Takav je Macko

Nema sumnje da je Macko bio najjači i najopasniji dasa Raške. A u Raškoj se najopasniji
i najjači dasa teško postaje. Raška svake godine ispljune na asfalt desetine odvažnih
mladića koji pesnicama i snagom kreću u osvajanje sveta. Macko je na glas izbio po
dolasku iz fiskulturne škole, koju, izgleda, nikad nije završio. Sa školovanja je, osim
visokog, mišićavog tela, doneo i ožiljak - trag oštrog noža, verovatno. Pomislićete da je
Macko bio snažan, da je bio bukva, buldožer, kuća, planina. Ne, zaista ne! Bio je - nema
šta! - visok, ali suv, sve sama žila, u struku tanji od devojke. Tada je pesnicama u Raškoj
red i mir zavodio neki Grmalj, grdosija; kakav je bio tri čoveka je pokvario. Macko se -
tako počinje priča, koju i vrapci u Raškoj znaju - zadesio u gluvo doba u železničkoj
restoraciji. Jeo je kajganu kad je pripiti Grmalj tresnuo flašom o sto i dreknuo da se
kafana isprazni dok izbroji do deset. Grmalj je tako rekao, i uvek je tako govorio, i nikad
mu se nije desilo da je brojao više od pet, a da se iz kafane sve živo nije kupilo navrat-
nanos. Ovog puta Grmalj je brojao do osam i stao. Macko je mirno pušio svoju cigaretu,
titogradsku "zetu".
- Jesi li gluv? - upitao je Grmalj. Macko je ćutao, ispuštajući dimove i zureći u zid, u
neku sliku. U takvim prčvarnicama kao što je železnička restoracija često se nađe slika
neke lepotice koja reklamira pivo, cigarete, putovanja... Vi je morate primetiti, ako ni
zbog čeg drugog ono što je lepa. I sigurno da ćete s podsmehom reći: gle, otkud ona da
ovde, u dim i prljavštinu, zabasa!? Razumeš li srpski? - nastavio je Grmalj. Macko je
premestio svoju "zetu" iz levog u desni ugao usana. Ožiljak na licu mu se malčice
smanjio. Macku je sjajno stajala cigareta u uglu usana. Niko nije umeo tako da je drži i
nikom nije tako priličila. Ako obiđete izloge fotografskih radnji, videćete puno
fotografija mladića sa cigaretama u usnama.

Ništa oni nisu, sitna su nula prema Macku! Ni filmske zvezde nisu mu bile ravne! Grmalj
je pogledao Macka, izmakao se i bacio okrnjak flaše. - Čudan neki mladić! Mnogo
čudan! - rekao je Grmalj. Kelner se zabezeknuo. Nije mogao da dođe sebi. To je bilo prvi
put da Grmalj tako nešto kaže. Za njega je u svetu sve bilo jasno, a i ako je bilo nečeg
nejasnog, onda je to sređivao pesnicama. Možete zamisliti kako Grmalj izgovara: "Čudan
neki mladić! Mnogo čudan!" Posle su se Macku sklanjali s puta svi, kao već prvom i
najjačem momku Raške. Kao takvom pripalo mu je mesto ma klupi u vrhu glavne ulice,
sto najbliže muzici u "Motelu", zadnji red u bioskopu. Na fudbalske utakmice ulazio je
bez karte, kao predsednik opštine. Čistač Mule odmah je počeo da mu besplatno glanca
cipele. Macko je imao najblistavije cipele u Raškoj. Doduše, leti ih je retko nosio, jer je
išao bos. Sve to a da Macko još ni s kim nije bio pošteno ukrstio ruke, niti kome oštriju
reč izgovorio. Uopšte, teško je bilo od Macka čuti neku reč. Približiti se Macku i steći
njegovu naklonost značilo je, u stvari, iščupati iz njega neku reč i razvući mu ožiljak u
osmeh. Tu su u prednosti jedino bili mališani, klinci. Oni su u čoporu pratili svog novog
junaka i idola i bili su spremni da na svaki njegov mig urade što god zaželi. Njima je
najlakše bilo da Macku izvuku neku reč. Ne čini li vam se da mi preterano brbljamo,
preterano! Ne čini li vam se da je bolje živeti nego pričati! Ne znam da li je to Macko
nakom rekao, ali je više nego verovatno da je on to morao izgovoriti! Došlo je, međutim,
vreme da se i Macko s nekim pošteno istaba. Bilo je to u "Motelu". Neki šoferi,
Sandžaklije, besno su lomili čaše. Parče stakla upalo je Macku u kajganu. Macko je
pozvao kelnera i rekao mu: - Ne volim baš mnogo kajganu sa staklom. Ili mu je rekao: -
Ne bi mi lepo stajao još jedan ožiljak! A najverovatnije je rekao: - Nevešto ovi dripci
razbijaju čaše!

Kelner je otišao kod šofera i rekao: takva i takva stvar!

- Ne lomite dok ne pojede kajganu! On ne voli kajganu sa staklom! - dodao je kelner. Još
nije završio, a iznad Mackove glave prasnula je flaša. Macko je posmatrao kajganu. To
nije bila više kajgana, to je bila srča sa kajganom. Šoferi su se ceparili. Ha-ha-ha-ha-ha!
Kad čovek u kafani ustane, on može svašta da uradi: da izađe napolje, da ode u klozet, da
se protegne... Prvog šofera Macko je mlatnuo posred zuba. Ovaj se srušio kao posečena
bukva. Drugi se sledio od straha. Izvukao je dugi, krivi nož. Viđali ste, sigurno, takve
noževe, sa šarenim drškama - predaju se na svakom vašaru. Imaju niklovano, sjajno
sečivo, možete komotno na njemu da se ogledate. Često na pijaci možete videti ljudi kako
vade takve noževe i seku lubenice. Ovde se lubenice mnogo jedu. Treba samo da odete
na pijacu, izaberete lubenicu, stavite je na prvu tezgu i tu je jedite. Ako nemate nož,
možete da se usvinjite, a i lubenica nije slatka kad je parčate prstima.
- Priđi da napravim oputu od tebe! - rekao je šofer. Macko se primicao. Ožiljak mu je
zaigrao kao razljućena osica.
- Biće to sjajna oputa! - rekao je šofer. Macko je, obmotavši ruku astalskim čaršavom,
uhvatio za sečivo noža, i prelomio ga, a šofera raspalio kolenom među noge. Sve se to,
naravno, desilo u deliću sekunde. Ovde je malo ko umakao nožu - pre je kuršumu! Kad se
šofer skljokao, Macko je izvadio "zetu" i stavio je u ugao usana. Posle su već usledile
tuče u vozovima, na igrankama, na saborima...
- Jesi li čuo za Džeka? - upitao je Macka čuveni tabadžija iz Novog Pazara, koji je imao
mišice kao vekne.
- Čuo sam... Ovog trenutka! - rekao je Macko.
- Jedem dnevno tri kila hleba! - rekao je Džek. Ovde se peče sjajan hleb! Često možete
videti seljake, pa i stare Raščane, ako pod miškom nose taze hleb i usput ga čimkaju. A
ako u hleb ubace malo čvaraka ili kajmaka, znaju da odjednom i celo kilo pojedu.
- Smazaću te za doručak! - rekao je Džek.
- Moraće neko da me probudi. Ja obično spavam do ručka! - kazao je Macko.

Džek je jurnuo. Kao muva bez glave, kao june u plast. Macko je napravio samo jedan
pokret ulevo. Džek je preko njegove noge ljosnuo na ulicu. A ulice su u Raškoj, primetili
ste, popločane kamenim kockama, ubaljezgane i upljuvane! Čuvena je Mackova tuča u
Kosovskoj Mitrovici, s Abdulovom bandom. Abdul je bio glavni džeparoš u vozovima od
Skoplja do Kraljeva. Još nešto: najlepša pevačica u tom kraju, Čuvena Jela, bila je
Abdulova ljubavnica. Pojavio je Macko kod "Petla", gde je pevala Jela. Macko je bio u
belim farmericama i crvenoj majici. Ja pamtim ko je u Raškoj prvi stavio naočare za
sunce, ko je obmotao svilenu maramu oko vrata, ko obukao šuškavac mantil. Pamtim ko
je prvi provozao bicikl, ko se pojavio na motoru, ko je automobilom podigao oblake
prašine na ulicama. Macko se među prvima pojavio u belim farmericama i crvenoj
majici. Možda ih je pre samo imao zalizani momak zvani Majstor. Macko je, kao i uvek,
jeo svoju kajganu. Jela je te večeri pevala sjajno. Uopšte, ona se mnogo trudila te večeri.
Bilo joj je krivo što Macko ne obraća pažnju na nju. Jela to nikom nije rekla, ali kako bi
drugačije mogla da se oseća pred lepim momkom kome je, izgleda, bila preča kajgana
nego dobra ženska.
- Čuvaj svoj glas, mala! Isuviše se naprežeš! - rekao je Abdul. Macko je zapalio "zetu".
- Tvoje farmerice i tvoja majica idu mi na živce, daso! - rekao je Abdul. Možete da
budete sigurni u to da su mladići koji nisu stigli da odmah nabave takvu odeću zavideli
onima koji su je imali. Čak su proglasili da mekušci, šonje, nose bele farmerice i crvene
majice.
- šteta! Mnogo mi se dopada ovo perje! - rekao je Macko.
- Lepi moj, učini nešto za starog i dobrog Abdula da mu ne stradaju živci! Za pola sata
imaš autobus iz Mitrovice - rekao je Abdul.
- Više bih voleo da čujem jednu pesmu - rekao je Macko i okrenuo se pevačici. - Zapevaj
tu i tu pesmu!
- Ona će zapevati samo onu pesmu koju ja kažem - rekao je Abdul.

Macko je bacio opušak, zgazio ga nogom i iskosa pogledao Jelu.

- šteta! Baš sam voleo da čujem svoju pesmu - rekao je Macko, a ožiljak mu se vidno
zgrčio.
- Kako je lepo putovati autobusom od Mitrovice do Raške. Ja uopšte ne razumem kako
ovaj lepi dasa ne voli da se vozi autobusom od Mitrovice do Raške - rekao je Abdul. A
zaista su predeli od Kosovske Mitrovice do Raške, kroz koje prolazi autobus, prelepi, kao
iz bajke. Nadasve je lep zeleni Ibar koji žuboreći vijuga kroz šumovitu klisuru.
- Ja u autobusu obično spavam - rekao je Macko. Pred kafanom su čekala dva Abdulova
pajtaša.
- Biraj s kim ćeš! Sa mnom ćeš poslednji... ako pretekneš! - rekao je Abdul. Macko je i
prvog i drugog lako sredio.
- Nije mi jasno zašto se prave crvene majice i šiju bele farmerice - rekao je Abdul i pošao
na Macka.
- I nije mi jasno zašto neko više voli da sedi u kafani nego da se vozi autobusom od
Mitrovice do Raške! - dodao je Abdul. Bila je to krvava tuča. I Abdul i Macko su ostali
na kolenima.
- Zaista bih želeo da čujem svoju pesmu. Imam još vremena do polaska autobusa - rekao
je Macko i iskosa pogledao Jelu. Pesma je jeknula.
- šefe, da ga iskasapim? - pitao je, s isukanim nožem, jedan od izubijanih Abdulovih
pajtaša.
- Zar ćeš dozvoliti da mu tvoja ženska peva? - dodao je drugi.
- Da ga niste pipnuli! Još ćemo i piće zajedno popiti! - rekao je Abdul. Ili je rekao: - Od
sada je Macko moj najveći drugar od Kraljeva do Skoplja! Tako je Macko već bio poznat
vam Raške. U svim kafanama duž Ibra, Lima, Drine i Morave opijao se po svojoj volji i
nikog nije bilo ko bi ga sprečio da pojede svoju kajganu ili čuje pesmu koju je želeo.
Macko je imao veliku ljubav. Zvala se Vera. Godinama je Macko šetao s Verom
raščanskim korzoom i izvodio je subotom i nedeljom na čuvene igranke u Dom JNA.
Možete zamisliti kako se osećala Vera dok je šetala s najjačim momkom varoši i kako je
rasla dok su joj govorili - u oči i iza leđa - da su ona i Macko rođeni jedno za drugo,
oboje čuveni - ona s lepote, on sa srčanosti.

Možete li zamisliti šta to znači voleti najjačeg momka Raške!? Godine su prolazile i
nanosile na raščanski korzo i u Dom JNA nove šetače i igrače, kao vetar opalo lišće.
- Moram da se udam! - rekla je Vera jednog dana. Macko je pušio "zetu".
- Samo tebe volim, ali moram da se udam! - nastavila je Vera. Macko je ćutao.
- Biću s tobom kad god zaželiš! Ako hoćeš, rodiću ti sina! - dodala je Vera. Udala se,
ubrzo, za nekog poručnika. Na dan svadbe, dok su u varoši jektale harmonike i svirali
automobili, majka je rekla Macku: - Sine, živi kao drugi ljudi!
- Kako te nije sramota da spavaš do podne!? - dodao je otac.
- Ne mogu ni kajganu da ti spremim! Drhte mi ruke! - rekla je majka.
- Tvoji vršnjaci imaju kuće, kola, a ti ni bicikl. Još uvek moram da ti kupujem cigarete -
dodao je otac.
- Oženi se! - rekla je majka.
- Zaposli se! - dodao je otac. Ubrzo se desila poslednja Mackova tuča. Priređivala se neka
zabava. Macku kelneri rekli da su svi stolovi rezervisani. Macko je seo tamo gde mu se
svidelo i naručio vruću rakiju. Prišao mu je čovek njegovih godina, ali vidno ugojen:
preko kragne mu se prelivao vrat, preko kaiša trbušina. S čovekom i žena mu, punačka,
nakinđurena. Upoznali ste te ljude, sigurno! Ima ih svuda oko nas. Oni retko ulaze u
kafane, ne razbijaju čaše, ne tuku se. Pametni su to ljudi! Kućare se, a ne troše dane u
skitnji. Obično imaju koće, velike stanove, kola... Oženjeni su, imaju decu:
- Izvinite, to je moj sto! - rekao je dasa.
- Jeste, to je naš sto! - zacvrkutala je ženica.
- Dođi da ga uzmeš! Imaš lep trbuščić! - rekao je Macko. Dasa i ženica su se okrenuli i
izašli. Sigurno je Macko u čoveku prepoznao nekog šonju iz Skole kome su svi udarali
čvrge, kome se nigde nije čuo glas, i sad je, pošto je stekao kuću, ženu, posao i tako to,
došao da njega, Macka, digne od stola!

Mora da je to bila živa istina, ali to Macko nikom nije rekao. Macku je zaigrao ožiljak
kao razljućena osica.
- Patuljak! Patuljčić! - rekao je Macko. To je prvi put da je on nešto glasno rekao. Bar
deset ljudiculo je da je Macko jasno i glasno rekao: - Patuljak! Patuljčić! Pojavio se
milicioner Brko, visok kao bukva. On je bio smrt za siledžije. Na Macka je odavno imao
pik.
- Napolju pada kiša! Baš je grozno biti mapolju! - rekao je Brko.
- Da, grozno je! - ponovio je Macko i povukao gutljaj vruće rakije. A zaista nema ništa
lepše nego sedeti u toploj kafani i ispijati vruću rakiju dok na prozore bije kiša. U Raškoj,
čim zahladi, sve kafane u loncima od po deset litara kuvaju rakiju.
- Macko, moraš da odeš odavde! - rekao je Brko.
- Mnogo mi se dopada ovde! Ja mislim da trenutno nema mesta na svetu koje je lepše od
ovog - rekao je Macko.
- Macko, bolje da odeš - rekao je Brko.
- Tek sam pripalio cigaretu! - rekao je Macko. Znajte, mora da je prijatno - dok kiša
udara ne prozore - srkutati rakiju i pušiti cigaretu, lagano, dim po dim.
- U ime zakona i naroda - rekao je Brko.
- Piće i cigaretu da mi niko nije dirnuo. - rekao je Macko kelneru izlazeći iz sale.
Napolju, Macko je oteo Brku pištolj. Onda se vratio u salu, ispio vruću rakiju i dopušio
cigaretu. Tek onda se izgubio. Brko je demobilisan.
- Jedino s Mackom, leđa uz leđa, ne bih se bojao da udarim i na dvadeset siledžija -
pravdao se Brko. Macko je katkad pisao iz Nemačke i tražio da mu se pošalje paket
"zete".

Imenjaci

Ni na čemu više Miljojko nije zavideo svom imenjaku i komšiji, poznatijem po nadimku
Macko, no na njegovom društvu iz sale Doma JNA, u kojoj su se subotom i nedeljom
održavale čuvene igranke. Osim što su bili vršnjaci i komšije, gotovo u svemu drugom su
se, kao u bajci, razlikovali: Miljojko je bio onizak i zdepast, Macko vitak i visok,
Miljojko je imao oštru, četkastu kosu, Macko meku, svilenkastu, Miljojko je bio sa sela,
Macko se rodio na asfaltu, Miljojka su zvali "Miljojčina", "Miljac", komšiju "Macko",
"Mile", Miljojko je bio nepoznat, Macko glavni dasa. Miljojka je s planine doveo daljni
rođak, krojač, da mu pomaže u poslu. Došljak se uselio u sobicu u dvorištu, preuređenu
šupu, u kojoj je već stanovao Sima Kec, radnik na strugari.
- Neće me para, neće me karta, neće me ženska! Nema ovde života! - požali se Kec. U
sobici su zaudarale neoprane čarape i košulje bačene pod krevet.
- Otići ću odavde. Nekoliko puta sam polazio, ali mi se nije dalo: ili se opijem, ili
izgubim na kartama - dodade Kec. Uveče su ulice rano ostajale puste. Usamljeni došljaci
dugo su se, kao psi lutalice, vrteli ispred izloga. Nije im se spavalo, a nisu imali kud da
odu sem da se vrate u sobicu. Kec je moljakao Miljojka da igraju tablića.
- Mrzi me. Karte su mi dosadne! - odgovarao bi novajlija. Deo dana Miljojko je provodio
u radnji, a deo u rođakovom stanu. U radnji je prišivao dugmad i porubljivao nogavice i
rukave, a u stanu je pomagao gazdarici, krojačevoj ženi: donosio ugalj, izbacivao đubre,
prao prozore, ribao kuhinju, žicao parket. Ćutljiva i nemrštena gazdarica bila je sva obla.
široka bedra zatezala su joj suknju do prskanja, a čvrste grudi htele su da iskoče iz bluze.
Miljojko je osmatrao gazdaricu krišom, kao lopov. Kad bi mu, u prolazu, unela telo u
lice, obarao je pogled u stranu.

