1.

Pojam tehničkog saznanja

Za označavanje tehničkog saznanja koriste se termini tehnika i tehnologija, tehnika u Srednjoj i Istočnoj Evropi,
a tehnologija na engleskom govornom području. Reč tehnika potiče od starogrčke reči techne što je označavalo
mehaničku veštinu, zanat, spretnost, kao i nauku i umetnost. Reč tehnologija nastala je od reči techne i logos
(um, razum, mišljenje) pa je tehnologija misao, odnosno znanje o mehaničkim veštinama. Neki autori smatraju
da treba praviti razliku između tehnike i tehnologije jer tehnika označava materijalna sredstva, a tehnologija
pored materijalnih sredstava i postupke korišćenja tih sredstava, međutim takvo tumačenje je neosnovano, jer
sva tehnička sredstva, uključujući i primitivna sadrže postupke i upustva njihovog korišćenja. Najveći broj
naučnika smatra da imaju istovetno značenje, tj. sistematsko, najčešće teorijsko znanje o tehničkim
delatnostima. Tehnologiji i tehnici se često u svakodnevnoj upotrebi pa i u nauci daje šire i neprecizno značenje
da podrazumevaju način obavljanja neke delatnosti bez obzira da li je taj način uslovljen tehničkim sredstvima ili
društvenim odnosima i kulturnim normama, pa se tako govori o fudbalskoj tehnici, tehnici učenja, pamćenja…
Takvim izjednačavanjem tehnike i tehnologije sa načinom obavljanja neke delatnosti bez obzira da li je
uslovljeno tehničkim sredstvima ili drugim faktorima, pod tehnikom i tehnologijom bi se podravumevale sve
ljudske delatnosti, pa je takvo tumačenje naučno neosnovano, neprezicno i preširoko, čime tehnika gubi svoj
saznajni značaj. Značenje tehnike i tehnologije treba zadržati za tehnička sredstva i načine obavljanja praktičnih
delatnosti na osnovu tih sredstava.
Tehničko znanje obuhvata ideje, stavove i principe, koji objašnjavaju način stvaranja i funkcionisanja
materijalnih sredstava, materijalna sredstva zasnovana na tim idejama i principima, kao i postupke korišćenja
tih sredstava radi ostvarenja određenih praktičnih ciljeva.
Tehničko saznanje ima dve dimenzije:
- Teorijsko-saznajna - nastojanje tehničkog saznanja da racionalno iskustvenim putem otkrije objektivne
osobine određenih pojava i principe međusobne povezanosti tih pojava, sa ciljem stvaranja materijalnih
sredstava.
Najbitnije osobine tehničkog saznanja su:
Objektivnost - nastojanje da se otkriju realne osobine pojava i da se one adekvatno teorijski izraze, odnosno
objektivni deo tehničkog saznanja sadrži samo one stavove koje je moguće eksperimentalno proveriti.
Opštost - nastojanje da se ispitivanjem osobina pojedinačnih pojava, otkriju zajedničke osobine cele klase
pojava, pri čemu je cilj tehničkog saznanja otkrivanje suštinskih osobina pojava.
Preciznost - adekvatno izražavanje osobina neke pojave, kako opštih tako i najsitnijih delova te pojave.
Sistematičnost - povezanost tehničkog saznanja na osnovu određenih principa u jednu logičku povezanu celinu.
- Materijalno-praktična - nastojanje tehničkog saznanja da na osnovu teorijskih principa konstruiše tehnička
sredstva koja praktično funkcionišu i zadovoljavaju konkretne potrebe ljudi.
Tehničko saznanje mora posedovati:
- materijalni oblik - Tehničko saznanje ima prevashodno materijalni karakter i ono je u pravom smilsu tehničko,
tek kada je izraženo u obliku konkretnog materijalnog sredstva.
- praktično-instrumentalni karakter - usmerenost tehničkog saznanja na rešavanje određenih praktičnih
problema. Tehničko saznanje uglavnom je usmereno na praktično menjanje sveta prema ljudskim potrebama,
za razliku od teorijskog koje je usmereno na objašnjenje sveta.

2. Izvori tehničkog saznanja

Pošto je čovek jedino živo biće koje svesno pravi oruđa kojim deluje na prirodu da bi zadovoljio svoje potrebe,
Marks je smatrao da se čovek može odrediti i kao biće koje pravi oruđa. Neki autori smatraju da se čovekova
težnja za pravljenjem oruđa, a time i tehnike ogleda u njegovoj biološkoj i fizičkoj slabosti, odnosno
nesposobnosti da preživi u prirodnim uslovima. Po Gelenu, tehnika predstavlja kompenzaciju čovekovih
biofizičkih nedostataka u preživljavanju i svojim razvojem, ona je veštački povećavala čovekovu moć i
sposobnost u prilagođavanju prirode. Na primer, strela i koplje nadoknađuju nedostatak čovekove brzine u
lovu, mlin nedostatak čovekove fizičke snage u obavljanju teških poslova.
Pored biofizičke slabosti ljudi, najznačajniji podsticaji za razvoj tehničkog saznanja su:
- Proizvodno-praktične potrebe ljudi - najznačajniji izvor razvoja tehničkog saznanja.
Najveći broj tehničkih sredstava nastao je kao rezultat nastojanja da se reše određeni praktični problemi,
zapravo, osnovni izvor za nastajenje i razvoj tehničkog saznanja jesu praktične društvene promene za nekim
tehničkim sredstvom. Npr. vodenice vetrenjače su nastale da bi ljudi brže mleli žito, mašine za štampanje knjiga,
kako bi se ubrzalo njihovo umnožavanje i tako zadovoljile potrebe ljudi za razmenom ideja, znanja i poruka itd.
Puno tehničkih pronalazaka nastalo je "pre vremena" i njihova suština i praktični značaj nisu bili odmah
shvaćeni. Iako su postojale potrebe za korišćenje tih pronalazaka, njihovi stvaraoci imali su velikih poteškoća da
ubede potencijalne korisnike u njihovu praktičnu vrednost. Npr. iako su braća Rajt (tvorci prvog aviona) upešno
praktično demonstrirali let, kongres SAD-a je zabranio trošenje sredstava na eksperimente sa letelicama koje
nikada neće moći da lete, kada je Markoni ponudio svoj prvi model radio prijemnika italijanskim i engleskim
vlastima, one nisu bile zainteresovane za njegovo patentiranje, uprava britanske vojske da je njihov način slanja
poruka pomoću ljudikoji su razmešteni na određenim rastojanjima sasvim dovoljan za vojne potrebe i da ne
žele da imaju bilo kakve veze sa ludom idejom o slanju poruka putem žice, međutim, Markoni je zahvaljujući
pomoći uprave britanske pošte koja je shvatila značaj ovog pronalaska uspeo da ga patentira itd.
Ljudske potrebe su dinamičke, stalno se razvijaju, proširuju i menjaju i svojim dinamičkim karakterom
predstavljaju stalni podsticaj razvoju tehničkog saznanja. Npr. u srednjem veku su kočije u potpunosti
zadovoljavale ljudske potrebe u pogledu brzine, a početkom 20.veka automobili koji dostižu brzinu 50km/h, a
danas automobile sa brzinama od 200 km/h, lokomotive sa brzinom od 400 km/h i avioni sa brzinama preko
1000 km/h.
- Naučno saznanje - Naučno saznanje u prošlosti nije predstavljalo podsticajni izvor za nastajanje i razvoj
tehničkog saznanja, iz dva razloga:
* predmet naučnog saznanja nije bio racionalno proučavanje konkretne stvarnosti, jer je nauka imala prezir
prema empirijskom proučavanju stvarnosti, cilj joj je bio da misaonim udubljivanjem otkrije suštinu sveta bez
racionalnog proučavanja stvarnosti, a takvo saznanje nije moglo biti osnova za nastajanje tehničkih pronalazaka
i tehničkog saznanja.
* čak i kada je nauka racionalno proučavala stvarnost, to saznanje nije bilo dostupno tehničkim stvaraocima i
nije moglo biti izvor tehničkog saznanja, jer nije postojala nikakva veza između naučnika i tehničkih stvaralaca
U 19. veku dolazi do uspostavljanja saradnje između naučnog i tehničkog saznanja, koja se manifestuje u dva
vida:
* nastojanje pojedinih tehničkih stvaralaca da određene problem u konstrukciji složenijih pronalazaka rešavaju
obraćanjem za pomoć naučnicima i saradnjom sa naučnicima
bavljenje mnogih naučnika praktičnim problemima
Danas su naučna saznanja iz oblasti fundamentalnih nauka veoma značajan faktor za razvoj tehničkog saznanja,
zapravo i najsloženija fundamentalna otkrića mogu imati praktičnu svrhu i mogu biti osnova za konstruisanje
sredstava koje služe za zadovoljenje određenih praktičnih potreba ljudi.
- Kontinuirani razvoj tehnike - Tehnika u svom razvoju poseduje određeni kontinuitet. Svaki prvobitno stvoren
tehnički pronalazak predstavlja samo polaznu saznajnu osnovu za dalja usavršavanja tog pronalaska, zapravo
prvobitna tehnička rešenja jesu osnosa za nastajanje novih tehničkih saznanja. Tehnika se razvija po
geometrijskoj progresiji i zapravo što je neko društvo tehnički razvijenije ima povoljnije preduslove za još brži
razvoj tehnike.
- Komplementarnost tehnike - mogućnost da se tehnički pronalasci, stvoreni za rešavanje praktičnih problema
u jednoj oblasti, primene u celini ili sa manjim modifikacijama za rešavanje problema i u nekoj drugoj oblasti. Na
primer, mlinovi su se do 12. veka koristili za mlevenje žita, a od 13. veka se sa određenim promenama koristi i u
drugim poslovima, pa imamo mlinove za mlevenje voća, mlinove za vajanje, pranje i bojanje tkanina itd.
- Tržišna konkurencija - U modernom društvu najznačajniji podsticaj za razvoj tehničkog saznanja predstavljaju
ekonomski interesi kompanija, koje koriste tehničko saznanje kao veoma važan faktor u povedanju
produktivnosti rada i sticanju bogatstva. Kompanije koriste tehnologije kao sredstvo u proizvodnji različitih
proizvoda koje pradaju na tržištu i time stiču velike profite, a sa druge strane prodaju tehničko saznanje u vidu
licenci drugim kompanijama. Kompanije u modernim tržišnim privredama primorane su na stalno usavršavanje
vlastitih tehnologija, jer jedino tako mogu da izdrže tržišnu konkurenciju. U liberalnim privrednim sistemima u
kojima vlada slobodna konkurencija između kompanija, na tržištu mogu opstati i razvijati se samo one
kompanije koje smanjuju troškove proizvodnje, a proizvode sve kvalitetnije proizvode.
- Praktično eksperimentalna radoznalost tehničkih stvaralaca - U podsticajne psihološke osobine za razvoj
tehničkog saznanja spadaju:
* Kreativnost - posedovanje potreba i želja da se stalno traga za stvaranjem nečeg novog, u osećanju lepote i
ličnog zadovoljstva kada se radi na otkrivanju tajni, kao i sposobnost da se između različitih činjenica, pojava i
ideja i iskustvenih sadržaja uspostavljaju veoma različite logičke veze.
* Maštovitost povezana sa ekperimentalnom radoznalošću - posedovanje sposobnosti da se misli o mogućoj, a
ne o postojećoj stvarnosti i težnja da se te misli eksperimentalno provere. Ogroman broj značajnih pronalazaka
nastao je zahvaljujući maštovitosti tehničkih stvaralaca, ali je mašta kod njih bila povezana sa
eksperimentalnom radoznalošću, zapravo osobina tehnički stvaralaca nije da maštaju radi mašte, već nastoje da
svoje i tuđe ideje pretvore u realnost.
* Upornost i strpljivost - posedovanje sposobnosti da se dugo i intenzivno radi na određenom problemu, čak i
kada se ne vidi kraj istraživanja i kada su očekivani rezultati neizvesni.
* Sistematičnost i metodičnost - posedovanje sposobnosti da se u svakom istraživanju postavlja precizan cilj i
precizan operacioni plan istraživanja, kao i da se postepeno i racionalno radi na ostvarenju cilja istraživanja. Iako
unauci i tehnici postoje slučajna otkrića, tehničko saznanje nastaje zahvaljujući sistematičnom radu na
realizaciji prvobitne ideje.
* Posvećenost tehnici i vera u sebe - posedovanje sposobnosti da se u tehničkom stvaralaštvu vidi životni
smisao, kao i posedovanje samosvesti o značaju svog rada i sebe kao ličnosti. Tehničko saznanje zahteva celu
ličnost, a ne povremeno ili delimično angažovanje sposobnosti, čak iako se angažuju celokupne sposobnosti nije
izvesno da će doći do značajnijeg otkrića i tada se javljaju razočarenja, takođe može doći do osporavnja od
strane drugih ljudi i to mogu podneti samo samosvesne ličnosti čiji je smisao života stvaralački rad, a ne
društvena priznanja.

3. Stvaraoci tehničkog saznanja

Najznačajniji stvaraoci tehničkog znanja u prošlosti bili su:
- Zanatlije - ostvarili su najveći deo tehničkih pronalazaka u prošlosti i ne samo das u otkrili nova tehnička
sredstva već su stalno radili na usavršavanju otkrivenih tehničkih sredstava i njihovoj transformaciji za
obavljanje različitih funkcija.
- Daroviti pojedinci - otkrili su veliki broj tehničkih pronalazaka, nisu se posebno bavili tehničkim stvaralaštvom,
ali su uspeli da svoja iskustvena zapažanja pretvore u tehničke pronalaske.
- Tehnički pronalazači (prvi inženjeri) - dali su veliki doprinos stvaranju tehničkog saznanja. Bili su samouko
obrazovani, često su se bavili i filozofijom, nisu posedovali formalno tehničko obrazovanje, jer takvog
obrazovanja nije bilo na univerzitetima i školama, ali su posedovali veliko znanje iz oblasti kojima su se bavili
koje su stekli proučavanjem pisanih izvora i samostalnim eksprementalno istraživačkim radom. Među
najistaknutijim su Heron i Straton iz Aleksandrije, Čang Heng, kineski filozof i pronalazač i Arhimed, grčki
matematičar i pronalazač.
Zanatlije kao stvaraoci tehničkog saznanja
Bernal i Melklejm govore da su do 19. veka, najveći doprinos razvoju tehinčkog znanja davale zanatlije, dok je
udeo naučnika bio veoma mal ii ograničen na pojedine oblasti poput astronomije i matematike. Cilsel govori da
su u periodu od 1300. do 1600. godine postojale tri grupe naučnika: naučnici na univerzitetima, humanisti i
umetnici-zanatlije. Naučnici na univerzitetima i humanisti nisu dali skoro nikakav doprinos razvoju naučnog
saznanja jer su zadržali taj antički prezir prema mehaničkim veštinama, dok su umetnici-zanatlije dale najveći
doprinos razvoju znanja. Oni su prema Ciselu idejni začetnici stvaranja novog racionalnog načina mišljenja i
modernih nauka. Postojale su i zanatlije višeg ranga, koje su imale određeni stepen obrazovanja, koje su stekli
kao šegrti u radionicama svojih majstora, kao što su umetnici-inženjeri koji su dali najveći doprinos razvoju
naučnog saznanja, lekari, graditelji muzičkih instrumenata, graditelji nautičkih i astronomskih instrumenata,
geometri i navigatori. Umetnici-inženjeri su slikali, izlivali statue, gradili katedrale, konstruisali dizalice, kanale i
brane, topove i utvrđenja. Otkrili su nove boje, geometrijske zakone perspective i unapredili određena teorijska
znanja iz mehanike, akustike, hemije, metalurgije, geometrije i anatomije.
Škole za sticanje tehničkog odnosno zanatlijskog znanja nisu postojale. Zanatlijska znanja su se sticala
neposrednim radom u zanatskim radionicama. Tek od 14. veka cehovska udruženja zanatlija u svojim statutima
pravno regulišu proces učenja zanata i uvode razliku između sluge koji uči zanat i kalfe i šegrta kao sluga koji su
već izučili zanat. Razlike su se ogledale u radnim pravima i primanjima.

