Professional Documents
Culture Documents
Borba Za Slobodu Secanje Na Cetnicku Borbu 1941 1950 Aleksa Tepavcevic
Borba Za Slobodu Secanje Na Cetnicku Borbu 1941 1950 Aleksa Tepavcevic
Borba Za Slobodu Secanje Na Cetnicku Borbu 1941 1950 Aleksa Tepavcevic
БОРБА ЗА СЛОБОДУ
СЕЋАЊЕ
НА ЧЕТНИЧКУ БОРБУ
19 4 1-19 5 0
ХАМИЛТОН - КАНАДА
1 9 8 7.
ИЗДАЊЕ ПИШЧЕВО
Исправке штампарских грешака
налазе се на крају књиге.
Typesetting and correction: “THE CANADIAN SRBOBRAN”.
335 Britannia Avenue, Hamilton, Ontario
Press: The Sinclair-Smith Press
1416 Grahams Lane, Burlington, Ontario
ЗНАНИМ И НЕЗНАНИМ ЈУНАЦИМА
ПАЛИМ У БОРБИ
ЗА СЛОБОДУ ОТАЏБИНЕ
ГРОБОВИМА ШТО СЈАЈЕ У ТАМИ!
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Алекса Тепавчевић, рођен 28. јануара 1920. године у херцеговачком
селу Казанци, у Гацку, од оца Јакова и мајке Саве рођ. Слијепчевић. Без
школског образовања сем основне школе. Детињство и младе дане провео на
сеоском имању код свога оца.
У почетку устанка у своме месту ступио у четничке одреде и борио се у
њима до завршетка рата. Пред крај рата повлачио се са четницима у Босну,
после у Словенију. Прешао у Аустрију (1945), ступио у додир са британским
трупама код Бељака, од којих био враћен и предат комунистима на жељ.
станици Јасенице. Прогоњен 30 дана под стражом комуниста у правцу „свог
родног места“; на том путу, код Теслића у Босни, извршио бегство и
планинама дошао у свој родни крај. Ступио у додир са четничким групама у
пределу Херцеговине и наставио четовање. Провео у шуми 5 година после
рата, уз велике патње и страдања. Доживео 1950. годину и са четири претекла
саборца отступио за Грчку. На том путу, од 78 дана, изгубио три саборца —
сапутника. Прешао у Грчку са Димитријем Црногорцем на предело Кастурије
у Грчкој. Око годину дана провео у избегличком логору Лаврион, одакле
емигрирао у Канаду 1. децембра 1951. године.
У Канади, као „новој отаџбини“ настањен и живи стално до данас. Као
фабрички радник узгредно се бави писањем у српским емигрантским
листовима: „Канадском Србобрану“, „Слободи“ и „Српским Новинама“.
Писао већином о преживљајима из доба рата на коме искуству темељио своја
излагања о националним проблемима. Писао и о животу националне српске
емиграције, о њеном одржању у туђини и борби за ослобођење поробљене
Отаџбине испод комунистичког ропства.
Поред овог дела, „Борба за Слободу“, које сада издаје, у рукопису му
стоји напис „Из живота мојих земљака“ — углавном патње и страдања изнета
кроз разговор сељака и сељанки са којима је писац био тесно повезан у току
рата и после њега.
УВОД
Да је којом срећом српска Отаџбина — постојбина мојих прадедова —
остала у дуготрајном миру, после ослобођења и уједињења Српства 1918.
године, ја бих се највероватније, доследно својим старим, одазвао сељачком
позиву. — Да на имању свога оца, које је дед откупио од Турчина, орем и
сејем, да косим и жањем, да гоним коње у гувну који копитама истресају
жито из јечмена, ражана и пшенична класа од кога се прави „насушни хлеб“.
Да одгајам стоку — овце, козе, говеда и коње; да косим ливаде и чаире, да
сечем листобер за прехрану стоке преко зиме; да лети изгоним стоку на
пасишта по планини, да је напајам на коритима са истопљеном водом од леда
и снега, извађеног из јама, вртача и дубодолина. Моја срећна будућност
проширила би се и на одлажење у варош и састанке: куповао бих намирнице,
продавао стоку на пазару, слушао од варошана „шта се ради у свету“. Ишао о
празницима цркви и на састанке; веселио се са рођацима и певао с њима
враћајући се кући. Сретала би ме мајка, ако нико други не би био,
помиловала руком и очима. Бавио би се „спортом“ када је зима и ора за лов,
ловећи дивљач по планини. У доколици, преко зиме, читао песмарице и учио
песме напамет, оне о бојевима, певао их уз гусле па какав био глас и гудало.
Та неостварена будућност мога живота, по злом удесу избијања Другог
светског рата, претворила се у нешто друго, сасвим неочекивано и
непредвиђено. Уместо плуга, да је остао мир, узео сам пушку, када је севнула
искра устанка у моме селу Казанци у Гацку, Херцеговина, и тако постао
борац у четничком рату који се водио 4 године под старешинством Драже
Михаиловића, народног вође и првог устаника у окупираној Европи. Када је
Отаџбина пала у комунистичко ропство 1945. године продужио сам четовање
по српским планинама још 5 година. Тако сам у четовању и под оружјем
провео више од 9 година — од 6. јуна 1941. до 10. августа 1950. Из тога
живота је и ово моје „сећање“, писано по изласку из Отаџбине.
Шта је написано и ко је писац, то је прва ствар коју заинтересовани хоће
да сазна чим отвори књигу?
У мојим сећањима или успоменама из четничке борбе, који се састоје од 2
главна дела написано је следеће:
У ПРВОМ ДЕЛУ под насловом „У ДОБА РАТА“ изнето је о устајању
Срба у Гацку на отпор хрватској злочиначкој усташкој војсци која је,
посретством немачких и италијанских окупатора, хтела да уништи српски
народ свугде где се протезала њихова пупет држава. Изнети су догађаји у
почетку устанка, за први месец дана, са више опширности и подробности. Ту
је први напад на усташку посаду, на жандармериску станицу у Казанцима, 6.
јуна 1941. заузимање положаја од Самобора до Степена према усташкој
Фазлагића Кули, борбе око Зборне Гомиле, Пустог Поља и Степена. Напад на
варошицу Автовац и заузимање од усташа, уочи Видовдана 1941.г. Напад на
италијанску извиђачку колону, која је хтела да оспори заузимање Автовца, и
суочавање са усташким злочинима на Коритској јами, у коју су хрватске
усташе бациле преко 300 Срба.
Почетак борбе са комунистима и њихова оргијања из првих дана њиховог
крвавог заснутка и пира над националним Србима и Српкињама. Једна већа
операција четника Невесињског корпуса, у мају и јуну 1942.Г. која је
допринела поразу комуниста са терена Херцеговине и Црне Горе, описана је
како сам је ја видео.
Борбе „гатачких јуришлија“ свуда по Гацку и деловима Невесиња,
Билеће, Требиња, Љубиња и Стоцу. На простору Пиве, Голије и Бањана, и
путем кроз Босну, до Лијевча Поља и пл. Козаре, где су безмало сви нестали.
Оступање преко Словеније и прелажење у Аустрију. Ступање у додир са
Енглезима и како су нас изручили комунистима. 30 дана прогонства у
унутрашњост земље и бежање из Теслића, у Босни. Шеснаест дана путовања
преко планина, од Теслића до Гацка, наилажење на остатке лешева и спреме
куда се Дража са србијанским четницима пробијао за Србију. Поново
„савијање гнезда“ у планинама свога родног краја и настављање борбе мањих
четничких група.
У ДРУГОМ ДЕЛУ под насловом „ПОСЛЕ РАТА“ или „Борба до
последње капи крви“, изнет је живот патње и страдања у шуми од 1945 —
1950. У овом делу, о коме се мало у јавности зна, заинтересовани читалац
може наћи горког искушења и нечувених напора како се четници, и после
рата, дуги низ година, одржавају по планинама, жестоко прогоњени од
комунистичких власти. Ноћни додири са народом и исказивања заједничких
мука, сукоби по кланцима са потерницама, скривање трага и зимовања по
највећим планинама, брдима, јамама, пећинама, покретања и искакања у снег
пред куршуме. Погибије четника по планини Сомини. Масовне потере и
претње комуниста на уништењу преосталих четника. Прогонства породица и
пријатеља четника у сабирне логоре ради боље контроле над четницима у
шуми. Пуштају их само кад сазанају да је њихов четник погинуо. Садизам и
мрцварење тела погинулог четника — песме и коло око убијеног! Нечувене
страхоте комунистичког терора над противницима свог злогласног режима.
Под насловом „ОДЛАЗАК ИЗ ОТАЏБИНЕ“ или „путем кроз беспуће —
из Херцеговине за Грчку, од 25. маја до 10. августа 1950.“ читалац може наћи
како је једна четничка група од 5 бораца покушала да се пробије за Грчку,
преко планина Црне Горе и Јужне Србије. Овде је учињен последњи напор
који се могао дати да неко пређе у иностранство из толике даљине, на томе
путу је остављено 78 дана. Од петорице четника, колико их је пошло за
Грчку, пробила су се само двојица; остала тројица су погинули у арнаутском
насељу Дреница код Метохије. Како се пело на највише висове Шар планине,
да се узме „оријентација“, и вијугало између албанских и југословенских
караула по граници, са тачношћу је описано. Наилазак на граничне страже и
заседе, на запете мине, вучје јаме; упадања у непозната села и заглављивања
по непознатим планинама, отимања хране од Арнаута и тешкоће око
прелажења река, били су свакодневна појава двојице претеклих четника који
су се пробили у Грчку. Патње без воде по безводним планинама и храњење
попрженим житом из отрешеног класа по пољима, били су чести догађаји на
путу. Губљење оријентације и помисао на самоубиство пратили су нас на
више места.
Прелажење у Албанију, због непознавања правца куда да се иде, тешкоће
на томе путу који је трајао 5 дана. Пролажење кроз албанска војничка
заседања која су била истурена по граници због сукоба са Југославијом.
Несташица воде и хране и опасно провлачење на албанско-грчкој граници,
где је логоровала војска, због затегнутих односа и недавно протераних
комуниста из Грчке. Све се то може наћи, скоро сваки преживели дан, у
опширном напису „Путем кроз беспуће“, који је спреман за посебну књигу.
Цела грађа, која је сабрана у овој књизи производ је мојих доживљаја и
очевидности. Ништа није узето по „чувењу“ и најмање има туђих навода. Сви
преживели догађаји су суочавање у њима и пренешени су на хартију са
најбољим сећањем и жељом да буду најтачнији. Ако понегде има „песничке
ноте“, то је „мана“ свих горштака из гусларског краја. Има понегде и поноса,
али не претераног и незаслуженог, него онаквог за који Његош каже: „Није
срамно похвалит се право“. Ја то нигде нисам чинио у односу себе него у
односу описивања јунака према којима нисам могао „срцу одолети“ а да не
кажем и коју похвалну реч.
Описивања догађаја нису само на простору свога ужег краја, она се
протежу дуж целе Југославије, чак и даље — од Тирола у Аустрији до близу
Грамоса у Грчкој. Ја сматрам да ће и за будућег историчара понешто бити од
важности из ових мојих успомена. Када, рецимо, по неком фосилу или каквој
другој ископини из земље, могу да пронађу колико је стара и из кога доба
потиче, или из записа који су писали невешти људи, стручњаци нађу
драгоцености — можда ће онда и овде бити нечега за што се иначе не би
знало. Ја сам, што сам више могао, избегавао да пишем о оним стварима које
су други писали и објавили. Такође, нисам стајао на брду него под брдом, па
нисам могао добро видети „шта се све ради“, као они што су били на
положајима и одговарајућим местима. Да сам тада мислио на писање,
вероватно бих имао шире погледе. О ономе што нисам добро „осмотрио",
нисам писао. Ја сам носио пушку а не перо!
Грађа која је унета у ову књигу није спремана за књигу, бар овакву
целокупну какву сам спремио сада. Ово су мањи и већи написи објављени у
новинама, у периоду дужем од 25 година. Тако ови (састави) неће бити добро
сложени и по хронолошком реду. Биће неких „прескока“ у првом делу „Из
доба рата“, али ће то мањи чланци, који су писани о „годишњицама“,
„Божићима“ и другим истакнутим догађајима, потпуно допунити што је у
недостатку. „После рата“ и „Одлазак из Отаџбине“ су потпуни састави,
спремни да се објаве као посебне књиге.
На крају да поменем и то — шта ме је потстакло да пишем о четничким
борбама по изласку из Отаџбине, у страни свет и емиграцију. Највише је
деловало то, што из оне средине, где сам пролазио у борбама, разним
патњама и страдањима, није преживело много бораца, њих је врло мало у
емиграцији, а нема их много ни у земљи. Када сам живео са њима, онима што
су пали за Српство, нарочито после рата у шуми, ми смо се међусобно
разговарали и о томе, ако неко преживи, да каже како смо живели. Пошто су
ово мањи и спореднији догађаји збивања у најновијој српској историји, то би
могли пасти у заборав, па ме је, с те стране, потстрекивала жеља да радим на
овом објављивању. У земљи, где влада комунизам, набацано је доста корова
на све што је српско и четничко. Преостаје да преживели, који се налазе у
слободи, раде на обарању комунистичких неистина које су се почеле ширити
из оквира њихова домена. Као дугогодишњем четничком борцу у Отаџбини
мени ни крв није дала „мира“ да после боја бацим копље у ледину и седим
скрштених руку у емиграцији. Остао сам под заклетвом своме мученичком
народу и палим саборцима да очувам њихов аманет и да се борим до
последњег даха свога живота. То је за мене најмања жртва а највећи понос.
Да је било места за оружану борбу никада не би узео перо, јер оно није моје
занимање — моја је пушка у рату и плуг у миру моје Отаџбине.
Велико гостопримство нашао сам у „Канадском Србобрану“, органу
Српске народне одбране у Канади, у којем сам, скоро од његовог изласка,
почео објављивати чланке из четничке борбе и своја запажања у односу
борбе против српских непријатеља, као што су комунисти у земљи и усташе
у иностранству. Чланцима о четничкој борби „Канадски Србобран“ је
осветљавао гробове у тами наше поробљене Отаџбине.
У раду око штампања изашли су у сусрет и помогли: Српска народна
одбрана у Канади, уступила је своје машине за слагање текста; г. Лазар
Стојшић, пешадијски мајор Краљевске војске, пре рата, и уредник
„Канадског Србобрана“ више од три деценије, извршио је коректуру текста
пре и после слагања; инж. Гвозден Ђ. Бајић, сложио је текст на машинама и
извршио техничку припрему за штампу, уз минималну награду.
Њиховом помоћи смањен је материјални издатак за штампање књиге, на
шта им се свесрдно захваљујем. Уз то, као најглавније, они су имали у виду
да, својим радом и доприносом, помажу српску националну борбу која се
води — изношењем дела на видело из прошлог рата, са чим се уједно
осветљава истина и пали свећа палим у борби за слободу српског народа.
Велику моралну подршку имао сам и код читалаца „К. Србобрана“ који
су ми бројним писмима и порукама дали више воље да радим на
објављивању. Многи од читалаца „К.С“, са којима сам се срео, стиснули су
ми десницу и кроз сузно око проговорили шта мисле о преживелим
догађајима из четничке борбе коју су читали у „К. Србобрану“. Неки су
нашли себе и своје „доживљаје“ који спавају на срцу у њима. Они који нису
имали среће да се боре у Равногорском четничком покрету, него су стицајем
околности живели ван Отаџбине, стекли су више сазнања и добили јаснију
слику о ратним догађајима у њиховој земљи и још више заволели своје
четнике — борце за слободу. Нашло се љубитеља слободе и међу младим
српским снагама, које пристижу из Отаџбине, па су са одушевљењем читали
чланке у „К.С“, о борбама четника за време рата и после њега.
У књизи има више од половине градива које нигде пре није објављено.
Сабрано у једном делу биће прегледније и лакше за читање. По садржају на
крају књиге лако ће се моћи наћи шта је од интереса за читање — из кога
доба и о чему. Моја жеља је одувек била да упознам што већи број читалаца о
догађајима у земљи за време рата и четничкој борби у њима, зато сам
претходно и објављивао већи број чланака у новинама о томе.
У нади да ће ускоро гранути сунце слободе српском народу у нашој
Отаџбини па ће искрснути боље могућности, и виша сазнања о праведним
жртвама које су пале на бранику Српства и слободе.
ТРЕЋИ СРПСКИ УСТАНАК
ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ И РАВНА ГОРА
Било је тешко дићи устанак 1941. године, не што Срби нису били орни да
се боре, него што су освајачи били превише јаки, осиљени и склони да врше
одмазде („сто за једног“). Уз то су имали своје помагаче у освојеној
Југославији, 3-4 милиона Хрвата пришло је оберучке Немцима и
Италијанима, ставили им се у службу, чак више него што су ови и захтевали
од њих! Ниједан мањиски народ Југославије, после њеног пада, није стао уз
Србе, или бар остао по страни, сем Словенаца који су такође били изложени
прогонима. Треба имати у виду да је српски народ био осуђен од Хитлера на
тешку казну због прекршаја уговора од стране пучистичке владе 27. марта.
Доведен на „безусловну капитулацију“, српски народ је остао без икакве
заштите, стављен ван закона, осуђен на уништење! Бесмисленом политиком
последње југословенске владе доведено је целокупно Српство у смртну
опасност. Хрватске усташе су добили одрешене руке да чине што желе, а они
су желели да униште сав српски народ где су им окупатори дали да владају;
дата је и другим суграђанима, стране народности, могућност да се испоље у
свим својим непријатељствима против Срба. Све је било доведено у
безизлазну ситуацију у којој се било тешко снаћи.
Провиђење је хтело да се српском народу насмеши небо, да га огреје
сунце са Равне Горе, да се у његовим верним синовима појави слободарски
дух и покрене их на устанак, давањем отпора непријатељима, по историској
устаничкој традицији српскога народа. У оно што би се, по претпоставци,
могло највише сумњати било је имати вољу у таквом тешком добу. Али, ето,
и ту је била срећа на српској страни — јавио се Дража Михаиловић да буде
вођа Трећег српског устанка. По узору Карађорђа и Милоша Великог, овај
смели син српске Шумадије, подиже српски барјак на Равној Гори и позва
народ да се бори за слободу. Устала је листом Србија и све угрожено Српство
на свим странама раскомадане државе Југославије. Устао је из нужде и
оправданих разлога, српски народ, да брани себе и своју слободу од сковане
завере која мује радила о глави и брзом уништењу. Устанак је био једино
средство да се спасава угрожени српски народ изложен смрти вишеструких
убица. Колико је то била прека нужда српског народа да се диже устанак,
види се по томе што је Дража Михаиловић нашао своју идеју у Србима који
су истоветно мислили као и он. Отуд Дража, без државе, без војске, без
оружја, без везе, без помоћи од икога, наслоњен на српски народ, за час има
све — и војску, и храну, и пушке, и муницију. Они што су пре имали све нису
имали ништа, јер се нису наслањали на српски народ, него на свакакве
мешавине у Југославији које су се кад су мирисале да долазе Швабе,
окренуле против државе и владе која се наслањала на њих. Бољег
„наравоученија“ за будуће српске политичаре ваистину нема, него да се у
будуће држе принципа — „уздај се у се и у своје кљусе“.
Све су то велики и значајни чиниоци који су се појавили 1941. године,
када је српски народ остао незаштићен и без отпора, предат тиранима сваке
врсте, после пропасти Југославије. Србију и Србе у њој немогуће је
замислити да они икако могу проћи без отпора и дизања устанка, када се
угрози њихова слобода. Узалудне су биле и остаће све приче, од ма кога, да
не треба давати отпор јачој сили, да се треба „сналазити“ и „мудро“ ћутати
под окупаторима који сисају крв, тј. извлаче сокове из земље и народа. Кроз
велика и горка искуства Срби су остали свесни шта значи живети у ропству,
без отпора и устанка; — да је то сигурно одумирање од Српства и нестајање
међу туђинима. Зато је одувек међу Србима било смисла и свести да се бране
кроз отпоре и устанке. То су учинили и 1941. године, у веома тешкој и мучној
ситуацији.
Устанком који је подигнут на Равној Гори 1941. године под вођством
Драже Михаиловића учињено је много у одбрану српског народа, нарочито у
западном делу где су Срби били подвргнути тоталним уништењу од стране
хрватских усташа. Сви они који су преживели усташку касапницу, избегли су
је само зато што су се дигли на отпор и одбрану. Устанак је значио опстанак
у свим српским крајевима, јер су Срби свугде били угрожени. Без устанка
1941. године, не би било живота српском народу; био би истребљен у
хрватској „држави“, на Косову и Метохији, док би Србију „проредили“
Немци. Тако исто и у Црној Гори, италијански фашисти би учинили своје.
Српству би били подрезани корени. Савременици ратних догађаја најбоље
знају колико су Немци и Италијани били „наклоњени“ према Србима па да,
из ма каквих обзира, поштеде њихов народ, уколико би он престао да их
туче. Само су јаким отпором српског народа присиљавани да мењају планове
које су правили на што већем уништењу српског народа. После устанка у
Црној Гори, Италијани су од много чега одустали и на крају постали
безначајни. У Србији Немци су одустали да вршљају како су замислили;
планински и шумовити предели били су заштићени од немачке пљачке и
извлачења хране за њихову војску. Чести четнички дочеци и сукоби нагонили
су их на све мању контролу над Србијом, њиховим осветама није био умирен
српски народ. А када се Равногорски покрет проширио и ојачао, није било ни
помисли код Немаца да се српски народ може потчинити. Из страних извора,
у преписци Хитлер-Мусолини — Ћано и други, видимо још боље шта је за
Осовинске силе значио Дража Михаиловић и устанички српски народ.
Трећи српски устанак, на челу са Дражом Михаиловићем, био је један од
првих устанака у окупираним земљама Европе, па је Хитлер страховао, поред
српског отпора и устанка, да се и други народи могу побунити. Из тих
разлога Хитлер држи стално своје дивизије над „буретом барута“, које је у
сваком часу могло да експлодира и да му зада смртни ударац.
Српски народ би са својим устанком на крају извојевао сјајну победу, да
није дошло до појаве комуниста, који су са отпочињањем братоубилачког
рата, као по наруџби, дошли да олакшају спољним и унутрашњим српским
непријатељима.
Кад је све српско било устало на ноге, добило маха и почетне снаге,
имало правац и оријентацију шта треба да предузме и као најглавније, био
дочекан и заустављен усташки покољ над српским народом, искачу
комунисти из својих мишијих рупа, где су се били посакривали, онда када су
Дража Михаиловић и његови четници отпочели борбу и већ имали потпуну
иницијативу у рукама.
Комунисти се нису појавили да узму учешћа у одбрани српског народа
који је био тешко угрожен, него по позиву из Москве, да бране совјетски
комунизам који је био угрожен од немачких дивизија. Тако је комунистима у
Југославији, на првом месту српским комунистима, био пречи злогласни
Стаљин који је смакао 30 милиона Руса, него невини српски народ који је
пред њиховим очима умирао на најстрашнијим мукама! Шта више,
комунисти прелазе преко свега тога и о усташком покољу над Србима не
воде ни најмање рачуна — називају то „обрачунавањем“ између
„великосрба“ и хрватских „екстремиста“. Комунисти се убрзо ортаче са
усташама, стим што их они не прогоне и не нападају кад се настане на
њиховој територији, или буду прогнани од четника из српских крајева. За
последње три године рата комунистички партизани стално налазе
одмаралиште у Павелићевој Хрватској и помоћу усташа убијају тамошње
Србе. Када их Немци најуре, због својих пролаза, они побегну у српске
крајеве, запушкарају и навуку одмазду Немаца над српским народом. Зато су
српски предели остали потпуно опустошени — народ побијен, имања
опљачкана, куће погореле. Комунистичка „револуција“ у Југославији, то је
злочин према српском народу, који је вршен срачунато; када су једни
злочинци били у немогућности да докрајче српски народ! То је смена усташа
и партизана — што једни нису могли да достигну, достижу други.
По кукњави комуниста на четнике и Дражу Михаиловића, свако може
увидети колико су им били на путу и при тоталном слому да их није извукао
„интерес“ Запада и трупе црвене армије. Комунисти су доста јада задали
српском народу у току рата и после њега, и непрестају ни данас. Али, поред
свага нанетог зла, нико од Срба не признаје нити осећа да је побеђен од
комуниста. Српски народ је водио борбу против њих у току рата, води је и
данас и водиће је све док их не збаци с врата.
Трећи српски устанак, подигнут на Равној Гори, под вођством Драже
Михаиловића, који је имао за циљ да се даје отпор и води борба против свих
српских непријатеља, неће никада престати са борбом пре него се извојује
слобода српском народу. То посведочавају родољубиви Срби на свим
странама — у Отаџбини и ван ње, где су се привремено настанили. Без
слободе Срби не могу бити мирни, нити време може за њих бити друго. Та
живео је српски народ 500 година у ропству, па није престао да мисли на
победу!
Тако и данас после 40 година поробљавања наше Отаџбине, Срби мисле
са свих страна света, дају до знања својим вишеструким непријатељима, да
нису престали са борбом и отпором све док не изврше започето дело Српског
народа, Драже Михаиловића и Равне Горе.
Србинов је завет да живи у слободи, а кад је изгуби да се бори за њу!
Равногорска борба се наставља све док се не стресу ланци са руку српског
народа. За Српство и Србију Срби ће увек имати духа и снаге да се боре за
своје светле идеале — Слободу и Правду!
ДОБА РАТА
УСТАНАК У ГАЦКУ
6. ЈУНА 1941. ГОДИНЕ
Скица Гацка и околине — путеви и планине.
ПОЧЕТНИЦИМА УСТАНКА
Хвала вам, браћо!
Највише зато што сте имали иницијативу и смисао да се брзо снађете, да
прегалачки устанете на отпор и борбу против хрватске хорде, која је имала
злочиначке намере да из темеља сатре српски род где је могла допрети. Ви
сте у вашим кршевима имали више свести да браните Српство, као
неписмени сељаци, од оних што су живели у вароши и граду, са вишим
знањем, стеченим кроз школу и бољи живот. Они су савили главе да трпе и
ћуте, а ви сте устали да вас у борби рађе нестане, него да вам прегнута врата
усташки маљ смрска главе.
Знам вас кад сте добили вести, да вашу браћу Коритћане убијају
маљевима и бацају у јаме, како сте брзо скочили на ноге, заборавили на сва
размишљања шта вас може снаћи у случају одмазде окупаторске силе,
зграбили сте оскудно оружје и на прву усташку посаду, у вашем селу
Казанцима, јуришали да их разбијете и да продужите у борби, док не
победите или вас нестане. Гледам вас и сад, после 40 година, како се
искупљате на брду Гат, који је одбранбена тачка вашег Гацка, побијате
српску заставу и оглашујете устанак 6. јуна 1941. Гледам вас озбиљне и мрке,
узнемирене од јачине крви која вам не да сести, када сазнајете да вашу
суседну браћу кољу изроди од ваше давне крви који су се придружили
усташким крволоцима. У силном заносу осветника одлучујете сложно да, у
истом часу, нападнете прво усташко гнездо и да срамној „држави“ Хрватској
ставите до знања да, преко вас живих, усташе неће крочити даље.
Не могу а да не споменем са болом када сте слали поруку вашој браћи у
Автовцу и Гацку, да беже испод усташке власти вама у састав, или ма где у
планинске збегове, јер у борби на смрт и живот морате да евакуишете
угрожено становништво у високе планине. А какав сте одговор добили?
Читао сам вам писмо које сте добили у расвит дана у Пустом Пољу у коме
ваше дојучерашње чиновништво из општине и среза, и сви богатији трговци
поручују: „Напустите положаје око Гата и повуците се кућама што пре, доћи
ће хрватска војска и авиони и запалиће вас и ваша села“. Како вам беше
тешко тада — што су „паметни“ изгубили памет па држе веру у невери! Ви
нисте оклевали нити се поколебали да наставите своје дело које је водило
одбрани угроженог Српства.
Ваша снага је расла од угрожених Херцеговаца са свих страна, од браће
Црногораца који су разумевали ваше невоље. Оружје је набављано више и
бојна магла је притискивала гушће ваше угрожено Гацко. Почели су да
штекћу митраљези, да се стварају одбранбени фронтови, да се утркују момци
на положајима ко ће пре коју чуку заузети, да многи залију врелом крвљу
своју властиту њиву која га је хлебом хранила. Враћали су дуг земљи која их
је хранила, по традицији својих предака. Били су свесни зашто дају животе;
да је часно и благородно дати живот за слободу своје родне груде — своје
драге Отаџбине.
Хвала вам, браћо, што сте дигли устанак и дали отпор, проширили борбу
и спасли све што се спасти могло од усташких лешинара који су мучки и брзо
наступали, по паду државе, да кољу и масакрирају незаштићени српски
народ. Цена вашег устанка и борбе је неизмерно велика, када сте знали као
„прости“ и „неуки“ сељаци, да тако високо дигнете српско име и понос. Ви се
по снази борбеног духа можете мерити са класичним јунацима старе Јеладе.
Нико од вас није чуо ни читао о Термопилима и Леониди, али по одлучности
и снази ваше војске, ви се можете упоредити са Спартанцима који су, врло
мали по броју, дочекали много веће непријатељске војске. Оно што је вама
остало бесмртно, то је ваш борбени дух, пренет у крви од ваших устаничких
предака, кроз епопеју Косова и Орашца, кроз црногорске и херцеговачке
устанке, који су вазда блистали пред очима угрожених и давали борце за
слободу.
Пред вашим отпором стале су крвопије српског народа; гладне и ненасите
усташке звери нису више могле локати српску крв, како су биле уронуле у
њу. Ваше су сестре остале необештећене, ваша одојчад нису прободена крај
мртве мајке. Ваши старци и старице умирали су у планинском збегу са
задовољством што удишу слободу. Ваша крв просипана је на земљи и
камену, али хрватске усташе нису доспеле да је полижу. Били сте храбри и
отпорни и нисте стопу земље и корака упустили коју сте једном освојили.
Ишли сте у помоћ и другој браћи која су била мање јака, улевали дух и
прегалаштво и све већим заносом тежили циљу ослобођења целог српског
народа.
Хвала вам, браћо, што сте издржали муке свакојаке: непрестане борбе,
одолевања која су била тешка при оскудним средствима на вашој сувопарној
земљи, без икакве материјалне помоћи ниодкуда; — били сте гладни,
неодевени, ненаспавани, уморни од рада и бриге за избеглим породицма.
Никада се нисте пожалили на тешкоће, него сте их стојички подносили како
доликује вашем соју горштака. У свакој тешкој прилици нађосте места
одушевљењу и охрабристе себе и друге око вас. Били сте равнодушни при
давању жртве, нисте захтевали од других да учине колико и ви; схваћали сте
демократске принципе и одбацивали сваки терор и силу да човек чини оно
што не жели и не може. Ко је хтео да пође са вама, примили сте га за брата, а
ко није, оставили сте га код куће док и сам дође до сазнања да му се треба
жртвовати у борби за слободу. Нико није погинуо од ваше руке зато што није
пошао са вама у борбу. Зато се можете назвати правим јунацима, који добре
воље дају животе за Отаџбину и њену слободу.
У суочавањима двеју опречних идеологија, ви опет изабрасте српски пут
на коме сте се нашли првог дана. Не успе нико да Вас скрене са њега, нити се
ма шта промени у вашим бићима загрејаним чистим српским родољубљем.
Ви нисте имали среће да поберете лаворове венце победе само зато што је
неправда владала светом, када сте ви стварали велика дела. Зато је ваш рад
плоднији и већи што сте у непокоравању неправди дали и своје животе, да би
задовољили своје и српске идеале.
Достојно сте се одужили Српству и Србији! — Хвала вам и Слава!
НЕКОЛИКО РЕЧИ О ГАЦКУ У ХЕРЦЕГОВИНИ
На северном делу Херцеговине, чије се сунчане стране дижу из
Јадранског мора под сенке планина: Дурмитора, Маглића и Зеленгоре, у
усеченој долини међу планинама, налази се мало поље, дугачко 24 км а
широко 4-5 километара. Једна мала река, која се састоји од планинских
потока, протиче по ширини поља и понире на другој стани под пл.
Бјелашницу. На северној страни до поља, су две мале вароши — Автовац и
Гацко у размаку 4 км једна од друге. Око Гацка стражаре вечне планине, а
између њих насеља по урвинама и љутом кршу. Северно и источно, до Босне
и Црне Горе су Зеленгора пл. и под њом су извори и развођа двеју чувених
река: Неретве и Сутјеске, чије воде отичу у два мора — Црно и Јадранско.
Тамо где је Сутјеска „изабрала“ свој ток налази се Вратар — врата од Босне
— где су чудом природе као ножем расечене планине Зеленгора и Волујак.
Уз широке плећи пл. Волујак прислониле су се друге планине, од Гацка
Лебршник и Власуља, а глава свих је планински вис Маглић (2381).
Највишим делом Гацко је окружено црногорским планинама — Голијом и
Сомином, између којих су насеља: Пива, Голија и Бањани, у којима живе
стара херцеговачка племена. Од херцеговачких срезова Гацко се дели са
Билећем и Невесињем, до њих су планине Баба и Бјелашница. Главни пут
који данас пролази кроз Гацко је Дубровник — Гацко — Фоча, а мањи и
спореднији је Мостар — Невесиње — Гацко — Никшић. По ова два пута,
који унакрсно пресецају Гацко, оно се помиње од старина. У старије доба, и
пре доласка Турака, због Дубровника и трговачких веза са њиме, а после, у
доба Турака, због напада на Црну Гору преко Гацка.
Присвајањем Босне и Херцеговине, Аустрија је у Гацку поставила логоре
и утврђења према Црне Горе. Први светски рат, као ратна зона према Црној
Гори, опустошио је — убиствима, расељавањем и паљевинама велики део
Гацка. У Другом светском рату поновила се стара трагедија из Првом
светског рата са још много већим страхотама. Поред рата са окупатором
избили су грађански ратови између Срба и усташко-хрватске „државе“, која
је Гацко присвајала за своју област где живи једна трећина муслиманског
становништва опредељена, у току рата, за усташе и њихову власт. А
комунисти су, не бирајући средства, вршили терористичке задатке да
постигну власт над земљом и народом.
Стари борбени дух и понос код Срба у Гацку
Ратови, борбе и страдања су нека врста народног калења на мучан и
тежак живот. У Гацку је тога било од памтивека; борбе, и страдања, и глади и
муке свакојаке. Народ је са преношеном традицијом одгајан у српском духу,
онако како се пева у десетерцу преко струна на гуслама. Трагом својих
дедова ишла су млађа покољења и заузимала се да их у свом раду не
осрамоте. Богате ризнице народног предања у причама, песмама и
споменицима подгрејавали су стари борбени дух и понос на све оно што су
стари чинили. У снагу духа Бог је надарио овај српски крај и снагом физичке
моћи код народне омладине — све је здраво и „ко од букве одваљено“. У
записима једног учесника у обарању Ченгића куле у Липнику, у време
херцеговачких устанака прошлог века, саучесник и писац вели: од изгореле
Ченгића куле беху остали зидови, али их устаници нерадо гледају и хтели би
да преврну и последњи камен из темеља тога дома по злу чувених српских
крвопија. Они, вели писац, својим широким и снажним плећима упру у
зидове и обарају их мада су били метар дебели и наслагани од тешког камена.
Ово нас потсећа на обарање стена, упирањем и леђима и ногама, на путеве
испод брда где је требало прекинути саобраћајну везу непријатељске војске
за време последњег рата. Истоветност духа и снаге се понавља, кад дође
време да се „заплива у крви“. Стари српски дух заблистао је опет у крви
младих покољења и поред тога што је прекидом од 20 година загушиван и
покриван заборавом. Надлетеле су опет сени оних старих јунака и
предводника што су витешки гинули за одржавање својих права и слободе.
Сматрамо да се ово неће схватити као нека неправедна хвала ако
поменемо неке истакнуте личности које су потицале из Гацка и са којима се
тамошњи народ поноси. По народном предању и проналасцима истраживача
историје и етнографије по српским крајевима, Јован Дучић нам је први
открио, да је Сава Владиславић заузимао велике положаје на руском двору у
16. веку, радио на ослобођењу и утицао на помоћ српској нацији, био родом
из Јасеника у Гацку. По томе проналаску и Дучићево порекло потиче из
Гацка. А пре тога, још после Косовске битке, у Гацко су добегли и настанили
се ближи сродници косовског јунака Павла Орловића, од којих су чувена
племена у Црној Гори и Херцеговини дала велики допринос у српској
националној борби за опстанак (види књигу Орловићи“ од Андрије Лубурића
као и књигу, Стара Црна Гора, од Јована Ердељановића). За Тешана
Подруговића, народног пјевача песама уз гусле, за време Карађорђа и
Милоша, Вук Караџић је написао да је од њега скупио доста песама и да је
био родом из Казанаца у Гацку. У херцеговачким устанцима из Гацка се
истичу као хајдуци и харамбаше: Стојан и Петко Ковачевић. У исто време,
херцеговачких устанака, кроз пола века, као горостасни бор, стоји на челу
српског народа у Гацку војвода Богдан Зимоњић. Да не помињемо оне
великане из скоре српске историје који су били као народне војсковође или
просветно-културни радници: браћа Грђићи, Митрополит Петар Зимоњић,
проф. Перо Слијепчевић и др. који су сви чинили част и понос српској нацији
и своме Гацку из кога су поникли. То је оно што народ у својим великанима
има увек пред очима неизбрисиву успомену, чува је и поноси се њоме, а кад
дође „стани пани“ гледа да пође њиховим путем.
Овај мало подужи увод, о положају Гацка и његовој старини, истакнут без
потребе за познаваоце, како што су суседни Херцеговци и Црногорци, неће је
учинити несхваљивим, да нађу разумевања за ону нашу браћу из других
српских крајева који су мање чули о Гацку.
***
Коритска Јама — хрватска касапница Срба у Коритима 1941 године. —
Повод на устанак и самоодбрану Срба у Гацку и свој Херцеговини.
БОРБА ЗА ОПСТАНАК
Једна од првих варница отпора разноврсним душманима у нашој
отаџбини 1941. године искрсла је у селу Казанцима крај Гацка у Херцеговини
6. јуна 1971. године навршиће се 30 година од када су сељаци поменутог села
са својим чађавим „московкама“, „берданкама“ и новим „маузеркама“ осули
прве плотуне на домаће изроде и издајнике који се преко ноћи претворише у
најкрвавије убице и џелате у лицу злогласних усташа Хрвата и муслиманског
олоша.
И овде као на другим местима наше угрожене отаџбине варнице отпора
искрсле су када је догорело до ноката и када је крвави нож „браће“ убица
принешен врату; Срби су се једва трезнили од зачмале море „братства и
јединства“ и устајали на самоодбрану. Успаванка „братства и јединства“
стаде нас милионских жртава и још и данас се не отрезнисмо од овог опојног
сна који нам спрема нове жртве у будућности. У развоју данашњих догађаја у
нашој отаџбини, што се зове Југославија, очевидно се спремају планови о
поновном уништењу Срба. Кроз комунизам се српски нараштај уљуљкује
братством и јединством, а хрватски се несметано подиже и оживљава кроз
усташтво; — истоветно са стањем пре рата 1941!
Безбројни животи су изгубљени у дезоријентацији и оклевању. Поука из
прошлости мора нам донети наук да отворених очију гледамо у будућност, да
се не понови зло које нас је снашло 1941. године. Изношењем збивања из
прошлости, као преживели саучесници, ми се осврћемо на наш млађи
нараштај да има у виду да будно прати догађаје који се одвијају на нашој
родној груди, да се не заваравају „великим идејама“ југословенства,
занемарујући свој национални корен из кога су поникли, на сличан начин као
што смо и ми старији чинили пред наше велико страдање 1941. године. Камо
среће да наши суграђани Хрвати мисле и раде о слози и јединству као Срби!
Напротив, они искоришћавају нашу добродушност за своје мрачне планове и
јуче, и данас, и сутра ће.
Жалосна је чињеница да су у крају о коме се пише (Гацку) муслимани
пришли усташама — Хрватима — и безобзирно убијали своје саплеменике
по крви и палили њихове домове. Понеки Срби, који се баве политиком,
нарочито они удаљенији од Босне и Херцеговине имају идеју о
„придобијању“ муслимана, пренебрегавајући сва збивања из прошлости.
Тако исто рађе пишу и говоре о злочинима Срба-комуниста него о злочинима
Срба-муслимана! Овим начином се тапкало и после првог светског рата, па
се то продужило и после другог, и дан-данас — потпуно бесплодан и штетан
посао. Да би се „придобили“ неваљалци, треба запоставити искрене патриоте
и тако губити тло под ногама. Колико је искрених Срба-муслимана
охладнело према оваквом држању Срба са идејом о „придобијању“? Ако су
Срби сложни, снажни и уједињени, пропаганда је излишна.
Хрвати — усташе, као и комунисти, када правдају своје злочине,
једноставно кажу: „и Срби су убијали“, комунисти ће издвојити четнике као
„кољаче“ а Србе назваће „хегемонистима“. Дакле, и једни и други осипају
ватру на све Србе. С том пропагандом они вежу наше руке и спутавају наше
мисли, да би нам и даље лакше секли главе, ако им дође погодан час. Јесте, и
Срби су убијали у самоодбрани, али никад нису почињали ратове ни против
страних суседа, а камо ли против својих суграђана. То је чињеница са којом
се Срби поносе.
Пре 30 година онога чемерног пролећа 1941. српска завичајна груда
претворена је у хаос. Ми живи сведоци сећамо се онога јада и помињемо га
из пијетета према безброј палих саплеменика. Нама и данас лебди визија оног
страшног јаука жена и деце који су се дубоко заболи у срце. Безбројне колоне
измрцварених живих лешева на путу ка Голготи. Канали, јаруге, јаме
препуњени људским телесима. Заједничке гробнице посташе српске цркве и
школе, свеће и кандила угаснуше у цркви. Поља и њиве покрише облаци
дима од запаљених домова. И ваздух, и вода, и сунце све беше потамнело од
људске жртве. Само се у горама нађе лека измученој српској души.
Изношењем „дела на видело“ заинтересовани читаоци, нарочито они који
су били млади или који су били удаљени од своје родне груди, моћи ће да
сагледају право стање, у само једном крајичку наше на крст разапете
отаџбине 1941. године. Кроз овај напис у коме су изнети догађаји, збивања са
садржајом: Осврт на ратно стање; Држање муслимана у Гацку; Устајање у
самоодбрану — отпор; на Гату; Заузимање положаја: Добрељи — Пусто
поље — Зборна Гомила; Други положаји по Гацку; Збегови; поновно
размишљање о муслиманима у Гацку и њиховом злочину извршеном над
својим суграђанима Србима; Окршај са хрватском црном легијом; Борба се
наставља и продужује; Запажања на положајима; Обарање 3 хрватска авиона
пред Видовдан, 26. јуна 1941; Дочек и напад на Италијане у Куменом брду
27. јуна 1941; Корићка јама; Заузимање Автовца — протеране усташе беже у
Фазлагића Кулу; Видовдан у Автовцу и састанак два будућа четничка
команданта: попа Радојице Перишића и Милорада Поповића; Долазак
Италијана у Гацко и разорни рад међу устаницима; Почетак борбе комуниста
у Гацку упоредо борбе са устанцима; Почетак борбе против комуниста у
Гацку упоредо против борбе са усташама; Организација и старешинство и др.
Кроз цео опис догађаја, који се збио за кратко време (месец дана) читаоци
неће наћи „истакнутих“ имена „вођа“ и „команданата“; у следећим написима
биће речи о томе. Исто тако и са крволочне усташке стране неће бити
„стожерника“. Сматрамо да за кратко време (од пада државе) није могао
човек, један-два, склонити — „повести“ масу да без изузетка учествује у
потпуном уништењу својих суграђана Срба. На обе стране учешће се
изродило напоредо без изузетка, само у супротној форми. На усташкомуслиманској:
крајње уништење Срба. На српској: Отпор и самоодбрана.
На српској страни незнаним јунацима припада слава, што значи свима
учесницима у отпору.
ОСВРТ НА РАТНО СТАЊЕ
Оно мало оскудних вести што су стизале у наше удаљено село из две
варошице: Гацка и Автовца, где је слушан радио и читана штампа о борбама
на Албанском фронту, одушевљавали су Србе. Скупљали су се старији људи
испред кућа у селу и разговарали о могућности одбране на тврдом терену као
што је Црна Гора. Поуздавало се у храброст војске, ђенерала и команданата.
Неки су тврдили да солунски јунаци неће дати земље без грдила... О момчади
нашој што су била код Баја Станишића у 29. пуку, проносиле су се похвалне
вести да се храбро боре са Италијанима, да ће убрзо заузети Скадар итд.
Скоро из сваке куће понеко је у резерви или активно у војсци. Младићи који
још нису били дорасли за регрутацију или су већ регрутовани и чекали позив
тога пролећа с нестрпљењем су тражили од родитеља да им дозволе да се
пријаве добровољно у војску. Неки се јавише кријући, но команда их одби.
Изузев каквих мудролија нико није држао до Хитлера и његове спреме. Шта
нам може у овим планинама са његовим штукама и моторизацијом? Ћесари
су се разбијали о наше горе, па ће и он — говорили су са самопоуздањем.
Италијане су сматрали неборцима, а на Мусолинија крвничили што је увек
подбадао домаће изроде и помоћу њих убио краља Александра. Разговори
наших горштака отезали су се дубоко у ноћ. Даном су орали и засејавали
своје њивице и долове, не журећи се да што више поору. Нису више онако
као некад остајали до касно у ноћ него су за сунца испрезали волове и
враћали се својим домовима, радознали да чују нове вести што су стизале у
току дана.
Тих судбоносних дана прошли су, кроз две поменуте варошице, Гацко и
Автовац, Краљ и Владика, праћени малим одредом војске. Они су, долазећи
од Калиновика, продужили путем Билећа-Никшић. Том приликом на путу
кроз Камено Корито, војници су сурвали у провалију један мали брдски топ
са неколико сандука граната. Домаћи четници са Мирком Алдаловићем,
авијатичким официром, извукли су топовску цев на ужа из провалије,
сакрили је са гранатама и два месеца касније употребили, на свој начин, на
усташе у Фазлагића Кули.
Ситуација се нагло мењала. Оптимизам је замењен огорчењем на издају
која се јасно испољавала у дојучерашњој „браћи“ Хрватима. Вести су стизале
о побунама хрватских екстремиста званих „усташе“ у околини Мостара и о
саботажама и дезертерству хрватских официра и војника из редова
југословенске војске.
Свој нади и блеску оружја убрзо би крај. Наједном почеше пролазити
хиљаде војника са новим униформама из којих се мирис нафталина још не
беше изветрио. Пролазили су у непрекидној колони старим пешачким путем
од Никшића према Гацку, а потом скретали у разним правцима: Фочи,
Калиновику, Невесињу, Коњицу, Мостару и др. Ово су били војници који су
се налазили на Албанском фронту и други који су се тамо концетрисали по
Црној Гори. Сада су они по паду државе одлазили у своја родна места,
избегавајући колске путеве а тиме и заробљавање од окупатора. Они су се
хватали пешачких путева и стаза. Војницима из источне Босне и Херцеговине
овај пут је био најпогоднији. Многи од њих водили су коње натоварене
војничком спремом. На неким коњима јахали су заморени војници. Већина од
њих носили су пушке, неки су носили и по две. Киша је падала, пут излокан и
заглибљен, па су се понегде заглављивали и коњи и војници и с муком
извлачили из блата и настављали пут. Војници су залазили по оближњим
кућама крај пута, тражили храну, док су неки продавали пушке и муницију за
мале новце. Последњи који су прошли показивали су нагореле новчанице
народне банке запаљене у некој пећини крај Никшића. Дојучерашњи
браниоци државне имовине сада су је и сами разносили и расипали са пуним
правом да непријатељу не падне у руке. Колона је пролазила више од недељу
дана. Народ је на овакву војску гледао тужна срца и са болом у души;
износио је и давао храну, свраћао их на преноћишта; распитивао за своје који
још нису били дошли својим кућама. Све напред изнето догађало се у априлу
1941.
Док се државни апарат Југославије распадао, подгризан рђом једног
саставног дела у њеном склопу, дотле су непријатељски расположени суседи
и дојучерашњи партнер Хрвати прискочили немачком и италијанском
окупатору, стављајући им се на услугу за пљачкање и убијање српскога
народа. За своје већ учињене услуге и будуће немачке и италијанске планове,
Хрвати добише дозволу за стварање своје монструм државе. Та њихова
назови држава протезала се преко српских земаља Босне и Херцеговине до
некадашње границе Црне Горе. Они своје аспирације на Босну и
Херцеговину заснивају као на „посед“ аустро-угарске монархије, у чијем су
саставу били неки прирепак и стекли хиљадугодишњу културу. Да нису биле
две велике силе, Немачка и Италија, позади Хрвата, они никада не би могли
створити ни најужу државу око Загреба, а камо ли се проширити по српским
земљама. Сада је било лако, када су Срби неразмишљено улетели у рат и
наљућена звер Хитлер одобрио им да истребљују Србе. Хрватске авети под
именом усташе дале су се на најкрвавији посао што га историја памти. Циљ и
задатак је био да у секцираној држави побију све Србе. Са убиствима су
почели изненадно и на превару. Док су се Срби освестили од југословенског
опиума „братства и јединства“, убризгаваног 20 година живота са Хрватима,
они као такви на брзину и изненада извршише кроз неколико месеци већи
део свог крвавог дела.
ДРЖАЊЕ МУСЛИМА У ГАЦКУ
У мају 1941. почеше да круже вести да су Немци успоставили државу
Хрватску и да ће границе до Црне Горе бити бивше аустријске међе. Црном
Гором овладаше Италијани и намераваху да поставе самосталну државу под
њиховим протекторатом. Сепаратистички елементи почеше да ликују. Вести
из Србије још нису допирале, нити се знало шта се тамо догађа. Завлада
кратка неизвесност у народу, није се знало шта да се ради. Сељаци и сељанке,
који су по потреби одлазили у вароши Гацко и Автовац, сретали су се тамо са
познатим људима још на служби у среским и општинским канцеларијама.
Ови су им говорили да буду стрпљиви. Чак су неки чиновници из среског
начелства, по неком налогу, издали наредбу да се предају ловачке пушке и
друго регистровано оружје. Ово је био лош знак, али нажалост многи су
предали ловачке пушке. Срби, који су имали своје трговине и друга занимања
у варошима, били су доста раскомоћени и истински веровали муслиманским
суседима, који су наједном постали Хрвати. Муслимани су говорили Србима:
„Неће вам ни длака с главе фалити, само будите мирни и стојте на својим
имањима“. То су биле намамљиве речи за оне који су осетили лакши варошки
живот и с доста труда стекли имања, па им се није лако напуштало ни
раскућавало. Срби су са муслиманима живели пријатељски и одржавали
добре односе, па није било разлога да им се сада не поверује. Као грађани
истог места, а уз то и српског порекла, требало је да они деле судбину са
Србима, али они то нису. Неколико честитих кућа и домаћина придружили су
се Србима, а остали су листом пристали да их хрватски разбојници увуку у
злочин.
Поставља се питање, шта је руководило муслимане да онако безобзирно
насрну на своје суграђане Србе? Јесу ли у заједничкој држави лоше
третирани од стране Срба, па да им то буде повод да уз туђинског окупатора,
Немце и Италијане, и њихове сателите Хрвате, забадају нож у леђа својим
најближим суседима и браћи по крви? По овоме питању се слабо или никако
пише и говори, те испада као да су Срби за нешто криви. Заташкавање и
прећуткивање свих лоших дела, а поготову злочина, грех је од Бога и
недостојно је правде и истине у коју, као хришћани, морамо веровати.
Честите муслимане неће озлоједити изношење истине о њиховим одродима,
исто као што ни нас Србе православне не озлојеђава када жигошемо Србе
комунисте. За оне што и дан данас иду за хрватским мегаломанима нас се не
тиче, нити ћемо ишта чинити да их преоријентишемо.
Осврнимо се на муслимане у Гатачком срезу у Херцеговини за време
рата, без којих Хрвати усташе не би могли починити она гнусна дела по паду
Југославије. Бацимо поглед на раздобље између два светска рата у овоме
херцеговачком крају. Поменимо и неколико речи пре тога раздобља.
У турско доба Гацком су владали најосијанији турски бегови Ченгићи.
Они су били познати као необуздане силеџије и прогонитељи српске раје
којом су владали 200 година. Под бичем дугогодишњег ропства Срби
православни прелазили су на ислам и тиме олакшавали себи живот и
опстанак. Код турских власти стекли су боље привилегије, запосели бољу и
плоднију земљу, живели у груписаним селима и варошима, док је Србима
православним остао голи крш и измећарство. Такво стање затекла је и
аустријска окупација. и продужила истим начином да привилегише
муслимане са још подлијом намером, да ствара злу крв између два крвна
брата. Аустрија није трпела Србе и требало је завртити бургије у сваку
пукотину против њих. Она је била расадник раздора и виновник свих зала
међу словенским народима уопште. Њено начело — старо римско: „завади па
владај“, није је напуштало све до њене пропасти, а корен раздора и данас
тиња.
По ослобођењу 1918. прешло се ћутећи и дало забораву много испада
учињених Србима православним од стране муслимана за време аустријске
окупације, што није донело плода. Као што се раније поменуло, заташкавање
није уносан посао. Пружена им је могућност да равноправно учестују у
животу државе, исто као и они што су се за њу крваво борили. Њихове радње
по варошима и селима остале су неоштећене, док су српске радње и села била
махом опљачкана и погорела. Срби су се наново окућавали, и тек пред други
светски рат стали се изједначавати материјалним имућством са муслиманима.
Њихове трговачке радње биле су пуније и Срби су куповали од њих робу, не
правећи никакве разлике. Тако су се две најбогатије трговачке радње,
Хасанбеговићи у Автовцу и Дилићи у Гацку, претежно обогатили куповином
и продајом са Србима. А њихови власници ставили су се на чело усташа са
свом имовином. Верски обичаји и сусрети са муслиманским женскињама
били су стриктно поштовани, док уочи православног Крстовдана, када се
освећује водица, мало који пут је прошло а да извори нису загађени. Нико
није прогоњен и кажњаван за то. Положаје среског начелника и среског
судије често су заузимали муслимани. Соколска организација, под вођством
Чеда Милића, развијала је поред физичких вежби, и братимства са
муслиманима. Српска момчад су се одазивала позиву и радо излазила са
муслиманском омладином на соколске параде и игралишта. Сретали се на
скуповима, поздрављали са „брате“, веселили се и пили по кафанама, мирно
се растајали и поново уговарали састанке.
Никакав посматрач не би ни по чему стекао убеђење да су муслимани
потцењивани и нерадо гледани, или ма шта друго у томе погледу. Све што се
противно каже, измишљене су неистине усташа са којима оправдавају своје
злочине.
Школовани Срби, сви без изузетка, долазећи својим кућама ради
годишњег одмора, говорили су међу сељацима, у својим родним местима, да
са муслиманима треба одржавати најбоље односе и ширити слогу. Ристо
Грђић, народни посланик за срез Гацко, неке године испред рата, добивши
реч у Народној скупштини у Београду, изневши стање у своме срезу, тражио
је начина за материјалну помоћ муслиманима сиромашног стања, поменувши
више имена која су сва била муслиманска, док је у српским селима било
кудикамо већих сиромаха. Други посланик Вељко Вишњевац био је кандидат
на Мачековој листи и ожењен Хрватицом, али му то није помогло да међу
првима буде убијен од стране муслимана усташа, само зато што је био Србин.
Краљ Александар је слао изасланика и дарове да присуствују свечаном
обреду једном 9. рођеном мушком детету у једној муслиманској породици.
Позната је такође његова наклоност према муслиманима.
О запостављању и неравноправности не може бити речи. Речи може бити
у ономе корену поменутом у почетку овога одељка. Осионост на господство
које су њихови преци уживали под турском владом наводила их је да се и
даље сматрају „Турцима“, понекад већи од азијатских. Код старијег света и
даље се величала снага и сила турског царства, помињани Турци који су
господарили над српском рајом, мали број се препородио од такве замисли и
ово је доста допренело да они скривено мрзе Србе. Аустрија је још била у
свежем сећању и остаци њој наклоњени (Немцима) још нису били ишчезли...
Сада појавом Немаца, они су опет у њима гледали сигурна и јака протектора,
обухваћени хрватском „државом“, у којој су им обећавана златна брда и
долине.
По свему ценећи они су увек прибегавали јачима — онима који побеђују,
а не никако остајали уз побеђене. Оваквим схватањем и држањем они се сами
издвајају из заједнице којој стварно припадају. Прибегавати непријатељу у
најодлучнијим часовима, стављати му се у службу, радити на уништењу
својих суграђана— браће по крви, то превазилази сваку издају и злочин.
УСТАЈАЊЕ НА САМООДБРАНУ
Као преживео учесник тих судбоносних догађаја изнећу овде, у кратком
опису, оно што сам видео, чуо и запазио.
Село Казанци налази се 20 км на путу од Гацка за Никшић. Село је на
крају гатачког поља, где се сужава и увлачи међу два планинска сплета:
Голију и Сомину. Можда је и сам назив „Казанци“ потекао отуда што је као
казан — котлина — увучено међу планинама.. Просторно је доста широко,
има своја мала поља испод села са неколико потока по њима испреграђивана
главицама по којима су њиве. Изнад села су многобројне долине по којима се
сеје јечам а понегде и кромпир. Од њих се надовезује присоје уз које се пење
уз Голијске планине. Приликом разграничавања између Црне Горе и
Аустрије, село је подељено „границом“ на два дела. Горњи крај, планине и
присоја припадали су тада Црној Гори, а равнији терен и обрадивија земља
Аустрији. По ослобођењу црногорски део припадао је срезу Никшићском а
други део Гацком. Тако су административно, од једног села, постала два. У
обадва села има 80—90 домова.
Село Казанци није без својих знаменитости и старина. Остаци грчких
гробница, гомиле — могиле — налазе се на више места по селу. Постоје
записи у Дубровачком архиву, где се помиње да је косовски јунак и барјактар
Павле Орловић, живео под стрмим узвишењем званим Орлина на крају самог
села испод кога се пружа суседно село Чарађе.
Из турског доба помиње се Казанац-паша, Србин потурчењак, као дете
одведен у Цариград, потурчен и научен. Када је одрастао вратио се и добио
положај у своме родном месту. По њему и данас постоји „Пашин До“,
„Пашина Бара“. Исто тако по народном предању он је подигао брату цркву а
себи џамију чија мунара и данас стоји. Стари људи причају за Баја
Пивљанина да је убио хоџу на тој џамији са једне стене из непосредне
близине. Од тада је џамија напуштена и никада више није оправљена. Путеви
турске војске од Мостара и Травника, у нападе на Црну Гору, водили су до
Казанаца и на њима отпочињале борбе, да би се коначно завршиле победом
Црногораца у планинском тјеснацу Дуга.
Доласком Аустрије Казанци су, као гранично село, постали бедем
утврђења према Црној Гори. На доминирајућем положају Гат, који је у
непосредној близини Казанаца, Аустријанци су подигли бетонска утврђења,
док су у самом селу подигли добро утврђену касарну за посаду шуцкорима.
Упади црногорских комитских чета и херцеговачких „одметника“ у сталном
су налету на ово гранично село. Тако је с колена на колено преношен дух
слободарства и борбености међу сељацима и њима није било тешко подићи
оружје кад до њега дође.
Како у Гацку нема Хрвата становника са поседом непокретног имања, а
„држава“ је обухватала, по фиреровом одобрењу, и тај део без Хрвата, они су
призвали муслимане, којих по броју има нешто око једне трећине од укупног
становништва, да им помогну успостављање власти са ласкавим обећањима
да ће они држати тај крај. Поред ранијих тајних веза са усташком
организацијом сада су дошла и нека „војна“ лица из Мостара и „вијећали“ са
муслиманима у Фазлагића Кули, муслиманском насељу, груписаном у неких
десетак мањих села. Тамо су сковани планови шта и како да се ради. У плану
је било истребљење Срба брзо, мучки и на превару. По свему како су радили,
види се да је био циљ прво „рашчистити“ до терена Црне Горе. Као
претходница тога плана запоседнуте су жандармериске станице: Степен,
Казанци и Јасеник. Срби жандарми који су служили на овим станицама
повукли су се на десетак дана раније док су Хрвати и Словенци, који су се
затекли, остали и даље да би сачекали долазак хрватске милиције.
Око 25. маја, једног дана пред залазак сунца, стигли су будући жандарми
(звана милиција) „независне државе хрватске“. Било их је око 50, све махом
муслимански сељаци из Куле Фазлагића, наравно са оружјем. Како се касније
сазнало, имали су два пушкомитраљеза, десетак сандука муниције и бомби
које су дотерали на коњима; остало оружје биле су пушке дојучерашње
југословенске војске. Осматрани из непосредне близине изгледали су прави
башибозлук, униформа им је била нека мешавина војничког и цивилног
одела, већина са црвеним фесовима на глави. Пушке испретуране у нереду на
њима, као да су носили какво коље за побијање торине. На једном коњу су
висиле канте и котлови, што им је ваљда требало за кухињу. Добивала се
слика наших жена кад преко љета пртљају са села на планину. Да је и једна
пушка опаљена на њих тада, разбежали би се главом без обзира. За оне
сељаке из Куле Фазалагића, који се нису много удаљавали из свог села,
Казанци су били „Шпанија“, поготову што је то близу Црне Горе, о којој су
од својих аџа добро чули.
Млађи људи били су готови да их нападну исте вечери по доласку,
старији су сузбијали, „да се види шта ће бити“. Педесет људи, уместо 5—6
колико их је раније било на станици, давало је сумњу да они неће мировати.
Они су кроз дан-два пренели вест да ће их доћи још 200! Уз такву претећу
вест ништа им није сметало да старим бакама испред колиба (други су
избегавали да се сусретну са њима) причају да ће остати све по старом, да
мушки треба да остану код куће, јер се у противном може посумњати да се
одмећу од „државе“, а онда би имали посла и са Немцима. „Куд би ова деца,
имање и ајван?“ Негде су причали да ће да подижу „карауле“ по граници,
негде опет ће Црна Гора бити самостална држава и да ће они бити у добрим
односима са ХД. Све овакве вести, прикупљене на једно место, биле су саме
противречности. Довијали су се да „угоде“ народу, али им то није пошло за
руком. Кретања са станице вршили су патролирањем по сеоским удуту,
застајкивали испред колиба, осим жена и деце никога нису сретали. Пети дан
после доласка продужили су шетњу кроз сеоске пашњаке у три правца, све у
групама по 7—8 људи. Треба поменути да је реон жандармериске станице
обухватао и друга села: Вратковиће, Старе и Нове Дулиће, Добреље, Гареву и
Самобор. Они нису имали времена ни да се појаве у тим селима.
Једна понајдужа и последња „шетња“ била је када су хтели да обиђу терен
дуж „црногорске границе“. Неко непознато лице испразнило је пушку од 5
метака у близини Букове градине. Меци су прозврјали око њихових глава и
они су се, по причању чобана, разбежали кроз храстове шумарке у правцу
села и жандармериске касарне. Дан-два после тога они су побегли из
Казанаца, да се никад не врате као чувари и заштита „независне хрватске“;
када су осетили да се стеже обруч око њих. Ова хрватска посада којој су била
намењена „велика дела“ стојала је на жанд. станици у Казанцима до уочи 6.
јуна (1941). За то време у селу је владало стање нестрпљења, нервозе и
експлозије. Мало је требало па да сељаци искоче из камењара, где су се
склонили од непожељних гостију, не што су их се бојали, него што их нису
подносили, па да их за час протерају од куда су дошли. Они ни најмање нису
зазирали од Хрвата и њихове „државе“, нити од муслимана који су им се
придружили. Њих је пекла бојазан од великих сила, Немачке и Италије; они
су ту, у градовима, на путевима. Чују ли се пушке, чанколисци ће их
известити да се Срби буне и дижу на устанак, не против њих изрода, него
против Немачке и Италије. Размишљање на неборачки живаљ, где да га
склоне, ако започну борбу, била им је једна од првих брига. Зли језици
проносили су вести да ће Црногорци затворити границе под зеленашком
управом, имати пријатељске односе са Хрватима и да ни тамо неће бити
уточишта.
Док се о свим тешкоћама размишљало дотле су стизале страшне вести из
другог дела Гацка, да усташе затварају неке виђеније Србе, трговце и
службенике у Гацку и Автовцу, под изговором да их држе као таоце за случај
ако негде избије буна, па да ће их онда побити. Благоје Шаровић, поседник
мале трговине на Степену, био је прва жртва у Гацку. Тих дана, почетком
јуна, прочу се да су Срби у селу Коритима побијени и бачени у јаму. Сељаци
су веровали и нису веровали — изненађивали се. Да би потпуно проверили,
они пошаљу два курира да кришом прођу брдима до Корита и провере вести
на лицу места. Један од те двојице курира и данас жив (Радован Тепавчевић
живи у Немачкој) прича овако: Једва смо прошли кроз Камено Корито, јер су
усташе биле запоселе све чуке према Степену и Прижинама. Када смо били
близу Кобиље Главе примете нас усташке страже и запуцају на нас. По
долинама испод Троглава нађосмо неке избезумљене жене и децу, беже и
скривају се и од нас, јер не знају ко смо. Једва смо стигли неке од њих и када
их некако уверисмо да ми нисмо усташе, они нам испричаше страшну
трагедију Срба у Коритима. Били су на превару позвани у Соколски дом, па
онда опкољени, повезани у жицу и после убијани маљевима и другим
предметима, па потом бачени у јаму. Један од тих несрећника, младић
Курдулија, побегао је некако из мрака и добежао у Казанце, показивао крваве
руке што је жица исекла којом је био везан. Причао је о крвавом усташком
злочину и згражавао све присутне. У исто време усташе муслимани, у селу
Међуљићу, побили су све живље од породице Златанић. Наведени злочини
извршени су крајем маја и почетком јуна.
Неко је дотурио вест о намерама усташа да после Корита имају у плану
уништити Казанце и околна села на исти начин као и Корита. Јама за лешеве
била је предвиђена Добрељска пећина, која се налази у непосредној близини
цркве и школе у селу Добрељима.
Стрпљењу и уздржавању од напада и протеривања хрватске милиције, са
жанд. станице у Казанцима дошао је крај. Пре него су се сељаци решили на
напад, вршен је један покушај да се они предају. Ово је чињено тајно преко
једног жандарма Словенца, који се налазио међу њима. Словенац је био стари
жандарм који је, немајући куда, остао на станици све до доласка усташке
милиције. Он се раније састајао са својим познаницима из жанд. школе
Благојем Тепавчевићем, који је по паду државе дошао из Босне у своје село.
Словенац је био склон да пређе сељацима, чим је увидео да се они спремају
на оружје. Но, они су увиђали да ће боље помоћи да стоји међу њима. По
његовој изјави коју је кришом дотурио, на станици је било неколико
„опасних“ Хрвата усташа који су им издавали наређења и директиве шта да
раде. Он је увиђао да се они неће предати, док је за муслимане говорио да
има могућности, ако би их изненадно опколили. Словенчева прогноза
навукла је устанике да му повере улогу да он и даље остане међу њима и кад
они буду опколили и запуцали утиче на муслимане да се предају. Он обећа и
пристане.
Жандармериска касарна у Казанцима, на месту званом Брљево, творевина
је Аустрије, те као све остале грађевине које је она правила, ограђена је
каменим зидом, жицом и кољем при врху. Таква ограда обухвата око 300 м. у
квадрату. Друга ограда је бетонски зид висине 4 метра са пушкарницама по
њему. Сама зграда је озидана од камена и цемента. Терен је около раван;
кућа, изузев једног трговачког дућана, нема.
У први сумрак уочи 6. јуна (1941) скупљали су се сељаци под оружјем на
већ одређена места — Камењаче и Крушчица, која су била најближа касарни.
Из горњег села „преко границе“ дошао је са једном групом свештеник
Радојица Перишић. После кратког ишчекивања сакупило се око 70 бораца. У
ноћи се није распознавало какве пушке имају; то ће се сутра-дан видети на
Гату, када се одани. Разговарали су по групама, саветовали се о распореду
кога све до тада нису имали. Терен је свакоме од њих био добро познат. За
пола сата договора „план“ је био готов и они су за час прескакивали прву
ограду, трчали преко ледине у правцу бетонског зида. Бацивши неколико
бомби преко њега, после експлозије, одзива никаква није било. Испаливши
још неколико метака ради проверавања настало је отварање тешких
гвоздених врата на капији, коју нису могли лако да отворе; прво су из даљине
пуцали у браву, па су онда помоћу гвоздених предмета разбили врата на
капији.
Били су незадовољни исходом напада без борбе, а нарочито што су
испустили 50 пушака да им умакну испред носа. Чинило им се да нису давно
побегли, да их могу стићи и отети оружје, па су без оклевања кренули у
потеру за њима у правцима куда су рачунали да су побегли. Псовали су и
кривили Словенца да је он открио план о нападу, што не мора бити тачно,
јер, се и сами нису држали предострожности о нападу, те су хрватски
милиционери могли да виде и осете шта им се спрема.
Те вечери, поред размишљања о потери и сустизању усташа, устаници су
размишљали и о другим крупнијим стварима које су их чекале сутрадан.
Знали су добро да ће се усташе поново вратити са већом и организованијом
снагом, довести Немце и Италијане и уништити их до темеља, ако се снажно
не одупиру, повежу и организују са осталим народом. Зато они договорно
упуте курире у суседна и даља села. Исте ноћи узбуњена су села:
Вратковићи, Стари и Нови Дулићи, Галешина, Добреља, Гарева и Самобор.
Једна петорка од њих ноћу пређе у села Липник и Јасеник. (Међу овом
петорком био је и Тодор Стањевић, који сада живи у Чикагу). Они известе
тамошњи народ да је борба са усташама почела. Људи су и тамо били на
опрезу, скривени по кршевима са оружјем, и чекали час да ударе. Вест о
нападу у Казанцима обрадовала их и они одмах нападну усташку посаду на
жанд. станици Јасенак. Заузму је и почну се ушанчавати по гомилама према
Муљу и Автовцу. Вест о устајању на отпор за час се пренесе по целој
Гатачкој Површи и у суседно црногорско насеље Пиву. На другој страни из
села Вратковића вести се пренесу у Голију и Бањане (црногорска насеља).
Суседна села Чарађе и Бобатово Гробље, која су на црногорској страни,
одмах прискоче у помоћ. Друга села која су у близини муслиманских насеља
и изложена нападу, Самобор, Гарева, Дебрељи, Пусто Поље, Данићи, Пржине
Степен и Церница приме вест о устајању са одобрењем и пристану на
заједнички отпор.
На Гату
Освануо леп јунски дан (можда је био први дан Духова — Тројичиндан),
сунце се појавило иза планина и огријало мало брдашце Гат. Свежа роса
блиста по трави на лединама и по камењу. Ситно лесково грмље прошарано
зеленилом кроз сиво и као ножеви оштро камење опкољава ово мало
узвишење. На челу тога протегнутог брдашца су настраните њивице по
којима се зелени јечам. У подножју су села пробуђена и узнемирена. Крда
оваца испуштају се из торова и јаве на пасишта; за њима чобанице забрађене
белим марамама као снег. Колоне говеда лено се јаве; дечаци их потискују
виком и штаповима. Рекло би се из даљине да је ово јутро освануло мирно и
весело, као и друга јутра што су осванула. Наједном зацикташе пушке. Тамо
у подножју Гата према селу Дебрељима скупило се десетак наоружаних људи
и нешто разгледају. Откривена су двојица од оних синоћних бегунаца из
Казанаца у камењару где су се били заплели, не могавши да се у току ноћи
пробију у Фазлагића Кулу. Примећени, они су нагли бежати; меци су их
сустигли; један је погинуо а други рањен.
Почеше први наоружани људи по групицама да стижу на Гат, други се
пењу и газе преко јечма од сеоца Галешине, трећи се одвају од села Добреља
и Гареве, стижу једни друге и надовезује се колона у правцу Гата. Онима што
су први изашли на Гат, кад осмотрише пристизање људи будућих бораца,
дође мисао да траже заставу. Брзо стрчаше двојица у Галешину и нађоше
барјак што су сватови употребљавали кад се неко женио у селу. За час се
створи српска тробојка на високом пољу, пободена на зидинама бивше
аустријске тврђаве. Пред подне слеже се одред војске, око 250—300 бораца
народне војске. Не оне што ће се доцније борити под петокраком звездом,
него под крстом и четири огњила. Тога дана на Гату су се искупили сељаци
махом из села: Казанаца, Вратковића, Добреља, Гарева и Галешине. Међу
њима је настао разговор по већ наметнутом питању, шта да се ради сада?
Засели по зидовима обрушених шанчева они су сви учествовали у разговору.
Нико се није истицао да „води главну реч“. Они су сви листом били сељаци,
равни по знању један другом. Из учитивости и поштовања, као према
свештеном лицу, обраћали су пажњу на попа Радојицу Перишића шта ће он
рећи. Можда су ови проницљиви „граничари“ гледали и други разлог. Поп
Радојица Перишић је био из горњег дела Казанаца које је припадало Црној
Гори, па се преко њега очекивале будуће везе и наслон на Црногорце.
Углавном, они су се лако споразумевали и слагали. Договарали су се братски
као једна породица која се налази у опасности по опстанак.
Нове вести су стизале о убиствима Срба у другим селима и варошима.
Потпуно проверене вести о Коритима да је 300 убијено и бачено у јаму, да у
Гацку и Автовцу убијају, пљачкају српска имања, силују жене и девојке...
Тако исто спрема се и њима ако попусте и олабаве. Привезани за своју земљу
и имања, стечена са знојем и муком, сељаци се тешко одвајају од њих. Али
кад дође у питање част, национални понос, да се заштити брат и сестра, он
устаје, не преза, оставља све: кућу, жену, дете, имање. Огорчење је расло
сваког часа. Пристигоше избеглице престрашене и избезумљене жене из
окрвављених села и вароши, скупљали су се око њих, слушали грозоте. Ватра
је распламсавала, загрејаше се и они што из „атра“ другима нису могли
остати код куће.
Бацимо поглед на ове успламтеле и усхићене горштаке, на њихове пушке,
обућу и одећу. На њима се могло видети, ваљда, свих модела пушака, од
кремењаче до маузерке. Они се сами међу собом загледају и, поред свих
озбиљности и напетости која влада, изводе вицеве на рачун оних који су
пошли у рат са зарђалом берданком за коју је теже наћи метак, него бацач.
Већина је са новим војничким пушкама, што су недавно донели из војске по
паду државе. Неки су, „за сваки случај“ донели по две, неки опет куповали од
распуштене војске што је туда пролазила. Они са зачађалим „московкама“ и
„швабицама“ међусобно се распитују за муницију. Вероватно да нико од њих
није имао више од 20 метака, а испразнили се то онда су их могли бацити у
старо гвожђе. Један са пошеганом „швабицом“ понео је без иједног метка,
надајући се да ће му неко дати бар који метак. Али се нико не одваја од
метка, сваки мисли да је најсигурнији у својој пушци и руци. Добацују
„безметковићу“, куд је понио празну пушку... Али он смешећи и кроз шалу
одговара: „пуне пушке боји се један а празне два“. Аутоматског оружја међу
њима не види се уопште. Понеки показују бомбе, неке старе аустријске
зарђале једва им се „шраф“ може одвити. Саветују се како је треба
употребити и у шали добацују да је зарђало оружје смртоносније; „где удара
мелем не требује“.
Одећа је на њима већином од сељачког сукна; понеки има комплетну
војничку униформу а неки само један део; спарена војничка блуза са
сукненим чакширама или обратно. Ко има шињел, мада је летње доба, обукао
га је и раскопчан поносно шета, док му други завиде који га немају а желели
би. Сви су у опанцима од пресне говеђе коже, или са гуменим подлогама
наврнчаним опутом. Ова обућа је лака и подесна за камењар куда се мисле
кретати. За ципеле нико не мари, нити би их понио и да их има.
Изглед ове будуће војске, која за који час мисли ступити у окршај и
отворени рат, прво против домаћих изрода који су се ставили у службу
окупаторима, а потом, разуме се, и са самим окупатором Немачком и
Италијом који ће те изроде бранити, по здрављу и снази, био је одлучан.
Већином су ту годишта од 1900 — 1920. Има међу њима учесника из Првог
светског рата и оних који су га као деца запамтили. Они имају борбеног духа
и смисла за борбу. Сви су телесно развијени, широких плећа, кошчати,
развијених руку, округла и пуна лица, бистрих очију, заокружених у
косматим обрвама. Трећина их је под брковима. Јак корен браде чини им
лица црним. Има међу њима и смеђих који оличавају једну чудну јаку расу.
Ако буду умешни као што су снажни и здрави, нико их неће победити.
Први заједнички договор устанка, ту на Гату, завршен је око подне; сви
су се сложили по следећим одлукама:
Прво, да се одмах крене у правцу Зборне Гомиле, на путу Автовац —
Степен; да се на томе путу дочекају и нападну војнички камиони, који су, по
причању мештана, довозили и одвозили усташе од Гацка и Билеће. Држати
положаје на томе терену и не напуштати их. Почекивати нападе и вршити
нападе.
Друго, сва села источно од пута Автовац—Кобиља Глава евакуисати
одмах у планине према Црној Гори; евакуацију вршити по ноћи и
неприметно; почети са селима која су ближа муслиманском насељу и
изложенија нападу. Прекинути и сузбити сва одлажења, ма кога, у вароши
Автовац и Гацко и друга места где су усташе.
Треће, обавестити и позвати све Србе у срезу на устанак и борбу, слати
курире у остале суседне херцеговачке срезове и обавештавати их о отпору.
Црногорска гранична насеља стално обавештавати и позивати у помоћ.
Упутити у Никшић неколико људи и по могућности да поп Радојица
Паришић буде с њима; видети тамо црногорске прваке, тражити помоћ у
борцима и нарочито у оружју; известити их о збеговима који ће се за који дан
наћи у њиховим планинама.
То су углавном биле три основне одлуке окупљених устаника на Гату у
првим часовима започете борбе 6. јуна 1941. године.
Заузимање положаја: Добрељи — Пусто Поље — Зборна
Гомила. — Други положаји по Гацку.