Dobar deo dana gazdarica je provodila s jednom besposlenom komšinicom. ®ene su

obično sedele kraj prozora i, prikrivene iza zavese, posmatrale svet na ulici, ogovarajući i
pretresajući sve živo pod malim nebom varoši. Razgovarale su i o Mocku, koji je, večito
s cigaretom u uglu uasana, okružen grupom mladića, stajao na pločniku, uslonjen uz lipu.
(Miljojko je odmah zapazio da se svi mladići, čim bi se Macko pojavio, sklanjaju od lipe
da bi mu napravili mesto; isto tako, na klupi u vrhu glavne ulice, kod koje se okupljala
većina varoške mladeži, za Macka je u svakom trenutku imalo mesta, kao i za još
nekoliko prvih varoških momaka, dok su ostali sedeli na ivici pločnjaka ili stajali.)
Macko je gazdarici dopadao. Podsećao je na mladića u koga je, nekad davno, bila
zaljubljena a od koga je, eto, život odvikao na drugu stranu. Miljojko je sa Simom Kecom
obilazio sve četiri kafane - koliko ih je bilo u varoši. U toku večeri ponekad bi po
nekoliko puta svratili u istu kafanu.
- Nema ovde života! Gimnazijalke neće ni da nas pogledaju! Kao da pišaju kolonjsku
vodu! - žalio se Kec. U uglu su promuklim glasom pevali rudari iz druge smene.
- Ali nisu ni one blesave! Reci mi, Miljojčina, da si ti gimnazijalka da li bi se zaljubio u
mene? Ovakvog, bez para, bez odela, bez stana!? Ne bi sigurno! - nastavi Kec. Kelner je
sklanjao čaršave sa stolova.
- A zašto da ja spadnem na seljančice i ružne ženske? Nije Kec poslednja rupa na svirali.
Treba što pre otići odavde, u Beograd, bilo gde... - dodade Kec. Posle pijanke, Sima Kec
je pospanog Miljojka nagovarao da igraju karte.
- Samo jednu partiju! Noć je duga! Ali u paklo cigareta, ne radi mi mozak ako igram
džabe. Miljojko je uspeo da ga čuveni i hladni komšija zapazi. Najpoznatiji momak
varoši u prolazu mu je, u znak pozdrava, klimao glavom, a nekoliko puta ga je zamolio
da mu kupi cigarete ili učini neku drugu uslugu. Kad je imao vremena, Miljojko se
pridruživao Mackovom društvu kod lipe i oko klupe u vrhu glavne ulice. (Miljojko je
mogao jedno noću da se usloni uz lipu i da sedne na klupu, kad na ulici nikoga nije bilo.

Bezbroj puta je sanjao kako se varoška mladež sklanja od lipe i ustaje s klupe da bi
napravila mesto za njega - Miljojka) Sedeći na ivici pločnika, Miljojko je pažljivo slušao
šta pričaju momci sa klupe, ili oni najbliži njima, srećan ako bi uspeo da u ceo razgovor
ubaci samo jednu reč. Jednom je čak bio te sreće da ga Macko, pošto je nedostajao igrač,
pozove da igra fudbal. Miljojkova gazdarica i komšinica su izlazile na korzo. Gazdaričine
obline su se, kao tek uhvaćene ribe, praćakale ispod tesne haljine. Mladići su prekidali
razgovor. Grlo im se sušilo, a usne vlažile.
- Imaš gazdaricu kao avion! - reče jedan Miljojku.
- Najbolja je u varoši! Lomi li, lomi! - kaza drugi.
- ®drebica! - reče treći.
- Šta vredi kad ne ume da prevari onog grbavog krojača! - dodade drugi. Macko je, kao i
obično, ćutao.
- Macko, može li se u varoši naći majstor za krojačevu ženu? - upita prvi iako je već znao
odgovor: taj majstor jedino je Macko mogao biti. Macko ništa ne reče.
- Može! To je Macko - upade Miljojko. - Jedino on može: znam sigurno! Miljojkovo
obletanje oko Macka i prvih varoških momaka pada u oči Simi Kecu:
- šta ćeš s tom manguparijom? To nije naše društvo!
- Nisu to loši momci. Igram fudbal s njima. Bolje je nego karte! - reče Miljojko. U sali
Doma JNA subotom i nedeljom, posle kraće pauze, počele su da se održavaju čuvene
igranke. Cela varoš odlazila je na igranku. Muškarci su se, uz ćevapčiće i ražnjiće, ipijali,
a žene su bile srećne što su mogle da pokažu svoje nove haljine i frizure. Mesto u sali se
teško nalazilo. Miljojko je jednom zavirio u prepunu salu. Za središnjim stolom sedeo je
Macko, okružen prvim varoškim devojkama i momcima. Jedna stolica, odmah do Macka,
bila je prazna. Macko primeti Miljojka (bar je ovaj u to bio uveren), ali ga ne pozva da
sedne.

Miljojko se neko vreme muvao između stolova, a onda izađe u hol i sačeka da Macko
pođe u klozet.
- Ima li mesta? - upita Miljojko.
- Ni slučajno! - mahnu rukom Macko u prolazu. Iduće subote Miljojko je bio prvi u sali.
Sede za sto za kojim je pre nedelju dana bio Macko i naruči flašu vina i šest čaša.
Mackova grupa se ubrzo pojavi i, posle kratkog dogovora, uputi se prema drugom stolu,
u vrhu sale, za kojim su već sedela dva vojnika. Kod krojačkog pomoćnika spusti se
stariji bračni par. Od prvog trenutka, osim što se kiselo osmehnuše na račun flaše vina i
šest čaša, žena i čovek ne obratiše pažnju na krojačkog pomoćnika. Miljojku je bilo
dosadno. U vrhu sale Macko se sjajno zabavljao. Bio je glavna zvezda te nadaleko
čuvene varoške igranke. Miljojku je bilo krivo što nije bliže Mackovom stolu, bar da čuje
šta ovaj priča. Krojački pomoćnik ostavi do pola ispijenu flašu i išunja se iz sale kao
lopov.
- Kec, umeš li ti meni da kažeš zašto se ti i ja nismo rodili bogati i lepi? - prodrma
usnulog drugara.
- Kad si me probudio, mogli bismo jednu partiju tablića - reče Kec. Sutradan, Miljojko
pozva Simu Keca da mu na igranci pravi društvo.
- šta ću tamo? Samo mogu da se okliznem i razbijem glavu. Da igram, ne znam -
usprotivi se Kec.
- Kad vidiš kakve ženske dolaze, iz mesta ćeš naučiti da igraš - dodade Miljojko.
- Nemoj! Lak sam na liću! Opet ništa neće biti od mog odlaska - popusti Kec.
Miljojkovom i Siminom stolu u toku večeri niko ne priđe. U sali je bilo sve isto, kao
bezbroj puta subotom i nedeljom: muzika je treštala, parovi su klizali po parketu, mirisali
su ćevapčići, zveckale čaše... Visoki Macko je bio glavni momak igranke. Devojke su mu
se smešile, mladići ga ulagivački tapšali po ramenima, kelneri pritrčavali na svaki njegov
mig. Macko je mirno pušio, jednako s cigaretom u uglu usana. U toku večeri Macko je ja
samo jednom igrao.

Momci iz orkestra izvodili su svoju najbolju tačku. Macko je bio dobar igrač. Cela sala
gledala je u njega.
- Hej, Macko! - pokuša da mu se javi Miljojko dok je ovaj igrao u blizini. Macko se ne
okrenu.
- Macko! - zovnu ga Miljojko kad ovaj, posle igre, sede za sto.
- šta hoće onaj medved? - reče neko za Mackovim stolom pokazujući na Miljojka. Macko
ne reče ništa.
- Pih, što je dosadno! Ne možeš ni čašu da razbiješ! - reče Sima Kec.
- Kec, nemamo mi ništa s njima - reče Miljojko, pokazujući na Mackovo društvo.
- Kakva je ovo igranka kad ne možeš da povedeš kolo i zapevaš koliko te grlo nosi!? -
kaza Kec, bacajući pikavac na parket.
- Kec, ovo je sala Doma JNA - upozori ga Miljojko. Miljojko i Kec su otišli u jednu od
četiri varoške kafane, u onu koja je najduže radila. Još s vrata su naručili tri flaše vina i
sto ćevapčića. Podnapiti, igrali su kolo, potcikivali, lomili čaše.
- Sve je na igranci cile-mile! Sve je uštirkano! - reče Miljojko. Rudari iz druge smene
priđoše njihovom stolu.
- Je li slobodno da se sedne? - upitaše rudari.
- Slobodno je, kako da nije slobodno. Ovo je slobodna zemlja - reče Miljojko.
- Hoćete li vina? Nabodite ćevapčiće! - dodade Kec, potpuno pijan.
- Nikad više, nikad neću da odem na igranku! Tamo je sve uštirkano - ponovi Miljojko.
- Opet ću ja, Miljojko, da pričekam sa odlaskom - reče Kec ispijajući vino naiskap. Jedne
večeri, dok je u podrumu uzimao ugalj, Miljojko je prikriven u uglu, sasvim slučajno
postao svedok neobičnog susreta gazdarice i Macka. Gazdarica se vraćala iz kupovine a
Macko je upravo bio stutnjao niz stepenice. Macko uhvati ženu za ruku i odvede je iz
hodnika u polumračni prednji deo podruma. Miljojko ne ču šta joj Macko reče, ako
uopšte nešto i reče.

U polumraku žarila se cigareta u uglu Mackovih usana. Miljojko se učini da Macko stavi
ruku u razrez gazdaričine haljine.
- Marš, balavče! - reče gazdarica i prilepi Macku dobar šamar. ®ar cigarete se rasu po
Mackovim grudima. Gazdarica trčeći izađe u hodnik. Sledećeg jutra Miljojko oriba pod
veselo zviždeći. Prisluškujući razgovor između gazdarice i komšinice, on doznade da je
ova o sinoćnom događaju sve ispričala prijateljici.
- Da si popustila, o tome bi sutra i vrapci pričali u varoši. Njemu je samo stalo da ubeleži
rečku! - reče komšinica.
- U pravu si, draga moja! - složi se gazdarica.
- Taj nikog ne voli! Čak ni devojku s kojom se najduže zabavlja
- Veru! - dodade komšinica.
- A tako me podseća na moju prvu ljubav! - uzdahnu gazdarica. Miljojko ceo slučaj
ispriča Simi.
- Nema labavo kod naše gazdarice! Tako i treba tom mangupu! - reče Kec. Posle pijanke
koja mu je odnela gotovo svu ušteđevinu, Kec je bio strašno utučen. Retko je izlazio iz
sobička.
- Hoćemo li jednu partiju? - predloži Kec.
- Kad si toliko navalio! - jedva pristade Miljojko. Jednog jutra, posle obavljenih kućnih
poslova, gazdarica ponudi rakijom Miljojka. Miljojko ispi, a gazdarica odmah dosu.
- Ispij! - reče. Gazdarica opet napuni čašu. Miljojko otpi pola gutljaja.
- Sve! Toliki čivek pa srkuće! - reče gazdarica. Miljojko prevrnu čašicu. Rakija mu je
palila utrobu. Gazdarica dosu.
- Još ovo! - reče i sasu mu piće u grlo. Onda ga gazdarica uze za ruku i odvede u spavaću
sobu. Pre nego što poče da se svlači, uključi radio i pronađe stanicu koja je emitovala
zabavnu muziku. To se, kasnije, često ponavljalo. Čim bi gazda nekim poslom otišao iz
radnje, gazdarica je Miljojku davala rakiju, terala ga da natiskap i na brzinu pije i vodila
ga u sobu, držeći ga za ruku kao malo dete.

U krevetu je, dok je radio tiho svirao, nestajalo njene namrštenosti i strogosti: grcala je i
plakala milujući njegovu oštru, četkastu kosu:
- Mile, Milence! - tepala mu je. Gazdarica se, posle toga, brzo menjala, postajala još
namrštenija, kao da se ništa nije desilo, hladno mu naređujući šta sve treba da uradi u
kući. Miljojku se činilo da joj se u tom trenutku gadi. Obarao je oči u stranu, kao lopov
uhvaćen u krađi. Ponovo nije imao snage da pogleda u tu ženu koja se do pre neki čas
potpuno otvarala u njegovim rukama.
- Nemoj da si nekom nešto rekao! Odmah bi se vratio u selo - rekla mu je gazdarica
prvog dana. Sima Kec se spremao da konačno otputuje iz varoši. Dugove je bio vratio, a
ostalo mu je nešto para za put i trošak. Miljojko nije imao vremena da ga isprati na
stanicu - žurio je na igranku. Bio je dobro raspoložen: stalno je zviždukao.
- Zar opet ideš na igranku? - začudi se Kec.
- Zašto da ne? Zbog čega bi Macko i drugi bili bolji od mene? - reče Miljojko.
- Pisaću ti! Ako budeš dobro, kreni i ti. Nema ovde života - reče Kec.
- Hej, Kec, hteo sam ti reći: nikad se ne zna da li smo se rodili lepi i bogati! - kaza
Miljojko i izljubi se sa starim drugom. Miljojko upade u salu Doma JNA s rukama u
džepovima i cigaretom u uglu usana. Vojnici-redari pogledaše ga sumnjičavo. Miljojko
sede za prvi sto, kod nekog mladića i devojke, i ne pitajući da li je slobodno. Naruči flašu
vina. Pio je u krupnim gutljajima, podrigajući glasno. On ponudi vinom devojku i
mladića. Ovi odbiše, ali im on napuni čaše.
- Popijte! Ja častim! - reče Miljojko. A na igranci je bilo onako kao što je uvek bilo
subotom i nedeljom u čuvenoj sali varoškog Doma JNA. Macko, najprivlačniji varoški
mladić, okružen prvim momcima i devojkama, bio je glavna zvezda te čuvene igranke.
- Sve je to laž! - promrmlja Miljojko, besneći u sebi na pomisao da te večeri, i ne samo te
večeri, ne postoji nikakva šansa da bude u društvu čuvenog Macka.
- Ja sam ovde glavni... - reče glasno Miljojko. Devojka i mladić se pogledaše i, kao po
dogovoru, odoše da igraju. Muzika je treštala. Na parketu su se tiskali igrači. Miljojko
ustade, dovuče se na sredinu sale i zviznu iz sve snage, čobanski. Mladići su i dalje
svirali.
- Prestani! - razdra se Miljojko podižući ruke uvis. Orkestar umuče. Nastade tajac od
koga se i sam Miljojko zbuni. Pre nego što išta reče, vojnici-redari ga zgrabiše za ruku i
izguraše napolje. U sobi Sima Kec je mrtav pijan ležao u odelu.
- Nije trebalo ni s kim da se pozdravljam. Opet sam se zeznuo s oproštajnim čašama -
promrmlja Kec. Miljojko uze karte, promeša ih i reče:
- Kec, hoćemo li jednu partiju?

