Ћелијска смрт

Ćelijska smrt
 САДРЖАЈ
САДРЖАЈ...............................................................................................................................................................................1
УВОД......................................................................................................................................................................................2
АПОПТОЗА – ПРОГРАМИРАНА ЋЕЛИЈСКА СМРТ................................................................................................3
МЕХАНИЗМИ АПОПТОЗЕ....................................................................................................................................................................... 5
АКТИВАЦИЈА АПОПТОЗЕ....................................................................................................................................................................... 6
Каспазе................................................................................................................................................................................................. 6
Интерћелијска активација апоптозе................................................................................................................................ 7
ИНТРАЋЕЛИЈСКА АКТИВАЦИЈА АПОПТОЗЕ.......................................................................................................................................7
НЕКРОЗА..............................................................................................................................................................................9
ВРСТЕ НЕКРОЗЕ.................................................................................................................................................................................... 10
РАЗЛИКА АПОПТОЗЕ И НЕКРОЗЕ............................................................................................................................12
АУТОФАГИЈА....................................................................................................................................................................13
МЕХАНИЗМИ АУТОФАГИЈЕ.................................................................................................................................................................15
ЕНТОЗА...............................................................................................................................................................................17
ЗАКЉУЧАК........................................................................................................................................................................18
ЛИТЕРАТУРА...................................................................................................................................................................19

1
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

УВОД

Ћелијска смрт је последња фаза у животном циклусу једне ћелије.

Ћелије еукариота умиру због више различитих фактора: када организму више нису
потребне, због сигнала из других ћелија, због фактора спољашње средине или када су
оштећене тако да угрожавају организам. Али ипак, и код фаталних оштећења, ћелијска
смрт не наступа пре него што ћелија покуша да изврши репарацију, тек након што се
успостави да је репарација немогућа, наступа неизбежна ћелијска смрт.
Да би организам преживео, ћелије константно морају да репресују сигнале за
самоуништавање. За разлику од вишећелијских еукариота, протистима од блокирања
ових сигнала зависи опстанак организма.
Врсте ћелијске смрти се деле на основу њихових механизама и фактора који их
изазивају, стога их има велики број. Ипак се најчешће издвајају четири: апоптоза,

некроза, аутофагија и ентоза, у оквиру којих постоји више поттипова. (Слика 1.).

2
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

АПОПТОЗА – ПРОГРАМИРАНА ЋЕЛИЈСКА СМРТ

Реч апоптоза је први пут употребљена у раду тројице научника – Кера, Вилија и Кјурија
(Kerr, J. F., Wyllie, A. H., & Currie, A. R. (1972). Apoptosis: a basic biological phenomenon
with wide-ranging implications in tissue kinetics. British journal of cancer, 239–257) из
1972. године, где су описивали морфолошки различите типове ћелијске смрти.
Апоптоза је процес којим ћелија престаје да расте и да се дели, па уместо тога улази у
процес који на крају доводи до контролисане смрти ћелије без изливања њеног
садржаја у међућелијски простор. Ћелије се уклањају из ткива било на контролисан
(програмиран) начин који укључује низ биохемијских и молекуларних догађаја
(апоптоза) или алтернативно на лоше контролисан начин, што резултира у изливању
ћелијског садржаја у околна ткива (некроза).
Ћелија у овом процесу активно учествује у својој аутодеструкцији. До самоуништавања
често долази због регулације броја ћелија организма, као и због елиминације
преканцерогених ћелија и других физиолошких оштећења. Апоптоза доводи до
карактеристичних промена облика ћелије,
Слика 1. Врсте ћелијске смрти
па те морфолошке промене служе као
поуздана индентификација самог процеса,
на основу ових промена је и
откривена. Морфолошка и
биохемијска обележја
апоптозе омогућавају да се
лако разликује од других
врста ћелијске смрти. Када
започне апоптоза, долази до
промене
пермеабилности мембране1,
коју карактерише промена
мембранског потенцијала.
Следећу фазу карактерише
кондензација хроматина и фрагментација једра. Тада се
Слика 2. Апоптоза под
микроскопом
1
Пропустљивост мембране

3
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

ћелија распада на добро очуване фрагменте које прогутају макрофаги 2, што спречава
индукцију упале.

