (настали злоупотребом). Аранжмани
обухватају сваки уговор, меморандум, трансакцију без обзира на то да ли подлежу принудном
извршењу или не. „Пореске погодности“ обухватају пореску олакшицу или увећану пореску
олакшицу, повраћај или увећани повраћај, избегавање или умањивање пореске обавезе,
одлагање плаћања или убрзавање повраћаја пореза...
Ако се установи да је неки порески аранжман абузиван, пореске погодности које би произашле
из њега биле би уклоњене одговарајућим усклађивањем које спроводи надлежни порески
орган путем решења.

9. Порескоправни принципи заштите људског достојанства и приватне сфере

Устав Србије јемчи неповредивост људског достојанства; из овог принципа произлази да

порески законодавац не би смео да подвргне опорезивању тзв егзистенцијални минимум.
Законским описом пореског чињеничног стања предвиђен је онај ниво дохотка појединца који
је таман довољан за најскромније задовољење елементарних потреба (стан, храна, одећа..).
Евентуално умањење минимума егзистенције, до којег би дошло ако би био опорезован,
угрозило би само преживљавање обвезника и издржаваних лица. При томе, треба имати у виду
да се износ неопорезивог минимума егзистенције утврђује само у односу на непосредне порезе,
лица чији је доходак испод њега ипак плаћају посредне порезе (ПДВ и акцизе), купујући
производе или услуге у чијој цени су они скривени.
Износ који одговара неопорезивом минимуму ослобођен је у дохотку свих обвезника.
У Србији не постоји глобално опорезивање дохотка које би подразумевало да физичко лице
буде подвргнуто јединственом порезу на целокупан (светски) доходак. Уместо тога, у примени
је мешовити систем у којем је око 99,7% пунолетних грађана потенцијално подвргнуто
искључиво цедуларном опорезивању. Преосталих нешто мање од 20 000 грађана подвргнуто је
комплементарном годишњем порезу ( физичка лица која су остварила доходак већи од
троструког износа просечне зараде). У таквом систему није могуће заштитити егзистенцијални
минимум од опорезивања јер лице чија би зарада била нпр испод тог минимума може имати
друге приходе са којима прелази границу егзистенцијалног минимума. Тек са преласком на
систем глобалног опорезивања дохотка, биће могуће обезбедити ослобођење егзистенцијалног
минимума за све пореске обвезнике – физичка лица.

8
Устав Србије јемчи неповредивост стана, тајност писама и других средстава пошиљки и заштиту
података о личности. Пореско право садржи одређена решења којима задире у ширу приватну
сферу (сферу у којој се дешавају приватни контакти и у којој је допуштено
непрекомерно,сразмерно деловање) – нпр Пореска полиција има овлашћење да ради
откривања пореских кривичних дела и њихових извршилаца, у преткривичном поступку поступа
као орган унутрашњих послова те да предузима све потражне радње изузев ограничења
кретања, овлашћење да могу да уђу у стан односно да га претресу итд.

10. Порескоправни принципи заштите права на слободан избор занимања, професије и

обављања делатности и заштите права на мирно уживање имовине

Пореска норма којом се прописује захватање из добити, дохотка или имовине на генералан
начин или којом се уређује обезбеђивање пореског потраживања, начелно не повређује
слободу избора рада, професије и предузетништва. Уколико просечном пореском обвезнику
овакве слободе порез не угрожава, не ради се о нарушавању уставом зајемченог права.
Једна од основних функција државе је да заштити својину својих грађана, међутим да би држава
остварила тај задатак приморана је да ограничи право својине како би дошла до средстава за
своје функционисање. Законодавац мора пазити да не прекорачи уставно овлашћење да
законом може ограничити право својине и норму да својина обавезује те да њена употреба
уједно служи и добробити заједнице. Ако се опорезивање претвори у конфискацију, уставна
овлашћења су јасно прекорачена.

11. Порескоправни принципи заштите поверења пореских обвезника у пореску

администрацију и сразмерности циља и средстава у пореском поступку

Принцип заштите поверења у пореску администрацију подразумева да:

1. пореска власт треба да обавести пореског обвезника о било којој акцији коју према њему
предузима,
2. у току пореског поступка и управног спора порески обвезник мора имати на располагању сва
процесна права која су дата пореском органу,
3.пореска власт мора бити обавезана својим тумачењем закона када га примењује на
појединачног пореског обвезника.
Ради заштите јавног интереса могућа су нека одступања; нпр ЗПППА налаже пореском
инспектору да у случају индиције да је повећана нелегална трговина започне поступак теренске
контроле без достављања налога или нпр порески орган може да исправи своју незакониту
одлуку иако је порески обвезник поступао у доброј вери.
Порески орган може да ограничи право обвезника или да утиче на његов правни интерес само
поступањем које је неопходно да се њиме оствари сврха прописа и само ако та сврха е може да
се оствари другачијим поступањем којим би се мање ограничавала права или у мањој мери
утицало на правни интерес обвезника.

12. Порескоправни принцип поверљивости пореских информација

Неовлашћено коришћење или објављивање докумената, информација, података или других

чињеница до којих долази ПУ у пореском поступку, односно у прекршајном, предистражном
или судском поступку поводом пореске ствари, угрожава и интересе пореског обвезника и јавни
интерес. ЗПППА прокламује начело да су службена лица и сва друга лица која учествују у тим
поступцима дужна да као тајни податак чувају:

9
1. сваки документ, информацију, податак или другу чињеницу о пореском обвезнику,
2. податке о техничким проналасцима или патентима, као и све друге податке о технолошким
поступцима које примењује порески обвезник-до којих су дошла у неком од ових поступака.
ЗПППА прописује две врсте изузетака:
1. обавеза за ПУ да два пута годишње на својој интернет страни објављује назив, односно име и
презиме, ПИБ и износ пореског дуга пореских дужника и то правних лица са пореским дугом у
износу од најмање 20 000 000 дин и предузетника са пореским дугом у износу од најмање
5 000 000 дин.
2. обавеза чувања тајног податка није повређена : радњом са којом се порески обвезник
писмено сагласи, ако се одређени податак не може повезати са пореским обвезником, ако се
одређени податак износи током пореског,прекршајног,предистражног или судског поступка, у
поступку откривања кривичних дела, код пружања правне помоћи, када се пореском јемцу
омогући увид у податке о пореском обвезнику који су битни за регулисање обавеза које
проистичу из његовог односа према пореском обвезнику..

13. Непосредни и посредни порези, редовни и ванредни порези

Подела на основу критеријума преваљивости: У непосредне порезе спадају они који се

непосредно наплаћују од пореских дестинатара-лица која су по интенцији законодавца позвана
да сносе порески терет. Посредни порези се наплаћују од једног лица-пореског обвезника по
закону али је оно у стању да превали на друго лице-пореског дестинатара или неког другог
носиоца пореског терета; посредни порези су они који не терете лице које је законодавац за то
предвидео него треће лице на које је терет преваљен. Преваљивање се одвија у три фазе:
1. Перкусија – пореска обавеза пада на лице које је законом одређено да буде пор.обвезник,
2. Реперкусија – порески обвезник успева да на тржишту терет пореза пренесе на друга лица
тако што ће нпр подићи цену опорезованог производа или услуге и на тај начин порез превалити
на купца тог производа или корисника услуге (преваљивање унапред), тако што ће снизити
набавну цену производа или услуге и на тај начин порез превалити на своје снабдеваче
(преваљивање уназад), или тако што ће подићи продајну цену неких других (неопорезованих)
артикала или услуга и на тај начин порез превалити на купце тих артикала (бочно преваљивање).
3. Инциденца – порески терет пада на свог коначног носиоца-лице које није у стању да порез
даље преваљује него га дефинитивно сноси. Тек лицу погођеном инциденцом умањује се
расположиви реални доходак.
Операционална дефиниција – Непосредни порези су они који терете привредну способност
обвезника погађајући непосредно њихово богатство или приходе а посредни, међутим,
наплаћују се у вези са радњама производње, потрошње или размене добара. У непосредне
порезе се могу сврстати порез на имовину, порез на приходе,односно на доходак и порез на
употребу добара. У посредне спадају општи порези на промет (ПДВ, порез на промет у
малопродаји..), акцизе, царине, порез на пренос апсолутних права.
Код поделе на редовне и ванредне порезе критеријум представља време у којем се порез (тј
закон којим је уведен порез) налази на снази.
Редовни порези су они који се појављују у пореском систему неке земље сваке године; они
доминирају у пореском систему и њима се финансирају редовни јавни расходи.
Ванредни порези су они који се у пореском систему појављују с времена на време, у нередовним
економским или политичким приликама у држави; њима се финансирају ванредни јавни
расходи, расходи изазвани непредвиђеним односно непредвидивим догађајима (ратови,
елементарне непогоде). У савременим фискалним системима ванредни јавни расходи се чешће
финансирају подизањем стопа постојећих пореза или задуживањем државе а ређе увођењем
ванредних пореза. Нпр Закон о једнократном порезу на екстра доходак и екстра имовину
стечену искоришћавањем посебних погодности (Милошевићев режим).

10
14. Објектни и субјектни порези, аналитички и синтетички порези

Објектни порези су они који погађају приходе, односно имовину према њиховим стварним
елементима, уопште не водећи рачуна о личности пореског обвезника нити о његовој укупној
економској снази. У објектне порезе спадају сви порези који погађају појединачне приходе
грађана (зараде, приходе од пољопривреде и шумарства, приходе од самосталне делатности,
од капитала, од непокретности), као и порези који терете поједине објекте имовине (нпр
непокретности).
Субјектни порези су везани за одређену личност која остварује приход (доходак), односно којој
припада имовина. Висина пореске обавезе зависи од обвезникових личних и породичних
прилика, као и од његове укупне економске снаге. Нпр ако два лица остварују исти доходак али
једно лице издржава троје деце и изложено је плаћању трошкова лечења, док друго лице
никога не издржава, њихова економска снага не може бити иста, па ће субјектни порез
обезбедити да прво лице буде блаже опорезовано. У субјектне порезе спадају порез на доходак
грађана и порез на укупну нето имовину.
Увођење субјектних пореза не значи да ће се у потпуности укинути објектни порези. Њихову
важну предност представља то што се поступак утврђивања пореске обавезе може релативно
једноставно спровести јер се у обзир узимају само чињенице које се односе на објекат
опорезивања а не и оне које се тичу личности обвезника, његових породичних прилика или
његових других прихода, односно објеката имовине. Многи приходи могу се захватити већ код
исплатиоца („на извору“). Тако се нпр спроводи опорезивање плата и зарада где је послодавац
дужан да пре исплате обрачуна и наплати порез, док запослени добија само нето плату. Код
субјектних пореза нужно је, међутим, спровести сложени поступак утврђивања пореске обавезе
у којем пореске власти морају прикупити и проверити мноштво података.
Аналитички порези су они који погађају само један елемент пореског догађаја (нпр само један
објекат обвезникове имовине-зграду, приход од капитала, приход од једне врсте услуга).
Синтетички порези су они који обухватају целину неке пореске ситуације (нпр укупну имовину
обвезника, његов целокупан доходак, општи порез на промет свих производа или услуга).

15. Општи и наменски порези, периодични и непериодични порези

Приходи свих општих (недестинираних) пореза у буџету државе, односно ниже политичко-
територијалне јединице чине јединствену масу из које се финансирају јавни расходи. Код њих
је заступљен принцип неафектације; приход од одређеног пореза није везан за одређени јавни
расход већ се сви овакви приходи сливају у јединствену масу из које се средства усмеравају ка
конкретним расходима.
Код наменских (дестинираних) пореза заступљен је принцип афектације: приходи одређеног
пореза везани су за одређену намену, тачно утврђен јавни расход. Такав би нпр био порез на
зараде који се усмерава на финансирање изградње неке железничке пруге и сл. Наменски
порези могу бити привременог карактера али је могуће да су уведени и као трајни.
Аргументи у прилог томе да порези треба да буду општи:
а) код наменских пореза образују се фондови. Тиме је битно отежана контрола трошења
средстава јер је веома тешко добити целовит увид у финансијско пословање бројних фондова,
поред тога, при сваком фонду се образује посебан управљачки апарат што координацију у
доношењу одлука чини теже остваривом а режијске трошкове (плате) још већим.
б) Могуће је да се код појединих намена појави вишак а код неких мањак; тада би се код прве
врсте долазило до нерационалног трошења, јер се једном утврђена намена средстава не мења
лако па се дешава да порез остане у систему иако су нпр путеви изграђени. Код општих пореза
се овакви проблеми не јављају јер се у случају појаве суфицита, применом буџетског вирмана
средства могу усмерити ка оној намени где недостају.

11
в) демонстрациони ефекат – ако се путем наменских пореза финансирају одређени расходи нпр
набавка рачунарске опреме за потребе органа управе, и органи правосуђа могу истаћи захтев за
новом опремом. Тада треба увећати стопе постојећих наменских пореза или увести нове јер се
само тако може доћи до средстава.
Аргументи у прилог наменских пореза:
а) афектација пореског прихода за одређени јавни расход чини подношење пореског терета
прихватљивијим за пореског обвезника под претпоставком да је намена ради које је порез
уведен са његовог становишта легитимна.
б) плаћање наменских пореза омогућује успостављање непосредније везе између носиоца
пореског терета и услуге државе којом се користе (нпр порез за изградњу путева плаћају
корисници путева,власници моторних возила).
в) дестинирани порези обезбеђују континуитет у финансирању одређене јавне потребе док год
је потребно, што олакшава вођење дугорочне политике државе у извршавању својих функција
и задатака.
У новом систему јавних прихода у Србији, јавни расходи се финансирају превасходно из
буџетских прихода опште намене.
Критеријум разликовања код поделе на периодичне и непериодичне порезе је околност да ли
порески обвезник узастопно у већем броју пореских периода има обавезу плаћања, или се
пореска обавеза појављује само с времена на време. У периодичне спадају: порез на зараде,
порез на приходе од самосталне делатности, приходи од капитала, приходи од закупнине, порез
на имовину, ПДВ... У непериодичне спадају: порез на пренос апсолутних права, порез на
наслеђе и поклон, акцизе, приход од ауторских права, приходи по основу уговора о делу...

16. Претпостављени и фактички порези, ad valorem и специфични порези

Претпостављени порези су они порези код којих се пореска основица утврђује на основу
претпоставке да је порески обвезник остварио, односно могао остварити приход одређене
величине.
Прву врсту претпостављених пореза представљају порези чију основицу утврђује порески орган
зато што: а) порески обвезник није поднео пореску пријаву иако је био дужан да то учини или је
б) поднео пореску пријаву са подацима које порески орган сматра неверодостојним. Ови порези
се називају ex officio утврђени порези; њих решењем, у поступку пореске контроле, утврђује
надлежни порески орган.
Другу врсту представљају порези чија се основица процењује у посебном поступку из разлога
што би утврђивање стварних прихода обвезника изазвало озбиљне тешкоће са превисоким
трошковима. Ова врста претпостављених пореза се назива паушално утврђени порез. У српском
пореском праву, паушално утврђивање пореске основице јавља се код опорезивања прихода
од самосталне делатности: Порез на доходак грађана на приходе од самосталне делатности
може се плаћати и према паушално утврђеном приходу ако обвезник, с обзиром на околности
није у стању да води пословне књиге или би му њихово вођење значајније отежавало обављање
делатности и ако су испуњени услови које закон прописује. У том случају паушални приход
утврђује порески орган, разврставајући обвезнике у групе по критеријумима профитабилности
и обима промета, према врстама делатности, водећи рачуна о висини просечне месечне зараде
по запосленом у РС односно граду у години која претходи години за коју се утврђује паушални
приход, о месту где се радња налази, броју запослених, тржишним условима, радној
способности обвезника...
Фактички порези представљају јавне приходе чија се основица утрђује на основу података о
стварно оствареним приходима, односно о остварењу чињеница које су релевантне за
опорезивање. У фактичке порезе спадају: годишњи порез на доходак грађана, цедуларни
порези на приходе од самосталне делатности у случајевима када обвезник води пословне

12
књиге, цедуларни порези на зараде, камате и дивиденде, порез на наслеђе и поклон, порез на
имовину, ПДВ...
Ad valorem порези (порези по вредности) су они код којих се пореска основица исказује у
новчаним јединицама а пореска обавеза се утврђује у одређеном проценту од овакве пореске
основице.
Специфични порези су они код којих се пореска основица исказује у неким мерним јединицама;
пореска обавеза се утврђује у апсолутном износу према мерној јединици (нпр 35дин по литру
бензина).
Двојно опорезивање потрошње појединих прозвода (ad valorem и специфични) среће се код
оних прозвода код којих постоји више квалитетних група. Такав је случај нпр са цигаретама; ако
би се овакав производ опорезовао само ad valorem порезом, јефтинији односно мање
квалитетни производи били би фаворизовани на штету оних скупљих и квалитетнијих. Али, ако
се паралелно уведу и специфични и ad valorem порез, релативно већи порески терет по том
основу пашће на јефтиније односно мање квалитетне производе, чиме ће се отклонити порески
подстицај да се такви производи више троше. Нпр ако би се увео само ad valorem порез од 40%
на нето цену цигарета и онако најскупље цигарете највише би поскупеле (50 дин плус 40% од 50
дин = 20) што би их учинило мање привлачним за потрошаче јер би цена осталих цигарета
порасла само за нпр 40% од 20 дин = 8 дин, односно 40% од нпр 15 дин = 6 дин. Искључива
примена специфичног пореза довела би до подједнаког поскупљења свих врста цигарета па би
тиме релативно највише поскупеле најјефтиније цигарете и тиме би се фаворизовала потрошња
квалитетнијег производа. У условима инфлације специфични порези постају непримерени;
утврђени у апсолутном износу, они при порасту цене прозвода на чији се промет плаћају, постају
њен све безначајнији део. Нпр ако је цена литра пива 40 дин а специфични порез по литру 2 дин
то је 5%, ако пиво поскупи на 50 дин удео специфичног пореза од 2 дин биће 4%.

17. Централни и локални порези

Критеријум разликовања код ове поделе је надлежност одређене политичко-територијалне

јединице за увођење пореске обавезе. Поједини аутори сматрају да се класификација може
вршити не само према томе која јединица уводи порез већ и према томе којој јединици
припадају прикупљени порески приходи.
Услови које локални порези треба да испуњавају да би њихово увођење у федералним
јединицама и локалним заједницама било ефикасно:
Основни је захтев да локални (општински) порези треба да буду такви да им основица не буде
мобилна на међурегионалном плану, како обвезници не би долазили у искушење да се селе из
заједница у којима су стопе високе у заједнице у којима су стопе ниске.
Порез на промет који се наплаћује у малопродаји није прикладан за увођење на општинском
нивоу јер би кад год постоје значајније разлике у стопама, купци из суседних општина долазили
да купују у општинама у којима су стопе ниже. Ипак, овакав порез је прикладнији за увођење на
нивоу федералних јединица.
Централни порези треба да буду они код којих ће централизовано увођење обезбедити
најефикасније остваривање циљева због којих су и уведени. Тако, субјектни порези са
прогресивним стопама, попут синтетичког пореза на доходак физичких лица треба да буду
уведени централизовано јер се на том нивоу власти синтетички доходак може најефикасније
захватити. Порези који се користе за вођење стабилизационе политике као што је нпр ПДВ,
такође треба да буду централизовани.
Када је реч о располагању приходима оних пореза који се на основу својих карактеристика могу
дефинисати као централни, финансирање нижих политичко-територијалних јединица може се
одвијати применом:

13
1. Методе властитих пореза – ова метода означава да и пореску основицу и пореске стопе
одређују саме ниже политичко-територијалне јединице. У Србији се метода властитих прихода
примењује на дажбине које се према критеријуму надлежности за увођење пореза не могу
дефинисати као централне – на локалне административне таксе, локалне комуналне таксе,
боравишну таксу...
2. Методе пореског преклапања код које централна власт утврђује пореску основицу, која важи
како за порез који њој припада тако и за порез који припада нижим нивоима власти, али ниже
политичко-територијалне јединице имају право да на тако утврђену основицу примењују
пореске стопе које саме уводе. У Србији се у режиму пореског преклапања налази порез на
имовину који се пошто погађа непокретности према критеријуму надлежности за увођење
пореза не може сматрати централним порезом: код њега централна власт одређује пореску
основицу а локалне власти фиксирају пореску стопу која не сме да пређе законом утврђен
лимит.
3. Методе заједнице прихода – на нивоу централне власти се утврђују и пореска основица и
пореске стопе, али централна власт и уже политичко-територијалне јединице деле приходе по
формули која се утврђује у закону. Заједнички приходи РС и јединице локалне самоуправе су:
порез на доходак грађана, порез на наслеђе и поклон и порез на пренос апсолутних права,
накнаде за коришћење јавних добара које се уступају буџету јединице локалне самоуправе у
одређеном проценту.

18. ОЕЦД класификација пореза и ГФС класификација јавних прихода

Класификација пореза ОЕЦД сматра се једном од најпотпунијих класификација пореских облика.

У њу су укључени и доприноси за обаезно социјално осигурање који се плаћају јавниом
фондовима социјалног осигурања. Доприноси заобавезно социјално осигурање који се плаћају
јавним фондовима социјалног осигурања сврстани су у поделу пореза јер иако се разликују од
класичних пореза у том смислу што у већини земаља користи од социјалног осигурања зависе
од одговарајућих доприноса који су уплаћивани, размере тих користи не морају бити везане за
износ плаћених доприноса. Кад год корисник услуге плаћа накнаду која је повезана са
трошковима пружања услуге, таква накнада нема карактер пореза, већ таксе и није обухваћена
овом класификацијом. Насупрот, у случајевима када накнада значајно превазилази трошкове
пружања услуге, када платац накнаде није и корисник услуге, када држава не обезбеђује
специфичну услугу на име накнаде коју наплаћује или када користи које прима сваки од платаца
накнаде нису сразмерне накнади коју су платили, ради се о јавним приходима с обележјима
пореза, који су сврстани на одговарајуће место у Класификацији.
Приступивши Међународном монетарном фонду Србија је презела обавезу да своју статистику
јавних финансија води према правилима која је ММФ формулисао у Government Finance
Statistics Manual-у. Док ОЕЦД класификација обухвата искључиво порезе, ГФС класификација
представља класификацију свих јавних прихода. У делу у којем покрива порезе ГФС
класификација веома је слична ОЕЦД класификацији с тим што за разлику од ње доприносе за
социјално осигурање не сматра порезима већ их третира као посебну категорију јавних прихода
и порезе на међународну трговину и трансакције издваја из пореза на добра и услуге у посебну
групу пореза. Таксе се третирају као врста прихода од продаје добара и услуга а накнаде за
коришћење добара од општег интереса као приходи од закупа непроизведене имовине.

КЛАСИФИКАЦИЈА ПОРЕЗА ОЕЦД

1000 Порези на доходак, добит и капиталне добитке
1100 Порези на доходак, добит и капиталне добитке појединаца
1110 На доходак и добит
1120 На капиталне добитке

14
 1200 Порези на доходак, добит и капиталне добитке корпорација
1210 На доходак и добит
1220 На капиталне добитке
1300 Порези који се не могу расподелити између 1100 и 1200
2000 Доприноси за социјално осигурање
2100 Доприноси које плаћају запослени
2200 Доприноси које плаћају послодавци
2300 Доприноси које плаћају лица која обављају самосталну делатност и незапослени
2400 Доприноси који се не могу расподелити између 2100,2200,2300
3000 Порези на платни списак и радну снагу
4000 Порези на имовину
4100 Периодични порези на непокретности
4110 Порези које плаћају домаћинства
4120 Остали порези
4200 Периодични порези на нето имовину
4210 Порези које плаћају појединци
4220 Порези које плаћају корпорације
4300 Порези на оставину, наслеђе и поклон
4310 Порез на оставину и наслеђе
4320 Порези на поклоне
4400 Порези на финансијске и капиталне трансакције
4500 Остали непериодични порези на имовину
4510 На нето имовину
4520 Остали непериодични порези
4600 Остали периодични порези на имовину
5000 Порези на добра и услуге
5100 Порези на производњу,продају,трансфер,лизинг и испоруку добара и вршење услуга
5110 Општи порези
5120 Порези на појединачна добра и услуге
5130 Порези који се не могу расподелити између 5110 и 5120
5200 Порези на употребу добара или на дозволу да се употребљавају добра или обављају
активности
5210 Периодични порези
5220 Непериодични порези
5300 Порези који се не могу расподелити између 5100 и 5200
6000 Остали порези
6100 Порези које искључиво плаћају предузећа
6200 Порези које плаћају остали обвезници и порези који се не могу разврстати

ГФС КЛАСИФИКАЦИЈА ЈАВНИХ ПРИХОДА

710000 Порези
720000 Социјални доприноси
730000 Донације и трансфери
740000 Други приходи

19. Појам и врсте порескоправног односа

Право државе да уводи порезе и да их наплаћује од субјеката (физичких и правних лица) која се
налазе под њеном влашћу проистиче из устава. Овлашћење државе да своје финансијске
потребе намирује из дохотка, односно имовине ових лица назива се пореском влашћу.

15
Законски опис пореског чињеничног стања дефинише се као укупност апстрактних претпоставки
садржаних у пореским законима чијим конкретним остварењем наступају одређене
порескоправне последице. Законски опис пореског чињеничног стања обухвата: пореског
повериоца, пореског дужника, порески објекат, приписивање, пореску основицу, пореску
јединицу, пореску стопу и пореску олакшицу.
Порески поверилац је, када је реч о увођењу пореза, РС а када је у питању одређивање висине
пореске стопе- јединица локалне самоуправе.
Порески обвезник је правно и физичко лице које је ималац права која представљају предмет
(објекат) опорезивања на непокретностима која се налазе на територији РС.
Порески објекат је имовина, право својине или неко друго право на непокретностима.
Приписивање је веза између пореског обвезника и пореског објекта.
Пореску основицу када порески обвезник не води пословне књиге чини вредност
непокретности коју утврђује порески орган јединице лок.самоуправе на чијој се територији
налази непокретност. У случају када порески обвезник води пословне књиге, пореску основицу
чини вредност исказана у књигама на последњи дан пословне године у години која претходи
оној за коју се утврђује порез под претпоставком да обвезник примењује МСФИ.
Пореску јединицу представља део пореске основице према којем се утврђује износ пореза који
се дугује.
Пореска стопа је пропорционална када порески обвезник води пословне књиге и износи 0,4%
за прву пореску јединицу, 0,6% за другу, 1% за трећу..
Пореска олакшица је предвиђена у облику пореског ослобођења и у облику пореског кредита.
Порески захтев конкретизован на појединачно одређено лице и пореска обавеза представљају
две стране порескоправног односа. Права и обавезе страна у порескоправном односу се
заснивају на закону па је порескоправни однос-однос јавног права. Материјална страна пореске
обавезе показује се у смањењу дохотка пореског дужника за известан новчани износ и у
повећању јавних прихода за тај исти износ. Садржај материјалне стране чини имовинска
промена. С друге стране, порески дужници морају сарађивати са надлежним пореским органом
приликом утврђивања и наплате пореза и у тој сарадњи се показује формална страна пореске
обавезе. Садржина порескоправног односа је сложена; нека права и обавезе су имовинске
(материјалне) природе: право пореског повериоца да захтева плаћање пореза, односно обавеза
пореског дужника да плати порез, а нека су неимовинске (формалне) природе: право пореског
повериоца да од пореског дужника захтева да утврди порез, подноси пореске пријаве, да води
прописано рачуноводство.
С обзиром на разлике у правима и обавезама, у оквиру порескоправног односа могу се
разликовати: 1. порески имовински однос,
2. порески управни однос.

20. Порески повериоци

Порески повериоци (активни порески субјекти) су носиоци субјективног пореског права на

основу којег од физичких и правних лица обезбеђују финансијска средства, без непосредне
противуслуге, ради покривања својих потреба.
Једино држава стиче правни субјективитет самим организовањем, без ичијег признања.
Администрирање пореза се најчешће поверава органу централне власти. У Србији је Пореској
управи, као органу управе у саставу Министарства финансија, поверено да обавља послове
државне управе који се односе на вођење првостепеног и другостепеног пореског поступка,
вођење јединственог регистра пореских обвезника и пореско рачуноводство, процењивање
тржишне вредности непокретности, откривање пореских кривичних дела и њихових
извршилаца, подношење захтева надлежном прекршајном суду за покретање прекршајног

16
поступка за пореске прекршаје и издавање прекршајних налога... Пореска управа се као порески
поверилац појављује када је дажбина уведена законом.
У Србији је јединицама локалне самоуправе дато овлашћење да у целости, преко својих органа,
утврђују, наплаћују и контролишу „изворне приходе“ јединице локалне самоуправе (порез на
имовину, локалне административне таксе, локалне комуналне таксе, боравишну таксу). ЗПППА
прецизира да код утврђивања, наплате и контроле изворних јавних прихода јединице лок.
самоуправе и издавања прекршајног налога, односно подношења захтева за покретање
прекршајног поступка за пореске прекршаје надлежном прекршајном суду, надлежни орган
јединице лок. самоуправе има права и обавезе која има Пореска управа, осим оних који се
односе на идентификацију пореских обвезника, процену пореске основице методом
парификације и унакрсне процене, откривање пореских кривичних дела, питања руковођења и
организационе структуре итд која су специфична за ПУ као орган управе у саставу Министарства
финансија.
Да би могла постати порески поверилац, одређена аутономна (парастатална) институција мора
да испуњава следеће услове:
* да на самосталан начин обавља јавну делатност тј делатност која је у интересу заједнице лица,
не као појединца, већ као припадника колективитета. Таква функција јој се поверава на основу
закона. У српском праву то су: Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање,
Републички фонд за здравствено осигурање и Национална служба за запошљавање,
* да су јој, пошто самостално вршење делатности у јавном интересу оправдава порески захтев,
такав захтев и његова заштита признати од стране државе законом

21. Појам и врсте пореских дужника

Порески дужници су правна и физичка лица која су дужна да изврше дуговану радњу из
порескоправног односа. Порески дужник је онај ко дугује порез, за порез одговара, порез за
трећег обуставља и наплаћује по одбитку, подноси пореску пријаву, као и онај који је дужан да
пружа обезбеђење, да води књиге и да испуњава друге, у пореским законима прописане
дужности. Сваки порески дужник мора бити порескоправно способан: пасивни субјекат
порескоправног односа (порески дужник) може бити сваки субјекат који је подобан да преузме
права и дужности које су утврђене у пореским законима.
Физичко лице као порескоправни субјекат је човек. Порескоправна способност физичког лица
стиче се рођењем (под одређеним условима има је и насцитурус). Порескоправна способност
физичког лица престаје његовом смрћу (исто дејство производи и судско проглашење несталог
лица за умрло).
Правно лице представља организацију која је ималац права и обавеза, која је правно способна.
Међутим, свака организација није правно лице. Да би нека организација била правно лице
потребно је да задовољи услове за правни субјективитет предвиђене за врсту организације у
коју спада и да јој је он признат на начин предвиђен за одређену врсту. Правна сфера правног
лица раздвојена је од правне сфере њених оснивача и учесника, ипак за обавезе неких врста
правних лица (нпр ортачких друштава) не одговара само организација својом имовином него и
сви учесници својом имовином. У одређеним случајевима, због злоупотреба, и кроз институт
„пробијања правне личности“ може се доћи до одговорности лица у правном лицу.
Ималац порескоправне способности треба да буде свака организација у којој се манифестује
пореска способност. Због тога се линија разграничења којом законодавац раздваја правна лица
од других организација не мора увек подударати са линијом разграничења између
порескоправно способних и оних других организација. У нашем пореском праву стална
пословна јединица преко које нека инострана компанија послује на тржишту Србије нема
својство правног лица али је дужна да води књиге и испуњава друге дужности из пореског
управног односа, па се може сматрати имаоцем посебне порескоправне способности. Правна

17
способност правног лица траје до престанка лица моментом брисања из одговарајућег регистра.
Врсте пореских дужника:
1. Порески обвезник предтсавља оно физичко или правно лице које је дужно да плати порез.
Порески обвезник може да учествује у порескоправном односу преко свог пуномоћника или
законског заступника.
Порески пуномоћник је лице, резидент Србије, које у границама добијеног пуномоћја, у име и
за рачун пореског обвезника, извршава послове у вези са пореским обавезама обвезника.
Законски заступник физичког лица (родитељи малолетног лица), законски заступник правног
лица (физичко лице које је као заступник уписано у прописани регистар), као и пословођа
предузетника имају обавезу да испуњавају пореске обавезе лица која заступају.
Заступника по службеној дужности поставља ПУ из реда пореских саветника или адвоката
пореском обвезнику-физичком лицу које није пословно способно или правном лицу које нема
сталну пословну јединицу на територији Србије.
2. Порески платац може бити свако физичко или правно лице које закон обавезује да обрачуна
и на прописани уплатни рачун јавних прихода директно плати дуговани порез. Израз порески
платац се у пореском праву најчешће користи за послодавца који исплаћује зараду, корпорацију
која исплаћује дивиднду итд. Порески платац није порески обвезник; он поступа у име и за рачун
пореског обвезника, а закон га обавезује као пореског дужника, прописујући да одговара за
наплату свих оних пореза код којих је предвиђена наплата по одбитку.
3. Порески дестинатар је оно лице које је по интенцији законодавца позвано да сноси порески
терет тј чију би економску снагу порез требало да умањи. Порески дестинатар може бити
порески обвезник али је могуће да то буде сасвим друго лице, због преваљивања; лице које је
порез стварно погодило назива се носиоцем пореског терета или коначним плацем пореза.
4. Порески јемац је лице које на основу закона или на факултативној (уговорној) основи одговара
за пореску обавезу другог лица-пореског обвезника и које ПУ може позвати да ту обавезу
подмири ако порески обвезник не плати порез о доспелости. Према јемцу се може одредити
извршење једино ако му је омогућено да учествује као странка у поступку у којем се пореска
обавеза утврђује и ако је донето решење којим му је порез утврђен; решење о утврђивању
пореза донето само у односу на пореског обвезника не може да буде извршни наслов за
одређивање принудног извршења у односу на јемца.
5. Порески упућеник је банка која је дужна да са рачуна пореског обвезника, пореског плаца или
пореског јемца, на основу њиховог налога за пренос средстава, уплати утврђени порез на
одговарајући уплатни рачун јавних прихода.
6. Остали порески дужници обухватају лица, односно државне органе који су имаоци искључиво
обавеза из пореског управног односа : јавни бележник ( дужан да достави примерак уговора),
Завод за интелектуалну својину.

22. Појам, предмет, садржина и карактеристике пореског имовинског односа

Порескоправни однос у ужем смислу (имовински однос) тиче се целокупности

имовинскоправних односа, утврђених у пореским законима, између пореских поверилаца и
пореских дужника.
Та права и обавезе чине његову садржину: главни порески захтев, захтев за споредна пореска
давања, захтев за повраћај пореза, захтев за коришћење пореског кредита, захтев за пореску
рефакцију, захтев за коришћење више или погрешно уплаћеног пореза за намирење доспелих
обавеза путем прекњижавања.
Предмет порескоправног односа је обавеза давања.
Код пореског имовинског односа слобода воље постоји само за једну страну, за државу. Она
преко своје законодавне власти доноси пореске законе а ПУ као орган државне управе, утврђује
пореску обавезу кад год дође до остварења законског описа пореског чињеничног стања.

18
Странке у порескоправном односу нису равноправне. При плаћању пореза не постоји никаква
релација између његове висине и користи коју приликом коришћења јавних добара која се
њиме финансирају има порески обвезник. Код порескоправног односа санкција је двојна: лице
које не изврши пореску обавезу може да буде подвргнуто и имовинским (новчана казна) и
персоналним (казна затвора) санкцијама, алтернативно или кумулативно. У порескоправном
односу важи принцип непреносивости права и обавеза с тим што постоји изузетак,нпр физичко
лице које је одговорно лице у правном лицу, које обрачунава и плаћа порез по одбитку и
пропусти да уплати тај порез, секундарно одговара за износ тог пореза који није плаћен.

23. Настанак пореске обавезе

Пореска обавеза представља дужност пореског обвезника да плати утврђени порез. Он

одговара за испуњење пореске обавезе од момента када су настале чињенице за које је
пореским законом прописано да стварају пореску обавезу. Настанак пореске обавезе наступа
када се у реалном животу деси догађај који се може подвести под законски опис пореског
чињеничног стања.
Код периодичних пореза, једном настала, пореска обавеза траје више година. Код њих је
потребно разликовати предмет пореске обавезе (порески дуг) који настаје сваке године, сваког
тромесечја, сваком месеца или још чешће и гаси се приликом сваког испуњења, од момента
настанка пореске обавезе.
Код непериодичних пореза пореска обавеза траје само док се не угаси порески дуг па је
разликовање између настанка пореског дуга и настанка пореске обавезе непотребно.
Моменат настанка пореске обавезе: моменат закључења уговора, моменат делације, моменат
уписа правног лица у одговарајући регистар, даном продаје акција, стварних права на
непокретностима...

24. Време испуњења пореске обавезе

Предмет пореске обавезе чини давање у облику новчане суме тј порески дуг.
Пореску обавезу испуњава непосредно порески обвезник односно порески платац осим у
ситуацијама када је у ЗПППА прописано да је друго лице одговорно за испуњење. Ти изузетни
случајеви су када пореску обавезу:
* правног лица у ликвидацији испуњава ликвидациони управник,
* правног лица у стечају испуњава стечајни управник,
* правног лица које престаје да постоји у статусној промени испуњава правни следбеник,
* преминулог лица испуњавају наследници,
* пословно неспособног физичког лица испуњава заступник.
Пореска управа је дужна да прихвати уплату пореза и када је изврши лице које према пореском
закону није одговорно за испуњење пореске обавезе пореског обвезника.
Истеком дана доспелости порески обвезник пада у дужничку доцњу.
Порески обвезник је дужан да од дана пада у доцњу плаћа затезну камату. Камта се не
обрачунава и не наплаћује на износ неплаћених камата. Стопа затезне камате у порескоправном
односу једнака је годишњој референтној стопи Народне банке Србије увећаној за 10 процентних
поена. Обрачунски период представља временски интервал од првог дана доцње, односно
промене износа дуга и/или промене камате стопе и/или истека сваке календарске године у
периоду доцње за који се врши обрачун.
Против пореског обвезника који је у доцњи покреће се поступак принудне наплате пореза, у
којем се имају подмирити не само доспели главни порески дуг, и то увећан за 5% износа који у
себи не садржи камату, а који је предмет принудне наплате, већ прво износ главне пореске

19
обавезе, па дугована камата и на крају трошкови принудне наплате. Услов који се мора испунити
пре доношења решења о принудној наплати је обавеза ПУ да пореском обвезнику пошаље
опомену којом му налаже да доспели износ плати одмах а најкасније у року од 5 дана од
пријема опомене.
Одмах по доспелости пореза ПУ може уписати заложно право у регистре заложних права; она
поступак установљавања заложног права у корист РС покреће решењем.
У погледу наступања доспелости могуће је разликовати две ситуације:
1. Када се порез утврђује решењем надлежног пореског органа – доспелост наступа истеком
рока који је наведен у самом решењу. Овај рок за извршење пореске обавезе по правилу износи
15 дана од дана достављања решења и назива се париционим роком. Пореско решење постаје
извршно под условом да је истекао парициони рок. Пошто је рок за жалбу такође 15 дана,
уколико је порески обвезник пропустио да у року изјави жалбу, решење ће постати коначно
истовремено са наступањем извршности. Жалба у пореском праву нема суспензивно дејство.
Изузетно, другостепени порески орган може одложити извршење решења којим је утврђен
порез против ког је изјављена жалба ако би порески обвезник жалилац пре коначности
побијаног акта претрпео битну економску штету. Битна економска штета постоји ако дуг износи
најмање:
* за физичко лице 10% од опорезивих прихода у години која претходи години у којој је поднет
захтев за одлагање,
* за предузетника, микро и мало правно лице 5% од укупног годишњег прихода исказаног у
последњем финансијском извештају,
* за средња и велика правна лица 5% од обртних средстава исказаних у последњем
финансијском извештају.
Ако је наплата дугованог пореза привремено одложена, камата се обрачунава и за време док
траје одлагање.
Пореска управа утврђује порез доношењем пореског решења у 2 случаја:
1. у поступку пореске контроле ако порески обвезник супротно закону не обави утврђивање
пореске обавезе или га изврши нетачно или непотпуно,
2. када је законом прописано да се не спроводи самоопорезивање или када је законом
прописано да се упркос самоопорезивању пореско решење мора донети.
Парициони рок од 15 дана одређује се самим решењем донетим у пореској контроли. Годишњи
порез на доходак грађана, порез на наслеђе и поклон, порез на пренос апсолутних права
доспевају у року од 15 дана од дана достављања решења о утврђивању пореза. Код пореза на
паушални приход од самосталне делатности доспелост наступа независно од париционог рока-
15. дана по истеку сваког месеца. Код пореза на имовину доспелост наступа у року од 45 дана
од дана почетка сваког тромесечја а до достављања решења о утврђивању пореза за пореску
годину
2. Када се порез утврђује самоопорезивањем – оно обухвата самоопорезивање у ужем смислу
и опорезивање по одбитку. У оба случаја пореску обавезу утврђује порески дужник а не ПУ. Код
ових пореза је у самом закону одређено време у којем порез треба да се плати па у тим
случајевима порез доспева истеком тог дана. Порез на имовину, када обвезник води пословне
књиге доспева 45. дана од почетка сваког тромесечја, порез на добит правних лица-15. дана по
истеку сваког месеца а када је у питању годишње утврђивање-180. дана од дана истека периода
за који се утврђује пореска обавеза. Код пореза који се плаћају по одбитку порески дуг доспева
истовремено са настанком пореске обавезе.
Најчешћи вид одступања од редовног начина плаћања о доспелости представља одлагање
паћања пореза које је у ЗПППА уређено на 2 начина:
1. Када је у питању општи режим одлагања плаћања пореског дуга, ПУ може на захтев пореског
обвезника у целости или делимично одложити плаћање пореског дуга под условом да плаћање
дугованог пореза на дан доспелости за пореског обвезника представља или ће представљати
непримерено велико оптерећење или наноси или ће нанети битну економску штету пореском

20
обвезнику. О одлагању плаћања пореског дуга, на основу писменог и образложеног захтева
пореског обвезника и писменог предлога руководиоца организационе јединице ПУ, одлучује
министар финансија. Одлуком се може одобрити плаћање дугованог пореза на рате али најдуже
до 60 месеци уз могућност коришћења одложеног плаћања за првих 12 месеци. У поступку
одлучивања о одлагању плаћања дугованог пореза од пореског обвезника се захтева давање
средстава обезбеђења наплате: хипотека на непокретности, залога на покретним стварима,
јемство другог лица, банкарска гаранција. Доказ да је обезбедио средства обезбеђења порески
обвезник доставља ПУ као услов чије испуњење омогућује да се приступи реализацији одлуке о
одлагању плаћања пореског дуга. Одлагање се реализује потписивањем споразума између ПУ
и пореског обвезника или решењем пореске управе.
2. Када је у питању одлагање формулисано као изузетак од општих правила – пореском
обвезнику, који поднесе захтев у поступку одлучивања о одлагању плаћања дугованог пореза
на рате, плаћање пореза који је доспео за плаћање а не прелази 2 000 000дин и који у себи не
садржи камату, може се одложити најдуже 60 месеци. Такав обвезник не пружа средства
обезбеђења за дуговани порез. Од дана подношења захтева до дана доношења решења,
порески обвезник је дужан да измири све текуће обавезе доспеле у том периоду, најкасније у
року од 30 дана од дана достављања решења, уз обрачунату камату на тај дуг. У ситуацији када
порески обвезник и пре истека рока плаћања дугованог пореза на рате исплати дуговани порез
у потпуности, отписује му се 100% камате на тај дуг.

25. Обезбеђење пореске обавезе: појам и врсте

Обезбеђењем се осигурава да ће се порез платити о доспелости, али се оно захтева и у

случајевима када се одобрава одлагање плаћања пореза, као и у ситуацији када порез још није
доспео, односно још није ни утврђен али је покренут поступак утврђивања или контроле а
постоји опасност да порески обвезник може да осујети, онемогући или учини неефикасном
наплату пореза.
Најзначајнији инструменти обезбеђења су наметнути законом и не заснивају се на сагласности
воља странака у порескоправном односу; такви су јемство, одговорност за туђу пореску обавезу,
солидарна пореска обавеза и залога.
У српском пореском праву налазе се и два инструмента обезбеђења пореске обавезе искључиво
факултативног (приватноправног) карактера: банкарска гаранција и меница

26. Однос између јемства, одговорности за туђу пореску обавезу и солидарне пореске обавезе

Јемство представља облигационоправни однос којим се треће лице (јемац) обавезује према
повериоцу да ће испунити доспелу обавезу дужника ако овај то не учини.
Код јемства једно лице преузима одговорност за конкретну пореску обавезу обвезника а
насупрот томе, одговорност за обавезе другог лица је абстрактна (за све будуће обавезе тог
другог лица).
Код статусних промена у привредном друштву поставља се принцип о одговорности друштва
стицаоца за обавезе друштва преносиоца; друштво стицалац постаје солидарно одговорно са
друштвом пореносиоцем за његове обавезе које нису пренете на друштво стицаоца али само
до износа разлике вредности имовине друштва преносиоца која му је пренета и обавеза
друштва преносиоца које је преузело. Ако се статусном променом друштво преносилац гаси
његове обавезе прелазе на друштво стицаоца и друштво стицалац постаје нови дужник у
погледу тих обавеза. Уколико постоји више друштава стицалаца а ради се о пореској обавези
правног претходника, сва су она неограничено солидарно одговорна за ту обавезу правног
претходника.