Истога дана, око 2 сата после подне, када су се сељаци поменутих села
искупили на Гату и договорили шта да предузму у одбрани угроженог
српског становништва и по одлуци да се одмах нападну усташки камиони на
путу Автовац—Степен, спустили су се низ Добрељску Љут, сви борци под
оружјем и заузели положаје по гомилама у близини колског пута код Зборне
Гомиле. Настало је припуцавање из непосредне близине. С друге стране пута
у раздаљини један километар налази се муслиманско село Међулићи, одмах
загрејано усташком идејом о убијању Срба. Пре неколико дана побили су
братство Златаниће које је живело у истом селу. Добегла милиција, преко
ноћи, из Казанаца саопштила је побуну Срба, а на Гату су се догледима
могли да виде групе људи на окупу. Према томе стали су се прикупљати из
других села Фазлагића Куле и концетрисати у село Међулиће одакле су
могли обезбеђивати пролаз саобраћаја и ширити се према Гату, кога ако би
заузели, сва поменута села која су се дигла на отпор била би беспомоћна на
одбрану. Ситуација би била у њиховим рукама, села опљачкана и уништена.
Прво ватрено крштење младих бораца окушало се у препуцавању и
претрчавању с гомиле на гомилу. Пут је био угрожен, камиони престали да се
појављују. На обе стране се прикупљало појачање. Зашло се у ноћ са
препуцавањем.
Ради подеснијег терена Срби су се у току ноћи ушанчили око Бијеле
Гомиле на истом положају. Позади положаја је пусто поље и неколико
раштрканих кућа крај њега. Овде је била кућа „кула“ војводе попа Богдана
Зимоњића, гатачког првака из Херцеговачког устанка 1875., сада већ у
рушевинама. Ту ће, две године касније, вожд Трећег српског устанка, Дража
Михаиловић, одржати састанак са херцеговачким и босанским командантима
и првацима. Веће и груписаније село Добрељи налази се позади положаја. У
кућама по Пустом Пољу и Добрељима скупљала се и износила храна онима
који су држали положај.
Овај положај код Зборне Гомиле увучен, ситним главицама и камењарем,
у гатачко поље био је на средини друга два положаја са стране која су кроз
дан-два заузета. На левој страни је стајао Степен — Пржине — Камено Брдо.
Између њих, у раздаљини 4-5 км , лежи доста раван терен зван Нерадовице и
Пусто Поље; и овај положај је крај колског пута Степен — Кобиља Глава,
паралелно са оним на Зборној Гомили. Тај положај је држан према одвојеном
муслиманском насељу Кључ и Церница. Њега су држали Срби из следећих
села: Степена, Пржина, Цернице и села осојног краја испод пл. Сомине;
Данићи, Нови Дулићи, Стари Дулићи, Вратковићи, Чарађе и Бобатово
Гробље.
На десној страни је заузет положај: Самобор, Липник, Јасеник и
Михољаче, заокружујући муслиманско село Муље и Автовац. Раздаљина од
средишњег положаја, Зборна Гомила, је скоро исто као на левој страни 4-5
км. Терен је потпуно раван између њих. Положај су држали Срби поменутих
села са суседним селима до Пиве: Берушицом, Шљивовицом, Жањевицом,
Пољаном и Криводолом.
Тако су у први мах, кроз неколико дана, никла три одбранбена положаја.
Они су заштићивали источни део Гацка од колског пута Автовац — Кобиља
Глава. Фронт се протезао око 15-20 км. Средишњи положај, Зборна Гомила,
имао је залеђе Добрељску Љут и Гат, док је леви положај, Степен — Пржине
и Камено Брдо имао обронке пл. Сомине. А десни положај, Самобор —
Липник — Јасеник, обронке Голијских планина.
Но, на овоме се није стало; заштитни положаји за кратко време, су ницали
у селима Гатачке Површи — северним делу Гацка. Као замка над главом
висио је над њима Борач, груписано и јако муслиманско насеље у долини
реке Неретве (одмах при извору), које се одмах прихватило усташког плана и
почело са убијањем Срба, пљачкањем имовине и паљењем кућа. Према Борчу
су српско планинско насеља Изгори, 7-8 мањих села и засеока; они су били у
опсаности од усташког напада. Остала села у Површи: Врба, Дражљево,
Драмешина, Улиње и Платице, заузели су положаје по Пониквама и
Дражљеву, везујући са изгорским положајем према Борчу. Пред њима су
била муслиманска насеља: Грачаница, Бахори и још нека мања села.
Потпуно изолована српска села, заокружена муслиманским селима, на
путу спајања и везе Борча и Фазлагића Куле била су: Брајићевићи, Доња и
Горња Бодежишта, нешто ниже њих Вишњево, Краварево и Руда Главица.
Огорчене борбе на смрт и живот, настаће касније око Божића на тим
изолованим положајима. Село Брајићевићи истаће се као најхрабрије село у
Гацку, одбивши неколико жестоких усташких напада из Борча; исто тако
доцније, у борби са комунистима служиће као редак пример борбености.
Најугроженија српска села била су на западном делу Гацка. Тамо се
налазе, испод планине Бјеласице и одмах у додиру са Фазлагића Кулом,
следећа села: Срђевићи, Меданићи, Луковице и Градина; према њима, поред
пута Гацко — Фојница, налазе се: Мала Грачаница, Руда Главица, Наданићи
и Добро Поље. Ова села су била потпуно отсечена и беспомоћна. Усташе су
их држале у шаху и нису их одмах напали док не реше проблем на другој
страни. Држећи се на опрезу и с наслоном на пл. Бјеласицу, они су донекле
избегли тотално уништење, изузев села Срђевића које је преграђено једном
речицом од осталих села и одвојено од планине. Њега су касније у августу
изненада опколили и напали суседни муслимани из Фазлагића Куле,
пресекавши им мост на реци. Мало их се пробило и остало живо кроз ватру
осуту по њима у пробијању да се докопају планине. Поменута села и засеоци
крај пута Гацко — Фојница страдала су касније, изузев оних који су пуким
случајем побегли из њих. Куће су опљачкане и запаљене. Село Лазарићи и
заселак Врбица, покрај пута Гацко — Автовац, уништена су, имања
опљачкана, а куће запаљене. На Врбици су усташе опколиле и похватале
преко 40 српских душа, затворили их у кућу Вула Бјелогрлића и са свом
његовом породицом запалили.
У најгорем стању били су Срби у две варошице, Гацку и Автовцу. По
несрећи, они су лакомислено веровали муслиманима суграђанима који су их
спрва замамљивали лажним причама о продужењу мира и нормалног живота,
све док се организују и ојачају. Мало се ко од њих отргао тога лудог
веровања и побегао у слободна села. Њих су почели затварати средином маја,
па кроз неколико дана позатварали све, а потом, по групама, одвозили
камионима на губилишта. Једна група је отерана чак на Морине у срез
невесињски и тамо побијена. Друге су водили до рупа, где се копао угаљ
испод Гацка и Автовца, и тамо их убијали на зверски начин и са мртвим
пунили угљенокопске рупе. Неке жртве возили су камионима чак у Корита и
тамо допуњавали корићку јаму. У Автовцу код Соколског дома откривене су
жртве закопане у дворишту. Бацали су их у цистерне, у реку, и свугде где су
стигли. Један камион жртава из Автовца и Гацка истоварили су ноћу код
Степена и побили. Убијања су вршили маљевима, секирама, гвозденим
полугама и свим другим оруђима, и најмање мецима. Жртве су многобројне.
Њихова имена тешко је знати и поменути. Нека сви почивају у миру
небеском, под заједничким именом Српски мученици!
Збегови
Док су борци под оружјем стварали одбрану, утврђивали се и
проширивали положаје испод својих села, дотле је неборачко становништво
позади њих евакуисало села и померило се у планинске пределе; неки су
достигли и у високе планине. Померање је предвиђено као сигурна заштита,
из бојазни да се положај не би могао одржати. Предвиђено је да ће Италијани
ступити у акцију, ако им сателити не буду успели. Рачунало се и на њихово
оружје — артилерију и аваијацију; отуда и почиње исељавање из кућа.
Евакуисало се ноћу, под заштитом мрака, да непријатељ не примети и
можда посумња да се бежи, па да потом појача нападе. Старији људи, жене,
девојке и одраслија деца, као чобани, прихватили су се тога тешког посла.
Летње време било им је на руци. Гонили су стоку и натоварени пртљаг на
коњима не знајући ни сами где ће стати и улогорити се. Из својих питомих
села, скучених и топлих домова одлазили су у кршевите, сувопарне и
безводне планине, тискали се у вијугавим и уским планинским путевима.
Застајкивали су на кланцима, викали оне што су застали, као да су се
стиснуте литице и греде могле размаћи. Месец јуни 1941, био је месец сеобе
овога угроженог српског народа. Свуда по планинама, од Сомине до
Волујака, по обронцима и присојима испод њих, заузети су долови и долине,
стара пребивалишта из турског доба. У 20. модерном веку натерана је српска
нејач да се потуца по планинама од дојучерашњих суграђана и „браће по
крви“...! Ни Азијати ни Готи нису их тако нагло истребљивали. Но, српски
сељак не малаксава. Деца босонога скачу по кршевима, забада им се трње по
табанима, ваде их зубима и не плачу. Одојчад у бешикама осмехују се кад им
мајке приносе кашику млека или засмоченог скроба. Бог Србину помаже у
невољи. Срби су издржали и зато побеђују. Свако покољење се окали и
очеличи у тешкоћама и мукама и тако једно друго надахнује невидљивом
силом и снагом о коју се душмани спотичу.
Прођимо кроз ова нова српска насеља, осврнимо се на ову српску нејач
што се овако прегалачки бори за опстанак.
У планини где су одабрали бивак они подижу нове колибе, засецају
торине, покривају снег у долинама трулим лишћем и скресаним гранама.
Неки су пронашли јаме ледаре у које се спуштају уз направљене лествице
или рогље, отсецају снег секирама и дрвеним клиновима, неки га стављају на
леђа и носе уз несигурне лестве, неки опет вуку помоћу ватре, немајући
времена да га истопе од сунца и природне топлоте. Снег се крај ватре нагло
топи и вода отиче у намештена корита. Угрејана и жедна стока чека,
припусте је и она за час пресушује и цеди последњу кап. Овим послом баве
се одраслији дечаци, а жене и девојке им помажу, али се на њих још увек
гледа с пажњом, да не раде претешко. Стари људи намештају полице, где ће
се стављати карлице и разливати млеко, стежу обруче на расушеним кацама у
које ће се скупљати кајмак.
Старији људи и жене већ су раније искусили овакав живот; они поучавају
младе жене и одраслу децу, одушевљавају их и подижу морал причама и
преживљајима из прошлости. Тамо где нема старе чељади жене и деца падају
у очајање. Када је сунчан и леп дан све се друкчије осећа, као да се изашло на
неки привремени излет, док тмуран, магловит и кишан дан омета цео
распоред, што се предвиђало да се уради у току наредног дана. Чобани
покисну, стока се израздваја и погуби по планини; — настане вика и
тражење. Опет се свему изађе на крај, смири се. Вечера се обично качамака и
млека, поред наложене ватре која се никад не гаси. Онда се полијеже испод
густих јела око торина и тако се преспава, уз опрезност од вукова, до сванућа
новог дана. Овакви збегови су по већим планинама и они су се најбоље
снашли и осигурали; слични су правим излетницима — катуњанима.
Борци, чије су породице тамо „смештене“, често се, по сменама, наврате;
виде жене и децу, осоколе их и охрабре, узму брашњанице и опет се врате на
положај.
Друге групе збегова су у оближњим брдима изнад села, по планинским
селима и засеоцима. Тамо је све претрпано, са стоком, са стварима;
избеглицама из погорелих села, осталих без игде ичега. Кроз њих често
пролазе људи под оружјем, иду на положаје, смењују се, прикупљају храну и
муницију; — врви као у кошници.
Па ипак поред све узнемирености и неизвесности тај избегли народ
нимало није клонуо духом. Жале се жртве и што су погорела села,
упропашћена имања, тамо позади усташког фронта. Они полажу наду, да
Немачка и Италија не могу победити, а њихов слом биће крај усташа и
њихових помагача. Они се живо интересују за вести и догађаје, добијају с
муком радија и батерије, слушају вести на фронтовима, препричавају и
преносе једни другима. Онај до јуче мирни сељачки народ, за кога би странац
рекао да је лен и незаинтересован, сада се наједном тргнуо и пробудио, не
спава, не мирује.
Погледајмо оне српске сељаке, што су се под теретом година малко
покучили, како им испод косматих обрва сијевају очи издавајући упуства
младим снашама и девојкама како да прикупљају храну и одећу за оне који су
на положајима, за оне који стижу са стране за одбрану и који ће их, ако Бог
да, одбранити. Девојка и жене просто лете у раду: сабирајући погаче, сир,
месо, опране пресвлаке и друге потребе. Пошло се трагом старих
црногорских жена ратника. Настало је узајамно помагање оних на фронту и
оних у збеговима. Договорено су никли одбори за исхрану. Тешко је
веровати, али је стварност да се нико није наметао да их организује; — никли
су сами. Као што су борци ницали сами, тако је и све остало ницало њима за
потребу. Кад народ прегне, увиди потребу да се жртвује за нешто, он жртву
подноси својевољно, слађе и рађе од ма какве организације и наредбе.
На оне борце, ушанчене по гомилама позади Пустог Поља и Добреља,
остаће у доживотној успомени неколико старих, али држећих и храбрих,
људи са торбама — насјеваћицима, претуреним повразом око врата,
напуњеним погачама, грудама сира и комадима куваног меса, полегућени
пролазе увлакама, испод звиждука усташких зрна, додају ужину борцима
којима се немогуће повући у току дана. Они себе излажу смрти, јер веле: „и
онако смо до ње близу“. Ово су били српски „Наполеони“ који су својом
појавом улевали, не страх, гордост и претњу, него веселост, охрабрење и
живот својим старачким осмејком, пошалицом и комадом погаче. Они борци
што су се смењивали по мраку враћајући се до првог села, где се спремала
храна, пекли хлебови и кувало месо, сретали су се са својима који су се
спуштали из планина и доносили нове потребе. Неком донио млађи брат,
неком сестра, неком жена; донели опанке, пресвлаку, сир, кајмак, поздрав од
мајке.
Ова дивна хармонија међу заиста правом народном војском и народом у
почетку борбе са злогласним усташама текла је све до појаве отрованих
комуниста, који ће своје зло семе ускоро посејати.
Напуштена села нису опустела, нити имања занемарена. Није било нејачи
и стоке у њима, а борци, који су испред њих држали положај кретали су се по
њивама, привремено се одмарали и спавали по кућама, наравно увек под
стражом. Како су били дани сређивања љетине — месеци јуни, јули и август
— предузете су мере да се љетина сабере. Прво се почело са ливада,
кошењем траве и привлачењем сена у склонитије крајеве села. Радило се
тешка срца, али се ипак улагао огроман напор и снага, и воља понаособ, да се
љетина сабере. Све је на варци, неизвесно, није се знало шта се може
догодити кроз пола дана, па отуда бојазан да сав толики труд и мука падне у
воду, буде запаљен, уништен. Борци су имали поуздање да ће се одбранити
отуда њихово прегалаштво и жртва, да поред положаја који су држали упру
свом снагом и на другој страни животног опстанка — прибирања зимнице.
Као и увек раније они договорно смењују број људи на положајима
пропраћено увек са неким маневрисањем као да се број бораца на положају
повећава а не да се смањује, протурањем вести преко извесних елемената
који у најкритичнијем стању чине свој посао код сваке војске и народа.
Устаници су застрашивали домаће муслимане са Црногорцима. Приче о
појачању, о доласку црногорске војске, о добивању оружја — митраљеза,
муниције, па чак и бацача и топова, да ће кроз који дан стићи, кружиле су по
непријатељском логору. Нису овакве приче остајале без сумње и страха на
другој страни. Као потврда тако протуреним вестима они на положају, у први
мрак, обилазили су око Бјеле Гомиле (у близини положаја) пролазећи кроз
један превој, поново се појављујући, претстављали колону војске „која
однекуд долази“. Све ово извођено је да се завара траг, да сутрадан половина
од тих бораца може косити ливаде у позадини. Кошевина је обављена по
групама и увек под стражом. Пушке су стајале прислоњене око навиљака на
дохвату за сваки случај. Стражар је осматрао са оближње узвишице. Поред
осматрања терена око косача, он је могао да чује пуцње на положају и да по
њима закључује је ли извршен напад. За случај да се усташе покрећу на
њиховим положајима, онда су курири трчали и све би за час било под
оружјем и у трку према положају. На овакав начин сређивали су љетину
већина села која су се налазила у непосредној близини положаја. Неке ливаде
и њиве на самој ватреној линији остале су непокошене и несређене. Љетина
се ипак сабрала у доброј мери, упркос свих тешкоћа. Мало касније при
сазревању жита и вршидби, пристизали су мали одреди Црногораца из
суседних срезова. Неке групе су биле од велике помоћи, док су неке
инфилтриране комунистима и често стварале забуну и пометњу.
Поново размишљање о муслиманима у Гацку и њиховом злочину
учињеном над својим суграђанима — Србима.
Немачко недоношче, хрватска држава, гурнувши угарак међу Србе
муслимане и православне, хтела је прво помоћу муслимана да рашчисти са
Србима, а после тога, ко зна шта би чекало и муслимане?
На велику несрећу за оба ова, верски различита, племена није могло доћи
до споразума, и, ако не слагања, а оно бар трпљења и ненападања. Једно вече
муслиманско племе, Бјелимићи у срезу Коњичком, одржало се у добром делу
да не напада своје суграђане Србе, него чак да сарађује са Србима и
четницима Драже Михаиловића. Фазлагића Кула у Гацку није хтела да пође
њиховим путем.
Зашто, питамо се поново? Да су ова два етнички јака и борбена племена
стали једни уз друге, не би Павелићева држава могла одбити једно перо
Гацку, а камо ли га онако унаказити. Кривица пада на муслимане што су се
држали с кољачима, хрватским усташама, и у први мах, онако мучки и на
превару, на најгрознији начин, побили 300 и више својих суседа Срба у
Коритима. Откуда наједном толико крволоштво да се изроди у њима? Где
беху познаства? Где „кумства"? Не нађе се ни чобан, ни жена, ни побратим,
па да кришом отрчи у комшилук и јави „бежите“...!? Само та кратка речица
да је изречена од простог чобанчета, пре крвавог пира, спасло би се толико
невиних душа. Не! Не нађе се баш нико... Нема под сунцем оправдања за овај
злочин. Највреднији момци што их је херцеговачки крш одгајио, атлете у
бацању кугле, долазе безазлено као јањци на позив својих комшија —
блиских познаника, пружају им руке да се здраве, а они им намећу
бодљикаву жицу на њих... Јаме? Зашто јаме? Страх од мушког стрељања и
пресуде. Мучки, кукавички крити жртве; то је било начело оне монструозне
мале, кукавне, хрватске државе. Заведени! Преварени! Зар за један месец
дана, после пада заједничке државе, да се преваре и заведу, да се склоне на
такав грозан злочин? Обманути! Криви су вођи! Колико је учесника у
разбојима, где су пресвисли од гледања толике просуте крви и слушања
толико отровних речи? Нема их. Где су избеглице из толико огрезле у крви
масе што пирује у људској жртви, пожуди и сраму? Нема их. Колико их се
уби да спасе душу и опере срам? Нико. Свугде негативан одговор!
Зар се Срби у Казанцима не уздржаше 10 дана, од напада на оних 50
сељака из Фазлагића Куле, док не проверише злочин у Коритима? Зар
њихови стари не рекоше млађима: „Не, не нападајте, да се види шта ће бити“.
Зар преко жандарма Словенца не покушаше да им се муслимани предају, да
се не затварају у тврђаву и лудо не гину? Да су их све живе похватали, оне
вечери првог напада у Казанцима, не би их побили; разоружали би их и
послали кућама. Као потврда за ово тврђење служи пример под Гатом, где су
двојица искочила из камењара и нагли бежати: на позив да стану, да се
предају, они продуже бежање. Један пада смртно погођен, док је други лакше
рањен. Мртви је кроз неколико сати закопан, а рањенога су превили,
посадили на коња и Српкиња Ђурђа Тодоровић „Невесињка“ отерала га у
Автовац и предала његовој породици. Колико самарићанско код већ
увређеног српског борца и српске жене.
За извршене злочине над Србима нико се од ових муслимана, ни тада ни
после, није покајао ни извинио Србима. Напротив, они као и Хрвати, поносе
се злочином и прете да ће га и у будуће чинити, само ако им се укаже
прилика!
Да не би читалац рђаво схватио често помињање „муслимана“ и
„злочина“, да се то односи и на муслимане ван Гацка. Не. Речје о
муслиманима у Гацку и све што је извршено напред и што ће бити изнето
убудуће, односи се на муслимане у Гацку, на челу са фамозном Фазлагића
Кулом, на њихово држање за време рата.
Изношењем злих дела на видело не значи витлати ножем на освету.
Напротив, оно ублажује гњев код оних који се још нису отрезнили и
опомиње будуће нараштаје на срамотна дела почињена у прошлости; исто
тако и на опрезност и размишљање онима што мисле „давно било сад се
спомињало“.
ОКРШАЈ СА ХРВАТСКОМ ЦРНОМ ЛЕГИЈОМ
Хрватски „државотворци“, видели су да „независност“ почиње да се тресе
у другом месецу стварања „државе“, да Срби у Гацку устадоше на отпор и да
сваким даном узимају све више маха, прелазећи чак и у нападе. Они шаљу
„црну легију“ — „цвијет“ хрватске младости и снаге, да ножем и ватром
умирује Србе. Једну недељу дана после започете борбе, која је протекла у
препуцавању са домаћим муслиманима и мањим хрватским снагама, долазе
црнолегијаши — усташе са камионима, колским путем од Бихаћа, да
спасавају ситуацију у Гацку. Устаници нису били на опрези, дозволише
усташама да пређу Камено Брдо и Пребијено Корито и да се без борбе
искрцају на Степену. Ова „регуларна“ хрватска војска, до 500 бораца,
наоружана лаким оружјем, пушкама и митраљезима, мислила је сломити
отпор и умирити „побуну“ у Гацку. Но, они ће се у томе своме веровању
грдно преварити. Кроз неколико сати по искрцавању из камиона на лединама
испред Степена, кренули су у напад. Мислимани и Хрвати који су већ били
са њима по положајима позади пута Степен — Зборна Гомила гракнули су
као црни гавранови за црнолегијашима. Позади свега тога разбојничког
фронта пристизало је цивилно становништво из Фазлагића Куле, убогаљени
старци и дечурлија, водећи собом осамарене коње, да по упаду у српска села
пљачкају куће и имовину.
Ову црну слику пред очима могли су да виде српски борци на њиховој
страни. Шака људи, мештана са Степена и Пржина. Кроз неколико сати
њихови домови ће се обрети у пламену. Густи колутови дима вијали су се у
небеса и разносили мирис ватре у друга српска села и планине. Жеравица од
својих властитих кућа засипала је у лице борце који су испаљивали последње
метке око зидова и ограда својих села. Пред хрватским црнолегијашима и
муслиманском руљом налазио се раван терен; по њему су биле ливаде, њиве
са већ одраслим житом, торови и колибе, од пре неколико дана напуштене од
својих власника. Срби браниоци овога пута својих властитих кућа имали су
бољи положај на Пржинама, које су од поља мало уздигнуте. Простор је био
предалек за отварање ватре при полету усташа на њих. Морали су чекати да
им се примакну. Окружени доласком хрватске војске, муслимани — усташе
на положајима испред Зборне Гомиле (на другом суседном положају) око
села Међулића и Сарића Греда, напали су у исти мах на српске положаје
Пусто поље — Добрељи. Цео овај терен, на оба положаја, је видан простом
оку и у раздаљини 4-5 км. Главни усташки напад овога пута, како је речено,
уперен је на српска села Степен и Пржине, која су на левом крилу средишњег
српског положаја, — Пусто Поље — Добреље. Освајањем Пржина и Степена,
ако би успели, усташе би добили боље положаје, ланац брдовитих коса
Сливца — Јежевића и потом заокружили Гат. Узимањем Гата пала би цела
српска одбрана.
Поклици за помоћ са Степена и Пржина преко Данића и Дулићевог
кланца стигли су као муња у села преко Гата. Нови Дулићи, Стари Дулићи,
Вратковићи, Бобатово гробље и Чарађе трчали су одмах у помоћ. Вратковићи
су употребили коње да би што пре стигли. Шака Пржињана и Степењана, у
највећу руку 50 бораца, стала је у одбрану, добивши у први мах малу помоћ
из суседног села Данића и Цернице. Распоређени одмах испред својих
властитих кућа, ограда и зидова, добивши прилику да се, у најужем смислу,
боре за свој праг. Чим су усташе дошле до првих празних колиба и торова,
почињу паљење истих. Растурене колибе по пољима, једна по једна, гореле
су као буктиње (дрвена грађа и кров од сламе) и нестајале повијањем дима
према ушанченим српским борцима.
На домак сигурног поготка отворена је ватра и усташе су морале падати
земљи и тражити заклоне. Њихови митраљези нештедимице су просипали
ватру и засипали шаку бранитеља око кућа. Настало је ширење фронта,
заокруживање и приближавање претурањем од заклона до заклона. Помоћ
још није стизала, услед даљине, а полукруг се сужавао. Срби, по гомилама
Добрељске Љути изнад Пустог Поља, одбијајући насртаје муслимана,
беспомоћно су погледавали преко уског поља како пољем горе колибе и кроз
час 2 села — Степен и Пржине... Хватала их је језа од помисли да им усташе
не узму Гат.
Око 3 сата после подне стигла је помоћ из напред поменутих села, већ
касно да одбрани куће од паљевине. Степењани и Пржињани нису их сами
могли одбранити пред толиком гомилом војске и оружја. Они су се морали
измицати изнад села и избегавати опкољавање. Придошли у помоћ не
занајући где је фронт и докле су стигле усташе, они упадају неорганизовано у
борбу и сударају се са усташама „прса у прса“ по камењару, по лесковом
жбуњу, по одраслим житима кроз поље. Борци из села Вратковића предњаче
у овом налету. Настаје борба из најближих остојања. Борбени поклици и вика
придошлих бораца, уз прасак бомби и гушће плотуне метака престрашили су
хрватску „младеж“, далеко бројнију. Кроз два сата борбе, преко ограда и
њива са житом и кроз димове замрачених села, усташе су се дале у отступање
и бегство.
Један редак и дирљив призор одиграо се тога часа у борби са усташама.
Борци из села Вратковића, трчањем у помоћ, стигли су први. Они су од села
Данића утрчали право у усташки фронт, измешали се са њима по житима и
мргињама. Том приликом уследио је сусрет између противника: Србина
Милана Тепавчевића и Хрвата Звонка Поспишила на остојању 3-4 корака са
упереним пушкама један према другоме и са прстом на обарачи: истовремени
поглед очима и истовремено трзање на обарачу. Изгледа да су се погодили
право у срце, јер су истовремено оба пали мртви. Хрват Поспишал је био у
официрској униформи, имао је јаку пратњу око себе која је хтела да га мртва
извуче. На кратком растојању, уз Милана Тепавчевића, који је убио
Поспишила, налазио се његов стриц Спасоје Тепавчевић. Видевши да му је
синовац смртно погођен, он искочи из заклона са осталим братственицима,
који су били уз њега, растурени по житу; навале на усташе свом снагом и
протерају их. У том сукобљавању прса у прса, са усташама, погине и Спасоје
Тепавчевић. Усташе нису успеле да извуку Поспишила и остале своје мртве.
Код мртвог усташе Поспишила нађена је машинска пушка (којом је убио
Милана) италијанске производње, дата је породици погинулих чији борци су
је носили после у борби, а можда је и данас чувају. Звонко Поспишил је био
један од главних атентатора на краља Александра у Марсељу, усташки
злочинац, који је био одређен од Павелића да „уреди“ Херцеговину, са
другим усташом Мијом Бабићем, који је исто тако платио главом на Трусини
у Невесињу.
Одступање усташа пољем од куда су дошли донело им је губитке око 50
мртвих; још да није ухватила ноћ и мрак ко зна колико би их још остало
мртвих? Мада су носили застрашавајуће име „црна легија“, били су слаби
борци и као први пут у борби није ни чудо што су тако лоше прошли.
Овај дан борбе око Степена и Пржина са војском хрватске „државе“, по
сећању, био је око 15. јуна (1941). Комунисти, који су ’описивали историју
устанка’ и све приказали за свој рачун, узели су овај први окршај са
окупаторским сателитима као њихово дело иако су ову борбу водили идеални
националисти и као такви остали најчвршћи привржници Равногорског
покрета.
Сматрамо да је ово прва оружана борба, са највећим бројем мртвих, са
Хрватима — усташама — у томе делу Херцеговине. Исто тако може се рећи
и са хрватске стране да је ова њихова прва борба војничке природе, са
„побуњеницима“ у својој замишљеној држави, колико нам је познато. Први
дан против хрватске власти, која је хтела да се силом натури, био је 6. јуни
1941. (ноћ између 5. и 6. јуна), када су сељаци у селу Казанцима напали
хрватску милицију, што је значило устајање на побуну, примање и почетак
борбе. Што за читаву недељу није дошло до значајног напада, стоји до
хрватских прецењивања снага у муслиманима који су се прихватили
обрачуна са Србима.
Може се са правом рећи да овај српски крај, од пада државе Југославије,
није признао ничију власт (окупаторску), није војнички освојен, те према
томе није ни припадао под хрватску државу.
Борба се наставља и проширује.
Запажања на положајима.
После неуспеха хрватске војске са губицима од преко 50 бораца, они се
трпају у камионе и беже од куда су дошли. Муслимани остају сами са
хрватским саветницима који сада почињу да брину за свој властити опстанак.
Видећи да Хрвати не могу и неће држати неку већу војску у Гацку, да би их
помагали у нападима на Србе или евентуално штитили од напада, они се
почињу ушанчавати и утврђивати и рачунати на самоодбрану. Нада на
хрватску помоћ их не напушта; уз Хрвате мисле и на главне покровитеље,
Италијане, који се налазе у Билећи.
Они можда увиђају куда их гура окупатор, у братоубилачки рат, али
почињени злочини не дају им мира. Мржња на Србе трује им душу. Они
стално прете са злочинима и врше их на њиховој зони, по Гацку и Автовцу.
На српској страни се заталасава све већма одјек борбе и чврстог држања.
Борба се проширује и по околним срезовима. Усташе се развлаче — не могу
да стигну свугде. Борбени редови на српским положајима су гушћи.
Сместивши породице у збегове по планинама, вратили су се борци на
положаје, они који су заузети исељавањем угрожених села.
Придолажење Црногораца охрабрује домаће борце, а на противној страни
убија морал. Њихове чете су мале, по 30-40 људи, већином из суседних
предела Дуге и Пресјеке. Они остану на положајима по неколико дана, врате
се кући па опет дођу. Отуда се преносе пушке и муниција која се скупо плаћа
са стоком и житом. За једну пушку давали су по 3-5 оваца са јагањцима, док
су за један пушкомитраљез Казанчани давали 220 кг. пшенице. Мирослав
Шуковић, избеглица из Бачке, свуче кожни капут и још придода у новцу да
купи пушку (био у четницима, погинуо у Индо-Кини у француској легији).
Пресјечани су били експерти за набавку и дотурање оружја. По паду државе
они су привукли доста оружја и муниције из никшићских магацина. Налазећи
се на тврду месту, скривали су га по пећинама. Сада када је дошао час да се
употреби, продавали су га по цени колико затраже.
Суседна племена: Пива, Голија и Бањани доста су помогли избеглом
народу и притрчавали у помоћ домаћим борцима на положајима, али би још
више могли учинити и у тај мах протерати све усташе из Гацка да нису
комунисти разваљивали и окретали воду на своју воденицу.
У то доба се кува и ври у Црној Гори, спремају на устанак против
Италијана, те се није могла очекивати нека већа помоћ са њихове стране.
Свак је имао своје властите проблеме.
Положаји на обе стране су непроменљиви. На Степену Срби држе
касарну, а усташе Муцоњића стијене и Мачков камен. Међу њима је удолина
тешка за напад и једнима и другима. Усташе се добро прикривају и понекад
навуку сумњу, као да их уопште нема у шанчевима. Да би их открили и
измамили митраљески рафал, Срби помоле српску заставу и одмах се увере
да шанчеви нису празни (јер им је она највише бола очи). Понекад се опет
дозивају, често пута се препознају по гласовима и онда постане просипање
пропаганде, шта би за кога било боље. Крај се завршава са претњом и
псовком, уз неколико опаљених метака.
Позади положаја на Степену, у једној гомили, Срби су довукли топовску
цев од малог брдског топа што је југословенска војска, при оступању, бацила
у неку провалију крај пута. Тамо је нађено и неколико метака од истог топа.
Цев су углавили у трупину од дрвених кола, а за трупину причврстили друге
подпорње по којима притисли тешким камењем. Нашли су начина и за
опаљивање метка помоћу заоштрене обле турпије и чекића са неким држалом
којима су ударали по турпији, а она у гранату. Све је донекле било
„осигурано“, те нико није погинуо на овој чудној радњи. После сваког пуцња
камење се растресало, а цев се померала са постављене позиције. Требало је
поново „нишанити“ и зазиђивати је у камење. За дивљење, први опаљени
метак је експлодирао у непосредној близини усташког шанца, испаљена су
три метка првог дана употребе „топа“, док је остатак метака испаљиван
касније. Са свим овим руководио је, осигуравао људе да не погину око
испаљивања метка, Мирко Авдаловић, ваздухопловни капетан — пилот,
родом са Степена. На рачун топа у шали саставише стихове:
„Пуче метак из Миркова топа
Павелића државу ископа“
Раније протурана пропаганда о набављању и довожењу топова из Црне
Горе престрашила је муслимане — усташе, мислећи испрва да је ово заиста
исправан топ донешен из Црне Горе. Кроз неколико дана они почеше да
прете авионима као реванш на Мирков топ.
На положајима око Зборне Гомиле, Добрељи— Пусто Поље, муслимани
— усташе из Фазлагића Куле покушавају, скоро сваки дан, да отму Србима
позиције око Бијеле Гомиле. Једним јачим упадом успели су да запале
Бољановића куће, 3-4 у групи, које су заклоњене једном косом одбране са
положаја који су држали српски борци. Напади су увек дневни; ноћи се не
упуштају да загазе у Добрељску Љут, пуну оштрих стена и шкриповља.
Позади усташког положаја (до 1 км.) стоји њихово главно утврђење Сарића
Греде. То је једна стеновита Главица, која је раздвојена по средини, отсечена
и потпуно вертикална литица окренута на исток, према српском положају;
висока је, лака за одбрану и неосвојива без ширег заобилажења или тешког
оружја. Сарића Греде су за муслимане — усташе главна одбранбена
позиција, као што је Гат за Србе. Борцима на српској страни стално је пред
очима та фамозна греда — литица — и сви се довијају и премишљају како би
је могли заузети. Тешки митраљез ошине рафалом, често пута, са Сарића
Греде и зрна прозвижде негде у ваздуху. Од њих се нико не склања, јер је
велика даљина за погодак. Предвече усташе указују фењере, светле и певају:
„На Сарића греде двије, усташки се барјак вије“,
као и друге незваничне песме. Младићи без знања старијих оду кришом, по
мрачној ноћи, привуку се до саме литице, али залуду јер се бомба није могла
бацити у усташки шанац.
У Пустом Пољу, код Илића кућа, смењују се борци са положаја,
преспавају по неколико сати, узму воде и хране и опет се врате на положај. У
Илића кућама, шталама и сенима, нахранило се, одморило и преспавало
стотине људи пристиглих у борбу са околних страна. Два млада Илића,
Радован и Јово, ретки су примери бораца, будних и спремних у свако доба да
послуже и учине све што се од њих тражило за спас и одбрану угроженог
народа од подивљалих усташа.
(Обадва Илића су погинули у четницима, Радован у одбрани Билеће 1944,
а Јово касније негде у Босни, или Словенији; — Бог зна?).
Могло би се рећи да је у Пустом Пољу био „штаб“ устаника, мада он
званично није постојао. Овде су стизале вести, примицали се нови борци да
ступе у борбу, споразумевали се са мештанима где и на које место треба да
пођу на положај, договарало се и одлучивало о свим постојећим проблемима.
Може неко и неверовати, али је стварност да су све ове почетне операције
текле без „вођа“, без „команде". За чуђење је када неки људи, пишући и
говорећи о устанцима, у ствари народном отпору из првих дана, изнесу
читаве спискове имена: вођа, првака, хероја, првобораца, јунака, јунака без
страха и мане, итд. итд. Нарочито је смешно када се каже: „никле су народне
вође и повеле народ“. Ово ваљда по угледу на Карађорђа и Милоша Великог,
за које је Српство чекало 500 година — да „никну“ и поведу народ! Да је
народ чекао 1941. док „никну вође“, он не би главе носио, што не би пошли
по оној народној „ниче раја ко из земље трава“. Када је нож под вратом,
никоме тада није ни на крај памети да тражи „вође“ и пита шта да ради. Свак
је тада вођа сам себи. Вође ничу из народа, искристалисане и добро испечене.
Нису ли такви, они нестану као печурке. За „ницање“ и биљки треба пола
године да донесе плод, а 1941. часови су били у питању. Није се имао када
обући капут и искочити из паљевине, а камоли спремити за „вођу“ да поведе
народ! Треба коју годину бити у ропству, па да се „кува и прекувава“. У том
случају ничу вође, а кад прокључа онда је устанак. Преко ноћи не ничу вође.
Шта је привлачило борце да добровољно дођу у борбу, где се за час могао
изгубити живот? Заједнички интерес и борба за опстанак, не наредба и страх
од ма кога. Ишли су у борбу од чисте савести и воље. Било је њих који нису
били угрожени од усташког покоља, па су ипак, без наредбе и команде,
стизали на положај, остајући на њему и суделовали, као и они чије су куће
биле на домаку ватре. Ова војска, домаћа — народна, у правом смислу речи,
без много командовања и наредаба функционисала је добро, узајамна
хармонија је благотворно деловала, а она много значи. Кад би мало јаче
запуцало, или неко рекао „ето их“, сви су брже боље, истрчавали на положај
и отварали ватру, спремни да погину један за другога. Најгоре је било када се
ућути за неколико дана; онда их притисне монотонија и помисао на домаћи
рад код куће и стоке. Но, чим би кренули у позадину неколико долина
променили би мишљење и враћали се назад. Неки који би мало даље
одмакли, а у то време чули пуцње, враћали су се, трчећи, да стигну у помоћ,
да им се не рекне да су нарочито измакли пред борбу. Они који су одлазили у
збегове, да виде жене и децу, мислећи да се задрже дан-два, да мало помогну
око стоке, нису могли ни један дан остати. Увиђали су да им у тим часовима
није место међу женама и децом. Одраслији дечаци бежали су од стоке,
спуштали се низ планину и тражили браћу и очеве по положајима, молећи их
да остану који дан с њима. И у старцима се будила „младалачка снага“, па су
понекад „накривљивали“ са каквим старим пушкама и долазили на положај;
— задовољавали се кад им млађи у шали добацују коју „похвалну“ реч на
рачун ступања у борбу.
Из првих дана борбе на устанике је падала критика са извеснх страна,
нажалост, од оних којима је било место да буду на челу тих бораца. Тражено
је од војске да напусте борбу; — да се повуку...! У противном усташе ће „све
побити и изгорети“. Ово је долазило од Срба који су се још налазили у две
вароши Гацку и Автовцу. Верује се да су из страха, или под претњом, слали
овакве поруке и писма. Тим људима доликовало је да буду народне вође и да
поведу народ на устанак и борбу. Зар није било истоветних случајева широм
земље када су Срби били у опасности?
Када се дошло „стани пани“, сељак и чобан устају да бране нацију од
пропасти, а они који су били позвани да је бране и уживали народне плодове,
повлаче се и шта више оспоравају другом право да се брани! Требало је по
том рецепту ставити главу на трупину да је душман отсеца без иједног трзаја.
Да је српска интелигенција водила рачуна шта се у држави ради, не би се
дошло до онакве катастрофе, да Србе убијају гори и слабији, што је први пут
у српској историји. — Убијали су га Турци — били су јачи; па Немци —
Швабе исто тако. А ко су ови сада? — Нико и ништа!... Трагедија и жалост.
Тешка је садржина два писма од Срба стигла из Автовца, пред Видовдан,
устаницима на положај код Добреља. Просто је немогуће навести и једну
реченицу овде. Поред свих удараца и тегоба сељаци — устаници нису
одустали од борбе, нити су се збунили несигурним порукама. Чекали су се
нови ударци, па шта Бог да!
Обарање 3 хрватска авиона, пред Видовдан 26. јуна 1941.
За непун месец дана, од устајања на отпор и почетка борбе са
разбојничком државом хрватском, Срби су се у Гацку добро прибрали и
стали ногом на тврдо тло. Непријатељи, Хрвати и муслимани — усташе, нису
више могли рачунати на нова Корита, угљенокопе испод Гацка и јаруге крај
Степена. Напротив, они су почели страховати за свој властити опстанак.
Њихова снага била је несигурна за придошле брђане који су помаљали главе
иза околног грмља и стена. Оне поруке увређених Срба ледиле су срца
окривљених убица. Главним Косама, Немцима и Италијанима, испрва су
морали просипати неистине; да они могу сами „врло лако“ уредити
унутрашње стање Хрватске. Показало се друкчије; чим су прве српске пушке
испаљене, „независна“ се пољуљала из темеља. Из Гацка су трчали
Италијанима у Билећу и мољакали за помоћ. Али је сој Макијавели-а немо
ћутао док се добро закува. Увек по римској девизи: „завади па владај“.
По некој магичној моћи Видовдан је Србе надахњавао од Косова,
прикупљала се моћ и снага потиштене раје да на тај дан ода знак живота, да у
трзајима када су га распињали, искаже осећај слободе; да се види да зна
зашто живи и умире. Без икаква позива и „мобилизације“ прикупили су се
Срби, онако мирно, ћутећи, као што су вазда чинили, као што је својствено
Србима, када су велика дела стварали.
На свима, раније поменутим, положајима прикупљали су се борци; пуни
су их шанчеви и долине. Више не мисле на одбрану него на напад, на рат са
злочиначком државом Хрватском, на борбу са окупаторима и свима њиховим
пришипетљама и лижисаханима. Нико их није могао зауставити да у сред
бела дана 26. јуна 1941. године прескачу канале за наводњавање, газе преко
својих ливада и жита, пољем испод села Самобора, и примичу се усташком
утврђењу у Автовцу. На овоме сектору су домаћи борци: Самоборани,
Липничани и Гаревљани. Пивљани у маси плаве преко Липника, Јасеника и
Михољача. Бивша аустриска барутана, на брду повише Автовца, постала је
усташка тврђава — главна одбрана Автовца. Да је опколе и заузму, Пивљани
нису тражили бомбаше-добровољце; јављали су се сви из реда и утркивали
ко ће прије убацити бомбу међу разбојнике. Тога дана пала су два српска
борца из непажње, наступањем равним пољем, оба из села Самобора Рако
Старовић и Новак Тепавчевић. Подаци о Пивљанима и другим погинулим
тога дана нису проверени. Колико је Срба било на положајима око Автовца,
Зборне Гомиле и Степена 26. јуна немогуће је утврдити. Пребројавања нико
није чинио, нити су вођени ма какви спискови о бројном стању тих првих
дана. Може се рећи да су сви борци, дотичних села тога дана изашли на
положај. Пивљани су били велики плус, који су у заузимању Автовца
допринели брзом паду. Може се са поуздањем рећи, да је на целом фронту
било 1000 пушака — а можда и више. На усташкој страни било је више; они
су имали више оружја и све је било наоружано, док код Срба није. Мало
касније говорило се за Фазлагића Кулу, укључујући Борач и остала
муслиманско-усташка насеља, да може дати 2-3 хиљаде бораца. Било је тога
часа и хрватске војске убачене више ради одржавања морала него борбене
помоћи. При том се може рећи да је муслимански елеменат у Гацку врло
борбен. Хрвати су то добро знали и зато су онако поверљиво држали до
њихове снаге и моћи.
Такво стање је било 26. јуна, пред Видовдан 1941, око вароши Автовца,
који ће на сам Видовдан осванути у пламену.
На Степену, као левом крилу вршено је прикупљање домаћих бораца и
узајамно препуцавање са усташама из Кључа. У тај мах пренети су гласови да
стижу Бањани у помоћ кроз два-дана. Главну опасност усташе су осетиле у
Автовцу и тамо је била скренута пажња одбране. Шанчеви и долине позади
Зборне Гомиле биле су пуније Срба бораца, више него икада пре. Усташе из
Фазлагића Куле нису имале другог излаза него да вапију за помоћ што пре.
Италијани су канда ћутали и држали се неозбиљно на њихово мољакање, све
док су Автовац и Гацко били у усташким рукама. Италијанима је стало до
пута: Билећа-Гацко-Невесиње, да је чист и слободан за њихов евентуални
пролаз и комуникацију. А шта се ради по гатачким селима, није их болела
глава. Напротив, њима је потпуно годило што се „Слави“ међусобно бију и
уништавају. Тек, када сутра-дан осете, у Каменом Брду, да челичне куглице
ударају и по њиховим главама, кренуће се из Билеће у масовној колони у
одбрану својих сатрапа усташа. Немци су били у Сарајеву и није им се
прелазило у италијанску зону.
По паду Југославије Хрвати су се јефтино дограбили војне имовине,
двадестогошњег рада и труда српског народа. „Захваљујући“ сулудој
политици, испало је да су Срби за 20 година радили на подизању војне
спреме и оружја, да их оно убија из руку саботера и деструктора — Хрвата.
Неки авиони на бази Јасенице, крај Мостара, пали су им у руке. На дан 26.
јуна, око 3 сата по подне, долетела су 3 авиона и почели кружити изнад
српских положаја. Најпре се мислило да су авиони италијански, али се брзо
разуверило, видећи их како су слаби, (били су двокрилни школски авиони).
Прво су надлетели Пусто Поље и отпочели „бомбардовање“ ручним бомбама
и пушкомитраљезима. Настала је мала паника, док су се борци посакривали
по шкриповима који се туда налазе баш као наручени. Одмах су старији и
искуснији борци стали викати да се пуца из пушака у авионе када налете
изнад главе. Уз „наредбу“ су одмах додавали да се чува муниција. Авиони су
били погодна мета онима који су пажљиво нишанили. Спуштали су се ниско,
тражећи мету по расутом камењару, обраслом у лесково грмље. Нагињали су
се час на једну час на другу страну, што је опет било пожељно за нишанџије
са земље. 4-5 наврата било је доста, да се један одвоји од „ескадриле“ и падне
на нос, са црним облаком дима, позади муслиманског села Међулића. Друга
два су још десетак минута крстарила у ваздуху, док се и они нису изврнули
на леђа. Један је пао у муље код Автовца, док је други понајвише одлетео у
усташку позадину и пао под Фазлагића Кулу. Хрватско прво бомбардовање
из авиона на устанике у Гацку завршило се са потпуним неуспехом. Авиони
се нису вратили у базу. Срби нису застрашени, него напротив окуражени
боље него икада до тада. За само неколико часова срећа две борбене стране
променила се у корист Срба. Чим су се авиони појавили, домаћи муслимани
— усташе са својих положаја испред села Међулића кренули су у напад на
српске положаје. Ваљда су мислили да под заштитом авиона узму бар коју
чуку после месец дана нападања. Срећа им је била кратког века. Кроз
неколико часова могли су да виде своје авионе како горе у пламену као 3
црна знака по њих, у пољу гатачком. Исто тако да се увере у ваздушну или
„зрачну“ снагу Хрватске.
После завршене борбе са авионима настало је искупљање бораца из
кршева по којима су били запали. Неки су се жалили да им је нога утрнула за
пола сата лежања имеђу стена. Један је био угануо ногу, јер је стао у лесков
грмен, мислећи да је камен под њим. Колико се зна, нико није погинуо нити
рањен. Мало пре је била борба са авионима, а сада је настала „борба“ речима.
На лединама, око Илића кућа, у Пустом Пољу, искупило се близу 300
бораца, по мањим и већим групама расправљајући о пушчаним погоцима у
хрватске авионе. Као што обично бива кад се борба заврши, они што су
можда и главу завукли под какав камен сада су „прецизирали“ где им је
испаљени метак ударио, свакако у резервоар, јер су „видели“ како је задимио.
Да је било медаља за све, не би били задовољни они „сигурни“ да се давају
другима поред њих, јер би „с правом“ тврдили да им не припадају. Они од
Автовца су „посигурно“ тврдили, да су они оборили онај авион што је пао
пред њима, иако је, већ у пламену, долетео с друге стране. Све се укратко
стишало и заборавило на расправљања пред новим опасностима.
У Пустом Пољу, пред вече 26. јуна, поп Радојица Перишић са 50-60
бораца, са већ створеним планом и договором, узеше задатак да исте ноћи
пређу у Пребијено Корито и Камени Брдо, да тамо прекину телефонску
линију и презиђу цесту Билећа — Гацко; да сутрадан, позади препрека на
цести, скривено у шумарцима, бране приступ ма чијим било камионима од
Билећа. На првом мсту мислило се на италијанске извиђачке патроле. Није
било искључено да неће доћи и хрватски камиони са војском да повећају број
у Фазлагића Кули. Пресецањем пута и спречавањем приступа Италијанима
или евентуално Хрватима из других места био је обезбеђен напад на Автовац.
Устаници су предвиђали да могу рашчистити са Автовцем, ако би Италијани
били спречени да дођу са тешким оружјем. Поред тога задатка поп Радојица
је имао и другу улогу; да се састане са војском из Бањана за коју су
примљене вести у Пустом Пољу, да ће се око Кобиље Главе наћи око 500
бораца. Бањани и поп Радојица са својим, по створеном плану, требало је да
ноћу пређу у планину Бабу и Бјеласицу и нападну усташе с леђа. У то време
положај на Степену треба да се појача и врше напади и на Зборној Гомили.
Автовац је већ био опкољен. Устанци су рачунали да падом Автовца неће
много добити, јер га неће моћи држати.Они су рачунали на разбијање
Фазлагића Куле, главног усташког гнијезда. Сва почињена зла по Гацку дело
су Куљана као стожера око кога су се остали окупљали. Чишћење терена
закуженог усташлуком било је у праву, који је, ако би остао неукроћен, могао
свакога погодног момента по њих извршити покољ над остатком Срба. Срби
нису ишли за осветом; они су обезбеђивали угрожене животе. На другој
страни Гацка висио је Демоклов мач над главама осталих Срба; требало је
спасавати што се спасти може.
Дочек и напад на Италијане у Каменом Брду 27. јуна 1941.
Ноћу, између 26/27. јуна, прешли су пољем, преко росних ливада, жита и
мргиња, поп Радојица Перишић и 60 бораца; на пржинама им се придружило
још десетак бораца. Опрезно су се привукли заобилазним кланцима крај
Степена и прешли у Пребјено Корито. Први покушај да се прекине
телефонска линија није ишао лако. Са малим клештима што се поткивају
коњи, није се могла прекинути дебела жица на висини од неколико метара.
Неко је понео секиру да у крајњој нужди посече телефонски стуб. Пошто
покушај са клештима није успео, пришло се сечи стуба. Но, и секира је била
нека тупа (узета испред опустелих Шуковића кућа под гредама), те и са њом
није ишло лако. Уз непожељан одјек секире на ноћи одустало се од тога.
Пошто су стуб само мало насекли, онда су заљуљали са једне стране крај
стуба док стуб није попустио и пао. Тада су на земљи искидали жице са оним
малим клештима.
Продужило се Каменом Брду тражећи погодно место за презиђивање
цесте. И на томе послу није ишло лако. Мада је све около од камења и сам
назив „Камено Брдо“, ни један камен у близини није се могао ушчупати и
ставити као брана на цести. Напослетку је нађена једна греда (камење у
групи) у страни крај пута. Упирући ногама и леђима покретали су камење и
обарали низастрану, но оно се опет није докотрљало на пут где је требало.
Поновним превртањем, са још тежим напором, стављено је на пут. Мало
камење није „узимано у обзир“; тражиле су се велике стене које се без
минирања не могу збацити с пута. Пут је на крају свега, преграђен на три
места, у раздаљини 200 метара.
Сунце је грануло и устаници су се измицали од свога ноћног дела,
тражећи погодне заклоне изнад преграђеног пута. Одећа, а нарочито обућа
била је мокра и распала гажењем по мокрој трави и шуми; уз то и прљава,
ваљајући стене по земљи. Воде нигде није било ни да се пије, а камо ли да се
оперу руке. Пред подне досади чекање и жеђ натера те неки одоше да траже
воде у близини Кобиље Главе. Повратише се убрзо и донеше воде у једном
жбану, што су негде нашли. С њима дође и десетак момчади, претекло живо
из Корита. Када их поп Радојица упита: „Шта радите овуда“? — они му
одговорише да су у вези са неким Бањанима што држе границу. „Какву
границу? Нема границе између Срба“, прекиде их поп осменувши се на њих.
Они ту испричаше где се налазе Црногорци из Бањана, шта је њихов задатак
и др. Бањана у маси око 500 није било. Било је нешто Црквичана из дотичног
села; чували су стварно „границу“, а момчади корићкој дали задатак да
патролирају по пустим Коритима. Поп Радојица посла поруку Црквичанима
да неко од њих дође да разговарају. Нису били далеко, а прошло је подуже
време док се наканио учитељ Краљевић (комуниста), са још неколицином
њих. Учитељу Краљевићу није се журило да долази, нити да предузима ма
шта у односу спречавања покоља Срба у Гацку. Пред њим су стајала Корита,
опустила и ојадила. Лешеви по грмљу и Корићској јами налазили су се у
стању трулења, те је сам ваздух „казивао“ шта се ради. Краљевић је поред
свега тога гледао у „ширу будућност“ југословенских народа, наводио
примере из Руске револуције, квотирао Лењинове изразе и претстављао
човека без крви и срца. Убрзо се расташе — поп и његови борци — са овим
већ закуженим марксовцем.
Корићка момчад (под оружјем) показаше попу Радојици и борцима с
њиме две групе поубијаних српских сељака из села Заградаца од братства
Миловић. У близини Кобиље Главе, крај пута, у листоберу, недалеко од једне
мале локве (где се заплива вода), су лежале две групе, у близини једна друге,
поубијаних људи. Кроз камење и јасеново грање које су усташе
притискивали по њима, виде се ноге, руке, понеком и глава. На рукама се
виде везе — ужа од коњских самара. Ројеви крупних и модрих мува
надлетали су и лежали по њима. Ваздух је био неподношљив. Корићани
рекоше да их на једној хрпи има 13, а на другој 8. Они укратко испричаше
како су ту доведени и погубљени. Њихово село Заграца су удаљени од овога
места скоро 2 сата, преко тешко пролазног терена званог Балван. Они су на
веру примамљени од својих комшија из Кључа, повезани у ужа и поведени у
Корићку јаму. Међутим нешто се догодило, те их нису довели до јаме; или су
осетили куда их воде, па нису даље хтели да иду, или је задах из јаме
спречавао разбојницима да не могу прићи? Поп се прекрсти и очита молитву;
и остали се прекрстише. Хтедоше Корићани да покажу и саму јаму која је ту
у непосредној близини, али поп Радојица опомену да се не разилазе са
положаја и борци се повратише на своја места.
После подне око 3 сата, осматрачи са шанца на Кобиљој Глави дадоше
знак, махањем руку, да неко иде путем из Корита према положају. Тек сада
настаде утврђивање, хватање заклона и померања на згодна места. Не прође
много времена и 2 италијанска камиона, у зеленој боји, пуна војске са
шлемовима на глави, појавише се изнад једне окуке пред српским борцима у
камењару крај пута. Када видеше препреку на путу застадоше и одмах први
сташе искакати из камиона да растурају камење са пута. Устаници немаше
стрпљења да виде снагу Италијана у преваљивању стена. Први рафал
пушкомитраљеза просу челичне куглице изнад Дучевих шљемова. Настаде
комешање и паника, као што је својствено Италијанима, кад дође до густа.
Пуцали су из машинских пушака и бацали бомбе на све стране. Шћућурени у
камионима и око њих, просто су се били прилепили један уз другог, нико од
њих није узео заклон ни под насипом пута, а камо ли да је отскочио у страну.
Убрзо пада команда „не пуцај“. Неко је натуцао на италијанском да се
предају, да иставе белу заставу уместо зелене која је вијорила на кабини
првог камиона. Када се Италијани прибраше и разумеше речи о белој застави,
у час се један од њих усправи на камиону и раширених руку стаде махати са
правом белом заставом; — као да је извукао из џепа, тако се брзо снађе са
белим парчетом платна. Неки потрчаше низастрану и заграјаше, као да је
пала Италија. За неколико минута борбе Италијани су били измрцварени; 70
пушака и један пушкомитраљез сконцентрисани у две мете, једну крај друге,
израњавали су и побили једну трећину, од 40—50 колико их је било. Када им
се приближише неколицина од устаника, они сташе да пружају пушке у знак
предаје оружја. Устаници одбише да приме оружје, јер су се раније
договорили, по неком плану, да Италијане не разоружају, ако се случајно
предају. Сматра се да је овај предлог о неразоружавању потекао од њеких
зеленаша, који су упоредо са поменутим учитељом Краљевићем чували
„границу“. Вероватно да су устаници зазирали од зеленаша, да их они не
открију Италијанима, јер су њихове породице већ биле у Црној Гори, па ако
се тамо, не дај боже, Италијани учврсте, зна се шта би их чекало. Приђоше
још неколико бораца из шуме те помогоше утрпати мртве и рањене и
наредише им, преко тумача, да возе назад одакле су дошли. Мада је био
рањен лакше у руку, старешина те италијанске извиднице опет је тражио да
их пусте да прођу путем Гацко-Невесиње. Ово тражење одмах одбише; та с
тим циљем су и дошли ту, да бране прилаз према Автовцу. Италијански
официр није казао прави циљ и намеру његова обиласка преко Автовца,
Гацка и Невесиња, па да се преко Дабра и Дивина врати у Билећу, али се
види да је имао извиђачку улогу и патролирање на борбеном терену око
Автовца. Дан раније, једна италијанска патрола заустављена је у камиону на
Зборној Гомили у пролазу од Автовца према Билећи; тога пута италијански
осматрачи долазили су од Невесиња. Устаници се нису сматрали јаким да
тога часа улазе са Италијанима у борбу и зато су, из разумљивих разлога,
избегавали осионог окупатора у јеку снаге и моћи, чији би авиони и
артилерија као „наручени“ дошли у прилог домаћим непријатељима —
усташама. Налазећи се вековима на ватрометини, херцеговачки сељак, поред
брзе решености да загази у борбу, је ипак одмерио ситуацију и помало имао
дипломатске вештине; — хтео је овога пута да је искористи.
Коритска јама
Неко је од устаника дошао на идеју да заробљене Италијане, пре него што
их пусте на повратак, треба одвести на Корићску јаму и показати им усташко
дело — гробницу од преко 300 мртвих. Мада су рањени Италијани јаукали и
мртви у једном крају камиона одавали тежак призор, нису имали другог
излаза него да застану са камионима на путу који пролази у близини јаме.
Устаници су рачунали на хуманост, на срце и душу, ако је један окупатор
уопште има. Позвали су прво доктора, рањеног официра и још неке
школованије међу њима да се приближе јами и ту на лицу места виде и
осведоче се шта се ради у 20. „културном“ веку! Да ли они, као потомци
старе римске цивилизације и културе, тако нешто одобравају и помажу? Јама
је била страшна. Навршавао се месец дана од првих жртава бачених у њу.
Лешеви су били у распадању и неко модро треперење ваздуха могло се
видети простим оком над отвором јаме, као кад се види изнад ватре и
пламена на дану. Отвор је у неправилном квадрату, површине једне осредње
собе, удаљеност од колског пута је сасвим кратка, 10-15 м., на сунчаној
страни (јужној) са литицом и стенама изнад ње. Свуда около је крш по коме
расте ситна шума: јасенова, грабова, кленова, а понегде и мали кржљави
храстови. Из пукотине, над самом јамом види се остатак смресле изгребан и
ољуштене коре од обарања стена. Дрвеће беше скресано и преполовљено,
беле се резови наново отсечених грана те убоге и трагичне шумице, њоме су
разбојници покривали жртве, свој злочин и срам, своју „хиљадогодишњу
културу.“ Са горње стране виде се трагови, где је крчено и отискано камење у
јаму. трагови од пута до јаме још су умазани, црне се крваве пеге по камењу,
остаци сукнених дроњака и распалих опанака стоје по кршу где се прилази.
Ројеви модрих угојених мува засипају у лице, у очи, у нос. Гасови од трулих
телеса испаравају се у ваздуху и нагризају слузокожу у носу, у очним
капцима, у грлу. Италијани попадаше земљи, када осетише тежину ваздуха и
мољаху да се врате. Неко предложи да се ставе мокре марамице на нос и
уста, те тако једва неколицина успе да приђе и пузећи на коленима погледа
отвор јаме. Бацањем људи дрвећа и камења јама је на средини узвршена као
стог сена и врх је допро на 4-5 метара до излаза. Из те садевене гомиле
људских телеса, дрвећа и стена извирују људске руке, ноге, комади одеће,
отсечене гране лиснате увеле горе, сурвано и изломљено камење. Нови
лешеви оклизавали су се низ узвршену гомилу и заустављали се по крајевима
јаме. Један најгорњи мали леш, пао на главу између лиснатих грана, указује
труп девојчице са још белим чарапицама и ципелама са кајишчићима; жртва
је сасвим свежа. Поред детињег леша види се и један мушки и женски, —
нека фамилија... дотерана од некуда — убијена и бачена. — Ко зна ко?
Згражавали су се сви присутни; Србе је притискао осећај бола и тешког
размишљања на судбину њихових земљака, док су Италијани тупо гледали
преда се. — Да ли је у њиховој свести и можданима за размишљање било
иоле патње и бола? Лукаве Латине тешко је било проценити. Устаници су се
надали, да ће по њиховом доласку у Билећу испричати истину своме
команданту и својим колегама, па да ће и на њих имати одраза. Ово су
чинили ценећи по себи, по своме срцу и души. Напослетку Италијани су
отпуштени да иду у Билећу.
Устаници се вратише разгледајући неке усамљене порушене куће око
Кобиље Главе; око порушених зидина вукле су се гладне мачке и пси,
изненађено погледали на људе и савијали се око ногу да им се баци штогод
од хране.
Није напоменуто, за време кратког пуцања са Италијанима, да су усташе
— муслимани из Кључа били на положајима по кршевитом пределу званом
Балван, мислећи ваљда да су Хрвати са њиховим камионима пошли њима у
помоћ, одмах су запуцали и потрчали у правцу пута где су Италијани
нападнути. Стали су чим је борба престала; Корићани су потрчали у правцу
њих окуражени борцима придошлих Срба.
Немајући довољно снаге, због недоласка Бањана на које се очекивало, за
пролаз у планине Бабу и Бјеласицу и нападање Фазлагића Куле са те стране,
поп Радојица се врати са својим људима назад. Дан је био на истеку
спуштало се вече уочи Видовдана. Силазећи са Каменог Брда, путем на
завијутке, војници мале чете народне војске, без шлемова и „убојне спреме“,
са лаким пушкама о рамену, корачали су по мраку, један за другим, стопу по
стопу, и ћутећи размишљали о протеклом дану. Младићима су биле на уму
оне нове италијанске машинске пушке. „Зашто их не узесмо?“ — гласно су
испољавали незадовољство. — „Сада, када се враћамо међу осталу војску,
како ћемо рећи да смо се борили са Италијанима, а ниједне пушке нисмо
отели?“ Старији су разлагали боље ће бити што смо их пустили, 50 људи не
обара Мусолинијеву армију. Али, 50 овде, 50 на другом месту и тако редом...
Загрејани младићи нису се дали лако умирити. Можда ће се у њиховом
команданту пробудити старо римско витештво, па да нам за овај гест пошаљу
сутра дарове!? Хоће, хоће, — добацивали су они што су ћутке слушали
дијалоге. Видећемо сутра. На окуци, са које се по дану види Автовац, први
застадоше. Колона стаде и сви управише погледе напред. Оцртавала се
страшна слика за оне који ретко кад да су видели и једну кућу да гори, а не
једну целу варошицу где су куће збивене у групи. Автовац је био у пламену.
Заузимање Автовца
Протеране усташе беже у Фазлагића Кулу.
Српски положаји и распоред око Автовца били су, уочи Видовдана, као
што се само може пожелети. Без тешког оружја они се нису могли узети; зато
усташе и не покушавају да изврше „јуриш“, јер би их то стало жртава, а они
их избегавају свугде где им се истави отпор. Њихови су напади на изоловано
и незаштићено село и засеок и на чапор усамљених кућа. Они нападају мучки
— кукавички. Фронталну борбу избегавају и повлаче се кад ударе на тврдо;
то смо већ видели на Степену, а то ће се показати и на Автовцу.
Заседа у Каменом Брду помогла је да Италијани не сазнају право стање и
омету напад. Интервенција Италијана и хитна помоћ у артилерији једино је
могла одржати усташе у Автовцу; Устаници су то добро знали.
Пребацивања пољем испод Самобора у току дана заштићивала су одрасла
жита и канали за наводњавање. Автовац се није могао заузети без ноћи. Један
сужен полукруг, као млади месец, био се набио на главу ове мале варошице у
којој су усташе већ одиграле свој крвави пир. Са северне стране преко села
Михољача, Кулину и Јованово Брдо нападали су Површани са Пивљанима.
Пред њима је млад поручник Краљеве гарде Милорад Поповић, касније
прослављени четнички командант Невесињског корпуса, узањ су
дојучерашњи подофицири и један број жандарма који су се нашли тога пута
на окупу; они ће ускоро избијати на површину и постати четовође у
Дражином Равногорском покрету. На другој страни од истока нападају
домаћи борци из села: Самобора, Гареве и Липника. Са овим борцима би се
налазио и поп Радојица Перишић, да се већ није примио задатка за пресецање
пута у Каменом брду. Њему је срећа доделила да, можда, опали прву
устаничку пушку на главног окупатора — Италију, после пада државе. Он је
већ, хтео не хтео, народни вођа; не наметнути, не изабран надгласавањем,
него просто никао, избио на површину и усадио се у срцу, души и вољи
народној.
Неки борци са положаја Зборна Гомила, чувши плотуне пушака и
митраљеза око Автовца, нису имали стрпљења него кријући се преко жита
одоше пољем да учествују у борби на Автовцу. Мислило се да ће се усташе
овде одупрети, па су зато хитали својима у помоћ. Казанчани и Добрељани
преполовише се на два положаја: Автовац и Зборна Гомила.
Пушчане цеви и понека пушкомитраљеска виреле су из свежих ражи,
пшеница, кромпира, иза навиљака сена, иза воћњака по вртовима, иза позида
испред кућа и иза сваког објекта, што се сенка пружа за њим. Ове људске
силуете, у првомрачје, уплашиле би и силне Ченгиће, око чијих се пустих
дворова и постојбине ово одиграва. Усташки тешки митраљези из логора
(Автовца) клокоћу. Топова и бацача немају, а авионе им разноси ветар у
пепелу.
О жалосни поусташени муслимани! Окрените се десно и лево. Где су вам
суграђани Срби? Где њихове жене и девојке (кћери)? Где су српски
свештеници: проте Вишњевац и Старовић и његов син студент права? Где су
претседници општина: Јакшић и Ђурић? Где је народни посланик Вељко
Вишњевац? Где су српски власници трговина: Рундовић, Вуковић, Рончевић,
Буквић, Ненадић? Где занатлије и малопоседници? Где су ђаци и студенти.
Где срески и општински чиновници и службеници? Где безброј њих? Нема
их међу живима. Разбацали сте им лешеве дуж путева од Морина до Кобиље
Главе. Ено их у угљенокопима испод Гацка, у Невесињској реци, на Павлићу
код Степена, у Корићкој јами, у логору и код Соколског дома и по
цистернама у Автовцу. Сутра ћемо их наћи и открити ваша злодела. Скачите,
разбојници, у реку Мушницу и спирајте крв са лица и очију; грех са душе не
можете спрати. Такав осећај је трептео у хиљаду српских срца око Автовца.
Док је на противној, усташкој страни, под теретом злочина хладнело срце и
издавала снага, јављала се мисао на бежање, на скривање од почињених
злочина.
Када је све било готово за напад, када су се извесни борци примакли
усташким бункерима на остојање од од 150 до 200 м., када је мрак почео да
осваја и када се очекивао знак ракете за напад, наједном заћуташе усташки
митраљези испред глава устаника. Помишљало се на варку и кад већ би
учињен знак напада, не размишљајући више ни о чему него о борби прса у
прса. На велико изненађење до борбе, која се предвиђала, није дошло.
Усташе су осетиле снагу и моћ устаничке војске, држале се док падне ноћ, да
под заштитом мрака побегну преко поља у Фазлагића Кулу, једини пролаз
који је остао незатворен због сасвим равна терена. Можда су усташе своје
цивилно становништво евакуисали раније, те се тако нико скоро није нашао
од њих у Автовцу. Ноћни упад устаника одавао је страшну слику. Настало је
претраживање усташа по војним зградама и цивилним кућама. Срба од
мушкога пола није било живих; нађене су у згради Соколског дома неке
несрећне жене, чија су лица и очи одавали паћеничко стање, налазећи се у
рукама разбојника. Запрепашћени и разјарени устаници нису могли одолети а
да не почну са тоталним уништењем вароши. Нарочито им је било стало до
војничког логора да га запале и униште, да се у њему не купе ничије војске.
Упоредо су горели и српски и муслимански (сада усташки) дућани и зграде
за становање, разношене ствари из једних и других, отимајући од ватре која
је нагло буктала. Држање Автовца није предвиђено ни најкраће време, па су
на рачун тога и ствари разношене и из српских дућана, што је било претекло
од усташког пустошења. Било је горких речи и тешких расправљања око
тога; да ли да се узимају ствари из српских дућана? Власници су поубијани
од усташа а већином и њихове жене и деца; коме на крају да се оставља? Зар
Италијанима кад дођу сутрадан? Они што никада нису носили опречаницу
(опанци окрпљених ђонова) а не знају шта су невоље једне војске „о свом
хљебу и оделу“, претерано критикују овакве поступке. Зар и најбогатије
војске света не узимају, куд и камо више, тамо где се баве. За њих је то
„ратни плен“, а за мале — сиромашне — „пљачка“.
Доцније ће се показати, у борби са комунистима, потпуно погрешно и
несвесно чување имовине. Може се са правом рећи да су комунисти
материјално помогнути више од националиста него ли од себе самих.
Четници су чували народна имања, често пута гладовали и ишли подеране
обуће и одеће, док су комунисти, кад су се докопали, односили
немилосредно. На тај начин помагали се да успешније воде борбу и
материјално упропашћују „непријатеља“ — националисте. Материјална
помоћ у рату је на другом месту после борбеног духа. Замерка у одношењу
напуштене имовине у рату и када је нужна потреба није тако оправдана.
Друга ствар је важнија у односу на организацију — дисциплину и морал
једне војске. Упадом у Автовац устаници нису нашли никога од
непријатељског становништва, те према томе не могу се оценити према
таквим поступцима. Њихова највећа мана је што нису одмах, по заузимању
Автовца, продужили с гоњењем непријатеља. Истеве чери, са мало или
нимало борбе, могли су узети Гацко. Падом Гацка, усташе из Фазлагића Куле
би биле на путу бежања у Мостар. Гацко би било чисто од домаће губе.
Све до сада ишло се у борбу са мало плана и командовања. Па ипак је
ишло добро и изгледало је да се тако и даље може. Чим је дошао тежи
проблем и шири опсег рада, пало се на испиту без нестручног особља и
управљања. Сваки, па и најмањи, неуспех, пропуштени час у великим
збивањима, скупо се свети.
ВИДОВДАН У АВТОВЦУ
Састанак два будућа четничка команданта:
попа Радојице Перишића и поручника Милорада Поповића.
Освитао је национални српски празник — Видовдан 1941., тежак и крвав
за српски народ свуда где је живео, а понаособ у западним крајевима, где се
растезала пупет држава Хрватска. Срби у Гацку били су крајња и
најудаљенија тачка те злом оцртане државе. Опкољени планинама и у залеђу
Црном Гором могли су се лакше дизати на устанке и давати отпор.
Помишљали су они из својих планина како је њиховој браћи у центру и по
равним пределима злогласне „независне Хрватске?“ Упоређујући себе није
било тешко сагледати њихове несавладиве тешкоће.
Вести о догађајима у другим местима слабо су и споро допирале; није се
поуздано знало шта се ради у дотичном срезу, а камо ли у другим
покрајинама.
Нажалост и они што су знали и били меродавни да подигну глас у
слободном свету, прелазили су ћутке преко милионских жртава српског
народа, да се не замере „браћи Хрватима“ и у циљу одржавања Југославије
по сваку цену. Имати тако неосећајно срце и душу и „радити разумом“ (са
чим се неки правдају), заиста је превазишло све границе, па да им је у крвним
жилама текла вода а не крв! Седети скрштених руку, по лондонским и
другим фотељама, слушати вапаје из хрватског пакла, губити драгоцено
време о упознавању светске јавности и стварања капитала за српску
будућност, српски народ неће то опростити својим претставницима. Историја
не заобилази правду, у њој се доноси истина и тешко оном чији се траг по
прсту казује.
Било је безкичмењака и у земљи, нажалост интелектуалних Срба, који
кроз своје подигнуте наочаре оцењују борбу Срба за опстанак, као што је ова
у Гацку и на другим местима, „међусобним размирицама, мржњом и
осветом“. Таквим посматрањем ствари одричу право угроженим Србима на
опстанак. По њиховом гледању требало је чекати џелата да прекрочи кућни
праг и онда се с њим обрачунати. То су они који данас, у међународном колу
саботера, играју деструктивну улогу против свега што води спасу
човечанства. Разношењем субверзивних вести и неодређеним писањем
средоње доводе у забуну необавештену јавност у земљи и иностранству: „да
се водила узајамна борба и да су четници клали као и усташе“. Они никада не
почињу од почетка. У овом случају о коме се пише Автовац ће споменути да
су га четници „опљачкали и запалили“, а Корићку јаму и жртве српске пале
пре тога по Гацку неће никада поменути. Има ли каквог људског закона да
одриче право на самоодбрану? Посматрањем ствари из предратне или
послератне Југославије они кажу: Срби су били већина и откуда да их је
мањина може угрожавати? У хрватској држави, за време рата, Хрвати су
ваљда били у већини; откуда би се звала „независна“, ако нису?!
Шта више, и данас, када се очима види да кроз комунизам у земљи расте
клица усташлука, тиња нови покољ Срба чим се укаже повољна прилика
Хрватима. Срби у емиграцији, југословенски оријентисани, и даље се врте у
зачараном кругу, док они у земљи под страшним околностима, скоро
немогућим, почињу да дижу свој глас, што значи да предвиђају опасност и
понављање 1941.
Вратимо се на збивања о Видовдану у овом делу угроженог Српства.
(Нека читалац опрости за удаљавање од предмета). На Видовдан ујутро 1941.
Автовац је лежао у изгорелинама и мало је која зграда остала неоштећена;
поред муслиманских изгореле су и српске. Ствари су и даље отимане из
ватре. Предвиђало се да неће бити соли и брашна и зато су најрађе ношена та
два артикла. Унеколико се може рећи да је тај народ (што сада разноси)
подигао те радње својом куповином и продајом. Ово је у неку руку било
отимање, испред окупатора који је сутрадан долазио у мсовној колони од
Билећа.
Мртвих усташа нађено је врло мало, не више од 15-20, који нису имали
времена да одступе, или су погинули првога дана по шанчевима; није дакле
било „клања изреда“ како неки непријатељи тврде. Расположење српског
народа није било „освајачко“. Посматрајући оне старе људе који се редовно
спуштају из планине и доносе брашњанице, најчешће својим синовима, они
нерадо гледају на разношење „туђег добра“. Људи који су веровали у Бога и
ценили с муком стечено имање, поштовали су туђе као и своје; било је за њих
неразумљиво, па су говорили да то „не води добру“. Многи су бацали и
остављали узето под утицајем старијих људи. Жене из побожних домова
нису хтеле да шију кошуљице оголелој дечици од платна узетог из неке
радње у Автовцу (ради здравља). „Отето проклето“ — понављала се стара
пословица. Било је оштрих речи и грубих израза на оне које су сретали по
путевима са неком стварчицом под руком. Један борац, пролазећи кроз
погорелу варош, види на путу бачену Библију већег формата, већ згажену и
замазану гарежом који пада са зидина погорелих зграда, саге се и узе је:
хтеде да је негде склони са пута дасе не „ваља“света књига, али види да где
год је туда остави није сигурно да неће пропасти, напослетку узе је под руку
и понесе у правцу села куда се ишло. Гомила људи и жена стоји крај пута и
посматра. Види! Повика један старац, „онај носи књигу“ и стаде да пита
каква је књига? Кад му неко рече „Свето писмо“ поче да горопадно виче
„пљачкају цркву“. Борац са Јеванђељем поцрвене и не би му драго што га
неправедно стари нападе. „Стрикане“ рече он, и други му помогоше да се
објасни са старим, који је ваљда мислио да свето писмо стоји само у цркви а
не у приватној кући и ма где друго. „Ова је књига узета са улице и она би
иначе пропала, овако ћу је сачувати и ако је власник некад затражи вратићу
је“. Једва се старац умири. У то време радо је читано Откровење Јованово.
Библије су биле ретке у селу и скупљали су се око ове, узете из Автовца, у
којој су била крупна слова — лака за читање. „Тумачили“ претказивања
сваки на своју руку.
Опште расположење код народа заузимањем Автовца, сматрано је
нужном потребом, није било неког одушевљења „победом“ и разметљивости
код бораца. Свак је некако размишљао у себи: „камо среће да до овог зла није
дошло“. Криво им је било што се спречавању зла није могло стати на крај
неким другим начином. Треба узети у обзир да су Срби у Гацку од памтивека
имали тежак положај живота и невоље, прво са Турцима, изузетно
крволочним Ченгића беговима, па после и са Аустријом. Срби су уопште раса
која се не радује ничијој несрећи, нити даје израза бесу над побеђеним
непријатељом. Кроз сву нашу дугу и мучну историју нема ниједног примера
да су Срби угњетавали побеђене изузетно више од свог народа, Србин није
склон тлачењу и угњетавању. Његова је мана у међусобној неслози и
натјецању ко је већи Србин. Видовити Кочић то јасно оцртава у Јазавцу пред
судом, „кад се Срб у мени рашири, нема те царске силе која ме море
умирити“.
На Видовдан, рано ујутро уследио је састанак два главна предводника
устаничке српске војске: свештеник Радојица Перишић и поручник Милорад
Поповић. Није познато да су раније имали иједан састанак. Перишић је
дошао са дигнуте заседе из Каменог Брда а Поповић је већ учествовао на
заузимању Автовца. Поред осталих Срба с њима се видео и Сабрија Пашић,
Србин — муслиман, један од 5 браћа Пашића који су се осећали Срби.
Разгледали су места по вароши куда су Срби убијани, где држани у затвору,
мучени и одвођени у друга места на губилишта. Још је понеко био остао жив
и у сумотаном стању причао о дивљањима окорелих разбојника. Изгледи
лица ова два будућа четничка команданта у Гацку били су уморна и бледа.
