Professional Documents
Culture Documents
Fajront U Sarajevu - Cirilica - DR Nele Karajlic
Fajront U Sarajevu - Cirilica - DR Nele Karajlic
Fajront U Sarajevu - Cirilica - DR Nele Karajlic
ФАЈРОНТ У СAРAЈЕВУ
Др Неле Карајлић
ФАЈРОНТ У САРАЈЕВУ
СРЧАНИ УДАР
КОШЕВО ЗОВЕ
Moj Отац...
„Драга моја, с њим си се заиста поиграла", прекину ме Азраел,
гледајући Судбину криомице испод ока, да види да ли joj je имало
криво због очигледне неправде коју je учинила петнаестогодишњем
дјечаку избјеглом из Босне, пред реализацију новог устава Независне
државе Хрватске. Судбина не одговори ништа. Држала се хладно на
ову Азраелову провокацију, што joj je, уосталом, и лијепо стајало.
„Да, заиста je најебо. Не знам шта je то био у прошлом животу, пa
je заслужио такав развој догађаја. Можда вирус куге."
Ja погледах напоље. И даље су око нас играле линије ауто-пута
Е75. Уздахнух, погледах момка који ми je поново мјерио пулс.
„Је л' добар?", упитах гa.
Он ме не удостоји одговора. У ствари, ja сам мислио да сам питао,
a он je на такве мисли већ био огуглао.
„И, шта?", одједном ће Судбина. „Шта je било са оцем? Не могу да
се сјетим?"
„Пао je са степеница у Солунској улици, у коју je са породицом
дошао у Београд четерес прве, сломио ногу и зарадио туберкулозу
кости. Лежао je седам година непокретан у кориту, од своје петнаесте
до двадесет и друге године, и из тога изашао са доживотно укоченом
лијевом ногом и промијењеним карактером. Ајд, рецимо да je седам
година период који човјек може да превазиђе... то je, испоставило се,
само једна десетина његовог живота, али се потрефило да то буде
tokom Другог свјетског рата, када je ваш колега (показах на арханђела)
имао пуне руке посла."
„Да, да, младићу, то су била времена", рече Азраел са сјетом
умоченом у иронију и извади кутију цигарета марлборо лајт. Te сам ja
пушио више од тридесет година. Посљедњу сам узео синоћ, пред
починак. Азраел угледа пожуду у мојим очима. Пружи ону кутију и
понуди ми једну. Гледам га, не могу да вјерујем колико je покварен. Ja
на апаратима, пa још да запалим. Судбина ћути. Арханђел ми изразом
лица даде до знања да могу једну да запалим. Његове очи као да су
говориле: „Хајд, ништа ти се неће десити." Угао усана који се завио у
саркастичан осмијех одавао je сву раскош његове злобе:
„Хајд, узми једну, макар ти била задња."
Ja окренух главу у страну. Он се разочара, извади једну цигарету
из тек отпаковане кутије и запали je. To му je била прва до сада.
Замириса дуван у комбију. Пробуди сву моју пушачку жудњу. Тек
купљена, неотпакована кутија цигарета и дим марлборо лајта у мени
произведе стање на корак од блаженства. Наставих причу.
„И са таквим трагичним животним стартом, a подсјећам вас, драги
моји, да су њега сви у породици мање-више отписали, он je догурао до
професора универзитета, направио мали дом у коме смо се родили мој
брат и ja, и скончао свој живот у седамдесетој, достојанствен и
поносан. Мора да je било интересантно гледати Други свјетски рат из
лежећег положаја, немоћан да ишта урадиш. Мора да je било
занимљиво када су га онако непокретног, у гипсаном кориту,
пребацивали преко Топчидерске звезде док су савезнички авиони
частили Београд тонама бомби, од којих су неке падале непосредно
поред њега... И са таквим бременом на плећима успио je да ме научи
да на људе гледам благонаклоно и са љубављу."
„Научио те je и да избјегаваш гледати истини у очи", дода хладно
Судбина, простријеливши ме погледом којим се гледају они који у себи
носе кривицу многих генерација.
„Па како je неко ко лежи седам година непокретан могао да гледа
истини у очи? To се не исплати. Напротив, он je морао да нађе у себи
извор неких других вода, да лаже сам себе да je све у реду, да сањари
колико год може, јер истина у позицији непокретног болесника није
ништа друго до сигурна смрт. Тачно je. Ja сам ту особину од њега узео.
Никад нисам волио да видим истину, јежио сам се од ње, увијек ме je
интересовала она љепша страна, она страна која мени одговара. И шта
се догодило? Зато и лежим овдје пред вама у овом необузданом
комбију, возећи се директно у Ургентни."
„А стари?", интересовао се арханђел. „Шта je волио?"
Љетовали смо пo камповима и стари je имао обичај да послије
ручка распростре шаховске фигуре пo табли и рјешава проблеме и
коначнице из књига Берзенског и Самија Лојда. Шах je научио играти
лежећи непокретан, тако да je био упућен у најскровитије тајне ове
древне игре. Бавио се шахом аматерски, у пуном смислу те ријечи. Са
великом љубављу. Био je велики мајстор те игре. Играо ју je напамет и
то на двије табле истовремено.
Сјећам се, у кампу у Подгори, гдје смо љетовали, знао je сјести
послије ручка, отворити само њему драгоцјене књиге шаховских
проблема и коначница, и затим би сатима, не помичући се, гледао у
таблу, покушавајући да одгонетне прави редослијед потеза фигура на
шаховској табли пред собом. Чинило се да je вријеме за њега у тим
тренуцима непостојећа категорија. Чинило се да je отпловио негдје у
неки бољи и ведрији свијет, у коме превара не постоји.
Остали кампери, наше комшије, у почетку су са чуђењем гледали
Професора, тако су га звали, како игра шах сам са собом. Он за то није
марио. Био je довољно дуго необичан да je навикао да га људи гледају
с подсмијехом.
Неки од њих хтјели су да подијеле мегдан с њим, a он их je
љубазно примао, ређајући фигуре тако што je њима давао бијеле. С
ким год да je играо шах, губио je прву или прве двије партије. Играо je
увијек тако да види колико дубоко je његов противник ушао у тајне
шаховске игре. Иако му je побједник, осокољен побједом, увијек нудио
реванш, стари би поново отварао књигу и настављао да рјешава
проблеме, као да се ништа није догодило. Издржавао би чак и
зачикавање побједника, у стилу: „Ето, Професоре, колико ти играш тај
шах, a ja те побиједим!" Ако je противник пак упоран или ако направи
такав циркус пo кампу да се окупе и кибицери и многобројна
знатижељна неверзирана публика, стари га у сљедећој партији отресе у
првих двадесет потеза, дајући сиротану чак и могућност да враћа
такнуте-макнуте фигуре.
Када би почео да игра озбиљно, на побједу, све вријеме партије би
тихо цвилио као покварена центрифуга веш-машине. Поглед би му био
залијепљен за таблу, a лијева укочена нога била би пружена на
столичици. Руком би скидао и стављао бијели платнени шеширић, који
je његову скоро ћелаву главу штитио од сунца. Оног момента када
склопи добитну комбинацију, почињао би да пјева Ha твојој руци
прстен, велики хит Мише Ковача.
Ha твојој руци прстен...
.. .црни скакач са ф6 полетио би на центар, на д5. Пјешак бијелог
не би га могао узети јер би отворио краља црноме топу. Бијели стога
прави рокаду, мислећи да добија на темпу...
.. .у твоме оку сузе...
.. .црни бјелопољни ловац ставља под контролу комплетну
централну дијагоналу од б7 до xl. Бијели узима скакача, мислећи да je
добио квалитет...
...тaj други што те узе...
...црна краљица са д6, гдје се нашла након седмог потеза, прелази
на г6 и са ловцем који стоји на б7 плете матну мрежу. Бијелом пјешаку
се осладило. Људска природа je невјероватна. Не види смртну
опасност од силне похлепе и грамзивости. Пјешак наставља да једе
свог колегу на ц6 и бива поједен ловцем са б7.
...не воооооолиииии...
...Бијели иде бјелопољним ловцем на б4 и, брањен од скакача,
мисли да приморава противничког ловца на измјену која би му
донијела доминацију не само у броју фигура већ и у њиховој позицији
на табли. Похлепа још једном затвара човјеку очи...
...кааооооооо...
... црна дама се спушта са х6 на х2, тик испред бијелог краља. Њу
штити ловац, који je требало да буде поједен већ у сљедећем потезу.
Али за бијелог je све касно. Црна дама блокира краљу свако поље. Он
се копрца у смртном ропцу. Мат!
.. .јаааааааааааааа!
Будите сигурни да je стари имао комбинације и на могућу реакцију
противника која не би била толико руковођена грамзивошћу. Али за
неке друге карактере стари je имао и другачија отварања. У оној првој
партији, коју обавезно изгуби, мој отац није само провјеравао
умјешност свог противника у овој древној игри, већ и психолошку
текстуру од које je овај саздан. Шах je игра у којој се лако види ко je
какав човјек. Треба му само пустити простора да узима, да граби и да
једе...
Стари je волио и фудбал.
5
МУЗИЧКА ШКОЛА
„Ајд, пусти сад крв, реци ти нама ко je она што те je чекала, тамо
испред хитне?", упита индискретно Азраел. „То ти je жена?"
Ha овако глупа питања не одговарам, али се сјетих како бих се са
Сањом налазио испред Владаниног небодера, на пола пута између моје
и њене зграде, и како бисмо одатле загрљени, ходом на метар изнад
земље, кренули у узбудљиву сарајевску ноћ, остављајући иза себе
алеју опјевану у пјесми Метеор.
Увијек сам долазио пјешке. Никад нисам волио да зависим од
превозних средстава и увијек сам бирао пречице, не толико због идеје
да je тим путем брже и краће, већ због узбуђења и драматике које
неуобичајени путеви и стазе са собом носе.
И тако, умјесто да се спустим низ Фуада Мицића до Улице Хасана
Бркића, куда иде сав нормалан свијет, пa да онда низ алеју кестења,
опјевану у пјесми Метеор, стигнем до жељеног циља, ja сам пролазећи
кроз најузбудљивије кланце, прескачући амбисе, препливавајући
ријеке, пролазећи кроз пећине, пустиње и прашуме, увијек ишао
пријеким путем, хранећи у себи пустолова који се отворено појавио
много година касније, пробудивши страствену жељу да упознам
планету на којој живим.
Истрчавао сам из своје зграде скоро летећи и у три скока
савладавао десетак степеница узбрдо, одмах пo изласку из хаустора.
Устрчавао сам са таквом брзином да сам са скоком на посљедњу
степеницу чуо како се врата зграде затварају, што je био знак да сам у
доброј форми. Затим бих се брзим спринтом попео на Индијанско
брдо, малу узвишицу изнад моје зграде, прошао поред Русмирове куће,
из које je дрндао транзистор и божански глас пјевао пјесму Сејдефу
мајка буђаше. Излетио бих на врх брда за тили час, a затим бих се
сјурио степеницама, које су само у мојој глави личиле на оне из
Ејзенштајновог филма Крстарица Потемкин, пa бих прошао поред
куће у којој je, кад сам био мали, живио дух неке жене која je крала
дјецу.
Враћајући се с мајком и братом из посјете нашим рођацима који су
становали на другој страни Кошева, молио сам бога да мајка изабере
околни пут поштеди нас проласка поред те уклете куће. Но, мајка, као
и свака разумна и практична особа, увијек je бирала Ејзенштајнове
степенице и пролазак поред мјеста на којем je несретница крала дјецу.
Пролазећи тим путем, редовно сам чуо глас несретне жене и њене
повике: „Вратите ми дијете, вратите ми дијете!" Док ми се крв у
жилама ледила, чврсто сам стискао мајчину руку, све док не дођемо на
пристојну удаљеност, отприлике до Русмирове куће.
Док сам трчао Сањи у загрљај, нисам више имао тај осјећај. Нисам
се ни сјећао те приче. Толико брзо и лако су се низале кошевске
легенде да je нова мијењала стару брзином изласка новина на трафици.
