LICA

ESTRAGON
VLADIMIR
LIKI
POCO
DEČKO
 PRVI ČIN

Putu polju, s jednim drvetom. Veče. Estragon sedi na

zemlji i pokušava da izuje cipelu. Zapinje obema rukama
hukćući, Zastaje iznemogao. Odmara se, sav zadihan.
Pokušava ponovo na isti način.
Vladimir ulazi
Estragon odustaje ponovo.
J VLADIMIR: Ne može pa ne može. (Prilazi kratkim i
krupnim koracima, raskoračeno.) Sad počinjem da
verujem u to. (Zastaje.) Dugo sam odbacivao tu pomisao
i govorio sebi: Vladimire, budi razuman. Još nisi sve
pokušao. I nastavljao sam borbu. (Zadubljuje se u
razmišljanje o borbi. Estragonu.) Dakle, evo te opet.
ESTRAGON•. Misliš?
VLADIMIR: Milo mi je što te opet vidim. Mislio sam
da si otišao zauvek.
ESTRAGON: I ja sam to pomislio.
VLADIMIR: Kako da proslavimo ovo naše izmirenje'?
(Razmišlja) Ustani da te zagrlim.
Pruža ruke Estragonu.
J
ESTRAGON (razdraženo): Malo posle, malo posle.
Ćutanje.
VLADIMIR (uvređeno, hladno): Može li se znati gde
je gospodin prenoćio.
ESTRAGON: U jednom jarku.

zo
ESTRAGON: Jesu... Ali ne baš mnogo.
VLADIMIR: Uvek oni isti?
ESTRAGON: isti? ne znam.
Ćutanje
VLADIMIR: kad pomislim... već toliko vremena...
pitam se... šta bi bilo s tobom... da nije bilo mene...
(Odlušo.) Ti bi sad bio samo gomila kostiju,
ESTRAGON (žacnut): Pa šta onda?
VLADIMIR (klonulo): To je previše za jednog čoveka.
(Pauza Živahna) A opet, kažem sebi, šta vredi klonuti
sad. Trebalo je misliti na to davno i davno, tamo, oko
hiljadu devetstote.
ESTRAGON: Dosta! Pomozi mi da skinem ovo
đubre.
I VLADIMIR: Bili smo gotovi da zagrljeni skočimo sa
Ajfelove kule, i to među prvima. Tada smo išli uzdignute
glave. A sad je prekasno. Ne bi nas pustili ni da se
popnemo.
Estragon se okomio na cipelu.
VLADIMIR: šta to radiš?
ESTRAGON: Izuvam se. zar se tebi to nikad nije
dogodilo?
VLADIMIR: U jarku! A gde to? ESTRAGON
(bez pokreta): tu negde.
V.LADIMIR: nisu te tukli?
VLADIMIR: otkad ja tebi govorim da se treba izuvati
svakog dana. Bolje bi bilo da slušaš moje
ESTRAGON (iznemoglo): Pomozi mi.
VLADIMIR: Boli li te?
ESTRAGON: Boli li me! I on me još pita da li me boli!
VLADIMIR (jarosno): Jest! Samo ti uvek patiš! A ja
ništa. voleo bih da te vidim na mome mestu. Video bi kako
bi ti bilo.
ESTRAGON: ti si patio?
VLADIMIR: Patio! on me još pita da li sam patio!
31
ESTRAGON (pokazujući kažiprstom): To nije razlog da
ideš nezakopčan.
VLADIMIR (gledajući niza se): Imaš pravo.
(Zakopčava se) Ne sme se biti nemaran u sitnicama.
ESTRAGON: Šta mogu da ti kažem... ti uvek čekaš na
poslenji trenutak.
VLADIMIR (zamišljeno): Poslednji trenutak...
(Razmišlja) Treba na njega dugo čekati, bitc-
driJa.!.anHbTё to rekao.
ESTRAGON: Nećeš da pomogneš?
VLADIMIR: Ponekad pomislim da i to jednom ipak
dođe. Onda se osećam nekako sasvim čudno. (Skine šešir,
zagleda unutrd zavuče ruku kao da nešto traži, istrese ga,
pa ga opet stavi na glavu.) Kako bih to kazao? Olakšan, a
istovremeno i... (Traži reč.) ...Užasnut. (Bombasto.) U-
žasnut. (Ponovo skine šešir i zagleda unutra) Ho! Ko bi to
rekao! (Udara po šeširu kao da hoće da istrese nešto iz
njegz zagleda ponovo unutrd pa ga opet stavi na glavu.)
Svejedno...
Estragon, posle krajnjeg napora uspeva da
izuje cipelu. Zagleda unutrd zavuče ruku kao
da nešto traži, prevrne jd traži po zemlji da li
je nešto ispalo, ne nalazi ništa, zavlači ponovo
ruku u cipelu, bezizrazna pogleda
VLADIMIR: Šta je?
ESTRAGON: Ništa.
VLADIMIR: daj da vidim.
ESTRAGON: Nema šta da se vidi.
VLADIMIR: Pokušaj da je ponovo obuješ.
ESTRAGON (pošto je razgledao svoje stopalo).•
Pustiću nogu da odahne.
VLADIMIR: Eto'žakav je čovek: ljuti se na svoju
obuću, a pravi krivac je njegova noga. (Opet skine šepir,
zagleda unutra, zavlači ruku, istresa ga, lupa po njemu,
duva u njega, pa ga ponovo stavi na glavu.) Ovo me već
zabrinjava.
32
Ćutanje.
Estragon maše nogom i mrda prstima da ih
provetri.
VLADIMIR: Jedan od zločinaca bio je spasen. To je
pristojan procenat. Gogo...
ESTRAGON: Šta je?
VLADIMIR: Kako bi bilo da se pokajemo?
ESTRAGON: Zbog čega?
noga?
VLADIMIR: Pa eto... (Razmišlja.) ne moramo baš
ulaziti u pojedinosti.
ESTRAGON: Je l' zato što smo rođeni?
VLADIMIR (Prsne u smeh, ali ga odmah uguši;
uhvati se rukom za kuk; lice muje bolno zgrčeno): Eto
ne sme čovek više ni da se smeje. ESTRAGON: Grdna
šteta!
VLADIMIR: Može samo da se osmehuje. (Lice mu se
razvuče u najširi osmeh, koji se ukoči, potraje dosta
dugo, pa ga odjednom nestane.) A to nije isto. Ali
svejedno... Gogo...
ESTRAGON (nervozno): Šta hoćeš?
VLADIMIR: ti si čitao Bibliju?
ESTRAGON: Bibliju... (Razmišlja) Verovatno da
sam gvirnuo u nju.
VLADIMIR (začuđeno): U školi bez boga?
ESTRAGON: Ne znam da li je bila s njim ili bez
njega.
VLADIMIR: Zacelo si je pobrkao sa zavodom za
maloletnike.
ESTRAGON: Možda. Sećam se mapa Svete Zemlje.
U bojama. Divne mape. Mrtvo more je bilo bledoplavo.
Dosta je bilo da ga pogledam, pa da ožednim. Govorio
sam sebi: tamo ćemo otići da provedemo naš medeni
mesec. Plivaćemo, Bićemo srećni.
VLADIMIR: Trebalo je da budeš pesnik.
ESTRAGON: I bio sam. (Pokazuje na svoje dronjavo
odelo.) Zar se to ne vidi?
Ćutanje.
33
VLADIMIR: Šta sam hteo da kažem'? ... Kako ti je
ESTRAGON: otiče.
 VLADIMIR: Ah! Da, setio sam se. Ona priča o ESTRAGON: Zašto?
zločincima. Sećaš li se? VLADIMIR: Zato što ih nije hteo spasti,
ESTRAGON: Ne.
VLADIMIR: Hoćeš li da ti je ispričam?
ESTRAGON•. neću.
VLADIMIR: Brže će nam proći vreme. (Pauza)
Bila su to dva zločinca, razapeta na krst istovremeno sa
Spasiteljem. I... ESTRAGON: S kim?
VLADIMIR: Sa Spasiteljem. Dva zločinca. Kažu da
je jedan bio spasen, a drugi... (Pokušava da se seti
suprotnog izraza od „ spasen”.) ..osuđen na večite
muke.
ESTRAGON: Spasen? od čega?
VLADIMIR: od pakla.
ESTRAGON: Idem ja odavde.
Ne miče se.

VLADIMIR: Pa ipak... Kako to da... Nadam se da ti

ovo nije dosadno?
ESTRAGON: Ja i ne slušam.
VLADIMIR: Kako to da, od četiri jevanđelista,
samo jedan to tvrdi? A ipak, sva četvorica bila su
prisutna... ili bar nisu bila daleko! A samo jedan
spominje da je jedan od dvojice zločinaca bio spasen.
Eh! Gogo, pa treba i ti meni ponekad da od-
povoriš.
ESTRAGON: Evo slušam.
VLADIMIR: Jedan od četvorice. Od ostale trojice,
dvojica to i ne spominju, a treći kaže da su ga oba
zločinca psovala. ESTRAGON: Koga?
VLADIMIR: šta kažeš?
ESTRAGON: Ne razumem ništa... Koga psovali'?
VLADIMIR: Spasitelja.
 ESTRAGON:
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: zašto?
VLADIMIR: Čekamo godoa.
od pakla? ESTRAGON: To je istina. Jesi li siguran da je to ovde?
VLADIMIR: Ta, ne, zaboga! Od smrti. VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: pa onda? ESTRAGON: da ovde treba čekati?
VLADIMIR: Onda, mora biti da su obojica bili VLADIMIR: On je rekao kod drveta. (Gledaju u drvo.)
osuđeni na večite muke. ESTRAGON: Pa šta? Vidiš li još neko?
VLADIMIR: Pa to: onaj kaže da je samo jedan bio
spasen. 35
ESTRAGON: No, dakle'? Znači da se ne slažu, i to je
sve.
VLADIMIR: Sva četvorica su bila prisutna, a samo ESTRAGON: kakvo je to drvo'?
jedan spominje da je jedan zločinac bio spasen. VLADIMIR: Izgleda da je vrba.
Zašto da se njemu veruje više nego ostalima'? ESTRAGON: A gde joj je lišće?
ESTRAGON: A ko mu veruje? VLADIMIR: Verovatno je suva.
VLADIMIR: Pa ceo svet. Ljudima je poznato samo to ESTRAGON: Prestala je da plače.
tvrđenje. VLADIMIR: Osim ako nije zbog godišnjeg doba.
ESTRAGON: ljudi su blesavi. ESTRAGON: Ama, da nije ovo neka šibljika?
VLADIMIR: To je mlado drvo.
Ustaje naporno, odlazi ćopkajući ka levoj ESTRAGON: to je šibljika.
kulisi, zastaje, gleda u daljinu natkriljujući ni VLADIMIR: To je... (Trgne se.) Ali, šta ti hoćeš time
šakom, okrene se, odlazi ka desnoj kulisi, da kažeš? Da smo došli na pogrešno
gleda u daljinu.
mesto?
VLADIMIR (ga prati pogledom, zatim digne sa ESTRAGON•. Trebalo bi da je već ovde.
zemlje cipelu, gleda unutra, pa je naglo pusti da padne): VLADIMIR: On nije rekao odlučno da će doći.
Puh! ESTRAGON•. A ako ne dođe?
Pljune na zemlju. VLADIMIR: Mi ćemo sutra opet doći ovamo.
ESTRAGON: Pa i prekosutra. VLADIMIR:
ESTRAGON (se vrati na sredinu pozornice pa gleda možda.
ka pozadini): Krasan predeo! (Okreće se, priđe rampi,
ESTRAGON: I tako redom. VLADIMIR:
gleda ka publici.) Veseo izgled! (Okreće se ka Vladimiru).
to jest...
Hajdemo odavde.
ESTRAGON: sve dok on ne dođe.
 ESTRAGON:
VLADIMIR: Ti si nemilosrdan. VLADIMIR (Gledajući izbezumljeno oko sebe, kao
ESTRAGON: I juče smo bili ovde. da je taj datum ispisan negde u okolini.): To nije moguće!
VLADIMIR: A! Ne. tu se varaš. ESTRAGON: ili četvrtak?
VLADIMIR: šta da radimo?
ESTRAGON: Pa šta smo radili juče. VLADIMIR: Šta ESTRAGON: Ako je sinoć uzalud dolazio, možeš
smo radili juče'? misliti da danas neće doći.
ESTRAGON: da. VLADIMIR: Ali ti kažeš da smo sinoć ovde bili.
VLADIMIR: Bogami... (Ljuteći se.) Što si ti majstor ESTRAGON: Možda se ja varam. Hajde malo da
čoveka da zbuniš! ćutimo. Hoćeš li?
ESTRAGON: Ja mislim da smo bili ovde. VLADIMIR (slabim glasom): Hoću rado.
VLADIMIR (razgledajući unaokolo): Zar ti se
ovo mesto čini poznato? Estragon sedne na zemlju. Vladimir korača
ESTRAGON: to ne kažem. uzrujano krupnim koracima preko pozornice,
VLADIMIR: Pa onda'? zaustavlja se s vremena na vreme da osmotri
ESTRAGON: Pa ipak. vidik. Estragon zaspi.
VLADIMIR: Ipak... ovo Drvo... (Okrećući se ka VLADIMIR (zastane pred Estragonom): Gogo...
publici.) ...ovo đubrište! Gogo... Gogo!
ESTRAGON: A siguran si da je trebalo večeras? ESTRAGON (se trgne iz sna Uviđajući ponovo svu
VLADIMIR: šta? strahotu svoga stanja): Spavao sam. (Prekorno.) Zašto mi
ESTRAGON: Čekati. nikad ne daš da spavam?
VLADIMIR: On je rekao u subotu. Čini mi se. VLADIMIR: Osećao sam se usamljen.
ESTRAGON: Sanjao sam jedan san.
36 VLADIMIR: Nemoj ga pričati!
ESTRAGON: sanjao sam da...
pred veče. VLADIMIR: nemoj ga pričati!
VLADIMIR: to sam zacelo zabeležio. ESTRAGON (pokazujući rukom vasionu): Zar je tebi
ovaj san dovoljan? Nisi ljubazan, Didi. Kome da pričam
Traži po džepovima prepunim svakojakih svoje lične strašne snove?
prljavština
VLADIMIR: Neka ostanu lični. Znaš dobro da ja to ne
ESTRAGON: Ali koje subote? I da li je danas podnosim.
subota? Da nije možda nedelja? Ili ponedeljak? Ili
petak'? 37
 ESTRAGON:
ESTRAGON (hladno): Ima trenutaka kada se pitam da
li ne bi bilo bolje da se rastanemo.
VLADIMIR: Ne bi ti daleko otišao.
ESTRAGON: Zbilja, bilo bi to vrlo nezgodno. Zar ne,
Didi, da bi to bilo vrlo nezgodno? S obzirom na lepotu
puta. I dobrotu putnika. (Pauza Umiljato.) Zar ne, Didi?
VLADIMIR: mir!
č ESTRAGON (sladostrasno): Mir... Mir... (Sanjalački.)
Englezi kažu k a a a m. Ti ljudi su kaaam.
Znaš onu priču o Englezu u javnoj kući?
VLADIMIR: Znam.
ESTRAGON: Ispričaj mi je.
VLADIMIR: Dosta'.
ESTRAGON: Jedan pijan Englez otišao je u javnu
kuću. Gazdarica ga pita želi li jednu plavušu, crnku ili
riđokosu. Sad ti pričaj dalje. VLADIMIR: Dosta!
Vladimir izlazi. Estragon ustaje i ide za njim
do ivice pozornice. Njegova je mimika kao u
gledaoca koji posmatra bokserske napore.
Vladimir se vraća, prelazi pozornicu ispred
Estragona oborenih očiju.
ESTRAGON (Pođe nekoliko koraka k njemu, pa
zastane Blago): Hteo si nešto da mi kažeš?
Vladimir ne odgovara
ESTRAGON (Pođe korak napred.): Imao si nešto da
mi saopštiš? (Još jedan korak napred.) Reci, Didi..
VLADIMIR (ne okrećući se): Nemam ništa da ti
kažem.
ESTRAGON (korak napred): Ti se ljutiš? (Ćutanje.
Korak napred.) Oprosti! (Ćutanje. Korak napred. Dodirne
mu rame.) Hajde, Didi! Daj mi ruku!
Vladimir se okrene.
38
Zagrli me!
Vladimir se ukruti.
ESTRAGON: Dopusti da ja to učinim.
Vladimir omekne. Vladimir i Estragon zagrle
se.
ESTRAGON (ustane naglo): Zaudaraš na beli luk!
VLADIMIR: To je radi bubrega.
Ćutanje.
VLADIMIR: (Pažljivo posmatra drvo.): Šta ćemo sad
da radimo?
ESTRAGON: Čekaćemo.
VLADIMIR: Jest, ali dok čekamo?
ESTRAGON: Kako bi bilo da se obesimo'?
VLADIMIR: Mogli bismo i tako da se zabavljamo?
ESTRAGON: (primamljen): Hoćemo li da se
zabavljamo?
VLADIMIR: Sa svim onim što nastupa posle toga.
Onde gde se neko obesi, izrastu mandragore. Zato one
viču kad ih čovek čupa. Zar ti to nisi znao?
ESTRAGON: Hajde da se odmah obesimo!
VLADIMIR: Za neku granu'? (Prilaze drvetu i
osmatraju ga) Ja ne bih imao poverenja.
ESTRAGON: Pa ipak možemo pokušati.
 ESTRAGON:
VLADIMIR: Pokušaj
ESTRAGON: Posle tebe.
VLADIMIR: ta, ne! Najpre ti. ESTRAGON:
zašto?
VLADIMIR: Ti si lakši od mene. ESTRAGON: pa
baš zato.
VLADIMIR: ne razumem.
ESTRAGON: Pa eto, razmisli ma-lo.
VLADIMIR: (Razmišlja Naposletku): ne razumem.
ESTRAGON: Objasniću ti! ... (Razmišlja) Grana...
Grana. (Ljutito.) Ta pokušaj da razumeš!
39
VLADIMIR: Ja se uzdam još jedino u tebe.
ESTRAGON (naporno): Gogo lak... grana se ne
slomi... Gogo mrtav. Didi težak... grana se slomi... Didi
ostane sam. Dok međutim..
Traži tačan izraz.
VLADIMIR: Na to nisam mislio.
ESTRAGON (pošto se dosetio): Ko izdrži ono što je
najteže, izdržaće i ono što je lakše. VLADIMIR: Ali, zar
sam ja teži od tebe?
ESTRAGON: To si ti rekao. Ja o tome nemam pojma.
Ali izgleda da je tako, kao dva prema jedan, ili bar
približno.
VLADIMIR: Onda, šta da radimo?
ESTRAGON: Da ne radimo ništa. To je pametnije.
VLADIMIR: Da pričekamo i vidimo šta će nam on
reći.
ESTRAGON•. ko?
VLADIMIR: godo.
ESTRAGON•. Dabogme.
VLADIMIR: Pričekaj da vidimo na čemu smo.
ESTRAGON: A opet, možda bi bilo bolje da kujemo
gvožđe! Pre nego što se sasvim ohladi. Baš bih voleo da
znam šta će nam on reći, šta smo mi upravo tražili od
njega?
VLADIMIR: Zar ti nisi bio prisutan?
ESTRAGON: Nisam obraćao pažnju.
VLADIMIR: pa eto... ništa određeno.
ESTRAGON: To je bila kao neka molba.
VLADIMIR: Pa jeste.
ESTRAGON•. Molba za milost.
VLADIMIR: Tako nešto.
ESTRAGON•. A šta je on odgovorio'?
VLADIMIR: da će videti.
ESTRAGON: Da ne može ništa da obeća.
VLADIMIR: Da treba da razmisli.
ESTRAGON: Natenane.
VLADIMIR: da se posavetuje sa svojom poro-
dicom.
ESTRAGON: Sa svojim prijateljima.
40
VLADIMIR: Sa svojim zastupnicima.
ESTRAGON: Sa svojim predstavnicima.
VLADIMIR: Da pogleda svoje trgovačke knjige.
ESTRAGON: Svoj račun u banci.
VLADIMIR: pre nego što se izjasni.
ESTRAGON: takav je običaj.
VLADIMIR: zar ne!
ESTRAGON: Tako mi se čini. VLADIMIR:
I meni.
Pauza
ESTRAGON (zabrinuto): A mi?
VLADIMIR: molim?
ESTRAGON: Kažem, a mi?
VLADIMIR: Ne razumem.
ESTRAGON: Kakva je naša uloga u tome?
VLADIMIR: Naša uloga?
ESTRAGON: Rasmisli natenane.
VLADIMIR: Naša uloga? Pa uloga molioca.
ESTRAGON: Zar smo dotle spali?
VLADIMIR: Gospodin možda može da postavi
zahteve?
ESTRAGON: Zar nemamo više nikakvih prava?
VLADIMIR (se smeje, ali se naglo trgne kao ranije!
Isti pokreti ali bez osmeha): Smejao bih se tvojim
rečima, kad bih mogao.
ESTRAGON: Zar smo izgubili svoja prava?
VLADIMIR (odsečno): Rasprodali smo ih.
Ćutanje. Stoje nepomično, opuštenih ruKU, s
glavom na grudima, povijeni* nogu u kolenima
ESTRAGON (slabim glasom): Nismo valjda vezani'?
Šta veliš?
VLADIMIR (dižući ruku): Slušaj!
Osluškuju k0MWW0 ukipljeni.
ESTRAGON: Ja ne čujem ništa! VLADIMIR:
psst!
41
Estragon i Vladimir osluškuju. Estragon
posrne i umalo ne padne Uhvati se grčevito za
mišicu Vladimirovu, koji se klati. Osluškuju,
pribijeni jedan uz drugog, oči u oči.
VLADIMIR: ni ja.
Uzdasi olakšanja Raskrave se Udaljuju se
jedan od drugog.
ESTRAGON: Uplašio si me!
VLADIMIR: pomislio sam da je on.
ESTRAGON: ko?
VLADIMIR: godo.
ESTRAGON: Pih! Vetar kroz trsku.
VLADIMIR: Zakleo bih se da su bili uzvici.
ESTRAGON: A šta bi on vikao? VLADIMIR:
Na svoga konja.
Ćutanje.
ESTRAGON: Hajdemo odavde!
VLADIMIR: A kuda? Možda ćemo noćas spavati kod
njega. U toploj i suvoj odaji, s punim trbuhom, na slami.
Vredi da zbog toga čekamo. Zar ne?
ESTRAGON: Ali ne celu noć. VLADIMIR:
Još je dan.
Ćutanje
ESTRAGON: Ja sam gladan.
 VLADIMIR: Hoćeš li jednu šargarepu? ESTRAGON (punih usta, rasejano): Nismo valjda
ESTRAGON: Zar nema ništa drugo? vezani?
VLADIMIR: Mislim da imam i nekoliko repica. VLADIMIR: Ne razumem ništa.
ESTRAGON: Daj mi jednu šargarepu. ESTRAGON (žvaće, guta): Pitam jesmo li vezani.
VLADIMIR: Vezani?
Vladimir traži po džepovima Izvlači jednu
ESTRAGON: Vezani.
repicu i daje je Estragonu.
VLADIMIR: kako vezani?
ESTRAGON: Hvala. (Zagrize je. Žaleći se.) pa ovo je ESTRAGON: Sputani, vezani.
repica! VLADIMIR: Ali za koga vezani? I ko nas je vezao?
VLADIMIR: Oh, izvini! Zakleo bih se da je bila ESTRAGON: Taj tvoj prikan.
šargarepa. (Ponovo traži po džepovima, ali nalazi samo VLADIMIR: godo? Vezani za godoa? Koješta! ni
repice.) Oh, ovo su sve repice. (Traži i dalje.) Mora biti da pomena o tome! Još nismo.
si pojeo i poslednju. (Traži.) Čekaj, evo je! (Izvlači najzad ESTRAGON: on se zove godo?
jednu šargarepu i daje je Estragonu.) Evo, dragi moj. VLADIMIR: Mislim.
Estragon je obriše o rukav i počne da Jede. ESTRAGON: Gle! (Podiže ostatak šargarepe držeći ga
za lisnati kraj i vrti ga pred očima) Interesantno, što se
VLADIMIR: Vrati mi repicu.
više jede, sve je manje ukusno.
Estragon mu vrati repicu. VLADIMIR: Kod mene je suprotno.
ESTRAGON: kako to?
VLADIMIR: Jedi polako; nema ih više. VLADIMIR: Ja se privikavam na ukus ukoliko više
ESTRAGON (žvaćući): Ja sam te nešto pitao. jedem.
VLADIMIR: Ah, da! ESTRAGON (Posle dugog razmišljanja): Zar je to
ESTRAGON: Jesi li mi odgovori? neka suprotnost?
VLADIMIR: Je li dobra ta šargarepa? ESTRAGON: VLADIMIR: To je pitanje naravi. ESTRAGON:
Kao med. Karaktera.
VLADIMIR: Utoliko bolje, utoliko bolje. Šta si hteo VLADIMIR: Protiv toga se ne može ništa.
da znaš? ESTRAGON: Uzaludno je bacati se!
ESTRAGON: Ne sećam se više. (Žvaće.) To mi je VLADIMIR: Čovek ostaje ono što je. ESTRAGON:
nezgodna mana. (Razgleda šargarepu ocenjujući je, Uzaludno je koprcati se.
okreće je prstima, dignutu uvis.) Vrlo je ukusna, ova VLADIMIR: Osnova se ne menja.
tvoja šargarepa. (Siše joj vrh, razmišljajući.) Čekaj,
sećam se.
Otkine zubima jedan zalogaj. ESTRAGON: Tu ne pomaže ništa. (Pruža ostatak
šargarepe Vladimiru.) Hoćeš li da je dovršiš.
VLADIMIR: Dakle?
 Užasan krik razlegne se, sasvim blizu.
Estragon ispusti šargarepu. Obojica se
skamene, a zatim jurnu ka kulisi. Estragon
zastane na pola puta, vrati se natrag, digne
šargarepu, strpa je u džep, pojuri ka Vladimiru,
koji ga čeka, zastane ponovo, vrati se nazad
digne svoju cipelu, pa potrči ka Vladimiru.
Zagrljeni, glave uvučene u ramena i okrećući
leđa opasnosti, oni čekaju.
44
Ulazi Poco i Liki. Poco upravlja Likijem
pomoću konopca obavijenog oko Likijevog
vrata, tako da se najpre vidi Liki i za njim
konopac, koji je dovoljno dugačak da Liki
može da stigne do sredine pozornice pre nego
što se Poco plojavi iza kulisa! Liki nosi težak
kofer, stolicu na sklapanje, korpu sa hranom i
gornji kaput preko ruke. Poco drži bič.
POCO (iza kulisa): Brže!
45