Zelena klupa

Ni u jednom trenutku, dok se, kao vidra, borio za loptu na betonskom igralištu, mršavi
dečko Miki, novopečena fudbalska zvezda Raške, nije pomislio na zelenu klupu u parku.
Na sve je pomišljao, ali ne i na nju. Pre svega, mislio je na lepuškastu prodavačicu
nameštaja Jelenu, u koju je potajno do ušiju bio zaljubljen, i na svog oca, čika-Peru, koji
mu je načisto zagorčavao život. A ta zelena klupa, puna urezanih nadimaka, datuma i
kojekakvih crteža, sve od početka proleća pa do u kasnu jesen, u prepodnevnim časovima
jedno je od glavnih sastajališta raščanskih mladića. Nalazi se u vrhu glavne ulice, na
samom početku malog parka, pod gustim granama jasena. Na tom mestu se slivaju svi
putevi i ulice Raške: tu se prolazi za železničku i autobusku stanicu, tu, pre i posle
časova, nagrnu učenici, tu se, po obavljenom poslu, vrti svet iz okolnih sela, tu se
susretnu domaćice, tu se sjate službenici u pauzi za doručak, tu starice i kućne pomoćnice
izvode malu decu... Kao da je sva Raška na tom malom prostoru, između parka, glavne
ulice i dvaju kioska za novine i cigarete. Već oko devet sati na klupu izmile, poput
guštera, prvi mladići, mrzovoljna lica, još bunovni. Zapale cigaretu, obično prvu tog
dana, i poluzatvorenih očiju lagano ispuštaju dimove i pljuckaju u prašinu, puštajući da ih
oblizuju zraci zubatog jutarnjeg sunca. Mrzovolja se polako topi u blaženi osmeh. Iz tog
spokojnog i čarobnog mira mladiće trgnu samo muve, koje im, povremeno, sleću na
obraze i bose noge. Oko podne, kada je u varoši najživlje, kod klupe je čitav buljuk
mladića. U najboljem slučaju na klupu može da sedne pet osoba. Zato većina dečaka stoji
okolo, ili sedi na ivici pločnika. Na klupu ne može svako da sedne. Ne može bar u
prepodnevnim časovima. Prvenstvo pripada starijim i prvim momcima, a to znači
najlepšim, najjačim, najduhovitijim... Nema toga ko bi se usudio da ne ustane i ne ustupi
mesto Macku, glavnom varoškom dasi! Mnogobrojni "klinci" - kako stariji mladići zovu
one koji su se tek zamomčili - i oni kojima se ime još nije pronelo Raškom nemaju tu
čemu da se nadaju. Ako bi neko prekršio to nepisano pravilo i pokušao da sedne na
klupu, bio bi začas oteran, najčešće grubim rečima, a katkad i ćuškama. Raščani znaju da
je tu sastajalište mladih pa u prepodnevnim časovima izbegavaju da sede na klupi.
Seljaci, kojima su nepoznate tajne i čuda Raške, pravo tu lete, ali brzo bivaju oterani
bezobraznim začikivanjem i kojekakvim smicalicama, da im ništa ne preostaje nego da
progunđaju - ono što su i pre toga mislili - da su varoška deca gola manguparija. Tu se
prepričavaju brojne zgode čiji su junaci najčešće momci s klupe. Te priče klinci naprosto
gutaju. A sve vreme niko ne propušta da dobro odmeri svaku devojku koja prođe pored
klupe ili zastane ispred obližnje table na kojoj se reklamiraju bioskopske predstave. I
retko da se kojoj ne dobaci nešto, i lepo i ružno. Tako su lepuškastu Jelenu, prodavačicu
nameštaja, pitali, između ostalog, koliko košta zajedno s jogi dušekom. Oko podne, kad
sunce žestoko pripekne i rastera sve s ulice, klupa opusti. Beton oko klupe ostane išaran
pikavcima i pljuvačkom. Mladi život varoši seli se na plažu i na fudbalsko igralište. Miki
je, sa sedamnaest godina, pripadao "klincima". To znači da je sedeo na ivici pločnika,
ćutao i pažljivo slušao šta pričaju momci s klupe. Ni pet koraka nije ga delilo od njih, ali
tu ništa nije moglo da se izmeni. Nije ga više delilo ni od lepuškaste Jelene, kada je
prolazila ulicom, ali on nikako nije umeo da joj se približi i otkrije svoju ljubav, kao da
su ga od nje odvajala mora i planine, a ne komad ravna asfalta.
- Ili zevzečiš na ulici, ili juriš za loptom! A u školi sve kečevi kao kočevi! Samo si mi
nepotreban trošak u životu - gunđao je čika-Pcra Mikiju, i za ručkom i za večerom.
Mikiju je škola bila najdosadnija stvar u životu. Ni te godine nije sjajno prošao - pao je iz
dva predmeta. Eto novog troška za čika-Peru! Ko će da plati profesora za spremanje nego
on? Eto povoda da od jutra do mraka melje kao vodenica! Miki je voleo da igra fudbal, i
da je postojala u Raškoj neka fudbalska škola, sigurno bi je završio sa suvim poticama.
Tog leta se, kao već niz godina, održavao noćni turnir u malom fudbalu na košarkaškom
igralištu kod Doma JNA. Za vreme utakmice cela Raška sa okolnim selima se sjati kod
Doma, i mlado i staro, i muško i žcnsko. Neko je tu radi fudbala, neko radi hladnog piva
koje se toči u obližnjem bifeu, neko radi ljubavnih zgoda koje se tu, u mraku pored Ibra,
često začinju... Većina je, ipak, da navija i bodri svoje sinove, rođake, prijatelje, mladiće
iz svoje ulice, naselja, sela. Za takmičenje se prijavi i po četrdesetak ekipa, obično sa
smešnim imenima. Koliko je ekipa iz Raške toliko je, ako ne i više, iz obližnjih sela. Sve
se ekipe nadaju prilično visokoj novčanoj nagradi. U gotovo svakoj utakmici odvija se
borba na život i smrt: goli igrači, čija se znojava tela pod reflektorima presijavaju kao
srebro, trče kao ludi, bacaju se u noge protivniku, podaju na beton, krvavih laktova i
kolena ustaju i dalje jure, bodreni gromoglasnom vikom navijača, pucnjavom "bombica",
zavijanjem sirena i udaranjem u kante. Pobednicima se kliče, a najbolji se nađu i na
ramenima navijača. Pobeđenima nije lako: bude i suza, često ne mogu da podnesu poraz,
zametnu kavgu, dođe i do tuča, koje se, na sreću, brzo i mirno završavaju. Tu se stvaraju
imena, tu stiču slavu dečaci koji su dotle šutirali lopte na poljančetu, tu se izdaju
propusnice za čuveni raščanski tim "Bane", odatle se, ako se ima sreće, poleće dalje u
svet fudbala. Miki je dvaput igrao na turnirima, ali je njegova ekipa slabo prošla. Ovog
puta Miki je sam odabrao ekipu: trojicu drugara iz svoje ulice i dva brata Beograđanina
koja su u Raškoj letovala. Dugo su se pripremali i uigravali. Na turniru dobro krenuše. U
prvom kolu lako pobediše momke iz obližnjeg sela, koji su umeli dobro da trče, ali ne i
da igraju fudbal. U drugom kolu padoše im neki mališani: s njima su se poigravali kao
mačka s mišem. Treći protivnici su im bili "lovci na nagradu" iz Novog Pazara. Njih
jedva, za dlaku, pobediše. Ta im utakmica i donese slavu, naročito Mikiju. Dečak se
isticao preciznim šutom iz svake prilike, a i sjajno je driblovao, što je publiku najviše
oduševljavalo.
- Miki, zezni tog vola! - čuo je kako iz publike viču. Miki se topio od miline što je, eto,
cela Raška preko noći saznala za njegovo ime. Stotine očiju je osećao na svom telu. Pa i
oči lepuškaste prodavačice nameštaja, koja mu je, kao i ostali, klicala iz sve snage. Jedino
tu nije bilo očiju i glasa čika-Pere. Ovaj ga je dočekivao s utakmica jednako gunđajući:
cepa badava patike, od fudbala niko nije video koristi, neko će mu slomiti nogu, kakav je
mršav - razboleće se, eto novog troška! Četvrtu utakmicu, pretposlednju koja ih je delila
od nagrade, igrali su sa izabranicima "Bana". Većina publike je smatrala, a i oni sami, da
tu nemaju šta da traže.
- Dečaci, bilo je lepo, a sad kažite zbogom! - dovikivali su im. Publika je navijala za
"banovce", svoje stare ljubimce. No, ovima ništa nije polazilo za rukom. U prvom
poluvremenu rezultat je bio nerešen. Ni u drugom "banovcima" nije išlo bolje. To je
publiku iznerviralo, pa je masovno počela da navija za klince.
- Miki! Miki! - prolomi se na igralištu. Dečak primeti Jelenu, mahala mu je i nešto
dovikivala, kao da je želela da mu u istom trenutku poleti u zagrljaj -- samo da je nije
sprečavala bela linija igrališta. Miki zaigra kao rasrđeni zmaj. Preciznim udarcem sa
samog centra dade gol.
- Povucite se u odbranu i čuvajte rezultat! - posavetovaše iz publike Mikijevu ekipu.
"Banovci" kidisaše kao zveri. Miki oseti da su se uspaničili pa otvori igru i poče
majstorski da dribla, ostavljajući za sobom, često, po trojicu protivničkih igrača. Publika
je bila na nogama. Umalo što ne uskoči u igralište kad iznervirani "banovci" počeše da
ruše mališane. Utakmica je bila dobijena. Macko i njegovi prijatelji pokloniše Mikiju
ogromnu lubenicu koju su ukrali na pijaci. Do nagrade je ostala još utakmica s ekipom
mnogo slabijom od "Bana". Miki i njegovi drugari smatrali su da je novac u njihovim
rukama.
- Šta ćeš s lovom? - upitaše Mikija.
- Ne mislite da ću da platim časove za popravni!? - podsmehnu se Miki. Svet se razilazio.
Miki, krvavih kolena, poslednji osta na igralištu. Namerno je to učinio: nadao se da će mu
prići Jelena, koja je tako vatreno navijala za njega. Umesto Jelene pojaviše se Beograđani
koji mu uzbuđeno saopštiše da još iste večeri moraju da otputuju. To je značilo da od
sutrašnje utakmice i nagrade nema ništa. Miki se pozdravi s braćom i pojuri za Jelenom,
smatrajući da je pogrešio što joj nije odmah prišao već je čekao da mu ona dođe. Jelene
nigde nije bilo. Sav zlovoljan, Miki se uputi kući. Videvši ga s lubenicom, čika-Pero
uzviknu:
- Nečija kučka će lipsati! Doneo i ovaj nešto u kuću! Ujutru, kad se čika-Pero posle
doručka hteo da zasladi lubenicom, imao je šta da vidi: ova je bila zelena kao tikva.
Odmah poče da gunđa i da još žešće melje staru priču. Miki nabi prste u uši i istrča na
ulicu. Oko klupe su se već bili sjatili mladići. Miki se spremao da sedne na pločnik kad
Macko reče nekom do sebe:
- Napravi mesto za najboljeg igrača turnira! Miki se bojažljivo spusti na klupu. Macko ga
ponudi cigaretom, a nečija ruka sa zapaljenom šibicom začas mu se stvori ispred nosa.
Odmah se povede razgovor o fudbalu. Malo-malo, pa neko pomene Mikija. Oko klupe se
tiska gomila dečaka i dečurlije. Odnekud naiđe Jelena.
- Pita te Miki koliko koštaš zajedno s jogi dušekom? - dobaci joj neko. Lepuškasta
prodavačica se nasmeja. Mikiju se učini da ga od Jelene više ne dele mora i planine već
običnih pet-šest koraka, i da je do nje lako doći, kao do praznog i nebranjenog gola. Miki
pljucnu u prašinu, lagano izbaci dim i poluzatvorenih očiju okrenu lice prema suncu, koje
se polako pelo na svetlom i čistom nebu.
Propusnica

Otvoreno govoreći, Grmalj je od svega na svetu najviše voleo žene. Pri njihovom
pomenu, Grmalj je sklanjao plavi čuperak s čela, ispod kojeg bi mu zasvetlucale oči kao
svici u mraku. ®ivot mu se, uopšte, činio kao rascvetana bašta u kojoj su žene najlepše,
najmirisnije cveće. Ali, kao što obično biva, baš ono što je najviše voleo, Grmalj nije
mnogo cenio.
- Guske, eto, to su žene! - govorio je Grmalj. U životu je bila najvažnija kapija te cvetne
bašte, kroz koju nije mogao svako tek tako da prođe. Kao na mnogim kapijama i ulazima,
i ovde je bilo potrebno da se pokaže propusnica. A propusnica je bilo raznih: neke su
vredele manje, neke više; pred nekim se kapija širom otvarala, a pred nekim tek toliko da
se posetilac jedva mogao provući. Jednostavno rečeno, ako je neko hteo da dođe do neke
lepe žene, morao je imati neku od propusnica na kojoj piše da je poznati fudbaler,
proslavljeni pevač, veliki glumac, učen čovek, čuven lepotan... Grmalj je čvrsto odlučio
da nabavi jednu propusnicu, dugo je premišljao koju i kakvu sve dok nije zaključio da će
takav kakav je - kratak, širokih leđa i lopatastih ruku - najbrže i najlakše doći do one na
kojoj piše da je najjači čovek Raške. Pogotovu što se još kao dečak, dobivši od nekog
mladića, ni kriv ni dužan, teške batine, Grmalj zakleo da će postati velik i jak kako bi
istukao sve siledžije i one koji kinje mirne i dobre mališane. Grmalj je koristio svaku
priliku da uposli mišiće. Kad bi ugledao neki veći kamen pored puta, prašnjav i
ubaljezgan, dograbio bi ga, podigao iznad glave i bacao niz stranu iz sve snage. Prilazio
je radnicima koji su kopali jarak, uzimao od njih kramp i kopao sve dok mu znoj ne bi
probio kroz košulju, ne obazirući se što mu se okolni svet čudi i podsmeva. Ponekad bi iz
čista mira istovario kamion pun džakova. Kasnije je Grmalj nasuo svež beton u dve
velike konzerve i uglavio ih na krajeve gvozdene šipke. Tako je dobio tegove koje je
svakog jutra besomućno dizao. Posle takvih vežbi Grmalj je bio gladan kao vuk. Ručak
koji je majka od očeve radničke plate spremala za celu porodicu (Grmalj je imao još dve
sestre), snažni momak je mogao sam da pojede. Zato je Grmalj sav džeparac odvajao za
hranu, a uspevao je i da vazdušnom puškom ubije ponekog goluba divljaka i da u reci
upeca nešto ribe. Sreća mu se osmehnula kad su ga poslali u vojsku, u kuvare, gde je prvi
put u životu mogao da jede do mile volje. Po povratku iz vojske Grmalj je bio teži
dvadeset kilograma. Sve stare majice i košulje koje je pokušao da obuče popucale su mu
na leđima. Osim plavog čuperka, koji mu je uvek padao na čelo i preko očiju, u svemu je
to bio drugi i novi Grmalj. Uvideo je da je u snazi, bar što se tiče mladića od koga je
nekad davno, kao mališan, dobio batine, malo preterao. Ovakav kakav je bio mogao je
kao od šale da izudara trojicu takvih. A i više nije imao volje da se sveti tom mladiću,
sada već ocu dve plavokose devojčice. Umesto mladića, Grmalj je kroz svoje lopataste
šake najpre propustio nekog bivšeg boksera, koji u bioskopu nije davao mira devojkama,
a zatim trojicu braće, teških kavgadžija, koji su u jednom delu varoši kinjili sve dečake
koji ih nisu priznavali za "glavne". Braći nisu pomogli ni čelični lanci, bokseri i motke
kojima su nasrnuli na Grmalja. Grmaljeve tuče su se brzo pročule. Sve su se isto
završavale: protivnici u prašini, Grmalj na nogama. Posle svake tuče, Grmalj je sklanjao
čuperak s očiju, kao da za to pre nije imao vremena. (U tom čuperku, po pričanju dečaka,
krila se sva Grmaljeva snaga: od njega niko nije mogao da mu zaviri u oči.) Slava koja je
pratila Grmaljeve prethodnike, najjače momke varoši, očekivala je i njega, ako ne i još
veća. Cela Raška ga je znala. "Zdravo, Grmalj!" - javljali su mu se mališani, srećni ako bi
im pozdrav uzvratio smeškom. Čistač Mule mu je besplatno glancao cipele, a poslastičar
Šok stavljao u tanjir dve-tri baklave više nego što je tražio, izgovarajući se da takvoj
grdosiji nije mnogo ni tepsija. Obućar Ziki poklonio mu je crnu narukvicu, išaranu
sjajnim nitima, koju je Grmalj stavio na desnu ruku, na onu kojom je zadavao najjače
udarce. Pa su usledile, same od sebe, neke sitne počasti i privilegije: nije morao da čeka u
redu za bioskopsku ulaznicu (mališani su se grabili ko će da mu je kupi), na fudbalske
utakmice su ga propuštali bez karte, a kad se igrao turnir u malom fudbalu mnoge su se
ekipe otimale oko njega (iako nikakav fudbaler nije bio), jer je svojim izgledom i snagom
zbunjivao i plašio protivnike. Bio je već postao čudo i znamenitost Raške, te mnogi
mladići iz okolnih gradova, prolazeći kroz varoš, nisu propuštali priliku da upoznaju i
vide čuvenog Grmalja. U vreme njegove najveće slave varošani su mu ponudili, pošto je
u vojsci dobio diplomu kuvara, da radi u kuhinji "Motela", ali je on odbio: nikako mu nije
išlo u glavu da, posle tolikih uspeha, širi ulicom mirise luka i zaprške. Bilo je jasno kao
dan: Grmalju su vrata Raške i sveta bila širom otvorena. Snažni mladić je prošetao s
nekoliko lepših devojaka kojima se, pre vojske, ni slučajno nije mogao približiti.
Devojkama je bilo milo što se na korzou pojavljuju s najjačim mladićem varoši i što
dečaci iza njihovih leđa sa strahopoštovanjem kažu: "To je Grmaljeva cura." Čim bi se
zasitio jedne devojke, Grmalj je tražio drugu. A ako bi neka pokušala da ga duže zadrži,
ubeđujući da ga voli, on bi joj kratko odgovarao:
- E, jesi teška guska! Za sve počasti i ljubav koje mu je ukazivala Raška, Grmalj je umeo
da bude zahvalan. Tuča je za njega bila viteštvo, stvar srca, i samo kao takva mogla je biti
propusnica za uspešno osvajanje žena. Grmalj je tukao siledžije, varalice i lopove, štiteći
nejake i slabe. Od velike koristi bio je i fudbalskom timu "Bane": pratio ga je na svim
gostovanjima u zabačenim mestašcima Ibarske doline i bio dobra i sigurna zaštita
igračima od prgavih i zagriženih navijača. Iako je važio za najjačeg čoveka varoši,
Grmalj to nije mogao da bude dok se ne oproba sa svojim prethodnikom, nekim šoferom,
stokilašem. Ovaj se bio pročuo po tome što je jednom od trojice napadača, koji su na
njega nasrnuli noževima, isterao oko, te je u zatvoru ležao dve godine. Grmalj se
iznenada, iako je smatrao da su žene guske, zaljubio u neku balavicu, učenicu
metalostrugarske škole, koja se zvala Milena. Snažnom mladiću se učinilo da je ona ta
žena zbog koje je sve učinio da bi dobio propusnicu najjačeg čoveka Raške. Grmalj je
čak bio spreman da joj predloži da se uda za njega, ali ovu to uopšte nije zanimalo i o
tome nije htela da razgovara.
- Udesiću ja tebe, gusko jedna! - reče joj Grmalj.
- Pa ja sam s tobom samo zbog tvog čuperka! - nasmeja se Milena, čupnuvši ga za kosu.
Grmalj nije imao na kome da iskali bes no na debelom šoferu, ali se ovaj prijateljstki
ponašao, tapšao ga po leđima i zvao na piće, govoreći:
- Koliki si, oštetio si tri čoveka! Posle žestoke svađe s Milenom, Grmalj je u kafani
nabasao na svog protivnika i s njim se dobro opio. Usred pijanke Grmalj reče:
- Burazeru, izlazi napolje da vidim da li si takav majstor za tuču kao što se priča! U
dvorištu kafane Grmalj i šofer se uhvatiše za ramena, nabijajući jedan drugom glavu u
prsa. Dugo su tapkali u krugu. U jednom trenutku šofer se okliznu na koru lubenice i
pade. Grmalj mu sede na grudi, hvatajući ga za grlo.
- Priznaješ li? - upita Grmalj. Šofer je krkljao, pokušavajući da dođe do vazduha.
- Udavićeš čoveka! - reče neko Grmalju. Grmalj pusti šofera. Ovom je dugo trebalo da
ustane.
- Duša mi je u nosu! Nije ni čudo kad toliko pušim i pijem! - reče zaduvano šofer. Na
uglu ulice Milena se držala za ruku s nekim mladićem u belim farmericama, zalizane
kose. Grmalj skloni čuperak s očiju.
-Naruči piće! Odmah se vraćam! - reče Grmalj šoferu, uputivši se prema Mileni i
mladiću. Grmalj im priđe s leđa, Milenu uhvati za jednu a mladića za drugu ruku i
povede ih u obližnji ulaz. Mladić zastade i pokuša da se otrgne, ali mu Grmalj jače steže
ruku i ovaj poslušno pođe za njim.
- Ko ti je ova zalizana čačkalica? - upita Grmalj Milenu.
- To je Majstor. Moj dečko.
- Mi se volimo! - reče zalizani momak.
- Kako smete da se volite? Ko ti je to dozvolio? - grmnu Grmalj i jače mu steže ruku.
Mladić jauknu. Grmalj ga pusti.
- Briši! - reče mu Grmalj. Mladić se ne mrdnu s mesta.
- Nisi čuo šta sam ti rekao? - povisi glas Grmalj.
- A ona? - upita mladić za Milenu. Grmalj slobodnom rukom ščepa mladića za jaknu i
podiže ga na grudi, tako da ovom noge ostadoše da vise u vazduhu.
- Šta da uradim s tobom, zalizani ljubavniče!? Nemam o šta ni prste da uprljam! - reče
Grmalj.
- Pusti ga! Mi se volimo! - reče Milena.
- Bila si i ostala guska! - odgurnu Grmalj mladića i vrati se u kafanu.
- Prošlo je naše vreme, prošlo! Niko više ne ceni snagu i srce! Danas dobro prolaze
ispijeni i guravi! Čačkalice! - požali se Grmalj šoferu.
- Ništa od nas! Samo smo oštetili pet-šest takvih čačkalica! - reče šofer.
- Ceo svet se okrenuo naopačke! Mrtvi smo mi, mrtvi! Odmah treba da iskopamo sebi
grob! - dodade Grmalj, bacivši kožnu narukvicu u ugao, u kantu za smeće. Grmalj se
ubrzo u "Motelu" zaposlio kao kuvar. Otad se klonio tuče. U restoranu, ispred njegovih
očiju, i dalje su se dešavale tuče, i dalje su stolice pucale po glavama ljudi, i dalje flaše
praštale po zidovima i ogledalima, ali on ni prstom nije hteo da mrdne. Stasali su i neki
mladići, iz varoši i obližnjih sela, pa su, nestrpljivi što im se ime još nije pronelo Raškom,
zametali kavgu, tražeći priliku da pokažu svoju snagu. Izazivali su čak i Grmalja. Ovaj se
na njih nije osvrtao.
- Badava se kurčite, zelembaći! - govorio je on, dodajući, više za sebe, da u osvajanju
žena veće šanse imaju čak kuvari, ili mladići s nestašnim čuperkom na čelu, nego oni
koje tako silno bije glas da su najjači momci Raške. A kad se jednom, željan kavge,
napio, Grmalj je naleteo na Macka, vitkog mladića s ožiljkom na licu, od čijeg je ledenog
pogleda ustuknuo.
- Ovakav se odavno nije ispljunuo na raščanskom asfaltu! - prošaputao je Grmalj za
Macka.