4. Nastajanje tehničke inteligencije

Sve do kraja 19. veka, najznačajniji stvaraoci tehničkog, pa i naučnog saznanja, bili su pojedinci, a ne istraživačke
organizacije. Početkom 20. Veka u SAD-u pojedinci su bili stvaraoci 80% tehničkih pronalazaka, a istraživačke
organizacije svega 20%.
Danas je situacija potpuno obrnuta u razvijenim zemljama, što je dokaz da je istraživaki rad postao društveno
organizovan i rezultati zavise od organizovanog i sistematičnog rada tehničke inteligencije.
U prošlosti je to bilo potpuno drugačije i razvojni put tehničke inteligencije bio je dug i naporan. Dugo nisu
postojale posebne škole na kojima se moglo steći tehničko obrazovanje, niti izučavati tehnički predmeti u okviru
obrazovnog sistema. Na visokim školama (svetovnim i teološkim) ljudi su se osposobljavali za obavljanje
crkvenih i državnih poslova i na njima su se sticala znanja iz oblasti filozofije, istorije, kulture, teologije i prava.
Tako su se na filozofskoj školi u Atini izučavali predmeti : gramatika, retorika, filozofija i pravo, a tek kasnije
astronomija, geometrija, aritmetika i teorija muzike.
Uzrok za nepostojanje tehničkih škola i tehničkih predmeta je nezainteresovanost vladajude klase za razvojem
tehnike, i u negativnom vrednosnom odnosu prema eksperimentalnom radu, kao i u dogmatskoj teološkoj
interpretaciji sveta. Pod uticajem religioznog pogleda na svet, u nauci je prihvaćeno stanovište da su religiozne
istine o svetu naučno najvrednije i da osnovni predmet naučnog proučavanja treba da budu verske ideje i
stavovi. Proučavanje konkretne stvarnosti smatralo se naučno beznačajnim.
Srednjovekovne vladajude klase (sveštenstvo i plemstvo), zadržale su antički prezriv odnos prema bilok kakvom
naučnom metodu. Upotreba eksperimentisanja, merenja i seciranja, kao istraživačkih metoda smatrana je
ponižavajućom za naučnika. Čak su i neki lekari – hirurzi, npr. Bili mnogo manje cenjeni od lekara koji su se bavili
teoretisanjem. Tako su u Grčkoj škole bile potpuno nezainteresovane za istraživački rad.
Prirodne nauke su dugo bile zapostavljene.
Osnovne nastavne discipline na srednjovekovnim univerzitetima bile su pravo, filozofija, teologija i medicina, a
prirodne nauke uopšte nisu bile zastupljene. Čak i kada su uvedeni kao nastavni predmeti imale su sporedan
značaj u odnosu na pravo, filozofiju, teologiju i medicine. Srednjovekovni univerziteti predstavljali su sredstvo
za očuvanje crkvene hegemonije i pružali su dugo veliki otpor rađanju nove eksperimentalne nauke koja je
polazila od činjenica kao osnove naučnog saznanja.
Ipak, pod uticajem praktičnih potreba, na univerzitetima se vremenom uvode i sve više izučavaju prirodne
nauke, kao i potreba za istraživački rad i naučno rešavanje praktičnih problema. Tako se u 17. i 18. veku sve više
javlja potreba za naučno-istraživačkim radom, koji je zasnovan na konkretnom i praktičnom radu, npr. Za to se
još krajem 16. Veka borio Johan Matesius, stručnjak za rudnike, koji ističe da stručnjaci iz ove oblasti moraju da
imaju praktična znanja, da rukuju spravama za rad, da znaju da računaju, koriste kompas i sl.
Tako se u francuskoj 1794. godine otvara politehnička škola za istraživački rad, a to je i početak osnivanja
tehničkih fakulteta. Cilj je bio školovanje tehničkih stručnjaka, koji bi povezivali praktično tehnička znanja sa
znanjima iz matematikei prirodnih nauka za potrebe proizvodnje. Ubrzo potom su takve škole otvarane širom
Evrope. Tako počinje školovanje tehničke inteligencije na fakultetima u Evropi, kao i borba da se izjednače sa
drugim fakultetima i naukama , koja je trajala sve do kraja 19. veka kad je tehnička inteligencija dobila status
kakav zaslužuje.
Najznačajniji stvaralac tehničkog znanja u modernom društvu je tehnička inteligencija. Svi značajniji pronalasci u
modernom društvu nastali su kao rezultati organizovanog i sistematskog rada tehničke inteligencije. Osnovna
osobina savremenih naučnih pronalazaka prema Peteru Drakeru, jeste složenost i komplementarnost, odnosno
zasnovanost na saznanjima iz različitih naučnih disciplina. Npr. Kompjuteri, motori, kosmičke letelice i drugi
pronalasci nastali su kao proizvod rada i znanja iz više raznih oblasti. Iako je u savremenom društvu znanje
osnovni izvor tehničkih pronalazaka, praktična iskustva su i danas značajan faktor poboljšavanja i usavršavanja
proizvodnje. Zaposleni su u mogudnosti da na osnovu svog praktičnog iskustva uoče nedostatke pojedinih
tehničkih rešenja i da ih svojim predlozima i inovacijama otklone.
Danas u najrazvijenijim kompanijama sveta, poput Tojote, Volkswagena, Simensa i sl. Zaposleni uočavaju
nedostatke i daju rešenja, predloge i inovacije za poboljšanje procesa proizvodnje.

5. Naucno tehnicki potencijal (naučno istrazivački kadar i Nobelove nagrade)

Tehnika predstavlja najznacajniji faktor razvoja drustva i najintenzivnije promene u modernom društvu odvijale
su se pod uticajem razvoja nauke i tehnike. E Gidens je celu eru razvoja čovečanstva uporedio sa jednim danom
u kome od 24 sata tek poslednje sekunde (tj. u 23 sata, 59 minuta i 30 sekundi) počinje razvoj tehnike, ali je taj
napredak veći nego sve što se dogodilo pre toga.
Pod naučno tehničkim potencijalom podrazumeva se broj naučno-istraživačkog kadra, stepen osposobljenosti
naučno-istraživačkog kadra da relativno brzo usvaja i stvara nova znanja u vidu otkrića i izuma, kao i obim i
brzina praktičnog korišćenja, odnosno primene znanja. Stepen razvijenosti naučno tehničkog potencijala i
stepen ekonomske razvijenosti su međusobno razvojno povezani i uslovljeni sto zahteva kategorizaciju
ekonomske razvijenosti zemalja u svetu. U pogledu ekonomske razvijenosti zemlje u svetu se mogu podeliti na
ekonomski razvijene (Severna AMerika, Evropa, Japan), zemlje u razvoju i nerazvijene zemlje.
Naučno-istraživački kadar
Broj naučnika i inženjera, kojima raspolaže jedna zemlja, predstavlja veoma važan faktor stvaranja novih znanja.
Za razliku od starijih epoha, kad su naučna saznanja bila proizvod rada pojedinca, sad je to uglavnom rezultat
organizovanog i povezanog rada velikog broja istraživača. Teško je i postići bilo kakav napredak bez tog
kontinuiranog rada. Što jedna zemlja ima više istraživača, postoji već verovatnoća da će u toj zemlji doći do
većeg broja značajnih saznajnih otkrića i da će se saznanje usprešno razvijati u većem broju različitih oblasti.
Naučno-istraživački kadar počeo je kontinuirano da raste početkom 20. veka u razvijenim zemljama, kao SAD,
Japan, Evropa. U ovim zemljama živi oko 3. 195. 000 naučnika i istraživača, ili 58,3% od ukupnog broja u svetu.
Takvo stanje trajalo je sve do kraja 20. veka. Krajem 20. i početkom 21. veka, u periodu između 1998. i 2003.
godine, broj naučnika imao znatno veći porast u zemljama u razvoju. Kina je imala porast za 72 %, Južna Koreja
63, Singapur 76, Južna Afrika 66%. Broj naučnika i inženjera, kojima raspolaže neka zemlja povezan je sa
njenom ekonomskom razvijenošću i brojem stanovnika. Što je neka zemlja ekonomski razvijenija ima veći broj
istazivača u odnosu na broj stanovnika.
Nobelove nagrade
Nobelova nagrada dodeljuje se od 1901. godine za razne oblasti: fiziku, hemiju, medicinu, ekonomiju,
književnost, mir… pojedincima i organizacijama koji su doprineli svetskom napretku svojim istraživačkim radom,
pronalascima i delima.
Naučno-tehnički potencijal, posmatran preko broja naučnih otkrića i izuma, pokazuje da je najveći broj otkrića i
pronalazaka ostvaren u ekonomski najrazvijenijim zemljama. Najveći broj Nobelovih nagrada za nauku, stoga su
i dobili naučnici iz razvijenih zapadnih zemalja. Od ukupnog broja Nobelovih nagrada koje se daju za fiziku,
hemiju, medicinu i ekonomiju, od 1901. do 1996, naučnici iz Afrike nisu dobili nijednu, a iz Australije samo 2, iz
Azije 4, a iz Južne Amerike 2 nagrade. Naučnici iz SAD-a čak 220 nagrada, ili 45,7%, a od evropskih zemalja
prednjači V. Britanija sa 73 ili 15,2%, Nemačka 62 ili 12,7%, Francuska 27 ili 5,6%, a i veliki broj Nobelovih
nagrada otišlo je u neke male, ali ekonomski veoma razvijene evropske zemlje, kao Švajcarska, Švedska i slično.

6. Naučna produkcija, impact faktor, patentna aktivnost, uspešnost univerziteta

- Naučna produkcija kao indikator uspešnosti naučno tehničkog potencijala pokazuje još izrazitiju
neravnomernost između razvijenih zemalja, zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja u odnosu na
neravnomernost u broju naučnika. Najrazvijenije zemlje (Evropa, SAD I Japan) učestvuju sa veoma velikim
procentom 84,4% (1999), odnosno sa 79,5% (2004) u ukupnoj svetskoj naucnoj produkciji. Naučni potencijal u
najrazvijenijim zemljama i pored blagog pada produkcije mnogo produktivniji od naučnog potencijala u ostalim
zemljama koji pokazuje značajan rast, ali i izuzetnu neravnomernost. Neke zemlje ostvarile su veliki porast, a to
su Kina, Singapur, Južna Koreja, Tajvan… Što se tiče kontinenata, velika je razlika između različitih zemalja sa
istog kontinenta. Srbija je u period između 2000. i 2003. Imala 607 objavljenih radova na million stanovnika, ali
taj broj konstantno raste.
Impact Faktor
Naučna produkcija prema indeksu citiranosti, tj. faktoru uticajnosti, u period od 1999. do 2004. godine pokazuje
da su naučnici iz SAD-a, zemalja EU, Japana i slično bili ispred zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja. Index
citiranosti (Faktor uticajnosti) jeste pokazatelj razvijenosti nauke u jednoj zemlji. Što je neki rad više citiran,
znači da je u saznajnom pogledu značajniji. Radovi iz razvijenih zemalja su više citirani od radova iz zemalja u
razvoju i nerazvijenih zemalja.
Patentna aktivnost
- I najveći broj patenata registruje se u razvijenim zemljama. Razlika je ogromna. Npr. krajem osamdesetih
godina prošlog veka, 15 ekonomski najrazvijenijih zemalja prijavilo je 95% patenata , a ostale zemlje svega 5%. I
sada je slična situacija. Vodeće mesto u pogledu patentne aktivnosti zauzimaju SAD i Japan. Kompanije u
razvijenijim zemljama po pravilu ne patetiraju svoje pronalaske, več ih drže kao poslovnu tajnu zbog straha od
konkurencije. Ponekad se neki pronalazak preventivno patentira, kako bi se zadržala autorska prava u slučaju da
konkurenti dođu do istog pronalaska.
Uspešnost univerziteta
- Uspesnost naučnog kadra na univerzitetima prema Šangajskoj listi, određuje se na osnovu broja diplomiranih
studenata, dobijenih Nobelovih nagrada, broja objavljenih radova u najreprezentativnijim časopisima, a to opet
ukazuje da su zemlje u razvoju 2006. godine imale samo 42 univerziteta među 500 najboljih, dok su ostali
poticali iz najrazvijenijih zemalja. Prema rang listi koju su objavili agencija ,, Times Higher Education’’ i ,,
Thomson Ruters’’, 200 najboljih univerziteta su u SAD-u (72), V. Britaniji (29), Nemačkoj (14), Holandiji(10), a
ostale zemlje imaju neuporedivo manje. Neke male, ali ekonomski razvijene zemlje imaju nesrazmerno broju
stanovnika veliki broj uspesnih univerziteta( Danska, Svajcarska,Sveska, Finska...).
7. Praktična primena naučnih rezultata, materijalna sredstva, Srbija i društvo znanja
I u pogledu sposobnosti i brzine praktične primene naučnog saznanja, prednosti su na strani ekonomski
razvijenih zemalja Zapada. One poseduju i najveće mogućnosti, raspolažu velikom količinom finansijskih
sredstava, veoma razvijenom tehnologijom i opremom, koja je potrebna za izvođenje eksperimenata, kao i
privredom, koja je zainteresovana za praktičnu primenu naučnih rezultata. U ekonomski nerazvijenim zemljama
ne postoje povoljni uslovi, naučno-istraživački kadar je malobrojan i neorganizovan i ne postoji organizaciona
povezanost između različitih naučno-istraživačkih ustanova, kao ni povezanost između privrede i naučno-
istraživačkih ustanova. Razvijene zemlje imaju najpovoljnije mogućnosti da tehnički ralizuju i najsloženije
pronalaske, koje eventualno ostvare u drugim zemljama, pa stvaraoci iz manje razvijenih zemalja ili beže u
razvijene zemlje ili nastoje da tamo registruju svoje pronalaske. To su uglavnom afričke, azijske i latinoameričke
zemlje. Tesla verovatno nikad ne bi uspeo da realizuje svoje pronalaske da nije otišao u SAD :
Materijalna sredstva
Materijalna sredstva za naučno-istraživački rad veoma su važan preduslov uspešnog razvoja naučno-tehničkog
saznanja. Visina izdvojenih materijalnih sredstava pokazatelj je stvarne zainteresovanosti jedne društvene
zajednice za razvojem naučno-tehničkog saznanja. Ekonomski najrazvijenije zemlje ulažu najviše sredstava u
naučno istraživački rad. Prema nekim podacima, iz 1978. godine, razvijene zemlje zapada uložile su 95, 6% od
ukupnog broja sredstava u svetu, dok su siromašnije zemlje uložile svega 0,4%. Visina izdvojenih sredstava
stalno je rasla u razvijenim zemljama posle Drugog svetskog rata. Najbrži rast zabeležen je u Japanu i Zapadnoj
Nemačkoj.
Država i privatna industrija su dva najvažnija izvora finansiranja naučno-istraživačkog rada. Opadanje udela
sredstava države karakteristika je razvijenijih zemalja.
Država najviše sredstava ulaže u fundamentala istraživanja, a privatna industrija u primenjena.
Savremene kompanije ulažu veliku količinu sredstava u istraživačko-razvojni rad. Država ima zadatak da
finansira projekte privatnih kompanija iz oblasti visokih tehnologija, kao i da finansijski podstiče istraživačko-
razvojne delatnosti u malim i srednjim preduzećima.
Srbija i društvo znanja - Srbija ulaže jako malo u naučno istraživački rad, svega 0,3% bruto društvenog
proizvoda. Za razliku od razvijenih zemalja, u kojima i privreda i razne druge organizacije ulažu u naučna
istraživanja, u Srbiji je loše stanje u privredi pa i ne ulaže skoro nikakva sredstva.
Srbija, kao mala zemlja, koja nema posebne prirodne resurse visoko tržišno vrednovane na svetskom trzistu, i
koja se nalazi vec deset godina u tranziciji jedino putem ubrzanog razvoja naučnog-tehničkog potencijala i
znanja moze da ocekuje početak ekonomskog i društvenog oporavka.
Srbija se trenutno više načelno zalaže za društvo znanja nego realno, relano su dominantni procesi koji imaju
suprotan trend. Trenutno u Srbiji se ljudi ne pozicioniraju prema znanju, nego prema privatnim interesima i
moći. Srbija treba da na stvori društvo koje zahteva znanje i da se na ključne državne i društvene funkcije
postave ljudi koji imaju znanja.

8. Odnos nauke i tehnike

Nauka i tehnika su u savremenim uslovima međusobno razvojno povezane, što se ogleda u tome što nauka i
tehnika ne mogu da se razvijaju jedna bez druge. One čine dve dimenzije jednog jedinstvenog saznajnog
procesa. Nauka predstavlja prevashodno teorijsku dimenziju saznanja, a tehnika materijalnu. Nauka više stavlja
naglasak na otkrivanje saznanja koja objašnjavaju svet, a tehnika na otkrivanje saznanja koja se mogu praktično
primeniti.
Nauka i tehnika nisu oduvek bile međusobno razvojno povezane i sa stanovišta međusobne povezanosti nauke i
tehnike, u istoriji možemo razlikovati tri perioda:
1) Period do 17. veka
U prvom periodu, tehnika se razvijala na osnovu praktično iskustvenih saznanja ljudi, nezavisno od naučnih
rezultata. Ljudi su konstruisali i uspešno koristili vagu, mlin, pušku, polugu, itd. bez poznavanja teorijskih
principa njihovog funkcionisanja. Nauka se u ovom periodu bavila proučavanjem Aristotelovog učenja, i
tumačenjem njegovih stavova kao apsolutnih istina, tako da je svet sveden na Aristotelovu interpretaciju. Ono
što nije postojalo kod njega, nije postojalo ni u svetu. Tehnika je sve do 17. veka bila razvijenija od nauke. Kad je
naučnik Kircher početkom 17. veka ponudio jednom univerzitetskom profesoru da kroz teleskop gleda sunčeve
pege, ovaj je to odbio, smatrajući da je to beskorisno i beznačajno. Dugo je zastupan stav da je nauka starija i
značajnija od tehnike, ali kasnije je postala jasna činjenica da nauka i tehnika moraju da se dopunjuju uzajamno,
a ne da se analizira koja je starija ili važnija.
2) period od 17. do pred kraj 19. veka
U drugom periodu nauka i tehnika se razvijaju paralelno, ali tehnika je imala veći uticaj na nauku, nego nauka na
tehniku.
E. Čilisel smatra da je moderna nauka nastala zahvaljujudi tehnici, odnosno onda kada je preuzela
eksperimentalni metod iz tehnike, koji su razvile zanatlije. Veoma je bitno, po njegovom mišljenju bilo
prihvatanje manuelnih radnika u redovima akademski obrazovanih naučnika krajem 16. veka, što se smatra
odlučujućim događajem u razvoju nauke. Galilejevi pomoćnici u njegovoj istraživačkoj laboratoriji bili su
zanatlije.
Boris Hesen, fizičar, bavio se proizvodno tehničkim problemima i uočio sledeće 4 vrste tih problema:
1. nedostatak opreme u građevinarstvu za podizanje I prenošenje tereta;
2. problemi vezani za artiljeriju;
3. nedostatak sredstava za rad u rudniku, kao i za njegovo održavanje;
4. problemi vezani za navigaciju.
Boris Hesen pokazao je da su osnovni problemi kojima se fizika bavila bili proizvodno-tehnički problemi, koji su
uslovili proučavanja u fizici iz oblasti kose ravni i statistike, slobodnog padanja i putanje tela, hidrostatistike,
aerostatistike i atmosfernog pritiska i nebeske mehanike.
Bernal, engleski fizičar, smatra da je industrijska revolucija nastala kao rezultat rada tehničara, a ne naučnika.
I veliki fizičar Isak Njutn pokazivao je veliko interesovanje za tehniku, što se vidi i iz pisma Francisu Astonu, u
kome ga upućuje da prouči mehanizme plovidbe i brodova i razne druge praktične stvari iz života.
U ovom periodu je zato i bilo dosta obostrane međusobne podsticajnosti. Veliki broj proizvodno-tehničkih
problema zahtevao je naučna znanja i obrnuto, da ono do čega nauka dođe primeni u praksi. Naučnici shvataju
saznajni značaj proučavanja praktično-proizvodnih problema i nastoje da ih naučno objasne. Pri njihovom
rešavanju, dolazili su do novih teorijskih saznanja. Međusobna povezanost nauke i tehnike omogućila je
obostranu razvojnu korist. U 18. veku dolazi do uspešnog razvoja hemije.
3) period od pred kraj 19. veka
U trećoj fazi dolazi do spajanja nauke, tehnike i proizvodnje u jedinstveni proces, sa sve izraženijom
tendencijom da nauka preuzima primat u tom procesu i postane osnova i tehnike i proizvodnje. Dolazi do
naučno-tehničke revolucije, koja označava istovremene radikalne promene u nauci i tehnici. Indikator sve
čvršće međusobne povezanosti nauke i tehnike je stalno skraćivanje vremena, potrebnog da se jedan naučni
pronalazak realizuje u procesu proizvodnje.
Nauka, tehnika i proizvodnja danas čine jednu organsku celinu međusobno povezanih i uslovljenih delova.
Naučno saznanje postalo je osnova za razvoj tehnike. Nauka danas istražuje stvarnost, usmerena je na
istraživanje mikro i makro sveta, kako bi objasnila suštinu, strukturu i principe funkcionisanja sveta. Tehnika
veoma uspešno i veoma brzo i najsloženija naučna saznanja pretvara u praktična saznanja i sredstva za
rešavanje konkretnih problema čovečanstva.