Код вишећелијских организама постоји стални напор да се одржи хомеостаза између

броја нових ћелија које се стварају митозом и броја оштећених или непотребних ћелија
које су уклоњене из тела. Механизми помоћу којих животиње регулишу митозу,
откривају абнормалности и иницирају програмирану ћелијску смрт и укључују велики
број регулаторних гена. Неки од ових регулаторних гена делују да стимулишу митозу,
док други инхибирају митозу или иницирају апоптозу или друге облике програмиране
ћелијске смрти као што су пироптоза или аутофагија.
Неконтролисана ћелијска пролиферација3 може довести до развоја леталних болести
као што је рак, док неконролисана ћелијска смрт може довести до болести попут
Алцхајмера, Паркинсона4 или реуматског артритиса5 (Fleisher T. A., 1997., 248. страна).
Апоптоза је битан процес у ембрионалном развићу и метаморфози. Апоптозом се
контролише број ћелија ембриона, такође се уклања део кожице која спаја прсте
ембриона. Губљење репа пуноглавца је такође апоптотски подржан процес. (Слика 3.)

2 Сликаамебоидне
Крупне, 3. Апоптоза код
ћелије ембриона
које човекачестица
врше фагоцитозу и пуноглавца жабе ћелија
или дотрајалих
3
Раст и деоба ћелије
4
Неуродегенеративни мождани поремећаји
5
Хронично запаљенско обољење које захвата зглобове, унутрашње органе и нервни систем

4
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

Механизми апоптозе

Одређене морфолошке промене које показују апоптотске ћелије су добро

идентификоване и документоване. Ове промене укључују промене на плазма мембрани
и скупљање ћелије, нуклеарну фрагментацију, кондензацију и фрагментацију
хроматина и формирање малих везикула познатих као апоптотска тела. Ћелије
пролазе кроз карактеристично скупљање током ране фазе апоптозе. За апоптозу је
карактеристична и промена мембранског потенцијала, због нагомилавања Ca2+ јона у
цитоплазми. Величина ћелије постаје мања док се садржај унутар ћелије гушће пакује.
Још један феномен познат као пикноза 6 се јавља истовремено у раној фази апоптозе.
Ове промене се могу посматрати светлосним микроскопом, док електронски микроскоп
може боље да прикаже субћелијске промене попут пикнозе. Након раног стадијума
апоптозе, долази кариорексија, који се односи на неправилну фрагментацију једра и
хроматина. Кариорексија је праћена даљом фрагментацијом плазма мембране која дели
ћелију на маља апоптотска тела. Садашња сазнања тврде да апоптотска тела садрже
остатке ћелија (тј. цитоплазме, органела и нуклеарног садржаја) где је садржај
апоптотских ћелија насумично распоређен на свако апоптотско тело. Ова тела затим
прогутају фагоцити, нпр.,
неутрофили и макрофаги
у циљу коначне
деградације. Фагоцитоза
означава завршни корак
циклуса и верује се да је
суштина овог корака да
спречи изливање штетног
материјала насталог
разградњом ћелијског
садржаја.

