UNIVERZITET EDUCONS

SREMSKA KAMENICA

FAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE

Naučno-istraživački rad iz predmeta

MENADŽMENT USLUGA na temu:
Razvijenost ekonomije znanja u
Republici Srbiji

Datum: Student:
01.03.2024. Jovana Mićić E-16/20
 Sadrž aj:

Uvod

1. Pojam ekonomije znanja

2. Ekonomija znanja u Srbiji
3. Doprinos ekonomije znanja rešavanju nezaposlenosti u Srbiji
4. Ekonomija zasnovana na znanju u komparativnom odnosu: Srbija, stare i nove EU zemlje

Zaključak

Literatura
 Uvod

Pod uticajem procesa globalizacije u poslednjih nekoliko desetina godina došlo je do niza
promena, koje su transformisale svetsko tržište i uticale na poslovno okruženje. Stvaranje
materijalnih vrednosti sve više je rezultat nematerijalnih faktora, a proizvodnja se temelji na
znanju, sposobnosti i inovativnosti zaposlenih. To pove ćanje udela znanja u novostvorenoj
vrednosti glavna je karakteristika nove ekonomije veka, koja se naziva Ekonomija znanja (engl.
Knowledge Economy). U prošlosti su neophodni resursi za postizanje društvenog rasta i razvoja
bili kapital, prirodni resursi i rad, dok se u današnjoj ekonomiji, zasnovanoj na znanju, ta
značajnost pomera ka intelektualnom potencijalu, posebno intelektualnoj svojini. Ovaj resurs
postao je veoma moćan alat i temelj kreiranja drugih vrednosti u savremenom poslovanju. U
skladu sa novonastalim trendovima, uspešna budućnost i put rasta i razvoja svake zemlje, a
samim tim i Srbije, jeste privreda koja je utemeljena na zaštićenim intelektualnim znanjima.

Prema Toffler-u (1981) prelazak na ekonomiju znanja je usledio u tri talasa.

Prvi talas transformacije ljudske vrste je rezultirao: poljoprivrednom revolucijom i predstavlja

transformaciju ljudske vrste iz lovaca i nomada u zemljoradnike i zemljoposednike. Ovaj talas se
protegao sve do sedamnaestog i osamnaestog veka.

Drugi talas transformacije društva je inicirala industrijska revolucija, čije su ključne

karakteristike: izmenjeni raniji politički, privredni i društveni sistemi u većem delu sveta.
Manufakturna proizvodnja zemenjena je fabričkim radom. Industrijske organizacije (fabrike) i
postupni prelaz iz starog feudalnog u moderno građansko društvo

Nakon Drugog svetskog rata, još jedan preokret je prouzrokovao novi, treći talas, društvo u
kojem je znanje primaran resurs – društvo znanja. Trećim talasom transformacije društva,
postajemo društvo u kojem je znanje primaran resurs. To je bio momenat u kojem je broj ljudi
koji rade i zarađuju svojim intelektom, prevazišao broj onih koji rade i zarađuju manuelno, kao u
poljoprivrednoj i industrijskoj eri. Od 70-ih godina 20. veka, sektor usluga postaje sve važniji
(ovaj sektor najviše stvara dodate vrednosti), a procenat zaposlenih u uslugama daleko
premašuje procenat zaposlenih u industriji i poljoprivredi.
 1. Pojam ekonomije znanja

“Ekonomija znanja iziskuje promene u procesu kreiranja vrednosti i izvorima konkurentske

prednosti. U svim industrijama, konkurentnost sve više zavisi od načina na koji ljudi prikupljaju,
organizuju i komercijalizuju svoj know-how“

(OECD, 2001)

Pod ekonomijom znanja podrazumeva se privreda koja svoj razvoj zasniva na proizvodnji,
distribuciji i korišćenju znanja. Privrede zasnovane na znanju koriste znanje u svim svojim
ekonomskim delatnostima i aktivnostima. Primena mnogobrojnih inovacija i novih tehnologija
doprinele su u znatnoj meri promeni i širenju privredne strukture razvijenih zemalja, tako da
ekonomije zasnovane na znanju prerastaju u ekonomije koje pokreće znanje. Veliki značaj i
uticaj na razvoj i primenu znanja ima sistem obrazovanja jedne zemlje. Kvalitetno obrazovanje
predstavlja osnovu znanja jer omogućava njegovo sticanje i razvoj, a to doprinosi razvoju
naučno-istraživačkog rada, inovativnosti i konkurentnosti jedne privrede.

Menadžment znanja je proces usvajanja i korišćenja kolektivnog iskustva organizacije bilo gde u
poslovnom procesu - na papiru, u dokumentima, bazama podataka (explicit knowledge -
eksplicitno, vidljivo znanje) ili u umovima zaposlenih (tzv. tacit knowledge - prećutno, nevidljivo
znanje). Cilj savremene organizacije je da se svi poslovni procesi posmatraju kao procesi znanja.
Ovo uključuje stvaranje znanja, njegovo širenje, nadgradnju i primenu u celoj organizaciji.

Glavni procesi menadžment znanja su:

1. STVARANJE ZNANJA - se odvija na različite načine. Znanje može biti novo, staro ili
pozajmljeno.

2. OSVAJANJE ZNANJA - između ostalog, znači učestvovanje na različitim trening

kursevima, čitanje različitih knjiga, časopisa, pretraživanje na Internetu, benchmarking, i
druge slične aktivnosti. Znanje se traži u okviru iste organizacije, od drugih organizacija,
naučno istraživačkih i konsultantskih organizacija.