Оба са шубарама на глави, Милорад са амблемом Краљевог официра. Били су
у најбољој животној снази, зрели за размишљање и спремни да поведу своје
борце, верне и поуздане, где год се покаже потреба за одбрану угроженог
Српства.
ДОЛАЗАК ИТАЛИЈАНА У ГАЦКО
Даља оргијања муслимана — усташа.
По заузимању Автовца од усташа Срби су имали намеру заузети и Гацко,
које је удаљено од Автовца свега 5 км. Они би свакако у томе успели да их
Италијани нису предухитрили својим брзим доласком. Италијанска
извиђачка патрола у јачини 50 људи са 2 камиона, чија је команда била у
Билећи, дочекана у Каменом Брду уочи Видовдана, вратила се са мртвим и
рањеним и саопштила о догађају. О распологжењу тадашњег италијанског
команданта у Билећи, пок. војвода Јевђевић записао је негде после рата, у
својим мемоарима, прикупљајући податке из италијанских извора, наводећи
чак и име тог команданта. Био је више него огорчен, када су војници довезли
камионе на капију са трећином мртвих и рањених. И сам поступак, говорио је
он, непознатих „бандита“ је чудан! Мислио је да су неки људи упали из Црне
Горе, па је тамо проверавао преко својих агената зеленаша. Највише га је
чудило зашто оружје са заробљених војника није узето? Италијани су ипак
намирисали барут из Гацка и они су се спремали да га заузму и држе. На
Видовдан су кружила два-три авиона изнад Автовца, што је изазвало немир
код устаника. Сутрадан Италијани се крећу са моторизацијом из Билеће уз
пратњу авиона; ишли су споро и опрезно, као што су Италијани увек чинили.
У празан и погорео Автовац ушли су пред вече 29. јуна. После тога они су, за
неко време, час одлазили, час долазили од Билеће, док се напослетку нису
улогорили да га потпуно држе. Устаници су се повукли на своје старе
положаје. Источни део Гацка, преко пута Автовац — Степен остао је и даље
брањен и заштићен од паљевине, док су усташе под заштитом Италијана
ишле и шириле се на друге стране, мучки, изненада нападали, пљачкали и
палили српска села. Тако су уништили већ поменута села, Лазариће, један
део Михољача, Наданиће, Вишњево, Краварево, Руду Главицу и Срђевиће;
исто тако засеоке око Фојнице и Љесков Дуб где су извршили само њима
својствено, крволоштво. У северном правцу у планинском насељу Изгори,
муслимани усташе из Борча извршили су мучки напад у септембру и тамо
попалили неколико српских села, али су убрзо сузбијени и враћени назад.
Доцније су, ти исти, Борчани усташе на Бадњидан спалили српско село
Придворицу на извору реке Неретве. Мучки су дошли из шуме, опколили
народ у кућама, после их затворили у куће и штале и запалили. Тако је преко
150 српских невиних жртава нашло мученичку смрт уочи рођења Христа
Спаситеља. Цркву у истом селу су похарали и запалили...
Сумирајући резултат борбе у месецу јуну 1941., од почетка устајања на
оружје и давања отпора до одузимања Автовца, Срби, без борбе, нису убили
ниједног муслимана у Гацку. Нису запалили ниједно село, изузев варошице
Автовца, које је било српско као и муслиманско. По томе се види да Срби
нису устали на оружје да „кољу“ муслимане, како неки непријатељи тврде,
махом усташе Хрвати, који не престају да бургијају између муслимана и
Срба у Босни и Херцеговини. Исто тако и Срби који пишу, из неких, њима
само познатих разлога, да су се „тамошњи Срби и муслимани међусобно
истребљавали“, немају право, јер ствари треба гледати из почетка. Биланс
крвавог усташко-муслиманског рада у Гацку је за месец јуни, најмање 500
мртвих, мучки похватани и садистички на најгрознији начин поубијаних
Срба! Ни један од њих није погинуо у борби. Као доказ стоји: Коритска јама
и вртаче по Коритима 350 мртвих, Автовац, Гацко и села око пута 150
мртвих. Може ли се ово назвати „међусобно“ истребљење?
На овакав и сличан начин кљукају необавештену јавност неки „умерени“
Хрвати кад кажу: „Четници су убијали као усташе“, али никада не почињу
причу испочетка. У самоодбрани да. Али по њиховом закону Срби немају
право на самоодбрану.
Почетницима борбе — отпора у Гацку био је циљ самоодбрана и
сузбијање усташких погрома. Ослобођавати своју браћу и ма кога од
човечанског рода из чељусти подивљалих звери, као што су биле усташе,
света је дужност и устаници су је свесно схватили и испуњавали.
Појава комуниста у Гацку, и њихов разорни рад међу устаницима.
Упоредо и по налогу газде из Москве комунисти почињу своју разорну
акцију од избијања рата између Немачке и Совјетског Савеза. Колики утицај
имају велике силе на мале народе са њиховом пропагандом и подземним
радом у току мира, види се да су у стању да подгризу својом заразном рђом и
најужа друштва и заједнице. Погледамо ли у овом случају Хрвате, од
дојучерашње браће у заједничкој држави, претворили су се преко ноћи у
измећаре немачког рајха и потпуно му се предали у службу да извршавају
оно што им он заповеда. На другој страни комунисти, примивши наређење од
црвене интернационале, отпочеше са терором и убиствима своје рођене
браће! Поставља се питање: како је могуће преокренути свет толиких вођа и
послушника? Зар се од једног Хитлера могао очекивати спас од „српског
хегемонизма“, кога уопште није било, и шта више „независност“! Заиста
чудно, докле доводе посувраћени умови. Какво опет пијанство заводи
грађане у најраснијим српским крајевима да у Стаљину гледају идола и да за
њега онако сулудо убијају све што се не клања томе паганском жрецу? Оба
Џингис-Кана су били познати од раније и знало се шта хоће: — Хитлер да
гноји земљу са Словенима, а Стаљин да убија жртве, да мирније и слађе
спава. И опет послушници срљају и не освешћују се до свог нестанка.
У лето 1941. (после 22. јула) скупине пропалих студената и комунизмом
заражених учитеља и професора трагале су по Црној Гори и уносиле клицу
комунистичке заразе у здрава црногорска племена и породице. Семе које су
сејали из буквара Карла Маркса нашло је плодно тле у варошким скитницама
и сеоским нерадницима. Успели су да наговоре и неке „буржујске“ синове
који су из обести ишли за комунистима да се „освете“ очевима са застарелим
погледима на живот. Те удружене хајке нездравог народног елемента узимају
оружје, заводе терор и почињу да „чисте“, не окупатора и његове помагаче,
него народне прваке и поштене националне домаћине и интелигенцију.
Добивши директиве од свога шефа, Јосипа Броза, Хрвата, шта и како да раде,
ти некућевићи и некољеновићи из Црне Горе пребацују се на суседни терен
Гацка. Јер, по Броз-Павелићеву плану требало је, на неки начин, спасавати
усташе. Чим су видели да је народ дигао устанак, они су потрчали да му се
ставе на чело, по њиховој уображеној замисли, нико без њих није знао водити
народ!
Срби у Гацку осетили су комунисте најпре у планинским селима гатачке
површи. Они су се кретали позади положаја и добро се осигуравали од
борбене линије. Врло мали број Срба из Гацка дао се завести лажном
пропагандом комунистичких пропагатора. У први мах, у августу 1941., једна
група од 60 људи кретала се заједно северно од Гацка и стално „планирала“ и
доносила „закључке“ шта и како треба радити?! Од комуниста беше
професор Љубо Вушовић и још замашан број „професионалаца“, чија су
имена већ ишчезла из сећања. Као националиста, искрени борац и јунак беше
капетан Радојица Рончевић. Сви они ишли су неко време заједно. Да се
покажу „спартанци“ и да самовољним Гачанима покажу „знање“, залетели су
се једном да сами заузму Гацко! Разминуло се на томе што су запалили нека
сена и жита садевена, а усташе узвратиле паљевином села Лазарића. После су
побегли у Пиву, 15 км позади фронта. Капетан Рончевић, видевши чиме се
комунисти служе и шта им је циљ, одмах их напушта, али су му људи убрзо
били разбијени и он сам био у опасности да им не падне шака. Сељак из Пиве
Јанко Тадић водио је једну групу Пивљана, око 30—40 људи, и „проповедао“
комунизам Карла Маркса! Може се замислити како је један, не само
неписмен, него и похлепан за чином и положајем (не бирајући средства да до
њих дође), сеоски букач приводио у дело марксистичке методе диктатуре. Он
је у Гацку познат као џелат, јер је братство Поповића у селу Дражљеву
сасекао горе него што је Смаил-ага Ченгић, у своје време, ма где чинио.
На терену попа Перишића, како је доцније било уобичајено да се каже,
кретао се Гојко Гарчевић, опет неки професионалац из Никшића. Но, никад
није смео заноћити на попову терену, док присташа није имао ни од заклетве.
Од 3 села: Казанци, Добрељи и Гарева, која су заједнички иступала у борбу,
беху свега 4-5 симпатизера, потпуно неуранчуљива за макакав Гарчевићев
план. Тај Гарчевић и друштво, када су видели да не успевају, привели су
после „умерене“ комунисте, раније земљораднике, међу којима, нажалост, и
Краљева сенатора Марка Вујачића из Никшића. Демагогија Марка Вујачића,
познатог по „слаткоречивости“, није збунила поменута 3 села. Долазили су и
неки други са дивљим именима са којима су се спрдали сељаци. Нарочито је
била смеша појава женских са петокраком звездом, панталонама и
револвером на опасачима; домаћице су их називале „зле друге“ и „какве су,
налет их било“. Када су се претстављали, сви су били „високо школовани" и
са звучним и другим титулама. Носили су пуне торбе умножених примерака
билтена, директива, исписа из Марксових и Лењинових књига; све је то
писано на танкој хартији и са обе стране њима својственим језиком а за овај
народ потпуно неразумљивим речима. По одласку Марксових мисионара из
куће, жене — домаћице одмах спаљују цео заразни материјал, видећи да нема
нигде песме или приповетке, или ма шта из српске књижевности. У
разговору са младићима, кришом од родитеља, почињали су причу о
женским: да они имају лепих девојака, и потурали им пропагандни материјал
о слободној љубави. Домаћицама су причали о слободи и праву жене,
сиромашнима о расподели богаташких имања, богатима о високим
положајима. Дакле, свакоме је прво пронађено где га „сврби“, говорећи му и
обећавана потпуна задовољштина под комунистичком управом земље. Некад
је дозлогрдило слушати ноторне лажи, па су их прекидали добацивањем
тешких речи, називајући их комунистичке „диплеше“.
Поред свих зала које су комунисти сејали из велике Марксове торбе
кукоља и главнице најгоре је било то што су разним сплеткама успоравали
национални устанак на домаће и спољне непријатеље. Они су кроз кратко
време навукли један део борбе лично на себе (борба са четницима), да би
спасли усташе. Зна се коме је ово годило; свакако ономе што је био на челу
тих слепих послушника. Данас, када је време одмакло и многе ствари изашле
на видело, потпуно је јасно да је главни циљ био уништење Срба. Погрешно
је мислити да су црногорске и херцеговачке планине и кршеви привлачили
комунисте него је њих привлачило још здраво језгро српскога народа које је
по Броз-Павелић плану требало уништити у разним видовима закулисне
борбе. Комунистичке борбе са усташама су незнатне или, ако је негде и било,
опет са несвесним Србима комунистима на њихово уништење. Неки тврде да
је комунизам интернационалан и као такав не гледа на националне разлике.
Броз је први у Југославији показао да комунизам може бити и националан,
што потпуно одговара наведеном излагању. Идеја браће Броз-Павелић стално
је у ефекту и данас ради више него икада; ко не затвара очи пред стварношћу,
тај лако може да види. Срби који хоће да су Срби морају извлачити поука из
досадашњег пакленог рада хрватске двојке. Не уследи ли сигурна одбрана од
стране Срба, зна се шта их чека у неком згодном часу по Хрвате. Ово се не
односи на „шаку усташа“ (како ће то неки рећи) у иностранству; ово је
стварност догађаја у земљи у погледу расположења Хрвата према Србима у
Брозовој Југославији. На крају, Срби треба да знају да њихово уништење
годи и осталим спољним и унутрашњим непријатељима подједнако; они су у
сталној координацији били и остали. Прошлост и садашњост су најбољи
сведоци. Будућност налаже да Срби буду строго опрезни и спремни за нову
самоодбрану.
Организација и старешинство.
Све до појаве комуниста организација Срба у Гацку била је, како је
напред изнето, на добровољној основи, створена из нужде за самоодбрану од
усташко-муслиманског насиља и зверстава. Старешинство су формално
држали свештеник Радојица Перишић и поручник Милорад Поповић.
Расподела бораца на мање јединице није била извршена. Борци из једног села
удружили су се, заједно долазили на положај и смењивали се са борцима из
другог села и тако редом. Понегде се осећало и племенских издвајања по
старом ратоборном начину: братственици из једне породице окупе се и
заједнички иду у борбу. То је тако текло само испочетка, док се нису били
међусобно упознали и опробали, а после се није гледало ко је с ким кад пуца,
него где ко западне. Сва мисао бораца на фронту била је сасређена испочетка
на одбрану живота и имања од домаћих непријатеља који је стајао на прагу,
или пред очима на растојању од 300 метара. Нико није знао ни помишљао на
комунисте. За њих је сваки Србин, придошао у борбу, био брат и бранилац
угроженог опстанка. Зла која су витлала пред очима долазила су од усташа из
хрватске „државе“, коју они никако нису могли да замисле, а камо ли да се
зову њеним поданицима. Сви би они рађе дали животе, него ма ко да их
присили да признају усташку власт. Главне окупаторе Немце и Италијане они
нису гледали нити од њих у први мах зла имали, мада су добро знали да су од
њих потекле све несреће српскоме народу. Ићи и тражити Немце и Италијане
на 100 и 200 км удаљења, а остављати усташе на прагу, то нико паметан
ваљда не би чинио!
Појавом комуниста настају одмах струјања и размишљања не „у ком
правцу да се води борба“, како су то комунисти предиковали, него како ће се
одржати са мање међусобног трвења са новим искрслим злом за које су
предвиђали да неће бити лако решити. Упоредо почињу и две различите
идеологије из основа: једна стара, традиционална народна „за крст часни и
слободу златну“. Друга безбожничка, паганска, за Стаљина — разбојника и
све остале мрачњаке од Карла Маркса. Убрзо долази до заоштравања између
ова два супротна правца. Код националних бораца осећа се потреба за
чвршћом организацијом и поузданим људима на челу. У овом смислу поп
Перишић у Казанцима врши договоре са домаћим борцима и формира 3 вода
од свог малог одреда. У Казанцима за воднике изаберу: Благоја Тепавчевића,
из жандармерије; Војина Поповића из граничне трупе и Гаја Црногорца из
граничне трупе; у Гареви: Аћим Јегдић, из полиције; у Добрељима: Ристо
Лажетић, подофицир и Раде Тодоровић, подофицир. У Пустом Пољу Радован
Илић, подофицир. У Вратковићима Недељко Ђуричић из граничне трупе. У
Галешини Крсто Николић из жандармерије. На сугестију Блажа Вишњића,
среског начелника, родом из Голије, ствара се и мали штаб, где је као
начелник био Перо Николић, а командир штабне чете Алекса Стањевић.
Назив одреда из првих дана био је: „Први српски борбени одред“. На печату
који су направили од дрвета, стајало је: „Први српски борбени одред за
слободу свог народа“. После су све ово скраћивали док није дошло до
организованих четничких јединица у коме је попов одред добио назив „Први
батаљон гарачке бригаде“. Са овим „први“ они су свакако сматрали у ужем
крају у Херцеговини, јер остале крајеве слабо су знали шта се где ради, те
према томе нису могли себе назвати „првима“ у Југославији. „Штаб“ је
испрва понајвише вршио договарања са учешћем бораца у кућама: попа
Перишића, Благоја Тепавчевића, Паја Стањевића и у основној школи у Г.
Казанцима.
Перо Николић је лепо писао, а Благоје Тепавчевић је имао машину за
писање, те су тако отпочели са радом на „канцелариском“ пољу. Састављени
су спискови бораца, одговарано на нека писма, даване сугестије и мишљења;
ипак је било довољно рада за једног човека, поред дужности коју је обављао
на положају.
Усташе убијају, а комунисти пропагирају.
Док су комунисти бургијали позади фронта и натурали народу своју
идеологију, дотле усташе из Фазлагића Куле и Борча касапе и пале по
српским селима гдегод стигну; нарочито им је стало до спајања Борча и Куле.
Српска села између њих била су стална мета њихових напада. Национални
Срби планирају напад на Борач, јер су Борчани доста зла нанели по околним
селима: Изгори, Бодежишта, Придворица, Крушчица, Мједеник и др.
Почетком јесени 1941, скреће се пажња у том правцу — обезбеђење још
непогорелих села. На јужној страни Гацка, око положаја Степен и Церница, у
августу Црногорци из Бањана прикупљају се у већем броју и опседају
усташко насеље Кључ. Скоро су били разбили први борбени фронт, али
убрзо дође до неког неспоразума и они се повуку. Бањане су водили Крсто
Поповић и Коста Радовић зеленашки прваци. Ово је била она војска која је
очекивана о Видовдану и после два месеца натезања једва је успела да се
окупи. Разлози овакве лабавости леже у зеленашкој неактивности у држању
по страни, од ма какве борбе са окупатором и њиховим сателитима. И ово
што их је искупило први пут, и преко воље свих команданата, било је то што
дух ратоборних Бањана није могао одолети да њихова браћа у Гацку злопате
и гину од крволочних усташа. У поменутом нападу на Кључ они су изгубили
неколико храбрих бораца.
У Голији (друго црногорско насеље) су се искупљали комунисти из свих
крајева Црне Горе, који су имали у плану да се шире и пропагирају
комунизам по Босни и Херцеговини и даље докле стигну. Дужим стајањем по
Голији комунисти су успели да затрују многе честите домове.
Пива, као треће црногорско насеље, била је активна до пада Автовца;
после се и тамо појаве комунисти и настане међусобно гложење и подвајање.
Убрзо Пива као и Голија, територијално подесна, постаје база за окупљање
комунистичких пропагатора.
Мајор Бошко Тодоровић у Гацку: — и његово киднаповање од стране
комуниста.
Одмицањем времена постају све јача заоштравања и неспоразуми са
комунистима, док, напослетку, нису достигли врхунац у почетку 1942. Сви
покушаји националних првака да се некако споразумеју нису донели плода. У
то време стиже и мајор Бошко Тодоровић из Србије са мисијом окупљања и
стварања чвршће и јаче организације и по могућности напада на окупатора.
Како се данас види из објављених комунистичких докумената, комунисти су
зазирали од мајора Тодоровића и његове мисије у Херцеговини. Сам Броз
издаје наредбу да мајора Тодоровића треба ликвидирати, што су домаћи
комунисти одмах прихватили и вребали згодну прилику да изврше Брозове
директиве. Мајоров рад је почињао на традиционалној српској основи —
братства и слоге. Његова циркуларна писма почињала су са „Браћо четници и
другови партизани“. Домаће националисте сматрао је да прецењују значај
комуниста и надао се да ће са комунистима постићи неки споразум
трпељивости. Код комуниста је било више школованих људи, те га је и то
можда привлачило да стално ступа у додир са њима, а они (комунисти) да
пеливане, с тим да одуговлаче прекид сваког односа са домаћим
националистима. Завршило се на томе што је на Крстовдан, 18. јануара 1942.
мајор Тодоровић био опкољен у селу Врба, 4-5 км северно од Гацка, од
комунистичких партизана професора Љуба Вушовића са још два своја
сарадника: Радојицом Рончевићем и Видаком Ковачевићем. У Горњем Пољу,
крај Никшића, налазио се комунистички штаб Црне Горе и комунисти су
мајора и осталу двојицу хтели спровести тамо где их је чекала јама костурница која
је већ пуњена највиђенијим националним првацима из
околине Никшића. По срећи, четници попа Перишића сазнају правац кретања
и отму од комуниста мајора Тодоровића и другу двојицу, на Богојављенско
вече 1942. у општинском месташцу Крстац, у Голији. Мајоров живот је
спашен од сигурне смрти, која је нештедимице косила Србе око Никшића,
тих дана у Горњем Пољу. Похватани комунисти, међу њима и професор
Вушовић, били су по мајорову захтеву пуштени на слободу. Није прошло ни
месец дана Тодоровић је поново, необазривошћу и непажњом, подлегао
партизанима Влада Шегрта, у Кифину Селу, код Невесиња, који су нарочито
били формирани у „ударни батаљон“ за убијање виђенијих људи у народу.
Није напоменуто да је дан раније, пре него што је мајор Тодоровић био
заробљен од комуниста у селу Врба у Гацку, дошло до сукоба између
националне групе (око штаба) која се налазила око мајора и комуниста око
професора Вушовића и Јанка Тадића. Настало је међусобно расправљање и
свађа, а потом потезање оружја, где су погинула два борца са националне
стране, један подофицир из Србије (име заборављено) и Божовић од
Никшића. Тада се спремао напад на Борач — усташко насеље — које је
дивљало у крволоштву баш тих дана. Комунисти су свим силама оспоравали
и сузбијали напад на усташе, називајући то братоубилачким ратом и да за то
нема „директиве“ из Брозова штаба. Тада нико није знао куда је водила
политика два Хрвата на челу усташа и комуниста (нажалост, ни данас многи
не виде!). Тада су уз саме Божићне празнике усташе из Борча, да окрваве
„влашки Божић“, напале село Горња Бодежишта, опљачкале и спалиле до
темеља, као и село Придворицу; већ раније поменуту тотално уништиле
огњем (пекли живе људе у цркви). Тада је за комунисте било да се „чека
директива“ од Певелићева садруга Јосипа Броза!?
Стални упади комуниста и почетак борбе са њима.
Пуштени да агитују преко целог лета 1941. по Гацку, комунисти нису
стекли ни мали број присталица; неколико „буржујских“ синова из вароши —
набеђених студената и десетак причала и беспослењака, већином избеглица
који су ван Гацка научили да „филозофирају“. За неуспех у ширењу
марксизма комунисти постају огорчени на Гачане. Броз лично издаје наредбу
да се национални одбор Херцеговине сузбије и у корену сасече. По томе
налогу у Гацку се појављује Владо Шегрт са ударним батаљоном,
састављеним од разбојника без душе и срца, спремних да изврше сваки
злочин по наредби свога, по злу и разбојствима оглашеног команданта Влада
Шегрта. По убијању мајора Тодоровића, Шегрт продужује са убиствима
виђенијих људи и првака на исти начин као што су турски јаничари чинили.
У селима: Фојници, Брајићевићима, Дражљеву, Јасенику и Добрељима, од
фебруара до 4. априла 1942. Владо Шегрт са „ударним батаљоном“, у
поменутим селима извршио је убиства на превару и мучким упадима преко
120 људи, све највиђенијих домаћина чија је приврженост српству и
патриотизам потицала далеко из прошлости. То су већином били синови
херцеговачких познатих устаника и првака.
Комунисти из Црне Горе, после одробљавања мајора Тодоровића,
окомљавају се посебно на Казанце и одред попа Перишића. Црногорски
„студенти“ (тако су се они називали) у гомилама јуре по, „мисионарској
дужности“ пут Херцеговине, Босне и Бог зна још куда. После искуства са
Тодоровићем и мало пре тога са мајором Мињом Вишњићем, његовим сином
студентом и још неколицином виђенијих људи из Голије, који су мучким
упадом партизана похватани у кући и одведени у Горње Поље и убијени,
Казанчани са попом Перишићем забрањују сваки прелаз комуниста преко
простора свога села. То исто захтева се и од осталих села; Добрељи и Горева
пристају одмах и придружују се да заједнички деле судбину са Казанцима.
Ово је у неку руку била „објава рата“ комунистима. Једна повећа група од 70
комуниста, опет студенти и интелектуалци, добро наоружана и нарогушена,
тражи ултимативно пролаз кроз село Казанце, пошто им зима и снег не
дозвољавају прелаз преко планина; Казанчани енергично одбијају. Ово су, по
свој прилици, били Тројански коњи који су хтели да се увуку у снегом
опкољено село и да изврше „сечу кнезова“; наравно ако би успели. Поменута
група комуниста прошла је кроз село Вратковиће и Дулиће и зауставила се у
малом селу Галешини, одакле су тражили састанак са попом Перишићем.
Поп се одазвао позиву, мислећи да се у снегу изнад метра и мећаве која је
орила нису предомислили да се врате назад, пође на састанак и са њиме већи
број из његовог одреда. На састанку у Галешини презебли младићи и
коловође тражили су неки помирљив став заједничке борбе, где би они били
политичко вођство, а поп и његови људи борбена снага! „Врло лијепо! Не
слажемо се. Продужите својим путем“. — Рекао им је поп. Проницљиви
борци око попа Перишића сагледали су велика зла српскоме народу од ових
„дресираних“ комуниста, па су од попа захтевали да им дозволи да све на
лицу места разоружају и врате кућама. Поп као и већина четничких
комаданата, у оно време, био је да се што мање пролива српска крв, и није
дозволио да се разоружају. Тако 70 ординарних префиганата и лажова
одлази, сутрадан, преко Гацка, пут Невесиња и Босне и куда све не? Сазнало
се после рата, да је од поменутих 70 партизана преживело рат свега 6. Такође
се сазнало да су неки од тих стизали чак до Словеније. Могу замислити, они
који иоле познају дејство извежбаних комуниста, префиганаца, колико су
отровног комунитичког семена просули где су прошли!? Колико крви је за
њима потекло! Колико домова изгорело и сиротиње у црно завијено?!
Није прошло дуго времена (око 15 дана) од пропуштања 70 партизана у
Галешини, када су на Беле покладе у фебруару 1942., организовани
комунисти из суседне Голије, са Миливојем Перовићем, учитељем;
Максимом Горановићем, инжењером и Јагошем Контићем од Никшића,
хтели да упадну у горњи део Казанаца ради отимања хране и стоке. Сукоб је
избио код Козјих крша; четници су примили борбу. Снег је био у висини
једног метра, кршеви и заклони били су покривени. Док је четницима на
стражи стигла помоћ, партизани маскирани у бела одела и замотани у беле
шаторе и ћебад успели су да заузму боље положаје. Четници се убрзо
прикупе и протерају партизане у Голију, уз губитак своја три борца: Војина
Паповића, водника једног вода у попову одреду, његова оца Милана
Паповића и Милановог сестрића, Пека Антуновића. Са овом борбом на Беле
покладе 1942. почиње борба са комунистима — партизанима. — Где ко кога
стигне...
После првога напада из Голије следују други напади. Један од њих је
напад на село Гареву, са друге стране четничке одбране. У марту 1942. Мујо
Ковачевић „Мизера“ са својом групом удари преко Липника и Самобора на
село Гареву, где га дочекају четници из села Добреља и Гарева. У борби од
целог дана, по снежним гомилама и пртинама, четници ране Мију
Ковачевића — „Мизеру“, вођу партизана и убију и ране око 15 осталих
партизана у борби.
Четници овога пута нису имали губитака. „Мизера“ се врати пребијене
ноге и више никада не покушава да упада у попова села. После кратког
времена од борбе на Гареви, партизани покушавају напад на село Казанце са
треће стране, од села Дулића, али и тамо буду одбијени. Настаје борба око
Гата (оног доминирајућег положаја о коме је раније било речи). Партизани
заузму Гат и држе га, четници покушавају да га преотму али без успеха. У
првој борби око Гата, марта 1942, четници губе још једног борца — Душана
Тепавчевића. Партизани укратко заузимају сва села на источној страни
Гацка, изузев: Казанаца, Добреља и Гарева; праве круг опсаде око њих, који
ће се 4. априла сконцетрисати у напад. Положаје на Зборној Гомили, према
усташама, четници и даље држе. Партизани су на бочним положајима Степен
и Липник; они тамо стоје формално, вероватно и преговарају са усташама, јер
их уопште не нападају.
Основни циљеви партизана, где се налазе, су убиства и пљачка. Они
свакога ко им се успротиви на месту убију. Тако су старог и болесног Мила
Николића у селу Галешини убили у постељи у његовој кући; другу тројицу
Николића одвели су везане из куће и убили у Голији. Супруга убијеног Мила
Николића и још две жене Николића (све три преко 60 г. старе) одвели су из
куће и бацили у јаму у Голији. У Липнику је политички комесар Лазаревић
дао стрељати Ђурђу Тодоровић „Невесињку“. То је она „Невесињка“, што је
првог рањеног муслимана узела на коња, одвела у Автовац и предала његовој
породици. Гдегод партизани дођу, они просто пустоше: празне хамбаре, кољу
стоку без обзира јалову или сплодну. Сушено месо, сир и кајмак прождиру
као гладни курјаци. Никаква војска на свету није делила веће комаде меса од
партизанске. Домаће ствари — мушку и женску одећу разнесу у првом
налету. Тамо где стоје, испрљају куће, горе од никакве марве. Када се повуку,
обично пале „да непријатељу не падне у руке“. Уствари, до голих зидова,
није ниједна кућа остала незапаљена; није имало иза њих шта пасти никоме у
руке! Читаоци ће се можда упитати: Ко су ти партизани што таква зла чине?
„Руководство“, како они често понављају, су бели свет — пробисвет. Имена
су им накарадна, до њих самих, од народа нико не зна ко су? Један добар број
има из Црне Горе, из суседних племена: Пиве, Голије и Бањана. Они су у
својим местима „пречистили“ у току зиме и сада се крећу у „освајања“ по
другим крајевима. Побеснели у изобиљу јела и пића, они просто дивљају у
оргијама. Они себе називају „црвеноармејцима“. Неки чак фарбају одећу у
црвену боју! Страх од убиства присиљава народ да их за време трпи по оној
народној — „свака сила за времена“.
Удружени партизани узимају два национална упоришта — села:
Коваче у Билећи; Казанце, Добреље и Гареву у Гацку.
Пролећа 1942. три слободне оазе још неосвојене од комуниста су
Васојевићи и Црној Гори, Казанци и Ковачи у Херцеговини. Борбе у
Васојевићима спутавају суседне партизанске крајеве око Казанаца, те се
одржавају уз сталне нападе све до 4. априла 1942.
3. марта 1942. комунистички партизани организују напад на село Коваче
у Билећи (у село Коваче убрајају се и остала национална села око њих). Тамо
је постојао Гранични батаљон са командантом Антом Бјелетићем, који је
доцније водио недавно преминули Шпиро Бабић (20. дец. 1970). Сужени на
мали простор они су се упорно држали одбивши неколико претходних
партизанских напада. Придолазак партизанске војске и десет пута бројније
савладао је ове храбре борце, где је остало преко 40 мртвих са својим
храбрим командантом Антом Бјелетићем.
Заузимањем Ковача партизани чине чуда од дивљаштва. Скупљају мртве
четнике на гомилу, воде коло и певају партизанске песме око њих.
Преплашени народ по кућама изгоне у штале и под ведро небо, а они се
насељавају по кућама. Отпочињу са клањем стоке, са претресањем кућа и
тоталном пљачком народне имовине. Терор какав су комунистички
партизани чинили у овим српским селима превазилази све тероре турске и
аустриске које је овај национални крш запамтио.
По „освајању“ Ковача у Билећи концетрација партизана и народ ускоро
пада на Казанац, Добреље и Гареву. На мали попов одред 250-300 бораца
скупља се по планинама Сомине и Голије 6.000 партизана. Спремили су се и
зарекли да их потпуно затру са лица земље. Владо Шагрт са „удрним
батаљоном" привео је своје џелате у село Липник и чекао да упадне с бочне
стране и да са својим касапима стиче ордење „народног хероја“. Угодили су
напад уочи Великог петка (3. априла 1942) са изричитом намером да Велики
петак и Христово Васкресење обоје крвљу и да побожном народу „докажу“
да га ни Бог не може спасти од њихове паганске силе. Оне, од старина, крваве
гомиле и чуке по Казанцима, Добрељима и Гареви, где су се турске и
црногорске војске сукобљавале и делиле крваве мегдане, где су аустриски
солдати зебли од страха од црногорских и херцеговачких чета, које ни обадве
поменуте силе нису могле укротити и ставити под ногу измећарства. Сада су
се нашли, нажалост, изроди тих див-јунака да нападају, не Турке и Швабе,
него своју браћу по крви. Они су по тим околним брдима разапели оклопну
војску, ложе ватре у још снежним планинама и чекају освит Христова
распећа, па да и они као Јуда Искариотски издајнички забадају нож у леђа
својој браћи по крви. Шака бораца, 300 пушака, није могла одбранити своја
села, на и онако развученом терену, од шест хиљада на зло спремљених
партизана.
Повлачење четника са одбранбених чука око Казанаца извршено је
нечујно у току ноћи у правцу села Добреља. Партизани су пред зору напали
Гареву и преко поља Добреље. Отпор партизанима дали су четници позади
села Добреља, по истим оним шанчевима и гомилама где су почели борбу са
усташама и без прекида држали до истог дана. Партизани су сада били
спреда а усташе с леђа. Усташе су се радовале што се Срби међусобно
убијају. Уклештени међу две ватре, четници су морали да се повлаче у село
Михољаче, где је још било парче неутралне земље. Тога дана четници су
имали губитке од десетину бораца у борби, док су партизани пристигли у
одступању и нашли по кућама више од 40 људи, већином старијих, које су
Шегртови ударници стрељали одмах где су их стизали и нашли. Тако су
једну групу од 10-15 стараца и младића, похватаних по селима, стрељали на
Велики петак пред самим вратима основне школе у Добрељима, међу којима
и једну жену. После неколико дана бацили су у кречану њихове масакриране
остатке поред школске ограде. Њихова имена, по још неишчезлом сећању, су:
Андрија Зимоњић, црквени појац 60 г., стар, са својим јединцем сином
Славком од 16 г; Бошко Слијепчевић, јединац 17 г. стар; син Мића
Ковачевића, јединац, око 17 г. (избеглица од усташа, узет између родитеља и
сестара у (Самобору); Симо Лојовић, преко 70 г.; мајка Максима
Милинковића, познатог четничког борца, преко 65 г.; Тодор Тодоровић,
преко 70 г.; Јаков Тепавчевић (мој отац), 63 г.; Сава Лажетић, преко 65 г. и
др. По кућама и утринама око села Добреља, убили су: Алексу Шуковића 14
г.; Аћима Паповића 70 г.; браћу Јована и Анта Шуковића, старе преко 65 г.
Пред кућом су убили Радоја и Сима Лажетића — оца и сина. Радоје је био
стар преко 70 г., док су Сима болесна изнели са постеље пред кућу и убили.
Пред кућама су убили изнемогле старце Павла Сушића и Стојана Попадића,
преко 80 година старе. Синчића јединца удове Шпира Николића убили су са
чобанском торбицом на леђима.
Остали побијени, на Велики петак 1942. од партизана, били су као и ови
поменути већином стари људи и деца. Тако су комунисти, по угледу на
есесовце, „чистили“ ратну зону, окривљујући старе људе и децу за
„издајнички петоколонашки рад“. Поред насладе у крви, прешли су на
тоталну пљачку и пустошење домова. Преко 3.000 оваца и око 900 грла
говеда поклали су и отерали у разне „штабове“ дуж Црне Горе и
Херцеговине. Испразнили су амбаре, однели кућне ствари, одећу мушку и
женску — без изузетка — развукли су и однели, као и многа стара одела и
драгоцености.
Онај део Гацка што је од усташа био спашен и очуван сада је, после
годину дана, био материјално потпуно уништен и разорен од комуниста.
Братоубилачки рат се разбуктавао сваким даном све више. Броз —
Павелићева акција потпуно је успела. Шупљоглаве комунистичке вође —
Срби, дали су се завести и својом кратковидошћу разорити Српство као
целину. Њима припада улога гробара српске нације, коју кроз, ево, 30 година
стално сахрањују. Обневидели у погрешкама и умно унакажени, они и даље
срљају за престарелим Брозом који данас обилази и ствара пактове са свим
српским непријатељима на све стране, да га Срби „запамте“ и после одласка
са овог света. Српске земље су исцепкане и не постоји више ни најужа
Србија, а камоли Југославија за коју се тврдоглаво боре извесни Срби у
емиграцији. Срби комунисти „чувени револуционари“ постадоше сладокусци
и чувари ухљебија и уживања у садашњици, не мислећи на будућност, јер је и
немају, нити се за њу брину.
Почеци борбе у Гацку били су: са усташама 6. јуна 1941., са Италијанима
27. јуна 1941., са комунистима на Беле покладе (фебруара) 1942. Почеци
борбе, или устанци како се често називају у напису, били су без изузетка
националисти и касније опредељени за Равногорски покрет Драже
Михаиловића. За време рата од 1941—1945. Гацко је било четничко и
Дражиновско, по коме су се развијале непрекидне борбе из дана у дан.
Четници, на челу са попом Радојицом Перишићем и поручником Милорадом
Поповићем, одолевали су нападима разноврсних непријатеља — усташа —
Хрвата, са домаћим муслиманима који су призивали Италијане у помоћ. Са
комунистичким партизанима који су поред својих напада навлачили Немце
са њиховим бежанијама, званим „офанизиве“ на овај национални српски крај,
тако да је Гацко страдало у људству и материјално опустошено горе од
иједног краја у Херцеговини.
Перишићеви и Поповићеви четници оставили су животе махом по чукама
и гомилама у Гацку, бранећи по сто пута час ову час ону чуку. Остатак
гатачких четника, пред крај рата 1945, повлачио се за Босну, показујући и на
тај начин приврежност Равногорском покрету Драже Михаиловића. Тако их
је без мало нестало на Лијевча пољу, са оба своја команданта Перишићем и
Поповићем. У Гацку је после рата још остало по планинама 50 четника који
се нису хтели предати комунистима; они су продужили четничку борбу кроз
наредних пет година, док напокон нису ишчезли око 1960. Десетак
преживелих бораца из првих дана налазе се у туђем свету, а у Гацку их је
можда два пута толико још у животу. Кроз 30 дугих година судбина је била
немилостива према борцима који су се борили за „крст часни и слободу
златну“. Остала је нада у васкрс нових покољења, која ће, кад куцне час, поћи
утртим путевима својих претходника и коначно извојевати слободу, коју
српски народ тако жудно прижељкује.
БОРБЕ ПРОТИВ КОМУНИСТА 1942. ГОДИНЕ
— ПРОТЕРИВАЊЕ КОМУНИСТА СА ТЕРЕНА
НЕВЕСИЊСКОГ ЧЕТНИЧКОГ КОРПУСА —
Као и увек раније што сам писао о четничким борбама и доживљајима у
току прошлог рата, само оно што сам лично видео, суделујући у догађајима и
преживљавајући исте, тако и овог пута изнећу, по још добром сећању, о
првим организованим борбама против комуниста 1942. године. Круг овог
написа неће бити потпун, нити ће обухватити цео терен који је припадао
мало доцније Невесињском четничком корпусу. Обухватиће добар део и
главне заједничке операције четника у мају и јуну 1942. године Невесињу и
Гацку. Оно колико један обичан борац може да види са положаја где се
кретало, биће изнето у највернијој слици и опису. Овај напис није „историја"
четничке борбе у Херцеговини, него само „да се зна“, да они који буду
проучавали, писали опширније и темељније о догађајима у Херцеговини, у
току последњег рата, могу понешто чути и од саучесника (увек верније и
поузданије од туђих извора) и на тај начин лакше и правилније доносити суд
и закључке. Напис је намењен будућим проучавању које ће настати од наших
млађих покољења, ако Бог да Слободе.
„НЕВЕСИЊСКИ КОРПУС“
У Херцеговини су постојала 2 четничка корпуса: Невесињски и
Требињски. Они су припадали команди Источне Босне и Херцеговине, на
чијем је челу био Петар Баћевић. Када су се ове борбе одигравале (пролећа
1942.), није био извршен састав и распоред четничких јединица на „корпусе“,
него су били војно-четнички одреди, на чијем је челу био мајор, Бошко
Тодоровић, до своје смрти (18. фебруара 1942.). Али, одмах после ових,
напред изнетих борби, извршено је преформирање команде Источне Босне и
Херцеговине и овај предео и борци на њему припали су новоформираном
Невесињском корпусу. Овим називом — Невесињски корпус — служићемо
се у даљем излагању, иако је он касније добио тај назив. Невесињски корпус
обухватао је срезове: Невесиње, Мостар, Коњиц и Гацко. Број Срба је највећи
у Невесињском срезу и са најмање примеса муслимана и католика. По већини
бораца, средишту положаја, а можда и по историском значењу Невесиње
(„Невесињска пушка“ 1875.) добио је назив „Невесињски“, што је било без
примедбе од бораца из других срезова. На челу Невесињског корпуса био је,
од почетка до краја, гардиски официр Милорад Поповић.
Требињском корпусу припадали су срезови: Требиње, Билећа, Столац,
Љубиње и Дубровник. На челу корпуса био је жанд. официр Милорад
Видачић.
СТАЊЕ И НАМЕРА КОМУНИСТА.
Сукоби са комунистима, који су се називали партизани, почели су под
јесен 1941. (о чему сам раније писао). Премишљања и неодлучност
националних бораца — четника — да се загази у грађански рат, с једне
стране, и временске неприлике — зима и усташе на прагу, с друге стране,
допринели су партизанима успеха да убрзо овладају већим делом ове
територије, изузетно на терену Невесињског корпуса, а нарочито по доласку
мајора Бошка Тодоровића у Херцеговину, комунисти су најактивније радили
на разбијању овог од старина националног гнијезда. Оно је држано „на оку“ и
од њиховог Врховног штаба, на челу са Брозом. Ми онда нисмо довољно
знали шта је Броз спремао Србима у овом крају. Данас, из објављених
комунистичких докумената, сазнајемо више.
Ево шта пише у њиховим „Зборницима“: „14. фебруара 1942., Броз из
Врховног штаба упућује наређење Штабу невесињског партизанског одреда у
коме вели: ’2) Прикупите снаге па растерајте све четничке организације. Оне
као такве не смију постојати на вашој територији. Њихово ликвидирање исто
је толико важно као и ликвидирање окупатора.. Све њихове вође треба
ликвидирати. Испуштање Тодоровића (мајора Бошка Тодоровића, А.Т.) из
руку је за сваку осуду. Ту сте и војнички и политички изгубили. Но брзом
ликвидацијом четничких банди ви ћете то исправити...“
(Узето из књиге, Генерал Милан Недић, од Станислава Кракова, које је он
(Краков) пренео из „Зборника“, 11, 2 стр. 350.).
Мајор Бошко Тодоровић заробљен од комуниста на Крстовдан, 18.
јануара 1942., у селу Врба, у Гацку, а четници попа Радојице Перишића су га
ослободили од комуниста на Јовандан, 20. јануара 1942., у општинском
местанцу Крстац, крај Гацка (срез Никшић), „Огорчен Броз наређује главном
штабу за Босну и Херцеговину, да се организује нарочити ’ударни батаљон’
који је имао задатак да мајора Бошка Тодоровића по сваку цену пронађе и
одмах убије“ (Краков у поменутој књизи). Када је кроз месец дана после
одробљавања Тодоровића поново опкољен у Кифину селу (Невесиње) од
поменутог „ударног батаљона“ и био убијен, Броз је и пре него је сазнао у
заповести Главном штабу за Босну и Херцеговину подвукао: „5) још једном
ликвидирање свих четничких банди исто је толико важно као и питање
ликвидирања окупатора. Мора се са тим бандитима потпуно обрачунати. У
овом погледу не смијете показати слабости“ („Зборник“ 2, стр. 406, из
Краковљеве књиге). По овоме се јасно види како је Хрват Броз учио своје
партизане (нажалост Србе) да убијају своју браћу Србе!
И заиста комунисти су предузели све могуће мере за ликвидацију четника
у току зиме и рано с пролећа 1942. нарочито се у томе истакао злогласни
„ударни батаљон“ Влада Шегрта на терену Невесињског корпуса. Мучким
упадима у снегом завејана села Шегртов „ударни батаљон“ је, поред злочина
у Кифину Селу, извршио злочине у селима: Фојници, Брајићевићима,
Дражљеву, Јасенику и Добрељима. Око 100 српских домаћина, нађених у
својим кућама, изведени су на пртине и овејане брежине и стрељани без
икаква испита и пресуде. Народ тих села најбоље зна на какав начин су
убијени ти недужни људи и по којим су их рупама и јаругама трпали мртве и
унакажене. За те и многе друге злочине Шегрт је постао „народни херој“ и
„министар" у послератној „републици“ Босни и Херцеговини!
Но, Шегрт је био „шегрт“ да овлада Херцеговином, са шаком својих
разбојника, и заведе Марксову диктатуру, да није добио помоћи од стране.
На првом месту помоћи из Црне Горе где су се били сјатили Моша Пијаде,
„Брко“ и други знани и незнани касапи и убице око по злу чувене јаме у
Горњем Пољу крај Никшића. Брозово наређење о „ликвидирању“ четника и
њихових старешина спровођено је са највећом послушноћу лакеја. Она
наопако одгојена генерација у студентској омладини између два рата оцрнила
је српску историју и ископала гробницу многим српским интелектуалцима.
Комунистичка вршљања у току зиме достигла су врхунац, топљењем снега и
листањем горе, када су и они као природна зла, снег и зима, почели да
опадају и да губе своје на брзу руку стечене присталице. Стихиском снагом
пробудио се српски народ, на првом месту сељак, и дефинитивно решио да
чисти „губу из торине“. У Црној Гори где је зло било узело маха, није
обесхрабрило националне борце да се чврсто повежу и организују у
протеривању комунистичког зла са свога огњишта. Међу првима су устали
Васојевићи као од раније чувен бастион националног отпора о који су се
комунистичка налетања тешко разбијала и враћена назад добро проређена и
растрешена. Комунисти су поново нападали мања и нејача национална
упоришта по другим деловима Црне Горе и Херцеговине, но свуда су
дочекивани и пролеће их је затекло у недовршеном послу „ликвидације“
четника.
Националне снаге под командом Баја Станишића чекале су пролеће, да
рашчисте белосветски олош који се био сручио у њихова села и планине.
Убиство мајора Бошка Тодоровића није обесхрабрило Босанце и Херцеговце
него напротив, изазвало на гнев, освету и брзи устанак на безкомпромисну
борбу против комуниста.
3. априла 1942. партизани су нападом од неколико хиљада „пролетера“
заузели малу националну оазу од 3 села (Казанце, Добреље и Гареву) коју су
бранили преко целе зиме четници попа Перишића. Услед јаке партизанске
навале они су морали да се повуку у село Михољаче у састав других гатачких
четника који су се тамо налазили. Положаји према усташама у Фазлагића
Кули остали су празни. Не треба се чудити што усташе нису насрнуле на
српска села која су комунисти заузели; Броз—Павелић идејно су били
повезани и сложни о међусобном ненападању партизана и усташа. Ако је
тога негде и било, чињено је на српској земљи и преко српског народа; цех је
плаћао српски народ. Малу варошицу Автовац, 5 км. источно од Гацка,
држали су Италијани са мањом посадом своје војске. У Гацку су биле усташе.
Између усташа, Италијана и партизана четници нису могли дуже остати у
селу Михољачама, које је недалеко од поменуте две варошице Гацка и
Автовца. Покушаји четника да прошире терен у правцу села: Липника,
Улиња, Драмешине и Дражљева нису имали успеха због силне концентрације
партизана из Црне Горе. У тим борбама, нарочито у селу Липнику, четници
су имали знатних губитака (један дан су изгубили 6 најбољих бораца).
Бегунци испред комуниста стизали су сваки дан из суседних села у Гацко,
као и из суседних црногорских крајева Пиве и Голије. Из Никшића су
допирале вести да се Бајо са четницима спрема на офанзиву чим гране
пролеће. Са Невесињем је постојала добра веза и тамо се чекало на листање
горе и устанак на комунисте.
Расположење за борбу против комуниста било је врло велико. Заузета
села комунисти су страховито пљачкали и пустошили. Гњев на освету се
појачавао тим више што су четничке породице (жене и деца) угрожаване и
прогањане са свог имања. Стари људи и жене причали су да никада таква зла
нису видели ни запамтили, пре за време Аустрије, и они који су упамтили
Турке! Просто је било немогуће веровати својој протераној родбини приче и
исказе шта раде партизани, до јуче пријатељи, рођаци, комшије! Као да се
зли дух наједном увукао у њих; полудели су у дивљању и свирепости.
Завладао је хаос — страховлада, где се глава губила за ништа; на један миг
рђавог комшије и потказивача! Морал и воља код бораца нису били лоши,
али са материјалне стране стајали су много слабије; исхрана је била слаба —
скоро никаква; одећа и обућа попустила; није се имало времена ни опрати ни
очистити; спавало се на смене по полупразним шталама и истрчавало се
сваке ноћи да се појача обезбеђење. Комунисти се увлаче по тројкама, запале
неку кућу или шталу па побегну. Извршено је неколико тежих ноћних напада
на село Михољаче које је стало и партизане и четнике тешких жртава.
Сахрањујемо мртве и нова гробља се нижу на Јованову брду у селу
Михољачама...
Старешине покушавају да нас обуче на војнички начин вођења борбе и
шта више егзерцир (!), за шта се нема много времена. Једног лепог пролетњег
дана, на једној ливади у Пониквама, капетан Данило Салатић одржао нам је
једно војничко предавање у виду говора које смо саслушали постројени у
виду каре. И говор и изглед капетана Салатића оставили су импресиван
утисак на слушаоце. Говорио је појачаним гласом о дужностима четничког
борца, о дисциплини и послушности. Обрастао у црну косу и браду, са
великом црном шубаром на глави, у сукненој сивој одећи, са опасачом по
њој, бомбама, камом и револвером на опасачу. На ногама је имао опанке и
гете шарене као змија камењарка — „шарган“. Други пут нам је професор
Аћим Гргур, у једној огради и заклону, од ветра, одржао предавање
националне природе, о значају и величини борбе којим путем треба да идемо,
евоцирајући наше старе претке и њихова прегнућа. Професора Гргура
слушали смо седећи, док је он стајао и говорио благим тоном, добивши добар
аплауз после завршеног говора. Најрадије смо слушали Милорада Поповића,
главног команданта, који нам је својом појавом улевао поуздање да имамо
доброг старешину. Милорад није држао говоре о подизању морала него
саопштења шта има да се уради и куда да се крене. У то време налазио се с
нама капетан Марко Лојовић, плав, насмејана лица, у војничкој униформи (он
је једно време био командант Гатачке бригаде). Мада је био одличан официр,
некако за својевољне Гачане није могао да прионе срцу као Милорад
Поповић (нижи по војничком чину), иако је Марко био из Гацка.
Најпопуларнији од вођа је био поп Радојица Перишић (он је тада био лакше
рањен у повлачењу код села Дебреља). Њега су и борци и народ поштовали
највише због тога што се као свештеник примио вође народног отпора, прво
против усташа, па после против комуниста. Њега су увек ограђивали борци
да се развеселе разговором са попом који је оптимистички гледао у
будућност. Капетан (ваздухопловни) Мирко Авдаловић, истицао се у првим
борбама против усташа, али ми није познато његово учешће у борбама
против комуниста, док је његов брат Божо Авдаловић био командант
Степенског батаљона и при крају рата погинуо у једној пећини у пл. Баби.
Видног учешћа узимао је поручник Михаило Копривица, прво против усташа
па после против комуниста; строг и борбен командант, без узмицања. Његов
борбени „мото“ био је: узети шанац или погинути!
Из Гацка су још била 3 официра у четничким редовима: ваздухопловни
капетан Ђоко Супић у Команди Србије; интендански мајор Милан
Црногорац, код Баја Станишића у Црној Гори; капетан Аћим Слијепчевић,
падобранац из Египта, код Драже у Врховној команди провео до пред крај
рата; завршетак му био трагичан падањем комунистима у руке.
Нажалост, активним официрима Гацко је било оскудно. Са
подофицирима, жандармима, из полиције и граничне трупе било је боље;
неке ћемо и од њих поменути. Поменути ће бити они којих се сећам, који су
погинули, или се налазе ван земље. Сви су они заузимали видно учешће у
првим данима борбе, у командовању: водовима, четама, батаљонима у
Гатачкој четничкој бригади Невесињског корпуса. Беху то: Ристо Лажетић
(нестао у Словенији 1945), Радован Илић (погинуо од комуниста бранећи
Билећу 1944), Јово Илић (нестао у Словенији 1945), Божо Авдаловић
(погинуо од комуниста бранећи се из једне пећине у пл. Баби, у Гацку 1944),
Марко Шуковић (погинуо од комуниста у Лици или Далмацији 1943),
Миломир Поповић (нестао у Словенији 1945), Милутин Бошковић (погинуо
од комуниста у пл. Сомини 1944), Радомир Окиљевић (погинуо у борби
против комуниста на брду Ковиоцу код с. Липника, у Гацку 1943), Милош
Дивљан (нестао у Словенији 1945), Милорад Говедарица (погинуо у борби
против комуниста у пл. Зелен-Гори 1947), Комнен Гојковић (нестао у
Словенији 1945), Вукота Зиројевић (погинуо од комуниста у француској
легији, у Индо-Кини), Милутин Зиројевић (нестао у Словенији 1945), Мићо
Бјелогрлић (погинуо на Шћепан-пољу, у Фочи, 1945), Драго Милинковић
(погинуо од комуниста у Муљима, у Гацку, 1946), Миломир Пјешчић
(погинуо у борби против Немаца на Требињу 1944), Драгоје Милошевић
(нестао у планинама 1948), Благоје Тепавчевић (погинуо од усташа, са попом
Перишићем, на Лијевче Пољу, у Босни, 1945), Крсто Николић (нестао у
Босни или Словенији 1945), Аћим Јегдић (нестао у Београду 1944), Владо
Дивљан (погинуо у борби против комуниста у Невесињу 1944), Јован
Шаровић (погинуо у пробијању за Грчку у насељу Дреница, Метохија, 1950),
Гаврило Црногорац (погинуо у борби против комуниста у с. Самобору, у
Гацку 1943), Видак Миловић (погинуо у борби против комуниста у с.
Казанцима, у Гацку, 1946), Илија Поповић (нестао у Словенији 1945).
Од ђака са виших школа који су ми познати, а који се могу поменути,
беху: Душан Поповић (богослов, умро у Чикагу 20. маја 1972), Чедо
Давидовић (погинуо од усташа и комуниста, са Милорадом Поповићем, на
Лијевче Пољу 1945), Данило Зеленовић (нестао у Словенији 1945), Лале
Рончевић (погинуо од комуниста у пробијању за Грчку у насељу Дреница,
Метохија 1950), Вукашин Кртолица (геолог, живи у Калифорнији), Лале
Кекић (агроном, умро 24. новембра 1972. у Флориди, САД), Мирко Пјешчић
(живи у Менисоти, САД).
Од људи из народа, земљорадника и са цивилним професијама, који се
данас могу поменути, беху: Марко Поповић (солунски добровољац, обешен у
Гацку 1945. од комуниста), Косто Дакић (бележник гатачке општине, тешко
рањен у Фочи од „савезничког бомбардовања“ 1945. и умро), Видак (Вико)
Паповић (правник, теже рањен и остао инвалид, нестао при крају рата),
Станиша Николић (солунски добровољац, инвалид, заробљен од комуниста и
стрељан на мосту преко реке Мушнице, у Автовцу, 1945), Ђорђије Стањевић
(борац са Скадра, заробљен од комуниста прогоњен по затворима и умро
1965), Аћим Гргур (професор, нестао у отступању за Словенију 1945), Стево
Старовић (нестао у Словенији 1945), Митар Давидовић (нестао у Босни
1945), Мијат и Милан Ковачевић (прогоњени по затворима и умрли после
рата), Радивоје Бјелогрлић (трговац, прогоњен и умро после рата), Милован
Зеленовић (прогоњен и затваран после рата, умро), Благоје Говедарица
(погинуо у борби против комуниста у Коритима, Гацко, 1943), Богдан
Зеленовић (погинуо у борби против комуниста 1943), Милош Бошковић
(погинуо од комуниста 1944), Бранко Мастиловић (погинуо од комуниста у
извидници у Изгорима, Гацко, 1944), Бориша Суботић (прогоњен по
затворима после рата), Васо Зиројевић (командант батаљона погинуо у борби
против комуниста 1943), Томо Гузина (начелник штаба корпуса, спаљен са
Ђуришићем и осталим 1945 од усташа), Вукашин Братић (погинуо у шуми
после рата 1947. у Моринама, Невесиње). Милош Бјелогрлић (,,Брада“)
погинуо са попом Перишићем на Лијевче Пољу 1945), Максим Миленковић
(погинуо у шуми после рата у пл. Сомини 17. јуна 1947. од комуниста),
Марко Окиљевић (погинуо у фочанском срезу 1944), Јован Братић (професор,
данашњи уредник „А. Србобрана“ живи у САД). Већина су то били млађи
људи, док су старије, народне прваке, комунисти похватали и поубијали у
току зиме. У даљем изношењу ми ћемо се осврнути на њихове гробнице, где
су их партизани убијали и закопавали.
ПОКРЕТ И ОПЕРАЦИЈЕ
Почетком маја. 1942. око 400-500 четничких бораца, распоређених у два
батаљона, први и други, који су сачињавали бригаду, кренули су у покрет.
Први батаљон требало је да води поп Радојица Перишић, но како је био
рањен заменио га је командир његове чете Благоје Тепавчевић. Други
батаљон водио је Стево Старовић. Милорад Поповић био је над свима, у
присуству својих саветника који су сачињавали штаб. Није то био прецизан
распоред ни одређени задатак шта ће ко радити, него сложни договор да се
заједнички чисти „губа из торине“. Борци су пристизали, број се повећавао,
измене и допуне вршене по потреби и бољем нахођењу. Правац операција
био је у правцу јужне Херцеговине, од невесињског среза до Билеће.
Вероватно да је ово покретање одређено по претходном плану са
невесињским четницима, јер се капетан Данило Салатић (из Невесиња)
налазио тих дана међу нама у Гацку, а можда и неко други од невесињских
старешина. Невесиње је мање било угрожено од партизана, а имало је велики
број бораца, па је требало створити једну заједничку снагу која би разбила и
очистила све комунистичке групе и убацивања, прво у томе крају па после у
дотичним местима.
У једној ували крај с. Наданића (Гацко), где смо чекали ноћ да се
пребацимо у пл. Бјеласицу, седећи међу напупчалим храстовима, дојахао је
на коњу међу нас Марко Поповић са неколико пратилаца, развио омот и
раширио четничку заставу. Један од пратилаца носио је копље и одмах
привезао заставу за њ. Не мало смо били изненађени због патриотског геста
старог Марка Поповића и чудили се где је набавио заставу у то време! Дотле
смо носили српску тробојку а сад нас ово изненади и дирну кад угледасмо
беле кости и речи „Слобода или Смрт“ извезене на црном платну! Заграјасмо
у први мах и јурнусмо у правцу Марка и заставе, но старешине нас убрзо
стишаше те направисмо ред и строј, да се уз мали церемонијал изврши
примање заставе. Милорад Поповић је одржао кратак говор о значају
четничке заставе и јунацима који су под њом умирали у Првом светском рату
и пре њега. По заслузи и првом устајању на оружје застава је припадала I.
батаљону — одреду попа Радојице Перишића и Марко Поповић је то имао у
виду па је заставу предао Новаку Тепавчевићу, борцу из тог одреда, коју је он
носио све док је под њом погинуо 4. априла 1943. године. Сви смо били
задовољни и благодарни старом Марку на проналажењу и даривању заставе.
Од других националних и четничких обележја било је на капама разноврсних
знакова; тако су се могле видети предратне четничке значке, жандармериске
кокарде, официрски амблеми, двоглави орлови без венца и ко зна каква још
знамења — национална и српска.
СЕЛА: ШИПАЧНО, СЛАТО, ЛУКАВАЦ.
Преко пл. Магропа прешли смо у планинско село Шипачно, где нас није
дочекао скоро никакав отпор. Неколико појединачних метака испаљено је са
западне стране села и чим смо се развили у извиђање, престали су даљни
пуцњи. Село Шипачно је некада било богато стоком, са доста меса, сира и
кајмака, па су партизани то „намирисали“ и тамо се почели окупљати у току
зиме. Сада је све друкчије изгледало; није било ни сира ни кајмака. Планинке
су од јада испевале песму: „мој кајмаче куд замаче — оде право на Рогаче“ (у
селу Рогачима био је партизански штаб). Партизани су до недавна држали
село, али су осетили „мирис барута“ и почели да се губе у дубљу позадину и
заветрину. Остали су само „потрагљивци“, нека врста средоња, који су дању
извиривали иза камења, а ноћу се спуштали кућама по брашњаницу.
Неколико таквих „партизана“ предали су се у току пола дана бављења
четника у селу.
Расположење опљачканих сељака беше умртвљено, али нам ипак
помогоше око прехране и снабдеше нас извештајима о кретању партизанских
шпијуна. У претресу по кршевима нађосмо десетак пушака, а једна беше
скривена под камен где је љути домаћи пас, свезан ланцем, бранио прилаз
себи и пушци. Сељаци који су сумњали у четнике „посакривали“ су пушке,
да их не би казнили уместо партизана.
После Шипачна било је на реду село Слато, са засеоком Зајасен. Слато се
налази у котлини, између стеновитих греда и брда, са тешким приступима од
северне стране. По казивању сељака у претходном селу Шипачну могло се
надати партизанском дочеку тамо, те је уследио прописан распоред у
борбеном распореду. Никаква дочека није било ни тамо, изузев мањег
препуцавања око Зајасена. Код велике и некад богате куће Савића сместио се
наш штаб, а обезбеђење у току ноћи постављено је по околним брдима. Било
је ту неких избеглица из других села и упозоравани смо на опрезност за
случај партизанског привлачења и изненађења. Тамо су нам причали о
професору Јокановићу из Билеће, који је ту стајао пре трагичне смрти, са
мајором Тодоровићем, у Кифину селу. Ту смо, колико се сећам, нашли
Јокановићева коња, пушку, или обоје? И овде је народ био утучен „као да је
нешто изгубио“. Није нас мрзео, али ни нарочитог расположења није се
осећало, као да се бојао да нећемо дуго остати и да ће партизани поново
доћи. Ту у Слату, као и раније у Шипанчу, позвани су људи који су били у
селу и с њима су подуже разговарале наше старешине, истичући потребу
чвршћег и заједничког организовања у четничке јединице, ради бољег отпора
комунистима и другим народним непријатељима. Сељаци су овакве предлоге
одобравали, увидевши већ комунистичка неваљалства и злодела. Њихови
четници били су по својим јединицама у невесињским бригадама, које су
чистиле села од комуниста по другим местима. Оба поменута села (Шипачно
и Слато) била су, већим делом, национална и четничка. Комунисти су их као
такве опљачкали до голе коже.
Из Слата смо кренули у борбеном распореду у правцу Лукавца, надајући
се борби по кршевитим брдима, обраслим у ситну шуму која предваја ова два
села. И Лукавацје, попут Слата, једна повећа увала „ограђена“ с једне стране
гредама, а с друге узвишењима посутим шкољем — каменом и ситном
шумом. У Лукавцу су се налазиле јаче партизанске снаге и биле су
изненађене када смо се појавили по брдима на помолу села. Положај за
одбрану села су били изгубили и није им било другог излаза него да беже
пољем на другу страну села, померајући се брду Липнику ка Билећи. Из
Лукавца је био познати комуниста Дукица Граховац. У његовој кући се
налазио партизански штаб и тамо смо нашли неколико писаћих машина и
доста умножених пропагандних писама која су растурили народу у циљу
„обавештења“ о „успеху“, како њих у Југославији, тако и Совјетског Савеза!
У Лукавцу није било задржавања него смо само прошли и продужили у
правцу Дабра. Неколико комуниста је похватано, а неке су сустигли меци у
бежању.
Од Лукавца до Дабра терен је кршевит и понегде обрастао ситном
шумом. Куда смо прошли није било већих села. Ту је (у десно) простор што
се зове Трусина, кроз који пролази колски пут Невесиње — Дабар. Речено је
да и ту може бити комуниста, па смо увек наступали у борбеном распореду,
надајући се партизанском дочеку. Из камењара су понегде искакали
партизани и бежали у правцу билећског среза. Простор којим се пролазило је
безводан, па се поред несташице хране оскудевало и са водом. Поподне смо
стигли на дабарске греде и поређали се по њима као јата птица, тражећи
кланце и пролазе куда се може саћи у Дабар.
КРОЗ ДАБАР И ПО БРДИМА ОКО ЊЕГА
И Дабар, као претходна два места, Слато и Лукавац, лежи у долини, са
једне стране „ограђен“ гредама а са друге узвишеним брдима, по средини је
раван а по крајевима су њиве и села. Неколико кућа чине местанце
Берковиће, где пролази пут Дивин — Билећа, а на другу страну, преко
Трусине, за Невесиње, као и један крак за Столац. У Дабру су се, преко зиме,
били угнездили комунисти и у Берковићима им је био „штаб“; можда главни
за Херцеговину?
Са стрмих греда, изнад Дабра, спуштали смо се једностопним путањама и
кланцима на оброњено камење које се клиза под ногама као „живо“. Убрзо
смо се нашли по њивама и оградама изнад села Берковића, где су нас
дочекали партизани. По мргињама и трњацима борба није била дуга.
Партизани су бежали у правцу јужне стране и хватали се кршевитих и
настранитих брда која се вежу за повеће брдо, које се зове Кубаш. У
Берковићима, где је био „штаб“, нисмо нашли ништа до исписаних парола по
зидовима кућа. Истина, било је около све загађено и смрдело од нечистоће и
остатака где су партизани клали стоку. Развијени у стрелце терали смо
партизане у правцу Кубаша на јужној страни. Чим су се партизани
прихватили брда и камењара, почели су давати отпор. Но убрзо смо се и ми
прихватили брда и помицали их с чуке на чуку, не давајући им времена да се
ушанче и организују за чвршћу одбрану. У овој борби смо имали неколико
бораца лакше рањених (Благоје Поповић — прошла му је кугла кроз стомак,
али се он не само „држао на ногама“, него се кретао и не говорећи да је
рањен. Тек када су га опазили у трњаку да сам, појасом од платна, утеже
стомак, признао је да га је нешто „брцнуло“ и да се на две стране познаје
„улаз“ и „излаз“ кугле,, колико би врхом прста притискао). „Само кад није
остала (кугла) унутра“ — говорио је безбрижно Благоје и није признавао да
га боли. Ни на лицу се није видела никаква промена. Сви смо се „чудом
чудили“, како му је кугла прошла а да није повредила унутрашње органе?
Рекоше „стручњаци“ да је зрно од италијанске пушке и да оно не убија већ
ако погоди у срце и мозак! Ипак је за дивљење; човек је пропутовао још 20
дана после тога рањавања, из борбе у борбу, и нигде није изостао, а носио је
сву своју спрему која није била лака!
После 4-5 часова борбе по кршевитим брдима партизани су потиснути са
свих доминирајућих положаја и разбијени нестајали у даље кршеве и ноћ која
је пристизала. Преноћили смо изнад неких засеока са јужне стране Кубаша,
ложили ватре и кували неку вечеру без соли и смока.
По кршевитим пределима Херцеговине, која су сада била зарасла у ситну
шуму, тешко је било изаћи на крај са домаћим партизанима који су познавали
терен и бежали из крша у крш. Без заједничког плана свих четника није се
могао постићи потпун успех. Добросав Јевђевић је у то време био у
Херцеговини, па је и он радио на том плану заједничких операција четника.
Позивао је Требиње — Билећу — Гацко — Невесиње. А што је најглавније
било, четници у Црној Гори почели су фронтално чистити комунисте и они
су се — хтели не хтели — прибијали једни уз друге, као што ће се доцније
видети, да се напослетку искупе по пл. Волујак и на крају сруче у Тјентиште
и Ћурево, крај реке Сутјеске.
У Дабру и околини комунисти су били добро „спровели организацију“.
Није било довољно обојити „црвенилом“ људе и жене него су и домаћу
живад и зидове кућа, споља и изнутра, офарбали црвеном бојом! Тако пред
једном кућом у селу видосмо црвене кокошке! Како их је домаћица обојила,
ко зна? Није ваљда у врућој води?! Скоро на свакој кући, на челном зиду,
била је уцртана петокрака звезда са исписима испод ње, наравно, црвеном
бојом и паролама које одговарају пропаганди; нека врста зидних новина!
Комунистички симпатизери гледали су нас лукаво и прибојавали се да их не
казнимо, те нису били сурови у понашању према нама. Из пређених села
ништа није узето, изузев хране. Са наше стране није било мртвих. Од
комуниста је било заробљених (али не од главних) у Лукавцу и Дабру;
погинуле су увек имали времена да однесу и сакрију по шкриповима, а и
муниција се штедела на обе стране и гледао се сигуран погодак. Није било од
користи наићи и проћи кроз места; требало их је по заузимању држати и
отстрањивати народ од лажне пропаганде коју су комунисти протурили.
Сеоски народ није много знао шта је комунизам и чему он води, па је под
изговором „за мајку Русију“, за „срећну будућност“, „једнакост“, „правду“,
наседао грлатим комунистичким говорницима. Но по свему томе, да није
било употребе силе и страха од губљења живота, комунисти не би имали
успеха у придобијању народа.
ВРАЋАЊЕ НАЗАД У ПРАВЦУ НЕВЕСИЊА
По ноћи смо сашли на цесту (недалеко од Подгоре), која води од Стоца ка
Дабру, и њоме се враћали назад у правцу Невесиња. Какав је план био међу
четничким командантима, није ми познато, али из наредних операција видеће
се да је био циљ очистити Невесиње и Гацко од партизана, као што је у
почетку поменуто. Четници у срезовима: Требињу, Билећи, Стоцу и Љубињу
били су истовремено устали, окупљали се и повезивали на заједничком
оперативном плану и протеривању комуниста из својих места. Листањем
горе комунисти су губили у својим редовима, јер су се многи борци наситили
њихових лажних прича и обећања у току зиме, када није било места да се
одбегне у шуму. Видевши да су четници без размишљања и оклевања почели
активну борбу против комуниста, прилазили су у њихове редове. Посејана
гробља и убиства што су комунисти извршили преко зиме нико није
одобравао до шаке разбојника, затрованих Марксовом идеологијом.
У повратку према Невесињу, преко Дабра и Трусине, до Зовог дола, није
било борбе са комунистима. Међутим, код Зовог дола неки мањи
партизански одреди, са домаћим комунистом Обреном Ивковићем, напали су
са стране наше десно крило, али су убрзо били разбијени оставивши
неколико мртвих и десетак заробљених. Већ туда смо почели да се сусрећемо
са невесињским четницима који су чистили комунисте по Бишини и другим
местима у том делу Невесиња. Прешавши невесињску Ријеку на Овчем
Броду, дошли смо у село Оџаке, где су били дворови бега Љубовића. Тамо
смо се улогорили неколико дана и чекали нови покрет по плану који се
спремао међу командантима из Невесиња и Гацка. Војвода Добросав
Јевђевић био је тада ту и он нам је, на једној ливади, одржао снажан и борбен
говор који смо поздравили повицима и подизањем оружја у вис. Јевђевић је
говорио о епидемичној зарази комунизма, о партизанским злоделима које је
видео на све стране где је прошао, о њиховој будућој намери, на одбрану
куће и породице, евоцирао јуначке подвиге наших старих, који су баш ту
дизали устанке за одбрану својих угрожених права на живот и опстанак.
Јевђевић је као и увек касније, било у земљи или емиграцији, остављао
својим говором снажан утисак на све присутне, са пуно полета и воље за
безпоштедна прегнућа која су у то време била најпотребнија. Од
невесињских вођа и команданата нисам тада познавао никога до капетана
Душана Салатића, кога сам раније видео у Гацку; и он је био ту у присуству
Јевђевића. Од раније смо чули за народне прваке и команданте из Невесиња:
Петра Самарџића, Мата Ромовића, Јована Драганића; официре —
команданте: Митра Голијанина, Вељка Шиповца, Василија Гутића, Мила
Лазаревића, Ћетка Петковића, а мало касније и Владимира Зечевића који је
ускоро стигао из Србије. Неки су од њих били ту (када је Јевђевић држао
говор), а неки на положајима. И команданти и борци били су одушевљени за
борбу против комуниста, јер се све више сазнавало о њиховим злочинима
учињеним у току зиме, који су језовито деловали на осећај срца и душе.
ЗАЈЕДНИЧКЕ ОПЕРАЦИЈЕ ЧЕТНИКА НЕВЕСИЊСКОГ
КОРПУСА
После неколико дана одмора у с. Оџацима уследио је покрет и нове
заједничке операције у пределу невесињске и гатачке површи. Без мањих
група испрекиданих на више страна главни део Невесиња (среза) није имао
партизана. Домаћи четници су их растерали и протерали већином у
планинске пределе. Сада је било у плану да се и ти планински делови очисте
од комуниста. Распоред четничких снага на терену који обухвата североисточни део
Невесиња звани Површ (по врху) почињао је од села Плужина,
од пута који води за Калиновик и другог пута који води за Гацко — долином
Невесињске ријеке, а на северној страни до насеља Борач и реке Неретве. Тај
простор обухвата по ширини око 20 км. Дубина фронта је била непредвиђена,
али се сматрало да се после невесињске Површи пређе у гатачку Површ које
су повезане селима једна за другу — да се избије на планинску висораван
Равно, које се налази између Гацка и црногорског насеља Пиве (око 70 км.).
Тај план се у потпуности остварио, као што ће се видети у наредном
излагању. Четници Невесињске бригаде, којима је тада командовао Митар
Голијанин, или Миле Лазаревић, наступао је северним (горњим) делом до
Борча, преко планинских пашњака Морина. Гатачка бригада наступала је
преко насеља Колешко, до пута Невесиње — Гацко. Терен којим је наступала
невесињска бригада био је мање насељен, до планине (обронака Зелен Горе),
са више узвишења и заобилажења која је требало борбом узимати. И Гатачка
бригада је имала неповољан терен за наступање — испресецан удубљеним
планинским потоцима, са пуно страна и стрмина које пресецају овај терен,
звани Површ. У овим операцијама било је 1000 бораца. Полазне тачке (како
је већ речено) Кифино село — Плужине — Морине, или са пута Невесиње —
Калиновик.
Партизани нису имали неких јачих снага по насељу Колешко. До кратког
препуцавања није било јаче борбе пре Јавора (мање планине). Заобилажењем
са северне стране и подвлачењем са јужне, партизани су се морали повлачити
и са Јавора после кратког отпора. Друге позиције које су партизани, у
измицању, заузели биле су Мједена Глава и венац стеновитих коса изнад села
Југовића и Објешеника. Пре тога било је краћих борби испред села Кокорине,
у Полицама и изнад села Дубљевића. Партизани су увек дочекивали из
даљине и нису дали да им се примакне; измицали су, тражећи боље позиције
у правцу гатачке Површи. Поменути положаји, Мједена Глава и село
Југовићи били су за партизане добри и изгледало је да их неће лако пустити.
Четници су подилазили из удубљеног корита једне речице, од села Југовића,
уз стрму страну, а партизани су држали узвишења изнад страна. Борба је
била подугачка, но на крају четници су успели да се подвуку под стене и
збаце партизане са положаја и да их потом натерају у бегство преко
планинске равни Вучева, у правцу села Бодежишта и планинског гребена
Живањ. У 1. батаљону Гатачке бригаде (где сам се налазио) погинуо је
старији борац Павле Николић. Није ми познато колико је било мртвих међу
осталим четницима око узимања Мједене Главе и других партизанских
положаја. Павла Николића, домаћина из села Галешине (у Гацку), понели смо
собом и сахранили у сеоском гробљу код мале цркве у селу Домркама. Овом
борбом партизани су били протерани из невесињског среза. Требало је сада
очистити гатачки срез, који су до тада већим делом држали партизани
(српска села).
После разбијене партизанске одбране изнад села Југовића и Објешеника
наставили смо са гоњењем партизана, који су на сваком згодном положају и
даље давали отпор. Наш батаљон је први ушао у национално село
Брајићевићи, у коме нађосмо потиштене жене и децу (њихови четници су
били с нама). Старије људе побио је Владо Шегрт са „ударним батаљоном“ у
току зиме. Јадне жене, девојке и деца показивали су нам гробнице по
јаругама, где су их мртве бацали и загртали. Један од тих жртава Шегртовог
„ударног батаљона“, пуким случајем је избегао смрт. Тодор Глушац, видевши
„црну прилику“ у селу опкољеном партизанима; избегао је по ноћи из куће и
немајући куд (снег је био и траг се познавао) попне се на једно крошњасто
дрво у страни повише села и ту сачека сутрашњи дан. Партизани су
искупљали по списку сељаке из села, махом братственике Зиројевиће, и
водили на једно место — на смртну пресуду! И Глушац је био на списку и
како га није било, тражили су га у кућама и шталама док је он, у страни, на
дрвету, могао све да види, а нико од партизана није погледао у правцу дрвета
нити га опазио. Оставши цео зимски дан на дрвету Глушац је скоро био на
крају да умре од зиме, посматрајући тежак призор и судбину својих земљака,
како их воде на губилиште. Глушац нам је причао овај свој преживљај са
великим болом за својим земљацима, срџбом и огорчењем на партизане, да је
скоро плакао и молио да пође са нама и да учествује у даљим борбама. Мада
смо му саветовали да остане у селу и гледа породицу, он се није дао уставити
и пошао је с нама. „Судбина“ његових земљака, која га је мимоишла у току
зиме, имала га је „на оку“; погинуо је други дан по ступању у четнике у
борби за Плеће, у пл. Лебршнику. Из Брајићевића нас испратише мајке,
сестре, жене и деца домаћих четника, благосиљајући са молитвама четнике
које су са жељом чекали. Девојке изделише чарапе, што су сабирале „руво“ и
„свукуда“ криле од партизана, са речима: „узмите и срећно вам било, кад смо
само доживеле да опет видимо четнике!“ Дирљивих сусрета, ту и на другим
местима, беше између сродника; кроз плач и сузе љубљаху се мајка и син;
сестра и брат; отац са дететом. Жаљаху се мртви и оплакиваху, а нада у живе
указиваше осмејак на лицима бораца и народа.