21
Законско јемство: код пореза на доходак грађана, за наплату пореза по одбитку јемчи
исплатилац прихода а за наплату пореза на приходе од самосталне делатности сви пунолетни
чланови обвезниковог домаћинства, код пореза на поклон поклонодавац...
Уговорно јемство: поред преузимања одговорности за све пореске обавезе другог лица, може
се уговорити и јемство за конкретан порез нпр неко лице би могло да се обавеже пореском
органу да ће својом имовином јемчити за одређену пореску обавезу неког пореског обвезника.
Солидарна пореска обавеза је пореска обавеза са више пореских обвезника (дакле не
представља одговорност за туђу пореску обавезу) где је сваки обвезник дужан да пореском
повериоцу испуни целу обавезу и поверилац може по својој вољи захтевати њено испуњење од
било ког обвезника све док обавеза не буде у целини испуњена.
Код солидарне пореске обавезе, солидарни дужник који је испунио обавезу има право регреса
према осталим дужницима али само до висине пореске обавезе која пада на њега.
Одговорност солидарних пореских обвезника увек је солидарна, док одговорност за туђу
пореску обавезу може бити и солидарна и супсидиарна.
Порескоправна дејства одговорности за туђу пореску обавезу и јемства:
1. Обим одговорности – Одговорност за туђу пореску обавезу поклапа се својим обимом с
обимом главне пореске обавезе; како је одговорност пореског обвезника за пореску обавезу у
принципу потпуна, таква ће бити и одговорност трећег лица за њу. У случајевима сукцесије у
пореску обавезу, могуће је да одговорност правног следбеника буде ограничена али се тада ни
не ради о одговорности за туђу обавезу.
2. Однос према обавези пореског обвезника – Одговорност за туђу обавезу је акцесорна; кад се
порески дуг угаси плаћањем пореза или пребијањем с одговарајућим пореским потраживањем,
престаје да постоји и одговорност трећег лица. Међутим, ако се главни порески дуг угаси услед
наступања застарелости или због отписа дуга, одговорност трећег лица не престаје изузев ако
застарелост није наступила непосредно према њему.
3. Врсте одговорности – У ситуацији када није назначено о којој се врсти одговорности ради,
требало би претпоставити да је реч о солидарној одговорности, јер се одговорност за туђу
пореску обавезу установљава управо због заштите интереса повериоца а солидарна
одговорност има повољнији режим за повериоца због редоследа наплате. Код јемства,
солидарном јемцу се мора омогућити да учествује као странка у поступку у којем се утврђује
обавеза пореског обвезника.

27. Секундарна пореска обавеза

У питању је посебна, додатна форма обезбеђења примарне пореске обавезе (тј обавезе
пореског обвезника или јемца) од стране трећег лица, којом се настоји осигурати намирење
примарне пореске обавезе, ако ни принудна наплата не омогући реализацију пореског
потраживања. Изузетак када се секундарна пореска обавеза утврђује и пре (неуспешног)
окончања поступка принудне наплате према примарном пореском дужнику постоји када се
ради о :
1. лицу које доприноси или помаже у избегавању плаћања пореза примарног пореског
обвезника,
2. правном лицу или предузетнику одговорном за обрачунавање и плаћање пореза по одбитку,
3. физичком лицу које је одговорно лице у правном лицу а које обрачунава и плаћа порез по
одбитку и пропусти да тај порез уплати.
Код секундарне пореске обавезе постоји неки субјективни елемент одговорности (својеврсна
кривица) тог лица због чега примарна обавеза није испуњена.
Секундарна пореска обавеза се односи на:
1. законског заступника који је свесно или без дужне пажње пропустио да испуни своју обавезу
да реализује плаћање пореза за пореског обвезника,

22
2. лице на које је порески обвезник поклоном или уз накнаду која је нижа од цене која би се
могла постићи на тржишту у моменту трансакције пренео део своје имовине или целокупну
имовину тј новчана средства, ствари или права, па отуда из обвезникове имовине није могуће
наплатити дуговани порез,
3. лице које доприноси или помаже у избегавању плаћања пореза примарног пореског
обвезника,
4. правно лице, односно предузетника, одговорне за обрачунавање и плаћање пореза по
одбитку,
5. физичко лице које је одговорно лице у правном лицу а које обрачунава и плаћа порез по
одбитку и пропусти да тај порез уплати.
Порез по основу секундарне пореске обавезе утврђује ПУ решењем.

28. Залога и привремене мере у пореском праву

Ради обезбеђења пореског потраживања у принудној наплати установљава се у корист пореског

повериоца (РС, јединице лок.самоуправе) законско заложно право. Залога се може установити
на покретним стварима, непокретностима, новчаним средствима на рачуну, новчаним и
неновчаним потраживањима пореског дужника.
Решење о покретању поступка установљавања залоге доноси се или пошто је поступак принудне
наплате пореза започео или одмах по доспелости пореза. Залога се може установити и пре него
што је пореска обавеза уопште досела, односно пре него што је утврђена ако постоји опасност
да порески обвезник осујети, онемогући, односно учини неефикасном наплату пореза.
Решење о покретању поступка установљавања залоге постаје извршно даном достављања
пореском дужнику. Тим решењем се налаже попис покретних ствари и непокретности, забрана
преноса новчаних средстава и упис забране у регистар блокираних рачуна који води надлежна
организација, забрана дужницима пореског дужника да испуне друге обавезе према њему.
Решење о залози, поред пореском дужнику, доставља се и:
- пореском извршитељу који треба да попише покретне ствари и непокретности пореског
дужника. При томе има право да уђе на земљиште и у просторије у којима порески дужник
обавља пословну делатност. ПУ подноси захтев надлежном суду за доношење решења којим се
пореском извршитељу дозвољава улазак у стан или друге просторије. Суд је дужан да решење
по захтеву ПУ донесе најкасније у року од 15 дана од дана пријема захтева. Ако у току пописа
порески дужник истакне да је на покретној ствари установљено заложно право и уписано у
регистар заложних права у корист приватноправног повериоца, порески извршитељ то узима у
обзир при утврђивању прихода који се могу реализовати,
- банку којој се забрањује пренос новчаних средстава преко рачуна пореског дужника,
- дужнике пореског дужника којима се забрањује да пореском дужнику плате готовинске дугове,
- заложне регистре који треба да изврше упис залоге: АПР ( залога на покретним стварима,
новчаним и неновчаним потраживањима), Републички геодетски завод ( непокретности),
Народна банка Србије (новчана средства на рачуну пореског дужника).
РС нема првенство у наплати пореског потраживања; она се као и приватноправни повериоци,
уписује у одговарајући регистар заложних права а приоритет њене залоге одређује се у складу
са временом уписа у регистар. Делимични изузетак од овог правила постоји једино код
хипотеке, где се у принудној наплати пореза из непокретности приоритетно потраживање
других поверилаца на продатој непокретности приоритетно наплаћује само до 1/3 утврђене
почетне вредности непокретности, после чега ПУ намирује своје потраживање а остали
хипотекарни повериоци, који се нису могли наплатити из прве трећине, намирују се из
евентуалног остатка.
Залога траје до намирења пореског дуга или поништења пореског решења. ПУ у року од 2 дана
од дана намирења пореске обавезе, подноси захтев за брисање залоге, односно хипотеке, и

23
обавештава банку и дужнике пореског дужника о престанку важења решења о установљењу
залоге.
Привремене мере су средства временски ограниченог обезбеђења будућег остварења
повериочевог потраживања. На тај начин се пореском повериоцу пружа својеврсна заштита у
обезбеђењу наплате пореза који, по правилу, тек треба да доспе. ПУ у свом решењу мора да
наведе разлог због којег сматра да постоји опасност да ће порески обвезник да осујети, односно
онемогући наплату пореза.
Закон о извршењу и обезбеђењу предвиђа да се привремена мера може одредити пре
покретања и у току судског или управног поступка као и по окончању тих поступака, све док
извршење не буде спроведено. Решење о установљењу привремене мере постаје извршно
даном достављања пореском дужнику.
Привремене мере у пореском праву обухватају заложна права на покретним стварима,
непокретностима, новчаним средствима на рачуну и новчаним и неновчаним потраживањима
пореског дужника.
Привремене трају до наплате пореза ради чијег обезбеђења су установљене, до момента када
порески дужник пружи одговарајуће обезбеђење наплате пореског дуга.

29. Релативни и апсолутни начини престанка пореске обавезе

До релативног престанка пореске обавезе долази у случајевима када се мења порески

поверилац или порески обвезник. У пореском праву сукцесија може настати само на основу
закона и јавља се у два облика: као универзална и као сингуларна. Универзална сукцесија
представља ступање следбеника у целину претходникових права и обавеза, чији елементи нису
одређивани појединачно већ је та целина формирана применом неког општег критеријума.
Сингуларна сукцесија представља ступање следбеника у тачно одређено право и/или у тачно
одређену обавезу.
Сукцесија на страни пореског повериоца:
а) универзална сукцесија – у случају бивше СФРЈ правни следбеници су новонастале државе које
су преузеле порески захтев бивше федерације у односу на лица која се налазе под њиховом
пореском влашћу.
б) када је реч о промени пореског повериоца, чешћи су случајеви сингуларне сукцесије; у
границама исте државе може се променити ималац пореског захтева у односу на поједини
порески облик. То се дешава када се субјективно пореско право на основу измена у уставу или
закону делегира другом нивоу власти (нпр када се порески захтев пренесе са централне власти
на општину), односно посебном јавноправном телу (нпр са централне власти на фонд за
пензијско и инвалидско осигурање).
Сукцесија на страни пореског дужника настаје кад из одређеног разлога отпадне порески
обвезник а закон одреди његовог универзалног сукцесора као следбеника и у пореским
стварима. Код физичких лица у случају смрти обвезника, пореска обавеза прелази на
наследнике; законом је предвиђено да наследници одговарају за пореску обавезу оставиоца
највише до висине вредности наслеђене имовине и у сразмери с уделом појединог наследника
у моменту прихватања наследства. У случају престанка правног лица до сукцесије у пореску
обавезу по основу закона долази код статусних промена у облику:
* спајања у ширем смислу: припајање (када се имовина једног друштва преноси на друго) и
спајање (када имовина друштава која се спајају прелази на новоосновано друштво),
* поделе: подела уз припајање и подела уз оснивање.
Код издвајања друштво не престаје да постоји него се од њега издваја део имовине и пшреноси
или на једно постојеће друштво или више постојећих друштава, или на једно новоосновано
друштво или више новооснованих друштава.
Сингуларна сукцесија на страни пореског дужника:

24
а) сукцесија у постојећу пореску обавезу – правни поредак не забрањује да се обавеза плаћања
пореза може пренети уговором на друго лице, али дејства таквог уговора су искључиво
грађанскоправне природе. Обвезник у пореском управном поступку не може истицати приговор
да је треће лице уговором преузело његову пореску обавезу.
б) сукцесија права које је предмет опорезивања – транслативан пренос постоји у случају преноса
права својине; са становишта релативних начина престанка пореске обавезе транслативни
пренос права које је објекат неког пореза није релевантан. Ако је пореска обавеза у односу на
такво право већ настала у моменту преноса ради се о сингуларној сукцесији у пореску обавезу.
Ако пореска обавеза није постојала у моменту преноса, пореска обавеза за правног претходника
у транслативном преносу права није престајала јер није ни постојала. Међутим, дејства
конститутивног преноса могу бити од значаја за престанак пореске обавезе претходника; ако на
праву својине на једној непокретности буде установљено нпр право закупа стана, законом је
предвиђено да престаје пореска обавеза по основу права својине. Законодавац дакле стоји на
становишту да не постоје разлози који би оправдавали опорезивање nuda proprietas, на шта се
своди право својине када се конститутивним преносом на њему установи овакав закуп.
Апсолутни начини престанка пореске обавезе: смрт обвезника, стечај, ликвидација, пореско
ослобођење, пропаст предмета, прекид радног односа, престанак права на које се плаћа порез...

30. Гашење пореског дуга

Пореска обавеза може да престане на више начина и то: наплатом пореза, застарелошћу пореза,
отписом пореза или на други законом прописани начин.
1. Наплата пореза може бити редовна и принудна.
Редовна наплата пореза врши се о доспелости обавезе.
Плаћање дугованог новчаног износа пореза на уплатне рачуне јавних прихода у роковима који
су прописани законом представља стандардни начин наплате.
Компензација је облик наплате где порески дужник подмирује (умањује) свој порески дуг на
рачун потраживања које има против пореског повериоца. Дужник ће моћи да пребије своје
потраживање према буџету РС уколико је обавеза буџета према њему најмање двоструко већа
од укупног пореског дуга који се може измирити путем компензације.
Конверзија потраживања по основу пореза у трајни улог РС у капиталу пореског обвезника; у
поступку приватизације може се спровести конверзија потраживања државних поверилаца у
трајни улог у капиталу субјекта приватизације ако Влада донесе такву одлуку. Одлука о
конверзији може се донети када је донета одлука о моделу приватизације продајом капитала
или стратешким партнерством путем докапитализације или као мера унапред припремљеног
плана реорганизације, а не продајом имовине или преносом капитала без накнаде.
Приликом плаћања, порески дужник одређује врсту доспелих пореза које плаћа. Распоред
уплаћеног износа је следећи: 1) износ главне пореске обавезе, 2) камата, 3) трошкови наплате.
Даном плаћања пореза сматра се дан када је: дуговани износ пореза пренет на прописани
уплатни рачун јавних прихода, документ о компензацији реализован у трезору, Влада донела
акт о конверзији.
2. Застарелост – код застарелости се подразумева престанак неког права због његовог
невршења у законом одређеном периоду. ЗПППА уређује наступање застарелости права ПУ на
утврђивање пореза, на наплату пореза, пореског обвезника на повраћај пореза и споредних
пореских давања, порески кредит, рефакцију пореза, надлежних државних органа на покретање
и вођење прекршајног поступка за пореске прекршаје и на извршење изречених казни и
заштитних мера. Одредбе о застарелости се не примењују на доприносе за обавезно социјално
осигурање.
Право ПУ на утврђивање и наплату пореза, као и право пореског обвезника на повраћај пореза,
застаревају за 5 година. Застарелост права на утврђивање пореза почиње да тече од првог дана

25
наредне године од године у којој је требало утврдити порез. У време застарелости рачуна се и
време које је протекло у корист правног претходника пореског дужника.
Прекид застарелости подразумева ситуацију која настаје сваком радњом ПУ предузетом против
пореског дужника у циљу утврђивања и наплате пореза као и сваком радњом пореског
обвезника предузетом у циљу остваривања права на повраћај пореза, која има за последицу да
се време које је протекло пре прекида не рачуна у законом предвиђен рок за застарелост, па
рок застарелости почиње да тече испочетка после прекида.
Застој застарелости спречава да време потребно за застарелост почне да тече или уколико је
већ започело спречава његово даље протицање. Протекло време пре застоја се урачунава у
законом одређени рок застарелости.
Застарелост права ПУ на утврђивање и наплату пореза не тече:
1. за време од покретања управног спора до правноснажности судске одлуке,
2. за време када је другим законом прописано да се порески поступак не може отпочети,
односно да се започети порески поступак прекида,
3. за време када је плаћање дугованог пореза одложено.
Прекршајни поступак за који захтев за покретање подноси ПУ не може се покренути ни водити
ако протекне 5 година од дана када је прекршај учињен. Застарелост се прекида сваком
процесном радњом надлежног прекршајног суда која се предузима ради вођења прекршајног
поступка. Изречена казна и заштитна мера се не могу извршити ако је од дана правноснажности
пресуде протекла 1 год.
Апсолутна застарелост: у року од 10 година од истека године у којој је порез требало утврдити
или наплатити, за прекршајно гоњење рок апсолутне застарелости је такође 10 год, а код
извршења казне 2 год.
На застарелост ПУ пази по службеној дужности. Евентуално плаћен порез пошто је наступила
застарелост, не представља природну облигацију; порески обвезник има право на повраћај које
застарева за 5 година од дана када је застарелост почела да тече.
3. Отпис дуга представља један од начина престанка пореске обавезе када она није намирена:
а) Влада Србије може на предлог министра финансија донети одлуку о делимичном или
потпуном отпису пореза пореског обвезника који се продаје у поступку приватизације односно
који се налази у поступку реструктуирања,
б) Влада Србије може на предлог министра финансија донети одлуку о делимичном или
потпуном отпису пореза пореског обвезника код којег је промењена власничка структура, по
основу преузетих уговорних обавеза од стране Републике,
в) до отписа оставиочеве пореске обавезе долази у ситуацији када оставилац нема наследнике
или се ниједан не прихвати наследства,
г) у случају када имовина пословно неспособног физичког лица коме се не зна пребивалиште
није довољна да се намири порески дуг, ненамирени део се отписује,
д) отписује се неплаћена пореска обавеза пореског обвезника правног лица над којим је
правноснажним решењем закључен стечајни поступак банкротством осим ако ради њене
наплате није уписано заложно право или није одговорно друго лице за њено испуњење.

31. Принудна наплата пореза

Принудну наплату спроводи ПУ када пореска обавеза није измирена о доспелости – по истеку
5 дана од пријема опомене за плаћање пореза која се шаље пореском обвезнику пошто је пао
у доцњу. Правила ЗПППА о принудној наплати представљају lex specialis у односу на Закон о
извршењу и обезбеђењу, па је примена овог другог закона у пореској материји супсидијарна.
У два случаја ПУ нема основа за почињање поступка принудне наплате:
1. мере за растерећење обавеза субјеката приватизације; постоји могућност да Влада донесе
одлуку да државни повериоци субјекта приватизације морају условно да отпишу дуг са стањем

26
на дан 31.12. последње пословне године, према субјекту приватизације који послује у целини
или већинским друштвеним или јавним капиталом а који се приватизује продајом капитала или
стратешким партнерством кроз докапитализацију или као мера УППР,
2. отварањем стечајног поступка, разлучни повериоци међу којима је и ПУ, разлучно право
остварују искључиво у стечајном поступку.
ПУ почиње поступак принудне наплате пореза доношењем решења о принудној наплати у којем
се наводи износ из опомене достављене пореском обвезнику с обрачунатом каматом од дана
издавања опомене до дана доношења решења. Решење о извршењу не мора да садржи
изричите одредбе о појединачно одређеним предметима које треба захватити извршењем;
ствари које затекне у државини пореског дужника пописује порески извршитељ који
непосредно предузима поједине радње извршења.
Принудна наплата се може спровести и против пореског јемца али је неопходно постојање
решења донетог у пореском управном поступку којим је јемцу утврђена обавеза да плати порез.
Ако је порески обвезник поднео захтев за одлагање плаћања пореза у року од 5 дана од пријема
опомене, ПУ неће донети решење о принудној наплати пореза све док не одлучи о захтеву.
Решење о принудној наплати пореза постаје извршно даном достављања. Против овог решења
се може изјавити жалба у року од 8 дана, али она нема суспензивно дејство.
Покретање поступка принудне наплате пореза има за последицу:
1. наплату пореза из целокупне имовине пореског дужника,
2. плаћање трошкова поступка принудне наплате,
3. увећање главног пореског дуга који је предмет принудне наплате за 5% на дан почетка
поступка принудне наплате.
Поступак принудне наплате прекида се закључком:
1. ако ПУ, пошто решењем констатује да је порески дужник привремено несолвентан, покрене
стечајни поступак против пореског дужника,
2. ако ПУ накнадно одобри одлагање плаћања пореза,
3. ако се утврди грешка код обрачуна пореске обавезе која има за резултат нижи порез,
4. ако је поступак принудне наплате започет пре коначности пореског решења о утврђивању
пореза,
5. ако се поступак по жалби на пореско решење о утврђивању пореза не оконча у року од 60
дана од дана предаје жалбе, односно ако се поновни поступак не оконча у року од 40 дана од
дана пријема другостепеног решења о поништењу првостепеног решења и враћању предмета
првостепеном органу на поновни поступак.
Прекид поступка принудне наплате не утиче на заложно право ни на увећање главног пореског
дуга за 5%.
Поступак принудне наплате обуставља се решењем:
1. ако је пореска обавеза поништена,
2. ако порески дужник накнадно плати дуговану пореску обавезу укључујући настале трошкове
и износ увећања пореског дуга.
Предмети принудне наплате су ствари и права пореског дужника на којима се може спровести
извршење ради остварења одређене принудне напалте пореза:
1. новчана средства на рачуну,
2. новчана потраживања,
3. зарада, накнада зараде, пензија,
4. неновчана потраживања,
5. готов новац и ХОВ,
6. покретне ствари,
7. непокретности пореског дужника.
Треће лице може подићи излучну тужбу ако се као предмет принудне наплате узме покретна
ствар на којој има индивидуализовано власништво.

27
Принудна наплата из новчаних средстава пореског дужника подразумева пренос средстава са
рачуна пореског дужника отвореног код банке на одговарајући уплатни рачун јавних прихода.
Пренос реализује Народна банка Србије. Након блокирања рачуна дужника, банке су обавезне
да електронском поруком одмах доставе информацију о стању средстава на рачунима клијента
као и о свим наредним променама стања средстава. Ако на динарским рачунима нема
средстава за извршење налога за принудну наплату или их нема довољно, захтев за пренос
средстава по блокади даје се банкама код којих дужник има девизне рачуне. ПУ решењем
установљава привремену меру обезбеђења наплате пореског потраживања, која се састоји у
забрани пореском дужнику да новчане обавезе које има према трећим лицима измирује
уговарањем промене поверилаца, односно дужника у одређеном облигационом односу (
асигнација, цесија).
Решењем се налаже дужнику пореског дужника да свој дуг намири уплатом на уплатни рачун
јавних прихода по доспелости потраживања; ако дужник не изврши плаћање ПУ врши принудну
наплату из новчаних средстава са рачуна дужника пореског дужника.
Код принудне наплате из зараде, налаже се исплатиоцу ових прихода да приликом сваке
исплате тих прихода врши обуставу на заради у корист рачуна јавних прихода.
Пленидба непокретности која је уписана у одговарајући регистар се не врши, а непокретност
која није уписана у катастар, земљишне књиге..се плени.
Ако је продајом остварена већа цена од износа пореског дуга, разлика се враћа пореском
дужнику у року од 30 дана.

32. Захтев за повраћај пореза, коришћење пореског кредита и пореску рефакцију

Захтев за повраћај припада пореском дужнику који је преплатио или погрешно уплатио порез.
Титулару оваквог захтева припада камата и то:
* на износ више плаћеног пореза по истеку рока од 30 дана од дана када је ПУ примила захтев
за повраћај,
* ако је основ за повраћај поништено или измењено решење или други акт о задужењу, почев
од дана уплате пореза.
Код акциза, захтев за повраћај може поднети порески обвезник (произвођач или увозник) али
само ако је купац (који је кроз цену акцизног производа поднео терет акцизе) од њега затражио
повраћај.
Порески кредит је износ за који се умањује пореска обавеза; нпр обвезнику пореза на доходак
грађана на капиталне добитке, који део средстава остварених продајом непокретности у року
од 90 дана од дана продаје уложи у решавање свог стамбеног питања и чланова своје породице,
пореска обавеза се сразмерно смањује.
Захтев за рефакцију пореза постоји када је првобитно пореско потраживање било сасвим у реду
али се пореском обвезнику или дестинатару законом даје право да, под одређеним условима,
од државе захтева рефундацију уплаћеног износа јер се из техничких разлога другим путем не
би могла једноставно одобрити жељена пореска олакшица. пореска рефакција се по правилу
одобрава код посредних пореза (ПДВ,акцизе). Нпр право на рефакцију има лице које није
произвођач а извози производ на који је плаћена акциза, који је набавило у земљи непосредно
од произвођача. Ако такав производ извози сам произвођач акциза се уопште не плаћа.

33. Појам, врсте, карактеристике, настанак и престанак пореског управног односа

Порески управни однос представљаправно уређени друштвени однос у који Пореска управа
ступа са физичким и правним лицима (пореским дужницима), а који настаје управним радом тј.
правно регулисаном активношћу вршења државне власти у процесу примене пореских прописа

28
на појединачне ситуације, која се исказује кроз издавање управних аката и предузимање
управних радњи.
Управни акти које издаје пореска управа су: пореско решење и закључак.
Врсте: 1. порески управно-оперативни однос,
2. порески управно-контролни однос.
1. Порески управно-оперативни однос настаје управним актом којим порески управни орган
примењује општу правну норму на конкретну животну ситуацију пореског дужника, ова
активност се назива решавање пореске управне ствари које обухвата и реализацију тј извршење.
Овај однос може настати и самим законом чим се порески дужник нађе у законом предвиђеној
животној ситуацији.
2. Порески управно-контролни однос се заснива управно-контролним радом поводом једног
већ насталог правног односа у сврху провере његове усаглашености са правним нормама и
евентуалне корекције у законитом правцу. Разликују се:
** управно-контролни однос између самих субјеката управног рада: управна контрола управе,
** управно-контролни однос између једног субјекта управног рада (контролора) и неког другог
субјекта нпр физичког или правног лица, али не поводом евентуално предузетог управног рада
већ поводом неког неуправног понашања тог другог субјекта.
Карактеристике:
1. службено-јавни профил: порески управни однос настаје, по правилу, иницијативом носилаца
јавне власти а изузетно по захтеву странке. Пореска управа ће покренути поступак по службеној
дужности кад то налаже порески закон тј кад утврди да, с обзиром на постојеће чињенично
стање, треба покренути поступак ради заштите јавног интереса. У стварима у којима је по закону
за покретање пореског поступка потребан захтев странке, Пореска управа може покренути
поступак само ако постоји такав захтев.
2. унутрашња неизбалансираност ангажованих интереса: јавни (општи) интерес је, у начелу,
надређен приватном (појединачном) интересу.
3. променљивост у времену: порески управни однос је подложан изменама конкретних прилика
и околности те дели судбину „покретљивог“ јавног интереса и јавних потреба.
Престанак пореског управног односа:
а) порески управни односи засновани законитим управним актом престају на неколико начина:
- једнократним понашањем пореског дужника (плаћањем пореског дуга утврђеног у решењу),
- накнадно настала немогућност даљих правних дејстава (смрт пореског дужника, пропашћу
ствари),
- одрицање од признатих овлашћења,
- доношење каснијег акта у истој ствари чиме се или формира нови порески управни однос или
је у питању искључиво гашење ранијег.
б) порески управни односи засновани незаконитим управним актом престају уклањањем таквих
аката одговарајућим правним средствима у поступку контроле (нпр решењем другостепеног
пореског органа по жалби на првостепено решење у пореском управном поступку или судском
пресудом у управном спору).

34. Утврђивање пореза

Утврђивање пореза је делатност којом се установљава постојање појединачне пореске обавезе

и одређују порески обвезник, пореска основица и износ пореске обавезе.
Утврђивање пореза обавља :
1. Порески дужник – самоопорезивање
2. Пореска управа доношењем пореског решења –
** у поступку пореске контроле,

29
 ** у случајевима када је законом прописано да се не спроводи самоопорезивање или када је
прописано да се упркос самоопорезивању пореско решење мора донети.
Пореска обавеза не настаје у моменту када је порез утврђен, већ чим се оствари законски опис
пореског чињеничног стања (нпр даном закључења уговора о преносу својине на непокретности
а не када Пореска управа донесе решење о утврђивању пореза на пренос апсолутних права).
Закон ускраћује дискрециона овлашћења управној власти која мора да се ограничи на примену
пореске стопе на утврђену пореску основицу и која не само да нема право да захтева већи износ
од оног који се на овај начин добија него чак нема ни овлашћења да се задовољи мањим
износом.
И код самоопорезивања и код опорезивања по одбитку, обавезу утврђује порески дужник а не
Пореска управа, али код пореза по одбитку то чини порески платац у име и за рачун пореског
обвезника (примаоца прихода), док код самоопорезивања утврђивање пореза спроводи сам
порески обвезник у своје име и за свој рачун.
Пореско решење о утврђивању пореза садржи :
1. елементе утврђене у ЗУП : увод, диспозитив, образложење, упутство о правном средству,
назив органа са бројем и датумом решења, потпис службеног лица и печат, назнака да се ради
о решењу),
2. елементе уређене у пореском закону ( нпр код паушалног пореза место где се радња налази,
број запослених..),
3. налог пореском обвезнику да порез плати у прописаном (париционом) року на прописане
уплатне рачуне јавних прихода (трезора).
Пореско решење о утврђивању пореза у поступку пореске контроле Пореска управа доноси на
основу података из пословних књига и евиденција пореског обвезника и чињеничног стања
утврђеног у поступку контроле.
Ако порески дужник у пријави утврди нетачан износ пореза, решењем ће се извршити
усклађивање износа, а ако не поднесе пореску пријаву, Пореска управа ће је поднети уместо
њега и решењем утврдити пореску обавезу.

35. Процена пореске основице

Ако се у било којем од поступака доношења решења о утврђивању пореза утврди даа подаци
из пореске пријаве, пословних књига и евиденција не одговарају стварном стању, пореско
решење о утврђивању пореза донеће се на основу процене пореске основице једном од
метода:
1. методом парификације,
2. методом унакрсне процене.
При процени пореске основице методом парификације, Пореска управа има на располагању
три начина, те може да пође од :
1.расположиве уредне пословне документације о пословању у периоду краћем од периода
опорезивања тако што се на основу података о том делу пословања процењује пореска
основица за период за који се утврђује порез,
2.података и чињеница о оствареном промету, утврђеним увиђајем или контролом, тако што се
на основу тих података утврђује пореска основица,
3.упоређивања са подацима других пореских обвезника који обављају исту или сличну
делатност на истој или сличној локацији под приближно једнаким условима.
Унакрсна процена пореске основице може се спроводити само по истеку периода за који се
врши опорезивање. Ова метода је специфична за порез на доходак грађана и полази од
теоријске дефиниције дохотка по којој је доходак неког лица једнак збиру његове потрошње и
увећане вредности имовине у периоду од једне године. Доходак може бити пријављен и
непријављен. Унакрсном проценом утврђена основица пореза на доходак грађана –

30
непријављени доходак – може се дефинисати као разлика између вредности имовине на крају
и на почетку календарске године, увећана за процењене издатке за приватне потребе и
умањена за износ пријављеног дохотка. Непријављени доходак се опорезује као „други
приходи“ по стопи од 20% , без признавања икаквих трошкова.

36. Пореска управа као странка пореског управног односа

Пореска управа, као орган управе у саставу Министарства финансија, има следеће надлежности:
врши регистрацију пореских обвезника додељивањем ПИБ-а и води јединствени регистар
пореских обвезника, утврђује порез, врши пореску контролу, врши редовну и принудну наплату
пореза, открива пореска кривична дела, издаје прекршајне налоге, одлучује о жалбама, води
пореско рачуноводство, врши надзор над применом закона и других прописа, врши унутрашњу
контролу рада, пружа стручну помоћ пореским обвезницима...
За обављање послова из надлежности Пореске управе, образују се организационе јединице:
Централа пореске управе, регионални центри, ЦВПО, филијале, експозитуре.
За извршавање послова на откривању и пријављивању пореских кривичних дела и извршилаца,
образује се Пореска полиција, којом руководи главни инспектор кога на предлог министра
финансија поставља Влада. Пореском управом руководи директор.

37. Обавеза подношења пријаве за регистрацију и пореске пријаве

Обавези подношења пријаве за регистрацију ради добијања ПИБ подлежу: резидентно правно
лице, државни орган и организација, орган и организација територијалне аутономије или
локалне самоуправе (без својства правног лица), резидентни предузетник, стална пословна
јединица нерезидентног правног лица, нерезидентно правно и физичко лице које одређује
пуномоћника, док се од резидентног физичког лица које није пуномоћник коме је ПИБ-ЈМБГ, не
захтева претходно подношење пријаве.
Да би се олакшао поступак генералне регистрације, правним лицима, предузетницима и другим
субјектима за чију је регистрацију надлежна АПР,ПИБ се додељује преко те агенције.
Остали субјекти подложни упису у регистар код неког другог државног органа (нпр суда) или
организације (нпр адвокатска комора), односно који не подлежу обавези уписа, као и стална
пословна јединица нерезидентног правног лица чију регистрацију не спроводи АПР, подносе
пријаву за регистрацију/доделу ПИБ непосредно Пореској управи у року од 5 дана од уписа у
одговарајући регистар.
Надлежност организационе јединице ПУ се одређује према месту седишта, осим за
нерезидентно правно и физичко лице које одређује пуномоћника- седиште ПУ.
ПИБ се не може доделити: правном лицу које има доспеле а неизмирене обавезе по основу
јавних прихода настале у вези са обављањем делатности, правном лицу чији је оснивач физичко
лице које је истовремено и оснивач другог привредног субјекта који има неизмирене обавезе,
правно лице које је настало статусном променом издвајања од пр.лица које има неизмирене
обавезе и ком је одузет ПИБ, предузетнику -II- .
Пошто се ПИБ додељује преко АПР-а тада се неће утврђивати ове сметње, али ако Пореска
управа у каснијем поступку контроле утврди да су постојале сметње, решењем ће привремено
одузети додељени ПИБ, чији примерак доставља банци ради принудне наплате.
ПИБ је јединствени и једини број физичког лица, предузетника и правног лица за све јавне
приходе. Једном додељен, задржава се до престанка постојања, односно смрти пореског
обвезника. ПИБ се обавезно уноси у сваки акт који порески обвезник подноси Пореској управи,
организацијама социјалног осигурања, другим државним органима и организацијама, органима
територијалне аутономије и лок.самоуправе, акт који ПУ доставља пореском обвезнику,

31
документ којим порески обвезник плаћа порез, акт који порески обвезник подноси
организацијама надлежним за вођење регистара и рачуна.
По жалби против решења о одбијању захтева за доделу ПИБ, одлучује министар финансија на
предлог посебно образоване комисије.
Органи/организације којима се налаже да својим радњама помажу ПУ су: АПР, суд, орган
лок.самоуправе, адвокатска комора, орган који води евиденције о месту пребивалишта, орган
који води евиденције о рођењу или смрти физичког лица.
АПР не може извршити брисање привредног субјекта из регистра, регистровати статусне
промене и вршити промене података који се односе на оснивача, односно члана, назив,
седиште, облик организовања, у периоду од добијања обавештења од ПУ да ће се код
привредног субјекта вршити пореска контрола до добијања обавештења да је контрола
завршена.
Пореска пријава је извештај пореског обвезника ПУ о оствареним приходима, извршеним
расходима, добити, имовини, промету добара и услуга и другим трансакцијама од значаја за
утврђивање пореза. Подноси се на обрасцу који прописује министар финансија и уз њу се
прилажу одговарајући докази. Подноси се у року од 15 дана од дана настанка пореске обавезе.
Пореску пријаву, уместо пореског обвезника, подноси ПУ у случају када обвезник пропусти да је
поднесе по налогу пореске контроле.
Код пореза по одбитку, пријава мора да садржи:
1. збирне податке о обрачунатом порезу по одбитку (укључујући доприносе за обавезно
социјално осигурање) од стране једног пореског плаца за све примаоце прихода,
2. појединачне податке о обрачунатом порезу по одбитку од стране једног пореског плаца за
сваког примаоца прихода.
ПУ може пореском обвезнику, на његов писмени захтев, да одобри продужење рока за
подношење пореске пријаве из оправданих разлога али најдуже 6 месеци од дана истека
законског рока за подношење пријаве.
Ако порески обвезник установи да пореска пријава коју је поднео ПУ садржи грешку или
пропуст, дужан је да одмах, а најкасније до истека рока застарелости (5 год. од првог дана
наредне године од године у којој је требало утврдити порез), поднесе измењену пореску
пријаву.
Порески обвезник не може да поднесе измењену пореску пријаву после покретања пореске
контроле.

38. Вођење пословних књига

Обавези вођења пословних књига и евиденциа подлежу порески обвезници-правна лица,

сталне пословне јединице нерезидентних правних лица, сталне пословне јединице резидентног
пореског обвезника у иностранству и предузетници.
Под пословним књигама подразумевају се законом предвиђене евиденције о стању и
променама на имовини, обавезама и капиталу, приходима, расходима и резултату пословања
правних лица и предузетника. Попуњавање пореске пријаве врши се на основу података из
пословних књига.
1. Предузетник може да примењује просто књиговодство или да примењује двојно
књиговодство при чему су допуштена два прилаза:
- примена МСФИ за мала и средња правна лица, или
- примена правила прописаних Правилником о начину признавања, вредновања, презентације
и обелодањивања позиција у појединим финансијским извештајима микро и других правних
лица,
2. Микро правно лице не може примењивати просто него само двојно књиговодство са истим
прилазима као предузетник,

32
3. Мало правно лице примењује двојно књиговодство уз МСФИ за мала и средња правна лица,
4. Средње правно лице примењује двојно књиговодство при чему има на располагању две
опције: примена МСФИ за мала и средња правна лица или примена МСФИ,
5. Велико правно лице примењује двојно књиговодство и увек МСФИ.
Двојно књиговодство се заснива на томе да свака економска промена унутар предузећа мора
бити двоструко у истом износу књижена из разлога што на имовинско стање делује двострано.
У систему двојног књиговодства се воде: дневник, главна књига и помоћне књиге.
Књижењем уписа о насталим пословним догађајима из дневника на одговарајућа конта главне
књиге врши се вредносна промена структуре и величине пословне имовине и капитала.

39. Пословни и порески биланс

Биланс стања представља финансијски извештај у којем се врши рачунско упоређивање или
суочавање активе и пасиве једног правног лица или предузетника. Актива на левој страни
биланса стања показује имовину као збир свих у предузеће уложених привредних добара и
готовине. У активи се налазе сва имовинска права предузећа. Пасива на десној страни приказује
капитал као збир свих средстава стављених предузећу на располагање. У пасиви се налазе све
имовинске обавезе предузећа – обавезе према повериоцима и према власницима. Актива
показује употребу капитала тј конкретне форме у које су средства уложена (основна средства,
обртна средства), док пасива обавештава о пореклу (изворима) средстава којима предузеће
располаже (сопствени капитал, позајмљени капитал).
Под бруто имовином подразумева се укупност, на левој страни биланса-у активи, исказаних
вредности. Нето имовина представља разлику између бруто имовине и дугова предузећа. Нето
имовина се изједначује са сопственим капиталом и у пореском праву се сматра „имовином
предузећа“.
Пословни (трговачки) биланси се састављају у различитим приликама; то могу бити поводи који
се редовно понављају у једнаким интервалима али и ванредни поводи који се могу појавити у
пословном животу.
Порески биланси имају задатак обезбеђења сигурне и поуздане основе опорезивања. Могу бити
редовни и ванредни. Састављају се за појединачно правно лице. У оквиру редовних разликују
се порески биланси пословног резултата и порески биланси имовине. Порески биланси
пословног резултата (опорезиве добити) служе за утврђивање основице опорезивања дохотка,
односно добити пореских обвезника. Порески биланси имовине састављају се у оним пореским
системима у којима постоји посебан порез на пословну имовину.
Порески биланс се изводи из пословног биланса. Висина годишњег резултата утврђује се или
поступком упоређивања нето имовине или поступком усклађивања биланса успеха.
У Србији се примењује метод усклађивања биланса успеха.
Према методи упоређивања нето имовине, опорезива добит (пореска основица) једнака је
разлици између нето имовине предузећа на крају текуће пословне године и нето имовине на
крају претходне пословне године, увећане за све исплате на терет сопственог капитала и
умањене за сва допунска улагања (повећања) сопственог капитала. Упоређивање нето имовине
претпоставља обавезу израде пореског биланса који се изводи из пословног биланса стања
коректуром појединих билансних позиција у складу са пореским прописима о билансирању.
Метод усклађивања биланса успеха састоји се у усклађивању добити обвезника исказане у
билансу успеха који је сачињен у складу са МСФИ (међ.стандарди финансијског извештавања и
Законом о рачуноводству).

33
40. Обавезе нечињења из пореског управног односа

Обавезе нечињења у функцији обезбеђивања фискалног монопола државе састоје се у забрани

производње, увоза или продаје одређених производа или у забрани обављања одређених
услуга, која се законом намеће пореским дужницима. Држава, као монополиста, производи,
увози или продаје извесне производе и обавља извесне услуге и тако остварује монополску
екстра добит: разлика између цене коју држава монополиста успева да одреди због привилегије
обезбеђене законском забраном да друга лица обављају такве делатности и цене која би се на
слободном конкурентском тржишту могла постићи за дат производ/услугу у ствари представља
порез чији терет пада на потрошаче монополских производа. У Србији је таква ситуација са
Државном лутријом.
Обавезе нечињења у функцији олакшавања пореског поступка: Порески обвезник дужан је да
не омета и не спречава службена лица која учествују у пореском поступку у обављању законом
утврђене дужности. Порески инспектор може у поступку пореске контроле изрећи пореском
обвезнику меру привремене забране вршења делатности у трајању од 60 дана ако утврди да се
делатност обавља тако да робу и услуге не прати веродостојна документација од значаја за
утврђивање пореза, да избегава утврђивање и плаћање пореза тако што не уплаћује дневни
пазар, ако ангажује лице без уговора о раду, ако промет од продаје робе не региструје преко
фискалне касе, ако приређује игре на срећу без претходно прибављеног мишљења
Министарства финансија.
Банка је дужна да не дозволи исплату зарада, накнада зарада као и других прихода физичких
лица по основу којих постоји обавеза плаћања пореза по одбитку уколико налог којим се банци
налаже исплата тих примања не садржи позив на број одобрења за плаћање укупне обавезе по
том основу, додељен од стране ПУ.

41. Обавезе трпљења из пореског управног односа

Обавеза трпљења састоји се у допуштању активности пореског органа које задиру у аутономну
сферу коју правни поредак признаје пореском дужнику и којима би порески дужник, да није
пореског прописа, имао право да се супротстави.
Код обавезе нечињења порески поверилац захтева да порески дужник пропусти своју радњу
или да не изврши своје право, док код обавезе трпљења порески поверилац има право да
продре у аутономну сферу пореског дужника који је обавезан да тај продор трпи.
Обавеза трпљења се најчешће везује за поступак пореске контроле а у одређеној мери и
принудне наплате пореза.
Обавезе трпљења: обавеза да се допусти преглед пословних књига, евиденција и друге
документације или исправа, обавеза да се допусти увид у стање сировина, репродукционог
материјала, готових производа, робе и опреме, обавеза да се подвргне саслушању, да допусти
одузимање робе, пословних књига, обавеза да се не омета спровођење принудне наплате...

42. Права пореских обвезника

- право да од ПУ бесплатно добије информације о пореским прописима и основну правну помоћ,

што омогућује да пријави и плати порез у складу са прописима,
- право да у писменом облику добије одговор на питање које се тиче његове пореске ситуације,
- право да се ПУ и њени службеници опходе према њему с поштовањем,
- право да се његови подаци чувају као тајни,
- поштовање приватности, избегавање неоправданих претреса,
- право на увид у податке о себи,

34
- право да сам или путем пуномоћника заступа своје интересе пред ПУ,
- право да користи пореске олакшице,
- право на рефакцију,
- право да присуствује теренској контроли,
- право да користи правна средства у пореском поступку:
Рок за подношење жалбе је 15 дана од дана пријема пореског управног акта. Другостепени
орган (министар финансија) мора одлучити по жалби у року од 60 дана од дана предаје жалбе.
Против коначног пореског управног акта може се покренути управни спор. Рок за подношење
тужбе је 30 дана и она не одлаже извршење пореског управног акта.
Ако суд утврди да су права пореског обвезника повређена, накнада претрпљене штете и судски
трошкови падају на терет буџета Републике/буџета јединице лок.самоуправе.
Заштита података о пореском обвезнику може бити физичка и правна.
Физичка заштита података се остварује строгим обезбеђењем које се уводи приликом
остваривања приступа у компјутеризоване банке података; приступ се омогућује једино
овлашћеним лицима која се морају посебно идентификовати.
Правна заштита се остварује кроз Закон о заштити података о личности коју надзире Повереник
за информације од јавног значаја. Уставом Србије уведен је и институт Заштитника грађана који
штити права грађана и контролише рад органа државне управе.