3. ČUVANJE ZNANJA - dobija sve više na značaju sa rastom znanja. Kreirano ili osvojeno
znanje mora se čuvati na način na koji će svima biti lako dostupno. Najefikasniji način
čuvanja znanja je u elektronskoj formi tj. putem kreiranja i lake upotrebe baze podataka

4. PODELA ZNANJA SA DRUGIM - smatra se da je samo znanje podeljeno sa ostalim

članovima organizacije važno znanje. Znanje bi trebalo biti lako dostupno svima, a dobro
mesto čuvanja preduslov je efikasnog deljenja znanja sa drugima. Dobar informacioni
sistem nudi efikasna sredstva za deljenje podataka, informacija i znanja. Dodela pravog
znanja, pravoj osobi, u pravo vreme, cilj je zadatka “distribucije znanja”.

5. PRIMENA ZNANJA - organizacije obično eksploatišu i koriste samo mali deo znanja.
Samo znanje koje je na jednostavan i lak način dostupno, biva i primenjeno u donošenju
odluka. Često se traže sopstvena rešenja za različite probleme i ne koriste one koje već
postoje. Primena znanja je najosnovniji zadatak menadžmenta znanja.

2. Ekonomija znanja u Srbiji

Ekonomija zasnovana na znanju je u centru pažnje evropskih strategija razvoja još od 2000.
godine. Suočena sa velikim promenama koje je donela globalizacija, problemom starenja
populacije, izazovima nove ekonomije zasnovane na znanju, konkurencijom sa Amerikom i
Azijom, kao i očekivanim prijemom novih članica, EU je definisala ciljeve i instrumente čija svrha
je obezbediti konkurentnost u izmenjenim uslovima i poboljšati standard građana. Ključna
komponenta Lisabonske strategije (2000-2010) bila je razvoj i unapređenje znanja, što je
podrazumevalo veća ulaganja u obrazovanje i stručno usavršavanje, naučna i tehnološka
istraživanja i inovacije.
Strategija EU 2020 upravo kroz svoje različite aspekte predstavlja potporu ovakvim
nastojanjima. Akcenat je na daljem širenju humanog kapitala (najmanje 40% ljudi starosti od 30
do 34 godine, treba da bude obuhvaćeno tercijarnim obrazovanjem). Predviđeno je uvođenje
čistijih tehnologija u cilju borbe protiv klimatskih promena. U vezi sa tim, smatra se da klimatske
promene treba da dovedu do razvoja novih sektora i širenja tržišta rada, intenziviranja R&D, za
koje se predviđa da bi trebalo da porastu najmanje 3% u okviru BDP-a.

Ovakva orijentacija EU je jednako važna i za zemlje koje joj gravitiraju u procesu evropskih
integracija. Srbija je Strategijom održivog razvoja iz 2008. godine formalno proklamovala
kretanje svoje ekonomije ka privredi zasnovanoj na znanju (Vlada RS, 2008). Kasnije sektorske i
specifične strategije, poput Strategije i politike razvoja industrije Republike Srbije (Vlada RS,
2011), Strategije razvoja industrije informacionih tehnologija za period od 2017. do 2020.
(2016a), Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2016. do 2020.
godine, Istraživanja za inovacije (2016b), Strategije razvoja trgovine (2016c), ili Strategije
razvoja mreža nove generacije (2018) su, takođe, potvrdile privrženost ekonomskom modelu
baziranom na znanju.

3. Doprinos ekonomije znanja rešavanju nezaposlenosti u Srbiji

Srbija je zemlja koja se duži niz godina bori sa velikim brojem privrednih problema, od kojih je
problem nezaposlenost jedan od najvećih. Pored visoke stope nezaposlenosti od skoro 25 %,
jedan od problema u ovoj oblasti jeste i struktura zaposlenih i nezaposlenih. Struktura
zaposlenih prema stepenu stručne spreme u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou, o čemu
svedoče i podaci Republičkog zavoda za statistiku. Struktura zaposlenih lica u Srbiji prema
školskoj spremi u 2011. godini bila je sledeća:

- bez osnovne škole - 0,7 % ;

- sa nepotpunom osnovnom školom - 5,3 % ;
- samo sa osnovnom školom - 15,6 % ;
- sa srednjom školom - 56,8 % ;
- sa višom školom - 6,9 %;
- sa fakultetom, akademijom ili visokom školom 14,7 % zaposlenih.

Iz navedenih podataka može se zaključiti da su stanje i struktura zaposlenih u domaćoj privredi

veoma nepovoljni, budući da skoro 80% zaposlenih ima srednju i nižu stručnu spremu, što je u
suprotnosti sa zahtevima savremenih ekonomija, ali je posledica i postojeće nepovoljne
privredne situacije. S obzirom na veoma visoku stopu nezaposlenosti, kao i s obzirom na
negativne tendencije u oblasti realnog sektora, postojeća struktura zaposlenih ne može biti
pokretač neophodnih budućih razvojnih promena u privredi. Jedan od problema jeste i činjenica
da se u Srbiji za obrazovanje izdvaja samo 3,7 % BDP, što je svrstava u red zemalja sa niskim
izdvajanjima u ovu oblast.

Istraživanja pokazuju da su danas najrazvijenije one zemlje koje su na vreme pristupile procesu
upravljanja svojim intelektualnim kapitalom, što je dovelo do ubrzanja njihovog privrednog i
ukupnog razvoja, kao i do povećanja transfera njihovog znanja u nerazvijene zemlje.

Na kraju, može se postaviti i pitanje da li srpska privreda može biti zasnovana na znanju. Prema
strukturi zaposlenih, tretmanu koje znanje ima i visini ulaganja u ovu oblast, odgovor je ne!

„Mnogo više pažnje potrebno je posvetiti ljudskim resursima i reformama, a neophodno je

povećati i ulaganja u obrazovanje, zdravstvo i zaštitu životne sredine“