Слетивши низ Ејзенштајнове степенице, истрчавао бих на Улицу
Марсела Шнајдера, на мјесту гдје она прави велику кривину, дијелећи
Кошево на Индијанско брдо и Територију великог игралишта. Ту бих,
да je нека хладна и снијегом богата зима, налетио на стампедо санки,
одозго, од Дома глувонијемих „Немања Влатковић". Одатле je
почињала санкашка стаза, залеђена до саме калдрме од које je улица
саздана, и ишла све до стадиона, чије je паркиралиште у то вријеме
представљало циљну равнину. Уз цику и вику, хиљаде санки би, попут
стампеда бивола из америчких филмова, пројурило поред мене,
избјегавајући ме вјешто и елегантно, a иза оних посљедњих, на којима
би сједила њих четворица иако мјеста има за двоје, остао би Кригеров
глас и најновији хит једне младе сарајевске рок групе којој су
прорицали блиставу будућност.
Јер овввоооооо јееее мооојихх пееееет минууууууутааааааа...
Но, пошто није хладна зима богата снијегом, већ касно прољеће,
предворје љета прелазећи Улицу Марсела Шнајдера, налетих на
Мишиног голфа, који иза себе остави дугачак траг црног дима, знак да
су му отишле карике.
Прешавши улицу, пролазим кроз жбуње поред старе шљиве,
свједока првих пољубаца и љубавних игара, мјеста гдје су старији
дјечаци доводили своје изабранице, покушавајући да их наговоре прво
на миловање, a затим и на неки корак више у игри која je у свијету
позната под именом секс. Они би их притискали уз шљиву, окружену
жбуњем, шаптали у врат, рукама одважно тражили скровита мјеста, a
оне би, тобоже бранећи се од насилника, окретале главу од њих, али би
истовремено избацивале груди изазовно и смјело, тако да би се
предзадње дугме на њиховим кошуљама напело ко струне на гитари.
To дугме било je, у ствари, и посљедња линија одбране достојанства, a
његовим пуцањем игра би прешла границу, достигла виши ниво, пa je
оно што би се потом догодило ујутро препричавано у раји, као неки
велики, огроман успјех, као освајање Килиманџара, као лов на лавове.
Наравно, главни јунак би у причу унио гомилу пикантних детаља које
свједоци, грмље и стара шљива, нису могли да потврде. Она би пак
пробала да се не појављује неколико дана у раји, док легенда о том
љубавном акту не буде замијењена неким новим, занимљивијим
скандалом. Иза њих, остајале су само поваљана трава и стара шљива
која се завјетовала на ћутање.
Протрчах поред шљиве пa на велико игралиште, поприште многих
антологијских фудбалских мечева, мјесто наших херојских пораза и
њихових кукавичких побједа, љутњи, псовки, свађа, јебавања матере,
суза и смијеха, зајебавања. Голови на великом игралишту били су у
ствари двије клупе за сједење, тек нешто више од обима лопте, пa je
постизање гола под таквим условима представљало право умијеће.
И док смо ми занесени и раздрагани трошили дане играјући ову
величанствену игру, са друге стране улице пролазиле су лијепе
кошевске дјевојчице којима je мирисала кожа. Носиле су своју љепоту
достојанствено попут краљица, журећи ка некоме на чијем мјесту би
вољело да je барем осамдесет посто Сарајлија. Пожудним погледом
пратила их je екипа која се „суши", оних што чекају побједника меча
који je у току. Гледали су за дјевојчицама припаљујући цигарете,
желећи да пушењем прикрију узбуђење које им се отима из срца. A
дјевојке су у њиховим погледима остављале сјај својих лица и мирис
своје коже, далек нама, клинцима који станујемо на погрешној страни
улице. Екипи чији се пожудни погледи не одвајају од дјевојачког
крепког хода, остајале су за утјеху само полуистините приче, о свакој
од њих појединачно: да je ова дала младост десет година старијем од
ње, да ће ову другу повалит и оставит Пирге са Седреника, исто као
што je урадио са Мирелом са Кошевског брда, да je стари оној трећој
забранио да излази јер су je спопала браћа Мулићи, да je четврта лудо
заљубљена у Кенду, али je овај не јебе јер има неку кураву са Илиџе,
чија су га браћа гањала пo Сарајеву, носећи у једној руци прстен a у
другој пиштољ. Иза тих прича лежала je, са једне стране, жеља за
осветом, јер било je безобразно и смјело носити такву љепоту a, с
друге стране, прикривена нада да ће баш онај који прича ту причу
постати утјеха једној од тих дјевојчица коју остави десет година
старији фрајер. Оне се на те приче нису освртале, али како je вријеме
протицало, тако су све теже и теже носиле своју љепоту. Али, кожа ће
им мирисати вјечно.
Мимоиђох се са једном од њих иза лијеве стативе гола, на коме je
стајао Сипа, поздрависмо се хладним покретима обрва, она настави
степеницама у правцу аутобуске станице, гдје су je чекале три њене
другарице, с којима ће дијелити узалудне часове математике, српског,
музичког, ликовног и хемије, све док онај, десет година старији шупак
не дође пo њу пред школу и не одведе je на неко сретније мјесто, a ja
наставих пречицом, поред зграде испред које смо знали сатима
сједити, дружити се, свирати гитаре и пјевати, преживљавајући оне
прве патње због којих сам почео да схватам да има нешто важније од
тога да ли ћемо узети бод Звезди на Маракани. Све те прве симпатије
послије су се преселиле у пријатељство, a затим из пријатељства у
повремено виђање, пa из повременог виђања у сјећање.
Прошавши поред зграде пред којом смо се знали дружити, ударих
на сјеверни зид болничког комплекса, на који je у аустријско доба, кад
je болница и направљена и кад je тај исти зид био граница, не са
Кошевом већ са непрегледном дивљином, била наслоњена стара
урушена зграда у коју су били смјештани лепрозни. Причало се да се
лепра никад није иселила из те напуштене зграде, и да ће кад-тад они
што станују близу налетити на неки заостали вирус, те ће се ова опака
болест брзином муње раширити пo Кошеву, које ће се претворити у
велико гробље, и призори помора биће страшнији од слика из Старог
завјета. Само најхрабрији од нас пролазили су кроз једну пукотину у
зиду када лопта са великог игралишта упадне на територију
санаторијума за лепрозне, али и тада су они мање одважни тражили да
се лопта прво испере у великој локви воде која je остала од синоћњег
пљуска, пa тек онда да се настави текма.
Касније, кад смо схватили да je прича о лепри плод маште, тај
отвор у зиду постао je тајна врата коцкарима који су, с оне стране зида,
играли покер и реми у пaрe, кријући се од родитеља и милиције.
Слетих дуж зида болничког комплекса и истрчах равно на бившу
предзадњу станицу седамнаестке, мјесто посљедњег великог окршаја
бјелавске и кошевске раје, који се завршио бијегом малобројнијих и
изненађених Кошевљана. Према причи ријетких свједока, најмање
десетак папака са Бјелава, наоружаних палицама, боксерима и
скакавцима, сачекали су посљедњи аутобус из града, с намјером да
пребију свакога ко се нађе у аутобусу. Њих четворица, браћа Марићи,
Вахид и Јенсен, имали су ту несрећу да се затекну у бусу. Само
захваљујући брзини нападнутих и њиховом познавању терена, није
дошло до тежих посљедица, али су се сутрадан пo Кошеву рашириле
контрадикторне приче како су наши јунаци не само збрисали већ су
успут у чистој самоодбрани задали неколико удараца нападачима, тако
да je један од њих, обливен крвљу, био пребачен у Хитну. Након
неколико мјесеци, број папака са Бјелава који су добили батине попео
се на пет, a годинама касније та туча je завршена тако што су
четворица наших јунака пребили најмање двадесет левата са Бјелава,
нанијевши им ненадокнадиве губитке, стрпавши их у аутобус назад за
Бјелаве, понизивши их толико да се ови никад нису вратили на
Кошево.
Цијели случај, у ствари, почео je неколико дана раније, када je у
дискотеци Кук на Медицинском факултету неко с Кошева, симпатичан
и шармантан, Дини са Бјелава мазнуо коку, студентицу агрономије из
Маглаја, дјевојку питомих очију и великих сиса. Само што се Дино,
након седамнаесте пиве којом je желио да скупи храброст, ухватио
тоалета, неко с Кошева пришао je Белми и са неколико правилно
усмјерених ријечи одвојио je од друштва, те je њежно одвео ка излазу.
Унезвјерени Дино залетио се ка свјежем љубавном пару, али je
заборавио да тај тајанствени љубавник који му je покупио драгу није
сам. Примио je један васпитно-поправни шамар, схватио да ситуација
не обећава повољан исход битке и напустио објекат. Био je свјестан да
je број раје са Кошева те вечери доминантнији. Легенда каже да су те
вечери за шанком ђускали и Милас и браћа Капор, и Един Гламоч, и
Мика, и Трта, што je било довољно да се одустане од фрке.
Али, понижење и срамота које je Дино осјећао инспирисали су
рају са Бјелава да два дана касније направи засједу на претпосљедњој
станици седамнаестке.
Ja претрчах станицу, прелазећи мој Еби Роуд и, на изненађење
свих који познају терен, умјесто да цестом наставим ка горњем дијелу
Архитектонског факултета, пa се иза њега новом асфалтираном улицом
спустим до Владиног небодера, ja бирам нову пречицу. У складу са
својим немирним духом, утрчавам у гробље које смо звали Лав, пo
статуи умирућег клонулог лава, постављеног на камени пиједестал. To
гробље било je гробље погинулих у Првом свјетском рату, једном од
оних ратова у којима je једна те иста војска за дио Сарајлија била
ослободилачка, a за онај други дио агресорска.
Трчећи између гробова, сложених као у строју, помислих да ли
овдје негдје лежи незнани Шумадинац којег je, послије Колубаре,
Цера, Албаније, Крфа и Солуна, баш ту, на Кошеву, крај рата сачекао у
свом зауставном времену, када je губљење живота било бесмисленије
од гледања у сунце.
Иза њега je остала, као легенда, прича о њему и његовој
извиђачкој јединици, која je послије свих перипетија и недаћа, и
повлачења пo немилу и недрагу, избила изнад Сарајева и била толико
заслијепљена љепотом овог града да су под шифром „хитно" послали
депешу своме команданту Степи Степановићу у којој je писало:
„Војводо, Беч!!!"
Остављам Шумадинца и многе који су положили своја тијела у
ратним и несрећом натопљеним временима којима мој град не мањка.
Истрчавши из гробља, излазим на дно алеје описане у пјесми Метеор
и, у дјелићу секунде, пролазећи поред кафића Каспер, који je то
загонетно име добио пo малом духу, јунаку из цртаног филма, a све
зарад чињенице да je смјештен на гробљанској тромеђи, избијам на
плато испод Архитектонског факултета и право одатле налијећем на
Владин небодер.
У приземљу небодера ради мала неугледна кафаница под
оригиналним именом Солитер. У њој, окренут ка улици, окружен
пријатељима, сједи Бодо Ковачевић, гитариста Индекса, један од
десетак људи који су овај град учинили посебним. Бодо je носио тамне
наочале и ледени израз лица. Смијао се само у крајњој нужди или при
изузетно духовитој ситуацији. Посједовао je дубок глас као и сваки
озбиљан пушач, али и најбољи тон на гитари у историји
југословенског рока. У музици те групе није се знало шта je боље.
Глас, ритам, мелодија, хармонија, и на све то смирена, узбудљива
Бодина гитара. Уколико би постојао албум са сличицама под називом
„Најзначајније Сарајлије двадесето§ вијека", Бодо би заузео једно од
првих десет мјеста.
Kao вјечни студент архитектуре, Бодо je гро свог времена
проводио ту, у кафани Солитер, сто метара ниже од факултета,
размишљајући, разговарајући и гледајући преко пута улице на мјесто
гдје су сахрањени посмртни остаци групе средњошколаца која je прва
скренула пажњу свјетске јавности на град у коме сам се родио. Преко
пута кафане, у висини Бодиних очију, стајала je гробница чланова
Младе Босне, студената и ђака који су, отргнути од реалности, жељели
да историју узму у своје руке и који су, ношени поносом, националним
набојем и пркосом против неправде, са два хица то заиста и урадили.