6
Неповратна кондензација хроматина

5
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

Слика 4. Механизам апоптозе

Активација апоптозе

Каспазе

Каспазе спадају у породицу цистеин протеаза. Каспазе су у ћелији налазе у облику

неактивног проензима и једном активиране могу да активирају друге прокаспазе,
омогућавајући покретање каскаде реакције. Ова протеолитичка каскада, у којој једна
каспаза може активирати друге каспазе, појачава апоптотски сигнални пут и на тај
начин доводи до брзе смрти ћелије.
Каспазе се производе као неактивне мономерне прокаспазе које захтевају димеризацију
да би се активирале. Састављање у димере је олакшано разним адаптерским
молекулима који се везују за специфичне регионе на прокаспази. (Бумбашебић В.,
Ђурићић Б., 1998)
Каспазе имају протеолитичку активност и способне су да разграђују протеине на
аспарагинску киселину7. Када се каспазе иницијално активирају, долази до неповратне
ћелисјке смрти. (McIlwain, D. R., Berger, T., & Mak, T. W., 2013, страна 2-4)
До данас је идентификовано десетак главних каспаза које су категорисане у (Слика 5.):
 Иницијаторне (каспаза-2,-8,-9,-10),
 Ефекторне (каспаза-3,-6,-7) и
 Инфламаторне каспазе (каспаза -1,-4,-5,-11)
Иницијаторне каспазе покрећу сигнал апоптозе, ефекторне каспазе спроводе масовну
протеолизу која доводи до апоптозе. Инфламаторне каспазе не функционишу у
апоптози, већ су укључене у сигнализацији инфламаторних цитокина и других врсти
ћелијске смрти као што је пироптоза.
Апоптоза може да буде активирана из спољашњости или унутрашњости ћелије.

7
Једна од 20 протеиногених амино-киселина
Слика 5. Врсте каспаза
6
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

Интерћелијска активација апоптозе

Унутрашњи пут апоптозе значи да је апоптоза активирана иницијацијом унутрашњих

сигнала. До примарне активације процеса најчешће долази због оштећења у геному
ћелије. Оштећење ДНК молекула активира АТМ протеин (ATМ серин/треонин киназа).
Ова киназа врши фосфорилацију п53 протеина и тако га активира. п53 је један од
главних гена са супресију тумора. Протеини из породице Бцл-2 (Bcl-2)8 – Бак (Bak) и
Бакс (Bax) се налазе око митохондрија. Они су најчешће инхибирани другим Бцл-2
протеинима који су везани за њих. п53 протеин врши фосфорилацију Бцл-2 протеина
који се зато одваја од Бака и Бакса, који тиме постају активни. Када су активирани
стварају поре у мембранама митохондрија из којих излази Цитохром Ц. Цитохром Ц је
у нормалним условима битан учесник у процесу оксидативне фосфорилације – процеса
у митохондријама у ком се синтетуше АТП (Бумбашебић В., Ђурићић Б., 1998).
Цитохром Ц се у цитоплазми везује за Апаф-1 протеине (апоптотски протеазно
активирајући фактор-1) стварајући молекулски комплекс – апоптозом. Апоптозом
активира иницијаторне прокаспазе 9 до каспаза 9. Каспазе 9 активирају ефекторне
каспазе 3, 6 и 7 које даље, једна другу каскадно активирају. Каспазе 3, 6 и 7 су оне
каспазе које уствари индукују апоптозу и започињу унутарћелијску разградњу.
Апоптоза се завршава формирањем апоптотских тела и њиховом фагоцитозом.

Интраћелијска активација апоптозе

Спољашни пут апоптозе је другачије познат и као пут активације преко рецептора
смрти (угл. ПД-Л1 протеин). Овај процес подразумева да је ћелија добила сигнале за
апоптозу од сигнала других ћелија организма. Постоје ћелије које су специјализоване за
слање ових сигнала, али њих могу да шаљу и друге ћелије и макрофаги. Све ове ћелије
шаљу такозване лиганде смрти. Везивањем овог лиганда за рецептор на мембрани
долази до активације каспазе 8. Касније постоје две могућности - или каспаза 8
директно активира каспазе 3, 6 и 7 које започињу процес апоптозе или каспаза 10
активира Baк и Baкс протеине који ослобађају Цитохром Ц. Цитохром Ц се везује за
Апаф-1 молекул и настаје апоптозом. Даљи процес је идентичан унутрашњој
активацији апоптозе. (Бумбашебић В., Ђурићић Б., 1998).