43. Пореска контрола и њени облици

Пореска контрола је поступак провере и утврђивања законитости и правилности испуњавања

пореске обавезе који врши ПУ. Ако се у пореској контроли утврде пропусти у извршавању
обавеза из порескоправног односа, пореском обвезнику се налаже да их отклони.
Пореска контрола се врши на основу годишњег плана који доноси директор ПУ а који је заснован
на оцени:
1. пореског значаја пореског обвезника (на основу укупног прихода, вредности имовине, врсте
услуга...ПУ процењује да ли су од посебног фискалног значаја),
2. пореског ризика и вези са пореским обвезником,
3. утицаја пореске контроле на ефикасност наплате пореза у одређеним делатностима.
Постоје три облика пореске контроле:
1. Канцеларијска контрола представља скуп радњи којима ПУ проверава тачност, потпуност и
усклађеност са законом, односно другим прописом података исказаних у пореској пријави, као
и пореском билансу и другим евиденцијама пореског обвезника, упоређивањем са подацима
из пореског рачуноводства и другим службеним евиденцијама које води ПУ.
Канцеларијску контролу врши порески инспектор.
Ако се у поступку обраде пореске пријаве и других извештаја утврди да су формално
неисправни, порески инспектор закључком налаже пореском обвезнику да у року од 3 дана
отклони грешке. Ако не поступи по закључку, сматра се да пореска пријава/извештаји нису ни
поднети.
Порески инспектор је дужан да сачини записник о контроли.
Порески обвезник има право да у року од 5 дана од пријема записника поднесе примедбе које
порески инспектор мора да размотри у року од 5 дана.
На основу записника и евентуалних измена у њему, ПУ доноси решење о утврђивању пореза у
року од 60 дана од дана достављања записника.
2. Теренска контрола представља скуп радњи којима ПУ проверава законитост у раду и
правилност испуњавања пореских обавеза од стране пореских обвезника. Њу врши порески
инспектор на основу налога за контролу, у пословним просторијама пореског обвезника или на
другом месту у зависности од предмета контроле. ПУ доставља пореском обвезнику налог за
теренску контролу непосредно пре почетка контроле, на који порески обвезник може поднети

35
усмени приговор одмах. Изузетно, када је дошло до поремећаја у промету на тржишту или када
постоји индиција да је повећан обим нелегалне трговине, порески инспектор отпочиње
поступак контроле без претходног достављања налога.
Теренска контрола се обавља у току радног времена а и по истеку ако порески обвезник на то
пристане.
Ако није у могућности да присуствује теренској контроли, теренски обвезник треба да одреди
лице које ће у његово име извршавати ове обавезе с тим што неизвршавање тих обавеза не
одлаже вршење теренске контроле а санкционисано је као порески прекршај.
Порески инспектор саставља записник о теренској контроли који доставља пореском обвезнику
у року од 5 дана од дана завршетка контроле, једино се записник о теренској контроли промета
преко фискалне касе доставља одмах.
Порески обвезник има право на примедбу у року од 8 дана.
Ако се утврди да порески обвезник није правилно применио прописе приликом утврђивања
пореза, ПУ доноси решење о утврђивању пореза у року од 60 дана од дана достављања
записника.
Код лица које обавља нерегистровану делатност односно непријављену, пореска обавеза се у
теренској контроли утврђује решењем, применом методе процене пореске основице
парификацијом, с тим што се на тако утврђену основицу примењује пореска стопа од 20% по
којој се утврђује и плаћа порез на доходак грађана на друге приходе, без признавања
нормираних трошкова.
У циљу отклањања утврђених повреда закона у примени прописа, пореском обвезнику се могу
изрећи законом предвиђене мере:
1. Мере у току пореске контроле – јављају се у два круга ситуација :
** први круг ситуација се јавља када постоји сумња да је роба употребљена или набављена без
обрачунатог пореза, када робу ставља у промет лице које није регистровано за обављање те
делатности, када се врши промет робе која није прописно евидентирана у пословним књигама,
када се роба продаје ван регистрованих просторија..тада се изричу мере : одузимање робе,
забрана располагања средствима на рачуну, привремена забрана обављања делатности или
појединих послова, привремено одузимање робе и опреме, пословних књига...
** други круг ситуација постоји када се делатност обавља тако да робу и услуге не прати
веродостојна документација, избегавање утврђивања пореза неуплаћивањем дневног пазара,
ангажовањем лица без уговора о раду, ако се промет не региструје преко фискалне касе тада се
може изрећи мера : привремене забране обављања делатности до 60 дана а ако порески
обвезник врши продају акцизних производа – од 3 месеца до 1 године.
2. Мере после обављене пореске контроле изриче ПУ решењем ако порески обвезник не
отклони утврђене повреде закона, то су мере: забрана располагања средствима на рачуну осим
у сврху измирења пореза, привремена забрана обављања делатности или појединих послова,
забрана отуђења ствари због сумње да ће тиме онемогућити измиривање пореске обавезе.
Порески прекршаји су прекршаји одредаба садржаних у пореским законима.
Прекршајни поступак се покреће решењем прекршајног суда на основу издатог прекршајног
налога поводом којег је поднет захтев за судско одлучивање и захтев за покретање прекршајног
поступка.
Прекршајни налог се издаје када је од прекршајних санкција предвиђена само новчана казна у
фиксном износу.
3. Радње у циљу откривања пореских кривичних дела – откривање пореских кривичних дела и
њихових извршилаца обавља Пореска полиција. Са терена пореског управног поступка се
прелази на терен кривичне процедуре-у предистражни поступак. Предистражним поступком
руководи јавни тужилац и он може наложити полицији (и Пореској полицији) да предузима
одређене радње ради откривања кривичних дела и проналажења осумњичених. Пореска
полиција је дужна да: предузме потребне мере да се пронађе учинилац кривичног дела ( да се
открију и обезбеде трагови, да тражи потребна обавештења од грађана, да изврши преглед

36
превозних средстава, да распише потрагу за лицем, да оствари увид у документацију..), позива
пореског обвезника, његовог пуномоћника, запослене ради прикупљања обавештења (Пореској
полицији је дато и право да принудно доведе осумњиченог), Пореска полиција је дужна да и
пре покретања кривичног поступка (истраге) изврши претресање стана, пословних просторија
као и да изврши привремено одузимање предмета који могу послужити као доказ у кривичном
поступку за пореска кривична дела.
На основу прикупљених обавештења, Пореска полиција саставља кривичну пријаву у којој
наводи доказе које је сазнала приликом прикупљања обавештења и подноси је јавном тужиоцу.
Истрага се, после предистражног поступка, покреће наредбом надлежног јавног тужиоца.
Наредба се доноси пре или непосредно после прве доказне радње коју су предузели јавни
тужилац или (Пореска) полиција у предистражном поступку, а најкасније у року од 30 дана од
дана када је јавни тужилац обавештен о првој доказној радњи коју је (Пореска) полиција
предузела.
Пореска кривична дела су кривична дела утврђена у ЗППА,као и у Кривичном законику, која као
могућу последицу имају потпуно или делимично избегавање плаћања пореза, угрожавање
наплате пореза и пореске контроле, недозвољен промет акцизних производа и друге
незаконите радње које су у вези с избегавањем и помагањем у избегавању плаћања пореза. То
су: пореска утаја, неуплаћивање пореза по одбитку, неосновано исказивање износа за повраћај
пореза и порески кредит, угрожавање наплате пореза и пореске контроле, недозвољен промет
акцизних производа и недозвољено складиштење робе.

44. Правна помоћ у пореским стварима

Може бити унутрашња и међународна.

Унутрашња правна помоћ је помоћ коју државни органи и организације, органи територијалне
аутономије и локалне самоуправе пружају Пореској управи достављањем информација или
применом одређених мера потребних за спровођење пореског поступка а на основу захтева
Пореске управе. Пореска управа може да захтева правну помоћ у пореским стварима ако:
1. не може сама да обави службену радњу,
2. не располаже одговарајућим средствима или уређајима који су неопходни за обављање
одређене службене радње,
3. ако би службену радњу могла да обави само уз значајно већи трошак него замољени орган,
односно организација.
Јединица локалне самоуправе дужна је да у року од 5 дана по истеку календарског месеца,
Пореској управи достави у електронском облику назив, односно име и презиме и ПИБ обвезника
пореза на имовину, податке из пореских пријава који су од значаја за утврђивање пореза на
имовину као и податке о наплати тог пореза, а по њеном захтеву и податке о утврђивању и
наплати осталих изворних прихода јединице лок.самоуправе.
Међународна правна помоћ у пореским стварима – ПУ у току пореског поступка може да се
обрати за пружање правне помоћи иностраном пореском органу али исто тако има обавезу да
иностраном пореском органу такву помоћ пружи. Ако ова помоћ није уређена уговорима, може
се пружити под следећим условима: ако постоји реципроцитет, ако се држава која прима помоћ
обавеже да ће примљене информације користити смо у сврху пореског, прекршајног или
кривичног поступка, ако изрази спремност да избегне могуће двоструко опорезивање, ако
задовољење замолнице не угрожава јавни поредак, ако не постоји опасност да би пружање
помоћи довело до одавања службене или професионалне тајне чиме би се пореском обвезнику
могла нанети штета већих размера.

37
45. Порески обвезник – појединац или породица?

Порески обвезник је оно лице (физичко или правно) које је законом обавезано да плати порез.
Дилема око опредељења за појединца или за заједницу своди се на то да ли је правичније
опорезовати заједнички доходак супружника, чланова породице, односно чланова
домаћинства, или је правичније индивидуално опорезовати свако лице.
С једне стране налази се становиште да се за порески третман појединца сматра релевантним
његов доходак одређене висине који је настао као резултат његове активности у оквиру
тржишне привреде и стога управо њему и припада. Начин искоришћавања тако створене
економске снаге у начелу је ирелевантан, па стога ни чињенице као што су склапање брака
односно постојање брачне породичне заједнице нису фактори који би се при опорезивању
применом модела индивидуално оријентисаног опорезивања при самом пореском третману
узимали у обзир.
С друге стране је становиште да је нереално посматрати појединца као пореског обвезника и
његов доходак изоловано од обвезникових економских и социјалних обавеза. Због тога би
брачна, односно породична заједница требало да буде порески обвезник јер се унутар
заједнице на заједничко располагање ставља и индивидуални доходак. Овако удружен и
колективно трошен доходак породице чини посебну, већу економску снагу и зато је
опорезивање дохотка породице примереније захтеву за правичним опорезивањем.
Модели опорезивања који се примењују у савременим државама са развијеном тржишном
привредом:
1. Опорезивање индивидуалног дохотка – Доходак сваког супружника се засебно опорезује али
се приликом одређивања пореске обавезе уважава околност заједничког живота у породици
тиме што се обвезнику пружа одговарајућа олакшица. Такве олакшице могу бити окренуте било
према брачном другу, било према издржаваној деци. Могу имати облик одбитка од дохотка (тзв
стандардни одбитак) или пореског кредита. Ако други супружник остварује сопствене приходе,
одобрена пореска олакшица се сразмерно смањује.
2. Опорезивање заједничког дохотка – Овај модел опорезивања се суочава са три проблема:
како да се ублажи дејство пореске прогресије, како да се обвезнику пружи олакшица којом би
се уважила околност живота у заједници и да ли опорезовати заједнички доходак само брачних
другова или целе породице.
- Дејство пореске прогресије се ублажава применом једне од три методе:
а) метода деобе дохотка се састоји у поступку у којем се прво сабере доходак брачних другова
а затим се збир подели са 2. После тога се спроведу допуштена одбијања од дохотка, па се на
добијену основицу зарачуна одговарајућа пореска стопа. Израчунати износ се на крају множи
са 2 а добијени резултат је коначна пореска обавеза породице. Дејство пореске прогресије је
елиминисано тако што је примењена стопа која одговара половини збирног дохотка
супружника.
б) метода породичних квота састоји се у поступку који је у основи исти као метод деобе дохотка
али делилац може бити већи од 2 – доходак чланова породице се сабере а затим се добијени
збир дели на „породичне квоте“ (делове). Број квота зависи од породичног статуса лица чији се
доходак опорезује и од броја издржаваних лица. На овако добијен резултат примењује се
ослобођење егзистенцијалног минимума, па се на проистеклу основицу зарачунава
одговарајућа пореска стопа а затим се коначни резултат добија множењем тог износа бројем
квота.
в) метода двоструке пореске лествице своди се на примену две различите скале пореске
прогресије; једне када је порески обвезник неожењен или удовац или разведен и друге када се
опорезује збирни доходак брачних другова.
- Олакшице којима би се уважила околност заједничког живота у породици могу бити у виду
одбитка од дохотка или пореског кредита.

38
- Елиминација „пореза на брак“ произвела би другу не-неутралност: настао би порез за
неожењене што би стимулисало склапање фиктивних бракова.
Неутралност ће постојати само у два случаја: у условима примене „чистог модела“ опорезивања
заједничког дохотка (без икаквих олакшица) када само један супружник остварује доходак као
и у условима примене модела деобе дохотка када оба супружника остварују једнак доходак.
Земље у транзицији радије оптирају за индивидуално опорезивање а уважавање породичних
прилика пореског обвезника, појединца се може постићи пружањем, односно ускраћивањем
олакшица на име издржавања чланова породице.

46. Порески објекат

Са аспекта јавних финансија, порески објекат представља материјални основ за увођење пореза
тј манифестацију економске снаге коју треба опорезовати. Порески објекат могу бити приходи,
доходак, имовина и потрошња, а код субјектних пореза у ужем смислу (главарине) и сама
обвезникова егзистенција.
Са порескоправног становишта, порески објекат представљају одређене чињенице чијим
појављивањем, односно подвођењем под законски опис пореског чињеничног стања настаје
пореска обавеза. Те чињенице могу бити : физичка егзистенција пореског обвезника, права,
новчани износи и трансакције. Фактички предуслов опорезивања је веза између објективног
догађаја и лица које је порески обвезник.
Од пореског објекта треба разликовати порески извор, њега чине сва она добра која припадају
пореском обвезнику из којих он плаћа порез. Порески извор може бити или одређени приход
или доходак а само изузетно и имовина.
Приход представља новчани износ који периодично притиче пореском обвезнику, он га може
потрошити или уштедети а да тиме не умањи своју имовину. Доходак представља збир свих
обвезникових нето прихода у одређеном периоду а имовина је скуп права која се у новчаном
облику показују као неутрошени доходак ранијег периода.
Ако би се редовни порези морали плаћати из имовине као извора, ако би се морала захватити
сама њена супстанца да би се могла подмирити пореска обавеза, био би погођен важан мотив
који обвезнике стимулише да обављају неку активност која доноси приход – жеља да се приходи
акумулишу и створи одређено богатство, истовремено сам порески извор би био уништен. Зато
се предлаже да се као извор из којег треба платити све порезе узимају приходи а не и сама
имовина.
Реални порез на имовину : порез чији су и објекат и извор сама имовина. Нпр, ако неко лице
поседује непокретност велике вредности ( стечену наследством нпр) а остварује мале приходе,
порез на имовину који му је утврђен као номиналан постаће реалан тј обвезник ће бити
принуђен да прода део непокретности да би могао да подмири пореску обавезу.
Пореска основица је у новцу изражена вредност пореског објекта. Када се утврди њена
величина и када се на њу примени пореска стопа, добија се износ пореског дуга.
Код појединих пореза пореска основица се исказује у више делова а сваки од тих делова, на који
се примењује одређена пореска стопа , назива се пореска јединица. Нпр основица годишњег
пореза на доходак грађана подељена је на две пореске јединице : до шестоструке просечне
годишње зараде и преко, на прву се примењује стопа од 10% а на другу од 15% .
Пореска основица може бити фактичка и претпостављена. Фактичка основица се утврђује на
бази података који треба да одразе стварну економску снагу пореског обвезника а
претпостављена на основу претпоставке да је порески обвезник остварио односно могао да
оствари приход или доходак односно да поседује имовину одређене величине.
Висина пореске основице може се утврдити : индицијарном методом, директном методом,
индиректном методом, службеном методом, методом парификације.

39
Код индицијарне методе основица се утврђује према извесним, лако уочљивим чињеницама –
претпоставка на којој је почивао овај порез била је да број прозора и врата на згради представља
индицију економске снаге њеног власника. У савременим системима порез на доходак грађана
не може бити мањи од износа израчунатог на основу формуле по којој се одређени индекси
примењују на факторе који представљају индиције луксузног животног стила пореског
обвезника ( број киловата/ радна запремина мотора).
Директном методом се пореска основица утврђује на бази података које је пореском органу
доставио сам порески обвезник.
Индиректном методом се пореска основица утврђује на основу података које пореском органу
доставља треће лице нпр суд достави правноснажно решење о наслеђивању.
Службена метода се примењује када порески обвезник није поднео пореску пријаву иако је био
дужан да то учини и када је порески обвезник поднео пријаву али са подацима које порески
орган сматра нетачним и непотпуним. Овде се може применити метода унакрсне процене
пореске основице као једна од варијанти службене методе.
Метода парификације је такође варијанта службене методе која се примењује у случајевима
када порески обвезник није поднео пореску пријаву, када је поднео пријаву са неверодостојним
подацима који не одговарају реалном стању, када се утврђује паушална основица, као и код
теренске контроле код лица које обавља нерегистровану делатност.

47. Пореске стопе – појам и врсте

Пореска стопа означава износ пореза у односу према пореској основици. Ако се за критеријум
поделе узме однос између кретања пореске стопе и кретања пореске основице, пореске стопе
могу бити : пропорционалне, прогресивне и регресивне.
Пропорционалне пореске стопе су оне које остају исте када се мења пореска основица. Примена
пропорционалне пореске стопе на различите пореске основице два пореска обвезника оставља
неизмењеним релативне односе међу њиховим економским снагама пре и после опорезивања.
Прогресивне пореске стопе су стопе које се увећавају када се увећава пореска основица. Пораст
прогресивних стопа може бити равномеран, убрзан и успорен у односу на раст пореске
основице.
Равномеран пораст постоји када се у истом проценту увећавају и пореска основица и пореска
стопа. Нпр пореске стопе су : 10%, 20%, 40% па је и проценат раста пореске основице за 100%
као и пореске стопе ( 1000дин па 2000дин па 4000дин).
Убрзан раст постоји када се пореске стопе увећавају у већем проценту него што се увећава
пореска основица. Нпр стопа се увећала са 10% на 25%, то је увећање од 150% иако се пореска
основица увећала за 100% ( са 1000дин на 2000дин нпр).
Успорен раст постоји када се пореске стопе увећавају у мањем проценту него што се увећава
пореска основица. Нпр пореске стопе су 10%, 15%, 20% , раст пореске основице је за 100% ( са
1000дин на 2000дин па на 4000дин) али код стопе од 15% раст пореске стопе није 100% већ 50%.
Пораст стопа није неограничен. Највиша пореска стопа не сме бити 100% јер би такав порез
представљао конфискацију. На одређеном нивоу опорезивање прелази у пропорционално.
Опорезивање прогресивним пореским стопама може се спровести путем директне и
индиректне прогресије.
Директна прогресија представља такав начин опорезивања у којем су прогресивне стопе
непосредно представљене као такве у закону. Јавља се у две варијанте.
Прву варијанту чини метода глобалне ( сталне) прогресије. Одговарајућа пореска стопа се
примењује на целокупну основицу. Нпр ако су пореске основице подељене на до 1000дин, 1000-
2000 дин, 2000-4000дин а пореске стопе су 10%, 15% и 20% , на основицу од 1000дин би се
платио порез 100дин, на основицу од 2000дин би се платио порез 300дин а на основицу од
2001дин би се платио порез 400,20дин (20% од 2001дин). Због тога се догађа да обвезник чији

40
је доходак пре опорезивања био виши остане после опорезивања са мањим средствима од оног
чији је доходак нижи.
Другу варијанту чини метода рашчлањене прогресије где се повећана пореска стопа примењује
само на одговарајући део пореске основице у датој транши а не на целокупни претходни део
основице. Цео износ пореског дуга израчунава се када се тако добијени износи по траншама
саберу. Нпр порез на 1000дин је 100дин + порез на следећих 1000дин је 15% = 150дин+ порез
на 1дин (2001дин) је 0,20дин што је укупно 250,20дин.
Пореска стопа која је дата у закону назива се законска стопа. Код пропорционалних пореза
законска стопа једнака је количнику пореског дуга и пореске основице ( нпр основица је
1000000дин, стопа 15%, дуг 15000дин). Код прогресивних пореза, законска стопа се исказује у
облику тзв маргиналних пореских стопа које се примењују на сукцесивне пореске јединице
(транше) дохотка. Маргинална пореска стопа показује за колико се повећава порески дуг када
се пореска основица увећава за једну новчану јединицу. Код пропорционалних пореза
маргинална стопа је једнака пропорционалној стопи.
Ако се порески дуг за сваку траншу дохотка сабере, па се збир подели са пореском основицом
добија се просечна пореска стопа.
Доходак за опорезивање представља категорију која је једнака збиру основице пореза ма
доходак (опорезивог дохотка) и одбитака који се законом признају обвезнику (нпр
егзистенцијални минимум). Отуда ће се прави показатељ реалног пореског оптерећења добити
ако се у однос ставе порески дуг и доходак за опорезивање ( порез на 4000дин је 650дин:
100+150+400, 500дин је егз.мин. 650:4500= 14,44% ). Оваква стопа назива се ефективна пореска
стопа.
Индиректна прогресија представља начин прогресивног опорезивања у којем законске пореске
стопе нису прогресивне, оне су пропорционалне али се прогресиван учинак постиже путем
одбитака којима се умањује обвезников доходак у поступку утврђивања пореске основице.
Другим речима, иако је законска стопа пропорционална, ефективна је прогресивна. Нпр одбитак
је увек 500дин, и законска пореска стопа 20%. На износ од 1000дин порез ће бити 200дин али
ако се рачуна са одбитком тј 200:1500 то је 13,3% (ефективна стопа). На износ од 1500дин
ефективна стопа биће 15% јер је 300:2000=15 ( 300 је 20% од 1500дин а 2000дин је 1500дин плус
одбитак од 500дин).
Регресивне пореске стопе су стопе које се смањују када се повећава пореска основица (нпр код
ПДВ-а).
Показатељ који говори о томе колико ће нека социјална група од сваког додатног динара
дохотка потрошити назива се маргиналном склоношћу ка штедњи. У структури намене дохотка
сиромашнијих лица удео потрошње је већи а штедња мања. Маргинална склоност ка штедњи
расте када расте доходак.
Пропорционална законска стопа пореза на промет од 20% изазива дејство пореске регресије
тако да се ефективне пореске стопе крећу наниже како се иде ка већем промету ( богати имају
већи промет а примењује се иста законска пропорционална стопа, што значи да њих погађа
мања ефективна стопа).

48. Порескополитичке основе избора између пропорционалних и прогресивних пореских

стопа

- Предности пропорционалних, односно недостаци прогресивних пореских стопа:

1. Прогресија уноси арбитрарност у опорезивање јер не постоје чврсти критеријуми на основу
којих би се одредило да се поједини делови основице опорезују једном а поједини другом
стопом. Код пропорционалних пореза стопа је фиксирана на нивоу који омогућује остваривање
жељеног пореског прихода а код прогресије од воље законодавца зависи да ли ће у

41
обезбеђивању тог истог обима пореског прихода неко лице учествовати 10%, 15%, 100% више
од другог лица.
2. У условима примене прогресивних стопа када доходак као пореска основица расте, порески
дуг расте још више. Разлика између пропорционалног повећања пореског дуга, изазваног
променом просечног дохотка у истом проценту (када нпр и порески дуг и просечни доходак
порасту за 10%) и стварног повећања пореског дуга, до којег је дошло под условом да порески
систем није мењан, назива се фискално вучење (извлачење). Фискално вучење се може
раставити на две компоненте. Прву представља тзв инфлаторно вучење које је последица
искључиво инфлаторног повећања дохотка; под дејством инфлације расте номинални доходак
и ако се скала пореске прогресије не измени обвезник ће бити подвргнут дејству више пореске
стопе. Другу компоненту чини реално фискално вучење које настаје када се увећа реални
обвезников доходак па због тога његов номинални доходак буде извучен у траншу у којој се
примењује виша пореска стопа.
3. Утицај прогресивног пореза на величину радног напора је неповољнији од утицаја
пропорционалног. Суочен са смањењем расположивог дохотка изазваним опорезивањем,
обвезник ће реаговати на новонасталу ситуацију, при чему се његова реакција може разложити
на: а) ефекат дохотка који се састоји у томе што га порез стимулише да уложи додатни радни
напор како би повратио онај ниво дохотка који је остваривао пре увођења пореза, и б) ефекат
супституције који се састоји у томе што га порез подстиче да промени модалитет понашања на
тржишту, усмеравајући свој избор ка блаже опорезованој, односно неопорезивој опцији, што
радни напор који је опорезован чини мање привлачним од доколице коју порез не погађа, па
обвезник под дејством ефекта супституције показује спремност да мање ради. Ефекат дохотка
исти је и код пропорционалних и код прогресних пореза, али је ефекат супституције израженији
код прогресивних пореза. Пошто ефекат супституције дестимулише радни напор, у случају када
пропорционални порез смањује понуду рада, прогресивни порез који даје исти приход још ће
дестимулативније деловати на величину радног напора. Уколико пропорционални порез
увећава понуду рада, код еквивалентног прогресивног пореза интензитет тог увећања биће
слабији.
4. Отпор плаћању пропорционалних пореза је мањи него код прогресивних.
5. Примена прогресивних пореских стопа чини порески систем компликованијим а то захтева
бројнију, боље образовану и технички опремљенију пореску администрацију.
- Предности прогресивних, мане пропорционалних стопа:
1. Прогресивно опорезивање је примереније захтеву да порез треба да се плаћа сразмерно
економској снази.
2. Примена прогресивних стопа омогућује вођење активне пореске политике. Прогресивно
опорезовање посебну улогу игра у контексту антицикличке пореске политике, када је у периоду
просперитета потребно деловати на смањивање потрошње 8личне и инвестиционе) а у
стадијуму рецесије на њено повећање. Наиме, када у периоду просперитета због повећања
продуктивности рада порасте реални доходак, све већи број обвезника, под дејством реалног
фискалног вучења, својим дохотком потпада под удар виших пореских стопа, па због тога
порески приход расте брже од основице. Исти ефекат настаје и ако због инфлације порасте само
номинални доходак; опет ће све већи број обвезника бити подвргнут дејству виших пореских
стопа, па ће порески приход расти брже од дохотка. Пропорционални порези у начелу
обезбеђују пораст прихода који је сразмеран порасту пореске основице, па су са становишта
вођења антицикличке политике инфериорни у односу на прогресивне.
- Ако неки издашнији порез учинимо прогресивним нпр порез на доходак, његово прогресивно
дејство може сасвим анулирати регресивно дејство пореза на промет, тако да укупни порески
систем буде пропорционалан. Другим речима, обвезници чији је доходак нижи а који су по
основу пореза на промет сносили сразмерно већи порески терет, сада ће по основу пореза на
доходак понети сразмерно мањи терет, док ће обвезници чији је доходак већи а који су по
основу пореза на промет сносили сразмерно мањи порески терет, сада по основу пореза на

42
доходак понети сразмерно већи терет. Посматрано у целини, два супротна ефекта: регресиван
и прогресиван ће се потрети тако да ће глобални учинак пореског система бити
пропорционалан. Оваква прогресија се назива потпуна компензаторна прогресија. Ако је висина
прогресивних стопа пореза на доходак постављена тако да је не само анулирано дејство пореза
на промет, већ је постигнут свеопшти прогресивни учинак, тако да ако се у обзир узму сви
порези, лица са вишим дохотком плаћају сразмерно више на име пореза а лица са нижим
дохотком сразмерно мање, то је апсолутна прогресија.

49. Пореске олакшице

Пореска олакшица представља уступак који чини држава у погледу пореског обвезника, пореске
основице, пореских стопа или износа пореског прихода, све то у поређењу с општим режимом
ова четири елемента који био законом уређен у одсуству олакшице.
Од посебне важности су мере којима се настоји стимулисати економски раст и ублажити
регионални и секторски диспаритети у привреди. Таква врста пореских олакшица назива се
пореским инвестиционим подстицајима.
Пореске олакшице могу бити и социјалнополитичког карактера, када се диференцираним
третманом пореских обвезника фаворизују они чија је економска снага мања а дискриминишу
они са већим дохотком или имовином.
Будући да пореске олакшице у крајњој линији увек доводе до смањења пореских прихода, у
финансијској литератури се често употребљава термин „порески расходи“. Они представљају
сваку меру пореске политике чија примена повлачи смањење пореских прихода у односу на
износ који би се прикупио у „нормалним“ условима. Постоје две врсте пореских расхода :
једнима се пореском обвезнику пружа финансијси стимуланс да се ангажује у жељеном облику
економске или друштвене активности (порески подстицаји), а другима се обвезнику даје
финансијска олакшица у неповољним околностима у којима се налази (нпр одбитак трошкова
за здравствену заштиту). Учинак пореских расхода сличан је као да је обвезнику дата директна
субвенција : уместо да му је у облику одређеног јавног расхода уступила извесну суму новца из
бџета, држава се код пореског расхода лишава дела свог потенцијалног пореског прихода.
Један од начина класификовања пореских подстицаја почива на везивању пореског уступка за
одређени порез – пореске олакшице у оквиру пореза на добит правних лица, пореза на доходак
физичких лица,пореза на имовину, ПДВ-а. Према дужини трајања пореске олакшице се могу
поделити на трајне и на привремене. Према томе да ли се пружају у целој држави или само у
појединим гранама делатности или регионима – специјалне економске зоне у којима се
инвеститорима пружају посебни порески подстицаји. Веома је значајна подела према утицају
који пореске олакшице имају на пореске приходе, неке од њих доводе до дефинитивног
неплаћања пореза (пореско ослобођење) или делимичног (умањење, порески кредит). Неке
олакшице представљају само одлагање плаћања пореза ( убрзана амортизација). Са становишта
начина на који се пружа порескккааа олакшица, разликују се :
1. Олакшице у погледу пореског обвезника- олакшице које се дају обвезницима који се нађу у
ситуацији предвиђеној законским описом чињеничног стања (пореско ослобођење за
новооснована предузећа),
2. Олакшице у погледу пореске основице- У случају изузимања, одређени објекти се искључују
из обухвата опорезивања нпр накнада за време незапослености, родитељски и дечији додатак..
Може се поставити питање да ли се као последица примењеног изузимања јавља непостојање
пореске обавезе или је у питању само изузетак од дејства иначе постојеће обавезе. Порески
орган треба прво да констатује постојање пореске обавезе а да затим својим решењем установи
да се одређени објекти изузимају од опорезивања. Код одбитака је реч о извесним ставкама
које се одузимају у поступку одређивања пореске основице нпр одбитак од дохотка на име
егзистенцијалног минимума.

43
3. Олакшице у погледу висине пореске стопе- пружају се у виду посебног снижења стопе
обвезницима који се нађу у ситуацији предвиђеној законским описом чињеничног стања нпр
снижена пореска стопа за „мала предузећа“.
4. Олашице у погледу висине обрачунатог пореза- називају се пореским кредитом. Порески
кредит представља умањење пореског дуга. Он се може одобрити пореском обвезнику било у
виду одбијања одређене суме од износа дугованог пореза, било у виду компензације
(пребијања) обвезниковог пореског потраживања према држави са његовим пореским дугом.
Међународно двоструко опорезивање се у Србији елиминише применом кредита на име
пореза плаћеног у иностранству. Стандардна олакшица у виду пореског кредита не сме бити
већа од пореза.

50. Појам двоструког опорезивања и феномени слични двоструком опорезивању

Двоструко опорезивање постоји када се исто лице и вези са истим објектом опорезује истим или
сличним порезима за исти период од стране више пореских власти које су истога ранга.
1. Идентичност пореског обвезника – инсистирање на идентичности пореског обвезника односи
се на законског а не на фактичког обвезника, лице које сноси економски терет пореза. Иако би
на први поглед изгледало сасвим прихватљиво да се двоструко опорезованим сматра само онај
субјект који је стварно погођен порезом, а не онај који је законом обавезан да порез плати, али
који је успео да га превали на друго лице, опредељивање за обвезника у економском смислу
отворило би многе тешкоће и непрецизности.
2. Идентичност пореског објекта – једнакост оних објективних чињеница чијим појављивањем
односно подвођењем под законски опис пореског чињеничног стања, настаје пореска обавеза.
Сматраће се да је у питању исти објекат (доходак) и у случају када у једној земљи обвезникови
расходи нпр на име доприноса за добровољно социјално осигурање имају статус одбитка од
основице а у другој га немају. Није неопходно да законска дефиниција буде иста, потребно је да
чињенице буду исте.
3. Идентичност пореза – када две државе закључују уговор о избегавању двоструког
опорезивања, проблем идентичности пореза се решава на тај начин што се у уговор уноси листа
пореза на које ће се он примењивати. Ако оваквог уговора нема, критеријум помоћу ког се може
утврдити идентичност је природа њихових објеката. Тако ће нпр постојати двоструко
опорезивање ако једна земља опорезује зараде одговарајућим цедуларним порезом
(објектним) а друга глобалним (субјектним) порезом на доходак.
4. Идентичност периода – време у којем је порески објект настао а не рокови у којима је порез
утврђен нити у којима је прописано њихово плаћање, као ни пореска година.
Предуслов опорезивања је веза између објективног догађаја и лица које је порески обвезник.
Ако из природе те везе произлази да је у питању исти порески обвезник постојаће двоструко
правно опорезивање. Ако је пореска чињеница иста али су обвезници различити, постојаће
економско двоструко опорезивање.
-У циљу дефинисања појма двоструког опорезивања потребно је повући јасну линију
разграничења према феноменима који су слични појму двоструког опорезивања али којима
недостају сва својства.
У финансијским односима свакодневно се догађа да се исти порески обвезник или исти порески
објекат вишеструко опорезују. Класификација разноликих ситуација обухваћених појмом
вишеструког опорезивања почива на комбинацији три критеријума : идентичност пореског
субјекта( у правном смислу исто лице), околности да ли је у питању сукоб пореских закона унутар
једне или две државе и међусобни однос (ранг) пореских поверилаца ( две федералне
јединице,две општине).

44
1. Надопорезивање – постоји када се путем више пореза исте врсте, у истом периоду, опорезује
у правном смислу идентични обвезник у вези с истим пореским објектом али од стране два
различита пореска повериоца различитог ранга.
2. Кумулирање пореза – постоји када исти порески обвезник у истом периоду плаћа више
различитих пореза на исти порески објекат али с обзиром на различите манифестације његове
економске снаге, нпр порески обвезник може истовремено бити опорезован субјектним
порезом на целокупну нето имовину али и објектним порезом на непокретности. Постоји
идентичност пореских обвезника али су порези различити.
3. Економско двоструко опорезивање – истим порезом, у истом периоду, у односу на исти
порески објекат се опорезују два у правном смислу различита али економски идентична или
барем повезана пореска обвезника.
а) ТИП 1 – постоји када је за исти доходак супруг опорезован у једној а супруга у другој држави
или код опорезивања власника непокретности и плодоуживаоца.
б) ТИП 2 – постоји када се расподељени део добити корпорације опорезује два пута : прво се на
нивоу корпорације плати порез на добит корпорације а затим се на нивоу акционара дивиденда
опорезује порезом на доходак физичких лица.
в) ТИП 3 – постоји када су истовремено опорезовани добит филијале из које се исплаћују
дивиденде матичној компанији и добит матичне компаније у коју су укључене дивиденде од
филијале.

51. Узроци двоструког опорезивања

Држава може поставити порески захтев само према лицима која су на неки начин подвргнута
њеном територијалном суверенитету односно да је порески субјекат са њом повезан кроз
присуство одређених одлучујућих чињеница као што су држављанство, резидентство и извор.
Резидентство као персонална одлучујућа чињеница доводи до успостављања тзв неограничене
пуне пореске обавезе : лица која су на овај начин подвргнута пореској јурисдикцији одређене
државе могу у њој бити опорезована у складу са својим светским дохотком, односно светском
имовином. Држава је у стању да релативно ефикасно спроведе поступак утврђивања и наплате
пореза у односу на лица која су резиденти на њеној територији , то је принцип универзалности
пореске обавезе. С друге стране, извор као одлучујућа чињеница само економског карактера
доводи до успостављања ограничене пореске обавезе, опорезује се само имовина која се
налази на територији одређене државе, то је територијални принцип распростирања пореске
обавезе. Отуда су лица која су резиденти неограничено порески одговорна док нерезиденти
подлежу територијалном принципу.
До сукоба пореских јурисдикција долази због тога што у међународном јавном праву нису
постављена међународна призната начела којима би се ограничавала сувереност државе у
пореској области. Свака држава дефинише свој национални интерес у пореској материји и на
основу њега се опредељује за одлучујуће чињенице.
Сукоби се појављују у три различите ситуације :
1. сукоб између неограничене и ограничене пореске обавезе – земља резидентства опорезује
светски доходак односно светску имовину својих резидената а земља извора опорезује
нерезиденте у односу на доходак који потиче из извора са њене територије.
2. сукоб између две неограничене пореске обавезе – нпр ако једна држава за одлучујућу
чињеницу узима држављанство а друга резидентство или ако обе земље примењују нпр
резидентство. Многе државе резидентство корпорација одређују на основу места
инкорпорисања а друге на основу места где се ефективно управља корпорацијом.
3. сукоб између две ограничене пореске обавезе.

45
52. Одлучујуће чињенице сукоба пореских закона

Држављанство се, као одлучујућа чињеница сукоба закона, постепено повлачи пред домицилом
(пребивалиштем) и резидентством. Данас само САД и Еритреја имају овај критеријум на основу
ког се распростире пореска обавеза. Раније се наводило да се опорезивање држављана може
правдати заштитом права грађана коју држава пружа својим грађанима али ипак везу политичке
природе између држављана и државе потискује економска повезаност.
Резидентство подразумева стално или привремено физичко присуство неког лица на одређеној
територији и шири је од појма пребивалишта. Већина савремених пореских система претендује
да најширој пореској обавези подвргне и стране држављане који иако немају пребивалиште,
фактички бораве на државној територији ( боравиште).
Резидент је оно физичко лице које :
1. на територији РС има пребивалиште или центар пословних и животних интереса,
2. на територији РС непрекидно или са прекидима борави 183 или више дана у периоду од 12
месеци који почиње и завршава се у односној пореској години,
3. је из РС упућено у другу државу ради обављања послова у дипломатском или конзуларном
представништву РС, у међународним организацијама, у периоду обављања послова.
Критеријум „центра пословних и животних интереса“ је уведен да би се што шири круг
обухватио резидентством – нпр неко лице које нема пребивалиште у РС нити у њој уобичајено
борави али му ту живе чланови породице и има непокретности.
Пореско резидентство се обично установљава за одређену пореску годину. Због тога се дужина
боравка оцењује на тај начин што се утврђује да ли је неко лице било резидент дате државе у
прописаном периоду посматране пореске године. Резидентство почиње оног дана када је
порески обвезник дошао у Србију. Физичко лице које у моменту уласка у РС зна да ће ту провести
дуже од 183 дана у периоду од 12 месеци, сматра се резидентом од момента када је први пут
ушло на територију РС. Резидентство на основу критеријума „183 дана“ се завршава последњег
дана боравка на територији РС. Нпр ако је лице боравило у РС од 1.3. до 10.9.2013. оно је
резидент за ту пореску годину јер је боравак трајао 194 дана. Ако је у РС дошло 1.11.2012. и
боравило до 5.5.2013. оно је резидент за две пореске године јер је у периоду од 12 месеци у РС
боравило 187 дана, при том је у 2012.год. резидент само за период 1.11. – 31.12. а у 2013.год.
1.1. – 5.5.
Код опорезивања правних лица постоје три система одређивања резидентства :
1. критеријум места инкорпорисања,
2. место из ког се ефективно управља корпорацијом,
3. алтернативно, примењујући оба критеријума.
Рс припада трећем систему – правно лице је резидент РС ако је основано или има место стварне
управе и контроле на територији РС. Под стварним утицајем и контролом треба сматрати
остваривање ефективног утицаја на пословне одлуке.
Због различитих критеријума који се примењују у различитим државама за одређивање
резидентства, могући су случајеви двојног резидентства. Оно може бити симултано и
сукцесивно. Симултано двојно резидентство постоји у ситуацијама када се исто лице у истом
периоду сматра резидентом у двема државама. Сукцесивно постоји када долази до промене
места боравка било у оквиру једне фискалне године било по њеном истеку.
Извор означава територију на којој се налазе непокретности, стална пословна јединица или
стална база у којој се обавља професионална активност, на којој се користе средства из којих се
исплаћују дивиденде и накнаде из ауторских и сродних права и права индустријске својине,
односно на којој је резидент дужник који исплаћује камату.

46
53. Колизионе норме у међународном пореском праву

Колизионе норме у међународном пореском праву представљају унилатерална (у виду закона)

или билатерална (у виду уговора између две државе) правила која одређују која је држава
овлашћена да опорезује одређени порески објекат или његов део у случају преклапања
пореских система. Колизионим нормама се одређује која од конкурентских пореских
јурисдикција има приоритет у конкретном случају. Порески субјекат је са пореском
јурисдикцијом повезам преко резидентства и сасвим ретко преко држављанства, а порески
објекат преко извора. Разграничавање најчешће почива на принципу да држава са којом је
обвезник повезан одлучујућом чињеницом персоналног карактера (резидентством) треба да
има приоритет у опорезивању. Принцип резидентства има снагу општег правила док је извор
изузетак. Субјективно пореско право земље извора појављује се у опорезивању оних пореских
чињеница које се дешавају на националној територији а које се показују у остваривању дохотка
или поседовању имовине који су тесно повезани са територијом.
Колизиона правила се никада не примењују на целокупан порески објекат (доходак,имовину),
већ само на његове одређене делове. Те норме могу имати различите правне последице :
- оне могу делове пореског објекта у потпуности препустити опорезивању у држави
резидентства у ком случају земља извора потпуно одустаје од свог субјективног права,
- могу препустити опорезивање делова пореског објекта земљи извора,
- оне могу расподелити поједине категорије дохотка (нпр дивиденде и камате) између државе
резидентства и државе извора на тај начин да се земљи извора допушта право да опорезује
само одређени проценат прихода о којима је реч. С друге стране, земља резидентства допушта
да се ови порези по одбитку могу истаћи као порески кредит на рачун пореза који је утврђен на
светски доходак.
Колизионе норме одређују којој ће земљи различите категорије дохотка или предмети имовине
бити препуштени за потенцијално опорезивање, оне служе да се локализује пореска чињеница.
Порески објекат може бити опорезован једино ако је подложан опорезивању како на основу
колизионих тако и на основу материјалних правила, одлучујуће чињенице у материјалним и
колизионим нормама морају да се поклапају.
Одлучујуће чињенице (тачке везивања) су израз персоналне и економске повезаности
обвезника с одређеном заједницом. Оне служе да се дефинише пореска обавеза у
материјалном праву као и да се изврши алокација пореских објеката у колизионом праву.
У зависности од тога да ли колизионе норме делове пореског објекта у потпуности препуштају
опорезивању у земљи резидентства или потпуно препуштају земљи извора или се пак
субјективно пореско право дели између две државе, њима се може : спречити двоструко
опорезивање или земља резидентства мора применити додатне мере тј методе за елиминацију
двоструког опорезивања.
Ако колизионе норме одреде да земља извора има ексклузивно субјективно пореско право,
онда земља резидентства мора потпуно да изузме делове дохотка односно имовине који су у
питању. Оваква колизиона правила имају апсолутно дејство и довољна су да спрече двоструко
опорезивање, нпр: Србја има право опорезивања само оних непокретности које се налазе на
њеној територији па непокретност српског резидента у иностранству не може бити двоструко
опорезована.
Ако,међутим, колизиона правила немају апсолутну важност тј ако уз неограничено право
опорезивања земље резидентсва земља извора задржава ограничено право да опорезује
извесне приходе до износа који је лимитиран одређеним процентом, субјективно пореско
право је подељено између земље резидентства и земље извора. У том случају постоје две
могућности: да се двоструко опорезивање избегне уговорима између две државе или
применом метода за елминацију двоструког опорезивања.