Убили су симбол завојевача и његову супругу и покренули лавину
мржње која je тада владала међу европским народима, лавину која се
за тили час претворила у оно што данас зовемо Први свјетски рат.
Гаврило Принцип, центарфор те репрезентације младости и лудости,
пребачен je овдје, преко пута Боде, из Терезијенштата, затвора у коме
je умро од туберколозе само неколико мјесеци прије но што je
аустријска војска, под чијим je законом бачен у доживотну тамницу,
потписала капитулацију. Легенда моје породице каже да je поп који га
je крстио 1894. године у Грахову мој прадеда и да му je у крштеници,
писаној ћирилицом, након чина у коме je одузео живот осионом
суверену, промијенио датум рођења 25. јун у 25. јул, и тиме Гаврила
спасио смртне казне, јер je пo тадашњем аустријском закону смртна
казна могла да буде изречена само пунољетницима. С друге стране,
они мало мање еуфорични у фамилији тврде да je мој прадеда био
свештено лице које je аустријској администрацији предало крштеницу
датирану пo старом календару. Пошто се немио догађај десио на
Видовдан, та разлика у календарима даде Гаврилу још коју годину
живота, тек толико да нам, осим метака којима je промијенио ток
историје и хитаца којима су збрисана три царства, остави и
незаборавне стихове:
Наше ће сјене ходати по Бечу,
шетати по двору, плашити господу
У мојој згради дјеце je било два пута више него станова. Moj брат
и ja, док смо се успављивали, набрајали смо поименце свакога од
наших другара и редовно тонули у сан прије но што смо дошли до
пола. Експлозија наталитета дала je нашем насељу епитет младости, a
ведрина која се из свега тога рађа незамјенљив je састојак сваког
дјетињства.
Сејо (Давор Сучић) становао je спрат изнад мене, укосо, тако да je
стан у којем сам ja становао био исти као и његов, само пресликан у
огледалу. Између мене и њега стајало je 16 степеника, осам у једном,
осам у другом правцу, и мирис пуњених паприка које je њему и
његовом брату Влади мајка Катица остављала прије него што би
отишла на посао.
Он je од мене старији годину и пo дана пo рођењу, a годину пo
школи, али су се генерације цијепале тачно на оној граници мог и
његовог годишта. Другим ријечима, ja сам остао вјечно мала раја, a он
je, иако најмлађи међу њима, увијек важио за велику рају. Taj јаз никад
није био превазиђен. Чинило ми се да ми je потребна још само једна
година да и ja заслужим да уђем у оно што се звало велика раја. Ta
година, годинама, није долазила, a ja сам узалуд покушавао да сакупим
поене који ми омогућавају улазницу за више друштво.
Нису само године биле разлог мог неулажења у велику рају, већ и
непоколебљива строгост мојих родитеља. Сејо се много раније
осамосталио, изгледао je као неко ко познаје живот, ко њиме влада,
његови другови су били мени недокучиви, тајанствени, његова прича
неразумљива, a његов поглед на живот увијек зрелији и јаснији од мог.
Моји родитељи су завели врло јасну дисциплину унутар система.
Знало се кад се једе, знало се кад се спава, кад се иде у посјету
рођацима, кад се из посјете враћа и ту није било никаквих помјерања...
Код Сеје je све било слободније, засновано на међусобном повјерењу
између њега, мајке и Владе. Имао сам осјећај да се његова мајка никад
не љути на њега, a код мене у кући увијек je била галама. Мени je
његова зрелост била недокучива.
Строгост мојих родитеља и дисциплина највише су бољеле
предвече, када љетна ноћ обавије крошње дрвећа и кад се све младо
сјурца на игралиште испред моје зграде, галамећи, кричећи, смијући се
и пјевајући попут јата врабаца окачених о далековод, a ja у кући, не
могу напоље... касно je. Било je страшно лежати у кревету још будан и
слушати грају велике раје која баш тада игра неку занимљиву и
динамичну игру под окриљем топлог кошевског сумрака. Узалуд je
било објашњавати родитељима да je љети у пола девет још увијек дан
и да нема смисла да се тако рано лијеже у кревет. Њима je пола девет
било исто и љети и зими.
Касније, кад сам одрастао и добио своју дјецу, схватио сам да сама
дјеца траже дисциплину, јер им je с њом много лакше доћи до слободе.
Међе којима родитељи ограничавају њихово духовно и физичко
кретање помажу дјеци да стекну сигурност. Само она дјеца која
одрасту под строгим условима у којима се знају правила и никад се не
мијењају, стичу сигурност и самопоуздање, те цијене слободу за коју
се изборе. Ja то тада нисам знао... Пиздио сам што нисам напољу са
великом рајом, a стара ме je још више топила када ми je као аргумент
набрајала све оне који су одавно у кревету, не мислећи о томе да су сви
они млађи од мене.
Био сам у стању све да радим да бих се приближио великој раји.
Додавао сам им лопте, трчао пo воду, поправљао стативе, први пут сам
и слагао због Сеје. Он je, наиме, украо неку малу јадну лопту Сони
Боју и нестао. Једини свједок те крађе био сам ja. Сони, такође старији
од мене, малтретирао ме je, мучио, понижавао, да признам да му je
Сејо украо лопту. Ja сам, међутим, увијек лагао да не знам шта се
догодило са његовом лоптом, угледајући се на илегалце јунаке из
партизанских филмова који никад нису попустили пред тортуром
Гестапоа. Сејо ми никад није захвалио за оданост и то ме je морило.
Он je то сматрао нормалним. Послије се сјетим себе, колико сам пута у
животу био бахат и неправедан и колико сам пута превидио нечију
несебичност указану мени, нечије пожртвовање које нисам ни
примијетио. Срамота ме тога.
Дакле, између Сеје и мене разлика je била једна година, али та
година била je дубок, непремостив амбис. Он je био најмлађи у
великој, a ja најстарији у малој раји...
Стога je логично да je Сејо прије мене ушао у тајни свијет рок
музике. To се десило напречац. Изненада сам примијетио да je Сејо
постао пун неких чудних, заумних ријечи, које су ми дјеловале
мистично, окултно и привлачно. Квин, Стоунси, Кинг Кримзон,
Џенесис, Дејвид Боуви. Стајао je са Матком, Микићем, Кемом и још
неким старијим момцима и полемисао о квалитету нечега за шта нисам
имао представе шта je. Он je први имао Ноћ у опери\ Чак су га и
старији момци гледали са завишћу. Слушајући из прикрајка њихове
разговоре, осјећао сам се као лаик пред свештеницима. Они су
познавали читав један свијет, космос, о којем ja нисам имао представе.
Код мене се у кући музика није слушала. У мојој кући се чак и
Евровизија гледала више са спортског него са музичког аспекта. Много
нам je било занимљивије сабирати поене које даје жири некој од
пјесама него слушати музику. Зато сам и Евровизију гледао само док се
сабирају гласови. Први дио, док папци пјевају, није ме занимао.
Тако je Сејо постао мој први универзитет. Одлазак код њега у стан,
слушање плоча, разговор о групама, били су моји обавезни часови. Он
je изнад свог кревета имао сложене бројеве Џубокса и велики пано на
коме je резао и лијепио слике славних рок музичара. Сејо ми je, у
ствари, био замјена за старијег брата. Прави ауторитет.
Кошево je у својим њедрима одњеговало и прву генерацију
„битлиса", како су старији називали оне који носе дуже косе. Дугу косу
су носили сви који су држали до себе и заиста није било лако суочити
се с малициозним сарајевским менталитетом који je испољавао гњев
према свачему што одудара од сивила задатог жабокречином у којој
плива свака провинција задовољна собом. Са друге стране, онај ко
издржи понижавање улази у посебан свијет сарајевског колорита и као
такав бива примљен и заштићен попут неке ријетке егзотичне птице. И
ту je лежала тајна те магичне средине. Колико год да си оригиналан и
колико год да си јак да сачуваш своју оригиналност пред ударима
бијеса сарајевске махале, на крају постајеш дио тог миљеа, баш такав
какав си, чудан и необјашњив, те ти врло брзо приписују титулу
„легенде" или „цара", која ти даје привид различитости и слободе, али
у суштини тонеш и утапаш се у исти онај муљ из којег си покушао да
побјегнеш. Нема много мјеста на планети у којима су са толиком
мржњом бацали камење на оне што су се покушали извући из те
средине, a кад им не успије да убију тај таленат, љубоморно својатају
те исте које су кудили, са посесивношћу хистеричне жентураче. Нема
већих увреда које je неко упутио Надреалистима од оних које су
долазиле из Сарајева, a са друге стране, нема веће хистерије којом се
својатају Надреалисти од оне сарајевске. Јер, нит je Сарајево заслужно
за хумор који je правила група клинаца надојених жељом за добром
зајебанцијом, нити ико има тапију да такав један покрет назива својим,
a најмање на то право имају они који сада, над руинама тог града,
ламентирају за годинама које су одавно прошле, не схватајући
узрочно-посљедичну везу између тужне слике културе данас и њихове
политичке одлуке почетком деведесетих година.
И рок култура и Забрањено пушење и Надреалисти били су
свејугословенски феномен и само у контексту те велике земље могао
се догодити такав умјетничко-социјални удар какав je била рок музика.
Стога je логично зашто су у Сарајеву тукли хипике, отимали им
плоче, малтретирали их и понижавали, покушавајући да зауставе
незаустављиво, да би се затим, схвативши да je историјске токове
немогуће каналисати, њима почели китити, хвалити их, курчити се
феноменом који се касније назвао сарајевска рок школа.
Једна од пјесама која je говорила о тој трагичној особини
сарајевског миљеа била je Анархија ол овер Башчаршија. Прича о
становитом Сеји с Вратника, који не трпи вјетрове промјена и кога
нервира све што не клија из мемле махале у којој живи. Он подноси
само њему близак укус ћевапа, буреџика и кадаифа, он се оријентише
само помоћу маховине са сјеверне стране своје куће на Вратнику,
поштује само квалитет који му je задат његовим малим животом.
Алергичан на промјене, он дубоко у себи крије страх од бољег,
љепшег, интересантнијег, јер боље се од тог не смије живјети.
Страх од бољег je особеност средина које за себе мисле да су
центар свијета, најавна шпица свих филмова. Исти тај страх задао je
Сарајеву онај одлучујући ударац који историја изврши када види да су
село, град или држава немоћни да се изборе са својим болестима. Taj
страх je Сарајево затворио у котлину, покрио маглом, ушушкао
самозадовољењем, a његове житеље натјерао да затворе шкуре,
замандале врата, потклоцају капије и да у кућу пуштају само оне који
знају лозинку. Страх од бољег долазио je из панике да ће им нека
придошлица показати да je живот негдје другдје, да се планета не врти
око искривљене чесме с оне стране улице, да постоје свеколика чудеса
далеко од ове уклете вододерине. Страх од љепшег увјеравао je
житеље мог родног града да сви који долазе из далека свијета,
насмијани и ведри, простодушни, без задње намјере, у ствари живе
неку своју чудну илузију далеко од здравог разума, јер ако тражите
реалност, она je овдје, између Ибрине пекаре, Дома инвалида и
аутобуске станице која води на Хрид, a тражити je негдје другдје ван
овог бермудског троугла представља не само обично губљење времена
већ и потенцијалну опасност да као такав изазовеш бијес чувара
сарајевског мира и рахатлука.
A бијес који je опхрвао Сарајлије спрам оних који су напустили
град за вријеме посљедњег рата, долазио je из тог истог страха да ће
им ти који су отишли у Торонто, Сиднеј, Њујорк, Београд, Загреб
донијети неку лошу вијест, да центар свијета није у долини Миљацке,
већ на Трокадеру, на Тајмс скверу, на Кинеском зиду, на Црвеном тргу.
Чак je и патња коју je рат донио мом несретном граду дочекана са
поносом, јер je Сарајево захваљујући њој испунило насловне странице
свих свјетских новина, појавило се у свим ударним вијестима
свјетских телевизијских мрежа, заиграло у многим холивудским
филмовима, фасовало Оскара, ријечју, нашло се на оном мјесту које
једино и заслужује. У центру свијета.
Отуда je јасно да сујадни хипици најебавали, не само као жртве
некога ко их мрзи из дна душе, већ и из страха да не поремете устаљен
и прозаичан живот проткан навикама које се не мијењају вијековима.