VLADIMIR (isto tako): poco.. Pucanj

biča Poco se pojavljuje. Oni pre- poco: p-p-poco!
laze preko pozornice Liki prolazi i izlazi.is- ESTRAGON: Ah! Poco... čekajte... Poco..

pred Vladimira Vladimira i Estragona i Estragona, VLADIMIR: poco ili Boco? Poco, ugledavši zastaje. Konopac se
zateže. Poco ga povuče ESTRAGON: poco... ne, ne sećam se. snažno. VLADIMIR (pomirljivo): Poznavao sam jednu porodicu
Goco. Majka je bila vezilja. POCO: nazad!
Poco im prilazi preteći. Zvuk
od pada To je Liki pao sa celokupnim svojim tovarom. Vladimir i Estragon ESTRAGON (živo): Mi nismo odavde,
gospodine. gledaju, kolebajući se između želje da mu POCO (zastane): A ipak ste ljudska bića. (Stavlja priđu i pomognu i
straha da se ne umešaju naočare.) Kao što vidim. (Skida naočare) Iste rase u ono što ih se ne tiče. Vladimir pođe je- kao
i ja. (Prsne u gromoglasan smeh.) Iste rase kao dan korak ka Likiju, ali ga Estragon za- Poco! Božanskog porekla!
drži, hvatajući ga za rukav. VLADIMIR: hoću reći...
VLADIMIR: Pusti me! POCO (presecajući mu reč): Ko je Godo? ESTRAGON: Budi miran. ESTRAGON: godo?
POCO: Pazite se! On je zao. POCO: Vi ste pomislili da sam ja Godo.
VLADIMIR: A! Ne, gospodine, ni jednog
trenutEstragon i Vladimir pogledaju Pocoa ka, gospodine.
POCO: ko je taj?
POCO: Prema nepoznatim ljudima.
ESTRAGON (tiho): Je li to on? VLADIMIR: Pa eto, to je jedan... jedan... jedan VLADIMIR: ko? poznanik.
 ESTRAGON: pa znaš“) ESTRAGON: Ta ne, zaboga, jedva ga i poznajemo.
VLADIMIR: godo? VLADIMIR: Pa dabogme... ne poznajemo ga dobESTRAGON: Pa da. RO... ali ipak...
POCO: Predstavljam se: Poco. ESTRAGON: Što se mene tiče, ja ga čak ne bih ni VLADIMIR: ta, nije on. poznao.
ESTRAGON: on je rekao: godo. POCO: Pomislili ste od mene da sam on.
VLADIMIR: Ama, nije. ESTRAGON: to jest... mrak... umor... iznemogESTRAGON (Pocou): Vi niste gospodin Godo, lost...
čekanje... priznajem... učinilo mi se... U jedgospodine? nom trenutku...
POCO (strašnim glasom): ne znači? Ja sam (Ćutanje.) Poco! (Ćutanje.)Pitam VLADIMIR: Ne slušajte ga, gospodine, ne
sluZar to ime za vas ništa šajte ga! vas, zar za vas to ime ništa ne znači?
POCO: Čekanje? Znači da ste ga očekivali? Vladimir i
Estragon gledaju se upitno. VLADIMIR: to jest...
POCO: Ovde? Na mom zemljištu?
ESTRAGON (praveći se kao da se priseća): Poco... VLADIMIR: Nismo imali rđavih namera. pio...
sam čitavih... (Pogleda u svoj časovnik.) ... čitavih... (Sračunava) ...
46 šest časova, a ne sretne ni žive duše. (Likiju.) Kaput! (Liki spusti kofer,
priđe, doda mu kaput, odstupi, pa ponovo uzme kofer.) Drži ovo!
(Poco mu pruži bič, Liki priđe, ali kako su mu ruke zauzete, nagne se,
ESTRAGON: Bili smo dobronamerni. POCO: uzme bič između zuba, pa odstupi. Poco počne da oblači kaput, pa
Put je svačiji. zastane.) Kaput! (Liki ostavi sve *vari, priđe, pomogne Pocou da
VLADIMIR: Tako smo i mi mislili. navuče kaput, odstupi, pa ponovo uzme stvari.) Vazduh je pri zemlji
POCO: To je sramota, ali je tako. malo hladan. (Dovrši zakopčavanje kaputa nagne se, osmotri svoje
ESTRAGON: Tu se ne može ništa. odelo, pa se ispravi.) Bič! (Liki priđe, nagne se unapred Poco mu
POCO (širokim pokretom ruke): Ne govorimo više o tome. (Povuče istrgne bič iz usta, a Liki odstupi.) Znate, dragi prijateli, ja ne mogu da
konopac.) Ustaj! Kad god padne, on zaspi. (Vuče konopac.) Ustaj, se duže vreme lišim društva svojih bližnjih. (Posmatra svoja dva
mrcino! (Šum koji stvara Liki dižući se i uzimajući stvari. Poco vuče bližnja) Čak i kad ni približno ne liče na mene. (Likiju.) Stolicu! (Liki
konopac.) Nazad! (Liki ulazi natraške.) Stoj! (Liki zastane.) Okreni se! spusti kofer i korpu, priđe, rasklopi stoličicu, spusti je na zemlju,
(Liki se okrene Vladimiru i Estragonu ljubazno.) Dragi prijatelji, odstupi, pa ponovo uzme kofer i korpu.) Bliže! (Liki spusti kofer i
radujem se što sam vas sreo. (Videći njihov nepoverljiv izraz.) Zbilja, korpu, priđe, premesti stolicu, odstupi, pa ponovo uzme kofer i korpu.
iskreno se radujem. (Vuče konopac.) Bliže! (Liki prilazi.) Stoj! (Liki Poco sedne, upre vrh biča u Likijeve grudi i gura) Nazad! (Liki
zastane Vladimiru i Estragonu.) Znate, dosadno je kad čovek putuje
uzmakne.) Još. (Liki uzmakne još dalje.) Stoj! (Liki zastane. Vladimiru Estragon stane na Vladimirovo mesto.
i Estragonu.) Zato ću, s vašim dopuštenjem, ostati ma-
ESTRAGON: zaista.
VLADIMIR: Oguljen.
47 ESTRAGON: to je od konopca.
VLADIMIR: koji ga je ostrugao.
lo kraj vas, pre nego što krenem dalje. (Likiju.) Korpu! ESTRAGON: Dabogme.
(Liki priđe, preda korpu pa opet odstupi.) Čovek VLADIMIR: zavezan za zamku.
ogladni kad je u prirodi. (Otvori korpu, izvuče parče ESTRAGON: to je neizbežno.
piletine, komad hleba i bocu vina Likiju.) Korpu! (Liki
priđe, uzme korpu, pa odstupi. Ukipi se.) Dalje! (Liki
48
odstupi.) Dalje! (Liki odstupi.) Tu! (Liki zastane.) On
zaudara. (Popije dosta vina iz same boce) U naše
zdravlje! Nastavljaju zagledanje, pa zastanu pred
Likijevim licem.
Spusti bocu i počne da jede. Ćutanje.
Estragon i Vladimir, osmelivši se malo- VLADIMIR: Ne izgleda ružno.
pomalo, obilaze oko Likija i zagledaju ga sa ESTRAGON (sležući ramenima i napućenih usta):
svih strana Poco halapljivo zagriza piletinu, Nalaziš?
pa siše kosti i baca ih Liki se polako naginje VLADIMIR: Pomalo mekušac.
napred sve dok kofer ne dodirne zemlju, a ESTRAGON: on balavi.
onda se naglo trgne, pa ponovo počinje da VLADIMIR: mora.
se naginje. Diše kao čovek koji spava ESTRAGON: ide mu pena na usta.
stojeći. VLADIMIR: možda je idiot.
ESTRAGON•. Blesavko.
ESTRAGON: šta mu je?
VLADIMIR (zagledajući izbliže): Reklo bi se da je
VLADIMIR: izgleda umoran.
gušav.
ESTRAGON: Zašto ne spusti prtljag na zemlju?
ESTRAGON (Učini isto.): To nije sigurno.
VLADIMIR: Šta ja znam? (Prilazi mu još bliže) Budi
VLADIMIR: Diše ubrzano.
oprezan.
ESTRAGON: Pa mora...
ESTRAGON: Kako bi bilo da razgovaramo s njim?
VLADIMIR: A njegove oči!
VLADIMIR: Pogledaj ovo!
ESTRAGON: Šta je s njima?
ESTRAGON: šta?
VLADIMIR: Izbuljene.
VLADIMIR (pokazujući): vrat.
ESTRAGON: Ja mislim da on baš sad crkava.
ESTRAGON (zagledajući vrat): Ja ne vidim ništa.
VLADIMIR: To nije sigurno! Pitaj ga nešto.
VLADIMIR: Stani ovde.
 ESTRAGON: misliš?
VLADIMIR: šta nas košta?
ESTRAGON (bojažljivo): Gospodine...
VLADIMIR: Jače!
ESTRAGON (glasnije): Gospodine...
POCO: Ostavite ga na miru! (Oni se okrenu ka
Pocou, koji je završio obed i briše usta nadlanicom.) Zar
ne vidite da hoće da se odmori? (Izvlači lulu i počinje
da je puni. Estragon spazi pileće kosti na zemlji i gleda
u njih ukočeno i žudno. Poco kresne šibicu i počne da
pripaljuje lulu.) Korpu! (Pošto se Liki ne miče, Poco
ljutito baci šibicu i povuče konopac.) Korpu! (Liki
umalo ne padne, osvesti se, priđe, stavi bocu u korpu,
vrati se na svoje mesto pa ponovo zauzme svoj stav.
Poco ponovo kresne šibicu i pripaši lulu.) Šta ćete, to
nije njegov zanat. (Udahne jedan dim, pa opruži noge.)
Ah! Ovako je bolje.
ESTRAGON (bojažljivo): gospodine...
POCO: Šta je, junače'?
ESTRAGON: Ovaj... vi ne jedete... ovaj... nisu vam više
potrebne ko... ove kosti... gospodine?
VLADIMIR (ozlojeđen): Zar nisi mogao da pričekaš?
POCO: Ta, ne, ta, ne, to je sasvim prirodno. Da li su
mi potrebne te kosti? (Gurka ih vrhom biča) Ne, meni
lično nisu više potrebne. (Estragon korakne ka kostima)
Ali... (Estragon zastane) U načelu kosti pripadaju nosaču.
Treba, dakle, njega pitati. (Estragon se okrene ka Likiju.
Koleba se.) Ta, pitajte ga, pitajte ga, ne bojte se, on će
vam reći.
ESTRAGON (Prilazi Likiju, pa zastane pred njim.):
Gospodine... izvinite, gospodine...
Liki se ne miče. Poco pukne bičem. Liki
podigne glavu
POCO: Ljudi ti se obraćaju, svinjo. Odgovaraj.
(Estragonu.) Hajde, sad.
ESTRAGON: Izvinite, gospodine, hoćete li vi ove
kosti?
Liki gleda dugo Estragona
POCO (ushićeno): Gospodine! (Liki spusti glavu.)
Odgovaraj! Hoćeš li ih, ili nećeš? (Liki ćuti. Estragonu.)
Uzmite ih. (Estragon se baci na kosti, pokupi ih i počne
da ih glođe.) Pa ipak je to čudnovato. Sad je prvi put
odbio da primi od mene kost. (Posmatra zabrinuto Likija)
Nadam se da mi neće prirediti tu šalu da se razboli.
Vuče dim iz lule.
VLADIMIR (prasne): to je sramota!
Ćutanje Estragon, zaprepašćen, prestane da
glođe, pa gleda čas u Vladimira čas u Pocoa
Poco je vrlo miran, a Vladimir sve nervozniji.
50
POCO (Vladimiru): Da li vi to ciljate na nešto
naročito?
VLADIMIR (odlučno i smeteno): Postupati s jednim
čovekom (Pokazuje na Likija) tako... smatram to... s
jednim ljudskim bićem... ne... to je sramota!
ESTRAGON (pridružujući mu se): Skandal!
Nastavlja da glođe
POCO: Vi ste odveć strogi. (Vladimiru.) Oprostite,
koliko vam je godina? (Ćutanje) Šezdeset?
 Sedamdeset?... (Estragonu.) Koliko li je star?
ESTRAGON: Pitajte ga.
POCO: Postao sam neučtiv. (Prazni lulu lupkajućije o bič, pa
ustane) Napuštam vas. Hvala što ste mi pravili društvo. (Razmišlja)
Osim ako ne popušim još jednu lulu s vama. Šta velite? (Oni ne
odgovaraju.) O! Ja pušim vrlo umereno, vrlo umereno; ja nemam
običaj da popušim dve lule uzastopce, to mi (Prinosi ruku srcu.)
izaziva lupanje srca. To je usled nikotina; udišemo ga iako se
uzdržavamo. (Uzdiše) Šta ćete? (Ćutanje.) Ali možda vi ne pušite?
Da? Ne? Najzad, to nije važno. (Ćutanje) Ali, kako sad mogu da
sednem tek onako, sad, kada sam ustao, a da ne izgleda... kako da
kažem... kao da popuštam? (Vladimiru.) Šta rekoste? (Ćutanje)
Možda niste ništa ni rekli? (Ćutanje) To nije važno...
Razmišlja ESTRAGON: E! sad mi je bolje.
Baci kosti.
VLADIMIR: Hajdemo odavde.
ESTRAGON: zar već?
POCO: Čekajte malo! (Vuče konopac.) Stolicu.
(Pokazuje bičem stolicu. Liki pomeri stolicu.) Još! Tu!
(Seda ponovo. Liki odstupi, pa ponovo uzme kofer i
korpu.) Evo, opet sam se smestio!
Počinje da puši lulu.
51
VLADIMIR: Hajdemo.
POCO: Nadam se da ne odlazite zbog mene. Ostanite
još malo, nećete se kajati.
ESTRAGON (naslućujući milostinju): Imamo mi
vremena.
POCO (pošto je zapalio lulu): Druga uvek manje
prija. (Izvadi lulu iz usta, pa je posmatra) Nego prva,
hoću reći. (Ponovo stavlja lulu u usta) Ali ipak prija.
VLADIMIR: Ja odlazim.
POCO: Ne može da trpi moje prisustvo. Istina je,
niste baš mnogo humani, zar je to neki razlog?
(Vladimiru.) Razmislite, pre nego što biste učinili neku
nesmotrenost. Pretpostavimo da pođete sad, dok je još
vidno, jer je još vidno. (Sva trojica pogledaju u nebo.)
Dobro. Šta će biti u tom slučaju. (Uzvadi lulu iz usta i
posmatra je) Ugasila se. (Ponovo pali lulu) U tom
slučaju... u tom slučaju... šta će u tom slučaju... u tom
slučaju... šta će u tom slučaju biti s vašim sastankom sa
onim... GODOOM... Godoom... Godenom... (Ćutanje.)
Svejedno, znate li na koga mislim, onaj od koga zavisi
vaša budućnost. (Ćutanje) ...Ukratko, vaša bliska
budućnost?
ESTRAGON: on ima pravo.
VLADIMIR: Kako ste vi to doznali?
POCO: Gle! On mi se ponovo obraća! Još ćemo se
naposletku sprijateljiti.
ESTRAGON: Zašto ne spusti prtljag?
POCO: I ja bih se radovao da se s njim sretnem. Što
više ljudi sretnem, sve se više radujem. I od
najsićušnijeg stvorenja čovek se nečemu nauči, obogati
se, bolje uživa u svojoj sreći. Eto, i vi... (Gleda ih
pažljivo jednog pa drugog, da bi znali da se to odnosi na
obojicu.) ...i vi ste mi, ko zna, možda doneli nešto novo.
ESTRAGON: Zašto ne spusti prtljag?
POCO: Ali, to bi me začudilo.
VLADIMIR: Postavlja vam se jedno pitanje.
POCO (ushićeno): Jedno pitanje? Ko ga postavlja?
Koje? (Ćutanje) Maločas, kad ste me oslovili sa
 52
„gospodine”, vi ste drhtali. A sad mi postavljate
pitanje. To neće izići na dobro.
VLADIMIR (Estragonu).• Čini mi se da sluša što
mu tvoriš.
ESTRAGON (koji je nastavio da obilazi oko Likija):
Šta kažeš?
VLADIMIR: Sad možeš da ga pitaš. Upozoren je.
ESTRAGON: Šta da ga pitam?
VLADIMIR: Zašto ne spusti prtljag.
ESTRAGON: I ja se to pitam.
VLADIMIR: Pa pitaj njega, čoveče.
POCO (koji je pažljivo i brižno pratio ovaj
razgovor bojeći se da se ne odreknu tog pitanja): Vi
me
pitate zašto ne spusti prtljag, kako vi to kažete.
VLADIMIR: Jeste.
POCO (Estragonu): Vi se slažete s tim?
ESTRAGON (obilazeći i dalje oko Likija): Duva
kao foka.
POCO: Odgovoriću vam. (Estragonu.) Ta, budite
mirni, preklinjem vas; vi me nervirate.
VLADIMIR: dođi ovamo.
ESTRAGON: šta je?
VLADIMIR: on će da govori.
Nepomični, jedan pored drugoga, oni če-
kaju.
POCO: Odlično. Jesu li svi tu? Da li me svi
gledaju? (Pogleda Likija, pa trgne konopac. Liki digne
glavu.) Gledaj u mene, svinjo! (Liki ga gleda) Odlično.
(Stavlja lulu u džep, izvlači mali vaporizator i
vaporizira sebi grlo, vraća vaporizator u džep, nakašlje
se, pljune, ponovo izvadi vaporizator, ponovo
vaporizira grlo, pa vrati vaporizator u džep.) Spreman
sam. Da li me svi slušaju? (Pogleda Likija pa povuče
konopac.) Priđi. (Liki priđe napred.) Tu! (Liki zastane.)
Jesu svi spremni? (Gleda svu trojicu, Likija
naposletku, pa povuče konopac.) Šta to znači? (Liki
digne glavu.) Ja ne volim da govorim u vetar. Dobro je.
Da vidimo sad.
53
Razmišlja
ESTRAGON: Idem ja odavde.
POCO: Šta ste me vi upravo pitali?
VLADIMIR: Zašto on...
POCO (gnevno): Ne prekidajte me! (Pauza Zatim
mirnije!) Ako govorimo svi u isti mah, nikad nećemo
izići na kraj. O čemu sam ono počeo da govorim?
(Pauza Zatim jačim glasom.) O čemu sam počeo da
govorim?
Vladimir podražava čoveka koji nosi težak
teret. Poco ga gleda kao da ne razume
ESTRAGON (jakim glasom): Prtljag! (Pokazuje
prstom Likija) Zašto? Uvek držati. (Podražava čoveka
koji se povija pod teretom i diše teško.) Nikad ne
spustiti. (Otvori šake, pa se uspravi sa olakšanjem.)
Zašto?
POCO: Sad znam. Trebalo je to ranije reći. Zašto se
ne rastereti? Pokušajmo da to objasnimo. Da li on nema
prava na to? Ima, znači da on to ne želi. To je pravilan
zaključak. A zašto on to ne želi? Gospodo, ja ću vam to
reći.
VLADIMIR: Čujmo!
POCO: To je stoga što hoće da mi se dodvori, da
bih ga zadržao.
ESTRAGON: kako?
POCO: Možda sam se rđavo izrazio. On pokušava da
me umilostivi, da bih se odrekao da se rastavim od
njega. Ne, nije sasvim tako.
VLADIMIR: Vi hoćete da ga se otarasite?
POCO: On hoće da me pridobije, ali neće uspeti?
VLADIMIR: Vi hoćete da ga se otarasite?
POCO: On uobražava da ću ja, videći da je dobar
nosač, doći u iskušenje da ga ubuduće upotrebljavam za
taj posao.
ESTRAGON: Vi ga više nećete?
POCO: U stvari, on nosi kao krmak. To nije njegov
zanat.
VLADIMIR: Vi hoćete da ga se otarasite?
POCO: On zamišlja da ću se ja, videći da je neumoran,
pokajati zbog svoje odluke. To je njegov bedni
54
račun. Kao da ja oskudevam u fizičkim radnicima!
(Sva trojica gledaju Likija) Atlas, Jupiterov sin!
I eto. Mislim da sam odgovorio na vaše pitanje.
Imate li još neko?
Vaporizira se.
VLADIMIR: Vi hoćete da ga se otarasite?
POCO: Pomislite da sam mogao ja da budem na
POCO: Maramu!
njegovom mestu, a on na mome, da se slučaj nije
tome usprotivio. Svakom po zasluzi.
VLADIMIR: Vi hoćete da ga se otarasite?
POCO: Šta kažete?
VLADIMIR: Vi hoćete da ga se otarasite?
POCO: Zaista. Ali umesto da ga oteram, kao što sam mogao,
to jest da ga prosto džidnem nogom u stražnjicu, ja sam toliko
milostiv da sam ga poveo na vašar u Sensover, gde računam da ću
izvući za njega neku paru. Stvarno, ovakva stvorenja čovek ne
može ni da otera. Najbolje bi bilo da ih ubiju.
Liki plače.
ESTRAGON: on plače.
POCO: Matori psi imaju više dostojanstva. (Pruža
svoju maramicu Estragonu.) Utešite ga, pošto ga
sažaljevate. (Estragon se koleba) Uzmite! (Estragon
uzme maramicu.) Obrišite mu oči. Onda će se osećati
manje napušten.
Estragon se i dalje koleba
VLADIMIR: daJ, ja ću to učiniti.
Estragon neće da mu da maramicu. Dečji
pokreti.
POCO: Požurite se, jer će uskoro prestati da plače.
Estragon priđe Likiju i zauzme stav kao
da hoće da mu obriše oči. Liki ga udari
snažno nogom u cevanicu. Estragon
ispusti maramicu, ustukne, obiđe
pozornicu ćopajući i urlajući od bola
55
 Liki ispusti kofer i korpu, digne maramicu,
priđe, preda je Pocou, odstupi, pa ponovo uzme kofer i
korpu. ESTRAGON: Gad! Podlac! (Zadiže nogavicu.)
Osakatio me.
POCO: Rekao sam vam da on ne voli nepoznate ljude.
VLADIMIR (Estragonu): Daj da vidim.
Estragon mu pokazuje nogu.
VLADIMIR (Pocou, ljutito): Teče mu krv!
POCO: To je dobar znak.
ESTRAGON (sa uzdignutom povređenom nogom):
Neću više moći pa
VLADIMIR (nežno): Ja ću te nositi. Ako zatreba. poco:
više Est agonu.) Vi ste ga, tako reći, malo odmenili.
(Sanjalački. aljudskim suzama je vek im edan čovek poč
egde a svet gi prestane. e e om. meje se.) Nemojte dakle
56
grditi doba u kome živimo, jer ovo nije nesrećnije od
prethodnih. Ali nemojmo ga ni hvaliti. Ne govorimo više o
tome. Istina je da se stanovništvo umnožilo. VLADIMIR:
Pokušaj da koračaš.
Estragon pođe ćopajući, zastane pred Likijem i
pljune ga, pa ode i sedne onde gde je sedeo pri
dizanju zavese.
POCO: Znate li od koga sam saznao sve ove lepe
istine? (Pauza Pokazujući prstom na Likija) Od njega!
VLADIMIR (gledajući u nebo): Pa zar noć neće nikad
doći?
POCO: Da nije njega bilo, moje misli i osećanja ostali
bi uvek niski, i odnosili bi se samo na moje zanimanje...
svejedno koje. Znao sam da sam nesposoban
57