9. Tehnika i etika ( Drustvene funkcije tehnike, eticki paradoks, humanisticka funkcija, humanisticko-
antihumanisticka funkcija)
Društvene funkcije tehničkog saznanja posmatrane u verdnosnim kategorijama mogu se svesti na tri osnovne i
to na:
humanističku,
humanističko-antihumanističku,
antihumanističku.
1. Etički paradoks tehničkog saznanja
Prema tehničkom saznanju postojao je skoro do početka dvadesetog veka i saznajno i vrednosno negativan
odnos. Naime, postojao je prezir određenog višeg sloja društva prema nižem sloju, prostoj radnoj snazi,
robovima i slično. Razvoj tehnike je humanizovao takav odnos, olakšao obavljanje raznim poslovima, pa i sam
život. Čak su i naučnici koji se bave tehničkim pronalascima dugo bili u senci filozofa, muzičara, pesnika,
političara, sportista i slično. Koren takvog odnosa leži u preovlađajućem shvatanju da je suština sveta izvan
sveta, a to je znacilo da je proučavanje materijalne vrednosti i korišćenje eksperimenata saznajno bezvredno u
otkrivanju istina u svetu.
Porast društvenog i saznajnog priznanja tehničkom saznanju desio se u industrijskom društvu koje je uvelo
proizvodnju parne mašine, električnu energiju, motore sa unutrašnjim sagorevanjem itd. I pored rasta saznajne
i društvene vrednosti tehničkog saznanja, i danas je prisutan refleks srednjovekovnog pogleda na tehniku i
tehničke stvaraoce. Stvaraoci tehničkog saznanja ostaju izvan javne sfere nametnutih i razmetljivih društvenih
velicina, anonimni, u tišini stvaraju materijalne temelje društva.
Humanistička funkcija tehničkog saznanja
Ona je dominantn funkcija i ogleda se u tome što je tehnika, s jedne strane, neposredno humanizovala svet, a s
druge strane, posredno, stvaranjem humanog potencijala odnosno materijalnih pretpostavki za ostvarenje
humanih ciljeva.
Oslobađanjem coveka od fizičkog rada, tehnika je omogućila oslobađanje čovekove ličnosti od zavisnosti od
prirode i društva, i time dovela do intelektualizacije i kulturalizacije čovekove prirode i čovekovog života.
Stalnim povećanjem čovekove moći nad prirodom tehnika je smanjivala životnu neizvesnost i time omogućila
egzistencijalno dostojanstvo čoveka kao ljudskog bića, a time i ljudsko dostojanstvo. Tehnika je stvarala sve
povoljnije uslove i za čovekovo oslobađanje zavisnosti od društvenih sila i kolektivnih predstava koje su
sputavale razvoj njegove ličnosti.
Tehnika je ubrzala razvoj duhovne kulture (papir, stampa) , širila izražajne mogućnosti , (upotrebom
instrumenata, boja, platna…), stvorila nove oblike kulture( televizijska, filmska umetnost) i uticala na
transformaciju kulture i u pogledu forme i sadržaja.
Humanističko-antihumanistička funkcija
Ona se ispoljava u tri oblika:
1. u antihumanističkom korišćenju humane tehnike,
2. u istovremenom humanističkom-antihumanističkom delovanju tehnike,
3. u transformaciji humanističkog u antihumanističko delovanje.
Prvi oblik nastaje kao posledica multifunkcionalnosti tehnike i za ovaj oblik korišćenja tehnika po sebi ne snosi
odgovornost. Dinamit je našao široku primenu u industriji, ali i u ratnoj tehnici, što je bilo suprotno njegovoj
nameri i što će usloviti osnivanje Nobelove nagrade, kao moralno pokajanje i iskupljenje Alfreda Nobela za
korišćenje njegovog pronalaska u antihumanističke svrhe.
Drugi oblik ogleda se u postojanju tehničkih sredstava koja imaju prevashodno humanističko delovanje, ali sa
sekundarnim antihumanističkim posledicama koje su u pojedinim fazama razvoja tehnike bile veoma izražene.
Npr. zdravlje i život radnika je ugrožen u proizvodnim fabrikama.
Treći oblik ogleda se u akumulaciji sporednih negativnih efekata koji su svojim širenjem i produbljivanjem u
pojedinim tehnosferama u potpunosti poništili humanističku funkciju i prerasli u antihumanističku. Negativni
efekti se odražavaju u ireverzibilnom ugrožavanju života biljaka, životinja i ljudi. Prirodni resursi se prekomerno
iscrpljuju i zagađuje se životna sredina i stvaraju se ogromne količine otpada koji se ne može reciklirati.

10. Tehnika i etika ( antihumanisticka funkcija, ratna tehnika i etičke dileme)

Antihumanistička funkcija
Rat je u toku cele istorije predstavljao veoma važan faktor koji je podsticajno delovao na razvoj ratne tehnike,
koja je ostvarila ništa manje zadivljujuće rezultate u odnosu na humanu tehniku.
Antihumanisticki karakter ratna tehnike ne ogleda se samo u tome sto je svojim razvojem doprinosila sve
većem unistavanju ljudi i materijalnih dobara, već i u tome što je omogućila ubijanje na daljinu, i time
oslobađala ljude traumatičnih doživljavanja smrti ubijenih, što je uticalo na smanjivanje lične odgovornosti u
ratnim uslovima.
Tehnicki progres u ratnoj tehnici meri se stepenom njene efikasnosti u uništavanju ljudi i materijalnih dobara.
Tehnika ima etičku dimenziju,i ona se ispoljava na opšte društvenom i individualnom nivou.
Na opštedruštvenom nivou - ispoljava se u vidu pitanja zašto društvene zajednice stvaraju sve savršenija oruđa
radi ubijanja drugih ljudi.
Na individualnom nivou - ispoljava se u vidu pitanja zašto naučnici i inženjeri učestvuju u stvaranju ratne
tehnike.
Veoma rano u istoriji započet je proces stvaranja posebnih tehničkih oruđa, ratne tehnike, čija de jedina
funkcija biti uništavanje drugih ljudi i njihovih materijalnih dobara. Rat je u toku cele istorije predstavljao veoma
važan faktor, koji je podsticajno delovao na razvoj i primenu naučnog saznanja u ratne svrhe.
Do radikalne promene društva prema ratnoj tehnici dolazi sa pronalaskom vatrenog oružja. Ratna tehnika se u
toku cele istorije stalno usavršavala, ali ipak postoje određeni ključni pronalasci.
Dva najvažnija su :
Otkriće baruta u 13. veku u Evropi (i njegova upotreba u stvaranju pušaka i topova) i
Stvaranje atomske bombe, mada ne treba potceniti ni stvaranje tenkova, hemijskog oružja, bombi i borbenih
aviona. Da bi se zaštitili od artiljerije, srednjovekovni gradovi su počeli da grade jaka utvrđenja i tvrđave, što je
opet uslovilo dalja unapređenja u artiljeriji.
Do najradikalnije promene u načinu i tempu razvoja ratne tehnike dolazi u toku Drugog svetskog rata. Stvarane
su posebne organizacije naučno-istraživačkog rada, koje su raspolagale ogromnim finansijskim sredstvima i
potencijalom, a čiji su ciljevi bili ubrzano usavršavanje postojeće ratne tehnike i stvaranje novih ratnih oruđa.
Paralelno sa usavršavanjem ratne tehnike, stalno se povećavao broj ubijenih ljudi u ratnim sukobima, a Drugi
svetski rat predstavlja vrhunac u masovnosti ubijanja. Rat su vodile i završavale političko-vojne sile, a tehnički
stvaraoci bili su samo sredstvo da se ostvari pobeda.
Težnja za ostvarenjem ekonomskih, političkih, nacionalnih i vernih interesa bila je snažnija od moralne norme -
ne ubij. Rat i ratna tehnika korišćeni su kao legitimno sredstvo za ostvarenje različitih ciljeva. Ljudi koji su u
ratnim sukobima ubili najveći broj protivničkih vojnika proglašavani su u svojoj zajednici herojima.
Opšte etičke principe rata određivao je ratni pobednik. Na nivou naučne, odnosno inženjerske profesije, ne
postoji profesionalni etički kodeks, koji bi zabranjivao naučnicima, odnosno inženjerima, učešće u stvaranju
ratne tehnike. Inženjerska profesija je, kao i mnoge druge, pod određenom kontrolom društvene zajednice.

Stvaraoci ratne tehnike i moralne dileme

Na individualnom planu, učešće u stvaranju i stvaranje ratne tehnike kod malobrojnih stvaralaca izazvalo je
moralne dileme. Nobel se moralno iskupio za otkriće koje je korišćeno za ubijanje ljudi, jer je novac dobijen od
prodaje dinamita dodeljivan ljudima koji su dali najveći doprinos ljudskom saznanju i miru.
Moralne dileme i stvaranje atomske bombe
Moralne dileme i pokajanje R. Openhajmera, tvorca prve atomske bombe, predstavljaju protivrečnost između
moralnih principa pojedinca i društvenih ciljeva, kao i nemoć naučnika i inžinjera da kontrolišu društvenu
upotrebu tehničkih sredstava. Npr. naučnici Leo Silard i Albert Ajnštajn emigrirali su u toku Drugog svetskog
rata da ne bi učestvovali u izradi atomske bombe, jer Nemačka je prva započela stvaranje atomske bombe
1939. godine. Silard, koji je shvatio opasnost atomskog oružja u nemačkom posedu, ubeđuje Ajnštajna da
pošalje Ruzveltu pismo upozorenja, nakon čega i Amerikanci počinju sa izradom atomske bombe. Najsloženiji
naučni pronalazak u istoriji ostvaren je za najkraće vreme, zahvaljujući svesrdnom angažovanju naučnika i
plansko-organizovanom radu. Atomska bomba prvi put je testirana u julu 1944. godine.
Stvaranjem atomske bombe naučnici su ispunili svoj moralni dug prema slobodi i čovečanstvu. Ali veoma brzo
naučnici su uvideli da se atomska bomba može koristiti ne samo za odbranu od fašizma, već i za napad,
odmazdu, demonstraciju političke moći i da oni nemaju kontrolu nad upotrebom ovog strahovitog oružja.
Ajnštajn ponovo, po nagovoru Silarda, šalje Ruzveltu pismo sa molbom da odustane od primene atomske
bombe protiv Japana, ali Ruzvelt ga nikada nije pročitao, jer je umro u aprilu 1945. godine.
Uticaj naučnika u izradi atomske bombe bio je presudan, a u primeni oružja presudan je uticaj vojno-političke
elite, koja nije želela da propusti jedinstvenu priliku za demonstraciju svoje svetske superiornosti. Prva bomba
bačena je na Hirošimu 6. avgusta 1945. godine, a druga na Nagasaki tri dana kasnije. Obe su imale katastrofalne
posledice. Novembra 1952. uspešno je izvršena proba vodonične bombe, nakon čega započinje zalaganje za
međunarodnu kontrolu atomskog naoružanja.
Sudbina Openhajmera, tvorca prve atomske bombe, posle njenog stvaranja, pokazuje moralnu nemoć nauke.
Pošto se pokajao, Openhajmer je odbio da radi na izradi termonuklearne bombe, što izaziva sumnju u vladinim
krugovima da je on sovjetski špijun. Ubrzo je optužen za antipatriotizam i udaljen je iz laboratorija za atomska
istraživanja. Ratna logika pokajanje doživljava kao izdaju ratnih ciljeva.
Ratna tehnika i finansijska sredstva
U podeljenom svetu, nikada se nije postavljalo kao moralni problem to što društvena zajednica izdvaja velika
finansijska sredstva u vojne svrhe i što angažuje talenat velikog broja ljudi za stvaranje sredstava koja ne
doprinose blagostanju i sreći ljudi. Ocene o značaju naučno-istraživačkog rada u vojnoj oblasti za opšti razvoj
naučnog saznanja, odnosno za uvećanje materijalnog blagostanja društva su protivrečne. Po jednima,
najznačajniji pronalasci koji se danas koriste u privredi nastali su u okviru vojnih istraživanja, dok drugi smatraju
da vojna istraživanja ne pružaju velike mogućnosti za uvećanje materijalne koristi i dobiti.
11 . Društveni uslovi razvoja tehnike u predkapitalizmu
Tehnička znanja su se veoma sporo razvijala u predkapitalističkim društvima.
Usporen razvoj tehničkih saznanja u pretkapitalističkim sistemima bio je uslovljen sledećim faktorima:
1. Nezainteresovanost vladajude klase za razvojem tehnike
Vladajuće klase(robovlasnici, plemstvo i sveštenstvo) nisu bile zainteresovane za razvoj materijalne proizvodnje.
One su svoj vladajući položaj sticale na osnovu prava nasleđivanja, a ne na osnovu rada. Bavile su se
neproizvodnim delatnostima (vojnom, religioznom, političkom), dok su se materijalnom proizvodnjom bavili
robovi i kmetovi, kojih je bilo u izobilju. Uspešno obavljanje ovih neproizvodnih delatnosti omogućavalo je
vladajućoj klasi da steknu i zadrže privilegije u društvu, kao i posedovanje robova i kmetova.
2. Vrednosni sistem i religiozno tumačenje sveta
Vladajuda klasa je delatnosti koje sama obavlja proglašavala za društveno najvrednije, najznačajnije i
najuzvišenije, a delatnosti potlačene klase za društveno bezvredne. Svoj prezir prema proizvodnoj delatnosti i
fizičkom radu, vladajuća klasa nameće celom društvu kao opštu vrednost. Ovo mišljenje bilo je zastupljeno i kod
starih Grka i Rimljana.
Najznačajniji ljudi iz tog perioda, kao što su Aristotel, Platon, Ciceron, Arhimed i mnogi drugi, u svojim delima
isticali su da je vredno samo bavljenje politikom, filozofijom I slično, dok su rad zanatlija smatrali manje
vrednim. Fizički rad je predstavljao gubljenje časti. Čak su i umetnike, poput vajara, svrstavali među ljude niže
klase. Robovski rad je bio toliko jeftin, da je uvođenje mašina bilo suvišno, a robove nisu ni posmatrali za ljude.
Jedini izuzetak bila je Aleksandrijska škola u kojoj su naučnici bez predrasuda obavljali u praksi svoje pronalaske
i istraživanja, npr. Heron…
Prezir prema proizvodnji i tehničkom znanju nastavljen je i u srednjem veku. Tada najmoćniji društveni sloj,
sveštenstvo, imalo je još negativniji odnos prema proizvodnji od grčke aristokratije. Ograničenja u razvoju
proizvodnje i tehničkog znanja proizilazila su iz religije i religioznog tumačenja sveta. Religija je dvostruko
ograničavala nastajanje saznanja:
a) svojim tumačenjem nastanka ovozemaljskog sveta kao prizvoda Božje volje i tumačenje onostranog sveta kao
savršenog.
b) shvatanjem da su najviše i najznačajnije istine o ovom svetu objavljenje istine, istine koje je Bog objavio svetu
preko proroka.
Tako je vekovima trajala ta situacija da visa klasa i nije zainteresovana za razvoj nauke i tehnologije, jer za sve
manuelne poslove postojala je niža klasa koja je radila mnogo, a bila plaćena veoma malo, a religija je stalno
pothranjivala teoriju da je Bog tako osmislio svet.
3. Ograničene mogućnosti potlačene klase
Iako je posedovala određena saznanja, potlačena klasa ih nije mogla praktično realizovati, jer nije posedovala
društvenu moć da menja uslove i načine porizvodnje, a i nije posedovala ni obrazovanje, slobodno vreme i
materijalno bogatstvo. Interes vladajuće klase nije ni bio da se potlačena klasa ističe i iznosi svoje ideje. Retko
ko je iz ove klase mogao I sa dobrim idejama da se izbori za neki bolji položaj u društvu.
4. Poljoprivredni način proizvodnje
Četvrti factor koji je usporavao razvoj tehničkog znanja jeste tradicionalna poljoprivredna proizvodnja. U
srednjovekovnim društvima, dominantan oblik proizvodnje bila je tradicionalna poljoprivredna proizvodnja.
Ona je stagnantnog, statičkog karaktera. Njena stagnantnost bila je uslovljena usmerenošću poljoprivredne
proizvodnje na zadovoljavanje vlastitih egzitencijalnih porodičnih potreba i nepromenljivošću plodnosti zemlje.
Povećanje poljoprivrednih rezultata ostvarivalo se prostim kvantitativnim povećanjem broja radne snage i
povećanjem površine obradive zemlje. Tehničko usavršavanje sredstava nije predstavljalo neophodnu
pretpostavku povećanja proizvodnih rezultata. Poljoprivredna proizvodnja nije podsticala razvoj zanata i
trgovine, pa je nepostojanje potreba za zanatom i trgovinom uslovilo u selima prezir prema ovim zanimanjima.
Nepostojanje proizvodnih potreba predstavljalo je osnovni uzrok za usporeni razvoj tehničkog znanja.