Са друге стране, било je заиста лако замислити Сеју из пјесме
Анархија ол овер Башнаршија како се, почетком деведесетих, хвата
оружја и креће на своје комшије само зато што су друге вјере. Али ми
смо и од њега направили хероја, узели смо га у заштиту, тражећи у
њему само оно што je племенито и симпатично. Ми смо гa, нарочито
кроз Надреалисте, промовисали као нешто аутентично, посебну врсту
биљака која расте само у овим суровим условима. И он je нас
заволио... схватио je да му ми, Надреалисти, дајемо легитимитет, да
установљавамо његово постојање... али нас je касније преварио, јер je
његова племенитост, на којој смо ми у њему инсистирали, ишчезла
попут јутарње росе, са првим рафалом на сватове, оставивши само оно
најгоре у њему. Радост којом су Сејо с Вратника и остали јунаци
наших пјесама дочекали оружани сукоб у Босни и Херцеговини била je
пропорционална њиховом страху од бољег. Дакле, бесконачна.
Међутим, и поред тешких услова у којима je одрастао, рок се
ширио међ нама као грип у обданишту.
Оно што je посијано шездесетих, сада je почело да клија, да се
буди... да избија из сваке поре. Једноставно, било je незаустављиво.
Чак и ако je тачна теорија завјере која каже да je рок музику у
Југославију пустио Тито да би Западу показао да ми нисмо Бугарска и
Румунија, нико, пa ни моћне тајне службе, није више био у стању да
ову ерупцију заустави или контролише. Из дана у дан бујали су нови
цвјетови из сјемена које je можда било хибрид, укрштена западна
култура и балканска врела крв, али се тај хибрид уфатио на плодној
земљи талентованих људи, претјерано осјећајних народа, којима je
поезија дио духовног ткива, a музика њена сестра.
У Сарајеву рок музика врло брзо постаје религија, a њени
извођачи што свештеници, што мали богови. Једна деценија je била
довољна да се сви заразимо, као дијете кад добије крзамак, и да нам
више ништа друго не буде важно. Куповале су се плоче, преснимавале
касете, хватале су се ријетке радио-станице, читао се Џубокс...
инфекција се ширила као куга у Лондону. Оформљивале су се групе,
правили планови, тражили се бубњари, гитаристи, басисти. Сједило се
ноћима испред кафана и самопослуга, да се уђе унутра није се имало
пара, правиле су се пјесме, писале ријечи, учили акорди, вјежбале
скале. Ноћима су трајале страствене дискусије о томе који су бољи,
Стоунси или Битлси, да ли je Џими Пејџ гитариста који највише прља
у року, je ли Карл Палмер бржи на вирблу од Џинџера Бејкера, колику
Флојдови имају опрему, зашто je Блекмур свирао минут и пo трилер
пред енглеском краљицом, и да ли Брајан Меј свира на воксу зато што
му то појачало највише одговара или зато што му то Воксовци плаћају.
Мене те приче нису толико интересовале. Више ме je занимало да ли
су Хендрикс, Морисон и Џенис заиста умрли или их je неко убио.
Више ме je интересовало која je то идеја била да се толики свијет
окупи на Вудстоку него ко je тамо свирао. Само тад тога нисам био
свјестан. Цијелу моју генерацију захватио je неки тајанствени немир,
нека инфлуенца креације, ништа нам више није било важно, морали
смо хитно да учинимо нешто, да направимо групу, да свирамо рок.
A око нас je све бујало. Хиљаде група су се дневно састајале и
распадале. Млади момци и они старији, сјајни свирачи и они мање
сјајни имитатори страних и домаћих звијезда, претенциозни и
лежерни, духовити и глупи, замишљени и згодни. Дан за даном број
група се повећавао геометријском прогресијом. Први чин, Рок апотека,
Бонтон баја, Истинита прича, Топ, Конгрес... Ми смо све то пратили,
ишли на свирке, покушавали да нађемо себе у томе.
Сејо и ja смо знали укупно седам акорда. Он два, a ja пет. У ствари,
ja сам их знао много више из музичке школе, коју сам, као што знате,
са великим задовољством напустио, али нисам био свјестан да их
знам. Једно су у мојој глави биле ноте које сам безвољно учио
ударајући пo клавиру неку Чернијеву етиду, a друго акорди злата
вриједни, чијом правилном измјеном Сејо и ja долазимо до чаролије. Ja
сам свирао клавир, a Сејо je узео гитару. Сједили смо данима у мојој
соби и трошили сате покушавајући да се наштимамо. To je била прва
права велика препрека на путу до славе. Жице су се одмотавале,
замотавале, ja сам ударао задати тон, a Сејо, са исплаженим језиком и
ухом начуљеним на тијело гитаре, заврћући кључиће, тражио исту или
барем сличну фреквенцију. Тешко нам je то полазило за руком.
Затим смо у бенд позвали Гају, момка моје генерације али
ослобођеног стега. Био je загонетна комбинација дјечака и зрелог
човјека. Он je боље свирао клавир од мене и имао je пуну свијест о
ономе што je научио у школи и што треба да свирамо. Како још није
био измишљен бенд са двије клавијатуре, Гаја je одлучио да свира
флауту пo угледу на Џетро Тал, групу коју je највише волио. Његов
несумњиви таленат и основно музичко знање омогућили су му да се
релативно брзо прешалта на нови инструмент, али нам je штимање три
различита инструмента задавало додатну главобољу. Гаја je у музичком
смислу врло брзо постао ауторитет у групи, али су његово индолентно
понашање, расијаност и неодговорност Сеју доводили до лудила, a
мене, онога који je већ од првог дана почео да игра улогу медијатора
међу супротстављеним странама, врло често остављали без икаквих
аргумената. Ове особине, плус страст за картањем и рано уживање у
цигаретама, Г ају заиста нису препоручивале за оно што je данас,
доктор на америчкој клиници Мејо.
Након једног инциндентног случаја, Сејо je хтио да прекинемо
сарадњу са Гајом, ja сам се нервирао што je Сејо толико тврд, a Гају je
болио курац и тјешио ме да ће већ сутра бити све у реду.
Сутрадан je, наравно, било све у реду, Сејо je Гаји опростио, Гаја
се вратио у групу, a једино сам ja испао магарац. Позиција магарца
пратиће ме све вријеме моје каријере, мање или више бавићу се
балансирањем између чланова бенда, мирећи их и гасећи ватре, али ћу
углавном редовно извлачити дебљи крај у игри за коју нисам био зрео
да je водим.
10
Једно вријеме смо вјежбали код мене у кући, a понекад смо радили
код Гаје. Код њега je било лакше, јер je његов клавир више темперирао
флаути, тако да се нисмо много мучили да уштимамо наша два
софистицирана инструмента. Осим тога, вјежбајући код Гаје, били смо
сигурни да ће он бити на проби, јер, за разлику од Сеје и мене, који
смо на групу гледали са високом дозом фанатизма, Гаја ју je посматрао
искључиво као необавезно задовољство.
Морам признати да се са дубоком радошћу сјећам тог периода, као
нечег безгрешног, невиног, какав може бити дјечак са својих шеснаест
година, надојен идеалима и немиром. У том младалачком усхићењу
није необично ни узети пиштољ, пуцати у тиранина и окренути ток
историје.
Памтим весеље које смо дијелили у моментима када сва тројица у
право вријеме и на правом мјесту промијенимо хармонију и када
мелодија свирана на флаути изрони из ње, уз пратњу клавира и гитаре,
као да je с њима срасла, као да су се родили заједно. Ta чаролија тешко
je препричљива ономе који није никад свирао, a то што се дешава у
души онога који покреће жице у тренутку када се сви инструменти
сложе и кад из њих потече музика може се упоредити са неком
наднаравном медицином, лијеком против старења. Како ли je било
Бетовену или Моцарту када се након мјесеци и мјесеци писања и
шкрабања пo нотном запису то претвори у симфонију? Божански
склад!
Такву срећу вјероватно осјете фудбалери послије дугог и напорног
тактичког тренинга, када се њихове кретње пo терену ускладе и
постану међусобно зависне и условљене попут кретања планета, када
сав свој физички и емотивни потенцијал ставе у функцију помагања
другоме. Тада креће чаролија. To како иде лопта пo терену, то je
мелодија, то куда се који играч креће, прима и даје лопту зове се
хармонија, a брзина којом се све то одиграва и број додира којим сваки
играч треба да дотакне лопту, то се зове ритам. Када се све сложи, зове
се... ФК Барселона... Или Вивалди, зависи ко шта воли.
Ми смо тако данима вртили хармоније, тражили мелодије које им
пристају, али без ритма. Све док једног дана Сејо у групу није довео
бубњара, свог новог школског друга, Зенита.
Плав, наочит, бујне дугачке косе и изражајних јагодица, широких
плућа на којима се није примјећивало да су нагризене астмом,
самоувјерен као пилот, радознао попут дјетета, Зена je сједио за
бубњевима направљеним од шерпи, ормарића и два поклопца,
ударајући пo њима дрвеним кутлачама, безуспјешно пратећи риф који
je Сејо вртио на гитари. Све je било катастрофално, осим жеље да то
звучи како треба. Али жеља у дисциплинама као што je рок музика
често зна одиграти одлучујућу улогу. Зенитова коса кретала се
напријед-назад у ритму који je пливао у темпу, али je његов израз лица
био убједљив и сугестиван, инспирисан фотографијама великих
бубњара.
Није било никакве дилеме, Зена je постао нови члан Псеудоблуз
бенда, како смо звали групу у њеним прапочецима. Његовим уласком
добили смо крила, већи ентузијазам, непрегледан хоризонт нових
могућности, али смо изгубили привилегију да вјежбамо пo становима.
Моји родитељи, a и Гајина мајка, могли су да приме у кућу све осим
бубњева. Бубњеви су у то вријеме били симбол галаме. Нешто што се
не толерише. Дамар ђавола... Били смо на леру мјесец-два, док Сејо
није преузео иницијативу. Kao и увијек.
„Видите", говорио je он, „нема групе без свог простора за
вјежбање. Неће нам дати вјежбат у Скендерији, млади смо, немамо
штелу у Слози, a на Бјелавама код Јашина инструменти нису сигурни.
Ми га сами морамо пронаћи."
У нашој згради постојале су двије подрумске просторије. Пола
хаустора je дијелило једну, a пола другу. Несређеност и неуредност тих
просторија био je митски елеменат система у ком смо живјели. Свако
je посједовао свој дио подрума, било je то као нека врста закона у то
вријеме, али при томе то никога баш није превише интересовало, пa су
те просторије, мјеста предвиђена за складиштење ствари, које чекају
свој тренутак да изађу на свјетлост дана, постале нека врста
сметлишта, тачније чистилишта пред дефинитивно бацање. Десни
подрум никад није подијељен у боксове, као што je то био случај са
лијевим, те je он, у тренутку када нам je пало на памет да у њему
направимо простор за вјежбање, био јединствена цјелина.
Неке ствари су нам ишле наруку. Moj отац je у то вријеме био
предсједник кућног савјета. Није то била функција која je у пракси
играла неку велику улогу, али je, у неким случајевима, с обзиром на
инертност и незаинтересованост осталих станара, знала да буде од
круцијалног значаја. По правилу, сваки приједлог предсједника кућног
савјета усвајан je акламацијом, пошто су се остали станари бојали да
одбијањем његове идеје отварају процес бирања новог предсједника, a
преузимање те функције без много смисла никоме није било у
интересу. Ha овом принципу комунизам je продужио свој живот
најмање за једну деценију.
Moj отац није издржао Сејин и мој притисак. Вјештом
дипломатијом успио je да увјери остале станаре у неопходност да се у
нашем подруму направи просторија за вјежбање у којој могу да
свирају сва дјеца из зграде. С обзиром на то да je неколико година
раније старија раја у тој просторији покушала да направи коцкарницу,
идеја да се подрум претвори у музички кутак свима je изгледала као
велики цивилизацијски корак напријед. Ношени жељом да се не квари
добра атмосфера док je мој стари предсједник кућног савјета, и
чињеницом да je свирање виши културни ниво од рулета, станари су
пристали на очев приједлог и ми добисмо зелено свјетло да у подруму
наше зграде направимо простор за вјежбање.