za lepotu, za ljupkost, za pravu istinu. I onda sam VLADIMIR: On ne može više da izdrži. uzeo jednog knuka.
ESTRAGON: to je užasno.
VLADIMIR (nesvesno, pošto je prestao da os- VLADIMIR: on će poludeti.
matra nebo): Jednog knuka? ESTRAGON: Ovo je odvratno.
POCO: Biće uskoro šezdeset godina otkako to VLADIMIR (Likiju): Kako se usuđejete? to je traje... (Računa u sebi.)... jest,
uskoro šezdeset. sramno. Tako dobar gospodar! Da ga ovako mučite! (Ispravi se gordo.) Ne biste mi dali toliko, zar ne? Posle
toliko godina! Zbilja!
POCO (jecajući): Nekada... bio je ljubazan...
pomaVladimir posmatra Likija gao mi je, zabavljao me... činio me boljim... a sad... sad
POCO: Pored njega, ja izgledam kao mladić, zar me mučki ubija...
ne? (Pauza Likiju.) Šešir! ESTRAGON (Vladimiru): Hoće li da uzme drugoga umesto njega? Liki spusti korpu, pa skine šešir.
Buj- VLADIMIR: Kako?
na bela kosa padne mu oko lica On stavi ESTRAGON: Nisam razumeo da li hoće da uzme šešir pod mišku pa
ponovo uzme korpu. drugoga umesto njega, ili posle njega neće ni uzimati drugoga.
 POCO: Pogledajte sad. (Poco skine šešir. Sve VLADIMIR: Ne verujem. ove ličnosti nose
polucilindre. On je potpuno ESTRAGON: Šta kažeš? ćelav. Stavlja ponovo šešir na glavu.) Jeste li
VLADIMIR: Ne znam.
videli? ESTRAGON: Treba ga pitati/
VLADIMIR: šta je to k n u k'? POCO (umiren): Gospodo, ja ne znam šta se ovo sa
POCO: Vi niste odavde. Jeste li bar savremeni? mnom dogodilo. Molim vas da me izvinite. ZaboraviNekada su ljudi držali
razbibrige. Sad drže knu- te sve to. (Pribirajući se sve više) Ne sećam se kove. Barem oni koji mogu sebi dopustiti taj luksuz.
dobro šta sam rekao, ali možete biti uvereni da u VLADIMIR: I vi ga sad terate od sebe? Jednog svemu tome nije bilo ni reči
istine. (Isprsi se pa tako starog, tako vernog slugu? se lupi po grudima) Ličim li ja na čoveka koga neko
ESTRAGON: Đubre jedno! može da muči? Recite! (Traži po džepovima) Šta li

Poco se sve više uzrujava sam uradio sa svojom lulom?

VLADIMIR: Krasna večernja zabava! VLADIMIR:
Pošto ste mu isisali srž, vi ga od- ESTRAGON: Nezaboravna.
bacujete kao... (Traži reč.)... kao koru od banane. VLADIMIR: I još nije završena.
Priznajte. Da...ESTRAGON: Reklo bi se da nije. POCO (ječeći, hvatajući se za glavu): Ne mogu
VLADIMIR: Tek je otpočela. više... ne mogu da podnosim... ono što on čini... vi ESTRAGON: Strašno!
nemate pojma... to je užasno... on treba da ode... VLADIMIR: Pomislio bi čovek da je u pozo(Maše rukama)... poludeću...
(Klone, sa glavom zag- rištu.
njurenom između mišice) Ne mogu više da iz- ESTRAGON: U cikrusu! držim... ne mogu...
VLADIMIR: U varijeteu. Ćutanje.
Svi gledaju u Pocoa Liki se ESTRAGON: U cirkusu.
strese POCO: Ali, kud li sam deo svoju lušu?
VLADIMIR: Vratiću se.
58 Polazi ka kulisi.
ESTRAGON: Na kraju hodnika, levo.
ESTRAGON: Ala gnjavi! Izgubio svoju cuclu! VLADIMIR: Pazi da mi neko ne zauzme mesto.
Smeje se grohotom. Izlazi.
 POCO: Izgubio sam svoj čibuk! POCO: On se primiruje. (Pogleda unaokolo).
ESTRAGON (previjajući se od smeha): Joj, ala je Uostalom, osećam kako se sve smiruje. dubok mir spušta
smešan! se na zemlju. Slušajte! (Digne ruku.) Pan spava.
POCO (dižući glavu): Da niste slučajno videli... VLADIMIR (zastane): Zar se nikad neće smrknuti?
(Primeti da nema Vladimira Ožalošćeno.) Oh! On je Sva trojica gledaju u nebo.
otišao!... A nije mi ni zbogom rekao! To nije lepo?
Trebalo je da ga zadržite. POCO: Izgleda da baš ne marite mnogo da pođete pre
ESTRAGON: doći će on opet. nego što se smrkne?
POCO: Zbilja! Hvala bogu! ESTRAGON: Kako da kažem... Znate...
ESTRAGON: Hodite ovamo. POCO: Pa to je sasvim prirodno, to je sasvim prirodno.
POCO: zašto? I ja bih, kad bih bio na vašem mestu, i kad bih imao
ESTRAGON: Videćete. sastanak sa nekim Godenom... Godeom... Godoom... vi
POCO: Vi hoćete da ja ustanem? već znate na koga mislim, ja bih čekao da se sasvim
ESTRAGON: Hodite... hodite... brzo. smrkne! Pre nego što bih krenuo. (Gleda u stolicu.) Baš
bih voleo opet da sednem, ali ne znam kako ću.
Poco ustaje i pođe ka Estragonu. ESTRAGON: Mogu li vam pomoći?
POCO: Možda, ako biste mi ponudili.
ESTRAGON: Pogledajte. Onaniše! ESTRAGON: šta?
POCO: 0! ko bi to rekao! POCO: Ako biste mi ponudili da opet sednem.
ESTRAGON: Svršeno je. ESTRAGON: Zar bi vam to pomoglo?
Vladimir se vraća natmuren, gurne Likija, POCO: čini mi se.
obori stolicu udarcem noge, ide tamo-amo ESTRAGON: Onda, hajde. Sednite ponovo,
uzrujano. gospodine, molim vas.
POCO: Ne, ne, nije potrebno. (Pauza Šapatom.)
POCO: Nije zadovoljan? Navaljujte.
ESTRAGON: Propustio si da vidiš najlepše scene. ESTRAGON: Ali, zaboga, nemojte tako stojati.
Šteta! Nazepšćete.
Vladimir zastane, uspravi stolicu, pa nastavi POCO: Mislite?
da se šeta, malo mirnije ESTRAGON: Pa to je sasvim sigurno.
POCO: Vi ste zacelo u pravu. (Seda ponovo.) Hvala,
59 dragi moj. Evo, opet sam se ugodno smestio. (Gleda u
svoj časovnik.) Ali, vreme je da vas napustim, ako neću da
zadocnim.
VLADIMIR: Vreme se zaustavilo.
 POCO (stavljajući časovnik na uvo): Ne verujte u to,
gospodine, ne verujte u to. (Vraća časovnik u džep.) Sve
drugo, samo ne to.
60
ESTRAGON (Pocou): Njemu je danas sve crno pred
očima.
POCO: Osim neba (Smeje se, zadovoljan zbog ove
dosetke) Imajte strpljenja, i to će doći. Ali ja vidim u
čemu je stvar: vi niste odavde, pa još ne znate kakav je
sumrak kod nas. Hoćete li da vam kažem? (Ćutanje.
Estragon i Vladimir opet su počeli da zagledaju: Estratn
svoju cipelu, a Vladimir svoj šešir. Likijev šešir padne a
on to i ne primeti.) Hoću da vas zadovoljim. (Vaporizira
se.) Malo pažnje, molim vas.
Estragon i Vladimir nastavljaju zagledanje, a
Liki drema
POCO (Pukne bičem, ali pucanj je vrlo slab.): Šta je
to sa ovim bičem?
Ustane i pukne bičem snažnije, najzad
uspešnije. Liki se trgne Estragonova cipela i
Vladimirov šešir ispadnu iz ruku.
POCO (baci bič): Ovaj bič ne vredi više ništa.
(Posmatra svoje slušaoce) Šta sam ono hteo da kažem?
VLADIMIR: Hajdemo odavde.
ESTRAGON: Ali nemojte tako stojati. Dobićete
kijavicu.
POCO: To je istina. (Seda ponovo. Estratnu).
Kako se vi zovete?
ESTRAGON (kao iz puške): Katul...
POCO (koji nije slušao): Ah! Da, noć. (Diže glavu.)
Ali budite malo pažljiviji, inače nećemo nikad ništa
postići. (Gleda u nebo.) Pogledajte! (Svi gledaju u nebo.
Izuzev Likija, koji je opet zadremao. Primetivši to, Poco
povuče konopac.) Hoćeš li gledati u nebo, svinjo! (Liki
zatura glavu nazad.) Dobro, sad je dosta. (Oni obore
glave) Šta je tu toliko neobično na ovome nebu? Ono je
bledo i svetlo, kao ma koje nebo u ovom času. Na ovoj
zemljopisnoj
61
širini. Kad je lepo vreme. (Glas mu postaje pevušav.) Pre
jednog sata. (Gleda u časovnik, pa prozaičnim glasom.)
Otprilike. (Ponovo lirskim tonom.) Pošto nas je obasipalo
od... (Premišlja, pa spuštenim glasom.) recimo, deset sati
pre podne... (Dižući glas.) istom jačinom čitavim bujicama
crvene i bele svetlosti, počelo je da gubi svoj sjaj, da bledi,
sve više, sve više, sve dok (Dramatična pauza, širok
vodoravan pokret obema rukama koje se udaljuju jedna od
druge)... i eto ti, svršeno je, ono se više ne kreće! (Ćutanje)
Ali... (Diže ruku kao da opominje) ali, iz toga vela blagosti
i mira (Diže oči k nebu, ostali čine isto, izuzev Likija) noć
juri trkom (Glas mu podrhtava sve više) i doći će da se
baci na nas. (Pukne prstima) Fik! Ovako (Nadahnuće ga
napušta.), i to baš onda kad se tome najmanje nadamo.
(Ćutanje Sumornim glasom.) Tako to ide na ovoj
kurvinskoj zemlji.
Dugo ćutanje
ESTRAGON: Eto, sad smo upozoreni.
VLADIMIR: Možemo strpljivo čekati. ESTRAGON:
Sad znamo na čemu smo.
VLADIMIR: Ne moramo više brinuti.
ESTRAGON: treba samo da čekamo.
 VLADIMIR: Na to smo već navikli.
Digne svoj šešir sa zemlje, zagleda unutra,
trese ga, pa ga stavi na glavu.
POCO: No, šta mislite, kakav sam bio?
Estratn i Vladimir gledaju se ne razumejući.
POCO: Vrlo dobar? Osrednji? Jedan dobar? Sasvim
običan? Zaista rđav?
VLADIMIR (prvi shvati): O! Vrlo dobar, sasvim dobar.
POCO (Estragonu): A vi, gospodine?
ESTRAGON (sa engleskim naglaskom): O! Varlo,
varlo, varlo dobro.
62
POCO (poletno): Hvala vam, gospodo! Meni je toliko
potrebno da me neko ohrabri. (Razmišlja)
Pri kraju sam bio malo slabiji... Niste to zapazili?
VLADIMIR: O! Možda sasvim, sasvim malo.
ESTRAGON: Ja sam mislio da je to bilo namerno.
POCO: Pamćenje mi nije sasvim kako treba.
Ćutanje.
ESTRAGON: Eto, nema nikavih događaja.
POCO (ožalošćen): Dosadno vam je?
ESTRAGON•. Tako nešto.
POCO (Vladimiru): A vama, gospodine? VLADIMIR:
Nije mnogo zanimljivo.
Ćutanje.
POCO (se bori u mislima): Gospodo, vi ste bili...
(Traži reč.)... pristojni prema meni.
ESTRAGON: ta, ne!
VLADIMIR: Koješta!
POCO: Jeste, jeste, bili ste kako treba. Tako, da se ja
pitam... Šta li bih ja, sa svoje strane, mogao učiniti za ove
čestite ljude kojima je dosadno?
ESTRAGON: Čak bi i jedan zlatnik bio dobrodošao.
VLADIMIR: Mi nismo prosjaci.
POCO: Šta bih mogao učiniti, pitam se ja, da im vreme izgleda
manje dugo! Dao sam im kosti, govorio sam im o ovom i onom,
objasnio sam im sumrak, to je nesumnjivo. I još mnogo štošta. Ali, da
li je to dovoljno, to je ono što me muči, da li je to dovoljno?
ESTRAGON: Čak i pet franaka VLADIMIR: Ćuti.
ESTRAGON: Evo počeo sam da ćutim.
POCO: Je li to dovoljno? Bez sumnje. Ali, ja sam
darežljiv. To mi je narav. Danas. Utoliko gore za mene.
(Povuče konopac. Liki ga pogleda) Jer ću patiti, to je
nesumnjivo. (Ne ustajući sagne se i ponovo uzme bič.)
Šta više volite? Da igra, da peva, da recituje, da misli,
da...
63
ESTRAGON: A ko?
POCO: Ko? Zar vas dvojica umete da mislite?
VLADIMIR: A on misli?
POCO: Savršeno. I to glasno. On je nekada mislio čak
vrlo lepo, te sam ga mogao slušati satima. A sad...
(Uzdrhti.) Ali, svejedno. Znači, vi želite da nam on misli
o nečemu?
ESTRAGON: Ja bih više voleo da igra; to bi bilo
veselije.
POCO: Možda i ne bi.
ESTRAGON: Zar ne, Didi, da bi to bilo veselije?
VLADIMIR: Ja bih više voleo da ga čujem kako misli.
 ESTRAGON: Možda bi mogao najpre da igra, pa posle
da misli? Ako to ne bi bio preteran zahtev.
VLADIMIR (Pocou): Da li može tako?
POCO: Pa razume se, ništa lakše. To je, uostalom, i
prirodan red.
Kratak smeh
VLADIMIR: onda, neka igra.
Ćutanje.
POCO (Likiju): Čuješ li ti?
ESTRAGON: Zar ne odbije nikad?
POCO: Objasniću vam to malo posle. (Likiju.) Igraj,
gade!
Liki spušta kofer i korpu, priđe rampi, pa se
okrene ka Pocou. Estragon ustane da vidi
bolje Liki igra pa prestane
ESTRAGON: Je li to sve? POCO:
Još!
Liki ponovi iste pokrete, pa prestane.
ESTRAGON: Čudno mi čudo, prljavko! (Podražava
Likijeve pokrete.) I ja to umem. (Podražava, pa umalo da
padne) Ako bih malo vežbao. VLADIMIR: Umoran je.
64
POCO: Nekad je on igrao farandolu, almeju, branlu,
žigu, fandango, pa čak i hornpajnu. Tada je skakao.
A sad igra samo ovu igru. Znate li kako on nju zove?
ESTRAGON: smrt fenjerdžije.
VLADIMIR: Rak staraca.
POCO: Igra u mreži. On zamišlja da je zapetljan u
mreži.
VLADIMIR (uvijajući se kao esteta): Ima tu
nečega...
Liki se sprema da se vrati prtljagu.
POCO (kao da viče na konja): Đi, hoj!
ESTRAGON: Zar on nikad ne odbija?
POCO: Objasniću vam to. (Traži po džepovima)
Pričekajte. (Traži i dalje) Kud li sam deo prskalicu?
(Traži još.) Vidi molim te! (Diže glavu. Lice mu je
preneraženo. Glasom kao da izdiše) Izgubio sam svoj
vaporizator.
ESTRAGON (glasom kao da izdiše): Moje levo
plu.će je vlo slabo. (Kašlje iznemoglo. Zatim gromkim
glasom.) Ali mi je desno pluće u odličnom stanju.
POCO (običnim glasom): Svjedno, mogu i bez
njega. Šta sam ono hteo da kažem. (Razmišlja)
Pričekajte! (Razmišlja) Ih, do đavola! (Diže glavu.)
Pomozite mi!
ESTRAGON: Ja baš o tome mislim.
VLADIMIR: I ja. POCO:
Čekajte!
Sva trojica istovremeno skinu šešire, prinesu
ruku čelu, koncentrišu misli namrštena lica
Dugo ćutanje.
ESTRAGON (pobednički): Tu smo!
VLADIMIR: Dosetio se.
POCO (nestrpljivo): No, dakle?
ESTRAGON; Zašto ne spusti prtljag?
VLADIMIR: ta, ne.
POCO: Jeste li sigurni da je to?
VLADIMIR: Pa, zaboga, to ste nam već kazali!