Не могавши да се одупру четницима, партизани су се прибијали у
планинско насеље Изгори, у северном делу Гацка. Четнички фронт се
проширивао и ојачавао новим борцима, уз добру подршку народа које му је
до грла било дошло комунистичко малтретирање и пљачка. Око планинског
села Чемерно партизани су давали поново отпор из планинских узвишења
Лебршника. На Чемерну је настала размена положаја — Невесињска бригада
дошла је на место Гатачке, а Гатачка на место Невесињске. Ово је учињено
ради бољег познавања терена и равноправности учешћа у наступању, јер је
до тада Невесињска бригада имала теренски тежи положај од Гатачке. Прве
оштре косе од планине Лебршника (једна од њих звана Плеће) није било лако
заузети; партизани су дочекивали са обешених стрмих литица, а четници
подилазили прво кроз шуму а после голетним странама. Уз помоћ
митраљеске ватре са оближњих чука од села Чемерна бомбаши су успели да
се попну уз литице и бомбама стерају партизане с њих. У овој борби погинуо
је поменути Тодор Глушац из Брајићевића. Било је још мртвих и рањених,
али ми њихова имена нису у сећању. Пред вече смо отерали партизане са
других чука око Вилине Пећине и заноћили на положајима у пл. Лебршнику.
Сутрадан смо наишли на крваве трагове куда су партизани вукли своје мртве
и рањене. Пл. Лебршник је огранак Волујака и Маглића; гола је, без шуме, са
добрим пашњацима за стоку; по голетним брежинама партизани нису могли
давати отпор и бежали су у правцу других планинских узвишења, ка
црногорском насељу Пива. Четници су наступали Равноме, крајњој тачии у
почетном замишљеном плану, створеном у Невесињу.
Кроз неколико дана већи део Гацка био је у четничким рукама. Партизани
су још држали источни — горњи — део до Црне Горе, села око узвишења
Гата које су до недавна бранили четници попа Перишића. Тамо је био главни
чвор који је требало разбити и потпуно истиснути партизане из гатачког
среза. Четнички команданти су се поново састали и донели одлуку да и тај
део Гацка очисте од комуниста. Није поменуто, до сада, ко је био командант
ових операција. У сваком погледу Милорад Поповић, јер је кроз 20 дана
после тога званично постао командант Невесињског корпуса. Велику улогу
имао је војвода Добросав Јевђевић. Његова обавештења о кретањима
партизана кроз Гору Црну и Херцеговину, као и веза између четника по
растуреним срезовима, била су од велике користи за успех ових операција.
Простор на коме су се још држали партизани био је као џеп утиснут
између обронака планина Голије и Сомине. Увлачити се тамо није било без
сумње, нарочито за оне борце који нису из тога краја. Први батаљон Гатачке
бригаде добио је најтежи задатак, да на северном, левом, крилу заузме
узвишења изнад села: Липника, Самобора и Гареве, звана Гаревска брда.
Остали батаљони имали су задатак у правцу Гата. Падом Гаревских брда и
Облог брда заобилазио се Гат који су партизани чврсто држали. Борбе по
Гаревским брдима биле су тешке и партизански шанчеви заузимани су
бомбама. У тим борбама погинуо је један од најбољих четничких бораца,
Радован Поповић, из чије куће је било 10 бораца (браће и рођака) под
оружјем у првим данима устанка на усташе 1941. Партизана је остало више
мртвих и заробљених, међу којима и Радослав Старовић, један од домаћих
комуниста, који је остављен жив и доцније постао „шеф“ Удбе и прогонио
народ и четнике после рата по планинама (међу којима и мене). Четници су
заузели брда: Јеловац и Обло брдо, а Гат је било безвредно држати за
партизане. Сутрадан четници су заузели с. Казанце и у краћој борби изнад
села изгубили још једног храброг борца, Радована Стањевића. На Гату су се
улогорили Грабовичани из батаљона Ћетка Петковића, а други делови
Невесињске бригаде по селима Галешини и Добрељима која се налазе око
Гата. Први батаљон Гатачке бригаде заноћио је на Камењачама у с.
Казанцима, а други батаљон између њега и невесињских чета, у с. Галешини.
Изненадни напад партизана уследио је исте ноћи у зору (почетком јуна 1942)
и запретио да разбије сав напор учињен до тада и ко зна са каквим губицима
четника...
БОРБА НА ГАТУ
Није ми познато какво су обавештење имали Милорад Поповић и остали
команданти о партизанском кретању у Црној Гори. Раније се говорило да су
Бајови четници ступили у акцију и да имају успеха у гоњењу партизана.
Проносили су се гласови да ћемо се срести са црногорским четницима на
Равном, у Пиви! Ово наводим стога, што сумњам у довољно обавештење о
кретањима партизана у четничкој команди, јер да су знали за ову партизанску
„силу и ордију“, да се налази ту у непосредној близини, у пределу Голије
(око Крсца), утврдили би се боље и осигурали положаје, као што је био Гат!
Чобани су дотрчали те ноћи (почетком јуна 1942) у логор 1. батаљона на
Камењечама, у с. Казанцима, и извештавали да се „масе“ партизана налазе на
брдима у околини села. Једна жена је дотрчала пред сам напад и рекла да их
је „пљева и мрав“ и да су све „нека непозната милет“ да наступају долинама и
„само што нису ударили“. „Мичите се, ако Бога знате, не морете се одржати
— изгинућете!“ — говорила је преплашена жена која је имала синове међу
нама. Курири су извештавали 2. батаљон и команданта Стева Старовића, а он
је извештавао Невесињску бригаду око Гата. Но по свему, како се одиграло,
види се да се није било опрезно колико је било потребно.
Четници су били распоређени за преноћиште нижим ланцем каменитих
коса, од Гата до села Казанаца (око 5 км.), које се протеже као уже по
средини увале од Гата до Крсца, испод којих се налазе мала поља и потоци.
Положај за одбрану био је добар од супротног правца из Голије на који се
рачунало. За случај да се не могне одржати, повлачило би се у правцу Гата, а
он би се морао бранити по сваку цену. Партизани су, супротно од
замишљеног плана одбране, извршили главни и најжешћи напад бочно,
заобилазећи 1. и 2. батаљон Гатачке бригаде и ударајући на Гат, који да су
узели, Гатачка бригада била би у шкрипцу са неповољним излазом
пробијања, преко равног поља и партизанских села, у пл. Сомину. Први
батаљон био је најдубље увучен у „опасну зону“, затим 2. батаљон Гатачке
бригаде до њега, у правцу Гата.
Како је било? Партизани, „врховни штаб“ и сва „ордија“ били су
притешњени, као змија у процепу, од црногорских четника с једне стране и
херцеговачких с друге; морали су се некуд пробијати из опустошених села и
планина. Циљ им је био пробити се у западну Босну, у пределе браће по идеји
и погледу уништавања Срба. Хтели су још једном да сви заједно преплаве
преко херцеговачког крша и да га оставе потпуно пустим. Но шака
„Спартанаца“ у јачини једне чете Невесињског корпуса дочека их у првом
налету на Гату и отера назад у потуцање по највећим планинама Волујака и
Маглића, између Босне и Црне Горе, уз осетне губитке. Неуспех
партизанског пробоја на Гату одвео је Броза и партизане у Ђурево, крај реке
Сутјеске, да се требе од вашију и да одатле шаљу лажне извештаје
„Слободној Југославији“ у Тифлису о „успесима“ партизана у Црној Гори и
Херцеговини, а да те лажне извештаје прихвате за истину и неке партизанске
корисне будале у Лондону и Америци.
Партизани су, како је већ речено, ноћу заобишли четнике и пред зору
напали прво стражу на Гату па одмах потом и друге четничке положаје. У
почетку напада на узвишењу Гата налазио се само један вод са 2-3
пукомитраљеза. Остали су се били спустили ради вечере у село Галешину
које лежи источно од Гата. Партизански бомбаши привукли су се под саме
шанчеве (бивша аустријска утврђења) и ступили у дејство бомбама.
Присебни и храбри четнички борци на Гату нису се дали збунити;
одговорили су ватром из пушкомитраљеза и бацањем бомби на подвучене
партизане. Чим је запуцало, скочили су и они из села Галешине и брже-боље
истрчали на Гат, повећавши број бораца који су били у опасности. Отпочела
је тако жестока борба 3-4 часа; партизани су сулудо насртали да пошто-пото
заузму Гат. Ноћ их је намамила да се привуку под заштитом мрака и кроз
кршеве до под врх, око кога је 100 метара голетан простор, ишчекавши дан
на голети, са слабим заклонима, постали су погодна мета браниоцима Гата.
Док су се партизанске претходнице кришом провукле кроз Добрељску Љут
(кршевит простор) Гатачке бригаде (кдт Стево Старовић) био је у малом
засеоку Заводичје, крај с. Галешине. Овај батаљон с прва се збунио, но убрзо
се прибрао и дао тврд отпор по гредама око Заводичја. Ускоро је свануло и
дан је ишао у прилог четника. Партизанске претходнице што су „продрле“ до
под врх и шанчеве на Гату биле су изложене бочној ватри и од 2. батаљона,
поред сталне ватре спреда, са врха Гата, од бораца Невесињске бригаде.
Раздањивањем партизани су малаксавали и слабили у појачавању своје
претходнице у правцу Гата.
1. батаљон Гатачке бригаде (у коме сам се налазио) увучен најдубље у
партизански полукруг и удаљен од Гата 4-5 км., нападнут истовремено кад и
остали, са три стране, није имао другог излаза ни места за одбрану него да се
повлачи у правцу Гата у састав других четника. Повлачење је уследило
непрекидним малим пољима, између главица и кроз потоке, шибани
партизанском ватром са три стране. Није се било добро разданило, те су
партизански меци промашивали. У противном, било би тешких губитака.
Стигавши до села Галешине, нисмо се могли попети на Гат услед голетног
простора и бочне партизанске ватре из села Дулића. Једни смо ступили у
састав 2. батаљона, а други увалама, поред Дулићевог Кланца, заобишли
брисан простор и попели се на Гат. Приликом повлачења између унакрсне
ватре нађосмо у једној ували, међу главицама, неколико коња и растоварену
спрему који су припадали невесињским четницима. Међу два камена
догоревала је ватра, где су четници логоровали, остао беше један коњ и нека
спрема. Зграбисмо једне бисаге и коња те на њ уседосмо рањеног Ђорђа
Стањевића и једва успесмо да се попнемо на Гат. У бисагама је била архива
једног невесињског четничког батаљона, коју је водио Граховац, лепим
рукописом исписана књига имена и презимена бораца, писма и заповести —
мање важности. После смо то предали нашем команданту батаљона. На
поменутом месту код Дулићевог Кланца држали су стражу четници
Невесињске бригаде према партизанском селу Дулићи. Изненадни напад на
Гат није им дао времена да понесу коморску спрему, него су зграбили оружје
и брже-боље истрачали на Гат!
Било је одјутрило када смо се искупљали на Гату. Борба је престала;
партизани су се повукли у правцу Маните Горе, Равног и даље, бежећи преко
пл. Волујака у долину реке Сутјеске. Ту на шанчевима затекосмо још
неколико четника из оне храбре чете Невесињске бригаде што је бранила Гат
од партизанског напада (остали су се повукли ради одмора). Беху то вредни
момци, снажни и здрави, какви се ретко рађају; обучени у сива сукнена
одела, са шубарама и шајкачама на главама, зарасли у дуге косе и браде, са
испражњеним реденицима, „миловали“ су своје митраљезе и причали нам
како су их загрејане хладили дочекујући налете партизанских бомбаша.
Високи бетонски зид имао је пушкарнице, а на местима је био испроваљиван
гранатама свих војсака које су туда пролазиле у оба Светска рата. Партизани
су покушавали да се провлаче кроз те рупе, али нису успели. Не добивши
наређење за оступање и чекавши раздањивање око шанчева, неки су живи
похватани. Међу њима 7-8 партизанки, које су се ваљда добровољно јавиле
да убаце бомбе у четничке шанчеве! То су све биле „студенткиње“ из свих
крајева земље, „пролетерке“ у правом смислу речи.
Напад на четничке положаје на Гату партизани су платили тешким
жртвама; просто је за чуђење да их је толико погинуло у једном краћем
налету. Тога дана нађена су 72 мртва партизана; испод самог врха било их је
више од 30, а остали око засеока Заводичја, у подножју Гата. За неколико
недеља проналажени су и други мртви по шкриповима и њихов број мртвих и
рањених највероватније да се пење до 200, као што су и они сами, после рата,
писали у „историји офанзива“. Колико ми је познато, ту је погинуо један од
„народних хероја“ неки Петар... и Ранковићева жена (по комунистичком
каснијем признању, а онда то није нико знао). Све, мртве, који су пронађени,
сељаци су закопали по ливадама, где су и погинули. Четнички губици били
су скоро незнатни; погинула су два борца из 2. батаљона Гатачке бригаде и
неколико их је било рањено. 1. батаљон је имао неколико бораца рањених у
пробијању испод партизанског села Дулића. Није ми познато колико је било
мртвих и рањених четника из Невесињске бригаде који су држали врх Гата;
свакако да број није био велик, јер би ми остало у сећању. Партизани су ипак
успели за заплијене сву стоку у селу Казанцима и да се њоме хране на
Ћуреву неколико недеља.
На крају ове јуначке одбране Гата, која је уједно одбранила већи део
Херцеговине од поновне партизанске најезде — убистава и пљачке, ми се
сећамо народне захвалности, у оно време, борцима Невесињског корпуса, на
првом месту грабовачкој чети (из села Грабовице у Невесињу) која се више
него јуначки понела у одбрани Гата. Народ их је уместо цвећа, посуо
благословом и најбољим жељама, што се за дуго неће заборавити.
ПОСЛЕ ПАРТИЗАНСКОГ ПОРАЗА НА ГАТУ
Шта су четници Невесињског корпуса радили после завршених борби од
месец и више дана — после главне и одлучне битке на Гату? Невесињска
бригада вратила се у Невесиње, а Гатачка бригада извршила је кратку потеру
за партизанима. На Равном (између Гацка и Пиве) састали смо се са
црногорским четницима Баја Станишића, који су исто тако као и ми били у
потери за партизанима. Код једне главице, зване Гласовита, где је од Турака
погинуо чувени пивски јунак Вуле Аџић, уследио је састанак Црногораца и
Херцеговаца који је пропраћен пуцањем из пушака и братским љубљењем и
неколико фотографских снимака. Са наше стране, од команданата, беху поп
Перишић, Милорад Поповић и друге старешине и предводници. Са
црногорске стране не беше Бајо још стигао, али беху остали команданти од
Никшића са бројним четницима пуним снаге, здравља и полета. Партизани су
већ били побегли преко пл. Волујака у Босну, гонећи собом плијен отет од
сељака и тражећи места да га скривају од четничке потере.
Партизани више нису држали ни једно село у Црној Гори и Херцеговини.
Они што се нису повукли у Босну скривали су се по стенама и шумрцима,
привлачећи се ноћу код својих симпатизера за парче хлеба и грумен сира.
Партизанска снага у пропаганди, преко зиме, била је одувана. Њихово
ишчезнуће приводило би се крају, да Стаљин и Москва, са западним
савезницима, нису прискочили у помоћ и поново стали да оживљавају
комунизам у Југославији, сваки из своје политичке рачунице.
После успешне четничке борбе, против које се партизани нигде нису
могли одржати, на терену Невесињског корпуса, осврнућемо се једним
прегледом на партизанске крваве трагове, што су их оставили у току зиме,
где су били „заузели“ и спроводили комунизам. Беху то јаме, јаруге, кречане,
ледине око кућа поубијаних — већином стараца, жена па чак и малолетне
деце! Четничка дужност беше да те мученичке жртве покупе и пренесу у
сеоска гробља, опоје гробове уз скромни церемонијал — давања подушја и
посмртног слова. Навешћу само она откопавања лешева где сам лично
присуствовао; то је један мали део од свих комунистичких злочина учињен у
српским земљама где су се партизанске хорде кретале. Велико необјављено
дело у сликама „Албум српске крви“ од капетана пок. Крста Кљајевића,
најверније посведочава страховита партизанска злодела, учињена у једном
делу Црне Горе.
Највећа убиства у Гацку, извршио је злогласни „ударни батаљон“ Влада
Шегрта, који је основан по наредби врховног партизанског команданта Броза.
Тај батаљон је убијао све мушко што је стигао по четничким селима:
Фојници, Брајићевићима, Дражљеву, Јасенику и Добрељима. То су групни
масакри истоветни са усташким, учињеним непуну годину пре тога у
Коритима, Павлићу, Автовцу и Гацку. Два брата (Павелић — Броз) од исте
крви и колена шта су друго могли учинити него истоветан посао — злочин!
На крају Гатачког поља, 7 км од варошице Автовац, налази се село
Добреље; крај села бели се , при кршу, мала црквица „св. Николе“. Швабе су
је оскрнавиле за време Првог светског рата — затварале су коње у њу.
Остали су голи зидови које су побожни сељаци села Добреља, после рата,
обновили и обелили споља и изнутра; израдили иконостас, запалили кандило
и осветили. Ту је повремено, поред осталих цркава, служио поп Константин,
из свештеничке и војводске куће Зимоњића. Неколико стотина метара далеко
од цркве сељаци су, својим трудом, уз припомоћ државе, подигли основну
школу. И црква и школа виде се из далека и путници који путују у томе
правцу упиру погледе на „добрељску цркву и школу“, јер стари друм, познат
још од Турака, води испред њих. Пред том школом, где су се деца играла и
одмарала после часова учења, где је из оскудне ледине вирио понеки отучен
камен, на којима су школска деца туцала орахе, злогласни Шегртови
„ударници“ попрскали су људском крвљу и покрили телесима на Велики
Петак 1942. Ту су доводили „похватане“ (који ни од кога нису бежали) у
кућама старе људе, младиће без оружја и чобане; стрељали их из револвера
„на лицу места“ као „народне издајнике“ или „петоколонаше“, а нико од њих
није видео окупаторског војника, само зато што су имали некога свога у
четницима и што су живели на „четничкој зони“. Корпар Шегрт прогласио је
то и „ратном зоном!“ Број убијених у Добрељима (на Велики Петак 1942),
код школе и по брежинама око села, био је око 50 лица. Они што су били
закопани појединачно или по двоје, једно крај другога, откопавани су и
распознавани са мање тешкоћа. Али, у заједничкој гробници, рупи, где је
гашен креч, где их је било 12 мушких и једна жена и где су телеса била
набацана и испретурана (у стадијуму распадања), није било лако радити ни
распознати тражене своје. И да није било једног малишана (чији је отац ту
био убијен), који је из масе партизана гледао својим очима стрељање свога
оца и осталих, тешко би се утврдило ко се у рупи налази. Како сам први
ступио у додир са малишаном, по заузећу села, он ми је испричао цео догађај;
како су им везали руке на леђа у товарна ужа од коњских самара, како су им
скидали обућу и горњу одећу; претресали џепове и вадили писаљке из њих
дуван-кесе, кресива и друге ситнице! Нису их стрељали плотуном и на
једном месту него изводили по једно или двоје заједно свезаних и убијали
метком у потиљак, где кога по дворишту. Тамо где је ко пао излила се крв и
из ње изникла модра трава, гушћа и друкчија од другог места. Малишан
уприје прстом у једну ћуму оне модре траве и рече: „Овде су убили твога оца,
а овде на овом другом месту мога...“ И тако редом набрајао је једног по
једног, јер су мртва тела лежала непокопана 3 дана после убиства (око
Ускршњих празника) и малишан је навраћао свакога дана туда и гледао
мртвог оца; само 150 метара далеко од његове куће!
Беше леп дан (половином јуна1942). Народ се окупио по страни изнад
долине где се налази бивша кречана пуна лешева, загрнута земљом и
камењем. Две сестре Ковачевић довукле су саонице и на њима мртвачки
сандук, да у њега ставе остатке свог јединца брата и превезу у своје родно
село Срђевиће. Други из оближњих места пренели су носила са белим
дрвеним сандуцима, израђених од јелових дасака. Нико не кука гласно, као
што се то раније чинило у томе крају. Јецаји жена су пригушени и сузе из
исплаканих очију су разливене по лицу. Дечица у подераним али белим
кошуљама клече крај колена мајки и из даљине од 100 м. гледају 4-5 младих
четника како полако разгрћу земљу и скидају камење, док се не указаше
натрули делови убијених људи и једне жене. Настаде сумња да ће ико моћи
познати свога убијеног и чу се глас да се одустане од даљег откопавања због
опасности тровања ваздуха, који може проузроковати заразу и смрт код оних
који су се прихватили тога тешког посла без икаквих медицинских средстава.
Тек тада зајаукаше оне сестре у црнини и наднеше се над раку да препознају
свога брата.
Тако је, и поред саветовања поменутих и разборитих људи, да се одустане
од рада на откопавању, опет продужено вађење трулих лешева и стављање у
сандуке. Најтеже беше раскидати ужа којима су били везани, јер се она беху
исплела. Али они млади људи са мокрим марамицама на устима, савладаше
све тешкоће. Неки на саоницама а неки на носилама однеше остатке својих у
своја села и гробља и поново покопаше на стални и вечни починак.
Присуствовао сам и једном вађењу из јаме жене од братства Николић.
Партизани су ишли толико далеко у својој бестијалности, да су и старе жене
(кад другог нису нашли) одводили од кућа и бацали у јаме без икаквог
разлога, изузев што су биле четничке мајке! Четири стара човека од
поменутог братства одвели су од куће и бацили у јаму, а једног су убили у
болесничкој постељи. Мало је ко остао жив на „четничкој зони“ коју су
партизани били заузели.
Мало касније (око Видовдана 1942) преостали од братства Поповића из
села Дражљева, у Гацку, давали су даћу и опајали гробове својих погинулих.
Бејасмо се искупили на једној ледини крај села више од 100 четничких
бораца и толико народа да одамо дужну пошту палим јунацима који се
борише и изгинуше скоро до последњег. Поповиће у селу Дражљеву,
изоловане и саме, опколили су и напали Владо Шегрт и Јанко Тадић са
својим „ударницима“ и за чудо да су се ти див-јунаци бранили са својих чука,
надајући се помоћи која им није стизала. Било их је свега 15-20 бораца, а
партизана више од 300! Преко њих мртвих партизани су заузели село,
опљачкали куће и отерали стоку, и крвнички прегазили горе од турских
јаничара.
На запуштеној ледини црнила се земља, заједничка гробница браће
Поповића и два највиђенија момка у Гацку, Бранка Шуше и Суџума — оба
јединци у родитеља. Јауци и ридања жена и девојака, расплетених коса,
параху и најтврђа срца и сузе саме капаху по оној црној земљи над којом поп
Радојица Перишић уз помоћ младог богослова Душана Поповића, једва
изговараше речи опела. После свештеничког обреда извршене су и војничке
почасти. Командант Милорад Поповић, најближи рођак погинулих,
командова постројеној чети са пушкама на „готовс и 3 пута пали!“ Као један
метак осу се плотун, један за другим, преко гроба и проломи се одјек уз
оближње планине Живња и Лебршника.
На ледини крај Поповића „куле“ од сирових дасака беше направљена,
више од 50 метара дугачка трпеза, на којој братственици и комшије беху
принели храну и пиће, те све присутне почастише уз велику захвалност
народу који беше дошао из даљних места да ода дужну пошту погунулим и
саучешће преживелим сродницима. Поред четничких вођа и народних првака
био је ту за трпезом поп Новак Мастиловић, тада симпатизер а доцније тешки
комуниста, који се покајнички приближио четницима тих дана, када је видео
да су партизани доведени у шкрипац. Тај распоп је по завршетку рата постао
министар у влади БиХ. Као што се види, четници су и поред свих претрпелих
зала опраштали и повлачили нож освете у корице, док су бездушни
комунисти искоришћавали свако четничко милосрђе и пропуштање.
У току зиме 1942. године партизани су и поред безбројно извршених
злочина, киднаповали Ђорђа Гргура судију и механичког стручњака Новицу
Апрцовића, са још неколико виђенијих људи, спровели их у комунистички
штаб Обрена Благојевића и других разбојника у Пиви и тамо их стрељали
крај извора реке Пиве и Пивског манастира. О Петровдану када се народ
окупља из оближњих и даљих места код Пивског манастира, поп Радојица
Перишић и Милорад Поповић пођоше тамо са две чете четника да откопавају
кости Ђоке Гргура и осталих и пренесу у своја места. По ноћи пређосмо
преко голијских планина, рано стигосмо у Горанско и отпочинусмо крај
изгореле „куле“ војводе Лазара Сочице, а потом се спустисмо манастиру у
долину реке Пиве.
После службе Божје у манастиру искуписмо се на гробу Ђоке Гргура и
осталих убијених с њиме и после свештеничке молитве одасмо почаст
плотуном из пушака. Одјек пушака разлеже се у литицама пл. Леденице.
Откопавање и пренос костију није тада извршено због недовршених
припрема. Код манастира сазнадосмо да је Дража негде у Пиви и да намерава
прећи у Гацко. Ту се сретосмо са Петром Баћовићем, који је долазио да
заузме нову дужност команданта Источне Босне и Херцеговине. Дивна кита
херцеговачких момака беше стигла из Србије, што се међу првима нађоше
код Драже на Равној Гори. Беху то: Мирко Ковачевић, Алекса Кисић, Сава
Ковач, Алекса Ковачевић, Шћепан Ковачевић, Радован Ковачевић „Лола“ и
још доста њих. Сви су они пратили Дражу и долазили у своја родна места да
помогну својим земљацима у одбрани од вишеструких непријатеља. Тих дана
Дража је стигао у Гацко и одржао састанак са четничким командантима и
народним првацима у Пустом Пољу.
Није поменут ни један стоти део од комунистичког разбојста за непуну
годину дана њиховог дивљања и страховладе. Када би народ у земљи могао
да искаже преживеле и запамћене српске муке убиства и терор у свим
видовима што га је марксистичка хуља и руља измислила и спроводила за
постизање својих паклених циљева, препунила би се чаша отрова и горчине и
„станац камен би проплакао“.
Ни одмакло време ни комунистички коров, набациван на наше светле
жртве, неће нас отстранити од заборава да их се сећамо и помињемо док
постојимо. Њихови гробови су данас у тами, али ће доћи време када ће ти
светли гробови засјати правдом и мучеништвом и осветлити видике
покољењима која долазе.
НА КРАЈУ
На крају да поменемо у неколико речи даље догађаје и збивања са
„народним ослободиоцима“ — како су себе називали измећари
интернационалног комунизма и гробари српског народа. Они се, како је већ
речено, „слегоше“ у долину реке Сутјеске међу затурене планине и тамо
засноваше бивак неколико недеља, хранећи се опљачканом сељачком стоком.
Тих дана прорадила је Брозова тајна радио-станица „Слободна Југолавија“ у
Тифлису и ти голаћи са Тјентишта успевају да преко комунистичких шпијуна
дотурају вести и „резолуције“ — наравно, измишљене и лажне — о њиховим
„успесима“, четничкој „сарадњи“ са окупатором итд. Курс политике се
мењао и код западних савезника; почели су с ђаволом тикве да саде и да им
се и дан данас о главу лупају.
Петар Баћовић, ступивши на нову дужност команданта Источне Босне и
Херцеговине, организовао је потеру за партизанима и да је било мало више
пажње и заузимања њихова гробница била би ту на Сутјесци 1942. и поред
свих задахњивања Совјета и интернационалног комунизма. Успели су да се
змијски провуку планинама преко Зелен-Горе и Трескавице и дођу на
простор Прозора у Босни. Тамо су се приближили усташким елементима и
кроз пропаганду против Срба животарили неко време, док их поново четници
нису потисли. Настаје њихово крволочно дејство по западној Босни, Лици и
Далмацији, где су са усташко-хрватске стране свуда пропуштени и тајно
помагани, а са српске стране дочекивани, тучени и прогањани. Баћовић са
Босанцима и Херцеговцима одлази, после Прозора, у Далмацију и Лику и
помаже тамошњим четницима да их у главници разбију и суноврате опет у
Херцеговину и Црну Гору. Долази 1943., река Неретва, немачко чишћење
српских планина; партизани један уз другога сјатише се поново на Сутјеску и
ту их помогоше западни претставници и мисионари кова Рандолфа Черчила,
Маклина и др. да на умору оживе уз „капиталистичко“ и „империјалистичко"
млеко у праху!
ПУТ ЗА ГРЧКУ
ПЕТОРИЦЕ ЧЕТНИКА
1950. ГОДИНЕ
Браћа Јован и Бориша Шаровић, погинули на путу за Грчку 1950.
године. Јованова слика из доба служења војске у граничној трупи — 33.
чета, Крива Паланка. Боришина слика из доба школовања.
Обе слике из доба пре рата 1941. године.
Недостаје слика Видака Ковачевића, која би била објављена да смо је
имали.
У СПОМЕН
ТРОЈИЦЕ ПАЛИХ САБОРАЦА
НА ПУТУ ЗА ГРЧКУ:
ВИДАКА КОВАЧЕВИЋА
И БРАЋЕ ЈОВАНА И БОРИШЕ ШАРОВИЋА
О ПУТУ КРОЗ БЕСПУЋЕ
„Путем кроз беспуће“ је одговарајући наслов овом одељку, који је
завршно поглавље живота и борбе за слободу у Отаџбини. Суочавање са
стварношћу показало је да је пут од Херцеговине до Грчке, стварно био „пут
кроз беспуће“! Није се ишло путем којим се нормално иде, нити је
коришћено лакше и равније земљиште са мање природних препрека. Разлог
је био, што се ишло кријући се и тајно — да нико не сазна и не види. Било је
узимања правца, да се не скрене много у страну, где не треба, али је правац
узиман „од ока“ а не по средствима за оријентацију. Када се мери пут „од
ока“, онда се пење на брдо да се сагледа што боље у даљину где се жели
проћи. За нас петорицу који смо отступали за Грчку, брда су била мала, са
којих се није могло много видети, зато смо се пели на највеће висове као што
су по Шар-Планини и другим планинама. Идући по таквој „линији од ока“, из
планине у планину, настала су пресецања земљишта и беспућа, понекад и
непролазна. Потом је и ноћ чинила своје да се још више, газећи по мраку,
скрене са правца узетог у току дана и оде у право мрачно беспуће. Пошто се
путовало само ноћу, са малим изузецима дању, онда није чудо што се
„проналазило“ беспуће којим нико пре није ишао, сем онога кога је нужда
нагонила — као и нас. Наслов је потпуно одговарајући целом путу од
Херцеговине до Грчке, а изузетно оном делу када се спуштало са планине
Жљеба, ноћу пролазила Метохија, пењало и газило преко Шар-Планине.
Правац који смо сагледали са Кораба (највећег планинског врха у нашој
земљи после Триглава) није значио много. Планинске стране, урвине и оштри
гребени као и непролазне литице сакривене у гори никад се нису могли
избећи и узалудна су била наша предвиђања. Корита река — Радике и Црног
Дрима — које се мотају кроз планинске клисуре и теснаце, као и прелази на
њима, доводили су понекад у безизлазна места, па се стајало и гледало у
небо, да само провиђење помогне. Залажење у Албанију и враћање из ње,
ноћним верањем по граничном простору, наилажење на граничне препреке
као што су: страже, нагазне мине, дресирани пси, вучје јаме и друга
смртоносна средства за хватање жртава, право је чудо од „проналажења“
беспућа, које се најмање желело. „Исправљање“ погрешно оцењених праваца
око Охридског и Преспанског језера, залажење поново у Албанију, и то је
незнање куда се иде — лутање. Пет дана кроз Албанију није било много
боље. Нејављање ником и непитање никога — главни су разлози беспућа.
Путем кроз беспуће, као наслов, могао би имати друго значење које се
односи на неизвесност и немање воље да се иде њиме, не због физичких
тешкоћа, него због идеала који су били главни носиоци живота и борбе у
шуми после рата. Ишло се у туђу земљу из нужде, под силом околности које
су владале у Отаџбини под комунистичком влашћу, па се и то може назвати
беспућем. Будући живот у туђини, све и кад би знали да ћемо тамо прећи,
нисмо сматрали срећним јер су нас на ту мисао наводили искази наших
претходника из Првог светског рата, историја и епске жалбе на туђину.
Српски хајдуци и ускоци, по чијим смо горама живели, нису напуштали своју
земљу ни под коју цену - умирали су на њој, на који било начин. Српски пут
је да се чува своје огњиште, остаје у њему и бори за живот и слободу све док
смрт не пресече, било којим замахом сабље. Знајући све то и дубоко носећи,
на срцу и души, бол за отступањем из Отаџбине, наш пут за Грчку је био и с
те стране беспуће.
Све што смо даље одмицали од свога завичаја - познатих места и насеља
— све се више падало у сету и мисао, што се тако мора радити; што нам
судбина није наклоњена да ишчекамо слободу у својој земљи; чему да се
радујемо што одлазимо у туђину, што се удаљавамо од свог огњишта?
Напослетку, када су двојица успели да се пребаце на тло Грчке, невидевши
још никога живог од становништва, гледајући у залазак сунца из планинских
обронака, већ су били на путу покајања — што су напустили своју Отаџбину.
Могло се то одмах видети „по сунцу које изгледа као месец“, „по земљи која
је жута као у Кини“. Ни камен није као свој, тврд и оштар, него је труо и крт;
растење је друкчије; простор испод неба је „затамљен“, иако је то била земља
„сунца и слободе“ — старих Јелина. Нека је то она била, ми не кудимо ничију
отаџбину, али је нама најдража наша Србија, у којој Срби живе. То је исто
као и туђи свет „беспуће“ за оне који нерадо напуштају Отаџбину!
„Путем кроз беспуће“, спремано за посебну књигу, није све унето у овај
део, што би било много дуже и детаљније, скоро сваки проведени дан, због
потребе скраћивања и изношења најглавнијег. Али је и са овим изнето доста
да читалац може сагледати какав је тај пут кроз беспуће био, на коме је
проведено 78 дана — боље речено ноћи.
Нарочито смо одвојили, насловом, овај део, да би га посветили тројици
палих сабораца из чијих су груди просуте последње капи крви на тлу Косова
и Метохије од удружених српских злотвора. Као четницима, далеко из
Херцеговине, који су издржали борбу пет година после рата у својим
планинама, би суђено да се вечно одморе у старој српској колевци коју би
сваки родољубиви Србин одабрао, када би била у питању жеља где да се
умре и оставе кости.
КРАТКИ ПОДАЦИ О ПЕТОРИЦИ ЧЕТНИКА КОЈИ СУ ПОШЛИ
ЗА ГРЧКУ И О ЊИХОВОМ УЧЕШЋУ У ЧЕТНИЧКИМ
ЈЕДИНИЦАМА ЗА ВРЕМЕ РАТА.
ВИДАК КОВАЧЕВИЋ, правник, био на служби у Београду. По паду
државе 1941. године, нашао се међу првима код Драже на Равној Гори. Имао
деликатне задатке од Врховне команде, нарочито о успостављању веза и
координацији организације широм земље. Покушавао да ухвати везу са
бугарским националистима, следбеницима Стамболијског. Дошао први у
Гацко из Србије ујесен 1941. и упознао тамошњи народ са стањем у Србији.
На једном борбеном положају међу четницима попа Радојице Перишића
одржао је говор и између осталог рекао: „Ово што ви овде радите истоветно
је са оним што Дража Михаиловић ради у Србији“. По доласку мајора Бошка
Тодоровића он је одмах са њим у штабу; с њим је био и заробљен од
комуниста. Одлазио је у Лику и Далмацију и по Дражину налогу одржавао
везу са војводом Бирчанином. Отступао за Босну 1945., али се вратио од
Вареша из Босне са једном групом четника и наставио четовање по
Херцеговини.
ЈОВАН ШАРОВИЋ, служио у граничној трупи. За време рата био
командир чете у 5. батаљону Гатачке бригаде (Степенском). Октобра 1944.
опкољен у једној пећини под пл. Бабом код Гацка, са својим командантом
Божом Авдаловићем, братом Боришом и још неколицином четника. Пао у
руке комунистима и одведен у затвор у Требиње, одакле је побегао са својим
братом. Поново дошао у Гацко, зими 1945.г. и наставио четовање у околини
Гацка.
БОРИША ШАРОВИЋ, ђак аутомеханичке школе. У току рата био цело
време у четницима. Као младић похађао Равногорске курсеве и био примеран
ђак. Био водник у чети свога брата Јована. Преживљавао исту судбину као и
Јован и стално са њиме за време рата и после.
ДИМИТРИЈЕ (МИТАР) ЦРНОГОРАЦ, за време рата стални борац у
одреду војводе Радојице Перишића. Учествовао у борбама по Лици и
Далмацији 1942/43. Руковао са бацачима у једном оделењу бацачлија и био
примеран борац. Отступао за Босну. Вратио се са Вуком Калаитовићем —
његовом групом, из Босне 1945. Дошао у Херцеговину и наставио четовање у
околини Гацка.
АЛЕКСА ТЕПАВЧЕВИЋ, четнички борац из првих дана устанка у
одреду војводе Перишића. Последње две године рата био у 1. јуришном
батаљону Гатачке бригаде. Повлачио се са осталим четницима у Босну, па
потом за Словенију. Прешао у Аустрију, јавио се енглеским трупама код
Бељака (Вилах), који су га предали партизанима на железничкој станици
Јасенице. Транспортован од партизана до Теслића у Босну, одакле побегао са
својим братом Стевом и двојицом четника. Дошао у Херцеговину и наставио
четовање.
ПОЛАЗАК ЗА ГРЧКУ ИЗ ПЛАНИНЕ ГОЛИЈЕ
25. МАЈА 1950. ГОДИНЕ
Између три српска етничка насеља — Гацка у Херцеговини, Пиве и
Голије у Црној Гори — налази се пл. Голија (тамошњи народ каже: ,,Голије“).
Она се уздиже између срезова: Гацка, Никшића, Шавника и Фоче; сви се они
додирују пл. Голије. У тој планини, хајдучкој од старина, налазили смо
уточиште 5 година после несрећно завршеног рата 1945. године. Она је крила
нас четнике, а одбијала потерне чопоре зверова што су се примицали да нас
униште. У недрима пл. Голије презимљавали смо зимске дане који нису били
лаки: ложили ватру и разбијали љуте зимске мразеве да нам не следе крв;
јели с муком принешену храну, да нас одржи у животу за нова прегнућа;
ишчекивали са неизвесношћу „судбину“ злу или добру; подгрејавали се
мислима да ћемо изборити слободу и доживети боље дане. То је била наша
пл. Голија — „Бајова мајка“. Она нас није изневерила за све проведене дане у
њој, ниједан четник није у њој погинуо после рата.
Планина Голија (1981 м.) има своје вечне стражаре — врхове са којих се
могу осматрати поменути предели. Ако се попне на Добрељицу види се
Гацко — поље и села око њега. Са Леденице се види Пива и јужна страна
Дурмитора. Са Голије (главног врха) види се Никшић и његова околина као и
насеље Голија. На источној страни су Бајова Поља, Брезна и пл. Војник. На
југу су пл. Његош и Сомина, а западније од њих пл. Бјелашница. Све ове
набројане планине имају своју славну прошлост. Свака од њих крила је
српске хајдуке, осветнике и браниоце слободе. Када је Балканом преплавио
Азијат и покрио мрак многе српске постојбине и окућишта, на олтару почело
да се гаси кандило, дошло време да „српској капи свуд име погине“, јављају
се први хајдуци баш у овим српским планинама, Бајо Николић — Пивљанин
зачетак је хајдука у српској историји — пл. Голија је његова постојбина.
Називи места по Бајову имену налазе се испод пл. Голије и посведочавају да
је Бајо остао бесмртан: „Бајова Гора“, „Бајово Поље“, „Бајов Камен“ итд. Ту,
у тој старој хајдучкој постојбини, Бог је помогао Бајовим наследницима да су
се одржали кроз цео 19. век и носили лучу слободе све до обарања
османлиског царства. Са сваког врха пл. Голије, кад се погледа, у ма коју
било страну, искрсавају пред очима чувени јунаци пред којима „блијеште“
очи од ореола славе који су стицали јунаштвом. Когод је прошао кроз ову
планину, а знао иоле њену историју, није могао а да се не запоји устаначким
духом и борбом за слободу. Слушати народни еп и гусле по насељима испод
Голије, шта су радили преци, то је вечно оживљавање слободарских идеја
или понављање историје, како се то уобичајено каже. Преко ове хајдучке
планине прешао је вожд Трећег српског устанка, бесмртни Дража
Михаиловић, са својим пратиоцима, око Видовдана 1942. године, када се
враћао са историјског састанка, са српским војсковођама и главарима у
Пустом Пољу у Гацку — одлазећи за Пиву и друга места у Црној Гори.
Из пл. Голије, која нам је била понајвише „кров над главом“, за протеклих
пет година после рата, пошли смо у далеку туђину, где сунце не греје као
своје. На ту немилу одлуку натерали су нас тешки дани опстанка и стална
страдања. Од 30 бораца колико нас је било „ставило главе у торбе“ после рата
и одлучно решило да иде Равногорским путем — до слободе или смрти,
доживело је само 5, месец мај 1950. године! (реч је о четницима у Гацку,
Херцеговина). Сведени на једну петорку нама није преостајао дужи опстанак
међу осиљеним комунистичким непријатељима. Није нас ни народ више
могао помоћи, јер су нам злотвори испрекидали везе и одвојили нас од њега у
физичком смислу. Остала је духовна „веза“ да лебди изнад угрожене земље и
да нас спаја: њих потлачене у ропству и тамницама и нас шаку слободних
бораца у српским планинама.
Да пођемо пробити се за Грчку, преко планине и под оружјем, била је
наша замисао ранијих година, а одлучно решење на тај тешки и далеки пут
донето је преко зиме 1950. године у малој земуници под стеном у пл. Голији.
Сачекали смо пролеће и одредили 25. мај за полазак, дан када је најкрвавији
тиранин наше земље славио свој рођендан. Нисмо успели, поред свих
покушаја, да видимо кога од своје уже родбине — сви су били протерани у
сабирне логоре и затворе. Пријатељи — помагачи — такође су били
угрожени па и од њих смо ретко кога видели, не могавши им рећи да се више
нећемо видети под таквим околностима какве су владале у земљи.
Комунистички непријатељ ишчекивао је наше појављивање (после зиме) и
није могао да верује да нас може било каква „куга“ поморити без њиховог
смртоносног метка.
Тако је наш поздрав са родним крајем био само; са небом изнад њега, са
планинама око њега, са горама тек зазеленелим и пољима заруделим. Са врха
Добрељице могли смо да видимо своје ојађено Гацко у коме су усташе
оставиле пепео и гробље, а комунисти, као и они, наставили да угушују свако
национално подмлађивање, потурајући свој марксистички отров у нараштај
који је израстао из корена посеченог стабла. У пољу се белила кошута коју
угњетена сестра и мајка није брала, јер се ничим није веселила да окити свој
опустели дом. На пашњацима није било оваца ни забраћених чобаница да их
окрећу где је боља трава; оне су мобилисане на „добровољне радове“, да
подижу „тешку индустрију“ док је село препуштено пропадању. Трактори су
раскопавали мргиње по сеоским њивама, да се утре траг приватној својини, а
постави темељ колективу у коме ће бити обескућен домаћин и радиша а
подигнут бескућник и пролетер! Гацком су шетале некажњене усташе и
добијале службе у „управи државне безбедности“, да боље траже српске
четнике и прогоне њихове помагаче. Судови и „правда“ били су у рукама
ратом окрвављених партизана и они су је крвнички изрицали националним
Гачанима — горе од Ченгића ага и бегова у турско доба. Над свим
природним лепотама Гацка, окруженог планинама, притискао је
комунистички мрак и на ојађени народ падало ново ропство.
Пива и Голија, хајдучка гнијезда и колевке јунака, спавале су мртвијем
сном, осиротеле и уништене у току рата. Нови комунистички окупатор
расељавао је народ са својих старих окућишта на туђа имања у Војводини, да
га лакше придобије за своју ставр. Они што се нису дали покренути са
„старих огњишта“ били су изложени глобама и порезима, па су њихови дани
били избројани. Забранили су држање стоке (смакнућем коза) и одвојили
народ од најглавнијег ослонца за живот. Настало је бежање куд било, да се не
помре од глади. Прошло је 5 година од рата, а он се , код националног
народа, осећао као да није престао.
Пре поласка на пут за Грчку спремисмо брашњанице од претеклог
брашна и мрса са чим смо се хранили преко зиме и одредисмо правац преко
највећих планина. Зидна карта Југославије (од Јована Цвијића) и мали
несигурни компас били су нам техничка средства за оријентацију. Сматрали
смо да свако јављање, при пролазима на путу, може имати непожељне
последице, па смо решили да се што мање или никако не јављамо. Свих пет,
колико нас је било, понели смо оружје и нисмо се мислили „протурати“ без
оружја ни у ком случају. Четничке знакове понели смо на капама, али без
икаквог писменог знака у џеповима по коме би се могло закључити ко смо
(поименично) у случају смрти. Тврдо смо веровали у своје самопоуздање и
дугогодишње искуство да ће нас оно, уз помоћ Божју, провести планинама, у
летње доба, до Краљевине Грчке у којој је владала демократија и слобода.
Ноћу смо допутовали у Бајову Гору и заданили у једном вршчићу,
обраслом у јелову букову шуму. Остали смо ту цео дан, да сачекамо ноћ и да
се по мраку пребацимо преко Бајових поља (села около) у пл. Војник. Одатле
смо поново разгледали простор испред себе и кретање чобана по пашњацима
испод горе. Дан је био леп, сунце грејало са плавог неба, топло и благо као да
оживљава замрлу природу. Смола се кравила из јела и мирисала као тамјан,
осови су зујали у спокојној тишини која је владала у гори око нас. Тумарали
смо у мислима, Бог зна куд ко и на коју страну? Свима су нам били упрти
погледи у Војник (пл), како ћемо се, преко ноћи, докопати њега?
Прва ноћ пута за Грчку запамћена је по дугом пешачењу; прешли смо
покрај малих поља, ређих кућа и засеока до близу Брезана — пута који води
за Никшић, испели се високо уз Војник и сачекали излазак сунца изнад
Дурмитора.
— Боже мој, лијепо ти је погледати рађање сунца из ове планине, гле само
како се заруменио Дурмитор па се очи не могу од њега одвојити?! — вели
Јован Шаровић, који је међу нама најискуснији о „границама“ (служио у
граничној трупи). Млађи Јованов брат — Бориша гледа исту слику и ко зна
шта мисли младић од 22 године? Видак Ковачевић пуши лулу, одбија димове
и вели да је Дурмитор највећа српска планина, не само по висини, него и по
расаднику српског језика, чојства и јунаштва око њега.
— Гледај, вели Видак, она дробњачка села што су се припела уз
Дурмитор. У свакоме се родио по неки и знаменит човек у српској историји!
Вука Караџића је старина оданде. Биће да Дурмиторима неко чудотворно
дејство попут Олимпа!
Помакосмо се неколико стотина метара са источне на јужну страну како
можемо посматрати колски пут преко Јаворка. Димитрије Црногорац који
најбоље познаје та места, при погледу на Јаворак, помену нам трагичан исход
борбе између четника и партизана; рече да је 150 четника пало са
командантом Митром Пејовићем 1943, бранећи пролаз комунистичким
хордама. Са те стране Војника видела се огромна шума коју су баш тада
секли Брозови „неимари“ и продавали за ситне паре.
Помичући се још више на јужну страну, преко литица где су скакале
дивокозе, изађосмо на пропланак са кога се видео Никшић и његово поље.
Као да су сви сапутници, сем мене, били у Никшићу и познавали га, стадоше
се надгонити ко боље познаје Никшић и околину (видели су се „као на
длану“).
—Оно је црква на Петровој главици, оно Уздомир, оно „војни стан“ и
друге зграде препознавали су познаваоци Никшића. Цео крај био је леп и
привлачљив да се сиђе доле у низину, да је среће од живота. При савијању
сунца да зађе, тамо преко Његоша и Сомине, указа се најлепша слика што се
може видети у царству природе. Гледана је површина повезаних планина:
Његоша, Сомине, Голије, Бабе и Бјелашнице у Гацку које су изгледале
прекривене једним зеленим покровом кога је сунце, при заходу, улепшавало
светлом и отвореном бојом. Чинило нам се да никад пре нисмо видели тако
леп залазак сунца на планинама. Сви смо се предали брижним мислима при
последњем погледу на свој родни крај.
Испод пл. Војника извире р. Зета, чији смо вијугави ток видели преко
Никшићског поља. По овој реци је назив старе српске државе Зете, доцније
Црне Горе. Српска прошлост тесно је везана за овај крај испуњен
историјским збивањима од Стевана Немање па до наших дана. Ми смо са
болом у души гледали у Горње Поље (код Никшића), где се налази, по злу
оглашена, партизанска јама коју су, сходно хрватским усташама, пунили
поубијаним људима најгори варвари протеклих векова.
Стали смо погледом, пред само смркавање, на један мали кутак где су се
тек насељавали неки мештани са врло мало стоке. — Куд су уопште издизали
у планину са оно неколико говеди и буључком брава — питали смо се у
чуду? Кроз испроваљиване колибе видела се ватра, пас није лајао — није га
вероватно ни било. Прошли смо поред бедног окућишта, мислећи да је то
нека наша сиротиња, кад јој је тако живот оскудан.
Тек што смо били зашли у гору и тражили дубодолину да у њој наложимо
ватру и испечемо погачу за наредни дан, где се није могла ложити ватра, а
оно, као „из ведра неба“ — што кажу — почеше севати муње са грмљавином
из које се просу пљусак кише по нама! Пре само неколико часова све је било
ведро, млад месец окренуо рогове у север; говорили смо да неће бити кише,
да ће нас пратити лепо време! Нико не зна шта се може догодити у ћудљивим
планинама.
На левом крилу пл. Војника остадосмо два дана, не помичући се због
невремена и магле. Када би се покаткад уклониле магле, могли смо
осмотрити џунгласт предео око Шавника. Вијугави пут од Никшића спуштао
се у Шавник и поново дизао пењући се уз још веће стране поред Дурмитора.
Велика планинска зараван Крново била је на путу према пл. Лоли, куда је
требало да кренемо, чим се проведри.
Крај пута Никшић — Шавник застадосмо предвече, да се мимоиђемо са
путницима, вероватно ходочасницима манастира Острога, јер су тих дана
били Духовски празници. Прође нас помисао на минуле дане, пре рата, када
су преко наших села пролазиле масе побожног народа из Босне и
Херцеговине, многи боси, на поклоњење Св. Василију Острошком. Било нам
је драго што још има људи и жена, да се упркос свих спречавања, држе вере у
Бога и верно испуњавају традицију својих отаца.
Са доласком мрака искочисмо из грмља крај пута и упутисмо се преко
висоравни Крнова, да се у току ноћи докопамо планине Лоле, а онда правцем
кроз Морачу и ко зна куда и кроз какво беспуће у правцу Грчке?
Преко Крнова на извор Мораче
Од колског пута Никшић — Шавник, испод огранака пл. Војника, који
падају на крновску равницу, до Јаворја, или греда испод којих извире р.
Морача, пређосмо заједну ноћ. Крново(или Гвозд) је издигнут планински
простор попут Морина у Невесињу — брежуљкаста раван и удолине, када се
путује таквим простором по ноћи и мраку, где влада потпуна тишина, добија
се утисак да би сваки сусрет са човеком био неповољан, јер се нема зашто
заклонити него се излаже сусрету „прса у прса“. Нама није било до „сретања“
ма кога у почетку нашег пута за Грчку, зато смо имали бојазан да нас ко не
примети на том равном земљишту. Улазећи све дубље у раван где је
притискао мрак и на одморима хватала хладноћа, ми смо се са дубоким
размишљањем „освртали“ на историју Крнова — бојева Црногораца са
Турцима на њему, оно је опевано у народним песмама као и херцеговачке
Морине. А колико је црногорских хајдука прешло преко њега? Зар и то није
било уливање моралне снаге у наше мисли на пробијање за Грчку?
Пред нама су се, гледајући са које било обрежине на Крнову, могле
уочити мрачне контуре двеју планина — Лоле и Стожца које смо на карти
могли распознати дан раније, у пл. Војнику. Наш правац је био да дођемо у
врх Горње Мораче и да избегнемо прелаз преко насеља, али је то, како ћемо
сутра-дан видети, било немогуће, јер, пл. Сињајевина са својим Јаблановим
врхом, стрмим странама и литицама то онемогућава. Ми смо те ноћи
путовали више сати равницом преко Крнова, док нисмо дошли под неки
огранак пл. Лоле (ту је било и неко повеће село), где је била раскрсница
сеоских путева у два правца: један, повољнији, водио је северно испод
наднешених планинских страна, у правцу извора реке Комарнице, други пут
је водио из села у међупланински простор, где су биле стаје и чаири. Мада је
први пут био повољнији у односу нашег правца, ми смо одустали да идемо
њиме из разлога што је проводио (како се нама чинило), кроз кланац на коме
се није могао избећи случајни пролазник. Тицало се чувања трага куда се
пролази. Путем којим се пошло уз планину наишло се на изузетно тежак
пролаз. Увидевши да би нас путања одвела да сађемо у Морачу, тамо негде
око Морачког манастира, ми смо убрзо напустили тај правац и пошли да
пресечемо стрму страну планинског гребена, да би дошли на замишљени
правац, уочен раније. Ту су искрсле неочекиване тешкоће које су остале
добро „у сећању“. Зачудо јужна страна, поменутог планинског гребена, била
је толико стрма да се просто није могло пењати уз њу! Срећом су биле бусике
живице по страни, па смо се хватали за њих и стопу-по-стопу пели на
гребенасту ивицу косе која је била, као самар, обешена и на другу страну. Са
северне стране се налазио полеђен снег све до дна стране, где се у долини
слила вода и направила мало језеро топљењем снега. Са кундацима пушака
туцали смо у смрзнут снег и правили места да станемо петом од стопала, па
смо се са „сто јада“ падања и клизања по страни, скотрљали у долину где је
лежала вода. Ту смо се „одморили“, притврдили обућу, превезали упртаче на
ранцима и ремнике на пушкама који су били искидани котрљањем
низастрану.
Пред нама се пружала узастранита увала по којој је још лежао снег, а
прокопњело камење одавало слику малих колиба. Изморене од снега и мокре
од зноја, ноћ и хладноћа притискали су су нас са свих страна. Није се могло
стати од хладноће и морали смо ићи напред хтели-не-хтели. При врху увале
нагазили смо на колибе, у које се нико није још био доселио; и боље је било
што није, јер би их морали заобилазити. Правац је био добар и ми смо
наредног јутра осванули на гредама изнад извора Мораче.
КРОЗ МОРАЧУ И КОЛАШИН
Рано изјутра стигосмо на стрме литице испод којих извире река Морача
(крајем маја 1950) уморни и мокри од зноја прелазећи оштре косе и газећи
смрзнут снег по долинама пл. Лоле; склањали смо се од ветра који је доносио
„поздрав“ са Јабланова Врха на Сињајевини. Сунце нас огреја, покасно изнад
„усидреног“ облака на планини и поче да нас раскрављује од хладне ноћи
коју смо провели на путу од пл. Војника до места над Морачом, где смо
застали да преданимо. Пред очима имамо ужи преглед горњег дела Мораче;
извор реке, стране испод Јабланова Врха и кланац којим се пролази у Ускоке.
Све је ово удубљено и стиснуто стрмим странама и литицама куда се и
најбољи познаваоци једва спуштају, а како ћемо тек ми, још ако морамо
чекати ноћ? Дошли смо над ону Морачу која се у нашем крају помиње: „Како
је ово место као у Морачи!“ То је када се пролази кроз какве гудуре, где се
„не види сунце ни мјесец“! Први поглед који смо оборили низ литице и
провалије био је са узвуком: „Ово ти је права Морача!“ Пред нама у понору,
једва уочљивом, кривудала је између отиснутих стена, модро-сива, тек
проврела р. Морача. Са друге стране, чији извор не можемо сагледати, извире
р. Комарница (утиче у Пиву а ова у Дрину). Седимо на развођу река које теку
у два мора — Јадранско и Црно!
Да нисмо видели неке чобане који прођоше са стоком, ми не би знали
пронаћи путању да сиђемо у корито реке Мораче кога се требало
придржавати, до неког моста и пута који би нас „извео“ у правцу Таре и
Колашина. Склизали смо се на стражњици, више него на ногама, низ стрму
страну, обраслу у папрат и лозетину, ударајући покадкад о букве што су се
нагле на једну страну. У први мрак ми смо били на реци Морачи прешли је на
малој ћуприји пред једном зградом, што је изгледала као школа, и продужили
сеоским путем крај Мораче, низводно и с десне стране. Пут је водио кроз
шипраг и са њега се није могло свратити десно ни лево. Да би избегли сусрет
са сељацима, који су касно у ноћ пролазили путем, склањали смо се у шипраг
док прођу па опет настављали истим путем.
Два дана смо преданили у Морачи, помичући се ноћу преко изривених
страна, кроз чија су точила скакали планински потоци. Један дан смо
преданили у буковини, недалеко од куће неке старе жене чије су две краве
пасле траву око нас. Замало што нас њен жутов пас није открио! Други дан
смо преданили у страни где је била ситна гора из које смо посматрали мост
на Морачи преко кога смо прешли наредне ноћи на другу страну, попевши се
на шумовито узвишење, одакле је простор земљишта нагињао ка Тари и
Колашину. Ишчупали смо се срећно и незапажено из Мораче, мада је на
неколико места долазило до сусрета (на путевима) са непознатим
становницима, који би нас, ако су били верни комунистичкој власти, одали
„чуварима“ новог поретка у држави. Свесни потера које комунисти на брзу
руку организују ми смо строго водили рачуна да у „тесној“ Морачи не дође
ни до каквог сусрета ма са ким било.
Ми смо, још у Херцеговини, ранијих година, сазнали да се у пределу
Крне Јеле налази једна група четника са Миљаном Мандићем. Сада смо били
у близини тога места и помишљали да се неком јавимо, па да штогод сазнамо
о њиховој судбини. Одмакло време и тежак положај четника у шуми
наводили су нас на сумњу да је ико претекао жив испред сталних
комунистичких потера за четницима. Можда би штогод покушали да нас не
притиште невреме — киша и магла. Два дана се нисмо покретали због
незнања куда да идемо. Тек када је престала киша и магла се размакла,
наставили смо свој пут у правцу Колашина. Од свих природних препрека
реке су нас највише забрињавале — како их проћи, од стражара на мостовима
и дубине да их прегазимо. Сада је пред нама била р. Тара. Нико није знао
прелазе на њој, а морало се то обављати ноћу, било на неком мосту, или где
друго.
Користећи испочетка неки сеоски пут, од Мораче према Колашину,
нагазисмо на неку пилану, малу реку и неколико кућа. Одбацисмо се од свега
тога опет у шуму и њоме преко пропланака и чаира осванусмо на доглед
Колашина. Попесмо се на букву и осмотрисмо варош и р. Тару испод ње. Био
је леп дан, гора одевена у младо зелено лишће, процветало дивље цвеће,
мирисале јагоде, чист ваздух напајао животом, почивала мирноћа свуда
наоколо; било драго остати ту недељу дана и уживати Божје благодети.
Разнежен лепотом природе и растужен својом судбином млади Бориша
Шаровић поставља питање:
—Зашто смо ми одбачени од савезника, а били њихови искрени
пријатељи? Комунисти, који су њихови непријатељи, били и остали,
помогнути су баш од њих, да дођу на власт и да нас тирански прогоне! Зашто
да прави страдају, а криви да уживају? Ко дели правду? Зашто је криво дели?
—Питао је млади четник и нико му није одговорио. Да би у другом
облику дао одговор, Видак Ковачевић помену само Липово, Дражу и
енглеског мисионара Белија, онај разговор на крштењу детета, у коме је
Дража дао јасан одговор свима „трговцима људског меса“, да њима нема
места за „трговину“ међу српским народом. Било је тада јасно Бориши, и
свима нама, што нам је преостао голготски пут страдања.
У шумовитом пределу пред Колашином прегледали смо торбе и нашли да
имамо врло мало хране; све дотле је текло што смо понели из пл. Голије.
Требало се убрзо јављати због хране, а место није било повољно да се
јављамо у близини града Колашина. Немање хране и р. Тара била су два
главна и најпреча проблема које је требало решити наредне ноћи. Пошли смо
да их решимо чим се почело смркавати. Из шуме, где смо данили, спустили
смо се у Лужине крај реке, још за дана, и добро разгледали где да пређемо
Тару. Од велике користи су нам били домаћи пролазници које смо уочили да
пролазе, на неколико места, преко разливене реке. Када се згуснуо мрак, ми
смо пошли у реку и, где је било плиће, газили је, а где се то није могло,
прелазили смо преко дрвених греда које су биле препречене с једне на другу
обалу. Са малим узбуђењем успели смо прећи све „скеле“ и колски пут
Колашин — Андријевица и одмах се прихватили голих страна подножја пл.
Бјеласица. Измакнувши се високо у страну, сели смо и предахнули од брзог
хода који је уједно био и ризичан. Ту смо „дошли на идеју“, да се пењемо на
пл. Бјеласица, и да са ње „осматрамо“ будући правац.
Нисмо се могли попети на Бјеласицу због краткоће ноћи, остали смо да
преданимо на врху горе која достиже висину тамо докле може да расте.
Ненадно смо дошли до хране (кукурузна брашна), што се снабдевао
колективни катун при планини и тешкоће из прошле ноћи су биле одбачене.
Када су чобани сјавили стоку из планине, ми смо се попели на њихове путеве
и наставили путовање према врховима планине. Скоро при врху наишли смо
на једну чесму и загасили жеђ која нас је морила цео дан. Седели смо крај
чесме, у месечевој сенци, и гледали простор на јужној страни испод планине
по којој је сијала месечина. Тамо је било насеља у шуми која нисмо знали
како се зову. По страни изнад нас претрчавале су дивокозе и отискивале
камење испод ногу. Поглед у простор под месечином, и планинска дивљач
око нас, стављали су нас у размишљање; куда нас „светски вихори“ носе и
какав нам је живот предодређен да га преживљавамо? Нико за нас није знао
— шта радимо и куда идемо? Удаљавали смо се од свога завичаја у коме нам
се можда неко надао да ћемо код њега доћи на разговор и узајамно
охрабрење. Наше мајке који их имамо, кулучиле су на дрвној индустрији у
Завидовићима, Босни; сестре су биле с њима; браћа, ако је који претекао,
испаштала су по затворима и присилним радовима; дојучерашњи саборци и
пријатељи клонили су се да нас виде из страха да не оду у затвор. Поред
свега изгубљеног и пострадалог, ми смо се „разбуђивали“ од тешких мисли и
пред очима гледали нове хоризонте који воде правди и слободи и свака жртва
није нам била тешка.
И на Бјеласици, као раније на Војнику, ухвати нас невреме изненада. Док
смо седели у страни крај чесме гледали пуно небо звезда и пун месец. Кроз
пола часа, на планини по долинама, притиште магла и поче да пада хладна
киша са ветром! Почесмо трагати по магли да пронађемо шуму и заклон од
ветра, да наложисмо ватру, да се огрејемо и узгредно скувамо качамак. Једва
нагазисмо на долину при страни у којој се налазила букова шума. Накуписмо
дрва и наложисмо ватру, поткреписмо се храном и просушисмо обућу и
одећу. Киша умањи да пада, а магла и даље оста да нам заштићује ватру и
дим од погледа сумњивих лица.
У току дана настале су велике промене времена на Бјеласици (неком
њеном делу). Изјутра је шибао јак ветар са кишом и суснежицом, лежала
магла свуда наоколо, хладноћа није попуштала. Морала се ложити ватра и
грејати се. По подне се све изменило: престала киша, утолио ветар, магле се
повукле, проведрило се небо, сијало сунце по чистој планини, удисао се
процеђен ваздух; милило се живети. Неко се присети Прерадовићеве песме:
„Када пада киша, ветар и слана, не треба се снуждити, биће опет лепих дана“.
Можда је Прерадовић то певао у другом смислу, мислећи на душевне
тешкоће, али су се стихови у потпуности одражавали на нама у временском
смислу.
Поглед са пл. Бјеласице, било по самој њој или у даљину, био је
величанствен. Осећали смо се као да стојимо на „утврђењу“ чији је „темељ“
добро утврђен и подножје разгранато. На извишењу где смо сачекали залазак
сунца, побожно смо ћутали и разгледали простор планине и даљину.
Површина планине је широка и разграната, бреговита, са шумом по увалама,
пашњаци за стоку су одлични, трава није превећ дивља. Ту је негде
Бијоградско језеро, али га ми нисмо видели. Све до предвече могли су се
видети чобани са буљуцима оваца који су нечујно ишчезавали нестајањем
дана. Предвече је планинска дивљач претрчавала по долинама и губила се у
ноћ. Тамо где је сунце падало у Проклетије и давало отсјај по Комовима био
је предео за дивљење. Два Кома као две усправљене стене створили су чудан
изглед у природи. По точилима и урвинама белио се снег и изгледао као да
стоји обешен о концу. У подножју Комова куће по странама изгледају
„прилепљене“ и нагнуте, па се не верује очима да тако могу стајати! Све то
„чудо“ од природе сунце је оивичило позлатом и око глава Комова створило
ореол славе! Зар се може чудити што су се у таквом гнијезду рађали јунаци
кова Марка Миљанова?
— Погледај Проклетије и оно чудо дуж венца на њеној глави! Све сами
зубови од тестере или орловски кљунови повити и проређени дуж бескрајног
планинског ланца! Кад сунце паде за Проклетије, показа своју светлосну моћ
у жици као муња и с њом опточи врхове планина који за неколико минута
остадоше непромењени, горећи у најсветлијој ватри што је Божанство дало!
На страни, којом је требало да прођемо у току ноћи, издвајао се, из
„корена“ Бјеласице, један огранак и благо се спуштао у долину р. Лима, тамо
негде између града Берана и малог местанца Трепче. Упоредо се спуштала и
пл. Лиса, одвојена дубоким удубљењем од пл. Бјеласице. Сада је Лим био на
размишљању, како ћемо га прећи, знајући да је он већи и дубљи од Таре коју
смо већ прешли код Колашина. Са Бјеласице смо могли видети најудаљеније
планине преко Васојевића, као што су Мокра планина, Смиљевица, Жљеб.
Простор је био под гором, повезан и задовољавајући.
Спуштањем мрака на земљу спуштили смо се и ми са пл. Бјеласице,
остављајући за собом долове и брегове, срне и дивокозе и разну другу
дивљач да се мирно играју по планини. Ишли смо равницама кроз поучен
мрак што даље у непознате шуме и планине, не знајући шта нас може срести
скоро на сваком кораку! Планине више нису биле пусте, летње је доба, народ
је почео излазити са стоком на планине, катуништа су оживела, мирис ватре
и паљевине могао се осетити на далеко. У првим часовима на путу низ
Бјеласицу ми смо нагазили на ергелу коња које су чували војници под
пушкама. Пролазили смо између колиба на катунима, пси су насртали на нас,
чобани изметали пушке, а ми смо држали одређени правац, претурајући
тешкоће, једну по једну.
Примичући се Васојевићима, код Трепче, наилазили смо на нове шанчеве
и посивеле чауре од муниције; помишљали на борбу четника против
партизана и храбру одбрану Васојевића од комунистичког зла. Спустили смо
се ноћу у најближе брдо до р. Лима, преданили у њему у цео дан разгледали
део реке, колски пут, неколико кућа са воћњацима и мало местанце Трепчу.
Лим је био у сенци неког стрмог узвишења, а пут је преко њега проводио за
Андријевицу. Вода се сивила, а на површину је избијала пена тамо где је
ударала у унутрашње камење. Ширина реке је била велика и за најбоље
пливаче, а камоли за нас од којих је само један знао пливати. Покушаћемо
газити, па ако не успемо, тражити прелаз на неком мосту; то је био наш план
у току дана.
Стигла је ноћ, коју је Бајо Пивљанин назвао„мајком“, а ми смо под њеном
заштитом извршавали најглавније задатке на путу за Грчку. Лим нисмо могли
прегазити, али смо краћим тражењем (низводно) нашли камени мост и с
бомбама у рукама прешли опрезно преко њега, хватајући се убрзо шумовитих
страна и подножја Мокре планине.
МОКРА ПЛАНИНА, СМИЉЕВИЦА И ЖЉЕБ
Са пл. Бјеласице у Васојевићима, далеко у тами, једва су се могле уочити
две планине (њихови врхови), једна испред друге. На школској мапи, којом
смо рсполагали и понекад у њу гледали, те су планине обележене —
Смиљевица и Жљеб (прва 1936 м., друга 2382 м). Чинило нам се да је
најбоље ићи у правцу Жљеба, попети се на њ, осмотрити Метохију и преко
ње „некако прелетети“ у Шар-Планину! Још сени издалека нисмо
приближили Метохији, а већ смо је имали на уму — како ћемо је прећи,
равну и насељену?
По преласку р. Лима у Васојевићима, између Трепче и Берана,
прихватисмо се Мокре планине преко које није било лако путовати. Мокра
планина је сва у странама, избраздана удубљењима и точилама, какве
планине се ретко где сретају. Далеко уз њу има планинских села и
појединачних кућа, па није ни „пуста“ како је то изгледало посматрањем
издалека. Срећом што се „бразде“ по Мокрој планини нису пресецале него се
ишло повијарцима између точила, па се тако „испливало“, за једну ноћ на
њене падине, под другу и већу планину. У чаирима, где смо преданили један
дан, могли смо да осматрамо град Беране и добар део његове околине. Све је
било у зеленилу и процвету. Дан је био као најлепши „у години“, па је слика
Васојевића привлачила да се у њима остане коју недељу дана.
—Боже мој, каква ли нас судбина прати? Гледај овог Божјег врта,
плодног и лепог, најстарије српске постојбине, колевке јунака и расадника
Српства, у чијим се рукама данас налази? — питали смо се с болом у души, а
знали смо да се налази у рукама оних што су се одрекли Српства. За мене је
још теже било гледати по Васојевићима, који сам се последњи растао у
Словенији са четницима Павла Ђуришића, био у чети где је највише било
Фемића из Васојевића. Они се беху зажелели свог родног краја, а смрт их је
пресрела да се никад у њ не врате...
Када смо по ноћи хтели да се пребацимо из Мокре планине у Смиљевицу,
преко шумовитих падина, где су Брозови неимари секли јапију и извозили у
правцу Пећке Бистрице, ухвати нас провала облака и не даде нам се макнути
из првих омара. Сутра дан покушасмо по магли, али се за мало не сударисмо
са колоном „добровољних радника“, застасмо у шуми, док се повуче магла и
осветли месец.
Били смо одмакли „добар комад“ пута уз Смиљевицу, кад свратисмо у
заветрину да отпочинемо. Седећи са ранцима на леђима и гледајући у торину
пуну оваца, мину нас жеља за месом (већ га одавно нисмо јели). Неко
спомену јалова брава на ражњу и воду снежаницу на планини — како би лепо
било сутра имати! Хајде да покушамо! Ма слаба је нада на успех, јер месец
светли по страни (где је торина) и тешко се може примаћи опрезним
брђанима, који имају још опрезније псе. Није се могло кришом узети брав,
али се успело сазнати да туда живе Шиптари и да поведемо више рачуна на
будућем путу. Од тога места (покрај Смиљевице) ми више нећемо чути да се
говори српски језик! Ишли смо стално кроз арнаутска насеља и они су нам
били на путу дању и ноћу. Гледаћемо њихове ћулафе на главама, чакшире са
гајтанима; слушати ноћу (при прелазима) њихове гочеве и падати у досаду
што је сваки дан све исто.
„После кише и сунце огрија“. Док смо први дан преданили у магли и
мокрини од кише, на Смиљевици смо се осушили према ватри наложеној од
клекових пањева у току ноћи. Када је сунце огрејало, окретали смо се према
њему по усунчаним странама пуним клековине. Били смо на више места по
Смиљевици и разгледали све стране сем оне коју је заклањао Жљеб, а то је
био правац нашег пута. На јужној страни Смиљевице налази се долина Пећке
Бистрице, Чакор, Руговска клисура и чуда од природе! Са ње смо још боље и
шире видели Васојевиће него са Мокре планине или Бјеласице. Предео на
северној страни је највише прегледан.
Видели смо: Рожај, Тутин, долину Ибра, све до Новог Пазара— део
Немањине Рашке. Испод Смиљевице извире р. Ибар. Када смо се предвече
наднели над греде где је извор, имало се шта и видети, стрме литице,
непролазне ни дивокозама, заокружавале су борову шуму из које је потицао
Ибар и, доста правим током, силазио из Смиљевице (са северне стране) све
до близу Тутина, одакле се „на лакат“ окренуо ка Косовској Митровици.
Ибарска долина је испочетка лепа и занимљива. Планинска подножја, од
Смиљевице и Жљеба, направили су котлинасту долину у којој расте борова
шума. Никада пре нисмо видели толико борове шуме, праве и танке; као
расадник уздизао се бели бор по удубљењима где није било пута.
Орао не би замахнуо ни пет пута крилима, а већ би прелетео са
Смиљевице у Жљеб. „Пребацио би каменом“ — што наши кажу — из једне
планине у другу. Али спустити се у корен једне и испети се из корена у другу
планину то је било „повуци-потегни“ — низастрану и узастрану! Са
Смиљевице смо се клизали низ бусику и клековину, а по негде ударали на
тврде литице из којих смо се једва видели дугим заобилажењем. Свалили смо
се у првомрачје у борову шуму у којој није било места да се легне од
настранитости и густиша. Нашли смо сваки по један бор и легли са горње
стране, упирући ногама у стабло. Такво спавање и одмор није нас окрепио за
наредни дан, који је био још тежи. Тај део планине (шума у њему) није могао
бити коришћен због неприступачности. Зато је онако лепа борова шума
остала непосечена. У овом делу шуме наилазили смо на напуштене „бајте“ —
земунице, где је неко од недавна живео. Помислили смо одмах на
„одметцике“, сличне нама, али то вероватно нису били четници него
Шиптари — њихови „балисти“. Шта би било да се сударимо са њима, ако их
туда има? Помишљали смо и на ту опасност.
Ово међупланинско удубљење далеко је превезилазило Морачу. Ми који
смо прелазили Караванкама (1945), можда смо негде наилазили на сличне
провалије. Сунце је пекло и кували би се као у котлу да није било хлада од
боровине. Остали смо цео дан, док смо се ишчупали на положитије стране.
Предвече смо дошли на широк пут покрај кога су били телефонски стубови;
то је вероватно била саобраћајна веза од Рожаја са Пећи. То је онај злосрећни
пут којим је део српске војске отступао за Албанију 1915.г. Ту је негде на
томе путу, понео болан утисак ђенерал Михаило Живковић „Гвоздени“, да га
по повратку у ослобођену Отаџбину спомене у свом опису „Повлачење кроз
Албанију“. На томе путу где има мало убоге ледине, „струји“ ваздух (и кад
нема ветра) између планинских врхова који су се „наткапили“ било од
Смиљевице, Жљеба или Суве Планине. Све су се оне ту „судариле“ и
оставиле мало простора између себе да „лове“ пролазнике кад се „укаже“
прилика! Хватала нас је нека сумња од природних чуда, а ноћ је
поткрепљавала зебњу од утвара, мада у њих нисмо веровали.
Ћутали смо и гледали зачуђено у каменити Жљеб, који се вулкански
црнио испод месечеве сенке. Горе по врху, где је обасјавао месец, изгледао је
као друга планета!
—Боже мој, куда нас ноге носе и очи воде — вели Димитрије Црногорац,
који се нашао побуђен гледајући, по ноћи, у непознате планине?
— Шта је на другој страни, лако је за ово — пита Јован Шаровић, који је
као граничар искусан многим планинама?
—Сигурно ћемо видети Метохију, чим пређемо на другу страну Жљеба
— радознао да што пре види будући правац (који ће му донети смрт), улази у
разговор Јованов млађи брат Бориша.
—Ми се морамо олакшавати са спремом кад се спуштамо у Метохију;
неће се моћи носити све ово што сад имамо — додаје део своје бриге Видак
Ковачевић, коме је утужило носити костретни капут, а под њим нема другога.
— Преко равница, које за једну ноћ не можемо прегазити, не би требало
да се упуштамо да идемо — додавао сам и ја своје мишљење.
Кренули смо даље.
Ми се нисмо пели на сам врх Жљеба; није било потребно. Метохија се
може видети из свих страна окренутих према њој. Ипак нас је нека путања
одвела високо у леву страну Жљеба (до Мокре планине). Да није било те
чудне путање на другу страну није се могло. Идући између две усечене
литице у размаку не више од 100 метара, нама се чинило да смо пронашли
прави разлог зашто је планина Жљеб добила своје име. То је заиста био прави
„жљеб“ и ко је у њ ушао није могао свратити десно и лево! Као да је било
корито реке па пресушило. Али то није било, јер је понегде расло ситно дрво
и трава. Кроз такав шкрипац никад пре нисмо пролазили; немило нам је било
туда ићи, али се на другу страну није могло. Напослетку нас дочекале
стешњене литице и једва смо искочили из „жљеба“, срећни што се решисмо
таквог немилог пута.
16. јуна 1950. осванули смо у средини Жљеба, у страни која је окренута
према Метохији, испод које извире Бели Дрим. Изузев Пећи и ближе околине
видела се цела Метохија „као на длану“ — како би рекли моји земљаци. То је
једна пространа котлина, окружена планинама са свих страна. Главне
равнице су око Белог Дрима који нема свога јединственог тока него се
разлива и опет скупља уз придолажење других мањих река и потока. Оно што
је највише интересовало било је, где и како прећи преко Метохије у ШарПланину?
Постојале су две могућности: једна, не ићи никако преко равна и
насељена простора, тј. не спуштати се у Метохију него је заобићи са источне
стране. Од пл. Жљеба, према истоку, надовезала се Мокра планина и
заокруживала својим ланцем све до Чичевице пл., између Косова и Метохије,
а ова се везивала шумама за Шар-Планину. То је био заобилазни пут али
много поузданији и сигурнији. Други правац је био: упречити право преко
Метохије и избити у близину манастира Девича. За тај правац пута биле су
потребне најмање три ноћи (уколико не би било тежих препрека: канала,
ограда, густих насеља и евентуалног губљења у ноћи). У питању је било где
ће се преданити 2 дана? Шума је било доста по Метохији (крчевине), али та
је шума „између кућа“ и није било повољно лежати у њој и веровати да неће
нико наићи. Имало се у виду да ћемо, кад паднемо у поље, газити преко
ливада, ускопаних њива, а ујутру по роси остављати траг. Уз то је тешко било
веровати да ћемо кроз густа насеља моћи проћи незапажено. Пут преко
Метохије није нам се свиђао. Поузданији је био правац пута преко планина
— заобилазни.
У пл. Жљебу се морала донети одлука којим правцем да окренемо. Као да
смо предвиђали несрећу на будућем путу, па да се нико не би кривио, решили
смо да се сваки (од петорице) појединачно изјасни којим правцом да се пође
наредне ноћи? Видак Ковачевић и два брата Шаровић били су за правац
преко Метохије. Ја сам био за пут преко планина, а Димитрије Црногорац
рече: „Куда год окренете“. Мени се чинило тада да смо ми били доста
заморени сталним путовањем од 20 дана (боље рећи ноћи). Погледи у Мокру
планину и њене стрме стране загрожавали су помисао да се тамо иде. Сви
смо веровали да је тај пут сигурнији, али нисмо пошли њиме!