Нисмо имали представу колико je било значајно имати своју
слободну територију, свој мали свијет, у коме можеш да радиш кад и
како хоћеш и шта хоћеш.
Процес чишћења био je мукотрпан и тежак. Подруми у
социјалистичком самоуправљању били су нека врста депоа
концептуалне умјетности. Њихов садржај увелико превазилази простор
у коме се нешто оставља, он представља огледало времена, слику
менталитета, оцртавање карактера. У подруму смо нашли старе
црквене књиге, бројеве Политике старе и педесет година, одбачене
дијелове одјеће и обуће, уља на платну нагризена влагом, фотографије
Тита, Стаљина, енглеске краљице, скије, санке, душеке за воду, угаљ,
лимене канте, календар из педесет и девете, буре за ракију (нажалост
празно), комаде намјештаја, есцајг из неког давног времена, сролане
тепихе исцртане иранском чаролијом, каце киселог купуса старе
колико и сама зграда, комаде туршије, старе тротинете, педале од
бицикла, маске за роњење, пробушен глобус, испухане лопте... свака
ствар носила je своју историју, роман. Сваки детаљ који смо нашли
изгледао je као експонат неког давно заборављеног музеја, чија се
врата нису отварала вијековима.
Након неколико дана, подрум je био очишћен. Операција je,
међутим, носила са собом тешке посљедице пo наше здравље. Сејо je
добио вирусну упалу плућа, ja сам фасовао неки ендемични
коњунктивитис, Зени се вратила астма, a Гаји je мајка, докторица,
забранила да улази у подрум без заштитне маске. Углавном, чишћење
нашег подрума пo свом обиму, карактеристикама и значају било je
равно ископавању Тутанкамонове гробнице.
За чишћење подрума заинтересовали су се још неки појединци из
комшилука, на примјер Зока Црни, најбољи центарфор којег смо имали
у раји, те Самир Фаца, загонетни трговац свим и свачим, не толико
због умјетности и музике колико због чињенице да ће простор бити
независан и ван домашаја родитеља, пa je као такав идеалан за
дружења у којима се прелази праг пристојности. У ту сврху, Самир
Фаца донирао je у нови објекат велики расклапајући тросјед, a као
компензацију предложио je да постане власник једног дупликата
кључева и информација када je просторија слободна. Сличан захтјев
имао je и Зока, рачунајући на радне дане када смо сви у школи.
Ентузијазам са којим нам je помогао у чишћењу подрумске просторије
био je директно пропорционалан његовом либиду.
Простор je био очишћен, али не и доведен у функцију. Један од
проблема било je и име просторије. Зенит ју je крстио.
Негдје код Кладња, сјевероисточно од Сарајева, постојала je једна
напуштена оронула викендица. У њу су долазили алкохоличари из овог
убогог мјеста да се облокавају, склањајући се од комшија и очију
јавности. Они су у тој викендици, у ствари, чинили једину ствар која je
у Босни пожељна. Бјежали су од стварности. Стога су ту кућу назвали
Заборав.
Након једног тродневног боравка у Кладњу, мамуран али усхићен,
Зенит je дошао са идејом да наш подрум добије исто име: Заборав.
Не знам колико смо ми бјежали од стварности, као што су то
чинили наши ментални преци из Кладња, и не знам колико je наша
активност била компатибилна њиховој, али je Зенин приједлог усвојен
једногласно.
Да ли je то био тинејџерски одговор реалности, која, каква год да
je, није повољна, или je то био наш саркастични одговор на
југословенску збиљу, тешко je рећи. Углавном, име je подруму сјело ко
будали шамар, a и поред његове естетске незграпности, у раји je
примљено без поговора и примједби. Наш подрум постао je Заборав
или пуним називом Дернек просторија Заборав.
Очишћен, али недовршен, Заборав je од нас тражио додатне
напоре. Морало се окречити, уредити, изоловати, направити
специјална врата у складу са највишим европским стандардима.
Комбинација стиропора, картона и кутија од jaja представљала je
врхунац тадашње звучно-изолационе технологије. Картоне и кутије од
jaja смо скупљали на сметлиштима, a стиропор смо крали.
У крађи нам je помагао наш друг Дедић, јер je једини у раји у том
моменту имао истовремено и возачку дозволу и возило на
располагању, те смо његову шкоду користили као превозно средство за
конфискацију стиропора.
Паркирали бисмо ауто у близини градилишта, прескочили ограду,
покупили табле стиропора, ставили их на кров шкоде и бриснули у
непознатом правцу, придржавајући стиропор рукама кроз отворене
прозоре. Наша акција била je налик на акције из америчких филмова.
Maj осамдесете почео je у знаку скупљања материјала за градњу.
Успјешним акцијама у првих неколико дана скупили смо стиропора за
сва четири зида. Остало нам je још да покријемо плафон. Била je
недјеља. Дан који je гарантовао да на градилиштима нема никога осим
једног портира. Његова плата није била толико инспиративна да зарад
неколико табли стиропора угрози свој комфор у портирској кућици,
гдје je пушио цигаре без филтера и листао порно-часописе. Били смо
увјерени да ћемо проћи без икакве његове реакције. Градилиште je
било покрај жељезничке станице, пa смо могли прићи и са перона, a и
са цесте, што je нашу позицију чинило још конфорнијом. Било нас je
четворица, са Дедићем и његовом шкодом. Требало je прескочити
ограду, узети табле, ставити их на кров аута и нестати. Но, ствари су
почињале да се компликују већ на самом почетку.
Неколико полицијских кола контролисало je правац према
жељезничкој станици, a једна кола су патролирала у зони градилишта.
To није било уобичајено. Мирисало je на зло. Ми, међутим,
настависмо акцију. Паркирасмо ауто, прескочисмо ограду. Све je било
пo плану, осим понашања портира. Умјесто да нас, као и увијек,
достојанствено пусти да отмемо то мало стиропора, он искочи из
кућице, потеже пиштољ и дрекну манијакалним, али одлучним гласом:
„Остави тооооо, или пуцам!"
Разбјежасмо се ко четници четрес пете, свак на своју страну. Ваја
je био најугроженији јер je његова позиција била тачно преко пута
портирове кућице. Махнусмо Дедићу да бјежи шкодом, да не најебе, за
тако нешто нема потребе, a нас се тројица растрчасмо у разним
правцима. Теже je ухватити три будале које краду стиропор него
двадесет криминалаца. Код нас je немогуће наћи мотив. За пола сата
сви се нађосмо у Забораву, чак и Ваја, који je прошао поред
обезбјеђења тако што je кобајаги шепао, пa се овај сажалио. Сједили
смо у празној просторији и лупали главу због чега су данас дротови и
обезбјеђење толико ревносни. Било je то четвртог маја осамдесете.
Одлучисмо да правимо пробу и кренусмо до Зене. Он je већ
приставио бубњеве, отјерао старце у другу собу, упалио телевизор, гдје
je тандркало Недељом поподне, тада изузетно гледана емисија
забавног карактера. Утишао je телевизор да не чујемо звук, a ми
почесмо вјежбати. Једна ствар, друга, трећа, иде нам. Застадосмо код
нове пјесме. Зена испада из ритма. Он негира. Ми тврдимо. Свађа.
Паузе. Цигара. Недељом поподне и даље свијетли са Зениног
грундинга. Саша Залепугин шармантним покретима најављује новог
госта. Но, умјесто госта мрак. Црно. Трајало je то црно најмање
десетак минута, док ми, свађајући се око ритма, нисмо примијетили да
je телевизор црко. Зенит попизди...
„Нов телевизор, a овако оде..
Уђе Шефко, Зенин стари, добричина и простодушан човјек,
забринутог израза лица. Обрва му се подиже... Једва дише.
„Прекидај свирку! Умро je друг Тито!"
To je био први велики историјски догађај који се укрстио са током
моје каријере. Нажалост, не и посљедњи. Како je Тито умро, тако су се
историјски догађаји почели редати као карте у ремију, a сваки сљедећи
носио je све веће и веће посљедице. Лако je Стоунсима славити
педесет година свирке, живота, самоће, Флојдовима, Тини Тарнер.
Једини историјски догађај који би могао да им се уплете у каријеру
био je загријавање планете. A како je групи из Босне? Умро Тито, пао
комунизам, пa Агрокомерцу, пa демократски избори, пa почео рат,
један, пa други, пa бомбардовање, пa транзиција, пa коалиција, пa
санкције, пa не знам шта... пa хајд остани нормалан, a камоли да
свираш толике године!
Елем, ми се следисмо. Појачасмо тон... нигдје Залепугина и
Недељног поподнева. Одједном, вијести. Титина слика, она са три
ордена народног хероја. Само je Реал имао више титула од Броза.
Мрачни, строги водитељ Дневника Телевизије Београд, дрхтећим
гласом пуним драматике, обавијести нас да je престало да куца срце...
Загледасмо се. Шефко рече да идемо свак својој кући, да останемо
у контакту пa да видимо шта ћемо. Он je осјетио ванредност ситуације
у којој се Југославија нашла. Нама ништа није било јасно. Зена му je
пак одговорио да нема потребе да диже панику, с обзиром на то да се
мање-више очекивало да ће Тито умријети, али Шефко, љут на
опирање наређењу, скрати дискусију покретом руке, која je показивала
излазна врата.
Сејо и ja се покуписмо. Кренусмо са Бјелава на Кошево путем
изнад болнице. A са Кошева ка Бјелавама, ријеке људи. Била je
недјеља. Играло се редовно коло Прве савезне фудбалске лиге. Коло je,
логично, прекинуто. У Сарајеву, на Кошеву, гостовао je Осијек. Баш
као у пјесми Недеља кад je отишо Хасе. Или се то радило о истој
утакмици? Хасе je написан четири године касније, говори о одласку
великог фудбалера, али та пјесма може имати и шире значење. Многи
су у тој пјесми видјели Тита. И нису били далеко од истине. Пјесма се
отргла од мене, побјегла на улицу, у народ, и почела да живи свој
живот. Свако ју je тумачио на свој начин. У почетку je била зајебанција
на тему Тита, затим, кад кренуше ратови, симбол једног сретнијег
времена, пa онда химна југоносталгичара, да би данас остала само као
пјесма без већих политичких аспирација.
A написана je само неколико мјесеци прије него што сам дошао у
сукоб са оним о коме сам у тој пјесми говорио. Но, о томе касније.
Дакле:
Људи су ишли у колонама. Ником није смето вјетар што je дуно.
Тe мајске недељеје дошао Осијек ал опет је Кошево било пуно.
Aко пјесму схватимо буквално, у њој ћемо наћи гомилу неистина.
Прије свега, Кошево je могло бити пуно само ако гостују Звезда и
Партизан, и, наравно, када се игра градски дерби. Када дође Осијек,
трибине стадиона Кошево су углавном биле полупразне, a једино су
оне на западу попуњеношћу чувале достојанство прволигашке
утакмице. Трибине иза голова, на сјеверу и југу углавном зјапе,
чекајући посљедњих двадесет минута, да их напунимо ми, клинци који
смо стрпљиво чекали да чувари отворе капије стадиона и да нас пусте
унутра, да погледамо сам крај меча. Чувари су то чинили редовно.
Постојало je неко неписано правило да се стадион отвори пред сам
крај меча. Они су помицали капије великодушно, као да учествују у
некој великој хуманитарној акцији.
Друго, људи нису били поносни и смирени као што то пјесник
каже, већ узнемирени и забринути. To je била прва реакција оних које
je затекла вијест о смрти друга Тита на утакмици са Осијеком. И та
реакција била je природна, слична Шефкетовој; ајмо сви својим
кућама, да видимо шта ће се догодити. Брига и ужурбаност видјеле су
са на сваком ко je у потпуном миру и тишини хитао од стадиона ка
Бјелавама и даље, на Чаршију, Вратник, Седреник... Тек неколико сати
касније, када су Југославијом потекле драматичне слике суза, јаука и
лелека наших радних људи и грађана, a нарочито снимак са Пољуда, на
коме играчи Звезде и Хајдука загрљени пјевају Друже Тито, ми ти се
кунемо, забринутост и узнемирење су замијенили туга и бол. Чини се
да je сарајевски човјек пo смрти друга Тита прво осјетио немир, страх
и несигурност, пa тек онда патњу за највећим сином наших народа и
народности. Оно што се десило десетак година касније, потврдило je
да примарни страх није био без основа. Сарајевски човјек je осјетио
немир јер je умро једини гарант повјерења и заједничког живота у
граду, умро je онај који je, знајући то или не, уклонио све остале
гаранције, што из устава, што из практичног живота, као да je управо
желио да као гаранција остане само он.