65
Pretpostavimo da mu zatražim da... igra, na primer. Šta
će se onda dogoditi?
POCO: Zar sam vam već kazao?
VLADIMIR: Uostalom, on ga je spustio.
ESTRAGON (Pogleda ka Likiju.): Pa šta je s tim?
VLADIMIR: Pošto je spustio prtljag, nije mogućno da
smo pitali zašto ga ne spusti.
POCO: Snažne logike!
ESTRAGON: A zašto ga je spustio?
POCO: Zbilja, zašto?
VLADIMIR: da bi igrao.
ESTRAGON•. to je istim.
POCO (dižući ruku): Čekajte! Ne govorite ništa!
Setio sam se. (Ponovo stavlja šešir na glavu.) Sad znam.
Estragon i Vladimir ponovo stavljaju šešire
VLADIMIR: Dosetio se.
POCO: Evo kako to ide.
ESTGRAGON•. O čemu je reč?
POCO: Videćete. Ali je teško da se kaže.
VLADIMIR: Onda, nemojte kazati.
POCO: O! Ne brinite ništa, izići ću ja s tim na kraj.
Ali hteo bih da kažem ukratko, jer je već dockan. A
kako može čovek da kaže ukratko, i da bude jasan,
pitam ja vas. Pustite me da razmislim.
ESTRAGON: Govorite vi samo nadugačko, onda će
biti manje dugačko.
POCO (pošto je razmislio): Ići će. Vidite, tu
vam je ili... ili...
ESTRAGON: Kao u bunilu.
POCO: Ili ja od njega tražim nešto, da igra, da
peva, da misli...
VLADIMIR: Dobro, dobro, razumeli smo.
POCO: Ili ne tražim ništa. Eto. Ne prekidajte me.
ESTRAGON•. Počeće da zviždi.
POCO (uvređeno): Neću više ništa da kažem.
VLADIMIR: Molim vas, nastavite.
66
POCO: Prekidate me svaki čas.
J VLADIMIR: Nastavite, nastavite, to je strašno
zanimljivo.
POCO: Navaljujte malo.
ESTRAGON (sklapajući ruke): Preklinjem vas,
gospodine, nastavite svoje izlaganje. POCO: Gde sam
ono stao?
VLADIMIR: Vi tražite od njega da igra.
ESTRAGON: da peva.
POCO: Tako je, ja zatražim od njega da peva. Šta se
onda događa? On ili peva, kao što sam tražio, ili pak,
umesto da peva, kao što sam tražio, počne da igra, ili da
misli, ili da...
VLADIMIR: To je jasno, to je jasno, terajte dalje.
ESTRAGON: dosta!
VLADIMIR: Pa ipak, on večeras radi sve što mu
kažete.
POCO: To je zato da bi me umilostivio, da ga ne bih
otpustio.
ESTRAGON: Sve su to izmišljotine. VLADIMIR:
E, ko zna? ESTRAGON: Malo posle će nam reći da
u svemu
tome nema ni reči istine.
 VLADIMIR (pocou): vi se ne bunite? POCO:
Umoran sam.
Ćutanje
ESTRAGON: Ništa se ne događa, niko ne dolazi,
niko ne odlazi, to je užasno.
VLADIMIR (Pocou): Recite mu da misli.
POCO: Dajte mu njegov šešir. VLADIMIR:
Šešir?
POCO: On ne može da misli bez šešira. VLADIMIR
(Estratnu): Daj mu šešir.
ESTRAGON: Ja da mu dam! Zar posle onog
udarca? Nikada!
VLADIMIR: Ja ću mu ga dati.
Ne mis se.
ESTRAGON: Neka ga sam uzme.
67
POCO: Bole je da mu ga vi date. VLADIMIR:
Ja ću mu ga dati.
Uzme šešir i pruža ga Likiju ispružajući ruku
što dalje. Liki se ne miče.
POCO: Treba da mu ga stavite na glavu.
ESTRAGON (Pocou): Recite mu da ga uzme.
POCO: Bolje da mu ga vi stavite.
VLADIMIR: Ja ću mu ga staviti.
Obiđe obazrivo Likija, priđe mu polako s
leđa, stavi mu šešir na glavu, pa se naglo
odmakne Liki se ne miče. Ćutanje.
ESTRAGON: Šta sad čeka?
POCO: Odmaknite se. (Estragon i Vladimir se
odmaknu od Likija Poco povuče ponopac Liki ga
pogleda) Misli, svinjo! (Pauza, Liki počne da igra)
Stani! (Liki prestane.) Priđi! (Liki pođe ka Pocou.) Tu!
(Liki zastane) Misli!
Pauza
LIKI: S druge strane, što se tiče...
POCO: Stani! (Liki ućuti.) Odstupi! (Liki pođe
natraške) Tu... (Liki zastane.) Đi, ha! (Liki se okreće ka
publici.) Misli, svinjo!
LIKI (govori monotono): Uzevši u obzir postojanje kao
što proizlazi iz nedavnih javnih radova Poensona i
Vatmana jednog ličnog boga kvakvakvakva s belom
bradom kvakva izvan vremena prostranstva koji sa visine
svoje božanske apatije svoje božanske atambije, svoje
božanske afazije nas voli sa malim izuzecima ne zna se
zašto, ili će doći i pasti poput božanstvene Mirande sa
onima koji su ne zna se zašto ali ima se vremena, u bolu
u vatrama čije vatre plamenovi samo ako to potraje još
malo i ko bi mogao da posumnja u to upaliće naposletku
grede a to će reći uzdići će pakao u oblake tako plane s
vremena na vreme još i danas... (Estragon i Vladimir
slušaju sa napregnutom pažnjom. Poco je utučen i
odvratno
68
mu je.)... i mirne tako mirne u miru koji mada je
povremen ipak je dobrodošao ali ne prejudicirajmo a s
obzirom s druge strane da posle nedovršenih
istraživanja ali pri svem tom nagrađenih od
Akakakakademije za Antropopopometriju u Bernu u
Bresi, Tetija i Konrada utvrđeno je bez druge
 mogućnosti pogrešaka osim koje su sastavni deo
ljudske računice da posle nezavršenih nezavršenih
istraživanja Tetija i Konrada... (Estragon i Vladimir
počinju da mrmljaju negodujući. Poco je na sve većim
mukama)... utvrđeno je bez druge mogućnosti
pogrešaka osim onih koje su sastavni deo ljudske
računice da posle nezavršenih istraživanja Tetija i
Konrada utvrđeno je tvrđeno tvrđeno ovo što sleduje
sleduje, sleduje a to će reći ali ne prejudicirajmo ne zna
se zašto, posle radova Poensona i Vatmana proizlazi
tako jasno tako jasno da u cilju obimnih radova Fartova
i vreme jakih mrazeva vazduh i zemlja stvoreni za velike
Belšera nedovršenih nedovršenih ne zna se zašto Tetija i Konrada
nedovršenih nedovršenih proizlazi da čovek nasuprot suprotnom
mišljenju da čovek u Bresi od Tetija i Konrada da čovek najzad
ukratko da čovek ukratko najzad i pored napretka u ishrani i
izbacivanju fekalija je u stanju mršavljenja i istovremeno uporedo
s tim ne zna se zašto i pored sveg brzog razvoja fizičke kulture
upražnjavanja sportova kao kao kao što su tenis fudbal trčanje i
pešice i na biciklu plivanje jahanje avijacija budalacija tenis
gnjavacija, klizanje i po ledu i po asfaltu tenis avijacija sportovi
sportovi zimski letnji jesenji, jesenji i tenis na travi na čamovini i
na zemlji avijacija tenis hokej na kopnu na moru i u vazduhu
penicilin i surogati ukratko da nastavimo istovremeno uporedno
smanjujući ne zna se zašto i pored tenisa da nastavimo avijacija
golf... (Estragon i Vladimir se smiruju i ponovo slušaju. Poco se
sve više uzrujava i stenje.)... koliko sa devet toliko i sa osamnaest
rupa tenis na ledu ukratko ne zna se zašto, u Seni-iOazi Seni-i-
Marni Marni-i-Oazi a to će reći isto-
vremeno uporedo s tim ne zna se zašto da mršavi
sužava da nastavimo Oaza-Marna, ukratko čist gubitak
69
po akovu od Bolterove smrti iznosi dva prsta sto grama
po akovu otprilike prosečno približno u okruglim ciframa
tačne mere bez dare u Normandiji ne zna se zašto ukratko
najzad nema značaja činjenice su tu a uzevši u obzir, s
druge strane što je još važnije, da proizlazi što je još
važnije da u svetlosti svetlosti istraživanja koja su u toku
Štajnvega i Petermana proizlazi ono što je još važnije da
proizlazi ono što je još važnije u svetlosti svetlosti
napuštenih eksperimenata Štajnvega i Petermana da u
polju u planini i na obalama mora i reka i vode i vatre
vazduh je isti i zemlja a to će reći vazduh i zemlja za
stene na žalost u sedmom svome razdoblju etar, zemlja
more za stene za vreme velikih mrazeva...
Vladimir i Estragon uzvikuju. Poco naglo
ustane, povuče konopac. Svi viču. Liki vuče
konopac posrne, urla Svi se bace na Likija
LIKI (se koprca i urliče svoj tekst): ...vazduh i zemlja
stvoreni za velike stene na žalost u sedmom svome
razdoblju etar, zemlja more za stene za vreme velikih
mrazeva velikih mrazeva na moru i na kopnu i u vazduhu
jevtino da nastavimo ne zna se zašto i pored tenisa
činjenice su tu ne zna se zašto da nastavimo u sledećem
ukratko najzad na žalost u sledećem za stene što je
nesumnjivo da nastavimo ali ne prejudicirajmo da
nastavimo glava istovremeno paralelno ne zna se zašto i
pored tenisa u sledećem brada plamenovi plač stene tako
plave tako mirne na žalost glava, glava glava glava u
Normandiji i pored tenisa napušteni obimni radovi
nedovršeni još važnije
stene ukratko da nastavimo na žalost na žalost napušteni
nedovršeni glava glava u Normandiji i pored tenisa glava
na žalost stene Konrad Konrad.
(Gužva Liki još nekoliko puta drekne.) Tenis! ..
Stene... tako mirni! ... Konrad! ... Nedovršeni!... POCO:
Njegov šešir! .
70
Vladimir dograbi Likijev šešir. Liki ućuti i
padne na zemlju. dugo ćutanje. Pobednici
teško dišu.
ESTRAGON: Osvećen sam.
Vladimir posmatra Likijev šešir, zaviruje u
njega
POCO: Dajte mi to! (Istrgne Vladimiru šešir
iz ruku. Baci ga na zemlju pa skoči na šešir.) Sad više
neće misliti'
VLADIMIR: Ali, da li će moći da nađe pravac pri
kretanju'?
POCO: Ja ću mu davati pravac. (Nogama udara
Likija) Ustaj, svinjo!
ESTRAGON: možda je mrtav.
VLADIMIR: Ubićete ga.
POCO: Ustaj, mrcino! (Vuče konopac. Liki malo
skikne. Estragonu i Vladimiru.) Pomozite mi.
VLADIMIR: Ali kako? POCO:
Podignite ga.
Estragon i Vladimir usprave Likija,
pridržavaju ga malo, pa ga puste. Liki
ponovo padne na zemlju.
ESTRAGON: On to radi namerno.
POCO: Treba da ga pridržavate. Hajde, hajde, dignite
ga.
ESTRAGON: Meni je već to dosadno.
VLADIMIR: Hajde, pokušajmo još jedanput.
ESTRAGON: za šta nas on smatra'? VLADIMIR:
hajde, drži.
Usprave Likija pa ga pridržavaju.
POCO: Ne puštajte ga! (Estragon i Vladimir
posrću.) Ne mičite se. (Poco ovde uzme kofer i korpu
pa ih prinese Likiju.) Držite ga dobro! (Stavi kofer
Likijuuruku, ali ga on odmah ispusti.) Ne puštajte ga!
(Počinje iznova Mašo-pomalo, pri dodiru kofe-
71
ra, Liki dolazi k sebi i njegovi prsti najzad stegnu dršku
kofera) Držite ga još! (Radi isto to i sa korpom.) Eto, sad
ga možete pustiti. (Estragon i Vladimir se odmaknu od
njega, Likija, koji se zaklati, posrne, povija se, ali ostaje
na nogama, sa koferom i korpom u ruci Poco odstupi, pa
pukne bičem. Liki pođe napred.) Nazad! (Liki pođe
natraške.) Okreni se! Dobro je, može da ide. (Okrećući
se ka Estragonu i Vladimiru.) Dobro je, može da ide.
Hvala vam, gospodo, i dopustite mi da vam... (Traži po
džepovima)... da vam poželim... (Traži i dalje)... da vam
poželim... (Traži dalje.) ali gde li sam to deo svoj
časovnik? (Traži ga po džepovima) Vidi molim te!
(Digne glavu Lice mu je unezvereno.) Sat sa duplim
poklopcem, gospodo, i sa sekundarkom. Poklon od
moga tate. (Traži.) Možda mi je ispao. (Traži ga po
zemlji, a isto tako traže Vladimir i Estragon. Poco
prevrne nogom ostatke Likijevog šešira) Ko bi to rekao'?
VLADIMIR: Možda vam je u džepu od pojasa.
 POCO: Čekajte! (Presamiti se, približi glavu svome POCO: Zbogom.
trbuhu pa osluškuje) Ne čujem ništa! (Daje im znak da ESTRAGON: Zbogom.
priđu.) Hodite da vidite. POCO: I hvala.
Estragon i Vladimir priđu, nagnu se ka VLADIMIR: hvala vama.
njegovom trbuhu. Ćutanje. POCO: Nema na čemu.
ESTRAGON: ta, ima.
POCO: Mislim da bi se moralo čuti kucanje. POCO: ta, nema!
VLADIMIR: tišina! VLADIMIR: ta, ima.
Svi osluškuju napregnuto. ESTRAGON: ta, nema.
ESTRAGON: Ja čujem nešto. Ćutanje
POCO: Gde? POCO: Ne mogu nikako... (Dvoumi se)... da pođem.
VLADIMIR: to je srce. ESTRAGON: Takav je život.
POCO (razočarano): Do đavola! VLADIMIR:
tišina! Poco se okrene, udaljuje se od Likija idući
Svi osluškuju. ka kulisi i propuštajući konopac kroz šaku
ukoliko se udaljuje
ESTRAGON: Možda je prestalo da radi.
VLADIMIR: Pa vi idete u suprotnom pravcu.
Svi se uspravljaju. POCO: Potreban mi je zalet. (Kad stigne na kraj
konopca, a to će reći iza kulise, zastane, okrene se i
viče) Sklonite se!
72
Estragon i Vladimir se povuku u dno
POCO: Koji od vas toliko zaudara? pozornice pa gledaju ka Pocou Pucanj biča
ESTRAGON: Njemu smrde usta, a meni noge. POCO: Napred!
POCO: Odlazim od vas. Liki se ne miče
ESTRAGON: Vaš sat sa duplim poklopcem?
POCO: Verovatno sam ga ostavio u zamku.
ESTRAGON: onda zbogom. 73
POCO: Zbogom.
VLADIMIR: Zbogom? ESTRAGON•. Napred!
ESTRAGON: zbogom! VLADIMIR: Napred!
Ćutanje Niko se ne miče
VLADIMIR: Zbogom!
 Pucanj biča Liki krene s mesta
POCO: Brže!
Izlazi iza kulise, prelazi pozornicu idući za
Likijem. Estragon i Vladimir skinu šešir i mašu
rukom Liki iziđe
POCO (Trza konopac i puca bičem.) Brže! Brže!
U trenutku kad treba da i Poco iščezne, on
zastane i okrene se Konopac se zategne. Čuje se
kako Liki pada
POCO: Moju stolicu!
Vladimir ode da uzme stolicu i daje je Pocou.
POCO (je baci prema Likiju).• Zbogom!
ESTRAGON I VLADIMIR (mašući rukom): Zbogom!
Zbogom!
POCO: Ustaj, svinjo! (Čuje se kako se Liki diže)
Napred. (Poco odlazi. Pucanj biča) Napred! Zbogom!
Brže! Svinjo! Đi, ha! Zbogom!
Tišina
VLADIMIR: Ovako nam je vreme brže prošlo.
ESTRAGON: Prošlo bi ono i bez toga. VLADIMIR:
da. Ali sporije.
Pauza
ESTRAGON: Šta ćemo sad da radimo?
VLADIMIR: Ne znam.
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: zašto?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
74
ESTRAGON: to je istina.
pauza
VLADIMIR: Mnogo su se promenili.
ESTRAGON: ko?
VLADIMIR: Ova dvojica.
ESTRAGON: Eh, jest! Hajde sad malo da pričamo.
VLADIMIR: Zar se nisu mnogo promenili'?
ESTRAGON: Verovatno. Jedino nama to nikako ne
polazi za rukom.
VLADIMIR: Šta, verovatno! Pa to je očigledno.
Zar ih nisi video?
ESTRAGON: Pa jesam. Ali ja ih ne poznajem.
VLADIMIR: Kako da ne, poznaješ ti njih.
ESTRAGON: ta, ne.
VLADIMIR: Kažem ti da ih poznajemo. Ti sve
zaboravljaš. Osim ako to nisu oni isti.
ESTRAGON: Dokaz je to, što nas nisu poznali.
VLADIMIR: To ne znači ništa. I ja sam se pravio da ih
ne poznajem. A osim toga, nas nikad niko ne može da
pozna.
ESTRAGON: dosta. gavno je da... Ajao!
VLADIMIR (se ne miče): Osim ako to nisu oni isti.
ESTRAGON: Didi! Sad i druga noga!
Pođe ćopkajući ka mestu gde je sedeo pri
dizanju zavese.
GLAS (iza kulise): Gospodine!
Estragon zastane. Obojica gledaju u pravcu
otkuda dolazi glas.
 ESTRAGON: Eto ti sad opet.
VLADIMIR: Hodi ovamo, drago dete.
Jedan dečko ulazi bojažljivo. Zastane
DEČKO: eospodin Albert? VLADIMIR: Ja
sam.
75
ESTRAGON: Šta hoćeš?
VLADIMIR: Priđi bliže.
Dečko se ne miče.
ESTRAGON (jakim glasom): Priđi, kad ti se kaže.
Dečko prilazi bojažljivo, pa zastane.
VLADIMIR: Šta ima novo?
DEČKO: To je od gospodina Godoa...
Ućuti.
VLADIMIR: Pa dabogme. Priđi bliže.
Dečko se ne miče.
ESTRAGON (jakim glasom): Priđi, kad ti se kaže.
Dečko prilazi bojažljivo, pa zastane.
ESTRAGON: Zašto dolaziš tako dockan?
VLADIMIR: Donosiš neku poruku od gospodina
Godoa?
DEČKO: Da, gospodine.
VLADIMIR: pa dobro, kaži je.
ESTRAGON: Zašto dolaziš tako dockan?
Dečko gleda čas u jednog, čas u drugog, ne
znajući kome da odgovori.
VLADIMIR (Estragonu): Ostavi ga na miru!
ESTRAGON (Vladimiru): Idi do đavola. (Prilazeći
Dečku.) Zar ne znaš koliko je sati?
DEČKO (uzmičući): Nisam ja kriv, gospodine.
ESTRAGON: onda sam možda ja?
DEČKO: Bojao sam se, gospodine.
ESTRAGON: Koga si se bojao? Nas? Odgovaraj!
VLADIMIR: Sad znam u čemu je stvar. Uplašio si se
od one dvojice.
ESTRAGON: Koliko ima vremena otkako si stigao
ovamo?
76
DEČKO: Maločas, gospodine.
VLADIMIR: Uplašio si se od biča?
DEČKO: da, gospodine! VLADIMIR:
od vike?
DEČKO: Da, gospodine.
VLADIMIR: Od ona dva gospodina?
DEČKO: Da, gospodine.
VLADIMIR: Poznaješ li ih?
DEČKO: Ne, gospodine.
VLADIMIR: ti si odavde?
DEČKO: da, gospodine.
ESTRAGON: Sve su to lagarije! (Uhvati Dena za
mišicu, pa ga protrese) Reci nam istinu!
DEČKO (dršćući): Pa to je istina, gospodine.
VLADIMIR: Ta, ostavi ga već jednom na miru! Šta ti
je?
Estragon pusti Dečka, pođe natraške, pa
pokrije lice šakama Vladimir i Dečko gledaju u njega
Estragon otkrije lice, koje je zgrčeno od bola.
 VLADIMIR: Šta ti je? VLADIMIR: I to je sve?
ESTRAGON: Nesrećan sam. DEČKO: Da, gospodine!
VLADIMIR: Bez šale? otkad to? VLADIMIR: Ti služiš kod gospodina Godoa?
ESTRAGON•. Bio sam zaboravio. DEČKO: Da, gospodine.
VLADIMIR: Naše pamćenje voli da se ponekad VLADIMIR: A šta radiš?
prošegači malo s nama. DEČKO: Čuvam koze, gospodine.
Estragon poumi da govori, ali se predomisli, VLADIMIR: Je li dobar prema tebi?
pa otide ćopajući da sedne i počne da skida DEČKO: Jeste, gospodine.
cipelu. VLADIMIR: Ne tuče te'?
DEČKO: Ne, gospodine, mene ne tuče.
VLADIMIR (Dečku): no, dakle? VLADIMIR: A koga tuče?
DEČKO: Gospodin Godo.. VLADIMIR (prekidajući DEČKo: Tuče moga brata.
ga): Čini mi se da sam te već jednom video, zar ne?
VLADIMIR: gle! ti imaš brata?
DEČKO: Ne znam, gospodine. DEČKO: Da, gospodine!
VLADIMIR? Ne poznaješ me?
VLADIMIR: Šta on radi?
DEČKO: Ne, gospodine.
DEČKO: čuva ovce.
VLADIMIR: nisi dolazio Juče? VLADIMIR: A zašto tebe ne tuče?
DEČKO: Ne znam, gospodine.
77 VLADIMIR: Mora biti da te voli?
DEČKO: Ne znam, gospodine.
DEČKO: Nisam, gospodine. VLADIMIR: Daje li ti dovoljno da jedeš?
VLADIMIR: Sad si prvi put došao? DEČKO: da, Dečko se usteže.
gospodine!
VLADIMIR: Daje li ti dobru hranu?
Ćutanje.
DEČKO: Dosta dobru, gospodine! VLADIMIR:
VLADIMIR: To ti samo tako kažeš. No, dakle, govori Jesi li nesrećan?
dalje. Dečko se usteže.
DEČKO (jednim mahom): Gospodin Godo mi je kazao
VLADIMIR: Čuješ li?
da vam kažem da neće doći večeras nego sutra uveče
sigurno.
78 79