8
У породицу Бцл-2 протеина спадају протеини који имају способност прављења пора кроз мембране
органела или плазма мембране

7
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

Слика 6. Путеви апоптозе

8
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

НЕКРОЗА

Некроза се дуго сматрала алтернативом апоптози и да се јавља искључиво услед

нефизиолошких фактора као што су штетно УВ зрачење, токсини који доспевају у тело,
високе температуре, физичке повреде, поремећај у стварању енергије и сл. Некроза се
oбично сматра пасивним процесом јер не захтева синтезу нових протеина, има само
минималне енергетске потребе и није регулисана никаквим хомеостатским
механизмом. Међутим, новији подаци указују да, за разлику од некрозе изазване веома
екстремним условима, постоји много примера када овај облик ћелијске смрти може
бити нормалан, физиолошки и регулисан
(програмирани) догађај. Различити
стимуланси (нпр. цитокини, топлота,
зрачење, патогени) могу изазвати и
апоптозу и некрозу у истој популацији
ћелија. Штавише, сигнални путеви, као што
су рецептори и лиганди смрти, каскаде
киназе и митохондрије, учествују у оба
процеса, а модулацијом ових путева могуће
је пребацивање између апоптозе и некрозе.
Aнтиапоптотички механизми (нпр.
Бцл-2/Бцл-к протеини) су подједнако
ефикасни у заштити од апоптозе и некрозе.
Стога се чини да је некроза, заједно са

Слика 7. Некроза под микроскопом

апоптозом, специфичан облик фазе извршења
програмиране ћелијске смрти, а постоји неколико примера некрозе током
ембриогенезе, нормалног обнављања ткива и имунолошког одговора. Овај вид
контролисане некрозе је познат као некроптоза.
Међутим, иако апоптозу и некрозу могу да повежу слични механизми, последице
некротичне и апоптотичке смрти ћелије за цео организам су сасвим различите.
Најбитнија разлика је да у случају некрозе, цитосолни састојци који се изливају у
екстрацелуларни простор кроз оштећену плазма мембрану могу изазвати инфламаторни
одговор који се након апоптозе не дешава.

9
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

Инфламаторни одговор изазван некрозом, међутим, може имати очигледан адаптивни

значај под неким патолошким стањима (као што су рак и инфекција). С друге стране,
поремећај фине равнотеже између некрозе и апоптозе може бити кључни елемент у
развоју неких болести. Неколико неуродегенеративних синдрома и болести, као што су
Алцхајмерова болест, Хантингтонова болест, Паркинсонова болест, амиотрофична
склероза и епилепсија, такође укључују некрозу. Некроза ткива код сисара може брзо
напредовати и довести до отказивања органа ако се брзо не лечи. Захваћено подручје се
такође може брзо ширити са тачке инфекције, понекад се шири брзином од више од
центиметра на сат. Ако некроза напредује и показује узнапредовале симптоме,
организам ће имати веома високу температуру (преко 40 степени Целзијуса) или може
постати хипотермичан (ниска температура) и дехидрирати.
Најистакнутија морфолошка карактеристика некрозе је отицање ћелије до неколико
пута већег од нормалног пречника, што се приказује шупљим изгледом, налик вакуоли
под светлосним микроскопом.

Врсте некрозе

Промене које настају у захваћеним ткивима након некрозе се разликују од ткива до

ткива. На основу тога какви су им механизми деловања, у којим ткивима се дешавају и
како се испољавају, постоје више врста некрозе:

 Коагулативна некроза – настаје због

смањеног дотока крви или кисеоника у било
који део тела осим мозга. Ћелије које су
подвргнуте коагулативној некрози могу
постати суве, тврде и беле. Оно што је
интересантно је да се у мртвим ткивима
јавља геласти изглед, али се сам нормалан Слика 8. Здрав и бубрег захваћен
коагулативном некрозом
изглед ћелија одржава бар неколико дана
(Слика 8.).
 Течна некроза – може бити повезана са бактеријским, вирусним, паразитским
или гљивичним инфекцијама. Течна некроза формира вискозну течну масу док