Ваљда je мислио да je вјечан? Или ништа није мислио?! Није гa се
тицало!
Te вечери, град je био на ногама, тужан и сјетан. Брига je
попустила. Људи су шетали тихо, говорили шапатом, крили сузе једни
од других, били увиђавни и толерантни, као да je цијело Сарајево
постало црква, сакрални објекат.
Наредни дани били су испуњени Титом. Гдје год да се окренеш,
шта год да гледаш, на коју год страну да кренеш, видиш и чујеш њега.
Негдје озбиљан, негдје насмијан, с цигаретом или без ње, за клавиром,
са пушком, са међедом, са дивљом свињом, у аутобусу, трамвају,
мерцедесу, џипу, са дјецом, са женама, осим Јованке, без жена, са
краљицама и краљевима, са Бартоном, са Лиз, са обичним свијетом,
Тито. У школи су организовали почасну стражу, као да му je тијело ту,
код нас у учионици, његове слике на трамвајима и у аутобусима,
говори на телевизији, на радију. Ванредна издања новина, како je волио
спорт, мачевање, шненокле, пурице с млинцима, пјесму За сваку добру
реч, филм Москва сузама не вјерује. Полтрони су се утркивали у
измишљању начина како да се дивимо Титу. To ми je било одвратно.
Стари није то заслужио. Био je зајебан човјек, велики играч, није било
потребе да га сад овако понижавамо, правећи од њега робу широке
потрошње, продајући његове бисте, значке, беџеве, наљепнице, мајице,
капе, каишеве, доње рубље, четкице за зубе, као да je нека врста
чоколаде.
Сахрањен je величанствено, и тешко да ће неко са ових простора
имати толико НБА играча на својој сахрани као што je имао Тито. Но,
мој блиски сусрет с њим тек долази.
У сјени његове смрти, далеко од свјетлости рефлектора, ми смо
наставили градњу 3аборава и негдје средином маја завршисмо га. Maja
хиљаду деветсто осамдесете, са одласком Тита са историјске сцене,
Заборав je почео да ради.
Природно, у њему смо прво почели музичке пробе, онда су почели
и први наступи, затим се наша дјелатност проширила и на кратке
позоришне представе, углавном хумористичког карактера, те изложбу
слика. Te слике красиле су зидове Заборава, све до његовог
дефинитивног гашења. Највећа предност коју je Заборав носио у
односу на друге просторије у којима се вјежбала рок музика, била je
чињеница да je његов први комшија, дакле најугроженије лице, био
Зока Ајник, бубњар. Њему не да није сметала бука, већ je донио сет
својих бубњева, правих професионалних, те je тако постао први
донатор групе. Паралелно са културно-умјетничким перформансима,
Заборав je постао центар друштвеног живота. Ту се сједило, пило,
пушило, зајебавало, од раног јутра до касно у ноћ, увијек je ту неко
боравио, правио пјесме, сликао слике, или једноставно слушао музику
са старог магнетофона наштимованог да се пали паралелно са
отварањем врата и на којем je била снимљена добродошлица у Дернек
просторију Заборав, на три различита језика.
Заборав je веома брзо постао мјесто окупљања младих Кошева, a
затим и шире. Број оних који су долазили да нас слушају растао je из
дана у дан. Од шест, седам, десет, пa све до двадесет, тридесет људи
накрцавало се да гледа неку од наших кратких представа или концерт
псеудо блуз бенда. Врхунац посјете Заборав je имао за новогодишњу
ноћ на прелазу између осамдесете и осамдесет прве, када су
уприличена два концерта и џемсешн који je трајао безмало до јутра.
Заборав je затим био колијевка групама сестрама Забрањеног пушења.
Ту су касније вјежбали Елвисовци, затим Бамбиноси, Први чин,
Озбиљно питање... Заборав je био наша Мека, исходиште свега онога
што смо касније направили, отјелотворење наше љубави и ентузијазма,
слободна територија на којој je све дозвољено. Заборав je био егзил,
бијег од стварности. Заборав je био тајно скровиште завјереника. Taj
подрум од неких шездесет квадрата носио je право лице побуне.
Мирисао je на влагу и субверзију, ако je негдје, некада неко мјесто
детерминисало рад неке групе људи и њихово стремљење, као што je
то учинио Еби роуд са Битлсима, Ворхолов Фектори са Велвет
андерграундом, или стадион Сантјаго Бернабеу са Реалом из Мадрида,
то je Заборав учинио Забрањеном пушењу, али и Надреалистима.
Стабилизујући пробе, отварајући нову андерграунд фазу групе,
наше аспирације постале су веће, a имагинација je расла из дана у дан.
Сејо je био у праву. Нема групе без свог простора за вјежбање.
11
ТОПЛИСТА НАДРЕАЛИСТА
Два пута пo двије строфе, плус соло на гитари, два брејка, мост ка
новој строфи, опет два пута и ето нас у луци Плоче, испред 'пројекта'
за Трпањ.
Тако смо се упознали Пара и ja.
Но, вратимо се Надреалистима.
Послије прве епизоде, мене je обузео неки страшан стид.
Неописив и надреалан. Одрастао у породици у којој се скромност
сматрала врлином, a продуцирање гријехом, учинио сам нешто најгоре
од свега. Moja природа, осјећао сам тада, није била жеља за
презентацијом свог eгa, иако се са овим нико неће сложити. Имао сам
неку мучнину и трему пред емитовање, пa je та мучнина прешла у
нешто што можемо назвати срамежљивошћу. Taj дан нисам изашао из
куће. Ha телефоне се нисам јављао, био сам потпуно повучен, до те
мјере да je Зена дошао до мене и с невјерицом ме питао који ми je
курац.
Ta врста стида и срамежљивости пратиће ме све ово вријеме.
Никад нисам ушао ни у један пројекат a да ми прва мисао није била да
ћемо се провалити и да то уопште није за мене. Можда сам баш из те
дефанзиве, као тим који конципира игру на контранапад, вадио снагу
из које сам грчевито радио, не бих ли избјегао фијаско.
Ta повученост, која je у суштини била моја доминантна особина,
држала ме je довољно дуго на земљи и није ми дала да полетим... иако
сад, док лежим у колима Хитне помоћи, то баш и не изгледа тако...
Елем, тада нисам знао основно правило масовних медија, и радија
и телевизије да су они условни рефлекс. Кад људе навикнеш да нешто
има на том и том каналу у толико и толико сати, они полако постају
зависни од тога.
Тако je и та субота у десет и петнаест постала обавезан ритуал за
већину Сарајлија, као јутарња кафа. Наша популарност je расла из
епизоде у епизоду, a шта смо ми то радили ja то тачно не знам. Били
смо директни, увели смо улични говор у медије, посједовали смо
лежерност у времену када je то на радију и телевизији било забрањено
и имали смо безобразан дјечји шарм Сарајлија, који су смијешни чим
нешто проговоре. Наше реплике почеле су се изговарати на улици, у
кафићима, на послу.
Oко, ба, будимо реални, постао je прави хит.
To je био почетак серијала заумних реченица, које ће током
сљедеће деценије преплавити Југославију.
Kao највећу награду за успјех Надреалиста добили смо могућност
да у главном студију Радио Сарајева снимимо једну пјесму. Одабрали
смо наш највећи хит, Пензионери на море иду зими.
Текст je писао Елвис, који тада још није био Елвис, већ Мирко, a
музику je направио Сејо. Отишавши у војску, то ремек-дјело
будалаштине остало je нама у аманет. Продуцент те прве наше пјесме
био je Дарко Аркус, мој бивши професор клавира, дакле особа која je
била добрано упућена у мој неталенат. Он се на том мјесту нашао пo
логици ствари. Дугогодишњи свирач добија мјесто уредника, као
награду за минули рад или као резултат бивања на правом мјесту у
право вријеме.
Дарко je дуго гледао текст пјесме и вјероватно му није било баш
јасно зашто неко пјева о пензионерима. Колико знам, то je било први и
једини пут у историји југословенског рока да неко посвети пјесму
пензионерима.
Ми смо, иначе, били прва новоталасна група која je уопште ушла у
храм рок музике, студио Радио Сарајева, мјесто у коме je рођена и
расла чувена сарајевска рок школа. Ta школа je била толико јака да се
нови талас развио у свим градовима бивше Југе, изњедрио велика
имена, нарочито послије Титове смрти, када je као напумпан балон
експлодирала ова врста умјетности. Нови талас процвјетао je свуда
осим у Сарајеву. Поједностављена музика, опор текст, конкретна
друштвена ангажованост и симплификовано извођење, све je то било
толико збуњујуће за тонце и техничаре и уреднике у студију у коме су
снимали Индекси, Јадранка, Бијело дугме и остали, да je на крају, један
од њих, не желећи да увриједи никога, рекао: „Добра су вам ствар ови
Пензионери, само je Муче мого бољи соло да одсвира." A Муче,
некадашњи сљедбеник Ричија Блекмура, преко ноћи je почео да свира
једноставне мелодије, огољене до кости, растерећене сувишних нота.
Пјесма je, наравно, имала катастрофалну продукцију, не због тога
што Дарко није имао укуса и вјештине, већ због чињенице да се једна
нова врста музике снима у студију баждареном за велика дјела. Kao да
правите сахер торту у тепсији за баклаву.
Но, као и у случају сваког нашег снимка, та продукција није
унаказила пјесму, већ joj je дала нешто ново, запамтљиво, и пјесма
очас постаје хит и пушта се на Радио Сарајеву код оних малобројних
уредника који су вапили за нечим оригиналним, свјежијим.
Пензионери иду на море зими.
ЊУ ПРИМИТИВС ЗА ПОЧЕТНИКЕ
Ни сам не знам ко je кога први звао, Зена мене или ja њега, али до
нас je допрла информација да нека жена са Телевизије хоће да стави
Надреалисте у свој програм. Жену нисмо знали, нити смо знали који
нас то програм очекује, али након неколико безуспјешних покушаја да
допремо до најмоћнијег медија, кренули смо у преговоре са чврстом
намјером да пристанемо на све. Другим ријечима, није било те понуде
на коју ћемо реаговати одрично.
Телевизија je тада већ била измјештена на Алипашино Поље,
далеко од центра града, пa je путовање до тамо представљало
својеврсну авантуру, што je нама, навиклим да све градске раздаљине
прелазимо пјешке, било шокантно. Канцеларије које смо тражили још
увијек су биле смјештене у контејнерима, оним истим које користе
радници на градилиштима, сакривеним иза бесмислено велике
бетонске наказе у коју су били смјештени погони те медијске куће.
Улазак на Телевизију у то вријеме био je мало тежи од уласка
афричких азиланата на територију Европске уније, пa нас je портир
уредно замолио да оставимо личне карте, све своје податке, број
ципела, пломби у зубима, информације о болестима које смо
преболовали, дужину задржавања на територији Телевизије Сарајево, a
затим нам je као тамну страну гламура који телевизија представља
показао макадамску стазу која je кроз блато водила до посљедњих
контејнера.
„То вам je на дну дна!", биле су његове ријечи, које смо након тога
хиљаду пута понављали, користећи их у моментима када je требало да
се опише нека катастрофа или безнадежно стање. Ha дну дна била je
канцеларија из које смо кренули у нашу нову авантуру.
Тамо нас je чекала Ерна Перић, весела и насмијана жена, гласа
нагризеног од цигарета, живих очију, озарених ведрином. Њена једина
права страст било je скијање, тако да je сваки свој радни дан
покушавала да заврши што раније, да се хвата своје „пеглице" и
брзином посљедњег круга у Силверстону стигне на једно од
сарајевских скијалишта. Њена топлина натјерала нас je да je већ након
неколико дана назовемо Мама. Њој бољи надимак није могао
пристајати.