47
54. Методе за спречавање, односно за елиминацију двоструког опорезивања

У односу на то да ли се одређена метода примењује на пореску основицу или на порески дуг,

разликују се :
1. метода изузимања – држава не опорезује одређени доходак, односно одређене предмете
имовине који могу бити опорезовани само у другој држави,
2. метода кредита – од пореза који је утврђен на светски доходак, односно светску имовину
одбија се порез који је плаћен у земљи извора,
3. метода одбитка – резидентном обвезнику се допушта да одбије инострани порез као текући
расход приликом утврђивања пореске обавезе:
нпр ако је обвезников светски доходак 1 100 000е од чега је у земљи извора остварио 100 000е
при чему је пореска стопа у обе државе 20%, примена методе одбитка довела би до укупне
пореске обавезе од 236 000е, у земљи резидентства 216 000е (20% x (1 100 000-20% x 100 000))
а у земљи извора 20 000е (20% x 100 000).
- МЕТОДА ИЗУЗИМАЊА – овом методом се они делови имовине односно дохотка који су путем
колизионих норми које немају ефекат искључивости препуштени субјективном пореском праву
земље извора, искључују из пореске основице у земљи резидентства.
Нпр ако је колизиона норма с апсолутним дејством прописала да право опорезивања примања
остварених по основу рада у државној служби земље извора припада искључиво земљи извора
онда је овакво колизионо правило само по себи постигло ефекат. Али ако колизиона норма
нема апсолутну важност па нпр пропише да плате директора могу бити опорезоване у земљи
извора (тј у земљи резидентства корпорације чији је члан), двоструко опорезивање ће бити
елиминисано тек ако се примени метода изузимања па земља резидентства не укључи у
пореску основицу износ плате коју директор-њен резидент остварује у земљи извора.
а) метода пуног изузимања – земља резидентства, приликом одређивања прогресивне пореске
стопе која ће се применити на остатак дохотка односно имовине, уопште не узима у обзир
доходак/имовину који су изузети од опорезивања.
Нпр доходак је 100 000е ( 80 000е у земљи резидентства, 20 000е у земљи извора). У земљи
резидентства је до 80 000 стопа 30% а преко 35% , што значи да ће порез у земљи резидентства
бити 30% од 80 000е = 24 000е. Ако је у земљи извора пореска стопа 20% порез је 4000е а ако је
стопа 40% порез је 8000е. То значи да је пореском обвезнику у земљи резидентства тиме дата
олакшица од 11 000е ( уместо да плати 35% од 100 000е = 35 000е он плаћа 24 000е) минус
4000е/8000е за порез који плаћа у земљи извора. Олакшица у земљи резидентства може бити
већа од пореза у земљи извора чак и ако је пореска стопа у земљи извора виша. До тога долази
због тога што се код примене методе пуног изузимања земља резидентства одриче не само
пореза на доходак који је остварен у земљи извора ( 35% од 20 000е = 7000е) већ је и порез на
преостали доходак (80 000е) умањен за суму која одговара разлици у пореским стопама за два
нивоа дохотка у земљи резидентства (35%-30%=5% од 80 000е = 4000е).
б) метода изузимања са прогресијом – земља резидентства изузима доходак/имовину који су
остварени односно који се налазе у земљи извора али да би се елиминисала привилегија по
основу дејства прогресивних пореских стопа, такав доходак се узима у обзир приликом
одређивања пореске стопе која ће се применити на остатак дохотка/имовине.
Нпр на доходак од 80 000е земља резидентства би ипак применила стопу од 35% и порез би
износио 28 000е. Кад год је порез у земљи извора мањи од олакшице коју треба да пружи земља
резидентства, порески обвезник ће проћи боље него да је његов укупан доходак остварен
једино у земљи резидентства, и обрнуто.
- МЕТОДА КРЕДИТА – применом ове методе, земља резидентства у првом стадијуму поступа као
да не постоје колизиона правила, опорезујући светски доходак/имовину свог резидента без
обзира на могуће постојање конкурентског субјективног пореског права земље извора. У другом
стадијуму, земља резидентства елиминише двоструко опорезивање тако што допушта да се

48
порез наплаћен у земљи извора истакне као кредит на рачун пореза утврђеног на светски
доходак.
а) метода пуног кредита – порез који је плаћен у земљи извора се у потпуности одбија од пореза
који уводи земља резидентства, без обзира да ли је износ пореза плаћеног у иностранству већи
од оног дела пореза који би у земљи резидентства могао бити приписан дохотку који је
остварен. Нпр порез на светски доходак од 100 000е у земљи резидентства је 35%- 35 000е. Када
би се пореска стопа од 35% применила и на доходак остварен у земљи извора то би било 35%
од 20 000е = 7000е. Али и да је пореска стопа у земљи извора 40% од 20 000е=8000е, опет би
порески обвезник платио 35 000е ( 27 000е у земљи резидентства + 8000е у земљи извора).
б) метода обичног кредита – порез који је плаћен у земљи извора истиче се као кредит али само
до износа који би у земљи резидентства, применом њених пореских прописа, могао бити
приписан дохотку који је остварен у иностранству. Од пореза који је у земљи резидентства
утврђен на светски доходак одбија се мањи од следећа два износа :
1. износ обрачунат по стопама у земљи резидентства,
2. износ обрачунат по стопама у земљи извора.
Дакле, постоји лимит који је једнак износу који би се добио применом пореских стопа земље
резидентства на доходак који је остварен у земљи извора.
Нпр порез на 20 000е у земљи резидентства је 35%= 7000е. Ако би порез у земљи извора био
8000е он ипак у земљи резидентства може да захтева да му се одбије само 7000е, укупно ће
платити значи 36 000е ( 8000е у земљи извора + 28 000е у земљи резидентства тј. 28 000 +
(7000+1000)). А када је износ пореза у земљи извора мањи од максималног лимита земље
резидентства, порески обвезник ће увек морати да плати исти износ као да је опорезован само
у земљи резидентства.
в) остале поделе методе пореског кредита : директни и индиректни порески кредит.
Директни порески кредит је метода којом се елиминише двоструко правно опорезивање.
Индиректни порески кредит је метода којом се елиминише двоструко економско опорезивање:
Код међународног опорезивања дивиденди, резидентни акционар може добити право да
истакне као кредит само порез који му је у земљи извора наплаћен по одбитку на исплаћене
дивиденде – тада је реч о директном пореском кредиту. Али, може му се дозволити да као
кредит истакне и део пореза на добит корпорације који одговара добити из које су исплаћене
дивиденде.

55. Унилатералне мере за спречавање, односно елиминацију двоструког опорезивања

Унилатералне мере се доносе у облику закона који садржи правила за спречавае односно
елиминацију двоструког опорезивања.
1. Унилатералне мере за спречавање интерног двоструког опорезивања – На својој територији
држава може унапред предвидети политику и технику опорезивања чија примена неће
доводити до двоструког опорезивања. Интерне колизионе норме, садржане у унутрашњем
законодавству, имају апсолутну важност и спречавају настанак интерног двоструког
опорезивања. У Србији, која је унитарна држава, интерно двоструко опорезивање би могло
настати само кроз претензије две јединице локалне самоуправе да у истом пореском периоду
опорезују истог пореског обвезника у односу на исти објекат истим порезом (нпр да
обвезникову непокретност опорезују порезом на имовину и општина на чијој се територији
непокретност налази и општина на чијој територији обвезник има пребивалиште).
2. Унилатералне мере за спречавање, односно елиминацију међународног двоструког
опорезивања – С једне стране оне могу имати за циљ да разграниче домаћу пореску
јурисдикцију према пореској јурисдикцији других држава и тада обухватају сва правила о
ограниченој пореској обавези и сва правила о неограниченој пореској обавези која се тичу
опорезивања пореских објеката у иностранству који припадају резидентима. Једино земље које

49
примењују територијални принцип могу на овај начин спречити двоструко опорезивање. То су
структуралне унилатералне мере, мере с апсолутним дејством. С друге стране, највећи број
држава настоји да што више прошири опсег примене својих пореских закона да би тако увећале
своје пореске приходе. У сврху избегавања двоструког опорезивања, служе унилатерална
правила која се заснивају на приступу по којем се неограничена пореска обавеза сужава
једностраним одустајањем од субјективног пореског права. То су институционалне
унилатералне мере.
ЗПДГ и ЗПДПЛ су као институционалну унилатералну меру прописали методу обичног кредита
за у иностранству плаћен порез на доходак грађана, порез на добит правних лица остварену
пословањем преко сталне пословне јединице у другој држави и порез по одбитку на дивиденде
из директних инвестиција. Код пореза на имовину, пореза на наслеђе и поклон, ако се наслеђује
непокретност као и код пореза на пренос апсолутних права на непокретностима, ЗПИ је
предвидео територијални принцип тако да се непокретности које се налазе у иностранству
изузимају од опорезивања.
Предности унилатералних мера су те што да би се донеле, уопште није потребна акција друге
државе па је отуда и поступак њиховог доношења једноставнији. Недостаци су једностраност
односно непостојање реципрочног уступка друге државе, затим то што чак да различите државе
прихватају идентична правила то не значи да ће двоструко опорезивање бити елиминисано јер
одлучујуће чињенице могу бити дефинисане на различите начине, непостојање јединствене
концепције што доводи до тога да свака земља ограничава своје субјективно пореско право
према властитом нахођењу, њихова нестабилна природа јер могу бити повучене у сваком
тренутку...

56. Функционисање међународних конвенција о избегавању двоструког опорезивања и

њихов однос са унутрашњим материјалним правом

Конвенције о избегавању двоструког опорезивања путем система колизионих норми решавају

проблем којој ће држави уговорници припасти субјективно право у односу на одређени порески
објекат. Ако колизиона правила одреде да једна земља има ексклузивно субјективно пореско
право у односу на дати порески објекат, додатни поступци су непотребни и конвенција о
избегавању двоструког опорезивања постиже свој основни циљ већ на основу таквих
колизионих норми. Међутим, другачија ситуација постоји ако колизиона правила немају
апсолутну важност (тј ако се поједини порески објекат оставља опорезивању нпр земљи извора
али не на бази искључивости, тако да га може опорезовати и земља резидентства) или ако
земља извора задржава ограничено право да опорезује извесне приходе (нпр дивиденде или
камате) до износа који је лимитиран одређеним процентом, с тим што земља резидентства
паралелно има право да их неограничено опорезује.
Међународно двоструко опорезивање биће елиминисано једино ако се порез по одбитку
плаћен у земљи извора може истаћи као кредит на рачун пореза у земљи резидентства.
Модел-конвенција ОЕЦД о двоструком опорезивању дохотка и имовине допушта три
могућности: да обе земље уговорнице примене методу изузимања са прогресијом, праћену
парцијалним обичним кредитом за дивиденде и камате, да обе земље уговорнице примене
искључиво методу обичног кредита или да једна земља уговорница примени методу изузимања
са прогресијом, праћену парцијалним обичним кредитом за дивиденде и камате а друга земља
уговорница искључиво примени методу обичног кредита.
Утицај конвенције о избегавању двоструког опорезивања на унутрашње материјално право
условљен је циљем конвенције. Пошто се она закључује да би се путем колизионих норми
разграничиле пореске јурисдикције земаља уговорница тако да се не преклапају,њен ефекат на
унутрашња материјална правна питања је негативан тј колизионе норме из конвенције могу
само да оставе субјективно пореско право одговарајуће државе неизмењеним или га могу

50
сузити,односно потиснути али га ни у ком случају не могу проширити или установити.
Конвенција прописује да ли и у којој мери земље уговорнице морају да одустану од своје
пореске јурисдикције. Конвенција утврђује теоретску могућност опорезивања али не ствара
материјалноправну основу за опорезивање; њу увек мора образовати унутрашње (домаће)
право. Мера за елиминацију двоструког опорезивања из међународне конвенције потиснуће
унилатералну меру коју је увело национално законодавство једино ако унилатерална мера не
пружа барем исту олакшицу као и билатерална/мултилатерална. Задатак конвенција је да
разграниче пореске јурисдикције а не да одређују на који ће начин поједина држава да
примењује своје порезе. У начелу, свака земља задржава своју сувереност у погледу начина
опорезивања и висине пореског терета.
Приликом утврђивања које право треба применити у конкретном случају, неопходно је
спровести испитивање кроз три стадијума. Пре свега треба проверити да ли на основу
конвенције постоје ограничења субјективног пореског права државе и које су им размере, затим
да ли уопште постоји могућност опорезивања према националном пореском праву и на који се
начин опорезују они делови дохотка,односно имовине који, према конвенцији, могу бити
опорезовани.

57. Билатералне конвенције

Уговори о избегавању двоструког опорезивања између две земље представљају у савременом

свету доминантну форму међународних мера за спречавање односно елиминацију двоструког
опорезивања.
Израдом модел-конвенције о избегавању двоструког опорезивања дохотка и имовине односно
наследства, прво се бавио Финансијски Комитет Лиге народа, да би после Другог светског рата
рад на усавршавању оваквих конвенција био настављен пре свега у оквиру ОЕЦД и УН. Највећи
утицај има модел-конвенција ОЕЦД. Посебно су значајни чланови у којима се дефинишу
појмови резидент и стална пословна јединица.
1. Резидент – израз „резидент земље уговорнице“ за потребе Конвенције означава свако лице
које је у складу са законом те земље подложно опорезивању на основу чињенице
пребивалишта, боравишта, места управе и сл. Ипак, уколико је неко лице резидент државе
уговорнице према њеним домаћим прописима, а такав статус је стечен на основу одговарајућег
основа (личне везе са том државом,пребивалиште), то лице се неће сматрати резидентом те
државе за потребе Конвенције уколико подлеже њеном опорезивању искључиво на бази
територијалног принципа.
Концепт „резидента земље уговорнице“ обавља различите функције у три случаја :
а) приликом одређивања лица на која се Конвенција примењује,
б) у решавању случајева када је двоструко опорезивање настало као последица двојног
резидентства,
в) у решавању случајева када је двоструко опорезивање настало као последица истовременог
опорезивања у земљи резидентства и у земљи извора.
Код физичких лица полазни критеријум је стално место становања. Уколико физичко лице има
стално место становања у обе државе уговорнице, за секундарни критеријум Конвенција узима
блискост личних и привредних веза (центар животних интереса). У случају када физичко лице
нема стално место становања, Конвенција даје предност држави уговорници у којој оно има
уобичајено место становања које се цени према учесталости боравка у односним државама. Ако
физичко лице има уобичајено место становања у обе државе уговорнице или га нема ни у једној,
сматраће се да је резидент оне државе уговорнице чији је држављанин. Ако није држављанин
ниједне од њих, ово питање се решава споразумно.
Код лица која нису физичка лица (правна лица и друге организације) проблем двојног
резидентства се може појавити ако једна земља уговорница резидентство одређује на основу

51
места регистрације а друга на основу места ефективног управљања. Предност се даје месту
ефективног управљања.
2. Стална пословна јединица – Концепт сталне пословне јединице користи се у Конвенцији да
би се утврдило постојање права једне државе уговорнице да опорезује добит од пословања коју
оствари предузеће друге државе уговорнице. Земља извора је заинтересована да се концепт
сталне пословне јединице постави што шире, док ће земљи резидентства бити у интересу да
овај концепт буде што ужи. Изразом „стална пословна јединица“ се у Конвенцији означавају :
а) основни облик, који подразумева стално место пословања преко којег се пословање
предузећа обавља потпуно или делимично – дефиниција основног облика сталне пословне
јединице садржи три услова:
** постојање места пословања тј просторија или опреме ( није битно да ли су зграде,просторије
итд у власништву предузећа, могуће је да место пословања буде и у пословном простору другог
предузећа),
** место пословања мора бити стално тј мора бити установљено на посебној локацији с
одређеним степеном трајности,
** предузеће мора преко овог сталног места пословања обављати своје пословање у потпуности
или делимично.
б) „грађевинска“ јединица – градилиште, грађевински или инсталациони пројекти се сматрају
сталном пословном јединицом ако трају дуже од 12 месеци али се не обухватају објекти који
служе само за складиштење,одржавање залиха, припрему робе итд.
в) „заступничка“ јединица – сматраће се да предузеће једне државе уговорнице има сталну
пословну јединицу у другој држави уговорници ако неко лице има и обично користи у тој другој
држави овлашћење да закључује уговоре у име тог предузећа, изузетак ће постојати једино ако
се делатности тог лица ограничавају на закључивање уговора у вези с активностима које се не
сматрају сталном пословном јединицом( куповина робе за предузеће нпр).
Чињеница да корпорација која је резидент једне државе уговорнице контролише друштво
капитала које је резидент друге државе уговорнице или је под његовом контролом или које
послује у тој другој држави, сама по себи не претвара ниједно друштво у сталну пословну
јединицу другог друштва.
- Разграничење пореских јурисдикција у погледу појединих категорија дохотка/имовине:
Први модалитет се састоји у томе што је за неке приходе односно делове имовине право
опорезивања дато искључиво једној држави уговорници. Таква колизиона норма, с ефектом
изузимања, има апсолутно дејство и никакве додатне мере нису потребне да би се отклонило
двоструко опорезивање. Обично је земља резидентства та којој се даје искључиво право
опорезивања (добит предузећа,ауторске накнаде, доходак физичког лица...) али у случају
добити од међународног саобраћаја или унутрашњим водама,добити од отуђења поморских
бродова и ваздухоплова, плате за услуге које је лице пружило држави уговорници, право
опорезивања може бити додељено земљи извора чији резидент порески обвезник није.
Код другог модалитета, за поједине категорије имовине, право опорезивања се додељује
земљи извора али се лимитира до одређеног износа.
4. Методе за елиминацију двоструког опорезивања – Метода изузимања са прогресијом, у
ситуацији када резидент једне земље уговорнице остварује дивиденде и камате а у пракси врло
често и ауторске нанаде, које могу бити опорезоване у земљи извора до лимитираног износа, с
тим што их и земља резидентства може опорезовати не елиминише двоструко опорезивање.
Модел-конвенција ОЕЦД предвиђа да земља резидентства примењује методу обичног кредита
за порез плаћен на ове врсте прихода у земљи извора, док у односу на остале врсте прихода
односно за имовину, важи метода изузимања са прогресијом.

52
58. Појам дохотка у теорији јавних финансија, доходак у порескоправном смислу

Концепт дохотка се на теоријском плану може дефинисати у оквиру два различита приступа :
теорије извора и теорије чистог приноса.
Теорија извора одређује доходак као збир чистих прихода који у одређеним временским
интервалима притичу неком лицу из извора који гарантују њихов редован прилив ( зараде,
капитал, земљиште, ауторска права..).
Теорија чистог приноса дефинише доходак као новчану вредност чистог повећања економске
снаге лица у датом периоду, доходак представља збир потрошње и акумулације који је лице
остварило у датој пореској години ( доходак би овако обухватао и приходе од нпр лутрије).
У пореском закону, доходак се дефинише као збир свих опорезивих (нето) прихода које је
порески обвезник остварио у датој пореској години која је једнака календарској години.
Приход представља вредност реализованих учинака (добара и услуга) на тржишту. Али, како
трошкови могу бити веома високи чак и већи од прихода, бруто приход није релевантан
показатељ обвезникове економске снаге. Опорезиви (нето) приход представља разлику између
бруто прихода и трошкова које је обвезник имао при остваривању тог прихода односно при
његовом очувању. Да би се неки трошак могао признати потребно је да буде уобичајен за ту
врсту активности којом се приход остварује и да је неопходан да би се приход реализовао.
Доходак је збир свих обвезникових опорезивих (нето) прихода. Када је у питању доходак
правног лица, он се одређује рачуноводствено (у билансу успеха,билансу стања), док физичко
лице свој доходак утврђује за потребе опорезивања исказујући у пореској пријави све своје
опорезујуће (нето) приходе а затим их сабирајући.
Збирни карактер дохотка указује на то да би порез који за свој објекат има доходак, требало да
буде синтетички порез јер порез који за свој објекат има само појединачни обвезников приход:
чисти цедуларни порез се не би могао квалификовати као прави порез на доходак јер та врста
представља аналитички порез.
Ретко кад порез на доходак укључује све обвезникове нето приходе. Поједини приходи се
изузимају од опорезивања при чему су у законској систематизацији нека изузимања сврстана у
„основне одредбе“ и односе се на све врсте прихода, а нека су специфична за поједине приходе.
Општа изузимања обухватају примања остварена по основу : родитељски и дечији додатак,
примања по основу ратних инвалида, накнада за време незапослености, пензија и
инвалиднина, стипендија ученика и студената, обавезно социјално осигурање, отпремнине, рад
чланова бирачких и гласачких одбора, ПДВ надокнаде... Изузимања специфична за поједине
врсте прихода обухватају нпр капитални добитак остварен преносом права,удела или ХОВ које
је обвезник пре преноса имао у свом власништву најмање 10 година.
Разлози за изузимање су најчешће социјалнополитички, административно-технички,
економски, структурни..
Величина која се добија када се из дохотка одузму изузимања назива се дохотком за
опорезивање.
Сви приходи се у основи могу сврстати у три категорије:
1.приходи из радног односа (зараде, додатна примања, пензије),
2. приходи од пословања ( добит од самосталне делатности),
3. приходи од инвестиција ( дивиденде, камате, капитални добици, закупнине, ауторске
накнаде),
4. остали приходи.
Пошто је српски систем пореза на доходак заснован на цедуларној конструкцији, у њему се
различите цедуле подвргавају различитим пореским стопама (10%, 15%, 20%) при чему су
ефективне стопе још изразитије диференциране јер су износи трошкова који се признају за
поједине врсте прихода веома различити.
Само мали број пореских обвезника се подвргава и комплементарном годишњем порезу на
доходак грађана, чије су стопе директно прогресивне, али ипак та околност не може променити

53
закључак да је доминантни цедуларни систем опорезивања дохотка физичких лица у Србији,
заснован на идеји квалитативне дискриминације, супротан захтевима правичног опорезивања.
Периодичност пореза на доходак захтева да се обрачунавање пореске основице одређеног
пореског обвезника спроводи за сваки порески период. У зависности од врста прихода и др,
приходи и трошкови се могу представљати било на готовинској, било на обрачунској основи.
Код рачуноводства на готовинској основи, приход је остварен када је фактички примљен од
стране пореског обвезника, када је учињен доступним пореском обвезнику или када му је
пружена корист ( нпр када је запосленом плаћена кирија за стан од стране послодавца), а
трошкови су остварени када су заиста плаћени.
Код рачуноводства на обрачунској основи, приход је остварен када је настало право да се прими
а трошкови су остварени када је настала обавеза да се плате.
За приходе од зарада и капиталне добитке обично се користи рачуноводство на готовинској
основи а за камате и приходе од самосталне делатности рачуноводство на обрачунској основи.

59. Модели опорезивања дохотка физичких лица и критеријуми за избор одређеног система
пореза на доходак

Модел опорезивања дохотка може бити : глобални, цедуларни или мешовити.

1. Чисти глобални модел опорезивања дохотка заснива се на томе да се сви бруто приходи
пореског обвезника и сви трошкови које је имао узимају заједно. Ирелевантно је о којој је врсти
прихода реч. Пореске стопе су увек прогресивне. Глобални порез на доходак је субјектни порез,
јер се и при одређивању пореске основице и при примени пореске стопе из скале пореске
прогресије, води рачуна о укупној економској снази обвезника и о његовим личним и
породичним приликама. С друге стране, ако се пође од обухватности пореских прилика,
глобални порез је синтетички јер обухвата целину обвезникове пореске ситуације.
2. Чисти цедуларни модел опорезивања дохотка заснива се на томе да се бруто приходи и
трошкови утврђују засебно за сваку врсту прихода. Цедуларни порези су објектни јер не воде
рачуна о укупној економској снази обвезника нити о његовим личним и породичним
приликама, њима се опорезује одређени приход искључиво према његовим стварним
својствима. Ако се пође од критеријума обухватности пореских прилика, цедуларни порези су
аналитички јер погађају само један елемент пореског догађаја (само појединачне врсте
обвезникових прихода).
3. Између чистог глобалног и чистог цедуларног модела пореза постоје многе варијације у
пракси:
Први модалитет у ком се одступа од чистог модела опорезивања је такав да је доходак
дефинисан по посебним цедулама али се сабирањем добија јединствена пореска основица
(опорезиви доходак) на коју се примењује јединствена пореска тарифа док се губици из једне
цедуле могу пребијати са губицима у другим цедулама. Постоји глобалан порез на доходак али
са подлогом сазданом од цедуларних елемената.
Други одступајући модалитет представља настојање да се у оквиру глобалног опорезивања
дохотка појединим врстама прихода пружи посебан третман. Нпр дивиденде се не укључују у
основицу глобалног пореза на доходак него се подвргавају коначном порезу по одбитку али чија
је стопа нижа од одговарајућих стопа глобалних пореза. Оправдање се крије у настојању да се
дивидендама да пореска привилегија ради стимулисања улагања капитала при чему се
ублажава и економско двоструко опорезивање.
Трећи одступајући модалитет начелно не подразумева цедуларизацију пореза на доходак
физичких лица него одступање од директне прогресије. У питању је тзв „порез са једном
стопом“. Али, он је у највећем броју случајева само по форми пропорционални порез јер је у
систем уграђен стандардни одбитак који доводи до ефекта индиректне прогресије.

54
Четврти одступајући модалитет представља „мешовити модел“. Реч је о комбинацији која се
заснива на цедуларном опорезивању појединих прихода током године, праћеном
комплементарним прогресивним порезом који се по истеку године примењује на укупан
приход. годишњем порезу на доходак грађана у Србији су подвргнути само они обвезници чији
годишњи доходак прелази прописани годишњи лимит – троструки износ просечне годишње
зараде по запосленом исплаћене у РС у години за коју се утврђује порез и то само у односу на
„вишак“ изнад тог лимита. При томе су стопе комплементарног пореза прогресивне. Имајући у
виду да су допуштени и одређени одбици од основице, овај порез погађа мали број обвезника
и има готово безначајне фискалне ефекте.
- У оквирима ОЕЦД и многим државама, постоји тенденција напуштања цедуларног и мешовитог
модела и преласка на глобално опорезивање дохотка. Објашњење:
** порез који је синтетичан и субјектан какав је глобални порез, представља најзначајнији
порески инструмент којим се постиже равномерност (вертикална правичност) у опорезивању.
По природи аналитички и објектни цедуларни порези не могу да обезбеде остваривање
принципа правичности. Подвргавање дохотка једног физичког лица различитим пореским
режимима отежава или онемогућује прогресивно опорезивање и одобравање личних одбитака.
Уколико би се у оквиру цедуларног модела примениле прогресивне стопе оне би погађале само
неке категорије прихода што би подразумевало дискриминацију обвезника исте економске
снаге али са различитим пореклом дохотка,
** разлози економске ефикасности налажу вођење што неутралније пореске политике,
** цедуларни модел стално отвара питање како ће се у спорним ситуацијама поједини приходи
класификовати,
** глобални порез на доходак је издашнији од серије цедуларних пореза јер је свеобухватан а
цедуларни порези погађају само у закону набројане врсте прихода.
У Србији је у 2016.години још увек мешовити систем јер је дат приоритет увођењу ПДВ-а, а
истовремена трансформација би угрозила стабилност фискалног система.

60. Обвезник пореза на доходак грађана – резидент и нерезидент

Обвезник пореза на доходак грађана је физичко лице које остварује доходак који подлеже
опорезивању у складу с одредбама ЗПДГ. Ако је обвезник резидент, изложен је неограниченој
пореској обавези како за доходак остварен на територији Србије тако и у иностранству. Ако је
обвезник нерезидент, изложен је дејству територијалног принципа, подложан је опорезивању
према одредбама ЗПДГ само у односу на доходак остварен на територији Србије.
Резидент Србије је физичко лице које :
а) на територији РС има пребивалиште или центар пословних и животних интереса,
б)на територији РС непрекидно или са прекидима борави 183 или више дана у периоду од 12
месеци који почиње или се завршава у односној пореској години,
в) је из РС упућено у другу државу ради обављања послова у дипломатском или конзуларном
представништву Србије или у међународним организацијама.

61. Порез на зараде

Порез на зараде је порески облик који погађа приходе из радног односа. За те приходе се у ЗПДГ
користи израз „зарада“ али је он шири од појма зарада из Закона о раду чиме се настоји
спречити злоупотреба одређених фискалних предности које се пружају неким другим
приходима у поређењу са зарадама ( доприноси за социјално осигурање чине да је укупан
фискални терет на зараде већи од укупног фискалног терета на нпр накнаде по основу појединих
уговора), покушај да се избегне порез давањем запосленом каквих погодности у натури.

55
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – Зарадом се у смислу ЗПДГ сматрају:
а) зарада (плата) која се остварује по основу радног односа и која обухвата : зараду за обављени
рад и време проведено на раду, накнаду зараде код спречености за рад, за време годишњег
одмора, бонусе, награде као и сва друга примања из радног односа која имају карактер зараде
( топли оброк, поклони деци запослених или за празнике изнад неопорезивог износа...).
Зарадом се не сматрају помоћ у случају смрти запосленог,отпремнина, накнада штете због
повреде на раду, примања запослених по основу учешћа у добити која се сматрају „другим
приходом“, накнада трошкова код рада на терену,
б) додатна примања запосленог у новцу и натури : накнада трошкова за долазак и одлазак са
рада, дневнице за службена путовања, примања у облику бонова или робе, уговорена накнада
и примања која се остварују на основу уговора закљученог преко омладинске или студентске
задруге осим са лицем до 26 година ако се школује, исплаћена лична зарада предузетника.
Вредновање додатних примања дужан је да спроведе исплатилац зараде у моменту када се
давање врши а надлежни порески орган има право да, уколико оцени да је утврђена
цена,односно накнада нижа од оне која се може постићи на тржишту, сам утврди ту цену
односно накнаду у висини која би се могла постићи на тржишту.
Потребно је имати у виду да зарада у смислу ЗПДГ увек представља „бруто зараду“ – пореска
стопа се примењује на износ у који је укључен порез на зараду а у неким ситуацијама и
доприноси за обавезно социјално осигурање на терет запосленог. Због тога се и вредновани
износи додатних примања у натури морају „брутирати“ тј увећати за обавезе јавних прихода
које из зараде плаћа запослени.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – обвезник пореза на зараде је физичко лице које остварује зараду. Платац
овог пореза је исплатилац прихода (послодавац).
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – Код утврђивања основице, с једне стране сваком запосленом се месечно
признаје одређени стандардни одбитак ( 11604 дин ) који се усклађује годишњим индексом
потрошачких цена а с друге стране порез се не плаћа на нека примања запосленог која имају
карактер покрића трошкова у вези са радним односом.
- Када је у питању стандардни одбитак, он се не пружа у свим ситуацијама, па основицу пореза
на зараде чини:
** ако је порески обвезник запослени, односно предузетник који себи исплаћује личну зараду -
исплаћена односно остварена зарада умањена за неопорезиви износ од 11 604 дин месечно,
** ако је у питању лице које остварује накнаду по основу уговора о обављању привремених и
повремених послова за послодавца – исплаћена, односно остварена зарада,
** ако је порески обвезник физичко лице – резидент Србије, упућено у иностранство ради
обављања послова за резидентно правно лице – износ зараде коју би у складу са законом и
уговором о раду остварио у Србији на истим или сличним пословима.
- Када су у питању спецификовани трошкови, за њих су прописани одговарајући лимити :
** накнада трошкова превоза до 3 666 дин,
** дневнице за службено путовање у земљи до 2 201 дин, а у иностранству до 50е,
** смештај у иностранству према приложеном рачуну,
** солидарна помоћ за случај болести, инвалидности запосленог или члана његове породице
до 36 665 дин,
** поклони деци запослених до 9 166 дин,
** јубиларне награде запосленима до 18 331 дин годишње.
Уколико је послодавац исплатио накнаде преко прописаног лимита, примање изнад
неопорезивог износа подлеже порезу на зараде.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – даном закључења уговора. Порески дуг настаје приликом сваке
исплате зараде.
ПОРЕСКА СТОПА – 10%
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – пореска ослобођења, рефакција пореза послодавцу и одређене
субвенције послодавцу :

56
а) Пореска ослобођења – ослобођења од пореза на зараде дају се за : зараде остварене за рад
у страним дипломатским и конзуларним представништвима или међународним
организацијама, зараде лица с инвалидитетом запослених у предузећу за радно
оспособљавање и запошљавање особа с инвалидитетом, премију добровољног здравственог
осигурања односно допринос за добровољни пензијски фонд које послодавац обуставља и
плаћа из зараде запосленог – до укупног износа од 5 501 дин месечно.
б) Рефакција дела плаћеног пореза на зараде – Послодавац, као порески платац, има право да
задржи износ који му је враћен у прописаном проценту од пореза на зараду новозапослених
лица, чиме му се даје субвенција зато што запошљава лица која су заслужила посебну пажњу (тј
регистроване незапослене).
Право на рефакцију дела плаћеног пореза на зараде имају само квалификовани послодавци у
односу на зараде квалификованих новозапослених лица.
У општем режиму рефакције, да би се квалификовао за ову олакшицу, правно лице или
предузетник, мора заснивањем радног односа са новозапосленим лицем повећати број
запослених код себе у односу на број запослених на дан 31.3.2014. год.
У специјалном режиму рефакције, квалификовани послодавац је правно лице разврстано у
микро или мала правна лица, односно предузетник под условом да заснује радни однос са
најмање два нова лица и тако повећа број запослених најмање за два у односу на број
запослених на дан 31.10.2015.год.
Квалификованим новозапосленим лицем, у оба режима, сматра се физичко лице са којим је
послодавац закључио уговор о раду, које је пријавио на обавезно социјално осигурање у
Централни регистар обавезног социјалног осигурања и које је пре заснивања радног односа код
Националне службе за запошљавање било без прекида пријављено као незапослено најмање 6
месеци.
в) Ослобођење од обавезе плаћања обрачунатог и обустављеног пореза – да би се стимулисало
запошљавање лица с инвалидитетом, посебан подстицај, који се састоји од ослобођења од
обавезе плаћања обрачунатог и обустављеног пореза из зараде, пружа се послодавцу који
закључи уговор о раду и пријави на обавезно социјално осигурање лице с инвалидитетом за
период од 3 године од дана заснивања радног односа.

62. Порез на приходе од самосталне делатности

„Пословање“ представља самосталну комерцијалну или индустријску делатност у циљу

остваривања добити.
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – ЗПДГ дефинише приход од самосталне делатности као приход остварен од
привредних делатности, укључујући и делатности пољопривреде и шумарства, пружањем
професионалних и других интелектуалних услуга, као и приход од других делатности уколико се
на тај приход по овом закону не плаћа порез по другом основу.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – Обвезник пореза на приходе од самосталне делатности је физичко лице
које остварује приходе обављањем делатности наведених у закону :
1. регистровани предузетник,
2. нерегистровано лице које остварује приход трајним или сезонским искоришћавањем
земљишта у непољопривредне сврхе, инкубаторском производњом живине и другим сличним
делатностима,
3. свако физичко лице које је истовремено и обвезник ПДВ-а независно од тога да ли је
регистровано за обављање делатности,
4. физичко лице – носилац пољопривредног газдинства уписано у регистар пољопривредних
газдинстава ( за приходе од пољопривреде и шумарства ).
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – фактичка и претпостављена основица :

57
Фактичка основица пореза на приходе од самосталне делатности је опорезива добит која се
утврђује у пореском билансу усклађивањем добити исказане у билансу успеха сачињеном у
складу са МСФИ за мала и средња правна лица, Правилником о начину признавања,
вредновања,презентације и обелодањивања позиција у појединачним финансијским
извештајима и Правилником о пословним књигама и исказивању финансијског резултата по
систему простог књиговодства. У пореском билансу, предузетнику се као пословни расходи
признају : исплаћена лична зарада предузетника, обрачунати и плаћени доприноси за обавезно
социјално осигурање ако се предузетник није определио за исплату личне зараде, трошкови
службеног путовања, улагање личне имовине у пословну имовину.
Паушално утврђена пореска основица – предузетник који с обзиром на околности није у стању
да води пословне књиге или коме њихово вођење отежава обављање делатности, има право
да поднесе захтев да порез на приходе од самосталне делатности плаћа паушално. Тада пореску
основицу представља паушално утврђен приход.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – даном регистровања самосталне делатности или ако није
регистрована,даном отпочињања обављања делатности.
ПОРЕСКА СТОПА – 10% .

63. Порез на приходе од капитала и порез на остале приходе

Приходима од капитала се сматрају приходи од инвестиција, приходи који се постижу на основу

улагања капитала у одређена средства или профитоносне подухвате а да при том лице које их
остварује активно не учествује у стварању тих прихода нити у одвијању подухвата. То су камата,
дивиденда и други облици учешћа у привредним друштвима и закупнина.
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – Приходом од капитала се сматрају :
** камата по основу зајма, штедних и других депозита и по основу дужничких и сличних ХОВ,
** дивиденда и учешће у добити друштва с ограниченом одговорношћу и друштва лица,
дивидендом се сматра и ликвидациони остатак изнад вредности уложеног капитала,
** принос од инвестиционе јединице отвореног инвестиционог фонда,
** узимање из имовине и коришћење услуга привредног друштва од стране власника друштва
за њихове приватне потребе.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – физичко лице које остварује приходе од капитала
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – опорезиви приход од капитала чини новчани или неновчани износ
оствареног прихода при чему се вредност неновчаних прихода утврђује према тржишној
вредности права, добара или услуга на дан остваривања прихода.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – закључењем уговора о зајму, моментом набавке дужничке
ХОВ... Порески дуг настаје приликом сваке исплате односно приликом годишњег приписивања
(обрачуна) камате. Код прихода од дивиденде пореска обавеза настаје уписом члана
привредног друштва у одговарајући регистар акционара односно чланова а порески дуг
(предмет обавезе) настаје приликом сваке исплате дивиденде, односно учешћа у добити.
ПОРЕСКА СТОПА – 15%
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – ЗПДГ садржи два ослобођења од пореза на приходе од капитала у
погледу камате :
1. на динарска средства по основу штедних и других депозита,
2. по основу дужничких хартија од вредности чији је издавалац РС, аутономна покрајина,
јединица локалне самоуправе или Народна банка Србије.
Осталим приходима сматрају се приходи које порески обвезник оствари давањем у закуп
покретних ствари, добици од игара на срећу, приходи од осигурања лица, приходи спортиста и
спортских стручњака.. Пореска основица–опорезиви приход–добија се одбијањем нормираних
трошкова од бруто прихода ( осим код прихода од осигурања лица где се признају трошкови

58
уплаћених премија осигурања и добитака од игара на срећу где постоји неопорезиви износ од
11165дин). Стопа пореза на остале приходе је 20%, осим на приходе од осигурања лица 15% .

64. Порез на приходе од непокретности

Приходима од непокретности сматра се закупнина остварена издавањем у закуп или подзакуп

непокретности и то: земљишта, стамбених, пословних и других зграда, делова тих зграда,
делова станова, пословних просторија, гаража и других надземних и подземних објеката и
њихових делова.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – Физичко лице које остварује приходе од непокретности. Предузетник који
непокретности издаје у закуп или подзакуп у оквиру обављања регистроване самосталне
делатности није обвезник овог пореза него пореза на приходе од самосталне делатности.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – опорезиви приход од непокретности чини бруто закупнина умањена за
нормиране трошкове у висини од 25%. На захтев обвезника који поднесе доказе, уместо
нормираних признаће се стварни трошкови које је имао при остваривању и очувању прихода.
Ако је обвезник закупац који непокретност издаје у подзакуп, од закупнине коју остварује одбија
се закупнина коју плаћа закуподавцу.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – даном предаје ствари закупцу на коришћење по основу уговора
о закупу непокретности. Порески дуг настаје приликом сваке исплате прихода.
ПОРЕСКА СТОПА – 20% .

65. Порез на приходе од ауторских права, права сродних ауторском праву и права
индустријске својине

ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – Ауторска накнада, у смислу ЗПДГ, представља приход остварен од стране
физичког лица:
** за коришћење или за право да се користи његова интелектуална својина,
** од продаје интелектуалне својине.
ЗПДГ примењује методу енумерације па приходом од ауторских права сматра накнаду коју
обвезник оствари по основу писаних дела, говорних, музичких дела, дела ликовне уметности...
од права сродних ауторском праву сматра накнаду по основу права интерпретатора,
произвођача фонограма,емисије,базе података... а од права индустријске својине сматра
накнаду коју обвезник оствари по основу патената, жигова, модела и узорака, техничких
унапређења.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – физичко лице које као аутор, носилац сродних права односно власник
права индустријске својине остварује ауторску накнаду, које је наследник имовинског ауторског
и сродног права и права индустријске својине, које остварује накнаду по тим основима.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – опорезиви приход од ауторских права, права сродних ауторском праву и
права индустријске својине чини бруто ауторска накнада умањена за трошкове које је порески
обвезник имао при остваривању тих прихода.
Трошкови могу бити:
а) нормирани : 50% (за вајарска дела,костимографију..), 43% (за сликарска, научна, стручна,
књижевна, уметничка дела), 34% ( за интерпретацију,извођење естрадних програма забавне и
народне музике, за производњу емисије..),
б) стварни, који се признају пореском обвезнику ако за то поднесе доказе.
Ако ПУ утврди да је интерпретатор, менаџер или друго ангажовано лице по основу естрадног
програма забавне и народне музике или другог забавног програма остварило приход а није
закључило уговор с организатором таквог програма, опорезује се без признавања нормираних
односно стварних трошкова.

59
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – даном остваривања прихода
ПОРЕСКА СТОПА – 20%

66. Порез на капиталне добитке физичких лица

Капитални добитак је врста дохотка остварена путем увећања вредности појединих права из
састава обвезникове имовине. Капитални добитак може настати само ако је реч о преносу уз
накнаду имовине: нпр физичко лице прода стан, а ако се ради о продаји која је редовна
пословна делатност пореског обвезника: нпр предузетник који се бави продајом станова за
тржиште, онда је у питању приход од самосталне делатности.
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – Капитални добитак је приход који обвезник оствари продајом односно
другим преносом уз новчану или неновчану накнаду(нпр разменом) : стварних права на
непокретностима, ауторских права, права сродних ауторском праву и права индустријске
својине, удела у капиталу правних лица, акција и осталих ХОВ, инвестиционе јединице.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – физичко лице које оствари приход по основу преноса уз накнаду
наведених телесних/бестелесних ствари.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – Основицу пореза на капитални добитак представља разлика између
продајне цене имовине и њене набавне цене, усклађене према одредбама ЗПДГ. Када је
разлика негативна у питању је капитални губитак.
Продајном ценом сматра се уговорена цена односно тржишна цена коју утврђује ПУ ако оцени
да је уговорена цена нижа од тржишне. Набавном ценом сматра се цена по којој је обвезник
стекао право, удео или ХОВ. Код продаје непокретности коју је обвезник сам изградио набавну
цену чини износ трошкова изградње, ако је објекат у изградњи онда трошкови до тог момента.
Ако је ствар добио, набавном ценом сматра се цена по којој ју је поклонодавац стекао.
Капитални губитак остварен при продаји једног права из имовине пореског обвезника може се
пребити са капиталним добитком оствареним при продаји другог права из имовине а ако се и
после пребијања искаже капитални губитак, допуштено је његово пребијање на рачун будућих
добитака наредних 5 година почев од године када је остварен првобитни капитални губитак.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – даном продаје/преноса
ПОРЕСКА СТОПА – 15%
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ :
1. Изузимања – Капитални добитак се не утврђује и не опорезује ако је порески обвезник то
право, удео или ХОВ пре продаје имао у свом власништву непрекидно најмање 10 година, ако
су стечени наслеђем у првом наследном реду, ако се пренос врши између брачних другова и
крвних сродника у првој линији, ако се пренос врши између разведених брачних другова, ако се
врши пренос дужничких ХОВ чији је издавалац РС, аутономна покрајина, јед.лок.сам. или
Народна банка Србије.
2. Пореска ослобођења – Порески обвезник који средства остварена продајом непокретности у
року од 90 дана од продаје, уложи у решавање свог стамбеног питања, ослобађа се пореза на
остварени капитални добитак. Обвезнику који у року од 12 месеци од дана продаје
непокретности, средства остварена продајом уложи у ове намене извршиће се рефакција
плаћеног пореза на капитални добитак.
3. Порески кредит – Ако порески обвезник у решавање стамбеног питања уложи само део
средстава остварених продајом непокретности, пореска обавеза му се сразмерно смањује.

67. Годишњи порез на доходак грађана

Поред цедуларних пореза, одређени број грађана у РС подвргнут је и комплементарном

годишњем порезу на доходак грађана, који је по својој природи глобални порез. У питању су

60
физичка лица која су у пореској (календарској) години остварила доходак (у који не улазе
дивиденде, камате, принос од инвестиционе јединице отвореног инвестиционог фонда,
капитални добици, приходи од осигурања лица и добици од игара на срећу) већи од троструког
износа просечне годишње зараде по запосленом, исплаћене у РС у години за коју се утврђује
порез. Овај порез се назива комплементарни јер се плаћа поред цедуларних пореза и то по
истеку године, за пореску годину у којој је доходак остварен. Порески обвезник не може од
годишњег пореза на доходак да одбије цедуларне порезе које је током године платио.
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – Годишњим дохотком се сматра збир: зарада, опорезивог прихода од
самосталне делатности, опорезиве ауторске накнаде, опорезивог прихода од непокретности,
прихода од давања у закуп покретних ствари, приходи спортиста и спортских стручњака, других
прихода по основу нпр уговора о делу, прихода по претходним основима остварених и
опорезованих у другој држави (само за резидентне обвезнике).
Зараде и приходи од самосталне делатности умањују се за порез и доприносе за обавезно
социјално осигурање плаћене у РС на терет лица које је остварило те приходе.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – физичко лице које је у пореској (календарској) години остварило доходак
већи од троструког износа просечне годишње зараде по запосленом, исплаћене у РС у години
за коју се утврђује порез.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – Основицу годишњег пореза на доходак грађана представља опорезиви
доходак који чини разлика између дохотка за опорезивање и личних одбитака који износе:
** за пореског обвезника 40% од просечне годишње зараде по запосленом исплаћене у РС у
години за коју се утврђује порез,
** за издржаваног члана породице 15% од просечне зараде ...
Укупан износ личних одбитака не може бити већи од 50% дохотка за опорезивање.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – истеком календарске године у којој је остварен доходак изнад
предвиђеног неопорезивог износа.
ПОРЕСКЕ СТОПЕ – стопе годишњег пореза на доходак су прогресивне. Пореска основица је
подељена на две пореске јединице : до шестоструке просечне годишње зараде по запосленом
исплаћене у РС у години у којој се утврђује порез 10% и преко тог износа 60% просечне годишње
зараде + 15% на износ преко шестоструке просечне годишње зараде.