Исход пута за 20 дана преко Црне Горе био је задовољавајући. Нисмо се
нигде открили, није било потера за нама; прошли смо кришом што је био
главни циљ. Ни због хране се нисмо јављали по селима, а нисмо ни патили
много од глади, једино што дмо се изморили пењући се уз планине и
путујући кроз беспућа.
У пл. Жљебу смо остали 2 дана, да се одморимо и припремимо за пут
преко Метохије. Једну ноћ је падала киша па нас је и то омело да кренемо
раније на пут. Нашли смо једну пећину и у њу се склонили од кише, ложили
ватру и пекли погачу за даљи пут. Време се убрзо пролепшало. Настала је
врућина каква може бити само у Метохији. Погледом из пл. Жљеба ми смо
оценили шуме по Метохији у које треба да дођемо сваке ноћи и у њима
преданимо. Примакли смо се у подножје планине и чекали да се смрачи па да
отпочнемо пешачење преко Метохије.
КРОЗ МЕТОХИЈУ И СТРАДАЊЕ У ЊОЈ
У нормалном животу нико не жели да сачека ноћ у планини: —
пролазници, чобани, дрвосече, свако прорачунава колико дуго може остати у
планини и жури се да не закасни, да га не ухвати ноћ и мрак у планини. Чим
превали подне, нагиње се селу, кући, колиби, преноћишту и скупном животу.
Страх од видљивог и невидљивог у планини притиска и дању, а камоли ноћу.
Само звериње и планинска дивљач, посакривана негде у невидљива места,
једва чека ноћ да по њој безбрижно прескаче и „шета“, куда није смела у току
дана. Тако је слично било са нама, људским бићима, који се нисмо помирили
са угњетачима слободе, него смо рађе делили судбину планинске дивљачи и
звериња, него поклоничко слугарање наредбодавцима ишчауреним из крви
невиних жртава. Тежња за слободом тера нас да се, путем кроз беспуће,
стављамо на муке и патње.
Били смо средили своје планове и мисли да загазимо пољима кроз
Метохију, „па шта нам Бог и срећа да“. Пошли смо порано низ расточено
корито, између стрмих страна, где се сливала вода од тешких киша и носила
лако камење низ поток, у правцу првог села под планином. Заобилажењем
села, које је стајало на нашем правцу, свратисмо стазом кроз шипраг и на њој
сретосмо човека кога нам не беше мило тада видети. То је био први сусрет на
нашем путу, за 20 протеклих дана, нико нас дотад није приметио, свуда смо
опрезно избегли сусрете са ма ким, на дотадашњем путу — од пл. Голије до
Метохије. Сада је пред нама стајао Шиптар, мештанин из села, који је једва
изговарао српске речи, када нам је објашњавао ко је, и шта је. Биојеу
партизанској војсци 1945., остао у Словенији до 1947., а онда отпуштен,
„демобилисан“ — како он каже. На изглед није био „опасан“, али ко ће
веровати претварању једног Шиптара који зна да се „снађе“ у свакој
ситуацији. Сусрет је био непожељан у сваком погледу, и у најкритичнијим
данима пута. Шта се могло урадити? — Убити га, или повести са собом — то
су углавном решења, и војничка и хајдучка, када се мисли сачувати тајна. Ми
нисмо прибегли тим мерама, није што нам се чинило да нас неће открити,
него што је било у нашој замисли да не би имали среће на будућем путу, ако
би казнили човека смрћу само зато што нас је „срео на путу“. Водити
Арнаутина са собом и бити „сигуран“ да не побегне, није било поуздано нити
остварљиво. Ми смо му постављали питања као да смо били прерушена
„милиција“ или „Удба“; запретили му да не сме казати никоме у селу да нас
је видео. Ко зна је ли тај трик успео? Тај непожељни сусрет ће нам стално
бити на уму, на даљем пролазу кроз Метохију. Чак ни данас не знамо је ли он
био допринос нашем страдњу у Дреници после неколико дана.
Те ноћи смо дошли у шуму коју смо из Жљеба први дан приметили, да
тамо стигнемо и у њој преданимо. Била је тешка врућина, скоро
неиздржљива, у ситној храстовој шуми у којој се није могло усправити а да
се не види глава из ње. Није било воде, без оне у чутурицама, која је за летњи
дан била мала. Кроз шуму су стално шетале жабе корњаче и правиле шум, па
се, у почетку није знало какво је кретање по шуми. Пало се у раван терен,
мада је местимично шумовит, опет се иза њега не може оценити будући
правац — куда се намерава путовати наредне ноћи. Понекад би натрчало
разобадано говече, стало пред нас и управило поглед, као да је оно
„шпијунирало“, или се дивило откуд „друкчија створења“ у њему познатој
шуми? Понекад се прочује глас људи, али се нико не може да види у густој
шуми. Бојазан од потере због синоћњег сусрета са непожељним Шиптаром
стално је на уму.
Са нестрпљењем се ишчекивала ноћ која је предвиђена да ће бити тешка
и опасна, јер ћемо морати прелазити кроз честа насеља. Није било ни шуме
пред нама за сутрашње предањивање, не бар тако близу, докле би се могло
стићи у току кратке летње ноћи. По спуштању мрака напустили смо шуму у
којој нас је давила жеђ цео летњи дан. Журба за тражењем воде терала нас је,
у правцу куда намеравамо проћи, колико и за преваљивањем што даљег пута.
Оцењујући по карти, коју смо у Жљебу разгледали, мислимо да смо прошли у
близини места које се зове Врело. Ту смо нагазили на канал, са водом у њему.
Мислећи да је „права вода“ (за пиће), падосмо на колена, као што само жедни
и прежедни пију воду. Чим принесосмо устима, осетисмо смрад и топлину
вруће воде! Одбисмо се у страну и би нам тешко, што не могасмо загасити
жеђ која нас мучи цео дан. Закључисмо ту да је„врућа вода“, испуштена кроз
канал, из зграде која је стајала пред нама, можда фабрике или, ко зна чега
другог? Грло се још већма стеже, прогутала би се и пљувачка, али ни ње
нема; што више журимо још више жеднимо. Прошли смо још доста места на
путу, док нисмо пронашли воду за пиће.
Простор којим смо пролазили у току ноћи је тежак за преваљивање што
више пута; ни пола километра се не може прећи без разноврсних сметњи.
Стално се удара на ограде, јаруге, канале; пође се мало сеоском путањом, али
она одведе на другу страну куд не треба; свратили се са путање гази се преко
жита, непокошених ливада, њива са засејаним поврћем. С муком се ишчупа
на тврду ледину, пође се њоме па опет дочека као и пре. Ако користимо
путеве који воде у нашем правцу, онда се држимо једне стране, испод сенке
дрвећа, јер је ноћ видна на месечини. Путеви спајају села, а кад упаднемо у
мрежу сеоских ограда, онда се тешко чупамо из њих. Станемо ли пред којом
кућом и загледамо у њу, виде се светла на прозорима, а унутра бубњају
арнаутски гочеви; узбуне се и залају пси око куће и почну да нас нападају.
Неко од газда изађе пред кућу и заурличе као кад гладан курјак вије у
планини. Све је друкчије, по начину сеоског живора, од нашег у
Херцеговини.
Необично нам је путовати таквим равним пределом који је још густо
насељен, заплећемо се и губимо оријентацију; да није звезда и оријентације
према њима не би знали куда идемо. Уз све наше тешкоће, које ће наступити
дуж целог пута до грчке границе, пратиће нас арнаутска музика, њихови
бубњеви по селима. Изгледа да је у то доба био муслимански пост, када се
ноћу, једе и весели а дању ради и ћути. Та ноћна музика, баш када смо ми
били у покрету, прелазила је у досаду, слушајући једно те исто бубњање. Као
да смо ишли кроз други свет и као да нисмо били становници једне државе;
нисмо се привикавали обичајима Арнаута.
На освит 18. јуна 1950, пређосмо железнички пут Пећ—Приштина и ту
одмах крај пута, остасмо да преданимо у густим шумарцима. Према карти
коју смо рагледали, ми смо били у близни села Злокућана, недалеко од моста
где је воз прелазио преко Белог Дрима. Пред очима нам је била непокошена
ливада и наш траг који смо оставили газећи преко ње у току ноћи. Стали смо
да размишљамо: ако је, претпрошле ноћи, Арнаутин с којим смо се срели,
јавио Удби, онда нас она може пратити по трагу куда се крећемо. Друго је
било што смо се могли надати да нас, сваког часа, открију чобани и разни
пролазници који у летње доба трагају по шуми. Ипак смо остали
непримећени цео дан, оставши на месту док се добро смркне. Жеђ нас је опет
морила, цео летњи дан; још кад је била тешка жега, провели смо о чутурици
воде. Поток, преко ливаде, није био далеко, али се на њ није могло саћи услед
косаца који су косили ливаду. Јели смо погачу, коју смо испекли у пл.
Жљебу, са перјем од младог лука који смо тргали у ноћном пролазу на
њивама засађеним поврћем. Искрсавао је стари и увек актуелни проблем
хране; како до ње доћи без појаве и откривање трага? Знамо да се налазимо у
арнаутским насељима, али туда има и Срба, чак и наших земљака; како
пронаћи свога рођака, закуцати му на врата и рећи: — ево и нас овде на
земљи што беше српска колевка која нам изњиха историју, владара и
светитеља, изиђи нама у сусрет, брале Србине, покажи пут који нас води кроз
беспуће у тражењу слободе. А ко ће знати, ко је ко, у тако измешаним
насељима? Ми смо одвојени од земље и живота, нас прогони свак, неко од
жеље да нас уништи (наши непријатељи), а неко од страха да не буде кажњен
због нас (пријатељи). Како се можемо надати да нас помогну сви Срби овде,
које не познајемо, кад су нас прогонили они у свом родном крају! Знамо да
тако неће дуго остати, да ће српски синови заблудели у социјалистички
комунизам доћи себи, али нам треба помоћи данас; да радимо на ослобођењу
Отаџбине и доношењу слободе угроженом српском народу. Настало је такво
бреме да „нема брата ни да пожали, а камо ли да помогне“.
Покрет који је уследио наредне ноћи био је трагање по земљишту где су
биле крчевине и ређе куће на осами; да пронађемо храну на било који начин.
Нећемо ваљда умрети гладни са оружјем у руци! И заиста, трагајући по
крчевинама, нагазисмо на „кулу чардаклију“ неког арнаутског бега, ограђену
и утврђену, као оне што се певају у народним песмама. На равној ледини
лежи четвороугаона зграда на два спрата, има леп спољашњи изглед, још кад
је обасја месечина испод облака, који се помичу небом, сину прави дворац,
учини нам се у ноћи, помислимо одмах — овај има свега; да нахрани чету
војника а не само нас петорицу. Ограда није била ни од камена, ни од гвожђа,
него од трња набијеног на побијено коље, потом се исплела лозутина и друго
растиње кроз које се стварно није могло проћи, све да се радило на томе.
Капија или врата, куда се улазило, била је од дрвета и утврђена, са ланцима и
катанцима на њој. Бесмислено је било покушати ићи унутра, на који било
начин, јер је голетан простор око куће био као наручен (а можда и подешен)
за одбрану са прозора из двоспратне зграде. Уствари то је могла бити и нека
касарна, школа и ко зна шта друго?
Где је то било — у ком делу Метохије? Како ћемо знати казати кад се
ником не јављамо нити кога питамо како се што зове и где се налазимо. Када
се кроз неколико дана, попнемо на висине Шар-Планине, моћи ћемо видети:
Пећ, Ђаковицу и Призрен; видећемо и те шуме где смо се кретали и оне
изгледају, из даљине, као острво покривено зеленилом.Ми смо прешли Бели
Дрим, друге ноћи по спуштању у Метохију, тамо где се он разлива, у почетку
настајања; сада смо на десној страни по његовом току, низводно. Ми нисмо
били далеко од Ђаковице. Сутрашње ноћи доћи ћемо поново на Бели Дрим и
прећи га на проширеном мосту помоћу скеле и пентрањем преко сломљене
гвоздене конструкције која је на крајевима, штрчала из воде. Све се то, по
нашем мишљењу збивало око села Злокућана, местанца где пролази воз,
вероватно Пећ — Приштина.
Не успевши да нађемо храну у току ноћи, која је била на истеку нашли
смо се сутра-дан на освит 19. јуна 1950, у шумовитом узвишењу одакле смо
могли видети поменуто местанце, куда пролази воз, (вероватно Злокућани) и
део Белог Дрима, где је штрчао сломљен мост, али се није из даљег могло
закључити да је мост порушен, односно онеспособљен за употребу. Мост је
био у пољу, на осами, ниже села кога смо поменули. Наш план је био да га
употребимо за прелаз на другу страну у току идуће ноћи и да се после
пењемо у брда, тамо некуд, у правцу Ораховца, где ћемо наћи реку Мирушу.
У току дана, док смо лежали у шуми, ми смо опет примећени; чобани су
нагазили на нас и видели нас „како изгледамо“. Један старији чобанин је
побегао, док је девојчица која је била с њим, остала код стоке. Њу смо
саслушали и она нам је казала: Звала се Шарић, а и мушкарац који је побегао,
био је Шарић, да он неће отићи у село и јавити било коме, него да се само
склонио ту негде у шуми и да ће он, чим она одмакне од нас, доћи њој и
овцама, међу којима је било и коза. Девојчица није била преплашена с
обзиром на наш изглед и друкчију ношњу. Као да је најпре мислила да смо
арнаутски „балисти“, који су се туда још јављали. После, када смо је
разуверили да нисмо балисти, постала је слободнија. Она је говорила лепо
српски, а казала нам је да зна и арнаутски. Ми смо је отпустили да иде за
стоком и убедили је, лепим начином, да не казује никоме да нас је видела.
Она је обећала и отишла за својим стадом. Мада је било превалило подне,
опет је Удба, ако је има где близу, могла да организује потеру још у току дана
за нама. Били смо у напетом стању и очекивали напад сваког часа. Планирали
смо куда да се повучемо, тамо где су биле гушће шуме, али нисмо могли
предвидети откуда ће доћи потера, са које стране, ако је буде било. У више
случајева, кад би били где притешњени, за нас је долажење ноћи било
„грањавање сунца“, јер нас је једино она могла спасти од куршума и
пропасти.
Чим се смркло и повукао се мрак по пољу, куда протиче Бели Дрим, по
шумама Метохије које постају мирне и тајанствене, шта се у њима крије,
почели смо се примицати мосту. Предвиђамо да нас заседа може чекати на
мосту, или ком другом прелазу преко реке, ако чобани буду јавили да су нас
видели у току дана у непосредној близини. Зато смо, још док се видело,
осматрали стално мост и пратили свако кретање становништва у близини.
Дошавши по мраку пред мост добили смо сасвим другу слику: гвоздена
конструкција моста била је преломљена по средини, савијена у воду и тако
остала са крајевима који нису били оштећени. Неко је ипак прелазио помоћу
препречених дасака, наслоњених на гвоздене греде, с једне на другу страну.
То је био прелаз са опасношћу да се иде њим усред бела дана, камо ли по
ноћи, кад се слабо види где ће се стати. После краћег разгледања унакаженог
моста, решисмо да идемо на другу страну. Провлачењем и прејахивањем
испод и преко гвоздених греда дошли смо до средине, после клизавим
даскама, прешли на други део моста и, на крају подужег верања, прешли на
другу страну. Тада се разби сумња у ма какво чекање и заседе по путевима.
Идући у правцу брда, које се издизало изнад равна поља и колског пута
преко њега, наиђосмо на неколико осамљених кућа око којих су биле стаје за
стоку и колибе за прераду млека. Одмах нам сину мисао да у тим колибама
потражимо храну, спали смо дотле да у ранцима немамо скоро ни за
сутрашњу прехрану.
—Свратимо ту и потражимо храну кад је испала добра прилика —
кажемо тако у први мах, али кад стадосмо размишљати, о ранијој појави на
два места, онда нам би јасно да нас Удба може пратити у стопу куда идемо.
Најгора ствар је за нас што се крећемо по насељеном простору, где нема на
домак планина. Ипак смо свратили у колибу и узели једну порцију
смрдљивог сира, док хлеба и друге хране није било. Ноћ није била тако
мрачна, да се нисмо могли видети кроз прозор из куће, ако је газда у то доба
ноћи гледао.
Заобилазећи брдо, увалом којом пролази сеоски пут, наиђосмо на сеоско
гробље крај пута. Свратисмо на одмор и разгледање по гробљу. Гробље је
било српско и по градњи споменика слично је нашим гробљима у
Херцеговини. Разгледајући по гробљу и читајући натписе, стали смо пред
једним спомеником, наново направљеним. На њему је писало да је покојник
погинуо „од зликовачке руке, 1947. године“. Тај натпис на споменику даде
повода да се размишља на „зликовачку руку“ која је косила смрћу после рата
— 1947. године! Када смо знали да је гробље српско, а натпис на споменику
био јаван, онда би „зликовачка рука“ могла бити неког арнаутског одметника
— „балисте“. Да је убила комунисту он сигурно не би био под крстом, мада
би могао бити у српском гробљу. То нам је дало повода да убудуће, идући
планинама, пазимо на случајне сусрете са албанским балистима. Успут смо
наишли на извор, напили се воде и наточили чутурице за сутра-дан.
Осванули смо на издигнутом пределу од метохиске равнице, чији би назив
могао бити да се зове Прекорупље или област Дренице, чувене по
арнаутлуку.
Примицали смо се месту где ћемо бити дочекани, опкољени и изгубити
тројицу сабораца од пет колико нас је било. Само још један цео дан
провешћемо заједно у напору и борби за опстанак, ношени идеалима да се
боримо и испаштамо тешкоће живота, за слободу и бољу будућност српског
народа.
СТРАДАЊЕ У ПРЕКОРУПЉУ—ДРЕНИЦА
Место где смо остали да преданимо 20. јуна 1950. године, било је у реткој
храстовој шуми, у ситном камењару и доста прегледно наоколо. То је био
предео иза брда које смо прошле ноћи заобишли и дошли са друге стране
њега; оно ће кроз неколико часова, постати предмет претраживања. Рано
изјутра настаје врућина у шумарцима где није било ни лада, ни ветра да
потпирује. И земља на којој лежимо је врућа, није ни камење хладно. Освитао
је тежак и спаран дан, на коме су и покрети тешки, и живот мање цењен, него
на лепом дану када се мили живети. Притиснути неподношљивом врућином
нас су притискали и други проблеми, нерешиви и забрињавајући: очекивање
потере и неповољан терен за избегавање. Несташица хране и немогућност
кретања без ње. Оскудевање воде и патње без ње. То су све биле физичке
тешкоће, али су неминовно утицале на морал и душевне тешкоће, нарочито
неподношљива врућина и патње без воде.
Наше предосећање да ће УДБА организовати потеру за нама испунила се
тога дана. Било је око 10 сати пре подне, када се прочуше гласови и наста
дозивање у брду које нам стоји пред погледом.
—То су они, траже нас.
Кроз сумаглицу од врућине видели су се распоређени људи чије су пушке
давале отсјај према сунцу. По оделима смо их рспознали да су Арнаути (беле
чакшире са црним гајтанима и ћулави —капе). Они су захватили ту страну
коју ми видимо, а на другим странама не зна се ко претражује. Помислисмо
тада, да је било добро што нисмо ишли у брдо да преданимо, него смо
изабрали мањи и безначајан предео да се посумња где бисмо могли бити. У
скривању од непријатеља не треба тражити истакнуту шуму која одаје сумњу
за претраживање, изузев великих планина чије пространство онемогућава
дефинитивно испитивање. Претраживачи брда, које гледамо, одлазили су у
супротном правцу, али нисмо могли добро видети шта је са других страна,
где је простор непрегледан. Остали смо на месту и стали правити заклон од
ситног камења које је лежало покрај нас. Били смо решени на дочек. У
повлачењу нисмо могли видети успеха; прошарани шумарци и голе ледине са
свих страна, повлачење кроз њих било би искакање пред метак који не би
промашио. У сталној напетости, да можемо бити откривени, остали смо цео
дан, све док се смрачило и ухватила ноћ.
Неке равне косе, две упоредо, заклањале су нам будући правац пута:
нисмо могли видети шта је иза њих; насеље, пашњаци, шта ли? У току дана
нисмо се могли попети на њих и разгледати предео куда треба проћи;
касније, када смо прешли преко њих, била је ноћ, није се видело ништа од
тамнине која је притискала све. Тамо смо пошли у ноћ и мрак и предео који
нисмо дању осматрали, што ће се трагично завршити сутра-дан. Са коса, које
смо поменули, могло се уочити груписано село, које није било далеко од
правца који смо одабрали да пређемо у току ноћи. Да није било нестало
хране, не би тамо свраћали, продужили би поред њега „у свом правцу“.
Овако, немање хране, нагони нас да пођемо у правцу села — да потражимо
храну на који било начин. У примицању селу сретнемо се са двојицом
пролазника, на стази која је пролазила кроз шуму. Они су били обични
становници села и, као да нису били изненађени сусретом са нама, отишли су
мирно у правцу села. Додуше само се један од нас састао са њима и није било
оружја на њему, па нису могли закључити ко смо, све и ако су се
интересовали. Тај сусрет нам је био неповољан и одмах смо изменили правац
— одмицањем што даље од села.
Кроз ситну шуму, која је сечена па се опет подмладила, где је било њива
са пожутелим житом, одмицали смо од села, где су нас приметили путници, и
журили да што даље одмакнемо у „нашем правцу“, да би смо затурили траг,
ако се организује потера за нама. На једном пропланку смо застали, сели да
се одморимо и пушачи да запале луле. По голој ледини, испред нас, сад већ
светли месец, док смо ми поседали у сенци испод дрвећа. На другој страни
преко ледине, указује се нека слика која се не може распознати шта је? Могао
Скица пута за Грчку. Крст и стрелица означавају место у Метохији
где су погинула три четника.
би бити зид куће, сазрело жито у сенци, можда торина у којој леже овце?
Бориша Шаровић, најмлађи међу нама, пође низ ледину да види шта је,
приближавањем „мистериозном“ објекту. Био се спустио низ ледину 10 — 15
корака, када се продра глас „Стој!“ Намах осуше плотуни метака по нама, а
затим ракете и светлећи меци! Јасно је било да смо нагазили на станицу
„милиције“, војске, или ко зна каквих стража које се туда држе. Ми смо се
групно одбили у страну и наставили пут у свом правцу остављајући
непознату зграду иза нас. Овом новом појавом били смо потпуно откривени,
ако је УДБА била извештена од свих лица која су имала додир са нама по
спуштању у Метохију. А да ли она зна ко смо ми, који се појављујемо на том
простору? Ми закључујемо да не може знати, него мисли да су то домаћи
„одметници“ — арнаутски „балисти“. Није важно шта УДБА мисли, ми смо
жртве прогона.
Наш даљи план је да одмичемо што даље од места где смо примећени и
да се докопамо добре шуме где се може повлачити у правцу планина које се
наслањају на шарпланинске сплетове.
Остатак ноћи проведен је у сталном пешачењу, у правцу низа планинских
врхова на Шар-Планини, али се пред нама, докле смо могли стићи у току
ноћи, црнила шума која је предвиђена за склониште сутра-дан. Мада смо
путовали без одмора, нисмо могли стићи у предодређену шуму услед
раздањивања и налажења пред селом, где не би могли проћи без
примећивања неког од становника села. Требало нам је само пола сата
времена па да се прихватимо густих и тешко пролазних шума које су биле
повезане са нижим планинама, као: Чичевица и друге ниже планине. Да смо
тада знали да су шуме пред нама биле простране и густе, ми би се и поред
примећивања, пребацили у њих и избегли страдање тога дана. Остали смо да
заданимо у малој шуми, уској али дугачкој око 2 километра, крај малог поља
на чијем је врху лежало добро груписано село са више већих и мањих кућа.
По изгледу и групацији кућа ми смо закључили да је село арнаутско, мада
нисмо знали ни како српска села изгледају. Кроз уско поље, између два
шумовита предела протицао је поток са извором баш под селом. Поље је
оживело са радништвом чим се расвануло, било је доба кошевине, када се
коси трава и скупља у навиљке. Из шуме, где лежимо, свако кретање се
могло видети по пољу испред нас; чак смо препознавали ношње Арнаута који
су косили траву.
Био је 21. јуни 1950. Леп дан, са ведрином и жегом, али са мање запаре од
првог дана. Поподне је дувао поветарац и савијао храстове младице и лишће
изнад наших глава. Постојала је могућност да неко налута кроз шуму и
примети нас, зато је један од нас увек био будан и пазио на кретање
радништва у пољу или случајног пролазника. Једном је натрчао во, бежећи од
обада и мува, стао пред нас и опет побегао. Други нико није запажен да се
приближавао нама у току дана — све док нас потерници нису потиснули из
шуме! Ту смо направили план: ако будемо покренути, израздвајани и остали
без везе, да се , у току наредне ноћи, поново искупимо на означеном брду,
које је било на путу пробијања и удаљено од места где лежимо. Уговорени су
и знакови, чекање две ноћи и друго. Наше расположење морално или
физичко, није било рђаво. Нисмо се узнемиравали што смо пали у такву
ситуацију; чинило нам се да нисмо боље могли урадити с обзиром на
непознавање земљишта где смо се кретали. Било је говора, да је боље било да
се нисмо спуштали у Метохију, када смо се одлучивали у пл. Жљебу — куда
да окрнемо — заобилазним путем — планинама, или пољима преко
Метохије. Схваћали смо да је опасност при крају и говорили: само још овај
дан је критичан, а сутра ћемо се дохватити планина које се нижу пред нама.
Како несрећан час може да дође при крају опасности, онда када су
изгледи да се криза пребродила — када се најмање нада! Такви су часови
забележени у историји ратова, војсковођа, губљења битке због случаја које је
одлучило време, донео удес судбину, да превагне срећа или несрећа на
страну нападача или нападнутог. Све су то непроцењиве ствари на које
„прорачун“ најумнијих глава не може проценити, како се ствар може
окренути. Српска пословица која каже: „Човек снује а Бог одређује“, даје леп
наук да све стоји у власти Свевишњег Бога. Сунце је било навило ка заходу,
скоро да падне за обло брдо које је на хоризонту пред нама, само још мало па
да зађе, падне мрак и ухвати ноћ; да све прође како се очекује и жели. Али се
није хтело тако да окрене, требало је да та сува земља, српска од старина,
коју сада обрађују Арнаути, буде заливена још којом капи српске крви. На
њој ће положити своје животе три Србина, који су у борби за слободу
поднели много патњи и страдања, имали где да погину на хиљаду места, али
су дошли ту где им је судбина одредила.
Тако, пред залазак сунца,, узбунише се Арнаути по пољу где су радили,
наста повика и урликање у правцу шуме где још стојимо непокретни. Поред
сељачке арнаутске одеће указа се и војничка; указује се и светлуца оружје
које ће за неколико минута бити окренуто у нас и задати смртне ране тројици
сабораца, са којима одавно делимо исту судбину. Фронт потерника је по
ширини шуме (око 500 м), примичу нам се са галамом и урликањем, на
албанском језику, попут Индијанаца на америчким филмовима. У повлачењу
испред претраживача шуме штитило нас је сунце, јер је падало у очи
потерника, те нас нису могли видети у прескакивању кроз ређе шумарке.
Мало по том првом налету са челне стране, наста граја са бокова; али још
имамо наду да нису пред нама, ако шуме буде трајало док падне мрак. Није
било среће, да шума продужи још који километар напред; дочекала је раван и
немање куда. При излазу из шуме стајала је заокругљена главица и на њој
митраљез из кога је просута ватра, чим смо били примећени при искакању из
шуме. За све време отступања ишли смо растурени, по неколико корака један
од другога. То је био мали фронт од 5 људи, који смо не знам зашто
„развили“ — ваљда ако погине један, да не погине други! При излазу, где нас
је засуо митраљез била је густа шума па се међусобно нисмо ни видели онога
часа када је просута прва ватра по нама. Шума преко које смо отступали била
је настранита; ја сам био на нижем крају, на левом крилу, десно од мене били
су: Димитрије Црногорац, браћа Шаровић — Јован и Бориша, а на врху
стране десног крила био је Видак Ковачевић. Вероватно да су први
примећени браћа Шаровић, јер је Јован одмах погинуо при помолу из шуме.
Чим смо откривени настало је пуцање са више страна, дочим пре наше појаве
није опаљена ниједна пушка. У густој шуми каква је била, растурени један од
другога, померајући се како је ко схватио да је боље, ми смо се брзо изгубили
по шуми, не видећи један другога. Мада смо били распоређени за пробијање
напред, али нестанком шуме и искакањем на раван простор, пред заседу која
је била намештена са митраљезом, било је скакање у смрт, што смо брзо
увидели и дошли на помисао да се спасавамо сваки на свој начин. Нас
двојица који смо преживели, Димитрије Црногорац и ја, знамо како је било са
нама, али не знамо како је било са тројицом осталих — Видаком
Ковачевићем и браћом Шаровић — Јованом и Боришом! Оставши сам на
левој страни, где је била ређа шума, до поља где су радници косили траву у
току дана, ја сам имао мисао, у том часу да се пробијем напред. Било је мало
наде да ћу успети. На повратак у шуму и склањање у њој, док падне мрак, као
што је учинио Димитрије Црногорац, нисам уопште мислио, није ми пало на
памет, а и да јесте, нисам имао стрпљења за такво спасавање — да гомиле
потерника прелазе поред мене у склоништу које је било провидно и
несигурно. Треба имати у виду да има различитих погледа, или куражи, код
бораца када се западне у критично стање; једни су офанзивни, други
дефанзивни. Изишао сам из шуме на голетан и раван простор, са намером да
пређем у њиву на којој се жутио зрео јечам. Поред њиве је било трње и друго
растиње, које би ме заклонило од главице са које коси митраљез. Али треба
успети да пређем простор без заклона и изложен ватри! Изложио сам се
нишану непријатељског митраљесца, ако скрене поглед на моју страну, да ме
на месту убије, „као зеца“ — како моји земљаци кажу. Оно што сам тада
мислио било је да ћу бити рањен, кад будем претрчавао голет, припремио сам
се душевно, ако будем рањен да извршим самоубиство, било пиштољем или
бомбом, које сам држао у рукама. У овако стање сам долазио још два пута у
животу, пре тога, и сваки пут сам имао исти осећај: наступ душевне благости
и мира; искрсавање мисли да се гине у борби за слободу, да се испуњава
света дужност, да „неко“ види моју жртву, да ће ме се неко сетити зашто сам
погинуо. Ти појмови су идеализовани и неприхваћени код оних који, како
кажу да „реално“ гледају ствари. Само је чудо, што сам ја схватио да је био
„прст Божији“, што ме нису из заседе приметили и оборили на месту, са
„првим метком“ — што се каже. Био сам удаљен свега 200 метара од чуке на
којој је била ушанчена заседа и још увек осипала ватром по шуми где смо се
најпре појавили. По преласку у жито, легао сам у бразду да се за час одморим
и наставим даљи пут ледином која је , опет, била изложена нишану са
поменуте чуке. Враћао сам се назад одакле смо дошли, пролазио иза леђа
заседе, откуда су из села стизала појачања наоружаних људи. Почео се
стискати мрак и нико ме није зауставио, мада сам се мимоилазио, у растојању
од 100 метара, са пролазницима под оружјем. Помислио сам тада да они
мисле да сам „њихов курир“, да идем у село са положаја који су заузели
потерници. Убрзо је ухватила ноћ и ја сам нестао са ока ма чијих погледа у
тами која је обавијала моју даљу судбину. Још су се повремено чули рафали
митраљеза и детонације бомби.
Требало би казати назив места где су погинули 21. јуна 1950. четници из
Херцеговине: Видак Ковачевић, Јован и Бориша Шаровић (браћа). Нажалост
поред свих жеља и настојања у туђини, нисмо могли утврдити тачан назив
места. Како је то крај који је већином насељен Арнаутима, то није било
прилике да ван земље некога видим из тог краја. Узалудна су остала писања и
молбе људима у земљи. Нико се није прихватио опасна посла око
испитивања места погинулих четника. Набављене земљописне карте махом
су неједнаке и просто, као по удесу, оно место које се тражило остало је
празно — без назива. Највише што се могло сазнати били су опет докази
Шиптара — Арнаута, који су, по нашем прелазу у Грчку, нађени у логору
Лаврион, крај Атине; два-три од њих су познавали тај простор и они су
најбоље објашњавали места и називе. Исто тако нађени су и други Албанци,
у истом логору, који су знали места пређеног нашег пута преко ШарПланине, Дебра,
Струге, околине Охридског језера, пл. Галичице и даљнег
пута преко албанског земљишта. Из свих набројаних предела нашао се
понеко у емиграцији у Грчкој; неки су говорили српски, а они што нису,
преслушавани су преко тумача. Мада никакве политичке приближности и
„савеза“ са њима није било, Албанци са обе стране, југословенске и албанске,
скупљали су се око нас двојице четника, придошли из српских планина (10.
августа 1950) у логор Лаврион, загледали нас и нашу одећу, сатима остајали у
разговору, а они што нису разумели наше исказе доводили тумаче и са
великим интересовањем слушали наше путовање преко Албаније. Они су се
дивили, као мештани, куда смо све пролазили и на какве опасности
наилазили па смо у њиховим очима били врло „популарни“, с обзиром да смо
живели у истом одељењу. Албанци су се, у логору, тукли са Бугарима, али
никад са Србима; нас двојицу четника изузетно су поштовали.
Земљописна карта коју смо имали, пре страдања, била је школска мапа од
Јована Цвијића. На њој су, доста добро, била означена мања места и други
објекти. Тај предео, као шири појам, означен је са именом Прекорупље, што,
према објашњењима у „Свезнању“ (Н. дело) пише: „Предео у источном делу
Метохије, око 40 села, насељен Србима, Арнаутима и поарбашеним Србима“.
Оно што смо видели, Димитрије Црногорац и ја, у току два дана после
страдања, бављењем у непосредној близини места догађаја, даје се довести у
близак додир: реке Мируше, колског пута Ораховац — Приштина. Свакако
да догађај није био далеко од реке Мируше, јер сам је, истога дана увече,
прегазио после напада. На другој карти има убележених мањих места као
Милановац и подаље Сува Река, као и колски пут Призрен — Сува Река —
Штимље. Тај пут смо касније прешли примицањем Шар-Планини. Сва
набројана места могу бити удаљена од места догађаја, по 10, 15, па и 20км.
Планина(мања) која заокружује овај предео и дели од Косова је Црнољева. С
њом се повезује Чичевица (Боноглава), док све чине подножје Шар-Планине
и њеног сплета. Шири и обухватнији назив је Дреница и вероватно да и тај
предео спада под тај назив. Ово упознавање места чинимо из разлога, што би
желели да оставимо писаног трага, где су погинули наши дугогодишњи
саборци: Видак Ковачевић, Јован и Бориша Шаровић, који су део своје борбе
за слободу пренели на нас; да их следимо док год не остваримо своје заветне
мисли и идеале. Њима посвећујемо овај напис „Путем кроз беспуће“.
Састанак са Димитријем Црногорцем, на одређеном месту, и
настављања пута у правцу Шар-Планине.
Када ме је жалосна и усамљена, обавила ноћ црним мраком у непознатом
арнаутском селу, на обали реке Мируше, где су лежали покошени откоси
траве, која се на топлој ноћи испаравала и мирисала „откосом“, легао сам
украј ливаде и посматрао месец који је сијао по крововима кућа, по брду за
које је зашло сунце пред нашу трагедију. У кућама је још горело светло, чуло
се певање и вриска, као да су „шенлучили“ што су убили три Дражина
четника, ја сам тако помишљао. Моја света дужност била би да се привучем
тамо и бацим бомбу међу разбојнике који пирују на просутој крви мојих
сабораца и браће на свакој муци. Тако ме страшно мисли муче што чујем
песму весеља над гробницом мојих другова; што сам недоследан старих
хајдука и јунака из свог краја, који нису остајали дужни никоме, ко их је за
срце ујео! Ако би успео да се добро осветим, зар би било рађе и поштеније
смрти од те? Не би. Али ја нисам рођен за таква прегнућа, моје је поколење
„окусило“ светску цивилизацију и ја сам научен у дому, у школи, у цркви, у
друштву, у држави да не убијам, да се не светим! Али сам зато „научен“, по
тој новој и усвојеној „традицији“, да се патим и да испаштам, и ја, и цео
српски народ. Неко нам је улио „отрова и кала“ у биће које се није развијало
по наследној српској традицији. Срби праштају другоме, а њима нико! Зар би
нас истисла земља, своја родна груда из свог загрљаја, да нисмо постали меки
према непријатељима који нам у рату лочу крв? Братимо се са небраћом.
Дружимо са недружином. Стојимо на бранику туђих права, а своја
занемарујемо. Свак нам је пречи од себе. У туђину гледамо брата, а у брату
небрата! Не можемо да кажемо што желимо да кажемо. Боримо се за
демократију, а она нам ископа гробницу зато што је у рукама непоштених
људи. Тако сам, и због тога, кривог правца, изгубио слободу, земљу и народ,
бачен у беспуће, да лутам и да не налазим мира, ни овде на царској земљи
којом су господарили Срби!
Устао сам сломљен са арнаутског откоса, узео врбов колац и са њим стао
мерити дубину реке. Прешао сам на другу страну и окупао се до грла, у реци
која је била милостива што није била предубока, јер нисам знао пливати.
Отишао сам од села у коме се веселе смрти. Прешао брдо пуно трња и драче,
искидао обућу и поцепан прешао цесту, стао на њој и гледао куда води.
Угледао сам заказано брдо и кренуо у правцу њега. Нагазио сам на дрво,
огромно велико, испод кога је извирала вода, пао на колена и пио воду од
глади и жеђи; окрепила ме и дала снаге да продужим даље. Запао сам у њиве
посађене кукурузом, упадао стопалама у меку земљу као да сам газио снег.
Стигао сам на заказано брдо, где је одређен састанак, на коме је било
судбоносно сазнати, или не сазнати, шта је било. „Је ли ико жив претекао?“
Хватала ме зебња и помисао — шта ће бити ако никога не нађем да чека?
Одмах је искакала нада — доћи ће касније. Сео сам уз камење, које је
служило као пирамида на брду, и разгледао голетан простор око себе. Дао
знак распознавања клептањем ремника од пушке, неколико пута; нема
одговора. Чекао сам ту, док је почело да свиће. Онда сам се спустио низ брдо
у прву шуму, окренут погледом у ону страну где сам изгубио своје јато
сабораца.
Дан који сам провео 22. јуна 1950, у брду на коме је био заказан састанак
у случају раздвајања, био је очајно тежак, испуњен тугом и болом што ништа
не знам за своја четири саборца — шта би с њима?! Оста ли ко жив у шуми,
где смо били нападнути? Зашто нико није дошао на брдо где смо уговорили
састанак? Јавља се мисао наде и даје одговор: одбачени на другу страну, нису
могли да стигну, доћи ће они друго вече. Та јесмо ли предвидели, кад смо
уговорили сатанак, да се чека две ноћи, за сваки случај. Још нисам био
свестан какве тешкоће могу настати, ако нико не дође, ако останем потпуно
сам. Како ћу бити кадар прећи толики пут до грчке границе? Често сам
гледао у шуму где смо били нападнути; била је удаљена, али се добро видела
површина тога простора, могао сам све распознати: крај шуме где смо
примећени, главицу са које је гађао митаљез, ледину преко које сам прешао
са помисли на самоубиство, село где сам слушао весеље, поље где су радили
Шиптари и још доста другог простора. Све је, гледано из повисоког брда,
лежало мирно, непомично, без граје и пуцњаве. Свршило се. Добијен бој.
Сада извлаче мртве и установљавају разне „комисије“ ко су мртви? Тако су
радили у пл. Сомини када су успели да убију четири четника 17. јуна 1947.
године. Али тамо су били сродници, браћа и сестре, пријатељи и познаници, а
ко има овде у арнаутској Дреници, Прекорупљу, или како се звало? Нема ту
нико ко ће их бар сахранити, а камо ли сузу пролити. Ако их не сахране из
„здравствених“ разлога, разносиће их црви месец дана, а кости им остати на
ледини да се говеда изрикују над њима. Тако, ако моји саборци буди мртви.
Сада, после свега тога, мени, као јединки, треба да живим, да наставим
борбу, да путујем у Грчку, да дођем где се слободно говори, да нађем „брата
у свијету, — да кажем како је било. Чему све то? Не вуче ли те живот да
живиш после свега тога? Остао си сам. Изгубио све! Бежиш у туђину — да
наставиш борбу за слободу Отаџбине! Тако су радили и пре тебе, кад нису
могли да је одбране под навалом јаче силе.
Кад се одјутрило, најавише чобани стоку кроз шуму где сам лежао, за
њима овчарски пси, претрчавају и њушкају трагове, замало те ме не открише
у брду које није далеко од околних села. Човек под сумњом увек је у
опасности да буде откривен, препознат и да му се догоди зло. Власт нас је
прогласила најгорим именима и осудила на смрт због непокоравања,
пришивши томе и „злочиначка дела“, што смо се борили против партизана,
који су чинили највећа криминална дела, да би дошли до власти и завладали
народом. Сада смо ми, после изгубљене битке, познато због чега,
„одметници“ — треба нас побити, а они, са највећим ратним злочинима,
властодршци и богови који деле правду! Понављају да их је изгласао народ, а
служе се једном (комунистичком) партијом од постанка до данас! Савлађивао
ме сан, од умора и душевне муке, али не смем заспати; можда ћу стати
хркати, па ће ме чути ко?! Осети тешкоћу без друга који би, да је ту, држао
стражу мени, као и ја њему. Жедан сам, горим од сунца и летње жеге, гори
ми празан стомак од грчева, без хране и рада; све се испретурало у мом
организму, па не знам шта је прече стишавати. Појео сам кашику масти и
погоршао жеђ, али нисам даље могао трпети глад.
Померио сам се кроз шуму и гледао други простор: Под брдом је лежало
поље, као долина, пуно воде и баруштине около; биволи су се ваљали по
блату и гасили врућину. Био сам задивљен са животињама те врсте; никад
пре нисам видео такву сорту животиња. У крају тога поља био је млин,
препознао сам га по томе што је била наврнута вода и што су сељаци
догонили товаре, растоварали и остављали пуне вреће. Искрсну мисао, како
би у том млину дошао до хране? Ја сам „одметник“, морам да отимам, да
живим!
Примицала се ноћ, узнемирење расло — шта ће бити? Хоће ли ко доћи од
сабораца, за које не знам шта је било с њима, на одређено место; већ је друга
ноћ како чекам? Смрачило се. Ишао сам кроз шуму и почео се пети на врх
брда. Док сам ишао и гледао обазриво, чух неки лом суве гране, тргох се на
ту страну и стадох за дрво, да видим и боље ослушнем. У том часу угледах
Димитрија Црногорца, како ветровито пролази између храстових стабала по
страни. Дадох знак, клептањем ремника од пушке, али он не чује и стално
жури у супротном правцу. Побојах се да ће ми умаћи у шуму и мрак и да га
потпуно изгубим. Потрчах за њим и стадох викати: „Митре!“, „Митре!“,
„Стани!“ Окрете се и стаде за дрво, с пушком окренутом у ме. Он ме не може
да види у мраку и не зна ко сам. Стално зовем да ме препозна по гласу, али
не смем гласно — може ко други чути.
Састали смо се. Био је то најдражи, најпотребнији, састанак у нашем
животу, како за мене тако и за њега. Куд би да се нисмо састали?!
—Шта је са другим? — Питам ја њега, и он мене, у један глас.
— Јован је погинуо, видео сам га мртва, извучена на пут куда сам прошао
кад сам отступао из шуме, где сам се био прикрио у јарак притиснут грањем
из шуме. За Видака и Боришу не знам. То је све било, што Митар исприча,
што смо могли сазнати о тројици наших сабораца. Митар ми тада, кад смо
сели, исприча свој преживљај како је, кад смо били опкољени, скочио у јарак
и остао непримећен док се смрачило и заседа била повучена. Тада је нагазио
на Јована, мртва и извучена на пут, који се налазио при крају шуме где смо
први пут примећени и осути ватром из митраљеза. По том се види да је Јован
одмах погинуо, при помолу из шуме. Митар је дошао на заказано брдо
порано, прве ноћи, и кад никог није било да долази, до неко доба пред зору,
повукао се на другу страну брда (супротну где сам ја преданио), лежао тамо
док није дошла друга ноћ и састанак. Шта да радимо, нас два? — Било је
главно питање, које није било лако решити.
Прво што нас је мучило — шта је било са Видаком Ковачевићем и
Боришом Шаровићем (млађим братом)? Да ли су погинули; или избегли у
неке одбачене шуме, па не могу доћи на место уговореног састанка? Али две
ноћи, колико ћемо чекати биле би доста да су ма колико далеко. Ако су
рањени па леже незнано где, не можемо им помоћи; та помисао била је
страшна. Сада смо нас два, претекли живи, дужност нам је да учинимо све
што је у нашој моћи, да се не огрешимо о правила која су заветна код
четника, од увек била — да се о саборцу води брига као о самом себи.
Решили смо да останемо на брду, до касно после пола ноћи, а онда да
напустимо брдо и да се упутимо „некуд“ напред у правцу врхова ШарПланине. Наше
чекање није донело срећу, није било доласка Видака и
Борише, пошли смо на пут замишљен као кад смо сви били живи — пут за
Грчку.
Сада је било више ненасељена земљишта куда смо пролазили, није било
густих села као по Метохији, па нам је и то олакшавало пролаз. Али је
требало свраћати око села и тражити храну, јер се без ње није могло даље.
Свака појава значила је изазивање потере, а она нас је већ скупо стала. Сада
морамо још више бити опрезни ако мислимо живети. Пролазили смо кроз
пределе где живе Арнаути, а они су, исто тако „хајдуци“, не гори од нас, није
лако с њима „мегдан дијелити“. Свакако да има, у тим селима куда
пролазимо, „добрих људи“ који би нам изашли у сусрет било то и Арнаути.
Али како пронаћи таквог човека — верна и поуздана? Било је усамљених
кућа, могли смо свратити у њих, узети храну и продужити, али ако нас јаве
ту, где се већ зна о нама, где се прича по селима шта је било пре два дана,
онда ће баш знати да нам уђу у траг. Одвраћала нас је мисао од сваког
јављања, ма коме, у тим крајевима. Незаборавно ми је остало у сећању, те
ноћи, куда смо прошли, једно огромно велико муслиманско гробље, где смо
сели да починемо. Као да су сви Турци, који су погинули на Косову,
сахрањени ту! Мезарје је било старо и позеленело, под лишћем и маховином.
То је далеко било од Косова, па да се може мислити на косовски бој и Турке
пале у њему. Није било села у близини, није било ни нових гробова; све само
стари споменици посађени и накривљени са турбанима на врху уграђеним у
камену!
—Колико вас је само овде „пало?“ — кажемо сами, у размишљању о
огромном гробљу.
Заданили смо у густом шипражју куда су водили сеоски путеви (23. јуна
1950), да посматрамо пролазнике, какви изгледају, носе ли на главама ћулаве,
шта разговарају — ако би разумели? Пут је радио цео дан и њим су
пролазили само Шиптари, у белим чакширама са црним гајтанима, и белим
капицама. Ништа се од њих није могло разумети, као да смо запали у
Албанију! То је била „сиротиња раја“, која је прогонила дрва на малим
коњима, мршавим и слабим, да их је било болно гледати. Да знамо албански
језик, можда би чули од пролазника да разговарају о нашем догађају пре два
дана?
Већ одавно планирамо како да дођемо до хране за мало дужи рок,
најбоље би нам било да можемо наћи негде усамљену воденицу (млин), да
напунимо ранце брашном и онда би од њега правили скроб, пуру, погачу и
могли пешачити без бриге. У насељима, каква срећемо, нема изгледа да ћемо
је наћи. Око кућа су ограде (авлије), на њима капије под дрвеним кључевима;
без секире се не може отворити чак ни капија. Побунити Арнауте у ноћи,
створила би се повика и дозивање, после хајка по шуми са њиховим
овчарским псима; не би нас оставили на миру да смо у врх Шаре. Зато
трпимо глад и утољавамо је са мало масти и брашна што имамо, тешимо се
што одмичемо у планинске пределе, где су ређа насеља и где су боље и
пространије шуме.
Наредне ноћи прошли смо преко колског пута, вероватно: Призрен —
Сува Река — Штимље? Наилазили смо на засеоке, по неколико кућа у групи,
свраћали и загледали између њих, нико се није јавио да нас пита — ко смо и
шта завирујемо? Пред зору смо осванули на кориту једне мање реке, чије
стране су биле под густом и одраслом шумом. Остали смо да заданимо у тој
„алузи“ која је била привлачљива, зато што је у њој било тврдих места, где
човек не долази. Речица која ту негде извире, могла би бити Штима, која је
притока Ситнице. У тој котлини реке могли смо да наизменично спавамо, да
се мало одморимо и припремимо за ноћно пешачење, које ће бити уз стрму
страну, и добро дугачку. Померањем предвече, угледасмо воденицу при крају
реке и одмах се упустисмо у размишљање да свратимо у њу и затражимо
количину брашна од млинара. Чекали смо док се смрачи, док пролазници
напусте стазу која је водила млину. Нисмо рачунали на заседу, мада је могла
бити око усамљених воденица, зато што смо, још за дана, пратили кретање —
ко долази и одлази. Када смо дошли пред врата млина која су била запречена
обичном мотком, како се запречују врата без браве, на свим примитивним
зградама дуж Балканског полуострва. На куцање на врата није било одговора.
Када смо ушли унутра и почели да загледамо, видело се да млин није радио,
био је закочен, није се окретао точак. На велику нашу срећу, у кошу је била
добра хрпа кукурузна брашна, тек измлевена и жутила се као злато. Би нам
мило што ћемо напунити ранце, али и немило што је то било све брашно које
се у млину налазило.
—Мора да је неке сиротиње, колико га је мало — рекох Митру, који ме
погледа у очи и већ знадох шта мисли — да морамо узимати па ма чије било.
Тако смо узели око 10 — 15 кг кукурузна брашна, остало је мало мање у
кошу. Требало је сада ићи узастрану и носити тежак ранац на леђима.
Путовали смо целу ноћ, увек узастрану, покаткад би сели и одморили се, увек
са размишљањем — хоће ли бити потере за узетим брашном? Шта, ако УДБА
има и овде своје прсте, доведе у везу са догађајем пре два дана у Дреници,
онда ће нам стати пресецати пут. Како она може знати куд идемо, кад нико
није пао жив у руке?
То су већ планинске косе, по гребенима равне а по увалама шумовите. Те
стране, којима смо ноћу путовали, биле су окренуте према Призрену и
Ђаковици, док ће сутра-дан, кад пређемо на другу страну, бити према Косову
пољу, са већим шумама и пространством. Можда се планина звала Чичевица?
То је био нижи сплет планина, обронци Шар-Планине. Са поуздањем смо
говорили да смо се већ прихватили планина и да их нећемо напуштати до
грчке границе. Али наше предвиђање није било поуздано, јер смо се, при
изласку на планину, нашли у опасности већој него икад пре! Само је Божје
провиђење хтело да нас не покосе машинске пушке Удбе и њене војске која
је те ноћи логоровала на пропланцима где смо и ми хтели „отсести“!
Срећом прешли смо голетан простор док је још био мрак, ушли у
шумовит огранак који је захватао по површини планине, па нас је спасла
шума и дрвеће од ока војничких патрола по планини. Зашли смо у огранак
шуме у којој су биле високе букве са гранама и густим лишћем на њима.
Потпали у удолину, хтели смо да изађемо на пропланак и осмотримо места за
предањивање. Били смо уморни путујући целу ноћ узастрану, и носећи
прилично тешке ранце. Тек што се расвитало, када смо тихо пролазили кроз
шуму, прочу се више гласова на пропланку на који мислимо изаћи за
неколико минута! Чим погледасмо у том правцу угледасмо 4-5 војника са
цевима испод пеларина којима су били огрнути, јер је ромињала ситна киша;
они су пресецали пут испред нас и одлазили негде у близину где је био њихов
логор. У први мах били смо на њиховом оку и да су окренули поглед на нашу
страну видели би нас лако. Срећом што су гледали у правцу свог бивака.
Заклонивши се за букова стабла, ми смо стајали и посматрали куда одлазе.
Стајали смо као пред крајем живота који је дошао, и нема се куд! Ми смо се
нашли у таквом шкрипцу да нас је само Бог могао спасти. Огранак шуме
(високо дрвеће, види се крозањ) био је мали, около пропланци и голет —
нисмо се могли повући ни на коју страну, свугде би били примећени! То је
био час живота и смрти, предвиђања за спасавање била су пропала, остајало
је веровање у суђени час, веровање у Бога и његов спас!
Нисмо још знали да војници које смо видели имају бивак одмах позади
пропланка. Да смо то знали, сигурно не би имали толико смелости и
стрпљења да останемо пред њиховим „носом“ цео летњи дан, под сталном
претњом (сваког тренутка) да будемо откривени. Мислили смо да су они
наишли и прошли, да можда неће више туда пролазити, или да се они крећу
некуда по тим планинама, да осматрају, и да је опасно излагати се на видна
места. Немајући куда да се извучемо, остали смо ту, у омару где је било
проређено дрвеће, али при крају где је био један густ грмен у коме се морало
лежати потрбушке. Тако смо, 25. јун 1950, најдужи по времену и преживљају,
провели у лежећем ставу, са развитим бомбама и откоченим пушкама,
готовим на самоодбрану или самоубиство! Какав излив несреће и свих јада
на нас, да ту, у „божјој планини“, дођемо у чељуст УДБ-и, „као ћуку тица“,
да нас, замало, поједе мрак?!
Није то било стајати у опасности неколико часова, као што се то раније
понекад догађало, него цео дан, од сванућа до потпуног мрака, још онда када
је дан најдужи у години! Сталним лежањем на стомаку настало би гушење у
плућима које је изазивало роптање у грлу и нагон на кашаљ који се морао
силом загушивати. Од укочености лежањем на једном месту, хватали су
грчеви ноге и стискање вилица да се не испусти глас који би нас могао одати.
Најпре нисмо осетили тежину опасности у којој се налазимо, али када су
војници почели да шетају около нас; да купе сува дрва по шуми, да иду на
воду, где су направили малу локвицу у прлини, где се цедила вода из
настраните главице; када смо стали слутити да имају и псето (које би нас
најпре открило), онда смо били напети као кад се стоји пред готовом смрћу.
Дан је био као наручен, леп, сунце сијало по младом буковом лишћу,
пријатно топло, ведрина неба, која се могла видети између растављених
букава, просто се сијала од плаветнила и давала вољу да се живи, да се
полети из оклопа где смо приковани за земљу, и узалуд имамо живота, али се
од ње не можемо одвојити, него је грлимо грудима, да нас не ода
разбојницима који би нам просули крв, чим би нас приметили. Не можемо да
верујемо да нас нису видела два младића, која шетају у униформи, без
пушака, испред нашег грмена, само десетак метара удаљени! Стално чујемо
жагор и лармање преко превоја, али не можемо видети где седе, где кувају
храну и колико их има? Вероватно да је била нека јача патрола од 10 — 15
људи, која је крстарила по планинама. Такве су „теренске чете“ биле
успостављене, да крстаре планинама, у нашим местима у Херцеговини, из
које смо пошли на овај тешки пут кроз беспуће.
Ми смо, живећи по шумама, последњих пет година, преокренули своје
живљење у ноћ, уместо дана. Кад год смо пали у опасност у току дана,
ишчекивали смо ноћ „као озебао сунце“. По ноћи путујемо, по мраку
тражимо воду, храну, место за предањивање, пролазимо кроз села, загледамо
истакнуте куће, мостове на рекама, одмарамо се у гробљима, читамо написе
на споменицима; гледамо у арнаутске авлије — како су грађене; ама све, што
се односи у продужењу пута за Грчку, остварујемо по ноћи! — Такве су
околности, не можемо избећи ноћ којом се служе и други типови људи —
криминални и неваљали.
Залуду је био леп дан 25. јуна 1950. Ми смо једва чекали да га нестане, да
зађе сунце, да покрије мрак. Изгледало је да наши непријатељи, који су
уживали у лепоти дана, нису радо чекали ноћ у планини. Порано је нестало
гласа од њих, нико се није појављивао по пропланку; за нас је било мало
лакше, да бар не мислимо оно најгоре, али смо ипак сачекали у непокретању
док се смркне. Када смо устали на укочене и претрнуле ноге, просто нас нису
држале усправно. Лаким покретима и са опрезношћу повукли смо се, најпре
назад, а после заобилажењем, хватали свој правац. Сваливши се у једну
страну која се црнила од ноћи и густе, јелове и букове, горе по њој. Просто
смо били награђени, после толико патње преко дана, као да смо пали у
душек, кад нађосмо место да се одморимо. Овде их нема, ово је наша
постеља, лећи ћемо овде и спавати до зоре; кад се одморимо правићемо план
за сутра. Тако смо били одушевљени што смо упали у „матицу“ коју човек
заобилази у сред дана, а камо ли усред ноћи. Били смо сада оскрбљени
храном, скували смо густ скроб од брашна, које замало није било крваво, у
кантици коју не престајемо носити. Пред зору ће настати покрет уз планину,
када ће нас ухватити магла и облаци, са кишом и ветром, са муњама и
громовима.
ПОГЛЕД СА ШАР ПЛАНИНЕ
На Видовдан 1950. Године
После несреће која нас снађе у Дреници, између Косова и Метохије, нада
у успех на путу за Грчку као да беше изгубљена. Од петорице четника колико
нас пође из Херцеговине тројица падоше под ударцима партизанских и
арнаутских куршума у шиптарском селу код реке Мируше. Уз њих нам оста и
оно мало оскудне спреме за оријентацију (школска мапа и компас).
Изненадно страдање узе нам добар део моралне снаге, обхрваше нас мисли
— куда ћемо сами „без игде икога“ у непознатом насељу и поред
непријатеља који трага за нама?
Да се пењемо на Шару, на онај највећи врх што се уздиже у небо
(Љуботен 2496 м.), да са њега разгледамо „око себе“ и „одредимо“ будући
правац ка грчкој граници — беше замисао нас двојице, по ко зна који пут
„претеклих“, четника. Последњи смо из свога краја који још носимо оружје и
четничке знаке на шајкачама, по чему би нас једини познали „ко смо“, да нам
дођу главе наши и народни непријатељи — комунисти.
Из планине Чичевице, или Голеша, што су јој стране окренуте према
Косову Пољу, зуримо у врхове Шаре и размишљамо „о судбини“ која нам
већ 10 година одређује наше „Бити или не бити“. Та планина, на којој се
налазимо, једва да се може назвати „планином“ према планинским врховима
Шар-Планине, који се дужу у облаке, тек што смо стали на прву „степеницу“
тих природних „облакодера“ на које се мислило пети. Седимо у трави и не
видимо се из ње на пропланку који је заокружен гором и зеленилом, а, горе,
куда су упрти погледи, тек што је испрошарало гребење планинских страна
испод снега који се лагано и споро топи. На свима врховима нема снега, они
су гологлави и поносни, неки зашиљени а неки тупи, у нереду су поређани,
мањи и већи, и изгледају као стогови сена на великом божјем гувну где је
свему дато место за дивљење.
— Идимо тамо у те планинске лавиринте где се без Тезејевог конца не
налази краја ни излаза — осокољавамо своју изморену снагу и напајамо душу
неком неизмерном крепошћу која се добија у корацима преко пустиње.
Погледајмо још једном за собом, из те планине одакле посматрамо Шару,
на тужно и поносно српско Косово Поље, што су га мутни облаци оградили
из којих севају муње и наговештавају кишу са провалом облака, која ће се
сручити и по нама као и по становницима Косова, што су од недавна
променили господаре. Један млаз сунца пробијао је кроз затамљено небо,
озго са севера, из Србије, и указао нам видике Косова Поља, да нам у
потсвести искрсну цар-Лазареви браниоци Слободе, да замислимо Милоша
са ножем у десници како стаде на пут свему што носи ропство српском
народу, да у Милошевој узвишеној жртви, датој за Отаџбину, добијемо
надахнуће за своје муке и невоље које нам искрсавају на свакодневном путу.
Сагледасмо у визији и црвене косовске божуре, који непрекидно изничу из
топле српске крви и кроз векове, својим благотворним мирисом, напајају
српска покољења. Пред тим српским огледалом помирисмо се са страшним
удесом који нам је „предат“ у аманет, да га носимо под мученичким крстом
на Голготу без које нема Србину васкрснућа.
Поглед с једне планине у другу увек је непроценљив, очи су лажне вели
Стари Вујадин, ми смо замишљали да ћемо се попети на Љуботен за две
ноћи. Преко планинских венаца који се нижу попреко (као што су шарпланински) ничије
око не може проценити даљину, иза сваког венца или
ланца налази се стрмина низ коју се треба спуштати и пети на другу страну.
Уместо две предвиђене ноћи путовали смо четири док смо се попели крај
горостасног и највећег врха на Шар-Планини. Прву ноћ смо прошли испод
жичане железнице којом је преношена руда из неког брда на железничку
станицу (опет ,,неког“) малог места у близини Тетова (?). Другу ноћ смо
запали у непролазне литице из којих смо се једва ишчупали и тада смо тек
били дошли под подножје виса на који се требало пети. Кроз планински
расцеп сужен стенама и обрастао у разноврсну шуму једва да се понегде
видело парче неба над главом, а камо ли „правац“ куда треба ићи. У потоку
који вијуга као змија између сурваних стена и испреплетаног растења, куда
нема трага од човека и животиња којим он господари, опрасмо прљаву одећу
и осушисмо је на гранама које обасјава сунце. Пред смркавање наложисмо
малу ватрицу и скувасмо вечеру — уобичајени скроб од кукурузна брашна.
За нас се већ одавно променио дан у ноћ а ноћ у дан — ноћу се крећемо и
путујемо из планине у планину, ложимо ватру по дубодолинама, кувамо или
печемо храну а даном се измакнемо у какав тврд предео из кога се може
осматрати, давати отпор нападачу и евентуално повући се са сигурношћу.
Такав је шумски живот, мораш се држати „прописа“, стечених из искустава,
ако мислиш да живиш.
Корен из кога је изникао овај планински зуб, на који се пењемо, био је
усечен и нагиб стране није био „благ“ (како се то у геометрији каже) него
скоро усправан одмах из „темеља“. При дну стране расте права и висока
јелова и букова шума а око средине стране она постаје крива и кржљава, док
је затим потпуно нестаје.
Те ноћи, уочи Видовдана (1950), било је ведро небо, месец је осветљавао
неке друге врхове и стране што је из сенке, којом ми идемо, изгледало више
него чаробно лепо — као да је камење било од сребра по којем је месец
просуо своје „зраке“. Није било ветра нити икаквог ваздушног струјања па је
тишина царовала као у вечном спокоју. На сваком одмору који су били чести,
падали смо у размишљања о стварима која нису била „нужно потребна“.
Наилазиле су сасвим друге мисли — о човекову животу и његовој „судбини“
која му је различито наклоњена. Док смо ми „прости“ и „мали“ људи бленули
у литице по Шари, што их месец претвара у сребрну боју, дочаравали себи
велико „постигнуће“ што се савлађивањем разноврсних препрека боримо за
слободу — други „велики људи“ безбрижно живе и не дају „пет пара“ за све
идеале које ми замишљамо!
На једном одмору трже ме једна мисао и упитах:
—Митре! Јесмо ли ми заведени?
— Да, вели Митар, ако залутамо у овим гудурама биће да се повуче док се
пронађе Грчка.
— Не мислим на то него, знаш, на оне сталне комунистичке приче „да
смо заведени“. Видиш, велим, само смо нас двојица а поред погинулих
стотине су их живих и нико нема с нама!? Видио си онога Рада код кога смо
последњи пут били на разговору, и он је био четник као ти и ја, па си га чуо
шта вели: — Пошли сте тим путем па ваља вам издржати. Борите се. Не
клоните. Не предајте се!!! Све ово што нам је рекао, у знаку охрабрења, он
сам није одржао, а нама дава савете, чудно, зар не? Мислиш ли ти да нико
други није могао издржати ове тешкоће сем нас двојице, да смо ми
најидеалнији борци за слободу која се водила под старешинством Драже
Михаиловића?
— Далеко од тога — да човеку нема равна, али, видиш, свак одабира свој
пут и правац — мени је овај најдражи па што год ме снађе на њему.
—Ниси, дакле, заведен?
—Не дао Бог. Како би био заведен; та видиш ли докле сам догурао и
нигде се нисам пожалио да ми је тешко.
— Не. Хвала ти за то. Ми ћемо наставити овим путем па хтео ко други или
не. После овог разговора још слађе прионусмо узастрану да се попнемо „на
брдо“ са кога се могло више видети.
Опет на другим одморима, узаслоњени леђима уз оброњен камен,
упирали смо поглед у небо и посматрали крупне и појединачне звезде према
којима смо, донекле, и правац пута одређивали. Северњачу смо већ добро
знали пратити и увек ишли супротно „од ње“ — у правцу југа. Мала и велика
кола која се касније појављују, Влашиће пред зору, и Даницу пред свануће;
све су те познате звезде служиле као неки часовник према коме се одмеравао
пут преко планине.
—Боже мој, вели Митар, колико смо далеко одмакли од свога родног
краја а све ове звезде као да гледам испред своје куће, као да оно наше небо
иде за нама! И заиста, одакле год човек гледао, под сваким сводом неба
звезде су исте — рађају се, залазе и стоје, као кад се гледају „испред своје
куће“ — како рече Митар.
Примицањем врху сташе дочекивати намети снега; онај далеки једва
уочљиви снег што смо га пре 15 дана гледали из планине Жљеба (изнад
Пећи), кога смо замишљали „спасавајући“ — да се докопамо планине на којој
он лежи, сада је био под нашим ногама, али то још није био ни почетак наше
будуће „одисеје“ и ступање на тло стародревне Јеладе.
Пуцала је зора свуда изнад Душанове Србије али, на Шари крај
Љуботена, сунце ће најпре да огреје нас и зато пркосимо хладноћи која нас
поткопава уморне и мокре од зноја, од ноћног пута узастрану. Видети прво
наговештење рађања сунца са Шар—Планине, и све оне пурпурне боје које се
наизменично ређају сваког тренутка док се разбије ноћ и појави дан на
позорницу, није било без занимљивости и великог интереса, и за нас који
напуштамо своју Отаџбину и одлазимо под „туђе небо“.
Нисмо се попели на врх Љуботена јер нам је тај правац био у лево а и
урвине су нас одбијале да идемо тамо, па зато седимо, паралелно од њега, на
другом мало мањем врху чије име ко зна је ли и обележено на земљописној
карти, јер је толико много врхова на Шар-Планини. Освануо је леп летњи
дан, српски Видовдан, небо чисто без игде облака. Изјутра је било мало
тамно доле по Јужној Србији али је ојачавањем сунца пара из земље исушила
и простор постао чист и прегледан на све стране докле је људско око могло
допрети. Ми нисмо никада имали такву прилику да седимо на једном
узвишењу одакле је преглед био толико широк и простран. Видела се, ваљда,
цела површина Јужне Србије, која је тако чаробна и лепа. На другој страни
(западној) према Албанији нанизани чопори планина чије су се литице сијале
на сунцу као да су од сребра. Тамо од куда смо дошли, Косова и Метохије,
потпали су под сенке нижих планина али се преко њих виде веће и даље
планине као што је Жљеб и Суве планине. Под нама, у подножју Шаре, од
Тетова до Гостивара, протеже се зелена раван преко које сече колски пут а
обоје пресеца река Вардар. Вардарева изворишта су, ту негде, под нама,
сутрадан ћемо на њих нагазити. Вардар је занимљив по своме спуштању из
Шаре, као да је потекао изненада, испод провале облака, продире пољем иза
Суве Горе и замиче у Душано Скопље.
Поглед преко Шар—Планине, на југ, куда је наш будући правац следио је
помисао када се све то, чудо од природе, мора проћи!
— Погледај, брате мили, колико је ових „стогова“ што су поседали на овој
огромној пучини, ко ће све преко њих проћи — велим своме сапутнику
Митру Црногорцу!
—Не плаши се планине, она је наша мајка, срећни смо кад смо се ње
докопали — одговара Митар, поносан што „надгледа“ поља и низину као
какав сури орао из своје литице. Развесељени лепим даном и очарани
простором око себе, и на све стране у даљину, испуњени чистим ваздухом, и
животом где се слободно дише, нисмо били ни гладни ни жедни, нити смо
падали у очајање шта ће наредни дан донети — како ће се и куда ће се
прегазити Шар-Планина! У мислима смо понирали у рано детињство када је
отац или стриц певао уз гусле о Марку Краљевићу и Шар-Планини па смо
повели мало шаљиви разговор:
— Да ми је знати, вели Митар, куда ли је Марко претурао буздован преко
Шаре те му је пао у море?
— Ко зна је ли га и претурио, та видиш ли која је даљина!
— Како да није, у то не треба сумњати, то су боље знали они који су
дељали гусле и певали песме уз њих.
— Добро, нека буде, а где су виле, што су с Марком диваниле, у коме су
врху од Шаре?
— Ти знаш да су се виле посакривале од како је нестало јунака, не треба
се уздати да ћеш иједну видети при пролазу преко Шаре.
—Шта мислиш, јесу ли оно чобанице, што се јави пред њима онолико
мноштво оваца, тамо у даљини?
—Оно су Шиптари, са ћулавима на главама, нема овде чобаница као код
нас, мој побратиме...
Цео Видовдан (1950) преседисмо на шар-планинском врху крај Љуботена
— разгледајући површину Шаре и далеку низину испод нас. Безброј мисли
навирале су сваког часа при погледима на разнолик и широк простор пред
очима. Све док је текло дана грејали смо се на сунцу, ближи сунцу и слободи
од осталих грађана наше поробљене Отаџбине. Сунце је било благо и
оживљавало нам уморно тело, док је животворни планински ваздух напајао
све наше биће и подизао моралну снагу на трновитом путу којим смо ишли.
Пили смо хладну воду што се топила испод снежних намета и јели слатко
оскудну храну коју смо имали, задовољни што смо здрави и поносни што
пркосимо свим удруженим тешкоћама.
Сунце је прешло преко небеског свода испод Шаре и почело да пада у
зажарену румен, тамо негде куда је и наш правац пута за Грчку. Настало је
растајање са даном и одмором, на горостасном врху, и спуштање у мрачне
провалије куда је покривала ноћ и беспуће. Прошлост је остајала у лепој и
неувелој успомени а будућност се отварала пред нама у коју је требало
гледати добро отвореним очима, ако се жели постићи циљ коме се стремило.
Удаљавали смо се од свога родног краја, од робова и гробова; живих што
су злопатили под комунистичким ропством и мртвих што су трунули под
земљом. Последње жртве из нашег малог јата вероватно су се распадале
непокретне покрај шиптарског села у Прекорупљу између Косова и
Метохије, док је нама двојици удес плео мрежу у коју срећом нисмо упали.
Над Отаџбином се затварало небо па су и уздаси напаћеног народа остали
пригушени. Понављали су се тешки дани српског робовања које је Владика
Раде најбоље срочио у стиху:
Земља стење, а небеса ћуте.
Вјеро права, кукавна сирото!
Страшно племе, доклен ћеш спавати?
Неки један, то је ка ниједан,
Нако да је више мученија.
Вражја сила отсвуд оклопила!
Да је игдје брата у свијету,
Да пожали, ка да би помога!
НОЋНО ПУТОВАЊЕ ПРЕКО ШАР ПЛАНИНЕ
Од Видовдана до Петровдана (1950), око 15 дана, проведено је у ноћном
путовању преко шарпланинских страна, урвина и гломазних врхова, које смо
сретали сваке ноћи. Ко год прочита ово поглавље приметиће: — зашто се
морало путовати ноћу планином каква је Шара, та она има преко десет
врхова по својој површини, који достижу висину преко 2,500 метара? Где има
веће пустиње него у таквој пространој и високој планини? Таква је мисао
владала код нас, чим смо угледали Шар-Планину, чак из пл. Жљеба изнад
Метохије. Тако смо мислили кад смо били у њеном подножју; све док се
нисмо попели крај Љуботена и видели очима где се налазимо. Већина
српских планина, куда смо путовали у доба рата и четничке борбе, има своје
„венце“, који су краћи или дужи, али већином повезани и лако се њима иде,
кад се испне на површину. Али, Шар-Планина има сасвим друкчији
планински склоп, њен је венац испресецан дубоким усецима, све до дна, до
темеља где планина ниче! Када смо гледали са врха, крај Љуботена, на
Видовдан, ми нисмо приметили „бразде“ које нам треба пресецати — њих су
заклањали наслагани врхови, неки мањи, неки већи. Била је права мистерија
сазнати шта се крије иза другог виса, када би се један прешао. Зато је наше
пешачење преко Шар-Планине узело 15 дана, што се ишло узастрану и
низастрану — преко зуба тестере.
Не мало смо били изненађени, одмах први дан, ступањем на „тло“ Шаре,
да по њој нећемо моћи путовати дању, како смо то „сигурно“ замишљали,
молећи небо и земљу да се докопамо ње. То је било царство чобана, оваца,
коња, говеда, овчарских паса; и орлова који седе на литицама и разгледају
„шта се ради“ испод њих! Ко је тај свет туда, што је заузео Маркову Шару,
што нам не да певајући да идемо планином, као кад је Марко преко ње
пролазио? По оделу чобана не може се установити јесу ли све само Арнаути,
који се распознају по белим чакширама и ћулавима. Са настанком „нове ере“
(под комунизмом) изменила се и народна ношња, има свакаквих капа на
главама „усрећених“ глава, белосветских дроњака, што је давала УНРА и
друге „социјалне“ организације да усреће „земљу раја“. Али, опет је
сиротиња остала сиротиња, иако су јој дати отпаци америчке и друге помоћи.
Шиптар у Шари и даље живи на начин каквим су живели Индијанци у
Америци. Не може култура Швајцарске да продре у шар-планинске Алпе, да
се тај шаролики простор претвори у туристичке оазе, привуче капитал
обесних људи и жена (оних који имају пара) да га троше и уживају у
природи. Док су Словенци, на другом крају државе, „опитомили“ своје
планине, дотле је Јужна и Стара Србија са својим шар-планинским Алпама,
остала дивљина и ником привлачна. Народ стиче културу додирима и
познанствима, добијањем инспирације из онога што се већ постигло,
долажењем до мисли да ствара и унапређује свој културни ниво. У
шарпланинском Шиптару, кад би се порадило на његовом просвећивању, не
би се гледао вук који само напада и отима туђе. Човек је у овим планинама,
по Шари и Проклетијама, подивљао вековима истиснут из додира са
културним народима. Нас су прогониле државне власти, наравно
комунистичке државе, а где смо се скривали? — Тамо где живе Шиптари!
Нису ли и они некад, бежећи од неког зла, нашли окућиште ту у тим
урвинама што су их заклањале од потера. Ми не желимо сусрете са њима, ми
се кријемо од њих, али кад их видимо како живе, како се злопате по пустим
планинама, помислимо да смо слични по патњама: Шиптар ложи ватру у
једној долини и кува скроб на њој, ми ложимо ватру у другој долини (не тако
близу) и кувамо скроб, исто као што и он кува. Он је изолован и сам, и ми
исто тако. Он иде опрезно кроз шуму и гледа на све стране, и ми то чинимо.
Он пада на колена кад пије воде, и ми исто тако. Кад седне да се одмори,
изађе на видно место и зури у простор око себе и „филозофира“ о својој
судбини. Излази на сунце из сенке гора да се огреје, „куња“ под топлим
зрацима и снива снове своје будућности, можда ружичасте, јер га је сунце
разблажило од рђавих мисли. Тако исто и ми чинимо као „одметници“, које
прогони комунистичка држава. Разлика је у томе, што они признају државу и
власт, било с вољом или не, док је ми не признајемо и кажемо за себе да смо
слободни. У чему се састоји наша слобода, кад путујемо ноћу преко планина,
кад избегавамо сусрет са човеком, кад немамо ни парчета земље где би се
окућили, наложили ватру, скували вечеру и гласно разговарали? Наша је
слобода у замисли, боримо се да дођемо до ње, са патњама, са муком,
стичемо њену цену, ми знамо из искуства шта она значи. Зато се стално
опомињемо да је она најдраже благо што се може имати. А шта ако нам
прекрате животе непријатељи наше слободе, као што су успели да ураде са
нашим саборцима недељу дана раније? Ништа ново! Хиљаде су пале за исту
ствар, пре нас, па ко је осетио плод њихове жртве? Јесте, осетио је у томе што
се надовезује борба за слободу, што се не прекида давање „благородне“
жртве на олтар Отаџбине. Човекова је дужност, ако хоће да живе, да се бори
за слободу.
Оваква размишљања, о животу, о слободи, о борби за опстанак, уследила
су посматрањем огромног простора на све стране. Има на Шар-Планини
таквих врхова, на које смо се пели, да „одредимо правац пута“, да се са њих
може видети цела Јужна Србија и део Албаније. Ми смо се задовољавали
гледањем у бескрајни простор и примењивали то вечно постојање на
ништавост човека који пузи на земљи. „Шта је човек, као једно живинче,
данас јесте а сутра га није“ (Његош). Сваки дан гледамо друкчију претставу:
Један дан смо гледали у Проклетије, албанска села испод ње, литице и амбисе
по њој. Гледати венац Проклетија, из Шар-Планине при заласку сунца, када
је ведро небо, и доба лета, најлепша је слика у златној боји која се може
сагледати. Гребенасти врхови по венцу планине, који је бескрајно дугачак,
постану оивичени златном жицом, као муња која сине из облака. Настане
преливање боја: сјајних као растопљено злато, ужарених као усијано гвожђе,
док падањем сунца настају мекше боје, као кора од наранџи и при крају бледе
као лимун, док се напослетку не угаси све и завије у мрак и таму. Али рогови
Проклетија стрче услед црне ноћи, они онда личе на чудеса из апокалипсе. За
нас је, било од интереса гледати простор куда је отступала српска војска
1915. године.
—Погледај, мили брате, велим Митру, оне камене планине, где се не види
земље ни дрвета, где се сјаје голе литице, онуда су српски ратници, из Првог
светског рата, крчили себи пут у слободу, а налазили смрт! Замисли само
путовати онуда, усред зиме, под маглама и црним облацима!
—Ми не дајемо ништа од себе, како су они давали у борби за слободу.
Ми се пребацујемо по Шар-Планини, с једног врха на други; гледамо где
ћемо прићи кришом чобану, узети једног јалова брава из много хиљада оваца
које се јаве планинама.
—Кажемо да нам је обућа попустила, док газимо најбоље пашњаке у
држави, а како је њима било босим газити снег кроз оне гудуре које гледаш
својим очима?