Мама нам je понудила нешто крајње изненађујуће, да правимо
кратке хумористичке скечеве у емисији народне музике чији je она
била уредник. У самом старту, то се чинило као противприродни блуд,
coпtгadictio iп adjecto, погрешна процјена, али касније, када je серија
кренула, схватили смо да смо добили најбољи могући третман и да
комбинација са народњацима може постати добитна. Да се разумијемо,
народњаке из осамдесетих (Халид један, Халид други, Харис,
Мирослав, Шабан, Лепа, Душко итд.) и оне који су се појавили након
демократских промјена дијели огромна цивилизацијска разлика, но и
поред тога, било je прилично ризично за панк-рокере да дијеле
заједнички термин са умјетничком маргином.
С друге стране, одласком у народњачку редакцију, ми смо, барем
на самом почетку, били довољно удаљени и од политичке врхушке која
je увијек у све забадала нос, нарочито у хумор и сатиру. Исто тако,
били смо на довољној дистанци од квазиинтелектуалне сарајевске
елите, која je својим отровом гушила сваки покушај јединственог и
аутентичног. Ни једни ни други нису имали никакво интересовање за
програм народне музике, али исто тако ни једни ни други нису имали
представу какву ће бомбу направити „надреални хумор" у комбинацији
са распјеваним папцима. Te димензије ни ми нисмо били свјесни.
С треће стране, емисија je добила на гледаности и због чињенице
да су навијачи народњака пристали да гледају нас, a наши фанови да
слушају народњаке.
A серију смо радили нас четворица са радија: Зена, Пара, Шиби и
ja, те један нови члан Надреалиста, комичар, звијезда уличног
спектакла, момак кога смо упознали у међувремену у кафићу Дедан,
смлата из Краља Томислава, дугачких руку и смијешног изгледа. Звао
се Бранко, али смо га звали Ђуро, пo његовом презимену Ђурић.
Једноставно, својим керефекама, магичним покретима, тананим
осјећајем за смијешно, Ђуђи je плијенио све око себе и већ након
неколико емисија избио je у први план и постао заштитни знак
Надреалиста. Чинило се да je одувијек с нама, да се родио у Забораву.
Одскакао je вјештином, даром имитације, дисања, тајминга. Већ након
прве серије постао je највећи комичар у Југи послије Чкаље.
Највећа замјерка нашем телевизијском програму базирала се на
поређењу са нашим радијским издањем.
Ta клопка пратиће ме све до данашњих дана. Сваки пут кад
направим нешто ново, у било ком медију, долази до поређења са оним
претходним, које се у међувремену одметнуло у народ, постало јавно
добро, побјегло од мене, и као незаобилазно градиво ушло у планове и
програме школе одрастања великог броја генерација. Са телевизијском
серијом било je исто. Највише скепсе, пa и критике, добијали смо од
наших сарадника са радија, гдје смо још увијек имали наших петнаест
минута зајебанције.
Већ послије неколико дана припрема дошло je до првих
неспоразума са продукцијом, која je од нас тражила нешто што се зове
сценарио. У дугачким и мучним објашњавањима успјели смо да
наметнемо свој стил рада. Дакле, ради се тако што се скеч смисли
генерално, a разрада се одвија пред камерама. За разлику од радија, на
коме смо имали колико-толико вјештине и искуства да радимо на такав
начин, визуелни медиј нам je показао колико смо шупљи и неуки.
Радио je гутао сву нашу апстракцију, глупости, дозвољавао je излете у
паранормално, опраштао нам кад гријешимо и кад промашујемо тему,
давао нам могућност да се смијемо сами себи. Телевизија je, међутим,
показала сву своју суровост. Реална слика изгледала je тужно када смо
je хтјели „апстраховати". Све што je било на екрану, личило je на лаж
уколико се не направи досљедно и тачно. Фазони су изгледали
бљедуњаво кад год смо хтјели да будемо мало амбициознији. Све у
свему, добро смо се зајебали што смо кренули у тај медиј.
Доктор искључи екран преда мном. Moje срце нестаде у црнини.
Ja погледах у њега, он скину своју маску. Сада je изгледао као човјек.
„Овде нема ништа", то бјеху прве ријечи које ми je упутио.
„Ја овде не видим ништа", као да се исправио.
Нијем сам и не могу да одговарам. Он се нагнуо нада мном, као да
су му се уста развукла у смијешак, али нису. Био je то мој утисак. Иза
њега стајао je техничар. Таман и забринут.
„А стент?", упита доктора Томашевића.
По други пут чух ту страну ријеч.
„Ма, какав стент! Нема ништа", трзну се доктор.
„Па шта je онда било?", појави се арханђел, видно разочаран
докторовом дијагнозом.
„Не знам", одговори му доктор. „Све je могуће. Угрушак, стисак,
нешто... Зачепљење није."
Устаде, скину са себе рукавице, намигну ми и изађе.
Ставише ме на покретна колица, повукоше ме ван. Поред мене
прођоше колица са несретником коме су већ натакарили маску за
дисање. Двојица техничара гурала су ме ван просторије за
катетеризацију. Тамо je била Сања. Држала je неке папире у рукама.
Осмијехну ми се. Разговарала je са доктором. Нисам чуо шта. Мора да
се распитивала за моје здравље. Хтједох да joj се јавим... Али ме
изгураше ван. Јебе се њих што ми je то жена.
Гдје сам оно стао? Телевизија!? Да! Наравно, наш начин рада дао
je катастрофалне резултате, те смо се након неколико дана толико
сјебали материјалом који смо снимили да je пола нас намјеравало да
одустане. Ta врста депресије хватала ме и касније на сваком од
пројеката на којем сам радио. To je нека обамрлост тијела и душе
након исцрпљујућег рада, настојања да из себе извуче најбоље и
најквалитетније. Нема тежег посла од цијеђења хумора из обамрлог
духа. Апатија je знала да траје седмицама, све док не дођу први
резултати са стране, док ти неко не каже да je то добро. Тих првих
седмица стидиш се онога што си направио, бјежиш од свог дјела као од
куге, кријеш га од других увјерен да то ништа не вриједи. Не говориш
о томе, не причаш никоме, a стид дијелиш само са најближима. Такав
je био почетак снимања прве серије Надреалиста на Телевизији
Сарајево.
Ha радију je било љепше. Радио слушаоцу даје много простора за
маштање, стога се тај медиј, иако je у великој дефанзиви у посљедњих
тридесет година, никада неће угасити. Изађете пред микрофон, кажете
да се налазите на Сјеверном полу, двојица кретена око вас имитирају
вјетар и цвокотање зубима и милиони слушалаца виде главне јунаке
приче на Сјеверном полу, a ви осјетите узбуђење равно постизању гола
на некој утакмици. Толико je радио моћна справа и толико je
апстрактан.
Сјећам се, кад смо радили оперу Дом за вешање у Паризу, схватио
сам апстрактност позоришта, које у Шекспирово доба није ни имало
сценографије. Све je било дато гледаоцу да замишља. Радио je још
даље отишао у апстрактном. Слушајући пренос фудбалске утакмице,
ви се налазите на Маракани, видите играче како се крећу, лопту, судију,
навијање... све je много узбудљивије него када утакмицу гледате уживо
или на телевизији. Ha радију најдосаднија утакмица постаје
драматична, јер je ви креирате у глави. Конкретност визуелног медија
и јесте била прва препрека на коју смо наишли.
Тражили смо начине како да пренебрегнемо ту шупљину, како да
нађемо оно у чему смо јаки.
И шта се догодило? Након неколико дана снимања, коначно смо се
почели радовати, играти, зајебавати. Престали смо да мислимо, почели
смо се забављати. Препустили смо се осјећајима, рачунајући да ће
публика то осјетити. Заиграли смо на ону карту у којој смо најјачи.
Шарм. Довољно je било подијелити улоге и упалити камеру. Водила
нас je нека тајанствена нит која je скривена у нашим генима. Тешко се
данас може преписати та формула. Она подразумијева тоталну
интеракцију међу глумцима, њихово апсолутно међусобно
разумијевање. Исту крв. Много пута касније, кад сам овај рецепт
покушао примијенити на другим глумцима, наилазио сам на
неразумијевање, чак и неспоразуме. Нисам схватао да je та врста рада
привилегија коју можеш да имаш само једном у животу.
Ta игра међу нама, шарм којим смо зрачили, необичност концепта
и понашања, улични језик, конкретност хумора, теме које смо
захватали, допринијели су ономе најважнијем резултату. Публика се
брзо идентификовала са Надреалистима. Постали смо, као и на радију,
Vox рoрuli. У неким стварима смо заиста били претеча свега онога што
je касније постало стандард. Moja лежерност као водитеља вијести у то
вријеме није била допуштена ни на МТВ-у. Тек касније, разне
телевизије су почеле да користе ноншалантност и природност које сам
ja у то вријеме нормално испољавао.
Коначно смо нашли кључ, било je потребно још да нађемо врата.
17
E, MOJ ЏОНСТОНЕ
Заврши се Пионир и паде мрак. Нико нас више није хтио, нико
звао. Покушавали смо да урадимо још неке концерте, било je немогуће.
Негдје не ради гријање, негдје немају атест за бину и трибине, негдје
су отворено рекли да нас не желе. У Новом Саду нам нису дали да
уђемо у дворану на додјелу награде коју смо освојили, у Сарајеву су
поставили услов да кажем јавно да волим Тита. Какво лудило! Колико
само параноје, нетрпељивости, незнања и страха je чучало у народу
који се крио иза Титиног имена, као што се дјеца крију иза мајчине
сукње у страху од преузимања одговорности. Мислио сам да га људи
воле, a у ствари, људи су га се и плашили и вољели га у исто вријеме.
Било je то помијешано осјећање какво се обично јавља код дјеце
строгих очева. Љубав и страх држе масе под контролом чвршће од
жандармерије. Да, људи су осјећали да долази ново вријеме за које
нису били сигурни куда нас води, знали су да ће други аршини и други
јунаци донијети нека нова правила. Нису били спремни за промјене...
хтјели су да се он врати, да дјетињство још мало потраје.
Из људи je извирао страх од свега, од полиције, од политике, од
новог, од демократије... a Пушење je било закључано само у себе. Без
изгледа да се извуче испод санте леда која нас je прекрила.
У нас je, међутим, још увијек вјеровао Југотон, пa je тадашњи
уредник Синиша Шкарица чак пристао на нашу сулуду идеју да издамо
дупли албум. У тами медијске блокаде, „под ледом", како се на
комунистичком језику називао онај који je проказан, снимили смо
један од најузбудљивијих албума рок музике. Док чекаш сабах са
шејтаном једна je од оних плоча које се данас слушају десет пута више
него када je изашла, прекривена мраком, у јуну осамдесет пете.
Плочу Док чекаш сабах са шејтаном снимали смо у Загребу, у
Смолецовом студију, смјештеном у једној вили на Зеленгају. Нас осам,
седам чланова бенда и продуцент Паша Феровић, спавали смо на поду,
у једној заједничкој соби. Живјели смо, дисали и пили заједно. У исто
вријеме, у истом студију, Екатарина Велика je снимала свој други
албум a Хаустор je снимао Болеро. Дијелили смо термине тако што су
наше колеге радиле у нормално вријеме, a ми ноћу. Били смо прави-
правцати рокери који у сваку зору послије снимања иду пјешке преко
Британског трга све до колодвора, гдје се налазила кафана Томислав,
гдје су точили црно Томислав пиво. Онда бисмо са радницима, „што
лочу ко песи", у раним јутарњим часовима стукли пар кригли, a затим
се исто тако пјешке вратили у наигу просторију и легли да спавамо.
Напољу je већ царевао дан. Ми смо ишли на пиво кад je Загреб излазио
из сна.
A кроз моје сне су пролазили звуци пјесама које ће касније
исцртати мапу југословенског рокенрола: Шејн,
Шал oд свиле, Очи боје меда. To се све снимало доле, у подруму
виле у Зеленгају, док смо ми спавали дубоко и брзо. Оба та албума
знао сам напамет прије него што су угледали свјетло дана. Око осам
увече, хаусторчад и катаринци су се разилазили, хаусторчад пo кућама,
a катаринци у неки хотел. Иза њих би остајали опушци и шоље чаја.