68. Утврђивање и наплата пореза на доходак грађана

Постоје 2 модалитета утврђивања пореза: самоопорезивањем и доношењем пореског решења

од стране Пореске управе. У оквиру самоопорезивања у ширем смислу разликују се
опорезивање по одбитку и самоопорезивање у ужем смислу. У оба случаја пореску обавезу
утврђује порески дужник а не ПУ, али код пореза по одбитку то чини порески платац у име и за
рачун пореског обвезника.
Порез на доходак грађана утврђује се, дакле, у зависности од врсте прихода:
** по одбитку:
- увек: порез на зараде, порез на дивиденде и принос од инвестиционе јединице,
- ако је исплатилац прихода правно лице или предузетник,
** самоопорезивањем у ужем смислу:
- увек: порез на приходе од самосталне делатности предузетника који води пословне књиге,
- ако исплатилац прихода није правно лице или предузетник: порез на ауторске накнаде, камате,
приходе од непокретности, приходе од давања покретних ствари у закуп,
- ако исплатилац прихода нема обавезу да обрачуна порез по одбитку: порез на зараде и све
друге приходе ако су они остварени у другој држави, код дипломатског или конзуларног
представништва стране државе, односно међународне организације,
** по решењу Пореске управе:

61
- увек: годишњи порез на доходак грађана, порез на капитални добитак и порез на паушално
утврђен приход од самосталне делатности.
1. Утврђивање и наплата пореза по одбитку:
Када су у питању порези на доходак грађана који се утврђују по одбитку, њих исплатилац
прихода, за сваког обвезника и за сваки појединачно исплаћени приходм обрачунава,
обуставља и уплаћује на прописани јединствени уплатни рачун у моменту исплате прихода.
Пореска пријава за порез по одбитку се подноси у електронском облику пре сваке исплате
прихода на који се обрачунава и плаћа порез по одбитку. Порески платац је дужан да до 31.01.
године која следи години у којој је плаћен порез по одбитку изда примаоцу прихода потврду о
плаћеном порезу по одбитку. Такву потврду исплатилац је дужан да достави обвезнику и
приликом сваке исплате. С обзиром на околност да порез на зараде представља далеко
најиздашнији цедуларни облик у систему пореза на доходак грађана, установљен је Регистар
послодаваца који води ПУ. Приликом утврђивања основице пореза на зараде, зарада се
умањује за неопорезиви износ од 11 604дин. Када запослени ради са непуним радним
временом, неопорезиви износ се сразмерно умањује. ПУ води и Регистар исплатилаца прихода
по основу естрадних програма забавне и народне музике и других забавних програма, на које
се плаћа порез по одбитку, интерпретаторима као ауторима или носиоцима сродних права,
ансамблима и оркестрима и другим извођачима, менаџерима и другим ангажованим лицима.
Исплатиоцима се сматрају правна и физичка лица која обављају регистровану делатност из
области угоститељства, туризма, посредовања и сл а у својим или закупљеним објектима
организују извођење естрадних или других забавних програма. ПУ ће изрећи меру привремене
забране обављања делатности у трајању од 30 дана ако јој исплатилац прихода у року од 15
дана од дана уписа у одговарајући регистар привредних субјеката не поднесе пријаву за упис у
Регистар исплатилаца прихода интерпретатора, исплатилац је дужан и да Пореској управи до
петог у месецу доставља писмено обавештење о закљученим уговорима у претходном месецу.
За приходе од капитала по основу камате, банка је дужна да обрачуна и плати порез по одбитку
у моменту исплате, укључујући и приписивање камате, односно да плати обрачунати порез
најкасније првог наредног дана када ради платни промет.
2. Утврђивање и наплата пореза код самоопорезивања:
Када су у питању порези на доходак грађана који се утврђују самоопорезивањем,
најраспрострањенији је порез на приходе од самосталне делатности. Предузетник који води
пословне књиге, било по систему простог било по систему двојног књиговодства, дужан је да
пореску пријаву и порески биланс поднесе пореском органу на чијој територији има
регистровано седиште најкасније до 15.03. године која следи годину за коју се утврђује порез.
Предузетник који у току године започне обављање самосталне делатности, подноси пореску
пријаву у којој даје процену прихода и расхода, односно процену промета до краја прве
пословне године најкасније 15 дана од дана уписа у регистар надлежног органа, односно од
дана почетка обављања делатности. Предузетник који у току године прекине обављање
делатности, дужан је да поднесе пореску пријаву за утврђивање пореза у року од 30 дана од
дана престанка односно прекида обављања делатности при чему је дужан да у пореској пријави
искаже и износ обрачунатог и плаћеног пореза у пореском периоду пре прекида.
Предузетник који води пословне књиге дужан је да у пореској пријави обрачуна: 1) порез за
порески период за који се пријава подноси и 2) месечну аконтацију пореза за текући порески
период. Ако је висина месечне аконтације већа, односно мања од месечне аконтације коју је
платио у износу из претходног периода, обвезник је дужан да месечну аконтацију за текући
порески период увећа, односно умањи тако да збир плаћених аконтација од почетка до краја
текућег пореског периода буде једнак као да је од почетка плаћао аконтације у висини од 1/12
коначно обрачунатог пореза. Уколико у текућем периоду дође до значајних промена у
пословању, пореска пријава с обрачунатом измењеном аконтацијом подноси се у року од 30
дана по истеку периода за који се саставља порески биланс. Обвезник који остварује зараде и
друге приходе у иностранству, пошто тада исплатилац нема обавезу да обрачуна и плати порез

62
по одбитку јер не потпада под порески суверенитет РС, дужан је да утврди и плати порез
самоопорезивањем. Сви порези који се утврђују самоопорезивањем плаћају се најкасније
приликом подношења пореске пријаве, осим што предузетник који води пословне књиге
месечну аконтацију пореза плаћа у року од 15 дана по истеку сваког месеца.
3. Утврђивање и наплата пореза који се утврђују решењем ПУ: Када су у питању порези на
доходак грађана који се утврђују решењем, ЗПДГ прописује обавезу подношења пореске
пријаве за годишњи порез на доходак грађана, најкасније до 15.05. наредне године. Када је у
питању паушално опорезивање прихода од самосталне делатности, обвезник може поднети
захтев за паушално опорезивање пореском органу на чијој територији има регистровано
седиште у року од 15 дана од уписа у регистар надлежног органа. Надлежни порески орган је
дужан да донесе решење у року од 30 дана. У ситуацији када је право на паушално опорезивање
изгубљено због стицања статуса обвезника ПДВ-а, предузетник ће бити дужан да води пословне
књиге од дана када постане обвезник ПДВ-а без утврђивања обавезе вођења пословних књига
за потребе пореза на приходе од самосталне делатности решењем надлежног пореског органа.
До доношења решења о утврђивању пореза за текућу годину, обвезник је дужан да плаћа порез
у висини обавезе која одговара месечном износу пореза утврђеног у решењу за претходну
годину. У случају пореза на капитални добитак, обвезник који у току године изврши пренос
права по основу којег може настати капитални добитак дужан је да поднесе пореском органу на
чијој територији има пребивалиште пореску пријаву у року од 30 дана од:
** дана када је остварио или започео остваривање прихода по основу преноса стварних права
на непокретностима, ауторских и сродних права и права индустријске својине, као и удела у
капиталу правних лица,
** истека сваког календарског полугодишта у којем је извршен пренос хартија од вредности.
Предузетник који порез плаћа на паушално утврђен приход дужан је да посебно поднесе
пореску пријаву за приходе од капиталних добитака. Годишњи порез на доходак грађана и
порез на капиталне добитке плаћају се у року од 15 дана од дана достављања решења о
утврђивању пореза а порез на паушално утврђен приход од самосталне делатности у року од 15
дана по истеку сваког месеца.

69. Класични систем пореза на добит корпорација и системи пореске интеграције

Економско двоструко опорезивање постоји када се истим порезом у односу на исти порески
објекат опорезују два у правном смислу различита али економски идентична или блиско
повезана пореска обвезника. Економско двоструко опорезивање фаворизује финансирање
корпорације путем задуживања, уместо улагањем сопственог капитала (јер се камате признају
као трошак код одређивања основице пореза на добит, док се дивиденде двапут опорезују),
подстиче корпорације да добит задржавају у својим фондовима уместо да је расподељују
акционарима јер је збирни терет пореза на доходак физичких лица на расподељену добит већи
од пореског терета на акумулисане профите. Поводом дилеме да ли овим неповољним
ефектима економског двоструког опорезивања треба дати значај и предузети мере да се оно
елиминише или ублажи, у теорији јавних финансија развила су се два приступа:
1. Класични приступ који полази од идеје да је корпорација ентитет сасвим одвојен од
акционара, у коме се крије засебан порески капацитет, који треба опорезовати посебним
порезом, уопште не водећи рачуна о постојању пореза на доходак физичких лица који ће
погодити приходе од дивиденди у рукама акционара. Две важне предности класичног система
су: издашност и једноставност.
2. Интеграционистички приступ инсистира на чињеници да порез на добит корпорација
коначно плаћају физичка лица-акционари тако да би целокупна добит требало да буде
приписана акционарима и опорезована на исти начин као њихови остали приходи.

63
Пореска интеграција представља поступак којим се пружа олакшица за расподељену добит како
би се елиминисало или смањило економско двоструко опорезивање. У државама које су се
определиле за елиминацију економског двоструког опорезивања жртвује се већи износ
пореских прихода него у државама које су се определиле само за умањивање економског
двоструког опорезивања јер на акционарима ипак остаје део диплог пореског терета.
Елиминација ек.двоструког опорезивања постиже се или пуном импутацијом или изузимањем
дивиденди од пореза на доходак физичких лица. Ублажавање се спроводи делимичном
импутацијом или делимичном олакшицом за акционаре која се пружа путем коначног пореза
по одбитку на дивиденде или одбитка дела дивиденди од основице пореза на доходак.
а) Импутација – метод импутације се спроводи у три стадијума. У првом се на нивоу корпорације
порез наплаћује на целокупну добит корпорације. У другом стадијуму, на нивоу акционара-
физичког лица, примљене дивиденде се укључују у опорезиви доходак акционара с тим што је
он дужан да их у пореској пријави претходно „увећа“ за одређени законом прописани део
пореза на добит који је платила корпорација. После тога, акционару се утврђује порез на
доходак који треба да плати. У трећем стадијуму акционар има право на порески кредит по
основу оног дела пореза на добит корпорације који је претходно „импутирао“ на своје
дивиденде. Кроз пуну импутацију економско двоструко опорезивање се потпуно елиминише.
б) Изузимање дивиденди из основице пореза на доходак физичких лица – код ове методе
акционари-физичка лица просто немају обавезу да укључе примљене дивиденде у основицу
пореза на доходак нити је друштво-исплатилац дужно да обрачунава порез по одбитку на
исплаћене дивиденде. Сав порески терет на дивиденде своди се на порез на добит који је
корпорација платила пре него што је извршена расподела. И овим методом се ек.двоструко
опорезивање елиминише.
в) Делимична олакшица за акционаре – Прва метода се састоји у томе што се у основицу пореза
на доходак не укључује одређени проценат дивиденде. Друга метода се среће у српском праву
и састоји се у томе што се, пошто је плаћен порез на добит од стране корпорације, дивиденде
подвргавају само порезу по одбитку и то по стопи која је нижа од одговарајуће стопе глобалног
пореза на доходак физичких лица. Дивиденде се, при томе, не укључују у основицу глобалног
пореза на доходак.
г) Делимично фаворизовање акумулисане добити – Порез на добит корпорација плаћа се само
на расподељени део добити а не и на акумулирани, док су дивиденде изузете од пореза на
доходак физичких лица. Таквим решењем се фаворизује акумулисана добит на рачун
расподељене.

70. Порески третман друштава лица

Пословни резултат оних правних лица која су организована као друштва капитала подлеже
посебном порезу – порезу на добит корпорација, док се пословни резултат друштава лица
приписује њиховим члановима: ако су чланови физичка лица опорезује се порезом на доходак
физичких лица а ако су чланови друштва капитала порезом на добит корпорација.
С једне стране, друштво лица функционише као засебан ентитет у привредном животу, који
обавља делатност у своје име, води пословне књиге, представља профитни центар и може
улазити у трансакције са својим члановима као да су у питању трећа лица. Повериоци друштва
лица имају приоритет над повериоцима чланова у наплати из имовине друштва. С друге стране,
персонална веза између друштва лица и његових чланова веома је изражена: члан друштва је
неограничено солидарно одговоран за обавезе друштва а друштво, у начелу, престаје да постоји
када један од чланова умре или банкротира.
У савременим системима компанијског права срећу се две различите тенденције када је у
питању признавање својства правног лица друштвима лица. С једне стране, ни ортачко ни
командитно друштво не представљају правно лице. Имовина коју поседује друштво лица сматра

64
се заједничком имовином сувласника (чланова друштва). С друге стране, сматра се да друштва
лица имају статус правног лица. Двојна природа друштва лица, која се показује у његовом
функционисању као засебне јединице у привредном животу али и постојање јаке персоналне
везе између чланова и друштва, ставља законодавца пред дичему да ли да пословни резултат
друштва лица са пореског становишта третира као и пословни резултат корпорације или да их
сматра као „фискално транспарентне“ ентитете. Однос између компанијскоправног и
порескоправног третмана друштава лица може се уређивати на један од следећа два начина:
- преузимањем критеријума компанијског права од стране пореског права ( несамостални
приступ),
- применом посебних критеријума пореског права ( самостални приступ).
1. Несамостални приступ – Опредељење пореског права да ли ће добит друштва лица подврћи
засебном порезу на добит корпорација или применити принцип фискалне транспарентности
зависи од околности да ли компанијско право признаје ортачком или командитном друштву
својство правног лица или не. Прва варијанта се јавља у системима у којима компанијски закон
друштвима лица не даје статус правног лица па пореско право таква друштва у начелу дефинише
као фискално транспарентне ентитете. У примени принципа фискалне транспарентности
најчешће се полази од чињенице да друштво лица представља јединицу која води пословне
књиге те се отуда трансакције између члана друштва и самог друштва опорезују као да је реч о
трансакцијама између друштва и трећег лица. Друга варијанта се јавља у системима у којима
компанијски закон даје друштвима лица својство правног лица а порески закон их аутоматски
проглашава обвезницима пореза на добит корпорација. непосредна последица оваквог
приступа је да се уговори закључени између друштва лица и његовог члана и са порескоправног
становишта уподобљују уговорима између друштва и било ког трећег лица.
2. Самостални приступ – почива на опредељењу законодавца да реалистички, следећи
приоритете пореског права, одреди да ли ће пословни резултат друштва лица бити опорезован
на нивоу чланова применом принципа фискалне транспарентности или ће на нивоу друштва
бити подвргнут порезу на добит корпорација. Прва варијанта се јавља у системима где
компанијско право друштвима лица признаје својство правног лица али их порески закони
третирају као фискално транспарентне ентитете. Пореско право је реалистично. Порески закон
је закон чији је циљ да погоди опорезиви објекат онако како се заиста појављује а не да се бави
сазнавањем како се он обликује у праву. Порески закон погађа чињенично стање а не правне
ситуације. Из чињеничног стања да чланови друштва лица одговарају неограничено солидарно
за обавезе друштва произлази да, упркос принципу одвојености имовине правног лица од
имовне његових власника, постоји мешање ових имовина које указује да порез који погађа
пословни резултат треба да буде усмерен ка фактичком носиоцу економске снаге-члану
друштва лица. Друга варијанта се среће у америчком праву и односи се на оне пословне
ентитете који нису изричито сврстани међу корпорације, којима Правила Министарства
финансија допуштају да могу оптирати, да за потребе савезног пореза, буду третирани као
корпорација (check-the-box процедура). Ако ортачко друштво не искористи право опције, по
аутоматизму ће бити класификовано као корпорација. У италијанском праву су нпр резидентна
друштва лица фискално транспарентна а нерезидентна друштва лица за доходак остварен на
територији Италије подлежу порезу на добит корпорација.
У већини пореских система савремених тржишних економија пословни резултат друштава лица
је опорезован у складу са принципом фискалне транспарентности. Српско право у овом погледу
спада у малобројне изузетке.

71. Обвезник пореза на добит правних лица, стална пословна јединица

Обвезник пореза на добит правних лица је привредно друштво, односно предузеће

организовано у једном од следећих облика: акционарско друштво, друштво с ограниченом

65
одговорношћу, ортачко друштво, командитно друштво, јавно предузеће и друштвено
предузеће. Порески обвезник је и друго правно лице које је основано ради обављања
делатности у циљу стицања добити, задруга која остварује приходе продајом производа на
тржишту или вршењем услуга уз накнаду, друго правно лице које није основано ради
остваривања добити нпр установа чији је оснивач држава (Правни факултет) или удружење под
условом да остварује приходе продајом производа на тржишту или вршењем услуга уз накнаду.
Ако је порески обвезник резидент изложен је неограниченој пореској обавези како за добит
остварену на територији Србије тако и у иностранству. Ако је обвезник нерезидент, подложан је
опорезивању према одредбама ЗПДПЛ само у односу на добит коју оствари пословањем преко
сталне пословне јединице која се налази на територији Србије. Околност да се неко лице сматра
нерезидентом једне државе за потребе уговора о избегавању двоструког опорезивања, а
резидентом за потребе њених националних пореских закона, отвара простор за злоупотребе јер
то лице може комбиновати одређене погодности које национално право пружа резидентима са
погодностима које нерезиденту пружа уговор.
Нерезидент подлеже опорезивању српским порезом на добит правних лица само добити коју
оствари пословањем преко сталне пословне јединице која се налази на територији Србије.
Дефиниција сталне пословне јединице из ЗПДПЛ се примењује када је порески обвезник
резидент државе са којом Србија нема уговор о избегавању двоструког опорезивања. Стална
пословна јединица није правно лице зависно од нерезидентног обвезника. Стална пословна
јединица је свако стално место пословања преко којег нерезидентни обвезник обавља
делатност а нарочито: огранак, погон, представништво, место производње, фабрика или
радионица, рудник, каменолом...као и градилиште, грађевински или монтажни радови ако трају
дуже од 6 месеци.
Ако лице, заступајући нерезидентног обвезника, има и врши овлашћење да закључује уговоре
у име тог обвезника, сматра се да нерезидентни обвезник има сталну пословну јединицу у
погледу послова које заступник врши у име обвезника. Нерезидентни обвезник који обавља
делатност на територији Србије пословањем преко сталне пословне јединице води пословне
књиге, односно евиденције и дужан је да подноси порески биланс и пореску пријаву.
Не постоји стална пословна јединица ако нерезидентни обвезник обавља делатност преко
комисионара, брокера или било ког другог лица које у оквиру властите делатности послује у
своје име, а за рачун обвезника. Сталну пословну јединцу не чини ни: држање залиха робе или
материјала који припадају нерезидентном обвезнику искључиво у сврху складиштења,
приказивања или испоруке, држање залиха робе и материјала искључиво у сврху прераде у
другом предузећу, држање сталног места пословања искључиво у сврху набављања робе или
прикупљања информација за потребе нерезидентног обвезника, као ни у сврху обављања било
које друге активности припремног или помоћног карактера за потребе нерезидентног
обвезника.
Посебан порески режим уведен је за земље пореског раја у које се на различите начине
трансферише добит остварена пословањем у Србији тј за јурисдикције са преференцијалним
пореским системом (ЈППС). Таквом јурисдикцијом се сматра територија са пореским
суверенитетом на којој се примењује законодавство које пружа могућности за: значајно мање
пореско оптерећење добити правних лица, онемогућавање или отежавање утврђивања оних
пореских чињеница које би биле од значаја за утврђивање пореских обавеза према прописима
Србије. нерезидентним правним лицем из ЈППС се сматра нерезидентно правно лице које је
основано на територији ЈППС или има регистровано седиште на територији ЈППС или има
седиште управе на територији ЈППС или има место стварне управе на територији ЈППС.

66
72. Основица пореза на добит правних лица: појам, расходи који се не признају, вредновање
залиха

Основица пореза на добит правних лица је опорезива добит. Пореска основица се добија
усклађивањем добити, исказане у билансу успеха тако што се:
-ако порески обвезник примењује МСФИ за мала и средња правна лица приходи и расходи
признају у износима утврђеним билансом успеха у складу са МСФИ осим прихода/расхода за
које је у ЗПДПЛ прописан други начин утврђивања,
-ако порески обвезник не примењује МСФИ, приходи/расходи се признају у износима
утврђеним билансом успеха у складу са Правилником о начину признавања, вредновања,
презентације и обелодањивања позиција у појединачним финансијским извештајима микро и
других правних лица.
За потребе утврђивања пословног резултата и опорезиве добити, у начелу се примењује
рачуноводство на обрачунској основи.
Порески период за који се обрачунава порез на добит правних лица је пословна година. То је,
по правилу, календарска година, осим у случајевима:
- када је порески обвезник добио сагласност министра финансија, односно гувернера Народне
банке да саставља и приказује финансијске извештаје са стањем на последњи дан пословне
године која је различита од календарске, па поднесе захтев надлежном пореском органу да му
одобри порески период који ће бити једнак пословној години,
- отпочињања обављања делатности у току године, када порески период траје од дана уписа у
регистар до краја пословне године,
- статусне промене која за последицу има престанак обављања делатности, када порески
период почиње од дана почетка пословне године и траје до дана статусне промене,
- код поступка стечаја и ликвидације, од дана почетка пословне године до дана када се покреће
поступак стечаја/ликвидације,
-пореских обвезника код којих је проглашен поступак банкротства или реорганизације, када
порески период почиње од дана покретања поступка стечаја и траје до дана проглашења
поступка банкротства или реорганизације,
- пореских обвезника којима је усвојен план реорганизације, када порески период почиње од
дана усвајања плана реорганизације и траје до краја пословне године.
Прописани елементи биланса успеха су приходи и расходи: пословни (продаја добара и
услуга/набавна вредност продате робе), финансијски (од камата,дивиденди) и остали.
С обзиром на то да порески биланс има за циљ да спречи ерозију пореске основице, неке од
ставки прихода и расхода из биланса успеха су подвргнуте строжим захтевима у пореским
прописима. Највећи број корекција се јавља на страни расхода.
Изузимања – Да би се избегло економско двоструко опорезивање, предвиђено је изузимање
од опорезивања за међукомпанијске дивиденде уколико је исплатилац дивиденди резидентно
правно лице. Ова корекција спроводи се на страни прихода у пореском билансу. Уколико је
исплатилац дивиденди нерезидент, такве дивиденде остају у основици пореза на добит
матичног правног лица али им се под одређеним условима пружа олакшица у виду тзв.
индиректног пореског кредита. Изузимање је предвиђено и за приходе које резидентни
обвезник оствари од камата по основу дужничких ХОВ чији је издавалац РС, аутономна
покрајина, јединица лок.самоуправе или Народна банка Србије. Приходи настали по основу
неискоришћених дугорочних резервисања која нису била призната као расход у пореском
периоу у којем су извршена, не улазе у пореску основицу у пореском периоду у којем су
исказани. У пореску основицу у пореском периоду у којем су исказани не улазе ни приходи
настали у вези са расходима који у ранијем пореском периоду нису били признати (нпр приход
по основу преиначења одлуке надлежног органа о новчаној казни, по основу које је у
претходном пореском периоду исказан расход који није признат у пореском билансу, тако
исказани приход не улази у пореску основицу јер би у супротном био два пута опорезован).

67
Одбици – ЗПДПЛ поставља опште правило да се расходи настали при остваривању и очувању
прихода могу одбити у износу утврђеном у билансу успеха, осим уколико се не ради о:
расходима чији је начин утврђивања другачије утврђен у ЗПДПЛ или расходима који се не
признају у пореском билансу. ЗПДПЛ посебно наводи неколико одбитака који се признају онако
како су исказани у билансу успеха: трошкови зарада/плата, извршена дугорочна резервисања
за обнављање природних богатстава, обрачунате камате... Међутим, поједине ставке признају
се тек у пореском периоду у којем су реализоване а не у пореском периоду у којем је обавеза
настала. На њих се примењује рачуноводство на готовинској основи уместо рачуноводства на
обрачунској основи које иначе важи као правило. Тако се примања запосленог признају као
расход у пореском билансу у пореском периоду у ком су исплаћена/реализована.
** Одбици чији је износ лимитиран: издаци за здравствене, образовне, научне намене и заштиту
животне средине, издаци за хуманитарну помоћ (највише у збирном износу до 5% од укупног
прихода), издаци за улагања у области културе (5%), чланарине коморама, савезиа и
удружењима (до 0,1%), издаци за рекламу и пропаганду (до 10%), издаци за репрезентацију (до
0,5%).
** Амортизација представља расход који се приписује једном обрачунском периоду по основу
смањења вредности (трошења економских користи) сталних средстава; систематско
отписивање основице за амортизацију неког средства током његовог корисног века трајања.
Основица за амортизацију је набавна вредност или цена коштања средства. Стално средство је
неопходно заменити по истеку одређеног времена па је правно лице дужно да утврди корисни
век трајања средства, отуда правно лице треба да изабере методу обрачуна амортизације која
ће што верније одразити начин на који оно троши економске користи садржане у сталном
средству:
а) Пропорционална метода – у току сваке године прописаног века трајања сталног средства
отписује се исти износ на име амортизације,
б) Дегресивна метода – вредност се у првим годинама века трајања сталног средства
интензивније амортизује а годишња амортизација се временом постепено смањује. Бржа
амортизација у раним годинама века трајања погодује правном лицу јер му уштеђени новац по
основу мањег пореза остаје на располагању, у каснијим годинама отпис ће бити мањи а порез
већи, али је у међувремену уштеђени износ, ако је инвестиран, могао да донесе принос. Стопа
амортизације код дегресивне методе биће већа, а за основицу за амортизацију се само у првој
години узима набавна вредност а за сваку следећу годину садашња вредност по истеку
претходне године (тј преостала неотписана вредност),
в) Функционална метода – подесна је за она стална средства чије је трајање у сразмери с обимом
коришћења, односно с оставреним учинцима.
Док је порески обвезник заинтересован да искаже што већу амортизацију како би му расходи
били већи а добит за опорезивање мања, интерес фискуса налаже да пореска основица буде
што шире постављена тј да трошак амортизације буде „реалан“. Да би се заштитио фискални
интерес, ЗПДПЛ предвиђа посебан режим амортизације за потребе опорезивања:
* функционална амортизација није дозвољена,
* сва стална средства сврстана су у 5 група,
* за 1.групу (непокретности) прописана је обавезна примена пропорционалне методе,
* за групе 2.-5. (авиони, аутомобили, бродови, алат и инвентар, опрема, опрема за емитовање
ТВ и радио сигнала, аутомобили за изнајмљивање, компјутери, грађевинска опрема..)
прописана је обавезна примена дегресивне методе,
* стопе амортизације су прописане за сваку групу (1: 2,5%, 2: 10%, 3: 15%, 4: 20%, 5: 30%).
У случају да је стално средство набављено из трансакције са повезаним лицем, основицу за
његову амортизацију чини мањи од следећа два износа: трансферна цена или набавна цена
утврђена применом принципа „ван дохвата руке“.
** Дубиозна потраживања – Рачуноводствени прописи налажу да се сва потраживања своде на
реалну вредност увећањем расхода за сумњиви део потраживања (нпр ако је потраживање

68
милион динара а правно лице процењује да је извесност наплате 70%, преосталих 30% ће
отписати и за толико увећати расходе а умањити добит). За разлику од отписивања дубиозних
потраживања која су за потребе биланса успеха дозвољена у зависности од вероватноће
наплате, у пореском билансу може се користити само онакав отпис затечених потраживања
какав је прописан у ЗПДПЛ. У порескоправном третману отписа вредности појединачних
потраживања разликују се општи режим и посебни режим за банке. У општем режиму отпис се
признаје ако су кумулативно испуњени следећи услови:
* да су потраживања у књигама пореског обвезника отписана као ненаплатива,
* да порески обвезник пружи доказе да су потраживања утужена, односно да је покренут
извршни поступак ради наплате потраживања или да су потраживања пријављена у
ликвидационом или стечајном поступку над дужником,
* да несумњиво докаже да су та потраживања претходно била укључена у његове приходе.
Сва отписана, исправљена и друга потраживања која су призната као расход а која се касније
наплате, улазе у приходе пореског обвезника. Сва потраживања која нису призната као расход
gа која се касније наплате, у моменту наплате не улазе у приходе пореског обвезника.
На терет расхода банке признаје се отпис вредности појединачних потраживања по основу
кредита одобреног неповезаном лицу под условом да је од момента доспелости потраживања
прошло најмање 2 године уз пружање документације која представља основ за доказивање
неспособности дужника да извршава своје новчане обавезе.
Расходи који се не признају у пореском билансу , иначе допуштени за потребе биланса успеха:
* трошкови који се не могу документовати,
* исправке вредности појединачних потраживања од лица којима се истовремено дугује,
* поклони дати политичким организацијама,
* поклони чији је прималац повезано лице,
* камате због неблаговремено плаћених пореза,
* трошкови принудне наплате пореза, трошкови пореског прекршајног поступка,
* новчане казне, уговорне казне и пенали,
* затезне камате између повезаних лица,
* трошкови који нису настали у сврху обављања пословне делатности,
* камата по основу зајма одобреног сталној посл. јединици од њене нерезидентне централе,
* ауторска накнада коју стална посл. јединица исплаћује нерезидентној централи,
* расходи настали по основу обезвређења имовине, које се утврђује као разлика нето садашње
вредности имовине и њене процењене надокнадиве вредности (али се признају у пореском
периоду у којем је та имовина отуђена/употребљена, односно у којем је настало њено
оштећење услед више силе).
Вредновање залиха:
1. Вредновање залиха недовршене производње и готових производа – Пословни резултат
зависи и од повећања или смањења вредности залиха недовршене производње и готових
производа током обрачунског периода. Ако производњу не прате већа продаја и приходи, него
повећање залиха, то даје за право правном лицу да умањи расходе текућег периода и остави их
за следећи период. У билансу успеха се исти ефекат постиже увећањем прихода. Али и обрнуто,
продаја се може повећати смањивањем залиха, у ком случају постоје приходи без текућих
расхода. Тада се расходима текућег периода мора додати то смањење залиха, чиме се узимају
расходи из периода стварања залиха. Цену залиха чине трошкови стварно утрошеног
материјала, енергије и рада, као и сви други стварни директни трошкови (транспорт,
осигурање). Тако евидентиране залихе по цени коштања треба упоређивати са нето продајним
ценама. Кад год се догоди да је цена по којој се евидентирају залихе недовршене производње
и готових производа већа од нето продајне цене, неопходно је отписати на терет текућих
расхода такав вишак. Када је у питању порески биланс, допуштено је да се за обрачун опорезиве
добити у вредности залиха недовршене производње, полупроизвода и готових производа

69
укључе трошкови произвидње, у складу са рачуноводственим прописима (дакле, највише до
продајне цене).
2. Вредновање утрошеног материјала и продате робе – Нормално пословање подразумева да
се материјал и трговачка роба набављају, држе једно време на залихама а затим троше/продају.
На улазној страни, вредност залиха чини коштање свих набавки које чине те залихе. На излазној
страни, пошто се уградња материјала у производе и продаја трговачке робе врши у одређеним
различитим моментима, што се одражава на разлике између набавних цена и цена које се
остварују при излазу, од употребљене методе евидентирања излаза зависе укупна вредност
преосталих залиха али и расходи текућег периода по основу цена утрошка материјала, односно
коштања продате робе. МРС2 допушта да се за потребе финансијског извештавања користе 3
методе процењивања излаза са залиха:
а) ФИФО метода (first in first out method) – обрачунава излаз са залиха по ценама најраније
набављене залихе „прва улазна-прва излазна цена“, нпр: прво је набављено 20 комада по цени
од 1000дин, азатим још 15 по цени од 1200дин. Са залиха је изашло 19 комада а остало 16, што
значи да је са залиха изашло 19000дин јер су првих 19 комада набављени по 1000дин. Примену
ове методе дозвољава и ЗПДПЛ.
б) ЛИФО метода (last in first out method) – обрачунава излаз залиха по ценама најкасније
набављене залихе „ последња улазна-прва излазна цена“.
в) Метода пондерисане просечне цене обрачунава излаз залиха тако што узима просечну цену,
израчунату у складу са релативним значајем сваког сабирка, чији збир представља дељеник
који, да би се добио пондерисани просек, даље дели са збиром пондера.

73. Трансферне цене

Трансферна цена је цена настала у вези са трансакцијама средствима или стварањем обавеза
међу повезаним лицима. Лицем повезаним са пореским обвезником сматра се оно физичко или
правно лице у чијим се односима с обвезником јавља могућност контроле или значајног утицаја
на пословне одлуке. Могућност контроле над пореским обвезником постоји у случају
непосредног или посредног поседовања најмање 25% акција или удела или када неко лице
непосредно или посредно поседује најмање 25% гласова у обвезниковим органима управљања.
Лицима повезаним са пореским обвезником сматрају се и брачни или ванбрачни друг, потомци,
усвојеници и потомци усвојеника, родитељи, усвојиоци, браћа и сестре и родитељи
брачног/ванбрачног друга лица које је с обвезником повезано преко поседовања најмање 25%
акција, удела или гласова у његовим органима управљања. У оквиру посебног пореског режима
за нерезидентна правна лица из ЈППС, ЗПДПЛ предвиђа да се лицем повезаним са пореским
обвезником увек сматра такво нерезидентно правно лице.
Трансферне цене могу значајно одступати од цена које се образују за исте или сличне
трансакције између неповезаних лица на слободном тржишту. Најчешћи мотив због којег
повезана лица уговарају цене које су различите од оних које би се постигле између независних
партнера је евазиони.
Нпр: трансферним ценама послужиће се привредно друштво А резидент Србије (у којој је
пореска стопа 15% на добит правних лица), да пребаци добит у БИХ,Републику Српску (где је
пореска стопа 10%), тако што ће повезаном привредном друштву Б резиденту републике Српске,
за пружене услуге платити накнаду која је већа од тржишне: у привредном друштву А ће остати
губици а привредно друштво Б ће остварити добит, подвргнуту нижем порезу.
Пореске власти се злоупотреби трансферних цена супротстављају налажући примену концепта
цене „ван дохвата руке“ у пореском билансу.
У пореским законодавствима, укључујући и српско, порески обвезници имају обавезу да
трансакције по трансферним ценама (контролисане трансакције) посебно искажу у свом
пореском билансу. Порески обвезник је дужан да уз порески биланс приложи документацију у

70
форми извештаја у оквиру којег приказује начин на који је утврдио вредност трансакција са
повезаним лицима по ценама које би се оствариле на тржишту таквих или сличних трансакција
да се није радило о повезаним лицима. Овакве цене се називају ценама „ван дохвата руке“.
Република, аутономна покрајина, јединице лок.самоуправе се не сматрају правним лицима за
сврху примене правила о трансферним ценама.
Трансакције које се обављају међу повезаним лицима могу бити сасвим специфичне тако да је
често веома тешко пронаћи „цену која би се остварила на тржишту такцих или сличних
трансакција да се није радило о повезаним лицима“. У српском пореском праву се с ослонцем
на Смернице ОЕЦД за примену правила о трансферним ценама за мултинационална предузећа
и пореске управе примењују следеће методе за одређивање цене „ван дохвата руке“:
1. Метода упоредиве цене на тржишту пореди цену производа или услуге у трансакцијама
између повезаних лица са ценом производа или услуге у трансакцијама између неповезаних
лица, при чему се трансакције које се пореде обављају под упоредивим околностима (сличност
предмета трансакције, упоредивост тржишних услова...). Смернице ОЕЦД предвиђају да је
неконтролисана трансакција упоредиваса контролисаном ако је испуњен један од следећа два
услова: а) ниједна разлика између трансакција које се пореде не може значајно утицати на цену
која се постиже на отвореном тржишту или б) могуће је направити прихватљиве корекције како
би се елиминисали значајни ефекти таквих разлика.
2. Метода цене коштања увећане за уобичајену бруто маржу састоји се у томе што се цена „ван
дохвата руке“ одређује на основу трошкова производње или пружања услуга на које се додаје
„уобичајена зарада“ (бруто маржа). За упоредиву бруто маржу могуће је користити бруто маржу
остварену од стране обвезника у упоредивој трансакцији са неповезаним лицима (интерна
упоредива маржа) или бруто маржу остварену од стране неповезаних лица у упоредивој
трансакцији (екстерна упоредива маржа). Интерне бруто марже имају предност у односу на
екстерне.
3. Метода препродајне цене заснива се на приступу по којем обвезник, који је робу купио од
повезаног лица, а затим је продао неповезаном купцу, набавну цену може ускладити према
препродајној цени, умањујући препродајну цену за бруто маржу („разуман профит“) која
одражава функције и удео у ризику обвезника као препродавца.
4. Метода трансакционе нето марже испитује нето добит (тј износ који се добије пошто се од
бруто добити одбије порез на добит) коју је порески обвезник остварио из контролисане
трансакције у односу на одговарајућу основу: трошкове, промет или имовину. Код ове методе
се упоређују нето профитне марже које обвезник остварује у трансакцијама са повезаним
лицима са нето профитним маржама које су остварене у сличним трансакцијама са неповезаним
лицима, односно између неповезаних лица.
5. Метода поделе (трансакционе) добити примењује се у ситуацијама када обе повезане стране
дају јединствен и вредан допринос у погледу контролисане трансакције или су укључене у веома
интегрисане активности, те се није могуће ослонити на претходне методе, које имају
једнострану природу. Ова метода се базира на приближној подели добити коју би неповезано
лице очекивало да оствари од ангажовања у трансакцији. Код ове методе прво се идентификује
добит из контролисане трансакције у коју су се повезана лица упустила, коју би требало
поделити између њих, а затим се комбинована добит расподељује између повезаних лица на
економски утемељеној основи, која је приближна расподели добити која би била очекивана и
договорена у аранжману који се одвија „ван дохвата руке“.
6. Уколико примена метода 1-5 није могућа, допуштена је и било која друга метода којом је
могуће утврдити цену трансакције по принципу „ван дохвата руке“.
За потребе утврђивања износа камате која би се по принципу „ван дохвата руке“ обрачунавала
на зајмове, односно кредите између повезаних лица, министар финансија може прописати
износ каматних стопа за које ће се сматрати да су у складу са принципом „ван дохвата руке“.
У закључку документације о трансферним ценама обвезник прво утврђује износ корекције
трансферних цена за сваку појединачну трансакцију са појединачним повезаним лицем,

71
односно за сваку врсту трансакције са појединачним повезаним лицем а затим је дужан да у
пореском билансу добит из биланса успеха:
- увећа за (позитивну) разлику између обрачунатих расхода по основу трансферне цене и
обрачунатих расхода по цени „ван дохвата руке“ и
- умањи за (негативну) разлику између обрачунатих прихода по основу трансферне цене и
обрачунатих прихода по цени „ван дохвата руке“.
У случају када је код одређивања цене трансакције по принципу „ван дохвата руке“ утврђен њен
распон, сматраће се да се трансферна цена те трансакције не разликује од њене цене по
принципу „ван дохвата руке“ уколико се вредност трансферне цене налази у оквиру тог распона.
Уколико је трансферна цена изван овог распона, за цену „ван дохвата руке“ узеће се цена
једнака средишњој вредности овог распона.
Обавезе у погледу трансферних цена се односе и на трансакције између сталне пословне
јединице и њене нерезидентне централе.

74. Утањена капитализација

Друштво капитала (корпорација) се може финансирати на два начина: издавањем акција и

задуживањем. Утањена капитализација представља ситуацију у којој је сопствени (акцијски)
капитал корпорације премали у поређењу са позајмљеним капиталом. Какав ће бити однос
између позајмљеног и сопственог капитала зависи од економских разлога који су последица
разлика у правном третману сопственог капитала и позајмица. Фискални третман дивиденди
(које корпорација исплаћује власницима акција) неповољнији је од фискалног третмана камата
(које корпорација исплаћује зајмодавцима). Отуда је честа појава да се, у циљу избегавања
плаћања пореза, успоставља структура капитала, коју иначе нормални економски разлози не би
захтевали, структура у којој би удео сопственог капитала био минималан у поређењу с уделом
капитала који је добијен у облику кредита или зајма од стране повезаног лица. Исплаћене
камате имају статус трошка пословања и одбијају се од основице пореза на добит правног лица,
док дивиденде такав статус немају, па је отуда корпорација која у структури капитала има високо
учешће позајмљених средстава изложена битно нижем пореском оптерећењу. У случају
утањене капитализације није спорна висина каматне стопе, она сагласно одредбама о
трансферним ценама одговара нивоу „ван дохвата руке“. Споран је однос између позајмљених
и сопствених средстава, па се код дужника јављају артифицијелно високи износи трошкова
камате. Нелегитимној законитој пореској евазији путем утањене капитализације може се
супротстављати:
а) прописивањем фиксног односа „позајмљени капитал-сопствени капитал“; ЗПДПЛ се
определио да пропише фиксни износ и то у сразмери 4:1 а за банке и даваоце финансијског
лизинга 10:1. Код дуга према повериоцу са статусом повезаног лица, пореском обвезнику
признаје се као расход у пореском билансу износ камате и припадајућих трошкова на зајам,
односно расход у пореском билансу, износ камате и припадајућих трошкова на зајам, односно
кредит до висине четвороструке, односно десетоструке вредности обвезниковог сопственог
капитала,
б) применом принципа „ван дохвата руке“ – ако би удео позајмљених средстава у укупном
капиталу дужника био већи од удела који би се успоставио у ситуацији „ван дохвата руке“, онда
се може претпоставити да зајмодавац има интереса у профитабилности правног лица-
зајмопримца што повлачи да ће пореске власти онај део зајма који је изнад нивоа „ван дохвата
руке“ са порескоправног становишта третирати као акцијски капитал а камату која је исплаћена
по основу тог дела зајма као дивиденду,
в) применом правила о забрани злоупотребе права – fraus legis доктрина.

72
75. Порески третман капиталних добитака у случају статусних промена

Капитални добитак представља приход који порески обвезник, како резидент, тако и
нерезидент, оствари продајом, односно другим преносом уз накнаду (нпр разменом):
непокретности које је користио, односно користи као основно средство за обављање
делатности, осим уколико се ради о непокретностима лоцираним на територији Србије које
преноси уз накнаду нерезидентни обвезник у ком случају се капитални добитак остварује и ако
те непокретности нису корушћене за обављање делатности, права индустријске својине ( само
резидентни обвезник), удела у капиталу правних лица и акција, осталих ХОВ...
Капитални добитак представља разлику између продајне цене имовине и њене набавне цене.
Ако је ова разлика негативна, у питању је капитални губитак. За сврху одређивања капиталног
добитка, у смислу ЗПДПЛ, продајном ценом се сматра уговорена цена, односно у случају продаје
повезаном лицу, тржишна цена коју утврђује надлежни порески орган, ако оцени да је
уговорена цена нижа од тржишне. За набавну цену, код непокретности, узима се цена по којој
је обвезник стекао имовину, умањена по основу амортизације. Међутим, набавна цена се
коригује на процењену, односно фер вредност утврђену у складу са МСФИ. Фер вредност је
износ за који средство може да се размени у трансакцији између добро обавештених и вољних
страна, међусобно суочених (тј у складу са принципом „ван дохвата руке“). Код ХОВ које су
котиране на берзи, набавна цена је цена коју обвезник документује као стварно плаћену а ако
не поседује одговарајућу документацију, онда најнижа забележена котизација у времену од
годину дана које претходи продаји ХОВ или у периоду трговања. Код ХОВ које се не котирају на
берзи, набавна цена је цена коју обвезник документује као стварно плаћену а ако не поседује
одговарајућу документацију, онда њена номинална вредност. Код удела у капиталу правних
лица и права индустријске својине, набавна цена је цена коју обвезник документује као стварно
плаћену. Код инвестиционе јединице, набавна цена се састоји од нето вредности имовине
отвореног фонда по инвестиционој јединици на дан уплате, увећане за накнаду за куповину,
уколико је друштво за управљање наплаћује.
- Код статусних промена резидентних привредних друштава долази до преноса уз накнаду
имовине са привредног друштва-правног претходника на привредно друштво које је правни
следбеник. Спајање у ширем смислу се јавља као припајање (када се имовина једног друштва
или више друштава преноси на друго, постојеће друштво, у замену за обезбеђивање акција или
удела тог другог друштва) и као спајање (када имовина друштава која се фузионишу прелази на
новоосновано друштво у замену за обезбеђивање акција или удела новог друштва). Код поделе
постоје такође две варијанте: подела уз припајање (када се имовина друштва које се дели
преноси на два постојећа друштва или на већи број постојећих друштава у замену за
обезбеђивање акција или удела тих друштава) и подела уз оснивање (када се имовина друштва
које се дели преноси на два или више новооснованих друштава у замену за обезбеђивање
акција или удела тих друштава). Подели је слично издвајање али је разлика у томе што код
издвајања привредно друштво не престаје да постоји него се од њега издваја део имовине
(права и обавеза) и преноси или на постојеће или на новоосновано друштво у замену за
обезбеђивање акција или удела тих друштава акционарима, односно члановима привредног
друштва од којег се врши издвајање.
Накнада за пренос имовине код статусних промена није у новцу већ у акцијама и уделима, тако
да је остварени доходак по основу капиталног добитка резултат трансакције „папир за папир“
па се зато у пореске законе уносе решења којима се настанак пореске обавезе у овакцим
ситуацијама одлаже до момента уновчавања (продаје) нових акција/удела.
ЗПДПЛ допушта одлагање настанка обавезе пореза на добит правних лица за капиталне добитке
остварене припајањем, спајањем, поделом или издвајањем (roll-over) само ако је власник
правног лица које је извршило пренос имовине приликом поменутих статусних промена добио
накнаду у облику акција или удела у правном лицу на које је пренос имовине извршен, као и
евентуалну готовинску накнаду чији износ не прелази 10% номиналне вредности добијених

73
акција/удела. Међутим, ако готовинска накнада прелази 10%, до roll-overa неће доћи: пореска
обавеза по основу капиталног добитка настаје у моменту статусне промене а капитални добитак
се обрачунава као разлика између цене по којој би се имовина могла продати на тржишту и
њене усклађене набавне цене.