— Питали смо се у чуду, гледањем у планину саливену од камена, где је
могла бити та злохуда стаза, куда су прошла четири вола и пренели живи
костур краља Петра Првог Ослободиоца?
— Ми отступамо у истом правцу где су отступали наши преци, али су они
носили Србију са собом, силна војска од сто хиљада јавила се тим гудурама,
Краљ и влада, војводе и ђенерали, просветни и културни радници, ђаци и
наставници — све. А шта смо ми, и кога ми претстављамо? Занеми човек при
помисли како је било онда, а како је данас!?
Сунце је зашло на једном врху Шаре, сутра ћемо се наћи на другоме и
осматрати другу страну, што нам све даје полета за подношење тешкоћа, када
је у питању да се настави борба за слободу.
—Спустимо се доле у ону урвину, испод које искаче Вардар и трчи
низастрану у поље крај Гостивара, напијмо се воде на извору те чувене реке
што натапа поља кроз Душанову Србију.
— Чекај, каже Митар, док се повуку чобани у своје „базе“, које никако не
можемо да пронађемо, тако су скривени негде у удолинама!
Силазимо низ равну страну, али толико стрму да нам ранци додирују
земљу за леђима. Често падамо на леђа и клизамо се на њима све док нас не
дочека нека мања зараван, где се уставимо и поново устајемо, седајући у
мрак куда би се могло лакше спуштати у долину где извире Вардар.
Силажења са планинских висова нису била кратка, остављало се по пола
ноћи док се нађе крај дна одакле су „поникли“. Извориште реке Вардара је
састављено од више планинских потока, и једне стране која је сва подбујала
под водом, где расте нека испреплетана трава, у коју, кад се загази у њу,
упадају ноге. Хтели смо да пређемо преко те подводне стране, јер нас је туда
„пут водио“, али смо се морали вратити назад и заобићи тај простор у који се
тонуло. Изгледало је да се из те подбујале стране, где нису пробијали извори,
цедила вода, негде униже; на другом месту, које нисмо видели, стварала је
количину воде и придруживала се другим потоцима. Ипак, нисмо наишли на
неку пећину, која би претстављала главни извор реке (ако такве има), мада
смо гледањем из планине, мислили да ћемо наићи на тако нешто слично.
Дуго у ноћи користили смо један јачи поток Вардареве притоке, путујући
поред њега, јер се на другу страну није имало куд свратити. Поново смо се
нашли у жљебу (клисури) две окомите стране по којима је расла јелова и
букова шума, са гребенима стена и литица прошараних по странама. У
кориту потока (мање реке) је мрачно, и када није ноћ, јер сунце ту не
огрејава, можда ни три сата у току дана! Прелазили смо с једне на другу
страну често пута, због тога што се није могло проћи од препречених стена и
литица у уском кањону речице. Када смо већ загазили у процеп двеју стрмих
страна, морало се ићи њиме, док се не „укаже“ излаз у страну којом би
желели путовати, да се испнемо на неко друго узвишење, да осмотримо
„будући правац“.
Да ли је било туда змија или каквих других пузећих гмизваца, који
смртно уједају? — Нисмо знали, нити чак помишљали на то. Прелажењем
преко клизавих стена, које до пола леже у води, а од пола су обрасле у
маховину, по ноћи и мраку, била је пука случајност да не станемо на змије —
ако их је било!
На једном одмору било је гледање куда се може прећи на другу страну
воде, јер литица не да да се иде даље једном страном. Узаслоњени уз амбис,
гледамо на небо којег има врло мало изнад нас; види се покоја звезда и то је
све. Увек налети неко друго размишљање, о чему не би требало да се мисли,
не бар сад, кад је у питању како ћемо се ишчупати из процепа у који смо
запали.
— Боже мој, где су нас ноге донеле? Зар нема никаква другог пута, по
оволикој планини, бољег и погоднијег од овога? — Пита зачуђено Митар,
себе, и мене. Стварно за чуђење — код толиког планинског простора, па да
се, незнањем или немогућношћу, сабијемо у кланац где нема излаза! Ја, га
тобож, тешим, да не окривљује себе што је запао у теснац због непознавања
козијих стаза по Шар-Планини.
—Нису ово наше планине, мој Митре, где смо познавали сваку долину,
сваки кланац и прелаз на тврду месту; немој се узнемиравати, биће оваквих
кланаца још.
Свако „филозофирање“ је предмет слабљења воље за животом, док је ово
наше, у планини, без најосновнијих потреба за живот, било сувишно и
непотребно. Нама треба снаге и воље да савлађујемо тешкоће.
Ипак се нашао крај суженом простору, изашло се из теснаца и стало на
шири простор; међупланинска долина и размакнуте стране. Таман што смо
стали, да видимо куда ћемо окренути, кад осетисмо мирис ватре!
—Зар и овде? — погледасмо се и слегосмо раменима, мислећи на
Шиптаре који су свугде заузели планину. Пронађосмо, потом, друго точило
које је, по нашем схваћању, водило „право“ куда треба да изађемо на неки
врх у продужењу правца. Идући точилом кроз гомиле обореног камења, што
се отискало из литица, које се сиве пред нама, наиђосмо на једну пећину која
нам се свиде да останемо на предањивању у њој, кувању пуре и печењу
погаче. Уз то је падала ситна киша, па нам се није ишло по роси, да квасимо
одећу и обућу, о чему се морало водити рачуна. — Не може да се дође до
хлеба, камоли до одеће.
Мада је изгледало да се налазимо у тврдом и непролазном делу планине,
опет се, у неко доба дана, прочуше Шиптари, вичући на коње изнад нас, где
је била путања и водила ка врху планинског масива; куда смо и ми
намеравали поћи после завршетка посла око спремања хране. Када се
смрачило наложили смо малу ватру у пећини, скували качамак и испекли
танку погачу у жару од сувих дрва. Негде после поноћи кренусмо на пут.
Нашавши путању којом су Шиптари проводили коње, ми смо је користили
све док нас не дочекаше „врата“ на која смо сумњали да одмах прођемо. То је
био пролаз између две литице, којим се једва коњ могао провести, онај којим
се служе Шиптари. Је ли то била природно пропукла литица, или су Шиптари
провалили неким својим начином, ми нисмо могли установити. Било нам је
сумњиво проћи кроз тако узан простор, зато што не знамо шта је на другој
страни тих „волшебних“ врата. После дужег оклевања, немајући куда на
другу страну, пођосмо опрезно кроз „тунел“ од неколико метара дужине. Као
да смо прешли у други свет, указа се светлији простор; једна повећа ледина,
на њој торина пуна оваца, около стране голе и камените али пролазне. Како је
било касно, после пола ноћи, то нас не приметише пси; све је било „утврдило
мртвим сном“.
— Таман, испала добра прилика, да узмемо једног брава из оне велике
торине, што је притисла целу ледину. Ово мора бити неки „колектив“; нема
једно домаћинство оволико стоке.
Седимо под литицом и планирамо како се може примаћи торини да нас не
примете пси и чобани? Све и да успемо прићи, стока ће кад нас види, побећи
од нас, направити тутањ који ће разбудити псе и чобане. Опет размишљамо,
ако Шиптар има пушку, примети ли нас, гађаће с правом да брани стоку. То
је планински човек, научен да лови, па зна да погоди првим метком. Ту нема
колибе, нити се може знати где Шиптар, један или више, лежи. Он се негде
сакрио да се не види, можда и сумња у некога, да не дође по ноћи и убије га.
Није се играти са овим планинским људима који су врло опрезни.
Поткрепљени храном пре тога, ми смо били куражни више него обично, па
смо сва шиптарска јунаштва одбацили и пошли право торини. Ако нас
примети, пре него приђемо тору, јавићемо се и поразговарати, даћемо му
дувана из Херцеговине, опијанити га да буде мекши, само ако зна српски
говорити. Дођемо на ниску ограду, у којој је лежала стока, зачудо не
примећени ни од кога! Присетимо се соли, која нам се непремиче, просусмо
неколико зрна поред тарабе, стока поче да лиже, да прилази нама, не да бежи,
и тако, помоћу чврстих руку, теглењем за вуну на хрбату, извукосмо преко
ограде једног омањег овна. Нити се стока плаши, нити пси лају, нема ни газде
од оваца да се јавља — баш добро!
Да није грехота, проклеће нас каква сиротиња!
— Каква сиротиња? Та видиш ли колико их има, чак их је класирао по
преградама: у једној јалова стока у другој музаре!
Споразумевамо се и одмичемо са овном. Треба нам прећи преко ледине, а
после ће дочекати шума, а далеко где месец греје, види се снег и литице.
Стићи ћемо тамо док сване, одрати овна ставити му месо у кожу, закопати у
снег, удаљити се од тог места, одакле се може посматрати. Ако навале
Арнаути у потеру, нек носе овна, њихов је и био, немамо шта изгубити.
Оно што смо тада запазили било је, како се пси буде кад „утврде“ испред
зоре. Најпре стану да мумлају, да јече, па почну полако да лају. А онда, кад се
„отрезне“, стану да скачу као бесни и да не престају са лавежом.
Нисмо прошли без напада љутих овчарских паса, брзо су нас намирисали
и напали свом жестином, замало а да не отеше овна. Пробуђени чобани сташе
да буљечу, мислећи ваљда да су вукови, испалише неколико метака и опет се
стишаше. На нашем путу није било препрека, ишло се лако по површини
планине где је голетан простор. Једино што је било хладно, по долинама је
још лежао снег, локве воде и лед. У једном од снежних наноса, који су остали
од прошле зиме, где је било „тунела“, остависно одрта овна у кожи, како смо
већ планирали. Ту је месо могло стајати месец дана, као у хладњаку, да се не
поквари. Једино што је била сумња, ако дојаве чобани стоку, преко дана, у
близину, да би могли пси намирисати и открити закопано месо у снегу. Али
се то није могло избећи све је до „случаја“ и „ако“. Углавном, ми смо се
удаљили од тог места неколико километара, нашли згодну осматрачницу у
планинском вису, одакле смо могли осматрати цео простор на све стране
около. Понели смо грумен снега и топили воду од њега. Имали смо танку
погачу, испечену прошле ноћи. Дан је био леп, још кад се одјутрило —
дивота једна.
У стенама где смо се ушанчили, да преданимо цео летњи дан, из којих су
видици били отворени, далеко на све стране, опет смо падали у мисли и
„студирање филозофије“! Чудо је да човек, чим се нађе на „брду“, почне да
се заноси снагом свога постигнућа!
— Види, кажем Митру, како је сада све под нама; тамо на левој страни
Јужна Србија, на_десној Албанија, под нама су Шиптари и њихове „бачије“
(колибе); под нама су и наши прогонитељи, пси који нас гоне по ноћи, све је
испод наших ногу. Смеје се мој сапатник и види да причам без везе, ствари
које не убеђују много.
— Шта мислиш, како ћемо испећи овна, видиш ли да овуда нема дрва?
— Митар скреће разговор на оно што је „на дневном реду“. Заиста,
озбиљан предмет искрсну пред нас, кад видесмо да нигде нема дрвета „ни од
жеље“, куда се очима може прегледати! Мора негде бити клековине, јер она
расте у висини на планинама. Ма нема ни ње; она би се зеленила да је има.
Ипак нисмо веровали, да нећемо наћи толико дрва да испечемо овна у
толикој планини. Видећемо то, чим падне ноћ, кад будемо ступили у потеру
за дрвима.
На Шар-Планини има толико висова, да је тешко оценити који је највећи.
Али се ипак један од њих издвајао, по ширини темеља одакле је „изникао“, и
боковима који су заобљени као огромни стог сена. Сви врхови по Шари,
гледани из даљине, исте су „грађе“, у виду садевених сена на каквом
огромном гумну. Поменућемо оне што смо испитивањем пронашли њихова
имена: Турчин (2760 м) који је највећи. Он је мењао имена; док су владали
Турци тако се звао, после ослобођења звао се Александров врх; за владавине
комуниста прозван је „Титов врх“. Четврто име је на реду да се зове „Врх
Слободе“ или Слободни Врх, јер је заиста слободан и господар над осталим
врховима. Остали врхови по Шари су: Борислајец (2662), Бистра (1640),
Језерска чука (2604), Црни Врх (2587), Бабашница (2533), Кобилица (2526),
Царево Гумно (2,502), Љуботен (2496). Како се види девет их је на броју, по
висини изнад 2500 метара! Ми смо се „мотали“ 15 дана између њих, док смо
се ишчупали да пређемо у суседну планину Кораб.
Будућа планирања била су: да се снабдемо са храном, стим што ћемо кад
испечемо овна, имати десетак килограма печена меса, док нам брашна још
тече, па ћемо настојати да што више пређемо пута који је још дугачак. Али ће
се цео план помрсити и ми ћемо пасти у нову опасност, страшнију од иједне
пре.
Стигло је вече, чобани се повукли са крдима оваца негде у низину — ко
зна где. Остали смо сами, чинило нам се да смо господари планине. Узевши
овна из „фрижидера“ (снега где је био закопан), продужили смо пут и узгред
тражили дрва. Терен је постајао равнији, није више било оних стрмих страна
и пресецања клисура; ноћи су биле хладне, таман добре, да се боље путује.
Оставили смо више од пола ноћи трагањем по површини планине, да
пронађемо дрва; узалуд је било — нисмо нашли! Код једног језера, којих има
више по Шари, нађосмо две дрвене мотке, са којима су чобани обављали
неку радњу око воде, можда мерили дубину — шта ли? Узесмо их и понесмо,
да једну употребимо за ражањ — кад нађемо дрва, а другу, ломљењем и
цепкањем ножем, употребисмо за ложење мале ватре и кување џигерице. Од
прибора за кување скроба, пуре и свега што се кува, имамо једну кантицу са
повразом, у којој је била пакована маст, око 2-3 кг тежине; њој смо надели
име „брока“. Та ће нас „посуда“ служити за све време нашег пута од 78 дана,
нигде је нећемо изгубити, нигде се неће прошупити, а сто пута је горела на
ватри без воде (када смо кували кромпир и друго поврће без употребе воде)!
Када смо први пут, ко зна откад, појели врућу џигерицу испржену у лоју,
просто се изменисмо у погледу на тешкоће које стоје пред нама. Храна је
живот, без хране нема ни воље, ни добри мисли. Остатак ноћи смо провели у
сталном тражењу клековине; ње мора негде бити, знамо то по другим
планинама да клековина расте и на високим пределима, где друго дрво не
расте.
Пред зору смо нагазили на једно друго језеро, опет нашли неке отпатке од
дрва али врло мало. Трагајући около, наиђосмо на неки камењар и клековину
у њему. Било је сувих грана које су се могле ложити без великог дима и
мириса смоле.
— Баш лепо, — овде ћемо се „населити“ за 24 сата, имамо и дрва и воде.
Споразумевамо се да ћемо лежати у току дана, на сигурном месту, да нас не
примете чобани, ако их туда буде са стоком. Повише нас је једна узвишена
чука, сва од стена и тешко пролазна.
—Идимо горе у врх чуке, лезимо цео дан и осматрајмо куда се ко креће.
Кад се смрачи сађимо у дубодолину и наложимо ватру. Чим будемо испекли
овна, продужићемо пут што се даље може. то је био наш план — шта треба
радити за наредна 24 сата. „Човек снује, а Бог одређује“. Срећа нам није била
наклоњена да завршимо замишљени посао, али је баш Бог био у присуству,
да нас спасе од очигледне смрти.
Осматрали смо цео дан, из чуке где смо заданили, простор око језера и
места где смо планирали спремати храну у току ноћи. Било је прегледно да се
може видети на више страна, куда се крећу чобани са великим крдима оваца
растуреним по пашњацима. Тај дан нико није долазио на језеро, нити близу
нас. Већ смо били навикли да пратимо кретање чобана; они из шуме, где
имају своје торине и колибе, тамо докле шума расте, до средине планине,
почну да се „искрцавају“ око 10 сати изјутра; рашире се по голетним
странама и „пливају“ узастране све до крајних врхова. После подне око 3
сата, почну окретати низастране и полако их нестане пред залазак сунца.
Увек се могу приметити пси који облећу око стоке, крупни и угојени као
јунци. Питали смо се ко су власници толиких гомила оваца? Тада је, по рату,
била у јеку комунистичка колективизација, колхози и совхози, тешко је
веровати да су планинска стада била приватна својина. По чобанима би се
рекло да нису били задовољни, били су мирни и нико није певао (као код
нас), ишли су ћутећи и слабо су се састајали једни с другима, кад стока
полеже и одмара се око подне. Они су били обезбеђени, “од вука и хајдука“,
зато што није било шуме, што је простор голетан и прегледан, па им се није
могло кришом примаћи.
Када је сунце савило да падне за други врх на Шари, чобани одјавили
стоку низастране, остао потпун мир и тишина око нас и простора где
намеравамо ложити ватру и пећи овна, ми смо се спустили са чуке и стали
купити дрва. Прошло је мало времена, када се прочу глас у страни изнад нас.
Као да су из земље изникли! Кад погледасмо у том правцу, угледасмо три
човека, један јаше на коњу, друга два стоје поред њега. Онај што јаше гледа
на двоглед у правцу нас. Стојимо непомично уз сиво камење, које се
изобарало из стране и крупно у висини нашег раста. Чинило нам се да гледају
право у нас и да о нама нешто говоре. Један је показивао руком у нашем
правцу. За тренутак, док непомично стојимо, прочу се глас са друге стране и
одмах помолише главе војника и цеви поред рамена, од оружја кога су
носили. Они се виде до пола. Пролазе поред нас на растојању 15 метара,
више од 25. (После смо их бројали кад су отишли од језера). Да се ико од њих
окренуо на леву страну, одмах би нас угледао. Они су прошли и свратили на
језеро, које је заклоњено од нас, а она тројка са коњем сашла њима у сусрет.
Сви су се искупили код језера. Код нас је искрсла сумња да су нас, они с
брда, видели и сад, кад су сашли доле, казују онима што су прошли поред
нас, па ће извршити опкољавање и претрес. Сунце је зашло, повукао се мрак.
Да искочимо из камењара, не знамо на коју страну, где их све има? Налазимо
се међу њима — војницима граничне страже, потерног оделења — ко зна?
Били смо у критичним тренутцима, нисмо знали шта да радимо. Искрсну
мисао да је дошао крај, треба се бранити и заменити. У крајном случају,
убити се, не пасти жив у руке. Под једном плочом од камена, која је имала
изглед богумилске гробнице из нашег краја, рашарафисмо бомбе и
откочисмо пушке, спремни за последњу борбу. Ту смо се опраштали један с
другим и чекали тренутак да нас разнесу оне црне „крагујевке“ што су нам
набиле жуљеве на стомаку, носећи их издалека, за своју судбину! Нешто смо
говорили о томе... где нам би суђено... код толико кланаца смрти... нико за
нас неће знати... ми немамо никога... сви су наши погинули... Тако, у
стварном очекивању опкољавања и напада, када смо мислима били пренети
на последњи трзај свога живота, сину мисао која побија зле слутње: Ми
нећемо умрети овде, нама треба прећи у Грчку, наћи „неког у свијету“, казати
му како су живели и умирали четници после рата у српским планинама, где
су пали наши саборци: Видак Ковачевић, Јован и Бориша Шаровић. То мора
да се зна, ми нисмо клица без корена која се суши и не даје плода. Такве
мисли посоколише нас да изађемо из заклона, да кроз ноћ, нашу стару
познаницу, окушамо своју вештину продора. Још увек се чују гласови око
језера и бацање камичака у њ. Прошло је десетак минута. Опасност пролази.
Хвата ноћ. Војници напуштају језеро и сврстани у колону, окрећу леђа и
одлазе низастрану. Сада би нас два, лако их могли напасти, поготову кад је
ноћ, али ми то нећемо чинити; једино што би навукли још већу потеру за
нама, друго што ти млади војници, регрутовани у војску, могу бити синови
наше браће, деца бивших четника; а све и да су деца партизана, они не сносе
грех што су њихови родитељи вршили злочин над националним народом. У
грађанском рату, који смо изгубили, четници су избегавали освете што су
више могли. Хиљаде похватаних партизана пале су у четничке руке и били
пуштени да се „поправе“. То је био проблем који се није могао решити
убиствима својих грађана. Зато је револуција страшно дело, када је
управљена на свој властити народ. Треба по „законима“ револуције убијати
политичке и идеолошке противнике, немајући обзира на свој род, на своју
крв која ће потећи. Нама је увек било тешко потегнути пушку на онога ко нас
не напада. Наша је борба у одбрани, нама је други намећу изазивањем да се
бранимо. Чини се то, да је тако било и у српској историји, од памтивека, да су
се Срби само бранили.
Велики обрт догодио се у два сата времена. Били смо приправљени да
спремимо храну за неколико дана. Настао је тренутак највеће опасности.
Дошло убрзо до попуштања од наглог притиска на наше животе, и размакнут
круг смрти који је био сужен. Из очајања и мисли на смрт, кроз час-два, опет
се појавила воља за животом; за борбом да се продужи пут у слободу. На
истом месту, под истом каменом плочом, под којом смо се спремали да
умремо, два часа раније, сада ложимо ватру и кувамо месо од овна, не да се
насладимо месом, него је то погонска снага (гориво за стомак) који нас
једино може погонити; да стојимо усправно, да не клонемо, да корацима
освајамо планине, једну по једну; да извршавамо своје задатке у борби за
слободу. Одустали смо од печења овна на ражњу, због ложења веће ватре и
пламена који би давао отсјај, под сумњом да „планина није сама“. Кувањем
меса у мањој посуди ишло је споро али је било мање пламена и скривање од
зажаре која се види на далеко по ноћи. Месо је, због мале посуде, кувано
више пута и није докувано да „отпада од кости“, него „обаривано“, што је за
наше навикле стомаке, да једемо недокувану храну, било потпуно
задовољавајуће. До пред зору, месо је било скувано, охлађено, стављено у
ранце и напуштена долина зебње — да нас ко не опази. Под ранцима пуним
хране, за који дан унапред, није се бринула брига како ће се она наћи на
простору где нема насеља.
Наш пут кроз беспуће је понекад изгледао као „отискивање у бели свет“.
Изгледало је да незнамо куда идемо — у ком правцу! Када смо почели
остављати за леђима шарпланинске висове, падати у мало равније и ниже
пределе, тешко је било узимати оријентацију. Ноћ је била боља од дана,
гледањем у звезде одмеравале су се бар стране света. Грчка је била на југу, а
и суседна Албанија није била далеко. Како избећи Албанију, када низови
планина, погоднији за путовање, привлаче њеној граници? Од изласка из
Шар-Планине (главне матице) нас ће стално вући планински предео који се
пружао по албанској граници. Спуштањем низ наслагане стране Шаре, могли
смо видети пл. Кораб (2764), југо-западно од нашег правца за Грчку. Знали
смо да је путовање према њему много западно и да је на албанској граници,
али нас је вукао његов врх, да се попнемо на њ и да с њега „одредимо
правац“!
У међувремену, када је требало да пређемо једну пространу планинску
зараван, између Шаре и Кораба, ухватило нас је невреме; киша и магла,
гоњена хладним ветром. Та тешкоћа је била непредвиђена и она је искрсла
изненада. Наоблачило се небо у току ноћи, после лепог и ведрог дана, стала
да пада киша по ветру, да се мотају праменови магле око нас, да нам ветар не
да стати ма где на брегу. Остало је да тражимо заклоњене стране, да кроз
облаке чекамо помаљање сунца, да се исуши на нама поквашена одећа и
обућа. Народна пословица „чека као озебао сунце“ — у потпуности се
одражавала на нама. Морали смо застати на путу, помицали смо се дању
између праменова магле, што је било врло ризично, да не дође до сусрета са
непожељним пролазницима, јер је по падинама било колиба и кретања
чобана. Тако смо 2-3 дана врло мало напредовали на путу за Грчку.
КОРАБ ПЛ. (2764 м)
На Петровдан 1950. године.
После 15 ноћи путовања преко шар-планинског сплета, које је углавном
било пењање и спуштање преко бројних врхова, страна и урвина, осванули
смо једно јутро (уочи Петровдана) у подножју пл. Кораба. Путујући из
Херцеговине за Грчку, под оружјем и четничким именом, за нас није било
другога начина него да се пењемо на највише планине, да са њих осматрамо
и одређујемо будући правац ка грчкој граници. Без икаквих справа за
оријентацију, и без икаквог додира са арнаутским становништвом које је туда
насељено, за нас није било бољег поуздања од високих и мање пролазних
планина. Мада ни планине нису биле пусте, нарочито у летње доба када се
излази са стоком у пашу и на летовање. На Шар-Планини још је лежао
смрзнут снег по долинама а чобани су свакодневно заузимали простор са
стоком, тако да се дању није могло непримећено путовати преко голетне
планине. По површини Шар-Планине нема дрвећа ни колико би се брав на
ражњу могао испећи!
Тамо, у близини Маврова и његовог језера, напустисмо шар-планинске
обронке и одосмо у десно ка пл. Корабу и албанској граници. Ту направисмо
највећу грешку (до тада) у односу правца на путу куда је требало ићи. Уместо
да пресечемо колске путеве око Лазаропоља и Кичева, прихватимо се
Плакенске планине, па потом Бабе и Перистера, ми одосмо у Кораб и Дешат
који се нижу по самој албанској граници. Тај нас је правац одвео много у
десно, у губљење времена, стално нагажавање на граничне посаде и прелаз у
Албанију. При одлуци на ова два правца ми смо се двоумили и размишљали
куда да окренемо. Одступили смо од правца, који смо веровали да је пречи,
само због тога што се указивао голетан и, чинило нам се, насељен терен.
Сумњали смо да ћемо моћи у току једне ноћи прегазити сав тај „сумњиви“
простор и прихватити се неке планине да у њој слободно преданимо. Кораб
нас је привукао својом тврдоћом и висином, са кога је требало „осматрати“
правац, као и увек раније. Изгледало је да смо тај дан и примећени од неких
колиба у ситном џбуњу и страни где смо данили, па је то утицало да
изменимо правац будућег пута.
Преко једне планинске заравни, у правцу Кораба, газили смо неку високу
травуљину из које су нам се једва главе виделе. Био се повукао мрак, из траве
је искакала планинска дивљач, бежали од нас у стране, застајкивали и
прислушкивали; чудећи се, ваљда ко јој „ремети мир“ у то доба ноћи?
Прибојавали смо се каквих жестоких змија, да не станемо на њих, па да нам
убризгају свој смртоносни отров и ставе на још веће муке. Страшно је газити
преко планинске и непознате равни, где се у недоглед повлачи мрак и свака
појава дивље животиње или шум претставља неку опасност којој се у
равници не може избећи када би то била стварност. Међу дрвећем и у камењу
вазда се има поуздање да нас оно заштити од зла које се очекује. Само 2-3 км
смо удаљени од албанске границе; препознали смо то преко дана по
караулама у одмереном растојању. Бојали смо се да не нагазимо на граничне
патроле, на „вучје јаме“, на мине и друга смртоносна средства која се запињу
по граници!
На северној страни, одакле „ниче“ Кораб, налази се дубок кањон неке
планинске речице (можда почетак Радике), обрастао у ситни шипраг и траву.
Свалисмо се у њ при освитању дана. Таман да поседимо и рекнемо „помози
Боже“, ево нас у пустом месту где нас нико неће узнемиривати док се
одмарамо, а оно се прочуше гласови у страни повише нас! Иако смо били
уморни и жељни одмора, а ето, и ту нам неко не да мира!! Ухватисмо заклон
и стадосмо посматрати ко је тај што је тако подранио и ремети планинску
тишину? То беху баш они чија је дужност да нас убију чим нас виде! То је
био мали „конвој“ коња и војника који су преносили неку војну спрему на
границу.. Коњи су били натоварени белим дрвеним сандуцима (пошто ми
одмах помисли смо да је храна у њима), док су војници преко рамена носили
пушке и митраљезе и викали на коње да брже иду. Раздаљина од војника који
бране „државу и напредак“ и нас који смо противни обадвоме, само је неких
50-70 метара. Да опалимо наше пушке оборили би сигурно првим метком
коња или војника, али ни нама не би, вероватно, било лако одбранити се од
бројних и наоружаних војника. Није нам ни до откривања трага, нарочито на
граници којом се мислимо верати све до преласка у Грчку.
Комора са спремом за војску која стоји по караулама на граници прође
изнад нас, а ми се спустисмо још ниже у кањон реке. Од сувих и танких
гранчица (без коре) наложисмо малу ватрицу и скувасмо шаку брашна у
кантици, којој смо наденули име „брока“. После одмора и наизменичног
спавања стадосмо разгледати стрме литице Кораба. Са северне стране
(откуда ми посматрамо) Кораб је потпуно стрм и отсечен коритом реке која
му пере темељ од „станца“ камена; тамо ни орао не може ноктима запети, а
камоли сести и одморити се! Али, наша тврда замисао беше да се поштопото попнемо на
њ у току идуће ноћи! Једно огромно точило низ које се
вековима сручавало оброњено камење било је једино поуздање да се туда
може попети на Кораб.
У провалији где се налазимо једва да сунце греје неколико часова у току
летњег дана. Чим је превалило подне, остали смо у сенци Кораба у којој се
ипак не смркава пре ноћи. У самом кориту реке и углу где се она „замеће“, од
„зноја“ који се цеди из удова планинског колоса, налази се чобанска колиба,
торина пред њом и овце у торини. Храна, наш вечити проблем, која је вазда
на „истеку“ побуди нам мисао о планирању како да дођемо до једног омањег
арнаутског брава? Требало се послужити Комненбарјактаровом „тактиком“
— „привући се овчару чобану“ и „узети“ брава, али не „преодника“, јер се
није могао носити уз стрме стране Кораба.
Баш у то време када смо жудели за највећим мраком, појави се
„однекуда“ месец, и „греје ли греје“, по торини и окућишту „нашег“
Арнаутина.
—Баш се не да — велим Митру, који поуздано мисли да ће доћи до
овчијег меса. Откуд овај месец „убечио“ баш сада па греје ове пусте литице?
—Нека га нека грије, колико-год хоће, нема да идем без меса у планину
— одговара Митар.
Хучи вода која се разбија о камење поред саме торине, па ни пси не чуше
наше примицање све док се стока не поплаши. А онда, као по команди,
поустајаше и пси и чобани и заурлаше сваки на свом језику, те нас одбише од
торине, мислећи свакако да су вуци. Једино што узесмо, од шиптареве
имовине, две јелове мотке са којима се поштапасмо пењући се уз планину.
Уз точило и хрбате, како је куда било лакше, „запесмо“ свим својим
бићем да се испнемо на врх Кораба у току ноћи. Гдегод смо сели да се мало
одморимо, увек смо погледали у врх и вазда се чинило да није далеко; у ноћи
све изгледа близу! До половине пута било је страшно стрмо, ишли смо
вијугањем десно-лево и тако трошили време у примицању ка врху. После
стрмине дочекаше забанци из којих смо се пели и провлачили на уске
пролазе (где је Арнаутин прогонио стоку), из једних у друге и тако редом док
их је нестало. У неким од тих малих удолина било је воде, која се топила од
смрзнутог снега; понегде је била пуна долина воде, па је изгледало као мало
језеро у коме се „огледао“ месец. Чаробан је био и тај поглед на језеро у ноћи
у коме је „пливао“ месец. Могло се очекивати да се затекне вила на купању у
таквом миру и пустињи! Није било ни вила ни змајева; зијала је гола пустиња
као на каквој другој планети.
После многих погледа упртих у врх Кораба, преко целе ноћи, на путу и
одморима, узастрану и кривудавим чобанским стазама, попесмо се у расвит
дана под сами врх. Ту смо, рекосмо кад искорачисмо на малу зараван, где се
из наноса снега цедила вода. Сунце нас награди својим првим зрацима за
„рекордно“ постигнуће прошле ноћи. Разгледамо по трави и око воде испод
намета, има ли трага од стоке; — хоће ли нас чобани узнемирити у току
дана? Нисмо били задовољни проналасцима да ћемо остати на миру, јер је
Арнаутин свугде дојављивао стоку и био „хајдук“ не мањи од нас. Гдегод
смо ми дошли и Шиптар је долазио, мада је бескрајно далеко од сваког
насеља!
— Хајде да потражимо негде клековине (као дрва) да наложимо ватру и
обаримо шаку кукурузна брашна, које се већ улепило у ранцу од зноја који је
пробијао из наших леђа. И, гле чуда, да нигде нисмо могли пронаћи ниједно
дрвце од кога би се могла наложити ватра! Да ли је то могуће питали смо се и
трагали по долинама, не верујући да нећемо наћи ма штогод што може да
гори. Тражење дрва било је без успеха. Вратили смо се очајни из потере за
дрвима, са полупразним ранцима и стали да размишљамо шта да радимо?
Имамо брашна, воде, ватре, па чак и соли, али немамо дрва — у планини!
Како то може бити?! Гледајући у чуду око себе приметисмо јелове мотке, са
којима смо се поштапали, и одмах их исцепасмо ножем на ситне комаде, као
шибице, добивши тако ватру која није била дуга века, али је ипак проврела
вода у кантици и скроб је прокуван док је текло ватре, а не док „отпадне“ од
кашике!
Кад се мало заложисмо и угрејасмо према сунцу, почесмо дремати. Митар
заспа, а ја остадох да чувам стражу. Гледајући према врху, куда су
прескакале дивокозе и отискивале камење испод ногу, не могох ишчекати
док се Митар пробуди, попех се на врх, разгледа брзо шта се налази на другој
страни и одмах се врати Митру. Пробудих га и саопштих му неке
„романтичне“ појединости што сам видео, али не оне најглавније погледе
који су се тицали нашег будућег правца, јер нису били повољни.
Попевши се заједно на врх Кораба (2764 м), стадосмо уз пирамиду,
наново озидану од неотесаног камена, и упресмо погледе у наш будући
„правац“! Одмах схватисмо да смо се узалудно пели и толики напор чинили.
Није се видело ни земље, а камоли куће на њој; све је било под покровом
зелених гора, са понегде усеченим браздама, где су реке и точила; само са
крилима могао се „хватати“ правац. Тешко нашим ногама - помислисмо
ћутећи и стадосмо се окретати на друге стране.
— Погледај онога чуда у Албанији — куће стоје обешене о странама неке
планине, рекао би да су се нагнуле на једну страну, и само што се не обарају
у долину Црног Дрима! Ми смо из херцеговачког крша, познатог по странама
и камењу, а прешли смо, без мало, сву нашу земљу, али оваквог чуда и
„насеља“ још нисмо видели. Из Дебра се помаљају неки фабрички димњаци,
а можда и мунаре од џамија, ако их тамо има; куће које се виде изгледају као
из библиског доба; све су чађаве и тамне. Оно жалосно поље, где се разлива
Црни Дрим, пуно је песка и ситног трња, нигде зелене траве, изузев лужине
покрај воде која је више бела него зелена. Тамо куда замиче Црни Дрим у
неку планинску клисуру, код Љум-Куле, заокружују планине од камена и
литица; помишљамо на српску војску (1915), где је у зимско доба налазила
смрт; и слободу ко је преживео. Простор на албанској страни је прегледан од
Струге па до Љум-Куле, долином Црног Дрима, а ничега нема што би
„прионуло“ за око. Од свакуда искесиле се голе планине и љути крш. Само
десетак метара испод нас зија отсечена литица провалија! Можда су нам
утужила шиптарска насеља, почев од пл. Смиљавице и Рожаја па све дотле,
горко искуство по њима, губитак три своја борца, па нам се све што је
арнаутско чини одвратним и немилим.
Кад бацисмо поглед на Шар-Планину, коју смо већ прошли, мало шта смо
препознали по њој; све је са Кораба изгледало друкчије. Изгледала је много
равнија и привлачнија, јер смо је гледали са „лица“, са сунчане стране.
Сашли смо од главног врха на коме није било „паметно“ стојати усред
бела дана, а само је неких стотину или двеста метара (на мањем вршчићу)
албанска граница. Набројали смо 4-5 караула по граничном појасу и могли
смо веровати да нас граничари могу лако осмотрити помоћу догледа. Ништа
на то нисмо испочетка мислили. Тек када је добро ојачало сунце,
инстиктивно смо почели да „зазиремо“ од нечега! Седнувши поново међу
стене, на оној страни са које се могло „видети“ будући пут у правцу Грчке,
лепо су се оцртавале шумовите планине од Лазаропоља, где смо прекјуче у
сумњи измењали правац. Сада још више уочавамо погрешку, али се поново
мислимо тамо враћати, само много тежим тереном, спуштати се у корито
реке Радике и вадити се из ње. По нечему смо предвиђали да је тамо негде
Галичник, где живе Срби о старина, сточари и дуборесци; неће нас прогонити
као Шиптари кроз њихова села. Тако је био у почетку план, да се исправи
учињена погрешка. Ништа не губимо; има лета и лепих дана, наћи ћемо
грчку границу „шетајући“ — разговарамо се међусобно. Само то неће
испасти тако.
Спуштајући се између камења, где је било пролазно, да што више
разгледамо куда ћемо се спустити у току ноћи, да се не поломимо низ амбисе
који се нижу пред нама, угледасмо овце и чобана недалеко пред нама! Сунце
је било „навило“ да зађе за неку албанску планину (ко би јој знао име!) а
чобан још ту са овцама? Док се зачуђени питамо где је чобану „стан“, колиба
и торина, појавише се испред нас (испод косе) 5 наоружаних граничара и они
попут чобана враћају се путањом низастрану, у село, караулу, где ли? Да
нисмо застали због чобана (да нас не види), срели би се на граничној стази са
граничарима! Ми смо хтели за чобаном силазити низ планину, а и
граничарима је то био правац јер другог пута нема. Сада, када нам „чувари
државне безбедности“ први „уграбише“ стазу, ми изменисмо правац који је
водио у право беспуће, низ амбисе и литице, где су биле „стазе“ од дивокоза.
Помолисмо се Богу и светим апостолима Петру и Павлу, што нам и овога
пута изађоше у сусрет. По месечини „као дан“ стадосмо се отискати низ
литице Кораба ка реци Радики.
ПУТ НИЗ РЕКУ РАДИКУ
ОКО ДЕБРА, СТРУГЕ И ОХРИДА
Већ смо, погледима из пл. Кораба, могли предвидети тежак и замотан пут
који је стајао пред нама, да га треба прећи у току неколико наредних ноћи. Ту
су корита двеју река, Радике и Црног Дрима, она су уска и вијугава, стрма и
непролазна. Требаће нам пролазити мостове, што нам је нарочито задавало
бригу, ако су заседе постављене на њима? Уз то близина албанске границе,
напетост са обе стране узбурканих односа између „другова“ комуниста —
Албаније и Југославије. Непознавањем терена можемо лако упасти у мрежу
нагазних мина, вучјих јама, ноћних заседа и стража на граници. Све те
тешкоће смо имали у виду када смо се почели спуштати низ амбисе
накострешеног Кораба. Кад „испратисмо“ граничаре, кад несташе у мрак и
пустињу, кад нам уграбише стазу којом смо мислили спустити се низ Кораб,
нама не оста друго него да спуштањем низ литице пронализимо забанке, и с
једног на други, налазимо себи пут у правцу реке Радике. Још кад смо се
наднели над стрмину која је изгледала дубока и мрачна, са оштрим
гребенима на другој страни, било је очигледно да се спуштамо у провалију
којој неће бити лако наћи дна.
—Нема се куда друго — морамо се спуштати доле; а онда коритом
планинског потока наћи Радику. Главно је да сађемо низ ову страну, да се не
поломимо, а онда ће „бити лако“ — говоримо себи, доносећи охрабрујући
закључак — „да ће бити боље“! Негде у средини стране, када нисмо могли
пронаћи излаз, чак ни да се вратимо назад, рекох Митру:
— Ако се поломимо овде, неће нас нико пронаћи, „живећемо“ још коју
годину по херцеговачким планинама, тражиће нас УДБА и прогонити народ
без обзира што не зна шта је с нама било! Ни Арнаути овуд не пролазе;
појешће нас орлови као старе јунаке — куд ћеш лепше!
У пробијању да сађемо у дно корита, проналазили смо мале пећине где је
било згодно презимити зиму, увек жељни да пронађемо добру „базу“ за
зимовник. Митру који не престаје да загледа у пећине, рекох:
—Бре, Митре, нећеш ваљда, због добре пећине, остати да „хајдукујеш“
овуда?
—Што и да не би. Ту смо крај Галичника, где има Срба и „хајдука“. Ове
су планине „душу дале“ за четовање. Нису ли овуда водили своје чете оне
чувене војводе из доба српских ратова по Јужној Србији?
Прешавши 2-3 слоја различито наслаганих стена, изађосмо на камење
које се рони под ногама, на коме се не може узети равнотежа без падања и
гребања руку. Осетише пси оргање камења и наста лавеж, као и урлик чобана
— доле у дну кањона, где намеравамо сићи.
—Зар и овде — Шиптар?
—Да где ће бити, његово је све што ничије није.
— Оставимо га на миру, ако се икако може заобићи. Не бисмо желели да
нас он упућује куда да изађемо из ове џунгле.
Интересантно је било сазнати, одакле је Шиптар дошао у ту долину, где
сунце није огрејавало? Са страна није могао, са врха исто тако; морао је доћи
уз реку, односно поток. То је једина стаза којом је он могао доћи са својим
малим крдом оваца. А куда их је изјављивао на пашу, кад није било довољно
траве ни за један дан? Где се „окућио“, оградио торину и наложио ватру? Та
загонетка је остала неодгонетнута. Ми смо до пола дана лежали у котобању
(где вода издуби рупу), крај потока. Када је отпочела да пада киша, ухватио
се мрак усред дана, није требало чекати ноћ. Наставили смо путовање стазом
поред воде, прелазећи често с једне на другу страну. Било је сумње да се не
сретнемо са пролазником на путу, па смо зато ишли опрезно — гледањем
напред, са ослушкивањем. Поред кише и магле која је била притисла све,
ипак смо нагазили на једног несрећника (Шиптара), чије је кљусе превалило
товар у поток, а он се страшно мучио да га подигне. Замало што ми не
прискочисмо у помоћ кад га видосмо како се натеже да ишчупа кљусе из
воде. Уздржасмо се из обзира предострожности, јер не знамо где ћемо изаћи
и шта нас даље чека? Цело поподне изгубисмо у силажењу низ планински
поток, настојећи да се из њега ишчупамо док не притисне ноћ и мрак.
Поглед испод горе на мутне облаке изнад Галичника, на сиво вече, које се
спуштало по долини Радике, после престале кише, био је болно потсећање на
многа ранија места кад се није знало куда да се окрене, куда да се „исплива“
из безброј препрека које су стајале на путу?
Ту је под нама стајало село са раштрканим кућама, са њивицама у
крчевини, са воденицом где је наврнута вода из потока, са подзидама по
страни да земљу не однесу кише и ветрови. Прокрчен пут, са трњацима на
обадве стране, водио је некуд преко брега у друго село, испод села
острмљена страна куда је протицао онај „наш“ поток којим смо силазили
цело после подне. Све смо то могли да уочимо када се насмејало небо
проведрицом на сивом облаку, пред залазак сунца. Хтели смо да се
пребацимо на другу страну реке Радике, где су се виделе шуме и точила, али
нам се чинило да не можемо донде стићи у току једне ноћи, поготову кад не
знамо где ћемо и како прећи реку. Остали смо да заданимо под селом у
страни која је била стрма, као ножем отсечена. Под путем, куда су сељаци
прогонили стоку, нађосмо пећину и легосмо да преспавамо остатак ноћи. Кад
се одјутрило и народ из села почео да крстари у свим правцима, куда је кога
потреба нагонила, ми се нађосмо на муци, како да останемо непримећени?
Мој сапатник, Митар, који је раније предањивао по селима, имао је више
стрпљења него ја. Говорио је да смо на добром месту и да се не бринемо.
— Како да се не бринем, побогу брате? Види на оној другој страни секу
жене и друга дечурлија лиснате гране, слажу у бремена и односе у село.
Изнад нас прогоне говеда, чују се стопала копита и потковице коња, чује се
говор, а не разумемо шта говоре. Неко је дошао изнад нас, не можемо да га
видимо, и отсекао јасенову грану косијером која је чинила лад пред пећином!
Ја мислим да смо погрешили што смо заданили на оваквом месту.
— Само стрпљења — одговара Митар.
Не само што су се појављивали, свуда около, становници села, него се око
10 сати, појави десетина војника — граничара, изласком из села и замицањем
у шуму преко пропланка. Војници су одлазили у правцу потока, низ који смо
ми први дан сашли! Већ одавно се „смењујемо“ на планинским стазама — ми
и граничари; ми силазимо доле, они иду горе!
—Оно су ти граничари, који иду на Кораб — доносимо закључке. Видимо
лепо да се некако мимоилазимо са судбином и смрћу, једва да прођемо кроз
нит запетих мрежа кудгод путујемо, чак од Метохије, па до реке Радике!
Сачекали смо у пећини, крај села, да падне мрак па да наставимо пут у
правцу Радике, не знајући какав је простор пред нама. Због тежине пресецања
ограда, било од каменог зида, или каквог растиња (као што је трње и
лозутина), ми смо, не хотећи, упали у село усред ноћи! Загледали смо испод
кућа и нико се „жив“ није јавио! Као да је све помрло од куге; није било ни
животиња ни људи. Било је неколико лепих кућа, по грађи би се рекло да
нису арнаутске (ми смо по нечем распознавали арнаутске и друге куће).
Вероватно да је ту живео неко, било је касно у ноћ; народ поспао, не „живи“
по ноћи као ми. Излазак из тог села (чије име не знамо) био је запамћен, и
остао у „сећању“, И те како добро. Пролазећи кроз њиве у правцу брда,
дочекала је испреплетана лозутина и трње које је притискало већи део
простора. Мислећи да можемо проћи право, да не заобилазимо, ушли смо
дубље у те природне смотове жице из које се није могло изаћи ни напред, ни
назад! Тада смо кривили себе због непромишљености, куда газимо кад
идемо. Кад се једва ишчупасмо и седосмо у страну да пипамо по телу, где су
нам се назабадали жалци, рекох Митру:
—Бре, Митре, и мајке су нас училе, кад смо проходали, да пазимо где
ћемо стати. А гле сада, после толиког искуства, да се заплећемо у ове
непролазне конце, у којима би нас могли живе похватати да су, којом
несрећом по нас, ступили становници села, у потеру за нама!
— Било и прошло — вели хладнокрвно Митар, ко може знати какве
„траве“ расту по Македонији?
Међу гранатим храстовима, у стрмој страни, на десној страни реке
Радике, 15. јула 1950, преданили смо у разгледању преласка реке на другу
страну, по плану како смо одредили на пл. Корабу, три дана раније. Ми се
нисмо усудили да пређемо мост на реци којим прелази колски пут од
Гостивара за Дебар. Требало је то учинити, и тако је било планирано. Тај
правац би нас одвео планинским ланцем све до Перистера, док овако куда
ћемо окренути, да идемо ноћу цестом, ми ћемо направити једно страшно
велико заобилажење и одвођење у Албанију. Разлог што нисмо прешли мост,
у току ноћи, чим смо се спустили у Радику, био је; несигурност прелаза на
мосту, док су на другој страни дочекивале шуме где је сечена јапија и
спуштана до близине пута. Већ смо имали искуство да путујемо кроз шуме
где се сече јапија (случај на врху Мокре планине, пред Смиљевицом), како је
то запоседнут терен којим није лако пролазити. После када смо наишли на
друге мостове, путујући низ реку, прелазили их и опет се враћали, било је
бољег изгледа да се прихватимо назначених планина. Али смо ми били
преморени од сталног путовања само планинама. Зато чим смо стали ногом
на цесту, пошли њоме неколико километара, нама се „свидело“ такво
пешачење. Као на крилима, прелазили смо километре, путем поред Радике
(ноћу), застајали кад чујемо звуке моторних возила, чекали док прођу, па
опет настављали пешачење. За једну ноћ дошли смо до Жировнице — пута
који води у то место. Одатле смо стали разгледати, по околним странама, где
није било шуме, до ситног џбуња, где би нашли место за предањивање. Први
пут, поред пута, наилазимо на њиве са садевеним камарама жита, било ражи
или пшенице. Тада смо решили проблем исхране, не у потпуности него
делимично. Истресањем зрна из класа од снопова, узмали смо пшеницу или
раж, пржили на ватри и јели пржено жито. То је била одлична храна где је
било воде да се загасује жеђ. Једну ноћ, скоро целу, имали смо задовољство
да путујемо цестом под оружјем и четничким знацима на капама. Ноћ је била
под пуним месецом, била је милина путовати романтичном долином реке
Радике. Сашли из планина, где су хладне ноћи, у долину поред реке, где је
ваздух благ и пријатан, ми смо се душевно задовољавали „са променом
климе“, мада је то било кратког века. Били смо помало горди што као
четници, 5 година после рата газимо путевима кроз српске крајеве познате по
четништву.
Није било лако наћи место за предањивање сутра-дан. Свуда около гола
брда са ситним шумарцима, и то само понегде! Попнемо се уз једну страну,
подаље од пута; тамо се указа зараван, неко кржљаво грмље од дрвета каквог
пре нисмо видели. То је био слаб заклон, у случају претресања и напада,
оступница никаква, али је изгледало, по трави између камења, да се стока не
креће туда. Чобани су увек задавали бригу, они се свугде нађу преко дана.
Расвитањем дана видели смо да смо изабрали сасвим слабо место. Био је то
голетан простор, без шуме и већег камења; једна мала кућица није била
далеко од нас. У странама, подалеко видело се велико село, није било далеко
од албанске границе. Пред нама на другој страни реке Радике, лежи
усамљена велика зграда (школа?). Пред зградом игралиште за одрасле ђаке,
које смо запазили да играју фудбал преко дана. Није било лако издржати цео
дан, на тако скученом простору; али, шта се могло? Чекај судбину — тако ти
је суђено!
Преживевши још један дан, на путу кроз беспуће, када се добро смрачило,
устали смо укочени од лежања. Видели смо да није добар правац куда идемо,
цеста нас одводи много удесно — ка албанској граници, треба да се вратимо
на другу страну Радике, тамо у правцу Галичника. Ако будемо путовали
цестом (ноћу), она ће нас одвести у Дебар, а то је удаљавање од пл.
Перистера и Бабе, где смо планирали прећи границу, док смо имали
земљописну карту и разгледали је. Споразумели смо се да се спустимо
поново на цесту и пређемо је; после ње прећи реку и шумама испод
Галичника пресецати у тамошње планине које би довеле Перистеру. Тај
простор нисмо могли видети ни са Кораба, он нам није познат, али је на
карти, било означено коју смо раније проучавали, да тамо стоје Плакенске
планине.
Спуштањем поново у Радику, са брда где смо преданили, ми смо на том
кратком путу имали једну неприлику, која је остала у „сећању“, као оно кад
смо се заплели у лозутину. Преласком преко једног точила, чије су стране
биле стрме, набијене „трулим“ каменом, стврднутим као цемент, ми смо се
обадва поклизнули, и немогавши се задржати, откотрљали се неких стотину и
више метара подно брда, где се цедила вода. Призор је био очајан: искидали
смо ремнике на пушкама, упртаче на ранцима, обућу и одећу довели до
упропашћења; напослетку упали у блато од иловаче, из кога се тешко вадило!
Остале су мање и веће огреботине по рукама и коленима, убоји по свем телу
и зглобовима. Ко је крив томе?
— Промена терена, таквих страна и тврдих прлина није било код нас у
местима куда смо се кретали. Наша непажња била је крива на првом месту.
Вадећи се из блата од иловаче, кога је било свугде по нама, рекох Митру:
—Овако нешто није преживљавао ни Дон Кихот, витез од Манче, у свом
волшебном путовању! — Митар се иронично насмеја и стаде да утврђује
ремнике на пушкама док ја отресам ранце од блата.
На Радики смо опрали огреботине, а ништа нисмо имали да ставимо на
њих што би ублажило бол који није био мали. На реци смо опрали обућу,
скинули доста блата и прљавштине са одеће, наточили чутурице воде и
наставили пут узастрану, у правцу шуме. Тамо, у том правцу, је водио један
узак пут којим је могао прећи ауто (кола). Куд ово води — питали смо се? —
Идимо њиме па ћемо видети — био је одговор. Тако смо ишли путем, касно у
ноћ, а нисмо знали где ће нас довести!
—Бре, Митре, ово може довести право пред станицу „милиције“, или
какве војничке касарне, албанска граница је близу.
—Ићи ћемо опрезно — каже Митар, нема се куд на другу страну.
Тако смо са опрезношћу ишли путем који је водио кроз храстову шуму,
високо и одрасло дрвеће, као у каквом парку. У овој шуми мора бити
„нешто“, јер овакви храстови, одгојени и масне коре, не расту у шуми где
нема насеља. Било је тако. Путујући 2-3 км кроз шуму, указа се шири
простор, кроз храстове гране, што је одмах пало под сумњу да наступимо
опрезно, са испитивањем. Свративши с пута, пођосмо кроз храстов гај у коме
нас дочека висок зид (позида), сташе да звече „шкуде“ (кутије од конзерве)
под ногама, било је јасно да смо нагазили на место где су се бацали отпаци.
Узели смо неколико комада „шкуда“, измакли се подаље, на простор где је
осветљавао месец и читали написе на празним кутијама. Све што смо знали
разумети било је „Маде ин САД“, можда је било кутија „Маде ин Канада“, ма
она је била мање познатија нама у то доба.
— Ко други једе конзерве него војска? Требало би да се што пре
склонимо одавде. Нагазићемо на стражу и онда, ето потере! Скрених пажњу
Митру, који завирује око ограде коју је пронашао.
— Да видимо, каже Митар, шта се крије иза ове ограде. Тамо у трави виде
се нека врата, као да је била штала па се порушио кров.
Тако смо с пажњом и опрезношћу почели да испитујемо непознат
простор, који је изгледао као напуштено насеље. Кроз пола сата све је било
прегледано и установљено да су то биле штале и колибе, слично катунима
код нас, у Херцеговини и Црној Гори. Све је било у потпуном распадању:
кровови пали, ђубришта око штала зарасла у висок коров и травуљину, па се
није могло приближити многим зградама; понегде остаци алата од дрвета и
другог покућства што је служило у колибама.
Изгледа свега тог бившег, манастирског имања (Св. Јован Бигорски) био
је као у селима, по Босни и Херцеговини, где су усташе чиниле пустош у
доба Другог светског рата. Напослетку смо открили и манастирску зграду. Да
није било великог крста истесаног у камену, на челној страни зграде, ни по
чем другом не би препознали да је то био манастир. Сутра-дан ћемо боље
осмотрити, када будемо гледали из шуме, где смо остали да преданимо. На
ледини су лежала луксузна кола и већ смо могли да мислимо да неко живи
унутра. Било је и других знакова живота, нека слаба светлост је продирала
кроз 2-3 прозора, као од лампе. Већ смо почели да сумњамо да се ту врши
служба Божја; можда има неки калуђер — пустињак, остао сам, па не може
да доведе у ред црквену зграду и имање? Одлучили смо да преданимо у шуми
изнад зграде, одакле можемо сутра-дан добро осмотрити.
На првом одмору, са тугом и болом, смо размишљали о манастирским
зградама што смо видели.
— Ово све изгледа као какво удовичко имање, или још горе, самохране
мајке. Мора да овде нема калуђера, не би овако било запуштено.
— Тако је и код нас — одговарао је Митар на моје изненађење, знаш да
нико не оправља цркве, у нашој цркви у селу, био си у њој, легу се мишеви и
једу црквене књиге. Што се изненађујеш како је овде?
—„О, пуста стара времена“ — када је Бог помагао. Када су хајдуци и
калуђери заједно водили устаничке ратове и ослобођавали Србију. У Црној
Гори водили државу! Гле сад — комунистичко безбожништво и коров из
ових опустелих зграда расту упоредо! Ове шуме задуго ће пожелети мирис
тамјана. — Идемо одавде, немамо се чему надати, да ће нам неко изаћи у
сусрет, показати пут и спремити брашњаницу.
Неколико стотина метара у шуми, изнад манастира, било је узвишење са
кога се могло добро осмотрити сутар-дан. Ипак је била тајна ко се налази у
манастиру? Ако ујуту закуцају звона онда знајмо да још има неко ко није
заборавио Бога. Чекањем тако, да закуцају звона, било се одјутрило и већ
припекла жега, кад се појавише неки необични становници на манастирској
тераси, месту где је била трпезарија. Ваљда су ту имали доручак. После су
отскакали, кад је припекло, путањом кроз шуму на реку Радику и стали
пливати по њој. На ледини, поред реке, играли су фудбал. Сада нам је било
јасно да су ту, у манастиру, настањени неки студенти — туристи, са ношњом
каквом тај манастир никад пре није имао за своје госте. Какава жалост и
иронија — калуђерске црне ризе и купачке гаћице! Овај манастир је био
огледало Галичника. Је ли и он поцрвенио и обезбожио, када су овако
запустили свој манастир Св. Јована Бигорског? Како се можемо надати да би
нас са вољом примили, као националне српске борце, када имамо намеру да
свратимо у њихова села?
—Нека знаш, мој сапатниче, да нама нема свраћања нигде, нарочито у
непознатим селима, ми морамо ићи скривено што се више може, иначе ће
нам УДБА стати у траг. Види само какви су уски кланци и пролази?
—Ипак морамо, наредне ноћи, сићи доле до манастира и сазнати какав
народ у њему живи — радознао Митар, није се лако одвраћао од манастира.
Узалуд је било гледати цео дан да се, поред омладине, појаве калуђери.
Наше мисли биле су маштање, удаљеност од стварности, неверовање очима
слике коју гледамо. То свето место, што стоји пред нама, заснован је црквени
живот на њему још у 11. веку, девет векова раније, одржавано је, кроз све
буре и олује, српског битисања, све до комунистичке „нове ере“ која му је
забола глогов колац — да се не „повампири“ старо српско, верско и
национално огњиште! Престанимо мислити на узајамну борбу калуђера и
хајдука.
У страни окренутој према сунцу, када је била највећа жега у доба лета,
трпили смо неподношљиву врућину у сукненом оделу под којим је било још
вруће; гасили смо жеђ са капима воде које смо имали у две чутурице.
Огреботине и ране, изложене сунцу, које смо прошле ноћи „стекли“,
закоревале су се и подбујавао оток око њих. У наступ тровања нисмо
веровали. Ми нисмо били нежни да свашта може прионути за нас. Нама су
одређени куршуми а не инекције. Гледањем у реку где лежи вода у великој
количини, а немати кап воде да се окваси грло, била је казна, онаква каква се
спомиње у митолошким причама.
Шта нас је вукло да поново свратимо, кад падне ноћ, до зграде
„културних споменика“, једне од стотине других по немањићкој Србији?
— Радозналост. Ми одавно не видимо никога, не приближујемо се човеку,
не чујемо шта се говори, каквим језиком, по чему распознавамо
националности којих у новој држави има више од пола туцета. Ако се говори
албански, онда знамо да су туда насељени Арнаути. А што да се кријемо од
њих, као да су Срби бољи? У нашим херцеговачким планинама није било
Арнаута, па су нас тамошњи Срби, комунисти крвнички прогонили 5 година
после рата, побили су нам браћу и саборце, чак су доводили и Арнауте, да
нам запињу мреже по Сомини. (Мени је Арнаутин убио брата у Сомини).
Нема ту разлике у школи комунистичких ђака. Сви су они једнаки, када су у
питању четници. У мраку међу гранатим храстовима манастирског имања,
видимо неке силуете мењају положаје, као на филмском платну, час нестану,
час се опет појаве, у трави, на осами, у мраку. Шта је то? Слободна љубав
пред црквом, у порти манастира!! Види!! Онај пар трчи, побеже; да нас нису
приметили? Не. Туда су сада вршили офанзиву комарци. Баш имају право
што гоне ону „стоку“ да не врши блуд овуда — нешто је говорило из нас.
Ипак су комарци очистили терен испод дрвећа, иначе бисмо нагазили на
поборнике „слободне љубави“. Свашта се може наћи око овог „културног
споменика“! Радозналост нас вуче да испитујемо прозоре, врата; да нисмо и
ми заголицани слободном љубављу? Млади смо људи, уз то, “шумњаци“,
удишемо чист ваздух, ако ништа друго? Не, није то, ми бисмо рађе узели
„троструку канџију“ и потерали све њих који скрнаве то свето место. Они
нису достојни да буду овде, ово место не припада голаћима које подгајају
комунисти. Сада би и манастир дигли у лагум због прљавштине која се чини
у њему. Није он више манастир; то је јавна кућа, где се иживљава ко зна
каква олош? Ко је тај свет што живи ту, не ради ништа, плива у реци, игра се
лопте, преко дана, и по ноћи, по хладу, хајка испод столетних храстова који
су, да су имали очи, гледали света лица?! Могу то бити странци — туристи?
Ма сви су млади, не значи то — млади се проводе.
— Хајде да идемо одавде, што узалуд губимо време. Несрећа лежи у томе
што је земља доведена да њом овладају непријатељи Бога и манастира.
—Чекај, вели Митар, да видим што су запречена она врата, под зградом
на којој још пробија светло кроз прозоре?
—Остави, не дирај тамо, нагазићеш на кога па ћемо имати посла сутрадан, кад нам
УДБА организује потеру. Док ја опомињем, “да се не дира“,
Митар ослушкује на врата и зачуђено изусти „Стока!“ — Шта, стока у
манастиру! Ситна стока, чује се да преживају овце. Зграда је била као већа
кућа, онако како се код нас граде у планинским местима, имала је подземно
оделење на настранитом месту укопаном у земљу. Ко зна зашто је то оделење
пре служило, сада су ту затворени јалови брави (стока), и по нашој процени,
служили за клање и исхрану оних голотрбих младих људи и жена које смо
већ поменули како изгледају и шта раде!
— Да узмемо једно бравче одавде, немамо хране, морамо је негде узимати
колико је сутра-вече. — Да узмемо... Али, како баш одавде?
— У страни где смо сели да се одморимо, двоје мало јагњади чекало је
нож, да буду преклани, одрти, извађен стомак (ради лакшег ношења) и
поново стављени у кожу да не допру муве. — Гле како су лепи, баш је
грехота заклати их „невини јањци“, они страдају, да поткрепе потребу
одржања човекова живота. Опет смо „загазили“ у филозофирање, а били смо
толико гладни да смо једва ишчекали док провре вода у „броки“, где се после
кувала џигерица.
Померањем преко тешко пролазних страна, левом обалом Радике, застали
смо да преданимо у једном оштром гребену који се спуштао све до корита
реке, и колског пута поред ње. То није било сигурно место, да су настале
хајке за нама, није било ни густе шуме, ни хлада да се заклони од сунца.
Пекли смо се цео летњи дан у камењару који се био запалио. Потрошили смо
већину воде око кувања џигерице, сада се у празним стомацима, ненавиклим
на масну храну, запалило оно мало лоја што смо појели па се презнојавамо од
муке која нас је снашла.. Под нама добацио би каменом, тихо плови Радика.
Само гледање у масу воде надражује жеђ и нагон да се оде право доле у реку,
легне у воду и пије док престане жеђ. Да би отстранили помисао о жеђи,
преносимо мисао на нешто друго; вазда се има о чему мислити, толико много
нам се натурило бриге на главу. Питање будућег пута главни је проблем,
њега треба решавати, без прекида, сваки дан. Ранију одлуку да се пребацимо
у планине које ће нас одвести ка Перистеру, изнад Преспанског језера,
морамо поново мењати. Колико можемо видети одатле, где се налазимо,
терен није погодан. На местима нема шуме, нисмо могли добро ни видети;
пали смо у нижа брда па не можемо видети венце планина, где се која
планина с којом веже. Пред нама, на другој страни Радике, види се нижа
планина под шумом, привлачи нас, да дрварским путем пођемо у њу, чим
падне ноћ. Прво нам треба проћи преко уског поља, после преко Радике, и
онда путем уз планину. Све се завршило како смо планирали; прешли смо
непримећени преко поља, врло лако прегазили реку, застали на реци пола
сата, напили се добро воде, напунили чутурице за сутра-дан, отцепили рукаве
од гумене цираде, подвезали их и наточили воде у њих. Пробали да ставимо
воду у мешину од јагњета, али тај покушај није успео због рупа које смо
направили драњем јагњета. Била је месечна ноћ, путеви које смо користили,
пењући се уз планину, били су празни. У плану је да изађемо високо у
буковину, наложимо малу ватру, од сувих дрва, да скувамо месо у кантици,
неколико пута, да наставимо даље путовање преко шума, ако их буде било.
Све је испало по замисли, чак смо и воде нашли у буковој шуми.
Када смо се у шуми „распаковали“, видели какво је месо од младих
јагањаца, просто смо били изненађени каква је то сорта јагњади који су били
као лопте испуњени месом са костима танким као у зеца. Њихови стомаци су
били као шака мали, месо је било као од рибе — бело, без лоја — прави
„деликатес“!
—Види, шта једу они голаћи, мој господине — каже ми Митар, који не
верује да смо се огрешили што смо узели јањце из запуштеног и опустелог
манастира, који је чак и оскрнављен, доласком комуниста на власт у нашој
несрећној земљи. Врућина у густој буковој шуми била је подношљива, нисмо
оскудевали са водом, пред нама је, на буковом лишћу лежала мала хрпа
најлепшег јагњећег меса што смо икад пре јели. Појели би то све одједном,
кад не би морали штедети. После окрепљења са јелом, појачасмо вољу за
животом, са корачањем напред у правцу Грчке. На облој главици, где смо се
прилично високо испели уз планину, пред залазак сунца, застасмо да
разгледамо, куда нам треба проћи у току идуће ноћи. Опет није било
ружичастих слика да ћемо лако пролазити на путу.
— Као да ове јужносрбијанске планине нису стваране за отступање у
Јеладу, на извориште културе и просвећености; свугде преграде и „кинески
зидови“!
Указујемо, један, другоме, на дубоке стрме стране које се црне пред нама.
Треба прећи ту мрачну провалију, кроз шуму, по ноћи која постаје мрачнија,
јер се изнад свега тог планинског простора нагомилавају црни облаци да
проспу кишу, град, можда и снег! Један највећи вис, са наткапљеном стеном
на њему, изгледа у мраку, као престо каквог чудовишта са роговима. Док
тако гледамо у њ, дивећи се природи како је тако нешто извајала, налеће
прамен магле и покри га. Кроз пола сата били смо у царству мрака где су се
измешали: ноћ, облаци, магле и напослетку тутањ са грмљавином, из чега се
просу хладна киша са смрзнутим пахуљицама и ледом. Такве су планине — у
њима се све збива изненада.
Преноћисмо под гранатим јелама, склоњени од тешких капи и куглица
леда, али орошени и влажни од силног излива облака који се просуше те
ноћи. Пред зору потпири хладан ветар са северне стране, покрену нас из
места да тражимо бољи заклон. „Сместисмо се, међу непробојне стене и
сачекасмо дан који нас је ретко кад прогрејавао сунцем.
— Каква је ово планина, на југу наше Отаџбине, што на њој пада снег
усред лета!? Ко ће знати, немамо карте да разгледамо; она се веже са
Корабом, по њој је албанска граница. Само нам још треба да нагазимо на
граничаре! (После, кад смо прешли у Грчку, установили смо да се та планина
назива Дешат, на њој је највећи врх Велики Крчин 2385 м). То је онај
мистериозни престо кога смо предвече гледали са дивљењем. Завијени
маглом, у Дешату смо остали два дана, са малим покретима и тражењем
места да се заклонимо од невремена.
Високо у странама, где смо се спустили из планине Дешата, посматрали
смо Дебар и околину. Простор се лепо могао видети, али правац нашег пута
није био повољан. Најбоље би било да можемо прећи реку Радику и
прихватити се гломазних планина као што је Караорман и друге које
заокружавају Охридско језеро, и са прекидима вежу за Галичицу. Али тај
правац, преко Галичице, водио је у Албанију, а не у Грчку. Ништа о том
нисмо знали размишљајући изнад Дебра. Нисмо чак знали ни како су
постављена језера — Охридско и Преспанско — где је које! Само смо знали
да на путу за Грчку морамо срести језера, да су она близу границе, да су
подељена границама: југословенском, грчком и албанском. Али где су? Што
не можемо да их видимо, чак ни са Кораба, са висине од 2764 метра!? Да није
било колског пута од Гостивара до Дебра, који смо, из планина, стално могли
пратити, ми не би знали да се налазимо изнад вароши Дебра. Док смо имали
карту, проучавали смо главна места, као вароши, реке и језера. Путујући
путем поред Радике, ми смо негде прочитали таблу на којој је писало колико
километара има до Дебра. Тако смо позитивно знали да се налазимо над
Дебром. По налажењу Дебра процењивали смо да језера морају бити југоисточно, јер на
другој страни „немају где бити“ — колико смо доносили
закључке. Гледајући из обронака пл. Дешата, нама је изгледало да не можемо
прегазити реку Радику која је спуштањем у поље, крај Дебра, постајала
дубља; она је ту пред уливом у Црни Дрим. Опет смо дошли на неку идеју
„да користимо путеве“, да одмичемо на путу за једну ноћ колико би
планином за 5 дана! Да избегнемо планину, која је пуна литица, ако би
прешли Радику, дођосмо до закључка да користимо колски пут који води од
Дебра за Стругу, да идемо ноћу њиме, а дању да свраћамо у оближње шуме и
предањујемо.
Као да смо стрчали низастране тако се брзо нађосмо на путу, 4 км
удаљеном од Дебра. На табли, као путоказ, писало је: „Дебар 4 км.“,
„Струга“...?
— Оставимо Дебар на миру, идемо за Стругу — као да смо обични
путници, проводимо шалу, а није нам до ње. Пут је водио ка мосту на Црном
Дриму, покрај поља које се налази на ушћу Радике у Црни Дрим. Ноћ је била
месечна и видна „као дан“ . Није било пожељно ићи цестом на тако видној
ноћи. Зато смо понегде ишли и покрај ње. Свраћали смо по њивама,
„разгледали“ кукурузе да их, ако се могу јести, употребимо за храну. Као да
ни једно моторно возило није прошло те ноћи туда, никога нисмо срели,
изузев разне пољске дивљачи, која је претрчавала преко пута и њивама око
пута. То су били зечеви, јазавци и ко зна какве животиње још. Где год смо
сели да починемо, било је договарање како ћемо прећи мост на црном Дриму,
кога нисмо чак ни видели, кад смо гледали из планине, изнад Дебра. Били
смо решени да бацимо бомбе на стражара, ако нас заустави, морали смо ту
прећи, другог начина није било. Али, ако буде само заседа, која неће
опомињати да се стане, онда је било тешко предвидети шта да се уради.
Стигли смо на обалу која је зарасла у траву и шибље изнад човека, стојимо и
гледамо мост више од 10 минута, не види се никакво кретање, нема ни
стражарница на крајевима. Станемо бацати камичке у воду крај моста, стално
држимо на оку обе стране. Нема никога. Долазимо на побијену таблу где
нешто пише. Читамо, била је исписана нека наредбе о забрани ловљења рибе,
једва смо разумели, македонским нарачјем написане речи.
— Идимо прво на мост, видиш да нема нико.
Отпочиње прелаз. Два човека. Растојање 5-6 корака. У једној руци пушка
у другој бомба. Месец сија право у нас. Прођосмо у приличној нервози, а ни
птица није прхнула, тако је било мирно! Кад се измакосмо у страну,
поседасмо и одмах ступисмо у разговор, што смо узалуд толико бринули,
како ћемо прећи мост на Црном Дриму! Тако се лако баца у заборав и
бесцење, кад се мисли на опасност, а прође без ње! Тај мост где смо прешли,
био је од дрвета, направљен за привремену употребу, лежао је скоро на самој
води, можда је био на понтонима; углавном врло рђав мост (грађа у њему).
Мало ниже, низ реку, видео се гвоздени мост, порушен, ваљда још није био
оправљен после рата. Ту, од моста, пут за Стругу прави лакат и „навија“ у
правцу куда ми желимо.
Од моста на Црном Дриму, под Дебром, пут за Стругу пролази испод
испод ланца нижих и већих коса, до албанске границе, са једне стране, Црног
Дрима са друге стране. У почетку је простор раширен, после се сужава и
благе косе се претварају у стрме са литицама. Црни Дрим је свугде дубок,
мутан и брз, где се сужава. Доста је што носи такво име па да се немили
прићи њему. Црни Дрим извире из Охридског језера, тече испод Дебра, где
прелази на албанску страну. Код Љум Куле се састаје са Белим Дримом и оба
чине Дрим, који кроз Албанију тече до близу Скадра; један крак се улива у
Бојану (већи), а други у Јадранско море код Љеша. Ову „географију“ о
Дримовима, ако је поуздана, научио сам из нужде, јер су ме „Бели и Црни“
Дримови „пратили“ добрим делом на путу за Грчку.
На новом и стварном путу, који се не може назвати беспућем, имамо
километражу, одмерену и написану на сваком километру. На седмом
километру, одмаклом од моста поче расвањивање и престанак појављивања
на путу. За целу протеклу ноћ само су неколико возила прошла путем.
Настаје свраћање с пута, пењање узастрану и тражење заклона за
предањивање. Осванули смо на ивици косе где су били храстови шумарци,
терен пролазан, али није било кућа у близини. По трави се види да ту не
долази стока у пашу. Запазимо одмах стазу, која води „повијарцем“
(гребеном) косе, на којој је киша поравнала земљу и не може се наћи нигде
трага на њој. Никакву пажњу не придајемо стази, али кад спазисмо повеће
село на другој страни, преко удолине, би нам одмах сумњиво, по грађи кућа,
да не изгледају као оне што смо срели пре по југословенској страни. После се
појавише зелени камиони, натоварени белим сандуцима. Не можемо да
верујемо да туда може бити граница, то је немогуће да ове чуке, које
доминирају путем Дебр — Струга могу бити тако близу албанске границе. Да
знамо ко је постављао границу, осудили би га као слабог стратега у комисији
за разграничење са Албанцима. Било је лепо и прегледно седети на тој
граничној стази, за коју нисмо знали да је путања где шетају ноћне патроле,
али смо инстиктивно осећали „неку атмосферу“ која није чиста. Били смо
непомични цео дан, трпели жеђ док смо глад утолили са прженим житом,
које смо, два пута раније попржили у Дешату, где смо се били задржали због
магле и немогућности путовања. Та „сува храна“ изазивала је још више жеђ,
залуду смо гледали воду на обе стране: на југословенској Црни Дрим, а на
албанској поток који је протицао увалом, између нас и албанског села у
Пишкопеји. Срећом да нико није нагазио на нас где смо били врло слабо
прикривени. Не само да нисмо били добро склоњени, него смо лежали баш на
стази, поред граничног појаса, између две комунистичке државе, чији су
односи, у то време били затегнути и претили чак ратом!
У поменутој ували, крај потока, која је служила као међудржавни
простор, налазио се „чардак“ (четвороугаона зграда на два спрата) који је
служио као штала за овце албанског чобанина. То је била запуштена кућица,
направљена на арнаутски начин, као оне што смо сретали кроз арнаутска
насеља раније. Била је на осами и ко зна за шта је служила пре него је
употребљена за шталу. Пре него што смо видели чобана да испушта овце из
ње, мислили смо да је то неупотребљива зграда која је предата зубу времена,
али није било тако. Чак смо видели и чобана када је ујутру, не тако рано,
дошао из албанског села, с друге стране, прешао поток и преко ледине дошао
штали, испустио овце и разјавио около по ували, зараслој у траву. Цео дан је
био сам, и нико му није прилазио. Стално смо га осматрали, јер је једино он
могао да дојави овце за пашом око нас. Ипак смо „студирали“ како би му
узели једно бравче (овцу), кад их има доста; не би му се ни познало.
Било је у плану за идућу ноћ: спустити се поново на цесту, и ићи њоме у
правцу Струге, све док се може, док не наиђемо на неку препреку — насеље
око пута или шта друго. Али, тај план ће се изменити, кад дође вече. Били
смо остали без хране, једемо пржено жито преко дана, по ноћи пијемо воду,
не можемо да саставимо два добра заједно!“
—Ово је идеална прилика да узмемо једну овцу из оне штале, доле у
удолини, кад падне ноћ и чобан оде кући. — Једноставно се „заскакати низ
планину“, у нашем случају саћи низастрану, узети омање бравче, био је
једини начин да се дође до хране без јављања. Тако смо споразумно, мало
поетички, алудирајући на старе хајдуке и Комнен Барјактара, кад је донео
„овна преодника“ у дружину, решили да се снабдемо са храном који дан
више на путу за Грчку. Кад је пао мрак, прво нам је требало саћи на поток,
напити се воде и наточити чутурице. Тако смо и урадили. На једном крају где
је поток био зарастао у траву, шибље и врбовину, сели смо на ново место —
пили воду, опрали обућу, чак и кошуље које су биле при распадању. Гробна
тишина и сиви мрак обавијали су ту долину; ни жаба није крекетала, ни
цврчак није цврчао; обешене врбове гране додиривале су нас по главама; није
било ни трептања лишћа. Таква „мртва“ тишина није пријатна, увек се нешто
„излеже“ из ње. Док смо цедили обућу и поново стављали на ноге, прочу се
говор у непосредној близини нас! — Ко је сад!? Гледамо кроз врбове гране у
мрак, а оно 4 војника, са пушкама о раменима, прођоше низ удолину у правцу
штале коју смо преко дана осматрали. Опасност је минула, али је пољуљан
план о узимању овце и снабдевању храном.
— Ово је гранична патрола, она је наишла и прошла али је у питању куд
иде, хоће ли се вратити, хоће ли застати код штале где се налазе овце?! Још
других размишљања било је у тај час код нас прикривених у врбаку крај
потока. Нисмо могли, у мраку, препознати, ни по говору ни по оделу, чији су
војници — југословенски или албански.
—Кад прође мало времена, пођосмо истом стазом за њима, да видимо
куда води? Мрак је. Ноћ, одмах с почетка, има времена да се докопамо неке
добре шуме било на коју страну. Они (војници) више воле своје животе од
нас, чак ће се можда и склонити ако нас виде, да би лакше и сигурније
прошли.
Тако „претресамо“ насталу ситуацију. Идући стазом са оружјем
натегнутим да плане, прошли смо шталу и путања је водила низастрану — ко
зна куд? — Они су отишли тамо, неће се враћати ноћас. Сад је баш
најслободније, узети брава из албанчеве штале и за својим послом — у шуму.
Тако је и било.
У шипрагу смо одрали овцу, ставили месо поново у кожу, завезали
крајеве да не улазе муве. Наравно пре тога смо избацили стомак, да
олакшамо бреме које је требало носити, ко зна куда, и колико дуго, док се
нађе погодна шума за кување или печење меса.
Сада смо одустали од силаска на пут и путовања њим у правцу Струге.
