SOCIOLOGIJA

PRVI KOLOKVIJUM
By Anđela
SADRŽAJ
1 GRUPA I ORGANIZACIJA .................................................................................................. 4
1.1. Socijalna interakcija ........................................................................................................ 4
1.2. Komponente interakcije .................................................................................................. 4
1.2.1. Društveni status ........................................................................................................ 4
1.2.2. Društvena uloga ....................................................................................................... 4
1.3. Grupa............................................................................................................................... 5
1.4. Grupna dinamika ............................................................................................................. 5
1.4.1. VoĊstvo .................................................................................................................... 5
1.4.2. Grupna kohezivnost ................................................................................................. 5
1.4.3. Usaglašenost i kontrola ............................................................................................ 6
1.5. Tipovi grupa .................................................................................................................... 6
1.5.1. In i aut grupe ............................................................................................................ 6
1.5.2. Primarne i sekundarne grupe ................................................................................... 6
1.5.3. Referentne grupe ...................................................................................................... 6
1.6. Organizacija .................................................................................................................... 7
1.7. Maks Veber: Birokratska organizacija............................................................................ 7
1.8. Uspon formalne organizacije: birokratske inovacije ...................................................... 7
1.8.1. Organizacija velikog broja ljudi (vojska) ............................................................... 7
1.8.2. Povezivanje razliĉitih poslova ................................................................................. 7
1.8.3. Redukovanje suprotstavljanja: vladine agencije ...................................................... 7
1.9. Stvarnost birokratskog ţivota ......................................................................................... 8
1.9.1. Nedostaci birokratije ................................................................................................ 8
1.9.2. Ritualizam ................................................................................................................ 8
1.10. Alternative birokratiji: od rutinske ka inovativnoj organizaciji .................................... 8
1.10.1. Kolegijalna asocijacija ........................................................................................... 8
1.10.2. Japanska korporacija ............................................................................................. 8
1.10.3. Kolektivistiĉke organizacije................................................................................... 9
2 DRUŠTVENE VREDNOSTI ................................................................................................. 9
2.1. OdreĊenje društvenih vrednosti ...................................................................................... 9
2.2. Funkcije društvenih vrednosti ......................................................................................... 9
2.3. Determinante društvenih vrednosti ............................................................................... 10
2.4. Vrednosti tradicionalnog društva: konzervativne društvene vrednosti ......................... 10

1
 2.4.1. Opšte odreĊenje konzervativizma .......................................................................... 10
2.4.2. Tradicionalizam ..................................................................................................... 10
2.4.3. Autoritarnost i autoritarizam .................................................................................. 10
2.4.4. Kolektivizam .......................................................................................................... 11
2.4.5. Nacionalizam ......................................................................................................... 11
2.5. Vrednosti savremenog graĊanskog društva: modernizacijske vrednosti ...................... 11
2.5.1. Modernizacija ........................................................................................................ 11
2.5.2. Modernizacija u kontekstu našeg društva .............................................................. 12
2.5.3. GraĊansko društvo: ishodište modernizacijskog procesa ...................................... 12
2.5.4. Liberalizam ............................................................................................................ 12
3 DRUŠTVENA MOĆ ............................................................................................................ 12
3.1. OdreĊivanje društvene moći ......................................................................................... 12
3.2. Društvena moć u našem društvu ................................................................................... 13
3.2.1. Osnovni model ....................................................................................................... 13
3.2.2. Struktura moći u našem društvu ............................................................................ 13
3.3. Problem raspodele društvene moći ............................................................................... 13
4 KLASE I ELITE U STRUKTURI DRUŠTVA .................................................................... 13
4.1. Klase i elite ................................................................................................................... 13
4.2. OdreĊenje klase ............................................................................................................. 14
4.2.1. Postavljanje kriterijuma razvrstavanja u klase ....................................................... 14
4.2.2. Marksistiĉka tradicija ............................................................................................. 14
4.2.3. Veberijanska tradicija ............................................................................................ 14
4.2.4. Pitanje prepoznavanja klasa ................................................................................... 14
4.3. OdreĊenje vladajućih elita ............................................................................................ 15
4.3.1. Koreni ideje o vladajućoj eliti ................................................................................ 15
4.3.2. Sociološko odreĊenje elite ..................................................................................... 15
4.3.3. Cirkulacija elita ...................................................................................................... 16
4.3.4. Elite i ideologija ..................................................................................................... 16
4.3.5. Elite i socijalna distanca......................................................................................... 16
4.3.6. Vrednosno i funkcionalno utemeljenje elita .......................................................... 17
4.3.7. Definicija elite ........................................................................................................ 17
4.4. Problem odnosa klase i elite ......................................................................................... 17
4.4.1. Klase i elite: sliĉnosti i razlike socijalnog poloţaja ............................................... 17
4.4.2. Klase i elite: socijalni dinamizam i pitanje aktera socijalne akcije ....................... 18
4.4.3. Klase, elite i organizacija ....................................................................................... 18

2
 4.5. Struktura našeg društva ................................................................................................. 19
4.5.1.Globalni socio-istorijski kontekst ........................................................................... 19
4.5.2. Specifiĉnost strukture našeg društva ...................................................................... 19
4.5.3. Konkretna struktura našeg društva......................................................................... 19
5 DRUŠTVENA POKRETLJIVOST ...................................................................................... 20
5.1. Društvena pokretljivost- sloţenost pojma..................................................................... 20
5.2. Oblici društvene pokretljivosti...................................................................................... 20
5.3. Osvrt na dosadašnja istraţivanja vertikalne pokretljivosti............................................ 21
5.3.1. Traganje za teorijskim okvirom ............................................................................. 21
5.4. Dinamika društvene pokretljivosti ................................................................................ 21
5.4.1. Društvena pokretljivost u predtranzicionom periodu ............................................ 21
5.4.2. Stanje društvene pokretljivosti u tranzicionom periodu ........................................ 21
5.5. Društvena pokretljivosti i konkurentnost ljudskog kapitala u Srbiji ............................ 22
5.6. Horizontalna pokretljivost: migracije i cirkulacije stanovništva .................................. 22
6 SAVREMENI DRUŠTVENI SISTEMI ............................................................................... 23
6.1. Ekonomska organizacija savremenog društva .............................................................. 23
6.2. Kapitalistiĉka privreda .................................................................................................. 23
6.2.1. Osnovna obeleţja ................................................................................................... 23
6.2.2. Uspon modernog kapitalizma ................................................................................ 23
6.2.3. Drţavna intervencija u kapitalistiĉkom sistemu .................................................... 24
6.3. Socijalistiĉka privreda ................................................................................................... 24
6.3.1. Socijalistiĉka kritika kapitalizma ........................................................................... 24
6.3.2. Eksperimenti u socijalizmu .................................................................................... 25
6.3.3. Socijalistiĉke reforme- Zapadna Evropa ................................................................ 25
6.3.4. Socijalistiĉke revolucije ......................................................................................... 25
6.3.5. Socijalizam trećeg sveta ......................................................................................... 26

3
 1 GRUPA I ORGANIZACIJA

1.1. Socijalna interakcija

Socijalna interakcija podrazumeva sve vrste delovanja ljudi jednih prema drugima kao i
odgovore na ta delovanja. Socijalna znaĉi da uĉestvuje više od jedne osobe, a interakcija da
sve ukljuĉene strane utiĉu jedna na drugu. Mogu je ĉiniti reĉi, gestovi, elektronski preneseni
znakovi itd. OdreĊena je socijalnom strukturom i kulturom.
Oblici socijalne interakcije:

 Razmena- proces prenošenja dobara, usluga i ostalog na druge

 Kooperacija (saradnja)- proces tokom kog ljudi rade na postizanju zajedniĉkog cilja
 Kompeticija (utakmica)- proces u kome dve ili više strana nastoje da postignu isti cilj
 Konflikt- proces u kom ljudi nastoje da društveno ili fiziĉki pobede jedni druge
 Prinuda- proces u kom jedni primoravaju druge da uĉine nešto protiv svoje volje

1.2. Komponente interakcije

1.2.1. Društveni status

Društveni status znaĉi društveni poloţaj odnosno poziciju koju pojedinac ili grupa zauzimaju
u društvu tj. društvenoj strukturi. Društvenim statusima se pridaje odreĊeni stepen društvene
moći, ai isto tako i skup prava, obaveza ili interesa. Svaki pojedinac moţe istovremeno imati
više društvenih statusa koji se grupišu u set statusa.
Statusi se dele na:

 Pripisane (askriptivne)- ne mogu biti promenjeni individualnim naporom (pol, rasa)

 Steĉene (dostignute)- mogu se dobiti liĉnim naporom (zanimanje, stepen obrazovanja)
U nekim situacijama pripisani i steĉeni status su povezani (npr. kada društvene institucije
pruţaju veće šanse muškarcima nego ţenama). Status steĉen prilikom roĊenja (porodiĉni
status) ĉesto predstvalja limitirajući faktor (npr. deca lekara ĉesto i sama postaju lekari). Od
svih statusa po svojoj vaţnosti izdvaja se jedan, tj. vodeći status (moţe biti i pripisan i
steĉen) prema kojem ljudi organizuju svoj identitet i ţivot. Postoji razlika izmeĊu vodećeg i
istaknutog (izraženog) statusa koji dominira u odreĊenoj situaciji.

1.2.2. Društvena uloga

Društvena uloga se odreĊuje kao skup oĉekivanih ponašanja, stavova, obaveza i privilegija
koji su povezani sa statusom. Bitna razlika izmeĊu statusa i uloge je u tome da mi zauzimamo
odreĊeni status, a vršimo odreĊenu ulogu. Status je poloţaj, a uloga naĉin na koji mislimo i
delujemo na tom poloţaju. Ljudi uĉe kako da igraju svoje uloge kroz proces socijalizacije.
Uloge postoje i imaju smisla jedne u odnosu na druge. Više uloga ĉini set uloga. Ako postoji
nesaglasnost izmeĊu više uloga koje igra pojedinac onda nastaje konflikt uloga. On dovodi
do moralnih dilema, stresa, javlja se nemogućnost da izmirimo zahteve svih uloga u isto
vreme. Kada ljudi pokušavaju da poveţu nespojiva oĉekivanja unutar jedne uloge to se
naziva napetost uloge. Napuštanje uloga danas je mnogo jednostavnije nego nekada kada su
ljudi teţili da zauvek ostanu u jednom braku, jednoj veri, jednom zanimanju itd. Igrajući veći

4
broj uloga, postajemo manje zavisni od jedne uloge. Tradicionalno društvo se oslanja na
porodicu, dok savremeno društvo ima stav da se podrška nalazi van porodice.