12. Drustveni uslovi razvoja tehnike u kapitalizmu

Zahvaljujući buržoaziji kao novoj vladi, stvaraju se veoma povoljni uslovi za razvoj tehničkog saznanja. Pošto je
buržoazija bila klasa koja se bavi privrednom delatnošću i koja je stekla materijalno bogatstvo zahvaljujući toj
delatnosti, ona je zainteresovana za stalni razvoj i širenje materijalne proizvodnje. Buržoazija nameće svoje
interese i ciljeve društvu kao vladajuće vrednosti i sve sfere društvenog života postaju podređene ekonomskim
zahtevima i logici materijalne proizvodnje. Kapitalistički način proizvodnje nastaje širenjem i usavršavanjem
zanatlijskog načina proizvodnje, i u svom razvoju prošao je kroz dve faze:
manufakturni način proizvodnje,
industrijski način proizvodnje.
1. Manufakturni način proizvodnje
Manufaktura nastaje zapošljavanjem većeg broja zanatlija i u njihovom radu nastaje podela rada
(specijalizovanje zanatlija za nekoliko operacija proizvodnje nekog proizvoda), što je povećalo proizvodnost
rada. Ovaj način proizvodnje postoji i razvija se u periodu od 16. do pred kraj 18. veka, kada nastaje industrijski
način proizvodnje. Širenjem manufakturnog načina proizvodnje pojačava se konkurencija pojedinačnih
proizvođača, što dovodi do usavršavanja alata i pronalazaka mašina na mehanički pogon, koje jedan oblik
energije pretvaraju u drugi. Osnovno ograničenje ovih mašina u povećanju proizvodnosti rada bilo je u
ograničenoj pogonskoj energiji. Vetar kao pogonska energija je nepouzdan i nestalan, a voda je kolebljiva i
zahteva gradnju fabrika na rekama.

2. Industrijski način proizvodnje

Pronalazak parne mašine označio je kraj manufakturnog perioda i početak industrijskog načina proizvodnje.
Svaka mašina se sastoji iz tri dela:
motor kao izvor energije,
prenosni mehanizmi energije i
alati kojima se obavljaju različite operacije.
Jedna mašina može da zameni rad mnogih radnika, ona radi neprekidno, ne traži odmor i povećanje plate. Sa
porastom potražnje za mašinama, manifakturne radionice se pretvaraju u fabrike za proizvodnju mašina kao
robe. Sa početkom industrijske revolucije, odnosno uvođenjem mašina u proces proizvodnje, započinje i
uvođenje naučnog saznanja u proces proizvodnje.
Sa nastankom industrijskog načina proizvodnje, više se nauka i tehnika ne razvijaju pod dominantnim uticajem
proizvodnje, već se proizvodnja razvija pod dominantnim uticajem nauke i tehnike.
Naučno-tehnička revolucija i industrijski sistem
Krajem 19. veka završava se faza ekstenzivnog razvoja industrijskog načina proizvodnje zasnovanog na primeni
parne mašine u skoro svim granama. Usavršavanje mašina postaje najznačajniji metod sticanja profita. Dolazi
do niza značajnih naučnih otkrića, koja predstavljaju naučno-tehničku revoluciju, jer dovode do radikalnih
promena u procesu proizvodnje (promena i u nauci i u tehnici).
Početak ove revolucije vezuje se za značajna otkrića u oblasti električne energije, motora sa unutrašnjim
sagorevanjem, čelika, ugljena i nafte.
Naučno-tehnička revolucija radikalno menja dotadašnji način proizvodnje, izazivajući promene u predmetima
rada, sredstvima rada, radnoj snazi i organizaciji rada. Najznačajnija promena je uvođenje automatizovanog
načina proizvodnje. Ovaj način porizvodnje predstavlja kvalitativno nov oblik industrijske proizvodnje. Proizvod
se kreće neprekidno, putem trake od jedne mašine do druge, koje izvršavaju programirane proizvodne
operacije, uključujući i kontrolne funkcije. Mašine poseduju mogućnost samoprogramiranja, tako da su u
mogudnosti da obave nekoliko uzastopnih različitih zahvata. Umesto neposrednog izvođenja rada, koji se sada
odvija automatizovano, naznačajniji rad u preduzeću postaje razvojno-istraživački.

13. Industrijsko drustvo

Danas se u industrijska (moderna, razvijena) društva ubrajaju ekonomski najrazvijenije zemlje kao što su Japan,
SAD, Kanada, zapadnoevropske i baltičke zamlje (Nemačka, Britanija, Švedska…) , Australija, Novi Zeland...
Proces stvaranja industrijskih država počeo je industrijskom revolucijom, koja je prvo zahvatila Britaniju i
odvijala se u periodu između 1760. i 1850. godine. Ona označava radikalne promene u načinu proizvodnje,
nastale uvođenjem mašina prvo u tekstilnoj industriji, a kasnije i u ostalim privrednim granama, u kojima dovodi
do povećanja proizvodnosti rada. Kasnije se tehnika širi i u neprivredne delatnosti, što dovodi do toga da de u
svim delatnostima razvijenog industrijskog društva, tehnika postati najznačajnija proizvodna osnova.
Najznačajnije promene, koje je izazvao razvoj tehnike u društvu su:
1. Širenje industrijskog načina proizvodnje, dok je poljoprivreda počela naglo i drastično da gubi ekonomski
društveni značaj (učešće u nacionalnom dohotku i broj zaposlenih)
2. Stvaranje preduzeća, kao novog organizacionog oblika rada zaposlenih, i najamnih radnika, kao nove
kategorije zaposlenih. U industrijskim preduzećima zapošljavaju se najamni radnici, koji nemaju vlastita sredstva
za proizvodnju i primorani su da za određenu najamninu rade na tuđim sredstvima. Njihova nemotivisanost
dovodi do zapošljavanja velikog broja kontrolora, koji su imali zadatak da disciplinuju radnike.
3. Porast gradskog stanovništva. Industrijski način proizvodnje zahtevao je prostornu koncentraciju
stanovništva. Logika i ekonomska zavisnost industrijske proizvodnje zahtevaju koncentraciju na jednom mestu
različitih ekonomsko povezanih fabrika, trgovine, radne snage i potrošača. Danas u industrijski razvijenim
zemljama, u gradovima živi oko 90% stanovnika. Urbani način života je dinamičan, otvoren prema promenama,
zasnovan na univerzalnim normama, racionalan i postojan za različite oblike stvaralaštva.
4. Stvaranje obrazovnog sistema i uvođenje obaveznog školovanja. Industrijski način proizvodnje je u svom
razvoju postajao sve složeniji i zahtevao je sve veću količinu specijalizovanih stručnih znanja za obavljanje niza
poslova. Ta znanja nisu se mogla steći praktičnim učenjem u porodici ili šegrtovanjem u fabrikama. U 19. veku u
razvijenijim zemljama, uvodi se obavezno osnovno školovanje, a kasnije i srednje i visoke škole.
5. Stvaranje centralizovanih nacionalnih država. Razvoj i širenje industrijskog načina proizvodnje i trgovine
zahtevali su ekonomsku povezanost ljudi na određenom prostoru i jedinstvene propise za njihovo slobodno
odvijanje.
6. Promene u veličini i organizaciji porodice. Industrijski način proizvodnje dovodi do razdvajanja mesta života
zaposlenih i mesta rada, što dovodi do rušenja ekonomske osnove proširene porodice. Zapošljavanjem
punoletne radne snage, industrijski način proizvodnje stvara uslove za osamostaljivanjem mladih bračnih
parova, odnosno za nuklearnu porodicu, koju čine roditelji i deca. Vremenom nastaju demokratske porodice u
kojima nestaju razlike u autoritetu zasnovane na godinama, starosti i polu.
6. Talas velikih migracija iz manje industriski razvijenih zemalja u razvijene zemlje.

14. Informaticko drustvo

Zahvaljujući primeni informacionih tehnologija dolazi do velikih kvalitativnih promena u društvu u svim
oblastima rada i života. Ključnu ulogu u pretvaranju industrijskog društva u informatičko društvo
(postindustrijsko, društvo znanja, društvo usluga) imala je informatička revolucija.
Informatička revolucija je uvođenje pametnih mašina u proces proizvodnje, sposobnih da primaju informacije i
pretvaraju jedan njihov oblik u drugi, da se povezuju sa drugim mašinama i da programirane zahteve i složene
operacije obavljaju bez prisustva kontrolora i čoveka, kao i da trenutno prenose veliki broj informacija na velike
udaljenosti.
Informatičkoj revoluciji doprinela su četiri tehnološka pronalaska:
pronalazak i usavršavanje performansi kompjutera,
digitalizacija podataka,
razvoj satelitskih komunikacija i
vlaknasta optika.

Najznačajnije promene do kojih je dovela informatička revolucija su:

1. Fleksibilni sistem proizvodnje
Već početkom 60-tih godina osećala se potražnja za fleksibilnom elastičnom automatizacijom, koja bi se mogla
primenjivati podjednako uspešno za srednjoserijsku, maloserijsku i pojedinačnu proizvodnju.
Počele su da se primenjuju mašine sa programiranim upravljanjem, prvo u avionskoj, a kasnije i u civilnoj
industriji. Ove mašine su dobile još širu primenu u praksi, pronalaskom kompjutera.
Uporedo sa uvođenjem numeričkih mašina, u proces proizvodnje se uvode i roboti za obavljanje specifičnih
poslova.
Proizvodno povezani u jednu celinu, mašine sa numeričkim upravljanjem, računari, roboti i sistem računarskog
projektovanja čine fleksibilan automatizovan proces proizvodnje.
Najvažnije prednosti ovog procesa proizvodnje su smanjenje materijalnih troškova i mogućnost brze proizvodne
preorijentacije na potpuno novu proizvodnju prema zahtevima tržišta.
2. Ekonomija znanja
U informatičkom društvu ekonomija znanja postaje najznačajniji faktor u povećanju produktivnosti rada i
ubrzanog društvenog razvoja. Ekonomija znanja podrazumeva korišćenje naučnog, tehničkog i uopšte stručnog
znanja u obavljanju, organizaciji i upravljanju kako proizvodnih, tako i neproizvodnih delatnosti. Broj fizičkih
radnika više ne predstavlja faktor u povećanju produktivnosti. Najznačajniji postaju radnici koji poseduju
specijalizovana znanja. Najuspešnije kompanije postaju one čiji je proces rada, organizacije, uparavljanja,
marketinga zasnovan na primeni stručnog znanja. Kompanije zasnovane na znanju postaju dominantne u
razvijenim zemljama.
Razvoj i primena naučnih rezultata u procesu proizvodnje u savremenim uslovima postaje osnovni izvor sticanja
viška vrednosti. Zato naučno-istraživačke organizacije u mnogim korporacijama prerastaju u samostalne
proizvodne organizacije, čiji cilj više nije bio proizvodnja robe, već proizvodnja naučnog znanja kao robe u vidu
visokih tehnologija i čistog znanja - patent, licenca. U razvijenim zemljama prihodi od prodaje patenata i licenci
su ogromni, a takvo stanje javlja se još od 1970.
3. Globalna ekonomija i transnacionalne kompanije
Multinacionalne ekonomije su danas najznačajniji faktor proizvodnje i trgovine u svetu i imaju središnju ulogu u
ekonomiji savremenog sveta. One predstavljaju poslovne mreže velikog broja ekspozitura matičnih kompanija,
koje su razmeštene po celom svetu, a međusobno su poslovno i proizvodno povezane telekomunikacionim
tehnologijama.
4. Uspon sajber radnika
Telekomunikacione tehnologije omogućile su stvaranje jedne potpuno nove vrste ekonomije, tzv. "ekonomije
znanja".
Najdinamičniji sektori ove ekonomije su računarstvo, finansije, softver i komunikacije. Ova ekonomija ogleda se
u mogućnosti kompanija, banaka i pojedinaca da obavljaju transfer novca preko interneta, a time i da prodaju i
kupuju proizvode po celom svetu, sedeći za kompjuterom.
Proces umrežavanja omogućava uspon informacione tehnologije. Pod uticajem informatičke revolucije menjaju
se i tradicionalni obrasci rada zaposlenih. Nestaju "poslovi za ceo život" i znanja koja su zaposleni stekli putem
školovanja brzo zastarevaju, pa su zaposleni primorani da uče u toku celog života, kako bi zadržali posao.
Kompjuteri dovode i do promene prostorne organizacije rada. Stvaraju se uslovi za rad na daljinu, odnosno kod
kuće.

15. Uticaj tehnike na coveka, tehnika i rad, tehnika i kultura

Tehnika predstavlja najznačajniji factor u razvoju ljudskog društva. O tome je pisao Entoni Gidens koji ceo
razvojni put čovečanstva posmatra kao jedan dan. Hiljade proteklih godina zauzimaju u tom danu 23 sata, 59
minuta i 30 sekundi, ali su dale manji rezultat od onih poslednjih sekundi 24. sata u kome su zaživele tehnika i
tehnologija.
Tehnika i rad
U radu je pod uticajem tehnike došlo do najvećih promena i to, u kako u karakteru rada, tako i u sadržaju.
Većina ljudi je u toku cele istorije društva primorana da iscrpljujude fizički radi, kako bi obezbedila sebi i svojoj
porodici elementarne uslove preživljavanja. Težak fizički rad uništavao je snagu, zdravlje i lepotu ljudi. Tehnika
je svojim usavršavanjem u toku istorije postepeno olakšavala ljudima fizički rad i omogućavala je sve veću
efikasnost rada u stvaranju materijalnih dobara i proizvoda.
Tehnika je stvarala i uslove da se određeni broj ljudi oslobodi fizičkog rada kao životnog poziva i da se posveti
nemanuelnim zanimanjima. Kako je tehnika napredovala, tako su stvarani sve povoljniji uslovi da se sve vedi
broj ljudi oslobodi fizičkog rada i posveti obavljanju nemanuelnih delatnosti.
U savremenom, industrijski razvijenom društvu, tehnika je skoro u potpunosti zamenila fizički rad ljudi. Radnici
više ne kontrolišu rad mašina, već one kontrolišu rad radnika. Rad u kući, zdravstvu, kulturi, nauci, sportu,
obrazovanju, trgovini, bankarstvu, sve više se zasniva na tehnici.
Tehnika i kultura
Kultura se najopštije deli na materijalnu i duhovnu.
Pod materijalnom se podrazumevaju sredstva rada, sredstva za zadovoljenje različitih fizičkih potreba ljudi,
građevinski objekti…
Pod duhovnom kulturom podrazumevaju muzička, književna, slikarska ili filmska dela.
U kulturnoj javnosti i društvu, duhovnoj kulturi se neosnovano pridaje veći društveni i umetnički značaj, iako je
materijalna kultura značajnija za zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba.
U srednjovekovnim društvima, pod uticajem religije, stvoreno je opšte prihvaćeno uprošćeno i netačno
shvatanje da se duhovnost ispoljava samo u nematerijalnom obliku. Tehnika zahteva iste stvaralačke
sposobnosti kao i umetnost, knjževnost i nauka. Za stvaranje vrhunske tehnike, potrebna je imaginacija, kao i za
stvaranje umetničkih dela. Razlika između tehnike i duhovne kulture je u svrsi i načinu ispoljavanja sposobnosti.
Krajnja svrha tehnike je zadovoljavanje praktičnih potreba ljudi, dok je krajnja svrha duhovne kulture
zadovoljenje psihičkih, emocionalni i samosvesnih potreba ljudi.
Tehnika se uvek ispoljava u materijalnom obliku, dok se duhovna kultura ispoljava u obliku reči, nota, slika,
simbola. Osnovni stvaralački princip u tehnici je da bude uspešna, a u modernom vremenu bitan je i princip
lepote. Tehnika predstavlja materijalnu osnovu duhovne kulture i ona joj omoguduje razvoj. (muzički
instrumenti, boje i platno, papir i štampa, kamera i filmska traka).

16. Tehnika i zivot

Život ljudi u najvećem delu istorijskog razvoja zavisio je od prirodnih uslova. Ljudi su se u davnoj prošlosti
naseljavali u klimatski povoljnim predelima, u kojima je bilo hrane tokom cele godine, jer su jedino tako mogli
da prežive. Usavršavanjem tehničkih sredstava, čovek je svoj život oslobodio zavisnosti od prirodnih uslova.
Tehnika je omogućila čoveku da prirodu podredi vlastitim potrebama i ciljevima i da njegov opstanak i život više
ne zavise od bogatstva prirode.
Danas čovek, izuzev na polovima i pustinjama, živi u svim predelima Zemlje. Zahvaljujući lekovima, mnoge
zarazne bolesti su iskorenjene. Na taj način tehnika je omogudila produženje ljudskog života i povećanje broja
ljudi na Zemlji.
Gradovi ne bi mogli da postoje bez tehnike. Današnji gradovi sigurno ne bi postojali niti imali ove razmere bez
saobraćajnica, fabrika, vodovoda i kanalizacije, grejanja i tehnike gradnje višespratnica. Tehnika je omogudila
visok životni standard i kvalitetan način života. Ljudi žive u udobnim stanovima i kućama, u kojima su
temperatura i osvetljenje pod njihovom kontrolom. (nameštaj, aparati, dostupnost hrane iz svih delova sveta,
voda i kupatilo, garderoba...) Tehnička sredstva su stvorila uslove i podstakla integraciju čovečanstva u
jedinstvenu društvenu zajendicu.
Tehnika i čovek
Čovek je u toku cele svoje istorije bio duhovno i praktično podređen prirodnim i društvenim uslovima. Živeo je u
stalnom strahu za svoj život, plašeći se prirodnih sila i nepogoda, ratova, bolesti i gladi, drugih ljudi i kultura.
Čovek je stvaranjem svemoćnih totema i bogova, koji upravljaju životom i svetom, nastojao da kompenzuje
svoje osećanje nemoći.
Zahvaljujudi razvoju naučnih saznanja, čovek se u toku svoje istorije postepeno oslobađao zavisnosti od
prirodnih sila i straha od nepoznatog. Nauka je svojim objašnjenjem prirodnih pojava stvarala uslove za
čovekovu slobodu. Čovek u savremenom društvu je slobodan i kontroliše u velikoj meri prirodne i društvene
uslove.
Pored nauke, i tehnika je imala veoma značajnu ulogu u oslobađanju čoveka. Ona je praktično oslobađala
čoveka zavisnosti od prirodnih i društvenih sila. (luk i strela, vatra, žitarice, plug, kuda, parna mašina itd.). Ona je
povećavala čovekovu praktičnu moć nad prirodnim i društvenim silama. Tehnika je svojim razvojem stvarala
uslove čoveku da može sam da obezbedi dovoljno hrane za sebe i za druge, čime je pojačala njegovu
individualnost i samostalnost, kao i osećaj moći u odnosu na kolektiv.
Čovek više nije bio primoran da po svaku cenu poštuje kolektivne norme i predstave. Tehnika je doprinela i
skraćivanju čovekovog radnog vremena i povećanju slobodnog vremena, što je čoveku omogućilo da se posveti i
obavljanju nekih drugih delatnosti prema kojima je imao sklonosti. Čovek je na ovaj način postajao svestranija
ličnost, sa mnogo većim stepenom samorealizacije i samopoštovanja.
Tehnika i svest
Tehnika je imala veoma podsticajnu ulogu u nastajanju i širenju racionalne svesti kao dominantnog oblika svesti
ljudi u modernim društvima. U prošlosti je dominirala iracionalna kolektivna svest, čija karakteristika je
tumačenje i objašnjavanje sveta i života na osnovu delovanja nekih mističnih viših sila. Tipični primeri su
magijske radnje, animizam, totemizam, pa i religija.
U tehnici je od samih početaka stvaranja prvobitnih primitivnih sredstava dominirao racionalan pristup i princip.
Ljudi su više verovali da uspeh u lovu zavisi od upotrebe efikasnih oruđa i njihove spretnosti nego od ritualnih
radnji. Tehnika ne trpi iracionalne principe. Paralelno sa širenjem tehničkih sredstava u obavljanju pojedinih
delatnosti u određenom društvu, širila se i racionalna svest, što govori da postoji međusobna povezanost
između stepena tehničke razvijenosti jednog društva i stepena razvijenosti racionalne svesti. Racionalna svest
se na individualnom planu ogleda u tome:
što se smisao života vidi u budućnosti,
što su materijalno bogatstvo i uspeh najvažnije vrednosti,
u racionalnoj organizaciji vlastitog života itd.
Racionalna svest se na globalnom društvenom planu ispoljava u racionalnoj organizaciji privrede, države i
državnih organa, obrazovnog sistema, socijalno-penzijske zaštite, kulture i nauke.

