Еп о Гилгамешу је пун људских вредности и ствари које свакодневно муче

људе кроз њихове животе ,што се кроз животну причу главног лика
Гилгамеша стално приказује.
Гилгамеш је на почетку страхопоштован и безосећајан владар који
мисли да све може да реши својом суровом снагом.Али како прича иде он
упознаје Енкидуа,кага прихвата и воли као брата за ког је и спреман да
умре.Касније се кроз авантуре још зближава са њим,међутим свему што је
лепо дође крај.Енкиду пада у кому од опаке болести и после неког времена
умире.Гилгамеш поред туге за својим умрлим братом долази до сазнања да
небитно колико је неко моћан или јак свако ће једном последњи пут
удахнути.Ово је страх са којим се сваки човек суочава једном у
животу.Можда некима тај страх олакшава њихова вера и њеним веровањима
о загребном животу,али и да си највећи верник има барем мали страх од
смрти.Након што се помире са судбином,већина људи долази до
закључка,или би барем по мом мишљењу требало да дође,да није битно
колико ти је времена остало,већ је битно да га проведеш са својим
ближњима у срећи и забави или како год ти мислиш да треба.Нажалост
Гилгамеш није дошао до тог закључка,него је кренуо да трага за
немогучим,тј. за бесмртнућу.Он некако долази на корак до бесмртности,али
добија задатак да не спава недељу дана.Он због својих људских граница не
успева да га изврши.Тада је морао да се помири да понекад није битно
колико нешто желиш и да си само обичан човек са својим људским
границама.Али он и даље не одустаје,и на крају проналази
бесмртност.Међутим он више није онај безосећајни владар са почетка,схвата
да му не треба вечност ако ће да је проведе сам.Тако да сад има намеру да
ту вечност дели са својим народом.Али као и иначе,у надању за нечим већим
изгубиш оно што имаш.Он губи бесмртност и сад мора де се помири са
својом судбином.Нажалост на крају умире.
Кроз целу причу могу да се виде проблеме кроз које сваки човек
пролази,али битно је да их на крају преброди и да оно што му је остало живи
срећно.