Osvajanje Raške i sveta

Oko zelene klupe u vrhu ulice, na kojoj sedi Macko sa svojim najbližim pajtašima, tiska
se gomila mladića i dečaka. Krojački pomoćnik Miljojko, koji je prethodne noći u
"Motelu" platio nekoj auto-stoperki petnaest ćevapčića i flašu piva, zavlači ruku u
pantalone i dugo čeprka unutra. Jedan dečak prinosi rasklopljenu čitanku. Miljojko
izvlači ruku iz pantalona i ispod noktiju iščačka dve stidne vaši koje padnu na
rasklopljenu knjigu. Mladići i dečaci se tiskaju da vide vaši koje se, manje od slova, miču
na stranicama čitanke.
- Bežite od Miljojka! Svima će preneti picajzle! - kaže jedan mladić. Miljojko zadiže
nogavice i pokazuje odrana i raskrvavljena kolena. Mackov ožiljak na licu se razvlači u
širok osmeh. Najjači momak Raške kaže prvom mladiću do sebe:
- Pusti Miljojka da sedne! Miljojko se polako spušta na klupu. Lice mu sija od sreće kao
tek ispečena vekna u izlogu pekare. Rasklopljena čitanka sa stidnim vašima dugo kruži
od ruku do ruku mladića i dečaka. Miljojko sklapa oči i okreće lice prema suncu koje
plovi iznad tamnocrvenih raščanskih krovova.

Prva cigareta

Od prvog dana, kada je u našoj kući iznajmila sobu, zatreskao sam se u Milu, profesoricu
književnosti u gimnasiji. Ona je za mene bila najlepša žena na svetu. Bilo mi je strašno
krivo što se sa devet godina ne može upisati u gimnaziju. Moj jad je splasnuo kad me je
lepa došljakinja u dokolici počela učiti engleskom jeziku, objašnjavajući majci da će od
mene postati svetski čovek.
- Kakav je, ništa od njega neće biti do bitanga! - rekla je majka, nimalo ne krijući da ne
uzima za ozbiljno tu Milinu rabotu i da se čak svemu tome čudi. Uopšte, majka se mnogo
čudila - i ne samo ona - mladoj i lepoj profeserici. Nikako joj nije bilo jasno šta hoće i šta
traži u našoj maloj i zabačenoj varoši prelepa došljakinja, koja je čak imala kuću i
roditelje u Beogradu.
- Moj san je bio provincija! Ovde mogu mnogo više da pomažem i koristim ljudima! -
rekla je Mila. Ona je unela nemir i pometnju u našu kuću, u našu ulicu, u našu varoš.
Svakom je nalazila mane i svakom je u oči ponešto zamerala, našta se gotovo niko nije
ljutio: svako joj je opraštao zbog mladosti i lepote. Mila nije mogla da se načudi što u
varoši ima toliko kafana i - još više! - što se u njima od jutra do mraka pijanči a
bibiloteka zvrji prazna kao mrtvačnica. Mog oca je prekorevala što se srami da majci
donese namirnice s pijace i što svako popodne omrkne igrajući s komšijom tablić.
- Knjigu u ruke, čika Aco! - govorila je. - Za znanje nikad nije kasno. Eto, da li znate ko
je sagradio Sopoćane, koji su vam tu, pred nosem? - Pa ... mislim da je Kraljević Marko!
Ko bi drugi!? - odgovarao je otac. Majku je Mila izgrdila što ide neuredne kose i u
iznošenoj odeći.
- Tako lepa i još držeća, pa da se zapustiš, strina! - prekoravala ju je Mila.
- Ma, za koga da se doterujem i udešavam!? Za Acu? Njega sam odavno osvojila, a i on,
pored onih karata, ne vidi ni belu mačku! - branila se majka, a nije umela da sakrije da joj
je milo što profesorica, eto, primećuje da je bila lepa.
- Imaš pravo, dete moje! Kad bih se ja malo doterala i obukla, da vidiš kako bi ovaj moj
Aco obigravao oko mene i sve trčeći odlazio na pijacu! - dodala je. Mila je najviše
zamerala na muvama. Bila je rana jesen, ulice je plavio miris paprika, paradajza i
lubenica. Muve su navaljivale u rojevima. Svuda ih je bilo. Od njih mlada profesorica
popodne nije mogla da spava, a gubila je volju i za jelom čim bi ih videla na stolu.
- Kako možete da živite među tolikim muvama? Znate li, čika Aco, da ove muve dolaze
pravo iz varoških klozeta!? - zaprepašćivala se naša stanarka.
- Ma ćuti, ove su dobre: ima onih što peljaju kao obadi! - govorio je otac. Tamanili smo
muve koliko smo mogli i umeli. Najviše smo ih jurili peškirima, ali kao da im nije bilo
broja. Meni je Mila najmanje zamerala. Izgrdila me je jedino što sam gađao kamenom
nekog psa. Mila je sa ulice dovlačila mačiće i kučiće i hranila ih. Otad nisam više ganjao
varoške pse. A bilo mi je krivo što su se dečaci i dalje utrkivali ko će pre i bolje udesiti
neku džukelu. S engleskim je loše išlo. Jezik nije mogao da mi se odveže.
- Slabo pamti, malokrvan je! - rekla je Mila majci. Dvaput nedeljno Mila je prala kosu u
svojoj sobi, nad lavorom. Mene je zvala da je polivam. Mila je bila u kombinezonu, iz
kojeg su se, kad bi se sagnula nad lavor, pomaljale jedre, bele grudi. U tom pravcu nisam
smeo da pogledam. Tek kad sam bio siguran da Mila od sapunice ništa ne vidi, ja sam
širom otvarao oči.
- Sipaj, pojede me sapunica! - vikala je Mila. Profesorica se kod majke raspitivala za
varoške muškarce. Pitala je ko je glavni. Majka je rekla da je to Petar, direktor fabrike
tekstila. Bio je to čovek o kome se mnogo govorilo u varoši, pa i u našoj kući. Retko sam
ga viđao, zdepastog i proćelavog, večito s cigaretom u uglu usana.
- O bože, pa ljubav nije fabrika! - začudila se Mila. Majka je objasnila da je Petar
oženjen, i da u varoši ima još direktora, ali da se žene samo za ovoga lepe kao muve za
ušećereno voće.
- A šta na sve to kaže ta njegova nesrećnica? - pitala je Mila.
- Ništa - rekla je majka. - Veli da je izabrala pravog čoveka, valja i njoj i drugima. Hoće
da kaže, kučka, da naši, čim ne valjaju za druge, nisu ni za šta. Kučka! Mila se krstila:
- Zastarelost! Predrasude! Draga moja, vi grcate u srednjevekovnom mraku!
- Ne verujem da on valja ijednoj. Preča je njemu cigara koju ne vadi iz usta od svake žene
- dodala je majka. Sledeće večeri profesorica se glavnom ulicom prošetala s jednim
besposličarem, zvanim Šraf, jadno obučenim, koga glavne varoške cure nisu htele ni da
pogledaju.
- E jesi našla momka, dete moje! - podsmehnula joj se majka.
- Strina, ljubav nisu izmislili direktori! - odgovorila je Mila. Svom novom momku dala je
nekoliko knjiga pesama, koje je ovaj više vukao po džepovima nego čitao. Odvela ga je i
u Sopoćane.
- Pazi da te mala ne zapopi! - podsmevali su se mangupi Šrafu. Jesen je na ulicama
zaudarala na prezreo paradajz i trule paprike. U fabrici tekstila dovršen je moderno
opremljen restoran za radnike. Mila je dobila pozivnicu za svećano otvaranje.
- Sposoban je taj Petar. Od krampa i seljačkog razboja stvorio je fabriku. Kao što je u ratu
od četiri čoveka stvorio brigadu. Zaslužio je da mu se spomenik za života podigne - rekao
je otac. Mila je otišla na svečano otvaranje restorana. Ni pet ni šest, još s praga je Petru
skresala u oči: restoran je lep, ali pun muva!
- Drugarice profesorice - rekao je Petar ne vadeći cigaretu iz usta - za tri dana ovde neće
biti nijedne muve! I zaista, posie tri dana u restoranu nije zvrndala nijedna muva. Na
ulazu je pisalo: "Svaki radnik koji u restoranu ubije deset muva i donese ih na kasu,
dobija besplatan doručak. Uprava."
- Mnogo ste me koštali, drugarice profesorice: oko hiljadu doručaka
- rekao je Petar. Mila je pobesnela:
- Ne možete tako postupati! Nije ovo šuma i ne živimo u srednjem veku! Petar se
smeškao.
- I kad razgovarate s jednom damom, trebalo bi da izvadite cigaretu iz usta. Zanima me
da li s njom i spavate!? - dodala je Mila.
- Proverite! - rekao je Petar. Šta se u stvari u restoranu zbilo, ja tačno ne znam. Ovo je
samo priča koja se dugo pronosila u našoj kući i varoši. Šta se dalje desilo, još manje
znam. Po priči, Mila je proverila da li Petar spava s cigaretom. Nekoliko dana kasnije
mlada profesorica iznenada spakova stvari. Otac je trljao ruke:
- Nema kod Petra labavo! Neka vidi ta svilena gospođica iz prestonice kako mi to radimo.
Po seljački, nego šta! I nek vidi kako smo i mi u ponečemu školovani! Majka se
bespomoćno vrtela oko Mile:
- Ma rekla sam ti, dete moje: kod njega se svaka žena manje zadržava nego košulja koju
nosi, nego cigara koju puši! Poslednji put sam pomagao Mili da opere kosu. Vrtelo mi se
u glavi dok sam gledao u njena teška, bela nedra, koja su, kao prezreli grozdovi, ispadala
iz kombinezona.
- Sipaj! Izgoreše mi oči! - vikala je Mila. Ruka s lončetom bila mi se načisto ukočila.
- Sipaj! Šta radiš? - zapomagala je Mila. Kad je sprala sapunicu, pogledala me je i rekla:
- Što si tako bled? Ispustio sam lonče i sručio joj se u naručje, zabijajući glavu u nedra.
Mila je pozvala majku i rekla:
- Strina, ovo dete je strašno malokrvno. Profesorica Mila je otputovala noću. Ja sam se
borio sa snom da bih je ispratio iz kuće.
- Dete moje, za ceo život sam upamtio da je Sopoćane sagradio Uroš Drugi - rekao je
otac. Majka je plakala.
- Uči engleski! - kazala je Mila i poljubila me u kosu. Sutradan smo obavljali uobičajene
poslove, kao da se ništa nije desilo. Slabo nam je šta polazilo za rukom. Otac je strašno
gubio na tabliću, a majci su ispadale šerpe i čaše iz ruku. Ja sam u šupi zapalio svoju prvu
cigaretu i stavio je u ugao usana. Strašno sam se zagrcnuo i suze su mi potekle. Otac je
primetio dim i, kao da je čekao priliku da na nekome iskali pritajeni bes, dobro me
izlupetao.

Dečak i fudbaler

- Sjajan fudbaler! Takvog Raška nije imala! Gotovo svakog dana dečak je
slušao iste priče o Levaku. Dečak je držao tezgu sa semenkama i
kikirikijem pored kafane "Obilić", do stolova poređanih na pločniku.
Nekoliko godina ranije Levak se pročuo u Raškoj, a i dalje, kao veliki
majstor lopte. Dotad je bio nepoznat mladić, besposličar. Na jednom
takmičenju u malom fudbalu, na betonskom igralištu kod Doma JNA,
Levak je tako zablistao da je oduševio celu Rašku. Odmah je primljen u
odabranu jedanaestoricu varoškog tima "Bane". Na velikom igralištu još
je bolje zaigrao: pročuo se po majstorskim driblinzima i jakim,
nepogrešivim udarcima. Dolazili su ljudi iz udaljenih sela, od Golije do
Kopaonika, da vide tog fudbalskog majstora zvanog Levak. Posle
utakmice ljudi su ga na rukama iznosili sa igrališta. Levak je ubrzo dobio
posao, dosta lak i sjajno plaćen. Za kratko Vreme mladić je kupio skupa,
velika kola kakvih je malo bilo u varoši. U njima je, kao grabljivi orao,
krstario Raškom, iz ulice u ulicu. Prolazio je i pored "Obilića", uz same
stolove, pritiskajući gas do kraja.
- Seljačina! Osvojiše prostaci Rašku! -- govorili su penzioneri ispred
"Obilića". Dečak se ljutio na penzionere. Levak je vozio devojke. Neke su
bile lepe i poznate. Dečaku se najviše dopadala Marija. Stanovala je preko
puta dečakove tezge. Kad je ulazila u Levakova kola, suknja joj se visoko
zadizala iznad belih, oblih kolena. Dečak je lizuckao usne. Levak je
kupovao od dečaka semenke i kikiriki. Dečak je pokušavao da s
fudbalerom započne razgovor. Levak je škrto, ili uopšte nije, odgovarao na
dečakova zapitkivanja. Dečaku je bilo krivo. Pogotovu što su se njegovi
vršnjaci hvalili kako su postali fudbalerovi prijatelji, zavezujući mu
kopačke, kupujući cigarete i čineći druge sitne usluge. Dečak nije imao
vremena da, kao drugi mališani, prati svaki Levakov korak. Jedino je
prodajući mu semenke mogao bliže da se upozna s njim. Dečak mu je
odmeravao više nego što je platio, ali Levak ni to nije primećivao. Dugo
vremena je prošlo dok dečaku jedne većeri nije uspelo da se slatko i
natenane ispriča s čuvenim fudbalerom. Dečak je zatvarao tezgu kad su se
kraj njega zaustavila Levakova kola.
- Kako si, lafe? - upita fudbaler, izlazeći iz kola.
- Dobro ... - promuca dečak. Levaku su oči bile mutne i zakrvavljene a dah
mu je zaudarao na rakiju. Jedva se držao na nogama.
- Nešto me dobro lupnulo po glavi! Majke mi ...
- Sjajno si igrao prošle nedelje. Radio si ih kao volove - reče dečak.
- Već mi je postalo dosadno da radim te zvekane. Smučio mi se fudbal!
Neću više da igram - reče Levak pripaljujući cigaretu.
- Šališ se? - sneveseli se dečak.
- Ne šalim se, majke mi! Tako: lupilo me nešto u glavu. Zašto da igram!?
Mogu i ja malo da zezam, dosta su drngi mene! Dok nisam postao čuven,
niko me ni za šta nije zarezivao. Za sve sam bio baraba, besposličar,
propalica. Ni za cigaretu nišam mogao da se ogrebem! Levak sačeka da
jedan čovek prođe, pa nastavi.
- Tek kad sam postao zvezda, počeli su da obleću oko mene, kao pčelice
oko cveta. Počeli su da se utrkuju ko će mi obrisati leđa, dodati kopačke,
ponuditi cigaretu ... A ako slomim nogu, svi će mi okrenuti leđa! Nastade
tišina. Prvi progovori dečak:
- Video sam te s Marijom. Ljubila te je u vrat dok si vozio kola ... Jesi li je?
- upita dečak i coknu jezikom. Levak se nasmeja:
- Mali, ti si veliki đavo! Bio sanm večeras s Marijom, pored Ibra. Evo,
pomiriši ruke ... Nešto me lupi po glavi i kažem Mariji: "Malecka, ja sam
ružan mladić, i ti ne bi bila sa mnom da nije ovih kola. I sve mislim da se
ne ljubiš s Levakom nego s njegovim kolima."
- Stvarno si to rekao!? Ti uopšte nisi ružan mladić!
- Rekao sam, majke mi! Nemoj da misliš da sam pijan ... Pre nekoliko
godina ta Marija nije htela ni da me pogleda ... I to sam joj rekao. A ona
zacmizdri ...
- Nije trebalo da joj kažeš! - reče dečak.
- Ma nema veze! Brzo će to ona da zaboravi! Ja sam ganjao i druge ženske,
i to pre nego što sam postao čuveni Levak. Doduše, bile su malčice ružnije,
ali je s njima bilo slađe, od srca. Tad nisam imao kola.
- Meni bi bilo slađe s Marijom. Ona ima dobre noge - kaza dečak i liznu
usne. Levak prasnu u smeh:
- Naravno da ima dobre noge!
- Ona je sva dobra: od glave do pete! Hoćeš li je oženiti?
- Ti si đavo! Uh, baš me dobro lupnulo ... Svi misle da je Levak budala!
Kao da ne znam šta će sa mnom biti kad prestanem da igram ili, ne daj
bože, slomim nogu. Šutnuće me kao praznu konzervu ... Znaš, mali,
Mariju još nisam izgustirao ...
- Uzmi kikiriki! Poklanjam ti! - reče dečak.
- Hvala, lafe! - reče Levak i uđe u kola.
- Pazi kako voziš! - viknu dečak. Kola odjuriše velikom brzinom. Odnekud
izbi jedan dečakov vršnjak.
- Šta ti je rekao Levak? - upita ovaj. - Hoće li u nedelju zabiti tri gola?
- Naravno! - kaza dečak.
- Ti si dobar prijatelj s njim?
- Stari! Njemu ne naplaćujem kikiriki i semenke! - kaza dečak.
- Eh, kad bih ja imao takvu levu nogu! - prošaputa dečakov vršnjak,
gledajući u pravcu u kojem su odjurila kola.

Topola

Ispred kafane posađene su tri topole: jedna uz samu betonsku ogradu terase, druge dve
nešto dalje. Topola kod ograde više je izrasla od ostale dve. Njeno lišće življe i veselije
treperi. Svake noći pijanci se, izlazeći iz kafane, ispovraćaju uz njeno stablo. Noću, pre
nego što pođe kući, Macko se uz topolu ispiša. U povratku s plaže, Macko na terasi
kafane popije flašu piva, odmarajući oči na treperavom lišću najveće topole.