10
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

се мртве ћелије разлажу. Микроорганизми стимулишу леукоците да се уђу у

некротично подручје и ослобађају хидролитичке ензиме који изазивају локална
оштећења и разградњу ћелија. Кремасто жута течност (гној) би требало да буде
присутна због смрти великог броја леукоцита.
 Гангренозна некроза – кожа изгледа црно и почиње да трули. Недостатак
дотока крви до ногу може изазвати гангренозну некрозу. Понекад може утицати
и на руке и прсте (Слика 9.).
 Масна некроза – није конкретан тип некрозе већ специфична разградња масног
ткива. Оштећене ћелије ослобађају ензиме, због чега се претварају у течност.
Течне ћелије се комбинују са калцијумом, стварајући кредасте, беле наслаге на
ћелијама. Акутни панкреатитис је најчешћи узрок некрозе масти. Такође се
може јавити у ткиву дојке.
 Фибриноидна некроза – мртве ћелије изгледају ружичасто и немају конкретну
структуру. То је зато што протеини плазме (фибрини) цуре из зидова крвних
судова. Фибриноидна некроза настаје када аутоимуна болест или инфекција
оштете крвне судове.

Слика 9. Гангренозна
некроза
Степен инфламације ткива услед некрозе може бити
различит. Екстремни случаји неконтролисане некрозе могу довести до губитка читавих
удова.

11
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

РАЗЛИКА АПОПТОЗЕ И НЕКРОЗЕ

Апоптоза Некроза
Ћелија се скупља Ћелија бубри и пуца
Дешава се у једној ћелији Дешава се у једној ћелији

Унутарћелијске компоненте су Унутарћелијске компоненте су

безбедно задржане у макрофагама расуте у међућелијски матрикс

Нема инфламације Инфламација ткива

Дешава се често и контролисано Ређа и неконтролисана појава
Изазвана сигналима самог Изазвана патогенима или
организма физичким сигналима из средине
Зависи од каспаза Не зависи од каспаза

Табела 1. Разлика
апоптозе и
некрозе

Слика 10. Разлика

апоптозе и
некрозе 12
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

АУТОФАГИЈА

Аутофагија је процес у коме се

ћелијске компоненте као што су
протеини али чак и целе органеле
разлажу у лизозомима. Најчешће
се активира у стању гладовања
ћелје. Аутофагија обухвата
унутарћелијске деградационе
системе који транспортују
компоненте до лизозома.
Лизозоми су у стању да сваре
супстрате, чије се компоненте
могу или рециклирати да би се Слика 11. Аутофагија
створиле нове ћелијске структуре или се алтернативно могу даље обрадити и користити
као извор енергије.
Научници су и даље несложни када је у питању да ли се аутофагија треба сврставати у
основне облике ћелијске смрти. Многи сматрају да се аутофагија не може сврстати у
вид ћелијске смрти јер је она механизам који се дешава уз ћелијску смрт или ради
очувања ћелије у неповољним условима.
Аутофагију могу покренути различити стресори, пре свега недостатак хранљивих
материја или може бити резултат сигнала присутних током ћелијске диференцијације и
ембриогенезе и на површина оштећених органела.
Иако се аутофагија често користи за рециклирање ћелијских компоненти, она може
довести до уништења ћелије и на тај начин је повезана са уклањањем остарелих ћелија
из остарелих ткива. Неуспех аутофагије, као и потенцијално омогућавање развоја рака,
такође је повезан са акумулацијом протеинских агрегата у неуронима и развојем
неуродегенеративних болести, укључујући Алцхајмерову болест.