— Идимо овом путањом, што води повијарцем косе. Ко зна је ли то
гранична стаза, нема трага од цокула на њој, то је запуштена стаза... Са
поуздањем у ноћ, у мрак и шуму около, ишли смо путањом у правцу који нам
је био погодан — упоредо са цестом која је водила за Стругу. При изласку на
простор који је делио две супротне стране, чинио мало развођење, ако је било
потока у тим двема странама, појави се пред нама, у одраслој храстовој
шуми, један необичан призор: био је неки чардак, „ни на небу ни на земљи“,
на четири стуба, побијена у земљу, висине неколико метара, подигнут као
кош и покривен гранама под лишћем које је увело и стоји обешено. Све је то
добијало изглед неког већег страшила, као што праве наши земљаци по
њивама, да плаше птице које нападају жита, кукурузе и др. Тако смо и ми,
као деца — чобани — правили „хладњаке“ по шуми и привлачили децу око
себе, да се са нечим занимамо. Поред тога „чудовишта“ видело се корито и
умазана земља око њега, што је значило, према нашем искуству, да је ту
бунар и вода, који ми једва чекамо срести, где било.
—Зар овај Албанац, ко ли је, није имао лепшег хлада испод ових
храстова, него је правио хладовину „у небу“, на свој начин? Баш је будала.
Таман што пођосмо према кориту, да потражимо бунар са водом, а оно се
продра човек „колико га грло носи“ — „стој!“ Глас је био отсечен и гласан,
да се разлегао по шуми на стотину метара.
—Откуд овде? — промрмља Митар.
—Како, откуд овде, кад смо се „населили“ у зону где живе граничари!
Разумели смо шта тражи од нас. Говори „чисто српски“, то је „наш“
граничар, чува границу од Албанаца, а зауставља четнике. Мора да је неки
страшљивац, колико је гласно повикао, а још нас није добро ни видео. Могао
је бити медвед, откуд би он разумео „српски“! Тако само, пуцај у свога, а
могао си синоћ, крај врбака, бити лако мртав, па се не би ноћас драо и пуцао.
Сручи се рафал из митраљеза по шуми око нас, који нас не суноврати назад
него скочисмо низастрану, поред карауле, у замишљеном правцу. Страна је
била стрма, ретко дрвеће по њој, ниже стране велико село, около њиве, жита,
ограде, путеви са трњем око њих, свакаквих препрека, да се ишчупамо,
стајало је пред нама. Срећом пребацише нас меци, и неки „паметнији човек“
на караули нареди да се не пуца „у празно“!
—Куд ћемо сад? — Питамо се у страни једног брда, поред граничне
путање, сада означене обојеним штапићима у размаку од 50 до 100 метара.
— Идимо уз ово голо брдо, које на ноћи изгледа као планина, а није него
обична главица, где ни зец не би тражио склониште! Мора на брду бити
шуме, и ко зна куда она „веже“ за друге шуме и планине. Кад човек не зна
куда ће, он почне да машта у „своју корист“.
На брду, где смо се попели, није било шуме, изузев неколика грмена
храстових кукрица које су лишћем покривале простор око камења. Поглед
одличан. Планина има на све стране, па да имамо крила прелетети у њих. Не
би застали да преданимо на том месту, да није свануло и кретање постало
немогуће.
— Лезимо овде и осматрајмо, ко зна чије је ово брдо —„наше“ или
албанско? Шта ако нас ко примети, организује потеру и најури на голом
простору где нема заклона? Горе ће бити ако се будемо кретали у ма ком
правцу — свуда около изложени погледу из околних села и граничних
караула. Лежаћемо у овом кржљавом грмену, нећемо устајати и откривати
мету. Сумња да ће нас тражити, највише је падала на прошлу ноћ, што смо
били примећени у непосредној близини — то се место може видети с брда
где лежимо. Зашто да иду на голо брдо, кад буду тражили?
Били смо уморни и гладни. Хајде да наложимо мало ватрице од ових
сувих кукрица што им је кора отпала и суве су као шибице. Оне ће горети без
дима, то знамо из дугогодишњег искуства, пламен се на сунцу не види, он ће
бити врло мали. Нема никог около да замирише лој и џигерицу ветар или
ваздух ће „пребацивати“ мирис у атмосферу, далеко изнад села, неће се ни то
моћи осетити. Шта ако најаве чобани стоку и нањуше нас пси кад осете месо,
још када се пече на ватри? — Нема чобана, нити стоке, да долази овуда,
видело се по трави да је неопашена; није било никаква трага на земљи где би
се могло познати. Не би тако „повољно“ говорили да нас глад није
притискивала, да чинимо нешто, да је утолимо. Више у лежећем него у
седећем ставу наложили смо малу ватру, испржили у кантици један део
џигерице помешане са лојем. Знали смо, кад поједемо такву јаку храну, да
ћемо умрети од жеђи, али стомак је тражио да се прво реши проблем глади.
Чудо, да после сваког јела, код нас настане ситуација „ружичаста“! Тако и
овог пута. Мада смо видели много неповољних ствари и препрека на будућем
путу, опет је све изгледало „пролазно“ и „остварљиво“. Сада нам је слика
била јасна где се налазимо. Ми смо се налазили баш на албанскојугословенској
граници, у висини зграде граничног вода која лежи на путу
Дебар — Струга, у брдима право од станице вода на албанској граници. Једна
гранична караула, на југословенској страни, лежала је под нама у страни
истог брда, мало истурена у правцу југа. Граничне осматрачнице, као она
што смо прошле ноћи нагазили на њу, 4-5, отезале су се страном обронака,
вероватно пл. Јабланице, која од Струге закриљује Охридско језеро. Тим
истим правцем, где су намештене осматрачнице, побијено је гранично
камење, у одмереном растојању и на видним местима; видели смо их 4-5.
Гранични каменови су окречени белим, заобљених ивица на врху, на једној је
страни уклесано слово „А“ — до Албаније, на другој „Ј“ — до Југославије.
Урез слова је омашћен црном бојом, да се боље види. Каменови се могу
далеко видети, али не и слова. Један гранични камен је под нама, у ствари,
видимо га, на њ ћемо наићи чим падне мрак и отпочнемо путовање. Под нама
је, такође, једна удолина која раздваја простор од карауле и стражарница по
страни; у њој се крије нека тајна — помишљамо. У врх те удолине, што је
било од интереса посматрати, има једна њивица под зрелим јечмом коју
раздваја друга њива под орницом. Зашто је она њива обрађена, а друга није?
— Да ли је баш граница пресекла њиву на пола, па она на албанској страни
обрађена, а друга на нашој не? То је била једна загонетка, која је можда
инстиктивно искрсла, да размишљамо о њој, да нас потстрекне на опасност,
када туда будемо наишли у пролазу. Човек са ћулавом на глави и коњићем
под самаром спустио се порано ујутру, из кршева са албанске стране, припео
коњче на своју страну и стао жети јечам. Он је ту радио цео дан, прегнут до
земље, откидао српом руковети и слагао на гомилице да се суши ужњевено
жито, пре него га свеже у снопове. Покаткад је одлазио под грмен, где му је
било место за одмарање, нагињао неку посуду, вероватно пио воду. Албанац
није залазио на другу страну, где је орница, само се кретао на својој њиви.
Мора да га је страшно пекло сунце у удолини, где није било ветра, а жега је
била страшна. Сиромах човек, мислили смо, како се пати! Од чега живи,
какав му је залогај хлеба за који се толико мучи? — Ми тако „претресамо“
Албанчев стандард живота, а не видимо себе, који немамо ни јечма! Кад
сиромах гледа сиромаха, он мисли да је нешто бољи од њега. Зашто? —
Ваљда због тога што не види себе.
Ноћ која је стајала пред нама, између 22. и 23. јула 1950. године, била је
тежа и опаснија од свих ноћи, проведених на путу у протекла два месеца. Као
да су сви невидљиви дуси стварали замке и препреке, толико је било заплета
и „нагажавања“ на кланце смрти, на мреже из којих се распустила нит, да
само Божјим провиђењем прођемо са животима који су били на рубу
пропасти. Немогуће је веровати, чак и мени преживелом, да се толико зла
могло сручити по нама за само једну кратку летњу ноћ!
Спуштањем мрака на кршевите албанске врлети, на долину Црног Дрима,
на беспуће које је стајало пред нама, спуштали смо се и ми са брда на коме
смо преданили. У плану је било да се враћамо назад у Југославију, проласком
Црног Дрима код станице граничара, на путу од Дебра за Стругу. Да се
одмакнемо од граничног појаса и да тражимо Охридско и Преспанско језеро.
Установили смо да смо загазили у Албанију, много далеко од грчке границе.
Али, то не би био разлог да се враћамо у Југославију, да није кршевитих и
непролазних албанских планина, као што је на путу била Јабланица. Ако очи
нису варале, нама се чинило да је преко ње немогуће прећи, а било би добро
ако се могло. Заобишли би Охридско језеро албанском страном и преким
путем дошли у Звијезду пл. коју ћемо напослетку наћи, много дужим
заобилажењем, преко југословенске стране.
Прво смо свратили на гранични камен, који се видео с брда. Поред слова
„А“ и „Ј“ био је уклесан и број; колико се сећам број „8“. То све није далеко
од карауле у страни испред које су се шетали граничари, док смо их
посматрали предвече с брда. Свратили смо на Албанчеву њивицу да
потражимо воде, ако му је жбан, или каква друга посуда, остала
неиспражњена са водом. Кад не нађосмо ни једне капи у посуди којом се
служио Албанац, рекох Митру:
— Баш смо наивни да верујемо да Албанац остави воду, после проливеног
зноја, жањући јечам, на љетној жези!
Док смо на врху мистериозне долине, низ коју треба да пређемо, између
карауле и стражарнице по страни, где очекујемо заседу или сусрет са
патролом, узимамо отстојање и саветујемо се да идемо полако и нечујно.
Митар је носио тежи ранац, а ја ишао пред њим око 4-5 корака. Пођосмо низ
орницу, по којој није била густа трава, него ретка и разгрнута, као што расте
по свим орницама код нас. Није било мрачно, да се не види где се стаје.
Случајност је била да сам погледао предасе и угледао препречену жицу која
је достизала висину цеванице. Да нисам погледао, повукао бих је и мина би
рикнула. Овако скренух пажњу и брзо угледах пободен предмет, откуд жица
долази. Сетих се нагазних мина, о којима нам је наш погинули саборац, Јован
Шаровић, објашњавао, пре пута, и успут, како се то све може срести на
граници кад будемо прелазили у Грчку. Брзо се окренух Митру, махну руком
да стане. Сада смо оба почели разгледати и видели смо више жица и
„пураћа“, како смо „крстили“ мине. Зачудо да смо били дошли скоро у
средину њиве и да нисмо ниједну повукли стопалом! Стојимо у сред оранице
и питамо се се погледима — куда сада?
—Пођимо напред, са пажњом прекорачимо жице, кад коју видимо; нема
много до краја орнице.
Кад изађосмо на ледину где није било високе траве, упутисмо се шуми да
седнемо десетак минута, да ослушнемо чује ли се што око нас. Тамо, у сенци
шуме, нађосмо мали поточањак који је једва дочекан, падосмо на колена да
што пре загасимо жеђ која нас пече цео дан. Написмо се воде из поточањка
који је протицао кроз траву, нараслу около, и ситно плочасто камење. Сада
нам треба наточити чутурице, али нема толико дубине, ту близу нас, да би
могли поронути чутурице у воду. Зато пођосмо мало ниже. Али, гле, лежи
распаднут човечији леш. Из неких црних дроњака бели се део лобање и
грудне кости са једном страном ребара. Сва та смеса је протрула и лежи
распречена на сред потока који је обрастао у зелену и одгојену траву.
Несрећник је страдао, било од запете мине, или од стражарева метка. Сада се
претаче вода кроз његова ребра, друге делове зараста трава; већ ју је добро
подгнојио. То ти је судбина бегунаца...
— Пођимо даље, да видимо куда ћемо проћи, без запажања.
Сада је долину којом путујемо расветлио месец, стражарнице су у сенци,
а ми морамо преко осветљене стране. Идемо као на иглама, сваки тренутак
очекујемо сноп митраљеза да проспе ватру по нама. Можда би прошли
непримећени, да нисмо направили шум прелазом бразде усечене у страни
којом се отискало камење испод ногу. Тада смо без „стој“, или икакве друге
опомеце, осути ватром са најближе стражарнице, или постављене заседе.
Морао нас је видети нишанџија, кугле су падале близу нас, и не би били
непогођени, да нисмо скочили у разврнуту бразду и помоћу ње удаљили се с
ока стражара који су нас приметили. Са плотуном, осутим по нама, побуњени
су војници на караули, ту близу, одмах преко превоја, и настала је узбуна. За
час су се нашли пси за нама и поново пушкарање у правцу нас. Пси су
откривали траг куда отступамо, али није било потере од стране граничара,
колико знамо. Ипак смо успели да отступимо у правцу куда смо намеравали;
пробили смо се и нисмо били одбачени на коју другу страну. „Једно зло
прође иду још два“ (Откровење Јована Богослова, Св. Писмо). Ми смо
прешли два „зла“ и још нас два очекују.
Нашли смо се у стрмој страни према Црном Дриму и путу Дебар —
Струга. Седимо у сенци и планирамо где, на ком масту, да покушамо прећи
Црни Дрим, да по преласку наставимо пут у планину која на карти носи
назив Караорман; позади њега су Стогови. Сматрамо, ако се у току ноћи
докопамо планине, да ћемо избећи сутрашњу потеру, у коју тврдо верујемо
да ће је УДБА организовати. Ноћ је кратка, морамо журити, сналазити се што
пре, да осигурамо места за предањивање. Мислимо да ћемо наћи место на
реци где можемо прегазити, а онда би све било лако, ако где, опет не
нагазимо на заседу. Чим смо прешли колски пут Дебар — Струга, дочека
ограда; унутра се виде воћке, ту је и капија, широка и отворена, види се
цементна плоча и на њој пумпа за воду, одмах при улазу.
—Баш добро, да узмемо воде. Митар је већ ухватио за ручицу, да пумпа,
али га прекиде глас. „Стој“! Одмах пуцањ, овога пута само неколико метака.
Овај стражар је био куражнији, од оног на граници, који је испалио неколико
оквира на само два човека! Ми смо се узвратили назад, на цесту, и немајући
куд отступили њоме док не нађемо излаз ка реци. Одлажење цестом било је у
правцу Струге. С пута се није могло лако свратити, на једној страни литице,
на другој стрмен и алуга. У исти мах када је стражар запуцао на нас, испред
касарне граничног вода (ли чете), скочила су два пса и дали се у потеру за
нама. То је била напаст која нам је отежала брзо одмицање од касарне, где
смо примећени, јер смо имали у виду да ће за нама појурити војници на
мотоциклама и брзо нас стићи, ако будемо одлазили путем. Пси се нису дали
лако одбити да не трче за нама. Ако станемо и окренемо цеви у њих, они се
мало умире, али ако идемо пред њима, они насрћу, толико близу да скоче на
нас. Да опалимо метак да их уплашимо, нисмо хтели, јер би тим чином
граничари могли утврдити да су били наоружани људи, што у мраку можда
нису видели и били поуздани ко је све стао да пумпа воду пред њиховом
касарном. Из бојазни да се не појаве мотоциклисти на цести, у потери за
нама, ми смо се, чим смо угледали погодно место, бацили низ насип у алугу и
нестали с пута којим је било опасно путовати. Пси су се били донекле
умирили, кад смо нестали у алузи, али чим су војници са неким моторним
возилом, прокрстарили цестом, они су опет лајали у правцу алуге, где смо се
скрили. Сада је било у питању; хоће ли војници, уз помоћ паса, ступити у
потеру за нама, у току ноћи? То се ипак није догодило!
Били смо у мучној ситуацији. Једва смо се ишчупали из алуге,
разноврсног растиња покрај пута, нашли смо се на обали Црног Дрима, око 23 км
удаљено од касарне граничног вода, где смо се већ појавили. С обзиром
на први део појављивања, на граници и караули, могло се пратити наше
кретање помоћу телефонске или какве друге везе, којом граничари
располажу. Могло се нагађати у команди граничара, да неко прелази из
Албаније у Југославију. У то време, око 1950, прелазили су и враћали се
„информбировци“, па се наша појава могла односити на њих. Друго је што су
уместо нас могли бити домаћи (албански) одметници. Али ми никако нисмо
веровали да су граничари могли имати у виду нас — четнике. То ипак није
значило ништа, на кога су граничари сумњали; ми смо главни предмет
гоњења.
— Шта сад? — дижемо главе у небо, из уске долине Црног Дрима, јер ни
њега нема много изнад глава. Све се стеснило око нас, не можемо да
полетимо у литице Караормана, да свему злу станемо за леђа, да се
насмешимо прогонитељима, да им ставимо до знања да четнике није лако
„ловити“. Мислимо у себи, ако нам овде не буде крај, прећи ћемо још коју
планину на путу за Грчку.
—Да покушамо газити. Открчисмо једну дугачку мотку и с њом право у
реку. На нашој страни где смо почели газити, вода запљускује обалу, има и
песка, не би се рекло да је превише дубока вода. Али тамо на другој страни,
где се Дрим „мота“ око стрме стране и поткопава јој корен, ковитлају се црни
таласи, прескачу једни друге и нису задовољавајући, чак ни за гледање, а
камо ли за прелажење преко њих! Корито није широко, али је уско и дубоко.
Митар је с мотком, да мери воду, пошао напред неколико корака, али га вода
ухвати брзо изнад паса, замиче мотка у воду још дубље пред њим.
— Враћај се назад, нагазићеш у какав вир под водом, не носи он узалуд
име „Црни“.
Када се вратисмо на обалу, опет погледах у небо, а њега нема, све је
тешње око нас. Убрзо ће сванути, али коме? Не нама, него нашим
непријатељима да нас хватају у мишоловци у коју смо запали. Сада би се
опет вратили у Албанију да није касно, не да нам Дрим напред, не да нам
истек ноћи назад! Пошли смо низ реку да тражимо излаз из обруча који нас
сутра-дан може стати главе. Наилазимо на дрвену ћуприју преко Дрима где
се сужава, где вода није могла да прошири камено корито, на ком је човек
„искористио природу“, и с мало муке направио прелаз с једне на другу
страну. Гледамо из прикрајка, шета ли се стражар где на крајевима? Нема
никога. Можда је заспао, сад пред зору. Идимо, немамо шта чекати. Опет
„војнички распоред“ од два човека! А боље је да погину оба на једанпут, него
да остану један без другога. Растојање 5 корака, тихи ход; припремљене
бомбе бацити одмах на стражара ако се појави и да опомену да се стане. Тамо
на крају, при преласку моста, види се брежуљак и на њему густо шибље — ту
би он могао бити ако га има — студирамо у прелазу преко моста. Таман што
искочисмо на рачвасту стазу, при крају моста, застадосмо да одредимо
правац, на коју страну да окренемо, лево или десно, а оно дрекну неразумљив
глас, као да је стражар спавао па се пробудио. Одмах по том опаљена ракета
просу сноп разноврсних боја изнад нас, што нас изненади — шта је то?!
Убрзо смо одабрали десну страну, стазу која је водила преко окомите стране,
недалеко од корита реке. Друге пуцњаве нити алармирања није било. Сада
смо били прешли Црни Дрим, али опасност од сутрашње потере (ако је буде)
још није била прошла. Треба наћи сигурно место у шуми, где не долази
стока, чобани и пси, преданити цео дан под притиском очекивања потере.
Сада се догодио један „инцидент“ који није био за шалу. Настранита
путања, којом смо одмицали од стражара крај моста, била је тешко пролазна.
Митру се оклизне нога и он се откотрља низастрану према реци; није могао
да запне ногом, да се заустави, све док га није дочекало неко јаче дрво баш
покрај реке. Тако сам за час „изгубио“ Митра и не мало се забринуо за њега
—да не падне у воду, која је на тој обали била најдубља! Да пођем спуштати
се за њим, није се могло, нема места да се стане стопалом. Станем трчати
стазом, да пронађем неки бољи пролаз ка води, али узалуд. Нисам нигде
могао доћи до таквог погодног места! Било ми је врло тешко — беспомоћан
сам да му ишта помогнем! Прошло је више од 5 минута када стаде ломњава
грања под ногама, одоздо од реке. То је он. Пођох у оном правцу, где има да
изађе, и сретох га задихана под бременом албанске овце коју је носио.
— Бре, Митре, шта би с тобом, побогу брате?
—Како шта би, вели он, оклизну ми се нога и нигде да се зауставим пре
букве израсле баш над реком! — Да не би ње (букве) падох у воду!
Тада сам предложио — да отсечемо 2-3 кг меса а остало да бацимо; не
можемо узнети уз страну која је била страшно стрма. Предлог није успео.
Митар потстрекава да се носи, јер зна како је бити без хране и да се до ње
лако не долази.
— Испели смо се на врх стране, са „сто јада“. А шта се указало пред нама?
— Њиве испод већег села; — били смо у селу! Расвањива се. Где да се
склонимо и преданимо? Да избегнемо погледе из села (ако су сељаци
поустајали), свратисмо у лево ка шуми која се тамо откривала. По срећи, под
селом, на другој страни, открисмо провалију какву би само могли пожелети.
Биле су то расточене стране и точила у подножју Караормана, чији је врх пун
литица. У том расцепу се могло свашта наћи: дрвећа, стена, воде, хлада,
места где сунце не може огрејати — права џунгла! Спуштањем у „џунглу“
приметили смо да, и туда, долази стока што нас је потстакло да изаберемо
место за предањивање где чобани са псима не могу прићи. Уз то, ми смо
очекивали претраживање околног простора због наше појаве, на више места
по граници, у току прошле ноћи. Цело прошлоноћно нагажавање: на мине, на
граничну стражу, на касарну граничног вода, на стражара на мосту, било је у
непосредној близини места где ћемо остати да преданимо. Даљински размак
је можда 5-6 км. „Наша“ џунгла је била привлачна да буде претражена, ако
уопште буде трагања за нама.
Изабрали смо место које није било у шуми, него у камењару, где није
падала сумња. Остали смо непокретни, иако су чобани стизали близу нас. За
велико чудо није било потере! А да смо се појавили толико пута, као прошле
ноћи, у нашем крају у Херцеговини, дигло би се „мало и велико“ да нас
тражи!
—Овде је нешто друкчије него код нас — излагао сам Митру — после
отклоњене сумње од претраживања.
— Свугде су они исти (комунисти) — додавао је Митар. Али је овај народ
друкчији од нашег, ваљда због тога што овуда нема „одметника“. Можда су
Македонци „легли на руду“?
Није било тако. По преласку у Грчку, ми смо нашли доста
антикомунистичких емиграната из Јужне Србије.
Када је пала ноћ, џунгла постала црна као јама, нашли смо погодно место
крај потока и отпочели са радом око кувања меса, у кантици, од више пута.
Искоришћено је све, чак и сквара (маст) која се хватала после кувања, с тим
што смо је стављали у воду и брзо хладили (да постане чврста). Потпуно
задовољни са количином хране коју имамо, пред зору смо отпочели пењање
узастрану. Опет је дочекало друго село и нисмо могли даље без чекања ноћи.
У селу је била црква са крстом. Била је и друга зграда, са кровом сведеним на
полулопту. За њу смо говорили да је „медреса“, школа за муслиманске ђаке.
Можда је то била џамија без минарета? Могло се претпоставити да ту живе
помешано Шиптари и Срби.
Сутра-дан смо се нашли у мргињу једне пожњевене њиве. Било је
неколико шумарака и две-три високе букве. Очекивали смо да ћемо убрзо
видети Охридско језеро. Када смо се попели на букву, видели смо површину
воде, па смо се обрадовали, што нисмо далеко од Грчке границе. Сада је
настала пометња у називима језера — Охридског и Преспанског! Док смо
имали карту и разгледали је, ми смо запамтили да нам треба прећи границу
ближе Преспанском језеру него Охридском. Да можемо видети оба језера
лако би их распознали, али сада је само једно пред нама.
— Где је друго језеро — пита Митар?
— Нема где бити на десној страни. Тамо у Албанији се распречила пл.
Јабланица, нема места ни за једну мању локву а камоли језеро?
—Мора бити на другој страни, преко оне планине што се тамо види. Кад
се попнемо на њу видећемо оба језера на тромеђи трију држава: Грчке,
Албаније и Југославије. Охрабрени надом што се примичемо Грчкој, сада су
нам и препреке биле лакше, на терену где је требало проћи. Тај дан, када смо
угледали Охридско језеро, био је блесак у слободу.
По подне смо посматрали раднике и раднице који су жели жита по
њивама. Било их је лепо видети: Била је на њима сеоска ношња тога краја,
доста белог, црвеног и црног; поређани у врсти, по 20 и више; Заузели велики
део њиве, повити до земље, откидали су руковети у један мах „као по
команди“, стављали у нарамке и продуживали даље. Мушкарци су везивали у
снопове, усправљали их; неке осушене снопове садевали у камаре. На одмору
су певали, био је то млађи свет, који је поред рада стицао љубавна познаства
између момака и девојака.
Посматрањем сеоског рада на њиви, онаквог како се код нас радило, ми
смо били помало растужени. Падали смо у мисли о судбини; како ко има
срећу да живи на земљи? Наша „фортуна“ није била ружичаста. Скоро ће 10
година а дани све гори од горега!
—Зашто и ми не радимо на својој њиви у Херцеговини, као овај народ
овде? — Питам Митра који не скида погледа са „убавих“ Македонки.
—Нисмо се хтели покорити, одабрали смо овако, наше је да издржимо до
краја.
—А кад је крај?
— Сад је пред нама борба да пређемо у слободу — у Грчку, а онда ћемо
видети како ћемо моћи изборити слободу својој Отаџбини.
— Добро. Слажем се са том идејом, да ћемо радити, из туђине, на
ослобођењу своје Отаџбине, али није требало да будемо протерани из своје
Отаџбине за коју паде толико крви узалуд.
—Крв не може пасти узалуд, она ће кад-тад „проврети“, праведна борба
васкрсава — то нека добро знаш.
—Слажем се с тим, али што смо били изложени смрти и погибији, баш ми
што поштено бранимо своју слободу.
— Баш зато, што бранимо своју слободу други не воле.
Док смо ту, у мргињу Македончеве њиве, где изнад нас стрче две
осамљене букве, остале „од заклетве“, „мудровали“ око судбине и слободе,
сташе да одлежу салве топова, позади нас у дубини Јужне Србије!
— Шта је то сад — да се није заратило? После краћег нагађања донесмо
закључак да је војнички маневар; — шта ће друго бити?
Наш план био је — да заобиђемо Охридско језеро, да дођемо на пл.
Галичицу. То све није изгледало далеко, али је било тешких препрека за
долажење на Галичицу. Морали су се проћи сви путеви који из Јужне Србије
воде у Охрид. Путеви пролазе кроз клисурасте пределе, између стрмих
страна, где су мала и уска поља. Опет је, као у Шари, требало пресецати те
стрме стране. Узастрану и низастрану. (Спусти се доле, пењи се горе). То је
све узимало времена, а одмицање на путу текло споро.
На путу заобилажења Охридског језера проведена су три дана.
Заобилажење није било одмах близу језера, него из веће даљине. Најпре су
биле стране по којима су била насеља — мања и веће села, њиве под ражи —
добро одраслом и пуном зрна у класу. Пролазили смо кроз планинске стране
обрасле у папрат високу као гора, нигде нам се главе нису виделе из ње.
Један дан смо захватили део планине по којој смо налазили трагове војске
која је вршила маневар. Остаци дрвених и лимених кутија, новина, папира
што је замотавана храна, и других отпадака могло се видети по лединама где
су се дан-два раније, одмарали војници. Говорили смо каква је ово војска,
оставља смеће непокупљено по планини! Било је сумње да где не нагазимо на
које оделење залутало у шуми или какво друго. Један дан смо данили у
храстовој шуми, оскудевали са водом и гледали танак поток како протиче
испод горе. Нисмо могли прићи у току дана услед пролазника, а кад смо
предвече, једва дочекали, пали на колена да пијемо, дочека нас сумпорни
смрад и одби да не поквасимо грло. — Баш се не да!... стално нас срећу неке
напасти, “што се не би ни у сну снило“! Када смо стали да прелазимо поља и
путеве, што своде у Охрид, настале су тешкоће око немања места за
предањивање. Једном смо размишљали да останемо у одраслом кукурузу
(њиви) крај пута, али тај план смо убрзо напустили и отишли у шуму која се
налазила при брду. Једном смо били у сумњи да нас нису приметили у селу,
куда смо прошли, па смо сутра-дан очекивали потеру, а место где смо се
склонили није било добро. Успут смо наилазили на вртове под поврћем, било
је доста белог и црног лука, али за наше празне стомаке тај „деликатес“ није
био привлачан. Парадајс је још био зелен, није се могао јести. Кукуруз је био
добар, али се не може ложити ватра између села где предањујемо, да скувамо
или испечемо. Када смо, на крају, прошли кроз оно поље којим пролази пут
од Ресна у Охрид, куда протиче и мала река,ми смо наишли на доста њива
под кукурузом и накидали пуне ранце клипова да понесемо у пл. Галичицу.
Пре него се испнемо на пл. Галичицу, срешћемо два човека из тога
предела и суочити се са тешким животом који се живи у тим пределима. У
подножју планине са северне стране, случајно смо наишли на воденицу и
свратили у њу да потражимо хране. Не знајући ко је унутра, били смо
опрезни када смо отворили запречена врата. Помоћу месечине која расветли
простор око врата, угледасмо човека како лежи на леђима, отворених уста,
под проседом кратком брадом и косом, раздрљене кошуље и чакшира до
колена, раширених ногу и руку у стране, као да је био пао с неке висине и
остао непомичан! На први поглед помислисмо да је мртав, док нисмо
установили да дише. Било је око њега неких прљавих дроњака, којима се
покривао, а сад вруће па их збацио са себе. Погледасмо се и већ смо се
разумели да од њега нема шта тражити. Отишли смо нечујно, али уз помисао
да нас је можда и приметио, па се правио „Тоша“?
Други је случај сусрета са човеком који је носио снопове око врата и
изгледао као коњ без главе! По странама куда се пењемо има шуме и
пропланака, чак и њива са пожњевеним житом. Били смо дошли под први
узвишени део планине, где смо сели да отпочинемо, не сумњајући у ма какву
опасност. Месец је расветљавао простор, а поглед је био леп у ноћи када је
тихо и нечујно. Били смо занети мислима на човека у воденици и његов
живот. Могао је погинути од нас, неким случајем да се успротивио, а ко би
знао како је погинуо? По том размишљању ми смо слични њему — ни за нас
се не би знало ко смо, ако погинемо на путу за Грчку. Открили би нас по
сукненој одећи, по опанцима, по шајкачама и кокардама. То би узело
времена, али би нам ипак стали у крај мртвим. Таман да прекинемо то
непотребно размишљање, кад се појави неко мицање снопова по ледини
испред нас! Призор је био несхватљив — како се мичу снопови? А ево како
се „снашао“ човек у Галичици: Повезивањем четири снопа, по два са стране,
натакнуте на краћи колац, човек је ставио себи на рамена и преносио с места
на место. Класје је било оборено доле, скоро да се вуче по земљи, човекове
ноге се нису могле видети, такође ни глава, јер је била увучена међу снопове.
Све то чудо, посматрано са стране, још кад је ноћ, изгледало је као да
снопови сами, чак на класовима, прелазе из места у место. Сада већ имају у
Америци компјутеризоване роботе који би тако нешто могли обављати! Кад
дођосмо предањ, казасмо му да стане, човек поклече, снопови се повише на
једну страну, а он се извуче испод њих. На питање шта то ради по ноћи, да
можда не краде од другога, он је давао неке одговоре које нисмо добро
разумели. Био је Македонац, како смо разумели, а можда и Шиптар; туда је
становништво помешано. Ни од њега се није имало шта тражити. Отпустили
смо га да врши свој посао и казали му да смо изостали од војске која је туда
имала маневар, да се враћамо у јединицу и др. Да му није потребно јављати
да нас је видео, да имамо нарочита одела за испитивање шума, да за нас знају
у милицији. Пустили смо га да оде далеко од нас, а онда продужили у свом
правцу. Сутра ујутру осванули смо на једном од првих планинских делова
Галичице. Био је 27. јули 1950.
ПРЕКО ПЛАНИНЕ ГАЛИЧИЦЕ
НА ПРЕСПАНСКО ЈЕЗЕРО
Далеко смо се одмакли од свог завичаја (Гацка у Херцеговини), на путу за
Грчку, због неправде и ропства који влада у нашој Отаџбини. Ишчекивали
смо слободу у српским планинама пуних 5 година, ма ње не би да долази и
ми се решисмо на тешки пут у туђину, да је од њевоље тамо потражимо.
Пређосмо, скоро по врховима, црногорске планине, и преко најтврђих
предела које ћемо споменути: Голије, Војник, Гвозд (Крново), Лола, Морача,
Тара (код Колашина), Бјеласица, Лим (униже Трепче), Мокра планина,
Смиљевица и Жљеб. Преко Старе и Јужне Србије пређосмо: Метохију, поред
Косова прођосмо у Шар-Планину а с ње на Кораб. Са Кораба се спустисмо у
реку Радику и пут нас, покрај ње, одведе у Дешат са кога угледасмо Дебар и
ћуприју на Црном Дриму. На раскрсници пута Струга — Дебар, први пут
прочитасмо ознаку пута на „македонском“ језику, и сазнадосмо да се
налазимо 4 км крај Дебра. Одлучисмо да се држимо пута који води Струги
јер он „навијаше“ ка Грчкој! Са великим ризиком пређосмо преко пантонског
моста, на Црном Дриму, и продужисмо крај пута 4-5 км када нас остави ноћ и
помрчина у који живимо и путујемо. Склонисмо се од сунца и дневне
светлости у брду крај пута посутом шумарцима, не знајући да седимо на
самој граничној стази! Сутра вече забасасмо још дубље у Албанију, ради
снабдевања са храном, и док се из ње поново вратисмо у Југославију снађе
нас „9 чуда“; 5 пута нагазисмо на граничне стражаре, на средства за
уништавање (нагазне мине), на запете митраљезе, потерне псе, и, напослетку
бисмо бачени у Црни Дрим да се пуким случајем из њега ишчупамо. Пели
смо се уз литице Кара-Ормана, прелазили изривеним странама и точилима,
заобилазећи Охридско језеро. Газили преко уских поља и путева што са
севера воде у Охрид, и све то савлађивали по летњој жеги док смо се
докопали северне стране пл. Галичице (2255 м).
Планина Галичица лежи између Охридског и Преспанског језера, кажу да
се испод ње прелева вода из Преспанског језера у Охридско! Површина
планине је пространа, пуна долина и камења по брежинама, по површини
нема шуме, изузев неких кржљавих остатака. Туда су чувени пашњаци за
стоку из оба вилајета — Охридског и Преспанског. Услед велике жеге преко
дана чобани пасу стоку по ноћи и рано сјављују негде на појиште — ваљда на
језера која се налазе на обадве стране. Колико смо ми могли видети и
претражити за једну ноћ и два дана, на Галичици нема нигде „живе“ воде!
Мислећи да ћемо на Галичици наћи снега и воде чим се попесмо у прву
долину наложисмо ватру и попржисмо клипове кукуруза, што смо их тргали
пољима куда смо пролазили, поједосмо више него треба и одмах се упалисмо
од жеђи, сада тек настадоше муке какве смо ретко кад преживљавали. Цео
летњи дан проведосмо о једној чутурици воде (другу смо попили пењући се
ноћу уз планину), настаде очајно стање на Галичици 2 летња дана и 1 ноћ. Од
хране смо имали само пржено жито (пшеницу, раж и кукуруз), без капи воде!
Из полуосушеног шипрага, где проведосмо скоро цео летњи дан,
кренусмо рано пред вече у хајку за водом. Најпре смо журили у коју било
дубљу долину са надом и веровањем да „мора“ бити негде извор бунар,
локва, пишталина — шта било — само нек је вода! Сталним трагањем тамоамо, замарали
смо се још више и жеђ се погоршавала, још већу муку нам је
причињавало што смо, на неким местима проналазили тек исушене локве, где
је до јуче било воде а данас је нема! Стали смо да „озбиљно“ размишљамо на
коме делу планине би могло бити воде. Ноћ је била видна, топла и мирна да
ни лист на дрвету није треперио. То је била права жега која траје месецима.
На јужној страни, према Охридском језеру, виделе су се неке „јаче“ греде,
наднешене и стрме, па смо по својим (херцеговачким) планинама
закључивали да тамо, испод њих, „пишти“ негде вода! Тако смо пропутовали
добар део планине док смо дошли до уочених коса, које су на ноћи изгледале
близу.
Кад дођосмо испод повијених планинских коса нађосмо шуме и
пресушених извора испод којих је „некад“ носила вода „дрвље и камење“!
—Баш нам се не да пронаћи воду — велим Митру који не губи наду да је
нећемо пронаћи.
—Најбоље би било да тражимо остатке снега у некој јами или процепи
ако је уопште има у овој планини — закључи Митар по својој безводној
планини Добрељици, под којом се родио.
—Добро, да покушамо и то, морамо се борити са новом и најтежом
тешкоћом.
У страни где смо сели да се одморимо, пред нама, чини нам се недалеко,
лежи огромно Охридско језеро „пуно воде“, видимо га с краја на крај и своје
мисли преносимо на њ. Посматрањем језера, по ноћи и у тишини, ми смо се
потпуно пренели на живот око њега, на Божје благодети које народ ужива
тамо око њега. Видимо варош Охрид пун светиљки које на ноћи изгледају
као попадале звезде. Светла, или звезде како се нама чини, ограђују скоро
целу југословенску страну језера. Тамо где нема светла, где се из језера диже
нека стрма и каменита планина, налази се албанска страна, а по језеру где је
међа као да имају неки осветљавајући знаци, или су то патролни чамци са
светиљком на себи, који као метеор пресецају преко језера. А, као
најчаробније и задивљујуће беше гледати у пун месец који се огледа у језеру.
Ми смо седели у сенци, месец је падао преко нас са планине, изгледало је као
да стварно светли из језера! Дужим гледањем добијала се слика да је месец
потонуо у воду па да из дубине греје кроз воду и претвара је у течно злато,
мјед, драгуље и бисер који величанствено сијају пред очима. Ми смо, део
језера и варош Охрид, гледали преко дана, са друге стране, пре него смо се
попели на Галичицу, том приликом смо видели и манастир Св. Наум, при
страни до планине. Охрид и његово језеро привезани су за српску прошлост
још из доба Немањића, кроз верски живот и историјска збивања; чак је
обухваћен и епом кроз песме о Марку Караљевићу о вину и „риби од
Охрида“. Србинова стварања, верска и национална, дубоким кореном су
повезана за Охрид, као оазу хришћанског ширења и просвећивања. Ми смо
као чобани, у херцеговачком кршу, знали певати славопојке о Душановој
Србији, градовима и планинама по њој.
Занешени мислимо при погледу на ноћну лепоту Охридског језера били
смо за тренутак заборавили на жеђ, на тешко мучење без воде. Када свој тој
лепоти од природе окренусмо леђа и поново ступисмо у планинску врлет, да
трагамо за водом, осетисмо стварност трновитог пута на коме се налазимо.
Били смо жедни на првом месту. Глад нас је тихо савлађивала па смо често
пута морали застати да се одморимо. Мисли су нам се биле сконцентрисале
на проналажење воде па смо заборавили на правац који треба да пронађемо,
куда да пређемо беспуће на путу за Грчку?
По Митровом тврђењу, да у једном вису „мора“ бити снега пођосмо се
пети тамо. За велико чудо да је, до недавна, било снега у брду које смо
претраживали, то се познавало по још влажним рупама где је до скора лежао
снег!
—Та видиш ли да нам се „не да“, куд год окренемо „таман“ што смо
закаснили, да смо били овуда 4-5 дана раније нашли би и воде и снега!
— Најбоље је да тражимо чобане, колибу, катун — има неко да живи
овуда — вели Митар. То је стварно био најбољи излаз у односу налажења
воде, али како се појавити ту међу непознатим људима, где чак сумњамо да
се са њима можемо споразумети — мада смо становници једне државе?
У крајној нужди одлучисмо да се јавимо чобану али пре тога да покушамо
пронаћи његов бунар, и ма шта друго, од куда он добива воду, да му се
привучемо и кришом узмемо. А како да пронађемо чобана и његово станиште
кад је он стално у покрету? Ми смо трагали за водом целу ноћ по планини и
стално смо слушали звона а нигде ни једну овцу, нити чобана, нисмо видели!
Кад год смо пошли у правцу од куда се чују звона она су се све више
удаљавала и нестајала у пустињи! Случајно смо нагазили на једно место где
је чобан има неку своју оставу (сукнена кабаница и губер), ту смо нашли
резервоар од бензина, од неког товарног камиона, у њему смо нашли врло
мало воде и одмах је попили, осетивши рђу и талог грицкањем на зубима.
—Што ниси оставио пун резервоар воде, непознати човече, па да те
спомињемо у молитви док смо живи — упућујемо речи на непознатог
чобанина.
—Како је свугде иста беда и немаштина код сточара, погледај овај губер
и кабаницу као да је из наше Голије, све је слично и нема разлике „по
народности и менталитету“ — сиротиња је свугде једнака.
Нада у проналажењу воде у току ноћи, била је потпуно изгубљена, остало
беше да се сачека дан па ће се онда боље видети а зато треба пронаћи неки
брег, видно место, за осматрање. Тако смо, за сутрашње предањивање,
одабрали једну малу долину, на узвишици, где је био лесков грмен и повеће
стене које су нам правиле лад од сунца. Место на пл. Галичици, где смо
преданили крајем јула 1950.г. налазило се на оној страни са које се могао
видети део Преспанског језера, у околини вароши Ресна.
Освануо је летни дан који је кроз провидну таму назначавао тешку жегу,
није било никаква изгледа по небеским знацима да ће се време још за дуго
променити, а камо ли срести провала облака па да се расхладимо и напојимо.
Одмах је изјутра почело да немилосредно пече и да нам загрејано тело
добива врућину и несвестицу. Јели смо траву „љутику“ и жвакали у устима
кору од младих лешника; стављали из земље извађено плочасто камење (као
облоге) по грудима, а голим леђима прислањали се уз стену која је чинила
заклон од сунца. Сва та наша домишљања нису много помогла, да се ублажи
жеђ и отклони врућина. Једном је пирнуо мали ветрић па смо без кошуља
излазили на брег и удисали опет врућ ваздух! Трпили смо тешке нападе од
жеђи који су поред физичког испаштања имали одраза и на душевну
присебност. Нисмо помишљали на употребу оружја у односу скраћивања
својих мука, али смо долазили на помисао да искочимо из заклона и да
пођемо путевима који су водили низ планину па да сваког збришемо ко би
нам се успротивио. Када се дође на помиса „свакако се гине“ онда се не
зазире од непријатеља ма како он био страшан.
Кроз просек планине, где су два нижа брда, обрасла у шуму, разделила
простор, да прође сточарски пут, видело се парче плавог Преспанског језера,
које полако „навија“ да зађе за планину. Мада је језеро било далеко од нас,
нама се чинило да се може за час „стрчати“ низ планину, и одмах си ту —
запливао у води!
— Идимо раније, шта имамо чекати овде, та видиш ли да су сви чобани
нестали, нема нико жив овуда сем нас двојице; нису ни комунисти глупи да
лутају по безводној планини, они су тамо око језера, хладе се и уживају —
били су наши узајамни разговори. Ко зна хоћемо ли језеру моћи прићи од
насеља и каквих непознатих стража — опет се побуђивала сумња на неуспех
који стално прати у потраживању за водом.
За сунца сађосмо на прашњави пут којим је стока силазила низ планину,
са сталном сумњом да се са ким непожељним не сретнемо, постајкивали смо
по кланцима и разгледали правац испред себе. Пут је вијугао понегде кроз
шуму а понегде кроз точила и планинске поточине који су некад
претстављали реку а сада су били суви и за дивљење куда је вода текла..
Спуштањем низ планину језеро се све више ширило пред очима и постајало
драго што се ту налази, што ћемо ускоро стати код њега и напити се воде.
Посматрали смо из обронака Галичице планину Перистер (на другој страни
језера) и варош Ресан крај самог језера, били су обасјани сунцем које је
прилазило заходу преко пл. Звијезде према Албанији. Белиле су се наслаге
песка на обали језера испод Ресна а литице Перистера сјајиле као да су од
сребра.
У смркавање стигосмо на језеро, прошавши прво коритом пресахле реке
испод моста по којем је шетао стражар, и пили смо нешетедимице воду,
расхлађивали се по грудима, одмицали се у страну, па се опет враћали,
поново пили, све док се нисмо повратили у живот и освежење. Напунивши
чутурице водом измакосмо се у оближње шумовите стране да у њима
проведемо остатак ноћи и 2 наредна дана.
Решивши проблем безводице, спуштајући се ноћу по воду на Преспанско
Језеро, ми смо у младој храстовини недалеко од језера, где се оно увлачи
међу планине — Галичицу и Звијезду, остали два дана на одмарању и
посматрању будућег правца према грчкој граници. Била су то мучна
размишљања — куда да заобиђемо Преспанско Језеро? Северна страна, у
правцу Перистера пл. била је заобилазна и далека, а јужна преко Звијезде
водила у Албанију, одабрали су јужну страну преко пл. Звијезде па шта нас
снађе.
Из усунчате стране где смо данили два дана могли смо видети главни део
Преспанског Језера, онај што се налази испод вароши Ресна, па смо се
задовољавали погледом на природну лепоту језера и околине. Пред нама је
стајала нека лепа нова зграда — туристичко пребивалиште, шта ли? Моторни
и веслачки чамци крстарили су по језеру дању и ноћу. Највише нас је
задовољавала блага клима и чист ваздух, чинило нам се да тих благости
нигде на свету нема. Радо би ту остали за вазда, да се могло. Језеро је
хладило ваздух около па није било ни вруће као горе на планини Галичици.
Једно мало и каменито острвце увлачило се у језеро и чинило чаробан
утисак, помишљали смо да нису ту били дворови цара Самуила који је
заробио зетског кнеза Владимира, она легенда о Владиславу и царевој кћерци
Косари и трагична смрт Владимирова од Јована Владислава при крају 10.
века? Преспа је српски крај од старина, по војевањима старим и новим, по
дипломатским борбама и одлукама у корист Срба због храбрости српског
војника. Може данас да живи тамо ко хоће али само заслугом српског оружја
које је јунаштвом добивало победе.
Прелаз у Албанију 4/5 августа 1950.
У брегу који је под ситном храстовом шумом, где смо застали да
преданимо и да цео летњи дан осматрамо источну страну Звијезде, где су
граничне карауле распоређене у сразмерној раздаљини, нама је наредна ноћ
претстављала епилог дугих и мучних напора 73 дана, или боље рећи,
пропаднемо ли те ноћи у прелазу границе на Звијезди, наша жртва постаје
узалудна, наше се наде не остварују, наши се снови гасе. Зато смо
сконцетрисали сву умну и физичку снагу на прегнуће, на борбу и живот. Ми
морамо прећи у слободну Грчку, да пренесемо аманет Дражиним четницима
широм света од њихове пале сабраће по српским планинама. Та мисао не
силази с ума при стварању плана уз коју страну да се пењемо и поред које
карауле да прођемо.
У „мртвом углу“ који смо одмах тако назвали чим смо га видели, где су се
планине срасле и оставиле места сунцу да их греје само изјутра до пола дана,
а онда их притиска сенка, и „мистерија“ што лежи у тамној шуми, тим више
што су граничне карауле са осматрачницама намештене по страни изнад
подножја, може свашта бити, нагазних мина, вучјих јама и ко зна какве још
смртоносне замке, што користе по границама. Пред нама је уска долина коју
су у току пролетњих и јесењих киша плавили планински потоци, по њој сада
нарасла дивља трава између нанетог камења и песка. За цео дан нико туда
није прошао, нити се могла видети ма каква домаћа нити дивља животиња. У
подножју долине, на обрежини, уочава се већа кућа са ниским зидовима, што
нам даје повода да мислимо, да је војничка касарна из које разашиљу страже
по граници. Изгледа на око просто и једноставно прећи границу. На пример,
кад се добро смркне, спустити се низ брег, прећи долину,, прихватити се
подножја планине и шуме, те онда опрезно, са ослушкивањем, мимоићи
стражара на караули или путањи куда шета и ослушкује. Углавном, по страни
где су карауле, налази се висока букова шума; не зна се ко кога може пре
уграбити. Од свега смртоносног оружја које нас може дочекати највише нам
задају бригу нагазне мине. Како се од њих сачувати у мраку, када се не види
куда се гази? Долина са травуљином пред нама је као наручена за
постављање мина, јер ко год од пролазника жели да се докопа примамљиве
шуме, мора прећи преко ове долине; нема другог заобилажења. Нама, који
смо већ имали један случај раније, није силазило с ума, да у тој трави пред
нама, могу бити смртоносне мине. Простор је истоветан ономе крај Црног
Дрима, недалеко од Струге, на албанско-југословенској граници, где смо
били упали у току дана, у мрежу запетих мина, где је као и ту била ораница
под шумом испод карауле. Само је провиђење хтело да не одлетимо у ваздух.
Поред свега нашег планирања, ништа нам није преостајало, него да се
ослонимо на Бога и његову помоћ. Зато у нашој потсвести стално кружи
мисао: Боже, жоћеш ли нам помоћи овог пута, као што си нам већ много пута
помогао и спасио нас. Чини нам се, да је ова ноћ најсудбоноснија, баш зато
што је последња у нашој дугој „Одисеји“. Кроз савлађивање безбројних
тешкоћа постали смо прекаљени и отпорни, те су наши погледи ведри и пуни
оптимизма. У стеченом капиталу патњи имамо гаранцију на коју много
полажемо. Зато нас храбре мисли; кад смо све дотле пребродили, да нећемо
ни овде потонути.
Смркло се, треба полазити у простор који прети смрћу. Све што је
мрачније нама се чини да је спасоносније по живот у прелазу границе, из
једне невоље у другу из ропства Отаџбине у слободу где је туђина. Корачамо
фронтално, као да смо војска а само смо нас два, са развитим „крагујевкама“
у рукама, а ништа се не види где би их бацили пре него плане неки динамит
или се оспе киша куршума из каквог машинског оружја. Да по тој дивљој
трави газимо у својој планини у Херцеговини, страх би нас било, да не
станемо ногом на отровну змију, а овде нам оне праве змије и не падају на
памет. Могла је у тој дивљој трави лежати и аждаја, онаква какву је Свети
Ђорђе пробо копљем, она би за нас била споредна ствар, према људским
пакленим изумима што кидају по границама животе оних који беже из
ропства у слободу.
Прешли смо долину, која нам је стално била под сумњом, да су у њој
запете мине, и већ се хватамо подножја планине и шуме, где нас чекају друге
препреке. Сели смо да се одморимо и размишљамо — колико смо полагали
пажње пређеном простору, а ништа се није догодило. Настављамо пењање уз
планинске хрбате, гломазне и тешке за свакога, па и за нас који смо
хиљадама сличних прешли. Оно што нисмо могло видети посматрајући преко
дана из даљине, сада проналазимо тешке стрмине, понегде потпуно отсечене
и непролазне, на местима се морамо враћати и проналазити лакше излазе.
Убрзо пронађемо вијугаву граничну путању, која се не сме користити, а
желело би се, јер је тако драго стати ногом на иоле равно тло. Мада је небо
ведро, онај део што можемо видети и безброј звезда на њему, опет је у шуми
страшно мрачно. Стене су влажне и обрасле у љигаву маховину низ које се
лако оклизне гумени ђон на опанку. У точилима нема воде, али су сива и
мукла, да се уз њих не жели пењати. Из тога црног мрака у стешњеном
простору, ако би планула пушка, не би имала куд друго него у прса. У
врховима букава наста покретање грана и шумови ветра, те ни слух није
много сачињавао и узалудно је било прислушкивати кад се било у близини
карауле или стражарнице. Ако ми не можемо чути, не може ни стражар.
Ипак, ми искоришћавамо шумове ветра и кад сломимо неку суву грану под
ногама стражар не може распознати шта се догађа у мраку. Шума није без
дивљачи, а ноћ је језива кад хучи гора и притиска црна ноћ. Зато и стражар
не воли да се излаже опасности, те не придаје важност ситницама шта крши
гране по шуми.
Летња ноћ није дуга и зато смо уложили сав физички напор да се попнемо
што даље према врху планине. Желимо да се испнемо на врх и да на њему
пронађемо гранични камен, да по она два симболична слова, што се стављају
на међашу између држава, сазнамо која је држава на другој страни? Ако по
срећи буде слово „Г“ на другој страни камена, онда смо у Грчкој — у
слободи! Ако пак слово „А“, онда је Албанија и знак да нам се још треба
напрезати док преко ње пронађемо Грчку. Када у неко доба ноћи изађосмо из
шуме, дочека нас голет и магла по њој. Баш лепо из шуме у маглу, не види
нас нико да је и дан! Кад увидесмо, по ко зна који пут, да нам и небеса
помажу у нашим праведним напорима, добисмо снагу духа који има крила да
носи у врхове планина, у небо, у сунце, у слободу.
Као две утваре или провидни духови, повијени унапред, корачали смо
узастрану, шибани ветром и праменовима магле, на врху Звијезде, где ћемо
добити душевно задовољство што смо у напору савладали још једну планину.
Под нама су остајали „прегажени“ предели и објекти, као што су карауле,
стражарнице, сумњива дивља трава — све загађено и смртним отровима
затровано. На свакоме одмору, који су били кратки због хладна ветра који је
сушио узнојену одећу на нама, помишљали смо на наше нестале саборце, да
можда неко од њих није преживео онај дан опкољавања у Дреници —
Метохија, па сада преко планина као и ми, наступа у правцу Грчке?
Замишљали смо каква би радост била, да се случајно сретнемо по планинама
у примицању Грчкој. Наш оптимизам је прелазио на добру слутњу и
негубљење наде. Све је било могуће што се односило на позитивну страну.
Наши успеси „освајања“ планина, били су наша душевна храна, висок морал
и пострек на ново постизање.
Касно у ноћ испели смо се на врх Звијезде и одмах нашли гранични
камен, који је ту уливен у цементну плочу. Страна окренута Југославији
означена је великим словом „Ј“, док је друга страна, према Албанији,
означена са словом „А“. Оба слова била су доста оштећена гребањем неким
гвозденим предметима по њима. У заравни под страном, окренутој југу,
налазиле су се неколике четвороугаоне кућице, лепо озидане са још добрим
кровом. Нико ту није још живео од престанка последњег рата. По тврдоћи
зидова и начину грађе закључили смо да је и те карауле, као многе код нас у
Херцеговини, градила црно-жута Аустрија! Вероватно да су граничари
краљевине Југославије преко лета држали те карауле на врху, а зими се
спуштали у ниже планине, поред којих смо и ми прошли...? Пошто разбисмо
илузију о грчкој граници, одмах се наметну питање: шта да радимо сада?
Силазимо са врха што пре и продужавамо на албанску територију, путујемо
њоме до прелаза за Грчку.
ПЕТ ДАНА КРОЗ АЛБАНИЈУ
Нада од прошлих неколико дана, боравка око Преспанског језера, да
ћемо, можда, преласком границе на пл. Звијезди, случајно, прећи у Грчку,
потпуно је изгубљена, после изласка на Звијезду, ноћу између 4. и 5. августа,
налажења граничног камена и осведочавања да се пред нама налази опет
Албанија.
—Идимо кроз Албанију, не значи ништа, и она је земља од камена и
комуниста. Свакако се ником не јављамо. Нису ни Албанци „рогати“! — Био
је наш одговор новом питању које је искрсло поновним „открићем“ Албаније.
Временска ситуација се изменила, на планини, за 100 степени од оне
јучерашње, око Преспанској језера, где нас је притискала тешка врућина. На
пл. Звијезди шибао је хладан ветар и прогонио прамовље магле све док их
није згуснуо у непровидан густ облак. Изгледало је да ће оснежити пре него
почне киша. Једна брига је била снимљена с врата — питање воде; али је зато
искрсла друга — питање хладноће. Трагањем по долинама и склањањем
испод нагетог и плочастог камења, да се склонимо од ветра, налазили смо
шанчеве из старих ратних дана (Првог светског рата), када су Срби и
Французи заједно водили борбе у пробијању Солунског фронта.
— Ко ли је све лежао у овим шанчевима пре 30 година? Можда и неки
наши земљаци из села који су били у Херцеговачком одреду, који је при
отступању кроз Албанију пришао српској војсци?
—Прођи се историје о ратовима, него да се тражи шума и ложи ватра,
било би прече — сложимо се оба.
Бежећи испод удараца ветра са голих коса, тражећи каква-таква заклона,
нагазисмо на букову шуму у којој смо наишли на неку провизорну колибу,
направљену од лиснатих грана, више од хлада него од заклона кише.
Разгледањем около, видело се да је то преноћиште неког Албанца. Већ смо
се, за протекла два месеца, добро упознали са животом Шиптара који се баве
сточарством по планинама. Мада избегавамо њихове сусрете, опет смо им
ушли у траг личним посматрањем. Знамо да им украдемо овцу да нас не
примете, мада су будни и кад спавају. Ако је, да се мери „јунаштво“ по
„хајдучији“ нису ни они бољи јунаци.
Шиптар је пре, два-три сата одвајао овце у пашу, или ко зна куда. Само се
његова звона чују негде у планини, али га је немогуће наћи по звуку звона.
Ми смо сада на његовом „окућишту“, разгледамо шта има и како је „богат“ са
стварима, где је засекао торину?
На засеченој грани стоји обешен котао. Не би га ни видели, да нас није
дотакао по глави, када смо пролазили између дрвећа. На огњишту, где још
сагоревају главње, види се нека хрпа узгрнута жара, као да је у њој запретен
кромпир. У дроњцима где је лежао, нађосмо кратку италијанску пушку са око
30 метака. Када смо распретали жар, открили смо нов начин печења хлеба
који пре нисмо видели. Албанац је ископао неколико малих рупа у земљи и у
сваку ставио комад теста, у облику веће јабуке, прекривши пепелом и жаром
одозго, оставио да га чека кад дође поново на „бачију“ (колиба). Вероватно
да тесто, укопано у земљу, није могло изгорети за дуго време — све до
његовог повратка. С обзиром да смо и ми „планинштаци“, па смо имали
нечег додирног у планинском животу, ми смо сматрали Албанца као
незналицу у сналажењу. Такво печење хлеба није било ни за пса, а камо ли за
човека! Оставио је 2-3 литра млека у котлу, непокривено и незаштићено од
мува. Како је смео оставити пушку са муницијом у дроњцима у којима је
спавао?! Могао га је неко с њом убити кад се врати! Ништа од њега нисмо
имали да научимо као планинштака. Узели смо му пушку, однели у камењар,
раставили затварач и бацили. Ово због тога, ако убрзо дође, да нема пушке,
ако би вршио потеру за нама. Једну „гуку“ назови хлеба понели смо, да сутра
испитујемо од чега је направљен.
Спуштањем низ планину, избегли смо хладноћу и стали да тражимо
заветрину да мало преспавамо. Опет смо пали у неки шанац српске војске и
почели дремати. Ја сам спавао пола сата, а Митар није ни толико. Када сам се
пробудио рекао сам Митру.
— Не брини, прећи ћемо у Грчку.
— Како знаш, вели он?
— Снивао сам добар сан. И онда му испричах шта сам снивао.
— Бејасмо негде у нашим планинама, међу четницима на окупу, кад дође
Милан... и каза нам, да је краљ Петар одржао говор четницима у знаку
припрема за ослобођење Отаџбине. Ми се зарадовасмо и грокнусмо
плотуном из пушака. Мене је тај „плотун“ и пробудио.
Митру се свиде мој сан и вели — Дај Боже!
Кад је већ реч о сновима поменућу један доживљај из живота у шуми
после рата.
— Било нас је 9 четника на окупу, у пл. Сомини, на дан Претстављења
Св. Василија Острошког, 12. маја 1948, када смо рано ујутру, поустајали
испод јела и окупили се на доручак. Мирко Ковачевић, који је био добар
тумач снова, пре него је испричао сан рече: Људи, ми ћемо данас бити
опкољени од партизана, али се то не може избећи. На питање шта је снивао?
Он одговори: како се у сну свађао са масом цигана и да су га већ били почели
дрпати за одећу и откинули му два рукава! Није прошло ни два сата од
Миркова казивања сна, када су нас партизани напали и баш је он изгубио два
најбоља друга тога дана.
Највише су се пратили снови у току зиме — хоће ли нас партизани
пронаћи, јесмо ли били у опасности кад су тражили итд. Ако су се снивали
цигани, волови, козе, пашчад — партизани су ту у близини. Ако су поменуте
животиње и цигани у непосредној близини, онда је значило опкољавање и
напад. Ја сам у критичним данима сневао „тунел“. Гледањем с једног краја на
други, некад и провлачење: ако се тунел сужава (постаје мање светла на
другој страни), онда је опасност већа. Ако се провлачењем указује доста
светла напред, онда ће се опасност избећи. Сви смо помало веровали у снове.
Осванули смо под маглом, не знајући шта се налази око нас.
Одјутравањем почеле су се магле дизати уз планину. Ми смо остали на
једном планинском ланцу одакле се могло добро видети на обе стране — ка
Југославији и Албанији. Под нама је лежала планинска падина са равним
пашњацима куда су албански чобани изјављивали стоку, попут
југословенских Шиптара у Шар-Планини. Када је један чобанин дојавио
стоку у предео где смо лежали, решили смо да му се јавимо. Стално нас је
копкала мисао да сазнамо где је грчка граница, тим више што смо, далеко у
брдима, према југу, уочили неке мале куће под сјајним крововима. Скоро смо
са поуздањем говорили да су то карауле на грчкој граници, окренуте према
Албанији. Сада смо хтели да се уверимо преко албанског чобана. Хтели смо
да му приђемо нечујно, кад се буде издвојио од других чобана, када буде на
одмору и на погодну месту. Такође смо имали у виду да ће побећи, кад нас
види наоружане и непознате, ако га не зграбимо пре док нас не буде видео.
Тако је и било. Росила је ситна киша. Овце се напасле и полегале на страну.
Чобан набио кабаницу на главу и дрема; чак је пас дремао поред њега. Ми
смо устали из свог заклона и по мекој трави дошли непримећени за његова
леђа и почешали га мало цевима пушке по врату. Када се Албанац тргнуо,
имао је шта и видети. Тргнут из сна, преплашен кад нас је видео над собом,
крвнички нас је погледао са очима отвореним као да ће искочити! Али је то
био само један сев очију и помисли на бегство, дочим се за трен ока промени
и указа најблажи осмејак на лицу као да смо „стари пријатељи“! Стали смо га
умиривати на албанском језику, а смо једну реч смо знали „беса“. Кад чу ову
реч, која на српском ваљда значи „вера“, он поста говорљив, док му се лице
промени у сасвим другог човека. Нажалост, говором се нисмо ништа
разумели, али смо зато употребили мимику и његове писмене документе које
је као легитимацију имао код себе. Имао је синдикалну књижицу са
штамбиљем на којој је била петокрака звезда. Упирањем прстом у звезду и
махањем главе да ли одобрава или не — комунистички симбол, он се одмах
досетио шта нам је циљ да сазнамо — је ли комуниста? Он нам је тако лепо
дао до знања својом мимиком и немуштим језиком да смо га потпуно
разумели, чак му и на лицу прочитали да он не воли комунизам. Показивао
нам је своју пропалу одећу, своје ствари из џепова, своју немаштину; да
докаже да није комуниста јер они не живе тако! Кад смо поменули Енвер
Хоџу и бившег Зога, за чије је владе било боље — где се више копало
(замахујући рукама као крампом), он је одобравао да се више „копа“ данас.
Тако исто о слободи говора — стављао је руку на уста, дајући до знања да
нема слободе под комунизмом. Напослетку смо га стали питати, показујући
руком у више праваца, шта се што зове? У правцу албанског града Корче
(који се видео), рекао је да се зове „Корча“. У правцу Југославије рекао је да
је тамо „Србија“. Док је на ону страну, која је нас највише интересовала,
рекао је да је тамо „грико“ (Грчка). Брзо смо се вратили на распитивање о
„Србији“. Хтели смо да му наметнемо утисак, као да смо „информбировци“
били у Албанији, па се враћамо у Југославију. За наше пушке казао је да су
„српске пушке“, такође за шајкаче „српске капе“. Он нам је понудио мало
хлеба и сира, а показивао је и колибе, да свратимо тамо, да ће нам у колибама
дати више. Ми смо му дали шаку дувана, па је и дуван препознао говорећи —
„српски дуван“. Додао је још неку причу о дувану, изгледало је да је некад
кријумчарио дуван из Југославије. Напослетку смо се поздравили и задали
„бесу“ да не кажемо о састанку и разговору. Он је остао код стоке, док смо се
ми упутили у правцу Југославије, да би после обиласком иза брда дошли на
правац који смо већ били одредили — ка караулама на грчкој граници.
Када се навукао мрак, чобани одјавили стоку са планинских пашњака, ми
смо опет као две утваре, користили мрак да се пребацујемо пашњацима, све
док нас није дочекала долина са насељем, колским путем и реком. Овај пут
водио је у Албанију од места Горица, који се налази на обали Преспанског
језера, близу тромеђе, којом је раздељено језеро. Стајањем на високим
гредама, које су као ланац заокружавале село, ми смо у ноћи могли видети
хоризонте већих брда с друге стране долине. Одредили смо правац да ноћу
пређемо преко насеља и прихватимо се тих брда. Спуштањем низ тешко
пролазне стране изнад села, по мраку, када се не види где ће се стати, било је
опасно од отискања и ломњења. Уз то се отискало камење под ногама и
откотрљавало у село. Пси су нас приметили и стали лајати. Кривудањем по
страни, између стена, једва смо се спустили у село. Пролазили смо испред
куће, штала, око ограда, низ путање које воде на главни пут и реку, нико нас
није приметио. Реку смо лако прегазили, уствари то је био неки одлив воде из
Преспанског језера, који је правио реку. Када смо прешли пут и упутили се у
правцу брда, где је био простор под трњем и шумарцима, ми смо осетили
неки чудан мирис који је био сличан нафталину! Тај неприродни мирис, на
таквом месту, даде нам повода да размишљамо шта би могло бити? — То је
нешто војничко, треба да будемо пажљиви! Само што смо крочили неколико
корака, после кратког стајања и размишљања, угледасмо растоварене коње,
стоје привезани, а неколико војника лежи испод шумарка. Туда, поред њих,
леже бели сандуци, беле одеће (из које је мирисао нафталин, што смо већ
прво осетили) и неке друге ствари. Било нам је јасно да смо запали у
војнички бивак и већ очекујемо стражара да нас заустави, са оним
уобичајеним „Стој!“
Стали смо се одмах извлачити, не знајући где их све има по шуми,
очекивали смо поново нагажавање. Када смо изашли из круга опасности,
прихватили се брда и сели да се одморимо, стали смо размишљати о
војницима — откуд ту? Чинило нам се да смо хтели да рескирамо, могли смо
онај један сандук (вероватно са храном) узети да нас не виде — све је спавало
„мртвим сном“, није било ни страже, као да су се били склонили у шуму крај
села да их нико не види!
— Каква је то војска — каже Митар, који је пред рат служио војску и зна
шта је војнички ред и дисциплина?
— Нека су сви кроз Албанију такви — одговорих ја, помисливши боље је
за нас што су такви.
У брду, где смо се високо попели, било је ситне шуме и камења, али се
није могло кретати по њему пре ноћи. Сутрадан кад се одјутрило, прочу се
глас терања коња преко стране изнад нас, подалеко, али близу да се могу
видети коњи, товари на њима и војници који су их водили. Сада нам је било
јасно да су ти, што гоне товаре, били преноћили под брдом и сад, подранили,
гоне товаре „некуд“ у планину? Неће дуго проћи када ћемо „пронаћи“ зашто
су албански војници прогонили товаре у планину? Сада се у албанским
планинама запажају буљуци коза, које чобани најављују свуда по кршевима.
Ми смо опет били на путу да нас пронађу чобани. Да није била тешка
врућина, па су чобани тражили боље шуме, где има више хлада, ми би
свакако били откривени. Тај дан је запамћен по тешкој врућини коју смо
подносили у голом кршу, са мало воде и доста бриге — како ћемо се пробити
кроз још већа брда идуће ноћи? Постојала је сумња да пролазимо по граници
Албаније, где војска прави утврђења. Већ смо чули лагуме, лупу ћускија у
међупростору два брда, куда је требало проћи наредне ноћи. Забрињавао је
проблем налажења воде у каменитим брдима. Поред свега, највише
забрињавајуће било је то, што нисмо видели ни најмањи део простора (у току
дана) куда ћемо путовати по ноћи. Морали смо да мислимо на препреке које
нас могу срести, на првом месту војска, која се већ указује; а како видети по
ноћи, или бар препознати, где се шта налази?
Када смо почели заобилазити војску, што је правила утврђење у брдима,
ми смо са много зебње прешли преко једног простора где су биле ископане
нове рупе у земљи; изгледало је по ископаној земљи да су истог дана копане
рупе. Овај ланац мањих албанских планина био је изложен Преспанском
језеру, у војничком погледу доминирајући положај. Простор који смо
пропутовали те ноћи кроз Албанију био је непрегледан, замршен и тежак. У
последње време ноћи трагали смо за водом више него да одмакнемо на путу.
Савладани жеђу, нашли смо камењар и легли уз стене да се расхлађујемо.
Сутрадан смо се покретали по шуми у сталном трагању за водом. Налазили
смо нове шанчеве, ископане ровове, сечену гору и покривене ровове с њом,
али воде нигде није било! Помишљали смо да је и војска побегла од
немогућности да издржи врућину. Сетили смо се Галичице, на којој смо
преживели последња два дана; и овде је било дошло до умирања. По подне су
се чула звона на козама, али се козе нису могле видети. Увече, када је пао
мрак, станемо се отискивати низ планину за звуцима звона која су нас довела
у једно село у подножју брда, окренутог према Преспанском језеру. Пред
селом смо свратили и стали трагати по сеоском атару да пронађемо воду. Све
је било узалуд. Нашли смо таман пресушио извор, на другом месту бунар —
још се види мало блата у њему! Као по некој мистичној причи, таман као да
је пред наш долазак нестало воде по местима где је до јуче било!
Измакнемо се у прикрајак, крај села, и станемо размишљати где да
пронађемо воду. Да идемо у село, где је било најближе, нисмо се усудили, из
разлога што би нам сутрадан био угрожен опстанак. Све су то била мања
брда у којима, ако би нас потерали, не би лако могли наћи заклона. Усто
крстарење војске у близини границе било би стварање узбуне коју смо баш
ми изазвали!
— Најбоље је да идемо на Преспанско језеро, као оно кад смо сашли са
Галичице. Тамо на неком острву у језеру видело се мноштво светиљки,
изгледало је као мали град. Али је тамо још више гранична опрезност, то је
ближе Југославији — нагазићемо на заседе око језера!
Напослетку смо пошли „некуд“ испод села, да трагамо за водом. Пред
нама се указала бара коју је осветљавао месец и, нама се чинило, да је тамо
велика локва воде. Примицањем том месту све више смо стицали поуздање
да ћемо убрзо наћи воду. Тамо су одводили путеви из села, још прашњави и
утрти, где је стока пролазила. Примицањем баруштини, стао нас је
дочекивати тежак задах загађеног блата. — Нека смрди колико год хоће, ту
баш има воде, таквих појишта стоке има и код нас у Херцеговини. Стварно је
то било сточно појиште, које је од пре неколико дана пресушило! Почнемо
газити да тамо где је дубље, закопамо малу локвицу, у коју би се исцедила
која кап воде, али су ноге упадале у још нестврднуто блато. Покушавањем са
више страна ипак смо пронашли на једном месту бар ређе блато из кога смо
цедили воду у чутурицу. Претакањем од више пута добијала се ређа течност
и опет кроз парче крпе цеђена и добивана „вода“. Морали смо мислити на
тровање, на оболење од маларије, јер су хиљаде комараца падале по нама и
тражили „кап крви за кап воде“! Било је ту стјециште осова, пчела, комараца,
мува и других разноврсних инсеката који су се отимали о то смрдљиво
албанско блато! Када смо попили мало „воде“, која се мало стињала у
чутурици, ми смо ипак ублажили жеђ, али смо се одмах уплашили да се
можемо разболети. — Само би још то требало, па да испробамо све несреће
које се стичу над човеком! Ипак смо при поласку, са смрдљиве албанске
блатине, узели пуне две чутурице ређег блата — да се нађе при руци кад
утужи жеђ. Остатак ноћи провели смо на путу у одређеном правцу — према
караулама на грчкој граници, које се сада нису могле видети због брда под
која смо подпали. Простор којим смо путовали био је ненасељен, лако
пролазан и водио нас је ка примицању брдима у правцу Грчке.
Наједном су нас пресекле стрме стране, које нисмо могли пре видети; оне
су заокружавале део Преспанског језера где је оно, направило мали залив
који је био привлачан за риболов. На дну тога залива, односно краја, био је
сужен простор, брдима са двеју страна, куда је отицала вода као река, и текла
даље у правцу Корче. То је био реп малог Преспанског језера које припада
Грчкој, изузев врха „репа“, који припада Албанији. Ту је, у томе заливу
Преспе, била грчко-албанска граница. Ми смо остали да заданимо у кањону
на албанској страни, да разгледамо цео дан око тога тајанственог залива који
је крио судбину нашег прелаза идуће ноћи у Грчку а потом и слободу коју
смо тражили у њој. Спустили смо се низ стрму страну, вијугањем између
стена, где није било стазе ни пролаза, сашли до близу обале и ту остали да
преданимо. Сада је ту требало планирати, донети одлуку, шта да урадимо
идуће ноћи — где да пређемо на другу страну преко уског језерског залива?
Све пространство које смо до јуче имали на располагању, било је сведено
на уски мост, узмеђу брда, који се могао прећи за само неколико минута,
стајало је до тога успеха пребацивања у граничну „зону“ између Албаније и
Грчке! Хоће ли нас срећа послужити — било је велико питање?
Време је нагло захладило, спуштали се облаци и наговештавали кишу.
Били смо се расхладили и нисмо пили ону смрдљиву воду из чутурица.
Нажалост гледали смо у језеро, а нисмо могли доћи до воде због рибара који
су правили замке и ловили рибу. При једном крају, где је вода плитка,
направљени су „торови“ од трске или прућа, онда су остављена отворена
врата куда рибе уђу али се не знају вратити назад, не бар све. Онда рибар
дође и хвата их у торовима помоћу неке ручне корпе. Били смо удаљени да
можемо добро распознати како се обавља тај посао, али смо претпостављали
да је то једини начин којим се Албанац служио. Углавном он се сагињао цео
дан у води, а је ли штогод уловио то нисмо могли видети. Сматрали смо то
„примитивном техником“.
—Можда би и ми могли уловити коју рубу, кад се спустимо предвече на
језеро? Како би било лепо испећи рибу на жару сутра негде у брду? Али ми
нисмо имали смисла за ту грану „индустрије“!
Био је један убоги путић којим се једва проводило кљусе, одводио је на
мост и прелазио на другу страну. Један крак је одлазио између брда, кроз
клисуру, и замицао дубље у Албанију. Ово је био један затворен простор
„мртав угао“ — где није било много живота око њега. Можда из разлога што
је то гранична „зона“, па и с те стране неупотребљива.
Поред сталног праћења пролаза на мосту, ми нисмо запазили много
путника. Углавном сви су били цивили; није било војске. Мост је био на
албанској страни, није била граница на њему, али она није била далеко.
Узвишења која се дижу на другој страни залива су удаљенија и она су под
шумом. Тамо се видела једна сива кућица која је падала под сумњу да је нека
гранична караула — вероватно албанска. Требало нам је идуће ноћи доћи у
близину ње и пети се уз шумовита брда.
Као пред сваким судбоносним задатком (пред нама је био прелаз
границе), ми смо падали у дубља размишљања о животу и његовом
„ништавилу“, како сви напори, мука и труд могу бити узалудни ако човека не
прати срећа, а она је „пука случајност“ — како каже Плутарх. У свом задатку
пробијања у Грчку — ми смо жртвовали толико напора да нисмо могли више,
имали прегалачке воље да подносимо тешкоће; нисмо оклевали, нисмо се
поколебали у немогућности савлађивања разноврсних препрека. Али то све
није значило много — скоро ништа! „Кланци смрти“ коју људи често
помињу, када су у питању животи, то су долажења у теснац када су врата
смрти отворена и кад „судбина“ решава проблеме! Била је пред нама
судбоносна ноћ прелаза у Грчку. Највише нам је задавао бригу мали мостић
на заливу језера — има ли на њему ноћна стража, заседа која лови жртве? И
Албанци су бежали у Грчку, њих смо на стотине нашли у избегличком
логору Лаврион, када су нас у њ Грци „сместили“, после преласка у Грчку.
Није дакле било разлога да Албанци (комунисти) не држе осигурања и
страже на грчко-албанској граници. Могли смо уместо њихових бегунаца,
бити ми жртве, с обзиром да смо пролазили кроз њихову земљу. На крају
размишљања о „судбини“, није било другог „излаза“, него да имамо
поверење у своје „крагујевке“ — да нам оне у крајњем прокрче пут.
Прво што је било у нашем плану, кад се смрачи, да се спустимо на језеро
и загасимо жеђ која нас је морила цео дан. Нажалост то се није могло
остварити услед немогућности приступа језеру. Било је опасано литицом са
те стране и наша намера није могла бити остварена.
— Ако срећно пређемо на мосту, напићемо се воде на другој страни која
је приступачнија језеру, — говорили смо примичући се мосту.
Опет се понављао уобичајени „пропис“ — растојање пет корака и
развијене бомбе. Ако нас ко заустави, нећемо га разумети, јер не знамо како
се каже „стој“ на албанском језику. — Ако нас и погодиш, Албанче, нећеш
знати задуго кога си убио; — можда никад! Између суженог простора двају
брда, куда је отицала вода из Преспанског залива, препречен је камени
мостић, чију смо једну страну осматрали цео дан. Али, са друге невидљиве,
стране нисмо могли видети ништа. Сада је, отуда, кад смо се примакли,
продирао црни мрак, зијао као провалија из које су могле планути пушке на
наше силуете које су корачале мостом.
—Можда Албанац (војник) и не зауставља пре него опали пушку — тако
их сматрамо преким да проспу крв?!
Када смо прешли на другу страну, без икакве препреке и застоја, стали
смо да разгледамо шта се налази на другој страни у дубини мрака? Само
неколико минута смо предвиђали све могуће опасности, а сада „испитујемо“
шта је на другој страни (бочној) куда не мислимо ићи! Тамо се отварао
простор, огромно велик — предео у правцу Корче. Дошавши на стазу којом
је требало прећи стрму и тешко пролазну страну, ми смо се опет могли с
неким срести на тој уској стази, са које се није могло скренути, ни десно ни
лево. Када је пређена и та опасност, тад се може очекивати друга, од сиве
кућице под гором.