Skakač

Trebalo je da Galeb ostvari još samo dve želje, koliko jednostavne i obične toliko složene
i nesvakidašnje, pa da bi sebi mogao mirno da kaže da je, sa svojih sedamnaest godina,
sasvim uspeo u životu. A te želje, koje su noćima odvlačile san od vitkog
sedamnaestogodišnjaka, bile su ove: prva, da skine nevinost nekoj curi, i druga, da skoči
u zeleni Ibar s Devojačke stene, odakle niko nije skočio, niti se verovalo da će ikad, osim
onih kojima do života nije bilo stalo. Što se tiče prve želje, Galebovo seksualno iskustvo
nije bilo za potcenjivanje - ako se imaju na umu njegove godine. Jednostavno, on u toj
stvari nije bio mutavko. Mogao je da se pohvali da je spavao s dve žene. Mali, ali lep
broj, s obzirom na njegove brojne vršnjake kojima je to bio nedostižan san. Prva mu je
bila neka Ciganka, koju su mu za najlonske čarape i paklo "kenta" namestili prijatelji -
oni koji su s njom već imali posla. Za ljubav su izabrali gusti šibljak pod mostom.
- Pazi da mi ne iscepaš čarape! - upozori ga Ciganka. Ljubav nisu završili jer su naišli
neki ribolovci, pa se žena izmigoljila ispod mladića kao vlažan sapun kroz prste i izgubila
u šibljaku. Galeb nije mnogo očajavao zbog neželjenih gostiju. Važno je, eto, da je
konačno spavao sa ženom i da će sutra, kao petao, moći da se šepuri među drugovima.
Druga je bila mlada radnica, došljakinja iz planinskog sela, koja se od odbačenosti i
usamljenosti pokušavala da otrgne brojnim kratkotrajnim vezama s muškarcima.
Došljakinja je, blesavo se kezeći, pohvalila Galebove skokove u vodu, on je zapazio
njena široka i mesnata usta, ali ni na kraj pameti mu nije bilo da će se tako započeto
poznanstvo završiti u krevetu. Sledeći susret je došao ubrzo, jedne kišne večeri. Galeb i
njegov drugar Baćo stajali su u jednom ulazu, premišljajući gde bi mogli na miru i
natenane da ispiju dve flaše vina koje su držali pod miškama. Tad je naišla mlada
došljakinja sa svojom sobnom drugaricom. Galeb iz šale predloži da kod devojaka popiju
vino, a one odmah pristadoše, napomenuvši da se zbog gasdarice moraju neprimetno
ušunjati u kuću. U sobi su Galeb i Baćo razgledali fotografije devojaka. Došljakinja
izdvoji jednu na kojoj se napadno osmehivala, rasvučenih usta od uveta do uveta, i
pokloni je Galebu s posvetom.
- Hoćeš li je nositi u novčaniku? - upita došljakinja.
- Verovatno! - reče Galeb. Kad je vino svima udarilo u glavu, nekako je samo od sebe
došlo da se Galeb zavuče u krevet s radnicom, a Baćo odvede njenu prijateljicu u tesnu
kuhinju, koja je od sobe bila odvojena tankom zavesom. Galeb se dobro umorio: bio je
sav u goloj vodi. Njegova ljubavnica vlažila ga je po vratu mesnatim usnama, zasipajući
ga vrelim, neprijatnim zadahom. Galebu to nije smetalo: želeo je da nastavi igru. Ali
Baćova izabranica iznenada obori u plač, pominjući majku i nekog vojnika koji joj piše
"preslatka" pisma.
- Ja sam đubre! Ja sam najveće đubre u Raškoj! - ponavljala je devojka. Svi troje su je
tešili kako su umeli i znali, ali kad ona, neprestano jecajući, poče da snažno udara glavom
o zid, Galeb i Baćo se brže-bolje obukoše i pobegoše u mrak. Tek na ulici Galeb se seti
da je zaboravio da ponese fotografiju koju mu je devojka poklonila. Sad je Galeb svakoga
mogao da uveri da je spavao sa ženom. Tu mu je bio živi svodok - Baćo. Od tada Galeb
nije mnogo lupao glavu o seksu. Ciganku više nije viđao, a radnica se pravila da ga ne
poznaje, što je bio pouzdan znak da je našla nekog drugog. Na razglednici, a kasnije na
televiziji, Galeb je video mladiće vitkog tela kako se sa starog mosta u Mostaru u blagom
luku obrušavaju u Neretvu. Ta slika duboko mu se urezala u sećanje. Galeb je sanjao da
ode u Mostar. I Raška je imala most, ne tako star i poznat, ali dosta visok, od grubo
klesanog kamena. Jedino što je Ibar ispod njega plitak i kamenita dna. Zato je Galeb
skakao, kao i mnogi drugi mladići, s obale i s topola na raščanskoj plaži zvanoj Sastavci.
Ubrzo je svima pao u oći: po ujednačenim i ritmičnim pokretima tela, po pravilnom luku
kojim je, kao po dugi, klizio ka vodi i po lakoći udara u površinu reke. I još po nečemu:
skakao je kad je on hteo, nikad za paklo cigareta, bioskopsku ulaznicu ili novac - za čim
su se drugi, retki skakači lakomili. Galeb se toliko bio izveštio u skokovima da je skakao
i u avgustu, kad je Ibar bio najplići i mladiću na najdubljim mestima u Sastavcima
dopirao do grudi. Kasnije je Galeb prešao na plažu kod Devojačke stene, udaljenu dva-tri
kilometra od Raške. Voda je ovde bila mnogo dublja, čak joj se na nekoliko mesta nije
moglo naći dno, a obala peskovitija. Doduše, manje je bilo kupača, i to uglavnom onih
koji su dolazili automobilima i biciklima. Ovde je Galeb skakao sa stena koje su se
strmoglavo dizale nad vodom. Tad je Galebu pala misao da skoči s najviše stene, zvane
Devojačka, odakle - koliko je znao - nikad niko nije skočio. Možda jedino nepoznata
devojka, nekad davno, bežeći ispred raspojasanih Turaka, po kojoj je stena - kako je
govorila legenda - dobila ime. Stena se dizala visoko iznad vode, nekih tridesetak metara,
približno koliko i most nad Neretvom. Od obale je bila udaljena dobra tri-četiri metra,
tako da je skakaču, ukoliko se snažno i s pravog mesta ne odrazi, pretila opasnost da se
razmrska na oštrom kamenju. Galeb se peo na stenu i zurio u zeleni Ibar, koji mu se,
odatle, činio kao običan potočić. Nije smeo da skoći! Bojao se da ne padne na kamenje!
Prvi put je osetio da se plaši visine! Ali Galeb nije odustajao od sulude misli da skoči sa
stene. Što se tiče prve Galebove želje, sve se odvijalo glatko. Vitki momak se već
nekoliko meseci zabavljao s maturantkinjom Buckom, malih i ravnih grudi a punih
bokova i nogu. U početku je sve išlo kako je očekivao i sve je bilo zanimljivo: prvo su se
držali za ruke, zatim milovali, kroz nekoliko dana su se nežno ljubili, kasnije joj je Galeb
divljački pritiskao grudi, zavlačio jezik u usta, grizao ramena i mišiće, a na kraju je
skidao golu do pasa i milovao rukom gotovo po celom telu. Tu su stali. Dalje Bucka nije
dala ni makac! Galeb se durio. Bilo mu je već dosadilo da se mazi i milucka. Odlučio je
da prekine s Buckom dok ga drugari još nisu počeli da ismejavaju kao nespretnjakovića.
Došle su svađe, mirenja, Buckino cmizdrenje, njegova lukava ubeđivanja, pa njene priče
da se boji mame i da će ostati u drugom stanju ... Sve u svemu, Bucka nije popuštala.
- Kakav je to osećaj? Boli li? Dugo, jako? - upita ga maturantkinja. Ruku na srce, Galeb o
seksu nije imao pojma, iako je o tome pročitao bezbroj tekstova u raznim zabavnim
revijama. Da bi bio uverljiviji, Galeb reče:
- Sve je trenutak! Gledala si kako skačem? Zamisli da si ti reka i da ja skačem: zarijem se
u tebe kao strela i odmah izletim. Voda se od udara malo uzburka i zapenuša, a posle se
umiri, kao da ništa nije bilo! Eto, tako je to! Kad su se sledeće večeri ljubili na betonskim
stepenicama iza škole, Bucka obamre i skliznu mu niz noge. Galeb joj, ne baš tako
spretno, skide gaćice i čarape. Beton mu je drao kolena.
- Pasi da mi ne napraviš dete! - šapnu Bucka. Galeb je sav drhtao, kao kad je prvi put
skočio u reku s nekog niskog panja. Od njega ništa nije bilo! Poče da ga hvata panika.
Nije znao kako da se izvuče iz neprijatne situacije.
- Pst! Neko ide! - jedva smisli Galeb. Bucka se pridiže.
- Čuo sam korake - dodade Galeb. Bucka se brže-bolje obuče. Sutradan popodne, Galeb
odvede Bucku u stan svog prijatelja, muzičara. Isto se ponovi. Ovog puta, umesto betona,
bio je neki klimavi krevet koji je cvilukao na najmanji pokret.
- Čekaj da se malo smirim i odmorim - reče Galeb, pripaljujući cigaretu. Bucka je listala
muzičke revije koje su bile razbacane oko kreveta.
- Reci mi iskreno: vole li muškarci devojke s većim ili manjim sisama? - upita Bucka.
- Ne znam! - reče Galeb, privlačeći je pod sebe. l ovog puta se ništa ne desi. Galeb je
uvidao da to zamara Bucku.
- Trebalo bi, možda, da se napijemo pa bi lakše išlo - reče Bucka. Skakač je već brinuo za
sebe. Mislio je da je neizlečivo bolestan. Počeo je da sumnja u ono s Cigankom i
radnicom ... sve je to bilo na brzinu, nedovršeno. Možda mu je priroda zaista uskratila
ono najlepše - da spava sa ženom. Galeb je kupio kilogram oraha i celo popodne ih
krckao i jeo. Čuo je, navodno, da orasi daju veliku moć. Orasi su mu se, na kraju, zgadili.
Sutra je s flašom vinjaka Galeb ponovo pošao s Buckom u prijateljev stan. Za tu priliku
kupio je i paklo "kenta", iako je pušio mnogo jeftiniji "ibar".
- Čitala sam da je pronađeno sredstvo koje uvećava grudi. Jedan ubod igle i - odmah
kupuješ prsluče broj tri - reče Bucka.
- Nauka sve može! - dodade Galch, ispijajući vinjak. Za nepunih desetak minuta Bucka i
Galeb su sasuli u grla četvrtinu flaše.
- Jesi li stavio gumicu? - upita Bucka.
- Ne brini! - reče Galeb.
- Zagnjuri se, skakaču! - mrmljala je opijena Bucka. - U tvoju najlepšu reku na svetu. A
skakač je dremao. Bio je potpuno nemoćan. Kao da je stajao na Devojačkoj steni: želeo je
da skoči, ali ne sme, ne može, boji se da neće doseći vodu, da će pasti na kamenje, na
kojem će se rasprsnuti kao tikva. Bucka se, kao prekipelo testo, razlivala po krevetu, sva
topla i sluzava. Galeb je stezao, privijao uz sebe, vlažio jezikom i grizao, ali ništa nije
vredelo. Ispod pupka bio je mrtav. Na kraju su se oboje umorili. Bucka je mrmljajući
utonula u san. Galeb nije mogao da veruje: eto, pred njim je, kao na tanjiru, gola žena,
kao od majke rođena, po svoj prilici nevina, još netaknuta, a on je nemoćan, ne može da
učini ono što svi mladići Raške i sveta sanjaju, čvrsto ubeđeni da to priliči samo pravim
muškarcima i da je to najlepši cvet svake ljubavi - da joj bude prvi! U očajanju Galeb
položi glavu na Buckin trbuh. Na čelu oseti nešto vlažno, znoj ili sluz - nije znao šta.
Galebu se naglo smuči, kao da je dotakao nešto okuženo. On skoči s kreveta, obuče se i
izađe iz stana. Pošao je prema plaži, bez određenog cilja. Na prvoj česmi dobro opra čelo.
To ga nije smirilo: činilo mu se da sluz nije sprao i da mu je na čelu ostao sramni beleg.
U prodavnici na izlazu iz varoši Galeb nabasa na Baća kako s radnicima pije pivo. Učini
mu se da je najpametnije da se i sam dobro napije. U kartonskoj kutiji pored njegovih
nogu gomilale su se prazne flaše.
- Baćo, kad bi se i zbog čega ubio? - upita Galeb. Baćo o tome nije hteo da razmišlja.
Nije ga zanimalo. Tupo je posmatrao kako po izlogu bije letnja kiša.
- Baš lepo pada! - reče Baćo.
- A kad bi ti neko oduzeo ono najdraže, ono što te čini čovekom?
- pokuša Galeb da nastavi razgovor.
- Meni nema šta da se uzme. Go sam i bos, od glave do pete, - reče Baćo. - I prestani više
da sipaš žuto. Kupi malo salame: dobićemo proliv od ovog piva. Galeb je jednako brisao
čelo: činilo mu se da svi primećuju sramne tragove još netaknutog Buckinog tela. Kad su
istresla i poslednju paru, dva drugara izađoše iz prodavnice. Kiša je bila proredila. Naiđe
traktor, Galeb podiže ruku, zaustavi ga i pope se na prikolicu.
- Penji se! - doviknu Galeb Baću.
- Gde ćeš? - upita Baćo.
- Na plažu! Penji se! - reče Galeb.
- Idi bestraga! - odgovori Baćo i skloni se ispod nadstrešnice, uvukavši glavu među
ramena.
- Znaš, čovek se može ubiti zbog ljubavi! - doviknu Galeb s traktora koji je zavijao prema
Devojačkoj steni.
- Je li tako? - upita Galeb traktoristu. Ovaj ga nije dobro čuo od buke motora.
- Vozim šljunak ... Danas sam dobro pokisao - reče traktorista. Kod Devojačke stene
Galeb kucnu traktoristu u rame, reče mu da stane i iskoči iz prikolice.
- Šta je čovek bez ljubavi, drugar? - upita Galeb i ne sačekavši odgovor dodade: - Ništa!
Nula! Traktorista siđe s mašine i zađe iza zadnjeg točka, otkopčavajući šlic. Galeb se
uputi prema reci, skoči u odelu, dopliva do druge obale i uzvera se na Devojačku stenu.
- Ovaj je lud! - prošaputa traktorista, ne uspevajući da otkopča poslednje dugme na šlicu.
U istom trenutku Galeb se odlepi od stene, izvi u vazduhu i u blagom i savršenom luku
obruši k reci.
- Sto posto lud! - reče traktorista kad iz Ibra, u buketu mlazeva i kapljica, kao iz
rascvetane ruže, izlete Galebovo telo. Na licu traktoriste se pojavi izraz olakšanja. Iza
zadnjeg točka otegnu se penušava barica. Galeb lagano dopliva do obale i svuče svu
odeću. Kiša je jenjavala. Galeb obrisa vodu s čela. Jedan zrak sunca se probi između
proređenih oblaka i skliznu preko golih mladićevih bedara.

***

Galeb nikad nije otišao u Mostar. Kad je odslužio vojsku, oženio se Buckom koja mu je
rodila dva sina. Ubrzo se toliko ugojio da je bio širi nego duži, te mu je i pomisao na
svaki put, a pogotovu u daleki Mostar, bila teška. Pre nego što se ugojio, Galeb je prestao
da skače. Ibar više nije bio zelena reka: valjao je otpadne vode, crne kao jesenje oranje.