1.3. Grupa
Društvena grupa je skupina ljudi koji se identifikuju jedni sa drugima i meĊu kojima postoji
redovna i svesna interakcija u formalno ili neformalno strukturisanim odnosima zasnovanim
na zajedniĉkim vrednostima, normama ili ciljevima. I grupe i organizacije imaju sopstvene
obrasce (šablone) društvene strukture kao što su njihova veliĉina, distribucija moći i
autoriteta, vlast i podela rada. Strukture i procesi u grupama i organizacijama su ĉesto pod
uticajem kulturnih fakotra. Društvena grupa ima ĉetiri osnovne karakteristike:
1. Postoji regularna interakcija među članovima- ljudi koji ne ostvaruju intereakciju
već prihvataju postojanje onog drugog ĉine društveni agregat, a ne grupu
2. Postoji struktura interakcije među članovima- svaki ĉlan ima odreĊeni status i
ulogu koji mogu biti precizno definisani (formalna struktura) i podloţni promenama
(neformalna)
3. Postoji saglasnost oko normi, ciljeva i vrednosti
4. Postoji osećaj zajedničkog identiteta- oni vide sebe kao izdvojene od ostalih ljudi

1.4. Grupna dinamika

Grupna dinamika podrazumeva povratne odnose socijalne interakcije meĊu ĉlanovima
grupe. Najmanji i najjednostavniji oblik, odnosno elementarna jedinica grupnog
organizovanja je dijada (grupa koja broji dva ĉlana). Prema tome, grupa od tri ĉlana je trijada
itd. Što više ĉlanova, veći je i broj odnosa unutar grupe (npr. kod dijade oba ĉlana moraju
uĉestvovati inaĉe grupa prestaje da postoji, dok kod većih grupa ĉlanovi mogu istupiti, a
grupa će nastaviti da postoji). Veliĉina grupe se uvećava aritmetičkom, a broj odnosa
geometrijskom progresijom.

1.4.1. Vođstvo
Svaka grupa ima vođu tj. osobu koja vrši uticaj na ponašanje ĉlanova grupe kao i na njene
rezultate. On treba da upravlja zahtevima (instrumentalno vođstvo) i da odrţava dobar duh i
odnose meĊu ĉlanovima (duhovno vođstvo). VoĊa moţe biti formalno ili neformalno izabran
kroz grupnu interakciju. On je najĉešće nametljiviji, elokventniji i psihiĉki jaĉi od ostalih.
Postoje tri stila voĊstva:
1. Autoritarni- komunikacija se odvija odozgo na dole, voĊa preuzima autoritet i
odgovornost za grupne akcije, izdaje nareĊenja, a ĉlanovi ih izvršavaju- primenljiv
kod situacija koje zahtevaju brzinu i odluĉnost
2. Demokratski- komunikacija je dvosmerna, voĊa ima autoritet i odgovornost,
razmenjuje mišljenja sa ĉlanovima i podstiĉe ih da meĊusobno dele zadatke-
primenljiv u situacijama koje zahtevaju aktivno uĉešće ĉlanova
3. Liberalni (laisser-fair)- voĊa vrši umereni autoritet, deluje uglavnom na osnovu
znanja, navodi ĉlanove grupe da preuzimaju zadatke na sebe- retko je primenljiv

1.4.2. Grupna kohezivnost

Kohezivne su grupe gde postoji visok stepen privlaĉenja ĉlanova ka grupi. Ako su interakcije
ĉlanova uĉestale i kvalitetne kohezivnost raste. Proces postaje cirkularan. Ĉak i ljudi van
grupe osećaju kohezivnost- ako autsajderi pozitivno procenjuju grupu kohezivnost raste i

5
obrnuto. Na kohezivnost utiĉu i promena ĉlanstva, povećanje (kohezivnost moţe da opadne) i
smanjenje (kohezivnost moţe da poraste) ĉlanova grupe.

1.4.3. Usaglašenost i kontrola

Usaglašenost se obiĉno podstiĉe, a odstupanje kaţnjava. Stoga se ljudi obiĉno usaglašavaju sa
stavovima, normama ili vrednostima grupe samo kako ne bi odstupali od ostalih.

1.5. Tipovi grupa

1.5.1. In i aut grupe

In grupe su one grupe sa kojima se pojedinci identifikuju i unutar kojih se osećaju kao kod
kuće, o njima razmišljamo u terminu ,,mi’’. Aut grupe su one sa kojima se pojedinac ne
identifikuje i prema kojima se oseća kao autsajder, o njima razmišljamo u terminu ,,oni’’.
Granice izmeĊu grupa drţe autsajdere van grupe i drţe insajdere unutar grupe. Ĉlanovi
uĉvršćuju grupne granice kako bi sebe uĉinili drugaĉijim od ostalih (npr. upotrebom vidljivih
simbola).

1.5.2. Primarne i sekundarne grupe

Kada grupa ima prirodnu strukturu u vidu intimne mreţe odnosa onda se ona naziva
primarnom grupom. Karakteristike primarne grupe prema Kuliju:

 Konsituisanje interakcija ,,licem u lice’’

 Ĉvrsta identifikacija sa grupom
 Ĉvrste veze osećanja prema ĉlanovima grupe
 Višeslojni i višeznaĉni odnosi i veze meĊu ĉlanovima grupe
 Tendencija da grupa bude trajna
Idealan primer primarne grupe je nuklearna porodica (supruţnici i deca). Primarna grupa je:
1. Prvi agens socijalizacije- vrednosti i norme koje ljudi stiĉu u njoj traju zauvek
2. Prva linija fronta socijalne kontrole- u njoj su norme ĉesto nametnute, ĉlanovi
kritikuju jedni druge u odnosu na te norme
3. Osnovno utoĉište u društvu- ljudi u njoj zadovoljavalju najvaţnije emocionalne i
psihološke potrebe, pruţaju jedni drugima osećaj ljubavi, sigurnosti, povezanosti
Sekundarne grupe imaju suprotne karakteristike od primarnih:

 Ograniĉene interakcije ,,licem u lice’’

 Slaba identifikacija sa grupom
 Slaba intimna povezanost meĊu ĉlanovima grupe
 Ograniĉeni, površni odnosi meĊu ĉlanovima koji se svode na formalne
 Tendencija da grupa ne bude trajna

1.5.3. Referentne grupe

Referentne grupe su one grupe kojima ljudi teţe onda kada vrednuju svoje ponašanje, ĉak i
kada ne mogu da im pripadaju. One daju merilo za sopstveno vrednovanje i imaju
normativnu funkciju tj. daju smernice u pogledu mišljenja i ponašanja.

6
1.6. Organizacija
Organizacija se moţe odrediti kao grupa koja je namerno stvorena radi ostvarenja konkretnih
ciljeva, strukturisana je sa jasno definisanim statusima i ulogama i postavlja pravila i sankcije
za prekršaj pravila. Organizacije se razlikuju po svojoj veliĉini i sloţenosti, specifiĉnosti
ciljeva, stepenu efikasnosti. Prve formalne organizacije javljaju se još u Egiptu, Mesopotamiji
itd. U savremenom društvu ulogu malih grupa preuzimaju formalne organizacije pa se ono
moţe nazvati organizacionim društvom.

1.7. Maks Veber: Birokratska organizacija

Veber je tvrdio da idealan tip birokratije ima 6 osnovnih karakteristika:
1. Podela rada- na svakom poloţaju nalaze se specijalizovani struĉnjaci
2. Hijerarhija autoriteta- svi poloţaji su rangirani jedan iznad drugog
3. Pisana pravila i procedure- postoje jasni standardi
4. Bezličnost- poslovi se obavljaju bez liĉnog doţivljavanja, ljudi se tretiraju kao
predmeti, emotivna izdvojenost ili socijalna distanca prema drugome
5. Zapošljavanje zasnovano na tehničkim kvalifikacijama- a ne na liĉnim vezama
6. Odvajanje javnog i zvaničnog od privatnog- imovina org. je odvojena od liĉne itd.
Veber definiše autoritet kao legitimno pravo komandovanja i razlikuje tri tipa autoriteta:

 Tradicionalni autoritet- zasniva se i ograniĉava obiĉajem, neprikosnoveno pravo

vladara da komanduje podanicima
 Racionalno-legalni autoritet- zasniva se i ograniĉava formalnim sistemom pravila i
zakona, on je obeležje birokratske organizacije
 Harizmatski autoritet- zasniva se na liĉnim kvalitetima

1.8. Uspon formalne organizacije: birokratske inovacije

Birokratija (formalna organizacija) je neizostavni deo svakodnevnog ţivota. Ona daje
ljudima kompetitivnu prednost nad onima koji nisu birokratski organizovani. Mnoge kljuĉne
odluke u našim ţivotima donose upravo velike organizacije. Postoje tri vaţna problema koja
su rešile birokratske inovacije.

1.8.1. Organizacija velikog broja ljudi (vojska)

Problem organizovanja velikog broja ljudi pojavio se posle Napoleonovih ratova. Helmut von
Moltke (naĉelnik pruske vojske) uveo je stalni trening oficira kao i standardizaciju divizija.
Danas gotovo sve armije korsite njegov sistem kako bi bile efikasne.

1.8.2. Povezivanje različitih poslova

Gustavus Svift je razvio dve birokratske tehnike za ovaj problem: 1. razliĉite operacije koje
obavljaju pojedinaĉne firme i 2. vertikalni lanac komandovanja tj. vertikalna integracija-
povezuje menadţere i centralu.

1.8.3. Redukovanje suprotstavljanja: vladine agencije

Rešenje za ovaj problem nalazi se u kooptaciji odnosno procesu u kom se potencijalni
oponenti stapaju i stavljaju u sopstvenu organizacionu strukturu. Kooptacija moţe biti
uspešna tehnika koja pomaţe opstanku organizacije, ali moţe i znatno promeniti politiku i
7
ciljeve organizacije. Primer kooptacije je sluĉaj TVA (ameriĉke vladine korporacije) u vreme
New Deal-a 1933. godine.

1.9. Stvarnost birokratskog života

1.9.1. Nedostaci birokratije

Ljudi unutar birokratskog sistema su ţrtva neefikasnosti i dehumanizovanih procedura.

