Љевин није знао да ли је доцкан или је рано. Свеће су догоревале.

Доли уђе у
кабинет и понуди доктора да легне. Љевин је седео, слушао докторове речи о
шарлатану магнетизеру, и гледао у пепео његове цигаре. Наишао је час одмора, и
Љевин се заборави. Потпуно заборави на оно што се догађа. Слушао је докторове
приче и разумевао их. Одједном се разлеже врисак који се ни са чим не би могао
сравнити. Врисак је био тако страшан да Љевин и не скочи, него, не дишући,
уплашено и упитно погледа у доктора. Доктор наже главу у страну, ослушкиваше, и
осмехну се у знак одобравања. Све је било тако необично да већ ништа није
изненађивало Љевина. »Сигурно тако треба«, помисли он и остаде седећи. Чији је
тај врисак? Он скочи, утрча на прстима у спаваћу собу, па обиђе Јелисавету
Петровну и кнегињу, и стаде на своје место крај узглавља. Врисак се стишао, али се
нешто променило. Шта - Љевин није видео и није разумео, а није ни хтео да види и
да разуме. Али је ипак видео по лицу Јелисавете Петровне: лице Јелисавете
Петровне било је строго и бледо, све исто одлучно, мада су јој вилице помало
дрхтале, а очи биле нетремице управљене у Кити. Зажарено, измучено лице
Китино, са прилепљеним праменом косе уз ознојено лице, беше окренуто њему и
тражаше његов поглед. Подигнуте њене руке тражиле су његове руке. Дохвативши
ознојеним рукама његове хладне руке она их стаде притискивати уз своје лице. -
Не иди, не иди! Ја се не бојим, не бојим се! - брзо је говорила она. - Мама, узмите
минђуше. Сметају ми. Ти се не бојиш? Скоро ће, скоро, Јелисавета Петровна...
Говорила је брзо, брзо, и хтеде да се осмехне. Али јој се лице одједном изнакази, и
она одгурну мужа од себе. - Ово је ужасно! Ја ћу умрети, умрећу! Иди, иди! -
повика, и опет се зачу онај врисак који се ни са чим не би могао сравнити. Љевин
се ухвати за главу и истрча из собе. - Ништа, ништа, све је добро! - рече за њим
Доли. Свеједно шта му говоре, Љевин зна да је све пропало. Прислонивши главу уз
довратак, он је стајао у суседној соби и чуо нечији, дотле нечувени писак, урлик, и
знао је да то виче оно што је пређе било Кити. Дете већ одавно не жели. Он сад
мрзи то дете. Штавише, није сад више желео ни њезин живот, желео је само да
престану те ужасне патње. - Докторе! Шта је то? Шта је то? Боже мој! - рече он
хватајући за руку доктора, који уђе. - Свршава се - рече доктор. И лице докторово
беше тако озбиљно док је то говорио, да је Љевин реч свршава схватно у смислу -
умире. Као ван себе утрча у собу за спавање. Прво што спази беше лице Јелисавете
Петровне. Било је још озбиљније и натмуреније. Китиног лица не беше, На оном
месту где је оно пре било, беше сад нешто страшно и по изгледу напрегнутости и
по звуку који је отуда долазио, Он прислони главу уз дрво кревета, и осећаше да му
се срце цепа. Ужасни крици нису престајали, постајаху све ужаснији, и кад
достигоше последњу границу ужаса, одједном се стишаше. Љевин није веровао
своме слуху, али сумњати се није могло, крици су се стишали, и чула се само тиха
ужурбаност, шуштање и убрзана дисања, и њен испрекидан, жив, нежан и срећан
глас тихо изговори: »Свршено«. Љевин подиже главу. Кити, немоћно опустивши
руке на покривач, необично лепа и тиха, немо је гледала у њега, и хтела је, али није
могла да се осмехне. Одједном, у магновењу, Љевин се осети пренесен из
тајанственог и ужасног света у којем је живео последња двадесет и два сата, у
пређашњи обични свет, али који је сада сијао новом светлошћу среће, таквом,
какву није могао издржати. Затегнуте струне прснуше. Јецање, и радосне сузе које
он није предвиђао, набујаше у њему са силином, њишући цело његово тело, и дуго
му не дадоше проговорити. Пао је на колена пред постељом, држао испред усана
женину руку и љубио је; и та рука одговарала је на његове пољупце слабим
покретима прстију. Међутим тамо, у доњем делу постеље, у вештим рукама
Јелисавете Петровне, као пламичак над свећњаком, лелујао се живот човечјег
бића, кога никад досада није било, а које ће као и друга бића, са истим правом, са
истом важношћу за себе, живети и рађати себи сличне. - Живо! Живо! И још дечко!
Не брините се! - чу Љевин глас Јелисавете Петровне која пљескаше дрхтавом
руком по детињим леђима. - Мама, је ли истина? - рече глас Китин. Само јецање
кнегињино беше јој одговор. И усред ћутања, као несумњиви одговор на материно
питање, зачу се глас сасвим друкчији од осталих гласова који су уздржљиво
говорили у соби. То је био смели, дрски, безобразни крик новог човечјег бића које
се појави незнано откуд. Да су пре тога рекли Љевину да је Кити умрла, да је он
умро заједно с њом, да су им деца анђели, и да је бог ту пред њима - он се ничему
не би зачудио; али сада, вративши се у свет стварности, чинио је велике напоре да
схвати да је она жива и здрава, и да је биће које тако очајнички дречи његов син.
Кити је жива, муке су прошле. А он неисказано срећан. То је сад схватио и због тога
је био потпуно срећан. Али дете? Откуда, зашто, ко је оно?... Љевин никако није
могао да се навикне на ту мисао. То му се чинило као нешто излишно, као неки
сувишак, на који дуго није могао да се навикне.