76. Порески третман пословних губитака, пореска основица у случају ликвидације и стечаја

Салдирањем остварених пословних, финансијских и осталих добитака и губитака у билансу

успеха добија се укупан остварени добитак или губитак, при чему губитак постоји када су
пословни, финансијски и остали расходи већи од пословних, финансијских и осталих прихода у
одређеном обрачунском периоду. Термин „губитак“ односи се на губитак настао из редовног
пословања пошто се издвоје капитални добици и губици. Он се утврђује у пореском билансу и
може се пренети на рачун добити утврђене у годишњем пореском билансу из будућих
обрачунских периода, али не дуже од 5 година. Коришћење ове погодности не престаје у случају
статусних промена по основу спајања и припајања нити у другим случајевима реорганизације.
Уколико дође до поделе или издвајања, ова погодност се дели сразмерно.
Порезу на добит правних лица подлеже и добит обвезника утврђена у поступку ликвидације,
стечаја (од дана подношења решења о отварању стечајног поступка до дана почетка примене
плана реорганизације или правоснажности решења о настављању стечајног поступка),
реорганизације.
У случају ликвидације, порески обвезник подноси пореску пријаву и порески биланс у року од
60 дана од дана:
- покретања поступка ликвидације (дан регистрације одлуке о ликвидацији),
- окончања поступка ликвидације (дан доношења одлуке о окончању ликвидације).
У случају стечаја, у року од 60 дана од дана:
- отварања стечајног поступка,
- почетка примене плана реорганизације.
У случају да се стечајни поступак настави банкротством, у року од 10 дана од:
- правоснажности решења о настављању стечајног поступка банкротством,
- правоснажности решења о закључењу стечајног поступка банкротством.
Добит обвезника у периоду од правоснажности решења о настављању стечајног поступка
банкротством до правоснажности решења о закључењу стечајног поступка ( период стечаја )
утврђује се као позитивна разлика вредности имовине обвезника са краја и са почетка периода
стечаја, после намирења поверилаца.
Уколико се поступак ликвидације, стечаја или реорганизације наставе у наредној календарској
години, обвезник подноси пореску пријаву и порески биланс у два пореска периода.
Ликвидациони остатак, вишак деобне масе у новцу, односно неновчаној имовини, изнад
вредности уложеног капитала, који се расподељује члановима привредног друштва над којим
је окончан поступак ликвидације, односно закључен поступак стечаја, сматра се дивидендом.
Ако је члан резидентно правно лице примениће се изузимање, ако је члан резидентно или
нерезидентно физичко лице примениће се порез по одбитку по стопи од 15% а ако је члан
нерезидентно правно лице примениће се порез по одбитку по стопи од 20%.

77. Пореске олакшице у систему пореза на добит правних лица

Пореско ослобођење представља врсту пореске олакшице која се састоји у неподвргавању

порезу квалификованог пореског обвезника за одређени период.
Пореска ослобођења се пружају у 4 различита случаја:

74
1. Пореско ослобођење код значајних улагања у основна средства – пореско ослобођење у
трајању од 10 година од прве године у којој је остварена опорезива добит се пружа под
следећим условима: да је обвезник уложио у своја основна средства, односно да је у његова
основна средства друго лице уложило износ већи од 1 милијарде динара, да обвезник та
основна средства користи за обављање претежне делатности и делатности уписаних у
оснивачки акт обвезника, да обвезник у периоду улагања додатно запосли на неодређено
време најмање 100 лица. Право на пореско ослобођење не остварује се за набавку половне
опреме нити се може пренети на друго правно лице ни у случају када то друго правно лице
учествује у статусној промени са пореским обвезником који користи подстицај. Размере
пореског ослобођења зависе од сразмере у којој је извршено улагање (нпр ако је укупна
вредност основних средстава 1300милиона дин. а инвестиција 1100милиона дин., ослобођење
се односи на 84,6% опорезиве добити). Обвезник ће изгубити право на ослобођење ако у току
коришћења пореског подстицаја смањи број запослених или ако пре истека периода
ослобођења прекине са пословањем, отуђи средства..
2. Пореско ослобођење за предузеће за запошљавање инвалида – ослобођење је сразмерно
учешћу инвалидних лица у укупном броју запослених.
3. Пореско ослобођење за недобитну организацију – то могу бити установе, задужбине,
фондације, политичке или синдикалне организације, коморе, цркве као и удружења која се не
квалификују као правно лице основано ради обављања делатности у циљу стицања добити.
Недобитна организација је ослобођена плаћања пореза на добит правних лица за одређени
порески период под следећим условима: да у њему остварује вишак прихода над расходима
који није већи од 400 000дин., да остварени вишак не расподељује оснивачима, члановима,
директорима, запосленима или са њима повезаним лицима, да годишњи износ зарада и других
личних примања које исплаћује запосленима, директорима итд није већи од двоструке
просечне годишње зараде по запосленом у РС, да нема монополски или доминантан положај
на тржишту.
4. Пореска ослобођења по основу не-пореских међународних споразума – у појединим
међународним споразумима непореског карактера, закљученим од стране Србије, уговорена су
ослобођења од плаћања пореза на добит у корист правних лица-резидената друге уговорне
стране. Разлози су најчешће политичке природе.

78. Пореско консолидовање

Пореско консолидовање почива на идеји да би чланице групе повезаних правних лица могле да
добију право да буду третиране као један порески обвезник. Основна предност за чланице групе
је у томе што се пословни губици настали у једном правном лицу могу пребити са добити коју је
остварило друго правно лице-у том пореском периоду, те да се тако укупна пореска обавеза за
целу групу смањи. Захтев за пореским консолидовањем подноси надлежном пореском органу
матично правно лице. Сваки члан групе дужан је да поднесе своју пореску пријаву и порески
биланс, а матично лице подноси консолидовани порески биланс за групу повезаних правних
лица. За обрачунати порез по консолидованом билансу, обвезници су појединачни чланови
групе, сразмерно опорезивој добити из појединачног пореског биланса.
Да би се стекло право на пореско консолидовање ЗПДПЛ предвиђа два услова:
1. да између матичног правног лица и његових филијала мора постојати непосредна или
посредна контрола над најмање 75% акција/удела,
2. да су сва повезана правна лица у групи резиденти Србије.
Једном одобрено пореско консолидовање примењује се најмање 5 година. Ако се пре истека
овог рока измене услови у погледу резидентства или висине учешћа у капиталу, ако се неки од
чланова накнадно определе за појединачно опорезивање, сви чланови групе су дужни да
сразмерно плате разлику на име пореске привилегије коју су искористили.

75
79. Порески третман дивиденди које филијала исплаћује матичној компанији

Код међукомпанијских дивиденди се појављује економско двоструко опорезивање типа III.

Филијала се подвргава порезу на добит корпорација, а затим би се исплаћена дивиденда, као
део добити матичног правног лица, опорезовала још једном-порезом на добит који погађа
матично правно лице. Холдинг структуре би на овај начин биле озбиљно дискриминисане јер
што је већи број нивоа у холдинг структури, то је мултипликација пореског терета израженија,
па се зато међукомпанијским дивидендама пружа пореска погодност у виду афилијационе
привилегије или индиректног пореског кредита.
Афилијациона привилегија се састоји у томе што се међукомпанијске дивиденде, које је
матично правно лице примило од своје филијале, изузимају из основице пореза на добит који
плаћа матично правно лице. Овакво решење се у српском праву среће у ситуацији када је
филијала резидент и важи како за директне тако и за портфолио инвестиције. Директним
инвестицијама се обично сматрају оне код којих је учешће у капиталу 10% или веће, а портфолио
инвестицијама оне код којих је учешће у капиталу мање од 10%. Директне инвестиције
омогућују делимичну или потпуну контролу над привредним друштвом у чијем капиталу постоји
одговарајуће учешће, док портфолио инвестиције држе без намере да се утиче на пословање
привредног друштва-само зарад остваривања прихода по основу таквог улагања.
Индиректни порески кредит се примењује у ситуацији када је филијала нерезидент и састоји се
у праву матичног правног лица да може, пошто је међукомпанијске дивиденде примљене од
филијале укључио у опорезиву добит, умањити свој обрачунати порез на добит правних лица за
износ који одговара порезу који је филијала платила на добит из које су дивиденде исплаћене.
У питању је обични порески кредит што значи да умањење обрачунатог пореза матичног
правног лица може да иде највише до износа који би био обрачунат на добит филијале када би
се применила стопа пореза на добит правних лица од 15%. ЗПДПЛ прописује два услова под
којима матичном правном лицу припада право на индиректни порески кредит: поседовање
најмање 10% акција/удела нерезидентне филијале-исплатиоца дивиденди и то непрекидно у
периоду од најмање годину дана који претходи подношењу финансијских извештаја.
Приликом исплате дивиденде од стране нерезидентне филијале најчешће се, у складу са
законом земље њеног резидентства или уговором о избегавању двоструког опорезивања,
обрачунава и плаћа порез по одбитку на дивиденду. Матичном правном лицу ће, под истим
условима који важе за индиректни порески кредит, припасти и право на кредит за овај порез по
одбитку-директни порески кредит. Неискоришћени део пореских кредита, како индиректног
тако и директног, може се пренети на рачун пореза матичног правног лица из будућих
обрачунских периода али не дуже од 5 година.

80. Утврђивање и наплата пореза на добит правних лица

Порез на добит правних лица утврђује се самоопорезивањем. У ЗПДПЛ је прописана обавеза

подношења пореске пријаве у року од 180 дана од дана истека периода за који се утврђује
пореска обавеза. Уз пореску пријаву се подноси и порески биланс који ако се не поднесе сматра
се да пореска пријава није ни поднета.
Порески обвезник током године плаћа порез на добит правних лица у виду месечних аконтација,
чију висину утврђује на основу опорезиве добити. Аконтација се плаћа до 15. у месецу за
претходни месец. Пошто је рок за подношење пореске пријаве за дату пореску годину крај јуна
месеца наредне године, аконтација за првих 6 месеци у години се базира на аконтацији из
последњег месеца претходне пореске године (децембра). По истеку тог рока, висина аконтације
се усклађује тако да се укупно плаћене аконтације од почетка текуће године доведу на износ
као да је уплата аконтација вршена у складу са пореском пријавом за претходну годину. Уколико
је износ пореза који је утврдио у пореској пријави за порески период већи од збира аконтација

76
плаћених током тог периода, порески обвезник је дужан да уплати разлику истовремено са
подношењем пријаве. Ако је платио више пореза, више плаћени порез се урачунава као
аконтација за наредни период или се обвезнику враћа на његов захтев. Ако у текућој години
дође до значајних промена у пословању пореског обвезника које битно утичу на висину месечне
аконтације, порески обвезник може уз подношење пореске пријаве за претходну годину да
поднесе нову пореску пријаву у којој ће исказати нове податке и обрачунати висину аконтације,
најкасније у року од 30 дана по истеку периода за који се саставља порески биланс.
Порески обвезник који у току године отпочне с обављањем делатности дужан је да поднесе
пореску пријаву у року од 15 дана од дана уписа у регистар надлежног органа.
Ако порески обвезник не поднесе пореску пријаву или ако се у поступку пореске контроле
утврди да је пореска пријава непотпуна или садржи нетачне податке, ПУ утврђује решењем
пореску обавезу, односно месечну аконтацију.
До самоопорезивања неће доћи ни кад нерезидентно правно лице оствари од резидентног
правног лица приходе по основу капиталног добитка, закупнине или намирења потраживања у
поступку извршења, кад ПУ доноси решење у року од 15 дана од дана пријема пореске пријаве,
коју је дужан да поднесе порески пуномоћник. Порез утврђен решењем у овим ситуацијама,
обвезник је дужан да плати у року од 15 дана од дана достављања решења.
Порез по одбитку на дивиденде и уделе у добити правног лица, ауторске накнаде, камате,
закупнине за непокретности и покретне ствари, за сваког обвезника и сваки појединачно
исплаћени приход, исплатилац обрачунава и исплаћује на прописане уплатне рачуне јавнх
прихода. Пореска пријава за порез по одбитку подноси се на дан исплате ових прихода.

81. Порез на имовину

Порез на непокретности, односно порез на имовину представља непосредан, периодичан,

аналитички и објектан порез. Околност да је предмет опорезивања код овог пореза немобилан,
допринела је да он постане значајан локални јавни приход, обвезници не могу да избегну да га
плате јер непокретност увек остаје на територији општине. Чак и када се пореске стопе разликују
од општине до општине, не постоји ризик од сеобе економских ресурса, ризик који се иначе
редовно јавља кад постоје међуопштинске разлике у висини пореског оптерећења рада,
капитала, добара или услуга. Порез на имовину је у Србији локални порез; изворни приход
јединице локалне самоуправе. при томе, ЗПИ прописује лимит до ког јед.лок.самоуправе могу
да одреде стопу пореза на имовину.
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – Објекат пореза на имовину у Србији су одређена права на непокретностима
које се нелазе на територији РС; фактичко држање тих непокретности као манифестација
економске снаге. Порез на имовину се плаћа на: право својине на објектима, право својине на
земљишту површине преко 10 ари, право закупа стана или стамбене зграде, право коришћења
грађевинског земљишта површине преко 10 ари, право коришћења непокретности у јавној
својини од стране имаоца права коришћења, државину непокретности на којој ималац права
својине није познат, државину непокретности у јавној својини без правног основа и државину и
коришћење непокретности по основу уговора о финансијском лизингу. Међутим, порез на
имовину на непокретности обвезника који води пословне књиге, које од настанка пореске
обавезе исказује у својим пословним књигама као добра искључиво намењена даљој продаји,
не плаћа се за годину у којој је пореска обавеза настала као ни за годину која следи тој години.
Право својине је предмет опорезивања једино ако на датој непокретности не постоји неко друго
од наведених права, односно коришћење или државина. Чим се на непокретности установи
право закупа, право коришћења, државине, порез на имовину плаћаће се на то право а не на
право својине.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – правно и физичко лице, како резидент тако и нерезидент, које је на
непокретностима које се налазе на територији Србије ималац права својине, закупа или

77
коришћења, односно корисник, држалац или прималац лизинга. Више лица-сувласници,
порески обвезник је свако од њих сразмерно свом уделу. Код пореза на имовину важи
територијални принцип. Порески обвезници се могу сврстати у две категорије:
а) обвезници који не воде пословне књиге: предузетник који порез на доходак грађана плаћа
на паушално утврђен приход, предузетник који води пословне књиге-за имовину која није
евидентирана у њима и друго физичко лице,
б) обвезници који воде пословне књиге: правно лице, огранак страног правног лица,
предузетник који води пословне књиге-за имовину која је евидентирана у њима, друго лице које
води пословне књиге.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – уређује се у зависности од категорије у коју спада порески обвезник:
а) Порески обвезник не води пословне књиге – Пореску основицу чини вредност непокретности
коју утврђује порески орган јединице локалне самоуправе на чијој се територији налази
непокретност. Ова вредност се може умањити за амортизацију по стопи до 1% годишње, при
чему умањење не може прећи 40%. Скупштина јединице лок.самоуправе је дужна да до 15.
децембра године која претходи години за коју се утврђује порез на имовину, донесе одлуку о
висини стопе амортизације, а ако то не учини вредност се неће умањити за амортизацију.
Вредност непокретности се утврђује у пореском поступку применом посебних елемената:
корисна површина, просечна цена квадратног метра одговарајућих непокретности у зони у којој
се налази непокретност. Просечну цену одговарајућих непокретности по зонама утврђује
јединица лок.самоуправе на основу цена остварених у промету, а дужна је да је до 30.11. сваке
текуће године на одговарајући начин објави.
б) Порески обвезник води пословне књиге – разликују се две ситуације. Прва је она у којој
обвезник води пословне књиге у којима вредност непокретности исказује по методу фер
вредности у складу са МСФИ и тада је основица пореза на имовину фер вредност исказана на
последњи дан пословне године обвезника у години која претходи години за коју се утврђује
порез. У другој ситуацији, обвезник води пословне књиге али не примењује МСФИ, за њега
пореску основицу чини: за неизграђено земљиште-вредност земљишта, за остале
непокретности-вредност објеката увећана за вредност припадајућег земљишта. вредност се
утврђује проценом према корисној површини и просечној цени квадратног метра. Међутим,
уколико у зони у којој се налази непокретност није било најмање 3 промета у периоду 1.1.-30.9.,
обвезник ће просечну цену одговарајуће непокретности на основу које је за годину која
претходи години за коју се утврђује порез утврђена пореска основица, и то у зони која је
најопремљенија, помножити коефицијентима које утврђује јединица лок.самоуправе за сваку
зону на својој територији а који не могу бити већи од:
- 1,00 у најопремљенијим зонама,
- 0,80 у зонама које се граниче са најопремљенијим,
- 0,40 у зонама сеоских насеља,
- 0,30 у зонама изван сеоских и градских насеља,
- 0,60 у осталим зонама у тој јединици локалне самоуправе.
За експлоатациона поља и објекте, објекте у којима су смештени производни погони
прерађивачке индустрије, објекти за производњу, пренос и дистрибуцију електричне енергије,
гаса...узима се вредност исказана у пословним књигама на псоледњи дан пословне године
обвезника у години која претходи години за коју се утврђује порез. За инфраструктурне објекте
и подземне грађевинске објекте основицу пореза на имовину увек представља књиговодствена
вредност објекта на последњи дан пословне године обвезника у години која претходи години
за коју се утврђује порез, без обзира на то да ли обвезник примењује МСФИ или не. За
непокретност коју обвезник који води пословне књиге изгради, стекне или му по другом основу
настане обавеза у току пореске године, основицу за ту годину чини набавна вредност
непокретности исказана у пословним књигама, док се за наредне године примењују претходно
постављени начини утврђивања основице.

78
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – пореска обавеза настаје најранијим од следећих дана:
- даном стицања права,
- даном почетка коришћења непокретности,
- даном оспособљавања непокретности,
- даном издавања употребне дозволе,
- даном омогућавања коришћења имовине на други начин.
За стицање права својине куповином, релевантан би био моменат уписа тог права у јавну књигу
о евиденцији непокретности и права на њима, али пошто у Србији постоје велике разлике
између делова територије у погледу реализације уписа, узима се да обавеза по основу пореза
на имовину настаје даном закључења уговора тј даном солемнизације уговора о промету
непокретности. Код наслеђивања права својине на непокретности, пореска обавеза настаје
моментом делације (смрти оставиоца). Код стицања права својине на основу решења
надлежног државног органа пореска обавеза настаје даном коначности тог решења. За стицање
права својине код одржаја релевантан је моменат истека рока за одржај. редовни рок, који важи
за закониту и савесну државину износи 10 година а ванредни који важи за незакониту и савесну
државину износи 20 година. У оба случаја је услов да узукапијент има фактичку власт на ствари
и да за себе оправдано верује да је власник. Док траје рок за одржај, узукапијент, као савесни
држалац, не зна за постојање власника који не врши своје право. У том року порез на имовину
се мора плаћати; или ће то чинити власник у ком случају он врши своје право својине па нема
одржаја, или ће то чинити узукапијент који је савестан држалац. Код изградње или доградње
непокретности, ЗПИ предвиђа 4 посебна услова настанка пореске обавезе: дан издавања
употребне дозволе, дан отпочињања коришћења непокретности, дан оспособљавања
непокретности, дан омогућавања коришћења непокретности на други начин.
ПОРЕСКЕ СТОПЕ – стопе пореза на имовину износе:
* на права на непокретности пореског обвезника који води пословне књиге до 0,40%,
* на права на земљишту код пореског обвезника који не води пословне књиге до 0,30%,
* на права на непокретности пореског обвезника који не води пословне књиге:
1. до 10 000 000 дин – до 0,40%,
2. од 10 000 000 до 25 000 000 – порез из тачке (1) + до 0,60% на износ преко 10 000 000,
3. од 25 000 000 до 50 000 000 – порез из тачке (2) + до 1% на износ преко 25 000 000,
4. преко 50 000 000 – порез из тачке (3) + до 2% на износ преко 50 000 000.
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – пореска ослобођења и порески кредити.
Пореска ослобођења – порез на имовину се не плаћа:
а) из фискалних разлога на: непокретности у јавној својини које користе директни и индиректни
корисници буџетских средстава, корисници средстава организација за обавезно социјално
осигурање и други јер држава нема потребе да опорезује субјекте које финансира из буџета а
који користе њену имовину, путеве пруге и друга добра у општој употреби у јавној својини,
земљиште,
б) из политичких разлога на: непокретности дипломатских и конзуларних представника,
непокретности за које је међународним уговором који је закључила РС уређено да се неће
плаћати порез на имовину (нпр америчка школа), склоништа људи и добра од ратних дејстава,
в) из културних разлога на: непокретности које су од надлежног органа проглашене културним
или историјским споменицима, непокретности у својини традиционалних цркава и верских
заједница,
г) из економскополитичких разлога на: објекте обвезника пореза на доходак грађана на приходе
од пољопривреде и шумарства, односно објекте обвезника коме је пољопривреда претежна
делатност,
д) из социјалнополитичких разлога на: непокретности уступљене без накнаде од стране
обвезника на коришћење лицу прогнаном после 1.8.1995. ако прогнано лице и чланови његовог
домаћинства не остварују приходе, непокретности када укупна основица за све обвезникове
непокретности на територији јединице лок.самоуправе не прелази 400 000дин,

79
ђ) из еколошких и других разлога на: пољопривредно и шумско земљиште које се поново
приводи намени 85 година од дана привођења), водно земљиште и водне објекте који су
уписани у регистар катастра водног добра (осим на рибњаке).
Пореско ослобођење се не примењује на непокретности које се трајно дају другим лицима ради
остваривања прихода ( које у току 12 месеци траје непрекидно дуже од 183 дана).
Порески кредити – Порез на имовину или зграду или стан у којем станује порески обвезник
умањује се за 50% при чему умањење не може бити веће од 20 000дин. Порески кредит се пружа
и старачким домаћинствима на селу: утврђени порез на имовину на зграде и станове површине
до 60 квадратних метара, који нису на градском грађевинском земљишту, и не дају се у закуп, а
у којима станују само лица старија од 65 година, умањује се за 75%.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ПОРЕЗА – Порез на имовину утврђује се за календарску годину, а за
ону која настане у току пореске године, порез на имовину за ту годину утврђује се за период од
настанка пореске обавезе до истека те године, односно до престанка обавезе у тој години.
Обвезник пореза на имовину дужан је да поднесе пореску пријаву пореском органу јединице
локалне самоуправе на чијој се територији налази непокретност. Да би се надлежном органу
јавних прихода јед.лок.сам. олакшао задатак у погледу индивидуализације пореза на имовину,
ЗПИ прописује и примену индиректне методе кроз наметање одређених дужности:
** јавном бележнику да у року од 10 дана од солемнизације уговора достави примерак,
** органу надлежном за оверу потписа на уговору којим се врши пренос права својине на
непокретности да у року од 10 дана достави примерак уговора,
** суду да у року од 10 дана од правоснажности достави решење којим се оглашава наследник
непокретности.
За имовину коју стекне, започне или престане да користи, сваки порески обвезник је дужан да у
року од 30 дана поднесе пореску пријаву.
Порески обвезник који води пословне књиге дужан је да поднесе пореску пријаву до 31.3. сваке
године за коју се врши утврђивање пореза и да у њој спроведе самоопорезивање. Порески
обвезник који не води пословне књиге има обавезу да за имовину за коју је иницијално, у року
од 30 дана од дана настанка пореске обавезе поднео пореску пријаву, до 31.1. године за коју се
врши утврђивање пореза поднесе пореску пријаву ако је дошло до промена. Порез се плаћа
тромесечно, у року од 45 дана од почетка тромесечја.

82. Порез на наслеђе и поклон

Порези у случају смрти и на поклон за објекат опорезивања узимају имовину у њеној динамици,
и то трансфер имовине без накнаде: inter vivos/mortis causa. Порези у случају смрти и порези на
поклон су субјектни порези јер им висина зависи од степена сродства и величине основице.
Порез у случају смрти је синтетички порез јер се за објекат опорезивања узима имовина која је
предмет наслеђивања у целости. Порез на поклон је, у начелу, аналитички јер за објекат има
одређену ствар коју поклонодавац преноси на поклонопримца без накнаде, мада се не може
искључити ни могућност да обим поклона буде такав да порез на поклон постане синтетички.
Код преноса имовине mortis causa постоје два приступа: Први приступ представља опорезивање
наслеђа-код њега су пореска основица и пореска стопа одређени износом који је наследник
примио. Други приступ се назива опорезивањем оставине-код њега су пореска основица и
пореска стопа одређени износом који је оставилац иза себе оставио (целокупна наследна маса
од које су одбијени дугови). Порез на оставину оштрије погађа наследнике јер му је основица
већа па јој одговара виша пореска стопа. Уколико постоји само један наследник, разлике у
висини оптерећења не би постојале.
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – порез на наслеђе и поклон се плаћа на:
1) права на непокретностима: право својине на објектима, право својине на земљишту
површине преко 10 ари, право закупа стана или стамбене зграде, право коришћења

80
грађевинског земљишта површине преко 10 ари, право закупа грађевинског земљишта у јавној
својини односно пољопривредног земљишта у државној својини површине преко 10 ари, право
коришћења непокретности у јавној својини од стране имаоца права коришћења, а које
наследници наследе односно поклонопримци приме на поклон,
2) наслеђени, односно на поклон примљени: готов новац, штедни улог, депозит у банци,
новчано потраживање, право интелектуалне својине, право својине на моторном возилу,
пловилу, ваздухоплову,
3) порез на поклон плаћа се и у случају преноса без накнаде имовине правног лица која је
предмет опорезивања наведен под 1) и 2).
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – физичко и правно лице које наследи, односно прими на поклон
непокретности и покретне ствари чији је пренос без накнаде дефинисан као објекат овог пореза.
Српски ЗПИ у обзир узима резидентство наследника/поклонопримца а не
оставиоца/поклонодавца. Порески обвезник је како резидент, тако и нерезидент Србије али
само ако је у питању непокретност која се налази на територији РС. Када се наслеђују односно
примају на поклон покретне ствари, резидент је обвезник за ствари које се налазе било на
територији РС било у иностранству, а нерезидент само за ствари које се налазе на територији
РС.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – Основица пореза на наслеђе је тржишна вредност наслеђене имовине,
умањена за износ дугова, трошкова и других терета које је обвезник дужан да исплати или на
други начин измири из наслеђене имовине, на дан настанка пореске обавезе. Основица пореза
на поклон је тржишна вредност на поклон примљене имовине, на дан настанка пореске
обавезе.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – Код наслеђивања пореска обавеза настаје даном
правоснажности решења о наслеђивању а код поклона даном закључења уговора о поклону а
ако уговор није закључен у писменој форми онда даном пријема поклона.
ПОРЕСКЕ СТОПЕ – стопа пореза на наслеђе и поклон је пропорционална али диференцирана у
зависности од степена сродства између оставиоца/поклонодавца и пореског обвезника. Други
наследни ред: 1,5% а трећи наследни ред и остали: 2,5%.
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – Порез на наслеђе и поклон не плаћа:
* наследник првог наследног реда, брачни друг и родитељ оставиоца односно поклонопримац
првог наследног реда и брачни друг поклонодавца (родитељи не),
* наследник/поклонопримац другог реда, пољопривредник, који наслеђује односно прима на
поклон имовину која му служи за обављање пољопривредне делатности ако је с
оставиоцем/поклонодавцем непрекидно живео најмање 1 год. пре смрти оставиоца/пријема
поклона,
* наследник/поклонопримац другог реда, на један наслеђени/поклоњени стан, ако је с
оставиоцем/поклонодавцем непрекидно живео у заједничком домаћинству најмање 1 год. пре
смрти оставиоца/пријема поклона,
* поклонопримац-на имовину која му је уступљена у оставинском поступку, коју би наследио да
се наследник (поклонодавац) одрекао наслеђа,
* фонд и фондација, за наслеђену или поклоњену имовину која служи искључиво за намене за
које су фонд и фондација основани,
* наследник/поклонопримац специјалних путничких аутомобила с уграђеним уређајима за
болеснике, са уграђеним дуплим командама за обуку возача, као и путничких аутомобила за
такси и rent a car који су посебно означени,
* РС, аутономна покрајина, јед.лок.самоуправе као наследник/поклонопримац,
* прималац донације по међ.уговору који је закључила РС,
* поделу имовине брачних партнера која је заједнички стечена,
* новац, ствари и права у вредности до 100 000 дин.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ПОРЕЗА – Порез на наслеђе и поклон се утврђује решењем ПУ.
Порески обвезник је дужан да поднесе пореску пријаву у року од 30 дана од дана настанка

81
пореске обавезе. Ако се наслеђује или прима на поклон непокретност, пореска пријава се
подноси организационој јединици ПУ у општини на чијој се територији налази та непокретност.
Ако обвезник наслеђује/прима на поклон готов новац, штедни улог, новчано
потраживање...право својине на другим покретним стварима, пореска пријава се подноси
пореском органу у општини на чијој територији обвезник, ако је физичко лице-има
пребивалиште, а ако је правно-седиште. Ако обвезник нема пребивалиште/боравиште, пореска
пријава се подноси у општини на чијој се територији налази предмет наслеђа/поклона или где
је оставилац/поклонодавац имао пребивалиште/седиште. Порез на наслеђе и поклон доспева
у року од 15 дана од дана достављања пореског решења.

83. Порез на пренос апсолутних права

Порез на пренос апсолутних права је јавна дажбина која погађа финансијске и капиталне
трансакције. Разлика између овог пореза и ПДВ-а: На једној страни су трансакције које се
опорезују ПДВ-ом или неким другим обликом пореза на промет; у питању је испорука добара
чији је примарни циљ да се задовољи нека људска потреба. На другој страни су трансакције које
су подвргнуте порезу на пренос апсолутних права или неком другом облику пореза на
финансијске и капиталне трансакције: у питању је приватноправни промет којем је први и
непосредни циљ да се изврши пренос економских добара из руку једног у руке другог лица.
Приликом избора трансакција које се узимају за порески објекат, пореска политика треба да
поведе рачуна о томе да су за опорезивање подесни само они трансфери имовине који заиста
показују да постоји „јака пореска снага“. То значи да порез треба да пре свега погоди
купопродају непокретности, те пренос акција, удела у друштву с ограниченом одговорношћу и
права интелектуалне својине. Ове трансакције обављају лица која располажу већим или мањим
слободним капиталом, пласирајући га на дужи или краћи рок и тако испољавајући постојање
такве „јаке пореске снаге“. У закону су лимитативно набројане чињенице правно-економског
саобраћаја које подлежу порезу на пренос апсолутних права, у осталим ситуацијама би се
примењивао ПДВ. Порез на пренос апсолутних права је објектан, аналитички, посредни,
једнократан а не периодичан порез. приходи од овог пореза се у износу од 100% уступају
јед.лок.самоуправе на чијој територији су остварени.
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – Порез на пренос апсолутних права плаћа се код преноса уз накнаду:
права својине на непокретности, права интелектуалне својине, права својине на моторном
возилу, пловилу односно ваздухоплову, права коришћења грађевинског земљишта, као и код
давања грађ.земљ. у јавној својини у закуп, на период дужи од 1 год. ради изградње објеката.
Преносом уз накнаду који је предмет опорезивања порезом на пренос апсолутних права сматра
се и: стицање наведених права на основу правоснажне судске одлуке или другог акта државног
органа, стицање права својине одржајем, пренос уз накнаду целокупне имовине правног лица,
продаја стечајног дужника као правног лица ако купац није преузео обавезе.
Од опорезивања порезом на пренос апсолутних права се изузима: пренос/стицање наведених
права на који се плаћа ПДВ, пренос/стицање наведених права по основу расподеле
ликвидационог остатка који се опорезује као дивиденда, пренос са претходника на следбеника
у статусној промени, замена моторног возила,пловила,ваздухоплова уколико изостаје доплата
у новцу, стицање права својине на посебним деловима непокретности деобом сувласничке
заједнице између сувласника,пренос апс.права по основу експропријације.
Правила у којим случајевима ће се плаћати порез на пренос апс.права а у којима ПДВ:
1) уколико је продавац моторног возила обвезник ПДВ-а и уколико се ради о увозу моторног
возила, плаћа се ПДВ,
2) уколико продавац моторног возила није обвезник ПДВ-а, а не ради се о увозу, плаћа се порез
на пренос апс.права,

82
3) уколико се ради о првом преносу права располагања на новоизграђеним грађ.објектима и
економски дељивим целинама у оквиру тих објеката, извршеном од стране обвезника ПДВ-а,
плаћа се ПДВ,
4) уколико се ради о промету објеката и економски дељивих целина у оквиру тих објеката (који
нису новоизграђени), када су и продавац и купац обвезници ПДВ-а, уговором између њих је
предвиђено да се на тај промет обрачунава ПДВ,
5) у осталим случајевима преноса права својине на непокретностима плаћа се порез на пренос
апс.права.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – продавац/преносилац апс.права која су предмет опорезивања. уколико
се купац обавеже да плати порез, он је супсидијарни јемац. Иузетно, порески обвезник биће:
корисник грађ.земљишта, лице коме је дато у закуп грађ.земљ. у јавној својини, код преноса по
основу уговора о доживотном издржавању – давалац издржавања, код преноса целокупне
имовине и продаје стечајног дужника – лице које стиче апс.право.
Код преноса права на непокретности, порески обвезник је како резидент, тако и нерезидент али
само ако је у питању непокретност која се налази на територији РС. Када се преноси право
интелектуалне својине, резидент је обвезник за пренос остварен како на територији РС, тако и у
иностранству, а нерезидент само за пренос остварен на територији РС.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – уговорена цена у тренутку настанка пореске обавезе, уколико није нижа
од тржишне вредности. Уколико надлежни порески орган оцени да је уговорена цена нижа од
тржишне, има право да у року од 60 дана од дана пријема пореске пријаве, односно од дана
сазнања надлежног пореског органа за пренос, утврди пореску основицу у висини тржишне
вредности. Код продаје стечајног дужника као правног лица, пореска основица је: тржишна
вредност коју утврђује надлежни порески орган или разлика између ове тржишне вредности и
вредности преузетих обавеза на дан закључења уговора-ако је купац преузео део обавеза
купљеног правног лица.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – даном закључења уговора о преносу апсолутних права, односно
уговора о давању у закуп грађ.земљишта. Када је у питању пренос апс.права на
непокретностима,пореска обавеза настаје даном овере потписа странака у суду, односно даном
када је тај уговор солемнизован од стране јавног бележника. У случају када није закључен уговор
о преносу права на непокретности, пореска обавеза настаје даном када је стицалац права на
непокретности ступио у посед непокретности. Ако се пренос апсолутних права врши по основу
уговора о доживотном издржавању, пореска обавеза настаје даном смрти примаоца
издржавања, односно даном смрти сауговарача. Ако се пренос врши на основу судске
одлуке,односно решења надлежног управног органа, пореска обавеза настаје даном
правоснажности. Код стицања права својине одржајем, пореска обавеза настаје даном
правоснажности судске одлуке којом је то право утврђено. Ако уговор о преносу апс.права,
уговор о закупу, одлука или решење нису пријављени или су пријављени неблаговремено,
сматраће се да је пореска обавеза настала даном сазнања пореског органа за пренос. То значи
да су дејства застарелости релативизована, јер рок застарелости права на утврђивање пореза
од 5 година, као и апсолутни рок застарелости од 10 годин, теку тек од истека године у којој је
порез требало утврдити, а то ће у овом случају бити од наредне године од дана сазнања
пореског органа за пренос.
ПОРЕСКА СТОПА – пропорционална, 2,5%
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – Пореска ослобођења; овај порез се не плаћа:
* кад се апсолутно право преноси ради измирења обавеза по основу јавних прихода,
* кад се преноси право својине на непокретности дипл. и конз. представништава страних
држава, под условом реципроцитета,
* код улагања апс.права у капитал резидентног привредног друштва,
* кад физичко лице откупом стамбене зграде или стана у друштвеној, државној својини са
станарским правом, односно правом дугорочног закупа, стекне својину или сусвојину на тој

83
згради или стану, сразмерно учешћу друштвеног/државног капитала у укупном капиталу
преносиоца права,
* кад правно или физичко лице коме је пољопривреда претежна делатност, односно занимање,
прибавља путем размене пољопривредно или шумско земљиште ради њиховог груписања,
* кад се право својине на непокретности преноси на даваоца доживотног издржавања-
супружника, на део непокретности који би давалац издржавања по закону наследио у моменту
закључења уговора,
* на пренос уз накнаду амбулантних возила, специјалних путничких возила, такси и rent a car,
* код продаје правног лица као стечајног дужника,
* када је обвезник РС, аутономна покрајина, јед.лок.самоуправе,
* када је међ.уговором који је закључила РС уређено да се неће плаћати порез на пренос
апс.права.
Порез на пренос апс.права се не наплаћује ни за пренос права својине на стану или породичној
стамбеној згради физичком лицу које купује први стан, за површину 40 квадратних метара и за
чланове његовог домаћинства до 15 квадратних метара по сваком члану, под условом да је
купац првог стана пунолетни држављанин РС са пребивалиштем у РС и да купац првог стана од
1.7.2006.г. није имао у својини стан на територији РС.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ПОРЕЗА – утврђује се решењем ПУ. Порески обвезник је дужан да
поднесе пореску пријаву у року од 30 дана од дана настанка обавезе. Ако се ради о преносу
апс.права на непокретности, пореска пријава се увек подноси пореском органу у општини на
чијој се територији налази непокретност. Ако порески обвезник не поднесе пријаву или поднесе
са нетачним подацима, пореско решење ће се донети на основу података из пословних књига и
евиденција пореског обвезника и чињеничног стања утврђеног у поступку контроле. ЗПИ
прописује примену индиректне методе кроз наметање одређених дужности: јавном бележнику
(да у року од 10 дана од солемнизације достави примерак тог уговора), органу надлежном за
оверу потписа на уговору ( 10 дана), суду (да у року од 10 дана достави решење којим се врши
пренос), Заводу за интелектуалну својину ( 10 дана од преноса). Порез на пренос апс.права
доспева у року од 15 дана од дана достављања пореског решења.

84. Правна природа пореза на додату вредност и његови типови

Правну природу ПДВ-а чине две врсте карактеристика. Прву врсту чине оне које су типичне за
порез на промет уопштено а другу оне које су специфичне за ПДВ.
Правну природу сваког пореза на промет, па тако и ПДВ-а, одређују три обележја:
1) ПДВ је општи порез – реч је о јавној дажбини која погађа промет свих, односно широког круга
добара и услуга.
2) ПДВ је порез на потрошњу – иако је везан за испоруке добара и пружање услуга (промет),
порез на промет суштински погађа расходе које порески дестинатар има да би обезбедио
потрошњу. За пореског обвезника се не узима потрошач него лице код кога је потрошач утрошио
свој новац.
3) ПДВ је посредни порез – намера законодавца да овај порез буде преваљен се увек
претпоставља, па је зато посредан шорез. Очекује се да ће обвезник ПДВ-а порески терет кроз
повећану цену превалити на купца, да би порески терет на крају погодио личну потрошњу
крајњег потрошача.
Специфична обележја којима се одређује правна природа ПДВ-а су:
1) ПДВ је свефазни порез на промет – у питању је порез који се обрачунава и плаћа на испоруку
добара и пружање услуга у свим фазама производње и промета добара и услуга,као и на увоз
добара.
2) ПДВ је некумулативни свефазни порез на промет – то је порез који, плаћен у једној фази, не
улази у пореску основицу у наредној фази прометног циклуса.

84
Типови ПДВ-а : У савременим пореским системима доминира потрошни тип ПДВ-а заснован на
индиректној методи утврђивања додате вредности. Два фактора су допринела оваквом
одређењу: начин утврђивања додате вредности и порески третман набавки основних
средстава.
а) Са становишта начина утврђивања додате вредности могуће је разликовати ПДВ заснован на
директној и индиректној методи.
Директна метода је усмерена на непосредно одређивање додате вредности, било сабирањем
свих елемената цене који формирају ту вредност (зараде, добит, камате), било одузимањем
укупне вредности обвезникових набавки од укупне вредности испорука добара и преужених
услуга. код обе варијанте, и сабирања и одузимања, порески период за ПДВ морао би се
поклапати са пореском годином а велики фискални значај ПДВ-а намеће потребу да се он много
чешће утврђује и наплаћује (на кварталној или месечној основи).
Индиректна метода уопште нема за циљ да утврди додату вредност, него иде за тиме да се
одмах израчуна пореска обавеза пореског обвезника. Он је дужан да обрачуна ПДВ на испоруку
добара и на пружање својих услуга у одређеном пореском периоду, а затим има право да од тог
износа пореза одбије порез који су му у истом пореском периоду снабдевачи исказали у
фактурама; порез који је платио кроз набавну цену.
За разлику од директне методе утврђивања додате вредности, индиректна метода допушта да
се ПДВ утврђује и наплаћује у краћим пореским периодима (месечно и квартално). Индиректна
метода омогућује ефикасно сузбијање пореске евазије. Она се заснива на својеврсном ланцу
фактура а продавац и купац сами контролишу један другог јер су им интереси, када је реч о
избегавању плаћања пореза, супротни. Продавац је, да би остварио право на одбитак
претходног пореза, дужан да презентира фактуру у којој му је његов снабдевач исказао ПДВ.
Ако снабдевач пропусти да обрачуна порез при испоруци, продавац ће морати да плати пун
износ пореза на своју испоруку, без могућности да одбије порез који је требало да терети његов
инпут.
У литератури се наводи више појавних облика незаконите евазије ПДВ-а: неосновано истицање
претходног пореза (нпр коришћењем лажних фактура), потпуно или делимично
непријављивање промета (нпр у случају „фантомских фирми“ иза којих се налазе лица којима је
тешко ући у траг), као и за јединствено тржиште ЕУ карактеристичне „рингишпил“ трансакције.
б) Са становишта пореског третмана набавки основних средстава, могуће је разликовати:
потрошни тип ПДВ-а, доходни тип ПДВ-а и тип бруто ПДВ-а.
Код потрошног типа ПДВ-а, порески обвезник који је набавио основно средство у одређеном
пореском периоду има право да од ПДВ-а који дугује на испоруке добара или на пружање услуга
у том пореском периоду у целости одбије порез који му је испоручилац тог одновног средства
обрачунао на набавну цену. Тај порез ће de facto платити купац на којег се преваљује кроз цену
и за кога ће он представљати претходни порез. Нпр произвођач је испоручио аутобус пореском
обвезнику, који врши услуге у области превоза путника, по цени од 10 000 000дин. Произвођач
је дужан да код испоруке обрачуна ПДВ по стопи од 20% тако да је дуговани порез 2 000 000дин.
Код потрошног типа ПДВ-а у условима примене индиректне методе, порески обвезник-
превозник има право на одбитак пореза који су му снабдевачи обрачунали у фактурама на
испоручене инпуте у датом пореском периоду. Ако се претпостави да је у пореском периоду у
којем је испоручен аутобус, порез који превозник дугује за услуге које сам пружа 650 000дин,
обвезник ће од тог износа моћи да одбије 2 000 000дин као претходни порез, што значи да је
стекао право на повраћај ПДВ-а у износу од 1 350 000дин.
Код доходног типа ПДВ-а, право на одбитак пореза који је обрачунао испоручилац основног
средства у пореском периоду у којем је извршена набавка, ограничено је на део пореза који
одговара амортизацији, док се преостали део пореза може сразмерно одбијати у годинама које
следе до краја периода амортизације тог основног средства.
Код типа бруто ПДВ-а одбитак пореза обрачунатог од стране испоручиоца уопште није
допуштен.