1.9.2. Ritualizam
Robert Merton smatra da kada se ljudi u potpunosti posvete procedurama kao što to predviĊa
birokratija, oni ih onda mogu shvatiti kao rituale i izgubiti uvid u razloge zbog kojih su
uvedene. Postoji veliki broj problema kod funkcionisanja birokratije:

 Birokratija i rutinizacija su u pozitivnoj korelaciji- birokratija nije sposobna da deluje

u neuobiĉajenim situacijama ili pojedinaĉnim sluĉajevima
 Birokratija teţi da razvije ,,osposobljenu nesposobnost’’- nemogućnost birokratije da
shvati i odgovori na promene
 Birokrate treba da budu nepristrasne radeći uvek na isti naĉin- to dovodi do otuĊenosti
 Prikriveni interesi- ciljevi organizacije se zamenjuju onima koji sluţe liĉnim
interesima
 Tendencija preteranog rasta birokratije- prema Parkinsonovom zakonu birokrate troše
sate obavljajući poslove koji realno nisu potrebni kako bi izgledali prezaposleni, na taj
naĉin birokratija raste, a produktivnost se ne povećava
 Zaštita nesposobnih- firme ne premeštaju nekompetentne zbog velikih troškova što
dovodi do neefikasnosti-prema Piterovom naĉelu vrši se unapreĊenje sve dok
zaposleni ne dostigne svoj nivo nekompetentnosti, odnosno taĉku u kojoj njegova
odgovornost prevazilazi sposobnost
 Svaku birokratsku organizaciju kontroliše oligarhija- maa grupa vlada organizacijom
zbog sopstvene koristi
 ,,Nevidljiva ţena’’- ţena mora da uloţi mnogo više napora, plaćena je manje za isti
posao

1.10. Alternative birokratiji: od rutinske ka inovativnoj organizaciji

1.10.1. Kolegijalna asocijacija

Kolegijalna asocijacija je organizacija u kojoj ĉlanovi smatraju jedni druge jednakima, što
proizilazi iz specijalizovanog znanja koje su svi oni postigli. Klasiĉan primer je univerzitet.
Kolegijalne asocijacije se razlikuju od birokratskih organizacija po tome što je u njima
zastupljen veći stepen demokratije i što su zatvorenije tj. preduslov za ĉlanstvo je
profesionalni status. Jedan od ciljeva asocijacije je regrutacija i obuka novih ĉlanova.

1.10.2. Japanska korporacija

Korporacija podrazumeva grupe koje kroz legalne procese udruţivanja stiĉu vaţnost u
durštvu. U 18. i 19. veku korporacija postaje najpopularniji organizacioni oblik. Tipiĉan
primer japanske korporacije je firma Micubiši. Dok su Amerikanci usmereni na
specijalizaciju, Japanci razvijaju struĉnost.
Karakteristike japanske korporacije:

8
 1. Doţivotno zapošljavanje- radnici se zapošljavaju za ĉitav radni vek
2. UnapreĊivanje zasnovano na starosti- zavisi od broja godina koje radnik provede u
firmi
3. Naglasak na grupnim postignućima- rad je podeljen na manje radne grupe koje deluju
kao timovi, uspeh se raĉuna u odnosu na postignuće grupe, a ne pojedinca, dok je kod
Amerikanaca cilj nezavisnot, kod Japanaca je to uzajamna zavisnost
4. Decentralizovano odluĉivanje- autoritet je podeljen meĊu većim brojem zaposlenih
5. Holistiĉki interesi za radnike- spaja se radni i privatni ţivot uvoĊenjem liĉnih usluga

1.10.3. Kolektivističke organizacije

Idealan tip kolektivističke organizacije je nebirokratska organizacija u kojoj je autoritet
podeljen, a pravila su stvar sporazuma. Karakteristike kolektivistiĉke organizacije:

 Autoritet ostaje u kolektivu kao celini- svi imaju jednak autoritet, nema hijerarhije
 Minimiziranje upotrebe pravila
 Oslanjanje na personalne ili moralne apele
 Idealizovanje ukljuĉivanja liĉnosti
 Osoblje koje deli socijalno-politiĉke poglede organizacije
 Vidi svoj rad kao rad iz ljubavi- male zarade, neki su volonteri, primarni podsticaj za
rad je da se uĉestvuje na svim nivoima odluĉivanja i da se bude sopstveni šef
 Teţi egalitarizmu- razlika u plaćanju osoblja je minimalna
 Minimiziranje specijalizacije

2 DRUŠTVENE VREDNOSTI

2.1. Određenje društvenih vrednosti

U najširem smislu pod društvenim vrednostima se podrazumeva bilo šta što moţe biti
procenjeno kao dobro ili loše, ili bilo šta što je od interesa za pojedinca ili društvenu grupu.
Suprotno, ono što se ne uklapa u definisane granice predstvalja nevrednost. Sadrţaj vrednosti
je promenljiv. One su racionalne prirode. Zajedniĉke osobine vrednosti: sadrţe kognitivne
elemente, imaju selektivne i direkcione kvalitete, ukljuĉuju afektivne komponente, sluţe kao
kriterijumi za akciju.
Prema Klakhenovoj odredbi vrednosti su eksplicitna ili implicitna shvatanja neĉeg poželjnog,
što utiĉe na izbor prikladnih naĉina, sredstava i ciljeva akcije. U domaćoj literaturi postoje još
definicije vrednosti Dragomira Pantića i Josipa Ţupanova (smatra da društvene vrednosti
imaju dva aspekta: valorizacijski i ideološki) koje se oslanjaju na Klakhenovu.
Vrednosti se pojavljuju u dva oblika: 1) eksplicitne- izriĉito formulisane, 2) implicitne-
izvedene iz posmatranja ljudskog ponašanja.

2.2. Funkcije društvenih vrednosti

Vrednosti imaju višestruku funkcionalnost. Na individualnom i psihološkom planu,
vrednosti imaju dve grupe funkcija: 1) funkcije koje se odnose na snalaţenje i prilagoĊavanje
pojedinca okruţenju i 2) prevazilaţenje postojeće prakse.

9
Na socijalnom planu isto postoje dve grupe funkcija: 1) integrativne funkcije koje
omogućuju odrţavanje grupe i društva u celini i 2) prevazilaţenje postojećeg stanja
društvenih odnosa. Neke vrednosti regulišu odnose meĊu pojedincima u društvu, dok druge
regulišu odnose pojedinaca prema društvenoj zajednici.

2.3. Determinante društvenih vrednosti

Treba razlikovati ĉetiri vrste determinanti društvenih vrednosti:
1. Socijalno poreklo- najĉešće nema znaĉajnu ulogu izuzev kod omladine
2. Funkcionalne determinante- one koje su povezane sa delatnošću pojedinca
3. Strukturalne determinante- odnose se na samu strukturu društva
4. Akcione determinante- odnose se na akcije, ciljeve koje sebi postavljaju ljudi
Ako uzmemo odnos prema promeni kao kriterijum, vrednosti se mogu podeliti u dve grupe:
konzervirajuće (vezuju se za tradiciju, autoritet, naciju, korene) i modernizacijske
(vrednosti koje teţe promeni, oslobaĊanju od autoriteta i obrazaca ponašanja).

2.4. Vrednosti tradicionalnog društva: konzervativne društvene vrednosti

2.4.1. Opšte određenje konzervativizma

Konzervativizam se kao termin najĉešće upotrebljava u dva znaĉenja:
1. Kako bi se njime oznaĉio pogled na svet tj. konzervativni duh- teţi da se odbrani i
saĉuva postojeći svet, istaknuto mesto zauzimaju autoritet, porredak, porodica,
tradicija...
2. Kao politiĉka ideologija- nastaje kao reakcija na francusku revoluciju i kao kontra
liberalizmu, otpor racionalizmu, brani patrijarhalnu strukturu
Konzervativci su zastupali stav da je vlast nekome podarena od boga i da taj kome je
poverena treba da bude ,,retka liĉnost’’. Vlast za masu treba da bude nešto sveto što se ne
moţe ni stvoriti ni razoriti, ĉime se zastupa aristokratsko ureĊenje društva. Autoritet im je
sve, porodica je slika vlasti, vaţna je tradicionalna uloga ţene, sloboda i rad pojedinca su
ograniĉeni nacijom i drţavom. Istiĉe se uklapanje pojedinca u celinu, oboţavanje starina,
slavljenje jubileja itd.

2.4.2. Tradicionalizam
Najzastupljeniji vid konzervativizma na našem prostoru je patrijarhalni tradicionalizam.
Tradicija predstavlja skup vrednosti, ideja, normi, obiĉaja koji su zadrţani u kolketivnom
sećanju i kulturnom identitetu pojedinca i društvenih grupa. Manhajm smatra da je
tradicionalizam prirodni konzervativizam. Sociološka osnova tradicionalizma je
predindustrijsko društvo i kultura koja naglašava znaĉaj imovine, vlada vlasniĉka a ne
potrošaĉka psihologija, favorizuje se izbegavanje rizika, statiĉnost proizvodnje, ravnodušnost
prema novom, odrţavanje srodniĉkih veza. Vrednosni sistem tradicionalizma se zasniva na
obnovi tradicionalnih vrednosti, obiĉaja i religije. Tradicionalizam naglašava prirodan
nastanak drţave i predstavlja suprotnost modernizmu.

2.4.3. Autoritarnost i autoritarizam

Autoritarizam prema jednom znaĉenju obuhvata društveni odnos u kojem dolazi do
preteranog poštovanja društvenih i duhovnih autoriteta. Prema drugom, on obuhvata sistem

10
centralizovane antidemokratske drţavne vlasti na ĉijem je ĉelu jedna liĉnost ili manja grupa
ljudi (pol. sistem).
Treće znaĉenje podrazumeva antidemokratsku ideologiju koja potcenjuje vrednosti
pojedinca, istiĉe vertikalnu organizaciju društva, opravdava ideju voĊe i bezuslovno
potĉinjavanje nekom spoljnom autoritetu.
Autoritarnost podrazumeva psihološku osobinu , tj. moţe se odrediti kao sindrom liĉnosti za
koji je karakteristiĉno da pojedinac u svojim uverenjima i ponašanju preuveliĉava moć i
poslušnost pred autoritetom.

2.4.4. Kolektivizam
Kolektivizam predstavlja potĉinjavanje interesa pojedinca interesima kolektiva. Povezanost i
meĊusobno poverenje se uspostavljaju unutar grupnih granica tako da se prema svima koji
dolaze spolja iskazuje odreĊena doza nepoverenja i odbojnosti. Kolektivizam je uglavnom
dominirao u privredno nerazvijenim i ekonomski siromašnim zemljama.