Ogledala

U Raškoj ponajmanje ima ljubavi. Bar se tako činilo mladiću koji se zvao Rade. Svako
veče, kao i desetine drugih momaka, stajao je na pločniku glavne ulice, dok su u blizini
prolazile lepuškaste devojke, ne obraćajući pažnju na njega, kao da je lipa uz koju se
leđima naslanjao. Eto, i Radu i ostalim mladićima od kojih uveče iznikne još jedan
drvored i verovatno tim devojkama prva misao je ljubav, a nje, ljubavi, obično nema, ili
je ima samo za retke. Rascvetane poljane pored Ibra, stvorene kao za ljubav, zvrje
prazne! Radov otac, miner, govorio je:
- Ako misliš gospodski da živiš, a ne kao ja, da stalno držiš smrt u rukama, onda sedi i
uči! Rade je početak te rečenice neznatno izmenio:
- Ako misliš da imaš lepe žene ... Inače, Rade se potpuno slagao s ocem, bio je jedan od
boljih učenika ekonomske škole i trudio se da bude među onima za koje će biti ljubavi,
ali je smatrao da nešto bitno nedostaje očevom objašnjenju velike tajne a to je: za lepe
sigurno ima ljubavi! Primera za to Rade je imao na svakom koraku. Otac je često hvalio
dečačića iz susedstva, velike, bundevaste glave, koji je razred za razredom polagao s
odličnim uspehom. No, otac nije znao (ili ga se to nije ticalo) da se s tim dečakom,
zvanim Bumbar, ceo razred sprda i da nema toga ko nije opalio čvrgu po njegovoj
bundevastoj glavi. Ali da se ne bi reklo da je Bumbar samo Bumbar i da je izuzetak u
Raškoj, Rade je navodio još jedan primer: eto, kad se upoznajete s nekim, vi ga i
nesvesno osmotrite od glave do pete, i dosta držite do prvog utiska koji ste stekli o
izgledu te ličnosti. Baš nekako u vreme kad je gimnazijalka Marija izbila na glas po
svojoj lepoti, naš junak je počeo da ozbiljnije razmišlja o svom izgledu. I dok je za druge
Rade vrlo lako i jednostavno mogao da kaže da li su lepi ili ružni, za sebe to nije. Bio je u
strašnoj nedoumici! Na trenutak - nije bilo sumnje - mogao je za sebe reći da je lep, a na
trenutak da je ružan. Ali i da je bilo nekog da mu kao nožem preseče nedoumicu i kaže:
"Rade brate, ti si lep" ili "Ti si ružan, i to ti je što ti je" - opet mu ne bi verovao. Niko nije
mogao da ga razuveri da se njegov izgled - naravno, on je to primećivao u ogledalu - u
nekim važnim sitnicama menja: drugačiji je izjutra a drugačiji uveče, ovakav je u leto,
onakav u proleće. Otad počinje Radovo stalno zavirivanje u ogledala. Kad je bio
zadovoljan svojim izgledom, kad je nalazio da je jedan od lepših mladića Raške, Rada je
zahvatala prava bujica veselja. Trčeći bi izlazio na ulicu, ponašao se mangupski, hodao s
rukama u džepovima, veselo zviždukao, nadmeno pozdravljao poznanike i levo i desno,
drsko se smešio prodavačicama dobacujući im paprene šale. Srce mu je bilo na mestu. A
kad bi mu se učinilo da je ružan, da ima nešto odvratno i grubo u njegovom licu i pojavi,
Rade bi se sneveselio kao siroče, uvukao glavu među ramena, u razgovoru zaplitao
jezikom i gledao da što pre i neopaženo umakne s ulice, jer mu se činilo da će ga svakog
trenutka stići reči prolaznika: "Gle, kako je ovaj mladić ružan!" Jednom prilikom, kad je
bio uveren da je izuzetno privlačan, Rade je zaustavio lepu Mariju i, mucajući i crveneći,
upitao da li hoće da s njim izađe na korzo. Iznenađena Marija pogledala ga je od glave do
pete (Rade se nadao tom pogledu i hrabro ga je izdržao, verujući da će prvi Marijin utisak
o njegovom izgledu biti zadovoljavajući), promucala da joj nije do šetnje, izvinila se i
brzo udaljila. Rade nije bio tolika budala da ne shvati da ga je Marija odbila. Ali zašto? -
pitao se. Sva ogledala Raške su te večeri pokazivala da je Rade izuzetno lep i privlačan
mladić! Nije izabrao pravi trenutak -- to je jedini zadovoljavajući odgovor. Ko zna kakve
su brige i misli mučile Mariju? Možda joj je majka bolesna? Možda je dobila slabu ocenu
iz matematike? Možda je u tom trenutku pomislila da su svi muškarci svinje, kao što
Rade često pomisli da su sve žene guske? Možda ...? Do jutra je mogao Rade da ređa
pretpostavke, sve verovatne i moguće, ali samo se jedne tvrdoglavo držao: da nije izabrao
pravi trenutak da priđe Mariji. U to je potpuno bio ubeđen kad je saznao da je dan uoči
njegove ljubavne izjave Marija viđena u bioskopu s Levakom, najčuvenijim varoškim
fudbalerom. Rade je objašnjavao poznanicima:
- Ljubav je kao voz. Ako ne uskočiš u pravom trenutku, voz ti izmače, ili se možeš naći
pod točkovima. U pitanju je samo trenutak! U Radovoj kući bilo je samo jedno veće
ogledalo. Ono se nalazilo u roditeljskoj spavaćoj sobi, tako da mladić nije mogao u svako
vreme da se ogleda. Polazeći u školu, Rade je navraćao u spavaću sobu i dugo se
odmeravao, sve dok ne bi čuo podrugljiv majčin glas:
- Zakasnićeš u školu! Nisi devojka da toliko piljiš u ogledalo! Srećnije trenutke Rade je
doživljavao kad je u kući ostajao sam: tad nije izlazio iz spavaće sobe. Hteo je da vidi
kako izgleda u običnom životu: odgovarao je na profesorova pitanja, držao govore,
prosipao ljubavne izjave, smejao se, stavljao se u pozu dubokog mislioca, bio tužan,
boksovao, pušio, igrao fudbal, sunčao se na plaži, igrao, ljubio i grlio devojke ... Sve u
svemu, Rade je bio zadovoljan sobom! Noću, pak, Rade se, pri upaljenom svetlu, ogledao
na unutrašnjoj strani prozora svoje sobe. Nejasna i tamna slika prikrivala je sitne
pojedinosti, uglavnom ružne, pa je mladić, zadovoljan tim svojim zasenčenim izgledom,
satima sanjario stojeći ispred prozora. Rade je svoju lepotu želeo da proveri u svim
izlozima i javnim ogledalima Raške. Gotovo svakog dana ponavljala se njegova šetnja
raščanskim ulicama, čiji je smisao samo on znao. Šetnja je počinjala od vrha glavne ulice
a završavala se u motelu "Putnik". Rade se najpre zaustavlja kod izloga dve prodavnice.
Mladić se trudi da liči na pravog kupca ili bar na nekoga koga zanimaju izloženi
predmeti. Često se dešava da mu prodavačice, s one strane stakla, prozru nameru, pa mu
se pakosno smejulje. Zato se Rade kod prvog izloga, u kome je izložen nameštaj, ne
zadržava mnogo (otkud može to njega, balavca, da zanima?), dok kod drugog, u kom je
kozmetika, dugo stoji, hvatajući svoj lik između izloženih predmeta. Jednom je mladić
dobro naseo: izlog su preko noći napunili ženskim gaćicama i prslučićima, on to nije
zapazio, pa je, po običaju, tobož pažljivo zagledao ono što je bilo izloženo sve dok ga
nije trgao zajedljivi glas besposličara Šrafa:
- Pariš oči! Ta dva izloga su, pored još nekih, bila najveća i najsvetlija u Raškoj. Rade se
samo jednom u njima na miru i do mile volje ogledao. I to kad je na nogama dočekao
zoru: tad na ulici nikog osim njega i mačaka nije bilo. Zbog tog noćnog lutanja od oca je
dobio dobre batine, ali se nije kajao. Otad je zavideo mladićima koji su, vraćajući se iz
kafane, zore dočekivali na ulici.
- Kako je na ulicama u svanuće? - zapitkivao ih je Rade.
- Ne vidimo mi tad ni belu mačku! - odgovarali su ovi. Od izloga Rade se upućuje prema
Ašimovoj poslastičarnici. Pre poslastičarnice, i s leve i s desne strane ulice, ređaju se
nekoliko izloga zanatlijskih radnji, ali mahom malih i prašnjavih, koji Rada mnogo ne
zanimaju. U Ašimovoj poslastičarnici mladić nema potrebe da se krišom ogleda. Već je
postao običaj da se tu dečaci dugo ogledaju pre nego što krenu na korzo ili u bioskop. U
poslastičarnici Rade zaokružuje sliku o sebi. Uopšte ne obraća pažnju na to što mu Ašim,
kao i svakom drugom, kaže da će "neka mala večeras teško zaplatiti". Rade izlazi na
ulicu, osmehuje se devojkama, pa se desi da neka i uzvrati osmeh. Mladić je presrećan.
- Mala moja - kaže u sebi - nisi izabrala pravi trenutak. Brat je načisto zaćoren u Mariju.
Šetnja se nastavlja. Sada je na redu kafana "Kopaonik", preko puta poslastičarnice. Tu se
uglavnom okupljaju penzioneri, pa su zato, valjda, na zidovima svega dva manja
ogledala, retko kad čista. U tim ogledalima Radovo lice se sve naduje i razobliči. Iako
najradije nikad ne bi navratio u "Kopaonik", Rade ga ne zaobilazi: potajno se nada da će
jednog dana ugledati sebe drugačijeg. Rade se prošeta kafanom, a ponekad ode u klozet. I
pri ulasku i pri izlasku iz sale, Rade krišom baca pogled na ogledala, pazeći da ne zakači
neki sto i stolicu.
- Odvratne li prčvarnice? - besni Rade po izlasku iz kafane.
- Bar bi mogli ogledala da izmene! Kad malo bolje razmisli, mladić uviđa da nije baš
tako jednostavno i lako zameniti ta ogledala. Našta bi to ličilo kad bi građani uputili
molbu direktoru kafane da ukloni ogledala koja naružuju lica gostiju i lepog Rada!? A
onda crv sumnje: šta ako su ona ispravna, a ostala u gradu lažna, obmanjujuća!? Kako da
proveri? Ne može, valjda, nekog da upita da li lepše izgleda u ogledalu poslastičarnice ili
u kafani "Kopaonik"! Rade grabi prema motelu "Putnik". Tamo ima najviše ogledala.
Velika su i najblistavija u Raškoj. Svaki stub u restoranu obložen je ogledalima. Ima ih i
u holu, kod recepcije. (U početku su ogledala stalno lomljena: pijanci su uživali da ih
gađaju flašama. Samo su visoke novčane kazne sprečile da se ogledala više ne lome. - Još
strožije tu stoku treba kazniti! - govorio je Rade za pijance.) Rade može da bira: ili da
sedi u holu, u udobnoj fotelji, i ćaska sa portirkom, ili u restoranu da pije kafu, preko puta
nekog stuba. On je jedan od retkih mladića koji tu stalno navraća; njegovi vršnjaci obično
odlaze u jeftiniju kafanu, na kraju varoši, ali se njemu tamo ne svida, prostorija je mala i
zagušljiva, bez ijednog ogledala, čak i u klozetu. U motelu Rade nije bio jedini koji je
proveravao svoj izgled u velikim i bleštavim ogledalima. Nije bio slep pa da ne primeti
da brojni gosti, i muški i ženski, krišom i otvoreno virkaju u ogledala. Izvesne devojke
osmehivale su se lepom Radu. On je uzvraćao osmeh, ali se ustezao da im priđe i upita da
li će s njim izaći na korzo ili u bioskop. Ne samo zato što je još uvek voleo Mariju već što
nije bio pravi trenutak! Eto, baš kad mu se nametljivo osmehivala prodavačica Jelena, on
se, na svoju nesreću, bio najeo sira i paprika s belim lukom! A kako se može sa ustima iz
kojih kao iz kace kulja miris belog luka voditi ljubav!? I uvek su tako iskrsavale neke
nepredvidljive ali važne sitnice, koje su odlagale davno očekivani trenutak: jednom je
Rade zaboravio da se istušira pa je zaudarao na znoj, drugi put nije imao prebijene pare te
devojku nije mogao da odvede u bioskop, treći put je imao kijavicu, iz nosa mu je curelo
kao iz česme, četvrti put ...
-Rade brate, kad će taj tvoj trenutak? Da ti nije cura otišla u vojsku? Večito stojiš na
pločniku i još malo pa se nećeš razlikovati od lipe - samo da prolistaš! - peckali su ga
varoški mangupi. Nekako u to vreme nastradao mu je otac. Mine su eksplodirale pre
vremena i odnele mu do lakata obe ruke.
- Samo da se sklonio nekoliko trenutaka ranije ... - uzdisao je mladić. Rade se još jednom
usudio da priđe Mariji. Upravo tih dana ona je prestala da se viđa s čuvenim fudbalerom
Levakom. I ovoga puta Marija, uz učtivo izvinjenje, nije htela da šeta s Radom.
- Opet sam izabrao pogrešan trenutak! - reče Rade. Svag proleća u Raškoj rascvetane
poljane pored reke zvrjale su prazne iako su bile stvorene za ljubav. A Rade je jednako
nastavljao svoju šetnju raščanskim ulicama. Često je na nogama dočekivao zoru, jer više
nije imao od koga da dobija batine. Ta šetnja je iz dana u dan postajala sve duža i
zanimljivija, jer se Raška naglo gradila, i sve je više i više u njoj bilo javnih ogledala i
velikih, svetlih izloga.

Bele farmerice

Svi mladići u Raškoj izgubili su glave za belim farmericama koje je nosio vitki momak
zalizane kose, zvani Majstor. Ako ne svi, ono bar oni koji su bili ubeđeni da će im one
isto tako dobro, pa čak i mnogo bolje pristajati nego Majstoru. A semo jedan od njih
mogao je od Majstora lako da dobije te farmerice. Zvao se Petlić i, na svoju nesreću, bio
je dvaput manji od vitkog momka: upadao je ceo u jednu nogavicu, kao mačka u džak.
Petlić je bio najbolji prijatelj Majstoru. I više nego to. On je bio njegova senka, njegov
verni pas koji je ponizno trčkarao uz gazdu. Kako je vitki, nalickani momak izabrao za
prijatelja neuglednog i kržljavog Petlića, ostaće zauvek tajna. Majstor se često gubio iz
Raške i jedino je njegov malecki drugar znao da ovaj na tim tajanstvenim putovanjima
džepari. Petlić je bio srećan što na vrhu jezika čuva tako veliku tajnu: da je Majstor
najveći džeparoš u raškom kraju, onaj pred čijim se prstima džepovi otvaraju kao dobro
podmazana vrata. A kad se Majstor, pun para, vraćao u Rašku, Petlić se prilepljivao uz
njega, i danju i noću, kao dete uz sisu, zaboravljajući da ima kuću.
- Načisto ga onaj zalizani uzeo pod svoje! - reče bolešljiva Petlićeva majka. Majstor je
pokazivao svoje farmerice na korzou koji se protezao duž cele glavne ulice od spomenika
do železničke stanice: prošetao bi jedan krug, a onda bi se zaustavio na sredini mosta i
seo na kamenu ogradu. Na mostu je uvek bilo najživlje. Tu je svako mogao da primeti
Majstorove bele farmerice. One su vitkom zalizanku savršeno stajale, kao da su zajedno
rasle s tim gipkim, mišićavim telom. Petlić se neprestano muvao po korzou iako nije
imao nikakve farmerice da pokaže Raškoj: nosio je izbledele pantalone, zakrpljene na
nekoliko mesta. Petlić je voleo da sedi na mostu. To nikad nije rekao Majstoru i strašno
se bojao da ovaj ne otkrije da on ranije nije ni privirivao na most, malo što nije imao s
kim, malo što su ga odatle jači momci ćuškali kao ogrizak jabuke. S mosta je Petlić
pljuckao u reku, pažljivo prateći let pljuvačke. Ako bi ga neko kojim slučajem upitao
zašto voli da sedi na mostu, on bi verovatno odgovorio da je malo takvih mesta s kojih se
na miru može pljuckati u Ibar. Mladići su na sve načine pokušavali da dođu do belih
farmerica koje su u to vreme bile retke u varoši. Nekima je palo na um da ih sašiju od
grubog seljačkog platna, čak su na džepovima vezli naziv kakav su imale Majstorove, ali
je ispalo da su napravili gaće koje su nosili čobani u selima oko varoši. Mnogi mladići su
za bele farmerice nudili Majstoru pare, skije, tranzistore, šuškavac-mantile, satove,
upaljače. Majstor nije pristajao ni na kakvu trampu. Mladići su pucali od besa, smatrajući
da Majstor s tako nacakljenom kosom, kao da ga svako jutro krava liže, nije prvi momak
varoši, štaviše da je teška seljačina i da ne zaslužuje takve farmerice. Pogotovu Majstor
nije prvi momak s takvom curom kakvu je imao. Ona se zvala Milena. Svaki deo njenog
oblog i nesrazmernog tela vukao je na svoju stranu: grudi napred, kukovi levo i desno,
guzovi nadole.
- Tebi su, Milena, sise na sredini mosta kad ti je dupe na početku - reče joj Majstor.
Milena je učila metalostrugarski zanat. Majstor joj nije bio prvi muškarac.
- Djavole jedan! Nisam s pameti kako se to, čim me muško takne, sva rastopim ... - kaza
Milena. Milena je nosila kratku suknju. Bele noge su joj bile išarane modricama.
- Eh, sunca ne vidim u radionici! - požali se učenica. Milena je volela da sedi na mostu i
da prebaci nogu preko noge, tako da joj se suknja povuče na stomak, a između nogu se
zabeli parče čipkastih gaćica. Mostom prolazi svet i iskolačuje oči. Neko prođe nekoliko
puta, tobož poslom, a oči mu, kad prolazi pored Milene, zaigraju kao uštipci na ulju.
- Načisto će iskriviti vratove! - reče Petlić za prolaznike, a i sam nije mogao da odoli da
katkad ne virne ispod Milenine suknje. Mračan i dubok bunar zjapio je među Mileninim
nogama.
- Uh, uh! - strese se Petlić i iščupa, kriveći lice od bola, šaku dlaka sa svojih grudi.
Neobična trojka, sem što bi sedela na mostu, često je zaglavljivala u nekoj kafani, uz
pesmu kafanskih svirača.
- Ništa od mene neće biti u životu: istopiću se kao metal pod švajs-aparatom. Samo zato
što sam preterano dobra - kaza Milena. Majstor je više voleo da se gosti i veseli u
napuštenoj baraci pored reke, zaklonjen od očiju sveta. Tu su, raskomoćeni kao na plaži,
igrali karte, pili vino i jeli ono što su sami kupovali i spremali, tu je Majstor kvasio pivom
kosu i satima je lickao i češljao na razdeljak, tu je Milena prala i sušila bele farmerice.
Bili su sami, niko ih se nije ticao i niko im nije bio potreban. Samo je pisak vozova koji
su jurili Ibarskom dolinom opominjao da su napolju, sasvim blizu, Raška i svet. Kad bi
mu oči zakrvavile, Majstor bi namignuo Petliću:
- Mogao bi da vidiš da li se nebo naoblačilo? Petlić se ne bi odmakao ni pet koraka od
barake a već je čuo kako se Milena kikoće, govoreći "đavole jedan", i kako je Majstor
opominje da mu ne mrsi kosu i ne kvari razdeljak. Petlić se vraćao u baraku tek kad bi
čuo Majstorovo veselo zviždukanje. On se sramio da im pogleda u oči, naročito Mileni.
Sve dublji i mračniji bunar zjapio je između njenih nogu.
- Meka sam kao aluminijum. Na mali dodir iskaču mi modrice - reče Milena, zagledajući
svoje bele noge. Opijeni Petlić grickao je čaše. Staklo mu je pod zubima prštalo kao led.
Jezikom je sisao krv sa rasečenih usana.
- Vozi kao brzi voz! Strašna ženska! Da me toliko ne voli, udesio bih da probaš! - reče
Majstor nasamo Petliću. U sred pijanke u baraku upadoše milicioneri, nabiše lisice
Majstoru i grubo ga izguraše napolje.
- Polako, drugari! Pokvarili ste mi frizuru! - reče Majstor. Milicioneri zatvoriše vrata sa
treskom. Plamen sveće zadrhta, a oprane farmerice se zaljuljaše na žici. Zavlada tišina.
Samo je negde daleko jenjavao tutanj voza.
- Izvući će se! - reče Petlić i povuče dobar cug vina.
- Valjda! - reče Milena, zamišljeno sedeći na krevetu.
- Gde sad naiđoše? Tek smo počeli da pijemo vino! - dodade Petlić.
- Kad ću jednom moći da se slatko naspavam!? - reče Milena, protežući se. Suknja joj se
povuče visoko iznad kolena. Petlić pogleda Milenu pravo u oči i pođe prema njoj
nesigurnim korakom.
- Ako imaš srca, pusti malčice ... - promuca Petlić.
- Jesi li poludeo? - začudi se Milena.
- Ako imaš dušu ... - Šta ti je? - usviknu Milena.
- Samo malo, leba ti ... - reče Petlić, prinoseći vrh zapaljene cigarete ka svojim dlakavim
grudima. Zacvrča osmuđena dlaka, zamirisa nagorela koža. Petlić se ujede za jezik da ne
vrisne od bola.
- Izgorećeš, đavole jedan! - reče Milena, sklanjajući mu cigaretu s grudi. U noći se
rasleže pisak voza. Milena ugasi sveću.
- Slatka sestro, ovo ti nikad neću zaboraviti - zagrca Petlić.
- Djavole jedan! Petlino mala! - zakikota se Milena.
- Lepa sestro, da vidiš kakav ja imam švajs-aparat. Istopićeš se pod njim, pa da si od
čelika! Majstora su vozom odveli iz Raške. Petlić je saznao da ga neće mimoići koja
godina zatvora. Majstor je naleteo na jedini džep koji se otvarao kao nepodmazana vrata.
- Brine me da li u zatvoru ima piva. Čim će da maže kosu? - upita Milena. Danima je
sipila kiša. Petlić nije izlazio iz kuće. Vozovi su tutnjali dolinom. Čim se vreme
prolepšalo, Petlić ode na plažu. Zaprepasti se kad na jednom mladiću vide bele
Majstorove farmerice. Od novog vlasnika najlepših pantalona u varoši saznade da ih je
ovaj kupio od Milene. Petlić pozelene od besa. Pogotovu što mladiću farmerice nisu
dobro stajale i što je već stigao da ih propisno zaprlja. Petlić sačeka da mladić skine
pantalone, a onda ih zgrabi i umače u šibljak. Uveče, na mostu Petlić srete Milenu. Bez
reči joj zaskoči za vrat, ali ga ona, jednim trzajem, svali na zemlju. Petlić se diže i nasrnu
pesnicama, ne uspevajući da joj zakači lice.
- Zar farmerice da prodaš? Naučiću te ja pameti, da budeš kao svi ljudi, da ne ostavljaš
dupe na kraju mosta - zasikta Petlić, oblećući i odbijajući se od punačke Milene kao od
dobro napumpane lopte. Neki prolaznici odvojiše zajapurenog mladića od zbunjene i
razbarušene devojke.
- O, bože, pa da i kepeci nasrću na mene! To mi i treba. Koliko sam meka srca, ništa od
mene neće biti u životu: istopiću se kao maslac na suncu! - uzdahnu Milena, doterujući
odeću i kosu. Leto je, poput nadošle reke, plavilo varoš. Majstorovo mesto na mostu
zauzeli su drugi mladići. Petlića su odatle išutirali kao praznu konzervu. Petlić je sve više
sedeo kod kuće.
- Hvala bogu da si se otrgao od onog zalizanka! - reče mu majka, neprestano kašljucajući.
Petlić je ćutao. Osluškivao je tutanj i pisak vozova, koji su dolazili iz daljina.

Čekajući da prvi put pođem za Beograd

Na peronu železničke stanice gužva. Majku stalno neko zakačinje.