17. Uzroci globalizacije

Najznačajniji uzroci globalizacije su:
1. ekonomski interesi multinacionalnih kompanija
Multinacionalne kompanije su one kompanije koje imaju svoje ekspoziture u dve ili više zemalja sveta. One su
danas postale najznačajniji i najsnažniji ekonomski subjekti u svetu. Predstavljaju temelje svetske ekonomije.
Preko njih se odvija više od dve tredine svetske trgovine u svetu. Sve veći broj multinacionalnih kompanija
prerasta u transnacionalne kompanije.
Multinacionalne kompanije imaju centralno središte u matičnoj zemlji, dok transnacionalne kompanije nemaju
jedno sedište, već se sastoje od ekspozitura koje imaju veliku autonomiju u svom poslovanju i kojima upravljaju
kvalifikovani stručnjaci iz različitih zemalja sveta.
Razlikuju se tri tipa transnacionalnih kompanija:
etnocentrične - poslovnu politiku i upravljanje određuje centrala u zemlji porekla kompanije;
policentrične - ekspoziture su samostalne ;
geocentrične - međunarodne su po strukturi upravljanja. Upravljanje je globalno usklađeni sistem, a menadžeri
na visokim položajima često bivaju premeštani iz jedne zemlje u drugu.
Osnovni cilj kompanija je sticanje profita, a profit se može sticati povećanom prodajom i racionalnom
organizacijom proizvodne delatnosti. Ova dva načina sticanja profita podstiču globalizaciju i globalno delovanje
kompanija.
Kompanije teže da prošire svoje tržišno delovanje u celom svetu, kao i da otvaraju svoje ekspoziture u onim
delovima sveta gde je jeftina radna snaga i gde su jeftine sirovine. Ekonomski interesi multinacionalnih
kompanija zahtevaju slobodan protok robe, kapitala, ljudi, znanja i tehnologija između različitih nacionalnih
država i ukidanje granica i barijera između pojedinih zemalja.
2. Informacionie tehnologije
Tehnička sredstva su veoma značajna, jer bez njih multinacionalne kompanije ne bi mogle da dostignu ni
približan stepen razvoja kakav imaju. Savremena saobraćajna i komunikaciona sredstva stvorila su neophodne
tehničke preduslove za širenje i razvoj multinacionalnih kompanija, odnosno ekonomske globalizacije u svetu,
zatim kulturne, političke i informativne globalizacije.
Moderne informacione tehnologije (kablovska i satelitska televizija, mobilni telefoni, internet) omogućuju
kompresiju prostora i vremena u komunikaciji. Prostorna i vremenska udaljenost više ne predstavljaju
ograničenje za uspostavljanje komunikacionih veza između ljudi i ustanova u svetu.
Informacione tehnologije stvorile su uslove za globalnu institucionu integraciju različitih ustanova i organizacija
u svetu, kao i uslove za lično globalno povezivanje ljudi.
3. Političke promene
Do devedesetih godina dvadesetog veka svet je bio podeljen na socijalistički i kapitalistički blok.
Početkom devedesetih godina dolazi do raspada Sovjetskog saveza kao države i do pada socijalzma kao sistema,
što je otklonilo političke i ideološke prepreke za dalje širenje globalizacije u svim oblastima društvenog života. U
svim osamostaljenim državama počeo je proces tranzicije, odnosno prelaska socijalizma u kapitalizam. Nestaju
najznačajnije političke i ideološke podele i u Evropi i u svetu, pa Evropa postaje veoma integrisana globalna
zajednica, sa težnjom da integriše sve zemlje koje se nalaze u Evropi. Značajne političke faktore globalizacije
predstavljaju i Ujedinjene nacije, međunarodne vladine organizacije i međunarodne nevladine organizacije.

18. Dimenzije globalizacije

Globalna kultura
U prošlosti su dominirale nacionalne kulture. Društvene zajednice su imale svoje nacionalne kulture, koje su se
razlikovale međusobno. Ključnu ulogu u globalizaciji kulture imaju sredstva masovnih komunikacija, koja su i
sama postala globalna. U svetu postoji medijksi imperijalizam, koji karakteriše dominacija nekoliko najvedih
medijskih kompanija. Od devedesetih godina u većini zemalja sveta paralelno sa otvaranjem novih nacionalnih
televizijskih kanala, dolazi i do širenja kablovske i satelitske televizije, koje omogućuju velikim multinacionalnim
televizijskim kompanijama da svojim programima prodru daleko izvan svojih nacionalnih granica i da u
najudaljenijim delovima sveta započnu svoj kulturni uticaj.
Savremena sredstva masovnih komunikacija u ekonomski razvijenim i srednje razvijenim zemljama dovela su do
postepenog potiskivanja nacionalnih kultura i do početka stvaranja globalne kulture.
U oblasti filmske industrije, proces globalizacije se odvija sa sve većim uticajem američkog filma. U oblasti
muzičke industrije proces globalizacije je najintenzivniji. SAD i Velika Britanija su danas najveći izvoznici
popularne kulture u svetu, oni nameću svetu svoje muzičke stilove i žanrove.
Elektronski mediji omogućuju da kultura Zapada u obliku video-kaseta, CD-a, video igara, muzičko-zabavnih
emisija postepeno osvaja svet i nameće svetu zapadne obrasce mišljenja i osećanja, način zabave i pogled na
svet i život. Najrazvijenije zemlje Zapada uspostavljaju medijsku i kulturnu imperiju.
Globalna demokratija
Globalizacija posebno dolazi do izražaja u vidu jačanja demokratije i demokratske svesti. Sredstva masovnih
komunikacija imaju veoma važnu ulogu u demokratskim procesima odlučivanja. Ona su omogućila nastajanje
javnosti, odnosno javnog mnenja kao nove demokratske institucije, koja u prošlosti nije postojala.
U prošlosti građani nisu imali nikakvih informacija i saznanja o događajima i procesima u vlastitom društvu.
Zahvaljujudi sredstvima masovnih komunikacija nastalo je javno mišljenje građana o društvenim procesima, i
svaka vlast morala je da vodi računa o odnosu javnog mnenja prema načinu političkog upravljanja. Javnost je
postala najširi demokratski kontrolor vlasti.
Globalni mediji (kablovska televizija, internet) predstavljaju važna sredstva u širenju demokratije u svetu.
Najmoćniji globalni mediji potiču iz ekonomski najrazvijenijih zemalja Zapada. Suočeni sa problemom da se
globalna demokratija širi preko globalnih medija, mnogi autoritarni sistemni danas pokušavaju da spreče,
odnosno ograniče uticaj globalnih medija na svom nacionalnom prostoru.
Ekonomske nejednakosti
Razlike u ekonomskom bogatstvu između ekonomski najrazvijenijih i najnerazvijenijih zemalja sve se više
uvećavaju. Ogromna količina ekonomskog bogatstva se koncentriše u posed veoma malog broja ljudi. Veoma
mali broj zemalja u svetu uspeo je da se u toku procesa globalizacije integriše u svetsku ekonomiju i da poveća
svoje bogatstvo i nacionalni dohodak.
Uzroci povećanja ekonomske nejednakosti u svetu su brojni, ali među najznačajnije spadaju ekonomska
dominacija multinacionalnih kompanija iz najrazvijenijih zemalja i tehnološki jaz, odnosno razlike u stepenu
tehnološke razvijenosti.

19. Prvi masovni mediji

Prvi masovni mediji
Masovni mediji obuhvataju novine, radio, televiziju, filmove, reklamne oglase, video igre, CD-ove, internet. Ova
sredstva omogućavaju komunikaciju sa velikim brojem ljudi, pa se zato i nazivaju masovnim. Novine
predstavljaju prvo sredstvo masovnih komunikacija. Nastale su kao izraz potreba gradskog stanovništva za
informisanjem i potrebe države da obaveštava građane o svojim odlukama. Neposredni način obaveštavanja
ljudi o događajima u gradu gubio je značaj sa rastom broja stanovnika, tako da je bio potreban neki centralni
oblik informisanja. Efikasan način upravljanja jedne države, zahtevao je svakodnevno informisanje građana o
odlukama državnih organa. Prve novine u današnjem obliku pojavile su se 1580. godine u Kelnu. Novine su
postale dnevne tek pred kraj 19. veka i veoma brzo su stekle hiljade, a kasnije i milione čitalaca.
Više od pola veka dnevne novine predstavljale su glavno sredstvo u komunikaciji, odnosno saopštavanju
informacija o tekućim društvenim događajima i procesima velikom broju čitalaca.
Razvojem radio-difuzne mreže, a osobito razvojem televizije, počeo je da slabi uticaj štampe. Posle Drugog
svetskog rata, dolazi do jačanja radija kao sredstva masovnih komunikacija. Od sedamdesetih godina, televizija
postaje najznačajnije sredstvo masovnih komunikacija i svoju dominantnost zadržala je do današnjih dana.
Televizija kao medij
Televizija danas predstavlja najznačajnije i najšire prihvadeno sedstvo masovnih komunikacija. Nema kuće u
razvijenim i srednje razvijenim zemljama koja ne poseduje najmanje jedan televizijski aparat i nema čoveka koji
ne provodi izvesno vreme gledajući televizijski program. Televizija spaja u sebi osobine radija, novina i filma kao
sredstva komunikacije. Ono što je televiziju učinilo dominantnim sredstvom masovnih komunikacija je njena
tehnička mogudnost da reprodukuje sliku i da distribuira sliku na velikim udaljenostima. Zahvaljujudi veštačkim
satelitima, televizija može da emituje svoje slike do svih delova sveta. Osobito je važna njena mogućnost da
direktno emituje "žive slike" iz najrazličitijih delova sveta o različitim događajima i procesima, što kod čoveka
stvara osećaj da je on posmatrač i učesnik svih značajnih događaja u svetu.
20. Televizija i vesti
Televizijski program može se podeliti na informativni, kulturno-zabavni i obrazovno-naučni program.
Televizijske vesti su najznačajnije sredstvo obaveštavanja ljudi o događajima u zemlji i svetu. Televizija nam
takođe i tumači najznačajnije događaje i procese u svetu i najveći broj ljudi nije učesnik u tim događajima i
procesima, pa time nema nikakve mogućnosti da stekne lično iskustveno mišljenje o njima. To televiziji daje
veliku moć u upravljanju našim predstavama o svetu i našim stavovima prema pojedinim događajima i
procesima u svetu. Zato se od televizije zahteva velika odgovornost i objektivnost u izboru najznačajnijih vesti
koje će se emitovati, kao i u njihovoj interpretaciji.
Veliki broj televizija daje medijski nerealnu, neistinitu sliku o stvarnosti, koja se može stvoriti svesno ili
nesvesno.
Nesvesna iskrivljena interpretacija sveta nastaje:
-usled nemogućnosti novinara da iz obilja vesti odaberu i emituju u vremenski ograničenom terminu one
najznačjnije;
-usled nemogućnosti novinara da dođu do značajnih informacija, koje neke institucije drže u tajnosti;
-novinarima se podmeću prividno objektivne informacije, čiju objektivnost oni teško mogu da provere;
-novinari iz svake nacionalne zemlje posmatraju i interpretiraju događaje u svetu sa stanovišta svoje nacionalne
kulture i ideologije.
Svesno stvaranje neistinite medijske slike o stvarnosti nastaje kada novinari i medijske kuće, sa unapred
utvrđenim ciljem, stvaraju iskrivljenu sliku o stvarnosti prema interesima i ciljevima vladajućih političkih elita ili
privatnih vlasnika televizijskih kompanija. Kada vlast ne uspeva da ostvari očekivane ciljeve i interese, ona
pribegava medijskoj manipulaciji.
Medijska manipulacija se postiže:
preuveličanim isticanjem pozitivnih rezultata vlasti, a umanjivanjem ili potpunim predutkivanjem negativnih
rezultata;
interpretacijom događaja prema interesima vlasti.
preuveličavanjem društvene uloge i značaja političara - iz vesti se stiče utisak da su političari najznačajnija
društvena grupa ljudi i da je ono što rade najznačajnije za razvoj društva.
Emitovanje očiglednih laži
Privatne televizije su pod kontrolom logike kapitala i interesa moćnih i bogatih. One u prikazivanju stvarnosti
slede interese bogatih vlasnika i reklamnih agencija. Kao argumenti da privatne televizije uglavnom zastupaju
interese kapitala, ističe se da su mnoge televizije u sastavu velikih kompanija.
21. Pojam masovne kulture i uzroci nastanka masovne kulture
Pojam masovne kulture
Masovna kultura je oblik kulture koja se javlja u savremenim industrijskim društvima. Njen nastanak i širenje
povezan je sa ekspanzijom masovne proizvodnje i potrošnje i sa razvojem sredstava masovnih komunikacija.
Posle Drugog svetskog rata, masovna kultura se kontinuirano razvija, a od sedamdesetih godina počinje njen
intenzivan razvoj. Neki autori u potpunosti osporavaju društveni značaj i umetničku vrednost masovne kulture,
dok drugi
smatraju da masovna kultura u određenoj meri ima pozitivan uticaj na ljude, da predstavlja demokratizaciju
kulture. Masovna kultura je komercijalna kultura koju oblikuju kompanije prema pravilima tržišne logike. Ona je
namenjena ukusu i potrebama širokih masa i ona nema značajne umetničke vrednosti. Njena niska umetnička
vrednost uslovljenja je njenom usmerenošću na zadovoljavanje potreba masovnih potrošača i njenim
komercijalnim karakterom. Osnovni cilj masovne kulture je stvaranje dela koja de se dopasti masama, koja će
biti kupljena i potrošena, kao i svaka druga roba za svakodnevnu upotrebu. Nivo kulture širokih masa je nizak,
te otuda one zahtevaju kulturu niske vrednosti, koja ne zahteva intelektualan napor pri usvajanju.
Masovna kultura sve što je originalno pretvara u stereotip, a ono neponovljivo u serijsku proizvodnju. Jedini cilj
stvaralaca masovne kulture je da se što veći broj proizvoda proda i da se posle određenog vremena
popularnosti tih proizvoda, oni zamene drugim sličnim proizvodom koji će opet donositi profit.
Masovna kultura nije homogena kategorija. U okviru nje razlikuju se kič i šund kao umetnički najniži delovi
masovne kulture. Pojam kič označavao je bezvrednu robu, najčešće slike, a šund bezvredna književna dela.
Društveni uzroci nastanka masovne kulture :
Društveni uzroci nastanka masovne kulture nalaze se u sledećim faktorima:
Brz industrijski i tehnološki razvoj
Brz industrijski razvoj doveo je do seobe seoskog stanovništva u gradove, gde je ono osedalo duboku nostalgiju
za svojom tradicionalnom seoskom kulturom. Kulturni izlaz je pronađen u stvaranju masovne kulture.
Automatizacija i serijska proizvodnja uslovile su smanjenje radnog vremena i povedanje slobodnog vremena,
što je seoskom stanovništvu koje se doselilo u gradove predstavljalo problem.
Povećanje slobodnog vremena zaposlenih
 Slobodno vreme je nekako trebalo prekratiti, ubiti i ono je postalo predmet eksploatacije masovne kulture.
Analize pokazuju da ljudi slobodno vreme provode u dokolici, gde nalaze beg i zaborav od svakodnevnih
problema, prividno zadovoljenje svojih potreba i zadovoljenje lažnih potreba. Automatizovan proces rada nije
zahtevao intelektualne i stvaralačke sposobnosti radnika, već pasivnu pažnju i rutinu, što je dovelo do
nezadovoljstva radnika u radu. To nezadovoljstvo, radnici su nastojali da kompenzuju u slobodnom vremenu,
tražeći zabavu i zaborav od dosadnog rada.
Podređivanje kulture profitu
U prošlosti, stvaranje kulturnih dela nije bilo organizovano kao proizvodnja u kojoj učestvuje veliki broj ljudi sa
ciljem da zarade veliku količinu novca. Kulturna dela stvarali su pojedinci i njihov cilj nije bio sticanje bogatstva,
već izražavanje svojih umetničkih potreba, sitcanje popularnosti i zarada, dovoljna da bi se preživelo. U
razvijenom kapitalizmu dolazi do podređivanja kulture zahtevima i principima kapitalističkog načina
proizvodnje. Osnovni cilj kapitalističkog načina proizvodnje je zaraditi novac, a osnovni princip je da se sa što
manje uloženog novca i troškova zaradi veća količina novca. Kapitalisti su shvatili da i kultura može biti izvor
profita i počeli su da ulažu svoj novac u kulturu, pa tako dolazi do stvaranja filmske, muzičke i televizijske
industrije. Nije bio cilj da se stvori delo visoke umetničke vrednosti, već delo koje se može prodati velikom broju
potrošača.
Uloga sredstava masovnih komunikacija
U stvaranju i širenju masovne kulture, veoma važnu ulogu imala su sredstva masovnih komunikacija i to pre
svega pojava radija, filma i televizije.
U razvijenijim kapitalističkim zemljama pred početak Drugog svetskog rata, skoro svako domaćinstvo
posedovalo je radio aparat. Nastanak filma uslovio je i nastajanje i širenje bioskopa po gradovima, što je dovelo
do stvaranja i jačanja filmskih kompanija koje su započele komercijalnu proizvodnju filmova kao robe.
Danas je gledanje televizije najpopularnija zabava na svetu. Televizija je uslovila nastajanje televizijske
umetnosti i video kaseta kao robe. U ekonomski razvijenim zemljama danas kompjuter postaje veoma značajno
sredstvo komunikacije i omiljena je zabava dece i omladine, ne samo zbog interneta, već i zbog video igara koje
se prodaju u velikim tiražima. Sredstva masovnih komunikacija su stvorila tehničke mogućnosti za brzo širenje
proizvoda kulture i mogućnost uključivanja većine stanovništva u potrošnju proizvoda masovne kulture.
Snižavanjem potrebnog nivoa pismenosti i obrazovanja za pradenje programa radija i televizije, sredstva
masovnih komunikacija su uključila kao potrošače svojih proizvoda i najniže društvene slojeve, koji imaju nizak
stepen obrazovanja i kulture.
23. Teorije o medijima
Harold Inis i Maršal Meklaun su autori koji su stvorili prvu značajniju i uticajniju teoriju o medijima. Inisova
teorija Pojedini oblici medija u različitoj meri utiču na organizaciju i razvoj društva i kultura. Postoje sredstva
komunikacije koja su postojana i trajala su veoma dugo, ali koja nisu podsticajno delovala na razvoj društva i
kulture.
Tipičan primer su hijeroglifi. Oni su služili kao osnovno sredstvo komunikacije u drevnim civilizacijama i
omogudili su nam da saznamo mnogo o tim civilizacijama. Ali ovo sredstvo je i sprečavalo razvoj komunikacije,
onemogućavalo je brzo širenje informacija između ljudi na istom prostoru, a pogotovo između ljudi na
udaljenim prostorima.
Pojava papirusa omogućila je brže širenje informacija. Papirus je bio lakši materijal za prenošenje i prepisivanje
poruka, što je omogućilo brže prenošenje informacija na većim udaljenostima.
Meklaunova teorija - Meklaun je razvio Inisove ideje i primenio ih na medije u modernim industrijskim
društvima. Karakter, odnosno osobine medija uslovljavaju osobine i strukturu komunikacije. Štampana knjiga
usmerena je na prenošenje poruka koje imaju trajniju vrednost i ne zastarevaju brzo. Televizija omogućuje
trenutačno prenošenje vesti o događanjima koji se odvijaju u celom svetu do miliona gledalaca, što stvara
uslove da se svet pretvori u globalno selo.
 Habermasova teorija - Sredstva masovnih komunikacija imaju značajnu ulogu u stvaranju javnog mišljenja,
"javne sfere" kao značajnog faktora u demokratizaciji društva. Javno mišljenje počelo je da se razvija u
osamnaestom veku u salonima i kafeima Pariza i Londona kada su se umetnici, književnici i novinari okupljali i
na osnovu dnevnih novina, koje su počele da izlaze, raspravljali o aktuelnim temama iz politike i kulture.
Mišljenja i stavovi u ovim raspravama postajala su vremenom društveno i politički značajni. O stavovima iznetim
na ovim raspravama vlast je sve više vodila računa i uzimala ih u obzir pri donošenju svojih odluka. Saloni i
rasprave u njima imali su veliki značaj za razvoj demokratije. Savremena sredstva masovnih komunikacija nisu
ispunila očekivanja u pogledu razvoja demokratije, iako su za to imala tehničkih mogućnosti. Demokratiju je
potisnula industrija kulture, a sredstva masovnih komunikacija, postala su sredstvo manipulacije ljudima i
idejama. Sredstva masovnih komunikacija uglavnom služe da se stvori privid demokratije u modernim
društvima, dok u suštini nad opštim interesima dominiraju parcijalni i komercijalni interesi najmoćnijih
društvenih grupa.
Bodrijarova teorija - Delovanje modernih masovnih komunikacija sasvim je drugačije i dublje od dejstva bilo
kog drugog faktora. Televizija nije samo sredstvo predstavljanja života i sveta, već sredstvo koje određuje i
konstruiše svet i život. U modernom dobu, u kome su masovni mediji prisutni svuda, stvara se jedna nova
realnost ili hiper-realnost, koju čini mešavina ponašanja ljudi i slika koju daju mediji. Ljudi ne kupuju proizvode
sa realnim osobinama, već proizvode sa osobinama koje im prodaje televizija. Nijedan američki politički lider ne
može pobediti na izborima ako se stalno ne pojavljuje na televiziji, pri čemu televizijska slika lidera određuje da
li de pobediti ili ne, a ne njegove realne osobine kao ličnosti.
Tompsonova teorija - Džon Tompson polazi od radova Habermasa i nastoji u svojoj teoriji da kritički izloži odnos
između medija i razvoja modernog društva. Mediji su od pojave najranijih oblika štampe pa do pojave
elektronskih medija igrali veoma važnu ulogu u stvaranju i razvoju modernih institucija. Tompson kritikuje
Habermasa i zamera mu da on u medijima vidi samo ono što je negativno, a ne uočava pozitivne strane. Mediji
nisu samo izvor manipulacije, već nas oni snabdevaju velikim brojem važnih informacija o društvenim
događajima i procesima, do kojih ranije nismo mogli doći, što nam omoguduje objektivnije sagledavanje
društvenih događaja. Mediji omogućuju i kritičko sagledavanje društva. Oni pružaju mogućnost za objektivnije i
kritičnije sagledavanje stvarnosti, ali da li de zaista doći do objektivnijeg i kritičnijeg sagledavanja, zavisi od
pojedinaca.
Tompsonova teorija razlikuju se tri vrste interakcije:
a) neposredna - ostvaruje se licem u licem kada ljudi saopštavaju jedni drugima svoje misli i poruke.
b) posredovana medijska - ostvaruje se putem korišćenja tehnoloških sredstava i pomagala kao što su hartija,
električni kablovi, elektronski impulsi. Odvija se izvan okvira čulne komunikacije ljudi pomoću razgovora, tj.
između ljudi na velikim udaljenostima. (npr. razgovor telefonom).
c) posredovana kvazi medijska - ostvaruje se pomoću masovnih medija. Ostvaruje se kroz vreme i prostor, ali
ona ne povezuje direktno učesnike interakcije. Prva dva tipa interakcije su dijaloška, jer pojedinci međusobno
komuniciraju, a treći tip je monološka interakcija. Treći tip nije dominantan u odnosu na druga dva, već se sva
tri tipa mešaju u naš život danas.