13
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

Данас су познате три врсте аутофагије (Слика 12.):

 Макроаутофагија
 Микроаутофагија и
 Аутофагија посредована шаперонима
Главна карактеристика макроаутофагије је настанак аутофагозома – везикуле с
двоструком мембраном која увлачи органелу или друге структуре. Аутофагозом улази
у лизозом где се разградња дешава.
С друге стране, код микроаутофагије, аутофагозом не настаје, већ цитосолни материјал
директно улази у лизозом инвагинацијом његове мембране.
Као што јој само име говори, аутофагија посредована шаперонима мора да има
укључене одређене шапероне – пратиоце у процесу разградње. Протеини који се
разграђују морају да се вежу за шаперон, који ће се везати са специфичне рецепторе на
мембрани
лизозома и тек

14
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

онда протеин може да уђе у лизозом. Ова врста аутофагије је најстрожије генски
регулисана.

Слика 12. Врсте

Механизми аутофагије
аутофагије
Када се говори о механизмима аутофагије, најчешће се описује макроаутофагија.

У суштини, први корак у аутофагији је формирање фагофора. Фагофор је структура

која настаје од мембране Ендоплазматичног ретикулума, плазма мембране или
спољашње мембране митохондрија. Фагофор је уствари само отворен полукружан део
мембране од ког касније настаје аутофагозом. Аутофагозом се касније спаја са
лизозомом и долази до деградације садржаја.
Аутофагија се дешава у пет корака: иницијација, елонгација, матурација, фузија и
деградација. (D'Arcy M. S., 2019, страма 586-587)

15
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

Најбитнији чиниоци у аутофагији су Атгс гени, који активирају читав механизам.

Формирање везикуле са двоструком мембраном – аутофагозома је сложен процес који
укључује 16 протеина (Атг протеини). Поред тога, два система коњугације слична
убиквитину9 су укључена у аутофагију. Ови системи производе комплексе аутофагије:
УЛК-1, ПИ3К са Беклин-1 протеином и они могу одредити формирање и величину
аутофагозома.
Иницијација почиње сигналом за мањак амино-киселина у ћелији и активира се УЛК-1
комплекс протеина који врши иницијацију аутофагије. Овај комплекс узима део
мембране Ендоплазматичног ретикулума, голџијевог апарата или плазме мембране и
тако се формира пре-аутофагозом или омегазом. Даље УЛК-1 комплекс
фосфорилацијом активира комплекс ПИ3К са протеином Беклин-1, који врши
елонгацију. Након формирања овог комплекса, формира се потпун фагофор. Фагофор
окружује органеле или друге компоненте ћелије које треба разградити. Матурацијом и
затварањем фагофора настаје везикула – аутофагозом. Аутофагозом се не затвара око
било које органеле или молекула, јер је аутофагија веома селективан процес. Даље
долази до фузије где се аутофагозом транспортује до лизозома за чију мембрану се

9
Мали регулаторни протеин присутан у скоро свим ткивима еукариота

16
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

везује. Садржај аутофагозома се испушта у лизозом, настаје аутолизозом, где се врши

деградација помоћу специјалних ензима.

ЕНТОЗА

Ентоза је механизам који доводи до такозване „ћелије у ћелији” формације. Термин

ћелија у ћелији представља присуство неке ћелије унутар друге. Овај процес се назива
и инвазија ћелије или канибализам. Саме ентотичке ћелије активно учествују у
процесу, јер улазе у ћелију домаћина. Унутрашња ћелија је углавном жива, може да се
дели и налази се у великој вакуоли, али већина ћелија умире. Спољашња ћелија изгледа
увећано и њено једро је згњечено. Обично долази до смрти унутрашњих ћелија.

17
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

Ако ћелија преживи она је или успела да се одвоји од спољашње ћелије и егзоцитира
или се умножила унутар ње. Ипак најчешће ћелија умире ауофагијом у лизозомима или
апоптозом.
Занимљиво је да се различити облици ћелијског канибализма јављају код готово свих
организама, од бактерија до сисара, што указује на то да је овај облик убијања и
храњења ћелија очуван током еволуције. Низак ниво ентозе се јавља у здравим
ткивима, а највише стопе су присутне у канцерогеним ћелијама.