Нико од њих није пио. Није ни имао потребе, јер су добрано дували.
Дувало се у дну баште, далеко од студија, јер je Смола био у паници да
би му неко од дежурних чистунаца могао подметнути неку дрогерашку
аферу. Његова вила, студио у њој, музичари и групе који су долазили
ту да снимају, били су довољан разлог да процвјетају комшијска
љубомора, завист и мржња. Смола je био опрезан човјек, свјестан
охолости средине у којој живи.
Ми нисмо дували, али ће зато ресторан Томислав златним словима
уписати име групе Забрањено пушење у једно од двадесет буради пива
које смо обожавали. У таквој атмосфери снимили смо наш други
албум, који je данас један од оних наслова због којих се исплатило
купити грамофон.
Нажалост, Шејтанов излазак био je пропраћен тишином.
Нема те телевизије ни радија који су се осврнули за нама. Врло
брзо дошли су и резултати мука које су пратиле наш други албум.
Након дивне љетње турнеје, која je још увијек била ношена еуфоријом
послије Валтера, ушли смо у суморну јесен, која je била обиљежена
отказаним концертима и празним дворанама. У само годину дана,
група je прешла пут до звијезда и назад. Тада сам први пут схватио
шта значи она јеврејска: дабогда имо, пa немо.
Касније ћу, у још неколико наврата, имати прилике да се упознам
са том јеврејском мудрошћу. Ha крају ћу научити да кад имаш, то нема
никакве везе, јер то није оно имање које je важно.
Сви су нам окренули леђа. Оне радио и ТВ станице на чијим смо
топ-листама царевали мјесецима, сада су остале глухе или су,
евентуално, спомињале наше име у категорији „остали". Оне дворане
из којих су само годину дана раније испадали људи, јер нису имали
гдје да стану, сада су зјапиле сиве и празне. Оне радио-станице које су
претходне године вртиле цијели албум без прекида, сада су нас
заобилазиле као да смо кужни, као да преносимо опаку болест.
Тито je био моћан и мртав!
У међувремену, на југословенском рок енд рол небу појавиле су се
двије велике звијезде. Бајага je те '85. доживио свој врхунац. Мљели су
Југом, нису се скидали с медија. Појавио се и Плави оркестар. Млади
бенд, нова Малколмова беба, али овог пута комерцијално много
успјешнија и јача од Елвиса. Малколм je на Елвису научио занат, са
Оркестром je направио докторски рад. У кратком року продали су
више плоча него што у Југи има грамофона, њихова питка музика
привукла je тинејџере и оставила нас, љуте рокере, негдје у даљини.
Поново сам осјетио ону исту завист и љубомору коју сам носио у
себи давне '83, када се Елвис одвајао од нас, када je брже одлазио ка
звијездама. Опет сам био типичан Балканац.
Мало-помало, Забрањено пушење се гушило у несвирању,
празним дворанама, отказаним концертима, негативним критикама.
Заборавили су нас чак и таблоиди, који су покренули лавину око
цркнутог маршала. У ствари, отворила се та огромна рупа, неспоразум
између онога што ми заиста јесмо и онога што нам се случајно
догодило. Био je плаћен цех за уговор са ђаволом, само што ми то
нисмо могли да видимо оне осамдесет пете, која се ближила своме
крају, уводећи бенд у фазу распада, a Југославију у најнемирнију
петољетку њене историје.
Почетком осамдесет шесте, у Пушењу почињу да пуцају шавови.
Најтањи je био онај између студената, Сеје, Гаје и мене, на једној и
правих рокера, Шекија, Миткета и Мучета, на другој страни. Име
Забрањеног пушења раубовало се још само пo славонским селима,
толико често да je наше познавање топографије овог дијела бивше
Југославије могло да буде драгоцјено неком војсковођи у рату,
неколико година касније. Кроз сва она мјеста за које je Југославија
сазнала из драматиком обојених телевизијских дневника деведесет
прве, сва она села, засеоци и градићи које смо те трагичне године
гледали у диму, разрушене и унижене, кроз све те Славковце, Роковце,
Тења, Илоке, Вуковаре, Борова Насеља... прво je прошло Забрањено
пушење, a онда тенкови и транспортна возила.
Сјећам се, нисам ни знао да ту живи свијет подијељен пo вјерској
припадности. Ha једном концерту испричах штос у коме споменух
ријеч „воз". Из публике неко пријетећи добаци: „Влак!" Од пола сале
доби аплауз, a од друге половине звиждуке. Ja рекох: „Да знам још
неку ријеч са тим значењем, и њу бих употријебио."
Углавном, нама, школарцима, ти концерти постадоше ноћна мора.
Нарочито Гаји, који je студирао медицину и одмах послије концерата
сједао у воз, одлазио за Сарајево, одрађивао часове, поново сједао у
воз и долазио на сљедећи концерт у сљедеће мјесто. Можда би нам те
сеоске свирке, које, истини за вољу, имају неку драж, пале лакше да
смо имали властити превоз. Но, пад на ниске гране подразумијевао je и
повратак возу као најјефтинијем превозном средству. Толико су честа
била та путешествија да смо знали ред вожње напамет. Касније ћу
такав беспотребан распоред носити у глави за летове са београдског
аеродрома, a затим и за летове из Париза... Све je остало исто, турнеја
je турнеја, само су се мијењала имена градова.
Сјећам се да смо, враћајући се љубљанским ноћним возом,
излазили на станици у Добоју и у три ујутро на станици куповали
кифле у пекари, која се управо тад и отварала. Онако сити, стајали смо
свега петнаест минута и хватали загребачки, који je празнији и у коме
се могло наћи неко слободно мјесто. Уколико je и у загребачком гужва,
излазило се у Завидовићима и улазило у београдски, који долази
седамнаест минута касније, a који je сигурно празан. Посљедња два
сата пута спавало се толико дубоко и блажено да се звук пиштаљке као
знак доласка воза у Сарајево дочекивао буновно и са негодовањем. Сан
je знао бити толико сладак да смо Бога молили да се догоди неко
кашњење, неки застој, a такви случајеви тих година већ нису били
неуобичајена појава на југословенским жељезницама.
Тако су текли безидејни посљедњи дани осамдесет пете и први
дани осамдесет шесте. Онај дио бенда који се школовао, почео je
отворено да мрзи овакве акције, a они који су живјели од музике нису
могли да их се лише. Анимозитет je избио на релацији између двојице
гитариста, Сеје и Мучета. Сејо je носио идејну линију бенда, a Муче je
био бољи гитариста. Пуцало je и на релацији између Шекија и Сеје.
Шеки je узео све послове у своје руке, радио je то неспретно и
бесциљно, Сејо то није могао трпити. Није могао трпити ни начин
Шекијевог рада, a ни ситуацију у којој он не одлучује.
Ja сам се све више повлачио у себе. Ови концерти продубили су
моју апатију и безвољност. Чинило ми се да цијели свијет иде мимо
мене, да сам заборављен, изгубљен, безнадежан случај. Опет ме je
стигла она иста депресија која je повремено красила сваки период мог
дјеловања, a појављивала се у тренуцима када се не види будућност
пројекта на којем радим, када осјетим да смо ушли у шаблон, да смо
постали само шарафчићи неке велике машине која меље све оне коју
су у њеном систему. Неко се на то може навићи, неко у томе и ужива.
Мене то боли, не могу да спавам, губим апетит... иза тога се увијек
догоди неко срање...
Сједио сам у парку у Ђакову, у топло недјељно поподне, испред
катедрале, гледајући људе како заустављају своје бицикле, толико
карактеристичне за ову равницу, како се здраве са осмијехом на лицу,
са идиотском шалом на уснама, али топли и умивени. Гледао сам дјецу
како се играју, како се плазају низ тобоган. Слушао сам њихове мајке
како вриште за њима, упозоравају их да пазе, да се не гурају, јер неко
може да падне са тобогана, да се угрува. Гледао сам двоје младих како
сједе на клупи поред мене. Видио сам њихову љубав како се тек рађа.
Како говоре, дотичући се само погледима, који не падају и не скрећу у
страну, већ нетремице милују лице оног другога. Осјетих бол, тог дана,
у парку у Ђакову. Осјетих да свијет иде мимо мене, да сви живе, дишу
пуним плућима, a да се ja губим и нестајем и да воз у којем се
тренутно возим иде ван возног реда и у непознатом правцу.
Сличан осјећај сам имао још неколико пута касније... У Бечу,
деведесет друге, док сам, шетајући Пратером, тражећи онај велики
окретни хепек у којем je Орсон Велс рекао Холију Мартинсу ону
чувену реченицу о Швајцарској и сату са кукавицом; осјетио сам то и у
Кавадарцима, још неколико година касније, посматрајући конобаре у
дискотеци, у којој ћу наступити на плејбек, како невољно и без
интереса спремају сет есцајга за сто за који би требало да сједнемо
газда, његова жена и ja; или недавно у Фару, у једном скромном
ресторанчићу, посматрајући сјену споменика коју помјера жарко сунце
јужног Португала, пo великом каменом округлом тргу, чији су рубови
били омеђени керамичким плочицама које су ме подсјећале на грчко
море. Увијек послије тог осјећања долазио je неки рез, нека пропаст,
крај, толико чест и уобичајен у мом животу да сам се с њим скоро
сродио, чекајући га да, кад ми je најљепше, дође и усере ми живот.
Te осамдесет шесте године, распад групе, одлазак Мучета,
Миткета и Шекија из Пушења дочекао сам са олакшањем. Нема
потребе да говорим о томе колико сам њих тројицу волио и колико сам
им захвалан што су са мном подијелили један од најузбудљивијих
периода мог живота, али све има свој логичан расплет. Ja нисам био
спреман да наставим путем којим сам пошао случајно.
Био сам сретан што не радимо, али осјећај припадности групи није
нестао. Поново сам се понашао потпуно супротно од очекиваног.
Обично, када дође до таквог расцјепа, природно je да апатија и безнађе
нарасту, да се сруче на човјекову душу попут алпске лавине, гушећи je.
Ja сам се, међутим, осјећао лагодно, скоро сретно. Осјетио сам неку
врсту слободе, као да ми je са леђа скинут терет који никад нисам
канио носити, као да ми се укинула невољна обавеза... као да се
завршила школа. Био сам на распусту. Дан ми je био дуг и узбудљив, a
ноћи мирне и ведре. Вратио сам се неким људима које сам у те двије
године скоро заборавио, вратио сам се кући, својима, оном истом Нели
који je излазио, дружио се, ћумурао, играо лопте, све оно што сам
радио прије него што ме je ухватила пошаст популарности.
Остати далеко од свјетала рефлектора, далеко од зујања
диктафона, махања камера, тонских проба, улазака на сцену и силаска
са ње, давања аутограма, сликања са обожаваоцима... Бити анониман, у
мени je то будило радост. Из мене су ишчилиле сва она рђа и буђ које
доносе бјесомучна битка за тржиште, популарност, поза, глуматање,
лаж на којој тај позив инсистира... из мене je нестала љубомора, као
руком однесена. Ko je на врху Ју рок сцене, није ми више било важно.
Многи су ту били и прије њих. Ријетко када сам се осјећао толико
безбрижан као те осамдесет шесте, када се моја група распала, a ja,
након болесног, турбулентног пута до звијезда и назад, завршио
поново на своме Кошеву, са мојом Сањом, рајом, и ближи сам себи.
Пушење више није постојало, Надреалисти су били дио историје,
моје школовање се продужило за онолико година колико сам био
популаран, али мојој срећи није било краја.
21
НАЈРЕДОВНИЈИ СТУДЕНТ
KO JE ПИШОЊА, A KO ЖУГА
РЕУФ
И ти кажеш да си гласо за Реформисте.
ТИХО
Нормално.
МИНКА
Јес, јес, све си их ћирилцом заокруживо!
ТИХО
Добро, ето нисам, али гласо би за њих да знам да ти нећеш
гласати за своје.
РЕУФ
Ko? Шта? A ко су то пa моји? Муслимани?
МИНКА
Jок, Кинези.
РABHO ДО ДНА
ИЗВРНУТИ КОНТЕЈНЕР