2.4.5. Nacionalizam
Nacionalizam se moţe posmatrati kao program odreĊenih društvenih grupa koje teţe da za
svoje ciljeve privuku masu nacije da bi njome manipulisali. Nacija predstavlja jedan od
najznaĉajnijih ĉinilaca socijalne integracije. Nacionalizam je u krajnjoj liniji imao formu
etnocentrizma (prenaglašavanje vrednosti jedne etniĉke grupe koje se ponekad ispoljava u
mrţnji prema drugim grupama).
Nacionalizam je dakle: posmatranje svih društvenih pojava iskljuĉivo kroz faktor pripadnosti
vlastitoj naciji, zatvaranje unutar nacije i suprotstavljanje drugim nacijama, gubljenje
vlastitog identiteta i podvrgavanje identitetu grupe tj. nacije i dominacija emocionalnog
prosuĊivanja odnosno potiskivanje racionalnog.
Znaĉajan psihološki izvor nacionalizma su frustracije tj. nemogućnost zadovoljavanja
sopstvenih potreba i postizanja ţeljenih ciljeva. To svoje nezadovoljstvo pojedinci projektuju
na pripadnike drugih naroda i teţe agresivnom pristupu kao obliku rasterećenja.

2.5. Vrednosti savremenog građanskog društva: modernizacijske vrednosti

2.5.1. Modernizacija
Suštinska karakteristika modernizacije je uvoĊenje inovacija, sekularizacija kulture i
graĊanskog društva. Ona obuhvata napuštanje tradicionalnog oblika društva i potrebu za
novim (naroĉito tehniĉkim i politiĉkim). Uspešnost modernizacije se upravo meri
sposobnošću društva da aspsorbuje promene. Razvoj predstavlja proces globalnog
prilagoĊavanja društva (adaptivni proces), a modernizacija predstavlja formu promene
(reformistiĉki proces) društvene strukture u funkciji omogućavanja napretka. Modernizacija
se moţe posmatrati kao civilizacijski (niz tehniĉko-tehnoloških inovacija) i kulturni
fenomen (razvijanje i usvajanje novih ideja i stavaova). Osnovni pravac promena je kretanje
od agrarnog i tradicionalnog ka industrijskom razvijenom društvu. Cilj modernizacije je
konvergencija izmeĊu društava putem njihove evropeizacije ili amerikanizacije.

11
 2.5.2. Modernizacija u kontekstu našeg društva
Jugoslovensko društvo je bilo društvo izmeĊu dve epohe, stalno je teţilo promenama, ali se
sa druge strane drţalo prošlosti i onoga što je već poznato. Tehniĉku modernizaciju je bilo
lako uoĉiti, meĊutim promene društvenih vrednosti su se odvijale znatno sporije.
Ono što je ograniĉavalo modernizaciju bili su svakako nacionalni konflikti i na prvom mestu
tradicionalizam. Modernizacija se u socijalistiĉkim zemljama moţe odrediti kao parcijalna
(kvantitativna) kojom se izriĉe koegzistencija modernizma i tradicionalizma što je praktiĉno
bilo nemoguće jer su ograniĉavali jedno drugo.

2.5.3. Građansko društvo: ishodište modernizacijskog procesa

Proizvod procesa modernizacije je stvaranje graĊanskog društva za koje se podrazumeva da
je otvoreno i sloţeno društvo. GraĊansko društvo se moţe definisati kao autonomna sfera
privatnosti i javne delatnosti koju ne nadzire drţava. Karakterišu ga neposredna
komunikacija, solidarnost i uzajamna podrška, nepolitiĉki i neklasno zasnovana akcija. Ono
oznaĉava skup socijalnih komunikacija i veza, institucija i društvenih vrednosti ĉiji je nosilac
liĉnost kao graĊanin. Unutar graĊanskog društva se mogu razlikovati tri nivoa: 1) graĊani kao
pojedinci, 2) udruţenja (asocijacije) graĊana i 3) asocijacije asocijacija.

2.5.4. Liberalizam
Liberalizam je pogled na svet koji se suprotstavlja pritiscima spoljnih autoriteta i
manipulisanju liĉnom sferom ĉoveka. Liberalizam insistira na vrednosti pojedinca, njegovim
slobodama (liĉnim, politiĉkim, ekonomskim...) i pravima tako da mu kao politiĉka pozadina
odgovara demokratija. Osnovne liberalne vrednosti su ravnopravnost, nezavisnost, svojina,
racionalizam.
Liberalna drţava je politiĉka organizacija koja ima ideju graĊanske suverenosti, horizontalne,
ograniĉene, sposobne i efikasne vlade koja uvek radi u granicama ustava , drţava koja
garantuje slobodu i pravnu jednakost, zalaţe se za toleranciju i jednakost meĊu ljudima. To je
tip ,,slabe drţave’’.

3 DRUŠTVENA MOĆ

3.1. Određivanje društvene moći

Moć se moţe definisati kao proces ostvarivanja uticaja nad drugima uz pomoć strogog
lišavanja za neslaganje sa nameravanim. Treba razlikovati moć i vlast. Postoje ĉetiri tipa
moći:

 Piramidalna- linija moći ima svoj izvor u jednom ĉoveku ili veoma maloj grupi ljudi
 Moć politiĉkih fouma- linija moći ima izvor u velikoj grupi koja odluĉuje
konsenzusom
 Polilitna- struktura moći monolitnih grupa skoncentrisanih oko pojedinih delatnosti
 Amorfna- trajno neprepoznatljiva struktura moći
Pored ovih tipova razlikuju se još ekonomska i politiĉka moć.

12
3.2. Društvena moć u našem društvu

3.2.1. Osnovni model

U socijalistiĉkim društvima struktura moći ima formu piramide, najĉešće sa jednim ĉovekom
u vrhu hijerarhije. Karakteristika je da je partijska (politiĉka elita imala primat na višim
nivoima).

3.2.2. Struktura moći u našem društvu

Struktura moći u jugoslovenskom društvu je u periodu vaţenja prvog ustava imala oblik
piramide. U vreme vaţenja drugog je došlo do promena koje su vodile decentralizacijida bi te
promene bile finalizirane donošenjem trećeg ustava.
Jedan od najvećih problema funkcionisanja jugoslovenskog društva je bio raskorak izmeĊu
normativnog i stvarnog. Primenjivano je naĉelo ,,demokratskog centralizma’’. Sa jedne strane
proklamovana je polilitna moć (sa tendencijom prelaska u amorfni oblik), a u stvarnosti je
moć bila piramidalno rasporeĊena moć (sa tendencijom prelaska u oblik politiĉkih foruma).
Granica izmeĊu politiĉke i ekonomske moći praktiĉno nije ni postojala zbog nerazvijenosti
privrednih organizacija. Ova dva tipa moći nalazila su se u istim rukama, tako da se
vremenom izdvojila mala grupa (elita moći) koja je imala kljuĉnu ulogu u svim društvenim
procesima.

3.3. Problem raspodele društvene moći

Poseban znaĉaj za posedovanje društvene moći imali su mesto u strukturi politiĉke vlasti
(primaran znaĉaj), mesto u organizaciji rada (drugo po znaĉaju), obrazovanje i materijalni
poloţaj. Znaĉajno mesto zauzima pragmatiĉni aktivizam- aktivnost praznog hoda tj.
sastanĉenje. Glavno obeleţje društvenog poloţaja i osnov hijerarhijske podele je bila
politiĉka moć. Neravnomerna raspodela politiĉke moći prouzrokovala je podelu društvene
strukture na upravljaĉku elitu i skup podreĊenih slojeva koji obavljaju izvršne poslove. Moć
vladajuće elite ogledala se u vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, drţavnoj vlasti i
ideološkoj dominaciji.
Drţava, partija i ostale politiĉke organizacije su bile odvojene institucije samo u formalnom
smislu. Pripadnici politiĉke elite su po pravilu bili ĉlanovi vladajuće partije. Nosioci
suvereniteta su uvek bili kolektivni organi kako bi se prikrila stroga hijerarhija. Srednje
rangirane grupe su posedovale izvesnu društvenu moć koja je posledica njihovog obrazovanja
i struĉnosti. U Jugoslaviji je postojao visok stepen decentralizacije politiĉkog sistema i
autonomija delova vladajuće partije. Višepartijski sistem je sluţio samo kao ukras, dok je
stvarnos i dalje bila autokratska.

4 KLASE I ELITE U STRUKTURI DRUŠTVA

4.1. Klase i elite

Danas su razvijena dva globalna pristupa koja govore o podeli društva: 1) koncept
,,vladajuće elite’’ koji suprotstavlja vladajuću manjinu koja poseduje društvenu moć,

13
neorganizovanoj većini i 2) koncept ,,vladajuće klase’’ koji suprotstavlja ekonomski
dominantnu klasu podreĊenoj nevlasniĉkoj klasi.
U strukturi društva istaknuto mesto zauzimaju klase, kaste, staleţi, statusne grupe i elite.

4.2. Određenje klase

4.2.1. Postavljanje kriterijuma razvrstavanja u klase

Postoje dve vrste kriterijuma prema kojima se pojedinci razvrstavaju u klase: subjektivni
(percepcija pojedinca o svom klasnom poreklu i pripadnosti) i objektivni (zasnivaju se na
merljivim karakteristikama pojedinca kao što su bogatstvo, zanimanje i obrazovanje).
Da bi neka društvena grupacija bila klasa nije dovoljno da njeni pripadnici imaju samo isti
ekonomski poloţaj već je potrebno i da poseduju odreĊene zajedniĉke interese, kao i
spremnost da te interese brane posredstvom klasnim organizacija.
Klase su osnovni i najznaĉajniji oblik društvenog grupisanja izveden iz nejednakog poloţaja
u sistemu raspodele ekonomske moći, ali svakako treba uzeti u obzir i politiĉke i ideološke
kriterijume kada govorimo o njihovom formiranju.
Klasna svest je posebno snaţna kolektivna svest koja povezuje ĉlanove klasa ĉvršće nego bilo
koji drugi oblik kolektivne svesti. Pripradnost pojedinca društvenoj klasi je relativno stalna.
Zajedniĉke karakteristike klasa su njihov vertikalni poredak (postojanje viših i niţih grupa s
obzirom na odreĊeni sistem privilegija i diskriminacija), posebnost trajnih klasnih interesa,
postojanje klasne svesti i klasne izolacije.

4.2.2. Marksistička tradicija

Marksistiĉke teorije shvataju klase kao grupe koje se odreĊuju u zavisnosti od njihovog
odnosa prema sredstvima za proizvodnju. Marks smatra da je svako društvo podeljeno na
najmanje dve kategorije: one koji vladaju i kontrolišu sredstva za proizvodnju (vladajuća
klasa) i one koji to ne ĉine (eksploatisana klasa). PodreĊena klasa je eksploatisana tako što
vladajuća klasa prisvaja višak vrednosti. U novije vreme marksistiĉke teorije smatraju da
posedovanje sredstava za proizvodnju ne podrazumeva samo vlasništvo već i kontrolu nad
njima.