DEČKO: Da, gospodine? VLADIMIR: Isus! Šta ti pade na pamet! Ne VLADIMIR: pa, dakle? misliš valjda da se porediš sa
njim? gospodine. ESTRAGON: Čitavog svog života poredio sam se s
 DEČKO: Ne znam, njim? VLADIMIR: Ne znaš da li si nesrećan ili ne?
VLADIMIR: Ali onamo je bilo toplo! Bilo je
DEČKO: Ne znam, gospodine.
prijatno!
VLADIMIR: To je isto kao i ja. Gde spavaš'?
ESTRAGON: Jeste. I onamo su ljude brzo
razaDEČKO: Na tavanu.
pinjali na krst. VLADIMIR: Sa
svojim bratom?
DEČKO: Da, gospodine. Ćutanje.
VLADIMIR: U senu?
DEČKO: Da, gospodine. VLADIMIR: Mi sad ovde nemamo nikakva posla.
VLADIMIR: Dobro, idi. ESTRAGON: A ni na nekom drugom mestu.
VLADIMIR: Hajde, Gogo, ne budi takav. Sutra će
Pauza sve ići bolje.
ESTRAGON: Kako to? -
DEČKO: Šta treba da kažem gospodinu Godou, VLADIMIR: Zar nisi čuo šta je dečko rekao? gospodine? ESTRAGON:
Nisam.
VLADIMIR: Kaži mu... (Razmišlja) Kaži mu da VLADIMIR: Rekao je da će Godo sutra nasigurno si nas video. Ti si nas
zaista video. Zar ne? doći. Zar tebi to ništa ne znači'?
DEČKO: Jesam gospodine. ESTRAGON: Onda je najbolje da čekamo ovde. Dečko ide natraške, okleva, okrene se, pa
VLADIMIR: Ti si lud! Treba da se sklonimo neoturi. Svetlost počne naglo da slabi. Za- gde. (Hvata Estragona za
mišicu.) Hajde ovamo. čas se smrači. Mesec se pojavljuje u poza- Vuče Estragona
dini, penje se u nebo, pa zastane, obasipajući pozornicu srebrnastom svetlošću. *ESTRAGON (Isprva popušta, pa se
zatim i odup re Zastane, gledajući u drvo.): Šteta što nemamo VLADIMIR: Najzad! malo konopca.

Estragon ustane i ide ka Vladimiru dr- VLADIMIR: Hajdemo, počinje da biva malo hlažeći obe cipele u ruci. Spusti ih
blizu dno.
 rampe, uspravi se i posmatra mesec. Vuče ga Ista radnja

VLADIMIR: Šta to radiš? ESTRAGON: Podseti me da sutra ponesem jedan ESTRAGON: Isto što i ti, gledam u mesec.
konopac.
VLADIMIR: Hoću da kažem, sa svojim cipelama'? VLADIMIR: Dobro. Hajdemo.
ESTRAGON: Ostavljam ih ovde. Doći će neko drugi, isto tako... kao i ja, ali sa manjim stopalima, i Vuče ga Ista radnja one će
ga usrećiti.
VLADIMIR: Ali, ti ne možeš da ideš bos. ESTRAGON: Koliko ima vremena otkako smo uvek ESTRAGON: I isus je išao bos.
zajedno'?
VLADIMIR: Možemo se i sad rastati, ako misliš da je
80 to bolje.
ESTRAGON: Sad je to beskorisno.
VLADIMIR: Ne znam. Možda pedeset godina. Ćutanje
ESTRAGON: Sećaš li se onog dana kad sam skočio u VLADIMIR: Zaista, sad je to beskorisno.
Diransu?
VLADIMIR: Bila je to berba grožđa. Ćutanje.
ESTRAGON: Ti si me izvadio iz vode. ESTRAGON: onda, da pođemo? VLADIMIR:
VLADIMIR: Sve je to umrlo i sahranjeno. Hajdemo.
ESTRAGON: Odelo mi se osušilo na suncu,
VLADIMIR: Nemoj više misliti na to. Hajdemo. Ista Ne miču se.
radnja
ZAVESA
ESTRAGON: čekaj!
VLADIMIR: meni je hladno.
ESTRAGON: Pitam se da li nije bilo bolje da smo
otišli svaki na svoju stranu. Nismo mi bili stvoreni da
idemo istim putem.
VLADIMIR (ne ljuti se): To nije sigurno.
ESTRAGON: Ne, ništa nije sigurno.
 DRUGI ČIN Drugi psi zakopaše Ostatke
njegove...
Zastane, zamisli se, pa nastavi.
Drugi psi zakopaše
Ostatke njegove,

82

Sutradan. Isti čas. Isto mesto. Estragonove cipele blizu Ispod krsta drvenog,
rampe, pete sastavljene, vrhovi razmaknuti. Likijev Gde su reči ove:
šešir na istom mestu. Drvo je olistalo.
Pas iz kujne ugrabi
Vladimir ulazi žurno. Zastane i dugo posmatra drvo.
Švarglicu od krvi Udarcima
Zatim odjednom počne da korača krupnim koracima
varjače
žurno po pozornici u svim pravcima
Kuvar njega smrvi.
Ponovo stane pred cipelama, sagne se, podigne
Drugi psi zakopaše
jednu, razgleda je, pomiriše je, pa pažljivo vrati na
Ostatke njegove...
mesto. Nastavi da korača žurno. Zastane kod desne
kulise, gleda dugo u daljinu, natkrilivši oči šakom. Opet (Zastane, ista radnja)
korača tamo-tamo. Zastane kod leve kulise, ista radnja
Drugi psi zakopaše Ostatke
Nastavi da korača, zaustavi se naglo, preklopi šake na
njegove...
grudima
Zabaci glavu unazad i počne da peva iz sveg glasa (Zastane, ista radnja Nižim glasom.)
VLADIMIR: pas iz kujne ugrabi... Drugi psi zakopaše...

Pošto je počeo suviše niskim glasom, Zaćuti, ostane za trenutak nepomičan,

zastane nakašlje se, pa nastavi višim zatim nastavi da grozničavo korača krupe nim
glasom. .koracima po pozornici u svim pravcima Ponovo se
zaustavi ispred drveta, pa korača tamo-amo:
Pas iz kujne ugrabi zastane ispred cipela pa korača tamo-amo, pritrči
Švarglicu od krvi. levoj kulisi, pa gleda u daljinu. Tog trenutka
Udarcima varjače Estragon ulazi od leve kulise, bosonog, oborene
kuvar njega smrvi. glave, i prelazi preko pozornice VLADIMIR (se
okrene i spazi ga): Opet ti?
 Estragon zastane, ali ne diže glavu.
VLADIMIR (mu prilazi): Hodi da te zagrlim!
ESTRAGON: Ne dodiruj me!
Vladimir Ьbuzda svoj polet. Ožalošćen.
Ćutanje
VLADIMIR: Želiš da odeš odavde? Gogo!
Pauza Vladimir ga gleda pažljivo.
VLADIMIR: Jesu li te tukli? Gogo!
83
Estragon i dalje ćuti, oborene glave.
VLADIMIR: gde si proveo noć?
ESTRAGON: Ne dodiruj me! Ne pitaj me ništa! Ne
govori ništa. Ostani sa mnom!
VLADIMIR: Jesam li te ikada ostavio?
ESTRAGON: Pustio si me da odem,
VLADIMIR: Pogledaj me! (Estragon se ne miče.
Gromkim glasom.) Pogledaj me, kažem ti!
Estragon digne glavu. Estragon i Vladimir
dugo se gledaju odstupajući, prilazeći i
naginjući glave kao da posmatraju neko
umetšnko delo, i dršću sve više, idući jedan
ka drugome, pa se odjednom zagrle tapšući
se po leđima Kraj zagrljaja
ESTRAGON (Izgubivši podršku umalo ne padne.):
Kakav dan.
VLADIMIR: ko te je tukao? Pričaj mi.
ESTRAGON: Evo, još jedan je prebrođen.
VLADIMIR: Još nije.
ESTRAGON: Za mene je on svršen, pa ma šta se
dogodilo. (Ćutanje) Malopre si pevao, čuo sam te.
VLADIMIR: to je istina, sećam se.
ESTRAGON: To me je zabolelo. Pomislio sam: on je
sam, misli da sam otišao zauvek, i sad peva.
VLADIMIR: Ne može se zapovedati svome
raspoloženju. Celoga dana sam se osećao nekako
neobično. Nisam ustajao cele noći nijedanput.
ESTRAGON (tužno): Eto vidiš, ti mokriš bolje kad ja
nisam pored tebe.
VLADIMIR: Ti si mi nedostajao... a istovremeno sam
bio i zadovoljan. Zar nije to čudno'?
ESTRAGON (uvređeno): Zadovoljan?
VLADIMIR (pošto je razmislio): Možda se nisam dobro
izrazio.
ESTRAGON•. A sad?
VLADIMIR (pošto je promislio): Sad... (Veselo.)...
evo te opet... (Neutralno.) evo nas opet... (Tužno.) evo
me opet.
84
ESTRAGON: Eto vidiš, tebi je gore kad sam ja
pored tebe. A i ja se osećam bolje kad sam sam.
VLADIMIR (žacnut): Onda, zašto si opet došao
ovamo?
ESTRAGON: ne znam.
VLADIMIR: Ali ja znam. Zato što ne umeš da se
braniš. Ja ne bih dopustio da te tuku.
ESTRAGON: Ti to ne bi mogao da sprečiš.
VLADIMIR: zašto?
ESTRAGON: Bilo ih je deset.
VLADIMIR: Ta ne, hteo sam reći da bih te sprečio
da se izložiš toj tuči.
ESTRAGON: Ja nisam ništa radio.
 VLADIMIR: Onda, zašto su te tukli? VLADIMIR (pošto isprva nije shvatio): Videćemo.
ESTRAGON: Ne znam. Kažem ti da ovde ima nekih promena, od juče.
VLADIMIR: No, vidiš, Gogo, ima stvari koje ti ne ESTRAGON: Sve je skroz vlažno.
možeš da shvatiš, a koje ja svhatam. Ti to zacelo VLADIMIR: Pogledaj ovo drvo.
osećaš. ESTRAGON: Ne hvata se lija dvaput u istu zamku.
ESTRAGON: Kažem ti da nisam ništa radio. VLADIMIR: Drvo, kažem ti, gledaj drvo.
VLADIMIR: Možda i nisi. Ali treba umeti, treba ESTRAGON (Gleda u drvo.): Zar juče nije bilo tu?
umeti ako čovek hoće da spase svoju kožu. Ali, VLADIMIR: Pa bilo je. Ti se ne sećaš. Malo je trebalo
svejedno, ne govorimo više o tome. Eto, vratio si se, i to pa da se obesimo o njega. (Razmišlja) Jest, tačno...
me mnogo raduje. (Rastavljajući reči na slogove.) pa-da-se-obe-si-mo. Ali
ESTRAGON: Bilo ih je deset. ti nisi hteo. Zar se ne sećaš?
VLADIMIR: I ti se zacelo u dnu srca raduješ, ESTRAGON: Ti si to sanjao.
priznaj. VLADIMIR: Je li moguće da si već zaboravio'?
ESTRAGON: čemu se radujem'? ESTRAGON: Ja sam takav. Ili zaboravim odmah, ili ne
VLADIMIR: Što si me opet našao. zaboravljam nikad.
ESTRAGON: misliš? VLADIMIR: A Pocoa i Likija, zar si i njih zaboravio?
VLADIMIR: Reci to. Čak i ako nije istina. ESTRAGON: pocoa i Liki)?
ESTRAGON: Šta treba da kažem? VLADIMIR: Sve je zaboravio!
VLADIMIR: Reci: radujem se. ESTRAGON: Sećam se jednog besomučnika koji me
ESTRAGON: Radujem se. je ritnuo nogom, a posle toga se pravio blesav.
VLADIMIR: I ja. VLADIMIR: to je bio liki!
ESTRAGON: I ja. ESTRAGON: Toga se sećam. Ali, kad je to bilo'?
VLADIMIR: Radujem se. VLADIMIR: A onoga drugog, što ga je terao, sećaš li se
ESTRAGON: Radujemo se. (Ćutanje.) Šta ćemo i njega?
raditi sad, kad smo zadovoljni? VLADIMIR: Čekaćemo ESTRAGON: On mi je dao kosti.
godoa. ESTRAGON: to je istina. VLADIMIR: to je bio poco!
ESTRAGON: I ti kažeš da je sve to bilo juče'?
85 VLADIMIR: Pa da, čoveče.
ESTRAGON: I to na ovom mestu?
Ćutanje. VLADIMIR: Pa dabome! Zar ga ne raspoznaješ?
ESTRAGON (odjednom gnevno): Raspoznaješ!
VLADIMIR: Ima nekih promena ovde, od juče. Čega ima ovde što bi se moglo raspoznati. Ja sam
ESTRAGON: A ako ne dođe? proveo svoj vagabundski život po peščarama. I ti sad
da raspoznajem nijanse. (Gleda unaokolo.)
Pogledaj, molim te, ovu rugobu! Nikad se nisam ni VLADIMIR (filozofski): Svako muči svoju muku.
mrdnuo odavde! (Uzdahne) Za vreme kratkog bitisanja i još kraćeg
svršetka.
ESTRAGON: A sad pokušajmo da razgovaramo bez
86
uzrujavanja, kad već ne možemo ćutati.
VLADIMIR: To je istina, mi brbljamo bez pre-
VLADIMIR: Smiri se, smiri se!
stanka.
ESTRAGON: Idi do đavola s tim tvojim pejzažima.
ESTRAGON: To je zato da ne bismo mislili.
Ovo je prava pustara!
VLADIMIR: Mi imamo izvinjenja za to.
VLADIMIR: Ipak, valjda nećeš da kažeš da ovo
(pokazuje rukom) liči na Vokliz! Postoji ipak velika
87
razlika.
ESTRAGON: Vokliz! Ko ti govori o Voklizu? Ta ne!
Nisam ja nikad bio u Voklizu! Čitav svoj pseći život ESTRAGON: Da ne bismo čuli...
proveo sam ovde, kažem ti, ovde! U ovom Vok lozetu! VLADIMIR: Imamo mi svojih razloga. ESTRAGON:
VLADIMIR: Ali, dao bih glavu da smo bili zajedno u Sve one mrtve glasove.
Voklizu. Brali smo grožđe, sećam se, kod nekog VLADIMIR. Što liče na šum krila.
Bonelija, u Rusijonu. ESTRAGON•. Lišća.
ESTRAGON (malo mirnije): Možda. Ja nisam VLADIMIR: peska.
ništa zapazio. ESTRAGON: Lišća.
VLADIMIR: Ali, tamo je sve crveno! Ćutanje.
ESTRAGON (klonulo): Ja nisam ništa zapazio,
kažem ti! VLADIMIR: Oni govore svi u isti mah. ESTRAGON:
Ćutanje. svaki za sebe.
Ćutanje.
VLADIMIR (Uzdahne duboko.): Teško je biti s
tobom, Gogo. VLADIMIR: Pre bi se reklo da šapuću.
ESTRAGON: Bolje bi bilo da se rastanemo. ESTRAGON: Da žamore.
VLADIMIR: Ti uvek tako kažeš, a svaki put se VLADIMIR: Da šumore. ESTRAGON:
vratiš. Da šumore.
Ćutanje Ćutanje.