Нама је било најпрече, наћи место где можемо прићи језеру, доћи до воде
и угасити жеђ. Успели смо да се спустимо у њиву под кукурузом и њоме
дођемо на језеро. Ту смо се одморили пола сата, пили воду и наточили
чутурице за сутрадан. Узгредно смо узбрали више клипова кукуруза и
ставили у ранце, да нам служе за будућу исхрану. Сада је настало примицање
„сивој кућици“, али не тако близу да би нас стражар могао приметити.
Простор је био раван али узастранит и горњи део под гором. Оно што смо
најпре приметили биле су жице, подигнуте у висини 2-3 метра; оне су биле
затегнуте на закресаним храстићима, где смо их и ми пронашли, водиле су
једне у правцу кућице а друге узбрдо — и незнано куд?
—Бре, Митре, ови Албанци имају телефон, чак овде у овом затуреном
углу, а шта све имају у Тирани?
Уствари ми нисмо знали зашто су служиле те жице — претпостављали
смо да је телефон којим се служе граничари. До сиве кућице и телефонских
жица ми нисмо могли ни по чему закључити да је то граница између
Албаније и Грчке. Није било честих караула, није било осматрачница,
граничних каменова и каквих других знакова које смо раније сретали на
југословенско-албанској граници. Сада смо слутили да ћемо, кад се испнемо
на површину уздигнутог простора, срести нешто од тога граничног обележја.
Путујући кроз шуму највише је падала сумња на запете мине и граничне
патроле.
Кад смо се ноћу попели на узвишен брдовит простор, стално смо
сумњали где ћемо нагазити на граничне препреке, дочим ништа од тога није
било! Сада смо били у оним брдима која смо осматрали из пл. Звијезде,
одмах по преласку у Албанију, за које нам је Албанац казао да је Грчка. Сада
се нису могле видети карауле које смо пре уочили. Где су оне питали смо се у
чуду? Само је једна чука одвајала својим чудним изгледом, па смо је оценили
да је неко војничко утврђење. Ишли смо у правцу ње све док се није
разданило и били уочљиви на простору. Прошли смо преко бројних долина
које су биле обрадиве — сада запуштене и опустиле. Годину пре у тим
долинама расла је раж, нико није обавио жетву, она је са трстиком пала по
земљи, вероватно сломљена снегом преко зиме; сад су из просутог жита
израстале нове бусике ражи — добивао се изглед пустоши.
—Каква је несрећа снашла власнике ових долина, да их не могу на време
обрадити — било једно од питања које нас је занимало? Јесу ли те долине
биле Грчке? Ако јесу, онда нам је било јасно да је грађански рат у Грчкој
узрок тога.
У расвитање дана, када смо могли бити уочени, ми смо застали у даљем
путовању. Када се убрзо разданило, ми смо, склоњени у шипрагу могли
осматрати поменуто грчко утврђење које је случајно било празно. Како смо
касније у Грчкој сазнали, та омања планина зове се Гарбеч, а чука под којом
лежимо је на једном делу те планине. У току грађанског рата, Грци су,
донедавно, држали положај према Албанији; баш на том месту који
посматрамо, правили су бетонска утврђења и ограде од бодљикаве жице. На
коти која је доминирала граничним простором подигнута је бетонска кула са
прозорима за митраљеску одбрану. По страни испод куле, лежали су
колутови бодљикаве жице, те се није могло прећи са албанске стране, ни
добацити ручна бомба у отворене пушкарнице. Та отворена ждрела уграђена
у бетону, црнила су се у ноћи као уста какве вишеглаве аждаје из митолошке
приче. Када смо се примицали њој, у току ноћи, просто нас је хватала језа са
мислима ако плане ватра из црних отвора који су зјапили у правцу нас, који
смо долазили из Албаније.
ПРЕЛАЗАК У ГРЧКУ
Кад човек из неслободе бежи у слободу, из земље где влада тиранство у
земљу где се примају и спасавају од зла, он мисли да свак у тој земљи зна, да
је он њен пријатељ и зато се ничега не боји што се налази на тој страни. Као
да је та, нимало паметна мисао била завладала нама, јер, ето, идемо
неопрезно са непријатељске албанске стране, пред војничке одбранбене
шанчеве у којима може бити војска, што смо у почетку тврдо веровали.
Нисмо ми уствари били поуздани, да је то грчко утврђење, било је стално
колебања, мада нам је разум по свим закључцима говорио, да то мора бити
грчко утврђење и граница. Најбоље је сведочанство било, што су на утврђењу
пушкарнице биле окренуте према Албанији, док је сумња да је то Југославија
потпуно отпала.
Иако смо били примакнути на 300 метара и сунце сјало с ведрог неба,
опет задуго нисмо могли закључити, да у тим новим шанчевима нема војске.
Мислили смо, војска као свака војска, неће да се открива — ћути, посматра.
Све док је превалило подне ми смо нетремице гледали у утврђење и ништа се
на њему није покретало, није било ни птице да прелети изнад куле, или да
слети и стане на бодљикаву жицу. Напослетку смо устали и мирним
корацима пошли у правцу утврђења, више из убеђења да никог тамо нема ко
ће нас зауставити. У примицању непознатом војничком објекту хватала нас је
трема, да по какву чуду не упаднемо међу Албанце, а онда би следило
самоубиство. Најпре смо пришли жици које је било много испреплетане и
бачене по страни. На једној страни је био отвор на који смо пажљиво ушли,
бојећи се мина, и наставили пети се на узвишицу где је била главна
фортификација за одбрану. Сада је већ била отпала сумња, да неко држи
положај на брду, јер се нико не јавља и не опомиње да станемо.
Као неки инспектори, наставили смо шетњу по напуштеним грчким
шанчевима. Када смо нашли отпатке грчких новина, цигарета и на крају
грчки монограм — краљевску круну, направљену у рељефу од белог песка на
ледини, замало што не испалисмо по метак-два из пушке у знак преласка у
Грчку. Позади брда (што пре нисмо могли видети) биле су направљане мале
кућице — бараке и у њима двоспратни кревети где је лежала и одмарала се
војска. Ту је био организован прави логорски живот, могло се лако
установити где је што било: главна касарна (већа кула), мање кућице за смене
стражара, канцеларија главног команданта и у сусеству помоћне канцеларије,
трпезарија, клозети и друго. Све је изгледало као ново и тек напуштено, (У
Грчкој су нам казали да је тај положај напуштен пре 40 дана).
По отпацима које смо нашли, од одеће, ципела, оквира од муниције, те из
погубљених метака, могло се препознати да је америчког и енглеског
порекла. Најдража су нам била грчка слова на новинама мада ни речи нисмо
знали грчки. Без, мало сва су слова као и наша — ћирилица. На просутим
цигаретама су написи грчки. Круна у рељефу пред канцеларијом главног
официра, потврђује нашу поузданост, да се налазимо на грчкој територији.
Митар, који је пушио, стаде да припаљује грчке цигарете које су биле
просуте по бараци. Напослетку смо изашли на главно утврђење, које нас је
много занимало и задавало главобољу.
— Шта мислиш, Митре, јесу ли ово Грци правили —упитах ја, кад
разгледасмо бетонску тврђаву, уграђену у брду?
—Не, јадан, каже Митар. Та видиш, да је ово швапска рукотворина. Грци
су као и ми Срби, не утврђују се него проналазе природне заклоне. Ове
бараке и неки војнички ред што си видео, то је новијег порекла,
највероватније по савезничкој директиви.
Ја се потпуно сложих са Митром и тиме завршисмо “инспекцију“ на
бившем грчком положају.
— Шта да радимо сада, питамо се, кад напуштамо ова празна грчка
утврђења? Знамо да смо у Грчкој, али коме да се јавимо и где? Свуда наоколо
пустиња, по којој влада мртва тишина, нема ни дивљачи. Пођосмо шетњом
по другим брежинама, не би ли могли што боље видети са неке издигнутије
тачке. Цео простор је развучен, са пуно малих удолина и брежуљака, нема
неког истакнутог узвишења где би се попели и боље осматрали правац у
дубину Грчке. Са сваког узвишења где се попнемо више се види крај од куда
смо дошли — албански предели. Грчка страна је без живота и пуста, нема ни
трага о граничним караулама и граничним путањама.
Био је сунчан дан како се замислити може. Вероватно да је у низини била
права жега, док је на планини миловао поветарац, нарочито при заласку
сунца. На врхунцу, са којег смо разгледали нашу напуштену Отаџбину
остали смо много дуже, све до заласка сунца. То је био наш последњи поглед
на Перистер наше Јужне Србије и на планине које су заокружавале
Преспанско језеро у пределу Ресна. Спуштањем сунца на запад, својим
зрацима остављало је божанствену слику по стенама Паристера — прави
ореол. Ту су се мешале боје: сребра, злата, модрине, зеленила, руменила и
преливања у много других пурпурних и ружичастих боја. А кад је сунце
потпуно залазило, последња светлосна жица оивичила је венац око врхова
Перистера и Бабе планине. При тако величанственом погледу покренула се
наша мисао на дубока и болна размишљања о човековој судбини, о његовим
несрећама и патњама.
Судбина нас је поштедела, „испливали смо“, али где? Са болом и тугом
какву носимо за напуштеном Отаџбином, ми знамо да никад у туђини нећемо
наћи задовољства и среће. Већ осећамо да нам ишчезавају крила, која су нас
носила дотле преко бројних планина. Сутра ћемо отпасати оружје и корачати
по туђем упуству како да живимо. Ми смо одласком у туђину губили
слободу, јер никад нисмо живели под тиранском комунистичком кнутом.
Нама је претила смрт на сваком кораку, али смо били своји господари, не да
чинимо неправду и зло, него да се боримо за правду и слободу. Ми смо
сагоревали у патњама, али је наша душа била задовољна што испаштамо за
бољу будућност српског народа. Наша су пребивалишта биле планине, које
се ближе небу, сунцу, облацима, муњама и громовима, где душа не оболева,
где се живи у пустињској слободи.
У самокритици нисмо могли не осврнути се на наше пале саборце, на
наше верне помагаче, на цео српски народ који је патио под незапамћеним
тиранством. Саборци труну у земљи за коју су се борили, народ пролива крв
и сузе на земљи на којој живи, а ми постајемо избеглице... Помоћи ћемо их из
туђине, можда још грејемо неку наду, а не знамо да су милиони сагорели у
чежњи за помоћу и слободом. Потсећамо се на Дражине речи, узете од
Француза Дантона, да се Отаџбина не носи на ђоновима од ципела. Знао је он
шта је туђина па зато није ни хтео да иде у њу. Знао сам и ја шта значи
напуштање свога родног краја када сам искусио страдање у Словенији и од
Енглеза нашу предају комунистима у Аустрији 1945., када сам се заклео, да
ако се жив вратим у своје планине никада из њих више нећу отићи у туђину.
Па опет сам отишао, зато што су ми дотужиле петогодишње патње после
рата. „Зло у гори зло под гором“. Ова болна наша размишљања притиште
црни мрак на грчкој планини, и немајући другога излаза устадосмо на ноге да
тражимо преноћиште још једно у шуми и под оружјем.
У пошумљеној долини наложисмо ватру од сувог грања и када се направи
хрпа жара почесмо пећи сирове клипове кукуруза, што смо убрали у
албанским њивама, где смо раније пролазили. Разговарамо крај ватре, да би
се овуда могло „хајдуковати“. Тада нам искрсну мисао, да може негде у
шуми бити грчких маркосоваца. „То би нам још требало да се и са њима
сударимо“. Зато, по завршетку печења кукуруза, напустисмо ватру и пређемо
на другу страну, окренуту према другом простору, који је давао знаке да тамо
има неких становника — село или нека усамљена кућа. Погледасмо у страну
међу камењем, да сачекамо јутро и да по разгледању сутрадан правимо нове
планове.
Сутрадан по сванућу, угледасмо прво грчко село у подножју стране на
којој преноћисмо; насташе узбудљиве мисли у нама. Треба нам ићи доле,
јавити се сељацима, а они ће тражити неку државну власт да нас њој предају,
то је наша претпоставка која нас страшно мучи. Најодвратнија помисао кроз
цео наш ратни живот била је предаја. Сада ето планирамо да се
„добровољно“ предамо. Најтеже нам се растати са оружјем, оно је тако
срасло са нашим телом, да под њим спавамо и не осећамо, да нам је тешко и
кад смо највише уморни. Помишљамо да га закопамо у камење и да га не
носимо у село. Мисао да се предамо без оружја опет нас одвраћа, да то није
достојно четницима бити без оружја. После дугог размишљања, доносимо
одлуку да оружје носимо све док станемо пред званичну грчку власт: војску,
полицију или граничаре. Сељацима се не дамо разоружати. Ми, уствари, не
знамо чије је село, у које ћемо се скоро спустити. Увек су нам на уму грчки
маркосовци и несигурност територије; да није по несрећи албанска?
Посматрано из даљине, село је изгледало цело и непорушено, било је
зеленог дрвећа по њему, а на једном крају воћњак; зидови кућа бели, трава
око кућа се није зеленила, због суше која је владала. Загонетно је било што се
нигде око села не појављује стока, није се могло приметити никакво живо
биће, да се покреће око куће. Све ближим примицању селу, увиђали смо да је
село празно — напуштено, а када смо ушли у село онда смо видели да је
порушено бомбардовањем, али не много. Испроваљивани су местимично
кровови, испретуране ствари, расуто жито и брашно из хамбара. Није било
лешева ни људи ни животиња. Ми смо прокрстарили по селу добар сат
времена и оно што смо у њему видели могли смо „прочитати историју“
револуције у Грчкој. Сумња на маркосовце, да их нема случајно туда, наведе
нас да напустимо село и продужимо у свом правцу.
Димитрије Цриогорац и Алекса Тепавчевић,
после преласка у Грчку и одлагања оружја,
у августу 1950. године.
Са сличном сукненом одећом,
опанцима и шајкачама били су и наши саборци:
Видак Ковачевић и браћа Јован и Бориша Шаровић, који су
погинули на заједничком путу за Грчку.
У ГРЧКОЈ
Када смо ступили на грчку земљу, на планинским пределима и области
Преспе, коју планину смо раније поменули да се зове Гарбеч, одмах смо
осетили неку велику пустош што нас је ставило у размишљање — како да
никог не сретосмо за цела два дана? 10. и 11. августа (1950) стално тражимо
некога да му се јавимо а нико се не може видети, нити чути! Чак ни траг
распознати на земљи, да ико пролази од људи и животиња! Чим смо видели
долине и несређено жито по њима, пред долазак на грчко утврђење, већ смо
почели наслућивати неки поремећај у животу народа тога краја. А када смо у
порушеном селу суочени са грубом стварношћу грађанског рата, који је
беснео у Грчкој, онда смо постали много опрезнији и поново се скривали,
избегавајући путовање голетним простором. Сумња је била да не нагазимо на
грчке партизане (маркосовце), који су се можда крили у шумама, по мањим
групама. Уз то су се почеле појављивати на западној страни, 3-4 км
раздаљине од нас, мале кућице које су, највероватније, биле албанске
карауле. Брзо смо увидели да се опет налазимо близу албанске границе, да
нам треба ићи што више ка југу и одмицати се од албанске границе. За чудо
да је један колски пут, кроз долину између брда, водио у Албанију. Пошли
смо њиме око пола километра, да испитамо трагове — иде ли ко њиме? Када
смо видели да на том путу нема никаква трага на талогу где је киша наносила
земљу, онда смо брзо одустали и вратили се назад, што дубље у граничну
зону Грчке.
Тај простор, који је у долини између планина, био је пун трагова борби за
време грађанског рата у Грчкој. Видело се то на сваком кораку. Било је ту
ископаних ровова, барикада од храстових балвана, гомиле испражњених
чаура од муниције, сломљених делова разноврсног оружја и друге војничке
спреме. По јаругама су се могле видети људске лобање и друге кости. На
више места су лежали нерастављени костури, око њих трула одећа, делови
спреме, као торбице, чутурице и кутије од бацачких граната. Све је то сада
било предато забораву, зарасло у траву и нестајало. У једну дубодолину
свратисмо да наложимо малу ватру и скувамо шаку брашна. Таман што смо
одабрали место, кад открисмо две лобање покривене лишћем. Преместисмо
се у другу долину, кад опет и тамо људске кости! Заборависмо на глад за
извесно време, јер беше отужно гледати такве призоре. Измакосмо се у
страну и седосмо под јавор који је заклањао од сунца, које је пекло као ватра.
—Погледај само ово разбојиште — кажем Митру — колико је костију
просуто овде?
—Таква је револуција, она једе своју децу. Ја мислим да су ово потучени
партизани страдали при протеривању из Грчке. — Ваљда би Грци, који сада
држе земљу, покупили кости својих бораца?
Разумели смо тада још боље зашто је пустош свуда где пролазимо.
Трагањем по пустоши открили смо још један колски пут — био је
пропраћен телефонским линијама са нормалним дрвеним стубовима који се
постављају поред путева. Тај пут је водио „у нашем правцу“, још увек поред
албанске границе, али је „нагињао“ у дубину Грчке. На путу су се познавали
трагови од гумених точкова неког већег возила које нисмо могли распознати.
Седели смо дуго покрај тога пута, чекајући да неко наиђе. Сматрали смо да
може бити само гранична војска, па да се јавимо њој. Нико није наишао за
пола дана! Када смо, после у Грчкој, разгледали карту, видели смо да је тај
пут водио од Кастурије до Водена (Флорине), заокружавајући Вернонске
планине. Један огранак са тог пута рачвао се у Св. Герман, место близу
југословенске границе, где су падали обронци пл. Бабе. Цео простор где смо
се кретали два дана, био је на тромеђи Југославије, Грчке и Албаније.
Никако нисмо могли пронаћи „чуку“ на којој би била грчка стража,
караула и што друго што открива границу, док се на албанској страни стално
нижу карауле, једна за другом, у сразмерном растојању! Питали смо се: „Где
сте Грци, нигде вас не било!“ После толиког „шетања“ по међуграничном
простору, донели смо коначно решење: да искочимо на цесту, која води
поред албанске границе, да идемо њоме све док сретнемо кога, од кога би
стекли боља обавештења о проналаску грчке војске. Тако смо, порано 11.
августа, изашли на пут, „у сред бела дана“, и наставили путовање њиме све
док нисмо нашли ново село, које је опет било опустело. Пут, којим смо ишли
неколико километара, довео нас је у село у коме нам се прво указала црква.
Стали смо и разгледали. Село је било под брдом, у страни, испод њега се
простирало поље низ које су се опет могле видети албанске карауле, како у
једном правцу прекидају део поља. Били смо ипак поуздани да је село пред
нама грчко,па смо се цестом упутили у њ. Наишли смо на лепу сеоску чесму,
напили се изворске воде и стали да загледамо по оближњим кућама. Видело
се одмах да ту нико не живи, да је село напуштено; није било много
порушено, неке зградс су потпуно целе, изгледало је да је било бомбардовано
из авиона, јер су неки кровови били проваљени. Село је било са више кућа, на
лепом месту, куће су биле лепо грађене, док нису биле оштећене. Док смо
тако разгледали прве куће, на које смо наишли, прочу се глас негде између
кућа. Овде неко живи; идемо тамо где се чуо глас! Изађемо на двориште и
разгледамо. Видесмо одмах две жене у црнини „од главе до пете“, као две
калуђерице, или часне сестре, уносе неке ствари у кућу. Пођемо њима преко
дворишта. Оне нас видеше и хтеле би побећи, али кад им махнусмо руком,
стадоше и сачекаше нас да им приђемо. То су били први становници које смо
срели на грчкој земљи, а већ смо два дана у трагању да неког пронађемо!
Сусрет са две жене у црнини, са којима се најпре нисмо могли
споразумети због неразумевања језика, био је ипак пожељан, да ћемо бар
штогод сазнати о ономе што нас интересује. Вероватно да су оне мислиле,
кад су нас виделе, да смо Албанци, због близине албанске границе. Прво што
смо их питали, на нашем језику, било је: јесу ли оне Гркиње — Грци? Реч
„Грци“ и „Грчка“ изговарали смо на више начина, не би ли како разумели
шта их питамо. Оне су нас разумеле и употребљавале неке друге речи уместо
Грци и Грчка, што смо после сазнали су то речи биле „Елада“ и „Елиникос“
— како се Грци називају на свом језику. Уствари, жене су биле грчки
Македонци и оне су нас доста добро разумеле, али су се, из неких разлога,
испољавале да су „Гркиње“ и употребљавале грчки говор! После ћемо и то
сазнати. Када смо им казали да смо ми из Југославије, да долазимо из
Македоније, жене су постајале присније према нама и стале да нас питају за
своје који се налазе у Скопљу! Сада нам је потпуно било јасно да су њихови
били партизани и отступили у Југославију, после разбијања комуниста у
Грчкој. Могли су и не бити „партизани“, јер су комунисти, при отступању из
Грчке, водили собом и малу децу, а камо ли не би људе. Сада су им се
отворила уста, па су доносиле писма својих који су писали из Скопља,
њихове слике, да нам докажу какви изгледају, мислећи да смо и ми из такве
средине. Њихови мужеви су били тамо, отступили у Југославију, али из
неких разлога нису се још вратили што су се оне надале. Показивале су нам
породичне слике по зидовима соба, какав је ко изгледао, све у смислу
препознавања. Ми смо им давали повољне одговоре да ће се они вратити
итд.. Нама је било стало да сазнамо, има ли таквих где у шуми да се крију, да
долазе код њих по ноћи, да одржавају везу са њима? Оне су одбијале,
говориле да нема, да не знају. За грчку војску — граничаре, казале су нам да
их има на брду изнад села, да камион долази сваки други дан да их снабдева
са храном, да им војници давају стари суви хлеб; потом су и нас понудиле са
тим војничким хлебом. Дале су нам два парадајза да присмочимо и две чаше
воде да нам не западне суви хлеб у грло. Објасниле су нам да им држава даје
бесплатно грађу да обнове куће, показујући нова врата која су већ поставиле.
Оне су ту дошле само два месеца раније, имале су неколико кокошака у
дворишту, једну краву и коња. После дужег разговора рекле су нам да иду на
чесму да исперу рубље, које је стварно лежало у кориту, када смо ми пе туда
наишли.
— Останите ви овде у соби, ми ћемо брзо доћи — било је њихово упуство
шта да радимо.
Седели смо у туђој кући и размишљали: — Како би лепо било имати своју
кућу, почети радити, стварати „свој дом“ — кућити се.. Прошло је пет година
од рата од како нисмо седели у кући, нити били под кровом што се зове
„кућни кров“! Сви наши састанци са националним народом били су ван куће,
највише по ноћи у мраку, некад врло далеко од куће; како је лепо бити под
кровом кад пада киша, кад веје мећава, кад стиска љути мраз, кад нема
топлоте да се може заспати и одморити. Већ смо били „начели“ размишљање
шта ће бити са нама кад не будемо носили оружје, кад пушке заменимо
неким алаткама, машинама, и ко зна све са чим још? Пренули смо се од
мисли које су још биле „на дугу штапу“ и упитали — где су жене! Кад смо
изашли пред кућу, њих није било; одемо на чесму нема их ни тамо, рубље и
даље лежи у кориту!
—Бре, Митре, оне су побегле у шуму да јаве својима, можда доведу
маркосовце на нас, идемо одавде што пре! Митар се сложи самном и брзо
напустисмо кућу и село, изишавши поново на цесту и њоме настависмо
путовање што дубље у Грчку. Успут смо размишљали о женама — куд су
отишле? Можда да јаве грчкој војсци на граници? Па ми смо то исто желели!
Зашто нам нису казале?!
—Ова пуста села су сва сумњива, још се не зна јесу ли Грци рашчистили
са остацима комуниста? Нећемо се више нигде јављати пре него нађемо неки
град, војску или полицију.
Тако смо успут говорили, журећи да што више пређемо, док тече дана.
Пут је водио најпре преко стране, после је скренуо много у лево и одмакао се
од албанске границе, што нам је много годило. Дошли смо у друге стране,
испод нижих брда, откуд се могла видети варош Кастурија и мало језеро
испод ње. Пут је водио у том правцу; планирамо да идемо њиме све док нас
не доведе у град који је лежао далеко у пољу. Ми тада нисмо знали који је то
град, нити смо знали како се звало село где смо нашли две жене. Оне су нам
вероватно казале, али је то било тешко запамтити, поготову када је имало
неко грчко име.
Залазак сунца у Грчкој
Наше четовање под оружјем приводило се крају, кроз један или два сата
бићемо разоружани од грчке војске и предавани од једне до друге посаде —
најпре војничке, после полицијске. Била нас је ухватила нека трема душевног
нерасположења, када смо сели у једној страни да се одморимо. Дан је био на
истеку, Сунце је било црвено, падало у раван и таму која је испуњавала
простор. Никад у нашим пределима нисмо видели такав залазак сунца. Када
смо погледали по странама изнад нас, где је сунце давало отсјај по
избразданој жутој земљи, осетили смо туђу земљу, јер такве земље код нас
нисмо видели. Трава и остало растење, које гледамо око нас, било је
друкчије. Поднебље је било снуждено и тамно, можда због тога што су биле
велике врућине тих дана па се тако испунио простор запаром и густим
ваздухом. Нарочито је тешко било гледати у сунце које је више личило на
пун месец.
—Види како је грчко сунце — кажем Митру, који исто тако размишља о
чудноватој природи око нас. — Пази ову земљу каква је тамна и жута као да
је у Кини! — Види ону планину (Грамос) што сунце пада поред ње, каква је
црна, дигнута у небо, отсечена као један камен, без венца и огранака! —
Замисли наше Голије, Волујак, Зеленгору, Бјеласицу — ништа сличног са
овим. Тамо је залазак сунца био леп исто као и раније, а овде страшан — као
пред неким библиским предсказанијем! Није ли, можда, под оваквим небом,
и заласком сунца, посматраним од грчких мудраца, никла њихова чувена
грчка митологија?
Размишљањем о туђини, и слободи коју тражимо у њој, били смо већ
разочарани. Безбројна питања су искрсавала: — Где смо дошли да предамо
оружје. Зашто? Коме? Шта ће нас снаћи после тога? Грци су савезнички
народ, али њихова слобода није наша слобода. Већ нас је почео подузимати
страх за стварним губитком слободе. Јесте, да смо живели тешким животом,
али смо, чинило нам се, имали пуну слободу у планинама своје Отаџбине.
Нама нико није наређивао куда да идемо, шта да радимо; наша савест је била
водиља куда да идемо; борба је била преча од страха да не погинемо. Имали
смо најлепши простор у својој Отаџбини — српске планине. Живели у
јуначким горама, опеваним у песми и са споменом у народном предању.
Миловало нас је сунце нашег неба, покривао свод плаветнила и ведрине, са
ваздухом који је ширио плућа. Сада се одричемо свега тога — божанственог
блага и лепоте — идемо у прашњаве и смрдљиве туђе логоре, можда
затворене и закужене смрћу и болестима! Добровољно се стављамо, ако не у
ланце, а оно у потчињеност и извршавање наређења! Бићемо зависни од
другога а не од себе. Третираће нас као и све друге бегунце који нису носили
пушку и водили борбу за слободу. Зар је то слобода коју тражимо?! Да смо
знали да ћемо се овако осећати ступањем у грчку земљу, никада у њу не би
дошли. Наше мирење са судбином није ишло нимало лако. Ми се нисмо
осећали срећним што смо прешли у слободну туђу земљу. Нама је остала
неослобођена наша земља. Нама се чинило, сад кад смо на туђем тлу, да своју
Отаџбину није требало да остављамо. Са мишљу на своје саборце, недавно
пале крај Косова, нама се још више купио јад у грудима и растуживао нас до
тешког бола. Заједно смо пошли са жељом да заједно пређемо у Грчку; ми
смо успели да пређемо, док они нису. А ко је часније извршио задатак за
Српство и Отаџбину? Они почивају у Лазаревој и Милошевој Србији, а ми се
спуштамо у грчке војничке логоре да предамо оружје! Не мало нас је болело
што смо остали сами, „сирак тужни без игде икога“.
Сунце је пало толико ниско да је изгледало као зажарена лопта пала негде
у даљини на равну простору, када смо и ми устали са одмора и дубоког
размишљања, о својој судбини, која се немилосрдно играла са нама и довела
нас из слободе у неслободу. Ово кажемо што су српске планине увек биле
слободне за онога ко је у њима носио оружје у борби против српских
непријатеља. Ишли смо путем којим су чобани сјављивали стоку,
покушавали да разговарамо с њима — нису нас разумели. Срели смо групу
младих радника који су подбирали дуван и враћали се са њиве у село. Тако
смо у групи, српски четници, грчки радници и чобани, сашли из брда у село,
где нас је чекала војничка заседа.
Скидање оружја и испитивање од стране грчке војске.
Било је више од 10 младих радника и 2-3 чобана који су пристали уз нас,
да нас прате у село, где је била војска на логоровању. Стално су облетали око
нас и завиривали нам одећу и оружје. Говорили су толико много и брзо, да их
је било тешко разумети, све да смо знали грчки. Нико није знао, или се није
упуштао, да говори македонски! Видело се да су били зачуђени са нашим
изгледом у одећи какву смо имали. Залуду је било што су говорили толико
много и млатарали рукама, да нам нешто објасне, ништа их нисмо разумели.
Колски пут који нас је довео од грчко-албанске границе, око 13 км, благо
се спуштао у равницу где је било насеље. На једној окуци, испод стране,
свратисмо у село које је имало изглед мале варошице. На стотинак метара
пред селом, на отвореном простору, појавише се војници са врха стране, у
фронталном распореду. Било их је око 20, можда и више. Оружје им је било у
рукама и цеви окренуте према нама.
—Ту смо. Готово је. Шта ако буду Албанци? — рекао сам Митру, стално
под сумњом да не паднемо у руке Албанцима. Војници су у распореду, више
од 200 метара наступали низастрану право нама. Викали су нешто — нисмо
их разумели. Чобани и радници оступише од нас, вероватно по наредби
војника. Ми остадосмо сами у стојећем ставу, не помичући се, али стално
гледајући у грчке војнике који су се примицали нама. Оно што је нас тога
часа највише интересовало било је: да ли су они стварно Грци? Одећа је на
њима била „савезничка“, капе „беретке“ са круном. Чим смо угледали тај
знак, било нам је лакше и нисмо више зебли од Албанаца. Позиве војника да
одложимо оружје нисмо разумели; уствари знали смо о чему се ради, али
нисмо хтели да сами одложимо оружје. — Нека га они скину с нас. Били смо
тако решили у част свога оружја — да га својим рукама не предајемо. Пред
четом војника, која се примицала нама, издвојио се један од њих, вероватно
старешина, и стао да нам објашњава шта треба да урадимо, с обзиром да је
увидео да их не разумемо шта нам говоре. Он је узео своју пушку и бацио је
на земљу, давајући нам до знања да и ми тако урадимо. Ми смо то лепо
разумели, али је залудо било, јер нисмо хтели снимити пушке с рамена и
бацити је преда се. Војници су се љутили и ко зна шта су псовали на грчком
језику, јер и Грци (као и Срби) имају тешких псовки. Приближавали су се и
правили круг око нас, док потпуно нису дошли до нас. Тада су нам опет
показивали да им дамо пушке, али ни то није помогло. Напослетку су нам
пришли и скинули нам пушке, потом отпасали фишеклије, бомбе и
револвере. Тако смо 11. августа, око 6 сати увече, 1950. године, били лишени
оружја које смо носили више од 9 година. Мени је био други пут да ме
разоружавају „савезници“, а Митру први пут. — Каква трагедија — да нас
разоружавају савезници?!
После одузимања оружја, настало је „споразумевање“: да смо савезници,
пријатељи, идеолошки једномишљеници, борци против комунизма,
истоветни по монархистичком убеђењу, пријатељи преко краљевских
породица, истоветни по православној вери, од давнина у добрим односима
Грка и Срба; у определењима за праведну борбу и одбрану својих земаља,
вазда имали заједничко гледиште. Грчке војнике је интересовало да сазнају
ко смо, јер смо били под сумњом да смо Албанци. Наше убеђење је било с
тим што смо им показали наше четничке значке на шајкачама. Онда смо
помињали име Драже Михаиловића, краља Петра, што су војници брзо
разумели и били разверени да нисмо Албанци. Почели су да нас називају
„Србос“, „Михаиловић“ итд.. У часу, док смо опкољавани и били
разоружани, изашао је народ на улицу испод кућа и наднео главе преко
ограда да нас види, јер су, ваљда, радници и чобани разнели глас по селу о
„непознатим људима под оружјем“. Убрзо су војници наредили грађанству да
се повуче у своје куће, а нас одвели у једну кафану, понудили да седнемо за
сто, што је било први пут после пет година, нашег живота у шуми, да
седнемо у јавни локал! Почастили су нас грчким сиром и вином, нека врста
мезетлука, мада смо били гладни као курјаци. Наравно да смо јели сир, док за
вино нисмо много марили. Настало је тражење тумача који би могао
разумети наше исказе и пренети их старешини грчке војске под чијим смо
надзором. Нашао се један грчки поп, који је стварно седео у кафани, пио
наручене чаше вина и присмакао сир. Поп је знао македонски, али не и
српски, па је споразумевање ишло врло тешко. Како смо били рођени у крају,
где се говорило само српски, без додира са другим југословенским
народностима, који имају своје посебне дијалекте, то је за нас и македонско
наречје било слабо разумљиво. Најпре смо имали велико поштовање према
свештенику који је био у мантији и са камилавком на глави, исто
православни свештеник, који је одговарао нашој вери. Поуздано смо мислили
да ће нам он бити од користи, када буде преводио наше изјаве. Међутим, није
било тако. Поп је био неки сладокусник, који је испијао плаћене здравице и
вероватно задовољавао присутне својим причама. Био је старији човек 50—
60 година. Мантија му је била не само замазана, него се цаклила по
лактовима, као изглачана војничка чизма, држећи руке на кафанским
столовима. Био је прилично угојен, обешена лица са подбратком који се
могао распознати кроз проседу дугу браду. Ово све не би долазило у обзир,
да га добро загледамо, да нисмо у њему препознали човека који није био
наклоњен нама као четницима, и Дражи Михаиловићу, као вођи националног
Равногорског покрета. Чинило нам се да он зловољно прима наша саопштења
о борби српског народа против комунизма. Чак нам је поставио и такво
питање, сам испред себе, што смо бежали из Југославије кад је тамо добро!
Такво питање нас је узбудило па смо постали „агресивни“ и почели да
појачавамо глас и скоро да дођемо у препирку са попом. Одбили смо да му
дајемо изјаву и захтевали да нађу другог тумача који боље зна српски. Грчки
војници су увидели да нам је поп постао наметљив и непријатан, па су нас
одвели из кафане у своју зграду, где им је била канцеларија и командно
особље.
Извели су нас на други спрат једне лепо уређене зграде у којој је било
више одељења. Ту нас је окружавало канцелариско особље, све мушки,
млади и лепо одевени људи. На њима је била лака војничка одећа, кошуље са
кратким рукавима, са знацима испод врата и на раменима. Посматрали смо
их и дивили се како лепо изгледају у пепељастој и белој одећи, испегланим
панталонама и крагнама око врата. Сви су били црне косе и са малим црним
брчићима — прави Грци. Били су интелигентни, нису говорили гласно као
они на улици; пролазили су мирно ходницима који су били добро осветљени.
С обзиром на наш живот по пећинама, нама се чинило да нигде такве чистоће
нема на свету! Када су нам донели остатке хране из њихове кухиње, у сјајним
и чистим порцијама, помислили смо како ови грчки војници добро живе.
Лако је њима бити војник. Један од главних официра покушао је да нас
саслуша преко свог тумача који је био у војничком оделу. И овај тумач није
знао српски, вероватно је био Македонац, па је опет било неспоразума и
прекидања саслушања. Македонци (грчки) нису знали о Дражи
Михаиловићу, или нису хтели да знају, а наш главни предмет је био да
износимо борбени српски став против комунизма у Југославији, износећи
при том отпор који се даље води у име четништва и Драже Михаиловића.
Када је била реч како смо живели у шуми толики низ година, како смо
прошли толики пут од 78 дана док смо ступили на тло Грчке, онда смо
показивали нашу одећу, наше ствари које смо имали у ранцима. Када смо
извадили из ранца, наш „прибор за кување“, који се састојао од кантице,
зване „брока“, обложене у цираду, грчки официри су се међусобно погледали
и наравно помислили какав је наш живот био под таквим условима. Кантица
је била црна, замазана од гарежи и лоја, мирисала на изгорелу маст. Показали
смо клипове кукуруза са чим смо се хранили, пржено жито (пшеницу или
раж), дрвене игле са чим смо крпили одећу и обућу, неколике гужве опуте;
пресвлаку нисмо имали, кошуље смо били већ одавно заменили плетеним
пуловерима који су жуљали кожу, али и зној упијали. Приликом распакивања
ранца и показивању ствари, пронашли смо још две бомбе и већи број метака
од пушака. Грчки официр је наредио да нас поново претресу што су војници
учинили. Ми нисмо прикрили бомбе и муницију, него случајно војници, који
су нас разоружали, нису прегледали наше ранце. Било се искупило више од
десет лица, који су ту радили по канцеларијама, и са дивљењем гледали у
нашу одећу и ствари, замишљајући наш живот каквим смо живели. У
међувремену, док смо показивали наше „шумске ствари“, уведене су у исту
канцеларију, две жене са којима смо ступили у први додир на грчкој земљи.
Препознадосмо се одмах, оне посведочише да смо ми били у њиховој кући у
пустом селу на грчко-албанској граници. Војници који су их допратили
донели су ствари које смо били поклонили женама, за узврат што су нам дале
парчад сувог војничког хлеба и 2 парадајза. Биле су то две гужве незасукане
опуте, 7-8 комада клипова кукуруза и још неке стварчице које нам нису биле
потребне.
Било је потегнуто питање, вероватно преко телефонске везе, од војске
која је логоровала у унутрашњости са стражом на граници.
—Како смо ми могли прећи границу, и отићи око 13 км у унутрашњост, а
да нас не опази стража? Вероватно смо од првог прелаза границе 10. августа,
отишли више од 20 км у унутрашњост грчке територије, без сусрета ма какве
страже! Стражарима на граници то није било право, вероватно да су добили
укор због непажње, па су нас окривљавали што смо напустили кућу када су
жене отишле да јаве њима. Ми смо изнели ствар како је било — жене су
отишле кријући од нас да јаве граничној стражи, рекавши нам да иду на
чесму да исперу рубље. Томе смо додали и нашу сумњу у погранични
простор због остатака комуниста. Војна команда је узела у обзир нашу изјаву
и прихватила је вероватном, дочим су граничари остали незадовољни, јер се
тицало њихове одговорности. О томе ће поново бити говора у Кастурији, у
вишој војној команди, па ћемо и граничаре оправдати за њихово „дремање“
на граници.
Било нам је речено, у канцеларији војничке команде, које се место,
највероватније, звало Кота, да су телефонирали у главну команду у Кастурији
и да чекају отуд наређење — шта ће са нама даље радити. Касно у ноћ
добивено је наређење из Кастурије (око 30 км) да нас војници спроведу
камионом у Кастурију. Сели смо у затворен војнички камион, нас два
четника и 4 грчка војника, као спроводници. Возили смо се пољем поред
језера, често смо заустављани на мостовима и неким другим прелазима где је
логоровала грчка војска. У камиону је било и наше оружје. Један војник је
прилазио мени и с молбом тражио да не кажем на главном саслушању да сам
имао револвер, хтео је да га задржи за себе. Ја сам га потпуно разумео и био
би пристао што се тиче револвера, јер сам знао да више никад неће бити мој,
али је био други разлог што нисам пристао на захтев војника. Хтео сам да
покажем да нисмо били слабо наоружани, да смо са више војничке спреме
прешли у Грчку.
Ноћу смо стигли у Кастурију, мноштво електричних светиљки у граду
било је право изненађење за нас, одвикле од грађанског живота. Сместили су
нас под један разапет шатор у војничком биваку ван града. Ту је логоровала
грчка војска под шаторима. Била је ужасна врућина под шатором као у пећи.
На нама сукнена одећа, просто да умремо од врућине. Сутрадан је настало
саслушавање под већим шатором, где су били главни команданти. „Процес“
је вођен највише због тога што смо неопажено прешли грчку границу. Био је
ту на саслушању официр са границе, који је сносио одговорност за чување
границе на том простору. Он је посебно разговарао са нама (преко тумача) и
скоро је викао на нас што се нисмо њему јавили. Ми смо му објашњавали
ствари, али је он био љут на нас због сношења одговорности. Онда смо му
обећали да ћемо му помоћи на главном саслушању — казаћемо да смо се
крили од свакога, због сумње на Албанце.
На саслушању је било неколико виших официра, један стари пуковник
или ђенерал. Тумач је био млад човек који је знао одлично српски. Не само да
је знао српски, него је био упознат са догађајима у Југославији боље од нас.
Помогао нам је у много чему, што се нисмо знали сами снаћи. Био је
симпатизер четника и Драже Михаиловића, па је о нама говорио у похвалном
— како смо успели да се пробијемо у Грчку! Официри су стекли лепо
мишљење о нама и упутили нам комплименте преко тумача. Када је било
„суочавање“ са официром граничне страже, казали смо да смо сумњали у
остатке комуниста по шумама на граници, па смо ишли кријући. Друго је
било што смо сумњали да случајно нисмо у Албанији, па смо се и с те стране
прикривали све док не будемо сигурни где ћемо се јавити. Наша изјава је
узета у обзир и официр са границе се поздравио са нама кад се вратио на
своју дужност. Стари пуковник или ђенерал знао је по коју реч српски, стао
нам је причати о краљу Петру Првом, из Првог светског рата, да га је
познавао; био је тада присутан на неком састанку. Ја сам имао у торбици
албум династије Карађорђевића, џепног формата, што сам као ђак основне
школе добио на поклон о Видовдану око 1930. године, па сам показао слике
наших владара из династије Карађорђевића. Стари је одмах препознао
„васиљоса“ (краља) Петра Првог. Говорио је похвално о Србима и ми смо
били пријатно изненађени познавањем наше историје из славне прошлости.
Били смо под присмотром војника у биваку, нисмо могли ићи у град нити
се удаљавати из ужег круга логора.
Даље путовање кроз Грчку, од Кастурије до Лавриона.
Кастурија лежи на северо-западном делу Грчке, близу албанске границе,
док је Лаврион (мало месташце где је био избеглички логор) удаљен од
Атине око 50 км, на путу добро познатог туристичког места Суња у Грчкој.
Наше путовање или спровођење од Кастурије до Лавриона трајало је 20 дана.
Из Кастурије смо спроведени у село Жељево (на грчко-југословенској
граници, а потом у Лерин; из Лерина у Солун, солунским заливом у Атину, а
из Атине у логор Лаврион, где смо остали 14 месеци, до емигрирања за
Канаду. Наше пребацивање из Кастурије за село Жељево и после у Лерин
није нам било по вољи. То су места на грчко-југословенској граници, па је
постојала сумња да нас Грци врате „дипломатским путем“ у Југославију.
Грчка је већ имала успостављење дипломатске односе са комунистичким
режимом у Југославији, неке избеглице су биле враћене, о чему смо касније
сазнали! Чим су нам спроводници саопштили да ће нас возити „по граници“,
да ћемо моћи видети брда у Југославији, стали смо се „бунити“ што нас туда
спроводе; има и других праваца да нас отерају у логор Лаврион. У ствари
спроводници су проводили шалу, још више када смо их упознавали са
непријатељством које лежи између нас и комуниста. Нису нас везали. У
малом војничком камиону, путем који је водио преко планина, довезли су нас
два војника у село Жељево. Ту је логоровала грчка војска. Предани другима
на чување, који ће нас два дана касније пребацити у Лерин, смештени смо на
горњи спрат једне повеће зграде. То је уствари била нека боља сеоска кућа.
На доњем спрату је становала породица. Ми смо опет били близу канцеларије
војничког старешине. Овде није било испитивања, изузев приватног
разговора. Привлачљива је била наша ношња, шајкаче и кокарде на њима.
Чим би нас приметили цивили, одмах би прилазили нама и нешто питали.
Војници су одбијали сваки прилаз цивилних лица. Чак су нас крили од
сеоског грађанства. Било нам је чудо што нам не дају да разговарамо са
народом који је македонски и помало разумео наш језик! На питање
постављено једном старешини зашто нам оспоравају додир са народом, он је
рекао: „Овај народ је у сталном додиру са вашим у Југославији“. Није рекао
да је „прокомунистички“, али смо наслутили о чему се ради. „Они
(становници села) могу казати тамо да ми држимо четнике, што по државном
уговору немамо право, па југословенске власти могу поставити питање нашој
власти, што би довело до кварења дипломатских односа.“
Ми смо потпуно разумели изјаву војничког старешине, али нам није било
право — зашто монаркистичка Грчка има дипломатске односе са
комунистичким режимом у Југославији, који је чак слао своју помоћ грчким
комунистима за време грађанског рата. Грчки војници су нас склањали од
цивилног становништва из поменутих разлога — због одржавања повољних
односа са Југославијом. Уствари то је било добро за нас (што су нас
склањали), али је наше негодовање било што Грци, какве смо их замишљали,
не објаве рат комунистима у Југославији, која им је доста несреће нанела.
Али политика има друго лице када су у питању праведна решења и одлуке.
Стајањем у селу Жељеву два дана, под присмотром војске, ми смо
приметили доста „распојасан“ живот у грчкој војсци, нарочито у односу
жена. Војници који су нас чували облетали су око кћерке газдарице што је
била власник куће. По нашем мишљењу, и како смо ми као четници имали
опхођење са женскињама, грчки војници су били велика супротност. Њихов
официр (главни старешина) који је имао собу поред наше, био је довео неку
„даму“ из града која је остајала неколико ноћи са њим. Ово су завидили
војници, па су се често шуњали око врата собе где је официр живео. За нас
горштаке овакав поступак једног војничког старешине није био за
одобравање него за презирање.
Из села Жељева одвезени смо у Лерин, возио нас је мајор грчке војске у
војничком „џипу“, који је узгредно повео и своју сестру да је пребаци у
Лерин. Мајор је имао толико поверења у нас, да је ставио своју машинску
пушку поред нас, да направи више места себи и сестри која је седела поред
њега. Био је Македонац и знао доста српских речи. Заметао је шалу са нама,
говорио нам да ће нас одвести на границу и предати „Титу“. Ми смо му
одговорили — да само покуша, па ће видети шта ће бити са њим. Показивао
нам је где је југословенска граница по брдима, куда смо пролазили, у
непосредној близини. Када смо пролазили кроз села саветовао нам је да
скинемо шајкаче, на којима су биле кокарде, да не падамо под сумњу
цивилном становништву. Ми смо се успротивили, одговарајући да то
нипошто нећемо учинити. Онда је предлагао да скинемо само кокарде; ни то
није усвојено. И он нам је образложавао из каквих разлога треба да тако
поступимо, као што нам је то раније речено од других који су нас спроводили
од Кастурије до Жељева. Успут смо, Митар и ја, певали четничке песме, с
тим што би престали кад пролазимо кроз села. Мајорова сестра се смејала,
вероватно да никада пре није чула такву песму и „мелодију“. Вероватно да
нас је мајор оценио да смо били превећ „фанатици“, сталним истицањем
наше борбе и четништва, нарочито што га нисмо послушали да за час
скинемо капе када смо пролазили кроз погранична села.
После дуге вожње, кроз брдовита места, стигли смо у Лерин. Мајор је
предао рапорт о нама и оставио нас у главној команди војске која је ту
стајала. Поздравили смо се и захвалили на лепом поступку према нама у току
вожње. Предани на чување војницима који нису знали где да нас сместе, неко
се досетио да нас ставе притвор да преноћимо, с обзиром да је било касно
увече, када смо стигли у Лерин. Ми смо стали протествовати — говорећи да
ми нисмо дошли у Грчку да издржавамо затвор, него да нађемо слободу.
Војници су нас умиривали говорећи нам: „Само да преноћите“, даћемо вам
ћебад и храну, нећете имати боље ни у другој соби која није под кључем.
Напослетку смо пристали — немајући куд. Када је војник шкљоцнуо
кључаницом на вратима, било нам је јасно да смо стварно затворени! Унутра
није било светла, права мрачница за кажњавање војника због дисциплинских
грешака! Када је стражар донео храну, одбили смо да примимо у знак
протеста. После сат времена стали смо лупати на врата снажним ударцима
ногу. Дошао је војник и погледао кроз стакло на малој рупи прорезаној на
вратима. После су дошла 3-4 војника и питали — шта хоћемо?
—„Хоћемо да нас избаците из ове затвореничке собе. Ово није наше
место. Ми смо политички емигранти. Ви немате право да то радите“.
Стварно смо се бунили „као Грк у апсу“! Чудо је било, да нисмо изазвали
гнев код војника, па да нам запрете да ћутимо. Опет су војници остајали при
тврдњи да је то само за једну ноћ, а сутра ћемо бити смештени негде друго.
Донели су нам још ћебади и говорили нам да се смиримо и полежемо.
Напослетку, када се није имало куда друго, ставили смо ћебад на жичани
кревет и покушавали да заспимо. Једно, тешка врућина и, друго,
узнемиреност што су нас ставили у затвореничку собу, нисмо могли ни ока
склопити целу ноћ. Ујутру смо били уморни и сломљени несаницом. Било је
свакаквих размишљања те ноћи. Скоро смо били разочарани у Грке и њихову
слободу. Толико смо се жртвовали да дођемо до „слободне“ Грчке, а оно, гле,
стрпали нас у затвор! Нема нико да интервенише за нас. Могу нас вратити у
Југославију, да нико не зна да смо били прешли у Грчку. Каква би то
трагедија била, да нас Грци предају комунистима у њихове шаке! Никако не
можемо да разумемо једну антикомунистичку владу, до јуче у рату са
убаченим Брозовим партизанима, а сада у „пријатељским“ односима, чак до
те мере да изручи политичке противнике тога режима! Просто смо
јадиковали за животом у планинама, за слободом коју смо уживали, иако под
претњом куршума, опет смо знали зашто ћемо погинути. Овде нас Грци
третирају нимало достојанствено нашем жртвовању у борби за слободу!
Највише нас је тиштало, што нема заједничке и организоване борбе међу
противницима комунизма, да једни друге помажу, да заједнички иступају у
борби против заједничког непријатеља!
Сутра су нас извели из затвореничке собе, извинили се и рекли да се то
неће поновити. Били смо поново на саслушању у канцеларији неког вишег
официра. Он је већ имао наша ранија саслушања (исказе), па је тек понешто
припитао што га је изван тога интересовало.
Опет смо били сувишни међу војсксм; нису имали места за нас. У кругу
међу војницима нисмо били пожељни, док су нас од цивилног становништва
стално крили. Све из разлога да се не пронесе глас да грчка војска држи
четнике.
У вези са грчком војском појавио се човек из енглеског или америчког
„сервиса“, па нас је и он стао саслушавати. Овај господин је био у летњој
војничкој униформи, око 45—50 година, прилично угојен, али лепе главе и
пријатних манира. Он није казао своје име нити смо га ми питали, али је био
Србин и, вероватно ратни заробљеник, па је као такав нашао службу у једном
од поменутих „сервиса“. Његово испитивање било је о свему и свачему;
узело је два дана! Седели смо у посебној канцеларији само нас три. Он је на
столу имао писаћу машину па је откуцавао табаке и табаке папира. Изгледало
је да је наше саслушање преводио одмах на енглески и откуцавао на машини.
Покаткад би нас понудио цигаретама и бомбонама. Цигарете смо узимали
али бомбоне нисмо. Питао нас је да ли нам грчка војска даје довољно хране?
Сам је обећао да ће нам „други пут“ донети; изгледа да није испуњавао
обећање. Било нам је пријатно седети са њим. Поред питања која су
интерсовала његову „службену агенцију“, ми смо разговарали и о нашој
српској емигрантској политици. Он нам је причао добро и „непристрасно“
објаснио политички став српских организација у Европи и Америци, као и
политичке личности где се налазе и шта раде. Дао нам је адресу од војводе
Јевђевића и рекао да се налази у Риму, да издаје „Српске новине“ итд. Такође
нам је рекао и о активности краља Петра. Нама је препоручио да се
дописујемо са људима у Америци, да нам помогну око усељења у САД.
Мислим да смо ту написали писмо Јевђевићу и дали њему да баци у
поштанско сандуче. По нашој оцени, он је био само „симпатизер“
Равногорског покрета и Драже Михаиловића, али не и обожавалац као
младић који је био тумач код грчке војске у Кастурији. Можда није било
потребе да пред нама истиче четништво, али је могао да нам упути који
комплимент што смо пет година провели у шуми под оружјем, што смо се са
великим напором пробили кроз две комунистичке земље и прешли у Грчку.
То никако не би прећутао један одани „Дражиновац“ или „Равногорац“.
Углавном за све време саслушања он је лепо поступао са нама. Више је писао
него нас је питао.
Последња два дана, од четири колико смо остали у Лерину, била су
саслушавања у грчкој полицији. Код грчке полиције, као и код сваке друге,
није ишло лако. Постављали су нам питања на која нико не би знао
одговорити, таман да је живео слободно у Југославији. Како смо ми, дошли
из шуме, могли знати где су које дивизије или пукови распоређени по
Југославији? Ми нисмо били шпијуни-агенти да купимо податке где
југословенска војска има своје гарнизоне. Све што их је интересовало, биле
су чисто војничке ствари, ништа политичког и идеолошког! О нашем боравку
у земљи, ваљда да се увере да смо ти који се казујемо, тражили су да
поменемо места куда смо се кретали, као и наша пребивалишта у планинама.
Када је све то било написано на хартији, онда је полицијски чиновник (у
цивилу) отворио прозор у зиду и показао урамљене скице од предела у
Југославији. Зачудили смо се да Грци имају тако прецизне скице од наше
земље. Било је ту убележено свако место у нашим планинама, чак и незнатне
козје стазе! Тада нам је било лакше да објаснимо целу ствар помоћу карте, на
којој је све било обележено. О стању у земљи, како народ живи под
комунизмом, за велико чудо нико није питао од војних и политичких власти,
где смо били на саслушањима. Све се сводило на томе да се сазна да
Југославија не намерава напасти коју другу земљу! Можда Албанију, због
рђавих односа између Југославије и Албаније, који су тада постојали?
После четири дана боравка у Лерину, војници су нас одвезли камионом у
Солун. Први пут да угледамо мало равнице у Грчкој, али је све било суво и
жуто по ливадама, изгорело је од летње жеге. Било је пуно чобана са овцама
и другом стоком покрај пута; минула нас је жеља нашег родног краја. Народ
који смо сретали типично македонски, у шароликој ношњи, највише црној,
белој и црвеној боји. Задовољавали смо се погледом у живот народа који је
текао нормалиним током у упоређењу са нама који „лутамо“ незнано куда!
—Зашто нисмо имали среће да радимо на својим пољима као овај народ
овде — растужен погледима по македонским пољима — рекох Митру?
—Наша трагедија — каже Митар. — Срби су први устали на оружје у
окупираној Европи, по Черчиловим речима, „нашли су своју душу“, борили
се против свих нападача и агресора, па је све њихово давање жртве, на
општем ослободилачком плану, бачено под ноге, признат је непријатељ Срба
и непријатељ западне демократије, крвави Јосип Броз „Тито“!
— По том савезничком „признавању“ ни ови Грци немају много обзира
према нама. Како су се они могли повинути према савезничкој политици, а
једва се одбранили од комуниста, па да сада сарађују са комунистичким
режимом у Југославији? Како може „краљевска“ влада сарађивати са
комунистима?!
— Остави то „како може“, нисмо ни ми бољи. Не само Срби који су
прихватили комунизам у земљи, него и наше претставништво, коме је Краљ
био на челу, прихватило је „споразум са Титом“, под претседништвом
Шубашића! Видео си онога Србина, који нас је саслушавао, два дана у
Лерину, како је хладан према нама четницима. Зашто?
— Насео англо-америчкој политици сарадње са комунистима.
Тако је текао краћи разговор између нас двојице четника гледајући у
македонска поља и „читајући“ своју судбину која нас води у неизвесност и
потуцање по туђем свету.
После дуге вожње преко разних места, прелаза река на мостовима, кроз
облаке прашине која се дизала са неасвалтираних путева, стигли смо у
Солун. Провели су нас једном од главних улица у зграду полиције, где ћемо
остати до даљег наређења — пребацивања у логор Лаврион, код Атине.
Поступак око испитивања био је врло кратак, изузев сликања и узимања
отисака са прстију. Смештени смо на горњи спрат зграде, у оделење где је
било десетак других бегунаца. Лежање нам је одређено на дрвеном патосу,
без сламарице, без ичега. Уствари ми нисмо ни марили што ћемо лежети на
голом патосу; били смо већ научили да лежимо годинама на земљи, камену,
где год смо стигли. — Преварили су се Грци, ако су мислили да од нас праве
„спартанце“. Ми смо већ положили испит спартанског живота у српским
планинама, за пет година проведених у њима. У соби где су нас сместили,
међу остале бегунце, били смо права „атракција“; скупљали су се око нас и
сатима слушали наше доживљаје. Поред Срба, било је ту Бугара, један Рус,
неколико Албанаца. Од свих, које смо ту срели, Рус је био најинтелигентнији
— прави „Максим Горки“. Сви смо га сматрали да је шпијун и ко зна ко?
Њега нису интересовали наши искази, дочим све друге јесу. Казали су да је
дошао из Румуније, да очекује пасош да оде у Њу Јорк. Два брата Бугарина,
оба интелектуалци, били су наклоњени Србима; један је од њих студирао у
Београду, неку грану науке. Стално су обожавали устајање Срба на отпор
1941. године, Дражу Михаиловића и Равногорски покрет. Вероватно да су
били земљорадници по политичком убеђењу. Југословенски бегунци били су
млађи људи, побегли из војске, или са рада, када су се били примакли грчкој
граници. У Солуну смо остали 9 дана, превише много с обзиром да смо слабо
храњени. Нисмо добијали никакав кувани оброк, него мали лепчић, малу
количину сира и саламе. Ко није имао новаца да купи храну, гладовао је.
Могло се са стражарем отићи у варош и купити храна. Срећом да смо имали
око две хиљаде динара, па разменили у грчки новац и куповали хлеб. Тешко
је било донети храну у собу и јести је, а да други гладни гледају. Морали смо
давати и њима који су бројали залогаје. Ако би оставили парче хлеба у ранац,
нестало би га, и поред тога што смо стално у соби! Нисмо јављали
стражарима, јер смо видели да се то чини од глади. И овде смо приметили да
стражари нису били завидног понашања са женскима које су биле избеглице
и имале мужеве. Задржавали су их дуго на „испитима“, саме без мужева. То
су и други приметили и негодовали. Да смо познавали некога у Солуну,
могли смо ступити у везу са њиме. Напротив, нико нас није посетио.
Једно предвече, 28. августа, (1950), убацили су нас у неку стару лађу која
је преносила терет из Солуна у Атину. Тако смо ноћу отпутовали солунским
заливом у престоницу Грчке, Атину. И овај пут је био тежак. Дали су нам
место на платформи, поред упакованих машина и разних сандука робе, које је
све било увезано, да се не покреће, док смо се ми котрљали кад би се лађа
нагнула. Стражари су били у кабини и понекад би нас обишли, да виде шта
радимо...
Један део лађе био је под кровом; тамо је био потпун мрак. Нисмо ишли
тамо; рађе смо остајали на отвореном простору, одакле смо могли разгледати
околину Солунског залива. Уствари то су била електрична светла по обалним
местима; друго се није имало шта видети. Покушавали смо да спавамо, али је
платформа била тврђа од херцеговачког камена. Покрети лађе преврнули би
нас с једне стране на другу. Устајали смо и седели узаслоњени уз сандуке,
причвршћене за патос. Пловећи тако, низ тихи Солунски залив, гледајући у
небо пуно звезда, познавајући „северњачу“ и све оне покретне звезде, које су
нас из Херцеговине довеле у Грчку, ми смо у мислима понирали у нашу
срећу и несрећу. Срећа је што смо преживели толике патње и јаде, али је
несрећа што нисмо доживели слободу у својој земљи.
— Каква је то „слобода“ у туђој земљи, можеш ли ми казати, Митре?
— Ево видиш каква, одмичемо се од Кајмакчалана, на овој грчкој „галији“
ко зна куда и докле?
—Можда ћемо испливати? — Одговарам Митру, са тврдом вером да
правда мора победити.
—И ја у то верујем, али је стварност да ми одлазимо „некуд“ далеко и на
повратак не можемо рачунати да ће бити тако брзо.
—Можда наши раде у Америци, копају и ногама и рукама на сламању
комунистичког режима у Отаџбини?
—Како смо већ сазнали у Лерину, од господина који нас је саслушавао,
не би се рекло да су наши сложни и уједињени? Чуо си колико наброји
организација, а кад их је толико много то није добро.
—Можда оне раде у разним правцима, „на све начине“ — што се каже.
Само ако им је оријентација добра, не значи то штетно што их је много.
— Јесте, ако Срби не воде своју политику они стално губе.
— Ми ипак не знамо још о томе, у каквом стању је наша емиграција.
Видећемо ускоро, кад боље сазнамо ступањем у везу са нашим људима..
Били смо баш покрај обале, на неком месту недалеко од Атине, како су
нам казали спроводници, када се расвануло и угледала брда около. Ту је лађа
стала. Изашли смо на обалу и пили воде на чесми, где је стајало неколико
коза које су жедне облетале око чесме. Разгледањем простора обале и
околних брда, нисмо могли а да не помислимо на далеку историју грчког
народа. Све је изгледало друкчије него код нас. Камење није сиво и „љуто“
онако како је у нашим херцеговачким брдима, све је меко и натруло,
жућкасто и боје као иловача. На земљи око камења нема траве, понегде стрчи
нека трска, полусива и кржљава, једва преживљује дане. Тамо где има понека
кућа, не зна се од чега народ живи кад се не види нигде парчета обрадиве
земље. Једино ако лове рибу, могли би од тога живети!? Али то што се гледа
очима не претставља сиромаштво грчке историје. Човек се и не осврће да
види како се сада живи у Грчкој, него понире у прошлост какве су историјске
знаменитости остављале трага на сваком месту где човек пролази. Кад
замислимо све оно научно благо што су га Грци открили у својој Јелади, дали
основ за цивилизацију и бољи напредак човечанства, онда човек помисли да
стоји на земљи божанства и гледа у сунце које је обасјало таму и дивљаштво.
Пало нам је на памет Дучићево дело „Благо цара Радована“, па смо могли
мислити, да је и тај кутак где стојимо, значајан по некој легенди.
Стигли смо лађом на море пред пристаниште Пиреј, видели Атину како
стоји, заокружена брдима са севера, отворена према мору. Ту ће нас кад
приђемо обали на пристаниште, извести спроводници и одвести у зграду
полиције, где је уједно и затвор. Знали смо да нас спроводе у неки
избеглички логор, али у који и где нисмо знали. У Атини ће се постарати где
да нас сместе за даљи боравак у Грчкој. — Баш лепо, да видим Атину,
узгредно, — кад смо се већ пустили у грчке воде, зашто да не кажемо тако?
Нисмо ишли пешице кроз град, до полициске зграде, јер како би са нашом
одећом могли проћи неопажени од градског света, можда и новинара, да не
будемо привукли масе гледалаца?! Превезени смо камионом. Где је то било,
у ком делу града, то нисмо ни онда знали, а камо ли данас. Знамо да је била
жичана ограда око зграде пред коју су нас довели (спроводила су нас само
два војника). Спроводници су се поздравили са нама и отишли, други су
преузели вођење бриге о нама. Док смо седели у дворишту, где је била лепа
хладовина, испод ограде зарасле у лиснато дрвеће као дивља лоза, пришао
нам је један непознат човек, у некој комбинованој ношњи, који је по изгледу
главе и лица изгледао сличан нама.
— Ово је Србин, ако га игде има, — рекох Митру.
— Митар се осмехну и рече — могао би бити.
То је био Душан, чије сам презиме сада заборавио, али је и презиме било
упечатљиво српско. Видевши нас однекуд из дворушта, препознао је да смо
његове горе лист. Пришао нам и питао:
— Откуда ви овде брђани? — мислећи на четнике. Тада нам је укратко
испричао своју „Одисеју“. Родом је из Србије. Био четник, доведен ту као и
ми, али много раније. Остао је ту као послужитељ у затвору.
— Шта ће урадити са нама, знаш ли Душане?
— Бићете овде 2-3 дана, па ће вас преместити у логор Лаврион, где су и
други који беже из комунистичких земаља. Наћи ћете наших тамо, нећете
бити сами, има нас и на Сиросу.
—Где ти је Сирос, Душане?
—Једно мало острво, подалеко одавде, одакле се не може побећи.
—Значи да ми нећемо напуштати грчке затворе и логоре док смо живи!
—Не, вели Душан, ви ћете се моћи по жељи иселити у неку прекоокенску
земљу, сада примају у Нови Зелан и Аустралију.
— Шта је са Америком?
—Ту се теже усељава, треба чекати на „квоту“, а то се може одужити
годинама.
—Не ваља, Душане... Кад ћемо натраг у Србију — знаш ли? Душан се
кисело насмеши и вели: радим на добављању породице.
Позва нас стражар да пођемо за њим у канцеларију шефа полиције или
затвора — ко зна? Имао је на столу све оне записнике од Кастурије, Лерина и
Солуна, није му требало више питати, све је било исцрпљено.
Саопштено нам је да ћемо ту остати, „док ухвате везу са Лаврионом“. Био
је проблем превоза. По завршетку разговора са „претпостављеним“, стражар
нас одведе у „доње одаје“.
Било је то доње оделење зграде у којој смо час пре саслушани. Пола
прозора било је изнад земље, а пола у земљи. Могао би то бити привремени
притвор, одакле су окривљене водили на суд и суђење. Немило нам беше ићи
за стражарем кроз мало подужи ходник, где нас дочека запара и врућина.
Погледасмо се очима са истоветном мишљу на народну песму. Ово ти је
права „азачка тамница“! Стражар је отворио друга врата и убацио нас међу
грчке затворенике. Није нам казао где ћемо сести, ни где лећи, ама баш
ништа! Ово је била једна повећа ниска соба, са плафоном изнад саме главе,
по њој су били неки гвоздени кревети који су се склапали и расклапали; на
расклопљеним су лежали људи у вешу или пиџамама. Видело се одмах чим
смо ушли, да им је било немило имати овакве „госте“ какви смо ми били.
Нико се није поздравио с нама, само су гледали у нас, не знајући с које смо
планете пали међу њих! Нико нам није показао место где да седнемо, јер је
простора и онако било мало; свак је волио да има више места око себе. После
кратког стајања, ми приседосмо одмах покрај врата, где је било мало више
места. Одмах при улазу смо уочили да су двојица растегли чаршав изнад
трећег, који је скоро го лежао на кревету, махали чаршавом десно-лево и
рахлађивали онесвешћеног колегу. Стварно је била врућина и запара, за Грке
неподношљива, док ми и даље седимо у сукненим капутима и чакширама;
стидимо се свући капуте јер немамо кошуља. Најгоре нам је било што нико
не придаје пажњу, нити ишта пита — ко смо и одакле смо? Могли смо одмах
препознати, по физономији, кретању и тихом говору, да то нису припрости
људи — „сељаци“, како би се код нас рекло. Сви су били старији људи, око
50 до 65 година. На полицама су имали доста књига, једни су лежали и
читали, лица су им била озбиљна, погледи укочени, занети хладном
интелигенцијом, као да су све знање сабрали у тој загушљивој соби!
—Бре, Митре, ово су све неки Сократи, Софокли, Перикли и ко све још!?
Погледај их како су озбиљни, како нас презрљиво гледају, проценивши нас
да смо неки „нижи сој“ људи.
После дугог ћутања, у односу разговора са нама, први се јавио један
господин који је знао македонски. Не знајући да су ту били политички
кривци, прокомунисти и симпатизери грчких партизана, ми смо одмах
открили своје карте — шта смо и ко смо. Четници, Михаиловић, Краљ, било
је наше често помињање. Македонац који је ступио у разговор са нама био је
официр у грчкој војсци, вероватно осумњичен за сарадњу са партизанима,
био окривљен и чекао суђење. Кад он отпоче да хвали „Тита“, те да је у
Југославији добро, да није требало да бежимо у Грчку и других лакрдија,
нама се смрачи пред очима и ступисмо у отворену свађу са Македонцом. Они
други људи, који не знају шта говоримо, скренули погледе у нас, гледају и
чуде се. Кад Митар устаде, да боље искаже свој бес на комунизам у
Југославији и „Тита“, Македонац се мало смири, али и даље убада жаоке где
боли. Напослетку смо загаламили до те мере, да је стражар интервенисао,
отворивши врата и питао шта је? Сада смо ми узели још више маха, знајући
већ да се налазимо међу симпатизерима комуниста, окривљавали смо
полицију што нас је ставила у затвор са комунистима. Дошла су још 2-3
стражара, као повећање страже, али сви су били благи према нама и просто
нас молили да се смиримо и преноћимо само једну ноћ ту, а сутра ће гледати
да нађу друго место за нас. Пристали смо, али са сто јада. После смо
прекинули сваки однос са Македонцем и гледали га попреко за цело време.
Потом су неки други покушавали да говоре с нама, али се нисмо могли
споразумети због непознавања језика.
Сутрадан смо наставили „борбу“ са стражарима око бацања, нас
националиста, са комунистима заједно у затвор. Ипак смо успели да не
преноћимо другу ноћ са њима, сталним доказивањем да смо се борили 10
година против комуниста. У томе нашем доказивању помогао нам је Душан
који је знао грчки. Остало је на томе да идућу ноћ лежимо у дворишту, у
хладу под лозовим гранама. Тај последњи дан проведен је у Атини код
полиције; поново су нас сликали и узели отиске прстију. Овога пута са
таблом и бројем на прсима, нашта смо се опет стали бунити, да нас третирају
као криминалце. Полицајци су се смејали и нису рђаво схватили наше
негодовање. Ваљда смо по „бунтовности“ били слични њима — Грцима.
Највише смо имали тешкоћа око правилног исписивања имена и презимена.
Како смо оба имали календарска грчка имена —Александар и Димитрије —
то су нас поједноставили са својим именима: Александрос и Димитријос.
Залуду је било наше доказивање да се наша имена не изговарају тако, да
желимо да се испишу онако како су на српском језику. Њима је изгледало,
према свом изговору, да је то искривљено и неправилно како ми изговарамо.
Написали су како су они хтели. Када је била реч о презименима онда су их
превели на француски или немачки начин изговарања, додајући слову „ц“
„тц“, док су у мом презимену изменили слово „в“ и ставили „ф“. Тако сам ја,
од и онако дугачког имена и презимена, имао додатак од неколико слова
више! Укупан број слова у мом имену и презимену износио је 24 слова —
равно грчкој азбуци! Овако накарадно написана имена задаваће нам
главобољу кад будемо испуњавали молбе за емиграцију у Канаду.
Стражарима и полицији није било разумљиво како ћемо моћи преспавати
ноћ „под ведрим небом“ у дворишту. Ми смо казали Душану да им пренесе
да се они не брину за нас, небо је одавно наш кров над главом а земља
постеља. Када су сазнали, преко Душана, о нашем животу у шуми и путу за
Грчку, онда су нам донели неколико ћебади више, да имамо прострети под
главу. Душан нам је доносио неке остатке од хране из кухиње која је била
слабо снабдевена. Грчки затвореници су примали храну од своје родбине, док
је затворска храна била недовољна.
1. септембра 1950. дошла је логорска полиција из Лавриона и одвезла нас
путем преко брда у „Стратопедо“ (логор) Лаврион.
ДОБА РАТА
УСТАНАК У ГАЦКУ 6. ЈУНА 1941. ГОДИНЕ
Почетницима устанка………………………………………………………..20
Неколико рече о Гацку у Херцеговини…………………………………….23
Борба за опстанак……………………………………………………………27
Осврт на ратно стање………………………………………………………..29
Држање муслимана у Гацку………………………………………………...32
Устајање на самоодбрану …………………………………………………..35
На Гату ……………………………………………………………………….41
Заузимање положаја…………………………………………………………44
Збегови………………………………………………………………………..49
Окршај са хрватском црном легијом……………………………………….54
Борба се наставља и проширује…………………………………………….57
Обарање три хрватска авиона………………………………………………62
Дочек и напад Италијана у Каменом Брду, Коритска јама……………….66
Заузимање Автовца уочи Видовдана …………………………………….72
Видовдан у Автовцу…………………………………………………………75
Долазак Италијана у Гацко………………………………………………….79
Појава комуниста у Гацку …………………………………………………..80
Организација и старешинство………………………………………………84
Усташе убијају, а комунисти пропагирају…………………………………85
Мајор Бошко Тодоровић у Гацку…………………………………………..86
Стални упади комуниста……………………………………………………88
Удружени партизани узимају два нац.
упоришта........................................91
БОРБА ПРОТИВ КОМУНИСТА 1942. ГОДИНЕ........................................95
Стање и намера
комуниста..........................................................................
...96
Покрет и
операције..........................................................................
..............102
Села: Сипачно, Слато,
Лукавац...................................................................103
Кроз Дабар и по брдима око
њега................................................................105
Враћање назад у правцу
Невесиња..............................................................107
Заједничке операције Невесињског
корпуса .............................................109
Борба на
Гату...............................................................................
..................113
После партизанског пораза на
Гату.............................................................117
На крају овог
одељка.............................................................................
........122
ГАЦКО НА ПУТУ ПАРТИЗАНСКОГ БЕЖАЊА И
НЕМАЧКЕ ОДМАЗДЕ 1943. ГОДИНЕ…………………………………..125
Партизани беже испред Немаца…………………………………………...126
Присуство четника Зетског одреда………………………………………..127
Долазак Немаца у Гацко…………………………………………………...130
Протерани партизани долазе и пале куће………………………………...133
Једна предаја италијанске војске………………………………………….135
Продужење борбе преко зиме 1943/44. Године…………………………..141
СЕЋАЊЕ НА ЈУРИШЛИЈЕ И ЊИХОВУ БОРБУ
У ГАЦКУ 1944. ГОДИНЕ…………………………………………………150
Борбе по гатачкој Површи…………………………………………………151
Покрет у Изгори……………………………………………………………152
Потере за партизанима око Брајићевића………………………………….154
Протеривање партизана дал. Батаљона…………………………………...159
Борбе јуришлија на више страна…………………………………………..161
Преко Троглава и Капавице на Плану…………………………………….165
Борбе против партизана у гор. делу Гацка………………………………..168
Борба на Херцеговој Градини……………………………………………..170
Борба у Казанцима…………………………………………………………171
Борбе на Облом Брду………………………………………………………173
Напад на Крстац…………………………………………………………....174
Друге борбе по Гацку………………………………………………………178
„Савезничка“ бомбардовање 1944. године……………………………….180
Појава вести о доласку
Санџаклија.............................................................184
Остављање Гацка и покрет преко
Површи.................................................185
Долазак на Плужине — сталне
борбе..........................................................187
Покрет на Требиње и напад на
Немце.........................................................189
Напад на
Требиње............................................................................
.............192
Покретање око
Требиња............................................................................
...198
Судбоносни дани —
повлачење...................................................................205
На путу за Фочу. О
јуришлијама.................................................................211
ПОВЛАЧЕЊЕ У
БОСНУ..............................................................................
219
Прикупљање четника око
Фоче...................................................................221
Бадњидан у Фочи 1945.
Године...................................................................224
Покрет уочи
Божића.............................................................................
.........227
Божић у насељу
Јабука.............................................................................
....228
Корјен, Мрки До,
Врпрача............................................................................
231
Стајање по селима око
Сарајева..................................................................233
Даљи пут кроз Босну до пл.
Вучјака...........................................................237
ПРОЛЕЋЕ
СМРТИ..............................................................................
..........241
„Болница“ тифусара у Лијевче
Пољу..........................................................244
„Болница“ у
пробијању..........................................................................
.......247
Наше растајања у више
праваца...................................................................250
СА ЦРНОГОРСКИМ ЧЕТНИЦИМА У НЕВОЉИ....................................254
СТРАДАЛАЧКИМ ПУТЕМ КРОЗ СЛОВЕНИЈУ
И АУСТРИЈУ 1945.
ГОДИНЕ......................................................................259
ИЗ НАЈЦРЊИХ ДАНА И ДОЖИВЉАЈА...................................................278
ПОВРАТАК У СВОЈЕ
ПЛАНИНЕ..............................................................290
ДОЛАЗАК У СВОЈ
КРАЈ.............................................................................30
2
ПОСЛЕ РАТА
ПОСЛЕДЊЕ КАПИ КРВИ
Сени које не
бледе..............................................................................
...........310
ДОГАЂАЈИ У ХЕРЦЕГОВИНИ ОД 1945—1950.
У ОДНОСУ НА ЧЕТНИКЕ У
ШУМИ........................................................312
Борба се још увек
чује...............................................................................
....319
Трагедија на
Божић..............................................................................
.........332
1946. ОД ЂУРЂЕВА ДО МИТРОВА ДАНА. —
ЛЕТО И ЗЕЛЕН
ГРМЕН..............................................................................
.336
УЛАЗАК У ЗИМУ 1946/47.
ГОДИНЕ.........................................................344
Одабирање планина и места за
зимовник...................................................350
ЗИМА И ЛЕТО 1947.
ГОДИНЕ...................................................................354
Живот у шуми постаје све
тежи...................................................................367
Мајор Супић са два борца пада у
Зеленгори..............................................370
Падање четника у Невесињу, Билећи и
Гацку............................................375
Неуспех и губици у планини
Сомини.........................................................378
Ко су четворица палих
четника....................................................................383
Осврт на једну
предају............................................................................
......389
Тодор Уљаревић прекраћује живот
у неравној борби са
комунистаима..............................................................393
ТЕШКИ ДАНИ ОД МИТРОВА ДО ЂУРЂЕВА ДАНА
1947—1948.
ГОДИНЕ.............................................................................
......398
Мирко Ковачевић и Ристо
Шкоро...............................................................414
Живот тројице четника у планини преко зиме 1948. године....................423
ЛЕТО 1948.
ГОДИНЕ.............................................................................
......429
ЗИМА 1949.
ГОДИНЕ.............................................................................
......451
Губитак Мирка
Ковачевића.........................................................................
.456
ПОСЛЕДЊЕ ЛЕТО 1949.
ГОДИНЕ............................................................466
Губитак Војина
Тепавчевића........................................................................
472
ПОСЛЕДЊА ЗИМА 1950.
ГОДИНЕ...........................................................487
ДОЛАЗАК ПРОЛЕЋА 1959.
ГОДИНЕ.......................................................498
Српске планине — наша
пребивалишта.....................................................502
Последње „Збогом“ палим у борби за слободу
и живим који осташе у планинама да се и даље
боре................................509
Четнички сарадници —
помагачи................................................................511