25. Globalno širenje liberalne demokratije

Sve do kraja prošlog veka u svetu su dominirali autoritarni sistemi, dok se danas smatra da su bar dve trećine
demokratski. Entoni Gidens ističe da se demokratija pokazala kao najbolji politički sistem.
Uzroke popularnosti demokratije treba tražiti u društvenim i ekonomskim promenama u modernom društvu :
1. Tržišna privreda koja je podstakla slobodnu trgovinu i konkurenciju i slobodu odlučivanja.
2. Globalizacija koja ubrzava širenje ideja.
3. Uticaj masovnih komunikacija, televizije i interneta.
Sredinom sedamdesetih godina, više od dve trećine svih društava na svetu moglo se smatrati autoritarnim.
Sada je manje od jedne trećine društva autoritarno po svojoj prirodi. Demokratija se sada smatra poželjnim
oblikom vladavine u mnogim zemljama sveta. Razloge za toliku popularnost demokratije treba tražiti u
društvenim i ekonomskim promenama:
1. demokratija se najčešće povezuje sa tržišnom ekonomijom, koja se pokazala daleko uspešnijom od
nekonkretnog i neefikasnog načina planiranja i upravljanja ekonomijom, kakav su praktikovala komunistička
društva.
2. što više društvena aktivnost postane globalizovana i što više ljudi budu uviđali da njihov svakodnevni život
zavisi od događaja koji se dešavaju daleko od njih, to će oni početi da zahtevaju više informacija o tome kako se
njime vlada, a samim tim i veću demokratiju.
3. uticaj masovnih komunikacija, naročito televizije i interneta, sve je veći. Na lančanu reakciju širenja
demokratije u velikoj meri utiče to što su slike o događajima u svetu dostupne svuda i u svako vreme. Sa
pojavom novih televizijskih tehnologija, naročito satelitske i kablovske televizije, država nije u stanju da
kontroliše ono što njeni građani gledaju.
Danas živimo u "otvorenom svetu informacija", u kojem su autoritarne vlade sve manje u stanju da kontrolišu
protok informacija, mada mnoge to pokušavaju. Pod ovakvim uslovima, autoritarne vlade gube sposobnost za
ispoljavanje nekih drugih oblika, kao što su fleksibilnost i dinamizam.
Paradoks demokratije
S obzirom da je liberalna demokratija postala tako popularna, očekivalo se da de uspešno funkcionisati. Ipak,
demokratija skoro svuda nailazi na određene poteškoće. "Paradoks demokratije" deluje zbunjujuće.
S jedne strane, demokratija se širi po celom svetu, a s druge strane, u zemljama sa dugom demokratskom
tradicijom, javlja se veliko razočaranje demokratskim procesima. Glavni faktori za nezadovoljstvo mnogih ovim
političkim sistemom su oni koji su i doveli do širenja demokratije, uticaj novih tehnologija komunikacija i
globalizacija društvenog života. Vlade nacionalnih država postale su: "suviše male da bi se izborile sa velikim
problemima", kao što je uticaj globalne konkurencije na svetskom tržištu ili uništenje životne sredine. "suviše
velike da bi se uhvatile u koštac sa malim problemima pojedinih gradova ili oblasti", na primer, vlade skoro da
nisu u stanju da utiču na delovanje gigantskih kompanija.
Građani mnogih demokratskih država nemaju mnogo poverenja u svoje izabrane predstavnike i smatraju da
nacionalna politika nema naročit uticaj na njihov život. Sve veći broj građana smatra da su političari okrenuti
sopstvenim interesima i da ne vode računa o ispunjenju predizbornih obećanja datih biračkom telu. Građani
smatraju da vlada nije u stanju da reši važna pitanja lokalnog karaktera, kao što su kriminal i beskućništvo.
Sve to rezultira opadanjem poverenja u vladu, što utiče na spremnost ljudi da učestvuju u politici. Uticaj
"otvorenog doba informacija" oseća se ne samo u autoritarnim, nego i u demokratskim državama. Procesi, koji
su se donedavno odvijali van očiju javnosti, danas su postali vidljivi, što izaziva ogorčenost i razočaranje među
biračkim telom. Građani u demokratskim državama zapali su u apatiju i gube interesovanje za politička
dešavanja.
Ipak, pogrešno je pretpostaviti da su ljudi nezainteresovani i da su izgubili veru u demokratiju kao takvu.
Ogromna većina stanovnika demokratskih država još uvek navodi demokratiju kao najpogodniji oblik vladavine.
Postoje znaci koji ukazuju na porast interesovanja za politiku, ali da se ona radije usmerava ka alternativnim
grupama i nevladinim organizacijama. U svetu u doba u kojem živimo, vladanje zahteva dobro utemeljenu
demokratiju, i to ne samo na nivou nacionalnih država, ved i na lokalnom i globalnom nivou.
Internet i demokratija
Internet predstavlja moćno sredstvo demokratizacije, čiji uticaj prelazi nacionalne i kulturne granice između
država, olakšava prenos ideja po svetu i omogućava sličnim ljudima da se pronađu u carstvu kiber prostora. Sve
više ljudi u svetu redovno pristupa internetu i smatra ga važnim delom svog života. Pojedine vlade, pogotovo
 one autoritarne, smatraju da ubrzano širenje interneta može predstavljati pretnje njihovoj vlasti. Pojedine
države preduzele su korake u cilju sprečavanja graĐanstva da ima slobodan pristup mreži. (na primer, Kina,
Malezija, Rusija)
26. Otuđenje u radu
Marks smatra da rad predstavlja najznačajniji način potvrđivanja, samorealizacije čoveka i zadovoljenje ljudskih potreba.
Rad čoveku omogućuje da iskaže i potvrdi svoju individualnost jer čovek u svoj rad i proizvode rada unosi svoje
sposobnosti, kreativnosti i emocije. Rad omogućuje čoveku i da se potvrdi kao društveno biće ukoliko njegovi proizvodi
rada doprinose opštoj dobrobiti društvene zajednice. Međutim u toku cele istorije, rad je više uništavao ljude, nego što im
je omogućavao potvrđivanje.
Marks smatra da su osnovni uzroci otuđenja u kapitalističkom sistemu:
• Privatna svojina na sredstvima za proizvodnju - pretvara zaposlene u najamne radnike, koji prodaju svoj rad, svoje
sposobnosti, a time i svoje ličnosti kapitalizmu za najamninu.
Radnici ne odlučuju ni o načinu rada ni o organizaciji, već vlasnici kompanija, na taj način postaju otuđeni od proizvoda
svoga rada jer ne pripadaju njima već kapitalistima što dovodi i do samootuđenja, otuđenja od vlastite ličnosti, prema
svojim sposobnostima se odnose kao prema tuđim jer mu rad ne služi kao potvrđivanje njegove ličnosti već kapitalista u
uvećavanju njihovog bogatstva. Radnik oseća da kapitalista kontroliše i koristi njegove sposobnost kao sredstvo za sticanje
profita. A samootuđenje dovodi do otuđenja i od drugih ljudi jer se oseća bespomoćno i besmisleno, ne vidi smisao svog
rada i mogućnost da promeni svoj položaj pa se povlači u socijalnu i kulturnu izolaciju.
• Proizvodnja za tržište - Cilj robnog proizvođača je da proizvede što više proizvoda, koje će prodati na tržištu. On se prema
radu i proizvodima svoga rada odnosi kao prema sredstvu u sticanju novca. Tako se robni proizvođač, umesto
potvrđivanja u radu, potvrđuje u novcu, što dovodi do otuđenja. On oseća zadovoljstvo u radu samo ako mu rad
doprinosi sticanju bogatstva. Marks smatra da tržišni odnosi pretvaraju novac u merilo svih ljudskih vrednosti.
• Podela rada - primorava radnika da obavlja sve sitnije delove neke delatnosti. Radnik se pretvara u delimičnog radnika
koji doživotno obavlja neku jednoličnu sitnu operaciju kroz koju ne može izraziti svoje duhovne sposobnosti, a koja
postaje njegov životni poziv.
Radnik sa znanjem za obavljanje nekih uskih operacija veoma je često značajan samo za tu kompaniju kojoj su takva
znanja potrebna, dok je za druge kompanije takav radnik nebitan. Upravo to kod delimičnih radnika izaziva psihološku
potrebu za vezivanjem i poistovećivanjem sa organizacijom u kojoj rade jer ona daje sigurnost i smislenost njihovom
radu. Zbog toga Marks smatra da se podelom rada deli i svest radnika.
• Mehanizacija procesa proizvodnje - pretvara radnike u dodatke mašinama. Radnici ne kontrolišu mašine već mašine
počinju da kontrolišu rad radnika i određuju sadržaj, način i tempo rada. Veština rukovanja alatima prelazi sa radnika na
mašine, mašine postaju sredstvo za eksploataciju radnika. U mašinskom sistemu virtuoznost radnika je onemogućena
virtuoznošću mašine. Savršenstvo mašine je praćeno siromaštvom radnika, ono što je mašina dobila, radnik je morao
izgubiti. Tako radnik postaje živi dodatak mehanizmu koji gospodari njime.
Marks smatra da se otuđenje čoveka u radu može se prevazići ukidanjem privatne svojine na sredstvima za proizvodnju,
odnosno uvođenjem komunističkog društva, povećanjem slobodnog vremena pri čemu bi radnik mogao da se posveti
svojim unutrašnjim potrebama i sposobnostima, kao i ukidanjem preterane specijalizacije.
27. Otuđenje i tehnologija
Primena i razvoj savremenih tehničkih sredstava u procesu proizvodnje dovodi, sa jedne strane, do veoma
izražene intelektualizacije rada - svaka kompanija primorana je da neprekidno usavršava tehničku osnovu svoje
proizvodnje, kao i same proizvode, kako bi ostvarila profit. Zato kompanije angažuju visoko stručnu i kreativnu
radnu snagu, koja radi na novim proizvodima i usavršavanju postojeće tehnologije i sa druge strane do
pasivizacije i obesmišljavanja rada - onaj deo radne snage koja radi na postojećoj tehnologiji i postojećim
proizvodima, zbog automatizovanog karaktera proizvodnje, ne mora da poseduje ni kreativnost ni stručnost, od
njih se traži fizičko, intelektualno i emocionalno pasivan i rutinski rad, što kod radnika izaziva osećanje
otuđenosti. Obavljaju usitnjene operacije i njihov rad je jednostavan i repetitivan koji ne zahteva nikakve
intelektualne i stručne sposobnosti, a ni fizičke napore i odvija se bez emocija i po diktatu i tempu mašina.
Robert Blauner je ispitivao uticaj različitih tehnologija na stepen otuđenosti radnika. Osnovna pretpostavka
istraživanja bila je da različit stepen razvijenosti tehnologija na kojima rade radnici uslovljava različiti nivo
otuđenja. Ispitivano je otuđenje radnika u grafičkoj, tekstilnoj, automobilskoj i hemijskoj industriji.
Postojala su četiri faktora za ispitivanje i to stepen autonomije radnika na radnom mestu, smislenosti posla,
društvene integrisanosti radnika na jednom mestu, posvećenosti radnika svom poslu.
Blauner je ustanovio da su se radnici najmanje osećali otuđeno u grafičkoj industriji, zatim u hemijskoj, pa
tekstilnoj i na kraju automobilskoj.
Najmanji stepen otuđenja u grafičkoj industriji objašnjava prirodom rada koju nameće zanatska tehnologija,
radnici su imali visok stepen autonomije jer niti su mašine uslovljavale njihov tempo i način rada, niti je bilo
nekoga da ih nadgleda, radnici su mogli da prave pauze prema svojim potrebama i da ostvare visok nivo
integracije sa drugim radnicima na poslu. Radnici su doživljavali posao kao društveno značajan i smislen pa su se
poistovećivali i posvećivali poslu.
Automatizovan način proizvodnje ispitivan je u naftnoj i hemijskoj industriji. On je kontinualnog karaktera i
odvija se bez ljudske intervencije, tako da radnici nisu ništa fizički radili, samo su kontrolisali nesmetano
odvijanje porcesa proizvodnje. Relativno mali stepen otuđenja u ovom načinu proizvodnje uslovljen je slededim
faktorima:
- radnici kontorlišu veoma skupu tehnologiju i od njihove blagovremene intervencije zavisi nivo moguće štete,
što im daje osedaj važnosti i samopoštovanja.
- osećaj radnika da kontrolišu proces proizvodnje.
- timski rad radnika i česte konsultacije sa inženjerima i upravom uslovljavaju da su radnici integrisani u kolektiv,
što doprinosi zadovoljstvu na poslu.
Uzroke za visok stepen otuđenja radnika u automobilskoj industriji treba tražiti u sledećim faktorima:
- automobilska industrija je bila zasnovana na pokretnoj traci, a radnik u takvim uslovima proizvodnje nema
nikakvu kontrolu nad svojim radom, što kod radnika dovodi do osećaja nemoći.
- masovna proizvodnja na pokretnoj traci ne pruža mogućnost da se oseti smisao i svrha rada. Proizvod je
standardizovan, rad je rutinski i repetativan, a operacije krajnje parcijalizovane.
- radnici na pokretnoj traci su izolovani, tako da ne mogu u toku rada da ostvare komunikaciju sa kolegama na
poslu.
Manji stepen otuđenja radnika u tekstilnoj nego radnika u automobilskoj industriji Blauner objašnjava socijalno-
psihološkim karakteristikama radne snage koja je radila u tekstilnim fabrikama.
Siromašni tekstilni radnici živeli su u čvrstim porodičnim zajednicama, pa im, usled toga, izolovani rad u fabrici
subjektivno nije predstavljao veći problem, jer su izolovanost u radu nadoknađivali intenzivnim druženjem u
slobodnom vremenu.
Novac za siromašne radnike predstavljao je visoku vrednost, sa kojim su oni rešavali bitne životne probleme.
Sastavni deo otuđenosti u radu predstavlja i strah zaposlenih od otpuštanja sa posla, usled stalnog tehnološkog
usavršavanja procesa proizvodnje, kao i strah od brzog zastarevanja znanja i veština koja ljudi poseduju za
obavljanje posla. Danas ne postoji "posao za ceo život".
Ljudi menjaju nekoliko radnih mesta u toku karijere i primorani su na sticanje novih znanja i veština. Standardni
obrasci punog radnog vremena ustupaju mesto fleksibilnim aranžmanima.
28. Otuđenje belih kragni
U knjizi Bele kragne, američki sociolog Rajt Mils analizira otuđenje nemanuelnih radnika. Mils tvrdi da je
ekspanzija tercijarnog sektora privrede u razvijenim kapitalističkim društvima dovela da se sve više od
zaposlenih traže „ne veštine sa predmetima, ved veštine sa ljudima“. Nemanuelni radnici postaju roba
prodajudi svoje „veštine sa ljudima“ na otvorenom tržištu. Mils taj sektor naziva „tržištem ličnosti“. Ličnim
osobinama se pripisuje tržišna vrednost. S obzirom da se aspekti ličnosti prodaju i kupuju kao i svaka druga
roba, pojedinac se otuđuje od svojeg pravog ja. Ljudi zbog zahteva na radnom mestu postaju nešto sasvim
drugačije od stvarne ličnosti.
Otuđenje od rada i dokolice
Francuski sociolog Andre Gorc smatra da otuđenje u radu postiče radnika da samoostvarenje traži u dokolici.
Kako kapitalistički sistem određuje njihov radni dan, tako on određuje i njihove aktivnosti u dokolici. Sistem
stvara pasivnog potrošača koji nalazi zadovoljstva u potrošnji proizvoda industrije robe i industrije zabave.
Ponašanje se odvija prema uputstvima kapitalističke „agresivne reklame“ i bedna je zamena za kreativnu
dokolicu prema vlastitim željama. Dokolica jednostavno obezbeđuje sredstvo za beg od problema i način da se
živi sa problemima, umesto da se problem aktivno rešava. Tako je čovek u kapitalističkom društvu otuđen i od
rada i od dokolice.