- Mene će svu razneti! - reče majka, zaljubljeno posmatrajući svoje nove cipele.
- Da mi je znati zašto se ovaj svet toliko muva!? - progunđa otac, primičući kofere jedan
uz drugi. Betonska ograda dopire mi do nosa. Propinjem se na prste i bacam pogled niz
prugu. Šine vijugaju kao zmije, spajajući se u daljini, negde kod visoke topole. Iz
kancelarije izađe otpravnik vozova i kredom ispisa na iskrzanoj tabli: "Brzi voz iz
Skoplja kasni 15 minuta." Svet negoduje. Čuju se povici. Otpravnik vozova slegnu
ramenima i odvuče se u kancelariju.
- Kasni! - reče majka, nervozno se premeštajući s noge na nogu.
- Da mi je znati zašto vosovi kasne!? - dodade otac, opipavajući čvor svoje nove kravate.
Pored same ograde visoka plavuša nervozno šeta. Pali cigaretu za cigaretom, izbacujući
krupne kolutove dima. Cigaretu popuši do pola, onda je baci na beton i zgazi vrhom
cipele. Zatim pođe nekoliko koraka i stane, vadeći novu cigaretu. Na obližnjoj klupi sedi
džeparoš Majstor. Kosa mu je zalizana, kao i uvek. S desne strane ga pritiska debeli
milicioner, koji je zabio glavu među novine. Desna mladićeva ruka vezana je lisicom za
milicionerovu levu. Majstor je u izbledelim, plavim pantalonama. Nema na sebi bele
farmerice, zbog kojih sam proplakao čitav dan, moleći oca da mi nabavi takve, naravno,
manje, moj broj. ("Hoćeš od malih nogu da se frajerišeš!?" rekao je otac.) Kad Majstor
desnom rukom popravi kosu (podižući i ruku svog pratioca), milicioner pomoli glavu iz
novina i pogleda ga prekorno, kao da kaže: "Ne meškolji se! Vidiš da čitam novine!"
- Popravi kragnu! - reče mi majka, skidajući beli konac sa svojih čarapa.
- Da mi je znati kako ti uopšte vidiš? - dodade otac, sklanjajući mi čuperke kose s čela. Ja
se neprestano propinjem na prste i bacam pogled niz prugu. U jednom trenutku, slučajno
nagazim vrh majčine cipele.
- Smiri se! - mršti se majka, brišući cipelu papirnatom maramicom. Na klupi do
Majstorove sedi stariji seljak. On skide torbu s leđa, stavi je na krilo i izvadi redom: flašu
rakije, omanju pogaču, teglu s kajmakom, parče slanine i glavicu crnog luka. Sve to
poređa na klupi. S kaiša pantalona odveza krivi nožić. Najpre očisti luk i iseče ga na
krupne četvrtke. Zatim oduva trunje sa slanine i izreza je na tanke parčiće, a kožuricu
vrati u torbu. Pre nego što prinese flašu ustima, seljak se ovlaš prekrsti. Povuče nekoliko
krupnih gutljaja i flašu spusti na beton. Ruka mu pođe prema pogači, ali se naglo
zaustavi. Iz malog džepa na gunju seljak izvuče šibicu i otvori je. U šibici se zabele so.
Seljak je jeo polako, punih usta: zalogaj pogače, kriška luka uvaljena u so, parče slanine,
maz kajmaka iz tegle. Iza ušiju i na slepoočnicama iskočiše mu debele kvrge. Seljak opet
prinese flašu i ispi nekoliko gutljaja. Duboko odaknu, podrigujući od zadovoljstva.
Ponovo uze slaninu i luk. Zalogaji mu pršte ispod zuba kao netaknuti sneg ispod sanki.
Dok jede, seljak gleda preko Majstorovog i milicionerovog ramena, u brda. Kad završi s
jelom, seljak prvo zatvori flašu. Snažno gurnu čep, proveravajući da li je grlić dobro
zatisnut. Zatim vrati redom u torbu: teglu, ostatke pogače i slanine, flašu. Nožić obrisa o
nogavicu i veza ga pažljivo, dva puta, za kaiš. Zatim ustade, ode do česme i pusti vodu.
Sagnu se, široko otvorivši usta ispod mlaza. Voda mu se slivala niz bradu, u nedra. Pio je
dugo, u krupnim gutljajima. Seljak se polako vrati na klupu, brišući rukavom lice. Kod
table se ponovo pojavi otpravnik. On obrisa dlanom broj 15 i napisa 40, pa, ne čekajući
zvižduke i psovke, šmugnu u kancelariju.
- To je strašno! - reče majka, grizući usne.
- Misle li oni uopšte na putnike? Da mi je samo znati! - promrmlja otac, zategnuvši čvor
kravate. Visoka plavuša baci tek pripaljenu cigaretu. Majstor podiže desnu ruku prema
pramenu koji se odvojio od zalizane kose. Debeli milicioner sklopi novine i strogo
pogleda džeparoša, kao da kaže: "Prestani već jednom da se vrpoljiš." Ja se penjem na
donju prečagu. Sada se ograda završava ispod moje brade. Istežem vrat i naprežem se da
vidim gde se to tačno spajaju šine. U daljini trepori visoka topola. Umorim se stojeći na
vrhovima prstiju i skočim na zemlju. U padu zakačim majčinu čarapu.
- Kako ću u Beograd u pocepanim čarapama, magarče jedan! - šapatom besni majka,
tegleći me za uši.
- Smiri se već jednom, bitango! - kaže otac, udarajući me vrhovima prstiju preko usta.
- Nije trebalo da ga povedemo! - kaže majka.
- On uopšte nije zaslužio da vidi Beograd! - dodade otac. Uzdržavam se da ne zaplačem.
Seljak se spusti na klupu, naslonivši se čitavim leđima. Noge raskreči a šajkaču nabi na
oči, čak preko nosa. Glavu obori na grudi, do prekrštenih ruku. Iz nosa se razleže
ravnomerno šištanje.
- Hoće li stići već jednom taj voz? - uzdahnu majka.

Ime

Godinu dana posle udaje, Veru, Mackovu najveću ljubav, oterao je muž, neki poručnik. U
varoši se proneo glas da je poručnik to učinio zato što je otkrio da Vera ispod pupka ima
istetovirano ime "Macko".
- Ih! - kaže krojački pomoćnik Miljojko, udarajući se šakom po kolenu. Nekoliko dana
kasnije, u "Motelu" Miljojko se, u društvu Sime Keca, teško opija. Macko, glavni dasa
Raške, sedi u blizini orkestra, okružen, kao i uvek, najlepšim varoškim momcima i
devojkama. Miljojko se ljuti što se Macko ne seća da ga pozove u društvo. Krojački
pomoćnik krcka zubima čaše. Usne mu okrvavljene. Kelneri dolaze i izvode Miljojka. Na
izlazu Miljojko im se otme i obema šakama razbije veliko staklo na vratima. Na
Miljojkovoj beloj košulji rascvetavaju se crvene ruže. Napolju, na bočnom zidu "Motela",
dok ga Kec preklinje da pođe kući, Miljojko krvavim usnama i rukama ispisuje svoje
ime.

Pas

Najbolji i jedini Petlićev prijatelj, Majstor, već tri meseca ležao je u zatvoru. Kržljavi
dečak je tugovao za Majstorom: bio je usamljeniji nego ikad. Na most mu jači momci
nisu dali ni da priviri. Uvređena Milena izbegavala je da mu se javi. U varoši su ulice
rano pustele, odmah posle bioskopske predstave.
- Mitraljez da postaviš na vrhu glavne ulice i saspeš rafal, nikog ne bi pogodio! - sećao se
Petlić kako je Majstor znao da kaže za opustelu varoš. Petlić je dugo lutao praznim
ulicama, zastajkujući ispoed bleštavih izloga. Noćnu tišinu su jedino prekidali retki
koraci prelaznika i jurnjava mačaka. Pospan i umoran, Petlić je odlazio u baraku. U njoj
je sve bilo spremno za Majstorov povratak. Oprane bele farmerice čekale su Majstora
uredno složene preko naslona stolice. Petlić se spustio na prag i dugo posmatrao kako
zvezde podaju s neba, osluškujući daleku tutnjavu vozova. Pas se pojavio iznenada, jedne
mesečne noći i zastao na desetinu koraka od barake, na samoj ivici šibljaka.
- Dođi! - reče Petlić. Pas se ne pomeri, netremice ga probadajući užarenim očima. Tek
kad dečak iznese komad slanine i baci ga pred psa, ovaj se oprezno primače i omirisa
hranu.
- Skitaš u ovo doba noći! - reče Petlić. Pas zgrabi slaninu i umače u šibljak. Petlić se opet
spusti na prag i baci pogled na usnulu varoš koja je u mraku bleštala kao oglodana kost
na mesečini. Pas se pojavio i sledećeg jutra. Oborene glave nečujno je skičao, neprestano
vrteći krajem repa.
- Vratio si se, skitnice! - reče Petlić, pogladivši mu žutu, nakostrešenu dlaku. Pas zaskiča
glasnije, liznuvši dečakove gole cevanice. Otad se pas nije razdvajao od Petlića: pratio ga
je na svakom koraku. Satima ga je čekao na ulici dok je ovaj sedeo u poslastičarnici ili
gledao film. Kasno noću pas je ispred barake sačekivao Petlića koji se vraćao iz opustele
varoši i pozdravljao ga radosnim skakanjem, pokušavajući da ga lizne u lice i vrat. Petlić
je psa dobro hranio: nabavljao mu je kosti u kuhinji "Motela", a često je odvajao i deo
svog ručka. Pas se ubrzo zaoblio, koža mu se zategla, a žuta dlaka pročistila i zablistala.
(Po boji dlake dečak je psa nazvao ®ućko.) Petlić i pas su se satima igrali ispred barake.
Radosno skičeći, pas je skakao Petliću na prsa i lizao mu lice. Oboje su padali na zemlju i
valjali se kao pijani svadbari: čas je dečak bio iznad psa, a čas pas iznad dečaka. Petlić je
učio ®ućka raznim veštinama: da na određene uzvike sedne, legne, ustane, donese bačeni
predmet, hoda samo na zadnjim nogama. Pas je brzo i dobro učio. Samo jednom Petlić
nije mogao da ga nauči: da ne odlazi sam u varoš, na most i kod zelene klupe u parku,
gde su ga pakosni dečaci gađali kamenicama.
- Šta ima novo, osim što je sve poskupelo? - upita Majstor po povratku iz zatvora.
- U reci se više ne može kupati. Zagađena je! - reče Petlić.
- Ne mari! Ionako treba ići na more! - reče Majstor, skidajući košulju.
- More je za dobre plivače! Duboko je i široko! - kaza Petlić.
- Budalo! U moru se lakše pliva nego u reci! - reče Majstor.
- Malo si smršao! - kaza Milena, dodirnuvši Majstorova koščata ramena.
- Hrana je bila loša! Ali kondiciju sam održavao! - reče Majstor i napravi dvadeset
sklekova. Preko celih Majstorovih grudi bila je istetovirana gola ženska.
- Dobra je! - reče Petlić za sliku. - Da nije reka zagađena, bio bi glavni na plaži! Petlić
donese lonac tople vode. Majstor se raskreči i savi u pasu, a Milena mu nakvasi kosu.
- Jesi li me poželela? - upita Majstor, nanoseći šampon na kosu.
- Ih! - promuca Milena.
- Sva si u modricama! - primeti Majstor, ispirajući kosu.
- Znaš da sam meka kao aluminijum! - odgovori Milena, iznoseći flašu piva.
- U zatvoru sam kradom mazao kosu. Tamo svi misle da je mnogo pametnije pivo popiti -
reče Majstor, kvaseći pivom kosu.
- Klopa je spremljena! - doviknu Petlić iz barake. Go do pojasa, u belim farmericama,
Majstor je iz flaše pio rakiju, stalno popravljajući kosu. Pred njim je stajao netaknuti
tanjir isprženog mesa.
- Jedi! - reče Milena.
- Ne mogu! S jelom mi rakija nije slatka! - odgovori Majstor. Petlić je odvajao kosti na
gomilicu.
- Gledajte! - reče Majstor i ispruži desnu ruku. Mišić iznad lakta mu se zaobli i zaigra,
kao da je neko ispod kože ubacio naelektrisanu kuglicu.
- To sam naučio u zatvoru! - dodade Majstor. Milena mu opipa mišić.
- Kao čelik! - reče Milena. Majstor otkopča dugme na Mileninoj bluzi i gurnu unutra
ruku.
- Sve me oće u životu: i jak sam, i lep, i ženske su tu, ali ta prokleta para me nikako neće!
- reče Majstor. Na vratima se pojavi pas. Dečak mu baci kosti.
- Otkud ova džukela? - upita Majstor mršteći se.
- To je ®ućko ... - odgovori Petlić. Majstor od početka nije krio da mu se ne sviđa što se
®ućko mota oko barake. Kad je Petlić iz kuhinje "Motela" ukrao lonac džigerice za psa,
Majstor se razbesne:
-Šta ti misliš? Da možeš i zvezde da drpiš s neba!? Zar da se zbog te ubazdele džigerice,
umesto na moru, sunčamo u zatvoru! Majstor je nastavio svoj stari posao: da krade.
Glavni pomoćnik postao mu je Petlić. Majstor je razrađivao plan i čuvao stražu, a Petlić
je, nečujan i pokretljiv kao mačka, obavljao završni deo: krao. Majstor i Petlić su upadali
u stanove, kancelarije i magacine i odnosili sitnije a vredne stvari: tranzistore, foto-
aparate, nakit, satove, mirise. Ukradene predmete Majstor je, uz pomoć svojih brojnih
prijatelja, rasturao u okolnim mestima. Pribojavajući se da ne budu uhvaćeni, dva
prijatelja su u nevolji krala manje vredne predmete: pumpe i diname za bicikle,
automobilske gume, lustere, akumulatore, električne kablove, drvenu građu, gvožđe za
betonske ploče ... Majstor je dobro znao šta se može prodati. Kad je Petlić doneo beli
telefon, vrlo modernog ohlika, Majstor mu rece:
- Oni kojima je potreban ovakav telefon ne kupuju ga od takvih kao što smo nas dvojica!
Zalizani momak se razbesneo na Petlića kad su zbog psa u jednoj krađi ostali praznih
ruku. Majstor je obećao jednom kafedžiji mlado jagnje. Veliki i slabo napravljeni tor, u
kome su jagnjad čekala da budu utovarena za Grčku, čuvao je dežmekasti čičica. Stalno
držeći na oku čičicu, koji je dremuckao u stražarskoj kućici, Petlić i Majstor su upali u
tor, zgrabili oveće jagnje i nabili ga u džak. Kad su hteli da se prebace preko ograde,
među jagnjad je uskočio ®ućko, radosno lajući što je pronašao Petlića. Jagnjad se, uz
tutnjavu, preplašeno zbila na sredini tora. Čičica je s puškom istrčao iz kućice. Majstor i
Petlić su jedva stigli da puste jagnje iz džaka i umaknu preko ograde u mrak.
- Sad oderi tu džukelu i odnesi je kafedžiji! - jetko dobaci Majstor Petliću. Sutradan su se
dva prijatelja se psom popela u putnički voz. Sišli su u Ušću, mestašcetu udaljenom
tridesetak kilometara od varoši. Tu su sačekali voz koji se vraćao za varoš i u njega
uskočili u poslednjem trenutku. Pas je za vozom dugo trčao, sve dok nije zaostao na
jednoj okuci. U baraci je Milena već bila pripremila jelo i piće: kao da su se Majstor i
Petlić vratili iz dobro obavljene i unosne krađe.
- Bila je to teška džukela! - reče Majstor, uzimajući flašu s rakijom.
-Ionako nisi mogao da ga povedeš na more! - dodade Milena, čupkajući Majstora za
grudi.
- Šta si se uhvatio za tog psa? - upita Majstor. - Milena, trebalo bi srediti da Petlić ubode
nešto, inače će večito ostati klinac!
- Ostaće on klinac, pa ubo i britansku kraljicu! - kaza Milena.
- Nabaviću ti drugog psa! Većeg i lepšeg! - reče Majstor, zavlačeći ruku Mileni pod
suknju. Petlić ni reči nije progovarao. Držeći glavu među rukama, nepomično je sedeo na
krevetu i zurio u jednu tačku na zidu.
- Šta si se snuždio? izađi malo i prošetaj! Baš je lepa noć!
- reče Majstor, izvuče ruku ispod Milenine suknje i pomirisa je.
- Sviđa li ti se moj novi dezodorans - upita Milena. Petlić izađe u mrak. Preko reke, na
blagoj padini bleštala je kao groblje usnula varoš. iz grmlja iznenada iskoči pas. Petlić mu
pođe u susret. Dečak i pas se sudariše i padoše u travu. Pas zaskiča, vlažeći jezikom
Petlićevo lice. Petlić ga čvrsto privi uz sebe.
- Mali moj ! - šapnu Petlić. Majstor je bio besan. On ili pas! Valjda je i samom Petliću
jasno - govorio je Majstor - da zbog psa u prvoj krađi mogu biti uhvaćeni.
- Šta da radim? - upita Petlić.
- Ja ću to da sredim! - reče Majstor. Zalizani momak je odveo psa na reku, zavezao mu
veliki kamen oko vrata i gurnuo ga u mutnu i brzu vodu. Pas se još iste večeri vratio u
baraku.
- Teške li džukele! - reče Majstor.
- Vezaću ga! -- predloži Petlić, ne skrivajući da se raduje što se ®ućko vratio. Petlić je
kupio kaiš i vezao ®ućka za topolu. Dok je dečak bio u blizini, pas je mirovao. Čim bi se
dečak udaljio stotinak metara, pas je grizao lanac i šapama pokušavao da skine
okovratnik, neprestano cvileći. Petliću se činilo da će se pas ugušiti. Majstoru i Petliću
posao nije cvetao. Odavno ništa nisu radili.
- Da mi je samo da stignem do mora, lako bih ja tamo! - uzdisao je Majstor. Zalizani
momak je poveo Petlića u novu krađu. Nekom od Majstorovih mušterija bile su potrebne
četiri tapacirane stolice. A takvih stolica bio je pun veliki magacin pored reke. Već
danima je padala kiša. Noć je bila mračna. Majstor je na oku držao stražara koji je
večerao pored peći. Petlić se na samoj obali reke provukao kroz žicu, nečujno obio
pomoćna vrata i izneo dve stolice, prebacivši ih preko ograde u ruke čoveku čiji je kombi
bio stotinu koraka odatle. Majstor dade Petliću znak da može da pođe i za preostale dve
stolice. Tek što Petlić uđe u magacin, u blizini stražarske kućice odjeknu lavež, pomešan
s radosnim skičanjem. U mraku se uz tresak porušiše neke daske. Iz kućice istrča stražar.
Petlić izlete iz magacina i provuče se kroz ogradu, ostavljajući na žici parčiće košulje.
- Stoj! - uzviknu stražar i opali metak u vazduh.
- Sve me oće, ali ta prokleta para nikako neće! - prošaputa Majstor, šćućuren u šibljaku,
stotinu metara od magacina. Petlić se baci u reku. Nadošla i brza voda ga povuče prema
sredini. U ramena i glavu udaralo ga je granje koje je reka nosila. Voda povuče Petlića u
dubinu. Petlić se zagrcnu, gubeći dah. Poigravajući se s njim kao sa slamkom, voda ga
izbaci na površinu i ponovo povuče u vrtloge. Osvetljena varoš letela je prema nebu. Na
obali reke cvileo je ®ućko, jednako se vrteći u krug.