ESTRAGON: Najbolje bi bilo ubiti me, kao onoga. VLADIMIR: šta li hoće da kažu?
VLADIMIR: koga onoga? (Pauza) koga onoga? ESTRAGON: Pričaju o svom životu.
ESTRAGON: Kao milijarde onih.
VLADIMIR: Nije im dosta što su živeli. Ćutanje
ESTRAGON: Treba i da pričaju o tome.
VLADIMIR: pomozi mi!
VLADIMIR: Nije im dosta što su mrtvi. ESTRAGON: To
ESTRAGON: Evo, tražim.
nije dovoljno.
Ćutanje. Ćutanje.

VLADIMIR: To liči na šum krila. VLADIMIR: Kad se traži, onda se i shvati.

ESTRAGON•. to je istina.
ESTRAGON: Lišća.
VLADIMIR: A to sprečava da se pronađe.
VLADIMIR: Pepela. ESTRAGON:
ESTRAGON: Tako je.
Lišća.
VLADIMIR: To sprečava da se misli.
Dugo ćutanje.
ESTRAGON: A ipak se misli.
VLADIMIR: Reci nešto! ESTRAGON: VLADIMIR: Ali, ne, to je nemogućno.
Evo, tražim. ESTRAGON: Ah! Zbilja, hajde da se prepiremo.
VLADIMIR: to je nemogućno.
Dugo ćutanje.
ESTRAGON: misliš?
VLADIMIR: Za nas ne postoji više opasnost da ćemo
misliti.
88
ESTRAGON: Onda, šta imamo da se žalimo'?
VLADIMIR: Nije najgora stvar misliti.
VLADIMIR (uzrujano): Reci, makar šta!
ESTRAGON: Dabogme, dabogme, ali to već nešto
ESTRAGON: šta sad radimo?
znači.
VLADIMIR: čekamo godoa.
VLADIMIR: Kako, to već nešto znači?
ESTRAGON: to je istina.
Ćutanje
89
VLADIMIR: kako je to teško!
ESTRAGON: Kako bi bilo da pevaš? ESTRAGON: Ah, zbclja hajde da s_ezapnjtkujemo!
VLADIMIR: ne, ne. (Premišlja) treba samo da VLADIMIR: Šta hoćeš da kažeš tim: to već nešto znači?
počnemo iz početka. ESTRAGON: To već znači da imamo jednu brigu manje.
ESTRAGON: Zaista, to mi ne izgleda mnogo teško. VLADIMIR: pa, razume se.
VLADIMIR: Teško je početi. ESTRAGON: Pa onda? Kako bi bilo da se smatramo
ESTRAGON: Može se početi od čega bilo. srećnima?
VLADIMIR: Jest, ali se treba odlučiti. ESTRAGON: VALDIMIR: Najstrašnije je to što smo već ranije mislili.
to je istina. ESTRAGON: Pa zar nam se to ikada dogodilo?
 VLADIMIR: A otkuda svi ovi leševi?
ESTRAGON: Sve ove gomile kostiju.
VLADIMIR: Dabogme.
ESTRAGON•. Nesumnjivo.
VLADIMIR: Mora biti da smo malo mislili.
ESTRAGON: Sasvim u početku.
VLADIMIR: Kosturnica, kosturnica!
ESTRAGON: Dovoljno je ne eledati u nju.
VLADIMIR: Ona privlači pogled.
ESTRAGON: to je istina.
VLADIMIR: Hteli mi ili ne hteli.
ESTRAGON: Šta kažeš?
VLADIMIR: Hteli mi ili ne hteli.
ESTRAGON: Trebalo bi da se odlučno okrenemo ka
prirodi,
VLADIMIR: to smo već pokušali.
ESTRAGON: to je istina.
VLADIMIR: Oh, to zacelo nije najgora stvar.
ESTRAGON: Šta to?
VLADIMIR: To, da smo već ranije mislili.
ESTRAGON: Nesumnjivo.
VLADIMIR: Ali, mogli smo biti i bez toga.
ESTRAGON: Eh, šta ćeš? VLADIMIR:
Znam, znam.
Ćutanje.
ESTRAGON: Eto vidiš, ipak smo malo utucali vreme.
90
VLADIMIR: Jest, ali sad bi trebalo da pronađemo
nešto drugo.
ESTRAGON: da, vidimo.
VLADIMIR: da, vidimo. ESTRAGON:
da, vidimo.
Razmišljaju.
VLADIMIR: Šta sam ono rekao? Mogli bismo odatle
da nastavimo.
ESTRAGON: kad si to rekao?
VLADIMIR: Sasvim u početku.
ESTRAGON: U početku čega?
VLADIMIR: Pa večeras. Rekao sam... rekao sam...
ESTRAGON: E, zbilja ti suviše zahtevaš od mene.
VLADIMIR: Čekaj... zagrlili smo se... radovali smo se...
bili smo zadovoljni... šta ćemo da radimo sad, kad smo
zadovoljni... čekamo... kako beše... jest... čekaćemo... sad,
kad smo zadovoljni... čekaćemo... Šta ono beše... ah! Jest,
drvo!
ESTRAGON: drvo?
VLADIMIR: Ne sećam se.
ESTRAGON: Umoran sam.
VLADIMIR: Pogledaj ga!
ESTRAGON (Gleda u drvo.): Ja ne vidim ništa.
VLADIMIR: Pa sinoć je bilo sasvim crno i ogolelo, a
danas je potpuno olistalo.
ESTRAGON: olistalo?
VLADIMIR: za jednu jedinu noć.
ESTRAGON: Mora biti da je sad proleće.
VLADIMIR: Ali, za jednu jedinu noć!
ESTRAGON: Kažem ti da sinoć nismo bili ovde. Tebi
se to prividelo u nekom ružnom snu.
VLADIMIR: A šta ti misliš, gde smo bili sinoć?
ESTRAGON: Ne znam. Na nekom drugom mestu. U
nekom drugom kupeu. Praznine ima koliko god hoćeš.
 VLADIMIR (Uveren daje u pravu.): Dobro. Nismo Estragon, na jednoj nozi, pruži nogu ka
sinoć bili ovde. A sad reci: šta smo sinoć radili? Vladimiru i umalo ne padne Vladimir ga hvata
ESTRAGON: Šta smo radili? za nogu. Estratn posrne
VLADIMIR: Zagrni nogavicu.
91 ESTRAGON (klateći se): ne mogu.