85
85. Предмет опорезивања порезом на додату вредност

Трансакције које представљају предмет опорезивања ПДВ-ом су:

1) испорука добара и пружање услуга које порески обвезник изврши у РС уз накнаду у оквиру
обављања делатности и
2) увоз добара у РС.
Када је у питању испорука добара и пружање услуга, предмет опорезивања ПДВ-ом постоји ако
су кумулативно испуњене следеће претпоставке:
** да промет добара и услуга врши лице које је порески обвезник,
** да промет добара и услуга порески обвезник врши у оквиру обављања своје делатности,
** да се промет добара и услуга врши на територији РС,
** да се промет добара и услуга врши уз накнаду.
Када је реч о увозу добара, предмет опорезивања постоји кад год се добра физички уносе преко
царинске границе на царинско подручје РС; код увоза добара не тражи се да га врши лице које
је порески обвезник, да је извршен у оквиру обављања делатности нити да је добро увезено уз
накнаду. У многим случајевима се путем правних фикција поље примене ПДВ-а проширује или
сужава, разлози могу бити: материјалне природе (кад се неки промети добара и услуга без
накнаде сматрају прометом уз накнаду попут употребе добара који су део пословне имовине
пореског обвезника за личне потребе оснивача, власника), територијалне природе (српски ПДВ
се не примењује на КиМ због Резолуције Савета безбедности ОУН 1244), персоналне природе
(нпр прималац добара и услуга уколико страно лице самостално обавља промет у РС али нема
седиште ни пуномоћника).
Испорука добара – испорука добара се дефинише као пренос права располагања на добрима
лицу које тим добрима може располагати као власник. Испоруком добара се сматрају и:
* пренос права располагања на добрима уз накнаду на основу прописа или другог акта државног
органа, органа територијалне аутономије оли лок.самоуправе (нпр откуп пшенице за робне
резерве),
* предаја добара на основу уговора о продаји с одложеним плаћањем,
* предаја добара по основу уговора о лизингу,
* пренос добара од стране власника комисионару и од стране комисионара примаоцу,
* испорука добара произведених или састављених по налогу наручиоца од материјала
испоручиоца,
* узимање добара који су део пословне имовине пореског обвезника за личне потребе
оснивача, власника, под условом да се ПДВ обрачунат у претходној фази промета на та добра
може одбити независно од тога да ли је остварено то право на одбитак претходног пореза.
Пружање услуга – сви послови и радње у оквиру обављања делатности који нису испорука
добара, као и свако нечињење (нпр одрицање од конкурисања на тржишту уз накнаду) или
трпљење (допуштање употребе сопствених ствари трећим лицима). пружањем услуга сматрају
се и:
* пренос, уступање и давање на коришћење ауторских и сродних права, патената, лиценци,
заштитних знакова...
* предаја добара произведених или састављених по налогу наручиоца од материјала наручиоца,
* уступање права (цесија потраживања),
* употреба добара који су део пословне имовине пореског обвезника за личне потребе
оснивача, власника, запослених (нпр кад се трактором ПКБ оре приватна њива директора),
односно употреба добара у непословне сврхе пореског обвезника под условом да се ПДВ
обрачунат у претходној фази промета на та добра може одбити, независно од тога да ли је
остварено то право на одбитак претходног пореза,
* пружање услуга које порески обвезник изврши без накнаде за личне потребе оснивача,
запослених, власника.
Увоз добара – сваки унос добара у царинско подручје РС.

86
86. Порески обвезник и други порески дужници код пореза на додату вредност

Обвезник ПДВ-а је правно или физичко лице које самостално испоручује добра и пружа услуге
у оквиру обављања делатности. Појам „лице“ обухвата и страно лице тј оно које у РС нема
седиште/пребивалиште. Обвезник ПДВ-а је и стална пословна јединица страног лица, тако да је
у случају када страно лице у РС има сталну пословну јединицу, то лице обвезник само за промет
који не врши његова стална пословна јединица (иначе је обвезник она). Код промета који не иде
преко сталне пословне јединице, страно лице је дужно да одреди пореског пуномоћника, осим
ако у србији искључиво врши: а) промет услуга за које се сматра да су пружене електронским
путем, б) промет услуга превоза путника аутобусима за које се као основица за обрачунавање
ПДВ-а утврђује просечна накнада превоза за сваки појединачни превоз. У сваком случају, ако
страно лице није одредило пореског пуномоћника, примењују се правила о другим пореским
дужницима (тј обавеза плаћања прелази на примаоца добара и услуга).
Субјект ће бити обвезник ПДВ-а ако су кумулативно испуњени услови да обавља промет добара
и услуга: у оквиру обављања делатности и то самостално.
Делатност је трајна активност произвођача, трговца или пружаоца услуга у циљу остваривања
прихода, укључујући и делатности експлоатације природних богатстава, пољопривреде,
шумарства и самосталних занимања. Одређење да је циљ делатности „остваривање прихода“
не значи да је релевантно да ли нека активност ствара добит или не. ПДВ ће се морати
обрачунати кад год се изврши опорезива трансакција чак и ако порески обвезник има губитке.
Својство трајности означава намеру законодавца да из појма пореског обвезника искључи лице
које на ad hoc основи обавља одређене послове (нпр физичко лице које изгради зграду и изврши
први пренос права располагања на њој као новоизграђеном грађ.објекту). Наравно, пореском
обвезнику се не може допустити да злоупотребом престанка обављања делатности губи
својство обвезника ПДВ-а: ако је обвезник регистрован као правно лице, односно предузетник
код надлежног органа, а жели да престане да обавља делатност тако да тај престанак буде
релевантан са становишта губитка статуса обвезника ПДВ-а, дужан је да поднесе захтев за
брисање из регистра органу надлежном за вођење регистра-надлежном пореском органу
поднети захтев за брисање из евиденције обвезника ПДВ-а. Везивање трајности за упис у
регистар привредних субјеката не значи да обвезник ПДВ-а поред правног лица, може бити само
оно физичко лице које је уписано у регистар, нпр порески обвезник је и физичко лице које изда
у закуп зграду као пословни простор, под условом да је остварило закупнину већу од прописаног
лимита. Самосталним обављањем промета добара и услуга сматра се активност коју врши лице
које није органски интегрисано у неко предузеће или неку администрацију, које има
одговарајућу организациону слободу у погледу људских и материјалних ресурса употребљених
у вршењу те активности и које сноси економски ризик инхерентан тој активности.
Република и њени органи, органи територијалне аутономије и лок.самоуправе, као и правна
лица основана законом, односно актом органа Републике, тер.аут. или лок.сам. нису обвезници
ПДВ-а ако обављају промет добара и услуга из делокруга органа, односно у циљу обављања
послова државне управе и локалне самоуправе. Међутим, они ће бити обвезници ПДВ-а за
промет ових добара и услуга ако би изузимање од обавезе могло да доведе до нарушавања
конкуренције (нпр ако санитарну контролу млека, поред лабораторије Министарства
пољопривреде и заштите животне средине, врше и друге акредитоване лабораторије), као и за
промет добара и услуга изван делокруга органа (нпр ако Министарство одбране има
одмаралиште у којем се пружају услуге хотела и ресторана), а који су опорезиви у складу са
ЗПДВ.
Други порески дужници – то су:
* прималац добара и услуга, ако страно лице није одредило пореског пуномоћника. Изузетно,
када страно лице врши промет добара и услуга у Србији лицу које није обвезник ПДВ-а, а
накнаду за тај промет у име и за рачун страног лица наплаћује обвезник ПДВ-а, порески дужник
за тај промет је обвезник ПДВ-а који наплаћује накнаду,

87
* лице које у рачуну искаже ПДВ а није обвезник ПДВ-а (нпр водоинсталатер чији укупан промет
у претходних 12 месеци није већи од 8 000 000дин, а који није оптирао да буде пореси обвезник)
или није извршило промет добара и услуга. Ова лица јесу порески дужници јер на основу
издатих рачуна прималац добара или услуга може да изврши одбитак претходног пореза, а-да
обавеза за издаваоце оваквих рачуна није прописана- трезор од њих не би наплатио приход по
однову ПДВ-а (јер нису порески обвезници),
* лице које увози добро, без обзира да ли је иначе обвезник ПДВ-а или није.
Примаоци добара или услуга из члана 10.став 2. ЗПДВ – изузетно од правила о пореском
обвезнику као испоручиоцу добара/пружаоцу услуга, у следећим ситуацијама порески дужник
је прималац добара или услуга:
* прималац добара или услуга-обвезник ПДВ-а: за промет секундарних сировина и услуга које
су непосредно повезане са тим добрима, извршен од стране другог обвезника ПДВ-а,
* прималац добара обвезник ПДВ-а: за промет грађ.објеката и економски дељивих целина у
оквиру тих објеката, извршен од стране другог обвезника ПДВ-а, у случају када је уговором на
основу којег се врши промет тих добара предвиђено да ће се на промет обрачунати ПДВ,
* прималац добара и услуга из области грађевинарства обвезник ПДВ-а, односно Република и
њени органи, као и правна лица основана законом у циљу обављања послова државне управе
који нису обвезници ПДВ-а јер обављају промет из делокруга органа : за промет извршен од
стране обвезника ПДВ-а,
* прималац електричне енергије и природног гаса који се испоручују преко преносне,
транспортне и дистрибутивне мреже обвезник ПДВ-а, који је ова добра набавио ради даље
продаје: за испоруку електричне енергије и природног гаса извршену од стране другог
обвезника ПДВ-а,
* прималац добара или услуга обвезник ПДВ-а: за промет извршен од стране другог обвезника
ПДВ-а код промета хипотековане непокретности код реализације хипотеке, предмета заложног
права код реализације уговора о залози, добара и услуга над којима се спроводи извршење у
извршном поступку,
* стицалац имовине или дела имовине чији је пренос извршен са накнадом или без, или као
улог после чијег преноса су престали услови да је стицалац обвезник ПДВ-а или је тим преносом
постао обвезник ПДВ-а и да продужује да обавља исту делатност.
Овај механизам се назива обрнута наплата – reverse change.
Порески пуномоћник – за страно лице које испоручује добра и пружа услуге у РС прописана је
обавеза да одреди пореског пуномоћника. Страно правно лице може одредити само једног
пуномоћника. Порески пуномоћник може бити физичко лице, укључујући и предузетника,
односно правно лице које има пребивалиште/седиште у РС, које је евидентирани обвезник ПДВ-
најмање 12 месеци пре подношења захтева за одобравање пореског пуномоћства, које на дан
подношења захтева нема доспеле, а неплаћене обавезе за јавне приходе, које није
правоснажно осуђено за пореско кривично дело и којем је надлежни порески орган, на основу
поднетог захтева, решењем одобрио пореско пуномоћство. Порески пуномоћник страног лица
не може бити његова стална пословна јединица.

87. Место и време испоруке добара и пружања услуга; настанак обавезе по основу пореза на
додату вредност

Одређивање места промета добара односно услуга од значаја је због тога што ће нека
трансакција, чак и уколико испуњава остале услове, представљати неопорезиви промет ако је
извршена ван територије РС.
Место испоруке добара – као место испоруке добара може се јавити:
1) место у којем се добро налази у тренутку започињања слања или превоза до примаоца или,
по његовом налогу, до трећег лица – ако добро шаље или превози испоручилац, прималац или

88
треће лице, по његовом налогу. Нпр ако је купац из Македоније набавио добра од продавца из
Србије, па продавац шаље та добра у Македонију, место промета добара је у Србији јер се добра
у тренутку када почиње слање или превоз налазе у Србији. Тај промет је ослобођен ПДВ-а са
правом на одбитак претходног пореза (јер се ради о извозу добара),
2) место уградње или монтаже добра – ако се добро уграђује или монтира од стране
испоручиоца или, по његовом налогу, од стране трећег лица. Нпр ако немачки продавац
испоручи српском пореском обвезнику машину расклопљену на делове, коју монтира у србији,
место промета је у РС. Извозник је ослобођен са правом на одбитак претходног пореза а српски
ПДВ у вези са машином дужан је да плати купац-увозник,
3) место у којем се добро налази у тренутку испоруке – ако се добро испоручује без отпреме,
односно превоза. Нпр ако су добра стављена на располагање купцу у РС, место промета добара
је у РС, ако су стављена на располагање купцу-пореском обвезнику српског ПДВ-а ван територије
РС место промета је ван РС али ће се ПДВ обрачунати и платити при увозу тих добара у РС,
4) место у којем прималац следећих добара, који их је набавио ради даље продаје, има
седиште или сталну пословну јединицу којима се та добра испоручују: електричне енергије,
природног гаса и енергије за грејање, односно хлађење, чија се испорука врши преко преносне,
транспортне и дистрибутивне мреже,
5) место пријема следећих добара када се испоручују за крајњу потрошњу: воде, електричне
енергије, природног гаса и енергије за грејање/хлађење.
Место пружања услуга – опште правило је да је место промета услуга место у којем пружалац
услуга обавља своју делатност. То је место седишта пореског обвезника, уписано, као такво, у
одговарајући регистар. Ако нпр предузеће са седиштем у италији пружи обвезнику српског ПДВ-
а услугу штампања рекламног материјала, место промета те услуге биће изван територије РС и
биће неопорезив са становишта српског ЗПДВ. Али, ако нпр Air Serbia изнајми авион
македонском авио-превознику, место пружања услуге је у РС. Уколико се промет врши преко
пословне јединице, местом промета сматраће се место пословне јединице.
Као место промета може се јавити и место:
* у којем се налази непокретност, за услугу непосредно повезану са том непокретношћу,
* где се обавља превоз, а ако се превоз обавља и у РС и у иностранству, опорезив је само део
превоза извршен у РС,
* где је услуга стварно пружена, за услуге из области културе, уметности, спорта, науке и
образовања, забавно-естрадне и сл услуге, за услуге процене покретних ствари у области
транспорта,
* у којем прималац услуге обавља делатност или има пословну јединицу за коју се пружа услуга,
односно у којем прималац услуге има седиште или пребивалиште за услуге изнајмљивања
покретних ствари, телекомуникационе услуге, давање на коришћење и пренос ауторских права,
банкарско и финансијско пословање...,
* у којем се испоруче добра или пруже услуге, за услуге посредовања.
Место увоза добара – место у којем је увезено добро унето у царинско подручје РС.
Време испоруке добара – порез постаје „наплатив“ када пореске власти у датом моменту
постану овлашћене по закону да захтевају порез од платиоца пореза, без обзира на то што рок
плаћања може бити одложен. Порез доспева 15 дана по истеку пореског периода.
Испорука добара настаје даном:
* отпочињања слања или превоза добара примаоцу или, по његовом налогу, трећем лицу-ако
добра шаље или превози испоручилац, прималац или треће лице по њиховом налогу,
* преузимања добара од стране примаоца-у случају уградње или монтаже добара од стране
испоручиоца или, по његовом налогу, трећег лица,
* преноса права располагања на добрима примаоцу-ако се добро испоручује без отпреме,
односно превоза,

89
* преноса права располагања на електричној енергији, природном гасу и енергији за
грејање/хлађење чија се испорука врши преко преносне, транспортне и дистрибутивне мреже-
ако је прималац лице које је ова добра набавило ради даље продаје,
* очитавања стања примљене воде, електричне енергије, природног гаса и енергије за
грејање/хлађење у циљу обрачуна потрошње-код промета воде, ел.енергије...
Пружање услуга настаје даном када је:
* завршено појединачно пружање услуге-код тзв тренутних услуга које се исцрпљују у једној или
неколико тесно повезаних радњи (нпр фризерска услуга),
* престао правни однос (уговор) који је основ пружања услуге-код услуга са трајним извршењем,
које могу бити: а) „временски ограничене“-када се унапред одређује да ће уговор којим се
порески обвезник обавезује неком лицу да му пружи овакву услугу престати истеком одређеног
рока или б) „временски неограничене“-када уговор престаје отказом једне од страна,
* последњег дана периода за који се издаје рачун-код услуга код којих се издају периодични
рачуни,
* окончано пружање делимичне услуге-код делимичних услуга које постоје ако је за одређене
делове економски дељиве услуге посебно уговорена накнада (нпр услуга грађења објекта по
фазама).
Увоз добара настаје даном када је добро унето у царинско подручје РС.
Настанак пореске обавезе – За моменат настанка пореске обавезе везују се:
а) моменат у којем је порески обвезник дужан да изда рачун за извршен промет добара/услуга,
б) порески период у којем порески обвезник приказује опорезиви промет у пореској пријави и
утврђује висину пореске обавезе,
в) моменат у којем настаје право примаоца добра или услуге на одбитак претходног пореза,
г) моменат у којем порез мора бити плаћен (осим у случају обвезника којем је одобрено
одлагање плаћања ПДВ-а до пореског периода у којем је наплатио потраживање по основу
извршеног промета добара и услуга).
Пореска обавеза код ПДВ-а настаје даном када се најраније изврши једна од сл. радњи:
1) промет добара и услуга,
2) наплата, односно плаћање – ако је накнада или део накнаде наплаћен, односно плаћен пре
промета добара и услуга (авансно плаћање),
3) издавање рачуна – код услуга преноса, уступања и давања на коришћење ауторских и сродних
права, патената, лиценци и других права интелектуалне својине,
4) настанак обавезе плаћања царинског дуга, код увоза добара, а ако те обавезе нема, даном у
којем би настала обавеза плаћања тог дуга.
Код увоза добара, релевантан је један од следећих дана:
1) дан промета добара,
2) дан настанка обавезе плаћања царинског дуга, а ако те обавезе нема, дан у којем би настала
обавеза плаћања тог дуга.
Обавеза плаћања царинског дуга настаје у тренутку:
* прихватања декларације,
* незаконитог уношења робе у царинско подручје,
* незаконитог изузимања робе испод царинског надзора,
* престанка испуњења обавеза које произлазе из привременог смештаја или другог царинског
поступка, у који је роба била стављена,
* када је роба стављена у одређени царински поступак, ако се накнадно утврди да није био
испуњен један од прописаних услова за њено стављање у тај поступак или за примену
повољнијег третмана,
* када се роба потроши или први пут употреби у слободној зони под условима или на начин који
нису у складу са прописима.

90
88. Основица и стопе пореза на додату вредност

Основица ПДВ-а код испоруке добара и пружања услуга је износ накнаде коју обвезник прима
или треба да прими за испоручена добра или пружене услуге од примаоца добара или трећег
лица, у коју није укључен ПДВ. У основицу се урачунавају и акцизе, царина и друге увозне
дажбине, као и остали јавни приходи, сем ПДВ-а, сви споредни трошкови које обвезник
зарачунава примаоцу добара и услуга (провизија, паковање, превоз).
Основица ПДВ-а не садржи: попусте и друга умањења цене који се примаоцу добара/услуга
одобравају у моменту вршења промета, и износе које обвезник наплаћује у име и за рачун
другог ако тај износ преноси лицу у чије име и за чији рачун је извршио наплату (нпр шпедитер).
У специјалним случајевима опорезивих трансакција у виду промета добара или услуга без
накнаде, или пружање услуга које порески обвезник изврши без накнаде за личне потребе
оснивача, власника или других лица, пореску основицу чини набавна цена, односно цена
коштања тих или сличних добара или услуга у моменту промета, при чему се ПДВ не урачунава
у основицу. У случају превоза путника аутобусима, који врши лице које нема место стварне
управе у РС (у пракси су то аутобуси с иностраним регистарским таблицама), основицу чини
просечна накнада превоза за сваки појединачни превоз.
Основица ПДВ-а код увоза добара је вредност увезеног добра утврђена по царинским
прописима (царинска вредност). У њу се урачунава и: акциза, царина и друге увозне дажбине
као и остали јавни приходи осим ПДВ-а, сви споредни трошкови који су настали до првог
одредишта у РС (у мери у којој већ нису урачунати у царинску вредност).
Пореска основица се накнадно може увећати када се оствари виша накнада од уговорене, без
обзира из којих разлога. Пореска основица се накнадно може смањити ако је дошло до:
враћања добара, поништења уговора, немогућности наплате. Ако се основица накнадно измени
(смањи), обвезник који је извршио промет добара и услуга може да исправи износ ПДВ-а само
ако обвезник коме је извршен промет добара и услуга исправи одбитак претходног ПДВ-а и ако
о томе писмено обавести испоручиоца добара и услуга. Ако је испорука добара и услуга
извршена обвезнику који нема право на одбитак претходног ПДВ-А, односно лицу које није
обвезник ПДВ-а, измену основице обвезник може да изврши ако поседује документ о смањењу
накнаде за извршени промет добара и услуга тим лицима.
У ЗПДВ постоје општа и посебна пореска стопа. Посебна стопа се примењује само на испоруке
добара/услуга, односно увоз добара који су експлицитно наведени у ЗПДВ, док се општа стопа
примењује на све остале опорезиве промете добара и услуга и увозе добара.
Пошто је из пореске основице искључен ПДВ (тј пореска стопа се примењује на основицу у коју
није урачунат ПДВ), у пракси се појављује потреба за израчунавањем тзв „прерачунате“ опште
стопе ПДВ-а, која показује колико је учешће ПДВ-а у „бруто“ цени. прерачуната стопа се може
израчунати применом следеће формуле: (законска стопа x 100)/(100 + законска стопа) и за дату
вредност опште стопе ПДВ-а од 20% износу 16,66%. Посебна стопа ПДВ-а износи 10% ( 9,09%) и
по овој стопи се опорезује промет следећих добара/услуга: хлеба и других пекарских производа,
воћа, поврћа, меса, житарица, лекова, протетичких средстава, уџбеника, дневних новина, услуга
смештаја у угоститељским објектима, природног гаса, топлотне енергије за потребе грејања,
превоз путника, увоз наведених добара.

89. Пореска ослобођења код пореза на додату вредност

ПДВ је парадоксалан. ПДВ је порез код којег су они који за себе верују да су ослобођени у ствари
опорезовани, а они који за себе верују да су опорезовани у начелу су ослобођени.
Први парадокс се може исказати речима да је „ослобођени у ствари погођени“. Обвезник чије
су трансакције ослобођене не обрачунава ПДВ на своје испоруке али нема ни право да одбије
порез који му је обрачунат у набавној цени. Овакво ослобођење значи да ће, иако је на основу

91
закона ослобођен, порески обвезник фактички понети терет ПДВ-а који је платио кроз набавну
цену, будући да га не може одбити од пореза који би обрачунавао на своје испоруке (јер због
ослобођења не обрачунава никакав порез). Ослобођени порески обвезник пролази као крајњи
потрошач; на њега је коначно преваљен трошак ПДВ-а који су му обрачунали снабдевачи. Цена
добра/услуге је нижа због тога што ПДВ није обрачунат (што за купце у крајњој потрошњи може
бити повољније), али је маржа пореског обвезника мања због трошка непреваљеног претходног
пореза.
Други парадокс гласи: „ опорезовани је у ствари растерећени“. Иако је дужан да обрачуна ПДВ
на испоруке добара/услуга, обвезник има права да од пореза који дугује одбије порез који му
је обрачунат у набавној цени (претходни порез) а уз то, подижући цену по којој продаје свој
output за износ ПДВ-а, порески терет преваљује на купца, односно корисника услуга.
Ослобођење са правом на одбитак претходног пореза се најчешће ограничава на извоз добара
и на превозне и друге услуге у непосредној вези с извозом. Од увозника у земљи одредишта се
очекује да приликом увоза плати домаћи ПДВ.
- У ЗПДВ постоје две основне врсте пореских ослобођења:
1) Пореска ослобођења са правом на одбитак претходног пореза – ПДВ се не плаћа, при чему
порески обвезник има право на одбитак претходног пореза на испоруке добара и пружање
услуга који се односе на:
а) извоз и пратеће услуге:
* промет добара која обвезник, или треће лице по његовом налогу, шаље или отпрема у
иностранство,
* промет добара која инострани прималац или треће лице по његовом налогу, шаље или
отпрема у иностранство,
* промет добара која инострани прималац отпрема у пртљагу који носи са собом у иностранство:
ако се добра отпремају пре истека 3 календарска месеца по испоруци тих добара и ако је укупна
вредност испоручених добара већа од 150е у динарској противвредности,
* превозне и остале услуге које су у непосредној вези с извозом, транзитом или привременим
увозом добара,
б) слободне зоне, слободне царинске продавнице и поступак царинског складиштења:
* унос добара у слободну зону, пружање превозних и других услуга корисницима слободних
зона које су непосредно повезане с тим уносом и промет добара и услуга у слободној зони за
које би обвезник, корисник слободне зоне, имао право на одбитак претходног пореза када би
та добра или услуге набављао за потребе обављања делатности ван слободне зоне,
* отпремање добара у слободне царинске продавнице отворене на аеродромима отвореним за
међународни саобраћај, као и на испоруку добара из слободних царинских продавница,
* промет добара која су у поступку царинског складиштења,
в) услуге на добрима која се увозе ради каснијег извоза,
г) међународни превоз у ваздушном и речном саобраћају:
* за нерезидентно предузеће које врши превоз, пореско ослобођење важи само у случају
узајамности,
* испоруке летилица, бродова, сервисирање, поправке, одржавање,
* промет добара и услуга намењених непосредним потребама поменутих летилица, бродова,
д) монетарно злато:
* испоруке злата Народној банци Србије,
ђ) избегавање дуплог опорезивања:
* превозне и остале услуге, које су повезане с увозом добара, ако је вредност тих услуга
садржана у основици ПДВ-а (зато што је на ту основицу примењен порез код увоза добара),
е) дипломатско-конзуларне привилегије:
* добра и услуге намењене за службене и личне потребе,
ж) ситуације предвиђене међународним уговорима:
* промет добара и услуга који се врши у складу с уговором о донацији,

92
* промет добара и услуга који се врши у складу с уговорима о кредиту, зајму,
з) посредовање :
* услуге посредовања које се односе на претходно наведени ослобођени промет добара и
услуга,
2) Пореска ослобођења без права на одбитак претходног пореза – ПДВ се не плаћа, при чему
порески обвезник нема право на одбитак претходног пореза, на испоруке добара и пружања
услуга који се односе на:
а) промет новца и капитала (финансијске услуге):
* пословања и посредовања у пословању законским средствима плаћања, сем папирног и
кованог новца који се не користи као законско средство плаћања или има нумизматичку
вредност,
* пословање акцијама, ХОВ,
* кредитни послови, позајмице,
* депозити, текући жиро рачуни,
* чекови, менице,
* пословање друштава за управљање инвестиционим фондовима,
* пословање друштава за управљање добровољним пензијским фондовима,
б) остале испоруке добара и пружање услуга које је из административно-техничких разлога
тешко опорезовати ПДВ-ом:
* услуга осигурања и реосигурања, укључујући пратеће услуге агенција,
* земљишта, давање у закуп земљишта,
* објеката и њихов промет,
* добара и услуга за које при набавци обвезник није имао право на одбитак претходног пореза
( нпр.путничког аутомобила),
* услуга закупа станова ако се користе за стамбене потребе,
* удела, ХОВ,
в) ситуације када се ради о добрима и услугама који су толико неопходни да заслужују да буду
без пореза:
* поштанске услуге од стране јавног предузећа,
* услуге здравствених установа,
* услуге лекара, стоматолога,
* људски органи, ткива, крв,
* услуге социјалног старања и заштите, дечије заштите,
* услуге смештаја ученика и студената у домовима,
* услуга образовања,
* услуге из области културе и науке,
* услуге верског карактера.
- Пореска ослобођења код увоза добара – увоз добара на основу уговора о донацији, увоз
добара чија се испорука врши преко преносне, транспортне и дистрибутивне мреже
(ел.енергија, природни гас), увоз добара у слободне царинске продавнице, увоз добара који се
привремено увозе па извозе, увоз добара која се налазе у транзиту.

90. Претходни порез код пореза на додату вредност, подела претходног пореза и сразмерни
порески одбитак

Претходни порез представља механизам којим се обезбеђује некумулативност ПДВ-а као

свефазног пореза на промет. ЗПДВ дефинише претходни порез као износ ПДВ-а обрачунат у
претходној фази промета добара и услуга (од стране снабдевача), односно плаћен при увозу
добара (од стране обвезника), а који обвезник може да одбије од ПДВ-а који дугује на своје
испоруке добара и пружање услуга.

93
Право на одбитак претходног пореза имају:
1) порески обвезник (а тај статус мора имати и лице које, као испоручилац добара или пружалац
услуга, обрачунава пореском обвезнику ПДВ, који би овај користио као претходни порез),
2) порески дужник – прималац добара и услуга, када страно лице није одредило пореског
пуномоћника, ако је обрачунао ПДВ,
3) порески дужник – прималац добара или услуга из члана 10.ЗПДВ ако је обрачунао ПДВ при
набавци наведених добара или услуга.
Порески обвезник може претходни порез:
* одбити у целости,
* уопште га не може одбити,
* делимично одбити (када набављена и увезена добра и пружене услуге истовремено користи
за промет добара и услуга за који не постоји право на одбитак претходног пореза и за промет
добара и услуга за који постоји право на одбитак претходног пореза).
Услови за одбитак претходног пореза могу се поделити на:
1) материјалне – Када су у питању материјални услови за одбитак претходног пореза, порески
обвезник може да оствари право на одбитак претходног пореза ако добра набављена у РС или
из увоза, односно примљене услуге, користи за промет добара/услуга:
* који је опорезив ПДВ-ом ( нпр ако школа набави компјутер који ће користити за пружање
услуга образовања, које су ослобођене ПДВ-а без права на одбитак претходног пореза, неће
имати право да као претходни порез одбије ПДВ који је обрачунао продавац компјутера, а ако
компјутер набави консултанска фирма за потребе пружања консултанских услуга, постојаће
право на одбитак претходног пореза),
* за који постоји ослобођење са правом на одбитак претходног пореза (Air Serbia набави
керозим на своје летилице које користи у саобраћају),
* који је извршен у иностранству па зато не представља опорезиву трансакцију,
2) формалне – Када су у питању формални услови, порески обвезник мора да поседује:
* рачун издат од стране другог обвезника у промету о износу претходног пореза, са свим
прописаним подацима,
* документ о извршеном увозу добара (царинску декларацију) у којем је исказан ПДВ и
документ којим се потврђује да је исказани ПДВ плаћен приликом увоза.
Ако из неког разлога порески обвезник не искористи право на одбитак претходнок пореза, то
право може искористити у року од 5 година од истека године у којој је стекао ово право.
Порески обвезник нема право на одбитак претходног пореза по основу:
* набавке, производње и увоза путничких аутомобила, мотоцикала, јахти, чамаца и
ваздухоплова, објеката за смештај тих добара, горива и потрошног материјала за њихове
потребе, одржавање, поправке...
* издатака за угоститељске услуге, издатака у корист пословних партнера,
* издатака за исхрану и превоз запослених лица за долазак на посао, односно одлазак.
Обвезник ПДВ-а који није имао право на одбитак претходног пореза по основу набавке опреме
и материјала за вршење делатности и улагања у објекте, може накнадно остварити то право ако
у року од 5 година од прве употребе опреме, а 10 година од прве употребе или улагања у случају
објеката, испуни услове за остваривање тог права. такав обвезник може накнадно да оствари
право на одбитак дела претходног пореза који је сразмеран периоду једнаком разлици између
ових рокова и периода у којем обвезник није испуњавао услове за остваривање права на
одбитак претходног пореза, нпр ако две године није испуњавао услове а рок износи пет година,
сразмерни део накнаде стеченог пореског одбитка је 3/5 тј 60%.
Код делимичног одбијања претходног пореза, постоје две могућности: подела претходног
пореза и примена сразмерног пореског одбитка, при чему је порески обвезник дужан да прво
примени поделу па тек ако је она неизводива, сразмерни порески одбитак.
Поделу претходног пореза обвезник спроводи према економској припадности на део који има
право да одбије и на део који нема право да одбије од ПДВ-а који дугује. Нпр порески обвезник-

94
банка обавља пословање у промету новца и капитала које је ослобођено од ПДВ-а без права на
одбитак претходног пореза, али и пружа услугу изнајмљивања сефова, која је опорезива.
Уколико у пореском периоду месеца септембра банка изврши набавке: рачунара,
канцеларијског материјала, телефонских услуга и сефова за потребе пружања услуга
изнајмљивања, онда она може, на основу критеријума економске припадности (пошто сефови
служе искључиво за опорезиву трансакцију), одбити целокупан ПДВ обрачунат при набавци
сефова од ПДВ-а који дугује за месец септембар (реч је о ПДВ-у чију основицу представља укупан
износ закупнине у том месецу).
У случају када порески обвезник не може да изврши поделу претходног пореза, он може да
одбије сразмерни део претходног пореза који одговара учешћу промета добара и услуга са
правом на одбитак претходног пореза који у који није укључен ПДВ, у укупном промету у који
није укључен ПДВ. Проценат сразмерног одбитка за порески период утврђује се стављањем у
однос промета добара и услуга са правом на одбитак претходног пореза у који није укључен
ПДВ и укупног промета добара и услуга у који није укључен ПДВ, извршеног од 1.1. текуће
године до истека пореског периода за који се подноси пореска пријава.
Процедура примене сразмерног пореског одбитка одвија се у пет сукцесивних стадијума:
1) установљава се проценат сразмерног одбитка,
2) утврђује се укупан износ претходног пореза,
3) утврђује се износ претходног пореза који је опредељен поделом према економској
припадности, члан 30.,
4) утврђује се износ претходног пореза за који обвезник нема право на одбитак, члан 29.,
5) примењује се формула за израчунавање износа сразмерног одбитка.
Нпр: обвезник је у пореском периоду месеца октобра извршио набавку добара и примио услуге
за вршење делатности у износу од 1 000 000дин, с обрачунатим ПДВ-ом од 200 000дин, од чега
се на набавку горива за путнички аутомобил односи 25 000дин (с обрачунатим порезом од 5
000дин). У истом пореском периоду остварио је укупан промет добара и услуга од 1 500 000дин,
од чега је опорезиви промет 1 000 000дин, а ослобођени промет без права на одбитак
претходног пореза 500 000дин. Укупан промет обвезника од 1.1. до 31.10. износи 10 000 000дин,
од чега са правом на одбитак претходног пореза 8 000 000дин, а без права на одбитак 2 000
000дин.
1) утврђивање процента сразмерног одбитка:
проценат сразмерног одбитка = (укупан промет добара и услуга са правом на одбитак
претходног пореза, од 1.1. до истека пореског периода за који се подноси пореска пријава) /
(укупан промет добара и услуга са правом и без права на одбитак претходног пореза, од 1.1. до
истека пореског периода за који се подноси пореска пријава), па се резултат помножи са 100;
8 000 000/10 000 000 x 100= 80%,
2) укупан износ претходног пореза у октобру је 200 000дин,
3) по критеријуму економске припадности, обвезник је могао одмах да припише, рецимо, 120
000дин претходног пореза опорезивим трансакцијама, а 2000дин претходног пореза
испорукама за које нема право на одбитак претходног пореза,
4) за износ од 5000дин не постоји право на одбитак претходног пореза на основу изричите
законске одредбе која се односи на набавке горива за путничке аутомобиле,
5) формула за израчунавање износа сразмерног одбитка:
износ сразмерног одбитка = ((износ укупног претходног пореза–(износ претходног пореза члан
30. + износ претходног пореза члан 29.)) x проценат сразмерног одбитка, а то је:
((200 000-(122 000+5 000))x80% = 58 400.
Дакле, укупан износ претходног пореза који може да одбије у пореском периоду месеца
октобра једнак је збиру претходног пореза приписаног опорезивим трансакцијама на основу
економске припадности и износа сразмерног одбитка: 120 000+58 400=178 400дин.

95
91. Посебни поступци опорезивања у систему пореза на додату вредност: мали порески
обвезници, пољопривредници, туристичке агенције и половна добра, уметничка дела,
колекционарска добра и антиквитети

За неколико ситуација где се, иначе, не би очекивали издашни фискални приходи, прописани су
посебни, у одређеној мери поједностављени, поступци опорезивања ПДВ-ом:
1) Мали порески обвезници – Они, у начелу, не представљају врсту пореских обвезника. Њихов
положај је сличан положају крајњих потрошача, иако самостално обављају промет услуга и
добара, у оквиру обављања делатности. Мали порески обвезници не обрачунавају и не плаћају
ПДВ, те га ни не исказују у рачунима о извршеном промету добара и услуга и не воде евиденцију,
али немају ни право на одбитак претходног пореза. Малим пореским обвезником се сматра
лице које врши промет добара и услуга на територији РС, односно у иностранству, а чији укупан
промет који је опорезив ПДВ-ом или за који постоји ослобођење с правом на одбитак
претходног пореза, у претходних 12 месеци, није већи од 8 000 000дин. Околност да нема права
на одбитак претходног пореза може у тој мери бити неповољна за малог пореског обвезника да
у потпуности потре предности које му пружа пореско ослобођење. Ово ће се дешавати уколико
мали порески обвезник има велико учешће инпута набављених од пореских обвезника с
обрачунатим ПДВ-ом (јер не може одбити претходни порез,па му трошкови нарастају), као и
уколико му је значајно учешће прихода које остварује испорукама пореским обвезницима (који
ће,иако од њега купују без ПДВ-а, радије набављати од других пореских обвезника како би
могли да обрачунати ПДВ искористе за одбитак претходног пореза). Зато ЗПДВ допушта малим
пореским обвезницима да оптирају за опорезивање подношењем евиденционе пријаве за ПДВ
надлежном пореском органу на рок од 2 год. након чега може да оптира за престанак обавезе
плаћања ПДВ-а,
2) Пољопривредници – Пољопривредником се сматра физичко лице које је:
* власник, закупац или други корисник пољопривредног и шумског земљишта,
* носилац, односно члан пољопривредног газдинства. Носилац (породичног) пољопривредног
газдинства је физичко лице, пољопривредник, који обавља пољопривредну производњу и које
је уписано као носилац у Регистар пољопривредних газдинстава.
Пољопривредник, у начелу, није обвезник ПДВ-а: он не обрачунава ПДВ за извршен промет
добара и услуга, нема право исказивања ПДВ-а у рачунима, нема право на одбитак претходног
пореза и није дужан да води евиденцију. При томе, он набавља различите инпуте
(семе,ђубриво,гориво...) по правилу од пореских обвезника који му, као крајњем потрошачу,
обрачунавају ПДВ на своје испоруке добара. С друге стране, пољопривредник део својих
производа продаје на зеленој пијаци грађанима, али део добара испоручује пореским
обвезницима (нпр задругама), којима такође пружа пољопривредне услуге. Порески обвезници
који набављају пољопривредне и шумске производе и услуге од пољопривредника биће
дискриминисани у односу на пореске обвезнике који набављају од других пореских обвезника,
нпр задруга. Зато је пољопривреднику дато право на ПДВ надокнаду: њоме му се делимично
компензирају трошкови ПДВ-а обрачунатог на инпуте, који га погађају као да је крајњи
потрошач, а истовремено се пореском обвезнику-купцу пољопривредникових производа и
услуга омогућава да ПДВ надокнаду одбије као претходни порез од ПДВ-а који обрачунава на
своје испоруке добара/услуга. Купац је дужан да ту надокнаду обрачуна и исплати у новцу и то
у износу од 8% на вредност примљених добара/услуга. Ако пољопривредников промет у току
12 месеци није већи од 8 000 000дин, може да поднесе евиденциону пријаву на најмање 2
године.
3) Туристичке агенције – Туристичком агенцијом се сматра порески обвезник који путницима
пружа туристичке услуге и у односу на путнике иступа у своје име а за организацију путовања
прима добра и услуге других обвезника које путници непосредно користе (претходне туристичке
услуге). Претходне туристичке услуге су: превоз путника, смештај, исхрана у хотелима,
ангажовање водича... За специјални режим опорезивања туристичких агенција кључно је да

96
туристичка агенција у односу на путнике којима пружа туристичке услуге иступа у своје име,
овакав режим не важи за туристичке агенције које продају туђе туристичке аранжмане уз
одређену провизију. Све туристичке услуге које агенција пружа путнику сматрају се
јединственом услугом чије место пружања је место где агенција има седиште. Основица ПДВ-а
на пружање јединствене туристичке услуге од стране туристичке агенције је маржа туристичке
агенције, тј разлика између: укупне накнаде коју плаћа путник и стварних трошкова које
туристичка агенција плаћа за претходне туристичке услуге уз одбитак ПДВ-а који је садржан у
тој разлици. Туристичка агенција за пружене туристичке услуге не сме да исказује ПДВ у
рачунима и нема право на одбитак претходног пореза на основу туристичких услуга које су јој
исказане у рачуну.
4) Половна добра, уметничка дела, колекционарска добра и антиквитети – И обвезници који
се баве прометом ових добара утврђују основицу као разлику између продајне и набавне цене
добра, уз одбитак ПДВ-а који је садржан у тој разлици, али само под условом да код набавке тих
добара њихов испоручилац: није дуговао ПДВ (нпр зато што није порески обвезник него је
рецимо физичко лице, мали порески обвезник и сл) или је користио посебан поступак
опорезивања разлике у цени. Код промета ових добара, обвезник не може исказивати ПДВ у
рачунима и нема право на одбитак претходног пореза за добра и услуге који су у непосредној
вези са њима.

92. Повраћај и рефакција пореза на додату вредност

Институт повраћаја се примењује у ситуацији када је износ претходног пореза већи од износа
пореске обавезе у одређеном пореском периоду; тада порески обвезник има право да му се
разлика врати, или може да се определи да му разлика буде порески кредит за наредни порески
период. Повраћај разлике се врши најкасније у року од 45 дана по истеку рока за предају
пореске пријаве у којој се порески обвезник определио за повраћај. Изузетно, код обвезника
који врши промет у иностранство, повраћај се врши у року од 15 дана. Повраћај неискоришћеног
кредита се такође врши у року од 45, односно 15 дана. Истеком тог рока, порески обвезник стиче
право на камату.
Право на рефакцију припада:
1) страном обвезнику, под условом реципроцитета, ако:
** не врши промет добара и услуга у РС, односно обавља искључиво:
- пружање услуга превоза добара које су ослобођене ПДВ-а са правом на одбитак претходног
пореза и то: превозних услуга повезаних с увозом добара ако је вредност тих услуга садржана у
пореској основици, превозних услуга корисницима слободних зона које су непосредно повезане
с уносом добара у зону и превозних услуга које су у непосредној вези с извозом, транзитом или
привременим увозом добара, осим услуга које су ослобођене ПДВ-а без права на одбитак
претходног пореза, или
** је ПДВ за промет добара и услуга исказан у рачуну и ако је рачун плаћен,
** је износ ПДВ-а за који подноси захтев за рефакцију већи од 200е у дин.противвредности,
** су испуњени услови под којима би обвезник ПДВ-а могао остварити право на одбитак
претходног пореза за та добра и услуге,
2) хуманитарној организацији за добра која им се испоручују у РС, а затим су отпремљена у
иностранство, где се користе у хуманитарне, добротворне или образовне сврхе,
3) црквама и верским заједницама, за добра која им се испоручују у РС или која увозе, као и за
услуге које им се пружају, а који су непосредно повезани са верском делатношћу,
4) страним дипломатским и конзуларним представништвима и међ. организацијама,
5) страном држављанину који није обвезник и нема пребивалиште у РС а добра отпрема у
иностранство пре истека 3 календарска месеца по њиховој испоруци, при чему им је укупна
вредност већа од 150е у дин.противвредности.

97
Посебан облик рефакције ПДВ-а, под називом рефундација, предвиђен је за купца „првог стана“
и родитеља, односно старатеља бебе који купује храну и опрему за бебе.
Право на рефундацију ПДВ-а за куповину првог стана има физичко лице, пунолетни држављанин
РС са пребивалиштем на територији РС који купује први стан, под следећим условима:
- да од 1.7.2006.г. до дана овере уговора о купопродаји на основу којег стиче први стан није имао
у својини, односно сусвојини стан на територији РС,
- да је уговорена цена стана са ПДВ-ом у потпуности исплаћена продавцу уплатом на његов
текући рачун.
Право на рефундацију ПДВ-а може остварити за стан чија површина за купца првог стана износи
до 40 квадр.метара, за чланове његовог породичног домаћинства до 15 квадр.метара по сваком
члану који није имао у својини/сусвојини стан на територији РС у наведеном периоду, а за
власнички удео на стану до површине сразмерне власничком уделу у односу на површину до 40
метара квадратних, односно 15. Нпр ако у породичном домаћинству живе брачни пар и двоје
њихове деце, право на рефундацију ПДВ-а може се остварити за стан чија површина износи 85
метара квадратних ( 40+15+15+15). Ако купац првог стана купује стан површине која је већа од
површине за коју има право на рефундацију, то право може остварити до износа који одговара
површини стана у складу са формулом: 40 мк за купца плус 15 мк за чланове.
Право на рефундацију ПДВ-а нема:
* купац стана који је остварио рефундацију по основу куповине првог стана,
* члан породичног домаћинства купца првог стана за којег је купац првог стана остварио
рефундацију, у случају када тај члан купује стан,
* купац стана који је стекао први стан без обавезе продавца да за промет тог стана плати порез
на пренос апсолутних права по основу куповине првог стана,
* члан породичног домаћинства купца стана који је стекао први стан без обавезе продавца да
за промет тог стана плати порез на пренос апс.права по основу куповине првог стана а за кога је
остварено то пореско ослобођење.
Купац хране и опреме за бебе може да оствари рефундацију ПДВ-а под условима да:
- је укупан нето приход рофитеља, односно старатеља бебе у години која претходи години у којој
се подноси овај захтев, остварен у износу мањем од 960 000дин и да је укупна имовина
родитеља/старатеља на коју се плаћа порез мања од 23 400 000дин,
- поседује фискални исечак издат од стране продавца.
Право на рефундацију ПДВ-а може се остварити до износа од 70 000дин за бебу старости до 2
године и то 40 000дин у првој и 30 000дин у другој години.