4.2.3. Veberijanska tradicija

Druga teorija klasa je Veberijanska (propagira manje više opšte prihvaćen koncept
nejednakosti) koja polazi od tri dimenzije socijalne stratifikacije: klase, statusa i partije.
Maks Veber ralikuje tri klase: vlasnike, nevlasnike koji imaju odreĊenu poziciju na trţištu
zasnovanu na kvalifikacijama i znanju i one koji mogu prodavati samo svoj rad.
Globalno moţemo zakljuĉiti da postoji koncept nejednakosti zasnovanih uglavnom na
ekonomskim resursima i u nešto manjoj meri na kvalifikacijama, znanju i moći, takve
nejednakosti izdvajaju najmanje dve grupe kategorije ljudi. U marksistiĉkim teorijama one su
meĊusobno sukobljene dok je u veberijanskim naglasak na gradaciji.

4.2.4. Pitanje prepoznavanja klasa

Pojam klasa se posmatra na ĉetiri analitiĉka nivoa:

14
 1. Na nivou globalnog naĉina proizvodnje- klase se diferenciraju na osnovu kontrole nad
uslovima za dominantan naĉin proizvodnje
2. Na nivou društvenog sistema- klase obuhvataju svojinsku podelu (uslovi materijalne
proizvodnje), podelu politiĉke moći i podelu kulturnih resursa
3. Na nivou konkretno-istorijskog društva- klase su grupe koje ujedinjuju sliĉni uslovi
reprodukcije i iz toga izvedeni interes- podela resursa izmeĊu ekonomskog, politiĉkog
i kulturnog podsistema je nejednaka pa se formiraju grupe sa sliĉnim uslovima ţivota
4. Na nivou svakodnevne egzistencije- klase su grupe pojedinaca koje dele sliĉne
ţivotne okolnosti, imaju jednake ţivotne šanse i sl. – granice su propustljive pa je
moguće kretanje pojedinaca izmeĊu klasa
Kljuĉna stavka u prepoznavanju društvenih klasa je odnos prema vlasništvu ili vršenju
vlasniĉkih ovlašćenja. Socijalizam je poseban tip klasnog društva u kome se izdvajaju
dominantna klasa (definiše opšte ciljeve, odreĊuje naĉin na koji će oni biti ostvareni i
kontroliše proizvodni proces) i radništvo (nosilac iskljuĉivo manuelnih, izvršnih poslova).
Odnos ove dve klase se iskazuje kao konfliktan, pri ĉemu dominantna klasa teţi
uspostavljanju piramide sa pojedincem na vrhu i sve širim krugovima poloţaja prema dnu.
Pored postojanja ove dve klase bilo je potrebno da neko posreduje izmeĊu upravljaĉkog i
izvršnog rada, pa se u socijalistiĉkom društvu javlja poseban oblik srednje klase koju su ĉinili
visokoobrazovani struĉnjaci.

4.3. Određenje vladajućih elita

4.3.1. Koreni ideje o vladajućoj eliti

Elita ne moţe biti posebna vrsta klasa već predstavlja najviše rangirane slojeve neke
društvene jedinice koji su rangirani po odreĊenom kriterijumu (najĉešće je to moć). Ideja o
eliti se javlja još u antiĉkoj misli kod Heraklita, a zatim i kod Platona i Aristotela. Nešto
kasnije Makijaveli je u svom Vladaocu naveo da u svakoj drţavi postoje narod i velikaši
(mnoštvo je nekorisno kada nema voĊe).
Danas je poznato da je Pareto taj koji je prvi formulisao teoriju elite kao nauĉnu, mada ima i
onih koji misle da je to bio Moska. U Paretovom pogledu mogu se izdvojiti dve glavne
kategorije ljudi: elita- viši sloj i neelita (masa)- niţi sloj društva. Njegova elita nije jedinstven
sloj već se deli na vladajuću i nevladajuću elitu pri ĉemu se za kriterijum podele uzima
uĉešće u vršenju politiĉke vlasti.
Piet Toens odreĊuje elitu kao relativno malu grupu koja legitimno ili ne vrši vlast nad ostalim
grupama sa kojima moţe da uspostavlja razliĉite veze i odnose. On naglašava da elite
smatraju da poseduju izvesnu superiornost, ali to ne znaĉi da je ona uvaţena.Funkcija elite je
povezana sa osvajanjem ili podrţavanjem vlasti.

4.3.2. Sociološko određenje elite

U istoriji teorije elita moguće je razlikovati dva generalna pristupa: 1) stariji (Pareto, Moska)
koji je individualistički, elite se odreĊuju individualnim sposobnostima svojih ĉlanova i 2)
pozicioni koji je podeljen na dve grupe, kada institucionalni poloţaj odvaja ĉlanove elite od
ostatka društva i druga kada sposobnost delovanja predstavlja osnovu za definisanje elite.
Eva Ecioni-Hateli naglašava da se elita razlikuje od ostatka društva po stepenu moći i uticaja.
U ovoj odredbi su vaţna tri elementa: 1) moć je odreĊena kao kontrola nad resursima, 2)
uvodi se akcija kao kljuĉna odredba elite (klasa ne moţe aktivno delovati dok elita moţe) i 3)

15
Eva shvata elite kao gornje delove društvenih klasa ĉime spaja teoriju klasa i teoriju elite,
odreĊuje klase kao grupe koje se meĊusobno razlikuju po stepenu posedovanja resursa
(materijalnih).
Pod vladajućom elitom se podrazumeva organizovana manjina koja vlada društvom i
nasuprot koje se nalazi masa. Masa se moţe definisati kao neorganizovana veĉina, sastavljena
od mnoštva pojedinaca koji su politiĉki nesamostalni, povodljivi, podloţni manipulaciji i
ţeljni voĊe.
Elita je grupa koja zauzima vrh socijalne piramide. Da bi neko pripadao eliti on mora imati
neku retku i opšte prihvaćenu vrednost ili kvalitet kojem većina ljudi u društvu pridaje veliki
znaĉaj.

4.3.3. Cirkulacija elita

Proces nazvan ovim imenom ima dve strane: prva je kretanje pojedinaca izmeĊu elite i mase i
unutar nje (socijalna reprodukcija elite), a druga je proces kojim jedna elita zamenjuje
drugu (cirkulacija elite). Pojedinci koji ne pripadaju eliti mogu se svojim kvalitetima uzdići
do nje, a sa druge strane unutar niţe rangiranih grupa izdvaja se kontraelita koja staje u
otvoreni sukob sa elitom i ulazi u borbu za preuzimanje njenog mesta.
Obnavljanje elite se odvija kao: 1) birokratsko napredovanje, 2) nekontrolisana konkurencija
i 3) klasni pritisak. Ukoliko je elita otvorenija veća je mogućnost apsorpcije novih ĉlanova,
a u ukoliko je zatvorenija veća je mogućnost za jaĉanje kontraelite koja će smeniti vladajuću.
Obnavljanje elite nema za posledicu krupnije društvene promene, mada je istorijski gledano
moguće da elita preuzme na sebe ulogu ekonomski dominantne klase i ovlada društv.
odnosima.

4.3.4. Elite i ideologija

Kako bi pridobila saglasnost većine, elita je prinuĊena da razvija svoju ,,stratešku ideologiju’’
odnosno teorijski sistem ideja kojima se formulišu osnovne društvene vrednosti, kanališu
globalna stremljenja društva i formulišu strateški interesi, odnosno opravdava sopstvena
vladavina.
U socijalistiĉkim zemljama marksizam je predstavljao vrlo efikasnu stratešku ideologiju.
Elita poput razliĉitih instrumenata manipulacije predstavlja svoju ideologiju masi sa
namerom da je uĉini opšteprihvaćenom. Moska je tvrdio da svaka vlast opravdava sebe
odreĊenom ideologijom koju naziva politiĉka formula. Lasvel i Kaplan istiĉu pojam
političkog mita kao najopštiju kategoriju i političku doktrinu kao nešto odreĊeniju
kategoriju. Politiĉka doktrina obuhvata pretpostavke, a politička formula razraĊuje
konkretne oblike moći koji su sadrţani u politiĉkoj doktrini.

4.3.5. Elite i socijalna distanca

Jedna od karakteristika elite je uspostavljanje socijalne distance u odnosu na ostatak društva.
Sredstvo za odrţavanje te distance predstavljaju stroge norme ponašanja, kao i stvaranje
mitova koji produbljuju distancu.
Društvo u kom je graĊanin postao jedna od osnovnih kategorija društvenog ţivota teţi ka
odbacivanju socijalne distance, a drţavnici tog društva da se spuste u narod ne zato što to ţele
već posredstvom konkurencije pri odabiru ĉlanova elite.
U socijalistiĉkim sistemima takoĊe moţemo govoriti o vladajućoj i nevladajućoj eliti.
Vladajuća elita poseduje kako politiĉku tako i ekonomsku moć. Nevladajuću elitu ĉine

16
kreatori javnog mnjenja (nauĉnici, umetnici, novinari, vojna i crkvena elita), a takoĊe je
moguće izdvojiti i kontraelitu koja teţi da zauzme poloţaj vladajuće elite. U socijalistiĉkom
društvu se distanca gradi ne samo oko istaknutih pojedinaca već i oko institucija.
U društvu je vaţnija podela na one koji vladaju i one kojima se vlada od podele prema
bogatstvu, svojini itd. Novoustanovljena elita socijalistiĉkog društva se odriĉe
revolucionarnih principa i pretvara u vladajuću manjinu u okviru koje se izdvajaju manje
grupe vodeći borbu za prevlast.
Socijalna distanca izmeĊu elite i ostatka društva se uspostavlja svuda gde se elite formiraju.
Tipiĉan primer predstavlja institucija ,,zvezde’’ u svetu estrade, zabave i sporta. Oko njih se
stvaraju mitovi, postaju sveprisutni u javnom ţivotu, utiĉu na formiranje javnog mnjenja ittd.
Zvezde ostaju nedostupne obiĉnim ljudima, a cilj takve socijalne distance je da se oĉuva mit
o njima kao nedodirljivim veliĉinama natprirodnih svojstava i da se ojaĉa njihov uticaj.