Slično shvatanje izneo je i Herbert Markuze u knjizi Čovek jedne dimenzije. Po Markuzeu, sposobnosti za lični
razvoj ugušene su u razvijenom industrijskom društvu. Rad je „iscrpljujude, zaglupljujuće, neljudsko robovanje“,
dok dokolica obuhvata „oblike relaksacije koji ublažavaju i produbljuju tu zaglupljenost“. Ona se zasniva na
lažnim potrebama koje usmeravaju i nameću uglavnom masovna sredstva komunikacije pod kontrolom
vladajuće strukture. Potrebe su lažne ako ne dovode do istinskog samoostvarenja i stvarnog zadovoljstva.
Pripadnici društva više ne traže zadovoljstvo u sebe samima i u svojim odnosima sa drugima, nego prepoznaju
sebe u svojim predmetima za potrošnju. Gorc i Markuze veoma pesimistički gledaju na prirodu dokolice u
industrijskom društvu. Oni prikazuju „srećnog robota“ koji razmetljivo zadovoljava „lažne potrebe“, a kome su
nekadašnju pravu eksploataciju poslodavci učinili samo nešto podnošljivijom.
29. Kriminal belih kragni
Izraz kriminal belih kragni uveo je Edvin Saderlend (1949) i odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatijim
slojevima društva, jer njihov criminal je mnogo veći I moćniji nego criminal siromašnijih ljudi. Odnosi se
uglavnom na nelegalno sticanje bogatstva onih koji koriste društveni položaj za to, a to su uglavnom ljudi iz
srednje klase.
Pod ovim terminom podrazumeva se više tipova kriminalne aktivnosti, kao što su: utaja poreza, nezakonita
prodaja, malverzacije sa hartijama od vrednosti i u prometu nekretnina, pronevera, proizvodnja i prodaja
opasnih proizvoda, ali i čista krađa.
Kriminal belih kragni uglavnom se odnosi na korišdenje statusa srednje klase ili profesionalnog položaja za
nezakonske aktivnosti. Iako državni organi prikazuju daleko veći stepen tolerancije prema ovoj vrsti kriminala,
nego prema prestupima koje počine manje privilegovani slojevi društva, šteta koju ona izaziva ogromna je.
Korporacijski criminal
Korporacijski criminal čine razne korporacije da bi nelegalno uvećale svoje profite. Na osnovu studija o
korporacijskom kriminalu, koji je uradio Entoni Gidens, postoji šest tipova kršenja propisa:
-Administrativno – nepridržavanje propisa;
– U vezi sa zaštitom životne sredine - npr. zagađenje…
- Finansijsko - utaja poreza, nezakonite isplate…
- O radu - radni uslovi, zapošljavanje…
- proizvodni – bezbednost proizvoda, stavljanje pogrešnih etiketa…
- nelojalna trgovačka praksa – lažno reklamiranje i slično.
Veliki broj korporacija ne pridržava se zakonskih propisa koji se na njih odnose. Profili žrtava korporacijskog
kriminala nisu precizni. Ponekad su žrtve očigledne, kao u slučaju ekoloških katastrofa ili u slučaju opasnosti po
zdravlje. Međutim, često žrtve korporacijskog kriminala i ne smatraju sebe žrtvama. U slučaju korporacijskog
kriminala, zbog velikih prostornih i vremenskih razlika između žrtve i počinioca kriminala, dešava se da ljudi i ne
uviđaju da su žrtve ili ne znaju na koji način da traže nadoknadu za štetu koju su pretrpeli. Korporacijski kriminal
ne ostavlja iste posledice na pripadnike različitih klasa u društvu. Na one koji su manje privilegovani, zbog
drugih oblika socioekonomskih nejednakosti, uticaj ove vrste kriminala biće veći.
Nasilni aspekti korporacijskog kriminala manje su vidljivi nego u slučaju ubistva ili fizičkog napada, ali ponekad
mogu izazvati mnogo ozbiljnije posledice.
Na primer, nepridržavanje propisa u vezi sa izradom novih lekova, bezbednošću na radnom mestu ili
zagađenjem životne sredine, može izazvati fizička oštećenja ili smrt velikog broja ljudi.
Sajberkriminal
Sajberkriminal predstavlja tehnološki kriminal. Tehnološki napredak doneo je mnogo novih i uzbudljivih
mogudnosti i koristi, ali je isto tako povećao izloženost kriminalu.
P.N. Graboski i Rasel Smit (1998) izdvojili su devet glavnih tipova tehnološkog kriminala:
1. ilegalno uključivanje u telekomunikacione sisteme ( špijunaža, prisluškivanje…) ;
2. Elektronski vandalizam i terorizam, napadi na kompjuterske sisteme ;
3. Krađa telekomunikacionih usluga, znači da ljudi mogu obavljati nezakonite poslove, a da ne budu otkriveni ili
da, jednostavno, mogu manipulisati uslugama klasične i mobilne telefonije.
4. Krađa autorskih prava kopiranjem materijala, a zaštita telekomunikacionih usluga postaje sve vedi problem.
Sada je relativno lako prekršiti autorska prava kopiranjem materijala, softvera, filmova i kompakt diskova.
5. teško je kontrolisati pojavu materijala sa pornografskim i uvredljivim sadržajem u kiber prostoru.
6. Prevare putem telemarketinga, tj. reklamiranje lažnih dobrotvornih akcija i programa za investiranje koje je
teško pravno regulisati.
7. kriminal u elektronskom prenosu novca.
8. elektronsko pranje novca može se upotrebiti za prebacivanje ilegalnih prihoda da bi se sakrilo njihovo
kriminalno poreklo
9. unapređivanje kriminalnih zavera. Sofisticirani sistemi šifrovanja i velika brzina prenosa podataka otežavaju
raznim državnim službama da se domognu informacija o kriminalnim aktivnostima.
Kriminal u kiber prostoru (sajberkriminal) već je u porastu. Globalni karakter kriminala u telekomunikacijama
predstavlja poseban izazov za one koji sprovode zakon. Krivična dela počinjena u jednoj zemlji proizvode
posledice širom sveta. Danas, kad se finansijski, trgovinski i proizvodni sistemi u zemljama širom sveta sve više
integrišu elektronskim putem, povećan nivo malverzacija putem interneta i neovlašćenih upada služe kao
modno upozorenje na slabost postojedih kompjuterskih sistema zaštite.
30. Uticaj čoveka na prirodu i zagadjenje životne sredine
Tehnički razvoj doveo je do preobražaja prirodne sredine i stvaranja jedne nove tehničke sredine, u kojoj ne
postoji više harmonija između čoveka i prirode. Današnje generacije ljudi koji žive u gradovima, lepotu prirode
mogu videti na televiziji i možda za vreme godišnjih odmora i izleta. Ove generacije ne nose u svojim sedanjima
i doživljajima prirodu i zato lično ne shvataju u punoj meri značaj prirode za čovekov život.
Čovek je u prošlosti bio podređen prirodi. Njegov način života, pa i sam život zavisili su od promenljivih
prirodnih uslova. U početnoj fazi svog razvoja, čovek nije bio sposoban da svojim radom proizvede hranu za
zadovoljenje svojih egzistencijalnih potreba. Opstanak čoveka kao bida zavisio je od obilja prirodnih izvora
hrane. Čovek je prvobitno svoju potrebu za hranom zadovoljavao baveći se sakupljanjem gotovih šumskih
plodova i korenja, zatim lovom i ribolovom. Ovaj način privređivanja poznat je kao sakupljačka privreda.
Prirodni izvori hrane bili su nejednako raspoređeni, što je uslovljavalo stalnu seobu ljudi. Prirodni izvori hrane
bili su promenljivi i u toku godine zavisili su od klimatskih uslova i godišnjih doba. Čovek je jedino živo biće koje
je izvore hrane stavilo pod svoju racionalnu kontrolu. Bez potpunog ovladavanja proizvodnjom raznovrsne
hrane u toku cele godine i u većim količinama, čovečanstvo se ne bi širilo ni prostorno ni brojčano.
Prelaskom na poljoprivredni način proizvodnje, čovek je stavio izvore hrane pod svoju kontrolu i time stvorio
uslove za uvećanje broja ljudi na Zemlji i za prostorno osvajanje prirode. Poljoprivrednim načinom proizvodnje,
čovek je započeo osvajanje prirode i njeno prilagođavanje, ali time je započet i proces uništavanja prirode, a pre
svega šuma.
Prvo, kako je broj stanovnika rastao, tako su se sve veće površine šuma pretvarale u obradivo poljoprivredno
zemljište.
Drugi uzrok uništavanja šuma u prošlosti predstavljala je vatra, jer je ona veoma dugo bila osnovni izvor za
zagrevanje ljudi. Tradicionalan način poljoprivredne proizvodnje i života ljudi nisu doveli do drastičnijeg
uništavanja prirode. Sve prirodne izvore ljudi su koristi samo da bi zadovoljili svoje osnovne egzistencijalne
potrebe.
Drastično uništavanje prirode započeto je sa prelaskom na industrijski način proizvodnje, odnosno na tržišni,
kapitalistički način.
Tržišni način proizvodnje je svojim slededim osobinama podstakao i omogućio uništavanje prirode:
1. njegov cilj nije zadovoljavanje potreba, već sticanje profita. Želja za sticanjem i uvećanjem profita nema
granica, čime nestaju i granice za uništavanjem prirode.
2. uništavanje i zagađenje prirode sve do pred kraj 20. veka nije bilo zakonski sankcionisano, što je omogućavalo
kompanijama da nekontrolisano i nekažnjivo zagađuju životnu sredinu.
3. vlasnici privatnih kompanija nisu imali osećaj lične odgovornosti za zagađenje i uništavanje prirodne sredine.
Industrijski način proizvodnje i tehnološki razvoj dvostruko utiču na degradaciju prirode:
neposredno - dovodi do uništavanja šuma, zagađenja reka i vazduha, globalnog zagrevanja, uništavanja
zemljišta, genetski modifikovane hrane.
posredno - stvaraju se uslovi za demografsku eksploziju stanovništva, odnosno sve ubrzaniji rast broja
stanovnika. Ukoliko bi se ovakav trend priraštaja stanovništva nastavio, moguće je da u narednih sto godina
stanovništvo dostigne takav broj, kojim de premašiti postojeće resurse Zemlje za hranom i vodom.
Degradacija životne sredine se ispoljava i u zaganjenju životne sredine, kao I to da dolazi do istrošenosti
prirodnih resursa i do stvaranja tehnoloških rizika koji ugrožavaju zdravlje ljudi.
Zagađenje životne sredine
Zagađenje životne sredine ispoljava se u:
zagađenju vazduha,
zagađenju vode,
zagađenju okoline otpadom.
Na zagađenje vazduha utiču dva izvora i to:
spoljašnji (zagađenja koja nastaju usled industrijskih isparenja i izduvnih gasova saobraćajnih sredstava) i
unutrašnji (zagađenja koja nastaju usled zagrevanja stanova).
Među najveće industrijske zagađivače spadaju hemijska industrija, termoelektrane, rudarsko-topioničarska
postrojenja, metaloprerađivačka industrija, industrija boja i lakova, industrija stakla i plastičnih masa. U
nerazvijenim zemljama nema ograničenja upotrebe goriva i rada fabrika, koje prekomerno zagađuju vazduh, što
uslovljava visoku zagađenost vazduha.
Posledice zagađenog vazduha su:
Oboljenje respiratornih organa - Ljudi, koji žive u velikim industrijskim gradovima i gradovima gde se odvija
intenzivan saobraćaj, u većoj meri oboljevaju od bolesti pluća i bolesti respiratornih organa.
Kisele kiše - nastaju kada se štetni gasovi vežu u atmosferi za vodu. One uništavaju šume, useve, uslovljavaju
koroziju i korodiranje objekata, zagađuju zemljište, podzemne vode i jezera.
Količine pitke vode na Zemlji su ograničene.
Na zagađenost vode najviše utiču:
Industrijske i kanalizacione otpadne vode - osobito u manje razvijenim zemljama, bez ikakvog prečišćavanja
puštaju se u reke, čime se reke pretvaraju u odvodne kanale otpadnih voda.
Upotreba zaštitnih sredstava u poljoprivredi - dovodi do zagađenja podzemnih voda.
Neadekvatna tehnička rešenja u konstruisanju vodovodnih sistema - do zagađenja voda dolazi zbog
nekorišćenja savremenih tehnologija u prečišćavanju vode ili zbog zastarelih kanalizacionih cevi. Zagađena voda
izaziva zarazne bolesti kao što su dijareja, dizenterija i hepatitis.
Razvijena društva proizvode ogromnu količinu otpada i to kako domaćinstva, tako i industrija. Poseban problem
predstavlja gradsko smeće, koje se reciklira u veoma ograničenoj meri, čak i u razvijenijim zemljama.
31. Istrošenost resursa
(i rizik i životna sredina)
Istrošenost resursa
Prirodni resursi se dele na:
Neobnovljive - njihova količina na Zemlji je fiksna, čovek ne može da ih stvara i nemaju sposobnost
samoobnavljanja. U njih spadaju fosilna goriva (ugalj, nafta, gas) i mineralne sirovine (rude metala i nemetala)
Obnovljive - čovek može da ih stvara i imaju sposobnost samoobnavljanja. U ove izvore spadaju voda, zemlja,
biljni i životinjski svet.
Naučnici su zabrinuti za iscrpljivanje i neobnovljivih i obnovljivih resursa. Sadašnji način proizvodnje i života ljudi
najvećim delom zasnovan je na korišćenju neobnovljivih izvora. Potpuna iscrpljenost tih izvora, zahteva prelazak
industrije na korišćenje alternativnih resursa, ali je pitanje da li de taj prelazak proteći bez industrijskih potresa i
negativnih posledica po život ljudi. Preterano iscrpljivanje obnovljivih resursa takođe je opasno, jer postoji
mogućnost da se u ekosistemu naruši ravnoteža i da se izazovu negativne lančane reakcije, koje čovek ne može
povratiti u prvobitno stanje.
Savremeni intenzivan način poljoprivredne proizvodnje, korišćenje veštačkog đubriva i zaštitnih sredstava,
doveli su do zagađenja zemlje i razaranja tla. Razaranje tla dovodi do opadanja prinosa useva, što može da
ugrozi život ljudi u velikom broju nerazvijenih zemalja. Ono takođe dovodi do narušavanja prirodne ravnoteže
između zemlje i biljnog i šumskog pokrivača, čime zemlja gubi sposobnost prirodnog samoobnavljanja, što može
da dovede povećanja pustinja na Zemlji.
Šume su veoma značajan faktor ekosistema. One koriste ugljen-diosksid, a oslobađaju kiseonik koji je
neophodan za život. Sprečavaju eroziju zemljišta i predstavljaju prirodna staništa i izvor hrane za veliki broj
životinja i ptica. Poljoprivredni način proizvodnje, drvna industrija, industrija papira i druge koje koriste drvo kao
sirovinu, doveli su do uništavanja ogromnih kompleksa šuma.
Rizik i životna sredina
Čovekov život je u prošlosti bio ugrožen spoljašnjim opasnostima, kao što su prirodne nepogode, bolesti i glad.
Danas spoljašnje opasnosti, izuzev ekstremnih vremenskih nepogoda i zemljotresa, najvećem broju ljudi ne
predstavljaju pretnju, ali zato opasnosti po zdravlje ljudi predstavljaju proizvedeni rizici, koji nastaju kako
posledica pronalazaka koje je čovek sam stvorio.
U najznačajnije rizike spadaju:
1. Globalno zagrevanje - nastaje usled oslobađanja velike količine gasova, iz postrojenja (koje je čovek stvorio),
koji se zadržavaju u Zemljinoj atmosferi, povećavajući temperaturu na Zemlji. Globalno zagrevanje je povezano
sa efektom staklene bašte, prirodnom pojavom koja uslovljava određenu temperaturu na Zemlji. Kada se
poveća koncentracija gasova u Zemljinoj atmosferi, dolazi do narušavanja prirodnog delovanja efekta staklene
bašte i do povećanja prosečne temperature na Zemlji.
Ukoliko bi se globalno zagrevanje nastavilo, moglo bi da izazove sledede negativne posledice:
topljenje leda na polovima i povedanje nivoa mora,
širenje pustinja i pustošenje tla i promenu postojedih klimatskih obrazaca na Zemlji, čiji je efekat nepredvidiv.