VLADIMIR: Pokušaj da se setiš? Vladimir mu zadigne nogavicu, zagleda nogu pa

ESTRAGON: pa, eto... zacelo smo ćaskali. je pusti. Estragon umalo ne padne.
VLADIMIR: (savlađujući se): O čemu? VLADIMIR: Drugu!
ESTRAGON: 0!... pa možda o koječemu, brbljali smo
Estratn pruži istu nogu.
tek onako. (Ubeđeno.) Evo, setio sam se, sinoć smo brbljali
onako tek... I to traje već pola veka!
VLADIMIR: Zar se ne sećaš nikakvog događaja, 92
nikakvih okolnosti?
ESTRAGON (klonulo): Ne muči me, Didi.
VLADIMIR: A sunce? A mesec? Ne sećaš se? VLADIMIR: Drugu, kažem ti! (Ista radnja s drugom
ESTRAGON: Svakako su bili tu, kao i uvek. nogom.) Evo, rana je počela da se zagađuje.
VLADIMIR: I nisi zapazio ništa neobično? ESTRAGON: Pa šta je s tim!
ESTRAGON: Na žalost. VLADIMIR: Gde su ti cipele'?
VLADIMIR: poco? A liki? ESTRAGON: Verovatno sam ih bacio.
VLADIMIR: kad?
ESTRAGON: poco?
ESTRAGON: ne znam.
VLADIMIR: A kosti?
VLADIMIR: A zašto?
ESTRAGON: Ličile su na riblje kosti.
ESTRAGON: Ne sećam se.
VLADIMIR: pa, poco ti ih je dao.
VLADIMIR: Ne to, hoću da kažem: Zašto si ih bacio?
ESTRAGON: Ne znam.
ESTRAGON: Žuljile su me.
VLADIMIR: A udarac nogom?
VLADIMIR (pokazujući na cipele): Eno ih. (Estragon
ESTRAGON: Udarac nogom? To je istina, neko me je
gleda u cipele.) Na istom mestu gde si ih ostavio sinoć.
udario nogom.
ESTRAGON (Ide ka cipelama, sagne se i zagleda ih
VLADIMIR: to te je liki udario.
izbliza): Ovo nisu moje. VLADIMIR: nisu tvoje!
ESTRAGON: I sve je to bilo juče?
ESTRAGON: Moje su bile crne. Ove su žute.
VLADIMIR: Pokaži nogu. ESTRAGON:
VLADIMIR: Jesi li siguran da su tvoje bile crne?
koju?
ESTRAGON•. to jest, bile su sive.
VLADIMIR: Obe. Zagrni nogavice.
VLADIMIR: A te su žute? Daj da vidim.
 ESTRAGON (dižući jednu cipelu): Upravo, ze- ESTRAGON: Onda, daj mi jednu rotkvicu.
lenkaste.
Vladimir traži po džePOVIMЩ nalazi samo
VLADIMIR (prilazeći): Daj da vidim.
repicu, pa naposletku izvadi jednu rotkvicu, i
Estragon mu daje cipelu. daje Estragonu, koji je zagleda i miriše je.
VLADIMIR (je pogleda, pa je baci ljutito): Ko bi to ESTRAGON: Pa ova je crna!
rekao! VLADIMIR: to je rotkvica.
ESTRAGON: Eto vidiš, sve su to... ESTRAGON: A ti znaš dobro da ja volim samo crvene.
VLADIMIR: Vidim ja šta je. Jest, vidim šta se VLADIMIR: Znači, nećeš Je?
dogodilo. ESGRAGON: Ja volim samo crvene!
ESTRAGON•. Sve su to... VLADIMIR: Onda mi je vrati.
VLADIMIR: To je jasno kao dan. Neki dasa je naišao i ESTRAGON (mu vrati): Idem da potražim neku
uzeo tvoje, a tebi ostavio svoje. šargarepu.
ESTRAGON: A zašto? Ne miče se
VLADIMIR: Njegove su mu bile tesne, pa je uzeo
tvoje... VLADIMIR: Ovo postaje zbilja besmisleno.
93 ESTRAGON: Još ne.
Ćutanje.
ESTRAGON: Ali, moje su bile suviše male.. VLADIMIR: Kako bi bilo da ih probaš?
VLADIMIR: Za tebe, ali ne za njega. ESTRAGON: Ja sam već sve probao. VLADIMIR:
ESTRAGON: Umoran sam. Hajdemo odavde. Hoću reći te cipele.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: zašto? 94
VLADIMIR: Čekamo godoa.
ESTRAGON: To je istina. Onda, šta ćemo? ESTRAGON: misliš?
VLADIMIR: Ništa. VLADIMIR: Da utucamo vreme.
ESTRAGON: Ali ja ne mogu više da izdržim.
VLADIMIR: Hoćeš li jednu rotkvicu? Estragon se dvoumi.
ESTRAGON: Zar je to sve što imamo? VLADIMIR: Veruj mi, to će biti kao neka razonoda.
VLADIMIR: Ima rotkvica i repica. ESTRAGON: Odmor.
ESTRAGON: A nema više šargarepe? ŠIADIMIR: Zabava.
VLADIMIR: Nema. Uostalom, ti preteruješ sa tim ESTRAGON: Odmor.
šargarepama. VLADIMIR: Probaj ih.
 ESTRAGON: ti ćeš mi pomoći. VLADIMIR: Možda ćeš jednoga dana imati i čarape.
VLADIMIR: pa razume se. ESTRAGON: to je istina.
VLADIMIR: Dakle, zadržaćeš ih?
ESTRAGON: Ipak se nekako snađemo nas dvojica, zar ESTRAGON: Dosta o tim cipelama.
ne, Didi, kad smo zajedno? VLADIMIR: Jest... ali...
VLADIMIR: Pa da, pa da! Hajde, probaćemo najpre ESTRAGON: Dosta! (Ćutanje.) Ipak ću da sednem.
levu.
ESTRAGON: Uvek mi pronađemo nešto, zar ne, Didi, Traži očima gde da sedne, pa zatim ode i sedne
što nam stvori utisak da smo živi? onde gde je sedeo u početku prvog čina
VLADIMIR (nestrpljivo): Jeste, jeste, mi smo VLADIMIR: Evo tu si sedeo sinoć.
mađioničari. Ali nemojmo dopustiti da budemo odvraćeni
od onoga što smo odlučili. (Digne sa zemlje jednu cipelu.) Ćutanje
Hajde daj nogu. (Estragon mu se približi i digne nogu.) ESTRAGON: Kad bih mogao da zaspim.
Drugu, svinjo! (Estragon digne drugu nogu.) Još više! VLADIMIR: Sinoć si spavao. ESTRAGON:
Držeći se grčevito jedan za drugoga, posrću na Pokušaću.
pozornici. Vladimir naposletku uspe da mu Presamiti se i stavlja glavu među kolena
navuče cipelu.
VLADIMIR: Čekaj. (Priđe Estragonu i počne da peva
VLADIMIR: Probaj da koračaš. jakim glasom.)
Estragon korača Nu nu nu nu
VLADIMIR: no, kako je? ESTRAGON (dižući glavu): Nemoj tako jako.
ESTRAGON: taman mi je. VLADIMIR (tiše):
VLADIMIR (vadeći kanap iz cepa): Da je zavežemo. Nu nu nu nu
ESTRAGON (žestoko): Ne, ne, neću da vezujem, Nu nu nu nu Nu
neću da se vezujem. nu nu nu Nu nu...
VLADIMIR: Grešiš. Da probamo drugu. (Ista radnja)
Estragon zaspi. Vladimir skine svoj kaput i
Kako je?
pokrije mu ramena, pa zatim počne da korača
95
tamo-amo, mašući rukama da bi se zagrejao.
Estragon se naglo trgne iz
ESTRAGON: I ova mi je taman. (Pođe nekoliko koraka
pritiskujući stopalima) Još ne.
96
VLADIMIR: Onda ih možeš zadržati.
ESTRAGON: Suviše su mi velike.
 sna, ustane i pođe nekoliko koraka, VLADIMIR: Dolazimo uvek kad padne noć.
izbezumljen od straha ESTRAGON: Ali noć još ne pada.
VLADIMIR: Pašće odjedanput, kao juče.
VLADIMIR (mu pritrči i obgrli ga): De... de... tu sam
ja... ne boj se. ESTRAGON: Pa onda će biti mrak.
ESTRAGON: Ah!
VLADIMIR: Eto... eto... prošlo je. 97
ESTRAGON: Padao sam.
VLADIMIR: Prošlo je. Ne misli više na to. VLADIMIR: I moći ćemo da pođemo.
ESTRAGON: Nalazio sam se na jednoj... ESTRAGON: Zatim će opet svanuti. Šta da radimo, šta
VLADIMIR: Ne, ne, ne govori ništa. Hajde, da radimo?
koračećemo malo. VLADIMIR (prestane da hoda, pa plahovito): Hoćeš
li jednom prestati da se žališ? Počinješ već da me
Vladimir uhvati Estragona za mišicu i vodi ga
nerviraš s tim svojim kukanjem.
da korača tamo-amo, sve dok Estragon ne
ESTRAGON: Ja odlazim.
odbije da ide dagьe
VLADIMIR (spazi Likijev šešir): Gle!
ESTRAGON: Dosta! Umoran sam. ESTRAGON: zbogom.
VLADIMIR: Zar više voliš da stojiš tu kao kip i da ne VLADIMIR: Likijev šešir? (Priđe mu.) ima već čitav
radiš ništa? sat kako sam ovde, a nisam ga video! (Vrlo zadovoljno.)
ESTRAGON: da. Odlično!
VLADIMIR: kako hoćeš. ESTRAGON: Nećeš me više videti.
Vladimir pusti Estragona, ode i uzme svoj VLADIMIR: Znači, nisam se prevario što se tiče
kaput i obuče se mesta. Sad možemo biti mirni. (Diže sa zemlje Likijev
šešir, posmatra ga, ispravlja mu oblik.) Ovo je morao biti
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
lep šešir.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto? Stavi ga na glavu, a svoj Estragonu.
VLADIMIR: Čekamo godoa. ESTRAGON: ESTRAGON: šta?
to je istina. VLADIMIR: drži ovo!
Vladimir opet počne da korača tamo-amo.
Estragon uzme Vladimirov šešir. Vladimir
ESTRAGON: Zar ne možeš da se skrasiš na jednom namešta Likijev šešir obema rukama sebi na
mestu'? glavu. Estragon stavi na glavu Vladimirov
VLADIMIR: hladno mi je. šešir, a svoj pruži Vladimiru. Vladimir uzme
ESTRAGON: Došli smo prerano. Estragonov šešir. Estragon namešta
 Vladimirov šešir obema rukama Vladimir VLADIMIR: Onda mogu da ga zadržim. moj mi je
stavi na glavu Estragonov šešir, a Likijev bio nezgodan. Kako da kažem? Grebao me je.
pruži Estragonu, a Estragon uzme Likijev ESTRAGON: Ja odlazim...
šešir. Vladimir namešta obema rukama VLADIMIR: Zar nećeš da se igramo?
Estragonov šešir, Estragon stavi sebi na glavu ESTRAGON: kako da se igramo?
Likijev šešir, a Vladimirov pruži Vladimiru, VLADIMIR: Mogli bismo da se igramo Pocoa i
Vladimir uzme svoj šešir. Estragon namešta Likija.
obema rukama Likijev šešir. Vladimir stavi na ESTRAGON: Ne znam šta je to.
glavu svoj šešir, a Estragonov pruži VLADIMIR. Ja bih izigravao Likija, a ti Pocoa.
Estragonu. Estragon uzme svoj šešir. Vladimir
namešta svoj šešir obema rukama Zauzme stav kao Liki, povijajući se pod
teretom prtljaga
98 ESTRAGON (ga gleda zaprepašćeno): Šta treba da
činim?
Estragon stavi svoj šešir, a Likijev pruži VLADIMIR: grdi me!
Vladimiru. Vladimir uzme Likijev šešir. ESTRAGON: Barabo!
Estragon namešta svoj šešir obema rukama VLADIMIR: Jače!
Vladimir stavi Likijev šešir, a svoj pruži
Estragonu. Estragon uzme Vladimirov šešir. 99
Vladimir namešta obema rukama Likijev
šešir. Estragon pruži Vladimirov šešir
Vladimiru, a ovaj ga uzme, pa ga pruži ESTRAGON: Đubre! Gade!
Estragonu, koji ga uzme, pa ga pruži Vladimir priđe, pa odstupi stalno pogrbljen.
Vladimiru, a ovaj ga uzme pa ga baci. Sve
ovo rade brzo. VLADIMIR: Kaži mi da mislim.
ESTRAGON: Kako?
VLADIMIR: da li mi dobro stoji? VLADIMIR: Reci: Misli, svinjo! ESTRAGON:
ESTRAGON: Ne znam. misli, svinjo!
VLADIMIR: Ne, ali kako ti sad izgledam?
Ćutanje.
Okreće glavu koketno desno i levo, zauzima
VLADIMIR: Ne mogu!
stavove manekena
ESTRAGON•. dosta!
ESTRAGON: Užasno. VLADIMIR: Kaži mi da mislim.
VLADIMIR: Ali ne gore nego obično? ESTRAGON: idem ja odavde.
ESTRAGON: isto. VLADIMIR: igraj, svinjo!
 Uvija se u mestu. Estragon iziđe naglo.
VLADIMIR: Ne mogu! (Digne glavu, vidi da Estragon
nije više tu, pa vrisne.) Gogo!
Tišina Počne da korača krupnim koracima po
pozornici, skoro trčeći. Estragon se vrati
žurno, zadihan, pa potrči ka Vladimiru.
Zaustave se na nekoliko koraka jedan od
drugoga
VLADIMIR: Najzad, evo te opet!
ESTRAGON (zadihan): Ja sam proklet!
VLADIMIR: Gde si bio? Mislio sam da si otišao
zauvek.
ESTRAGON: Do ivice padine. Neko dolazi.
VLADIMIR: ko?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Koliko ih je?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR (pobednički): to je godo! Najzad!
(Zagrli, oduševljen, Estragona) Gogo! To je Godo!
Spaseni smo! Pođimo mu u susret! Hajdemo! (Vuče
Estragona ka kulisi. Estragon se odupire, oslobodi
ga se, pa iziđe trčeći na drugu stranu.) Gogo! Vrati se!
(Tišina Vladimir potrči ka kulisi na onu stranu otkuda se
Estragon vratio na pozornicu, pa gleda u daljinu.
Estragon se vrati žurno, trčeći ka Vladimiru, koji se
okrene.) Evo me opet!
ESTRAGON: Ja sam proklet!
VLADIMIR: Bio si daleko?
ESTRAGON: do ivice padine.
VLADIMIR: Zbilja, mi smo na jednoj visoravni.
Kao na poslužavniku.
ESTRAGON: dolaze i odonud.
VLADIMIR: Opkoljeni smo! (Izbezumljen od straha,
Estragon jurne ka zadnjem horizontu, splete se, padne.)
Glupače! Nema izlaza na toj strani. (Vladimir priđe i
digne ga, pa ga povede rampi. Pokazuje rukom na
publiku.) Ovamo nema nikoga. Beži ovuda. Hajde!
(Gura ga ka orkestru. Estragon uzmiče prestrašeno.) Šta
je, nećeš'? Bogme, to je razumljivo. Da vidimo.
(Razmišlja) Ostaje ti još jedino da se skloniš odavde.
ESTRAGON: gde?
VLADIMIR: Iza drveta. (Estragon okleva) Brzo! Iza
drveta. (Estragon otrči i skloni se iza drveta, koje ga
nepotpuno zaklanja) Ne miči se više! (Estragon iziđe iza
drveta) E, zbilja od ovog drveta nećemo videti nikakve
koristi. (Estragonu.) Nisi valjda poludeo?
ESTRAGON (mirnije): Bio sam se izbezumio.
(Obori glavu stideći se.) Oprosti! (Digne ponosito
glavu.) Svršeno je! Sad ćeš videti. Reci mi šta treba da
činim.
VLADIMIR: Nema tu šta da se čini!
ESTRAGON: Ti ćeš stajati ovde. (Odvlači Vladimira
ka levoj kulisi i postavlja ga u pravcu puta, leđima
okrenutog pozornici.) Tu, ne miči se odatle, i dobro
otvori oči. ('Zatim otrči ka drugoj kulisi. Vladimir ga
gleda preko ramena Estragon zastane, gleda u daljinu, pa
se okrene Obojica se gledaju preko ramena) Leđa u leđa
kao u srećno staro doba... (Gledaju se još malo, pa svaki
nastavi osmatranje.
Duže ćutanje.) Vidiš li nekoga da dolazi?
VLADIMIR (okrećući se): šta kažeš?
ESTRAGON (jačim glasom): Vidiš li nekog da dolazi?
VLADIMIR: Ne.
ESTRAGON: ni ja!
 Nastave osmatranje Duže ćutanje. ESTRAGON: Evo!
VLADIMIR: Hodi u moj zagrljaj!
VLADIMIR: Mora biti da si se prevario.
ESTRAGON: U tvoj zagrljaj?
ESTRAGON (okrećući se): Šta kažeš?
VLADIMIR (šireći ruke): Ovamo! ESTRAGON:
VLADIMIR (jačim glasom): Mora biti da si se Dobro, hajde!
prevario.
ESTRAGON: Ne viči! Vladimir i Estragon grle se. Ćutanje!
Nastave osmatranje. Duže ćutanje. VLADIMIR: Kako vreme brzo prolazi kad se
zabavljamo!
VLADIMIR I ESTRAGON: (okrećući se istovremeno.)
Jesi li... Ćutanje
VLADIMIR: oh! izvini! ESTRAGON: Šta ćemo sad raditi?
ESTRAGON: Kaži mi šta si hteo. VLADIMIR: dok čekamo.
VLADIMIR: ne, neću! ESTRAGON: dok čekamo.
ESTRAGON: Kaži samo!
Ćutanje
VLADIMIR: Ja sam ti upao u reč.
VLADIMIR: Kako bi bilo da vršimo naše vežbe'?
ESTRAGON: Naprotiv, ja sam tebi.
ESTRAGON: Naše pokrete.
Gledaju se ljutito. VLADIMIR: Za dobijanje gipkosti.
VLADIMIR: Hajde, nemoj da se izmotavaš. ESTRAGON: Za mlitavljenje.
ESTRAGON: A ti ne budi tvrdoglav. VLADIMIR: Za dobijanje okretnosti.
VLADIMIR (snažno): Dovrši svoju rečenicu, ESTRAGON: Za mlitavljenje.
kažem ti! VLADIMIR: da se zagrejemo.
ESTRAGON (na isti način): Dovrši ti svoju! ESTRAGON: da se smirimo. VLADIMIR:
hajde, onda!
Ćutanje. Pođu jedan drugom, pa stanu.
Počne da skače
VLADIMIR: Bedniče!
ESTRAGON (mu podražava): Da, umoran sam.
ESTRAGON: Eh, jest! hajde da se grdimo! (Vređaju
se uzajamno. Ćutanje.) A sad hajde da se pomirimo! VLADIMIR (prestane): Nismo izvežbani. Hajde ipak
VLADIMIR: Gogo! da se vežbamo malo u disanju.
ESTRAGON: Didi! ESTRAGON: Neću više da dišem.
102 VLADIMIR: Imaš pravo. Ali hajde ipak da stojimo
kao drvo, radi ravnoteže. ESTRAGON: kao drvo?
VLADIMIR: daJ tuku!
 Vladimir stoji sastavljenih peta, ruku
ispružio koso uvis i gleda u nebo, klati se i
posrće, prestaje
103
VLADIMIR: Hajde sad ti.
Estragon radi isto, klati se i posrće.
ESTRAGON: Misliš da me bog sad vidi?
VLADIMIR: treba zatvoriti oči.
ESTRAGON (Zatvori oči, posrće, još više Zau-
stavi se, pa maše pesnicama i viče iz sveg glasa):
Bože, smiluj se!
VLADIMIR (uvređeno): A meni'?
ESTRAGON (na isti način): Meni! Meni! Meni! Smiluj
se! Meni!
Ulaze Poco i Liki. Poco je oslepeo. Liki je
natovaren kao u prvom činu. Konopac kao u
prvom činu, ali mnogo kraći, da bi Poco
mogao lakše za njim. Liki ima na glavi drugi
šešir. Kad ugleda Vladimira i Estragona,
zastane Poco ide dalje, pa se sudari sa njim.
Vladimir i Estragon ustuknu.
POCO (hvatajući se grčevito za Likija, koji pod tim
novim teretom posrne): Šta je? Ko je viknuo?
Liki padne, ispusti sve, i padajući povuče za
sobom i Pocoa Ostaju ispruženi, ne mičući se,
usred prtljaga
ESTRAGON: Je li to godo?
VLADIMIR: Ovo je kao poručeno. (Ide ka toj gomili, a
za njim Estragon.) Najzad, evo pojačanje!
POCO (tankim glasom): U pomoć!
ESTRAGON•. Je li to godo?
VLADIMIR: Taman smo hteli da klonemo. Sad nam je
osigurana zabava za celo veče.
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: on zove u pomoć.
VLADIMIR: Sad više nećemo sami čekati noć, čekati
Godoa, čekati... čekati... Cele večeri smo se borili,
ostavljeni sami sebi. Sad je s tim svršeno. Sad je već sutra.
ESTRAGON: Ali, oni samo prolaze ovuda.
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Već vreme teče sasvim drukčije. Sunce
će zaći, mesec će se pojaviti, i mi ćemo otiđi... odavde.
ESTRAGON: Ali, oni samo prolaze ovuda.
VLADIMIR: to će biti dovoljno. poco:
milost!
VLADIMIR: Jadni Poco.
ESTRAGON: Znao sam da je to on.
VLADIMIR: ko?
ESTRAGON: godo!
VLADIMIR: Ali to nije Godo.
ESTRAGON: to nije godo!
VLADIMIR: nije godo.
ESTRAGON•. A ko je onda?
VLADIMIR: to je poco.
POCO: Ja sam! Ja sam! Dignite me!
VLADIMIR: On ne može da se digne. ESTRAGON:
Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto?
VLADIMIR: Čekamo godoa.
 ESTRAGON: to je istina. VLADIMIR: Pa on te juče napao.
VLADIMIR: Možda on ima još kostiju za tebe. ESTRAGON: Kažem ti da ih je bilo deset.
ESTRAGON: Kostiju? VLADIMIR: Ne to, nego pre toga, onaj što te je ritnuo
VLADIMIR: Pilećih. zar se ne sećaš? nogom.
ESTRAGON: zar je to bio on'? ESTRAGON•. zar je on ovde?
VLADIMIR: Jeste. VLADIMIR: Pa pogledaj! (Pokazuje rukom.) Trenutno
ESTRAGON: Zatraži mu. je miran kao bubica, ali svakog trenutka
VLADIMIR: Kako bi bilo da mu najpre pomognemo? može da kidiše.
ESTRAGON: U čemu? ESTRAGON: Kako bi bilo da ga dobro izlemamo?
VLADIMIR: da se digne. VLADIMIR: Hoćeš da kažeš: kako bi bilo da izvršimo
ESTRAGON: Zar ne može da se digne'? prepad na njega dok spava?
VLADIMIR: On bi hteo da se digne. ESTRAGON: Jeste.
ESTRAGON: Pa neka se digne. VLADIMIR: To je dobra misao. Ali, da li smo mi
VLADIMIR: Ne može. sposobni za to? Spava li on zaista? (Pauza) Ne, najbolje
ESTRAGON•. Šta mu je? bi bilo da iskoristimo ovu priliku kad Poco zove u
VLADIMIR: Ne znam. pomoć, pa da mu pomognemo računajući na njegovu
zahvalnost.
ESTRAGON: Pa on sad više ne traži ništa.
105
VLADIMIR: Znači da je izgubio nadu.
ATRAGON: možda. Ali..
Poco se uvija, stenje, lupa pesnicom o zemlju. VLADIMIR: Ne treba da trošimo vreme na prazne
ESTRAGON: Kako bi bilo da mu najpre zatražimo razgovore. (Pauza Plahovito.) Učinimo nešto dok nam se
kosti, pa ako odbije, ca ga ostavimo nek trlja glavu. pruža prilika! Ne dešava se to
VLADIMIR: Hoćeš da kažeš da on sad zavisi od naše
milosti'? 106
ESTRAGON: da.
VLADIMIR: I da mu treba postaviti uslove u naknadu svakoga dana da smo mi nekom potrebni. Istina, ne
za naše usluge? mislim da smo mi nekome baš potrebni. Drugi bi to
ESTRAGON: da. VLADIMIR: To zaista izgleda učinili isto tako dobro, ako ne i bolje. Onaj poziv što smo
pametno. Ali se ja bojim jedne stvari. ga maločas čuli upućen je, pre bi se reklo, čitavom
ESTRAGON: Čega? čovečanstvu. Ali sad, na ovom mestu, mi predstavljamo
VLADIMIR: Da se Liki ne ustremi iznenada. čovečanstvo, pa bilo nam to po volji ili ne. Iskoristimo
Onda bismo obrali bostan. to, pre nego što bude prekasno. Hajde da bar jedanput
ESTRAGON: liki?
dostojno predstavljamo ovu pasminu u koju nas je zla
kob strpala. Šta veliš ti na ovo?
ESTRAGON•. Nisam slušao.
VLADIMIR: Istina, ako razmotrimo ovo pitanje
mirno i sa svih strana, mi eto tako činimo čast i svome
staležu. Tigar jurne u pomoć svojim saplemenicima bez i
najmanjeg razmišljanja, ili pobegne u najdublji čestar.
Ali to nije glavno. Šta radimo mi ovde, to treba da se
pitamo. Srećom, mi to znamo. Jest, u ovom ogromnom
haosu, jedno je jasno: mi čekamo da Godo dođe.
ESTRAGON: to je istina.
VLADIMIR: Ili da padne noć... Mi čekamo da se s
nekim sastanemo, i to je sve. Mi nismo sveci, ali mi
čekamo da se s nekim sastanemo. Koliko ima ljudi koji
bi mogli to da kažu? ESTRAGON: Čitave mase.
VLADIMIR: misliš?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: možda je i tako.
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Jedno je nesumnjivo, a to je: da u
takvim prilikama vreme sporo prolazi i nagoni nas da ga
ispunimo postupcima koji, kako da kažem, mogu na prvi
pogled izgledati razumni, ali koji su nam prešli u naviku.
Ti ćeš mi reći da to činimo zato da bismo sprečili naš um
da se zamrači. To je nesumnjivo. Ali, zar on već ne luta
po večitom mraku velikih dubina, to se ja ponekad
pitam. Pratiš li moje razmišljanje'?
ESTRAGON: Svi se mi rađamo ludi. Poneki i ostanu
takvi.
POCO: U pomoć, daću vam novaca!
107
ESTRAGON: koliko?
POCO: Sto franaka.
ESTRAGON: to nije dovoljno.
VLADIMIR: Ja ne bih išao tako daleko?
ESTRAGON: Ti smatraš da je to dovoljno?
VLADIMIR: Ne to. Hoću da kažem: tako daleko da
tvrdim kako u mojoj glavi nije bilo sve u redu kad sam
dolazio na svet! Ali nije stvar u tome. POCO: Dvesta.
VLADIMIR: Mi čekamo. Nama je dosadno. (Diže
ruku.) Ne, nemoj odricati, nama je veoma dosadno, to je
neosporno. Dobro. Sad nam se ukazuje prilika da se
razonodimo, a šta mi činimo? Puštamo je da propadne.
Hajde, na posao! (Pođe ka Pocou pa zastane) Malo posle
sve će se raspršiti i mi ćemo opet biti sami, u pustinjama.
Sanjari.
POCO: Dvesta!
VLADIMIR: Evo, dolazimo.
Vladimir pokušava da podigne Pocod ne
uspeva, ponovo pokušava, saplete se o prtljag,
padne, pokušava da ustane, ali ne uspeva
ESTRAGON: šta vam je svima?
VLADIMIR: U pomoć!
ESTRAGON: Ja odlazim...
VLADIMIR: Ne ostavljaj me! Oni će me ubiti!
POCO: gde sam ja?
VLADIMIR: Gogo!
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: pomozi mi.
ESTRAGON: Ja odlazim.
VLADIMIR: Pomozi mi najpre, pa ćemo poći zajedno.
ESTRAGON: Obećavaš li? VLADIMIR:
Kunem ti se.
108 VLADIMIR: mi smo ljudi!
Ćutanje.
ESTRAGON•. I nećemo se nikad više vratiti ovamo?
ESTRAGON: Kako je prijatno na zemlji!
VLADIMIR: nikad!
ESTRAGON: Ići ćemo u Arujež.
VLADIMIR: kud god hoćeš! 109
POCO: Trista! Četiri stotine!
ESTRAGON: Oduvek sam želeo da tumaram po VLADIMIR: Možeš li da ustaneš'?
Aruježu. ESTRAGON•. Ne znam.
VLADIMIR: Tumaraćeš. VLADIMIR: Pokušaj.
ESTRAGON: Ko je pokvario vazduh? ESTRAGON: Malo posle, malo posle.
VLADIMIR: poco. Ćutanje.
POCO: Ja sam! Ja sam! Milost!
ESTRAGON: to je odvratno. POCO: Šta se to dogodilo?
VLADIMIR: Brzo! Brzo! daj mi ruku! VLADIMIR (snažnim glasom): Hej, ti, hoćeš li
ESTRAGON: Ja odlazim. (Jačim glasom.) Ja umuknuti već jednom! Kakva napast od čoveka! Taj misli
odlazim. samo na sebe!
VLADIMIR: Svejedno, naposletku ću uspeti da se ESTRAGON: Kako bi bilo da pokušamo da spavamo?
sam podignem. (Pokušava da ustane, pa padne.) Kad tad. VLADIMIR: Jesi li ga čuo? Hoće da zna šta se
ESTRAGON: Šta ti je? dogodilo?
VLADIMIR: čisti se odavde. ESTRAGON: Ostavi ga. Spavaj.
ESTRAGON: ti ostaješ tu? Tišina
VLADIMIR: Privremeno. POCO: Milost! Milost!
ESTRAGON: Ta ustani, zaboga, nazepšćeš tako. ESTRAGON (trgnuvši se iz sna): Šta je'? Šta se
VLADIMIR: Ne brini se ti za mene. dogodilo'?
ESTRAGON: Hajde, Didi, ne budi tvrdoglav. (Pruži VLADIMIR: Jesi li spavao?
ruku Vladimiru, koji je žurno zgrabi.) Hajde, ustaj! ESTRAGON: Mislim da jesam.
VLADIMIR: vuci! VLADIMIR: To je opet ovaj gad. Poco.
Estragon vuče, posrne pa padne Duže ESTRAGON: Kaži mu da umukne! Razbij mu njušku!
ćutanje. VLADIMIR (udarajući Pocoa): Šta je? Hoćeš li da
ućutiš'? Žgadijo!
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: tu smo.
POCO: Ko ste vi'?
 Poco se izvlači jaučući i udaljuje se puzeći. S
vremena na vreme zastane, maše rukama po
vazduhu kao slepac i zove Likija
VLADIMIR (Oslonjen na lakat, prati ga pogledom.)
Pobegao je! (Poco se skljoka Tišina) Pao je!
ESTRAGON: Zar se bio digao'?
VLADIMIR: nije.
ESTRAGON: Pa ti kažeš da je pao.
VLADIMIR: Bio se uspravio na kolena. (Ćutanje.)
Možda smo malo prenaglili.
ESTRAGON: To nam se ne događa često.
110
VLADIMIR: On nas je molio da mu pomognemo. Mi
smo se oglušili... On je i dalje molio. A mi smo ga istukli.
ESTRAGON: to je istina.
VLADIMIR: Više se ne miče. Možda je i mrtav.
ESTRAGON: Eto, hteli smo da mu pomognemo, pa
smo natovarili sebi bedu na vrat.
VLADIMIR: to je istina.
ESTRAGON: Nisi ga valjda makljao odveć jako'?
VLADIMIR: Mlatnuo sam ga dobro nekoliko puta. molim te, ovaj oblačak!
ESTRAGON: To nije trebalo da činiš.
VLADIMIR: Pa ti si to hteo.
ESTRAGON: To je istina. Šta ćemo sad?
VLADIMIR: Kada bih mogao da dopuzim do njega.
ESTRAGON: Ne ostavljaj me. Hoćeš li?
VLADIMIR: Kako bi bilo da ga zovnem?
ESTRAGON: Tako je, zovi ga!
VLADIMIR: poco! poco! Ne odaziva se više.
ESTRAGON: hajde zajedno!
OBOJICA: poco! poco!
VLADIMIR: Pokrenuo se.
ESTRAGON: Jesi li siguran da se zove Poco?
VLADIMIR (pun strepnje): Gospodine Poco! Vrati se!
Nećemo ti ništa?
Tišina
ESTRAGON: Kako bi bilo da pokušamo s drugim imenima?
VLADIMIR: Bojim se da nije ozbiljno povređen.
ESTRAGON: To bi bilo zabavno. Da pokušamo redom s
drugim imenima. da prekratimo vreme. Naposletku ćemo
zacelo pogoditi njegovo pravo ime.
VLADIMIR: Kažem ti da se zove poco.
ESTRAGON: To ćemo videti. Dakle. (Razmišlja)
Avelje! Avelje!
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Eto, vidiš!
VLADIMIR: Meni je ovo već dozlogrdilo.
ESTRAGON: Možda se onaj drugi zove Kain. (Zove)
Kaine! Kaine!
111
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Ovo je čitavo čovečanstvo. (Ćutanje) Pazi,
VLADIMIR (dižući pogled): Gde?
ESTRAGON: Onamo, navrh neba.
VLADIMIR: Pa šta? Šta ima na njemu tako neobično?
ESTRAGON: Hajde sad da pređemo na nešto drugo.
VLADIMIR: Baš sam hteo da ti to predložim.
ESTRAGON: Ali na šta?
VLADIMIR: E, tu je čvor!
Ćutanje
 ESTRAGON: Kako bi bilo da najpre ustanemo? VLADIMIR: Zar nas se ne sećate? POCO:
VLADIMIR: hajde da pokušamo. Ja sam slep.
Obojica ustaju. Ćutanje.