93. Утврђивање и наплата пореза на додату вредност

ПДВ се утврђује самоопорезивањем. ЗПДВ предвиђа обавезу подношења пореске пријаве

надлежном пореском органу у року од 15 дана по истеку пореског периода. Порески период је:
* календарски месец – за пореског обвезника који је у претходних 12 месеци остварио укупан
промет већи од 50 000 000 дин, као и за пореског обвезника којем је одобрено да ПДВ плаћа по
систему наплаћене реализације,
* календарско тромесечје – за пореског обвезника који је у претходних 12 месеци остварио
укупан промет мањи од 50 000 000дин.
За обвезнике који први пут започну ПДВ активност у текућој календарској години, као и за
пореске дужнике који нису обвезници ПДВ-а, порески период је календарски месец.
За обвезника чији је порески период календарски месец а који оствари укупан промет у
претходних 12 месеци мањи од 50 000 000дин, порески период ће постати календарско
тромесечје, и обрнуто.
ЗПДВ допушта, под одређеним условима, да се порез плаћа по наплаћеном (фактурисаном)
потраживању за извршене испоруке добара и пружене услуге. Одлагањем плаћања ПДВ-а

98
побољшава се ликвидност обвезника којима је то омогућено. Ову погодност може да оствари
порески обвезник чији укупан промет добара и услуга у претходних 12 месеци није већи од 50
000 000дин, а који је у том периоду непрекидно био евидентиран за обавезу плаћања ПДВ-а,
под условима да је у претходних 12 месеци подносио пореске пријаве за ПДВ у прописаном року
и да, уколико му је раније било одобрено да порез плаћа по наплаћеном потраживању, у
претходних 12 месеци нису престали услови за такво обрачунавање ПДВ-а, односно да обвезник
ПДВ-а није престао да користи систем наплаћене реализације на сопствени захтев. Иако укупан
промет не сме да му буде већи од 50 000 000дин, порески период за њега је календарски месец.
Он промет пријављује у пореском периоду у којем је извршен, али пореску обавезу по основу
њега плаћа у пореском периоду у којем је наплатио потраживање. Када је у питању одбитак
претходног пореза, обвезник коме је одобрем систем наплаћене реализације, има право на тај
одбитак само под условом да је претходном учеснику у промету платио обавезу за промет
добара и услуга. Да би се спречиле могуће злоупотребе с одлагањем наплате потраживања,
ЗПДВ предвиђа да је, ако не наплати промет у року од 6 месеци од дана када је извршио промет,
обвезник ПДВ-а дужан да пореску обавезу по основу тог промета плати за порески период у
којем је истекао рок од 6 месеци.

94. Акцизе

Акциза (трошарина) представља порез који погађа потрошњу појединачног добра. Најчешћи
предмет опорезивања представљају артикли чија потрошња гарантује издашност пореских
прихода: дуванске прерађевине, алкохолна пића и нафтни деривати.
Повољна својства акциза:
** могућност убирања не малих производа, уз релативно ниске административне трошкове,
** утицање на смањивање претеране потрошње добара за која се оправдано сматра да штетно
делују на здравље људи,
** пребацивање јавних трошкова насталих трошењем опорезованих добара на потрошаче
таквих добара (нпр повезивање трошкова изградње путева са потрошњом бензина),
** утицање на рационалније коришћење појединих облика енергије.
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – деривати нафте, биогорива и биотечности, дуванске прерађевине
укључујући и несагоревајући дуван, алкохолна пића, кафа, течност за пуњење електронских
цигарета и електрична енергија за крајњу потришњу.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – Обвезник акцизе је: произвођач акцизних производа, увозник акцизних
производа, снабдевач електричном енергијом, правно лице које је овлашћено од стране
државног органа за продају заплењених акцизних производа и купац акцизних производа
одузетих у поступку контроле, односно у поступку принудне наплате, а које продаје државни
орган. Лице које је регистровано за производњу акцизних производа, дужно је да пре почетка
обављања те делатности пријави Пореској управи место погона и сличног простора у којем ће
се обављати производња тих производа.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – Већина акциза су специфичне, тако да им основицу представља јединица
мере: литар, милилитар, килограм, комад, паклица од 20 цигарета. Акцизе за резани дуван за
пушење, дуван за лулу, за жвакање и бурмут су ad valorem а основицу им чини малопродајна
цена по килограму, коју утврђује произвођач, односно увозник. И акциза на електричну енергију
за крајњу потрошњу је ad valorem а основицу јој представља цена електричне енергије у коју се
урачунавају сви трошкови који су директно везани за испоручену електричну енергију. На
цигарете се упоредо са специфичном плаћа и ad valorem акциза чија је основица малопродајна
цена, коју утврђује произвођач, односно увозник цигарета.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – И код акциза је могуће одлагање настанка, да би се заштитила
ликвидност произвођача. Министар финансија може, по прибављеном мишљењу надлежног
пореског органа, произвођачу акцизних производа издати акцизну дозволу за формирање

99
акцизног складишта; све док су акцизни производи смештени у акцизном складишту, настанак
пореске обавезе је одложен.
Код акциза пореска обавеза настаје:
1) када су акцизни производи увезени у РС; даном настанка обавезе плаћања царинског дуга,
2) када су акцизни производи произведени у РС; даном стављања акцизних производа у промет,
а стављањем у промет промет се сматра:
* свако отпремање акцизних производа из производног погона од стране произвођача акцизних
производа за које нема акцизну дозволу, осим отпремања акцизних производа из производног
погона у царинско складиште, у складу са царинским прописима. Ако су акцизни производи
овлашћеног држаоца отпремљени у његово акцизно складиште, пореска обавеза се одлаже,
* свако отпремање акцизних производа из акцизног складишта од стране овлашћеног држаоца,
осим отпремања у сопствено акцизно складиште,
* исказивање мањка производа у акцизном складишту, осим мањка који се може правдати
вишом силом,
* исказивање расхода у акцизном складишту, изнад количине утврђене прописом који доноси
Влада Србије,
3) стављање у промет постоји и када су из царинског складишта на територију РС отпремљени
акцизни производи: које је произвођач ради извоза отпремио у царинско складиште, које је
произвођач отпремио, односно увозник сместио у царинско складиште ради продаје авионима
и бродовима који саобраћају на међународним линијама и они који су отпремљени у слободне
царинске продавнице отворене на аеродромима за међународни саобраћај. Неће се сматрати
стављањем у промет уколико произвођач акцизне производе отпреми из царинског складишта
у сопствени погон тади оплемењивања, обраде, дораде или прераде.,
4) обавеза обрачуна акцизе настаје и у моменту продаје заплењених акцизних производа,
5) код акцизе на електричну енергију за крајњу потрошњу, пореска обавеза настаје најранијим
од следећих дана: даном очитавања потрошње ел.енергије или даном утврђивања процењене
потрошње ел.енергије.
ПОРЕСКЕ СТОПЕ – стопе акциза су специфичне и ad valorem:
1) деривати нафте, биогорива и биотечности (од 41дин за течни нафтни гас, до 62,93дин за
керозин),
2) дуванске прерађевине (цигарете 61,72дин + 33% на малопродајну цену, резани дуван 43% на
малопродајну цену...),
3) алкохолна пића (ракије 124-316дин, пиво 24дин),
4) кафа (од 84,40дин до 158,25дин за есенције и концентрате од кафе),
5) течности за пуњење електонских цигарета (4,06дин по милилитру),
6) ел.енергија за крајњу потрошњу (7,50% на цену ел.енергије).
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – Пореска ослобођења и порески кредит
Пореска ослобођења: Акциза се не плаћа на акцизне производе које извози произвођач, које
произвођач продаје за потребе дипломатских и конзуларних представништава, деривате нафте
које продаје произвођач а чији се промет врши на основу међународног уговора ако је тим
уговором предвиђено ослобођење, керозин који произвођач продаје непосредно крајњем
кориснику за авио сврхе,на ел.енергију за дипл. и конз. представништва....
Порески кредит: Порески обвезник има право на порески кредит у висини износа плаћене
акцизе на производе који су набављени од произвођача, односно увозника или их произвођач
сам производи, увози, а који се као репродукциони материјал употребљавају у производњи
производа на које се не плаћа акциза.
ПОРЕСКА РЕФАКЦИЈА –
1) право на рефакцију плаћене акцизе има лице које је извезло акцизни производ набављен у
земљи непосредно од произвођача акцизног производа, а ако такав производ извози сам
произвођач акциза се уопште не плаћа,

100
2) квалификовани купац-крајњи корисник који гасна уља, течни нафтни гас, биогорива и
биотечности користи за транспортне сврхе, односно за грејање, може остварити рефакцију
плаћене акцизе на те акцизне производе, уколико су кумулативно испуњени следећи услови:
- да их набавља од увозника, односно произвођача,
- да је на њих увозник,односно произвођач платио прописани износ акцизе,
- да је квалификовани купац-крајњи корисник платио рачун у којем је исказан обрачунати износ
акцизе, а када се ови деривати продају квалификованом купцу-кориснику преко овлашћеног
дистрибутера, он може остварити право на рефакцију плаћене акцизе ако поседује фискални
исечак тј рачун да их је платио,
3) квалификовани купац-крајњи корисник који гасна уља, керозин, течни нафтни гас, остале
деривате који се добијају од фракција нафте које имају распон дестилације до 380C и
биотечности користи као енергетска горива у производњи електричне и топлотне енергије или
у индустријске сврхе, може остварити рефакцију под условом да их набавља од увозника,
односно произвођача, да је увозник/произвођач на те деривате платио прописани износ акцизе
и да је купац-крајњи корисник платио рачун у ком је исказан обрачунати износ акцизе.
У одређеним случајевима, ЗА предвиђа и парцијалну рефакцију у зависности од намене на коју
се одређени акцизни производ троши.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ПОРЕЗА – Утврђују се самоопорезивањем; обвезник је дужан да
обрачуна акцизу у моменту настанка пореске обавезе. Обвезник има обавезу да обрачунати
акцизу уплати на одговарајући рачун трезора, за период 1.-15. дана у месецу најкасније до
последњег дана у месецу а за период од 16. у месецу до краја претходног месеца најкасније
15.дана у месецу.
Обвезник акцизе је дужан да поднесе пореску пријаву за обрачун акцизе у електронском облику
у року од 15 дана по истеку месеца за тај месец.

95. Порез на премије неживотних осигурања, порези на употребу, држање и ношење добара
и накнада за загађивање животне средине

Порез на премије неживотних осигурања спада у порезе на појединачне услуге, за разлику од

акциза које погађају потрошњу појединих добара. Као и остали порези на потрошњу, посредан
је.
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – овај порез се обрачунава и плаћа на премије следећих врста осигурања:
1) осигурања од последица незгоде, укључујући и осигурање од повреда на раду и
професионалних обољења,
2) добровољног здравственог осигурања,
3) осигурања моторних возила,
4) осигурања шинских возила, ваздухоплова и пловних објеката,
5) осигурања робе у превозу,
6) осигурања имовине од пожара и других опасности (експлозија, клизања итд),
7) осталих осигурања имовине (провалне крађе, град, мраз...),
8) осигурања од одговорности због употребе моторних возила,
9) осигурања од одговорности због употребе ваздухоплова и пловних објеката,
10) осигурања од опште одговорности за штету,
11) осигурања кредита,
12) осигурања јемства,
13) осигурања финансијских губитака (због губитка запослења, недовољних прихода, изгубљене
добити, непланираних трошкова пословања),
14) осигурања трошкова правне заштите (судски трошкови, трошкови адвоката),
15) осигурања помоћи на путовању.

101
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – друштво за осигурање које закључује уговоре о пословима неживотног
осигурања и наплаћује премије осигурања, директно или индиректно преко посредника или
заступника.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – износ укупне премије осигурања.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – у тренутку закључења уговора о неживотном осигурању.
ПОРЕСКА СТОПА – 5%.
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – овај порез се не плаћа на премије осигурања које се остварују
закључивањем и извршавањем уговора о пословима неживотног осигурања и то: осигурања од
последица незгоде, осигурања од повреда на раду и професионалних обољења, добровољног
здравственог осигурања, осигурања моторних возила које покрива штете на моторним
возилима на сопствени погон односно губитак тих возила чији су власници лица с утврђеним
инвалидитетом, осигурање стамбених кредита, осигурања извозних кредита, осигурања
кредита грађана који се плаћају у ратама, осигурања пољопривредних кредита.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ПОРЕЗА – утврђује се самоопорезивањем. Порески дужник је дужан
да до 10. у месецу за уговоре о осигурању закључене у претходном месецу поднесе пореску
пријаву искључиво у електронском облику. Уз пореску пријаву обвезник је дужан да плати
порез.
Порези на употребу, држање и ношење добара и накнада за загађивање животне средине –
Ови порези су аналитички и објектни порези, а оно што их чини различитим од акциза је да су
непосредни јер се наплаћују директно од лица које неко добро користи или коме се дозвољава
употреба, ношење или држање тог добра. Они су специфични порези јер се не утврђују према
вредности добара него у фиксном износу. Да би се спречило инфлаторно обезвређивање
прихода од специфичних пореза на употребу добара, прописано је да се за плаћање пореза за
наредну годину износи пореза усклађују у децембру индексом потрошачких цена за претходних
12 месеци. Порез на употребу добара плаћа се на употребу, држање односно ношење: моторних
возила, пловила, ваздухоплова, регистрованог оружја.
Порез на употребу моторних возила –
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – порез на употребу моторних возила тј возила која се покрећу снагом
сопственог мотора, плаћа се на: путничка возила, мотоцикле, мотоцикле са бочним седиштем и
тешке трицикле.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – правно и физичко лице на чије се име моторно возило региструје.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – радна запремина мотора.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – у моменту издавања саобраћајне дозволе, односно
регистрационе налепнице за моторна возила. Саобраћајна дозвола је јавна исправа која, са
регистрационом налепницом, даје право на коришћење возила у саобраћају за време важења
регистрационе налепнице (у начелу, годину дана9.
ПОРЕСКЕ СТОПЕ – стопе су специфичне, нпр: за путничка возила до 1 150 центиметара кубних
запремине 1 220дин, преко 1 300 цм 5 240дин, преко 3 000цм 222 280дин, за мотоцикле
(мотоцикле са бочним седиштем, тешки трицикли) до 125цм 1 420дин, преко 250цм 3 580дин,
преко 1 100цм 12 530дин.
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – Пореска ослобођења и порески кредити
Пореска ослобођења – порез на употребу моторних возила не плаћају:
* особа с инвалидитетом, са најмање 80% телесног оштећења, на једно путничко возило,
* особа с инвалидитетом код које постоји телесно оштећење које има за последицу
неспособност доњих екстремитета ногу до најмање 60%, на једно путничко возило,
* законски заступници вишеструко ометене деце која су у отвореној заштити, односно о којима
родитељи непосредно брину,
* здравствене установе основане од стране РС за амбулантна возила,
* организације особа с инвалидитетом основане са циљем пружања помоћи лицима са
инвалидитетом, за возила прилагођена искључиво за превоз њихових чланова,
* Министарство унутрашњих послова,

102
* власници моторних возила чији је погон искључиво електрични.
Порески кредити – Прописана висина пореза на употребу моторних возила умањује се за:
* возила преко 5 година старости:
- 15% код возила 5-8 година старости,
- 25% 8-10,
- 40% преко 10 година,
* возила којима се обавља ауто такси превоз и за специјална возила за обуку кандидата за
возаче с уграђеним дуплим ножним командама. за додатних 50%.
За возила преко 20 година старости, порез износи 20% од прописаног износа пореза на употребу
моторних возила.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ПОРЕЗА – утврђује се самоопорезивањем и плаћа се у моменту
настанка пореске обавезе. Регистрација се не може вршити без доказа о плаћеном порезу, а
порез се плаћа периодично, у начелу за период од 1 године.
Лице које је у току године стекло право својине на регистрованом моторном возилу, код чије је
регистрације порез плаћен, није у обавези да због те промене плати прописани износ до истека
периода за који је моторно возило регистровано.
Ако лице стекне право својине на возилу које спада у пореска ослобођења (нпр на такси
аутомобилу), плаћа порез сразмерно пореском периоду од стицања права својине до краја
пореског периода, и обрнуто.
Порез на употребу пловила –
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – Порез на употребу пловила се плаћа на: чамце са моторним погоном,
бродове и јахте са моторним погоном и плутајуће објекте-угоститељске објекте (сплавове).
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – правно и физичко лице на чије се име пловило уписује у одговарајући
уписник, односно продужава важност бродског сведочанства, пловидбене или плутајуће
дозволе.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – Код чамца: дужина пловила, снага мотора и околност да ли чамац има
или нема кабину, код бродова и јахти: снага мотора и код плутајућих објеката: површина
угоститељског објекта.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – у моменту уписа пловила у одговарајући уписник, односно
продужавања важности бродског сведочанства, пловидбене или плутајуће дозволе.
ПОРЕСКЕ СТОПЕ – стопе су специфичне, нпр за чамце са моторним погоном, без кабине дужине
до 5 метара од 3 770дин до 37 600дин зависно од јачине мотора, без кабине дужине до 10
метара од 6 260дин до 45 130дин зависно од јачине мотора, за бродове и јахте од 62 670дин до
250 739дин, а за плутајуће објекте 1 260дин по квадратном метру.
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – Не плаћа се на бродове и плутајуће угоститељске објекте који обвезнику
непосредно служе за обављање његове регистроване делатности.
Порески кредити – 10% код пловила 5-8 година старости, 20% код пловила 8-10 година старости
и 30% код пловила преко 10 година старости.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ПОРЕЗА – утврђује се самоопорезивањем и плаћа у моменту настанка
обавезе. Упис се може извршити само уз доказ о плаћеном порезу. Порез се плаћа на период
од 1 године.
Лице које у току године стекне право својине на пловилу, не плаћа већ плаћени порез и обрнуто,
код престанка бављења делатношћу почиње да плаћа јер отпада ослобођење.
Порез на употребу ваздухоплова –
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – порез на употребу ваздухоплова се плаћа на цивилне ваздухоплове на
моторни погон, када се користе за сопствени превоз, односно за спортско и аматерско летење.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – правно и физичко лице на чије име се ваздухоплов уписује у регистар или
евиденцију ваздухоплова, односно коме се продужава рок важења потврде о провери
пловидбености.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – број седишта.

103
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – у моменту уписа у регистар, као и у моменту продужења важења
потврде о провери пловидбености.
ПОРЕСКЕ СТОПЕ – стопе су специфичне, нпр за ваздухоплов величине до 6 седишта 1 064 110дин,
преко 20 седишта 3 192 380дин, за спортско летење до 4 седишта 638 480дин, преко 4 седишта
1 064 110дин.
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – Пореска ослобођења и порески кредити
Пореска ослобођења – порез на употребу ваздухоплова не плаћа се на ваздухоплове на моторни
погон који се користе за спорт а који су власништво Ваздухопловног савеза Србије и његових
чланова (клубова и спортиста) који поседују потврду о чланству издату од тог савеза.
Порески кредити – 10% код ваздухоплова 5-8 година старости, 20% 8-10 година и 30% преко 10
година старости.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ПОРЕЗА – утврђује се самоопорезивањем и плаћа у моменту настанка
обавезе, плаћа се периодично сваких 12 месеци.
Порез на регистровано оружје –
ПОРЕСКИ ОБЈЕКАТ – Порез на регистровано оружје се плаћа на: аутоматску пушку,
полуаутоматску пушку и оружје за личну безбедност за које је издат оружни лист за држање
оружја, колекционарска дозвола, односно дозвола за ношење оружја. Регистровано оружје је
оружје за које је издата исправа од стране Министарства унутрашњих послова. Аутоматску
пушку не могу набављати, држати и носити физичка лица, правна лица и предузетници, осим у
случајевима предвиђеним законом (нпр оружје стрељачке организације или службено оружје
за потребе обављања посла у државном органу). Оружје за личну безбедност обухвата пиштољ
и револвер.
ПОРЕСКИ ОБВЕЗНИК – лице на које гласи оружни лист за држање оружја, колекционарска
дозвола, односно дозвола за ношење оружја. Ако је издата за више лица, порески обвезник је
власник.
ПОРЕСКА ОСНОВИЦА – комад оружја.
НАСТАНАК ПОРЕСКЕ ОБАВЕЗЕ – у моменту издавања оружног листа или дозволе.
ПОРЕСКЕ СТОПЕ – специфичне су, нпр за аутоматску пушку 12 700дин, за полуаутоматску 5
090дин, за оружје за личну безбедност 3 440дин, за оружје за личну безбедност за коју је идата
дозвола за ношење 17 160дин.
ПОРЕСКЕ ОЛАКШИЦЕ – Пореско ослобођење – порез се не плаћа на: службено оружје, оружје
стрељачких организација и клубова, оружје које је обвезник добио на поклон као награду
приликом одласка у пензију од Војске Србије или МУП-а.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ПОРЕЗА – овај порез утврђује решењем надлежни порески орган, на
основу података које му за оружје доставља МУП у року од 15 дана од издавања оружног листа,
преноса права својине на регистрованом оружју...
Накнада за загађивање животне средине – Заснована је на идеји да „загађивач треба да плати“
порез на емисију штетних материја, тзв „еколошки порез“. Накнада за загађивање животне
средине се плаћа на загађивања која проистичу из следећих извора:
* емисије појединачних извора загађивања (сумпордиоксида, азотдиоксида и прашкастих
материјала),
* произведени или одложени отпад,
* супстанце које оштећују озонски омотач и
* пластичне полиетиленске кесе.
Годишња накнада се утврђује решењем које доноси Фонд за заштиту животне средине
најкасније до 30.4. текуће године, код оштећења озонског омотача у року од 30 дана од
достављања релевантних података. Обвезник има право на повраћај већ плаћене накнаде за
загађивање односно ослобађање или смањење плаћања накнаде, ако средства користи за
спровођење мера за прилагођавање прописаним граничним вредностима или спроводи друге
мере којима доприноси смањењу загађивања испод прописаног нивоа.

104
96. Царине

Царина представља једну врсту пореза на потрошњу, који се наплаћује кад производ (царинска
роба) улази на државну територију (увозна царина), а у неким случајевима и када се превози
или преноси преко државне територије (транзитна царина) или кад из ње излази (извозна
царина). Царина се може дефинисати као посредан порез и као објектан и аналитички.
ВРСТЕ ЦАРИНА –
* Према критеријуму кретања робе, царине могу бити увозне, извозне и транзитне. У пракси су
најчешће увозне, док се извозне јављају релативно ретко. Транзитне царине су у савременом
свету углавном напуштене јер ометају нормално функционисање међународне трговине.
- Увозне царине се, према циљу који се жели постићи, деле на:
1) Фискалне царине које за искључиви циљ имају обезбеђење јавних прихода,
2) Економске (заштитне) царине се уводе ради заштите домаће производње и обезбеђења
развоја одређених привредних грана,
3) Прохибитивне царине чији је циљ да потпуно онемогуће увоз робе. Стопа прохибитивних
царина је обично висока, те је због тога цена из увоза знатно већа од цене домаћих производа
што практично зауставља даљи увоз,
4) Антидампиншке царине имају за циљ да заштите домаћу производњу од ниских цена
увезене робе преко којих инострани произвођачи желе да остваре продор на домаће тржиште
и да успоставе свој монопол. Да би се парирало дампиншким ценама, повећавају се царине на
увезену робу све до нивоа када се губи разлика између цене увезене робе и цене робе домаће
производње,
5) Реторзивне царине представљају противмеру коју предузима једна држава као одговор на
високе царине које је према њеним производима увела друга држава.
- Према начину утврђивања царинске основице, царине се деле на специфичне и ad valorem.
- Према начину увођења, разликују се аутономне и уговорне царине. Аутономне уводи држава
на основу свог фискалног суверенитета а уговорне се уводе на основу уговора између две или
више држава.
- Према пореклу робе, разликују се јединствене, диференцијалне и преференцијалне царине.
Код јединствених царина се примењује јединствена царинска тарифа, независно од тога из које
се земље увози роба. Диференцијалне постоје код различитог царинског третмана различитих
држава. Код преференцијалних царина, држава смањује царине за робу из одређених држава
(клаузула највећег повлашћења-државе уговорнице аутоматски признају једна другој исте
царинске погодности које су признале трећим државама).
ОБЈЕКАТ ЦАРИЊЕЊА – роба која се увози у царинско подручје РС. Царинска роба су све ствари
које се у царинско подручје увозе, односно уносе или примају, ствари које се из тог подручја
извозе, износе или шаљу или ствари које су преко тог подручја у транзиту, односно проносе се.
ЦАРИНСКИ ДУЖНИК – Царински дужник је:
* код стављања робе у слободан промет или у поступак привременог увоза са делимичним
ослобођењем од плаћања увозних дажбина-декларант, а у случају посредног заступања-и лице
за чији је рачун декларација поднета,
* код незаконитог уношења робе у царинско подручје-лице које је незаконито унело робу,
* код незаконитог изузимања робе испод царинског надзора-лице које је изузело робу,
* код престанка испуњења обавеза које произлазе из привременог смештаја или другог
царинског поступка у који је роба била стављена-лице које је дужно или је било дужно да испуни
прописане обавезе које произлазе из привременог смештаја робе или њеног стављања у
одговарајући царински поступак,
* када се роба потроши или први пут употреби у слободној зони или у слободним складиштима
под условима или на начин који нису у складу са прописима-лице које је потрошило или
употребило робу, ако је знало или могло знати да се роба може трошити или употребити само у
складу са прописима.

105
ЦАРИНСКА ОСНОВИЦА – царинска вредност увезене робе (трансакцијска вредност увезене
робе), за трошкове до износа који сноси купац.
НАСТАНАК ЦАРИНСКОГ ДУГА – настанак царинског дуга.
ЦАРИНСКЕ СТОПЕ – уређене су у Царинској тарифи коју чини номенклатура роба и стопе,
односно износ царине. На робу која се увози у царинско подручје Србије, царина се обрачунава
и наплаћује применом стопе царине на царинску вредност робе (метода ad valorem). У
Царинској тарифи је прописано 16 различитих ad valorem стопа: 0%, 1%, 3%, 5%, 7%, 8%, 10%,
12%, 12,5%, 15%, 18%, 20%, 22%, 25%, 30% и 57,6%. Ове стопе се примењују са државама са
којима се примењује клаузула највећег повлашћења, а на робу из осталих земаља се примењују
стопе предвиђене Царинском тарифом али увећане за 70%. Роба коју увозе физичка лица и која
је намењена сопственом домаћинству, царини се стопом од 10%.
ЦАРИНСКЕ ПОВЛАСТИЦЕ – Изузимања и ослобођења од плаћања царине
Изузимања од царине: Плаћању увозних дажбина не подлежу: нова опрема која се не
производи у земљи а увози се ради модернизације, осавремењивања домаће технологије и
производње, рекламни материјал који се бесплатно прима из иностранства, предмети страних
излагача који учествују на сајмовима и изложбама, жигови, патенти, модели, као и пошиљке
мале вредности некомерцијалне природе.
Ослобођења од плаћања царина се дају: страном дипломатско-конзуларном представништву,
путницима који долазе из иностранства на предмете личног пртљага, организацијама Црвеног
крста на робу коју увезу из иностранства... Роба које је била ослобођена од плаћања царине у
року од 3 године не сме се отуђити, дати на коришћење другом лицу или другачије употребити,
осим у сврхе за које је била ослобођена плаћања царине.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ЦАРИНЕ – царину утврђује надлежни царински орган и на
одговарајући начин обавештава пореског обвезника о износу царинског дуга који треба да плати
у року од 8 дана.

97. Доприноси за обавезно социјално осигурање

Јавноправна тела (држава посредством буџета или организације за обавезно социјално

осигурање) могу обезбеђивати социјалну сигурност на један од три следећа начина:
1) у форми социјалног осигурања које се финансира доприносима које плаћају осигураници и
друга лица (најчешће послодавци), с тим што и држава може партиципирати у финансирању, а
обим права која припадају осигуранику не зависи од његовог материјалног стања,
2) у форми давања из буџета која не подразумевају да су корисници претходно платили
допринос нити да спадају у категорију која је материјално угрожена (нпр у Аустралији се свима
пружа здравствена заштита),
3) у форми социјалне помоћи која се такође исплаћује из буџета али само лицима која су
материјално угрожена.
ВРСТЕ ДОПРИНОСА – ЗДОСО прописује да се доприносима за обавезно социјално осигурање
обезбеђују средства за финансирање обавезног социјалног осигурања, и то: пензијског и
инвалидског осигурања, здравственог осигурања, осигурања за случај незапослености.
Средства доприноса су јавни приход под контролом и на располагању организација за обавезно
социјално осигурање, а те организације су: Републички фонд за пензијско и инвалидско
осигурање, Републички фонд за здравствено осигурање и Национална служба за запошљавање.
ОБВЕЗНИЦИ ДОПРИНОСА – Обвезник доприноса је осигураник, а у ситуацијама када је
осигураник запослен, обвезник доприноса је и његов послодавац.
а) Обвезници доприноса у својству осигураника:
1) за све три врсте доприноса: запослени,са запосленима уподобљена лица (лица која обављају
привремене послове, уговори преко омладинске), предузетници, оснивачи односно чланови
привредног друштва,

106
2) само за допринос за пензијско и инвалидско осигурање и за допринос за здравствено
осигурање: пољопривредници, самостални уметници, свештеници, домаћи држављани
запослени у иностранству,
3) искључиво за допринос за пензијско и инвалидско осигурање: лица која остварују уговорену
накнаду по основу уговора о делу, ауторског уговора, и предузетници,
4) искључиво за допринос за здравствено осигурање: инострани пензионери, страни
држављани за време школовања у РС,
б) Обвезници доприноса у својству исплатилаца прихода:
1) за све три врсте доприноса: послодавци и други исплатиоци прихода,
2) само за допринос за пензијско и инвалидско осигурање за случај инвалидности и телесног
оштећења по основу повреде на раду и професионалне болести и за допринос за здравствено
осигурање за случај повреде на раду и професионалне болести: Национална служба за
запошљавање, послодавац-за лице на стручном оспособљавању, организатор волонтирања-за
волонтера, омладинска и студентска задруга,
3) искључиво за додатни допринос за пензијско и инвалидско осигурање за бенефицирани
радни стаж: послодавци,
4) искључиво за допринос за здравствено осигурање: послодавци, Републички фонд за
пензијско и инвалидско осигурање, буџет Републике.
ОСНОВИЦЕ ДОПРИНОСА –
1) основица за запослене и послодавце је зарада (плата), односно накнада зараде (плате). Ова
основица се не умањује за неопорезиви износ од 11 604дин. У ову основицу улази и износ који
представља збир премије за добровољно здравствено осигурање, коју послодавац на терет
сопствених средстава плаћа за запослене-осигуранике укључене у добровољно здравствено
осигурање, и пензијског доприноса у добровољни пензијски фонд, који послодавац на терет
сопствених средстава плаћа за запослене-чланове добровољног пензијског фонда, умањен за
износ од 5 501дин месечно,
2) основица за предузетнике је месечни износ личне зараде или опорезива добит,
3) основица доприноса за осниваче, односно чланове привредног друштва је најмање 35%
просечне месечне зараде у РС исплаћене у претходном тромесечју,
4) основица за пољопривреднике је 35% просечне месечне зараде у РС исплаћене у четвртом
кварталу претходне године,
5) основица за лица која остварују уговорену накнаду по основу нпр ауторског уговора је
опорезив приход од уговорене накнаде,
6) основицу доприноса за обавезно здравствено осигурање лица за која се средства за уплату
доприноса обезбеђују из буџета РС чини износ од 15% просечне месечне зараде у РС исплаћене
у претходној години.
ЗДОСО прописује најнижу основицу, да би се обезбедио макар минимални прилив средстава у
организације обавезног социјалног осигурања и највишу основицу преко које се неће
обрачунавати доприноси јер је и обим права из обавезног социјалног осигурања лимитиран
(нпр пензија не може бити виша од законом прописаног износа). Најнижа основица је 35%
просечне месечне зараде у РС исплаћене у претходном кварталу. највиша основица се одређује
као највиша месечна и највиша годишња. Највишу месечну основицу чини петоструки износ
просечне месечне зараде исплаћене по запосленом у РС, а највишу годишњу петоструки износ
просечне годишње зараде.
НАСТАНАК ОБАВЕЗЕ ПО ОСНОВУ ДОПРИНОСА – код зарада-даном закључења уговора о раду, а
код уговорених накнада-даном закључења уговора. код предузетника-даном уписа у регистар,
а код пољопривредника-на дан 31.12. године која претходи години за коју се утврђује допринос.
СТОПЕ ДОПРИНОСА – Када се доприноси плаћају истовремено из основице и на основицу
обрачун доприноса се врши по следећим стопама: за обавезно пензијско и инвалидско
осигурање (запослени 14%, послодавац 12%), за обавезно здравствено осигурање (запослени
5,15%, послодавац 5,15%). за осигурање за случај незапослености (запослени 0,75%, послодавац

107
0,75%). Када се доприноси плаћају само из основице: за обавезно пензијско и инвалидско
осигурање 26%, за обавезно здравствено осигурање 10,30%, за осигурање за случај
незапослености 1,50%.
ОЛАКШИЦЕ – ЗДОСО прописује две врсте олакшица за доприносе у вези са зарадама за
послодавце који запошљавају одређене категорије лица:
1) Рефакција дела плаћених доприноса из основице и на основицу – Послодавац се у погледу
доприноса као корисник подстицаја за запошљавање појављује у два својства: као платац (у
погледу доприноса из основице) и као обвезник (у погледу доприноса на основицу). Њему
припада право на повраћај дела плаћених доприноса, на терет запосленог и на терет
послодавца, по основу зараде на новозапослено лице. У делу који се тиче доприноса из
основице (где је послодавац само платац), њему се de facto даје субвенција зато што запошљава
лица која се, са становишта закона, заслужила посебну пажњу (тј регистроване незапослене), а
у делу који се односи на доприносе на основицу (где је обвезник), ради се о рефакцији властитих
средстава претходно плаћених у виду доприноса на зараде тих лица.
ЗДОСО прописује општи и специјални режим.
Право на рефакцију дела плаћених доприноса имају само квалификовани послодавци у односу
на зараде квалификованих новозапослених лица.
Да би се квалификовао за ову олакшицу, у општем режиму рефакције, послодавац-правно лице
или предузетник, мора заснивањем радног односа са новозапосленим лицима повећати број
запослених код себе у односу на број запослених на дан 31.3.2014.године. Послодавац који за
одређено лице користи било коју врсту подстицаја (нпр субвенцију) по основу заснивања радног
односа тог лица, осим права на рефакцију дела пореза на зараду, нема право да за то лице
оствари ову олакшицу. Из права на рефакцију дела плаћених доприноса искључени су
послодавци који су корисници јавних средстава.
У специјалном режиму рефакције, квалификовани послодавац је правно лице разврстано у
микро или мала правна лица, односно предузетник, под условом да заснује радни однос са
најмање два нова лица. И за овог послодавца важе ограничења у погледу немогућности
паралелног коришћења других подстицаја и статуса који не може бити статус корисника јавних
средстава.
Квалификованим новозапосленим лицем, у оба режима, сматра се физичко лице са којим је
послодавац закључио уговор о раду, које је пријавио на обавезно социјално осигурање и које је
пре заснивања радног односа код Националне службе за запошљавање било без прекида
пријављено као незапослено 6 месеци (приправници 3 месеца).
У општем режиму, послодавац има право на рефакцију ако је засновао радни однос са: 1-9 лица
65%, 10-99 70% и преко 100 лица 75%.
У специјалном режиму, послодавац има право на рефакцију 75% плаћеног пореза.
2) Ослобођење од обавезе плаћања пореза на основицу – Да би се стимулисало запошљавање
лица с инвалидитетом, послодавцу је пружено ослобођење од обавезе плаћања доприноса на
зараду запосленог ако на неодређено време запосли лице с инвалидитетом, при чему
Национална служба за запошљавање плаћа те доприносе.
УТВРЂИВАЊЕ И НАПЛАТА ДОПРИНОСА – Најчешће се утврђују и плаћају по одбитку. Послодавац
је дужан да доприносе обрачуна и уплати истовремено с исплатом зараде. Ако послодавац не
исплати зараду до последњег дана у текућем месецу за претходни месец, дужан је да најкасније
до тог рока обрачуна и уплати доприносе за претходни месец на најнижу основицу доприноса
(35% просечне месечне зараде у РС исплаћене у претходном кварталу). Ако послодавац у овом
року не поднесе пореску пријаву, Пореска управа ће обрачунати доприносе у име и за рачун
послодавца на основу података које јој доставља Централни регистар обавезног социјалног
осигурања.
Доприносе за оснивача, односно члана привредног друштва, обрачунава то привредно друштво
и плаћа их у року од 15 дана по истеку сваког месеца.

108
Код уговорених накнада (ауторски уговори и сл), исплатилац је дужан да обрачуна, обустави и
уплати доприносе приликом исплате уговорене накнаде у року од 45 дана.
За предузетнике који порез плаћају на паушално утврђени приход и пољопривреднике који нису
обвезници пореза на доходак грађана за приходе од самосталне делатности, обавезу
доприноса утврђује Пореска управа решењем. Ови доприноси се плаћају у року од 15 дана по
истеку сваког месеца, тј 45 дана од почетка сваког тромесечја (пољопривредници).

98. Таксе

Такса представља инструмент дажбинских (фискалних) прихода којим држава од физичког или
правног лица под њеном пореском влашћу принудно узима новчана средства, као цену за
конкретну, непосредно пружену јавну услугу, односно спроведен поступак или радњу, коју им
пружају, односно спроводе њени органи.
Висина таксе се може прописати непосредно законом или се законом може овластити одређени
субјект да утврди висину таксе.
Код утврђивања висине таксе непосредно у закону, треба повести рачуна о горњем лимиту-
укупном износу расхода учињених на службу која обезбеђује услугу; ако би се тај максимум
прешао, такса би се претворила у порез.
Када таксу утврђује субјект коме је законом дато то право, висина таксе се утврђује по одређеној
формули где се у обзир узимају: доступност јавне услуге, број часова ефективног времена једног
запосленог потребног за пружање јавне услуге и остали трошкови који учествују у пружању јавне
услуге.
Најкасније до 30.9. текуће године, за наредну годину, утврђује се висина таксе, а тај акт се
доставља на сагласност Министарству финансија.
Услуга која се пружа таксеном обвезнику може бити одређена радња јавног органа (нпр
издавање путне исправе), односно поступак (нпр доношење судске одлуке), али се може
састојати и у посебној привилегији коју обвезник добија (право на обављање неке професије,
право на истицање фирме). Такса се не сме наплаћивати за издавање доказа и било којих
података које лице прибавља од једног државног органа а по налогу другог државног органа.
Разграничење према нпр порезима на употребу добара или дозволу да се употребљавају добра
или обављају делатности спроводи се на основу околности да ли је плаћени износ у сразмери
са трошковима услуге државног органа (такса) или је износ дажбине знатно већи од тих
трошкова (порез).
Таксена начела:
1) општост таксене тарифе (захтев да се тарифа утврђује генерално а не за сваки поједини случај
посебно),
2) имперсоналност таксене тарифе (захтев да за исту услугу тарифа буде иста за сваког
обвезника, без обзира на његову економску снагу),
3) једноставност таксене тарифе (захтев да један тарифни број не буде раздељен на пуно
ситнијих ставки).
Када се ради о начину наплате такси, разликују се:
- директна метода, и
- индиректна метода.
Код директне методе такса се плаћа у готовом новцу на одговарајући уплатни рачун трезора.
Таксени обвезник је у том случају дужан да приложи одговарајући доказ да је таксу платио.
Индиректна метода се јавља у две варијанте: у виду плаћања таксе у таксеним маркама и у виду
плаћања таксе употребом таксених формулара.
КЛАСИФИКАЦИЈА ТАКСА –
1) Према намени наплаћених прихода, таксе се деле на:
а) фискалне, б) чиновничке.

109
Фискалне таксе припадају буџету, док чиновничке таксе остају потпуно или делимично
службеницима јавног органа као награда за рад на пружању услуга. Чиновничке таксе су
углавном напуштене јер су представљале могући извор корупције,
2) Према обухватности услуга које се плаћају:
а) појединачне, које се наплаћују за појединачна акта јавних органа, и
б) паушалне, које обухватају мноштво услуга које чине целину,
3) Према везаности за тип услуге, односно за јавни орган који врши услугу:
а) опште, које су исте за сваку услугу без обзира који је орган врши,
б) специјалне, које су својствене јавном органу који их наплаћује,
4) Према односу између висине дажбине и вредности јавног органа:
а) сталне, које су утврђене стандардно за одређену услугу и не мењају се у зависности од обима
посла који у конкретном случају може бити већи или мањи од стандардног,
б) променљиве, које се крећу према унапред утврђеној релацији са вредношћу посла,
5) Према врсти органа који врши захтевану услугу:
а) административне,
б) судске,
в) комуналне,
6) Према нивоу власти који уводи таксу:
а) републичке,
б) покрајинске,
в) локалне.
АДМИНИСТРАТИВНЕ ТАКСЕ – Могу бити републичке, покрајинске и локалне.
Републичке административне таксе представљају приход буџета Републике и плаћају се за
списе и радње у управним стварима, као и за друге списе и радње код: државних органа и
организација, органа територијалне аутономије и локалне самоуправе у вршењу поверених
послова и привредних друштава, предузећа и других организација које врше поверена им јавна
овлашћења. Обвезник таксе је лице које се захтевом обраћа државном органу ради покретања
управног, односно другог поступка код тог органа. Таксена обавеза настаје у тренутку предаје
захтева, а такса се плаћа у тренутку настанка таксене обавезе. Републичке административне
таксе се исказују у новчаним износима а изузетно су ad valorem. Динарски износи Тарифе се
усклађују годишње – годишњим индексом потрошачких цена.
Од обавезе плаћања таксе се изузимају: органи и организације РС, организације обавезног
социјалног осигурања, установе основане од стране РС, Црвени крст србије, регистроване цркве
и верске заједнице, дипломатско конзуларна представништва.
Такса се не плаћа за: списе и радње у поступцима који се воде по службеној дужности, списе и
радње у поступку за повраћај више или погрешно плаћених јавних прихода као и за рефакцију,
списе и радње у поступку за исправљање грешака у решењима, пријаве за упис у матичне књиге,
пријаве за остваривање законом прописаних подстицаја, списе и радње у вези са остваривањем
права из социјалне заштите, у вези са образовањем.
Локалне административне таксе су предвиђене као изворни приход јединице локалне
самоуправе. Скупштина јединице локалне самоуправе може увести ове таксе за списе и радње
у управним стварима у оквиру послова из своје изворне надлежности. Висину локалних
административних такси утврђује скупштина јед.лок.сам. при чему локална административна
такса не сме бити већа од износа републичке административне таксе прописане за
одговарајући, односно сличан спис или радњу. Плаћају се у новцу.
СУДСКЕ ТАКСЕ – представљају приход буџета РС. Таксени обвезници су лица по чијем предлогу
или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку. За поднеске и за записнике који
замењују поднеске таксу је дужно да плати лице које их подноси, односно лице на чији захтев
се саставља записник. За одлуку првостепеног суда таксу је дужан да плати тужилац, односно
предлагач, а за судско поравнање таксу су дужне да плате обе стране. За одлуку другостепеног
суда и за одлуку по ванредном правном средству, судску таксу је дужан да плати подносилац

110
жалбе, односно лице у чијем интересу је покренут поступак по ванредном правном средству.
Таксена обавеза настаје:
* за поднеске (тужбе, жалбе) – када се предају суду,
* за судске преписе – када се затраже од суда,
* за судске одлуке – када се објаве,
* судска поравнања – када се закључе,
* за паушалну таксу у поступку расправљања заоставштине – када решење о наслеђивању
постане правоснажно,
* у поступку реорганизације и стечаја - када се усвоји план, односно донесе одлука о деоби.
Такса се плаћа у року од 8 дана.
У парничном поступку, таксе се плаћају према вредности предмета спора (основица). Судске
таксе се плаћају у таксеним маркама или у готовом новцу.
ЛОКАЛНЕ КОМУНАЛНЕ ТАКСЕ – предвиђене су као изворни приход јед.лок.сам. Скупштина
јед.лок.сам. може увести ове таксе за коришћење права, предмета и услуга, у складу са листом
утврђеном Законом. Висину локалних комуналних такси утврђује скупштина јед.лок.сам.
Јединица лок.сам може увести и боравишну таксу. Обвезник локалне комуналне таксе је правно
и физичко лице-корисник права, предмета и услуга за чије коришћење је предвиђено плаћање
ове таксе. Комунална такса у граду Београду се плаћа за: истицање фирме на пословном
простору, коришћење рекламних паноа, држање моторних друмских и прикључних возила,
коришћење простора на јавним површинама, држање средстава за игру, коришћење простора
за паркирање на обележеним местима, заузеће јавне површине грађевинским материјалом.
Најиздашнија такса је истицање фирме на пословном простору (фирмарина), за шта се такса
утврђује годишње, чији износ зависи од делатности таксеног обвезника. Фирмарину не плаћају
предузетници и мала (и микро) правна лица уколико имају годишњи приход до 50 000 000дин.
За средња правна лица (и предузетнике преко 50 000 000дин) фирмарина је на годишњем нивоу
максимирана до две просечне месечне зараде по запосленом. За велика правна лица до три
просечне зараде, а за оне који обављају делатности банкарства, казина, коцкарница до десет
просечних месечних зарада.
Умањења фирмарине: правним лицима ако фирму истакну ван седишта у београду 20%, за
истицање фирме на киоску плаћа се фирмарина предвиђена за предузетнике, за истицање
фирме на тезги на отвореном простору 50% од износа фирмарине за предузетнике.
Обвезник фирмарине дужан је да поднесе пријаву за утврђивање обавезе по основу комуналне
таксе у року од 15 дана од истицања фирме. Фирмарина се плаћа месечно у висини 1/12
годишњег износа таксе.

111