Drvo koje ne lista

Sudijina priča

U noći između osmog i devetog, Milan Pavlović, zvani Šraf, osamnaest godina,
besposličar, uz pomoć auto-mehaničara Petra Lalića, zvanog Ladžo, oženjenog, oca dvoje
dece, opio je u Lalićevoj kući sedamnaestogodišnju Dušu Sestić, učenicu frizerske škole,
i napastvovao je. Tako je po tužbi, tako je i po lekarskom nalazu. Sve troje su tu. Tu je za
svaki slučaj - ako ne ispadne kako treba - i smrknuti Pavle, saobraćajni milicioner, Dušin
rođak. Nekoliko puta sam morao da opomenem tu bitangu, Šrafa, da izvadi čačkalicu iz
usta. On se pravi da ne čuje, gleda negde kroz prozor, i reči ne progovara. Tek kad sam
zapretio da ću ga izbaciti iz sudnice, ispljunuo je čačkalicu. Malo posle toga izvadio je
drugu i počeo da čisti svoje ogromne nokte. Bitanga! Auto-mehaničar Ladžo se blentavo
kezi. Nisam video ružnijeg i ljigavijeg čoveka. On je bio najsrečniji kad je Šraf
klimanjem glave potvrdio da uzima Dušu za ženu. Smrknuti Pavle se razvedrio i poljubio
mladence, slegnuvši ramenima, kao da je hteo da kaže: da nije mladosti-ludosti, do ovog
ne bi ni došlo. Duša je, sve vreme, prebacivala nogu preko noge, otkrivajući gole butine.
Balavica! Mala frajla! Bilo me je sramota da pogledam u tom pravcu. Ona je osetila da
mi je nelagodno, da sam zbunjen, pa je počela da se pakosno smejulji. Bezobraznica!

Ladžova priča

Nisam ja kriv što Duša nosi kratku suknjicu, povrtaljku, te joj se vidi pupak i bele
džigerice. A oči joj igraju ko uštipci na zejtinu. I nisam kriv što je Šraf slepac za ženske.
Njemu je preče da glođe ono drvo i piljka oko svojih riljeva na prstima! Nikako mi nije
jasno šta cure nalaze u tim ljigavim glistama!? I nisam ja kriv što je to veče osula kiša,
kao iz kabla, pa se Šrafu nije faćkalo po mokroj travi i kojekakvim budžacima, no banuo
u moju kuću, jer je znao da mi je žena s decom u tazbini. Posle flaše žeženjarke, pitao
sam Šrafa da li se on ozbiljno zabavlja s Dušom.
- Ma kakvi - veli - ona ga juri, ne zna kako da je se otarasi, prilepila se uz njega kao čičak
uz nogavicu.
- Bi li je namestio bratu? - priupitam ga. Njemu nezgodno. Neće. Na drugarstvo ne mogu
da ga izvatam. Jedino mi ostalo da ga pecnem kako on, u stvari, i nije frajer. Ne može to
da mi učini, a ne što neće!
- Ma idi! Mala će ako ja kažem da se popne gola na bagrem ispred kuće - kaže Šraf. Dok
je Šraf bljuvao na stepeništu, ja se ušunjam kod Duše, koju smo već ranije poslali na
spavanje. Zakleo bih se da me je prepoznala, ali se nije bunila. Izgrebala me je po leđima
kao mačka. Čak mi je nekoliko puta šapnula "maco, ljubavi moja!". Pravom majstoru, a
ne onoj glisti. Posle sam doveo Šrafa. Kako je blesav, hteo je da legne s čačkalicom. Ja
sam mu je izvadio iz usta. Sutradan sam saznao da je Duša bila u miliciji. Sledio sam se
kad sam čuo da me - i da nisam pipnuo frizerku - čeka najmanje tri godine bajbukane,
samo zato što je to bilo u mojoj kući. Jedini spas je bio da Šraf oženi Dušu. On nije hteo
ni za živu glavu. Zar na taj štos da se uhvati najveći varoški dasa!? Kako bi mogao od
srama da se pojavi na ulici!? A i ja sam mu one noći bio sumnjiv, mada sam se kleo da
frizerku ni prstom nisam pipnuo. Pristao je tek kad sam mu izbrojao sto crvenih -
milionče. Nije bilo druge. Glista! Tako bih se i ja ženio! Da drugi plaća, a ja da glođem
čačkalice! A za sve je kriva Duša. Nisem znao da ti i ženske koje nose suknje do pupka i
kojima šiljčić viri iz očiju mogu doći glave.

Dušina priča

Te noći bila sam neobično raspoložena, vesela. Valjda zbog kiše. Čim pada kiša, načisto
se raskravim. Kad sam se probudila, dugo nisam mogla da shvatim gde sam: druga soba,
druge stvari. Grlo mi suvo, a glava buči, velika kao kuća. Pored mene spava Šraf. Pipnem
se: gola! Ucvikam kad se setim da sam kod kuće morala da budem još sinoć, najkasnije
do jedanaest. Drmnem Šrafa, zovnem ga "Maco", on otvori jedno oko, pa opet padne u
nesvest. Ništa od njega! Na vratima se pojavi klempavi auto-mehaničar. Rascepao usta od
uveta do uveta. Ošinem ga pogledom i on šmugne nazad. Obučem se (jedva sam našla
gaćice) i pojurim kući. Usput smislim da kažem da sam spavala kod drugarice. Kuća cela
na nogama. Tu i čika-Pajo, u uniformi! Cela priča o drugarici začas pade u vodu.
Priznadoh da sam bila sa Šrafom.
- S kim je našla? S barabom i besposličarem!? - hukće otac.
- A možda deca ništa nisu radila? - veli majka, a stalno me pogleduje nadajući se da ja
nešto kažem. Čika-Pajo me odvede kod lekara. Svadba je bila sledeće nedelje. Kolača
sam se najela do mile volje. Posle im je bilo muka. Smučilo mi se i od silnog ljubakanja s
raznim strinama, tetkama, babama, tečama ... Već prvog dana svekrva mi je utrapila da
čistim kuću, spremam ručak i perem veš. Šraf me nigde nije izvodio. A čeznula sam da s
njim, kao nekad, stojim na ulici i brbljam s prolaznicima. Šraf je stalno stajao na ulici.
Šraf se kasno vraćao kući. Malo je razgovarao sa mnom. Voleli smo se ćuteći. Ako je bio
grub i škrt na rečima, u telu i dodirima nije. Jednom, misleći da spavam, plakao je nada
mnom kao malo dete. Ja sam znala da me Šraf voli i da je lud za mnom. Ali ni u snu
nisam mogla verovati da on - to drvo sa ulice koje ne lista, taj dasa koji, da svet propada,
ni prstom ne bi mrdnuo i izvadio čačkalicu iz usta - može da plače!

Priča Šrafovog brata

Lovu blesavog auto-mehaničara spiskali smo po kafanama. Sjajno smo se psevodili.

Šrafa su izokola peckali za ženidbu.
- Šta ga briga - govorio sam mu - svadba ga nije ništa koštala. A malu neka otera posle tri
meseca. ®ena ima kao kupus salate. Jedno veče Šraf drema u kujni.
- Što ne spava sa ženom? - pitam ga. Mrzi ga. Ako mi je po volji, mogu da ga odmenim -
veli mi. Ja uđem. Ionako sam imao pik na nju, jer se pravila nevinašce kad god sam joj se
nabacivao. Kao da smo Šraf i ja mutavi pa ne znamo da je spavala s Ladžom. Ona ne da
ni primaknuti joj se! Nasta vriska. Probudi se i majka, poče da pita šta se to dešava. Ja se
malo pritajim. Ne mogu za dugo. Načisto sam se uspalio. Velim Šrafu da joj kaže da se
on ne ljuti, da on dozvoljava. On me iznenada ščepa za vrat, umalo da me udavi. A u
očima mu vidim: zaklao bi me kao pevca. Uopšte ga ne razumem. Šta sad on ima da
brani frizerku i da se pravi da je voli kad cela varoš zna da je s njom prvu bračnu noć
proveo Ladžo!? Još isto veče Duša je spakovala svoje prnje i otišla. To je trebalo i ranije
da uradi.

Priča uličnog čistača cipela Mula

Tog dana Šraf se, kao i obično, naparkirao blizu mog sandučeta, preko puta lipe. Vadi iz
džepa dve čačkalice: jednu u usta, drugom čisti nokat. Uvek sam se pitao: šta će mu
čačkalica u ustima, kao da svakog dana klopa pečenje. Večito je glodao čačkalicu. Nije je
skidao ni pred milicijom ni pred predsednikom opštine. Naiđe Ladžo i stavi nogu na moje
sanduče.
- Čujem da ti je žena pobegla, Šrafe! Sad si opet momak! Sad možemo da budemo dobri
drugari: više nije važno da li je istina ono što se zuckalo o tvojoj ženi i meni - veli Ladžo
pakosno se smejući. Šraf ćuti a onda pogleda u nebo.
- Otkud patke? - kaže Šraf. Zablesi Ladžo u nebo, a zablesih i ja: stvarno sam misio da
lete patke. Ne videh kad Ladžu sinu pesnica među oči. Opruži se Ladžo preko mog
sandučeta, razgazi mi imalin i sav se isprlja. A Šraf mirno čisti nokat. Samo je čačkalicu
prebacio u drugi kraj usana. Ladžo se rasparidža kao razjareni bik.
- Je li to za ono milionče koje si mi izvukao, glisto jedna? - upita Ladžo. Šraf se izmakne
i fijukne levom rukom - auto-mehaničarevo uvo presečno kao žiletom.
- Noktom, kurvo! - besni Ladžo. Šral fijukne opet - i drugo Ladžovo uvo se izrita kao
šifonske gaće. Puče Šrafu nokat. To kao da ga razjari, pa potkači auto-mehaničara i
desnom, da se ovaj načisto opruži preko sandučeta. Šraf mu priđe i zabode čačkalicu u
uvo, kao minđušu. Ne znam šta mu bi da to učini od čoveka. Ladžo je stvarno hteo da
bude s njim drugar. Čak mu je i milionče oprostio. Rano je još za Šrafa. On izmili negde
oko podne i nacrta se na uglu ulice, preko puta lipe. Tu satima stoji, premeštajući se s
noge na nogu. Čačkalicu iz usta ne vadi. Samo još da lista i da ima grane ne bi se
razlikovao od lipo.

Ponoćni voz

Pravo s posla, po završetku druge smene, Simo Kec odlazi u bife na železničkoj stanici.
Tu, ispijajući polako rakiju iz politarskog bokala, ostaje do dolaska međunarodnog
ekspresnog voza koji po redu vožnje stiže oko ponoći. Kad voz stigne, Kec ispred malog
i prljavog ogledala popravi plavu kovrdžavu kosu i izađe na peron. U mraku se naziru
osvetljeni prozori spavaćih kola i restorana. Stanicu osvetljava nekoliko malih i mutnih
sijalica, te Kec u vozu koji se vrlo kratko zadržava stigne da zapazi samo neke
pojedinosti: kelnera s belom košuljom i crnom leptir mašnom, plavokosu ženu u
ružičastoj spavaćici s dubokim razrezom na grudima, odsjaj čaša i tanjira na stolovima,
ilustrovanu reviju na nečijem krilu, lepog mladića koji otvorenih usta udiše oštar
planinski vazduh, baršunasti sjaj zelenog somota na sedištima u restoranu ... Sve te
pojedinosti, na brzinu i u polumraku osmotrene, u Kecovoj mašti se uklapaju u
zaokruženi prizor, pun tajanstvenog sjaja i raskoši, za čim mladić s kovrdžavom kosom
duboko čezne.
- Eh! Eh! - uzdiše Simo Kec i dugo maše za vozom koji odlazi iako mu niko ne uzvraća
pozdrav (ukoliko putnici i mogu da zapaze Kecovu priliku na polumračnom peronu). Kec
se, zagrejan rakijom, upućuje prašnjavim i izrovanim uličicama prema periferiji varoši,
gde u iznajmljenoj sobi živi sa ženom. Kec se oženio pre godinu dana. ®enu, Maru,
upoznao je na saboru u obližnjem selu. Kecu su u oko pale Marine čvrste i ogromne
grudi. Nije ni obratio pažnju na njene mišićave i krive noge i široka i otromboljena usta.
Dvaput nedeljno, s prvim sumrakom, Kec se uvlačio i nisku štalu, u kojoj je Mara hranila
svinje. U tesnim jaslama, dok su mu se buve uvlačile u nogavice, Kec je, zadižući suknju
Mari preko glave, nabijao lice među tople i jedre ženske grudi.
- Koso vilovita! Anđelčiću lepi! - gušila se Mara ispod haljine, grčevito mrseći Kecovu
kosu. Plašeći se da neko ne nabasa u štalu, Kec se, okrvavljenih kolena, brzo dizao i
bežao u mrak.
- Što si takav!? Ostani još malo! - govorila je za njim Mara. U štalu je jedne večeri upao
Marin brat. Kec je odgurnuo mladića s vrata i izleteo napolje, izgubivši u balezi levu
cipelu. Sutradan se u Kecovom sobičku pojavio komandir milicije Pavle, Marin stric. Na
sto je spustio Kecovu cipelu, uvijenu u novine. Cipela je mirisala na balegu.
- Sve je luđa ova mladost! Niste mogli da se strpite dok se ne venčate! Hvala bogu što
sam ja čovek koji razume današnju mladež! - reče Pavle i, ne sačekavši da Kec bilo šta
kaže, nastavi:
- Ovaj sobičak je mali za miraz koji ti Mara donosi. Ni pola nameštaja ovde ne bi stalo!
Tri krave koštao je taj nameštaj! Ali je dobar! Takav nema ni predsednik opštine! Praćen
lavežom pasa, Kec stiže do nedovršene kuće u čijem prizemlju je njegova soba. Prozori
sobe su osvetljeni. Mara drema na stolici, sa glavom na stolu. Čim čuje škripu vrata,
Mara ustaje, iz rerne izvlači iskrzanu šerpu i stavlja je na sto, na kom je već iznesena
korpa s hlebom, tanjir, viljuška, nož i papirnata salveta. Promrmljavši "zdravo", Kec seda
za sto i privlači šerpu. Tanjir odgurne na sredinu stola. Kec jede punih usta. Mast mu se
cedi niz bradu i kaplje na pantalone i linoleum.
- Ja gotovo zaspala! - kaže Mara. Kec ćuti.
- Šta ima novo u varoši? - pita Mara.
- Šta bi imalo novo? Ništa! - sleže Kec ramenima. Mara mu prilazi s leđa i miluje ga po
kovrdžavoj kosi.
- Neka! - kaže Kec. Mara ga i dalje miluje, praveći nove kovrdže.
- Skloni se, ženska glavo! Ne daš mi na miru ni da večeram! - kaže Kec dok mu iz usta
pršti mast i pljuvačka. Mara odlazi na krevet i počinje tiho da plače, brišući suze krajem
čaršava.
- Opet cmizdriš!? - kaže Kec ne podižući glavu iz šerpe. - Htela si da se udaš, pa makar i
na silu! A govorio sam ti, ženska glavo, da je brak gadna stvar!
- Šta sam ti skrivila!? Ne daš mi ni da te po kosi pomilujem! - jeca Mara.
- E, ošišaću se, da znaš! - kaže Kec i odgurne šerpu, brišući usta i bradu rukavom bluze.
Mara ustaje i donosi iz ugla lavor s čistom vodom i peškir. Kec izuva cipele i čarape i
svlači pantalone, bluzu i košulju: ostaje u dugim pamučnim gaćama i plavoj potkošulji,
zaprljanoj na rokavima i grudima. Mara skuplja cipele i čarape i iznosi ih napolje, na
prag, jednako šmrkćući.
- I da znaš: ne volim te! - nastavlja Kec. - Vidiš kakva si! Ružna: usta kao prevrnuta
čarapa, noge kao u fudbalera! Ti si mi zatrovala život! Ti! A bio sam se spremio da
otputujem odavde. Ko zna koji bi mene vozovi sada nosili! Kec umoči noge u lavor,
stresajući se od dodira s hladnom vodom. Češući se pospano po stomaku, on dugo brčka
noge.
- Vidim ja da si ti mangup ... Reći ću ja strika-Paji - govori Mara, slažući preko naslona
stolice Kecove pantalone, blusu i košulju. - Lutaš noću!
- Ma nemoj! Da neće tvoj stric da mi zabrani da lutam!? - kaže Kec.
- Ko zna šta ti radiš noću!? - nastavlja Mara. - Pre nekoliko večeri obijena je trafika.
- Kakve ja veze imam s trafikom!? - čudi se Kec.
- Ne znam ja gde ti lutaš ... A neko je nedavno dinamitom tukao ribu u reci. Još nije
uhvaćen! - kaže Mara, vraćajući šerpu na šporet a hleb i neupotrebljenu salvetu u orman.
- Nećeš valjda da kažeš da sam ja bacio dinamit u reku!? - pita Kec krsteći se.
- Ne znam ja! Stric mi je još rekao da neko stalno čupa saobraćajne znake i razbija ulične
sijalice! - nastavlja Mara čisteći sto.
- Idi bestraga, ženska glavo! - kaže pospano Kec. - Baš me briga za tvog strica! Kec
izvlači noge iz lavora i za trenutak ih stavlja na peškir, a onda odlazi prema krevetu. Na
linoleumu ostaju tragovi njegovih mokrih stopala. Kec se uvlači u krevet i okreće prema
zidu. Mara u velikom loncu pere šerpu i viljušku. Jecaji i šmrktanje mešaju se sa
zveckanjem posuđa.
- Gasi svetlo! Ne mogu da spavam! - kaže Kec. Mara okreće prekidač, svlači se i leže
pored Keca.
- Ne znam ja ... Samo ću reći strika-Paji da lutaš noću! - kaže Mara. Kec na svom vratu
oseća toplotu teških Marinih grudi. On se okreće prema ženi i zavlači joj ruku u razrez
spavaćice. U mraku Kecu iznenada iskrsne slika plavokose žene u roze spavaćici koju je
video na prozoru spavaćih kola.
- Pusti me! Šta me diraš kad sam ružna! - brani se Mara. Kec se nadnosi nad ženu i vrlo
lako joj, po navici, zadiže spavaćicu iznad grudi, preko glave. Raspaljen rakijom, Kec
ispoljava žestoku i brzu strast, gušeći se među Marinim grudima. Brže nego što je i sam
očekivao, kao da je u štali u kojoj žuri plašeći se da neko ne nabasa, Kec dolazi do
oduška.
- Jao, slatka majko! - zagrca Kec, opuštajući se za trenutak na Marinim grudima. Mara ga
grčevito privija uz sebe. Kec se odlučnim trzajem oslobađa iz njenog zagrljaja, svaljuje se
pored nje i okreće glavu prema zidu.
- Što si takav!? Što tako brzo? ... - šapće Mara, milujući mu kosu i ljubeći ga po vratu.
- Pusti me! Šta me maziš, ženska glavo!? Nisam dete! Spava mi se! - odgurne je Kec i
tone u san. Mara mu okreće leđa i ponovo jeca:
- Reći ću ja strika-Paji ... da zna kako lutaš noću! Jeste! Pre nekoliko večeri neko je lupao
profesorici Mili na prozor i neko je izgazio sve cveće u parku! Jeste! - govori Mara. Kec
je već zaspao: on bučno hrče, šireći zadah rakije. Samo mu se ponekad otme uzdah. Mara
se okreće prema Kecu i, pazeći da ga ne probudi, ljubi ga po vratu i kovrdžavoj kosi.
- Svilo moja vilovita! Anđelčiću moj lepi! - šapće Mara.