ESTRAGON: Gle! Pa to nije baš tako teško. ESTRAGON: Možda on vidi jasno budućnost?
VLADIMIR: Sve se može kad se hoće. VLADIMIR (Pocou): A otkad?
ESTRAGON: A sad? POCO: Imao sam vrlo dobar vid... ali, jeste li vi
POCO: U pomoć! prijatelji?
ESTRAGON: Hajdemo odavde. ESTRAGON (Smeje se grohotom): On još pita da li
VLADIMIR: Ne možemo. smo prijatelji?
ESTRAGON: Zašto? VLADIMIR: Ne to: on hoće da kaže njegovi
VLADIMIR: Čekamo Godoa. prijatelji.
ESTRAGON: To je istina. Šta da radimo? ESTRAGON: Pa jesmo li?
POCO: U pomoć! VLADIMIR: Dokaz je to što smo mu pomogli.
VLADIMIR: Kako bi bilo da mu pomognemo? ESTRAGON: Dabogme! Zar bismo mu pomogli da
ESTRAGON: A šta treba da učinimo? mu nismo prijatelji?
VLADIMIR: On hoće da ustane! VLADIMIR: Možda je tako.
ESTRAGON: pa, onda? ESTRAGON: Pa to je jasno!
VLADIMIR: Hoće da mu pomognemo da se digne. VLADIMIR: Nemoj da se prepiremo oko toga.
ESTRAGON: Pa dobro. Hajde da mu pomognemo. Šta POCO: Vi niste razbojnici?
čekamo? ESTRAGON: Razbojnici! Zar mi ličimo na
razbojnike?
Pomognu Pocou da se digne, pa se odmaknu od
VLADIMIR: Pa, slušaj! On je slep.
njega Poco ponovo padne.
ESTRAGON: Uh, do đavola! To je istina. Bar kako
VLADIMIR: Treba da ga pridržavamo. on kaže
POCO: Ne ostavljajte me.
112 VLADIMIR: to i ne mislimo.
ESTRAGON: Bar zasad.
POCO: Koliko je sati'?
Ista radnja Popo ostane na nogama između
njih dvojice, obešen o njihov vrat. Treba da se ESTRAGON (gledajući u nebo): Da vidimo..
ponovo navikne da stoji uspravno. VLADIMIR: Sedam sati?... osam sati?..
ESTRAGON; To zavisi od godišnjeg doba.
VLADIMIR (Pocou): Je li vam sad bolje? G1OCO: Je li veče?
POCO•. ko ste vi?
 113 POCO: Jeste, vrlo dobar.
VLADIMIR: I to vas je zadesilo iznenada?
Ćutanje. Vladimir i Estragon gledaju zalazak POCO: vrlo dobar.
sunca Ćutanje. VLADIMIR: Ja vas pitam da li vas je to zadesilo
iznanada.
ESTRAGON: Reklo bi se da se penje. POCO: Jednog lepog dana probudio sam se slep kao
VLADIMIR: to nije mogućno. sudbina. Ponekad se pitam da li još ne spavam.
ESTRAGON: A ako je to zora?
VLADIMIR: Ne govori gluposti. Tamo je zapad.
ESTRAGON: otkud ti to znaš?
POCO (sa strepnjom): Je li veče'? VLADIMIR: A kad je to bilo'?
VLADIMIR: Uostalom, ono se nije pomerilo. POCO: Ne znam!
ESTRAGON: Kažem ti da se penje. VLADIMIR: Pa još juče ste...
POCO: Zašto ne odgovorite? POCO: Ne zapitkujte me. Slepci nemaju pojam o
ESTRAGON: Zato što ne bismo hteli da vam kažemo vremenu. Oni ne vide ni vremenske pojave.
nešto blesavo. VLADIMIR: Gle! A ja bih se zakleo da je sasvim
VLADIMIR (umirljivo): Veče, gospodine, suprotno.
dogurali smo do večeri. Moj prijatelj pokušava da ESTRAGON: Idem ja odavde.
me navede da posumnjam u to, i moram priznati da POCO: Gde smo mi?
sam se za trenutak pokolebao. Ali nisam ja uzalud VLADIMIR: Ne znam.
preturio preko glave ovaj dugi dan, te vas mogu POCO: Da nismo na mestu zvanom Planš?
uveriti da je on skoro pri kraju svoga repertoara. A VLADIMIR: nije mi poznato.
inače, kako se osećate? POCO: Na šta ono liči?
ESTRAGON: Koliko vremena ćemo morati još VLADIMIR (gleda unaokolo): Ne može se opi-
da ga vučemo ovako? (Puste ga upola, ali ga opet
uhvate kad vide da će pasti.) Nismo mi karijatide.
sati. Ne liči ni na šta. Nema ničega. Ima jedno
VLADIMIR: Rekoste da ste ranije imali dobar vid,
drvo.
ako sam dobro čuo.
POCO: Onda to nije Planš.
POCO: Jeste bio je vrlo dobar.
ESTRAGON (previjajući se pod teretom): Baš ti je
Ćutanje. ovo neka zabava!
ESTRAGON (razdraženo): Objasnite! Objasnite! POCO: Gde je moj sluga?
VLADIMIR: Ostavi ga na miru. Zar ne vidiš da VLADIMIR: tu je...
se on sad seća srećnih dana'? Memoria praeteritorum POCO: Zašto ne odgovara kad ga zovem'?
bonorum — to mora da je bolno.
 VLADIMIR: Ne znam. Izgleda da spava. Možda VLADIMIR: da se odmore.
je ESTRAGON: da se potkrepe.
i mrtav. VLADIMIR: Možda su se vratili natrag.
POCO: Šta se to stvarno dogodilo? ESTRAGON: dabogme.
ESTRAGON: Stvarno! VLADIMIR: Možda je to bila samo jedna vizija.
VLADIMIR: Obojica ste pali. ESTRAGON: Iluzija.
POCO: Idite da vidite da li se povredio. VLADIMIR: Halucinacija.
VLADIMIR: Ali ne možemo da vas ostavimo. ESTRAGON: Iluzija.
POCO: Ne morate obojica da idete. POCO: Šta on sada čeka?
VLADIMIR (Estragonu): idi ti. VLADIMIR (Estragonu): Šta sad čekaš'?
POCO: Dabogme, neka ide vaš prijatelj. On toliko ESTRAGON: čekam Godoa.
zaudara. VLADIMIR (Pocou): Rekao sam vam da se moj
VLADIMIR: Idi probudi ga. prijatelj plaši. Juče ga je vaš sluga napao, i to onda kad
ESTRAGON: Zar posle onoga što mi je učinio? je hteo da mu samo obriše suze.
Nikad ni doveka. POCO: E, pa ne treba nikad biti ljubazan prema takvim
VLADIMIR: A! Najzad si se setio da ti je on nešto ljudima. Oni to ne podnose.
učinio. VLADIMIR: Pa šta on treba da uradi?
ESTRAGON: Ne sećam se ja ničega. Ti si bio to POCO: Eto, neka najpre povuče konopac, ali razume
rekao. se, neka pazi da ga ne zadavi. On se na to skoro uvek
pokrene. Ako ne, onda neka ga udari nogom u mali
115 trbuh i u lice koliko god može.
VLADIMIR (Estragonu): Eto, vidiš, nemaš se čega
bojati. To ti je čak prilika da se osvetiš.
VLADIMIR: To je istina. (Pocou.) Moj prijatel ESTRAGON: A ako se on bude branio'?
se plaši. POCO: Ne, ne, on se nikad ne brani.
POCO: Nema čega da se plaši. VLADIMIR VLADIMIR: Ja ću ti dotrčati u pomoć. ESTRAGON:
(Estragonu.): Ah, zbilja, kud su otišli oni ljudi koje si Ne ispuštaj me iz vida!
video?
ESTRAGON: Ne znam. Ide ka Likiju.
VLADIMIR: Oni su se možda negde šćućurili, pa nas
sad vrebaju.
ESTRAGON: Dabogme.
VLADIMIR: A možda su se prosto zaustavili. VLADIMIR: Vidi najpre da li je živ. Nema smisla da
ESTRAGON: Dabogme. ga mlatiš ako je mrtav.
ESTRAGON (pošto se nagnuo nad Likija): On diše.
 VLADIMIR: onda, hajde!
Razbesnevši se odjednom, Estragon počne da
udara Likija nogama, urličući. Api povredi
nogu i udalji se ćopkajući i hukćući. Liki se
osvešćuje.
ESTRAGON (Zastaje na jednoj nozi.): Oh! Nitkov!
Estragon sedne, pokušava da izuje cipele, ali
ubrzo se okane toga Sedi zguren, sa glavom
među kolenima i mišicama ispred glave.
POCO: Šta se to opet dogodilo!
VLADIMIR: Moj prijatelj se povredio.
POCO: A liki?
VLADIMIR: Znači da je to zaista on?
POCO: kako?
VLADIMIR: to je zaista liki?
POCO: ne razumem.
VLADIMIR: A vi ste poco?
POCO: pa razume se da sam poco.
VLADIMIR: Oni isti što su bili juče'?
POCO: Juče?
VLADIMIR: Pa videli smo se juče. Zar se ne sećate?
POCO: Ne sećam se da sam ikoga sreo juče. Ali se
sutra neću sećati da sam ikoga sreo danas. Ne računajte,
dakle, na mene da vam dajem obaveštenja. A najzad,
dosta o tome. Ustaj!
VLADIMIR: Vodili ste ga u Sansover da ga prodate.
Pa razgovarali ste s nama. On je igrao. Mislio je. Vid vam
je bio sasvim dobar.
POCO: Dobro, kad vi kažete. Pustite me, molim vas.
Vladimir se odmakne.
117
POCO: Ustaj!
VLADIMIR: on ustaje!
Liki ustane, pa pokupi prtljag.
POCO: I dobro je učinio.
VLADIMIR: kuda ćete odavde?
POCO: To sad nije moja briga.
VLADIMIR: Koliko ste se promenili!
Liki, natovaren prtljagom, dođe ispred Pocoa
POCO: Bič! (Liki spusti prtljag, traži bič, nađe ga,
preda ga Pocou, pa ponovo uzme prtljag.) Konopac!
VLADIMIR: Šta ima u tom koferu?
POCO: Pesak! (Povuče konopac) Napred!
Liki pođe Poco ide za njim.
VLADIMIR: čekaj malo.
Poco zastane. Konopac se zategne, Liki
padne i ispusti sve. Poco posrne, pusti
konopac na vreme pa se klati u mestu.
Vladimir ga pridržava
POCO: šta je to sad'? VLADIMIR:
Pao je.
POCO: Brzo ga dignite, pre nego što zaspi!
VLADIMIR: I vi nećete pasti ako vas pustim'?
POCO: Mislim da neću.
VLADIMIR (udara nogom Likija): Ustaj! Svinjo!
(Liki se digne, pa pokupi prtljag.) Ustao je. POCO
(pružajući ruku): Konopac!
Liki spusti prtljag, stavi kraj konopca Pocou u
ruku, pa ponovo uzme prtljag.
 VLADIMIR: Nemojte još ići.
POCO: Ja odlazim.
VLADIMIR: Šta radite kad padnete, a nema nikoga da
vam pomogne?
118
POCO: Čekamo dok uzmoщnemo da deam.g-neщ,-
Эati m nastavimo put.
VLADIMIR: Pre nego što pođete, recite mu da peva.
POCO: Kome?
VLADIMIR: Likiju.
POCO: da peva?
VLADIMIR: Da. Ili da misli. Ili da recituje.
POCO: pa on je nem!
VLADIMIR: Nem!
POCO: Potpuno. On ne može čak ni da stenje.
VLADIMIR: Nem! A otkada?
POCO (razbesni se odjednom): Dokle ćete mi
probijati glavu tim vašim trabunjanjйma o vremenu? To
je besmisleno! Kad! Kad! Jednoga dana, zar vam to nije
dovoljno? Jednoga dana, koji je bio isti kao svaki drugi,
on je onemeo; jednoga dana ja sam oslepeo; jednoga
dana ćemo ogluveti; jednoga dana smo rođeni;
jednoga dana ćemo umreti, i to istoga dana, istoga časa,
zar vam to nije dovoljno? (Staloženije). One rađaju decu
jašući na 06 , dan blista za trenu*, pa ponovo pad e no .
(Povuče k n pac. apred.
Izlaze. Vladimir ide za njima do ivice pozornice,
pa gleda kako se udaljuju. Odjek pada propraćen
Vladimirovom mimikom, pokazuje da su ponovo
papi. Tišina Vladimir prilazi Estragonu, koji
spava, dos matra ga za trenutak pa ga probudi.
ESTRAGON (Izbezumljeni pokreti, reči bez veze
Naposletku.): Zašto mi nikad ne daš da spavam'?
VLADIMIR: Osećao sam se usamljen.
ESTRAGON: Sanjao sam da sam srećan.
VLADIMIR: To ti je vreme brže prošlo.
ESTRAGON: Sanjao sam da...
VLADIMIR: Ćuti! Pitam se da li je zaista slep.
ESTRAGON: Ko?
VLADIMIR: Zar bi pravi slepac rekao da nema
pojma o vremenu?
119
ESTRAGON: ko?
VLADIMIR: poco.
ESTRAGON•. zar je on slep?
VLADIMIR: on nam je tako rekao.
ESTRAGON: pa šta onda?
VLADIMIR: Činilo mi se da nas vidi,
ESTRAGON: Ti si to sanjao. Hajdemo odavde. Ne
možemo. To je, istina. Jesi li siguran da to nije bio
VLADIMIR: ko!?
ESTRAGON: godo.
VLADIMIR: Ali, ko on?
ESTRAGON: poco.
VLADIMIR: ta, ne'. ta, ne! ta, ne.
ESTRAGON: Ipak ću ja da ustanem. (Diže se naporno.)
Ajao!
VLADIMIR: Ne znam više šta da mislim.
ESTRAGON: Moje noge! (Sedne ponovo, pa pokušava
da se izuje.) Pomozi mi!
 VLADIMIR: Jesam li ja spavao doc VLADIMIR: ti si dolazio juče?
su__drugi_patmli'? Da li ja i sad spavamTSUtra kad DEČKO: Ne, gospodine.
budem mislio da se budim, šta li ću reći o današnjem VLADIMIR: Sad prvi put dolaziš? DEČKO:
daйu'? Da sams. Estragonom, svojim prijateljem, sve Da, gospodine.
dok nije--pala noć, čekao Godoa? Da je
Ćutanje.
ovuda prošao Poco, sa dvojim nosačem, i da je
razgovarao s nama? Nesumnjivo„Ali u svemu tome šta VLADIMIR: Šalje te gospodin Godo?
će biti istinito? DEČKO: Da, gospodine.
VLADIMIR: On neće doći večeras.
Estragon pošto se uzaludno bio okomio
DEČKO: Ne, gospodine.
na svoju cipelu, zadremao je opet.
VLADIMIR: Ali će doći sutra.
VLADIMIR (ga gleda): On o tome ništa neće znati. DEČKO: Da, gospodine.
Govoriće o batinama koje je dobio, i ja ću mu dati VLADIMIR: Nasigurno.
jednu šargarepu. Jašući na grobu je težak porođaj. Sa DEČKO: da, gospodine.
dna reke: zamišljeno, grobar zavlači klešta da olakša VLADIMIR: Jesi li sreo nekoga?
porođaj, imamo dovoljno vremena da ostarimo. Vazduh DEČKO: Ne, gospodine.
je pun naših jauka. (Osluškuje) Ali navika sve zagluši. VLADIMIR: Druga dva (Premišlja)... čoveka.
(Gleda Estragona) I mene gleda neko drugi i kaže u DEČKO: Nisam video nikoga, gospodine.
sebi: On spava; on je HecBectaH; neka ga neka spava.
Ne mogu da govorim dalje. šta sam ono rekao? Ćutanje
VLADIMIR: Šta radi gospodin Godo'? Čuješ li?
DEČKO: da, gospodine.
Uzrujano ide tamo-amo, pa naposletku VLADIMIR: pa, dakle?
zastane kod leve kulise i gleda u daljinu. DEČKO: Ne radi ništa, gospodine.
Sinoćni dečak. Ćutanje.
DEČKO (Uđe s desne strane. Zastane. Tišina): VLADIMIR: kako je tvoj brat?
Gospodin... 121

Vladimir se okrene.
DEČKO: Bolestan je gospodine.
DEČKO: Gospodin Albert? ... VLADIMIR: Možda je on dolazio juče? DEČKO:
VLADIMIR: Hajde sad iz početka. (Pauza Dečku.) Ne znam, gospodine.
Šta je? Ne poznaješ me?
DEČKO: ne gospodine. Ćutanje
 VLADIMIR: Ima li bradu gospodin Godo? Ćutanje.
DEČKO: Da, gospodine.
ESTRAGON: Kud ćemo da idemo?
VLADIMIR: Plavu ili... (Premišlja)... ili crnu? VLADIMIR: Nećemo daleko.
DEČKO (dvoumeći se): Mislim da je bela, gospodine. ESTRAGON: Hoćemo, hoćemo. Hajdemo daleko .
Ćutanje. odaie!
VLADIMIR: ne „ržemo— ESTRAGON:
VLADIMIR: Gospode bože!
}ašto?
Ćutanje
VLADIMIR:Tf 'ilSS6a sutra epeT.daddTemo ovamo.
DEČKO: Šta treba da kažem gospodinu Godou,
gospodine? ESTRAGON: Radi čega?
VLADIMIR: Reći ćeš mu... (Zastane.)... reći ćeš mu da V.LADIMIR: 7DaČ čekamo Godot
si me video i da... (Razmišlja)... da si me video. ESTRAGON: tof-isщcaCPauza) On nije došao?
VLADIMIRE Dcjd.__ ЁOTRAGON: 'A
Pauza Vladimir pođe napred. Dečko uzmiče sad je suviše dopkan.
Vladimir zastane Dečko takođe zastane. VLADIMIR:Jest, sad je noć.
VLADIMIR: Je li, ti sad znaš sigurno da si me video? ESTRAGON: A kakofщfido_da-se-mištkačimo od
Nećeš mi sutra reći da me nisi nikad video? njega? (Pauza) Da se sasvim otkačimo od njega?

Tišina Vladimir iznenada jurne napred a Dečko

VLADIMIR:-On-bi-n u drvo.)
pobegne brzo kao strela Tišina Sunce zalazi, a
Judinojd-drve-žabo,
mesec izlazi. Vladimir stoji nepomično.
ESTRAGON Slёйajući u drvo): šta je to?
Estragon se probudi, izuje se, ustane sa
cipelama u ruci, spusti ih kod rampe, pa pođe ka
Vladimiru i gleda u njega VLADIMIR: to je drvo.
ESTRAGON: Ne, neto koje je to drvo9—VLADIMIR:
ESTRAGON: Šta ti je? ne znam„VR6a
VLADIMIR: nije mi ništa. ESTRAGON: Hajde da vidimo- (Odvlači Vladimira ka
ESTRAGON: Ja odlazim. drvetu. Ukipi se pred njim. Ćutanje) Kako bi bilo dc_se-
122 OFsimo2
VLADIMIR: Čime?
VLADIMIR: I ja ESTRAGON: NёMaŠ mado konopca? VLADIMIR:
Ćutanje. Nemam.
ESTRAGON•. možemo. VLADIMIR:
ESTRAGON: Jesam li dugo spavao? VLADIMIR: Hajdemo odavde ESTRAGON:
Ne znam. ŠIADIMIR: to je odveć kratko-
 ESTRAGON: ti ćeš me vućizanore. ESTRAGON: Ja ne mogu i dalje ovako.
VLADIMIR: To ti samo tako kažeš.
VLADIMIR: A ko će-mene vući? ESTRAGON: Kako bi bilo da se raziđemb? Možda bi
123 nam bilo bolje.
VLADIMIR: Obesićemo se sutra. Sёm ako Godo dođe.
ESTRAGON: To je istina. ESTRAGON: A ako dođe?
VLADIMIR: To će nas spasti.
VLADIMIR. pokaži ipak. Vladimir skine šešir - Likijev šešir - zagleda
Estragon odvezuje uzicu koja mu drži pan- unutra, zavuče ruku istrese ga pa ga opet stavi
talone a one, suviše široke, spadnu mu do na glavu.
članaka Oni razgledajuovicu. ESTRAGON: Dakle, hoćemo li da pođemo?
VLADIMIR: Povuci pantalone.
VLADIMIR: U krajnjem slučaju, moglo bi da
posluži. Ali, da li je dovoljno jako? ESTRAGON: 124
Videćemo. Drži.
Uhvati svaki za jedan krajuzice i povuku, ESTRAGON: Šta kažeš?
ruzica se prekine. Oni umalo ne padnu. VLADIMIR: Povuci pantalone.
ESTRAGON: Da svučem pantalone?
VLADIMIR: Povuci pantalone. ESTRAGON:
VLADIMIR: nije ni za šta. Ah! Zbilja.
Ćutanje Povuče pantalone nagore.
ESTRAGON: Kažeš da sutra treba opet da dođemo VLADIMIR: Dakle, hoćemo da pođemo?
ovamo? ESTRAGON: Hajdemo.
VLADIMIR: Jeste.
ESTRAGON: Onda ćemo poneti dobar Konopac. Ne miču se s mesta
VLADIMIR: Dabogme.
ZAVESA.
Ćutanje
ESTRAGON: Didi.
VLADIMIR: šta je?
 BELEŠKA O PISCU

Samjuel Beket, rođen 13. aprila 1906. godine u Foksroku,

pored Dablina u protestantskoj porodici srednje klase.
Pisac, pesnik, pripovedač, puno prevođen i igran kod nas i
u svetu. Nosilac je više nagrada od kojih je najznačajnija
Nobelova nagrada za književnost 1969. godine.
Značajnija dela: Avetinjski trio, Trice i kučine, Koraci,
Tada, Ne ja (svetska premijera 1972.) Doći i ići, Srećni dani
(svetska premijera 1961.), Čin bez reči I, Čin bez reči II,
Moloi, Malon umire, Marfi, Ejeutsrija, i dr. među kojima je i
drama Čekajući Godoa objavljena 1952. u Parizu, a prvi nut
izvedena kao svetska premijera .5. januara 1953. godine u
pariskom pozorištu Babijon.