4.3.6. Vrednosno i funkcionalno utemeljenje elita

Vrednosna utemeljenost se zasniva na tome da se pripadnost eliti stiĉe i priznaje od drugih
tek ako pojedinac zadovolji odreĊene kriterijume ideološke prirode. Ona se svodi na ĉuvara
ideologije.
Funkcionalna utemeljenost elite se zasniva na objektivnim kvalitetima i sposobnostima
pojedinca. Iza nje uglavnom stoji liĉno zalaganje i napor da se postignu objektivno merljivi
rezultati. Ima konkretan društveni zadatak uz koji ide kompetentnost za njegovo izvršavanje.
Naše društvo je tipiĉan primer vrednosno utemeljene elite pri ĉemu se postavlja pitanja
njenog prelaska u funkcionalnu (upravljaĉ društvom). Do kraja 2000. godine je najvaţniji
kriterijum bila pripadnost kandidata odreĊenoj ideologiji. Posle petooktobarske smene vlasti
dolazi do okretanja ka funkcionalnom utemeljenju iako i dalje postoji vrednosni element.
U socijalistiĉkom društvu se javila potreba prerastanja elite od vrednosnog ka funkcionalnom
utemeljenju. Društvo je pokazivalo privredni zastoj pre svega zbog nekompetentnosti
vladajuće elite i nedostatka demokratskog legitimiteta. Zbog toga se od elite zahteva da se
sve više orijentiše ka kriterijumu znanja što se moţe videti iz toga da je školska sprema bila
sve znaĉajniji kriterijum za ulazak u elitu. Dva karaktetristiĉna obeleţja elite bila su
socijalno-klasna otvorenost i politiĉka zatvorenost.

4.3.7. Definicija elite

Vladajuće elite su malobrojne, kompaktne grupe nosilaca upravljaĉkih poloţaja u društvu i
koje su sposobne da maksimalno koriste resurse koje kontrolišu. One stvaraju i šire
prihvatljive mitove i stereotipe ĉiji je cilj racionalizacija njihove moći i vlasti, diktiraju
društvene vrednosti putem medija, obrazovnog sistema i drugih oblika javnog delovanja.
Akumulacija resursa i aktivnost elita su nuţno zavisne- akumulacija je kljuĉni preduslov za
akciju, a akcija osigurava akumulaciju.

4.4. Problem odnosa klase i elite

4.4.1. Klase i elite: sličnosti i razlike socijalnog položaja

Sliĉnosti i razlike izmeĊu klasa i elita:

17
  Klase se odreĊuju preko svojinskih prava, dok pripadnici elite imaju moć na osnovu
društvene funkcije koju obavljaju
 Klase se mogu smatrati konstitutivnim grupama dok se za elitu to ne moţe reći
 Klasna teorija i teorija elite govore o postojanju dve osnovne grupe
 Kljuĉna razlika u ovom dualnom modelu je u tome što je potĉinjena klasa svesna svog
poloţaja i moţesprovesti revoluciju, dok masa ostaje objekt društvenih dešavanja
 Klasna struktura podrazumeva dinamiĉke momente, dok model elite istiĉe oĉuvanje
postojećeg stanja
 Oba pristupa polaze od toga da je društvena nejednakost nuţna
Neki autori smatraju odvajanje elite od klase neopravdanim.

4.4.2. Klase i elite: socijalni dinamizam i pitanje aktera socijalne akcije

Teoretiĉari klasa su raspravljali o globalnoj dinamici sistema, dok su teoretiĉari elite bili
koncentrisani na konkretne mehanizme društvene promene. Klase i elite se okupljaju oko
razliĉitih interesa, klasni intres je oĉigledan i proizilazi iz ekonomskog podsistema, dok
interes elite nije poznat javnosti, a zapravo je cilj postizanje politiĉke moći i preko nje
oĉuvanje ekonomskih pozicija.
Dominantna i podreĊena klasa su u stalnom sukobu, dok on izmeĊu elite i mase ne postoji.
Teoretiĉari elite odbacuju Marksovu pretpostavku da ja osnova politiĉke vlasti ekonomska,
ali zanemarivanje društvenih klasa je upravo i najveća zamerka ovim teoretiĉarima. Sa druge
strane marksisti smaraju da su klase najznaĉajniji oblik društvenog grupisanja što ne mora
uvek biti tako.
Karakteristika društava u kojima dominira klasna struktura je tendencija ka promeni, a u
onima gde dominira elitistiĉka struktura postoji tendencija da se odrţe trenutni društveni
odnosi.
Zastupnici teorije klasa vremenom su izgradili mit o klasnoj akciji, ona zapravo ne moţe biti
izvedena niti podrţana od cele klase. Moţe postojati akcija za ili protiv klase, ali ne i klasna
akcija. TakoĊe i klasni sukob predstavlja mit, jer se taj termin uglavnom shvata pogrešno kao
sukob izmeĊu pojedinaca ili grupa razliĉitih klasa, ali nikad kao sukob ĉitavih klasa.

4.4.3. Klase, elite i organizacija

Teoretiĉari klasa razvijali su ideju o postojanju organizacija koje predstavljaju društvene

klase i koje se angaţuju u klasnim akcijama i sukobima. MeĊutim, ni klase ni organizacije
zapravo ne mogu da deluju, jer u donošenju odluka uĉestvuju manjina tako da akciju zapravo
sprovodi elita.
MeĊu pripadnicima iste klase mogu postojati znatne razlike. Unutar klasa postoje elite i
subelite koje ĉine najmoćniji i najuticajniji elementi društvenih klasa. Proporcija elite u
okviru kapitalistiĉke klase je znatno veća u odnosu na druge. Što je veća klasa, to je manje
uĉešće elite u njoj. Postoji nekoliko elita i subelita koje pripadaju srednjoj klasi.
Elite i subelite vrše politiĉku vlast . Delovanje pripisano klasama ukljuĉuje nastojanje da se
donese dobrobit vćini niţe klase. Mada je tu reĉ o akcijama klasa zapravo se radi o akcijama
koje izvode alite i subelite. Isto vaţi i za sukobe. Sukobe podupiru oni koji nisu ĉlanovi elite ,
ali su to uglavnom vojnici koji su spremni da izaĊu na demonstracije, štrajk itd.

18
4.5. Struktura našeg društva

4.5.1.Globalni socio-istorijski kontekst

Globalno se pod strukturom društva podrazumeva skup grupa, statusa i uloga koje se nalaze u
nekom meĊusobnom odnosu. Ako meĊu njima postoji hijerarhijski odnos onda je reĉ o
socijalnoj stratifikaciji. U strukturi svakog društva moţemo uoĉiti najmanje dve grupe: one
koji dominiraju datim društvom i one koji su u potĉinjenom poloţaju. Svaka od tih grupa se
moţe dalje rašĉlaniti na više podgrupa. Društvena struktura zavisi od više ĉinioca od kojih je
najznaĉajniji naĉin proizvodnje društvenog ţivota kao i raspodela društvene moći. Potpuna
kontrola nad društvom se ostvaruje tek kada je ona nad politiĉkim, ekonomskim i kulturnim
podsistemom.
U stabilnim sistemima je moguće da se formira jedinstvena hijerarhija društvenih grupa,
meĊutim kod socijalistiĉkih društava nije tako. Velike promene u strukturi osnovnih
društvenih grupa (elite, klase i slojevi) su podstaknute vlasniĉkom transformacijom kao i
ubrzanom industrijalizacijom. Nekadašnje vlasniĉke klase su uglavnom razbijene dok su
upravljaĉke poloţaje zauzeli istaknuti pripadnici revolucionarnog pokreta koji su ĉinili jezgro
komunistiĉke partije. Njihova uloga bila je zaštita poretka i ideologije i sticanje najveće
društvene moći.
U društvu se vremenom formiraju srednje rangirane grupe ĉija je osnovna funkcija da
posreduju u izvršavanju naloga vladajuće elite. Sve do poĉetka devedesetih praktiĉno je
postojalo potpuno odsustvo vlasniĉkih srednjih klasa.
Globalno se moţe utvrditi da društvena struktura socijalistiĉkih društava ima oblik piramide
sa izrazito širokom osnovom (radna masa), uskim srednje rangiranim grupama i
hijerarhijskim vrhom- dominantnom klasom ĉiji najmoćniji deo ĉini elita.

4.5.2. Specifičnost strukture našeg društva

Jedna od glavnih karakteristika jugoslovenskog društva je bila odvojenost partijskog i
drţavnog aparata. U ovom društvu stvoren je snaţan drţavni sektor tako da se moţe govoriti
o drţavi kao jedinom poslodavcu. Van domašaja drţave ostala je samo poljoprivreda.
Donošenjem zakona o predaji fabrika radnicima na upravljanje uspostavljena je tzv.
društvena svojina kako bi se navodno prevazišle klasne nejednakosti.
MeĊutim vremenom je došlo do nejednake kontrole nad uslovima reprodukcije društvenog
ţivota kao i nejednake raspodele društvenog prozvoda. Formirala se posebna društvena grupa
privrednih i politiĉkih rukovodilaca koja je imala dominantan poloţaj i oštro se distancirala
od ostalih grupa. IzmeĊu osnovnih društvenih grupa su takoĊe postojale razlike u vidu podele
na umni i fiziĉki rad (niţi delovi zaduţeni za fiziĉki, a viši za umni).
U strukturi društva se mogu raspoznati dve diferencijacije: 1) na osnovu politiĉke moći i 2)
profesionalna diferencijacija zasnovana na razlici u obrazovanju. U socijalistiĉkim društvima
je postojala klasna struktura u nastajanju jer je samo vladajuća grupa uspela da se oformi kao
klasa. Nije postojao vidljiv klasni sukob, već se on odvijao unutar vladajuće klase i delova
elite. Posledica naglog prebacivanja radne snage iz poljoprivrede u druge sektore jeste da
ĉista radniĉka klasa nije uspela da se oformi, već je ostala klasa u procesu nastajanja.

4.5.3. Konkretna struktura našeg društva

Društvenu strukturu jugoslovenskog društva ĉine:

19
 1. Dominantna klasa koju ĉini vladajuća elita sa politiĉkim funkcionerima i
menadţerima
2. Srednja klasa (u nastajanju)- niţi i srednji rukovodioci, struĉnjaci u privredi i
vanprivredi
3. Klasa radništva (u nastajanju)
4. Klasa privatnika- poljoprivrednici i gradski privatnici (zanatlije, ugostitelji itd.)
Treba naglasiti da tokom devedesetih dolazi do narastanja privatnog sektora u privredi što
dalje doprinosi transformaciji društvene strukture. Stvara se jedna nova društvena grupa –
privatni preduzetnici koji poĉinju da zauzimaju sve znaĉajnije mesto u strukturi društva.