2. Genetski modifikovana hrana - nastaje ukrštanjem gena između različitih biljaka ili životinja kako bi se
poboljšale neke njihove osobine, kao što su brži rast ili otpornost na bolesti. Proizvodnja genetski modifikovane
hrane obećavala je da će rešiti veliki broj problema u svetu, pre svega gladi. Veliki broj kompanija je započeo
proizvodnju genetski modifikovane hrane, sa verom da ona ne predstavlja opasnost po ljudsko zdravlje.
Naučnici su otkrili da korišćenje genetski modifikovane hrane krije u sebi opasnosti koje nisu dovoljno ispitane.
Ne predstavlja opasnost po ljudsko zdravlje samo genetski modifikovana hrana, već i hrana koja se proizvodi uz
upotrebu velike količine zaštitnih sredstava da bi se povećali prinosi.
3. Ekološke nesreće - nastajale su usled nepouzdanosti mašina i tehnoloških postupaka. Neke od ovih nesreća
su ozbiljno ugrozile život i zdravlje ljudi. Najveće nesreće su eksplozija hemijske fabrike u Sevesu (1976) godine,
oslobađanje otrovnih gasova u hemijskoj fabrici u Bopalu (1984), što je ugrozilo zdravlje I živote ljudi I životinja,
kao i eksplozija nuklearnog reaktora u Černobilju (1986)., što je dovelo do radioaktivnog zračenja i do 10 000
puta većeg od dozvoljenog.
Zaključak u pogledu negativnog uticaja na prirodu je paradoksalan. Tehnika je omogućila nastanak industrijskog
načina proizvodnje i zagađenje životne sredine, ali dalji razvoj tehnike predstavlja i jedini način da se reše
ekološki problemi.
33. Informacione tehnologije I nejednakost- digitalni jaz
Nove tehnologije u oblasti informacija I komunikacija smatraju se uvodom u novo doba. One značajno utiču na
razvoj društva. Zahvaljujući informatičkoj revoluciji i manje razvijene zemlje mogu skratiti fazu industrijskog
razvoja. Ali pozitivne promene koje su proizvele informacione i komunikacione tehnologije ipak nisu dotakle
čitavo čovečanstvo. Odnosi moći u društvu u velikoj meri određuju ko će i koliko imati koristi od informacionih i
komunikacionih tehnologija, stoga one nisu neutralne ni klasno a ni rodno.
Jedan od najznacajnijih problema je pitanje prava različitih društvenih grupa na pristup, korišćenje i
uobličavanje informacionih i komunikacionih tehnologija. Globalno informatičko društvo karakteriše digitalni jaz
koji se ogleda u neravnomernom pristupu ovim tehnologijama i nejednakoj raspodeli koristi od informatičkih i
komunikacionih tehnologija, unutar i između država, regija, društvenih grupa i pojedinaca. Digitalni jaz takođee
ima izraženu i rodnu dimenziju, koja se ogleda u činjenici da ženska populacija ima manje pristupa obrazovanju i
obuci koja bi ih snabdela veštinama koje su neophodne na ovom području.
Postoji digitalni jaz u užem smislu i globalni digitalni jaz.
Digitalni jaz u užem smislu označava nejednakost u pristupu informaciono komunikacionih tehnologija, koje su
određene karakteristikama kao što su pol, obrazovanje, visina prihoda,uzrast...
Globalni digitalni jaz se odnosi na razlike koje postoje između zemalja i regiona sveta u pogledu pristupa tim
tehnologijama.
34. Kulturna reprodukcija kao oblik nejednakosti
Obrazovanje se kao društveni fenomen istorijski razvijalo kao humana kategorija, razvijajući ali reprodukujući
vrednosti i vrednosne sisteme u okviru društvenih i ekonomskih odnosa.
Iako jednim delom doprinosi reprodukciji odnosa moći i povlastica među klasama, obrazovanje takođe može
donekle da umanji ove razlike. Sistemom raspodele znanja obrazovanje pruža šansu da ljudi osvoje određene
društvene uloge koje im donose odgovarajući društveni položaj i moc.
Burdije smatra da se uloga obrazovanja ogleda u društvenoj funkciji eliminacije nižih klasa koja ne pripada
dominantnoj kulturi. Na taj način, obrazovanje i školovanje doprinose društvenoj reprodukciji odnosa moći,
povlastica i društvenih uticaja, održavanje moći dominantnih klasa. Ta se funkcija sastoji u eliminaciji nižih
slojeva iz viših nivoa obrazovanja, što se postiže na dva načina: neuspehom na ispitima i češće
samoeliminacijom (dobrovoljno napuštanje sistema).
Burdije tvrdi da uspeh školskog obrazovanja zavisi od odgoja koji je stečen u prvim godinama života. Obrazovni
sistem se gradi na tom temelju, ne počinje od početka, nego pretpostavlja neke već postojeće veštine I znanje.
Studenti koji potiču iz viših klasa imaju startnu prednost jer su od početka socijalizovani za dominantnu kulturu.
Obrazovni uspeh društvenih grupa u potpunosti je povezan sa količinom kulturnog kapitala koji poseduju koji se
javlja u tri vida u individualnim sposobnostima tela i duha u kulturnim dobrima i preko akademskih diploma i
svedočanstava. Tako učenici i studenti srednjih klasa imaju daleko više stope uspeha nego učenici iz niže klase,
jer je supkultura srednje klase bliža dominantnoj kulturi. Zapravo javlja se nametanje kulture vladajuće klase
potčinjenim grupama, gde marginalizovane grupe bivaju primorane da vladajuću klasu private kao legitimnu, a
sopstvenu kao nelegitimnu iz čega proizilazi da obrazovanje nije neutralna istanca, već mehanizam kako klasne
tako i rodne dominacije.
Burdije se bavio obrazovnom strukturom i odnosom koji ona uspostavlja sa studentima s obzirom na njihovo
socijalno poreklo, kao i pol. Njegova istraživanja pokazuju da studentima i studentkinjama nižeg socijalnog
porekla raste šansa za upis na Univerzitet, ali se oni opredeljuju za određene fakultete koji su manje vrednovani
i shodno tome zauzimaju nižu poziciju u hijerarjihi fakulteta. Takođe studentkinje u odnosu na studente koji
pripadaju istoj klasi, prave očekivane izbore, pa je njihovo prisustvo na fakultetima kojima pripada niže mesto u
hijerarhiji fakulteta većinsko. Zapravo socijalna pripadnost zajedno sa polnom pripadnošću dovodi do izbora
fakulteta koji njima jesu uspeh kakvi god da su jer je njima i uspon do visokog obrazovanja uspeh sam po sebi,
ali su njihovi izbori prilagođeni kolektivnim očekivanjima primerenim polu.Zato se studenti skromnog porekla,
opredeljuju za samoeliminaciju, uključuju se na tržište rada i prihvataju poslove za koje su često i
prekvalifikovani.
Jedna od posledica otvaranja obrazovnog sistema prema tim kategorija jeste da diplome gube vrednost usled
povećanog broja diplomiranih, naravno ne svih diplome i ne u istoj meri. Vrednost diplome zavisi od vrste
diplome, odnosno vrste fakulteta koji je izdaje, kao i od potražnje za tom diplomom.
Martin Mek en Gejl radio je istraživanja u školi Parnel (Engleska) o uspehu mladića u školi. Od četiri grupe
ispitanika, najviše su ga zanimali momci iz radničke klase u školi. Posebno ga je zanimao njihov razvojni put od
dečaka do odraslog čoveka, naročito njihova muškost. Ti momci, koji su odrastali u teškim uslovima, imali su
specifično shvatanje škole, uspeha, budućnosti... Bili su to tzv. "mačo momci", sa specifičnim ponašanjem,
oblačenjem, frizurama, u svemu su pokazivali bunt. Zanimao ga je i njihov pogled na budućnost. Većina je školu
doživljavala kao autoritativnu ustanovu, a i nastavnike nisu poštovali, iskazivali su bunt prema njima, nisu
poštovali disciplinu, pa je škola faktički bila primorana da se tako i ponaša prema njima. To su zapravo bili
momci prilično zbunjeni i više od bilo koga drugoga osećali "krizu muškosti". Škola im nije bila nikakav garant za
budućnost, nisu učili, imali su loše ocene, smatrali su da je učenje za devojčice, a njihov tradicionalni stav ja da
muškarci fizičkim radom obezbeđuju egzistenciju, kao što su to radili i njihovi očevi. One koji uče nazivali su
štreberima. Dakle bili su zagovornici zastarelog oblika muškosti, zasnovanog na iskustvu starijih generacija, da
se egzistencija obezbeđuje najamnim radom i snagom.
36. Materijalno stanje porodice kao oblik nejednakosti
Danas je opšte prihvaćeno da obrazovni sistem omogućuje najsposobnijima da zauzmu najviše društvene
položaje, međutim mnogi autori smatraju da uspeh u životu zavisi od materijalnog položaja porodice, a ne od
individualnih sposobnosti.
Istraživanja pokazuju da na uspešnost u školovanju bitno utiče društvena i porodična sredina deteta, što se
kasnije odražava i na prihod koji se ostvaruje.
Istraživanja koja je Kolman sprovodio u SAD-u pokazuju da su učenici belci i azijski amerikanci pokazali na
testovima bolje rezultate nego crnci ili druge etničke manjine. Kolman smatra da je odlucujući uticaj na uspeh
učenika imalo njihovo socijalno poreklo.
Ekonomisti Boulz i Gintis tvrde da obrazovni sistem nejednakosti čini legitimnim, stvarajući uverenje da se u
školi talenti i sposobnosti razvijaju, ocenjuju i nagrađuju objektivno.
Oni tvrde da je uspeh u školovanju i zanimanju više uslovljen porodičnim poreklom nego talentom i
sposobnošću. Tako deca bogataš uglavnom stiču visoke kvalifikacije i dobijaju dobro plaćene poslove bez obzira
na svoju sposobnost.
Tvrde da koeficijent inteligencije ima jako mali uticaj na uspeh u školovanju. Ispitivali su grupu pojedinaca sa
prosečnim koeficijentom inteligencije i unutar te grupe naišli su na velike razlike u uspehu u školovanju, što ih je
navelo da zaključe da nema gotovo nikakve veze između koeficijenata inteligencije i akademskih kvalifikacija.
Razliku u uspehu između ljudi sa sličnim koeficijentom inteligencije objašnjavaju porodičnim poreklom,
odnosno uzrok jeste klasni položaj roditelja. Što je klasa porekla neke osobe viša, to će on duže ostati u
obrazovnom sistemu, pa će mu biti više i kvalifikacije. Takođe što duže pojedinac ostaje u obrazovnom sistemu,
to mu se više razvija koeficijent intelignecije (IQ je posledica, a ne uzrok!)
Takođe koeficijent inteligencije nema gotovo nikakvog uticaja na razlike u prihodima jer bi u tom slučaju prihodi
ljudi sa jednakim koeficijentom inteligencije bili slični, već je presudni faktor odgovoran za razlike u prihodima
porodično poreklo.
Smatraju da veza između nivoa kvalifikacija i nagrada u zanimanju nije uzročna jer visoke kvalifikacije ne vode
nužno do velikih prihoda, već klasna pripadnost pojedinca, rasa i pol predstavljaju glavne faktore koji
uslovljavaju visoke nagrade u zanimanju.
Na taj način obrazovni sistem smanjuje nezadovoljstvo koje obično proizvodi hijerarhija bogatstva, moći i
prestiža.
Boulz i Gintis zaključuju da obrazovanje reprodukuje nejednakost, opravdavajući povlastice i pripisujući
siromatštvo ličnom neuspehu i nesposobnosti.
39. Inteligencija i obrazovni uspeh
Inteligencija je sposobnost da se otkriju zakonitosti, šeme i logički principi u pozadini predmeta i događaja, te
sposobnost da se otkriveno primeni na rešavanja problema. Inteligencija se meri testovima inteligencije, čime
se dobija IQ, koeficijent inteligencije. Takvi testovi su sastavljeni za merenje sposobnosti apstraktnog
razmišljanja. Ali postoji mnoštvo dokaza da testovi inteligencije nisu pouzdana mera inteligencije.
Mnogi istraživači tvrde da su testovi inteligencije pristrasni u korist belog srednjeg sloja, budući da ih uglavnom
sastavljaju i standardizuju pripadnici tog sloja. Ako je prihvaćeno da društvene klase i etničke grupe odlikuju
različite subkulture i da to utiče na njihovo rešavanje testova inteligencije, onda je svako upoređivanje između
tih grupa s obzirom na merenu inteligenciju nevažeće. Ovu tvrdnju dobro ilustruje testiranje nezapadnjačkog
stanovništva zapadnjačkim testovima. Oni mogu imati slabije rezultate u zavisnosti od raznih faktora, kao što je
kod indijanske dece bila brzina rešavanja, ali to može biti posledica njihove kulture, tj. da ne pridaju veliki značaj
brzini.
Mnogi psiholozi tvrde da je nemoguće stvoriti kulturno nepristrasne i kulturno pravedne testove, dakle, testove
koji bi omogućili valjano ispitivanje inteligencije pojedinca, bez obzira na njegovu kulturalnu pozadinu.
Inteligencija delimično potiče od gena koje pojedinac nasleđuje od roditelja, a delimično je uslovljena sredinom
u kojoj on raste i živi (od ishrane do društvene klase, od stambenih uslova do veličine porodice).
Jensen i Ajzenk tvrde da je koeficijent inteligencije uglavnom nasledan. Smatraju da genetski zasnovana
inteligencija može većim delom objasniti ralike u uspehu u školovanju između grupa u društvu. Oni tvrde da
pretežno genetsko objašnjenje nalaza o razlikama između rasnih i društvenih grupa ima čvršću naučnu osnovu
nego ona tumačenja koja negiraju svaku genetsku razliku u mentalnim osobinama, i pripisuju sve varijacije
ponašanja među grupama kulturnim razlikama, društvenoj diskriminaciji i nejednakim mogućnostima.
Hernstin i Marej takođe smatraju da se razlike u inteligenciji mogu objasniti uz pomoć naslednih faktora.
Prilikom istraživanja koje su vršili u SAD-u utvrdili su da japanska i kineska deca u proseku imaju viši IQ od belih
Amerikanaca, a takođe je prosečan količnik inteligencije azijske populacije i belih Amerikanaca znatno viši od
količnika crnaca i to dovodi do podela u američkom društvu. Što je pojedinac pametniji i sposobniji, veće su mu
šanse da zauzme visoku poziciju na društvenoj lestvici, pa oni koji su na vrhu tamo su jer su pametniji od ostale
populacije, a samim tim oni koji su na dnu tamo ostaju jer su manje bistri.
Kritičari ovog gledišta poriču da su razlike u količniku inteligencije kod rasnih grupa genetičkog porekla. One su
pre rezultat društvenih i kulturnih razlika. U testovima inteligencije se postavljaju pitanja apstraktnog karaktera
na koja su više naviknuti imućniji studenti belci nego oni iz etničkih manjinskih i crnačkih grupa. Takođe na
rezultate mogu uticati i činioci koji nemaju nikakve veze sa sposobnostima bi trebalo da se ocene, na primer, u
kojoj se meri samo testiranje doživljava kao stres. Smatraju da je nemoguće proceniti u kojoj je meri koeficijent
inteligencije uslovljen genetskim faktorima i faktorima sredine jer postoji mnogo dokaza da faktori sredine bitno
uticu na njega. Zapravo koeficijent inteligencije nije stalan ni konačan, može se naučiti ili razviti poput bilo koje
druge veštine. Takođe je osetljiv na promene u okolini i menja se u skladu sa njima.
Istraživanja pokazuju da na rezultate testa inteligencije utiče širok spektar faktora okoline kao što su prethodno
iskustvo i obrazovanje testirane osobe, njegov stepen poznavanja građe testa, motivacija ili želja da postigne
dobar rezultat, emocionalno stanje, odnos sa eksperimentatorom, poznavanje jezika na kom se vrsi testiranje,
telesno zdravlje itd. kao i urođene sposobnosti testirane osobe.