Слика 14. Ентоза

ЗАКЉУЧАК

Ћелијска смрт је фундаментални биолошки процес који игра кључну улогу у

различитим физиолошким и патолошким стањима. Свака врста ћелијске смрти има
своје јединствене карактеристике и механизме. Разумевање различитих типова ћелијске
смрти и фактора који утичу на њих је важно за развој ефикасних терапијских
интервенција за различите болести.

18
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

Последњих година, истраживачи су направили значајан напредак у откривању

молекуларних механизама који регулишу смрт ћелија. Овај напредак је довео до
открића нових сигналних путева и молекуларних циљева који се могу искористити у
терапеутске сврхе. На пример, лекови који селективно индукују апоптозу у ћелијама
рака показали су обећавајуће резултате у претклиничким и клиничким студијама,
нудећи нову наду за пацијенте са раком. Поред тога, лекови који инхибирају
некроптозу и пироптозу су истражени као потенцијалне терапије за инфламаторне и
аутоимуне болести.
Штавише, истраживање је открило да ћелијска смрт није само деструктиван процес већ
и кључна компонента регенерације и поправке ткива. У ствари, програмирана ћелијска
смрт игра кључну улогу у развоју ембриона, ремоделирању ткива и функцији имуног
система. Проучавајући улогу ћелијске смрти у овим процесима, научници могу стећи
увид у замршене механизме који управљају сложеном интеракцијом између ћелијске
смрти и опстанка ћелије.
Проучавање ћелијске смрти је суштинска област истраживања која има утицај на
широк спектар болести и биолошких процеса. Кроз даља истраживања можемо доћи до
нових стратегија за лечење и превенцију болести и стећи дубље разумевање
сложености ћелијског живота и смрти.

ЛИТЕРАТУРА

[1] Fleisher T. A. (1997). Apoptosis. Annals of allergy, asthma & immunology : official publication of
the American College of Allergy, Asthma, & Immunology, 78(3), 245–250. doi: 10.1016/S1081-
1206(10)63176-6
19
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

[2] D'Arcy M. S. (2019). Cell death: a review of the major forms of apoptosis, necrosis and autophagy.
Cell biology international, 43(6), 582–592. doi: 10.1002/cbin.11137

[3] Ameisen J. C. (1996). The origin of programmed cell death. Science (New York, N.Y.),
272(5266), 1278–1279. doi: 10.1126/science.272.5266.1278
[4] Bumbašević V., Đurićić B (1998). Molekulske osnove oštećenja, reparacije i smrti ćelija.
Medicinska akademija srpskog lekarskog društva, Beograd.

[5] Kaczanowski S. (2016). Apoptosis: its origin, history, maintenance and the medical implications
for cancerand aging. Physical biology, 13(3), 031001. doi: 10.1088/1478-3975/13/3/031001

[6] Xu, X., Lai, Y., & Hua, Z.-C. (2018). Apoptosis and apoptotic body: disease message and
therapeutic target potentials. Bioscience Reports, 39(1), BSR20180992. doi:10.1042/bsr20180992

[7] McIlwain, D. R., Berger, T., & Mak, T. W. (2013). Caspase Functions in Cell Death and Disease.
Cold Spring Harbor Perspectives in Biology, 5(4), doi:10.1101/cshperspect.a008656

[8] He, C., & Klionsky, D. J. (2009). Regulation mechanisms and signaling pathways of
autophagy. Annual review of genetics, 43, 67–93. https:/doi.org/10.1146/annurev-genet-102808-
114910

[9] Syntichaki, P., & Tavernarakis, N. (2002). Death by necrosis. EMBO reports, 3(7), 604-
609.

Датум предаје: ______________

20
Ћелијска смрт Јована Радоњић, IV2

Комисија:
Председник _______________
Испитивач _______________
Члан _______________

Коментар:

Датум одбране: _____________ Оцена__________ (___)

21