5 DRUŠTVENA POKRETLJIVOST

5.1. Društvena pokretljivost- složenost pojma

Društvena pokretljivost predstavllja svaku promenu društvenog poloţaja pojedinca ili grupe,
odnosno prelazak sa naţih na više (uzlazna pokretljivost) i sa viših na niţe (silazna
pokretljivost) društvene poloţaje, obavlja se u pravcu gore dole.
S obzirom na to da je vertikalna pokretljivost sloţena društvena pojava na koju utiĉe mnoštvo
faktora potrebno je izdvojiti osnovne kanale koji je podstiĉu i omogućuju:

 Školski kanal- omogućuje sticanje kvalifikacija neophodnih za obavljanje druš. Uloga

 Politiĉki kanal- omogućuje ĉlanstvo u raznim partijama i zauzimanje poloţaja u njima
 Sklapanje braĉnih veza- npr. ţene mogu steći viši status na osnovu statusa svog
supruga
 Ponekad se pominje posedovanje specijalnih osobina ili sposobnosti

5.2. Oblici društvene pokretljivosti

Posotji nekoliko vrsta društvene pokretljivosti:
1. Horizontalna i vertikalna - horizontalna podrazumeva promenu mesta stanovanja ili
promenu delatnosti, a vertikalna promenu društvenog poloţaja na bolje ili na gore
2. Unutargeneracijska i međugeneracijska- unutargeneracijska se odnosi na promene
koje se dešavaju tokom ţivotne karijere pojedinca poĉev od ulaska u aktivan društveni
ţivot (obiĉno prvi posao); meĊugeneracijska pokretljivost obuhvata sva pomeranja u
društvenoj strukturi pripadnika dveju ili više uzastopnih generacija istih porodica
3. Iznuđena, čista i savršena pokretljivost- iznuĊena predstavlja rezultat promenjenih
okolnosti u podeli rada i rezultat demografskih okolnosti; ĉista predstavlja preostali
deo društvene pokretljivosti; savršena govori o pokretljivosti koja bi postojala kada
socijalno poreklo ne bi odreĊivalo zanimanje
4. Individualna i kolektivna- da li poloţaj menja pojedinac ili ĉitava društvena grupa
5. Izlazna i ulazna- izlazna je odliv tj. napuštanje klase, a ulazna priliv tj. ulazak u klasu

20
5.3. Osvrt na dosadašnja istraživanja vertikalne pokretljivosti

5.3.1. Traganje za teorijskim okvirom

Jedan od većih problema u dosadašnjim istraţivanjima vertikalne pokretljivosti je nedostatak
adekvatne kvalifikacije zanimanja. Na jugoslovenoskom prostoru kao dominantni klasni
subjekt je radni narod koji za cilj ima da konaĉno prevaziĊe klasnu strukturu društva.
Prvo znaĉajnije istraţivanje obavio je M. Lazić koji polazi od stanovišta da osnovne
društvene grupe imaju klasna obeleţja i da je status više odreĊen poreklom nego
individualnom karijerom. U njegovom istraţivanju je obuhvaćeno 9 društvenih grupa koje
ĉine ĉeitiri osnovne klase- kolektivno vlasniĉka (politiĉki rukovodioci i direktori), posredna
(slojevi sistemskog i potrebnog rada), radništvo (rutinski sluţbenici, KV, VKV, NKV, PKV
radnici) i privatnici (obrtnici tj. zanatlije i poljoprivrednici).
On prepoznaje vladajuću klasu kao onu koja upravlja celokupnom proizvodnjom, definiše
ciljeve, naĉine da se oni ostvare i nadgleda proces proizvodnje; pod njenom kontrolom su i
sredstva za proizvodnju i radnici. O posrednoj klasi prvi kod nas govori S. Osovski kao o
skupini pojedinaca koji zauzimaju drednji poloţaj u ekonomskoj gradaciji. Posredna klasa je
ono što Marks naziva malograĊanstvom, a inaĉe se upotrebljava termin srednja klasa.
Radniĉka klasa obavlja izvršni rad. Pored izvršnog treba ralikovati i sistemski rad ĉiji je cilj
reprodukcija vladajućeg odnosa i potreban rad koji obavljaju struĉnjaci razliĉitih profila.

5.4. Dinamika društvene pokretljivosti

5.4.1. Društvena pokretljivost u predtranzicionom periodu

Uporedivost istraţivanja je moguća samo u okviru tročlane klasifikacije društvenih grupa
(poljoprivrednici, manuelni i nemanuelni radnici). M. Bogdanović kroz troĉlanu klasifikaciju
nastoji da izvrši standardizaciju istraţivanih društvenih grupa. Kasnije je izradila
ĉetvoroĉlanu i šestoĉlanu klasifikaciju. Na osnovu njenih analiza moţe se zakljuĉiti da u
našem društvu socijalno poreklo znaĉajno odreĊuje društveno postignuće. Društvena
struktura je zatvorena i to posebno na liniji koja razdvaja manuelna od nemanuelnih
zanimanja. Velika pokretljivost bila je podstaknuta otvaranjem velikog broja radnih mesta, pa
je zbog toga nazivamo iznuĊenom.
U posleratnom periodu društvena pokretljivost u Jugoslaviji je bila masovna pojava, a
posebno je preovladavala iznuĊena i uzlazna pokretljivost. MeĊugeneracijska pokretljivost je
tokom ovog perioda najĉešće iznosila jednu poziciju na stratifikacionoj lestvici. Najnovije
analize govore da su kanali vertikalne pokretljivosti gotovo zatvoreni posebno za pripadnike
mlaĊih generacija.

5.4.2. Stanje društvene pokretljivosti u tranzicionom periodu

U istraţivanju 1997. godine je registrovano dalje zatvaranje društvene strukture za
pokretljivost. Izlazna pokretljivost je sve veća,znaĉaj obrazovnog kanala opada, troklasna
struktura postaje sve izraţenija, a razlike meĊu klasama postaju sve veće.
Srbija ima veliku stopu klasne samousmerenosti u meĊugeneracijskoj pokretljivosti. Ima vrlo
rigidnu strukturu koja je posledica dominacije politiĉkog nad ekonomskim podsistemom.

21
5.5. Društvena pokretljivosti i konkurentnost ljudskog kapitala u Srbiji
U Srbiji se vremenom razvilo zatvoreno društvo u kom su nacionalni i socijalni kriterijumi
postali daleko znaĉajniji od liĉnih kvaliteta i sposobnosti. Pojavila se ideja o liberazlizaciji
ekonomije koja za svoje ishodište ima stvaranje kvazi trţišnih odnosa u kojima se umesto
zdrave formira nelojalna konkurencija. Sistem je tako utemeljen da pojedinci koji su višeg
socijalnog porekla imaju veće ţivotne šanse od ostalih. Liĉno dostignuće odreĊuju rezultati
minulog rada ranijih generacija iste porodice kojoj pojedinac pripada. Nosioci niţih
društvenih poloţaja nisu u mogućnosti da stupe u konkurenciju iako poseduju kvallitete, što
rezultira gubljenjem ljudskih potencijala.
Pripradnici raliĉitih društvenih grupa imaju razliĉite startne pozicije u odnosu na kapital
kojim raspolaţu. Pjer Burdije razlikuje tri vrste kapitala:
1. Ekonomski- uglavnom je skoncentrisan kod viših slojeva, mada se moţe desiti da
znaĉajnim kapitalom raspolaţu i niţi slojevi (npr. sitni preduzetnici, poljoprivrednici)
2. Kulturni (obrazovanje)- obrazovanje postalo ulaznica za visoko društvo
3. Socijalni (splet veza i kontakata)- niţi sdruštveni slojevi su upućeni na tradicionalne
socijalne mreţe (porodica), a viši su usmereni ka modernim tipovima (prijatelji,
kolege)
Kulturni i socijalni kapital mogu biti konvertovani u ekonomski. Ove tri vrste kapitala nisu
ravnomerno rasporeĊene, pripadnici viših slojeva raspolaţju većim kapitalom.
U ovakvom zatvorenom sistemu u kom su odgovorne društvene pozicije zaposeli ljudi na
osnovu socijalnog kapiala, oni ne pokazuju interes za oţivljavanje trţišta i konkurencije već
teţe da oĉuvaju postojeće odnose što dovodi do stagnacije društva.

5.6. Horizontalna pokretljivost: migracije i cirkulacije stanovništva

Migracije podrazumevaju fiziĉko kretanje stanovništva nekog prostora. Osnovne komponente
migracije su imigracija (doseljavanje na neki prostor) i emigracija (iseljavanje sa nekog
prostora) tako da se svaki pojedinac istovremeno javlja i kao imigrant i kao emigrant.
Migracije su uglavnom uslovljene ekonomskim motivima.
Za raliku od migracija cirkulacija stanovništva predstavlja tok odlaska i ponovnog vraćanja u
neki prostor.
Migracije mogu biti:

 Prema protoku vremena- trajne i privremene (sezonske, dnevne, sedmiĉne)

 Prema drţavnoj pripadnosti- spoljne (van drţavnih granica) i unutrašnje (unutar
drţave)
 Prema kriterijumu prinude- dobrovoljne, prinudne, nasilne
 Prema kriterijumu organizovanosti- organizovane (kolonizacija) i stihijske (selo-grad)
Cilj svake nauke koja se bavi prouĉavanjem migracija jeste da: 1) utvrdi obim i tokove
migracionih kretanja, 2) sagleda faktore koji uslovljavaju migracije, 3) prouĉi mere koje bi
podsticale migracije povoljne za društveni razvoj, 4) izradi projekcije budućih migracija i 5)
sagleda uticaj migracija na društveni, ekonomski i demografski razvoj.

22
Gledano iz sociološkog ugla, prvo pitanje koje se postavlja jeste koje su socijalne grupacije
spremnije na horizontalnu pokretljivost. Na osnovu praćenja brojnih tokova, moţe se
zakljuĉiti da u migracijama na kraću distancu preovladavaju ţene, takoĊe ĉešće se
preseljavaju lica mlaĊa od 35 godina, školovani ljudi i zaposleni u tercijarnom sektoru.
Imigraciona podruĉja su uglavnom podruĉja sa bogatim prirodnim resursima i brţim
privrednim razvojem. Ona primaju već formiranu ranu snagu što još više doprinosi njihovom
razvoju.
Migracije na relaciji selo-grad stvaraju problem prenaseljenosti gradova odnosno
prevazilaţenja mogućnosti u pogledu zapošljavanja, stanovanja, školovanja itd, dok dnevne
migracije stvaraju problem u saobraćaju. Pored ovih, kod migracija se sreće i problem u vidu
prilagoĊavanja migranata sredini s obzirom na kulturološke razlike.

6 SAVREMENI DRUŠTVENI SISTEMI

6.1. Ekonomska organizacija savremenog društva

Dva glavna oblika ekonomske organizacije savremenog društva su kapitalizam i
socijalizam. Oba oblika pripadaju tipu industrijskog društva. U kapitalizmu su vrednosti
najviše zasnovane na privatnom vlasništvu, dok su u socijalizmu orijentisane ka podeljenoj
odgovornosti za društveno blagostanje.
Maks Veber je tvrdio a kapitalizam nije samo proizvod objektivnih (razvoj industrije,
stvaranje klasa) već i subjektivnih ĉinilaca (religijske i etiĉke vrednosti).

6.2. Kapitalistička privreda

6.2.1. Osnovna obeležja

Kapitalizam ima ĉetiri suštinske karakteristike:
1. Privatno vlasništvo sredstava za proizvodnju- kapitalizam priznaje društvenu moć
vlasnicima kapitala, a ne radnicima
2. Liĉni interes- potrošaĉi sami biraju proizvode, radnici biraju poslove
3. Slobodna trţišna utakmica-
4. Ponovna akumulacija

6.2.2. Uspon modernog kapitalizma

Kapitalizam je produkt novijeg doba, a u potpunosti se razvija krajem 18-og i poĉetkom 19-
og veka u vreme industrijske revolucije u Britaniji. Industrijska proizvodnja napreduje u
meri u kojoj proizvoĊaĉi poĉinju da koriste specijalizaciju i podelu rada. Proizvodni proces je
razbijen na male operacije, a svaku od njih je vršio poseban radnik koji je bio specijalizovan
za to. Sposobnost industrijskog kapitalizma da uvećava nacionalno bogatstvo sluţila je kao
njegovo moralno opravdanje. Kapitalizam je imao potrebu za širenjem trţišta. Od 40-ih do
60-ih godina su SAD bile nesumnjivi lider kapitalistiĉkog sveta , od 70-ih se tu ukljuĉuje
Japan i nekoliko zemalja istoĉne Azije. Kapital prebacuje nacionalne granice, pa
meĊunarodna saradnja postaje imperativ razvoja.

23
 6.2.3. Državna intervencija u kapitalističkom sistemu
Za prvog velikog teoretiĉara kapitalizma Adama Smita je bilo nezamislivo da će drţava
vršiti ekonosmske intervencije u tolikoj meri kao danas. Smatrao je da vlast samo treba da
omogući obezbeĊivanje javnih dobara i usluga.
Drugi su mislili da vlast treba da ima više uloga: 1) omogućivanje javnih dobara i usluga, 2)
uloga zaštitinika koji nudi pomoć raznim socijalnim grupama i 3) uloga regulatora koji štiti
poslovanje od nelojalne konkurencije, potrošaĉe od potencijalno štetnih proizvoda itd.
Drţavne intervencije su naglo porasle u vreme velike ameriĉke ekonomske krize. Program
New Deal (nju dil) je nastojao da upotrebi vladine resurse kao podršku savremenoj privredi i
olakša oskudicu na liĉnom planu.
Engleski ekonomista Kejns je postavio teze o ulozi drţave u regulisanju kriza i uspona
kapitalistiĉke privrede. Smatrao je da vlada moţe da uveća svoju potrošnju kad god poslovne
aktivnosti poĉnu da opadaju što će dalje stimulisati ekonomski oporavak.
Ameriĉki ekonomista Galbrajt je smatrao da vlade postaju sistemi modernog kapitalistiĉkog
sveta. On kaţe da stabilno okruţenje u kom se vrše velike investicije moţe da odrţi samo
vlada.
Kraj XX veka je bio u znaku vojnih akcija. Njihov krajnji rezultat je pokretanje nove
proizvodnje ĉime se odrţava funkcionalnost sistema. MeĊutim ironija se sastoji u tome što se
socijalni mir i ekonomska stabilnost u sopstvenoj zemlji obezbeĊuju izazivanjem kriza i na
patnjama i stradanjima drugih naroda.

6.3. Socijalistička privreda

6.3.1. Socijalistička kritika kapitalizma

Socijalizam je za razliku od kapitalizma teţio da potrebe društva stavi ispred koristi koju stiĉe
klasa bogatih. Kapitalizam je od samog poĉetka kritikovan, tako da su vlasnici pokušali da
ospore pravo slobodnog okupljanja radnicima jer su verovali da to moţe voditi stvaranju
radniĉkih udruţenja tj. sindikata.
Mnoge kritike bile su usmerene ka znaĉaju koji kapitalizam daje liĉnim interesima i
verovanju da su kapitalisti zasluţniji za dobit nego radnici koji zapravo proizvode robe i
usluge. Mnogi od socijalista bili su hrišćani ĉija su verovanja osuĊivala pohlepu kapitalizma.
Drugu grupu su ĉinili radnici odnosno zanatlije koji su ostali bez posla u vreme stvaranja
fabrika, a treću utopijski mislioci.
MeĊu ranim kritiĉarima kapitalizma Karl Marks je bio najuticajniji. Njegova centralna tema
je bila eksploatacija radništva od strane kapitalista. Smatrao je da kapitalistiĉki profit
proizilazi iz toga što se radnicima plaća manje od pune vrednosti dobara koje oni proizvode.
Kapitalisti dalje ulaţu taj profit u tehnologiju kako bi povećali produktivnost pri ĉemu dolazi
do dva problema: hiperprodukcija (mnogo robe) i nedovoljna potrošnja (radnici nemaju
dovoljno novca). Pored ovih problema kapitalizam je proizveo još neke: favorizovao je
kompeticiju umesto kooperaciju, prouzrokovao destrukciju okruţenja (teţio da proizvede što
više iako je to štetno za okolinu), formirao neravnomernu raspodelu bogatstva.

24
Marks je takoĊe smatrao da će se ako kapitalizam ne propadne sam od sebe radnici udruţiti i
krenuti da ga sruše (stvoriće se potpuno besklasno društvo), meĊutim nije predvideo da će on
pokrenuti vladine intervencije.

6.3.2. Eksperimenti u socijalizmu

Pristalice socijalistiĉkih ideja nisu samo kritikovale kapitalizam već su pokušale da u praksi
stvore bolji ekonomski sistem odnosno sprovedu reforme koje propisuju najniţe zarade,
pomoć za nezaposlene i siromašne.

6.3.3. Socijalističke reforme- Zapadna Evropa

Najuspešnije demokratske socijalističke partije bile su one u skandinavskim zemljama.
Zapadnoevropska varijanta socijalizma ne podrazumeva javno vlasništvo svih sredstava za
proizvodnju, uglavnom je prisutna slobodna utakmica roba i usluga, kapitala i rada, koristi se
vladina intervencija.
Demokratski socijalisti takoĊe nastoje da obezbede blagostanje radnicima u privatnom
sektoru, što je rezultiralo uvoĊenjem raznovrsne pomoći za nezaposlene, sistemom javne
zdravstvene zaštite, starosnim penzijama, boljim radnim uslovima, višim nadnicama itd.

6.3.4. Socijalističke revolucije

Najvaţnija karakteristika zapadnoevropskih sistema je da su oni demokratski, za razliku od
mnogih komunistiĉkih partija koje su bile nedemokratske pozivajući na diktaturu proletarijata
(radniĉke klase) u kojoj partija zadrţava za sebe najveću moć.
Centralno ekonomsko planiranje: prva uspešna socijalistiĉka revolucija desila se u oktobru
1917. godine kada su Lenjinovi boljševici osvojili vlast. Tada su sva vaţna sredstva za
proizvodnju postala javno vlasništvo, a ekonomske odluke su stavljene u ruke centralne
planske komisije. Stvaranjem godišnjih i petogodišnjih planova centralni planeri u Moskvi su
odreĊivali šta će se proizvoditi, u kojoj koliĉini, gde, i kako i na koji naĉin će se distribuirati.
Planeri su pretpostavili da će tako utemeljiti pravedniji sistem od kapitalistiĉkog, meĊutim
nastali su brojni problemi poput prinude sitnih seljaka da rade kao ĉlanovi kolektivnih
dobara, a ne na svojim imanjima, zatim to što je prioritet davan vojnoj proizvodnji, a potrebe
stanovništva su potiskivane u drugi plan. Time je centralna planska privreda poĉela da se
utapa u birokratiju i korupciju što je dovelo do njenog sloma.
Kolaps sovjetske privrede: Glavni problem je bio da se proizvede potreban visokokvalitetan
proizvod po zadovoljavajućoj ceni. Zakon ponude i traţnje se nije primenjivao i gotovo da
nije postojala motivacija ka podizanju kvaliteta ili uvoĊenja novog.
Drugi problem je bilo određivanje realno ostvarivih kvota proizvodnje, jer koje god kvote da
planeri odrede, proizvoĊaĉi bi ih proglašavali za preterane i konstantno bi proizvodili manje.
Treći problem je bila koordinacija između proizvođača i dobavljača jer su isporuke stalno
kasnile. Radnici su u poslednjih nekoliko dana jurili da dostignu kvotu pa bi zbog toga ili
zbog neadekvatnog materijala proizvodi bili lošeg kvaliteta. Time je stvoren disfunkcionala
proizvodni i distributivni sistem.
Od sredine 80-ih sovjetski premijer Mihail Gorbaĉov je zagovarao perestrojku odnosno
rekonstruisanje sovjetske privrede. Ona je podrazumevala dovoĊenje poslovanja na profitne
osnove, uvoĊenje platnih skala, investicije koje se finansiraju van zarade preduzeća,
delimiĉno slobodno preduzetništvo i slobode ugovaranja cene izmeĊu prodavaca i kupaca.

25
MeĊutim sve te reforme stigle su kasno, tako da je 1991. godine komunistiĉki sistem u SSSR
doţiveo slom. Mnoge od republika su se odrekle komunizma i uglavnom priţeljkivale
kapitalizam. Bilo je jasno da SSSR-u predstoji teţak razvojni put, a u centar paţnje budućih
reformi su stavljena ekonomska pitanja.

6.3.5. Socijalizam trećeg sveta

Treći glavni oblik socijalizma je onaj koji je bio prihvatan u manje razvijenim zemljama. U
središtu socijalizma trećeg sveta je bio pokušaj da se svi proizvoĊaĉi u zemlji poveţu u
jedinstvenu snagu ne bi li ih to uĉinilo jaĉim na meĊunarodnom kapitalistiĉkom trţištu i
omogućilo im privredni rast. Ovaj naĉin socijalizma je ukljuĉivao centralno ekonomsko
planiranje i drţavno vlasništvo nad najznaĉajnijim industrijskim granama. MeĊutim,
nacionalizacija suštinskih industrijskih grana je ĉesto bila povezana sa korupcijom, a njome
su dominirale malobrojne elite.
Jedan od primera ovakvog tipa socijalizma je afriĉki socijalizam Đulijus Njerere koji se
zalagao za ekonomski progres na seoskom nivou kako bi zadovoljio pre svega domaće trţište.

26